1

Никон (Воробјов), игум.

Проповеди

Размишљања у недељу о богаташу и Лазару (Лк. 12, гл. 16-21)

Размишљања у недељу 31. О крсту и љубави Божијој О узроцима Оваплоћења

Размишљања пред Божић. «Спреми се да сретнеш Бога Твог, Израиљу» (Амос. 15, 12)

Размишљања у недељу пред Божић (светих отаца) Беседа о великој вечери Беседа на Рођење Господа нашег Исуса Христа

Беседа на други дан Божића Беседа на Обрезање Господње

Беседа на дан сећања на преподобног Серафима Саровског Беседа у недељу пред Богојављење Беседа на Крстовдан

Беседа у недељу по Богојављењу и сабор светог Јована Крститеља Беседа у недељу о Закхеју

Беседа у недељу о митару и фарисеју Беседа у недељу о блудном сину Беседа у петак прве недеље Великог поста

Размишљања у недељу о богаташу и Лазару (Лк. 12, гл. 16-21).

1. Излагање садржаја прочитаног Јеванђеља. Треба обратити пажњу на то да

Господ богаташа назива безумним, исто као у причи о богаташу и Лазару и не удостојава га имена. Због чега?

2. «У једнога богатог човјека роди њива.» Зашто? – Да задовољи жељу богаташа: а) да би показао своју доброту, б) с циљем да га подстакне на милосрђе према ближњима. 3. А како је богаташ поступио? – «И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним,

јер немам у шта сабрати љетину своју?» Уместо радости у богаташу се појавила брига, јер немам у шта сабрати љетину

своју? – Он је знао да Господ захтева да помажемо једни другима, да има где да сакупи плодове, јер је већ био богат и вишак је могао да подели сиромашнима и тада би његово богатство било пренето на небо. Али, богаташ одлучује другачије.

4. «И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја!» Овакво је својство страсти похлепе и многих других

страсти: земаљска знања, таштина. 5. «И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.» Чему је богаташ наменио своје богатство? Задовољењу

телесних страсти које су својствене животињама. Заиста «човјек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком коју кољу».

Он каже: «Душо, имаш многа добра!». Али да ли материјална добра: куће, имања, одећа и остало, заиста припадају човеку? – Не. Човек се рађа наг, наг ће и отићи: својим, оним што му припада може да назове само оно што смрт не може да одузме. Све остало:

богатство, слава, земаљска знања, лепота, здравље, различите уметности – све ће то бити остављено са смрћу. Душа ће напустити и само тело. Само ће добра дела отићи с човеком

и заступаће се за њега пред Праведним Судијом, а то су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милорђе, вера, кротост и уздржање.

2

Дакле, оно што је богаташ имао, не припада њему, већ му је Бог дао на «привремену употребу» да би користећи богатство чинио добра дела и на тај начин добио спасење. Дакле, ево у чему се испољило безумље богаташа: а) он присваја Божије дарове,

б) користи их на штету себи, односно ради задовољења своје похоте, в) не помаже сиромашнима упркос Божијој заповести, г) одређује себи дуг живот. За све ово он од Бога

добија оцену: «безумниче», односно испоставља се да је богаташ без духовног разума. Постоји плотски ум и постоји духовни ум. Постоји мудрост овога света и духовна мудрост. Оне су супротне. Тако реч Божија каже да је «мудрост века овог безумље пред

Богом». Мудрост овог света тражи богатство, људску славу, знања која су потребна за земаљски живот и остало. Она не зна и не жели да зна за будући живот и плату за

земаљски живот. Ова мудрост овог света, или како је Реч Божија још назива, «плотско мудровање» је у непријатељству против Бога или Божијег закона и ради човековог спасења треба да буде убијена и замењена духовном мудрошћу. Ево због чега се у току

целог Великог поста Црква моли Богу: «умертви плоти нашеја мудрованије и спаси мја». Богаташ је безуман зато што размишља плотским мудровањем и упропаштава своју душу.

Безуман је и због тога што се не припрема за будући живот и што га је, док је он мислио да дуго живи на земљи, Бог већ осудио због његовог безумља: «Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?» За кога је онда

богаташ сакупљао? Али, он не само да се лишава свог богатства. Његову душу ће узети зли демони, као

богаташа у причи о богаташу и Лазару и због тога што пролазни живот није искористио онако како је било угодно Господу – он бива осуђен на лишавање Царства Божијег. Тако бива с оним ко се не богати у Бога.

(Беседа по Ник. Астрах.)

Размишљања у недељу 31.

...Срећан је слепац који није видео, али је веровао. Због чега књижевници и фарисеји – «интелигенција» - нису веровали у Исуса

Христа? Они су видели чуда и чули су Реч Божију. Значи, постоји душевно слепило. Овакво слепило је данас обузело скоро све: и интелигенцију и прост народ. Ови слепци не само да не виде, него и не желе да виде због гордости, због тога што

нису свесни свог слепила услед одсуства вере у постојање посебног вида. Други облик слепила јесу мржња и злоба: онај ко мрзи свог брата налази се у тами и у тами ходи, и не

зна куда иде, зато што су му заслепљене очи. Постоји треће слепило, - страсти и испразности. «Видим људе као дрвеће.» Сви смо ми релативно слепи. Слепило душе је много опасније и теже од телесног слепила: јер душевно слепило

може да доведе до вечне погибељи. Благо ономе ко спозна своје слепило и ко свим срцем буде преклињао Спаситеља за исцељење, ко се буде скрушавао и кајао.

52. апостолско правило: «Ако наки епископ или презвитер не прима онога ко се обраћа од греха, већ га одбацује: нека буде избачен из свештеног чина, јер жалости Христа Који је рекао: «Радост бива на небу због једног грешника који се каје.»

О крсту и љубави Божијој

Крст свакога треба да подсећа на то да је Господ и Бог наш учинио све што је било могуће ради спасења људи. Господ је ради нашег спасења учинио најневероватније,

најмање могуће, оно што не превазилази само разум људи, већ и Анђела. Напустити небо, примити обличје слуге, учити људе и речју и примером, звати све

без изузетка, па и најгоре грешнике, и примити све због самог искреног покајања – све су то показатељи Божанске љубави, љубави која превазилази наше поимање, наш разум.

3

О узроцима Оваплоћења

1. Велику драгоценост носимо у трошним сасудима, диван образ Божји, толико предиван да ради њега Господ не само да је сишао с неба и оваплотио се, већ је и страдао

и био разапет, само да би нас спасио. О дубино Премудрости, Разума! 2. Други узрок оваплоћења јесте да се очигледно, опипљиво за све људе покаже огромна љубав Бога према човеку. Сам Господ Исус Христос каже: «Бог је човека заволео

толико да је дао Сина Свог...» 3. Људи ће видећи безмерну љубав Божију према себи бити без одговора, неће

моћи да прекоре Господа ако буду одбачени из Царства Божијег.

Размишљања пред Божић

«Приправи се, Израиљу, да сретеш Бога својега» (Амос. 4, 12)

Да ли човек може да се сети јасала и сиромаштва Спаситеља, а да се не постиди своје раскоши и својих украса?

Да ли човек може да се сети смирења Божанског Детета и да не уздрхти због своје

гордости, надмености и таштине? Да ли човек може да се сети бекства у Египат и да не осети храброст која ће му

помоћи да истрпи неправедност света? Исус Христос не треба да се роди само у Витлејему, већ и у срцима нашим: 1) «Који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се

настанити». 2) Апостол Павле пише Ефесцима (Еф. 3, 14; 16-17): «Ради тога преклањам кољена

своје пред Оцем Господа нашега Исуса Христа... да вам по богатству славе Своје даде силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човјеку, да се Христос вјером усели у срца ваша.»

3) Апостол Павле је осећао бол за хришћане-Галате «докле се Христос не уобличи у њима» (Гал. 4, 19).

4) А о себи је апостол Павле говорио (Гал. 2, 20): «А живим – не више ја, него живи у мени Христос». Ако је тако, онда је јасно како треба да се припремимо за сусрет с Господом Исусом Христом.

Размишљања у Недељу пред Божић (светих отаца)

18.12.1944.г.

I

1. У Јеванђељу се наводи родослов Господа нашег Исуса Христа. 2. Постоје благословена колена и постоје проклета колена.

3. Проклето колено је оно из којег је потицао Јуда-издајник. Очигледно је да је посебно проклето јеврејско колено Дана, јер по откровењу светог апостола Јована Богослова, пред крај света из њега неће бити ниједног човека којег је Анђео запечатио,

односно који би могао да уђе у Царство Божије. Из свих колена Израиља било је људи угодних Господу, а из Дановог колена није било ниједног.

4. Како је страшно припадати проклетом колену и како би пожељно било имати у свом роду, на пример, преподобног Серафима, преподобног Сергија.

5. Да ли је данас могуће да се ми грешни ородимо, да уђемо у неко благодатно

колено, у род светих, које је Бог изабрао? 6. Тако је велико милосрђе, снисхођење Божије да Господ и данас прима покајане

грешнике у најближе сродство не само са светим људима, већ и са Самим Собом. (Некоме ово може да изгледа невероватно, чак и светогрдно. Али оно што се говори с амвона мора

4

бити утемељено на речи Божијој. Онај ко говори треба да буде спреман да одговори свакоме ономе ко сумња у било коју реч или неку мисао). А како је могуће ородити се са Господом Исусом Христом?

Јеванђеље о родослову Исуса Христа се и чита пред Божић да бисмо се припремили, да дочекамо Христово Рођење, али не плотски, чишћењем станова, колачима

и предјелима, већ духом и истином. Ми не само да можемо да се ородимо с родом Божијим, већ смо и дужни то да учинимо.

7. Како је ово могуће? Чујте шта каже Сам Господ:

I) «Ко изврши вољу Оца Мојега, Који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати».

II) На речи: «блажена утроба...» Господ је одговорио: «Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је».

Господ Исус Христос је онима који верују у Њега и испуњавају Његове заповести

дао право да називају Бога Оцем: «Оче наш» - и тиме нас је усиновио Богу-Оцу. Ево због чега је Господ Исус Христос Своје ученике и апостоле називао браћом.

Да ли је сад јасно да и ми можемо да се ородимо с Господом, да постанемо синови Оца Небеског, да постанемо браћа Исуса Христа?

За ово је наведено и средство: треба проучавати, спознавати заповести Божије,

вољу Божију и испуњавати заповести. А Његове заповести нису тешке, каже апостол Јован Богослов. Ако смо пак прекршили Његове заповести опет постоји средство –

покајање. Морамо да се кајемо и да чистимо своју душу сакрушавањем срца, спознавањем своје греховности, рђавости. А пошто стално кршимо заповести, ако не делом, онда речју и мишљу, треба стално да се кајемо и сакрушавамо. «Боже, милостив буди мени

грешном,» - говорио је митар скрушеним срцем и био је оправдан. Жена грешница ништа није говорила, већ је само плакала сузама које су текле из срца и било јој је опроштено и

била је очишћена.

II

Христос се рађа – славите, Христос силази с неба – дочекујте, Христос је на земљи – узносите се.

Узносите се умом, срцем и вољом. Нека све наше помисли буду заузете оним великим делом које је учинио Господ Исус Христос. Нека се и срце наше, и воља наша устреме у сусрет Господу Који долази, а устремиће се онда кад прво с принудом, а затим и

радо и с радошћу, будемо носили у себи дивно, свесилно име Господа Исуса Христа, кад својом вољом будемо сузбијали греховне помисли, речи и дела, призивајући име

Спаситеља нашег. «Обишавши обиђоше ме (разне невоље, искушења, и празне греховне помисли, осећања) и именом Господњим противих им се.»

Дочекајмо Господа Исуса Христа Који долази с неба помирењем с нашим

ближњима, јер је Господ само тамо где су мир и слога, где људи, чим се посвађају, одмах признају, поврате се и помире се – Господ је само тамо одакле долази. У породици у којој

нема мира, неће бити Божића, неће бити празника. Душа у којој царују злоба, мржња и зла похот, није учесница у Божићу. Онај ко је сакрио туђе ствари, није их вратио и није очистио себе покајањем, неће

ући у збор оних који ликују због Рођења Христовог. Ко стално лаже и вара своје ближње налази се у сродству с ђаволом, како каже

Господ Исус Христос и не може бити учесник у Рођењу Христовом. Дакле, очистимо се миром с ближњима и покајањем, и скрушавањем срца због

грехова, дајмо обећање Господу да ћемо се у будуће борити с грехом, и тада ћемо постати

блиски Господу, сродни и рођени за Њега, постаћемо браћа и сестре и тада не само да ћемо достојно дочекати празник, већ ће се и у нашим душама тајанствено родити

Спаситељ наш. И наша душа, која је била обитавалиште животиња и животињских осећања, мисли и дела, постаће обитавалиште Самог Господа.

5

Господе, очисти нас од сваке прљавштине плоти и духа, удостој нас Твоје посете, прими нас у сродство с Тобом.

Господе, огрезнули смо у грехове, дубоко смо утонули у овоземаљску испразност,

већ смо скоро изгубили укус за све Божанско. Свесни смо тога, Господе, свесни смо да смо се удаљили од Тебе, али Те молимо, како год знаш, спаси нас. Амин.

Беседа о великој вечери

У име Оца и Сина и Светога Духа. Неки Човек, непознат, направио је велику вечеру. Ова свечаност је названа вечером

зато што се дан већ ближио крају. И овај Човек је послао свог слугу да позове званице на пир. Али, званице, за које је била припремљена ова вечера, су један за другим, почеле да одбијају. Један каже: «Купио сам пет пари волова, идем да их испробам. Немам времена,

не могу да дођем.» Други каже: «Купио сам земљу. Треба да је погледам,» и такође одбија. Трећи рече: «Оженио сам се.»

Тако су све званице због разних разлога, под разним овоземаљским изговорима одбиле да дођу на брачни пир. Кад је то саопштено Човеку који је направио вечеру, он се прогневио и послао је своје слуге по улицама, трговима, уличицама и оградама, да зову

све на свечаност како би се његова кућа напунила. Дакле, слуге су пошле позивајући све и постепено су кућу испунили људи који су дошли на пир.

Тада је дошао домаћин пира и међу онима који су дошли пронашао је једног који није дошао у брачној, односно празничној одећи. Па рече: «Друже мој, како си се усудио да дођеш у оваквој одећи?» Међутим, овај је ћутао. Тада је домаћин куће наредио:

«Узмите га. Вежите му руке и ноге и баците га у таму паклену.» Затим је обраћајући се присутнима рекао: «Нико од оних званица које су одбиле да дођу неће ући на пир.»

Ко је овај «неки Човек» који је направио вечеру? – То је Господ – Отац наш. Он је припремио пир – Своје Царство, за које ће на Страшном суду обраћајући се праведницима који буду стајали с десне, стране рећи: «Ходите, благословени Оца Мог и наследите

Царство, које вам је припремљено од стварања света.» Ово Царство Божије, овај вечни, за нас непојамни пир Господ је припремио за праведнике од почетка света, и звао је и данас

зове многе да би учествовали у њему. Међутим, званице су одбиле и одбијају да иду. И ево, Господ с великим гневом каже: «Нико од званих неће ући на Мој пир.»

Ко су ови звани? Пре свега, ако погледамо у стара времена, од човечанства је први

био изабран јеврејски народ, којем је Господ слао пророке и Мојсија, чинио велика чуда пред њима, привлачио их на сваки начин, да би јеврејски народ служио као пример и

целом бившем човечанству како би и други народи, видећи посебну благонаклоност према Јеврејима и сами поверовали у Јединог Бога. Међутим, кад је на земљу дошао истински слуга Божји, Који је испунио сву вољу Божију, Очеву вољу, Господ Исус Христос,

јеврејски народ се одрекао Спаситеља, одрекао се Бога и показао се као «рђав слуга». Јевреји су одбацили Сина Божијег, Господа Исуса Христа, разапели су Га, постали су

љути противници Божији и лишени су Царства Божијег. И ево, Господ је послао Своје слуге: апостоле, учитеље, проповеднике и епископе у цео свет, да би све позвао на припремљени пир. И велико мноштво људи из целог човечанства, које је поверовало у

Господа Исуса Христа ушло је на овај пир, ушло је и дан-данас улази у блаженство, у вечну Пасху, бесконачну, непојамну радост. Али многи које Господ и данас зове одричу

се Господа, одбијају да дођу на брачни пир. Ко су ти који су одбили? Већином су то «умни», учени, образовани, културни, успешни у овом свету. Сви они одбијају зато што немају времена, јер се баве или науком или уметношћу, спортом, колима, час

празнословљем и позориштем, час телевизором и другим сличним «важним» пословима. Тугује, боли и њих некад срце, али их материјална добра, испразност и страсти, гуше и

они се одричу Господа. Зато је Господ за све рекао с претњом: «Нико од оних званица неће ући у Царство Божије».

6

А ко улази? Господ каже: «Идите по свим раскрсницама, по улицама, по уличицама, по оградама, зовите слепе, хроме, немоћне и болесне, зовите на пир.»

Ко су ови болесни и немоћни? Под онима који пате од спољашњих болести

подразумевају се људи који већином немају значаја овде, на земљи: необразовани, они који слабо познају хришћанство, који пате од различитих болести, који су заражени

разним греховима. Господ зове и све њих. И они који послушају Господа, који буду пажљиво слушали реч Божију и омивали себе покајањем за грехове с вером у Господа, призивајући Господа у помоћ, ући ће у Царство Божије. Они ће напунити кућу, напуниће

овај брачни пир. Међутим, на пиру се нашао један који није дошао у брачној одећи. Шта ово значи?

Каква треба да буде брачна, односно празнична одећа, у којој се може ићи у госте (онима који је нису имали оваква одећа се давала кад су били позивани у богату кућу)?

Брачна одећа је чистота душе. Човек који жели да уђе на царски дивни пир, који је

од почетка света припремљен за праведнике, пре свега треба да слуша Реч Божију, да живи по њој, по заповестима Божјим. А свако нарушавање воље Божије, свако кршење

заповести, чак и најмање, треба да искорењује искреним, дубоким, срдачним покајањем. Не да говори језиком: грешан сам, већ да од свег срца, с дубоком скрушеношћу пада пред Господа и да вапије. «Господе, згрешио сам, буди милостив мени, очисти моју душу од

греховне прљавштине.» И ако се човек читавог живота буде трудио да поступа по вољи Божијој, по

заповестима Јеванђеља, ако целог живота буде пазио на себе и сваку греховну флеку омивао искреним покајањем, обући ће се у ову празничну, брачну одећу у којој смело може да уђе на пир, у Царство Божије. А човек који је само по спољашњости хришћанин,

сличан је ономе ко је на пир ушао у одећи која није брачна и подвргава се његовом уделу. Авај, и међу данашњим хришћанима, као што је, наравно, увек било, нема поимања

хришћанства. Многи сматрају да ако човек понекад иде у цркву, иде на исповест, причешћује се Светим Тајнама, већ верује у Бога и достојан је Царства Божијег. «Ми смо верници,» каже он, «а ко сте ви?» Али овај човек је као фарисеј, само по спољашњости, по

одећи хришћанин. Он само устима поштује Господа, а његово срце је далеко од Њега. Овакав хришћанин и јесте онај који није у брачној одећи, иако мисли да ће ући у Царство

Божије, на пир Господњи. Зато увек треба имати на уму и бојати се да нам се Господне обрати речима: «Како си се усудио да уђеш у вечни живот без брачне одеће? Узмите, вежите га и баците у таму паклену.»

Као образ и предокус будућег блаженства овог дивног пира служи причешћивање Светим Тајнама. Јер Сам Господ је рекао: «Онај који једе Моје тело и пије Моју крв у

Мени пребива и Ја у њему.» Али ако смо се исповедили само језиком, по обичају, а наше срце у томе уопште није учествовало, или чак, напротив, каже: види како сам добар,» и ако са злобом, са осуђивањем ближњег, без искреног покајања приступамо Светим

Тајнама, Господ ће и нама рећи: «Како си се усудио да уђеш код мене без брачне одеће?» и заповедиће Анђелима: «Узмите, вежите га и баците у таму паклену.» И овај човек ће се

мучити у својим страстима с којима се непокајано причешћивао, везан њима, немајући могућности да духовно живи и расте – биће тако док не схвати своје заробљеништво, своје ропство, док не падне пред Господа свим срцем, док не заплаче пред Њим, као што је

плакао митар, као блудница, као разбојник. Тек тада ће га Господ одвезати, очистити спасити.

Тако нам Господ већ овде, на земљи, духовно показује да ли Светим Тајнама приступамо у брачној одећи или не.

Зашто се ова прича чита на Божић? Зато што овог дана славимо долазак на земљу

дивног служитеља Божијег – Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, Који је дошао да све позове на брачни пир, Јевреје и пагане, и Он позива сваког човека: «Ходите код Мене,

сви уморни, оптерећени разним греховима, невољама. Ја и само Ја ћу вас одморити.» Онај ко сигурно иде ка Господу, а ка Господу се може ићи само испуњавањем заповести и

7

искреним, сталним покајањем, биће примљен на пир, ући ће у Царство Божије, које је припремљено за праведнике од стварања света. А онај ко се одриче Господа биће одбачен од Њега и неће ући у Царство Божије. У Јеванђељу често чујемо да је мало оних који се

спасавају, да је мало оних који иду тесним путем и уским вратима у току свог живота. Већина покушава да иде широким путем, да живи у задовољству, у материјалном

благостању итд. Али тешко је богатом, имућном да уђе у Царство Божије. Јуче смо слушали Јеванђеље које почиње речима: «Не бој се, мало стадо, јер вам је

Господ, Отац наш Небески припремио Царство Божије.» Дакле, мало је стадо оних који се

спасавају, а већина пролази поред, ван Царства Божијег, противећи се Господу делима и одричући Га се речима.

Тако нас Јеванђеље Рођења Христовог подсећа на то да Господ све зове у Царство Божије, да се Он Сам није гнушао да дође на земљу грешних људи и да узме наше грехове на Себе, како би свакоме ко поверује у Њега и ко Га искрено буде молио за опроштај

грехова даровао вечни живот, учинио га учесником бесконачног пира, духовне радости, светковине и славе.

Амин.

Беседа на Рођење Господа нашег Исуса Христа

(1945. г. по новом календару – 1946.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Човек често пролази поред великих догађаја, не размишљајући о њима, клизећи

само по површини, не удубљујући се у њихову суштину. Обратимо своју пажњу на

свечаност која је пред нашим погледом. Данас славимо Рођење Господа Исуса Христа. Од почетка света није било догађаја

који би био толико запањујући као Рођење Христово. Господ Бог Сведржитељ, Који је једном речју створио цео видљиви и невидљиви свет, створивши небо и земљу, и све што их испуњава – Овај Бог смирава Себе, твори од ткива Преблагословене Дјеве Марије

Своју плот, рађа се у пећини, бива положен у јасле као беспомоћно Дете. Небо је задрхтало, покренули су се крајеви земље. Догодили су се највеће чудо и

тајна, потпуно непојамни и за највише горње чинове, а не само за човека. Кад о овом догађају испричаш неверујућем човеку он ће одговорити да је то

немогуће. Кад питаш верника због чега је Господ учинио овако непојамно чудо – он ћути

или често даје незадовољавајуће објашњење. Због чега је Господ дошао на земљу?

Одговор је један, да би спасио човека. Ако је Господ ради човека учинио ово дело, треба признати да човек представља неку посебну вредност, јер ради ништавне ствари која не вреди, не би било предузето овакво средство за спасење. Још је цар и пророк Давид

1000 година пре Христовог Рођења клицао у недоумици: «Господе, шта је човек да га се сећаш и Син човечији да га посећујеш, мало си га умањио пред Анђелима, славом и чашћу

си га венчао»? Тим пре у страху и побожности треба да паднемо пред Господом и да кличемо:

«Господе, шта је човек да се Ти ниси гнушао девичанске утробе, да си сакрио Своје

Божанство и изволео да постанеш човек?» Шта је човек? Ево шта о томе каже Реч Божија: човек је најбоља творевина Божија.

Човек је образ Божји. Бог је све створио свемоћном речју. «Нека буде светлост,» рекао је Господ, и била

је светлост. «Нека произведе земља биљке, траву, која сеје семе по свом роду и плодно

дрво, које по свом роду доноси плод,» и било је тако. И рече Бог: «Нека произведе вода гмизавце, душу живу: и птице нека полете изнад земље по своду небеском.» И све се

десило по речи Божијој.

8

А кад је све било уређено Господ је приступио стварању човека, али као да размишља и саветује се, као да позива на саветовање и друга Лица Свете Тројице чему се диви свети Григорије Ниски. Јер је Господ је прво рекао: «створимо човека по образу

Нашем и по подобију Нашем». «И створио Господ Бог човека из праха земаљског и дунуо је у њега «дах живота», односно као да је уткао у њега као честицу Свог Божанског Бића.

Господ посебним актом (дејством) ствара човека. Прво је створио тело, а затим је у њега дунуо «дах живота», односно као да је уткао у њега честицу Свог Божанског Бића. Ево због чега у псалму пророк Давид у име Божије говори о људима: «Рекао сам: богови

сте и синови Вишњега сви.» Истину ових речи потврдио је и Сам оваплоћени Господ Исус Христос Јеврејима, који су Га оптуживали да Он Бога назива Својим Оцем и тиме чини

Себе равним Богу, и који су узели камење да Га убију. Господ им је одговорио: «Зар у закону вашем није написано: „Рекао сам: богови сте и не може да се наруши писмо.“?» Дакле, човек је образ невидљивог Бога, човек има у себи „честицу“ Божанства.

Човек је пре пада у грех био толико предиван, а тим више након што га је Господ искупио, да угодници Божији, којима су биле откривене тајне неба, као на пример,

Макарије Египатски, кажу: «Нема ничег лепшег од људске душе, ни на земљи, ни на небу.» Човек је био предназначен за вечно блаженство, али је по зависти ђавола пао, издао је Бога, добровољно је прешао на страну клеветника – ђавола, пожелео је да спозна не

само добро, које је знао у рају, већ и зло, које није знао. А отпавши од Бога, подвргао се раније реченој одлуци Божијој: «смрћу ћеш умрети.»

Адам и Ева су умрли душом, њихов ум се помрачио, воља је постала изопачена, срце унакажено, уместо небеског тела добили су грубу плот, сличну животињској. Због њих је била проклета земља и они сами су осуђени на невоље, на спознају зла, које су по

савету ђавола желели да упознају. И што даље, што више се размножавало човечанство, тим је помрачење човека било веће.

Да човек не би пао у очајање и да не би коначно погинуо Господ му је дао обећање да ће у своје време семе жене (а не мужа), односно Христос, Који се од Дјеве родио без мужа Духом Светим, сатрти главу змије и спасити човека. Овај тајанствени догађај ми

данас и славимо. Пожалио је Господ Своје створење и сишао је на земљу да би спасио погинулу изгубљену овцу; сишао је на земљу да би нас поново узнео на небо; примио је

образ човека, узео је на Себе грехове читавог човечанства: «Тако је заволео Бог свет да је дао Сина Свог Јединородног.»

Исус Христос је отворио закључана врта раја. Он је поново подигао духовну

лествицу којом човек може да се попне на небо. Примивши човекову плот Господ је и човека узвисио изнад Анђела, обукао га је у

славу већу него што је била Адамова слава у рају пре пада. Ако смо стварно истински хришћани, ако приморавамо себе да на делу испуњавамо

оно чему је учио Господ Исус Христос, Који је дошао ради нас, и ми ћемо бити тамо, где

је Господ, како је Он обећао у опроштајној беседи с ученицима. А они који се удостоје Царства Божијег заблистаће као сунце, каже Господ.

Господ је на Таворској гори показао будућу човекову славу. Његово лице је било као сунце, одећа је блистала као муња. Ова спољашња лепота и слава су смо слаби наговештај највеће унутрашње славе, јер је по речима пророка «сва слава кћери Цареве

унутра».

Беседа на други дан Божића

(8.1.1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Све околности које су пратиле рођење Господа Исуса Христа имају за нас велики

значај. За један од њих сте већ чули: прљава пећина, пуна ђубрива, нечистоће и разних гмизаваца, јесте слика душевног стања палог човечанства, у којем се оно налазило за

9

време доласка Спаситеља. Ова прљава, ова нечиста пећина је слика нашег срца пуног сваке гадости, својстава која припадају ђаволу. Стомакоугађање, пијанство, блуд, нечистота, гордост, таштина, осуђивање, међусобна мржња – све су то својства ђавола и

све се ово гнезди у нашем срцу. Али милосрдни Господ се није гнушао ове нечистоте и не гнуша је се ни данас, долази код нас кад искрено признајемо своју нечистоту, оплакујемо

је, преклињемо Господа да буде милостив према нама, да нас очисти, да прљаву пећину наше душе учини храмом Божјим, који смо призвани да будемо по речима апостола: «Ви сте храм Божји и Дух Божји живи у вама.»

Ево друге околности. Пастири су ноћу чували своја стада. Нису спавали. И кад се Спаситељ родио њима се јавио Анђео Господњи и објавио им је велику радост, објавио им

је вест о рођењу Спаситеља света Господа Исуса Христа. Убрзо су и сами угледали новорођеног Богомладенца. Шта ово значи?

Кад бисмо ми стражили над својим срцем, над својим умом, над својим жељама,

над својеврсним «стадом» наших помисли, осећања и т.сл. као што су ноћу пастири чували своја стада и ми бисмо се удостојили да нам се јаве Анђели Божји и Сам Господ

би нам се јавио. Јер онај ко се свим срцем моли Господу, ко се достојно причешћује Светим Тајнама, удостојава се највеће, непојамне милости: «Онај ко једе Моје тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему,» – ево шта обећава Господ.

Као што су пастири пазили на овце, тако и ми треба да пазимо на своје поступке, на своје речи, на своје мисли, на своја осећања. И као што су они пастири терали вукове и

лопове, тако би и ми требало да одагнавамо од свог срца сваку рђаву мисао, свако рђаво осећање, сваку рђаву жељу, и да насађујемо само добро. На тај начин бисмо духовно постајали слични јеванђељским пастирима и нама би се јавили Анђели Божји, као што се

јављају светим угодницима, они би нас тешили, чистили наше душе и претворили би наше срце од прљаве пећине у храм Божји, у којем би почивао Дух Божји са Оцем и Сином.

Још једна околност је Витлејемска звезда. Мудраци с Истока, који су очекивали рођење јеврејског цара су угледавши звезду кренули на далеко и у то време врло опасно путовање да би дошли до новорођеног цара, да би Му се поклонили и принели дарове од

чистог срца. Ова Божија звезда руководи сваким хришћанином. Господ прати сваког од нас.

Господ никога не оставља. Као што мајка милостиво воли своју децу, као што ми патимо кад болује било који део нашег тела, тако Господ жали сваког човека, сваког грешника. И Господ се радује, и цело небо се радује због обраћења и спасења сваког човека. Радост

бива на небу, каже Господ, због једног грешника који се каје. Као што је Господ мудраце водио и довео прво у Јерусалим, а затим и до самог

места на којем се налазио Спаситељ, тако и сваког од нас постепено води ка спасењу. Кад бисмо пазили на свој живот, нарочито кад бисмо пажљиво анализирали

протекле године видели бисмо како Господ промишља о нама: о земаљском благостању,

ако је то за нас корисно и о вечном спасењу наше душе. Могло би се навести мноштво примера да би се ово потврдило.

Сам Спаситељ у Јеванђељу каже да ни длака не пада с човекове главе без воље Божије – тако Господ пажљиво пази на сваког од нас, тако жели, тако хоће да се спаси сваки, и најгори грешник. Господ води, уређује околности тако да човеку буде најлакше

да се спаси. Ево једног од примера. Верујућа девојка се удаје. Испоставља се да је муж пијаница, безбожник, псовач, вређа жену, грди и квари децу. Дакле, Господ дуго трпећи

удаљава на крају мужа од ове жене: или он сам одлази, или умире и на тај начин омогућава мајци да децу васпита као истинске хришћане.

Понекад се човек налази у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не

може да се спаси. И тада Господ уређује тако да овај човек или ова породица морају да се преселе на друго место. Тамо се нађу верујући људи с којима се они спријатељују и ови

људи помажу јачање њихове вере. Тамо ће се можда у близини наћи и црква или неки духован верујући човек, који ће овој породици помоћи да се спаси.

10

Анализирајте свој прошли живот и видећете како много Господ чини да би олакшао наше спасење. Ето, човек пати од алкохолизма, развратник је. Све слободно време троши на тражење задовољстава у пијанству и разврату. Милостиви Господ види

све ово, жали његову породицу, жали и овог човека. Шта да ради с њим? Господ му шаље такву болест да му више не падају на памет ни вотка, ни разврат. Напротив, почиње да

размишља о прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехове, исповеда их и тако се спасава.

Овако у мноштву случајева може да се уочи непрекидно промишљање Божије о

сваком човеку, о свакој породици. Кад се догоди неки нарочито тужан догађај ми често не схватамо због чега се он десио, често ропћемо: због чега је Господ послао пожар или

болест, зашто оскудевамо у нужном, - а кад после погледамо свој протекли живот видимо како је Господ био милостив, како је премудро помагао нашем спасењу. Сваког човека своја звезда, своје околности воде ка Господу Исусу Христу, воде ка Спаситељу нашем,

Који нас омива, опрашта нам, освећује нас, претвара пећину нашег срца у храм Божји. Због тога треба да верујемо у Господа и да са своје стране улажемо напор у своје

спасење: да благодаримо Господу и за Његово оваплоћење, и за Његова страдања ради нас, и за Његово стално промишљање о нама, морамо да покажемо и своју, узвратну љубав према Њему испуњавањем Његових светих заповести. Ако их пак не испуњавамо,

Господ је принуђен да нам пошаље посебне околности да би нас натерао да се опаметимо, да би нас натерао да се покајемо.

Господ није могао да покаже већу љубав према човечанству него да пошаље Свог Јединородног сина да би се Он родио у прљавштини, живео међу нечистим, злобним, окрутним људима, да би трпео разна срамоћења и затим смрт на Крсту ради нашег

спасења. Господ је принео ову жртву желећи да ми макар мало осетимо њену вредност, да

заблагодаримо Господу, да покажемо заузврат своју љубав према Њему тежњом ка сопственом спасењу, приморавањем себе на испуњење Његових заповести, или барем искреним покајањем, скрушавањем због својих грехова, сузама због тога што, Господе,

стално кршимо Твоју вољу, стално се удаљавамо од Тебе, кријемо од Тебе своје преступе. Заблагодаримо онда Спаситељу нашем, Који је дошао на земљу, Који је пострадао

за нас. Не ропћимо кад нам Господ пошаље невоље и болести, јер је то наша звезда-водиља ка спасењу.

Приморавајмо себе да читамо Реч Божију и да је испуњавамо, јер је, благо онима,

каже Господ, који слушају Реч Божију и испуњавају је. Они ће наследити Царство Божије, остаће у друштву светих, друштву Мајке Божије постаће Синови Божји и учесници у

вечном блаженству. Амин.

Беседа на Обрезање Господње

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! По Мојсијевом закону, који је Сам Господ дао још Авраму, свако ко је желео да

буде члан израиљског народа, Богом изабраног народа морао је бити подвргнут посебној крвавој операцији. Ово се односило на сва лица мушког пола. Обављало се такозвано

обрезање. Знак обрезања је остајао за цео живот. Он је представљао подсећање на то да је човек члан израиљског народа.

Али, скоро све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку, која је

указивала на предмет који само што се није појавио. Стари Завет све време говори о будућем Новом Завету. Много онога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно,

понекад прикривено, указивало је на догађаје, којима је предстојало да се десе приликом доласка Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и после Њега. Тако је и телесно обрезање

11

служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сад већ не телесног, већ духовног. У чему се састоји ово духовно обрезање? Господ Исус Христос је више пута говорио: «Ко жели да иде за Мном, «- тј. за Господом Исусом Христом у Царство Божије, у славу

Божију – «треба да се одрекне себе и да узевши крст свој иде за Мном.» Ево ово одрицање од себе и јесте духовно обрезање. Али шта значи одрећи се себе? – То значи одрећи се

греха, који је тако проникао у душу и тело сваког човека да је одбацити грех исто као да човек треба самог себе да се одрекне.

Човек је препун разних страсти, које су се ујеле у њега као што се рак – болест,

уједа у човеково тело, расте за његов рачун и само тешка и болна операција може да спаси човека. Тако и грех треба на известан начин оперисати, обрезати, односно одсећи од себе ,

одсећи га да би човек остао здрав. Јер, као што без обрезања које се у Старом Завету обављало осмог дана после

рођења детета човек није могао да уђе у заједницу изабраног народа, тако и без духовног

обрезања хришћанин не може да уђе у Царство Божије. Ми морамо стално, свакоднвно, може се рећи сваког часа, да обављамо ову

духовну операцију на себи. Навешћу вам низ примера који нам показују како можемо да вршимо духовно обрезање на себи. Ето, човек је сео за сто, апетит се разиграо и иако је одавно већ сит, он стално набија свој желудац, ако може, и попије неку, и на крају се од

човека претвара у некакву животињу. Још горе ствари стоје с разним телесним, блудним осећањима и жељама. Тако је и с другим греховима.

Човек треба да постане свестан ових својих болести и да их на известан начин обреже од себе, да се уздржава од преједања, пијанства, разних блудних дела – да их одсеца од себе. Ипак, човек већином сам не може то да учини, јер је постао роб греха,

слуга ђавола, који се обавезно припија уз сваки грех и распаљује човека, дотиче се његових нерава, тела, и ако Господ дозволи, дотиче се и разума, изврће га тако да човек

може, на пример, да се преједе до те мере да затим тешко пати. Још један пример. Ето, човеку је пало на памет да некуда оде. Јасно је да ће, ако оде

некуда: код комшије или на друго место, обавезно свашта напричати, осудити,

изоговарати, а можда ће се и напити и т.сл. И ако је тог дана био у цркви, добио је мало благодати и душевно олакшање, а кад оде код других све ће изгубити и тамо ће пасти у

демонско стање. Зато човек треба да обреже све ове греховне помисли, жеље и намере на самом

почетку. «Шест дана ради и обави у току њих све послове твоје,» каже Господ, «а седми

дан је празник Господу Богу твом.» Зато се трудите да овог дана никуда не идете, седите код куће, читајте Реч Божију, устаните и помолите се, ако вам могућности и околности

дозвољавају, или се помолите у себи, подржите оно духовно расположење које сте стекли у храму, а немојте јурцати нас ве стране, немојте да празнословите, не осуђујте и остало.

Ето, изашли смо из храма, наводно смо се помолили, али идемо улицом и шта

радимо? – Гледамо: овај је овакав, онај иде оданде, загледамо се какав има нос, какво му је лице, ко је леп, па можемо и кроз прозор да завиримо. И тако, док човек дође до куће,

начини хиљаду грехова. Дакле, ову помисао, која расејава човека, која нас приморава да гледамо, да слушамо и да видимо оно што не треба, треба да одсечемо, да одрежемо од себе.

А завист, а лаж, а превара, а таштина и друго, и томе слично! Колико се грехова прикачило за човека и упило у њега, као да је постало део њега, и само с великим болом, с

великим трудом, призивајући у помоћ име Божије: «Господе, Исусе Христе Сине Божји, смилуј се, помози ми,» само с молитвом, напетошћу и напором човек може да их одсече од себе.

Ево зашто Јеванђеље често говори: Царство Божије се на силу, трудом, напором осваја. Човек све време треба да пази, да вапије: «Господи, помилуј.» Шта значи говорити

«Господи, помилуј»? То значи стражити, односно пазити на себе, одсецати их од себе, одрезивати. Ако не можеш сам, а већином не можемо то да учинимо, толико смо већ

12

огрезли у греховима – онда призови име Божије: «Господе Исусе Христе Сине Божји, помози ми.» Овако човек треба целог живота, од младости до смрти, сваког дана, сваког часа да пази на себе, да не пушта на вољу ни очима, ни ушима, а посебно језику, никаквим

жељама, да не дозвољава себи никакво маштање, већ да све рђаво одбацује од себе, одсеца, уништава уз помоћ призивања имена Божијег, имена Господа Исуса Христа.

С великим жаљењем треба рећи да људи, наводно разумни, људи који се у очима многих високо котирају, не схватају оно о чему говорим.

Неке жене сматрају да ако некад оду у цркву, ако код куће још и акатист или

псалтир прочитају, а и кућне послове обаве, већ су све обавиле и бољих од њих и нема, а ако још и метанијицу неку направе или полуноћницу прочитају, онда већ нема никог да је

изнад њих. Оне све осуђују и не виде да су саме пуне свих грехова, да се у целом животу никад нису бориле, да нису пазиле на себе, да се нису омивале од грехова, да се нису трудиле на томе. А зато и остају пуне свих грехова: и стомакоугађања, и пијанства, и

блуда, разних нечистота, и зависти, гордости, осуђивања, празнословља, мржње, непријатељства, злопамћења. Тако често човек, који је пун свих грехова, сваке гадости,

који је одвратан Господу сматра себе праведником зато што иде у цркву и понекад чита псалтир, акатисте. Али, зар је у томе ствар? И акатисти и богослужења, и молитве, и постови – све је дато да би се човеку помогло да избаци из себе сваку гадост, да би му се

помогло да обреже себе, да узме на себе крст борбе с грехом. И Господ помаже у томе, шаљући помоћ у виду нежељених невоља. На пример, човек не може да савлада

стомокоугађање, или пијанство, или блуд – и Господ шаље болест. Човек бива горд, ташт – Господ ће га понизити тако да у очима људи постане последњи човек. Ако је човек – хришћанин везан за земаљско и све своје снаге, све своје жеље, све снове усмерава на то

да стекне правдом или неправдом, лоповлуком, преваром – да свим средствима стекне земаљско благостање Господ ће узети и одузети све оно што овај има. Тако нам уз наш

труд у нашој сопственој борби с грехом Господ шаље још и нежељене невоље као помоћ у овој борби. Од ове сталне борбе с грехом и нежељених невоља састоји се крст сваког хришћанина.

Ако хришћанин заиста схвата своје назначење и значење невоља, он ће носити свој крст без роптања. А ако ово не схвата, почеће да ропће, да суди Самом Господу: због чега

ми Господ шаље невоље, болести, и томе слично, зар сам гори од других – и остаје ван Царства Божијег.

Тако и Јеванђеље – видите да Господ стално говори о томе да будемо будни, да

пазимо на себе, да носимо свој крст борбе са грехом и трпљењем невоља, да бисмо се одрекли себе. Ако је Сам Господ ради нас био разапет на крсту, постао Јагње Божије Које

је узело грехове света, ако је Он за нас пострадао, онда и ми хришћани морамо свој мали крст да понесемо и да пострадамо у борби са грехом ради очишћења себе, да бисмо постали достојни, не да уђемо у неко место, попут земаљског, већ да уђемо у само

Царство Божије, у општење с Господом, да постанемо деца Божија. Али ради тога треба понети труд, треба заволети Господа, треба Му благодарити, преклињати Га да нам Он

помогне да се очистимо од својих грехова, да би нам дао снагу да понесемо свој крст до краја живота. И као што је Господ сишао с крста у гроб, а затим васкрсао, тако и свима нама предстоји да сиђемо с крста, да бисмо прешли код Господа у вечно васкрсење. Тако

и ми у току целог свог земаљског животу треба да се одричемо себе, да обрезујемо у себи сваки грех, да носимо без роптања, са захвалношћу, крст који нам је Господ дао, да Га

преклињемо да проведемо живот хришћански, да хришћански умремо и наследимо Царство Божије, које је припремљено за све истинске следбенике Христа од стварања света, где ће сви заблистати као сунце, неизрецивом радошћу Божанске Светлости.

Амин.

Беседа на дан сећања на преподобног Серафима Саровског

(1963.г.)

13

У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас славимо празник преподобног Серафима Саровског чудотворца. Он се

упокојио у ноћи између 1. и 2. јануара 1833.г. Преподобни Серафим је још као млад отишао у манастир, прошао је у њему сва монашка послушања, радове, испитивања,

прошао је све видове монашког живота и достигао је највећи духовни успех, чинио је велика чуда, исцељивао неизлечиве болеснике, предсказивао догађаје, који су се увек испуњавали. Он је издалека видео стање људске душе. Тако су његовог савременика,

великог подвижника Георгија Задонског дуго мучиле помисли да оде из свог манастира, зато што су долазили људи и сметали му да се усредсреди. И ево, једном му се јавља неки

путник и каже: «Преподобни Серафим је заповедио да те питам како се толико времена подвизаваш и не можеш да схватиш да су твоје помисли од лукавог. Не иди никуда.» Георгије Задонски се врло зачудио. Затим је почео да тражи овог путника, који је управо

изашао. Међутим, испоставља се да нико такав у манастир није улазио. Тада је Георгије Задонски схватио да је то био преподобни Серафим који је видећи његово душевно стање

наредио да остане на месту. Било је случајева утицаја његову спољашњу природу. Једне вечери наредио је дивејевским сестрама да посаде лук, а ујутру их шаље да наберу свеж лук и однесу у Дивејевску обитељ. «Оче,» покушавеле су да су успротиве монахиње, «лук

смо посадиле колико јуче.» Али преподобни Серафим је поновио: «Идите, наберите лука и однесите у Дивејево.» Кад су дошле у башту лук је већ био висине преко четири аршина.

Други пут су код њега у келију дошли гости, чини се, архијереј, а с њим и још неки. Преподобни Серафим је наредио жбуну малине да процвета, да донесе плод и на очиглед гостију је набрао малине и почастио их.

Код њега је долазио медвед који не само да није дирао угодника Божијег и друге присутне, већ је једном по заповести преподобног Серафима пожурио да оде у шуму и

донео је свеж мед у саћу. Тако је сила Божија, благодат Божија видљиво почивала на преподобном Серафиму и преко њега чинила многа чуда.

Преподобни Серафим је имао блиског човека, то је био један човек којег је

преподобни исцелио, звао се Мотовилов. Он је од детињства размишљао у чему се састоји истинско хришћанство. И ето, одједном је преподобни Серафим рекавши му за ову његову

мисао, објаснио да циљ хришћанина треба да се састоји у стицању Духа Светог, а затим му је показао како делује Свети Дух Који почива на човеку. Били су сами на пољани у шуми. Преподобни Серафим се помолио и ето његово лице је као што је у Јеванђељу

речено о слави праведника у Царству Божијем – заблистало као сунце, тако да Мотовилов није могао да гледа у њега. Тако му је преподобни Серафим видљиво, очигледно објаснио

дејство Светох Духа на људску душу и тело. А како се одвија духовни раст код ових великих подвижника? Преподобни

Серафим је, као и многи други, у младости ступио у манастир. Овде је прошао сва

монашка послушања, која су веома потребна свим почетницима. Јер се у овим послушањима човек подвргава разним испитањима и искушењима. Овде он мора да

победи своју таштину, свој гнев, стомакоугађање, мора да се научи да побеђује разне помисли: и нечисте, и помисли да оде из манастира, и многе друге – зато што ђаво распаљује човека на све начине, чини монашки живот наизглед неиздрживо тешким

досадним, бескорисним, сваког истинског хришћанина хоће да истера из манастира. Све ово треба савладати. Треба у овој атмосфери, међу људима, стећи унутрашњу молитву,

срдачну молитву, односно да она сама непрестано делује у срцу. Ово је молитва Исусова: «Господе, Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени, грешном.»

Преподобни Серафим је говорио: «Монаси који немају непрестану Исусову

молитву су попут црних угарака, они су јалови и бескорисни.» Дакле, живећи у општежитију, међу монасима, у манастиру, треба стицати непрестану молитву која човеку

даје снагу да побеђује разна искушења: и унутрашња и спољашња.

14

Кад човек стиче ову молитву, он се труди да по могућству избегава све људе. Жели да се усредсреди у себи, жели да му нико не смета, зато у свим манастирима настојатељ, ако је искусан и види овакво стање монаха, ако увиди да се у њему већ развила ова

молитва, дозвољава му да оде у осамљеност. Тако је било и с преподобним Серафимом. Без обзира на то што је у то време је у манастирима било врло тешко отићи у осамљеност,

Господ је уредио тако да му буде дозвољено да оде, и он је много година живео сам у келијици на растојању од 5 км од манастира. Овде је достигао висока духовна стања.

Ту је био подвргнут јаким демонским искушења, као и сви истински подвижници.

Демони су чак у обличју разбојника, па чак у облику звери или страшних чудовишта покушавали да му нашкоде, да га уплаше, да га истерају из ове пустињске келије. Једном

су преподобном бацили пањ такве величине да су га седморца људи с великим напором извукла из келије.

Овде у пустињској шуми био је подвргнут посебном искушењу које је Господ

допустио преподобном (као што је било допуштено и другим подвижницима) због следећег разлога. Кад су подвижници достизали висок степен савршенства, у њима би се

распламсавала тако пламена, за нас непојамна љубав према Господу, захвалност за то што је дошао на земљу да би Својом крвљу спасио људе, благодарност за Његову крсну жртву, којом су нам дати велики духовни дарови, ова пламена љубав у њима није могла да буде

утољена ни на који други начин осим неким посебним страдањима и подвизима које су измолили од Господа и које су с радошћу трпели. И преподобни Серафим је носио све

подвиге, који су се могли учинити, али они очигледно нису могли да задовоље душу преподобног. И ево, несумњиво по његовој жељи, Господ је допустио да понесе и посебно тежак крст, попут Његовог крста. У шуми су га напали разбојници, три сељака, и тражили

су од њега новац. Преподобни Серафим је поседовао велику физичку снагу и имајући у рукама секиру, потпуно слободно би могао да изађе на крај и с више њих, а не само с

тројицом. Тада су разбојници узели секиру и на многим местима сломили преподобном лобању, затим су га довукли до келије, истукли, изгазили му груди, сломили неколико ребара. Преподобног Серафима су оставили у таквом стању да је по природном стању

ствари морао умрети. Само га је сила Божија сачувала. Разбојници у келији нису нашли ништа осим 2-3

кромпира, после чега су побегли у страху. Међутим, касније су их нашли и хтели строго да их казне, али је преподобни Серафим рекао да ће ако их казне отићи оданде. На његову молбу сељаке су оставили на миру. Они су се затим искрено покајали и провели остатак

живота као прави хришћани. Преподобни Серафим је умро пре 130 година, може се рећи да је он скоро наш

савременик. И у његово време, и пре њега, и после многи су говорили о говоре да је сад немогуће достићи она стања која су имали древни подвижници. Преподобни Серафим је својим животом показао да то није истина и сам је говорио да у свако време, до краја света

могу да постоје истински подвижници, јер је «Христос јуче и данас, Исти и у векове.» Од хришћанина се захтева само одлучност да поштује заповести Христове и следи пример

Његовог живота. (недостеј завршетак проповеди)

Беседа у Недељу пред Богојављење

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данас Света Црква почиње да припрема вернике за нови празник – Крштење Господа нашег Исуса Христа. Данас се читало Јеванђеље у недеље пред Просвећење у

којем се говорило да је Господ послао Анђела Свог пред лицем Спаситеља да би Му приправио пут.

15

О каквом путу се говори? О припремању људских срца за примање Спаситеља. Да би човек могао вером да прими Творца света Господа Исуса Христа Који је на земљу дошао у плоти, сакривши Своје Божанство у људском обличју требало је исправити

људско срце. Ради тога је и био послат «највећи од рођених међу женама» Јован Крститељ. Већ после његовог рођења Анђео је објавио о Јовану Крститељу да ће од

утробе мајчине бити испуњен Духом Светом. Даље знамо да се, пошто су његови родитељи били стари и умрли убрзо након рођења сина, он од самог детињства налазио у пустињи, хранио травом и дивљим медом, сав се предао молитви и прослављању Бога.

Господ га је припремио за велики подвиг – да обрати срца окрутних, неверујућих, оних који су огрезли у овоземаљску испразност, Спаситељу Који долази. А шта је Господ

заповедио Јовану Претечи да би припремио људе за примање Христа – Сина Божијег? Шта је то тако важно требало да проповеда? Он је објављивао једно средство. Сва

његова делатност се могла исказати једном речју – проповед покајања.

Срце, огрезло у сујету, срце пуно лукавства, лажи, злобе, зависти, непријатељства, нељубазности, осветољубивости, гнева, таштине, гордости – овакво срце не може да

прими Господа, не може да поверује у Њега. Реч Божија каже: «У лукаву душу неће ући Премудрост и неће у њему обитавати, ако је и ушла – у срце у ропству греха. Требало је да Јован Претеча силом духа утиче на људе да би они очистили своје срце од разних страсти,

од разних греховних, не само дела и речи, већ и самих расположења, учинили га способним да прими Спаситеља. Ово се могло достићи само кроз покајање.

Реч Божија, свети оци називају покајање другим Крштењем. У тајни Крштења човек, који се крстио с вером, не само да добија опроштај свих својих грехова, већ се и облачи у Самог Господа. «Који сте сте у Христа крстили, у Христа сте се обукли.» Као

што Господ и благодат Божија пребивају у храму, тако и у онога ко се крштава улази Господ с Оцем и Духом Светим.

Кад човек после крштења не би грешио, био би свет, попут анђела, чак и изнад њих. У њему би, као у храму пребивао и деловао Господ, деловала би сила Божија. Али ми и после крштења творимо најразноврсније грехове и њима удаљавамо Господа од себе.

Очистити се од грехова, вративши благодат Божију, умолити Господа да не оде од нас, већ да пребива с нама, могуће је само с дубоким покајањем, скрушеношћу срца, сузама због

тога што грешимо у свако време, вређамо Господа, нарушавамо Његову Свету вољу, упропаштавамо своју душу. Само искреним покајањем човек може да се очисти, јер Господ свакоме ко се искрено каје опрашта и чисти га, а у очишћену душу, као у храм

Божји долази Господ. Кроз покајање је и израиљски народ требало припремити за примање Спаситеља.

Јован Претеча је и проповедао покајање: «Покајте се, иде за мном Јачи од мене, Којем сам недостојан, сагнувши се, да развежем кајш обуће Његове. Он ће вас крстити Духом Светим и ватром.»

Човек остаје исти као што је био у време Јован Крститеља. Иста је његова душа, исто је његово душевно устројство. Зато је и данас, да би се поверовало у Бога, да би се

поверовало у Сина Божијег, Господа Исуса Христа, Који је дошао на земљу у плоти, пре свега потребно покајање, треба очистити свој живот од свих гадости, од сваке нечистоте. Човек треба да се труди да живи како учи Господ, односно да чисти своју душу од свих

грехова. Тек тада човек постаје способан да поверује у Бога, да поверује у Господа Исуса Христа. Нема другог пута. Не могу красноречивост или докази да помогну да се

неверујући увери у то да Бог постоји. Не, оваквом треба просто рећи: ако желиш да сазнаш да ли Бог постоји, потруди се и пре свега се покај, како је говорио Јован Претеча. Покај се, очисти се од грехова и тада ће твоја душа постати способна да прими Јеванђеље,

да поверује у Бога и Господа Исуса Христа. Међутим, право покајање није могуће без провере сопствене савести учењем

Јеванђеља, јер је наша савест већ толико огрубела да скоро ништа не осећа, осим најтежих грехова и преступа. Многи угодници Божји су тврдили и данас многи верници тврде да

16

Јеванђеље није просто књига. То је живо биће, у њему очигледно пребива Дух Божји. Као што ми, кад нешто говоримо изричемо своје мисли, своје расположење, изражавамо саме себе, тако је и у Јеванђељу Господ изразио Себе, Своје учење. Зато је свака реч Јеванђеља

сила, Дух Божји и оно је живо, делатно и вечно. Ево због чега је човеку грешном, човеку који се предао сујети, који се није очистио

покајањем тешко да чита Јеванђеље, јер Дух Божји не може да уђе у прљавштину и нечистоту за које се човек не каје.

Господ, Који се родио у прљавштини, у пећини, показао је самим тим да може да

уђе у најгрешнију душу и да је очисти, ако је душа свесна учињених гадости, ако заплаче пред Господом због своје нечистоте, она може да измоли опроштај од Њега. Али ако се

човек наслађује својом прљавштином, ако се не каје, Господ не долази код њега, и сам човек се показује као неспособан да чита Јеванђеље и Реч Божију.

Сразмерно покајању и очишћењу Јеванђеље постаје све драже и драже, све више и

више говори људској души, људску душу све више и јаче радује свака реч Јеванђеља, зато што Господ, Дух Божји живи у Јеванђељу. Он се дотиче душе, а људска душа нигде не

може да нађе радост, истинску духовну радост, осим у Богу, Који присуствује и говори у Јеванђељу.

Зато је, ако човек не може да чита Јеванђеље, ако је за њега Јеванђеље потпуно

непотребна и незанимљива књига, ако је се он не прихвата, ако је с тешкоћом узима и почиње да чита, и то без икаквог интересовања – то најпоузданији знак да је људска душа

замрла, да је затрпана старудијом испразности и разноразне душевне прљавштине. Дух Божји не прониче у такву душу, човек остаје хладан, и више од тога, он осећа тежину, као што сваки грешан човек осећа тежину пред светињом. Ево, на пример, ђавоимани, или

фанатични неверници с мржњом говоре о Богу, о религији, о светињи, зато што се ђаво противи Духу Божијем, негодује због Речи Божије и не да им да читају Јеванђеље. Зато,

понављам, као што је за време Јована Претече да би се примио Спаситељ Који је дошао и веровало у Њега, требало очистити своју душу покајањем – у супротном случају човек није био способан да Га прими, што видимо на примеру књижевника и фарисеја, који су

вређали, прогањали, клеветали и на крају, разапели Господа, пошто нису примили проповед Јована Крститеља, иако су га сматрали великим пророком, и нису се покајали за

своје грехове, и ми ако не будемо преклињали Господа за опроштај грехова, такође нећемо бити способни ни да читамо Јеванђеље, ни да искрено верујемо у Господа. Јер наша вера је као трска која се колеба на ветру: неко је нешто рекао и ми се већ одричемо

Господа. Неко други је рекао нешто супротно, и ми смо, чини се, опет поверовали. Ова слабост вере сведочи о нашем непокајању, о одсуству живог осећања Бога у нама.

Зато поново понавља ако се не потрудимо ради очишћења своје душе од грехова, ако се не покајемо искрено, нећемо бити способни да чврсто и дубоко верујемо у Господа Исуса Христа. Он ће се постепено удаљити од нас и ми ћемо погинути, као књижевници и

фарисеји који се нису покајали. Човек је и данас по својим наклоностима и страстима остао исти као што је био за

време Спаситеља. Међутим, нама је лакше да верујемо у Господа него што је било за време Јована Претече. Имамо Јеванђеље, имамо историју хришћанства дугу две хиљаде година, имамо милионе примера утицаја благодати Божји на људе...

(недостаје завршетак)

Беседа на Крстовдан

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

17

Света Црква и свети оци на сваки начин поучавају, подстичу и моле свештенике да подсећају вернике на велику тајну Крштења. А кад је боље подсетити на њу, ако не данас, на дан празника Крштења Спаситеља нашег Господа Исуса Христа?

Самом Господу није било потребно Крштење, али је Он заповедио Јовану Претечи да Га крсти како би испунили сваку правду. Самим тим Господ нам је указао на нужност

Крштења. Једне ноћи, разговарајући с Никодимом, једним од фарисеја који су поверовали у Господа Он му је објаснио да ако се човек не роди водом и духом неће ући у Царство Божије. Ако човек верује у Бога, ако жели да уђе у Царство Божије, обавезно мора да

прими тајну Крштења, јер је оно неопходан услов за улажење човека у духовну заједницу, у Цркву, и само кроз њега он може имати наду да ће достићи Царство Божије. «Ако неко

поверује и крсти се,» каже Господ, «спасиће се, а ако не поверује и не крсти се – биће осуђен.» Свако ко поверује и жели да се спаси, сваки хришћанин, треба сам да прими тајну Крштења и да крсти своју децу.

А шта се дешава у тајни Крштења? У њему наступа смрт старог, греховног човека. Зато се човеку, ако у зрело доба с вером и покајањем прими тајну Крштења, опраштају и

првородни грех и његови сопствени грехови. Човек из крстионице излази као Анђео Божји. Постоји мноштво примера кад је дејство тајне Крштења на околину и на људе из околине било очигледно. Понекад је онај ко се крштавао блистао као сунце, сав се мењао

чак и по спољашњем изгледу, а унутра је доживљавао блаженство као у Царству Божијем. Онај ко је примио Крштење препорађа се Духом Светим, облачи га Сам Господ, јер

Господ улази у његово срце. Данас смо чули: «Који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.» Ово значи да Господ улази у њихова срца.

Међутим, ако човек после Крштења не буде живео хришћански, већ пагански,

вређајући Господа сваким греховима и не кајући се за њих, ако не буде чистио своју душу од грехова, испоставиће се да је сличан некрштеном. Ево због чега често од неверујућих

чујемо: «Ето ви сте, верујући, крштени, а гори сте од нас.» Овако и Реч Божија каже: ви, хришћани, хулите име Божије, јер живите горе него пагани.

Господ је човеку дао слободу, и он може да се креће или ка Богу или ка ђаволу.

Трећег пута нема. Нема средњег стања. Зато ми, хришћани, морамо ићи ка Богу, тежити ка Њему, веровати Му, примати тајне, испуњавати заповести Божије, а ако нешто нисмо

испунили морамо то да признајемо и да се не правдамо већ да оплакујемо своје грехове пред Њим, да молимо за опроштај да Он милосрдни Господ опрости и очисти нашу душу. А онај ко свесно греши, правда се за своје грехове, не каје се за њих, противи се Господу,

постаје непријатељ Божји и иде ка ђаволу. Понављам вам, без тајне Крштења човек не може да уђе у Царство Божије. «Ако

се,» каже Господ, «неко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.» Ево због чега се непријатељ нашег спасења, ђаво, тако се бори против тајне Крштења, на сваки начин се труди да умањи његов значај, потпуно га спречава. Зато ако неко није крштен као

дете треба да се крсти у одраслом стању, претходно се покајавши за своје грехове и да Богу да обећање Богу да ће живети хришћански.

Да би се препловало море, потребан је брод – море се не може прећи пливајући. Да би се препловило овоземаљско море и дошло до Царства Божијег треба ући на црквени брод, треба ући у Цркву, јер се само на црквеном броду може препливати бурно

овоземаљско море и доћи до Царства Божијег. А у Цркву се може ући само кроз тајну Крштења. И ако човек поставши члан Цркве и даље због немоћи пада у грех, али ипак

тежи ка Господу, каје се, иако својим греховима отпада од Цркве, ипак се уз искрено покајање омива и поново сједињује с Црквом. Тако приликом исповести свештеник чита молитву: «Помири овог грешника и сједини са Светом Твојом Црквом, » а затим чита

разрешну молитву и разрешава га од грехова. Сви ми морамо знати да се без тајне Крштења нико не спасава. Зато морамо да

крстимо своју децу. Ако она нису могла да буду крштена у детињству, завештајте им на

18

последњем издисају своју жељу: «Децо, ето моја молба је ако ме мало жалите и волите, ако желите да ме утешите, обећајте да ћете у своје време примити тајну Крштења.»

Господ свим средствима покушава да спаси сваког човека, «Радост бива на небу

због једног грешника који се каје.» Свака помоћ од Господа, и од угодника Божјих, и од Анђела долази човеку који се искрено свим силама труди да угоди Господу, да испуни

Његове Свете заповести и каје се за сваки свој грех. Нека човек не зна много о вери, нека је маловеран, нека не сумња, али нека своје сумње каже Господу: «Господе, верујем, желим да верујем, али помози мом неверју. Неверје мучи моју душу. Господе, верујем, али

и сумњам, буди милостив, помози ми. Господе, даруј и мени да примим тајну Крштења и да уђем у Цркву Христову!»

Ма какве биле препреке, човек треба да се крсти, зато што нема другог пута у Царство Божије. Али, крстивши се, треба да живимо онако како Господ заповеда, а не онако како говори наш лажљиви, покварени разум и наше изопачено, пуно разних

грехова, срце, које дошаптава: живи како знаш. Господ нас уводи у Царство Божије, Господ захтева да идемо оним путем који указује. А овај пут је изучавање јеванђељских

заповести, заповести Божијих, живот по овим заповестима, покајање, молитва Господу да нас не остави, већ да нас спаси на било који начин: невољама или болестима, по Својој доброти, да нас не лиши Царства Божијег.

Али, понављам, за то нема другог пута осим кроз тајну Крштења. Стога, трудимо се да читамо Реч Божију, посебно Јеванђеље где су описани и живот Господа и Његова

страдања ради нашег спасења и Његове заповести, Његово учење. Проничимио се Духом Божјим, трудећи се да испунимо Његове свете заповести,

кајмо се за кршење и преклињимо да нас Господ удостоји да после смрти будемо

учесници Његовог Царства. Амин.

Беседа у Недељу после Богојављења и сабор светог Јована Крститеља

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас сте у Јеванђељу чули да је Господ кад је после Крштења изашао на проповед првим речима које су се и касније понављале све призивао на шта? – на покајање. «Покајте се,» говорио је Он, «јер се приближило Царство Божије.» Већ сте чули да је и

највећег од рођених од жена, Јована Крститеља, Свог Претечу Господ послао да би он људе припремио покајањем да приме Њега – Спаситеља нашег Господа Исуса Христа,

Који је у плоти дошао на земљу. Јер нема друге могућности да људско срце поверује у Господа, нема другог пута у Царство Божије, осим кроз покајање.

Апостол каже: «Сви ми много грешимо.» Ко пази на себе, може да каже искрено од

свег срца, да сваког дана, сваког часа није оно што треба да буде. Ми стално грешимо и очима, и ушима, и нашим несрећним језиком и помислима – стално смо у греховима. Да

бисмо очистили себе од грехова, постоји само једно средство – то је да верујемо у Господа Исуса Христа и да Му се обраћамо од свег срца с молбом, с молитвом: «Господе, свесна сам својих грехова, буди милостив, опрости ми. Кајем се, Господе, за своје грехове.»

И за искрено покајање, кад човек признаје своје грехове, кад се не оправдава никаквим околностима, већ себе сматра кривим за грехове, сакрушава се за њих, болује

срцем, да је својим греховима и Господа увредио и душу своју оскрнавио – кад ово признаје човек ће се и обратити с молитвом и с молбом Господу, и Господ му тада опрашта.

Шта значи да човек прими опроштај од Господа? Ово значи да Господ скида греховну тежину с душе, исцељује ране, које наноси грех, сваки грех људској души.

Ево због чега угодници Божји код којих се отворило унутрашње духовно виђење, који су видели људску душу – тврде да је сва душа грешног човека изранављена, да је сва

19

у прљавим флекама, да смрди, да је слична телу губавца. И постоји само једно средство да се душа очисти – то јест, треба се искрено од свег срца покајати, пасти пред Господа, преклињати Га да буде милостив према нама, да очисти губу наше душе, да нас не одбаци

с нашим греховима, него да нас освети и удостоји да уђемо у Царство Божије. Дакле, и Сам Господ, и Јован Претеча, затим и апостоли које је Господ послао у сву

земљу с проповеђу призивају: покајте се, приближило се Царство Божије. Али пошто их ми стално кршимо, само с дубоким и искреним покајањем од свег срца можемо да отворимо двери раја. Свако из искуства свог живота зна како кад се с неким посвађамо, да

ли с укућанима, или с децом или с комшијама, можемо да се помиримо, да васпоставимо добре односе, како да умиримо тежину на срцу, ону тежину, која се увек дешава приликом

сваке неслоге? Ово је могуће само у случају ако се смиримо и кажемо од све душе оном човеку: опрости ми, признајем да сам крив, грешан. И ако искрено ово говоримо, а не само језиком, други човек ће осетити и такође ће нам искрено опростити и тако ће

завладати мир међу људима. Исто тако ће завладати мир између грешног човека и Бога, кад човек призна своје

грехове, заплаче пред Господом, кад почне да Га преклиње: «Господе, опрости ми, буди милостив мени грешном.»

Зато ћемо имати на уму да ако стално, не само сваког дана, већ сваког часа

грешимо, прљамо своју душу и рањавамо је, нема другог средства да је очистимо осим само искреним покајањем.

Прибегнимо онда овом свемоћном средству које нам је Милосрдни Господ дао, признајемо своје грехове, падамо пред Њим, плачимо и преклињимо Га: «Боже, милостив буди мени грешном, опрости ми и удостој ме да уђем у Царство Божије.»

Амин.

Беседа у Недељу о Закхеју

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас сте у Јеванђељу чули речи Самог Господа Исуса Христа, Који је дошао на

земљу о томе да је Син Човечији (тако је Господ називао Себе) дошао да пронађе и да спаси погинулог.

Сви ви читате Јеванђеље и размислите шта значи: «пронаћи и спасити погинулог»?

Свакоме пада у очи страшна реч – «погинулог». Кога она означава? Кога је Господ дошао да «пронађе и спаси»? Да ли Јуду који је заједно са свим ученицима неколико година

ишао и општио с Господом Исусом Христом, видео сва Његова чуда, али је продао Господа? Продао је свог Учитеља за новац и погинуо. Господ га назива сином погибељи. Ето, он је погинули. Али да ли га је Господ спасио? Не, није га спасио, зато што је овај

човек јавно и свесно деловао против Истине, против савести. Да ли је Господ спасио фарисеје који су споља изгледали благочестиви, зато што су стајали на улицама и молили

се кад су хтели да дају милостињу, али то нису чинили тајно, како Господ захтева, већ су звонили или дували у рог да би сиромашни видели и окупљали се, дотрчавајући са свих страна тако да је народ почињао да гледа и тада су хвалисаво делили милостињу?

Фарисеји су се уопште претварали и правили се да су врло побожни, јер су испуњавали до ситница све спољашње обреде и чак су их умножавали. Тако, на пример, у суботњи дан по

њиховим прописима није могла да се носи ни марамица, зато што је по њиховом мишљењу то нешто тешко – ево како су они «испуњавали» заповести Божије. А у ствари, фарисеји и већина свештенства и јеврејских учитеља у Бога нису веровали и Самог

Господа Исуса Христа су целог живота прогањали, вређали, клеветали, на крају, предали Пилату, подбунили народ и разапели Га.

Тако су се показали ови благочестиви фарисеји, свештеници и богослови. Они су очигледно гинули. Да ли ће их Господ спасити? Он им је још пре Свог распећа говорио:

20

«Змије, породи аспидини, нећете избећи гнев који долази.» Господ их није спасио, зато што су се противили Истини, Духу Светом, Који живи у души сваког човека и Који се нарочито испољио у делима Христовим. «Јерусалиме, Јерусалиме, који бијеш пророке и

каменујеш оне који су ти послати! Колико пута сам желео да сакупим чада Твоја као што птица сакупља птиће своје под крила, а ви нисте хтели! Ево, оставља вам се ваша кућа

пуста,» – ево пресуде Спаситеља јеврејском народу, који није пожелео спасење. И много пута смо слушали шта се догодило с овим народом, с Јерусалимом, како је

он погинуо, како је све било разрушено, разрушен је био храм, а затим је чак и само место

града било изорано. Господ их није спасио, јер је Он дошао да пронађе и спаси оне погинуле који са скрушеношћу срца признају своју погибељ, који схватају да су далеки од

Господа, да својим греховима вређају Господа сваког дана, сваког часа, сваког трена. Ако је човек свестан свог ужасног стања, признаје да гине, да је недостојан да се обрати Господу, да није хришћанин, да није следбеник Господа, већ непријатељ Божји, јер стално

крши вољу Божију (јер како могу да кажем да верујем у Господа, ако не верујем Његовим речима и не желим да их поштујем), ако је човек свестан свега тога и пада ничице пред

Господом, код куће на молитви, ако у свом кутку поплаче пред Господом: «Господе, видиш моје грехове, сматрам себе хришћанином, али сваког дана, сваког тренутка Те вређам, чиним супротно свим Твојим наредбама, Твојим заповестима; Господе, свестан

сам да гинем, буди милостив, спаси ме, немам наде у своја дела,» - чим човек тако падне ничице пред Господа, од свег срца са сузама кривећи за све себе, а не друге, наћи ће се

међу оним погинулима које је Господ дошао да спаси. Господ је дошао да спаси Све оне који признају да су погинули, оне који се кају пред Господом, који не крију, већ, напротив, откривају саме себе, све своје мрскости, све своје гадости Господу и плачу због њих.

Ево због чега Спаситељ и говори фарисејима и свим умишљеним праведницима, односно онима који себе сматрају праведницима: «Митари, грешници, прељубочинци ће

доћи пре вас», односно пре вас ће ући у Царство Божије зато што су видели своје грехове и кајали се за њих. Митари су, на пример, видели да су узимали више него што је захтевао закон, видели су да су варали народ, и кад су то признавали, плакали су због својих

грехова, као у причи о митару и фарисеју, или као митар Закхеј. Прељубочинци такође нису могли да не виде да греше и они су заплакали пред Господом. Грешница је лила сузе

на Његове ноге, преклињући Спаситеља за опроштај и Господ јој је опростио. Уображени праведници, који су се уздали у своја дела, који су добри само по спољашњости, а унутра су покварени или таштином, или рачуницом, или лицемерјем и лукавством – били су

осуђени и Спаситељ их је одбацио. Тако су, као Јуда, погинули и читави градови: Јерусалим, Витсаида, Хоразин, Капернаум, - затим фарисеји, које је Господ осудио још за

живота пошто се нису покајали. Они нису добили спасење. Господ је дошао да пронађе и спаси оне који су погинули, који су постали свесни своје погибељи, који се никад нису трудили да пред људима изгледају добри, који су признавали своје грехове, плакали пред

Господом, преклињали Га да им Он опрости. Ако и желимо да Господ опрости наше грехове и да нас спаси, ми такође не треба

да се показујемо као праведници, већ да код куће у свом кутку да анализирамо себе, свој живот, да поплачемо пред Господом, и то не једном, и не два пута, већ ако је могуће, да сваког дана преклињемо Господа: Господе, пропадам, зато што Ти не верујем, спаси ме...

(недостаје завршетак)

Беседа у недељу о митару и фарисеју

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Света Црква од данас почиње припрему своје верне деце за дане покајања, очишћења душе од грехова, за дане Великог поста. Јуче сте чули нову песму: «Покајанија

21

отверзи ми двери, Жизнодавче...», која нас позива на покајање. Али пошто покајање није могуће без молитве, данас нам Црква у Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа причом о митару и фарисеју показује с каквим душевним расположењем, како треба да се молимо

Господу да би Он примио нашу молитву, наше покајање. Црква нам следеће недеље, у недељу блудног сина, опет показује колико је Господ

Милосрдан, како жели да се сваки грешник обрати и како прима све оне који Му долазе кроз покајање, кроз признавање својих грехова, кроз остављање свега светског и стремљење ка Богу.

Затим, недељу дана касније, Света Црква подсећа хришћане на дан Страшног Суда, кад ће се открити дела сваког човека, и не само дела, већ и свака његова мисао, свака

жеља, свака тајна помисао, односно целокупно стање душе, све ће се открити пред читавом васељеном.

Шта може и шта треба да се учини да би греховна прошлост била избрисана? Треба

се молити и кајати, јер Господ брише грехове у души која се искрено каје. У данашњој причи нам се и показује како треба да се молимо, како треба да се кајемо да би били

примљени наши молитва и покајање и да би се тако очистила наша душа. Ако Господ прима наше покајање и опрашта наше грехове, самим тим Он све то брише из душе, сваку прљавштину, све гадости. Божије милосрђе је такво да човеку омогућава да стане на

Страшни Суд с апсолутно чистом душом, да стане пред Господа као светли Анђели, јер је Он узео на Себе наше грехове и омива их Својом Божанском крвљу кад Му се обраћамо.

Данас у Јеванђељу Господ говори: Два човека су ушла у храм да се помоле. Један фарисеј, а други митар. Фарисеј је стао напред сматрајући себе потпуно достојним и овако се у себи молио Богу: «Хвала Ти, Оче, што нисам као остали људи: крадљивци,

неправедници, прељубници, или као овај митар – постим два пута, дајем десетину свега што стекнем.» Овако се молио фарисеј. Он се пред Богом хвалио својим делима наводећи

своја спољашња добра дела. Али какву цену она имају сама по себи? Ако има жељу сваки човек може да да известан део свог прихода у цркву или сиромашнима, може да пости, може да се уздржава од великих грехова, али да притом потпуно заборавља и да не види

безбројно мноштво унутрашњих душевних грехова. Злоба, завист, мржња, злопамћење, непријатељство, гневљивост, таштина, гордост – све ово може да живи у души заједно са

спољашњим добродетељима, које је фарисеј набројао и да потпуно скрнави целог човека, да га чини у потпуности рђавим пред Богом. И ми знамо да су фарисеји који су прецизно испуњавали спољашњу страну Мојсијевих заповести: давали десетину и поштовали

постове и чинили много тога другог притом љутом мржњом омрзнули Господа Исуса Христа. Они су завидели Господу пошто је Он стицао утицај на људе. Они су сами хтели

да владају народом, хтели су да добијају од њега разна материјална добра, поштовање, част и остало. Ево зашто су и сва добра дела чинили да би се показали. Истицали су, где је било могуће, своје врлине. Молили су се у присуству људи. Господ каже: «Ако желиш да

се помолиш, уђи у свој клет, односно у своју собу или своју душу и тамо се моли тајно Оцу твом и Отац твој Који види тајно, узвратиће ти јавно.» А фарисеји су стајали и

молили се на раскрсницама улица – не само на улици, већ на раскрсницама, да би се боље видели са свих страна.

Тако су заједно с неким спољашњим добродетељима њихове душе биле пуне сваке

нечистоте, а они нису били свесни ове нечистоте, нису се због ње кајали, напротив, сматрали су себе праведницима и високо подигнуте главе су се обраћали Господу:

«Благодарим Ти, Господе, што нисам као други људи.» Њима су и данас слични они хришћани који се такође ослањају на своја добра дела, набрајају своје добродетељи пред Богом и људима и надају се да ће се уз њихову помоћ спасити. То је велика заблуда.

И кад бисмо испунили и све заповести Божије не бисмо имали права да показујемо своја добра дела пред Богом, јер Господ каже: «Ако учините све што вам је заповеђено,

односно ако извршите све заповести, реците себи да сте слуге неваљале, које су учиниле оно што су морале учинити.» Творац света Господ од Својих створења, од Својих слугу

22

захтева испуњење заповести. А чиме да се поносимо и ако их и испунимо? Узмимо пример из живота. Човек негде ради. Шеф му каже: иди тамо, спреми то, препиши ово итд. и т.сл. Потчињени испуњава. Да ли може да се хвали тиме што је обавио свој посао?

Не, јер је дужан да учини оно што је учинио. Тако смо и ми дужни да испуњавамо све заповести Божије и немамо разлога да се хвалимо неким појединим добрим делима, тим

пре што ова поједина добра дела уопште не доказују да је наша душа чиста. Постоје добра дела, али у нама постоји и бесконачно мноштво разних пакости, свакаквих прекршаја заповести Божијих. Већ то што стално осуђујемо једни друге, упркос директној забрани

Господа: Не судите, не осуђујте, иначе ћете и сами бити осуђени, - сведочи против нас. Ми не обраћамо пажњу на речи Господа, и судимо, осуђујемо, празнословимо, размећемо

се једни пред другима и др. и др. Тако да чак и онај човек који би све испунио не може да се горди пред Господом,

не може да захтева да га Господ прими у Царство Божије. Сваки човек је дужан да колико

може испуњава све заповести Божије. И ако би их испунио требало би да преклиње Господа: «Господе, уз Твоју помоћ сам учинио ово или оно, али од Тебе зависи да примиш

ова моја дела, да ми опростиш, да се смилујеш и уведеш ме у Царство Божије.» «Помиловаћу,» каже Господ, «кога будем помиловао. Смиловаћу се коме се смилујем.» Односно помиловање, милосрђе Божије према нама не зависи просто од наших дела, већ

од Бога. С каквим расположењем треба да се обраћамо Господу? Очигледно је да је фарисеј

био осуђен, његова молитва није могла бити примљена. И ево, Господ показује други пример молитве: грешника – митара. Митар је ушао у храм и није смео да стане напред, већ је остао на вратима. Није се усудио да подигне, како је речено у причи, поглед на небо,

спустио га је у земљу, ударао себе у груди и говорио само: «Боже, милостив буди мени грешнику.»

Није изговарао никакве дугачке молитве, само је плакао, вапио је у својој души: «Боже, буди милостив мени грешном. Нема ми оправдања, немам дела у која бих могао да се поуздам, а и не желим да се ослањам на њих, већ само преклињем Твоју благост,

Господе, буди милостив мени грешном.» И ево, Господ изговара Свој праведни суд: «Овај митар, грешник и по суду људском и по суду Божијем изашао је из храма оправдан.»

Ево два сата смо стајали у цркви. Да ли ће многи од нас ће изаћи оправдани за своје грехове, или ће обрнуто, још много додати ономе што је било до доласка у цркву?

Кад бисмо у току богослужења вапили Богу из све душе, не обраћајући пажњу ни

на кога и ни на шта: «Боже, милостив буди мени грешном,» поверујте, реч Божија је истинита, изашли бисмо оправдани. Митар је био грешник, али кад се из све душе, са

скрушеношћу срца обратио Господу својом кратком молитвом, која је изашла из дубине душе – изашао је као очишћен.

Кад бисмо од свег срца вапили: «Боже, милостив буди мени грешном,» или

«Господе Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном,» и ми бисмо могли да изађемо из храма оправдани. Господ би нам опростио све прошле грехове које смо

учинили до сада. Наша душа би изашла из храма као чиста, као Анђео. Сад проверите себе, свако од вас, како се понашамо у храму. Да ли смо се много пута од све душе обраћали Господу с молитвом: «Боже, буди милостив, спаси ме»? Авај, не. Стојимо и

гледамо ко је како обучен, какви су нам послови код куће, ко је шта причао и препричавао – стојимо у храму, а лутамо и пред нама, пред нашим очима пролази на десетине

различитих филмова. Само се ретко сетимо и кажемо: «Господе, смилуј се.» Управо због тога излазимо из храма обремењени, па и осуђени, ако смо у њему набрајали своја добра дела.

Дакле, Света Црква нас још пре Великог поста припрема, навикава нас на молитву и на покајање, показује и Милосрђе Божије и истинити пут спасења – покајање, да би

сваки човек осетио своје грехове, оплакао их, као митар, завапио за помиловање Господу, Који је увек спреман да опрости све наше грехове. Искористимо Милост Божију,

23

заблагодаримо Му за љубав према нама грешнима, за то што нас стално на сваки начин поучава, учи нас, како да живимо и да се спасавамо.

Прибегнимо свемогућем покајању. Никакве посебне молитве нису потребне, ништа

не треба да знамо, треба само од све душе да завапимо: «Боже, милостив буди мени грешном,» и Господ ће нам се смиловати и спасити нас.

Амин.

Беседа у недељу о блудном сину

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Света Црква вернике постепено припрема за дане покајања, очишћења од грехова,

за дане Великог поста. У прошлу недељу чули сте причуо митару и фарисеју, у којој нам

је Господ показао како треба да се кајемо и да преклињемо Господа за опроштај грехова. А данас чујемо причу Спаситеља о блудном сину, о томе како Господ прима чак и великог

грешника ако он принесе срдачно покајање за своје грехове. «Рече Господ причу ову: „Неки богати човек је имао два сина. И ево, млађи син је молио оца да му дао део имања. Отац није одбио. Издвојио му је део имања. После извесног времена син је узео сву своју

имовину и отишао је у «далеку земљу» и тамо је све протраћио живећи блудно.» Богат човек је Господ. Два сина: старији син је свет Анђела, а млађи је цело

човечанство и сваки од нас. Шта се догодило с млађим сином, односно с човечанством? Адам и Ева су после стварања били у рају заједно са својим Творцем, Богом Оцем, заједно с Анђелима. Али они су згрешили, отпали су од Господа, удаљили су се у «далеку земљу»,

протраћили све духовно богатство, ум и срце, и веру – све су изврнули. Свако ода нас је постао као Адам и Ева.

Сваки човек има образ Божији, сваки човек добија огромну благодат, велике дарове Божије у Тајни Крштења, али још од детињства, од пелена почињемо да траћимо наслеђе Божије, све више се удаљавајући греховима од Бога «у далеку земљу». Шта је «далека

земља»? То је греховно стање, кад је цела душа пуна таквих размишљања, осећања, жеља, речи и дела, који су својствени само ђаволу, који нас удаљују од Господа. И што су

грехови тежи, што их је више, тим више се човек удаљује од Бога. Тако се удаљило читаво човечанство, тако се и свако од нас удаљује од Оца Небеског.

Али јеванђељски блудни син је, кад је постао свестан своје духовне ништости, кад

је схватио шта је изгубио, и у каквом ужасном стању се налази, блиском коначној погибељи, како Господ каже, «дошао је себи». Сетио се колико најамника код оца налази

свако задовољење, а он овде гине од духовне глади. Устаћу, рече он себи, отићи ћу код оца и рећи ћу му: «Оче, недостојан сам да се назовем сином твојим, али прими ме макар као једног од својих најамника.»

И ево, с овом мишљу је устао и упутио се код свог Оца. И док је био још далеко, Отац као Свевидећи Бог, знајући већ за његово покајање, иде му у сусрет, баца му се око

врата, целива га и више не слуша речи сина који говори: «Оче, нисам достојан да се назовем сином твојим.» Он слугама наређује да за сина донесу најбољу одећу, да му дају прстен на руку, да му обују чизме и закољу угојено теле да би се радовали и веселили, јер

је овај син био мртав и оживео је, пропадао је и нашао се. И отац је приредио пир и сви су се радовали повратку сина. У овој причи су очигледно приказане речи Господа: «Радост

бива на небу због једног грешника који се каје.» Чије срце неће дотаћи љубав оца, који угледавши из далека свог блудног сина, који

је све протраћио, који је потрошио све своје душевне и телесне снаге, трчи му у сусрет,

пада око врата, љуби га, васпоставља у некадашњем достојанству, не достојанству најамника, како је син молио, већ у достојанству свог рођеног сина? Ми знамо и за већу

љубав од оне о којој говори ова прича. Ми знамо за непојамно, неизрециво, недоступно за

24

разумевање не само људи него и Анђела, милосрђе Божије према палом људском роду и сваком од нас.

Ми знамо да је Отац Небески на предвечном савету са Својим Јединородним

Сином и Духом Светим одлучио да пошаље на земљу, у «далеку земљу» Јединородног Сина Свог Господа Исуса Христа. Сам Господ је отишао у ову «далеку земљу» оставивши

небо, живео је као обичан човек. Он је прошао све људске узрасте, немајући грех, подвргавао се разним увредама и прогонима: фарисеји су хулили чак и разна Његова чуда; људи су Га називали ђавоиманим, чаробњаком, који има везу с ђаволом, вређали,

прогањали, на крају, испљували, истукли и разапели на Крсту. Све је ово претрпео Син Божји, Јединородни Оца, Творац целог света, Господ, Који је дошао да спаси грешника

који је гинуо. Ево какву љубав према нама показује Господ. Како камено треба да буде људско

срце па да не одговори на љубав Божију, да свесно остане у греху, у «далекој земљи», где

се Бог вређа кршењем заповести, одбацивањем, одрицањем од Њега? Како камено треба да буде срце да не омекша, да се не обрати Господу видећи

Његову безмерну, непојамну чак и за Анђеле, љубав према човечанству које је пало у нечистоту, које је огрезло у свим пороцима? Чак и највиши Анђели, Херувими и Серафими нису могли да схвате ово милосрђе Божије према човеку, који је отпао од

Господа. Нису могли да схвате како Сам Господ прима душу и тело човека како Господ, Творац света, дозвољава да буде вређан, да би спасио људски род који Га је увредио. Али,

и Сам Господ је знао да ће малобројни поверовати у Њега, да ће Га већина одбацити, да ће Га већина вређати, да ће се окренути од Њега. Па ипак, без обзира на то Господ је дошао на земљу да би спасио људски род. Својом Божанском Крвљу Он омива грехове сваког

човека, који поверује у Њега, који Му се обрати с покајањем, као што се обратио и блудни син. Ево какву љубав Господ пружа човеку.

Господ призива све нас: «Ходите код Мене сви уморни, оптерећени греховима, болесни душом и телом, ходите, Ја ћу вас исцелити, одморићу вас у Царству Оца Небеског, где ћете заблистати као сунце, бићете у неизрецивој радости.» «Ходите,» каже

Господ. Зар ћемо одбацити Реч Божију, зар ћемо остати међу онима, који одбацују Господа,

одричу Га се, вређају Га и речима и делима, који више воле да живе у «далекој земљи» и да тамо погину?

Сваки грешан човек има могућност да се врати Небеском Оцу као што се вратио

блудни син. Шта је за ово потребно? У причи је речено да је овај блудни син дошао себи, односно да је схватио свој пад, да је схватио у каквом ужасном стању се налази, схватио је

да ово стање још није све, да га очекује још већи, гори крај, да га очекује вечна мука после смрти. Да би избегао ове муке сваки човек треба да се освести, треба да анализира свој живот – не само своја дела и речи, већ и све своје помисли, све жеље, сваки покрет своје

душе, од великих до малих, треба сам себе да осуди, да схвати у како жалосном моралном стању се налази и да се окрене лицем ка Господу, да почне да Га преклиње да му Господ

опрости сагрешења, да му пође у сусрет као што је кренуо у сусрет блудном сину да би м у помогао да увиди и осети тежину својих грехова, да би му дао истинско, од свег срца покајање, плач због својих грехова да би га обукао одећом првосаздане чистоте, да би му

дао на руку прстен у знак враћеног достојанства, да би га учинио чедом Својим. Заиста смо недостојни овога и морали бисмо да преклињемо Господа: «Господе,

нисмо достојни да се назовемо Твојом децом, приброј нас макар најамницима једанаестог сата.» И ево, Света Црква нас речима Самог Господа уверава да ако човек постане свестан својих грехова, ако заплаче пред Господом због своје погибељи, ако буде преклињао

Господа као што је преклињао митар и ударао себе у груди: «Боже, милостив буди мени грешному,» Отац Небески га никада неће одбацити, већ ће му кренути у сусрет, загрлиће

га, обући ће га у светлу одећу чистоте, неће га назвати најамником, већ Својим рођеним сином, приредиће пир, вечни пир у Царству Свом. Човек треба да буде духовно мртав да

25

би прошао поред љубави Божије, да не би сам себе пожалио и да не би уложио мали напор покајања ради добијања опроштаја и повратка Очијој љубави, која је увек спремна да нас назове Својим синовима.

Амин.

Беседа у петак 1. недеље Великог поста

(1963.г.)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Пролази прва недеља Великог поста. Данас ће многи доћи на исповест, да би се

сутра причестили Светим Тајнама. Али, Боже мој, да ли смо свесни чему се припремамо да приступимо? «Примите, једите ово је Тело Моје... Ово је Крв Моја,» каже Господ Сведржитељ.

И не само да позива, већ и упозорава: «Ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53). Нико ко жели да се спаси не може

да одбије да се причести. Али, како ћу Ти приступити, Господе? Ево чујем глас из олтара: «Светиње светима!», а сав сам у греховима. Како да се не плашим, кад Твоји Свеци нису сматрали да су достојни да приступе Светим Тајнама: «Знам, Господе, да се недостојно

причешћујем пречистим Твојим Телом и часном Крвљу Твојом... свега себе предавши греху и сластима поробивши... али прими и мене, човекољупче Господе, као блудницу,

као разбојника, као митара, као блудног» (Мол. 1) – преклиње свети Василије Велики. А ево како свети Јован Златоуст моли Господа да буде снисходљив према његовој

немоћи: «Господе Боже мој, знам да нисам достојан... да уђеш под кров храма душе моје,

јер је празан и пао... али као што си прихватио да у пећини и у бесловесним јаслама лежиш, тако прихвати да уђеш и у јасле моје бесловесне душе и у моје оскрнављено

тело...» (Мол. 2). Исто тако и преподобни Симеон Нови Богослов преклиње: «Од прљавих усана, од мрскога срца, од нечистог језика, од душе оскрнављене, прими молење, Христе мој... омиј ме сузама мојим, очисти ме њима, остави сагрешења моја и дај ми опроштај.

Знаш мноштво зала, знаш чиреве моје и ране моје видиш... Зато падам пред Тобом и топло Ти вапијем: као што си примио блудног и блудницу, која је дошла, тако прими и мене

блудног и прљавог, Милостиви...» (Мол. 6). Ако су велики свеци пуни Духа Светог видели себе изранављене греховима и

потпуно недостојнима да приступе Светим Тајнама, како ћемо се ми усудити да Их

примимо? Шта да радимо? И ево Милосрдни Господ, Који жели спасење свима онима који пропадају одговара: «Покајте се!»

На покајање је по наредби Божијој позивао највећи од рођених међу женама свети Јован Претеча. Господ је заповедио Својим апостолима да проповедају покајање шаљући их на проповед. Покајање је прва заповест Новог Завета, прва заповест Исуса Христа.

Покајање је највећи Божји дар људима, средство очишћења од грехова и врата спасења. Покајање је испољавање неизредциве љубави Божије према палом човечанству. Покајање

је свемоћна сила Божија, која лечи све греховне чиреве оних који се искрено кају. Митар је уз помоћ покајања из храма изашао оправдан. Покајање блудног сина,

који је све протраћио, васпоставило га је у ранијем достојанству. Кроз покајање је

разбојник први ушао у рај. Покајањем је апостол Петар вратио себи апостолство, а преподобна Марија Египатска омила хиљаде својих смртних грехова. А и сви који су

достигли светост, достигли су је покајањем. Принесимо и ми искрено покајање Господу, признајмо своју мањкавост пред Богом, оплачимо своје грехове пред Њим. Исповедимо их пред духовником, не кријући ништа, не правдајући се ни за шта. Одлучимо да се у будуће

свим силама супротстављамо сваком греху – и Милосрдни Господ ће нам опростити, очистиће нас, примениће и на нас Своје истинито обећање: «Ако гријеси ваши буду као

скерлет, постаће бијели као снијег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна» (Ис. 1,

26

18). Тада ћемо се и ми удостојити да се без осуде причестимо Светим Страшним, Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

А удостојивши се овог највећег дара љубави Божије мораћемо на сваки начин да се

чувамо да не увредимо Господа било каквим произвољним грехом да се Он не би удаљио од нас.

Сви треба да знамо шта ће се тад с нама догодити. На то нас Сам Господ упозорава: «Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа. Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори:

Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива

човјеку ономе горе од првога» (Лк. 11, 23-26). Дакле, браћо, посебно стражите после причешћа, будите будни, зато што

противник наш ђаво иде, као лав који риче, тражећи кога ће да прогута.

Амин.