Церовић Новица је био црногорски војвода, сенатор и бан.

Основну школу је завршио у Жупском манастиру, гдје му је учитељ био

Панто Ћук из Мостара. У 27. години је изабран за дробнјачког кнеза. Са

Његошем је био у пријатељству и извршавао је његова наређења у турском

Дробњаку.

У септембру 1840. по налогу са Цетиња, а заједно са Шујом

Караџићем и Мирком Алексићем организовао је напад на Смаил-агу

Ченгића, који је безобзирним средствима прикупљао феудалне дажбине од

дробњачких сељака. Његову улогу у погибији Смаил-аге Ченгића

пјеснички је приказао Иван Мажуранић у епу "Смрт Смаил-аге Ченгића"

(Ноћник), а о томе певају и неке народне песме.

Почетком 1841. постављен је за војводу, а у јулу исте године за сенатора.

Тада се настањује на Цетињу.

Добар познавалац црногорског обичајног права, упућиван је у све крајеве

Црне Горе када је требало рјешавати неки међуплеменски спор.

У Црногорско-турском рату био је члан Врховне команде књаза

Николе у Херцеговини и у операцијама према Бару и Улцињу.

Сарадник је Валтазара Богишића на прикупљању података за Општи

имовински законик.

Мирко Алексић, борио против представника

османлијске власти на подручју које обухвата

Стару Херцеговину. Породица му се због турске

освете преселила из Гацка у Малинску, где је

рођен. Заједно са још неколико побуњеника

судјеловао је у убиству Смаил-аге

Ченгића 1840. Главу Смаил-аге Ченгића однео је

на Цетиње да покаже Његошу. Његош је написао

пјесму Чардак Алексића, која описује како Мирко

Алексић јуначки брани своју кућу од напада

Ченгићеве војске. Иван Мажуранић је написао

“Смрт Смаил-аге Ченгића” и ту је Алексић опеван,

као и у народној песми. Учествује у борбама

против Омер-паше Латаса и Осман-паше. Суделује

и у херцеговачком устанку.

Мило Петров Јововић је био православни поп, црногорски јунак и четовођа.

Непрекидно је четовао од 1858. до 1877. године када је погинуо у опсади

Никшића. Његов је рођак познати црногорски јунак, Новак Рамов Јововић.

Био је цијењен као рјечит човјек и изузетан гуслар, а опјеван је и у народним

пјесмама.

Као петнаестогодишњак је дошао у Цетињски манастир да учи за

свештеника. Парох Марковине и околних села је постао по жељи владике

Петра II Петровића Његоша. Четовао је од 1858. године, најчешће по

Херцеговини. Учествовао је у свим већим борбама (са Пеком Павловићем) у

Херцеговачком устанку, 1875. године: на касаби Невесињској, на Пољицу,

Плани и Глувој Смокви. Учествовао је у борбама на Вучјем долу,

Дуги,Острогу и другим ратним поприштима, за вријеме црногорско- османског

рата (1876-1878).

О његовој погибији хроничар је оставио следећи запис:

‘Његова погибија, приликом опсаде Никшића (која се дешавала од 11. јула до

27. августа 1877. године) када је командовао одредом који је нападао Бедем

са западне стране - опјевана је у пјесми „Смрт попа Мила Јововића“. Сматра

се да је његову главу са бедема скинула Госпава Станише Мацановић

изОзрнића, која је допринијела освајању града од Турака 1877. године.

Касније је награђена од књаза Николе. Такође, мајка попа Мила Јововића,

Ћетна, у поезији описује се као црногорска Спартанка.’

Пеко Павловић Николић је био црногорски перјаник, командант и војвода [1] и чувени

хајдучки харамбаша из Старе Црне Горе. Отац му се звао Павле који је био барјактар

чевског батаљона, па је зато називан Павловић, иначе му је презиме Николић. Прочуо се

по храбрости и спретности још у вријеме Књаза Данила, a посебно 1875, приликом

устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке

чете. Књаз га најприје поставља за свог перјаника а касније са двадесетак година за

чевског капетана. Предводио је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и организовао

устаничку војску, сврставши 11 хиљада Херцеговаца у 12 батаљона. Европска штампа,

која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно командовање, које

је Турцима нанијело велике губитке. Истакао се у бици у Бучијем Долу у којој су

побјеђени Турци, као и у многим другим биткама тог времена као што је Бој на Касаби

Невесињској затим Битка на Муратовици [2] и у готово свим биткама током устанка. Кнјаз

Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и

ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и

самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску] гдје са

радикалском емиграцијом (међу којом је био и никола Пашић) безуспјешно спрема упад

уСрбију и свргнуће краља. Након Бугарске одлази у Русију гдје бива примљен уз високе

почасти као велики војсковођа, у Русији гдје су му синови на школовању и у војној

служби и гдје борави пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички

активан и у којој је умро 4.маја 1903. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом

цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном

војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални

црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, србијанских, руских и италијанских

одликовања.

Бајо (Николић) Пивљанин је био чувени хајдучки харамбаша из Пиве.

Опјеван је у многим епским народним пјесмама. Познат је и под именом

Драгојло.

Учесник је Кандијског рата, четовао је и у Боки которској. Помиње се у

млетачким изворима 1669. године као хајдучки поглавица који је чувао

бококоторски крај од налета Турака и добио је награду од Млетака.

Средином 1671. године, он и 600 хајдука је из Рисна бродовима превезено

у Пулу. У Задру се настањује у љето1675. године и дјелује као један од

вођа ускока. У Боку которску се враћа 1684. године и поново почиње са

хајдучијом. Пивљани и Бањани у Боку су дошли организовано заслугом

Баја Пивљанина 1685. године. Код мјеста Дражин Врт (општина Котор)

постоји кула Баја Пивљанина, у којој је, по предању, боравио током

четовања.

Као помоћ Црногорцима, которски провидур Зено шаље одред хајдука и

Бокеља под Бајовом командом. До сукоба је дошло на Вртијељци, гдје су

Османлије извојевале побједу.

Погинуо је почетком маја 1685. у бици на Вртијељци поред Цетиња.

Сахрањен је пред Влашком црковом на Цетињу.

Марко Миљанов Поповић Дрекаловић је био народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Ќучи. У младости је био перјаник код кнеза Црне Горе Данила I Петровића. Војводске ознаке му је дао црногорски књазНикола Петровић, с којим се касније разишао због политичких неспоразума. Након ослобођења Подгорице 1878, Марко Миљанов је једно вријеме био градоначелник.Тек се у 50. години описменио, а своју је позну књижевну дјелатност сматрао животним задатком. Оставио је иза себе неколико дјела, попут радова Племе Кучи и Живот и обичаји Арбанаса, но његово је најважније и најпознатије дјело Примјери чојства и јунаштва. Марко Миљанов је рођен у Медуну од оца

Србина и мајке католичке Албанке из племена Кучи. Као и сви његови сународници из

тог времена, Марко Миљанов је ратовао против Турака. Године 1856. је дошао

у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник. Због свог јунаштва и успешних

напада на Турке, и као човек од поверења, кнез Никола Перовића га је наградио

положајем судије и вође племена Братоножића. Због његовог рада на присаједињењу

Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у

Црногорски сенат (од 1879. претворено у Државно вијеће). У рату против Турске,

командовао је црногорским војницима у бици на Фундини. Након оштрог сукоба са

кнезом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државно вијеће и одлучио да се

врати у родни Медун.

Иако му је било 50 година и био је неписмен као и већина његових сународника,

Миљанов се посветио писању.

Никац од Ровина или Никола Томановић, је чувени црногорски јунак,

рођен у мјесту Ровине у црногорском племену Цуце. Томановићи су се

доселили из Куча у Цуце у 16. вијеку. Нема тачног податка о датуму рођења и

смрти овог јунака. Његош у пјесми Смрт Никца од Ровина у Огледалу

србском наводи да је он погинуо око 1775. године, док неки историчари

наводе 1776. год.

Никац је живио за вријеме владике Данила, владике Саве и владике Басилија.

Никац је наплаћивао од никшићких Турака тј. од Хамзе капетанахарач.

Пошто је Никац био страх и трепет за Турке, Хамза је то прихватио, али томе

се једном приликом ѕспротивио Јашар Бабић, који је заједно са својом четом

кренуо да заплијени стоку од Никца. Рано у зору сусрели су се и обојица су у

исто вријеме испалили џефердар па су заједно у истом тренутку погинули.

Његош је хтео да установи орден за јунаштво по Никцу од Ровина, као

највећем црногорском јунаку. Међутим, сенатори Филип

Ђурашковић и Стеван Преков Вукотић су предложили да се медаља не зове

по Никцу већ по Милошу Обилићу, јер како су они рекли Милош је убио

цара а Никац пашу, и тако је и остало па је од тада уведена чувена Обилића

Медаља за јунаштво.