ФАБРИКА „ТЕЛЕОПТИК“ У ЗЕМУНУbeogradskonasledje.rs › wp-content ›...

53

ФАБРИКА „ТЕЛЕОПТИК“ У ЗЕМУНУ

САША МИХАЈЛОВ

Сажетак: Фабрика „Телеоптик“, прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику, основана 1922. године, представља зачетак индустрије прецизне механике на нашим просторима. Након деценије и по успешног рада у монтажној радионици у Француској улици, у индустријској зони на десној обали Дунава у Београду, подигнута је нова модерна фабрика у Земуну током 1938–1939. године. Пројекат функционалне фабричке зграде у Улици цара Душана бр. 139 израдио је архитекта Јосиф Најман, афирмисани аутор више објеката утилитарне намене за специфичне техничко-технолошке процесе. Реализован као мањи фабрички комплекс, данас је незаобилазно место у тумачењу структуре и обликовања ове врсте наслеђа, посебно у корпусу модерне архитектуре. У настојању да се очува меморија на прву фабрику прецизне механике и дело ауторске архитектуре у области индустријске градње, рад настоји да укаже на кључне моменте у њеној историји. У том контексту бави се оснивањем и успоном предузећа, значајем које је оно имало у привред-ном развоју престонице и препознатљивом естетиком лучне зграде у Земуну, с циљем да појединачне вредности фабрике квалификују овај очувани индустријски комплекс као трајну вредност националне градитељске баштине.

Кључне речи: прецизна механика, фабрика, фабрички комплекс, модерна архитектура, индустријска архитектура, Јосиф Најман

Abstract: Teleoptik, the first Yugoslav manufacturer of telephony, optics and precision mechanics products established in 1922, laid the groundwork for the development of the precision mechanics industry in the country. After fifteen years of operating in a factory-built workshop in Francuska Street, it moved to a modern new production facility constructed in Zemun in 1938/9. The functional factory building at 139 Cara Dušana Street was designed by the architect Josif Najman, a renowned author of several utilitarian buildings accommodating specific technical and technological processes. Laid out as a relatively small industrial compound, it now is unavoidable in interpreting the structural and architec-tural aspects of this type of heritage, especially within the corpus of modern architecture. The intention of the paper is to promote the memory of the first national precision mechanics manufacturer and of an example of individualised approach to design in the field of industrial architecture by pointing to key moments in its history. It sheds light on its establishment and growth, its important role in the economic development of the capital city and its distinctive aesthetics of a ‘curved building’ with the expectation that the manifold value of this industrial complex will qualify it for being preserved as a national cultural heritage asset.

Keywords: precision mechanics, factory, factory complex, modern architecture, industrial architecture, Josif Najman

еоградска индустрија се убрзано развијала на пре-ласку из 19. у 20. век, истовремено стварајући привред-ну, саобраћајну и комуналну инфраструктуру. Изград-ња фабрика и великих индустријских комплекса уједно је доприносила ширењу града, његовом друштвеном, културном и социјалном развоју.1 Овај прогрес преки-нуо је почетак Великог рата. Немерљива штета нанета технологији, грађевинском фонду и инфраструктури, као и огромни људски губици, неминовно су успори-ли њен развој у првим послератним годинама.2 Обнова индустрије у Београду у многим сегментима значила је враћање на сам почетак. Истовремено, индустрија Београда и Србије суочила се с конкуренцијом инду-стрије других крајева новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), који су из рата изашли без

већих губитака или чак неоштећени. Београд, као глав-ни град знатно веће државе, добио је улогу географског, политичког, административног и културног центра, са изразитом тежњом да постане и најснажније привред-но средиште. Након првих година посвећених опо-равку привреде,3 нови друштвено-политички услови, миграције становништва и ширење тржишта повољно су утицали на развој индустрије. Упоредо са обновом производње и реконструкцијом фабричких зграда и по-стројења, осниване су нове фабрике и занатске ради-онице, као зачетак појединих индустријских грана, до тада незаступљених или слабо развијених на домаћем тржишту, попут прецизне механике, авионске, графич-ке или хемијске индустрије. Као и у периоду од краја 19. века до почетка Првог светског рата, и у раздобљу

УДК 725.42:681(497.11)(091)

B

54СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ


између два светска рата најразвијеније су биле текстил-на, прехрамбена, дрвна и метална индустрија. Ширење привреде, као и развој постојећих и формирање нових индустријских зона, пратио је огроман прилив станов-ништва, што је проузроковало насељaвање нових град-ских простора и живу урбанистичку делатност. Иако је добро спровођена урбанистичка политика условљава-ла изградњу фабричких комплекса изван грађевинског рејона, убрзан развој индустрије с временом је довео до тога да су се бројне фабрике нашле у самој урбаној матрици. Тако је индустрија чинила интегрални део са стамбеним фондом заједно утичући на визуелно уобли-чавање јавног градског простора, у чему је веома актив-ну улогу имала архитектура. За разлику од фабричких комплекса насталих пре Првог светског рата, на којима су у великој мери пренете естетика и ликовност слич-них објеката из средње и западне Европе, током две међуратне деценије у индустријској архитектури Бео-града и Србије реализован је низ изузетних ауторских остварења, међу којима важно место припада и фабри-ци „Телеоптик“ у Земуну.

„Телеоптик“ – од мале монтажне радонице до модерне фабрикеНеупоредиво већа државна територија успоста-

вљена формирањем Краљевине СХС обухватила је ком-плекснију привреду, далеко веће тржиште и инвести-ције које су захтевале шире и разгранатије саобраћајне везе. У том контексту, један од приоритетних задатака младе националне привредне економије било је повези-вање свих делова тржишта уз помоћ ефикасне инфра-структуре.4 Узимајући у обзир да су на почетку треће деценије прошлог века били једнако неразвијени сви видови саобраћаја на нашим просторима, да је изград-ња путева била спора и захтевала велика финансијска средства, а речни саобраћај имао бројна ограничења услед географског распореда пловних река, као најбо-ље решење наметала се изградња железничке мреже, која је у саобраћајном систему наше државе већ има-ла примарно место.5 У Првом светском рату постојећа железничка мрежа претрпела је велика разарања, тако да је након рата превасходно било потребно обновити оштећене пруге и мостове, потом наставити грађење деоница започетих пре рата, прилагодити и међусоб-но повезати наслеђену мрежу пруга потребама и ин-тересима нове државе, а затим и изградити нову же-лезничку мрежу у подручјима која до тада нису била повезана овом врстом саобраћаја.6 Улагања у изградњу пруга привукла су пажњу разних домаћих и иностраних предузећа. Међу првима појавиле су се мађарске фир-ме „СИС“ и Телефонска фабрика.7 Предузеће „СИС“ је испоручивало сигнале, подсигнале и путопрелазне

бранике за железничке пруге и комплетне телефонске уређаје за железничке станице. Готови делови допре-мљени из Мађарске склапали су се већ од 1920. године у монтажној механичарској радионици у Француској улици број 61 у Београду,8 подигнутој у тада већ фор-мираној индустријској зони дуж десне обале Дунава, добро повезаној саобраћајним везама са осталим де-ловима града, али и другим магистралним правцима.9 Након само две године, предузеће је у истом простору основало и своју филијалу у Београду. На тај начин су створени предуслови за почетак рада Прве југословен-ске фабрике за телефонију, оптику и прецизну механи-ку.10 Њено оснивање 22. априла 1922. године предста-вљало је зачетак потпуно нове индустријске гране на нашим просторима – индустрије прецизне механике, као огранка металне индустрије. У области металне ин-дустрије до 1914. године у Београду су углавном биле заступљене ливнице, неколицина фабрика за израду разних металних предмета и пољопривредних справа, као и неколико електромеханичарских и лимарских ра-дионица.11 Након рата, ова област индустрије доживља-ва успон, сврставајући се у најразвијеније индустријске гране, тако да је до 1930. године само у Београду било регистровано око педесет предузећа, а до 1941. овај број се попео на деведесет пет.12 Оваквој њеној позици-ји изузетно је допринело оснивање Прве југословенске фабрике за телефонију, оптику и прецизну механику, која је безмало читаву деценију била једина фабрика ове гране металне индустрије, а потом и оснивање дру-гих фабрика исте производне оријентације. У успону домаће привреде, па тако и у области индустрије пре-цизне механике, значајну улогу одиграо је инострани капитал, пре свега у виду учешћа у акцијама.13 У ново-основаном предузећу, поред већинског пакета акција у власништву Телефонске фабрике а. д. из Будимпеште, која је услед великих губитака фирме „СИС“ откупи-ла њене деонице и тако постала једини власник, сво-је акције имали су и угледни домаћи трговци и инду-стријалци Милан Вапа,14 Манојло Клидис,15 Светозар Влајковић,16 Милан Јечменица,17 Влајко Гођевац18 и други.19 Прва редовна скупштина акционара одржана је 11. маја 1922. године.20 Седиште акционарског друштва налазило се у Француској 61, где се до тада налазила монтажна радионица мађарске фирме „СИС“. Прои-зводни програм новооснованог акционарског друштва је обухватао разноврсне инструменте и сигнализацију. У оснивачким правилима је стајало да је циљ друштва био да израђује, преправља и пушта у промет апарате и постројења за телефонију и друге справе за давање знакова за сваковрсне циљеве, поглавито за железнич-ке, поштанске и војне потребе; [...] оптичке и преци-зне механичке инструменте а нарочито оне за војне

55


потребе, најзад, инструменте који служе сличним ци-љевима, нарочито геодетске и физикалне и хемијске; увоз, прерада, састав и трговина са полуфабрикатима свих напред наведених апарата и инструмената. Даље задатак друштва је да обучи омладину у наведеним фа-бричким гранама и потпуно их усаврши [...] У интересу стручне науке Друштво ће давати прилике научничким и практичним стручњацима да [...] своје проналаске израде и развију помоћу искуства фабричког техничког особља.21 У наредном периоду, производни асортиман фабрике се континуирано проширивао тако да је већ 1926. године почела производња акумулатора и других производа, те продаја радио-апарата.22 Сировине неоп-ходне за израду специјализованих инструмената, који су се производили у малој фабрици у Француској ули-ци, попут бронзаних и месинганих цеви, казаљки, вен-тила, опруга, механизама, шестара, либела, објектива и друго, већином су набављане у Немачкој, Мађарској, Швајцарској.

И поред првобитних успеха, прави пробој инду-стрије прецизне механике на домаћем тржишту десио се с развојем ваздушног саобраћаја у Краљевини СХС. Увођење цивилног ваздушног саобраћаја као новог вида транспорта људи и робе отпочело је одмах по окончању Првог светског рата и то скоро истовремено у Немачкој, Француској, Енглеској и САД. Убрзано ширење мреже међународних линија у Европи створило је услове да се и Краљевина СХС укључи у систем ваздушног сао-браћаја, чему је највише придонео повољан географски положај државе, јер су преко њене територије водили најкраћи и најбезбеднији путеви из западне и средње Европе ка југоистоку континента и даље ка Блиском и Далеком истоку.23 Интензиван развој ваздухопловства директно је зависио од развоја домаће авио-индустри-је. За само десетак година у Краљевини СХС је осно-вано шест фабрика авиона, две фабрике авио-мотора, више фабрика авио-инструмената, падобрана и остале опреме. Већина ових фабрика налазила се на подручју главног града Краљевине.24 Оснивање и развој домаће авио-индустрије од друге половине двадесетих година прошлог века несумњиво је утицало и на развој Прве југословенске фабрике за телефонију, оптику и преци-зну механику, која је током 1927. почела производњу инструмената и уређаја за ваздухопловство. С наруџ-бинама Министарства ваздухопловства и оствареном пословном сарадњом с фабриком аероплана „Живојин Рогожарски“ а. д. из Београда, фабриком аероплана и хидроплана „Змај“ из Земуна и лиценцним уговором с француском фирмом „Аеро“ – у периоду од 1927. до 1931. фабрика почиње успешно да послује.

Једна од основних препрека бржем напретку ин-дустрије у Србији готово у свим њеним гранама, поред

хроничног недостатка капитала, било је то што су не-достајали и компетентан стручни кадар и квалифико-вана радна снага.25 Таква ситуација на тржишту рада је утицала на велику несразмеру између понуде и тражње, коју нису могле да задовоље постојећа мрежа школа и занатских обука, чему је допринело више фактора од социјалног порекла радника до демографских и исто-ријских чинилаца и оних условљених системом обра-зовања. У том контексту занатство и трговина су били принуђени да на себе преузму образовање и циљано обучавају стручњаке у сопственим предузећима. У ис-тој позицији нашла се и Прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику, посебно ако се узме у обзир увођење и развој потпуно нове ин-дустријске гране на наше тржиште. Паралелно с прои-зводњом инструмената и апарата, руководство фабрике је спроводило и своју просветну мисију, образујући ква-лификован кадар за прецизномеханичарски занат, чиме су у периоду од 1922. до 1932. године постављени те-мељи развоја индустрије прецизне механике на нашим просторима. То потврђује чињеница да су у оснивању других фабрика прецизне механике – попут Фабрике за оптику и прецизну механику и електротехнику „Ми-крон“26 и фабрике „Нестор“27 – кључну улогу одиграли механичари, техничари и инжењери потекли управо из прве фабрике за прецизну механику.28

Успешно пословање подстакло је размишљања о промени назива предузећа како би на тржишту фабрика постала препознатљивија. Тако је почетком четврте де-ценије прошлог века називу фабрике додата скраћеница „Телеоптик“, претходно употребљавана за телеграме,29 па је званичан назив гласио Прва југословенска фабри-ка за телефонију, оптику и прецизну механику Телеоп-тик а. д. Само неколико година касније, 1937, назив предузећа је промењен у: ’Телеоптик’ а. д., по којем су наредних деценија фабрика, њени производи али и рад-ници (телеоптиковци) били надалеко познати.30

С обзиром на то да се посао стално развијао, а про-сторије у Француској улици постале неподесне за даљи развој производње, донета је одлука о подизању нове фабричке зграде. За потребе градње купљен је плац у Земуну, у блоку омеђеном улицама Николе Павлови-ћа (данас Лазе Јовановића Порција), Цара Душана и Аласком, тако да је до краја јула 1939. године фабри-ка потпуно пресељена из Београда.31 Земун, пре Првог светског рата погранични град са изузетно развијеном трговачком делатношћу, током две међуратне деценије доживљавао је брз привредни развој. Поред извесног броја предузећа, фабрика и радионица које су раније постојале, оснивају се нове фабрике текстилне, пре-храмбене, хемијске индустрије, грађевинска предузећа, циглане, млинови, више занатских радионица, а током



друге половине треће деценије прошлог века постаје и центар авио-индустрије. Земунска индустрија се пре-тежно груписала близу десне обале Дунава, око желе-зничке пруге, Творничке улице (данас Александра Дуб-чека), Тошиног бунара и у Горњој вароши.32 Исте, 1934. године, Земун је административно припојен Београду и пуштен је у саобраћај Мост краља Александра Пр-вог Ујединитеља, који је спајањем леве и десне обале Саве физички повезао Београд и Земун. Наредне годи-не успостављена је и трамвајска веза, што је све имало великог утицаја на то да београдски индустријалци све више инвестирају у нове индустријске погоне у Земуну. Стварању повољне климе за подизање нових индустриј-ских објеката у овом подручју допринео је и завршетак деонице интернационалног пута Београд – Нови Сад од Земуна до Старе Пазове. Изградња велике савремене

„Телеоптикове“ фабрике уз овај важан комуникациони правац отворила је веће производне могућности преду-зећа и обезбедила запошљавање већег броја радника.

„Телеоптик“, прва фабрика прецизне механике на нашим просторима, која је израђивала оптичке и геодет-ске инструменте, инструменте и уређаје за авионе, теле-фонске и телеграфске уређаје, авионске и аутомобилске хладњаке, железничке блоксигналне уређаје – током 1940. године је прешла под контролу великог међународ-ног концерна „Интернешенал стандард електрик корпо-рејшен Њујорк“ (International standard electric corporation NewYork), који је чинио велики број предузећа за теле-комуникације, оптику и прецизну механику у Европи и Америци.33 Средином исте године, почела је производња радио-апарата, односно монтирање готових делова који су допремани из будимпештанске фабрике међународног

Сл. 1.Основа приземља, 1938. (извор: Грађевинска архива Општине Земун 630/38)

57


концерна, што је формално значило почетак радио-инду-стрије у нашој земљи.34 Све до почетка Другог светског рата фабрика је успешно пословала.

Током Другог светског рата, „Телеоптик“ је под не-мачком управом израђивао производе за немачку ави-јацију и морнарицу. Седиште фабрике је и даље било у Земуну у Улици цара Душана, док се управа нала-зила у Београду у Улици краља Фердинанда 21 (данас Кнеза Милоша 21).35 Окончањем рата стављена је под војну контролу, а током 1946. године је национализо-вана, сходно новоуспостављеној државној политици. У првим послератним годинама „Телеоптик“ је и даље имао водећу позицију у изради прецизних инструме-ната. Проширио је асортиман на производњу алата за многе комплексне технолошке процесе, углавном за по-требе војске новог државног апарата, тако да је фабри-ка највише радила за Команду Југословенског ратног

ваздухопловства, фабрике „Икарус“ и „Утва“, а од пе-десетих година прошлог века и за бројна цивилна пре-дузећа из сектора аутомобилске и моторне индустри-је.36 Иако је фабрици промењена управљачка структура, основни циљеви дефинисани правилима оснивачког акционарског друштва с почетка треће деценије про-шлог века остали су непромењени: развој индустрије прецизне механике и образовање кадрова у овој обла-сти. У складу с тим, од 1948. до 1951. године у фабрици је радио раднички техникум, специјализована школа за образовање техничара за ваздухопловну индустрију, која је касније припојена радничком техникуму фабри-ке ’Икарус’.37 Управо је „Телеоптикова“ просветна уло-га у формирању образованих кадрова из области пре-цизне механика била изузетно велика, што потврђује и изградња школе са интернатом у непосредној близини фабрике у периоду од 1949. до 1952. године.

Сл. 2.Основа спрата, 1938. (извор: Грађевинска архива Општине Земун 630/38)



У другој половини 20. века „Телеоптик“ је непре-кидно ширио своје производне капацитете. На имању фабрике, које се с временом проширило на знатно већи простор између улица Цара Душана, Лазе Јованови-ћа Порције и Филипа Вишњића, подигнуто је више

објеката за потребе производње и администрације. На-менски део фабрике „Телеоптик жироскопи“, основан и подигнут у оквиру фабричког комплекса, на простору између Аласке и Филипа Вишњића, издвојен је као за-себно предузеће 1985. године.

Сл. 3.Пројекат фасаде, 1938.(извор: Грађевинска архива Општине Земун 630/38)

Сл. 4.Скица доградње и надоградње фабрике, 1947. (извор: Грађевинска архива Општине Земун 630/38)

59


Попут многих других предузећа у Србији, након деценије и по рада у Београду, пуних шест деценија производње у Земуну и више година стечајног поступ-ка, фабрика „Телеоптик“ је окончала рад 2007. године. С обзиром на то да се налази у густо насељеном делу Земуна, првенствено намењеном становању, неминовна је трансформација постојеће намене земљишта и очу-ване физичке структуре комплекса. Ову промену из ин-дустријске у зону комерцијалне делатности и градски центар предвидео је усвојени План детаљне регулације између улица: Цара Душана, Филипа Вишњића, Угри-новачке и Лазе Јовановића Порција,38 како је претходно планирано и Генералним планом Београда 2021. Овај рад има за циљ да наменски подигнут фабрички ком-плекс у Земуну издвоји и дефинише као трајну вред-ност националне градитељске баштине у настојању да се очува меморија на прву фабрику прецизне механике на нашим просторима и дело значајних архитектонских вредности.

Архитектура фабричког комплекса у ЗемунуУспешно пословање фабрике „Телеоптик“ током

двадесетих и тридесетих година прошлог века, уз стал-ни пораст производње и ширење асортимана, утицало је на то да су с временом просторије у Француској ули-ци у Београду постале премале и неподесне за финоме-ханичарске радове. Оваква ситуација навела је управу да 1938. године купи плац у Земуну за подизање нове фабрике.39 Насеље Горња варош, коју је фабричка упра-ва одабрала за ново седиште предузећа, постепено фор-мирано крајем 18. и почетком 19. века на платоу између Угриновачког друма и Дунава као издвојена целина ван вароши, почетком 20. века постаје саставни део града, а с порастом градског становништва некадашње рурално насеље добија карактер предграђа.40 У периоду између два светска рата на овом подручју се једним делом ме-њају тип и намена објеката, подижу се фабрике, војни, школски и спортски објекти, тако да Горња варош по-степено гради нов карактер, а две улице које је ограни-чавају, Угриновачка и Цара Душана, постају важне са-обраћајнице.41 Положај плаца уз фреквентне саобраћај-нице – које нису значиле само лакши приступ Земуну већ и даље, Београду и Србији с једне стране, а с друге везу с Новим Садом, западним деловима Краљевине и средњом Европом – био је важна чињеница приликом његовог одабира.

Паралелно с куповином плаца, Индустријско за-натско одељење Министарства трговине и индустрије Краљевине Југославије је 26. септембра 1938. године издало дозволу фабрици „Телеоптик“ а. д. из Београда да по прибављеном одобрењу за употребу постројења може да обавља индустријску делатност за производњу

пружног железничког материјала, сигнала, семафора, скретничких брава, браника и уопште уређаје за осигу-рање железничког саобраћаја; телеграфских и телефон-ских апарата за електрично сигнализовање, хладњака за аутомобиле и авионе, инструмената и опреме аеро-плана, геодетских, оптичких и других инструмената, акумулатора, елемената и цинканих послова итд., арма-тура за гасно осветљење и све робе у области телефон-ске оптике и прецизне механике.42

За пројектанта нове фабричке зграде изабран је Јо-сиф Најман, архитекта с великим искуством у изради пројеката утилитарне намене и специфичних техничко- -технолошких процеса, кога су препоручивали до тада пројектовани индустријски комплекси: штампарија и ковница новца Народне банке Краљевине Југосла-вије, стамбено-пословни објекат са штампаријом на Обилићевом венцу (1933–1934), државна маркарница (пројекат 1937, реализација 1940–1948), топионица у Зајачи код Лознице (1937–1938), фабрика картона на Умки (1937–1938), као и низ успешно реализованих стамбених, стамбено-пословних и пословних зграда у Београду.

Јосиф Најман (Београд, 19. 5. 1894 – Београд, 6. 1. 1951), током релативно кратког професионалног анга-жмана, од 1925. до почетка 1951. године, извео је преко четрдесет јавних и приватних објеката и на тај начин обележио једно незаобилазно поглавље новије српске архитектуре.43 Формиран на Архитектонском факулте-ту у Београду, стручно се усавршавао у Школи лепих уметности (Ecole des Beaux Arts) у Паризу, а значајна професионална искуства стекао у пројектантском би-роу Француске националне банке (Banque de France), што ће бити пресудно за ангажовање на изради про-јекта и изградњи фабричког комплекса ковнице новца, данас не само најзначајнијег дела његовог целокупног опуса већ и једног од најистакнутијих остварења срп-ске међуратне архитектуре уопште. По повратку у Бео-град, отворио је приватни пројектантски биро и за вео-ма кратко време остварио високу и динамичну стручну активност. Након Другог светског рата, стечено знање и искуство посебно су му користили у руковођењу Одсе-ком за комуналне грађевине Техничке дирекције ИОНО града Београда, потом у изради првог Генералног пла-на Београда, a постављењe на место доцента Технич-ког факултета на предмету Елементи пројектовања била је највећа потврда његове личне и професионалне афирмације.

Најманову појаву на домаћој архитектонској сцени 1925. године обележило је учешће на два важна конкур-са: међународни конкурс за уређење Топчидера и Ко-шутњака и конкурс за фасаду Министарства финанси-ја. У истом периоду пројектује два спомен-обележја на



француским војничким гробљима у Скопљу и у Битољу (Македонија). Развој Најмановог особеног стила наро-чито ће доћи до изражаја у првим радовима насталим у Београду крајем треће деценије: Заводу за израду нов-чаница у Топчидеру, Трговачкој академији и Задужбини Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици. Сва три дела, веома различита по стилу, намени, типологији, структу-ри и морфологији, настала су за свега три године (1927– 1930), истовремено са надзирањем радова на изградњи Француског посланства, делу архитекте Рожеа Анрија Експера (Roger-Henri Expert). Завод за израду новчани-ца и кованог новца Народне банке Србије, први, најва-жнији и најсложенији архитектонски и урбанистички комплекс у Најмановом опусу, одредио је даљи ток ње-говог градитељског ангажмана на подручју Београда и афирмисао га као врсног познаваоца савремених естет-ских и извођачких поступака. Као париски ђак с јасном ликовном оријентацијом ка француском академизму, по повратку у земљу допринео је ширењу и промовисању француских утицаја у домаћем градитељству, заједно са својим колегама савременицима. У маниру француског академизма крајем двадесетих и током тридесетих годи-на пројектовао је стамбене објекте у Крунској 31 (1931), Баба Вишњиној 49 (1932) и Краља Милутина 6 (1939). Зграда за Најманову породицу с пројектним бироом у Влајковићевој 20, подигнута 1930. године, најавила је потпуно прихватање модерног израза. Обликовни језик и ликовност ове зграде препознаје се у низу приватних објеката стамбене намене насталих у атељеу у Влајко-вићевој током четврте деценије: Француска 25 (1932), Гаврила Принципа 23 (1932), Ресавска 27 (1932), Војво-де Миленка 21 (1934), Браће Југовића 5 (1937), Светог Саве 15 (1938), Руварчева 15 (1938), угао Симине и Кне-гиње Љубице 12 (1938), Господар Јевремова 35 (1938); потом стамбено-пословних објеката: Крунска 29 (1931), Обилићев венац 5 (1933), зграде у Вука Караџића 7 и 7а (1937), Задарска 2 (1938), Васе Чарапића 22 (1938) и пословних зграда: пројекат за канцеларијску зграду у Краља Алберта 2 (1932) и Палату Општинске штеди-онице и заложног завода града Београда, Зелени венац 16, коју је током 1935. године пројектовао у сарадњи са архитектом Живојином Живојиновићем.

Јосиф Најман један је од ретких архитеката на домаћој градитељској сцени који је за свега петнаест година активног пројектантског рада остварио толико обиман и квалитативно уједначен архитектонски опус, којим је обогатио грађевински фонд Београда. Не само што се сврстава међу водеће представнике француског утицаја архитектуре академизма, он је био и један од првих заговорника развоја модернизма код нас, иако мимо главног тока београдске модерне архитектуре.44

Посебан допринос дао је урбанистичком планирању комплекса и стилском и функционалном уобличавању објеката утилитарне намене, остваривши тиме у обла-сти индустријске архитектуре изузетна ауторска дела. Фабрика „Телеоптик“ била је последњи његов пројекат не само у области индустрије него у целокупном опу-су. Сагледавање Најмановог стваралаштва истовремено омогућава и тумачење српске архитектуре међуратног и раног послератног периода и указује на његово место међу водећим архитектима домаћег градитељства прве половине 20. века.

Најманово искуство и умеће у пројектовању обје-ката намењених специфичним врстама производње у веома различитим окружењима, од природног крајоли-ка попут Топчидера и Зајаче до изузетно урбанизованог најужег центра Београда, утицали су на то да у Земуну оствари функционалну целину складно укомпоновану у насељени део града. Грађевинска дозвола за потребе подизања нове фабричке зграде на углу улица Цара Ду-шана 13945 и Лазе Јовановића Порције, као и за инстала-цију постројења и осталих техничких уређаја за израду прецизне механике, издата је 21. октобра 1938. године и већ наредни дан започела је градња, која је трајала до 17. јуна 1939. године.46 Извођење радова је поверено Гра-ђевинском предузећу „Краус, Катинчић и Комп. Земун“ на челу са Стјепаном Катинчићем,47 а укупна вредност радова износила је 600.000 тадашњих динара.48

На фабричком имању, на самој регулационој линији улица Цара Душана и Лазе Јовановића Порције, подиг-нута је главна фабричка зграда – алатница, конципира-на као пространи једноспратни слободностојећи објекат. Функционалност и рационално прилагођавање намене пројектованој конструкцији једна је од главних одлика овог индустријског здања, што је одредило и његову ка-рактеристичну просторну организацију. У згради алатни-це спојене су две функције предузећа: производна и ад-министративна, а разуђеност основе и добро осмишљене комуникацијске везе допринеле су несметаном деловању оба сектора. Њена неправилна основа састављена је од два крила: главног, извијене линеарне форме који прати регулационе линије улица, и дворишног тракта кубичне форме физички повезаног с главним крилом према Ули-ци цара Душана. С обзиром на то да је терен у благом паду, испод дела зграде према Улици Лазе Јовановића Порције формиран је сутерен с просторима за техничко функционисање објекта (оставе, котларнице), као и гар-деробама и другим помоћним просторијама за раднике. Производном погону за израду оптичких инструмената и фине механике, односно прецизних механичких строје-ва, инструмената и апарата била је намењена пространа сала у приземљу. Отворен и визуелно јединствен простор

61


сале без преградних зидова, симетрично маркирају сло-бодни стубови. Они чине значајан елемент конструкције којима су савладани велики распони таванице, али дају и декоративни акценат који јединствену залучену форму индустријског објекта наглашава у ентеријеру производ-ног дела. У сали су одређена још места за магацин и ко-вачницу, док су за столарску и лимарску радионицу пла-нирани засебни простори. Такође, у приземљу, на самом крају главног крила из Улице Лазе Јовановића Порције, а у продужетку производног дела, планиран је мањи јед-нособан стан као засебна и издвојена јединица у оквиру алатнице, с независним улазом из дворишта. Спрат је био резервисан за административно-управни сектор. Кан-целарије директора, надзорних органа и рачуноводства, инжењера, цртача и другог стручно-техничког особља смештене су у делу етаже из Лазе Јовановића Порције, простори за магацин и алат у дворишни тракт, док је за радионицу, која се налазила тачно изнад производне сале у приземљу, био предвиђен део спрата из Улице цара Ду-шана. Иако знатно мањих димензија, јединствен простор радионице пројектован је по узору на онај у приземној етажи, а до њега је водио коридор ходника администра-тивног дела. Управо су коридор ходника и слободни сту-бови радионице, попут слободних стубова у приземљу, преузели конструктивно-естетску улогу којом је и у

ентеријеру спрата истакнута јединствена форма објекта. Магацински простори пројектовани један изнад другог на обе етаже дворишног тракта били су повезани незави-сним мањим спиралним степеништем.

Фабричка зграда је пројектована са два улаза и два степеништа. Главни улаз у објекат је постављен у мањој прометној улици Лазе Јовановића Порције. Како физички није био повезан с производним простором у приземљу, степеништем изведеним у вештачком камену директно је водио до администрације и управе на спра-ту. Узимајући у обзир да је замишљен на самом крају објекта, одмах до њега се налазио улаз у фабрички круг. Улаз за саму алатницу са степеништем од армираног бетона, које је једино повезивало све три етаже, поста-вљен је из дворишта. Имајући у виду градацију намена реализованих у оквиру објекта, овом степеништу дат је већи значај у спољашњем обликовању, јасно га исти-чући полукружним испустом на дворишној фасади. На тај начин су још једном, поред раздвајања намена по етажама, веома јасно одвојене примарна – производна и секундарна – административна функција. Поставља-ње дворишног улаза у производни део објекта било је оправдано и олакшаним засебним приступима у читав фабрички круг из обе улице, мањим из Лазе Јовановића Порције и већим из Цара Душана.

Сл. 5.Хронологија изградње објеката на имању фабрике ’Телеоптик’ (графичка обрадаМ. Павловић)



Зграда алатнице, зидана у опеци у кречном и це-ментном малтеру са стубовима, гредама и прозорима од армираног бетона, као и међуспратном армиранобетон-ском таваницом, била је покривена дрвеном кровном конструкцијом с покривачем од валовитог етернита.49 Само унутрашње опремање, готово више него споља-шњост, изведено је у складу с наменом зграде. У при-земљу, где је био смештен највећи део производње, из-рађени су бетонски подови с цементном кошуљицом. Другачији третман имао је спрат предвиђен за адми-нистративне послове: на подовима канцеларија поста-вљен је паркет, док је терацо употребљен за ходнике и санитарно-хигијенске просторије. Унутрашњост зидо-ва и плафона решена је униформно и у целој алатници је малтерисана и кречена. Сходно технолошком поступ-ку који се одвијао у објекту, пројектант је посебну па-жњу посветио осветљености алатнице, радионица, као и канцеларија на спрату, пројектујући велике површине прозора у правилном геометријском растеру издељене армиранобетонском мрежом.

Главна фасада алатнице, замишљена као конти-нуално лучно безорнаментално платно, прскано уни-формно с цоклом од вештачког камена, обавија уну-трашњи простор доследно спроводећи принцип пра-вилности, чиме је дат коначан облик објекту. Изузетан хармоничан ритам великих застакљених површина прозора обеју етажа, који разбија равну површину лица зграде на такав начин да чини његов интегрални део,

представља најупечатљивију одлику обликовања спо-љашњости алатнице и истовремено доприноси једин-ственом естетском утиску целокупне архитектонске композиције. Његову допуну некада је чинио латинич-ни назив фабрике – TELEOPTIK, једини декоративни елемент на фасади, постављен на угаоном делу на по-вршини између прозора приземља и првог спрата, про-јектом првобитно предвиђен на истој позицији у нивоу крова фабрике, као и једини вертикални акценат – за-стакљена површина светларника изнад главног улаза у административни део. Непрекинути ток фасадног плат-на – поред тога што представља посебну архитектонску вредност фабричке зграде, сврставајући је на тај начин заједно с другим елементима армиранобетонске скелет-не конструкције и континуираног простора ентеријера у значајне примере архитектуре модернизма у Србији – истовремено чини визуелну баријеру, која јасно раздва-ја круг фабрике од непосредног стамбеног окружења.

Изградњом фабрике „Телеоптик“, Најман се још једном уврстио у изузетне ауторе индустријских здања, којима је веома умешно утиснуо лични пројектантски дух и особена ликовна решења. С друге стране, сагле-давајући целокупан опус фабричких комплекса рели-зованих према његовим пројектима, закључујемо да је извео веома различита дела изузетних и/или истакнутих вредности у српском градитељству међуратног перио-да. Јединствен и индивидуалан приступ сваком од ових пројеката довео је до веома различитих архитектонских

Сл. 6.Општи изглед главне фабричке зграде – алатнице, 2013. (фотографијаС. Неговановић)

63


остварења, али веома уједначеног квалитета. Заједнич-ка нит овим објектима је савремен приступ пројектним решењима и градњи и, изузимајући Топионицу у Зајачи која је захтевала смештај специфичне технологије тешке индустрије, веома истанчан осећај и умеће за подизање објеката намењених графичкој и металној индустрији.

У малобројним истраживањима и критичко-тео-ријским прегледима индустријске архитектуре на по-дручју Београда и Србије, која се у домаћој историо-графији појављују у нешто већем броју тек у протеклој деценији,50 Најманова фабрика „Телеоптик“ је препо-зната као важан део корпуса индустријског наслеђа и наводи се међу малобројним оригинално осмишљеним фабричким здањима, која увелико надилазе доминан-тан безлични утилитаризам.51 Оно што је издваја из масовне продукције фабричких хала, пре свега, јесте с једне стране добро промишљена архитектура спуштена у густо стамбено ткиво а, с друге, рационалан приступ пројектовању, јасне пропорције, функционалност и ли-ковност фасаде који је, више него иједан други Најма-нов индустријски објекат, приближавају естетици ар-хитектуре интернационалног стила.52 Иако је ово један од мањих индустријских комплекса изведених према његовом пројекту, фабрика „Телеоптик“ заузима неза-обилазно место у тумачењу типологије, морфологије, структуралности и архитектонског стила фабричких објеката и комплекса насталих у периоду између два светска рата. У том контексту треба га и сагледавати у

оквиру индустријске баштине изведене у духу модерне архитектуре настале крајем треће и током четврте де-ценије прошлог века, која је начинила помаке не само у овој области већ на домаћој градитељској сцени уоп-ште: Завод за израду новчаница Народне банке (Јосиф Најман, 1927–1929), Астрономска опсерваторија (Јан Дубови, 1930–1932), фабрика авионских мотора у Ра-ковици (Јан Дубови, 1931), браварска радионица „Со-лид“ (Јан Дубови, 1931–1932), Термоелектрана „Снага и светлост“ (1932), лучки магацини у Савском приста-ништу – „Бетон хала“ (1936–1937), Државна маркарни-ца (Јосиф Најман, 1937–1948), палата листа „Време“ са штампаријом (Бранислав Којић, 1937), Државна крат-коталасна радио-станица у Земун Пољу (Гојко Тодић, 1937–1938), зграда Државне штампарије (Драгиша Брашован, 1936–1940), радионица и гаража „Прогрес“ (1938–1939), зграда ауто-сервиса „Фијат“ (Милан Зло-ковић, 1939–1940), погон за испитивање материјала Индустрије мотора Раковица (1939–1940).

Упоредо са изградњом главне фабричке зграде, у оквиру комплекса „Телеоптика“ подигнут је још један објекат намењен за смештај више магацина, гараже и ковачнице. Пројекат је такође израдио архитекта Јосиф Најман, а радове извело Грађевинско предузеће „Кра-ус, Катинчић и Комп. Земун“.53 Позициониран у дубини парцеле, на самој тадашњој граници фабричког имања, подигнут је у периоду од 30. априла до 20. јуна 1939. године.54 Конципиран као приземни подужни објекат у

Сл. 7.Изглед фасаде из Улице цара Душана, 2013. (фотографија С. Неговановић)



облику ћириличног слова Г, зидан је опеком стандард-ног формата у кречном малтеру с темељима од набијеног бетона, дрвене кровне конструкције покривене етерни-том.55 Једино је изнад магацина за запаљив материјал по-стављена бетонска плоча у складу с важећим прописима; врата и прозори су гвоздени, а под од набијене земље. О скромности грађевине сведочи и укупна вредност из-ведених радова од 45.000 тадашњих динара. Међутим, без обзира на статус помоћне зграде у оквиру фабрич-ког круга, Најманово искуство у пројектовању објеката овакве намене у знатно већим комплексима допринело је његовој стилској усаглашености са архитектуром алат-нице. Истовремено с магацинима, гаражом и ковачни-цом, подигнута је ограда фабрике ка Улици цара Душа-на, од плетене жице развучене између дрвених стубова.56

Успешно пословање акционарског друштва „Те-леоптик“ у новим фабричким зградама трајало је не-пуне две године.57 Почетак Другог светског рата није

обуставио производњу нити променио производну де-латност, али је донео низ новина – од власничке струк-туре до потпуно новог тржишта, којем је и те како одго-варао постојећи асортиман „Телеоптикових“ производа.

С обзиром на то да током рата фабрика није обу-стављала производњу нити је још увек нова фабрика имала нека озбиљнија оштећења, одмах по ослобођењу била је оспособљена за наставак рада,58 али овог пута с потпуно другачијом управљачком структуром. Како се производња непрестано увећавала, већ 1. априла 1947. године управа фабрике, која је сада била у надлежно-сти Министарства народне одбране, упутила је молбу Комуналном одсеку Градског народног одбора да одо-бри проширење комплекса.59 Проширење је обухватало надзиђивање дела спрата за канцеларије из Улице Лазе Јовановића Порције, доградњу машинске радионице из Цара Душана, као и доградњу браварске радионице и фарбарнице из дворишта.60 Пошто је у међувремену израђена нова идејна скица за регулацију Земуна, мол-ба за мишљење о предложеној доградњи упућена је и Урбанистичком заводу Београда. Из одговора Урбани-стичког завода, осим податка да је предлог доградње прослеђен Савезном пројектантском заводу, сазнаје-мо и да је планирано измештање фабрике у наредних 10–15 година, имајући у виду њену позицију у зони која није била предвиђена за индустрију.61 Иако је реч о веома реалним плановима, за пре свега стамбену зону у којој је фабрика подигнута крајем четврте деценије прошлог века, до планиране пренамене њених објеката и земљишта и коначног престанка рада дошло је тек у првој деценији овог века.62

Реализованим проширењем, главна фабричка згра-да – алатница је добила данашњи изглед. Имајући у виду да нам доступни архивски извори, од којих су са-чувани тек једна скица и неколико писаних докумената, не наводе име пројектанта изведених радова, сматрамо да би аутор ових радова могао бити архитекта Најман, у то време запослен у Пројектантском бироу ИОНО Гра-да Београда. Изведена проширења, чиме су готово два пута увећани просторни капацитети алатнице, у потпу-ности су подражавали Најманов ауторски рукопис во-дећи рачуна о функционалности, добро промишљеним и хармоничним односима маса, ритмичном понављању отвора, затеченој естетици, односно апсолутном стил-ском усаглашавању првобитног габарита с новоподиг-нутим. Доградња машинске радионице ка Улици цара Душана, као и надоградња још једне етаже изнад крила у Лазе Јовановића Порције – доследно су поновиле ли-ковно решење прочеља, чувајући тиме најупечатљивију архитектонску особеност објекта – јединствено конти-нуално залучено фасадно платно. За разлику од уличне фасаде, спроведеном доградњом браварске радионице

Сл. 8. Изглед дворишних фасада, 2013.(фотографија С. Неговановић)

65


делу машинске хале. У коначној реализацији са угаоног дела прочеља алатнице изостао је натпис с називом фа-брике. Улаз из Улице Лазе Јовановића Порције задржао је улогу улаза за раднике, док је из Улице цара Душана подигнута главна капија с пријавницом, приземни обје-кат, сходно намени, веома једноставног архитектонског израза.63 Уједно, дуж Улице цара Душана подигнута је зидана ограда.

У наредне две године на фабричком имању гра-ди се још низ објеката. Крајем 1948. године саграђен је приземни објекат мензе на самом улазу у фабрички комплекс и, вероватно исте године, дуж границе има-ња са Аласком улицом, подужна приземна зграда за смештај низа радионица такође веома поједноставље-не архитектуре.64 У исто време адаптиран је и објекат некадашњег магацина у нову намену – припрема прои-зводног процеса. Адаптација се превасходно односила на рекомпозицију просторне организације и смањење

и фарбарнице и делимичном доградњом етаже на прво-битном дворишном тракту, дворишне фасаде су добиле неочекивану игру волумена у виду различитих виси-на појединих крила фабрике. Разигранији однос фор-ми остварују полукружни акценти појединих угаоних партија грађевине, степенишне комуникације, затим комуникациона рампа као веза горње етаже уличног и дворишног крила, као и дограђени приземни простор фарбарнице, који подражава облик и форму застакљене зимске баште између дограђених делова браварске и ма-шинске радионице. Поред једноставих фасадних плата-на, унифицирано решење отвора на њима с правилним геометријским растером рамовске поделе, дефинисано пројектом из 1938. године, представља елемент који се понавља у свим сегментима, чиме су све физичке структуре визуелно повезане у јединствену ликовно- -функционалну целину. Осим постојећих улаза, још је-дан је отворен из дворишта да би служио дограђеном

Сл. 9. Изглед дворишних фасада, 2010. (фотографија аутора)



отвора на фасади, односно претварање појединих врата у прозоре. Тада су уклоњени преградни зидови за по-требе организовања јединственог простора и формира-ње канала у поду у сврхе изливања течности за потребе производног процеса. Средином 1949. године, почела је изградња Индустријске школе предузећа „Телеоптик“ на проширеном терену фабрике уз Улицу цара Душана, на углу са Улицом Филипа Вишњића.65 Школа је отво-рена 1952. године, а у наредном периоду је адаптирана за смештај управе фабрике.

Успешна производња и у наредним деценијама је условљавала изградњу нових објеката, тако да је за те потребе фабрички круг знатно проширен на суседна имања у залеђу постојећег комплекса. Током година из-грађене су нове машинске хале у средишњем делу има-ња оријентисаном ка улици Лазе Јовановића Порције, дуж чије су регулационе линије, а у наставку алатнице, подигнути и нови административни објекти. Затим су изграђене компресорска станица за грејање уз приземни анекс алатнице и станица за гас на почетку фабричког комплекса уз границу имања са Аласком. Истовремено с подизањем ових објеката, фабрика се проширила и на суседни блок између улица Аласке, Цара Душана и Фи-липа Вишњића, где су саграђене нове производне хале. Наведена проширења грађевинских капацитета одвија-ла су се мимо Најмановог пројекта из 1938/1939. годи-не. Након првих послератних радова на главној фабрич-кој згради, који су апсолутно усаглашени са изворним

пројектом, изградња нових објеката превасходно је пратила савремене трендове у градњи објеката намење-них производњи и то у свим сегментима – од просторне организације, обликовања спољашњег изгледа до избо-ра материјала и конструкције. Подигнути да пре свега служе потребама увећаног обима производње, пројек-танти ових објеката нису им давали особена обележја по којима би се разликовали од актуелног грађевинског корпуса индустријске архитектуре тог периода, чиме се сврставају у низ масовних и типизираних безличних реализација. Овиме је још јасније истакнута вредност прве фабрике прецизне механике, подигнуте пред сам почетак Другог светског рата на углу улица Цара Душа-на и Лазе Јовановића Порције.

Уместо закључкаИстраживање и вредновање индустријског на-

слеђа подразумева далеко шири и комплекснији оквир него сагледавање појединих примера његове очуване физичке структуре. Околности у којима је индустрија подизана, личности које су утицале на њено оснивање, људи који су радили у фабрикама, шта су оне предста-вљале за развој појединих грана индустрије и привреде у целини, вештине и сећања, требало би посматрати у једнакој равни са улогом и значајем који су имали у ур-банизацији градова, изградњи насеља, просторном ор-ганизацијом самих комплекса, њиховом архитектуром и местом у укупном фонду градитељства индустријског

Сл. 10.Детаљ степеништа, 2013. (фотографија С. Неговановић)

67


наслеђа. На овакво тумачење обавезује и Нижњитагил-ска повеља,66 као и Даблински принципи67: очување индустријских локација тражи темељно познавање сврхе или разлога зашто су биле изграђене као и позна-вање индустријских процеса који су се тамо одвијали. [...] Индустријско наслеђе је од друштвене вредности, као сведочанство живота обичних мушкараца и жена и као такво представља важан део идентитета. Оно је од технолошке и научне вредности за историју про-изводње, инжењерства, изградње, а може да има зна-чајну естетску вредност због квалитета своје архи-тектуре, дизајна и урбанистичког планирања.68 У том контексту мора се сагледавати и прва фабрика прецизне механике у Београду и Србији. Ако се узме у обзир да је њеним оснивањем на почетку треће деценије прошлог века започео развој једне потпуно нове гране металне индустрије, који је иницирао оснивање нових фабрика те врсте, као и то да је својим производним програмом пружила стратешку подршку развоју железничког, авио и друмског саобраћаја, истовремено била посвећена унапређењу производње оптичких и прецизних инстру-мената и поврх тога образовању генерација стручњака, несумњиво је да је то једна од најзначајнијих фабрика међуратног периода. С друге стране, ненаметљива у

урбаном окружењу земунске Горње вароши, у првим деценијама након Другог светског рата одредила је даљи развој амбијента у којем је подигута и у чијој су се непосредној близини низале фабрике сличних про-сторних капацитета. Иако по мерилима фабричких по-стројења спада у мање комплексе, својим чистим архи-тектонским формама, функционалношћу, јасном про-сторном организацијом и препознатљивом естетиком лучне зграде, главна фабричка зграда „Телеоптик“ у Зе-муну у градитељском корпусу формираном током тре-ће и четврте деценије прошлог века на нашим просто-рима представља репрезентативно остварење модерне архитектуре индустријских објеката и незаобилазан пример модерне архитектуре уопште. Сагледавајући индустријску и техничку баштину Београда и Србије, фабрика „Телеоптик“ неизоставно се мора читати и као изузетан пример ауторске архитектуре ове по многим аспектима специфичне области градње.

Саша Ј. Михајлов,историчар уметности Завод за заштиту споменика културе града Београда[email protected]

НАПОМЕНЕ:

1 ] О развоју индустрије у Београду и Србији видети: Гавриловић 1974: 253–258; Максимовић 1974: 323–325; Вучо 1974а: 429–469; Глигоријевић 1974: 133–135; Вучо 1974б: 197–268; Исти 1981; Ђунисијевић 1990; Јовановић и др. 2003: 11–15; Чалић 2004; Јовановић и др. 2004: 13–16; Ристовић и др. 2005: 11–15; Ристовић и др. 2006: 15–20; Петровић 2006; Ристовић и др. 2007: 17–21; Ристовић и др. 2008: 15–21; Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда (ЗЗСКГБ) Инду-стријско наслеђе Београда, теренска истраживања 2009. и 2010. (руководилац истраживања С. Михајлов); Куленовић 2010; Индустријско наслеђе – проблеми и могућности интегратив-не заштите, презентације и ревитализације 2012; Кадијевић 2012: 11–35; Kadijević, 2013: 103–110.

2 ] Чалић 2004: 202–205.

3 ] Обнову је једновремено пратила и обнова саобраћајне инфра-структуре, након чега је настављен рад на даљој изградњи бео-градског железничког чвора, путева, мостова, као и на унапре-ђењу речног саобраћаја.

4] Чалић 2004: 206.

5] О развоју железнице видети: Груђински 1984; Сећање за будућ-ност. Од првог гвозденог пута до нове железнице 1880–1995; Димић 2013.

6] У периоду од 1918. до 1945. године у Краљевини Југославији је изграђено 2.548 км пруга: Сећање за будућност. Од првог гво-зденог пута до нове железнице 1880–1995: 36.

7] Nedeljković 1962: 12.

8] Монтажна радионица налазила се у непосредној близини данашње управне зграде предузећа „Компресор“ у Улици Жоржа Клемансоа.

9] О настанку и развоју ове индустријске зоне видети: Михајлов 2011: 91–116.

10] АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-1197.

11] Петровић 2006: 83–84.

12] Исто: 152–154, 272–275.

13] Чалић 2004: 272.

14] Власник фабрике хартије на Косанчићевом венцу, касније поди-гао нову фабрику на Топчидерском друму (данас Булевар војво-де Мишића 10); видети: Михајлов 2010: 71–78.

15] Индустријалац и трговац кожом, уз Ђорђа Вајферта један од оснивача Народне банке Краљевине Србије. Павловић 2014: 41.

16] С. Влајковић је имао првобитно столарску радионицу на сусед-ном имању у Француској 63, да би 1926. на истој локацији с фирмом „Валтер и Комп.“ из Прага основао Фабрику аероплана и мотора С. Влајковић и Синови, која је касније пренета у инду-стријску зону у Раковици. АЈ, Министарство трговине и инду-стрије (фонд 65), ф-615.

17] Власник фабрике трикотаже на имању одмах до Кланице на Ду-наву. Данас простор Београдског памучног комбината у Поенка-реовој 22. Видети: Михајлов 2011.



18] Један од власника великог предузећа металне индустрије Браће Гођевац (Светозар и Влајко, прим. аутора). Првобитно су во-дили гвожђарску радњу на Сави у Карађорђевој улици код куће Љубе Крсмановића. Касније су основали фабрику пољопри-вредних машина и алата, која се у прво време налазила на Малој пијаци. Потом су од општине добили земљиште на Топчидер-ском друму (данас Булевар војводе Мишића), где се налазила и једна од њихових ливница. На том простору је подигнута зграда Државне штампарије. Видети: Документација ЗЗСКГБ, досије споменика културе Зграда Државне штампарије; Костић 2000: 81; Илијевски 2012; Ilijevski 2014: 259–276.

19] Министар правде др Марковић, на основу члана 5. и 9. Зако-на о акционарским друштвима одобрио је Милану Вапи, инду-стријалцу, Николи Ђорђевићу и друговима из Београда да могу приступити оснивању акционарског друштва под именом Прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну меха-нику са седиштем у Београду. АЈ, Министарство трговине и ин-дустрије (фонд 65), ф-1197.

20] АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-1197.

21] Исто.

22] Настанак и развој радиофоније у Србији везује се за настанак Радио Београда, почетком треће деценије прошлог века. Први студио, из којег је 19. септембра 1924. године емитован радио- -програм на српском језику, налазио се у Кнез Михаиловој ули-ци 42, у холу управо подигнуте зграде Прве хрватске штедиони-це. Тај датум се узима за почетак рада радио-станице Београд, када је српска култура постала саставни део европске и светске радиодифузије. Редован програм Радио Београд почео је да еми-тује пет година касније, 24. марта 1929. године. Развој мреже ју-гословенских радио-станица утицао је на продају и производњу радио-апарата. Видети: Михајлов 2012: 111–126.

23] Žutić 2004; Dimitrijević i Micevski i Miladinović 2012; Димић 2013; Мишић 2013: 97.

24] Током неколико година основано је више предузећа авио-инду-стрије: Прва српска фабрика аероплана „Живојин Рогожарски“ 1923, Прва српска индустрија аероплана и хидроплана „Ика-рус“ 1924. у Новом Саду, а у Земуну оснива одељак фабрике 1927, Фабрика аеропланских мотора С. Влајковић и Синови у Београду 1926, Фабрика аероплана и хидроавиона „Змај“ Пе-тровић и Штерић у Земуну 1927, Индустрија аеропланских мо-тора у Раковици 1927, исте године је основано и Друштво за ваздушни саобраћај „Аеропут“ када је отворен и први аеродром у Земуну. Београд је заједно са Земуном и Панчевом био најзна-чајнији центар авио-индустрије. АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-615, ф-1220; Мишић 2013: 95–114.

25] Чалић 2004: 280–291.

26] Предузеће за оптику, прецизну механику и електротехнику „Микрон“ основали су инжењер Антон Рехницер и Рихард Ти-шлер фебруара 1934. године, као занатску радионицу. Након Другог светског рата, спајањем фабрика „Микрон“ и једног дела „Нестора“ основано је предузеће Индустрија прецизне ме-ханике (ИПМ). АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-556.

27] Фабрика „Нестор“ основана је априла 1938. године у Булевару краља Александра 312. Оснивачи „Нестора“ били су: Прва српска фабрика аероплана „Живојин Рогожарски“ а. д., „Икарус“ а. д., Фабрика аероплана и хидроавиона „Змај“ Петровић и Штерић а. д., трговац Милија Павловић, главни директор Народне банке др Милан Ст. Протић, адвокат Љубомир Трандафиловић, тр-говац Стеван Трандафиловић, архитекта Богдан Несторовић и

инжењер Мирослав Несторовић, обојица синови познатог архи-текте и професора универзитета Николе Несторовића. По завр-шетку Другог светског рата део фабрике је припојен земунском „Телеоптику“. АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-556; Путник 2012.


29] Одлука је донета на ванредном збору акционара 20. марта 1933. године. АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-1197.

30] Одлука је донета на четрнаестом збору акционара одржаном 18. априла 1937. године у просторијама у Француској бр. 61 у Београду. АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-1197.


32] Петровић 2006: 256.

33] Истовремено се променио и састав акцијског капитала. Све до избијања Другог светског рата, акције фабрике су биле у вла-сништву „Југославија Стандард електрик компани“ а. д., као својина друштва „Интернешенал стандард електрик корпореј-шен“ Њујорк, док је домаћа група акционара, чији су власни-ци били др Андра Николић Бајлони и инжењер Јован Бордо и услужни акционари, имала свега 85 акција. Седиште управе се налазило у Краља Фердинада бр. 21 у Београду, у згради Ја-дранско-подунавске банке (данас угао улица Кнеза Милоша 21 и Краља Милана 11). АЈ, Министарство индустрије ФНРЈ (фонд 17), ф-24.

34] Поред „Телеоптика“ радио-апарате је од 1936. године прои-зводила и фабрика „Гођевац“ а. д., која се налазила у Булевару ослобођења 69. Видети: Костић 2000: 79.

35] Фабрика је израђивала саставне делове за авионске инстру-менте, који су испоручивани немачкој фирми „Асканија Верк (Askania Werk)“ у Берлину, као и за бечку фирму „ГЕРЦ“. Током 1943. године немачки концерн C. Lorenz, NiksiGenesta.g. Berlin откупио је 2.965 акција и од тада је 60 одсто акцијског капитала у рукама странаца. Управа се налазила у некадашњој згради Ја-дранско-подунавске банке. АЈ, Министарство индустрије ФНРЈ (фонд 17), ф-24; Nedeljković 1962: 62.

36 ] Nedeljković 1962: 74–89.

37] Нав. дело: 99.

38] Службени лист града Београда бр. 2, 25. 1. 2013.

39] АЈ, Министарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-1197; Грађевинска архива Општине Земун 630/38. Земљиште је ку-пљено 29. септембра 1938. године од др Слободана Живановића.

40] Документација ЗЗСКГБ, Uslovi zaštite za potrebe izrade DUP-a Bulevar Lenjina, T-3, T-4, Ulica cara Dušana, Beograd, 1979.

41] Садашња мрежа улица између Угриновачке и Цара Душана, обе формиране на трасама прилазних путева, уочљива је већ на пла-ну Карла Бертолда из 1830. године. Одликује је скоро правилна уска уздужна парцелација, која се до данас углавном задржа-ла. Првобитну грађевинску структуру чинили су највећим де-лом објекти мањих димензија. Шкаламера 1966: 20, 23; Uslovi zaštite za potrebe izrade DUP-a Bulevar Lenjina, T-3, T-4, Ulica cara Dušana, Beograd, 1979; Дабижић 2014: 134.

42] Грађевинска архива Општине Земун 630/38.

43] О Јосифу Најману видети: Ignjatović 1951а: 135; Isti 1951b: 5; Kojić 1964: 522; Manević 1987: 416–417; Kadijević 1990a:

69


90–100; Isti 1990b: 100–106; Djurić-Zamolo 1992: 229–233; Рил 1994; Ракочевић 1996: 55, 64, 148; Маневић 1999: 135; Јакшић 2000: 24; Маневић и др. 2002: 141; Миловановић 2002: 30–32; Bogunović 2005: 999–1004.

44] Најман никада није приступио Групи архитеката модерног правца, као најреспектабилнијем удружењу архитеката, које је поставило идејне и естетске основе модерне архитектуре на на-шим просторима.

45] Грађевинска архива Општине Земун 630/38. У време градње кућни број је био 101.

46] Исто: Употребна дозвола од 12. октобра 1939. године.

47] Седиште предузећа је било на адреси Пантелићева 10а (данас Главна улица).


49] Исто: Технички опис за нову фабричку зграду.

50] Документација ЗЗСКГБ; Индустријско наслеђе Београда, те-ренска истраживања 2009. и 2010. (руководилац истраживања С. Михајлов); Куленовић 2000–2001: 137–152; Петровић 2006: 199–200; Куленовић 2010: 130; Кадијевић 2012а; Исти 2012б, 11–35; Kadijević 2013: 103–112; као и низ публикованих чланака о појединачним објектима индустријског и техничког наслеђа у часописима Наслеђе, Годишњак град Београда и Архитектура и урбанизам.

51] Кадијевић 2012б, 20; Kadijević 2013: 109; Панић 2013: 296.

52] О интернационалном стилу видети: Hičkok i Džonson 2003; Oto 2005: 17–23.

53] Грађевинска архива Општине Земун 630/38. Молба од 26. апри-ла 1939. године Градском поглаварству Града Београда, Град-ском одељку у Земуну да се изда грађевинска дозвола.

54] Исто: Употребна дозвола за магацин од 12. 10. 1939.

55] Исто: Технички опис за зграде у дворишту фабрике.


57] Дуги низ година на месту председника Управног одбора овог успешног предузећа био је др Андра Николић, шеф нервног

одељења Опште државне болнице, док су се међу члановима, између осталих успешних индустријалаца и трговаца, налазили адвокат Никола Најман (брат пројектанта велике модерне „Теле-оптикове“ фабрике у Земуну, раније акционар и члан Надзорног одбора Индустрије аеропланских мотора у Раковици), а од 1940. године и Славко Сингер, Најманов некадашњи клијент. АЈ, Ми-нистарство трговине и индустрије (фонд 65), ф-556, ф-615.

58] Током октобра и новембра 1945. године урађена је поправка кровне изолације.


60] Исто.

61] Исто.

62] Службени лист града Београда бр. 2, 25. 1. 2013.

63] На спољашњем зиду пријавнице колектив „Телеоптика“ је по-ставио две спомен-плоче. Једна је откривена 18. марта 1952. го-дине у знак сећања на пале раднике фабрике у НОР-у, а друга 20. јуна 1981. године у знак сећања на раднике и ученике фабри-ке који су на позив Месног комитета КП за Београд учествовали у вишемесечном штрајку аеронаутичких радника Београда и Зе-муна 1940. године.

64] Грађевинска архива Општине Земун 630/38. Молба Грађевин-ском одсеку Земун од 8. 12. 1948. године да се изврши пријем објекта. Радове је извео Груја Деврња, грађевински забатски предузимач.

65] Исто: Ова школа је већ почетком шесте деценије школовала ве-лики број кадрова у овој привредној грани.

66] The Nizhny Tagil Charter For The Industrial Heritage 2003.

67] Dublin principles. Joint ICOMOS – TICCIH Principles for the Con-servation of Industrial Heritage Sites, Structures, Areas and Land-scapes, 28. November 2011.

68] Ове вредности су суштински очуване на самим локалитетима, у очуваним физичким структурама (објектима), машинама и алатима, технологији, индустријским пејзажима, писаној доку-ментацији, као и у нематеријалним записима садржаним у људ-ским сећањима и обичајима. The Nizhny Tagil Charter For The Industrial Heritage 2003.

ЛИТЕРАТУРА:

Bogunović, G. S. (2005), Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Beograd: Beogradska knjiga: 999–1004.

Вучо, Н. (1974а), Занатство и индустрија у XIX веку, у: Историја Београда 2, ур. Чубриловић В., Београд: Просвета: 429–469.

Вучо, Н. (1974б), Привредни развој града од 1919. до 1941, у: Исто-рија Београда 3, ур. Чубриловић В., Београд: Просвета: 197–268.

Вучо, Н. (1981), Развој индустрије у Србији у XIX веку, Београд: САНУ.

Гавриловић, Д. (1974), Општина града Београд (1867–1914), у: Историја Београда 2, ур. Чубриловић В., Београд: Просвета: 253–258.

Глигоријевић, Б. (1974), Дирекција трамваја и осветљења, у: Истори-ја Београда 3, ур. Чубриловић В., Београд: Просвета: 133–135.

Груђински, А. (1984), Прилози за историју београдског железнич-ког чвора: Сто година железничке станице Београд, Београд: Служба за информисање радника ООУР СТД Београд.

Дабижић, М. А. (2014), Значај картографских извора за проучавање развоја Земуна, Грађа за проучавање споменика културе Вој-водине XXVII (Нови Сад): 125–142.

Dimitrijević, B. i Micevski, M. i Miladinović, P. (2012), Kraljevsko vazduhoplovstvo: Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugo-slavije 1918–1944, Beograd: Institut za savremenu istoriju.

Димић, Љ. (2013), Предговор каталогу изложбе, у: Саобраћај и везе у Краљевини Југославији 1918–1941, Маловић Г. (аутор), Бео-град: Архив Југославије.

Ђунисијевић, Р. В. (1990), Оснивање индустријских предузећа и развој индустрије у Србији до 1918. године, Београд: Београд-ско издавачко-графички завод.

Djurić-Zamolo, D. (1992), Josif Najman. Arhitektura i građevinarstvo Jevreja u Beogradu, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (Be-ograd): 229–233.

Žutić, N. (2004), Avio-industrija i vazduhoplovstvo u Kraljevini Jugosla-viji 1918–1945, Beograd: Institut za savremenu istoriju.



Ignjatović, B. (1951a), Ing. arh. Josif Najman, Arhitektura 5–8 (Zagreb): 135.

Ignjatović, B. (1951b), Josif Najman, Glas Društva inženjera i tehničara NR Srbije 1–2 (Beograd): 5.

Илијевски, А. (2012), Државна штампарија архитекте Драги-ше Брашована: значај архивских и хемеротечких извора за афирмацију и очување индустријског наслеђа, у: Индустриј-ско наслеђе – проблеми и могућности интегративне заштите, презентације и ревитализације (2012) [ЦД], Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Ilijevski, A. (2014), Form and function : architectural design competition for the state printing house of the Kingdom of Yugoslavia, Зборник за ликовне уметности Матице српске 42 (Нови Сад): 259–276.

Јакшић М. (2002), Јосиф Најман, Београдске новине, 18. 2. 2000: 24.Јовановић, М. и др. (прир.) (2003), Живети у Београду: документа

Управе града Београда. Књ. 1 1837–1841, Београд: Историј-ски архив Београда: 11–15.

Јовановић, М. и др. (прир.) (2004), Живети у Београду: документа Управе града Београда. Књ. 2 1842–1850, Београд: Историј-ски архив Београда: 13–16.

Kadijević, А. (1990a), Elementi ekspresionizma u srpskoj arhitekturi iz-među dva svetska rata, Moment 17 (Beograd): 90–100.

Kadijević, А. (1990b), Arhitekt Josif Najman (1894–1951), Moment 18 (Beograd): 100–106.

Кадијевић, А. (2012a), Архитектура индустријских објеката Срби-је – запостављена тема историографских истраживања, у: Индустријско наслеђе – проблеми и могућности интегративне заштите, презентације и ревитализације [ЦД], Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Кадијевић, А. (2012б), Индустријска архитектура Београда и Србије : проблеми истраживања и тумачења, Годишњак града Београда LIX (Београд): 11–35.

Kadijević, A. (2013), Expressionism and Serbian industrial architecture, Зборник за ликовне уметности Матице српске 41 (Нови Сад): 103–110.

Kojić, B. (1964), Najman, Josif, u: Enciklopedija likovnih umjetnosti, 3, Zagreb: Leksikografski zavod FNRJ: 522.

Костић, М. М. (2000), Успон Београда 2 : Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду XIX и XX века, ур. Горда-на Гордић, Београд: Библиотека града Београда – Београдско читалиште: ПС „Грмеч“ : „Привредни преглед“ : Историјски архив Београда : Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Куленовић, Р. (2010), Индустријско наслеђе Београда, Београд: Музеј науке и технике.

Максимовић, Б. (1974), Комунална политика и санитарно-технички радови, у: Историја Београда 2, ур. Чубриловић В., Београд: Просвета: 323–325.

Manević, Z. (1987), Najman, Josif, u: Likovna enciklopedija Jugosla-vije, 2, ur. Žarko Domljan, Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“: 416–417.

Маневић, З. (прир.) (1999), Најман Јосиф у: Лексикон српских архи-теката XIX и XX века, Београд: Клуб архитеката : Грађевин-ска књига: 135.

Маневић, З. и др. (2002), Најман Јосиф у: Лексикон српских неима-ра, Београд: Клуб архитеката: 141.

Миловановић, М. (2002), Неимари Врачара : Јосиф Најман, дослед-ни аутор урбаних оријентира, Врачарски гласник 44 (Бео-град): 30–32.

Михајлов, С. (2010), Фабрика хартије Милана Вапе, Наслеђе XI (Београд): 71–78.

Михајлов, С. (2011), Настанак и развој индустријске зоне на десној обали Дунава у Београду од краја 19. до средине 20. века, На-слеђе XII (Београд): 91–116.

Михајлов, С. (2012), Дом Савеза набављачких задруга државних службеника, Наслеђе XIII (Београд): 111–126.

Мишић, Б. (2013), Хангар Старог аеродрома – сведочанство првог ваздушног пристаништа у Београду, Наслеђе XIV (Београд): 95–114.

Nedeljković, B. J. (1962), Četiri decenije „Teleoptika“, Beograd: Rad-nički savet „Teleoptika“.

Oto, F. K. (2005), Internacionalni stil, u: Istorija moderne arhitekture, Antologija tekstova, Tradicija modernizma i drugi modernizam, 3, prir. Miloš R. Perović, Beograd: Arhitektonski fakultet: 17–23.

Павловић, С. М. (2014), Живот и дело архитекте Николе Несторо-вића (1868–1957), докторска дисертација, Филозофски факул-тет, Универзитет у Београду.

Панић, Х. В. (2013), Начела модерне у архитектури јавних објеката у Београду, период 1918–1941, докторска дисертација, Архи-тектонски факултет, Универзитет у Београду.

Петровић, Д. (2006), Историја индустрије Београда, Београд: Српско географско друштво.

Путник, В. (2012), Фабрика прецизне механике у Београду као при-мер девастираног индустријског наслеђа, у: Индустријско наслеђе – проблеми и могућности интегративне заштите, пре-зентације и ревитализације [ЦД], Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Ракочевић, П. М. (ур.) (1996), Високошколска настава архитектуре у Србији 1846–1971. Споменица Архитектонског факултета, Београд: Архитектонски факултет.

Рил, И. (1994), Јосиф Најман, Врачарски гласник 5 (Београд).Ристовић, М. и др. (прир.) (2005), Живети у Београду: документа

Управе града Београда. Књ. 3 1851–1867, Београд: Историјски архив Београда: 11–15.

Ристовић, М. и др. (прир.) (2006), Живети у Београду: документа Управе града Београда. Књ. 4 1868–1878, Београд: Историјски архив Београда: 15–20.



Сећање за будућност. Од првог гвозденог пута до нове железнице 1880–1995 (1995), Београд: Саобраћајни институт ЦИП.

Hičkok, R. H. i Džonson, F. (2003), Internacionalni stil, Beograd: Gra-đevinska knjiga.

Чалић, М. Ж. (2004), Социјална историја Србије 1815–1941. Успо-рени напредак у индустријализацији, Београд: CLIO.

Шкаламера, Ж. (1966), Старо језгро Земуна I, Београд: Завод за за-штиту споменика културе града Београда.

The Nizhny Tagil Charter For The Industrial Heritage, July 2003. [on-line], Available trough http://ticcih.org/about/charter/ [15. 4. 2016].

Dublin principles. Joint ICOMOS – TICCIH Principles for the Conser-vation of Industrial Heritage Sites, Structures, Areas and Land-scapes, 28. November 2011. [online], Available trough http://tic-cih.org/about/about-ticcih/dublin-principles/ [15. 4. 2016].

71


Summary: SAŠA MIHAJLOV

TELEOPTIK FACTORY IN ZEMUN

The first Yugoslav manufacturer in the field of telephony, optics and precision mechanics established in 1922 in the industrial zone on the right bank of the Danube in Belgrade provided a nucleus for the development of the precision me-chanics industry in the country. It manufactured various instruments and signal devices for telephony, optics and all types of transportation systems, and was given a strong boost by the development of air transport from the mid-1920s. The factory also operated as a training centre in the field of precision mechanics, opening prospects for the growth of this type of in-dustry. Keeping pace with scientific and technological advances, the factory expanded its product range by manufacturing batteries and radio receivers. The increased volume of production led to the decision to have a new and modern factory building constructed, and a lot of land at 139 Cara Dušana Street in Zemun was purchased for that purpose. Construction to a design by Josif Najman (19/5/1894–6/1/1951), an experienced architect in designing industrial facilities and complexes, began on 22 October 1938 and was completed on 17 June 1939.

The main building of the complex, known as the ‘machine shop’, is a simple freestanding structure which combined administrative and production operations under one roof. The need for a functional layout and easy internal circulation resulted in a simple floor plan enabling effective operation of both sectors. The main façade has the form of a curved unor-namented wall that envelops the interior space following the principle of regularity. The rhythm of large glazed surfaces on both levels constitutes the most salient feature of the exterior, complemented by a light-well and the factory’s identification sign in Latin script, TELEOPTIK, which was lost during subsequent alteration works. The continuous façade wall forms a visual barrier that clearly separates the factory complex from its immediate residential surroundings. Najman’s design also included a structure which was to house a storage space, garages and a smithy, and it was built at the same time as the main building. After the Second World War, a floor was added above one portion of the building to accommodate offices, and an extension housing a machine shop, a locksmith shop and a paint shop. Unlike this construction, which fully respected Najman’s original concept, a number of structures that were built on the factory compound in subsequent decades lacked all architectural individuality.

As a factory whose establishment marked the beginning of an entirely new metalworking industry, whose products provided strategic support to the development of transportation and economic growth and which operated as a training cen-tre for generations of engineers and engineering machinists, Teleoptik was one of the most important interwar manufactur-ers. Unassumingly settled in the urban landscape of Zemun’s Upper Town, the building determined the area’s development in the early decades following the Second World War. With its clean architectural form, functionality, clear spatial organi-sation and distinctive aesthetics of a ‘curved’ building, it is a representative example of modern industrial architecture and modern architecture in general. In the context of industrial and technical heritage of Belgrade and Serbia, Teleoptik should no doubt be read as a remarkable personal approach to architecture in a quite specific area of architectural design.

ILLUSTRATIONS

Fig. 1 Ground-floor plan, 1938 ([Z]emun [M]unicipality [C]onstruction [A]rchive 630/38)

Fig. 2 First-floor plan (ZMCA 630/38)

Fig. 3 Façade design (ZMCA 630/38)

Fig. 4 Sketch for the extension and additions to the factory building (ZMCA 630/38)

Fig. 5 Timeline of the development of the Teleoptik factory complex (chart by M. Pavlović)

Fig. 6 View of the main factory building, 2013 (photo by S. Negovanović)

Fig. 7 Elevation fronting Cara Dušana St., 2013 (photo by S. Negovanović)

Fig. 8 Courtyard elevations, 2013 (photo by S. Negovanović)

Fig. 9 Courtyard elevations, 2013 (photo by the author)

Fig. 10 Stairway, detail, 2013 (photo by S. Negovanović)

ФАБРИКА „ТЕЛЕОПТИК“ У ЗЕМУНУbeogradskonasledje.rs › wp-content ›...

Documents