СУДСКЕ ПРАКСЕ - vk.sud.rs · 5 Поштовани, Врховни суд Србије...

Врховни суд Србије

БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ

бр. 4/2008

45 ГОДИНА ОБЈАВЉИВАЊА

inter Software & Communication

Београд

БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ

ПРИРЕЂИВАЧ: Врховни суд Србије За приређивача: Вида Петровић‐Шкеро, председник

ИЗДАВАЧ: Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II

За издавача: Љиљана Миланковић‐Васовић, директор

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Снежана Андрејевић, судија Врховног суда Србије

ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА: Стојан Јокић, судија Врховног суда Србије

У приређивању Билтена учествују судије, саветници и стручни сарадници Врховног суда Србије и других судова, као и други истакнути правници.

РЕДАКЦИЈСКЕ ГРУПЕ

За Кривично право: Новица Пековић ‐ руководилац групе; Слободан Газивода ‐ члан; Јанко Лазаревић ‐ члан; Драгомир Милојевић ‐ члан; Драгиша Ђорђевић ‐ члан; Невенка Важић ‐ члан, судије Врховног суда Србије

За Грађанско право: Стојан Јокић ‐ руководилац групе; Предраг Трифуновић ‐ члан; Владимир Тамаш ‐ члан; Слободан Дражић ‐ члан; Љубица Милутиновић ‐ члан; Јасминка Станојевић ‐ члан; судије Врховног суда Србије

За Управно право: Олга Ђуричић ‐ руководилац групе; Љубодраг Пљакић ‐ члан; Снежана Живковић ‐ члан; мр Јадранка Ињац ‐ члан; Обрад Андрић ‐ члан; судије Врховног суда Србије

РЕДАКЦИЈА: Снежана Андрејевић, Стојан Јокић, Новица Пековић и Олга Ђуричић, судије Врховног суда Србије

СЕКРЕТАР РЕДАКЦИЈЕ: Даница Илић, саветник Врховног суда Србије

РЕДАКЦИЈСКА ПРИПРЕМА: Сузана Марковић, Тања Тодоровић, Андријана Недовић и Љиљана Иконић, редакцијски сарадници

ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА

И ДИЗАЈН: Intermex, Београд

ШТАМПАРИЈА: "Радунић", Београд

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из овог Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама члана 187. Закона о ауторском и сродним правима и члана 199. Кривичног законика РС).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност издавача.

4

САДРЖАЈ

РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ ...................................................................................... 5

I ‐ УВОДНИ РЕФЕРАТ

Др Зоран Ивошевић, редовни професор Правног факултета Универзитета Унион у Београду СУДСКА ПРАКСА ПРАВЕДНОГ СУЂЕЊА ...................................... 11

II ‐ ПРАВНА СХВАТАЊА ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ 1982.‐2008.

КРИВИЧНО ОДЕЉЕЊЕ .............................................................. 23

УПРАВНО ОДЕЉЕЊЕ .................................................................. 51

ГРАЂАНСКО ОДЕЉЕЊЕ .............................................................. 99

Решавање спорног правног питања по члану 176. ЗПП .. 303

III ‐ ИЗБОР ПРАВНИХ СХВАТАЊА ИЗ БИЛТЕНА ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ 1965.‐1970. ......................................... 349

IV ‐ РЕГИСТАР ПРАВНИХ СХВАТАЊА 1982.‐2008. ............................... 407

5

Поштовани,

Врховни суд Србије традиционално издаје Билтен судске праксе у коме се објављују начелни правни ставови Опште седнице, односно правна схватања и правни закључци Кри‐вичног, Грађанског и Управног одељења, утврђени ради попуњавања правних празнина у по‐зитивном законодавству, уједначавања судске праксе у случају доношења различитих одлу‐ка судова и судских већа или правилне примене закона у циљу остварења законске функције Врховног суда Србије у вршењу судске власти изван суђења и обезбеђења јавности рада ове највише судске инстанце. У Билтену се обавезно објављују и правни ставови заузети у поступ‐ку решавања спорног правног питања по члану 176. Закона о парничном поступку.

Билтен садржи и сентенце о ставовима израженим у одлукама већа у одељењима Вр‐ховног суда Србије, судску праксу подручних судова и огледе посвећене спорним питањима при‐мене позитивних прописа у пракси.

Уобичајено је да се једном годишње објави тематски билтен посвећен Саветовању "Судијски дани" које се одржава у Врњачкој Бањи.

Ове године смо већ објавили Билтен посвећен октобарском саветовању у Врњачкој Бањи, али, захваљујући нашем издавачу ''Intermex'' и посебан Билтен број 3. поводом "Тридесет година примене Закона о облигационим односима", представљен јавности, на по‐себном скупу у Врховном суду Србије, 1. октобра 2008. године.

Јубиларни број нашрг часописа (број 4/2008) посвећен је четрдесетпетој години издава‐ња Билтена Врховног суда Србије, будући да је прва свеска Билтена Врховног суда Србије обја‐вљена 1964. године, која се, према правилима издаваштва, рачуна као прва година овог издања. Сматрамо да наш Билтен то заслужује, као стручни часопис са највећим тиражом у земљи (сада од преко 3000 примерака, некада штампан и у тиражу од 5000 примерака).

Овај јубиларни Билтен садржи преглед најважнијих правних ставова утврђених на седницама одељења Врховног суда Србије који су објављени у билтенима судске праксе на‐шег суда ‐ до данас.

У првој години издања – 1964. објављена су четири броја. Нема података о главном и одговорном уреднику нити података о тиражу. Билтене је штампао Сервис савеза удружења правника Југославије, Београд, Пролетерских бригада 74.

Текст је куцан писаћом машином, умножен на гештетнеру ‐ Броширано издање, садр‐жи правне ставове изражене у одлукама Кривичног, Грађанског и Управног одељења. У делу који се односи на кривично право посебно су објављене: примедбе на рад нижих судова и примедбе на рад адвоката, као и ставови из одлука нижих судова. Ставови из одлука Грађан‐ског одељења објављени су у два посебна дела ‐ материјално право и формално право. Ста‐вови из одлука Управног одељења објављени су у трећем делу који је означен као ‐ Управни спорови, а одлуке сврстане према законима који су примењени приликом одлучивања.

Билтени су објављивани квартално, потом у једном дужем периоду месечно или дво‐месечно сваке године, па поново квартално, с тим што је од броја 2/2001 динамика устаљена

6

на четири броја годишње. Од 2005. године у билтенима су означени и аутори сентенци одлу‐ка Врховног суда Србије.

Желимо, и на овај начин, да се захвалимо свим главним и одговорним уредницима Билтена и члановима редакција који су својом креативношћу и ангажовањем допринели да Врховни суд Србије буде представљен јавности оваквом свеобухватном стручном публикацијом те да и тако остварује своју функцију у вршењу судске власти изван суђења.

Главни и одговорни уредници Билтена Врховног суда Србије од 1964. године до да‐нас, према доступним подацима, били су судије Врховног суда Србије1:

1. Александар Минаковић 2. Бранко Станић 3. Влајко Шошкић 4. Др Милић Томановић 5. Милован Дедијер 6. Миомир Баровић 7. Предраг Трифуновић 8. Др Зоран Ивошевић 9. Мр Драгиша Слијепчевић

Имамо и судску праксу на Интернет страници Врховног суда Србије, тако да су јавно‐сти доступне и одлуке Врховног суда Србије у интегралном тексту, у којима су само лични по‐даци странака анонимизирани због заштите права на приватност, али је Билтен више деце‐нија наше основно средство комуникације са стручном јавношћу.

Преживео је уставне и државне реформе, сецесију република чланица, промену др‐жавног и друштвеног уређења. У њему се, као у огледалу, увек одсликавала наша стварност (национализација, сустанари, приватизација, ратна штета, организовани криминал...). Заслу‐жује да траје и даље, бар још онолико колико је већ у нашој стручној јавности.

Редакција

1 Од броја 5/1965 Билтен Врховног суда Србије садржи и податке о члановима редакције, а главни и одговорни уредник је био судија Врховног суда Србије Александар Минаковић. Према доступним подацима од двоброја 8‐9/1976, главни и одговорни уредник Билтена је судија Врховног суда Србије Бранко Станић, а од броја 1/1981 главни и одговорни уредник је судија Врховног суда Србије Влајко Шошкић. Од 1989. године до 1992. године главни и одговорни уредник је судија Врховног суда Србије Милић Томановић. Судија Врховног суда Србије Ми‐лован Дедијер био је главни и одговорни уредник Билтена од броја 1/1993 до 4/1995 и билтена објављених 1997. године. Судија Врховног суда Србије Миомир Баровић био је главни и одговорни уредник Билтена бр. 1 до 4/1996, броја 1/1998. и бр. 1 и 2/1999. Главни и одговорни уредник Билтена Врховног суда Србије број 2/1998, 3/1999, бр. 1 и 2/2000 и број 1/2001 био је судија Врховног суда Србије Предраг Трифуновић. Др Зоран Ивоше‐вић, судија Врховног суда Србије био је уредник Билтена од броја 2/2001 ‐ до броја 1/2003. Судија Врховног суда Србије мр Драгиша Слијепчевић био је главни и одговорни уредник од броја 2/2003 до броја 3/2007. Од броја 4/2007 главни и одговорни уредник Билтена је судија Врховног суда Србије Снежана Андрејевић.

Уводни реферат

9

I

УВОДНИ РЕФЕРАТ


10


11

Др Зоран Ивошевић, редовни професор Правног факултета Универзитета Унион у Београду2

СУДСКА ПРАКСА ПРАВЕДНОГ СУЂЕЊА 3

Прописи постоје да би се људи по њима владали. Али, живот је инвентивнији и дина‐мичнији од прописа, па између њих и стварности увек постоји известан, мањи или већи, не‐склад. У простору тог несклада ниче, расте и даје плодове пракса судова у примени прописа, настојећи да обале нормативног и стварног приближи што је могуће више, свесна да их никако не може саставити.

У том узалудном настојању, кристализовали су се и појмови "правни систем" и "правни поредак". Правни систем чине искључиво прописи, у одређеном хијерархијском поретку (устав, закон, подзаконски акти, колективни уговори, други општи акти). Правни поредак чине и прак‐са и стварно понашање људи.

За разлику од правног система, који је једнодимензионалан, правни поредак има и нормативну компоненту.4 Прописи се доносе да би се што дуже примењивали. Зато су статични и инертни. Стварност је променљива, јер се и живот људи стално мења под утицајем морала, политике, економије, социјалних прилика и других деривата времена. У суочавању са животом "устајали" прописи не могу одолети захтевима времена, па се морају стално "освежавати" со‐ковима актуелне стварности. Отуда, креирање судске праксе није пуко пресађивање прописа у живот, већ њихово стваралачко "укрштање" са стварношћу, која даје свеже плодове на "зеле‐ном стаблу живота" (како би рекао Гете). Ако корене тог стабла стално наливају бистри потоци разума, судови ће продужити век и прописима који су безнадежно болесни. Тада право опстаје и кад су прописи у коми.

Уже и шире значење судске праксе

Судска пракса има шире и уже значење.5

Судску праксу у ширем значењу чине одлуке, ставови мишљења, схватања и други про‐изводи судског рада, без обзира на њихову валидност и каквоћу, као и врсту и степен суда од којег потичу. Овако схваћена, судска пракса може се односити на: праксу свих судова или прак‐су одређене врсте суда; или одређеног одељења суда; глобалну праксу или праксу у појединач‐ним материјама (уставној, грађанској, кривичној, радној, управној, трговинској, стамбеној и др); праксу у примени појединих института или појединих прописа; и тако даље.

2 Аутор је био судија Врховног суда Србије и главни и одговорни уредник Билтена судске праксе Врхов-ног суда Србије

3 "Избор судске праксе", бр. 7- 8/2005 4 Р. Лукић са Б. Кошутићем: Увод у право, Београд, 1977. година, стр. 199, 200 и 398 до 398 5 О. Станковић: Судска пракса, Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада, III том, стр.

226


12

Судску праксу у ужем значењу чине одлуке ставови, мишљења, схватања и други произ‐води судског рада којима се обезбеђује јединствена примена прописа. Ту је, у ствари, реч о пракси једнаког, односно уједначеног решавања истих или истоврсних случајева. Њоме се из укупног фондуса судске праксе (тј. судске праксе у ширем смислу) издвајају продукти судског рада који доносе коначне (дефинитивне) одлуке. У Србији су то, за сада Врховни суд Србије и донекле Виши трговински суд. Кад отпочне са радом то ће донекле бити и Управни суд.6

Судска пракса, без обзира како се схвата, може бити стабилна или колебљива; богата или оскудна; уједначена или неуједначена; јединствена или подељена; сређена или несређена; публикована или непубликована; позната или непозната; темељита или парафразирајућа.7

Правност и праведност судске праксе

Судска пракса се објашњава различито, али углавном у трагању за одговором на питање да ли је извор права. Једни сматрају да судска пракса није извор права, јер судови не стварају право него га примењују, макар колико били креативни.8 Други сматрају да судска пракса, по правилу, није извор права, али да у случају правних празнина има ту снагу, па делује као по‐средни извор права.9 Трећи сматрају да је судска пракса супсидијарни извор права и да тако делује кад се не може употребити пропис.10

Трагање за одговором ваља започети од судске власти, и она се објашњава на три начи‐на: као декларативна делатност, као конститутивна делатност, као декларативно‐креативна де‐латност.11 Декларативност судске власти подразумева да права настају искључиво актима зако‐нодавне власти а да их суд може само утврђивати, без овлашћења да тумачи прописе, попуња‐ва правне празнине или одбије примену неуставног, незаконитог или неправедног прописа. Конститутивност судске власти подразумева да се, у случају спора, субјективна права устано‐вљавају тек јудикатом, тако да суд у његовом креирању може тумачити прописе, попуњавати правне празнине, па и одбити примену неуставног, незаконитог или неправедног прописа. Де‐кларативно‐креативна судска власт не утврђује само повреду, односно постојање права, него и креира заштиту, уколико нађе да пропис није уставан, законит, јасан потпун или довољан.

Схватање о судској власти као декларативно‐креативној делатности, прихваћено је у ве‐ћини европских земаља. Отуда судску власт првенствено треба разумети као правнозаштитну функцију упоједињења прописа путем јудиката, чију спроводивост обезбеђује држава.12 Али, ју‐

6 Тада ће наиме по члану 4. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 29/2004), почети да функционише нови систем судова, установљен Законом о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 63/2001, 42/2003 и 30/2003...)

7 О. Станковић, оп. цит. 8 Н. Перић: Основи грађанског права, општи део, Београд, 1922. година, стр. 62 до 64; О. Станковић; оп. цит.; С. Перовић: Облигационо право, Београд, 1980. година, стр. 37; Ј. Радишић: Облигационо право, 1998. година, стр. 13

9 Л. Марковић, Грађанско право, Београд, 1927. година, стр. 56 и 60 10 А. Гамс, Увод у грађанско право, Београд, 1967. година, стр. 77 до 82; Б. Кошутић, Судска пресуда као извор права, Београд, 1973. године, стр. 137 до 152; Д. Стојановић, Увод у право, Београд, 1988. годи-на, стр. 137 до 152; Б. Шундерић, Радни односи, теорија, норма и пракса, Београд, 1986. година, стр. 163 до 166

11 В. Ракић – Водинелић, Правосудно-организационо право, Београд, 1994. година, стр. 11 и 12 12 Ibd.


13

дикат може настати и кад постоји правна празнина, па нема прописа који би могао бити упоје‐дињен, или кад пропис постоји али са манама који га чине неделотворним. Тада јудикат – пре‐цедент извире из нечега што је изван прописа, што управља и њима самима. То је правда, "вр‐ховни критеријум понашања, којим се надахњује право"13, али и сам живот, независно од поје‐диначних групних или класних интереса друштвених слојева.

Принципи правде стари су колико и људски род. Зато, попут генетског кода, извиру из човековог бића и намећу се како вечити природни закон. Пошто су и судије, као људи, у власти тог закона, они правду уводе у правни поредак, креирају јудикате. То чине правичним суђе‐њем.

Правично суђење је изнуђено несавршеношћу правног система, који, макар колико био добар, не може да предвиди и уреди све животне односе. Динамизам и суптилност живота увек измиче пропису: некад што прописа нема; некад што није јасан или потпун; некад што је изгубио смисао; некад што није усклађен са прописом јаче правне снаге; некад што би његова примена водила злоупотреби права; некад што постоји други разлог његове немоћи. У тим не‐приликама, суд не може одбити да пружи заштиту, позивајући се на мане правног система, већ и тада мора успоставити правни поредак. А успоставља га, управо суђењем по правичности.

"Суђење по правичности" никако не значи произвољно суђење по личним и субјектив‐ним мерилима судије било да су та мерила заснована на некој апстрактној догми (индивидуал‐на слобода, друштвена солидарност), идеологијама уопште или на неком етичком принципу или осећању (алтруизам, хуманост, болећивост и сл). Суђење по правичности није ни идеоло‐шко, ни сентиментално суђење. Насупрот томе, судити по правичности значи, пре свега судити по извесним објективним рационалним и друштвеним тј. научним критеријумима, као што су: идеја једнакост и једнакост поступања, идеја нормалног и разумног, владајућа друштвена ме‐рила вредности, објективан друштвени интерес и сл. Рећи "правично је" није, ни последњи, ни само довољан аргумент, којим се може образложити судска одлука. Иза њега мора да стоји, да га допуни, "оправда", и неки ближи и конкретнији логичан и реалан друштвени разлог, био овај рационалан, етички, економски, политички, технички, просто практичан, или све то зајед‐но.14

Суђење по правичности је супсидијарно, јер је могућно само ако, због мана у правном систему, није могућно суђење по праву. Али, иако делује из "другог плана", правичност је зна‐чајнији чинилац доброг суђења, јер омогућује да се, у случајевима немоћи правне норме, ре‐шење потражи у суптилним слојевима комутативне, дистрибутивне и етичке правде. А правда, још од Аристотела, налаже да се сваком призна оно што му припада: у једнаком поступању са једнаким стварима; у неједнаком поступању са неједнаким стварима сразмерно њиховој нејед‐накости; у поступању према другоме као према себи.

Ипак, код таквог суђења се вазда мора пазити да се не западне у произвољност, арби‐треност, сентименталност или слично стање духа, као и да се не подлегне искушењима при‐страсности, непринципијелности, корупције и других разлика "слободног суђења".15

13 Б.С. Марковић: О односима појма правде и развитка позитивног права 14 Б.С. Марковић: Суђење по правичности, Правни живот, бр. 9-10/94, том I, стр. 629 15 Б.С. Марковић: Суђење по правичности, Правни живот, бр. 9-10/94, том I, стр. 624


14

Сада када знамо како настаје прецедент и остали јудикати и шта утиче на њихову садр‐жину, могли бисмо да дамо одговор на постављено питање: судска пракса није извор права и не припада правном систему. Али, јесте извор правног поретка, пошто снагом јудиката утиче на понашање људи.16

Ваља, међутим нагласити да и судска пракса има своје изворе. Они су у прописима и правди, без којих није могуће премостити обале нормативног и стварног правног и реалног.

Наша доктрина судску праксу везује искључиво за јудикате, као да су они и на њеном почет‐ку и на њеном крају. О томе сведоче ова два исказа:

"Ни један принцип није применљив сам по себи, он се открива, разуме и настаје из начелне судске одлуке прецедента. Правни принцип добија свој обавезни ауторитет тек казуистичким сле‐ђењем у судској пракси".17

"Судска пракса представља секундарни извор права. Она то постаје на два начина. У не‐ким ситуацијама довољна је само једна пресуда за стварање опште правне норме, обавезне за све судије које ће у будућности решавати исто питање, у другим ситуацијама напротив, није до‐вољна једна пресуда, већ је нужно доношење више сагласних пресуда о истом правном пита‐њу, да би се формирала општеобавезна правна норма".18

Први исказ полази од тога да је јудикат – прецедент старији од принципа, а заправо је обрнуто: прецедент, и сви остали јудикати, извиру из принципа правде, који делује изван и изнад метежа норми и стварности.

Други исказ полази од тога да сви јудикати који образују судску праксу извиру из јудика‐та – прецедента. Пошто прецедент не може да настане из самог себе, он не може бити извор судске праксе, ни кад је за њен настанак довољан само један јудикат, ни кад је потребан читав низ сагласних јудиката о истом правном питању. Извор свих јудиката је оно што је било и извор првог – пропис и правда. Отуда, ако је правичност била разлог доношења прецедента, биће разлог и свих других јудиката у јединственој судској пракси. Уосталом, кад пресуђује, суд се ни‐кад не позива на јудикат, већ на оно што га је навело да одлучи како је одлучио. Кад суди по правичности, то ће увек бити правда.

У изналажењу праведних одлука, суд се, наравно, користи и достигнућима правне нау‐ке, али и других наука, нарочито филозофије, социологије и економије.

Судска пракса праведног суђења подешена је плуралистичкој демократији, без класних, идеолошких и других предрасуда.

Форма судске праксе

16 З. Ивошевић, Судска пракса праведног суђења у систему поделе власти, Правни живот, бр. 12/95, том

IV, стр. 271 до 310 17 Д. Стојановић,. op. cit стр. 93 до 98 18 Б. Кошутић, op. cit. стр. 138


15

Судска пракса се обликује и исказује у форми: правноснажних судских одлука правних схватања и начелних правних ставова. Известан значај имају закључци са саветовања судија и упутства у вези са евидентирањем и праћењем судске праксе.

Правноснажне судске одлуке имају облик пресуда и решења. Њих доноси судско веће. Оне се обично обликују и објављују у виду сентенци са супстанционим деловима образложе‐ња. Правна схватања утврђује судско одељење. Њега чине судије које поступају у предметима у одређеној области (грађанској, кривичној, управној, ванпарничној, извршној и др). Седница одељења се, према члану 40. став 2. Закона о уређењу судова19, сазива ако између појединих судских већа настане несагласност у примени прописа, или ако једно веће одступи од постоје‐ћег правног схватања или правног схватања које су прихватила сва већа судија. Правно схвата‐ње усвојено на седници одељења обавезује сва већа у саставу одељења, што је одређено у ста‐ву 3. поменутог члана.

Начелне правне ставове утврђује, на основу члана 42. Закона о уређењу судова, Општа седница Врховног суда, коју чине све судије тог суда. Ови ставови се заузимају: кад између разли‐читих одељења настане несагласност у примени прописа; кад се у једном одељењу одступи од начелног правног става; кад седница одељења не може да заузме правно схватање. Начелни правни став Опште седнице обавезује сва већа и сва одељења Врховног суда Србије и може бити измењен само на Општој седници.

Закључци са саветовања судија утичу на судску праксу, иако немају обавезну снагу. Су‐дије их обично следе, јер су продукт аргумената изнетих у расправи о одређеном спорном пи‐тању. У већини случајева, ови закључци се касније усвајају као правни ставови одељења, одно‐сно начелни правни ставови Опште седнице Врховног суда Србије.

Упутства се тичу праћења и евидентирања судске праксе. Њих даје Врховни суд, а за пред‐мете из надлежности трговинског суда и Виши трговински суд. Таква упутства ће, кад буде обра‐зован, давати и Управни суд.

Судска пракса се објављује у Билтену Врховног суда, Билтену Вишег трговинског суда и билтенима и многих других судова. Она се објављује у многим стручним часописима и интер‐нет сајтовима.

Примери праведног суђења

Како изгледа праведно суђење, најбоље се види на конкретним примерима.

Ево неких:

1) Релативизација преклузивног рока. – Тужба у радном спору вазда је била везана за рок. Тако је и сада, јер члан 122. став 1. Закона о раду20, предвиђа да је радник може поднети у року од 15 дана од достављања одлуке, односно од сазнања за повреду права. Закон изузетке не предвиђа. Ипак, у пракси постоје. О томе сведочи решење Врховног суда Србије, Рев. 2517/92 од

19 "Службени гласник РС", бр. 63/2001, 42/2002, 27/2003, 130/2003 и 29/2004 20 "Службени гласник РС" број 70/01 (примедба редакције)


16

2.7.1992. године: "Према лицу које није у стању да схвати значај својих радњи и да управља сво‐јим поступцима, уколико нема стараоца, не делује рок у коме се може покренути поступак судске заштите. Такво лице није у стању да предузме било коју вољну радњу, па ни радњу пријема одлу‐ке за коју се везује почетак и крај преклузивног рока". Ментално здрав и душевно оболео радник не могу бити изједначени пред прописом који има у виду здравог радника. Ево примера из реше‐ња Врховног суда Србије, Рев. 4754/93 од 19.1.1994. године: "Тужилац је поднео тужбу после ис‐тека предвиђеног рока, јер је у правној поуци погрешно наведено да је рок за њено подношење дужи. Странка не може сносити штетне последице услед пропуста у поуци о правном средству, па тужба радника не може бити одбачена". Ако је могао да погреши послодавац, може и радник.

2) Конверзација тужбе и приговор. – Према члану 72. став 6. Закона о радним односима у државним органима, запослени може поднети тужбу само ако је одлуку старешине претход‐но побијао приговором. То значи да тужба радника који није улагао приговор не би била допу‐штена. Међутим, суд такве тужбе не одбацује. Он их конверзијом претвара у приговор. На то указује решење Врховног суда Србије, Рев. 1542/93 од 13.5.1993. године: "Ако није било приго‐вора суд ће, процесном конверзијом, тужбу узети као приговор и упутити је надлежном органу интерне заштите да о њему одлучи, уколико нађе да је у моменту подношења тужбе рок за приговор још био отворен". Ова конверзија пружа прилику суду да ублажи строгост условљено‐сти радног спора претходном интерном заштитом, не жртвујући пропис.

3) Последица мериторног одлучивања о неблаговременом приговору. – Према члану 71. став 3. Закона о радним односима у државним органима, приговор се подноси у року од осам дана од дана достављања првостепене одлуке. Ако је приговор благовремен, о њему се одлучује мериторно, па се одбија или усваја. Ако је приговор неблаговремен, онда се одбацује. Али, кад орган интерне заштите о неблаговременом приговору одлучи мериторно, Врховни суд Србије реагује праведно, што показује пресуда Рев. 6048/94 од 18.1.1995. године: "Ако орган интерне заштите донесе мериторну одлуку о одбијању приговора, тужиоцу се отвара могућ‐ност судске заштите, без обзира да ли је приговор поднео у року или после његовог истека. Суд нема овлашћење да залази у сферу интерне заштите, па ако надлежни орган о неблаговреме‐ном приговору одлучи мериторно, и судска заштита има да буде мериторна. Суд, стога, не мо‐же тужбу радника да одбаци". Ако органу интерне заштите није сметало што је приговор не‐благовремен, не треба да смета ни суду. Зашто би суд био "већи католик од папе". Поготову, ако не би био ни праведан.

4) Тужба после преклузије. – Према члану 71. став 6. у вези става 8. Закона о радним одно‐сима у државним органима, тужба у радном спору подноси се ако орган интерне заштите не од‐лучи о приговору у року од 15 дана од његовог подношења, или ако подносилац приговора не буде задовољан другостепеном одлуком. У оба случаја пропуштање рока има за последицу губи‐так права на тужбу. Али, ако је до тог губитка дошло услед неодлучивања о приговору, право на тужбу се рестаурише, захваљујући пракси коју је утемељио Врховни суд Србије решењем Рев. 1566/94 од 11.5.1994. године: "Пропуштање рока за подношење тужбе у случају ћутања органа интерне заштите, нема за последицу губитак права из радног односа, упркос губитку права на ту‐жбу, јер приговор задржава извршење одлуке све док се о њему не одлучи. Кад је другостепена одлука донета, макар и са закашњењем, рок за подношење тужбе се рачуна од његовог доста‐вљања, без обзира да ли је о приговору одлучено у оквиру или после рока од 15 дана". Ако је ор‐ган интерне заштите мериторно одлучио о приговору када то више није могао, било би неоправ‐


17

дано да суд игнорише донесену одлуку и инсистира на преклузији због неблаговременог одлучи‐вања.

5) Прекид поступка због интерног одлучивања о накнади штете. – Према члану 95. став 5. и 6. Закона о раду, ако запослени проузрокује штету на раду или у вези са радом, послодавац нај‐пре утврђује његову одговорност интерно, а тужбу може поднети тек ако у том поступку право на накнаду не оствари. Стриктном применом ових одредаба, судови би, у случају подношења тужбе, без претходно спроведеног претходног поступка, могли одбијати захтеве за преурањење. Али, то не чине, јер је Врховни суд Србије, решењем Рев. 1584/96 од 23.4.1966. године, изразио следећи став: "Тужби за накнаду штете мора претходити поступак код послодавца. Ако он није био спро‐веден, процесна претпоставка може бити обезбеђена прекидом судског поступка до окончања поступка код послодавца." Овај начин је праведнији а не дира се у суштину материјалних одред‐би.

6) Једнака одговорност за накнаду штете. – Према члану 95. став 3. Закона о раду, ако штету послодавцу проузрокује више запослених, а не могу се утврдити удели сваког од њих, сма‐тра се да су сви подједнако одговорни и штету надокнађују у једнаким деловима. Једнака одго‐ворност при различитом временском учешћу запослених у штети која сукцесивно настаје, нејед‐нако погађа поједине штетнике и зато је Врховни суд у решењу Рев. 2097/93 од 24.6.1993. године изразио следећи став: "Да би више радника продавнице у којој је настао мањак, једнако одгова‐рали за штету, мора се утврдити у ком времену је штета настала и да ли су у том времену били сви радници или су неки од њих одсуствовали са посла и колико. Удели штетника морају бити сразмерни времену њихове присутности послу у периоду настајања штете." Једнака одговорност при различитом степену одговорности, такође, није једнака. На то упозорава пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1859/96 од 15.6.1996. године: "За пропусте у раду продавнице најодговорнији је пословођа, који има и највећа овлашћења. Пошто одговорност мора бити сразмерна овлашће‐њима, није логично, а ни у складу са моралним обзирима, да за пропусте пословође одговара за‐меник, а још мање да пословођа и његов заменик одговарају подједнако са осталим персоналом продавнице у којој је настао мањак." Ове две одлуке показују да аритметичка једнакост не мора увек бити ни једнака, ни праведна.

7) Исплате у страној валути по основу издржавања и брачне тековине. – По прописима о девизном пословању, забрањено је плаћање и наплаћивање у девизама између домаћих лица, ако законом није друкчије одређено. Друкчије је одређено за девизне зараде, пензије, инва‐лиднине и друга лична примања остварена у иностранству. За исплате по основу издржавања и брачне тековине, није. Ипак, судови су и ове обавезе утврђивали у страној валути, ако су имале страно порекло. О томе сведоче следеће одлуке: "Обавеза законског издржавања утврђује се у динарима. Међутим, изузетно, кад обвезник законског издржавања живи у иностранству, пове‐рилац може да тражи издржавање у валути земље у којој дужник остварује зараду. Ово, стога, што се, у смислу члана 309. Закона о браку и породичним односима, висина средстава потреб‐них за издржавање утврђује према могућностима дужника, а могућности лица које ради у ино‐странству једино се могу оценити према примањима која тамо остварују." (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 4456/92 од 18.11.1992. године).

"Кад је предмет брачне тековине страни новац, суд може обавезати брачног друга који је новац задржао, да другом брачном другу исплату удела изврши у девизама, сразмерно до‐


18

приносу у стицању заједничке имовине, који се одређује у смислу члана 328. Закона о браку и породичним односима." (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1095/92 од 1.6.1992. године).

У одсуству прописа који допушта изузетак од правила, овакво суђење може бити обја‐шњено само правичношћу.

8) Номинализам и инфлација. – Ранији члан 395. Закона о облигационим односима гла‐сио је овако: "Ако новчана обавеза противно посебном савезном закону гласи на плаћање у злату или некој страној валути, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према кур‐су који је важио у тренутку настанка обавезе." Примена ове одредбе у условима високе инфла‐ције доводила је до губитка супстанце новчане обавезе, што је тешко погађало повериоце. Зато су се судови, упркос њеној диспозицији, залагали за валоризацију супстанце новчане обавезе, довијајући се на различите начине. Наводимо два примера:

"Давање у зајам стране валуте није противно савезним прописима, па се спорни случај не може решити применом члана 395. Закона о облигационим односима. Будући да је од тужи‐оца позајмио 7.500 немачких марака и да их није вратио, тужени тај износ држи без правног основа, па га, применом члана 210. Закона о облигационим односима, има вратити, исплатом динарске противвредности по курсу на дан исплате, што одговара вредности неосновано по‐стигнуте користи." (Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 3526/92 од 6.10.1992. године).

"Тужиоци су незадовољни конверзијом стране у домаћу валуту извршеном у смислу члана 395. Закона о облигационим односима, по курсу у тренутку настанка обавезе. Она, у условима инфлације динара, обезвређује супстанцу обавезе уговорене у немачким маркама. Међутим, тужиоцима, поред досуђеног износа са каматом, припада и разлика до потпуне на‐кнаде штете, у смислу члана 278. став 1. Закона о облигационим односима. Одбијањем тог зах‐тева, нижестепени судови су погрешно применили ову одредбу. Зато ће у поновном поступку, приступити обрачуну поменуте разлике, при чему не би било нелегитимно да се послуже кур‐сом динара на дан исплате. Јер, ако је читав новчани систем Југославије могао бити везан за немачку марку, било је могућно и да се новчане обавезе њених грађана уговарају у тој валути. Самим тим, могућ је и курс који чува супстанцу тако уговорене обавезе". (Пресуда Врховног су‐да Србије, Рев. 2899/92 од 22.10.1992. године).

" Прописи о девизном пословању забрањују плаћање и наплаћивање у девизама, али не и исплату динарске противвредности стране валуте. С обзиром на то, ова исплата није про‐тивна посебним прописима, па нема места примени члана 395. Закона о облигационим одно‐сима, тако да се динарска противвредност има одредити по курсу у моменту исплате." (Пресу‐да Врховног суда Србије, Рев. 4179/92 од 19.1.1993. године).

Следећи ова настојања, Врховни суд Србије је, на седници Грађанског одељења 12. априла 1994. године, усвојио следеће правно схватање: "Ако новчана обавеза сагласно или противно закону гласи на плаћање у некој страној валути, али се исплата по закону може извр‐шити само у динарима, суд ће дужника обавезати на исплату динарске вредности износа стра‐


19

не валуте по најповољнијем курсу на дан исплате, по коме банка у месту плаћања откупљује ефективну страну валуту."21

Према томе, судови су, у условима инфлације, одређивали конверзију по курсу који спа‐шава, а не по курсу који уништава супстанцу новчане обавезе, иако је то било супротно изричи‐том пропису о валути обавезе из ранијег члана 395. Закона о облигационим односима. Судови су, на тај начин, жртвовали пропис који је изгубио смисао у корист разума. Да то нису учинили, изложили би повериоце највећој неправди. Обавезујући дужнике да повериоцима врате оно што су од њих добили, судови су, полазећи до начела једнаке вредности и узајамних давања из члана 15. став 1. Закона о облигационим односима, били праведни, не жртвујући закон.

Разум је, у међувремену, извршио утицај и на законодавце, тако да је 18. јуна 1993. године сту‐пио на снагу новелирани члан 395. Закона о облигационим односима, следеће садржине: "Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе." Тако је пра‐вично суђење "ушло" у сам закон, па судови више не суде противно, већ опет по члану 395. За‐кона о облигационим односима.

21 Записник са седнице Грађанског одељења Врховног суда Србије од 12. априла 1993. године. Коначно уобличавање текста правног схватања учињено је на седници Одељења 21.6.1993. године.

Кривично одељење Правна схватања

20

II

ПРАВНА СХВАТАЊА

КРИВИЧНО ОДЕЉЕЊЕ


21


22


23

ПРАВНА СХВАТАЊА КРИВИЧНОГ ОДЕЉЕЊА ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ

УТВРЂЕНА НА СЕДНИЦАМА ОДЕЉЕЊА У ПЕРИОДУ ОД 1986. ДО 2008. ГОДИНЕ

1986.

ЗАСТРЕЛОСТ ИЗВРШЕЊА КАЗНЕ

Право лица осуђеног у одсуству да на основу члана 410 став 1 ЗКП, у року од годину дана од дана када је сазнало за пресуду којом је осуђено поднесе захтев за понављање поступка, не представља закон‐ску сметњу за извршење те пресуде у целини, па се рок застаревања из‐вршења казне и у таквом случају рачуна од дана када је пресуда поста‐ла правоснажна.

(Правно схватање Кривичног одељења Врховног суда Србије од 20.1.1986. године)

ИЗУЗЕЋЕ

Одредба члана 39 став 5. ЗКП садржи забрану да судија као члан већа учествује у одлучивању по жалби против одлуке нижег суда ако је учествовао у доношењу раније одлуке нижег суда која је поводом жал‐бе била укинута и након тога донета нова одлука која је сада предмет испитивања у жалбеном поступку, као и када се одлучује о захтеву за заштиту законитости против такве одлуке.


24

(Правно схватање Кривичног одељења Врховног суда Србије од 14.4‐1986. године)

ПРОНЕВЕРА – УТАЈА

Када је оптужницом оптуженом стављено на терет само кривично дело проневере, а суд утврди да је оптужени један део новца противправ‐но присвојио у својству лица коме је тај новац поверен у служби, а други део када му је то својство престало и огласи га кривим за кривична дела проневере из чл. 251. КЗС и утаје из чл. 170. КЗС, тиме није прекорачио оп‐тужбу, јер је описом дела у оптужници обухваћено противправно присваја‐ње целог износа као битно обележје оба дела, а суд није везан правном оценом дела предложеном у оптужници.


БИТНА ПОВРЕДА ОДРЕДАБА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

(Члан 364 став 1 тачка 3 ЗКП)

Када се одржи главни претрес без присуства уредно позваног браниоца који није обавестио суд о разлогу свог недоласка на главни претрес, а суд не поступи по члану 301 ЗКП, учињена је битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 364 став 1 тачка 3 ЗКП.

(Правно схватање Кривичног одељења Врховног суда Србије од 14.4. 1986. године)


25

1988.

ЗЛОУПОТРЕБА СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА

Заповедник нашег брода који девизама прикупљеним од осо‐бља брода, уз издавање потврде, да то чини за потребе брода, у фри‐шоповима стране државе купи разну робу коју цариници те државе пломбирају у посебним бродским просторијама и, затим, на пучини ту робу прода страним држављанима, чини кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 242. КЗС, а не кривично дело недозвоље‐не трговине из члана 147. истог Закона.

(Закључак Кривичног одељења Врховног суда Србије од 7.12.1988. године)

ОШТЕЋЕНИ ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ

Завод за осигурање имовине и лица који је по основу уговора о осигурању исплатио штету проузроковану кривичним делом, не може у кривичном поступку имати својство оштећеног као тужиоца за кривична дела преваре из члана 171. КЗС.

(Закључак Кривичног одељења Врховног суда Србије од 7. децем‐бра 1988. године)

ОШТЕЋЕНИ И ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ

Лице које је купило моторно возило, исплатило цену и преузело возило, али није извршило пренос возила на своје име, па то возило бу‐де оштећено од трећег лица има својство оштећеног и може поднети


26

приватну тужбу за кривично дело оштећења туђе имовине из члана 176 став 1 КЗС.

(Закључак Кривичног одељења Врховног суда Србије од 7.12.1988. године)

ТРОШКОВИ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Радник који је правоснажно осуђен не може у кривичном по‐ступку бити обавезан да плати ону суму новца која је као накнада лич‐ног доходка исплаћена за време док је био у притвору који му се урачу‐нава у изречену казну.

(Закључак Кривичног одељења Врховног суда Србије од 7. 12.1988. године)

ТРОШКОВИ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

У кривичном поступку нема основа по коме би окривљени био дужан да плати затезну камату на износ трошкова кривичног поступка на које је обавезан пресудом.

(Закључак Кривичног одељења Врховног суда Србије од 7. 12.1988. године)

1990.


27

ОШТЕЋЕНИ И ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ

Родитељ пунолетног лица оштећеног кривичним делом није овлашћен да даје изјаве и предузима радње у кривичном поступку, уко‐лико није донета одлука надлежног органа о продужењу родитељског права или о потпуном лишавању тог лица пословне способности.


1991.

ВАНРЕДНО УБЛАЖАВАЊЕ КАЗНЕ

У изреку решења којим се усваја захтев за ванредно ублажава‐ње казне могу се унети и подаци о времену за које је осуђени амнести‐јом ослобођен од извршења дела казне, али ће се сматрати потпуном и изрека у коју је унето само ублажавање казне у односу на правно‐снажну пресуду, с тим што у том случају у образложењу треба навести да постоји одлука о амнестији којом је осуђени ослобођен од изврше‐ња дела казне.


ПРОДУЖЕНО КРИВИЧНО ДЕЛО

Код кривичних дела из члана 166. став 3, 167. став 3, 168. став 2, 171. став 3, 242. став 3, 247. став 3. и 251. став 2. измењеног КЗС ("Слу‐жбени гласник РС", бр. 16 од 3. децембра 1990. године), која постоје ка‐


28

да је њиховим извршењем прибављена имовинска корист преко педе‐сет хиљада динара, за конструкцију продуженог кривичног дела је по‐тербно да је имовинска корист у том износу прибављена бар једним де‐лом која улазе у његов састав.


ЗНАЧЕЊЕ ЗАКОНСКИХ ИЗРАЗА (МИКРОФИЛМСКА КОПИЈА)

Микрофилмска копија исправе или репродукција те копије коју је на прописани начин издао надлежни државни орган, установа, при‐вредна или друштвена организација, или заједница, има у кривичном поступку доказну вредност оригинала исправе.

Допуштено је доказивати да су у таквој микрофилмској копији или репродукцији те копије чињенице неистинито потврђене или да је сама микрофилмска копија, исправа или њена репродукција неисправ‐но састављена, као и да микрофилмска копија односно репродукција те копије није верна оригиналу.


ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ

Однос оштећеног према кривичном прогону учиниоца, који се изражава изјавом о придруживању или непридруживању кривичном


29

гоњењу, по правилу представља околност значајну за одмеравање ка‐зне. Стога, кад оштећени због ранијег позитивног односа учиниоца пре‐ма њему, израженог кајања, извршеног обештећења или неког другог разлога који је везан за позитивно понашање учиниоца, изјави да се не придружује кривичном гоњењу, ова околност се може узети као олак‐шавајућа при одмеравању казне. Правилна је, зато, досадашња пракса судова да од оштећеног узимају изјаву о придруживању или непридру‐живању кривичном гоњењу учиниоца, с тим што оштећени у поступку који се води по службеној дужности може, али и не мора да се о томе изјашњава.

(Правно схватање Кривичног одељења Врховног суда Србије од 13. новембра 1991. године)

САГЛАСНОСТ ЗА ЧИТАЊЕ ЗАПИСНИКА

Право окривљеног као странке за давање сагласности за читање записника на главном претресу може, у смислу одредбе члана 75. став 1. ЗКП, вршити и његов бранилац, али не противно изричитом ставу окривљеног. Према томе, у случају суђења у одсуству оптуженог (члан 300. став 3. ЗКП) бранилац је овлашћен на давање салгасности за читање записника о исказу сведока или вештака у смислу члана 333. став 2. ЗКП.


УТВРЂИВАЊЕ ВИСИНЕ ПАУШАЛА


30

У члану 95. став 3. ЗКП је прописано да се паушалан износ утвр‐ђује у оквиру износа одређених републичким прописом, с обзиром на трајање и сложеност поступка и имовно стање лица обавезног да плати овај износ. Овим прописом је јасно одређен критеријум за утврђивање паушалног износа (трајање и сложеност поступка, имовно стање лица које износ треба да плати), па судови тај износ морају утврђивати на основу слободне оцене, а не на основу унапред утврђених "ценовника" или вештачења.


ДОС

СУДСКЕ ПРАКСЕ - vk.sud.rs · 5 Поштовани, Врховни суд Србије...

Documents