+ СМРТОНОСНИ УТИСАК И ПУСТИЊА СПАСЕЊА Свети Старац каже да се данас спашава само православни, који само и једино о своме спасењу мисли. Вели: све што није на спасење, сва осећања, мисли и жеље, све речи и дела - све одбацуј што није на спасење. Старац каже да се православље заснива на личном спасењу, и имао је виђење да се данас мало људи спашава, и од оних који се називају православнима. Многи и не мисле о своме спасењу или пак мисле да ће се лако спасити. А мишљење о лаком спасењу не припада православној Цркви, него то мишљење о лаком спасењу припада јеретицима. Једино, оно што је за људе мучно и тешко, то Господ може Својом благодаћу да претвори у благо и лако, као што каже у Јеванђељу: Хајте ка Мени сви уморни и обремењени, и Ја ћу вас упокојити; узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер Сам кротак и смирен срцем; и наћи ћете покој душама вашим; јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт11;28-30). Треба овде запазити, да Господ позива уморне и обремењене, а не лењиве и немарне грешнике, да се науче од Њега. Према томе, нема лако спасење, него што је тешко и мучно, то може Господ Својом благодаћу да претвори у благо и лако. Свети Старац говори о смрти, као и Свети Оци, говори да је смрт сада реалност, да она суштинује (гледано духовно). Али, онда нелогично у руском и србском овоземаљско живљење назива се - живот, мада би боље било да се каже - житије. Јер онда испада да је Спаситељ дошао на земљу да нас спашава од живота (ово-земаљског). Јер није ово на земљи живот, него за православне овде је рат до смрти, и тек после телесне смрти човек види да ли је победио или је погинуо. Јер после телесне смрти свакоме бива суд по делима. А тај суд је са демонима, зато и каже Старац, да се и Пресвета Богородица бојала тога суда, иако праведна, а за нас ће мучно бити да прођемо тај суд. Јер сада је Господ милостив и чека покајање, а онда ће бити праведан. Бог је у почетку рекао нашим прародитељима: умрећете ако узмете "од дрвета знања лепог и лукавог", и они су стварно умрли, а и ми, њихови потомци, налазимо се у области смрти као умрли. У Делима Апостолским стоји, како Апостол Павле говори Атињанима: Ми смо у Богу, ми Њему живимо и крећемо се и јесмо, ми Њиме дишемо (ДАП17;28). А пошто не осећамо Бога, то значи да смо мртви, као што је речено Адаму и Еви: умрећете. Јер по Апостолу Павлу, ми смо у Богу а не осећамо Бога, и то значи да смо мртви. Само то не-осећање Бога говори да смо мртви. Јер кад сунце светили и греје, а неко не види и не осећа сунце, то значи да је тај слеп и мртав. Зато је, мислим, Господ рекао: Оставите мртве да погребују своје мртваке (Мт8;22), и зато је рекао: Вође су слепе слепцима; а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти (Мт15;14). Али Господ наш Исус Христос се доживљава и осећа и познаје

највише на Крсту; управо кад човек носи свој крст Господ му помаже, као што је ракао Апостолу Павлу: Доста ти је Моја благодат; јер сила Моја у немоћи савршава се (2Кор12;9). Међутим, пошто сада људи неће да носе свој крст, то су они слепи и мртви и не познају Бога. А Свети Оци наређују да ваља да се прикива дух и тело за свој крст, да се не заноси и не блуди ум и душа у свакаквим утисцима и помислима и жељама. Јер ко не носи свој крст, тај распиње Христа у себи, у својим разапетим земаљским утисцима и помислима и жељама. А ко прикива свој дух и тело за свој крст, тај ће на крсту да позна Бога, Који је рекао: Сила се Моја у немоћи показује сасвим. Заправо за житије на земљи можемо рећи да је то смрт, као што је Господ рекао нашим прародитељима: умрећете ако узмете "од дрвета знања лепог и лукавог (или други превод: од дрвета знања добра или зла)". И стварно, када су Адам и Ева узели од смртоносног знања, одмах су умрли, и сви ми њихови потомци рађамо се и проводимо житије у области смрти. За нас људе смрт на земљи је ова мешавина знања добра и знања зла. Сама та мешавина доброг и злог знања јесте смрт на земљи. Тако је на земљи мешавина живота и смрти, и нити је апсолутни живот (потпуни, савршени), нити је апсолутна смрт (потпуна, савршена). Мада би пре ово житије на земљи могло да се назове смрт него ли живот, као што је то и Господ рекао. А у будућем веку биће раздвојени, и биће: апсолутни живот вечни за праведнике, и апсолутна смрт вечна за грешнике. Ево зашто ја мислим да је смрт мешавина добра и зла, овог доброг знања и злог знања. Кад се каже: знање, мисли се, пре свега, на доживљено знање, и човек не може, у правом смислу, да зна нешто док не доживи. Према томе, кад се каже: знање, мисли се на знање утиснуто у срцу, дакле на: утисак у срцу. Адам и Ева, наши прародитељи, имали су у рају само добро знање, јер им се и Бог јављао и разговарао са њима, и тако су имали добре утиске у срцу, утиске благодати Божје. Али када су узели од забрањеног знања, онда су стекли и смртоносно знање, и тако су примили смртоносни утисак у срцу, као извор који ће да точи смртно помишљење и смртну вољу и смртне логичке слогове. До тада у њима на основу доброг знања рађала се добра помишљења и исходила је добра воља и рађали се добри логички слогови, а сада на основу смртоносног знања рађају се смртна помишљења и исходи смртна воља и рађају се смртни логички слогови. Због чега је то забрањено знање смртоносно, тај забрањени утисак због чега је смртоносан. Као што Старац говори, то знање се јавља као анти-знање у односу на истинито знање, и од њега се рађа анти-мишљење у односу на праведно мишљење, анти-лог у односу на праведни логички слог, и из њега исходи анти-воља у односу на добру вољу (на благовољеније). Према томе, човек је примио у

себе - семе антихриста. Тако сваки човек, ако се истински не клања Христу, онда он постаје антихрист, јер има у себи ово анти-знање, од кога се лако развија анти-мишљење и исходи анти-воља. А ако ово анти-знање још преноси на друге, онда је сигурно антихрист (двоструки антихрист). Зато Апостол Јаков вели: Не бивајте многи учитељи, браћо моја, знајући, да ћемо већу осуду примити; јер много грешимо сви. Ако ко у логу не греши, тај је савршен муж, силан обуздати и све тело (Јак3;1-2). Према томе, то је смртоносно знање зато што се јавља паралелно са образним знањем, дакле то је смртоносни утисак зато што се јавља као парњак добром утиску у срцу, који је од благодати Божје. На грчком реч: анти, значи: против и уместо. Према томе, смртоносно знање јавља се и као против-знање и као уместо-знање у односу на образно знање. Ови смртоносни утисци у срцу сада се најчешће сматрају за природне и нормалне утиске и ако Бог на неки начин не укаже човеку да је то смртоносно знање, човек као луд јури за тим смртоносним утисцима, уместо да то смртоносно знање презре и омрзне. Сада се испуњава пророчанство Преп. Антонија Великог, који каже: У последње време људи ће бити луди, па кад виде да неко није луд, казаће му: ти си луд, јер није сличан њима. Qуди се после првородног греха прародитеља налазе у области смртоносног знања, и ако им Бог не укаже, не могу људи да распознају смртоносне утиске у себи. Јер смртоносно знање се јавља као замена за истинито знање, јер ти смртоносни утисци се јављају као замена за утиске благодати Божје у срцу. Зато је то анти-знање, зато је то анти-устисак, а у Цркви се то назива прелест - прихватање лажи за истину. А да би дао људима благодатно знање, Бог захтева молитву и пост; захтева од људи уздржање од смртоносног знања, од смртоносних утисака уздржање духовно и телесно; и наравно, молитву. Заиста је то смртоносно знање и лукави се постарао да готово у свему парира Богу, и то тако лукаво да није лако разграничити шта је од Бога а шта је од лукавога. Тако Бог има једну Цркву, а лукави има много својих цркава. Богу се одају службе и песме, а лукавоме се још више одају службе и има своје песме са тајним порукама. Бог позива на духовну љубав, а сатана позива на скотоподобну љубав, како каже Свети Игњатије Брјанчанинов. Бог позива на подвиге и трпљење и на стицање благодати Светога Духа, а сатана позива на лажну благодат, на опијеност све до наркотика, тако да када се отрезне од те лажне благодати, од те опијености, онда осећају муку и страдање. Бог позива на освајање небеског Царства, Које је унутра у човеку и које свако може да освоји без отимања и ратова; док лукави позива на освајање земаљског царства, за које се отимају и гину људи и убијају један другога. Црква нас учи да тражимо славу Божју и да презиремо славу

људску, а лукави учи људе да траже славу људску и на тај начин да презиру славу Божју. Црква учи да будемо само раби Божји, само добровољни робови Господа, Који нас је купио Крсно @ртвом; а лукави учи људе да буду слуге и раби моћника на земљи. И не може се набројати где све лажни бог не парира Истинитом Богу. Зато без поука и указивања од Христа и Цркве, човек не може да разликује истинито знање од лажног знања, животворно знање од смртоносног знања. Јер, ако Бог јесте Истина и познање Бога јесте вечно познање Истине, онда свако знање које не садржи у себи Христа и Цркву, то је знање лажно, привремено, пролазно, то се знање назива - прелест, то је прихватање лажи за истину. Али, посебно је тешко исказати и објаснити неискусним људима разлику између истинитог знања и лажног знања, између спасоносних утисака и смртоносних утисака у срцу. Зато овде Свети Старац често дуго и дуго објашњава и доказује шта је добро а шта зло. По Светим Оцима: смрт душе је одвајање душе од Бога. Према овој теорији, смртоносни утисак заробљава срце и одваја га од Бога. Тај утисак код многих страсти изгледа сладостан, а код страсти, као што су завист, гњев, униније, тај утисак је разоран за срце, па ипак данас уверавају да су ти утисци природни и нормални. Али Свети Оци кажу: ако неки утисак заробљава срце и одваја срце од Бога, то је смртоносни утисак. И Свети Оци наводе познату теорију о три страсти које владају козмом (овим светом који у злу лежи), а то су: љубав према плоти (месаном телу), љубав према новцу и богатству, и љубав према људској слави; осим тога у нашем календару наведено је седам смртних страсти и супротно њима седам светих врлина. Зато човек мора да се чува да не прими смртоносни утисак у срце, тај утисак који одваја срце од Бога. А где не може човек да се избори да не прими у срце смртоносни утисак, одатле ваља да бежи и да тражи пустињу спасења, о којој Старац говори. Свети Оци веле: чувај се од смртоносног утиска, као од змије. Јер свакако из утиска потичу мисли и жеље, и према утиску се оне и крећу. Наравно да Бог забрањује смртоносне утиске, зато што они одвајају од Бога и усмрћују срце и душу човека. Наравно да Бог забрањује самоубиство смртоносним утисцима, али људи хоће ову слободу самоубиства смртоносним утисцима, и тако ће да терају све до апсолутне смрти, о којој Старац говори, а то је - потпуна одвојеност од Бога. Старац каже, да се данас нико не спашава без пустиње спасења, у којој нема смртоносних утисака, који одвајају од Бога, који заробљавају срце човека, и постају за човека као неко божанство. Сада су људима срца умртвљена смртоносним утисцима и као таква неспособна су да приме спасоносне утиске од Христа и Цркве, или пак примају неке прелестне утиске. Старац каже, да су срца сада у људима не само умртвљена смртоносним

утисцима, него се креће ка томе, да срца у људима буду злобна и озверена. Тако изгледају људи споља живи, али срце им је умртвљено смртоносним утиском, тачније према Светом Игњатију, дух, који је у пределу срца, умртвљен је смртоносним утиском. Кад би могао човек да не прима никакве утиске осим утисака Христа и Цркве, кад би могао човек да затвори срце за утиске ван Христа и Цркве. У житију атонског Старца Пахомија србина, говори се да се овај Старац исповедао своме Духовнику, и рекао му: Оче, моли се Богу за мене, јер осећам страст сластољубља док једем попару. А Духовник га пита: А колико времена ниси узимао храну. Пахомије каже: Пет дана. Тада Духовник одговори: Па не би се могло рећи да ти имаш страст сластољубља према храни кад толико времена ниси ништа јео. А други Свети Оци посипали су храну пепелом, да не би осећали сласт хране. У житију Преподобних Отаца Симеона и Јована каже се: Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо да послужи Богу. Јован му даде овакве савете: ^увај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходиле, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Слово од Старчества: Говорио је неки од Стараца велики, који је имао дар духовни, како: у почетку, кад у ову страну дођох, у злогласни (пресловушчиј) град Антиохију, и од многе вере покренут, уселих се у вишњим странама у пећини Јована Златоустога, јер сам хтео тамо живети. А човекољубиви Бог, Који хоће моје спасење, да бих (ја) избегао саблазни и лавеж (буку), показа ми царствујуће, да ово кажем, дејство, и владајуће у свима који живе у Антиохији унутра. И како - слушај: јер видех звер као аждају велику веома, и сво тело њено распаљено и испуњено, и окружује и прелеће сав град Антиохију, и једе (гута) све од малога до великога ненасито, мужеве (људе) и жене и децу, свештенике и монахе, и не беше (ни једнога) који би избегао од поједења њеног. И ово беше бес сластољубија, којега ја, кад сам видео, уплашио сам се и бежао сам ван града. И видим некога да говори мени: Добро твориш кад од овдашњих бежиш и усходиш на горе; јер сам овај бес овде, рече, силу има, а не на горама. Избегох, дакле, и дођох у гору, у један манастир, и ван њега нађох камен надклоњени, и седох. А нисам још био научен монашком животу, и био сам у недоумици у себи, шта да чиним? И дође ми ова помисао, говорећи: Рачунај сада као да си при Апостолима из почетка, и потражи, и види шта уче, и шта проповедају Апостоли о спасењу човечјем. Ово, дакле, помисливши, сишао сам у обитељ, и прочитао сам ^етворо-јеванђеље, и изабрао сам из њега о себи

заповести Господње, и носио сам у себи ово непрестано. И испрва сам савршено имао нестицање, како приличи монасима, а потом свесавршено и опасно постичество. Ово је, дакле, велики овај Старац говорио о првом животу, и како је после имао велике дарове и откривења, који је и храну примао од руке Анђела, и (доживео) друга страшна (чудеса) по великом Апостолу, која није допуштено човеку говорити. Овај велики Старац, како говораше, пре него што је свету обитељ саставио, имао је са собом ученика који живљаше насамо у колиби. А сам тај Старац, посебно безмолствујући, чуо је бесе где вапију и говоре речију ово: како страдамо од ових монаха; и како овоме Старцу јавно приближити се не можемо, а ка ученику његовом никако, јер руши и зида, и не нађосмо га празнога. Кад ово беси говораху, дакле, позна Старац да сушта у њему од Бога благодат беше, која одгони и упражњава бесе, и не могу њему да се приближе; али о ученику беше у недоумици, шта је то, да руши и зида. И увече дође к ученику и пита га: како пребиваш? А он одговарајући, рече: добро, Оче. А Старац га (онда) испитиваше о унинију. А он рече говорећи и прстом показујући на камење: овим камењем зидам зидове, и опет растурам, и ово творећи не осећам униније. Тада велики Старац позна, из ког разлога нису могли беси да се приближе њему, јер га нису налазили никако празнога. Тако су се Свети Оци чували од страсти, јер и ова страст сластољубља одваја од Бога и усмрћује срце. Зато Свети Сава у Хиландарском Типику вели: Ако од хране осећаш мало муку у стомаку, то те Бог избавља од сластољубља, и захваљуј Богу. Осим сластољубља има још много других страсти. Цео живот да се чуваш па једва да се избавиш од смртоносних утисака који одвајају од Бога и усмрћују срце. Зато Свети Старац каже: без пустиње спасења нико се не спасе. Међутим, ако од молитве Богу добијеш умирење или просветљење, како говори Преп. Јован Лествичник, тада већ имаш велике наде на спасење. Тада је срце под утисцима Христа и Цркве. А то и јесте спасење, то познање Христа и Цркве. Али да би познао Христа и Цркву, ваља да чуваш срце од смртоностних утисака који одвајају од Бога и усмрћују срце. Јер речено је у Јеванђељу: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт5;8). То је доживљено познање, а не школско, како уче по школама. А школа има вредност само тада, ако она предаје само туђе доживљено знање, школа предаје туђе доживљено искуство. Али док човек не доживи, он још нема правог знања, и школа га упућује да доживи то туђе искуство. Међутим, има спасоносно знање и има смртоностно знање. Садашње школе углавном нуде смртоностно знање, које одваја од Бога и усмрћује срце. О томе говори Свети Старац. ^овек има дух и тело, и у човеку је важнији дух од тела (плоти), па тако духовно познање Христа и Цркве је

изнад било каквог матиријалног познања. Међутим, данашње школе са својим знањем које намећу деци, оне не само да парирају познању Христа и Цркве, не само да на истој равни, на исту вредност постављају своје материјално знање са духовним Знањем, него управо негирају спасоносно духовно познање Христа и Цркве, и то негирају својим психо-соматским наукама, овим душево-телесним наукама и свакаквим измишљеним теоријама. И то не само да нуде, него просто силом намећу деци и омладини то смртоносно знање, које одваја од Бога и усмрћује срце. За то наметање смртоносног знање данас користе и све медије. О томе говори Свети Старац. Зато је боље - немати никакве утиске, него да примиш утиске који одвајају од Бога и умртвљују срце, који заробљавају срце. Тако каже Апостол Павле: Све ми је дозвољено, али није све на корист; све ми је дозвољено, али не да ја будем овладан од нечега (1Кор6;12). А у Псалтиру се каже: Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се (Пс84;11). И опет: Уклони се од зла и учини добро; потражи мира и потерај га (Пс33;14). Тиме је речено све што треба човеку: благодатни мир у истини, Христов мир, али не у лажи. Не вели просто да идеш за миром, него да силом гониш и постижеш мир, али у истини; а то је Христов мир. + ЛОГО(С) И КОСМО(С) У Светом Писму, мислим, да се највише употребљавају речи: слог и поредак; а то је: лог и козмо. Све што постоји има неки слог; има слог у мисли, слог у речи и слог у делу; кад се они сложе, то се назива: исто-слог, а мислим: исповест. Мислим да је име Господње: Слог или Лог(ос), и зато је рекао: Без Мене не можете чинити ништа; наиме, без Божијег Слога не можемо ништа сложити, ништа трајно, ништа вечно; а помоћу Божијег Слога можемо сложити вечне слогове, вечне логове, вечне логе. Појам: лого(с), мислим да значи: логички слог, смислени слог према знању. Свето-Отачки појам: космос, буквално значи: уређење, ред, поредак, украшеније, украс. Космос значи: небо и земља, и космо(с) значи: људи. Има спољни космос и унутарњи космос у човеку, који су међусобно повезани. Кажу да је исти однос воде и земље и у спољашњем и у унутрашњем космосу у човеку. Зато Свети Григорије Богослов каже: човек је велики космос у малом. Од људи зависи судбина неба и земље. Тако се може рећи човеку: имаш логику, зато поређај небо и земљу; логички успостави поредак (космос). Тако лого(с) и козмо(с), слог и ред увек иду заједно. Задатак човека, као логичног бића, јесте да уреди како ваља космо(с) и унутрашњи и спољашњи, да поређа: прво, друго, треће..., да одреди шта је старије а шта млађе, шта је веће а шта мање, шта је битније а шта мање битно. И ако у човековом космосу, кад га он уреди и поређа, ако Бог не буде на првом месту

и на челу човековог космоса, то је онда - изврнути космос, развратни космос, анти космос, и не поредак, него - неред, хаос. А човек је обдарен логиком, и за свој космос, како га је он поређао по вредности, мораће да дадне лого(с), логично објашњење: зашто је тако уредио космос, зашто је тако поређао по вредности и величини космос. А не може да поређа како ваља космо(с) без помоћи свише - Бога и Цркве. Наиме, без Лога Божијег, не може човек да сложи вечни логички слог у духу и вечни поредак Царства Небеског у себи. Тако лого(с) и космо(с), слог и ред увек иду заједно. Космос значи: поредак у небу и земљи; а лого(с) значи: поредак у мислима, поредак у духу умних бића. Сунчева светлост је материјална светлост, која осветљава космос у материји, да би се видео телесним очима споља у материји; а лого(с) је духовно светло, које осветљава космос у духу умних бића, да би се видео духовним очима унутра у суштини. Има рачун у материји, а лого(с) је рачун у духу. Тако има материјални прорачун и резултат, и добитак или губитак у материји; а лого(с) је духовни прорачун и резултат, и добитак или губитак у духу. Има материјални пут, по коме се креће материја; а лого(с) је духовни пут са узрочно-последичним везама, по коме се креће дух. Има истина у материји, када су две материје исте или сличне међу собом; а има истина у духу, када су два духа иста или слична међу собом по логу. Има љубав и сједињење две материје и рађање треће материје; а има љубав и сједињење два духа и рађање лога (као трећег духа). Овде се пре свега мисли на сједињавање духа човеког са Богом. А у логу се сједињавају или раздељују умна логичка бића међу собом. Тако је, по Светим Оцима, лого(с): слог, поредак, разлог, рачун, образложење, пут, истина и живот. Лого(с) је за духовне људе, а не за душевне и телесне људе. Тако лого(с), као и све духовно, не може потпуно да се објасни, него ваља да се доживи и тако да се схвати, као и све духовно. + ПУСТИЊА СПАСЕЊА + Јеромонах Антоније, после логора, држао је парохију. И прича: Постао сам игуман, затим архимандрит, чини се, све је ишло како не може боље. Али нешто није давало души спокојства. Ја сам стао чешће да јездим у своје у насеље ради келијне службе, домаћи храм ја сам сада већ имао по благослову архијереја. Служио сам и служио, молећи Господа да (ми) открије неправду моју, јер због чега сам ја изгубио мир душевни. И ето једанпут на јутрењи, а служио сам ја њу примерно у три ујутро, у време молитве, у којој сам се још једном обратио (Господу) с питањем о узнемирењу

мојем, ја чак не то, што би услишао, него сам осетио глас: А ко си ти, Антоније?! Како ко, Господе, архимандрит! Не, ти си монах! И у томе је био одговор. Да, монах. У логору ја сам сретао Старце, који су владали вештином умне молитве. Био је такав Отац, да се у време његове молитве снег топио! Али много ли ћеш да постигнеш у логору, где нема ни силе, ни времена, само трка, јурњава. Да, изучио сам сву духовну литературу, коју сам имао, али све једно, хтело се додирнути се са свиме непосредно. И ето сада ја сам се отправио на пут, на тражење науке духовног делања. Куцајте и отвориће вам се, готово десет година ја сам проживео у некога Старца, хранитеља велике мудрости спасења, што је носила људима Оптина, само понекад одвајајући се у своје насеље ради службе. Пред кончином, благословио је он мени да идем тим истим путем. Ето и храмљем, (ја) грешни, по мери сила. + ПРВО ВИ\ЕЊЕ СТАРЦА АНТОНИЈА Негде у почетку седамдесетих (година), у време служења Божанствене Литургије, ја сам се удостојио првога виђења. А дело је било овако. У то време почело је масовно увлачење људи Западом и, на тај начин, брисале се црте својствене словенима: простота (једноставност), гостољубивост, неграмжљивост. Грамжљивост, као прво, постаје у главу угла новог погледа на козмо(с)(на свет), новац и ствари стављају се више наравствености, духовности. И што се најстрашније догодило, то је ово, што образ (начин) живота људи, који називају себе православнима, врло често, који строго чувају обредност црквену, постаје такав исти као и у околним језичницима! Таква нескромност у начину живота (у битисању), такво стремљење према каријери, према високом положају у друштву. За децу из верујућих породица већ, зна се, не изазива душевне муке ступање у пионире, комсомол, партију. И оправдање је, зна се, под руком: А како без тога, не живимо у пустињи, (него) међу људима. Но, грех, кад почнеш да се разабираш - све је грех; поћи ћемо, покајаћемо се.- Такав лакомишљени однос изазивао је велика страховања за саму могућност спасења. Ја сам пречитавао Јеванђеље, о последњим временима посебно, Апокалипсу, (и) није давало покоја питање о пустињи, у коју људи треба да беже. И ево видим ја огроман број људи који иду, људи који језде. Неки, чини се, и не језде (путују), једни - пирују, други - блудниче, трећи - ближњима пакости праве, али све једнако, као реком њих увлачи напред (као нека река вуче их напред). Сви су они веома разни, ту си и мирјани, и свештенство, и војници, и политичари, сви, сви. Већи део људи просто јури напред (лети), а неки иду спокојно. На путу у њих је пропаст страшна, пропаст у ад. чини се, сви треба у њу да пропадну, али не. Већи део људи, (а) тако и јесте, лети доле, мени је видно, како вуче их тамо, некога кола,

некога трпеза, некога новац, некога украси скупи (одела). А неки спокојно прелазе кроз ту пропаст, чак чини се, изнад ње. По неко не пропада, но се спушта у пропаст, - (а) светли мужеви помагају да се прибере, подржавају. Пропадају не само богаташи, но и људи који јавно (очигледно) не располажу већим средствима. Али у свима њима један је идол - похота козма (света). Страшно је било. Из пропасти је допирало не то, што је стењање (јаук), (но) вапај попалих тамо, и смрад. То није просто запах, не. Као што миомирис (благоуханије) не може да се опише, миомирис не од цветова, или трава, но миомирис благодати, тога, што се дарује Господом од моштију, чудотворних икона или друго чега (од светиње). Адски смрад - није просто ружан мирис, као мирис сумпора, (но) то је осећање ужаса и неповратности (без повратка), једним словом (речју)- ад. Ето теби и пустиње. И тамо је отшелнике саблажњавао човекоубица, старајући се да побуди страст зараде, похоте, унинија. Многи су падали, многи. У то исто време, колико кнезова и силних козма (света) овога спасло се, и не просто спасло се, но је прослављено од Цркве у Светима - они су имали све, али срце њихово је припадало, не трулежи козма, но горњему. Али наше време тиме је и страшно, што искушења вребају човека свуда, (на) сваки корак, и најчешће, таква, да је мучно и одгонетнути њих. Колико људи је к мени долазило, чини се, све таласа једно питање - како се спасити, како поступити у овој или оној ситуацији. Али зар је могуће на сваки поступак, не то, што је у току дана, но чак месеца, узети благослов?! Значи, ваља представљати путеве саблазна, основне правце његове. А они су неизменљиви од стварања козма (света), јер ђаво није творац. Друго је дело, што за многе хиљаде година он се накупио опита, и сада су његови предлози човечанству да сиђе к њему у ад постали више префињени, у суштини, сав савремени козмо(с) - то је потпуни његов предлог. Предлог, зато што он не може да примора, није у његовим силама, али да упакује грех у саблажњујући за човека омот, то да, изволте, молим, увек су слуге таме готове са својим: шта изволите? Још једна особеност данас, то је скори долазак антихриста. Многи духовни људи говоре, да се он већ родио. О томе је мучно судити, враг је лукав, лукав је он чак и са онима, који њему служе. Многи од њих су рачунали себе за антихристе, они су били такви по суштини свога погледа на козмо(с) и поступака, али нису били тај, о коме говори Црква. Можда се и родио, можда и није, питање није у томе. Када су Светитеља Игњатија (Брјанчанинова) питали о доласку антихриста, то он је одговарао, да тачног датума нема, долазак антихриста одредиће људи својом злобом. Тако је ево сада време коначне припреме за његов долазак. Овде је и концентрација козмичке (светске) власти, он, зна се, биће

управитељ не једне стране (једне државе), но козма (света), и неопходно је "озверење" човечанства. Али чак и то мало ради тога, да би цело човечанство поставили на колена, неопходно је саздати такав систем живота, чије (и) најмање нарушавање вукло би за собом катастрофалне за људе последице - глад, хладноћу, расуло. И тај систем се ствара (зида). Како ће све происходити, ја сам видео касније, кроз неколико година. + ДРУГО ВИђЕЊЕ СТАРЦА АНТОНИЈА. ПОУКЕ Мучно је било то прихватити у те године,како се чини, совјетског благоденствија (добрих дана), нисам мислио тада, да ћу и доживети до година испуњења много чега од тога, што сам видео. И тако, како сам ја већ рекао, друго виђење није било продужење првога, не. И по времену оно је било знатно касније, и по садржини такође веома различито. Прво виђење - то је, свога рода (своје врсте), назидање (поучење), уразумљивање, шта ли. Ја сам просио одговор и добио га. Друго виђење, сасвим је другога рода (врсте), својства, могуће је рећи. Ја ни о чему нисам просио, но је дано било свише да видим то, о чему су питали људи, који су долазили к мени. Ако је прво виђење могуће било исказати (препричати) са већом или мањом тачношћу, то друго - у принципу исказати је немогуће. Ја, оче Александре, уопште први пут покушавам теби да изложим то макар у неком редоследу, језиком светске науке - систематизовати. Али управо изложити у неком поредку, а не сасвим тако, како је дано било мени да видим. Јер мени је дано било једно, ради више користи, (а) ради тебе и твојих парохијана, мислим, боље је другим редом. А то све, што је дано било мени да видим, ја сам искористио само у одговорима на недоумице (и) питања верника. Још неколико слова (речи), не из виђења, но о саздању козма (света), да би боље појмили (схватили) следеће. Господ ствара све живо у једном, веома строгом систему. Сва васељена апсолутно (савршено) је повезана сваким дејством њеног најмизернијег (најмањег) дела, а, ради разумног бића, чак дејством које се не односи к видљивом козму, - мисли. Дејства неразумних твари, не могу васељени (козму) да нанесу штету (губитак, урон), - оне су ограничене како кочењима унутарњим, било то, инстинктима и онима с њима, тако и саморегулационим својствима саме природе. Друго је дело - човек. Он је саздан по образу и подобију Божјем. И како ми не би расправљали, шта је образ, а шта - подобије, шта се брише, а шта не брише, шта он, човек, има од рођења, а шта је призван да стиче целога живота, у даном случају, важно је друго - његова дејства, како у материјалном козму, тако и с невидљивим својствима, одражавају се на околну средину, на средину његовог обитавања, на сву васељену (козмос). Није Бог збрисао са лица земље Содом и Гомор, но људи који су се уклонили (одрешили) од промисла Творца. Ето ја о томе говорим, да све беде морају да се

догоде са човечанством и природом, не као последице гњева Божјег, јер ми исповедамо, да је он Свеблаг и Свемилосрдан, и исповедамо (то) истинито и истину. Него јављају се (оне) као последице сверушилачког дејства самог човечанства, које је пошло, чак не на поводу врага, (јер) повода нема и не може бити; повод - то је принуда; него, које се купило (ухватило) на замке ђавола. Но, а сада, управо о виђењу, о томе, шта све очекује, уви (тешко нама), у не тако далекој будућности, а нешто и происходи (догађа се) у садашње време. И тако, шта сам видео ја о будућности. Пре свега, све могуће техничке катастрофе - саздани човеком систем суштиновања (постојања, битисања, живљења), у суштини је сатански, јер апсолутно (потпуно) противречи законима Божјим, - почеће да се ломи (крши). Падаће авиони (самолети), тонуће бродови, експлодираће атомске станице, хемијски заводи. И све ће то бити на позадини страшних природних јављања, која ће происходити по целој земљи, али, посебно силно - у Америци. То су урагани невиђене силе, земљотреси, најжешће суше и, и обратно, слични потопу пљускови. Биће збрисан са лица земље грозни монструм (чудовиште), савремени Њу-Јорк. Неће се оставити без одмазде (без узвратне плате) ни Гомора - Лос- Анђелос. ^ини се, мучно ће бити на земљи наћи такво место, где би се човек осећао спокојно, у пуној безопасности. Спокојство човека биће само у нади на Бога, (а) земља већ неће дати њему заштите. Највише страшним последицама разјарена природа прети градовима, јер и они су се потпуно отргли од ње. Једно рушење вавилонске куле, савременог дома, и стотине погребених без покајања и причешћа, стотине погинулих душа. Ти домови, постављени на дирецима (шиповима), (у) суштини (као) - (на) стрелама, које пробадају земљу, које су као устремљене тамо, ка аду, они ће и донети људима адску смрт под завалама. И тај, ко остане жив, завидеће погинулима тренутно (магновено), јер његов удео још је ужаснији - смрт од глада и гушења. Градови ће собом представљати ужасан призор. ^ак они, који избегну потпуно рушење, (али) лишавање воде и електрике, топлоте и довоза хране, они ће подсећати (напомињати) на огромне камене гробове, тако много људи ће умирати. Банде разбојника бесконачно ће вршити своје злочине, чак дању померати се у граду биће опасно, а ноћу људи ће се сабирати у веће групе, да би заједно покушали да доживе до јутра. Излазак сунца, уви (тешко нама), јављаће, не радост новога дана, но жалост неопходности да се преживи тај дан. Не треба мислити, да ће на селу царовати спокојство и благоденствије (добри дани, мирни). Отрована, обезображена (наружена), испепељена сушом или плављена пљусковима, поља

неће дати неопходни род. Биће невиђени раније помор скота и људи, (и) не будући у стању да закопају животиње, оставиће их да се разлажу, трујући ваздух страшним злосмрадијем. Сељаци ће страдати од напада грађана, који ће се, у потрази за храном, разићи по селима, готови да убију човека за комад хлеба! Да, за тај комад, који им сада у грло не улази без зачина и сосова, (за тај комад) лиће се крв. Qудождерство ће постати обична појава, примивши печат антихриста, човечанство ће збрисати све границе наравствености (карактера). За сељаке ноћ је такође период посебног страха, јер то ће време бити са највише суровим разбојима (пљачкама, харањима). А нужно је не само преживети, но и сачувати имање ради работе, иначе такође прети гладна смрт. Сами људи, као и у граду, такође ће бити објекти иживљавања (лова). Са стране (гледано) чини се, да се повратила допотопна времена. Али не. У то време над козмом је владало (задовољавало) Слово Божје: Растите и множите се.- (А) сада сам живот човечанства и суштина његова (постојање) усмерено је на одбацање и благодати, и промисла Божјега. Али и то још није крај. Ја сам у почетку приче поставио резултат тога, што је предходило свему и (то) не случајно. Врло често, а, тачније рећи, почешће, ми иза малога не видимо веће. Према даном казивању, иза малога греха, не видимо, нећемо да видимо гажење основних заповести Господњих. Господ је створио овај козмо(с) и, као Творац, створио је њега, козмо(с), у хармонији са Собом. Памтите Његово Слово о (козму), само што је створен: Он је леп! То је Бог рекао, Сведовољни и Свеблаги, Свемогући и Свесавршени, Свемилостиви Промислитељ нашао је (да је) творевина лепа, тј. козмо(с) се налазио у хармонији са Добром, са Qубављу, јер Бог је љубав. ^овек, јединствена твар, способна да утиче на суштиновање козма, венац творевине, такође је створен по образу и подобију Добра и Qубави. И заповести, дане му од Творца, нису што друго, као назидање по спокојном и срећном животу у козму, у хармонији с њим. Све остало, које противречи заповестима, погубно је како за козмо(с), тако и за све сушто у њему, које зависи од њега. Почиње све од малога, од слободног одевања, колективног обучавања дечака и девојчица, и не под вођством духовног лица, но светског предавача. Ускоро и то назвање збрисаће се, остаће само - учитељ! Учитељ чега и чему? Колико су ти учитељи уопште наравствено (морално) пале личности, растројене, (неурастеничари) које су нервно поремећене, које хуле. А други, нека је и већи део, ако и сачувају колико човечје лице, али не знају и неће да знају правила живљења у Богом сазданом козму. ^ему они то уче? Уче (о) козму, не као творевини Божјој, но правилима живота у козму, као у области власти духова поднебеских! Ето оно мало, из кога истиче страшно веће. Морално растројство (пад). Колико пута је сатана покушавао да

здела њега свеопштим, свеобухватним, али увек се натакао (набадао) на строго (из)обличење Цркве. А за духове таме најстрашније је - (из)обличење. Као лопов кад краде у тами и боји се светла, тако и ђаволски напади највише дејствују (и) саблажњавају када је отсутно светло истине. Козмо(с) је покрила тама задовољства десетка "развијених" страна (држава), које је враг изабрао у својству ослонаца (стубова) у делу залуђивања (опијања) целога козма. Главно ударно оружје у том делу је - парола слободе! Колико је крви проливено у свим револуцијама и превратима, социјалним и псевдорелигиозним устанцима, политичким и мистичним расправама на олтар беса "слободе"! Ето он, устали и збачени, твар, која покушава да присвоји себи место Творца, он је главни слободољуб. И слобода његова, то није дарована човеку од Бога способност (моћ) да буде савршен у сваком роду врлина. Не, његова "слобода" - то су најтеже узе, чији је циљ да лиши човека могућности избора између добра и зла, остављајући за њим само путовање у ад. Ето таква слобода и биће достигнута. И у реду би у протестаната; они, у своје време, такође су се борили за слободу и против диктата католика, а, дошавши до власти, ти исти баптисти, устројили су такав терор и раскалашност (дивљу пијанку), да се и Европа згрозила! Али наши, то куда?! Мада, зар је могуће говорити, да смо ми - Православна Држава. Прва слобода, која је нужна бесу, без које све друге расипају се - то је слобода вероисповести, тако звана, веротрпељивост. Суштина тога кретања (покрета) је - открити широку стазу, пре свега, за младеж, која води к сатани. Запази, оче, стазу са једностраним кретањем. Пробај против тога кретања (једносмерног покрета), - одмах доводе у ред. Православна Црква, ето шта не даје њима свима спокојно да спавају. Католици већ све, они су ка свему готови, они прихватају бесовску цивилизацију, прогрес. Подржавајући сионизам, фактички, говоре "да" доласку антихриста. И видео сам ја, какве напоре дела козмичко (светско) зло, да би опорочило Цркву Свету, непорочно Тело Христово! Пре свега, Њу ће клеветати у свим новинама, радију и телевизији. Јудеји са словенским презименима свакако ће излагати духовенство православних на публично смејалиште, шегачиће се над обредима, постовима, образом живота, (над) свиме, што се увек јављало основом животне моћи народа (способности). У саму Цркву, посред духовенства, биће убачено (послани) хиљаде и хиљаде окатоличених рушитеља православља. При привидном благочестију њиховом, дух у њима је - други, туђи, и народ ће оставити њихове храмове. Стајаће они обновљени и изграђени, али - пусти. Негде-негде светлиће се пламичак истините светиње и привржености духу отачке вере. Али ко хоће, тај ће наћи. Нико неће моћи да се оправда рекавши: Господе, тражио сам ја и нисам

нашао! Посред таме безверија и безбожија по свој земљи гореће пламичци истине. И биће праведно духовенство (свештенство) гоњено и стешњавано, подвргаваће се свакаквим хуљењима, неће се слуге ђавола заустављати ни пред убиствима, ако буде Богом допуштено праведнику да прими мученички венац. Много ће их бити, праведних мученика последњег времена! А они, (који су) духа туђега, дочекаће властелина, антихриста. Али и њима ће још бити могућности да се спасу, тј. да распознају ко је он, али власт и новац затвориће већини очи. Страшно време! А све, зна се, почиње од малога, - престало духовенство да носи одежде које приличе чину, већ и бријање брада на католички и протестантски начин - није реткост. Друга "слобода", коју такође свакако гаје, то је слобода моралне развраћености. Уви (тешко нама), људи су прихватили њу, и она је постала нераздвојни део савременог живота. Блуд - није блуд, но сексуална слобода (видите како враг крије своје дејство иза лепих, на први поглед слова (речи): није блуд, но секс; није отимачина, но експропријација, и тако у свему). Разврат ће почети од најранијег узраста у виду васпитања културе полова и њихових узајамних односа. Деци, а по негде се већ то дела, показиваће обнажена тела, спојена, распаљујући похоту, издавајући све то за нормално стање. Књиге и телевизор биће насићени голим људима, ужасним сценама блуда. Обнаженост чак у данашњој одећи - то је само почетак. Циљ је много, много гаднији - шатори Астарте и Ваала, где се састајале опијене шпиритусом и наркотицима стотине и стотине језичника (многобожаца). Ето тамо, на поклоњење бесима, вуку човечанство поборници слобода. Ко је од кога побеђен, тај је томе и раб (роб). У то робство (рабство) у омоту слободе и увлаче се људи. Али и природни блуд за слуге таме већ је недовољан. Као пројављивање истинитог слободољубља, слободе мишљења, износиће се содомски грех и скотоложство. Пропаганда те гадости биће невероватно силна, једва ли не силнија (од) разврата полова. Случаје једнополних бракова предаваће таквом огласу (одјеку), као проналаску у своје време, антибиотика! Одасвуда појављиваће се содомљани - артисти (глумци), пре свега, политичари, газде. Содомски грех постаће етикета најближе будућности. Већ сада се приређују њихове дивље оргије у виду годишњих карневала у Америци, (а) све то биће и у нас у не мање одвратном обличју. Све, који се буду противили тој превласти бесовштине, објавиће као нападаче на туђу слободу, мрачним незналицама и антидржавним људима, пошто ће сва господарства (државе) у главу своје делатности поставити не заштиту наравствености (морала), но заштиту бесовских слобода. Управо, бесовских, зна се и сада нећеш срести посебно православни чланак, осим лично црквених издања. А већ к

телевизији пуштају архијереје само на највеће празнике. Какву само бесмислицу не пишу и не говоре, но нема противо-постављања мишљења, тачака гледања на козмо(с) - тога карактера. Лепа је то слобода, када је и могуће само то - изругивати светињу! Све остало је - табу. А почело је, зна се, ово такође од малога и охој, како давно. Почетак тај у нас иде са предајом црквено-парохијских школа у надлежност месних управа светске власти. И пошли су тамо у својству учитеља безбожници да припремају кадрове за револуцију (19)17-те године! Младеж, пала под власт сатане вршењем грехопада, опијена шпиритусом и наркотицима, неће моћи да се одржи (да стоји) пред последњим призивом к аду исконског човекоубице, и скончаваће живот самоубиством. Број (самоубица), који су наложили на себе руке, неизмерно има да расте. Има да расте тако, што таква кончина ни чуђења у окружењу неће изазивати - као само по себи разуме се следовање произашлога. Тим више што број болесних од страшних болести, повезаних са похотом или неумереностима, (о)тровањем козма биће тако велики, а страдања њихова тако страшна, да ће самоубиства друштво примати чак у својству неког акта милосрђа. Поћи ће чак на то, да би подстицали на то људе, а објашњење свему није мудро (није чудно) - све је нациљано на погубљење душа заблуделих. Друга страшна замка ђаволска биће побуда људи према зарадама, према увеличању личног дохотка. Сама та страст среброљубља је погубна, погубна као и све неумерено. А неумереност води ка разрушењу природе, у било каквој сфери да је тај новац зарађен, све једно одразиће се на околни козмо(с). Други део те замке је у примени тих пара, средстава. Још једном понављам, да је саздани систем живота невероватно крт (ломљив), чудно крт (ломљив). Тако ето коришћење новца од људи, такође је подвргнуто тој кртости (ломљивости). [та сам по себи представља данашњи новац?! Блеф, привид, илузија, као (и) та "чуда" ђаволска. Сва произвођена техника јавља се утолико значајна само при мноштву "ако" (под условом): ако има гориво, ако има резервних делова, ако није висок радијациони фон, - електроника исходи из строја, (и) могуће је набрајати и набрајати. Осим тога, савремени аутомобил без специјалних радионица и да служи не може! Значи, стоји узети једно од "ако" и све то постаће гомила непотребног метала. Пример у нас пред очима је, што су сада на цени у сељака - коњ и крава. [то још горе, највећи део новца чува се или у банкама, или у вредностним хартијама. Пропашће оне, те банке, пропашће, да би људе ставили на колена. И пропашће у једном часу, пробе тога већ су биле и успеле су. А подухвати ће се зауставити због природних катастрофа и ратова. И са чиме ће остати човек? Са масом

непотребних и бескорисних ствари, на чије (при)добијање су истраћене године живота, али чија вредност је веома релативна (односна) чак у козму благостања, а (у) козму катастрофа - (то је) прах, ништа. Сећам се, како су жене мене све питале, кристал и ћилим у дому (да ли) је грех или није. Цела свеза награбљенога, то је у дому, у залихи. А даље шта? А сада представи себи, (да је) искључена електрика, гас и топлота, за шта ће човек дати и кристал и ћилиме? За пилу, секиру и "буржујку"! А у кога има тих ствари?! У једнога, можда, од стотине - две. Већ сам се дотакао ствари. Како је рационално био устројен козмо(с) до безумља 19-20-ог века. Одећа се правила трајна, поуздана. Потраћене су (потрошене су) силе и труд на њој, тако је она долазила и до унука, ето како су ценили људи своје време! И времена је тога у њих зато стизало за све, и у пољу успети, и у храм отићи, и за столом на празнике са родбином поседети. А шта сада? Обућа - на сезону, одећа - на две, лепа - (на) три! Али за молитву времена нема, за храм - ја ћу се дома помолити, за децу - уви (тешко нама), расту без надзорника, зна се, родитељи паре зарађују. Зато живимо не горе од других. А (да ли) живимо? живи само слободан (човек), а плењеник, раб - суштињује. Бог је Сина Свога Јединороднога дао, да би нас избавио из робства (рабства), (из) плена греха и страсти, а ми, као јевреји изашли из Египатског плена, ропћемо и отимамо се (стремимо) назад, у робство. Нека и деца гину, и блиски унижени, да (буде само) чорба на време! Али чорба та је, у суштини, сир у мишловки. Када је двер заклопљена, али сира још има, зар миш зна, да је он ухваћен? А његов час већ је откуцао, али има сира, и он га усрдно гризе, па је тако срећан (да) сваљени (оборени) не зна од куда је укусни обед! Али онај који је поставио мишоловку већ је чуо да је мишоловка одрадила и жртва ухваћена. Он може одмах доћи и убити жртву, а, може јој дати да превари обед. Најпре њој показаће се тесно, а потом - привикнуће. Глад је? А тако и не убијају! А крај је известан (познат). Мислим, и миш ће се досетити. Да, страшна времена. Ти узми, рат последњи, ради чега је био наметнут? Говоре, Хитлер, ратна сила немачког народа, границе Европе и козма (света). Комунисти умећу свуда империјализам и борбу за колоније. Да много чега, али суштина није у томе, суштина је у могућности централизације власти, власти над козмом (над целим светом). Свако дрво познаје се по плоду, шта (треба) теби да говори продавац (о) садници на пијаци, познаћеш и оценићеш све тада, када добијеш плод, дочекаћаш њега. А какви су плодови рата - милиони православних побијених и обогаљених како у нашој Русији, тако и на Балкану. Главно стражарско место Православља на југо-западу, Србија, показује се у рукама хрвата, католика - Јосип Броз Тито је хрват, и Хрватска постаје највише

развијана република (са Словенијом, која је исто католичка). Православне области Југославије нису просто у забораву, но Косово се насељава муслиманима тако, као сада Русија и Москва. Други резултат - Израиљ. Пропагандом је тако било све организовано, да је главно претрпело лице (главна жртва) у рату - јевреји, а никако не словени или, да кажемо, французи. Вратићу се на Балкан: у Тита су ратовали срби, (а) хрвати су били са немцима, а добили су у резултату - хрвати. Тако и јевреји. Као прво, ко је био погубљен (од) немаца? Већи део, то су јевреји полукрвни, било крштени, било толерантни према вери, никако не ортодоксни (јевреји), а већ тим више, ни један од главара сионизма у логорима Хитлера није се нашао, - они су успели да одјезде, јер су знали суштину происходећега унапред. Но трка (гоњења), при посебном осветљењу свега происходећега, дозволили су да се сазда господарство (држава) Израиљ. Земљаци су то њима израдили, - пљуни (и) накроји (искроји). Но како се у нас говори, - посади за сто. Освојили су ту земљу од арапа. А опет, арапи су терористи, а јевреји - не! Трећи резултат - Европа. [та је још њу могло да примора да се уједини, ако не глобални рат. И ево већ је могуће рачунати, да је то једна страна, од Турске до Норвешке. Све ће бити једно - управа, новац, закони. Све је у сагласности са Америком, да при општем уједињењу сукоба (трвења) не би било. Који од резултата је више важан за сатанисте? Није нама знати. Мислим, и видео сам, да су то степени једног степеништа, степеништа, које води у царство антихриста. Долази он, а ту је већ све готово, централизација пуна, избројан је и сав народ, свакоме свој номер и картица, а у њој све, све до мишљења и погледа на козмо(с). И проконтролисати биће могуће с помоћу те картице премештање човека и по земљи, и под земљом, и под водом. Све ће бити. Наравно, он ће хтети, да се поклоне њему добровољно, као козмо(с) што је примио Христа. Али то је она добро-вољност, коју пројављује скот вођени на кланицу. Иде (он) сам, а по странама чобани са бичевима. Но, човечанство је већ у мишоловки, мада се и оставља доста сира, због чега је и рекао Спаситељ, да ће једва ли једна верујућа душа да се нађе. Ми смо прихватили услове овога козма, већ смо прихватили, људи се нису просто сагласили, но сами граде (устројавају) свој систем зависности од њега; а ако си већ прихватио правила игре - има да играш до краја, у даном случају, до Страшнога Суда. Такве страхоте ја сам теби попричао, да већ даље и нема се куда. Најстрашније је, међутим, то, што слушати, не значи (и) видети, а видети све знатно је ужасније и гадније. Не ваља све и говорити, да не би сликама будућности распалили униније у садашњости. Да, чини се, најреалније, што суштињује (постоји) у овом козму, то

је ето смрт. Али управо у њену реалност сви неће да верују, тачније, реалност смрти да саизмере (да сравне) са привидношћу човечјег битија (бића). Привидност, не у том појимању, да је то блеф, не, у Бога обмане не може бити, Бог - то бића (битија) у његовој брзопролазности и у односу к њему самог човека, како се говори, да су све наше беде у нама самима. ^овек се према тој брзопролазности односи као према вечности, одбацујући највећу реалност смрти. Кажи било коме о смрти, па још о смрти његовој (о смрти сабеседника) - (и) враг постајеш (њему). А шта, он (ли) ће вечно живети или ја, или тај (неко други)? Просто, ми се старамо да не мислимо о смрти, да утекнемо од ње по методу ноја - сакрио главу у песак и, чини се, опасности нема! Ето види, колико је Светих ставило гроб у својој келији, зашто? Ради памћења смрти, а то је, како говори Свештено Предање, залог спасења. Ето како! Какви су људи били, истинити људи, синови Божји, а држали су (у) себи пред очима постојано напомињање о смрти - гроб! И ради себе, и ради нас, грешних, особито (за) људе последњег времена, јер све нас (неш)то вуче према вечном животу на земљи, већ су се тако извежбали себе да обмањују, но, још само маленкост (ситница), и докопаћемо се еликсира вечне младости. Као магарцу што привезују пред очима мркву, да би он трчао за њом целим путем, и да не би беспокојио газду заустављањима, тако и сатана човечанству поставља мркву вечном, греховним животом на земљи. Кажу, да ће се тамо (упражњавати) вежбати у духовном делању, молитви и посту, тим пре, љубити ближњега, (па) ти или поверуј у то, да после гроба има само земља влажна, у којој ћеш иструлети сам, и гроб у прах претвориће се; или у то, да већ има способности (моћи) подмлађивања, продужетка живота, спречавањем старости, уопште, шта изволите. Но, ако сте већ сувише пробирљиви, а живети, то жели се - (да) замрзнемо! Када размрзнемо, то већ тачно све ће бити откривено, и ви ћете живети вечно! Бунцање сумасшедшега (лудога), али вероваће, вероваће несрећници. Да, на земљи можеш да се сјединиш са вечношћу и очигледно да се убедиш у реалност реалне вечности, а не сатанске варке. Апостол Павле, преподобни Серафим Саровски и колико других Праведника удостојавали су се да виде красоте рајских покрова. Равним образом (на исти начин), како је још већи број молитвеника био осењен нетварним Таворским светлом. Па сам лик (облик) људи Бога и људи сатане, није ли то залог реалности? А како се спасити у то страшно погубно време? Сада су ту пошли неки теоретичари да расуђују, да не може, кажу, да се спаси човек; ако Бог хоће - спасиће, а ако неће - немогуће је. И све то ван зависности од трудова самога човека. Право (директно), калвинизам некакав добија се и главно је, да и стремити ка спасењу, опет тако, нема смисла, спасити се не може. Греши, брате мој, (у)колико душа проси, - понаравиш се, не понаравиш се

(свиђа ти се, не свиђа ти се), све једно, од тебе то не зависи. А није, све као једно, сасвим није тако. Да, без Божје помоћи спасити се нико не може, Сам Спаситељ је ученицима то казао, (и) шта већ нама то главе да ломимо. Али помоћ Господа прилаже се према ревности човечјој, према његовим трудовима и старањима. Како је велики Светитељ Златоусти говорио, да: ти принеси све своје, а што не достаје, то ће Бог испунити! А (пошто) ревности неке и нема, зато се и спашавамо скорбама (и) болестима. И умереношћу, умереношћу у свему. Ствари (материјализам), потрошња, ето страшне ђаволске узде на људима. Све је постављено за богаћење (приналажење, стицање), и граница томе нема. Ја сам почео своју причу од првог виђења, како пропадају људи у ад, шта их вуче тамо. Тако шта (онда), не ваља (ли) имати ни кола, ни домове, ни намештај? Неколико година назад, к мени су дојездиле с прозбом (молбом) помолити се две руске породице, које су бежале из Грузије. Мене је поразило њихово бекство, осуштињење његово. Одјездити (отпутовати) већ је било немогуће, сви, који су покушали то учинити законито, тј. (који су) сачували све формалности, да би имали могућност да извезу све богатство, (који су) оформили (озаконили) како је положено свој излазак, кола, не знам, шта је тамо још, били су на граници и по путу према њој опљачкани, подвргли се насиљу све до убиства. Моји посетиоци су расудили како је врло мудро: Бог дао, Бог узео, само да преживимо, (а) остало - приложиће се. Они, у чему су били по колима, само топле ствари у пртљажник, и бежати. Тако је Господ њима промислом и жилиште (стан) ту исто дао, и кола (машине) су смогли да оформе, тако се све сложило. Ето овај однос према стварима: један њих спашава, не мислећи чак ни о својој безопасности (безбедности), а како су (њих) целога живота стицали. За другога, то је само средство, али не самоциљ. Зато такав човек, са таквим односом према стварима, неће се особито залагати за то, што називају "престиж!. Да би само мени било лакше (удобно). Ето то је правилни прилаз за наше време посебно. Не ваља грабити ствари, чија намена или вам је уопште мало позната, или примена њихова осуштиниће се негде тамо, током времена. А ви их сабирате зато што сви имају. Не ваља. Само то, што је стварно (дејствено) неопходно и не најскупље, него просто и поуздано. Посебно се то тиче одеће и одеће зимске, топле. Принцип је један - (дуго)трајност, природна и довољно, максимално загревајућа (да загрева одећа). Врло опрезан треба бити са електроником, са електронским направама. Од, чини се, пријатеља они, у једном тренутку преокренуће се у јавне непоштедне непријатеље: било који пријемник јавља се и (као) предајник истовремено. Ја сам по томе поводу не једанпут беседио са људима који знају. Посебно се то

тиче телевизора, око тога "чуда" цивилизације највеће битке се воде. Мислим, да питање није само и не толико у самом телевизору, колико у његовом искоришћавању. У човека нашега времена с једне стране је сувишак општења са људима, а са друге, како се то показује чудно, његов велики недостатак. И ево у чему је ту дело - општење, исто тако, као (и) све, што твори човек данашњега дана, он твори ужурбано. Општење то происходи или на послу, или у путу, када човек није у мирном настројењу - он је или узбуђен, или уморан. Одсутна је потребна обстановка (околност) ради општења у стању успокојења. У нашег човека огромна је количина сувишног времена, ја не грешим у говору, управо сувишног, јер и слободно је оно и јест сувишно. Тако у свему: у храни, у одећи, у жилишту (стану). Свуда је сувишно ванредно опасно за душу. Али посебна опасност је од сувишног времена, јер и сама појава сувишног времена сведочи о одсуству духовног живота, извесној јаловости склада живота (уређења, режима живота). Ето видите, за рачун чега се појављује сувишно време. Да ли за рачун работе (посла)? Не, већ што-шта (другога), а работа на последњем месту неће бити. Наравно, о коначно палим људима - алкохоличарима, наркоманима, ја нећу да говорим. Та тема, мада и сродна наша, али унеколико је одвојена од ње (од ове теме). Тако ето, работа је у човека савременог друштва на првом месту. Више (од) тога, чак верујући људи у пролеће занимају се пољопривредним пословима, не гледајући ни на васкрсни дан, ни на Страстну или Светле седмице, све једно, пројављује се нека хамоуподобљеност (сличност хаму (или земљи?)). Значи, ту сувишног слободног времена нема. Више (од) тога, сви стењу (уздишу) буквално од његове недовољности. Али, зна се, то(г) слободно(г) време(на) има и његова огромна количина, откуда је она?! А ово је то време, које је требало да се искористи на духовно делање: било то молитва, читање духовне литературе и, у том броју, на корисно општење, душекорисно. А траћи се то време на забаву и само (то). Сатана је тако научио човека да организује цео склад свога живота, да би у њему потпуно одсутно било време спокојства, време давања смисла (осмишљавања, размишљања о) прошломе дану, недељи, месецу. Све замењују забаве. И ево у том систему забава, телевизору је додељено почетно привилеговано место. Лавовски део слободног времена гута се (једе се) управо њиме, тим идолом савремене цивилизације. А ја бих рекао, страшним деспотом и тиранином, у кога је под влашћу већи део човечанства у таквом робству (рабству), какво још и светло није видело. Јер раби осећају свој понижени положај, зато што су приведени они к њему насилним путем. А овде је робство добровољно, чак на први поглед, сладостно (пријатно). И само

горки плодови бездуховности, дивљаштва, разврата указују на то, што, као и у било ком робству, корист има само газда. А и рогови газде тако и провирују иза екрана. Зато је то, телевизору у том систему припреме људи за долазак антихриста, додељена не само улога гутача слободног времена, (но) рушилачка улога његова је много већа. Погледаће човек новости, чак православни (човек), њему, чини се, да је та ствар нужна и корисна, у сваком случају, није штетна. Али, зна се, саме новости заузимају само мало времена, а остало су анализе происходећега (шта се догађа), то јест то виђење происходећега, које треба да се оформи у потрошачима телепродукције. Имена поручилаца мишљења (погледа), тих, који контролишу давану информацију, називати и не треба, (и) тако је све јасно. Од тога, од психотропног (промене на психу?) дејства телепрограма, у човеку се поништава способност (моћ) за лично мишљење, (за) осмишљено прихватање происходећих збивања, и на крају, за формирање личног погледа на козмо(с) (свет). Ми смо почели од недостатка (губитка) савременог општења међу људима. Тако ето корени тог недостатка (губитка) леже управо у одсуству индивидуалног мишљења и осмишљавања (давања смисла) происходећему у складу са личним погледом на козмо(с). И то никако није оправдање тражења данашњег "индивида", не. Ја сам говорио, некако да у маме (код маме) у кухињи увек се неко налазио. Увече, после трпезе, стављао се огромни самовар (чајник) и сви, који су налазили уточиште за ноћ, седели су да пију чај. Почињао је разговор. Како је то било интересантно! Колико поучнога је било у тим причама простих људи. Отац се подсмевао нашој љубави да проводимо вече у кухињи, сматрајући, да образовани човек нема ништа да поцрпе од људи малописмених. Али, проводећи пар вечери са нама, он је изменио своје мишљење. Qуди су се сабирали све православни и који козмо(с) знају (зналци козмоса (света)), не по саопштењима телеводитеља. Они су причали о тим збивањима, (о) случајевима из живота, којима су сами били сведоци или су слушали од очевидаца. У свему томе тражила се поучна страна, (следствије) истрага происходећега и као дејство Промисла Божјега, и као пројава слободног изјављивања воље човека. Ето у тим расуђивањима и пројављивала се многообразност мисли човечје, различитост погледа на козмо(с). Qуди су тада умели не просто да саслушају, но да услише и уопште, више су волели да слушају, него да говоре. Мада, понављам, сваки од присутних је имао шта да прича. Одвајам се (од теме), али ево шта је интересантно: ти прости људи при, чини се, општем благостању (благополучију) и изобиљу у империји, већ тада су видели надвијену катастрофу. И то је било не толико услед њиховог општења са Оптинским или Кијевским Старцима, (или по) проповедима праведног Јована Кронштадског,

колико услед умешности (вештине, вичности) да прате происходеће и да праве изводе не на основу материјалног изобиља у окружењу, но на основу сачувања духовности у друштву. Ето управо оскудица вере, не просто вере да има Бога, но вере као испуњења заповести Христових, и приводила је к мисли тих људи, да је неминовна долазећа беда. Ја ћу се још вратити к томе кухињском општењу, но сада о нашем животу. Да, савремено општење на том нивоу просто је немогуће. И дело је у томе, што чак кад су се људи сабрали заједно, за једним столом, то њих разликује, пре свега, однос према вери. Како је рекао мудри Давид: Рече безумник у срцу своме - нема Бога! Само одрицање да има Бога, то је и безумље, и верни пут ка безумљу. И то није безумље оних језика, које су просвећивали Апостоли и Свети Оци првих векова хришћанства. О језичницима данас Апостол је рекао, да: они здравог учења неће примити, но ће по својим похотама изабрати учитеље, који би ласкали слуху, и од истине одвратиће слух и обратиће се к легендама (баснама). Какво је нормално општење у таквим условима могуће? Qуди су заволели да говоре, а не да слушају; да уче, а не да се уче. [та орођује (зближава) све за општим столом? Опијум-пиће, и обилно јело, тј. то што је на столу, а не они који су за столом. Душекорисно у таквој средини да изникне ништа не може, јер и о Богу, како су учили Свети, на сит стомак (на сита црева) не говорити, а већ на пијану главу - тим пре. И још једно страшно зло од телевизора, али уви (тешко нама), далеко не последње. То зло је у подриву ауторитета Цркве. (У) подриву планираном и ђаволски лукавом, то је у свему - у исмевању над духовенством, над православним обредима, у против(по)стављању окултике, језичества (многобоштва) хришћанству, у свему. Све је прожето мржњом према Истини. Неће још тако много проћи времена, и почеће телеорганизатори откривено да се шегаче над Христом, (над) Светима. Посебном мржњом биће проникнуте емисије о Богородици, све ће истицати једом (отровом) адске злобе. Само покривено велом хумора, комедије - "ад свесмешљиви" започето дело исмевања свега Божјега, духовнога, довешће до краја. А крај биће у томе, што ће се појавити тај, који ће покушати да земени собом Бога. И ући ће он одједном у сваки дом. Како, како човек може ући истовремено у сваки дом? Ми говоримо, да је то једно од својстава Божјих - свудасуштност (свудаприсутност), чак се Анђели премештају у пространству и суштињују у времену. А Црква учи, да ће антихрист ући одједном у сваки дом; као да ту постоји противречност. Али не, Црква Света Саборна и Апостолска јавља се сасудом Истине, Божанске Правде. У подражавање свудасуштности (у имитирање свудаприсутности), антихрист ће ући у сваки дом истовремено с помоћу телевизора. Сваки човек примиће га у своје

жилиште и примиће - добровољно! И примиће, примиће, јер и хтео је да буде припремљен на то и припремио се потребним образом (на потребан начин), јер није пазио на поуку Доброг Пастира да бежи у пустињу, није по вољи она њему - досадно је (скучено је) сувоме, па још у пустињи! Оче Антоније, па где је она сада, пустиња? - не издржавам ја. А ти, нај-благопонизни (благосњејши) мој оче свети, умом - то не учмали, да храмовна малтерација по више времена одузима теби, него што је потребно, тако претпостављам, иначе не би задао такво питање. Но, па прости, старога! Одајете се ви у спољашње, а унутрашње мало (вас) брине. Један храм нерукотворени у души човечјој стаје (вреди) десет храмова камених. Уви (тешко нама), католичанство је тако занесено било за време окајаног Петра, а приликом присаједињења унијата још више, да све меримо спољашњим, по њему и крстови, и митре. Ти свештеномученика Илариона Тројицкога дела узми, мудар је светитељ био. У мене су сачувани и исечци и изводи (записи) са његовим говорима. [та је главно у пустињи - једнообразност, нема на чему поглед да се задржи, све је једно. Прави ђаво варке, било то зелен, вода, злато, на крају, али треба се обратити ка Христу, како пишу свети пустињаци, сатворити молитву, прекрстити се - (и) све ће отићи. Ето тако и данас ваља стремити к таквом стању душе, да се поглед ни к чему не би прилепљивао. Ако би за тебе окружење било пустиња, а видео си нешто саблажњиво - помоли се, прекрсти се, исповеди се. Осуђуј себе, што си видео у пустињи саблазан, значи, хтео си да видиш, тачније, био си према томе расположен. [та, зачуђен си? Ево такав пример навешћу теби: иде гљивар по шуми, колико је отровних гљива около, али поглед његов не задржава се на њима, не. Но треба само да приђе к једној доброј - одједном ће увидети, издалека ће распознати. То је добар гљивар и корпа његова биће пуна. А рђави - једине отровне гљиве само и види, (и) где ће он чак огромни боровик (вргањ) угледати! И у корпи да се види нема шта. Видео је добри гљивар отровне гљиве, - видео је, па пажњу није обраћао, поглед није заустављао. Ето и причаће, и помињаће (што је) лепо, (и) душа - растоплиће се. Тако и са грехом, види човек око себе једино грех и грешнике, обраћа на то своју пажњу. Овако или онако, али он пропушта виђено кроз свој разум, и постаје саучесник греха. А не обрати пажњу на све то безакоње, испепељуј (претварај у пепео) своје недостатке, са њима води борбу и на њих негодуј - и оскверњења нема. Ето теби и пустиње. А то, зна се, први пут си приметио, - узнегодовао, други (пут) - већ некако и интерес се појавио, чиме се тамо људи занимају. А трећи (пут), тако и да се проба хоће се! тако оно и јесте, зато се и говори о бекству у пустињу. Али с друге стране ваља и буквално ово схватити, зато што потпуну и апсолутну (савршену) контролу да добије (то) антихристу неће се

дати у нама, па и на Западу видео сам ја скривене од његових рогатих слугу - Господ неће допустити. Наравно, ко хоће спасења, и ради тога остави комфор и удобност града, (и) дође у пустињски предео, у већој безопасности пребиваће. Али, зна се, људи ће себе успокојавати могућношћу спасења свуда до Другог Доласка (Христова). Ево ускоро ће номер (број) додељивати свима, да се за антихриста рачун сведе, потом картице-путне посебне уводити, ту је озбиљно, свакога човека положај одредити биће могуће. Могуће (ли) је проћи без свега тога? Могуће је, али само (да се) тргује не може и купује, да се добије жилиште (стан) и остало. И поћи ће за номере (бројеве) чак и они, који себе у православне броје, у ред за њих стајаће. А шта, Свето Писмо и Предање, о чему то другом говоре? Ево она, пустиња твоја, надали се људи на Бога, тако су од Анђела храну примали, или се задовољавали са толико малим, да сада за бајку то сматрају многи - (за) противно разуму. Ох већ тај разум! Један ножем хлеб реже, а други - човека живота лишава. А разум, разум, то је лукава твар (хитра штука), нема те подлости и гадости, коју разум не би могао да оправда, да не нађе узрок, по коме се не би морало све оно учинити. Ево и оправдаваће и личне номере (бројеве), и путне картице и...666! Зна се, неће на бездушна тела број стављати, и неће уводити људе у стање безосећајности, не, уопште не. Сви ће све појимати (схватати), али разум ће наћи томе оправдање, обавезно ће наћи, а човек, већ је унутра припремљен на предају, успокојаваће се аргументима разума. Горко је мени, старцу, стољетноме то да говорим, али припрема биће таква и исто таква припремљеност, да о високим материјама (вредностима), верујте, ни речи неће бити. Какво тамо: љуби Господа твојега! Себе саме предаће, жену и децу, плот своју. Апостол љубави изобличавао је тога, ко је уверавао о својој љубави према Богу, а ближњега је ненавидео, говорећи: Ко не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, Кога не види (1Јн4;20)? Притом, под ближњим подразумева се не толико крвни сродник колико људи који нас окружују. Али издајник последњег времена, то је издајник и семена свога, готов све да сажеже и уништи ради тренутка (магновења) земаљског живота, не хотећи да дође у разум и да схвати, да предаје он, пре свега - себе самога, предаје не у руке земаљских деспота, но на вечна мучења у преисподњу. Предаје, - предаје. Ето он, рођени и крштени, за сад се налази у рукама Божјим. Али у њему је слободна воља и појимање (схватање), где је добро, а где зло, и он свесно (са знањем) предаје себе из синовства љубави у робство злу! А како је тамо страшно! Ти замисли, драги мој оче свети, Матер Божја бојала се преласка, само преласка (!) из земаљског живота к животу вечноме због могућег (за њу могућег, (а) за нас - обавезног) сусрета са слугама таме! Боже, а људи се одмећу (од) Тебе, предајући себе на вечно

својем и Твојем врагу!!! Старац се одгурнуо на јастук и заћутао. Испод затворених очних капака текле су сузе већим капљама - једна, две, три... Усне се нечујно помицале у словима (речима) молитве. Ти мислиш, - продужио је кроз неколико минута он, - тако просто, узнесени до рајских покрова Саровски чудотворац, да је готов био сам да пође у ад, само да би се други спасли. Не, то је највећи ступањ љубави, као целокупности савршенстава, то је, ако хоћеш, Боговиђење и Богопознање. Бог је Сина Свога дао у жртву за наше грехе, за грехе целога човечанства. Апостол Павле себе предлаже у жртву за род јудејски, преподобни Серафим - себе за хришћане из језíка. Они и хиљаде њих који су прошли путем стицања савршенства, путем Богоуподобљавања, готови су били к жертвености (на жртву) ради заблуделих оваца - они то нису просто читали, но су познали то, да: тако је заволео Бог козмо(с), да је дао Сина Својега Јединороднога (Јн3;16). Оче, Антоније, - питам, - а тако да ће рат бити?! Старац се горко посмехнуо: О, племе неверно, докле ћу ја бити с вама?!, помињеш такво (нешто), а, батјушка? А ја о чему реч водим, оче Александре? Па рат иде од стварања козма, и продужаваће се до Другог Доласка Христа-Искупитеља! Биће - не биће да се води рат људима, тако ли је то важно, тачније, то је, зна се, последица, а не узрок. Узрок је, зна се, у духовности, у устремљености духа. Види, Константинопољ у опсади језичника наших с вама предака - словена. Али у онима у опсади (који су опкољени), при свим њиховим грехопадима, чува се сазнање (свест), појимање (схватање), како хоћеш то назови, да управо греси - то и јављају се узроком свих невоља. Бог је с нама, док смо ми с Њим. Одвраћају се грци од греха, пост, молитва, и Господ јавља такво чудо, када од оплакивања ризе Божје Матере у мору почиње бура и лађе језичника просто је разбацала у стране. Како су дивна била дела Господња, потврђује тај факт (чињеница), да после тога чуда већи део словена је примио крштење. Ето вам и рата. Водити њега треба свакоме са својим гресима, рат тај. А од успеха ове борбе на бојишту духовном, зависиће и успеси у животу земаљском. Последња времена. Како само Јеванђелисти почињу проповедати о њима, одмах пропада необична, ја бих рекао, досада (од) проповедања (од понављања). Види, како је Писмо напуњено ситним детаљима, каква тачност излагања и то схватљиво, јер и писали су људи вођени Духом Светим. Сасвим је друго, када реч залази о времену пред Други Долазак Христов. О чему пишу Јеванђелисти, - они говоре о духовном оскудевању људи. Већ то и оскудевањем тешко је назвати, то је некаква ђаволизација човечанства. Јер они, пали духови, носитељи су свих порока: гордиња, пијанство, блуд, среброљубље, властољубље,

безбожије. И већ као последица - катастрофе замаљске, ето земљотреса, страшна небеска јављања, болести невиђене, ратови и остало. Управо поништење духовности довешће до погибије свега земаљскога. Сам Спаситељ је говорио, да дана и часа краја времена нико, осим Оца не зна, бдети треба, да не би допали изненада (у такав положај), као рђави газда са доласком лопова. Нема чак ни помена (алузије) у Писму на број, или додељени (отведени) рок, да би могуће било избројати. Али човек се увек стара да проникне у путеве Господње, било колико покушаја да назове време (год) - пусто, није то! Неочекиван ће бити долазак тога краја, тј. не чекан. И ту изниче осећај против-речности, - Јеванђеље проповедано свој твари, ми знамо, да је то један од признака краја света, а звук Архангелске трубе - не очекиван. А чудити се ту и (нема) чему, и противречности нема. Ето јудеји, хиљаде година чекали су долазак у козмо(с) Месије, како су они изучили и Завет, и пророштва, а дошао је Спаситељ, - у човечјем жилишту места није се нашло за Богомладенца! Потом, они су први услишали свету Благовест из уста Самога Бога, но, и шта - биће "осанна", а, кроз пар дана, - "распни, распни Га"! Незгодна је та Благовест била за њих, Она је нарушавала њихов покој, уобичајени живот (навике живота). Простије и доступније је било учење чевечје, учење стараца, њему су и последовали. По њему и сада продужују да чекају долазак месије, као цара царева, који ће јеврејски народ учинити заповедником над целим човечанством. Добиће, добиће антихриста. Такође и сада, сви ће услишати Јеванђелска слова, тачније, слушаће. Али неће услишати. Неће услишати учења Цркве, Ковчега спасења последњег времена, а поћи ће за учењима човечјим; одбациће истину, а опијаће се легендама, како је и упозоравао Апостол. Није згодно оно њима, смета сазиданоме на основу ублажења својих похота складу живота (мишљење да су похоте добре и природне). А Цркву, Која је дала њима Свето Писмо, незамисливо ће ружити (скотовиђати) и хулити. И грехови недостојних служитеља односиће се (рачунаће се) к пороцима Црквеним. Смета им Она. Јер Црква се јавља као сасуд пун Духа Светога, а Он је Дух (Из)Обличитељ! (Из)Обличитељ козму и козма (света). Не онога козма, створенога Богом, козма првосаздане чистоте природе и духа, но козма, увученог грехом (занешеног, очараног, одушевљеног грехом). Козма који је искривљен похотом, козма који умире и стреми да учини саучесницима своје погибије колико може већи број људи, а у резултату тога, погибије њихових душа. Као што вртлог после погибије лађе захвата у своје страшне загрљаје све више и више, тако и сада погибија козма, као области под влашћу духова злобе поднебеских, захватаће на погибију многе, многе животе. Одлика овде је и одлика суштинска - ти

животи су (за)раније били отдани греху и оцу његовом - ђаволу. Нисам видео ја човека, који има жељу да се спаси и који иде тим путем, путем спасења, и да не добије колико је могуће тихо пристаниште. А пристаниште, то је једно - Христос. Као што је рекао Апостол, њему, да је живот - у Христу, да је смрт - Христос. Ето оно - тихо пристаниште. Тегобе и мучења ради тога, ради кога је земаљски живот - срж свега суштога (што постоји). А, зна се, она јарка ислустрација не суштога, а ако већ и суштога, то већ веома кратковременога. Ја сам о смрти, чини се, говорио, не стоји понављати, но све исто - ето где је суштина! Од свега земнога, навећа је реалност (смрт)! И опет питање, како-тако, Господ Бог - Сушти, Јахве, а највећом реалношћу у створеном козму одређује смрт, тј. не суштиновање (не битије, не постојање). Али смрт је отргнуће (одвајање) (од) Суштога, отргнуће (одвајење) (од) Промисла Божјег, то је смрт, то је не сушто. Није саздао Бог смрт, да би Qубав рађала зло. Смрт је управо у неприхватању живота, у дејствима (енергијама) противоположних Qубави, јер Бог - то је Qубав, како је рекао Апостол. Према томе смрт, ад са његовим вечним мучењем, зло - то није природно јављање, тј. то није нешто својствено створеноме од Бога козму. Иначе дошло би говорити о томе, да је Творац - Он Творац и добра и зла. Не, зло је антивеличина љубави, притивдејство њој (противенергија). Ад је анти-рај, антипод његов, према томе, смрт је анти-живот, то јест дејство против живота! [та значи - сатана? - Противник! Ето било које противљење Божанској установи (установљењу) и јесте сатанизам, и, према томе, смрт и мучење, јер само је у Богу благодат и живот. И последњи увлачитељ душа човечјих у погибију не носи сопствено (лично) име, за зло је то сувише много и просто немогуће, зато је он - антихрист, анти Христос, сатана Христу. Сва његова дејства су управљена са једне стране, на подражавање Христу. Пре свега, то увлачење људи за собом је добровољно, не насилно, мада и овде је присутно "анти". Са друге стране, то је апсолутно антидејство путу Христовом. Пут Христов је крстни на земљи и сладостни, венценосни на Небу, у обитељима Цара Славе. Смрадни пут антихристов и на земљи није сладак, а крај његов је - у аду! Тиме је све речено, а сваки бира себи шта хоће. Али многи ће хтети да буду увучени обманом његових лажних чудеса. Не антихрист, но сами људи, који су се сагласили да приме на себе знак сатане, знак противоборства Богу, они ће пријављивати друге који нису примили (тј. православне), и предавати верне на мучења. Први хришћани су примали мучења у свима на виду, при сабрању људи. Страшне ће бити муке исповедника последњег времена, мучења ће им бити у тајности од окружења наношена. ^иниће (то) људи, научени (од) духова злобе, који се ту исто налазе. Ето оно, још једно зло, које творе газде телевизије, - приучавање

људи к виду бесова (на виђење бесова)! Већ оно иде, то приучавање, са свих страна на човека мотре монструми (чудовишта). Њих називају сада ванземаљци (инопланетјани), (и) још некако, али то су - беси. Проћи ће време, и они ће слободно јављати себе људима, (са)стојећи на служби у антихриста и његових помоћника. Много мучно ће бити с њима борити се тада! И над свима овим владаће глад. Глад ће бити двојака - и глад хране, и, најглавније, глад духовна. Биће неколико неродних година, суша, све то ће да приведе к страшном гладу. Али и није то основни узрок, зна се, људи су навикли да потребљују храну знатно више (од) тога, што им је потребно за подржавање живота, много, много више. Преподобној Марији Египћанки стизало је неколико зрна и влага росе, да би и живела, и издржавала зној (жегу) пустиње. Преподобни Серафим Саровски чудотворац, хранио се власима траве, а сваки дан се занимао тешким физичким трудом. Они су храњени били благодаћу. И зар само они?! У одбацивању трулежнога, они су се сједињавали са животом, чак тела њихова остајала су нетрулежна упркос закону смрти, унесеноме у природу грехом. Са људима последњег времена происходиће обратно, један од њихових идола је - храна. Једу не тада, када огладне (када се хоће), но једу зато да једу, да једу. Испитује (ли), зна ли савремени човек уопште садашњи осећај глади? Сумњиво, иначе, зашта би требало њему толико разних зачина и специјалитета, сосова, рецепата за припрему тражених јела. Зна се сва њихова намена, то је изазивање жеље да се једе припремљено. Стварно, коме је потребна храна, ради подржавања сила, све то није нужно; комад хлеба и гутљај просте воде довољно је потпуно. А жестоки напитци, који притупљују осећај ситости? Све то је понављање језических оргија. Али ми заборављамо, да, потребљујући смрт, ми се њој обручујемо, постајемо њени заложници. Сада иде товљење човечанства, управо товљење. Јер, као што сељак тови скота или живину, припреману за смрт, за убијање, тако и човечанство припрема се за смрт, пре свега, (за) духовну (смрт). Разлика је само у томе, што скотина нема слободну вољу и разум, а ограничења природна човек трује (нагриза) избором јединке са нарушавањем оних (или: својим особеним избором). То човек има и слободну вољу, и разум, да принуди њега нико не може, све се осуштињује (остварује) добровољно. Ево живот, а ево и смрт. Ево Црква - Истина, јер се јавља Телом Христовим и испуњена Духа Светога, а ево и пир смрти, свелукави закони и саблазни козма. Свако бира добровољно међу њима. О данашњем дану многи ће помињати (многи ће се сећати) на Страшном Суду са страшном горчином и раскајањем, јер нису га искористили за стицање Духа Светога. Нису пазили на призиве Цркве да се напајају рекама живе воде благодати Божје. Нису

хтели да навикну на пост и молитву, на добра дела, на духовно делање. Стекли су смрт и смрт ће добити. Зато је и речено: да се неће оправдати свак живиј (нико живи). Зна се, неће бити суда у човечјем појимању - јавни тужилац, заштита, последње слово (реч) окривљенога, не. Осуђиваће или оправдаваће сама дела човекова, и дела и мисли. И ко је шта изабрао у тој долини жалости и странствовања, према чему је стремио и шта је желео, то ће он и добити. Ко је изабрао живот - добиће вечни живот и блаженство, но, а већ коме је смрт слађа - ад са његовим вечним мучењима. И, како уче Свети Оци, главно мучење - то није тигањ, него одсутност Бога! Сада, хтели ми то или не хтели, али ми постојано имамо у подршку Његово Промислитељно дејство (енергију), и овако или онако, али смо напајани Његовом Благодаћу. Мада је било Слово, казано при стварању козма биљкама и животињама, самоме човеку и самоме козму; без Промисла Божјег козмо(с) тренутка не би могао да суштињује (да постоји). Последње време зато је и последње, што су дејства човечанства, увученог ђаволским варкама, усмерена на одвајање (отрзање) од козма Промисла. И ето овде и постаје појмљиво, на колико је важно стећи Духа Светога сада, толико је у томе залог спасења. Писмо дане царовања антихриста назива тачно - три ипо године. ^ини се, шта тамо те три ипо године, али и то је довољно ради тога, да би једва ли једна душа верујућа остала, таква страшна борба биће, и на толико лоше биће припремљени за њу људи. Не бдимо, раслабљени смо, све - на потом (све за касније). На потом - пост, на потом - молитву, на потом - усрђе према примању Светих Тајни, на потом - смирење, на потом - добра дела. (Али) зато храну, да у обиљу - сада, жилиште - ову минуту, кола - но, врло пожељно. А срушиће се козмо(с), ишчезнуће то натрпавање праха (скупљање праха), и показаће се, да је го као прст. Антихрист ће доћи као избавитељ од социјалних невоља, мада, управо ради тога оне ће се и спроводити. Силу и власт ишчадије (пород) ада имаће безмерну (несметану), људи, који припремају његов долазак, већ сада држе у рукама основна богатства земље. Варка данашњег благостања отићи ће брже (од) пролећних вода. (Поменимо) Сетимо се једног од тренинга, проба, спроведених са људима у Совјетском Савезу - један дан и ноћ, и сви, који се се поверили банкама, постали су нишчи (сиромашни). Скупљали су годинама, неко за рачун живота, неко за рачун здравља, чини се - на цео живот. А показала се варка. Сада ће бити горе, под ударом биће цео козмо(с). Спроводиће се све кроз господарство (државу), зато с њим треба да буде колико може мање контаката. То је залог и непримање кодова у том броју (ту спада). Никаквих банака и кредита, све то контролише се једном руком и једном главом. (На провери) у самој ствари показаће се, да та рука и није рука, но шапа са канxама, и та глава

није просто глава, но рогата. А уместо лица у ње је звериња њушка са страшним кежењем (зуби). Зашто они тако све и приучавају сада к банкама - за плату у банку, за пензију у банку. Далеко не лагано све ће утеривати у једну шталу. Веће чудо биће за људе, када се покаже, да је и последња копејка у њиховом новчанику избројана, како се то на Западу већ дела. На жалост, то није последње чудо, уви (тешко нама). Сав тај скелет благостања, изграђени савременим човеком, показаће се челичном клопком за самога себе. Па шта тамо клопком, у клопки има опруга; притисни и слободан си; чак животињама заплењеним то успева некада да учине. А овде тога неће бити. И бес ће подстицати људе неверујуће или маловерне да дижу руке на себе. Ужасно је то, што ће их опојавати, предавати земљи: написао је, да је био у моменту самоубиства у стању неурачунљивости и дело је готово. Како изгледа суд таквога, да и било какав поредак о праштању и кажњавању могуће је вршити на земљи! То је нешто слично католичкој индулгенцији - купио, и већ је опроштен. И за другог несрећника мање је страшно: предходнога су исто опевали "са Светима упокој...", опроштен је, и шта ја да се мешам?! Многи и многи људи отићи ће у ад под таквим певањем, скончавши живот самоубиством, лишивши се (и) најмање могућности да се боре за вечни живот, за живот у животу. Видео сам ја поворке гробова. На земљи плачу и ридају, опевају упокојене, а около беси плешу, задовољни - колико су душа успели да погубе! И живи ће завидети мртвима. Да, ужас болести и ратова, погибија блиских; велику веру и наду на Бога треба имати, да би издржали све то. Како гордељивац и среброљубац да издржи понижење? Зна се, још јуче он је сам викао: Ако си ти уман, зашто не (и) богат? Још јуче самозадовољство је шибало кроз крај, а данас - нико (и ништа). На све ће он поћи, и на кодове, и на "666", и договор крвљу подписаће са самим сатаном. Али ономе то већ није потребно! И тако свој (си), потрзаш се, поскакујеш, а тамо, гледаш, на шији петла - наш (си)! А поништавање подношено са смирењем у дане привидног благоденствија (добрих дана), ето то је мостић кроз три ипо године антихристове власти. На кога је нациљана жаока вражјег саблазна, - на верне. Нису успели њих још да саблазне комфором и златом, јестивима и колима (машинама), тако да покушамо сада, под претњом гладне смрти, да саблазнимо комадом хлеба. Мучно, ој мучно биће сачувати душу, када у блиских људи и деце мрвице у устима није било тако дуго. Само верујући у Бога, и верујући Богу умеће да се уздржи од необратљивога (непокајника). Да ли ће дати било шта људима антихрист? Наравно не, јер треба да има нешто да би дао. шта ће у њега бити, осим сабраних богатстава, али богатстава, цењених у том козму, који је (од) ђавола био организован, али и (од) њих самих (од људи), и погубљен је ради лакоће зацарења лажног

месије! Ти злогласни долари биће, као у моје време "керенке", на метре. Злато ће наћи истиниту своју цену - ништа као метал - никакав (није ни за шта), а тако, ни појести, ни покрити се од хладноће. Вредност ће имати само функционалне ствари, ствари, без којих није могуће преживљавање човека - секире, пиле, било који алат (инструмент), просте пећи од гвожђа. Старац је затворио очи, опет се скотрљала суза. Рекло би се, да он спава, али усне се привично помицале у молитвословијама. Ја нисам знао, како да поступим: и молитву прекидати грех је, но и на лицу био је видан умор праведника. Батјушка, - неодлучно сам почео ја, - можда, сутра је мени боље да дојездим? Мили мој човече, оче Александре, па знаш ли ти, шта ће следеће секунде произаћи, а не то, шта следећег дана? Ех, младост, младост, све да намени (да назначи, да одреди), све да реши. Мање својега, мање сујете, но више слушати Бога. Просити, не испуњења личних жеља, но отркивења Његове Свете воље. А сутра нећеш дојездити и не треба се старати. Појави се ти боље кроз два дана, али не одлажи долазак на дуже. С Богом, оче! Тек на улици ја сам приметио, да је дан већ на заласку. А као једно магновење (један тренутак)! Само опроштај некако је прошао не у тону целог сусрета - зашто то не може (и) сутра сусрет? Вероватно се уморио Старац, помислио сам ја. А какво је било моје чуђење, када сам дома сазнао новост - ујутру да будем у архијереја. Уопште - то је дело свакидашње, али таква подударност! + КАКО СЕ СПАСИТИ? Налог владике захтевао је путовање из града. За један дан нисам завршио, дошло се и на други (дан) путовати. Потом - извештај, опет код владике. Једним словом (речју), ујутру трећег дана мени се мање (од) свега хтело да седнем за волан кола и некуда да јездим, чак (и) к Оцу Антонију. Ја сам већ и повод измислио, како да се оправдам пред њим, али из главе нису излазила слова: Не одлажи долазак на дуже! У реду, поћи ћу. @ена која је срела мене била је видно више него узнемирена. На моје немо питање очима, одговорила је: Батјушка је занемоћао, али вас чека. О Господе, а како сам ја још могао да сумњам - да ли да јездим или да не јездим! Старац је једва могао мало да се приподигне. Притом лице његово било је чудно спокојно и блажено. Слушај, оче свети, шта ћу рећи. Ти ћеш обавезно нешто писати про мене, грешнога (у вези мене). Ради тога и беседе са тобом водим. Догодиће се то, ма сада, ма после, да име изменим, и о месту сахрањења - ни слова (ни речи). Ја сам већ наредио, где хумку да копају. Батјушка, - почео сам ја, - рано ви о томе говорите...

Оче Александре, не траћити узалуд време, није тако много њега у мене остало. Слушај па памти, можда ће нешто ваљати ради спасења. (Пред вратима) Предверије доласка антихристова је - хаос у животу готово свих страна (држава). У процвату биће они, који, у сили исповедане религије, чекају долазак лажног месије. Пре свега, то су јудеји и муслимани. За њима они протестанти, који, одрицајући Божанство Господа нашег Исуса Христа, проповедају царство Божје на земљи. Јачање њиховог утицаја већ сада је видно, (а) даље биће (све) горе. Главно је сада за њих - овладати земљом. Тајно ће покуповати све - и шуме, и поља, и реке. Сибир ће пасти под китајца (кинеза), (а) можда и више ишчупају. Тако, а где је спасавати се лакше? - прекидам ја Старца. А где Господ укаже. Важно је - спасавати се, а не разговоре водити о спасењу. Суштина "чудеса" антихриста биће у њиховој заводљивости. Према томе, и погледати на њих је грех, и смртна опасност. Ваља се склањати и склањати поглед. Али и то још није све. Смисао доласка његовог, зна се, опет тако, апсолутна (савршена) праведност. Дошао је Спаситељ, не у Своје Име, но у Име Оца - (и) нису (Га) прихватили, (чак) више од тога, распели су (Га). И сада (Га) у суштини скотовиде (вређају, руже) и распињу, одрицајући Његово Божанство и извртајући Његово учење. (А) тај ће доћи - као бог; не Бог, но као бог, и њега ће прихватити, признаће (га) за бога због лажних чудеса, због преластивих дејстава (енергија). То јест због тога, што ће бити пријатно и привлачно за људе, заводљиво. Тако више сместитељно (више духовне ширине, више духовног пространства) нама доноси језик словенски, црквени. Због тога је и речено, да: неће се оправдати свак живи (нико живи) - неће бити томе оправдања. Ето сада, тако су говорљиви лажни учитељи. А тада, када дела и слова оних прођу проверу Истином, биће видна сва лажљивост њихова. Али примиће антихриста у сваком храму на земљи, и поклањаће се њему као богу. Замисли, оче честни, неће он себе за бога објавити, но чудесима лажним добавиће се (дочепаће се) тога, да ће се поклањати њему као богу! Ето у чему је ужас, ето у чему је одсутност (и) најмањег повода за оправдања! А који ће бити они, који ће примити њега - људи, ради којих се сада Јеванђеље свршава на Тајној Вечери. А према Голготи они су глуви. Крстна страдања - то је ради Њега, то је све тамо, - у Јерусалиму 2000 година назад. Знаш, када је ^еКа узимала нас, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да не би чак тако сравњивали себе са Спаситељем. Ми смо тихо ишли на кланицу, просто је мучно било представити себи, да је могуће слично безакоње. А види, знали смо, ко су они. Колико су прорицали Старци о овим временима, о власти слугу таме. Али смо седели и чекали - ко је следећи. Многи су, зна се,

пали, у сенке лажи (авети, утваре прелести). Како су велики и умни били и архиепископ Иларион, мој учитељ, и митрополит Сергије, и многи други. Али погрешили су у томе, да са бесима и слугама њиховим могуће је договорити се. Мислили су, да, сачувавши спољашњост, садржина сама по себи остаће. Али не; само видно је то постало много касније. То исто и сада је, али више ће бити кроз време. Простите, Оче Антоније, а како слова Апостола о власти, о подчињавању њој? - опет прекидам ја. И-и-их, душо моја, - дрекнуо је Старац, - а Апостол Петар, није ли бежао он из Рима, када га је срео Спаситељ? А тога истога Апостола Павла, нису ли спасавали у корпи, спуштајући са зида? ^ему овде прихватање реалности и противоборство сатанизму? [то теби примере да приводим - узми ти великомученицу Екатерину, или тога великомученика Георгија. Подчињавање је могуће само у делима, која се тичу светске власти - дужност своју вршити, (и) оружане побуне не творити. Па, и то како рећи. Браћа Макавеји су добар пример примене силе против оскорбљавајућих Бога и Божје. Поћи путем глупог смирења, тако ћеш почети да задајеш питања о прослављењу у Светима и Александра, Невскога победоносца, и Димитрија, погубитеља нечестивих татара на пољу Куликовом. Питања за питањима, а прославио (их) је Господ! Ја, када таква "блажена" питања слушам, помињем житије светитеља Василија Великог и преподобног Јова, Почајевског чудотворца. Колико је страшно време за њихова живота доделио Господ, но, и шта, зар се није молио Свети Василије о погибији императора Јулијана? Да, ја видим, да ти хоћеш рећи, кажу, Јулијан је био одступник, али, зна се, император и (то) император законити, запази. Нису ли због жеље удобности наше молитве о сатанистичким властима?! И, зна се, Господ је потврдио правилност прилаза Светог Василија - Јулијан је погинуо не од земаљског оружја, но је био ударен копљем небеског војника. А преподобни Јов, је ли ишао он на договор са пољацима? Не, он са њима и њиховим помоћницима, борио се свакако, чак се судова није клонио праведник! А ти - власт! Дело Божје с умом ваља да се твори. Ако би у односима власти: начелник - подчињени, било само свевлашће једнога и дубоко смирење другога, то не би била неопходна и Саборност Цркве. Али ако не би било Саборности, не би остало Цркве и Православља, - колико пута су се чувари(ма) Истине показали појединци, у то време када су виши свештено-началници били - јеретици?! [та већ говорити о светској власти - митрополит Филип и патријарх Никон томе су јарки примери. И они праведници, гладни (и жедни) правде, прослављени у Светима: Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов, Преподобни Максим Исповедник, Преподобни Јосиф Волоцки, па зар све набројати. Али овде тако исто поменути

треба, што, борећи се за чистоту вере, они, Свети Оци, сами су били ревностни испунитељи заповести Божјих. А смирено подчињавање било којој власти лако је томе, кога никако не прелашћује живот по Слову (по Логу и логици Божанској). Јер пут исповедништва, ако и бива које-где посут ружама, али неизменљиво, после: "Осанна...", прозвучиће (чуће се): "Распни, распни Га". Та неугодност и биће повод за самооправдање и прихватање антихриста - знања има, а разум гресима брише се. Кажу, свака власт је од Бога, подчињаваћемо се и антихристу, шта да радиш. А то још и додају - на све је воља Божја. Зато се и говори, да ће усести нечестиви у сваком храму, ни слова о томе, ко је у њему службе вршио раније. Помени пример великог Старца Саровског чудотворца, колико је икона у њега било - једна, (а) књига - десетак, а стекао је велику славу и (то) не од људи, но од Бога. А сада су у свима домовима иконостаси, књиге - пуне полице, па делања разумнога нема! Сви слушају, па мало ко пази (пажљиво слуша), оче. Па, већ, - помислио сам ја, - и у мојој башти је камен, какву радост приноси библиотека у хиљаду ипо томова! Још једанпут теби говорим, (да) не разговори о спасењу, но дејства према спасењу нужни су како сада, тако и тада, мало касније. Време оправдавати се је прошло, ако је када и било. Само спасење, све томе ваља да буде подчињено. Дао је Господ време спокојно и ради придобијања (приналажења) разума, и ради слушања слова Божјега, и, најглавније, ради могућности да се стиче благодат Божја пред страшним годинама. Неки ће искористити то у добро, а неки, за повлађивање својим похотама. Први ће наћи, а други, тако како је и било, расточиће (растуриће). Како је и речено, да у имућнога (при)додаће се, а у неимућнога - одузеће се. Бди! На томе се наша беседа и завршила. Још неколико пута посећивао сам ја Старца. С љубављу је он назидавао (поучавао), много причао о своме детињству, али све је то било већ лично, тј. тицало се посебно мене и моје породице. Општих питања спасења у последње време он се већ није дотицао. + СУСРЕТ Прошло је време, и ми смо се срели. Ја нећу да покушавам да установим хронологију, редослед сусрета - у књизи о пророчанствима (о виђењима) јасно је све речено. Важно је, да је (овај) сусрет био. (И) била је могућност не само спокојно размотрити Старца, његову келију, но и водити без журбе разговор. Очаравајући изглед личности подвижника био је тако велики, да су сумње у корист такве беседе брзо отпале. Према времену сусрета са Старцем у мени се накупило мноштво питања, и сва су она почињала словом (речју): зашто? Улучивши моменат, ја сам исказао њему своје недоумице. Мислим, ако би

тог момента (тада) прозвучао уразумљујући одговор, то не би биле и следеће дуге беседе. Слова Старца су потресла својом простотом и јасношћу: Оче, а зашто су теби нужни одговори? (Хоће ли) одговор на та питања да спасе тебе, или твој одговор на питање Бога о зделаним гресима, оче Александре? Мили мој, одбаци све и престани да се мучиш! Није на добро то. Помени свете подвижнике првих времена хришћанства - они нису хтели ни слушати о козму, а не то, да би се увлачили (заносили) разматрањем рана његових; зато су се и спасли. И питања твоја, већ прости оче, боље је изменити: после слова - зашто, ставити не - то и то лоше происходи, него - зашто ми грешимо? Зашто ми творимо неугодно Богу? Старац се одгурнуо на јастук, очи су биле полузатворене, а дугачки танки прсти равномерно су пребрајали потрвене бројанице. Од постојане употребе оне се показале већ не (као) везане, но избрушене (као изоштрене) од некакве црне кости. + ЗАЛОГ СПАСЕЊА Ја сам хтео тихо да се удаљим, али стара савијена столица је шкрипнула, и Отац Антоније је отворио очи: Бежиш? ^екај, да нисам увредио тебе, оче? Остани, почекај - ти, зна се, ниси много задовољан одговором, а треба се разабрати. Нећу да остаљам тебе у недоумици. ^ини се, све је просто, ти сам мислим, не једанпут си говорио у проповедима о сличноме. Мучно је друго, мучно је прихватити то срцем, душом, мучно је веру своју изразити делима. Ето, седели ми и тегљали "тегљу" (вукли кајише за вучу) логорског живота. Не годину, не две, чак не десет. И знаш, доста много духовенства је преживљавало и мислим, да у многоме благодарећи стицању умиротворености, одрешености од зла које царује около. Казали - зделао (си), и зделао лепо! Казнили - спаси Господе (хвала Богу). Одузели разбојници хлеб - Господ ће прехранити, а вређаче моје, прости, Господе, јер не знају шта творе! И све с молитвом, све од душе. Али, ево пошли су у логоре "градитељи комунизма". Са узмућењем у души они су писали у све органе писма о учињеној у односима њиховој грешки, нешто су говорили о праведности и остало. Ломили се, и (с)ломили се врло брзо. Ето и сада козмос све силе бацио је овога часа на то, да би одвукао човека од главнога - (од) спасења. Најстрашније је, што се за то користе тамним силама и као (бајаги) за добре циљеве и намере. чини се, како би добро било сједињење православних цркава, руских, по суштини. И ту враг не дрема. И увлаче се људи у "борбу за истину"! све, за спасење места већ нема! Све нешто доказују, све казано потврђују цитатима, некаквим сличним случајевима из историје Византије и Русије... А где је спасење? Где борба са својим страстима, са својим грехом?!

Ето некако дојездили ка мени људи, не први пут дојездили, (и) називају себе духовним чедима мојим. Савете слушају, па не услишују, а, значи, и не испуњују. Настојавајући на својим правима духовних чеда, они, - не гледајући на људе, сабране у келији, и на то, што је у мене била удовица, с којом смо се ми молили и плакали за њеним заблуделим сином, - ушли су к мени. Да је слушати - исповеднике вере, штит и мач Цркве војинствујуће. Али све то - у страсти, ван себе, у неком иступљењу. Саслушао сам их, распоредио по столицама и стао сам да примам браћу моју смирену, од живота и козма унижену. Молили смо се и плакали с њима. Ја грешни нисам давао савете, старао сам се, да би човек сам услишао глас Господа својега; (и) приклонио врат на испуњење свете Његове воље. Тако је прошло неколико часова. Недоумица се променила у мојим "чедима" на размишљање. Потом на молитву, а тамо су и сузе потекле. На крају крајева - стали су да просе опроштај и да благодаре за поуку! А поука то каква је - мир вам, - како је рекао Спаситељ! Мир у души, као залог њеног спасења. (Ако) мира нема - нема ни спасења. А мир - то је стремљење ка спасењу, одрешење (ослобођење) од свега тога, што се не односи на спасење. Ето твоји "зашто". Да, то суштинује (постоји, бива), да, то веома и веома смућује. Али ти не размишљаш по цео дан над тим, зашто на небу тучи (мршти се, облачи) и не светли сунце? Тако, оче? Да, хладно време у лето - то није својствено. Али да походи у јесен - а то је већ природно. Коме ће доћи у главу да грди (и псује) новембар за хладноћу и влажност? Мили мој човече, оче Александре, па зар ми можемо знати - шта је сада на духовном двору, то ли новембар, то ли децембар? Треба знати само то, да ће бити још хладније, биће још већа наравствена студен, биће... А то, што сада происходи - прихватај за топли дан, за сијање сунашца. А на питања твоја одговор ћеш добити, само они, ти одговори, биће теби већ непотребни... (Да ли) због силе свога карактера, или осетљивога (карактера), ја се нисам смирио и опет сам питао Старца: Али, Оче Антоније, како да будем, како да поступам ја, свештеник? Одговор је био на први поглед прост, но ја размишљам над њим и по овом времену: А не поступај се, батјушка (не одустај, батјушка)! Ти си говорио у Верходонском, мени су казивали, да је Бог и у граду, и у пустињи Један и Тај исти. Ако хоће - даће, ако неће - неће! Не поступај се (не одустај), ето теби и одговора. Нема у природи, створеној Господом, примера, када би могуће било сударити се са нечистотом и не понети на себи отисак (печат) те прљавштине. Говорио мени један учени човек, да када излазе људи из xунгле, они носе на себи запах трулежи. Било какву обућу ти обуо, али, пролазећи по скотском двору (тору), и сам ћеш се испрљати, и запах ружан добићеш. Клони се греховног ђубра, оче!

Ето сада говоре - све је створено од Господа. Да, само продукти труљења нису створени, но се јављају (као) резултат грехопада - смрт једемо, смрћу и скончавамо. А продукти тога (са)додира са смрћу - (то је) живот, само не за нас, но за растиње (за биљке). Господ чак то обраћа на наше добро. А нама о смрти напомиње само запах животињског измета. Остави ти своје "зашто", оче, ти знаш, макар по чувењу, оца Алексеја. Праведник! Молитвеник, исповедник, постник, пун љубави... Какав је (то) био човек! Ја сам се с њим у логору упознао, ма какво тамо упознао - сложили се ми, као два дела једне разбијене ствари. Потомствени свештеник, по потомству (по наслеђу)! Негде до 13-ог века он је све предке своје знао, сви су носили крст Христов. Наградни напрсни крст примио је он из руке самога императора-мученика. Мученик-јунак Христов и руку батјушке је целивао - љубио је цар Николај благослов да узима у простога, не престоног духовенства. А тај млад још, па се смирио, но, на колена пред императора! А можда је душа осетила, да се напоредо са мучеником налази. Тако ето, дошао је Алексеј из логора. ^ини се све - и осуђивање скинули, и времена полакша, макар некако људи стали да живе, а не да се боре. Али не - не примају њега на епархију. Мој (владика) одмах је рекао: не примам (те), своје проблеме (имам) довољно, - (али по) правди, дао је новац на прво време. А други ходе круговима: ни да, ни не. И ето један архијереј стао је с њим да разговара. Дуго су они седели, два часа, ако не и више. Ја сам чекао Алексеја у пријемној (соби), а пријемна - коридор, ни табурета, ни клупице, (а) ноге у мене слабе, изнурен сам био потпуно. На знам о чему је већ ишао у њих разговор, али изишао је он - како се говори, никакав. Као крв, слично, био је црвен. Ја Алексеја таквога нисам видео, чак ни у логору. [та је било, - питам, - шта си се ти растројио? А он и одговара, (а) боље већ да је ћутао, старно, до овог времена његова слова (речи) пробадају мозак: Ја њему говорим, простите, каже, великодушно владико, а Страшнога Суда не бојите се? А он мени: То ли буде, то ле не, а поживети и овде хоће се (жели се)! Али ја, оче, после тога, кроз пола часа, час, кад је отишао отац Алексеј, као и раније пребирао сам своје бројанице у рукама. Мислим, да је молитва била у том броју (исто тако), и за архијереја који је сумњао (у Страшни Суд). Алексеј више на ту тему није се враћао, а ја - нисам питао. Сви заједно, бивши логораши, ми смо помагали њему, како је ко могао. Негде средином шездесетих (година) он се ипак сместио у епархији. Мада и ту је њему дошло на парохији да претрпи невоље, да ти и сам то знаш. И ипак батјушка је служио без икаквог "зашто". Није наше то дело - испитивати "зашто". Ако би коњ, во, а сада - кола, питовали "зашто", сумњиво да би се нешто с места покренули. (А) човек је

бого-образан, није машина и није животиња. Али ово "зашто" и њега може да низведе до ада! Старац се молио, а ја сам ћутао. А шта је могуће било рећи - чак да би се просто "преварило" услишано неопходно је било времена. + ИСТИНА И ^ОВЕ^ЈА МУДРОВАЊА Расуђивање се отегло. Старац, затворивши очи, шапутао је молитве, пребирајући бројанице. Ја сам већ био готов да се удаљим, али по опиту сам знао, да Отац Антоније никако не дрема, но просто мени даје време за размишљање и моли се, моли се и о мојем уразумљењу. Видиш ли, драги оче Александре, - не отварајући очи, продужио је Отац Антоније, - најмучније за човека - то је прихватање истине. ^овеку је простије да прихвати некакву тачку гледања, или просто да разматра њу, да говори (о њој), али само, ако је у њој заложен елеменат чевечје заблуде. К мени ту доста често долазе и уметници, и научници. Покушавам да говорим о Јеванђељу, али они у почетку преводе разговор на сравњења (упоређења) са проналасцима људи - (са) кораном, будистичким писанијама, и само тада разговор почиње, изгледа као о Јеванђељу. У почетку је жеља да се низведе Истина до човечјих мудровања, а потом - разговор. И то је (не) појмљиво - како је могуће разматрати Истину?! Истина захтева, или призива на поступке одговарајуће са Собом, одговарајуће Себи. А ево ту изничу све основне муке за нас. Поговорити (о Истини) то ми можемо, а ето испунити - с тим је већ сложеније. Ето и измишљају се теорије о томе, да су све религије, философска течења (струје), то је као луг са разним цветовима. Све треба да суштињују (постоје), све украшавају живот, без тога многообразија козмос осиромашује. Лукав пример, и противречити одмах нешто мучно је. Али можда ти цветови нису пример оваплоћења човечјих сујетних мудровања, можда је то пример праведника који су просијали у светој Истини подвизавајући се; како мислиш? Тада схватљиво постаје и друго - зашто при уништењу цветова и трава, луг одмах зараста коровом. И не зељем каквим било, но све отровним трњем! Ревност, од тебе исказивана, нужна је само у делу спасења; свога, ако реч водимо о мирјанима, и пастве, ако говоримо о пастиру. Ја тебе схватам, уви, све није тако, како би нам се хтело. Али приђи са друге стране - ето Старозаветна Црква. ^ини се, и дух Истине у последње време тамо је одсутан био, због чега стоје једино само учења садукејска?! Али не! За Христа све је могуће и Он оживотворава мртво. Али не примивши Њега, оживели мртвак опет је починуо... Уосталом... - Старац се некако одједном стресао, - јудаизам је починуо само духовно, но тако (у ствари) није починуо, он се преродио једва ли не у сатанизам! Велика беда православнима биће од њега. И од њега и од муслиманства. То су као две ноге

долазећег антихриста, сада они изгледа, као и споре се, временом чак (и) тучу се. Али када младенац учи да хода - тако исто нога за ногу заплиће се, мада овај страшни демон већ није дете. Ето његове ноге - јудаизам и муслиманство на очи целога козма противрече друг другу, али то они само нас уводе у заблуду. И ти види, оче, како лукаво враг дејствује - јудаизам приповеда слободу, пуну слободу од заповести Божјих, по правди, не за саме јудео-јевреје, но за нас све, гоје, који потичемо од језичника. А муслиманство - обратно, чини се - строгости, закони, и о моралу нешто тамо говоре... Али чекају они једнога и истога, и са доласком антихристовим брзо ће се међусобно договорити. Да, тешко ће бити вама, а ја нећу доживети... Деце (ми) је жао... Они, рођени у похоти, без благослова и уцрквењења, (они су) у суштини - кајинити! Колико њих ће поћи на задовољавање ниских прохтева помоћника антихристових! У почетку они ће користити ради утехе своје њихова тела, али доћи ће дело и до јела од њих. Уосталом, и сада крштени младенци православни кољу се ради језивих обреда. + КАКО СЕ СПАСАВАТИ Антихрист и слуге његове биће сабирни у свим својим неваљалим делима. Нема таквог греха на земљи, осим Богоубијства, који они не би поновили - све ће бити! У том броју - и (по)једење себи подобних (себи сличних људи). Све ће бити, све. Мучније је рећи чега неће бити, каква само гадост неће од њих да се производи (да се чини). [та да радиш - диханије ада... Сви греховни поступци, творени од заблуделих људи током седам хиљада година, сви ће бити поновљени (поново произведени) за три ипо године управе антихриста. Сви! И то ће се делати не само зато, што син греха јесте оваплоћени грех, но и да би увукли све, у којима макар некаква у души црвоточина има. Има то, за шта се макар некако могуће закачити, и закачиће се, да би увукли у вир ада. Само тај, ко је сада у пустињи, он ће и моћи да се спаси. Па ти не гледај тако зачуђено, оче! - Старац је приотворио очи, - Реч није о песку, него о пустињи! А пустиња она за свакога може бити у разном месту. Али за све она је у стању душе... Сећаш се онога монаха, који се вређао и жалио на братију, улазио у гњев и остављао редовни манастир? Али, чак нашавши пуно отшелништво, он није престао да се гњеви, сада већ на ствари. Зато ја и говорим, да наћи пустињу могуће је и у шуми, и у великом граду, а могуће је не имати њу ни у садашњој пустињи. Али без налажења пустиње - нећеш се спасити! Мада је и појмљиво, да се вратио наш монах, не у град, но у манастир. Град - није боље место за спасење чак (и) за мирјанина, а већ за монаха тим пре. А велики град и за живот не ваља - квари (раструљује), јер је пун саблазни, нечистота - и духовних и телесних. Где је гордиња одгајила дрску мисао да се изгради кула

до неба? У највећем граду тога времена, Вавилону. Где је кварење дошло до таквог безумља, да је препунило чашу трпљења Господа? У два велика града, Содом и Гомор. Зато се треба одрешити од спољашњег козма (од спољашњег света). И овде дело није у томе, наравно, да не би видели ближње, затворити очи на скорбе и беде ближњих наших. Не, нужно је не видети туђи грех. То ће дозволити да се не упада у осуђивање, високоумље о својим поступцима, гордињу. Осим тога, и самоме (човеку) боље ће бити да се сачува од пада. И друго, одбацати прилоге вражје, стремити да се не обраћа на њих пажња. То је још мучније, али само испуњавање свега тога и удаљиће нас у пустињу. (У) пустињу - као место, где нема ничега што привлачи поглед, нема гледаног саблазна за чула човечја. Осим мисли. Их-то, као разигране и луде коње, и треба обуздавати. Уви, оче, сам знаш, нема сада Тиве, нема Синаја из времена Лествичника, нема и Нитрије. У Нитрији, по разним оценама, било је до 300 хиљада подвижника. Нема и пустиње, као места особите самоће, сједињења молитвеног са Богом. Зато ћеш пустињу наћи само у души, и само у њеној одрешености од козмичких саблазни, од козмичког расејања - (од) обраћања пажње на туђи грех. Зна се, када човек пази на туђи грех, овако или онако, али он понавља тај грех, нека (и) само мислено, али понавља. И тако то учињено рађа се поново и, може бит, чак у већем лудилу страсти. "Не судите, да суђени не будете", - не треба схватати само као ограничење на злоречије. Никако. Висота Јеванђелских слова губи се негде у Небесима, као нешто недоступно за пуно разумевање (од) оскверњеног грехом човечјег разума. Призив ка отказу виђења туђих грехова, то је и отачки савет - не ићи стопама грешника. Разматрајући туђи пад, ми сами падамо, јер окушамо грех нашег познаника, кад представљамо грехопад, поново га рађамо у мислима својим. У томе је и сила бесовске кинематографије. Како оцењују величину талента режисера тога ишчадија ада - по произведеном утиску на оне који желе да се оскверне потребљивањем продукта глуме: да примора њих да се смеју или плачу - лепо. (Да) почну да ридају или да се кикоћу - још боље. А зна се, то није ништа друго, него способност (моћ) примамити гледаоца у други живот, где на првом месту заседа (царује) грех! Ето теби и пустиње. Сто година проведи у песку, а пустињу можеш и да не нађеш. И у престоници, ако хоћеш, можеш њу стећи, мада ће пут и бити више трновит. А призив бежати у пустињу ради спасења у последња времена тако и следује појмити, чак не као бекство, но удаљавање од свега тога, што предлаже нама ради саблазна козмос, у том броју, и пре свега, од открића свемогућих туђих грехова. Ја свесно не говорим, оче Александре, - (од) познања (туђих

грехова). Не! Да би се заразио прехладом, никако није обавезно - пити чај са болесником из једне чаше, - довољно је погоровити с њим на блиском растојању. Тако је и са грехом, човек може и да не учествује у оргијама грешника, али само слушање о грехопадима, подробности у вршењу греха, већ заводи човека по путу нечестивих. И чак ако не изазове жељу да се понови, то само памћење греха оскверњиваће и разлагаће душу људи. Помени праматер, змија је њу управо словом (речју) саблазнила на грех. А ради исповедања у последња времена већ времена неће бити. Ту је: да - да, не - не! Уви, то није хиљаду година назад, када је могуће било пола живота грешити, а осталу половину - кајати се. Зато у последња времена, где је само могуће, водиће се разговор о туђим гресима, окушаће се подробности грехопада. У осталом, већ чак не грехопада, јер то и падом неће се сматрати, но само једном од форми пројављивања слободе. Неко ће забрањивати блуд, содомију, прождрљивост, неко ће све то изругивати, видљиво изобличавати. Али суштина није у томе, циљ свега тога адског театра је - приморати људе да разматрају грех, притом, саме најниже форме његове, ето шта је важно за саблазнитеље. Они ће стремити да проведу људе кроз прљавштину и гадост, нека и туђега, али греха. Већ и сада то је, но даље биће горе. А имајући у дому та два саблазнитеља - радио и телевизор, просто не (можеш) да се сакријеш од предлаганих духовних нечистота. Тако је праматер наша Ева у почетку просто разматрала запрећење према јелу плодова и саблазнила се њиховим видом (изгледом). А потом је стала да тражи оправдање за спровођење греха у живот (за остваривање, за претварање греха у живот) и расуђивала је овако: Дај да пробам ја ове плодове, а и говори змија, да ће бити само боље! И Адам, видећи, да је жена жива (после узимања плода), такође се саблазнио на преслушање (преступање) воље Божје. [та је из тога изашло, сви ми знамо, али у поступцима својим мало чиме се разликујемо од прародитеља. Ето и мисли човек: Сви говоре, да је то лепо, а ја још ове поступке нисамо познао. Треба пробати, или макар погледати на друге! Да и укључио је телевизор, а тамо до оваплоћења греха делом већа (као) руком подати (до остваривања греха дејством већ је близу). Пазити треба на Јеванђеље и на истинитог тумача његовог, на преноситеља духа јеванђелског у козмос - на Свету Православну Цркву. Православље је - идеално, јер то је Истина, то знање, дано људима Богом о Себи. Православље не може да носи на себи урођене мрље језичества (својствене за многобожце), човечја мудровања, зато што то већ неће бити Православље, но противљење њему - протестанство. Qуди, који називају себе православнима, могу имати и имају мноштво урођених (наследних), преданих од давних предака, мрља језичества

(многобожства). Али управо ти људи и састављају сву пуноћу црквену; зато враг и стреми да здела у њиховим душама још већи број мрља од грехова, да би опорочио светост Православља, Богознања, Богопознања. Излажући на показ сагрешења православних - да саблажњавају тиме маловерне и просто људе, који не стоје у истини. Само пустиња. Само она може постати поуздано уточиште за смућену душу човека крајњег времена. Ето ти, оче, причао си о бездомнима (безкућницима) у својој парохији. А воде они православни образ живота - исповедали се, причешћивали се - ето теби и спасење у најстрашнија времена! Могуће ли је преживети? - могуће! ^ак не схватајући то, људи су одбацили блага те бесовске "цивилизације" (ево већ не волим то слово). За њих нема сумње, која се изражава у "зашто", они прихватају све тако, како оно јесте: киша - то је киша, а не лоше време. Мраз - значи мраз: топлије се одени и не хули Бога незадовољством за послану студен. Зато и Отац наш Небески њих храни и одева, греје и мази (милује) - по простоти њиховој, природности. А ми постојано измишљамо за себе масу питања, на која или уопште нема одговора, или одговор на њих за нас није користан, није спаситељан. Ум не треба да одвлачи, да смета сједињењу душе са Богом, ништа не треба нас да извлачи из пустиње. Ја нисам случајно рекао теби - извлачити. Одвлачити - то је једно, (а) извлачити - сасвим друго. Одвлачити могуће од некога, нека чак (и) доброг дела, али нечега (при)времено творенога, рецимо, од молитве. Ја ево видим по твојим бројаницама, само немој да се вређаш, драги оче Александре, да често тебе газдињска дела на друго нешто одвлаче од молитве, а? Ја већ нисам хтео ни упоређивати бројанице Оца Антонија и своје - његове су буквално коштане од постојаног пребирања и молитве, а у мене на рукама нове, не тако давно купљене у Тројици. Биле су домаће, свакодневне, тако рећи, али јездећи некуда, увек сам се старао да узмем нове. Старац, вероватно, схватио је те аргументе, којима сам се ја руководио, узимајући у руке бројанице не свакодневне. А знаш, у првом (светском) рату фронтовски официри, чак из знатних високопостављених породица, нису јако љубили, да би посилни и обућу посебно чистили, да би се разликовали од позадинских кицоша (штиглица). Али чак чисте фронтовске нису мењали на друге, на којима није било толико набоја, натрвености од узенгија, уопште, свега тога, што је издвајало истинитог војника од прерушеног у војника. Бројанице - нису обућа, и подвижнику да се горди њима не следује, ни новима, ни потрвенима. Али последње, намољене (којима си се молио), оне обавезују и призивају на молитву. То је неки мостић између простог приношења молитве, од кога је могуће

одвући, ка постојаном молитвеном стању, непрекраћеној (непрестаној) беседи с Богом. Али колико пре извући - то је већ дејство против саме основе живота. Већ од стања молитвености одвући није могуће, могуће је само "извући", извући из живота, да би преместили у смрт. Оче Антоније, али ако је говорити о извлачењу из живота према смрти, зашто, како све ви говорили, биће то извлачење и буквално, тј. извлачење из земаљског живота. Управо, уништавање овог земаљског живота, - питао сам ја. А ти се врати на почетак, не полази с краја. [та је рекао Господ Адаму у одговор на свршено противљење установљеном поредку: Проклета земља за тебе; са скорбом у срцу хранићеш се од ње у све дане живота твојега. Трње и коров (чичак) произрастаће она теби (Битије 3;17-18). Земља се кажњава за грех заједно са Адамом, са тим, који је свршио грех. Лишава се неке првоприродне благодати обилности плодоношења. На први поглед - јавна неправедност. А погледај ти, оче, са друге стране. Добри цар управља страном, и држава његова је благополучна, благословена. Долази нечестивац (цар) - (и) цео народ страда. ^овек је - венац целе творевине. Ето од његове похоте и рађа се грех, а грехом - смрт. И смрт та улази не само у све људе, но и у сав живот. У свима је грех и његова сапутница - смрт. Притом запази, да Апостоли не говоре о томе, као о нечем прошлом, не! Праведни Јаков је казао нама ово, не остављајући никакве сумње: Зделани грех рађа смрт (Јак1;15). Није родио, него рађа! Апостол Павле, велики просветитељ језíка, говори не много у другој боји: Плата за грех је смрт... али види, смисао је тај исти. Даље Апостол продужава: А дар Божји је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем (Рим6;23). Али дар тај, живот, показује се нама и не нужан (непотребан). За један грех већ је била проклета земља, лишила се дара да роди само живот. Господ назива њу после пада прародитеља - прахом, земљу, која је била прекрасна после стварања, и Сам је Творац рекао: Лепо (лепа је). Греси житеља два града били су узрок тога, да се замља, на којој су они стајали, обрати у мртво море - мртво! Вода, у којој нема живота! Толико је било греха, да је то изазвало апсолутну смрт. Неки "паломници" (ходочасници) наши у Израиљ (они, зна се, у Израиљ језде, а не на Свету Земљу, зато јудеји те туре организују с великом вољом) сви благослов узимају да се купају у Мртвом мору и да се подлече блатом. Лече последице личних грехова - болести, оваплоћеним у блато и мртву воду грехом старозаветних нечестиваца! А ти, мили човече, мислиш да је данас греха мање?! Ма више него раније десет пута, сто пута више те ђаволштине. Управо ђаволштине, јер, словима Апостола: Ко дела грех, тај је од ђавола.

А значи и више на земљи смрти. Више смрти, ја бих рекао - непоправљиве. Смрти безизлазне, јер и нема времена за покајање душа, палих у ад (за преклињање у молитви ради спасења). Зато ће и са земљом происходити јављања непоправљивих трагедија. Сав живот последњег времена - то је једна потпуна беда и бол. И овде није толико важно, ко је управо крив у овој или оној (беди и болу), никако. Сам греховни живот - већ је катастрофа. [то је више "цивилизовано" место живљења људи, то ће више произаћи ужаса од техничких и природних апокалиптичких невоља. Видео сам ја савремени Содом - Њу-Јорк у огњу, пећ адска, развалине и небројене жртве. Али јесу ли (то) жртве?! @ртва је увек чиста, а тамо (пропалице) мноштво оскверњених, који нису сачували своју чистоту, који су одбацили Истину и убацили себе у пучину човечјих, рачунај, бесовских сујетним мудровања. Они, који су покушавали да сазидају ново подобије Вавилонске куле, такво цветајуће господарство без Бога, ван Његовог закона, и биће прве жртве тога (господарства). жртве својих управитеља, према томе. У својству једног од ступњева ка козмичком господарству власти принеће на олтар Ваалов животе својих сународника. Те власти, које се састоје од људи, који исповедају изрођени у сатанизам јудаизам, у очекивању лажног месије, антихриста, поћи ће на све, даби изазвали ратове и трагедије козмичког значаја (светског значаја). Али огањ и рушења од њега још нису крај, но само почетак. Јер првоначални огањ и рушење вавилонских кула новог времена експлозијом - дело руку људских, мада и по допуштењу Божјем. То је злочин, као посебно тежак грех, изазваће и природне невоље. Експлозија ће у мору да произведе огромни талас, који ће преплавити новозаветни Содом. А Гомора ће већ ускоро да се подвргне рушењима од страшних морских бура, од воде. ^екајте, Оче Антоније, ви говорите о погибији од воде, а како обећање Бога да не шаље нови потоп?! - прекидам ја Старца. А по чему је ту потоп? - зачуђено противречи он, - душо моја, зар није било могућности у старозаветних праведника да се спасу? Било је! ^ак је градитељима ковчега Ноје предлагао уместо плате да уђу са њим ка спасењу. Нису хтели, одбацили су. Али сада и није потоп главно. [та вуче људе у та ишчадија ада - (у) савремене градове? Неумереност. А осим неумерености још (и) то, на шта је упозоравао и Спаситељ, и Апостоли - страст расејаности. Зар сам ја рекао слово о могућем потопу? Неће бити опште поплаве. Пре свега да кажем, вода није главно. А главно је у томе, да ће грех разрушити земљу и све стихије њене даће људима да осете ужас одступања благослова Божјег. Али расејаност, изгледа, ипак је главно. Све је сада у овом козму настројено против упозорења Спаситеља: Бдите! Ми не пазимо ни на слова Писма, ни на Свето-отачке савете. Знаш, оче, мени

доносе људи много књига савремених богослова. Скорије, ауторе, који говоре на православну тему. Казаћу ти као на душу (као на духу) - већи део од њих сагорева се. Просим чеда да прочитају ту или ону, а спасења то у њима нема! Оче Антоније?! - ускликнуо сам, не уздржавши се, са чуђењем ја. Нема, оче, нема! Ово је, драги мој, то, што се на универзитетима називало критиком. [та све не критикују - и протестантизам, и окултизам, и шаманизам и нешто још тешко схватљиво! Нешто неко у иступљењу доказује, нешто проповеда, убеђује, али на колико је то свезано са спасењем?! Није свезано и далеко је од њега. На толико далеко, да је мучно и схватити. А схватити је мучно зато, што сви људи данас, овако или онако, али живе у савременом козму са његовим ђаволским законима. Тачније, по тим законима. + ЗАКОН БО@ЈИ И ЗАКОН ^ОВЕ^ЈИ Причаћу ти један случај, чији сам сведок био. У логору је страдао свештеник, (и) сасвим се претворио у "цркотину". Он је био висок, нескладан, стидљив, слабог здравља. Брзо је дошао јеромонах до тога стања, кад је и ноге вући постало мучно. А норму нико није умањивао, на против, старали су се да натоваре несрећника без мере. Како се за њега нису заузимали, но све без тумачења (без коментара), ни на лаке работе, ни, тим више, у болницу јадника нису преводили. Све су објашњавали тешкоћама изградње социјализма, индустријализације, колективизације... Осим тога, неопходношћу служитељима култа да искупе своју кривицу пред пролетаријатом. Подучени од логорних начелника разбојници, по начелу такође су страшно досађивали свима нама, посебно одузимањем и без тога оскудне хране. Уосталом, и храном је то мучно било назвати. Али батјушка је живео. ^ини се, упркос свим законима природе - он је живео. Мада управо он је и живео по законима природе, али само не у законима земаљског битија смрти. Са пуном вером прихватајући савете тамошњих Стараца, он је чак благосиљао преступнике, који су закидали храну, и они су на закинутом у њега оскудном уделу набирали тежину (вагу)! Скоро свима у логору било је познато, да је боље појести сухарак из руке младога попа с благословом, него сувишни пуни оброк, украдени, или изиграни на картама у некога затвореника. Потом је произашло следеће. Батјушка, једва дошавши до места довлачења дрва, постао је сведок најжешћих мука разбојника од случаја завезаних црева. Јадник се заплео, да ли је закинуо, да ли је украо, но појео је просто незамисливу за логорника количину хране. Страдања су била ужасна, и несрећник је молио стражу да би, макар из самог састрадавања стрељали њега. Разбојници су пришли к батјушки и стали да просе њега за помоћ. Свештеник је узео у руку снег, благословио га, кратко се помолио

и дао болеснику. Онај је прихватио происходеће за подсмевање, али наговори других разбојника узели су своје дело (постигли су своје). Самртник је отворио уста и прогутао грудвицу снега. И, о чуда! Буквално кроз неколико секунди преступнику је постало лакше, и после пола часа разбојник је већ устао на ноге. Ја већ нећу говорити, да после тога разбојници нас нису дирали, чак негде штитили су (нас). Дело није у томе. ^овек је живео по законима Божјим, и, природно, они су тријумфовали над законима козма овога. Оче Антоније, - прекидам Старца, - ја сам већ слушао ту причу, и говорили су, да сте то били ви! А је ли то тако важно?! Qуди о свакоме говоре, и само да има ко да слуша. Каква је разлика у томе, ко је то био, важно је друго - ко живи по законима Божјим, увек побеђује и бесовска подмашивања, и сујетна мудровања човечја. Ето види, сада сви који год хоће траже кривце у невољама свога живота: звездаре, врачаре, чаробњаке. Они су узрок свих беда, они су извор свих проблема људских. И књиге пишу по томе поводу, и лекције држе... При чему на страницама књига, у словима лекција (мени су овде некакве касете смотали) царују две крајности - прва је ова: врачара, као људи који опште са духовима злобе - нема нити може бити; друга : вера у суштиновање врачара и потпуну њихову свемоћ. Али зна се, чак Апостолска Правила говоре о постојању бајача, звездара, одгонитеља облака и предвиђају сурове казне за слично нечестије. А отвори ти Дела (Апостолска), мало (ли) је тамо описаних борби Апостола са слугама духова злобе и победа над њима?! А житија Светих? Али питање - то је у другом, - зар је сметало постојање језическог нечестија установљењу Цркве? Није. И на живот свакога следбеника Христа утицао је степен ревности његове према испуњењу заповеданога (од) Спаситеља, а никако не говорења (наговори, оговарања). Не, оче, у том случају, о коме сам ја теби причао, није важно ко је победио, важно је - како. А победа је могућа само испуњавањем закона Божјег, закона љубави, при потпуном гажењу закона палог човечанства, закона смрти. Један Свети у древости причао је, да је примио крштење после тога, како су у туђем граду њих, војнике - новоратнике, хришћани нахранили, не питајући о вероисповести. А припремати тело и душу к законопослушању да следује постом и молитвом, ко ће се спорити са Спаситељем? Слава Богу, отворено до тога још није дошло - то ће почети мало касније. Пост и молитва - ето најбољих другова на путу спасења, јер пост смирава распаљење плоти, њену жеђ неумерености у похоти, а молитва смирава ту исту плот у жељи расејаности и сједињава је с Богом. Све, што је ван тога - (то су попречне) греде на степеништу у ад. Уосталом, и степениште то није, но јест страшно падање у најкрајњу таму.

Старац, под чијим духовним (руко)водством сам ја био готово десет година, није посустајао да понавља слова једног светог подвижника: Боље је дело без слова, него слова без дела. Помињеш слова псалма: Грешнику рече Бог: зашто ти казујеш оправдања Моја, и прихваташ завет Мој устима твојима; а ти си омрзао детињање (васпитање), и одбацио си слова Моја за леђа (Пс49;16-18). Ако је судити по словима (по речима), наше време је време (све) самих праведника. А ко завршивши само какву било духовну школу, па ће причати то, што би изобличавало њега као грешника? Мирјани се већ споре (такмиче) са духовенством, слова свето-отачка нанизујући, као она веверица гљиве на гранчици. А катастрофе се продужују, и не просто продужују, него се увеличава њихов број страшном брзином. Тако, а где су праведници? Зна се, ми исповедамо неизменљивост Бога и верујемо Светом Писму, у коме је описано, како је Господ (по)миловао градове и народе ради изабраника Својих. Значи, нема тих, ради којих би стало Божјој вољи да заустави рушење, створено гресима слугу ђавола. Сви се боре са било чим, само не са својим грехом и не са својим страстима. Колико је било Апостола и верних ученика - сто, двеста, нека је триста људи. [ачица исповедника у вери и вером Господа Исуса Христа. А обратили су к вери сав козмос. Замисли, оче, жреци бесовски какав су имали огромни опит општења са нечистом силом, и "чудеса" творили, којима су људи веровали. Причали су о прошлом и предсказивали будуће. А против све те нечести иступила је шачица малописмених већином галилејаца. Али иступила је с том вером, при којој и гори нареди - (и) преместиће се! Христос васкресе! То су они носили људима, али и сами, пре свега, живели су сагласно са том Истином. Вера без дела мртва је... Види, Саровски чудотворац, он као да се смеје над неумереношћу козма и делима изобличава њу - козмос стреми к напуњењу стомака јестивима, а он једе траву. У козму (као) срећа јавља се могућност безделија (нерада) - (а) он се труди у зноју лица свога, а плодове труда дарује ближњима. Козмос је занет грабљењем (стицањем земаљских добара), као да се узда у вечно пребивање своје на земљи, а он ставља у келији гроб! Хиљаде и хиљаде научника већ ускоро мудроваће над тиме, како би без Бога па с хлебушком били (са хлебом били). А он показује свима нама безмерну глупост такве вавилонске мисли, - молите се, и све ћете имати, сачувавши верност, чистоту! Мени је било страшно. Он је говорио тако, као да је видео очима и прошло, и будуће. То је било некакво окно (прозор) у човечју душу и у све што твори ад ради погубљења ње. Оспоравати било је просто немогуће - било које против-речење налазило је одговор и (то) одговор Јеванђелски и Свето-отачки. Поражавало је и друго -

све, што је говорио Отац Антоније није било скривено негде далеко у дубинама богословља! Не, све је то било на површини, навођени од њега цитати су читани (и) пречитавани. Уви - нису појмљени (схваћени)! Тачније, тумачење њихово било је искоришћено на потребу својих слабости, да не би рекли - страсти. И у томе је био сав ужас - знао си, веровао, али ниси испуњавао. Мада, каква је то вера - беси верују и макар дрхте, а ми?! + ^АЈЕПИТИЈЕ (пијење чаја) Међутим, у собу је ушла жена и напоменула Оцу Антоније, да је време пити чај, а мени је предложила да им се придружим. Старац је благословио, и ускоро су изнели велики старински руски самовар (чајник). К Самовару су се скупили сви домаћи. Била је неусиљена обстановка (домаћа атмосфера, околност), жене су врвеле поред стола. Када је све било готово, Отац Антоније, уставши поред кревета, прочитао је молитву и благословио. ^ај је он пио већ у кревету, полулежећи. Пре тога њему су принели малу чашицу неке сварене траве. Ухвативши мој, унеколико зачуђени поглед, он је рекао: Травка, оче, то је живот, то је оно, што је Господ дао човеку у здравље, у подрепљење немоћи наше. Нема немоћи телесне, коју не би осилило биље земаљско. А чај ето - (то) је дело спорно. У многим манастирима са строгим уставима запрећивали су њега окушати, тим пре - са шећером! Бдели су Оци. У самога Оца Антонија на тањирићу лежао је мали комадић лупаног шећера. Ја сам у логору заиста заволео чајепитије, - продужио је Старац. Не, не сам чај, - откуда је њега тамо било узети! На празнике нешто слично су давали, па и разбојници на крају неће-неће, па угосте. Али није се ка томе душа отимала, но ка чајепитију, као у нашем родитељском дому. Онда за самоваром цео дом се сабирао - и газдарица (домаћица), и братија Христова најмања. Онда је текла мирна беседа, од које се душа отапа, а у глави се разум прибавља. После чајепитија било је читање Јеванђеља, Страдања Господњих. ^итао је стојећи млади човек, (а) Старац се молио, и само се понекад отимала из његових уста слова: Како је Он страдао! Отац Антоније увек, када се помињало, или је сам помињао име Господње, (увек се) крстио, приподижући се на кревету. А када се слова дотицала, нека (и) само посредно, Страдања Спаситеља, он се крстио три пута, тихо шапутајући или Исусову молитву, или изговарајући: Како је Он страдао! Као правило, из очију његових у то време су капале сузе. После читања опет је потекла лагана беседа. Ја сам се бојао, да у својој старости, Отац Антоније не изгуби нит казивања, али он је продужио као да се и није одвлачио на разговор о нечем другом. Тако ето, душо моја, све се сада налази у канxастим шапама

расејаности. @ивот приватни у великом граду почиње само са мраком, при коме и мало искушење претвара се у страст. Какво већ ту: Бдите! Напротив, сав живот "окултурени" адом усмерен је на то, да би заглушио чак (и) слабе гласове савести, гласове још коначно не погинулих душа. И шта та "култура" носи? Идеје "наравствене слободе" (моралне), у суштини су култови Ваала и Астарте, култови пијанства, разврата, прождрљивости и култови човечјег тела... Нико ништа ново предложити не може - или језическа расејаност и неумереност, или Божанствена бдитељност (будност) и опрезност у потребљивању (у потрошњи). + @ИВОТ, ОСНОВАН НА ПОТРЕБQИВАЊУ (на потрошњи) Поменућу, у године тоталног искорењивања религије, за време Хрушчева, нас су сабрали на "испирање мозгова" у срески извршни одбор. Састав "позваних" био је веома карактеристичан - духовенство, при чему, у основи сеоско. Вероватно, по мишљењу организатора, оно је највише имало потребе у сличном просвећењу. Били су такође срески лектори по атеизму и, природно, партијци разних организација. Лектор са веома озбиљним скупом звања, при регалијама, из Москве, држао је лекцију на своје-изабрану тему (на особиту тему). Имена нећу помињати, но суштина је оваква: сви уздаси попова на опасност духовног растројења младежи - (то) је бесмислица (глупост), то је само способност (моћ) да се опију народне масе и да се оне искористе у корист својих интереса. Али поражавајућа је била, чак не толико тема те лекције, колико су зачуђујући били докази, привођени званичним престоничким брбљањем. Они су се сводили на цитате из писаних извора древних цивилизација - и вавилонских, египатских и осталих. Оригиналност цитираних сведочанстава сумње није изазивала, и положај аутора, и својство материјала, позивања на солидне истраживаче древности... Суштина свега реченога сводила се на једно - сви древни аутори туговали су на развраћење младежи. А ево извод московског госта од привођенога био је неочекиван, - ако су увек сви туговали на развраћење нарави (карактера, морала), а ми, људи, живимо, значи, и наравствени (морални) закони јављају се измишљотином. Увек је било лоше, али оно не може да влада над животом. Мени је било да седим и да се молим, а ја, грешни, нисам издржао, подигао сам руку ради питања. Говорим: Тако реч та иде о народима изумрлим, после њих и земље није остало, само једна пустиња! Ето вам и резултата растројења (развраћења).- шта се ту подигло! Већ није рад био и реченоме, умало (ме) под беле руке нису извели. Отац Антоније се осмехнуо, погрузивши се у старе успомене. А ја сам мотрио на умиротворено лице стољетног старца и нисам га могао представити на том заседању парт- срез- и осталих истих. Па

још да је приредио такав скандал на лекцији (предавању) сличног "високог" нивоа. ^овек, не упознат са условима суштиновања Цркве, духовенства у том периоду, не може ни представити себи сву мужевност бившег логораша, нека и са скинутом осудом, који се осмелио на сличан одговор! Зна се, то је било време тоталних подписа на "лојалност" властима, (и) проповеди су (за)раније свештеницима даване у писменом виду од благочиних и контролисане су од опуномоћених (власти). Но, а батјушка! А ти се не чуди, оче, - схвативши моју мисао, продужио је Старац, - није ваљало ћутати. Тада је већ пошло то покретање покорности властима у свему - и у духовном, и у светском. Слова Спаситеља: Цару царево, а Богу Божје, изврнута су потпуно, учинивши: Цару све. Само да (нас) не би дирали, да би парохију градску благословили. Са бивших пољских, сада совјетских, окатоличених земаља, поворке се протегле тражитеља чина свештеника. Оземљујуће (покварујуће) дејство католичког духа обредности, језуитског лукавства и лажи већ је почело да разлаже Цркву, Која само што је изашла из периода правог мучеништва и исповедништва. И нужно је било подржати верне, дати им тачку ослонца. Нека се утврди један, два - али православних, не тронутих духом трулежи, и то је срећа, и то је могућност извести на пут спасења некога од мирјана. Отац Антоније је заћутао. Ја сам пазио на његово ћутање. Хтело се слушати и слушати слова Старца, схватити његове мисли, схватити све тако, како је он схватао. Наравно, то је била жеља неиспунљива, али, чак знајући то, није пропадала жеља нахранити се плодовима духовних трудова његових. Када је он ћутао, у мени је био осећај сродан осећају човека, кога мучи жеђ, који седи поред извора чисте воде и нема могућности да задовољи своју жеђ. До овог времена не могу да се избавим од гриже савести: могао сам питати, могао сам знати више, али нисам учинио то. ^овеку је, вероватно, својствен тај осећај привидне вечности, неизменљивости. Остављајући "за потом" дело спасења, ми остављамо "за сутра" и могућност општења са људима, не мислећи о времености земаљског битија (постојања). И тада, налазећи се поред Старца, није долазила чак (ни) на ум могућност губитка тога извора живе воде. Тако је, вероватно, мислио и Адам у рају. Губитак је могуће осетити само после свршеног факта (дела). Какав младенац моће да појми губитак родитеља?! То је немогуће, то је више сила човечјих. @ално је, да не би исказао жалост. @алост од нашег немања жеље да прихватимо Божанско, које се налази ван зоне човечјег разума. + О ПРО[ЛОМ И БУДУ]ЕМ Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, биће у томе, што ће свако појмити неповратност прошлих времена спокојства.

Немогућност враћања у дане стицања благодати, окрепљења даровима Божанског длана. Како је Христос одговорио на преплашеност ученика о немогућности за људе да се спасу? -[то је човеку немогуће, то је могуће Богу. Само окрепљујућом благодаћу Његовом (да) осуштинимо за нас пресек ужасне пропасти, која води у ад. Пропасти између ада и раја. И веруј, пропаст та далеко није никакво човечје сујетно мудровање, није некаква језическа алегорија, као у митовима, не. Суштинује она, та пропаст. Сећаш се старе бајке, како се вратио на распуст дома син-бурсак (богослов и) стао да доказује родитељима, да се у пећи пеку, не две кокошке, како је било на самом делу, него три? Отац је у тој причи поступио тако умно: предложио је паметњаковићу сину да поједе трећу, а себи и матери оставио је садашње кокошке (две, које се пекле). Ето тако и људи, одметнувши се од Творца, у пуном уздању у свој пуни гордиње разум добиће трећу кокошку. Апостол је учио: Имајући храну и одећу, будимо задовољни тиме (1Тим6;8). Тако је и било, док (нису) у безумном поуздању у свој ум људи заборавили, да су и њега добили од Бога, само је отрован он сада противљењем Творцу. ([то) даље - (то) више, грехо-вођењем одбацује се Свемогућност Бога, а тамо - и само Његово суштиновање. И пошао је к небу, не тамјан молитава и добрих дела, но страшни дим плодова руку човечјих. И све мало, мало... шта тамо одећа и јело - дворце, кола, авионе дај! Па и одећа са јелом сасвим није оно, о чему је говорио Апостол. ^ак за један грех добивши проклетство, земља неће моћи већ да држи човечанство, увезано у страшним сенкама греха. (У) страшним, гнусним, лепљивим и невероватно крепким мрежама. Отрована и изнемогла, неће моћи она да одржава живот свега живога, што се храни од плодова њених. Седам ипо хиљада година она је товила и хранила сваку твар. Сада глад, пре свега, глад ће жњети плодове тога свеопштег безумља грехопада. Неумереност у жељама потребљивања већ је постављена у главу угла тога сумасшествија (лудила). ^им горе, тим боље. А земља ће стењати, уви, и стењања ова остаће не услишана. Сваки крупни град - (то) је ругање над природом и он ће постати извор беде за људе. У почетку извор несрећа, а потом општи гроб за житеље у њему. Како неће да истражују научници земљишта (основе), какве неће да праве закључке, какве неће да измишљају домове (зграде) - а градови ће пропадати у преисподњу, повлачећи са собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... то ће бити неизразиво ужасно. (Свети) Василије Велики славио је Бога за то, што неће доживети до тих дана. Велики у Светим Оцима Василије! И људи ће слушати, па неће услишати, неће хтети да одговоре на призив Творца ка спасењу. Француска, та колевка распутства и блуда, бого-противљења, искусиће на себи све ужасе одступања од Бога.

Морске буре и земљотреси, бродоломи, који ће носити смрт свему живоме и на обали, и на копну, ето шта чека родину револуције (земљу где је рођена револуција). Тај, ко се надао у спокојном, ситом и напредном сада господарству да нађе одмор од живота у својој држави, (рас)трзаној свима силама зла, дубоко ће се преварити. Превоз (прелазак) на све те паше торжествујећег сатанизма (јесте) у суштини добровољно укрцавање у воз у супротном правцу. И вагони тога воза, тако су лепи и примамљиви на први поглед, чак нису затвор. Затвор и логор - (то) је насиље над човеком. Воз савремене "цивилизације" - то је добровољно предавање себе ђаволу. Он, зна се, машта о добровољности следовања његовим призивима, нека чак (и) умишљеној (добровољности). Предавање своје душе на вечно мучење, добровољно одрицање од жеље Богоуподобљења, Богоопштења, то чак није ужасно, (но) горе (него ужасно). Узми Адама, први је згрешио, и први је и добио сасвим не то, на шта је рачунао: тражио је у свршавању греха савршенство, а нашао је смрт. Прародитељи су се лишили не само рајског Богоопштења, но и земљу су добили већ далеко не ту, какву су они знали до тада. Она је постала сада под утицајем духова злобе, а људи су примили на себе страшан јарам робства (рабства) греху. Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвима господарства (држава), која исповедају гордињу и поклоњење мамону, која граде идоле "слободе", који носе потпуну неумереност у животу плотском и равнодушност према духовном, људи налазе себи властелине - бесове, сваки према својој похоти. Отуда долазе култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи назваће Велзевула богом, почеће да узносе њему похвале и да приносе крваве човечје жртве. Највише ће та епидемија сумасшествија (лудила) да порази разнежену младеж, која не зна за физички труд. Већ покварена, заборавила је (она) раније словенско целомудрије, она је (сада) васпитана на култу поклоњења идолу силе. Зато је преко мере припремљена да прогута адску фалшивку (фалш, обману) о томе, да Православље - то је вера слабих, а сатанизам - силних. И повероваће. Борба са свим тим наравственим кршом (шутом, смећем), сабраним ђаволом од времена свога отпада, на жалост већ не може да донесе видљиве користи човеку у козму, који је примио на рамена своја уместо Крста Христова - јарам сатане. Зато највиша власт и у странама, чини се, хришћанства прекидаће (обустављаће) чак и слабе покушаје противљења бешњењу Америке. Почеће она да бесни, вучена изабраним идолом "слободом", цео козмос увлачећи у тај вртлог смрти, погибије духовне и телесне. Мада ће се интерес према Америци у слуга(ма) таме умањивати са сваким новим покореним народом. чак сада то је већ само батина

ужасна у песници Израиља и новчаник ради козмичког сионизма. Своју улогу привлачења свих страна и народа на ђаволски пут греховног путовања у ад она је испунила. Тога, ко до ових времена није пао на мамац американске демократије "са човечјим лицем" и није примио култ "слободе", чека погибија физичка под ударима те украшене звездама батине. ^ак сада већ једва ли не цео козмос представља собом Нови Вавилон. Да, да, као тада, у древности, (кад) је људе захватила жеља да овладају небесима без благослова Божјег, против воље Његове, тако и сада иде изградња новог козмичког поредка, основаног на противљењу Творцу. Један језик, једна "култура", једна религија, једно кретање стада на духовно и телесно клање... Америка већ почиње да се меша, у сваком случају, да раздражује (љути) зидаре козмичког поредка. И гоја прилично, и чак привидна независност дејства власти њене од садашњег газде, тога синедриона, који је примио на себе и убедио јудеје на главе своје да узму Крв Спаситеља, не уређује оне, чији су претци викали: Распни, распни Га! Престоница "новог козма" неће никако бити Њу-Јорк или Вашингтон, они ће напросто ишчезнути. Центар васељене постаће Јерусалим, то ће бити наредни покушај да се овлада козмом кроз духовно дављеније (притискивање) храма, у чијим зидовима су све, осим јудеја, - гоје, нешто мање цењено, него скот, али боље од дрвета и камена. И покушај тај биће срећан. А у старом "центру" стрељаће, дизаће у ваздух (експлозивом), уопште, наводиће ужас на житеље. Али и то ће бити искоришћено ради убеђивања свих и свега у неопходност пуне контроле над људима. Страшно ће бити слабима, гладно и усамљено биће онима, који нису покушавали у наше године релативног покоја да стекну љубав, ту целокупност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А, зна се, то ће бити само мали одраз, слабо подобије геенског огња и адског хлада! Показаће се они у таквом положају зато, што опет и опет отказали су да иду путем Богоуподобљења, путем следовања Христу даље (од) Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Верујући у битије (биће) Бога, неки се надају на своја добра дела, рачунајући то довољним за спасење, одбацујући примање благодати Божје у Цркви. Тако сектанти бију себе у груди и вичу: Господе, ја у тебе верујем! Они као да успокојавају Творца, Тога, Који је самодовољан, ни у чему нема нужде, тим више у похвали и признању самог суштиновања Његовог, јер Он је и тако - Суштиј (Битни)! И (рас)трзаће хладноћа и глад духовни не само оне који су се видљиво одметнули од прејемствености духовенства (од следовања, наслеђивања), Светих Тајни, благодати, дарованој, понављам, дарованој од Православне Цркве, (коју) само Она може даровати. Хладноћу и глад искусиће и сви они, који, рачунајући

себе за православне, никако неће да прихвате Дух. чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не хране благодаћу. То су сасуди затворени, запушени, колико покушавао да улијеш у њих животну влагу, - они ће остати суви! Јер они су затворени... И таквих је, уви (авај), већина. Тако је привлачно то за човека, с једне стране - следовати призивима ђаволским, ићи по зову развраћене грехом плоти своје, а с друге стране - надати се Божанске плодове да добијеш. Зато и вероватност исповедништва, у последње време увек повезана са мучеништвом, неће просто смућивати, него напросто одгуривати људе од последовања Христу. Стотине хиљада, чини се, православних, верујућих отказаће се од убеђења, од благодати, од Бога. Проверу, оче, како појимаш, силе ада већ су провеле, доделивши свима номер (број). Насилно (ли) је то учињено? Не, просто поставили су услове - или прихваташ и продужујеш да зарађујеш, или одлазиш. Од прећутне сагласности, а то и директног благослова духовенства, сва страна се претворила у логор - само тамо је важно не име, дано при крштењу, не презиме (фамилија), наслеђено од предака, но додељени номер (број). + О ПРО[ЛОМ И слично томе већ је било, свршило се у (19)17-тој години. И не у окробру, од кога обично воде бројање власти слугу таме, не, него у фебруару седамнаесте. Управо фебруар је био месец предаје и државе, и Православља, и самога себе. О могућности сличнога упозоравао је Русију Свети Јован, Кронштадски чудотворац. Слушали, па не услишали, али и услишавши - нису схватили. А предали су управо сами себе. По неко је потом умео да се попне за Голготу, носећи свети Крст мучеништва, а за већину све се окренуло путем у ад. Колико је међу бољшевицима, просто војника, разбојника стрељача било бивших семинариста (богослова), просто деце духовенства, изданака знаменитих дворских фамилија! А шта је било узети од нас, недоучених из духовних школа, ако, словима врховне црквене власти, у (19)17-ој, при свргнућу монархије Руске, на крају - ипак се свршила "воља Божја"! А потписали су поздравно писмо привременој управи сви - и митрополит Кијевски Владимир, и митрополит Московски Макарије, и архиепископи: Тихон, Михајило, Јоаким, Сергије Финљандски и они с њима. По неко од њих понео је мученички крст, по неко - исповеднички, а по неко... Да! Како се ово страним неће показати, али вести са слободе о положају у Цркви долазиле су до нас (у логору) постојано, само мене је то мало интересовало, као и већину седећег духовенства. Тамо схваташ, да је главно не спољашње, но унутрашње. Једина могућност спасити себе, и тело и душу, то је сједињење с Богом, одрешење од свега козмичкога. А политика, ма светска, ма

повезана са козмом црквена, све то није корисно. Спаси душу, сачувај њу, Крвљу искупљену Јагњетом на Крсту. Па тровала су душу саопштења о свему происходећем, али она су и прихватана као отров за душу. Ко може да смета њој и у тамници да се удостојава светиње и небеске чистоте? Душа било кога може просијати тако, да чистотом својом, светлом богоуподобљења, стеченога Светога Духа, облистава и просвећује нечистоту духовну најокорелијег грешника. Разумом појмити све то, што је происходило, било је просто немогуће. Зна се, нико, осим обновљенаца, није истицао у главу угла нешто јавно противречно Апостолским правилима или Саборним установама. Као, уосталом, и сада. А ако је тако, то изгледа, као и говорити нема се о чему - иде нормалан живот. Већина појима, да у главном то нормалности нема, јер је одсутна љубав и постоји лукавство - доказати је немогуће, па и некоме. Ко је изобличавао упало у аријанство, монофизитство и остале јереси свештеноначалије? Пустињски монаси - отшелници, Старци по нашем. Зато је све било зделано, да би истребили старчество из црквеног живота. И многовековни опит претварања белог духовенства у рабе (у робове) без права гласа такође је дао себе знати: одвикли су да говоре то, у сваком случају, правду. Мучеништво је у то време било обично дело. Страшно је било време - мучеништво је чистило Цркву. Колико свештеника, који су остали живи од комесарских пиштоља у почетку двадесетих, (а) који су рукоположени у двадесете-тридесете, упутили су се по страшном путу на Голготу логора. Који су хтели да издају - већ су издали, они су отишли још са Вечере Спаситеља. Несрећници су писали покајничка писма за часописе и од свега се одрекли. По неко је покушао да спасе живот за рачун обавештавања у НКВД. Али већи део осталога духовенства ипак се одржао. Спасавали су се на разне начине - по неко је лутао по градовима и селима. Обично је то био удео монаха и монахиња из разорених обитељи. Требе они нису испуњавали, појмљиво, нису могли, (и) зато су живели од милостиње и за рачун привремених работа: међутим, просјачење је врло брзо почело да се забрањује. Лепо, ако су били макар даљни сродници, готови да прихвате праведне скитнице у себе. Али решавали су се на сличан поступак појединци - режим свеопште контроле већ је давао себе знати (давао себе на знање, јављао је себе). Свештеници, као правило, преживљавали су тајним службама и требама. Али хватали су их непоштедно, и чланове (параграфе) примењивали најжешће - контрареволуција, бандитизам... А (као) резултат свега тога било је одрешење мирјана од Цркве. И грозне природне измене. То су узајамно-повезане ствари. \аволизам рушилачки по својој суштини, он не може да буде (са)зидатељски. Сазидали су и сачували козмос (мир) људи Божји,

а никако не градитељи комунизма. Била је у мене позната монахиња, најскромније и најсмиреније душе човек. Сељанка из доста стојеће породице - отац је воденицу имао, (а) њу су хтели удати за мужа буквално пред револуцију. Она пешице из средње Русије иде у Кијев, потом у Тројицу. После тога посећује схимника, који је живео у дивљим шумама поред Нилове пустиње. Дошла она тамо заједно са сестром, па благослов праведника био је различит за њих - једној супружништво, а другој - монаштво. И у манастиру то она пробавила само годину-две, али свето обећање сачувала је на сав остали део живота. Родитеље њене у то време већ су уморили организатори колхоза, посадивши њих у једном доњем вешу зими у хладан затвор. @енама су одобрили да обучу одела, (и) оне су остале живе. Мати после смрти супруга није дуго поживела, починула је од жалости. И пошла је јадна монахиња по козму (по свету). Она је работала у сељака, добро су је и у породици, и у манастиру научили работи са ланом, вуном. Већим делом живела је у сестре, чији муж, мада и атеист, али није гонио из уважавања према вери жене, није хулио ни на гледишта монахиње. А она у свим перипетијама живота умела је не само да сачува обећања, дана Богу при постригу, но је била мудра да пронесе кроз све несреће књиге побијених монаха. Ма шта књиге, чак писма са духовним поукама и фотографије мученички починулих стараца биле су у пуној целости. То је било просто страшно листати та писма, то је био глас вапијућег у пустињи! Они су све већ знали, замисли, знали су, видели и звали су ка заблуделим мирјанима, сабраћи: опаметите се! Слушали их, али не услишали, услишали, па не поверовали. Представи, душо моја, како је било њима, који су знали крај тога безумља, да гледају на оно што се вршило! По себи могу рећи, да је мучно било у те године, чини се, благостања (напредка) да прихватим пророчанства о долазећим несрећама. Па и саме несреће, ако је ко и веровао у могућност њихову, прихватане су просто (као) некакве невоље, повремене тешкоће. А несреће су, зна се, већ стојале на прагу, куцале на врата, и узрок њихов је био у развраћењу нарави (карактера, морала), у одступању од Православља. Све је било прожето духом нихилизма, сујетних мудровања човечјих, духом језическе мистике и правога сатанизма. Популарни композитор, неколико песника, и остали људи "стваралаштва" рачунали су себе за антихристе! Они и за срамоту нису сматрали (то) да причају поквареним страстима поклоницима о контактима са бесима, да се усхићују ђаволом, управо његовим противљењем Богу! Било какво непослушање и властима, и Цркви, и чак друштву прихватало се већином као пројављивање посебног дара слободољубља. Слободарство постаје обележје (признак) лепога тона, убицама аплаудирају, а над жртвама се смеју, њих ненавиде.

Али идол (молох) "слободе" и јесте носитељ истинског робства (рабства). Врло брзо и убице, и они, који су подстицали њихова гнусна дела, осете то. По некога стрељају, (а) остављени неко време трудиће се на "изградњи народног газдињства", оваплоћујући у живот те идеје, којима су сами развраћали Руску државу. Јудеји са руским презименима убациће страну у такву катастрофу, којој сродна биће само апокалипса. И многи ће мислити, да је то већ крај, али то ће бити проба краја времена, само проба. Мада веома промишљена и спроведена јавно у сагласности са строгим планом. Када се он родио, тај план - сада неће рећи нико, али мислим, да су се основни правци дејства на уништењу Русије појавили одмах после разорења кнезом Свјатославом хазарског каганата, којим су управљали јудеји, који су обратили и хазар у јудаизам. Кост у грлу тада је постао њима ратоборни русић, који је умео да поруши њихову вековну трговину - Велики свилени пут. Убили су кнеза. Избрисали су план свој после заузимања Крима равноапостолним Владимиром, који је желео крштење и жељан био казне богоубицама, - полуострво су јудеји такође потпуно држали у својим рукама. Много, много пута покушавали су потомци оних који су викали у страшној ноћи: Крв Његова на нас и на децу нашу, да напакосте Светој Русији. Колико стоји (вреди) једна "јерес жидовствујућих". Новомодни мудраци сада тако ето износе, кажу, тамни, необразовани новгородски попови, сударивши се са европски образованим окружењем кијевског кнеза, по нешто су услишали, па нису схватили, побркали су, и окривили у свему јудеје. По неко тој басни (легенди) може и поверовати, (али) болно често ми слушамо мало ли не о незрелости (недовитљивости) словенској. Само ради кога су све типографије (штампарије) Литве готовиле јеретичке књиге и под видом ствари пословним колима довозиле у Новгород, Москву?! И ако Схарија није био посланик синедриона, ако за његовим леђима није била сва сила богоборна, то како се он умудрио да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољше, Литве, целе Европе на крају?! Старци су тада спасили Отаxбину нашу. Вођени Духом Светим, они су разобличили вражје намере. Колико је трудова понео, колико неправде отрпео Волоцки ревнитељ Православља преподобни Јосиф! Највиши свештеноначалници, који су власт подржавали већ су у јерес пали, али неискварени народ подржао је праведнике. Дело у рушитеља оплота Православља пошло је за време Петра; о његовом доласку и царовању пророчки је упозоравао прогањани патријарх Никон. Тако се и догодило: у почетку - истребљивање из друштва традиционалног православног образа живота. А ово све - и одећа, и храна, и обредност, и обичаји, све, што саставља основу суштиновања државе.

Даље (све) горе, даље удар посебно по Цркви. Он је такође био ђаволски лукав - низвођење духовенства до нивоа чиновника (, али) и никако не престижнога највишљег нивоа. Раздељење духовенства и народа, ради тога искористиће се и изнуђена припадност (клановост) свештенослужитеља, и чини се разлика у положају обучених чином и простих људи. ^ини се, зато што су деца (синови) духовенства који нису примили чин, постајали обични сељаци-робови, кметски, а саме свештенике су шибали, као и те исте сељаке до краја 18-ог века. Монахе су подвргавали физичким казнама једва ли не до средине 19-ога. Могло се сачувати међу људима, посебно међу високопостављеним дворјанима, уважавање према свештеничком чину, када се подржавало публично унижење лица, обучених од Бога посебним даром Духа Светога ради свршавања тајинстава?! Затим - клеветање Цркве, Њених догми, закона хришћанског живота и духовенства, наравно. А када су ослепљено сопственим страстима друштво подвели к вери у свима тим бунцањима, изашли из лудачког у своме противљењу Богу ада, од Цркве се одузима школа. То је био страшни удар по духовност људи, пре свега, сељака, који су састављали основу народа Руске државе. [кола, под вођством духовенства и семинариста (богослова), васпитавала је добро-поредичне грађане, законо-послушне православне хришћане. Законо-послушне! У земаљским школама почели су да васпитавају нихилисте. Ко је био први нарушитељ закона?! Сатана, и име то ово означава - противник, нихилист. Према томе, васпитавало се племе сатаниста, будућих црвено-троуглаша (са црвеним троугластим марамама) и стрељаша (убица). Све оне, који ће кроз неколико година плесати на иконама, гађати из револвера у свете иконе, пушити, лежећи на светим престолима, чистити до блеска упрљану крвљу невиних жртава обућу светим Антиминсима. После тога вика нечестиваца у обманљивој борби биће усмерена против монархије, чуварке Православља, и остатака темеља древног живота наших предака. Као што Атон стоји (као нерушива стена истините вере посред беснога океана трулежи, тако је и Русија - јединствени оплот Православља. Император је рекао дивну по смислу фразу (израз): јединствени другови (пријатељи) Русије - то су њена флота и армија. Уви, и флота и армија састоје се од људи. Све остало, то је већ потом, људи су главно. А попуњавали су стројеве редова матуранти земаљских школа, где су већина учитеља били нихилисти, рачунај - сатанисти. И у вишем кругу није било боље, ако не рећи - много горе. Мучно је било наћи такву породицу, где се не би практиковале спиритистичке сеансе. Православље се већ прихватало као нека ветхост, стара ствар, коју и избацити жао ти је, али и применити у животу немогуће је. Како све личи на дан садашњи: "Апостолска правила су застарела", "устави захтевају измене"... Сада измене,

сетва зла, а идућег дана - жетва плодова његових! Тада време да се жање жетва посејаног противљенства дошло је у почетку 1917-те. У фебруару окајане (уклете) године чак брат императора-мученика ходиће са црвеном траком (машном). Привремену управу поздрављали су сви, све до највишег архијерејства. Сви, осим Стараца, признатих и не, канонизованих сада или на даље заборављених. Они, носитељи Духа Светога, стењали су (уздисали су) и звали: опаметите се, православни! Опаметите се! Уви, опет тако, слушали и не услишали, а ако су и услишали - нису схватили или нису поверовали. А колико је било њих, отаца и братије (и) сестара у целој Светој Русији, у обитељима и већ изагнаних из њих? Светих архијереја, који су носили крст апостолства! Зна се, свако од њих, прогањан је, али сачувавши истину, био је већи него сунце, које загрева само тело(м). Духовенство је грејало душе људске, загревало вером и мученичким следовањем Христу земљу, саопштавајући јој Божју благодат. Управо њиховим молитвама и одржала се Света Русија у борби са тевтонима (са рушитељима и онима који цепају) у Великој Отачкој (у другом светском рату). За њих битије (постојање) власти није имало значаја, главно је - Русија. Не појимајући то, врло многи руски православни емигранти ишли су да ратују против Родине (против родне земље) под знамењима туђим. А рат, зна се, ишао је не особито против совјета, но против самога Православља, против духа рускога. Вероватно, организатори битке са главним носитељем духа Православља - монархијом - већ су предокушали (предвиђали) жетву плодова све-козмичког господарства антихриста. Само нису рачунали на пожртвованост руског народа, на његову преданост Христу. Сада се многи подсмевају над пророчанствима великог Кронштадског чудотворца о крају света (светла), заборављајући, да у Библији има неколико описа сличне измене воље Божје. Пророк (Јона) је тамо био просто увређен на Бога неиспуњењем обећаних од Њега (од Бога) казни исквареном народу. Али људи се покајали, и Господ је изменио већ објављено решење. Русија се опрала мученичком крвљу, зато и није произашло то, о чему је оглашавао велики пророк. ^ак они, који се у обичном животу никако нису одликовали праведношћу, следовали су за Христом Крстним путем на Голготу. То је било време невероватног подвижништва и истинског исповедништва. Оче, сада тога нема, нема... Свуда је глад, страст за земаљским добрима, неумереност у потребљивању... Знаш (ли), или не, негде, то ли у Астраханији, то ли у Ростову, у најгрозније године пировања сатаниза бољшевичкога, избацили су архијереја из његовог лепог фијакера и приморали да иде пешке. Мени су о томе већ у логору причали. А кажи ти, душо моја, Петар Првоврховни (је ли) из Рима у кочијама путовао?! Баш тако и оно,

апостоли су пешице путовали и зато су Христа у путу својем сретали. Мили мој човече, појми, да не говорим ја то из осуђивања - Господ је већ при дверима, и ја знам, да ево близу је, окончава се век мој. За вама душа страда! И (те) како страда! Грешни ја, и сав у ранама греха, али слуга сам Бога мојега. Веруј (ми), ја знам како Он љуби свакога од вас, деце Своје. Он, Творац и Свевластни Господ, пере ноге Својим ученицима! Ко је сада на то кадар? Опери ми ноге! ^естно, ја сам стао да разгледам собу и да тражим било какву посуду, воду... Ма шта ти, свечестни, а ја сам образно (сликовито) теби рекао. Пре ћу ја опрати теби ноге, него ти мени! У тебе још има времена да послужиш млађој браћи, а у мене њега већ нема. Сладост - то је у смирењу, а не у гордињи; истинито наслађивање није у греху, није у страсти, но у стицању подобија Божјег у томе, у чему је могуће то за човека. Јер стекавши могуће, ти се такође удостојаваш сапричастности (заједништва, удела) Божанске величине. Запази, драги, величина није у сили рушилачкој, не (у) сили заштрашујућој и кажњавајућој, но у сили милостивој и љупкој (умиљатој), охрабрујућој, окрепљујућој. Сећаш се, како Апостоле са Христом нису примили у самарјанском селу и ученици (онда) просили казне за житеље? А Господ је тада рекао њима, да они сами не знају од какве су они силе и шта су они дужни да носе у козмос (у свет). А у козмос они су дужни били да носе мир, и само мир. Зна се, Господ наш Исус Христос није нешто (друго) рекао ученицима Својим после Васкрсења, но: Мир вам! Он није желео њима здравља, напредка (благополучија, добијања добара земаљских) свега тога, што ми тако често желимо ближњима својим. ^ак имајући камен за душом (на души) по навици к лукавству певамо здравице. А важне су, зна се, не оне, све те здравице, но важно је спокојство, успокојење душе, мир у њој, њен (мир). То је залог мира у козму, његовог благополучија (добијања добара), његовог суштиновања, на крају. Ја сам у логору врло много слушао о оцима-пустињацима, као (о) првих времена познања људима вере истините, као и (о) онима, који су живели не тако већ и давно. Увек је задовољавало (оне) жељне да се одрекну од сујете козма и да избегну чак додир са његовим саблазнима. У семинарији (богословији), уви, није било посебног времена ради познања живота пустињачког. А у местима, како говоре, не тако удаљеним, ја сам могао не просто слушати о пустињаштву, но и видети тај отшелнички живот. И њему нису сметали ни разбојници, ни робијашки труд, пре ће бити обратно, Старци су искористили то на корист себи. То, што је за друге било казна, они су прихватали као могућност укроћења (и уништавања) својих страсти, својих покрета

плоти. Монотона (једноставна) физичка работа само је доприносила могућности њиховог невероватног духовног раста, стицању посебне молитвености и одрицању од сујете сујета (од све-сујета) земаљског битија. Тивејски отшелници и они с њима трудили су се, у главном, на плетењу корпи. Они су их продавали, а добијено су користили за дела милосрђа, а само невелики део (не већи део) ради подржавања свога суштиновања. Ми смо тамо били раби (робови), трудили се много и без било какве награде. Али са друге стране, оци-монаси првих времена и варену храну рачунали су за излишну раскош, живели су, зна се, не просто полугладни, но тако, што данас и представити немогуће је! Преподобна Марија Египћанка зрнима трава пустињских хранила се, и њој је тога потпуно стизало и ради живота, и ради трудова молитвених, подвижничких. Зато тај, ко није био приучен к неумерености козмичкој, тај, за кога је и чинија попаре (или сиромашне супе) - раскош, тај и није био у робству (у рабству), он је био слободан! Слободан од излишности (од непотребнога), а значи, слободан и од гњета ђаволскога. Будући у учењу (у послушању) у оптинског Старца, мени је дошло одмах да познам дело плетења мреже. Да, да, оче, плео сам, и још како! То је било прво, што је мени дошло да освојим у мудрога носитеља древног опита умешности (вештине) побеђивати себе, налазити истинску слободу у одрешењу од греха. Ох, и тешко је било прво време! Бившем логорашу, архимандриту, који је прошао, чини се, све, да седи и да везује мреже. Какве се само мисли нису појављивале, шта се само није премишљало у то време. (А) смирење? Но шта, чини се, тако (ништа) није смиравало као седење за бодљикавом жицом. (А) послушање? Корак лево, корак десно... било је то све. (А) работа? Господе, па нас, цркотине (млитаве), у време рата помрле на изградњи народног газдињства, и није рачунао нико! Али то, што је захтевао од мене Старац, било је истребљивање сујете, стицање мира у души. Управо та пипава, монотона работа и давала је могућност да се усредсредиш посебно на себе, да се погрузиш (удубиш) у молитву, приморавала је да приђеш к миру у души (да дођеш до мира у души), да осетиш њега. Спокојство заједно са виђењем плодова трудова својих стварало је једва ли не видљиво осећање те умиротворености. Старци из моје логорне прошлости већ су прошли науку умног делања, у њих је била неупоредива навика одрешења од свих могућих козмичких саблазни. Сваки од њих био је посебни козмос (живео је особитим миром), у који и приступ - то није било свакоме открити. Општили су они, обично, само међу собом, па и то општење закључивало се у неколико слова, некада - фраза (израза). Други козмос са њима могао је да се дотакне само тада, када је нужна била њихова молитвена или друга помоћ.

Пребивајући телесно у козму смртном (блатном), духовно они су се налазили тамо, са Творцем. Њих је немогуће било увредити, или извести из стања умиротворености. ^ак, кад су по начелу, разбојници одузимали у њих јело, они су се крстили и продужавали своје молитвено бденије. То одрешење од обичних козмичких закона (у) прво време изазивало је у мирјана чуђење, смех и раздражење (љутњу). Потом - безмерно уважавање. Козмос је могуће победити само неприхватањем његових закона и апсолутним следовањем Закону Божјем. Управо тога он се више од свега и боји, управо против тога козмос и устаје. Плетење мреже у Старца било је такође противљење законима козма, од којих је главни - расејање. Та работа подкрепљивана духовним поучавањем и молитвом, била је начин (могућност) одрешења од свега тога, што нас тако завлачи у блато страсти. Свега тога, што носи у себи "прелести" неукротивог у својој жељи неуздржљивог потребљивања козма. У почетку за мене је то плетење било просто смирење, жеља да испуним работу ради похвале. Потом - то је већ било занимање (занети се) ради одвлачења од празних мисли, ради могућности потпуно да осетим сладост молитве. На крају крајева - работе није било, било је само нешто што помаже наћи мир! (да се нађе мир) + ПОСЕТИОЦИ Неко је покуцао у двери. Отац Антоније је оклевао са одговором. Дојездили су редовни посетиоци, жедни да услише, шта све нас чека у недалекој будућности. Старац је јавно био нерасположен к пријему неочекиваних гостију, чак им је дао такву неласкаву карактеристику: То нису посетиоци, то су празно-седеоци. Та фраза је изазвала мој поглед у недоумици, који је Старац схватио. На неисказано у слух питање следио је одговор. Наравно, празно-седеоци! Они отимају моје време и себе подводе под гњев Божји! Зашто слушати то, што ти знаш да нећеш испунити? Но, долазе они, слушају, разматрају, а зна се, чак без (и) најмање жеље да следују Христу. Ко ће од садашњих житеља да одустане макар колико од својих козмичких блага? Ко?! Да, има шачица, стотина-две избројаних у Бога. А зашто отежавати (погоршавати) (оно) што је и без тога тешко?! У пустињи безверија и разврата, наравно, пребивају и истинити страдалци, они, који су стварно (дејствено) жељни да се напију од извора живе воде Духа Светога, али ови, веруј оче, нису од њих. Ови су жедни не истине, но расправе ради доказивања својих сујетних мудровања, утврђивања у својим заблудама. И само тога, али никако не пребивају у тражењу истине, која само и даје вечни живот. Она, та Истина, и јесте садашњи живот, и само ко је познаје, ко стреми да позна њу, може да нађе паше вечног блаженства. Само познати већ означава - следовати. Ако ти знаш, да је посуда

горућа, усијана, зар ћеш ти да узмеш њу голим рукама? Тако, зашто ми са невероватном упорношћу све време покушавамо да здружимо (да сместимо заједно) адски угаљ са благомирисном прохладом рајског врта?! Апостоли, зна се, како нас саветују, да не може вода из једног извора да буде истовремено и слатка, и горка. Зато је немогуће плодове човечје гордиње здружити са божанственим смирењем, не. Напрасан, бескорисан и опасан је то труд покушавати таму личних заблуда некако сјединити са светлом Истине. Старац, јавно незадовољан неочекиваном посетом незваних гостију, имао је утучен изглед. Ја сам хтео да оставим собу, али сам био заустављен словима Оца Антонија: Седи оче, овај сусрет за тебе неће бити без користи. Происходило је нешто непојмљиво - ако сам он није видео користи од сусрета са посетиоцима, то већ каква корист би могла бити од сусрета са њима за мене?! Ипак, помињући причу о плетењу мреже, постарао сам се да прихватим предлог макар из смирења. Отац Антоније, на крају, изговорио је: Амин. У келију к Старцу ушло је неколико људи, не више (од) десет. Изглед њихов јавно је указивао на припадност к доста стојећим слојевима друштва. Они су се врло учтиво поздравили, Старац их је благословио, али није целивао као обично. То је одмах пало мени у очи, мада ни сенке незадовољства на лицу у њега већ није било. Разговор се није лепио. ^ак на директно питање Старца о циљу доласка, гости су одговорили спутано и неповезано. На крају, згледавши се, посетиоци су стали да излажу циљ свога доласка. Садржавао се он, по њиховим словима, у разрешењу једне недоумице: зашто Православни тако одрично односе се према католицима; не показује ли се то просто пројавом историјског против-стајања образованој цивилизованој Европи и незналачког источног конзерватизма. Зна се, кажу, колико користи било би за државу, ако би ишчезла напетост између та два правца. Будући господарствени (државни) чиновници доста високог ранга, њих то питање врло узнемирава - грко-католици (унијати) предали су документе за отварање своје парафије у обласном центру, а православни се свакако противе. Па већ, беседа је обећавала да неће бити досадна! Ја сам о тој историји знао не по чувењу и схватио сам, да су гости дојездили не ради разрешења недоумице, но ради, тако рећи, освећења својих судова (уверења) мишљењем Старца. Уосталом, потпуно је вероватно, да је за њих довољан био сами факт (чињеница) доласка к Оцу Антонију. Врло често после сличних посета к познатим православним свештеницима, старцима, слова последњих непоштедно се мењају (изврћу), при чему, није увек из зле намере: нешто није схваћено, (а) нешто је схваћено (али) не тако.

Ипак, таква посета ауторитетних лица осуштињује се и просто ради саме посете. Ради тога, да би била могућност казати: А отац тај и тај, мени је разрешио да се тиме занимам. Реч иде, пре свега, о армији екстрасенса, магова, исцелитеља, како отворених шарлатана, тако и стварних контактера (који имају додира) са нечистом силом. Данашњи посетиоци Оца Антонија, изгледа, такође су имали нужду само у једном факту (делу) пребивања у њега. Мада је појмљиво било и то, да при пуној убеђености у сопствену правоту, гости су ипак желели да знају мишљење Старца. Оче Антоније, - продужили су они, - али суштињују (постоје) стране (земље) са разним религијама. У тој истој Германији и католици и протестанти живе. А у Америци уопште конфесије - ни избројати (не можеш). Конфесије?! - уморно је одговорио Старац, - А у језическом Риму колико је било тих ваших конфесија?! Али гонили су само православне хришћане! Не може вода из једног извора да буде чисто-прљава, она је или чиста, или прљава. (Као) резултат господарења у Кијеву отпалих хришћана, католика, било је то, да су тамо суштиновале xамије, јудејске синагоге, католички костели, није било само ни једног Православног храма! [то се чудите, а не знате ли слова Спаситеља о власнику дома? Може ли неко сам себе да изгони из храмине? Могу ли слуге једног господара да дозволе свађу међу собом? Баш тако и оно. Православље је од другог Господара, зато је и ненавиђено, зато је и гоњено по целом свету (светлу). Као што не могу бити две истине, тако не могу бити ни две религије. Истина је једна и религија је једна. Заблуда је, уви, много. Али то само заблуда, а преведи на руски - грех! Духа туђега су они, туђега Томе, Коме се ми молимо, и Коме се обраћамо, Који је истинити Творац и Сведржитељ. То све јавља се (као) противљење, (као) сатанизам. Зашто се епископ римски састаје са јудејима, поздравља их, каје се и проси опроштај за причињене им у току векова незгоде, заступа се за мухамеда, а православне - гони?! Дух Свети је Дух (из)обличитељни, Он је показатељ Истине. И Христос је рекао за Њега: Доћи ће и (из)обличиће. И управо Дух. Он то и (из)обличава сву неправду католика. Где је место човеку, који умисли: да ако папа изнесе пресуду која се не подудара са судом Божјим, то је последњи дужан да буде измењен у корист мишљења римског епископа. ^ини се, тако звучи?! Ви (ли) сте депутати (народни посланици)? Ето, нека макар један од вас каже пред својим бирачима, да он, смртан будући човек, да је непогрешив као Бог и може да дела све што дела Бог. Куда вас, драги моји, одредити - у совјет или у петнаестицу (у савет или у душевну болницу)? Присутни су прихватили последње фразе Оца Антонија као

доказивање са примесом лепог хумора и штедро се насмешили. Ето ви се смејете, а, зна се, ја нисам шале ради све то рекао - чекам, стар сам већ у шаљивxију да се прерушавам. Главно смо и пропустили: та дела показују сву дубину пада католика, степен отпада од Закона Божјега. Па шта тамо о учењу Христа говорити - сличне фантазије нису се рађале чак ни у главама обузетих гордињом језических управитеља: египатских фараона и древно-римских императора. Зато је кварење Римом страшна ствар. Све те сектанте умноме човеку простије је схватити - (они) сами себе називају протестантима, противницима. А отац таквог противљења један је - сатана, први протестант и "борац за слободу". Мало ко из највише власти из Русије да је схватио претњу духовног кварења католичанством - Москва далеко, Петербург још даље. У нас су излазили на битку појединци, сродни Кијевским јунацима из народних песама. Али само тамо, у старим причама они су били победници у свим биткама, (а) у животу је, уви, ретко. Благочестиви велики кнез Андреј Богољубски мудро се борио са жидовском превлашћу у трговини, са зеленаштвом (са зајмом и каматом), које је заробило (економски) руске људе - (и) убили (су га). Грозни (страшни) цар Иван Васиљевич колико трудова је положио против превласти пољака и опољачених са западних земаља. Сви Романови до Петра после Смутнога временом су бдели, ограђујући народ од католичког дејства. Петар Аркадијевич схватио је сву беду контакта православних са католицима, покушао је чак западне и југо-западне опољачене земље да одели од Русије - (и) убили (су га). Лежи страдалац у светој земљи Печерске Лавре, мир духу његовом. Старац се прекрстио. А ви, браћо, како рачунате, - проговорио је Отац Антоније, - време бољшевичке власти, до сто година протегнуто, (је ли) растројило наш словенски православни народ? Но, наравно, батјушка, - одговорили су не очекујући такво просто за себе питање гости, - наравно, народ се искварио. Један од придошлих, бивши секретар горкома (градског комитета), како се он представио, стао је да наводи цифре, које јавно доказују сву разрушитељност власти совјета. Ту су били и подаци о потребљивању (о потрошњи) алкохолних напитака до и после (19)17-те, и ниво живота, измерени у количини закупљених јаја, сира, меса и осталога на душу насељења (по глави становника) у Руској империји. Било је све, све до стотине хиљада аршина платна и цица, нађених у држави. Ја сам слушао са великим интересовањем - много је било апсолутно непознато и потпуно је мењало поглед на монархистичку Русију. Наравно, мени је дошло да читам мемоаре Вите, Суворина, многих других савременика последњег императора, али признања бившег секретара горкома су остављала утисак.

Тако ето ви сви о телу, а дајте о души, другови моји (пријатељи)! - одговорио је Старац. Мање (од) сто година потребно је било, да би разрушили велику империју, Трећи Рим. А католици су четристо година владали над западним и југо-западним земљама Свете Русије! Ви ето сви говорите о могућности здруженог суштиновања, али цеви за пијаћу воду, и, да простите, за отпадну (воду), никоме у главу неће доћи да удружи! Најдревнија пословица руска, којој и године избројати нико не може, казује за кашику катрана у бурету меда. Кашика! А сада је обрнуто - окатоличени катран у размери бурета посред једва ли не кашике меда истинитог православног исповедања. ^етристо година њих су учили једноме, васпитавали их у духу Рима, а сада на од искона православним територијама покушавају да уче људе томе туђему, што су примили са млеком матере. Опољачени и окатоличени, шта они могу доброга да донесу нама?! Отуда и невоље духовне. Зато су и храмови у њих - пусти; осећа душа православна туђи дух. Али главно је, што они не могу бити духовна заштита напасанима (овцама), Православљу, Правоверију, јер нису правоверни. Сам Апостол Јован цео Исток подржавао је својом вером. Иринеј Лионски чак је Запад на неко време умео да утврди у вери и истини, коју је упио у себе од светог Поликарпа, епископа Смирнскога, ученика Јована Богослова. А зашто је сада наступио пир сатане, бал кварежи и духа и тела?! Па зато, што чисту живу воду Православља, којом су утољавали духовну жеђ наши претци, дозволили су да запрљају туђим учењима. А то и уопште довозе духовни отров и поје њиме људе, у прошлости - православне, а сада посетале Ивани(ма), који не помињу своје сродство. Почело се од бријања браде, огољења мушког лица, а завршиће се пуном раскалашношћу (дивљом пијанком) по примеру језичника древности. А ви говорите - католици! Посетиоци су седели ћутећи. Изгледа, неке од њих слова Старца су приморала да се замисле. Тако шта, излаза (дакле) нема? - питао је представљени бивши секретар горкома, - Никада (ли) неће да се уједине православни и католици? А због чега, - одговорио је Отац Антоније, - већ ускоро сви ће се спојити. Са том зборницом спојиће се и они, који, називајући себе православнима, никако не следују установама Црквеним. Простите, ја тако схватам, да (ли) ће то већ бити крај? - питао је најмлађи од слушалаца. Па не, - замишљено је проговорио Старац, - пред крајем, али није крај. То је, пре почетак. Почетак необратљивости (неокретљивости, непокајивости), поћи ће одбројавање времена. А ако је и назвати то кончином, то кончином течења обичног козмо-поредка.

Придошлице, приметивши умор Старца, учтиво су заблагодарили њему за разговор и стали да се опраштају. Добивши напутни благослов и савет да се занимају спасењем, а не политиком, удаљили су се. Напослетку, по правди, један од посетилаца није се уздржао и покушао је поново да говори о актуелности сједињења католика и православних. Али сапутници су га повукли у ред (за собом). Ја се нисам уздржао и прокоментарисао сам посету руководеће господе: Ето видите, батјушка, можда, и нису празно-седеоци они, по нешто су понели. Понели су, како да нису понели. Само шта?! - одговорио је Отац Антоније. - Утиске су они понели не мање, него што младенац добија у зоолошком врту. Сада биће њима да деле (причају) са породицом, сутра - са началством, потом ред ће доћи до познаника, а приход (парохија) унијатски све једно отвориће. Уви, Старац је био у праву, ускоро је било регистровано неколико унијатских, грко-католичких парафија. + КРАЈ ПРИРОДНОГ КОЗМО-ПОРЕТКА Оче Антоније - питам батјушку, - ви сте рекли о кончини обичног козмо-поредка, како то појмити. А тако и појмити. Казна Содома и Гоморе, (је ли) то течење обичног живота? А претварање жене Лота у слани стуб? Наравно, не. На кончини векова сву земљу људи ће гресима обратити у Мртво море, а сами ће постати не слани, но камени стубови од непокоравања Богу. Грех ће бити узведен до поклоњења, а сами грехо-поклоници низвешће себе до стања бедрушног камења. Већ сада је нарушено течење нормалног живота, већ сада су поругане заповести - закон, коме слудујући козмос само и може да продужава своје суштиновање. Али биће горе. На антихристовом сабору произаћи ће не само обједињење "цркве", но и свекозмичко одречење човечанства од Бога Сведржитеља. А то је тако исто, (као) да поломиш грану, на којој седиш, или по свињски да поквариш корен дрвета које храни тебе, да исушиш извор, чије воде су утољавале твоју жеђ. До тада, подставивши шију под јарам зла, козмос је све време покушавао тако да поступа - да ломи, квари, заглушује. Само сада већ неће бити могућности ради исправљања свршених греха (погрешки). ^асови ће почети да одбројавају дане до почетка страшне одмазде (плате) свима одметницима (који су се одметнули од Бога). Слаби(ћ), који је само на словима био причасник вере, но остао је у више спокојном времену (као) затворен сасуд ради примања благодати Божје, просто неће моћи да се противи злу свих адских сила. Па у њему и навике неће бити да тражи помоћи у заступању Господњем при пуном детињем поуздању на ту помоћ. А увереност у своје силе постаће корак ка смрти. Богу ваља веровати, свим

Његовим словима и у свему. Речено је: Бди! - (а) ти бди. Речено је: Стичи љубав, - (и) стичи, учи се да љубиш (волиш). Учио је Господ, да и ружно слово против ближњега јавља се осуђујућим - веруј и не хули на брата твојега. Сваки је слушао, како дела милосрђа искупљују грехе прошлости - тако ко показује милосрђе (невољнику) у нужди, где помоћију и љубазношћу, где - паром. И не жали, зна се, и раздајеш то не своје, но то, што је Бог дао! Ето то је основа нормалног тока живота, темељ козмо-поредка, поретка у козму. Ја сам ћутао. Страшно је, зна се, и представити, да ће се творити нешто још више одвратно и ужасно у поређењу са данашњом стварношћу која нас окружује. [та већ може бити горе (од) те незаштићености савременог човека од господарства, од разбојника, који уосталом, такође јављају се (као) део друштва, тј. у њиховом суштиновању заинтересовани су сви - од "правобранитељних" органа до оних, у чијим рукама су усредсређена материјална богатства стране. А Старац, мало оклевавши, вероватно, одахнувши, продужио је. У логору ја сам видео изражено зло у разбојницима. Њихова бесконачна објашњења односа, туче (свађе), туче ножевима... У то исто време, ништа и човечје није било туђе, за њих је увек био отворен пут ка покајању и многи су искористили њега. Да, на првом месту поштовања у њих је била сила, пре свега, физичка. Али и духовну величину, чак не схватајући њу у свој пуноћи, они су почели да уважавају, макар (нека) и не одмах. По неко се спуштао до звероподобног стања, али већина је ипак макар у почетном виду сачувала човечје подобије. Ето ја према томе (мислим), да људи, макар и преступници, али били су отворени (према) добру. Како узе Првоврховних Апостола у Риму? Словом Божјим, својом чистотом и праведношћу они су све мучене у тамници сужње зделали овцама стада Доброг Пастира, обратили од зла к љубави Христовој. Напунили су опустошене гресима сасуде душа човечјих живом водом Светога Духа. Али да би такво добро учинио, треба сам да будеш испуњен драгоценом влагом вере и љубави. У последње време све и сва биће у злу. Не по рођењу, не по добијеном васпитању, но по страстој жељи греха. Деца из, чини се, пристојних породица погрузиће се у мрак тога ишчадија ада - наркотика. Блуднице, као у Првом Риму, постајаће не толико по узроку безпарице, колико из жеље задовољења страсти плоти, заробљења похотију. Содомија уопште рачунаће се нечим налик на тражено јело на пиру стомакоугодника. Неће бити чак моралних, а не то што већ духовних ограничења у чињењу греха, све ће безмерно распаљивати страст. Безстрастност ће почети да одвраћа од себе и многе од оних, који објављују себе православнима. Девственост девојчица, и, како је то ужасно слушати, дечака, већ неће бити

скровиште(м), које је заповеђено чувати слично кртој посуди са драгоценом течношћу (семеном човечјим). Не допада ти се, оче (није ти по нарави, оче)? А шта од свега тога ми већ нисмо знали? Нису ли мухамедански песници, запази, најпознатији, расправљали у песмама о томе, са ким је боље похоту задовољавати - са девојком или са младићем?! Управо они су и донели ту гадост к нама неколико десетина година назад. Они ће бити у том броју торжествујућих на пиру сатане, муслимани последњих времена заједно са јудејима и онима, који проричу царство добра на земљи. Несрећници... Али и то је за похотљивце последњег времена само нека међу-стадија (међу-период). Ускоро грехо-заводнике с парама већ неће задовољавати сличне похотљиве забаве. Они ће почети да чашћавају своје госте јелима од тих детињих тела, људождерство ће се прихватити потпуно нормалним дејством, чак (шта) више - признаком (обележјем) лепога тона. Потом од насладе оно ће да прерасте у просто задовољавање стомако-угађања. А у почетку то ће бити нешто налик на јела из времена првог Рима (на јела) од хиљаде језика шева. Ти ћеш доживети ... крепи се! Нема ништа немогуће за Господа, и у последња времена Он ће сачувати верне. Најсилније чека, наравно, Голгота, страшна тајна Голгота, организована свима силама ада. Али биће и праведно духовенство, чувано Спаситељем ради творења Божанствене Литургије, ради сапричастности Христу верних, који ће се крити посред дивљег пира безбожника. Нико од жедних спаситељног Причешћа неће остати неутешен. Имаће они и духовну храну, и исповест, и, главно, примање Светих Тела и Крви Христових. Оче Антоније, - прекидам ја Старца, - али како се удостојити свега тога. Сви смо ми људи грешни, сви, овако или онако, али смо под влашћу козма. И како се удостојити, ја већ не говорим - изабраности, но макар би сапричастности изабранима? А буди сапричастан. Зна се, све има у Јеванђељу, Апостолу, растумачено од Светих Отаца. Стреми да испуниш речено и записано од њих. Сети се, да је Христос предложио младићу, који је свето испуњавао захтеве закона, заповести Божје: Раздај имање и следуј за Мном. Милосрдна љубав само и може да здела верујећега стварним (дејственим) сапутником Спаситеља. Сам знаш, рабски удео је - тачно испуњавање заповести. (А) синовски - у уподобљавању Богу љубављу према свој својој браћи у Христу. Колико пута је Он поновио, да је дошао на земљу не ради праведника, но ради уразумљења грешника, њиховог обраћења према добру, милосрђу и добросрђу. Ето и треба се уразумети, услишавши глас Сина Божјег, прихвативши земаљски живот Његов, као пример повођења (владања, понашања) за свакога, који је жедан спасења. "Нас ради човек и нашега ради спасења сишлога с неба..." Сав Његов живот -

то је усхођење на Голготу са Крстом на безгрешним раменима. За нас смисао таквог усхођења није просто у трпљењу страдања, но у васкрсењу! (У) налажењу (добијању) живота вечног, светог и благог, у сијању Божје славе! Све нам је откривено: Христос није имао чак ни властито жилиште (стан), творио је ближњима добро. Нису увек Он и ученици Његови могли пожртвовати чак (ни) ситну пару на одржавање храма. У страшној минути (у страшном часу) пред неправедним судом и Голготом, знајући шта Га чека, Христос се молио до крвавог зноја. А тај део молитве, која је била записана од Апостола: Однеси од Мене чашу ову, али да буде воља Твоја а не Моја, - дужна би била да постане смисао повођења (владања, понашања) сваког хришћанина. Дужна, али уви (авај), оче, није постала... Ето шта је страшно. + КАКО ДА СА^УВА ПРАВЕДНОСТ СВЕ[ТЕНИК А теби ево шта ћу рећи: новцем олтарним, црквеним користи се са опрезношћу - тамо и лепта бедне удовице чува се. Лепта тога сиромашног човека, коме и свећу црквену купити није по xепу (то није за његов xеп). Помињи то увек и троши зарађено с трепетом, не узимај сувишно (непотребно), да не би изазвао гњев Божји. Хоћеш (ли) више, поступај као Апостол Павле, који је могао имати све од олтара, али се целог живота хранио плодовима трудова својих. Ето ти можеш да се трудиш, тако и труди се, не гледај на оне који припремају себи огањ адски са парама црквеним. Боље претрпи неустројство, чак сиромаштво, али не загледај се на даровано Богу. Помени децу Илије, што су крали од жртава, принесених Господу. Они, придобијајући безчестно туђе, богатили су се смрћу, а нису придобијали драгоцени живот. Мислећи, да ће украдено помагати њиховом благостању (благополучију), по безумљу и нечестију својем, они су само стицали на своје главе гњев за дан гњева. [та се изменило? Ми свето исповедамо, да је Господ Бог неизменљив, значи и сваки тај, ко нарушава заповести, такође биће покаран, као и сви нечестивци (у) прошлости. Страшно... + РАђАЊЕ КАТАСТРОФА Оче Антоније - направивши паузу, почео сам ја, - али козмос је изграђен по доста строгим законима. Појмљиво је сада духовно растројство због одступања од закона Божјег. Али ипак, како то може да утиче посебно на земљу, на могућност катастрофа и свих других катаклизама. Катаклизама, говориш? - Старац се посмехнуо, - и где само та слова ископавају новомодни мудраци! Нема никаквих катаклизама, једнако као и свих других "изама". Како си ти тамо још казао, - Старац се посмехнуо, - по доста тврдим законима?! Не, мили мој човече, истина не може бити расплинута - доста, не-доста... Закон Божји, то није закон човечји, који, знаш, шта је руда. Закон Божји

он је неизменљив и не може бити доста или не. Да-да, не-не, а све остало од ђавола је, никаквих разноврсности. Закон вечан, закон неизменљив, закон нерушив. Да, Творац, Саздатељ козма, суштињујућег по томе закону, могао је да уноси измене, да нарушава, тако рећи, поредак ствари, не наносећи при том повреде саздању. Али само Он. А сваки од нас, који покушава да наруши закон суштиновања козма, угњетава и руши обитељ свога (при)временог пребивања. А у основи свега закона лежи довољност. Гради човек себи дом већи (од) неопходнога - сече за градњу, а потом за огрев сувишна дрва. Град - још горе; изгледа и удобно, лепо, али човек живи у мртвом козму не осећајући себе делом саздане Богом природе. Само је у граду обезумљени разум могао родити чудовишна по смислу слова: човек - то звучи гордо. А све зато, што су градови од почетка саздани да газе и уништавају живу творевину Божју од просте биљке до цара природе (човека). Где је неповређено козмо-осећање (осећање неба и земље); где је труд, као празник живота? Где је работа физичка од расејања? Не, не мртва фабричка, која убија и душу и тело. То није та, коју има сељак, који се труди ради рађања живота новог семена, новог нараштаја. Али и сељак стреми да узме од земље више од неопходнога. И машине, и одела (и украси), и пировања неумерени. Ето те неумерености и рађају твоје катаклизме! Најчешће, када говориш о будућности, одјекује једно питање: што је Бог тако немилосрдан, што је способан (што хоће) да погуби све народе? Губи људе не Господ, но ђаволска неумереност у свему. Деница на каквом се месту величине налазио, а пожудео је на веће, на место Бога. Неумереност је погубила и њега, и наше прародитеље. Све су имали, а хтело се "да постану као богови". Плодови свега рајскога врта били су доступни и благословени ради потребљивања, али некаква сама јабука показала се више жељена, него покоравање Творцу и блаженство општења са Њим! Ето она, та страшна адска неумереност. Сатана и сви црни анђели његови (јесу) - оваплоћење неумерености не само у опијености пороцима, но и у необузданом стремљењу гутања душа човечјих. Види, Христос говори само о малом стаду спашених, о томе, да при Другом Страшном доласку једва ли ће једну душу верујућу наћи. И то говори Бог, Који је Себе предао на скотовидну (погрдну) смрт ради спасења ове јединствене душе, јер је тесан пут спасења, уска и трновита стаза ка рајском уживању. На силу нико човека не принуђује да следи тој стази. Истина уска, она не дозвољава промене, не прихвата сујете човечјих празних мудровања. Сасвим другим одликује се стаза према аду, она је широка. Ту је дозвољено све, што одводи од пута праведности. Пуна слобода - ради греха и грховности! Слобода ради заблуда и сујетних мудровања, ради својевољности и празнословија, празности

(нерада) и похоте, стомакоугађања и пијанства. Све на виделу и све ће да се покаже откривеним, све, осим истине. При томе, чим је даље човек отишао од трновитог пута праведности, тим је мање у њему могућности да нађе правилан поглед на козмос. Колико је православних било у Русији до револуције? Мучно је избројати! Али већи део њих ходио је у храмове чисто обредно, ради поредка (ради реда). Сви житељи градова тада су били приписани (регистровани) према одређеним храмовима, у којима су они дужни били, сагласно установљеним правилима, да се исповедају и примају Свето Причешће. Зато је већи део житеља империје био православан ради поредка (ради реда). Да су се сачувала мирна времена, то већи део људи са таквом вером тако би се и упутио у козмос други, не оценивши (не вредновавши) велику милост Божју - даровања њима знања Истине, могућности праведно да се поклоне Богу у Православљу. Али дошла су страшна времена одступништва, христо-издајства и колико верујућих је примило венце исповедништва и мучеништва? Qуди (који потичу) из свих сталежа стремили су да нађу пут истине и да прођу по њему према блаженству раја. А, зна се, већина од њих у мирно монархијско време и нису размишљали о овим посебним видовима светости, рачунали су, да је сама формална припадност Цркви Христовој довољна за спасење. И само виђење ужасних плодова греха, отпадања од Бога и приморало је њих да се изабирају (извлаче) на верну стазу спасења, коју су они остављали у забораву у времена више спокојна, времена, чини се, торжества Православља. Ово се свих нас тиче, који потичемо из тих времена. Сви ми, у већем или мањем степену били смо православни само по назвању; православни по навици - закон Божји у гимназији, исповест и Причест по распореду. По негде су се и постови сачували, али опет тако, постови обредни, а не духовни. Да, није се давала мрсна храна, али те посне тражње (специјалитете), који су били на столу, данас и на Светлу Седмицу већини људи нашег многострадалног Отечества није се ни уснило (већина људи данас не може ни да сања). А прочитај чиме су частили све нас журнали, часописи, књиге?! ^ак православни по назвању, они су уносили смутњу (суматицу) у умове грађана. Какво поштовање јерсијарха Лава Толстоја! Уосталом, тога гласника идеја ада, саблазнитеља маловерних, и јересијархом (вођом јереси) је мучно назвати. А брда плеве у виду "трудова" песника и писаца из јудеја и јудејствујућих?! Уви, све је то било резултат уношења у наше православне душе духа католичанства и протестантизма, идеја јудаизма. Ето баш то туђе руској души козмо-прихватање тако чврсто је ушло у живот, да се већ и прихватило као нешто природно, закономерно. То је зло, о коме сам ја теби већ говорио.

Узми ти колхозе, које сви изругују сада, чије саздање је однело хиљаде, ако не (и) милионе живота правих сељака. И уопште, који су били апсолутно туђи нашем складу живота. Ко је донео у империју ту идеју?! Ја, природно, знао сам идејног родитеља колхозног система вођења сеоског газдинства, али стојало је мени да отворим уста ради одговора, када је проговорио Старац. А ти, оче свети, не одговарај, уверен да знаш. Ево ту су долазили к мени недавно "паломници" (ходочасници). Као обично, благослов су узели за свету земљу да језде, а посетили су Израиљ, јер њега су само и видели. И које одушевљење је изазвало у њима упознавање са кибуцу, у суштини (то су) наши колхози у њиховом оваплоћењу! Али не ваља заустављати своју пажњу на дејства стране непријатељске (земље). Следити за дејствима њеним треба, али то не треба да постане самоциљ. Умни војсковођа (пуковник) за војском противника пази, али пре свега - своје за битку готови. Ето и нама, мили мој човече, спасавати се треба припремом своје војске - испуњавањем заповести и закона љубави. Како би свако готовио себе за битку, па на помоћ Свевишњега стварно (дејствено) надао се, а не да говори: до Бога високо, а до власти далеко, - тако и враг не би био тако страшан. Душо моја, оче Александре, делај то, што ти делаш. Само прибави (додај) к томе молитвености и подвижништва, а мучеништво теби ће добавити (додати), не сумњај, за овим неће стати. Трпи. + ВРЕМЕ Старац је заћутао, ја такође пребивао у размишљању о његовим словима, и келија се напунила тишином. И управо тишина је постала узрок прекида мојих размишљања: А зашто се не чује звук часовника да куцају (да иду)? - та мисао је одвукла од размишљања по поводу реченога Оцем Антонијем. Опрема келије је толико била проста и скромна, да је чак кратко осматрање било довољно за то, да би схватио - да часовника и нема у њој. То је већ било за мене просто непојмљиво. Са друге стране, знајући макар мало Старца, изазивало је досетку, да ту се крије некакав посебан, познати њему духовни смисао. Батјушка, простите, - почео сам ја, - а зашто у вас часовника у келији нема? А о каквим ти часовницима говориш, душо моја? - мало се посмехнувши, проговорио је Отац Антоније. Но, како о каквим, о обичним зидним или стоним часовницима, - одговорио сам ја. Подвижници древности, од којих смо ми дужни пример узимати, гробове су ставили у келијама, а не часовнике. Имај смрт прд очима, а не часовнике (и) спасићеш се. Оче Антоније, - противречио сам ја, - али, зна се, време некако

одредити треба, макар ради савременог почетка службе у храму? Сва та неопходност, како ти говориш, зида се на тој истој неумерености, - одговорио је Старац. Као прво, има време, бројено Самим Богом - то је време, одређено кретањем светила. Она ће и показати када службе вршити, како је и установљено то Типиконом. Као друго, време се не јавља величином, доступном за схватања човечјим разумом. Оно је веома на земљи релативно (односно) - сваки зна, да један и исти час протеже се по разноме: ако је то очекивање, то је једно; ако је неочекивана радост, то час као минута пролази. Али настаће време, када ће се свака минута за верне осећати (као) година, (као) цео живот, толико ће ужаса бити около. А часовници ће као и раније куцањем одбројавати те исте секунде, минуте, часове. Енглеске неће бити, острва ће отићи у море, отежала океаном грехова, греховних измена Богу (издајства). Грехом, као неправилно изабраним путем, путем заблуде. То исто чека и деспота источног Јапана. Њихови часовници такође ће продужавати да одбрајају време човечје, али за житеље оно је већ заустављено. Њихово поуздање у разум и могућности његове већ су препуниле највећу чашу трпљења. Земљотреси и морски ветрови уништиће острва нечестија, новог Вавилона идолопоклонства пале пророде човека. Оче Антоније, - прекинуо сам ја Старца, - а Индија, Кина, друге стране, каква ће бити у њих судба? Оче, а ти разговараш не са Определитељем судбина, но само са јадним (бедним) одразом (изразом) Његовим. Како је могуће с тачношћу говорити о судбама целих народа?! Могуће је рећи само о томе, што је било откривено, али сети се, опет тако, увређеног пророка (Јоне). Удео свих биће један - Страшни Суд. А до њега... Кина ће запљуснути већи део Русије, наравно, Украјина је удео њен. @уте ће бити све земље за горама и после њих. Сачуваће се само држава благоверног Андреја, великог његовог потомка Александра и најближих изданака од њиховог корена. То, што је одстојало (што је одржало православље), то ће и стојати. Али и то не значи, да ће се сачувати православно господарство Руско у пределима владања антихриста, не. Назвање може и да се сачува, али склад живота биће већ не велико-руски, не православни, сасвим не-руско начело владаће над животом у прошлости православних житеља. @уто наилажење (нашествије) - није једино. Биће наилажење црно - гладно, поражени неизлечивим болестима африканци ће напунити наше градове и села. И то ће бити много, много горе од тога, што сада происходи од превласти насељеника са Кавказа, Средње Азије... Мада и они својом пажњом (привлачењем пажње) вас неће остављати - њихов број ће расти. Они ће вољно примити

све то, што им предложе за чеченску чорбу: ући ће у обједињену "цркву", примиће антихриста... Зато ће бити све, осим Православља, јер оно је први (из)обличитељ у козму поднебесном сваке неправде, лажи и сујете. Управо оно се јавља посебним показатељем правде, чистоте и истине. Да, лакше ће бити спасавати се у селима. И то се просто објашњава - ужурбаност ђаволска (ис)казује се. Такође је могуће рећи и о Полесју нашем па белоруском. Али није важно место, важно је одрешење од свега, што свезује човека са сатанском суштином наших господарстава, са свим складом живота човека, који је усмерен на зависност од неког "центра". А у тога центра и рогове не треба тражити - и тако је све видно. Избројаће цео народ, па номер свакоме даће, као у логору у нас у стаљинска времена, то је била прва проба - цео козмос у логор претворити. Потом ће задавати намете, порезе - на све њих ће назначити: и на земљу, и на воду, и на огрев (топлоту). И испашће тако, што ће човек све паре давати неком "господарству", а то је, мили мој, не држава, не отечество, но тај исти рогати кушач. Биће човек у пуној власти тога, коме је зарађене паре своје дао, зато, како није навикао постове да држи, тим пре, постове сурове. Није навикао да живи "хуђе од свих" (теже, сиромашније, јадније), па гордињу није смирио, све "на потом" (за касније) је одлагао. А дошло је то погубно "потом" (то касније), (и) тако затекло њега као пљусак кише човека, који није понео кишобран. Улагања Господ дуга дела да сваке тамо кредите узме, - за хлеба имамо, и слава Богу. (А) остало је - од неумерености. Господарство биће и већ се јавља главним врагом спасења. То чудовиште многоглаво, без имена, без звања, које живи само за рачун исисавања последњих сокова из људи, који се клањају пред њим. Главе тог монструма, у суштини су разне власти: председник и министри, савети, парламенти сваки, бандити разних боја: у милицијској униформи и у тим тренеркама, судови, особље дела армије (пара-војне јединице), уопште, сви они, који прождирући плодове труда човечјег, хране тело чудовишта. Оче Антоније, - прекидам ја, - а како подчињавање власти(ма), објављено Апостолом? А шта ја говорим несагласно са Првоврховним?! - Старац је зачуђено отворио очи, - Није ли Павле носио слово Јеванђелско упркос запрећењима власти? Зашто је био кажњен Апостол Петар, зашто се подвргао изгнањима Апостол Јован Богослов? Па шта (треба) теби говорити, не лошије од мене знаш и изгнање светитеља Јована Златоустога, и трње живота светитеља Василија Великога. А колико је претрпео светитељ Григорије Палама? Тако, ако је говорити, то и највећи праведник светитељ Гермоген није требао да просвећује, да учи и благосиља народ на борбу са

пољацима и онима с њима отимачима (освајачима)?! Такође је власт била, и такође је допуштена Богом, али по гресима људским, по гресима... Разликовати све то треба, Јуда Макавеј против власти је устао за чистоту исповедања вере, али пребива сада са праведницима. А Јуда Искариотски испунио је заповест власти - Христа им је продао, (па) ипак и земља се одрекла тело издајника да прими. Два човека са једним именом. чини се, све за то, да би Макавеј био изрод (отпадник), али не, дело Божје са разумевањем треба свршавати. Једно је - када ти властима противречиш по својој гордињи, због сопственог празно-славља, а друго - из ревности према вери Божјој. Враждовати не ваља, али и то не увек - нека враг Бога твога буде (и) твој враг (непријатељ)! То се и према било којој власти односи. Власт последњег времена је - власт бесовска, раструљујућа (која квари). Само благодарећи њеним дејствима успело је сада да се постигне такво разрушење нарави (карактера), али још горе ће бити кроз неко време. Све те управе, парламенти, који се подчињавају чупавој (рутавој) шапи рогатог газде, подвешће људе на поклоњење њему. Али подвешће не толико силом, колико ухватитивши поданике своје у авети (у мреже) похоте. Те мреже биће њима истима раширене (размештене), али, како се говори, не би био искушан, ако не би хтео да се искушаш. ^овечанство уверено и свесно готови себе к власти антихриста, оно хоће заплењење тим мрежама, није по нараву (не допада се) људима слобода Христова, Крст и Голгота Његова. Власт данашња је - власт (при)времена, не темељна (без основе). То није оно, што је монархија Руска, када се од оца к сину наслеђе заједно са одговорношћу предавало. Бољи ли је, гори ли је био цар, али он је био православни раб Божји, отац за своје поданике, газда (домаћин) у држави, коју је по наслеђу предавао рођеном сину. Сви садашњи изабрани јесу - раби, али не Бога. Газда њихов делаће све, да народи под његовом влашћу не би се задржавали на кратком путу у ад. Да би све било подчињено и помагало главноме - саздању свекозмичког господарства и доласку антихриста. Такве власти треба се клонити. Па и противити се не смета тамо, где се тиче питања вере, спасења... Цару, зна се, само царево, али Божје, то - Богу! Преживети биће могуће само по примеру првих хришћана - испуњавати дужност, али свето чувати и пазити своје хришћанство. Само мучније ће бити, него у следбеника Христових првог времена - и саблазни је више, и контрола је куди-камо силнија. Језическа господарства су просто суштиновала, и борба против хришћана била је само од стране јудеја па опијених (залуђених) њима идолопоклоницима. Сада ће све силе ада напасти на последње

вернике ради саблажњивања њих, завођења са пута спасења и усмеравања на клизави пут страшне стазе у ад. То ће бити главни циљ свих највиших власти садашњих последњих времена. + СУДБЕ КОЗМА Оче Антоније, - почео сам ја, - а како та пророчанства о обновљењу монархије Руске, (и) периоду успона Русије? Душо моја, ја сам већ говорио теби, - одговорио је Старац, - да судбе козма може знати само једини Сведржитељ. Мени је дано било да видим опасности последњег времена и то, како се спасавати, о томе и говорим. Ипак, да буде монархија, (или) да не буде монархије - што расправљати, и како је то повезано са спасењем? Ја тако појимам: но, ако се обнови монархија, и шта - (хоће ли) сви људи да пођу у храм, да почну да држе духовне постове, да чувају целомудрије, хоће ли се учити да љубе ближњега?! Наравно, обновљење монархије може да постане дуго очекивани дажд после страшне суше. Али после таквих пројава милости Божје из земље брзо-брзо појављује се коров, који брижни земљоделац плеви. Тако (дакле) са монархијом такође треба бдети, да коров на нашим лејама не би се увеличао тако, што добре младице отачког благочестија сасвим места за себе не нађу. Мада посебно туговати не стоји - гледај, колико је Светих просијало у разна времена, од часа проповеди Апостолске. И највише у периоду гоњења - зборови мученика, исповедника, апологета. Ми исповедамо, да Црква земаљска - (то) је Црква војинствујућа, само (ми) хоћемо да видимо Њу торжествујућом. Тако, зна се, лакше је: и од власти какво-такво поштовање, и од богатих пара. Службу врши исправно, и људе не вређај. Мада, народ у нас тако је сажаљив, да и нерадника гладног неће оставити. Оче Антоније, - настојавао сам ја, - ипак, шта ће бити са нашим крајем, са Русијом православном? Е-ех, мили мој, то је било важно, (али) не на кончини времана, не сада! Сада је много важније, где је боље спасавати се, - рекао је Старац са неком тугом. - Запамти, душо моја, само (то) лоше Господ обраћа према нашој већој радости и користи. Батјушка твој (је ли) родом из Русије? Да, - одговорио сам ја, - из Тверске губерније. Давно (ли) ти тамо ниси бивао? - опет је питао Старац. Двадесет година, Оче Антоније, - одговорио сам ја њему, - а шта тамо и делати - деревња (село) је шумом зарасла, па и доћи до ње од станице немогуће је. Десет километара - а горе него у нас сто. Све деревње и села су изумрли, земља се покрила непроходном шикаром и замочварила се. Тамо живота нема! А како ти мислиш, - продужио је Отац Антоније, - зашто Господ допушта слично? Тверска - то је, зна се, извор вода, не само целе

Русије, но и доброг дела Европе. А Полесје, затворено за људе отровом чернобила? (Је ли) то такође извор вода? Не знам, Оче Антоније, по гресима, вероватно допушта Господ, - без уверености сам рекао ја. По гресима - то оно по гресима, али не без промисла о нашем спасењу, - мало се осмехнувши, одговорио је Старац. - То су места спасења! Кажњавајући нас за гордељиви разум, Отац наш небески, ипак, чува за нас пустињу са изворима вода, јер исушеност последњег времена, жеђ људи - она ће бити не само духовна. @еђ ће бити и обична, плотска, човечја. Ето, да кажемо, ти би хтео да пијеш сада, како ћеш ти утолити своју жеђ без воде из чесме или оне, у флашама? А никако! Зато што нема воде. (Ако) пијеш из речице или језерца - отроваћеш се. Кладенаца није остало уопште у градовима, па и вода у већини од њих није боља од речне. То је једно. Друго. Седео са мном (у логору) један од бивших партизана из тих места, (и) причао историју њихових бојевих дејстава и то, да је база партизанска била у шуми. Управо шума је била јемство безбедности одважних заштитника Родине, уточиште за њих, могућност да сачувају храну и оружје без бојазни од немачких претреса (који су били) у граду: живели - то они посред људи, работали, у основном, на железничкој пруги. А седео бивши партизан (у логору) ево зашто: погинула је већина његових другова, неко је издао, а он је у шуми и преживео тешка времена. Наши су дошли -(окривили га)- издајник, умало (га) нису стрељали, лепо је документе некакве умео да сачува, (и) у резултату - двадесет година логора. Али није издржао, од вређања скрхао се и није преживео, а човек је био прекрасан! Тако ето, ја када сам дошао, и људи мене привели у мало-мало нормално стање, имао сам могућности да јездим по крају - да готовим по најму (по наруxбинама) дрва и угаљ за ложионице. Јездим, (и) видим - а шума нема! Питам: Где су? Говорили, да је било шума. Одговарају: Посекли су на обнову народног газдињства! И с гордошћу говоре, као да су некакав подвиг свршили. Дрва за грађу да посечу свуда - ето пара, све та иста жеђ богатства од неумерености. Али потом замочвариће се земља, младом шумом Господ ће благословити - и биће где души православној да се спасе. А у младој шуми - то и јагоде, и гљиве повише него у старој шуми, па и наћи човека мучније је. Зато и подивљају ти крајеви, постајући новојављена пустиња, будуће уточиште за све, који неће да иду на поводу у ђавола (на дизгине у ђавола). Ни сателитом њих нећеш избројати, ако нема број адов, па путне-картице жигосане бацили су. Почекајте, батјушка, - прекидам ја Старца, - а личне-карте при чему ту, како човек може бити без личне-карте, ако сада проверавају постојање (наличје) њено на тој станици обавезно,

(превозну) карту не (можеш) да узмеш без личне-карте?! А зашто ће теби карта, душо моја? - мало се осмехнувши, одговорио је Отац Антоније, - шта је за потребу тако - возити се (котрљати се)? Куда си се сабрао ти да јездиш при антихристу? А, ви не за сада говорите, - мало се смутивши, проговорио сам ја, - тада је схватљиво. Баш тако и оно, - продужио је Старац, - што сви навикли да се возе (да се котрљају) и да трче с места на место, али мало ко - да стоји на коленима у молитви! Није корисно све то, ој, како није користно! Та сујета премештања руши мир душевни, изводи из стања успокојења, размишљања. Ко се заноси напред-назад, врти се (увија се), тапка, све време се налази у покрету? Беси! Ето и ми сујетом својом уподобљавамо се њима. Блажени пастир митрополит Јован видео је играче у виду бесова. Колико више данас - нема спокојства и не само у беснујућим играчима, но и у обичним људима. А зна се, то је упозорење, да ће бежати људи, тражећи, не спасење духовно, но уточиште за плот (за тело), па неће наћи њега. Нови пасоши носиће на себи печат антихриста, на њега ће работати. Не знам, (да ли) садашњи сигнализирају сателитима или не, али то, да ће тако бити, говорили су мени људи који знају. (Као) прави православни хришћани, они су патили душом, што су саучесници (сапричастни) у тој компанији слеђења (ухођења, присмотре) за људима, па питали за савет, како да поступе. Батјушка, - прекидам Старца, - а у вас нове личне-карте има (ли)? А зашта ће она мени, оче? Мене су возом возили у логор, па у Москву сам јездио - тада је била стара лична-карта, совјетска. Авионима (самолетима) од рођења нисам летео. А тако ја више пешице или електричкама (возовима). Гледаш, неко колима да (те) одвезе, често је тако било, посебно у последње време - сасвим сам сада (у) ногама ослабио. Зна се, сва замка (уловка) адска је у томе, да човек жели све више и више, и краја тим жељама нема. ^ини се, тако је лепо - за пар часова на авиону савладати растојање од неколико стотина врста. И на аутобусу садашњем, ено како лепо језде, такође није лоше. А упореди ходочашће старо, пешице, (упореди) са летењем и вожењем. Тада су путем размишљали, пазили на Божји козмос (мир), (и) тешили душу благочестивим разговорима. Како су они били интересантни, ти ходочасници (паломници). Ми за чајем у кухињи слушали смо њихове приче буквално отворених уста. ^ак је отац стао долазити к нама да слуша историје путовања (путешествија) ка светим местима. А сада? Долазе после вожње к мени и као неки извештај дају - ишчитали су толико акатиста, одслужили су такве молебне и остало. А резултата где је, где је пажња на себе, где

размишљање, где ношење трудова, на крају?! Пустота... То је пустиња, само не пустиња молитвености и борбе са страстима, но пустиња духовна, у којој су одсутни чак (и) мали изданци самопознања и борбе невидљиве. Оче Антоније, - прекидам Старца, - тако шта, (зар су) та ходочашћа некорисна? Зар сам ја теби рекао тако (нешто)? - Старац се чак приподигао. - Свако насићење човека благодаћу светих места је корисно, просто неопходно. О другом говорим. Један човек црпе воду у кладенцу добрим ведром, а други - пробушеним. Има (ли) разлике? Ето тако је то, оче! Ми смо о личним-картама почели. Нема у мене сада ни нове, ни старе. Зашто су измислиле власти те хартијице? Да би људе православне лакше било контролисати. За време цара-батјушке узимали су пасоше само путујући из краја Отечества, из Русије (у иностранство). Црвени демони су одредили свакоме и на сваки час да имају њих при себи. Не дај Боже да не покажеш представитељу у нараменицама (у еполетама) - (следује) логор. Но, то су само цветићи. Говорили су мени (они) допутовали са Запада, да по картицама тамошњим новчаним већ сада је могуће одредити место-нахођења власника. Са личним-картама биће још горе - не просто одредити, где си ту куповине чинио, но и све о теби податке и место-нахођења на земљи, под земљом, над земљом, све је могуће изјаснити. Циљева свега тога је неколико. Као прво, приморати људе да се користе банкама, све паре да носе тамо, у идолиште Мамоне. Ох, и увлачиће они све у ту игру! Само та игра сродна је игри мачке и миша - никакве уштеђевине неће обезбедити човеку снабдевање у последње године живота човечанства. Као мачка, наигравши се са мишом, све једно њега ће појести, тако и банке, газдарице њихове, људе ће на колена сиромаштвом поставити, опљачкавши до последње паре (до нити конца). Мада, какве газдарице, један рогати господин је у свима тим идолиштима! Оче Антоније, - прекидам Старца, - тако шта, не ваља (ли) ни уштеђевине имати, некакве залихе? Зар никакве резерве, макар мале чак, нису потребне? Оче, зашто за словима мојим тражити неисказано? - одговорио је Отац Антоније. - Реч моја је о банкама, о сувишним парама, које људи стреме да сачувају за будућност. Само то већ се јавља грехом, заблудом не сместивом (не здруживом) са православљем. Као поучна прича Христа о човеку, који је сабрао богати род зрна и хтео је да изгради нове житнице! А час његовог живота већ је истекао, и (те) ноћи је требала да буде истрзана (испитивана, мучена) душа несрећника, који је желео да живи дуго и безбрижно (на земљи). Али то, никако не оправдава и расипништво, ако је Господ благословио имање веће од неопходнога. А Њему,

Дародавцу, и верни сувишније (сувишак враћају) кроз оне, које је Он назвао браћом Својом најмањом. Неколико година назад био сам на селу у једнога свештеника, (и) тамо су они показали мени местну знаменитост (у њиховом месту) - жену, у којој "на књижици" је пропало неколико милиона совјетских рубаља! Одевена је била "милионерка" у цирадне панталоне и цирадну капут-кошуљу, у подобном је, говоре, цео живот провела. Година је њој - далеко за осамдесет, живи у страшној колиби, а у нови дом, који је изградио пред смрт у почетку седамдесетих отац, тако и није ушла. На крају осамдесетих изграђени дом је пропао (иструлео) и развалио се. Ето како бива. Душо моја, важан је, не предмет, но однос према њему. Супружништво (је ли) грх? Не, али није за све. Праведни Јован Кронштадски и сам је просијао, и супругу своју је подигао до светости. А неко и од брака Богом благословенога коњушницу приређује (прави), гинући сам и у погибију своју увлачећи сву породицу. То исто рећи ћу и о данашњици. Апостол је допустио супружништво и као средство од излишне (непотребне) похотљивости. Више од тога, он је саветовао супружнике ако се и удаљују друг од друга, то само на кратко време ради молитве и поста, али по обостраној сагласности. Видиш, чак тајинством (браком) следује с умом наређивати (газдовати, употребљавати), главно је, зна се, не саблазнити чак (ни) тога, чије тело у суштини је продужење твога (тела). Уштеђевине у последње време су потребне, пак обавезне, али стоји сабирати и чувати залихе духовне (ствари). Мада и козмичко не смета, само не новац и намештај са направама. Сва вредност и тога и другога висока је само у условима козма стабилног, у друго време она је привидна. На самом делу истиниту вредност наћи ће те ствари, које сада чак да виде (да примете) многи неће - пећи старог образца, "буржујке", како су их крстили комунисти. Тај, који купује нове електричне направе, закопава свој новац у земљу, а тачније - део свога живота пушта на ветар. А та излишност је сродна самоубиству. Како се човек односи према даровима блиских, посебно родитеља? ^ува, уважавајући у дару не толико вредност његову, колико успомену. Све, што ми имамо - то је дар Оца нашег Небеског од самог живота нашег до последње паре. Значи, и односити се према искоришћавању свега имања ваља са опрезношћу. Ко се припрема сада већ к животу ван суштињујућег (постојећег) друштва, ван његових закона, тај ће бити више заштићен и од верига ђаволских. Ко не налази (не стиче) све то, што има вредност само при "ако": ако има електрике, ако има батерија, ако теби просто дозволе свим тим да се користиш. Сада, наравно, сав продавани отпад ради, и на куповину тих ствари наводи (изазива) сам склад (уређење) духа садашњег века. Само вредност њихова је

релативна чак (и) у условима данашњим. А потом све то уопште обратиће се у гомилу непотребног крша (шута), на чије придобивање је било потраћено време живота. Мада је то само једна страна медаље. Друга се састоји у томе, што све то "електро-богатство" има ускоро да следи за својим власницима (да прати своје власнике), да слуша разговоре њихове. Говорио сам ја ту на овај рачун: разјаснили су, да врло ускоро и пегла ће моћи да прислушкује. Слава Богу, у нас су у дому све пегле угљене (на жар), не електричне! - осмехнуо се Старац. Оче Антоније, а како кола (машина), телефон и све остало? - питао сам ја. А шта кола? Но, и имај њих, само без сваке електрике, просту. Бич за човечанство постаће управо та злогласна електроника. Саздатељи њени бесове насађују туда гомиле, штета је само од ње, а не корист. Сећам се, одмах после рата дошао је нови "газда", начелник логора. Ратовао је, по правди, у СМЕР[е. Из Германије је догнао он кола врло велика, лепа, називала се она необично, некако - грабљиво (отето). Хорх, вероватно, - утачњујем ја. Не сећам се, оче, знам, да је звериње нешто. Па, тако ето све је приморавао да перу њих - а тамо и јездити је било некуда, до села и назад у логор. ^ак ни путева некаквих није било. Тако ето, како није гонио он њу по беспућу, ломила се - не ломила се, не сећам се, да би ремонт озбиљан њој делали. И без сваке електронике је била машина. Ја мислим, да је та електроника, као "цивилизација" - живели људи без ње и били су сретни више него данас. Зато није корисно све то човеку, оно и сада смета, одузима већи део живота на зарађивање, а потом биће просто погубно. А чување новца у банкама - уопште је глупост. Те банке врло брзо "пукнуће", развалиће се. Рогати господин целог система погубљења душа човечјих лукаво је замислио, да чак ни трагови не би остали од могуће самосталности људи. Некада су улагали новац у злато, књиге, слике, тако све. То исто није корисно, али, како-некако, а нешто је и могуће било продати на пијаци за векну тога истога хлеба. А са уштеђевинама у банки то неће проћи - ни оком да трепнеш нећеш успети, како све "сагори", јуче богат, а пробудио се - нема за шта ни земичку хлеба да купи! Сви ти рачуни и картице (јесу) - надување (варање) потпуно, нема иза тога ничега. И паре савремене - то су хартије, па и не бољег својства према томе. Видео би ти "николајевке"! Али то је само једно од својстава новца. Паре се јављају ђаволским изумом и најглавнија потврда томе (јесте) - њихова намишљена вредност. Комад хартија, а стоји у козму човечјем много труда људскога. Значи - то је варка, а то је већ из области дејства духова злобе поднебеских. Нема вредности у тој хартији, једино само

обмана, за коју и душу продају неки. Телефон, говориш. А то је исто привид, тако исто обмана и заблуда. ^ини се, ето слушам глас познатога, а то и драгог човека, на питање - одговор. Али кажи, душо моја, читамо (ли) ми писма Светих, посланице Апостолске, (да ли) би могуће било све то, ако би се они користили самим тим телефоном?! Пише човек писмо и размишља, размишља и о себи, и о човеку, коме се адресује посланица. То је могућност да се заустави и да подведе некакве резултате (збирове), да оцени происходеће као посматрач са стране. А телефон? Сујета једна и пустота. Здраво - здраво, чиме се занимаш (шта радиш) - тиме-то (то и то). И све... не, мили човече, писмо - то је део душе. С болом написано, оно је као проповед доброг пастира - од срца к срцу. Старац је заћутао. Ја сам такође ћутао и врпољио се на столици - одвикао сам од тих совјетских тврдих седишта. Мучно је представити, да су људи искористили њих као постојано место за седење. Ипак, - помислио сам ја, - у цивилизацији има и привлачних страна, - представљајући себи меку фотељу. Нису по нараву (не допадају се) теби наше столице, - отворио је очи Старац и посмехнуо се, - тако све шкрипиш! Ја тако исто, честно говорећи; уопште на намештај нисам навикао. + ЛИТУРГИЈА У ВРЕМЕНА ГОЊЕЊА Оче Антоније, - почео сам ја, - ето ви говорите, да ће у селима бити простије спасавати се. Али тамо је некако сваки човек као на длану, сви и све друг о другу знају, каква је тамо пустиња, како је могуће у селу наћи уточиште? Дај да почнемо од тога, да сам говорио ја о мирјанима, а не о свештеницима, - одговорио је Старац. - То је веома важно, зато што ће за мирјанина много простије бити да пронађе себи уточиште у последње године. А духовенство - то су као војници у рату, није њихово дело да се крију, но следује да буду на предњој борби са сатанизмом (на првој линији). Сви смо ми прихватили заклетву и сви се клели да носимо крст Христов, ето и треба носити, а не покушавати да преложимо њега на рамена другога. Да, биће изабрани са призвањем на ношење крста Литургијског ради оних не-многих верних, који ће још остати, (и) савршаваће се Евхаристија. Мада и за њих мучеништво није наручено (заказано), већине венаца удостојиће се. Оче Антоније, - опет прекидам ја Старца, - простите, али ипак утачните (прецизирајте), где ће се савршавати Божанствене Литургије? Ако почну таква жестока гоњења, а православни храм је видно већ за много километара, у xеп (га) нећеш сакрити, и како ће бити организована служба? [та, зар ће власти дозволити некоме да врши литургију? А ако служба буде ван освештаног храма, то ко ће благосиљати, како да будеш уверен, да служиш не у смрт, но у живот?

Но, оче, где си ти њих и набрао, та питања?! - осмехнуо се Старац, - А знаш зашто се она у теби скупљају, већ ја питам и сам одговарам. Сумњи у души је много, а одговоре ти би сам могао наћи у Отаца Цркве, али сумњаш, душо моја, сумњаш, посебно слушајући глас савремених тумача Светог Писма и Апостолских правила. А ти, мили човече, прихвати написано од Апостола па од Отаца - оснивача (градитеља) без сумњи, не слушај оне, који покушавају да "осавремене" нашу Цркву. Ти говориш где да се служи? Ако се негде придобије (нађе, подеси), како је поступало духовенство у времена отворених гоњења. Батјушка, а како правило Лаодикијског помесног сабора, оно, зна се, запрећује служити Литургију у домовима? - са сумњом питам Старца. Ако ли тако прилазимо, - спокојно је одговорио Отац Антоније, - то сагласно Правилима, ја ћу већ себи почети да противречим, у доброј трећини храмова и служити не ваља - нису освећени владајућим архијерејем. А сви служе, у том броју, и у бившим домовима, бањама, клубовима... што, смртно ли греше? Ти сам си причао, колико си молитвених домова открио по селима и служио у њима. Но, ви већ тако заокрећете, батјушка, владика је благословио, у принципу, па ја, зна се, и благочини сам био у то време - без особите уверености одговорио сам Старцу. Ти, оче свети, хоћеш да кажеш, да је он засебно благосиљао службу у сваком молитвеном дому? И у сваком молитвеном дому да је благосиљао теби да освећујеш престо? - Отац Антоније испитивачки је погледао на мене. Није, наравно, ја сам рекао - у принципу, у општем. Ма не бој се, мили човече, сва та ограничења свезана су све са тим полагањем моштију - у Грчкој само при освећењу храма од архијереја они се полажу под престолом. А без моштију служити стварно (дејствено) не ваља (не може). А у нас мошти су у Антиминсу, зато што је дао архијереј њега - то и јесте благослов за службу. Теби (ли) је владика за сваки молитвени дом давао Антиминс? Не, наравно, и ти си са једним јездио, свуда служио. Како мислиш, после револуције остављени на слободи старци-јеромонаси (јесу ли) служили или не? Ето душо моја, изволи да добијеш такав одговор: све треба да буде разумно. Од чијег благослова су служили Литургију на телима полуживих мученика у римским затворима (тамницама)? А служили су, зна се, на простим квасним хлебовима, и сасвим не на "кагору" (вину)! А Причешће пустињака Анђелима (од Анђела)? Па шта тамо говорити примера, чини се, нарушавања примљених обичаја и у житијама, и у самом Јеванђељу - мноштво је! Све, што је делао Спаситељ у земаљском животу, било је нарушење измишљених од људи

правила у испуњењу Синајског законодавства. Зато је Он и изазвао према Себи такву ненавист у онима, који су присвојили право тумачења слова Господњих. Qудска правила Он је нарушио, но учинио је све у Духу Светоме, у Духу Божјем. Зато је, вероватно, и рекао самарјанки о томе, да ће се ускоро молити Богу духом и у Духу биће могуће свуда. Спаситељ је рекао! Ето и размисли сам, шта је и како је. Трећи Рим - није господарство, то је духовна мисија ради спасења остатака (оних) жељних добијања (налажења) вечног живота. ^ини се, ситница - Антиминс са подшевеним моштима мученика, уместо престола са укопаним делом таквих моштију под њим, као у грка. А, зна се, Византија се показала неспремна да служи Богу при наиласку туђега духа, нечестивих агарјана. Служба се скончала (завршила), како су само заузели безбожници храмове, и сада само историчари помињу о томе, да је територија садашње Турске - место проповеди и Апостола и ученика њихових... Да је управо тамо Господ прославио и Николаја угодника, и Василија Великог, па све и не (можеш) набројати. А, зна се, гоњења римска су била не мање жестока, али тада су хришћани служили у духу, а кроз време - већ у букви (у словцу)! Гоњења "црвена" већом мекоћом (благошћу), у поређењу са агарјанскима, нису се одликовала, али колико се људи спасило, причешћујући се на тајним Литургијама, које су савршаване управо благодарећи особеностима руских Антиминса. Ја сам дошао већ у то време, када су се храмови отварали, мада и самоме (мени) дохватило се да познам тајне Литургије. А Оци, ухапшени у тридесете (године), причали су, како су и у подрумима савршавали службе. Господ Русију чува у свему и припрема за службу у време антихристово. Зато је и чисто руско ново-увођење: подшивени делови мученичких моштију к Антиминсу, писмени благослов његов за службу од архијереја - такође служи спасењу верујућих у времена најжешћих гоњења последњег времена. Службе и у храмовима биће, само коме?! "Мрзост запушћења" - то је хуљење над светињом. Има (ли) ње у сектаната, светиње, или је било икада? Не, није било! Значи, оскверниће се то, што је носило у себи диханије (дисање) Духа Светога, благодат Божју. Плаши то, наводи на опрезност, али занимати се посебним истраживањима - ко је свет, а ко грешан - то исто није дело за православног човека. Ако водитељ (шофер) буде по странама бленуо па за прекршајима (нарушавањима) других следио - обавезно ће сам у беду упасти. Себе ваља пазити и следити за путем свога спасења, да не би у јаругу запао, или изгубио пут. Цело Православље зида се на личном спасењу. И то није егоизам, није некакво одрицање од живота окружења, њихових радости и страдања, никако. Здање спасења гради се на темељу љубави: према Богу, према ближњима, према свима, који нас окружују. И

срце тога, који стреми ка спасењу не може (а) да не састрадава братији у Господу. Али друго је сасвим дело, када ближњи не желе да иду путем спаситељним, но жуде да се крећу широким путем у ад. Ко покушава (ко се мучи) да иде трновитом стазом спасења, наравно, састрадава њима, али није дужан да раздељује (да има удела) у њиховој компанији (у њиховом друштву). Општење у таквом случају могуће је само на нивоу одговора на питања о борби са торжествујућим грехом. Мада и ту меру ваља знати. Ти узми, какво је запрећење положио Господ јудејима на бракове са језичницима?! Најмудрији Соломон дошао је због жена туђе-племених до жртвоприношења идолима, у суштини, бесима. Лоша друштва развраћају добре нарави (карактере), оче... Сада врло многи воле да говоре чак о ненужности православног монаштва, подвижништва. Православље, по њиховим словима, застарело је, треба њега мењати под нове услове живота људи. И колико за многе (то) подобно (слично) показало се просто "маном небеском"! "Апостолска правила" су одбачена и бацили се "реформатори" "у све тешкоће" - само да би повод био и ма какво оправдање твореноме "хођењу у народ". Али праматери нашој и јабука је била жељена, па резултат задовољавања те жеље - жалостан је. И све то уместо тога, што би се просто спасавали, спасавали душу своју, душе ближњих и даљњих својим примером, својом молитвом. Ништа не треба да саблажњава наш расудак (расуђивање, разум). Можда су то и навикнута слова, која су напунила горушицу (у устима). Али управо навика њихова састоји се у не-испуњавању благословених дела добра. Прихвата се жељено страним образом, као обична фраза: Буди здрав! Пожелели - лепо, но ако и нису пожелели, тако исто није страшно. Нико не верује у испуњење свих тих жеља, нема основе за такву веру. Реко, не реко, сви су, чини се, некакав пусти сасуд, не напуњени смислом (логом), не схватљиви, туђи, некакав одјек древних времена. Обредом, једним словом, тако, кажу, положено говорити. (Као по церемонији, по обичају, једном речју, тако, кажу, прописано говорити) Цео живот човека треба да буде служба Богу. Служба, не просто као приношење некакве жртве - Бог у томе нема потребе; но служба, као постојано стремљење ка сједињењу, (ка) сједињењу са Њим и уподобљењу Њему у свему томе, што је могуће ради смртнога, ради вишље твари. Али већини људи то и не треба - тако је, зна се, живети много простије. Ако и има накаквих наравствених невоља, тако разум ће све то разрешити, (при)даће оправдања. Не! Истинита блискост са окружењем није у посећивању трпеза и бања, но у молитви и љубави према људима у Господу.

Праведници првих времена хришћанства никако нису стремили к изучавању творевина језических. А ако су и знали њих, то користили су ради заштите гоњеног Православља. Али чак та истинита апологетика врло брзо је себе изживела (остарела). Само дела истине и слова сведочанства о Истини служе (као) утврђење вере. Али ни то, ни друго не може суштиновати само по себи: вера без дела је мртва, и дела без вере такође нису спаситељна. Батјушка, простите, - не издржавам ја, - али, зна се, при таквом прилазу само униније обузима - и ко ће моћи да се спасе? Па и сумње се увеличавају - до чега су дошли "тихоновци", "катакомбници"? Оче свети, дај по реду да говоримо. Униније - (то) је удео лењивог раба, или сина, који нема апсолутне љубави према Оцу. Униније не обузима душу човека, за кога "живот је - Христос, и смрт је - добитак". У свим случајевима оно се јавља услед маловерја, постојања у души тих сумњи, одсутства пуног поуздања у вољу Божју и жеље да је испуниш. Петар Апостол бежи из Рима, а на сусрет - Спаситељ. И на питање у недоумици ученика: Господе, камо долазиш? (куда идеш), Исус Христос је одговорио, да иде на страдања. Првоврховни Петар је појмио смисао виђенога и вратио се у Рим да прими крсну смрт. Али помисли, шта је њега приморало тако да поступи?! Зар је Господ принуђавао њега к приношењу сличне жртве, или бар предлагао слично?! Не, свега тога није било. Христос је рекао само о томе, како би Он поступио у сличном случају, о томе, да је Он готов опет и опет да приноси Себе у жртву ради спасења људи. А у Апостола је била апсолутна вера у Спаситеља и у то, да је управо изабрани Њиме пут - најбољи ради његовог личног спасења. Он вером све прихвата, а истинита вера рађа и дела истине. Притом унинију места нема, има само радост од испуњења тога, у шта ти верујеш. Ето и треба се старати стећи веру Петра у слово Божје, па и испуњавати у вери учење Јеванђелско, тада и униније неће обременити. Господ је, зна се, рекао, да човеку да се спаси немогуће је, али све је могуће Богу, и доказао је то земаљским Својим животом. + О РАСКОЛНИЦИМА Сада о расколницима, које си ти тамо називао - "тихоновци", "катакомбници", (и) ко још? И они, и други, и трећи, десети, оделили су сами себе од Цркве. Они, неправедно користећи се слободном вољом, покушали су (напали су) на тело Христово, покушавајући да унесу раздор и човечја сујетна мудровања у Божју установу. Да, мили човече, били су у Црквеној историји прослављени у Светима Максим Исповедник, папа Мартин, Иполит Римски, Максим Грк, па и великог Паламу ту је могуће прибројати, и не сами њих, који једва ли нису усамљени остали чувари(ма) истине. Али они нису покушали (напали) на јединство Цркве,

изобличавајући недостојне служитеље, сами су били при томе искрени (усрдни) ревнитељи подвижништва, чистоте вере и црквеног јединства. А узми западне противљенце, све те лутеране, англиканце и "исте"? Хтели су, зна се, да приђу Православљу, али путем противљења, нека чак и заблуделом католицизму. Не, оче, циљ не може да оправдава средства, он је дужан да њих одређује. Лошим средствима добар циљ нећеш достићи. Тако и наши противљенци, циљ је у њих изгледа и леп био, али методи... Сејући раздељење, пожњећеш расправе, у којима већ наравно љубављу ни примирисати (од љубави нема ни даха - запаха). А Бог је љубав... Могуће је и не треба прихватати мудровања неког човека, нека чак и обученог високим црквеним чином, само не ваља његову глупост приписивати манама саме Цркве. Првосвештеник Илија био је добар и бого-послушан човек, али ревност у Господу изгубио је због плотске привржености према недостојним чедима од бедара својих. Сада, уви (авај), ревност се губи чак не по животном инстинкту сачувања рода. Сви су падови у већини (случајева) у људима због неуздржљивог расположења према ђаволском саблазну - новац, власт, похота, његови су предлози једни те исти, ништа се није променило за прошле хиљаде година. Ја мислим, да ће теби мучно бити да нађеш разлику између свештеника-расколника и тога, (у) Царству Небеском, Оца Алексеја. У једно и исто време они су служили ван озакоњене господарством цркве. Служили су на старим "Николајевским" Антиминсима, ја сам тако исто поступао доста дуго времена. А разлике има - једне су одгуривали, а други се сами одметали. Расколници узимају на себе најстрашнији грех - они покушавају својим суђењима да замене суд Божји, да одреде шта је право, а шта криво. А како, кажи, слепи може да говори о лепоти лугових цветова? Може ли погружени у гресима да оцени праведност? Ако човек у чисти поток улива прљавштину, вода ће се замутити, наравно. Само биће она отрована од тога места, у коме је човек у њу улио своје отходе (своје отпадке). Али зар извор при томе неће остати као раније чист, тако исто хладан и прозрачан? Сав ужас расколништва није толико у томе, што они постојано оскверњују чисту воду, колико у томе, што посежу на сам извор, њега покушавају да опороче. Они, зна се, такође се хране од тога истог врела, али се отржу (одмећу се) од њега, уподобљавајући се палим духовима. Они такође, будући створена твар, не могу да суштинују без Податеља живота, ван Његових благо-дејстава, од којих је главно - живот свих твари, али @изноподатељу и противе се. Ето тим заблуделим и отпалим расколницима и уподобљавају се. Почекајте, Оче Антоније, - прекидам ја Старца, - тако ипак где је та црта, која одељује службу у правди од расколништва? Ето у

животу нашем, како је могуће то одредити. Душо моја, ја, зна се, само о томе и говорим теби, па нећеш да пазиш. Ти узми за пример, опет тако, пале духове, као прву твар, која је ступила на пут противљења. Зна се, све њихово устремљење је - к рату против Творца, саблажњавање других на одметање од Бога, противљење Духу. Они не зидају и не могу сазидати, они само покушавају да руше сазидано. И било који протестант, било какав привид благих мисли да рађа његов повређени грехом ум, цео свој живот обречен је да ратује са Истином. А на земљи извор истине је - Света Православна Црква. Црква, али уви (авај), далеко не увек они, који су одредили себи за право да говоре у Њено име. Стара прича, али од тога се није умањила Њена праведност - добрим намерама покалдрмисана стаза у ад. (У) благој памјати Оца Алексеја дуго нису примали у клир суштиновавших (постојећих) епархија. Нису прихватали по законима човечјим, али никако не Божјим, нису примали упркос свим установама Апостолским и Отаца Цркве. Али он законе Цркве није нарушавао, (и) већи праведник је био. А што се догодило са њим односило се ка последицама сопствених сагрешења. А расидио је све Сам Господ, и ти знаш, како су њега сахранили? (У) најлошије ризе (га) оденули, жао им било крст метални како је прописано свештенику у руке дати, (и) зделали јефтини дрвени. И закопали (га) не на храмовној земљи, но на општем гробљу. Кроз пар дана храм су опљачкали и украли управо то, што је дужно било да иде са праведним исповедником у гроб - крст, ново Јеванђеље, ризе... Простите, батјушка, али зар је могуће то сравњивати - храм и човека, нека чак (и) светог живота? А човек, није ли храм? Ето ми смо говорили за расколнике, а они, зна се, такође "храмове" граде, па Духа ни у самим "зидарима" нема, ни у тим расколничким плодовима безумствовања човечје гордиње. И не ја, зна се, то говорим, куда мени грешноме (да то говорим)! Оци тако уче. Само присутност Духа одређује (да ли) је храм то, или мртвачка храмина. Некако не тако давно дојездио ка мени један млади човек, семинарист (богослов). Хтео је да добије благослов на други брак и рукоположење. Ја већ нећу говорити о погледима његовим, тамо је била смеса заблуда источних и западних, али само дерзновеније (дрскост) да покуша (да нападне) на Апостолска правила просто је дисало сатанизмом, противљењем. Тако ето он се развео са првом женом, још не проживевши ни месец (дана). Каже, да не одговара. Из семинарије њега су истерали до тога времена, док не уреди сва своја породична дела. После првог венчања њему чак друго, као мирјанину, није разрешио отац-духовник, на толико је дрзак био развод његов. Ја сам отказао у благослову на друго вечање и хиротонију, наравно.

Дојездио он са својом мамом, женом веома и веома упорном (тврдоглавом). После отказа она је мене и за назадна схватања окривљивала, и за тврдосрђе - (како) живот њеном сину ломим (кршим, рушим)... по њеним схватањима - каква је разлика, то ли једанпут женити се, то ли двапут, нешто је брбљала о свештеницима који греше блудом. Старац се посмехнуо, - А кроз неколико месеци дознам, да је он већ рукоположен, има парохију, чак неколико парохија, добро стојећи материјално. И сестра, и обезбеђена парама мати, и нова "матушка" су код њега. Значи, не само они, чланови породице тога ново-јављеног "пастира", одрицали су Правила Светих Апостола?! А где је Дух? Ето теби већ и мрзост запушћења - бездуховност, обездушеност. А (ако) нема Духа @ивотворнога - све је мртво, све носи у себи смрт. Зато је и батјушка Серафим говорио, да је циљ суштиновања човека - стицање Духа Светога, рачунај - стицање живота. @ивот приводи к @ивоту, к Бого-општењу, а стицање смрти - ка оцу лукавства и погибељи - ђаволу. Зато је и речено, да не сабирај гњев за дан гњева. Отац Антоније се прекрстио, и не журећи, продужио. А ја сам говорио теби, како сам видео погибију људи. Нису судом одређивани они на вечна мучења, но личним стремљењем к делима плоти - сви су обожавали своје страсти, стицали смрт, и она је вукла њих у ад. Како је похота породила грех и њиме унела у козмос смрт, тако (и) увучени (занети) том истом похотом упутиће се у преисподњу. А та наша стара познаница, похота, одредиће и погибију земљи. Ето, оче, види књигу @ивота - Јеванђеље. Колико пута казивање Апостола прича нама о трпезама и Самог Спаситеља, и ученика Његових, о тим трпезама, које је даровао Господ људима који су следовали за Њим?! А зна се, Јеванђеље - то није зборник сујетних мудровања човечјих, зато је оно строго и сажето, а ипак о трпезама говори нам много пута. Зашто тако? А све зато, што Апостоли, који су примили Духа Светога и који су вођени Њиме, уче нас потребљивању јела, умерености у њему. [та једу на благословљеним Спаситељем трапезама - печену рибу, мед у саћу, хлеб... Само неколико пута помиње се о месу на столу, и не зато, што је оно скверно, но због тога, што распаљује похоту човечју. Све ми је могуће, али није све корисно... Неумереним обиљем потребљиванога за столом растеже се желудац, човек се навикава на преједање. Заједно са тим долази и лењост према молитви, пропада природни апетит, здрава жеља да се подрже и окрепе своје силе храном. Зато пресићење изазива неопходност за стомакоугодника да побуђује апетит вештачким помагалима - свакаквим зачинима, кулинарским тражњама (специјалитетима), алкохолним напитцима. А да би све то било доступно, нужно је све више и више дарова земље. Ето и изнурава

се она, хранилица, за вољу неумерености људске. А неумереност и повлађивање њој не само да узраста похоту до стања аждаје огњем-дишуће, но и порађа нове страсти. Стомакоугађање помаже блуду, (а) жеља задовољавања тих страсти неминовно приводи к грамжљивости, зеленаштву (каматарењу), а тамо није далеко ни до праве крађе. Увезани (заглибљени) у задовољавању страсти, људи долазе до најстрашнијег - (до) убиства себи подобнога, брата својега. [та је покренуло Кајина на преступ против Авеља? Завист, толико обична за садашње време. Свето Писмо не наводи нама друге узроке првог на земљи убиства, осим тога, да је један брат суревновао другоме према благовољењу Божјем. А ми сада подобно и у грех већ не стављамо - појаву поништавања на земљи себи подобнога, проклетство Кајина и свих његових потомака. Ниси ли задавао себи питање: а колико је сада тих кајинита, који су наследили древно проклетство и који га носе другим народима?! ^ини се, све се давно окончало са доласком на земљу Христа и (са) Његовим Искупљењем палих људи. Али, зна се, већина од потомака прво-убице нису прихватили Христа срцем, њихово поклоњење Богу такво је исто, као и у родоначелника ратова и убистава Кајина. Мада, и не само у њима... Сећаш (ли) се, наравно, апостолских слова о рђавим друштвима, која кваре добре нарави? А ако већ кашика катрана квари цело буре меда, то, прости старца - понављам, данашњи козмос, пре је буре катрана са кашиком меда. Мучно је у том бурету меду да се не исквари! Зашто је и говорио Спаситељ, да једва ли ће једну душу праведну наћи при Другом Својем Доласку. Не дозволи души својој да се храни катраном страсти, да не би он затамнио и искварио све добро у њој. + ПРО[ЛО И ДОЛАЗЕ]Е Отац Антоније је заћутао; рачунајући његове године, природно би било предпоставити, да старац спава. Ипак кретање дугачких сувих прстију, који као обично пребирају старе потрвене бројанице, показивали су да он бди. Ја сам гледао на лице његово са танким словенским цртама и одухотвореним величанственим изразом и дивио сам се - како је могао човек да се не сломи (да се не скрха), пролазећи таква испитивања (животне муке). Мени је долазило доста често да општим са људима, како се говори, "одлежавшима (у логору)". Али чак они, који су се искрено раскајали у зделаном, (а) као правило, то су били људи, који су одлежали више (од) десет година, носили су на себи отисак "зоне" (затвора, појаса, околине). А Старац, без кривице окривљени, провео је за бодљикавом жицом не једну дестину година, и при том није просто сачувао своју душу, но је још постао ослонац (стуб) за друге у делу спасења. Занесен сличним размишљањима, ја некако нисам приметио, да је

Отац Антоније већ отворио очи и пажљиво гледао на мене. [то те мисли савлађују, оче свети? - са топлим осмехом изговорио је он. Па ето мислим, Оче Антоније, ви сте, зна се, пребивали у таквим грозним условима, какви ће и при царству антихриста, мислим, бити, али сте се спасли. Значи, могуће је спасење? - одговарам питањем њему. Не већ, мили човече, то време са долазећим и сравњивати (упоређивати) не може се! - одговорио је Старац, - Те године покушаја ђаволизације Русије зарадили смо гресима, али то је била само част (део) припреме људи за прихватање антихриста. Наравно, било је страшно - у почетку Свету Русију су обезглавили убиством цара и целе породице његове. Потом су стали да ломе стаситу кичму православне државе: поништили су сељаке, духовенство, верујуће... Хула је више од свега прљала душе. Најотровније било је откривање моштију, ругање над њима и над светињом уопште. Гледао на то слабић духом (и) размишљао: Мени су говорили: то делати не ваља - Бог ће ту казнити. А они ено шта творе, и ништа, ни грома нема, ни муње! И сам се упуштао у све тешко (зло). На срећу, таквих је било мање, него оних, који су сачували веру. Али одступници су били кажњени. Колико њих, који су осквернили светињу, који су играли на иконама, долазили су к мени да се кају! Неко је долазио сам, а некога су и довозили. Кроз десетину година осетили су на себи карајућу десницу Божју. Логори, ужасна северна прогонства, глад, хладоноћа, многи су се ломили и сами су просили себи смрти. Када је рат почео, знаш, колико је било оних, који су желели "да оперу преступ крвљу?! Наравно, својствена руској души бол о судбини Родине такође није била на последњем месту. И ипак, то је била само проба адских сила. Само (то) одступништво од вере није носило у суштини коначне смрти - било је времена за покајање. А ето у грозне три ипо године одступништво постаће - смрт. И човекоубица неће просто примити одречење од Христа, но ради веће уверености још ће и оснажити своју власт над погибшом душом печатом. Све, кавез се заклопио! Смрт! Схваташ, о чему ја говорим? Последње време почело је своје одбројавање од Првог доласка Христа на земљу, о томе је Сам Спаситељ говорио, а Апостоли су Јеванђељем обавестили о томе цео козмос. Али тада чак после издаје Сина Божјега и Јуде пут ка спасењу није био затворен. Благоразумни разбојник, учинивши толико зла, спасао се у последњем минуту (часу) свога живота. Али на крају (времена) неће бити тако. Ту неће бити времена за премишљање. Па и земља, страдајући од жеље људи да узму (од ње) преко мере, а ради излишности (ради непотребнога), изнемоћи ће сасвим. А њу ће сви да растржу, утерујући у и без тога

израњављено тело сваке стубове, цеви, чачкајући шахтама, некаквим каменоломима. Ти си питао, откуда потичу сви земљотреси? Био је некако у мене истакнути научник, геолог. Он је био местни (мој земљак), ја сам га знао, када је он још малишан био, а сада у престоници живи и работа. Тако ето овако је казао - тамо, где из земље-матушке ваде адско гориво, тамо су обавезни стресови (земљотреси). Више-мање, раније-касније, али биће. Ето теби пример дејстава на природу неумерености човечје. Какав је смисао у колима, авионима, у свему, што захтева адско гориво? Зар се изменио на боље живот човека, или (зар се) осећај среће и туге изменио? Све је то вражја замка - сабрати људе заједно ради заједничке работе у заводима, (да се) отргну од Божјег мира. А саме заводе такође искористиће по правом назначењу, (а то је) уништење створенога Зиждитељем! Ето теби један узрок. А колико је њих? Мислим, само је Богу познато, а колико нама није, дакле је, и некорисно. Оче Антоније, - питам Старца, - а како се од тога сачувати? Ко може да каже где ће се трести, а где неће? Душо моја, - одговорио је Старац, - тебе (ли треба) још учити?! Ја ту теби цели дан о томе само и говорим. Лош лекар лечи последице, а добар, пре свега, тражи узрок болести, да би га одстранио. Од чега ће земља почети да се тресе и дрхти? Од страшних грехова -човечјих она ће уздрхтати и (то) не једанпут. Дакле, ваља самоме (човеку) да следи за чистотом живота и место живљења да изабере такво, где је мање греха. Нека чак није због праведности житеља, но (због) малог њиховог броја. Деревња (село)? - прекидам ја са тајном надом, да ће Старац дати оправдање да живим у великом граду. Оче Александре, прости, али ја сам већ говорио теби по том поводу, није допуштено мени толико времена, да бих понављао. Ти си усишао то, што се теби не допада (што теби није по нарави), али друго ја и нећу рећи. Осим само уместо села (деревње) могуће је прихватити мали градић без тога сатанског проналаска - многоетажа (много-спратова). Кажем, одељени једноетажни рејонски центар. То је једно. Друго - извори вода. Тим пре, што су та места малољудна, а и уопште подивљала. Значи, и више безбедна. Ја сам говорио теби, да ће село такође бити уточиште релативно. Видео сам ја гомиле гладних, осатањених од происходећега, од својих грехопада грађана, како излазе на пљачку (на разбој) у села. Јеванђеље треба схватати буквално - речено је: бежи у пустињу, ето и бежи, не тумачећи света слова. И Господ ће бити са онима који испуњавају Његову свету вољу, а то је поузданије, него следовати плодовима пораженог грехом разума.

Васељенска размера антихристовог дејства могућа је само по томе, да људи сами то хоће, мио је он њима. Зато сатана толико пута и покушава да провери готовост човечанства за пријем њега, боји се редовног неуспеха. Велики светитељ је упозоравао, да ће управо злоба човечја постати порађајућа (погодна) средина за њега. Додајем: и сви греси - у суштини су пород злобе. Али чак притом, што ће служити њему све силе адске, (и) пријављивати свакога, ко је остао веран истинитом Творцу, неће моћи он, неће моћи да обухвати контролом све. Зашто сада људе православне приучавају на потпуну покорност властима? Па да би лакше било на даље сваки јарам ђаволски наметнути, под печат подвести. О парохијском духовенству и свештено-началију нећу ни да говорим - масоне у олтаре свете пуштају. Дозвољавају им са солеје да говоре. Када је такво (нешто) било виђено?! Ево ту је дојездио некако један заступник (посредник) за губернатора (гувернера), пред овим изборима. У мене је човек тај почешће бивао, (и) исповедао се. Видно душа не-окамењена, али хоће и од колача највиших власти да окуша. Тако ето проси он да се молим за победу гувернера. А ја и говорим: Он је масон, могу само о уразумљењу да се молим. А изасланик мени, смутивши се, и говори: А ви (ли) сте видели гувернера не-масона?! Тако-то, оче. А чему се (и) чудити - пут су они овде угазили (утабали) још за време Петра, а за време императора Александра 1-ог у силу су ушли. Забранили су потом њихово суштиновање (постојање), али то је све једно, (као) да забраниш корову да расте на лејама. Децембар 1825-те године то је показао, само благодарећи чврстини императора и успело је спасити државу од смутњи - (а) планови су то у бунтовника били наполеоновски! Власти се треба подчињавати у делима ношења службе, али не ваља на уступке ићи у питањима вере. А врло често, заглушивши глас савести, глас Анђела-Хранитеља, људи иду на пуно подчињавање властима у свему. И боје се они чак не гоњења, у њих просто мало ко верује, (но) боје се у очима окружења да изгледају (као) бела врана. Особито деца, по-одрасла, гледајући на родитеље, навикавају се на ту зависност од људских судова, а то је страшно. Тешко нама, који нећемо да услишимо и да поверујемо своме Богу, Који учи: Не бојте се скотовиђа (ружења) од људи, и зло-речија (злословија) њихових не страшите се. Сећаш се старе пословице: Хоћеш мира - готови се за рат!; За нас је то могуће тако преложити (променити): ако хоћеш спасења - готови себе за гоњења. Господ је, зна се, упозоравао нас: Бдите, да не уђете у напаст! Јер: блажени су раби они, које господар, дошавши, нађе будне (бодре). А бдети и бити бодар - то неће се (не жели се). Пример за нас - (то је) живот првих хришћана. Представи себи Први Рим: друштво разнобојних језичника, забаве њихове дивље -

убиства човека човеком (од човека), судари са дивљим зверовима гладијатора; блуд, узведени на висину поклоњења, стомако-угађање и стомако-бесије. Зар сва безумља њихова и набројати?! То чак није језическа разнежена (размажена) Грчка, тамо се бар наукама занимали, философијом: и домислили се да изграде храм "непознатом богу". Рим, то је друго. [та вреде сами њихови култови, сабрани из целог козма! И ето у таквим условима не суштињују (не само да постоје), но живе и процветавају (цветају) у Светима хиљаде и хиљаде хришћана. Положај њихов у друштву био је веома различит - од последњег раба до чиновника, великог војсковође... Али живот свих имао је једну општу црту - неприхватање туђег морала и одрицање господарства тада, када су власти покушавале да их принуде да поступе по прихваћеним правилима. Зна се, ништа друго од првих хришћана није се захтевало, осим испуњења прихваћених у румском друштву правила живота. Макар било (само) спољашње чување прихваћених обичаја. Они су увек, чак под претњом смрти, поступали по законима Божјим, не примајући и одбацујући човечје (законе). А сада и принуђивати не треба - друг пред другом сваки стреми ревностно да испуњава прихваћена у друштву правила живљења. "Свака власт је од Бога" - (то) се схвата свето-татствено (као крађа светиње) - кажу: што год власт учини - све је од Бога. Исповедајући слично, за леђима те исте власти оговарајући и давајући неповољне карактеристике представитељима њеним. Ето и излази, да један грех прелази у други, (а) тамо - у трећи... и тако по затвореном кругу. Али најстрашније чак није ово, (но) страшно је то, да човек навикава на понашање животиње: позвао газда - и она дошла, наредио - и последовало је испуњење. Без мисли, без оцене последица за спасење душе... А да би лакше било верујућему да преступи закон Божји, у једној руци у газде је корбач (бич), а у другој - колач. А напоредо (раме уз раме) "духовно" оправдање издајства закона Божјег: Свака власт је од Бога. И у томе је посебна замка - приучење (навикавање) човека да се храни из газдиних руку. Не верујемо Богу! Господ је рекао: У зноју лица добиваћеш хлеб свој; а за нас то је нешто страно. Дотакни ту тему ма са научницима, са инжењерима, ма са лакрдијашима (комендијашима) свих боја, па са било којим и сваким - напричаће свашта о стварању, о развићу личности, о чему (је) угодно. ^ак (и) верујући. Нико неће зној да пролива, није по вољи то (није корисно то). А Богу веровати треба, веровати, као дете што верује својим родитељима, да они лоше њему зделати не могу. Управо градови биће под посебним погледом тамних сила, управо тамо је и простије поставити људе на колена. Не довези хлебушек (хлеба), кроз дан сагласиће се да поставе број антихристов куда је

угодно (где год хоће). Али и до њега, до његовог доласка, житељи градова највише ће искусити тегобе те смутње, која треба да произађе. И избројати њих биће куди-камо простије, него по селима, посебно даљњим, загубљеним. Летеће беси и дошаптаваће - али времена неће да има довољно све да саберу, па и Господ ће ревноснима у спасењу помоћ Своју да дадне. А готово сваки пут, када говорим људима о неопходности да оставе привикнути образ (начин) живота, видим недоумицу у њиховим очима - зашто? Почињу спутана објашњења, позивање на интелектуално сиромаштво житеља чак (и) малих градова. Говорим: А спасење?, у одговор: А мени је рекао отац тај и тај, да спасити се може свуда, у њега је такође у центру града стан у многоетажу (у многоспратници) са два балкона! Услишим тако (нешто), тако страшно постаје, сва слова Спаситеља на нас, на духовенство преводим. Сећаш се, како је Он говорио фарисејима, да они и сами у Царство Божје не улазе, и друге не пуштају. Матер Божја бојала се прелаза из једног козма у други, (и) просила је Божанског Сина да сретне и проведе Њу! А нама је све једно, не мислимо, да кроз неколико година бесове, не на оном свету, но на овом видећемо. У свом њиховом без-образном облику (ружном, одвратном виду). Ви хоћете, (а) ја нећу доживети. Но, (ако) нећеш да тражиш село за себе, тако бар измени образ живота, (тога) који се зида на пуној зависности од господарства. Оче Антоније, - прекидам Старца, - а работа на приватним предузећима, у фирмама? Зависности од господарства има, наравно, али минималне, (је ли) то - алтернатива? Оче, ја већ нећу говорити, да при жељи (кад зажеле) било коју ту "фирму" залупити (да затворе) труда неће представљати за највишу власт. Колико непмана (нова економска политика) оком трепнути нису успели, како су се од господара претворили у рабе (робове). Али чак ако то одбацимо, зависност - то чува се - где год би работали, све једно без куповине у продавници или на пијаци нећеш преживети. А ево то је већ под контролом господарства. Тако је то. Многоетажку (многоспратницу) замени за дом у предграђу са добрим комадом земље. Одреши се од гоњења (од трчања) за модом на све - на одећу, на опрему стана, на кола, на све. Оче, не улази у уши људима, да све паре иду у један центар и припремају се за њега, да, за њега. Главом климају, али нико не верује. Наравно, на селу нема тога комфора, као у граду, али у томе је и спасење. Одреши град од села - град ће изумрети, а село ће и десет година проживети. Мада и тамо саблазан иде, шаље се и телевизором, и са студентима који уче... Али запази, град њих извлачи, завлачи у сатанске загрљаје, али сам у села не здраво иде! Они, који иза свега тога стоје, знају, да је мучно обухватити необухватљиво. Простије је намамити на мамац људе у град,

зделати их неспособнима за преживљавање без помоћи центра, и следити тако је лакше. Пре годину дана дојездили к мени људи. Једни су били из села, други из (назива мали градић) Н-ска. Сељани, мада су и дојездили раније, стегли се видно (згасили се, смирили се), (и) први су стали да улазе по један грађани. Појмљиво, свакога су довеле некакве своје невоље, но сви се жалили на једно - у граду је престала да ради хлебо-пекара. А градић тај, ја сам тамо бивао, недавном изградњом, у степи (има) пар десетина многоетажа. Изграђен је са одређеним циљем, који је ишчезао са распадом стране (краја, земље). За људе, који су навикли да једу само свежи хлеб, заустављање пекаре било је просто катастрофа. И ето улазе сељани, сви заједно, шест-седам човека, једва је столица стигло. Причају о својој невољи (сељаци), не устручавајући се један од другога. Питам их о животу и... они почињу да се жале, што је председник колхоза продао хлебо-пекару, (и) престали су хлеб да пеку! Питам, а како преживљавају, саопштење тамо са градовима је лоше. Одговарају: Сами печемо; слава Богу, зрна има, на брашно смо самлели и печемо. Ето теби и разлике између града и деревње (села). И мељу зрно на домаћим воденицама (млиновима). Повезу (они,) одвезу у срез (у рејон), но тамо платити треба, а пара нема. Ето и преживљавају за рачун земље-хранилице, која даје зрно, па својствене сељаку довитљивости (промућурности). За градове то су ствари непојмљиве. Бивши сељаци, добивши или купивши стан, свим силама муче се да се укорене у граду. Трпе недостатке, пљачкају (краду) родитеље, који су остали на земљи, само да се не враћају у село. Ето то је већ помрачење ума! А враг је у радости - сами иду к њему у руке. Qудима, чини се, да је у граду лакше спасавати се - мање работе, више могућности да посећују храм Божји, књиге духовне читају. Но, то су погубне фантазије разума заплењеног садашњим комфором. У многих сада има садни удео (парче, земља) или башта, али то није сеоских 60 стотина, а то и више. Са 6 стотина здраво нећеш преживети, у нас није Галилеја, где по два-три рода у години скупљају. Па и нема при градском образу живота те свезе са живом природом, као на селу. Идила градског живота проћи ће, као летња јутарња магла, а то и брже, само назад већ ништа нећеш вратити. Све замке вражје нећеш избројати, па и незахвално је то занимање, не-корисно. Важније је друго - како поступити, да не би упао у раширене мреже тамних сила. Знаш, како је светитељу Василију Великом било откривено виђење тих мрежа демонских, раширених по земљи у последње време. Он је заблагодарио Богу, да не живи у последња времена! Василије Велики! А нама је све једно... Плакала недавно жена, просила молитве - муж је после (ис)плате

сео у лифт и јездио дома. На некаквом међу-спрату лифт су зауставили, извукли мужа, (и) одузели паре. Па у реду би било да су само узели (паре), но су још и избили (њега) до полусмрти. Питам, често ли се слично у њих догађа. Показује се, постојано (стално). Били су већ и случајеви ругања над женама. Говори (она): Ми до мрака, батјушка, старамо се дома да будемо (да допаднемо) и више из стана не излазимо. Ако нисам успела да уђем - чекам некога од суседа, да би се заједно подигли (лифтом)! Тако о једном дому је реч, и, зна се, то је само почетак. Кроз неколико година и дању на улици биће опасно налазити се због банди разбојника. Ма шта тамо разбојника, отровани моралом американског кулака (песника, богатог сељака) обични очајни (обеззнањени) људи почеће у живот да претварају те преко-морске принципе суштиновања (битија). Као што шкорпион себе убија, тако и они, уносећи нову порцију једа (отрова) злих дела у козмос, приближаваће крај свога земног смртног суштиновања (битија). Умираће слично градским скитачким (лутајућим) животињама - без исповести, без Причешћа, без опела, чак (и) без сандука. Неће тако просто бити чак закопати на гробљу, трупови у домовима лежаће данима, док сродници и блиски успеју да се договоре са бандитима, који контролишу места упокојења. Зато, као увек у тешка времена, почеће да се појављују хумке (могиле) у дворовима, скверовима, где је само могуће. Тамо ће сахрањивати тајно, трудећи се да сакрију хумку, јер у граду ноћу почеће да лутају гомиле самих палих људождера - стрвинара у нади да добију лешину. Отац Антоније се прекрстио некако брже него обично. Слично се крсте православни кад виде нешто посебно греховно, мрско - са словима: Господе, помилуј! Вероватно, те слике из виђења до овог времена (у то време) стојале су у њему пред очима, и он није просто препричавао некада виђено, но је описивао то, што је њему било откривено, то, што је он сада видео. Мада је то само моја претпоставка. Старац је продужио: Вера у Бога и вера Богу, нада на Бога и љубав у Господу - ето једниствено, што неће дати човеку на земљи да обрекне (да осуди) себе на вечне муке ада. Неће дозволити у срце да уђе униније од происходећега; неће да приведе к очајању због виђења мрзости запушћења у светом месту; неће да задржи лукави разум, који оправдава примање сада кода, (а) потом - печата. ^овек, који нема пуно поуздање у Господа, који не верује Њему - већ је мртав. Удео таквога ужасна биће и на земљи, и после стајања с лева Спаситељу на Страшном Суду. ^ак сада ми често учинимо такво (нешто), од чега има да се лактови уједају. Последњим судом осуђени и опредељени својим сопственим избором зла у ад, биће готови да гризу себе, па биће касно.

Очни капци Старца спустили се и из очију су закапале сузе. Видно је било, да је за њега разговор на тему краја света (светла) и Страшног Суда био силна мука. А у мени се одједном родила мисао: Ако човек праведан, али све једно човек, тако страда због погибије људи, то колико и каквих огорчења ми приносимо Христу безгрешноме, Који је Крв Своју пролио ради искупљења нас, безумних?! Оче Антоније, - прекидам ћутање ја, - ето при бекству у пустињу како ви рачунате, шта је најбоље са собом узети? Не отирући сузу, Старац се топло, али с тугом осмехнуо: Ти-то куда си се сабрао да бежиш, мили човече? Гоњења већ за леђима носиш, тако да и бежати неће се дати - (да) буде времена спокојног одјездити (отпутовати). Како то, батјушка, - хладноћа је прошла по леђима. А тако ето, оче, како су тамо - "ножеви наоштрени...", нећу помињати даље. Биће, (а) већ јесте. Па не плаши се, Господ неће оставити. Више молитве, више аскезе - претрпећеш! А узети? Навике молитве и вере Богу, поуздање у помоћ Његову, добра дела и смирење духа, наравно. (А) од материјалнога то, у чему ће човек обавезно имати неопходности - грађевински алат, секире, лопате, поменуту већ "буржујку". Наравно, одећу и обућу, просту и поуздану, уопште све, што може помоћи да се издржи три ипо године. То су и лекарства разна, шибице, со... А књиге, оче Антоније?, - распитујем се ја. Њих је људима ваљало да читају раније, да испуњавају написано од Светих Отаца. А са собом, у зависности од могућности да се понесе, обавезно треба узети Јеванђеље, Апостол, Псалтир. Пожељно је узети Библију, Лествицу, Невидљиву борбу Старца Никодима Светогорца, Пролог, Училиште благочестија. До читања и испуњења Добротољубља не мислим, да ће доћи, мада такође сувишно неће бити. Ако већ могућност буде узети све, што се хоће, то с књигама треба се придржавати такве линије - биће страшно. Временом је могуће и униније, а то и очајање савлађиваће. Ето и треба се старати узети окрепљујућа творења (дела) Светих Отаца, или зборнике мисли њихових. Али само не књиге расправа (спорне), које критикују, које нападају. То су отворена врата за улаз у душу вражјих сила. Мени се чини, да с тим, шта узети, схватљивије је, него с тим, шта не треба узети ни по каквом предлогу. А узети са собом не ваља то, што може да сједини са козмом палим под ноге антихриста. Схваташ, човеку који пије спокојније је на души, када око њега сви пију. Блудница хоће да види око себе блудеће, стомакоугодник - прождрљивце. Тако и људи, који приме печат, стремиће к томе, да би сви делили њихов удео. Не знам како, није дано мени то да знам, али људи без печата лако ће да се показују тамним силама,

ако, тако рећи, привучу њихов поглед. Тако ето, не ваља узимати са собом никакве електронике! Слушаш, никакве. ^ак кола треба да буду проста, без сваких западних фокуса (жижа, опсена, без западне електронике) - иначе она такође од друга постају враг(ом). Електроника, чак најпримитивнија - радио, магнетофон, привлачиће њихов поглед. У саме њихове руке могу и да не дођу, а ето запечаћене за комад хлеба упутиће по трагу верника - (то је) у њиховим силама. Зато је боље од греха по-даље и избавити се од свега још сада. А ако (ти) је жао - то бар не узимај са собом ствари које носе опасност. Али не ваља и много већ заустављати се на томе, шта може, а шта не ваља. Просто знати и све. А мислити ваља само о стицању опскрба (ствари) духовних, благодати Божје, навика праведног живота. Много (од тога) већ нећеш наћи - време није отпуштено (времена нема), али бар нешто да нађеш. А (ако) не нађеш, тако бар биће могућности да оставиш некакве пороке - (па) и то, слава Богу. Мада, ако није утраћено (потрошено), зничи већ је придобијено. Душе-спаситељно је за мирјане, наравно, да се прилепе к православној општини (заједници) са ревносним пастиром, али то је готово немогуће. Мада, у крајњој мери, треба приложити све силе, да би нашао служећег пастира који се није поклонио, да би имао могућност Причешћа. Мени је познато неколико ревносних пастира, у којима у храму сложиле се лепе општине. Већ сада они налазе домике (кућице) скраја (на периферији) и готове их за службу у времена долазећих потреса. А ако Господ удостоји да се живи у таквој заједници, то приступати к Светим Даровима пожељно је чешће, како су то делали први хришћани у епохи римских гоњења. То ће окрепљивати и припремати к могућем примању мученичког венца. Пазећи се (бојећи се) од оних, који су примили печат и поклонили се антихристу, општења с њима треба избегавати, али никако то не показивати, посебно не исказивати своје не-прихватање и печата, и свега, што је с њим свезано, уопште на ту тему не говорити. Треба бити малослован, али не ћутати потпуно - то исто може да изазове подозрење. И већ сада треба почети живот са малим општењем (са малим говорењем са другима). Схваташ, неће увек бити могуће одредити, је ли примио човек печат или није, као ето са тим кодовима. Колико људи је к мени долазило за благослов на примање њих, буквално су покушавали да изнуде одобрење за такав поступак. Ја сам отказивао у благослову свима. Неко је одлазио раздражен (љут), но неки су говорили: Спаси Господе, батјушка! Све смо схватили, нећемо примити, простите за беспокојство. Један од таквих људи, високо-постављени човек, дојездио је недавно са питањима о личном животу. Гледам на њега - нешто

није тако (као обично). Прекидам његову причу и питам: А ти, случајно, (да ниси) код примио? Он, по правди, поцрвенео је и одмах признао, да су и он, и жена примили кодове. Потом је следовало спутано објашњење о работи (о послу), о болници... али интересантно је друго - њега пре тога дуго у мене није било и ја сам питовао о њему, делом и о томе, је ли примио он код. Тако ето сви су били уверени, да се та породица отказала од подобног (сличног) бројања. Ето како испада! Зато треба чувати опрезност у општењу са људима, али без подозрења, да не би упао у грех. + СПАСЕЊЕ У ГРАДУ Оче Антоније, а за оне, који остану у граду, (је ли) шансе за спасење нема? - питам ја. Зашто? Друго (ли) је дело - један у граду, а у деревњи (у селу) - други. Али зар је разумно користити "може - не ваља", када реч иде о спасењу душе?! Причао је мени један отац такву историју, да изгледа она баш као прича. Једна од страна њихове индустријске зоне, (а) они су делали сандуке за армију, примицала се к огромном мочвари са живим блатом (и била је) непроходна. Са те стране није било чак (ни) бодљикаве жице - (а) сви покушаји бекства окончавали се у стотини-другој (мерара) од обале. Крици бегунаца о помоћи само су изазивали у некога саосећање, (а) у стражи - злурадост. Блато је било толико страшно, да се и зими није замрзавало потпуно. У сваком случају, зимска бекства су имала исти резултат. Али ето решио се на бекство белорус који је добро знао (живо) блато, бивши шумар. Дуго је он пазио за блатом, нешто процењивао; распитивао се, где су тонули предходни бегунци, следио за исхођењем блатних газова, за образовањем рђавих мрља... у опште, припремао се. И ето они пошли, пет-шест човека и свештеник, тај, који је мени причао. Пошли ујутру, по магли, (и) једва дотерали они у промзону (у индустријску зону), ишли један за другим. У почетку све је ишло лепо, отишли су пар километара од логора, (и) одахнули на острвцету. А потом се пошло - један, други, трећи... сви покушаји спасити заглибљене у водњикавој смрдљивој мочвари окончавали се тиме, што је спасилац сам почињао да пропада. Најглупље је погинуо белорус - ударио је штапом неку птицу на чистој води и пошао за њом. А развод тај био је свега у пет-шест метара од брега пловећег острвцета, али овога је дохватило (блато). А други брег блата већ је био видан! Свештеник је до њега допузао. Старац је учинио паузу, а ја сам прихватио њу као окончање приче и питао сам: Тако а у чему је поука, батјушка? А ето теби и поуке: спасао се тај, који је био најлошије припремљен за такав прелаз, зато што је сву своју наду положио на Господа. А тај, коме је, како се говори, Сам Бог наредио да дође, саблазнио се на јело, решио да ублажи стомак и погинуо.

Тако и са спасењем у граду. Умни пуковник (војсковођа) увек стреми према бројном превасходству над војском противника. (Ако) нема за то могућности, значи треба применити некакве вештине (лукавства), да би испунио недостатак војника. Тако и у последње време преимућство у нас је само једно - то је вера. Али образац вере Апостол Петар и он се саблазнио. Значи треба се удаљити од саблазна коначно палог козма и тамо разгоревати своју веру, сву наду обративши на Бога. + ^АСОВИ ИСТОРИЈЕ (лекције) Отац Антоније је заћутао. Ја сам седео и размишљао о услишаноме. Као увек семена сумње су давала своје изданке - зар је све то могуће? Тако је страшно, батјушка, - поделио сам се утисцима ја, и у глави се не слаже (не смешта се), како све то може произаћи. А Јеванђеље (зар) нам о томе не говори? - одговорио је Старац, - Зар теби (треба) препиричавати, ваљда сам сваки дан окрепљујеш се читањем њега. Мени, зна се, грешноме, само су подробности биле откривене, као ће то бити. А то што ће бити, Спаситељ је још Апостолима говорио, (а) потом су Апостоли вернима јављали. И сви Свети, овако или онако, али краја света дотицали су се. Мислим, нема ни једног Старца, који није поучавао духовна чеда о спасењу у последње време. Али тада се још "развијала" та адска "цивилизација", но, дао је Господ по некоме да види самолете, машине, електронику... Мислим, Светоме је то било схватљиво, а људима - не. Колико расправа је изазвало тврђење, да ће антихрист истовремено ући у сваки дом. И ми у семинарији (у богословији) смо расправљали, још како расправљали! Само са проналаском телевизора све је постало схватљиво. А пророчанства о железним птицама, које бацају у лету смртна за људе јаја? А челична паучина, која треба да опута (да обавије) сву земљу? Тај исти скакавац из Апокалипсе. Па мало ли је несхватљивих предсказања из Виђења Апостола Јована Богослова, (па) Стараца - (још) много мање схватљивих. Мучно је прихватити долазеће беде. Али не мислиш ли ти, душо моја, да сито друштво уопште није склоно да прихвата упозорења о могућим будућим трагедијама? Како је призивао преподобни Јован, Кронштадски чудотворац к људима, (па јесу ли) схватили? Баш тако и оно, што је мучно било иза спољашњег благостања увидети долазеће беде. То је, зна се, само у пропаганди комуниста Русија била сиромашна и несрећна. Бесмислица! Управа је имала могућности још од почетка века да додели за сваке нужде државног уређења две милијарде златних рубаља! То је колосална сума, сумњиво да неко господарство и до овог времена има такав буxет. Зрна (жита) и свих других плодова земаљских сабирало се на неколико милијарди златних рубаља. Милиони глава свиња, оваца, стоните хиљада крава и коња. Јаја су пудами мерили

(16,5кг), зато што је живине било небројано! Русија је хранила пола козма, али и за своје људе све је било доступно: овца је вредела нешто од рубље до две, крава - до десет, а у оца на заводу добри работници (радници) добијали су по стотину рубаља за месец! Лоше (ли) је?! Ето ја и говорим, да је та ситост и погубила, заборавили су, да је основа благостања у духовности, у благослову Божјем. Када су укинули обавезно Причешће у армији, на грађанској господаревој служби, само један човек од десет продужио је да ходи недељом у храм! А враг није дремао. Већ рат Јапана са Русијом био је плаћен (од) јеврејског друштва Америке; тако (да ли) су они могли да пропусте могућност да учине смутњу унутар државе, (и да) не покушају скоз да униште Православље?! Први козмички (светски рат) никако није подровао (нарушио) силе државе, њега и нису јако осетили, у сваком случају, (не) на храни (на животним намирницама). Нико бонове или било која друга ограничења није уводио. ^ак у време рата мучно је било себи представити, да ће се разбеснети страна, увучена (занесена) демоном "слободе". Ето већ заиста свето место пусто не бива - узели су иконе, а заменили портретима бесова. Ти говориш, мучно је представити? Сада смо ми већ освојени туђим духом; (а од) руског, словенског нема ни даха (мириса). Осим што у храму (дише) и то не у сваком. Но већ је на реду освајање Русије другим народима: инородцима, кавказцима, кинезима... сада они само присутствују у држави, баве се, у главном, тржишним делима. Инородци, као увек, на све начине старају се да унизе достојанство православних и да наложе шапу на безбројна скровишта Русије - Мале, Беле, Велике. Али биће време и непосредне (директне) њихове управе. Оче Антоније, - прекидам Старца, - ако је могуће, поновите на предмет руског духа у храму. Ја, оче, не волим много разговоре о томе, - невољно је одговорио батјушка, - па и шта је ту несхватљиво? Концертна певања са солировањем и свим осталим артистичким слагањем откуда је? Од католика. Гди ти да услишиш исконско древно-руско црквено певање - у десетак манастира и храмова? Могуће (ли) је композиротска дела, испуњавана у гордињи светским певачима, назвати певаном молитвом? Наравно, не, а зна се, наше певање - то је молитва, оно размекшава срце, покреће га на сузну чисто-срдачну исповест. Данашње извођење (песама) - то је једно расејавање, забава. Са певањем је појмљиво, (а) сада о сликању храмова. Лепо, отишли су од канонских икона и пришли ка живописним, мада је то исто новотарија од Рима. Оно тако изгледа и лепо, али то, што сада представљају као канон (као правило) - мртво је. То сасвим нису они образци иконописи из древности, који су дошли до нас. И

тако, живописно сликање, али није то, што малају у нашим храмовима! Од католичких и унијатских образаца, људи који појма немају о Православљу, у бољем случају, хемијским бојама творе нешто ново-образовано. Простите, - прекидам Старца, - а зашто сте ви рекли "у бољем случају"? Па ту је један свештеник дојездио у ужасу - посред уметника нашао је правог сатанисту. Батјушка је њега отерао, а тај се још и увредио, каже, а ја сам лепо работао. Тако ето, у сликању таквим образом (начином, видом) храмова не можеш очи да подигнеш - јаркост (сјај) боја је неописива. А ако узмемо у обзир, да мноштво "икона" у таквим храмовима носе у себи још и заблуде католичке, то изниче питање - за кога се припремају ти храмови? А лаж (ли) је у храму Истине? Вештачке свеће у чирацима, вештачко уље у лампадама, вештачке боје ради украшавања икона, вештачки тамјан у кадионици. У реду. У совјетско време није било могућности набавити природни тамјан, али сада - то! Плаштанице помазујемо женским мирисима (парфемима), а то колоњском водом. Уља ароматичних нема ли? Има, (али) неће да се троше, (а) парфеме ће и тако благочестиве жене донети. Али то је већ следствије (последица), спољашње изображење узрока. У сваком храму има настојатељ, а над настојатељем - архијереј. (А) ко само иза његових леђа стоји?! Неколико година назад дојездио буквално у стању нервног слома један свештеник. Петнаест година у чину, служи на селу, зато (чин) протојереја до овог времена није добио, али и под запрећења (забране) архијерејске није падао. И ето сада је (добио) забрану у свештенослужењу па са таквим образложењем, да: ама, чин скидај - владајући је умео да се расправи са непокорнима. Почињем да питам, батјушка се таласа, скреће у мислима (збуњује се у мислима). На крају, схвативши о чему иде реч, већ сам излажем (објашњавам) историју запрећења (забране). Тако, - питам њега. Да, батјушка, тако, - одговорио је он. Показало се, да је узрок његове забране било поштовање ... царских мученика! А дело је било овако: свршио тај свештеник пар година назад са породицом и паством ходочашће у Русију. А тамо се тада већ свуда продавале иконе царске породице и књиге о животу царских мученика. Купивши и прочитавши књиге, поревновавши њиховом подвигу, свештеник, уз подршку пастве, добија у Тројице-Сергијевој Лаври листовне иконе (на хартији), које су већ дома урамили. Причврстили су их уочи празника - али тада нису били канонизовани, (а) служили су за упокој, и ко је хтео, обраћао се и за помоћ к мученицима. Неко је "доставио на знање" владајућем архијереју. (И) овај је послао "да заведе поредак" благочинога: требало је скинути и

узети иконе. Узмутила се паства, већ су били случајеви добијања помоћи после молитве у икона (помоћи од икона). (И) тада су батјушки и уручили "вучју карту" (билет), како су говорили у нас у универзитету. Видиш ли, случајност - то је свеобразни хаос, само не материјално изражени. Ми исповедамо, да је Бог хаос претворио у поредак, подчинивши збивања (сабитија) у том броју, тврдим законима битија. Стремљење ка хаосу својствено је само тамним силама. Зато, ако нешто происходи, значи, неко је у томе заинтересован. Ето и размишљај, шта је и како је. Тако ви сматрате, батјушка... Ја ништа не сматрам, оче, - меко прекида мене Старац, - мислим, да знам правила, и увек сам се старао да их испуним. Зато (кад) питају - објашњавам, (и) старам се да научим. (Ако) испуни - слава Богу, неко се опаметио; (ако) не испуни - боље би било да није долазио, то је макар незнањем могао да се оправдава. Некако после Пасхе, после Недеље @ена Мироносица, дојездио к мени да се посаветује духовник једне од најближих епархија. Насељеник из пољске Украјине, али врло побожан и праведан старац тај. Будући велики молитвеник, притешњаван са свих страна, он је и сам одговоре на своја питања знао, али му је било неопходно општење и упоређивање погледа. После дуге беседе он је пошао да пише молбу о ослобођењу од духовништва и настојатељства. Пао је после тога у још већу немилост, али је дошао потом већ умиротворен (већ смирен). Тежак је крст свештенства, ој како је тежак! Тако је све сада организовано, да вољом-невољом (хоћеш-нећеш), а Правила се нарушавају. Многи зато говоре тако - спасити се у свештенству не може; дакле, можеш да делаш што (ти) је угодно, само да не саблазниш паству, (но) тајно да твориш греховно. Али прилаз такав је сличан осуди, ако не (и) проклетству ближњега - тај покушај да присвојиш себи суд Божји, макар и над самим собом. У Јеванђељу Сам Спаситељ говори, да сам (по себи) човек не може да се спасе, али што је немогуће за смртнога, то је могуће за Бога. Ти само принеси све своје, потруди се са своје стране, а што недостаје већ испуниће Господ. Враг се посебно стара да уведе у искушење духовенство, да одвуче пажњу пастира од спасења, да би потом распудио њихово стадо. Излаз је један - бдети, а на замке тамних сила просто не обраћати пажњу, посебно не подавати се бесу среброљубија. Врло корисне душе-спаситељне поуке свештенству оставили су светитељ Тихон Задонски и преподобни Јован Кронштадски. Писали су и други, али поуке светитеља Тихона и преподобног Јована посебно су доступне, практичне. И тако, каквог је духа пастир, таквог исто биће и паства. Ето шта је најстрашније. Мирјани одређују само за себе пут или на спасење, или на

погибију. Макар (и) за породицу. А пастир може да исквари цело стадо. Прихватајући чин, готово свако машта о венцу праведника, уви (авај), (а) сви смо ми грешни и сви падамо. По правди, једни се подижу, а други примљени положај почињу да рачунају потпуно пријемчивим (пријемљивим, привлачним). Батјушка, - не издржавајући укор савести, говорим ја, - а зна се, та историја са свештеником мени је позната - она је почела на сабору благочиних. Владика воли, да његово решење буде подкрепљено одлуком сабора благочиних, или уважаваних протојереја. Ти (ли) си такође гласао за забрану? - питао је Старац. Па не, на првом сабору било је прихваћено само решење о одласку благочинога на парохију. Ја знам, ко је донео, и зашто: свештеник тај био је местни (из истог места), што већ вуче на нашој епархији повећану пажњу, и напоредо је служио земљак владике. Окончања историје ја нисам знао - после премештаја измолио сам разрешење од послушања због удаљености путовања до благочинија: двеста километара - двеста педесет. + ГЛАД Оче Антоније, ја ипак нисам сасвим схватио основу глобалног глада - катастрофе, ратови, техногенски утицај (притисак), то је схватљиво и сада има место да буде (може да буде). Нека је затровано, али треба да буде зрно, мање-више, али не потпуно његова одсутност (не потпуно да га нема)! - питам Старца. Оче, - некако лагано, са размишљањем, одговорио је Отац Антоније, - ти (ли) се никада ниси замислио над таквим питањем: зашто до револуције није просто стизало зрно, но је Русија продавала њега просто у невероватно огромним количинама? Qуди је, вероватно, било знатно мање, - неуверено одговарам Старцу. Мање, на почетку века у империји је постојало нешто мало више (од) 130 милиона људи. К првом козмичком (ка првом светском рату) насељење се увеличало, како увек бива у цветајућој држави, али све једно људи је било мање, него сада, то је појмљиво. Али земљу су обрађивали с помоћу теглеће стоке - на лаком земљишту коњи су плуг вукли, (а) на тешком су користили волове. Брзина обраде не сравњива је са савременим тракторима. Осим тога, и земље под ораницама било је знатно мање - сачувала се шума, много је било пашњака, сенокоса, (па) ето колико је стоке расло. Ти предпостављаш, колико је било потребно хране за товнога скота, не рачунајући број живине (по главама)?! У шумским крајевима блато се још није осушило. Али хлеба је стизало (било је довољно). Са годинама постајало је све горе и горе, какву год технику не користили, какве год хемикалије и ђубрива не примењивали - хране све једно није стизало. Окренуло се то после рата (у) страшну беду - две неродне године и ужасни глад 47-ме. Долазило

је до људождерства. Долазила је у то време к мени да се исповеда млада жена: она је дотрчала из колхоза, искористивши сакупљање радиника за обнову рудника у Донбасу. Зараду су плаћали нормалну, и младеж се навадила на плату да иде на пијацу да купи пихтије, нарезане (у) комадима. Али једанпут један од младића нашао је у тој пихтији детињи прст. Изобиље хране данас на Западу - то је фантом, привид, као и сва њихова "цивилизација". Да, за рачун хемије и свакаквих ђаволских вештина њима успева да одгаје некакву количину живине, скота, хлеба... али не толико, да би чак за себе стизало у пуној мери. (Сопствени продукт) Њихове намирнице у њих су прорачунате на сиромаштво, па ради извоза к нама у том броју. (Прави продукти) Праве намирнице вреде огроми новац и увозе се и у Европу, и у Америку. То је сада. Али стоји само козму да се заљуља - (и) неће бити ни тих мрва, што сада имају. Довршиће дело десетак нових болести животиња, растиња (биљака), које ће и човеку смрт донети. У нас је права храна, али према овом времену да неко има и на пољу да работа - град продужава да намамљује здраве људе из села. Осим тога, бешњење Америке родиће страшне природне измене и све у лошу страну. Затвориће се небески извори вода, земља ће усахнути у безплодној нади на влагу. Нешто ће да израсте, али за све то неће бити довољно. Стока ће да пропада, за њен живот такође неће бити довољно хране па и воде. Реке ће или усахнути, или се претворити у сточне јендеке, који источе смртне заразе (миазме). Тако исто биће и са језерима, језерцима... унутрашњост мора такође ће изумрети, и живети поред њих биће немогуће. гњила испливала риба, морске животиње; подигавши се са дна сумпор-водоник неочекивану смрт донеће житељима приморја. Ето теби и глад. Он је увек страшан, али сличнога томе земља још није видела - неће бити ни хлеба, ни воде, ни Јеванђелске љубави и састрадавања. Такав ће бити жалосни резултат људске неумерености, следовања својим страстима. Глад, који се догодио за време цара у Поволожју, такође је био последица неумерености - велике паре доносила је продаја хлеба, ето друг пред другом (један поред другог) сељаци и продавали су њега, не остављајући залиха. Гледаш, и дом лепи изградити могуће је, и одећу направити нову, да би све било не горе него у других. Господарство је тада спасило, помагало је гладнима у свему. За време бољшевика већ глад је био у многоме вештачки па и новац, сабрани ради помоћи људима, пошао је на куповину паровоза па кола свакаквих. Колико људи је помрело тада! Глад последњег времена биће још гори - отићи ће нада на боље. Раније су знали, да стоји некако одржати се милошћу Божјом, гледаш, од новог рода и кренеш, поправиш силе. Сада тога неће

бити, ишчезнуће вера у Бога, ишчезнуће и вера у боље. Рачунаће само на своју силу, на то, да би преживео чак за рачун ближњега свога. Као што су у блокираном Лењинграду бандити извлачили у људима хлебне картице, или одузимали силом њих, одрећујући човека, а понекад и целу породицу на гладну смрт, тако и сада има да краду, да одузимају храну. И да убивају. А у местима извора чистих вода биће могућност утољавања жеђи и одгајања некакве зелени за јело, а то и хлеб ће Господ дати, макар на празник (и) двопеком почастити се. Ако имаш срећу, тако и рибка може у потоку да се покаже, а у шуми јагоде па гљиве. На разноврсност (у храни) рачунати не долази се, али протегнути некако могуће је (да се преживи). И гоњења у густим шумама биће знатно слабија, главно је не подавати се унинију и страху, које наводе беси. Такође сада, припремајући се ка свему са поуздањем у Господа, не ваља све мисли управљати на ужасе долазеће, мислити треба о стицању благодати Божје. Батјушка, тако ако је о густим шумама, то на Северу Русије, у Сибиру куди-камо је више дивљих места. Тамо није ли боље уточиште? - питао сам ја. Сибир ће бити "жути", потпуно. Далеки Исток јапански, а за Сибир, за нафту и гас његов, злато, (за) друго све биће судар чак не с нашима, но са американцима. ^ак при том, што се звездано-пругаста батина у рукама козмичког сионизма налази, победити они кинезе неће моћи. И потећи ће жуте реке на европску Русију. Цео југ гореће, крви пролиће се словенске! Далеки Исток јапанци кинезима неће дати - острвљани просто живеће негде. О долазећој трагедији својих острва јапанци знају: кроз мудраце откривено им је било то. Сада они купују земљу, али најпримамљивији комад (парче) изгледаће за њих Далеки Исток Русије. Европски Север је привлачан, па без познавања њега и навика неопходних - нећеш преживети. Старо-обредци су се скривали у северним европским шумама, као и у сибирским, али они су то бежали тамо стотинама. А заједно је увек простије смештати се (оснивати) на новом месту. Осим тога, људи тога времена били су више природни, више су умели (знали), мање су захтевали од живота, били су крепкији и здравији. Зато у ту страну боље и не гледати, јужније такође има (заузимају) пустињска места ради лакшег скривања од слугу антихристових. Оче Антоније, оружје ваља ли имати у себе ради тог лова, да кажемо? - питам Старца. Ти (ли) о себи говориш? - мало са укорним питањем на питање одговорио је батјушка. Па, не, наравно, ја у принципу говорим, за све, - појаснио сам ја. Не, оче, лов није корисан у последње време, - врло озбиљно је одговорио Отац Антоније. - Излишно убиство и проливена крв, нека

и безсловесног бића, никако неће помагати сачувању духовности, толико неопходне за спасење. Пост и молитва, молитва и пост; не знам, шта може да оправда убиство дивље животиње, осим што само реална претња смрти од глада. Али таквим разлозима оправдаваће и прихватање броја антихристовог, и људождерство... Не знам, нисам видео ја код оних, који се спасавају на столу меса убијене у лову дивљачи. Последње време ваља прихватити, као јединствену остављену могућност да се очистиш и да измолиш у Творца опроштај за грехе, учињене у спокојна времена. Свакоме, слушаш оче, свакоме даће се да претрпи у те године наравствена, духовна и физичка мучења. У већем или мањем степенy - то је већ друго. Други долазак Спаситеља означаваће крај тих мучења за оне, који су умели Божјом помоћу да сачувају верност. И Господ ће скратити године царовања антихриста само због не-многих који су остали верни Њему. Зато ће за њих то бити празник. А како ми себе за празник припремамо - постом! Ето теби по поводу лова. [то се тиче оружја, ту је сложеније. Сваки је дужан сам себе да испитује питањем - (је ли) кадар (способан) он за убиство, или није. Ако је способан, то боље оружје да не узима са собом, да се не би искушао. А ако у човека рука не може да се подигне на ближњега, то је могуће и узети, да би била могућност застрашити незване госте; њих ће много лутати у тражењу хране. У било ком случају треба се уздати у Господа, али не ваља ни заборављати такву мудрост, као: Не искушавај Господа Бога твојега. Још једном кажам - питање је мучно, мислим, одговора на њега једнаког за све нема. Како савест свакога човека њему подкаже, тако и ваља поступити. Но, шта, оче свети, засад су се твоје недоумице окончале, а? Да, Оче Антоније, спаси Господе! Време је и чест знати, упућујем се дома. Па ја тебе не гоним, мили човече, дођи (опет), не заборављај пут ка старику! + УСПОМЕНЕ НА СТАРЦА АНТОНИЈА + Рођен у последње године 19-ог века, он је доживео до почетка 21-ог (века). Пролазећи кроз све кругове (окретнице) ада катастрофа 20-ог века, не само да се није озлобио на све и сва, но је стекао љубав, коју је буквално зрачио на окружење. При, чини се, простоти у разговору, коришћењу често народне речи, то је био врло образован човек... Од првог сусрета мене је поразила таква особеност праведника - стољетни старац, који је проживео толико сложен живот, реаговао је на лаж са жестином (оштрином) младенца. Он патолошки није прихватао лукавство, лаж, чак просту неискреност, сматрајући их основом сваког греха и ужадима (свезама) ради свезивања врагом

душе православне, (и) силама ђаволским у њој. Пролазећи десетине година логорног ада (пакла), он било каква угњетавања у козму или могућа земаљска мучења просто није прихватао. Бојао се Старац (само) једнога - да (не) огорчи својим поступком Тога, Који је искупио њега Својом Пречистом Крвљу. Зато је често на питање о томе, како поступити, он одговарао: А како (би) Господ? Зар би Спаситељ наш могао..., даље је следовао назив дела (дејства), за које је посетилац покушавао да узме благослов - мито, освета ближњему, лаж и остало. Најстрожије он се односио према духовенству и посебно према писцима. Објашњавао је то овако: Дошао човек-грешник (и) ја кроз њега саветујем (опомињем) пет- шест палих. Долазе слободоумни (слободни мислиоци) (и) осетно више је у њих саблажњених: можда сто, можда двеста. А ако је пастир сагрешио, па још да богословствује (да теологише) покушава, хиљаде и хиљаде саблазнити може! Ја сам био сведок тога: дојездио к Оцу Антонију свештеник од "начитаних", са поклоном Старцу: своје брошуре, издане на лично име и коверта са новцем "ради ништих". Тога свештеника ја сам мало знао: и људи су причали, и општили смо пар пута у епархији. Брошура та његова мени је такође била позната, довело се прегледати (промотрити) - људи су донели на оцену (на мишљење). Тамо је било много тврђења као мало спорних (јер заправо захтевају расправу), (а) друга, како говоре, и коментара не потребују. (Али) пошто је аутор био свештеник, дошло се бити уздржаним у оценама, препоручио сам само верницима да се не удубљују у изучавање бесовских лукавстава, па још на основу њихових прича. Сада је мени интересантно било да сазнам тачку гледишта Старца. Ушао је у келију отац Анатолије (име промењено) (и) буквално је испунио својим телом цео слободан простор - он је био врло висок и чудовишно дебео (крупан). ^етрдесет - четрдесет пет година, са увереношћу успешног митроносног протојереја, љубимца владика, благослов је он узимао некако с висине свога положаја. Али (сада) целива старческога тај положај није обезбедио. А потом је био разговор, такво не-лицемерно (из)обличење, да је мени оца Анатолија чак било жао. Добио је он за све - за то, што је узимао новац од верујућих за књижицу: забадава добисте, забадава и дајте. За разговоре са бесима и предавање њихово у брошури верујућима: приводио је Отац Антоније јеванђелске цитате, слова древних подвижника о томе, да не ваља разрешавати бесима чак (ни) уста да отваре, а тим више (не) пазити на њихове приче. Уопште, мучно је рећи, шта није било подрвргнуто изобличењу. Отац Анатолије у почетку се храбрио, потом је клонуо (пао духом), (и) на крају разговора стао је да проси опроштај. Старац се смекшао (разблажио се), али рекао је доста сурово: Бога моли да

прости, казну већ за плећима носиш. Књижице своје сажежи сам, окончај дела милосрђа, што си већ почео са домом за сироте старце, са уточиштем за сироте, и готови се (припремај се)... Кроз неколико месеци дошла је вест, да је отац Анатолије погинуо у ауто-катастрофи. Отишао је у вечност и Старац Антоније. + УСПОМЕНЕ ЕКАТЕРИНЕ Ишле су седамдесете године, за некога срећне и сите. А у мене је последовала цела серија не просто неуспеха, но озбиљних животних катастрофа: у почетку неуспели, не по љубави, брак. Затим безконачне прељубе (издајства) мужа-железничара, проблеми са жилиштем (станом), новцем, уопште, са свиме, што само можеш да замислиш. На крају, када је муж позвао мене к себи на работу (на посао), да би (ми) саопштио, да он покреће развод - хтео је да се жени другом, која је чекала од њега дете (младенца), ја сам сасвим пала духом. Проживели смо ми, овако или онако, више (од) десет година, биле су радости, биле су и горчине, али двоје деце називали су нас татом и мамом! Ја сам ишла усијаним од летње жеге путевима свога насеља и ништа нисам примећивала около. Мисли се вртеле око једнога - самоубиство. Мислим, чак ако бивши муж децу одбаци, то господарство неће оставити, има свакаквих интерната. Нека дела, како хоће, а коме сам ја потребна? Други брак душа није прихватала, први је већ био разрушен, к родитељима - такође нећеш отићи. С таквим размишљањима ја сам ишла, већ сам бирала и пут остављања земаљског живота, када сам одједном била заустављена спокојним, али тврдим словима: И не размишљај, чедо! Теби треба да живиш, а не да трзаш себе маштањима о смрти! Опамети се (дођи у ум)! Подигавши очи, ја сам видела поред себе старца у некаквом не-лепом дугачком црном капуту (огртачу), огромног раста са апсолутно белим власима. Ја нисам јака била у религиозним познањима, али ту је дошло унутарње појимање тога, да је преда мном - свештеник. Мало са стране од њега стајала су два мужа, јавно (очигледно) пратиоци. Простите, - говорим,- како попа правилно називати - падре, оче, батјушка, - мени није до вас. Дајте, ви пођите својим путем, а ја - својим. Мислим, тако ће бити боље, и мање безпокојства (мање немира). Старац се мало осмехнуо, али необично добродушно, и рекао: Кћери моја, иди било којим путем, само не у ад кроз самоубиство! Да не би ти узела - пиће (од) зеља смтнога, уже (омчу) или камен на врат, све једно, све је погибија за душу. Ето о томе сам ја теби и говорио.

Мене је (ово) запрепастило (уздрхтало), управо на те путеве растанка са животом ја сам и помишљала. Како је могао старац да се досети, шта је у мени не просто на души, но у глави? Са друге стране, ко је он тај, да покушава да одгонетне моје мисли и настројење (намере), па још и да учи нечему? Ипак, подобна размишљања су одвукла мене од проблема породичних, на неко време ја сам заборавила о њима и ступила сам у разговор са страним старцем. Простите, али ви се нисте представили. Како вас зову (како је ваше име)? - питам неочекиваног сабеседника. Отац Антоније, ето гостујем у ваших матушки, у њиховој обитељи (општини, друштву). Ваљда сте чули о њима? - благо је одговорио он. Наравно, ја сам чула, и чак једанпут или двапут видела сам те врло старе жене у дугачким црним хаљинама, са некаквим средњевековним црним повезима око главе, у окружењу више младих жена. У насељу су говорили, да су то монахиње старих времена. И мада је делимично уважавање према њима суштиновало, већина, ипак, њих се прибојавала. Старали су се страном (около) да (за)обиђу загонетни дом са страним обитатељима (житељима). -Ето у њих се и налазимо, тамо ми сада да идемо и да поразговарамо с тобом. ^удно, али ја се безропотно сагласила и похитала према дому монахиња следећи за Оцем Антонијем. Потом је био дуги разговор и његова молба: То, што си ти замислила, увек можеш да свршиш. Почекај, неколико дана, одложи испуњење (тога) замишљенога. На работи (на послу) узми отпуст и ујутру (буди) овде лепо (хоћеш ли)? Ја сам се сагласила, целу недељу сам долазила у обитељ. У почетку све, што су они делали, осим домаћих работа, било је за мене (као) тамна шума. Али беседе са Оцем Антонијем, са матушкама, (са) послушницама, којима сам ја стала да помажем, зделали су своје дело (учинили су своје). Пре свега, мисао о самоубиству била је већ мрска. Отворио се пут у Православље, у чисти козмос (мир), који живи испуњавањем Христовог закона љубави. Први пут, када сам ја видела Старца, за мене је он био просто дубоки старац, мада и необичне спољашности. О утиску од његовог погледа испричаћу такав случај: Једанпут мени је припало да га пратим од Верходонскога према сталном месту живота у другој, више северној области. Кола организовати није се дало и јездили ми електричкама (возовима), са преседањем. Отац Антоније као увек у подраснику и раси, али напрсни крст био је скривен под одеждом: Старац је рачунао оскверњењем његово откривено ношење у насељеним местима у

безбожном друштву. И ето у једној електрички (возу) пијани момак пројавио је атеистичку ревност и рекао нешто дрско на адресу Старца. Отац Антоније није испустио (проронио) ни слова, само се мало подигао и погледао на говорника - тај се изгубио (срозао, као пропао у земљу). При излазу, млади човек је замолио опроштај. (Али) проборавивши толико времена у обитељи, видевши га по неколико пута на дан и општећи са њим, спољашност је отишла у други план. А на првом (месту) је била сила вере и духа ради живота по њој. Једанпут ујутру Отац Антоније је рекао, да допушта мени Причешће. Питао је, (да) ли сам спремна да примим у себе Тело и Крв Христову. Ја сам се расплакала и пала на колена: Хоћу батјушка, али нисам достојна, нисам спремна. У почетку он се намрштио - (јер) Отац Антоније није волео, када је неко пред њим стајао на колена и запрећивао је (забрањивао је) то делати, говорећи притом: У храм, у храм, к иконама, носи све поклоне Господу, а не мени грешноме. Но потом се осмехнуо: Ето и лепо, што тако мислиш, тек сам човек вавјек (никад) не (може) припремити себе без Божје помоћи. Имаш да се причестиш. Нећу заборавити ту службу никада. У многим местима сам бивала, али успомена на домаћи храм старица-схимонахиња са служашчим Оцем Антонијем увек више топли (загрева) душу. Била је исповест, било је причешће, а потом је дошло стање лакоће и душе, и тела. Ускоро је Отац Антоније одјездио. Али одсутство његово никада није било дуго: много је он волео малу обитељ старих монахиња. ^есто је говорио овако: Ту је цео живот - служба Богу, а служба Богу јесте живот. Храните се, чеда, (напајајте се) духом чистоте и светиње, док су старице-схимонахиње живе. Отићи ће оне, све ће се разрушити, њиховом молитвом крај се држи. А већ су блиска та времена, када ће обитељ ишчезнути. Као град, кад отиђе у воду од оскверњења, тако и ово место опустеће. Страшно је то било тада слушати и чудно - монахиње-старице још доста крепке, (па) толико послушница, на крају, од чега дом може да се разруши? Уви, све је то дошло кроз пар десетина година. Много је он говорио о будућности, посебно у последње године, много је туговао по поводу падања нарави (карактера, морала). Нешто у причама његовим било је схватљиво, нешто - не, покушавале су да распитују њега, матушке. (Али) чудно је било и друго. Седамдесетих година добра половина оних, који су долазили к Старцу за благослов на свештенство, одлазили су од њега у приподигнутом настројењу (у добром расположењу). Осамдесетих већ задовољан је одлазио један од десет. Деведесетих, не сећам се чак, да је неко остајао задовољан одговором праведника. Он је био врло строг према кандидатима за свештенство. Једанпут једна од послушница, која се дуго време подвизавала у обитељи,

покушала је да се заузме за рођака. Младић је био на први поглед не-лош, учио се у семинарији (богословији), и ми сви смо веома преживљавали за њега. Зато, када је Старац отказао да благослови - стали смо да питамо за разлог таквог решења. Батјушки је разговор тај био јавно непријатан, али ипак је кратко он одговорио: Ако једна овца цело стадо може да исквари, то немарни пастир... И заћутао је. Мени је Отац Антоније помогао да поставим децу на ноге - и духовно, и материјално, просећи за помоћ матушке обитељи. Својих средстава у њега није било. Он је био апсолутно не-среброљубив и не зато, што је поступао тако из жеље да испуни заповести, не. Њему је била туђа ма каква брига о животу, чак (и) о јелу. Он је стално заборављао, да треба јести, мада се по некад и свесно (са знањем) одрицао чак (и) од веома убоге трпезе, рачунајући то излишним (сувишним, непотребним). Није волео, када су му турали (завлачили) новац у руке и свакако је ограђивао себе од тога, предлажући да спусте даровано у општу скривницу (скрињу, касу). У своме кругу он је објашњавао то овако: Овим рукама, - показујући своје руке, говорио је он, - ја држим крст са изображењем Христовим, дотичем се Тела Спаситеља. И како (сад) ја у руке да узмем изображење Његовог врага?! Притом он је молио да отворе било коју новчаницу са изображењем очигледног идола. Једини новац, који је он при великој неопходности узимао у руке, биле су металне јубиларне рубље са изображењем војника-победника. Батјушка је уважавао војнике - заштитнике Отечества, увек је вршио службе за покој душа погинулих, и за здравље осталих у животу (преживелих). Те жртве (новац, помоћ), које су посебно деведесетих година, стали да доносе к њему, по његовом благослову усмераване су на подршку: обнављаних сеоских храмова, свештеника малих парохија, ради помоћи мало-имућнима, посебно - удовицама. Али није свачију жртву и прихватао. Била сам сведок случаја, када је у обитељи била посебна нужда у новцу - хтели су помоћи болесној (монахињи), но и други проблеми. И ту су дојездили к батјушки страним колима (на иномаркама) неколико људи. О чему су они говорили са Оцем Антонијем - не знам, тек искочили су из келије Старца они црвени, грчевито гурајући свежње новца у своје ташне. Од других ја сам такође слушала не-једанпут о отказима Старца од прихватања донесених њему пара. Уопште, батјушку наговорити да измени своје решење било је немогуће. Ако је већ он говорио "не", то "да" није звучало. Није било начина (могућности) наговорити њега. Мислим, да је Старац врло одмерено формирао своје мишљење по било каквом питању, чему је помагао његов дар прозорљивости. У делима вере Старац је био склон апсолутном следовању црквених догми, а у односима црквеним, парохијским, Отац Антоније све је објашњавао

(саодносио) са словима Апостола: Бог је љубав. Када су се к њему обраћали верници са жалбама на ближње, а тим више на пастира, он их је саветовао словима Спаситеља: По томе ће сви познати, да сте ви ученици Моји, ако будете имали љубав међу собом. Смирен и добар, он је постајао (као) гранит, ако се дело тицало питања принципијелних. Старац је могао да саветује грешника бездомнога (безкућника), да исповеда њега и да дадне сиромаху све своје. А од њега је Отац Антоније просио (само) једно - да одбаци безпутни живот (бесмислен живот). Опет, он је врло танано (лако) осећао истинитост раскајања и лаж душевну. Било је, да су после покушаја обмана, долазили, а то и припузали (на коленима) кушачи његови (који су покушали да обману њега). Неколико пута чак довозили су обманљивце - те (који као-бајаги) нису могли да ходе. Ту су се они већ стварно (дејствено) кајали. Он није проклињао, осећајући обману, није налагао епитимије, он је говорио: Бог нам је свима судија, ако ти говориш правду, нека теби то пође на корист (нека ти буде на добро). После тога готов је био и доњеје (доњу одећу и обућу, доњи веш са себе) да скине ради испуњења молбе посетиоца. То је било потресно. Некако је произашао разговор о праведности, о изабраности угодника Божјих. Говорили смо за самоваром, у стању раслабљености, можда се због тога и јављала (озвучивала) мисао о томе, да праведност - то је неки дар. (А) за грешника (да) је такође одређена, уготовљена своја судба, коме је како на рођењу написано. Једва услишавши наша расуђивања, Старац је одмах постао озбиљан, чак је чашу са чајем оставио. ^еда, - рекао је он, - тако шта, и ужасе последњег времена, по вашем мишљењу, Господ ће допустити по тврдосрђу Својему?! Не хулите, да то ће вас послушати, само (они) призвани к праведности и тако спасиће се, а (оне) који нису одређени к чистоти грешнике - пусти (нека) се муче? Не, драги (моји), у томе је и суштина будућег суда, који ми називамо Страшним, што је у свакога био избор, сваки је могао да се спасе. Света Варвара није ли мачем оца свога била посечена, па Борис и Гљеб нису ли од братске руке смрт примили? Једно семе, па плодови разни. У времена Спаситеља, колико је смоковница расло, али само је неплодну Он проклео! Бојте се да се не уподобите дрвету, које не доноси плода, и не дерзајте (не усуђујте се) да испитујете путеве Господње. За столом се зацарила апсолутна тишина, ми смо схватили, да чак (и) у простом разговору, који овако или онако, јесте одраз наших суђења (расуђивања), нужно је помињати о истини, о спасењу. А Старац је продужио. ^еда, из празних и пустих слова рађа се грех. Словом је змија саблазнила Еву, и словом истим је она привела ка греху Адама. И он је такође словом оскорбио Бога, када је уместо приношења покајања окривио у свему Творца: @ена, коју си Ти мени дао, она

је саблазнила мене. Али Словом смо ми и оправдани, искупљени. Мисао грешна је страшна, слово - још горе, ако си им допустио да израсту - буди уверен, да следи и грех делом (дејством). По неко је стао тихо да плаче, мислим, сви су пребирали своје грехе мислима, словима. Постало је тужно, расположење је пало, хтело се потпуног усамљења. Отац Антоније је осетио наш настрој (наше расположење). Ви не испијајте чаше, а ти, Виталије, подбаци угаљ (жар) у самовар. Говорим вам не са (из)обличењем, и не ради тога, да би преплашио, но ради предострожности. Свако зна, да ако се на дрвету образује трулеж (гњилост), а на металу мрља рђе - временом они ће завршити своју работу. Дрво пропада и направа од метала изгубиће ранија својства. Ето само ми не размишљамо, да су мисли греховне - та иста трулеж и та иста рђа, која уништава чак (и) то, што је било добро. То не-пажење (на) себе и привешће к доласку антихриста, к готовости да се иде на поклоњење оваплоћењу зла. А сада, пијте чај, и не вређајте се на старца, који за вас преживљава. Ја нећу доживети, а вама све да претрпите придаће се! Батјушка, - не издржавам ја, - а тако, ко ће моћи да се оправда? Сваки, зна се, и једва ли не сваке секунде, у крајњој мери, греши мислима. [та, (можда) нема смисла и мислити о спасењу, ако је све тако сложено (замршено)?! А нико и неће моћи да се оправда, - спокојно је одговорио Отац Антоније. -Зар нисте читали слова Спаситеља, да се неће оправдати свак живи (нико живи)? Ето и верујте Њему, верујте детињом вером, не допуштајући сумње. Али притом следује стремити к праведности, к чистоти душе. Како је рекао велики Јован, светитељ Константиноградски, принеси (ти) све своје, а што већ не достаје, то ће Господ допунити. Али нешто треба принети, (и) не са пустом торбом (са празном) ићи на Суд Христов. И Сам Искупитељ је говорио, да у не-имућнога одузеће се, а имућноме - додаће се. Ето и одговора на твоје неразумевање (не твоју недоумицу). Простите, батјушка, - продужавам ја, - ви сте сада говорили о пуном крају, о Страшном Суду, али како са последњим временима, са периодом владавине антихриста. Ако човек не може сад да достигне пуну чистоту и праведност, како тада да се одржи (да одстоји), да се не пода на искушења, да сачува себе? То исто теби и понављам. Сада већ треба себе готовити, (и) не прелашћивати се прелестима бесовским. Дај да пођемо к теби у дом - колико је тамо ствари, којима се ти никада ниси користила и сумњиво да ћеш се користити? (Је ли) тако, или није? Наравно, нешто јесте, ради лепоте можда... - одговарам Старцу. У чему је лепота њихова? У чешању твога празно-славља (твоје празне славе, сујете), да ја не живим горе, него остали? Не, чедо,

велики цар (Соломон), који је имао све, што може само да пожели покварени грехом разум човечји, на крају живота је рекао: Сујета сујета, (све је сујета). А погледај на жилиште праведника - ничега ради утехе очију, све ради помињања суда Божјега. Ето од тога и почети треба. Спољашњи подвизи заједно са жељом спасити се привешће к строгости живота, к постојаном слеђењу (праћењу) и за мислима, и за поступцима својим. (А) дозволи плоти макар на тренутак да овлада над тобом - (и) нећеш је обуздати. Зато све сада, а посебно у будућности, биће управљено на то, да човек не би могао отказати плоти у њеним прохтевима. Свуда је саблазан, свуда су искушења. Ето од тога и треба се одрешити. Свуда-присутни (Свуда-суштни) Господ помоћи ће, само стреми (ка одрешењу, ка унутарњој слободи). А (ако) се догодило нешто, не покушавај да се оправдаш - кај се, што си пала у мреже бесовске. Поуке Старца тако су успокојавале душу, уносиле мир у њу, да се чинило - (да) тако треба да буде увек. Уви, он је отишао ка Господу. + УСПОМЕНЕ НАТАЛИЈЕ (Старац каже Наталији:) Ето ти си школски предавач, како људи вашег сталежа (сословија) воле о себи да говоре - учитељ. А кажи, душо моја, како говоре, положивши руку на срце, детињи новац (како) је дошло да се краде? Па ви шта, батјушка... Мада... - ја сам се смутила, - наравно, како гледати на то. А тако и гледај, - Старац се посмехнуо, - како оно јесте! Ја, зна се, завлачим по ванкласној работи, организатора масовних приредаба, како говоре. Наравно, на дан учитеља, према данима рођења директора, заменика... но, при доласку комисија свакаквих, (па) долази се сабирати новац од деце то на грејање, то на лопте у спортском центру... Разлика између прошлости и садашњости само је у томе, што у древности све се творило већином отворено, а сада зло се прерушава у одежду добра, покушава чак само Јеванђеље да искористи на потребу ниских својих захтева (ниских својих питања)... ^едо, зло је рушилачко по самој својој природи, зато што носи у себи само притивљење стварању. Било да ти градиш, било да рушиш, не ваља градити рушећи, или рушити градећи. Не, и не може бити срећних грешника, опијање грехом само ствара привид среће. То је као варка воде у пустињи (фатаморгана). Стоји увући се (занети се) дивним видом несуштне (непостојеће) оазе, пустити се на тражење ње, и тегобе мучног, али подношеног пута у песку обратиће се (у) смрт... Старац је саветовао већ сада почети одрицати се од "блага" цивилизације - телевизора и других животних направа. (О) неопходности приучавати себе к животу ван суштињујућих

правила, која, у суштини, воде к подчињењу силама зла. Оче Антоније, - не издржавам ја, - али ако без пуне измене образа живота, просто не посебно привезивати се ка свему около нас козму ствари, могуће (ли) је спасити се? Могуће, али мучно, - одговара Старац, - врло мучно. То је могуће сравнити са ношењем воде у решету: могуће, али веома мучно. Има таква прича: двојици монаха дали су у својству послушања да носе песак на градњу манастира у корпама са пробушеним дном. Један је тако и носио, а други је поставио дно палмовим лишћем (и) укрепио је корпу. Да, било је потрошено време, може се рећи, да је и послушање испуњено не сасвим тако, како се говорило - али овај (који је поставио и ојачао корпу), он је у резултату (у збиру) добио више, корпа његова увек је била пуна! Наравно, такву количину песка и носити било је теже, али доносио је он више, и значи, и више су могли зидари да зидају. Тако и сада, наравно, могуће је не остављајући козмички образ живота надати се на спасење. Само што ти смешташ у корпу са пробушеним дном? Куди-камо је спокојније окрепити њу отказом (одрицањем) од правила козма овог и поставити (је) палмовим гранчицама добрих дела. Тада и Творцу свега на суд ти ћеш моћи да принесеш не жалосну прегршт остатака добротољубља, но пуну запремину (капацитет) сабраног за живот свој скровишта душевног. А тако - могуће је, наравно... Кажи, колико килограма гвожђа ви користите у себе дома, макар, приближно? Нека је, сто килограма. Умножи (то) на број житеља, додај нужде армије, друштвених путева. А куда све остало иде? Значи и није нужно оно, све то произвођење, ради матушке наше Свете Русије није корисно. Пре (може) да се каже, одлазе људи са земље на заводе, приучавају се да живе смрћу у градовима, раздвајајући се са даном Богом природом. Сабирају се заједно, да би постали више доступни за антихриста и помоћнике његове, сами себе делају жељеним циљем адских искушења... Боли душа за матушку Русију, којом управљају инородци (странци) са нашим презименима, а циљ је у њих само један - да се покраде и унизи светиња. Али Бог поруган не бива... + УСПОМЕНЕ АНЕ (У оно време када је претио рат између Русије и Америје, шездесетих година) Једна од жена питала је батјушку - о страху и рату. Страх?! Дај, чедо, да размислимо, шта изазива њега, и тада ће све стати на своје место. Највећи страх рађа се од опасности смрти, посебно изненадне (смрти). Смрт плаши и сопствена, и блиских људи, посебно, деце - страшно је, тако, зна се? Други извор страха је бојазан губитка имања. Колико средстава људи траће на то, да би сачували накупљена трулежна богатства! Али проистиче све од тога, што верујемо и љубимо (волимо)

Христа само устима, а не срцем. @алосно је, али језичници, зна се, мање су се бојали смрти, него ми, хришћани. Због чега је то? А због тога, душо моја, што они нису знали суштину греха, тежину његову, (а) ми знамо, али грешимо. Грешимо и грешимо, а о смрти старамо се да не мислимо. Бојимо се ње, али творимо безакоња, као да се надамо на своју безсмртност. Страха нема у тога, ко није привезан к козму трулежи и смрти, но сва (у)стремљења његова су - к Небу. У таквом човеку има само бојазан да (не) наруши заповедано нам Господом (од Господа). А рат ће бити, али не сада, касније... + УСПОМЕНЕ СВЕ[ТЕНИКА 1 Спаситељ је предложио нама свима (шта је) боље, али сам избор оставио је (нама) смртинима. Мада и ту ваља пројавити разумну опрезност - не веровати своме сопственом мишљењу, но се уздати у вољу Божју. Тамо, - Старац је (много)значајно указао прстом на небо, - објашњења нама неће помоћи, само привезаности срца, оваплоћене у делима, словима, мислима. Језик може да обмане, могуће је нешто зделати против своје воље. Али све је то засебно и једанпут-двапут, не више. А ако је у срцу тама, то и дела, и слова, и мисли обавезно се јављају греховни. И обратно - светло рађа светло (свјет породит свјет). Да, неко се сада опија сопственом неумереношћу, гладан је греха, али таквога ваља само сажаљевати, а боље - не примећивати. (То је) душеспаситељно. Зна се, на дно вуче своје, а не туђе. Ти чедо, можда и не знаш, али коњима у своје време стављали се на узде капке (шоре), који су покривали њима вид происходећега по странама (што се збива). И коњу се није расејавала пажња, он је био у пуној власти кочијаша, управитеља кочијом. Наравно, коњ није добровољно изабирао подобно (слично), њега су од страха и свих потреса спасавали промишљени људи (који предвиђају). Али човек тиме се и одликује од животиње, што је способан сам, Божјом помоћу, да зауздава себе (да зашорује себе), да се удаљава од виђења тога, што може да одвуче њега од главнога - (од) пута спасења... Кад се унајмиш на било какву работу, ти само предлажеш себе, а газда већ бира... Прими све што происходи као работу Господа над тобом и твојим карактером, прихвати све, као меру потребну, меру спаситељну. У праву си ти, да боље године пролазе. Али пролазе оне за тебе не зато, што си од некога (нечим) ти лишен живота, но зато, што покушаваш да живиш (у) маштањима о сутрашњем дану. Тако не бива - или човек живи, или тоне (дави се) у пустим илузијама. Не тони, (него) живи и буди жив, носи истину у домове пастве и Господ неће проћи мимо твоје домаће цркве. Свака слабост човекова врло брзо постаје свеза, а потом и камен на врату. Одреши се од својих слабости, чак привезаности. Наивна

на први поглед навика ка тражењу хране окренуће се (у) вучу ка аду, ка погибији. Мисли о својем. Првоврховни (Апостол Петар) на питање ка Христу о судбини Апостола Јована Богослова - шта је у одговор услишао? -[та је теби до тога? Ти иди за Мном!- Видиш како, чак (ни) Апостолу Петру није било корисно да зна подобно (слично, тако нешто). А шта говорити за све нас, грешне. Ето и иди, чедо, за Христом са својим сопственим крстом на раменима... (Прича о пустињаку) У древности био је подвижник, који је достигао велике духовне висине - и прошло је њему било откривено, и будуће, (а и) чудеса је творио. Свети Велики пост он је проводио једино на води, само је на празнике окушао лист купуса. @ивео је он у пустињи, али људи су ишли и ишли к њему, носећи своје грехе и скорби. Тако је постало њему противно (мрско) знање грехова људских, да је отишао он у дубину пустиње (песка). Али и тамо су га нашли страдалци од духовних болести. Тако је он мењао своје жилиште неколико пута. На крају, он је сасвим клонуо од грехова људских. Рачунајући себе достојним Царства небескога, пустињак је стао да проси Господа да узме његову душу, да се не би прљао (сквернио) додиром са нечистотом палог човечанства. Дуго се молио пустињак, пролазили су дани, недеље, месеци, а Спаситељ све није испуњавао његову жељу да остави грешну земљу. Подвижник је тако био растројен, да је сасвим пао духом - он је могао умолити Бога да исцели болести, да дарује чедо(ношење), успехе у светском животу, предсказивао је смрт или рођење новог човека, али није могао да измоли свој одлазак из долине жалости (и плача). И ето, једанпут удостојио је Господ њега виђења, у коме је Христос поновио слова, која је рекао Он народу јеврејском и фарисејима: Ви судите по плоти, (а) Ја не судим никоме. А ако и судим Ја, то суд Мој је истинит, зато што Ја нисам Сам, но Ја и Отац, Који Ме је послао (Јн8;15-16). Схватио је отшелник, да нема права нико на земљи да суди брату који је сагрешио, и више никада он није покушао да проси Господа о томе, што би значило презрење према запрљаном (заглибљеном) у гресима козму. Qуди су трчали к њему за поуке, помоћ и увек су одлазили утешени, задовољни. Поступајте тако исто, као тај пустињак - (и) спасићете се. Не покушавајте (не мучите се) да износите суд, боље - праштајте и бићете опроштени. Qубав је јединствена мера привржености ка Христу, само она једина. А (ако) си видео неочекивано туђи грех, онда не поступај тако исто, само (и) не осуђуј... Спаситељ је рекао да ми судимо по плоти, а никако не по духу... + УСПОМЕНЕ СВЕ[ТЕНИКА 2 Однос према Оцу Антонију у областном центру био је, благо говорећи, необичан (не једно-значајан). Владајући архијереј, човек

врло чврст (тврд, жесток), није одобравао "неформалну праведност". Израстао међу католицима, он је стремио к томе, да све буде тачно организовано, све по његовом благослову. Нама, духовенству њиме васпитаном, такође се чинило, да другачије и не може бити, и да само са разрешењем владајућега и могуће је подвижништво, проповед и чак дар пророштва и чудотворства. Просто се није слагало у глави, како то без разрешења неко учи, наставља, па још ако све то происходи на једној од епархијских парохија... Дојездили ми на службу са невеликим одоцњењем. Дело је било (у) позну јесен, ја сам био у кожном (кратком) капуту поврх подрасника (поврх мантије) и тако сам прошао по обичају у олтар. Отац Антоније је тајнодејствовао за Проскомидијом, на клиросу се читали часови... Све је било, чини се, обично, свакодневно, типичан почетак Литургије. Али у познатом олтару царовала је необична обстановка (атмосфера, околност): Старац, мало прекинувши, кратко, али зделао је мени примедбу за улазак у олтар у светској одежди. Оче, прости, - рекао је он, - али не улазиш у шталу. Има правила, чедо, треба их испунити: неверни у малом, у већем тим пре издаће. Сва служба била је прожета некаквом истинитошћу (усрдношћу), чинило се, да служашчи прихвата њу као последњу у своме животу. Продорност (пробојност) Литургијских молитава изазивала је сузе. А када је Старац пред Причешћем буквално пао на колена, присутни у олтару не просто да су учинили колено-преклоњење, но се бацили на под. Било је пуно осећање службе првих хришћана, како су их описивали савременици - у тамницама, на тајним местима (становима)... Потом се састојао разговор. Уморивши се после службе Старац је полулежао на кревету, једва чујно проговарајући слова молитве, а ја нисам могао доћи к себи од Литургије. Мала примедба по поводу моје одежде изразила се у замишљеност о томе, (на) колико смо ми отишли од правила Апостолских, не размишљамо о суштини њиховој, а ако и размишљамо, то не удубљујемо се у суштину заповеданога. Оче Антоније, - питам је Старца, - како објаснити (саодносити) ваше старчество са јерархијом и тачним поредком у цркви? Ја сам старац (по) годинама - мало се посмехнувши, одговорио је Отац Антоније, - а (по) делима - младенац! Ти би видео Старце раније, ето где су били образац праведности. Маховину (или зеље) су благосиљали, и она је постајала слађа од хлеба. Сама њихова молитва довољна је била, да би смртно болестан добио исцељење. Њих ништа није узмућивало, ништа није могло да разруши мир и покој праведних душа, јер они су били с Богом. И нису људе Старци одбацали, никако. Они су одбацали пад човечанства и све,

што је с тим свезано. Њима је туђ био козмос (свет), као област, подвластна засад духовима злобе, у суштини - бесима. А старчество и монаштво... Ко је благословио Великог Антонија? А хиљаде подвижника Тивејских, Нитријских?! Али спасавали се и сами они, и људи, храњени њиховим духовним поукама. Василије Велики је манастир свој, по нашим мерилима, самовољно организовао, но и шта? @едни живе воде стицали су се к праведнику, малим временом образована је била обитељ жељних спасења. Мене у тај ред не стављај, ја сам само одјек (одгласак), куда (мени) до старчества! Али погледај, душо моја, и са друге стране: колико је у древна времена било, како ти говориш, благословљених манастира? А људи су више трчали к отшелницима, к старцима. Господа нашег Исуса Христа зар су првосвештеници благословили на проповед и служење? Све је то много касније дошло, тада, када су стали да заборављају највећи дар Божји човеку - истиниту слободу. Не као слободу несусветно (свесно) да греши, но као могућност разумног избора између греха и праведности, вечне смрти и блаженог живота. А наравно, Црква је трабала да буде устројена тако, како су учили Апостоли. Али зашто је, зна се, велики у Светима Пајсије остао у Валахији, (и) није хтео он ту твоју јерархију?! А зашто? Мислим, да никако не због архијереја, но зато, што Православље - то је слобода духа и било какво ограничавање њега (у духовном расту ка Богу - вероватно) већ је протестанство. Колико пута су оптинци били заустављани (прикљештавани) и притешњавани? Величковског ученици, од једног корена сви, али готово стално су били у броју гоњених. А све зато, што се често ставља све с ногу на главу, јер зна се, није Црква ради јерархије, но јерархија ради Цркве. Јовану Кронштадском дошло је чудо да учини, да би се избавио од непотребног туторства (од сувишног старатељства). Козмос стреми све да здела својим рабима (својим робовима) помоћу ствари, удобности, пара и власти... ^ак подчињавањем духа. А власнике свега тога највише љути кад човек нађе (добије) унутарњу слободу, одрешеност од кушачких (заводничких) предлога саблазнитеља. Сети се разговора Христа са сатаном. Не-имућни покушао је да предложи Њему све, што год може бити привлачно за палог човека. За палог, али он је говорио са Богом, зато је и добио на све своје предлоге одговор са словом: Не! То и јесте пример пуне слободе, свецелог одбацивања искушења. Ето ти си дојездио на службу, али кажи, душо моја, само ли ради празне радозналости да видиш старца, који је преживео и свој век, и своје вршњаке? Не, ти си хтео да појмиш, чиме је напуњен тај оронули сасуд, како он уопште може без благослова владајућег (архијереја) да суштинује, тако, зна се?!

Но, батјушка, - не очекујући директно питање, промрмљао сам ја, - ви већ сасвим. Интересантно је било, зашто људи к вама језде, то - да. Али не тако, да би много ја настојавао! Но, и к чему си ти, оче свети, дошао? - Старац је јавно задиркивао мене. -^име моја ветхост може да привуче? Оче Антоније, - одговорио сам ја, - врло може бити, да моји одговори и изгледају као детињи говор (муцање). Али честно је слово, ја сам дојездио не да видим, но да сазнам. Видим (чак) по својој парохији, да нешто не тако дела се (да нешто не иде добро), свуда доминација расколника, иновераца, а ми да се боримо с њима просто нисмо способни. Протестанти су буквално преплавили - у њих је литература из Германије, С[А иде пуним ходом. А какво је својство њихових књига! [та делати? Нама говоре, да ко хоће, тај ће се спасити, ви испуњавајте добро-савестно (с добром савешћу) своје дело, а Сам Господ изабраће призване ка спасењу. Како је све то могуће схватити, прихватити, како хоћете (угодно) назовите. Наш немар (бездејство) личи пре на јуродство лошега тона, него на исповедање Јеванђеља. Апостоли, зна се, у људе су носили слова Спаситеља, нису чекали, да неко к њима дође и да хоће да слуша. Зар није тако све то било?! Тако, драги, управо тако. И сада, као никада треба на раскршћа путева ићи. Само (сада) се времена изменила. Оче Антоније, али како год да се измене времена, принцип - је дужан да се чува! А он се и чува, - одговорио је Старац, - тај принцип. Он је јединствен и неизменљив (то је) - чување себе. Истим образом, као и ношење слова спаситељног у људе. Ти носи, управо ти, и не мисли о томе (на) колико ревностно проповедају јеванђелске истине саслужашчи! (На) колико смо ми сами ревностни, (на) толико ће се и козмос мењати на бољу страну. Ето он какав је, тај принцип. (Ако) будемо лењиви и падамо под прилоге ђаволске, - ето и биће теби несреће! Неће Бог кажњавати, но сам ћеш навући на своју главу страшне несреће сопственим поступцима. Ето тако, оче, све је врло просто. Простите, батјушка, - продужио сам ја, - просто - то оно просто, само схватити је сложено. А ако и схватимо, то испунити уопште је немогуће! Зар ви не знате све што происходи? У мене на парохији малте-не сваку недељу бивају ти исти "старци" и "старице". Да, батјушка, људи иду к њима, само са чим долазе од њих? А није ли корисније размислити: од чега се људи одвраћају и шта траже? Мислим, ако би пред очима њиховим био образац вере и праведности, образ кротости, они не би бежали. Оче, узми ти такав пример. Ето тону у реку (даве се) два човека. Један виче и тражи помоћ, покушава некако да исплива, а други тихо иде ка дну. Тону - то (они) оба, али сасвим је различит однос према происходећему. И тај, ко је жедан помоћи, схвата своје жалосно

стање, (и) он ће њу наћи, ту помоћ. Тешко је било блудном сину да се враћа к оцу, кога је одбацио, тек после свињског јела он се решио на то. Али каква је и радост његова била. Не ваља се уподобљавати онима, који стреме да се наједу рошчића свињских. Али и осуђивати их не ваља. Свако осуђивање греха јесте погружавање у њега. Сада воле да говоре: Прими Господе не у осуђивање, но у расуђивање; али ма осуђуј, ма расуђуј, но једино помињање греха (подсећање на грех) већ је оскверњење. А оскверњени не може да буде сапричастан светости Господњој. Просто не може, као што не може да буде заједно (смештена) тама са светлом. Сличних случајева лажног старчества, лажног монаштва, лажног свештенства увек је било - ђаво је лажов и на лажи узраста (гаји) дрво саблазна људи. Уви, далеко не увек такви људи и да схватају то сами, да носе верницима заблуде, а не спасење. Спасавати их треба, а не осуђивати. Али из прелести ој како није лако искобељати се!.. Некако давно, у то време, када сам ја тражио духовно (руко)вођење опитним подвижником те старе школе, мени је постало познато о једном Старцу необичног аскетизма. О његовим спољним подвизима причали су чудеса - бивало је, да је цео Велики пост на води и на неколико сухарака проводио. Носио је власеницу и вериге. ^изме његове биле су подковане оловним плочама. [тап у њега био је зделан од тешке храстове мотке. Сви признаци светог живота. ^ак су архијереји сматрали за срећу у тога Старца благослов да узму! И он је давао. Дојездио ја к батјушки то ли крајем пролећа, то ли почетком лета, (и) видим, како он батине паломницима штапом раздаје, на благослов архијереја; мало се поразговарали - и ја се покупио натраг кући празних руку (у својаси са несланим хлебом). Прошло је две године, (до)судио мени Господ да нађем наставника, од кога сам се једанпут одвојио на (неко) време. Али какво је било моје чуђење, када сам по повратку, ја у дому свога учитеља затекао првог Старца. Оба монаха пријатељски (присно) су водили разговор о спасењу. Њихов вид (изглед) је био врло различит - мој наставник, мали и худи (мршав, неугледан), обучен у танак сиви подрасник, (у) подарену од некога расу (мантију), у шивеним сеоским опанцима и са не-великим штапом у рукама. Израз лица у Старца - благ, мек, сав (се) светли (зрачи) љубављу, без икакве видљиве строгости. Старац-аскет био је страшан видом (на изглед), спољашност његова мало чиме да се именила за прошло време, само се осећало, да и чизме, и вериге, и штап-мотка већ нису по силама њему - (и) старост је давала себе на знање. Али оба подвижника мирно су седели и беседили. Бивало је, да су се мишљења њихова разликовала, и (то) силно (јако). Само, подвижници су хтели да

нађу истину, желели су своје побољшање, користи за људе. Зато, већином, они су спокојно прихватали туђи поглед, наравно, ако су сматрали њега верним (тачним). Видиш ли, оче, да кажемо, два човек гоне, скоте на пашњак, велико такво стадо. Један на коњу, са дугачким бичем, а други - пешице и са тојагом. Ако они буду гонили стадо по договору, заједно, то ће обавезно све бити лепо (добро). А ако стану да разјашњавају, ко је бољи, ко више дела - скот ће остати гладан. Па и дома у штале дотерати њега сумњиво да ће се дати. Вукове, који разграбљују (отимају) стадо, (њих) гонити треба - католике, сектанте, иноверце... А своје нико не треба да уједа (да гризе). (Ако) хоћеш да научиш - подари књигу лепу, словом добрим загреј (душу). Баш тако. Ја сам схватио, да је разговор наш окончан и, с тражењем светих молитава Старца, тихо сам се удаљио. Највише пажње Старац је посвећивао (удељивао) поражењу саблазном ума човечјег, одсутству борбе са помислима у савременим хришћанима, говорећи, да ако баштован (или воћар) са црвима се не бори, то и плода достојног неће моћи да нађе. Зато безумну безбрижност пројављује тај, који кладенац покушава да чисти за много метара од самог извора, и притом се нада да добије чисту воду. А треба следити за местом истечења вода (за извором вода) (и) његовом чистотом... Старац није призивао нас к аскези, прихватању монаштва, не, он је саветовао (поучавао) к одрицању од неумерености. Оци, братијо, - говорио је он, - зар је наредбу поста могуће рачунати (у) заповест? ^овек, бива, да цео Велики пост проводи на суварцима и води, али размишља притом о раскоши, о јестивима празничним. Тако то није пост, то је поругање његово. Сав смисао поста је у томе, да би радостан био сам празник, а не неумерено обиље стола празничног. Сит стомак и Бога и милости Његове не помиње (не сећа се)! А разуздана плот к бесима стреми - свој својега види издалека. Изругују сада манастире и братију њихову, али поступи по примеру црног духовенства и откажи се макар од сопственог жилишта? Зар то није пример следовања Христу, (зар) није повод замислити се над тиме што се чини?! Ето и све ће вући беси за пристрашћа према земноме - живе, на поклоњење антихристу, (а) мртве у преисподњу... + УСПОМЕНЕ ПРОТОЈЕРЕЈА Старац је у монаштву ценио прејемственост (наследност) духа, навике спасења, (а) са великом сумњом односио се према манастирима са славном прошлошћу, али који нису имали прејемствене (наследне) Старце ради научења новоначалних инока... Ми смо општили (разговарали) са Старцем, за кога спољашњи

козмос, чини се, и није суштиновао - он није видео њега, није хтео да види све те мане, које су биле грехом унесене у створено Богом (небо и земљу, тј. козмос). И не просто није видео, но и све је призивао да следују једноме - да чувају себе. ^ак најмање заоштравање (покретање) пажње на проблеме данашњице било је за њега апсолутно непријатно - Старац је почињао да се моли са затвореним очима, чинило се, да он спава. Дојездили ми, доста велика група духовенства, (а) били су с нама и млади батјушке (свештеници) са малих парохија. Њих је таласало, већином, једно опште питање: Како спасење у последње време повезати са опште прихваћеним у цркви системом "поклона" свештеноначалију за одликовања (награде), за доласке (парохије, приходе) и остало. Ко је ту прав? Старца питања та нису смутила, и он је спокојно одговорио: Поступајте, оци свети, тако, како заповедају правила (Канони). Не толико тај греши, коме ви носите, колико ви - искушавајући га и осуђујући после редовног "поклона". Зашта ће вам туђи греси, па још и епископски (светитељски, владичини)?! Ти чиниш, ти грешиш, ето и бори се са својим грехом. А уз помоћ Господа победићеш га - још ћеш и некоме од немоћних помоћи. Себе спасавај од греха, на своје невоље пази (обрати пажњу), и (за)шта ће теби све остало. Које мишљење (смисао, корист) за човека, који је видео прљавштину на телу ближњега свога и виче о томе, али притом обилази бању за три врсте? Опери се сам, умоли Бога да убели твоју душу као вовну (као вуну белу), тада ако и видиш грех - то само ћеш да састрадаваш брату твојему, али нећеш да осудиш. Преподобни Сергије каквом је благодаћу обучен био, али крст златан није примио, чак од патријарха Јерусалимског. Није се згадио, но просто није примио, туђе је било то злато праведнику. Али није ни осудио притом. Од свештено-началија се отказао, од великог апостолског чина светитељског из руку праведника исто. Отказао се, али није осудио, није стао да пребира могуће грехопаде на том попришту (бојишту), но је трчао у своју пустињу. Поступај тако исто (и) спасићеш се. Нас старе свештенике више је таласало питање о последњим временима, (о) могућности спасења у том периоду. Први је почео разговор стари протојереј. Отац Антоније је одговорио њему кратко: Ти, оче, нећеш доживети. Зато се не брини о будућности, мисли о садашњости, више ће користи бити. Не ваља маштати о продужетку живота, то су све прилоги бесовски. Треба увек очекивати да управо данас ти ћеш предстати пред судом Божјим, тада ће и резултата бити. Сваком свештенику ваља да помиње слова великог Старца, да и прашинка (од прашине), украдена из олтара, биће (из)обличење на Суду Христовом. Прашина, (а) тим пре, неправедне паре и намети (изнуђивање) ван правила црквених. А кад се увучеш (занесеш)

једним - чекај и други пад. Све ће да завлачи у ад: и новац, и кола, и удобности живота, све, јер ће људи почети просто лудо да злоупотребљавају све то. [то је боље сада, то ће горе бити потом, после смрти. Ето и бирај, шта хоћеш, шта је твојој души милије: то ли привидна ово-минутна услада живота на земљи, то ли вечно блаженство у Царству небеском. Али главно је - не распудити поверено стадо, но обратно (напротив), преумножити и увеличати га. Тако ето, оци свети... Враћајући се дома, ми смо ћутали, не разматрајући, као обично, резултат путовања. Све је и тако било крајње јасно - Господ је удостојио нас сусрета са праведником. + ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА + + Анатолије Оптински ^едо моје, знај, да ће у последње дане, како говори Апостол, наступити времена тешка (2Тим3;16). И ето, услед оскудице благочестија почеће у Цркви јереси и расколи, и неће бити тада, како су предсказали Свети Оци, на престолима светитељским и у манастирима људи опитних и искусних у духовној борби. Због тога јереси ће се распрострањивати свуда и преластиће многе. Враг рода човечјега дејствоваће с лукавством да би приклонио к јереси и изабране. Он неће почети грубо да одбаца догмате о Светој Тројици, о божанству Исуса Христа, о Богородици, него неприметно почеће да изврће (квари, унаказује) предано кроз Свете Оце и од Светога Духа учење Цркве, сами његов дух и уставе, и та лукавства врага запазиће само не-многи, највише искусни у духовном животу. Јеретици ће узети власт над црквом, свуда ће постављати своје слуге, и благочестије ће бити занемарено (у потцењивању, у омаловажавању, као неважно). Али Господ неће оставити своје рабе без заштите и у незнању. Он је рекао: По плодовима њиховим познаћете их (Мт7;16). Ето и ти по дејствима јеретика старај се да их разликујеш од истинских пастира. То су - духовни лопови, који разграбљују (отимају) духовно стадо, и ући ће они у двор (у тор) овчији - у Цркву "пролазећи другде (на другом прелазу), како је рекао Господ, то јест ући ће путем незаконитим, употребљавајући насиље и газећи Божје уставе. Господ именује њих разбојницима (Јн10;1). Стварно, први корак њихов биће гоњење истинских пастира, заточење (затварање) њихово, прогон, јер без тога не могу они да разграбе овце. Зато, сине мој, када видиш разрушење божанственог чина Цркве, отачког предања и установљеног Богом поредка, знај, да су се јеретици већ појавили, мада, може бити, и повремено да скривају своје нечестије и да изврћу (кваре, унаказују) веру неприметно, да би што више успели, прелашћујући и завлачећи неопитне у замке. Гоњење ће бити не само на пастире, но и на све рабе Божје, јер бес, који руководи јересију, не трпи благочестије.

Познај ове вукове у овчијој кожи по њиховом горељивом нараву (карактеру), сластољубљу и властољубљу; то ће бити и клеветници и издајници, који сеју непријатељство и злобу. Истински раби Божји су смирени, братољубиви и Цркви послушни. Велико угњетавање од јеретика биће и монасима. И монашки живот биће тада на поругу (у скотовиђу): оскудеваће обитељи, смањиће се иноци, а они који остану, трпеће насиље. Ипак, ненавидници монашког живота, који имају само вид (изглед) благочестија, стараће се да приклоне иноке на своју страну, обећавајући им покровитељство и житејска блага, а непокорнима претећи изгнанством. Од ових претњи биће тада у малодушнима велико униније, али ти, сине мој, ако доживиш до тога времена, јер тада који право верују, али који нису показали друге врлине, добиће венце за једино стајање у вери, по слову Господа: Свакога, ко исповеда мене пред људима, тога ћу исповедити и Ја пред Оцем Мојим небеским (Мт10;32-33). Бој се Господа Бога, сине мој, бој се да (не) изгубиш уготовљени венац, бој се да (не) будеш отргнут од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Мужевно стој (мушки стој) у вери Православља и, ако треба, с радошћу трпи изгнанство и друге скорби, јер с тобом ће бити Господ и Свети Мученици и Исповедници: они ће с радошћу гледати на твој подвиг. Али тешко ће бити у те дане монасима, који су се снабдели имањем и богатством, и, ради љубави према покоју, биће готови да се подчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ако ми сачувамо и спасемо обитељ, Господ ће нас простити. Несрећни и ослепљени не помишљају о томе, да са јересију ући ће у обитељ бес, и биће она тада већ не света обитељ, но прости зидови, одакле ће одступити благодат. Али Бог је јачи од врага и никада неће оставити Своје рабе. И истински манастири пребиваће (остаће) до кончине века, само ће изабрати ради тога пустињска и усамљена места. А не бој се скорби, но бој се погубне јереси, јер она ће обнажити човека од благодати и раставити са Христом, зато је заповедио Господ рачунати јеретика за језичника и митара (Мт16;17). И тако, крепи се, сине мој, у благодати Исусом Христом, са радошћу жури к подвизима исповедништва и поднеси страдања као добар војник Исуса Христа (2Тим2;1-2), Који је рекао: Буди веран до смрти, и даћу теби венац живота (Откр2;10). Њему Истоме са Оцем и Светим Духом чест, слава и држава у векове векова. + Преп. јеросхимонах Серафим Виритски (+1949г) Долази такво време, када ће у Русији бити духовно свитање (зора, расвит). Отвориће се многи храмови и манастири, чак ће иноверци долазити к нама да се крсте. Али то није на дуго - година на петнаест, (а) потом ће доћи антихрист. Када Исток накупи силу, све ће постати нестабилно. Наступиће време, када ће Русију почети да раздиру на делове. У почетку њу ће поделити, а потом

почеће да грабе богатства. Запад ће свакако помагати у рушењу Русије и даће до времена источни њен део Китају (Кини). Далеки Исток заузеће јапанци, а Сибир - китајци, који ће почети да се пресељавају у Русију, жениће се на руских, и на крају крајева, лукавством и подмуклошћу узеће територију Сибира до Урала. А када Китај пожели да пође даље, Запад ће се успротивити и неће дозволити. Многе стране ополчиће се на Русију, али она ће се одржати (опстати), изгубивши већи део својих земаља. Тај рат, о коме казује Свештено Писмо и говоре Пророци, постаће узрок обједињења човечанства. Јерусалим ће постати престоница Израиља, а временом он треба да постане и престоница козма (света). Qуди ће појмити, да је немогуће тако живети даље, иначе ће све живо погинути, и изабраће једну управу - то ће бити преддверије (пред вратима) зацарења антихриста. Потом ће почети гоњења на хришћане. Када буду у дубину Русије одлазили транспорти (возови, ешелони) из градова, треба журити и бити међу првима, пошто многи од оних, који остану, погинуће. наступа царство лажи и зла. Биће тако тешко, тако лоше, тако страшно, да не да Бог доживети до тога времена... Долази време, када не гоњења, него новац и прелести козма овога одвратиће људе од Бога, и погинуће много више душа, него у време отвореног бого-борства. С једне стране, подизаће крстове и позлаћиваће куполе, а с друге - настаће царство лажи и зла. Истинита Црква увек ће бити гоњена, и спасити се биће могуће само скорбама и болестима; а гоњења ће (по)примити најпрефињенији непредвиђени карактер. Страшно ће бити доживети до тих времена. Много је волео Старац младеж. У то време млади људи готово да нису ходили у цркву, и он се тако радовао, када су они долазили к њему. Старац је говорио о огромној улози младих у будућем препороду Цркве. Он је говорио, да ће наступити времена (и већ наступају), када ће разврат и пад нарави (морала) младих достићи последње границе. Готово да неће остати непокварених (нераструлелих, нерастљених). Они ће рачунати, да је све њима дозвољено ради задовољавања прохтева и похота, јер видеће да их нико не кажњава. Почеће да се сабирају у компаније (друштва), банде, чиниће крађе, разврат. Али наступиће време, када ће бити глас Божји, када ће појмити младеж, да тако живети даље је немогуће, и поћи ће к вери разним путевима, осилиће (ојачаће) вуча (тежња) према подвижништву. Они, који су били до тада грешници, пијанице, напуниће храмове, осетиће велику вучу (тежњу) према духовном животу, многи од њих постаће монаси, отвориће се манастири, цркве ће бити пуне верника - и већина ће бити младеж. И тада ће поћи младеж у ходочашћа по светим местима - славно ће бити време! То, што сада греше, - тако ће топлије (горјачеје) да се кају. Као кад свећа, пре него да се угаси, јарко плане, озарујући све последњим светлом, тако и живот

Цркве. И то је време близу. + Преп. Лаврентије ^ерњиговски Руски народ кајаће се у смртним гресима, што су допустили јудејском нечестију у Русији, нису заштитили цара - помазаника Божјега, цркве православне и манастире, збор Мученика и Исповедника Светих и све руско свето, презрели су благочестије и заволели бесовско нечестије. Стекавши обилно Свесветога Духа Божјега, Старац Лаврентије често је беседио са својим чедима о последњим временима, упозоравао, да ваља бити будан и опрезан, пошто је антихрист близу. Батјушка је говорио: Ето сада гласамо, то левом руком баци - ето ничега (то није ништа), па још није за једнога у целом козму. А ако буду гласали за једнога - то је већ он сами, и гласати не ваља (не би се смело). Говорио је Преподобни, да ће такав бити рат козмички (у целом свету), да нико нигде неће остати, осим само у урвини. И тући ће се, и остаће два или три господарства (државе) и решиће: Дајте да изаберемо једнога цара на сву васељену. И изабраће. И у последња времена истинити хришћани прогониће се, а стари и немоћни нека се макар се макар за колеса (за точкове) хватају, и да беже следујући за њима. О долазећем антихристу просвећени Старац Светим Духом је говорио оваква слова: Биће време, када ће ходити да потписују за једнога цара на земљи. И строго ће пописивати људе. Заћи ће у дом, а тамо - муж, жена, деца. И ето жена ће почети да наговара супруга: Дај да се потпишемо, у нас су деца, ништа нећеш (моћи) купити за њих. А муж ће рећи: Ти како хоћеш, а ја сам готов умрети, али за антихриста потписати нећу. Таква је дирљива слика будућности. Долази време, - говорио је Преп. Лаврентије, - када ће и недејствујуће (затворене) храмове обнављати, (и) опремати не само споља, но и унутра. Куполе ће позлаћивати, како храмова, тако и звонара. А када заврше све, наступиће то време, када ће се зацарити антихрист. Молите се, да би Господ продужио нама још ово време ради окрепљења, зато што страшно очекује нас време. И видите, како се све лукаво припрема? Сви храмови биће у највећем благољепију, као никада, а ходити у те храмове неће ваљати (не би смели). Антихрист ће се крунисати као цар у Јерусалимском велелепном храму. Биће слободан улазак и излазак из Јерусалима за сваког човека. Али тада се старајте не јездити (не путовати), зато што ће све бити учињено да би преластило (да би преварило човека). Антихрист ће происходити од блудне девојке јеврејке дванаестога колена (племена) блудочинства. Већ отрок (већ као дете) он ће

бити врло способан и уман, а особито од тог времена када он, будући дечак од дванаест година, шетајући с матером по парку, сретне се са сатаном, који излазећи из саме бездане, ући ће у њега. Дечак ће задрхтати од страха, а сатана ће рећи: Не бој се, ја ћу помагати теби. И од тога отрока сазреваће у образу човечјем антихрист. Сићи ће с неба Пророци Енох и Илија, који ће такође свима говорити, да је дошао антихрист: То је антихрист, не верујте њему. И он ће умртвити Пророке; но они ће васкрснути и вазнеће се на Небо. Антихрист ће бити обучен свим сатанским лукавствима и даваће знамења лажна. Њега ће чути и видети цео козмос истовремено. Свети Угодник Божји је говорио: Блажен је и триблажен сваки човек, који не пожели и неће да гледа богомрско лице антихриста. Ко гледа и слуша његову богохулну реч, његова обећања свих земаљских блага, тај ће се преластити и поћи ће њему у сусрет с поклоњењем. И заједно с њим погинуће и гореће у вечном огњу. А они (присутни) су питали Старца: Како ће све то бити? Свети Старац је одговорио са сузама: На светом месту стајаће мрзост запушћења и показиваће скверне заводнике (опсенаре) козма, и они ће обмањивати људе, који су одступили од Бога, и твориће лажна чудеса. И после њих јавиће се антихрист и цео козмос видеће га одједанпут. Оци су питали Светога: Где на светом месту? У Цркви? Преподобни је одговорио: Не у цркви, но у сваком дому. У углу, где стоје и висе сада свете иконе, стајаће заводничке справе (прилагоде) ради прелашћивања људи. Многи ће рећи: Нама је нужно да пратимо и слушамо новости. Ето (баш) у новостима - то и јавиће се антихрист. Он ће своје људе штампати (бележити) печатима. Мрзеће хришћане. Почеће последња гоњења на душу хришћанску, која се откаже (одрекне) од печата сатане... Ништа неће моћи ни купити, ни продати хришћанин. Али не унивајте (не падајте духом): Господ Своја чеда неће оставити... Бојати се не ваља! Цркава ће бити, али хришћанину православном у њих неће ваљати да ходи, пошто тамо неће се приносити Безкрвна @ртва Исуса Христа, но тамо ће бити све сатанска зборница. Још једанпут понављам, да ходити у те храмове не ваља, благодати у њима неће бити. Хришћане ће убијати или прогонити у пустињска места. Али Господ ће помагати и хранити Своје следбенике. Јевреје ће такође терати у једно место. Неки јевреји, који су заиста живели по Закону Мојсеја, неже примити печат антихриста. Они ће чекати, (и) мотрити (пажљиво) на његова дела. Они знају, да њихови претци нису признали Христа за Месију, и овде тако ће Бог дати, да очи њихове отвориће се и они неће примити печат

сатане, него признаће Христа и цароваће са Христом. А сав слаби народ поћи ће за сатаном, и када земља не дадне рода, људи ће доћи к њему са молбом да дадне хлеба, а он ће одговорити: Земља не рађа хлеба. Ја ништа не могу чинити (зделати). Воде такође неће бити, све реке и језера усахнуће. Та несрећа продужаваће се три ипо године, али ради изабраних Својих Господ ће скратити те дане. У те дане још ће бити силних бораца, стубова Православља, који ће бити под силним дејством (енергијом) срдачне Исусове молитве. И Господ ће покривати Својом свемоћном благодаћу, и они неће гледати та лажна знамења, која буду приготовљена за све људе. Од вас, чеда моја, многи ће доживети до тог страшног времена. Једна сестра, слушајући ту беседу, питала је: Како ће бити? Не бих хтела да доживим до тог времена! -А ти млада можеш доживети. Како је страшно! А ти бирај једно од ова два: или земаљско или небеско. Биће рат, - продужио је батјушка, - и где он прође, тамо људи неће бити. А пре тога, Господ ће слабим људима послати невелике болести, и они ће умрети. А за време антихриста смрти неће бити. И рат трећи козмички већ биће не ради покајања, но ради истребљења. Ремонти храмова продужаваће се до самог доласка антихриста, и свуда ће бити благољепије небивало (какво није било), - говорио је Старац. -А ви за нашу цркву у ремонту (у поправци) будите умерени, у њеном спољашњем изгледу. Више се молите, ходите у цркву док је могуће, особито на Литургију, на којој се приноси Безкрвна @ртва за грехе целога козма. Почешће се исповедајте и причешћујте се Телом и Крвљу Христовом и вас ће Господ окрепити. Једном ђакону, који је још жив, али већ је стар, батјушка је директно казао: Ти ћеш доживети до времена, када ће бити антихрист, не бој се, него говори свима, да је то "он", и не ваља се бојати! (1948): Игуманија Домницкаја са двема келијницама (1923г. рођена) дошле су к батјушки на чај, и он је за обедом рекао: Ми с тобом, матјушка, нећемо доживети до антихриста, а оне ће доживети (указао је на племенице (братанице или сестричине). Лажна учења и клевете лукавога на Русију ишчезнуће, и биће једна Црква Православна. Русија заједно са свим словенским народима и земљама саставиће моћно царство. Управљаће њиме цар православни, Божји помазаник. Цар ће бити од Бога. Ваља тврдо знати, да је Русија - жреб (удео) Царице Небеске, и Она ће се о њој побринути и посредовати о њој посебно. И треба помињати да је један Бог, једна вера и једно крштење.

Господ Исус Христос саздао је једну Цркву (а не цркве), Којој неће одолети ни врата адова. Једна је само Црква Православна - Света, Саборна и Апостолска. Друге, које називају себе црквама, нису цркве, но плева ђавола и зборишта ђавола. Нама православнима ништа не треба, него само православна вера, спасење душе и добијање Царства небескога; а у нашој Матери - Светој Православној Цркви, све то има. Хвала Господу! И одвајати се и одлазити од Ње - (то је) највећи и неопростиви грех и у овом животу и у будућем - то је хула на Духа Светога. И батјушка се озарио светлом неземаљским, окончавши своју беседу словима: Слушај и види! - тако Свето Јеванђеље гласи, - и додао је: Биће глуви и слепи... Старац Исаија је говорио: Појми време (схвати)! Не очекуј благоустројства у општем црквеном саставу, но буди задовољан тиме, да је остављено посебно (приватно, у частности) да се спасавају људи, који желе да се спасу. Спасајај да спасет своју душу (Који се спасава нека спасе своју душу), - речено је остатку хришћана, речено је Духом Божјим. + Преп. Нил Мироточиви И тако, када антихрист буде стављао печат свој на људе, срца њихова зделаће се као мртва И тада, то јест у време те предречене беде, антихрист ће почети да запечаћује људе својим печатом, као-бајаги ради тога, да би знамењем овим спасао њих од беде, јер имајућима печат, сагласно Апокалипси (Откр13;17), продаваће се хлеб. Многи ће умирати на путевима. Qуди ће се зделати као грабљиве птице бацајући се на лешине, прождираће тела мртвих. Али какви људи ће прождирати тела мртвих? Они, који су запечаћени печатом антихриста; (а) хришћани, мада им се неће давати ни продавати хлеб због не-имања њима на себи печата, неће почети да једу трупове; а запечаћени, не гледајући на доступност њима хлеба, почеће да прождиру мртваке. А када проклета слава види Еноха и Илију, да проповедају и говоре људима, да не прихватају печат антихриста, то заповедиће да их ухвате. А они ће убеђивати људе да не примају печат, говориће, да ко јави трпљење и не запечати се њиме, тај ће се спасити и Бог ће непроменљиво (обавезно) примити њега у Рај ради јединога тога, што он није примио печат. И да се знаменује сваки честним Крстом, творећи знамење Крста на сваки час, јер печат Крсни ослобађа човека од муке адске; а печат антихриста приводи човека у муку адску. Ако гладујете и потребујете јела, мало време потрпите, и Бог, видевши трпљење ваше, послаће вам помоћ свише; ви ћете се оживотворити (живо(том)-наситити се) помоћију Бога Вишњега. А ако не покажете трпљења, печатићете се печатом овог нечистог цара, но потом ћете се раскајати у томе.

Тај, ко се запечаћује печатом антихриста, постаће демон; мада тврди, да као-бајаги не осећа ни глади, ни жеђи, ипак гладоваће и жеднеће још више, и не само више, но седам пута више од вас. Потрпите само мало времена. Зар не видите, да тај који прима печат антихриста - неће живети (то јест, духом је мртав и очекује га вечна мука)? Зар већ ви тако исто желите погинути са печатом на муке вечне, да би тамо били са онима, који су се запечатили њиме, "где је плач и шкргут зуба"? И другим многим саветима (опоменама) проповедаће људима Енох и Илија. Услишиће антихрист, да проповедају два човека, који називају њега варалицом, чаробњаком (мађионичарем), обмањивачем и подмуклим ђаволом; услишавши то, разгњевиће се, заповедиће да их ухвате, привешће (их) к себи и обратиће се к њима са ласкавим словима (речима). И одговориће Илија: Царство твоје презирем, и славу твоју проклињем заједно са печатом твојим. Услишавши такав презриви одговор, антихрист ће се зделати као бесан пас и сопственим рукама убиће их. + Преп. Амвросије Оптински (+1891г) Наступиће време, када ће се верна чеда Цркве скривати у пећинама, и само молитве Божје Матере имаће власт спасавати људе од прогона и смутњи. (Особито важно биће читати Архангелски поздрав: Богородице Дјево радуј се... то је тај духовни ров (јендек) који антихрист неће прескочити, то јест неће преварити (преластити) душу, покривену молитвама Божје Матере.) + Преп. Варсонуфије Оптински (+1913г) Многи од Светих Отаца тумаче, да "мрзост запушћења", речена Пророком Данилом, "која стоји на месту светом", (да то) биће храм јеврејски, изграђени на месту древног Јерусалимског храма, у коме је проповедао Спаситељ. У том храму, који ће бити изгређен при доласку антихриста, сешће на престолу сам антихрист. Тада ће се испунити пророчанство Пророка Данила... Затим је батјушка (Преподобни) говорио про јевреја, про Китаја, и про то, што сви иду против Русије, верније (тачније) рећи, против Цркве Христове, јер руски народ је богоносац (богоносан). У њему се чува истинита вера Христова. По правди у Цркви у нас сада нема живих извора пророштва, али знамења времена има, која су и дана нама ради познања времена и која су јасно видна (људима) имајућим духовни разум. Погледајте, на пример, на јевреје, какав је према њима однос (како се према њима односе). Педесет година назад јевреји су ћутали, њих није било да се чују. У Прусији, није то у Аустрији, јевреја је сваки могао без икакве казне увредити, и чак убити. Ја не говорим, да је то законито и лепо, ја хоћу само да кажем, колико су немоћни (без силе) и ништавни били они... И одједном, они су придобили славу

и силу. Није ли то знамење времена? Зна се, они су почели да суштинују (да постоје), не јуче, не педесет година назад, него неколико хиљада година. Они су били одбачени са временом Распетога Христа и Његовог Васкрсења - и зашто они нису могли придобити такву силу за десетак столећа какву су добили за толико кратко време? Није ли то знамење времена? Свуда је пад, распад. Антихрист јавно иде у козмос (свет). Тај, који буде читао Апокалипсу пред кончином козма, биће заиста блажен, јер схватиће то, што се савршава. А схватајући, припремаће себе. ^итајући, он ће видети у збивањима, описаним у Апокалипски, она и друга савремена њему збивања. + Преп. Нектарије Оптински (+1928г) Јеромонах Нектарије (Тихонов) Оптински на питање: Да ли ће бити сједињење цркава? - одговорио је: Не, то би могао зделати (учинити) само Васељенски Сабор, али Сабора више неће бити. Било је 7 Сабора, као 7 Тајинства, 7 Дарова Светога Духа. За нашега века пуноћа броја је - 7. Број будућега века је - 8. К нашој Цркви присаједињаваће се само засебне личности. Наступа време молитви. У време работе говори Исусову молитву. У почетку уснама, потом умом, потом ће она сама прећи у срце. Молитва, састављена Старцем Нектаријем: Господе Исусе Христе, Сине Божји, "Грјадиј" (Који долазиш) да судиш живима и мртвима, помилуј нас грешне, прости грехопаде целога нашега живота, и којим знаш судбама сакриј нас од лица антихриста у сакривеној пустињи спасења Твојега. Над човечанством се наднело предосећање социјалних (друштвених) катастрофа. Све то осећају инстинктом, као мрави... Али верни могу да се не боје: њих ће оградити благодат. У последње време биће с вернима то исто, што је било са Апостолима пред Успеније Богоматере. Сваки верни, где год он буде служио, - на облаку биће пренесен у једно место. Ковчег (је) - Црква. Само они, који буду у Њој, спасиће се. (27.1.1923г): Они, који остану верни Православној Цркви, где год они буду били разбацани, Господ ће све сабрати заједно, као Апостоле при Успенију Богоматере. + Преп. Кукша Одески (+1964г) Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменски сабор под називом "свети". Али то ће бити тај сами "осми сабор", који ће бити зборница безбожника. На њему све вере сјединиће се у једну. Затим ће бити прекинути сви постови, монаштво ће бити потпуно поништено, епископи ће се женити. Новостилни (нови) календар биће уведен у васељенској цркви. Будите будни (бдитељни). Старајте се да посећујете Божје храмове, док су они још наши. Ускоро биће да не ваља (не би се смело) ићи тамо, све ће се изменити. Само изабрани увидеће то. Qуде ће приморавати да иду

у цркву, али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасићете се. + Светитељ Теофан Полтавски (+1940г) Ви мене питате о најближој будућности и о долазећим последњим временима. Ја не говорим о томе од себе, него то, што је мени било откривено од Стараца. Долазак антихриста приближава се и већ је врло близу. Време, које нас дели од његовог доласка, могуће је измерити годинама, највише десетљећима (десетинама година). Али пред његов долазак Русија треба да се препороди, макар и на кратки рок. И цар ће тамо бити, изабрани од Самог Господа. И биће он човек горуће вере, дубоког ума и гвоздене воље. Ето то, што је о њему нама било откривено. И ми ћемо чекати испуњење тога откривења. Судећи по многим знамењима, оно се приближава; осим да због грехова наших Господ отмени (откаже) њега и измени Своје обећање. Сагласно сведочанству Слова Божјег, и то тако исто може да се догоди. О Осмом Васељенском Сабору ја засад ништа не знам. Могу рећи само словима Светог Теодора Студита: Није свако сабрање епископа - сабор, него само сабрање епископа који стоје у Истини. Заиста Васељенски Сабор зависи не од броја сабраних на њему епископа, него од тога, буде ли он мудровао или учио Православно. А ако одступи од Истине, он неће бити васељенски(м), макар би и називао себе именом васељенскога. Знаменити "разбојнички сабор" био је у своје време многобројнији од многих Васељенских Сабора, и тиме не мање није био признат (за) васељенскога, него је добио назив "разбојничког сабора"... Владика Теофан је отишао Господу, оставивши нам сведочанства о Богом одређеној судбини Русије. Ова сведочанства су записали архиепископ Аверкије (Таушев) и схимонах Епифаније (^ернов): Тиха, мирна времена су завршена. Qуде у будућности чека само несрећа и тешка страдања. Пре свеба биће светски рат, као што је и речено у Јеванђељу: јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мт24;7). За умножење безакоња, за бого-одступништво које је Господ назвао "гнусобом опустошења", где стоји на месту светоме (Мт24;15), другим речима, то је - Црква, за грехе, првенствено епископата, а онда и свештенства, као и лица која воде државу, за све то Господ попушта... У Цркви ће несреће доћи дотле да ће верни Богу остати само два, највише три јерарха. Не говорим у своје име, већ оно што сам чуо од Богом и Духом надахнутих Стараца, то преносим... Господ ће помиловати Русију због малог остатка истински верујућих. У Русији ће, по вољи народа, говорили су Старци, да буде установљена Монархија, Самодржавна власт. Господ је већ изабрао будућег цара. То ће бити човек ватрене вере, генијалног ума и гвоздене воље. Он ће, пре свега, унети ред у Цркву Православну, одстранивши све

неистинске, јеретичке и млаке архијереје. И многи ће, веома многи, осим малог изузетка, скоро сви бити одстрањени, а нови, истински, непоколебиви архијереји ће доћи на њихово место. По женској линији он ће бити из рода Романових. Русија ће постати моћна држава, али само "на кратко"... А даље ће у свету наступити долазак антихриста, са свим ужасима краја описаног у Апокалипси. + Преп. Серафим Саровски Биће време, говори батјушка Отац Серафим, када под предлогом црквеног и хришћанског прогреса, за вољу (како је угодно) захтевима козма овога, мењаће и извртаће догмате (учења) и уставе Свете Цркве, заборављајући, да они имају начело (почетак) од Самог Господа Исуса Христа, Који је научио и дао указања (упутства) Својим ученицима - Светим Апостолима - о саздању Цркве Христове и Њеним правилима, и Који је заповедио њима: Идите, научите све народе томе, што сам Ја заповедио вама (Мт28;19). Од тада (па) до сада сачувала су се дошла до нас правила и предања Светих Апостола, која су разјашњена и утврђена коначно, једанпут за свагда, од њихових Светих Прејемника (Наследника), од Светих Отаца, руковођених Духом Светим на седам Васељенских Сабора. Тешко томе, ко једно слово (лого) смањи или повећа, говорио је батјушка Отац Серафим, - наша Црква нема никаквог порока; тешко томе, ко се дрзне да унесе какве било измене у бого-служење и уставе у овој Цркви, Која је "стуб и тврђава Истине" и о Којој је Сам Спаситељ рекао, да чак врата ада неће одолети Њеој; тј. Да ће Она остати неизменљиво до краја - до другог доласка (Христовог). Свака жеља да се унесе као-бајаги усавршавање, измене у правила и учење Свете Цркве, (то) јесте јерес, (то је) жеља саздати своју посебну цркву по измишљању разума човечјег, одступање од установа (одлука, решења) Духа Светога и јесте хула на Духа Светога, која се неће опростити навек (вавјек). Тако су поступали и поступаће сви отпали од јединства са Светом Апостолском Црквом, о чему Апостол Павле говори: Такви апостоли - лукави делатељи прихватају вид (изглед) Апостола Христових и није чудо, јер и сам сатана прихвата вид (изглед) Анђела Светла, зато није велико дело, што и служитељи његови прихватају вид (изглед) служитеља правде, али кончина њихова је по делима њиховим (2Кор11;13-14). У једној од својих беседа са Моговиловим Преп. Серафим, говорећи о духовном стању последњих хришћана, који остану верни Богу пред крај козма, казао је нешто веома важно ради окрепљења исповедника Христових: И у дане те велике скорбе, о којој је речено, да не би се спасила никаква плот, ако, изабраних ради, (ако) не би се скратили они дани, - у те дане остатку верних

предстоји да искусе на себи нешто слично томе, што је искусио некада Сам Господ, када је Он, на Крсту висећи, будући савршени Бог и савршени ^овек, осетио Себе толико остављеним, да је завапио к Њему: Боже мој! Боже мој! Због чега си Ти Мене оставио (Мт28;46). А слично (подобно) остављање човечанства (од) благодати Божје треба да искусе на себи и последњи хришћани, али само тек на најкраће време, после кога (по проласку кога) неће задоцнити да се јави Господ у свој слави Својој, и сви свети Анђели с Њим. И тада ће се савршити у свој пуноћи све од века предодређено у Предвечном Савету. + Светитељ Јован шангајски Антихрист ће оставити могућност живота Цркви, дозвољаваће Њој богослужења, обећаваће градњу прекрасних храмова под условом признавања њега (за) врховно биће (за врховну суштину, а то је Бог), и поклоњења њему. У њему ће бити лична ненавист према Христу. Он ће живети том мржњом и радоваће се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовно отпадање од вере, при чему ће издавати (мењати) веру многи епископи и у оправдање указиваће на блистави положај Цркве. Тражење компромиса (нагодбе) биће карактерно настројење људи. Правота исповедања ишчезнуће. Qуди ће префињено оправдавати свој пад, и умиљато зло подржаваће такво опште настројење (расположење), и у људима биће навика одступања од правде и сладост компромиса (нагодбе) и греха. + Преп. Јефрем Сирин (Преподобни Јефрем) у: Слову на долазак Господњи, на кончину козма и долазак антихриста, говори: Више од свега одаће чест и обрадоваће се царовању (антихриста) јудеји. Зато и он, као из давања предности, промишљајући о њима, указаће свима њима место и храм. Много молитава и суза треба нама, љубљени, да би се било ко од нас показао тврд у искушењима; зато што ће много бити привиђења (маштарија), свршаваних од звера. Он је сам богоборац, и све хоће да погуби. Јер и такав начин ће употребити мучитељ, да сви треба да носе печат звера..., и само у том случају биће могуће њима да купе себи јело и све потребно; и поставиће разбојнике да испуњавају његове заповести. Запазите, браћо моја, безмерну злу подмуклост звера и вештину његових лукавстава, каквим образом почиње он од стомака, да би човек, када приведен буде у крајност недостатком хране, (да би) принуђен био да прими печат његов, то јест, злочестиве нацрте (начертанија), не на каквом било члану тела, но на десној руци, и тако исто на челу, да човеку већ не би било могућности десном руком да напечати Крсно знамење и тако исто на челу да назнаменује свето име Господње или славни и честни Крст Христа и Спаситеља нашега... Зато,

браћо моја, страшни предлежи подвиг свима христољубивим људима, да до смртног часа не би долазили у бојазан и да не би остајали у бездејству ( без енергије), када змија буде нацртавала печат свој уместо Крста Спаситеља... Јер, ако ко не буде запечаћен печатом звера, то неће се запленити ни привидним (маштарским) његовим знамењима. Притом и Господ не одступа од таквих, но просвећује и привлачи њих к Себи... Умољавам вас, браћо, ја, најмањи од вас, да не будемо лењиви, христољубци, но да станемо више јачати силом Крсном. Неизбежан подвиг је пред дверима. Прихватимо сви штит вере. И будите готови, као верни раби, који не прихватају другога... Блежен је, ко се покаже свецело свет и веран, у кога је срце несумњиво предано Богу, зато што ће без страха одгурнути он све предлоге змије, не марећи ни за истјазанија (испитивања, мучења) ни за привиђења његова (маштарије). Многи од Светих, какви се само нађу тада, у доласку оскверњенога, рекама ће проливати сузе к Светоме Богу, да би се избавили Њиме од змије, с великом журбом побећи ће у пустињу, и са страхом ће се скривати у горама и пећинама, и посипаће земљу и пепео на главе своје, у великом смирењу молећи се дан и ноћ. И биће им ово даровано од Светога Бога; благодат Његова одвешће их у одређена за ово места, и спасиће се, кријући се у провалијама и пећинама, не видећи знамења и страхоте антихристове; зато што (људима) имајућим знање без муке зделаће се познатим долазак антихриста. А ко има ум на дела житејска (ко брине за кућу и посао) и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно; јер и привезани свагда к делима житејским, мада и чују, неће веровати и погнушаће се (згадиће се) тога, ко говори. А Свети ће се крепити; зато што су одгурнули сваку бригу о овом животу. Заплакаће тада и сва земља и море, и горе и хумови, зато што су се сви уклонили од Светога Бога и поверовали лажи, примивши на себе уместо @ивотворнога Спаситељева Крста - нацрту (начертаније) скверног богоборца. А по испуњењу три ипо године власти и дејства нечистога и када се испуне саблазни целе земље, долази на крају Господ, слично муњи, блистајућој с неба, долази Свети, Пречисти, Страшни, Славни Бог наш са несравњивом славом у предхођењу Његовој слави ^инова Архангелских и Ангелских: Устаните (ви) починули, ево дошао је @еник! Отвориће се гробови, и у тренутку ока пробудиће се сва колена земаљска и погледаће на свету лепоту @еника. И миријаде миријада и хиљаде хиљада Архангела и Ангела - безбројна војска обрадоваће се великом радошћу; Свети и Праведни и сви, који нису примили печат антихристов и сви, који су се крили у пећинама, веселиће се с @еником (у) безграничне векове векова. + Преп. Анатолија Оптинскога (Потапова) - Молитва против антихриста

Избави ме, Господе, од завођења (опсене) близу-долазећег и зло-подмуклог антихриста, и сакриј ме од лукавих замки његових у скривеној пустињи Твојега спасења. Дај ми, Господе, крепост и мужевност тврдог исповедања Имена Твојега Светога, да не одступим страха ради ђаволскога, да се не одрекнем од Тебе, Спаситеља и Искупитеља мојега, од Свете Твоје Цркве. Но дај ми, Господе, дан и ноћ плач и сузе због греха мојих и поштеди ме, Господе, у час страшнога Суда Твојега, Амин. + Бог је љубав (Јн4;16) Преп. Максим Исповедник и његове "Главе о љубави" Минути растанка са блискима, ко их није преживљавао? @ели се рећи најглавније. А ако растанак предстоји са децом, то дати најважније поуке, како не погубити живот свој. Тајна Вечера, последњи часови пред Голготом. И Христос, знајући о предстојећем растанку, поучава ученике о (са)чувању живота, али не земаљског, него вечног. Он већ не облачи поуке у форму приче, не. Зна се, обраћање Његово није к рабима, но к другарима, чедима, којима је све откривено. О чему Он говори? О љубави. Он даје ученицима, а кроз њих целом козму (свету), јединствену заповест, о којој ће потом Апостол рећи, да је то: закон царски (Јак2;8): -Да љубите друг друга (Јн15;34). Једна заповест и једно обележје сапричастности Христу: По томе ће сви познати, да сте ви Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом (Јн15;34). Qубав, чини се, тако је све просто. Али простота ова је (само) на речима, (јер) Апостол Павле узалуд не назива љубав (да је то) - целокупност савршенстава (Кол3;14), и пут према стицању ове целокупности и чувању ње је узак и трновит. Дужина његова је дужина живота. Преп. Максим Исповедник је прошао овим путем. И не само прошао сам, но је и оставио поуке ради хришћана будућих векова о томе, како практично стећи савршенства духовна. Преп. Максим већ у детињству исказује велико стремљење према наукама и према младићском узрасту постаје блиставо образован човек. О њему говоре на Константинопољском двору. И ускоро он постаје лични секретар императора Ираклија. Муњевита каријера, која је откривала перспективу спокојног и ситог живота чиновника највишег ранга. Али већ тада њега све више вуче према љубомудрију (према философији) - стицању духовног опита, делатељној заповести Бога. Млади човек оставља императорски дворац и одлази у манастир. Потом, као објашњавајући ово, Преподобни ће рећи: Ко љуби Бога (даје предност) предпоставља познање Бога свему створеноме Њиме. Млади монах стреми к усамљености, созерцатељном подвижништву. Али Цркву запљускују мутни валови јереси - монофизитство, монотелитство... И Преп. Максим иступа на заштиту Православља. Благодарећи потресној образованости, дару

слова и личним врлинама, он се показује у самом вртлогу ове борбе за чистоту вере. Цео живот - прогонство. Биће црквени суд и окривљења (оптуживања) у свему - (у) оригенизму, манихејству, чак у језичеству (у многобоштву). А он пише о љубави... Не, он не пише, он пева химну љубави: Кад се повучен љубављу ум узноси к Богу, тада он савршено не осећа ни самога себе, ни било шта од суштих (од постојећега). Озариван божанским безграничним Светлом, он престаје да осећа све тварно слично томе, слично томе, као што и чулно око престаје да види звезде када излази сунце. Сама гоњења и хуљења он прихвата као добро, (као) могућност усавршавања (савршенствовања). -Ко верује Господу боји се вечне казне, (а) ко се боји казне уздржава се од страсти; (а) ко се уздржава од страсти трпељиво подноси скорби; (а) ко трпељиво подноси скорби имаће наду на Бога; (а) нада на Бога одрешује (ослобађа) ум од земаљског пристрашћа; а одрешени од овога ум имаће љубав према Богу. Гоњен, оскорбљаван и клеветан једва ли не од целог козма (света), Преподобни доказује гонитељима у том броју о неопходности стицања љубави: Истина сада суштинује (постоји) у сенкама и подобијама (сличностима). Ваља се вратити и обратити пажњу на таква слова Преподобнога: Ко верује Господу... не ко верује у Бога Суштога (Битнога), него ко верује Богу. На први поглед ови појмови носе идентичан смисао. Али тако ли је ово? Наравно, не. И беси верују и трепћу, али се не спашавају, (јер) не испуњавају заповести Господње, суштину (бит) закона, по коме је створен козмос. Ваља веровати Богу, веровати у то, што је Он заповедио: Ова је заповест Моја, да љубите друг друга (Јн15;12). И Преподобни објашњава, како овоме прићи: Разумна употреба мисли и ствари твори целомудрије, љубав и знање, а неразумна - распуштеност, ненавист и незнање. Није храна зло, но стомакоугађање; није дето-рађање, но блуд; нису материјална блага, но среброљубије; није слава, но празно-славље (сујета). Qубав према Богу противостоји похоти, јер убеђује ум да се уздржава од наслада. Qубав према ближњему противостоји гњеву, јер изазива презир према богатству и слави. Старај се, колико може, да заволиш сваког човека. Али ако ово не може, то старај се, у крајњом мери, да не мрзиш никога. Ипак ни ово не можеш зделати, ако не презреш козмичке (светске) ствари. И овде се ваља зауставити и посебно подвући, да реч не иде о гајењу буквалне ненависти према околном козму, стварима, које нас окружују, као према носитељу зла. Не! Козмос је створен љубављу (од Бога љубави). Бог је рекао, да је он леп (добар). Преп. Максим Исповедник посебан акценат дела на томе, да: ништа од створенога и приведенога у биће од Бога не јавља се злом... У суштима (у постојећима) нема никаквог зла; оно је само у

злоупотреби ствари. Тј. тај, који тражи оправдања својим злим поступцима, одсутности у себи љубави тиме, што у суштом (у постојећем) испочетка присутствује (наличује) зло, тј. (да је) природи својствено зло, или је у незнању, или је безуман. Зло је само у злоупотреби ствари, које происходи од немарности ума у природном обделавању сила душе (у деловању силама душе). И пороци се дешавају с нама због злоупотребе сила душе: желатељне, јаростне и разумне. Злоупотреба разумне силе је - незнање и непромишљеност (безрасудност), јаростне и желатељне - ненавист и распуштеност. Према томе, и сав циљ заповести Спаситеља састоји се у томе - ослободити ум од неуздржања и ненависти и узвести га до љубави к Самоме Спаситељу и к ближњему. Од ове љубави се и рађа сијање светога познања у свој његовој осуштињености (битности, познање битнога). + Закључак: СУ[ТИНА Тешко је разумети речи: сушто и суштинује, и шта под тим подразумевају Свети Оци. Ја мислим, да зло постоји, али није битно, битно је добро. Зло, само по себи, нема суштину, него суштинује заједно са добром; али зло није битно, битно је добро, које потиче од Битнога Бога. Зло суштинује (постоји) само уз добро, као болест уз здравље, као паразит уз биљку или животињу, као штеточина уз неко материјално добро, као рђа уз гвожђе, као лопов уз домаћина, као смрт уз живот. Кад не би било добра, не би било ни зла. Према томе, зло постоји али није битно, битно је добро, јер потиче од Битнога Бога. Таква је, мислим, мудрост светих Отаца, и тако ваља да гледамо и размишљамо. Каже се за Бога у грчком: о Оон, а у словенском: Сиј, што значи: Који јесте. А употребљава се и реч на грчком: усија, а на словенском: суштина. Изгледа да се код нас изједначују појмови: јесте и суштина, па би то на србском значило да је сиштина - битна и суштина - јесте, а које нема суштину, то и - није. По словенском, а пре свега по руском језику, реч: сушто, значи: оно како јесте. Вероватно зато Апостол Павле каже: (Да ли) које саветујем, по плоти саветујем, да буде у мени да, да, и не, не. А веран је Бог, да лог(ос) наш, који је к вама, не би да и не. Јер и Божји Син Исус Христос, Који је у вама кроз нас проповедан, кроз мене и Силуана и Тимотеја, не би да и не, него (-) да у Њему Самом би; јер колико је обећања Божјих, у Њему су да и у Њему су амин, на славу Богу кроз нас (2Кор1;17-20). Дакле, у Богу је само - да, док у човеку има - и да и не, човек - и јесте и није. У односу на Бога, човек је лажан. Као што се и за ђавола каже: Та звер, коју си видео, беше и није, и има да изађе из бездана, и у пагубу одлази; и зачудиће се житељи на земљи, чија имена нису записана у Књигу живота од сложенија козма, видећи ту звер, да беше, и није, и појавиће се (Откр17;8). Да би ово сликовито објаснили, да узмемо примере: Знамо да пас

и мачка имају буве, које се не виде. Суштина је у псу и мачки а не у бувама, које се не виде. Зато и не гледамо на буве јер нису битне, него на пса и мачку, који су битни. Знамо да овца има крпеље, који се не виде. Суштина је у овци а не у крпељима, који се не виде; него тек се виде када стрижу овцу и тада посечу крпеље. Зато и не гледамо на крпеље, јер нису битни, него на овцу, која је битна. Знамо да свака човек и животиња и биљка имају неку болест, мању или већу, која није толико изражена и видљива. Зато и не гледамо на ту болест, јер није битна, него на човека и животињу и биљку, који су битни. Знамо да сваки човек носи палу природу, плот и трулеж и смрад, које покрива одећом. Зато и не гледамо на плот и трулеж и смрад, који су покривени и нису битни, него на човека као на живу Икону Божју, која је битна. Свети Оци кажу, да разумна душа и слободна воља представљају Образ Божји и суштину човека. Јер од свега тога видљивога битнији је и најбитнији - невидљиви дух, који све видљиво покреће и оживљава. Међутим, ако се буве и крпељи толико умноже, и болести осиле и смрт прети да поједе живот, онда свакако обраћамо пажњу на ово, у суштини, небитно, зато што хоће да поништи битно, и све да претвори у небитно. Тако и данас људи који се скидају голи, они истичу небитно у човеку, али то небитно хоће да поништи битно, а битно је срце и дух у човеку, разум и слободна воља као Образ Божји у човеку. Тако човек као лигичко биће, ваља да разликује битно и небитно. Али, без Христа и Цркве, без Светих Отаца, човек не може да одвоји битно од небитнога, јер они суштинују (постоје) заједно. + ДЕЦА - ДОБРОВОQНИ РАБИ БО@ЈИ + Беседа Владике Николаја, о томе како смо сви слободни само као робови Христови (Пролог, 16. јануар, Св. Апостол Петар и Преп. Ромило Раванички): Који је позват у Господу роб, слободњак је Господњи, тако и који је позват слободњак, роб је Христов (1Кор7;22). Велика новост, коју Хришћанство сваки дан јавља свету, јесте, да се ништа не цени пуном ценом по спољњем изгледу, него по суштини. Да се не цене ствари по боји и облику, него по значењу. Да се не цени човек по положају и имању, него по срцу - по срцу у коме се сједињује осећање, ум и воља. Према тој, за свет вазда новој науци, није роб онај ко је споља заробљен, нити је слободњак онај ко има спољну, телесну слободу. По световном поимању роб је онај ко што мање ужива од света, а слободњак је онај ко што више ужива од света. По хришћанском поимању роб је онај ко што мање ужива од живога и слаткога Христа, а слободњак је онај ко што више ужива од живога и слаткога Христа. И још по световном поимању, роб је онај ко што мање твори вољу своју а што више вољу туђу, а слободњак је онај

ко што више твори вољу своју а што мање вољу туђу. По хришћанском пак поимању, роб је онај ко што више твори вољу своју а што мање вољу Божју, а слободњак је онај ко што више твори вољу Божју а што мање своју. Робовати Господу једина је права и човека достојна слобода, а робовати свету и себи, греху и пороку, једино је смртоносно робовање. Цареви на престолу - човек би помислио: има ли слободнијих људи на земљи? Па ипак многи од царева били су најнижи и најнедостојнији робови земље. Оковани хришћани у тамници - човек би помислио има ли беднијих робова на земљи? Па ипак хришћански мученици у тамници осећали су се слободним људима, и испуњени духовном радошћу, певали су псалме и уздизали благодарне молитве Богу. Слобода, скопчана с тугом и жалошћу, није слобода но ропство. Само је слобода у Христу скопчана с радошћу неисказаном. А радост трајна знак је праве слободе. О Господе Исусе, једини Господару благи, који нам дајеш слободу кад нас што јаче вежеш за Себе, учини нас што пре робовима Твојим, да бисмо престали бити робовима љутих и немилосрдних господара. Теби слава и хвала вавек. Амин. Највећи у Царству Небеском, то је понизно дете - раб Божији; то је Пресвета Богородица; она је - раба Божија. Господ наш Исус Христос, са заклетвом: амин рекао је у Јеванђељу: Амин говорим вам, ако се не обратите и будете као деца (а то су раби Божји), нећете ући у Царство Небеско (Мт18;3). Како то мисли Господ: деца? То објашњава Ап. Павле у Посланици Галатима, где вели: Говорим, за време док је наследник дете (млад) ничим се не разликује од роба, ако и јесте господар свега. Него је под старатељима и управитељима све до рока очева (до рока који је отац одредио) (Гал4;1-2). Према томе, свако од нас треба да буде дете-роб Божји, а кад порасте духом биће наследник, кад постане зрео духом биће наследник. И опет веле Св. Оци, за живота на земљи, мало ко да се потпуно ослободи од страсти, тј. од робовања греху и ђаволу, можда један у десет хиљада, тако да се може за тога рећи: постао је наследник Царства Божјег, по речи Господњој: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт5;8). А док неко не види Бога у свом чистом срцу, како може да каже да је постао наследник Божји? Не, него је раб Божји, тј. мора да буде дете-роб Божји док не порасте духом; а кад одрасте духом биће наследник Божји. Дакле, човек је као дете на земљи, и мора да буде нечији роб: или Божји, или ђавољи. Како дете природно телесно расте, на основу тога се сматра да, до 15 година мора да буде роб својих родитеља, пошто до 15 година може родитељ и да га истуче као роба (ако заслужи батине, ако не може другачије да га смири и покори); а после 15 година већ не личи да га туче, пошто је одрасло телом и више се не назива дете, него: младић или девојка. У свештеним књигама, дете до 7 година

се још назива и младенац (малишан, младенче), а од 7 до 15 година: дечак или девојчица (отрок или отроковица), а одрастао човек назива се: муж. У сваком случају дете, док не порасте (вероватно до 15 година), мора да буде роб својих родитеља; тако је природно. Тако бива и у духовном расту, и исто важи и за нас хришћане, који смо духовно мали: треба да будемо раби Божји, тј. деца-робови Божји за живота на земљи. О томе свештене књиге јасно говоре; вековима су се сви хришћани називали: раби Божји, и за мушкога се вели: раб Божји, а за женскињу: раба или рабиња Божја. Тако и Св. Сава, и сви српски архиепископи и владари, најпре се представљају: раб Божји, па онда: име, и затим чин: архиепископ или цар или краљ или кнез или монах српски. Али Срби неће да буду раби Божји, тј. неће да буду деца-робови Божји, него хоће пре времена да се ослободе од послушања и смирења и покорности Богу и Цркви, као млађи блудни син из Јеванђеља (Лк15). Зато је Бог допустио да Срби подпадну под власт Турака муслимана и Аустро-угара римокатолика, да би Србе смирио као децу и покорио Себи, и да би се Срби молили Њему (Богу), и онда им је помагао. И ондашње власти су могле да угњетавају Србе само онолико колико им Бог допусти, као и ђаволи што чине пакости људима само онолико колико им Бог допусти. Ако ти неко каже да су Срби били робови турски или аустро-угарски, немој да га слушаш. Срби су пет векова били раби Божји, и Бог је само користио поробљиваче да би заробио и васпитавао Србе као Своју децу. Срби су дакле, вековима били раби Божји, а сада су робови демонски. Јер је човек као дете на земљи, и како је мали и слаб духом, мора да буде нечији роб: или Божји или ђавољи, ако и јесте господар свега, како вели Ап. Павле. Ако буде добровољни раб Божји, кад порасте духом биће наследник Царства Божјег. Кроз робство Господу Христу постаће, не само слободан духом, него и наследник Царства Небескога. Опет вели Ап. Павле: Нисте своји, купљени сте скупо... купљени сте скупо, не будите робови људима (1Кор6;20и7;23). Него да будете раби Христови, пошто је све нас Господ купио Својом крсном жртвом, и платио је скупу цену за нас: Крсну жртву, којом је искупио људски род из ропства ђаволу, да би људи били раби Христови а не ђавољи. И кад кажемо: Господ, та реч значи: господар над робовима. Међутим, раби Христови су у ствари: деца Божја. Пази: може и треба човек да буде слуга ближњима, по речи Јеванђеља (Мк9;35), али дете-роб - само Христов, раб само једног Господара, раб Божји (Мт6;24). Дакле, према Јеванђељу, човек треба да буде слуга ближњима, али раб - само Христов, мада и у Цркви може да буде послушан као раб Светим Старцима или Старицама кроз које Христос живи и говори. Само кроз робство Господу долази се до слободе духа и наследства Царства Небеског.

И робски положај обезбеђује детету духовни раст и развој, као што је Господ рекао: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио си то младенцима (Лк10;21). Кад су ученици питали Господа: Ко је највећи у Царству Небеском?, Спаситељ је узео дете и одговорио: Амин глагољам вам, ако се не обратите и будете као деца, нећете ући у Царство небеско; који се дакле смири као дете ово, тај је највећи у Царству небеском; (Мт18;1-4). Ко се год нађе у добровољном робском положају као дете, тај осећа силу, која га носи и узвишује, по Божјем закону: Који се узвисује, смириће се; а који се смирује, узвисиће се (Мт23;12). А дете је одувек било и тако треба да буде - раб Божији, кад је у добровољном робском положају према својим родитељима и старатељима. Тако највећи у Царству Небеском, то је понизно дете - раб Божији. А то је Пресвета Богородица; она је раба Божија и највећа у Царству Небеском. Господ је рекао: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио си то младенцима (Лк10;21). Разуми да Бог открива тајне Царства Небеског и сву богословију младенцима, овим рабима Божијим, а не земаљским мудрацима. Ако су родитељи побожни, и ако они благослове своје дете, Бог само каже: амин; а ако побожни родитељи прокуну дете, Бог опет само каже: амин. То је из Библије познато, и то је одувек познато. У рукама родитеља је: благослов и клетва. Јер, како је отац рекао деци, то им је и остало, било благослов или клетва. Када се најмлађи син Хам смејао своме оцу Ноју, и када га је Праведни Ноје проклео, то је Хаму и остало. У Старом Закону Праведни Мојсије ставља дете у потпуни робски положај према родитељу. Тако Мојсије вели: Ако се ухвати девојка у блуду, тј. да је пала у блуд, онда да се изведе јавно и да се каменује, и њен отац први да баци камен на њу; зато што је оскврнавила дом и родитеље својим блудом. Слично и Апостол Павле ставља дете у робски положај према родитељу, и вели: Ако ли пак неки (отац) мисли да је ружно за дјеву његову, ако је прерасла, и тако треба да буде, шта хоће нека твори; не греши, ако је уда. А (отац) који стоји тврдо срцем, немајући нужде, и власт има о својој вољи, и ово је расудио у срцу својем да чува дјеву своју, лепо твори. Тако и (отац) који удаје своју дјеву лепо твори; али (отац) који не удаје боље твори (1Кор7;36-38). Овде јасно Апостол вели, да родитељи склапају брак својој деци, а не млади по својој похоти да склапају бракове, као што то јасно каже Свети Василије Велики. Јер млади имају нагон ка похоти, ка телесној љубави, коју Св. Игњатије Брјанчанинов назива: сатанска љубав. А брак није ради сатанске љубави него ради рађања деце, да не би били као неплодне смоковнице, јер у браку бива и телесно и духовно рађање. Зато Свети Василије Велики не признаје брак без благослова родитеља,

и везу двоје младих без благослова родитеља, то назива: блудна веза. Никада раније у хришћанским државама нису вршени пописи људи, него је хришћански владар имао у својим рукама благослов и клетву. Тако је Свети цар Лазар проклео: Ко не дође на бој на Косово… За Русију кажу, да је Достојевски прорекао, да ако изгубе цара, то ће Руси да плате са сто милиона глава. Тако су Руси погибијом цара пали под проклетство, и за кратко време стварно је у Русији погинуло око сто милиона људи. Иако сам цар-мученик Николај Романов није проклео свој народ, ипак су Руси морали да страдају. Црква је одувек учила децу да буду раби Божији добровољни, Црква је одувек стављала децу у робски положај према побожним родитељима, а то и дете-раб Божији треба да осећа, када је у добровољном робском положају ради Христа и Цркве, да га тада носи сила Божија и узвишује, по закону Господњем: Који се узвисује, смириће се; а који се смирује, узвисиће се (Мт23;12). О томе је говорио Старац Тадеј, али, чини ми се, да је Старац захтевао апсолутну послушност и непобожним родитељима, а то ја нисам могао да разумем: како може дете да буде потпуно послушно непобожном родитељу? Зато, ако је родитељ непобожан, ја остављам детету да само расуди: колико да слуша непобожног родитеља. Наиме, ако дете осећа силу Божију и осећа да је тако бого-угодно да живи у добровољном робском положају ради Христа, онда нека настави тако да живи; али, ако не осећа да је то бого-угодно да живи у таквом добровољном робском положају ради Христа, онда нека, по Богу, види: колико може да слуша родитеље. Јер заповест Божија гласи: поштуј родитеље, а слушај колико је по Богу. Јер мислим, да свако, ко се год нађе у добровољном робском положају ради Христа и Цркве, одмах мора да осети или за неко краће време мора да осети силу Божију, која га носи и узвишава, по закону Господњем: Који се узвисује, смириће се; а који се смирује, узвисиће се (Мт23;12). И Црква је дужна да учи децу да буду добровољни раби Божји. Уколико се родитељ потпуно држи Христа и Цркве, Православне вере и Завета и Светог Предања, онда такав побожан родитељ може да заветује своје дете и да му одреди предање, које добија силу Светог Предања, само да је потпуно у складу са Заветом и Светим Предањем Цркве. Тако имамо примера, да је сваки оснивач манастира оставио и типик за тај манастир, како ваља да се живи у том манастиру. Али и сваки побожан родитељ може да заветује своје дете и да му одреди шта посебно да држи у вери. Познато је Свето Предање, које износим према памћењу: У старини неки отац је заветовао сина да, кад год чује певање Богу у цркви, да сврати у цркву да се моли Богу, и да не прође цркву кад год чује певање Богу у њој, него да сврати да се моли Богу. И

син је држао то очево завештање. Каже се у причи, да је тај син постао слуга на царском двору. И некако омрзне њега царица и намисли да га убије. И пошаље она наређење xелату, да сутрадан, ко први дође код њега, да му одруби главу. И сутрадан рано ујутру царица пошаље тога сина хришћанина да однесе, као бајаги, писмо xелату, и да би га овај убио. И син хришћанин пође. Али, кад је пролазио поред цркве, чује он да се у цркви пева Богу и сети се завештања очевог и сврати у цркву да се моли Богу. Тада је била јутрења и трајала је дуже. А после пола сата или сат времена, пошаље ка xелату царица другог слугу, свога миљеника, да по обичају и царском закону среди ствари после убиства осуђеника. И овај оде тамо, и xелат му одруби главу. После тога дође син хришћанин и преда xелату писмо од царице и врати се назад да извести господарицу, да је предао писмо и да је њен слуга миљеник остао без главе. А кад је она видела овог сина хришћанина живога и кад је чула да је њеном миљенику одсечена глава: како ли је само она била запрепашћена? И кад га је питала, где се задржао успут, он је одговорио: Отац ме је заветовао, кад чујем певање Богу у цркви, обавезно да свратим у цркву и да се молим Богу. А јутрос рано била је јутрења у цркви и морао сам да свратим по очевом завештању. Тада се царица много покајала и прославила је Бога. Тако мислим, као што родитељ има власт да заветује своје дете у веру и да га крсти, тако има побожан родитељ власт и да посебно у нечему заветује своје дете и да му остави посебно предање, које добија силу Светог Предања уколико је у складу са Црквеним Предањем. Тако имамо опште предање србских отаца и матера, да се припрема за Свето Причешће: постом на води (недељу дана), молитвом и исповешћу. Тако Срби показују дела покајања пред Свето Причешће. Пошто је то било опште познато и опште предање у Србској Цркви, то може да се сматра Светим Предањем. Раније није могло да се чује, да се неко причести без недеље дана поста на води и исповести и молитве. И то је, мислим, Свето Предање, тај заветни: пост на води, који нема никакве Канонске забране и сметње, као што то земаљски мудраци тврде. Исти они, који на много начина газе Каноне, исти они, нашли су Канонску забрану поста на води. Тако раде расколници и јеретици: позивају се на Каноне и Јеванђеље, које газе. Зато их Господ назива у Јеванђељу - лицемери. Јер Свети Минеји и Свети Календар, ово наше Свето Предање, наводи у које дане има разрешење на уље и вино, наводе разрешење, али никако не - наређење, да мораш да узмеш уље и вино. Осим тога, увек пише: разрешење на уље и вино, па ако би то значило и наређење, онда би увек морали да узимамо не само уље, него и вино, и онда би говорили: постим на уљу и вину. Тако нешто, раније у Србској Цркви, није могло ни да се чује. А у Јеванђељу Господњем стоји проклетство: Тешко вама, који сте

сити сада; јер ћете огладнети (и бићете много гладни): Тешко вама, који се смејете сада; јер ћете заридати и заплакати. Тешко, када лепо вама рекну сви људи; јер тако исто твораху лажним пророцима оци њихови (Лк6;25-26). Допуштење Божије, и само се уклони. Али није овде у питању власт свештеника у посебним случајевима: болест, трудноћа, тежак жизички рад, када свештеник може да причести и без поста на води. Или, као што је србска војска причешћена пред Косовску битку. Или, да ли се сада припремају за мученичко страдање и смрт за Христа, као у прва времена хришћанства, и тада се не пита за пост? Или, можда свештеник навикава новајлије у вери на пост и молитву, јер није лако навикнути на пост и молитву? Не, није то. Него, овде је рушење Светог Предања Србске Цркве, по коме је завештано, да се Срби припремају за Свето Причешће: постом на води, молитвом и исповешћу. Јер тако Срби показују дела покајања пред Свето Причешће. А сада је Свето Предање о посту на води, сада је то погажено. И то је чудно: стари Срби су мучили тело тешким пословима и рађали су повише деце и постили су на води, а садашњи Срби нити муче тело тешким пословима, нити рађају децу, и неће да посте на води, по Светом Предању. Стари Срби су били неугледни споља, а унутра пуни мира и радости, а садашњи Срби су изгледни споља, а унутра - беда. Стари Срби су били у вери и благодати, а садашњи Срби су апостате, одступници од вере и Христа; а управо за малодушне апостате Свети Методије даје најблажу епитимију: три дана недељно - пост на води. Садашњи Срби су као неплодне смоковнице: нити рађају децу, нити муче тело у тешким пословима, и неће да посте на води. А Господ је рекао: не дајте светиње псима, нити бацајте бисере своје пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, да вас не растргну. Али, као што је прорекао Апостол Павле: У последње време окупиће људи себи учитеље да их чешу по ушима. То су ови рушиоци Светог Предања о посту на води, а заговорници причешћивања без поста. И види, да би срушили Свето Предање о посту на води, они се позивају на Каноне Православне Цркве, а управо ови рушиоци газе Каноне много пута, зашта их и оптужују грчки старокалендарци. Али они су апологете пале људске природе и ухватили се у коло са јеретицима и сигурно морају да играју и не могу да изађу из кола. Лепо је рекао народ: С ким си (у духу), онаки си. И: Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају. Допуштење Божије, и само се уклони. Као што стоји у Јеванђељу, Анђео се јавио капетану Корнилију и упутио га да потражи Апостола Петра, да му овај Апостол преда Свето Предање (Свето Наслеђе духовно). Недостатак Стараца и Старица, који би младима предали Свето Предање, то је нанадокнадив губитак. Зато у том случају, Свети Игњатије саветује

да се читају књиге Светих Отаца и да се саветује свако са једно-мишљеницима, да не би скренуо са правог пута. Најбољи пример држања Светог Предања јесте Апостол Павле. Он је најпре држао фарисејско предање, како је научен био од старијих фарисеја. Али, кад је преобраћен од Господа Исуса Христа, он је потпуно одбацио фарисејско предање, и прихватио је Свето Предање, које је онда свуда проповедао и ширио. И зато заповеда Апостолу Тимотеју: О Тимотеје, предање чувај; а разуме се: чувај предање, које сам ти ја предао, а то је Свето Наслеђе духовно. Данас, пошто мало има побожних родитеља, деца немају Свето Предање, ово Свето Наслеђе духовно, и зато, кад се обрате у веру, деца скрећу. Највише данас скрећу деца научена од владика и свештеника и професора, који не држе Свето Предање Србске Цркве, него уче децу да се слободно причешћују и да слободно живе у овом свету, који у злу лежи и који иде у пропаст. Лепо је то прорекао Владика Николај: Иде се на то, да се изгуби страх Божији у цркви; а онда је отворен пут у јерес. И кад се гази Свето Предање, нама познато од старине, онда је отворен пут у јерес. Допуштење Божије, и само се уклони. Старац овде каже, да људи од своје неумерености узимају од природе воше него што им је потребно, па ће зато природа да се окрене против људи, и отуда катастрофе - од неумерености људске. А Бог је све у космосу логички тачно створио, и све је поставио под меру. Све у космосу је тако прецизно усклађено и умерено, да научници могу само да се чуде. Тако и у човековом космосу све треба да је умерено. Као што Свети Григорије каже: човек је велики космос у малом, микро-космос, небо и земља у малом. Преподобни Пимен Велики каже: Све што је неумерено - од демона је. А Свети Василије Велики каже: Мера узимања хране је - потреба. А потреба је мала, као што се зна, како је Авва Доротеј привео послушног Доситеја постепено, од једне ипо киле хлеба на двеста педесет грама хлеба, које је дневна потреба овог монаха. Ја сам чуо како највећи немачки лекари говоре: воду треба узимати, а мање храну, и људи много греше што узимају храну непотребну. Значи тако; и они су тек у двадесетом веку дошли до тога сазнања, да је вода потребнија човеку него храна, а Срби су вековима држали постове на води, јер уља и нису имали, и били су здрави и радостни. Зато питај највеће лекаре и свако ће ти рећи: данашњем човеку, који се много не троши, потребна је вода, а не храна и енергија. А познато је, да је храна на уљу тешка и дуго се вари. Зато, ако ти неко саветује храну на уљу, а теби је потребна вода, онда бива: све што је неумерено - од демона је. И пост на води и није неки пост, јер како то да се назове пост, кад човек напуни стомак вареном храном, поврћем и воћем? Него, храна на води се много брже вари и много је лакше човеку да одреди меру потребну у храни. Осим тога, ако буде нека мучнина у стомаку, то

код хране на води брзо прође; док ако је мучнина од тешке хране, та мучнина дуго траје, зато што се дуго вари и отежава срце и крвоток. Осим тога, кад је лакша храна и брже се вари, онда се човек лакше осећа и може боље да се моли. Осим тога, храна на води је мање укусна него храна на уљу, и мање је изложен човек сластољубљу и сластном утиску, који, као и сваки други смртоносни утисак, одваја срце од Бога и умртвљује душу. Тако је Свето Предање о посту на води у складу са мером и потребама човека, и посна храна на води је наблажа и најздравија за човека. Јер лекари тврде: човеку је, пре свега, потребна вода, а храна и енергија зависно од тога, колико се троши. Свети Оци тврде да је човек: велики космос у малом. Кажу да је исти однос између воде и земље у спољном космосу на површини земаљске кугле, и у унутарњем космосу у човеку; а тај однос је ваљда: три четвртине воде и једна четвртина земље; тако на површини земље и тако исто у човековом телу. По томе се види да су ова два космоса повезани, и види се да је човеку, који се не троши, много потребнија вода него храна. Али опет, не градска бара, него здрава изворска вода. Раније у Србији није било уља, па је србски сељак богомољац држао пост на води, и био је већи од већине данашњих владика и професора, тако каже Преподобни Силуан: молитвеник је највећи богослов. Јер у молитви човек тачно види своје стање, види како стоји са Богом, у каквом је односу према Богу, и у молитви човек упознаје Бога. Јер пост на води много помаже молитви. Свети Јован Кронштатски каже: Све страсти потичу од стомака, то из искуства говорим. А Свети Григорије Богослов каже: ^овек је велики космос у малом (микро-космос = небо и земља у малом). Можда у човеку груди представљају - небо, где је ваздух и дисање као дување ветра; а стомак представља - земљу, где су сви елементи земље. Ако тако узмемо, онда су у човеку два царства, који се међусобно боре за превласт. Зато Свети Максим Исповедник каже: Мајка свих страсти је: неразумна љубав према телу (а пре свега, према стомаку). И Свети Јован Златоусти запрећује према стомаку: Одреди му меру; јер он, кад премаши меру, излива се као море и преплављује и дави целог човека, и душом и телом. И тада у човековом космосу царује земља над небом, царује материја над духом. Зато први подвиг духа човековог и објава рата земаљском царству јесте: да се умери стомак према потреби и да се покори стомак духу. Али, ако се деси да премашиш меру, кад је мрсан дан, имаш зато други дан да би постио и да би покорио стомак под меру и потребу. Тако је благословено неки дан, кад постиш, да осетиш мало и глад, да не би пао под проклетство Господње: Тешко вама, који сте сити сада; јер ћете бити много гладни. Али то, ако можеш, ако већ немаш неке муке, које већ подносиш.

Тако, у човеку се води битка за космос, за небо и земљу. И ђаво не може другачије да загосподари небом и земљом, осим кроз човека. Прво настају поремећаји и катастрофе у човековом микро-космосу, па ако се човек не покаје, онда после настају поремећаји и катастрофе у великом космосу. Тако, у човеку као да се налазе два царства, који се међусобно боре: небо - груди, и земља - стомак, и боре се међусобно дух и материја за превласт. О тој борби између духа и плоти јасно пише Апостол Павле у 8-ој глави Римљанима и у 5-ој глави Галатима, и ко чита Светог Апостола, не пада му на памет да тражи и гледа разрешења на уље и вино, Јер Апостол каже: Сваки, који се бори, од свега се уздржава (1Кор9;25); али на другом месту вели: Који једе да не поништава тога, који не једе; и који не једе да не осуђује тога, који једе; јер Бог њега прими (Рим14;3). Уколико пак, Свети Оци из хришћанске љубави и узму, преко своје мере, више хране и пића, онда после тога, на неки начин они муче своје тело и стомак, све док не превлада дух и небо у човеку. Тако се прича за Преп. Макарија Великог, да је узимао вино када су му братија давала, а затим није узимао воду, него је мучио себе вином. И зато је његов ученик молио братију да му не дају вино, јер не узима воду и тако мучи себе вином. А за Светог Сисоја се прича да, када му је брат нудио вино, узео је две чаше, а за трећу чашу рекао је: Опрости брате, има и ђавола. Преп. Серафим Саровски каже: У пуном стомаку нема богословије. Кад човек говори из пуног стомака, он говори из земље, из земаљског царства, јер стомак представља земљу и земаљско царство у човеку. А други Свети Рус каже: Свети Оци веле, на пун стомак - не говорити, а на пијану главу - поготово. Јер кад напуни стомак, човек је земља и земљосан, и шта имаш с њим да говориш о богословији. Qуди, који не посте, нису бољи од животиња. А то се види кад остану без хране. Они тада губе свој ум. То се видело у оно време, када је прегладнела србска војска прелазила албанију. Многи тада, који нису навикли да посте, изгубили су свој ум. А они, који су навикли да посте, издржали су без већих проблема и петнаест дана без хране и сачували су свој ум. Тамо где се не пости на води, ја нисам ни чуо ни видео ништа свето-отачно и божанско. Тако је и по манастирима, и све се више укида пост на води. Када говоре о теологији и љубави, а то је све земаљска мудрост и земаљска љубав, да не кажем телесна љубав. Кажу, да блудница хоће да сви буду блудници као и она, а пијаница хоће да сви буду пијанице као и он, а тако и стомакоугодници хоће да сви угађају стомаку као и они. Допуштење Божије, и само се уклони. Зато, први подвиг духа човековог и објава рата земаљском царству јесте: да умери стомак према потреби и да покори стомак духу. А потреба је мала. Авва Доротеј привео је послушног Доситеја

постепено: од једне ипо киле хлеба на око двеста педесет грама хлеба, које је била дневна потреба. Свети Оци из искуства говоре: Цео живот имаш да се бориш са стомаком и земаљским царством, и једва ако ти Бог дадне да у теби надвлада дух над материјом, небеско царство над земаљским царством. Јер мислим, да у човеку груди представљају небо, а стомак земљу, и човек се кроз стомак бори са земаљским царством, да би покорио стомак и материју духу. То свако може да види, кад остане без вољене хране, тада види да хоће да погуби свој ум, и тада види: колико је човек роб стомака, колико његов ум и срце робују земаљском царству. Учитељи, који не уче своје ученике да посте, бива да: слепац води слепца; и уопште, човек, који те не учи да постиш, бива да: слепац води слепца. Уколико се народ не покаје, испуниће се лоша пророчанства, и кад буде глади, саветно је и боље је да не не нађеш близу робова хране, близу људи, који нису навикли да посте, и боље је да не видиш њихово стање, њихово безумље, распамећеност. Тачно је рекао Свети Игњатије Брјанчанинов: од поста стомака зависи ум (памет) човека. Опет Преп. Серафим каже: Многи се причешћују, а у ствари остају не-причешћени и не-присаједињени Христу, јер се нису како ваља припремили. Свети Оци веле: Дај крв, прими Дух. А ово не важи за данашње проповеднике причешћивања без правог покајања, ово не важи за рушиоце Светог Предања, ово правило: Дај крв, прими Дух., за њих ово правило не важи. Него: једи и пиј, да сачуваш јаку и густу крв и тако пунокрван да се причешћујеш као јеретици. Међутим, познато је Свето Предање: србин се не причешћује без поста и молитве и исповести (осим изузетних случајева). А ово Свето Предање: пост на води, молитва и исповест, којим су Срби показивали дела покајања у припреми за Свето Причешће, ово Свето Предање држало се у Србској Цркви одавно, не зна се од када, и сада су се нашли земаљски мудраци, који газе Каноне, нашли се да се позивају на те исте Каноне које газе, зашта их и оптужују грчки старокалендарци и људи који прате Каноне и хоће да живе у духу Канона. Тачно је прорекао Владика Николај: Иде се на то, да се изгуби страх Божији у цркви; а кад нема страха Божијег у цркви, тада је то слично стање као код јеретика. Тачно је прорекао и Свети Игњатије Брјанчанинов: У последње време покушаваће да спашавају Цркву средствима света, који је непријатељски расположен према Цркви, и та средства одговарају њему а не Цркви; и уместо да спасу Цркву, убрзаће Њен пад и рушење. А мислим, да је основно светско средство, којим покушавају да спасу Цркву, то је - лаж, коју називају: политика, дипломатија... То је допуштење Божије, каже Свети Игњатије, и не покушавај то да зауставиш, него се само уклони, јер Бог вели: спасајеј да спасет своју душу; тј. који се спасава нека спасава своју душу. Допуштење Божије, и само се уклони.

У Откривењу Господ каже: Знам твоја дела, јако ниси ни студен ни топао: о, кад би био студен или топао. Тако, јако си млак, и ни топао ни студен, хоћу те избљувати из уста Мојих. Пошто глагољаш, јако богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба: и не знаш, јако си ти јадан и бедан, и сиромашан и слеп и наг. Саветујем ти да купиш од Мене злато жежено огњем, да се обогатиш: и ризе беле, да се обучеш, и да се не јави срамота голотиње твоје: и масти да помажеш очи твоје, да видиш. Ја, које-год љубим, (из)обличавам и детињам. Ревнуј дакле и покај се (Отк3;15-19). Мислим да су такви бљутави садашњи хришћани, који се не моле и не посте као стари срби, да су баш бљутави, и зато им Господ вели: ревнујте и покајте се. И ако се такви бљутави сада причешћују, а нема ревности и покајања ни пре ни после причешћа, онда се они и нису заиста причестили Господу нашем Исусу Христу. Допуштење Божије, и само се уклони. Ови рушиоци Светог Предања о посту на води, они као јеретици грабе себи већу власт него што им припада, и они не допуштају родитељу власт, коју има од Бога, да своје дете заветује и да му остави предање, које добија силу Светог Предања уколико се слаже са Заветом и предањем Цркве. Они узимају власт родитељима, и телесним и духовним, као што је и ђаво сада укинуо готово све власти, да би сада он био иза свих овдашњих власти, и тако да би владао. И Црква је дужна да учи децу да буду добровољни раби Богу и својим родитељима. Србски сељак богомољац, испосник и молитвеник, већи је од већине данашњих епископа и професора, а то каже Старац Силуан: молитвеник је највећи богослов. јер у молитви се види, како човек стоји с Богом, види се однос Бога и човека. У праву је Старац Тадеј кад каже, да Срби добровољно не пристају да буду раби Божји, него само присилно; због чега су били пет векова у присилном робству. И опет су лако прихватили јеретички превод и преметнули су раба у слугу, и тако се називају, као бајаги: слуге Божије, као што се називају и јеретици. У праву је Старац Тадеј, да Срби не пристају добровољно да буду раби Божији него само присилно; али нисам могао да разумем: како дете да буде потпуно послушно непобожном родитељу, и то сам оставио детету да само одлучи: да ли осећа силу Божију у таквом положају или не осећа. Јер је Господ рекао: Ко се дакле смири као дете, тај је највећи у Царству небеском (Мт18;4). А то је Пресвета Богородица; Она се назива и јесте: раба Господња. Одлично је Авва Јустин одредио православност епископа: Епископа чини епископом - Свето Предање. Ако епископ држи Свето Предање, онда је стварно Епископ; а ако не држи Свето Предање, онда је само као нека земаљска власт: као шеф, директор, управник..., а можда је већ и расколник и јеретик. Али, како је променио раба у слугу, то је очигледно погрешио Авва Јустин. И то

се види да смо ми одавно у преводима под јаким утицајем јеретика, као бајаги: слугу Божијих. Допуштење Божије, и само се уклони. + Једном је Преподобни Макарије набрао палмове гране ради плетења котарица, и враћао се у своју келију. На путу њега је срео ђаво са српом у рукама и хтео је њиме да удари преподобнога, али није могао. И рекао је њему: велику муку ја имам од тебе, Макарије, што не могу да те победим; јер све то, што делаш ти, делам и ја: постиш ти, и ја никада не једем; бдијеш ти, и ја никада не спавам; остаје једно само, чиме ти побеђујеш мене. Преподобни је питао: шта је то? \аво је одговорио: смирење твоје, због њега ја и не могу да победим тебе.- Тако Свети Оци говоре да никакву жртву Бог не прима без смирења. \аво је рекао нашим прародитељима: узмите од дрвета знања лепог и лукавог и постаћете као богови. И стварно када су наши прародитељи узели од тога дрвета, они су постали као лажни богови, као мртви идоли. Јер тако је Бог и рекао Адаму и Еви да ће постати као мртваци за Бога, јер неће ни осећати ни видети Бога. А иста је у основи болест и ђавола и људи, то је - гордост; јер су људи и ђаволи као лажни богови, као мртви идоли, који не осећају и не виде најважније(г) - као мртви идоли не осећају и не виде Бога. И зато се лажни богови, ови мртви идоли, стално надимају и горде, јер не осећају и не виде истинитог Бога. Зато Бог и не може да се прослави у човеку, док се човек не смири, док се човек не понизи. Тако је, мислим, и рекао Апостолу Павлу: Сила се моја у немоћи савршава (2Кор 12;9). Због тога каже Апостол: Зато ћу се хвалити радије у немоћима мојим, да се усели у мене сила Христова. Зато благоволим у немоћима, у вређањима, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер кад немоћујем, тада сам силан (2Кор12;10). Господ је рекао за последње време: Трпљењем својим спасавајте душе своје; и: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти. Дакле, хришћанин побеђује смирењем и трпљењем, и љубављу; мада је љубав дар Божији који припада савршенима. Удео хришћана на земљи је ношење крста, а то је: невоља и страдање и трпљење, прогон и робство; јер тада је хришћанин у немоћи и смирењу, и тада се показује у њему сила и слава Христова. Док човек на крсту не осети немоћ и ништавност своју, то јест смирење, дотле не може да осети ни силу и славу Божију. Јер кад је у срцу сила и слава људска, ту онда нема места за силу и славу Божију. Само увек треба осигурати да све буде по Божијој вољи, као што је нама дао пример молитве сам Спаситељ, молитвом: Оче наш, и молитвом у Гетсиманском врту. И као што вели Свети Златоуст, треба душу припремати за смирење и трпљење, за подношење невоља. Као што се војници припремају за рат, као што се такмичари припремају за такмичење, као што се ученици припремају за испит...