Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

С благословом Његовог Преосвештенства

Епископа банатског Г. ХРИЗОСТОМА

издаје Епархијски управни одбор

Епархије банатске, Вршац

Наслов оригинала:

Прот. Николай Афанасьев, Церковь Духа Святого.

YMCA-PRESS, Paris, 1971, 331 стр.

Превод са руског

Др Ксенија Кончаревић

Садржај: I

II

III

IV

V

VI

VII

VIII

IX

Библиографија

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

“Ubi enim Ecclesia, ibi et

Spiritus Dei, et ubi Spiritus Dei,

illic Ecclesia et omnis gratia”.

Иринеј Липнски,

“Прптив јереси” - III, 24, 1.

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТПГА

С благпслпвпм Оегпвпг Препсвещтенства

Епискппа банатскпг Г. ХРИЗПСТПМА

издаје Епархијски управни пдбпр

Епархије банатске, Врщац

Наслпв пригинала:

Прпт. Никплай Афанасьев, Церкпвь Духа Святпгп.

YMCA-PRESS, Paris, 1971, 331 стр.

Превпд са рускпг

Др Ксенија Кпншаревић

КАКО ЈЕ НАСТАЛА “ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА”

Успомени на

Прасковју Јаковљевну Афанасјеву

Птац Никплај вище пута је гпвприп свпјпј супрузи: “Сви мисле да коиге пищем искљушивп

пслаоајући се на ум, на оегпву лпгику и на знаоа кпја ппседујем. Али пви пслпнци су самп

узгредни, пни ми тек касније притишу у ппмпћ. А ппшиоем да пищем са сузама, крвљу свпга

срца...”.

Сећајући се какп је настајала “Црква Духа Светпга”, све се вище уверавам кпликп су пве

оегпве реши истините...

Најпре ми у сећаое навире Сен Рафаел у зиму 1940-1941. гпдине. Ледени ветар с планина,

плпвнп студенп мпре, слеђене палме на кеју... Ускпвитлани талас мржое преплавип је Еврппу.

Живпт, нације, дуще и тела људска – све се кида и лпми. Силници пвпга света бпре се пкп тпга

кпјих ће у свету бити вище. Хране је малп, пгрева такпђе.

Сваке вешери п. Никплај и оегпва ппрпдица седели би и грејали се у кухиои скрпмнпг

“meublé”, крај щтедоака у кпме су пуцкетале щищарке. Једне вешери п. Никплај са некаквим

ппсебним жарпм устаде са стплице и реше жени: “Ах, какп бих вплеп да пищем! Али рукппис ми је

такп нешитак... Дедер, узми бележницу и пищи”. И узевщи у руке Нпви Завет, ппше да диктира: “Ви

сте рпд изабрани, царскп свещтенствп, нарпд свети, нарпд задпбијен...”.

Пвакп је п. Никплај птппшеп писаое свпга живптнпг дела – коиге “Црква Духа Светпга”,

свпјеврсне химне испеване у славу Цркве кпја нас сједиоава у љубави и у славу служеоа у Цркви:

“Кп међу вама жели да буде први, нека буде свима слуга...”.

Ипак, не треба мислити да је пвп делп насталп “ex abrupto”: припрему за оегпвп писаое

нису представљале самп две деценије теплпщкпг стваралащтва пца Никплаја, негп шитав оегпв

живпт.

У детиоству је Никплај Афанасјев, растући и васпитавајући се уз свпју мајку – једну пд пних

ппбпжних, неприметних жена кпје и дп дана данащоег представљају “неразрущиви бедем” руске

Цркве, саоап да ће бити... архијереј. Идеја служеоа, кпја је, инаше, једна пд средищоих тема

“Цркве Духа Светпга”, јпщ је пд младпсти пдредила оегпв живптни пут. Младић је сматрап да је

најбпља служба за шпвека хрищћанина – да пре земљу, да пбрађује ту рпдну црницу из кпје ће

прпизрастати и на кпјпј ће сазревати класје пщенишнп, да би се пд оега правили хлеб щтп шпвека

крепи... и прпсфпре за Евхаристију. А интелектуалац мпже да се ппредели за једну пд три истинске

хрищћанске службе: за ппзив лекара, наставника или свещтеника. Затп је, пп заврщетку гимназије,

млади Афанасјев уписап студије медицине на Нпвпрпсијскпм универзитету. Међутим, да ли збпг

слабпг здравља, да ли збпг препсетљивпсти, пн није пдмакап даље пд прве гпдине. Није желеп да

иде пшевим стппама (оегпв птац, Никплај Григпрјевиш Афанасјев, кпји је преминуп дпк се младић

јпщ щкплпвап у гимназији, бавип се адвпкатурпм) и да пдабере за себе ппзив правника, без

пбзира на тп щтп му је у извеснпј мери бип свпјствен правнишки нашин мищљеоа (међутим, пвп

му неће сметати да негира правп у Цркви). Дап је преднпст шистпј математици, шије је прпушаваое,

какп ће ташнп запазити оегпв пријатељ и ппщтпвалац Dom Olivier Rousseau, пставилп снажан траг

на оегпвпм нашину размищљаоа: птуда у оегпвпм стваралащтву запажамп јаснпћу мисли,

склпнпст ка минуципзним анализама, шестп кприщћеое дпкиваоа ппсредствпм

кпнтрааргумената.

Кап студент математике Никплај Никплајевиш бип је 1915. гпдине примљен у Артиљеријску

вищу щкплу, такп да је за време Првпг светскпг рата, а касније и грађанскпг рата, служип у

јединицама припбалне артиљерије.

У младићким гпдинама Никплај Афанасјев није се удаљавап пд Цркве, али су му шистп

теплпщка интереспваоа била прилишнп страна. Наравнп, и пн је платип данак мнпгим

“гпсппдарима мищљеоа” те еппхе – а у питаоу је дпба интензивних трагаоа у религипзнпј

филпспфији – пре свега Нишеу, Рпзанпву (са оегпвим клаоаоем телу), Мерещкпвскпм, Владимиру

Сплпвјпву... И, кап и шитава наща генерација, за кпју песник казује да је “рпђена у глувп дпба”, бип

је “пшаран”, какп би казап оегпв најбпљи пријатељ, птац Кипријан, тајанственпм музикпм ппезије

Александра Блпка.

За бескрајну мпнптпнију впјнишке службе пптппрушник Афанасјев налази пригиналан лек –

бављеое филпспфијпм. Пн студипзнп ищшитава Канта и дугп пстаје ппд утицајем “Критике шистпг

ума”. Такп ппстепенп, упркпс тпликим пптресима кпје је дпживеп пд 1905. дп 1920. гпдине, а

мпжда и управп захваљујући оима, у уму и срцу Никплаја Никплајевиша дплази дп удаљаваоа пд

физишких и математишких наука и пкретаоа филпспфским и теплпщким препкупацијама. У

стращним гпдинама грађанскпг рата, ппсле краткптрајнпг пдущевљеоа за тепспфију, такп

мпдерну ппшеткпм ХХ века, све вище га привлаши једина истинска утеха – утеха у Христу и Цркви

Оегпвпј.

Пдједнпм дплази дп катастрпфе, евакуације, разпшареоа у све пређащое идеале, снпве и

људе. Већ пдавнп пдвпјен пд мајке и сестре, кпје је вплеп са великпм нежнпщћу, сам у туђини, са

двадесет седам гпдина, Никплај Никплајевиш већ се псећа кап старац. Али у оему јпщ тиоа нада

да ће се вратити у дпмпвину и да ће служити Гпсппду у рпднпм крају. У тпм тренутку Сам Гпсппд

указује му пут према пним службама п кпјима је саоарип у младпсти, имајући п оима самп

непдређену представу – служби педагпга и свещтеника, и пн се уписује на Бпгпслпвски факултет у

Бепграду. Када је све прппалп, пстала је самп једна ташка пслпнца: служеое Гпсппду и Цркви

Оегпвпј.

Тпкпм студираоа у Бепграду Никплај Никплајевиш се ппстепенп пслпбађа утицаја

кантијанства, уживљава се у живпт Цркве, у Нпви Завет, и дпживљава “прпцват дуща” унутар

првпбитнпг “бепградскпг кружпка” 1[1]. Захваљујући кружпку и свпм енергишнпм ангажпваоу на

псниваоу “Рускпг хрищћанскпг студентскпг ппкрета” пн ће се уппзнати са пцем Сергијем

1[1] Николај Николајевич био је један од оснивача тога кружока и дуго се налазио и у

његовом руководству. Касније ће доћи до размимоилажења унутар Покрета у вези са

његовом национално-политичком улогом, која ће га болно погодити, тако да он неће

приступити Братству, основаном 1925. фодине.

О београдском “кружоку” и о почецима Покрета детаљније в. у књизи Николаја

Михајловича Зернова (иначе, пријатеља Николаја Афанасјева) “The Russian Religious

Renaissance of the 20-th Century”, објављеној у Лондону 1963., која доноси обимну

документарну грађу.

Булгакпвпм и прпжети се оегпвпм идејпм “пцрквљеоа живпта”, щтп је прпклампванп кап

пснпвни задатак нпвпфпрмиранпг Ппкрета, кап и оегпвим евхаристијским надахнућем. Такп ће се

у младпсти, вище срцем негп умпм, већ искристалисати пснпвне теме “Цркве Духа Светпга”:

служеое Бпгу крпз служеое свима, Црква, Евхаристија.

На путевима делатнпсти првпбитнпг Ппкрета Никплај Никплајевиш уппзнаће и свпју будућу

супругу. И када је, пп заврщетку факултета, гпдине 1925., ппшеп да служи Гпсппду у туђини, вище

се није псећап кап старац, и знап је да није сам. Имап је свпга духпвника, пца Сергија Булгакпва,

ушитеља – А. П. Дпбрпклпнскпг, “стрику” – В. В. Зјеокпвскпг, “млађег брата” – Кпсту Керна (будући

архимандрит Кипријан) и живптну сапутницу. А щтп је најважније, бип је свестан да живи у Цркви

и за Цркву.

Педагпщки рад (извпђеое наставе верпнауке у Скппскпј гимназији) уппщте га није

задпвпљавап. Мпрап је да предаје пп утврђенпм прпграму, пп критеријумима кпји важе у

државнпј щкпли. Међутим, Никплај Никплајевиш се пвпга ппсла прихватип самп привременп, какп

би имап мпгућнпсти да се припрема за будући наушнпистраживашки рад. Дпк је предавап у

Скппљу (1925-1929.), кап и првих гпдина у Паризу, усаврщавап се ппд ментпрским рукпвпђеоем

прпфеспра А. П. Дпбрпклпнскпг, студипзнпг и захтевнпг истпришара. Тада ће настати и оегпви

први радпви: “Државана власт на васељенским сабприма” (са дпдаткпм: “Прпвинцијална сабраоа

Римске империје и васељенски сабпри”) и “Ива Едески и оегпвп дпба” (пбимна студија кпја је

заувек пстала у рукппису). У пвим радпвима већ се назиру кпнтуре мнпгих тема и прпблема кпјима

ће се п. Никплај бавити у свпм каснијем стваралащтву: прирпда и ппреклп црквених сабпра, правп

у Цркви, Црква и државна власт (Црква и “свет”), кап и питаоа дпгматике (“Ива Едески” ппсвећен

је истпријату христплпщких расправа), а та пбласт интереспваоа ће га ппвезати са пцем Сергијем

Булгакпвпм.

Првих гпдина свпга живпта у Паризу (1930-1932.) Никплај Никплајевиш се, кап сарадник

Кабинета за хрищћанску педагпгију при Бпгпслпвскпм институту “Свети Сергије” (а оегпв псниваш

је бепградски пријатељ и ушитељ Никплаја Афанасјева В. В. Зјеокпвски), бави истраживаоем

педагпщких, мпралних и спцијалних прпблема2[2]. Јпщ у Бепграду В. В. Зјеокпвски и прпф. Јпрдан

Илић усмеравали су Никплаја Никплајевиша ка бављеоу хрищћанскпм педагпгијпм.

Истпвременп, ппшев пд 1930. гпдине, Никплај Никплајевиш ппшиое да држи предаваоа из

канпнскпг права и гршкпг језика на Бпгпслпвскпм институту. Пвп му даје ппдстрек да се

специјализује за пбласт канпнскпг права3[3]. Пн стише и ппсежан фпнд знаоа из пбласти

нпвпзаветне теплпгије. Захваљујући суделпваоу у раду “семинара пца Сергија” ппшиое да се бави

и питаоима дпгматике, такп да оегпва истраживаоа из пбласти црквене истрпије и канпнскпг

права све вище пппримају дпгматски карактер, услед шега и оегпва предаваоа из црквенпг права

прерастају у предаваоа из еклисиплпгије. Пгрпман лишни утицај пца Сергија кап оегпвпг

духпвника и старијег кплеге, оегпве идеје средищоег знашеоа Цркве и Евхаристије ппдстаћи ће

Никплаја Никплајевиша да ствпри пригиналну “Евхаристијску еклисиплпгију”. У семинару пца

Сергија пн шита реферат “Две идеје васељенске Цркве”4[4], кпји ће, ма кпликп тп шуднп звушалп,

дпживети извесну критику тпликп впљенпг старијег кплеге. Није ли разлпг пвпг несппразума бип у

тпме щтп Никплај Никплајевиш није бип спфиплпг, премда је изузетнп ценип ушеое пца Сергија

кап “најзнашајнији ппкущај пбјащоеоа зла на путевима мпнизма”? Псуду спфиплпгије пд стране

Мпскве пн ће дпживети и кап свпју лишну драму, и кап трагедију Цркве.

Пгпршен збпг критике свпга ушитеља, Никплај Никплајевиш напустиће за извеснп време

бављеое евхаристијскпм еклисиплпгијпм5[5] и вратити се прпушаваоу црквених сабпра; нарпшитп

га занима питаое п ппреклу сабпра. Да би мпгап да ради на пвпм истраживаоу, п. Сергије и

митрппплит Евлпгије пмпгућавају му 1936. да пде на студијски бправак у Лпндпн. Пвде пн

птппшиое рад на великпј студији, кпју је у “List of Writings” за 1936-47. гпд. наслпвип кап “Црквени

2[2] Отуда у библиографији прот. Афанасјева налазимо низ објављених и необјављених

чланака везаних за ова питања.

3[3] Исп. чланке “Канони и канонска свест” (“Каноны и каноническое сознание”). – Путь,

1933; “Непроменљиво и привремено у црквеним канонима” (“Неизменное и временное в

церковных канонах”). – Живое Предание, 1937, стр. 82-96.

4[4] В. Путь бр. 45 (1934), стр. 16-29.

5[5] У област евхаристијске еклисиологије од научних радова прот. Афанасјева насталих у

овом периоду спада само чланак “Das allgemeine Priestertum in der ortodoxen Kirche”,

објављен y: “Eine heilige Kirche” бр. 12, 1935.

сабпри и оихпвп ппреклп”. Пва студија птппшета је у Булгакпвљевпм духу, из перспективе идеје

сабпрнпсти. Касније пна ппстепенп ппприма карактер истраживаоа п евхаристијскпм сабраоу и п

ушеоу п Цркви кап Телу Христпвпм6[6].

Нажалпст, са пвим свпјим делпм Никплај Никплајевиш није имап среће: требалп је да свпј

рад на оему пн настави у Риму, куда је упућен на студијски бправак септембра 1938. гпдине, али

му пкплнпсти нису дпзвплиле да дпспе дп италијанске престпнице. Ппшеткпм рата, 1939. гпдине,

Никплај Никплајевиш пбреп се у Швајцарскпј. Плащећи се да би приликпм царинске кпнтрпле

мпгап пстати без рукпписа, пставип га је на шуваое у Швајцарскпј.

Када је избип рат и све унапкплп ппшелп да се рущи, Никплај Никплајевиш пстварип је

намеру кпју је пдавнп пдлагап из мнпгих разлпга7[7]: на празник Сабпра Пресвете Бпгпрпдице, 26.

децембра 1939. (пп нпвпм календару 8. јануара 1940.) блаженпппшивщи митрппплит Евлпгије

рукппплпжип га је у шин јереја. “Желим да будем ближе Бпгу”, гпвприп је, кап да је у свеппщтем

сунпврату жудеп за тим да припадне к Престплу и нађе се щтп ближе јединпј свесједиоујућпј

Љубави.

Нащавщи се 1940. гпдине у “избеглищтву” на југу Француске, скпрп без икаквих коига8[8],

без рукпписа, птац Никплај изнпва птппшиое свпју студију, у великпј мери ппд утицајем

“надахнућа пд плтара” и ппд утискпм стращних дпгађаја. У пвпј студији идеја сабпрнпсти већ

дпбија нпви израз (ушеое п рецепцији), а у први план избија идеја “царскпг свещтенства”, кап и

круг идеја “евхаристијске еклисиплпгије”.

6[6] Овај рад сачуван је у рукопису, без наслова.

7[7] О свештенству је прот. Афанасјев размишљао још од студентских година. Међутим,

још у моменту када се његова млада сложила са могућношћу будућег рукоположења он је

казао: “Ипак, не бих желео да постанем свештеник пре него што се вратимо у Русију”.

Касније, када се испоставило да повратак није могућ, он је још доста дуго био неодлучан и

због начелних недоумица (не може се бити свештеник без парохије), и из здравствених

разлога.

8[8] Његову основну литературу у Сен Рафаелу чинило је “Апостолско предање” Иполита

Римског и, разуме се, Нови Завет.

Јула 1941. гпдине митрппплит Владимир щаље пца Никплаја у град Тунис ради

ппслуживаоа руске парпхије, расуте пп шитавпј земљи. Затим му је ппверена и парпхија града

Бизерте, а дпбип је задужеое и да ппвременп ппслужује гршке парпхије у градпвима Тунис и

Сфакс. Шест гпдина п. Никплај биће заузет парпхијским радпм: пн служи, крщтава, веншава,

прпппведа, ппушава децу, стара се п бплесницима и бескућницима, прганизује пмладинске

камппве и, нажалпст, вепма мнпгп сахраоује; све тп шини у тещким услпвима ратнпг стаоа, шестп

и ппд бпмбама, и без пбзира на тещке бплести кпје га муше. Па ипак, захваљујући љубави и

ппмпћи свпјих парпхијана (пни су му, између псталпг, ппклпнили писаћу мащину кпју су из Русије

дпнели пфицири руске флпте, и пд ое се пн вище неће растајати; седећи за опм, забправљап је

све на свету), п. Никплај мпгап је да настави писаое студије кпју је кпнципирап у Сен Рафаелу.

Коига је на распплагаоу имап малп, али је ппседпвап Коигу над коигама – Јеванђеље,

Ппсланице, Дела аппстплска, Прпрпке. Имап је и бпгпслужбене коиге, и неке пд Птаца Цркве.

Такп је, мплитвама Великпг Павла, Аппстпла Љубави – Љубљенпг Ушеника Христпвпг и Светпг

Игнатија Бпгпнпсца, на тлу древне Картагине птппшет рад на коизи “Црква Духа Светпга”.

Ппщтп се 1947. вратип у Париз, п. Никплај ппшеп је да прерађује “Цркву Духа Светпга” у

светлпсти мнпщтва нпвих наслпва. У тп дпба написап је и једну студију кпју ће ппднети

Прпфеспрскпм савету, да би на пснпву ое бип пслпбпђен дпктпрских испита9[9].

Дпктпрска дисертација “Црква Духа Светпга” првпбитнп је требалп да се састпји пд две

кпмппзиципне целине: 1) “Црква Духа Светпга”, где би се гпвприлп п служеоима у Цркви и

настанку црквене јерархије (да такп кажемп, пвде би се предпшила слика настајаоа живпг ткива

црквенпг Тела у оегпвпм истпријскпм фпрмираоу) и 2) “Границе Цркве”, где је п. Никплај желеп

да, прекп анализе ушеоа аппстпла Павла п Цркви кап Телу Христпвпм и ушеоа Св. Игнатија

Бпгпнпсца и Кипријана Картагинскпг, ближе расветли трагедију Цркве – оенп раздељеое. У

свеппщтем сунпврату, свеппщтпј désagrégation, када је шпвешанствп наушилп désagréger шак и

атпме људскпга тела, при сампм ппгледу на све депбе кпје су распиоале телп Цркве јпщ пд

ппшетака хрищћанства, “једна визија, уму неппјмљива”, али кпја се пткрива духу и срцу, пвладала

је мищљу п. Никплаја: визија “Una Sancta”, јединственпг Тела Христпвпг.

9[9] Неудавшийся церковный округ. – Православная мысль, бр. 9 (1953), стр. 7-30.

Гпдине 1948. п. Никплај пбјављује у “Правпславнпј мисли” бр. 6 ппшетак првпг дела свпје

студије ппд називпм “Нарпд свети”. У “Правпславнпј мисли” бр. 7 (1949. гпд.) ппјавиће се, ппд

називпм “Границе Цркве”, ппшетак другпг дела. Ппщтп је увидеп да ће пва студија бити изузетнп

вплуминпзна, п. Никплај пдлушип је да самп први оен деп ппслужи кап дисертација за стицаое

наушнпг степена дпктпра наука. Текст дисертације ппд називпм “Црква Духа Светпга”, пбима 444

дактилпграфисане стране (увпдни деп, седам ппглавља и три дпдатка), предат је шланпвима

кпмисије за пдбрану – епискппу Касијану и В. В. Вејдлеу. Ппследое ппглавље првпбитне верзије

дисертације п. Никплај ће, са извесним мпдификацијама, излпжити у свпм предаваоу ппд

наслпвпм “Власт Љубави”, пдржанпм 1949. гпдине10[10].

Ппщтп је шланпвима кпмисије предап примерке дисертације, п. Никплај вратип се раду на

другпм делу свпје студије. У зиму 1949-50. гпдине написап је главнп ппглавље, “кљушнп” какп за

оегпву дисертацију, такп и за целпкупну оегпву мистишку кпнцепцију Цркве. Пнп ће бити

пбјављенп у “Pensée Othodoxe” ппд називпм “L’Eglise de Dieu dans le Christ”11[11] Касније ће

написати јпщ једнп ппглавље кпмппзиципнп смещтенп у други деп студије – “Катплишанска Црква”

(“Правпславная мысль” бр. 11, 1957). Замисап псталих ппглавља пстала је самп у уму и срцу п.

Никплаја, и пд оих ће настати шланак “Una Sancta”.

2. јула 1950. гпдине дисертација је пдбраоена. Ппсле тпга п. Никплај имап је вище планпва

у вези са щтампаоем дисетрације (кпд издаваша “YMCA-Press” и “Irénikon”), али је крпз извеснп

време пдлушип да најпре у текст унесе јпщ извесне дппуне и измене. У размищљаоу п пвпј

прпблематици пн је сталнп ищап напред, те је птуда разумљивп и оегпвп настпјаое да има дпбар

увид у најнпвију релевантну литературу. Низ страница је, ради унпщеоа измена и дппуна, мпрап

бити прерађен. П. Никплаја пвај рад је тпликп запкупип, да је друга верзија “Цркве Духа Светпга”

садржала већ 600 страна уместп пређащоих 444 (предгпвпр, псам ппглавља и један дпдатак). Рад

на другпј верзији, састављаое библипграфије и пратећих индекса изискивап је некпликп гпдина. У

међувремену оегпв ангажман се знатнп ппвећап: рад на Институту, држаое предаваоа из нпвих

предмета, пбавезе у Епархијскпм управнпм пдбпру, прганизпваое наушних скуппва из литургике у

Ппдвпрју заједнп са оегпвим драгим пријатељем из младпсти, п. Кипријанпм Кернпм, ушещће у

10[10] В. “Le Pouvoir de l’Amour” in “Messager Orthodoxe” 39, 1967, pp. 3-25.

11[11] Бр. 13, 1968, стр. 1-38.

екуменскпм раду – све је тп усмерилп размищљаоа п. Никплаја у правцу публикпваоа краћих и

пппуларнијих радпва. Гпдине 1952. рпдила се замисап едиције “Правпславље и садащопст”, у

шијем псмищљаваоу су узели ушещћа јпщ и п. Василије Зјеокпвски и Б. Ј. Фис, такпђе блиски

пријатељ п. Никплаја; за пптребе нпвпппкренуте едиције п. Никплај написаће, у пприву надахнућа,

“Трпезу Гпсппдоу”, а у опј ће пбјавити и коигу “Служеое лаика у Цркви”, насталу прерадпм

увпда и првих двају ппглавља дисертације. Све интензивнији рад на зближаваоу цркава, нарпшитп

сарадоа са римпкатплишким пријатељима и кплегама, пружиће ппдстицај за настанак низа

реферата и шланака ппсвећених питаоима сабпра, примата, неппгрещивпсти, сједиоеоа цркава у

светлпсти “евхаристијске еклисиплпгије”, кпји су написани на францускпм језику. Међу оима

треба сппменути пре свега реферат прпшитан на првпј кпнференцији из пбласти литургике “Le

Sacrement de l’Assemblée”12[12] и пглед “L’Eglise qui préside dans l’Amour”13[13], кпји ће бити

преведен на три језика и дпживети велики успех у кругпвима блиским Другпм ватиканскпм

кпнцилу: није слушајнп тп щтп фпрмулу Св. Игнатија Бпгпнпсца, кпја је п. Никплају ппслужила кап

наслпв пвпга пгледа, данас и у Кпнстантинпппљу, и у Риму изгпварају прптагпнисти зближаваоа

цркава. Најзад, врхунске дпмете п. Никплаја из пвпг перипда оегпвпг стваралащтва представљаће

шланак “Una Sancta”14[14], заврщаваое “Цркве Духа Светпга”, апел за пбједиоеое у Љубави,

ппсвећен усппмени на папу Ивана ХХIII, кпји је бип написан за време бправка у Гршкпј, земљи где

су пре деветнаест векпва пдјекнуле реши аппстпла Павла: “Акп знам све тајне и све знаое, и акп

имам сву веру да и гпре премещтам, а љубави немам, нищта сам”.

Ппследоих гпдина птац Никплај је, збпг препптерећенпсти текућим ппслпвима, пптпунп

пставип пп страни замисап п щтампаоу свпјих већих радпва, кпји су затп пстали недпврщени

(“Границе Цркве”) или нису били у пптпунпсти припремљени за щтампу (“Црква Духа Светпга”).

Присуствпваое на заврщнпј сесији Ватиканскпг кпнцила и уппзнаваое са паппм Павлпм VI

пружили су му велики ппдстрек за пживљаваое активнпсти на пвпм плану. Никплај Никплајевиш

се вепма пбрадпвап када му је Б. Ј. Фис сугерирап да преда рукппис “Цркве Духа Светпга”

издавашкпј кући YMCA-Press. Нажалпст, аутпр није дпшекап тренутак предаваоа рукпписа у

12[12] “Internationale Kirchliche Zeitung”, 1956/4, 200-13; “Messager Orthodoxe”, бр. 27-28,

1964, стр. 30-43.

13[13] “La Primauté de Pierre dans l’Eglise Orthodoxe”, Neuchâtel, 1960, Pp. 9-64.

14[14] Irénikon, 36 (1963) 4, 436-75.

щтампу: преминуп је у недељу, 4. децембра 1966. гпдине, на празник Ваведеоа Пресвете

Бпгпрпдице.

Псећам пријатну дужнпст да изразим тпплу захвалнпст пре свега Андреју Киријакпвишу

Фириласу, ушенику и кплеги п. Никплаја, кпји је бип уредник пвпг издаоа. Самп захваљујући

оегпвпм самппрегпрнпм раду и ерудицији рукппис “Цркве Духа Светпга” припремљен је за

ппстхумнп издаваое. Истпвременп, желим да заблагпдарим свима кпји су ппмпгли да и пвп, и

друга дела п. Никплаја угледају светлпст дана, а ппсебнп Бпрису Јулијевишу Фису.

Благпдарим Гпсппду Бпгу щтп је пцу Никплају ппдарип такве ушитеље, ментпре и

пријатеље на путевима оегпвпг бпгпслпвскпг стваралащтва, кап щтп су А. П. Дпбрпклпнски, Јпрдан

Илић, епискпп Касијан, В. В. Зјеокпвски, архимандрит Кипријан и изнад свих – духпвни

рукпвпдитељ и пријатељ наще ппрпдице, инспиратпр “евхаристијске еклисиплпгије”, шпвек кпји је

шитав свпј живпт ппсветип рускпј црквенпј “ренесанси”, птац Сергије Булгакпв.

*

* *

На крају сматрам за пптребнп да ппнпвим да пва коига представља другу, дппуоену

верзију дпктпрске дисертације пца Никплаја. Дпдатак “Јединственп Евхаристијскп Сабраое

древне Цркве” пдвпјен је пд пснпвнпг текста из практишних разлпга и ппјавиће се касније. План

другпг, незаврщенпг дела “Цркве Духа Светпга” (“Границе Цркве”) пбјављен је у “Pensée

Orthodoxe” бр. 13 за 1968. гпдину. Предгпвпр за другу верзију представља прерађени текст

експпзеа на пдбрани дисертације.

Такп ће најзад угледати светлпст дана живптнп делп п. Никплаја, у кпме су дпщли дп

израза не самп оегпв прпницљиви, реклп би се, латински ум, оегпвп изванреднп ппзнаваое

Нпвпг Завета, оегпвп пастирскп искуствп, мистишкп надахнуће “пд плтара” и оегпва бриљантна

ерудиција, негп пре свега оегпвп тпплп срце, у кпме је свагда гпрела једна љубав, једнп име:

ΚΥΡΙΟΣ ΙΗΣΟΥΣ ΧΡΙΣΤΟΣ

Маријамна Афанасјева

О Ваведењу Пресвете Богородице

1969.

ПРЕДГОВОР АУТОРА

Израз »Ecclesia Spiritus Sancti« налазимп кпд Тертулијана. Пспправајући епискппима,

пднпснп, пп свпј прилици, Калисту Римскпм, власт да “везују и дреще”, Тертулијан изнпси тврдоу

да та власт припада “Цркви Духа”, а не “цркви психика”. Оему се шинилп да је “велика црква”

забправила на прпрпшкп надахнуће, такп да је пн, следећи свпју бурну прирпду, страснп пригрлип

мпнтанизам, у кпме је прпрпкпваое билп стављанп у први план.

Сукпб катплишанске цркве са мпнтанизмпм мпжда је најшуднији сукпб забележен у

истприји цркве. Утапаое у црквенпј “свакидащоици” неизбежнп је у црквенпм живпту кад гпд

дпђе дп оегпвпг стабилизпваоа; међутим, ппнајмаое се цркви с краја II или ппшетка III стплећа

мпже приписивати идеја п пдрицаоу пд дарпва Духа. Ступајући у бпрбу са мпнтанизмпм, Црква

није пдбацила прпрпщтва, щтп није ни мпгла ушинити, већ се бприла за саму себе. У трагаоу за

надахнућем Тертулијан није ни приметип да је кренуп путем кпји га извпди из Цркве, ппщтп је

мпнтанизам рущип Цркву, а рущећи Цркву, лищавап се дарпва Духа.

Упркпс Тертулијанпвпм мищљеоу, Црква Духа није била кпд “пневматика”, негп кпд пних

кпје је пвај аутпр с презирпм назвап “психицима”. Тертулијан је преварип и сампг себе, и свпје

малпбрпјне следбенике; међутим, бип је и пстап у праву у кпнстатацији да је Дух једина пснпва

живпта Цркве. Црква је благпдатни прганизам затп щтп пна живи Духпм и делује Духпм, а не из

разлпга щтп је некада давнп задпбила дарпве Духа, па их сада шува кап у некаквпј ризници или

збпг тпга щтп извесни оени шланпви дпбијају пдређене харизме. Црква је местп делпваоа Духа.

Без Духа нема живљеоа у Цркви, нема делпваоа у опј, нема служеоа у опј, најзад, нема саме

Цркве. Пснпвана Христпм на Тајнпј вешери, Црква дпживљава актуализацију на Педесетницу, када

је прпслављени Гпсппд ппслап ушеницима Духа Светпга. Пд тпга дана Дух живи у Цркви, и Црква

живи Духпм. “Црква Бпжија у Христу” била је Црква Духа у Тертулијанпвп дпба и пстала је тп дп

данащоег дана.

Ппбеда над мпнтанизмпм изазвала је извеснп ппдпзреое према прпрпкпваоу, у мнпгим

слушајевима пптпунп пправданп. Мпнтанизам је дискредитпвап прпрпкпваое, међутим, Црква се

није мпгла пдрећи пнпга щтп шини оену сущтину – дарпва Духа, и у тпм смислу ни прпрпкпваоа.

Билп би непбишнп мпнтанизму приписивати термин “Црква Духа Светпга” и ппстављати се према

тпме термину са сумопм. Јпщ би шудније билп видети у оему алузију на мпнтанизам, утпликп пре

щтп је тај термин ппстпјап и пре Тертулијана, и пре мпнтанизма. Сам Тертулијан га је, верпватнп,

ппзајмип пд Иринеја Липнскпг. Немајући никакве везе са мпнтанизмпм, Иринеј је вепма снажнп

изразип пнп щтп представља сущтину Цркве: “Где је Црква, пнде је и Дух Бпжији, и где је Дух

Бпжији, пнде је Црква и пунпћа благпдати”.

Тертулијан је у извеснпј мери антиципирап будућу истприју цркве. Већ ппсле оега црквени

живпт ппшеп је да усваја извесна нпва нашела. Римскп правп прпдрлп је у цркву и фпрмиралп у опј

један слпј кпји није имап нишега заједнишкпг са благпдаћу. Пстављајући пп страни питаое да ли је

прпдпр права у црквени живпт бип легитиман или нелегитиман, дужни смп да ипак имамп на уму

шиоеницу да је Црква у свпјпј пснпви представљала благпдатни прганизам кпји ппседује пунпћу

благпдати – »omnis gratia«, и да таква и пстаје.

Какп и у шему се у првпбитнпј цркви манифестпвала »omnis gratia«? Да ли је пна налазила

пдраза у сампм живпту, или је у питаоу шистп дпгматска фпрмула кпјпј црквени живпт није бип,

или није у пптпунпсти бип адекватан? Наравнп, пвде уппщте није реш п тпме да ли је живпт првих

хрищћана бип или није бип идеалан, слпбпдан пд недпстатака и слабпсти сваке врсте. Ми данас

ппседујемп далекп већа знаоа п живпту те првпбитне еппхе, и маое смп склпни оегпвпм

идеализпваоу у билп кпм ппгледу. Ма кпликп виспк бип нивп црквенпг живпта, у оему је билп и

недпстатака, кап щтп их је билп и у свим пптпоим еппхама. Пвде се ппставља питаое да ли је Дух

уистину представљап пснпву целпкупнпг живпта.

Данащоа теплпщка нука спремна је да ранп хрищћанствп сматра еппхпм »par excellence« у

истприји цркве. Шта знаши пва кпнстатација? Има ли та кпнстатација апсплутни или релативни

карактер? Да ли је харизма уистину била свпјина свих? Ппказује се да није, будући да, према

мищљеоу прихваћенпм у данащопј теплпщкпј науци, нису сва служеоа имала благпдатни

карактер. Акп је једне ппстављап Бпг – “и пве ппстави Бпг”, кап щтп вели Аппстпл(1. Кпр. 12, 28), -

билп је и пних кпје су ппстављале лпкалне цркве, изналазећи за себе службе неппхпдне у

оихпвпм живпту. Међу тим службама нащле су се и пне кпје ће дпцније ппстати темељ

целпкупнпг црквенпг устрпјства. Имамп у виду службу епискппа и презвитера. Из пвпг разлпга у

мпменту када су у истприји цркве ппстепенп ппшеле нестајати харизматске службе, све црквене

службе прелазе на нехаризматике. Харизматишки карактер хрищћанства све вище бледи: харизма

ппстаје редак дар, уз тп, дар кпји црква не признаје у пптпунпсти. Треба ли прихватити пве

ппставке данащое теплпгије и на тај нашин признати извесни релативизам харизматишкпг

карактера ранпг хрищћанства?

Данащоа дпгматска правпславна теплпгија кап да је склпна да се изјасни за релативнпст

харизматишкпг карактера црквенпг живпта. Да, у ушеоу п светпј тајни крщтеоа пна признаје да је

ступаое у Цркву мпгућнп искљушивп на пснпву благпдатнпг дара кпји духпвнп рађа пнпга кп

приступа Цркви. Ипак, пвп пстаје тек известан мпменат у живпту хрищћанина. Кап да се благпдат

пгранишава на пвај мпменат. Збпг тпга нису сви шланпви Цркве “духпвни”, негп самп ппједини –

пни кпји су примили ппсебне дарпве свещтенства. П шему се ту ради? Да ли је у питаоу слушајна

кпинциденција са премисама либералне теплпгије, или пвп знаши да су пплазне ппзиције у некпм

мпменту и у некпј ташки биле истпветне?

Верујемп да се у Цркви испунилп старпзаветнп прпрпщтвп: “И биће у ппследое дане,

гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп...” (Дап. 2, 17). Не на известан брпј људи,

кпјих мпже бити вище или маое, негп на све Гпсппд излива пд Духа Свпга. Харизматици нису неки

пдабрани ппјединци, негп сви, будући да сви задпбијају дарпве Духа. Сви су дпбили Духа кап

“залпг (΄αρραβών)” нпвпг епна, кпме припада Црква, јпщ пребивајући у старпм епну. Пна је

ппшетак “ппследоих дана (΄ζςχαται ΄ημζραι)”.

Приликпм ступаоа у Цркву верни се крпз нисппслаое Духа ппстављају на служеое у

Цркви. “Пунпћа благпдати – omnis gratia” има апсплутни, а не релативни карактер, кпнстантни, а

не привремени, будући да јединп харизматици мпгу бити шланпви Цркве. Дар Духа, кпји сваки

верни задпбија у светпј тајни примаоа у Цркву, јесте харизма царскпг свещтенства. У Цркви нема

дарпва Духа без служеоа, кап щтп нема служеоа без дарпва. Крпз харизму царскпг свещтенства

верни се призивају на свещтенишкп служеое у Цркви.

Ми недпвпљнп пбраћамп пажоу на тп кпликп је непбишна и кпликп смела мисап п

свещтенишкпм служеоу свих шланпва Цркве. Та идеја не би се мпгла рпдити у људскпм уму. Пвде

се ради п недпкушивим висинама Духа, дп кпјих слаба људска мисап није увек кадра да дпсегне.

Птуда и пни кпји тп ушеое прихватају, и пни кпји би га се радп пдрекли, самп када пнп не би билп

садржанп у Писму, не примећују да у оему и крпз оега дплази дп изражаја »omnis gratia« кпју

задпбија Црква. На служеоу свих шланпва Цркве темељип се шитав живпт првпбитнпг

хрищћанства. Из оега је израслп целпкупнп црквенп устрпјствп, шија је целпкупна пптпоа судбина

везана за судбину пвпг ушеоа.Независнп пд тпга кпликп дп пвпг ушеоа држи актуелна дпгматска

мисап, пнп и дo данас представља темељ нащег живљеоа, ппщтп пнп свпјим кпренима сеже дп

еппхе првпг хрищћанства. Ми мнпгп и шестп гпвпримп п »hiatus«-у између црквенпг устрпјства

аппстплскпг дпба и друге пплпвине II века, ппсле шега развпј црквенпг устрпјства ппстаје за нас

маое-вище транспарентан. Акп црквенп устрпјствп будемп разматрали из перспективе

свещтенишкпг служеоа свих шланпва Цркве, пнда тај »hiatus« нестаје.

Свещтенишкп служеое свих шланпва Цркве налазилп је свпј израз у Евхаристијскпм

сабраоу. Никп није мпгап узимати ушещћа у, какп би се изразип псеудп-Ареппагит, “свещтенп-

ппсвећујућпј Евхаристији”1, укпликп не би бип ппстављен у зваое свещтеника Бпга Вищоега.

Евхаристијскп сабраое билп је сабраое нарпда сашиоенпг пд свещтеника, кпји је свещтенпслужип

Бпгу “у Христу”. Свещтенпслужеое у Евхаристијскпм сабраоу представљалп је црквенп служеое,

будући да је самп Евхаристијскп сабраое представљалп прпјаву Цркве Бпжије у свпј оенпј

пунпћи. Црква је тамп где је Христпс, али Христпс сваки пут у пунпћи јединства Свпга тела

присуствује у Евхаристији.

У емпиријскпј реалнпсти јединствп и пунпћа Цркве Бпжије налази израз у плурализму

лпкалних цркава, пд кпјих свака прпјављује шитаву Цркву Бпжију, а не самп један оен деп. Збпг

тпга плурализам лпкалних цркава у емпиријскпј реалнпсти шува јединствп и пунпћу Цркве,

пднпснп оен катплишански карактер. Јединствп саме лпкалне цркве налази израз у оенпм

1 “О црквеној јерархији”, II, ii, 7.

јединственпм Евхаристијскпм сабраоу. Црква је јединствена из разлпга щтп је ппседпвала

јединственп Евхаристијскп сабраое, на кпме се сакупљап нарпд Бпжији, сашиоен пд свещтеника.

Кап щтп плурализам Евхаристије у времену не унпси депбу у јединственп телп Христпвп, јер је

Христпс исти и јуше, и данас, и у векпве, такп и плурализам Евхаристијских сабраоа не разара

јединствп Цркве Бпжије, будући да и у прпстпру, и у времену Евхаристијскп сабраое пстаје једнп

истп. У свести првих хрищћана ппстпјап је реалан дпживљај јединства Цркве; пнп се није ппималп

кап дпгматска кпнстатација кпја не налази примену у реалнпм живпту. Кпликп се гпд ппвећавап

брпј лпкалних цркава, јединствп Цркве псталп је ненарущенп, јер су све пне имале једнп, а не

разна Евхаристијска сабраоа. Јединствп и пунпћа нису се реализпвали у укупнпсти лпкалних

цркава, у некаквпј оихпвпј кпнфедерацији – такп нещтп никада није ппстпјалп, негп у свакпј

лпкалнпј цркви.

Будући јединствена у свпј свпјпј пунпћи, Црква је увек пстајала иманентнп универзална,

јер је свака лпкална црква у себи садржала све пстале лпкалне цркве. Пнп щтп се збивалп у једнпј

цркви збивалп се и у свим псталим, јер се све збивалп у Цркви Бпжијпј у Христу. Услед те

универзалне, катплишанске прирпде лпкалним црквама била је пптпунп страна билп каква

затвпренпст или прпвинцијализам. Ниједна црква није се мпгла пделити пд друге или пд других,

ппщтп није мпгла да се пдели пд Христа. Сви су међу спбпм били сједиоени у љубави. Свака

црква представљала је предмет љубави свију псталих, и пбрнутп, свакпј цркви су све пстале биле

предмет љубави.

Пснпвна линија истприје црквенпг устрпјства кретала се пд унутароег ка сппљнпм

универзализму. Кпји гпд аспект црквенпг живпта ранпг хрищћанства изушавали, кап пплазищте

мпрамп имати евхаристијску еклисиплпгију; недппустивп је у интерпретираое црквенпг живпта

унпсити ппзније ппимаое Цркве. Мпгуће је бранити легитимнпст и исправнпст данащоег

црквенпг универзализма, кпји је, мпже бити, тещкп ппднпсив у услпвима у кпјима ми живимп, али

се пн не сме интерпретирати кап аутентишнп ппимаое Цркве. Нема нишег непбишнпг у тпме щтп

нам се црквени живпт у дпба првих хрищћана приказује у другашијпј светлпсти, у другашијем

кплприту негп щтп је тп заиста билп, када се ми не пренпсимп у оега, негп га сагледавамп из

перспективе данащоих ппјмпва и представа.

Црква јесте нарпд Бпжији, кпји је Бпг саздап за Себе у Христу. Ппсматрана у тпме аспекту,

Црква је стадп Бпжије. Идеја стада ппдразумева пастирскп служеое у щирем смислу, такп да је у

оега укљушенп и служеое управљаоа. Супрптстављаое Духа и ппретка, кпје налазимп у

данащопј теплпщкпј науци, прпизилази из лажнпг убеђеоа да је прганизацијскп нашелп у Цркви

људска впља. Нашелп устрпјства и ппретка у Цркви јесте Дух. У Духу је утемељенп нашелп Цркве.

Црква живи крпз Дух и у Духу. Дарпви Духа не дају се сами пп себи, негп ради служеоа у Цркви,

ради изграђиваоа тела Цркве. Дух у Цркви не представља некаквп нашелп анархије, негп

прганизацијскп нашелп. Збпг тпга је тещкп и замислити нещтп щтп би тпликп пшигледнп

прптиврешилп пснпвним нашелима црквенпг живпта, кап щтп је тп слушај са хипптезпм п ппдели

служби на благпдатне и безблагпдатне. Хипптезе су апсплутнп дппустиве у науци укпликп нуде

пбјащоеое извесних шиоеница и ппјава; међутим, истпришар нема права да ппсеже за

хипптезама кпје су израз истпријске аберације. Пне не самп щтп нищта не пбјащоавају, негп и

саме узрпкују имагинарне, а стпга и нерещиве прпблеме. Пастирскп служеое билп је благпдатнп,

и није ни мпглп имати другашији карактер. Црква ппседује пунпћу благпдати – »omnis gratia«, и

самп оу, збпг шега јпј није пптребан људски фактпр да би управљала спбпм. У сфери дпгматскпг

мищљеоа ми радп признајемп да Црква ппседује пунпћу благпдати, али никакп не желимп да

дпведемп дп свести шиоеницу да у првпбитнпј цркви других нашела, изузев благпдати, није билп.

Акп је у пптпоим еппхама Црква у свпј живпт унела ппзајмљене, опј туђе, принципе, знаши да је

неппхпднп дпћи дп сазнаоа п тпме када је и из кпјих разлпга дпщлп дп оихпвпг прихватаоа, а не

прпглащавати те принципе за нпрму и пренпсити их и у пне еппхе у кпјима је Црква живела и

делпвала дарпвима Духа.

Дарпви су разлишити и службе су разлишите, али је Дух један исти. Исти пнај Дух кпји је

кпнституисап аппстплскп, прпрпшкп и ушитељскп служеое кпнституисап је у Цркви и служеое

управљаоа. Разлишит је бип садржај служеоа, а птуда и оихпв знашај. Служба управљаоа била је

најнеппхпднија за живпт Цркве, јер без ое Црква не мпже ппстпјати у емпиријскпм живпту. Без

ое не мпже бити Евхаристијскпг сабраоа, а без Евхаристијскпг сабраоа не мпже бити Цркве.

У Евхаристијскпм сабраоу сви су свещтенпслужили, али се тп свещтенпслужеое

свију исказивалп крпз једнпг. Таква је прирпда свакпг свещтенпслужеоа у Цркви. Самп је један

пнај кпји принпси, а сви пстали му саслужују. На Евхаристијскпм сабраоу свещтенпслужип је пнај

кпме је на тпм сабраоу припадалп средищое местп. “Благпдареое”, у кпме су сви узимали

ушещћа, увек је принпсип један, и увек тај исти, али неизпставнп заједнп са свима: Ни нарпд

Бпжији није мпгап свещтенпслужити без оега, ни пн није мпгап свещтенпслужити без нарпда,

будући да су сви, не самп пн, били свещтеници Вищоем Бпгу.

Не би се смеп минимизирати знашај места унутар Евхаристијскпг сабраоа, а пспбитп

средищоег места на оему. Знашај тпга места темељи се на шиоеници да га је на Тајнпј вешери

заузимап сам Гпсппд Исус. Када је први пут, у Јерусалиму, била сврщена прва Евхаристија, пвп

местп заузеп је аппстпл Петар. Тп местп данас заузима епискпп. Ппстпји ли, и мпже ли ппстпјати

нещтп узвищеније пд службе пнпга кп је на Евхаристијскпм сабраоу заузеп местп аппстпла? Данас

ми имамп слаб псећај и недпвпљнп разумеваое за пвп, щтп је ппследица маргинализације

евхаристијске еклисиплпгије. Рана црква схватала је знашај средищоег места у Евхаристији и била

пптпунп свесна вреднпсти службе пнпга кпји се налазип на тпме месту. Акп пвп разумемп, у

знатнпј мери ћемп се приближити рещеоу прпблема настанка епискппата, у свакпм слушају, наћи

ћемп путеве кпји впде оегпвпм рещаваоу. Мислим да, пплазећи пд евхаристијске еклисиплпгије,

мпжемп тврдити да је служба предстпјатеља лпкалне цркве ппстпјала пд сампг ппшетка. Та служба

прпистише из саме евхаристијске прирпде цркве. Без ое није мпглп бити лпкалне цркве, ппщтп

без ое није мпглп бити Евхаристијскпг сабраоа. Када је Игнатије Бпгпнпсац писап: “Ма где бип

епискпп, пнде мпра да буде и сабраое верних, јер где је Христпс, пнде је и катплишанска црква”,

пн је у терминплпгији свпга дпба изразип пнп щтп је ппстпјалп пд самих ппшетака.

Pierre Batiffol изнпси да истприја првих двају векпва хрищћанства захтева непрестанп

ревидираое. Пна је, пп оегпвим решима, самп »approximation révisable«2. Пва студија представља

ппкущај ревидираоа истприје првпбитнпг хрищћанства са ппзиција евхаристијске еклисиплпгије.

У светлпсти евхаристијске еклисиплпгије ппказује се, наиме, да је пснпву тпга живпта

представљала благпдат, и тп искљушивп пна. Дпбрп ппзнате шиоенице дпбијају нпви смисап и

нпви знашај. Низ прпблема кпји сада ппстпје нестаје, премда се ппјављују нпва питаоа. С друге

стране, смисап пптпое истприје бива другашији: пснпвна линија истпријскпг прпцеса приказује се

у другашијем виду негп у упбишајенпј интерпретацији.

Нисам имап мпгућнпсти да се дптакнем свих страна црквенпг живпта ранпг хрищћанства.

Јпщ сам маое имап мпгућнпсти да устанпвим ппшетак свих прпцеса кпји ће дпћи дп изражаја у

каснијим временима. У свакпм слушају, мпј лишни неуспех није неуспех сампг задатка. Тај задатак

пстаје, и неппхпднп је испунити га.

2 P. Batiffol, “L’Eglise naissante et le catholicisme”, Paris 1922, p. X.

Живимп у изузетнп тещкпм времену. Када би некп желеп да састави пптужницу прптив

нащег црквенпг живпта, билп би немпгуће дпнети пслпбађајућу пресуду. Да, криви смп сви.

Истприја зна за раздпбља у кпјима степен неустрпјенпсти црквенпг живпта није бип маои негп

данас. Билп је бпрби, разједиоенпсти, узајамних пптужби, клевета, насиља, па ипак, има разлике

између пнпга щтп је некада билп и пнпга щтп ппстпји данас. У ппзадини некадащое

неустрпјенпсти била су дпгматска размимпилажеоа, дпк у наще дпба на виделп избијају

искљушивп страсти људске у свпм дп краја пгпљенпм виду - пне шак ни пвлащ нису прикривене

дпгматским расправама. Нащ црквени живпт запап је у ћпрспкак, будући да су принципи кпји су у

оега били унети са стране јпщ у далекпј прпщлпсти сада пптрпщени, такп да у црквенпм живпту

пни данас узрпкују искљушивп недпстатке. Црква се третира кап прганизација пптшиоена људским

закпнима, и, кап прганизација, пна се ангажује на служеоу задацима људскпг друщтва. У опј

сампј дпминира људска впља, капгпд щтп људска впља изван оених пквира настпји да Цркву

Бпжију претвпри у средствп за пствариваое властитих циљева. Сви су изгледи да никада сами

верници нису тпликп излагали ппрузи »невесту Христпву«.

Истпришар не живи изван времена, ппсебнп истпришар цркве. Акп је оегпв рад црквена

ствар, знаши да је пн дужан да служи Цркви. И није ли оегпва пбавеза да у свпјим радпвима

ппдсети на тп да Црква ппседује свпја властита нашела, да пна није људска прганизација, већ

устанпва Бпжија, да у опј не делује људска, негп Бпжија впља крпз пткривеое Духа, да Црква

живи и делује дарпвима Духа, кпје Бпг не даје на меру, да је »наще живљеое на небесима, пткуда

пшекујемп и Спаситеља Гпсппда Исуса Христа« (Филипљ. 3, 20)? Није ли у сумпрнпј свакпдневици

нащих дана оегпва дужнпст да ппдсети да »где је Црква, пнде је и Дух Бпжији, и где је Дух Бпжији,

пнде је Црква и пунпћа благпдати«, да Црква јесте »Црква Духа Светпга«, збпг шега, пребивајући у

садащоем веку, пна припада »ппшетку ппследоих дана« (τά ΄ζςχατα)? »И биће у ппследое дане,

гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп; и прприцаће синпви ващи и кћери ваще, и

младићи ващи видеће виђеоа и старци ващи саоаће снпве. Па и на слуге Свпје и на слущкиое

Свпје у те дане излићу пд Духа Мпјега, и прприцаће. И даћу шудеса гпре на небу и знаке дпле на

земљи: крв и пгао и пущеое дима. Сунце ће се претвприти у таму и месец у крв пре негп дпђе

велики и славни Дан Гпсппдои. И биће да ће се спасти сваки кпји призпве име Гпсппдое« (Дап. 2,

17-21), име Гпсппда Исуса – Κφριοσ ΄Ιηςουσ Χριςτόσ.

I.

ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО

1. Непосредна сведочанства Писма о свештеничком служењу чланова Цркве су

малобројна, али до те мере конкретна да не захтевају никаква посебна тумачења. У својој

посланици апостол Петар обраћа се свим хришћанима: “И ви сами као живо камење

зидајте се (οίκοδομειζθε)15[1] у дом духовни, свештенство свето (εις ιεράηεσμα ΄άγιον), да

бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа... Ви сте род

изабрани, царско свештенство (βαζίλειον ιεράηεσμα), народ свети, народ задобијен, да

објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не

бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте

помиловани” (1. Петр. 2, 5, 9, 10). У Апокалипси читамо: “И учини нас царством,

свештеницима () 16[2]Богу и Оцу својему, Њему слава и моћ у векове векова” (1, 6); “И

учинио си их Богу нашему царевима и свештеницима и цароваће на земљи”17[3] (5, 10), и

“биће свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година” (20, 6).

Јудеји су били изабрани нарпд Бпжији: “Ти си нарпд свет Гпсппду Бпгу свпјему, и тебе

изабра Гпсппд да си Му нарпд пспбит између свих нарпда на земљи” (5. Мпјс. 14, 2). Тај изабрани

старпзаветни нарпд Бпг је саздап за Себе: “Славиће Ме звери ппљске, змајеви и спве, щтп сам

извеп у пустиои впде, реке у земљи сухпј, да наппјим нарпд Свпј, избраника Свпјега. Нарпд кпји

15[1] Руски превод транспонује облик “” као заповедни начин, међутим, чини нам се да је

исправније транспоновати га као индикатив: “ви се зидате у дом духовни...”, у коме сте ви

свештенство свето.

16[2] Критички текст: “”.

17[3]У другом делу реченице било би исправније узети у обзир још једну варијанту

интерпретације: “и царују на земљи” (исп. E. G. Selwyn, “The first epistle of St. Peter, 1949,

p. 159).

саздах Себи приппведаће хвалу Мпју” (Исаија 43, 20-21). Бпг је пбећап Свпме нарпду: “А сада акп

дпбрп узаслущате глас Мпј и ущшувате завет Мпј, бићете Мпје благп мимп све нарпде, премда је

Мпја сва земља. И бићете Ми царствп свещтенишкп и нарпд свет” (2. Мпјс. 19, 5-6). У Нпвпм Завету

такав рпд и нарпд, щтп га је Гпсппд изабрап и саздап за Себе, ппстали су хрищћани, кпји раније

уппщте нису били нарпд, а у Цркви су ппстали нарпд Бпжији. Црква је нарпд Бпжији, и сваки верни

кпји је оен шлан припада тпме нарпду. Пн је лаик18[4]. Етнишки принцип, пп кпме је некада бип

изабран стари Израиљ, замеоен је принциппм припаднпсти Цркви, у кпјпј је етнишки принцип

превазиђен: “Нема вище Јудеја ни Јелина, нема вище рпба ни слпбпднпга, нема вище мущкпг ни

женскпг, јер сте ви сви један (шпвек) у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). “Бпг се неће раскајати за Свпје

дарпве и призваое” (Римљ. 11, 29), и затп се не мпже бити у Цркви и не бити лаик, шлан нарпда

Бпжијег. Свакп кп је у Цркви јесте лаик, а сви заједнп су нарпд Бпжији, и свакп је призван да, кап

свещтеник Бпгу, Оему принпси духпвне жртве крпз Исуса Христа.

У јудаизму је ппстпјалп ппсебнп свещтенствп, затвпренп и недпступнп нарпду; ппстпјала је

граница кпја је једанпут за свагда пдвајала свещтенствп пд нарпда, ппстпјап је ппкрпв кпји је

скривап светиоу пд нарпда. Царскп свещтенствп шитавпг Израиља у Старпм Завету псталп је самп

пбећаое. У стварнпсти свещтенствп је припалп левитима, кпјима је цеп нарпд Израиља бип туђ.

Мещаое садащоег и будућег у тпме служеоу представљалп је изузетнп тежак преступ: “А Кпреј

син Исара сина Ката сина Левијева, и Датан и Авирпн синпви Елијавпви, и Авнан син Фалета сина

Рувимпва ппбунище се, и устаще на Мпјсија, и с оима двеста и педесет људи између синпва

Израиљевих, главара нарпдних, кпји се сазиваху на збпр и бејаху људи знатни. И скупище се на

Мпјсија и на Арпна, и рекпще им: дпста нек вам је; сав пвај нарпд, сви су свети, и међу оима је

Гпсппд; защтп се ви ппдижете над збпрпм Гпсппдоим? ... И птвпривщи земља уста свпја прпждре

их, и дпмпве оихпве и све људе Кпрејеве и све благп оихпвп. И такп сиђпще са свим щтп имаху

живи у грпб, и ппкри их земља и неста их из збпра... И изађе пгао пд Гпсппда, и сажеже пних

двеста и педесет људи кпји принеспще кад” (4. Мпјс. 16, 1-35). На Мпјсија су устали у име пнпга

щтп је Гпсппд казап Мпјсију: сви припадају нарпду Бпжијем, Гпсппд је међу свима, сви су

ппдједнакп шланпви нарпда и никп не мпже себе ппставити изнад нарпда Бпжијега, и стпга ће сви

бити свети и сви ће бити свещтеници (2. Мпјс. 19, 5-6). Земља се птвприла, и пгао је прпгутап пне

кпји су устали на Мпјсија, али је пбећаое псталп неизмеоенп. Пнп се испунилп у Цркви. Ппкрпв је

18[4] G. Dix, “The ministry in the early Church”, у: “The apostolic ministry” (ed. K. E. Kirk),

London, 1946, p. 285.

скинут са светиое – “и гле, завеса храма раздре се на двпје, пд гпроега краја дп дпоега” (Мт. 27,

51), граница је пређена, јаз је премпщћен, и сав нарпд, нпви Израиљ, уведен је у светиоу “крвљу

Исуспвпм, путем нпвим и живим, кпји нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим...” (Јевр.

10, 19-20). Пвим улажеоем у “храм тела Христпвпг” (Јн. 2, 21) нпвпзаветни нарпд ппстап је царскп

свещтенствп ()19[5]. Царскп свещтенствп ппсталп је реалнпст и пснпва живпта Цркве. У Старпм

Завету служеое у храму билп је дпступнп искљушивп левитскпм свещтенству, дпк у Нпвпм Завету

служеое у Цркви, кап живпј и нерукптвпренпј Скинији, пбухвата све шланпве Цркве. Нпвпзаветни

нарпд сашиоен је пд царева и свещтеника: пн је сав свет, и у оегпвпм сабраоу је Гпсппд, збпг шега

га земља не гута и пгао не спаљује. Сав нпвпзаветни нарпд служи Бпгу у сампј светиои, у кпјпј се

пн сав налази, а не у пгради храма. “Приступили сте Гпри Сипнскпј и Граду Бпга живпга,

Јерусалиму небескпме, миријадама анђела, свешанпм сабпру у Цркви првпрпдних, записаних на

небесима, и Бпгу Судији свију, и духпвима саврщених праведника, и Исусу, Ппсреднику Нпвпг

Завета” (Јевр. 12, 22-24). Нпвпм Изариљу птвпрен је приступ пнамп где старпзаветни нарпд није

мпгап приступати.

Старпзаветнп свещтенствп билп је ппстављенп на служеое у храму, кап ппсебан ред. У

Нпвпм Завету свещтенствп припада свпј Цркви. Хрищћани су, сваки ппјединашнп, призвани на

служеое у опј, јер никп не мпже приступити крщтеоу акп га Сам Бпг није призвап. “Јер се и

једним Духпм сви ми крстисмп у једнп телп, били Јудеји, или Јелини, или рпбпви, или слпбпдни; и

сви смп једним Духпм наппјени” (1. Кпр 12, 13). Сваки шлан Цркве дпбип је призваое пд Бпга, и

Бпг га је ппставип кап шлана Цркве крпз даваое дара Духа. Схпднп тпме, сваки шлан Цркве призван

је на живпт, на делаое, на активнпст, на служеое у Цркви, јер је Дух нашелп живљеоа и

19[5] Превод синтагме “” изазива извесне тешкоће. О томе в. у: E. G. Selwyn, op. cit., стр.

165 sq. Тешкоће се тичу само термина “”, међутим, не односе се на термин “” (В. G. Kittel,

Theologisches Wörterbuch zum N. T., B. III, S. 249-251, чланак G. Schunk). Без обзира да ли

ћемо синтагму „“ преводити као „царство свештеника“ или „царско свештенство“, или,

најзад, као „свештенство које припада цару“, смисао се не мења: царство и свештенство

припадају „у Христу“ Цркви, а кроз Цркву и сваком њеном члану. То се нарочито јасно

види уколико се ова синтагма из Петрове посланице упореди са њеним еквивалентима у

Апокалипси. Претпоставимо ли да је Тајновидац развијао мисли из Прве посланице

апостола Петра (исп. еп. Касијан, „Христос и первое христианское поколение“, Париз,

1950, стр. 295), за њега је Петрово „“ означавало „царство и свештенство“, које припада

Цркви и остварује се на Евхаристијском сабрању.

активнпсти у Цркви20[6]. “Пн нас и ушини сппспбним да будемп служитељи Нпвпга Завета, не

слпва негп Духа; јер слпвп убија, а Дух пживљује” (2. Кпр. 3, 6). Свакп се ппставља на службу

царскпг свещтенства, с тим щтп сви заједнп служе кап свещтеници Бпгу и Пцу, будући да

свещтенствп ппстпји јединп у Цркви. Старпзаветнп свещтенствп ппсталп је ппщта служба, левитскп

свещтенствп – служба лаика, јер је Црква нарпд Бпжији.

2. Ранп хрищћанствп билп је лаишки ппкрет. Ппщтп је пптицап из рпда Давидпва, Христпс

није припадап кплену Левијевпм21[7]. Аппстпли нису имали никакав ппсебан пднпс према

Јерусалимскпм храму, будући да ни пни нису припадали левитскпм свещтенству. Службу у храму

нису ппседпвали ни први хрищћани. Затп пни нису ни мпгли пбнпвити левитскп свещтенствп у

свпјпј средини. Акп је касније међу оима и билп свещтеника (Дап. 6, 7), оихпвп ушествпваое у

живпту Јерусалимске цркве није мпглп изменити лаишки карактер ранпг хрищћанства. Ппзнатп

нам је да су у синагпгалнпм живпту ушествпвали свещтеници, али пни у оему нису имали

рукпвпдећи знашај. За јудејску свест свещтенствп је на најтещои нашин билп везанп за храм, и без

храма није мпглп ни ппстпјати.

Затп, укпликп се већ ппјавилп ушеое п царскпм свещтенству, пнп је и за првпбитну

хрищћанску свест мпралп да се аспцира са хрампм. Акп ппстпји царскп свещтенствп, знаши да

ппстпји и храм, и пбрнутп: акп ппстпји храм, мпра ппстпјати и свещтенствп. Тај храм није мпгап

бити јерусалимски храм - ни дпк је јпщ ппстпјап, а утпликп пре када је срущен. Када аутпр

Ппсланице Јеврејима развија свпје ушеое п Христпвпм првпсвещтенишкпм служеоу, пн га не

кпнципира пп мпделу левитскпг првпсвещтенства, већ пп “шину Мелхиседекпвпм” (5, 10), шину

свещтеника Бпга Вищоега кпји је бип без пца, без мајке и без рпдпслпва (7, 1-3). И светиоа, и

скинија у кпју је ущап Христпс нису били ствпрени људскпм, негп Бпжијпм рукпм (8,2). Уместп

рукптвпренпг храма хрищћани имају нерукптвпрени, уместп крвавих жртава – духпвне жртве.

20[6] В. W. D. Davies, “Paul and rabbinic judaism”, London 1948, p. 177 sq.

21[7] Учење о Месији из рода Левијевог било је познато у црквеним круговима. То учење

прихватао је Иполит Римски (исп. L. Maries, “Le Messie issu de Levi chez Hippolyte de

Rome”, R. Sc. R. 39 (1951), pp. 381-396), као и Амвросије Медиолански, Иларије

Пиктавијски и др. Ово учење било је познато Иполитовом савременику Јулију Африканцу,

који је у њему видео покушај усаглашавања Матејевог и Лукиног родослова, али га он

лично није прихватао. Исп. A. J. B. Higgins, “Priest and Messiah”, Vetus Testamentum, t. 3

(1953), pp. 321-357.

Црква је “дпм духпвни”, пднпснп храм шије живп камеое крщтеоем ппстају хрищћани (1. Петр. 2,

5)22[8]. Кап живп камеое духпвнпг храма, пни имају удела у првпсвещтенишкпм служеоу

Христпвпм. “Имајући, дакле, слпбпду за улазак у Светиоу Крвљу Исуспвпм, путем нпвим и живим,

кпји нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим, и Свещтеника великпга над дпмпм Бпжијим,

приступајмп истинитим срцем...” (Јевр. 10, 19-20). Збпг тпга сви верни, а не деп оих, кап щтп је тп

билп у рукптвпренпм храму, сашиоавају свещтенствп у дпму духпвнпм, будући да јединп

свещтеници мпгу улазити у светиоу. У “духпвнпм дпму” не мпже бити крвних жртава. У оему

оегпви свещтеници принпсе “духпвне жртве”23[9]. Нема никаквих сумои да “духпвне жртве”,

кпје се принпсе крпз Исуса Христа (1. Петр. 2, 5) пзнашавају Евхаристију, п кпјпј је аппстпл Петар

већ гпвприп у претхпдним стихпвима24[10]. Устанпвљена на Тајнпј Вешери, Евхаристија се

актуализује на Педесетницу. Пна се сврщава Духпм, и збпг тпга је и сама духпвна. Увпдећи ппјам

“духпвне жртве”, аппстпл Петар желеп је да ппкаже да “светп свещтенствп” уистину представља

свещтенствп, јер у представи шиталаца оегпве Ппсланице свещтенствп није мпглп ппстпјати без

жртава. Међутим, нагласак није на жртви кап таквпј, негп на тпме да је пна “духпвна”, такп да

пдгпвара “духпвнпм дпму” хрищћана25[11]. Ушеое аппстпла Петра п Цркви кап “духпвнпм дпму”

представља самп другашији израз ушеоа аппстпла Павла п Цркви кап телу Христпвпм. И једнп и

другп пслаоа се на првпбитнп предаое, кпје впди ппреклп пд Сампг Христа: “Пн гпвпраще п

храму тела Свпјега” (Јн. 2, 21). Идеја царскпг свещтенства шланпва Цркве прпизилази из ушеоа п

Цркви.

3. “Презвитере кпји су међу вама мплим, ја кпји сам сапрезвитер и сведпк Христпвих

страдаоа...шувајте стадп Бпжије, кпје вам је ппверенп... не кап да гпсппдарите наследствпм

Бпжијим; негп будите углед стаду” (1. Петр. 5, 1-3). У свакпј лпкалнпј цркви Дух Свети ппставип је

22[8] Исп. Јевр. 3, 6. В. Miscel, »«, у: TWNT, B. V, S. 129-130.

23[9] Исп. J. Behm, »« y: TWNT, B. III, S. 181 sq.

24[10] Исп. E. G. Selwyn, op. cit., p. 161 sq.

25[11] Према 9. стиху, хришћани су дужни да објављују савршенство Онога Који их је

дозвао из таме на чудесну светлост Своју. Ово служење није функција њиховог царског

свештенства, него њихова мисија, као народа Божијег, међу другим народима. У Старом

Завету Израиљ је био дужан да објављује славу Божију (Ис. 43, 21), а у Новом Завету та

мисија прешла је на Цркву.

презвитере (или епискппе) да напасају стадп Бпжије (Дап. 20, 28). Бпжије стадп кпје напасају

презвитери представља оихпвп наследствп щтп су га задпбили пд Бпга26[12]. Нарпд Бпжији је

један, једнп је стадп Бпжије, и један је клир. Припадајући стаду Бпжијем, сваки шлан Цркве

припада наследству презвитера кпје пни напасају, а прекп оих припада наследству Бпжијем. Збпг

тпга сваки лаик у щирем смислу јесте и клирик. Пн је клирик и из разлпга щтп је Гпсппд удеп

шитавпг нарпда Бпжијег, у кпме и пн има свпје местп. У Старпм Завету Гпсппд је бип удеп самп

једнпг кплена Израиљевпг. “Да не би, ппдигавщи пши свпје к небу и видевщи сунце и месец и

звезде, сву впјску небеску, преварип се и клаоап им се и служип им; јер их Гпсппд Бпг твпј даде

свим нарпдима ппд целим небпм. А вас узе Гпсппд и изведе вас из пећи гвпздене, из Мисира, да

Му будете нарпд наследни” (5. Мпјс. 4, 19-20). Сав Израиљ је нарпд Бпжији, нарпд наследства, али

тп је самп сенка нпвпг Израиља, где су садащопст и будућнпст јпщ сливени у једнп. У садащоем и

најужем смислу искљушивп Левијевп кпленп представља удеп Бпжији. “У тп време пдвпји Гпсппд

племе Левијевп да нпсе кпвшег завета Гпсппдоега, да стпје пред Гпсппдпм и служе Му...” (5. Мпјс.

10, 8). Акп је сав нарпд Израиља издвпјен између псталих нарпда, Левијевп кпленп издвпјенп је

између свих псталих кплена и пдвпјенп пд шитавпг нарпда и ппстављенп изнад оега, будући да

свещтенствп припада самп оему. У Нпвпм Завету сав нарпд сашиоава свещтенствп, збпг шега

ниједан оегпв деп не мпже бити пдвпјен пд псталпг нарпда. У Нпвпм Завету испунилп се

старпзаветнп прпрпщтвп: сав нарпд, а не самп један оегпв деп, служи у име Гпсппдое. Сав

нпвпзаветни нарпд јесте клир Бпжији, и сваки оегпв шлан је клирик27[13]. Кап щтп приликпм

ппделе пбећане земље кпленп Левијевп није задпбилп свпј ппсед, такп и шланпви Цркве немају

ппстпјана града на земљи, негп траже пнај кпји ће дпћи (Јевр. 13, 14). Ппщтп је оихпв удеп

служеое Бпгу, хрищћани су привпљени Оему и Оему јединпме припадају. У Старпм Завету

левити су били удеп Бпга на земљи и Оегпвп наслеђе – “пни су Мени дани између синпва

Израиљевих” (4. Мпјс. 8, 15) , - а у Нпвпм Завету сав нарпд Бпжији дат је Бпгу. “Ви сте Христпви, а

Христпс Бпжији” (1. Кпр. 3, 23). Хрищћани су, кап шланпви Цркве, Христпви, а прекп Оега су и

26[12] Множински облик “” не нарушава јединство клира Божијег, слично као што и

множински облик “” не нарушава јединство Цркве Божије. Емпиријском мноштву цркава,

од којих свака пројављује сву пуноћу Цркве Божије у Христу, одговара множински облик

термина “клир”. Клир, коме предстојатељствују презвитери на Евхаристијском сабрању,

јесте клир Божији у свој његовој пуноћи, а не део клира Божијег.

27[13] Исп. А. Лебедев, “Клир”, у: “Богословская энциклопедия”, Санкт-Петербург, 1910,

т. 11, стр. 242.

Бпжији. Бпгу не служи нека ппсебна група међу оима, негп тп шине сви заједнп. Кап лаици,

шланпви нарпда Бпжијег “у Христу”, пни су дати Бпгу, пни су клирици, и кап клирици сви су пни –

лаици.

4. Аппстплска црква није ппзнавала ппделу на клирике и лаике у нащем смислу, али није

ни кпристила саме термине лаик и клирик. Пвп је елементарна шиоеница црквенпг живпта

првпбитне еппхе, али не би билп исправнп из ое извпдити закљушак да се служеое у Цркви

свпдилп на свима заједнишкп свещтенишкп служеое. Пнп је билп служеое Цркве. Друга шиоеница

живпта првпбитне цркве јесте разнпврснпст служби. Један исти Дух, кпјим су сви крщтени у једнп

телп и кпјим су сви наппјени, раздаје дарпве свакпм ппнапспб “на кприст” (1. Кпр. 12, 7) ради

делаоа и служеоа унутар Цркве. “И Пн даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап

јеванђелисте, а друге кап пастире и ушитеље, за усаврщаваое светих у делу служеоа, за сазидаое

тела Христпва” (Ефес. 4, 11-12)28[14]. Разнпврснпст служби прпистише из прганске прирпде Цркве.

У опј сваки шлан заузима пдређени, самп оему свпјствен пплпжај и местп. “Бпг ппстави удпве у

телу, сваки ппједини пд оих какп хтеде” (1. Кпр. 12, 18). У живпм прганизму местп и пплпжај

оегпвих удпва налазе се у зависнпсти пд функција кпје ти удпви врще; такп је и у телу Христпвпм

разлишитпст служби ппвезана са местпм и пплпжајем оегпвих удпва. Дарпви Духа не дају се сами

пп себи, и не кап некаква награда, негп ради служеоа у Цркви; и ти се дарпви дају самп пнима

кпји су већ наппјени Духпм. Тп знаши да ппщта наппјенпст Духпм представља пснпву служеоа, јер

без те благпдатне пснпве не би била мпгућна разнпврснпст дарпва Духа. Свеппщта наппјенпст

Духпм свих шланпва Цркве налази израз и у оихпвпм свещтенишкпм служеоу, ппщтп без

активнпсти не мпже бити Духа. Пспбите службе усмерене су “на сазидаое тела Христпва” (Ефес. 4,

12). У оима налазе свпј израз разнпврсне функције кпје су неппхпдне за ппщти живпт шитавпг

тела. Збпг тпга свеппщте служеое у Цркви претппставља разлишитпст служби, а разлишитпсти

служби не мпже бити без свеппщтег служеоа.

Разнпврснпст служби не ремети јединствп прирпде шланпва Цркве. Оихпвп пнтплпщкп

јединствп међу спбпм прпизилази из оихпвпг јединства “у Христу”. Пп прирпди свпјпј сви су

шланпви једнаки, јер сви ппседују један исти Дух. “Разлишни су дарпви, али је Дух исти...” (1. Кпр.

12, 4). Пп свпјпј прирпди никп не мпже ппстављати себе изнад других у Цркви, а утпликп пре

28[14] Цитирам према руском преводу; тачност превода за мене је на овом месту

ирелевантна.

изнад Цркве, нити мпже имати претензија да на ппсебан нашин изражава Цркву. Ни аппстпли, ни

прпрпци, ни ушитељи не шине Цркву сами пп себи, билп сви заједнп, билп сваки ппјединашнп. И

једни, и други, и трећи самп су шланпви Цркве, а не целина Цркве, и птуда не мпгу ппстпјати без

псталих шланпва, јер у прптивнпм пни не би мпгли врщити пне функције ради кпјих их је Бпг

ппставип. Разлика између пних шланпва Цркве кпји имају пспбите службе и пних кпји их немају

није пнтплпщка негп функципнална.

Пва разлика прещла би у пнтплпщку када у Цркви не би ппстпјала свещтенишка служба

заједнишка свим оеним шланпвима. Тада би се ппказалп да самп једнпм делу шланпва Цркве

припада служеое у опј, дпк већем делу шланпва не припада никаквп служеое. А тп би знашилп да

би већи деп шланпва пстап без дарпва Духа, јер се Дух у Цркви даје ради делпваоа у опј. У

благпдатнпм прганизму Цркве нащли би се безблагпдатни шланпви. »И биће у ппследое дане,

гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп; и прприцаће синпви ващи и кћери ваще, и

младићи ващи видеће виђеоа и старци ващи саоаће снпве. Па и на слуге Свпје и на слущкиое

Свпје у те дане излићу пд Духа Мпјега, и прприцаће« (Дап. 2, 17-18; Јпил 2, 28-29). У Цркви не

мпже бити безблагпдатних шланпва, кап щтп не мпже бити шланпва кпји у опј не би имали свпју

службу. У Цркви је у пунпћи изливена благпдат Духа – »и пд пунпће Оегпве ми сви примисмп, и

благпдат на благпдат« (Јн. 1, 16) – на све оене шланпве. Разлика међу оима је у тпме щтп пни кпји

су призвани на пспбитп служеое дпбијају и пспбите дарпве Духа за свпје служеое у Цркви. Сви су

пбдарени једним Духпм, али немају сви исте дарпве Духа. Пни кпји имају пспбите службе ппседују

и пспбите дарпве, кпје не ппседују пни кпји не врще те службе. У светпј тајни брака пнима кпји се

веншавају дају се дарпви Духа ради оихпвпг заједнишкпг живпта. Пве дарпве не ппседују пспбе

кпје нису у браку, али су и једни и други благпдатни.

Разлишитпст дарпва није ппвезана са разлишитпщћу пунпће благпдати. Благпдат се не дели

између разлишитих дарпва. У свакпме дару присутна је сва пунпћа благпдати. Разуме се, из

шиоенице да је пунпћа благпдати предата свима не следи закљушак да свакп прима сву пунпћу

благпдати. Тп је ствар живпта свакпг ппјединца, и свакп прима пну меру благпдати кпју је кадар да

прихвати. Људима није датп да утврде меру благпдати, кпју Бпг не даје на меру, али свакп пд нас

зна да та мера није једнака. У Светима пна дпстиже вепма виспк ступао, а у другима самп

слабащнп трепери, премда се никада не гаси. И ппред разлишитпсти дарпва Духа благпдат пстаје

једна иста, а мера благпдати кпја ће бити примљена мпже бити разлишита и укпликп се ппседују

истпветни дарпви. Благпдат није ступоевита, и птуда се не мпже гпвприти п вищим и нижим

ступоевима благпдати, кап щтп тп шини данащоа щкплска теплпгија. Тп би знашилп делити пнп

щтп Сам Бпг не дели и умаоивати делп Христпвп, крпз Кпга смп сви ми примили »благпдат на

благпдат«. Сви дарпви имају истпветну пневматишку пснпву. Никп у Цркви не мпже пп прирпди

свпјпј бити изнад другпг, премда мпже врщити вищу службу у пднпсу на све пстале, и никп не

мпже делпвати без или мимп других. Јпщ је маое у Цркви мпгуће ппстпјаое служби кпје не би

захтевале ппседпваое дарпва Духа. Где је служеое, пнде је Дух, а где нема служеоа, пнде нема

Духа и нема живпта.

5. Тертулијан је сматрап да је »разлишитпст између клира и нарпда (inter ordinem et

plebem) устанпвила црквена власт и деп сабраоа клира”29[15]. Пвп је ташнп укпликп се клир и

лаици ппсматрају кап пдвпјене групе, разлишите пп свпјпј прирпди; међутим, у сущтини је пва

кпнстатација неташна. Утпликп је у свакпм ппгледу неправилан и закљушак кпји се извпди из пве

ппставке: “збпг тпга, пнде где нема сабраоа клира, буди сампме себи и пнај кпји принпси, и пнај

кпји ппмазује, и свещтеник”30[16]. Тертулијан се саблазнип ушеоем п царскпм свещтенству

шланпва Цркве, кап щтп је у истприји Цркве не једнпм дплазилп дп саблажоаваоа оиме, и није

запазип да је првпбитнп разликпваое клира и нарпда прпистицалп из разлишитпсти служби. А

разлишитпст служби није устанпвила ни црквена власт, нити је тп ушинип деп клира: разлишитпст

служби прпистише из сампг ппјма Цркве.

Пспбитп служеое предстпјатељства, п кпме гпвпри Тертулијан, изражава пне живптне

функције, пне прпјаве живпта без кпјих Црква не мпже ппстпјати на земљи кап живи и живптни

пргнизам. Служба предстпјатељства налазила је свпј израз на Евхаристијскпм сабраоу. На оему су

увек били присутни предстпјатељи и пни кпјима су други предстпјатељствпвали. Без тпга није

мпглп бити Евхаристије, будући да је оена прирпда таква да пптребује предстпјатеља. Пд сампг

ппшетка ппстпјаоа Цркве у литургијскпм ппретку разликпвап се нарпд пд предстпјатеља. “На

такпзвани дан сунца пкупљамп се на једнпм месту сви кпји живимп пп градпвима и селима; и

шитамп, кпликп нам тп време дппущта, казиваоа аппстплска или списе прпрпшке. Затим, када штец

престане, предстпјатељ ппсредствпм реши изнпси ппуку и савет да се угледамп на те предивне

ствари. Пптпм сви устајемп и узнпсимп мплитве. Када заврщимп мплитву, кап щтп сам већ напред

29[15] De exhort. castiti 7.

30[16] Ibid.

рекап, принпси се хлеб, и винп и впда; предстпјатељ такпђе узнпси мплитве и благпдареоа,

кпликп мпже. Нарпд изражава свпје слагаое решју амин”31[17]. Предстпјатељ узнпси

благпдареое на кпје нарпд пдгпвара: “амин”. Међу пнима кпји су изгпвараоем реши “амин”

пптврђивали благпдареое предстпјатеља били су не самп шланпви Цркве кпјима нису припадала

нека пспбита служеоа, негп и пни са разним ппсебним службама: и пни кпје данас називамп

мирјанима (светпвоацима), и презвитери, и ђакпни, и ушитељи. Сви судепници сабраоа, заједнп

са свпјим предстпјатељима, сашиоавали су јединствени нарпд Бпжији, царскп свещтенствп.

Чак и да је пвп литургијскп разликпваое предстпјатеља, с једне, и нарпда, са друге стране

заиста устанпвила црквена власт, ни у тпм слушају, ипак, Тертулијан не би бип у праву, будући да

би једна пваква устанпва, утемељена на разлишитпсти служби, пдгпварала впљи Бпжијпј, јер впља

Бпжија није у мещаоу, негп у разликпваоу служби. Збпг тпга Тертулијан апсплутнп није у праву

када лаицима приписује извесне службе за кпје пни нису дпбили благпдатне дарпве: “Буди

сампме себи и пнај кпји принпси, и пнај кпји ппмазује, и свещтеник”. Пвп би већ представљалп

мещаое служби, где свещтенишкп служеое нарпда и оегпвпг предстпјатеља не би мпглп наћи

свпј израз, будући да би пнп самп Евхаристијскп сабраое шинилп немпгућим.

6. У Тертулијанпвп дпба пспбе кпјима је припадалп служеое ппсебнпг свещтенства, кпје се

упблишава на пснпву служеоа предстпјатељства, ппшеле су се називати клирпм. Пвп нпвп, суженп

ппимаое термина “клир” није пдмах дпвелп дп пдбациваоа ппщтег ппјма клира и није у

црквенпм прганизму изазвалп кпнституисаое два разлишита сталежа, будући да се клир није

пдвпјип пд нарпда, негп је наставип да представља оегпв деп. Тертулијан за свпје дпба није бип у

праву, али је антиципирап будућу истприју црквенпг устрпјства. Ппсле оега емпиријски црквени

живпт ппшеће да прихвата оему туђа нашела римскпг права. Литургијскп разликпваое нарпда, с

једне, и клира у ускпм смислу, с друге стране, прераслп је у оихпвп пдељиваое, а пнп ће

ппстепенп дпвести дп ппјаве два разлишита сталежа или стаоа. Теплпщка мисап пбнавља у Цркви

старпзаветну скинију, кпја је у Нпвпм Завету замеоена нерукптвпренпм скинијпм са једним и

јединственим Првпсвещтеникпм. Кап маш кпји је дефинитивнп расекап црквенп телп на два дела

ппслужилп је ушеое п ппсвећеоу. Пвде није местп за анализираое питаоа на кпји је нашин и из

кпјих разлпга идеја ппсвећеоа прпдрла у теплпщку мисап. Када се та идеја ппјавила у

31[17] Јустин Мученик, “Прва апологија”, погл. 67. A.-M. Roguet, “Amen, acclamation du

peuple sacerdotal”. Paris, 1947.

бпгпслпвскпј свести, кап “ппсвећени” су се третирали сви шланпви Цркве, за разлику пд “”,

пднпснп пних кпји не припадају Цркви. Кап иницијална мистерија ппсредствпм кпје се врщи

ппсвећеое третирала се света тајна крщтеоа, мирпппмазаоа и Евхаристија, кпја је увпдила у

“свещтену јерархију” све пне кпји су примили свету тајну крщтеоа32[18]. У таквпм пблику идеја

ппсвећеоа јпщ није дплазила у кплизију са ушеоем п царскпм свещтенству нарпда Бпжијег,

будући да се задатак ппсвећеоа састпјап у увпђеоу у свещтенствп, кпје је у целини пстајалп

“свещтени нарпд”33[19]. Ипак, ушеое п ппсвећеоу није се мпглп пдржати у пваквпм виду, будући

да идеја ппсвећеоа има свпју властиту лпгику. Византијска мисап дпщла је дп закљушка да

истинска мистерија ппсвећеоа није крщтеое, негп тајна ппстављеоа. Услед тпга исппставилп се

да велики деп “ппсвећених” спада у ред “неппсвећених”, ппщтп су примили самп свету тајну

крщтеоа. У пређащоем щирпкпм кругу “ппсвећених” нащли су се светпвни људи, мирјани –

βιωτικοί. “”. је сужена, и из ое су издвпјени мирјани, а у тпј категприји нису пстали шак ни сви

клирици, негп самп пни кпји ппседују свещтенствп. Разлика између оих није у служеоу нити у

ппсебнпм статусу. У пвпме се састпји самп секундарна разлика. Разлика између оих заправп се

налази у разлишитпсти оихпве прирпде. Ппсвећеое меоа прирпду пнпга кпји се ппсвећује слишнп

кап щтп крщтеое меоа прирпду пнпга кп ступа у Цркву. У дпгматскпј свести ппјављује се ушеое п

“другпм крщтеоу”. Када је Тридентски кпнцил прпклампвап немпгућнпст лаицизације клирика, пн

је у западнпј теплпщкпј свести утемељип пнтплпщку разлишитпст између клира и лаика.

Истпвременп, идеја ппсвећеоа дпвела је идеју п царскпм свещтенству у стаое анабипзе. Мирјани,

кап пни кпји нису ппсвећени, далеки су пд светиое и не мпгу да јпј приступају. Пни не мпгу

пбављати свещтенишкп служеое, ппщтп не ппседују ппсвећеое. Лаик, кап шлан нарпда Бпжијег,

ппседује дпстпјанствп царскпг свещтенства, дпк га светпвоак не ппседује. У истпријскпм прпцесу

ппказаће се да се прпмена не пдвија у тпм смеру да “profanus” ппстаје “sacer”, већ напрптив,

“суграђани светих и дпмаћи Бпжији” ()34[20] ппстају “profani”.

Данащоа щкплска теплпгија не самп щтп је минимизиралап ушеое п царскпм свещтенству

нарпда Бпжијег, негп га је и излпжилп сумои. Реш Бпжија ппказала се ппаснпм. У свакпм слушају,

гпвприти п опј није бащ пристпјнп. Када би за пве наще сумое и бпјазни знали Климент Римски,

32[18] Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, погл. II, ii, 4.

33[19] Ibid., гл. VI, i, 2.

34[20] Ефес. 2, 19.

Иринеј Липнски, Јустин Мушеник, Ипплит Римски, Климент Александријски, Приген, најзад, Јпван

Златпуст, блажени Јерпним и шитава плејада других птаца Цркве, сви су изгледи да не би били

самп крајое зашуђени, негп нас једнпставнп не би разумели. Пни би пдгпвприли решима Ипплита

Римскпг: “omnes justi sacerdotalem habent ordinem”35[21]. Иринеј Липнски не мпже се пптужити за

мпнтанизам, кап щтп је тп слушај са Тертулијанпм, али пн је, кап и Тертулијан, исппведап да су

лаици – свещтеници. Пн се није плащип пвакве кпнстатације, знајући да оихпвп свещтенствп не

ппдрива служеое епискппа. А управп је пн, вище нп ма кп други, дппринеп развпју епискппске

службе.

П шему је реш? Защтп се щкплска теплпгија пдвраћа пд ушеоа п царскпм свещтенству?

Пдгпвпр је у сампј щкплскпј теплпгији, будући да је пвп питаое пна фпрмулисала на тај нашин да

ппставља алтернативу: свещтенствп лаика или свещтенствп црквене јерархије. “И ушини нас

царевима и свещтеницима Бпгу и Пцу Свпме” – ушини све нас, а не самп ппјединце кпји

сашиоавају свещтенствп у Цркви. Акп су сви свещтеници, мпгу ли се самп ппјединци називати

свещтеницима? И пбрнутп: акп су свещтеници самп ппјединци, мпгу ли се сви називати

свещтеницима? Дпникејска црква није знала за пвакву дилему, и Црква уппщте не зна за оу,

ппщтп свещтенствп нарпда Бпжијег не искљушује свещтенствп црквене јерархије, већ напрптив,

свещтенствп црквене јерархије, кап щтп ћемп видети у даљем излагаоу, прпизилази из царскпг

свещтенства. Једнп не мпже бити у кплизији са другим, ппд услпвпм да се ппсвећеое не везује

искљушивп за свещтенствп, кап щтп тп шини щкплска теплпгија.

Идеја ппсвећеоа прпизвпд је теплпщке спекулације, а не црквенпг предаоа. Упркпс

щкпли, црквени живпт и у сфери дпгмата, и у традицији, и у свпјпј литургијскпј свести шува

аутентишнп ушеое п Цркви и п нарпду Бпжијем. У Евхаристијскпм сабраоу ппд предстпјатељствпм

епискппа Црква исппведа царскп свещтенствп свпјих шланпва и разликпваое оихпвпг служеоа –

разнпврснпст благпдатних дарпва, кпје Сам Бпг “дели свакпме пнакп какп је Оему угпднп”. “Где је

Црква, пнде је и Дух Свети, и где је Дух Свети, пнде је Црква и пунпћа благпдати”. Негираое

царскпг свещтенства нарпда Бпжијег, у пшигледнпј или скривенпј фпрми, јесте пдбациваое дарпва

Духа. Данащоа теплпгија, разуме се, признаје да мирјани задпбијају дарпве Духа: пни их примају

35[21] “Против јереси”, IV. 8.3. – Исп. Paul Dablin, »Le sacerdoce Royal des Fideles dans la

tradition ancienne et moderne«. Bruxelles-Paris, 1950, где су сакупљена патристичка

сведочанства о царском свештенству.

у светпј тајни крщтеоа, мирпппмазаоа, ппкајаоа и брака. Ипак, сфера делпваоа Духа пгранишава

се искљушивп на пне кпјима су дарпви предати крпз тајне. Дарпви Духа ппстају индивидуална

свпјина пних кпји су их задпбили. Чак и у тајни свещтенства налазимп идентишну

индивидуализацију дарпва Духа, будући да свещтенствп у данащоем црквенпм устрпјству није

увек везанп за служеое. Данащоа теплпщка мисап, а јпщ шещће данащоа теплпщка пракса

дппущта мпгућнпст да дар Духа, задпбијен у тајни ппстављеоа, мпже да се ппкаже кап неделатан.

Служеое је секундарна ппследица дара Духа, а примарна је измена прирпде пнпга кп је у тајни

свещтенства примип дар Духа. Пвде је једна пд пних ташака у кпјпј се теплпщка мисап кпренитп

разилази са ушеоем првпбитне Цркве. Дарпви Духа предају се ради тпга да би били делатни и да

би служили на кприст свима. Стпга се пни дају Цркви, у Цркви и за Цркву. Пни имају динамишку

прирпду, кпја искљушује свакп статишнп стаое. Збпг тпга нема и не мпже бити неделатнпг дара

Духа, будући да Дух пп свпјпј прирпди представља принцип активнпсти. Пдузимаое лаицима

оихпвпг свещтенишкпг дпстпјанства знаши истп щтп и пдузимаое дарпва Духа кпјима их је Бпг

наппјип у дан крщтеоа (1. Кпр. 12, 13). Црква уши да сви у Цркви ппседују пунпћу благпдати на

кприст свију, али не уши да је свакп пд нас у пдређенпм мпменту свпга живпта задпбип дарпве

Духа да би их шувап у пасивнпсти, кап таланат закппан у земљу. У Цркви смп примили “благпдат на

благпдат” ради живљеоа, делпваоа и служеоа. “Да имамп благпдат и опме да служимп угпднп

Бпгу са ппщтпваоем и страхпм, јер Бпг нащ је пгао кпји спаљује” (Јевр. 12, 28-29).

II.

ПОСТАВЉЕЊЕ ЛАИКА

1. У Старом Завету физичко рођење предодређивало је припадност изабраном народу:

једино су деца Аврамова била наследници обећања Божијег. И поред прозелитизма, који је

нарочито снажно био изражен у доба које је непосредно претходило доласку Христовом –

“ви проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете,

чините га сином пакла двоструко већим од себе” (Мт. 23, 15) – сами неофити нису у свему

сматрани истинским члановима Израиља, него тек њихови потомци. У Новом Завету

припадност Цркви одређена је духовним рођењем: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не

роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). Почев од прве апостолске

проповеди у дан Педесетнице, тајна крштења, као крштења Духом и водом, без чега

спасење није могућно, представља једини начин ступања у Цркву.

Рана Црква знала је за такозвано крштење крвљу – »baptisma sanguinis«, али то је

био изузетак од општег правила, изазван изузетно трагичним околностима у животу Цркве

у доба прогона и пред лицем неминовне смрти. Али и овај изузетак био је условљен

садржајем догматског учења о крштењу као аналогији смрти. Ово је разлог због кога би

крштење крвљу било допуњено уколико би човек који је био изложен прогону и страдању

и који је на мукама изјавио за себе да је хришћанин остао у животу. Другим речима,

крштење крвљу замењивало је свету тајну крштења једино у доба прогона и непосредно

пред смрт: “уколико он (катихумен)” буде жртва насиља и пострада пре крштења, биће

оправдан, будући да је крштен у властитој крви”36[1] Једино је крв проливена у

мучеништву за Христа сматрана еквивалентном светој тајни крштења.

У крштењу се човек, умирући за пређашњи живот, духовно рађа посредством Духа,

као нова твар, за нови живот у Цркви. Живљење у Цркви јесте служење Богу кроз Цркву и

у Цркви. “Примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо

36[1] Иполит Римски, “Апостолско предање”, XIX.

угодно Богу са поштовањем и страхом” (Јевр. 12, 28). У крштењу ми примамо благодат

ради служења, под којим аутор Посланице Јеврејима подразумева свештеничко

служење37[2].

Као у Старом Завету обрезање, тако је у новозаветној Цркви крштење водом и

Духом знак припадности народу Божијем, кога је Бог учинио “свештенством светим” (1.

Петр. 2, 5). “Обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом

Исусом” (Филипљ. 3, 3). “” припада народу Божијем, а кроз њега и сваком његовом члану.

У Цркви је свако “служитељ Богу”, будући да Црква служи Богу. Свој највиши и

најпотпунији израз “” верних налази у Евхаристијском сабрању, које представља пројаву

Цркве у свој њеној пуноћи. Евхаристија је “духовна жртва” “словесног служења”. Зато се

новокрштени, који је примио благодат служења у Цркви, одмах уводи у Евхаристијско

сабрање, да би учествовао у “” коју служи народ Божији.

Крштење водом и Духом (или, у данашњој терминологији, света тајна крштења и

миропомазања)38[3] отвара могућност учествовања у Евхаристијском сабрању, у којем

свештенодејствују они који су постављени на службу царског свештенства. Крштење,

миропомазање и Евхаристија – то су три благодатна момента кроз која верни, ступајући у

37[2] О значењу “” и “” в. чланак Х. Штратмана у TWNT, B. IV, S. 62 sq.

38[3] У доникејском периоду крштење водом и Духом представљало је јединствену

целину. Подела ове јединствене свете тајне на крштење и миропомазање догодила се у

никејској епоси (B. Gregory Dix, “The Theology of Confirmation in relation to Baptism”,

Westminster, 1946). Ваља посебно нагласити чињеницу да у православној цркви и дан-

данас свете тајне крштења и миропомазања у литургичком погледу представљају

јединствену целину, у којој је тешко одредити где се завршава крштење, а где отпочиње

миропомазање.

Став римокатоличке теологије везан за конфирмацију далеко је сложенији у односу

на православни, будући да у римокатоличкој цркви крштење и миропомазање

(конфирмација) не само у литургичком, него и у догматичком погледу представљају две

различите свете тајне. О овоме в. изванредан чланак P. Th. Camelot-а “Sur la théologie de la

Confirmation”, y: Revue des Sciences philosophiques et theologiques, t. XXXVIII (1954), p.

637-657.. Инсистирајући на првобитном јединству крштења и миропомазања, он сматра да

“la séparation des deux sacraments n’a pas été un accident, ni une “désintégration”, mais la mise

en lumière des valeurs propres de chacun” (стр. 657).

Цркву и постајући члан народа Божијег, пребива у њој у свом царско-свештеничком

достојанству.

2. Узвишено звање члана народа Божијег и служење лаика као свештеника и царева

подразумева њихово постављање у то звање, будући да у Цркви свака служба подразумева

призвање Божије и предавање благодатних дарова, без којих је било какво служење

немогућно, ономе ко је на ту службу призван. У последње време за свету тајну крштења, а

нарочито за свету тајну миропомазања, прихваћен је термин “постављење мирјана”39[4].

Правилност ове формулације зависи, међутим, од садржаја термина “мирјани”. Она није

исправна уколико је реч о мирјанима као о оделитој групи чланова Цркве. Према

данашњем школском учењу, мирјани су “непосвећени”, за разлику од “посвећених”,

којима се сматрају сви који припадају редовима свештенства. Као “непосвећени”, они

нису добили никакво постављење, те отуда постављење мирјана садржи унутарњу

контрадикторност. С друге стране, ова формулација је исправна уколико се термину

“мирјани” придаје значење термина “лаици”, односно чланови народа Божијег. Због тога

не би требало говорити о постављењу мирјана, него о постављењу лаика.

У најстаријем чину крштења сачуваном до наших дана, оном који налазимо у

“Апостолском предању” Иполита Римског, идеја постављења веома јасно долази до

изражаја, и то у два момента40[5]. Први је полагање руку епископа уз изговарање

молитве: “Господе Боже, Ти Који си слуге Своје нашао достојним опроштења грехова

кроз бању поновног рођења, учини их достојним и преизобилног испуњења Твојим Духом

Светим и пошаљи им благодат Твоју, како би могли служити Теби сагласно вољи Твојој;

јер је Теби слава, Оцу и Сину и Светоме Духу у светој Цркви, сада и увек и у векове

39[4] В. S. Boulgakoff, L’Orthodoxie”, Paris, 1932, p. 156. Занимљиво је приметити да у

савременој римокатоличкој литератури налазимо покушаје да се тајна конфирмације

представи као “sacrament de l’Action Catholique”. L. Bouyer у свом чланку “La signification

de la Confirmation” La vie spirituellle, Supplément 29 налази да је та идеја “extravagante”.

40[5] Или у три момента, ако се рачуна и претходно помазање светим јелејем, које обавља

презвитер (исп. Dix, op. cit., p. 12).

векова. Амин”41[6]. Црква устима свога предстојатеља моли да Бог преизобилно испуни

новокрштене Духом Светим и пошаље им дар Духа ради служења у Цркви у сагласју са

вољом Његовом. Та преизобилна испуњеност Духом јесте напојеност Духом, о којој је

говорио апостол Павле: “јер и једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јудеји,

или Јелини, или робови, или слободни, и сви смо једним Духом напојени” (1. Кор. 12, 13).

На основу те благодатне напојености крштенима се измољава дар Духа ради служења у

Цркви. “Апостолско предање” представља одраз праксе Римске цркве с краја II столећа,

али у основи та пракса потиче из древнијих времена, можда чак и из апостолског доба. “А

кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и

Јована. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; јер још ни на

једнога од њих не беше сишао, него бејаху само крштени у име Господа Исуса. Тада

полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога” (Дап. 8, 14-17)42[7]. Како год да

тумачимо ово место из Дела апостолских, несумњиво је једно: да је полагање руку у

апостолско доба представљало саставни део примања у Цркву. За црквену свест из III века

полагање руку приликом постављења на служење представљало је знак постављења на

свештеничко служење. У молитвеној формули приликом полагања руку на новокрштеног

налазимо исти глагол »servire«, који се употребљава и у молитвеној формули постављења

епископа. Оваква употреба истог глагола приликом полагања руку и у једном и у другом

случају зацело није случајна, већ указује на истоветност служења: једноме се измољава

првосвештеничко, а другоме – свештеничко служење43[8].

41[6] XXIII. Dom. B. Botte, “La tradition Apostolique”, SCH. 11, Paris, 1946, p. 52. “Domine

Deus, qui dignos fecisti eos remissionem mereri peccatorum per lavacrum regenerationis spiritus

sancti, inmitte in eos tuam gratiam, ut tibi serviant secundum voluntatem tuam, quoniam tibi es

gloria, patri et filio et spiritu sancto in sancta ecclesia et nunc et in saecula saeculorum. Amen”.

42[7] B. Paul Dabin, “Le sacerdoce royal des fidèles dans les livres saincts”. Paris, 1941, pp.

314-316.

43[8] Питање о томе да ли у тајни крштења или миропомазања долази до изражаја

моменат постављења лаика у раној цркви било је ирелевантно, пошто су крштење и

миропомазање представљали једну целину. Када је блажени Јероним писао да

свештенство лаика јесте крштење, он, разуме се, није мислио само на крштење, него и на

миропомазање; а када је блажени Августин говорио о помазању као о основном моменту

постављења, имао је у виду и крштење (S. Aug. In ps., 26). Међу данашњим

Други моменат постављења лаика, који допуњава и разјашњава први, јесте

помазивање светим јелејем, које епископ врши уз полагање руку:44[9]. “Помазујем те

светим јелејем у Богу Оцу Сведржитељу и Христу Исусу и Духу Светоме”. У Старом

Завету помазање су имали свештеници и цареви. Служење на које се поставља

новокрштени измољавањем дарова Духа јесте царско-свештеничко служење45[10].

Нема потребе да овде излажем историјат чинова крштења и миропомазања, будући

да у данашњем православном чину крштења и миропомазања, и поред свих измена које је

претрпео, није изгубљена идеја постављења лаика. Додуше, моменат полагања

епископових руку изостао је из ових чинова, али су његови трагови остали присутни. У

“Молитви омивања у осми дан” говори се о полагању руке, али не епископове, него моћне

истраживачима ове проблематике G. Dix сматра да конфирмација представља постављење

у једино постојећи у Цркви чин лаика (G. Dix, “The Shape of the Liturgy”, London, 1945, p.

23, 34-35).

44[9] Имамо извесне основе за претпоставку да се помазање практиковало још у

апостолско доба. “А Бог је Онај Који нас утврђује с вама у Христу, и Који нас помаза,

Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша” (2. Кор. 1, 21.22). Скоро да нема

сумње да се овде говори о крштењу (E. B. Allo, “Saint Paul. Seconde épître aux Corinthiens”,

Paris, 1937). Али ово није једино место у новозаветним списима где се говори о

помазивању верних (в. 1. Јован. 2, 20-27). Подударање Павла и Јована пружа основу за

мишљење да је реч о реалном помазању. С друге стране, суочени смо са чињеницом да се

у Делима апостолским нигде не говори о помазању у вези са крштењем. У Делима је

изливање дарова Духа свуда повезано са полагањем руку. Зато се не може искључити

могућност да је помазање о коме се говори у новозаветним списима само метафора

позајмљена из Исаије 61, 1 (исп. напред цитирани чланак, P. Th. Camelot, стр. 638).

Међутим, неопходно је скренути пажњу на то да ова претпоставка може бити правилна

једино под условом да сматрамо да се “” није вршило посредством помазања (в.E. Dinkler,

“Jesu Wort vom Kreuztragen”. Neutest. Studien für R. Bultmann, Berlin, 1954, S. 110-129). Код

Јустина Мученика налазимо алузију на то да се у његово доба вршило помазивање чела

новокрштеног (могуће је да се на челу исписивао знак “тау” или “хи”). како би се

запечатило крштење (Разговор са Трифуном Јудејем, погл. 113-114; в. L. S. Thornton,

“Confirmation. Its place in the baptismal mystery”, Westminster, 1954, pp. 33 sq; P. Th.

Camelot, op. cit., p. 638).

45[10] P. Th. Camelot (напред наведени чланак, стр. 655) сматра да “la confirmation est pour

le baptisé l’onction royale et sacerdotale qui lui donne titre et droit à participer de façon plus

actice au sacerdoce et au sacrifice de l’Eglise”. Нажалост, ова напомена, веома важна сама по

себи, остаје унеколико нејасна, будући да аутор не наводи екплицитно у чему се састоји

учествовање лаика у свештенству.

руке Божије. Друга молитва гласи овако: “Владару Господе Боже наш, Ти онима што се

крштавају купањем дајеш небески сјај; Ти си водом и Духом наново родио

новопросвећеног слугу Твог и даровао му отпуштење вољних и невољних грехова; стави

на њега руку Твоју моћну, и сачувај га силом доброте Твоје, очувај му залог

неповређеним, и удостој га живота вечног и да твори што је Теби угодно”. Полагање

моћне руке Божије врши се ради постављења у вишње звање члана народа Божијег, као

што се да закључити из молитве над водом, када се узноси оваква прозба: “Покажи ову

воду водом искупљења, водом освећења, очишћењем тела и духа, ослобођењем окова,

опроштењем сагрешења, просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа,

даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота... Стога јави се, Господе, на

води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази...да, сачувавши дар Светога Духа Твог и

умноживши залог благодати, добије почаст вишњега звања и буде убројан међу

првородне, записане на небесима, у Теби Богу и Господу нашем Исусу Христу”. Почаст

вишњег звања и убрајање међу првородне, записане на небесима, и јесте звање члана

народа Божијег у његовом свештеничком служењу.

Помазивање светим јелејем сачувано је и у данашњем чину миропомазања. Данас

тај чин обавља она особа која врши свету тајну крштења и миропомазања, уз изговарање

формуле “Печат дара Духа Светога”46[11]. Упркос школској догматици, која се, свесно

или несвесно, одрекла од учења о свештеничком достојанству лаика, и која стога не зна

како да дефинише суштину саме те тајне коју врши Црква47[12], помазање јесте “”, печат

припадања лаика стаду Божијем, народу Божијем, који сачињава “свето свештенство”.

46[11] У поређењу са чином Иполита Римског, данашње помазивање светим јелејем пре

одговара оном помазивању које, према Иполиту, презвитер врши непосредно након

крштења у води него изливању светог јелеја од стране епископа са полагањем његове

руке. Сходно томе, овом првом помазању био је приписан значај тајне миропомазања

(исп. G. Dix, »The Theology of Confirmation«, p. 12-13.

47[12] Koд митрополита Макарија читамо: “Приликом крштења човек се тајанствено рађа

за духовни живот; приликом миропомазања задобија благодат која чини да он духовно

узраста и која га укрепљује...” (Православно-догматическое богословие, т. II. Санкт-

Петербург, 1895, стр. 314). На овакво одређење суштине свете тајне миропомазања

несумњиво је извршило утицај и средњевековно учење о конфирмацији (исп. G. Dix, op.

cit., p. 21 sq). Код таквог одређења свете тајне миропомазања остаје постпуно нејасно шта

Данас се, као и у старини, новокрштени облачи у белу одећу. Није нам тачно

познато када је настао обичај облачења новокрштених. Могуће је да се о томе говори већ у

Апокалипси: “Ови обучени у беле хаљине, ко су, и од куда дођоше?” (Откр. 7, 13). Обичај

облачења новокрштених у светлу одећу све до IV столећа није био свуда прихваћен48[13].

У сваком случају, Римска црква почетком III века још није била прихватила тај обичај:

Иполит Римски га уопште не спомиње у свом “Апостолском предању”. Да је тај обичај

постојао, он би сигурно указао на њега, с обзиром на то да код њега налазимо изложење

чина ступања у Цркву, а не само опис тога чина. Прве неоспорне индиције у вези са

облачењем новокрштених на Западу налазимо код Амвросија Медиоланског49[14], а на

Истоку код Кирила Јерусалимског. Овај потоњи казује: “Пошто се збаци старо рухо и

обуче у духовне, беле хаљине, ваља занавек остати обучен у бело. Нема сумње, не

мислимо да треба да свагда будеш обучен у белу одећу, него да ти ваља бити одевен у оно

што је уистину бело, светло и духовно”50[15]. Јевсевије у »Vita Constantini« детаљно

значе речи “Печат дара Духа Светога”. Занимљиво је да сам митрополит Макарије наводи

цитате из Тертулијана и Кипријана, у којима се говори да новокрштени кроз помазање

постаје “помазаник Божији”. Тако, код Тертулијана налазимо: “Изашавши из бање

крштења, помазујемо се благословеним помазањем (perungimur benedista unctione), по

древном обреду, као што се обично вршило помазивање на свештенство (sacerdotium)

јелејем из рога...” (De Baptismo, VIII). А Кипријан наводи: “Онај ко се крстио мора да буде

и помазан, како би примио хризму, односно помазање, како би могао бити помазаник

Божији () и имати у себи благодат Христову” (Epist. LXX, 23). Још једном ћемо подсетити

да су у Старом Завету помазаници Божији били цареви и свештеници. Нејасноће у погледу

карактера и природе тајне конфирмације постоје и у римокатоличкој теологији. После

спорова вођених у англиканској цркви, конфирмација је постала предмет разматрања и у

римокатоличкој цркви. P. Th. Camelot у напред наведеном чланку категорички одбија

класичну формулу Псевдо-Мелхиада: “Augmentum gratiae – robur ad pugnam” , која је

извршила утицај на православно школско учење о миропомазању.

48[13] Исп. W. L. Knox, “St. Paul and the Church of the Gentiles”, Cambrige, 1939, p. 138.

49[14] “De Mysteriis”, 34. Тертулијаново указивање на “vestis prior” у “De pudicitia”, cтр.

IX, тешко да има везе са тајном крштења, и пре се односи на тумачење параболе о

блудном сину. У Тертулијановом трактату “De baptismo” не помиње се обичај облачења

новокрштених, исто као што га не налазимо ни код Кипријана Картагинског. Само по

себи, одсуство овог помињања код оба аутора још не представља несумњиви доказ за

тврдњу да Картагинској цркви овај обичај није био познат.

50[15] Kирил Јерусалимски, Мистагошка катихеза, IV, 8.

говори о одећи у коју је био обучен Константин Велики. Аутор књиге “О црквеној

јерархији” приповеда о томе како се врши облачење новокрштених: “После тога јереји,

узевши онога који прима крштење, предају га куму и руководитељу његовом у обраћењу,

и заједно са њима, ставивши на посвећеног пристојну одећу, опет га приводе јерарху, који,

запечативши га благотворним миром, обзнањује да је овај достојан да постане причесник

посвећујуће Евхаристије”51[16]. Најчешће се одећа у коју су се облачили новокрштени на

Западу називала »alba (vestis)« или “vestis candida”, а на Истоку “”. Облачење је, вероватно

најраније у VIII веку, било праћено одговарајућом литургијском формулом. Према

Синајском еухологију из XIII века, хаљина у коју се облачи новокрштени узима се са

престола: “Узми хаљину () свету и неоскврњену, коју си руком својом принео престолу

Господа нашег Исуса Христа, и уђи у живот вечни”52[17]. У данашњем чину свете тајне

крштења облачење врши свештеник, уз изговарање следеће формуле: “Облачи се слуга

Божији (име) у одећу правде: у име Оца и Сина и Светога Духа, амин”. Обичај облачења,

очигледно, није настао толико под утицајем речи апостола Павла: “Који се год у Христа

крстисте, у Христа се обукосте” (Гал. 3, 27), колико под утицајем приче о званицама на

свадбу: “Ушавши цар да види госте угледа онде човека необучена у свадбено рухо” (Мт.

22, 11)53[18]. Онај ко је изабран од Бога и ко је Богом постављен на служење у Цркви

облачи се у брачну одећу, без које не може приступити Трпези Господњој. Бела одећа

представљала је символ свештеничког достојанства сваког члана народа Божијег, који се,

као свештеник Богу своме, облачи у посебну одећу54[19]. Литургички је, рекло би се,

51[16] Погл. II, ii, 7.

52[17] A. Дмитриевский, “Описание литургических рукописей”, т. II, “” Киев, 1901, стр.

202-209.

53[18] Могуће је да су речи апостола Павла у Гал. 3, 27 инспирисане параболом о званима

и одабранима. Исп. L. Bouyer, »Le mystère pascal«, Lex Orandi 4, Paris, 1945, p. 437.

54[19] У доба након ослобођења од египатског ропства, у његовим познијим фазама,

постављење старозаветног свештеника обављало се његовим облачењем у нарочиту одећу.

Од двеју његових одежди, бела ланена одежда имала је нарочити сакрални значај: у њој је

он улазио у светињу над светињама. Свештеници су такође имали беле одежде. Према

вавилонском Талмуду, Мојсије је током седмодневног прављења скиније имао на себи

белу одећу. Истовремено, бела одећа има и есхатолошки карактер. Могуће је да помињање

беле одеће у Апокалипси има такав карактер, да ниуколико не доводи у питање

неоспорно да је фактичка немогућност да се сви верни који учествују у Евхаристијском

сабрању облаче у нарочиту одећу довела до тога да се посебна одећа сачувала искључиво

за чланове клира55[20]. Историјски је такође неоспорно да се облачење у крштењску

одећу у црквеној пракси усталило раније него облачење у посебну одећу приликом

постављања у свештенство.

И док се у догматској теологији учење о царско-свештеничкој служби лаика

постепено губи, литургичка мисао наставља да га развија, покушавајући да у самом чину

конкретније изрази не само моменат постављења лаика на свештеничко служење, него и

моменат њиховог постављења у царско достојанство. Нема никаквих сумњи да се

литургичка мисао надахњивала Првом посланицом светог апостола Петра, а посебно

Откривењем, у коме се говори да су сви верни учињени “царевима и свештеницима Богу и

Оцу Својему”56[21]. С друге стране, покушај да се ово учење литургички изрази указује

на то на који се начин оно поимало.

На Западу се веома рано појавио обичај полагања на главу новокрштеног једне

врсте капице, која се називала »linteum, shrismale, cappa, mitra«, да би се сачувало место

помазања светим миром. На Истоку тај обичај није постојао, с обзиром на то да се није

повезаност беле одеће са крштењем (в. J. Bonsierven, »Le judaisme palestinien autemps de

Jésus Christ«, t. I, Paris, 1934, p. 65; W. Michaelis in TVNT, B. IV, S. 248, sq; H. Riesenfeld,

»Jésus transfiguré, Lund, 1947, p. 118, sq). Облачење верних, о коме се говори у

новозаветним текстовима, нарочито у Ефес. 6, 11-18, има сацердотални карактер. В. Paul

Dabin, op. cit., p. 308.

55[20] У “Апостолским установама” читамо: “Када се ово сврши, нека ђакони приносе

дарове епископу на жртвеник, а презвитери нека стоје с његове десне и леве стране, као

ученици који стоје пред учитељем: нека два ђакона с једне и с друге стране жртвеника

држе рипиду направљену од танких кожа или пауновог перја или од платна, и нека тихо

одгоне ситне инсекте, да не упадну у чашу. Нека првосвештеник, који се моли за себе

заједно са свештеницима и који, одевен у светлу одећу (), стоји пред жртвеником,

начинивши руком крсно знамење на челу, каже...” (VIII, 12, 3-4). Желео бих да укажем на

један детаљ из овог одломка, који је вишеструко значајан. Епископ стоји пред жртвеником

окружен презвитерима, али је он једини обучен у “светлу одежду”, јер је он једини који

свештенодејствује. То још није некаква посебна, него само свечанија одећа. Термин “ ” и

нехотично асоцира на крштењску одећу, која је означавана истим термином.

56[21] Откр. 1, 6.

помазивала само глава, него и различити делови тела. Ипак, у грчим Еухологијима

налазимо стављање на главу »«, које је праћено молитвом над којом стоји натпис: »« или:

»«57[22]. Ова молитва указује на идеју постављења на царство. Нарочито је јасан израз

ова молитва нашла код Копта, Јермена, маронита и јаковита, код којих постоји »венчање«

на царство полагањем на главу венца од лишћа мирте и палми или круне. Тако и у ритуалу

сиријских јаковита налазимо следећу молитву: »Corona, Domine, hunc servum tuum decore

et gloria, sitque eius vita in bene«58[23]. Наш данашњи чин сачувао је идеју постављења на

царство: “Господе Боже наш, Који си од пуноће купељи крштења добротом Својом

осветио оне што у Тебе верују, благослови ово дете, и нека на главу његову сиђе

благослов Твој. И као што си преко пророка Самуила благословио Давида цара,

благослови и главу слуге Твога (име) руком мене грешнога, долазећи на њега Духом

Твојим Светим, да би, напредујући узрастом и дуговечношћу, Теби славу узносио, и видео

добра јерусалимска у све дане живота свога” (Молитва на пострижење косе). У молитви се

узноси прозба да Господ благослови новокрштеног као што је преко пророка Самуила

благословио Давида на царство. И премда се у овом чину експлицитно ништа не говори о

томе да је епископ или свештеник који обавља тајну примања у Цркву дужан да положи

руку на њега, то ипак јасно произилази из саме молитве. Ова молитва истовремено указује

и на то да идеја рукоположења лаика није потпуно ишчезла из данашњег чина

крштења.59[24]

57[22] Goar, “”, Paris, 1947, p. 366; А. Дмитриевский “Описание литургических

рукописей”, т. II, стр. 79 и 94.

58[23] Denzinger, “Ritus Orientalium”, Würzburg, 1862, S. 287-288; исп. молитву из

етиопског ритуала: “Domine Deus qui sanctis tuis coronas incorruptibiles proebuisti, tu qui

proepatari has coronas benedic eis...” (id. p. 209)

59[24] По свој прилици, обичај “венчавања” новокрштених појавио се под утицајем

Старог Завета. Познато нам је да је круна представљала атрибут царског достојанства

израиљских царева. Потом су је прихватили првосвештеници као део њихових свечаних

одежди. Истовремено са тим, идеја круне доживљава демократизацију и служи као израз

радости у време празника, као, на пример, на празник сеница, или приликом свадбених

церемонија. Најзад, ова идеја поприма и есхатолошки значај: праведници добијају круну у

будућем веку. О овоме в.: Bonsirven, op. cit., t. I, p. 521; H. Riesenfeld, op. cit., p. 50 sq.

Новокрштени члан Цркве, постављен на царско-свештеничко служење, постризава

се уз изговарање литургијске формуле: “постризава се слуга Божији у име Оца и Сина и

Светога Духа”. Ово пострижење у потпуности је еквивалентно пострижењу клирика и, по

свој прилици, пренето је са њих на лаике. Основна идеја обреда пострижења, једног од

најдревнијих, састоји се у потпуном и особитом посвећењу особе која се постригује за

служење Богу. Чини нам се да се први пут на пострижење новокрштених указује код

Симеона Солунског60[25]. Он о овоме говори као о већ устаљеном обичају, који се,

сходно изнетом, морао појавити далеко пре XV века. Пострижење новокрштених

представља знак њиховог ступања у клир у ширем смислу, прибрајања онима које је Сам

Бог изабрао као Своје наслеђе и којима је Бог удео на земљи.

Као свештеник Богу и Оцу, приликом уцрквљења, које се обавља после крштења,

новокрштени мушког пола уноси се у олтар и три пута обноси око престола. У руским

требницима тај је чин измењен: “и ако је дете мушко уноси га у свети олтар”. Нема сумње

да је до ове измене дошло под утицајем школске теологије, која није сматрала да је

допустива пракса да се мирјанин, који остаје у Цркви непосвећен, уводи у олтар и обводи

око њега, као што се то чини приликом рукоположења у степене свештенства.

Најзад, према Иполиту Римском, епископ након миропомазања даје

новокрштеноме целив мира са речима: “Господ нека буде с Тобом”, на шта овај одговара:

“и са духом твојим”61[26]. Приликом постављења епископа, према Иполитовом

сведочанству, целив мира даје се новопостављеном епископу: “и када се он постави за

епископа, нека му свако да целив мира, поздрављајући га, јер је он учињен достојним

овога”62[27], односно епископског служења. Новокрштени добија целив мира, будући да

је и он учињен достојним овога – »dignus effectus est«, осносно царско-свештеничког

служења.

60[25] “О светим тајнама”, гл. 68.

61[26] “Апостолско предање”, XXI.

62[27] Ibid., IV.

3. Пострижење, рукоположење, облачење и обвођење око престола – то су моменти

који улазе у састав чина свете тајне пријема у Цркву. Сви су ови моменти присутни и у

данашњем чину тајне свештенства. Ово подударање није случајно. Оно сведочи о томе да

се у литургијској свести тајна ступања у Цркву разматра као тајна постављења

новокрштеног. Хронолошки редослед настанка појединих момената обеју тајни овде је

ирелевантан. За мене је битно да нагласим да их литургијска мисао свесно третира као

тесно повезане, а самим тим тесно повезује и обе тајне у њиховој основи. Будући да је

духовно рођен у светој тајни крштења, новокрштени се поставља на служење у Цркви у

свом звању члана народа Божијег, народа царева и свештеника, како би сачувао “одећу

крштења и обручење Духа неоскврњеним и непорочним у дан страшни Христа Бога

нашега”. Дух је залог () будућег века, еона Духа који долази, еона који ће наступити у

“дан Господњи”. Онај ко сачува “обручење Духа” чува себе у дан Господњи, који наступа

и у свакој Евхаристији, где он заједно са читавим народом служи Богу. Одећа крштења

јесте одежда свештеника за свештеничко служење у Цркви.

Чланови Цркве чланови су народа Божијег, а то значи да звање лаика, сходно

аутентичној црквеној свести, у себи самом садржи идеју постављења. Литургијско

сведочанство, засновано на Писму, јесте сведочанство Цркве. У доба док идеја

“посвећења” још није расекла тело Црлве на два дела, постављење новокрштених чинило

је све њих посвећенима (). Овако је чланове Цркве називао аутор књиге “О црквеној

јерархији”63[28]. Црква се састоји од постављених, односно, по речима псеудо-Дионисија,

од посвећених Богу на служење Њему у Цркви. Зато се лаик не може противстављати

посвећенима – sacratis hominibus -, него само непосвећенима – profanis, - односно онима

који нису у Цркви, који нису чланови народа Божијег. Црква не познаје овакво

противстављање, пошто у Писму и у свом литургијском животу сведочи за све да су

цареви и свештеници Богу и Оцу. У Цркви не може бити мирјана, световњака, из разлога

што Црква не припада овом еону, тако да сви који су у њу ступили, пошто су примили

залог Духа, пребивајући у нашем веку, припадају будућем еону. Како може бити

непосвећен онај за кога је речено: “Ономе који победи даћу да једе од мане сакривене, и

63[28] Погл. II, ii, 7.

даћу му камен бели, и на камену ново Име написано, које нико не зна осим онога који га

прима”(Откр. 2, 17). Подсећањем на то ново име, које може бити изговорено једино на

Евхаристијском сабрању, Иполит Римски завршава своје изложење чина ступања у

Цркву64[29]. “Онога који победи учинићу стубом у храму Бога Мога, и више неће изићи

напоље; и написаћу на њему Име Бога Мога, и име града Бога Мога, новога Јерусалима,

који силази с неба од Бога Мога, и ново Име Моје... Ономе који победи даћу да седи са

Мном на престолу Моме, као и Ја што победих и седох са Оцем Мојим на престолу

Његову” (Откр. 3, 12, 21). Ново име јесте име Цркве и име члана Цркве.

64[29] Иполит, “Апостолско предање”, XXIII. В. Erich Dinkler, op. cit., p. 124.

III.

СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА

I. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА КАО СЛУЖЕЊЕ НАРОДА БОЖИЈЕГ

Ппщтп је у светпј тајни крщтеоа впдпм и Духпм ппстављен у царскп-свещтенишкп

дпстпјанствп, нпвппрпсвећени се свешанп увпди у Евхаристијскп сабраое. “Накпн щтп пвакп буде

пмивен пвај щтп је ппверпвап и дап свпју сагласнпст, пдвпдимп га к такпзванпј браћи на

заједнишкп сабраое (), какп бисмп са свим усрђем узнели заједнишке мплитве какп за себе, такп и

за прпсвећенпг и за све друге, ма где пребивали... Пп пкпншаоу мплитава ппздрављамп једни

друге целиваоем. Затим се предстпјатељу браће принпси хлеб и шаща впде и вина: пн, узевщи тп,

узнпси именпм Сина и Духа Светпга хвалу и славу Пцу свега и ппдрпбнп благпдари щтп нас је Пн

удпстпјип тпга. Када пн узнесе мплитве и благпдареое, сав нарпд пдгпвпри: амин... Ппсле

мплитве предстпјатеља и пдгпвпра свег нарпда пни кпје називамп ђакпнима свакпме присутнпм

дају да се пришести пд хлеба над кпјим је изврщенп благпдареое и пд вина и впде, и пднпсе

пдсутнима”65[1]. Евхаристија јесте “”, кпју врщи нарпд Бпжији Бпгпм сабран у храму тела

Христпвпг, те стпга самп пнај кп је ппстављен у “вищое зваое” шлана нарпда Бпжијег мпже у опј

узимати ушещћа. Евхаристијскп сабраое птппшиоалп је шитаоем Писма и прпппвеђу

предстпјатеља, ппсле кпје би уследила заједнишка мплитва. Пглащени су били лищени не самп

ушещћа у Евхаристији, негп и ушещћа у заједнишкпј мплитви, будући да нису имали зваое шланпва

нарпда Бпжијег, нарпда свещтеника и царева. “Нека се пни ппсле тпга (мирпппмазаоа) мпле са

нарпдпм, али нека се не мпле са вернима пре нп щтп пвп дпбију”66[2]. Мплитва Цркве јесте

мплитва Пцу “у Христу”. Кп није “у Христу”, не мпже ушествпвати у опј, а кп не мпже да ушествује у

опј, тај не мпже да ушествује у Евхаристији, и пбрнутп: кп не мпже ушествпвати у Евхаристији, не

65[1] Јустин Мученик, “Прва апологија”, гл. 65.

66[2] “Апостолско предање”, XXI.

мпже ушествпвати ни у мплитви Цркве. Али бити “у Христу” знаши свещтенпслужити Бпгу и Пцу

Свпме. Кап щтп у Старпм Завету “сваки свещтеник стпји свакпдневнп служећи” () (Јевр. 10, 11),

такп и у Нпвпм Завету сваки верни на Евхаристијскпм сабраоу стпји пред Бпгпм кап

свещтенпслужитељ (). Читав живпт вернпг јесте непрекиднп служеое () Бпгу, а пспбитп служеое ()

на Евхаристијскпм сабраоу, на кпме све ппшиое и заврщава се и са кпјим је стпга и ппвезанп свакп

служеое у Цркви67[3].

Ушествпваое нпвпкрщтенпг у Евхаристијскпм сабраоу, кпјим се заврщава благпдатни шин

примаоа у Цркву, разјащоава прирпду и карактер служеоа на кпје се ппставља сваки шлан Цркве.

Према Ипплиту Римскпм, епискпп ппсле ппстављеоа пдмах, пп први пут, бива предстпјатељ на

Евхаристијскпм сабраоу68[4]. Пвп нас упућује на закљушак да се ппстављеое и врщи ради тпга

предстпјатељствпваоа. Исти аутпр сведпши да презвитер, пдмах накпн ппстављеоа, заузима

местп међу презвитерима, ппщтп се презвитер и ппставља какп би “имап удела у

презвитеријуму”. Нпвпппстављени ђакпн би, пдмах пп ппстављеоу, заузимап местп међу

ђакпнима дпк епискпп врщи Евхаристију, кап оегпв ппмпћник. Имамп све пснпве да сматрамп да

се ппстављеое нпвпкрщтенпг на царскп-свещтенишкп служеое врщилп ради Евхаристијскпг

сабраоа. Ппсле тајне крщтеоа впдпм и Духпм дплазилп је оегпвп првп “саслуживаое” у

свещтенпслужеоу Евхаристије. Кап свещтенпрадоа, Евхаристија представља целину у кпјпј

неппхпдне елементе представљају какп служеое свих верних, такп и служеое предстпјатеља. Тп

су неппхпдни саставни делпви једне целине, щтп се сасвим јаснп упшава из гпре наведенпг пписа

67[3] У LXX “” и “” означава, по правилу, свештеничко служење жртвоприношења, за

разлику од “”, што означава култно служење уопште. Са изузетком једног места, где се

речју “” означава служење носилаца грађанске власти (Римљ. 13, 6), “” код Павла има

јасно изражен верски карактер, који се, на овај или онај начин, налази у вези са

Евхаристијским сабрањем. Још је J. B. Lightfoot констатовао да се “” у Фил. 2, 17 налази у

вези са 1. Петр. 2, 5 и да означава царско свештенство (“Saint Paul’s Epistle to the

Philippians”, London, 1890, p. 119). Означавајући посредством “” и “” прилоге у корист

Јерусалимске цркве (Римљ. 15, 27 и 2. Кор. 9, 12), апостол Павле видео је у њима израз

једног облика свештеничког служења верних, који је повезан са Евхаристијским

сабрањем. Несумњиво је да су добровољни прилози потицали са Евхаристијског сабрања

(1. Кор. 16, 1-2); зато су они улазили у општу “” верних. Они су представљали израз

љубави као основе свеукупног живота Цркве (1. Кор. 13). Исп. E. Schweitzer, “Das Leben

des Herrn in der Gemeinde und ihren Diensten”, Zürich, 1946. О значењу “” и “” в. H.

Strathmann, y TWNT, B. IV, S. 225-229; 232-236.

68[4] В. “Апостолско предање”, гл. IV.

крщтеоске Евхаристије кпд Јустина Мушеника. Из оегпвпг сведпшеоа да се пришещћиваое верних

пбавља “ппсле благпдареоа предстпјатеља и пдгпвпра нарпда” следи да је и једнп и другп

неппхпднп приликпм врщеоа Евхаристије. Да је Јустин мислип другашије, мпгап је слпбпднп

изпставити ппмиоаое “пдгпвпра нарпда”. Сваки верни саслужује у Евхаристијскпм сабраоу

заједнп са свима псталима. Тп знаши да се царскп-свещтенишкп служеое верних изражава у

оихпвпм заједнишкпм служеоу. У тпм заједнишкпм служеоу никп не служи сам пп себи, већ

пбавезнп у заједници са свима; збпг тпга служеое лаика престаје укпликп губи карактер служеоа

у заједници. Сваки верни стпји пред Бпгпм кап литург, али самп пнда када је шитава Црква сабрана

“”, пднпснп када нарпд Бпжији, кпјега је сабрап Бпг, служи Бпгу. Заједнишкп служеое верних јесте

служеое нарпда Бпжијег, кпјпм приликпм нарпд Бпжији наступа кап јединствена целина. Другим

решима, заједнишкп служеое лаика јесте служеое саме Цркве. Птуда бити у Цркви знаши бити шлан

нарпда Бпжијег и имати харизму царскпг свещтенства, али не ради индивидуалнпг служеоа, негп

ради ушествпваоа у служеоу Цркве. И затп, где нема Евхаристијскпг сабраоа, тамп нема ни

царскп-свещтенишкпг служеоа верних, ппщтп тамп нема ни служеоа Цркве. “Једним Духпм ми се

сви крстисмп у једнп телп, били Јудеји, или Јелини, или рпбпви, или слпбпдни; и сви смп једним

Духпм наппјени” (1. Кпр. 12, 13). Приликпм ступаоа у Цркву свакп задпбија Духа да би служип

Бпгу “у Христу” када Црква служи Бпгу. Услед пвпга заједнишкп служеое верних не искљушује

ппјединашнп служеое, ппщтп ппщта харизма нарпда Бпжијег не искљушује ппсебне харизме, кпје

се дају свакпм ппјединцу – шлану Цркве. Пвп другп јесте служеое у Цркви и ради Цркве, дпк је

првп служеое Цркве, али је и једнп и другп укљушенп у Цркву.

II. СВЕШТЕНПРАДОЕ У ЦРКВИ

1. Према данашњем догматском учењу, служење у Цркви налази свој израз у три области:

у свештенослужењу, управљању и поучавању. Школски теолошки системи примењују

поменуту поделу на области деловања црквене јерархије.У римокатоличкој цркви

искључиво чланови клира могу узимати учешће у овим областима служења, и то у складу

са својим положајем у клиру. Школско учење православне цркве одликује се мањом

категоричношћу у односу на римокатоличко, а фактички живот православне цркве у

пракси донекле оповргава школско учење. Школски системи учинили су све да

минимизирају заједничко служење народа Божијег и да га одвоје од посебних служби у

Цркви. Вековне тежње у овом правцу дале су своје резултате. Оне нису дефинитивно

анулирале служење лаика у Цркви, али су га, прогласивши лаике за “световњаке”, лишене

опште харизме царско-свештеничког служења, усмериле у нежељеном правцу. Природна

тежња мирјана за активношћу у Цркви, пошто не налази свој ваљан израз, често се

манифестује у непожељним облицима. Као људи који живе по логици свакодневице,

мирјани настоје да ту логику пренесу и у Цркву, претварајући је из благодатног у

јуридички организам. За благодатно деловање мирјана није се нашло места када је

“заборављено” учење о царско-свештеничком служењу народа Божијег, и зато им је

преостала једино могућност да у Цркви делују на правној основи. Због тога се мирјанима

допушта да служе Цркви у оним областима које се не односе на царско-свештеничко

служење народа Божијег, него су везане за посебна служења на основу нарочитих дарова,

које лаици не поседују.

2. Према савременпм щкплскпм ушеоу, мирјани су искљушени из пбласти пбављаоа

свещтенпрадои: над оима се пне пбављају, али пни нису ти кпји мпгу бити врщипци

свещтенпрадои. Пвп је један пд највећих парадпкса црквенпг живпта: пни кпје је Бпг призвап и

кпје је Бпг свешанп у Цркви ппставип на царскп-свещтенишку службу пстали су у опј без те службе.

Међутим, пвакав пплпжај лаика није слушајнпст, негп представља пптпунп лпгишну импликацију из

ушеоа п мирјанима кап п неппсвећенима, будући да јединп ппсвећеое даје приступ пбављаоу

свещтенпрадои. Дпдуще, у ппследое време у теплпщкпј литератури п мирјанима се гпвпри кап п

саслужитељима презвитера и епискппа у пбласти пбављаоа свещтенпрадои. Знашај пваквих

исказа јасан је сам пп себи – тп је први, мпжда и најзнашајнији ударац нанет щкплским теплпщким

системима. Пви искази јпщ нису дпвпљнп јасни и кпнкретни, јер оихпве претппставке углавнпм

пстају неизмеоене: мирјани се, кап и раније, третирају кап деп црквенпг тела кпји није примип

ппсвећеое. Пстаје нејаснп на кпји нашин и у шему саслужеое мирјана налази свпј израз. Акп се пнп

манифестује у дијалпгу између мирјана и свещтенпслужитеља за време бпгпслужеоа, тп је јпщ

увек далекп пд саслуживаоа мирјана епискппу или презвитеру, а јпщ маое представља израз

оихпвпг царскп-свещтенишкпг служеоа. Чак и укпликп се тп саслуживаое гради пп мпделу

саслуживаоа презвитера епискппу, ни у тпм слушају пнп самп пп себи не прпјављује царскп-

свещтенишку харизму нарпда Бпжијег. Епискпп мпже да бпгпслужи уз саслужеое презвитера, али

и без оихпвпг саслужеоа: сила и знашај бпгпслужеоа кпја врщи епискпп пд тпга се нималп не

меоају.

Мпже ли епискпп или презвитер пбављати бпгпслужеоа без нарпда Бпжијег? Да би се

пдгпвприлп на пвп, неппхпднп је претхпднп дати пдгпвпр на питаое: кп је врщилац светих тајни и

свещтенпрадои у Цркви? За щкплску теплпгију пвп је питаое у најбпљем слушају непптребнп, кап

давнп рещенп. Врщипци светих тајни јесу свещтеници, будући да су у тајни хирптпније ппстављени

на врщеое свещтенпрадои; самим тим, мирјани нису врщипци бпгпслужеоа, с пбзирпм на тп да

нису задпбили ппсвећеое. Без пбзира на категпришки карактер пвпга закљушка, ипак је дппущтенп

пптражити пдгпвпр и у Светпм Писму и Светпм Предаоу. На наведенп питаое Црква пдгпвара

ушеоем п свещтенишкпм дпстпјанству лаика. Акп је пвп ушеое жива и делатна истина, а не мртвп

слпвп на папиру, пнда је врщилац свих свещтенпрадои заправп сав нарпд Бпжији, будући да га

шине свещтеници. Не би билп исправнп из пвпга извпдити закљушак да је сваки лаик кап

ппјединац врщилац свещтенпрадои, или да презвитер или епискпп врще свете тајне пдвпјенп пд

псталих верних. Свещтенпрадое пбавља Црква у Цркви, кпја је сабраое нарпда Бпжијег. Пвп

знаши да се свете тајне и свещтенпрадое врще на црквенпм сабраоу мплитвеним призивпм

нарпда Бпжијег, кпји укљушује какп лаике у ужем смислу, такп и црквену јерархију. Сваки лаик је

врщилац свещтенпрадои, али пбавезнп заједнп са псталим нарпдпм Бпжијим и пбавезнп заједнп

са свпјим предстпјатељима. Епискпп или презвитер кап предстпјатељи нарпда Бпжијег пбављају

свещтенпрадое, али пбавезнп заједнп са нарпдпм, без кпга би оихпвп предстпјатељствп билп

фиктивнп.

Пвп заједнишкп врщеое свещтенпрадои представља израз ушеоа да се у Цркви све врщи

пд стране саме Цркве. Какп уши Игнатије Бпгпнпсац, где је епискпп, пнде је и Црква, и пбрнутп: где

је Црква, пнде је и епискпп69[5]. Епискпп припада Цркви, али Црква укљушује епискппа у свпм

саставу. Не мпже бити Цркве без епискппа, али ни епискппа не мпже бити без Цркве. Када би

самп епискпп врщип свещтенпрадое, тп би знашилп да би пн мпгап ппстпјати без Цркве. Када би

нарпд пбављап свещтенпрадое без епискппа, тп би знашилп да Црква мпже ппстпјати без

епискппа. Без предстпјатеља нема сабраоа нарпда Бпжијег, па птуда нема ни Цркве. Збпг тпга,

према ушеоу Игоатија Бпгпнпсца, без епискппа никп не мпже пбављати нищта везанп за Цркву.

Без епискппа се не мпже пбављати ниједна свещтенпрадоа, али не затп щтп је пн, пп

интерпретацији щкплске теплпгије, једини и аутпнпмни врщилац свещтенпрадои, негп из разлпга

щтп без оега нема Цркве. Шкплска интерпретација епискппа кап јединпг и аутпнпмнпг врщипца

свещтенпрадои заправп извпди епискппа из Цркве, шиме га лищава епискппства. Тп није

парадпкс, негп аутентишнп ушеое Цркве, јер тамп где нема Цркве нема ни светих тајни, ни

свещтенпрадои, ни епискппа. Врщипци свещтенпрадои нису неке ппсебне групе издвпјене из

69[5] Посланица Смирњанима, VIII, 2: “Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и

мноштво народа, као што тамо где је Исус Хрисос, тамо је и саборна (католичанска)

Црква”.

црквенпг тела, кпје је ствприла щкплска теплпгија, већ у оима нераздвпјивп и неразлушнп

ушествује шитав нарпд Бпжији. Истпвременп, свещтенпрадое несливенп врщи нарпд Бпжији,

будући да у телу Цркве, кпје је јединственп, ппстпје разлишита служеоа. Служеое лаика у Цркви у

пбласти свещтенпрадои не шини сувищним служеое предстпјатеља, јер без оих служеое лаика

не би мпглп наћи свпј израз или, прецизније, пнп би се нащлп изван Цркве. Лаици су саслужитељи

епискппа и презвитера, ппщтп се свещтенпрадое врще у оихпвпм ппщтем, заједнишкпм

саслужеоу. Лаици су саслужитељи епискппа не самп из разлпга щтп пни у извеснпј мери узимају

активнп ушещће у свещтенпрадои, негп затп щтп су пни, кап свещтеници Бпга Вищоега, заиста

врщипци свещтенпрадои, и те свещтенпрадое епискпп или презвитер пбављају самп уз оихпвп

саслуживаое. Самп пнпме мирјанину кпји је деградиран са свпга свещтенишкпг дпстпјанства, кап

неппсвећенпм, странп је пбављаое свещтенпрадои. Лаик, кап шлан нарпда Бпжијег, пбавља

свещтенпрадое заједнп са свпјим предстпјатељима, али не на исти нашин кап пви пптпои, кпји

имају служеое разлишитп пд лаика и пспбите дарпве Духа Светпга, кпје лаик не ппседује.

Да закљушимп: пбласт свещтенпрадои не самп щтп је птвпрена за лаике, негп се

свещтенпрадое пбављају самп пнда када је оихпв врщилац нарпд Бпжији у целини, пднпснп,

када те радое пбављају предстпјатељи заједнп са нарпдпм. »Habes ergo sacerdotium, quia gens

sacerdotalis es, et ideo offerre debes Deo hostiam laudis...«70[6]. Свещтенствп припада свакпме,

ппщтп пнп припада Цркви, те је стпга свакп врщилац свещтенпрадои када свещтенпрадое врщи

Црква. Нарпд Бпжији, кпји је изабрап Сам Бпг, увек је свет, кап щтп је Црква увек света, независнп

пд грехпвнпсти оених ппјединих шланпва. Збпг тпга су свещтенпрадое увек благпдатнп валидне,

будући да недпстпјнпст ппјединих шланпва Цркве не шини недпстпјнпм и свещтенпрадоу кпју

пбавља Црква. Када би свещтенпрадоу пбављали ппјединашнп узети шланпви Цркве, оихпва

недпстпјнпст пдражавала би се на недпстпјнпст самих свещтенпрадои. “Велика Црква” увек се

пдлушнп прптивила пвпј идеји, псуђујући непримерени ригпризам нпвацијана, евстатијана,

дпнатиста и др. “Кпји тврди у ппгледу једнпг пжеоенпг презвитера да не треба, кад такав служи

литургију, примати пришещће пд оега, нека је анатема”71[7]. Бранећи дпстпјанствп свих свпјих

70[6] Ориген, »In Leviticum« Homilia, IX, 1.

71[7] Kњига правила, правило 4. Сабора у Гангри. Идеју валидности свештенодејстава у

зависности од личне достојности епископа који их врши, по свој прилици, први је увео

Ориген. “Они који претендују на епископско достојанство уче да је оно што они везују

свезано на небесима и да је оно што они дреше раздрешено на небесима. Али ми кажемо

свещтенпрадои, Црква исппведа ушеое п оихпвпм заједнишкпм врщеоу пд свег нарпда Бпжијег.

С друге стране, ушеое п врщеоу свещтенпрадои пд епискппа или презвитера без нарпда Бпжијег

или самп у присуству неппсвећених мирјана, лищених службе свещтенства, придаје светим

тајнама магијску силу. Између свете тајне и магије нема нишег заједнишкпг, и тп пре свега из

разлпга щтп сакраменталне реши кпје изгпвара епискпп или презвитер саме пп себи, пднпснп без

нарпда – без Цркве и изван Цркве – не шине свету тајну.

III. СЛУЖЕОЕ ЛАИКА У ПБЛАСТИ СВЕШТЕНПДЕЈСТВА

1. Удаљавање лаика од свештенослужења, до кога је дошло током историје, представљало

је последицу продора у црквену свест учења које их третира као непосвећене, за разлику

од клирика, посебно свештене јерархије, као посвећених. Ово одвајање постепено ће

извршити утицај на целокупно литургијско устројство живота, у коме се неприметно

бришу сви трагови свештеничког служења лаика. Са маргинализацијом овог служења

поново ће се појавити завеса која, као у Старом Завету, одваја светињу од народа.

Пснпве литургијскпг живпта настале су пре негп щтп се у свести хрищћана ппјавилп

разликпваое ппсвећених и неппсвећених. Ипак, мнпгп тпга у оему билп је измеоенп и

прилагпђенп нпвим схватаоима. Акп су лаици - βιωτικοί, приступ светиои и мпгућнпст да уђу у

плтар оима су ускраћени или гптпвп ускраћени. Плтар се најпре ппстепенп пдељује пд нарпда, да

би се дпцније пд оега у пптпунпсти пдвпјип икпнпстаспм.72[8] Црквена власт инсистира на тпме

да је приступ у плтар птвпрен искљушивп ппсвећенима, а пре свега, наравнп, свещтенству. Схпднп

правилу 69. Трулскпг сабпра, “нека је забраоенп свакпме кпји је из реда светпвоака (΄εν λαϊκοισ)

да улази прекп пграде светпг плтара (θυςιαςτηρίου); и самп је власти и гпсппдству цареву, кад

да они то исправно тврде под условом да врше дело ради кога је Петру било речено: Ти си

камен, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју. Врата ада неће надвладати онога ко жели

да везује и дреши. Али ако је он сам спутан оковима греха, узалуд везује и дреши” (in

Matth. XIII, 14). Исп. J. Daniélou, »Origène«, Paris, 1948; p. 83.

72[8] K. Holl, “Die Entsthekung der Bilderwanda in der griechischen Kirche” y “Gesammelte

Aufsätze zur Kirchengeschichte”, II (Osten). Tübingen, 1927.

зажели принети дарпве Ствпритељу, пвп дппущтенп пп некпм врлп старпм предаоу”73[9]. У вези

са пвим правилпм Валсампн пище: “Не знам какп је мпгуће да у свети плтар преславнпг храма

Гпсппда нащег Исуса Христа на пстрву Халки без препрека улази кп гпд тп ппжели... Пбрати пажоу

на пвп правилп и ниппщтп немпј дппущтати мирјанима да улазе у свети плтар храма. Узгред, ја

лишнп улпжип сам велики труд да спрешим мирјане да улазе у свети плтар храма Пресвете Гпсппђе

мпје Бпгпрпдице Пдигитрије, али нисам у тпме успеп: приша се да је у питаоу древни пбишај и да

се улажеое у плтар не сме бранити”74[10]. Ппражавајућа је шиоеница да су пбишни људи из

нарпда, византијски Грци – ΄όχλοσ75[11] - “сашували древни пбишај”, какп тп интерпретира

Валсампн, дпк је сам пвај ушени Византинац забправип ппменути древни пбишај или није желеп да

га се сети, премда је мпрап да ушини уступак нарпду. Византијскп бпгпслпвље шврстп се држалп

пвпга правила и настпјалп да га уведе у праксу, видећи у оему израз нашела пдвајаоа свещтенства

пд нарпда. “Плтар је пдељен искљушивп за свещтена лица”, писап је Зпнара у свпме тумашеоу

наведенпг правила Трулскпг сабпра76[12]. Будући да је пп прирпди бип неппсреднији и маое

склпн “диплпматским” рещеоима негп Валсампн, Зпнара је псећап извесну недпумицу збпг тпга

щтп је пвим правилпм цару дппущтенп да улази у плтар када принпси дарпве Бпгу. “Дппустивщи

цару једну пвакву привилегију, пци су, кап свпјеврснп пправдаое за свпју пдлуку, сппменули власт

и дпстпјанствп, кап да гпвпре: ни пн, кап мирјанин, не би смеп улазити у плтар; међутим, збпг

власти и дпстпјанства кпје ппседује дппущтена му је пва привилегија, у складу са најстаријим

предаоем раних птаца”77[13]. У дппущтеоу цару да улази у плтар Зпнара види изузетак кпји самп

пптврђује правилп. Валсампнпва размищљаоа су другашија. Сматрајући, кап и Зпнара, да је плтар

пдељен за свещтенствп, пн без кплебаоа признаје архијерејскп дпстпјанствп василевса. “У вези са

царевима неки су, држећи се слпва пвпга правила, гпвприли да оима не треба бранити да улазе у

плтар у ситуацијама када желе да принесу дар Бпгу, али не и пнда када би желели да уђу

искљушивп ради ппклпоеоа. Међутим, шини ми се да није такп. Јер правпславни императпри, кпји

73[9] Књига правила, Правило 69. Трулског сабора.

74[10] Валсамон, Тумачење тога правила.

75[11] Правило 13. Лаодикијског сабора.

76[12] Зонара, Тумачење 69. правила Трулског сабора.

77[13] Ibid.

са призиваоем Свете Трпјице ппстављају патријархе и кпји су ппмазаници Гпсппдои, слпбпднп,

када гпд зажеле, улазе у свети плтар и, кап и архијереји, иду и шине знамеое крста са трикиријем.

Пни нарпду мпгу излагати и ппуке (катихезе), щтп је ппверенп јединп лпкалним архијерејима. У

19. ппглављу Јудејских старина Јпсифа Флавија налазимп пвакву титулу императпра: “Тиверије

Клавдије, Кесар Август Германик, највећи архијереј, кпнзул, пп други пут запдевен трибунскпм

влащћу”. А ппщтп је владајући императпр уједнп и ппмазаник Бпжији, будући да је ппмазан на

царствп. а Христпс и Бпг нащ је, између псталпг, и архијереј, благпслпвенп је и императпру да се

укращава архијерејским дарпвима”78[14]. Римски сакрални ппјмпви дп те мере нису изазивали

реакцију, да кап утемељеое архијерејскпг дпстпјанства василевса Валсампн навпди и тп да је

римски императпр бип “pontifex maximus”. Валсампн је, дакле, забправип древни пбишај кпји су

шува у Цркви, али се сећап римскпг сакралнпг предаоа. Црквени живпт је, упркпс 69. правилу

Трулскпг сабпра, сашувап тај древни пбишај, такп да се мирјанима, акп се и не дппущта, ипак не

брани да улазе у плтар.

“Плтар је пдељен искљушивп за ппсвећене – “” затп щтп је светиоа пдвпјена пд нарпда.

Један пд највећиј правпславних канпниста, Никпдим Милащ, сматра да је “ради тајанственпсти

бескрвне жртве, кпја се принпси у светпм плтару, забраоенп билп пд најстаријих времена цркве

улазити у плтар свакпме кпји није припадап свещтенпме шину”79[15]. Пставићемп пп страни

ташнпст кпнстатације п старини пве забране, кап и фпрмулацију кпја следи – да је у питаоу

заједнишкп правилп истпшне и западне цркве, али ћемп се запитати: защтп би тајанственпст

бескрвне жртве кпја се принпси у плтару представљала сметоу мирјанима да улазе у плтар? Где је

и у шему се састпји пбјащоеое за пвп? Тајанственпст жртве кпја се принпси у плтару? Али, “ја

примих пд Гпсппда щтп вам и предадпх, да Гпсппд Исус пне нпћи кад беще предан, узе хлеб, и

захваливщи прелпми и реше...” (1. Кпр. 11, 23-24); и: “шаща благпслпва кпју благпсиљамп није ли

заједница крви Христпве? Хлеб кпји лпмимп није ли заједница тела Христпва?” (1. Кпр. 10, 16).

Аппстпл Павле сматрап је да му је дата благпдат “да благпвести међу незнабпщцима неистраживп

78[14] Валсамон, Тумачење 69. правила Трулског сабора.

79[15] Н. Милаш, “Правила православне Цркве с тумачењима”, Петроград, 1911, т. 1, стр.

558. Још је Валсамону било познато да се у западној цркви примењује другачије правило:

“О Латинима ми је познато да не само мирјани-мушкарци, него и жене улазе у свети олтар

и седе чак и онда када они који свештенодејствују стоје” (Валсамон, Тумачење 69.

правила Трулског сабора).

име Христпвп, и да расветли свима у шему је устрпјствп тајне пд вешнпсти сакривене у Бпгу, Кпји је

саздап све крпз Исуса Христа, да се крпз Цркву сада пбзнани нашалствима и властима на небесима

мнпгпструка мудрпст Бпжија” (Ефес. 3, 8-10). Мнпгпструка мудрпст Бпжија пткривена је свима,

такп да није тајанственпст жртве кпја се принпси у плтару разлпг за забраоиваое уласка

мирјанима, негп став да се мирјани, кап неппсвећени, не мпгу приближавати плтару: пд оих, кап

пд неппсвећених, мпра бити скривена велика мистерија.

Жељпм да се пд неппсвећених сакрије пнп щтп се шини у плтару мпжемп пбјаснити и

шитаое светптајинских мплитава у себи. Ми шак немамп пснпва ни да ппставимп питаое да ли су

првпбитна и рана Црква знале за тајнп шитаое мплитава – дп те мере се пвп налази у супрптнпсти

са целпкупнпм оихпвпм литургијскпм пракспм. “Затим се предстпјатељу браће принпсе хлеб и

шаща впде и вина; узевщи тп, пн именпм Сина и Духа Светпга узнпси хвалу и славу Пцу свега и

ппдрпбнп благпдари за тп щтп нас је Пн удпстпјип тпга. Ппщтп узнесе мплитве и благпдареое, сав

присутни нарпд пдгпвпри: амин”80[16]. Када се у Цркви ппјавила »disciplina arcani«, oна се

пднпсила на људе кпји јпщ нису били шланпви Цркве, будући да пд верних у Цркви нищта није

билп скривенп. Тајни гнпзис, п кпме су гпвприли Климент Александријски и Приген, није се

пднпсип на литургијске шинпве, кпји су у пптпунпсти били приступашни свим вернима, негп на

щире знаое, кпје се ппстепенп пткрива свакпм вернпм у зависнпсти пд оегпвпг лишнпг

усаврщаваоа. Пракса тајнпг шитаоа мплитава ущла је у Цркву пре VI века, ппщтп се са опм бприп

јпщ императпр Јустинијан, кпји у свпјпј 137. нпвели прпписује да се “света анафпра са впзгласпм

пд најсветијих епискппа и презвитера изгпвара Бпгу нащем Исусу Христу са Пцем и Духпм”81[17].

Прилишнп је наивнп и пдвище прпизвпљнп шитаое мплитава у себи пбјащоавати немарпм

презвитера и епискппа, оихпвим настпјаоем да на тај нашин скрате време трајаоа литургије. Јпщ

је маое мпгуће пву праксу пбјаснити неправилним ппимаоем пдређеоа литургијских шинпва

“μυςτικωσ” у смислу: “тајнп шитаое”. Напрптив, управп је “μυςτικωσ” билп правилнп схваћенп кап:

“тајанственп, мистишнп”, и затп су се мплитве ппшеле шитати у тајнпсти пд нарпда; пд

неппсвећених је, наиме, тајанственпст изгпвараних мплитава мпрала бити скривена. Мистерија се

пбавља у тајнпсти пд неппсвећених, и јединп су мисти ппсвећени у ту тајну. Да ли је слушајнп тп

80[16] Јустин Мученик, “Прва апологија”, гл. 65.

81[17] В. Архим. Киприан Керн, “Евхаристия”, Париж, 1947, стр. 166.

щтп су у “Црквеним канпнима” епискппи названи “μφςται”?82[18] Ппсле мнпгп векпва дпщлп је дп

прихватаоа, дпдуще, не сампг термина, негп оегпвпг садржаја.

Стари нашин пришещћиваоа – на нашин какп се данас пришещћују свещтенпслужитељи у

плтару – бип је свпјствен свим шланпвима Цркве. “Ради тпга, кпји хпће да у време литургије прими

прешистп Телп и да једнп с Оим крпз пришещће ппстане (), мпра да склппи руке у пблику крста, и

такп да приступа, и да прима заједницу благпдати Јер никакп не пдпбравамп праксу да неки,

уместп пружаоа крстппбразнп склппљених руку, праве некакве ппсуде пд злата или пд других

материјала какп би прихватили бпжанствени дар, јер такви бездущну материју, кпја се пптшиоава

рукама људским, стављају изнад лика Бпжијег”83[19]. Међутим, разлика у нашину примаоа светих

тајни биће устанпвљена упркпс тпме правилу, кпје изражава најстарије предаое Цркве: “Јер кад

гпд једете пвај хлеб и шащу пву пијете, смрт Гпсппдоу пбјављујете, дпкле не дпђе” (1. Кпр. 11, 26);

п пваквпј пракси сведпши и целпкупна ранпхрищћанска литература, ппшев пд Јустина

Мушеника84[20]. У вези са пвпм разликпм већ ппмиоани Валсампн пище да пна није услпвљена

“недпстпјнпщћу мирјана, негп је пвп предаое щтп нам га је дала истинита вера, страх Бпжији и

истинскп трепетнп ппщтпваое светиое”85[21]. Пвп је пре ппкущај да се пбјащоеое избегне негп

да се пнп ппнуди. Збпг шега би истинита вера, страх Бпжији и истинскп трепетнп ппщтпваое

светиое унпсили измене у древни нашин пришещћиваоа лаика и већине шланпва клира? И зар су

истинита вера, страх Бпжији и истинскп трепетнп ппщтпваое светиое искљушивп врлине мирјана,

дпк за вище степене свещтенства пне не важе? Пбјащоеое, разуме се, не мпже бити у тпме, истп

кап щтп се пнп не налази ни у аргументима шистп практишнпг карактера, негп у ушеоу п мирјанима

кап п неппсвећенима.

82[18] Funk, “Docrina duodecim apostolorum”, Tübingen, 1887.

83[19] Правило 101. Tрулског сабора.

84[20] Разлика у начину причешћивања лаика у православној и римокатоличкој цркви није

квалитативна, него квантитативна. Није важна та разлика; важна је разлика у начину

причешћивања клирика и лаика, која је подједнако присутна и у римокатоличкој и у

православној цркви.

85[21] Валсамон, Тумачење 101. правила Трулског сабора.

Кпликп гпд измене у литургијскпм ппретку живљеоа биле незнатне, пне ипак упућују на

закљушак да је древнп предаое и ушеое п свещтенишкпм дпстпјанству свих шланпва Цркве билп

изневеренп у име нпвпнасталпг ушеоа п разликпваоу ппсвећених и неппсвећених. Пбишан нарпд

је, верпватнп, дугп шувап аутентишнп предаое, међутим, щкплска теплпгија је на тп предаое

забправила или није желела да га се сећа. У свпм тумашеоу нама не сасвим јаснпг 58. правила

Трулскпг сабпра86[22] Валсампн изнпси: “Мирјани не смеју да се дрзну на тп (да сами себи дају

свете Тајне) укпликп су присутни епискпп или презвитер, или ђакпн, кпји мпгу да дпдирују

светиоу. Неки, претппстављајући супрптну ситуацију, веле да, укпликп никп пд ппменутих није

присутан, у слушају насущне пптребе шпвек слпбпднп мпже сам себи дати бпжанствену светиоу.

Међутим, не делим оихпвп мищљеое: пваква дрскпст не сме се дппущтати на пснпву тумашеоа и

ппдразумеваоа другашијих ситуација”87[23]. Валсампнпва интерпретација ппменутпг правила

сведпши п тпме да су у црквенпм живпту Византије оегпвпг дпба ппстпјала разлишита мищљеоа у

вези са садржајем тпга правила, али сам Валсампн шврстп се држап мищљеоа да је дптицаое

бпжанствене светиое пд стране лаика дрскпст кпја изискује казну. Истпвременп, пвп тумашеое

јпщ једнпм сведпши да за Валсампна разлишитпст нашина пришещћиваоа није изазвана мпралнпм,

негп тајанственпм и мистишкпм недпстпјнпщћу. Самп пни кпји су ппсвећени у највище степене

свещтенства мистишки су дпстпјни да ушествују у Тајнпј вешери на нашин какп ју је сврщип сам

Христпс, дпк су пстали мистишки несппспбни да дпдирну свете Тајне. “Прими ме данас, Сине

Бпжији, за пришасника тајне вешере Твпје” – изгпвара сваки верни пре примаоа пришещћа;

међутим, без пбзира на тп, мирјани се пришещћују у пнпм мпменту кпји у литургији, према оенпј

симвплишкпј интерпретацији, представља јављаое васкрслпг Христа.

2. Пвакп изгледају литургијске ппследице пдвајаоа црквенпг нарпда пд клира, пдвајаоа

ппдстакнутпг ушеоем п лаицима кап п неппсвећенима. Тп ушеое изврщиће утицај и на саме

литургијске шинпве. Са фпрмалне стране пви шинпви у оихпвпм данащоем пблику кап да не

пстављају прпстпр за свещтенпслужеое мирјана, међутим, унутароа пснпва бпгпслужеоа,

нарпшитп пних шинпва кпји нису дпживели знатније мпдификације, није дп краја замагљена

86[22] “Нико ко спада у ред световњака нека не причешћује самога себе светом тајном

када је присутан епископ, или презвитер, или ђакон. А ко се усуди да то учини, пошто је

поступио противно установљеном, нека се одлучи на недељу дана, да из тога научи да не

мисли више него што ваља мислити” (Књига правила, Правило 58. Трулског сабора).

87[23] Валсамон, Тумачење 58. правила Трулског сабора.

прпцеспм пдељиваоа мирјана пд клира, такп да наставља да сведпши п тпме да шитав нарпд,

скупа са свпјим предстпјатељима, врщи свещтене радое.

У пвпм ппгледу пд пспбитпг је знашаја Евхаристија кап пснпвна света тајна. Чак и у

савременпм ппретку пве свете тајне ппстпје јасне индиције п свещтенпм дпстпјанству нарпда

Бпжијег. Ради веће уверљивпсти пбратићемп пажоу управп на оих, а не на архаишније

стаое88[24]. У Евхаристијскпм канпну литургије Јпвана Златпуста мплитва благпдареоа

представља заједнишку мплитву шитаве Цркве. “За све тп ми благпдаримп Теби, и Јединпрпднпм

Сину Твпм и Духу Твпме Светпме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива дпбрпшинства,

кпја су нам ушиоена. Благпдаримп Ти и за пву службу кпји си извплеп да примищ из нащих руку,

иакп пред Тпбпм стпји хиљаде Арханђела и тма Анђела...” – благпдари ппсредствпм свпга

предстпјатеља шитав нарпд сабран ради принпщеоа Евхаристијске жртве у свпм заједнишкпм

служеоу Бпгу и Пцу Гпсппда Исуса Христа. У мплитви кпја следи шитава Црква, а не самп епискпп

или презвитер, мпли се пвим решима: “Са пвим блаженим Силама, шпвекпљубиви Владикп, и ми

клишемп и гпвпримп: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединпрпдни Твпј Син и Дух Твпј Свети; Свет јеси и

пресвет, и велишанствена је слава Твпја. Ти си такп завплеп свет Твпј да си и Сина Свпга

Јединпрпднпга дап, да свакп кпји верује у Оега не ппгине, нп да има живпт вешни. Пн, дпщавщи и

испунивщи сав дпмпстрпј спасеоа за нас, у нпћи у кпјпј беще предан, управп Сампга Себе предаде

за живпт света...” У мплитви пре благпсиљаоа светих Дарпва призива се Дух Свети на сав нарпд и

на предлпжене Дарпве: “Јпщ Ти принпсимп пву слпвесну и бескрвну службу, и мплимп Те, и

призивамп, и преклиоемп: нисппщљи Духа Твпга Светпга на нас и на пве предлпжене Дарпве”.

Пва прпзба за нисппслаое Духа Светпга “на нас” неппсреднп упши врщеоа тајне Тела и Крви

сведпши да врщилац тајне није сам предстпјатељ, негп нарпд у целини. Јпщ јасније је пву мисап

изразип сам Јпван Златпуст: “Има слушајева када се свещтеник не разликује пд пних кпји су ппд

оегпвим нашалствпм, на пример, када је у питаоу пришещћиваое стращним тајнама. Ми их се сви

ппдједнакп удпстпјавамп; сада није пнакп кап у Старпм Завету, где је једнп узимап свещтеник, а

другп нарпд, и где нарпду није билп дпзвпљенп да пкуси пд пнпга щтп би пкусип свещтеник.

Данас није такп, већ се свима нуди једнп телп и шаща. И у мплитвама, кап щтп свакп мпже видети,

велики је дппринпс нарпда. Такп, примера ради, за ппседнуте нешистим духпвима и за ппкајнике

узнпсе се заједнишке мплитве свещтеника и нарпда, и сви скупа шитају мплитву, пуну милпсрђа.

88[24] О њима в. Архим. Киприан Керн, “Евхаристия”, стр. 42-134.

Истп такп, када изгпнимп изван свещтенпг прпстпра пне кпји нису дпстпјни да ушествују у светпј

трпези, неппхпдна је друга мплитва, - и ми сви заједнп падамп на земљу, а скупа и устајемп89[25].

Када пак дпђе време за даваое и узајамнп прихватаое целива мира, сви се целивамп међу

спбпм. Такпђе, приликпм врщеоа стращних тајни свещтеник се мпли за нарпд, а нарпд за

свещтеника, јер реши: “са духпм твпјим” не пзнашавају нищта другп дп управп наведенп. И

мплитве благпдареоа су заједнишке, будући да благпдареое не узнпси самп свештеник, негп и

читав нарпд90[26]. Ппщтп је најпре дпбип пдгпвпр пд нарпда, а затим и израз сагласнпсти са тим

да је пнп щтп се врщи дпстпјнп и праведнп, свещтеник птппшиое благпдареое. И щта је непбишнп

у тпме щтп нарпд свещтене песме узнпси скупа са свещтеникпм, када их пн узнпси заједнп са

самим херувимима и вищоим силама?”91[27]. И сав нарпд, ушествујући у благпсиљаоу дарпва,

пдгпвара на предстпјатељеве реши кпјима се тајна врщи изгпварајући “амин”. У данащоем шину

пвп “амин” треба да изгпвара или ђакпн или свещтеник, међутим, ми распплажемп ппузданим

сведпшанствима из литургијске праксе првпбитне и ране Цркве п тпме да је “амин” изгпварап

шитав нарпд. “Затим се предстпјатељу браће принпси хлеб и шаща впде и вина: узевщи тп, пн

именпм Сина и Духа Светпга узнпси хвалу и славу Пцу свега и ппдрпбнп благпдари за тп щтп нас је

Пн удпстпјип тпга. Накпн щтп сврщи мплитве и благпдареое, шитав присутни нарпд пдгпвара:

амин”92[28]. У свпјпј ппзнатпј ппсланици везанпј за расправе п крщтеоу јеретика Дипнисије

Александријски приппведа п једнпм хрищћанину кпји је ппсумоап у истинитпст свпга крщтеоа.

“Ппщтп је присуствпвап недавнпм крщтеоу пних кпји су се сјединили са Црквпм и ппщтп је

саслущап питаоа и пдгпвпре, пн је дпщап к мени плашући и скрущавајући се и, павщи пред нпге

мпје, ппшеп да се исппведа и каје, изнпсећи да крщтеое кпје је свпјевременп примип пд јеретика

није билп пваквп и да није ималп нишег заједнишкпг са нащим, јер је билп испуоенп бещшащћем и

бпгпхулствпм. Гпвпрећи да му дуща вепма пати и да збпг тих бещшасних реши и радои пн нема

смелпсти шак ни да уздигне пши свпје к Бпгу, мплип ме је да му предам истинитп пшищћеое,

89[25] Молитва у клечећем ставу јесте лична молитва сваког чалана Цркве, док стојећи

став на молитви представља израз његовог служења у Цркви као свештеника. “Сваки

свештеник стоји свакодневно служећи...” (Јевр. 10, 11).

90[26] Подвлачење наше – Н. А.

91[27] Јован Златоуст, Тумачење на 2. Кор. 18, 3.

92[28] Јустин Мученик; Прва апологија, гл. 65.

усинпвљеое и благпдат. Међутим, нисам се усудип да тп ушиним, рекавщи да је за пвп дпвпљнп

тп щтп пн такп дугп пребива у заједници са Црквпм, и да се не усуђујем да ппнпвп припремам

пнпга кп је пажљивп пратип благпсиљаое дарпва, кп је заједнп са другима изгпварап амин,

приступап трпези, пружап руке какп би примип светп јелп, кп га је узимап и дугп времена се

пришещћивап Телпм и Крвљу Гпсппда нащег Исуса Христа”93[29]. Ппсле два века пвп ће пптврдити

и Тепдприт Кирски: “Лаик ппсле узнетих мплитава, пдгпварајући: амин, ппстаје заједнишар

награде за пве прпзбе, нищта маое пд пних кпји их изгпварају на сабраоу”94[30]. Тајну Тела и

Крви не врщи свещтеник, негп мплитвени призив шитаве Цркве, шитавпг нарпда Бпжијег, сабранпг

у свпј свпјпј укупнпсти. Предстпјећи пред шитавим нарпдпм Бпжијим – пред невидљивим силама

небеским, светима и нарпдпм кпји стпји у храму и пред свим шланпвима Цркве, живима и

умрлима, - епискпп или презвитер врщи Тајну заједнп са свима, при шему је сваки верни, заједнп

са другима, такпђе врщилац Тајне.

У литургији Василија Великпг јпщ се јасније види заједнишки карактер врщеоа свете Тајне.

Пдгпварајућа мплитва благпдареоа у опј гласи пвакп: “Ти Кпји јеси, Владикп, Гпсппде Бпже Пше,

Сведржитељу, Пбпжавани, ваистину је дпстпјнп, праведнп и дплишнп велишанству Светиое Твпје:

Тебе хвалити, Тебе певати, Тебе благпсиљати, Теби се клаоати, Теби благпдарити, Тебе славити

Јединпг истински сущтпга Бпга, и срцем скрущеним и духпм смиреним принпсити Теби пвп

духпвнп бпгпслужеое наще; јер си нам Ти дарпвап ппзнаое Истине Твпје”. И даље у следећпј

мплитви: “Са пвим блаженим Силама, шпвекпљубиви Владикп, и ми грещни клишемп и гпвпримп:

ваистину свет јеси и пресвет, и нема мере велишанству Светиое Твпје... И Пн, живећи у пвпме

свету, даде нам спаспнпсне заппвести и, пдвративщи нас пд пбмане идплске, приведе нас

ппзнаоу Тебе, истинитпг Бпга и Пца, и стеше Себи нас – нарпд изабрани, царскп свештенствп,

свети рпд95[31]. И пшистивщи нас впдпм, и псветивщи Духпм Светим, даде Себе у замену смрти,

кпја је нас, прпдане греху, држала у рппству...А пстави нам, кап сппмен спаспнпснпг страдаоа

Свпг, пвп щтп предлпжисмп пред Тпбпм пп Оегпвим заппвестима. Јер пре нп щтп ће ппћи на

дпбрпвпљну и преславну и живптвпрну смрт Свпју, Пн у нпћ, у кпју предаваще Себе за живпт

93[29] Јевсевије Кесаријски, “Црквена историја”, књ. VII, гл. 9.

94[30] Тумачење 2. Кор. 1, 20. В. Б. Сове, “Евхаристия в древней церкви и современная

практика”, у зборнику “Живое предание”, Париз, 1937, стр. 171.

95[31] “...”

света, узе хлеб у Свпје свете и прешисте и ппказа га Теби Бпгу и Пцу, па заблагпдаривщи,

благпслпвивщи, псветивщи, прелпмивщи...” Христпс је пставип сппмен на Свпје спаспнпснп

страдаое не самп свещтенпслужитељима, негп и шитавпм нарпду Бпжијем – царскпм свещтенству,

нарпду светпм и изабранпм, кап щтп се казује и у сампм тексту литургије, и тај нарпд, кап и у

литургији Јпвана Златпуста, заједнп са анђелима, арханђелима, херувимима и серафимimа пева

анђелску ппбеднишку песму. “Стпга и ми, Владикп, сећајући се Оегпвих спаспнпсних страдаоа,

живптвпрнпга крста, тридневнпга ппгребеоа, васкрсеоа из мртвих, узласка на небеса, седеоа са

десне стране Тебе Бпга и Пца и славнпг и стращнпг другпг дпласка Оегпвпг” “Стпга, пресвети

Владикп, и ми, грещне и недпстпјне слуге Твпје, удпстпјени служити светпм Жртвенику Твпме, не

збпг праведнпсти наще... смелп приступамп светпм Жртвенику Твпм; и, предлпживщи

предпбрасце светпг Тела и Крви Христа Твпга, Теби се мплимп и Тебе призивамп, Свети над

светима, да благпвпљеоем дпбрпте Твпје дпђе Дух Твпј Свети на нас и на предлпжене дарпве пве

и да их благпслпви и псвети и ппкаже...”. Сав нарпд се, кап царскп свещтенствп, удпстпјип да

служи светпм жртвенику, и на сав нарпд, кап и у литургији Јпвана Златпуста, призива се Дух Свети.

“Имајући, дакле, браћп, слпбпду за улазак у Светиоу крвљу Исуспвпм, путем нпвим и живим, кпји

нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим, и Свещтеника великпга над дпмпм Бпжијим,

приступајмп истинитим срцем...” (Јевр. 10, 19-22). И та слпбпда пстварује се сваки пут када се

нарпд Бпжији у литургији смелп приближава светпм жртвенику. У мплитви ппсле благпсиљаоа

дарпва сав нарпд мпли се устима предстпјатеља: “А све нас кпји се пд једнпга Хлеба и Чаще

пришещћујемп, да сјединищ једне са другима у заједницу једнпга Духа Светпга, и ушинищ да се

никп пд нас не пришести светим Телпм и Крвљу Христа Твпга на суд или на псуду”. Пвп “нас” не

мпже се пднпсити искљушивп на свещтенпслужитеље, јер се пд Тела и Чаще не пришещћују самп

пни, негп и шитав нарпд. “Чаща благпслпва кпју благпсиљамп није ли заједница Крви Христпве?

Хлеб кпји лпмимп није ли заједница Тела Христпва? Јер један је хлеб, једнп смп телп мнпги, ппщтп

се сви пд једнпга хлеба пришещћујемп” (1. Кпр. 10, 16-17). “Бпже нащ, Бпже спасеоа, Ти нас науши

да Ти дпстпјнп благпдаримп за Твпја дпбрпшинства, кпја си нам ушинип и шинищ. Ти, Бпже нащ,

примивщи Дарпве пве, пшисти нас пд сваке нешистпте телесне и духпвне и науши нас врщити

Светиоу са страхпм Твпјим, да бисмп се, примајући са шистим сведпшанствпм савести наще деп

Светиоа Твпјих, сјединили са светим Телпм и Крвљу Христа Твпга; и примили их дпстпјнп да бн

Христпс пбитавап у срцима нащим, и ми ппстали храм Светпга Духа Твпг”96[32]. “Највећа награда

96[32] Литургија Василија Великог.

– имати Христа присутнпг у срцу – не мпже бити дата искљушивп свещтенпслужитељима, негп

шитавпм нарпду Бпжијем. И пвде се “ми”, “нас”, “нама” не пднпси на епискппа и свещтенике кпји

му саслужују, будући да рана Црква није знала за саслуживаое у данащоем смислу97[33]. Читав

нарпд саслуживап је епискппу, а не самп презвитери. Када се мплитва узнпси искљушивп у име

предстпјатеља, оен текст не пставља никакве сумое у тпм ппгледу: лишна заменица за првп лице

упптребљава се у пблику једнине: “Ппмени, Гпсппде, пп мнпщтву милпсрђа Свпг, и мпју

недпстпјнпст; ппрпсти ми свакп сагрещеое хптимишнп и нехптишнп; и немпј збпг мпјих грехпва

птклпнити благпдат Светпга Духа Твпга пд пвих Дарпва кпји су пред нама”98[34] Узнпсећи свети

принпс, епискпп није пдвајап себе пд нарпда, негп је себе укљушивап у оега. Епискпп је

свещтенпдејствпвап с нарпдпм, и нарпд са епискпппм. Све су мплитве пп свпме карактеру

заједнишке, ппщтп су тп мплитве Цркве, а Црква ппдразумева сав нарпд Бпжији, а не самп један

оегпв деп. Пнп щтп данащоа щкплска теплпгија сматра искљушивп мплитвпм

свещтенпслужитеља, кпју пни узнпсе тајнп, црквена свест ране цркве ппимала је кап заједнишку

мплитву шитавпг нарпда Бпжијег: “Ппсле тпга сећамп се неба и земље, и мпра, сунца и месеца,

звезда, свеукупне слпвесне и беслпвесне, видљиве и невидљиве твпревине, анђела, арханђела,

сила, гпсппдстава, нашала, власти, престпла, мнпгппких херувима, гпвпрећи мисленп решима

Давидпвим: Узвеличајте Гпсппда са мнпм. Сећамп се и серафима кпји, кап щтп је Исаија видеп

Духпм Светим, стпје пкп престпла Бпжијег, са два крила ппкривајући лица свпја, са два нпге, а са

два летећи и гпвпрећи: Свет, свет, свет, Гпсппд Савапт! Тп бпгпслпвље, кпје су нам предали

Серафими, ппнављамп ради тпга какп бисмп у пвпм песмпппју имали заједницу са наднебеским

впјскама. Затим, псвещтавщи се пвим духпвним песмама, мплимп шпвекпљубивпг Бпга да

нисппщље Духа Светпга на предлпжене дарпве, да ушини хлеб телпм Христпвим, а винп крвљу

Христпвпм. Јер нема сумое да се пнп шега се Дух Свети дптакне псвещтава и претвара. Затим се,

када узнесемп духпвну жртву бескрвнпг служеоа, над пвпм умилпстивљујућпм жртвпм мплимп

Бпгу за свеппщти мир цркава, за неппкплебивпст света, за цареве, впјнике, за пне кпји нам

97[33] О саслуживању в. мој оглед “Трпеза Господња”, Париз, 1952.

98[34] Исп. одговарајућу молитву у Литургији Апостолских установа. Ту молитву узноси

сам епископ који врши Евхаристију: “Још Те молим и за мене ништавна – који Те

приносим на дар – за све презвитере и ђаконе и за сав клир, да би, умудривши их све,

испунио их Духом Светим... Још Ти приносимо за овај народ, да би га Ти учинио, у славу

Христа Твога, царским свештенством, народим светим” (VIII, 12). Овде имамо црквену

молитву, коју епископ изговара у име читавог народа што учествује у Евхаристији.

ппмажу, за паћенике, трудбенике, једнпм решју, сви се мплимп за све кпјима је пптребна ппмпћ и

принпсимп пву жртву”, - сведпши Св. Кирил Јерусалимски99[35].

3. Заједнишкп свещтенпслужеое шитавпг нарпда Бпжијег у Евхаристијскпм сабраоу

налазилп је свпј израз у ранпј цркви у тпме щтп су свете Тајне примали сви заједнп. Епискпп и

презвитер не пдвајају се пд псталпг нарпда ни ппгледу мпмента, ни у ппгледу нашина

пришещћиваоа, ппсле кпга је дплазила мплитва благпдарнпсти заједнишка за све. “Бпже

Сведржитељу, Пше и Гпсппде Исуса Христа, благпдаримп Ти збпг тпга щтп си нас удпстпјип

пришещћа Светим Тајнама Твпјим...”100[36] У свести првих хрищћана ушествпваое у Евхаристији

није представљалп дужнпст и пбавезу, кап щтп се тп данас интерпретира у црквенпм праву, негп

живи и сппнтани израз припадаоа Цркви. Сви кпји су ушествпваили у Евхаристијскпм сабраоу

приступали су светим Тајнама, и није се мпглп дпгпдити да се некп пд оих не пришести. Тек ппшев

пд еппхе Кпнстантина Великпг дплази дп измена у пвпм ппгледу, щтп је ппследица измена у сампј

црквенпј свести. Другп правилп Антипхијскпг сабпра и оему паралелнп деветп Аппстплскп

правилп прете пдлушиваоем пнима кпји избегавају заједнишареое у светпј Евхаристији: “Сви кпји

улазе у цркву и слущају Светп Писмп, али збпг некаквпг прптивљеоа реду не ушествују у мплитви

заједнп са нарпдпм или се пдвраћају пд пришещћиваоа, нека буду пдлушени пд Цркве дпк се не

исппведе и не принесу плпдпве ппкајаоа, и тада, кад узмпле, мпћи ће дпбити ппрпщтај”101[37].

“Све верне кпји дплазе у цркву и слущају Светп Писмп, а не пстају за време мплитве и светпга

Пришещћа, кап такве кпји неред у Цркви узрпкују, треба пдлушити”102[38].

99[35] Кирил Јерусалимски, “Мистагошке катихезе”, V, 6-8.

100[36] Иполит, “Апостолско предање”, VII.

101[37] Књига правила. Правило 2. Антиохијског сабора. И ако претпоставимо да је ово

правило имало у виду докете, његов општи смисао због овога се не мења.

102[38] 9. апостолско правило (исп. 10. правило). Оба правила – правило 2. Антиохијског

сабора и 9. апостолско правило – у начелу се у потпуности слажу, при чему се разлике

између њих уочавају у извесним детаљима. Тако, 9. Апостолско правило говори о онима

који одлазе после читања Писма, односно пре заједничке молитве верних, те стога не

остају до краја Евхаристијског сабрања, због чега се ни не причешћују. Правило 2.

Антиохијског сабора нема у виду само такве појединце, него и оне који остају на

Евхаристијском сабрању, али се клоне учествовања у причешћивању. Према томе, ово

потоње правило указује на другу фазу уношења измена у црквену праксу: у првој фази

особе које су из ових или оних разлога желеле да избегну причешћивање напуштале су

Кпнтекст правила јаснп указује на тп да је нагласак на шиоеници да се неки пд верних

пкупљених на Евхаристијскпм сабраоу не пришещћују, будући да се или удаљавају пре ппшетка

заједнишких мплитава, или не приступају светим Тајнама. Пвај смисап правила неведених у

претхпднпм излагаоу пптврђује и псмп Аппстплскп правилп, у кпме се гпвпри п клирицима

присутним на литургији кпји се не пришещћују: “Акп се кпји епискпп, или презвитер, или ђакпн,

или други из свещтенишкпг именика, кад бива свети принпс не пришести, нека каже узрпк, па акп је

разлпжит, нека му буде ппрпщтенп; а акп не каже, нека буде пдлушен, јер је нанеп щтету нарпду и

навеп сумоу на пнпга кпји је принпс изврщип, кап да није правилнп принеп”103[39] Кривица

таквих клирика у ппређеоу с лаицима прпдубљена је јпщ и тиме щтп оихпвп уклаоаое пд

пришещћиваоа, већ и самп пп себи недппустивп, навлаши, ппред тпга, сумоу на пнпга кп узнпси

принпс.

Удаљаваое верних из црквенпг сабраоа заједнп са катихуменима и ппкајницима или

избегаваое да се прими пришещће и ппред присуствпваоа Евхаристијскпм сабраоу такпђе

представљају нпвине у црквенпј пракси, прптив кпјих су се бприли и Антипхијски сабпр и

састављаш Аппстплских правила. Када је у црквену праксу, упркпс пвим уредбама, ущап пбишај

реткпг или релативнп реткпг пришещћиваоа, ппјавила се пптреба да се пва правила

интерпретирају у складу са ппстпјећпм пракспм. У XII веку у Византији јпщ није ппстпјала

једнпгласнпст у ппгледу разумеваоа пвих правила и оихпве пбавезнпсти у црквенпм живпту. У

тумашеоу другпг правила Антипхијскпг сабпра Зпнара је писап следеће: “Дакле, и пви пци

(Антипхијскпг сабпра) су пдредили да пни кпји улазе у цркву, али не присуствују мплитви и

сампвпљнп се не пришещћују, пднпснп немају благпслпвен разлпг, негп ппступају пп свпјпј впљи и

без пправдаоа, буду удаљени пд Цркве, пднпснп пдлушени, и да пстану изван сабраоа верних. А

избегаваоем пци пвде нису назвали мржоу према светпм пришещћу кап разлпг за неприступаое

тајнама, негп уклаоаое пд пришещћа рукпвпђенп тпбпжоим трепетним ппщтпваоем светиое и

сабрање пре почетка заједничких молитава са вернима, док су сви преостали верни

узимали учешће у причешћивању. Податак који даје Никодим Милаш (Правила са

тумачењима, т. I, стр. 68 петроградског издања) да су катихумени учествовали у извесним

молитвама са вернима није тачан и не одговара подацима заступљеним у Апостолским

установама (књ. VIII), на које се Милаш позива; катихумени су напуштали сабрање после

проповеди и пре почетка заједничких молитава. О овом поретку сасвим јасно се говори и

у горе наведеним правилима.

103[39] Књига правила, 8. апостолско правило.

смиренпумљем. Јер, када би се клпнили светпг пришещћа из мржое и пдвратнпсти према оему,

не би били пдлушени, негп би били кпнашнп пдсешени пд Цркве и анатемисани”104[40].. Истпг

мищљеоа држи се и Аристин: “Пнај кп уђе у цркву и слуща Писма, а затим презре и изађе и

уклпни се пд пришещћа, пдлушен је дпкле не дпбије ппрпщтај, ппщтп претхпднп ппкаже плпд

ппкајаоа”105[41]. Зпнара и Аристин указују на тп да је у оихпвп дпба у Византији ппстпјала једна

струја кпја се бприла прптив шестпг пришещћиваоа зарад “трепетнпг ппщтпваоа светиое или

смиренпумља”. Пба аутпра мпрала су признати да се пвакав став налази у супрптнпсти какп са

другим Антипхијским, такп и са деветим Аппстплским правилпм. Па ипак, исти пвај Зпнара у свпме

тумашеоу деветпг Аппстплскпг правила ставља дп знаоа да се у оегпвп дпба ппменутп правилп

није ппщтпвалп. “Пвп правилп налаже да у време дпк се принпси света жртва сви пстану на

мплитви и на примаоу светпг пришещћа, дп краја. Јер у тп дпба се и пд мирјана захтевалп да се

непрестанп пришещћују”106[42]. Кпд Валсампна је већ приметна друга тенденција. У тумашеоу

деветпг Аппстплскпг правила пн кпнстатује да се пнп пдликује изузетнпм стрпгпщћу: “Пресуда

изрешена у пвпм правилу вепма је стрпга, јер пдлушује пне кпји дплазе у цркву, али не пстају дп

краја и не пришещћују се”107[43], дпк у тумашаоу другпг правила Антипхијскпг сабпра указује на тп

да пвп правилп има у виду шланпве Цркве кпји пдлазе из храма пре заврщетка литургије и

интерпретира га, у целини ппсматранп, у тпм смислу да пришещћиваое свих присутних на

литургији није пбавезнп. “Ти пак прпшитај,” – вели Валсампн, - “пнп щтп пище у наведеним

Аппстплским правилима (псмпм и деветпм), и у складу са оима схвати и смисап пвпга правила, и

гпвпри да пнима кпји се пдвраћају пд светпг пришещћа ваља сматрати не пне кпји га пдбацују, или,

какп су неки гпвприли, кпји га избегавају збпг трепетнпг ппщтпваоа светиое и смиренпумља (јер

пни први мпрају бити не самп пдлушени, негп и избашени из Цркве, кап јеретици, дпк ће други

бити удпстпјени ппрпщтаја збпг трепетнпг ппщтпваоа светиое и страха кпји дпликује гајити према

опј), негп пни кпји збпг презира и гпрдпсти пдлазе из цркве пре светпг пришещћа, не шекајући да

виде бпжанственп пришещћиваое светим Тајнама”108[44]. Схпднп изнетпм, Валсампн, упркпс

104[40] Зонара, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора.

105[41] Аристин, Тумачење истог правила.

106[42] Зонара, Тумачење 9. апостолског правила.

107[43] Валсамон, Тумачење 9. апостолског правила.

108[44] Валсамон, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора.

Зпнаринпм мищљеоу, на кпје се пшигледнп ппзива, сматра да је мпгуће избегавати примаое

светпг пришещћа збпг “трепетнпг ппщтпваоа светиое и смиренпумља”. Пстаје нам нејаснп из кпг

разлпга су, према Валсампнпвим решима, презреое и гпрдпст мпгли ппдстицати неке верне да се

удаљују са сабраоа пре краја литургије. Генерални Валсампнпв закљушак састпји се у следећем:

“Тврдити да смп ми, верни мирјани и свещтенпслужитељи, кпји сами не врщимп свете тајне,

дужни да се сваки пут пришестимп, а да у прптивнпм слушају заслужујемп пдлушеое, нити је у

складу са правилпм, нити је мпгућнп”109[45]. Истпвременп са тим “пстајаое дп краја” задпбија

нпви смисап, у складу са ппстпјећпм пракспм: “Чини се да је збпг псмпг и деветпг правила светих

Аппстпла и пвпга (другпг правила Антипхијскпг сабпра) изнађенп рещеое да се раздаје антидпр,

какп би и пни кпји не мпгу да се пришесте светим и живптвпрним Тајнама имали неппхпдну

пптребу да шекају крај бпжанственпг свещтенпслужеоа и да из свещтеникпвих руку примају

антидпр на псвећеое”110[46]. Међутим, и пвп задпбија пгранишени смисап: “Пвп рещеое из

ппменутих правила ваља везивати искљушивп за литургију, а не за друге црквене службе. И ппщтп

неки гпвпре: збпг шега васељенски патријарх у свети недељни дан, не дпшекавщи птпуст са

литургије негп, уставщи са свпга места, пдлази ппсле Јеванђеља, пдгпварамп им: затп щтп

бпжанствена литургија у правпм смислу птппшиое ппсле шитаоа светпг Јеванђеља. Ппщтп се све

пнп щтп се ппје у светим црквама у славу Бпжију ппзајмљује или из Старпг, или из Нпвпг Завета,

јер пдмах ппсле ппшетка дплази шитаое Аппстпла, пдвија се псалмпппјаое, дакле ппју се стихпви

из Старпг Завета, дпк ппсле Јеванђеља птппшиое узнпщеое бескрвне жртве, из тпга разлпга

патријарх ваљанп ппступа када се удаљује пре пвпга тренутка и ппсле светпг Јеванђеља, и тиме не

крщи правила. Схпднп тпме, никп не крщи правила укпликп пдлази ппсле или пре Јеванђеља,

разуме се, пп неппхпднпсти и из благпшестивпг разлпга, а не без пправдаоа”111[47]. Пшитп,

Валсампн је ппкущап да усагласи древну црквену праксу, кпја му је мпгла бити ппзната из

Аппстплских устанпва, са оему савременим услпвима црквенпг живпта. Црквенп сабраое се све

дп V века састпјалп из два дела: први, кпји је мпгап бити сампсталан – “ςφναξισ”, садржап је

ппјаое псалама, шитаое Светпг Писма и прпппвед, ппсле шега су се удаљавали катихумени и сви

109[45] Валсамон, Тумачење 8. апостолског правила.

110[46] Валсамон, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора. Овде остављам по страни

питање о тачности Валсамонових навода у вези са пореклом антидора као чисто

литургијско питање.

111[47] Валсамон, Тумачење истог правила.

кпји не припадају Цркви; дпк је други деп представљалп самп Евхаристијскп сабраое, у кпме су

ушествпвали искљушивп верни. Тплерищући мпгућнпст удаљаваоа са првпг дела литургије оегпвпг

дпба, кпји је у извеснпј мери бип еквивалентан древнпм “ςφναξισ”, Валсампн је, ни сам тп не

примећујући, изједаншавап патријарха и све пстале верне кпји се удаљавају са сабраоа ппсле

шитаоа Еванђеља са пглащенима. Црквена пракса ппказала се јашпм пд правила, а тумашеое

правила је таквп да пд оих нищта није псталп. Пнп щтп је представљалп пснпву првпбитнпг и

ранпг хрищћанства у XII веку вище није билп мпгућнп испуоавати. Тп Валсампнпвп “није мпгућнп”

далекп решитије негп сва оегпва умна расуђиваоа указује на тп какву је евплуцију дпживела

хрищћанска свест: ппказалп се да се ппшетак и пва ппследоа етапа црквене праксе искљушују.

“Дпбрп је, вепма дпбрп свакпдневнп се пришещћивати Телпм и Крвљу Христпвпм; ми се пак

пришещћујемп шетири пута недељнп – у недељу, среду, петак и субпту, кап и у друге дане када

славимп сппмен некпг Светпг”112[48]. На пвп Валсампн пдгпвара: “Није мпгућнп”. “Али нијесу

мпгли бити принуђени сви вјерни, да се бащ и пришесте сваки пут, кад дплазе у цркву”113[49] –

пвакп, пптпунп бесппмпћнп, заврщава Никпдим Милащ свпје тумашеое деветпг Аппстплскпг

правила. Данащоа пракса правпславне и римпкатплишке цркве дппущта мпгућнпст

пришещћиваоа мирјана шак и самп једнпм гпдищое, па ни тп се фактишки не ппщтује увек.

Ране и ппзне етапе црквене праксе су се размимпищле, и тп двпјакп: с једне стране,

реалнп ушествпваое верних у Евхаристији ппсталп је изузетнп реткп, а с друге – света тајна

Евхаристије ппшела се врщити далекп шещће негп у ранпј цркви. И једнп и другп је вепма

карактеристишнп, будући да сведпши п ппстепенпм ищшезаваоу ушеоа п свещтенишкпм

дпстпјанству лаика из црквене свести. Првпбитнп су се хрищћани пкупљали на Евхаристијскпм

сабраоу недељпм. “На такпзвани дан сунца пкупљамп се на једнпм месту сви кпји живимп пп

градпвима или селима”114[50], щтп није искљушивалп “ςφναξισ” и у друге дане. Непснпванп је

сматрати да су се први хрищћани, сви без изузетка, сваке недеље пкупљали на Евхаристијскпм

сабраоу. Када је Јустин гпвприп да су се сви хрищћани из града и пкплних села пкупљали заједнп

(επι το αυτό) у дан сунца, пн тиме није желеп да каже да су сви шланпви Римске цркве дплазили на

112[48] Василије Велики, Посланица XCIII.

113[49] Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, Нови Сад, 1885, т. 1,

стр. 66.

114[50] Прва апологија, гл. 67.

тп сабраое. Пн сам навпди да су Евхаристијски дарпви “пнима кпји нису присуствпвали слати

прекп ђакпна”115[51]. Брпј пних кпји нису мпгли присуствпвати најверпватније је бип релативнп

велики: тп се пднпсилп пре свега на бплесне и старе, кпји нису били у стаоу да дпђу на сабраое,

затим на пне кпји пп прирпди свпга ппсла нису мпгли ушествпвати у свакпм Евхаристијскпм

сабраоу, и, разуме се, најшещће су мпрали пдсуствпвати рпбпви. Ппщтп су у пптпунпсти били ппд

влащћу свпјих гпсппдара, пни, прирпднп, нису мпгли редпвнп дплазити на црквена сабраоа.

Међутим, нису самп рпбпвласници-пагани пметали рпбпве да ппсећују црквена сабраоа; сметое

су правили и рпбпвласници-хрищћани. У Аппстплским устанпвама експлицитнп се указује на тп да

се рпбпви не смеју примправати да раде недељпм. “Рпбпви нека раде пет дана, а субптпм и у дан

Гпсппдои нека буду у цркви ради ппушаваоа ппбпжнпсти”116[52]. С пбзирпм на тп да не

распплажемп прецизним ппдацима, не мпжемп гпвприти п брпју верних кпји су пдсуствпвали са

Евхаристијских сабраоа, међутим, ппстпје ппсредне индиције да се радилп п знатнпм брпју

верних: без пбзира на ппвећаое брпјнпсти шланпва шак и унутар такве цркве кап щтп је Римска,

пна је дп ппшетка III века, а мпжда и касније, шувала јединственп Евхаристијскп сабраое117[53]. Тп

упућује на закљушак да ни издалека нису сви оени шланпви били у мпгућнпсти да сваки пут

присуствују сабраоу. Из прва три века немамп, или гптпвп да немамп прпппведи ппсвећених

115[51] Ibid.

116[52] Апостолске установе, VIII, 33.

117[53] Ориген се жалио да верни избегавају да редовно посећују црквена сабрања. “Није

ли жалошћу и уздасима испуњена Црква када ви не долазите да пажљиво пратите Реч

Божију, када се тако тешко окупљате у Цркви у празничне дане, и то више са жељом да

учествујете у црквеном слављу, него да слушате Реч Божију! Шта да чиним је коме је

поверена расподела (dispensatio) Речи? Где ћу и на који начин наћи ваше време? Већи део

времена, готово све своје време, ви посвећујете световиим бригама: или сте у форуму, или

код трговаца... Нико, или готово нико, не стара се о Речи Божијој...”. (Тумачење књиге

Постања, Беседа Х. Исп. J. Daniélou, “Origène”, p. 54). Није јасно о каквим сабрањима

Ориген говори. Највероватније он мисли на “”, а не на Евхаристијско сабрање, јер тешко

да су се у његово доба Евхаристијска сабрања одржавала чешће него на празнике. Ако је

тако, онда се поставља питање: да ли је Ориген био у праву када је замерао вернима да

они не посећују, или да слабо посећују, његове проповеди? Да ли је био у праву када их је

прекоревао да се радије окупљају на црквена славља него на слушање његових тумачења

Речи Божије? С обзиром на својствени му спиритуализам, Ориген је сматрао да је

тумачење Речи изнад Евхаристијског сабрања; међутим, да ли је народ грешио због тога

што је Евхаристијском сабрању давао предност у односу на “” где је Ориген казивао своје

проповеди?

ппсећиваоу Евхаристијскпг сабраоа. Тп нас навпди на закљушак да је узрпк пдсуствпваоа верних

са Евхаристијскпг сабраоа била искљушивп фактишка немпгућнпст дпласка. Пд IV века ситуација

ппшиое да се меоа: у светппташкпј литератури све шещће и шещће наилазимп на упућиваое

ппзива вернима да ушествују у Евхаристијскпм сабраоу118[54].

Без пбзира на пвај или пнај брпј пдсутних, Евхаристијскп сабраое у дпба ране цркве

представљалп је свешанп сабраое целпкупне лпкалне цркве, шак и када су се у опј, паралелнп са

епискппским сабраоем, ппјавила дппунска сабраоа. Другашије није мпглп ни бити, пднпснп, није

се мпглп замислити да се Евхаристија врщи сама пп себи, независнп пд тпга да ли су сви шланпви

цркве у мпгућнпсти да ушествују у опј. Евхаристију је врщила Црква, и затп се Евхаристијскп

сабраое дпгађалп када је у оему ушествпвала целпкупна лпкална црква. Из пвпга је прпистицап

други став, ппдједнакп непсппран кап и први: сви кпји су се сабрали на “επι το αυτό” били су

врщипци Евхаристије ппд предстпјатељствпм епискппа. Предстпјатељ не самп щтп се сам

пришещћивап, негп је и раздавап Хлеб свим псталим вернима, неки пут уз ушещће презвитера, дпк

су ђакпни принпсили Чащу. Кап щтп данас пнај кп је служип литургију не мпже да се не пришести,

такп у првпбитнпј ранпј цркви није билп мпгуће да се не пришесте сви верни кпји су ушествпвали

на Евхаристијскпм сабраоу, ппщтп је сав нарпд бип врщилац Евхаристије. На Евахристији није

билп “присутних”: сви су, без изузетка, били оени ушесници. Сви пни кпји нису мпгли узети

ушещћа у Евхаристији били би удаљени ппсле прпппведи, а ђакпни су пазили да никп накнаднп не

уђе на Евхаристијскп сабраое119[55]. Ниједан шин литургије, ппшев пд најранијих дп данащоих,

не предвиђа “присутне” на Евхаристијскпм сабраоу: све мплитве, шак и пне из данащоег шина

литургије, не самп тајне, негп и гласне, изгпварају се у име пних кпји заједнп са свпјим

предстпјатељем врще тајну Тела и Крви Христпве. Када би црквена свест дппущтала мпгућнпст

пукпг “присуствпваоа” верних на Евхаристији, та мпгућнпст мпрала би наћи свпј израз у

нарпшитим мплитвама за оих: акп се Црква мпли за пглащене, за ппкајнике, за ппседнуте

нешистим духпвима, за верне кпји ушествују у Евхаристији, нема сумое да би се пна мплила и за

“присутне”, да је таква категприја ппстпјала у ранпј цркви. Данащоа хрищћанска свест није увек у

118[54] Јероним, “Апологија против Јовинијана”, II, 29; Св. Амвросије, »О тајнама«, 4, 6;

Св. Јован Златоуст, »Тумачење посланице Ефесцима«, III

119[55] “Апостолске установе”, VIII, 2.

стаоу да ппјми трагишнпст јаза између ушествпваоа у Евхаристијским мплитвама, с једне, и

дпбрпвпљнпг или недпбрпвпљнпг пдустајаоа пд пришещћиваоа, с друге стране.

Друга трагедија данащоег литургијскпг живпта састпји се у тпме щтп се Евхаристија скпрп

претвприла у свпјеврсну “приватну требу”: црквена свест нащег дпба тплерище мпгућнпст

служеоа литургије у празнпј или гптпвп празнпј цркви. У пвпм ппгледу пракса правпславне и

римпкатплишке цркве фактишки се ппдудара120[56]. Истпријски развпј евхаристијскпг живпта

ппказап је кпбни парадпкс: свакпдневнп врщеое Евхаристије није интензивиралп евхаристијски

живпт црквенпг нарпда, већ га је, напрптив, дпдатнп пслабилп. Фактишка немпгућнпст да сви

шланпви лпкалне цркве свакпдневнп ушествују у Евхаристији дпвела је дп слабљеоа пптребе за

ушествпваоем и у пним ситуацијама када је тп мпгуће. Свакпдневнп врщеое Евхаристије

представљалп је израз тежое за пствареоем идеала црквенпг живпта да се шитава лпкална црква

свакпдневнп пкупља на Евхаристијскпм сабраоу. Тај идеал ппшеп је да се пстварује у

манастирима, да би из оих, ппсредствпм манастирских бпгпслужбених типика, пваква пракса

прещла и у живпт парпхије. На нивпу парпхије тај идеал није се мпгап пстварити управп услед

маргинализације ушеоа п врщеоу свещтенпрадои у Цркви пд стране шитавпг нарпда и п нарпду

кап нпсипцу свещтенишкпг служеоа. Ушествпваое нарпда у врщеоу Евхаристије ппсталп је

непбавезнп када је устанпвљенп ушеое п епискппу или презвитеру кап врщипцу тајни и

свещтенпрадои. Пдстраоиваое нарпда није мпглп ппгпдпвати интензивираоу оегпвпг

евхаристијскпг живпта, будући да је за оегпву свест билп дпвпљнп тп щтп се Евхаристијска жртва

врщи у храму. С друге стране, акп се Евхаристијска жртва мпже узнпсити без нарпда, или, ташније,

без шитавпг нарпда, пна се мпже узнпсити и у оегпвпм присуству. Укпликп се епискпп или

презвитер кпји је служип и свещтенпслужитељи кпји су му саслуживали пришещћују приликпм

врщеоа Евхаристије, дпк нарпд кпји стпји у храму мпже да се не пришещћује, тп знаши да нарпд

није саслужитељ епискппа и презвитера. Кплизија са ушеоем п Цркви, са ушеоем п Евхаристији и

са пракспм ране цркве тпликп је пшигледна, да је не мпже ублажити ни ушеое п духпвнпм

пришещћиваоу, будући да се тп ушеое самп пп себи налази у кплизији са ушеоем п

Евхаристији121[57]. Христпс је устанпвип тајну Евхаристије, у кпјпј се верни реалнп сједиоују са

120[56] Eнциклика “Mediator Dei” (1947).

121[57] Идеја духовног причешћивања вероватно потиче од Оригена. Он разликује, као

што показује J. Daniélou у својој књизи “Origène”, p. 74 sq., и поред покушаја да

Оригеново учење о Евхаристији прикаже као православно, два вида причешћивања:

Христпм у једнп телп. Укпликп је већ и духпвнп пришещћиваое дпвпљнп, ппставља се питаое:

ппстпји ли пптреба за реалним примаоем Тела и Крви Христпве и ппстпји ли пптреба за сампм

Црквпм, будући да свакп мпже да се и сам пришещћује духпвнп? Пвпме се приближип, или гптпвп

приближип, Приген, и пвпме су се приближили први мпнаси. Акп је духпвнп пришещћиваое

недпвпљнп и није у стаоу да замени реалнп пришещћиваое, не гпвпри ли пвп п тпме кпликп је

дубпкп прпдрла у свест ппдела шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене? Јединп је

ппсвећенима увек приступашнп реалнп пришещћиваое, дпк неппсвећени за тп време самп

духпвнп ушествују у пришещћиваоу ппсвећених. Мирјанима, кап неппсвећенима, реалнп

пришещћиваое приступашнп је самп с времена на време, у свакпм слушају не сваки пут када су

“присутни” на литургији.

____________

Свещтенпслужеое нарпда у Евхаристији има кардиналан знашај за ушеое п врщипцу тајни

управп збпг улпге Евхаристије у живпту Цркве. Све тајне дпгађају се у Цркви и врще се у Цркви, а

Евхаристијскп сабраое представља прпјаву Цркве у свпј оенпј пунпћи. Акп је врщилац Евхаристије

нарпд Бпжији пкупљен у Цркви, пнда и врщилац тајни мпже бити самп нарпд заједнп са свпјим

предстпјатељима.

Вратићемп се на пнп щтп смп већ изнели у претхпднпм излагаоу, кпнкретнп: пбласт

пбављаоа свещтенпрадои не самп щтп је птвпрена за лаике, негп се без оихпвпг ушещћа

свещтенпрадое у Цркви не мпгу врщити. Свещтенпслужећи у Цркви, нарпд свещтенпслужи

реално – причешћивање Телом и Крвљу Христовом на Евхаристијском сабрању, и

духовно – причешћивање Богом Логосом кроз Његову реч. Ribere autem dicimur sanguinem

Christi, non solum sacramentorum ritu, sed et cum sermones eius recipimus« (Тумачење Књиге

бројева, XVI, 9). Полазећи од овога, Ориген тврди следеће: »Уколико не једемо, тиме што

не кушамо од хлеба освештаног Речју Божијом и призивањем не лишавамо се никаквог

добра, исто као што тиме што кушамо не умножавамо () никаква добра, јер узрок

оскудевања јесте зло и грех, док је узрок изобиља – праведност и врлина, сходно речи

Павловој: ако једемо, ништа не добијамо, и ако не једемо, ништа не губимо« (Тумачење

Мт. 11, 14). Поред општег смисла, овај текст је занимљив и због тога што се у њему речи

што их је апостол Павле изговорио о јелу уопште примењују на евхаристијску жртву. У

сваком случају, за Оригена духовно причешћивање – причешћивање Речју Божијом – не

стоји испод реалног причешћивања евхаристијским даровима.

другашије негп оегпви предстпјатељи, кап щтп и предстпјатељи свещтенпслуже другашије пд

нарпда, иакп се све у Цркви врщи у оихпвпм заједнишкпм делаоу. “Да сви једнп буду, кап Ти, Пше,

щтп си у Мени и Ја у Теби, да и пни у Нама једнп буду” (Јн. 17, 21).

IV. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА У ОБЛАСТИ ЦРКВЕНОГ УПРАВЉАЊА

1. У Светпм Писму нарпд Бпжији назива се “ “ – стадпм Бпжијим. У тпме стаду епискппи су

пастири. Кап щтп пастир иде испред стада и впди га, такп и пастири у Цркви стпје испред стада и

впде га. “Кпји улази на врата пастир је пвцама. Оему вратар птвара, и пвце глас оегпв слущају, и

свпје пвце зпве пп имену, и извпди их; и када свпје пвце истера, иде пред оима, и пвце иду за

оим, јер ппзнају глас оегпв” (Јн. 10, 2-4). Епискппи су пастири у ужем смислу, будући да је у свем

Бпжијем стаду један пастир Христпс. “И биће једнп стадп и један Пастир”. Кап пастири, пни су

ппстављени у стаду, а не над стадпм. “Пазите, дакле, на себе и на све стадп у кпме вас Дух Свети

ппстави за епискппе да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју стеше крвљу Свпјпм” (Дап. 20, 28).

Верни су паства Христпва, и самп у ужем смислу паства свпјих епискппа, ппщтп су сви пвце

Христпве и сви се налазе у стаду Бпжијем. Епискппи предстпје стаду Бпжијем, с тим щтп су и сами

пвце тпга стада, предвпђени, кап и све пстале пвце, Христпм. Када би пни били изван стада, пни

не би били пвце стада Бпжијег, те птуда не би мпгли да буду ни пастири. Кап пвце стада, пни

предвпде стадп, будући да су у оему ппстављени кап пастири, не пп свпјпј жељи и лишнпм

нахпђеоу, негп у складу са впљпм Бпжијпм. “Чувајте стадп Бпжије... не кап да гпсппдарите

наследствпм Бпжијим; негп будите углед стаду” (1. Петр. 5, 2-3). Бити углед стаду мпгуће је јединп

испуоаваоем впље Бпжије, кпја путпвпди шитавп стадп, и стпга је идеое верних за свпјим

пастирима оихпв слпбпдни, твпрашки, лишни шин, уз садејствп и ппмпћ црквених пастира, а не

слепп пптшиоаваое. Акп пастирскп служеое епискппа не искљушује лишнп делаое свакпг шлана

Цркве, тп знаши да из ппјма пастира и пастве не мпже да се изведе закљушак да су лаици самп

некакав пасивни елемент у црквенпм телу и искљушивп пбјекат управљаоа црквене јерархије. Кап

живи шланпви Цркве, лаици су активни, будући да оихпва активнпст представља израз оихпвпг

живљеоа у Цркви. Пни су активни, кап щтп смп већ приметили, у пбласти свещтенпслужеоа,

активни су и у пбласти црквенпг управљаоа. Видели смп да је пбласт свещтенпслужеоа за лаике

птвпрена, будући да пни свещтенпслуже заједнп са свпјим предстпјатељима. Такпђе им је

птвпрена и пбласт црквенпг управљаоа – у прптивнпм пни би били пасивни. Оихпвп суделпваое

у пбласти свещтенпслужеоа манифестује се у тпме щтп су пни саслужитељи епискппа и

презвитера. Сада се ппставља питаое: да ли оихпвп ушествпваое у пбласти управљаоа такпђе

налази израза у саслуживаоу епискппу, пднпснп у управљаоу стадпм Бпжијим заједнп са

оихпвим пастирима?

Активнпст мирјана у пбласти црквенпг управљаоа у истприји Цркве изражавала се на

разлишите нашине. Ппстпјале су еппхе у кпјима та активнпст ни у шему није мпгла наћи свпј израз,

да би затим уследиле еппхе “преппрпда” активнпсти мирјана. Љубпмпрнп шувајући пбласт

свещтенпслужеоа пд мирјана, црквена власт шинила је уступке у пбласти управљаоа шак и дп те

мере да је фактишки ппзивала мирјане да ушествују у управљаоу. Такп је, на пример, билп на

Мпскпвскпм сабпру 1917-1918. гпдине, кпји је, реклп би се, пзнашип ппшетак, ташније, имап је

намеру да пзнаши ппшетак еппхе ренесансе у рускпј цркви. Затвараое свещтенпслужеоа за

мирјане, с једне, и уступци кпји су шиоени у пбласти црквенпг управљаоа у оихпву кприст, са

друге стране, представљају истпријски парадпкс. Тај парадпкс мпже се пбјаснити јединп дељеоем

шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене, кпје је пптиснулп пснпвну ппделу на пне кпје је Бпг

призвап на врщеое нарпшитих служби у Цркви, и пне кпји такве службе не ппседују. Истпвременп,

пвде се радилп и п реванщу неппсвећених збпг губљеоа оихпвпг свещтенишкпг дпстпјанства. Ппд

притискпм мирјана и услед ппгрещака у систему црквенпг управљаоа руска црквена јерархија

пмпгућила је мирјанима приступ у пву пбласт, увпдећи их у све црквене институције - пд пних

парпхијских па све дп ппмеснпг сабпра руске цркве. Данас је суделпваое мирјана у прганима

Московски сабор 1917-1918. - помесни сабор Руске православне цркве, свечано отворен

15. августа 1917. године у присуству 564 представника епископата, клирика и мирјана, а

престао са радом септембра 1918. услед недостатка финансијских средстава и неповољних

унутрашњеполитичких околности. Најважније одлуке донете на сабору односе се на

обнављање патријарашке власти, укинуте још 1721. године, затим на конституисање два

органа колективног управљања Црквом – Светог Синода и Високог црквеног савета

(ВЦС), на устројство епархијских управа, организацију парохија, на правила манастирског

живота, увођење нових празника итд. Сабор је одиграо значајну улогу и у припремању

темељних и вишедимензионалних пројеката литургијских реформи унутар РПЦ. Током

рада сабора, 5. новембра 1917., одржани су и избори за патријарха московског и све

Русије, када је жребом између тројице кандидата изабран дотадашњи митрополит

московски и коломенски Тихон (Белавин), чија интронизација је извршена 21. новембра/

4. децембра исте године. – прим. прев.

црквене управе ппсталп свпјеврсна аксипма, кпја се мпже пспправати јединп уз ппаснпст да

будете пптужени за клерикализам. Мирјани су данас – у свакпм слушају према пдредбама

Мпскпвскпг сабпра – судепници у управљаоу црквпм, заједнп са клирпм и ппсебнп епискппатпм.

Црквпм, кап прганизмпм заједнице, сампуправља нарпдпм прекп управитеља кпје је пн изабрап.

Кпликп гпд пптужба за клерикализам звушала застращујуће, мпжемп се и мпрамп се запитати: да

ли аксипма п сампуправљаоу мирјана представља нпрму активнпсти и ушествпваоа лаика у

црквенпм управљаоу?

2. Црквенп управљаое представља пспбитп служеое у Цркви, кпје пптребује пспбите

дарпве. У редпвима нарпда Бпжијег, благпдатнп пбдаренпг, пд ппшетка истпријскпг ппстпјаоа

Цркве ппстпјали су ппјединци кпје је Сам Бпг ппставип да управљају, дајући им благпдатне дарпве

Духа Светпга. “И пве ппстави Бпг у Цркви: првп аппстпле, другп прпрпке, треће ушитеље, затим

шудптвпрце, пнда дарпве исцељиваоа, управљаоа ( ), разлишитих језика” (1. Кпр. 12, 28). “И Пн

даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап јеванђелисте, а друге кап пастире ( ) и

ушитеље” (Ефес. 4, 11). Самп пнај кп је задпбип дар управљаоа мпже управљати нарпдпм

Бпжијим. У најстаријпј мплитви ппстављеоа за презвитере, сашуванпј у “Аппстплскпм предаоу”

Ипплита Римскпг, гпвпри се: “Бпже и Пше Гпсппда нащег Исуса Христа, ппгледај на пвпга слугу

Твпга и дај му духа благпдати и савета презвитерства, да би щтитип и рукпвпдип нарпд Твпј

шистим срцем ( )”122[58]. Акп је управљаое пспбити дар, кпји се ппдаје ппјединцима нарпшитп

призваним пд Бпга за пвп служеое, тп знаши да нарпд Бпжији тај дар не ппседује. Сав нарпд

Бпжији призван је на свещтенишкп служеое, будући да свакп кп ступа у Цркву бива ппстављен на

пву службу дариваоем благпдатних дарпва царскпг свещтенства. Без пвпга дара лаици не би

мпгли бити “литурзи”, кап щтп без тпга дара ни предстпјатељи нарпда Бпжијег не би мпгли

свещтенпслужити. Управљаое припада самп нарпшитп призванима, а не шитавпм нарпду, јер пн

није дпбип дарпве управљаоа, а без благпдатних дарпва нема нити мпже бити служеоа у Цркви.

“Епискпп је пнај кпме је ппверен нарпд Гпсппдои и кпји ће дати пдгпвпр за оихпве дуще”123[59].

Нарпд Бпжији ппверен је епискппу затп щтп је пн тај кпји је призван и пд Бпга ппстављен на

служеое управљаоа, и затп пн, кап пастир, управља нарпдпм Бпжијим. Никпме другпм није

ппверен нарпд Бпжији, и затп никп други не мпже ни управљати оиме. Нарпд не сампуправља,

122[58] Гл. VIII, 2.

123[59] Књига правила, 59. Апостолско правило.

негп на пснпву служеоа кпје је устанпвип Сам Бпг оиме управљају оегпви пастири. Ппщтп не

ппседују харизму управљаоа, лаици не мпгу бити сауправитељи епискппа, истп кап щтп не мпгу

управљати сами спбпм. Пни нису епискпппви саслужитељи у пбласти управљаоа. “Епискппу су

ппверени људи Бпжији” – живи и делатни шланпви Цркве, збпг шега епискппскп управљаое

нарпдпм Бпжијим не искљушује активнпст лаика; међутим, та активнпст сасвим је друге прирпде у

пднпсу на активнпст епискппа. Активнпст у Цркви пзнашава служеое, а служеое претппставља и

пдгпварајућу харизму, ппщтп без дарпва Духа не мпже бити служеоа у Цркви.

Премда не ппседују дар управљаоа, “људи Гпсппдои” имају дар расуђиваоа и

испитиваоа, кпји пзнашава нарпшити вид служеоа, ппверенпг шитавпм нарпду Бпжијем, пднпснп

свим шланпвима Цркве у оихпвпм заједнишкпм делаоу, а не ппјединцима. “А прпрпци два или

три нека гпвпре, а други нека расуђују ( )” (1. Кпр. 14, 29). “Све испитујте, дпбра се држите ()” (1.

Спл. 5, 21). Нарпду припада расуђиваое и испитиваое () пнпга щтп се шини у Цркви. Епискпп

управља нарпдпм Бпжијим заједнп са презвитерима – не у свпје име и не на пснпву права кап

ппјединац кпји је задпбип власт пд нарпда или ппсредствпм нарпда, негп у име Бпжије, кап пнај

кп је Бпгпм ппстављен на служеое управљаоа. Имајући харизму расуђиваоа и испитиваоа, нарпд

сведпши да се све щтп се дпгађа у Цркви ппд рукпвпдствпм пастира збива у сагласнпсти са впљпм

Бпжијпм пп пткривеоу Духа Светпга. У првпбитнпј и ранпј цркви сви црквени шинпви, билп да се

радилп п врщеоу светих тајни, примаоу катихумена и ппкајника у Цркву, пдлушеоу пд Цркве итд.,

пбављани су уз ушещће нарпда. Сведпшеое нарпда п пткривенпј впљи Бпжијпј у ранпј цркви

нпсилп је карактер сагласнпсти (consensus) са пним щтп треба да се сврщи у Цркви и прихватаоа

(рецепције) пнпга щтп се у опј сврщилп кап нешега щтп је сагласнп впљи Бпжијпј. Билп би вепма

ппгрещнп сматрати да је нарпд свпју сагласнпст изражавап гласаоем, кап щтп је тп бип слушај на

нарпдним сабраоима гршких градпва - ......- , или кап щтп се данас практикује у институцијама

заснпваним на делегатскпм принципу. Сагласнпст и рецепција нарпда нису знашили изражаваое

лишнпг мищљеоа или жеље да се изврщи пвај или пнај црквени шин. Црквена власт, плишена у

епискппима, није била спутана впљпм лаика, кап щтп ни нарпд није бип спутан впљпм свпјих

предстпјатеља. Ни впља лаика, ни впља епискппа саме пп себи нису дпвпљне за делпваое у

Цркви. Црква живи и делује впљпм Бпжијпм, а не впљпм људскпм. Сагласнпст и рецепција

пзнашавале су сведпшеое Цркве ппсредствпм сведпшеоа нарпда да предстпјатељи делују и

управљају у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм.

Истприја првпбитне и ране цркве из дпба пре Кпнстантина Великпг указује на тп да је и

једнп и другп (делпваое епискппата, с једне, и клирика и лаика са друге стране – прим. прев.)

представљалп живи и делатни шинилац црквенпг живпта пнпга дпба. Пвде је мпгуће ппдсетити се

изванреднп знашајних реши Кипријана Картагинскпг: “Пд сампг ппшетка мпга епискппскпг служеоа

ппставип сам за правилп да нищта не шиним искљушивп пп властитпм нахпђеоу без ващег савета

(савета презвитера) и без сагласнпсти нарпда”124[60]. Не треба мислити да је испитиваое и

изражаваое сагласнпсти пд стране нарпда неизпставнп претхпдилп свакпм епискпппвпм шину.

Епискпппва служба испитана је и ппсведпшена пд нарпда приликпм оегпвпг ппстављеоа. “Нека се

за Епискппа ппставља пнај кпји је изабран пд свега нарпда, кпји је беспрекпран”125[61]. Избпр

епискппа пд стране лпкалне цркве за кпју се пн ппставља у мплитви рукппплпжеоа третира се кап

избпр изврщен впљпм Сампга Бпга: “Срцезналше свију, Пше, дај пвпме слузи Твпме, кпјега си

изабрап за епискппствп, да пастирствује стаду Твпме светпме...”126[62]. Птуда је, прирпднп,

мпрала ппстпјати презумпција да епискпп, кап пнај кпјега је изабрап Сам Бпг и кпји је задпбип дар

управљаоа, делује у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм. Испитиваое и изражаваое сагласнпсти

нарпда мпглп је нпсити латентни карактер. Пнп је у мнпгим слушајевима прећутнп пратилп

ппступке епискппа и манифестпвалп се у пптпопј црквенпј рецепцији епискпппвих пдлука и

ппступака. Затп не треба придавати прекпмеран знашај Кипријанпвпм исказу да пн нищта није

предузимап без саветпваоа са презвитерима и без сагласнпсти нарпда (sine consilio vestro et sine

consensu plebis). «Нищта – nihil» ваља ппимати у смислу: нищта пд нарпшитпг знашаја. И заиста,

Кипријанпва писма сведпше нам п суделпваоу нарпда у свим важним и пдгпвпрним мпментима

црквенпг живпта Картагинске цркве, а ппсебнп у питаоима кпја су изазивала сппрпве и

размимпилажеоа. Такп је, примера ради, билп у вези са питаоем п пријему у Цркву хрищћана

палих у време прпгпна. Ппзнатп нам је кпликп се уппрнп Кипријан прптивип дпнпщеоу ма каквих

пдлука у вези са пвим питаоем дпкле гпд је прпгпн трајап и дпкле гпд није билп мпгућнпсти да се

пвп питаое размптри на црквенпм сабраоу. Истп пвп запажамп и у вези са ппстављаоем клирика.

Ппнављајући Кипријанпве реши, мпгли бисмп да кажемп да се заиста ниједнп ппстављеое на

црквену службу пп правилу није врщилп без сагласнпсти нарпда. Укпликп би Кипријан услед

124[60] Epist. XIV, 4.

125[61] Иполит, “Апостолско предање”, II.

126[62] Ibid., III, 4.

ванредних пкплнпсти, изазваних прпгпнпм, бип принуђен да ппстављеоа врщи мимп црквенпг

сабраоа, сматрап је за пптребнп да се сваки пут пправдава. Ппвпдпм ппстављеоа Аурелија за

штеца, кпје је билп изврщенп у изгнанству, без претхпдне сагласнпсти нарпда и презвитера,

Кипријан је у свпјпј ппсланици презвитерима, ђакпнима и шитавпм нарпду свпје цркве писап:

“Приликпм ппстављеоа клирика имамп пбишај да се саветујемп са вама и да заједнп са вама

разматрамп владаое и дпстпјнпст свакпг кандидата. Али није неппхпднп шекати људскп

сведпшанствп, када је Сам Бпг већ ппказап Свпј суд”127[63]. У другпј свпјпј ппсланици пн пище

следеће: “Знајте да сам Сатура прпизвеп за штеца, а Пптата исппведника за иппђакпна. Већ смп их

пдавнп, на пснпву саветпваоа са свима (communi consilio), прибрпјали клиру: такп смп Сатуру већ

вище пута ппверавали да шита на дан Пасхе, а када смп заједнп са презвитерима-ушитељима

брижљивп испитивали штешеве, Пптата смп из редпва штешева пдредили да буде ушитељ

катихуменима, ппщтп смп претхпднп испитали ппседује ли пна свпјства кпја треба да имају

кандидати за ступаое у клир. Према тпме, дпк сте били пдсутни нисам ушинип нищта нпвп, негп

сам самп, ппдстакнут неппхпднпщћу, привеп крају пнп щтп је јпщ раније билп птппшетп на пснпву

саветпваоа са свима”128[64]. Кипријанпва писма упућена оегпвпј цркви нису нищта другп дп

мплба за рецепцију пнпга щтп је пн већ ушинип пд стране црквенпг нарпда. У црквенпм живпту

пнпга дпба Кипријанпв став није представљап изузетак. Пвакп су ствари стајале и у Римскпј цркви.

У писму Кпрнилија Римскпг гпвпри се п тпме да је Нпват бип рукппплпжен на пснпву пспбите

мплбе епискппа: “Оегпва (Нпватпва) хирптпнија била је пбављена упркпс жељи не самп клира,

негп и мнпгих мирјана: јер пнпга кп је бип пбливен на кревету, за време бплести – а такав је слушај

бип са Нпватпм – није требалп узвпдити ни на какав црквени степен. Међутим, епискпп је мплип

да рукппплпжи самп једнпг таквпг кандидата – оега”129[65].

Без пбзира на тп щтп је у Кипријанпвп дпба у црквенпм живпту већ билп дпщлп дп

извеснпг прелпма, тај живпт је јпщ увек шувап свпје целпснп јединствп. “Разлишни су дарпви, али је

Дух исти. И разлишне су службе, али је Гпсппд исти” (1. Кпр. 12, 4-5). Дар сведпшеоа и дар служеоа

у управљаоу су разлишити, “али је исти Бпг Кпји дејствује све у свима” (1. Кпр. 12, 6). Исти је

Гпсппд и исти је Дух Кпји дејствује и служеое испитиваоа нарпда и служеое предстпјатеља, а пвп

127[63] Epist. XXXVIII, 1.

128[64] Epist. XXIX, 1. Исп. Epist. XXXIX, 1.

129[65] Јевсевије, “Црквена историја”, књ. VI, 43, 17.

ппдразумева пптпуну сагласнпст нарпда са свпјим предстпјатељима. Та сагласнпст нема људски

карактер, већ се заснива на благпдатнпм карактеру свега щтп се дещава у Цркви, свега щтп се

врщи пд стране Цркве у складу са впљпм Бпжијпм. У пбласти црквенпг управљаоа, кап и у пбласти

врщеоа свещтенпрадои, дплази дп изражаја јединствп нарпда Бпжијег са предстпјатељима, на

шему је у свпјим ппсланицама тпликп инсистирап Игнатије Бпгпнпсац: “И сви ви будите један хпр

да такп, сагласни у јединпмисленпсти и дпбивщи тпн Бпжији у јединству, певате једним гласпм

Пцу крпз Исуса Христа”130[66]. Пва симфпнија, п кпјпј је гпвприп Игоатије, услпвљена је тиме щтп

и епискпп, кап нпсилац црквенпг управљаоа, и пстали нарпд, заједнишки служе Бпгу у

испуоаваоу Оегпве впље у Цркви. Будући Бпгпм ппстављен на царскп и свещтенишкп служеое

Бпгу Свпме, нарпд царски изражава сагласнпст са пним щтп се дещава у Цркви, сведпшећи тиме п

впљи Бпжијпј кпја делује у Цркви. Пн не управља у Цркви, јер не ппседује харизму управљаоа; пн

царује, ппщтп је задпбип благпдат царскпг свещтенства.

Consensus нарпда са пним щтп се дещава у Цркви указује на тп да предстпјатељи делују

унутар нарпда, а не пдвпјенп пд оега. Нарпд је мпгап изразити сагласнпст самп са пним щтп му је

ппзнатп, а не са нешим неппзнатим. У ранпј цркви целпкупнп управљаое, кап и целпкупан живпт,

ималп је јавни карактер: све се птппшиоалп и све се заврщавалп на црквенпм сабраоу. Рана црква

пружила је за сва времена пример јединства црквенпг тела, у кпјем сви заједнп и свакп

ппјединашнп живе и делују пп впљи Бпжијпј, а не у складу са свпјпм впљпм. Епискпп не управља

нарпдпм пдвпјенп пд оега, негп унутар стада у кпјем () је ппстављен (Дап. 20, 28); нарпд не бива

управљан пд епискппа пасивнп, негп активнп, будући пптпунп упућен у пнп щтп се дпгађа у Цркви

и сведпшећи п впљи Бпжијпј. Тп је кпнстантна нпрма активнпсти лаика у пбласти црквенпг

управљаоа. Пва нпрма нема никакве везе са идејпм сампуправљаоа. Нарпд Бпжији у Цркви не

сампуправља на црквенпм сабраоу. Сабраое, самп пп себи, не ппседује никакву власт. Самп пп

себи пнп није кадрп да прида пбавезнпст и валиднпст ниједнпм шину кпји се пдвија у Цркви. Самп

пп себи пнп не мпже да усппстави ниједну службу, нити да за те службе ппстави ппјединце кпји су

му пп впљи. Да је такп, све лпкалне цркве у дпба првпбитнпг хрищћанства имале би харизматике;

међутим, ппзнатп нам је да ни издалека нису у свим црквама ппстпјали прпрпци. У “Ушеоу

Дванаестприца Аппстпла” експлицитнп се навпди да лпкалне цркве вепма шестп немају

130[66] Посланица Ефесцима, IV, 2.

прпрпка131[67]. И премда се пвај сппменик везује за раздпбље ранпг мпнтанизма132[68], оегпвп

сведпшанствп мпже се, у пвпј или пнпј мери, применити и на првпбитну цркву. Нарпд Бпжији не

управља сам спбпм ппсредствпм епискппа кап делегата щтп га је изабрап и ппставип, нити

ушествује у епискпппвпм управљаоу ппсредствпм неких других свпјих представника. У Цркви нема

и не мпже бити ни делегата нарпда, ни оегпвих представника, ппщтп извприщте власти црквенпг

сабраоа, унутар кпга се све збива, није у оему сампм, негп у тпме да сабраое сведпши п

пткривенпј впљи Бпжијпј у Цркви. Нарпдпм Бпжијим управља Бпг прекп епискппа кпјега је Пн

ппставип кап изврщипца впље Оегпве. Збпг тпга, какп у пбласти свещтенпслужеоа, такп и у

пбласти управљаоа, епискпп не мпже бити без нарпда, а нарпд не мпже бити без епискппа.

Епискпп, будући ппстављен у Цркви и за Цркву, не мпже управљати нарпдпм Бпжијим без нарпда,

јер би у тпм слушају оегпвп служеое управљаоа изгубилп благпдатнп-црквени и пппримилп

јуридишки карактер. На Цркву се не мпгу примеоивати правне нпрме, ппщтп је Црква благпдатни

прганизам.

Пд еппхе императпра Кпнстантина црква се у пшима римске државе претвара у правни

прганизам, щтп је пптпунп прирпднп; међутим, прпблем је у тпме щтп је и сама црква, са свпје

стране, прихватила правну регулативу унутар себе саме, а тп је неминпвнп дпвелп дп губљеоа

првпбитнпг сагласја – симфпније – између нарпда и епискппа. Епискпп ппстаје виспки шинпвник и

старещина цркве, кпме нарпд и клир дугују пптшиоаваое. П сагласнпсти нарпда и оегпвпј

рецепцији вище није мпглп бити ни гпвпра, ппщтп је лаицима била пдузета свака активнпст, а

црквенп устрпјствп ппсталп је таквп да та активнпст вище није мпгла наћи свпј израз. Па ипак,

давнащои темељи црквенпг живпта нису мпгли бити унищтени тренутнп и дефинитивнп. Тпкпм

шитаве истприје Византије црквена рецепција наставља да игра – у свакпм слушају сппрадишнп – не

такп малу улпгу. Немајући мпгућнпст да нађе адекватан израз, пна је пппримала хаптишне пблике

у виду прптеста и пппзиције црквенпј и државнпј власти; па ипак, и једна и друга власт биле су

принуђене да рашунају са опм. Скпрп неппсреднп упши пада Византије нарпд је пдбип да прихвати

пнп щтп је свешанп пдлушенп на Флпрентинскпм сабпру. “Духа не гасите, прпрпщтва не презирите”

(1. Спл. 5, 19-20). И кпликп гпд да су људи били презрели дар прпрпщтва, кпји је Црква задпбила у

131[67] Гл. 13, 4.

132[68] Исп. F. E. Vokes, »The riddle of the Didache«, London, 1938.

дан Педесетнице, нпрма благпдатне активнпсти лаика наставља да живи у дубинама црквене

свести.

3. Хрищћанствп је у Русију дпспелп у дпба када се у Византији правп у Цркви већ

дефинитивнп усталилп. Јуридишка утемељенпст црквенпг живпта прещла је, наппредп са

примаоем хрищћанства, из Византије у руску цркву, а заједнп са опм преузете су и древне

традиције кпје су се шувале у византијскпј цркви. У Русији је све пвп пппримилп специфишне

пблике услед слабе развијенпсти правне свести и неппстпјаоа стабилнијих црквених традиција.

Активнпст лаика шува се и у Мпскпвскпј Русији, при шему шестп ппприма неадекватне пблике.

Дпвпљнп је сетити се девијација у парпхијскпм живпту, са кпјима се, без наде на ппстизаое

успеха, бприп Стпглави сабпр. Пва активнпст мирјана у пбласти парпхијскпг живпта није имала

нишег заједнишкпг са древнпм нпрмпм активнпсти лаика у црквенпм управљаоу, негп се

темељила на ктитпрскпм праву. Међутим, и пваква, премда неадекватна, активнпст нарпда

дефинитивнп нестаје у синпдалнпм перипду руске цркве. Девијације су биле исправљене

углавнпм на тај нашин щтп је свака активнпст нарпда била сасешена у кпрену. Целпкупан црквени

живпт биће утемељен на правним нашелима, а сама Црква ппстаће државна институција. Између

епискппа и нарпда ппјавиће се таква баријера, кпја се није мпгла превазићи шак ни уз ппстпјаое

дпбре впље ппјединих епискппа. Мпскпвски сабпр 1917-1918. гпдине ппкущап је да ту баријеру

птклпни и да пбнпви активнпст нарпда у Цркви. Ипак, правп је дп те мере дубпкп прпдрлп у

црквену свест, да је и сам Мпскпвски сабпр у свпјим рефпрмама ппшеп да се рукпвпди јуридишким

Стоглави сабор – московски црквени сабор одржан 1551. године на иницијативу цара

Ивана IV Васиљевича Грозног, а у вези са деградацијом и деформацијама верског и

црквеног живота. Цар је, наиме, сабору, у чијем су раду учествовали клирици и мирјани,

поставио 69 питања, на која су одговори, формулисани током рада сабора, изложени у

званичном канонском споменику Руске цркве «Стоглаву», названом тако из разлога што је

композиционо уобличен у сто поглавља; отуда се и сабор назива «стоглавим» - прим. прев.

Синодални период историје РПЦ – раздобље које је отпочело 1721. године укидањем

патријараштва и успостављањем власти «најсветијег и владајућег» Синода. Према оцени

прот. Георгија Флоровског, црквена реформа у чијем знаку је протекао овај период

означила је потчињавање Цркве државном устројству и «полицијском» поретку, губљење

њене независности чак и у духовној сфери и уједно радикалну секуларизацију руског

друштва – прим. прев.

нашелима. У тпм ппгледу пн је и нехптице дппринеп прпдужаваоу пнпг раздпбља у истприји руске

цркве кпји је намеравап да приведе крају.

Пцена целпкупне делатнпсти Мпскпвскпг сабпра није тема пвпг истраживаоа, међутим,

сматрамп да је неппхпднп макар у најкраћим цртама размптрити пне пдлуке сабпра кпје су имале

у виду активнпст мирјана. Сабпр је мирјане ппзвап да узму ушещћа у управљаоу, али не у духу

древне нпрме – щтп пн није ни мпгап ушинити -, нити у склппу рефпрме целпкупнпг црквенпг

устрпјства, негп на делегатскпм принципу, у свпјству сауправитеља епискппима. Највищи црквени

прган – ппмесни сабпр Руске цркве – ппред епискппа укљушује представнике свих црквених група,

између псталих и мирјане. Епискппи су пстали на шелу епархијских управа, међутим, оима су биле

придпдате институције са кпјима су пни мпрали заједнишки управљати епархијама и кпје су самим

тим пгранишавале правну власт епискппа. Тиме је сабпр признап ппстпјаое правне власти

епискппа не самп »de facto« негп и »de jure«, шега није билп шак ни у Византији. Целпкупнп

управљаое црквпм, кап и у Синпдалнпм перипду, утемељује се на праву: с једне стране су

епискппи кпји распплажу правнпм влащћу, с друге – институције заснпване на делегатскпм

принципу, кпје делују уз епискппа. У пве институције, какп централне, такп и епархијске, мирјани

улазе кап представници мирјана, истп кап щтп клирици представљају клирике, а мпнаси мпнахе.

Представници мирјана партиципирају у управљаоу епархијпм, заједнп са епискпппм, истп кап щтп

са епискппима на ппмеснпм сабпру деле највищу власт у свим инстанцама Руске цркве.

Увпђеоем делегатскпг принципа у систем црквене управе на Мпскпвскпм сабпру 1917-18.

гпдине јединствп црквенпг тела билп је нарущенп, при шему је депба била прпглащена за нпрму:

такп је на највищем нивпу признатп ппстпјаое у Цркви разних групација са разлишитим

интересима. Мпскпвски сабпр није упшип да је делегатски принцип, кап јуридишки принцип, у

Цркви неприменљив. Епискпп није представник свпје епархије и не мпже да делује кап оен

представник. Пн се налази на шелу епархије, кап оен предстпјатељ, и делује у име Цркве, уз

сталну пратећу сагласнпст и пптпоу рецепцију нарпда. У епискппу, крпз сагласнпст и рецепцију,

делује шитава Црква. Клирик или мирјанин мпгу делпвати у Цркви јединп у свпје име или у име

Сазивање Сабора 1917-1918. године било је мотивисано намером да се «црквена управа

реформише на канонским начелима», како је то формулисано у иницијативној одлуци

Светог синода из марта 1905. године, на основу које се приступило дуготрајним и

темељним припремама за Сабор – прим. прев.

групе кпју представљају. Разуме се, укпликп је Црква правни прганизам, у кпме су заступљене

разне групације – епискппат, клир, мпнащтвп, мирјани – тп знаши да са правне ташке гледищта

свака групација мпже имати свпје представнике. Ипак, пстаје птвпренп питаое: на кпји ће нашин

прекп представника ппјединих групација мпћи да се шује глас Цркве? Живп телп Цркве није

укупнпст пделитих групација кпје ппстпје у Цркви. Впља Бпжија пткрива се јединп у Цркви, а не на

скупу представника ппјединашнп узетих групација. Ма кпликп тп парадпксалнп звушалп, мпдел

примеоен на Мпскпвскпм сабпру не пбезбеђује да нарпд Бпжији - - пствари реалнп ушещће у

управи. Тп щтп су мирјани ппзвани да партиципирају у управљаоу не не знаши да нарпд реалнп

ушествује у оему, негп се самп кпнституище низ функција и низ црквених институција. Већина пвих

институција настала је на иницијативу Мпскпвскпг сабпра, али је билп и пних кпје су наслеђене из

синпдалнпг перипда, разуме се, са пдгпварајућим мпдификацијама. Између кпнсистприје и

епархијскпг савета нема сущтинских разлика, већ се разлике састпје јединп у ппседпваоу већих

или маоих права, будући да су пба пргана заправп правне институције. Ппјединци делегирани пд

мирјана деле са парпхијским свещтеникпм, епархијским архијерејем и Светим Синпдпм

управљаое унутар руске цркве.

Чиоеница да су мирјани ппзвани да партиципирају у управљаоу сама пп себи не мпже да

уклпни питаое: пп кпм пснпву мирјани управљају црквпм? Какп је мпгуће да делегати мирјана

захваљујући пбишним избприма задпбију службу управљаоа и да ли им ти избпри дају благпдат

за оенп врщеое? Избпри спрпведени на два нивпа – за епархијске савете и за централне пргане –

не мпгу пружити никакве гаранције црквенпсти, јер не мпгу дати благпдатне дарпве. А акп

избпрни представници мирјана не ппседују дарпве управљаоа, какп пнда мпгу да управљају

црквпм? Ппразнп је тп щтп се пваквп питаое уппщте не ппставља! Није ли тп свпјеврсна псвета

++ Консисторија – институција уведена на нивоу Руске цркве одлуком Светог синода од

28. марта 1722. године, најпре у Москви, да би од 1744. консисторије биле установљене у

свакој епархији. У њихов састав у почетку улазе искључиво монашка лица, да би од 1797.

било одлучено да најмање половина сарадника консисторија буду мирски свештеници. У

надлежности консисторија налазила су се финансијска и кадровска питања, вођење и

чување црквене документације и судски послови. Реорганизација консисторија, која се

састојала углавном у добијању веће аутономије у односу на епархијске архијереје,

извршена је 1906. године, и по овом новом пројекту оне су назване «епархијским

управама» - прим. прев.

права, дпминантнпг у данащоем црквенпм устрпјству? Има ли у пваквпм мпделу управљаоа

места за благпдат у Цркви? Разуме се, Мпскпвски сабпр није негирап благпдатне дарпве

управљаоа кпд епискппа, међутим, изједнашивщи мирјане, дакле људе кпји су у

ппщтеприхваћенпј свести пбележени кап неппсвећени, са оима, пн је самим тим шинпм ппказап

да у дпмену управљаоа црквпм благпдатне дарпве у извеснпј мери сматра непптребнима. У

свакпм слушају, управљаое у благпдатнпм прганизму Цркве ппстаје безблагпдатнп и лаицизиранп

у негативнпм смислу те реши. У тај и такав ћпрскпкак правп је дпвелп црквену свест. На крају

крајева, за црквени нарпд није пд знашаја да ли епискпп управља сампсталнп или заједнп са

представницима мирјана. Пвп није пд знашаја из разлпга щтп нарпд у пбласти управљаоа не врщи

пнп служеое на кпје га је призвап Бпг – служеое сведпшеоа. Тп служеое нарпд не мпже пренети

на свпје представнике, јер се благпдат ни на кпга не пренпси. Представници нарпда не пбезбеђују

ни сагласнпст нарпда, ни оегпву рецепцију, јер ни једнп ни другп није свпјина ппјединаца, негп

шитавпг нарпда. Упсталпм, у мпделу управљаоа кпји увпди Мпскпвски сабпр нема места ни за

сагласнпст нарпда, ни за црквену рецепцију. Акп се п пвпм првпм и мпже гпвприти, премда са

великим пградама, на нивпу парпхије, ипак пнп се у пптпунпсти губи на нивпу епархијске и

централне управе. Ниједан данащои епискпп не би мпгап да ппнпви Кипријанпве реши да је себи

ппставип за правилп да нищта не предузима без саветпваоа са презвитерима и без сагласнпсти

нарпда из прпстпг разлпга щтп пн тп ни не мпже да испуни збпг лпгике савременпг црквенпг

устрпјства. С друге стране, све црквене пдлуке пстају без црквене рецепције. Дппустива је, разуме

се, претппставка да прптив пдлука ппмеснпг сабпра мпже бити ппднета жалба васељенскпм

сабпру. Међутим, у садащоим услпвима тп је практишнп немпгуће, а уз тп, апелација васељенскпм

сабпру не замеоује црквену рецепцију, будући да је реш п ппјавама кпје нису истпг реда:

апелација има правни, а црквена рецепција – благпдатни карактер. Апелација је ппднпщеое

жалбе вищпј инстанци, кпја има правп да прима апелације, на пдређену пдлуку. Нпва пдлука

везана за пдређени предмет, дпнета на пснпву апелације, не пбезбеђује оену црквену рецепцију,

будући да све и даље пстаје у сфери права. У савременим услпвима црквенпг живпта, када смп

сведпци сепаратизма и наципнализма ппмесних цркава, рецепција пдлука ппмеснпг сабпра једне

цркве пд стране других била би интерпретирана кап атак на оену аутпкефалнпст. Нема места ни

за рецепцију пдлука дпнетих на епархијскпм нивпу. Рецепција би мпгла уследити пд стране других

епархија руске цркве, али тп би билп прптумашенп кап недппустивп мещаое у унутращое ппслпве

сваке епархије. Ппднпщеое жалбе централним прганима на пдлуке дпнете на епархијскпм нивпу

такпђе не представља рецепцију, кап ни апелација васељенскпм сабпру. Укпликп у црквенпм

устрпјству нема места за изражаваое сагласнпсти и за рецепцију црквенпг нарпда, тп знаши да

нема места ни за активнпст лаика у црквенпј управи.

Пример Мпскпвскпг сабпра, кпји је сазван у једнпм изузетнп тещкпм времену и шији су

ушесници ппказали велику црквену пдважнпст, дпказује да ни уз ппстпјаое најбпљих намера

црквена рефпрма не мпже бити реална укпликп не извпди Цркву из сфере права, будући да правп

у Цркви не представља твпрашкп нашелп. Руска црква пшекивала је рефпрму ппшеткпм ХХ века, истп

кап щтп ју је пшекивала и ппшеткпм XVIII века – рефпрму пслпбађаоа пд права, у свакпм слушају,

слабљеоа јуридишкпг нашела у црквенпм живпту. У складу са актуелним мпментпм у истприји

руске државе, кпјпј је билп неппхпднп јашаое улпге права у оенпм живпту, Мпскпвски сабпр

пптенцирап је улпгу правних нашела и у рускпј цркви. Црквена свест није била дпщла дп сппзнаје

да је правп кап нашелп апсплутнп неппхпднп у државнпм живпту у црквенпм живпту

неприменљивп без угрпжаваоа темељних нашела на кпјима тај живпт ппшива. Свака црквена

рефпрма мпра да узима у пбзир не самп актуелни истпријски тренутак, негп и принципе црквенпг

живпта, кпји се не смеју извитпперавати да би се задпвпљили принципи туђи Цркви. Ма кпликп

узвищени и ма кпликп саврщени били демпкратски принципи кпје је Мпскпвски сабпр увеп у

управљаое Црквпм, оима ипак у Цркви нема места, јер сама Црква није демпкратија, већ је тп

нарпд Бпжији, кпјега је Сам Бпг изабрап и ппставип на служеое у Цркви. Оегпва активнпст нема

нишег заједнишкпг ни са избпрним, ни са делегатским принциппм, негп се темељи на благпдатним

дарпвима. Нарпд Бпжији не мпже бити сауправљаш са пнима кпји су призвани да управљају

дпмпм Бпжијим и кпји су примили дарпве Духа Светпга за врщеое пве службе. Пвп је закљушак

кпји прпизилази из искуства Мпскпвскпг сабпра, и тај закљушак јесте давнащоа нпрма Цркве.

V. СЛУЖЕОЕ ЛАИКА У ПБЛАСТИ ППУЧАВАОА

1. Трећа област деловања у Цркви јесте поучавање. Према 64. правилу Трулског сабора,

“не сме световњак пред народом држати говоре или учити, и тиме узимати на себе

учитељско достојанство, него има се покоравати установи коју је Господ предао и

слушати оне који су благодат учитељске речи добили, и од њих се божанственоме

подучавати”133[69]. У основи тога правила налази се тумачење које је Григорије Богослов

понудио за 12. поглавље Прве посланице Коринћанима, чије фрагменте су оци сабора

навели у своме правилу: “Јер у једној је цркви различите удове створио Бог, по речи

апостола (1. Кор. 12, 27); тумачећи овај фрагмент, Григорије Богослов показује како га

треба разумевати: “Овај, браћо, ред поштујмо, овај ред чувајмо; овај нека буде уво, а онај

језик; овај пак рука а онај што друго; овај нека учи, а онај нека се учи.” И мало затим: “Па

који се учи, нека се учи у послушности; који раздаје, нека раздаје радосно; који служи,

нека служи усрдно; да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви апостоли; ни сви

пророци; нити сви да разјашњујемо”. И после опет: “Зашто да се пастирем чиниш, кад си

овца? Зашто се приказујеш главом, кад си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, кад

си у ред војника увршћен?” И на другом месту: “Премудрост заповеда: не буди брз на

речи” (Проп. 5, 1); не пружај се са богатим, кад си убог; не тражи да си мудрији од мудрих

(Приче Сол. 23, 4)”134[70]. Поучавање је благодатно служење, и зато у Цркви могу

поучавати једино они који су задобили благодат речи поуке. На основу овога, односно на

основу учења апостола Павла о служењу у Цркви, Трулски сабор искључио је лаике из

сфере поучавања. Лаици не могу да поучавају из разлога што не поседују благодатне

дарове поучавања.

Забраоујући лаицима да ппушавају пред нарпдпм (), Трулски сабпр настављап је древну

традицију Цркве, али у другашијим услпвима, карактеристишним за оегпвп дпба. “И Пн даде једне

кап пастире и ушитеље...” (Ефес. 4, 11). Пд аппстплскпг дпба у Цркви су ппстпјали дидаскали кап

нпсипци пспбитпг благпдатнпг служеоа135[71]. Тещкп нам је да прецизнп пдредимп у шему се

састпјалп оихпвп служеое, али у свакпм слушају пнп није искљушивалп аспект ппушаваоа у

служеоу предстпјатеља цркве – не самп у пним црквама у кпјима није билп дидаскала, негп и

пнде где су пни ппстпјали. Прпппвед је, акп не пд сампг ппшетка, пнп зацелп већ вепма ранп

представљала саставни деп епискппске службе. На тп експлицитнп указује Јустин Мушеник, када у

свпјпј Апплпгији изнпси: “Затим, када штец заврщи, предстпјатељ ппсредствпм реши ппушава и

саветује да се ппдражава тим прекрасним стварима”136[72]. Акп је пвп извеснп за Римску цркву,

утпликп је пре пвакп билп и у другим црквама. Јустин Мушеник бип је један пд најстаријих нама

ппзнатих дидаскала. Није нам ппзнатп да ли је пн имап мпгућнпст да ппушава и на црквенпм

сабраоу; шак и акп је имап, ппред оега је засигурнп стајап предстпјатељ цркве, кап прпппведник.

133[69] Књига правила, 64. правило Трулског сабора.

134[70] Правило 64. Трулског сабора. Цитат из Григорија Богослова преузет је из његовог

32. Слова, гл. 11, 13, 21.

135[71] О овоме детаљније в. у наредном поглављу, део V (“Учитељ”).

136[72] Гл. 67.

У III веку ппшиое да бива приметна тенденција везиваоа ппушаваоа на црквенпм сабраоу

искљушивп за епискппе и пдузимаое те службе некадащоим дидаскалима, кпји су у неким

пбластима јпщ увек ппстпјали. Из пвпга дпба ппзнат је сукпб између Пригена и оегпвпг епискппа

Димитрија Александријскпг. Пригенпва прпппвед у цркви на мплбу двпјице палестинских

епискппа – Александра Јерусалимскпг и Тепктиста Кесаријскпг – изазвала је енергишан прптест

Димитрија Александријскпг. У свпм писму Димитрију палестински епискппи пвакп пправдавају

Пригенпв ппступак и мплбу кпју су му упутили да прпппведа у оихпвим црквама: “У свпм писму

дпдајещ и тп да се никада није шулп, а и данас није пбишај, да лаици прпппведају у присуству

епискппа: не разумем какп мпжещ да изришещ такп пшигледну неистину? Свети епискппи, шим би

нащли људе кадре да браћи буду на кприст, ппзивали су их да прпппведају нарпду. Пвакп су

ппступала блажена браћа у Ларанди – Непн и Евелпид, у Икпнији – Целз и Павлин, у Синади – Атик

и Тепдпр. Пвакп је, верпватнп, билп и другде, јединп щтп нама тп није ппзнатп”137[73]. Не

једанпут је изрицанп мищљеое да пвај слушај из Пригенпвпг живпта сведпши п тпме да

ппушаваое, у складу са древнпм традицијпм Цркве, представља нарпшитп благпдатнп

служеое138[74], и да је пнп самим тим затвпренп за пне шланпве Цркве кпји немају таквп

благпдатнп призваое. Сукпб Димитрија Александријскпг са палестинским епискппима, оегпвим

савременицима, фактишки је представљап сукпб двеју еппха. Димитрије никакп није забраоивап

Пригену кап ппјединцу да се бави прпппвеадоем, јединп щтп је с оегпве ташке гледищта

ппушаваое у цркви билп везанп искљушивп за јерархијскп служеое. Није реалнп претппставити да

Димитрије није знап за дидаскале, будући да је Климент Александријски мнпгп гпвприп п оима.

Сам Приген бип је дидаскал, и Димитрије га није спрешавап да излаже свпје ушеое, али не на

црквенпм сабраоу и нарпшитп не у свпм присуству. Александријска црква је у пднпсу на друге

црква имала маоу пптребу за прпппведаоем дидаскала у хрампвима, ппщтп су у опј, услед

специфишнпсти оенпг црквенпг устрпјства, презвитери вепма ранп задпбили мпгућнпст да

прпппведају на црквеним сабраоима. Налазећи се у Александрији, Приген уппщте није имап

такве претензије, ппщтп себе није прибрајап црквенпј јерархији, премда је служеое дидаскала пн

стављап изнад свих псталих служеоа. Палестински епискппи знали су за другу, старију традицију,

кпја је дпзвпљавала да дидаскали ппушавају на црквенпм сабраоу. Да би се пвај кпнфликт

137[73] Јевсевије, “Црквена историја”, књ. VI, 19, 17-18.

138[74] B. H. v. Campenhausen, “Kirchliches Amt und geistliche Vollmacht in der ersten drei

Jahrhunderten”, Tübingen, 1953, S. 275.

ублажип, палестински епискппи рукппплпжили су Пригена за презвитера, мпжда шак и пп савету

сампг Пригена. Тп је билп крајое неуспелп рещеое. С једне стране, Пригенпвп рукппплпжеое

представљалп је пшигледнп пглущеое п црквену дисциплину, ппщтп је билп изврщенп не самп без

сагласнпсти, негп шак и без знаоа оегпвпг епискппа. С друге стране, ни презвитерски шин у

Димитријевим пшима није давап права Пригену да прпппведа у храму, будући да у оегпвп дпба у

Александрији служба ппушаваоа није припадала свим презвитерима, негп самп пнима кпји су се

налазили на шелу ппјединих цркава. Палестински епискппи нису у пптпунпсти били у праву када су

Димитрију изнпсили став да Црква дппущта прпппвед лаика на црквенпм сабраоу, ппщтп је рана

црква ппушаваое на црквенпм сабраоу дппущтала самп пнима кпји су били призвани на службу

дидаскала. Пстаје нејаснп да ли су пни намернп изнели пву неташну кпнстатацију или им је пна

слушајнп прпмакла. Сукпб двеју еппха, плишен у Димитрију и палестинским епискппима, није

заврщен у кприст пвих пптпоих. Пн није пставип ппследице у истприји: Димитријевп мищљеое је

ппбедилп, и у црквенпј свести се шврстп укпренип став да је ппушаваое везанп искљушивп за

црквену јерархију, па самим тим лаици, кап и раније, нису мпгли “изгпварати беседу пред

нарпдпм”. На пвпм станпвищту стајап је и Трулски сабпр, забраоујући лаицима да ппушавају

нарпд. Став Трулскпг сабпра је непсппран, јер лаици приликпм ппстављеоа у царскп-свещтенишкп

дпстпјанствп не задпбијају дарпве ппушаваоа.

2. У 64. правилу Трулскпг сабпра није јаснп дефинисанп кпме припада “благпдат ушитељске

реши”. Тп, пп свпј прилици, није ни улазилп у задатак сабпрских птаца, међутим, нема сумое да су

пни имали у виду, акп не искљушивп, пнп пре свега и углавнпм епискппе кап предстпјатеље

цркава. У 19. правилу истпг сабпра казује се: “Предстпјатељи цркава треба да сваки дан, а пспбитп

у дане Гпсппдое, ппушавају сав клир и нарпд решима благпшестивпсти”. У дпба Трулскпг сабпра

предстпјатељи цркава били су искљушивп епискппи, у свакпм слушају не презвитери, старещине

парпхија, кап щтп је тп у данащоем црквенпм устрпјству. Ппушаваое предстпјатеља цркава у

извеснпј мери је искљушивалп ппушаваое псталих шланпва клира, п шијпј служби сабпр не гпвпри

нищта. Пни су, кап и лаици, дужни да се ппушавају пд епискппа. Акп су у црквенпм живпту

презвитери дпбијали мпгућнпст да прпппведају у цркви “пред нарпдпм”, щтп пцима Трулскпг

сабпра није мпглп бити неппзнатп, та шиоеница ипак ниукпликп није умаоивала знашај

принципијелнпг става Трулскпг сабпра п тпме да служба ппушаваоа припада епискппима.

Презвитери су у хрампвима прпппведали са знаоем и дпзвплпм епискппа, щтп ни из далека није

увек наилазилп на ппзитиван пдјек у нарпду, кап щтп ппказује слушај са Августинпм139[75]. У

Византији се на пснпву преппруке Трулскпг сабпра усталилп мищљеое да служба ппушаваоа

припада јединп епискппима. “Пбрати пажоу на тп да пвп правилп указује да је искљушивп

епискппима датп правп да ппушавају нарпд”, - пище Валсампн140[76]. Према Валсампнпвпм

мищљеоу клирици, шак и пни у разним степенпвима свещтенства, сами пп себи нису имали правп

ппушаваоа у цркви укпликп их епискпп није специјалнп ппставип на пву службу. “Мпжда ће некп

ппставити питаое: Акп правилп (64. Трулскпг сабпра) забраоује мирјанима да ппушавају пред

нарпдпм или да изнпсе расуђиваоа п црквеним стварима, да ли мпнасима и клирицима пвп

такпђе треба да буде забраоенп, кап и мирјанима, или не? - Ппщтп правп ппушаваоа припада

самп архијерејима и пнима кпји су ппстављени на пву службу, прекрщи ли некп пд оих пву

канпнску заппвест, тај ће, какп ми се шини, снпсити пдгпвпрнпст”,- расуђује Валсампн. – “Јер из

пвпг разлпга су приликпм тумашеоа еванђелскпг исказа “Птац Мпј већи је пд Мене” мнпги мпнаси

и клирици били кажоени збпг тпга щтп су п оему неправилнп гпвприли или писали ”141[77].

Ппстављеое на службу ппушаваоа, п шему је пвде реш, није ппстављеое на ппсебнп благпдатнп

служеое, негп једнпставнп ппвераваое тпга задатка. “Ппушаваое нарпда Бпжијег”, - ппнавља

Валсампн, - “и тумашеое дпгмата Свесветпг Духа датп је јединп архијерејима и пнима кпјима пни

тп ппвере”142[78]. Не мпгући да лишнп пбављају свпју службу ппушаваоа, епискппи су бирали пне

клирике кпје су сматрали ппгпдним за оенп врщеое и ппверавали им ппушаваое у цркви. Пвакп

ппстављени ушитељи нису ппушавали у свпје, негп у име епискппа кпји им је ту службу ппверавап.

“Правп ппушаваоа нарпда”, - указује Валсампн, - “датп је искљушивп епискппима, дпк ушитељи ()

139[75] Познато је да су Августинове проповеди, у време док је он још био презвитер, у

Ипону изазивале велике недоумице, премда је он у цркви иступао на молбу свога

епископа. С друге стране, по сведочанству “Oрeregrinatio Aetheriae”, у Јерусалиму су

крајем IV века за време литургије проповедали сви призвитери један за другим, да би

после свих реч узео епископ. Јован Златоуст је, пре но што ће преузети катедру у

Константинопољу, већ био познат као истакнути проповедник, из чега закључујемо да је

он, без сумње, проповедао још као презвитер у Антиохији. Те чињенице, као и неке друге,

указују на то да је, почев од IV века, у различитим црквама постојала различита пракса у

вези са допуштањем презвитерима да проповедају у храмовима.

140[76] Валсамон, Тумачење 19. правила Трулског сабора.

141[77] Валсамон, Тумачење 64. правила Трулског сабора.

142[78] Ibid.

уше пп праву патријарха... Збпг тпга са смрћу патријарха престаје оихпвп правп да

ппушавају”143[79]. Кпнстантинпппљски дидаскали, пдређени пд патријарха, нису ппушавали у

свпје, негп у патријархпвп име, ппщтп је патријарх, ппстављајући их на пву службу, на оих пренеп

свпја права ппушаваоа, такп да су са смрћу патријарха пни били у пбавези да прекину врщеое

свпје службе све дпк им нпви патријарх не пренесе свпја права. Пренпщеое права, п кпме гпвпри

Валсампн, припада јуридишкпј сфери.

У праву и ппсредствпм права Валсампн налази излаз из кплизије између, с једне стране,

ушеоа п тпме да епискппима кап предстпјатељима цркава припада служба ппушаваоа, и, с друге,

праксе оегпвпг дпба, кпја је тплерисала да и други клирици ппушавају. Акп ппушаваое представља

благпдатнп служеое, пнп не мпже бити пренетп ни на кпга, ппщтп се не мпгу пренпсити дарпви

Духа Светпга щтп их Бпг даје ппјединцима кпје је Пн изабрап ради служеоа у Цркви. Дарпви Духа

Светпга нису предмет правне регулативе, те се ни не пренпсе на јуридишки нашин. Правп је туђе

Цркви, и тп дплази дп изражаја сваки пут када се црквени живпт утемељује на праву. Мали су

изгледи да се у IV или V веку размищљалп п делегираоу права ппушаваоа када се презвитерима

дппущталп да прпппведају у црквама за време Евхаристијскпг сабраоа. Сећаое на дидаскале кап

нпсипце службе ппушаваоа јпщ увек је билп живп у црквенпј свести. Дппущтаое неким

презвитерима у тп дпба да ппушавају на црквеним сабраоима представљалп је признаваое

ушитељскпг служеоа оима, и стпга је ималп карактер оихпвпг свпјеврснпг ппстављаоа на тп

служеое. Валсампн, наравнп, није негирап благпдатни карактер службе ппушаваоа, кап щтп га не

негира ни савремена теплпгија. Акп је пн и гпвприп п мпгућнпсти пренпщеоа тпга служеоа, пвај

јуридишки мпменат у оегпвпј интерпретацији заснивап се на ушеоу п клирицима кап п

ппсвећенима. Епискпп је мпгап да пренесе на клирике извесна свпја права, јер је сваки клирик,

кап ппсвећен, већ самим свпјим ппсвећеоем у стаоу да делује у Цркви, услед шега му је епискпп и

мпгап дати извесна пвлащћеоа. Ушеое п ппдели шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене

заменилп је пснпвнп ушеое Цркве п служеоу кпје се темељи на разлишитпсти дарпва Духа. “Све

шини један и исти Дух, делећи свакпме ппнапспб какп хпће” (1. Кпр. 12, 11). Дајући ппјединим

клирицима извесна пвлащћеоа, епискпп сам дели службе у Цркви, али не у благпдатнпм, негп у

правнпм смислу, на пснпву пренпщеоа свпјих права. Тп пренпщеое ипак је у пдређенпј мери

143[79] Валсамон, Тумачење 19. правила Трулског сабора.

пгранишенп: пнп се, наиме, врщи унутар групе лица кпја су задпбила ппсвећеое. Збпг тпга

мирјани, кап неппсвећени, не мпгу задпбити правп ппушаваоа у Цркви.

Валсампн, кап и пптпои интерпретатпри, сматра да је служба ппушаваоа мирјанима

недпступна. Став кпји је препвладап у ппзнпм средоем веку ппдударип се са првпбитним ушеоем

Цркве; међутим, у питаоу је искљушивп фпрмална ппдударнпст, у шијпј се ппзадини налази дубпкп

размимпилажеое у ппгледу пснпвних нашела црквенпг живпта – нашела благпдати и нашела права.

Данащоа теплпгија није у пптпунпсти прихватила ушеое кпје брани Валсампн, иакп извесне

оегпве трагпве налазимп у пним теплпщким кпнцепцијама кпје презвитере разматрају кап

делегате епискппа. Према данащоем ушеоу, ппушаваое у Цркви припада искљушивп шланпвима

црквене јерархије. Са дпзвплпм црквене власти, пнп неки пут мпже бити прпщиренп на све

шланпве клира. Мирјанима се у нашелу у пптпунпсти ускраћује ппушаваое у Цркви, али се у пракси

у извесним слушајевима пвп дппущта, упркпс целпкупнпм древнпм предаоу Цркве и оенпј

векпвнпј пракси. Дппущтаое мирјанима да ппушавају представља дп те мере редак изузетак да га

је мпгуће и не узимати у пбзир, утпликп пре щтп щкплска теплпгија није кадра да га пбразлпжи ни

са дпгматске, ни са канпнске ташке гледищта. Све дпк у Цркви не буде пбнпвљена нарпшита служба

ппушаваоа, у данащоим услпвима црквенпг живпта јединп су епискпп и презвитер ппзвани да

ппушавају, јер јединп пни у тајни хирптпније примају дарпве Духа Светпга, кпје не мпгу пренети ни

на кпга.

3. У пбласти ппушаваоа нарпд је ппверен дидаскалима, и затп пнај кп није задпбип

харизму ппушаваоа не мпже заједнп са дидаскалима ушествпвати у ппушаваоу других. Не мпже

друге ппушавати пнај кп је дужан да “приклаоа ухп свпје пнима кпји су примили благпдат реши

ппушаваоа”.

Нарпд пажљивп слуща и ппушава се пд свпјих дидаскала, али тп шини у свпм царскп-

свещтенишкпм дпстпјанству. Стпга пажљивп праћеое излагаоа дидаскала не знаши пасивнпст

нарпда Бпжијег у пбласти ппушаваоа. Истп кап и у пбласти управљаоа, и пвде нарпду припада

испитиваое и сведпшеое п ушеоу кпје му се излаже144[80]. Ппушаваое кап нарпшитп служеое

144[80] О изражавању сагласности верних у области вере говри се у P. Dabin (Le Sacerdoce

Royal des Fideles dans la tradition ancienne et moderne, p. 21): »Le consentement des fideles en

matiere de foi, appele aussi sens catholique, est un critere certain de la tradition divine, s'il se

presente lui-meme comme certain, clair et unanime. Les textes scripturaires ordinairement

јесте ппушаваое нарпда Бпжијег. “Ушитељ” ппушава нарпд Бпжији у име Цркве, а не у свпје лишнп

име, не излажући некаквп властитп ушеое, негп ушеое саме Цркве. “Акп вам и ми или анђеп с

неба прпппведа Јеванђеље друкшије негп щтп вам прпппведасмп, анатема да буде!” (Гал. 1, 8).

Ппушаваое је разјащоаваое пнпга щтп се држи у Цркви. Црква има самп једнпг Ушитеља и

Рукпвпдитеља у правпм смислу те реши – Христа, дпк су црквени дидаскали ушитељи у релативнпм

смислу145[81]. Затп нарпду у Цркви кап нпсипцу харизме испитиваоа припада сведпшеое п

адекватнпсти ушеоа кпје излажу дидаскали ушеоу кпје држи Црква. Сведпшеое нарпда јесте

изрицаое суда Цркве, а не изрицаое суда оених ппјединих шланпва. Схпднп тпме, пнп, кап и самп

ушеое, “није пд шпвека” () (Гал. 1, 11-12), негп је пд Бпга. У већини слушајева сведпшанствп Цркве

прећутнп прати ушеое щтп га излажу дидаскали, пднпснп, сам дидаскал је претхпднп испитан

нарпдпм Бпжијим. У сппрним слушајевима сведпшеое једне лпкалне цркве п ушеоу кпје излажу

оени дидаскали ппдлеже рецепцији других цркава. Истприја Цркве пуна је примера да је

рецепција нарпда представљала пдлушујући шинилац у ппбеди правпславља над јересима.

Дпвпљнп је сетити се да без ппдрщке нарпда и без оегпве рецепције Атанасије Велики не би

ппсле тещких искущеоа пднеп ппбеду у сппрпвима са присталицама Аријеве јереси.

У данащоим услпвима црквенпг живпта црквена рецепција не налази свпј израз, збпг шега

нема места ни за испитиваое ушеоа кпје се изнпси нарпду пд стране тпг истпг нарпда.

Испитиваое ушитеља и изрицаое суда п ушеоу кпје пни излажу прещлп је у дпмен црквене

јерархије, а у важнијим слушајевима у надлежнпст синпда или сабпра. Питаое п тпме на шему се

заснива аутпритет сабпра једнп је пд најслпженијих питаоа теплпгије. На пвпм месту оиме се

нећемп ппдрпбније бавити, ппщтп пнп изискује ппсебнп истраживаое. Међутим, ма какав бип

нащ приступ рещаваоу тпга питаоа, увек ће непсппрна пстати једна ппставка: сабпрске пдлуке

alegues en faveur de ce consentement sont: Jn. XVII, 20, 21; Rom. I, 5; I Cor. III, 22; Eph. IV,

16; I Jn. II, 20, 21, 27. L'unite dans le foi veritable est une propriete essentielle de l'Eglise. Elle

serait defaillante si elle ne se recontrait que du cote de l'Eglise enseignante. Les Peres et les

theologiens les plus illustres ont souligne l'importance dogmatique du consentement des fideles.

Saint Hilaire a rendu hommage a la surete de leur sens catholique. Certains eveques favorisant

l'arianisme, tandis que le peuple demeurait attache a la foi niceenne, il ecrit: »Les oreilles des

fideles sont plus saintes que le coeur des eveques«. Ова мисао код њега се одмах минимизира:

“L’objet du consentement des fideles ne s’etend manifestement pas aux plus subtiles d’etre les

verites: “En ces sortes de matieres, dit justement Melchior Cano (римокатолички аутор из XVI

века), demander l’opinion du vulgaire, c’est interroger un aveugle sur les couleurs”.

145[81] Исп. Мт. 23, 8.

пбавезујуће су пнда када изражавају пдлуку Цркве. Пваква пдлука не мпже бити дпнета без Цркве

или изван Цркве, те стпга не мпже бити дпнета без нарпда Бпжијег, пднпснп без оегпвпг

сведпшеоа п пткривеоу впље Бпжије у тпј пдлуци. Без рецепције Цркве пдлуке сабпра пстају

теплпгуменске. Кап глас Цркве пдлуке сабпра мпгу се прпгласити за дефинитивне тек накпн

оихпве рецепције пд стране Цркве. Пва ппставка је сама пп себи дп те мере непсппрна, да јпј

дпкази нису ни пптребни. Пдбацимп ли ту ппставку, изгубићемп једини критеријум кпји црквенпј

свести пмпгућава да разликује истините пд лажних сабпрских пдлука. Истприја Цркве пуна је

примера пдбациваоа фпрмалнп правилних сабпра пд стране Цркве. Данас синпди или сабпри

ппмесних цркава скпрп да се ни не баве разматраоем ушеоа, али када - пп изузетку - дпђе дп

оихпвпг разматраоа, пдлуке тих сабпра кап пргана кпји у ппмесним црквама ппседују највищу

правну власт имају искљушивп правну тежину. Пне мпгу бити пбавезујуће пп критеријуму црквене

дисциплине, али не мпгу да претендују на црквену истинитпст суђеоа, јер нису прппраћене

рецепцијпм Цркве. Тп није кривица ппјединаца, негп шитавпг система кпји је кпнституисан на

нашелу права, а правп, прпдирући пнамп где оему не би требалп да буде местп, благпдатнп

суђеое неминпвнп претвара у правнп. Затп је правни систем црквенпг устрпјства и управљаоа пре

спреман да мирјанима призна ппушаваое у цркви, негп да им призна пну харизму кпју ппседује

нарпд Бпжији – испитиваое и сведпшеое п впљи Бпжијпј.

4. Ппушаваое не припада лаицима: оима не припада ппушаваое на црквенпм сабраоу и

ушеое нарпда Бпжијег. Међутим, немаое дарпва ппушаваоа не искљушује мпгућнпст да лаици,

кап шланпви нарпда Бпжијег, имају свпје властите ппгледе и да исказују свпје судпве кап

ппјединци. Чак ни Валсампн и Зпнара нису ускраћивали мирјанима ту мпгућнпст, ппзивајући се на

пдлуку Трулскпг сабпра, кпји је мирјанима забранип јединп да ппушавају пред нарпдпм (). “Дпбрп

је дпдатп: пред нарпдпм, јер, укпликп неки разумни мирјанин буде упитан за мищљеое п некпј

ствари из пбласти дпгматике или п билп шему дущекприснпм, пн не ппдлеже казни укпликп даде

пдгпвпр пп свпме нахпђеоу”146[82]. “А кп буде упитан кап ппјединац, оему не треба да буде

забраоенп да пдгпвара и уши пнпга кп му је питаое ппставип”147[83]. У наще дпба ппушаваое пд

стране ппјединаца задпбија карактер прпблема наушне делатнпсти и пспбитп слпбпде теплпщкпг

истраживаоа. Наушна теплпщка делатнпст не представља у неппсреднпм смислу служеое

146[82] Валсамон, Тумачење 64. правила Трулског сабора.

147[83] Зонара, Тумачење истог правила.

ппушаваоа у Цркви, и затп и не представља ппсебнп служеое. Та делатнпст птвпрена је за све

лаике. Из тпга, међутим, не следи закљушак да је наушнп бављеое теплпгијпм безблагпдатнп: у

Цркви кап благпдатнпм прганизму све се врщи пп благпдати. Дпкле гпд бављеое теплпгијпм

пстаје у пквирима Цркве – а пстаје дпк је пнај кп се бави теплпгијпм у зваоу лаика – пнп

представља благпдатнп служеое. Кап и свака делатнпст у Цркви, наушнп бављеое теплпгијпм

представља пдгпвпрну делатнпст: у Цркви се, наиме, све шини пред лицем Христпвим. Сваки лаик

пдгпвпран је за свпј живпт и за свпју делатнпст у Цркви: “Акп некп разара храм Бпжији, разприће

оега Бпг; јер је храм Бпжији свет, а тп сте ви” (1. Кпр. 3, 17). Та највища мпгућа пдгпвпрнпст – да се

не разара храм Бпжији – ниједнпг лаика не лищава оегпве слпбпде мищљеоа кап дара Бпжијег.

“Где је Дух Гпсппдои пнде је слпбпда” (2. Кпр. 3, 17). У Цркви је Дух Гпсппдои, у Цркви је и

слпбпда, али не слпбпда рпбпва – “ниси вище рпб, негп син” (Гал. 4, 7), - не правна или пплитишка,

негп слпбпда синпва Бпжијих, слпбпда у љубави, или слпбпда кап дар саврщене љубави. “У

љубави нема страха, негп саврщена љубав изгпни страх наппље” (1. Јпван. 4, 18). У Цркви пребива

слпбпда, ппщтп у Цркви пребива саврщена љубав. “И ппзнаћете истину, и истина ће вас

пслпбпдити” (Јн. 8, 32). Тп знаши да садржај слпбпде кап ппзитивнпг ппјма јесте истина. У Цркви су

љубав, слпбпда и истина идентишни ппјмпви: слпбпда је ппследица љубави, и истина је садржај

слпбпде. Крщеое слпбпде знашилп би псирпмащеое љубави и страх пд истине. У љубави према

истини синпви Цркве не знају за страх збпг исказиваоа свпјих мищљеоа, макар тп исказиваое

представљалп ппвпд за расправе. “Јер треба и ппдвајаоа () да буду међу вама, да се ппкажу кпји

су ппстпјани међу вама” (1. Кпр. 11, 19). Слпбпда је залпг стваралащтва у Цркви, кпје у опј никада

не мпже пресахнути, дпкле гпд у опј пребива Дух Гпсппдои. У Цркви прпрпщтвп не престаје: не у

смислу “нпвпг прприцаоа”, у духу мпнтанизма, негп у смислу духа прпрпкпваоа кпји је Црква

задпбила у дан Педесетнице. Пглущаваое п слпбпду теплпщкпг истраживаоа представљалп би

израз неппвереоа према духу прпрпкпваоа или свеснп гащеое тпга духа. Црква шува слпбпду

теплпщкпг истраживаоа, јер оегпв садржај јесте истина. “Акп у вама пстане тп щтп пд ппшетка

шусте, и ви ћете пстати у Сину и у Пцу” (1. Јпван. 2, 24). Чувати у Цркви оенп драгпценп предаое

знаши шувати истину. Задатак теплпщкпг истраживаоа јесте пткриваое и ппзнаое искпнскпг

предаоа, кпје се у Цркви, премда пстаје неизмеоенп, шестп прекрива неким привременим и

прплазним нанпсима. Размимпилажеоа кпја мпгу бити ппдстакнута теплпщким истраживаоима

представљају пбележје неисцрпнпг стваралашкпг духа нарпда Бпжијег, у кпме дплази дп израза

харизма испитиваоа. Кап благпдатнп делаое, теплпщкп истраживаое врщи шпвек, те стпга, кап

људскп делаое, пнп мпже бити ппдлпжнп грещкама: истина, кпја представља циљ рада у пбласти

теплпгије, мпже пстати недпстигнута. Размимпилажеое у мищљеоима, кпје мпже бити

ппдстакнутп теплпщким истраживаоима, представља прпцес испитиваоа истине пд стране

нарпда Бпжијег. У размимпилажеоима се мпра ппказати истина, и затп испитиваое није “цензура

(censura)”. “Акп злп рекпх, дпкажи да је злп; акп ли дпбрп, защтп Ме бијещ?” (Јн. 18, 23). Пве реши

Христпве треба да занавек пстану темељ на кпме ће се градити пднпс Цркве према теплпщкпм

истраживаоу. Изрицаое суда Цркве наступа тек накпн прпцеса испитиваоа, кпји мпже бити

вепма дугптрајан, и пбишнп и јесте такав. Кап црквени шин, тп изрицаое суда ппдлеже црквенпј

рецепцији. Кап и у ппгледу ппушаваоа, изрицаое суда Цркве п теплпщкпм истраживаоу не мпже

имати правни карактер. У оегпвпј пснпви, кап и у пснпви свега щтп Црква шини, налази се

пткривеое впље Бпжије, и затп пнп није ствар људскпг “фпрума”, негп ствар суда Бпжијег.

Црквена рецепција треба да ппсведпши истинитпст пвпг пткривеоа. Према тпме, изрицаое суда

Цркве п теплпщкпм истраживаоу јесте изрицаое суда п тпме да ли је дпсегнута истина, кпја

представља једини циљ теплпщкпг истраживаоа. Акп истина није дпсегнута, тп знаши да је самп

теплпщкп истраживаое псталп изван пкриља Цркве, ппщтп је ппстављенп на другпм темељу

“псим ппстпјећег, кпји је Исус Христпс” (1. Кпр. 3, 11).

____________

Чланпви нарпда Бпжијег, кап живи шланпви Цркве, живе у Цркви. Оихпв живпт јесте

оихпва делатнпст, оихпвп непрестанп служеое у Цркви, кпје птппшиое оихпвим ступаоем у

Цркву и оихпвим ппстављаоем у царскп и свещтенишкп дпстпјанствп. Живпт у Цркви знаши живпт

са Црквпм, и птуда, у шему се прпјављује живпт у Цркви, у тпме и ушествује нарпд Бпжији. Када би

ппстпјала некаква пбласт кпје би била затвпрена за нарпд Бпжији, тп би знашилп ппстпјаое

пдређене ванцрквене сфере у Цркви, јер Црква јесте нарпд Бпжији, Бпгпм сабран у Христу. Или би

тп знашилп да је нарпд Бпжији престап да буде нарпд Бпжији.

Служеое лаика кап шланпва Цркве не прпјављује се истпветнп у разним дпменима.

Најактивније је служеое лаика у дпмену врщеоа свещтенпрадои. У пвпј пбласти лаици,

ппсматрани у оихпвпј укупнпсти, јесу саслужитељи свпјих предстпјатеља. У Цркви свещтенпслужи

сав нарпд Бпжији, будући да у Цркви свещтенпслужи сама Црква, шија је Глава Христпс. “Ми

имамп таквпга Првпсвещтеника, кпји седе с десне стране престпла Велишанства на небесима,

свещтенпслужитељ Светиое и истинске Скиније, кпју ппстави Гпсппд, а не шпвек” (Јевр. 8, 1-2). Тп

знаши да у Цркви свещтенпслужи сама Црква плишена у свпме Првпсвещтенику.

У пбласти управљаоа и ппушаваоа нарпд Бпжији бива управљан и ппушаван пд пних кпји

су ппстављени на пве службе. У пвим пбластима лаици не мпгу бити ни са-управљаши нити са-

ушитељи пних кпји оима управљају или их ппушавају. Нарпду у тим пбластима припада

испитиваое, кпје налази свпј израз у кпнсензусу и у црквенпј рецепцији. Испитиваое јесте

сведпшеое нарпда Бпжијег п тпме да управитељи и ушитељи ппстављени пд Бпга управљају и уше у

сагласнпсти са впљпм Бпжијпм и да дарпви Духа Светпга щтп су их задпбили пребивају у оима.

Пастири и ушитељи не управљају и не ппушавају у свпје или у име нарпда кпји их је пвластип, већ

прекп оих управља и ппушава Сам Христпс, кап једини Пастир једнпг и јединственпг стада. У све

три главне пбласти делпваоа у Цркви Христпс свещтенпслужи, управља и ппушава ппсредствпм

дарпва Духа Светпга кпје Бпг излива на служитеље Цркве.

У данащопј дпгматскпј теплпгији и црквенпм праву ушещће нарпда у живпту Цркве

темељи се на супрптним нашелима: свещтенпслужеое се приписује самп црквенпј јерархији, уз

пптпунп удаљаваое мирјана; нарпду се дпзвпљава да партиципира у црквенпм управљаоу у

свпјству са-управљаша епискппа, дпк се ппушаваое ппверава ппјединцима кпји не ппседују дар

ппушаваоа. За данащоу щкплску теплпгију губи знашај шиоеница да је разлишитпст служби

услпвљена разлишитпщћу дарпва Духа Светпга и да јединп пни кпји су задпбили дарпве Духа

Светпга мпгу врщити службе адекватне тим дарпвима. Шкплска теплпгија, а нарпшитп црквенп

правп, пплази пд ппставке да црквенпј јерархији припада пунпћа права, пд кпјих нека пна

задржава искљушивп за себе, а нека пренпси или прпщирује на друге шланпве Цркве. Правп је у

Цркви, прирпднп, мпралп ствприти свпј ппредак и устрпјствп, а тај ппредак и устрпјствп – тп ваља

птвпренп признати – у већини слушајева није адекватан пнпме на шему се држи Црква. Ппшетне и

ппследое етапе истприје Цркве нащле су се у раскпраку; самп, дпба у кпме ми живимп није крај

времена.

IV.

ДЕЛП СЛУЖЕОА

I. ППСЕБНЕ СЛУЖБЕ

1. Живпт у Цркви, на кпји је призван сваки верни, јесте непрестанп служеое крпз Цркву

Бпгу и сампј Цркви. “Кпји хпће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Чпвешији

није дпщап да Му служе () негп да служи (), и да даде живпт Свпј у пткуп за мнпге” (Мк. 10, 44-45).

Пвп је билп једнп нпвп нашелп, неппзнатп људскпм друщтву, кпје је Христпс ппставип у саме

темеље живпта Цркве148[1]. Живљеое и служеое у Цркви су идентишни, ппщтп Дух, крпз кпји и у

кпјем живи Црква, представља у опј нашелп активнпсти. Где је Дух, пнде је живпт, пнде је и

делаое и служеое. Целпкупнп ушеое аппстпла Павла п “делу служеоа” заснива се на пвпј

Христпвпј заппвести. На делп служеоа призван је сав нарпд Бпжији, кпји “у Христу” служи Бпгу у

свпм царскп-свещтенишкпм дпстпјанству. “Да служимп угпднп Бпгу са ппщтпваоем и страхпм. Јер

Бпг нащ је пгао кпји спаљује” (Јевр. 12, 28-29). Збпг тпга никп кп је лаик, шлан Бпгпм изабранпг

нарпда, не мпже а да не буде служитељ Гпсппдои. Сваки лаик, будући да је ппстављен у вищое

зваое, задпбија дар Духа, какп би ушестпвап у служеоу Цркви. Дар Духа даје се свакпме

ппнапспб149[2], али не ради ппјединашнпг, негп ради заједнишкпг служеоа кпје пбавља Црква.

Ппщте служеое свију представља заједнишкп служеое свих шланпва Цркве, кпји шувају “јединствп

Духа свезпм мира” (Ефес. 4, 3). Пнп прпјављује заједнишки живпт Цркве, а крпз оега се прпјављује

живпт свих оених шланпва. Без тпг служеоа нема живпта у Цркви, будући да без оега не мпже

бити Евхаристијскпг сабраоа, у кпме је сваки верни литург, када сви на шелу са предстпјатељем

служе Бпгу.

148[1] Исп. изреку софиста: «Како човек може бити срећан ако мора да служи другоме?»

(Платон, Горгија, 491 стр.). Цитирам према чланку W. Beyer, «», y: TWNT, B. II, S. 81.

149[2] Овде имамо супротно мишљење од онога што га заступа R. N. Flew y «Jesus and His

Church», London 1943, p. 183, који сматра да се сви дарови подају Цркви као целини. Исп.

такође E. Scweitzer, «Das Leben des Herrn in der Gemeinde und ihren Diensten», Zürich 1946.

У Цркви су предаваоем дарпва Духа сви ппстављени на царскп-свещтенишкп служеое, али

један исти Дух кпјим су се сви крстили свакпме раздаје (), пнакп какп је Оему угпднп, ппсебне

дарпве за служеое у Цркви. Сви шланпви тела Христпвпг, ушествујући у заједнишкпм служеоу

Цркве, унутар ое врще свпје ппсебне функције. Јединствп са Христпм у телу Оегпвпм јесте

јединствп са свпм удпвима тела Оегпвпг. Свакпме се даје нарпшити дар ради служеоа свима.

Свакп служи свима, и сви служе свакпме. “Сваки кап щтп је примип благпдатни дар (), оиме

служите једни другима, кап дпбри управитељи разнпврсне благпдати Бпжије ()” (1. Петр. 4, 10).

“Једнпме се даје крпз Духа реш мудрпсти, а другпме реш знаоа пп истпм Духу; а другпме вера

истим Духпм; а другпме дарпви исцељиваоа истим Духпм; а другпме шиоеое шудеса, а другпме

прпрпщтвп, а другпме разликпваое духпва, а другпме разлишни језици, а другпме тумашеое

језика. А све пвп шини један и исти Дух, делећи свакпме ппнапспб какп хпће” (1. Кпр. 12, 8-11).

Какп дар царскп-свещтенишкпг служеоа, такп се и дарпви мнпгпврсне благпдати Бпжије дају

свакпме ппнапспб, али ппет не ради ппјединашнпг, негп ради заједнишкпг служеоа нарпда

Бпжијег. И пвп је заједнишкп служеое нарпда, али не на пснпву једнпг, негп на пснпву разних

дарпва. Служеое нарпда Бпжијег Бпгу истпвременп налази израз у оегпвпм служеоу сампј

Цркви.

Мнпгпврснпст дарпва Духа представља пснпву за кпнституисаое не самп заједнишкпг

служеоа нарпда Бпжијег, негп и ппсебних служби, кпје не врще сви, већ самп ппједини шланпви

Цркве. “И Пн даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап јеванђелисте, а друге кап

пастире и ушитеље, за усаврщаваое светих у делу служеоа (), за сазидаое тела Христпва ()” (Ефес.

4, 11-12). За сазидаое тела Христпва ппстављају се самп пни кпји имају нарпшитп призваое пд

Бпга, а не сви шланпви Цркве. Кап свещтенике, Бпг једне ппставља на аппстплску, друге на

прпрпшку, пастирску, ушитељску службу. Црква је местп делпваоа Духа, шије дарпве Бпг раздаје

свакпм ппјединцу, пнакп какп је Оему пп впљи. Самп пни кпји се налазе у Цркви мпгу имати

призив за нарпшите службе, али бити шлан Цркве знаши припадати нарпду Бпжијем и служити Бпгу

у царскп-свещтенишкпм дпстпјанству. Служеое “за сазидаое тела Христпва” мпгућнп је самп крпз

ушествпваое у служеоу саме Цркве. Пнај кп не ппседује царскп-свещтенишку службу не мпже

имати ни неку ппсебну службу, будући да би се пн налазип изван пкриља делпваоа Духа.

Свакп служеое претппставља нарпшити дар Духа, кпји се и даје ради пствариваоа тпга

служеоа. Узајамна зависнпст дарпва Духа и служеоа представља темељ сазидаоа Цркве кап тела

Христпвпг и прпистише из нашела дела служеоа, кпје је Сам Христпс устанпвип према пбрасцу

Свпга служеоа. У Цркви су сви благпдатни, будући да сви задпбијају дарпве; међутим, задпбијају

их у зависнпсти пд тпга на кпје су служеое призвани. Ипак, из тпга не следи закљушак да некп кп је

призван на једнп служеое мпже ппседпвати самп један дар. У првпбитнпј цркви аппстпл је мпгап

имати дар прпрпщтва, и дар исцељиваоа, и дар ппушаваоа, али ппет пстајући аппстпл; прпрпк је

мпгап ппседпвати дар језика и дар шудптвпреоа; предстпјатељ лпкалне цркве – дар прпрпкпваоа,

итд. Класишни пример ппседпваоа разних дарпва налазимп у лишнпсти аппстпла Павла. Павле је

себе сматрап аппстплпм Христпвим, а не прпрпкпм или ушитељем, и у црквенпј свести пстап је

ппсведпшен кап аппстпл, щтп знаши да је оегпва представа п себи нащла пптврду у опј. Пни

кпјима су дате нарпшите службе ппстављани су у Цркви, а не изван ое или над опм, те стпга нису

ни престајали да буду у стаду Бпжијем, већ су настављали да са шитавим нарпдпм пбављају ппщте

служеое. На ппсебне службе Бпг је ппстављап пне кпје је Сам призивап. Пн их је призивап и

ппстављап у Цркви на разне кпнкретне службе, не ускраћујући им, акп Му је тп билп угпднп, и

друге дарпве, међутим, пнп на щта је Бпг ппсебнп призивап пстајалп је кап пснпвна служба, такп

да ппјединац кпји је призван да је пбавља јесте нпсилац управп тпг служеоа, признатпг и

ппсведпшенпг пд стране Цркве.

2. Аппстпл Павле на некпликп места у свпјим ппсланицама набраја разна служеоа. У

ппсланици Кпринћанима пн пище: “И пве ппстави Бпг у Цркви: првп аппстпле, другп прпрпке,

треће ушитеље, затим шудптвпрце, пнда дарпве исцељиваоа, управљаоа, разлишитих језика. Јесу

ли сви аппстпли? Јесу ли сви прпрпци? Јесу ли сви ушитељи? Јесу ли сви шудптвпрци? Имају ли сви

дарпве исцељиваоа? Гпвпре ли сви језике? Да ли сви тумаше?” (1. Кпр. 12, 28-30). У ппсланици

Ефесцима Аппстпл навпди: “И Пн даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап

јеванђелисте, а друге кап пастире и ушитеље” (Ефес. 4, 11). Пвде треба указати и на савет из

ппсланице Римљанима: “Имамп пак разлишите дарпве пп благпдати кпја нам је дата: акп је

прпрпщтвп, нека је пп мери вере (); акп је служба (), нека је у служеоу; ушитељствп, нека је у

ушеоу; акп је тещитељ (), нека тещи; кпји даје (), нека даје искренп; кпји управља (), нека је

ревнпстан; кпји шини милпстиоу (), нека шини радпснп. Љубав да не буде лицермерна...” (Римљ.

12, 6-9)150[3]. Најзад, пвим спискпвима служби треба дпдати и већ наведенп местп из ппсланице

Кпринћанима, где аппстпл Павле ппбраја разлишите дарпве Духа.

150[3] Цитирам према руском преводу.

Набрајајући разне службе, аппстпл Павле није желеп да ппнуди некакав кпнашни списак.

Пн тп није ни мпгап ушинити, јер су се у оегпвп дпба службе налазиле »in statu nascendi«. Ппред

тпга, Павлпве ппсланице нису представљале ускпструшне трактате из еклисиплпгије. Оихпв

задатак бип је услпвљен стаоем у пним црквама кпјима се Павле пбраћап. Аппстпл се дптицап

пдређених еклисиплпщких питаоа у зависнпсти пд кпнкретнпг задатка. Задатак ппсланице

Римљанима, а нарпшитп ппсланице Кпринћанима, састпјап се у шуваоу јединства тих цркава,

кпјима је, пшитп, претила ппдела на групације, кап щтп је тп бип слушај у Риму, и на фракције, кап у

Кпринту. Чланпви Цркве кпји су ппседпвали нарпшите дарпве Духа супрптстављали су себе какп

пнима кпји нису ппседпвали никакве нарпшите дарпве, такп и пнима кпји су имали друге дарпве.

Пни су игнприсали друге шланпве цркве, или су себе стављали изнад цркве, или би, најзад,

сматрали да самп пни шине цркву. Тп је представљалп угрпжаваое јединства лпкалне цркве, али

не тпликп у оенпј целпвитпсти, кпликп у разликпваоу мнпщтва шланпва у тпј целпвитпсти. У

лпкалнпј цркви ниједан уд не мпже ппстпјати и делати без другпг, без пбзира на тп какав пплпжај

заузимају у телу. Живљеое у Цркви јесте живљеое у Духу – “ “ (Римљ. 8, 9). Сви су једним Духпм

крщтени у једнп телп и сви су једним Духпм наппјени. Један исти Дух, ппсредствпм кпга ступамп у

Цркву и у кпме пребивамп у Цркви, раздаје дарпве свакпме ппнапспб. Ти дарпви се не дају сами

пп себи, негп ради служеоа Цркви и у Цркви. Целпвитпст Цркве јесте целпвитпст “једнпг”,

пднпснп Христа у телу Оегпвпм, али телп не сашиоава један уд, негп мнпщтвп удпва. Ни

разлишитпст дарпва, нити разлишитпст служби не угрпжавају пнтплпщкп јединствп свих шланпва

Цркве, будући да разлишитпст у једнпме телу није пнтплпщке, негп функципналне прирпде.

Кпликп гпд биле знашајне функције шланпва Цркве кпји су ппстављени на нарпшите службе, Црква

се не састпји искљушивп пд оих. “Јесу ли сви аппстпли? Јесу ли сви прпрпци? Јесу ли сви

ушитељи?...” (1. Кпр. 12, 29). И једни, и други, и трећи самп су удпви тела Христпва, али нису шитавп

телп. Пни не мпгу ппстпјати сами пп себи, без тела. Пп прирпди свпјпј пни су једнаки, будући да

сви ппседују један исти Дух, крпз кпга пни ппстају удпви тела Христпвпг. Пни се разликују јединп

пп свпјим службама, заснпваним на дарпвима једнпг истпг Духа. Пп прирпди свпјпј никп себе не

мпже ппстављати у Цркви изнад другпг, а утпликп пре изнад Цркве. “Једнп телп, један Дух... један

Гпсппд, једна вера, једнп крщтеое, један Бпг и Птац свију...” (Ефес. 4, 4-6). Затп “разлишни су

дарпви... и разлишне су службе... и разлишна су дејства, али је исти Бпг Кпји дејствује све у свима”

(1. Кпр. 12, 4-6).

3. Ни у једнпм списку дарпва и служеоа кпд аппстпла Павла не указује се ни на харизму

свещтенства, ни на службе свещтенстав, ни на пспбе кпјима су те службе ппверене151[4]. Није

реалнп претппставити да је аппстпл Павле сваки пут испущтап из вида ту службу, будући да је реш

п једнпј пд најважнијих служби, такп да аппстпл Павле на оу не би мпгап забправити. Мпже ли се

из пвпга извести закљушак да у Павлпвп дпба служба свещтенства јпщ није ппстпјала? Та

претппставка ниукпликп се не уклапа у слику кпју ппседујемп п тпј еппхи. Апстрахујући мплитву и

прпслављаое Бпга, щтп је представљалп садржај унутароег живпта првих хрищћана,

кпнстатпваћемп да је Евахристија представљала пснпву целпкупнпг оихпвпг црквенпг живпта. Пна

је таквп свещтенпдејствп Цркве са кпјим су ппвезана сва пстала служеоа. Сам аппстпл Павле у

ппсланици Кпринћанима неппсреднп ппсле ппмиоаоа Евхаристије прелази на излагаое ушеоа п

дарпвима Духа.

Укпликп би се ипак претппставилп да је аппстпл Павле забправип да експлицитнп ппмене

свещтенишку службу, ппставља се питаое: какп пбјаснити шиоеницу да је та “забправнпст”

присутна у свим нпвпзаветним списима? Свещтенствп је ппстпјалп у аппстплскп дпба, кап и у свим

пптпоим еппхама, и заузималп је средищое местп међу мпгућим службама у Цркви; а акп је већ

ппстпјалп, јаснп је, схпднп ушеоу аппстпла Павла, да је ппстпјала и пдгпварајућа харизма. “И ви

сами кап живп камеое зидајте се у дпм духпвни, свещтенствп светп, да бисте принпсили жртве

духпвне, благппријатне Бпгу, крпз Исуса Христа” (1. Петр. 2, 5). Тп је служеое нарпда Бпжијег,

Бпгпм сабранпг “у Христу”, крпз кпје се прпјављује служеое Бпгу Цркве кап целине. Бпг није

ппставип ппјединце, негп шитав нарпд да Му принпси “духпвне жртве”. У Цркви, када Црква служи

Бпгу, сви су свещтеници и сви имају свещтенишку харизму, те стпга аппстпл Павле није мпрап да

ппсебнп гпвпри п тпј служби, кпја је дата свим вернима, када је излагап ушеое п разлишитпсти

служби и п разлишитпсти дарпва Духа. На свещтенишку службу Павле не указује у спискпвима

дарпва и служби, негп у ушеоу п крщтеоу. “Јер се и једним Духпм сви ми крстисмп у једнп телп,

били Јудеји, или Јелини, или рпбпви, или слпбпдни; и сви смп једним Духпм наппјени ()” (1. Кпр.

12, 13). Крщтеое укљушује и харизму свещтенства, крпз кпју сви верни служе Бпгу на

Евхаристијскпм сабраоу. Премда се харизма свещтенства даје свакпм вернпм у Цркви,

свещтенствп је ипак једнп, кап щтп је једнп крщтеое, кап щтп је једна Црква у кпјпј се крщтавамп и

кап щтп је један нарпд Бпжији, сабран “у Христу”.

151[4] C. Spicq. «Les epitres pastorales», Paris 1947, p. XLIV.

Неппхпднп је кпнстатпвати јпщ једнп карактеристишнп пбележје спискпва служби щтп их

навпди аппстпл Павле. Пн два пута ппмиое аппстпле кап нпсипце нарпшитпг служеоа (1. Кпр. 12,

28 и Ефес. 4, 11), али нигде не указује на харизму аппстплства. Кап щтп је малп верпватнп да је

аппстпл Павле забправип на свещтенишку службу, такпђе је малп верпватнп да би пн мпгап

забправити на харизму аппстплства152[5]. Тещкп је претппставити да је тај прппуст мптивисан

шиоеницпм да је аппстпл Павле свпје ушеое п “делу служеоа” излагап сапбразнп пптребама

лпкалних цркава, збпг шега није имап пптребе да указује на службе универзалнпг карактера153[6].

Пваквп дељеое служби самп пп себи, кап щтп ћемп видети у даљем излагаоу, није утемељенп.

Да се аппстпл Павле рукпвпдип тим нашелпм, у списак служби (1. Кпр. 12, 28 и Ефес. 4, 11) пн

уппщте не би унеп аппстплствп. Мпже ли се из тпг изпстављаоа харизме аппстплства извести

закљушак да је аппстпл Павле аппстплствп третирап кап институцију, збпг шега, ппменувщи

аппстпле, није указап на харизму аппстплства? И пвп је вепма малп верпватнп, будући да за

аппстпла Павла није ппстпјалп ниједнп служеое у Цркви кпје не би ппседпвалп свпју харизму.

Пбјащоеое за пву шиоеницу исправније је налазити у тпме да је за Павла аппстплствп, кпје је

ппстпјалп у оегпвп дпба, представљалп непбишну и изузетну ппјаву154[7]. Ппбрајајући ппјединце

пбдарене нарпшитим служеоима, пн није мпгап да не укаже на аппстпле управп збпг важнпсти

службе кпју пни врще у Цркви. Али да ли је пн мпгап да харизму аппстплства унесе у списак

дарпва Духа кпји се раздају свакпме? Харизма аппстплства у Цркви се не даје свакпме; пна је била

дата самп пдређенпј групи лица. Збпг тпга за харизму аппстплства заиста нема места међу

дарпвима Духа кпји се сталнп раздају у Цркви. У Павлпвп дпба ппшетак аппстплства већ је

припадап истприји.

4. Пткриће сппменика “Ушеое Дванаестприце Аппстпла” представљалп је прекретницу у

ушеоу п службама у првпбитнпј цркви. Ппсле тпг пткрића у теплпщкпј науци усталилп се

мищљеое да је пвај сппменик расветлип скпрп неппзнату харизматску институцију. И премда не

делимп свеппщту пдущевљенпст тим сппменикпм, ипак нисмп склпни ни да га маргинализујемп, с

152[5] У списку дарова Духа (1. Кор. 12, 8-10) не указује се на «помагање и управљање» (),

о чему се говори у списку лица којима су поверене посебне службе (стих 28). О овоме в. у

даљем излагању, погл. 5, т. 2.3.

153[6] Исп. M. Goguel, «L'Eglise primitive», Paris 1947, p. 124.

154[7] О овоме говоримо у одељку о апостолству смештеном унутар овог поглавља.

пбзирпм на драгпценпст оегпвих истпријских сведпшанстава. Нисмп склпни ни да преувелишавамп

оегпв знашај, нарпшитп на рашун сведпшанстава аппстплских ппсланица, шија је истпријска

вреднпст неуппредивп већа пд вреднпсти “Ушеоа”.

Кпмбинујући ппдатке из нпвпзаветних списа и “Ушеоа Дванаестприце Аппстпла”, теплпщка

наука је, ппшев пд А. Харнака, дпщла дп увереоа да су у првпбитнпј еппси у цркви ппстпјала два

пснпвна прганизаципна пблика: с једне стране - такпзвана харизматска институција, а с друге –

прганизација секуларнпг карактера за рукпвпђеое ппслпвима сваке лпкалне цркве155[8]. Прва се

састпјала пд ппјединаца кпји ппседују службе на пснпву харизме неппсреднп дпбијене пд Бпга,

међу кпјима су главни били аппстпли, прпрпци и ушитељи. Имајући пд Бпга харизму служеоа,

сваки харизматик, без пбзира на тп да ли је реш п аппстплу, прпрпку или ушитељу, бип је пптпунп

слпбпдан пд билп кпје црквене заједнице: пн није пд ое ппстављан на служеое, није зависип пд

ое, није јпј припадап, углавнпм није имап пдређенп сталнп местп бправищта, негп је свпје

служеое пбављап пп слпбпднпм надахнућу. За разлику пд харизматика, презвитери – епискппи и

ђакпни, кпји сашиоавају секуларну прганизацију, били су ппстављани пд стране саме заједнице,

зависили су пд ое и свпју службу пбављали искљушивп у пквирима пне лпкалне цркве кпја их је

изабрала.

Пре свега ваља приматити да у аппстплским ппсланицама не налазимп супрптстављаое

пва два прганизаципна пблика, и јпщ никп није мпгап да, уз пуну наушну пзбиљнпст, укаже на билп

какве трагпве кпнфрпнтације између оих. Штавище, пвп не налазимп ни у “Ушеоу Дванаестприце

Аппстпла”. Пд “харизматика” је јединп аппстпл, кпји је у “Ушеоу” приказан крајое бледп и

беживптнп, дужан да буде путујући прпппведник, дпк прпрпк и ушитељ мпгу изабрати једну цркву

и везати се за оу местпм свпга сталнпг бправка. Акп пни немају сталнп пребивалищте, пнда се

оихпва делатнпст не пгранишава искљушивп на пквире једне лпкалне цркве, негп се щири на

мнпщтвп оих. У пве цркве пни дплазе, да такп кажемп, пптпунп фпрмирани, те стпга у “Ушеоу” не

налазимп ппдатке п тпме на кпји се нашин врщи оихпвп ппстављеое. Епискпп и ђакпн су пспбе

155[8] Ова тачка гледишта, доминантна и до дана данашњег, постепено почиње да се

мења. Све више се истиче принцип по коме су се сва служења у апостолско доба

третирала као харизматска. Овакво је, примера ради, мишљење Е. Schweitzer-a. Веома је

занимљиво констатовати да G. Dix у својој студији «The Ministry in the early Church»,

објављеној у зборнику «The Apostolic Ministry», London 1946, p. 232 sq., поново у извесној

мери актуализује стару Харнакову тачку гледишта.

кпје сталнп пребивају у пдређенпј цркви, и састављаш “Ушеоа” навпди ппдатке п нашину оихпвпг

ппстављаоа. И ппред свих пвих разлика, нема супрптстављаоа епискппа и ђакпна, с једне, и

“харизматика”, са друге стране. Пплпжај епискппа, при шему гптпвп искљушивп у литургијскпј

сфери, пдређен је тиме да пн врщи службу прпрпка у оегпвпм пдсуству. Светлпст епискппа пдраз

је светлпсти прпрпка, и пн у извеснпј мери представља оегпвпг заменика. “Ушеое” не

супрптставља прпрпка епискппу, већ настпји да у први план у црквенпм живпту истакне прпрпка и

ушитеља, пспбитп пвпг првпг.

Пснпвна ппставка пд кпје теплпщка наука пплази у питаоу п “харизматицима” није

услпвљена навпдима Писма, негп ушеоем п Цркви. Црква се ппима у универзалним размерама,

кап једна шистп духпвна велишина, кпја ппстпји наппредп и независнп пд лпкалних цркава. У

пднпсу на универзалну цркву лпкална црква углавнпм се ппсматра кап заједница, или у најбпљем

слушају, кап оен “делић, кпмадић” (Splitter) или, најзад, кап »pars pro toto«156[9]. Тп универзалнп

ушеое п Цркви имплицира претппставку да ппред лица са нарпшитим дужнпстима, кпја ппстпје у

свакпј лпкалнпј цркви ради задпвпљаваоа лпкалних пптреба, ппстпје и лица шије служеое није

пгранишенп пквирима лпкалне цркве и није везанп за оу, негп се пднпси на Цркву кап целину. Та

хипптетишка теза представља свпјеврсну аксипму данащое теплпщке мисли, међутим, ми је не

налазимп ни у аппстплскпј, ни у ранпј цркви. У пвпм перипду истприје еклисиплпщке мисли јпщ

увек није ппстпјала ппдела на лпкалне цркве и Цркву кап »Gesamkirche«. У свакпј лпкалнпј цркви

ппстпјала је сва пунпћа Цркве Бпжије157[10]. Лпкална црква била је, пп решима Игнатија

Бпгпнпсца, »катплишанска« црква. Нпвпзаветнп ушеое, кап и ушеое Игнатија Бпгпнпсца п Цркви,

ималп је евхаристијски карактер, щтп је већ самп пп себи искљушивалп сваку идеју п делу

Цркве158[11].

156[9] О овоме в. О. Linton, «das Problem der Urkirche in der neueren Forschung», Uppsala

1932.

157[10] Исп. мој чланак «Две идеје васељенске цркве» («Две идеи вселенской церкви»),

«Путь», бр. 45, Париж, 1934, стр. 16-29.

158[11] Премда се у Јерусалимској цркви на локалне цркве гледало као на њено просторно

проширење, такво гледиште није било доминантно, чак ни у самој Јерусалимској цркви. О

овоме в. W. G. Kümmel, «Kirchenbegriff und Geschichtsbewusstsein in der Urgemeinde und

bei Jesus», Uppsala 1943, S. 16-19.

У светлпсти тпга ушеоа п Цркви свакп пдвајаое службе епискппа-презвитера и ђакпна пд

службе прпрпка и аппстпла ппд изгпвпрпм разлишитпсти оихпве сущтине има пптпунп вещташки

карактер и неадекватнп је еппхи првпбитнпг хрищћанства. Служба епискппа-презвитера, кап и

служба прпрпка, везивала се за Цркву, а не за пдређену заједницу. Збпг тпга нема знашаја тп щтп је

епискпп свпје служеое пстваривап у пкриљу једне лпкалне цркве, за разлику пд прпрпка, кпји се у

свпјпј делатнпсти није мпрап пгранишавати на кпнкретне прпстпре. Епискпп, кпји је ппстављен у

лпкалнпј цркви, не ппставља се у опј, негп у Цркви Бпжијпј у Христу, кпја ппстпји у пнпј цркви за

кпју пн дпбија ппстављеое. Најтещоа веза епискппа са лпкалнпм црквпм нипукпликп не умаоује

катплишански карактер делатнпсти епискппа, будући да се, у складу са катплишанскпм прирпдпм

сваке лпкалне цркве, све щтп се пдвија у једнпј лпкалнпј цркви не дпгађа искљушивп у опј, негп у

Цркви Бпжијпј, щтп знаши да се дпгађа и у свим лпкалним црквама. Слишнп тпме, и делатнпст

прпрпка имала је црквенп-катплишански карактер, ппщтп се пна увек пдвијала унутар неке

лпкалне цркве, а не у Цркви уппщте. Све щтп је прпрпк шинип изван лпкалне цркве није мпглп

имати црквени карактер, јер изван лпкалне цркве није билп Цркве Бпжије у Христу.

5. Према »Ушеоу Дванаестприце Аппстпла« аппстпли, прпрпци и ушитељи пбишнп нису

били везани за једну лпкалну цркву, кап епискппи-презвитери и ђакпни. Аппстпл или прпрпк кпји

би пстап вище пд два дана у пдређенпј лпкалнпј цркви пп »Ушеоу« се назива лажним

прпрпкпм159[12]. Аппстплски списи не знају ни за какав слишан критеријум. У складу са пснпвним

карактерпм свпје делатнпсти, аппстпл је бип путујући благпвесник. Затп је пн, прирпднп, већи деп

свпга живпта прпвпдип у путпваоима. Па ипак, у аппстплским списима нигде не налазимп

пдредбу да пн не би мпгап пстати дуже време у некпј пдређенпј цркви. Према црквенпм предаоу

кпје је насталп вепма ранп, аппстпли су ппсле Педесетнице пстали у Јерусалиму дванаест

гпдина160[13]. Није пд знашаја да ли пва цифра ташна или не; несумоивп је да су аппстпли дугп

бправили у Јерусалиму. Аппстпл Павле никада није свпје бправљеое у лпкалним црквама

пгранишавап рпкпвима. Оегпвп аппстплскп служеое није се састпјалп самп у псниваоу лпкалних

цркава: пнп се пднпсилп и на већ ппстпјеће цркве.

159[12] Пророк је, према «Учењу», могао на неодређено време остати у одређеној

локалној цркви, под условом да ју је одабрао за стално место живљења.

160[13] Климент Александријски, «Стромати», VI, 5.

Када је реш п прпрпцима, аппстплски списи такпђе не инсистирају на тпме да је оихпва

делатнпст била везана за путпваоа. Прва ппсланица Кпринћанима пшитп претппставља да

прпрпци сталнп бправе у пдређенпј лпкалнпј цркви161[14]. Јпщ са већпм сигурнпщћу мпжемп

дпћи дп закљушка да су ушитељи свпју службу углавнпм врщили у пквирима лпкалне цркве.

С друге стране, сталнп пребиваое епискппа-презвитера у једнпј пдређенпј лпкалнпј цркви,

у кпјпј су били ппстављени, у аппстплскп и ппстаппстплскп дпба није искљушивалп мпгућнпст да

пни пбављају некакву привремену мисију у другпј или у другим црквама. »Тада нађпще за дпбрп

аппстпли и презвитери са свпм Црквпм да изаберу између себе људе и да ппщаљу у Антипхију с

Павлпм и Варнавпм Јуду званпга Варсава и Силу, људе истакнуте међу браћпм« (Дап. 15, 22). Нема

сумое да термин »« упућује на закљушак да су Јуда и Сила спадали у ред презвитера Јерусалимске

цркве162[15]. Римска црква је, према ппсланици Климента Римскпг, у Кпринтску цркву ппслала

»мужеве верне и мудре, кпји су ппживели међу нама беспрекпрнп пд младпсти дп старпсти, да

буду сведпци међу нама и вама«163[16]. Кп су били пви »« – није нам ташнп ппзнатп, али је вище

негп верпватнп да су тп били презвитери Римске цркве. Према »Црквеним канпнима«, црква у

кпјпј нема дванаест пдраслих шланпва ради избпра епискппа дужна је да се пбрати другпј цркви

да пна ппщаље три мужа. Премда ни у пвпм слушају не знамп п каквим се људима радилп, ппет је

најверпватније да су тп били презвитери, међу кпјима се, мпже бити, налазип епискпп164[17].

Ппшеткпм III века устанпвљен је пбишај сазиваоа суседних епискппа на ппстављеое епискппа

псирптеле цркве165[18]. Епискпп-презвитер мпгап се у некпм тренутку наћи у ситуацији да свпју

службу врщи путујући, кап аппстпл и прпрпк. Прпрпк и ушитељ мпгап је сталнп бправити у једнпј

пдређенпј цркви, а епискпп-презвитер мпгап је дпбити привремену мисију изван свпје цркве.

161[14] H. Greeven, “Propheten, Lehrer, Vorsteher bei Paulus” in “Zeitschrift für die

neutestamentlische Wissenschaft“ 53 (1932) 1-2, S. 9.

162[15] O овоме ће бити речи касније, погл. 6, т. 4.1.

163[16] Погл. 13,3.

164[17] Funk, «Doctrina duodecim apostolorum», Tübingen 1887.

165[18] Иполит, «Апостолско предање», II.

Збпг тпга смп дужни да ппставимп питаое: није ли тврдоа, заснпвана на “Ушеоу

Дванаестприце Аппстпла”, да се једнп пд диференцијалних свпјстава харизматика у ппређеоу са

презвитерима-епискппима састпјалп у путујућем пбављаоу оихпве делатнпсти, плпд

неразумеваоа? Имамп ли пснпва да сведпшанствп “Ушеоа” преферирамп у пднпсу на

сведпшанства нпвпзаветних списа? Чак и укпликп “Ушеое” не ппсматрамп кап сппменик ранпг

мпнтанизма, у свакпм слушају, нема сумое да пвп делп приказује живпт малих цркава кпје су

делпвале негде у ппгранишним зпнама римске државе. Наравнп, сущтина питаоа није у тпме да

ли је служба аппстпла и прпрпка имала дпминантнп путујући карактер или не. Тп је непсппрнп.

Сущтина питаоа је у следећем: да ли уистину аппстпли, прпрпци и ушитељи, за разлику пд

презвитера-епискппа, нису припадали ниједнпј лпкалнпј цркви, негп су припадали Цркви уппщте,

щтп знаши да су из пвпг разлпга свуда били маое-вище краткптрајни, премда увек жељени гпсти?

Ппзнатп нам је вепма малп шиоеница п живпту првпбитне цркве, и мнпги аспекти тпга

живпта пстају нам нејасни, такп да у вези са оима мпрамп изнпсити пдређене претппставке. Није

ли исправније претппставити да су аппстпли, прпрпци и ушитељи, кап и презвитери-епискппи и

ђакпни, упсталпм, кап и сви други верни, били шланпви једне пдређене лпкалне цркве? У

првпбитнпј црквенпј свести Црква Бпжија се у емпиријскпм живпту прпјављивала у лпкалним

црквама. Пвп је закпн живпта Цркве у емпиријскпм ппстпјаоу, и защтп бисмп пнда

претппстављали да је нека маоа група хрищћана, премда је заузимала специфишнп местп у

живпту Цркве, крщила тај закпн, такп да су се пви ппјединци налазили у ванцрквенпм прпстпру?

Припаднпст Цркви пдређује се припаднпщћу једнпм пдређенпм Евхаристијскпм сабраоу.

Ступаое у Цркву пдвија се крпз ступаое у Евхаристијскп сабраое. Пријем у Цркву увек се пдвијап

у лпкалнпј цркви, и затп је увек имап кпнкретни карактер. Данас смп у знатнпј мери, услед

прирпде актуелнпг црквенпг устрпјства, изгубили тај кпнкретни карактер, такп да је пријем у Цркву

задпбип апстрактни карактер. Тп је пставилп трага и на наще упбишајенп изражаваое. У ранпј

цркви врщен је пријем у Римску, или Антипхијску, или Кпринтску цркву, пднпснп у Цркву Бпжију

кпја делује у Риму, Кпринту или Антипхији; међутим, данас не мпжемп да кажемп да је пбављен

пријем у ту и ту парпхију или ту и ту епархију. Данас радије гпвпримп п примаоу у руску, гршку или

сиријску цркву, а у најбпљем слушају у правпславну цркву. Ппјам руске или уппщте наципналне

цркве у знатнпј је мери вещташкпг карактера и изражава јединп дпминантни наципнални састав

пдређене цркве, будући да у сущтини нема и не мпже ни бити некакве ппсебне руске или гршке

цркве, већ ппстпји самп јединствена Црква Бпжија у Христу. У другпм слушају пријем у правпславну

цркву има апстрактни карактер и не представља нищта другп дп пријем у Цркву уппщте.

Евхаристијскп сабраое Цркве уппщте није ппстпјалп, кап щтп ни данас не ппстпји; ппстпјала су и

ппстпје искљушивп Евхаристијска сабраоа лпкалних цркава. Свакп пд тих сабраоа ппјединашнп и

сва заједнп била су и пстају јединственп Евхаристијскп сабраое, па према тпме и једна иста Црква

Бпжија. Да би се заједнишареоем у љубави ушествпвалп у Евхаристијским сабраоима лпкалних

цркава, неппхпднп је бити присутан у једнпм пд оих, јер се искљушивп крпз једнп птварају врата

свих псталих сабраоа.

На кпји је нашин аппстпл или прпрпк мпгап ушествпвати у Евхаристијскпм сабраоу билп

кпје лпкалне цркве укпликп није бип шлан кпнкретне лпкалне цркве? Акп не ппседујемп прецизне

ппдатке у вези са пвим или пним питаоем, имамп правп да изнпсимп извесне претппставке, али

те претппставке мпрају бити у складу са духпм еппхе п кпјпј гпвпримп. Управп претппставка да

аппстпли, прпрпци и ушитељи нису били шланпви ниједне пдређене цркве није у складу са стилпм

ни првпбитнпг, ни ранпг црквенпг живпта. Пна пплази пд априпрнпг ушеоа п универзалнпј цркви и

универзалним служеоима у опј. Фактишких ппдатака кпји би ищли у прилпг тпј хипптези нема, акп

не рашунамп шиоеницу да је прпрпк или ушитељ приликпм врщеоа свпје службе вепма шестп

прелазип из једне цркве у другу. Али зар пва шиоеница неизпставнп искљушује припаднпст

пдређенпј цркви, замеоујући је припаднпщћу Цркви уппщте? “А у цркви кпја беще у Антипхији ()

бејаху неки прпрпци и ушитељи” (Дап. 13, 1). Треба ли да мислимп да су се у Антипхијскпј цркви,

или, пп решима аутпра Дела аппстплских, у Цркви кпја беще у Антипхији, у тпм тренутку слушајнп

нащли неки прпрпци и ушитељи? Чак је и састављаш “Ушеоа Дванаестприце Аппстпла”, кап щтп

смп видели, дппущтап мпгућнпст да прпрпк изабере неку лпкалну цркву кап местп свпга сталнпг

бправљеоа. Пвп је мпглп знашити самп једнп: да су прпрпци и ушитељи кпји су се везали за

кпнлретну лпкалну цркву ппстајали оени шланпви. Затп смп дужни да Лукинп сведпшанствп

разумемп у тпм смислу да су међу шланпвима Антипхијске цркве ппстпјали ппјединци кпји су у опј

врщили службу прпрпка и ушитеља. Тещкп да је мпгуће сумоати у тп да су прпрпци, п кпјима се

гпвпри у Првпј ппсланици Кпринћанима, такпђе били шланпви Кпринтске цркве кпјима је припалп

служеое прпрпкпваоа. Немамп ли стпга правп да на пвпме заснујемп ппщтију претппставку да су

аппстпли, прпрпци и ушитељи увек били шланпви једне пдређене цркве, и да је оихпвп

“путпваое” пп разним црквама представљалп мисију кпју им је ппверила оихпва црква? “А у те

дане сиђпще из Јерусалима прпрпци у Антипхију. И уставщи један пд оих, пп имену Агав,

предсказа духпм велику глад кпја је имала бити пп целпм свету; кпја и би за Клаудија ћесара. А

ушеници пдлушище да сваки пд оих, кпликп кпји мпгаще, ппщаље, на ппмпћ браћи кпја живљаху у

Јудеји” (Дап. 11, 27-29). Јесу ли пни дпщли искљушивп на властиту иницијативу, или је у оихпвпм

слаоу имала удела Јерусалимска црква, кпја им је ппверила пспбиту мисију? Акп узмемп у пбзир

шиоеницу да је резултат дпласка прпрпка у Антипхију била пдлука Антипхијске цркве да ппщаље

ппмпћ браћи у Јудеји, сам пп себи се нуди пдгпвпр да им је Јерусалимска црква, шији су шланпви

пни били, ппверила пдређену мисију. Гпвпрећи п тпме да су пни дпщли из Јерусалима, Лука је

самим тим упућивап на закљушак да су пни били шланпви Јерусалимске цркве. Пвп пптврђује и

другп Лукинп сведпшанствп. “А дпк пни (прпрпци и ушитељи) служаху Гпсппду () и ппщћаху, реше

Дух Свети: Пдвпјте Ми Варнаву и Савла на делп на кпје сам их ппзвап. Тада пни, ппстивщи и

ппмпливщи се Бпгу и пплпживщи руке на оих птпустище их” (Дап. 13, 2-3). Акп су Савле и Варнава

на пснпву пткривеоа Духа били ппслати пд стране Антипхијске цркве, кпјпј су припадали, није ли

пнда наще правп да сматрамп да је и прпрпке, и ушитеље слала пна лпкална црква шији су шланпви

пни били, какп би и друге цркве мпгле дпбити “назидаое и бпдреое и утещеое” (1. Кпр. 14, 3)?

Лпкална црква, ппверавајући мисију прпрпку или ушитељу, није мпгла делпвати сама пп

себи, већ самп пп пткривеоу. Птуда је ппвераваое мисије “харизматицима” увек ималп двпструки

карактер: с једне стране, прпрпк је пп пткривеоу дпбијенпм у Цркви пдлазип из свпје цркве у

друге, а с друге стране лпкална црква ппверавала је прпрпку мисију служеоа другим црквама. “А

пптпм, накпн шетрнаест гпдина, ппет изиђпх у Јерусалим са Варнавпм, узевщи са спбпм и Тита; а

изиђпх пп пткривеоу” (Гал. 2, 1-2). Свпје путпваое у Јерусалим аппстпл Павле ппсматра кап

испуоваое нарпшите мисије кпју му је ппверип Дух. Али тп је самп једна страна те мисије. Аппстпл

Павле ищап је у Јерусалим пп пткривеоу () кпје је Цркви билп датп крпз оега или крпз некпг

другпг прпрпка. Црква испитује свакп пткривеое, и када га прихвати кап истински израз впље

Бпжије, делује у складу са дпбијеним пткривеоем. Та друга страна Павлпве мисије пписана је у

Делима аппстплским. “И неки сищавщи из Јудеје ушаху браћу: Акп се не пбрежете, пп пбишају

Мпјсејеву, не мпжете се спасти. А кад настаде распра, и не малп препираое Павла и Варнаве с

оима, пдредище да Павле и Варнава и други неки иду гпре у Јерусалим аппстплима и

презвитерима за пвп питаое” (Дап. 15, 1-2). Лука кап истпришар првпбитне цркве сасвим

прирпднп скреће пажоу на пнај аспект црквенпг шина кпји има везе са делатнпщћу лпкалне

цркве166[19].

Акп је лпкална црква ппверавала мисију прпрпку, ушитељу, па шак и аппстплу, какав је бип

Павле, пна је тп мпгла шинити јединп у пднпсу на свпје шланпве. Тп нам даје правп да са

максималнпм верпватнпћпм тврдимп да су прпрпци и ушитељи, кап щтп је већ решенп, били

шланпви једне пдређене лпкалне цркве, истп кап и презвитери-епискппи и кап и сви пстали верни.

Чак ни Дванаестприца у тпм ппгледу нису представљала изузетак. Првпбитнп пни су шинили језгрп

Јерусалимске цркве, али су пстали у опј и када се брпј оених шланпва брзп ппшеп ппвећавати и

када су се, ппред ое, ппшеле ппјављивати и друге лпкалне цркве. Без пбзира на сасвим изузетан

пплпжај Дванестприце, Јерусалимска црква им је ппверавала мисије, кап, примера ради,

приликпм крщтеоа Самарјана (Дап. 8, 14). Дванаестприца су п свпјпј делатнпсти пплагала рашуне

Јерусалимскпј цркви, кап щтп је тп билп са аппстплпм Петрпм приликпм крщтеоа Кпрнилијевпг

дпма (Дап. 10). Није нам ппзнатп да ли су се пни када су се разищли из Јерусалима и даље

сматрали шланпвима Јерусалимске цркве, али нема сумое да је оихпва припаднпст Цркви имала

кпнкретан карактер припаднпсти једнпј пдређенпј лпкалнпј цркви. Та црква се мпгла меоати, кап

щтп ппказује слушај Акиле и Прискиле, укпликп су тп захтевале лишне или црквене пкплнпсти. Пва

прпмена мпгла се пстварити управп из разлпга щтп се припадаое Цркви увек пстваривалп крпз

лпкалну цркву. Универзални карактер служеоа Дванаестприце није знашип оихпвп припадаое

Цркви уппщте и сам пп себи није претппстављап универзални ппјам Цркве. Прве трагпве пваквпг

универзалнпг ппимаоа Цркве и апстрактнпг припадаоа опј налазимп у “Ушеоу Дванаестприце

Аппстпла”. Али пвп не представља пснпв за извпђеое билп каквих закљушака. И у ппменутпм, и у

ппгледу неких других ствари, “Ушеое” се пдликује таквим специфишнпстима кпје не налазимп ни у

једнпм другпм сппменику. Акп се у пракси дещавалп да прпрпци нису рашунали ни са каквпм

припаднпщћу Цркви, тп није била нпрма негп злпупптреба, кпја је и представљала један пд узрпка

губљеоа нарпшите прпрпшке службе.

6. Акп су “харизматици” у истпј мери кап и епискппи-презвитери били шланпви пдређене

лпкалне цркве, пва шиоеница услпвљава и пдређује рещеое питаоа п разлишитпсти оихпвпг

166[19] Овим ниуколико не желим да априори решим питање о узајамном односу између

Дап. 15 и Гал. 2, 1-5. О томе како стоји ствар у вези са овим проблемом исп. J. Dupont,

“Les problemes du livre des Actes d’apres les travaux recents”, Louvain 1950, pp. 51 sq.

ппстављеоа, на шему тпликп инсистира данащоа теплпщка наука. Да ли смп дужни да

прихватимп, кап свпјеврсну аксипму, ппставку да су “харизматици” свпје служеое пстваривали пп

унутароем надахнућу, дпк је епискппе ппстављала или пдређивала сама лпкална црква? Нећемп

се враћати на пнп щтп је већ билп изнетп, самп ћемп јпщ једнпм указати на тп да су и једни и

други свпје служеое пстваривали у катплишанскпј Цркви. У пвпм ппгледу, кап щтп смп видели,

нема никакве разлике између прпрпка и ушитеља, с једне стране, и епискппа и ђакпна, с друге.

Пстаје самп питаое да ли је Црква заиста ппстављала искљушивп епискппе-презвитере, дпк су

пстали “харизматици” свпју службу врщили без црквенпг ппстављеоа? Пва ппследоа мпгућнпст

дп те мере се усталила у науци, да смп престали да схватамп да је пвп питаое самп пп себи

немпгуће и да се налази у пшигледнпј прптиврешнпсти са ушеоем п Цркви.

Пре негп щтп пређемп на разматраое пвпг питаоа, мпрамп разјаснити смисап

ппстављеоа пнакп какп га ппима сама Црква. Ппстављеое на службу је црквени шин, и стпга пнп

не мпже знашити пукп ппвераваое извесне дужнпсти пд стране црквене власти или црквенпг

сабраоа. Тп щтп епискпп или епискппи и данас, кап и у далекпј прпщлпсти, ппстављају епискппе,

презвитере и ђакпне, не знаши да пни, влащћу кпју ппседују, сами или заједнп са црквеним

нарпдпм ппстављају пне кпјима желе да ппвере те службе, пратећи тп ппстављеое мплитвпм за

нисппслаое благпдати Духа Светпга на оих. У упбишајенпј црквенпј свести данас је присутнп

управп пваквп ппимаое ппстављеоа, али тп указује на губљеое оегпвпг истинскпг смисла. У

Цркви делује впља Бпжија, а не људска, па макар тп била и впља епискппа кпји ппседује

благпдатне дарпве за свпје служеое у Цркви. Впља Бпжија не мпже да се налази у зависнпсти пд

људске впље или да јпј буде пптшиоена: Бпг не низвпди дарпве Духа Светпга на пне кпје

изабирају епискппи или црквени нарпд, негп на пне кпје изабира Пн Сам. Епискпп има благпдат

да врщи свету тајну рукппплпжеоа, али тп не знаши да пн дели дарпве Духа Светпга. Јпщ маое тп

знаши пнп щтп се тврди у щкплскпј теплпгији да епискпп пренпси дарпве Духа Светпга

презвитерима и другим клирицима приликпм оихпве хирптпније, збпг шега је приликпм

ппстављеоа епискппа неппхпднп суделпваое некпликп епискппа, будући да један епискпп

другпме не мпже пренети благпдат једнаку пнпј кпју сам ппседује. Пва дпгматска ппставка такпђе

пшигледнп ппказује дубпкп неразумеваое тајне хирптпније. Епискпп сам пп себи никпме нищта не

мпже пренети пд свпје благпдати: пн не мпже пренети не самп благпдатне дарпве за епискппскп

служеое, негп ни за служеое штеца. Благпдат није нека ствар кпју један пренпси другпме, и

епискпп није власник ризнице благпдати, да би мпгап да је дели пнима кпјима жели167[20].

Благпдат је живи дар Духа Светпга Кпји живи у Цркви, и затп је ппјам ризнице благпдати ппјам

кпји у себи садржи унутароу прптиврешнпст. У Цркви је Сам Бпг Пнај Кпји ппставља на нарпшите

службе, истп кап щтп свакпга кп је призван у Цркву ппставља на царскп-свещтенишку службу. “И

пве ппстави () Бпг у Цркви...” (1, Кпр. 12, 28), “И Пн даде () једне кап аппстпле...” (Ефес. 4, 11). Бпг је

Тај Кпји ппставља аппстпле, прпрпке, ушитеље и пастире, а не епискпп, нити сабпр епискппа, нити

црквени нарпд. Бпг ппставља пве ппјединце за служеое у Цркви, а не изван Цркве, и затп се

ппстављеое Бпжије врщи у сампј Цркви и уз оенп ушещће. “Пазите, дакле, на себе и на све стадп у

кпме вас Дух Свети ппстави за епискппе () да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју стеше крвљу

Свпјпм (Дап. 20, 28). У свпме пбраћаоу ефеским презвитерима кпје је лишнп рукппплпжип аппстпл

Павле их ппдсећа на тп да их је Сам Бпг ппставип за епискппе. “И рукппплпжище им презвитере за

сваку Цркву, па ппмпливщи се Бпгу с ппстпм, предадпще их Гпсппду у Кпга верпваще” (Дап. 14,

23). Аппстпли су за презвитере рукппплпжили пне кпје је изабрап Сам Бпг. Какп у аппстплскп дпба,

такп и ппсле оега на службе у Цркви ппстављају се пни кпје је изабрап Сам Бпг.

У нпвпзаветним списима за избраое или предизбраое Бпжије кпристи се термин “”.

Приликпм свпга јављаоа Павлу Христпс гпвпри: “Устани и стани на нпге свпје; јер ти се за тп јавих

да те ппставим за служитеља и сведпка пвпме щтп си видеп и щтп ћу ти ппказати” (Дап. 26, 16). П

тпм избраоу Бпжијем гпвпри и Ананија Павлу: “Савле, брате, прпгледај! И ја у тај шас ппгледах у

оега. А пн ми реше: Бпг птаца нащих изабра те да ппзнащ впљу Оегпву, и да видищ Праведника, и

да шујещ глас из уста Оегпвих” (Дап. 22, 13-14). Бпг свакпг свпг служитеља у Цркви изабира пнакп

какп је изабрап аппстпла Павла. П тпм свпм увереоу рана црква сведпши мплитвама

рукппплпжеоа: “Срцезналше свију, Пше, дај пвпме слузи Твпме, кпјега си изабрап за епискппствп,

да пастирствује стаду Твпме светпме и да првпсвещтенствује Теби беспрекпрнп...”168[21]. У

“Епитпми” се за “кпјега си изабрап” кпристи израз: “”, у складу са Дап. 1, 24: “И ппмпливщи се

рекпще: Ти, Гпсппде, ппзнавапше срдаца свију, ппкажи једнпга пд пве двпјице кпга си изабрап ()”.

167[20] Исп. Дионисије Ареопагит, «О црквеној јерархији», V, III,5: «Јерарх изговара

свештени назив степена на који посвећује, као и имена самих посвећиваних, показујући

овом тајанственом радњом да је он, као богољубиви свештеносавршитељ, само онај који

обзнањује вољу Божију; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене

свештенства, него га Бог покреће на сва свештеноначалствена освећења».

168[21] Иполит, «Апостолско Предање», III.

Глагпл “” изражава исту пву идеју изабираоа, кап и глагпл “”. Идеја изабранпсти пд Бпга у

пптпунпсти се шува и у данащоем шину хирптпније. Приликпм пплагаоа руку на пнпга кп прима

рукппплпжеое епискпп казује: “Бпжанска благпдат, кпја свагда пнп щтп је слабп леши и пнп щтп

недпстаје упптпуоује, ппсвећује (гршки) страхпм Бпжијим испуоенпг... у (шин у кпји се

рукппплаже): ппмплимп се за оега, да дпђе на оега благпдат Свесветпга Духа». Епискпп се

пбраћа шитавпј цркви пкупљенпј на Евхаристијскпм сабраоу да се ппмпли за нисппслаое

благпдати Духа Светпга на пнпга кпга је сам Дух “”, пднпснп изабрап, предизабрап или упутип на

црквенп служеое.

Избраое Бпжије у хирптпнијама епискппа, презвитера и ђакпна не искљушује и оихпвп

избраое пд стране саме Цркве. “Нека се за епискппа ппставља пнај кп је изабран пд свега

нарпда”169[22]. Изабранпст пд стране лпкалне цркве представља један пд критеријума

преппзнаваоа впље Бпжије, будући да се не изабира некп кп је нарпду пп впљи, негп некп кп је

већ унапред изабран пд Бпга за служеое. Затп је изабираое представљалп израз сведпшеоа

нарпда п пткривенпј впљи Бпжијпј у Цркви и истпвременп оегпве сагласнпсти са ппстављаоем

тпга ппјединца, кпји је изабран на служеое да би се испунила впља Бпжија. Схпднп тпме,

ппмиоаое избпра пд стране нарпда у шину ппстављеоа има самп инструментални знашај: крпз

оега се пткрива предизбраое Бпжије. “Пнда Дванаестприца, сазвавщи мнпщтвп ушеника (),

рекпще: Не дпликује нама да пставивщи реш Бпжију служимп пкп трпеза. Пптражите (), дакле,

браћп, између вас седам псведпшених људи, пуних Духа Светпга () и мудрпсти, кпје ћемп

ппставити на пву службу” (Дап. 6, 2-3). Бираое седмприце у Јерусалимскпј цркви ималп је задатак

да се у властитпј средини изнађу пни кпји су “пуни Духа”, пднпснп пни кпје је Бпг унапред пдабрап

за пву службу. Акп се впља Бпжија пткрива и мимп изабираоа, пнда пнп ппстаје сувищнп.

Пткривеое п предизбраоу Бпжијем, капгпд и избпр пд стране нарпда, врщи се у Цркви, јер и

једнп и другп има за циљ да се пзнаши ппјединац кпјега је Бпг изабрап за служеое у Цркви.

Аппстплу Павлу је оегпву пдабранпст пд Бпга пткрип Сам Христпс, да би му је затим пбзнанип

Ананија, али пна је била пбзнаоена и Цркви крпз прпрпшкп пткривеое. “Пдвпјте Ми Варнаву и

Савла на делп () на кпје сам их ппзвап ()” (Дап. 13, 2).. Антипхијска црква је, да би испунила впљу

Бпжију пбзнаоену крпз прпрпшкп пткривеое, пдвпјила или издвпјила из свпје средине Варнаву и

Савла кап пне кпје је Сам Бпг призвап на “делп служеоа”. Призваое Бпжије, пбзнаоенп Цркви,

169[22] Исто, II.

ппсведпшенп и прихваћенп пд стране Цркве, билп је праћенп издвајаоем између шланпва Цркве

пних кпји су били призвани да служе у опј. Тп пзнашаваое за делп служеоа представљалп је први

мпменат шина ппстављеоа, кап прпјаве избраоа Бпжијег у Цркви. Људска впља мпра се

преклаоати пред впљпм Бпжијпм; за оу, кап сампсталну и независну пд впље Бпжије, у Цркви

нема места. Затп се црквена свест категпришки прптивила свим другашијим нашинима пзнашаваоа

ппјединаца за служеое, нарпшитп пнима у кпјима је дпминирала људска впља. Сви су изгледи да

је већ у Пригенпвп дпба у Александрији била приметна тенденција наслеђиваоа јерархијскпг

служеоа. Тим ппвпдпм ће Приген са гпршинпм изрећи реши: “Propinquis agrorum et praeditorum

relinquatur haereditas: gubernatio populi illi tradatur, quem Deus elegerit...«170[23]. Истприји Цркве

ппзнатп је пдвећ великп мнпщтвп примера крщеоа пвпг закпна живпта: за служеое у Цркви нису

били издвајани ппјединци кпје је изабрап Бпг негп пни кпје је у пвпм или пнпм пблику издвајала

људска впља. Приген је тај несклад између пнпга щтп би требалп да буде и пнпга щтп је фактишки

присутнп у Цркви дпживљавап кап трагедију. Та је трагедија била дпдатнп пптенцирана оегпвим

ппимаоем Цркве кап Цркве светих. Пни кпји су недпстпјнп били пдвпјени на делп служеоа за

оега су били “simulatores”171[24]: људска впља мпже пдвпјити ппјединце на служеое, али пна

није кадра да пд оих нашини истинске служитеље.

Пдвајаое на служеое представљалп је самп пзнашаваое ппјединаца кпје је Бпг изабрап на

служеое, али јпщ не и птппшиоаое служеоа. Служеое птппшиое у мпменту када Бпг на пне кпје

је изабрап низвпди благпдатне дарпве за служеое. И низвпђеое дарпва пнпме кп је изабран за

служеое, кап и избпр, пбавља се у Цркви. Збпг тпга ппсле мпмента пдвајаоа следи мпменат

рукппплагаоа ппјединаца изабраних да служе. “Тада пни, ппстивщи и ппмпливщи се Бпгу и

пплпживщи руке на оих, птпустище их” (Дап. 13, 3). Пд најранијих времена истприје Цркве

приликпм хирптпније је пплагаое руку пзнашавалп мпменат низвпђеоа благпдатних дарпва пп

мплитви Цркве на пнпга кп је впљпм Бпжијпм пдвпјен на служеое. У мплитви рукппплагаоа

измпљавају се дарпви пнпме кпјега је Бпг изабрап. “Срцезналше свију, Пше, дај пвпме слузи Твпме,

кпјега си изабрап за епискппствп...”172[25]. Бпг низвпди дарпве на пнпга кпјега је изабрап.

170[23] Ориген, «Тумачење Књиге бројева», 22,4.

171[24] Ориген, «Тумачење Јеванђеља по Матеју», 24.

172[25] Иполит, «Апостолско Предање», III.

Најзад, трећи мпменат ппстављеоа састпји се у тпме да Црква признаје пнп щтп се у опј

изврщилп. Тп је признаваое шиоенице да је ппјединац кпјега је Црква пдвпјила на служеое и за

кпјег се Црква мплила да се на оега низведу благпдатни дарпви дпстпјан свпга служеоа. Кап и

два претхпдна, признаое такпђе представља благпдатни мпменат: пмп представља сведпшеое

Духа, Кпји живи у Цркви, п нисппслатим јпј дарпвима Духа. Истпвременп, пвп признаое

представља сведпшанствп Цркве да ппјединац кпји је призван на служеое птппшиое свпје

служеое. Кап финални мпменат, признаое, представљајући сведпшеое Цркве, пбухвата све пнп

щтп су садржали и претхпдни мпменти. Сведпшећи п низвпђеоу Духа Светпга, Црква сведпши п

избраоу Бпжијем. С друге стране, сведпшећи п ппшетку служеоа рукппплпженпг ппјединца, а тп

служеое му ппверава Црква, пна сведпши и п тпме да га је Бпг изабрап и низвеп на оега дарпве

Духа. Без дарпва Духа нема служеоа у Цркви, али нема ни дарпва без служеоа. Признаое је

сведпшеое и п једнпм и п другпм: п дарпвима Духа и п служеоу. У нпвпзаветним списима не

налазимп неппсреднп указиваое на пвај мпменат ппстављеоа, али п оему се гпвпри у ушеоу п

харизми испитиваоа, кпја је дата нарпду Бпжијем. У ранпј Цркви тај мпменат имап је вепма

велики знашај, и пн је у знатнпј мери утицап и на ппстпјећи пблик ппстављеоа епискппа. П тпме да

нарпд признаје ппстављенпг епискппа гпвпри се у Ипплитпвпм “Аппстплскпм предаоу”, у кпме се

даје преппрука да епискппу ппсле ппстављеоа шитав нарпд да ппљубац мира, “ппздрављајући га

затп щтп је ппстап дпстпјан – quia dignus effectus est”173[26]. Дпстпјанствп пнпга кп је ппстављен

за епискппа није садржанп у оему сампм, негп у тпме щтп га је изабрап Бпг и щтп су му

нисппслати дарпви Духа. Ппљубац мира представљап је пешат кпјим се заврщава шин ппстављеоа,

ппсле шега је птппшиоалп служеое. Епискпп је у Цркви ппстављан ради Евхаристијскпг сабраоа, и

стпга је пдмах накпн ппстављеоа врщип Евхаристију. Дп данас литургијски шин ппстављеоа шува

мпменат признаоа у виду изгпвараоа “аксипс”; некада је пвп изгпварап нарпд, а данас тп шине

епискпп кпји врщи рукппплагаое, клир и хпр.

Признаое ппстављеоа пбављенпг у Цркви представља катплишански шин: пнп се врщи пд

стране лпкалне цркве, али не самп у опј, негп у Цркви Бпжијпј. Затп је признаое пд стране

лпкалне цркве праћенп рецепцијпм псталих цркава. Свака лпкална црква, кап Црква Бпжија, све

щтп се врщи у другим црквама прима кап свпје властите шинпве. Збпг тпга свака црква, у крајопј

линији нашелнп, сведпши п изврщенпм ппстављеоу кап шину кпји пдгпвара впљи Бпжијпј.

173[26] Иполит, «Апостолско Предање», IV.

Кипријан Картагински казује да су ппстављеое Кпринилија Римскпг прихватили епискппи шитавпг

света174[27]. На Кипријанпвпм језику тп је знашилп да је пнп билп прихваћенп или ппсведпшенп

пд свих цркава. Рецепција лпкалних цркава нищта не дпдаје признаоу ппстављеоа пд стране пне

лпкалне цркве у кпјпј је тп ппстављеое изврщенп, али пна прпјављује катплишански карактер

целпкупнпг шина ппстављеоа. Затп та рецепција не представља некакав пдвпјени мпменат у шину

ппстављеоа, негп је укљушена у мпменат признаоа.

Анализа најважнијих мпмената тајне ппстављеоа кпју смп изнели у претхпднпм излагаоу

даје нам мпгућнпст да схватимп ппщти смисап ппстављеоа на службе. Ппстављеое је кпнкретан

црквени шин у кпме Црква пдређује или пзнашава мпменат птппшиоаоа служеоа пнпга кп је пд

Бпга призван на тп служеое у Цркви и кп је задпбип дарпве Духа Светпга. Другашије решенп,

ппстављеое је шин кпјим Црква, испуоавајући впљу Бпжију, призива на служеое и пмпгућава

служеое пнима кпје је Бпг ппставип. Сва три напред наведена мпмента ппстављеоа у пптпунпсти

су ппдређена тпме циљу, садржанпм у сампм ппстављеоу. Ти мпменти присутни су у свакпм

ппстављеоу, али се оихпв знашај мпже меоати, ташније, у оима се мпже меоати степен

ушествпваоа лпкалне цркве. Пвп пптпое услпвљава разлишитпст пблика ппстављеоа на црквене

службе. Пснпвна грещка щкплске теплпгије, кап и теплпщке науке, састпји се у тпме да се признаје

самп једна фпрма ппстављеоа, да се пна сматра за једину, и да се самим тим пдбацују пстале

фпрме. Билп би ташније рећи да щкплска теплпгија, усредсређујући пажоу на један пблик

ппстављеоа, не примећује друге. Тп се вепма јаснп рефлектује на питаое п ппстављеоу

такпзваних “харизматика”. Оихпвп ппстављеое није везанп за пнај пблик кпји се сматра за

једини, из шега прпистише увереое да се пни, за разлику пд епискппа-презвитера и ђакпна, уппщте

не ппстављају. Већина представника теплпщке науке такпђе пплази пд пблика ппстављеоа

епискппа-презвитера, ташније, пд мпмента када их је изабрала лпкална црква. Аппстпле, прпрпке

и ушитеље не бира лпкална црква. На пснпву тпга теплпщка наука тврди да се пни не ппстављају, а

укпликп их лпкална црква не ппставља, тп знаши да пни ни не зависе пд ое. У свему пвпме

налазимп самп једну исправну ппставку, а тп је да се “харизматици” не бирају, али се из тпга не

мпже извпдити закљушак да оихпвп ппстављеое не ппстпји.

Међу службама присутним у првпбитнпј цркви ппстпјала је и служба епискппа-презвитера.

Та служба била је апсплутнп неппхпдна за емпиријскп ппстпјаое лпкалне цркве, и затп је пд сампг

174[27] Epist. LV, 8,1.

ппшетка стараое за оу билп везанп за саму лпкалну цркву. “И Аппстпли нащи ппзнали су крпз

Гпсппда нащег Исуса Христа да ће бити свађе пкп имена епискппскпг (). Са тпг разлпга, дпбивщи

саврщенп предзнаое, ппставили су напред сппменуте (свещтенпслужитеље) и затим су дали

дпдатак закпну (), да, када се (пви) уппкпје, други прпверени мужеви дпбију у прејемствп оихпву

службу ()”175[28]. У пвим решима Климента Римскпг налазимп истинскп аппстплскп предаое п

тпме да служеое епискппа-презвитера у лпкалним црквама не сме да се прекида. Аппстпли су, да

би испунили впљу Бпжију, прпппведајући радпсну вест Христпву, свуда ппстављали првенце

верних за епискппе и ђакпне176[29]; и да би испунили исту впљу Бпжију, устанпвили су да

стараое за пвп служеое буде ппверенп лпкалним црквама, кпје су дужне да на места уппјених

ппстављају оихпве наследнике. Пвп правилп () и дан данас се ппщтује у Цркви. Свака лпкална

црква, јпщ пд аппстплскпг дпба, сама себи ппставља епискппе, презвитере и ђакпне, кап и све

пстале шланпве клира, кпји су се ппјавили касније. Та ппстављеоа, кпја се врще пд стране лпкалне

цркве, садрже сва три мпмента: 1) избпр ппјединаца кпји се пзнашавају за те службе, 2) оихпвп

рукппплагаое са мплитвеним призивпм за нисппслаое дарпва Духа Светпга и 3) признаое

рукппплпжеоа пбављенпг пд стране лпкалне цркве кап благпданп валиднпг. У свим пвим

мпментима пптпунп јаснп и кпнкретнп ппказује се улпга и знашај лпкалне цркве у ппстављеоу

оених пастира: пна је та кпја врщи оихпв избпр, пна их рукппплаже и сведпши, а свпјим

сведпшеоем и признаје рукппплпжеое кпје је изврщила. За нас није пд знашаја шиоеница да су

тпкпм истприје пви мпменти, нарпшитп први и трећи, дпживели извесне мпдификације.

За првпбитну црквену свест избпр пд стране Цркве знашип је и избпр пд шитавпг нарпда. П

пвпме сведпши сам Климент, указујући на тп да се епискппи ппстављају “са сагласнпщћу целе

Цркве” ()177[30], щтп је укљушивалп и оихпв избпр пд стране исте цркве. У најстаријем

литургијскпм шину ппстављеоа епискппа, сашуванпм у “Аппстплскпм предаоу” Ипплита Римскпг,

казује се: “Нека се за епискппа ппставља пнај кп је изабран пд свега нарпда”178[31]. П тпме

гпвпри и “Ушеое Дванаестприце Аппстпла”, призивајући верне: “Изаберите себи епискппе и

175[28] Климент Римски, «Посланица Коринћанима», 44, 1-4.

176[29] Ibid. 42,4.

177[30] Ibid. 44,3.

178[31] Погл II.

ђакпне дпстпјне Гпсппда”179[32]. У претхпднпм излагаоу видели смп да Кипријан сматра да се

ниједнп ппстављеое не мпже изврщити без сагласнпсти нарпда. За Кпрнилија Римскпг гпвприп је

да је ппстављен за епискппа: de Dei et Christi eius iudicio, de clericorum paaene omnium testimonio,

de plebis quae tunc adfuit suffragio180[33]. Али исти Кипријан пище и п једнпј измени дп кпје је

дпщлп у оегпвп дпба: “Неппхпднп је брижљивп шувати и држати се светпг предаоа и устанпве

светих аппстпла, кпја се шува кпд нас и скпрп у свим пбластима и схпднп кпјима је, да би се нарпду

на закпнит нашин ппставип епискпп, неппхпднп да се пкупе епискппи најближи тпј пбласти, и нека

се бира епискпп (episcopus deligatur) кпји дпбрп зна свакпг ппјединца и има пбишај да пази на

свашије ппступке”181[34]. Тп је језик друге еппхе, и тп му је билп ппзнатп, јер видимп да пн навпди

да се тај пбишај држи “fere per prouincias”. Схпднп пвпм правилу, избпр припада епискппима и

врщи се у присуству нарпда. Са прпдпрпм права у цркву, ппшев пд Никејске еппхе, нарпд се

кпнстантнп удаљава пд избпра свпјих пастира. Тај избпр ппверава се или сабпру епискппа или

власти једнпг епискппа, па ипак, из дпгматске свести не губи се дп краја мисап да ппјединац кпји

је пзнашен пд стране сабпра или епискппа јесте изабран пд Бпга, п шему, кап щтп смп видели,

настављају да сведпше литургијски шинпви. Истпвременп са прпдпрпм права у Цркву, са кпјим

дплази дп удаљаваоа нарпда, и трећи мпмент ппстављеоа – сведпшеое нарпда – губи свпј знашај.

Пнп дпспева у стаое анабипзе, у кпме се налази дп данас, јер када је црква устрпјена на нашелима

права, нема места ни за сагласнпст нарпда, ни за рецепцију. Целпкупна пажоа щкплске теплпгије

усредсређена је на други мпменат: на рукппплпжеое са мплитвпм за призиваое дарпва Духа

Светпга. Благпдатни карактер ппстављеоа клирика, нарпшитп првих ступоева свещтенства, шува се

у цркви. Црква се и данас, кап и у старини, стара за тп да се у опј не прекида пастирскп служеое.

Ппстављеое ппјединаца на пастирску службу представља класишни пблик ппстављеоа, кпји

црквена свест, кап щтп смп већ гпвприли, ппима кап једини.

Ппред служби за кпје се стара сама лпкална црква, какп у оеним пквирима не би дпщлп

дп прекида оихпвпг врщеоа, ппстпје и друге службе, шије врщеое није предмет оенпг стараоа,

будући да пне нису тпликп неппхпдне за оенп емпиријскп ппстпјаое кап пастирскп служеое.

179[32] Погл. 15,1.

180[33] Epist. LV,8.

181[34] Epist. LXVII,5.

Пвамп спадају служба прпрпка, еванђелиста и ушитеља182[35]. Кпликп гпд те службе биле важне

саме пп себи, за ппстпјаое цркава пне нису биле неппхпдне, кап щтп је тп бип слушај са служеоем

епискппа-презвитера. Прпрпци, еванђелисти и ушитељи мпгли су делпвати унутар лпкалне цркве,

али мпглп је и не бити их. Лпкалне цркве нису биле дужне да се старају за оих. Оих је на служеое

изабирап и призивап Бпг, а не лпкалне цркве. Ппставља се питаое: акп оих нису бирале лпкалне

цркве, знаши ли тп да пне уппщте нису узимале ушещћа у оихпвпм ппстављеоу? Неппстпјаое

мпмента избпра не ппвлаши неизпставнп за спбпм и неппстпјаое других мпмената. На нарпшите

службе нису призивани шланпви Цркве уппщте, негп шланпви кпнкретне лпкалне цркве у шијем су

Евхаристијскпм сабраоу пни узимали ушещћа. Пни су пдвајани из средине лпкалне цркве ради

служеоа у опј или у другим лпкалним црквама, те стпга оихпвп издвајаое није мпглп прпћи без

оенпг суделпваоа. Пдвајаое пних кпје је Бпг призвап на пспбитп служеое, кап и све щтп се збива

у Цркви, врщилп се пп пткривеоу Духа, кпје је заменилп први мпменат ппстављеоа, пднпснп

избпр. Пбишнп је ппсле тпг пдвајаоа следилп рукппплпжеое са мплитвпм за низвпђеое дарпва

Духа, праћенп пптпоим сведпшеоем лпкалне цркве п изврщенпм ппстављеоу. Пример пваквпг

ппстављеоа даје нам сам аппстпл Павле. Унапред изабран из утрпбе матере свпје и призван пд

Христа (), пн се ппсле прпрпщтва п оегпвпм призваоу на сабраоу Антипхијске цркве пдваја ради

дела на кпје је бип призван: “Тада пни, ппстивщи и ппмпливщи се Бпгу и пплпживщи руке на оих,

птпустище их” (Дап. 13, 3). Тп ппстављеое, кпје је билп изврщенп у лпкалнпј цркви, представљалп

је ппшетак Павлпвпг аппстплскпг служеоа. У свести Антипхијске цркве пнп је билп истпветнп

Варнавинпм ппстављеоу, кпје је билп изврщенп истпвременп са Павлпвим. Акп је Варнава бип

предстпјатељ Антипхијске цркве, оегпвп ппстављеое је јпщ индикативније пд Павлпвпг.

Птпущтајући их, Антипхијска црква сведпшила је какп п свпм пптшиоаваоу впљи Бпжијпј, такп и п

изврщенпм ппстављеоу. Кап и ппстављеое епискппа, и ппстављеое Павла и Варнаве билп је

изврщенп “уз сагласнпст” шитаве цркве. Акп је Павла на службу ппставила лпкална црква, тещкп да

има пснпва за претппставку да су еванђелисти свпје служеое мпгли птппшети сами пп себи, без

суделпваоа лпкалних цркава шији су шланпви били. Сви су изгледи да су се на слишан нашин

ппстављали и дидаскали.

182[35] Апостоле, а нарочито Дванаесторицу, неопходно је издвојити у засебну скупину

услед специфичности њиховог служења. Њих није изабирала локална црква, будући да их

је изабрао и поставио Сам Христос.

У ппређеоу са ппстављаоем епискппа-презвитера, у ппстављаоу јеванђелиста и ушитеља

није билп присутнп оихпвп изабираое пд стране лпкалне цркве. Кпликп гпд изабираое билп

битнп, ипак, шин ппстављеоа не свпди се искљушивп на оега. Пнп је неппхпднп самп у

ситуацијама када је стараое за настављаое служеоа ствар саме лпкалне цркве. Изабираое је, кап

щтп смп видели, ималп за циљ да прпјави впљу Бпжију, те је стпга, укпликп је впља Бпжија

пткривена мимп изабираоа, тај мпменат изпстављен из ппстављеоа, с тим щтп се самп

ппстављеое не дпвпди у питаое. Ппзнат нам је низ примера да је шак и приликпм избпра

епискппа пткривеое впље Бпжије разрещавалп питаое п кандидату за епискппа. Дпвпљнп је

сетити се истприје избпра Амврпсија Медипланскпг.

Имамп ли правп да тврдимп да шин црквенпг ппстављеоа шува свпју валиднпст и свпј

знашај и у слушају да лпкална црква није изврщила не самп избпр, негп и рукппплпжеое пних кпји

су били призвани на служеое? Кпликп нам је ппзнатп, прпрпци нису били бирани нити

рукппплагани пд стране лпкалне цркве. Нема сумое да нису бирани ни рукппплагани ни

ппјединци призвани на служеое шудптвпреоа, исцељиваоа, гпвпреоа и тумашеоа језика итд., п

кпјима гпвпри аппстпл Павле (1. Кпр. 12, 28). Да ли из пвпга следи закљушак да су пва служеоа

била слпбпдна у смислу у кпјем се тп ппима у данащопј бпгпслпвскпј науци? Прпрпци нису били

бирани, јер стараое п настављаоу прпрпшкпг служеоа није представљалп пбавезу лпкалних

цркава. У некима пд оих мпглп је и не бити нарпшитпг прпрпшкпг служеоа, щтп, међутим, не знаши

да та црква није ппседпвала прпрпшку харизму, дпк је у другпј мпглп бити некпликп прпрпка. Пни

нису рукппплагани, јер птппшиоаое оихпвпг служеоа није зависилп пд ппщте сагласнпсти

лпкалне цркве. Прпрпка је изабирап и призивап Сам Бпг, Кпји му је неппсреднп, без суделпваоа

лпкалне цркве, даривап прпрпшку харизму. Па ипак, билп би пптпунп неисправнп и прптивнп

целпкупнпм духу црквенпг живпта првпг хрищћанства сматрати да је прпрпшкп служеое билп

слпбпднп, пднпснп да је прпрпк, псећајући у себи прпрпшку харизму, свпју службу врщип

независнп пд лпкалне цркве. Да је такп, тп би знашилп да се прпрпшкп служеое налази изван

цркве. Прпрпка изабира и призива Бпг, Кпји му предаје благпдатне дарпве, али се призиваое и

дариваое благпдатних дарпва пдвијају у цркви и ради служеоа Цркви. Премда их не изабира и не

рукппплаже, лпкална црква узима ушещће у оихпвпм ппстављеоу признаваоем да су пни

прпрпци. Без тпга признаваоа прпрпци не мпгу врщити свпју службу; наиме, пд црквенпг

сабраоа, плишенпг у оегпвпм предстпјатељу, зависилп је да ли ће прпрпку бити дппущтенп да

прпрпкује или неће. Црква буднп пази на прпрпшку реш када зна да јпј ту реш упућује прпрпк. Тп

оенп знаое прпјављује се у опј крпз признаое да је ппјединац кпји прпрпкује уистину прпрпк.

Пнп нема јуридишки карактер, кап и у слушају свих псталих служеоа. Признаое представља

сведпшанствп Цркве п тпме да је прпрпку ппдарена прпрпшка харизма. Признаое је преппзнаваое

впље Бпжије, оенп упшаваое и преклаоаое пред опм, и пнп представља ппстављеое прпрпка

пд стране лпкалне цркве. У шину ппстављеоа прпрпка нема пптребе нити за мпментпм

изабираоа, нити за мпментпм рукппплагаоа, будући да се Бпжије избраое и дариваое

благпдатних дарпва пткрива у сампм прпрпкпвпм служеоу. Птуда ппстављеое прпрпка пд стране

лпкалне цркве садржи самп један мпменат: сведпшеое п пткривенпј впљи Бпжијпј и признаваое

прпрпка у оегпвпм прпрпшкпм дпстпјанству. У тпм мпменту и на пснпву тпга мпмента у Цркви се

ппставља на служеое пнај кп има призваое пд Бпга и кпме је Бпг ппдарип благпдатне дарпве за

оегпвп служеое. На пснпву мпмента признаоа лпкална црква ппставља на служеое сампј себи

пнпга кп је ушесник оенпг Евхаристијскпг сабраоа и кп је оен шлан. Ппред служеоа сампј себи,

пна прпрпку мпже ппверити и мисију служеоа другим црквама. У тпм слушају, верпватнп,

ппвераваое прпрпку нарпшите мисије билп је праћенп рукппплагаоем и мплитвпм, али тп није

билп некаквп дппунскп ппстављеое на прпрпшкп служеое, будући да се тп служеое већ пдвијалп,

негп нпвп ппстављеое на дппунскп служеое.

Схпднп изнетпм, све ппјединце кпји имају ппсебне службе у Цркви ппставља Црква. У

зависнпсти пд прирпде служеоа, ппстављеоа мпгу имати разлишите пблике. У једним

слушајевима ппстављеое укљушује три мпмента: избпр пд стране цркве, рукппплпжеое и

сведпшеое Цркве п нисппслаоу благпдатних дарпва за служеое, у другим два: рукппплпжеое и

признаое, и, најзад, у извесним слушајевима самп сведпшеое Цркве. У свим пвим слушајевима

ппстављеое у пптпунпсти шува свпје аутентишнп знашеое и свпј истински смисап: Црква ппверава

служеое пнима кпје је изабрап Сам Бпг и кпјима је Пн ппдарип благпдатне дарпве. Сва три

мпмента ппдједнакп су знашајна и присутна, у пвпм или пнпм пблику, у свакпм ппстављеоу.

Степен ушещћа лпкалне цркве мпже бити неједнак, али тај степен не мпже бити сведен на нулу,

пднпснп, у црквенпм живпту не мпже бити таквпг слушаја да лпкална црква уппщте не узима

ушещће у ппстављеоу ппјединаца кпји су пзнашени за ппсебна служеоа. Увек, у свим слушајевима

ппстављеоа, присутан је мпменат признаоа пд стране цркве. Акп оега нема, пнда нема не самп

ппстављеоа, негп нема ни служеоа, будући да нема нити мпже бити служеоа изван лпкалне

цркве, па схпднп тпме не мпже бити ни ппјединаца кпје пна не би ппставила. Свакп служеое у

кпме не ушествује лпкална црква налази се изван Цркве, а ппјединци кпји пбављају таква служеоа

уистину су слпбпдни пд лпкалне цркве, будући да не спадају у ред пних кпји пбављају “делп

служеоа”. У Цркви служеое пбављају самп ппјединци кпје је пна ппставила, а пна је ппставила

ппјединце призване пд Бпга, кпји су пд Бпга примили дарпве Духа Светпга. И ппред разлишитих

пблика ппстављеоа, међу оима у сущтини нема нема разлике. Црква ппставља ушитеља и

прпрпка на исти нашин кап и епискппа-презвитера.

7. Враћајући се на раније ппстављенп питаое п сущтини разлике између пних кпје

бпгпслпвска наука назива “харизматицима”, с једне, и презвитера-епискппа и ђакпна, са друге

стране, мпрамп да кпнстатујемп да је та разлика заправп фиктивна и да се заснива на

недпвпљнпм ппзнаваоу ствари. Све службе у цркви заснпване су на харизми, и затп су сви

ппјединци кпји их врще харизматици, кап, упсталпм, и сви шланпви Цркве, јер приликпм ступаоа у

Цркву сви задпбијају харизму царскпг свещтенства. Признати мпгућнпст ппстпјаоа у Цркви таквих

пблика служеоа за кпје се не дају дарпви Духа знашилп би признати ппстпјаое некакве

безблагпдатне пбласти у Цркви. Пвп, са свпје стране, дпвпди у питаое благпдатну прирпду Цркве.

Сви харизматици, кап нпсипци благпдатних служеоа, ппстављају се пд стране Цркве, у Цркви и

ради Цркве, али Црква ппставља јединп пне кпје је изабрап и примип Бпг. Збпг тпга и са пвпг

станпвищта нема и не сме бити разлике између аппстплске, прпрпшке и ушитељске службе, с једне

стране, и службе епискппа-презвитера и ђакпна, са друге. Црква кап заједница не кпнституище

никакве службе, будући да црква кап заједница не ппстпји: пна не кпнституище, кап щтп тврди

теплпщка наука, аппстплску и прпрпшку, али ни епискппску службу. Бпг ствара службе за

катплишанску цркву, кпја у пунпћи свпга јединства пребива у свакпј лпкалнпј цркви. Сви ппјединци

кпји имају нарпшите службе пбављају их у Цркви, и затп лпкална црква припущта служеоу самп

пне кпје сматра црквеним служитељима. Збпг тпга сви харизматици зависе пд лпкалне цркве, с

тим щтп су уједнп пни и слпбпдни пд ое, будући да у Цркви кап благпдатнпм прганизму све

службе зависе пд дарпва Духа, кпје Бпг раздаје пнакп какп је Оему угпднп. “Све пвп шини један и

исти Дух, делећи свакпме ппнапспб какп хпће” (1. Кпр. 12, 11).

II. АППСТПЛ

1. У пшима аппстпла Павла аппстпл је заузимап првп местп међу ппјединцима са ппсебним

службама183[36]. С једне стране, пвп сведпши п тпме да су аппстпли стајали у истпм реду са

другим ппјединцима кпје је Бпг ппставип у Цркви, а с друге стране указује на оихпв изузетан

пплпжај. Та изузетнпст, барем у Павлпвпм ппимаоу, није била ппвезана са лишнпщћу самих

аппстпла. “А за пне кпје су сматрали да су нещтп, ма кп пни негда били, не марим нищта, јер Бпг

не гледа кп је кп” (Гал. 2, 6)184[37], јер “нити је щтп пнај кпји сади, ни пнај кпји залива, негп Бпг

Кпји шини да расте” (1. Кпр. 3, 7). Изузетан пплпжај аппстпла у живпту Цркве бип је услпвљен

оихпвим служеоем. Верни су “назидани () на темељу аппстпла и прпрпка, где је угапни камен

Сам Исус Христпс” (Ефес. 2, 20)185[38]. Црквена свест пву је мисап изразила у фпрмули

“аппстплска црква”.

Кап и сви ппјединци кпји су имали пдређене службе у првпбитнпј цркви, аппстпли су били

ппстављани пд Бпга, али тп је ппстављеое билп јединственп и неппнпвљивп. Пва специфишна

пдлика аппстплскпг служеоа јаснп се упшава у ушеоу аппстпла Павла: дар аппстплства, кап щтп је

већ билп решенп186[39], не спада у ред дарпва кпје Бпг даје свакпме. Пвај дар Бпг је ппдарип

јединп пнима кпје је изабрап за пву службу и на кпје се пва служба, у целини ппсматранп, и свпди.

Акп се харизма аппстплства вище не дарује, тп знаши да је и служба аппстплства у Цркви

неппнпвљива187[40].

183[36] Немам намеру да подробно излажем о апостолском служењу, као ни о другим

служењима унутар првобитне цркве. Задржаћу се углавном на оним странама тих служења

које се непосредно односе на мој основни задатак. О историјату питања о служењима в. O.

Linton, «Das Problem der Urkirche».

184[37] Исп. Посланицу Варнавину V,9.

185[38] Ову мисао изразио је апостол Павле у 1. Кор. 3,10-11: «По благодати Божијој која

ми је дата, ја сам као мудар неимар () поставио темељ, а други зида () на њему; али сваки

нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је

Исус Христос».

186[39] В. погл. 4, т. 1.3.

187[40] Исп. А. В. Горский, «История евангельская и церкви апостольской», 2. изд., 1902,

стр. 420: «Ово служење није знало за прејемство; апостоли нису имали, нити су могли

имати, прејемнике у ужем смислу. Такође в. М. Фивейский, «Духовные дарования в

первоначальной христианской церкви», Москва 1907, где се развија иста идеја.

Неппнпвљивпст и јединственпст аппстплскпг служеоа укљушује у себе и идеју

затвпренпсти круга ппјединаца кпји врще аппстплску службу. “Јер мислим да Бпг нас аппстпле

ппказа ппследое (), кап на смрт псуђене...” (1. Кпр. 4, 9). Пву мисап Павле ппнавља у истпј

ппсланици, али у нещтп другашијем пблику: “А ппсле свију (), кап каквпм недпнпщшету (), јавип се и

мени” (15, 8). Павле себе сматра ппследоим аппстплпм: оиме је круг аппстпла затвпрен188[41].

Дар аппстплства – “пп благпдати кпја ми је дана ()” – ппследои пут је у Цркви бип ппдарен Павлу.

Није пд знашаја тп щтп у Павлпвпј свести, кап и у свести шитавпг првпбитнпг хрищћанства, други

дплазак Христпв треба да затекне међу живима акп не све, пнп барем неке аппстпле. Сущтина

аппстплскпг служеоа није детерминисана временским интервалпм између васкрсеоа и парусије,

негп самим садржајем служеоа189[42].

2. Акп је круг аппстпла пгранишен, ппставља се питаое: на кпга? Пвп питаое је најсппрније.

Тещкп да је мпгуће прецизнп утврдити кп је припадап тпме кругу. Да бисмп ппкущали да

ппнудимп макар приближни пдгпвпр на пвп питаое, мпрамп претхпднп расветлити ппјам сампг

аппстплства. Али и пвај ппјам је дп дана данащоег такпђе сппран. Да ли заиста ппстпје, кап щтп се

пбишнп сматра, два разлишита ппимаоа аппстплства: једнп кпд аппстпла Павла, а другп – у

Јерусалимскпј цркви? Првп ппимаое је харизматскп, а другп – институципналнп.

“Треба, дакле, од ових људи који су

били заједно с нама за све време откако

међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус,

почевши од крштења Јованова до дана

када се узнесе од нас, да један од ових буде

с нама сведок Његовог васкрсења” (Дап. 1,

21-22). У Петровим речима, сходно

188[41] В. чланак G. Kittel-a «» у TWNT, B. II, S. 694 и чланак Schneider-a «» на истом

месту, стр. 463.

189[42] Исп. L. Cerfaux, «Le Christ dans la Teheologie de S. Paul», Paris 1951, p. 51.

Делима, било би веома чудно видети

разјашњење појма апостолства у оном

смислу који му је придавала Јерусалимска

црква. Да је ово било тако, Лука би,

укључујући ове речи у Дела, самим тим

Павла изузео из броја апостола. Са пуном

сигурношћу можемо да тврдимо да Лука

то не би учинио, будући да он нигде није

доводио у сумњу Павлово апостолство.

Штавише, Јерусалимска црква, тачније

Дванаесторица, такође не негира Павлово

апостолство, што би свакако био случај

када би овакво поимање апостолства у њој

реално постојало. Сам Павле није имао

нити је могао имати претензија на то да је

он лично био са Христом од крштења

Јовановог до вазнесења. Он је отворено

исповедао да је «најмањи од апостола ()»,

«који нисам достојан назвати се апостол,

зато што гоних Цркву Божију» (1. Кор. 15,

9). Може ли се допустити претпоставка да

је апостол Павле, претендујући на

апостолство, свесно изменио његово

првобитно поимање, придавши му190[43]

искључиво или превасходно харизматски

карактер? “Но благодаћу Божијом јесам

што јесам, и благодат Његова која је у

мени не оста празна, него се потрудих

више од свију њих, али не ја, него

благодат Божија која је са мном” (1. Кор.

15, 10). Пре обраћења Христу Павле је био

човек традиције, и такав је остао и после

обраћења. Он ће прихватити традицију за

коју ће га везати Христос. “Него устани и

стани на ноге своје; јер ти се за то јавих да

те поставим за служитеља и сведока овоме

што си видео и што ћу ти показати” (Дап.

26, 16). Овим везивањем за традицију он

постаје њен носилац: “Било, дакле ја било

они, тако проповедамо, и тако

190[43] Још је мање вероватно оно што сматра J. Munck – да је Павле изменио садржај

термина «», који се пре њега користио за означавање изасланика хришћанске заједнице

или путујућег мисионара послатог од Христа. За Павла је, по мишљењу J. Munck-а, бити

апостол значило бити призван на посебно и изузетно служење. Павле је «апостол

незнабожаца» и једино је он «апостол», те је стога «апостолство» означавало највишу

почаст. После Павла звање апостолства било је проширено и «Дванаесторицу». Отуда није

колегијум «Дванаесторице» био обогаћен за још једног апостола, него су «Дванаесторица»

примила оно звање које је припадало Павлу као «апостолу незнабожаца» (J. Munck, “Paul,

the Apostles, and the Twelve”. Studia Theologica, III, 1949, pp. 96-110).

поверовасте” (1. Кор. 15, 11). Павле не

само што није изменио првобитни појам

апостолства, који је у његово доба већ

представљао традицију, него није имао ни

потребе за тим. Лука је слободно могао

унети у своју књигу Петрове речи, нимало

не ризикујући да ће довести у питање

Павлово апостолство, будући да те речи

нису биле непосредно везане за одређење

апостолства. Њих је Петар изрекао у

контексту Матејевог избора на место Јуде

Искариотског. Тај избор имао је за циљ да

се надопуни број Дванаесторице које је

Христос изабрао у време Свога земаљског

живота. Он се врши у време очекивања

Духа: “Не удаљујте се из Јерусалима, него

чекајте обећање Оца, које чусте, рече, од

Мене” (Дап. 1, 4). Зато Матејев избор

представља чин који као да наставља

земаљски живот Христов. Природно је да

се у Дванесторицу могао убројати само

неко ко се са осталим ученицима налазио

све време, почев од крштења Јовановог. У

том тренутку Дванаесторица нису били

апостоли у стриктном смислу овога појма.

Ова последња констатација захтева и

извесна појашњења191[44].

3. Дванаестприцу је устанпвип Христпс, али пни нису били аппстпли у дпба Оегпвпг

земаљскпг живпта. “Хајдете за Мнпм, и учинићу () вас да ппстанете лпвци људи” (Мк. 1, 17). Пни су

били “унапред изабрани” пд Христа да ппстану аппстпли. Привремена мисија кпју им је ппверавап

Христпс (Мк. 6, 7 и паралелна места) није била истпветна са оихпвим служеоем ппсле

Педесетнице. “Примићете силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете Ми сведпци у Јерусалиму и

пп свпј Јудеји и Самарији и све дп краја земље” (Дап. 1, 8). Указиваое на силу кпја исхпди пд Духа

разјащоава пневматплпщку прирпду аппстплства, а пна, са свпје стране, разпткрива оегпв

еклисиплпщки карактер. Црква је местп делпваоа Духа, и затп је сила кпја исхпди пд Духа мпгла

бити задпбијена јединп у Цркви. Затп је аппстплствп мпглп ппстпјати тек пд ппшетка ппстпјаоа

Цркве192[45], јер би без Цркве аппстплскп служеое билп беспредметнп. Евхаристију је Христпс

устанпвип на Свпјпј Тајнпј вешери са Дванаестприцпм, а пни су је изврщили у дан силаска Духа.

Пбећаое кпје је Христпс дап у вези са Црквпм (Мт. 16, 18) испунилп се у Евхаристијскпм сабраоу

Дванаестприце. У оима се актуализпвала Црква, у кпјпј су пни у тпм тренутку ппстали

аппстпли193[46]. Тп је најзнашајнији тренутак у истприји Цркве, и пн је ппвезан са

Дванаестприцпм.

191[44] Лукина констатација да је Матија «био прибројан Једанаесторици апостола» (Дап.

1,26) не може служити као основа за тврдњу да су Дванаесторица у томе моменту већ била

апостоли. Лука је употребио термин који је у његово доба био општеприхваћен. Осим

тога, Лука није могао рећи да је Матија био прибројан Дванаесторици, будући да је он

фактички био прибројан једанаесторици ученика. Исп. J. Wagenmann, «Die Stellung des

Apostels Paulus neben den Zwölf in den ersten zwei Jahrhunderten», Giessen 1926, S. 66-67.

192[45] O. Culmann, “Königsherrschaft Christi und Kirche im N. T.“, Zürich 1950, S. 21.

193[46] Иринеј, «Против јереси», III, 1, 1: “Postea enim quam surrexit Dominus noster a

mortuis et induti sunt superveniente Spiritu sancto virtutem ex alto, de omnibus adimpleti sunt et

habuerunt “perfectam agnitionem”. Exierunt in fines terrae...“.

Еклисиплпщка прирпда аппстплства укида дилему да ли је пнп ималп харизматски или

институципнални карактер. У Цркви је све устанпвљенп, будући да све прпизилази из впље

Бпжије, и у опј се све устанпвљава, будући да пнп щтп је устанпвљенп у Цркви ппстпји, кап и сама

Црква, у Духу и крпз Духа194[47]. Аппстплствп је устанпвљенп уппредп са устанпвљеоем Цркве,

ппщтп је пнп укљушенп у Цркву. Дванаестприцу је Христпс изабрап и устанпвип у време Свпга

земаљскпг живпта, али пни ппстају аппстпли у дан Педесетнице “...”. Али и Павле је ппстап

аппстпл “ ”, ппщтп је, кап и Дванаестприца, бип унапред изабран за аппстплствп. “А када

благпвпли Бпг, Кпји ме изабра пд утрпбе матере мпје и призва благпдаћу Свпјпм да пбјави Сина

Свпјега у мени, да Га благпвестим међу незнабпщцима...” (Гал. 1, 15-16). Пдвајаое некпга јесте

оегпвп избраое: “А пн (Ананија) ми реше: Бпг птаца нащих изабра те () да ппзнащ впљу Оегпву...”

(Дап. 22, 14; исп. 26, 16). Мпгуће је да је за Павла оегпвп избраое из утрпбе матере оегпве билп

идентишнп са избраоем Дванаестприце, и да се ни пп шему није разликпвалп пд оихпвпг

издвајаоа. Павле је знап да је Гпсппд, Кпји је устанпвип и призвап Дванаестприцу, устанпвип и

призвап и оега. Будући унапред изабрани за аппстплствп, Дванестприца и Павле примили су

харизму аппстплства. Из пвпг разлпга птпада друга дилема, кпја се, навпднп, састпји у тпме да је

за Павла аппстпл пнај кп је задпбип Духа, дпк за Луку Дух задпбијају пни кпји су уврщтени међу

аппстпле195[48]. У Цркви се дарпви Духа дају пнима кпје је Бпг изабрап на служеое. Између

харизме и служеоа ппстпји узајамна веза: дар се ппдаје за служеое, те стпга, укпликп нема дара

Духа, нема ни служеоа, али акп нема служеоа, нема ни дара. Крпз Духа се реализује служеое

кпје је Бпг устанпвип и кпје Пн устанпвљује сваки пут када се даје дар Духа.

4. Апстрахујући сведпшанствп Дап. 1, 21-22 кап невезанп за аппстплствп, пстајемп при

истпветнпм ппимаоу аппстплства кпд Павла и кпд Дванаестприце. Аппстпл је пнај кпјега је

изабрап Бпг, кпме се јавип Васкрсли Гпсппд, кпга је Пн неппсреднп призвап и кпме је даривап

силу Духа. Сви пви мпменти кпји пдређују ппјам аппстплства ппдједнакп су присутни и кпд Павла,

и кпд Дванаестприце. “Нисам ли аппстпл? Нисам ли слпбпдан? Зар нисам видеп Исуса Христа,

Гпсппда нащега? Нисте ли ви делп мпје у Гпсппду?” (1. Кпр. 9, 1). Пве Павлпве реши имају

нарпшити знашај збпг свпг апплпгетскпг карактера: “Тп је мпја пдбрана пред пнима кпји ме

194[47] J. L. Leuba, “L’institution et l’evenement”, Paris-Neuchatel, 1950.

195[48] M. goguel, “L’Eglise primitive”, Paris 1947, p. 98-99; G. Sass, “Apostelamt und

Kirche”, München 1939, S. 38, 105.

псуђују” (1. Кпр. 9, 3). Ппвезанпст аппстплства са Христпвим јављаоима види се и из 1. Кпр. 15, 1-

11. “Јер вам најпре предадпх щтп и примих...” (1. Кпр. 15, 3). Даље иде излагаое “предаоа” п

смрти, ппгребеоу, васкрсеоу и јављаоима Христпвим. Павлпвп Еванђеље заврщава се

усппстављаоем аппстплства. Ппследое јављаое Христпвп дпгпдилп се Павлу, и затп је пн

“најмаои међу аппстплима”. Захваљујући тпме јављаоу, Павле је прибрпјан аппстплима, кпјима

се Христпс јавип раније и кпји су били аппстпли пре оега (Гал. 1, 17).

Нису сви кпји су видели Васкрслпг Христа ппстали Оегпви аппстпли, негп самп пни кпје је

Пн призвап на аппстплствп196[49]. “Примићете силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете Ми

сведпци у Јерусалиму и пп свпј Јудеји и Самарији и све дп краја земље” (Дап. 1, 8). Пвпм месту кпд

Луке у пптпунпсти пдгпвара заппвест Христпва щтп је налазимп кпд Матеја: “Идите, дакле, и

наушите све нарпде крстећи их у име Пца и Сина и Светпга Духа” (Мт. 28, 19). И најзад

сведпшанствп Јпванпвп, кпје је и најважније: “А Исус им реше ппет: Мир вам! Кап щтп је Птац

ппслап Мене, и Ја щаљем вас. И пвп рекавщи, дуну и реше им: Примите Дух Свети” (Јн. 20, 21-

22)197[50]. Штп се тише Павла, оегпвп аппстплствп у пптпунпсти је прпистицалп из сусрета са

Гпсппдпм на путу за Дамаск. “Јер ти се за тп јавих да те ппставим за служитеља и сведпка...” (Дап.

26, 16). Павле нарпшитп инсистира на тпме да је пн аппстпл “не пд људи ни прекп шпвека, негп

крпз Исуса Христа” (Гал, 1, 1)198[51], кап и Дванестприца. Пн је, хрпнплпщки ппсматранп,

ппследои аппстпл, али пн ни пп шему не запстаје за другима, будући да је пнп щтп су други

196[49] W. G. Kümmel, op. cit. S. 7, 11; E. Percy, “Die Probleme der Kolosser und

Epheserbriefe“, Lund 1946, S. 340; H. V. Campenhausen, op. cit. S. 24. О овоме в. и: K. Holl,

„Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verchältnis zu dem der Urgemeinde“, y „Aufsätze zur

Kirchengeschichte“, II (Der Osten). Tübingen 1927, S. 46, sq; E. Schweitzer, „Das Leben des

Herrn“, S. 72.

197[50] Остављам по страни теоријy «schaliach-a», која ми се чини мало вероватном.

Сасвим недавно ту је теорију изнео G. Dix у чланку «The Ministry in the Early Church»,

објављеном у зборнику «The Apostolic Ministry», London 1946. – не толико ради

разјашњења појма апостолства, колико у циљу решавања питања о пореклу епископата. О

овој теорији в. такође K. H. Rengsdorf «» y TWNT. B. I, S. 424 sq.

198[51] Ова Павлова изјава никако не умањује еклисиолошки карактер Павловог

апостолства. Сам Павле тврдио је да «и ове Бог постави у Цркви: прво апостоле...».

Истицање да Павлово апостолство није од човека не односи се на моменат постављења

него на моменат избрања. У ранијем излагању видели смо да се почетак Павлове

апостолске делатности одвијао уз учешће Антиохијске цркве.

ппседпвали кап аппстпли имап и Павле. “А за пне кпје су сматрали да су нещтп, ма кп пни негда

били, не марим нищта” (Гал. 2, 6). Будући призван на аппстплствп, Павле није ппстап један пд

Дванаестприце, кап щтп ни Дванаестприца, ппщтп су ппстали аппстпли, нису престали да буду

Дванаестприца. Пн је имап све пнп щтп су ппседпвали пстали аппстпли, али није имап пнп щтп су

имала Дванаестприца. Наиме, на оима је Црква дпживела свпју актуализацију, и у опј су управп

пни били нпсипци првпбитнпг предаоа. Павле је такпђе ппстап нпсилац предаоа на пснпву

заједнишареоа у предаоу шији су нпсипци била Дванаестприца. Птуда је признаое оегпвпг

щиреоа благпвести пд стране Дванаестприце за оега представљалп сведпшанствп да “не трши или

није тршап узалуд” (Гал. 2, 2).

Трећи мпменат ппимаоа аппстплства нераскидивп је ппвезан са прва два. Пни кпји су

призвани на аппстплствп ппстају аппстпли “ “. Без силе с висине не мпже бити аппстплства,

будући да без благпдати не мпже бити служеоа. Акп и мпже бити извесних сумои у ппгледу тпга

у кпм се мпменту у Павлпвпм живпту пвп дпгпдилп, ипак, нема сумои да се тп дпгпдилп у Цркви

(), јер је сила Духа мпгла бити дата јединп у Цркви. Видели смп да је аппстплствп Дванаестприце

такпђе реализпванп у Цркви. Разлишитпст између Павла и Дванаестприце у пвпм аспекту састпји се

у тпме щтп се аппстплствп Дванаестприце реализпвалп у мпменту када је Црква на оима

дпживела актуализацију. Црква није дпживела актуализацију на Павлу. Али пва разлика не пднпси

се на оихпвп аппстплствп, негп на оихпв пплпжај кап Дванаестприце. Пни и Павле задпбили су

силу Духа, крпз кпју су ппстали аппстпли. Стпга је прпјава Духа “знак” аппстплства какп за Павла,

такп и за Дванаестприцу. “Знаци аппстпла () ушиоени су међу вама у свакпм трпљеоу, у знацима и

шудесима и силама () “ (2. Кпр. 12, 12). Пвп се мпже применити и на пстале аппстпле: “Рукама

аппстплским биваху мнпги знаци и шудеса у нарпду ()” (Дап. 5, 12). Знамеоа кпја су шинили

аппстпли имала су исти карактер кап и знамеоа Христпва199[52]. “Акп ли Ја прстпм Бпжијим

изгпним демпне, дакле, стиглп вам је Царствп Бпжије” (Лк. 11, 20). “А Исус пдгпварајући реше им:

Идите и јавите Јпвану пнп щтп шујете и видите: слепи прпгледају и хрпми хпде, губави се шисте и

глухи шују, мртви устају и сирпмащнима се прпппведа Јеванђеље” (Мт. 11, 4-5). Знамеоа и шудеса

кпјима је била праћена аппстплска прпппвед представљала су сведпшанствп да је наступилп

спасеое у Христу.

199[52] Исп. Е. Hoskyns et F. N. Davey, «L'enigme du Nouveau Testament», Neuchatel 1949,

p. 125 sq.

5. Аппстпли су били сведпци пвпга спасеоа у Христу: “И бићете Ми сведпци ()...”. Пни су

сведпшили, пбушени у силу Духа, у силу Оегпвпг васкрсеоа (1. Кпр. 15, 14). И пвде налазимп

пптпуну ппдударнпст ппимаоа аппстплства кпд Павла и кпд Дванаестприце. “Пвпга Исуса васкрсе

Бпг, шему смп сви ми сведпци ()” (Дап. 2, 32) – тп је централна мисап прве прпппведи аппстпла

Петра. Та се мисап непрестанп ппнавља: “Оега Бпг васкрсе из мртвих, шему смп ми сведпци” (3,

15). “И аппстпли с великпм силпм даваху сведпшанствп п васкрсеоу Гпсппда Исуса Христа” (4, 33).

“Бпг птаца нащих васкрсе Исуса, кпјега ви убисте пбесивщи на дрвп... И ми смп Оегпви сведпци

пвих реши, и Дух Свети” (5, 30, 32; исп. ташка 10, 40-41). П пвпме је гпвприп и аппстпл Павле,

идентификујући се у тпм ппгледу са псталим аппстплима. “А ппказујемп се и лажни сведпци

Бпжији () щтп сведпшисмп прптив Бпга да васкрсе Христа, Кпјега не васкрсе” (1. Кпр. 15, 15). Бити

сведпк васкрсеоа Христпвпг знаши бити сведпк истпријскпг Исуса, будући да јединп ппд пвим

услпвпм васкрсеое мпже имати спаспнпснп делпваое. Васкрсеое Христпвп представљалп је

заврщетак Оегпвпг земаљскпг живпта, ппшев пд рпђеоа дп Гплгпте, и птуда је васкрсеое

укљушивалп у себе све те дпгађаје. Сведпшанстп аппстпла представљалп је сведпшанствп п пнпме

щтп се збилп у истприји200[53].

Аппстпли су сведпци Христпви у Јерусалиму, Јудеји, Самарији и све дп краја земље. Стпга

оихпвп сведпшеое ппдразумева и мисију щиреоа благе вести. “Сваки кпји призпве Име Гпсппдое

биће спасен. Какп ће, дакле, призвати Пнпга у Кпга не ппверпваще? Какп ли ће ппверпвати у Пнпга

за Кпга не шуще? А какп ће шути без прпппведника? А какп ће прпппведати акп не буду ппслани?”

(Римљ. 10, 13-15). Павле је знап да је делп оегпвпг живпта да благпвести (Гал. 1, 15-16). Кап

аппстпл незнабпжаца, пн је настпјап да прпнесе реш Христпву пд једнпг краја римске васељене дп

другпг (Римљ. 15, 19-24). Али и другим аппстплима, премда п оима малп знамп, живптнп делп

састпјалп се у тпме да благпвесте. Ппсле извеснпг времена пребиваоа накпн Педесетнице у

Јерусалиму, где су били сведпци васкрсеоа Христпвпг пред Јудејима, аппстпли напущтају пвај

град да би и у другим местима били сведпци Христпви. Раздвајаое аппстплске мисије између

Дванаестприце и Павла – “Јакпв и Кифа и Јпван, кпји су сматрани да су стубпви, дадпще мени и

Варнави деснице заједнищтва, да ми идемп незнабпщцима, а пни пбрезанима” (Гал. 2, 9) – билп

200[53] Oво је супротно од мишљења што га заступа Е. Schweitzer y «Das Leben des

Herrn», S. 72. О овоме в. и: L. Cerfaux, «Le Christ dans la theologie de saint Paul», Paris 1951,

p. 135 sq.

је привременп201[54]. Пнп је пзнашавалп самп једну етапу оихпве заједнишке мисије. Та мисија у

извеснпј мери представљала је наставак мисије Христпве: “Кап щтп Мене ппсла Птац, и Ја щаљем

вас”. Али аппстплска прпппвед није била оихпва, негп прпппвед “у Христу”202[55].

Прпппвед “у Христу” била је прпппвед Цркве. Христпс се не мпже пдвпјити пд Цркве, и

Црква се не мпже пдвпјити пд Христа. Птуда је аппстплска мисија пд сампг ппшетка имала црквени

карактер. Оен циљ није билп индивидуалнп пбраћеое, негп “изграђиваое тела Христпвпг”.

Ппшетак аппстплске мисије везивап се за Цркву, јер без Цркве није мпглп бити аппстплства, и сама

мисија била је усмерена на кпнституисаое мнпщтва лпкалних цркава у емпиријскпј стварнпсти. Тп

није билп кпнституисаое разлишитих цркава, негп кпнституисаое “Цркве Бпжије у Христу”, будући

да је Евхаристијскп сабраое сваке лпкалне цркве билп идентишнп првпм Евхаристијскпм сабраоу,

где је Црква на Дванаестприци дпживела свпју актуализацију. Аппстпли су стварали лпкалне цркве

реализујући Евхаристијска сабраоа. Збпг тпга су цркве щтп су их аппстпли пснпвали представљале

“пешат оихпвпг аппстплства”. “Акп другима нисам аппстпл, али вама јесам, јер сте ви пешат ()

мпјега аппстплства у Гпсппду” (1. Кпр. 9, 2; исп. 2. Кпр. 3, 2). “Ви у Гпсппду” – тп нису ппјединашнп

узети хрищћани, негп шитава Кпринтска црква, кпју је ствприп Павле. Исту пву мисап налазимп у

следећим Павлпвим решима: “Јер ме Христпс не ппсла да крщтавам, негп да прпппведам

Јеванђеље” (1. Кпр. 1, 17). Павлпва прпппвед Јеванђеља у Кпринту имала је за циљ ствараое

Кпринтске цркве, шије првенце је пн крстип; а крщтаваое псталих вище није билп оегпвп делп,

негп делп цркве кпју је пн пснпвап.

6. Ппимаое аппстплства на нашин на кпји се пнп реализује у нпвпзаветним списима

садржи у себи идеју п немпгућнпсти оегпвпг щиреоа на непдређени брпј лица203[56]. Пнп се

201[54] Чини ми се да O. Cullmann у својој књизи “Saint Pierre”, Paris-Neuchatel 1952,

придаје овоме споразуму одвећ велики значај, сматрајући да је он имао константну

важност током читавог апостолског доба. Ипак, он сам признаје да није било цркава које

су се састојале искључиво од некадашњих незнабожаца или искључиво од Јудеја. Стога је

он спреман да дозволи претпоставку да је једна иста црква истовремено зависила и од

апостола Павла, као онога ко је стајао на челу мисије међу незнабошцима, и од апостола

Петра као челника јудејске мисије. Ова претпоставка тешко може бити потврђена

подацима којима располажемо.

202[55] Иринеј, «Против јереси», III, 1.

203[56] Наше мишљење супротно је ономе које заступа W. G. Kümmel, op. cit., S. 6.

пгранишава самп на пшевице Васкрслпг Гпсппда, пне кпји су пд Оега примили мисију кпју не мпгу

пренети на некпг другпг. Враћајући се на питаое кпје смп ппставили у претхпднпм излагаоу – кп

је припадап кругу аппстпла, имамп мпгућнпст да на пснпву решенпг са извеснпщћу пдгпвпримп да

су тп били и Дванаестприца и Павле. Али кп је јпщ, ппред оих, спадап у аппстпле? Пдгпвпр на тп

питаое у великпј мери зависи пд тумашеоа 1. Кпр. 15, 3-8, али управп је тумашеое пвпг места из

Павлпвпг списа скппшанп с највећим тещкпћама и пнп пстаје сппрнп дп данас. “Јер вам најпре

предадпх щтп и примих, да ... се јавип Кифи, затим Дванаестприци; пптпм се Пн јавип пдједнпм

вище пд пет стптина браће, пд кпјих су већина и сада живи, а неки се уппкпјище. Пптпм се јавип

Јакпву, затим свима аппстплима; а ппсле свију, кап каквпм недпнпщшету, јавип се и мени” 204[57].

Не сме се губити из вида да у пвпм пдлпмку Павле не излаже ппсебнп ушеое п аппстплству и

оегпвпм устанпвљеоу, премда је тп ушеое ипак садржанп у оему. У 15. ппглављу Павле ппдсећа

Кпринћане на свпје “Јеванђеље”, шији врхунац представља Христпвп васкрсеое. Пн набраја

сведпке Оегпвпг васкрсеоа, шији већи деп је у дпба када је Павле писап свпју ппсланицу јпщ бип у

живпту. Затп је самп деп јављаоа Васкрслпг Христа кпје пписује Павле имап везе са

усппстављаоем аппстплства. Пвај закљушак следи из шиоенице да Павле, када је сппменуп

Христпвп јављаое оему, указује да је пн најмаои међу аппстплима. Мпжемп ппкущавати да

устанпвимп кпја су јављаоа кпнкретнп у Павлпвпј мисли ппвезана са аппстплствпм. Такп, мпгли

бисмп, пплазећи пд симетрије 5. и 7. стиха, сматрати да је Јакпв бип аппстпл. Тп знаши да

Дванаестприца из 5. стиха нису идентишна са “свим аппстплима” из 7. стиха, щтп је мищљое

већине тумаша205[58]. Међутим, пвп није неппсредна импликација из текста, негп нащ закљушак.

Са истим пплазищтем мпжемп претппставити и да су Дванаестприца из 5. стиха идентишна са

204[57] Остављам по страни сва сложена питања реконструисања текста, композиције и

смисла наведеног одломка из посланице Коринћанима. Желео бих да на овом месту

истакнем како сматрам да је мало вероватна претпоставка о постојању два симетрично

обликована дела у горе наведеном одломку о јављањима Христовим, тако да у првом делу

(стихови 3-5) Павле износи првобитно предање, које ће лично допунити у другом делу (ст.

6-11). (О овоме в. W. G. Kümmel, op. cit., S. 5). Вероватнија је претпоставка коју износи K.

Holl, op. cit., p. 46-47, о томе да се у 5. стиху говори о јављањима Христовим у Галилеји, а

у осталима о јављањима у Јерусалиму. Исп. и A. M. Farrer, «The Ministry in the New

Testament» у зборнику «The Apostolic Ministry», p. 129.

205[58] Тако, примера ради, сматрају J. Hernig, «La premiere epitre de St. Paul aux

Corinthiens», Neuchatel-Paris, 1949, p. 136; H. Lietzmann, «An die Korinther I-II», Tübingen

1949, 77-78.

“свим аппстплима”206[59]. Ппдатак да се Христпс јавип “свим аппстплима” не пбавезује нас да

пвамп укљушујемп и Јакпва. Пн пре мпже упућивати на закљушак да се Христпс није јавип свим

аппстплима, щтп Павле не ппмиое207[60].

Према тпме, 1. Кпр. 15, 3-8 не пружа нам нищта псим пнпга щтп смп већ устанпвили, а тп је

да су у аппстпле спадали Павле и Дванаестприца. Када је реш п Јакпву, брату Гпсппдоем, извесну

пптврду за тврдоу да је пн спадап у ред аппстпла мпжемп тражити у Гал. 1, 19: “А другпга пд

аппстпла не видех, псим Јакпва брата Гпсппдоега”. Гршки текст пружа мпгућнпст и за другашији

превпд, шији је смисап следећи: Павле у Јерусалиму није видеп никпга пд аппстпла сем Петра, али

је видеп јпщ и Јакпва, брата Гпсппдоег208[61]. Пвп је тумашеое најверпватније, будући да у

Делима Јакпв није присутан кап аппстпл, негп кап најстарији предстпјатељ Јерусалимске цркве. У

свакпм слушају, није нам ппзнатп нищта у вези са оегпвпм аппстплскпм делатнпщћу.

Јпщ је већа непдређенпст присутна када је реш п Павлпвим сарадницима. Пвде, наравнп,

на првп местп треба ставити Варнаву, кпји је пдиграп знашајну улпгу у Павлпвпм живпту и кпји је у

Јерусалимскпј цркви уживап велики аутпритет. Међутим, да ли је пн бип аппстпл? 1. Кпр. 9, 5-6 не

даје пдгпвпр у вези са оегпвим аппстплствпм, јер правп да се са спбпм впди “ “ и да се дпбија

ппмпћ пд лпкалних цркава није припадалп искљушивп аппстплима. Јединп местп кпје се мпже

206[59] A. Harnack, “Die Verklärungsgeschichte Jesu, der Bericht des Paulus und die beiden

Christisvisionen des Petrus“, in: „Sitzungber. Der Berliner Akad.“, 1922, Phil.-hist. Klasse, S. 65

sq.

207[60] У сваком случају, Дванаесторица су улазила у број «свих апостола».

Диференцирање термина «Дванаесторица» и «апостоли» да се објаснити тиме што се

искључиво 7. стих непосредно односи на установљење апостолства. Павле је

Коринћанима пренео предање које је и сам примио – о смрти Христовој «за грехе наше», о

Његовом погребењу и васкрсењу. Даље он побраја особе којима се Христос јавио и које су

сведоци Његовог васкрсења. Коринћани би могли, ако би зажелели, да се обрате овим

лицима.О овоме неоспорно сведочи и податак што га наводи сам Павле о томе да су од пет

стотина браће којима се јавио васкрсли Христос «већина и сада живи». Све особе

побројане у стиховима 5-7 у моменту јављања Христовог још нису улазиле у ред апостола.

Зато ови стихови не наводе на закључак кога је Павле заиста сматрао апостолима.

Говорећи о томе да се Христос јавио «свим апостолима», Павле преноси предање о

успостављању апостолства. Ово предање он ће допунити у 8. стиху, где казује о своме

апостолству. Исп. L. Cerfaux, «Pour l'histoire du titre «Apostolos» dans le Nouveau

Testament», R. Sc. R., 48 (1960), 1-2, p. 79.

208[61] B. K. H. Rengsdorf, TWNT, B. I, S. 432; W. G. Kümmel, op. cit., S. 45.

навести у прилпг Варнавинпг аппстплства јесте Дап. 14, 14; међутим, на прецизнпст терминплпгије

кпд Луке не треба рашунати209[62]. Свпја два најближа ппмпћника, Тимптеја и Тита, Павле нигде

не назива аппстплима. Прва ппсланица Сплуоанима не мпже служити кап дпказ да је Павле

Тимптеја сматрап за аппстпла. Пстаје нејаснп и тп да ли је Павле у аппстпле убрајап Андрпника и

Јунија (Јунију), кпје ппмиое у Римљ. 16, 17: “Ппздравите Андрпника и Јунију ... кпји су знаменити

међу аппстплима (), кпји и пре мене ппверпваще у Христа ()”. Гршки текст “” дппущта мпгућнпст

двпјакпг превпда: “кпји су знаменити међу аппстплима”, кап щтп је преведенп и на руски језик, и

“кпји су знаменити или ппзнати у аппстплскпј средини”210[63]. Пвај ппследои превпд шини нам

се верпватнијим, нарпшитп укпликп се “” сматра за женскп име. Нпвпзаветнпј литератури пптпунп

су неппзнате жене-аппстпли. Сем тпга, Павлпв текст пружа пснпв за претппставку да су пни, кап и

сам Павле, у Христа ппверпвали ппсле Педесетнице, и затп је признаое оихпвпг аппстплства пд

стране Дванаестприце гптпвп неверпватнп. Чини се да је Павле бип пдређенији у прибрајаоу

Апплпса аппстплима: “Јер мислим да Бпг нас аппстпле ппказа ппследое ()”... (1. Кпр. 4, 9).

Међутим, гптпвп да нема сумое да “ми” представља стилску фигуру. Тещкп да бисмп за Апплпса

мпгли везати све пнп щтп је Павле изрекап пд 9. дп 13. стиха. Такп дплазимп дп нащег већ

изрешенпг закљушка да се самп Дванаестприца и Павле са пунпм сигурнпщћу мпгу убрпјати у

аппстпле. У вези са псталима присутна је тплика дпза непдређенпсти, да је преппрушљивије не

укљушивати их у брпј аппстпала. Међутим, шак и укпликп су неки међу оима били сматрани за

аппстпле, скупина аппстпла ипак пстаје затвпрена211[64].

209[62] Када је реч о Дап. 4,36, ово место може се искористити као аргумент у прилог

Варнавиног апостолства, уколико се преведе на следећи начин: «Јосија, прозвани

Варнавом, који је био у броју апостола...» (Foakes Јackson and K. Lake, “The Beginnings of

Christianity”, vol. IV, p. 49). Али овај превод нема утемељење у грчком тексту.

210[63] M. J. Lagrange, «Epitre aux Romains», Paris 1922, p. 366.

211[64] Нема никакве неопходности да уводимо додатну хипотезу, као што то чини K. L.

Schmidt (“Die Kirche des Urchristentums“. Festgabe für A. Deissmann. Tübingen 1927, S. 290

sq.), да су се у почетку апостолима сматрала само Дванаесторица и Павле, да би се доцније

појам апостолства проширио, и најзад опет сузио због злоупотребљавања титуле апостола.

Оставићу по страни питање о «апостолима цркава» (), о којима Павле говори у 2. Кор. 8,23

и Филипљ. 2,25. На ова два места реч је о мисији која је привремено поверавана

појединим лицима. У овоме значењу грчки термин «» адекватан је јудејском термину

«shaliach». Исп. G. Sass, «Apostelamt und Kirche», München 1939, S. 17 sq; E. Mollard, «Le

developpement de l'idee de succession Apostolique», y «Revue d'Histoire et de Philosophie

Religieuses», 34 (1954) 1, p. 1-29: « «» et «» sont synonymes. C'est une terminologie que se

Да се круг аппстпла у Павлпвп дпба мпгап щирити, пстаје нејаснп збпг шега је Павлпвп

аппстплствп наищлп на такву реакцију кпд хрищћана јудејске прпвенијенције. Без сумое,

Јерусалимска црква је сматрала да сем Дванаестприце не мпже бити других аппстпла Христпвих,

једнаких им пп дпстпјанству, будући да прекп шпвека не мпже бити аппстпла. П тпме сведпши сам

Павле у Ппсланици Галатима: “Павле, аппстпл не пд људи ни прекп шпвека, негп крпз Исуса

Христа...” (1, 1).

Прекп Дванаестприце, и ппред свег оихпвпг аутпритета, не мпже бити аппстплства, јер би

у тпм слушају пнп билп прекп шпвека. У пвпме се Павле у пптпунпсти слагап са целпкупнпм

Јерусалимскпм црквпм. Акп је пн аппстпл, пн је тп самп затп щтп је ппстап аппстпл “”. Тп је била

непбишна ппјава. Круг аппстпла се самп једанпут у истприји птвприп да би прихватип Павла, накпн

шега се дефинитивнп затвприп. Читавп првп ппглавље ппсланице Галатима написанп је са циљем

да ппкаже да се непбишнпст Павлпвпг аппстплства налазила у плану дпмпстрпја Бпжијег. Затп је

оегпв избпр бип идентишан са избпрпм Дванаестприце.

7. Затвпренпст групе аппстпла претппставља, кап щтп смп већ навели, да је оихпвп

служеое, у целини ппсматранп, оихпвпм смрћу прекинутп. Акп су пре Педесетнице

Дванаестприца пппунила местп Јуде Искариптскпг, ппсле Педесетнице местп Јакпва Зеведејева

псталп је непппуоенп. Псећајући приближаваое смрти, Павле ипак никпме није предап свпје

аппстплскп служеое у целини. Какп гпд тумашили Павлпве ппруке Тимптеју и Титу, п шему ћемп

гпвприти касније, нема никаквих пснпва за мищљеое да их је Павле сматрап свпјим

наследницима, кпји су у пптпунпсти наставили оегпвп служеое. Да им је заиста ппверип свпје

служеое, Павле не би бип аппстпл, будући да је аппстплскп служеое Дванаестприце псталп без

прејемства. Црквена свест сведпши п тпме да, ппшев пд ппстаппстплскпг дпба, у Цркви вище нема

аппстпла. Црква је саздана на аппстплима, и тај темељ је једини на кпме пна ппшива. Исппведајући

да је Црква аппстплска, исппведамп неппнпвљивпст и неппстпјаое прејемства аппстплске службе.

Па ипак, делп аппстплскпг служеоа у Цркви се наставља. Оихпвп служеое састпјалп се у

кпнституисаоу мнпщтва лпкалних цркава у емпиријскпј стварнпсти. У мпменту тпг кпнституисаоа

пни су врщили службу предстпјатеља, кпја се у Цркви не мпже прекинути. Аппстпли су били ти за

кпје се везивап ппшетак пвпг служеоа, а прекп оих пнп ће прећи и на ппјединце кпји су у

ппстаппстплскп дпба дпбили ппсебан назив – епискппи.

trouve dans les Evangiles Synoptiques, dans les Actes, chez Paul (au moins, il me semble, dans

1. Kor. 15 et Gal. 1), et dans l'Apocalypse» (p. 9).

III. ЈЕВАНЂЕЛИСТ

1. У списку служби (Ефес. 4, 11) јеванђелист се налази ппсле аппстпла и прпрпка212[65]. Из

пвпга следи да је Павле правип разлику између аппстпла и јеванђелиста. Нпвпзаветни списи

ппмиоу самп двпјицу јеванђелиста: Филипа, једнпга пд седмприце (Дап. 21, 8) и Тимптеја (2. Тим.

4, 5), једнпг пд најближих Павлпвих сарадника; међутим, оихпв брпј је, пп свпј прилици, бип

знатан (Филипљ. 4, 3; 2. Кпр. 8, 18; Кпл. 1, 7; 4, 12). Какп ппказује сам термин “”, служеое

јеванђелиста састпјалп се у прпппведаоу. Делп служеоа аппстпла такпђе је прпппведаое:

Аппстпл Павле указује на тп да га је Бпг призвап да прпппведа Сина Оегпвпг незнабпщцима (Гал.

1, 16), а на другпм месту навпди да га Христпс није ппслап да крщтава, негп да прпппведа

јеванђеље (1. Кпр. 1, 17). Павле је, кап и сви пстали аппстпли, истпвременп бип и аппстпл и

јеванђелиста; међутим, нису сви јеванђелисти били аппстпли. На пснпву тпга мпжемп да кажемп

да је једна пд функција аппстпла била пбављаое нарпшите службе јеванђелиста. Пвп је прва

разлика кпју смп у стаоу да устанпвимп. Али, ппстпјала је разлика и у сампм прпппведаоу

аппстпла и јеванђелиста. Аппстплска прпппвед, кап щтп смп видели, није имала за циљ

индивидуалнп пбраћаое у хрищћанствп, негп “изграђиваое” лпкалних цркава, дпк се прпппвед

јеванђелиста, пп свпј прилици, састпјала у индивидуалнпм пбраћаоу. Пна је имала пслпнац у

212[65] В. чланак G. Friedrich-а “” y TWNT., B. II, S. 734-735. Непостојање термина

«јеванђелист» у 1. Кор. 12,28 не може служити као доказ за тврдњу да у време када је ова

посланица писана нису постојала лица која су у Ефес. 4,11 названа «јеванђелисти». Очито,

апостол Павле није осећао потребу да посебно означава лица која су у време настанка 1.

Кор. обављања служење ширења речи Божије. Та лица углавном нису деловала

самостално, него у тесном контакту са апостолом Павлом, као његови сарадници и

помоћници. Обично их је називао браћом. Тако је за Тимотеја, који је у 2. Тим. назван

«еванђелистом», Павле користио обичан назив «» (2. Кор. 1,1; Кол. 1,1; Филим. 1).

«Браћом у Христу» Павле назива оне који су «» (Филипљ. 1,15), «» (стих 17), премда зна

да неки од њих ово чине «из зависти и свађе» (стих 15); па ипак, он их третира као своје

сараднике. У време настанка посланице Ефесцима лица која су «» деловала су независно

од апостола Павла или од других апостола. Њихово проповедање Христа постало је

нарочито служење, које је морало бити означено посебним термином. Сасвим је допустива

претпоставка да су они, како претпоставља E. Percy (Die Probleme der Kolosser und

Epheserbriefe. Lund, 1946, S. 342), основали цркву или цркве којима је била упућена

посланица Ефесцима.

ппстпјећим лпкалним црквама. Затп се прпппвед мпгла пдвијати унутар цркава, имајући за

задатак ппвећаое брпја оихпвих шланпва, кап и оихпвп утврђеое у вери. Али прпппвед

јеванђелиста се мпгла пдвијати и ван тих цркава. У тпм слушају оихпвп делп дпврщавали су

аппстпли, кпји су пд нпвппбраћених стварали лпкалну цркву. Пптврду за пвп налазимп у Дап. 8, 5-

17: “Нп када ппверпваще Филипу кпји прпппведаще Јеванђеље п Царству Бпжијем и п имену

Исуса Христа, крщтаваху се и људи и жене... А кад шуще аппстпли у Јерусалиму да је Самарија

примила реш Бпжију, ппслаще им Петра и Јпвана” (12-14). Нещтп касније истпг пвпг Филипа

налазимп у Кесаријскпј цркви, у кпјпј је, пп свпј прилици, пн имап сталнп бправищте (Дап. 21, 8).

Термин “јеванђелиста”, кпји Лука примеоује на оега, мпгап је имати двпјакп знашеое. Кпристећи

пвај термин, Лука је мпжда желеп да пзнаши претхпдну делатнпст Филиппву и да укаже на тп п

кпм се кпнкретнп Филипу ради. Такпђе, мпгуће је да је пн желеп да укаже на тп да је Филип,

сталнп бправећи у Кесарији, унутар Кесаријске цркве настављап свпје служеое јеванђелисте.

Мпгуће је да је пн у опј бип предстпјатељ, али билп би ризишнп из тпга извпдити закљушак да је

термин “јеванђелиста” служип за пзнашаваое предстпјатеља цркава. Службе јеванђелисте и

предстпјатеља биле су разлишите, с тим щтп се се пне неки пут мпгле пбјединити у истпј лишнпсти.

2. У ппстаппстплскп дпба јеванђелисти се у извеснпм ппгледу ппказују кап прејемници

аппстплскпг дела прпппведаоа. Јевсевије је верпватнп у тпм смислу казивап за оих да су се

“налазили у првпм реду аппстплских прејемника”213[66]. Нещтп даље Јевсевије пписује делатнпст

тих “јеванђелиста” на следећи нашин: “Мнпги пд оих су у тп дпба, будући да их је делпваое

бпжанске Реши снажнп привлашилп мудрпљубљу, не шасећи ни шаса испуоавали спаспнпсну

заппвест, делећи свпје имаое сирпмащнима, да би затим предузимали путпваоа и врщили делп

јеванђелиста, ревнпснп пбјављујући Христа људима кпји јпщ нису шули пве реши вере и пренпсећи

им ппуке светих Јеванђеља. Ппщтп би ударили темеље вере у неким туђим земљама и пнде

ппставили пастире са задаткпм да пбрађују тек засађену градину, пни би, праћени бпжанскпм

благпдаћу и ппмпћу, пдлазили у друге земље и к другим нарпдима... Међутим, није мпгуће

ппименишнп набрпјати све најближе прејемнике аппстпла кпји су били пастири или шак

јеванђелисти у разлишитим црквама васељене ()...”214[67]. Други пут Јевсевије предпшева исту

слику служеоа јеванђелиста пписујући Пантенпву делатнпст: “Приша се да је пн ппказап такп

213[66] «Црквена историја», ИИИ, 37, 1. «».

214[67] Ibid., cт. 2-4.

пгоену ревнпст према Реши Бпжијпј да је прихватип на себе прпппведаое Јеванђеља Христпва

нарпдима Истпка, па је дпщап шак и дп Индије; јер и у тпба билп је мнпгп прпппведника Реши кпји

су, пдущевљени примерпм аппстпла, са живпм ревнпщћу дппринпсили узрастаоу и утврђиваоу

Реши Бпжије. Приша се да је један пд оих, Пантен, пдлазип Индијцима и да је кпд неких тампщоих

житеља кпји су ппзнали Христа нащап да су имали Јеванђеое пп Матеју јпщ пре негп щтп је пн

дпщап пнамп...”215[68]. Та друга генерација јеванђелиста разликпвала се пд прве. Пни су

делпвали у име ппстпјећих цркава, кпје су биле мајке цркава щтп су их пни пснпвали. У већини

слушајева, кап щтп следи из Јевсевијевпг пписа, јеванђелисти су, пп свпј прилици, били

предстпјатељи лпкалних цркава. Пни су прпппведали Јеванђеље и ппстављали, кап аппстпли,

првенце верних за пастире.

Мпгуће је да је састављаш “Ушеоа Дванаестприце Аппстпла” имап у виду те јеванђелисте,

пзнашавајући их терминпм “аппстпли”, какп би сашувап аппстплску фикцију свпга дела.

IV. ПРПРПК

1. Лик прпрпка кап нпсипца нпвпзаветнпг служеоа прилишнп јаснп се пцртава из

ппсланица аппстпла Павла216[69]. Прпрпци су ппјединци кпје је Бпг призвап и ппставип их на

нарпшиту службу у Цркви изливаоем прпрпшке харизме на оих. Оихпвп служеое састпјалп се у

тпме щтп су пни у Цркви пбзнаоивали впљу Бпжију у сладу са кпјпм Црква и живи и дела. Кплики

је знашај прпрпшкпг служеоа види се и из шиоенице да у Павлпвим спискпвима служби прпрпк

стпји на другпм месту. У пшима аппстпла Павла дар прпрпщтва представљап је једну пд највищих

прпјава Духа у Цркви. Пп решима Аппстпла, верни су утврђени на темељу аппстпла и прпрпка

215[68] Ibid. V, 10, 2-3.

216[69] B. O. Linton, op. cit., као и E. Fascher, “”, Giessen 1927.

(Ефес. 2, 20). Тајна дпмпстрпја Бпжијег, шији је служитељ бип Павле, била је пткривена аппстплима

и прпрпцима (Ефес. 3, 5)217[70].

У аппстплскп дпба у Кпринтскпј цркви билп је, пп свпј прилици, некпликп прпрпка. “А

прпрпци два или три нека гпвпре...” (1. Кпр. 14, 29). Али стараое за прпрпшкп служеое није билп

ствар лпкалних цркава, такп да се мпглп дпгпдити да у лпкалнпј цркви уппщте не буде прпрпка,

кап щтп је у истприји тп нереткп бип слушај. Лпкална црква мпгла је бити без прпрпка, али није

мпгла бити без прпрпшке харизме, будући да је дар прпрпщтва неппхпдан за оен живпт. “Хтеп бих

да сви гпвприте језике, а пспбитп да прпрпкујете” (1. Кпр. 14, 5). За аппстпла Павла прпрпкпваое

је представљалп свеппщте служеое нарпда или, ташније, служеое саме Цркве. Дар прпрпщтва

мпгли су ппседпвати мнпги, немајући нарпшитп призваое за прпрпшку службу. “Имамп пак

разлишите дарпве пп благпдати кпја нам је дата: акп је прпрпщтвп, нека је пп мери вере” (Римљ.

12, 6). Акп у пвим за тумашеое слпженим решима аппстпла Павла не налазимп указиваое на

свеппщте прпрпшкп служеое (таквп је мищљеое Јпвана Златпуста), из оих без сумое следи

закљушак да се прпрпшкп пткривеое у Цркви не мпра давати искљушивп прпрпку кап нпсипцу

нарпшитпг служеоа218[71]. Јевсевије ппмиое Милтијадпв спис прптив мпнтаниста, где пвај аутпр

гпвпри да се “пп сведпшанству аппстпла дар прпрпкпваоа мпра сашувати у свакпј цркви дп

ппследоег дпласка Гпсппдоег”219[72].

2. Кап пткривеое впље Бпжије, датп у Цркви, прпрпщтвп се пднпси на пнп щтп се дпгађа у

опј. “У цркви кпја беще у Антипхији бејаху неки прпрпци и ушитељи... Дпк пни служаху Гпсппду и

ппщћаху, реше Дух Свети: Пдвпјте Ми Варнаву и Савла на делп на кпје сам их ппзвап” (Дап. 13, 1-

2). Пткривеое Духа, п шему гпвпри Лука, пднпси се и на Павлпву аппстплску мисију, на кпју је пн

бип унапред изабран пд утрпбе матере свпје. “Пву ти заппвест предајем, сине Тимптеје, схпднп

пређащоим прпрпшанствима () п теби да пп оима ратујещ дпбар рат” (1. Тим. 1, 18). “Заппвест” ()

кпја се предаје Тимптеју заснпвана је на прпрпщтвима п оему. Пшигледнп, пна се пднпсила на

будућу Тимптејеву делатнпст у вези са мпгућнпщћу Павлпве смрти, међутим, и пнп служеое кпје

је Тимптеј имап за Павлпва живпта такпђе му је билп ппверенп на пснпву прпрпщтва. “Не

217[70] До данас остаје нерешено питање да ли се у Ефес. 2,20 ради о старозаветном или о

новозаветном пророку. Већина истраживача (рецимо, L. Cerfaux, «La theologie de l'Eglise

selon saint Paul», Paris 1948, p. 106; M. Goguel, «L'Eglise primitive», p. 104; E. Percy, op. cit.,

p. 329) склона је да прихвати ово друго мишљење. То мишљење мени се чини исправним,

нарочито уколико се узме у обзир Ефес. 3,5.

218[71] B. M. J. Lagrange, “Epitre aux Romains”, Paris 1922, p. 298; H. v. Campenhausen,

“Kirchliches Amt”, S. 66; H. Greeven, op. cit., S. 5.

219[72] В. «Црквену историју», V, 17,4.

занемаруј благпдатни дар у теби кпји ти је дат крпз прпрпшанствп () пплагаоем руку старещина на

тебе” (1. Тим. 4, 14)220[73]. “А у те дане сиђпще из Јерусалима прпрпци у Антипхију. И уставщи

један пд оих, пп имену Агав, предсказа духпм () велику глад кпја је имала бити пп целпм свету;

кпја и би за Клаудија ћесара” (Дап. 11, 27-28). Прпрпшанствп п глади изрешенп на црквенпм

сабраоу неппсреднп се пднпсилп на живпт цркве. Да би испунили впљу пткривену крпз тп

прпрпшанствп, “ушеници пдлушище да сваки пд оих, кпликп кпји мпгаще, ппщаље, на ппмпћ браћи

кпја живљаху у Јудеји” (Дап. 11, 29). Пвп прпрпшанствп тицалп се и дпмпстрпја Бпжијег везанпг за

Цркву. Тајна Христпва ()221[74], кпја се састпји у тпме да “да пба сазда у Сампме Себи у једнпга

нпвпга шпвека, стварајући мир, и да ппмири са Бпгпм и једне и друге у једнпме телу”, била је

пткривена Духпм аппстплима и прпрпцима (Ефес. 3, 5). Задатак кпме се Павле ппсветип бип је

пбзнаоен Цркви прекп прпрпка (Ефес. 3, 3).

У вези са пвим ппставља се питаое да ли се прпрпкпваое кап пткриваое впље Бпжије

везивалп за пнп щтп ми данас називамп дпгматским истинама. Тп питаое, кпје се директнп

пднпси на сущтину прпрпшкпг служеоа, мпже се ппставити и у ппщтијем пблику: да ли је прпрпшкп

служеое представљалп наставак пткривеоа нпвих истина вере? У аппстплским ппсланицама не

налазимп ни трага пд пваквпг ппстављаоа питаоа. “Тајна Христпва” (Ефес.3, 4) није представљала

нпвп пткривеое, већ је била садржана у дпмпстрпју Бпжијем, испуоенпм у Христу крпз Цркву. Епн

Духа, у кпме Црква већ пребива, није епн нпвпг пткривеоа. “Пн (Дух) ће Мене прпславити, јер пд

Мпјега ће узети, и јавиће вам” (Јн. 16, 14). “Пн ће вас наушити свему и ппдсетиће вас на све щтп

вам рекпх” (Јн. 14, 26), али “реш кпју шујете није Мпја негп Пца Кпји Ме је ппслап” (Јн. 14, 24). За

аппстпла Павла ушеое кпје је изнпсип није билп оегпвп ушеое, негп се састпјалп у пренпщеоу

пнпга щтп је пн сам примип пд ппшетка: “Јер ја примих пд Гпсппда щтп вам и предадпх...” (1. Кпр.

11, 23), “јер вам најпре предадпх щтп и примих...” (1. Кпр. 15, 3). Пн је прпппведап самп пнп щтп су

прпппведали и аппстпли пре оега. “Билп, дакле, ја билп пни, такп прпппведамп, и такп

ппверпвасте” (1. Кпр. 15, 11). Предаое у кпје се укљушип Павле није се мпглп супрптстављати Духу,

будући да се самп предаое у Цркви ствара Духпм. Из пвпг разлпга, ппщтп је примљенп пд Сампг

Гпсппда и предатп Цркви, ушеое мпра пстати непрпменљивп. Прпрпшкп пткривеое не мпже да

измени пнп щтп је пткрип Сам Гпсппд нити да му дпда нещтп щтп није билп садржанп у

220[73] В. C. Spicq, «Les epitres pastorales», p. 48.

221[74] E. Percy, op. cit., S. 379.

првпбитнпм пткривеоу: “Акп вам и ми или анђеп с неба прпппведа Јеванђеље друкшије негп щтп

вам прпппведасмп, анатема да буде!” (Гал. 1, 8). Узимајући пд Гпсппда, Дух не мпже да пбзнаоује

билп щта шега у Гпсппдоем ушеоу није билп. И ппред свег пијетета кпјим је прпрпшкп служеое

билп праћенп у “Ушеоу Дванаестприце Аппстпла”, пвде је заступљена иста ташка гледищта кап и

кпд аппстпла Павла: “”222[75] - акп некп буде ппушавап билп шему другпм, не треба га слущати.

Није ли пппзиција према мпнтанизму дпнекле била услпвљена и шиоеницпм да је “нпвп

прпрпкпваое” унпсилп и такве принципе кпји нису били у складу са црквеним предаоем? Није

нам ппзнатп да се мпнтанизам пдликпвап билп каквпм цртпм сущтински разлишитпм пд

правпславнпг ушеоа, међутим, категпришкп захтеваое истпшних цркава да се мпнтанисти примају

у Цркву ппсредствпм крщтеоа у извеснпј мери упућује на закљушак да у мпнтанизму није све билп

какп ваља. Јермин “Пастир” несумоивп спада у прпрпшку литературу, с тим щтп пн не садржи

никаква дпгматска пткривеоа. Јерма излаже ушеое кпје већ ппстпји у Цркви у вези са примаоем

грещника. Пвде се није радилп п нпвпм ушеоу, негп п примени давнащоег ушеоа на услпве

живпта у Цркви карактеристишне за дпба када је пвај сппменик настап. За “велику цркву”

прпрпщтвп се није пднпсилп на верпушеое, негп на живпт у Цркви и на пнп щтп се у опј пдвијалп.

Идеја нпвпг пткривеоа ппдривала је предаое Цркве, унпсећи у оега пптпунп неппзнатп нашелп

прпгреса пткривеоа. Та идеја представљала је јерес п Цркви, будући да је пна извпдила

прпрпщтвп из Цркве. Црква је престајала да буде местп делпваоа Духа, јер се Дух, према

мпнтанистишкпм ушеоу, на ппсебан нашин пваплпћивап у ппјединцима.

3. Прпрпкпваое служи људима за назидаое и бпдреое и утещеое (1. Кпр. 14, 3), јер впља

Бпжија за шланпве Цркве увек представља назидаое, бпдреое и утещеое. Пвп је дпдирна ташка

између служеоа прпрпка и служеоа ушитеља. Прпрпк ппушава цркву крпз пткривеое Духа, и птуда

је сваки прпрпк у извеснпм смислу ушитељ. У вези са тим пптребнп је ппставити питаое да ли је

екстатишнпст неппхпдни атрибут прпрпшкпг надахнућа. Мпнтанистишки прпрпци, акп не сви, пнп

већим делпм, пдликпвали су се вепма израженпм екстатишнпщћу. Да ли је екстаза представљала

оихпву специфишнпст, или су пни самп интензивирали пнп щтп је у «великпј цркви» већ

ппстпјалп? “Антимпнтанист” је екстатишкп стаое мпнтанистишких прпрпка стављап у пасиву

мпнтанизма, тврдећи да истински прпрпк не губи свпје духпвне сппспбнпсти. “Такп, гпвпраще пн,

у дпба Грата, прпкпнзула Азије, неки шпвек пп имену Мпнтан, за кпга се приппведа да је бип један

222[75] Гл. VII.

пд недавнп ппверпвалих, пд прекпмерне жеље за првенствпм дпживеп је напад прптивника те је

пдједнпм, дпспевщи у стаое ппседнутпсти и екстазе, ппшеп казивати и приппведати непбишне

ствари, прпрпкујући прптивнп пбишају кпји је пд давнина бип предат и кпји се у Цркви шувап пп

прејемству”223[76]. Милтијад је, пп Јевсевијем решима, дпказивап да “прпрпк не сме људима

казивати у стаоу екстазе”224[77]. Сам Милтијад писап је следеће: “Лажни прпрпк дпспева у стаое

екстазе ума, пд шега дплази дрскпст и неустращивпст: будући неук и груб, пн, кап щтп је већ билп

решенп, ппстепенп мимп кпнтрпле впље дпспева у стаое дущевне ппмахниталпсти. Такви дпказују

да су у Старпм или Нпвпм Завету ппстпјали прпрпци надахнути на слишан нашин; пни се неће

ппхвалити ни Агавпм, ни Јудпм, ни Силпм, ни Филиппвим кћерима, ни Амијпм из Филаделфије, ни

Кпндратпм, ни другим прпрпцима кпји им не пдгпварају”225[78]. У наваеденим сведпшанствима,

верпватнп, ппстпји и извесна дпза преувелишаваоа, какп у пднпсу на мпнтанистишке прпрпке, такп

и у вези са тим да у Нпвпм Завету прпрпци нису свпја казиваоа изрицали у екстази. Ми нисмп у

пптпунпсти сигурни да прпрпци, или барем неки пд оих, п кпјима је гпвприп аппстпл Павле, нису

падали у екстазу, али сам аппстпл Павле екстатишкп стаое није сматрап неизпставним пбележјем

прпрпшкпг казиваоа. Супрптстављајући прпрпкпваое гпвпреоу језика (глпсплалији), пн је давап

преднпст прпрпкпваоу: “Кпји прпрпкује гпвпри људима за назидаое и бпдреое и утещеое. Кпји

гпвпри језик себе изграђује, а кпји прпрпкује Цркву изграђује” (1. Кпр. 14, 3-4). Прпрпшкп

казиваое, према мищљеоу аппстпла Павла, није захтевалп тумашеое, дпк је пнај кп гпвпри језик

мпгап дпнети кприст цркви самп укпликп би прптумашип пнп щтп је рекап. За Павла, дакле,

ппседпваое прпрпшке харизме није шинилп прпрпщтвп неразумљивим, нити је ппдразумевалп да

прпрпк губи кпнтрплу над самим спбпм226[79]. “Шта треба, дакле? Мплићу се Бпгу духпм; а

мплићу се и умпм; хвалићу Бпга духпм, а хвалићу и умпм. Јер акп благпсиљащ духпм, какп ће пнај

кпји заузима местп пбишнпг верника рећи амин на твпје благпдареое, кад не зна щта гпвприщ” (1.

Кпр. 14, 15-16). Затп је реакцију, прирпднп, изазивалп иступљеое (крајоа екстаза) блискп

безумљу, а не екстаза сама пп себи, јер је у питаоу била нпвина карактеристишна за

223[76] Јевсевије, «Црквена историја», V, 16, 7.

224[77] Ibid. V, 17, 1.

225[78] Ibid. V, 17, 3.

226[79] «И духови пророчки покоравају се пророцима» (1. Кор. 14,32). Исп. E. Fascher, op.

cit., S. 185.

мпнтанистишке прпрпке, кпја није била у складу са ппщтим црквеним предаоем. Кпренпви

мпнтанистишке екстазе нису се налазили у Цркви, негп у незнабпжашким култпвима227[80].

4. Харизма прпрпкпваоа била је ппвезана са харизмпм “расуђиваоа и разликпваоа

духпва”, кпју ппседује нарпд Бпжији228[81]. “А прпрпци два или три нека гпвпре, а други нека

расуђују ()” (1. Кпр. 14, 29; исп. 1. Јпван. 4, 1). За прпрпщтвпм неппсреднп следи расуђиваое или

суђеое. Прпрпшкп пткривеое ппдлеже испитиваоу и прпцеоиваоу, какп би се устанпвилп да ли

се уистину пткрива впља Бпжија. “Духа не гасите, прпрпщтва не презирите. Све испитујте (), дпбра

се држите. Пд зла у свакпм виду уклаоајте се” (1. Спл. 5, 19-22). Црква се у II веку шврстп држала

тпга правила. Већ цитирани Антимпнтанист је гпвприп: “Пд пних кпји су у тп дпба имали прилике

да слущају оегпва (Мпнтанпва) лажна казиваоа, једни су га са негпдпваоем излагали ппрузи и

забраоивали му да гпвпри, кап ппседнутпм у кпме је дух заблуде и шпвеку кпји смућује нарпд: пни

су, наиме, знали за Гпсппдое разликпваое (духпва) и за ппаснпст пд лажних прпрпка, кпја захтева

буднп стражеое над спбпм. Други су, насупрпт тпме, ппказујући неку врсту гпрдпсти и немале

сујете збпг Духа Светпга и дара прпрпкпваоа, забправили на Гпсппдое разликпваое, те су

изазивали тпг злпмислећег, прелащћујућег духа, духа пбмане”229[82]. Суђеое је испитиваое, кпје

припада Цркви, будући да јединп Црква суди п пнпме щтп се у опј пдвија. Испитиваоу не

ппдлеже впља Бпжија, п кпјпј не мпже бити суђеоа, негп се испитује да ли пдређенп прпрпщтвп

заиста представља пткривеое впље Бпжије, пднпснп да ли је реш п истинскпм прпрпщтву. Црква

пажљивп прати прпрпшкп казиваое, расуђује п оему и испитује га, и тек накпн испитиваоа реш

прпрпка ппстаје прпрпщтвп. Затп се прпрпщтвп састпји пд прпрпкпвих реши и оихпвпг испитиваоа

пд стране Цркве, а тп знаши да прпрпщтвп припада Цркви, ппщтп је пткривенп опј и ради ое.

Изван Цркве не мпже бити истинскпг прпрпщтва, будући да изван Цркве не мпже бити суђеоа и

227[80] B. P. De Labriolle, «La crise montaniste», Paris 1913. Међутим, ово не искључује

снажан утицај јованистичких кругова на монтанизам. Исп.W. Schpelern, «Der Montanismus

und die phrygischen Kulte», 1929, S. 159.

228[81] Исп. у претходном тексту, погл. 3, т. 4.2. Овај став супротан је мишљењу што га

заступа H. Greeven, op. cit., p. 11-12, који сматра да је харизма истраживања припадала

самим пророцима. Истога мишљења држи се и H. v. Campenhausen, “Kirchliches Amt”, S.

67, премда признаје да харизма испитивања може бити дата и другим лицима. Па ипак, он

сматра: „Die Verantwortung für das, was geschieht, wird der Gemeinde darum nicht

abgenommen“.

229[82] Јевсевије, «Црквена историја», V, 16,8.

испитиваоа прпрпшке реши. Реш прпрпка изрешена изван Цркве престаје да буде прпрпщтвп, а сам

прпрпк ппстаје лажни прпрпк, будући да је прпрпкпваое служеое Цркви и да се пнп пдвија у опј

сампј. “Када шпвек кпји има Бпжанскпга Духа дпђе на сабраое људи праведних кпји имају веру

Духа Бпжанскпга, и пд сабраоа тих људи буде мплитва Бпгу” – изнпси Јерма у “Пастиру”, - “тада

анђеп прпрпшкпга духа кпји на оему ппшива испуоује шпвека и тај шпвек, испунивщи се Духпм

Светим, гпвпри мнпщтву кап щтп Гпсппд хпће. Такп ће се, дакле, пбјавити Дух Бпжанства. Таква је

пва сила Духа Бпжанства Гпсппдоега. А сада, реше (ми), слущај за духа земаљскпга и празнпга,

кпји нема силе, негп је безуман. Пре свега, тај шпвек кпји сматра да има духа, уздиже себе и хпће

да има првп местп, дрзак је и бестидан и брбљив и живи у мнпгим уживаоима и у мнпгим другим

пбманама, и узима плату за свпја прпрпщтва; а акп је не дпбије неће да прпрпкује. А мпже ли Дух

Бпжански узимати плате и прпрпкпвати? Не дещава се да тп шини прпрпк Бпжији, негп је у пвих

(лажних прпрпка) дух земаљски. Затим, пн се уппщте не приближава сабраоу праведних људи,

негп их избегава, а прилепљује се пнима двпједущнима и празнима и прпрпкује им пп

ћпщкпвима, и вара их гпвпрећи им све сујетнп, према жељама оихпвим; јер пн (кап такав)

празнима и пдгпвара. Јер када се празни суд стави са празнима, не разбија се, већ се пни

међуспбнп слажу. Када пак (такав) дпђе на сабраое испуоенп праведним људима, кпји имају Дух

Бпжанства, и пд оих буде мплитва (Бпгу), тај се шпвек испразни и земаљски дух (щтп је у оему)

бежи пд оега из страха, и тај шпвек ппстаје щупаљ, и сав се разбија, и не мпже нищта да гпвпри...

Такп и празни прпрпци, када дпђу међу духпве праведних, какви дпђу такви ће се и наћи. (Етп

дакле), имащ живпт пбе врсте прпрпка”230[83]. Затп прпрпшка реш изрешена у Цркви и призната у

Цркви служи кап ппука и утеха (1. Кпр. 14, 31), дпк пнп щтп је изрешенп ван ое никпга не ппушава и

не тещи, јер су тп самп пбишне људске реши.

Састављаш “Ушеоа Дванаестприце Аппстпла” не даје ппдрпбан ппис прпрпшкпг служеоа

верпватнп из разлпга щтп претппставља да је пнп ппзнатп свакпм вернпм. Акп се оегпва

представа п прпрпшкпм служеоу у главним цртама ппдудара са аппстплским списима, у извесним

детаљима између оих се ипак упшавају извесне разлике. Кап и Јерма, пн је у пптпунпсти свестан

тпга да ппстпје и истински и лажни прпрпци, и затп изнпси пбележја на пснпву кпјих верни мпгу да

230[83] Заповест XI. Исп. Иринеј Лионски, «Против јереси», III, 24, 1: «In Ecclesia enim,

inquit, posuit Deus apostolos, prophetas, doctores, et universam reliquiam operationem Spiritus,

cuius non sunt participes omnes qui non concurrunt ad Ecclesiam, sed semetipsos fraudant a vita

per sententiam malam et operationem pessimam».

суде да ли је некп истински прпрпк. Чпвек кпји је дпщап у пдређену лпкалну цркву да прпрпкује

ппдлеже испитиваоу да ли је истинити или лажни прпрпк. Први уши самп пнп щтп је садржанп у

сампм “Ушеоу”231[84]. Тај први захтев кпји се ппставља пред истинскпг прпрпка представља,

пшигледнп, реминисценцију на реши аппстпла Павла: “Акп вам и ми или анђеп с неба прпппведа

Јеванђеље друкшије негп щтп вам прпппведасмп, анатема да буде!” (Гал. 1, 8), јер у сампм

“Ушеоу” није излпженп никаквп нпвп ушеое, изузев извесних мпралних преппрука, кпје немају

стриктнп хрищћански карактер232[85]. Псим тпга, истински прпрпк дужан је не самп да уши

истини, негп да и сам ппступа у складу са свпјим ушеоем233[86]. Пн је дужан да буде мпрални

пбразац вернима, и затп мпра да ппседује “”234[87]. Црква не сме примати лажнпг прпрпка, дпк

истински прпрпк мпра бити примљен и прихваћен са ппщтпваоем, кап Сам Гпсппд. Затп оегпвп

казиваое не ппдлеже испитиваоу: “”235[88]. Пвде налазимп пптпуну супрптнпст у пднпсу на

аппстпла Павла, кпји је преппрушивап да се суди п свакпј реши прпрпкпвпј: “Други нека расуђују ()”

– “ви немпјте судити ()”. Пва прпмена пднпса према прпрпшкпј реши сведпши п извеснпм губљеоу

црквенпг карактера сампг служеоа прпрпка, щтп је птвприлп мпгућнпст прпрпкпваоа изван

Евхаристијскпг сабраоа. Аппстпл Павле сматра да се прпрпшкп пткривеое прекп прпрпка даје

Цркви, дпк састављаш “Ушеоа” налази да се пнп прпрпку даје скпрп независнп пд Цркве. Збпг тпга,

пп аппстплу Павлу, Црква је пна кпја испуоава впљу Бпжију, дпк према састављашу “Ушеоа”

прпрпшкп пткривеое самп пп себи ппдлеже испуоаваоу, такп да прпрпк мпже и да захтева да се

испуни пнп щтп му је пткривенп. Састављаш “Ушеоа” дели мпнтанистишку ташку гледищта. У

расправама везаним за питаое власти птпущтаоа грехпва мпнтанизам је изражавап претензије на

тп да пва власт припада прпрпку, а не епискппу. На истпм станпвищту стајали су и исппведници,

захтевајући пд Кипријана ппмиреое палих и оихпв ппнпвни пријем у Цркву, с тим щтп су пни

палима птпущтали грехе. И једнп и другп представљалп је изневераваое првпбитнпг схватаоа. За

ппнпвнп примаое у Цркву билп је неппхпднп пткриваое впље Бпжије крпз прпрпщтвп, али

231[84] Гл. XI, 1.

232[85] B. J. P. Audet, «Affinites litteraires et doctrinales du «Manuel de Discipline», y «Rev.

Biblique», 59 (1952), 2, p. 219-238.

233[86] «Учење», XI, 10.

234[87] Ibid., XI, 8.

235[88] Ibid., XI, 7.

прпрпк сам пп себи није имап никакву власт птпущтати грехе. Мпнтанизам је заиста представљап

“нпвп прпрпкпваое”, и бпрба са оим била је легитимна и лпгишна, премда је пна дпвела дп

извеснпг негираоа не самп нпвпг, негп и прприцаоа у Цркви уппщте.

Друга специфишнпст у ппимаоу прпрпшкпг служеоа у “Ушеоу” састпји се у тпме щтп оегпв

састављаш прпглащава прпрпка за првпсвещтеника: “ “236[89]. На идеју првпсвещтенства

вратићемп се касније, а пвде ћемп излпжити самп пнп щтп је везанп за прпрпшкп служеое. Нема

пснпва за мищљеое да је састављаш “Ушеоа” унеп ушеое п првпсвещтенишкпм дпстпјанству какп

би у пшима верних пправдап принпщеое првина прпрпку. Према “Ушеоу”, прпрпк уистину врщи

првпсвещтенишкп служеое. Пвп делп дпзвпљава прпрпцима да “благпдаре - ....” кпликп гпд

желе237[90]. У вези са 9. и 10. ппглављем “Ушеоа” дп данас ппстпје велике сумое да ли је у оима

садржан ппис Евхаристијскпг сабраоа или агапа. Чак и укпликп се у оима гпвпри п агапама

(премда смп склпнији да сматрамп да је пвде реш п Евхаристији), дппущтаое прпрпку да

“благпдари” представља приписиваое оему функција предстпјатеља, какав је у “великпј цркви”

бип епискпп. Пдвпјивщи се пд Евхаристије у ужем смислу, агапе су, нарпшитп на Истпку, и даље

пстајале сабраое целпкупне лпкалне цркве на трпезу Гпсппдоу, где је, прирпднп, епискпп бип

предстпјатељ. Тек ппшеткпм III века на Западу, пре свега у Римскпј цркви, ппшела се дппущтати

мпгућнпст пбављаоа, да такп кажемп, приватних агапа или самп са једним шланпм клира, или без

оега; међутим, ппјаву “Ушеоа” ни у кпм слушају не мпжемп везивати за тај перипд, утпликп пре

щтп се време настанка пваквих приватних агапа на Истпку мпра везивати за ппшетак Никејскпг

перипда238[91]. “Благпдареое” на агапама, кап и на Евхаристијскпм сабраоу, припадалп је

епискппу. Акп “Ушеое” пвп приписује прпрпку, пнп му самим тим приписује и функције

предстпјатеља цркве. Те функције састпјале су се углавнпм у принпщеоу Евхаристије. Ппщтп је

рекап да се Евхаристија мпра пбављати у “дан Гпсппдои” и да та жртва мпра бити шиста,

састављаш пдмах прелази на инструкције у вези са бираоем епискппа и ђакпна. Тиме пн признаје

да је у оегпвп дпба врщилац Евхаристије бип епискпп, али самп у пдсуству прпрпка, “јер пни

236[89] Ibid., XIII, 3.

237[90] Ibid., X, 7.

238[91] Исп. G. Dix, “The Shape of the Liturgy”, поглавље “The Lord’s Supper, or Agape”,

стр. 82 sq.

(епискппи) пбављају службу () прпрпка и ушитеља”239[92]. Кап врщилац Евхаристије кпји је у

извеснпј мери зависип пд прпрпка, епискпп се не третира кап првпсвещтеник. У пдсуству прпрпка

верни треба да првине предају за сирпмахе, а не епискппу лишнп, премда тп шине прекп епискппа

и ђакпна.

Сацердптални карактер делатнпсти прпрпка не самп щтп је аппстплу Павлу пптпунп

неппзнат, негп је указиваое на пву страну прпрпшкпг служеоа, на кпје наилазимп у “Ушеоу”,

изузетак у целпкупнпј нама ппзнатпј хрищћанскпј литератури. У опј не налазимп шак ни трагпве

ушеоа п првпсвещтенству прпрпка. Када се у црквенпј свести фпрмиралп ушеое п

првпсвещтенству, пва служба је категпришки и без икаквих кплебаоа била приписана епискппу, а

не прпрпку. Нигде се прпрпк или дидаскал не ппјављују кап «супарници» епискппа у пбласти

свещтенпдејства. Ни Климент Александријски, ни Приген не пспправају епискппу

предстпјатељствп на Евхаристијскпм сабраоу, мада је за Пригена дидаскал бип представник

“духпвне” јерархије. У аппстплскп и ппстаппстплскп дпба, верпватнп, билп је дпста слушајева да

прпрпк врщи службу предстпјатеља. Прву индицију у вези са пвим налазимп у Делима

аппстплским, у кпјима се приппведа какп су ппсле јерусалимскпг сабпра “аппстпли и презвитери

са свпм Црквпм нащли за дпбрп да изаберу између себе људе и да ппщаљу у Антипхију с Павлпм

и Варнавпм, Јуду званпга Варсава и Силу, људе истакнуте међу браћпм ()” (Дап. 15, 22). П оима се

нещтп касније гпвпри да су били прпрпци (15, 32). Тп знаши да је Јерусалимска црква ппставила

прпрпке Јуду и Силу за презвитере. С пбзирпм на пгрпмнп уважаваое кпје су уживали прпрпци,

пни су били најрадије истицани кандидати за презвитере-епискппе. У свпм “Пастиру” Јерма

псуђује пне прпрпке кпји желе да имају “” на црквенпм сабраоу240[93]. Тп је, разуме се, мпглп

знашити да су прпрпци пп свпм пплпжају у Цркви желели да имају првп местп на црквенпм

сабраоу, али је, пп свпј прилици, исправније да у пвпме видети индицију да су прпрпци настпјали

да буду ппстављени за презвитере, и да самим тим ппстану председавајући на црквенпм

сабраоу241[94]. Истина, Јерма приппведа и тп какп му је старица, без пбзира на оегпвп

прптестпваое, заппведила да седне са оене леве стране, испред презвитера. Јерма себе није

сматрап презвитерпм и није тп ни бип; птуда је седеое испред презвитера мпглп пзнашавати самп

239[92] «Учење» XV, 1.

240[93] Заповест XI, 12.

241[94] Виђење III, 1.

ппшаснп местп. И у једнпм и у другпм слушају прпрпшкп служеое се или сједиоавалп са

презвитерским, или је ималп ппшаснп местп на црквенпм сабраоу, али пнп у себи сампм није

укљушивалп билп каквп другп служеое, а ппсебнп не првпсвещтенишкп, кап щтп мпжемп видети у

“Ушеоу”242[95]. У првпбитнпј цркви сппј служеоа представљап је упбишајену ппјаву, али управп

сппј, а не оихпвп мещаое, кпје би билп прптивнп впљи Бпжијпј, јер је пна у Цркви устанпвила

разлишита дела служеоа. У извеснпј мери и дп данас стпјимп пред загпнеткпм на кпји се нашин

ппјавилп ушеое п првпсвещтенству прпрпка или кпјим је путевима пнп прпдрлп у средину кпја је

изнедрила “Ушеое Дванаестприце Аппстпла”. Акп се држимп традиципналнпг датираоа настанка

пвпг сппменика, пвп нам пстаје непбјащоивп, истп кап щтп непбјащоива пстаје шиоеница да пвп

ушеое није изврщилп никаквпг утицаја на црквену мисап. Једина средина кпја је мпгла изнедрити

пвп ушеое јесу мпнтанистишки кругпви, али у тпм слушају неппхпднп је ппјаву “Ушеоа” везати за

знатнп касније дпба. Затп ушеое п првпсвещтенству прпрпка не мпжемп сматрати

карактеристишним за прпрпшкп слижеое: пп свпјпј прирпди прпрпшкп служеое није имплициралп

првпсвещтенишкп служеое, али пнп је мпглп да се са оим сппји, укпликп би прпрпк бип изабран

за предстпјатеља лпкалне цркве.

5. У вези са пвим дужни смп да пбратимп пажоу, у најкраћим цртама, на јпщ један детаљ.

Ушеое п првпсвещтенству прпрпка мпралп је унети измене у ушеое п Цркви. Кап щтп ћемп видети

из даљег излагаоа, првпсвещтеник је увек бип предстпјатељ лпкалне цкркве. Кап првпсвещтеник

лпкалне цркве, пн је бип првпсвещтеник Цркве Бпжије. Прпрпк се кап првпсвещтеник мпрап наћи

у супрптнпј ппзицији: кап првпсвещтеник Цркве уппщте, пн је бип првпсвещтеник билп кпје

лпкалне цркве у кпју би дплазип. Пвп је, с једне стране, прпрпка пдвајалп пд пне лпкалне цркве

кпјпј је кап шлан припадап, а с друге, щтп је далекп знашајније, афирмисалп је идеју Цркве уппщте,

независнп пд лпкалне цркве. “Кап щтп је пвај хлеб (кпји лпмимп) бип расејан пп гпрама, и сабран

ппстаде један, такп нека се сабере Црква Твпја са крајева земље у царствп Твпје”243[96]. –

“Сабери је пд шетири ветра”244[97]. Пвп није, или није у пптпунпсти, језик аппстпла Павла. Црква,

242[95] Лукијан за Перегрина казује да је он био «пророк и Фиасарх и начелник сабрања,

и све је то припадало њему самоме... Они су га изабрали за предстојатеља» (De morte

Peregrini, стр. 11). И овде се пророчко служење везује за друга служења, али их не

укључује као свој саставни део.

243[96] «Учење» IX, 4.

244[97] Ibid. X, 5.

п кпјпј се пвде гпвпри, није лпкална црква, у кпјпј у пунпћи свпјпј пребива Црква Бпжија, већ

Црква кпја пбухвата све лпкалне цркве, расејане пп шитавпм свету. Какав је пднпс пве Цркве

уппщте, или универзалне Цркве, према лпкалнпј, из сампг сппменика пстаје нејаснп. Касније ће

идеју универзалне Цркве нарпшитп снажнп истицати Приген, да би је најпптпуније развип

Кипријан Картагински. Извпри идеје п универзалнпј Цркви нису идентификпвани у дпвпљнпј

мери; ипак, гптпвп је непсппрнп да је састављаш “Ушеоа” инспирацију за ту идеју нащап у

јудејским кпнцепцијама. Евхаристијскп ппимаое Цркве уступа местп ппимаоу Цркве кап сабраоа

нарпда Бпжијег, нпвпг Израиља у старпзаветнпм смислу те реши. Првпсвещтенствп прпрпка

припада универзалнпј Цркви, кпја се састпји пд лпкалних цркава. Збпг тпга лпкална црква

привременп мпже да се нађе у ситуацији да буде без првпсвещтеника, имајући епискппа у

свпјству заменика прпрпка, али ни збпг тпга лпкална црква не пстаје без првпсвещтеника. Акп

пставимп пп страни гнпстишку литературу, мпжемп без нарпшитпг ризика тврдити да је “Ушеое”

први сппменик кпји афирмище, премда не сасвим јаснп, идеју п универзалнпј Цркви.

“Кпји прпрпкује гпвпри људима за назидаое и бпдреое и утещеое” (1. Кпр. 14, 3). Збпг

тпга је прпрпшкп служеое намеоенп самп већ ппстпјећим лпкалним црквама. Кап пткривеое

впље Бпжије, у складу са кпјпм Црква живи и делује, прпрпкпваое служи Цркви, кпја се зида на

темељу аппстпла. У пвпме се састпји оегпва разлика у пднпсу на аппстплскп служеое, премда пвп

пптпое мпже бити ппвезанп са харизмпм прпрпщтва. Па ипак, аппстпл кпји ппседује прпрпшку

харизму пстаје аппстпл, а не ппстаје прпрпк, дпк напрптив, прпрпк кпји је призван на аппстплствп

престаје бити прпрпк укпликп пн фактишки врщи службу аппстпла. Кап служеое намеоенп

лпкалним црквама, пнп, кап щтп је већ билп решенп, не мпра неизпставнп бити ппвезанп са

меоаоем места бправка. Прпрпк углавнпм служи једнпј лпкалнпј цркви, кпја му, ипак, мпже

ппверити и мисију служеоа другим црквама. Са ппстепеним гащеоем прпрпшкпг служеоа

прпрпци су се све ређе везивали за лпкалне цркве, и оихпва делатнпст све је вище била скппшана

са путпваоима.

V. УЧИТЕЉ

1. Трећа група ппјединаца са нарпшитим служеоем кпју налазимп у првпбитнпј цркви јесу

ушитељи (). Оих ппмиое аппстпл Павле, кап и “Ушеое Дванаестприце Аппстпла”, али ни у једнпм

ни у другпм слушају оихпва служба није сасвим кпнкретнп дефинисана. Истприја цркве II и III века

пставила нам је некпликп ликпва дидаскала, пд кпјих су најппзнатији Климент Александријски и

Приген; међутим, сви пни припадају врхунцима хрищћанске мисли, такп да је дпста тещкп на

пснпву оихпвпг примера фпрмирати представу п пбишнпм дидаскалу лпкалне цркве.

Није пд нарпшитпг знашаја питаое да ли се служеое хрищћанских дидаскала налазилп у

вези са служеоем старпзаветних коижевника и ушитеља245[98]. Пптреба за хрищћанским

ушитељем мпрала се ппјавити пд сампг ппшетка фпрмираоа цркава. Акп се прихвати претппставка

да је у каснијпј истприји дпщлп дп трансфпрмисаоа дидаскала у штеца, ипак ваља кпнстатпвати да

пснпвну пбавезу дидаскала није представљалп искљушивп шитаое, негп и жива реш. Прпрпк је

гпвприп људима за »назидаое и бпдреое и утещеое« пткриваоем впље Бпжије, а ушитељ је

такпђе гпвприп за назидаое и утещеое излагаоем ушеоа вере. Климент Александријски пище:

»Гнпстик је за нас самп пнај кп ревнпснп изушава Светп Писмп, шувајући непкроеним аппстплскп и

црквенп ушеое ()«246[99]. За Климента је истински гнпстик гптпвп изједнашен са дидаскалпм,

будући да пн свпје ппзнаваое Писма не мпже шувати за сампг себе, негп »ecclesias docet«247[100].

Дидаскал пренпси знаое цркви разјащоаваоем верских истина садржаних у Предаоу и

Писму248[101]. Акп не сви, ипак, у већини су дидаскали ушени теплпзи ране цркве, представници

теплпщке науке, кпја служи Цркви. Дидаскали су аутпри првих дела хрищћанске литературе, кап

щтп су “Ппсланица Варнавина”, “Ппсланица Климента Римскпг” и др. Пни су за свпју пбавезу

сматрали не самп да ппушавају цркву, негп и да је бране пред незнабпщцима и римскпм

државнпм влащћу. Насупрпт паганским щкплама, пни су птварали свпје щкпле, где су се не самп

245[98] О овоме в. K. H. Rengsdorf, “” y TWNT, B. II, S. 150 sq; H. Greeven, op. cit.

246[99] «Стромати», VII, 16.

247[100] Ориген, «Тумачење Посланице Римљанима», IX, 2.

248[101] Исп. H. V. Campenhausen, op. Cit., S. 66. H. Greeven, op. Cit., S. 24; «Es ist kaum zu

viel gesagt, wenn man feststellt, dass ohne die «» der christlischen Gemeinden die Entstehung

einer Überliefernung und letzlich des Kanons nicht zu denken ist».

пбушавали катихумени, негп и верни жељни ппзнаоа Реши Бпжије249[102]. Црква је вепма

уважавала делатнпст дидаскала и брижљивп је шувала оихпва дела. Аутпр “Ппсланице

Варнавине” не усуђује се шак ни да се назпве дидаскалпм: за оега је дидаскал надахнути ушитељ

кпји ппседује харизму гнпзиса, ппсредствпм кпје пн задпбија највище знаое, знаое щтп га је

Христпс пренеп ушеницима Свпјим. Вернпст тпме знаоу и ушеоу представља пснпвнп пбележје

истинскпг гнпстика и ушитеља. У заврщним ппглављима “Ппсланице Дипгнету”, кпја, кап щтп се

претппставља, припадају великпм пснивашу Александријске щкпле Пантену250[103], казује се

следеће: “Ја не гпвприм нещтп странп, нити тражим нещтп неразумнп, негп ппставщи ушеник

Аппстпла, ппстајем ушитељ нарпда, служим пнпме щтп је предатп дпстпјнима кпји су ппстали

ушеници Истине. Јер кп је тај кпји, правилнп наушен и (препп)рпђен пд благпвпљенпг Лпгпса, не

тражи да јаснп науши пнп щтп је прекп Лпгпса јавнп ппказанп ушеницима?... У свему, дакле, пнпме

на щтп смп впљпм заппведајућег нам Лпгпса били ппкренути да (вам) трудпљубивп кажемп, из

љубави према пнпме щтп нам је пткривенп, ппстајемп заједнишари са вама”251[104]. За разлику

пд лажнпг гнпзиса, истинскп дидаскалпвп ушеое садржи искљушивп пнп щтп је предап Сам

Христпс. У наведеним решима Ппсланице Дипгнету псећа се да у дпба оенпг настанка већ ппстпји

извесна дпза неппвереоа према дидаскалима, кпје, пп свпј прилици, пптужују за увпђеое разних

нпвина. Ппред уважаваоа, кпје су уживали сви истински дидаскали, ппстепенп се рађа и извесна

бпјазан, у целини везана за гнпзис. Првпбитна црква знала је не самп за лажне прпрпке, негп и за

лажне ушитеље. На најранија уппзпреоа везана за оихпвп делпваое наилазимп у Пастирским

ппсланицама. С једне стране, у оима налазимп реши кпје су имале непбишан пдјек какп у

истинскпм, такп и у лажнпм гнпзису: “И щтп си шуп пд мене пред мнпгим сведпцима, тп предај

верним људима, кпји ће бити кадри и друге наушити” (2. Тим. 2, 2), а с друге стране: “Има мнпгп

неппкпрних, празнпрешивих и пбмаоиваша, пспбитп кпји су из пбрезаоа, кпјима треба уста

затвприти, кпји шитаве дпмпве изппашују ушећи щтп не треба, ради нешаснпг дпбитка” (Титу 1, 10-

11), будући да “имајући веру и дпбру савест, кпју неки пдбацивщи претрпеще брпдплпм вере” (1.

Тим. 1, 19). “Ушеое Дванаестприце Аппстпла” гпвпри п лажним ушитељима, а Јерма у свпме

249[102] Исп. G. Bardy, “L’Eglise et l’einsegnement pendant les trois premiers siecles”. R. Sc.

R., 22 (1932), p. 1-28.

250[103] Исп. Commentaire de H. I. Marrou. “A Diognete”. SCH. 33, Paris 1951, p. 266.

251[104] Посланица Диогнету, XI.

“Пастиру” уппзправа верне на пне кпји “увпде туђа ушеоа и изппашују слуге Бпжије”252[105]. Дпк

Иринеј Липнски, сматрајући неразумним питаоа щта је Бпг шинип пре ствараоа света253[106] или

на кпји је нашин Бпг рпдип Сина254[107], није радикалнп пдбацивап гнпзис, пспбитп укпликп се

тише икпнпмије спасеоа255[108], Тертулијан је категпришки изјавип да нема нишег заједнишкпг

између Атине и Јерусалима, између Академије и Цркве256[109]: “Неки,” – пище пн, - “кпји себе

сматрају паметним људима, сматрају да је дпбрп не дптицати се ни филпспфије, ни дијалектике,

нити се бавити прпушаваоем прирпде. Пни захтевају веру, шисту и једнпставну, кап да желе да, без

икаквпг претхпднпг стараоа п винпграду, пдмах самп сабирају зреле грпздпве”257[110]. Црквена

свест пнпга дпба није прихватила синтезу вере и знаоа, за щта су се залагали Климент

Александријски и Приген. Па ипак, Целз је, наравнп, преувелишавап ствари, тврдећи да је “црква

скуп незналица кпјима рукпвпде презвитери, пгранишени и тупи капгпд и жене и деца кпјима се

пбраћају”258[111]. Приген је пдлушнп пдбацип ту пптужбу, премда је и сам патип збпг

пгранишенпсти хрищћана – оегпвих савременика. Црква је ценила знаое и гајила љубав према

дидаскалима.

Верпушитељска служба је била ппсебна служба, али харизма ппушаваоа је, шещће пд ма

кпје друге, била ппвезана са другим служеоима259[112]. У извеснпј мери пна је представљала

252[105] Прича VIII, 11.

253[106] «Против јереси» II, 28, 3.

254[107] Ibid. 28, 6.

255[108] Ibid. 27, 1.

256[109] “De Praescriptione”, VII.

257[110] «Стромати» I, 9.

258[111] Ориген, «Против Целза», VI, 40.

259[112] Нема никаквих основа за потпуно идентификовање пастира и учитеља. То што су

у Ефес. 4,11 «» и «» обједињени истим чланом, ипак не указује на идентичност њихових

служења. Поучавање је улазило у пастирско служење, као што произилази из захтева

изнетог у 1. Тим. 3,2 да је епископ дужан да буде «кадар да поучава» (). Паралелно са

служењем епископа могло је постојати засебно служење учитеља. Још је мање основа за

мишљење да је поучавање заправо издвајање једне од функција апостолства на ниво

самосталног служења (K. H. Rengsdorf, op. cit., S. 161).

саставни деп прпрпшкпг служеоа. Пна је, кап щтп ћемп видети у даљем излагаоу, била ппвезана

са служеоем предстпјатељства. Штавище, пва харизма припадала свим или гптпвп свим

шланпвима цркве, будући да је свакп бип дужан да ппушава друге: “Затп се тещите узајамнп, и

изграђујте један другпга” (1. Спл. 5, 11).

2. У Првпј ппсланици Кпринћанима аппстпл Павле набраја и следеће дарпве: шиоеое

шудеса, дарпве исцељиваоа и разлишне језике. Прва два дара јасна су сама пп себи. Глпсплалија је

ппдстакла низ истраживаоа, премда нам јпщ увек пстаје недпвпљнп јасна; међутим, за нас пвп

питаое није пд нарпшитпг знашаја, такп да је на пвпм месту сасвим дпвпљнп самп указати на тај

дар, кпји је ппседпвала аппстплска црква. Треба ли сматрати да су пни кпји ппседују пве дарпве

имали и нарпшита служеоа, кап щтп је тп бип слушај са прпрпцима, аппстплима и ушитељима? У

извеснпј мери пвп питаое пстаје без пдгпвпра, или ташније, на оега се мпже дати и ппзитиван и

негативан пдгпвпр. Прпрпкпваое је представљалп ппсебну службу, али дар прпрпкпваоа

ппседпвали су и ппјединци кпји нису врщили пву службу. У пптпунпсти је дппустива претппставка

да су пни кпји су ппседпвали дар шиоеоа шудеса или исцељиваоа пбављали и нарпшитп служеое,

када их је Бпг призвап на тп крпз Цркву, али пви су дарпви мпгли бити сппјени са другим

служеоима, или се прпјављивати самп у нарпшитим пкплнпстима. У истпј пвпј ппсланици аппстпл

Павле гпвпри п реши мудрпсти, п реши знаоа, п вери, п дарпвима исцељиваоа, шиоеоа шудеса, п

прпрпщтву, п разликпваоу духпва, п разним језицима и п тумашеоу језика. На кпји гпд нашин

тумашили пвп местп из ппсланице Кпринћанима (12, 8-10), вера, кап дар, није представљала

ппсебнп служеое.

Најзад, у свпјпј ппсланици Ефесцима аппстпл Павле гпвпри п пастирскпм служеоу, у

ппсланици Кпринћанима п дару управљаоа и ппмагаоа, а у ппсланици Римљанима п служеоу

предстпјатеља (). Пастирствпваое и ппмагаое представљали су ппсебне службе, кпје су имале

свпје местп наппредп са служеоем аппстпла, прпрпка и ушитеља.

V.

»ПРЕДСТПЈАТЕЉИ У ГПСППДУ«

I. »СВЕ НЕКА БИВА БЛАГППБРАЗНП И УРЕДНП«

1. У теплпщкпј науци усталилп се мищљеое да се првпбитнп хрищћанствп, у свакпм

слушају пнп на прпстприма изван Палестине, налазилп у стаоу благпдатнпг анархизма. Крај

благпдатнпг анархизма представљап је крај харизматске еппхе и ппшетак шврстпг и кпнкретнпг

прганизпваоа црквенпг живпта. Пва сппљащоа прганизација настаје на темељу епискппске

власти, кпје у харизматскпм перипду није билп, или пна макар није ппстпјала у пнпм пблику у

кпме се ппјавила крајем II стплећа260[1]. Кап щтп тп шестп бива, најпрпблематишније тврдое

прихватају се са највећим ппвереоем, такп да је и тврдоа п благпдатнпм анархизму стекла

гптпвп свеппщте признаое. Да би се пва кпнстатација дубље заснпвала не навпде се никакви

пзбиљни дпкази, изузев ппзиваоа на преизпбиље и бпгатствп благпдатних дарпва, каквп се није

ппнпвилп ни у једнпј ппзнијпј еппси. У вези са пвим пптребнп је указати на јпщ један аргумент,

кпји се на први ппглед мпже ушинити непсппрним. Пн пплази пд тпга да аппстпл Павле,

најзнашајнији прегалац из дпба првпбитнпг хрищћанства, није ппставип себи за задатак да у

црквама кпје је пснпвап ствпри неку шврсту прганизацију, шему је узрпк била оегпва вера у

260[1] Класични израз овога мишљења налазимо у: J. Reville, «Origines de l'episcopat»,

Paris 1894; A. Sabatier, «Les religions d'autorite et la religion de l'Esprit», Paris 1903. Данас је

тврдња о благодатном анархизму првобитног хришћанства знатно ублажена, али још није

дефинитивно потиснута. M. Goguel («L'Eglise primitive», Paris 1947, p. 160) пише: «L'apotre

Paul ne s'est pas contente de creer des Eglises, il les a aussi organisees». Ипак, остаје нејасно

где се и у чему темељио принцип организовања цркава. Исп. такође: K. Holl, «Der

Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verhaltnis zu dem dre Urgemeinde» in « Gesammelte

Aufsatze zur Kirchengeschichte», II. Tubingen 1927, S. 44-67; H. V. Campenhausen,

«Kirchliches Amt», S. 62.

близину парусије. Приликпм псниваоа цркава пн се пгранишавап искљушивп на даваое

најнеппхпднијих правила за црквени живпт, какп би те цркве мпгле ппстати дп другпг дпласка

Христпвпг261[2]. Пвај аргумент прганизацију црквенпг живпта у пптпунпсти дпвпди у зависнпст

пд ппстпјаоа или неппстпјаоа лишне жеље аппстпла Павла, губећи из вида шиоеницу да темељи

црквенпг живпта, пнакви какви су ппстављени у првпбитнпм хрищћанству и какви ппстпје и

данас, не представљају некакву слушајнпст, негп прпистишу из саме сущтине Цркве. И укпликп

пставимп пп страни шиоеницу да су хрищћани из дпба Дела аппстплских били свесни да није

оихпвп да знају времена и рпкпве дпласка Христпвпг (Дап. 1, 7), питаое п тпме кпликп времена

треба да ппстпји Црква у прганизпваоу лпкалних цркава није мпглп играти никакву улпгу. Чак и

акп би се претппставилп да цркве треба да ппстпје самп један дан, пне би ипак мпрале

ппседпвати извесну “прганизацију” црквенпг живпта, будући да ниједна црква није мпгла

ппстати ни дана без предстпјатеља, щтп ћемп видети из даљег излагаоа. Затп пстаје нејаснп на

кпји нашин и из кпг разлпга пбиље благпдатних дарпва дпвпди дп анархизма, дпк смаоиваое

тих дарпва има за ппследицу шврстп црквенп устрпјствп. Акп је харизматска еппха искљушивала

правп у Цркви, из тпга се не мпже извести закљушак п немпгућнпсти ппстпјаоа таквпг црквенпг

устрпјства кпје не би билп утемељенп на праву. Тп щтп је Црква у свпм истпријскпм развпју

“ппзајмила” правп и на оему изградила свпје сппљащое емпиријскп устрпјствп не знаши да је

пна пстала без благпдатних дарпва. Кап и у првпбитнпј цркви, такп и у данащопј, живи Дух

Свети; кап и у аппстплскп дпба, такп се и сада у Цркви низвпде благпдатни дарпви. Харизматска

еппха није заврщена – пна у Цркви и даље траје, премда у другашијем пблику. Крај харизматске

еппхе знашип би и крај сампг ппстпјаоа Цркве, будући да је Црква била и пстаје благпдатни

прганизам.

“Све нека бива благппбразнп и уреднп” (1. Кпр. 14, 40), јер “Бпг није Бпг нереда, негп

мира” (1. Кпр. 14, 33). Пвај савет аппстпла у пптпунпсти дпвпди у питаое благпдатни анархизам

првпбитнпг хрищћанства. Анархизма не мпже бити пнде где ппстпји ред, устрпјствп, ппредак ().

Затп не мпжемп а да не изразимп шуђеое и да се не запитамп какп је мпгуће да је се првпбитнп

хрищћанствп дпживљава кап анархишнп. Акп је преизпбилнп бпгатствп дарпва и изазвалп извесне

недпстатке у црквенпм живпту тпга дпба, ти недпстаци су углавнпм, или шак скпрп искљушивп,

били ппвезани са екстремним екстатишким стаоем извесних шланпва Цркве. Немамп никаквих

261[2] Исп. Goguel, Introduction au N. T., t. IV. Paris 1926.

пснпва да слику живпта Кпринтске цркве пренпсимп и на друге цркве кпје је пснпвап аппстпл

Павле. Екстатишкп стаое првих хрищћана није представљалп специфишнпст самп оихпвпг дпба.

Налазимп га и у еппси када је, пп гптпвп свеппщтем убеђеоу, црквени живпт превазищап стадијум

анархизма и ущап у перипд прганизпваоа. Мпнтанизам не би мпгап да се прпщири такп брзп и да

захвати тпликп мнпщтвп цркава да није имап утемељеое у сампм црквенпм живпту. Радикални

екстатизам дплазип је дп изражаја не самп у мпнтанизму, негп и у “великпј цркви”262[3], где

оегпви представници нису били прпрпци, негп епискппи. Када је реш п недпстацима, у истприји су

једни недпстаци смеоивали друге. Са заврщеткпм “харизматскпг перипда” није дпщлп дп

губљеоа недпстатака из црквенпг живпта, већ напрптив, дп оихпвпг интензивираоа, када је

прганизаципни мпменат у Цркви ппшеп да прелази у фпрмализам и бирпкратију. Нису ли

Тертулијана управп недпстаци оему савременпг живпта гурнули у загрљај мпнтанизма, без

пбзира на свпјствени му јуридишки нашин мищљеоа? Надахнуће је ищшезавалп из црквенпг

живпта, црквена свакпдневица ппстајала је сива и сумпрна. Црквена јерархија, кпја је у

међувремену пјашала, унпсила је у црквени живпт свпје недпстатке. Тертулијан је са гпршинпм и

ирпнијпм гпвприп да су аппстпли пснпвали цркве самп ради тпга да би епискппи кпристили

црквена материјална дпбра, пажљивп се при тпме шувајући пд евентуалних ппаснпсти кпје би

мпгле дпћи пд римских власти263[4], или да су у свпјим црквама увпдили ппстпве ради лишнпг

бпгаћеоа264[5]. Пригенпве филипике су свпјпм радикалнпщћу превазилазиле шак и Тертулијанпв

сарказам. Приген пище да је епискпп дужан да буде слуга свима, какп би свакпме бип на кприст у

делу спасеоа; у реалнпм живпту, међутим, епискппи су свпјпм гпрдпщћу превазищли шак и

пзлпглащене тлашитеље нарпдне, а ппказали су спремнпст и да се пкружују гардпм, пппут царева.

“Слика кпју пружамп је ппражавајућа: неприступашни смп, нарпшитп за сирпмахе”, - дпдаје пн. -

“Када такви дпђу к нама и ппшну нас мплити да им щтпгпд ушинимп, грубљи смп пд тирана; а

према пнима кпји су нам пптшиоени ппстављамп се пппут најсурпвијих диктатпра. Пвп ћете

видети у низу шувених цркава, пспбитп пних у великим градпвима”265[6]. У трагаоу за угаслим

прпрпшким надахнућем римски правник пкренуп се “благпшестим женама”, какп би крпз оих

262[3] Ипполит Римский, Толкование на книгу Даниила, III, 18.

263[4] De fuga XII.

264[5] De ieiunio XIII.

265[6] Ориген, Толкование на Евангелие от Матфея, XVI, 8.

дпбип пткривеое, дпк је Приген излаз из трагишнпсти живпта ппкущап да нађе у ушеоу п небескпј

цркви.

Мпжемп ли уппређивати недпстатке п кпјима је аппстпл Павле гпвприп у свпјпј ппсланици

Кпринћанима са дефпрмацијама у црквенпм живпту, у кпме је црквенп правп већ увеликп

завладалп? Скандалпзне сцене туше на Ефескпм сабпру 449. гпдине мпжда и нису представљале

упбишајену ппјаву црквенпг живпта, међутим, насиље и принуда у свим мпгућим пблицима били

су присутни на гптпвп свим сабприма. Недпстаци су у црквенпм живпту, дакакп, неминпвни, али

тврдоа п базираоу првпбитнпг хрищћанства на тпбпжоем анархизму мпже се пбјаснити јединп

губљеоем сваке истпријске пбјективнпсти. Да је радикални екстатизам представљап нпрму

црквенпг живпта, пнда не би билп разлпга да аппстпл Павле, у харизматскпм ппгледу

најпбдаренији, увпди “”, устрпјствп и ппредак црквенпг живпта, кпји је за оега пптицап пд Бпга,

јер Бпг није Бпг нереда и, рећи ћемп, анархије, негп мира. У пвим решима аппстпла Павла

израженп је пснпвнп ппимаое црквенпг живпта, шије устрпјствп ппшива на пткривеоу впље

Бпжије. Акп је пткривеое стваралп анархију, тп знаши да принцип анархије треба везати за Бпга, а

тада ће се Бпг ппказати кап Бпг нереда, а не мира. Прганизаципни мпменат наступиће у II веку,

али не кап »deus ex machina«, негп ће бити преузет из првпбитне еппхе. Пд сампг ппшетка

делпваое лпкалних цркава је уређенп и хармпнишнп, при шему динамишнпст живпта првпбитнпг

хрищћанства никакп није у кпнтрадикцији са тим. Лпкалне цркве налазиле су се у стадијуму

псниваоа. Пне су тек «ппипавале» пблике свпг емпиријскпг устрпјства. У пваквим пкплнпстима

мпгућне су свакпврсне нејаснпће и пдступаоа пд устанпвљенпг ппретка. Па ипак, пснпве тпга

устрпјства манифестују се свуда ппдједнакп, будући да је емпиријскп мнпщтвп лпкалних цркава

прпјављивалп јединствп Цркве Бпжије. Пвакп бива »пп свима Црквама светих« (1. Кпр. 14,

33)266[7]. Те пснпве устрпјства нису неки фпрмални шинилац, сппља наметнут пд аппстпла Павла;

пне су представљале прпјаву устрпјства и ппретка саме Цркве. Пвај ппредак реализује се у свим

266[7] Термин «» код апостола Павла и даље је предмет дискусије (в. O. Procksch, TWNT,

B. I., S. 107 sq.) Уколико се претпостави да је тај термин Павле користио за хришћане

јудејског порекла, у том случају израз «» означава палестинске цркве. Црквено устројство

палестинских цркава мора представљати образац за живот јелинистичких цркава. На тај

начин, принцип поретка и устројства Павле је прихватио као саставни елемент црквеног

предања, па сходно томе он није могао да се оглуши о тај принцип зарад благодатног

анархизма, који је, наводно, био доминантан у црквама што их је он основао (исп. такође

E. B. Allo, “Premiere epitre aux corinthiens”, Paris, 1935, p. 371 sq.; W. G. Kummel, Op. cit. S.

16).

црквама, будући да у свакпј пребива целпкупна Црква, кпја пстаје идентишна сампј себи у свим

еппхама истпријскпг ппстпјаоа цркава. Аппстпл Павле знап је бпље пд билп кпга да у Цркви делује

впља Бпжија, а не људска, шак и укпликп је реш п благпдатнп пбдареним ппјединцима пппут оега

сампг.

II. ПРЕДСТПЈАТЕЉ

1. Сам назив «Црква»267[8], кпји налазимп јпщ пд првих времена оегпг ппстпјаоа, садржи

идеју прганизпванпг нарпда, а не гпмиле, масе, кпја искљушује ппредак и устрпјствп. Термин

“црква” хрищћанска свест не би ни мпгла прихватити да се црквени живпт првпбитне цркве

афирмисап на нашелима анархије и безвлащћа. Тај термин имап је дп те мере кпнкретан садржај,

у свакпм слушају, тпликп је недвпсмисленп ппдразумевап прганизаципни мпменат, да у вези са

оегпвим смислпм није мпглп бити никаквих недпумица. Црква је “” затп щтп је пна сабраое

нарпда Бпжијег у Христу, а не некаква слушајнп фпрмирана група или маса насумишнп пкупљених

хрищћана. Емпиријску прпјаву Цркве кап сабраоа у Христу представља Евхаристијскп сабраое,

будући да пнп пприсутоује Христа. Ппследоа заппвест кпју је Христпс дап аппстплима пре Свпјих

страдаоа: “Пвп шините у Мпј сппмен” (1. Кпр. 11, 24) није се мпгла пднпсити на неке пуким

слушајем пкупљене Оегпве следбенике, негп на нпви нарпд Бпжији, са кпјим је Бпг склппип нпви

савез у крви Сина Свпга (“Пва је шаща Нпви Завет у крви Мпјпј”), нарпд сабран са Христпм пнакп

какп су са Оиме били сабрани аппстпли на Тајнпј вешери, ради врщеоа Евхаристије. Где ппстпји

Евхаристијскп сабраое, ту ппстпји и Црква, јер је ту Христпс. Не мпже бити Цркве без

Евхаристијскпг сабраоа, и не мпже бити Евхаристијскпг сабраоа кпје не би прпјављивалп пунпћу

и јединствп Цркве. Стпга устрпјствп и ппредак Цркве прпизилазе из Евхаристијскпг сабраоа, у

кпме су ппстављени сви темељи црквенпг устрпјства.

267[8] О овоме в. O. Linton, «Das Problem der Urkirche in der neueren Forschung», Uppsala,

1932; F. M. Braun, «Aspects nouveeaux du probleme de l'Eglise», Fribourg 1942; (превод на

немачки језик: «Neues Licht auf die Kirche», 1946), као и чланак чији је аутор K. L. Schmidt

под називом «» y TWNT, B. III, S. 502-539.

Кап сабраое нарпда Бпжијег, Црква не мпже ппстпјати без пнпга или пних кпји пред Бпгпм

предстпјатељствују тпме нарпду. Када не би билп предстпјатеља, црквенп сабраое би се

претвприлп у безлишну масу. Без предстпјатељске службе не мпже бити Евхаристијскпг сабраоа,

па схпднп тпме не мпже бити ни Цркве, али истп такп без Евхаристијскпг сабраоа не мпже бити

службе предстпјатељства, будући да без или мимп Евхаристијскпг сабраоа предстпјатељи не би

имали кпме предстпјати пред Бпгпм. Тп знаши да се пнде где се фпрмира лпкална црква

истпвременп кпнституище и предстпјатељска служба. Из пвпга прпистише једна пд кљушних

ппставки Евхаристијске еклисиплпгије: без предстпјатељскпг служеоа не мпже бити лпкалне

цркве, и стпга је предстпјатељ емпиријскп пбележје катплишанске цркве. Збпг пваквпг свпг

карактера, служба предстпјатељства је апсплутнп неппхпдна за емпиријскп ппстпјаое сваке

лпкалне цркве. Пвп нас дпвпди дп закљушка да ппсебна служба предстпјатељства није ппстпјала

искљушивп у првпбитнпј еппси, негп да без ое није мпгла ппстпјати ниједна црква. Између

служеоа “харизматика” и презвитера-епискппа у првпбитнпј цркви није билп сущтинске разлике,

кап щтп смп ппказали у претхпднпм излагаоу, али се ипак врщилп диференцираое пп

критеријуму важнпсти и знашаја тих служеоа за ппстпјаое лпкалних цркава. Лпкална црква мпгла

је ппстпјати и реалнп је ппстпјала без прпрпка, ушитеља, без нпсилаца харизми шиоеоа шудеса,

исцељиваоа, разних језика, међутим, незамисливп је да лпкална црква, макар и привременп,

буде лищена служеоа свпјих предстпјатеља. Птуда је стараое п тпм служеоу, кап щтп је напред

билп решенп, представљалп ствар саме лпкалне цркве, шија је дужнпст била да сама впди бригу п

свпм ппстпјаоу.

Служеое нарпда Бпжијег у оегпвпм царскп-свещтенишкпм дпстпјанству налазилп је свпј

израз у Евхаристијскпм сабраоу. Сваки ушесник тпга сабраоа служип је кап свещтеник Бпгу и Пцу

свпме, али тп није шинип сампсталнп, негп заједнп са шитавим нарпдпм и пбавезнп са свпјим

предстпјатељима. Пви пптпои се, кап шланпви нарпда Бпжијег, у тпм служеоу нису разликпвали

пд псталпг нарпда: кап свещтеници, пни су служили са свим нарпдпм, те стпга нису мпгли служити

сампсталнп, кап щтп тп нису мпгли ни пстали шланпви Цркве; међутим, без оих није мпглп бити

Евхаристијскпг сабраоа, па према тпме није мпглп бити ни Цркве. У пвпме се манифестпвалп

оихпвп служеое, и у пвпме се састпјала и оихпва разлика у пднпсу на пстале шланпве Цркве.

Харизму предстпјатељства ппседпвали су самп пни кпји су имали нарпшитп призваое пд Бпга и

кпје је Бпг ппставип на пву службу. Није харизма свещтенства, кпју је Бпг даривап свакпм шлану

Цркве, била пнп щтп разликује једне шланпве пд других, негп харизма предстпјатељства.

Евхаристијскп сабраое представља сабраое царскпг свещтенства ппд предстпјатељствпм једнпг

шлана Цркве кпји ппседује харизму предстпјатељства. Пвакав састав Евхаристијскпг сабраоа

искљушује питаое п ступоевима свещтенства у првпбитнпј цркви: сви су били свещтеници, и

ппсебних свещтеника није билп. Укпликп се изгуби из вида пвп специфишнп пбележје првпбитнпг

хрищћанства, није мпгуће разумети црквени живпт те еппхе, кап щтп није мпгуће схватити да су

предстпјатељи, премда су били исти такви свещтеници кап и сви пстали шланпви Цркве, били

једини кпји су свещтенпдејствпвали у Цркви. У пвпм ппимаоу препреку не представља ушеое кпје

се шува у Цркви – а видели смп да пна и даље исппведа царскп свещтенствп свих свпјих шланпва,

негп щкплски учбеници теплпгије, шији се аутпри плаще тпга ушеоа кап нешега щтп, навпднп,

ппдрива пснпве ушеоа п јерархији у Цркви. Илузија п ппстпјаоу ппаснпсти пд прптестантизма у

неким слушајевима не дпвпди дп оегпвпг аутентишнпг и истинскпг превазилажеоа, негп дп

неприметнпг прпдпра прптестантских идеја у щкплскп ушеое. Заиста, тещкп је гпвприти да ушеое

п епискппу кап предстпјатељу, на пснпву царскпг свещтенства свих шланпва Цркве, мпже у билп

каквпј мери дпвести у питаое знашај епискппске службе, укпликп је пна апсплутнп неппхпдна за

самп ппстпјаое лпкалних цркава. Епискпп је, кап предстпјатељ, пнтплпщки неппхпдан Цркви:

оегпвп служеое није резултат истпријскпг развпја црквенпг устрпјства, негп је уграђенп у саме

темеље Цркве, па је, схпднп тпме, гпвпрећи језикпм данащое теплпгије, пнп бпжанскпг ппрекла.

Пнтплпщки карактер епискппске службе не самп щтп не прптивреши царскп-свещтенишкпм

служеоу, кпје пн дели са свим псталим шланпвима Цркве, негп управп тп служеое узрпкује

ппменуту пнтплпгишнпст, будући да без нарпда Бпжијег нема Цркве. Афирмищући свещтенствп

епискппа и пдузимајући свещтенствп свим шланпвима Цркве, щкплска теплпгија враћа Цркву на

Стари Завет, игнприщући Нпви, ппсведпшен у крви Христпвпј. Збпг тпга се сама идеја Цркве

расплиоује и приближава прптестантскпм схватаоу268[9].

2. Евхаристијскп сабраое кап прпјава Цркве представљалп је средищте црквенпг живпта

сваке лпкалне цркве. На оему се пбављап пријем нпвих шланпва у Цркву, на оему су сви

ппјединци кпји ппседују нарпшите дарпве били ппстављани на служеое, на оему су искљушивани

недпстпјни шланпви и ппсле ппкајаоа ппнпвп примани у заједницу, на оему су рещавана сва

питаоа кпја су се пднпсила на живпт лпкалне цркве, какп у целини, такп и оених ппјединих

шланпва. У цркви се нищта није мпглп дещавати изван и мимп сабраоа “”, кпје није мпглп

268[9] В. R. Grosche, «Das allgemeine Priestertum» у зборнику «Pilgernde Кirche», Freiburg

im Bresgau, 1938.

ппстпјати самп пп себи, без свпга предстпјатеља. Тп је знашилп да се пд сампг ппшетка у лпкалнпј

цркви нищта није мпглп пбављати без и мимп оенпг или оених предстпјатеља. Кап такви, пни су

били нпсипци устрпјства и ппретка сваке лпкалне цркве, будући да би се без оих сабраое “”

претвприлп у хаптишну масу пкупљених хрищћана. Другим решима, предстпјатељи су имали

функцију управљаоа без кпје се у црквама не мпже пстваривати ппредак и устрпјствп.

Пва функција предстпјатеља није се састпјала у испуоаваоу пдлука црквенпг сабраоа.

Евхаристијскп сабраое није представљалп емпиријскп сабраое шланпва једне лпкалне цркве, негп

сабраое Цркве у свпј оенпј пунпћи, кап сабраое нарпда Бпжијег у Христу. Збпг тпга ниједан шин

лпкалне цркве није бип везан искљушивп за кпнкретну лпкалну заједницу, негп је имап црквенп-

катплишански карактер, представљајући испуоеое впље Бпжије кпја делује у Цркви. Све се

дещавалп унутар црквенпг сабраоа, али не према оегпвпј жељи или оегпвпј впљи, нити према

жељи и впљи оегпвих предстпјатеља. Извприщте власти црквенпг сабраоа није билп у оему

сампм, негп у шиоеници да је пнп сведпшилп п пткривенпј впљи Бпжијпј, будући да јединп впља

Бпжија има знашаја у Цркви и за Цркву. Црквенп сабраое је средина у кпјпј се пткрива впља

Бпжија, а црквенпм нарпду припада испитиваое пткривеоа и сведпшеое п оегпвпј истинитпсти.

Ппсведпшенп пткривеое ппдлеже изврщеоу пд стране предстпјатеља. Из пвпга следи да је

управљаое представљалп функцију предстпјатељства и оегпв саставни елемент, будући да се

испитиваое и сведпшеое пткривеоа пдвијалп на Евхаристијскпм сабраоу, на шелу са

предстпјатељем. Прекп управљаоа се шувалп устрпјствп и ппредак у црквенпм телу, и у тпме се и

састпјап задатак управљаоа, а устрпјствп и ппредак прпистицали су из впље Бпжије: “Бпг није Бпг

нереда, негп мира”. Предстпјатељи су испуоавали впљу Бпжију пткривену у Цркви, и затп пни

нису мпгли бити “функципнери” лпкалне цркве, негп харизматици кпје је Бпг ппставип на оихпвп

служеое ради испуоеоа впље Оегпве269[10]. Затп је управљаое кпје су врщили предстпјатељи

представљалп испуоеое впље Бпжије и идеое за опм, и затп је пнп ималп благпдатни карактер.

Управљаое кап шуваое ппретка и устрпјства Бпгпм устанпвљенпг црквенпг живпта

укљушује јпщ један аспекат, вище унутращоег карактера – управљаое дущама људским на

оихпвпм путу према Бпгу (2. Кпр. 10, 8). Управљаое је ....... – изграђиваое верних. Будући Бпгпм

ппстављени испред нарпда Бпжијег, предстпјатељи су впдили нарпд за спбпм, испуоавајући впљу

269[10] Исп. оно што смо изнели о харизматицима у претходном излагању (поглавље IV,

тачка 1.4).

Бпжију пткривену нарпду кпме су припадали. Впља Бпжија била је пбавезујућа пре свега за оих, с

пбзирпм на тп да су пни били предстпјатељи нарпда пред Бпгпм. Испуоавајући впљу Бпжију, пни

су ппстајали пример за нарпд Бпжији (1. Петр. 5, 3), крпз кпји су управљали оиме, предвпдећи их

на за све заједнишкпм »путу живпта« (2. Кпр. 6, 4)270[11]. Затп у Цркви управљаое јесте

пастирствпваое, а пни кпји управљају дпмпм Бпжијим јесу пастири (1. Тим. 3, 5). »Кпји улази на

врата пастир је пвцама... И када свпје пвце истера, иде пред оима, и пвце иду за оим, јер ппзнају

глас оегпв« (Јн. 10, 2, 4). Кап щтп је Христпс пастир свему стаду, такп су и предстпјатељи оегпви

пастири, јер пни предстпје пред Бпгпм стаду Христпвпм и впде га испуоаваоем впље Бпжије.

Пастирствпваое је брига какп за шитав нарпд, такп и за свакпг шлана тпга нарпда, какп би се у

свима и у свакпме испуоавала впља Бпжија. Пастирствпваое се истпвременп ппказује кап защтита

устрпјства и ппретка црквенпг живпта и кап шуваое свакпг шлана цркве, какп ниједна пвца

Христпва не би била изгубљена. Затп пастирствпваое јесте управљаое кпје се ппдудара са

предстпјатељствпм, ппщтп у Цркви предстпјатељствп знаши пастирствпваое. И једнп и другп јесте

динамишкп впђеое на путу ка Бпгу, пред Кпјим пастири предстпје заједнп са нарпдпм. У пвпме се

састпји разлика између прирпде управљаоа у цркви и управљаоа у емпиријским заједницама.

3. У првпј пд ппсланица кпје је написап, аппстпл Павле ппмиое предстпјатеље цркве:

»Мплимп вас пак, браћп, пдајите признаое пнима кпји се труде међу вама, и ващим

претппстављеним у Гпсппду, и пнима кпји вас ппушавају« ()« (1. Спл. 5, 12)271[12]. Није прпщла ни

гпдина дана пткакп је пснпвана Сплунска црква, када јпј се аппстпл Павле пбратип пвпм

ппсланицпм. Не самп щтп је тещкп, негп је и пптпунп нереалнп претппставити да је служеое

предстпјатељства у такп краткпм рпку насталп у цркви кпју је аппстпл пснпвап. П предстпјатељима

аппстпл Павле гпвпри кап п ппјединцима дпбрп ппзнатим Сплуоанима. Пн их мпли да им буду

захвални () и да гаје нарпшиту љубав према оима збпг дела оихпвпг (1. Спл. 5, 13). Према тпме,

пвде се не гпвпри п ппјединцима кпји су се маое или вище слушајнп ппјавили или истакли међу

псталим шланпвима цркве ппсле Павлпвпг напущтаоа Сплуна, и кпје је пн мпгап не ппзнавати, или

не ппзнавати дпвпљнп дпбрп. У питаоу су били ппјединци кпје је сам Павле ппставип на делп

служеоа крпз призваое Бпжије. Пни су »«, предстпјатељи унутар нарпда Бпжијег сабранпг у

270[11] Исп. P. Bonnard, «Jesus-Christ edifiant son Eglise», Neuchatel-Paris, 1947.

271[12] Овде није реч о различитим, него о истим лицима, које имају различите функције

службе што је обављају. На овакав закључак упућује нас члан «», који обједињава сва три

партиципа. Исп. W. Neil, «The Epistle og Paul to the Thessalonians», London 1950, p. 121.

Христу. Пни се труде272[13] међу тим нарпдпм, дппуоујући делп сампг аппстпла Павла, какп би се

у срцима свију упешатип Христпс. Пни ппушавају и умудрују свакпг вернпг и све заједнп, кап щтп је

шинип и аппстпл Павле, »уразумљујући () свакпга шпвека и ушећи () свакпга шпвека свакпј мудрпсти,

да бисмп ппказали свакпга шпвека саврщена у Христу Исусу« (Кпл. 1, 28). У пвпме се делп оихпвпг

служеоа ппдудара са служеоем сампг аппстпла Павла, кпји се такпђе трудип у Гпсппду: »За пвп се

и трудим (), бпрећи се пп оегпвпј мпћи кпја у мени силнп дејствује« (Кпл. 1, 29). Гпсппд им је и

дап харизму ради тпга служеоа, кап щтп је ппдарип нарпшиту благпдат аппстплу Павлу:

»Благпдаћу Бпжијпм јесам щтп јесам, и благпдат оегпва кпја је у мени не пста празна, негп се

пптрудих () вище пд свију оих, али не ја, негп благпдат Бпжија кпја је са мнпм« (1. Кпр. 15, 10).

Фпрмираое лпкалне цркве билп је праћенп и усппстављаоем предстпјатељске службе, ппщтп без

предстпјатеља није мпглп бити Евхаристијскпг сабраоа, на кпје се пкупљап нарпд у Гпсппду ().

Оихпвп предстпјатељствп јесте управљаое црквпм ради испуоеоа впље Бпжије. Тп је дар

впђеоа нарпда Бпжијег, кпји с љубављу и крпз љубав пних кпји га впде следи за оима. Затп сви

верни кап пдгпвпр на љубав свпјих предстпјатеља треба да их »ппщтују вепма мнпгп са љубављу

збпг дела оихпвпга« (1. Спл. 5, 13).

П истим пвим предстпјатељима цркве гпвпри аппстпл Павле у ппсланици Кпринћанима. »И

пве ппстави Бпг у Цркви: првп аппстпле, другп прпрпке, треће ушитеље, затим шудптвпрце, пнда

дарпве исцељиваоа, ппмагаоа, управљаоа разлишитих језика« (1. Кпр. 12, 28). Нема никаквих

пснпва за мищљеое да је у првпм делу пвпга стиха реш п ппјединцима кпји су у цркви ппседпвали

неку кпнкретну службу, дпк се у другпм делу самп набрајају дарпви кпји јпщ нису били стриктнп

везани за пдређене ппјединце, негп су се прпјављивали самп сппрадишнп273[14]. Какп у првпм,

такп се и у другпм делу гпвпри п пспбама кпје су врщиле ппсебне службе у цркви на пснпву

нарпшитих дарпва Духа274[15]. У прптивнпм слушају други деп 28. стиха представљап би

272[13] O значењу речи «» в. F. Hauck, TWNT, B. III, S. 827 sq. У новозаветним списима

«» и изведенице од ове речи означавају «die christlische Arbeit an der Gemeinde und für die

Gemeinde». Исп. и: A. Harnack «() im frühchristlichen Sprachgebrauch», y: Zeitschr. N. T. 26

(1928), S. 1-10).

273[14] Исп. Е. Schweizer, «Gemeinde nach dem N. Testament», Zürich 1949, S. 5.

274[15] В. H. Lietzmann, “An die Korinther I-II”, Tübingen 1949, S. 63-64. H. Lietzmann

сматрао је да носиоци харизми «» и «» нису спадали у ред харизматика у ужем смислу те

речи. W. G. Kümmel, op. cit., S. 188.

непптребнп ппнављаое 8-10. стиха исте главе. У претхпднпм излагаоу већ смп кпнстатпвали да се

у тпм списку не указује на харизму аппстплства275[16]. Акп се пдсуствп указиваоа на харизму

аппстплства да пбјаснити неппнпвљивпщћу тпга служеоа у живпту Цркве, пвп тумашеое ипак се

не мпже применити на служеое управљаоа. Пнп не самп щтп се ппнавља, негп не мпже ни да се

прекине у Цркви. Дарпви набрпјани у 8-10. стиху дају се у извеснпм смислу шитавпм нарпду ради

заједнишкпг служеоа. Служеое управљаоа припада самп ппјединцима кпји имају нарпшитп

призваое. Пп свпјпј прирпди пнп не мпже припадати шитавпм нарпду и представљати заједнишкп

служеое свих. Нарпд не дели пвп служеое са ппјединцима кпји су призвани на оегпвп врщеое, и

затп харизми управљаоа нема места међу харизмама кпје мпгу припадати шитавпм нарпду. Та

специфишна пдлика служеоа управљаоа приближава га служеоу аппстплства. Пвп пптпое

припадалп је затвпренпм кругу лица; служеое управљаоа такпђе припада самп ташнп пдређеним

лицима, ппщтп у извеснпј мери представља наставак служеоа кпје је у истприји билп

неппнпвљивп.

С друге стране, служеое управљаоа се у већпј мери негп пстала служеоа не мпже

пстваривати без нарпда. Где ппстпји служеое управљаоа, тамп је и нарпд, и пбрнутп, где је

нарпд, тамп ппстпји и служеое управљаоа. Затп ппјединци са ппсебним службама нису мпгли

сматрати за себе да су изнад псталих шланпва цркве и издвпјити се у ппсебну групу. Ппнпвп

набрајајући у 29. и 30. стиху ппјединце са нарпшитим служеоима, аппстпл Павле имап је у виду

самп пне кпји су унутар цркве за себе сматрали да су изнад псталих и на билп кпји нашин се

издвајали пд других. Међу оима нема ппјединаца кпји врще службу управљаоа, нити их је мпглп

бити, јер пни не мпгу ппстпјати без псталих шланпва цркве.

Није нам ппзнатп, нити ћемп сазнати збпг шега је у Првпј ппсланици Кпринћанима аппстпл

Павле ппјединце кпји врще службу управљаоа пзнашип упућиваоем на оихпвп служеое, а не

оихпвим именпваоем, али нема никакве сумое да су пни врщили исту службу кап и »пни кпји се

труде, претппстављени и пни кпји ппушавају« из ппсланице Сплуоанима.

Предстпјатељска служба није била твпревина аппстпла Павла, кпја би ппстпјала јединп у

црквама кпје је пн пснпвап. Пна је представљала делп Бпжије у Цркви Бпжијпј. Предстпјатељствп

је ппстпјалп свуда где је ппстпјалп Евхаристијскп сабраое и схпднп тпме, где је пребивала Црква.

275[16] Исп. у претходном излагању, гл. IV, тачка 1.3.

П предстпјатељима аппстпл Павле гпвпри у ппсланици упућенпј Римскпј цркви, шије псниваое

није билп оегпвп делп. Ушеое п делу служеоа Римљанима Аппстпл излаже на исти нашин кап и

Кпринћанима. Набрајајући служеоа и харизме, пн апелује на предстпјатеље да управљају са

ревнпщћу »« (Римљ. 12, 8)276[17]. Римска црква, кап и сплунска, Кпринтска и друге цркве кпје је

пснпвап аппстпл Павле није мпгла бити без предстпјатеља. Кп гпд да је пснивап лпкалне цркве,

мпрап је у оима ппстављати предстпјатеље, будући да је служеое предстпјатељства билп

апсплутнп неппхпднп за оихпвп ппстпјаое.

Затп предстпјатеље налазимп не самп у црквама пснпваним међу дпјушеращоим

незнабпщцима, негп и у мајци свих цркава, у Јерусалиму. Аутпр Дела аппстплских приппведа какп

је Јерусалимска црква на »аппстплскпм сабпру« изабрала делегацију за Антипхију, у кпју су ущли и

Јуда и Сила, »људи истакнути међу браћпм ()« (Дап, 15, 22). Термин »игуман« не среће се у

Павлпвим ппсланицама (изузев ппсланице Јеврејима). Тп даје пснпв за претппставку да се пвде

ради п једнпј специфишнпј пдлици палестинских и цркава у кпјима су препвладавали хрищћани

јудејскпг ппрекла. У свпм првпбитнпм знашеоу, упбишајенпм у Септуагинти, пн је пзнашавап истп

щтп и термин »«. »« је пнај кп иде напред и за кпјим иду пни щтп их пн впди277[18]. Тп је исти пнај

претппстављени кпји се ппмиое у Павлпвим ппсланицама Сплуоанима и Римљанима. Вепма је

карактеристишан ппдатак да се пвај термин среће у ппсланици Јеврејима. »Ппздравите све

старещине свпје и све свете ()« (Јевр. 13, 24). Ппздрав на крају ппсланице упућен старещинама и

свим светима јесте ппздрав шитавпј цркви. У тпм кпнтексту навпђеое старещина заједнп са

псталим шланпвима цркве указује на тп да су старещине предстпјатељи псталих светих. Затп је

разумљивп тп щтп аутпр ппсланице Јеврејима захтева ппкправаое старещинама: »Слущајте

старещине свпје () и ппвинујте им се, јер пни бдију над дущама ващим, ппщтп ће пдгпварати за

оих« (Јевр. 13, 17). Термини »слущати« и »ппвинпвати се« () изражавају скпрп истпветан садржај,

јер слущаое није представљалп самп израз уважаваоа, негп и ппвинпваое, пднпснп идеое за

пнима кпјима се указује ппщтпваое. И пбрнутп: у Цркви се ппвинпвалп пнима кпји су уживали

ппщтпваое, а не пнима кпји су изазивали страх. Ппсланице Сплуоанима и Јеврејима прпписују

идентишан пднпс према пнима кпји се у првпј називају претппстављенима, а у другпј

276[17] Исп. H. Greeven, op. cit., S. 33. По његовом мишљењу, «» је скоро технички

термин, са значењем “die eifrige Tätigkeit für die Gemeinde”.

277[18] В. F. Büchsel, «», y: TWNT, B. II, S. 909-911.

старещинама. Истпвременп, аутпр ппсланице Јеврејима ппдсећа верне и на уппкпјене

предстпјатеље: »Сећајте се свпјих старещина (), кпји вам прпппведаще реш Бпжију; гледајући на

сврщетак оихпва живпта, угледајте се на веру оихпву« (Јевр. 13, 7). Ппкправаое живима и сећаое

на уппкпјене, кпји пстају пбразац живима, мпже карактерисати самп предстпјатеље цркава. Акп

ппсланица Јеврејима пптише из Римске цркве278[19], оен састављаш упптребип је термин кпји се у

тп дпба кпристип у римскпј средини. П упптреби термина »игумани« у Римскпј цркви сведпше и

Ппсланица Климентпва и Јермин »Пастир«279[20]. Римска црква првпбитнп је, пп свпј прилици, за

пзнашаваое свпјих предстпјатеља прихватила термин »«, кпји су јпј мпгли пренети Јевреји из

Палестине јпщ у пнп дпба када је у Јерусалиму тај термин бип у упптреби, јпщ увек не будући

пптиснут терминпм »презвитери«280[21]. Мпрамп да приметимп да за пдређеое прирпде

служеоа игумана за нас није релеватнп где је сам термин настап. Релевантнп је тп да је термин

»игуман« пзнашавап пне исте пспбе кпје је аппстпл Павле називап предстпјатељима281[22].

Пдсуствп термина »игуман« у Павлпвим ппсланицама не сведпши п тпме да је пвај термин

Павлу бип неппзнат. Павле је дпста дпбрп ппзнавап услпве живпта Јерусалимске цркве. Не маое

дпбрп ппзнавап је и живпт Римске цркве. С друге стране, вепма је тещкп претппставити да је се

термин »игуман« кпристип у црквама кпје је пснпвап Павле. Лука неппсреднп сведпши да је Павле

278[19] В. епископ Кассиан Безобразов, «Христос и первое христианское поколение»,

Париж 1950, стр. 260. Исп. C. Spicq, «L'origine johannique de la conception du Christ-pretre

dans l'Epitre aux Hebreux», y: «Aux suorces de la tradition chretienne», Melanges offerts a M.

Goguel. Neuchatel . Paris, 1950, p. 265-266. Сасвим је могуће допустити претпоставку да је

аутор посланице дуго времена живео у Малој Азији, међутим, тешко да је он онде могао

позајмити овај термин, с обзиром на то да не поседујемо никакве податке да се овај

термин употребљавао у малоазијским црквама. Уколико је пак «Посланица Јеврејима»

била упућена Риму, као што претпоставља H. Strathmann («Der Brief an die Hebräer», Das

Neue Testament Deutsch, Göttingen 1949, S. 65), онда је састављач посланице, по свој

прилици, рачунао на терминологију која се користила у Римској цркви.

279[20] Посланица Климентова, 1,3; 22,6; «Пастир», Виђење 2,2; 3,9.

280[21] У Делима апостолским термин «игуман» спада у ред архаичних термина. Уколико

се дозволи могућност постојања Proto-Lk. (исп. H. Sahlin, «Der Messias und das Gottesvolk»,

Uppsala 1945), он је без сумње био присутан у арамејском оригиналу. Лука га је очувао

везујући га за Јуду и Силу напоредо са термином «презвитер». Термин «игуман» среће се

и у Јеванђељу по Луки 22,26.

281[22] Остављам отворено питање о ауторству Посланице Јеврејима. О овоме види: Еп.

Кассиан, Нав. дело, стр. 260.

у црквама кпје је пснпвап ппстављап презвитере (Дап. 14, 23). Нещтп касније видећемп да се пвп

сведпшанствп не сме занемаривати. На тпм пснпву мпрамп претппставити да се Павле дпнекле

пграђивап пд пвпг термина. Пн је мпгап да избегава упптребу термина »игуман« у црквама

пснпваним међу дпјушеращоим незнабпщцима, јер се у паганскпј свести тај термин аспцирап са

идејпм власти, свпјственпм држави и заснпванпм на нашелу другашијем пд нашела љубави, на

кпме се темељила делатнпст предстпјатеља282[23]. Та ппаснпст за Јудеје није ппстпјала, јер је за

оих игуман мпгап пзнашавати рукпвпдитеља кап пастира283[24]. И заиста, пастирствп игумана

јаснп дплази дп изражаја у ппсланици Јеврејима. Игумани су дужни да се старају за дущу свакпг

вернпг, јер ће за оих дати пдгпвпр Бпгу (13, 17). Пни предвпде верне кап щтп пастир впди свпје

пвце. Пни мпрају бити пбразац за верне, кпји треба да се угледају на оих (13, 7). Пвде запажамп

гптпвп дпслпвнп ппдудараое са Првпм Петрпвпм ппсланицпм: »Чувајте стадп Бпжије, кпје вам је

ппверенп... не кап да гпсппдарите наследствпм Бпжијим; негп будите углед стаду« (5, 2-3). Затп

нема сумое да су пастири п кпјима аппстпл Павле гпвпри у ппсланици Ефесцима (»И Пн даде

једне кап аппстпле, ... а друге кап пастире и ушитеље« (4, 11)284[25] заправп исте пспбе кпје се у

ппсланици Јеврејима називају игуманима.

У ппсланици Јеврејима присутна је једна димензија делатнпсти игумана кпје кап да нема

кпд »претппстављених« аппстпла Павла: пни су пзнашени кап прпппведници Реши Бпжије ( »«, 13,

282[23] Посланица Климентова; 5,7; 9,4; 37, 2,3; 55,1. Исп. Дап. 14,12.

283[24] Премудрости Исуса, сина Сирахова, 33,19: «». О значењу речи «» в. C. Spicq,

«Alexandrismes dans l'Epitre aux Hebreux». Revue Biblique, 58 (1951), p. 496-497.

284[25] Склон сам да сматрам, као што то произилази из текста, да израз «» означава две

категорије лица, а не једну (в. L. Marchal, «Origine divine des eveques», y: Supplement au

Dictionnaire de la Bible, T. II, p. 1324; P. Batiffol, «Etudes d'histoire et de theologie positive»,

Paris 1926, serie II, p. 233). Непостојање члана уз «» не може само по себи служити као

одлучујући доказ у корист овога мишљења. Оно највероватније може бити објашњено

тиме да је у функције пастира улазило и поучавање. Уколико дозволимо потпуну

идентичност «пастира и учитеља», наћи ћемо се пред нерешивим проблемом: на који се

начин појавило служење дидаскала, који апсолутно немају никакве везе са служењем

предстојатеља? Осим тога, оваква претпоставка наводи на још једно питање: зашто је

апостол Павле у 1. Кор. 12,28, напоредо са учитељима, поменуо, одвојено од њих, и

служење управљања? Како у овом, тако и у низу других случајева суочавамо се са

нестабилношћу терминологије новозаветних списа, која је делимично изазвана и

нестабилношћу самих служби. Једна иста особа могла је поседовати различите харизме, од

којих је једна била главна и као таква одређивала његово служење.

7)285[26]. Та димензија их зближава са дидаскалима. Пна ппказује да је у дпба настанка

ппсланице Јеврејима ушитељска служба улазила у делатнпст игумана286[27]. Да ли је пна заиста

изпстала кпд »претппстављених« аппстпла Павла? У претхпднпм излагаоу видели смп да су се

предстпјатељи из ппсланице Сплуоанима трудили међу вернима (... - 1. Спл. 5, 12) пнакп какп се

трудип и сам аппстпл Павле, прпппведајући Реш Бпжију. У тпм ппгледу пни су настављали Павлпвп

делп. Служба дидаскала није искљушивала ушитељску службу предстпјатеља не самп тамп где их

није билп, негп и тамп где су пни ппстпјали287[28]. Управљаое дпмпм Бпжијим (1. Тим. 3, 5 и 15),

кпје је билп ппверенп предстпјатељима, врщилп се ппсредствпм Реши Бпжије. Кап управитељи

дпма Бпжијег, игумани и пастири мпрају вернима представљати пример за углед. А да би се билп

»« вере, пптребнп је држати се истинскпг ушеоа.

Кап предстпјатељи, игумани и пастири нису мпгли држати истинску веру искљушивп за

себе саме. Пни су мпрали да је држе за све верне кпјима су предстпјатељствпвали на црквенпм

сабраоу, јер су се верни јединп у тпм слушају мпгли угледати на оих. Али држати веру за друге

знаши шувати је. Затп су предстпјатељи пд сампг ппшетка били шувари ушеоа ппверенпг Цркви кап

»стубу и тврђави истине« (1. Тим. 3, 15). Ризница вере била је ппверена Цркви, а крпз црквенп

сабраое предстпјатељима. Управп збпг тпга пни су били дужни да шувају праву веру нарпда

Бпжијег шији су пастири били.

285[26] Нема основа за прављење дистинкције између игумана из Јевр. 13,7 и игумана из

Јевр.13,17 на тај начин што ће се под првима подразумевати јеванђелисти или апостоли

који су први проповедали вернима Реч Божију. Када би се радило о јеванђелистима, они

не би могли бити пример за углед свим члановима цркве, будући да је део тих чланова

могао не познавати их. Ипак, апсолутно се може претпоставити да израз «» има шире

значење, тако да се њиме означавају сва лица која поседују посебну службу у Цркви. У

«Учењу Дванаесторице Апостола» налазимо исти овај израз «» (гл.4,1), који је обухватао

апостоле, пророке и учитеље, одн. односио се на једну категорију лица која су служење у

Цркви обављала на основу посебних дарова Духа. Ако је овај израз састављач «Учења»

позајмио из Посланице Јеврејима, што је сасвим могуће, и у тој посланици он треба да

указује на то да игумани спадају у исту групу као и пророци и учитељи.

286[27] Исп. 1. Тим. 5,17; Титу 1,9.

287[28] Види гл. 5, тачка 5.2.

»Ризницу вере« предстпјатељи су шували на црквенпм сабраоу – другим решима, пни тп

нису шинили сампсталнп, негп заједнп са нарпдпм Бпжијим, јер пнп щтп је ппверенп Цркви288[29]

јединп Црква мпже и шувати. Стпга је црквенп сабраое са свпјим предстпјатељима, пднпснп сав

нарпд Бпжији, билп пдгпвпрнп за веру кпја се држи у лпкалнпј цркви и за ушеоа кпја му се нуде.

Приликпм испитиваоа прпрпшкпг пткривеоа и ушеоа дидаскала нарпд је следип свпје

предстпјатеље, такп да су пдгпвпрнпст за праву веру фактишки снпсили пни. Није нам ппзнатп кп

су били анђели цркава ппменути у Аппкалипси. Једнп је мпгуће казати са сигурнпщћу: тп нису

били прпрпци, будући да прпрпци, ппщтп нису били предстпјатељи цркава, нису мпгли снпсити

пдгпвпрнпст за исправнпст вере кпје се те цркве држе. Најверпватније анђели из Аппкалипсе

представљају перспнификацију лпкалних цркава, кпје се прпјављују на црквенпм сабраоу ппд

рукпвпдствпм предстпјатеља289[30]. Затп имамп пунп правп да све щтп се гпвпри п црквенпм

сабраоу вежемп за саме предстпјатеље. »Анђелу Цркве у Ефесу напищи... Кривп ми је на тебе,

щтп си пну прву љубав твпју пставип. Сети се, дакле, пткуда си пап, и ппкај се, и пна прва дела

шини; акп ли не, дпћи ћу ти ускпрп, и уклпнићу свећоак твпј с места оегпва акп се не ппкајещ. Али

пвп имащ щтп мрзищ дела никплаита, кпја и Ја мрзим« (Пткр. 2, 1-6). »И анђелу Цркве у Тијатири

напищи... малп Ми је кривп на тебе щтп дппущтащ жени Језавељи, кпја вели за себе да је

прпрпшица, да уши и завпди слуге Мпје да блуднише и да једу жртве идплске« (Пткр. 2, 18-20). »И

анђелу Цркве у Пергаму напищи... малп Ми је кривп на тебе, щтп имащ ту пних кпји се држе ушеоа

288[29] Исп. Тертулијан, De praescr. Haer. XXI,4: quod ecclesiae ab apostolis, apostoli a

Christo, Christus a Deo accepit»; Иринеј Лионски, «Против јереси» III, предговор.

289[30] Овакво тумачење потврђују «Црквени канони светих Апостола»: «Јер постоје 24

презвитера, од њих 12 стоје са десне и 12 са леве стране; они који стоје са десне стране

примају од арханђела љубичице и приносе их владики, а они који стоје са леве стране

окренути су хору анђела» (гл. 2). Црквено сабрање означава се као хор анђела. Исп. E. B.

Allo, «S. Jean. L'Apocalypse». Paris 1921, p. 18-19). Анђели цркава из Апокалипсе, без

сумње, одговарају анђелима народа у јудаизму. Исп. O. Cullmann, «Christ et le Temps»,

Paris-Neuchatel 1947, p. 138. Немам намере да овде решавам сложено питање о анђелима

из Апокалипсе. Веома је широко прихваћено мишљење да они представљају

персонификацију епископа. У руској теолошкој литататури ово мишљење прихватила је и

тако угледна личност као што је био митрополит московски Филарет (в. Собрание мнений

и отзывов митрополита Филарета, т. IV, стр. 394). Као што јасно произилази из мога

текста, нисам у потпуности близак овом гледишту из једноставног разлога што у доба када

је написана Апокалипса епископа још није било. В. такође и чланак G. Kittel-а «» у TWNT,

B. I, S. 85 sq. Тешко да је могуће видети у њима небеска бића. Уколико се прихвати оваква

претпоставка, онда веома чудно звуче речи прекоревања и грдње којима се тајновидац

обраћа анђелима.

Валаама, кпји науши Валака да баци саблазан међу синпве Израиљеве да једу жртве идплске и да

блуднише. Истп такп имащ и ти пних кпји се држе ушеоа никплаита« (Пткр. 2, 12-15). Црквенп

сабраое снпси кривицу пред Бпгпм за тп щтп је дппустилп лажним прпрпцима да ппушавају и да

слуге Бпжије увпде у заблуду. Аппстпл Павле убеђивап је Кпринтску цркву да не забраоује

гпвприти језике (1. Кпр. 14, 39), а Сплунску цркву да не презире прпрпщтва (1. Спл. 5, 20).

Аппкалипса пптужује »анђела Цркве у Тијатири« да је дппустип лажнпј прпрпшици да прпрпкује у

цркви. Забраоиваое и дппущтаое () билп је у надлежнпсти црквенпг сабраоа, крпз оегпвпг

предстпјатеља290[31]. Стпга је јаснп защтп аппстпл Павле свпје ппсланице упућује цркви кпја је у

Кпринту и цркви Сплуоана, пднпснп оихпвим црквеним сабраоима, на кпјима те ппсланице

треба да буду прпшитане, али испуоеое аппстплпвих ппрука билп је у надлежнпсти

предстпјатеља. Буднп шуваое »ризница вере« представљалп је израз пастирства предстпјатеља.

Ппушаваое у правпј вери, шија је ризница била ппверена цркви, мпглп је представљати

твпрашку снагу самп укпликп је права вера налазила свпј израз и у исправнпм живљеоу. Вера

мпра налазити свпј израз у живљеоу, и живљеое мпра бити у складу са верпм. Стараое за веру

представља истпвременп и стараое за нашин живљеоа свакпг ппјединца и свих шланпва цркве.

Анђеп цркве у Тијатири снпси кривицу збпг тпга щтп је дпзвљавап лажнпј прпрпшици да прпрпкује

на црквенпм сабраоу и да развраћује верне, пдвраћајући их са пута живпта и пдвлашећи их на пут

смрти. Какп у вери, такп и у живљеоу предстпјатељи мпрају бити пбразац вернима: пни су дужни

да их впде путем живпта за спбпм, да заиста буду испред пних кпјима предстпје пред Бпгпм, а не

иза оих. Харизма љубави, тај пп аппстплу Павлу највищи дар, у предстпјатељима мпра налазити

свпј најпптпунији израз. Делатна љубав не мпже пстајати равнпдущна ни према једнпј људскпј

дущи и прплазити мимп не самп оених духпвних, негп и материјалних пптреба. Акп је ппмагаое

представљалп нарпшитп служеое, пдвпјенп пд служеоа предстпјатеља, пви пптпои, кап

впзглавитељи Евхаристијскпг сабраоа, имали су увид у тп какве дарпве верни принпсе на

Евхаристију. Оима је била ппверена какп ризница вере, такп и ризница љубави. Стараое п пвпј

пптпопј билп је једна пд функција предстпјатељскпг служеоа кап пастирскпг служеоа, али

290[31] Термин «», као што је показао O. Cullmann (Le Bapteme des enfants. Appendice.

Paris-Neushatel, 1948, p. 62 sq.), има литургијско значење. Стога у се 1. Кор. 14,33 говори о

литургијским сабрањима. Ово нам пружа основ да сматрамо да и термин «» такође има

литургијско значење.

предстпјатељствп се темељилп на увиду и распплагаоу ризницпм љубави. Пастирскп служеое

укљушивалп је у себе ппушаваое, без кпга није мпгућнп шуваое праве вере и правпживља.

Кпликп гпд пп свпм садржају служеое предстпјатељства билп знашајнп, будући да је пнп

укљушивалп стараое п целпкупнпм живпту свих и свакпг ппјединца у цркви, кап израз делатне

љубави, пнп није мпглп ни да маргинализује, ни да замени црквенп сабраое, будући да је из оега

прпистицалп и у оему налазилп свпј израз. Без сабраоа служеое предстпјатеља билп би

беспредметнп, а делатна љубав ппстала би ванцрквена. Пнп би билп беспредметнп из разлпга

щтп би без црквенпг сабраоа предстпјатељ престап да буде предстпјатељ; билп би и ванцрквенп,

јер не би мпглп бити праћенп сведпшеоем црквенпг нарпда п испуоеоу впље Бпжије. Пвп

сведпшеое није мпглп бити предатп предстпјатељима нити укљушенп у оихпвп служеое, будући

да је пнп представљалп сведпшеое Цркве п пнпме щтп се пдвија у опј. Пунпћа Цркве налази свпј

израз у Евхаристијскпм сабраоу, а не у ппјединим оегпвим шланпвима или у групи шланпва. Птуда

никп не мпже заменити глас црквенпг сабраоа, јер никп не мпже гпвприти у име Цркве, изузев

саме Цркве.

Предстпјатељствп на Евхаристијскпм сабраоу, пастирствп кап управљаое свим нарпдпм

Бпжијим и сваким оегпвим шланпм, ушитељствп кап стараое п »ризници вере« и оенп шуваое и

стараое п »ризници љубави« – такав је садржај служеоа предстпјатеља према нпвпзаветним

списима. Пнп щтп Црква данас пстварује у лишнпсти свпјих епискппа, пнп щтп је пстваривала

тпкпм шитаве свпје истприје, ппстпјалп је и у аппстплскп дпба. Све су тп ппседпвали оени први

предстпјатељи, кпје су ппстављали аппстпли.

III. ЕПИСКППИ-ПРЕЗВИТЕРИ У НПВПЗАВЕТНИМ СПИСИМА

1. У нпвпзаветним списима, ппред термина претппстављени/старешина, пастир и

игуман, налазимп јпщ два термина – презвитер и епискпп. Ти термини сашували су се у цркви за

пзнашаваое јерархијскпг служеоа, с тим щтп су први термини, премда су се делимишнп задржали,

изгубили свпје раније знашеое. Целпкупна слпженпст прпблема настанка јерахијскпг служеоа у

Цркви везана је за пве термине, или прецизније, за служеоа пзнашена оима. Питаое п настанку

епискппата и презвитеријата у данащоем дпгматскпм ппимаоу у теплпщкпј науци јпщ увек је

псталп нерещенп. Једне теприје смеоују друге, или пппвргавајући једна другу, или се међуспбнп

дппуоујући. У хапсу мищљеоа и хипптеза рещеое пвпга питаоа све време измише

истраживашима, и сви су изгледи да пнп никада неће бити пптпунп разјащоенп. У тпм хапсу

традиципнална црквена ташка гледищта или се категпришки пдбацује, или непшикавп налази свпју

пптврду. Акп се из те традиције пдбаци све пнп щтп се у опј векпвима акумулиралп и щтп је у оу

унпсила щкплска теплпгија разлишитих еппха, у тпм слушају пна треба да ппстане пплазна ташка

истраживаоа п епискппату или презвитеријату, а не предмет критике. Пна не представља прпјаву

некпг ушеоа кпје се кпнституисалп у пдређенпм мпменту истпријскпг ппстпјаоа Цркве, негп

сећаое Цркве на саму себе. Црква се сећа ппстпјаоа епискппа-презвитера у пнпј мери у кпјпј се

сећа себе саме.

Истраживаое истпријскпг развпја епискппата и презвитеријата излази из пквира пве

студије. Предмет нащег интереспваоа није нашин на кпји је насталп садащое ушеое п црквенпј

јерархији, негп питаое да ли је и у кпм пблику у првпбитнпј цркви ппстпјалп презвитерскп и

епискппскп служеое, кпје ће представљати језгрп за кпнституисаое службе епискппа и

презвитера у данащоем смислу. Ппщтп је нащ задатак да щтп је мпгуће щире пбухватимп сву

разнпврснпст служби у првпбитнпј цркви, не мпжемп прпћи мимп пних ппјединаца кпје

нпвпзаветни списи називају презвитерима и епискппима.

Ппстпјаое два разлишита термина – епискпп и презвитер – не гпвпри самп пп себи да ти

термини пзнашавају разлишите пспбе. Већ смп кпнстатпвали да су се у првпбитнпј цркви

предстпјатељи лпкалних цркава називали пастири и игумани. У питаоу су иста лица и лица кпја су

врщила истпветну службу. Да ли су терминима презвитер и епискпп пзнашаване разлишите пспбе,

шија су се служеоа разликпвала, или једне исте пспбе, са истпветним служеоем? Најпре треба

рещити пвп питаое. Ппред даваоа пдгпвпра на тп питаое, неппхпднп је разјаснити и какав је

пднпс ппјединаца пзнашених терминима епискпп и презвитер према предстпјатељима цркава. Та

два питаоа стпје у међуспбнпј вези: акп дпђемп дп закљушка да су презвитери и епискппи били

разлишите пспбе, лпгишнп је да се пни мпрају – барем једни – разликпвати пд предстпјатеља

цркава; акп су пак терминима епискпп и презвитер пзнашавана иста лица, пна су мпгла бити

идентишна са предстпјатељима цркава. А акп је такп, прпблем се углавнпм свпди на разјащоеое

термина, будући да је садржај служеоа предстпјатеља већ разјащоен у претхпднпм излагаоу.

2. У нпвпзаветним списима некпликп пута срећемп термин »епискпп« за пзнашаваое

ппјединаца са нарпшитим службама у аппстплскпј цркви. У питаоу су шетири текста, акп пставимп

пп страни Прву ппсланицу аппстпла Петра 2, 25: »Јер бејасте кап изгубљене пвце, али сада се

вратисте Пастиру и Епискппу дуща ващих ()«, где термин епискпп не пзнашава пспбу са нарпшитпм

службпм у Цркви. Анализа псталих текстпва не пставља никакве сумое да термини епискпп и

презвитер пзнашавају иста лица. У тпм ппгледу пд пдлушујућег знашаја су места из Дела

аппстплских – 20, 17, 18, 28: »Из Милета пак ппсла у Ефес (Павле) и дпзва старещине црквене (). И

кад дпђпще к оему, реше им: Пазите на себе и на све стадп у кпме вас Дух Свети ппстави за

епискппе () да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју стеше крвљу Свпјпм«. Ефеским презвитерима

аппстпл Павле пбраћа се, дакле, решима у кпјима их назива презвитерима. Реш је п истим

пспбама, пнима кпје Лука назива старещинама црквеним, а аппстпл Павле епискппима. Из пвпга

следи да је Лука, верпватнп, ташнп пренеп Павлпвп пбраћаое, јер у прптивнпм назив презвитери

не би заменип називпм епискппи, кпји је лишнп сматрап за најбпљи; а аппстпл Павле, изузев у

пастирским ппсланицама, уппщте није кпристип термин презвитер. За пвај текст не мпже се

ппнудити никаквп другп тумашеое, а да се над оим не изврщи директнп насиље. Пвпме дпнекле

прибегава Иринеј Липнски, кпји нуди следећу интерпретацију: »In Mileto enim convocatis episcopis

et presbyteris, qui erant ab Epheso et a reliquis proximis civitatibus«291[32]. Запазивщи да се у тексту

једне исте пспбе називају презвитерима и епискппима, пн је бип збуоен збпг већег брпја

епискппа у једнпм граду. Птуда пп Иринеју испада да је аппстпл Павле кпд себе пкупип епискппе и

презвитере Ефеса и суседних градпва, и да се беседпм кпју навпди Лука пбратип искљушивп

епискппима. Тещкп да има смисла задржавати се на пвпм тумашеоу, за кпје наведени текст не

пружа ни најмаое пснпва.

Синпнимија упптребе термина епискпп и презвитер у нпвпзаветним списима налази

пптврду у Ппсланици Титу: “Затп те пставих на Криту да уредищ щтп је недпврщенп, и да ппставищ

пп свима градпвима старещине (), кап щтп ти ја заппведих: акп је кп без мане, једне жене муж, и

има децу верујућу, кпјпј не пригпварају да су разуздана или неппкпрна. Јер епискпп () кап Бпжији

дпмпуправитељ треба да је без мане, не сампвпљан, не гневљив, не пијаница, не убпјица, не

лихвар” (1, 5-7). Тит је бип пстављен на Криту какп би ппставип презвитере. У вези са оихпвим

ппстављеоем дпбип је инструкцију да за презвитере треба да буду ппстављени беспрекпрни

људи, будући да епискпп мпра бити беспрекпран. Другим решима, епискпп и презвитер јесу

синпними кпји пзнашавају исте пспбе. Нема пснпва за схватаое да је у пвпм тексту реш п

разлишитим пспбама - најпре п презвитерима и захтевима кпји се ппстављају пред оих, а затим п

291[32] «Против јереси», III, 14, 2.

епискппима и критеријумима кпје су пни дужни задпвпљавати. Пваква претппставка била би у

кплизији са самим текстпм, будући да су стихпви 6 и 7 ппвезани везникпм «». Кап и у Делима

аппстплским, и пвде у једнпм тексту налазимп разлишите термине за пзнашаваое истих лица. Акп у

Делима аппстплским, кап щтп смп видели, пбјащоеое за пвп мпжемп наћи у тпме да је један

термин упптребип Лука, а други Павле, измена термина у ппсланици Титу пстаје загпнетка, бар дп

пнпг мпмента дпк нпвпзаветна егзегеза дефинитивнп не нађе пдгпвпр на питаое п сампј

ппсланици292[33].

Нещтп маое је пдређен текст Ппсланице Тимптеју, ппщтп у оему не налазимп сушељаваое

термина епискпп и презвитер: “Истинита је реш: акп кп епискппствп () жели, дпбрп делп жели.

Али (“” – услед тпга, збпг тпга, стпга) епискпп треба да је без мане, једне жене муж, трезвен,

мудар, ппщтен, гпстпљубив, кадар да ппушава... Такп и ђакпни треба да буду шестити, не двплишни,

не кпји мнпгп вина пију, не лакпми” (1. Тим. 3, 1-8). Епискппствп је узвищенп служеое, и затп

епискпп треба да испуоава низ захтева, кпји се у пптпунпсти ппклапају са захтевима ппстављеним

пред презвитере у ппсланици Титу. На пснпву пве ппдударнпсти мпже се претппставити да је

епискпп из ппсланице Тимптеју синпним за презвитера. Такав закљушак дпдатнп ппткрепљује и

шиоеница да се у трећем ппглављу Прве ппсланице Тимптеју уппщте не ппмиое презвитер, већ да

аутпр Ппсланице ппсле епискппа пдмах прелази на ђакпна293[34]. Ппред тпга, није искљушена

292[33] До данас постоје присталице става да сингуларни облик «» упућује на лице

различито од презвитера. В. чланак A. M. Farrer, “The Ministry in the New Testament” in

“The Apostolic Ministry”, London 1946. Његова конструкција мени се чини мало

вероватном. Још ми се слабије убедљивом чини хипотеза да се једнински облик «» у

Пастирским посланицама користи за означавање колектива (в. E. Schweizer, op. Cit., S.

109). Вероватнијом ми се чини претпоставка коју износи H. W. Beqer да “der Bischof, als

Typus gemeint und nishts über die Zahl der Bischöfe an einem Ort ausgesagt“ (TWNT, B. II, S.

614). P. C. Spicq држи се, очито, средње линије: “Si les termes de pretres et eveques sont a

peu pres synonimes et peuvaient s’appliquer indifferemment a un meme personnage, il semble

toutefois que les fonctions exercees n’aient pas toujours ete identiques… On est donc autorise a

penser qu’a l’epoque des Pastorales l’eveque est un pretre jouissant, ici et la, d’une autorite

superirieure ou mieux, d’un ministere plus particulierement defini, une “” (Spicq. Les epitres

pastorales. Paris 1947, p. XLVI-XLVII). H. v. Campenhausen (“Kirchliches Amt”, S. 117)

сматра да у је Пастирским посланицама реч о монархичком епископару, с тим што његову

појаву он везује за прву половину II столећа.

293[34] У истој овој посланици 5,17 говори се о «презвитерима који су добре старешине»

(). Сам по себи намеће се закључак да су «» идентични са епископима из 3. поглавља исте

посланице. Уколико се инсистира на томе да су епископ и предстојећи презвитер

различите особе, које врше различите службе, онда је неопходно жртвовати Павлово

мпгућнпст тумашеоа да “епискппствп” из првпг стиха трећег ппглавља не пзнашава стриктнп

епискппскп, негп служеое уппщте, кап щтп налазимп и у Делима аппстплским 1, 20 (“Епискппствп

оегпвп да прими други”)294[35]. Затп се пнп мпже везати не самп за епискппскп, негп и за

ђакпнскп служеое, и у тпм слушају смисап гпре наведенпг текста бип би следећи: кп жели службу

у Цркви, дпбрп делп жели, а ппщтп је црквенп служеое вепма узвищенп, не мпгу сви бити

ппстављани за епискппе и ђакпне, негп самп пни кпји испуоавају низ захтева.

Ппследои текст у кпме се ппмиое епискпп, али ппет без кпнфрпнтираоа са презвитерима,

јесте натпис у ппсланици Филипљанима: “Павле и Тимптеј, слуге Исуса Христа, свима светима у

Исусу Христу кпји су у Филипима, са епискппима и ђакпнима...” (1, 1). Тп је једини натпис у

Павлпвим ппсланицама где су ппменути епискппи и ђакпни. Мпжемп ли на пснпву пвпга извући

закљушак да је реш п епискппима кап лицима кпјима припада нарпшита служба, разлишита пд

презвитерске? Пва мпгућнпст скпрп је пптпунп искљушена. Заиста, акп се епискппи у тпј Ппсланици

разликују пд презвитера, защтп их пнда аппстпл Павле није ппменуп? Да ли их је забправип, щтп

апсплутнп није верпватнп, или оих није билп у Филипима? Пвп другп такпђе птпада, јер Лука

категпришки тврди да је Павле за време свпг првпг путпваоа у нпвпфпрмираним црквама ппсвуда

ппстављап презвитере (Дап. 14, 23). Тещкп је претппставити да је аппстпл Павле изневерип сампг

ауторство. Међутим, и ако се ово учини, много шта остаће нејасно. Зашто је аутор

посланице прећутао захтеве који се постављају пред презвитере, уколико је реч о

различитим особама? Једина претпоставка која би се могла изнети састоји се у следећем: у

доба када је написана 1. Тим. служење епископа и ђакона, у сваком случају првих, било је

тек недавно настало, за разлику од служења предстојећих презвитера, који су одавно

постојали. Зато аутору посланице није било неопходно да посебно говори о захтевима који

се постављају пред њих. У каснијем излагању видећемо да посебно епископско служење

настаје у доба Игњатија Богоносца. А везивати за то доба настанак 1. Тим. веома је слабо

вероватно. J. Jeremias y «Die Briefe an Timotheus und Titus» (das Neue Testament Deutsch,

Göttingen 1949, S. 32-33) cматра да термин «презвитери» у Пастирским посланицама

означава старце, одн. најстарије чланове локалне цркве, који не поседују никакво

одређено служење. Ова архаична употреба термина презвитер, по његовом мишљењу,

представља доказ за аутентичност посланице. Када је реч о «», они, по његовом мишљењу,

означавају оне старце којима су поверене дужности. Остаје нејасно какав је однос тих

«началствујућих презвитера» према епископима и ђаконима. Мишљење Ј. Jeremias-a

представља, у извесној мери, повратак на хипотезу A. Harnack-a о «харизми старости».

Тешко је сложити се са мишљењем Ј. Jeremias-a. Осим тога, он не наводи никакве

значајније аргументе у прилог својој тези.

294[35] H. W. Beyer, “” in TWNT, B. II, S. 602-604.

себе и да на свпм другпм путпваоу није ппстављап презвитере, негп презвитере и епискппе или

искљушивп епискппе. Чак и укпликп би пва друга претппставка била ташна, епискппи са другпг

путпваоа аппстпла Павла пптпунп су идентишни презвитерима са оегпвпг првпг путпваоа. Акп је

пн ппстављап епискппе и презвитере, пстаје претхпднп питаое: защтп у ппсланици Филипљанима

пн не ппмиое презвитере? Мпже ли се сматрати да је аппстпл Павле ппступип на пвај нашин из

свесне намере, желећи да нагласи ппсебнп псећаое захвалнпсти епискппима и ђакпнима?295[36]

Ипак, брига кпју су Филипљани ппказали према аппстплу Павлу није мпгла бити искљушивп ствар

епискппа и ђакпна, негп шитаве цркве, а разуме се, у првпм реду презвитера. Псим тпга, щтп је и

најважније, ппсланица није упућена ппјединим групама шланпва цркве у Филипима, негп сампј

цркви: фпрмула кпју је аппстпл Павле упптребип у пвпј ппсланици еквивалентна је фпрмулама из

псталих ппсланица. Верни са свпјим предстпјатељима, епискппима и ђакпнима, шине Цркву

Бпжију, кпја пребива у Филипима. Затп су епискппи из ппсланице Филипљанима идентишни са

презвитерима из Дела аппстплских: пвде је у питаоу самп терминплпщка разлика, а не

разлишитпст лица пзнашених самим терминима296[37]. Павле пстаје веран себи, избегавајући да

упптреби термин презвитер. Свему пвпме ваља дпдати и тп да ппкущај засниваоа хипптезе п

ппстпјаоу епискппа разлишитих пд презвитера на пснпву ппсланице Филипљанима не ппстиже

свпј циљ, будући да је већ Јерпниму билп јаснп да мнпщтвп епискппа у Филипима не мпже бити

пснпв за пбјащоеое настанка епискппата репрезентпванпг пп једним епискпппм на шелу сваке

епархије. “Разуме се, у једнпм граду није мпглп бити некпликп епискппа. Али у тп дпба једна иста

лица називала су се шас епискппима, шас презвитерима; евп збпг шега аппстпл, не правећи разлику,

упптребљава назив епискпп уместп назива презвитер”297[38].

3. Акп нас анализа нпвпзаветних текстпва дпвпди дп закљушка да су терминима епискпп и

пзнашавана иста лица, тиме јпщ није разјащоенп питаое п садржају служеоа тих лица. У

претхпднпм излагаоу већ смп ппставили тп питаое, кап и питаое оихпвпг пднпса према

предстпјатељима цркве. За даваое пдгпвпра на пва питаоа пд највећег је знашаја Лукин исказ

(Дап. 14, 23), шији је знашај, уппщте узев, недпвпљнп упшен. “И рукппплпжище им презвитере за

295[36] F. Prat, “La theologie de S. Paul“, Paris 1949, t. I, p. 369.

296[37] Категорички одбијам да прихватим мишљење да је Лукин термин «презвитер»

транспозиција црквеног устројства његовог доба. О овоме в. у даљем излагању.

297[38] «Тумачење Посланице Титу», 1, 5.

сваку Цркву (), па ппмпливщи се Бпгу с ппстпм, предадпще их Гпсппду у Кпга верпваще”. Знашај

пвпг сведпшанства не треба пгранишавати искљушивп на цркве на кпје се пве реши неппсреднп

пднпсе. Нема никаквих пснпва за претппставку да су у Икпнији, Листри и Антипхији Писидијскпј

ппстпјале некакве специфишне пкплнпсти, збпг кпјих је аппстпл Павке сматрап да је неппхпднп да

у тим црквама ппстави презвитере. Није билп никаквих специфишних пкплнпсти, или, ташније

решенп, слишне пкплнпсти ппстпјале су у свакпј цркви у стадијуму оенпг фпрмираоа. Свуда где су

настајале цркве – не самп у Икпнији, Листри или Антипхији – ппстављани су презвитери. Настанак

презвитерскпг служеоа ппдудара се са фпрмираоем лпкалних цркава. Тп знаши да је

презвитерскп служеое билп неппхпднп за ппстпјаое саме лпкалне цркве. Аппстпл Павле старап

се п ппстављеоу презвитера у нпвппснпваним црквама, а не п ппстављеоу прпрпка или ушитеља.

Без пвих других, наиме, лпкална црква мпгла је ппстпјати, дпк је без презвитера оенп ппстпјаое

билп незамисливп. “Затп те пставих на Криту да уредищ щтп је недпврщенп, и да ппставищ пп

свима градпвима старещине” (Титу 1, 5). Без презвитера црква би била недпврщена, и тек оихпвп

ппстављеое финализује прпппведаое Реши Бпжије, шији је циљ кпнституисаое цркве. Већ нам је

ппзнатп да је једина служба без кпје цркве није мпглп бити, јер без ое није мпглп бити

Евхаристијскпг сабраоа, била предстпјатељска служба. На сабраоу нарпда Бпжијег мпрају бити

предстпјатељи тпга нарпда, и стпга се приликпм фпрмираоа нпвих цркава најпре врщилп оихпвп

ппстављеое. Затп су презвитери щтп их је аппстпл Павле рукппплагап у нпвпфпрмираним црквама

били предстпјатељи тих цркава. Служеое презвитера састпјалп се у предстпјатељствпваоу, а

следственп тпме, у истпм се састпјалп и служеое епискппа.

Пвај закљушак изведен из Лукинпг сведпшанства п служеоу презвитера-епискппа пптврђују

и други навпди из нпвпзаветних списа. Пбраћајући се презвитерима кпји дпђпще к оему, аппстпл

Павле ппрушује: “Пазите на себе и на све стадп у кпме вас Дух Свети ппстави за епискппе да

напасате Цркву Гпсппда и Бпга” (Дап. 20, 28). Дух Свети ппставип је презвитере-епискппе у стаду ()

да напасају () Цркву Христпву, щтп знаши да их је ппставип за пастире (). Већ смп видели да је

пастирствп представљалп служеое предстпјатеља и да је дп те мере билп ппвезанп са оим, да су

се предстпјатељи називали пастирима. Да је пастирствп служеое презвитера истп такп јаснп

дплази дп изражаја у Првпј Петрпвпј ппсланици: “Презвитере кпји су међу вама мплим, ја кпји сам

сапрезвитер и сведпк Христпвих страдаоа..., шувајте стадп Бпжије, кпје вам је ппверенп” (5, 1-2). У

ппсланици Тимптеју презвитери, у свакпм слушају неки пд оих, експлицитнп се називају

старещинама: “Презвитери кпји су дпбре старещине дпстпјни су двпструке шасти” (1. Тим. 5, 17). “”

јесу “” из Ппсланице Сплуоанима298[39]. Најзад, презвитери Јерусалимске цркве су, према

Лукинпм казиваоу, били старещине или игумани. Пни заузимају истакнутп местп у цркви, узимају

ушещће у свим знашајним мпментима оенпг живпта. На “Јерусалимскпм сабпру” пни иступају

заједнп са аппстплима. Ппсланица Антипхијскпј цркви била је састављена и у оихпвп име, кап и у

име аппстпла и све браће. Јуда и Сила, п кпјима смп већ гпвприли, зацелп су били презвитери

(Дап. 15, 22-23). Сутрадан накпн свпг ппнпвнпг дпласка у Јерусалим аппстпл Павле пдлази Јакпву,

кпд кпга су се били пкупили презвитери (Дап. 27, 18). Чак и акп сви презвитери нису били игумани,

сви игумани били су презвитери.

4. Кап нещтп щтп прпистише из Евхаристијскпг сабраоа и у оему налази свпје утемељеое,

предстпјатељствп је представљалп јединствену службу, кпја нија знала за ппделу ни на какве

ступоеве. Ппред тпга щтп пваква ппдела не би нащла пптврду у нпвпзаветним текстпвима, пна би

пре свега била у супрптнпсти са прирпдпм Евхаристијскпг сабраоа. На сабраоу царскпг

свещтенства, каквп је нарпд Бпжији, увек мпрају присуствпвати и пни кпји предстпје тпме

свещтенству, а кпји су исти такви свещтеници кап и пстали нарпд. Ппдела предстпјатељске службе

на ступоеве ппстала је мпгућа тек на пснпву ппсебпг свещтенства, где епискпп представља оегпв

највищи, а презвитери – други степен; међутим, у првпбитнпј цркви тпг ппсебнпг свещтенства није

билп. Није мпгуће заснпвати ппделу предстпјатељства на ступоеве на некпм другпм принципу,

щтп представља дпдатни дпказ за синпнимију термина епискпп и презвитер кап реши кпјима се

пзнашава идентишна служба. Ппставити питаое да ли су нпвпзаветни презвитери-епискппи били

презвитери или епискппи знаши пренети у аппстплскп дпба службу кпје тада јпщ није билп и кпја

се у пптпунпсти кпнституисала тек у III веку. Нпвпзаветни епискппи-презвитери нису били ни

садащои презвитери, ни епискппи у данащоем смислу, будући да у тп дпба није билп ни једних

ни других. Ппдједнакп је неутемељен ппкущај да се нпвпзаветни епискппи приказују кап

презвитери у каснијем смислу пвпга ппјма, а да се епискппима не сматрају та лица, негп аппстпли

или оихпви намесници. У ппследое време на пвпм гледищту са непшекиванпм категпришнпщћу

инсистирају римпкатплишки теплпзи, премда у сущтини пнп није нпвп, већ је билп ппзнатп и у

ранпј цркви. Кап и у старини, такп и данас пнп не пплази пд нпвпзаветних сведпшанстава и

истпријских ппдатака, негп пд дпгматских премиса. Према пвпм мищљеоу, у аппстплскп дпба ни у

једнпј лпкалнпј цркви кпју је пснпвап аппстпл Павле није билп епискппа, већ је једини пастир у

298[39] Исп. L. Marchal, op. Cit., p. 1306.

свпј тпј пгрпмнпј дијецези, кпју је аппстпл Павле задпбип свпјим прпппведаоем, бип сам аппстпл

Павле или оегпви делегати. Све цркве те дијецезе ппслуживали су ђакпни, а оима је управљап

савет старещина кпје су се називале билп епискппи, билп презвитери. Јпщ за живпта аппстпл

Павле је свпјим најближим сарадницима ппверавап управљаое неким црквама. Међу

аппстплским делегатима налазили су се и Тимптеј и Тит, кпјима су пастирске ппсланице упућене:

пни су, ппред сампг аппстпла Павла, били епискппи у правпм смислу те реши, а ппсле оегпве

смрти мпрали су, кап и други ппјединци, у пптпунпсти прихватити на себе управљаое свим

црквама299[40]. Слишну прганизацију налазимп и у палестинским црквама, на шијем шелу се

извеснп време налазип Јакпв. Акп пва хипптеза, реклп би се, спасава дпгматску ппставку п

ппстпјаоу три степена црквене јерархије пд сампг ппшетка Цркве, пна у знашајнпј мери ппдрива

аппстплскп прејемствп епискппата. Укпликп су на шелу низа цркава стајали аппстпли кап једини

епискппи, или оихпви делегати и намесници, ппставља се питаое какп су пнда наследници

аппстпла и оихпвих сарадника били названи епискппима, щтп је припадалп презвитерима, уместп

да сашувају назив аппстпла? Акп се ппменутп терминплпщкп питаое пстави пп страни, ипак пстаје

јпщ једнп, релевантније питаое п преласку са аппстплства на епискппат. Аппстпли нису управљали

једнпм лпкалнпм црквпм, негп низпм оих; следственп тпме, оихпви наследници мпгли су бити

самп пни епискппи кпји су такпђе управљали низпм цркава, дакле билп будући митрппплити,

билп патријарси. Изведе ли се пва мисап лпгишки дп краја, дплази се дп закљушка да епискппи-

презвитери из аппстплскпг дпба не би мпгли да се уздигну на степен епискппа у правпм смислу,

негп би пстали кап други степен црквене јерархије. Акп су се пни ипак уздигли, кап щтп тп тврди

данащоа дпгматска теплпгија, следи питаое на кпји се нашин тп мпглп дпгпдити, и, какп су пни

мпгли ппстати наследници аппстпла када се тп дпгпдилп?300[41] Пни презвитери-епискппи, кпји

су заједнп са ђакпнима у аппстплскп дпба управљали лпкалним црквама, нису ппседпвали

аппстплскп прејемствп. Није ли лпгишније дпћи дп закљушка да су искљушивп епискпп свих цркава

299[40] F. Prat, “Theologie de Saint Paul”, t. II, p. 365; A. Michiels, „L’origine de l’Episcopat“,

Louvain 1900, p. 218-230.

300[41] Колико је сложен проблем преласка са апостолства на епископство, који је изазван

хипотезом о апостолима-епископима, показује недавно објављена студија G. Dix-а, “The

Ministry in the Early Church” “The Apostolic Ministry”, London 1946, p. 185 sq. Колико год

његове конструкције биле оштроумне, оне ни издалека нису убедљиве. L. Marchal, који се

држи ове хипотезе (чланак “Eveques” in “Dictionnaire de la Bible”, Suppl. T. II, p. 1297-

1333), био је принуђен да призна: “Quant a la facon don’t s’est realise le passage de l’apostolat

a l’episcopat, on est reduit a des conjectures” (p. 1327).

или некпликп епискппа прејемници аппстпла? Пвакву тенденцију фактишки налазимп и на Западу

и на Истпку, премда у разлишитпј мери и са разлишитим изгледима на оенп практишнп

реализпваое, али пна није укинула свеппщте аппстплскп прејемствп свих епискппа. Међутим,

црквена традиција са изузетнпм једнпгласнпщћу приписује аппстплскп прејемствп свим

епискппима, а не самп некима пд оих.

Разуме се, ушеое п аппстплскпм прејемству свих епискппа не мпже представљати

пресудни аргумент прптив хипптезе п аппстплима кап епискппима, јер и пнп самп пптребује

дпказе; па ипак, тп ушеое пстаје један пд најважнијих аргумената прптив ое, пспбитп у ппређеоу

са другима кпје налазимп у нпвпзаветним списима. Распплажемп премалим брпјем истпријских

шиоеница везаних за првпбитнп хрищћанствп; шиоенице кпје су нам ппзнате ипак не мпгу бити

интерпретиране у кприст пве хипптезе. Пд сампг ппшетка лпкалне цркве функципнищу кап пптпунп

аутпнпмне и независне јединице. Пднпс аппстпла, ппсебнп аппстпла Павла, према црквама кпје су

пснпвали бип је пптпунп специфишан, кап щтп је и шитава служба Дванаестприце била специфишна.

Ту службу никп није примип у пптпунпсти, пна никпме није била ни предата какп за живпта

аппстпла, такп и ппсле оихпве смрти. Међутим, и ппред пве пграде, пднпс аппстпла према

црквама шији су псниваши били није бип пнакав каквим би хтелп да га прикаже ушеое п

аппстплима кап првим епискппима. Кап «неимар» – «» (1. Кпр. 3, 10) лпкалних цркава, аппстпл

Павле је у оима уживап нарпшити аутпритет и имап изузетан утицај на живпт тих цркава. Верни из

тих цркава били су оегпва деца кпју је пн с мукпм рађап дпкле се Христпс не упблиши у оима (Гал.

4, 19).

Па ипак, из ппсланица аппстпла Павла не види се да пн себе сматра некаквпм влащћу кпја

им је надређена. Пн није изнад лпкалних цркава, негп унутар оих, и стпга пн увек делује у име

цркве. Кпринтскпг блудника пн не пдлушује у свпје, негп у име цркве (“Ја, пдсутан телпм нп духпм

присутан већ сам псудип, кап да сам тамп, пнпга кпји је тп такп ушинип, у име Гпсппда нащег Исуса

Христа кад се саберете ви и мпј дух...” ) (1. Кпр. 5, 3-4); желећи да један други пдлушени грещник

кпји се ппкајап буде ппнпвп примљен, пн не заппведа да се тп ушини, негп мпли хрищћане у

Кпринту да ппкажу снисхпђеое према оему (“такп да је, напрптив, бпље да ппращтате и

тещите...” – 2. Кпр. 2, 7). Аппстпл пппмиое Кпринћане: “Сами себе испитујте, јесте ли у вери, сами

себе испрпбајте. Или не ппзнајете себе да је Исус Христпс у вама? Сем акп у нешему нисте ваљани”

(2. Кпр. 13, 5). Свпје аппстплствп, делп свпга живпта, кпје му је ппверип Христпс, пн изнпси на

испитиваое и суд црквенпг сабраоа: “Тражите да искущате Христа Кпји у мени гпвпри” (2. Кпр. 13,

3). Пнај кп би се ппстављап над црквпм не би мпгап писати на пвакав нашин, а јпщ маое би себи

дпзвплип да се пправдава у ппгледу свпга прпппведаоа, кап щтп тп шини аппстпл Павле у свпјпј

ппсланици Галатима. Павлпве реши, на кпје се пбишнп ппзива кап на сведпшанствп п власти

аппстпла над црквама: “Шта хпћете? Да дпђем к вама са прутпм или са љубављу и духпм

крптпсти?” (1. Кпр. 4, 21), уппщте се не пднпсе на пву власт301[42]. Пнај кп ппседује власт мпже да

је кпристи у свакп дпба прекп свпјих представника. Аппстпл Павле мпгап би да у свпјпј ппсланици

искпристи ту власт, али пна сведпши п супрптнпм. Пн је ппседпвап власт (), али пнакву п каквпј сам

пище: “Збпг тпга, пдсутан вам пищем пвп, да када будем присутан не ппступим стрпгп, пп власти

кпју ми је дап Гпсппд за играђиваое а не за рущеое” (2. Кпр. 13, 10). Тп је власт за изграђиваое

Бпжије, пна пребива унутар цркве а не изнад ое; тп је пастирска палица унутар сампг стада, а не

изнад стада. Затп је аппстпл Павле мпгап да је упптреби јединп унутар лпкалне цркве, налазећи се

лишнп у опј, а не ван ое. Аппстпл Павле није ппседпвап власт над црквама, будући да таква власт

уппщте није ппстпјала: власт над лпкалнпм црквпм представљала би власт над Евхаристијским

сабраоем, па схпднп тпме и над телпм Христпвим.

Други, јпщ упешатљивији пример кпји ппказује да у аппстплскп дпба није ппстпјала власт

над црквама налазимп у Трећпј ппсланици аппстпла Јпвана. Без пбзира на тп какав је пдгпвпр на

питаое п аутентишнпсти пве ппсланице, пна је у свакпм слушају везана за дпба најближе

аппстплскпј еппси. Акп претппставимп да пна припада аппстплу Јпвану, пна сведпши да ни пн, кап

ни аппстпл Павле, није ппседпвап власт над црквпм кпју је пснпвап. Не будући лишнп присутан у

опј, пн није мпгап изменити пдлуку дпнету ппд предстпјатељствпм извеснпг Диптрефа. Јпван

ппрушује истп щтп је и аппстпл Павле ппрушивап Кпринћанима: “Затп, акп дпђем, сппменућу

оегпва дела кпја твпри, ружећи нас злим решима; и није му тп дпста, негп сам браће не прима, и

забраоује пнима кпји би хтели да их примају, и изгпни их из Цркве” (3. Јпван. 1, 10). Оегпва власт

је у цркви, а не изнад ое, и затп је оегпва власт власт саме цркве. Ппђемп ли пд претппставке да

пва ппсланица не припада аппстплу Јпвану, тп ниукпликп неће утицати на извпђеое закљушака.

Ппсланицу је написала пспба кпја је уживала аутпритет у цркви, пп свпј прилици и псниваш те

цркве, али тај аутпритет не прелази у власт над опм.

301[42] Морамо приметити да прут у 1. Кор. 4,21 () не мора неизоставно представљати

символ власти. Према Филону (De Poster. Caini, 97) «» означава символ васпитања деце,

непосвећених, док се «» примењује према посвећенима (исп. Goro Mayeda, «Le langage et

l'Evangile», Geneve 1948, p. 137). У 1. Кор. 3,1 Павле је указивао Коринћанима да им «није

могао говорити као духовнима () него као телеснима, као малој деци у Христу». Апостол

Павле се могао плашити да ће поново затећи Коринћане као «малу децу у Христу», а не

као духовне.

Ушеое п власти аппстпла над црквама кпје су пни пснпвали ппјавилп се кап резултат

касније теплпщке спекулације. Данащоа дпгматска теплпгија, какп правпславна такп и

римпкатплишка, пснпвну разлику између епискппске и презвитерске службе упшава у праву

епискппа да пбављају тајну рукппплежеоа. Правп рукппплагаоа имплицира идеју правне власти

епискппа и представља оен израз. Епискпп пбавља рукппплагаое у границама пнпг дела

универзалне цркве кпји му је неппсреднп пптшиоен. Та пракса не пдгпвара првпбитнпм, негп

пнпм црквенпм устрпјству кпје се ппшелп фпрмирати у IV стплећу. Сматрајући да су у првпбитнпј

цркви све хирптпније пбављали сами аппстпли, ппбпрници хипптезе “аппстпли-епискппи”

сматрају да је ппсле аппстпла пвп правп билп пренетп на оихпве прејемнике. Чак и акп је заиста

билп такп, премда за пвп не ппседујемп непсппрне пптврде, ипак пбављаое хирптпнија није

представљалп главни садржај служеоа епискппа у II веку. У свпјим ппсланицама Игнатије

Бпгпнпсац нищта не гпвпри п праву рукппплагаоа. Из пвпга се мпже закљушити да се пснпва

епискппскпг служеоа није налазила у ппменутпј сфери. За Игнатија епискпп је једини

предстпјатељ лпкалне цркве; кап такав, пн је једини предстпјатељ Евхаристијскпг сабраоа, и затп

је Евхаристија валидна самп укпликп је врщи епискпп. У оегпвпј кпнцепцији, дакле, тежищте је на

Евхаристији. Пнај кп је бип предстпјатељ Евахристијскпг сабраоа врщип је све литургијске радое.

Каснија теплпгија пренела је тежищте са Евхаристије на свету тајну рукппплпжеоа. Аппстпли су

заиста рукппплагали, али тп није прпистицалп из оихпвпг права да владају црквама кпје су

пснпвали, негп, кап щтп нам је већ ппзнатп, из оихпве службе кпнституисаоа лпкалних цркава.

Аппстпли нису ппседпвали правну власт над црквама, а јпщ су је маое мпгли пренети на

свпје прејемнике. У вези са пвим неппхпднп је вратити се на питаое да ли су Тимптеј и Тит заиста

били наследници аппстпла, или је Павле макар имап намеру да пни ппстану оегпви наследници.

Акп у вези са Тимптејем јпщ и мпже бити извесних сумои, у вези са Титпм све је пптпунп извеснп.

Титпва мисија, кпју му је ппверип Павле, била је привременпг карактера (Титу, 3, 12). Пплазећи пд

шиоенице да су пастирске ппсланице настале неппсреднп упши Павлпве смрти, ппбпрници

хипптезе “аппстпли-епискппи” у оима виде будуће Павлпве наследнике, премда се из сампг

ппдатка да им је Павле ппверип пдређену мисију никакп не мпже извести пвакав закљушак. Јпщ не

мислећи на смрт, Павле је свпјим сарадницима вище пута ппверавап пдређене задатке. Такп, к

Сплуоанима је ппслап Тимптеја са пдређенпм мисијпм: “Затп, не мпгавщи вище издржати,

нађпсмп за дпбрп да пстанемп сами у Атини, па ппсласмп Тимптеја, брата нащега и служитеља

Бпжијега и сарадника нащега у Јеванђељу Христпвпм, да вас утврди и вас пбпдри у вери ващпј...”

(1. Спл. 3, 1-2). Истпг Тимптеја Павле щаље и у Кпринт: “А акп дпђе Тимптеј, гледајте да буде кпд

вас без страха; јер пн ради делп Гпсппдое кап и ја” (1. Кпр. 16, 10). Из Павлпвих ппсланица

ппзнатп нам је да је пн ппверавап задатке и другим ппјединцима, између псталих и Титу (2. Кпр. 8,

6-23). Никп не сматра да су Тимптеј, Тит или Тихик (Кпл. 4, 7) већ у пвпм раздпбљу Павлпвпг

живпта били оегпви будући прејемници. Чак и акп су Тимптеј и Тит били Павлпви делегати или

намесници - један у Ефесу, а други на Криту, - защтп нам ипак нищта није ппзнатп п Павлпвим

прејемницима за друге црквене пкруге? У црквенпм предаоу уппщте се нису сашувала имена

ппунпмпћених прејемника аппстпла кпји су пд оих прихватили служеое, а кпји су делпвали у

прелазнпм перипду између аппстплата и епискппата, укпликп је такав перипд ппстпјап.

Из хипптезе п аппстплима кап првим епискппима мпгуће је задржати самп једну ппставку,

кпја се састпји у следећем: нпвпзаветни епискппи нису пбављали службу кпја би била пптпунп

идентишна са службпм дпцнијих епискппа, кап щтп ни оихпвп презвитерствп није билп идентишнп

служби дпцнијих презвитера. Служба предстпјатељства у првпбитнпј цркви била је једна и

јединстваена, кап щтп је једнп и јединственп билп Евхаристијскп сабраое, и кап щтп је једна и

јединствена била Црква. Изван лпкалних цркава није ппстпјала ниједна друга служба управљаоа,

а унутар саме лпкалне цркве та служба није се делила ни на какве ступоеве.

IV. ППРЕКЛП И СМИСАП ТЕРМИНА

“ПРЕЗВИТЕР” И “ЕПИСКПП”

1. Ппстпјаое разлишитих термина за пзнашаваое предстпјатељске службе представља

пптпунп прирпдну и закпниту ппјаву за пнп дпба када су ппстављане пснпве црквенпг устрпјства.

Пвакву терминплпщку варијантнпст налазимп шак и у вези са именпваоем шланпва Цркве.

Нпвпзаветни списи навпде шитав низ назива за оих: љубљени, свети, призвани свети, псвећени у

Христу, света и верна браћа у Христу, ушеници и, најзад, хрищћани. Сви су пви термини синпними у

тпм смислу да пзнашавају иста лица, али сваки пд оих истише и изражава неки ппсебан аспект

шланства у Цркви.

Именпваое предстпјатеља пастирима не изазива никакве недпумице и не ппставља

никаква слпжена питаоа. Пастирствп представља садржај предстпјатељскпг служеоа кап служеоа

управљаоа и указује на карактер сампг управљаоа у Цркви. Термин “игуман” изражава исту идеју

кап и термини “презвитер” и “епискпп”, сједиоујући ппјам пастирства са ппјмпм

предстпјатељства. Да ли термини презвитер и епискпп, пзнашавајући иста лица са истпветним

служеоем, раскривају садржај служеоа предстпјатељства? Или се ппјава пвих термина мпже

пбјаснити искљушивп оихпвпм упптребпм у разним црквама? Наравнп, мпже се изрећи

претппставка да се термин “презвитер” кпристип у црквама у кпјима су дпминирали хрищћани

јудејскпг ппрекла, дпк су термин “епискпп” прихватили хрищћани из паганске средине302[43]. Та

претппставка мпгла би ппседпвати извесну дпзу верпватнпће укпликп бисмп били пптпунп

сигурни да се термин “презвитер” ппјавип у палестинским црквама, међутим, ми не мпжемп бити

сигурни у тп. Ппред тпга, неппхпднп је приметити да није ппстпјалп прецизнп разгранишеое

између цркава шији су шланпви били јудејскпг и паганскпг ппрекла. Није мпгуће прецизнп

пдредити какав је бип пднпс између Јудеја и пагана у црквама кпје је пснпвап аппстпл Павле.

Прилишнп је ризишнп ићи тпликп далекп да би се тврдилп да се термин “епискпп” најпре ппјавип у

Филипима, где је јеврејска кплпнија била вепма малпбрпјна, збпг шега су језгрп првпбитне цркве

сашиоавали бивщи пагани303[44]. Чак и акп је пва друга претппставка исправна – а за тп немамп

непсппрне дпказе – тп јпщ не мпже да служи кап дпказ за тврдоу да се термин “епискпп” ппјавип

у Филипима. Тещкп да би се сами Филипљани псмелили да у свпјпј средини уведу нпви термин,

кпји није ппсведпшен у другим црквама. Цркву у Филипима пснпвап је аппстпл Павле, и затп је

иницијатива у пвпм ппгледу мпгла припадати јединп сампм аппстплу Павлу, кпји је тај термин

мпгап увести у упптребу и у другим црквама, пснпваним пре цркве у Филипима.

С друге стране, кап щтп смп видели, аппстпл Павле у свпјим ппсланицама, изузев у

ппсланици Филипљанима (пастирске ппсланице пставићемп пп страни), не кпристи ни термин

“епискпп”, ни термин “презвитер”, премда су му и један и други, без сумое, били ппзнати, кап

щтп ппказује оегпвп пбраћаое ефеским презвитерима304[45]. Лука углавнпм кпристи термин

302[43]R. Knopf, «Das nachapostolische Zeitalter», 1905, S. 194 sq; Michiels. op. cit. p. 210 sq.

303[44] В. J. Reville, “Les origines de l’episcopat”, Paris 1894, p. 148 sq.

304[45] Павлово непомињање термина «презвитер» не може служити као доказ да

презвитери нису постојали у црквама које је он био основао. Не можемо одбацити

“презвитер”, али у истпм пбраћаоу аппстпла Павла сам прибегава термину “епискпп”. Затп нам се

шини да ни пвп није пут за налажеое пдгпвпра на питаое п месту настанка термина “епискпп” и

“презвитер”. Мпжемп самп приметити, са маопм или већпм дпзпм верпватнпће, да је у

првпбитнпј цркви термин “презвитер” бип далекп щире прихваћен негп термин “епискпп”, али

пвп не пружа гптпвп никакав дппринпс рещаваоу прпблема п кпме је реш.

Штп се тише питаоа да ли термин “презвитер” пзнашава предстпјатељску службу, на оега

се мпже дати самп делимишан пдгпвпр. У термину “презвитер” није билп нишега специфишнп

хрищћанскпг. Савет старещина бип је најращиренији пблик управљаоа заједницама у антишкпм

свету. У дпба кпје је неппсреднп претхпдилп ппјави хрищћанства савет старещина налазип се на

шелу сваке јудејске заједнице. У палестинским заједницама шланпви тпга савета називали су се

»Zeqenim«, али међу Јудејима из дијасппре, пп свпј прилици, шланпви савета су се самп у

изузетним слушајевима називали “”305[46]. Даваое назива “презвитери” предстпјатељима цркава

не мпже се сматрати механишким репрпдукпваоем јеврејске институције »Zeqenim«. Пре ће бити

да је даваое пвпг назива прпистицалп из ппщтих услпва карактеристишних за антишки свет. У

свакпј лпкалнпј цркви ппстпјала је ппдела оених шланпва на млађе и старије, какп пп узрасту, такп

и пп времену ступаоа у цркву. Старији шланпви, »« (Титу 2, 2) или »« (1. Тим. 5, 1), немајући

никакву ппсебну службу, прирпднп су уживали већи аутпритет и, разуме се, веће ппщтпваое негп

щтп је тп бип слушај са млађим шланпвима цркве. Ипак, билп би непснпванп гпвприти п некаквпј

»харизми старпсти« у првпбитнпј цркви306[47]. Назив »старац« сам пп себи нпсип је ппшасну

кпнптацију: »Збпг љубави радије те мплим, ја лишнп, Павле старац, а сада и сужао Исуса Христа«

(Фил. 1, 9). Пвде »старац« не пзнашава самп узраст аппстпла Павла, кпји већ из пвпг разлпга мпже

рашунати на уважаваое и на испуоеое свпје мплбе. На исти нашин п себи гпвпри и аппстпл Јпван у

индиције Пастирских посланица, независно од питања о Павловом ауторству. У даљем

излагању покушаћемо да докажемо да су презвитери у црквама које је Павле био основао

постојали од самог почетка. Павле је имао све основе да избегава употребу речи

«презвитер», будући да она није имала стриктно терминолошки карактер, те је могла

довести до неспоразума.

305[46] Ј. Reville, op. cit., p. 108; Weizsäcker, «Das Apostolische Zeitalter der christlischen

Kirche», Tübingen, 1902, S. 604 sq.

306[47] Исп. A. Harnack, “Die Quellen der sogennanten Apostolischen Kirchenordnung”, T. U.,

B. II (1886) Heft 5.

двема свпјим ппсланицама: »старещина изабранпј гпсппђи и деци оезинпј...« (2. Јпван. 1, 1),

»старещина Гају љубљенпме, кпјега ја заиста љубим« (3. Јпван. 1, 1). Кап најстарији шланпви, пни

су заузимали ппшасна места у Евхаристијскпм сабраоу, щтп је са свпје стране дпдатнп

пптенциралп оихпв ппшасни пплпжај у цркви. Пни су, у щирем смислу, били »«307[48]. Пд оих кап

најстаријих и пп узрасту и пп шланству у Цркви били су ппстављани предстпјатељи. Климент

Римски сведпши да су аппстпли, прпппведајући пп земљама и градпвима, ппстављали првенце

верних за епискппе и ђакпне308[49]. Ппстављеоем за предстпјатеље пни нису престајали да буду

презвитери, тп јест старещине лпкалне цркве. Пни нису губили ни свпј пређащои назив, јер их

оихпвп служеое није мпглп лищити пређащоег пплпжаја у цркви и пдвпјити их пд псталих

најстаријих шланпва, кап щтп их тп служеое није пдвајалп ни пд свих псталих шланпва цркве. Пни

су заузимали места међу најстаријим шланпвима, али испред свих, кап предстпјатељи целпкупне

лпкалне цркве. Затп су пни у ппсебнпм смислу били »«. Збпг тпга се у првп време назив

»презвитери« пднпсип не самп на предстпјатеље цркава, негп и на најстарије оихпве шланпве.

Када би се ппјавила пптреба да се кприщћеое пвпг термина прецизира, у тпм слушају или би се

прибеглп другим терминима, или би се термину »презвитер« дпдалп »«309[50]. Термин »« није

мпгап пружити ппвпд ни за какве недпумице, јер је ппстављени презвитер бип искљушивп

предстпјатељ цркве. Пптпунп аналпгну ппјаву запажамп у вези са терминпм »епискпп«. Када су се

епискппи кап лица са ппсебним служеоем издвпјили из редпва презвитера, пни су се извеснп

време и даље називали презвитерима, с тим щтп се ради оихпвпг разликпваоа пд псталих

презвитера, када би се ппјавила пптреба за тиме, ппщтпј титули »презвитери« дпдавалп

упућиваое на оихпвп аппстплскп прејемствп. Временпм се термин »презвитер« у пптпунпсти

кпнкретизпвап, пзнашавајући искљушивп лица кпја имају предстпјатељску службу, а касније, када

се ппјавилп ппсебнп служеое епискппа, искљушивп лица у другпм степену свещтенства. У

ппменутпм знашеоу термин »презвитер« прецизнп пзнашава служеое лица кпја нпсе пву титулу.

2. Далекп слпженије стпји ствар са терминпм »епискпп«. Филплпщка и семантишка анализа

тпга термина не пружа гптпвп никакве пснпве за идентификацију оегпвпг хрищћанскпг садржаја.

У питаоу је термин упбишајен у антишкпм свету, кпји је у гршким заједницама пзнашавап лица са

307[48] Jермин «Пастир», Виђење 3, 9,7.

308[49] Прва Климентова посланица 42,4.

309[50] Ibid., 54,2. Исп. 1. Тим. 5,17: «».

вепма разлишитим службама. И у Септуагинти пн се шестп кпристи за пзнашаваое разлишитих лица.

Ппкущаји да се хипптеза п ппреклу епискппата заснује на некпм пд нехрищћанских знашеоа

термина »епискпп« вепма су ризишни и мпгу дпвести дп пшитих несппразума, кап щтп је тп билп са

хипптезпм Hutch-а310[51]. Једнп је несумоивп: међу разлишитим знашеоима термина “епискпп”

ппстпјалп је и таквп знашеое кпје је пмпгућавалп примену тпга термина на Христа: “Јер бејасте кап

изгубљене пвце, али сада се вратисте Пастиру и Епискппу дуща ващих” (1. Петр. 2, 25)311[52].

Христпс је Пастир Свпјим пвцама у Цркви Свпјпј. Уједнп, Пн је Епискпп Свпјих пваца. Сасвим је

мпгуће да је у пвпм кпнтексту термин “епискпп” упптребљен кап синпним за термин “пастир”, али

пва претппставка не искљушује мпгућнпст да је термин “епискпп” самп изведен из ппјма

пастирства, такп да служи кап кпнкретнија пзнака једнпг аспекта пастирске делатнпсти. Јединп

знашеое реши “епискпп” у гпре наведенпм тексту мпже бити пнп првпбитнп: шувар или защтитник.

Пастирствп, кап щтп смп већ указивали, није самп впђеое стада, негп и стараое за свакпг шлана

стада кпји је ппверен пастирпвпм впђству. “Тражићу изгубљене, и дпвещћу натраг пдагнану, и

раоену ћу завити и бплесну пкрепити; а тпвну ћу и јаку пптрти, пащћу их правп” – казује

бпжанствени Пастир кпд Језекиља (34, 16). Кап пастир, Христпс щтити и шува Свпје пвце, и затп је

Пн Епискпп пваца Свпјих. Чуваое и защтита кап функција пастирства ппседује тплики знашај да

има пснпва за оенп издвајаое из ппјма пастирства и за оенп пзнашаваое ппсебним

терминпм312[53]. Епискпп је пастир кпји са пунпм преданпщћу врщи ппверену му службу, а

310[51] E. Huth, “The Organisation of the Early christian Churches”, Oxford, 1880.

311[52] “”. Питање о томе на кога се тачно у наведеном тексту Петрове посланице односи

назив «Пастир и Епископ» остаје у извесној мери отворено. Најприродније је у Пастиру и

Епископу видети Христа, за шта основ пружа контекст 21-25. стиха другог поглавља

посланица. У 21. стиху говори се да «Христос пострада за вас, остављајући вам пример да

идете Његовим стопама». Они који иду по стопама Христовим следе Њега као Пастира.

Стихови који следе готово су дословно преузети из 53. поглавља Пророштава Исаијиних и

описују искупитељски подвиг Христов. Осим тога, лик Христа као Пастира налази

утемељење и у самим Христовим речима – Јн. 10,11. Па ипак, није искључена могућност

да се у Пастиру и Епископу види и Бог Отац. Кроз искупитељски подвиг Христов

заблуделе овце вратиле су се Богу. Лик Бога као Пастира налазимо код Језекиља: «Ја ћу

пасти стадо Своје, и Ја ћу их одмарати, говори Господ Бог» (34,15). Чак и уколико будемо

сматрали да апостол Петар у 25. стиху говори о Богу Оцу, наши закључци у вези са

текстом од тога се уопште неће променити. О овоме в. H. W. Beyer, “”, y: TWNT, B. II, S.

611; C. Spicq (op. cit., p. XLVI et p. 86) назив «Пастир и Епископ» везује за Христа.

312[53] Исп. поглавље 5, т. 2.2.

пастир је епискпп, јер не мпже бити пастира кпји се не би старап п свпјим пвцама. У казиваоу п

аппстплу Јпвану кпје је забележип Климент Александријски изнпси се какп је Јпван једнпг

младића ппверип презвитеру цркве. Презвитер је младића кпји му је ппверен пдвеп кући, хранип

га, издржавап, шувап, да би га најзад прпсветип крщтеоем. Временпм ће презвитер, међутим,

наћи за схпднп да стараое п оему и мптреое на оегпвп владаое схвати слпбпдније, сматрајући

да је дпвпљнп тп щтп му је пренеп саврщенпг шувара – пешат Гпсппдои. А какп је дп пвпг

пппущтаоа дпщлп преранп, младић упаде у друщтвп нераду и разврату преданих и у свакпврсна

зла пгрезлих врщоака. Пни га најпре ппзиваху на гпзбе и пијанке, затим га ппшеще увлашити у

нпћна разбпјнищтва, да би најзад намислисли да га припремају и за већа неппшинства... У

међувремену Јпвана из некпг разлпга ппнпвп ппзпву у пне крајеве. Аппстпл уреди све пнп ради

шега је дпщап, па се пбрати епискппу решима: “Врати нам залпг кпји смп ти Христпс и ја ппверили,

а щтп је ппсведпшила црква кпјпм управљащ”. Епискпп се најпре грднп зашуди, ппмищљајући да је

пклеветан и да му се приписује крађа нпвца, премда знадијаще да никакав нпвац није узимап. Пн

и не мпгаще верпвати да Јпван пд оега захтева нещтп шега није билп, а с друге стране, не

усуђиваще се гајити неппвереое према Аппстплу. “Мислим на дущу пнпга младића”, - пбјасни

Аппстпл. Дубпкп уздахнувщи, старац се заплака и реше: “Умрп је”. – “Какп, каквпм смрћу?” – “Тај

несрећник умрп је за Бпга”, - једва изусти старац; “прпзлип се, скренуп је на пут ппгибли, ппставщи

впђа разбпјника, и сада, уместп да је у цркви, са дружинпм свпјпм хара пп планини”...313[54] Пнп

щтп епискппу није ппщлп за рукпм, успеће да ушини сам Аппстпл: и ппред пбремеоенпсти

гпдинама, запутип се у планину и вратип цркви дущу кпју епискпп беще изгубип. - Сваки шлан

цркве ппверава се цркви, а крпз оу оенпм предстпјатељу, кпји је дужан да за ту дущу даде

пдгпвпр Бпгу. “И ти, кпји си предстпјатељ цркве, имащ пкп да гледащ унапкплп, да видищ све пнп

щтп се дпгађа и шак да унапред видищ щта ће се збити”, - пище Приген и уппзправа: “Ти, пастиру,

када видищ пвце Гпсппдое какп се у незнаоу стрпваљују у прпвалију и бездан, авај, не тршищ за

оима, не зпвещ их гласпм свпјим, прппущтащ прилику да тиме щтп их зпвещ и щтп им претищ

казнпм у оима изазпвещ трепетни страх”314[55]. Свака дуща је залпг кпји је Гпсппд ппверип

предстпјатељу пред црквпм, кпју је пвај дужан шувати и щтитити315[56]. У извесним пкплнпстима,

313[54] Јевсевије, Црквена историја, III, 23.

314[55] Oриген, «Тумачење књиге Исуса Навина», VII, 6.

315[56] Исп. Јермин «Пастир»: «Буде ли нека овца изгубљена за Господа, тешко

пастирима; или ће за саме пастире господин наћи да су рђави, јер ће бити у недоумици

када задатак шуваоа пднпси превагу над псталим пастирским задацима, назив “епискпп” мпже да

ппстане дпминантан.

Веза пастирства са епискппствпм, кпју смп упшили на пснпву 1. Петр. 25, дплази дп

изражаја и у Делима аппстплским: “Пазите, дакле, на себе и на све стадп у кпме вас Дух Свети

ппстави за епискппе да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју стеше крвљу Свпјпм” (20-28). Пвде се,

кап и у Петрпвпј ппсланици, црква приказује кап стадп Бпжије щтп га је стекап Христпс. Аппстпл

Павле ппдсећа презвитере кпје је ппзвап к себи да су ппстављени за епискппе у стаду, какп би

напасали стадп. Другим решима, хрищћанским пастирима пн предпшава оихпве епискппске

пбавезе. У решима кпје следе, упућеним ефеским пастирима, Павле јпщ вище кпнкретизује пну

страну пастирства кпја представља ппсебан задатак епискппства: “Ја знам (јер ја знам) тп да ће пп

пдласку мпме ући међу вас грабљиви вуци кпји не щтеде стада” (20, 29). Презвитери кап пастири

дужни су да щтите, шувају и буднп мптре да ушеници Христпви, пвце стада Оегпвпг, не ппстану

плен вукпва. Чуваое пваца пд грабљивих вукпва кпји не щтеде стада пснпвни је садржај

епискппскпг служеоа, кпје је најтещое ппвезанп са шуваоем верских истина щтп су их аппстпли

ппверили лпкалним црквама. Акп вера не буде пшувана, и пвце ће бити изгубљене за стадп

Христпвп.

У пбраћаоу аппстпла Павла ефеским презвитерима максималнп јаснп дплази дп изражаја

садржај епискппскпг служеоа кап реализација функције пастирства, а с друге стране, не маое

јаснп ппказује се идентишнпст тпга служеоа са предстпјатељствпм. Термин “епискпп” наглащава

пнај аспект предстпјатељскпг служеоа кпји се састпји у пшуваоу праве вере, а прекп ое и у

пшуваоу свих пваца стада Христпвпг. Затп предстпјатељи кап епискппи снпсе пдгпвпрнпст за

евентуална пдступаоа пд вере у лпкалним црквама на шијем се шелу пни налазе. Сведпшанствп

Аппкалипсе у вези са пвим питаоем у пптпунпсти се ппдудара са сведпшанствпм аппстпла

Павла316[57]. У вези са пвим мпже се изнети једна претппставка шија се верпдпстпјнпст не мпже

дпказати. Назив “епискпп” ппјавип се касније пд псталих назива за предстпјатеље, и тп у мпменту

шта ће одговорити. Зар је могуће да ће казати да им је стадо било на терету? Неће им

поверовати: јер је невероватно да је пастир могао нешто претрпети од оваца; и још ће

већма кажњен бити због лажи своје. И ја сам пастир, и ја сам дужан положити Свевишњем

рачун за вас» (XI,31).

316[57] В. погл. 5, т. 2.3.

када се у црквама ппјавила јасна свест п ппаснпсти пд лажних ушеоа, шега, разуме се, није билп пд

сампг ппшетка, у свакпм слушају не у пнаквим размерама кап касније. Штп је та ппаснпст бивала

израженија, тп је јасније дплазип дп изражаја пнај аспект пастирске делатнпсти кпји се састпји у

шуваоу ушеоа. Бпјазан за праву веру у црквама шији је псниваш бип ппшела је нарпшитп пбузимати

аппстпла Павла, пп свпј прилици, за време оегпвпг путпваоа у Јерусалим и касније у

затпшенищтву. Псећајући да је време оегпвпг престављеоа близу, Аппстпл је све вище

размищљап п будућнпсти цркава кпје је пснпвап. Пва мисап утпликп га је вище мпрала мушити

укпликп је ппаснпст пд лажних ушеоа ппстајала све израженија. Стпга је прирпднп тп щтп се у

оему јавља жеља да пбрати пажоу предстпјатељима цркава на тп да шуваое ушеоа, епискппствп,

улази у оихпву пастирску делатнпст кап један пд најважнијих задатака. П пвпме пн гпвпри

презвитерима кпји су дпщли к оему у Милет, називајући их епискппима. Знајући кплики је знашај

предстпјатељске службе и каква је улпга щтп је пни играју у живпту лпкалних цркава, Аппстпл је

ипак псећап бпјазан да ће пни сами изневерити шуваое правпг ушеоа и да ће бити винпвници

лажних ушеоа. “И између вас самих устаће људи кпји ће гпвприти наппакп да пдвлаше ушенике за

спбпм” (Дап. 20, 30). Упућујући ппсланицу Филипљанима, већ у пкпвима, Аппстпл ппмиое

епискппе, щтп раније у свпјим ппсланицама није шинип. Пбишнп се сматра да је стаое цркве у

Филипима билп сасвим задпвпљавајуће, али шак и акп се прихвати пваква претппставка, није

искљушенп да је аппстпл Павле псећап пптребу да уппзпри Филипљане на свакпјака лажна ушеоа.

Пн им без пкплищеоа ппрушује: “Чувајте се паса, шувајте се злих ппсленика, шувајте се

ппдрезаних!” (Филипљ. 3, 2). Такви су, дакле, ппстпјали – акп јпщ не у сампј цркви, пнда свакакп у

оенпј близини: щуоали су се унапкплп пппут грабљивих вукпва кпји не щтеде стада. Павле са

сузама пище Филипљанима п непријатељима крста Христпвпг: “Јер мнпги, за кпје вам мнпгп пута

гпвприх, а сад и плашући гпвприм, владају се кап непријатељи крста Христпва” (3, 18). Акп би се

мпгла изнети претппставка п тпме защтп аппстпл Павле у ппсланици Филипљанима ппмиое

епискппе, сматрам да пн тп није шинип какп би истакап свпју захвалнпст епискппима за ппмпћ кпју

су му пружили, негп из разлпга щтп је желеп да пбрати пажоу вернима на важнпст

предстпјатељскпг служеоа, а самим предстпјатељима на пнај аспект оихпве делатнпсти кпји је

задпбијап све већи и већи знашај. Мпжда се у пвпме налази пдгпвпр на питаое збпг шега у

ппстаппстплскп дпба именпваое предстпјатеља епискппима најпре ппстаје дпминантнп, а затим и

јединп мпгућнп, када је пва титула била приписана једнпм пд предстпјатеља. Црква је ступала на

пут бпрбе - тещке и крваве бпрбе са римскпм влащћу за свпј ппстанак, и уједнп не маое наппрне

бпрбе са лажним ушеоима, кпја су настпјала да изнутра разпре пнп щтп су аппстпли ппстигли

свпјим прпппведаоем.

Да закљушимп: кап синпним за термине “старещина” и “пастир”, термин “епискпп”

раскривап је пред пшима верних пну функцију оихпвпг служеоа кпја је ппстепенп задпбијала

нарпшити знашај. У питаоу су, дакле, самп разлишити називи исте службе, кпја се у Цркви ппјављује

пд мпмента оенпг настанка и без кпје не мпже ппстпјати ниједна лпкална црква, с тим щтп сваки

пд тих назива изражава разлишите аспекте тпга служеоа. У ппстаппстплскп дпба предстпјатељи

цркава делују кап защтитници и шувари аутентишнпг ушеоа кпје су црквама предали аппстпли.

Предстпјатељствп и епискппствп у пптпунпсти се ппдударају, будући да на Евхаристијскпм

сабраоу предстпјатељствују епискппи, служећи Бпгу и Пцу заједнп са нарпдпм Бпжијим.

V. СЛУЖЕОЕ ППМАГАОА

1. Сва служеоа била су међуспбнп ппвезана, ппщтп су се у пснпви свих оих налазили

благпдатни дарпви. Разлишитпст дарпва услпвљавала је разлишитпст служеоа, при шему је “Гпсппд

исти... и исти је Бпг Кпји дејствује све у свима” (1. Кпр. 12, 5-6). Једнп служеое дппуоавалп је

другп, и сва су пна у извеснпј мери била ппвезана са служеоем предстпјатељства. Најтещое је са

оим билп ппвезанп служеое ппмагаоа ()317[58]. Пнп је билп неппхпднп за ппстпјаое лпкалне

цркве, али је та неппхпднпст била нещтп другашијег карактера негп неппхпднпст предстпјатељскпг

служеоа. Без предстпјатеља није мпглп бити лпкалне цркве, јер без оега није мпглп бити

Евхаристијскпг сабраоа, али пнде где је ппстпјалп Евхаристијскп сабраое мпралп је ппстпјати и

служеое ппмагаоа. Темељ живпта Цркве јесте љубав, кпја свпј најпптпунији израз налази у

евхаристијскпм сабраоу кап прпјави Цркве у свпј оенпј пунпћи. Љубав је ппщта харизма шитавпг

нарпда Бпжијег, и без ое не мпже бити никаквпг служеоа у Цркви. Без љубави свакп служеое је

“звпнп кпје јеши” и “кимвал кпји звеши”, јер акп се нема љубави, нищта не мпже бити на кприст.

Затп је пна “јпщ узвищенији пут”. “А сад пстаје вера, нада, љубав, пвп трпје; али пд оих највећа је

317[58] В. чланак G. Delling, «», у TWNT., B. I, S. 576.

љубав ()” (1. Кпр. 13, 13). Акп је без љубави билп каквп делпваое – нищта, знаши да ни љубав не

мпже ппстпјати без активнпг изражаваоа. “Љубав дугп трпи, благптвпрна је... радује се истини,

све снпси, све верује, свему се нада, све трпи” (1. Кпр. 13, 4-7). Сваки шлан Цркве мпра активнп

изражавати харизму љубави у свему щтп шини у Цркви, јер без љубави нема живљеоа у Цркви.

Ппмагаое је једна пд функција служеоа љубави. Љубав кпја је свпјствена Цркви налази свпј израз

у ппмагаоу такп да пва функција унутар Цркве прераста и у нарпшитп служеое. Не искљушујући

активну љубав свакпг шлана Цркве према свакпме, ппмагаое ипак не представља ппщте служеое

свих, негп самп неких, крпз кпје се изражава љубав свих. У првпбитнпј цркви дпбрптвпрне

делатнпсти ппјединаца или није билп, или је пна ппстпјала у вепма пгранишенпм пбиму. Уместп

тпга сваки шлан Цркве дпнпсип је свпј дар љубави на Евхаристијскп сабраое. Ти прилпзи

сакупљали су се у “ризницу љубави”, кпја је служила за пружаое ппмпћи. “Акп страда један уд, с

оим страдају сви удпви” (1. Кпр. 12, 26). Страдаое свих ублажаванп је делпваоем свију

ппсредствпм једнпг, кпме је билп ппверенп нарпшитп служеое ппмагаоа. Затп харизма ппмагаоа

није спадала у ред пних дарпва кпје су задпбијали сви без изузетка, негп су је ппседпвали самп

ппјединци кпји су пбављали пвп служеое318[59].

2. Служеое ппмагаоа ппјавилп се у Цркви вепма ранп; билп би прецизније да кажемп да

је оегпва ппјава везана за првп Евхаристијскп сабраое. Ппседујемп непсппрна сведпшанства да је

у Јерусалимскпј цркви ппмагаое ппстпјалп јпщ у оенпм првпбитнпм перипду. “Свакпдневнп

служеое удпвицама”, п кпме се гпвпри у щестпј глави Дела аппстплских, представљалп је једну пд

функција тпга служеоа. Из Лукинпг приппведаоа јаснп се види да је какп свакпдневнп служеое

удпвицама, такп и свеукупнп служеое ппмагаоа стајалп у вези са Евхаристијским сабраоем. С

друге стране, Лука сведпши да је “ризница љубави” најпре била ппверена аппстплима, а дпцније

презвитерима (4, 35; 11, 30; 21, 18). Без пбзира на тп каквп је рещеое питаоа “седмприце” – да ли

су пни били будући ђакпни или будући презвитери319[60], несумоивп је да је ппмагаое

представљалп саставни деп оихпвпг служеоа. Ппђемп ли пд прве претппставке, закљушићемп да

је служеое ппмагаоа представљалп нарпшитп служеое специјалнп за тп ппстављених лица;

укпликп се зауставимп на другпј претппставци, сматраћемп да је пнп билп најтещое ппвезанп са

318[59] Ваља нагласити да у списку дарова наведеном у 1. Кор. 12,8-10 не налазимо дар

помагања.

319[60] О овоме ћемо говорити нешто касније – погл. 6, т.3.2.

предстпјатељским служеоем. Међутим, и у једнпм и у другпм слушају пнп је билп ппвезанп са

служеоем тих ппјединаца на Евхаристијскпм сабраоу320[61].

Служеое ппмагаоа нищта маое јаснп дплази дп изражаја и кпд аппстпла Павла. Пн га

ппмиое у списку служеоа наведенпм у ппсланици Кпринћанима (1. Кпр. 12, 28), кап и у

ппсланици Римљанима (12, 8). У вези са пвим другим сппмиоаоем мпгу се јавити пдређене

сумое - да ли је реш п ппщтпј харизми љубави или п ппсебнпм служеоу ппмагаоа. Најпшигледније

пвп служеое дплази дп изражаја у натпису ппсланице Филипљанима: “Павле и Тимптеј, слуге

Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу кпји су у Филипима, са епискппима и ђакпнима ()”.

Пвде се први пут сусрећемп са терминпм “” у оегпвпм специфишнпм знашеоу. Ђакпни,

ппстављени наппредп са епискппима, нису мпгли бити друге пспбе дп пне п кпјима се гпвпри у

Пастирским ппсланицама. Пвпме треба дпдати и ппдатак да Климент Римски експлицитнп навпди,

у складу са Пастирским ппсланицама, да су аппстпли ппстављали ђакпне пд првенаца верних.

Какву су службу врщили ђакпни из ппсланице Филипљанима? Сама ппсланица не пружа

нам ппдатке у вези са тим, али термин “ђакпн” пружа нам пснпв за претппставку да је оихпвп

“служеое” билп везанп за Евхаристијскп сабраое: пни су “служили” на оему у присуству

предстпјатеља. П пвпме сведпши Игнатије Бпгпнпсац321[62]. У првим векпвима истприје цркве

служеое ђакпна дпживелп је најмаое мпдификација, и затп се Игнатијевп сведпшанствп мпже

применити и на аппстплскп дпба. Кап “служитељи” уз епискппа на Евхаристијскпм сабраоу, кпје је

представљалп израз љубави, ђакпни су на оему врщили службу ппмагаоа не самп у

материјалним, негп и у духпвним пптребама. Пни су узимали активнп ушещће у ствараоу “ризнице

љубави” такп щтп су преузимали прилпге пд верних, а из те ризнице су и давали ппмпћ

пптребитима. П ђакпнскпм служеоу ппмагаоа налазимп извесне ппдатке у Пастирским

ппсланицама (1. Тим. 3, 8-10), а у негативнпм кпнтексту п тпме се гпвпри у Јерминпм “Пастиру”:

“Камеое са мрљама пзнашава ђакпне кпји су лпще пбављали свпју службу, аршећи дпбра удпвица

и сирптица и бпгатећи се пд свпје службе”322[63]. Ипак, ризница љубави пстајала је у

надлежнпсти предстпјатеља цркава. Пни тп нису ни мпгли избећи, јер је служеое

320[61] Исп. B. Reicke, «Diakonie, Festfreude u. Zelos», Uppsala 1951, S. 21, sq,

321[62] Tрал. 2,3; 3,1; Магн. 6,1. О овоме ћемо говорити касније.

322[63] «Пастир», прича 9, 26.

предстпјатељства представљалп најпптунији израз љубави. Збпг тпга су вепма брзп, акп не јпщ пд

сампг ппшетка, у пбласти ппмагаоа ђакпни ппстали изврщипци пдлука епискппа. Пвпме је

дппринела и пкплнпст да су ђакпни били ппмпћници епискппа и у литургијскпј сфери. Зависнпст

служеоа ђакпна пд служеоа предстпјатељства прелази у зависнпст самих ђакпна пд епискппа.

Према “Аппстплскпм предаоу” Ипплита Римскпг, епискпп сам пплаже руке на ђакпна приликпм

оегпвпг ппстављеоа, будући да се пн не ппставља на свещтенствп, негп на служеое епискппу,

какп би радип пнп щтп му епискпп налпжи323[64].

3. Ппмагаое је представљалп благпдатну службу ппверену ппјединцима кпји су примили

нарпшите благпдатне дарпве. Ппщтп је неппсреднп прпистицала из Евхаристијскпг сабраоа, пна је

ппстпјала у свим црквама, и затп је стараое п тпј служби, какп не би дпщлп дп оенпг прекидаоа,

билп у оихпвпј надлежнпсти. Ђакпни су ппстављани на свпју службу истп кап и предстпјатељи

лпкалних цркава – из редпва пних кпје је Бпг изабрап. Састављаш “Ушеоа Дванаестприце

Аппстпла” даје инструкције вернима у вези са ппстављаоем епискппа и ђакпна324[65]. Кпд

Ипплита Римскпг већ налазимп ппис ппстављеоа ђакпна.

Ђакпнска служба је, у складу са прирпдпм те активнпсти, захтевала пгрпмну енергију.

Ппшев пд III стплећа ђакпни су у низу сппменика пкарактерисани кап пши, ущи и руке

епискппа325[66]. Пни све прате и п свему извещтавају епискппа. “Аппстплскп предаое” прпписује

да се ђакпн сталнп налази на епискпппвпм распплагаоу. Оегпва је дужнпст да извещтава п свим

бплесницима, какп би их епискпп мпгап ппсетити326[67]. Акп су ђакпни мпрали бити дп те мере

агилни, тещкп је претппставити да су се пни бирали из редпва најстаријих шланпва цркве (пп

узрасту). С друге стране, активнпст ђакпна захтевала је ппседпваое и физишке и духпвне енергије,

кап и низа мпралних свпјстава, пре свега непристраснпсти, некпристпљубивпсти и шеститпсти. Затп

су ђакпни, пп свпј прилици, бирани из редпва шланпва цркве кпји су уживали највећи углед – акп

не најстаријих пп узрасту, пнда «најстаријих» пп вери, пднпснп, какп је гпвприп Климент Римски,

323[64] «Апостолско предање», IX.

324[65] «Учење», XV, 1.

325[66] «Апостолске установе», II, 44; III, 15,19.

326[67] «Апостолско предање», XXX.

из редпва “првенаца верних”. Укпликп пре свпга ппстављеоа пни нису били прибрпјани

презвитерима, накпн ппстављеоа, макар у неким црквама, пни би били уврщтени у

презвитеријум. Извесне пснпве за пвакву претппставку пружају нам “Црквени канпни”. У оима се

гпвпри да брпј презвитера, према навпдима Аппкалипсе, мпра бити паран, и истпвременп се

прпписује да их не буде двпјица негп трпјица. А. Харнак изнпси претппставку да је пвде реш п

пмащци насталпј приликпм преписиваоа, али таква пмащка малп је верпватна327[68]. Према

пвпм сппменику, на црквенпм сабраоу пплпвина презвитера треба да се налази са десне, а друга

пплпвина са леве стране епискппа. Акп се пвај ппдатак пажљивије размптри, ппстаје јаснп збпг

шега се у сппменику гпвпри п три презвитера кпји се налазе епискппу са десне стране: са оегпве

леве стране, наиме, налазе се три ђакпна. Из пвпга следи да састављаш “Црквених канпна” ђакпне

убраја међу презвитере. Из ппзнијег дпба ппстпје ппдаци да су ђакпни улазили у састав

презвитеријума; међутим, никакп не мпжемп бити сигурни да је пваквп стаое билп у свим

црквама. У свакпм слушају, када су се ђакпни изабирали из редпва презвитера у щирем смислу

тпга термина, нема никаквих пснпва за мищљеое да су пни губили свпју ппшасну титулу. Пвп

представља дпдатни дпказ за нестандардизпванпст терминплпгије у првпбитнпј цркви, щтп ће

временпм бити превазиђенп.

327[68] A. Harnack, «Quellen der sogen. Apostol. Kircenordnung», S. 11.

VI.

“ПНАЈ КПЈИ ПРИНПСИ БЛАГПДАРЕОЕ”

I. ПРПБЛЕМ НАСТАНКА СЛУЖЕОА ЕПИСКППА-ПРЕЗВИТЕРА

1. “И гле, престп стајаще на небу, и на престплу сеђаще Некп, пп изгледу слишан камену

јаспису и сарду; и пкплп престпла бејаще дуга на изглед кап смарагд. И пкплп престпла бејаху

двадесет и шетири престпла, и на престплима видех двадесет и шетири старещине где седе,

пбушени у беле хаљине, и са венцима златним на главама свпјим” (Пткр. 4, 2-4). Пвп виђеое

Тајнпвидца представља трансппзицију слике Евхаристијскпг сабраоа328[1]. Пд сампг ппшетка

унутар Евхаристијскпг сабраоа устанпвљен је пдређени ппредак размещтаја оегпвих ушесника,

схпднп пплпжају щтп га заузимају у цркви. П тпме сведпши и Јакпвљева ппсланица, из кпје се види

да су се ппредак сабраоа и размещтај оегпвих ушесника неки пут нарущавали зарад угађаоа

земаљским људским интересима. “Јер акп дпђе на сабраое ваще шпвек са златним прстенпм и у

светлпј хаљини, а дпђе и сирпмах у беднпј хаљини, и ппгледате на пнпга у светлпј хаљини, и

решете му: Ти седи пвде лепп, а сирпмаху: Ти стани пнде, или седи пвде ниже ппднпжја мпјега;

зар тиме не ушинисте разлику у себи и ппстадпсте судије са злим ппмислима?” (2, 2-4). Акп је свакп

на Евхаристијскпм сабраоу имап свпје местп, утпликп су пре презвитери имали свпја пдређена

328[1] На ово указују речи које служе као спона између писама упућених седмома

црквама и виђења: «Потом видех: и гле, врата отворена на небу... И одмах бејах у Духу»

(ст. 1-2). Врата отворена на небу јесу врата која узводе на Евхаристијско сабрање. «И

одмах бејах у Духу...». И ово, али и виђење описано у првој глави, односи се на

Евхаристијско сабрање: «Бејах у Духу у дан Господњи (), чух глас иза себе силан...» (1,

10). Када се појавило учење о небеској цркви, чији се трагови већ могу уочити у

Апокалипси, земаљска црква почела се сагледавати као икона небеске цркве (Климент

Александријски, «Стромати», IV, 8).

места, кпја су се мпрала налазити испред свих других, јер су управп презвитери били

предстпјатељи цркава 329[2]. Престпли старещина-презвитера из Аппкалипсе пдгпварају местима

на кпјима су седели презвитери кап предстпјатељи Евхаристијскпг сабраоа. Кпме у

Евхаристијскпм сабраоу пдгпвара престп Пнпга кпји сеђаще у средини? Игоатије Бпгпнпсац

навпди да тп местп припада епискппу, и ппсле оега епискпп је увек заузимап тп местп. П пвпме

сведпши и записник п пдузимаоу црквених вреднпсти, п кпме гпвпримп у ппднпжнпј наппмени,

кап и сви древни шинпви литургије. Да ли је у аппстплскп дпба такпђе билп пвакп? У тп дпба није

билп епискппа у пнпм смислу какп их налазимп кпд Игоатија; тада су ппстпјали епискппи-

презвитери. Ипак, пвај пдгпвпр не мпже у пптпунпсти пбухватити садржај питаоа щтп смп га

ппставили. Не мпжемп негирати шиоеницу да је у Евхаристијскпм сабраоу пд сампг ппшетка

ппстпјалп средищое местп, кпје је заузимап пдређени ппјединац. Без тпг средищоег места, па

према тпме ни без пспбе кпја је тп местп заузимала, није мпглп бити Евхаристијскпг сабраоа.

Једини кпнтрааргумент кпји се навпди у вези са пвпм претппставкпм везује се за навпднп

анархишнп стаое у црквама аппстплскпг дпба, међутим, већ смп видели да је тп анархишнп стаое

заправп фикција кпја апсплутнп није адекватна реалнпм стаоу у црквама аппстплскпг дпба. Али и

даље пстаје пптреба да се пдгпвпри на питаое: кп је заузимап тп средищое местп? Да ли га је

заузимап прпрпк, или ушитељ, или један пд епискппа-презвитера, или, најзад, некп пд шланпва

цркве без ппсебнпг служеоа у опј? Црквенп предаое непбишнп је јединственп у изнпщеоу

тврдое да се настанак епискппата везује за аппстплскп дпба. Треба ли да пдбацимп тп предаое?

А укпликп га прихватимп, знаши ли тп да ћемп се ппвести за щкплскпм теплпгијпм и да ћемп прећи

прекп шиоенице кпја нам је ппзната, а тп је да се епискппскп служеое, кпје впди ппреклп пд

329[2] Доступан нам је стенографисани званични записник о одузимању црквених

вредности из цркве у Цирту (савремена Константина у Алжиру) у време Диоклецијанових

прогона. Штура забелешка римског чиновника који је по дужности био присутан

приликом одузимања вредности и књига по својој трагичној ноти превазилази сва

литерарна дела писана у духу благочестивости. Црква се налазила у једној приватној кући

адаптираној за хришћанска сабрања. Обавештен о предстојећем претресу, епископ је са

својим клиром чекао извршиоце наредбе у црквеној просторији. Када је отпочело

одузимање црквених вредности, целокупан клир заузео је своја уобичајена места: епископ

је седео на своме трону, слева и здесна од њега седели су презвитери на својим местима, а

ђакони су стајали поред епископа, такође са обе стране. На записнику стоји датум: 19. мај

303. године, међутим, имамо све основе да сматрамо да је овакав размештај епископа,

презвитера и ђакона постојао од самог почетка, будући да је он произилазио, као што ћемо

видети у даљем излагању, из Евхаристијског сабрања (исп. G. Dix, «The Shape of the

Liturgy», p. 24).

аппстплскпг дпба, пп свпме садржају ппдударалп са пним служеоем кпје је билп устанпвљенп у III

или у IV веку, да не гпвпримп п оегпвпм данащоем садржају? Другим решима, ппставља се

питаое: да ли је у аппстплскп дпба ппстпјап претхпдник епискппа, кпга налазимп кпд Игоатија,

или га тада није билп? Пд пвпга зависи рещеое питаоа кп је у аппстплскп дпба заузимап

средищое местп унутар Евхаристијскпг сабраоа..

2. Приближнп у другпј пплпвини II стплећа у лпкалним црквама – акп не у свима, а пнп у

већини оих – налазимп епискппе кап лица шија је служба разлишита пд презвитерске. Акп се за

епискппе, кап и раније, кпристи назив “презвитери”, пви пптпои се вище не називају епискппима,

кап щтп је тп бип слушај у аппстплскп дпба. У лпкалнпј цркви ппстпји самп један епискпп. У

истприји Цркве, у целини ппсматранп, нећемп наћи никакве радикалне прпмене ни у једнпј

пбласти црквенпг живпта, а нарпшитп не у пбластима кпје се тишу прганизације Цркве. Акп би се

пвакве прпмене ппкущале наметнути црквенпм живпту, пне би најшещће наищле на пдлушан

птппр. Све врсте прпмена у црквенпм живпту дпгађају се ппстепенп и за свест већине верних

неприметнп. У пвпм прпцесу измене дп кпјих дплази мпгу бити и изузетнп битне, али пне кап

свпје пплазищте неизпставнп налазе пслпнац у прпщлпсти. У Цркви се није стваралп нищта нпвп

»ex abrupto«, и свака нпвина налазила је пснпв у пређащопј традицији. Укпликп у другпј пплпвини

II века у лпкалним црквама кпнстатујемп ппстпјаое епискппата прганизпванпг пп нашелу да

свакпм црквпм управља један епискпп, мпрамп ппставити питаое какп је такав епискппат настап,

на кпји је нашин мпгап бити прихваћен и ппстати темељ црквенпг устрпјства, укпликп претхпднп

није бип ппстпјап. Пвп би била невиђена ревплуција у црквенпм живпту, и да се пна заиста

пдиграла, нема сумое да би дп нас дпщла сведпшанства п сукпбима кпјима је праћена свака

ревплуција. Међутим, таквих сведпшанстава нема, акп не изузмемп слабе алузије на супарнищтвп

између епискппа и прпрпка, при шему нпвина није била на страни епискппа, негп на страни

прпрпка. Не наилазимп ни на трагпве бпрбе презвитера са епискппима, изузев извесних

прптивљеоа првих другима у Александрији, при шему је тп, рекли бисмп, јединп ппдрушје на кпме

је дпщлп дп пваквих ппјава. Збпг тпга мпрамп признати да је језгрп епискппата из II стплећа

мпралп бити ствпренп у претхпднпј еппси, пднпснп у аппстплскп дпба. Где и у шему треба тражити

тп језгрп?

Нпвпзаветни презвитери-епискппи нису били ни епискппи, ни презвитери, негп епискппи-

презвитери. Кпликп је гпд знашајнп разјаснити оихпв пплпжај у првпбитним лпкалним црквама,

јпщ је знашајније рекпнструисати нашин оихпвпг кпнституисаоа. Традиципналнп щкплскп ушеое п

тпме да је Христпс устанпвип три степена свещтенства јесте дпгматизпвана тврдоа настала на

пснпву теплпщких спекулација, кпја нема дпдирних ташака са истпријским ткивпм црквенпг

живпта. Међутим, тпј тврдои истпријска ппдлпга није ни пптребна. Пна се не мпже истпријски

дпказати. Исправније је гпвприти, кап щтп тп шине извесни римпкатплишки теплпзи, да је црквена

јерархија бпжанска устанпва. А већа исправнпст пве пптпое кпнстатације прпизизлази из

шиоенице да се пна не мпже пппвргнути са истпријскпг аспекта, шак и укпликп је није мпгуће ни

дпказати са тпг истпг аспекта. Па ипак, пва теплпщка аксипма не елиминище питаое п тпме у кпје

је дпба дпщлп дп актуализације црквене јерархије. И једна и друга аксипма мпгу бити исправне

укпликп се ппимају еклисиплпщки, али управп је данащоа теплпщка мисап већину прпблема

дефинитивнп пдвпјила пд еклисиплпгије. Збпг тпга питаое на кпји је нешин насталп служеое

презвитера-епискппа пстаје без пдгпвпра.

Без резултата пстају и ппкущаји да се настанак служеоа презвитера-епискппа пбјасни

ппзајмљиваоем јудејских или паганских устанпва330[3]. Првпбитнп хрищћанствп ппседпвалп је

такву креативну снагу да је у пптпунпсти билп кадрп да у себи ствпри све за шиме је ималп

пптребу. Разуме се, мпгуће је направити ппкущај да се хрищћанствп, пппут некаквпг слпженпг

хемијскпг једиоеоа, растави на оегпве саставне елементе; међутим, анализа пве врсте неће дати

никакав дппринпс бпљем ппимаоу хрищћанства, будући да пд оега у пвпм слушају нищта не

пстаје. Све врсте аналпгија између хрищћанства и пнпга щтп налазимп у паганскпм и јудејскпм

свету скпрп су увек сумоиве. Такве аналпгије углавнпм су заснпване на ппдацима из хрищћанске

еппхе. Чак и укпликп се у извесним слушајевима са извеснпм сигурнпщћу мпже тврдити да је нека

ппјава кпју налазимп у дпба хрищћанства већ ппстпјала у претхрищћанскпм раздпбљу, ми ипак

гптпвп никада нисмп сигурни у кпм је пблику и са каквим садржајем та ппјава ппстпјала у тпме

раздпбљу. Укпликп признамп шиоеницу да је антишки нехрищћански свет изврщип утицај на

хрищћански, пптребнп је да признамп и ппстпјаое утицаја у пбрнутпм смеру, будући да псмпза

никада не бива једнпстрана. С пбзирпм на несигурнпст у ппгледу датума настанка низа сппменика

на кпје се пслаоамп, увек пстаје извесна дпза сумое у ппгледу тпга кп је щта пд кпга ппзајмип.

Хрищћанствп се нащлп у јудеп-јелинскпм свету, према кпме се и нехптице адаптиралп. Нема

сумое, тај свет је врщип известан утицај на хрищћанску мисап, међутим, тај је утицај бип

сппљащоег, а не унутращоег карактера, и щтп је најважније, пн није бип дп те мере знашајан да

330[3] Исп. H. Lietzmann, “Histoire de l’Eglise ancienne. Les commencements”. Paris 1950, p.

153-154.

би се оиме мпгли пбјаснити фпрма и садржај хрищћанства. Пва кпнстатација пднпси се и на

црквенп устрпјствп. Наравнп, акп је сам ппјам Цркве секундарна ппјава, пнда је и црквенп

устрпјствп резултат интеракције разних фактпра кпји нису утемељени у Христпвпм ушеоу331[4].

Сада је за нас пва ташка гледищта у свпм пгпљенпм пблику пптпунп неприхватљива, али у

скривенпм и ублаженпм пблику пна наставља да детерминище правац нащих истраживаоа.

Црква не самп щтп није секундарна ппјава у пднпсу на Христа, негп шак није ни примарна ппјава.

Кп гпвпри Црква, тај гпвпри Христпс, и кп гпвпри Христпс, тај гпвпри Црква. Птуда изван

елисиплпщкпг приступа не мпже бити разумеваоа Христа, па према тпме, не мпже бити ни

разумеваоа хрищћанства у свпј оегпвпј пунпћи. Изван Цркве не мпжемп разматрати ниједан

аспект живпта хрищћанства, будући да изван Цркве није ппстпјала никаква прпјава хрищћанства.

Нашин живпта првпбитнпг хрищћанства, пнакав каквим се пн ппказује на пснпву малпбрпјних

сведпшанстава кпјима распплажемп, у пптпунпсти је услпвљен ппјмпм Цркве. Нема ни најмаое

сумое да су хрищћани термине презвитер и епискпп ппзајмили из оима савременпг света,

међутим, шиоеница да је дпщлп дп ппзајмљиваоа термина не знаши да су биле ппзајмљене и

пдгпварајуће институције, пзнашене наведеним терминима. Ппзнатп нам је да су у аппстплскп

дпба међу хрищћанима већ ппстпјали ппјединци пзнашени терминима “презвитери-епискппи” или

шак “епискппи и презвитери”, међутим, никаквим истраживаоем самих пвих термина не мпже се

утврдити местп кпје су пви ппјединци заузимали и функције кпје су пни врщили у хрищћанскпм

живпту тпга дпба. Ти ппјединци ппстпјали су у лпкалним црквама и ради лпкалних цркава, и затп

се јединп изнутра, из перспективе саме Цркве, мпже пдредити местп щтп су га пни заузимали и

функције кпје су пни пбављали за пптребе лпкалних цркава. Тп не знаши да се прпизвпљнп мпгу

увпдити билп какви априпрни ппјмпви или теплпщки ппстулати кпји у пнп дпба нису ппстпјали,

негп тп знаши да је пптребнп налазити се на пнпм тлу на кпме су ти ппјмпви ппникли и развили се.

Имамп пунп правп да недпвпљнпст истпријских ппдатака кпјима распплажемп кпнпензујемп пним

щтп нам пружа ппјам Цркве. Истпријска вреднпст и истпријска пбјективнпст нащих истраживаоа у

пбласти првпг хрищћанства тиме ниукпликп неће бити умаоени, будући да је и сама Црква

истпријска шиоеница.

331[4] Исп. A. Liosy, “L’Evangile et l’Eglise”, 1902, p. 111: “Jesus a annonce le Royaume de

Dieu et c’est l’Eglise qui est venue”.

II. ЈУДЕЈСКА И ХРИШЋАНСКА »ХАБУРА«

Кап испуоеое пбећаоа щтп га је Христпс дап Дванаестприци (Мт. 16, 18), Црква је била

пснпвана устанпвљеоем Евхаристије на Тајнпј вешери332[5]. Тајна вешера није била једина трпеза

Христпва са ушеницима Оегпвим, али је била ппследоа за Оегпвпг земаљскпг живпта333[6]. “И

реше им: Вепма зажелех да пву Пасху једем с вама пре негп ппстрадам; јер вам кажем да је нећу

вище јести дпк се не испуни у Царству Бпжијем” (Лк. 22, 15-16). Дпк је живеп на земљи, Христпс је

мнпгп пута седап за трпезу са Свпјим ушеницима и пдлазип на трпезе на кпје су Га ппзивали. “Дпђе

Син Чпвешији Кпји и једе и пије, а пни кажу: Гле шпвека изјелице и винппије, друга цариницима и

грещницима” (Мт. 11, 19). Ппзнатп нам је какп су велику улпгу у живпту Јудеја играле субптое и

празнишне трпезе. Ниједан благпшестиви Јудеј, какав гпд пплпжај у друщтву заузимап, па макар

бип и вепма сирпмащан, није мпгап да се пглущи п ппщти закпн п трпезама. Те трпезе пкупљале

су шитаву ппрпдицу, и сви оени шланпви ушестпвпвали су у оима. П ппрпдишним трпезама у

кпјима је Христпс ушествпвап у време Свпга служеоа на земљи није нам ппзнатп нищта. У тим

гпдинама Христа су сталнп пратила Дванаестприца, шији је избпр представљап један пд првих

шинпва Оегпвпг служеоа334[7]. Пд ппшетка, па све дп Гетсиманске нпћи Дванаестприца су била са

Христпм и живела заједнишким живптпм са Оим. Ради Оега су Аппстпли пставили све и кренули

за Оим335[8]. “А Петар Му ппше гпвприти: Етп ми смп пставили све и за Тпбпм ппђпсмп. А Исус

пдгпварајући реше: Заиста вам кажем: нема никпга кпји је пставип кућу, или браћу, или сестре, или

332[5] Исп. F. Kattenbuch, “Der Quellort der Kirchenidee”, Festgabe für A. Harnack, 1921.

333[6] Остављам отворено питање да ли је Тајна вечера била Пасхална вечера, као што то

произилази из Лукиног сведочанства. Колико год ово питање и његово решење сами по

себи били значајни, за моје истраживање они немају неку нарочиту улогу. У данашњој

теологији у вези са овим питањем нема јединственог мишљења. О овоме в. Еп. Кассиан,

“Христос и первое христианское поколение”, Париж, 1950; J. Jeremias, “Golgotha”, Leipzig,

1926; M. Goguel, “L’Eglise primitive”, Paris 1947.

334[7] Постојање Дванаесторице самтрам историјском чињеницом, те стога не желим да

расправљам о питању да ли су Дванаесторица била творевина првобитне Цркве. Исп. F. M.

Braun, “Aspects nouveaux du probleme de l’Eglise”, pp. 68-73; Rengsdorf, “”, TWNT, B. II, p.

325 sq.

335[8] Исп. чланак G. Kittel-a “” y TWNT, B. I, S. 210 sq.

пца, или матер, или жену, или децу, или оиве, Мене ради и јеванђеља ради...” (Мк. 10, 28-29). Те

реши Христпве пднпсе се на Цркву, али истпвременп пне пдређују и пднпс Дванаестприце према

Христу. Христпс пптврђује реши аппстпла Петра, кпји у име Дванаестприце сведпши да су пни све

пставили ради Христа и кренули за Оим. Збпг тпга је идеое ушеника за Христпм билп непбишнп и

разликпвалп се пд пбишнпг идеоа пбишних ушеника за неким пбишним равијем. Христпс је

прихватап титулу «рави» кпјпм су Га други пслпвљавали, па је и Сам Себе пвакп називап (Мт. 26,

18), али Пн није имап никакве щкпле и није бип васпитан «кпд нпгу» некпг ппзнатпг рабина тпга

дпба, кап щтп је тп бип слушај са аппстплпм Павлпм (Дап. 22, 3). Пн није бип ппстављен на пнај

нашин какп су се ппстављали рабини, капгпд щтп није крпз људскп прејемствп задпбип духа

Мпјсијевпг, будући да је Пн изнад Тпре. Закпну Христпс прптивставља Свпје «Ја»: «Чули сте какп је

казанп старима... А Ја вам кажем» (Мт. 5, 33-34). Кренувщи за Христпм, ушеници су ствприли

заједницу са Оим јединствену пп свпме унутароем садржају, премда фпрмалнп налик на

заједнице кпје су у тп дпба ппстпјале међу Јудејима. Пвакве заједнице називале су се «chabûrah»,

у мнпжини «chabûrôth», пд реши «chaber», кпја знаши пријатељ336[9]. Циљ пвих заједница

састпјап се у сампваспитаоу у Закпну и дпбрптвпрнпј делатнпсти. Најпптпунију прпјаву пве

заједнице налазиле су у трпезама кпје су оихпви шланпви приређивали субптпм и п празницима.

Ритуал пвих трпеза ппклапап се са ритуалпм дпмаћих трпеза. Сама заједница представљала је

свпјеврстан дпм или ппрпдицу заснпвану на нашелима пријатељства, кпје је ппвезивалп све оене

шланпве. Улпга дпмаћина припадала би најстаријем шлану заједнице. Јудејске трпезе нпсиле су

верски карактер. Субптое и празнишне трпезе представљале су свпјеврсне свещтенпрадое.

«Благпдареое» над хлебпм и над шащпм, кпје је улазилп у састав пвих трпеза, увек је врщила иста

пспба. За дпмаћим трпезама «пнај кпји принпси благпдареое» бип је дпмаћин куће, дпк је на

«chabûrah» ту улпгу играп старещина заједнице. Литургијске функције «пнпга кпји принпси

благпдареое» прпистицале су из оегпвпг пплпжаја у ппрпдици или у заједници, а не пбрнутп,

будући да ни пн, нити шланпви заједнице пбишнп нису ппседпвали свещтенишкп служеое.

Разуме се, мпгуће је пспправати ппстпјаое «chabûrôth» у дпба земнпг живпта Гпсппда

Исуса Христа, мпгуће је дпвпдити у сумоу претппставку да је Христпс са ушеницима Свпјим

пснпвап једну пвакву заједницу, међутим, све се пвп мпже пднпсити јединп на примену термина

336[9] У питању о «chaburach» углавном користим студију где је наведена литература која

се односи на ово питање. Библиографским јединицама наведеним у том делу додаћемо

joш и: R. Otto, “Reichgottes und Menschensohn”, München 1934.

«заједница», а не и на саму шиоеницу оенпг ппстпјаоа. Најзад, мпгуће је и у пптпунпсти

елиминисати пвп питаое, укпликп се Христпс сагледава искљушивп индивидуалнп; међутим, пвај

угап ппсматраоа представљап би негацију целпкупне јеванђељске истприје. Јпщ маое има пснпва

за сумоу у ппгледу шиоенице да је Христпс приређивап трпезе са ушеницима Свпјим, и да је на

оима Пн бип Тај Кпји је принпсип благпдареое.

Устанпвљена на Тајнпј вешери, Црква је актуализпвана на дан Педесетнице337[10], када

трпеза ушеника Христпвих ппстаје Евхаристијскп сабраое. Заједница щтп ју је пснпвап Христпс није

прекинута са крајем Оегпвпг живљеоа на земљи. У време Свпга живљеоа на земљи Христпс је

непрестанп бправип са ушеницима, а ппсле силаска Духа Светпга пни ће «у Христу» ппстати

заједница Христпва, Оегпва «chabûrah», ппстаће Црква. У тпј хрищћанскпј «chabûrah» ученици су

ти кпји ће лпмити хлеб и благпсиљати шащу. Хлеб щтп ће га пни лпмити јесте пнај кпји је Христпс

прелпмип на Тајнпј вешери, а шаща кпју ће пни благпсиљати јесте пна щтп ју је благпслпвип

Христпс. «Јер кад гпд једете пвај хлеб () и шащу пву пијете (), смрт Гпсппдоу пбјављујете, дпкле не

дпђе» (1. Кпр. 11, 26). Евхаристија, кпју ушеници врще дпкле Христпс не дпђе, јесте ппследоа

вешера Христпва кпја и даље траје. Кап щтп је Христпс са ушеницима бип присутан на Тајнпј вешери,

такп је Пн са оима присутан на Евхаристијскпм сабраоу у евхаристијским дарпвима. «Пвп је Телп

Мпје... Пва је шаща Нпви Завет у Мпјпј Крви...» (1. Кпр. 11, 24-25). У Евхаристији, кпју врщи Црква,

Христпс је присутан у пунпћи и у јединству Свпга Тела, а ппсредствпм евхаристијских дарпва

Оегпви ушеници ппстају присутни «у Христу». У Евхаристијскпм сабраоу Црква се, кап Телп

Христпвп, реализује у свпј свпјпј пунпћи.

Актуализација Цркве дпгпдила се на првпм Евхаристијскпм сабраоу. У нпвпзаветним

списима не налазимп целпвит ппис Евхаристијскпг сабраоа; не наилазимп шак ни на ппдатак п

тпме кп је у аппстплскп дпба стајап на шелу Евхаристијскпг сабраоа. Самп на пснпву једнпг ппдатка

(Дап. 20, 11) сазнајемп да је у Трпади Павле бип предстпјатељ Евхаристијскпг сабраоа, али кп се

пре оега и ппсле оега налазип на шелу Евхаристијскпг сабраоа – п тпме Дела аппстплска не

гпвпре. Тп није једини слушај да нам сппменици не пружају пнп щтп бисмп мпгли пшекивати да

ћемп наћи у оима. Кпликп гпд нас пвп испуоавалп тугпм, ипак, мпрамп признати да је пдсуствп

пваквих ппдатака кпд нпвпзаветних аутпра пптпунп прирпднп, и да пнп прпистише из шиоенице да

337[10] O времену слиаска Духа у дан Педесетнице в. Епископ Кассиан, op. cit., стр. 130-

131.

су ти ппдаци савременицима били ппзнати, дпк су за нас прекривени велпм тајне. Свакпм вернпм

билп је из праксе ппзнатп на кпји се нашин пдвијалп Евхаристијскп сабраое; пвп је разлпг збпг кпга

не самп Павле, щтп је пптпунп прирпднп, негп и Лука, без пбзира на истпријски карактер свпга

казиваоа, нищта не гпвпре п тпме. Пписујући прве странице истприје Јерусалимске цркве, Лука

самп узгред гпвпри п «лпмљеоу хлеба», пстављајући у свести савременпг шитапца прпстпр за

извесну недпумицу у ппгледу тпга какп је кпнкретнп изгледалп пнп п шему гпвпри. Пн уппщте не

даје ппдатке п тпме какп су се пдвијала прва Евхаристијска сабраоа и кп се налазип на оихпвпм

шелу. Наравнп, ппстпји мпгућнпст да оему тп није билп ппзнатп, с пбзирпм на тп да пн није бип

пшевидац првих дана Јерусалимске цркве, и мпгуће је да ти ппдаци нису били садржани ни у

извприма щтп их је пн кпристип, међутим, извеснп је да је пн знап на кпји се нашин пдвијала

Евхаристија у дпба када је писап Дела аппстплска, такп да је пвај ппис пн мпгап унети у прва

ппглавља. Међутим, управп из разлпга щтп је, кап и сви оегпви савременици, знап нашин оенпг

врщеоа, Лука п тпме није гпвприп, премда се зауставип, примера ради, на заједнишеоу у ппгледу

импвине, шега није билп у изванпалестинским црквама338[11]. Пвај недпстатак нащих извпра ипак

мпжемп кпмпензпвати – наравнп, не пнакп какп би тп ушинили савременици аппстпла Луке,

међутим, и нама је делимишнп ппзнатп какп се пдвијала Евхаристија у Јерусалимскпј цркви. Првп

Евхаристијскп сабраое на дан Педесетнице представљалп је верну репризу Христпве Тајне

вешере.У ппгледу пвпга не мпже бити ни сумои, ни недпумица. «Трпеза Гпсппдоа» пбављена је

на исти нашин на кпји је Гпсппд за Свпга земнпг живпта приређивап трпезе са ушеницима Свпјим.

Јединп, али уједнп и најсущтинскије питаое, састпји се у следећем: кп је на Евхаристијскпм

сабраоу заузеп пнп местп кпје је на Тајнпј вешери припадалп Христу? Акп у ппгледу питаоа кп је

стајап на шелу евхаристијских сабраоа у црквама щтп их је пснпвап Павле – да ли су тп били

прпрпци, дидаскали или друге пспбе – и мпже бити извесних сумои, за оих нема никавих пснпва

када је реш п првпм Евхаристијскпм сабраоу. У тпме мпменту у живпту Јерусалимске цркве у опј

није билп ни прпрпка, ни ушитеља, али су била присутна Дванаестприца, кпји су ппстали аппстпли,

и, верпватнп, вепма малпбрпјна група ушеника. Земаљска заједница Христпва ппстпјала је и даље.

Аппстпли свпју заједницу третирају кап наставак Христпве «chabûrah», наставак кпји је ппстап

Црква. Најстарији шлан пве заједнице мпгап је бити јединп Петар, кпга је за пву улпгу припремап

Христпс; птуда је самп пн, и никп други, мпгап бити тај кпји ће унутар Евахристијскпг сабраоа

338[11] Ако је Теофил, за кога је Лука написао своја Дела, био незнабожац, што је сасвим

вероватно, онда је Лукино неизношење поретка вршења Евхаристије јасно само по себи.

Исп. J. Jeremias, “Die Abendmahlsworte”, Göttingen 199949, S. 65.

заузети пнп местп щтп га је Христпс заузимап на Тајнпј вешери. Пн је бип први кпји је «принпсип

благпдареое» на првпм Евхаристијскпм сабраоу; пн је, дакле, бип «пнај кпји принпси

благпдареое» у мпменту када се први пут актуализпвала Црква Бпжија у Христу. Пстали аппстпли

заузели су пна места щтп су их свпјевременп заузимали на Тајнпј вешери.

Првп Евхаристијскп сабраое пдредилп је будуће устрпјствп Цркве. Евхаристијскп сабраое

јесте еклисиплпщки наставак Тајне вешере. Кап щтп је Тајна вешера једна и јединствена, такп је и

Евхаристијскп сабраое једнп и јединственп. У прпстпру и у времену нема разних Евхаристијских

сабраоа – ппстпји самп једнп, кпје је апсплутнп идентишнп првпм Евхаристијскпм сабраоу, на

шијем се шелу налазип Петар. Птуда и црквенп устрпјствп устанпвљенп на првпм Евхаристијскпм

сабраоу пстаје у пснпви свпјпј јединственп и непрпменљивп. Аппстпл Петар није бип некакав

врхпвни аппстпл кпји би бип надређен псталим аппстплима, а следственп тпме и Цркви.

Неппсреднп ппред оега налазили су се и други аппстпли, исти кап и пн. Пн је јединп бип први или

најстарији међу оима, те птуда није мпгап бити без оих, јер би у прптивнпм слушају пн престап да

буде најстарији међу аппстплима. Управп збпг пваквпг свпга пплпжаја пн је ппстап тај кпји

«принпси благпдареое» на првпм Евхаристијскпм сабраоу. Пвим је пдмах устанпвљенп правилп

да је пнај кпји «принпси благпдареое» на Евхаристијскпм сабраоу увек једна иста пспба, кап щтп

се практикпвалп и за јеврејским дпмаћим трпезама, и за трпезама «chabûrah». Истпвременп је

устанпвљенп и правилп да пвп лице стпји на шелу лпкалне цркве. Петар се нащап на шелу

Јерусалимске цркве, међутим, предстпјатељствп у опј није припадалп искљушивп оему, негп свим

аппстплима, кпји су заједнп са оим заузимали прва места на Евхаристијскпм сабраоу. И ппред

пгранишене грађе кпју пружа аппстпл Лука, п пплпжају аппстпла Петра у Јерусалимскпј цркви

мпже се дпбити сасвим јасна слика. Пн је тај кпји први изгпвара прву прпппвед накпн силаска Духа

Светпга. Чак и пнда када иступа сам, пн тп не шини у свпје име, негп у име свију аппстпла, кап први

или најстарији предстпјатељ Јерусалимске цркве. Служеое управљаоа у најщирем смислу у

првим временима ппстпјаоа Јерусалимске цркве припадалп је свим аппстплима, а не јединп

аппстплу Петру.

У пплпжају аппстпла Петра и псталих аппстпла у Јерусалимскпј цркви налази се пдгпвпр на

питаое кпје пвде јпщ нисмп ппстављали, али кпје се мпра ппставити. У претхпднпм излагаоу

кпнстатпвали смп да је у првпбитним лпкалним црквама ппстпјалп некпликп предстпјатеља, а не

самп један. Пва кпнстатација, прирпднп, изазива извесне недпумице. Првпбитне цркве имале су

мали брпј шланпва, и служеое управљаоа у оима није билп пнакп слпженп каквим ће ппстати

дпцније. Тп служеое слпбпднп је мпгап пбављати и сам предстпјатељ. А акп је предстпјатеља

билп некпликп, разлпг тпме бип је самп тај щтп је таква пракса ппстпјала «пп свима црквама

светих ()» (1. Кпр. 14, 33). Такп је пд сампг ппшетка билп у Јерусалимскпј цркви, а у опј је пваква

пракса уведена из разлпга щтп је пвакп билп и на првпм Евхаристијскпм савраоу, щтп је ту праксу

устанпвип Гпсппд, Кпји за Свпга живљеоа на земљи није изабрап самп једнпг, већ Дванаестприцу

аппстпла. У Цркви Бпжијпј у Христу «пнај кпји принпси благпдареое» мпра бити један, дпк

«предстпјатеља у Гпсппду» мпра бити некпликп.

III. «СЕДМПРИЦА» ИЗ ЈЕРУСАЛИМСКЕ ЦРКВЕ

И ОИХПВП СЛУЖЕОЕ

1. Актуализација Цркве у Јерусалиму представљала је кпнституисаое лпкалне

Јерусалимске цркве. У емпиријскпм живпту Црква Бпжија не реализује се у једнпј, негп у мнпщтву

лпкалних цркава. Циљ служеоа аппстпла представљалп је сазидаое () тпг мнпщтва лпкалних

цркава. «Не дпликује нама () да пставивщи реш Бпжију служимп пкп трпезе ()» (Дап. 6, 2). Пве је

реши Петар изгпвприп у име Дванаестприце. У живпту Јерусалимске цркве мпрап је наступити

тренутак када ће аппстпли бити принуђени да пставе свпје служеое управљаоа у опј, јер је оенп

«сазидаое» билп заврщенп. Ппставља се питаое: када се пвп дпгпдилп, и да ли је дп пвпга дпщлп

пдједнпм или ппстепенп? Пдгпвпр на тп питаое мпжемп тражити јединп кпд Луке, кап истпришара

првпбитне Цркве. Нажалпст, пскуднпст ппдатака щтп их пн пружа и извесна непрецизнпст оегпве

хрпнплпгије изузетнп птежавају нащ задатак339[12].

Лука приппведа п тпме какп су аппстпли устанпвили «седмприцу», међутим, пн нищта не

казује п тпме какп је устанпвљена презвитерска служба, п кпјпј се, пптпунп непшекиванп, први пут

гпвпри у Делима аппстплским 11,30. Защтп је Лука нащап за схпднп да изнесе ппдатке п тпме какп

339[12] О хронологији Дела исп. студију E. Jacquier-a у његовој књизи “Les actes des

apotres”, Paris, 1926, као и низ података које износи H. Sahlin y “Der Messias und das

Gottesvolk”, Uppsala 1945.

је устанпвљена служба «седмприце», кпји се пбишнп сматрају рпдпнашелницима будућих ђакпна,

и щта га је нагналп да прећути шиоенице п тпме какп су устанпвљени презвитери? Пдгпвпр на пвп

питаое нисмп у стаоу да ппнудимп. Једина претппставка кпја би се мпгла изнети састпји се у тпме

да Лука није тпликп имап намеру да исприппведа п тпме какп су «седмприца» ппстављена на

служеое, кпликп да забележи једну прекретницу у истприји Јерусалимске цркве.

Из Лукинпг казиваоа пптпунп је пшигледнп да је «служеое пкп трпезе ()», пре негп щтп су

устанпвљена «седмприца», припадалп самим аппстплима340[13]. П пвпме сведпше напред

наведене Петрпве реши да аппстплима не дпликује да пстављају реш Бпжију ради служеоа пкп

трпезе. Према ппдацима щтп их навпди Лука, пдлука аппстпла да пдреде седмприцу људи кпји ће

служити пкп трпезе била је мптивисана незадпвпљствпм јелиниста341[14] збпг тпга щтп се

«оихпве удпвице забправљаху када се дељаще ппмпћ сваки дан ()» (Дап. 6, 1). Да ли из пвпг

навпда следи закљушак да су «» и «» идентишне?342[15] Вепма је тещкп дати категпришки пдгпвпр

на пвп питаое, будући да је термин «» у нпвпзаветним списима пбухватап разнпврсна служеоа,

ппшев пд аппстплскпг. Са већпм верпватнпћпм би се кпнтуре пдгпвпра мпгле пцртати ппсле

ппкущаја да дефинищемп «служеое пкп трпезе». У тпм ппкущају неппхпднп је ппћи пд ппјма

Евхаристијскпг сабраоа.

340[13] Ова је тврдња супротна од мишљења што га износи E. Jacquier, op. cit., str. 187.

Ако су апостоли сами служили око тршеза, из тога следи да у Јерусалимској цркви пре

установљења “седморице” није било других лица која су вршила аналогну службу. Због

овог аргумента искључује се могућност постојања посебног служења ђакона јудејског

порекла.

341[14] Категорички одбијам да прихватим хипотезу да су “” из Дап. 6 били хришћани

пореклом из незнабожачке средине. Уколико би се прихватила ова претпоставка, “” би

били једноставно Јудеји, а не Јудеји који говоре арамејски (исп. H. J. Cadbury, “the

Hellinist”, y: “The beginnings of Christianity”, London, 1933, vol. V, p. 59-74; Windisch, “” y

TWNT, B. II, S. 508-509). Ова хипотеза нема никаквих основа. Она је несумњиво настала

из тежње да се докаже да Павле није био први мисионар у незнабожачкој средини и да су

јелинске незнабожачке представе имале утицај на хришћанство у његовој иницијалној

фази, и посебно, да се докаже да је термин “” који користи Петар (Дап. 5,31) јелинског

порекла. (W. G. Kümmel, “Kirchenbegriff und Geschichtsbewusstsein in der Urgemeinde und

bei Jesus”, Uppsala 1943, S. 12).

342[15] Сматрам мало вероватном претпоставку да се “служење око трпеза” на основу Мт.

15,27 састојало у дељењу новчане помоћи потребитим члановима Цркве. Исп. E. Jacquier,

op. cit., p. 187.

Нa јудејским трпезама, какп ппрпдишним, такп и трпезама «chabûrah», пбишнп је ппстпјап

некп кп би служип, пспбитп укпликп би присутни јели лежећи. У бпгатим кућама пкп трпезе би

служила ппсебна пспба – слуга или рпб, али шещће се практикпвалп да пкп трпезе служи најмлађи

међу пнима кпји у опј суделују. На трпезама щтп их је Христпс угптпвљавап са ушеницима

Свпјим верпватнп је служип аппстпл Јпван, кап најмлађи пд Дванаестприце; на Тајнпј вешери,

међутим, служип је Сам Христпс. «Јер кп је већи, кпји седи за трпезпм или кпји служи ()? Није ли

пнај кпји седи за трпезпм? А Ја сам међу вама кап слуга ()» (Лк. 22, 27; исп. Мк. 10, 45). Билп би

пптпунп непснпванп служеое Христпвп сузити самп на пмиваое нпгу, п шему синпптишари ни не

приппведају. Христпс је на Тајнпј вешери бип «слуга» у правпм смислу, пнакп какп је тп раније

шинип Јпван. Будући верни реши Ушитељевпј: «Кпји хпће међу вама да буде велики, нека вам

служи ()» (Мк. 10, 43), аппстпли су служили на Евхаристијскпм сабраоу. Наглп квантитативнп

увећаое јерусалимске цркве изискивалп је и већи брпј пних кпји ће служити пкп трпеза. Служеоу

пкп трпеза, пп свпј прилици, убрзп ће бити придпдатп дељеое ппмпћи удпвицама и

најсирпмащнијим шланпвима Цркве. Тп је служеое билп везанп за Евхаристијскп сабраое, а

схпднп тпме и за «служеое пкп трпеза», будући да је Евхаристијскп сабраое представљалп и

трпезу, и «ризницу љубави». Пд дпбрпвпљних прилпга верних бип је пснпван један ппсебан фпнд,

шија је намена била да се из оега пружа стална ппмпћ материјалнп угрпженим шланпвима Цркве.

Лука навпди да је служеое удпвицама билп свакпдневнп. Шта тп знаши – тещкп је рећи са пунпм

сигурнпщћу. У свакпм слушају, нема пснпва за претппставку да се Евхаристијскп сабраое

практикпвалп свакпдневнп. Ппстпји, међутим, пунп утемељеое за тврдоу да се пнп пдвијалп «у

први дан седмице». У тп дпба у Јерусалимскпј цркви јпщ није билп ппсебних агапа, пдељених пд

Евхаристијскпг сабраоа. Затп «свакпдневнп служеое» щтп га ппмиое Лука ваља ппимати у

пваквпм смислу: или да су удпвице свакпдневнп дпбијале ппмпћ, или да су утврђеним редпм

дпбијале ппмпћ за шитаву недељу, а да се дељеое те ппмпћи пдвијалп сваки дан343[16]. Такп,

дакле, «служеое пкп трпеза» није билп идентишнп «свакпдневнпм служеоу».

Кап щтп се да закљушити из Лукинпг приппведаоа, «свакпдневнп служеое» представљалп

је, у крајопј линији, један пд разлпга збпг шега су аппстпли пдлушили да га ппвере ппсебнп

343[16] О овоме в. P. Gaechter, “Die Sieben (Apg. 6, 1-6)”. Zeitschrift für Katholische

Theologie, 74 (1952), S. 134. Он сматра да “свакодневно служење” не значи дељење помоћи

на свакодневним трпезама. Полазећи од Лк. 13,3 он сматра да “” означава служење “für

jeden Tag”, а не “an jedem Tag”.

ппстављеним ппјединцима. Лука сведпши да су јелинисти ппдигли вику на Јевреје затп щтп су

оихпве удпвице забправљане када се делила ппмпћ сваки дан. Реш «» указује на тп да је рпптаое

јелиниста билп маое-вище свакпдневна ппјава. За нас је важнија сама шиоеница оихпвпг

незадпвпљства негп питаое збпг шега је мпглп дпћи дп «забправљаоа» удпвица јелиниста, на кпје

нисмп кадри дати пдгпвпр. Пву шиоеницу Лука ппвезује са ппвећаоем брпја ушеника: «у пве дане,

када се мнпжаху ушеници...». Пбјащоеое за пву ппвезанпст мпглп би се наћи јединп у шиоеници

да се ппвећаое брпјнпсти ушеника врщилп на рашун искпнских станпвника Јерусалима; укпликп је

такп, знаши да је тп ппвећаое изменилп првпбитни састав Јерусалимске цркве. Главнину оених

шланпва шинили су Галилејци, кпјима су се ппсле првих прпппведи, пп свпј прилици, придружили

брпјни јелинисти. Сматрајући за себе да су привилегпвани шланпви Цркве, Јерусалимљани су

мпгли да захтевају један ппсебан пднпс према себи приликпм «свакпдневнпг служеоа», щтп је

мпглп изазвати пдређену реакцију јелиниста. Нема пснпва да се у Лукинпм казиваоу 6, 1 тражи

пнп щтп у оему није експлицитнп садржанп, пднпснп да се у оему види прикривени пдраз

дпктринарнпг кпнфликта између Јудеја и јелиниста унутар Јерусалимске цркве344[17]; међутим, у

пптпунпсти је пправдана претппставка да се у ппзадини незадпвпљства изазванпг дељеоем

ппмпћи налазила упбишајена ппдела између јелиниста и Јудеја унутар сампг јудејства. Нисмп у

мпгућнпсти да пдгпвпримп у кпјпј су мери аппстпли пружали ппвпд за незадпвпљствп јелиниста.

Мпгуће је да аппстпли нису увек лишнп делили ппмпћ, негп да су ппверавали неким шланпвима

Јерусалимске цркве да пвп шине у оихпвп име, при шему није искљушенп да су се неки пд тих

шланпва са већпм пажопм ппстављали према удпвицама Јевреја негп према удпвицама

јелиниста. У свакпм слушају, неппбитнп је да је незадпвпљствп ппстпјалп, и аппстпли су признали

ту шиоеницу; међутим, тврдити да су пни незадпвпљствп јелиниста сматрали пправданим345[18]

билп би у неку руку ризишнп346[19].

344[17] Исп. M. Goguel, “La naissance du christianisme”, Paris 1946, p. 192.

345[18] Исп. E. Jacquier, op. cit., p. 186.

346[19] Обично се сматра да се сукоб између јелиниста и Јудеја догодио унутар саме

цркве. У основном тексту следим ово уобичајено поимање, али бих у подножној напомени

желео да изнесем другачију претпоставку. Лука потпуно јасно указује на то да се радило о

помагању удовицама, нигде не помињући остале потребите чланове Цркве. Међутим,

познато нам је да је, ако не у то доба, а оно веома брзо након тога, међу члановима

Јерусалимске цркве било много сиромашних. Зашто њих Лука није поменуо? Друга

напомена коју је неопходно изнети тиче се саме чињенице помоћи удовицама. Ако је у

На предлпг аппстпла, Јерусалимска црква347[20] изабрала је «седам псведпшених људи,

пуних Духа Светпга и мудрпсти» (Дап. 6, 3). Лука навпди имена «седмприце». Један међу оима

бип је прпзелит, дпк сви пстали нпсе гршка имена. Пвп није дпвпљан пснпв за тврдоу да су сви

пни били јелинисти, будући да су палестински Јевреји, кап и Јевреји из дијасппре, вепма шестп

узимаши гршка или латинска имена348[21]. Укпликп су пак пви људи били јелинисти, тп сведпши да

су у време када су изабрана «седмприца» јелинисти јпщ увек били дпминантан елемент у

Јерусалимскпј цркви, а Јерусалимљани су, кап щтп смп већ навели, у опј представљали релативнп

вези са дељењем ове помоћи дошло до сукоба, логично је претпоставити да је број

удовица био велики. Како су се оне могле у толиком броју тада појавити у Јерусалимској

цркви? Да ли се заиста радило о удовицама хришћана, односно о онима које су се у

хришћанство обратиле пре смрти својих мужева? То је веома мало вероватно, пошто нам

је познато да смртних случајева међу првим хришћанима у то доба још није било, или их

је било изузетно мало (в. Ph. H. Menoud, “La mort d’Ananias et de Saphira”, in “Melanges

offerts a M. Goguel”, p. 146). Или су се оне саме обратиле у хришћанство? И то је веома

мало вероватно. Најзад, трећа напомена тиче се термина “” и “”, које Лука обично не

везује за чланове Цркве (исп. Windisch. “” in TWNT., t. II, S. 508). Сва ова питања остају

без одговора уколико се претпостави да је сукоб настао унутар Јерусалимске цркве.

Уколико се, међутим, пође од хипотезе да је до сукоба између Јевреја и јелиниста дошло

изван цркве, сва ова питања једноставно отпадају. Служење помагања у Јерусалимској

цркви није се односило искључиво на дељење помоћи њеним потребитим члановима, него

и на маттеријално збрињавање потребитих уопште, а у првом реду, разуме се, удовица,

што је представљало свету обавезу старозаветних Јудеја. Потпуно је природно то што је

број сиромашних удовица у Јерусалиму био велики, што је и условило неопходност

“свакодневног служења”. Административна подела Јерусалима на седам реона могла је

навести на идеју о постављењу седам осведочених људи, с тим да сваки од њих има у

својој надлежности један реон Јерусалима. Помоћ која је пружана јерусалимским

удовицама имала је своје извориште у Евхаристијском сабрању, тако да установљење

“седморице” није могло да не утиче на устројство Јерусалимске цркве. С друге стране,

сукоб до кога је дошло међу становницима Јерусалима у вези са помоћи удовицама

показује да је стање Јерусалимске цркве налазило свој одраз у јудејској средини у целини;

однос те средине према самој цркви мењао се у зависности од струја које би у њој биле

доминантне.

347[20] P. Gaechter, op. cit., S. 148, сматра да се постављење “седморице” догодило на

сабрању јелиниста, а не читаве цркве. Ова његова тврдња нема никаквих основа у

Лукином казивању, него проистиче из његове претпоставке да су апостоли, поставивши

“седморицу” за јелинисте чија имена наводи Лука, поставили “седморицу” за Јудеје.

Последица овога, по мишљењу P. Gaechter-a, била је деоба Јерусалимске цркве на два

дела, од којих је сваки имао властито сабрање и властиту организацију помоћи

сиромасима.

348[21] E. Jacquier, op. cit., p. 185-186; P. Gaechter, op. cit., S. 147.

нпв елемент. Међутим, мпжда би билп исправније претппставити да су међу «седмприцпм»,

ппред прпзелита Никпле, били какп Јудеји, такп и јелинисти349[22]. У вези са изнетим, пптребнп

је пбратити пажоу на 7. стих, у кпме Лука ппнпвп гпвпри п ппвећаоу брпја ушеника у Јерусалиму,

навпдећи да су се међу оима први пут нащли и јудејски свещтеници. Акп је 7. стих на месту, пн не

указује на снажеое јелинистишке струје у Јерусалимскпј цркви накпн ппстављеоа «седмприце,

већ пре на оенп слабљеое, щтп ће касније дпвести дп дпминације јудејске струје350[23].

«Седмприца» су била ппстављена на «служеое пкп трпеза», у щта је улазилп и

«свакпдневнп служеое» ппмагаоа. Пп пваквпм свпме садржају тп служеое вепма ппдсећа на

служеое ђакпна. Црквенп предаое није увек кпнзистентнп пп питаоу п ппвезанпсти између

служеоа ђакпна и служеоа «седмприце». Дпк се на Западу инсистира на тпј вези351[24], на

Истпку је Трулски сабпр свешанп пдбацип ппстпјаое такве ппвезанпсти352[25], ппзивајући се на

тумашеое Јпвана Златпуста, кпји изнпси да у Јерусалимскпј цркви у време ппстављеоа

«седмприце» јпщ није билп ни степена ђакпна, ни степена презвитера и епискппа, негп су

ппстпјали самп аппстпли353[26]. Пвај навпд Јпвана Златпуста је пптпунп исправан ппд услпвпм да

га вежемп за време пре ппстављеоа «седмприце». Пре тпга мпмента у Јерусалимскпј цркви

ппстпјали су јединп аппстпли, да би се накпн пвпга ппстављеоа у опј, ппред аппстпла, нащла јпщ

и «седмприца». Какп би се разјаснип пплпжај «седмприце» у сампј цркви, неппхпднп је ппет

вратити се на Евхаристијскп сабраое. «Свакпдневнп служеое» билп је у функцији ппщтијег

«служеоа пкп трпеза», кпје се пдвијалп на Евхаристијскпм сабраоу. Аппстпли су «седмприци»

пренели свпје служеое, пнп служеое щтп су га првпбитнп сами пбављали унутар Јерусалимске

цркве. Сада се ппставља питаое: да ли су пни на оих тп служеое пренели у пптпунпсти, или самп

делимишнп?

349[22] E. Jacquier, op. cit., p. 190.

350[23] Исп. W. D. Davies, “Paul and Rabbinic Judaism”, London, 1948.

351[24] Још је Иринеј Лионски “седморицу” третирао као ђаконе (“Против јереси”, I, 26,

3; III, 12, 10).

352[25] 18. правило Трулског сабора.

353[26] “Тумачење књиге Дела апостолских”, 14.

Каквп су местп заузела «седмприца» унутар Евхаристијскпг сабраоа? Пвп је питаое теснп

ппвезанп са претхпдним, будући да је пд служеоа ппверенпг у Цркви зависилп местп у

Евхаристијскпм сабраоу, и пбрнутп, пд места у Евхаристијскпм сабраоу зависилп је служеое у

Цркви. Пва два питаоа су пд изузетне важнпсти за разумеваое црквенпг устрпјства аппстплскпг

дпба, и ппсебнп за пдређеое пплпжаја «седмприце» унутар Јерусалимске цркве.

2. Приппведајући п устанпвљеоу «седмприце», Лука не гпвпри нищта п тпме на кпји је

нашин устанпвљена служба презвитера. У Павлпвп дпба, према Лукинпм казиваоу, презвитери су

ппстпјали при свим црквама. Оихпвп ппстављеое у црквама щтп их је Павле пснпвап није

представљалп нпвину, негп је већ билп традиципналнп (Дап. 14, 23). Истпветан утисак пстављају и

Павлпве пастирске ппсланице, када се у оима гпвпри п епискппима-презвитерима. Када је дпщлп

дп оихпвпг устанпвљеоа, и кпме припада заслуга за тп? Реклп би се да нпвпзаветни списи не

пружају ппдатке у вези са пвим. Први ппдатак, кпји мпже делимишнп расветлити питаое п

ппреклу презвитерске службе, налазимп тек у дпба када ппшиое да се кпнституище ппсебна

епискппска служба, кпнкретнп, у ппсланицама Игоатија Бпгпнпсца. «Сви следујте епискппу, кап

Исус Христпс Пцу, и свещтенству кап Аппстплима, а ђакпне ппщтујте кап Бпжију заппвест»354[27].

«Саветујем да се старате да у слпзи Бпжијпј шините све, ппд председнищтвпм епискппа кпји је на

месту Бпжијем, и презвитера на месту збпра аппстплскпг, и ђакпна, мени најдражих, кпјима је

ппверена служба Исуса Христа...»355[28], «Такп истп и ви сви ппщтујте ђакпне кап Исуса Христа,

кап и епискппа, кпји је слика Пшева, а презвитере кап сабпр Бпжији и кап скуп Аппстпла»356[29].

Истраживаши су не једнпм пбраћали пажоу на пва места из ппсланица Игоатијевих, али нису

дпвпљнп разумевали оихпв знашај, кпристећи их углавнпм кап дпказ у прилпг тези да Ионатије

није ппзнавап ушеое п аппстплскпм прејемству. Не смемп губити из вида шиоеницу да је

Антипхијска црква пд сампг ппшетка била најтещое ппвезана са Јерусалимскпм црквпм.

Палестинске традиције, наиме, прпдиру у оу вепма ранп, при шему се оихпв утицај интензивира

накпн пада Јерусалима, када је у Антипхију из Палестине емигрирап већи брпј хрищћана. Акп је

негде ппстпјала ипле целпвитија слика п првим временима Јерусалимске цркве, тп је пре свега

354[27] Смирњ. 8,1. Исп. интерполирани текст: “...А ђаконе поштујте као оне који служе

по заповести Божијој”.

355[28] Магн. 6,1.

356[29] Трал. 3,1.

билп на ппдрушју Антипхије. Узимајући у пбзир пвај ппдатак, дужни смп да Игоатијевим решима

придамп карактер истпријскпг сведпшанства.

Напред наведена места из Игоатијевих ппсланица мпрају се интерпретирати јединп у

кпнтексту Евхаристијскпг сабраоа. На оему су се, пкп епискппа, кпји је заузимап средищое местп,

налазила места презвитера, дпк су ђакпни врщили службу Христпву. Ппставља се питаое: да ли је

у свпме ппису Игоатије имап у виду Евхаристијскп сабраое Јерусалимске цркве или Тајну вешеру?

Сви су изгледи да је пн узеп у пбзир и једнп и другп, будући да му је, нема сумое, билп ппзнатп да

су прва Евхаристијска сабраоа Јерусалимске цркве у пптпунпсти рекпнструисала ппредак Тајне

вешере. На пвакав закљушак сасвим кпнкретнп упућују Игоатијеве реши да је ђакпнима ппверена

служба () Христпва. Апсплутнп је јаснп да пн није мпгап сматрати да ђакпни врще земаљскп

служеое Христпвп: ђакпни су на Евхаристијскпм сабраоу пбављали пнп служеое кпје је на Тајнпј

вешери на Себе бип преузеп Христпс, пднпснп, пни су на опј били «слуге». П пвпме пн гпвпри

апелујући на хрищћане у Смирни да ђакпне ппщтују «кап Бпжију заппвест ()»357[30], имајући у

виду заппвест Христпву (Мк. 10, 43). Када је реш п презвитерима, пни су, кап скуп (), заузимали на

Евхаристијскпм сабраоу места аппстпла. Где су презвитери заузели места аппстпла? Тп је мпглп

бити јединп у Јерусалимскпј цркви. Игоатије је мислип на оена прва Евхаристијска сабраоа, кпја

су представљала верни пдраз Тајне вешере. На оима су пкп аппстпла Петра, кап пнпга кпји је

«принпслип благпдареое», седели аппстпли. Игоатије сведпши п тпме да су у једнпм мпменту

оене истприје места аппстпла заузели презвитери. Пвај ппдатак мпра се узети кап пкпсница у

разматраоу питаоа п ппреклу презвитера, нарпшитп укпликп се има у виду шиоеница да су

служеоима у првпј цркви пп правилу пдгпварала пдређена места на Евхаристијскпм сабраоу.

3. Враћајући се ппет Делима аппстплским, пре свега се мпрамп запитати: ппстпје ли у

оихпвпм тексту некакви ппдаци кпји би мпгли пптврдити нащ закљушак изведен из ппсланица

Игоатија Бпгпнпсца? Првп местп из Дела аппстплских кпје бисмп мпгли навести у кприст наще

хипптезе гласи пвакп: «А ушеници пдлушище да сваки пд оих, кпликп кпји мпгаще, ппщаље на

ппмпћ () браћи кпја живљаху у Јудеји. Пвп и ушинище ппславщи старещинама прекп руке

Варнавине и Савлпве» (Дап. 11, 29-30)358[31]. Антипхијска црква је, према Лукинпм сведпшанству,

357[30] Смирњ. 8,1.

358[31] За мене није ни од каквог значаја да ли се Павлово име налазило у оном извору

који је користио, или тачније, превео Лука (исп. H. Sahlin, “Der Messias und das

ппслала ппмпћ презвитерима, а не аппстплима, какп би се далп пшекивати на пснпву навпда из

Дап. 4, 36-37: «А Јпсија, прпзвани пд аппстпла Варнава (...) имап је оиву, и прпдавщи је дпнесе

нпвце и пплпжи пред нпге аппстплима». Ппмпћ се првпбитнп налазила у рукама аппстпла: пвп је,

кап щтп смп већ видели, прпизилазилп из места щтп су га заузимали на Евхаристијскпм сабраоу.

Дап. 4,37 пптврђује 6,2, где се гпвпри п «служеоу пкп трпеза». Защтп Варнава и Савле нису

пплпжили «пред нпге аппстплима» пнп щтп су сакупили у Антипхијскпј цркви? Најједнпставнији

пдгпвпр састпји се у шиоеници да у тп дпба у Јерусалиму није билп аппстпла; међутим, пвакав

пдгпвпр је хипптетишкпг карактера, и тещкп га је ппткрепити навпдима из Дела аппстплских. У кпм

мпменту су Павле и Варнава дпспели у Јерусалим? Пре или ппсле гпоеоа Ирпдпвпг, п кпме се

гпвпри у 12. ппглављу? Пвп питаое пстаје без пдгпвпра. Када је завладала глад, за кпју Лука

сведпши да је ппгпдила станпвнищтвп у дпба императпра Клаудија? Акп је пна заиста завладала за

владе ппменутпг императпра, тп знаши да се пна мпже везати за 47-49. гпдину, а Ирпд Агрипа

Први, п кпме се, пп свпј прилици, гпвпри у 12. ппглављу, умрп је 44. гпдине. Скпрп сви

хрпнплпщки ппдаци щтп их навпди Лука налазе се ппд знакпм питаоа359[32]. Аппстпл Петар је

напустип Јерусалим, кап щтп се да закљушити из Лукинпг казиваоа (12,17), у дпба Агрипиних

прпгпна, међутим, ми га ппнпвп налазимп заједнп са псталим аппстплима у дпба «Аппстплскпг

сабпра». Са већпм верпватнпћпм мпже се изнети претппставка да су се Петар и деп аппстпла

налазили у Јерусалиму у мпменту када су пвамп дпспели Павле и Варнава, кап щтп, реклп би се, и

прпизилази из Лукинпг казиваоа. Чак и укпликп их није билп, тп нищта не меоа у сампј ствари: и у

првпм и у другпм слушају презвитери, п кпјима се гпвпри у Дап. 11,30, врщили су пну службу кпја је

раније припадала аппстплима. Пвп неизпставнп мпрамп дпвести у везу са Лукиним

сведпшанствпм у Дап. 6,2.

Другп местп из Дела аппстплских кпје бисмп мпгли навести у кприст наще хипптезе јесте

следеће: «Када дпђпсмп у Јерусалим, примище нас браћа љубазнп. А сутрадан птиде Павле са

нама Јакпву; и дпђпще сви презвитери» (21, 17-18). Пвп местп пптврђује Лукине навпде из 11, 30.

Између Дап. 6,2; 11,30 и 21,17-18 ппстпји узајамна веза. Та веза упућује на закљушак да

Gottevolks”, S. 359-360). За мене је од значаја чињеница да је сакупљена помоћ била

стављена пред ноге презвитера, а не пред ноге апостола.

359[32] O овоме в. кратак, али веома добар коментар у P. Bonnard, “L’epitre de saint Paul

aux Galates”, Paris-Neushatel 1953, p. 47. W. L. Knox, “The Acts of the Apostles”, Cambrige

1948, p. 40 sq; H. Sahlin, op. cit., стр. 361-362.

устанпвљеое «седмприце» није некаква слушајна епизпда, неппвезана са даљим Лукиним

казиваоем. Међутим, предаја ппмпћи презвитерима, кпју Лука ппмиое у 11,30, такпђе није

представљала слушајнпст прпистеклу из некаквих ппсебних пкплнпсти, негп је била ппвезана са

оихпвим служеоем360[33]. Служба презвитера, кпнституисана пре дпба на кпје се пднпси 11,30,

пвде се већ ппказује кап кпнстантна. У мпменту када Павле дпспева у Јерусалим са пним щтп су

прикупили у црквама (ппглавље 21), аппстпла пнде није билп већ пдавнп. Нема сумое да су

презвитери пд аппстпла , када су пви напустили Јерусалим, преузели целпкупнп оихпвп служеое

у Јерусалимскпј цркви.

Према тпме, Игоатијеви навпди у вези са презвитерима ппдударају се са навпдима щтп их

налазимп у Делима аппстплским. Разлика се састпји јединп у разлишитим приступима оима. Лука,

наиме, презвитере сагледава из перспективе оихпвпг служеоа унутар Јерусалимске цркве, дпк

Игоатије указује на местп кпје су пни заузимали на Евхаристијскпм сабраоу; међутим, не смемп

забправљати да је месту на Евхаристијскпм сабраоу пдгпваралп пдређенп служеое, а тп служеое

налазилп је свпј израз у месту кпје је свакпме припадалп на Евхаристијскпм сабраоу.

4. Мпжемп ли устанпвити када се у Јерусалимскпј цркви кпнституисала служба

презвитера? У претхпднпм излагаоу билп је реши п тпме да су хрпнплпщки ппдаци щтп их навпди

Лука вепма нејасни, неки пут једнпставнп ппгрещни. Вепма је тещкп, и гптпвп неизвпдљивп,

рекпнструисати хрпнплпщки след дпгађаја сппменутих у Делима аппстплским, укпликп се не

прибегне прерасппдели целпкупне грађе садржане у оима361[34]. Пвакви ппкущаји, међутим,

360[33] Ову везу уочио је још K. Holl у “Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verchältnis

zu dem der Urgemeinde”. Gesammelte Aufsätze zur Kirchengeschichte. II. Tübingen, 1927, али

он није у потпуности извео све закључке до којих се могло доћи.

361[34] Kao пример могао бих да укажем на претпоставку да се 15. поглавље Дела

апостолских не налази на своме месту. Њено место мора се налазити испред 15. поглавља.

И уколико се прихвати ова хипотеза, хронолошке чињенице остају неразјашњене:

Апостолски сабор могао је бити одржан 43., или најкасније 44. године (година смрти

Агрипе Првог), или у некаквом временском интервалу пре 50. године (почетак владавине

Агрипе Другог), а у том случају смрт апостола Јакова (12. поглавље) не пада у доба

Агрипе Другог (H. Sahlin, op. cit., p. 359). В. такође E. Jacquier, op. cit., p. CCLXXXVII, где

су хронолошки наведени датуми главних догађаја описаних у књизи Дела апостолских

онако како их датирају разни истраживачи. Још радикалнију прерасподелу материјала

Дела апостолских предлаже Ј. Knox (“Chapters in a Life of Paul”, New-Zork-Nashville,

1950). По његовом мишљењу Јерусалимски сабор одржан је после другог Павловог

увек су сумоиви и прпизвпљни. Нама пвде није неппхпднп да преузмемп пвај задатак у

пптпунпсти: сасвим нам је дпвпљнп да ппкущамп да пдредимп пснпвне етапе у развпју устрпјства

Јерусалимске цркве.

Устанпвивщи «седмприцу», аппстпли су им препустили «служеое пкп трпеза», кпје су

раније пбављали пни сами. Шта је кпнкретнп Лука ппдразумевап ппд «служеоем пкп трпеза»?

Напред смп видели да је једна пд функција пвпга служеоа билп «свакпдневнп служеое»

удпвицама, али тп је самп једна функција. Кпнкретнп дефинисати «служеое пкп трпеза» билп би

мпгуће укпликп би нам билп ппзнатп каквп су местп «седмприца» заузимала на Евхаристијскпм

сабраоу. Лука нам у ппгледу пвпг питаоа не пружа никакве индиције, и затп смп неминпвнп

принуђени да изнпсимп разне мпгуће претппставке. Аппстпли су, пре негп щтп су устанпвљена

«седмприца», заузимали прва места на Евхаристијскпм сабраоу. Пни су, према касније усвпјенпј

терминплпгији, били «», дпк је аппстплу Петру, кап «пнпме кпји принпси благпдареое»,

припадалп средищое местп. Акп су «седмприца» врщила функцију пних кпји «служе» пкп трпеза,

у ускпм смислу те реши, ппредак Евхаристијскпг сабраоа није се мпрап меоати. Сви аппстпли

пстали су на свпјим местима, дпк су «седмприца» мпрала заузети места неппсреднп ппсле

аппстпла. Наведена претппставка ппдразумева да су «седмприца» у извеснпј мери врщила службу

будућих ђакпна. Пваква претппставка пдликује се великпм дпзпм верпватнпће, јер би

устанпвљеое «пних кпји служе» пкп трпеза представљалп рекпнструкцију упбишајенпг ппретка

јудејских трпеза. Ипак, тп щтп су аппстпли пренели деп свпга служеоа имплициралп је мпгућнпст

пренпщеоа на друга лица шитавпг оихпвпг служеоа у неким пкплнпстима живпта Јерусалимске

цркве. Та лица, лпгишнп, мпгла су бити управп пва «седмприца», и затп пни првпбитнп нису били

самп будући ђакпни, негп и будући презвитери362[35]. «Седмприца» су, накпн Стефанпвпг

убиства, била принуђена да напусте Јерусалим. Лука изнпси да се ппсле Стефанпвпг ппстрадаоа

«сви () расејаще пп крајевима јудејским и самаријским, псим аппстпла» (8,1). Немамп никаквих

пснпва да дпвпдимп у питаое пвај Лукин навпд. Расејаое хрищћана из Јерусалима није се

дпгпдилп неппсреднп ппсле Стефанпвпг убиства, негп кап ппследица прпгпна хрищћана дп кпга ће

дпћи накпн оегпвпг ппстрадаоа, п шему се гпвпри у 3. стиху истпг ппглавља. Нема никакве

мисионарског путовања, у време његове друге посете Јерусалиму, које, по мишљењу Ј.

Knox-a, пада на 50.-51. годину (Дап. 18,22).

362[35] Претпоставку да су “седморица” била будући презвитери и будући ђакони износи

F. X. Funk, “Lehrbuch der Kirchengeschichte”, B. I, S. 83-84.

пптребе да се Лукин текст кпригује у смислу да се детерминатпр «сви» не пднпси на све шланпве

Јерусалимске цркве, негп самп на хрищћане јелинисте. Суђеое Стефану ппказалп је какав је пднпс

хрищћана према Закпну и према храму; тај пднпс није представљап самп лишнп Стефанпвп

мищљеое или став неке групе хрищћана, пних јелинистишке прпвенијенције; међу шланпвима

Јерусалимске цркве пн је бип ппщтеприхваћен. Стефанпв гпвпр пред Синедрипнпм није

представљап манифестацију оегпвпг јелинизма; у «јелинистишкпм јудејству» не налазимп ппгледе

щтп их је изнеп Стефан. Пткриће Кумранских рукпписа пмпгућилп нам је да дпђемп дп сазнаоа да

су припадници есенске заједнице имали истпветан пднпс према храму кап и Стефан. Пстављајући

пп страни питаое п утицају ушеоа есенске заједнице на Стефана, имамп дпвпљнп пснпва да

сматрамп да су оегпви ппгледи били утемељени на ушеоу Сампга Христа. Нема нишег

неверпватнпг у тпме щтп су аппстпли, какп навпди Лука, пстали у Јерусалиму. У тпм граду пни су

лакп мпгли пстати непримећени и када су га сви пстали шланпви Јерусалимске цркве напустили.

Прпгпн није дугп трајап, и јерусалимски хрищћани вратили су се назад у свпј град. Када је

реш п «седмприци», пни су, најверпватније, пптпунп напустили Јерусалим, сматрајући, пп свпј

прилици, да бправак у тпм граду за оих није безбедан. Тп щтп се «седмприца» нису вратила у

Јерусалим ппет није стајалп у вези са оихпвим «јелинизмпм», негп са пплпжајем щтп су га Стефан

и пстала «седмприца» заузимала у Јерусалимскпј цркви. Пп ппвратку хрищћана у Јерусалим,

аппстпли су мпгли да не пбнављају службу «седмприце», негп да ппнпвп преузму на себе пбавезу

«служеоа пкп трпеза»; међутим, пни су, разуме се, мпгли и да ппставе неке нпве ппјединце на

местп «седмприце» кпји су напустили Јерусалим. Ипак, пвде се налазимп на ппдрушју

хипптетишкпг, јер Лука п пвпме нищта експлицитнп не изнпси. Укпликп би ппследоа хипптеза

била исправна, тп би знашилп да устанпвљеое презвитера пада у дпба расејаваоа аппстпла из

Јерусалима, дп кпга ће дпћи ппсле «Аппстплскпг сабпра». Местп Петра, кап «пнпга кпји принпси

благпдареое», заузеће Јакпв, брат Гпсппдои, дпк ће места псталих аппстпла припасти

ппјединцима кпји дпбијају титулу презвитера. Према Лукинпм сведпшанству (12,17), пвп се,

изгледа, мпралп дпгпдити неппсреднп накпн ппстрадаоа аппстпла Јакпва и пслпбпђеоа аппстпла

Петра из пкпва, међутим, у тпм слушају пптребнп је изврщити премещтаое 15. ппглавља на местп

кпје би се налазилп негде између 8. и 12. ппглавља. У претхпднпм излагаоу кпнстатпвали смп да

је пвакав пут рещаваоа прпблема разлишите врсте изузетнп сумоив. Псим тпга, тещкп је

претппставити да се аппстпли унапред нису ппзабавили питаоем устрпјства нпрмалнпг живпта у

слушају свпга пдласка из Јерусалима. Дпдуще, Лука изнпси да је Петар мплип да се Јакпву пренесе

вест п оегпвпм пслпбпђеоу из тамнице и пдласку. Тп је мпглп знашити да је Петар Јакпву ппверип

свпје служеое, пднпснп да му је предап местп «пнпга кпји принпси благпдареое» на

Евхаристијскпм сабраоу, и да је Јакпв сам ппставип презвитере на местп псталих аппстпла. Тп би

билп сасвим мпгућнп ппд услпвпм да је пваквп пренпщеое служеоа, приватним путем, у

првпбитнпј Цркви билп дппущтенп.

Aкп су се аппстпли расејали из Јерусалима накпн сабпра, тещкпће на кпје смп указали

делимишнп нестају саме пп себи. Напущтајући град, аппстпли су се ппбринули за тп кп ће

наставити оихпвп служеое у Јерусалимскпј цркви, кпја је, на предлпг аппстпла (исп. 6,2), мпгла

изабрати Јакпва кап «пнпга кпји принпси благпдареое», и презвитере на местп псталих аппстпла.

Најпзбиљнији кпнтрааргумент пвпј хипптези састпји се у тпме щтп би у датпм слушају требалп

прихватити мищљеое да се устанпвљеое презвитера у складу са Лукиним сведпшанствпм (14, 23)

дпгпдилп у црквама кпје је Павле пснпвап, али не и у Јерусалимскпј цркви, или да је устанпвљеое

презвитера представљалп делп Варнаве и Антипхијске цркве. И првп и другп мищљеое слабп

пдгпварају истини, будући да су и Павле и Варнава били људи пдани традицији, и тещкп да би

ризикпвали да уведу билп какву нпвину кпја не би већ била утемељена у живпту Јерусалимске

цркве.

5. У вези са временпм кпнституисаоа презвитерске службе мпжемп да изнесемп јпщ једну

претппставку. Устанпвљујући службу «седмприце», аппстпли су им уступали свпја места на

Евхаристијскпм сабраоу. Тп знаши да су аппстпли у пптпунпсти на оих пренели свпје служеое

унутар Јерусалимске цркве. У вези са пвпм хипптезпм нема пзбиљних кпнтрааргумената. Наравнп,

мпгуће је ппзивати се на тп да су ппсле устанпвљеоа «седмприце» пни јпщ извеснп време пстали

у Јерусалимскпј цркви, и птуда је малп верпватнп да су аппстпли рукпвпђеое опме ппверили

другим пспбама. Пвде ваља пбратити пажоу на шиоеницу да, пренпсећи свпје првпбитнп

служеое у Јерусалимскпј цркви на «седмприцу», пни нису престали да буду аппстпли, већ су и

даље у опј заузимали ппсебнп, сасвим изузетнп местп. Аппстпли су, без сумое, врщили утицај на

делатнпст Јерусалимске цркве, нарпшитп у ппслпвима кпји су се тицали хрищћанске мисије међу

Јудејима и незнабпщцима. На «Аппстплскпм сабпру» Петрпвп мищљеое представљалп је један пд

пдлушујућих шинилаца. Сама шиоеница да су аппстпли престали да буду неппсредни рукпвпдипци

Јерусалимске цркве не мпже се разматрати кап јединствена; у пваквпј ситуацији аппстпли су се у

врщеоу свпје делатнпсти нащли вище пута. Ппдаци из Дела аппстплских уппщте нису у кплизији

са тпм претппставкпм. Ппщти утисак кпји пставља Лукинп приппведаое гпвпри у прилпг закљушку

да су аппстпли, накпн устанпвљеоа «седмприце», престали да у Јерусалимскпј цркви играју пну

улпгу кпја им је у опј раније припадала. Нема сумое да на «Аппстплскпм сабпру» није

председавап аппстпл Петар, негп Јакпв.

С друге стране, пва претппставка има преднпст у пднпсу на прву из разлпга щтп пна пружа

пбјащоеое за пдлуку аппстпла да устанпве «седмприцу» пплазећи не самп пд сппљащоих

пкплнпсти црквенпг живпта, негп и пд задатака сампг аппстплскпг служеоа. «Сазидаое»

Јерусалимске цркве билп је заврщенп. Пред аппстплима је стајап задатак прпппведаоа реши

Бпжије, пднпснп «сазидаоа» других лпкалних цркава. Пни се нису мпгли у пптпунпсти ппсветити

кпнстантнпм служеоу једнпј лпкалнпј цркви, макар тп била и Јерусалимска, и занемарити

служеое реши Бпжијпј. Све Све је пвп мпглп ппдстаћи аппстпле да свпје служеое у пптпунпсти

пренесу на специјалнп ппстављене ппјединце, каква су била «седмприца». Кпмбинујући

разлишите ппдатке из Дела аппстплских, лакп ћемп устанпвити да ппсле пвпга птппшиое

интензивна активнпст аппстпла изван Јерусалима, дпк делатнпст у сампм Јерсалиму, укљушујући и

прпппведаое, прелази на «седмприцу». Пренпсећи «служеое пкп трпеза» на «седмприцу»,

аппстпли су им предали и предстпјатељствп у Јерусалимскпј цркви, будући да је служеое пкп

трпеза прпистицалп из оихпвпг предстпјатељства. «Седмприца» су била предстпјатељи

Јерусалимске цркве, пднпснп «презвитери», кпји су истпвременп пбављали и ђакпнску службу. Са

пвим птпада питаое збпг шега је Лука кпнстатпвап шиоеницу устанпвљеоа «седмприце», а

прећутап устанпвљеое презвитера. Пвакп схваћенп устанпвљеое «седмприце» представљалп је

не самп прекретницу у истприји Јерусалимске цркве, негп је и пзнашилп ппшетак увпђеоа праве

црквене прганизације363[36].

Да ли су се «седмприца» називала презвитерима? Да је пвај назив бип у упптреби када су

пни у питаоу, Лука би експлицитнп указап на тп. У вези са називаоем «седмприце» старещинама

мпгли бисмп ппнудити једну хипптезу, без инсистираоа на опј. Јерусалимски предстпјатељи су,

акп не пдмах, а пнп вепма брзп, дпбили назив «»364[37]. Тај термин бип је адекватан оихпвпм

363[36] P. Gaechter, op. cit., S. 153 sq. сматра “седморицу” презвитерима који су, по

његовом мишљењу, били помоћници апостола. Ови потоњи су, скупа са презвитерима,

сачињавали “савет” јерусалимске цркве, који је обједињавао два њена дела, у чији су

састав улазили Јудеји и јелинисти.

364[37] Није нам познат арамејски или сиријски еквивалент термина “”, као што нам није

познат ни еквивалент термина “” на овим језицима. Могуће је да “” представља превод

реалнпм пплпжају, кап и заппвести Христпвпј: «Кпји хпће да буде међу вама велики, нека вам

служи» (Мк. 10, 43). «Седмприца» су, кап предстпјатељи, служили на Евхаристијскпм сабраоу: пни

су били «ђакпни». П пвпм оихпвпм служеоу Лука се ппгрещнп изразип, назвавщи Јуду и Силу

«људима истакнутим међу браћпм - гршки». Акп пвај термин није пзнашавап предстпјатеље

Јерусалимске цркве, пнда нам оегпвп знашеое пстаје неппзнатп.Верпватнп је тај термин бип

присутан у извприма щтп их је Лука кпристип приликпм писаоа Дела аппстплских. Пп свпме

знашеоу пн је бип пптпунп еквивалентан термину «презвитер». Штп се пак тише сампг термина

«презвитер», кпји налазимп у Делима аппстплским, Лука је тај термин, кпји је бип у упптреби у

црквама изван Палестине, једнпставнп искпристип кап разумљивији пнима кпјима је оегпва

коига била намеоена и оиме заменип у Палестини кприщћени термин «». Другим решима,

спремни смп да тврдимп да је, упркпс скпрп ппщтеприхваћенпм станпвищту, термин «презвитер»

настап у Павлпвим црквама или, мпже бити, у Антипхији, а не у Палестини.

Укпликп су аппстпли, устанпвљавајући «седмприцу», престали да буду предстпјатељи, сви

су изгледи да је и аппстпл Петар бип принуђен да уступи свпје местп «пнпга кпји принпси

благпдареое», будући да је пвп Петрпвп местп билп ппвезанп са предстпјатељствпм аппстпла у

Јерусалимскпј цркви. На пвп местп касније ће дпћи аппстпл Јакпв, брат Гпсппдои365[38]. Али, да

ли је пн бип тај кпји је «принпсип благпдареое» у мпменту устанпвљеоа «седмприце»? Тп је ппд

великим знакпм питаоа. Лука први пут ппмиое Јакпва у 12,17. Сем тпга, «пнај кпји принпси

благпдареое» мпгап је бити јединп некп пд предстпјатеља, а Јакпвљевп име не налазимп међу

именима «седмприце». Збпг тпга је једина пспба кпја је у тп дпба мпгла «принпсити

благпдареое» бип Стефан. Друге мпгућнпсти немамп. Стефанпва делатнпст накпн оегпвпг

прибрајаоа «седмприци», оегпве прпппведи, утамнишеое и гпвпр пред Синедрипнпм вепма

ппдсећају на прве кпраке у активнпсти аппстпла Петра.

термина “parnasim” (од “parnes”, што значи pascere, nutrire, gubernare). У Палестини је

свака самостална заједница имала на свом челу колегијум састављен од седам чланова

“parnasim” (Strack – Billerbeck, “Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrach”,

IV/1, 145; исп. P. Gaechter, op. cit., S. 149-150).

365[38] По мишљењу P. Gaechter-a, апостол Петар је поставио Јакова (“St. Paul and the

Church of Jerusalem”, Cambridge 1925, p. 169).

Стефанпвп ппгубљеое и расејаое пстале «седмприце» ставилп је пред аппстпле задатак

да пбнпве нарущену прганизацију Јерусалимске цркве. Верпватнп су, кап и «седмприца», нпви

игумани били изабрани пд стране целе цркве, а на предлпг аппстпла. У брпј изабраних ущап је и

Јакпв, брат Гпсппдои, кап први међу оима и, следственп тпме, кап «пнај кпји принпси

благпдареое». Када аппстпл Петар ппсле шудеснпг избављеоа из тамнице ппрушује да ваља

«Јакпву и браћи» јавити да је пслпбпђен и да је напустип тамницу (12,17), пвп упућује на закљушак

да је Јакпв у тп дпба већ бип први предстпјатељ цркве. Браћа кпја су ппменута ппред Јакпва мпгла

су бити «игумани» Јерусалимске цркве366[39]. Петар је, пп свпј прилици, пптпунп напустип

Палестину, верпватнп кренувщи у Антипхију, а мпже бити да се прекп Антипхије бип запутип и у

Рим.

6. Пбе претппставке п дпбу када су се ппјавили «игумани» у Јерусалимскпј цркви

ппдједнакп су верпватне, али ми смп склпнији, кап щтп смп већ изнели, да преднпст дамп другпј

хипптези. Пна је адекватнија ппдацима из Дела аппстплских, и ппред тпга, мпже да ппслужи кап

пдлишна радна хипптеза. Прихватимп ли је, рећи ћемп да су презвитери устанпвљени пре ппшетка

Павлпве мисипнарске делатнпсти и пре псниваоа Антипхијске цркве. «Изграђујући» лпкалне

цркве, Павле и Варнава су ппстављали презвитере (14,23). Лукин навпд да су пни ппстављали

презвитере пднпси се на оихпвп путпваое назад. Збпг тпга слпбпднп мпжемп прихватити

претппставку да су првпбитнп Павле и Варнава, услед малпбрпјнпсти шланпва у црквама кпје су

пснпвали, ппстављали самп «пнпга кпји принпси благпдареое». Дпцније, када су цркве ппстепенп

дпнекле пјашале, ппшели су ппстављати пстале презвитере. Термину «презвитери» пни су дали

преднпст у пднпсу на термин «игумани», јер је пвај пптпои мпгап пружити ппвпд за несппразуме

у средини састављенпј пд дпјушеращоих незнабпжаца367[40]. Сем тпга, пни кпји су били

ппстављани за презвитере заиста су били најстарији шланпви цркава кпје су пснпвали. У светлпсти

нащег тумашеоа 14,23 мпжемп пбјаснити и Павлпве мптиве кпје налазимп у ппсланици Титу: «Затп

те пставих на Криту да уредищ щтп је недпврщенп, и да ппставищ пп свима градпвима старещине,

кап щтп ти ја заппведих» (1,5). Реш је п ппстављеоу предстпјатеља, изузев првпг међу оима,

пднпснп «пнпга кпји принпси благпдареое», а кпјега је ппставип сам аппстпл Павле. У Јерусалиму

366[39] O овоме в. E. Jacquier, op. cit., p. 368; P. Gaechter, op. cit., S. 157.

367[40] Исп. Климент Римски, “Прва посланица Коринћанима”, 5,7; 37,2,3; 51,5; 55,1; 60,4,

где термин “игуман” означава лица која имају световно служење.

устанпвљени ппредак Евхаристијскпг сабраоа бип је пренет у незнабпжашки свет, где је лакп

прихваћен, будући да услпви живпта у гршкпм и латинскпм ареалу не самп щтп нису пметали, негп

су шак и ппгпдпвали ппщтпваоу тпга ппретка.

7. Пдгпвпр на питаое кпје смп ппставили на ппшетку пвпга ппглавља, а у вези са ппреклпм

презвитера, мпгли бисмп резимирати на следећи нашин. Презвитерска служба развила се из

ппретка првих Евхаристијских сабраоа, а тај ппредак впди свпје ппреклп пд Спаситељеве Тајне

вешере. Презвитере су устанпвили аппстпли у мпменту када је задатак «сазидаоа» Јерусалимске

цркве бип изврщен. Презвитери су пд аппстпла примили оихпвп служеое предстпјатељства у

Јерусалимскпј цркви, шиме су на Евхаристијскпм сабраоу заузели пна места кпја су свпјевременп

припадала самим аппстплима. Затп је Игоатије Бпгпнпсац имап све пснпве да сматра да

презвитери унутар Евхаристијскпг сабраоа представљају «скуп аппстпла». Служеое

предстпјатељства пни су прихватили пд аппстпла, ниукпликп не примивщи самп служеое

аппстплства. Тп је Игоатију билп пптпунп јаснп, такп да пн нигде није гпвприп п презвитерима кап

п наследницима аппстпла. «Сазидавајући» лпкалне цркве, аппстпли су у оима кпнституисали

службу предстпјатељства, будући да је пна улазила у прирпду Евхаристијскпг сабраоа. Први пут та

је служба реализпвана у аппстплима, кпји су врщили прву Евхаристију. Пвде се није радилп п

мещаоу служеоа, будући да у тп дпба у Цркви јпщ није билп ни прпрпка, ни ушитеља, ни

презвитера – ппстпјали су самп аппстпли. Птуда је служба предстпјатељства мпгла – у Цркви и

крпз Цркву – бити предата презвитерима. Па ипак, иницијална ташка служеоа предстпјатељства

била је везана за аппстпле. Пни су били први предстпјатељи прве лпкалне цркве. Захваљујући тпм

пренпщеоу предстпјатељске службе презвитери су се нащли на местима аппстпла у пквиру

Евхаристијскпг сабраоа, и тп не самп унутар Евхаристијскпг сабраоа Јерусалимске цркве, негп су и

у пквиру свакпг Евхаристијскпг сабраоа презвитери наставили да заузимају оихпва места.

8. Крпз првп Евхаристијскп сабраое не самп щтп је реализпвана предстпјатељска служба,

негп се из редпва предстпјатеља истакап и први, пднпснп најстарији међу оима. Бип је тп аппстпл

Петар, први међу аппстплима, кпји је управп из тпг разлпга у пквиру сабраоа заузеп местп «пнпга

кпји принпси благпдареое». Тп није била засебна служба, негп функција предстпјатељске службе,

кпја је припадала свим аппстплима. Та функција предстпјатељске службе није представљала

слушајнпст у тпм смислу да је ое мпглп и бити и не бити. Без «пнпга кпји принпси благпдареое»

није мпглп бити Евхаристијскпг сабраоа, будући да без «благпдареоа» не мпже бити Евхаристије.

Где гпд је ппстпјалп Евхаристијскп сабраое, мпрап је ппстпјати и «пнај кпји принпси

благпдареое» кап први или најстарији међу презвитерима. Кап щтп се аппстпл Петар у свпјству

«пнпга кпји принпси благпдареое» није разликпвап пд псталих аппстпла, такп се и први презвитер

пп свпме служеоу није разликпвап пд псталих презвитера. Разлика се састпјала јединп у месту на

Евхаристијскпм сабраоу, крпз кпје се реализпвала сама предстпјатељска служба.

Евхаристијскп сабраое, први пут пстваренп у Јерусалимскпј цркви, ппнављалп се у свакпј

лпкалнпј цркви, будући да су сва Евхаристијска сабраоа, где гпд се и када гпд се пдвијала, пп

свпјпј прирпди истпветна, те су, следственп тпме, идентишна и првпм Евхаристијскпм сабраоу.

Кифа, Павле, Апплпс или билп кп други су, пснивајући лпкалне цркве, устанпвљавали у оима

предстпјатељску службу, щтп је неизпставнп укљушивалп и службу «пнпга кпји принпси

благпдареое». Збпг тпга нема нишег шуднпг у тпме щтп нпвпзаветни списи не ппмиоу

експлицитнп најстаријег презвитера или најстаријег епискппа. За тиме није билп никакве пптребе,

будући да је свима билп апсплутнп јаснп да је међу презвитерима ппстпјап најстарији или први

предстпјатељ. Ни аппстпл Павле није имап пптребе да гпвпри п тпме када је набрајап ппсебне

службе у Цркви, с пбзирпм на тп да први презвитер није ппседпвап некакву ппсебну харизму у

ппређеоу са псталим презвитерима. У свпјим ппсланицама Павле је настпјап да исправи

недпстатке присутне у црквенпм живпту оегпвпг дпба. Пн се трудип да усппстави ред у ппгледу

врщеоа прпрпшке службе, ушећи верне да Бпг није Бпг нереда, негп мира (1. Кпр. 14,33), међутим,

пн није имап пптребе да утврђује верне у тпме да је оихпва дужнпст да се «сакупљају у цркву»

какп би ушествпвали у «трпези Гпсппдопј». Пни су крщтени «у једнп телп», пднпснп, пни су

ступили у Цркву ради тпга да би ушествпвали у Евхаристијскпм сабраоу. Пни су знали да без тпга

ушествпваоа нема живпта у цркви, али су знали и тп да Евхаристија јесте «благпдареое», а

«благпдареоа» не мпже бити без пнпга кп га принпси. Једнп је ппвезанп са другим. Акп је

ппстпјала Евхаристија, ппстпјап је и «пнај кпји принпси благпдареое».

IV. СВЕДПЧАНСТВА ИЗ НАЈСТАРИЈИХ ХРИШЋАНСКИХ ИЗВПРА

П ПРВПМ МЕЂУ ПРЕЗВИТЕРИМА

1. Да ли ппстпјаое најстаријег презвитера представља самп хипптезу? У извеснпм смислу,

разуме се, пдгпвпр је пптврдан, будући да нас нпвпзаветни списи не навпде на непсппрнп

прихватаое шиоенице ппстпјаоа првпг међу презвитерима. Ипак, пва хипптеза ппстаје

несумоива укпликп кап пплазну ташку у оенпм разматраоу узмемп прирпду Цркве. Пред нама је

дилема: мпгуће је или прихватити ппстпјаое првпг презвитера кап хипптезу, шиме се и ппстпјаое

Цркве ппсматра кап хипптетишкп, или прихватити Цркву кап реалнпст и истпвременп кап

истпријски непсппрну шиоеницу признати и ппстпјаое првпг међу презвитерима. У истпријскпм

истраживаоу пптпунп је дппустивп пплазити пд прирпде пнпг прганизма п кпјем је реш.

Непсппрнп је да тп не знаши пплажеое пд априпрних претппставки. У мнпгим слушајевима, када

не ппстпје ппзитивне шиоенице, примена пвпга метпда ппстаје јединп мпгућнп рещеое; међутим,

прибегаваое оему пправданп је и у слушајевима ппседпваоа шиоеница, с пбзирпм на тп да пвај

метпд пружа мпгућнпст исправнијег кприщћеоа грађе кпјпм распплажемп368[41]. Укпликп

ппђемп пд претппставке п ппстпјаоу првпг презвитера, мпћи ћемп у нпвпзаветним списима наћи

извесне индиције кпје је пптврђују; не прихватимп ли, међутим, ту претппставку, пви детаљи

пптпунп ће измаћи нащпј пажои, или ћемп им придати други смисап и другашије знашеое.

На првпм месту дужни смп да пбратимп пажоу на ппдатке кпје Лука изнпси у вези са

Јакпвпм. У претхпднпм излагаоу навели смп да је Јакпв, брат Гпсппдои, у Јерусалимскпј цркви

заузеп пнп местп кпје је првпбитнп припадалп аппстплу Петру. Лпгишнп је да Јакпв, макар у

ппшетку, није мпгап ппседпвати нещтп вище пд пнпга щтп је припадалп сампм аппстплу Петру. Пн

се нащап на шелу Јерусалимске цркве, и затп је унутар Евхаристијскпг сабраоа заузеп местп «пнпга

кпји принпси благпдареое». П пвпј ппследопј Јакпвљевпј функцији Дела не гпвпре нищта, кап

щтп, уппщте узев, нпвпзаветни списи ћутке прелазе прекп тпга, али у свему псталпм п улпзи

аппстпла Јакпва мпмуће је стећи сасвим јасну представу. На «Аппстплскпм сабпру»

председавајући је Јакпв, а не аппстпл Петар, кпји је на оему бранип или свпје властитп делп међу

незнабпщцима, или Павлпвп «щиреое благе вести». Јакпв је на крају седнице резимирап дебате и

предлпжип резплуцију. Оегпвп иступаое рещилп је питаое у вези са пбавезнпщћу Закпна за

хрищћане из незнабпжашке средине. Ппсле пслпбпђеоа из тамнице за Ирпдпве владавине Петар

мпли да се пва вест пренесе Јакпву и браћи, ппд кпјима, пп свпј прилици, ваља ппдразумевати

презвитере (Дап. 12,17). У ппсланици Галатима аппстпл Павле приппведа да се приликпм свпје

прве ппсете Јерусалиму пн видеп са аппстплпм Петрпм и да никпга другпг сем Јакпва, брата

368[41] Овај метод користио је О. Cullman у раду “Le bapteme des enfants et la doctrine

biblique du bapteme”, Paris-Neuchatel 1948., а у вези са питањем о крштењу деце. Он пише:

“Mais ce n’est pas sous l’angle de l’attestation scripturaire que la question du bapteme des

enfants doit se poser. Si nous tenons compte de nos sources, elle ne peut trouver sa reponse qu’a

partir de la doctrine generale du Nouveau Testament en la matiere” (p. 22).

Гпсппдоег, није среп (1,19), пднпснп: пн се видеп са две пспбе, пд кпјих се једна налазила на шелу

аппстпла, а друга на шелу лпкалне цркве у Јерусалиму. У време свпје ппследое ппсете Јерусалиму,

пре негп щтп ће дппасти тамнице, Павле се, већ следећег дана накпн дпласка, запутип к Јакпву,

кпд кпга су се били пкупили сви презвитери. Сви су му пни заједнп предлпжили да се пшисти пп

Закпну (Дап. 21,18-26). У истпј ппсланици Галатима аппстпл Павле приппведа п дпласку

изасланика пд Јакпва (2,12). Свуда се Јакпв ппјављује кап шелник Јерусалимске цркве, али нигде не

сампсталнп, негп заједнп или са презвитерима, или са целпм црквпм. Оегпва улпга у пптпунпсти

се ппдудара са улпгпм аппстпла Петра када се пн, у првп време ппстпјаоа Јерусалимске цркве,

налазип на оенпм шелу. Дпк Јакпву у Јерусалиму није мпглп припадати вище пд пнпга щтп је

ппседпвап аппстпл Петар, дптле презвитери, кпји су га сталнп пкружавали, нису мпгли имати

маое пд пнпга щтп су ппседпвали пстали аппстпли, будући да су пни били ти кпји су заузели

оихпва места на Евхаристијскпм сабраоу. Кап щтп су се аппстпли заједнп са Петрпм налазили на

шелу цркве, такп је и Јакпв заједнп са презвитерима ппсле оих стајап на шелу Јерусалимске цркве.

Пн је међу оима бип, кап аппстпл Петар међу аппстплима, први или најстарији презвитер. Пн се

пд оих није разликпвап пп свпме служеоу, негп пп тпме щтп је заузимап средищое местп на

Евхаристијскпм сабраоу. Аутпритет кпји му је припадап кап «пнпме кпји принпси благпдареое»

дпдатнп је бип ппткрепљен оегпвим лишним аутпритетпм кап брата Гпсппдоег. Не треба

преувелишавати династишке тенденције унутар Јерусалимске цркве, међутим, нема сумое да је

српдствп пп телу са Гпсппдпм услпвилп да Јакпвљев статус буде ппсебан369[42]. Знашај кпји је пн

ппседпвап у Јерусалимскпј цркви мпгап је бити истпвременп и већи и маои пд знашаја псталих

најстаријих презвитера у оихпвим црквама. Тај знашај је бип већи из разлпга щтп је пн бип брат

Гпсппдои, те се стпга, разуме се, није мпгап ппредити ни са једним пд најстаријих презвитера. С

друге стране, тај знашај је бип маои пнда када су се у Јерусалиму налазили аппстпли, а ппсебнп

аппстпл Петар. Јакпв није представљап пнакав аутпритет кап аппстпли, али аппстпли су

признавали оегпвп првенствп у Јерусалимскпј цркви: Јакпв је бип оен најстарији предстпјатељ,

али не једини, негп први међу псталима.

369[42] Хипотеза о супарништву између “” и апостола нема озбиљних основа. У сваком

случају, аргумент који се истиче у корист хипотезе да је Мт. 16,18 настало у Антиохији

као апологија Петра против Јакова (F. J. Foakes-Lake, “The beginnings of Christianity”,

London 1929, part I, t. 1, t. 330), данас не може бити прихваћен, будући да је потпуно

неоспорно да се Христова формулација “Ти си Петар” могла појавити једино у Палестини,

особито у Јерусалиму (J. Jeremias, “Golgotha”, Göttingen 1926, p. 68 sq.).

Да ли је Јакпв имап титулу епискппа? Тп је малп верпватнп. Црквенп предаое Јакпва

сматра за првпг епискппа јерусалимскпг, али тп није дпвпљнп ппуздан пслпнац за дпнпщеое

пваквпг закљушка. Пвп црквенп предаое насталп је, пп свпј прилици, у другпј пплпвини другпг

стплећа, када се у пднпсу на прве презвитере ппшеп кпристити назив «епискппи», будући да су у тп

дпба епискппи већ стајали на шелу лпкалних цркава. Пва трансппзиција термина пптпунп је

лпгишна, пспбитп из разлпга щтп је међу првим презвитерима и епискппима ппстпјалп прејемствп

служеоа. На крају крајева, пвде се не ради п термину негп п служеоу. Црквенп предаое

пптврђује навпд из Дела аппстплских да се Јакпв налазип на шелу Јерусалимске цркве кап оен

први или најстарији презвитер370[43]. Али акп је први или најстарији презвитер ппстпјап у

Јерусалимскпј цркви, тп знаши да је пн мпрап ппстпјати и у другим лпкалним црквама.

2. Заиста, трећа Јпванпва ппсланица сведпши п ппстпјаоу првих или најстаријих презвитера

у црквама изван Палестине. Пптпунп је прирпднп тп щтп ће се лик Диптрефа, ппменутпг у пвпј

ппсланици, приказати у сасвим другашијем светлу укпликп не будемп пплазили пд претппставке

да је и на пвпм ппдрушју ппстпјап први презвитер. У ппсланици се не указује експлицитнп на тп да

је Диптреф бип најстарији презвитер у свпјпј цркви, али извесни детаљи кпје упшавамп у

ппсланици пружају дп те мере решитп сведпшанствп у прилпг пве тезе, да уппщте не пстављају

прпстпр за сумоу. За Диптрефа се у ппсланици вели да «жели да буде први - гршки». Тај израз

знаши да Диптреф није самп сматрап себе, негп је и уистину бип први у цркви. У устима Старца пвај

израз дпбија негативну кпнптацију, звуши кап прекпр, али та кпнптација се не пднпси на првенствп

кап таквп, у тпм смислу да га пн дпживљава кап нещтп негативнп самп пп себи, негп на тп да је

првенствп за Диптрефа ппсталп људска страст, те је птуда пппримилп нежељена пбележја371[44].

Старaц укправа Диптрефа збпг тпга щтп пн пдбија да га прими («», стих 9), пднпснп, пн не

370[43] О Јакову, брату Господњем, Егизип казује да је он скупа са апостолима прихватио

управљање Јерусалимском црквом (Јевсевије, “Црквена историја” II, 23, 4), али већ

Климент Александријски износи да “Петар, Јаков и Јован, премда им је Сам Господ дао

предност (у односу на друге ученике), ипак након Вазнесења Спасова нису почели да се

међу собом боре за славу, већ су за јерусалимског епископа изабрали Јакова Праведног

(Јевсевије, “Црквена историја” II, 1, 3). На основу ових сведочанстава Јевсевије је Јакова

сматрао за јерусалимског епископа (нав. дело, II, 23). Епифаније (»Против јереси«,

LXXVIII, 7) и Јован Златоуст (»Тумачење Посланице Коринћанима«, беседа XXXIII, 4) су

постављење Јакова за јерусалимског епископа приписивали непосредно Господу.

371[44] Исп. Knopf, “Das nachapostolische Zeitalter”, 1905, S. 206; F. M. Braun, “Jean le

Theologien et son Evangile dans l’Eglise Ancienne”, Paris 1959, p. 60.

пбзнаоује оегпва писма и не прима браћу кпја дплазе пд оега, дпк пне кпји им пружају

гпстппримствп изгпни из цркве. Тиме се пн пглущује п дужнпст гпстппримства, кпју има сваки

хрищћанин, а нарпшитп презвитер (1. Тим. 3,2). Оегпв аутпритет у цркви на шијем се шелу налазип

је дп те мере снажан да је пн нащап за схпднп да птвпренп иступи прптив Старца и да критикује

оегпве инструкције. Оегпве пдлуке изврщавали су сви или скпрп сви шланпви цркве. Не треба

мислити да је Диптреф делпвап сампсталнп: пн је делпвап на црквенпм сабраоу и уз сагласнпст

тпга сабраоа. Тп се види из шиоенице да је Старац бип немпћан да, налазећи се ван цркве на

шијем је шелу Диптреф стајап, билп щта предузме прптив оега; међутим, приликпм ппсете оегпвпј

цркви пн ће га на тпм истпм црквенпм сабраоу ппдсетити на «оегпва дела кпја твпри, ружећи нас

злим решима...» (ст. 10; исп. 1. Кпр. 5, 3-5). Пва Старшева немпћ да се пбјаснити тиме да пн није

ппседпвап власт над лпкалним црквама. Ту власт пн је пстваривап самп у ситуацијама када би се

лишнп нащап у некпј кпнкретнпј цркви.

Укправајући Диптрефа збпг тпга щтп није примап браћу кпја су дпщла пд оега, Старац,

наравнп, није желеп да пграниши правп лпкалне цркве, кпја је свпју реализацију дпживљавала у

лишнпсти првпга у опј, да ускраћује гпстппримствп пнима кпји щире сумоива ушеоа. У Другпј

Јпванпвпј ппсланици налазимп јасну инструкцију п тпме какп ппступати у пваквим слушајевима:

«Акп некп дплази к вама и пвп ушеое не дпнпси, не примајте га у кућу и не ппздрављајте се» (ст.

10). Дужнпст шуваоа праве вере, кап щтп смп видели, везивала се за предстпјатеље цркава.

Старац није мпгап ускратити тп правп Диптрефу. Диптрефпва грещка, прптив кпје се Старац бприп,

састпјала се у тпме щтп је пн кпристип власт кпја му је припадала прптив Старца, али ту власт, саму

пп себи, Старац није пспправап,.

Друга лишнпст кпја се ппмиое у Трећпј Јпванпвпј ппсланици јесте Гај. Старац му упућује

ппхвале збпг свега щтп пн шини за браћу и за намернике и щтп му пстаје веран. Кап щтп смп већ

истакли, пбавеза гпстппримства била је на презвитерима. Збпг тпга тещкп да се мпже сумоати у тп

да је Гај бип презвитер; сви су изгледи да је пн бип први међу презвитерима у некпј пд суседних

цркава. Када је реш п трећпј пспби шије се име ппмиое у ппсланици – извеснпм Димитрију, пн је,

пп свпј прилици, бип или Диптрефпв презвитер кпји се псмелип да иступи прптив оега, или, мпже

бити, предстпјатељ неке друге цркве.

Пд пве трпјице кпји се ппмиоу у ппсланици Диптреф и Гај били су пни кпје називамп

«првим или најстаријим презвитерима»372[45]. Не треба да нас шуди тп щтп се, ппред оих, у

ппсланици не ппмиоу и пстали презвитери оихпвих цркава. Нема никакве верпватнпће

претппставка да се свакпм пд пвих цркава управљалп пд стране једнпг лица, без презвитера. Да је

тп бип слушај, тп лице не би се мпглп називати «првим ()». Диптреф је, кап и Гај, бип први међу

презвитерима, щтп знаши да му је на Евхаристијскпм сабраоу припадалп средищое местп. Тп щтп

презвитери нису ппменути не мпже служити кап аргумент за тврдоу да оих није ни билп, кап щтп

неппмиоаое најстаријег презвитера у нпвпзаветним списима не мпже бити схваћенп кап

сведпшанствп оегпвпг неппстпјаоа. Устрпјствп лпкалних цркава ван предела Палестине

трансплантиралп се у пнпм виду у кпјем је пнп заснпванп у Јерусалиму јпщ пд сампг ппшетка. А

тамп су, ппред аппстпла Петра, сви аппстпли били предстпјатељи. Није нам ппзнатп да ли су у

црквама ппменутим у ппсланици, ппред презвитера, ппстпјали јпщ и прпрпци и ушитељи, истп кап

щтп немамп ппдатака п тпме кп су била браћа кпју Диптреф није примип. Чак и укпликп се радилп

п путујућим «харизматицима», тещкп да има пзбиљних пснпва да се ппсланица третира кап пдраз

бпрбе црквене јерархије, кпја се у тп дпба налазила у стадијуму фпрмираоа, са «харизматицима».

Пптребнп је пбратити пажоу на јпщ један детаљ из Треће Јпванпве ппсланице: у опј се не ппмиоу

ни јереси, ни јеретици. Јпван не пптужује Диптрефа за јерес373[46], већ самп за непријатељски

став према себи: «Затп, акп дпђем, сппменућу оегпва дела кпја твпри, ружећи нас злим решима; и

није му тп дпста, негп сâм браће не прима, и забраоује пнима кпји би хтели да их примају, и

изгпни их из Цркве» (ст. 10). Циљ писаоа пве ппсланице састпјап се, пп свпј прилици, у тпме да Гај

не ппђе Диптрефпвпм стппама: «Љубљени, не угледај се на злп, негп на дпбрп» (ст. 11). Дпбрп и

злп пвде се пднпсе на пнп п шему је билп реши у претхпднпм стиху, пднпснп на ппнащаое

Диптрефпвп према сампм Старцу, кап и на оегпвп владаое унутар цркве кпјпј је стајап на шелу. За

нас није пд знашаја да ли је Диптреф за себе присвпјип вище пд пнпга на щта је имап правп; за нас

је релевантна шиоеница да су у лпкалним црквама ппстпјали најстарији презвитери.

Мпжемп ли пву шиоеницу применити и на друге цркве? Мала је верпватнпћа да су се

цркве у Азији налазиле у некаквпм ппсебнпм пплпжају у ппређеоу са другим црквама, нарпшитп у

372[45] Исп. М. Goguel, “L’Eglise primitive”, Paris 1947, p. 136-137, као и H. Chirat,

“L’assemblee chretienne a l’age apostolique” (Lex Orandi 10), Paris 1949, p. 60.

373[46] Ово је супротно од мишљења које заступају E. Schweitzer, op. cit., S. 92 и W. Bauer,

»Rechtgläubigkeit und Ketzerei«, 1934, S. 97.

ппгледу једнпг такп битнпг питаоа кпје се тицалп црквенпг устрпјства. У аппстплскп дпба

ппстпјала је далекп већа усклађенпст у ппгледу пвих питаоа негп у каснијим еппхама. Пснпве

црквенпг устрпјства биле су идентишнп ппстављене у свим црквама кап нещтп щтп прпистише из

саме сущтине Цркве. Те пснпве фпрмирале су се у Јерусалимскпј цркви у мпменту оенпг првпг

Евхаристијскпг сабраоа, да би се затим пне пп истпм мпделу ппстављале у свакпј лпкалнпј цркви,

шему је разлпг шиоеница да Евхаристијскп сабраое пстаје једнп и истп у прпстпру и у времену.

Емпиријски шинипци у пвпме су имали незнатан утицај; у свакпм слушају, пни нису пднпсили

превагу над делпваоем унутарцрквених узрпка. Акп је и билп извесних пдступаоа, пна су била

незнатна и нису се тицала пснпва, негп самп неких детаља. Дпвпљнп је сетити се усхићенпсти

Иринеја Липнскпг збпг тпга щтп се у свим црквама, без пбзира на језишке и наципналне разлике,

шувају једна вера, истпветни пбишаји и јединственп устрпјствп374[47]. Не самп щтп имамп правп,

негп смп у извеснпј мери и дужни да генерализујемп шиоеницу кпју налазимп у Јпванпвпј

ппсланици.

3. Мпгли бисмп рашунати на тп да ћемп ппдатке п еврппским црквама наћи у ппсланици

Климента Римскпг. Та ппсланица хрпнплпщки већ стпји на размеђу аппстплске и ппстаппстплске

еппхе, и у мнпгп шему представља пдраз пне прве. Знашај ппменуте ппсланице за нас је утпликп

већи щтп пна гпвпри п Римскпј и Кпринтскпј цркви. Акп не у дпба сампг Климента, пнп вепма брзп

накпн оега Римска црква дпбија примат у ппрпдици лпкалних цркава. Оенп устрпјствп ппстаје

пбразац за пстале цркве. Кпринтска црква била је «љубљенп шедп» аппстпла Павла, пна је

пдиграла знашајну улпгу у истприји Цркве. Нажалпст, Климентпва ппсланица не пружа јасне и

непсппрне дпказе у прилпг ппстпјаоу првпг презвитера, презвитера кпји је кпнстантнп заузимап

првп местп унутар Евхаристијскпг сабраоа; међутим, пна не мпже бити искприщћена ни кап

кпнтрааргумент пвпј тези. Једна пд тещкпћа у вези са ппзиваоем на пвај сппменик састпји се у

извеснпј непдређенпсти Климентпве терминплпгије. С пбзирпм на тп да се Климент пдликпвап

правнишким нашинпм мищљеоа, терминплпщке непрецизнпсти у оегпвпм делу шине нам се

непбишним. Пп свпј прилици, разлпг за тп је у шиоеници да термини кпјима су у Кпринтскпј цркви

пзнашаване пспбе са предстпјатељскпм службпм нису били еквивалентни терминима

прихваћеним у Римскпј цркви375[48]. У претхпднпм излагаоу истакли смп да је Римска црква

374[47] “Против јереси”, I, X, 2.

375[48] Ово је уочио М. Goguel, op. p. 138.

некп време пстајала верна архаишнпј терминплпгији Јерусалимске цркве, дпк је Кпринтска црква,

будући да ју је пснпвап аппстпл Павле, прихватила ппзнију терминплпгију. Прирпднп је да је

Климент, пищући Кпринћанима, имап у виду пву разлику.

У ппсланици налазимп следеће термине: «», «», «», «» и «». Сви пви називи срећу се у

разним кпмбинацијама, међутим, нигде се епискпп не ппмиое наппредп са презвитерпм или са

игуманпм. Када је реш п терминима игуман и презвитер, пни се срећу наппредп у пним

кпнтекстима у кпјима термин презвитер не ппседује ускп црквену семантику, већ пзнашава

најстарије шланпве цркве, за разлику пд пних млађих376[49]. Наппредна је и упптреба термина

епискпп и ђакпн. П оима Климент гпвпри када излаже истпријат оихпве генезе. Пн указује на тп

да су аппстпли, прпппведајући Јеванђеље, ппстављали првенце међу вернима за епискппе и

ђакпне377[50]. Пн уједнп дпдаје и тп да су ппсле уппкпјеоа епискппа кпје су ппставили аппстпли

оихпву службу мпрали наследити други ппјединци, те да затп није праведнп смеоивати пне кпји

беспрекпрнп врще свпју службу. Блажени су презвитери кпји су се уппкпјили у Гпсппду, јер се пни

не бпје да ће бити избашени из устанпвљених им места378[51]. Идентишнпст презвитера и

епискппа пвде је изражена вепма јаснп: термини «епискпп» и «презвитер» не пзнашавају

разлишита, негп иста лица. Занимљивп је скренути пажоу на тп да је Климент термин «епискпп»

упптребљавап гпвпрећи п аппстплскпм дпбу, дпк га је, када би гпвприп п свпме времену,

замеоивап терминима «презвитер» или «игуман». Далекп је теже пдредити разлику између

термина «» и «». Дпк је термин «» пзнашавап ппјединце шија је служба везана за нашалствпваое,

пднпснп, презвитере и ђакпне, термин «» пзнашава искљушивп презвитере379[52]. Акп се «»

пднпси на презвитере, «» се пднпси на најстаријег или првпг међу оима у свакпј цркви. Није

376[49] Исп. 1,3; 3,3; 22,6. Ово је различито од мишљења R. Knopfa, “Das apostolische

Zeitalter”, 1905, S. 163; Weizsäcker, “Das apostolische Zeitalter der katholischen Kirche”,

Tübingen 1902, S. 615. Термин “игуман” такође се употребљава у двоструком значењу: он

означава лица која поседују црквену службу или лица са светском службом (5,7; 37, 2, 3;

51, 5; 55, 1; 60,4). У случајевима када Климент жели да прецизно укаже на то да је реч о

црквеним презвитерима, он користи следећи израз: “” (54,2).

377[50] погл. 42,4.

378[51] погл. 45.

379[52] Прихвати ли се ова претпоставка, то би значило да у 21,6 термин “презвитери”

означава црквене презвитере, а не најстарије чланове цркве.

мпгуће утврдити кпји је пд пва два израза правилнији. И укпликп претппставимп да је исправнији

термин «προηγοθμενοσ», и акп преднпст дамп термину «ηγοθμενοσ», пба су, у пптпунпсти или

делимишнп, идентишна са терминпм «презвитери». Анализа пних места из Климентпве ппсланице

на кпјима се срећу разни термини за пзнашаваое лица кпјима је ппверена служба

предстпјатељства мпже самп пптврдити еквивалентнпст наведених термина. У Римскпј и

Кпринстскпј цркви ппстпјали су први или најстарији презвитери, ппщтп је и у једнпј и у другпј

ппстпјалп Евхаристијскп сабраое; међутим, ми нисмп у стаоу да пвп дпкажемп на пснпву

Климентпве терминплпгије.

Друга тещкпћа, најважнија у кприщћеоу Климентпве ппсланице у сврхе у кпје ми тп

шинимп, састпји се у тпме щтп нам није ташнп ппзнатп щта се у Кпринту заправп дпгпдилп. На

једнпм месту у свпјпј ппсланици Климент указује на тп да је збпг једне или двеју пспба дпщлп дп

ппбуне прптив презвитера: «»380[53]. Ппсланица не пружа јасне индиције збпг шега је дпщлп дп те

ппбуне и п кпјим се ппјединцима ради. Пптребнп је пканити се, кап апсплутнп безнадежних, свих

ппкущаја да се ппнуди пдгпвпр на пва питаоа. За нас тп није тпликп важнп, кпликп је важна сама

шиоеница «бунта» прптив презвитера. У шему се пн састпјап? Пп Климентпвим решима, није

правишнп (ου δικαιωσ = није закпнитп)* избацивати из службе стаду Христпвпм пне кпји ту свпју

службу врще беспрекпрнп, будући да су епискппи ппстављени пд стране аппстпла или других лица

са сагласнпщћу целе цркве. Затп се шини непсппрним да се «ппбуна» састпјала у ппкущају

уклаоаоа презвитера (или су пни мпжда већ били уклпоени). Билп би јпщ прецизније рећи да

нам није ппзнатп да ли се радилп п једнпм или п вище презвитера. И заиста, мпже ли се са

сигурнпщћу приклпнити ппщтеприхваћенпм мищљеоу да је некпликп ппјединаца билп удаљенп

из службе на пснпву, какп Климент гпвпри, ппбуне прптив презвитера? «Ппбуна» прптив

презвитера се мпгла дпгпдити и да је самп једнпме пд оих билп ускраћенп служеое, нарпшитп

укпликп је пвп ушиоенп без сагласнпсти псталих презвитера, будући да је пвакав шин задирап у

саму сущтину оихпвпг заједнишкпг служеоа.

380[53] 47,6.

* Коментар еп. Атанасија Јевтића. Исп.: Свети Климент Римски, Прва посланица

Коринћанима. [У књ.:] А. Јевтић (прир.), Дела апостолских ученика. Врњачка Бања –

Требиње, 1999, стр. 198.

Не инсистирајући на сазнаоу кпликп је кпнкретнп презвитера на пвај нашин билп

ппгпђенп, прећи ћемп на јпщ једнп питаое кпје је са тим у вези. У пшима Римске цркве и сампг

Климента уклаоаое једнпг или вище презвитера представљалп је дп те мере пзбиљан шин, да је

пва црква нащла за схпднп да се неппсреднп умеща у пву ствар и шак да ппщаље некпликп

изасланика у Кпринт. Лпгишнп, мпрамп себи ппставити питаое: защтп је пва шиоеница пппримила

такп велике размере? Не мпжемп сматрати да је уклаоаое некпг презвитера представљалп

изузетну, нешувену ппјаву у тадащоем црквенпм живпту. Нема сумое да је таквих слушајева тада

билп, кап щтп их је билп и у пптпоим еппхама. Ппзнатп нам је, примера ради, из ппсланице

Ппликарпа Смирнскпг, да је извеснпм презвитеру Валенту билп ускраћенп оегпвп свещтенишкп

служеое381[54]. Дпдуще, Климент инсистира на тпме да се не мпгу лищавати службе презвитери

кпји су пптпунп дпстпјни свпга зваоа, међутим, пвп сазнаое није дпвпљнп да би се пбјаснип

знашај кпји Климент придаје ппменутпј шиоеници. Мпгуће је да у Климентпвим пшима није била

тпликп знашајна сама шиоеница лищаваоа службе, кпликп мптиви да се пвакп ппступи, али ти су

нам мптиви пптпунп неппзнати. С друге стране, јпщ је несхватљивије збпг шега је Кпринтска црква

шиоеници смеоиваоа једнпг или некпликп презвитера придала тплики знашај да је вест п опј

дппрла дп Римске цркве. Брпј презвитера није бип стрпгп пгранишен, кап щтп је на Западу бип

пгранишен брпј ђакпна; пн се увек слпбпднп мпгап ппвећавати. Акп је нека фракција унутар

Кпринтске цркве, предвпђена једним или двпјицпм, желела да «убаци» међу презвитере свпје

људе, тп је мпгла ппстићи и без смеоиваоа старих презвитера. Пваквп прптежираое «свпјих»

људи, разуме се, прптиврешилп би пснпвним нашелима тадащоег црквенпг живпта, али не би

ималп пдјека изван саме Кпринтске цркве. Затп смп склпни да претппставимп да се међу лицима

лищеним свещтенпслужеоа нащап и најстарији или први презвитер. У тпм слушају није билп

мпгуће ппставити нпвпг презвитера наппредп са оим, будући да је у свакпј лпкалнпј цркви

ппстпјап самп један први презвитер. Акп је нека фракција у Кпринтскпј цркви желела да свпг

лидера ппстави на местп првпг презвитера, пнда је презвитер кпји је раније заузимап средищое

местп на Евхаристијскпм сабраоу неминпвнп мпрап бити смеоен. Прихватимп ли пву

претппставку, запазићемп да је шиоеница смеоиваоа првпг презвитера мпрала задпбити

другашији, далекп већи пдјек негп смеоиваое једнпг или некплицине пбишних презвитера, ма

кпликп тп самп пп себи мпглп бити неправеднп. Извесне индиције кпје ппсреднп иду у прилпг

нащпј хипптези налазимп у сампј ппсланици. Гпвпрећи п тпме да су за епискппе и ђакпне

381[54] Посланица Филипљанима, 11.

аппстпли ппстављали првенце верних, Климент дпдаје да су пни устанпвили закпн да, када се пви

уппкпје, други прпверени мужеви дпбију у прејемствп оихпву службу. Птуда пн сматра да је

недппустивп избацивати пне кпји су беспрекпрнп и светп принпсили дарпве (). Термин «пнај кпји

принпси дарпве» еквивалентан је термину «пнај кпји принпси благпдареое», такп да јаснп указује

кпга је Климент заправп имап у виду. Пвде ваља ппсебнп истаћи да Климент прави разлику

између «пних кпји принпсе дарпве» и псталих презвитара. У вези са пвим пптпоима пн навпди да

није праведнп избацивати пне кпји су ппстављени на службу са сагласнпщћу целе цркве, дпк у

вези са првима примећује да није мали грех избацити пне кпји су беспрекпрнп и светп принпсили

дарпве «епискппства». У једнпм слушају каже се «», а у другпм «»382[55]. Пва разлика кпју

Климент прави међу презвитерима пптврђује претппставку да се међу пнима кпји су били лищени

службе нащап и први или најстарији презвитер, или да је управп пн бип удаљен. Пвакп нам

ппстаје јасније збпг шега је ревплт дпбип тплике размере да је глас п оему дпщап дп Римске

цркве. Заиста, није мали грех уклаоати најстаријег презвитера, кпји беспрекпрнп врщи свпју

службу, будући да је пн тај кпји се налази на шелу Евхаристијскпг сабраоа и принпси дарпве Бпгу.

А тп, са свпје стране, знаши да је Кпринтска црква имала свпг најстаријег презвитера, кпме је

припадалп средищое местп на оенпм сабраоу. Треба ли пнда уппщте сумоати да је у Римскпј

цркви у тп дпба такпђе ппстпјап најстарији презвитер? Да није билп такп, тещкп да би Климент

написап свпју ппсланицу. Црквенп предаое не самп щтп пптврђује ппстпјаое пвакве лишнпсти у

Римскпј цркви, негп и шува сећаое на оегпвп име: тп је бип сам Климент.

4. Ппсланице Игоатија Бпгпнпсца извпде нас из аппстплскпг дпба. Збпг тпга се на пвпм

месту нећемп ппдрпбније заустављати на оима, негп ћемп самп указати на тп да је за Игоатија

епискпп једини и стални предстпјатељ Евхаристијскпг сабраоа. Климента и Игоатија дели мали

временски интервал. На кпји се нашин у лпкалним црквама мпглп ппјавити пнп щтп се назива

«јединплишни (мпнархијски) епискппат», укпликп та ппјава нема утемељеое јпщ у аппстплскпм

дпбу? Кап щтп ћемп видети из даљег излагаоа, јединп претппставка п ппстпјаоу сталнпг

најстаријег презвитера мпже ппнудити пбјащоеое за пву загпнетну шиоеницу.

Кпликп гпд пажљивп ппкущавали да у Климентпвпј ппсланици нађемп епискппа из

Игоатијевих ппсланица, нећемп успети у тпме. Међутим, у Климентпвпј ппсланици налазимп

извесне индиције у вези са тим на кпји је нашин назив «епискпп» пренет на најстаријег презвитера.

382[55] 44,3-4.

Пп Климентпвпм мищљеоу, кап щтп смп видели, није праведнп лищавати службе презвитере кпји

су беспрекпрнп служили стаду Христпвпм (). «» представља заједнишкп служеое свих презвитера,

свих шланпва цркве. Међу оима најстарији презвитер, заузимајући средищое местп унутар

Евхаристијскпг сабраоа и «литургищући» са свим презвитерима, врщи ппсебну функцију: пн је тај

кпји принпси дарпве Бпгу. Пва оегпва специјална функција у пквиру заједнишкпг служеоа

презвитера кпд Климента је пзнашена кап епискппствп (). Тещкп да би Климент тај термин

упптребип слушајнп, напрптив: пре би се реклп да за оега епискппствп најстаријег презвитера није

идентишнп са «» свих презвитера. Спремни смп да, размищљајући у пвпм правцу, пдемп јпщ

некпликп кпрака даље. Када је у 42. ппглављу Климент гпвприп п тпме да су аппстпли за епискппе

и ђакпне ппстављали првенце верних, пн је, кап щтп смп видели, у ппјам епискппа укљушивап све

презвитере, с тим щтп је имап у виду углавнпм најстарије презвитере. Пвп прпистише из шиоенице

да је пн теснп ппвезивап епискппе и ђакпне. Ппзнатп нам је да су кпд Игоатија ђакпни

«саслужитељи» епискппа, али не и презвитера. Нема сумое да је такп билп у аппстплскп дпба. У

44. ппглављу, указујући на тп да ће бити распри пкп «епискппства», Климент је ппет мпгап

мислити самп на најстарије презвитере. На тп указује и сам термин «», кпји пн нещтп даље

директнп ппвезује са функцијпм принпщеоа дарпва, кпја је припадала најстаријем презвитеру.

Сем тпга, распри је ппнајвище мпглп бити у вези са дпстпјанствпм најстаријег презвитера, а не

презвитера уппщте. Затп је везиваое термина «» за најстаријег презвитера у Климентпвим устима

нещтп сасвим мпгућнп. Ипак, из пвпга, кап щтп смп већ нагласили у претхпднпм излагаоу, не

треба извпдити закљушак да се термин епискпп у Римскпј цркви примеоивап у пднпсу на

презвитере. За такав закљушак нема никаквих пснпва. У Римскпј цркви, пп свпј прилици, кпристили

су се термини «игуман», «прпигуман» и «презвитери», али је, верпватнп, Клименту билп ппзнатп

да се у другим црквама, мпжда у Антипхијскпј цркви, најстарији презвитер углавнпм називап

«епискпппм»383[56].

5. У вези са питаоем п ппстпјаоу првпг или најстаријег презвитера у аппстплскп дпба не

мпжемп запбићи сведпшанства из Прве ппсланице аппстпла Петра. Мпрамп се пградити

383[56] Чини ми се мало вероватном претпоставка M. Goguel-a да се у Риму употребљавао

термин “епископ”, а у Коринту “презвитер. Уосталом, сам M. Goguel овy претпоставку

изриче у условној форми (L'Eglise primitive, 141)

кпнстатацијпм да је пвде датп једнп сасвим специфишнп сведпшанствп, кпје, кап щтп ћемп сада

видети, нуди самп индиректнп упућиваое на најстаријег презвитера384[57].

«Презвитере кпји су међу вама () мплим, ја кпји сам сапрезвитер () и сведпк () Христпвих

страдаоа, и заједнишар у слави кпја ће се пткрити: шувајте стадп Бпжије, кпје вам је ппверенп, (и

надгледајте га), не принуднп, негп дпбрпвпљнп (), и пп Бпгу, не збпг нешаснпг дпбитка, негп пд

срца; нити кап да гпсппдарите наследствпм Бпжијим; негп будите углед стаду; и кад се јави

Архипастир, примићете венац славе кпји не вене» (1. Петр. 5, 1-4). Пвп је једнп пд најзнашајнијих

нпвпзаветних места када је реш п дефинисаоу служеоа презвитера, и на оега смп се вище пута

ппзивали. Аппстпл Петар истпвременп, с једне стране, себе уврщта у презвитере, и с друге, прави

разлику између себе и оих. Пн врщи службу аппстплства, кпју презвитери не ппседују. Та служба

састпји се у тпме щтп је пн «сведпк () Христпвих страдаоа, и заједнишар у слави кпја ће се

пткрити»385[58]. Кап аппстпл, пн пбавља службу презвитера, и затп је пн «сапрезвитер» пних

кпјима се пбраћа. Када би на себе пн једнпставнп применип термин презвитер,пн би се самим

тим у пптпунпсти идентификпвап са презвитерима. На такву идентификацију аппстпл Петар није

мпгап ни да ппмисли, јер би тп аутпматски знашилп пдрицаое пд аппстплства. Дужни смп да

термин «сапрезвитер» узимамп у оегпвпм реалнпм знашеоу, а не да га третирамп кап некакву

шистп вербалну метафпру386[59]. Служеое презвитера, какп се ппказује из напред наведених

384[57] Због оваквог специфичног карактера сведочанства Прве Петрове посланице

наводим га после Климентове посланице, а не зато што сматрам да је та посланица

написана после Климентове. Остављам по страни Пастирске посланице, које, по мом

мишљењу, не пружају податке у вези са првим презвитером. Истина, P. C. Spicq сматра да

је у доба настанка Пастирских посланица међу презвитерима постојао “” (Epitres

pastorales, p. 94).

385[58] Сведочанство о страдањима Христовим и о слави () Његовој укључује и

сведочанство о васкрсењу Христовом, које се не помиње експлицитно. Ово одступање од

уобичајене формулације о сведочанству апостола, коју налазимо у новозаветним списима

(исп. Дап. 1,22; 2,32) донекле је чудно. Оно се не може објаснити тиме што страдања

представљају једну од главних тема посланице. Исп. Е. Selwyn, “The first epistle of St.

Peter”, 228.

386[59] Нема никаквих основа за минимизирање реалног садржаја речи “” тако што би се

у њој сагледавао израз смирења апостола Петра или израз његових симпатија према

презвитерима. Исп. Е. Selwyn, “The first epistle of St. Peter”, стр. 228. Новозаветни списи

нам не дају основ за овакво тумачење. Нигде се апостоли због смирења нису

идентификовали са лицима која не поседују њихово служење. “Смирењу” нема места када

је реч о служењима на која поставља Сам Бог.

стихпва, јесте пастирствп: пни напасају стадп Бпжије, кпје им је ппверенп (), а кпје предвпди

Архипастир. Пастирствп јесте предвпђеое лпкалне цркве, кпје укљушује предстпјатељствп на

Евхаристијскпм сабраоу. У кпм смислу је аппстпл Петар мпгап делити пастирствп са презвитерима

кпјима се пбраћап? Пн је мпгап имати у виду иницијални мпменат у живпту Цркве, када се на

оему сампм реализпвалп првп Евхаристијскп сабраое и када је пн ппсле оега извеснп време

стајап на шелу Јерусалимске цркве. Крпз Петра се и на оему актуализпвала Црква, и пн је у опј бип

у једнпм ппсебнпм смислу пастир пваца Христпвих («напасај пвце Мпје»), будући да је

Јерусалимска црква у тп време представљала једину лпкалну цркву. Сумоамп да је Петар имап у

виду тп дпба, јер у свпјпј ппсланици пн није гпвприп п прпщлпсти, негп п садащопсти. Управп у

пнпм мпменту када је писап свпју ппсланицу пн је врщип службу пастирства, и птуда је пн

«сапрезвитер» псталим презвитерима, кпји, кап и пн, пбављају службу пастирства. Где, пднпснп у

кпјпј лпкалнпј цркви је пн пбављап пву службу – тп је питаое кпје се неппсреднп тише тумашеое

саме ппсланице. У свакпм слушају, не мпже се, пплазећи пд априпрне претппставке да Петар у

ппстјерусалимскпм перипду свпга живпта није стајап на шелу ниједне лпкалне цркве, дпвпдити у

сумоу реалнпст оегпвпг пастирскпг служеоа у мпменту писаоа ппсланице. Признајући Петрпвп

аутпрствп, дужни смп да признамп и тп да је Петар стајап на шелу лпкалне цркве387[60]. Кап

презвитер те цркве, пн је у опј мпгап бити јединп први или најстарији, щтп знаши да је пн бип тај

кпји је на оенпм Евхаристијскпм сабраоу заузимап средищое местп и «принпсип благпдареое».

Пва црква била је «саизабрана» пним црквама кпјима се пбраћап аппстпл Петар. Изједнашивщи

себе са презвитерима тих цркава, пн се пре свега изједнашип са оихпвим првим или најстаријим

презвитерима. Верпватнп је мисап аппстпла Петра била управљена ка Евхаристијскпм сабраоу,

кпје пбјављује страдаоа Христпва и антиципира «ушествпваое у слави Христпвпј»388[61]. Кап

«сапрезвитер», аппстпл Петар сведпши да су у другим лпкалним црквама ппстпјали најстарији или

први презвитери.

387[60] Епископ Касијан сматра да је Прва Петрова посланица написана у Риму (“Христос

и первое христианское поколение”, стр. 292). Самим тим он даје одговор на питање на

челу које цркве се налазио Петар. Он се у Римској цркви могао налазити привремено,

међутим, у том случају он не би могао у њој бити презвитер; уколико је пак био

презвитер, могао је бити једино најстарији презвитер. Прва Петрова посланица, уколико ју

је написао Петар у Риму, представља један од аргумената у корист хипотезе да се Петар

налазио на челу Римске цркве.

388[61] Исп.: “Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете,

докле не дође” (1. Кор. 11, 26).

Управп је пваква била рецепција реши «сапрезвитер» у црквенпј свести прва два или три

века. Најстарији или први презвитер ппшеп је на себе примеоивати назив «сапрезвитер», щтп му

је уистину прилишилп, будући да га је тај назив, с једне стране, изједнашавап са псталим

презвитерима, а с друге, указивап на оегпв ппсебан статус у лпкалнпј цркви. Збпг тпга пн ппстаје,

акп не terminus tehnicus, а пнп макар «пплутехнишки» израз. Сведпшанствп п пвпме налазимп кпд

«Антимпнтаниста»: «Ппсле пвпга тампщои презвитери, у присуству сапрезвитера нащег Зптика

птринскпг, ппшеще мплити да им пставим писменп сведпшанствп п пнпме щтп је решенп прптив

пних кпји пдбацују ушеое истине...»389[62]. Пвп местп је пд пспбите важнпсти у тпм смислу щтп се

у оему истпвременп кпристе термини «презвитер» и «сапрезвитер». Јединп је Зптик, кпји је бип

епискпп, «сапрезвитер» Антимпнтаниста, дпк пстали презвитери тп нису. Није нам ппзнатп да ли

се израз «сапрезвитер» у аппстплскп дпба примеоивап на најстаријег презвитера, међутим,

прптив једне пвакве мпгућнпсти тумашеоа нема никаквих нарпшитих пригпвпра. У трећем веку

пвај израз примеоује се на епискппе, щтп сведпши п оегпвпј живптнпсти, будући да епискпп из III

века ни издалека није еквивалентан најстаријем презвитеру из аппстплскпг дпба и епискппу кпд

Игоатија Бпгпнпсца. Такп, термин «сапрезвитер» налазимп кпд Дипнисија Александријскпг:

«Љубљенпј нащпј браћи и сапрезвитерима Дипнисију и Филимпну...»390[63]. Кпд Кипријана је

термин «сапрезвитер» упптребљен у два смисла: с једне стране, пн наставља да га везује за

епискппе, наппредп са терминпм «coepiscopus - саепискпп», a с друге, примеоује га на

презвитере кпји улазе у састав епискпппвпг презвитеријума391[64]. У IV и V веку израз

«сапрезвитер» фактишки ппстаје непптребан. Пн се и даље кпристи пп инерцији за пзнашаваое

свещтенишкпг служеоа епискппа и презвитера, капгпд и израз «» за пзнашаваое истпг тпг служеоа

епискппа и ђакпна392[65]. Међутим, терминплпщка рещеоа из IV и V века не мпгу служити кап

аргументи кпји би ппказивали у кпм се смислу термин «сапрезвитер» кпристип у I и II веку.

389[62] Јевсевије, “Црквена историја”, V, 16, 5. Овоме сведочанству још ваља додати

податак који налазимо у Поликарповој посланици: “”. Ово представља скоро дословно

репродуковање формулације из Петрове посланице: “сапрезвитер”.

390[63] Јевсевије, “Црквена историја”, VIII, 5, 6.

391[64] Epist. XLI и XLV. Код Тертулијана не налазимо термин “compresbyter”.

392[65] Исп. J. B. Lightfoot, “S. Paul’s Epistle to the Philippians”. London, 1890, p. p. 96, 230:

H. Achelis, “Das Christentum in den ersten drei Jahrhunderten”, Leipzig 1912, B. II, S. 16.

V. СЛУЖЕОЕ НАЈСТАРИЈЕГ ПРЕЗВИТЕРА

Први или најстарији презвитер првпбитне цркве није се разликпвап пп свпме служеоу пд

псталих презвитера, кап щтп се ни пни нису разликпвали међу спбпм. Пн је предстпјатељ, кап и

пни; пн је пастир, кап и пни. Пн није имап никакву специфишну службу у ппређеоу са псталим

презвитерима, будући да у првпј цркви није ппстпјала нека друга служба управљаоа изузев пне

кпју су заједнишки пбављали сви презвитери. Пн је презвитер кап и сви пстали презвитери, или је

епискпп кап и сви пстали епискппи. Међутим, кап први међу оима, пн фактишки прпјављује

целпкупнп оихпвп служеое, дпк су пстали презвитери јпщ у аппстплскп дпба били пкупљени пкп

оега и представљали једну врсту већа. Када је Игоатије презвитеријум назвап синедрипнпм, пн

није увеп никакву инпвацију у црквени живпт. Пд сампг ппшетка у Јерусалимскпј цркви управљаое

је пппримилп такав пблик кпји је за јудејствп бип упбишајен, али пвде се није радилп ни п свеснпм,

ни п несвеснпм «кппираоу». Тај пблик управљаоа прпистекап је из првпг Евхаристијскпг сабраоа,

где су Дванаестприца, устанпвљена пд Христа, заузела места предстпјатеља.

С друге стране, најстарији презвитер бип је тај кпји је на Евхаристији «принпсип

благпдареое», будући да је та улпга свпјевременп, на првпм сабраоу Јерусалимске цркве,

припала аппстплу Петру. Кап презвитер, пн је заузимап местп међу «», а кап првпм или

најстаријем међу оима оему је припадалп средищое местп међу оима, местп кпје је билп

средищое на Евхаристијскпм сабраоу. «Принпщеое благпдареоа» представљалп је прпјаву

свещтенишкпг служеоа, кпје није припадалп искљушивп презвитерима, па према тпме не ни

најстаријем међу оима, негп шитавпм нарпду, Бпгпм сабранпм у телу Христпвпм, кап у храму.

Јудејске трпезе имале су верски карактер, али пне нису представљале свещтенпрадое у ускпм

смислу те реши, дакле свещтенпрадое везане за храм. Евхаристија, кпју је устанпвип Христпс,

ппстала је «духпвна жртва» у «духпвнпм храму». У тпм духпвнпм дпму свещтенствп не припада

једнпм рпду, кап щтп је тп бип слушај у Старпм Завету, негп шитавпм нарпду, ппщтп се у оему

свакп ппставља у зваое свещтеника Бпжијег. Читав нарпд свещтенпслужи Бпгу, али тп

свещтенпслужеое пдвија се крпз једнпг, ппщтп и «принпсщеое благпдареоа» мпже врщити самп

један, и тп пнај кп заузима средищое местп у Евхаристијскпм сабраоу. У старпзаветнпм храму

активнп су свещтенпслужили сви свещтеници, укљушујући првпсвещтеника, иакп су пни били самп

деп нарпда; у «духпвнпм храму» активнп свещтенпслужи један, премда шитав нарпд сашиоава

«царскп свещтенствп», јер тп изискује «духпвна жртва» кпју принпси нарпд.

Заузимајући средищое местп, најстарији презвитер је «принпсип благпдареое»,

прпјављујући целпкупнп свещтенишкп служеое нарпда Бпжијег. Пн не би мпгап принпсити

благпдареое да свещтенствп није припадалп шитавпм нарпду, будући да пн није ппседпвап

никаквп специјалнп свещтенствп у ппређеоу са свещтенствпм нарпда. Пн је свещтеник, кап щтп су

сви свещтеници у «духпвнпм дпму», и јединп из разлпга щтп су сви свещтеници оему је

припадалп средищое местп на сабраоу, и пн је принпсип благпдареое. Затп је служеое

свещтенпрадое првпг презвитера представљалп израз и пдраз функције места щтп га је пн

заузимап унутар Евхаристијскпг сабраоа. Кап најстарији међу презвитерима, пн је заузимап

средищое местп, и налазећи се на тпм месту, пн је пбављап свещтенпрадое.

Не разликујући се пд псталих презвитера у ппгледу службе управљаоа, пн се ни у ппгледу

службе свещтенства није разликпвап пд шитавпг нарпда , кап щтп није билп разлике ни између

нарпда и презвитера. Пн је ппседпвап харизму управљаоа, кпју нарпд није имап, дпк му је

харизма свещтенства припадала кап шлану нарпда Бпжијег, наппредп са псталим шалнпвима тпга

нарпда. Пн је активнп свещтенпслужип услед ппседпваоа харизме предстпјатељства, а не

захваљујући харизми свещтенства. Пд првпг Евхаристијскпг сабраоа, на кпме је аппстпл Петар бип

пнај кпји је «принпсип благпдареое», устанпвљен је непрпменљиви закпн живпта Цркве да у опј

активнп свещтенпдејствује, заједнп са нарпдпм, оегпв најстарији предстпјатељ.

Свещтенпрадое Цркве нису се свпдиле искљушивп на «принпщеое благпдареоа».

Евхаристија је, кап средищте целпкупнпг црквенпг живпта, укљушивала све свещтенпрадое кпје

пбавља Црква. Све је пптицалп пд ое, и све се усмеравалп ка опј. Већ је аппстплска црква, ппред

«принпщеоа благпдареоа», пбављала тајну пријема у Цркву, кпја пбухвата ппстављеое лаика,

ппстављеое на нарпшите службе прпрпка, ушитеља, презвитера-епискппа и ђакпна. Налазећи се на

шелу Евхаристијскпг сабраоа, најстарији презвитер бип је шелник свих свещтенпрадои, а будући

оихпв шелник, активнп је свещтенпслужип. Најстарији презвитер није наступап сампсталнп, негп у

свакп дпба и на свакпм месту заједнп са нарпдпм и са презвитерима.Пн је бип «уста Цркве», а

Цркве не мпже бити без нарпда, капгпд щтп ни нарпд не мпже бити без свпјих предстпјатеља,

нарпшитп без најстаријег међу оима.

VI. ППСТАВЉЕОЕ НАЈСТАРИЈЕГ ПРЕЗВИТЕРА

1. У нпвпзаветним списима шиоеница ппстављеоа епискппа-презвитера изнпси се пптпунп

експлицитнп. «И рукппплпжище им презвитере за сваку цркву (), па ппмпливщи се (мисли се на

Варнаву и Павла) Бпгу с ппстпм, предадпще их Гпсппду у Кпга верпваще» (Дап. 14,23). У вези са

пвим текстпм пптребнп је ппставити питаое на кпји је нашин билп изврщенп ппстављеое

презвитера: да ли су их ппставили лишнп аппстпли, или су аппстпли ппставили пне кпји су већ били

изабрани пд стране свпјих цркава? Међутим, није неппхпднп да на пвпм месту са наведеним

ппвезујемп другп, ппщтије питаое, а тп је: да ли је првпбитнп управљаое Црквпм нпсилп

аристпкратски или демпкратски карактер? Пвп питаое, наиме, представља у најбпљем слушају

несппразум. Управљаое Црквпм није нпсилп нити аристпкратски нити демпкратски карактер, јер у

Цркви ни у једнпм пблику не делује впља људска, негп делује впља Бпжија крпз пткривеое Духа.

Акп су Варнава и Павле ппстављали презвитере у црквама кпје су пснпвали, пни тп нису шинили из

разлпга щтп дптишне кандидате лишнп сматрају сппспбним за презвитерску службу, негп затп щтп

је оих Бпг унапред изабрап за тп служеое393[66]. На једнпм другпм месту у Делима аппстплским

за презвитере кпје је ппстављап Павле гпвпри се да их је ппставип Бпг: «Пазите, дакле, на себе и

на све стадп у кпме вас Дух Свети ппстави за епискппе () да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју

стеше крвљу Свпјпм» (20,28). Ппстављеое презвитера-епискппа врщи се Духпм у сагласнпсти са

впљпм Бпжијпм.

Када је реш п питаоу да ли је лпкална црква узимала ушещћа у ппстављеоу презвитера,

пдгпвпр на оега нећемп тражити у гпре наведеним текстпвима, негп у 6. коизи Дела аппстплских,

где се гпвпри п ппстављеоу «седмприце». Када су аппстпли схватили неппхпднпст да се «служеое

пкп трпеза» ппвери седмприци, пни их нису ппставили сампсталнп, негп су сазвали «мнпщтвп

ушеника», кпјима су предлпжили да из свпје средине изаберу «седам псведпшених људи, пуних

Духа Светпга и мудрпсти» (6, 2-3). Верпватнп су на пвај нашин Павле и Варнава ппступали у

црквама кпје су пснпвали, али тп не искљушује мпгућнпст да је Павле, у зависнпсти пд лпкалних

393[66] Исп. у претходном излагању: поглавље IV, т. 1.6.

пкплнпсти, негде делпвап и сампсталнп. Чак и укпликп је такп ппступап, щтп је малп верпватнп, у

тпме не треба видети пдраз оегпвпг аутпритарнпг темперамента394[67]. Неппхпднп је пбратити

пажоу на пкплнпст да аутпр Дела аппстплских сппмиое ппстављеое презвитера на Павлпвпм и

Варнавинпм ппвратку за време оихпвпг мисипнарскпг путпваоа. Знаши да су лпкалне цркве већ

ппстпјале извеснп време, тпкпм кпга се брпј верних мпрап ппвећати. Лукин навпд п ппстављеоу

презвитера треба дпвести у вези са ппрукпм кпју аппстпл Павле упућује Титу: «Затп те пставих на

Криту да уредищ щтп је недпврщенп (), и да ппставищ пп свима градпвима старещине, кап щтп ти

ја заппведих» (1,5). Ппстављеое презвитера пд стране Павла и Варнаве такпђе је представљалп

дпврщеое или уређеое недпврщенпг, пднпснп пнпга щтп је билп ушиоенп на оихпвпм првпм

путпваоу.

А щта је билп ушиоенп на оихпвпм првпм мисипнарскпм путпваоу? Мпжемп ли на пснпву

Лукинпг исказа извести закљушак да у црквама кпје су пснпвали аппстпли јпщ уппщте није билп

презвитера? Акп је такп, пнда тп знаши да су се у разним местима ппсле Павлпве и Варнавине

прпппведи ппјавили самп ппјединци кпји су прищли вери, а не да су биле кпнституисане лпкалне

цркве. Не мпжемп категпришки пдбацити пвакву претппставку, међутим, немамп пснпва ни да је

прихватимп, будући да се пна налази у гптпвп пшитпј кпнтрадикцији са задацима мисипнарске

делатнпсти аппстпла Павла. Пн није имап у виду пбраћеое ппјединаца, негп «сазидаое» цркава.

Црква није мпгла ппстпјати без Евхаристијскпг сабраоа, а сабраоа није мпглп бити без

предстпјатеља. У пвпме између Павла и Луке нема размимпилажеоа у ппгледу «сазидаоа»

цркава. Лука указује на тп да су Павле и Варнава ппстављали презвитере у лпкалним црквама («»).

Имамп пснпва за ппрезан пднпс према Лукинпј терминплпгији, међутим, тп не знаши да имамп

правп да сваки пут сумоамп у оу, укпликп не ппседујемп непсппрне ппдатке. Павле и Варнава су

на ппвратку уредили пнп щтп нису дпврщили на оихпвпм првпм путпваоу. Лпкалне цркве су већ

биле кпнституисане у мпменту када Павле и Варнава у оима ппстављају презвитере, щтп знаши да

је у тим црквама ппстпјалп Евхаристијскп сабраое и да је ппстпјап предстпјатељ тпга сабраоа.

Другим решима, тп знаши да су Павле и Варнава на првпм путпваоу ппставили најстарије

презвитере. Пва претппставка у пптпунпсти се слаже са сведпшанствима Климента Римскпг у вези

са делатнпщћу аппстпла. Пн пище: «Прпппведајући, пак, пп земљама и градпвима, пни

ппстављаху првенце свпје, ппрпбавщи их Духпм, за епискппе и ђакпне пних кпји буду ппверпвали

394[67] Исп. W. L. Knox, “St. Paul and the Church of Jerusalem”, Cambridge 1925.

(«»)»395[68]. У претхпднпм излагаоу гпвприли смп п тпме да Климент није мислип на презвитере

уппщте, негп на најстарије међу оима. Кплики гпд бип брпј пних кпји су ппверпвали, укпликп је

међу оима ппстпјап презвитер, пни су сашиоавали цркву, а не скупину ппјединаца кпји су

ппверпвали. «Гпсппд сваки дан дпдаваще «» пне кпји се спасаваху» (Дап. 2,47). Такп је билп не

самп у првим временима Јерусалимске цркве, негп и у свакпј лпкалнпј цркви кпју су пснпвали

аппстпли. Да би Гпсппд мпгап дпдавати цркви пне кпји се спасавају, неппхпднп је да у опј ппстпји

«». Најстарији презвитер бип је не самп предстпјатељ пних кпјима је предстпјатељствпвап на

Евхаристијскпм сабраоу, негп и пнима кпји буду ппверпвали и ппстану шланпви «».

2. Укпликп се врщилп ппстављаое презвитера, нема сумое да је бип ппстављан први међу

оима. Ппставља се питаое: да ли је ппстпјала нека разлика између ппстављеоа најстаријег и

псталих презвитера? У вези са временпм кпје Лука пписује у 14. ппглављу Дела аппстплских не

мпже бити никаквих сумои. Први презвитер ппстављан је на исти нашин кап щтп су аппстпли

ппстављали пстале презвитере. Када је ппстављан први презвитер, пн је истпвременп бип и

једини презвитер, те је птуда пдмах заузимап средищое местп на Евхаристијскпм сабраоу. Када

су касније ппстављани пстали презвитери, пн је «eo ipso» ппстајап најстарији међу оима,

настављајући да заузима средищое местп унутар Евхаристијскпг сабраоа. Тиме се, међутим, јпщ

не пружа пдгпвпр на питаое п ппстављеоу најстаријег презвитера у пним црквама у кпјима су

презвитери већ ппстпјали. А тп питаое не мпже бити запбиђенп, с пбзирпм на оегпв кардинални

знашај. Пд пдгпвпра на оега у великпј мери зависи рещеое прпблема будућег епискппскпг

служеоа.

Пре свега мпрамп пдбацити претппставку да би средищое местп у пквиру Евхаристијскпг

сабраоа мпгап свпјпм впљпм заузети билп кпји ппјединац кпји би псећап да ужива највећи

аутпритет међу презвитерима пдређене лпкалне цркве. Првпј цркви била је неппзната билп каква

индивидуална прпизвпљнпст у ппступцима. Никп није мпгап сампг себе, пп властитпм нахпђеоу,

ппставити на службу у Цркви, шак ни прпрпк или ушитељ. Када би неки презвитер мпгап заузети

средищое местп унутар Евхаристијскпг сабраоа пп сппственпј жељи, тп би сведпшилп п

неппстпјаоу реда и ппретка у првпј цркви. Псим тпга, такав ппступак изазвап би надметаоа и

распре међу презвитерима. Неппстпјаое ппдатака п распрама међу презвитерима вепма је

карактеристишнп, нарпшитп акп се узме у пбзир шиоеница да нам је ппзнатп дпста тпга п распрама

395[68] Прва посланица Коринћанима 42, 4.

у вези са заузимаоем епискппских катедара, без пбзира на тп щтп ни дплажеое на епискппску

катедру није представљалп пствареое нешије индивидуалне впље. Заузимаое средищоег места

на Евхаристијскпм сабраоу представљалп је један пд најзнашајнијих мпмената у живпту лпкалне

цркве, будући да је пд оега зависип целпкупан литургијски живпт. Затп је ппстављеое на катедру

мпралп имати карактер црквенпг шина, пднпснп благпдатни карактер, будући да све щтп се

пбавља у Цркви има свпје пплазищте у Бпгу кап извпру благпдатних дарпва у Цркви. На заузимаое

средищоег места унутар Евхаристијскпг сабраоа ппзиван је пнај кпга је Бпг пдредип за тп.

3. Кпнстатацијпм да је врщенп ппстављаое најстаријег презвитера ми јпщ нисмп

аутпматски дпщли дп пдгпвпра на питаое на кпји нашин је тп ппстављаое пбављанп. Јединп

данащоа теплпгија стпји на станпвищту да је пвп питаое сувищнп, јер се у оенпј интерпретацији

тајна ппстављеоа у пптпунпсти свпди на свещтенпрадоу. Птуда савремена теплпгија тврди да је

тајна ппстављеоа присутна јединп у слушају ппстпјаоа оене свещтенпрадое. Укпликп, међутим,

нема пдгпварајуће свещтенпрадое, тп знаши да, са ппзиција данащое теплпгије, немамп правп да

гпвпримп п тајни ппстављеоа. Пплазећи пд схватаоа да тајна ппстављеоа садржи три благпдатна

мпмента, а не један, мпрамп се запитати: да ли је ппстављеое најстаријег презвитера укљушивалп

сва три благпдатна мпмента: избпр, свещтенпрадоу и сведпшеое нарпда?

Акп су презвитере изабирале лпкалне цркве, нема сумое да су пне изабирале и

најстаријег презвитера. Оега је лпкална црква издвајала између псталих презвитера, будући да је

најстарији презвитер бип изабиран на ппсебнп местп међу оима, а не на некп ппсебнп служеое.

Мпгуће је да је у тпм издвајаоу пдлушујућа улпга припадала презвитерима, кпји су из свпје

средине предлагали пнпга кп је уживап највећи углед. Тај избпр ппдлегап је рецепцији лпкалне

цркве, кпја је сведпшила да избпр презвитера или нарпда пдгпвара впљи Бпжијпј. Да ли је пвп

сведпшеое цркве дплазилп неппсреднп ппсле избпра, или се над изабраним пбављала

свещтенпрадоа тајне? На пснпву Лукинпг сведпшанства (Дап. 14,23), ппзнатп нам је да је

ппстављеое презвитера укљушивалп пплагаое руку праћенп мплитвпм; п пвпме се гпвпри у Дап.

6,6: «Пве (тј. седмприцу) ппставище пред аппстпле и пни ппмпливщи се Бпгу пплпжище руке на

оих ()»396[69]. Сви презвитери, између кпјих се бирап најстарији презвитер, рукппплагани су са

396[69] Ако се претпостави да су Дела апостолска написана крајем првог века, ипак нема

основа за хипотезу да су подаци о постављењу “седморице” транспозиција Луки

савремене црквене праксе. Црквена пракса могла је да сачува поредак постављења првих

презвитера, који је у то доба попримио карактер црквене традиције.

мплитвпм. Служеое предстпјатељства, на кпје су били ппстављени презвитери, билп је

јединственп и није се делилп на ступоеве, такп да се над најстаријим презвитерпм није мпглп

ппнављати рукппплпжеое са мплитвпм. Када би се пнп ппнављалп, тп би знашилп да се најстарији

презвитер ппставља на нарпшитп служеое свещтенства. Међутим, ппзнатп нам је да у првпбитнпј

цркви није ппстпјалп некаквп ппсебнп служеое свещтенства. Пнпме кп се из редпва презвитера

ппставља за најстаријег нису се мпгли измпљавати ппсебни благпдатни дарпви, будући да је и

ппсле ппстављеоа пн пстајап презвитер; такпђе, нису му се измпљавали ни дппунски благпдатни

дарпви, будући да се пп свпме служеоу пн нишим није разликпвап пд псталих презвитера.

Акп прибегнемп каснијим терминплпщким рещеоима, ппстављеое најстаријег презвитера

мпгли бисмп пзнашити кап «». Пвај термин кпристи се у 2. правилу Халкидпнскпг сабпра. Билп би

неправилнп «» разумевати кап нешије ппстављеое на пдређену дужнпст. «» није правни шин кпји

пптише пд надлежне црквене власти, негп је тп црквени шин на пснпву кпга се ппјединац пдређује

за неки ппсебан статус или ппсебнп местп, ппвезанп са кпнкретним ппслпвима или делатнпщћу.

Према наведенпм правилу Халикдпнскпг сабпра, презвитер или ђакпн мпгап је бити ппстављен,

или прпизведен, у зваое екдика или екпнпма. Тп је знашилп да је један пд презвитера или ђакпна

мпгап бити ппстављен у такав статус или на таквп местп међу псталим презвитерима и ђакпнима

да му се ппверава нека ппсебна делатнпст у цркви. Тп није била измена служеоа, и затп се није

врщилп измпљаваое нарпшитих дарпва. Радилп се п прпмени места, при шему пна није имала

карактер административне пдлуке, негп црквенпг шина. П пваквпм пдређиваоу ппјединаца за

неки ппсебан статус или ппсебнп местп налазимп ппдатке кпд Ипплита Римскпг, с тим щтп се самп

пп себи разуме да кпд оега нећемп срести термин «». У «Аппстплскпм предаоу» налазимп шин

ппстављеоа за епискппе, презвитере и ђакпне. У свим пвим шинпвима присутнп је пплагаое руку,

праћенп мплитвпм за нисппслаое благпдатних дарпва. Ппред тпга, у «Аппстплскпм предаоу»

налазимп «ппстављеоа» штеца и иппђакпна. Ниједнп пд та два ппстављеоа – штеца и субђакпна –

не садржи пплагаое руку () и мплитве. У вези са ппстављеоем штеца гпвпри се да тп ппстављеое

врщи епискпп такп щтп му даје коигу397[70], дпк се субђакпн именује398[71]. У пба слушаја

експлицитнп се указује да се на оих не пплажу руке. Данащоа щкплска теплпгија диференцираое

свещтенпслужитеља и црквенпслужитеља спрпвпди пп следећем критеријуму: први задпбијају

397[70] “Апостолско предање”, XII.

398[71] Ibid., XIV.

нарпшите дарпве Духа у тајни ппстављеоа, дпк пви други једнпставнп дпбијају пдређене дужнпсти

пд црквене власти ппсредствпм даваоа благпслпва, али без измпљаваоа благпдатних дарпва.

Схпднп изнетпм, једнп служеое је благпдатнп, а другп безблагпдатнп. У III веку Црква није знала

за безблагпдатна служеоа. Служеое штеца и субђакпна билп је благпдатнп, и другашије пнп није

мпглп бити. Сваки црквени шин пдвија се у Цркви, и мпже се пдвијати, кап и све у Цркви, јединп у

сагласју са впљпм Бпжијпм. Акп се субђакпн, према терминплпгији Ипплита Римскпг, «именпвап»

на црквенпм сабраоу, тп ваља ппимати у смислу да је један међу вернима пдређиван за нарпшитп

местп, везанп за делатнпст кпја другим вернима није била ппверена. За Ипплитпвп дпба тп је

знашилп да је служеое субђакпна билп заснпванп на служеоу свещтенства, кпје су ппседпвали сви

верни. Разлика између шлана Цркве кпји је «именпван» за субђакпна и псталих шланпва састпјала

се у тпме щтп је субђакпн дпбијап ппсебан статус међу вернима. Тп пдређеое врщенп је у складу

са впљпм Бпжијпм, ппсведпшенпм пд стране Цркве. У питаоу је билп благпдатнп служеое, будући

да су сви верни ппседпвали благпдатни дар свещтенства, и затп је тп билп ппстављеое, премда

разлишитп пд ппстављеоа епискппа, презвитера и ђакпна.

На слишан нашин је и најстарији презвитер «пдређиван» за ппсебнп местп међу псталим

презвитерима. Кап щтп је, схпднп другпм правилу Халкидпнскпг сабпра, презвитер или ђакпн

пдређен на местп екпнпма или екдика, пстајап презвитер или ђакпн, или кап щтп је, схпднп

«Аппстплскпм предаоу», лаик кпме је ппверена дужнпст штеца или ђакпна, пстајап шлан нарпда

Бпжијег, не примајући ниједан степен свещтенства, такп је и најстарији презвитер кпме је палп у

деп да заузима средищое местп унутар Евхаристијскпг сабраоа пстајап презвитер пппут свих

псталих.

Неппсреднп накпн избраоа најстаријег презвитера, независнп пд тпга на кпји је нашин тај

избпр изврщен, уследилп би сведпшеое нарпда, кпје се састпјалп у изражаваоу сагласнпсти са

тим да пн заузме средищое местп у Евхаристијскпм сабраоу ради узнпщеоа благпдареоа.

Такп је, дакле, ппстављеое најстаријег презвитера садржалп два мпмента тајне

ппстављеоа: избраое и сведпшеое. Неппстпјаое мпмента рукппплпжеоа није ппстављеое

шинилп дефектним и непптпуним, будући да је најбитнији и, непсппрнп, неппхпдни мпменат

ппстављеоа, кап щтп нам је већ ппзнатп399[72], заправп сведпшеое Цркве п тпме да је

ппстављеое изврщенп у складу са впљпм Бпжијпм.

VII. СМЕОИВАОЕ НАЈСТАРИЈЕГ ПРЕЗВИТЕРА

И ОЕГПВ ЗАМЕНИК

1. Ппстављеое најстаријег презвитера садржи идеју да је оегпвп местп у пквиру

Евхаристијскпг сабраоа кпнстантнп, пднпснп да се не меоа пд једнпг сабраоа дп другпг.

Презвитер ппстављен на пснпву сведпшеоа Цркве није мпгап бити смеоен са свпга места без

нарпшитих разлпга: пн је тп местп заузимап кпнстантнп, ппщтп је служеое презвитера-епискппа у

пнпј лпкалнпј цркви у кпјпј су пни били ппстављени на свпје служеое билп кпнстантнп. Разуме се,

у црквенпм живпту билп је пдступаоа пд пвпг утврђенпг ппретка, п шему сведпши ппсланица

Климента Римскпг. Међутим, та пдступаоа нису представљала нпрму црквенпг живпта; црквена

свест није се мирила са пваквим девијацијама, будући да су пне реметиле упбишејени ппредак и

устрпјствп. Ппредак црквенпг живпта, кпји прпизилази из саме прирпде Цркве, шуван је служеоем

управљаоа. Птуда тп служеое није мпглп бити анархишнп: «alias hodie episcopus, cras alias; hodie

diaconus, cui cras lector; hodie presbyter, qui cras laicus»400[73]. Акп би билп пвакп, тп служеое не

самп щтп не би билп адекватнп свпме назнашеоу, негп би у пптпунпсти престалп да буде служеое

управљаоа. Пнп мпра бити прецизнп пдређенп, а не да се расплиоује такп щтп ће га пбављати

непдређени брпј ппјединаца. Презвитери-епискппи били су ппунпмпћени ппјединци, ппстављени

на свпје служеое, пп призваоу Бпжијем, на пснпву предаваоа благпдатних дарпва. Птуда је била

искљушена свака мпгућнпст да најстарији презвитер данас буде прибрпјан лаицима, а лаик –

презвитерима. Ппстављеое би изгубилп свпј смисап и ппсталп би сувищнп укпликп би се људи

399[72] Исп. у претходном излагању: поглавље IV, т. 1.6..

400[73] Тертулијан, “De praescriptione haereticorum”, XLI. Исп. H. v. Campenhausen,

“Kirchliches amt”, S. 100: “Die Annahme, dass die geistlichen Führer und die Lehrer des

Gottesdienstes ursprünglich beliebig gewechselt hätten, ist eine willkürliche Hypotese, die, wie

wir gesehen haben, schon im paulinischen Bereich wenig Wahrscheinlischkeit für sich hat”.

ппстављени на кпнкретне службе меоали пд једнпг сабраоа дп другпг. Аппстпли, кпје је на

оихпвп служеое бип призвап Христпс, пстали су у шину аппстпла дп краја живпта, изузев једнпга

кпји је бип птпап пд свпга служеоа. «Дпк бејах с оима у свету, Ја их шувах () у име Твпје; пне кпје

си ми дап сашувах (); и никп пд оих не ппгибе псим сина ппгибли, да се испуни Писмп» (Јн. 17 12).

Христпс је сашувап пне кпје је Сам призвап; Пн шува свакпга кп је призван пд Бпга у телу Оегпвпм

на служеое Цркви. У Евхаристпјскпм сабраоу места предстпјатеља била су кпнстантна, и

ппјединци кпји су заузимали та места нису се меоали за свакп кпнкретнп сабраое, негп су се на

оима налазили сталнп. Црквенп сабраое, ппстављајући ради испуоеоа впље Бпжије презвитере

на служеое предстпјатељства, није мпглп да их смени пп сппственпм нахпђеоу или пп некаквпм

хиру. Бпг, Кпји их је призвап на тп служеое, сашувап их је на оему благпдарећи дарпвима Духа;

изузетак су представљали јединп пни кпји су птпали пд служеоа. «Јер ће нам тп бити не мали

грех, акп пне кпји су беспрекпрнп и светп принпсили дарпве епискппства, избацимп. Блажене су

старещине кпје су раније прпщле свпј пут, кпји су имали плпдну и саврщену кпншину, јер се пни не

бпје да их некп не избаци из устанпвљенпга им места ()»401[74]. Пвп је свещтена ппвеља служеоа

у Цркви уппщте, пспбитп служеоа најстаријих презвитера. Кап предстпјатељи пни принпсе дарпве

Бпгу. А какп је Бпг веран Сампме Себи, оихпвп уклаоаое са места щтп су га заузимали

представља прптивљеое впљи Бпжијпј, кпја их је призвала на та места.

Прихватимп ли мищљеое да је у Климентпвпј ппсланици наведен један пд најстаријих

примера кплизије права и благпдати, ипак сматрамп да ту кплизију не би требалп интерпретирати

на нашин какп тп шини Рудплф Зпм402[75]. Пвај аутпр, наиме, прави елементарну грещку када

тврди да је Климент црквену дисциплину заснивап на праву, и да је стпга пн тај кпји је ппставип

камен-темељац «катплицизма» у истприји Цркве. Смеоиваое презвитера или најстаријег

презвитера, п шему се гпвпри у Климентпвпј ппсланици, мпглп се базирати јединп на праву

црквенпг сабраоа да пдређује ппјединце кпји су му пп впљи на презвитерскп служеое. Какп

ппстављеое, такп се и смеоиваое са служеоа у Цркви пдвија у складу са впљпм Бпжијпм: пнп

захтева пткривеое впље Бпжије, кпје је ппсведпшенп пд стране шитаве Цркве. Пвде се не ради п

Климентпвпј инпвацији, п тпме да је пн, какп налази Р. Зпм, први увеп идеју бпжанскпг права, негп

п нпвини везанпј за шитавп сабраое Кпринтске цркве, кпја у свпј живпт увпди црквенп правп. Да

401[74] Климент Римски, Прва посланица Коринћанима, 44, 4-5.

402[75] R. Sohm, “Kirchenrecht”, S. 157 sq.

се смеоиваое дпгпдилп у складу са впљпм Бпжијпм, Кпринтска црква мпрала би јпј се

ппвинпвати, а пдмах за опм и Римска. У тпм слушају Климент не би мпгап гпвприти п ревплту у

Кпринтскпј цркви, будући да испуоаваое впље Бпжије никп не мпже дпживљавати кап ревплт. У

прптивнпм би сам Климент бип пнај кп ремети ппредак щтп га је Бпг устанпвип у Цркви. Дп

смеоиваоа је дпщлп прптивнп впљи Бпжијпј, и затп га Римска црква није мпгла прихватити: пна,

наиме, није мпгла да се слпжи са смеоиваоем пних ппјединаца кпје Бпг није лищип дарпва Духа.

Врщеое презвитерске дужнпсти у Климентпвп дпба није се темељилп на бпжанскпм праву

негп на харизми датпј пп мплитви Цркве. Презвитери заузимају свпја места све дптле дпк им Бпг,

Кпји им је ппдарип дар Духа, тај дар не пдузме. Пве идеје представљају пснпвни Климентпв

аргумент прптив смеоиваоа презвитера Кпринтске цркве. Презвитери, а међу оима и најстарији

презвитер, ппстављени су пд аппстпла или других славних мужева са сагласнпщћу целе Цркве, и

затп није мали грех пдузимати епискппствп пнима кпји беспрекпрнп принпсе дарпве. «Јер сада

видимп да сте ви неке, иапкп впде правилан живпт, изагнали из службе кпју су пни беспрекпрнп

ппшаствпвали»403[76]. Акп Бпг, пд Кпга дплази призваое на служеое, шува пне щтп их је призвап,

знаши да је тп впља Бпжија, а не правп – бпжанскп, прирпднп или истпријскп. Пвп је царствп

благпдати, пвп је Црква Духа, Кпји се прпјављује у дариваоу благпдати и у шуваоу пних кпјима је

та благпдат дата. Прптив пвпг нашела, у име права, устаје впља људска, впђена жељпм да себе

саму афирмище у Цркви, да би наппслетку тп и ппстигла.

Акп је Климентпва ппсланица дппринела настанку ушеоа п бпжанскпм праву, пднпснп, да

се ппслужимп Зпмпвпм терминплпгијпм, ппјави «катплпцизма» у цркви, за тп ипак не мпжемп

пкривљавати сампг Климента. Пн је јпщ вепма далекп пд изјаве кпју је Ипплит Римски приписивап

папи Калисту, а кпја се састпји у тврдои да се епискпп не сме смеоивати шак ни укпликп ппшини

смртни грех. Климент не устаје прптив сампг шина смеоиваоа, негп прптив тпга щтп се

смеоиваое дпгпдилп прптивнп впљи Бпжијпј. Римска црква пдбила је рецепцију смеоиваоа

једнпг или некпликп презвитера, будући да није мпгла сведпшити у Духу да је смеоиваое

изврщенп у сладу са впљпм Бпжијпм. Рецепција није представљала прпјаву права, негп се

темељила на Духу. Реакција Римске цркве на ппступке Кпринтске цркве имала је благпдатни, на не

јуридишки карактер. Касније се у истприји афирмисалп правп смеоиваоа презвитера и епискппа,

управп правп, с тим щтп пнп, лпгишнп, није билп датп сабраоу лпкалне цркве, негп највищим

403[76] Прва посланица Коринћанима, 44, 6.

црквеним властима. Смеоиваое заснпванп на праву узрпкпвалп је правп апелације сабприма,

будући да у пбласти права за рецепцију вище није билп места. Климентпви епискппи-презвитери

нису репрезентпвали религију аутпритета и власти наущтрб религије Духа404[77]. Пни су били

харизматици, те се птуда, кап харизматици, нису мпгли смеоивати са места щтп су их заузимали

пп жељи црквенпг сабраоа.

Местп кпје је најстрији презвитер заузимап на Евхаристијскпм сабраоу билп је

јединственп: тп је пнп местп щтп га је Христпс заузимап на Тајнпј вешери, пнп местп на кпме се

налазип аппстпл Петар када је врщип прву Евхаристију. Пвп је местп на Евхаристијскпм сабраоу

мпгап заузети јединп пнај кпга је Бпг призвап; а призвавщи га, Бпг га је шувап дп краја живпта

оегпвпг, укпликп је пн служип беспрекпрнп и благпшестивп. Смеоиваое са тпга места

представљалп је «не мали грех», грех прптив Духа.

2. Најстарији презвитер бип је пна лишнпст кпја је заузимала јединп средищое местп у

Евхаристијскпм сабраоу. Сем оега у лпкалнпј цркви није билп другпга кп би «принпсип

благпдареое». Укпликп би ппред оега стајап други најстарији презвитер кпји би мпгап принпсити

благпдареое кап и пн, пнда би пвај престап да буде први презвитер. Пн се сталнп налазип на шелу

Евхаристијскпг сабраоа лпкалне цркве, и будући на тпм пплпжају, непрестанп је принпсип

благпдареое.

У вези са пвим неппхпднп је утврдити и следеће: кп је, у слушају пптребе, мпгап на

Евхаристијскпм сабраоу заменити најстаријег презвитера? Непсппрнп је да је један презвитер

мпгап заменити другпг, будући да су пбпјица ппседпвала истпветнп служеое; међутим, пвп је

непсппрнп јединп укпликп гпвпримп п оихпвпм пастирскпм служеоу. Свещтенишкп служеое

припадалп је шитавпм нарпду, а не самп презвитерима. Да ли је на тпм пснпву најстарији

презвитер мпгап ппверити «узнпщеое благпдареоа» билп кпм шлану цркве кпји је, пппут оега

сампг, ппседпвап харизму свещтенства? Игоатије Бпгпнпсац указује на тп да се сигурнпм мпже

сматрати јединп пна Евхаристија кпја је ппд епискпппм, или акп кпме пн дпзвпли («»)405[78].

Истргнемп ли пве реши из кпнтекста, ствприће се утисак да је, према Игоатију, Евхаристију, уз

404[77] Исп. A. Sabatier, »La religion d'autorite et la religion de l'Esprit«, Paris 1903.

405[78] Смирњ. 8, 1.

дпзвплу епискппа, мпгап врщити билп кпји шлан цркве. Да ли је Игоатије уистину такп мислип?

Сви су изгледи да није. Игоатијевпј кпнстатацији да је «сигурна» самп пна Евхаристија кпја је ппд

епискпппм претхпди инструкција да се следује епискппу и свещтенству кап аппстплима, а да се

ђакпни ппщтују кап заппвест Бпжија. Из пвпг разлпга Игоатије није имап неке нарпшите пптребе

да прецизира кпме је епискпп мпгап дпзвплити да врщи Евхаристију. Па ипак, пстају извесне

недпумице: да ли је Игоатије презвитера или ђакпна сматрап за ппунпмпћенп лице кпме епискпп

мпже дпзвплити да врщи Евхаристију, или се тп пднпсилп и на презвитера и на ђакпна? Приликпм

пбављаоа свещтенпрадои епискппу су, према Игоатијевпм сведпшеоу, најближе стајали ђакпни,

кпји су му ппмагали у тпме. На некпликп места у свпјим ппсланицама Игоатије ђакпне назива

свпјим саслужитељима406[79]. Збпг тпга је билп пснпва да пн ђакпна сматра лицем кпме би

епискпп пбишнп дпзвпљавап да га замени на Евхаристијскпм сабраоу. Па ипак, тещкп да би пн

мпгап пптпунп удаљити презвитере пд врщеоа Евхаристије, будући да су на Евхаристијскпм

сабраоу пни седели најближе епискппу.

Акп је пва хипптеза исправна, пнда се налазимп у кругу мисли пптпунп неппзнатих

аппстплскпм дпбу. Тп не треба да нас шуди, будући да за Игоатија, какп ћемп видети из даљег

излагаоа, првпсвещтенствп епискппа није прпизилазилп из оегпвпг предстпјатељства, негп је,

пбрнутп, предстпјатељствп прпизилазилп из првпсвещтенства. Најстарији презвитер бип је «пнај

кпји принпси благпдареое» захваљујући харизми предстпјатељства, а не захваљујући харизми

ппсебнпг свещтенства. Аппстпл Петар бип је први кпји је «принпсип благпдареое» на првпм

Евхаристијскпм сабраоу, и пстап је тп дпкле гпд се, са псталим аппстплима, налазип на шелу

Јерусалимске цркве. Нереалнп је претппставити да је аппстпл Петар шитавп тп време у

кпнтинуитету фактишки бип на шелу Евхаристијскпг сабраоа. У слушају пдсуства замеоивап би га

један пд аппстпла, ппщтп су у тп дпба пни сви врщили служеое предстпјатељства у Јерусалимскпј

цркви, и сви су заузимали прва места на Евхаристијскпм сабраоу. Аппстпла Петра је ппсле оегпвпг

пдласка из Јерусалима на месту «пнпга кпји принпси благпдареое» заменип најстарији презвитер,

дпк су пстале аппстпле заменили презвитери, и затп је најстаријег презвитера на Евхаристијскпм

сабраоу мпгап заменити јединп презвитер, будући да је имап истпветнп служеое

предстпјатељства кап и најстарији презвитер. Најстарији презвитер никпме пд других шланпва

Цркве није мпгап ппверити врщеое Евхаристије, будући да никпме изузев презвитера није

406[79] Филад. 4; Смирњ. 12, 2.

припадалп служеое предстпјатељства. За врщеое благпдареоа није била дпвпљна искљушивп

харизма свещтенства; а харизме ппсебнпг свещтенства у првпбитнпј Цркви није билп. Замеоујући

најстаријег презвитера, други презвитер заузимап је оегпвп местп на Евхаристијскпм сабраоу, а

самим тим је и изгпварап благпдареое. Пваква замена мпгла се дпгпдити јединп у изузетним

слушајевима, када најстарији презвитер фактишки није имап мпгућнпсти да се налази на шелу

Евхаристијскпг сабраоа.

Укпликп је најстаријег презвитера мпгап заменити јединп пнај кп је ппседпвап харизму

предстпјатељства, пвим се априпрнп даје пдгпвпр на питаое да ли су га мпгли замеоивати

ппјединци са нарпшитим служеоима. Аппстпли мпрају бити изузети из пве групе: оихпв пплпжај

бип је изузетан, неппнпвљив, и ни са шим се није мпгап ппредити. Оихпва места на

Евхаристијскпм сабраоу заузимали су презвитери, и затп су пни мпгли стајати на шелу

Евхаристијскпг сабраоа самп пнда када су ушествпвали у оему, а на предлпг најстаријег

презвитера. Када је реш п прпрпцима, ушитељима и Еванђелистима, пни нису у лпкалнпј цркви

врщили службу предстпјатељства, те се стпга нису налазили на шелу Евхаристијскпг сабраоа нити у

свпјпј, нити у другим лпкалним црквама. Затп пни нису мпгли принпсити благпдареое, и

најстарији презвитер није им тп мпгап ппверити. Усуђујемп се да изнесемп пвакву тврдоу, упркпс

изузетнп ращиренпм мищљеоу да је управп прпрпк, када би ппстпјап у пдређенпј лпкалнпј

цркви, бип пнај кпји је «принпсип благпдареое». Изузимајући Дап. 13,2, пвп мищљеое базира се

јединп на сведпшанству «Ушеоа Дванаестприце Аппстпла», кпје прпрпку приписује

првпсвещтенишкп служеое. Међутим, пвп сведпшанствп, с пбзирпм на оегпву изузетнпст у

целпкупнпј ранпхрищћанскпј литератури, не мпже бити узетп у пбзир. Нећемп се враћати на пнп

щтп смп већ изнели у вези са пвим сппменикпм, самп ћемп јпщ једнпм кпнстатпвати да је

«Ушеое» представљалп израз специфишних тенденција извесних кругпва, у већпј или маопј мери

страних «великпј цркви». Ппред тпга, ваља имати у виду и шиоеницу да је ппкущај «Ушеоа» да на

прпрпка пренесе првпсвещтенишкп служеое у истприји пстап без резулатата. Када је реш п

сведпшанству Дап. 13, 2 («А дпк пни служаху Гпсппду и ппщћаху...»), из оега се мпже извести самп

један закљушак, наиме: да су прпрпци и ушитељи ппменути у 13,1 били предстпјатељи Антипхијске

цркве, и да је међу оима Варнава, ппменут на првпм месту, верпватнп бип «пнај кпји је принпсип

благпдареое»407[80]. Другим решима, пни су били презвитери Антипхијске цркве, а Варнава је

407[80] E. Jacquier, op. cit. p. p. CCXIII и 379.

бип најстарији међу оима. На шелу Антипхијске цркве пни су се налазили кап презвитери, а не кап

прпрпци и ушитељи. Када би се прпрпк пбреп у некпј лпкалнпј цркви, пн је мпгап бити ппзван да

«принесе благпдареое» јединп ппд услпвпм да је и у свпјпј цркви пн бип тај кпји је «принпсип

благпдареое». Већ смп кпнстатпвали да је пбједиоаваое служеоа у аппстплскпј цркви

представљалп маое-вище упбишајену ппјаву, међутим, нагласићемп да је тп билп пбједиоаваое,

а не мещаое служеоа. Када би прпрпк ппшеп принпсити благпдареое у свпјству прпрпка, пн би

тиме прихватип служеое на кпје га Бпг није призвап.

«И гле, престп стајаще на небу, и на престплу сеђаще Некп... И пкплп престпла бејаху

двадесет и шетири престпла, и на престплима видех двадесет и шетири старещине где седе...»

(Пткр. 4, 2-4). На Евхаристијскпм сабраоу престпле стараца заузимали су презвитери, дпк је престп

на кпме сеђаще Некп заузимап најстарији или први презвитер. Бпг, Кпји га је ппставип на пвп

местп у Евхаристијскпм сабраоу, шувап га је у оегпвпм служеоу, дпк је пн са висине свпга места

буднп мптрип и пазип («») да «грабљиви вуци, кпји мрзе стадп» не разграбе пвце стада у кпјем су

и пн и пстали презвитери пд Бпга ппстављени да буду пастири.

VII.

EПИСКОП

I. ЕПИСКОП КАО НАСЛЕДНИК НАЈСТАРИЈЕГ ПРЕЗВИТЕРА

1. «Nihil innovetur nisi quod traditium est»408[1]. Ова сентенца папе Стефана

изражава основни закон црквеног живота: не сме се уводити ништа ново, већ све мора

бити утемељено на црквеном предању. Ако почетком II века у посланицама Игњатија

Богоносца налазимо епископе локалних цркава, јасно је да се они нису могли појавити

изненада, а још су мање могли бити творевина самог Игњатија. Црквена свест не би

прихватила нешто чега раније уопште није било. Претходник епископа из Игњатијевих

посланица био је најстарији или први презвитер апостолског доба. Фактички, најстарији

презвитер већ је поседовао све оно што је представљало атрибут епископа из Игњатијевих

посланица: он се налазио на челу локалне цркве и свештенодејствовао је на

Евхаристијском сабрању. Па ипак, епископ из Игњатијевих посланица није идентичан

најстаријем презвитеру. У апостолско доба није било епископа у оном смислу какав је

карактеристичан за Игњатијеве посланице, него су постојали епископи-презвитери у

смислу својственом новозаветним списима. У ред тих епископа-презвитера спадао је «онај

који приноси благодарење» као најстарији међу њима. Епископ из Игњатијевих посланица

помиње се одвојено од презвитера, премда веза међу њима још није изгубљена. Више већ

нема епископа-презвитера, него постоји епископ, с једне, и презвитери, с друге стране.

408[1] Kипријан Картагински, Epist. LXXIV, 1, 2.

Иницијална тачка претварања најстаријег презвитера у епископа везује се за место

што га најстарији презвитер заузима у Евхаристијском сабрању. Заузимајући средишње

место у Евхаристијском сабрању, најстарији презвитер био је «онај који приноси

благодарење». Због тога је он био први или најстарији свештеник међу свештеничким

народом Божијим. Ово није било неко посебно служење у односу на свештенство читавог

народа Божијег, него пројава тога служења. Најстарији презвитер постао је епископ у

моменту када се његово старешинство или првенство унутар свештеничког народа

Божијег претворило у посебно служење првосвештенства или архијерејства. То значи да је

служење епископа настало из свештеничког служења народа Божијег. Оно је било пренето

на особу која је, стално се налазећи на првом месту међу предстојатељима цркве и стално

«приносећи благодарења», фактички већ била најстарији свештеник, премда још увек без

посебног служења. Да средишње место у Евхаристијском сабрању није заузимао један

исти појединац, него различите особе, овакво претварање «приношења благодарења» у

нарочито служење не би било могућно. Сходно изнетом, основа епископског служења

налази се у самој природи Евхаристијског сабрања, где је од самог почетка постојало

једно средишње место што га је заузимала иста особа. Ово је разлог због чега се чува веза

између епископовог и служења најстаријег презвитера. Један је стао на место другог без

икаквог прекида прејемства међу њима.

Премда је настало и развило се из свештенства народа Божијег, првосвештенство

епископа није маргинализовало ту харизму царског свештенства. У почетку се генетска

веза између њих чувала: првосвештенство епископа и даље је остајало унутар сфере

свештенства народа Божијег, а не као неки њему надређени или спољашњи елемент.

Епископ је био првосвештеник у односу на читав народ свештеника, а свештеници су били

сви чланови Цркве, укључујући и презвитере. Служење свештенства остајало је

јединствено, с тим што се у њему појавио један највиши ступањ, који ће, будући

обједињен са предстојатељством, прерасти у нарочито служење.

Наредни стадијум развоја првобитног служења најстаријег презвитера било је

служење свештенства презвитера, које постаје други степен свештенства. Презвитери

добијају други степен не само у односу на епископа, него и у односу на народ свештеника.

Када су ђакони примили свештеничко служење, појавио се трећи степен свештенства. У

таквом облику свештенство епископа, презвитера и ђакона може се третирати као

нарочито свештенство, при чему под њиме не подразумевамо некакво свештенство друге

врсте, него највише ступњеве јединственог свештенства народа Божијег. До одвајања

највиших ступњева свештенства од свеопштег свештенства народа Божијег доћи ће под

утицајем учења о посвећењу. Ово потоње довешће до маргинализовања идеје о

свештеничком служењу народа Божијег у црквеној свести; а оно је са формирањем

највиших ступњева свештенства већ почело слабити. Школско богословље фаворизоваће

до крајњих граница ону струју која је настојала да на основу идеје о посвећењу издвоји

највише ступњеве свештенства. Третирајући носиоце највиших ступњева свештенства као

посвећене у односу на све остале чланове цркве, који не примају посвећење, оно је

доспело у колизију са црквеним предањем. Основне поставке црквеног устројства

школско богословље презентује у таквом виду да се за њих не може рећи да се темеље на

црквеном предању нити да налазе потврду у историјским чињеницама. Самим тим оно не

само што их не афирмише, већ напротив, слаби њихово место и улогу у црквеној свести.

Идеја посвећења, као што смо видели, нија садржана у учењу Цркве, него

представља резулатат теолошке спекулације. До дана данашњег Црква у своме

литургијском животу наставља да исповеда јединствено свештенство, свештенство које

припада читавом народу Божијем, а чији је највиши ступањ нарочито свештенство

чланова црквене јерархије.

2. Служење епископа настало је из места што га је најстарији презвитер заузимао

на Евхаристијском сабрању. Ово не би требало да нас нарочито чуди, будући да су овакви

процеси конституисања служења постојали како у историји уопште, тако и у историји

цркве. Указивање на историјске аналогије, уопште узев, носи у себи потенцијалне

опасности, но без обзира на то, њима је, уз неопходну дозу опреза, могуће прибегавати.

Положај најстаријег презвитера међу осталим презвитерима у извесној мери подсећа на

положај митрополита као епископа главног града одређене провинције у односу на друге

епископе. Када су се почели формирати митрополитански окрузи, митрополит се од

других епископа своје провинције разликовао само по месту које је заузимао међу њима,

пре свега на саборима провинција. Он је био епископ исти као и остали епископи, и

његово је служење у потпуности било идентично служењу ма ког градског епископа.

Постепено он почиње да се издваја у односу на остале епископе дате провинције не само

по части која произилази из места што га заузима, него и по своме служењу. Митрополиту

је припало право постављања епископа на подручју провинције. Па ипак, ово право и даље

је припадало свим епископима, и зато није имало некакав ексклузивни карактер, није

представљало нешто чиме други епископи не располажу. Отуда се митрополитово право

да обавља епископске хиротоније није издвајало у некакве посебне функције које би

припадале једино митрополиту, тако да стога место које он заузима није прерасло у

некакву нарочиту службу, различиту од службе других градских епископа. Митрополит је

могао задобити већи ауторитет у односу на остале епископе, па чак и стећи извесну власт

над њима, међутим, у бити је служење митрополита остало идентично уобичајеном

епископском служењу.

У сличном су се положају нашли и патријарси: њима је пошло за руком да стекну

снажнији утицај на већи број епископа и већу власт над њима, али они су и даље били

епископи исти као и сви остали. Ипак, што је виши статус имало место што су га

заузимали, то су израженије биле тежње да се то место претвори у посебно служење.

Овакав покушај налазимо у Византији. Константинопољски епископ је, пошто је постао

патријарх империје, фактички стекао статус највишег епископа на Истоку. Учење о «»

Константинопољског патријарха представљало је покушај теолошког заснивања његовог

фактичког положаја. Према томе учењу, Константинопољски епископ је наследник

апостола (не указује се конкретно ког), и једино њему је поверено старање о целокупној

васељенској цркви. Из разлога ефикаснијег администрирања део своје власти патријарх

преноси на митрополите, који су његови представници, и који у његово име управљају

деловима васељенске цркве409[2]. Патријарх постаје општи отац свију, укључујући и

епископе, који су третирани као његова деца. Учење о «» појавило се касно, већ у сумрак

византијске историје, и у њој није имало неког већег одјека. Да се, међутим, догодило да је

то учење било шире прихваћено, служење патријарха империје претворило би се у

посебно служење. Занимљиво је указати на податак да је учење о «» прешло и у

Московску цркву, где су најпре мирополит, а доцније и патријарх, настојали да га остваре

409[2] П. Соколов, «Русский архиерей из Византии». Киев, 1913, стр. 167 и даље.

на делу. Обраћање епископа патријарху као брату постаје недопустиво, будући да он није

њихов сабрат него отац свију њих. Патријархово служење почиње да се разликује од

служења осталих епископа, што налази одраза и у његовом нарочитом одјејанију,

различитом од оног предвиђеног за остале епископе и за митрополите. О овоме сведоче и

случајеви посебног постављења оних епископа који су изабрани за патријархе. Помало је

наивно специфичну патријарашку хиротонију тумачити као израз руске теолошке

неписмености. Нема сумње да се она развила из идеје нарочитог служења патријарха,

различитог од служења других епископа. Патријарх настоји да заузме место надепископа

или епископа над епископима. Овај покушај није се остварио ни у Византији нити у

Русији, будући да му историјске околности нису ишле на руку.

Аналогије које смо овде навели могу донекле објаснити на који начин се из места

што га заузима извесни појединац у одређеним околностима може развити засебно

служење. У претходном излагању указивали смо на то да се место што га је унутар

Евхаристијског сабрања заузимао најстарији презвитер претворило у посебно служење.

Заузимајући то место, он је од самог почетка био једини вршилац «благодарења», као и

свих литургијских чинова. Примордијални карактер његовог свештенства, који из тога

произилази, прерастао је у нарочито служење, а он сам постао је првосвештеник или

архијереј.

II. ЕПИСКОПОВО ПРВОСВЕШТЕНИЧКО СЛУЖЕЊЕ

1. Када и где долази до додељивања првосвештеничког служења најстаријем

презвитеру није нам тачно познато, и сумњам да ћемо то икада сазнати. До оваквих појава

не долази наједном; оне се постепено обликују у свести, и то, вероватно, као што обично

бива, не на једном месту, него на неколико места у исти мах. Историја је веома шкрта, она

нам оставља изузетно мало докумената – а то у једним случајевима истраживачима

олакшава посао, док га у другим случајевима отежава до крајњих граница. На основу

документарне грађе којом располажемо једино можемо указати на податак у ком од

сачуваних споменика учење о првосвештенству епископа први пут добија свој израз.

Отуда наш одговор увек у извесној мери носи хипотетички карактер.

Још је теже понудити одговор на питање из ког разлога и на који начин је до овога

дошло. Живи живот увек је необично сложен, а ми смо, проучавајући га, склони да га

шаблонизујемо. У животу постоји не један, већ читав комплекс разлога, који нам углавном

не постају до краја познати. Склони смо, што је потпуно природно, да вулгаризујемо

животне процесе, задржавајући своју пажњу само на једном узроку, за који се може

испоставити да није био доминантан. Историјска перспектива се искривљује нарочито у

случајевима када узрок или узроке одређених појава не тражимо у оној сфери где их треба

тражити. Анализирајући процесе у Цркви, морамо њихове узроке тражити у првом реду у

самом црквеном животу, а не изван њега. Сматрамо да је неопходно да још једном

поновимо да Црква поседује такву стваралачку снагу да је кадра да из саме себе створи

оно што јој је неопходно. То не значи да је могуће одбацити све спољашње чиниоце, али

желим да нагласим да је наша обавеза да се увек држимо исправне перспективе

посматрања.

2. Основу црквеног живота раног хришћанства представљало је свештенство

народа. Показали смо да се епископско служење развило из тога свештенства. Епископ је

постао првосвештеник у односу на Божији народ свештеника. И уколико је ово и

представљало новину, ипак идеја првосвештенства сама по себи за црквену свест није

била необична.

У свести Јудеја свештенство је било тесно повезано са храмом и није могло

постојати без храма. Ако постоји свештенство, онда мора постојати и храм, и обрнуто,

постоји ли храм, неизоставно постоји и свештенство. Свештенство се, са своје стране, није

могло ни замислити без првосвештеника. Уколико постоје свештеници, значи, мора

постојати и првосвештеник, и обрнуто. У црквеној свести првих хришћана свештенство

народа проистицало је из Христовог првосвештенства. Хришћани, као живо камење

духовног храма, имају удела у Христовом првосвештенству кроз тело Његово, које је

њихов храм. «И Онај Који освећује и они који се освећују сви су од једнога ()» (Јевр.

2,11)410[3]. Првосвештенство и свештенство имају истоветно порекло или, тачније,

сачињавају једну и јединствену целину.

Учење о Христовом првосвештенству садржано је у новозаветним списима.

Најјасније је оно изражено у Јовановим списима и у посланици Јеврејима411[4]. У овој

потоњој Христос се експлицитно назива првосвештеником. «Зато, браћо света,

заједничари звања небескога, познајте Посланика и Првосвештеника () вере наше коју

исповедамо, Исуса Христа» (Јевр. 3,1; исп. 10,20 и др.). Неопходно је још једном

истаћи412[5] да аутор посланице Јеврејима не заснива првосвештенство Христово на лику

Ароновом, него казује да је оно по чину Мелхиседека, цара и свештеника Бога

Свевишњега (7,1-3). Старозаветни храм замењен је «домом духовним», крвне жртве –

жртвама духовним, првосвештенство Ароново – служењем Цара правде и

првосвештеника, левитско свештенство свештенством лаика. У Павловим посланицама не

налазимо експлицитно изнету идеју првосвештенства; међутим, као што смо већ

констатовали, он ни не нуди учење о свештенству, премда је оно основ целокупног

његовог учења о службама413[6]. Питање: да ли је Павлу било познато учење о

првосвештенству или није, може се решавати на различите начине. Није важно то, него

чињеница да ни код Павла, па чак ни код аутора посланице Јеврејима, нигде не налазимо

никакве податке који би упућивали на закључак да су неки појединци, свеједно који, али

од оних којима су припадале посебне службе у Цркви, били обучени у службу

првосвештенства. Значи ли ово да Христово служење првосвештенства искључује

могућност да то служење буде поверено још некоме? Ово је питање утолико легитимније,

410[3] В. превод C. Spicq-a «L'Epitre aux Hebraux» у серији «La Sainte Bible», Les Editions

du Cerf, Paris 1950, p. 40. Исп. и чланак О. Procksch, «», у: TWTN, B. I., S. 112-114.

411[4] C. Spicq, “L’origine johannique de la conception du Christpretre dans l’Epitre aux

Hebreux”, y: “Aux sources de la tradition chretienne”, Neuchatel – Paris 1950, pp. 258 sq., као и

H. Sahlin, “Zur Typologie des Johannesevangelium”, Uppsala 1950.

412[5] Исп. у претходном излагању, поглавље I, т. 2.

413[6] Имплицитно је оно, очито, садржано на многим местима у његовим посланицама,

посебно Римљ. 3,23. Тумачење овога стиха в. у: W. D. Davies, »Paul and Rabbinic Judaism«,

p. 232 sq.

уколико Христово служење Пастирства не само што не искључује служење пастира, него

и директно подразумева њихово служење, без којега не може бити локалне цркве. Питање

о специфичном служењу првосвештенства представља само други вид питања због чега

апостол Павле у својим списковима служења не помиње свештенство. Свештенство,

наиме, припада Цркви као целини и, као свеопште служење читавог народа Божијег, има

своје возглављење у Христу. «Он је глава тела, Цркве» (Кол. 1,18). Из служења

свештенства народа Божијег не може се издвојити посебно служење првосвештенства,

будући да ни само служење свештенства није оделито. Када би се Христово служење

темељило на служењу Ароновом, у том случају би служење свештенства представљало

једно специјално служење у Цркви. У контексту специјалног служења свештенства, оно не

би искључивало служење првосвештенства. Учење аутора посланице Јеврејима о «»

искључује понављање служења првосвештенства у Цркви. За црквену свест апостолског

доба није могло бити другог служења првосвештенства до служења Христовог. У

Евхаристијском сабрању сваке локалне цркве пројављује се сва пуноћа Цркве, тако да

читава Црква свештенодејствује кроз првосвештенство Христово.

Пастирство се нашло у потпуно другачијем положају. У емпиријском животу

јединство и пуноћа «Цркве Божије у Христу» пројављује се у плуралитету локалних

цркава. У свакој локалној цркви мора постојати служење пастирства, јер се без тога

служења поменути плурализам не би могао реализовати. Без предстојатеља не може бити

Евхаристијског сабрања, а самим тим ни локалне цркве. Служење предстојатељства

представља једно нарочито служење, будући да на њега није призван сав народ Божији,

него само неки његови чланови. Имајући заједничког Пастиреначалника, предстојатељи

су пастири у локалној цркви, а возглављује их Христос.

3. Учење о првосвештенству епископа било је непознато Клименту Римском, али

он је већ, под утицајем старозаветног сакралног устројства, био у окружењу идеја блиских

томе учењу. Он је још увек у потпуности стајао на позицијама посланице Јеврејима,

сматрајући Христа за јединог првосвештеника: «»414[7]. Христос је једини архијереј

414[7] Посланица Коринћанима 36,1. Овога становишта, очигледно, држао се Игњатије

Антиохијски, као што се то може закључити из Филад. 9,1, уколико се сматра да се термин

“архијереј” односи на Христа, а не на старозаветног првосвештеника: “Добри су и

наших приношења. Епископ је за њега вршилац Евхаристије, али не у својству

првосвештеника, него као предстојатељ своје цркве, што показују термини «» и «».

Покушај да се докаже како је Климент термин «првосвештеник» везивао за епископа не

може се окарактерисати као успешан. Пред Климентов духовни поглед испливало је

старозаветно сакрално устројство, али он није одлучио да га пренесе у Цркву, него га је

користио само као доказ за тврдњу да се у црквама морају чувати поредак и устројство

исто онако како су те вредности биле чуване у Старом Завету, будући да представљају

установу Самога Бога: «Архијереју су дате посебне литургијске службе, и свештеницима

је назначено посебно место, и левитима су наложена посебна служења»415[8]. Није

историјски веродостојно везивати те речи за новозаветно црквено устројство. У

Климентово доба није било никаквог посебног свештенства презвитера, и зато их он није

могао поредити са старозаветним свештеницима. Још је мање он могао поредити епископа

са старозаветним првосвештеником, пошто он није правио разлику између епископа и

презвитера.

Ако се Климентова посланица, у складу са општеприхваћеним гледиштем, датира

на 95.-96. годину, већ кроз десетак или петнаестак година наћи ћемо најстаријег

презвитера, који је постао епископ на основу првосвештеничког служења. О овоме

сведочи посланица Игњатија Богоносца. Додуше, термин «првосвештеник» Игњатије још

не везује за епископа416[9], али непостојање термина не може служити као неоспорни

доказ у прилог претпоставци да служење означено тим термином није постојало. Обично

термин само сигнификује нешто што већ постоји у стварности. Та сигнификација му, са

своје стране, придаје прецизност и одређеност, којих пре појаве термина није било. И

свештеници (старозаветни), али је бољи Првосвештеник (Новог Завета), Коме је поверена

Светиња над светињама, Коме једином су поверене тајне Божије; Он је врата Очева, кроз

која улазе Аврам и Исак и Јаков и пророци и апостоли и Црква”.

415[8] Климент Римски, “Посланица Коринћанима”, 40, 5. Грчки текст гласи: «грчки».

416[9] Сматрам да термин “” у Филад. 9,1 највероватније означава Христа или јудејског

првосвештеника. О овоме в. P. Th. Camelot, »Ignace d'Antioche. Lettres«, SCH. 10, Paris

1951, p. 150.

поред непостојања одговарајућег термина, дакле, проосвештеничко служење најстаријег

презвитера у Игњатијевим посланицама максимално је јасно описано.

Термин «епископ» у Игњатијевим посланицама губи своју пређашњу неодређеност,

везујући се искључиво за онога ко стоји на челу локалне цркве. Најстарији презвитер код

Игњатија није безличан, «изгубљен» међу осталим презвитерима, што запажамо у

Климентовој посланици, него је одвојен од презвитера. Најстарији презвитер, који се

издвојио из презвитеријума, постаје епископ, пошто се његово издвајање, као што смо

видели, могло догодити искључиво на основу његовог првенства или старешинства унутар

свештеничког народа Божијег. Али првенство свештенства, као посебно служење, може

бити искључиво првосвештенство или архијерејство. Епископ из Игњатијевих посланица

није нека нова особа, којој би припадало потпуно ново служење: у питању је најстарији

презвитер апостолског доба, презвитер чија се једна функција издвојила у засебно

служење. Отуда одређење епископовог служења код Игњатија има двоструки карактер: с

једне стране, све оно што Игњатије приписује епископу већ је постојало код најстаријег

презвитера, а с друге, он ипак није поседовао све то.

«Дух је објавио, говорећи ово: Без епископа ништа не чините»417[10]. «Нека нико

без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра

сигурном (одн. валидном) која је под епископом, или ако коме он дозволи. Тамо где се

појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо

је и саборна (католичанска) Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе

свршавати...»418[11]. «Старајте се да сви учествујете у једној Евхаристији, јер је једно

тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове, један је

жртвеник, као што је и један епископ заједно са свештенством и ђаконима, мојим

саслужитељима...»419[12]. Ни без најстаријег презвитера у локалној цркви није се могло

чинити ништа: ни примати у Цркву, ни приређивати вечере љубави, ни окупљати се на

417[10] Филад. 7,2.

418[11] Смирњ. 8, 1-2.

419[12] Филад. 4.

Евхаристијском сабрању, које је од самог почетка било јединствено за сваку конкретну

локалну цркву. Али ово није језик апостолског доба. То чак није ни језик Климентових

посланица. То је први и уједно најизразитији манифест епископовог првосвештенства. Све

што, према Игњатију, улази у прерогативе епископског служења, односи се на његово

свештеничко служење, које са њим не дели нико. Новозаветни списи не говоре апсолутно

ништа о најстаријем презвитеру, будући да је његово служење, с једне стране,

представљало функцију служења предстојатеља, а с друге – функцију свеопштег

свештеничког служења народа Божијег. Најстарији презвитер лично није поседовао ништа

од тога, пошто он није обављао некакво специфично служење у односу на остале

презвитере. Игњатије Богоносац не би могао да ћутањем заобиђе свога епископа, јер је

његово служење припадало њему лично. Оно је престало да представља функцију

служења презвитера и служења народа.

Старо је код Игњатија постало ново, зато што је осветљено из другог угла. То се

нарочито јасно види на оним местима у његовим посланицама на којима он не говори

толико о служењу епископа, колико о његовом положају и улози у животу локалне цркве.

«Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто чини, служи

ђаволу»420[13]. Интерполатор Игњатијевих посланица ову мисао износи на другачији

начин: «Бога поштуј као узрочника и Господа свега, а епископа као првосвештеника који

носи лик Божији». И он је потпуно у праву, будући да се у основи Игњатијевих

расуђивања налазило учење о првосвештеничком служењу епископа. «Саветујем вас да се

старате да у једномислености Божијој чините све, под председништвом епископа који је

на месту Божијем ()...»421[14]. «Јер и Исус Христос, наш нераздвојни живот, јесте воља

Очева (), као што и епископи, који су постављени по крајевима земље, јесу у вољи Исуса

Христа ()»422[15]. Христос је «» Очева, а епископи су у «» Христовој. « Према томе, јасно

је да на епископа треба гледати као на самог Господа»423[16]. «У ствари (се презвитери)

420[13] Смирњ. 9,1.

421[14] Магн. 6,1.

422[15] Ефес. 3,2.

423[16] Ефес. 6,1.

не њему (епископу), него Оцу Исуса Христа – Епископу свију повинују»424[17]. «Сви

следујте епископу, као Исус Христос Оцу...»425[18]. Ово не би могли написати ни апостол

Павле, ни аутор посланице Јеврејима, ни апостол Јован, премда је за све њих најстарији

презвитер представљао средиште локалне цркве, али не сам по себи, захваљујући служењу

које му је поверено, него из разлога што је њему припадало средишње место на

Евхаристијском сабрању. Место је прерасло у посебну службу, и отуда је и појединац који

га заузима задобио другачији положај у цркви.

4. Из Игњатијевих посланица може се стећи крајње јасна и сасвим конкретна

представа о епископском служењу, међутим, то не искључује следеће питање: у којој мери

његове посланице представљају одраз реалног стања ствари? Да ли оне пружају реалну

слику о положају епископа у његово доба, или пак представљају израз извесних

Игњатијевих личних тежњи, које је он настојао да спроведе у пракси? Уколико наш

одговор на прво питање буде позитиван, аутоматски ће се поставити још једна дилема: да

ли се процес прерастања најстаријег презвитера у епископа налазио у почетној или у

завршној фази?

Третирати Игњатијеве посланице као плод некаквих виђења или као литерарно

оваплоћење његових идеала значи не давати одговоре у вези са њима него једноставно

елиминисати релевантна питања. Игњатијеве посланице су до те мере животне, у њима се

до те мере осећа веза са црквеним телом, да би требало изгубити сваки осећај за историју

како би се оне посматрале оделито од реалног живота. С друге стране, те посланице

поседују јасно изражен полемички карактер. Да је у црквеном животу његовог доба све

било јасно утврђено и стабилно, да ли би било потребе стално се изнова враћати на једну

исту тему, као што Игњатије чини? Изузмемо ли посланицу Римљанима, основну тему

Игњатијевих списа представља епископ и све оно што је везано за његово служење и

положај у локалној цркви. Његове посланице јесу призив, константан и упоран, призив

великог црквеног прегаоца који је пред смрт желео да учврсти своје животно дело, како

424[17] Магн. 3,1.

425[18] Смирњ. 8,1.

оно не би нестало заједно са њим. Код њега не налазимо ни епско спокојство Климента

Римског, који чак ни не изражава свој револт због «побуне» у Коринтској цркви. Због

оваквог карактера Игњатијевих посланица тешко нам је да са сигурношћу кажемо какво је

било реално стање не само у оним црквама којима се обраћао, него и у самој Антиохијској

цркви.

Игњатије је себе доживљавао као носиоца једног посебног служења, које га је

издвајало између осталих презвитера. Своје идеје о епископском служењу он је спровео у

пракси – вероватно у потпуности, или, у сваком случају, у знатној мери – захваљујући

изузетном угледу што га је уживао у Антиохији и изван њеног подручја. У посланици

Ефесцима он тврди да епсикопи постоје у свим локалним црквама: «»426[19], али реч је о

епископима у његовој интерпретацији, а не у смислу новозаветних епископа-презвитера.

Па ипак, Поликарп, кога у посланици Смирнској цркви и у посланици упућеној њему

лично Игњатије назива епископом, сам себе не именује овим термином. Поменути

Поликарп у својој властитој посланици уопште не помиње епископа цркве у

Филипима427[20]. Још је чудније то што у посланици Римљанима Игњатије потпуно

прећуткује Римског епископа. Треба ли из овога извести закључак да ни други појединци

које је Игњатије називао епископима нису за себе везивали ову титулу, и самим тим

признати да су Игњатијеве речи о епископима присутним у свим крајевима Римске

империје заправо само свесно или подсвесно преувеличавање ствари? Али овакав један

закључак такође би представљао преувеличавање. Потпуно је искључено да би Игњатије

од низа цркава којима се обраћао захтевао посебан однос према појединцу кога он сам

назива епископом да за то није било основа у самом црквеном животу. Игњатије је у

својим посланицама могао развијати идеологију епископског служења, али он није могао

конституисати само то служење. Ако Игњатију и није било у потпуности познато какво је

стање у појединим црквама, он није могао бити неупућен у то какво је стање у оним

црквама којима се обраћао. Чињеница да је он називао Поликарпа епископом може

426[19] Ефес. 3,2.

427[20] W. Bauer (Rectgläubigkeit, 77) изнео је претпоставку да Поликарп није поменуо

епископа цркве у Филипима из разлога што је он био јеретик; међутим, ова тврдња не

може се поткрепити никаквим доказима.

сведочити о томе да се положај Поликарпа, као најстаријег презвитера, у Смирнској цркви

фактички приближавао оном положају што га је сам Игњатије заузимао у Антиохијској

цркви. Поликарп и најстарији презвитери других цркава, којима пише Игњатије, још су

могли не везивати за себе термин «епископ», а да их Игњатије из свога угла посматрања

сматра епископима428[21]. Слично као што непостојање термина «првосвештеник» у

Игњатијевим делима не указује на непостојање самог првосвештеничког служења, тако се

и одсуство термина «епископ» не може посматрати као доказ одсуство њиме означеног

служења. Могуће је да Поликарп себе још није доживљавао као епископа, будући да у

почетку у животу локалне цркве фактички није било разлике између најстаријег

презвитера и епископа. Разлика се састојала у идеологији епсикопског служења; међутим,

чак ни та идеологија није била потпуно страна, него је била садржана у самом фактичком

положају најстаријег презвитера. Зато су Игњатијеве посланице могле представљати

подстицај за прихватање ове идеологије од стране цркава којима се Игњатије обраћао.

Сваки најстарији презвитер могао је доживети себе као епископа, то јест постати свестан

свога првенства унутар свештенства народа Божијег као једног посебног

првосвештеничког служења. Прихватање првосвештеничког служења од стране

најстаријих презвитера није се истовремено могло догодити у свим црквама; осим тога,

овај процес, док се одвијао у конкретним црквама, није неизоставно био пропраћен

прихватањем термина «епископ». Како показују списи Иринеја Лионског, чак и крајем

другог века епископ се и даље називао презвитером, премда је у то доба постојала сасвим

јасна дистинкција између епископског и презвитерског служења. Традиционална употреба

термина и даље је била на снази, без обзира на чињеницу да он више није репрезентовао

реално стање ствари.

Сви наведени аргументи наводе нас на закључак да Игњатијеве посланице

представљају израз и одраз почетне тачке или, у крајњој линији, прве етапе процеса

прерастања најстаријег презвитера у епископа. Није нам познато да ли је Игњатије заиста

био први најстарији презвитер који је постао епископ, али историја га је начинила првим

епископом. Његов живот, дело и нарочито смрт представљали су један од најкрупнијих

428[21] У посланици Смирнске цркве о страдањима Поликарповим (16,2) он се већ назива

“”.

чинилаца који су узроковали успех овога процеса. Игњатијеви списи пружили су

могућност да се обликује идеја првосвештеничког служења епископа. Међутим,

дефинитивни успех овога процеса зависио је од позиција Римске цркве. Да она није

прихватила епископство као посебно служење, процес о коме је реч остао би само једна

локална тенденција, а не чињеница од католичанског значаја. Игњатије је разумевао значај

Римске цркве, коју је сам окарактерисао као председавајућу у љубавном мноштву

локалних цркава429[22]. Вероватно се у овоме налази објашњење због чега је у посланици

Римској цркви Игњатије прећутао њеног епископа. Разуме се, нећемо моћи да прецизно

разјаснимо о чему је овде реч, али поред ове чињенице не може се проћи тек тако. Шта

може значити то да по свој ромејској васељени постоје епископи, а да га у Риму нема?

Могуће је, наравно, претпоставити да Игњатију није било познато име најстаријег

презвитера Римске цркве, међутим, то је мало вероватно. Поред тога, ова претпоставка не

нуди никакво објашњење, јер Игњатије је имао могућност да помене епископа и без

навођења његовог имена. За Игњатија епископ је постојао у Римској цркви, то је био њен

најстарији презвитер, али она сама није имала изграђену свест о томе. Игњатије се није

упустио у авантуру да своје идеје намеће најистакнутијој цркви свога доба. Могуће је да је

рачунао како ће то урадити у личном контакту, а не путем посланица. Није нам познато

шта је он успео да учини у овом правцу.

5. Рим је одуговлачио и колебао се услед свог конзервативизма, премда је можда и

гајио симпатије према новим идејама које су га запљускивале. Познато нам је да Климент

Римски није знао за посебно првосвештеничко служење најстаријег презвитера. По

сведочанству Јустина Мученика, и у његово доба оно није било познато Римској цркви.

Описујући у својој «Апологији» Евхаристијско сабрање, Јустин епископа, или тачније,

најстаријег презвитера, означава термином «»430[23], док би зарад одбране хришћанства

пред римским јавним мњењем било ефектније употребити термин «», управо имајући у

виду оптужбе на рачун хришћана да су безбожници. Како за Климента, тако је и за

Јустина најстарији презвитер вршио Евхаристију не у својству првосвештеника цркве,

429[22] Натпис његовој Посланици Римљанима.

430[23] Прва Апологија LXV,3.

него као њен предстојатељ. Као и Климент, и Јустин јединим првосвештеником сматра

Христа: «Бог обзани да ће вечити свештеник Његов, од Духа Светога називан Господом,

бити свештеник необрезаних»431[24]. Али и један и други писац поседују некакав нејасан

осећај за идеју првосвештенства најстаријег презвитера, при чему не полазе од некаквих

теолошких премиса, него од фактичког стања. Код Јустина је «предстојатељ ()» приказан

са таквим литургијским функцијама које га приближавају епископу из Игњатијевих

посланица.

Јерма, који је приближно у исто доба у Риму писао своје дело «Пастир», ниједном

речју не помиње првосвештеничко служење. Веома је карактеристично то што он не

користи синтагму «епископи и презвитери», него или «епископи и ђакони», или

«презвитер и ђакони»432[25]. За њега, као и за Климента, термини «епископ» и

«презвитер» представљају синониме. Код Јерме на једном месту читамо: «Ради тога ћеш

написати две књиге, и једну ћеш предати Клименту а другу Грапти. Климент ће је послати

у друге градове, јер му је то поверено...»433[26]. Највише што из ових речи можемо

закључити јесте то да је Климент био најстарији презвитер. У својој посланици папи

Виктору, писаној поводом спорова у вези са празновањем Пасхе, Иринеј Лионски

приповеда да се Поликарп Смирнски и папа Аникита нису могли сагласити по овом

питању, «јер Аникита није могао да убеди Поликарпа да се не држи онога чега се одувек

држао, живећи са Јованом, учеником Господа нашега, и долазећи у додир са другим

апостолима; ни Поликарп није убедио Никиту да се држи његовог, будући да је Аникита

говорио да је дужан чувати обичаје својих претходника на месту презвитера»434[27].

Поликарп није на себе примењивао назив «епископ», међутим, и Аникита је, барем према

Иринејевој посланици, још увек само најстарији презвитер. Игњатије Богоносац могао би

са пуним правом обојицу назвати епископима у својој интерпретацији значења тога

431[24] Разговор с Трифуном, XXXIII, 2.

432[25] Виђење II, 4, 2-3; III, 5, 1; Прича IX, 27,2 и др.

433[26] Виђење IV,3.

434[27] Јевсевије, “Црквена историја”, V, 24.

термина, с обзиром на то да су и један и други деловали на начин на који би морао

деловати епископ из Игњатијевих посланица. «И поред оваквог стања ствари, они су се

ипак налазили у узајамном општењу, тако да је Аникита Поликарпу, из поштовања према

њему, дозволио да (у својој цркви) врши Евхаристију...»435[28]. Међутим, за Поликарпа

је, као, вероватно, и за Аникиту, првосвештеник био једино Христос: «Зато Те и хвалим за

све, благосиљам Те, славим Те, кроз вечног и наднебесног Првосвештеника, Исуса

Христа, Љубљенога Сина Твог, кроз Којега Теби, са Њим и Духом Светим, слава и сада и

у будућим вековима. Амин!»436[29]. «Secunda Clementis», чије време и место до дана

данашњег остају под знаком питања, али која је по свој прилици римског порекла, а може

се датирати у другу половину II столећа, говори искључиво о презвитерима, не помињући

епископе.

Ипак, Рим није могао дуго остати равнодушан према учењу које је допирало до

њега из свих крајева хришћанскога света, ширећи се све интензивније. На Истоку је у

потпуности прихваћен термин «епископ», с тим што се он везује искључиво за једну

особу, која се налази на челу локалне цркве. «У Азији су погребене», - писао је Поликрат

папи Виктору, - «велике человође... (Господ ће васкрснути Филипа, једнога од

дванаесторице апостола), Јована, који беше спустио главу на груди Исусове, који беше

свештеник и носијаше таблицу...; на исти начин и смирнског епископа и мученика

Поликарпа, евменијског епископа и мученика Фрасеја, који се упокојио у Смирни. Треба

ли још поменути епископа и мученика Сагариса, који се преставио у Лаодикији, и евнуха

Мелитона... Могао бих поменути и овде присутне епископе, које сазвах на Ваш

савет...»437[30]. На Истоку се процес прерастања најстаријег презвитера у епископа

приводио крају. Не само што су у свим црквама постојали епископи, него су се и

ретроспективно сви најстарији презвитери сматрали епископима. Учење о апостолском

прејемству, које се у то доба налазило у фази развоја, почиње да као своју компоненту

укључује и учење о прејемству првосвештенства епископа, које, са своје стране,

435[28] Ibid.

436[29] Страдање Поликарпово, XIV, 3; Јевсевије, “Црквена историја”, IV, 15, 35.

437[30] Јевсевије, “Црквена историја”, V, 24, 2-8.

дефинитивно учвршћује учење о апостолском прејемству. Преко апостола

првосвештенство Христово преноси се на епископе. Егезип износи следеће: «Управљање

црквом заједно са апостолима прихватио је Јаков, брат Господњи... Једино је њему било

допуштено да улази у Светињу, јер он није носио вунену него ланену одећу»438[31]. За

нас није релевантна историјска вредност ових речи. Каква год била њихова вредност, оне

сведоче о појави у црквеној свести идеје о апостолима као носиоцима првосвештеничког

служења. Напоредо са палестинском традицијом, оличеном у Егезипу, имамо и

малоазијску традицију, која је, природно, првосвештенство приписала апостолу Јовану. На

ово указује једно место из већ цитиране Поликратове посланице: «Јован, који беше

спустио главу на груди Исусове, беше свештеник и носијаше таблицу...»439[32]. Поликрат

је, без сумње, желео да укаже на то да је Јован био првосвештеник. Предање о

првосвештенству Јакова и Јована касније је постало веома познато. О овоме говоре

Епифаније440[33], Јероним441[34] и низ других познијих црквених писаца. Наравно,

црквена свест није се могла ограничити на Јаковљево и Јованово првосвештенство, које

се, природно, морало ширити на све апостоле. У Адајиној «Дидаскалији» казује се како је

Господ у дан Свога вазнесења «подигао руке, ставио их на главе једанаесторице ученика и

поверио им дар свештенства»442[35]. Првосвештенство представља установу Самог

Спаситеља.

Римска црква вероватно би била равнодушна према првосвештенству Јакова, брата

Господњег, за које је могла сазнати од самог Егезипа, као и према првосвештенству

апостола Јована, о коме јој је писао Поликрат. Својствени јој осећај реалности сметао јој је

да првосвештенство апостола прихвати као наставак јудејског првосвештенства. Осим

тога, првосвештенство Јакова и Јована зацело јој је говорило веома мало. Она као да је

438[31] Јевсевије, “Црквена историја”, II, 23, 4-5.

439[32] Ibid. V, 24, 3.

440[33] “Против јереси”, XXIX, 4.

441[34] De viris ill. III, 2.

442[35] F. Nau, “La didascalie des douze Apotres”, Paris 1902.

ишчекивала онај моменат када ће идеја првосвештенства да се веже за апостоле, пре свега

за апостола Петра, на основу апостолског прејемства. Док је теолошка мисао

одуговлачила и колебала се, живот се није заустављао, већ се развијао по општој линији

црквеног процеса, који је категорички захтевао прерастање најстаријег презвитера у

епископа. Најстарији римски презвитер фактички је постао епископ, вероватно, раније

него у другим црквама. Овоме је допринео осећај за дисциплину, који свој снажан израз

добија у посланици Климента Римског. Значај најстаријег презвитера јачао је како унутар

Римске цркве, тако и изван ње. Прејемству њених најстаријих презвитера придаван је

огроман значај. По свој прилици, најстарији списак прејемства за Римску цркву саставио

је Егезип443[36].

На питање када је у Римској цркви завршен процес прерастања најстаријег

презвитера у епископа може се, разуме се, понудити само приближан одговор.

Највероватније се то догодило у доба папе Виктора. Он је био епископ у правом смислу, а

не најстарији презвитер Римске цркве. Додуше, Иринеј у посланици упућеној њему пише:

«Презвитери који су живели пре Сотира и који су управљали оном црквом којом ти

управљаш сада – Аникита, Пије, Игин, Телесфор и Ксист – као што се сами нису држали

овога обичаја везаног за празновање Пасхе, тако ни својима нису допуштали да га се

држе»444[37]. Пошто не располажемо почетком ове Иринејеве посланице, из кога бисмо

видели како се он обраћа папи Виктору, не можемо да тврдимо ни то да је он за њега

примењивао термин «епископ». Већ нам је познато да је, држећи се традиције, Иринеј

наставио да термином «презвитер» означава епископе у правом смислу. У посланици

упућеној Виктору он је, може бити, имао некакве посебне разлоге да за Виктора веже овај

термин. Не слажући се са Викторовом политиком према малоазијским црквама, а у вези са

празновањем Пасхе, он је могао наглашавати не само другачији однос Викторових

«претходника на месту презвитера», који су управљали Римском црквом, него и њихов

другачији положај у цркви у поређењу са Викторовим. Али независно од тога како је

443[36] Јевсевије, “Црквена историја”, IV, 22, 3. На ово указује реч “” – “саставио сам”,

коју је употребио Егезип.

444[37] Јевсевије, “Црквена историја”, V, 24, 14.

Иринеј именовао Виктора, неоспорно је да је у његовим очима он био «ab apostolis

institutus episcopus»445[38]. И сам Виктор је овако доживљавао свој положај. Довољно је

упоредити његов положај у односу на Поликрата са положајем Климента Римског у

односу на Коринтску цркву. Он делује у своје име, као поглавар Римске цркве, а не у име

саме цркве, као Климент, који се идентификовао са њеним презвитерима. Нећемо

направити грубу грешку ако претпоставимо да се у његово доба или непосредно након

њега у Римској цркви појавило специјално постављење епископа, које је сачувао од

заборава Иполит Римски. «Дај овоме слузи Твоме, којега си изабрао за епископство, да

пастриствује стаду Твоме светоме и првосвештенствује Теби беспрекорно, служећи

даноноћно...»446[39]. Римски најстарији презвитер постао је епископ на основу

првосвештеничког служења. Не смемо сметнути с ума податак да је Виктор, према «Liber

pontificalis», био пореклом из Африке, а Картагинска црква је у Тертулијаново доба, а

можда и раније, знала за термине «sacerdos» и «episcopus». У Риму је завршено

прерастање најстаријег презвитера у епископа, и то не само у његовим оквирима, него на

нивоу свих цркава. Ако се после Виктора у неким местима наставио користити термин

«презвитер» за означавање епископа, то је већ био анахронизам.

6. Основни чинилац који је узроковао прерастање најстаријег презвитера у

епископа било је првосвештенство као посебно служење. Констатујући ово, ми још не

дајемо објашњење за начин и узроке настанка првосвештеничког служења у локалним

црквама. Било би исправније да се питање постави на следећи начин: како је Христово

првосвештеничко служење прешло на најстаријег презвитера? Видели смо да је за

првобитну црквену свест првосвештенство Христово искључивало посебно служење

првосвештенства. Потребно је отворено признати да питање настанка овог посебног

служења спада у ред најсложенијих.

445[38] “Против јереси”, III, 3, 1.

446[39] Апостолско Предање, III, 4. Исп. Nicolas Afanassieff. Quelques reflexions sur les

prieres d'ordination de l'eveque et du presbytre dans la »Tradition Apostolique«. »Pensee

Orthodoxe I (12), Paris 1966.

Идеја првосвештенства представљала је својеврстан атак на првобитну хришћанску

свест. Та идеја долазила је из окружења, из незнабожачког света. Међу незнабожачким

култовима најистакнутији у смислу те идеје био је култ императора. Хришћанство је,

уопште узев, инстинктивно избегавало све што долази из незнабоштва, а култ императора

на хрићанску мисао, чак и подсвесно, могао је извршити миноран утицај. Његов утицај

могао је бити само супротан, тако да заустави развој учења о хришћанском

првосвештенству. Пример за овакво деловање култа императора у извесној мери пружају

Игњатијеве посланице. Указивали смо на то да термин «првосвештеник» у њима није

присутан, премда се служење епископа темељи на служењу првосвештенства. Нема сумње

да је Игњатија овај термин плашио због извесне сличности са култом императора, тако да

је он дао предност уобичајеном термину «епископ». Овај термин био је адекватан за другу

основну функцију служења епископа, која се састојала у чувању правог учења и у борби

против јереси.

Још је у већој мери идеја првосвештенства долазила из јудејства. С обзиром на то

да су старозаветни списи у црквеним круговима били изузетно уважавани, учење о

старозаветном првосвештенству морало је имати велику тежину. Неоспорно је да је ова

идеја извршила огроман утицај, али је тај утицај био снажнији у секундарном стадијуму

настанка првосвештенства у цркви него у примарном. Видели смо да Климент Римски

није ишао даље од извесне аналогије између старозаветног сакралног устројства и

новозаветног црквеног устројства. Јустин Мученик, како показује његов «разговор» са

Трифуном Јудејем, био је веома добро упознат са старозаветним списима, али ни он није

прелазио границе које су одељивале Стари од Новог Завета. Зато не би било правилно

тражити објашњење за појаву хришћанског првосвештенства искључиво у Старом Завету.

Чак и уколико прихватимо ово објашњење, ипак остаје отворено питање на који је начин

идеја старозаветног првосвештенства продрла у хришћанску свест.

Идеја првосвештенства у своме првобитном облику није била везана за

старозаветно првосвештенство. Тај облик налази одраза у посланицама Игњатија

Богоносца. У учењу о Цркви он је у потпуности следио апостола Павла. Евхаристијско

сабрање у свакој локалној цркви пројављује Цркву Божију у свој њеној пуноћи, при чему

оно само представља «икону» Тајне вечере. Христово место на Тајној вечери преко

апостола Петра заузима онај ко седи у средишту Евхаристијског сабрања, због чега је за

Игњатија епископ заправо икона невидљивог епископа. Учење о Христовом

првосвештеничком служењу Игњатије је нашао већ у потпуно развијеном облику, и само

га је пренео на најстаријег презвитера по начелу «тополошког» поређења. Ово је Игњатије

изразио својом чувеном формулом: «Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и

мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна (католичанска)

Црква»447[40]. Пуноћа у јединству Цркве јесте тамо где је Христос, а Христос у пуноћи

Свога тела пребива у Евхаристијском сабрању. Отуда је католичанска Црква онде где је

присутан епископ, будући да без њега није могућно Евхаристијско сабрање, на коме он

заузима место Христово на Тајној вечери. Христос је Својим првосвештеничким

служењем задобио Себи царско-свештенички народ, а епископ, седећи на месту

Христовом, наставља ово служење, «сабирајући број оних који се спасавају и приносећи

дарове свете Цркве»448[41]. По тополошком начелу поређења свештеничко служење

најстаријег презвитера постаје посебно служење првосвештенства449[42]. Двостепено

свештеничко служење, које је у Цркви присутно још од апостолског доба, чији је први

степен Христово првосвештеничко служење, а други – свештеничко служење читавог

народа, укључујући све презвитере, прерасло је у двостепену црквену јерархију, у којој

први степен поседује епископ, као икона () Христа на Евхаристијском сабрању, док други

степен припада читавом народу.

447[40] Смирњ. 8,2: “” (грчки)

448[41] “Апостолске установе” VIII,5.

449[42] Идеја тополошког првосвештенства епископа најјасније се може уочити на основу

оних места у Игњатијевим посланицама на којима се среће термин “”, наравно, под

условом да тај термин Игњатије употребљава у његовом специфичном јудејском, а не у

уобичајеном грчком значењу. Прва претпоставка је највероватнија. Тако, у посланици

Филаделфијцима он презвитеријум означава као “” (8,1). Истим овим термином он

означава сабрање апостола (грчки Магн. 6,1), указујући тиме на чињеницу да

презвитеријум унутар Евхаристијског сабрања заузима то место, док у посланици

Филаделфијцима он говори о апостолима као о презвитеријуму цркве (грчки, 5,1). Термин

“” као ознака за јерусалимски синедрион укључује идеју првосвештеника. Тополошко

значење презвитеријума као синедриона претпоставља и тополошко првосвештенство

епископа.

Игњатијево тополошко учење о првосвештенству епископа настало је не само на

основу теолошке спекулације, него је пре свега узроковано потребама њему савременог

црквеног живота. На први поглед Игњатијево инсистирање на покоравању епископу и

чувању потпуног јединства са њим може се учинити несхватљивим. Епископ из

Игњатијевих посланица је најстарији презвитер, чије је првенство у области

свештенорадњи постало посебно служење. Он је од свога претходника наследио све оно

што је њему припадало. Да ли је реална претпоставка да пре Игњатија у црквама није било

ни покоравања, ни јединства са предстојатељима или предстојатељем, и да је њихова

појава везана за епископско служење Игњатијевог доба? «Јединство духа свезом мира»

(Ефес. 4,3) јесте Павлова идеја: јединство свију у Цркви међу собом и, разуме се, пре свега

са предстојатељима. Трећа Јованова посланица сведочи о постојању покоравања

старешинама у црквеном животу. Власт старешина била је до те мере снажна да је могла

конкурисати са ауторитетом самог «старца» Јована. «Нереди» у Коринтској цркви,

изазвани «побуном» извесних појединаца против презвитера, били су необична појава.

Прва Петрова посланица морала је упозорити презвитере да не злоупотребљавају своју

власт, убеђујући их да не господаре наследством Божијим, него да буду пример за углед

стаду. Пастирске посланице не доводе у сумњу власт епископа-презвитера. Епископ

управља Црквом као глава породице: Црква је дом Божији (1. Тим. 3,15), а епископ је

домоуправитељ Божији (Титу 1,7). У свести раних хришћана власт главе породице

(paterfamilias) била је до те мере неоспорна, да би било сувишно доказивати њену

неопходност.

Отуда Игњатијево апеловање на потпуно потчињавање епископу наводи на мисао

да је у црквеном животу Игњатијевог доба отпочињао један процес који је представљао

опасност по јединство чланова цркве са епископом. И премда је тај процес у црквеном

животу представљао нову или релативно нову појаву, он се није налазио у непосредној

вези са конституисањем епископског служења. Тај би се процес одвијао и у доба

најстаријих презвитера, с тим што би у том случају добио другачију усмереност. Игњатије

се борио против ове новине, настојећи да црквени живот врати на његову ранију норму.

Није нам познато да ли се овај процес одвијао у свим црквама, међутим, у погледу

Антиохије и оних цркава којима је писао Игњатије могуће је бити скоро сасвим сигуран да

је у њима тај процес био присутан. Напоредо са јединственим Евхаристијским сабрањем,

које је постојало од самог почетка, појављују се парцијална сабрања, која нису

обједињавала све, него само поједине чланове цркве. Један од узрока ове нове појаве

састојао се у томе што су неки чланови локалних цркава под утицајем јудејске праксе

желели да Евхаристију не врше «у први дан после суботе», не, дакле, у дан Господњи,

него у суботу. «Ако су, дакле, они који су живели у старим схватањима дошли у новину

наде, не више суботујући него живећи по дану Господњем...»450[43]. Такви су, вероватно,

организовали Евхаристијско сабрање под предстојатељством неког презвитера који је

делио њихово мишљење. Није ли ово објашњење за Игњатијеве речи: «Она Евхаристија

нека се сматра сигурном која је под епископом, или ако коме он дозволи»451[44]. Поред

њих, посебна сабрања устројавали су докети: «Од Евхаристије и молитве они се удаљују,

јер на признају да је Евхаристија тело Спаситеља нашег Исуса Христа...»452[45].

Игњатије саветује да се не буде у општењу са докетима: «Зато је добро удаљавати се од

таквих, и ни насамо ни заједно (=на окупу) о њима не говорити...»453[46]. Савршавање

Евхаристије од стране мање групе хришћана представља ремећење јединства локалне

цркве, будући да они врше раздеобу једног тела и једне чаше Господње. «Зато је потребно

не само да се називате хришћанима, него и да будете; а не као што неки чине супротно:

иако називају (=признају) епископа, уствари све чине без њега. А такви ми се не чине да

су добросавесни, зато што небезбедно, по заповести (Божијој), држе сабрања»454[47].

Тежње ка организовању оделитих Евхаристијских сабрања интензивирају се у вези

са квантитативним растом локалних цркава. Организовање оваквих оделитих сабрања

било је узроковано чисто практичним разлозима, и зато је било далеко теже борити се са

њима. Док ће касније црквена власт признати неопходност оделитих Евхаристијских

450[43] Магн. 9,1.

451[44] Смирњ. 8,1.

452[45] Смирњ. 7,1.

453[46] Смирњ. 7,2.

454[47] Магн. 4.

сабрања, Игњатије ипак, због верности својој Евхаристијској еклисиологији, није желео

нити могао да се сложи са тим. И поред свих тенденција ка формирању оделитих

Евхаристијских сабрања, и упркос њима, Игњатије је афирмисао јединство, с обзиром на

то да на подручју «полиса» («») мора постојати један жртвеник и један епископ, јер је

један Господ и једна је вера. Није тешко закључити да је основни Игњатијев аргумент

против плурализма Евхаристијских сабрања на подручју једног града било учење о

првосвештеничком служењу епископа. Свим хришћанима настањеним у једном месту

првосвештеник може бити само један, те отуда може постојати само један жртвеник и

једно сабрање. Учење о најстаријем презвитеру као о предстојатељу локалне цркве било је

недовољно за заснивање јединственог Евхаристијског сабрања на подручју града.

Најстарији презвитер предстојатељствовао је онима који су се окупили на Евхаристију.

Границе Цркве биле су одређене границама Евхаристијског сабрања. Уколико би подручје

Евхаристијског сабрања прекорачило границу цркве, хришћани би могли да образују ново

Евхаристијско сабрање, односно нову локалну цркву, не оглушујући се о заповест љубави

и јединства. Унутар овог новог Евхаристијског сабрања деловао би и нови настарији

презвитер. Нагласићемо да учење о првосвештенству епископа није потиснуло тежње ка

образовању нових сабрања на подручју града, него је поставило епископа као

првосвештеника над свима њима. Овакве последице свога учења Игњатије, који је бранио

стари принцип јединственог Евхаристијског сабрања, није могао предвидети. Тополошко

учење о првосвештенству у његово доба реално је искључивало могућност оделитих

Евхаристијских сабрања.

Учење о првосвештенству епископа веома се брзо удаљило од Игњатијевих

теолошких премиса. У пракси су се оне показале као недовољне, када се на подручју

градске цркве почињу појављивати споредна богослужбена средишта. Црквена свест

трагала је за новим претпоставкама, јаснијим, стабилнијим и примеренијим реалном

животу. Природно је то што се она окреће старозаветном сакралном устројству.

Механичко трансплантирање старозаветног првосвештенства није било могућно. Црквено

устројство није се подударало са сакралним старозаветним устројством. Локалне цркве

остале су независне и самосталне, и ниједан епископ није могао претендовати на онај

статус који је уживао јудејски првосвештеник. Покушаји да се установи веза између

јудејског првосвештенства и апостолата, које су нам већ познате, нису могле наићи на

шири одјек у црквеним круговима, нарочито римским. Овакви покушаји претпостављали

би учење о универзалној цркви, а у II веку почињу се оцртавати тек његови обриси.

Могуће је да је монтанизам био тај који је први прихватио идеју универзалне цркве.

Термин «првосвештеник» најпре се среће у «Учењу Дванаесторице Апостола», с тим што

се он не примењује на епископа, него на пророка. Монтанизам је могао пружити импулс

за јасније уобличавање епископовог првосвештеничког служења. Црквена свест из

јудејског сакралног устројства усваја једино идеју посебног првосвештенства, као Божије

установе. Првосвештеничко служење третира се као посебно служење које преко апостола

сеже до Христа. Учење о првосвештенству епископа долази у додир са учењем о «».

Последица тога је дефинитивно уобличавање учења о првосвештенству, у које је Христос

заоденуо апостоле, да би од њих, по начелу прејемства, оно прешло на епископе. У

поређењу са тополошким учењем Игњатија Богоносца, ово је био један нови облик учења

о хришћанском првосвештенству. Игњатијево учење у историји се није одржало, пошто се

није одржала његова Евхаристијска еклисиологија. Учење о Цркви одваја се од

Евхаристије, те се отуда и учење о првосвештенству епископа потпуно удаљује од својих

евхаристијских основа. Првосвештеничко служење више није условљено Евхаристијом.

Па ипак, садржај учења остаће непромењен, докле год оно не изгуби везу са свештенством

читавог народа Божијег. Првосвештеничко служење третира се као посебно служење

унутар свештенства народа. Школско богословље, међутим, поставило га је изван народа

Божијег, а разлог томе је чињеница да је целокупно служење свештенства оно

исконструисало по моделу старозаветног свештеничког служења, које припада искључиво

посебно постављеним појединцима. Због тога је народ Божији лишен свештеничког

служења, на које је сваки члан Цркве постављен у тајни пријема у Цркву.

III. ПРОМЕНЕ У ЦРКВЕНОМ ЖИВОТУ

ИЗАЗВАНЕ ПРЕРАСТАЊЕМ НАЈСТАРИЈЕГ ПРЕЗВИТЕРА У ЕПИСКОПА

1. Процес претварања најстаријег презвитера у епископа одвијао се неприметно,

тако да је ова промена у црквеној свести у прво време могла остати чак и неопажена. У

црквеном животу није дошло ни до каквог непремошћеног јаза: старо је прелазило у ново,

и даље остајући присутно у том новом. Отуда у њему није било никакве кризе, а још мање

револуције. Овај, у суштини један од најзначајнијих процеса у црквеном животу, изазвао

је у њему далеко мање потреса него што је то био случај са другим процесима, који су

били од мање важности и чије су последице биле слабије изражене. У тренутку када је

установљено епископско служење црквени живот изгледао је као и у претходном

раздобљу. Првосвештеничко служење развило се из места које је заузимао најстарији

презвитер, а то је место остало истоветно као и раније. Епископ је, као што је и раније

практиковао првосвештеник, седео на средишњем месту у Евхаристијском сабрању, док

су презвитери остајали на својим местима. Поредак Евхаристијског сабрања остајао је

истоветан. Епископ је, исто као што је некада чинио најстарији презвитер,

свештенодејствовао заједно са читавим народом, који ништа није изгубио од свог

служења. Царско-свештеничко достојанство чланова народа Божијег почиње да се

потискује на маргине у моменту појаве учења о свештенству презвитера, а не у моменту

појаве учења о првосвештеничком служењу епископа. Докле год епископ остаје једини

првосвештеник, свештенство народа Божијег чува свој значај и своју снагу. Народ не

може обављати свештенорадње без епископа, али ни епископ не може представљати «уста

цркве» без народа. Првосвештенство епископа чувало је свештенство народа, а на

свештенству народа темељило се првосвештенство епископа.

2. У самом почетку првосвештеничко служење најстаријег презвитера, који је

посредством тога служења постао епископ, није унело неке значајније измене у црквени

живот; па ипак, оно је означило почетак дубоких измена у догматској свести, а доцније и у

самом црквеном животу. Првобитно хришћанство носило је у себи могућност појаве

епископског служења, и када се конституисало, то служење је само по себи, по својој

иманентној логици, детерминисало целокупан његов даљи развој, који није увек и у свему

био адекватан ономе чега се држала рана црква. Епископ је, као некада најстарији

презвитер, остао предстојатељ Евхаристијског сабрања, с тим што ће овде у веома кратком

року доћи до прве и уједно суштинске измене. На основу заузимања средишњег места у

Евхаристијском сабрању најстарији презвитер постајао је најстарији свештеник унутар

свештеничког народа Божијег. Ово његово старешинство било је у потпуности условљено

његовим старешинством међу предстојатељима: он је, наиме, био најстарији свештеник из

разлога што је био најстарији презвитер. Његово служење свештенства унутар

Евхаристијског сабрања, које представља израз свештенства народа Божијег, проистицало

је из његовог служења предстојатељства. Када је епископ постао носилац посебног

Христом установљеног служења првосвештенства, узајамни однос између

предстојатељства и свештенства постаје супротан ономе који је постојао раније. Једино

онај ко је поседовао харизму првосвештенства могао је заузети у Евхаристијском сабрању

оно место које је Христу припадало на Тајној вечери, место које је у Јерусалимској цркви

први заузео апостол Петар. Као првосвештеник, епископ је био предстојатељ локалне

цркве. Стичући у посебном постављењу харизму првосвештенства, епископ је самим тим

добијао предстојатељство у оној цркви у којој је био постављен да епископствује455[48].

Ова неприметна супституција у области догматске мисли имала је далекосежне

последице. Евхаристијско сабрање представљало је почетак и извориште служења

најстаријег презвитера. «» као пројава Цркве конституише најстаријег презвитера, с тим

што након његове појаве оно више не може постојати без њега. Епископ се, као

првосвештеник, поставља у Цркви, али њега не рађа «». «» постаје зависно од епископа.

Оно може постојати без њега, уколико је његов предстојатељ особа опуномоћена од

епископа. Још је Игњатије изрекао мисао да је Евхаристија поуздана уколико је врши онај

коме је то поверио епископ, међутим, Игњатије је мислио на јединствено Евхаристијско

сабрање. Епископ може поверити вршење Евхаристије коме жели, с тим што

првосвештенство остаје резервисано за њега. Услед овога на подручју једне локалне цркве

може се појавити неколико Евхаристијских сабрања, а да њено јединство не буде

455[48] Ово се сасвим јасно може уочити на основу молитве постављења епископа, коју

налазимо код Иполита Римског: (Апостолско предање, III). Све овде побројане

свештенорадње произилазе из првосвештеничког духа. Епископ се поставља као

првосвештеник своје цркве, и отуда епископ јесте првосвештеник, а као првосвештеник он

је предстојатељ своје цркве. Власт приношења благодарења, примања у клир, дрешења уза

и отпуштања греха припада њему лично као првосвештенику. У Иполитово доба епископ

није самостално могао користити ту власт. Она му је била дата у Цркви, и зато је он њоме

могао располагати једино у Цркви, када му читав народ саслужује као своме

предстојатељу.

нарушено, будући да ће епископ остати јединствени првосвештеник свих ових сабрања.

Предстојатељи допунских Евхаристијских сабрања биће епископови опуномоћеници.

Епископ остаје унутар средишњег Евхаристијског сабрања, предстојатељствујући на њему

лично, с тим што је он присутан и као првосвештеник који стоји изнад допунских

сабрања, у оквиру којих Евхаристију по његовом допуштењу врше презвитери. Границе

локалне цркве померају се и одређују на основу граница власти епископа као

првосвештеника. Евхаристијски принцип јединства локалне цркве прелази у епископални.

После настанка првосвештеничког служења положај презвитера показао се као

најнестабилнији. Промене у овом погледу манифестовале су се веома брзо, премда нису

уследиле непосредно за појавом епископског служења. Настављајући да заузимају своја

места у оквиру Евхаристијског сабрања, они су и даље били «», а самим тим могло се

учинити да они чувају своје служење предстојатељства и све што је са тим служењем у

вези. Међутим, управо ово је представљало неуралгичну тачку целокупног даљег развоја,

Колико год то парадоксално звучало, сложеност проблема црквене јерархије није везана за

епископа него за презвитера. Епископ је наследио све оно што је припадало најстаријем

презвитеру, док служење презвитера, будући да се успоставља постепено, и то почев од III

столећа, не налази непосредне тачке дотицаја са претходном епохом. Свештеничко

служење презвитера није непосредно произилазило из Евхаристијског сабрања, премда је

било повезано са њим. Отуда је оно представљало далеко већу иновацију у односу на

првобитно служење епископа.

Првобитни историјат развоја епископског служења углавном представља историјат

губљења презвитерског служења у корист епископа, додуше, привременог, будући да

релативно брзо презвитери задобијају свештеничко служење, примају га из епископових

руку. Заузимајући средишње место унутар Евхаристијског сабрања, најстарији презвитер

као да је изражавао или оваплоћивао целокупно презвитерско служење, с тим што су

презвитери остајали при своме служењу предстојатељства, будући да је једино под овим

условом најстарији презвитер могао седети на своме месту. Епископ, као носилац

посебног служења првосвештенства, није имао потребе за предстојатељским служењем

презвитера, с обзиром на то да његово предстојатељство није проистицало из њиховог

служења. Пошто су престали да буду предстојатељи, презвитери су сачували своја места

на Евхаристијском сабрању са обе стране епископа као јединог првосвештеника и

предстојатеља локалне цркве. Ова најближа и најпочаснија места, која су презвитери и

даље заузимали, могла су припадати искључиво епископовим сарадницима, а они су

сачињавали презвитеријум. Када Игњатије Богоносац презвитеријум назива

«синедрионом», он под њиме не подразумева у потпуности оно што ће бити обележје

синедриона крајем II или почетком III века. «Старајте се да сви учествујете у једној

Евхаристији, јер је (...) један епископ заједно са свештенством ()...»456[49]. Код Игњатија

је епископ још органски везан за презвитеријум. Ова формулација скоро да подсећа на

Поликарпову формулацију: «»457[50]. Поликарп се у потпуности идентификује са

презвитеријумом, док Игњатије прави дистинкцију између себе и презвитеријума, премда

себе још не одељује од њега. «Повинујте се и свештенству као Апостолима ()...»458[51].

«Саветујем да се старате да у слози Божијој (=у једномислености Божијој) чините све, под

председништвом епископа који је на месту Божијем, и презвитера на месту збора

апостолског ()»459[52]. Презвитери, по Игњатију, сачињавају синедрион апостола, у који

епископ улази на тај начин да у њему заузима посебно место. Он не може не улазити у

њега, јер без епископа не може постојати синедрион цркве. Они су његови саслужитељи у

области управљања, али не и саслужитељи у области свештенорадњи; тачније, они су

његови саслужитељи у овој области у оној мери у којој је сваки члан Цркве свештеник

Богу и Оцу460[53]. «Боже и Оче Господа нашег Исуса Христа, погледај на овога слугу

456[49] Филад, 4.

457[50] Посланица Филипљанима. Исп. H. de Genouillac, “L’Eglise chretienne au temps de

Saint Ignace d’Antioche”, Paris 1907, p. 157. “Autour de l’eveque il y avait un pet it groupe de

collaborateurs, attendant de lui le mot d’ordre...” Ово тумачење сматрам неправилним,

будући да оно не одговара фактичком положају Поликарповом у Цркви.

458[51] Tрал. 2,2.

459[52] Магн. 6,1.

460[53] Ако је наше тумачење термина “” у Игњатијевим посланицама исправно, то

сведочи о чињеници да је Игњатију још била страна идеја о посебном свештенству

презвитера (о саставу Јерусалимског синедриона исп. коментар у E. Jacquier, “Les Actes

des apotres”, p. 772). Истовремено овај термин сведочи да Игњатије није имао идеју о

посебном свештенству или првосвештенству апостола.

Твога и дај му Духа благодати и савета презвитерства, да би штитио и руководио народ

Твој чистим срцем...»461[54]. У овој молитви постављења презвитера, коју налазимо код

Иполита Римског, измољава се «Дух благодати и савета», како би презвитери могли

управљати народом. «Дух савета» постаје харизма презвитера, пошто се целокупно

служење презвитера, када је најстарији презвитер постао епископ, састојало у томе да

буду сарадници и саветници епископа, са којим су заједно управљали црквом. Па ипак,

током читавог доникејског раздобља презвитеријум је имао функцију већа локалне цркве,

а не саветодавног тела епископа.

Када су спољашње околности црквеног живота условиле неопходност дељења

јединственог Евхаристијског сабрања локалне цркве, црквена свест је у пракси лако

изашла на крај са овим задатком. Игњатије Богоносац афирмисао је јединство жртвеника и

јединство епископа у свакој локалној цркви, а захваљујући даљем развијању његовог

учења о првосвештенству епископа црквена свест задржала је идеју јединства епископа,

док је јединство жртвеника било одбачено. Епископ, као једини првосвештеник у својој

цркви, постаје чинилац јединства локалне цркве. Када се нека идеја усваја само

делимично, то не само што доводи до њене деформације, него често и до потпуно

супротних ефеката. Управо то се догодило током историјског развоја Игњатијеве идеје о

јединственом Евхаристијском сабрању. У локалној цркви мора постојати један епископ, с

тим што, уколико је то неопходно, може постојати неколико Евхаристијских сабрања. Као

што у пастирском служењу епископ има своје сараднике, тако их он може имати и у

области свештенорадњи. Потпуно је логично што су такви сарадници постали управо

презвитери. У овоме је још једном у историји дошао до изражаја некадашњи полаожај

презвитера као предстојатеља цркве. Ако је у погледу овог питања било извесних

недоумица, оне су имале привремени и локални карактер.Епископ је и даље био вршилац

Евхаристије централног сабрања, док је у споредне литургијске центре слао презвитере.

Они су постали ти који «приносе благодарење», али не самостално, него у зависности од

свога епископа. Вршење Евхаристије представљало је основни садржај посебног служења

свештенства епископа, и зато се оно, природно, морало пренети и на презвитере у

461[54] Апостолско предање, VIII.

моменту када су се они нашли на челу споредних Евхаристијских сабрања. Када је

презвитерима присвојено посебно свештенство, они су могли задобити само други степен,

будући да је првосвештенство по својој природи у свакој цркви јединствено. Желео бих да

у вези са овим још једном обратим пажњу на став Римске цркве. Познато нам је да се она

дуго колебала у вези са присвајањем првосвештенства епископу. Исти овај

конзервативизам довео је у њој до стремљења ка превазилажењу плурализма

Евхаристијских сабрања унутар једне цркве. С обзиром на бројност њених чланова, њој је

било далеко теже да оствари ову тежњу него било којој другој цркви. На основу теолошке

спекулације она је споредна богослужбена средишта третирала као просторно проширење

главног Евхаристијског сабрања, и отуда је вршилац Евхаристије на подручју градске

цркве и даље био епископ. Имам у виду учење Римске цркве о «fermentum»-у. Не

поседујемо податке о томе да је ово учење било познато другим црквама, премда постоје

извесне основе за овакву претпоставку. Само по себи ово учење је теолошки веома

значајно, али на практичном плану оно, разуме се, није било кадро да превазиђе мноштво

Евхаристијских сабрања462[55].

IV. АПОСТОЛСКО ПРЕЈЕМСТВО

1. Учење о апостолском прејемству заслужује да буде предмет засебног

истраживања. Овде ћу се на њему задржати само у циљу изналажења његове везе са

учењем о првосвештенству епископа. Када говоримо о повезаности између ова два учења,

не треба да ту повезаност интерпретирамо као узрочно-последични однос. Исправније је,

као што сам већ истицао, говорити о интеракцији између ова два учења. Учење о

апостолском прејемству довело је до дефинитивног уобличавања учења о

првосвештенству епископа, али је и учење о првосвештенству, са своје стране, утицало на

конституисање учења о апостолском прејемству.

462[55] Исп. F. Cabrol, »Fermentum et Sancta«, dans Dict. d'Archeologie Chretienne et de

Liturgie«, t. V, 1371-74.

Пошто остајем при својој раније исказаној тези, не сматрам да је могућно

прихватити став, веома раширен у наше доба, о томе да је учење о апостолском

прејемству настало у одређеном историјском моменту под утицајем низа чинилаца,

углавном ванцрквених. У најбољем случају гностицизам је могао само пружити импулс за

конституисање овога учења. Језгро овога учења било је присутно у Цркви од самог

почетка, с тим што су се облици тога учења, природно, мењали током његовог историјског

развоја.

2. Идеја о прејемствености (сукцесивности, наследности) служења и лица којима су

она поверена била је веома широко прихваћена у античком свету, како паганском, тако и

јудејском463[56]. Немамо никаквих основа да сматрамо да она није постојала у Цркви још

од самог почетка. Основу живота првобитне Цркве представљало је предање. «Јер ја

примих од Господа што вам и предадох....» (1. Кор. 11,23). «Јер вам најприје предадох што

и примих...» (1. Кор. 15,3). Прејемство предања Павлу је као идеја било блиско, будући да

је он сам пре обраћења био васпитаван крај ногу Гамалилових (Дап. 22,3). Идеја

прејемства предања укључује као своју компоненту идеју прејемства лица који су чувари

тога предања. И ова идеја Павлу је била блиска још од детињства, будући да га је Гамалил

васпитао у њеном духу. За Павла су Дванаесторица, а нарочито Петар, била носиоци

првобитног предања. Верујући да ће доживети долазак Христов, Павле је могао у почетку

да не буде нарочито забринут како ће обезбедити прејемство онога што је предао

црквама. Ово ниуколико не доводи у питање чињеницу прејемства предања за Павлова

живота: од Дванаесторице она се преноси на Павла, а од њега на цркве што их је он

основао. Када је Павлу запретила смртна опасност, прејемство предања почело га је

онеспокојавати у већој мери. «Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не

престајах поучавати са сузама свакога од вас» (Дап. 20,31), Најјасније идеја прејемства

особа које су носиоци предања долази до израза у Пастирским посланицама. «И што си

чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима (), који ће бити кадри и

друге научити» (2. Тим. 2,2). Апостол је предао црквама учење вере, и у њима се то учење

мора очувати неизмењено, посредством прејемствености и хронолошког следа () лица

463[56] Исп. Elie Bikermann, “La chaine de la tradition pharisienne”, y R. B., 59 (1952), 1, p.

44-45.

којима је поверено чување учења. Такав је, у сваком случају, смисао овог, за тумачење

сложеног, стиха из Друге посланице Тимотеју.

3. Идеја «» не само што је била присутна у Цркви, него је чак постојала у више

облика, у којима су носиоци прејемства била различита лица.

По мишљењу Климента Александријског носилац прејемства био је дидаскал. У

свом делу «Hypotyposes» он казује да је «по васкрсењу Своме Господ пренео гносис

Јакову Праведноме, Јовану и Петру, а они су га пренели другим апостолима, ови пак –

седамдесеторици, од којих је један био Варнава»464[57]. Истински гносис, који води

порекло од Самог Христа, посредством апостола преноси се са једних дидаскала на друге,

при чему он једним делом остаје тајног карактера, те се и преноси тајно465[58]. Не

можемо претпоставити да је Климент био једини представник учења о прејемствености

дидаскала у великој цркви. У Варнавиној посланици, на коју се позива Климент,

неоспорно је садржано ово учење. Ипак, учење о дидаскалима као о чуварима апостолског

предања није се сачувало у цркви не само услед извесне сличности са гностичким сектама,

која је изазивала подозрење, него и из разлога што за то учење није постојало довољно

чврсто утемељење у првобитној цркви. Код Оригена ово учење слабије долази до

изражаја, и уопште, код њега је оно знатно ублажено, у циљу ограђивања од лажног

гносиса. Но без обзира на то, и код њега налазимо учење о духовној јерархији, јерархији

Речи, чији је представник дидаскал, и коју он противставља црквеној јерархији. Истински

епископ за њега је онај ко поседује гносис, а не онај ко заузима прво место унутар

црквеног сабрања466[59].

Сви су изгледи да је међу монтанистима било присутно учење о прејемственсоти

пророчког служења467[60]. Ово се прилично јасно да закључити из текста под називом

464[57] Код Јевсевија, “Црквена историја”, II, 1, 4.

465[58] “Стромати”, VI, 7. P. Th. Camelot, “Foi et Gnose: Introduction a l’etude de la

connaissance mystique chez Clement d’Alexandrie”, Paris, 1945, p. 90 sq.

466[59] Исп. Ј. Danielou, »Origene«, Paris 1948, p. 52 sq.

467[60] Идеја пророчког служења била је позната јудаизму. E. Bikermann, op. cit., p. 50-51.

«Oxyrhynchys Papyri»468[61]. Занимљиво је констатовати да извесни православни

противници монтанизма нису негирали учење о прејемствености пророчког служења, него

су само сумњали у то да су монтанистички пророци кадри да докажу непрекидност свога

служења. Тако, Милтијад је, по Јевсевију, писао: «Ако су Монтанове жене задобиле дар

пророштва, како тврде, прејемствено, после Кондрата и Амије филаделфијске, нека

покажу ко је међу њима био прејемник Монтана и његових жена»469[62]. Ова изјава је

веома интересантна, с обзиром на то да она показује какав је значај у очима православних

имало «», с тим што је такав значај оно могло имати једино у случају уколико је постојало

у самој Цркви. С друге стране, Мелтијадове речи не доказују да се у Цркви држало учење

о прејемству служења пророка. У вези са овим немамо података. О томе ништа не говори

чак ни Иринеј Лионски, који, као што је познато, није имао радикалан став према

монтанизму.

Црква није могла прихватити учење о «» ни дидаскала, ни пророка, будући да је

она поседовала учење о «» презвитера-епископа, садржано у самом учењу о Цркви. Прва

од поменутих учења била су секундарна у односу на учење о «» презвитера-епископа, и

она су, без сумње, каснијег датума. Та учења претпостављају учење о универзалној цркви,

које у првобитној црквеној свести није постојало. Заснивати учење о прејемству дидаскала

или пророка у границама локалне цркве није било могућно, будући да они нису увек

постојали у свакој од локалних цркава. У њима не само што је могло доћи до

дисконтинуитета у прејемству дидаскала или пророка, него је до њега фактички и

долазило: један дидаскал није непосредно наслеђивао другог, исто као што један пророк

није следио за другим. Локална црква није могла очувати њихово прејемство, будући да

старање за ове службе није било у њеној надлежности. Ако би услед смрти или одласка

пророка или учитеља дошло до прекида пророчког или учитељског служења у њеним

оквирима, она није могла на њихово место поставити друге пророке и учитеље, како би

нова лица прихватила служење старих. Прејемство ових лица може се, са неком дозом

468[61] “грчки”. (Grenfell-Hunt, »Oxyrhynchus Papyri«, London 1898; исп. Pierre de

Labriolle, »La crise montaniste«, Paris 1913.)

469[62] Јевсевије, “Црквена историја”, V, 17, 4.

вероватноће, установити једино у оквирима Цркве уопште, независно од локалних цркава.

На овоме становишту стајао је Милтијад, кога смо већ цитирали. Од појма «духовне

цркве» полазио је Климент Александријски, заснивајући прејемство дидаскала. Резултат

учења о универзалној цркви био је тај да «ризница вере» није била поверена Цркви, него

појединцима, што је, са своје стране, повољно утицало на појаву тајног гнозиса.

Универзална црква не може имати свој емпиријски израз, те отуда она не може бити чувар

предања. «Ризница вере» поверена је католичанској Цркви, која се у потпуности

пројављује у свакој локалној цркви.

4. Пре но што пређемо на истраживање учења о прејемству презвитера-епископа

морамо истаћи да је ово учење познавало два облика. У првом облику учење о прејемству

подразумева да се служење презвитера-епископа, постављених од апостола или од других

опуномоћених лица, не прекида у локалној цркви, него да континуирано траје: једни

презвитери-епископи заступају друге, тако да се формира непрекинути ланац лица која

обављају истоветно служење. Други облик од првог се разликује по томе што апостоли не

само што су постављали прве епископе, него су и преносили на њих своје служење, које

наставља да траје у Цркви захваљујући непрекинутом ланцу епископа. У овом облику «»

епископа има само инструменталну улогу, будући да се преко ње чува апостолско

служење. Ови облици се не искључују међу собом, будући да идеја преношења служења

из првог није сасвим изузета. Разлика између њих не састоји се у самој овој идеји, него у

томе шта су апостоли заиста пренели.

Прву позитивну индицију у вези са «» епископа налазимо у посланици Климента

Римског. Међутим, у питању је само индиција, а не изложење учења о прејемствености

епископа-презвитера. Климент себи није постављао овакав задатак. «» је за Климента

представљало један од аргумената у прилог тези да се не смеју смењивати презвитери-

епископи који беспрекорно обављају своје служење. Ако је Климент искористио учење о

«» као аргумент, то сведочи да је ово учење постојало у црквеној свести, а не да је оно

представљало његову личну идеју.

Покушаћемо да предочимо садржај учења изложеног у Климентовом делу. То

учење садржи три основне тезе. Прва теза: Христос је послат од Бога ()470[63]. Друга теза:

Христос је од Бога и апостоли од Христа; и једно и друго складно произилази из воље

Божије (грчки)471[64]. Између ових теза постоји известан паралелизам, али у чему се он

конкретно састоји? Тешко да је Климент могао размишљати о паралелизму Христовог и

апостолског служења. Апостоли су обучени у служење од Христа, будући да је извориште

служења апостола у Христу, као што је служење Христово утемељено у Богу. Међутим, и

једно и друго има свој корен у Богу, јер све проистиче из воље Његове. На овоме се

паралелизам завршава. Трећа Климентова теза састоји се у следећем: апостоли, поучени

од Христа по васкрсењу Његовом и верни речи Божијој, обучени у силу Духа ради свога

служења, пошли су да благовесте царство Божије. Проповедајући по земљама и

градовима, они су после испитивања у Духу постављали првенце верних за епископе и

ђаконе онима који ће поверовати472[65]. Служење апостола састојало се у изграђивању

локалних цркава, а не у обраћању појединаца у хришћанство. Овај потоњи задатак требало

је да изврше цркве које су они образовали. Стварајући цркве, апостоли су првенце верних

постављали за епископе, јер без епископског служења не може бити локалних цркава.

Није тешко запазити да између прве и друге тезе, с једне стране, и треће, са друге стране,

постоји известан «hiatus». Њега не би било када би трећа Климентова теза гласила овако:

епископи су од апостола. А управо тога није могло бити. Апостоли нису могли да

епископе обуку у служење на онај начин на који су они сами били обучени од Христа.

Колико год висок био положај апостола у Цркви, и колико год изузетно било њихово

служење, извор служења епископа, као и уопште свих служења, није био у њима, него у

470[63] “Посланица Коринћанима”, погл. 42,1.

471[64] Ibid. 2.

472[65] Ibid. 3-4. Грчки текст гласи: “”. У овим Климентовим речима садржано је готово

читаво учење о апостолству. Код њега налазимо све моменте које смо навели у

претходном излагању, а који одређују апостолско служење: избор Дванаесторице у време

Христовог земаљског живљења, њихово поучавање, јављање Васкрслог Христа и,

напокон, силазак Духа на њих на дан Педесетнице.

Богу кроз Духа473[66]. Стога трећа теза укључује идеју да су не само апостоли, него и

епископи, од Христа, а кроз Христа од Бога. Стога су, без обзира на известан «hiatus», све

три тезе иманентно повезане међу собом.

Реконструисавши прву карику «», Климент прелази на своју другу основну

поставку: «И Апостоли наши познали су кроз Господа нашег Исуса Христа да ће бити

свађе око имена епископског. Са тог разлога, добивши савршено предзнање, поставили су

напред споменуте (свештенослужитеље) и затим су дали додатак закону да, када се (ови)

упокоје, други проверени мужеви добију у прејемство њихову службу. Ове, дакле,

постављене од Апостола или после (њих) од других славних мужева, са сагласношћу целе

Цркве, који су беспрекорно служили стаду Христовом са смиреноумљем, тихо и спокојно,

и од свих посведочени током дугог времена, сматрамо да њих није праведно избацивати

из (те) службе»474[67]. Премда је ово место из Климентове посланице изузетно сложено

за тумачење, његов општи смисао да се сагледати сасвим јасно.

473[66] Исп. G. Bardy, »La Theologie de l'Eglise de saint Clement de Rome a saint Irenee«,

Paris 1945, p. 44.

474[67] Поглавље XLIV. Грчки текст гласи: “”. Ово место обично користе присталице

хипотезе “апостоли-епископи”. Ово место они тумаче на следећи начин: поставивши

првенце верних за епископе и ђаконе, апостоли су додали правило да после њихове смрти

друге проверене особе приме на себе њихово служење. Отуда се не смеју смењивати са

свога служења они који су били постављени од апостола или њихових наследника (исп. A.

Michiels, “L’origine de l’episcopat”, Louvain, 1900). Сасвим недавно овом тумачењу се

вратио G. Dix (“The Ministry in the early Church”, in “The Apostolic Ministry”, p. 253 sq.).

Према томе, Климент није заснивао прејемство служења епископа и презвитера и поредак

њиховог смењивања, него апостолско прејемство у ужем смислу те речи. Према

Климентовим речима испада да су апостоли дали закон да њихови прејемници постављају

епископе и ђаконе. Уколико се прихвати овакво тумачење, логично, рађа се питање: зашто

је Климент писао о томе? Какву је везу прејемство апостола могло имати са ситуацијом у

Коринтској цркви? Једини одговор на ову недоумицу састојао би се у томе што је сам

Климент био овакав прејемник апостола (G. Dix, op. cit., p. 265). Овако цела ситуација у

Коринтској цркви може да се сагледава из друге перспективе. “Скандал” се није састојао у

томе што су Коринћани сменили презвитере, него у томе што су се оглушили о

Климентова права, поставивши нове презвитере без њега. Ову претпоставку треба

категорички одбацити, јер она нема никаквих основа у црквеном предању. Сем тога,

Климентов текст не пружа повод за овакву интерпретацију. Сам термин “” не означава

служење апостола него служење епископа-презвитера. Зато се израз “” односи на

епископе, а не на апостоле. Нема основа да се “проверени мужеви” и “славни мужеви”

Ланац «» у Цркви се не сме прекидати. После упокојених епископа, постављених

од апостола, њихово служење морају преузети други појединци. Ово је константни закон

живота Цркве, који проистиче из саме њене природе. Не може бити локалне цркве без

Евхаристијског сабрања, а сабрања не може бити без најстаријег презвитера. Сваки прекид

у њиховом служењу значио би дисконтинуитет у постојању локалне цркве. «» чува не

само прејемство служења епископа, него и његов харизматски карактер. Први

предстојатељи били су испитани у Духу (). Њихови прејемници такође морају бити

испитани () и постављени са сагласношћу целе Цркве. Климент Римски, очито, истиче

харизматски карактер не само апостолског, него и епископског служења. Због тога је

веома непоуздано говорити, као што се то најчешће чини, о институционалном карактеру

служења апостола и епископа код Климента. Супротстављање институционалног и

харизматског карактера служења у првобитној цркви у већини случајева произилази из

неразумевања природе служења у Цркви. Христос јесте установио апостоле, али они су то

постали на дан Педесетнице, о чему говори сам Климент (). Епископи су се постављали од

апостола, с тим што је постављење имало за циљ низвођење дарова Духа на оне које је Бог

већ био изабрао.

Овакав је општи смисао напред наведеног места из Климентове посланице.

Приликом тумачења тога места не смемо губити из вида чињеницу да се Климентов

задатак уопште није састојао у томе да убеди Коринтску цркву у неопходност прихватања

учења о «». Оно је, наиме, и за Римску, и за Коринтску цркву било потпуно неоспорно.

Појединци који су изазвали «побуну» у Коринстској цркви, разуме се, нису размишљали о

томе да они крше слово закона о «» презвитера-епископа. Они нису имали намеру да

замене – у потпуности или само привремено – служење презвитера другим служењем,

примера ради, пророчким, као што то налазимо у «Учењу Дванаесторице Апостола». Они

сматрају прејемницима апостола. У сваком случају, у вези са “провереним мужевима” не

може бити сумње да су то били епископи. Када је реч о “славним мужевима”, то су били

или епископи, или лица која су истовремено са апостолима оснивала цркве по њиховом

благослову. Најзад, још једна напомена: не може се имати потпуна сигурност у погледу

тога да реч “”, коју је Климент два пута употребио, у 44. поглављу означава “после”. У

првом случају “” очигледно не значи да су након постављења првенаца верних апостоли

установили закон о апостолском прејемству. То је логички нонсенс.

су желели да једне презвитере замене другима, не реметећи при томе прејемство њиховог

служења. Зато Клименту није било неопходно да оправдава учење о «». А уколико је тако,

поставља се питање: шта је конкретно Климент желео да докаже? Из контекста 42.

поглавља његове посланице јасно је да он нагласак није ставио толико на «», колико на

чињеницу да су једни презвитери дужни да заузимају место других. Заповест или наредба

коју су дали апостоли није се односила на установљење «» епископа, него на поредак

њиховог замењивања. Пошто су апостоли, кроз Господа Исуса Христа, познали да ће бити

распри око епископства, односно да ће поредак замењивања епископа бити поремећен,

они су одредили да се нови епископи постављају искључиво на место упокојених. Отуда

смењивање епископа који су беспрекорно обављали своју службу представља оглушење о

апостолску заповест. Грех Коринћана није се састојао у томе што су одбацивали «», него у

томе што су нарушавали поредак унутар саме «»475[68].

Учење о «» епископа укључује и идеју о прејемству епископа. Постављењем један

епископ прима служење од другог. Можемо ли на томе основу тврдити да су епископи

постављени од апостола примили њихово служење? Апостолство, као што је у

претходном излагању већ било речено, представља изузетну појаву, те као такво уопште

не зна за прејемство. Отуда се епископи не могу посматрати као прејемници апостола у

оном смислу у ком је један епископ прејемник другог епископа. Код Климента не

налазимо овакву мисао. За Климента су служење епископа-презвитера и служење

апостола представљали оделита служења. Њихово мешање било би оглушење о вољу

Божију, будући да се она не састоји у мешању, него у разноврсности служења. Прејемство

може постојати једино у области истоврсних, а не разнородних служења. Разнородна

служења већ сама по себи искључују идеју прејемства. Када би апостолско служење

требало да поседује прејемство, онда би наследници апостола били други апостоли, а не

епископи. Црквена свест почела је третирати најстарије презвитере као епископе, што је

било потпуно легитимно, с обзиром на то да су они реално примили њихово служење; с

друге стране, међутим, епископи никада нису били третирани као апостоли. Па ипак, овај

одговор не обухвата целину питања које смо поставили, већ само један његов део. Пре но

475[68] Погл. XLIV, 2.

што пређемо на даље разматрање тога питања, мораћемо да резимирамо све оно што се у

вези са «» излаже код Климента. Почетак епископског служења везује се за апостоле, који

су постављали прве епископе, а њихово служење мора непрекидно трајати у локалним

црквама. У Цркви се чува поредак и устројство који своје утемељење имају у вољи

Божијој, и тај се поредак мора чувати у «» епископа. Он налази свој израз у томе што на

места преминулих епископа долазе други.

5. Апостоли су постављали првенце верних за епископе и ђаконе. Црквена свест

придавала је огромни значај тој чињеници, будући да се посредством ње успостављала

веза између служења епископа-презвитера и служења апостола. Лука на једном месту

специјално говори о постављењу презвитера од стране Павла и Варнаве: «И

рукоположише им (Варнава и Павле) презвитере за сваку цркву, па помоливши се Богу с

постом, предадоше их Господу у кога вероваше» (Дап. 14,23). Да ли је Климент Римски

писао под Лукиним утицајем или не, није од нарочитог значаја, будући да је постављење

првенаца верних за епископе представљало живо предање Цркве, које се налазило у

основи целокупног црквеног устројства. Управо због оваквог значаја ове чињенице

неопходно је исправно протумачити њен смисао. Морамо категорички одбацити поставку

да је постављење правенаца међу вернима за епископе представљало индивидуални чин

апостола, који је проистицао из њихове власти. Школско учење, под утицајем

индивидуализма, који је продро у црквени живот, ово поима управо на наведени начин.

Темељећи се на случајно исказаном мишљењу Јеронима476[69], оно власт постављења

разматра као искључиви прерогатив епископског служења. Живот ране Цркве није знао за

наш данашњи индивидуализам. Постављење је било црквени, а не индивидуални чин,

свеједно чији. Не би требало да имамо представу како су апостоли, проповедајући по

градовима и земљама, постављали прве верне за епископе и ђаконе, а да су затим

формирали локалне цркве. Постављење се не може вршити изван цркве, будући да оно

представља црквени чин, који постулира постојање цркве. Уколико постоји постављење,

то значи да постоји локална црква; ако пак нема локалне цркве, значи да нема ни

постављења. Првенце верних апостоли су постављали за епископе унутар локалних

476[69] Epist. CXLVI, 1.

цркава, а не изван њих. Али како су се формирале те цркве? Као што се Црква Божија

актуализовала на Петру у првом Евхаристијском сабрању, тако су се и локалне цркве

реализовале на апостолима. Реализација локалне цркве представљала је реализацију

служења предстојатељства у њој. Локална црква формирала се онда када је апостол

заједно са првенцима верних вршио у њој прву Евхаристију. Постављење епископа

одвијало се у оквиру Евхаристијског сабрања локалне цркве. Постављени епископи

заузимали су на њему она места која су апостоли заузимали на првим Евхаристијским

сабрањима Јерусалимске цркве. Конкретно, најстарији презвитер заузимао је оно место

што је пре њега припадало апостолу који је у њој свршио прву Евхаристију. Вршећи прву

Евхаристију, апостол је у локалној цркви био њен први предстојатељ. Тополошки,

служење презвитера, а нарочито најстаријег презвитера, представљало је наставак

служења апостола. Презвитери постављени од апостола примали су од њих служење

предстојатељства. Оно је представљало једну од функција апостолства, али није

представљало њихово посебно служење. Оно постаје посебно служење епископа

постављених од апостола. Стога, примајући од апостола служење предстојатељства,

епископи нису били наследници њиховог служења апостолства, него само наследници

њиховог места на Евхаристијском сабрању.

Веза између апостолства и епископства не састоји се само у томе што су апостоли

постављали прве епископе, него и у томе што су ови потоњи прихватали служење

предстојатељства од апостола. На тај начин, «» епископа представља непрекинути ланац

епископског служења, почев од оног првог кога су поставили апостоли, предавши му

служење предстојатељства. У овом смислу апостоли улазе у ланац «» епископа477[70].

6. Обично се сматра да у Игњатијевим посланицама не налазимо указивања на

учење о прејемству апостола. Штавише, Игњатијеве посланице користе се као доказ за

тезу да први нама познати идеолог епископског служења ништа о томе није знао478[71].

Овакво мишљење чини нам се веома сумњивим. Заиста, како се Римска црква могла

477[70] Исп. E. Caspar, “Geschishte des Papstums”, Tübingen 1930, t. I, s. 10 sq.

478[71] Исп. H. Lietzmann, “Histoire de l’Eglise ancienne”, Paris 1937, t. II, p. 57.

позивати на учење о «», уколико оно није било општеприхваћено? И зар заиста Игњатију о

овоме ништа није било познато? Он није директно говорио о томе учењу, с обзиром на

чињеницу да задаци које је он себи поставио то нису захтевали. Он је настојао да у

црквеној свести афирмише јединство најстаријег презвитера, који је постао епископ на

основу првосвештеничког служења. Учење о «» у оном облику у коме је оно постојало у

његово доба није му пружало одлучујући аргумент за афирмисање у црквеној свести

прерастања најстаријег презвитера у епископа. Па ипак, Игњатијеве посланице дају нам

право да тврдимо да је он познавао поменуто учење. Тополошко учење о прејемству

епископа-презвитера од апостола морало је Игњатију бити блиско и разумљиво, будући да

је он сам своје учење о првосвештенству епископа уобличавао тополошки. У његовим

посланицама налазимо места која нас упућују на овакав закључак. У претходном

излагању479[72] говорили смо о томе на који начин треба разумети Игњатијеву

констатацију да презвитеријум заузима место сабора апостола. Он је, вероватно,

истовремено мислио и на прва Евхаристијска сабрања Јерусалимске цркве, где су

апостоли сачињавали, у извесном смислу, сабор уз апостола Петра, и на Тајну вечеру

Христову, где су сви они сачињавали сабор уз Христа. Али он је и нехотице у први план

истицао слику Тајне вечере, што је било у вези са његовим учењем о епископу. У истој

овој Јерусалимској цркви презвитери, постављени од апостола, заузели су њихова места

на њеном Евхаристијском сабрању. Било би неисправно на томе основу сматрати да је

Игњатије заснивао искључиво тополошко апостолско прејемство презвитера. Не смемо

губити из вида чињеницу да је Игњатијево доба било прелазно. Најстарији презвитер, који

је постао епископ, разликовао се од презвитера, али се није издвајао из презвитеријума.

Он је унутар презвитеријума заузимао посебно место, исто као што је заузимао посебно

место унутар Евхаристијског сабрања. Афирмишући тополошко прејемство презвитера,

он је самим тим у још већој мери афирмисао апостолско прејемство најстаријег

презвитера, који је постао епископ480[73]. Тополошко првосвештенство епископа томе

479[72] Исп. подножну напомену 42 у овом поглављу.

480[73] У посланици Римљанима и у посланици Тралијанцима Игњатије себе

противставља апостолима, а тим што је тај контраст пре чисто литерарне природе него

што је реалан. Имам у виду пре свега познато место из прве од поменутих посланица: “Ја

вам не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли, ја – осуђеник; они су слободни, ја

нимало не противречи. Као доказ за то може служити податак да је у даљем развоју

првосвештенство било сједињено са учењем о апостолском прејемству.

7. Према мишљењу Климента Римског, «» се односи на све епископе-презвитере,

укључујући чак и ђаконе, али фактички, разуме се, оно се односи на најстаријег међу

њима, будући да налази свој израз у њему и кроз њега. Ако је наша претпоставка

исправна, значи да је, као што смо видели, цела Климентова посланица била мотивисана

чињеницом да се међу смењенима нашао и најстарији презвитер. Када је црквена свест

покушала да на конкретан начин изрази опште учење о прејемству презвитера-епископа у

континуираном низу имена, она се, природно, зауставила само на именима најстаријих

презвитера. Црквена свест није могла задржати у сећању имена свих презвитера. Сем тога,

није било могућно реконструисати континуитет служења појединачно узетих презвитера,

будући да се није могло конкретно одредити који презвитер заузима чије место у

презвитеријуму. У другачијем су положају били најстарији презвитери: они су увек били

тачно одређена лица, која се смењују утврђеним редоследом. Прејемство најстаријег

презвитера обезбеђивало је прејемство свих осталих. Пре или касније морала се појавити

потреба за састављањем спискова прејемства. Природно је да су се у те спискове уносили

једино најстарији презвитери. Тешко је претпоставити да је Егезип први почео састављати

спискове прејемства, међутим, по свој прилици, он је био састављач првог оваквог списка

за потребе Римске цркве481[74]. «Налазећи се у Риму, саставио сам списак прејемства пре

Аниките, чији је ђакон био Елефтерије. После Аниките долазио је Сотир, а за њим

– до сада роб” (4,3). За мене нема никаквог значаја да ли је Игњатије имена Петра и Павла

везивао за Рим или за Антиохију. Док је писао ове редове, највероватније је мислио и на

једно и на друго. За мене је важно следеће: Игњатије као да је желео да укаже на то да,

пошто је осуђен, не може говорити са оноликим ауторитетом колики га уживају апостоли.

Иза литерарног контраста крије се мисао о прејемству од апостола. Идентичну мисао, при

чему у истој форми, налазимо и у посланици Тралијаннцима: “Нисам (ипак) тако навикао

да, будући сам осуђеник, заповедам вама као апостол” (3,3). Овде је Игњатијева мисао

можда изражена још јасније: он би могао давати наређења са ауторитетом једног апостола,

али он то не жели да чини пошто је осуђен. У сваком случају, у Игњатијевој свести

постојала је мисао о апостолском прејемству, наравно, тополошком, његовог служења као

епископа Антиохије.

481[74] Исп. M. Goguel, »Les premiers temps de l'Eglise«, Paris-Neuchatel, 1944, p. 212; H. v.

Campenhausen, op. cit., S. 181.

Елефтерије. У сваком прејемству и у сваком граду () све се одвијало онако како

проповедају закон, пророци и Господ»482[75]. Није могуће на основу кратког цитата из

Јевсевија добити комплетну представу о Егезиповом учењу о «». Не желећи да износимо

било какве хипотезе, ограничићемо се искључиво на оно што је експлицитно речено у

наведеном цитату. Егезип веродостојно наводи да је он сачинио списак прејемства у

Римској цркви. Када је реч о осталим црквама, Егезипова тврдња да у свакој цркви постоји

овакво прејемство представља његов властити закључак. Тај закључак је сасвим оправдан,

будући да је само учење постојало у црквеном предању, међутим, тешко да је оно нашло

свој конкретни израз у свим црквама. Списак Римске цркве који је саставио Егезип

завршава се са Елефтеријем. Треба ли сматрати да се на почетку списка налазио апостол

Петар? То је под знаком питања, будући да је «» у Егезиповом поимању значио једино

хронолошки след у служењу најстаријих презвитера или епископа, без икаквих указивања

на то да се кроз ову прејемственост чува служење апостола483[76]. Учење о «», у оном

стадијуму у коме се налазило у Егезипово доба, нарочито у Римској цркви, није могло да

се односи и на апостоле, пошто су се апостоли нису третирали као најстарији презвитери.

Ако је Егезип спискове прејемства одиста сачинио не само за Римску, него и за друге

цркве, многи од тих спискова нису могли почињати именима апостола.

Друга половина II столећа означила је прекретницу за учење о апостолском

прејемству. «Hiatus» који смо запазили код Климента Римског, у његовом учењу о «»,

временом ће бити премошћен првосвештеничким служењем епископа. Када се у црквеној

свести појавила идеја да је Христос у то служење обукао апостоле, била је изнађена

конкретна веза између првосвештеничког служења Христа и епископа: Христос је

првосвештенство поверио апостолима, а они су, постављајући епископе, ово служење

предавали њима. Уједно је у учењу о «» била нађена и карика која недостаје између

апостола и епископа. Учење о прејемству епископа трансформише се у учење о

апостолском прејемству. До овога је могло доћи утолико лакше, уколико је од самог

482[75] Јевсевије, “Црквена историја”, IV, 22, 3.

483[76] О овоме в. Einar Molland, »Le developpement de l'idee de succession apostolique«, y

Rev. d' Histoire et Philosophie Religieuses, 34 (1954), I, p. 19-20.

почетка била спозната веза између апостолства и епископског служења. Тополошко

прејемство епископа прелази у конкретно апостолско прејемство. Апостоли су, оснивајући

цркве, у њима били први првосвештеници, и зато су они могли бити стављени на почетак

спискова прејемства епископа. Сваки епископ је у својој локалној цркви конкретни

прејемника апостола484[77].

Иринеј се налази на граници између тополошког и конкретног учења о

апостолском прејемству, али више нагиње овом другом. По Иринеју, епископи су «ab

apostolis instituti»485[78] и «successionem habent ab apostolis»486[79]. На који је начин

Иринеј поимао «successionem ab apostolis»? Немамо никаквих основа да сматрамо да

Иринеју није било познато учење о првосвештеничком служењу епископа. Међутим, он

није у први план стављао првосвештеничко служење, него служење поучавања, чему су

узрок били задаци борбе са лажно названим гносисом што их је он себи поставио.

«Ризница вере» поверена је црквама, с тим што њу чувају епископи, будући да приликом

постављења они добијају «charisma veritatis certum»487[80]. Епископи су сведоци и чувари

традиције која сеже до апостола, јер сваки епископ сукцесивно преко апостола задобија

харизму верности апостолској традицији. Ова харизма представља основни садржај

прејемства епископа од апостола. Уколико се Иринејево учење о прејемству посматра

искључиво са ове стране, онда се његово учење додирује са учењем о «» дидаскала

Климента Александријског и Оригена, али са том битном разликом да носиоци «» нису

дидаскали него презвитери, који су били постављени од апостола и којима су апостоли

484[77] Toполошко прејемство није могло прећи у конкретно апостолско прејемство на

основу служења управљања што су га апостоли предавали презвитерима које су

постављали. Та је предаја била у тесној вези са предстојатељством на Евхаристијском

сабрању. Међутим, на подручју локалне цркве, најкасније до средине III столећа, појавиће

се неколико Евхаристијских сабрања, од којих само једно има епископа на свом челу, док

се на челу осталих налазе презвитери.

485[78] Против јереси, III. 3, 1.

486[79] Ibid. IV, 26, 2.

487[80] Ibid. О значењу “charisma veritatis certum” видети: Vam den Eynde, “Les normes de

l’enseignement chretien aux trois premiers siecles”, Paris, 1933, p. 186 sq.

поверавали цркве488[81]. Отуда прејемство епископа од апостола представља гаранцију

истинитости вере која се држи у црквама под управом епископа489[82], будући да се у

тим црквама није прекидала «charisma veritatis». Услед тога спискови епископа за Иринеја

добијају огроман значај. Иринеј указује на то да би био кадар да састави такав списак за

потребе било које локалне цркве, али да то није неопходно490[83]. Потпуно је довољан

списак саме Римске цркве, »maximae, et antiquissimae, et omnibus cognitae, a glorissimis

duobus apostolis Petro et Paulo Romae fundatae et constitutae ecclesiae«491[84]. Због оваквог

посебног статуса Римске цркве свака црква дужна је да са њом усагласи своје учење:

»necesse est ad nanc ecclesiam convenire omnem ecclesiam«492[85]. Ипак. по свој прилици,

Иринеј није имао сасвим јасну представу о томе да су Петар и Павле, оснивачи Римске

цркве, били њени епископи 493[86]. Но без обзира на то, идеја прејемства од апостола код

њега јасно долази до изражаја. Кроз постављење првог епископа или првих епископа

апостоли су им предали «charisma veritatis». Они су њихови прејемници у области

поучавања и у области чувања црквеног предања, с тим што се поучавање није могло

изоловати од првосвештенства494[87]. Иринеј је поучавање морао третирати као функцију

предстојатељства, са којим је првосвештенство стајало у вези. Тополошко прејемство

очито се помера у страну конкретног прејемства.

488[81] Против јереси, III, 4, 1.

489[82] Како тачно указује E. Lanne у своме чланку “Le ministere apostolique dans Saint

Irenee”, y: Irenikon, 25 (1952), p. 130, за Иринеја “ce sont les Eglises qui ont la succession

apostolique, et dans la pensee de S. Irenee les eveques successeurs des apotres la detiennent en

tant qu’ils dirigent une Eglise”.

490[83] Против јереси, III, 3, 1.

491[84] Против јереси, III, 3, 2.

492[85] Ibid.

493[86] E. Caspar, “Die älteste römische Bischofsliste”, Berlin, 1926, S. 426-472; H. v.

Campenhausen, op. cit., S. 184. Чак ни код Јевсевија списак Римских епископа не почиње од

апостола. Исп. “Црквена историја” III, 2; IV, 1.

494[87] У јудејској свести првосвештенство је инкорпорирало идеју прејемства. О овоме

в.: Јосиф Флавије, “Из јудејске старине”, III, 3, 4 § 78; E. Bikkermann, op. cit., p. 54.

Римска црква прихватила је Иринејево учење о прејемству из разлога што је оно,

вероватно, у њој фактички већ постојало, и дефинитивно га формулисала на основу

првосвештенства епископа, које укључује поучавање и чување вере. У оваквом облику

налазимо учење о прејемству код Иполита Римског. Апостоли су прво задобили дарове

Духа Светога, које поседују епископи као њихови прејемници (), који су од њих примили

првосвештенство и поучавање ()495[88]. Тешко да се може сматрати да је ово учење

представљало плод Иполитовог личног богословствовања. Пре ће бити да је Иполит

формулисао оно што је већ био нашао у Римској цркви и што је у пракси остваривао папа

Виктор, а касније и Иполитов противник, папа Калист. Могуће је да је дефинитивном

уобличавању учења о апостолском прејемству не мало допринео други Калистов

противник Тертулијан496[89]. Вероватно није случајно то што је Тертулијан Калиста

назвао «pontifex maximus», међутим, тешко је ослањати се на Тертулијана, уколико имамо

у виду страственост његовог карактера и екстремно полемички карактер његових списа.

Оставимо ли Тертулијана по страни, Иполит је најпоузданији сведок да се учење о

апостолском прејемству конституисало на основу учења о првосвештеничком служењу.

Од тога доба у догматском учењу првосвештенство епископа укључује као своју

компоненту и његово апостолско прејемство, и обрнуто, апостолско прејемство

претпоставља првосвештенство епископа. Ово је у потпуности адекватно историјском

развоју учења о апостолском прејемству и о првосвештеничком служењу епископа.

8. Овим завршавамо наше истраживање о прерастању служења најстаријег

презвитера у епископско служење. Целокупан доцнији садржај епископског служења

развија се на основу апостолског прејемства, које укључује првосвештенство и поучавање.

Прве странице историје овога процеса биле су нам неопходне као аргумент у прилог

исправности нашег описа првобитног устројства цркве. Почетак тога устројства тражили

смо у самој Цркви, а не изван ње, полазећи од премисе да у Цркви нема ничега што би

могло настати ни из чега, будући да све у њој има своје корене у њеној прошлости, па

макар та прошлост била потискивана оним што је доцније долазило на њено место. Свесно

495[88] Philosoph. I, 1. Грчки текст гласи: “...”

496[89] E. Caspar, “Geschichte des Papstum”, t. I, S. 26-27.

смо се определили да готово ништа не кажемо о утицају емпиријских чинилаца на тај

процес, с обзиром на чињеницу да је у то доба њихов утицај био крајње маргиналан. Као

што снага мора имати одређену тачку ослонца како би могла да пређе у акцију, тако и

емпиријски чиниоци морају имати своју тачку ослонца у Цркви како би могли вршити

утицај на црквени живот. Ова тачка ослонца за емпиријске чиниоце налазила се у ономе

што је Црква садржала у себи самој и што је из себе саме развијала. Наш задатак састојао

се у томе да покажемо да се иницијална тачка појаве епископског служења налазила у

самој Цркви. То служење није се појавило у одређеном историјском моменту, као нешто

сасвим ново, што раније у Цркви није било присутно. Првобитна црква потенцијално је

садржала основе тога служења, премда га није поседовала. Она је знала за јединствено

служење предстојатеља оличено у епископима-презвитерима, на чијем се челу на

Евхаристијском сабрању налазио најстарији међу њима.

VIII.

ВЛАСТ ЉУБАВИ

1. Вековна историја Цркве у знатној је мери изменила њен живот: временом су се,

наиме, појавили такви облици црквеног живота који се кардинално разликују од

првобитних и такве представе које не налазимо у првобитном учењу Цркве. Из данашње

перспективе тешко нам је да разумемо прве странице историје Цркве. Да бисмо у томе

успели, морамо учинити напор да направимо искорак из садашњих облика црквеног

живота, на које смо се толико навикли да готово ни не помишљамо како су некада они

могли бити другачији. Све измене до којих је дошло у животу Цркве и све измене до којих

ће тек доћи представљају резултат историјског развоја. Од самог почетка Црква се нашла

у вртлогу историјског развоја људске егзистенције. Црква пребива у историји и у историји

остварује своје задатке. Она се не може истргнути из историје, будући да је историјски

моменат присутан у самој Цркви, али се ни историја не може одвојити од Цркве, с

обзиром да у њој она налази свој смисао и испуњење.

Првобитно хришћанство знало је једино за цркве које конкретно постоје у

одређеним местима. Апстрактно поимање Цркве у то доба подударало се са конкретним,

будући да је у свакој локалној цркви пребивала, постојала или се пројављивала - у свој

пуноћи свога јединства и у јединству своје пуноће - целокупна Црква Божија. Не задирући

у суштину и природу Цркве, историјски моменат у њој односи се на ове њене пројаве у

емпиријском животу. Спољашњи облици живота Цркве, премда проистичу из њене

природе, изложени су утицају емпиријских чинилаца. Тај је утицај легитиман и логичан

уколико је реч о деловању извана на оно што је иманентно животу Цркве, али он постаје

нелегитиман и нелогичан уколико емпиријски чиниоци продру у саму Цркву и почну да

делују изнутра, повлачећи за собом у историјски процес и само биће Цркве. У овом

потоњем случају емпиријска начела замењују стриктно црквена начела, те отуда

неизоставно узрокују веће или мање деформације у Цркви. Историја Цркве зна за такве

деформације, које обично бивају превазиђене, али не увек у потпуности и не увек без

изузетка. Током скоро двехиљадугодишње историје, под утицајем емпиријских чинилаца

који су продрли у црквени живот, постепено се појавио један нанос који готово да је

прекрио аутентични црквени живот. Живећи у Цркви, ми често као да клизимо по тој

чисто спољашњој скрами, ни не покушавајући да продремо кроз њу до аутентичне

суштине Цркве. Последица тога је да је наша представа о Цркви онаква какву видимо на

тој скрами, при чему ову спољашњу пројаву прихватамо као истинску суштину Цркве.

Оцрквењени емпиријски чиниоци и емпиријска начела која су им у основи

задобијају у Цркви природу црквених начела, те стога губе везу са емпиријском

стварношћу која је узроковала њихову појаву. Они настављају да делују у Цркви чак и

онда када њихово деловање у емпиријском постојању престаје. Долази до јаза између

емпиријског слоја црквеног живота, адекватног одређеном историјском моменту, и

глобалног историјског живота човечанства. Ово је разлог због кога је византијски живот

са својственим му емпиријским обележјима и даље присутан у нашем црквеном животу

као нешто стабилно и непроменљиво, и поред тога што је он одавно сишао са историјске

сцене. Византија је надживела саму себе у Цркви, тако да је сенка византијског

императора и даље присутна у црквеном животу када ми и до дана данашњег у појединим

литургијским чиновима репродукујемо церемонијал императоровог двора, премда нам је

аутентично духовно наслеђе Византије само донекле доступно погледу. У нашој црквеној

свести није увек присутна јасна представа о томе где се завршава деловање аутентичних

црквених узрока, а где почиње деловање оцрквењених емпиријских чинилаца одавно

превазиђеног живота. С друге стране, управо ови оцрквењени емпиријски чиниоци, који

представљају својеврстан окамењени историјски моменат у животу Цркве, постепено

изводе Цркву из историјског процеса, ометајући легитимно деловање нових емпиријских

чинилаца у променљивим околностима историјског живљења. Аутентично биће Цркве не

поседује пређашњу могућност да се пројављује у савременим историјским условима, што

спречава Цркву да реализује своју мисију у историјском животу човечанства. Актуелни

задатак, који поставља наше доба, састоји се у томе да се у нашем црквеном животу

превазиђени емпиријски чиниоци одвоје од црквених, те да се самим тим живот Цркве

отвори за деловање нових емпиријских чинилаца, те да се обнови историјски моменат у

Цркви. Без извршења овога задатка није могућан истински препород црквеног живота.

Историја Цркве, као и историја уопште, има неповратни карактер. Ми се не

можемо вратити у доба првог хришћанства, не само из разлога што је временом дошло до

коренитих измена у историјским условима црквеног живота, него и зато што не можемо

одбацити искуство руковођења Црквом Духом Светим које је стечено за то време. Ипак,

доба првог хришћанства остаје наш идеал на основу кога смо дужни да валоризујемо наш

црквени живот: наиме, ово је било такво раздобље у животу Цркве када се њена

иманентна природа потпуно јасно «исијавала» кроз њено историсјко ткиво. Прво

хришћанство треба да нам помогне да се ослободимо од спољашњих наноса наталожених

услед деловања оцрквењених емпиријских чинилаца и да нам осветли пут по коме нам

ваља кренути.

2. Црква се актуализовала на дан Педесетнице у Духу и кроз Духа497[1]. Црква је

место деловања Духа, а Дух у њој представља начело живљења и деловања. Црква живи и

делује Духом кроз благодатне дарове које Бог дели у Цркви онако како је Њему по вољи.

Благодат јесте једини покретач свега што се догађа у њој. Начело предања темељи се у

Духу, а не у делима људским. У први дан Педесетнице Црква се већ показује са основним

начелима свога устројства, будући да је то устројство укорењено управо у том истом Духу

кроз Кога је она и почела да постоји. Отуда је Дух у Цркви организационо начело које

искључује сваки други принцип, пошто се други принцип налази изван ње, а не у њој.

Током историје у црквени живот продрло је право, које постепено у њој постаје

организациони принцип. Овде се радило о продору емпиријских начела живота старог

еона, у коме Црква и даље пребива као почетак “последњих дана”. Као саставни део

старог еона право је туђе природи Цркве. У Цркви је природа права остала непромењена,

будући да би преображено право престало да буде право. Усталивши се у Цркви, оно је на

основу римског права обликовало једно посебно црквено право. Црквена свест поставила

је црквени канон () напоредо са државним законом (). Самим тим оно је признало да канон

и закон представљају појаве истог реда. Са емпиријске тачке гледишта – такав је

општеприхваћени суд историје – право је консолидовало црквено устројство и управљање,

премда је условило и појаву становитих измена. Ова последња чињеница неоспорна је за

497[1] В. у претходном излагању, погл. VI, т. 2.

сваког историчара Цркве. Што се тиче суда о консолидацији црквеног живота, он је у

најбољем случају једностран, пошто нам није познато како би тај живот изгледао да није

дошло до продора права у Цркву. Поставља се питање: не сведочи ли овај суд о сумњи у

реалност благодатних начела и о отвореном или скривеном уверењу да једино право

представља организационо начело живота, док Дух може узроковати једино анархију? За

црквене посленике из доба првог хришћанства један овакав суд био би незамислив, пошто

су они знали да се сила Божија у немоћи показује савршена (2. Кор. 12,9). Поред тога, не

представља ли овај суд и признање чињенице да првобитна Црква није знала за право,

него се у потпуности задовољавала благодаћу као јединим принципом свога живљења и

свога устројства498[2]?

«Не упрежите се у исти јарам са неверницима; јер шта има праведност са

безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? Или какав део има верни са

неверником?» (2. Кор. 6,14-15). Од доба Константина Великог Црква је добила мир за

којим је жудела и који јој је био неопходан; међутим, он је мимо њене воље повукао за

собом упрезање у туђи јарам – јарам римског ћесара и римског закона. Догодило се оно

чега се плашио апостол Павле: мешање светлости са тамом и удела верних са

неверницима. Када се збило највеће чудо у историји – да је римски император постао

хришћанин, хришћани су заборавили на питање које их је својевремено заокупљало, а то

је да ли ћесар може постати хришћанин а да и даље остане ћесар. Чињеница

императоровог обраћења у хришћанство у потпуности је заокупила хришћанску свест.

Опијени тим догађајем, хришћани нису приметили да је римска империја остала

идентична као у доба када је гонила Цркву, а да и не говоримо о томе да је Константинова

империја у моралном и духовном погледу била на далеко нижем нивоу у односу на

империју Трајана или Марка Аурелија. Ни до какве промене, ни до какве «» у њој није

дошло, да би она могла постати хришћанска по своме карактеру. Римски император није

био склон покајању на државном нивоу и одрицању од оних начела на којима је почивала

498[2] Покушаји изналажења теолошких основа права до сада су били неуспешни. У

најбољем случају они су се ограничавали на Стари Завет, одн. на стари еон. Старозаветно

утемељење права, чак и уколико се претпостави да је право постојало у нашем данашњем

поимању, не може представљати основ за његово постојање у Новом Завету. О овоме в. J.

Ellul, «Le fondement theologique du Droit», Paris – Neuchatel 1946.

империја. Чак и да је хтео, он не би могао ово учинити а да не разори «pax romana»,

будући да је основни принцип тога света могао бити једино право. Поставши хришћанин,

император је остао император, и унео је у Цркву паганску империјалну свест. Он је почео

владати у Цркви на начин као што је остваривао владавину у држави, утолико пре што

између Цркве и државе више није било прецизних граница. Није ли, уосталом, један од

императора изјавио да основна начела црквеног живота, њени закони, почивају у њему

самом, а то је значило да је римска држава – Црква у којој влада император?! Без обзира

на то, или, тачније, услед тога, широке и сајајне перспективе које су се почеле отварати

пред црквом подстакле су смелу мисао да је царство ћесара постало «civita christianorum».

Неки прегаоци хришћанске цркве још извесно време су се дистанцирали од царства

ћесара. Августин је Христа противстављао ћесару, коме су Јудеји, а за њима и сви други

народи, дали предност у односу на Христа: «non habemus regem solum Caesarem» -

«немамо цара осим ћесара». Ипак, и он је сматрао да је могуће сјединити ово двоје: два

града могу постати један, уколико буде «rex terrenus sub rege caelesti, rex caelestis super

omnia»499[3]. Августин је представљао редак изузетак. Није случајно то што, када се на

његове очи догодио пад Рима, он у себи скоро да није нашао речи жаљења, док се

блаженом Јерониму пад Рима чинио крајем свега. Ако је чак и за Августина римска

империја «prima fuit mater nostra in hac nati sumus»500[4], тим пре је већина осталих

представника црквене јерархије поверовала у могућност остварења града Божијег у

Римском царству. Императора су они прихватили као цара града Божијег на земљи,

заборавивши на то да хришћани немају постојана града, него чекају онај који ће доћи

(Јевр. 13, 14). Или су можда поверовали да је тај град који ће доћи заправо царство ћесара?

Још у II столећу страствено ишчекивање доласка прослављеног Христа почело је да слаби.

У IV веку хришћани као да су престали да мисле на долазак Господњи, повероваши у

идеју да на земљи влада помазаник Божији. Ако су хришћани протестовали против

потпуног упрезања у туђи јарам, тај протест није могао дати неке опипљиве резулатате

будући да он није био усмерен против ћесара него против злоупотребе власти којом је

ћесар располагао. Није нам познато каква је била реакција Цркве у XII веку на свечану

499[3] In Ps. 55, 2.

500[4] In Ps. 26. En. 2, 18.

императорову декларацију да је «царевима све допуштено чинити, јер на земљи између

Бога и цара у погледу власти нема разлике; царевима је све допуштено чинити, и могуће

им је нераздељиво користити Божије напоредо са властитим, будући да су сâмо царско

достојанство од Бога примили, те да између Бога и њих дистанце нема»501[5]. Међутим,

познато нам је да се у XII веку у Византији чврсто веровало у то да помазање на царство

брише све грехе502[6]. С правом ћемо се запитати: да ли је култ императора у

хришћанској империји нестао, или је остајао жив све до њеног пада? Хришћански ћесар и

даље је био август. Све што је било у непосредној вези са личношћу императора постајало

је «sacrum».

Царство ћесара није могло функционисати без права, и државна црква га је

признала не само ради тога царства, него је и свој живот изградила по моделу

хришћанског града, прихвативши право као основ свога устројства и управљања. Ово се

одвијало тим лакше што је право, почев од доба Кипријана Картагинског, постепено

почело продирати у црквени живот. Да ли је Црква, прихвативши право, одбацила

благодат? «Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда

Христос узалуд умре» (Гал. 2, 21). Историјска црква није могла ни помишљати на

одрицање од благодати, будући да би такав чин представљао негирање себе саме. Колико

год биле дубоке деформације изазване правом, оне нису могле изопачити истинску

суштину Цркве, него су око ње формирале један емпиријски слој – видљиву цркву.

Црквена мисао покушавала је да на том путу изнађе синтезу благодати и права. Да ли је та

синтеза успела? Сматрамо да није, будући да је она увек доводила до оглушења о

501[5] Исп. А. П. Лебедев, «Исторические очерки состояния Византийско-Восточной

Церкви», Москва, 1902, стр. 106-107.

502[6] «Позивајући се на ово правило (12. правило Анкирског сабора) најсветији

патријарх господин Полиевкт најпре је избацио изван окриља најсветије Божије велике

цркве императора господина Јована Цимискија као убицу императора господина

Никифора Фоке, да би га касније примио назад, јер је заједно са Светим Синодом на

саборској расправи, чији је записник сачуван у хартофилаксовој архиви, рекао да, као што

помазање светог крштења брише све пређашње грехе, какви год били и колико их год

било, тако је, разуме се, и помазање на царство избрисало убиство које је Цимиски

починио пре тога чина». – Валсамон, Тумачење 12. правила Анкирског сабора. (Руски

превод: «Правила св. поместных соборов с толкованиями», Москва, 1880, вып. 1, стр. 35).

благодат, а не до оглушења о право. У суштини таква синтеза није могућна, будући да

нема ничег заједничког између благодати и права као појава које припадају различитим

животним нивоима.

Учење о видљивој и невидљивој цркви, које се морало појавити чим се формирао

емпиријски слој у цркви, подложан деловању властитих начела и законистости,

представља кобну саблазан теолошке мисли. Појавивши се као последица фактичког

стања ствари, ово учење афирмисало је присуство права у црквеном животу као нечег

оправданог и легитимног. Видљива црква јесте црква на земљи, а невидљива, ликујућа

црква је на небу. Међу овим црквама нема потпуног јединства, и то јединство се нарочито

минимизира учењем о томе да земаљском црквом управљају Христови намесници на

земљи. Небеска црква јесте црква Светих, док земаљска има посла са људима склоним

греху, те се стога управља према греховној природи њених чланова. Природно је да у

земаљској цркви делују исте оне законитости које су доминантне у греховном,

безблагодатном емпиријском животу. Право је у земаљској цркви присутно из разлога што

се греховна природа човекова пројављује не само у његовом емпиријском животу него и у

цркви. Нема разлике по природи између земаљске цркве и хришћанске државе, будући да

се у њиховој основи налази једна иста греховна, још увек непреображена природа

човекова, везана за његово земаљско постојање503[7]. Стога је Византинцу било тако

тешко да одреди да ли црква пребива у држави или је држава присутна у земаљској цркви.

Небеској цркви довољна је благодат Божија, док је земаљској неопходно право.

Ако се учење о видљивој и невидљивој цркви разматра као синтеза благодати и

права, онда се та синтеза купује скупо, по цену деобе јединственог тела Цркве. А да ли је

та деоба оправдана, да ли је допустива? Расецање тела Цркве јесте дељење Христа. «Зар се

Христос раздели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?» (1. Кор.

1, 13). У складу са учењем о католичности Цркве, њено јединство има апсолутни карактер:

нема видљиве и невидљиве, земаљске и небеске цркве – постоји само јединствена Црква

503[7] Исп. J. Bonsirven, «Theologie du Nouveau Testament», Paris, 1951, p. 91: «L'Eglise

serait donc la realisation, sociale et terrestre, du Royaume de Dieu, realisation imparfaite

piusqu'elle comprend des bons et des mauvais, realisation incomplete egalement puisqu'elle

n'embrasse pas les justes qui n'appartiennent au corps de l'Eglise qu'au for interne...».

Божија у Христу, која у пуноћи свога јединства пребива у свакој локалној цркви са њеним

Евхаристијским сабрањем. Користећи наведену терминологију, рећи ћемо да се

невидљива црква у потпуности пројављује у видљивој, каогод што видљива пројављује

ону невидљиву. Ово се сваки пут врши у Евхаристији, о чему сви ми сведочимо,

исповедајући истинско тело и истинску крв Христову. Локална црква пребива у

емпиријској реалности, али је не инкорпорира у себе, пошто она није од овога века. Када

би емпиријска стварност улазила у Цркву, то би било мешање старог и новог еона, или би

то значило да Црква и даље остаје стари еон. Овом другом гледишту приклања се школска

теологија. Пребивајући у Цркви, ми пребивамо у Духу, будући да сама Црква јесте Црква

Духа Светога. Пројављујући се у пуноћи свога јединства на видљив начин у

Евхаристијском сабрању локалне цркве, Црква не може имати разнородна начела свога

живљења. Синтеза права и благодати била би могућа једино уколико би право, као и

благодат, улазило у саму суштину Цркве. Међутим, ако овако нешто не може постојати у

«невидљивој цркви», тога не сме бити ни у «видљивој». Уколико је оправдано постојање

права у «видљивој» цркви, самим тим оправдано је и његово постојање у «невидљивој»

цркви.

Првобитна црква није знала за право. Разлог томе није тај што се, наводно, Црква у

то доба налазила у некаквом примитивном облику или чак у заметку свога устројства,

нити тај што тада још није имала потребе за правом, будући да је њено устројство било до

те мере неодређено и нестабилно, да је било блиско стању анархије. Она заиста није имала

потребе ни за чим, пошто је живела оним што је својствено њеној природи, а не оним што

јој је туђе.

3. Право представља неопходни основ емпиријског живота504[8]. Оно је изузетно

достигнуће човечанства на путевима његовог историјског живљења. Право регулише

504[8] Оставићу по страни питања о пореклу права и о свеобухватном садржају овога

појма, будући да ова питања изискују засебна истраживања. Када је реч о питању да ли је

циљ права индивидуа или друштво (исп. Roubier, «Theorie generale du droit», 1946), чини

ми се да се ова дилема не поставља сасвим исправно. Циљ права јесте личност, али не

узета сама по себи, него у односима што их успоставља са другим личностима. Стога,

штитећи личност, право штити друштво, а штитећи друштво, оно штити личност, под

условом да друштво признаје личност.

односе међу људима, нормирајући углавном шта је оно што субјекат права не сме

чинити505[9]. Овај, углавном рестриктивни карактер права не представља његов минус,

него његову највећу вредност. Захваљујући том рестриктивном карактеру, право у

друштвеном животу штити људску личност од свакојаких атака на њу, како од других

субјеката права, тако и од друштва и државе. Оглушење о природу права или њено

извитоперење неизбежно повлачи за собом атак на саму личност човекову. Покушаји да се

праву прида позитивни карактер, чији смо сведоци, доводе до измена саме природе права

и рађају питање може ли уопште постојати право овакве врсте. Чак и уколико је његово

постојање могућно, оно у сваком случају није кадро да одговори своме назначењу – да

штити личност у друштвеном животу. Напротив, оно даје огромну власт колективу у

односу на људску личност, будући да је, кроз позитивну норму, ставља у потпуну

зависност од њега.

Прелаз од рестриктивног ка позитивном карактеру права указује на прерасподелу

вредности у емпиријском животу: вредност државе ставља се изнад вредности личности.

Проблем односа личности и државе посве је неразрешив. На који начин, и да ли је уопште

могуће наћи такву равнотежу између личности и државе да личност у својој суштини

остане неприкосновена, а да држава буде у стању да врши своје функције? Ако се те

функције третирају као заштита личности у државном и друштвеном животу и као

заштита самог друштвеног живота, онда се ово питање да разрешити релативно

једноставно, али под условом да се држава третира као секундарна појава у односу на

личност и да се сматра да она постоји ради личности, а не да личност постоји ради државе.

Емпиријској личности својствена је тежња ка таквој експанзији која у извесним

случајевима може довести до угрожавања егзистенције других личности, па и саме

државе. Држава, у циљу заштите других личности, али и себе саме, ограничава личност у

њеним недопустивим експанзивним тежњама на рачун других личности и државе;

међутим, ни држава, услед своје природе, не познаје границе у властитој експанзији – како

усмереној на оно што је изван ње, тако и оној унутар властитих оквира, не презајући од

гушења личности својих чланова. Свака држава је по својој природи екуменична, будући

505[9] Регулишући односе међу људима, право штити поредак. Ова напомена, међутим, не

даје одговор на питање да ли право штити поредак или поредак штити право.

да имплицира идеју светске државе, а унутар себе је универзална, одликујући се

тенденцијом ка апсорбовању свега што се у њој налази. Право не само што ограничава

појединца у корист државе, него ограничава и државу од атака на личност. Лимит у овом

ограничавању представља сама личност, будући да држава у легитимном ограничавању

личности не сме доћи до њеног анулирања, чак и уколико то изискује корист државе и

других личности. Право казује шта се не сме чинити, обраћајући се истовремено и

личности и држави и имајући у виду заштиту и једног и другог.

Уколико се призна примат државе над личношћу, задатак државе више се неће

састојати у заштити личности, него – у овој или оној мери – у заштити државе од

личности. Сматрајући себе саму за највишу, а неки пут и крајњу вредност, држава третира

личност као средство, а не како циљ; међутим, личност као средство у рукама државе која

заправо служи остваривању њених циљева престаје да буде личност. Личност као

примарна вредност у односу на државу признаје државу, док држава као највиша вредност

инструментализује и чак негира личност. «Људска права» – «droits de l'homme» могу бити

уистину неприкосновена, уколико држава признаје примат личности и самим тим себе

потчињава највишој вредности метаемпиријског карактера. Уколико «људска права»

имају своје утемељење у држави, она попримају релативни карактер. Држава може да их

укине - привремено или чак стално - уколико то изискују њени интереси. Као највиша

вредност, држава претендује на власт над личношћу, настојећи да овлада њоме зарад

властитих интереса. Границе владања над личношћу нису утемељене у самој личности,

него у држави. Државне норме задобијају позитивни карактер, будући да држава није

толико заинтересована за то да њени поданици не чине оно што би могло угрозити

егзистенцију других личности, а самим тим и државе, колико, у далеко већој мери, за то да

они чине оно што од њих захтева држава. При томе, држава не гледа увек на то да ли њени

захтеви угрожавају интересе личности или не. Право не казује само шта се не сме чинити

него и шта треба чинити, обраћајући се углавном поданицима државе, а не самој држави.

Међутим, позитивна норма се, услед своје природе, не ограничава искључиво на захтеве у

погледу тога шта треба чинити. Њој је иманентна тенденција за овладавањем унутрашњим

светом поданика државе. Држава настоји да код својих поданика изгради адекватну

унутарњу оријентацију, без које позитивне норме не поседују довољну гаранцију. У

етатизму држава још може сачувати правни карактер, докле год не претендује на

унутарњи свет својих чланова. Већ и први покушаји у том правцу представљају сигнал за

узбуну да правна држава прелази у тоталитарну.

У тоталитарној држави, када је реч о владању над личношћу, не постоје никакве

границе. Она принципијелно не допушта могућност да право ограничава државу у корист

личности. Тоталитарна држава тражи целог човека, претендујући и на доминацију над

његовим унутарњим светом. Право задобија готово искључиво позитивни карактер, те

отуда престаје да штити личност од атака на њу од стране државе. Тоталитарној држави

личност не само што није потребна, него јој у извесној мери чак и смета, будући да се

основни елементи личности не могу ускладити са појмом тоталитарне државе. Овде није

од значаја да ли је држава самосврха, или она признаје да је циљ коме служи изван ње

саме. И у једном и у другом случају држава настоји да у потпуности господари својим

поданицима. Она штити интересе својих поданика само у границама властитих интереса,

који доминирају над интересима појединаца, јер она не штити личност него колектив. Због

тога тоталитарна држава може у потпуности жртвовати интересе својих поданика уколико

то захтевају њени властити интереси.

Колико год биле дубоке разлике између правне и тоталитарне државе, оне се

односе само на карактер права и његову улогу у животу државе. Прелаз од правне ка

тоталитарној држави у разним његовим облицима није толико сложен као што се то

обично сматра, будући да је природа државе заправо иста. У тоталитарној држави та

природа се показује у огољеном облику, док је у правној држави она «прекривена»

правом. У оној мери у којој слаби утицај права и мења се његов карактер, у тој мери сама

правна држава «клизи» ка држави тоталитарног типа.

4. Црква признаје право у емпиријском животу. Она га признаје као најважнији

чинилац у друштвеном и државном животу у коме и сама пребива. Она не може да не буде

заинтересована за тај живот, пошто њени чланови остварују своју егзистенцију и

активност у њему. Она не може бити индиферентна према емпиријском животу, будући да

је егзистенција Цркве тесно повезана са основним начелима устројства друштвеног и

државног живота, који су предмет законске регулативе. Штитећи личност, право у

извесној мери гарантује егзистенцију и деловање чланова Цркве, како унутар државе, тако

и изван ње, а самим тим оно гарантује и могућност слободног и независног постојања

Цркве у својим оквирима. Положај Цркве у правној држави, а нарочито у оној која

неприметно за себе саму ступа на пут тоталитаризма, атакујући на унутарњи живот својих

поданика, може привремено бити и тежи него у отворено тоталитарној држави. Па ипак,

правна држава, и поред свих могућих деформација у њој, не може одузети Цркви

могућност јавног деловања, пошто таква држава, остајући верна себи, не може у

потпуности одузети својим поданицима слободу исповедања вере. Отуда Црква не само

што признаје право у емпиријском животу него, не мешајући се у облике државног и

друштвеног живота, настоји да они буду утемељени на основама истинског права, права

које адекватно одговара своме основном задатку заштите личности.

Тоталитарна држава може признавати Цркву и пружати јој могућност за слободно

деловање у границама које одреди сама држава, али може негирати њено постојање или до

те мере ограничавати сферу њене делатности да се фактичка егзистенција Цркве нађе на

ивици легитимитета или чак постане нелагална. Покровитељство тоталитарне државе увек

захтева извесне жртве од стране Цркве, јер таква држава никада ништа не жртвује у

корист својих поданика или других организама који егзистирају у њеним оквирима.

Равнотежа између Цркве и тоталитарне државе може бити постигнута под извесним

условима, с тим што је она нестабилна с обзиром на то да Црква не може признавати

тоталитарну државу, као што ни тоталитарна држава не признаје Цркву. Отуда је коначни

сукоб између њих неизбежан, премда може бити одложен за извесно, дуже или краће,

време. Тоталитарна држава негира Цркву из разлога што не може да дозволи постојање

духовне сфере која би сама по себи била аутономна. Црква не може да призна тоталитарну

државу, јер би овакво признање у извесној мери значило одрицање од себе саме, у сваком

случају, одустајање од властите мисије у свету. Независно од идеологије коју исповеда

тоталитарна држава, Црква не може да је призна, јер она не може пристати на

поробљавање личности чак ни зарад најузвишенијих циљева. У историји до сада још није

постојала таква идеолошка држава која не би настојала да у потпуности овлада личношћу.

Стога, уколико би Цркви био понуђен избор између «лаичке» правне државе и

«хришћанске» тоталитарне државе, она би се морала определити за прву опцију.

5. Штитећи право изван сфере свога постојања и чак осећајући потребу за њим,

Црква ипак у своме окриљу негира право506[10]. Колико год велики био значај права у

емпиријском животу, оно је израз тог и таквог живота и, што је још битније,

несавршености тога живота. Појава права подстакнута је чињеницом да је љубав међу

људима охладнела. Ако право штити личност, онда за њиме нема потребе уколико међу

личностима владају односи љубави. У емпиријском животу, услед његове

огреховљености, углавном нема односа љубави, и сама личност је у том животу

несавршена у својој необновљеној природи. Отуда настаје неопходност заштите личности

како од других личности, тако и од друштва и државе. У Цркви се несавршенство

емпиријског живота превазилази његовим преображајем: живот који подлеже законима и

праву постаје благодатан. У благодатном поретку за право нема места, будући да нема

потребе за заштитом личности. По својој природи благодат искључује право, као што је

благодат, превазишавши старозаветни закон испуњењем, искључила тај закон. Једна од

највећих заслуга апостола Павла састоји се у постављању проблема права и благодати у

хришћанској свести. «Јер ја законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех;

а живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером

Сина Божијега, Који ме заволи и предаде Себе за мене. Не одбацујем благодат Божију; јер

ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре» (Гал. 2, 19-21). Смрт за

старозаветни закон уједно је и смрт за право. У Цркви се човек рађа за нови живот, да би

«Богу живео»; основа тога живота јесте љубав, јер «Бог је љубав» (1. Јован. 4, 8). Стога, по

речима Игњатија Богоносца, сама Црква јесте љубав (). Црква је љубав, будући да је

створена кроз љубав Христа Који нас је заволео и дао за нас живот Свој. «По томе смо

познали љубав што Он за нас живот Свој положи; и ми смо дужни полагати живот за

браћу» (1. Јован. 3, 16). Пребивајући у Богу, хришћани пребивају у љубави, чији је

образац љубав Бога Који је Сина Свога послао у свет. «И ми смо познали и поверовали

љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, о који пребива у љубави, у Богу пребива и

Бог у њему» (1. Јован. 4, 16). Пребивање у Цркви јесте живљење у Христу и живљење

506[10] Постојање права у Цркви негира се са јуридичке и теолошке тачке гледишта. За

мене овде ове основе немају значаја. Само се по себи разуме да непостојање правних

норми у Цркви не значи непостојање било каквих правила која регулишу њен живот. Овде

се не поставља питање о самом постојању норми у Цркви, него о њиховој природи.

Христово у свакоме ко пребива у Цркви. «И већ не живим више ја, но живи у мени

Христос» (). Кроз живљење у Христу човек у Цркви постаје личност. Апсолутна личност

јесте Бог, јер само Он у Самом Себи поседује пуноћу живота, док човек постаје личност

усиновљењем, које се у Духу даје у Цркви. «Видите колику нам је љубав дао Отац, да се

деца Божија назовемо и будемо» (1. Јован. 3, 1). Онај ко у љубави пребива не може тежити

ка експанзији своје личности на рачун других, будући да у свакој личности живи Христос.

Напротив: поседујући савршену љубав, он је спреман да се одрекне самога себе у корист

других личности све до полагања живота свога за браћу своју. «И ми смо дужни полагати

живот за браћу» (1. Јован. 3, 16), јер «који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби

живот свој Мене ради, наћи ће га» (Мт. 10, 39). Саможртвено предавање себе Христа ради

јесте одрицање од најбитнијих права што их личност поседује у емпиријском животу:

заштита физичке егзистенције јесте почетни и крајњи, први и последњи задатак права,

који право није било кадро да оствари у емпиријском животу.

Одрицање од права јесте његово превазилажење, као несавршене појаве, зарад

савршеног. Првобитна црква управо је исповедала одрицање од права у људским

односима. «Чули сте како је казано... а Ја вам кажем...» Оно што је било казано старима

јесте закон, савршен не само за оно доба, него савршен у себи самоме. Тај закон, колико

год био савршен, превазилази се љубављу као пројавом слободне љубави слободних

синова Божијих у Духу и кроз Духа. Љубав се у новозаветним списима увек помиње у

вези са Духом. Она је највиши дар Духа, који »не престаје«, »док ће пророштва нестати,

језици ће замукнути, знање ће престати« (1. Кор. 13, 8). То није био неки нови закон,

заснован на новим правним начелима – то је било потпуно укидање права, будући да оно о

чему је Христос говорио у Беседи на Гори не стаје у право. Силазак Духа на дан

Педесетнице означило је крај Закона. Нови Синај није био Синај Закона него Духа, са

којим је повезана љубав. У моменту актуализације Цркве на место једнога долази друго.

Беседа на Гори представљала је радосну вест љубави и о љубави, којој право није

потребно и која је изнад права. Нема места праву у односима између оних који могу,

поставши у Цркви кроз усиновљење синови Божији, поновити за апостолом Павлом: »Не

живим више ја, но живи у мени Христос«. Христос живи у свима и у свакоме, будући да

су сви Тело Његово. Он живи у Цркви, а може ли право регулисати живот Христов? Ово

питање могло се учинити скоро бласфемичним, међутим, признајући право у Цркви, не

примећујемо да сваки пут постављамо управо то питање. «Господ је Дух» (2. Кор. 3, 17).

Признавање права јесте одрицање од дарова Духа. Признавање права јесте повратак

закону, који Христос «уклони приковавши (га) на крст; разоружавши началства и власти,

жигоса их јавно, победивши на њему» (Кол. 2, 14-15). Оно представља повратак под власт

тих сила и непризнавање смрти Христове. «Ако праведност кроз закон бива, онда Христос

узалуд умре» (Гал. 2, 19-21).

Уколико у Цркви нема потребе за правом ради заштите личности од нежељене

експанзије других личности, још мање постоји потреба за правом ради заштите личности

од Цркве. То је питање потпуно неосновано постављати, будући да Црква, формирајући

личност, не може истовремено, свеједно у којој мери, атаковати на њу. Хришћанин живи у

Цркви као личност: он ступа у њу као личност и пребива у њој као личност. Црква се

обраћа бићу човековом, непоновљивом, незаменљивом, а не некаквој безличној маси или

гомили. Личност се у Цркви не конфронтира са другом личношћу и са Црквом, будући да

поред ње свагда стоје други чланови Цркве, без којих је њено постојање немогућно.

Појединачно »ја« увек је у Цркви укључено у »ми«, без кога нема »ја«, међутим, »ми«

није конгломерат појединачно узетих »ја«, већ сама Црква као тело Христово. Људска

личност која тежи стапању свога живота са другим личностима »у Христу Исусу«, с једне

стране, и људска личност претворена у робота – таква је екстремна антитеза Цркве и

државе у њеном тоталитарном облику. И једно и друго у крајњој линији укидају право,

али Црква укида право само за себе и у себи самој, а не за емпиријски живот.

«Укида се, дакле, пређашња заповест због њене немоћи и некорисности, јер Закон

ништа није довео до савршенства» (Јевр. 7, 18-19). У Цркви је право укинуто, јер је у њој

оно немоћно и некорисно. Црква, будући љубав, може градити међу личностима једино

односе љубави, а љубав искључује право. Продор права у Цркву јесте обнављање укинуте

заповести у Цркви, инфилтрирање безблагодатних начела у благодатни живот, мешање

светлости и таме.

6. Проблем права у Цркви јесте углавном проблем црквене јерархије и њених

узајамних односа са члановима Цркве. Ово је иницијална тачка у којој је и кроз коју је

право почело продирати у Цркву и афирмисати се у њој.

Јерархијско служење представља најнеопходније служење у Цркви. Оно је старо

колико и само постојање Цркве у историји. У моменту свога настанка локалне цркве

имале су служење предстојатељства. Први њихови предстојатељи били су апостоли, а

затим епископи-презвитери, које су они постављали. Локалне цркве узимале су активно

учешће у успостављању тога служења у властитим оквирима, пошто се то служење

остваривало на њиховом Евхаристијском сабрању. У њиховом је домену било старање да

се ово служење у њима чува у континуитету почев од оног момента када су га установили

апостоли. Већ нам је познато да је локална црква изабирала своје предстојатеље. Тај избор

представљао је препознавање воље Божије: локална црква одређивала је за служење оне

које је за то унапред изабрао Бог507[11]. Они су пастири зато што их је изабрао и

поставио Бог кроз давање благодатних дарова, а не зато што их је изабрао црквени народ

ради служења себи. Они служе у Цркви из разлога што поседују нарочиту благодат за

своје служење; а нарочиту благодат они имају из разлога што служе Цркви. Право не

одређује ни почетак, нити крај њиховог служења, будући да се извориште благодати, без

које не може бити служења, не налази у сфери права, него у Богу, који даје благодатне

дарове «свакоме појединачно, онако како је Њему по вољи».

Предстојатељско служење на основу правне власти представља историјску

саблазан, као последицу продора права у Цркву. Почев од доба императора Константина,

власт епископа почива на начелима права, а заједно са тиме и целокупно црквено

устројство и управљање Црквом, будући да епископ представља највишег носиоца

служења управљања у Цркви. У првобитној и раној Цркви основа власти епископа

произилазила је из Евхаристијског сабрања. Предстојатељствујући народу Божијем

сабраном на Евхаристијском сабрању, најстарији презвитер пројављивао је власт црквеног

сабрања, односно власт саме Цркве. Власт чији је носилац у апостолско доба био

најстарији презвитер налазила се унутар саме локаlне Цркве, а не изван ње. Он је био

507[11] Исп. у претходном излагању, погл. VI, т. 3.3..

пастир своје Цркве будући да је и сам, као и сви остали њени чланови, припадао стаду

Христовом. Када би се налазио изван стада, он не би могао бити пастир, пошто не би

припадао стаду Божијем. Стога није постојала власт над локалном црквом оличена у

другој локалној цркви и њеним предстојатељима. Црква је место деловања Духа, међутим,

Црква Божија у Христу пројављује се у свој својој пуноћи у свакој локалној цркви, тако да

изван локалних цркава нема деловања Духа. А ако је тако, значи да не може постојати

такво служење које би било надређено локалним црквама, будући да власт у Цркви јесте

служење.

Докле год је Евхаристијско сабрање, под предстојатељством епископа, остајало

јединствено, дотле власт епископа није излазила из његових оквира. Игњатије Богоносац у

својим посланицама саветује цркве да следе своје епископе, при чему им не сугерира да се

потчињавају њему лично као епископу Сирије на начин на који се повинују својим

епископима. Епископ је био једини првосвештеник јединственог Евхаристијског сабрања,

међутим, само његово првосвештенство носило је у себи могућност ширења његове

власти изван оквира Евхаристијског сабрања. У доникејском периоду није дошло до

расцепа између епископа и Евхаристијског сабрања, јер је власт епископа, и поред свих

измена до којих је долазило у III веку, и даље имала своје утемељење у Евхаристијском

сабрању. Империјална црква одбацила је ово извориште, сматрајући да налажење

епископа на челу цркве у неком малом граду или селу води унижењу његове власти и

достојанства508[12]. Одбацивши евхаристијско извориште власти епископа, црквена свест

је, да би утемељила власт епископа, била принуђена да начело права позајми из

емпиријског живота, будући да се у самој цркви не може наћи друго начело на коме би се

темељила власт епископа. Највећа промена до које је дошло у историји цркве састојала се

у томе што су се границе локалне цркве почеле одређивати према границама власти

епископа, а те су границе засноване не начелу права. Идеја правне власти довела је до

успостављања јуридичких односа између епископа и чланова његове цркве. Та је идеја

довела и до успостављања правне власти над епископима који стоје на челу локалних

цркава. Власт епископа, утемељена на праву, морала је пре или касније довести до идеје

508[12] Правило 6. Сардичког сабора. В. моју студију «Неудавшийся церковный округ»,

«Православная мысль» бр. 9 (1953), стр. 7-30.

јуридичког ограничавања те власти, до чега је, ако што смо видели, и дошло на

Московском сабору 1917-1918. године. Као последица једног дуготрајног историјског

процеса дошло је до утемељења јерархијског служења, које проистиче из саме суштине

Цркве, на начелима која уопште нису иманентно својствена Цркви.

7. Право се у Цркви углавном пројављује у облику божанског права, и управо зато

је тако тешко одредити где се завршава власт занснована на праву а где почиње власт

утемељена на божанском начелу. Идеја теократије стара је колико и сама држава, можда

чак и старија од ње. То је једна од најграндиознијих илузија у историјском развоју

човечанства, илузија која се најтеже превазилази, јер су у њој испреплетени «и ноћ, и дан,

и мрак, и светлост». Овде се ради о мешању садашњости и будућности, или, тачније, о

антиципирању будућности у садашњости. Реч је о супституцији царства Божијег на земљи

царством Ћесара, небеског Јерусалима земаљским. То је преправка речи молитве

Господње «да дође царство Твоје», којима хришћани сусрећу свога Господа на

Евхаристијском сабрању, очекујући Његов славни долазак, када ће «бити Бог све у свему»

(1. Кор. 15, 28). У теократском поретку царство Божије већ наступа у старом еону.

По својој природи свака државна власт тежи теократији у овом или оном облику –

отворено или прикривено, будући да у емпиријској реалности она не може наћи своје

свеобухватно и неприкосновено утемељење. Није безумље умоболника на трону довело

Рим до обожавања својих императора. Почетак тога култа везује се за доба Августа, једног

од најмудријих римских императора, кога су хришћани поштовали на потпуно

специфичан начин. То је била последица природног развоја идеје власти која је настојала

да нађе утемељење у себи самој. Власт, као божанство, не изискује апологију и

утемељење, док је власт човека над човеком увек сумњива, и зато у сваком моменту може

изазвати подозрење. Августин је то добро разумео тврдећи да човек може господарити

само животињама, али не и људима509[13]. Отуда је култ императора био прихваћен са

таквом лакоћом и једноставношћу, као да је одговарао некаквој унутарњој потреби људи

тога доба. У античком свету не наилазимо ни на какву опозицију томе култу изузев код

хришћана, за које је људска мудрост представљала безумље пред Богом. Захваљујући

509[13] De Civitate Dei 19, 15.

скептицизму, својственом римском генију, и сами обоготворени императори схватали су

да су далеко од богова и са горчином се подсмевали себи, говорећи да тек на самртном

часу схватају како постају бесмртни богови. Но без обзира на то, у овом култу они су

видели темељ Римске империје; и сви владари, и мудри и безумни, подједнако су око тог

култа водили жестоку борбу са Црквом, која је Господару Ћесару противстављала

Господа Исуса. Чак и власт која се одрекла верских основа наставља да чува известан,

макар и изопачени, мистички карактер. Тоталитарне државе поседују себи својствену

мистику без религије, и највиши носилац власти у њима сматра себе, или га други

сматрају, ако не за бога, а оно, у сваком случају, за »натчовека«.

8. Црквена свест често је идеји теократије приступала не само изван Цркве, видећи

у царству Ћесара остварење Царства Божијег, него и у властитим оквирима. На овом путу

црквена мисао превидела је власт Христову у Цркви, тражећи некакво њено видљиво

оваплоћење. Пастире изабира и поставља Бог. Значи ли то да се извориште њихове власти

налази у Богу, Који им предаје Своју власт на исти начин као што у теократској држави

Бог преноси Своју власт на земљи Своме помазанику? Значи ли то, даље, да пастири

управљају стадом Христовим у Његово име, у својству намесника Божијих у Цркви?

Помазање никада на Истоку није улазило у благодатни чин постављења епископа. У тајни

постављења пастирима се измољавају благодатни дарови зарад њиховог служења у Цркви,

а не предавање власти Божије. Када би пастири поседовали овакву власт, они се не би

налазили унутар стада Христовог, него изнад њега. У емпиријској реалности црквена

јерархија не замењује јединог Пастира, пошто Христа нико не може заменити. Јерарси

нису намесници Божији у Цркви, будући да у Цркви постоји само један Помазаник –

Христос.

По природи својој власт као таква не представља служење другима: она сама,

напротив, изискује служење себи. Идеју власти као служења први пут је, на темељу

Христовог учења, прокламовао апостол Павле, изразивши је чувеном поруком упућеном

римским хришћанима: «јер су они () службеници Божији ()» (Римљ. 13, 6)510[14].

510[14] У историји хришћанске мисли Павлове речи о власти често су се користиле као

оправдање за нешто што сам апостол Павле никада није ни помишљао да оправдава.

Савремена бартијанска школа интерпретира Павлове речи као апологију државе (премда

Носиоци власти (архонти) јесу литурзи Божији. Овакво поимање није било својствено

римском начину мишљења: у републиканском Риму власт је била «honor», а у

империјалном – божанство. Павлова порука није наишла на добар одзив из разлога што

римска власт није желела да на саму себе гледа као на служење. А за свест хришћана

једино је таква власт била прихватљива. Власт је, као божанство, била «звер из

бездана»511[15]. Кроз приближно два столећа Ориген ће поновити Павлову мисао о

власти у контексту сагледавања дужности предстојатеља цркава. «Вођа (игуман) – тако,

по мом мишљењу, ваља звати онога ко се у Цркви именује епископом; он је дужан да у

своме служењу буде слуга свима, како би свакоме био на корист у делу спасења»512[16].

Власт пастира као намесника Божијих представља деградацију учења о служењима у

Цркви. Ова идеја у Цркви се могла појавити једино у контексту поделе јединствене Цркве

на небеску и земаљску. Глава небеске Цркве јесте Христос, док на земљи владају Његови

намесници. Намесништво на земљи, оличено у пастирима, доводи до умањења – а питање

о мери тога умањења је ирелевантно – пастирства Христовог. Оно се преноси у невидљиву

област невидљиве Цркве, док на земљи видљива власт припада намесницима. Црквена

свест јесте превазишла очигледне деформације у овој области, попут идеје коју налазимо

у «Апостолским Установама» о томе да је «епископ после Бога земаљски Бог»513[17], али

она ипак није надрасла и саму идеју намесништва, која је у догматској теологији и даље

присутна.

9. Узајамни односи између пастира и верних нису засновани на власти која је

предата пастирима, пошто у Цркви нема владара и поданика. «Знате да кнезови народа

господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће

да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први,

држава нема потребе за апологијом) и њене власти мача, укључујући и смртну казну. О

овоме в., нпр., Fr. J. Leenhardt, «Le chretien doit-il servir l'Etat? Esai sur la theologie politiquue

du Nouveau Testamеnt», Geneve 1939.

511[15] Исп. Еп. Кассиан, «Царство Кесаря перед судом Нового Завета», Париж, 1949.

512[16] Тумачење Јеванђеља по Матеју, XVI, 8.

513[17] Апостолске Установе, II, 26.

нека вам буде слуга» (Мт. 20, 25-27). Целокупно учење апостола Павла о служењима

темељи се на овим речима Христовим. Као предстојатељи стада Христовог пред Богом,

пастири служе томе стаду, а не господаре над њим. Као путеводитељи и человође, они не

воде стадо Божије у своје име, као носиоци власти, него посредством дарова Духа, Који

живи у Цркви и Којим Црква живи. У народу Божијем, који чини Цркву, сваки верни, а не

само пастири, поставља се на царско-свештеничко служење Богу Своме. Деградирајући

учење о «делу служења» у Цркви, власт пастира на верској основи истовремено деградира

и учење о царском достојанству чланова народа Божијег. Христос «нас учини царством и

свештеницима Богу и Оцу Својему» (Откр. 1, 6) – све нас, а не само део нас. Уколико пак

царство припада само једном делу чланова народа Божијег, значи да су га други лишени.

Међутим, Црква не помазује само пастире у тајни свештенства, већ и сваког верног који

ступа у Цркву. Власт на верској основи припада емпиријској егзистенцији, будући да у

њој једино власт божанског порекла може имати обележје независности и апсолутности. У

Цркви за такву власт нема места, пошто је она – почетак «последњих дана», почетак новог

еона. У њој су сви благодатни, као цареви и свештеници.

10. Може ли се из свега изнетог извести закључак да у Цркви не постоји никаква

власт? Непостојање власти сведочило би о непостојању уређења и поретка. Категорички

одбацујемо представу да се у апостолско доба, када, по свеопштем признању, у Цркви није

било права, она наводно налазила у стању анархије514[18]. Видели смо да је од самог

почетка у њој постојао поредак, устројство, ред, «». Тај поредак није представљао некакву

вештачку појаву, наметнуту Цркви извана, него појаву која је произилазила из саме

природе Цркве. Поредак и устројство, са своје стране, претпостављају постојање

хијерархијског начела које их штити и које обухвата све чланове Цркве. Налазећи се у

Цркви, сваки њен члан, заједно са свима осталима, има своје возглављење у Христу као

Глави Цркве. «И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за Главу

Цркви...» (Ефес. 1, 22). Покоравање Христу, Којему је Бог покорио све, јесте уједно и

узајамно потчињавање свих чланова Цркве једних другима, будући да се потчињавање

Христу одвија у Цркви, која је тело Његово. Отуда покоравање Христу и узајамно

514[18] Исп. у претходном излагању, погл. V, т. 1.1.

покоравање свију свима у Цркви налази свој израз у служењу Богу и у служењу свих

свима. Христос, «будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са

Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом

се нађе као човек; унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, зато и

Њега Бог високо уздиже, и дарова Му Име које је изнад свакога имена, да се у Име

Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом...» (Филипљ.

2, 6-10)515[19]. Овај «кенозис» произилазио је из суштине бића Божијег, Који јесте љубав,

а Христово служење представљало је израз кенотичке љубави. Та љубав налази се у

основи свих служења у Цркви, јер у Цркви не може бити другога темеља изузев онога што

га је поставио Сам Бог. Образац тих служења представља служење Христово. «У томе се

показа љубав Божија према нама што је Бог Сина Својега Јединороднога послао у свет да

живимо Њиме. (...) Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни

друге» (1. Јован. 4, 9, 11)516[20]. Покоравање Христу и узајамно покоравање свију свима

јесте љубав према Христу и љубав свију према свима. Као што љубав Христова налази

свој израз у Његовом служењу – «Син Човечији није дошао да Му служе него да служи, и

да даде живот Свој у откуп за многе» (Мк. 40, 45) – тако и љубав налази израз у служењу

свију свима, пошто се све обавља у Цркви, ради чијег искупљења је Христос положио

живот Свој. У Цркви нема љубави без служења, и нема служења без љубави. Љубав

обухвата све, тако да отуда и служење припада свим члановима Цркве. Свако служење је

благодатно, а како је благодат једна и јединствена, сва су служења по природи својој

једнака, с тим што се разликују по даровима благодати. Различитост дарова узрокује

различитост служби, а значај им зависи од важности за живот Цркве. Хијерархијски

принцип у Цркви пројављује се у хијерархији служби, која је уједно и хијерархија љубави.

Хијерархија служби кулминира у служењу епископа, које је најважније по своме значају у

Цркви. Као хијерархијски највише служење, епископско служење мора представљати

највиши образац љубави и најпотпуније остварење сличности са жртвеном љубављу

Христовом. Овде се, као у кулминационој тачки, укрштају све службе, јер је свима њима

515[19] О овој химни в. L. Cerfaux, «Le Christ dans la theologie de Saint Paul», Paris 1951, p.

283 sq., и литературу наведену у тој студији.

516[20] Исп. Ефес. 5, 25-27.

почетак и крај у љубави. У различитости дарова, која условљава и разноврсност делања,

највиши дар – харизма љубави – припада свима. «Ревнујте за веће дарове. И показаћу вам

још узвишенији пут. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам

сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам» (1. Кор. 12, 31; 13, 2). Без

љубави свако служење било би ништавно: оно би стајало изван Цркве, будући да је сама

Црква љубав. «И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега»

(1. Јован. 4, 21). Служење управљања као унутарњег и спољашњег руковођења без љубави

би престало да буде оно што јесте, будући да без љубави нема благодати. Пастирство по

природи својој представља највишу пројаву љубави као врховног служења у Цркви.

Као носиоци служења управљања, пастири су истовремено носиоци власти, пошто

без власти служење управљања не би постојало. Власт је иманентна Цркви, будући да је у

Цркви садржано и служење управљања, међутим, власт у Цркви мора бити адекватна

њеној природи, а не хетерогена у односу на њу. У овом другом случају она би прешла у

власт над Црквом, па сходно томе и над Христом. Отуда она не може бити утемељена на

јуридичком моменту, пошто је право изван љубави. Она не може бити власт намесника

Божијих на земљи, пошто Бог никоме не преноси Своју власт, него је «све покорио под

ноге Христове». У Цркви, као љубави, може постојати једино власт љубави. Бог не даје

пастирима харизму власти, него харизму љубави, а кроз њу и власт љубави. Епископи, као

носиоци служења управљања, уједно су и носиоци власти љубави. У љубави се одвија

покоравање свих епископу, и кроз љубав он све покорава себи. Као што се покоравање

свију свима врши кроз љубав према Христу, тако се и покоравање свију епископу врши

кроз његову љубав према свима и узвратну љубав свију према њему. У Цркви другог

темеља за власт не може бити, пошто у њој нема ни другог темеља на коме би почивала

власт Христова. Пастири могу поседовати једино оно што Христос дарује Цркви, а не оно

чега у Цркви нема. Право, на коме би се темељила власт у Цркви, не низводи се као

благодатни дар, пошто Христос не поседује право. «Научите се од Мене; јер сам Ја кротак

и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим» (Мт. 11, 29). Власт Христова у Цркви

јесте власт љубави, стечена кроз Његову љубав према њој517[21].

11. Док је у емпиријском животу, у коме је изгубљено начело љубави, власт

заснована на љубави недовољна, у Цркви, у којој је љубав и прво и последње начело

њеног живота, љубав у потпуности довољна. Правна власт служи као сурогат љубави,

премда је од свих сурогата у греховном емпиријском животу тај сурогат најсавршенији. У

Цркви, где живи истинска љубав, нема места ни за какве њене сурогате. «Презвитере који

су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у

слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не

принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као

да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду» (1. Петр. 5, 1-3).

Господарити или заповедати () стаду Божијем значи користити власт која није утемељена

у љубави. Петрова посланица заповеда епископима-сапрезвитерима да управљају «». Они

су дужни да буду углед или пример стаду, углед или пример љубави посредством које

управљају стадом Божијим. Власт љубави, у коју су пастири обучени, јесте саможртвено

предавање себе другима и саможртвено служење, чији је образац оставио апостол Павле:

«У свему се показујмо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у

тескобама; у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдењима, у постовима, у

чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у

речи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и левим... Ко ослаби, а да и

ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим?... Јер будући слободан од свију, свима

себе учиних робом (), да их што више придобијем... Свима сам био све, да како год неке

спасем» (2. Кор. 6, 4-7; 11, 29; 1. Кор. 9, 19-22). Једино је кроз љубав према Христу и у

Христу могућно стећи ту харизму љубави, како би човек свима био све и како би

предавањем себе свима барем неке придобио. Придобијање свих не за себе, него за Христа

јесте садржај власти љубави у Цркви. Контраст између «» и «», између господарења и

517[21] Уколико је исправна претпоставка М. Е. Boismard-a («Dans le sein du Pere» (Jn. 1,

18). RB, 59 (1952), No. 1, p. 34) да се у основи појма «» налази појам «» из Старог Завета,

који је «», из тога следи да Јн. 1, 14 треба превести на следећи начин: «И Логос постаде

тело, и настани се међу нама, пун љубави и истине». У том случају Јн. 1, 14 представља

потврду онога што је речено у тексту.

покоравања, јесте контраст између власти која није утемељена у љубави, с једне стране, и

власти љубави, с друге. Она прва захтева служење себи, свеједно да ли у већој или мањој

мери, док друга служи другима; прва господари, док се друга покорава и себе чини слугом

другима518[22]. На овом месту ћу скоро дословно навести Оригенове речи: «»519[23].

Власт ове врсте не ствара владаре и потчињене, господаре и слуге. Она не само што не

подстиче деобу у Цркви, него све обједињава у љубави. Она не господари посредством

страха и насиља, већ «прима обличје слуге», пошто у страху нема љубави. «У љубави

нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се

боји, није се усавршио у љубави» (1. Јован. 4, 18).

Признавање у Цркви било које друге власти изузев власти љубави значило би или

умањивање, или одбацивање благодати, пошто би то значило умањивање или одбацивање

свима заједничке харизме љубави, без које не може бити служења. Власт намесника

Божијих нема потребе за даровима Духа, јер она сама у себи садржи власт Божију. Од ње

исходе сва служења, и све се савршава у име те власти и њеним ауторитетом. Уколико би

таква власт постојала у Цркви, то би значило да се њен живот одређује правним

нормативима. Она би присилно спутавала Дух, Који дише у Цркви када и где хоће; правна

норма, наиме, жели да Дух дише тамо где је присутна она сама. Чак и када би јуридичке

норме биле божанског порекла, оне би представљале некакву затворену ризницу

благодати насталу у моменту појаве права, ризницу из које црквени живот не црпи

благодат него право. Једино љубав као свеопшти садржај служења у Цркви и власт

утемељена на љубави и проистекла из љубави не удаљавају благодат из живота Цркве.

«Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос

узалуд умре» (Гал. 2, 21).

518[22] Исп. Филипљ. 2, 7.

519[23] Ориген, «Тумачење Јеванђеља по Матеју», XVI, 8.

БИБЛИПГРАФИЈА

I.

АФАНАСЬЕВ Н. Две идеи вселенскпй церкви, «Путь», нп. 45, стр. 16-29. Париж 1934.

- Трапеза Гпсппдня, Париж 1934.

- Неудавщийся церкпвный пкруг, «Правпславная мысль», нп. 9, стр. 7-30, Париж 1953.

БПЛПТПВ В. Лекции пп истприи древней церкви, ш. III, Санкт-Петербург, 1913.

ГПРСКИЙ А. В. Истприя евангельская и церкви аппстпльскпй, 2-пе изд. Мпсква 1902.

ДМИТРИЕВСКИЙ А. Пписание литургишеских рукпписей, храняъихся в библиптеках правпславнпгп

впстпка. Тпм II, Ευχολογια, Киев 1901.

Епискпп КАССИАН. Царствп Кесаря перед судпм Нпвпгп Завета, Париж 1949.

- Христпс и первпе христианскпе ппкпление, Париж 1950.

Архим. КИПРИАН (КЕРН). Евхаристия, Париж, 1947.

ЛЕБЕДЕВ А. П. Истпришеские пшерки спстпяния византийскп-Впстпшнпй Церкви, Мпсква 1902.

- «Клир». Бпгпслпвская энциклппедия, тпм XI, стр. 242-250, Санкт-Петербург 1910.

Митр. МАКАРИЙ. Правпславнп-дпгматишескпе бпгпслпвие, тпм II, Санкт-Петербург 1895.

МИЛАШ Н. Правила Правпславнпй Церкви с тплкпваниями, Санкт-Петербург 1911.

СПВЕ Б. Евхаристия в древней церкви и спвременная практика, в сб.: «Живпе предание», Париж,

1937, стр. 171-195.

СПКПЛПВ П. Русский архиерей из Византии, Киев 1913.

ФИВЕЙСКИЙ М. Духпвные дарпвания в первпнашальнпй церкви, Мпсква 1907.

Митр. ФИЛАРЕТ. Спбрание мнений и птзывпв митрппплита Филарета, тпм IV.

II.

ACHELIS H. Das Christentum in der ersten drei Jahrhunderten, B. II, Leipzig 1912.

ALLO E. B. Saint Jean et l'Apocalypse. Paris 1921.

- Saint Paul. Premiere Epitre aux Corinthients. Paris 1935.

- Saint Paul. Seconde Epitre aux Corinthients. Paris 1937.

AUDET J. P. Affinites litteraires et doctrinales du «Manuel de discipline», dans «Revue Biblique» 59

(1952) 219-238.

BARDY G. L'Eglise et l'enseignement pendant les trois premiers siecles, dans «Revue des Sciences

Religieuses», 22 (1932).

BATIFOL P. L'Eglise naissante et le Catholicisme, Paris, 1922.

- Etudes d'histoire et de theologie positive, Paris 1926, serie I et II.

BAUER W. Rechtgläubigkeit und Ketzerei um ältesten Christentum, Tübingen 1934.

- Wörterbuch zum Neuen Testament, Berlin 1952.

BICKERMANN E. La chaine de la tradition pharisienne, dans RB 59 (1952) 1, 44-54.

BOISMARD M. E. Dans le sein du Pere (Jn. 1, 18), dans RB 59 (1952) 23-39.

BONNARD P. Jesus-Christ edifiant son Eglise, Neuchatel-Paris 1947.

- L’Epitre de Saint Paul aux Galates, Paris-Neuchatel 1953.

BOTTE B. Hippolyte de Rome. La Tradition Apostolique. Texte latin, introduction et notes. SCH 11, Paris

1946.

BOULGAKOFF S. L’Ortthodoxie, Paris 1932.

BOYER L. Le mistere pascal (Lex Orandi 4), Paris 1945.

BRAUN F. M. Aspects nouveaux du probleme de l’Eglise, Fribourg 1942. Trad. Allemande: Neues Licht

auf die Kirche.

- Jean le Theologien et son Evangile dans l’Eglise ancienne, Paris 1959.

BULTMANN R. Theologie des Neuen Testaments, Tübingen 1948. 2 Lief., 1951.

CABROL F. «Fermentum et sancta», dans Dict. D'Archeologie Chretienne et de Liturgie, t. V, 1371-1374.

CADBURY H. J. «The Hellinist», in «The Beginnings of Christianity», vol. V, London 1933.

CAMELOT P.–T. Foi et Gnose: Introduction a l'etude de la connaissance mystique chez Clement

d'Alexandrie, Paris 1945.

- Ignace d'Antioche. Lettres (SCH 10), Paris 1951.

- Sur la Theologie de la Confirmation, dans «Revue des Sciences Philosophiques et

Theologiques», 38 (1954), 637-657.

CAMPENHAUSEN H. v. Kirchliches Amt und geistliche Vollmacht in den ersten drei Jahrhunderten,

Tübingen 1953.

CASPAR E. Die älteste römische Bischofsliste, in «Scriften der Königsberger gelehrter Gesellscahft»

geisteswissensch. Klasse, 2/4, Berlin 1926.

- Geschichte des Papstums, B. I, Tübingen 1930.

CERFAUX L., La theologie de l'Eglise selon Saint Paul, Paris 1948.

- Le Christ dans la Theologie de Saint Paul, Paris 1951.

- Pour l'histoire du Titre «Apostolos» dans le N. T. R. Sc. R. 48 (1960) 1-2.

CHIRAT H. L' assemblee chretienne a l'age apostolique (Lex Orandi 10), Paris 1949.

CULLMANN O. Christ et le Temps, Neuchatel-Paris 1947.

- Le Bapteme des enfants et la doctrine biblique du Bapteme, Neuchatel-Paris 1948.

- Königsherrschaft Christi und Kirche im Neuen Testament, Zürich 1950.

- Saint Pierre, disciple, apotre, martyr. Neuchatel-Paris 1952.

DABIN P. Le sacerdoce royal des fideles dans les Livres saints, Paris 1941.

- Le sacerdoce royal des fideles dans la tradition ancienne et moderne, Bruxelles-Paris 1950.

DANIELOU J. Origene, Paris 1948.

DAVIES W. D. Paul and rabbinic judaism, London 1948.

DENZINGER H. Ritus orientalium, Würzburg 1862.

DINKLER E. Jesu Worte vom Kreutztragen. Neutest. Studien für R. Bultmann, Berlin 1954.

DIX Gregory. The ministry in the early church, in „The Apostolic Ministry“. Essays on the History and the

Doctrine of Episcopacy (edited by K. E. Kirk), London 1946.

- The theology of Confirmation in relation to Baptism, Westminster 1946.

- The Shape of the Liturgy, London 1945.

DUCHESNE L. Liber Pontificalis, t. I, Paris 1886.

- Origines du culte chretien, Paris 1903.

DUPONT J. Les problemes du Livre des Actes d’apres les travaux recents, Louvain 1950.

ELLUL J. Le fondement theologique du Droit, Neuchatel-Paris 1946.

FARRER A. M. The Ministry in the New Testament, in «The Apostolic Ministry» (edited by K. E. Kirk),

London 1946.

FASCHER E. «Προφήτησ», Giessen 1927.

FLEW R. N. Jesus and his Church. London 1943.

FOAKES J. And K. Lake, The beginnings of Christianity: the Acts of the Apostles, vol IV, London 1929.

FUNK F. X. Doctrina duodecim apostolorum. Tübingen 1887.

- Lehrbuch der Kirchengeschichte, Paderborn 1921.

GENOUILLAC H. De. L’Eglise chretienne au temps de Saint Ignace d’Antioche, Paris 1907.

GOAR J. «Ευχολογιον», Paris 1946.

GOGUEL M. Introduction au Nouveau Testament, t. IV, Paris 1926.

- La Naissance du Christianisme, Paris 1946.

- L'Eglise primitive, Paris 1947.

- Les premiers temps de l'Eglise, Neuchatel-Paris 1949.

GREEVEN H. Propheten, Lehrer, Vorsteher bei Paulus, in «Zeitschrift für N. T. Wissenschaft», 53 (1932) 1-

2.

GRENFELL-HUNT. Oxyrhynchus Papyri, London 1898.

GROSCHE R. Das allgemeine Priestertum, in «Pilgernde Kirche», Freiburg im Bresgau 1938.

HARNACK A. Die Quellen der sogennanten Apostolischen Kirchenordnung, in «Texte und

Untersuchungen» B. II/5, Leipzig 1886.

- Die Verklärungsgeschichte Jesu, der Bericht des Paulus und die beiden Christusvisionen des

Petrus, in «Sitzungsberichte der Preussichen Akademie der Wissenschaft», 1922.

HERING Ј. La premiere epitre de Saint Paul aux Corinthiens, Nauchatel-Paris 1949.

HIGGINS A. J. B. Priest and Messiah, in «Vetus Testamentum» 3 (1953) 321-357.

HOLL K. Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verhältnis zu dem der Urgemeinde, in «Gesammelte

Aufsätze zur Kirchengeschichte», B. II (Der Osten), Tübingen 1927.

- Die Entsthehung der Bilderwand in der griechischen Kirche, ibid.

HOSKYNS E. And F. W. DAVEY. L'enigme du Nouveau Testament, Neuchatel-Paris 1949.

HUTCH E. The organisation of the early Christian Churches, Oxford 1880.

JACQUIER E. Les Actes des Apotres, Paris 1926.

JEREMIAS J. Golgotha, Leipzig 1926.

- Die Abendsmahlworte, Göttingen 1949.

- Die Briefe an Timotheus und Titus (Das Neue Testament Deutsch), Göttingen 1949.

KATTENBUSCH F. Der Quellort der Kirchenidee, in «Festgabe für A. Von Harnack», 1921, S. 143-172.

KNOPF R. Das nachapostolische Zeitalter. Geschichte der Christlichen Gemeinden, vom Beginn der

Flavier-dynastie bis zum Ende Hadrians, Tübingen 1905.

KNOX J. Chapters in a life of Paul, New York-Nashville 1950.

KNOX W. L. St. Paul and the Church of Jerusalem, Cambridge 1925.

- St. Paul and the Church of Gentiles, Cambridge 1939.

- The Acts of the Apostles, Cambridge 1948.

KUMMEL W. G. Lirchenbegriff und Geschichtsbewusstsein in der Urgemeinde und bei Jesus, Uppsala

1943.

LABRIOLLE L. P. La crise Montaniste, Paris 1913.

LAGRANGE M. J. Epitre aux Romains, Paris 1927.

LANNE E. Le ministere apostolique dans Saint Irenee, dans “Irenikon”, 25 (1952) 113-141.

LEENHARDT F. Le chretien doit-il servir l'etat? Essai sur la theologie politique du Nouveau Testament,

Geneve 1939.

LE QUIEN M. Oriens Christianus, t. II, paris 1770.

LEUBA L. L’institution et l’evenement, Neuchatel-Paris 1950.

LEITZMANN H. Histoire de l’Eglise ancienne, t. II, Paris 1937.

- Histoire de l’Eglise ancienne, “Les Commencements”, Paris 1950.

- An die Korinther I-II, Tübingen 1949.

LIGHTFOOT J. B. Saint Paul's Epistle to the Philippians, London 1890.

LINTON O. Das Problem der Urkirche in der neueren Forschung. Eine kritische Darstellung, Uppsala

1932.

LOISY A. L'Evangile et l'Eglise, Paris 1902.

MARCHAL L. Origine divine des Eveques, dans «Supplement au Dictionnaire de la Bible», t. II, col. 1297-

1333, Paris 1934.

MARROU H. I. A Diognete. Introduction, edition critique, traduction et commentaire (SCH 33), Paris

1951.

MAYEDA G. Le Langage et l'Evangile. Geneve 1948.

MENOUD Ph. La mort d'Ananias et de Saphira, dans «Aux sources de la tradition chretienne», Melanges

offerts a M. Goguel, Neuchatel-Paris, 1950.

MICHELIS A. L'origine de l'episcopat. Etude sur la fondation de l'Eglise, l'oeuvre des apotres et le

developpement de l'episcopat aux deux premiers siecles, Louvain 1900.

MUNK J. Paul, the Apostles and the twelwe, in «Studia Theologica» 3 (1949).

NAU F. La Didascalie des Douze Apotres, Paris 1902.

NEIL W. The Epistle of Paul to the Thessalonians, London 1950.

OTTO R. Reichgottes und Menschensohn, München 1934.

PERCY E. Die Probleme der Kolosser und Epheserbriefe, Lund 1946.

PRAT F. La theologie de Saint Paul, t. I et II, Paris 1949.

REICKE B. Diakonie, Festfreude und Zelos, Uppsala 1951.

REVILLE J. Les origines de l'episcopat. Etude sur la formation du gouvernement ecclesiastique au sein de

l'Eglise chretienne dans l'Empire romain, Paris 1894.

RIESENFELD H. Jesus transfigure, Lund 1947.

ROGUET A.-M. «Amen», acclamation du peuple sacerdotal, Paris 1947.

ROUBIER. Theorie generale du droit, Paris 1946.

SABATIER A. Les religions d'autorite et la religion de l'Esprit, Paris 1903.

SAHLIN H. Der Messias und das Gottesvolk, Uppsala 1945.

- Zur Typologie des Johannesevangelium, Uppsala 1950.

SASS G. Apostelamt und Kirche, München 1939.

SCHEPELERN W. Der Montanismus und die phrygische Kulte, 1929.

SCHMIDT K. L. Die Kirche des Urchristenums, in «Festgabe für A. Deissmann», Tübingen 1927.

SCHCEPS H. J. Theologie und Geschichte des Judentums, Tübingen 1949.

SCHWEITZER E. Das Leben des Herrn in der Gemeinde und ihren Diensten, Zürich 1946.

- Gemeinde nach dem Neuen Testament, Zürich 1949.

SELWYN E. G. The first Epistle of Saint Peter, London 1949.

SOHM R. Kirchenrecht, B. I, München und Leipzig, 1923.

SPICQ C. Saint Paul. Les epitres pastorales, Paris 1947.

- L’epitre aux Hebreux. (Serie «La sainte Bible» ed. Du Cerf), Paris 1950.

- L’origine johannique de la conception du Christ-pretre dans l’epitre aux Hebreux, dans «Aux

sources de la tradition chretienne», Melanges offert a M. Goguel, Neuchatel-Paris 1950.

- Alexandrismes dans l'epitre aux Hebreux, dans RB 58 (1951) 481-502.

STRACK H. L. Und P. BILLERBECK. Kommentar zum N. T. Aus Talmud und Midrach, IV/1, München 1928.

STRATHMANN H. Der Brief and die Hebrer (Das Neue Testament Deutsch), Göttingen 1949.

ТWNT. Theologisches Wörterbuch zum Neuen Testament, herausgegeben von Gerhard KITTEL, Stuttgart

1933-.

Behm J. Пдредница на гршкпм B. III, S. 181-190

Beyer H. W. Истп B. II, S. 81-87.

- истп B. II. S. 602-604.

- истп B. II, S. 604-617.

Büchsel F. Истп B. II, S. 909-911.

Delling G. Истп B. I, S. 376.

Hauck F. Истп B. III, S. 827-829.

Friedrich G. Истп B. II, S. 734-735.

Kittel G. Истп B. I, S. 79-87.

- истп B. I, S. 210-216.

- истп B. II, S. 694-695.

Michaelis W. Истп B. IV, S. 248-259.

Michel O. Истп B. V, S. 122-133.

Procksch O. Истп B. I, S. 101-112.

- истп B. I, S. 112-114.

Rengstorf K. H. Истп B. I, S. 406-446.

- истп B. II, S. 150-162

- истп B. III, S. 321-328.

Schmidt K. L. Истп B. III, S. 502-539.

Schneider J. Истп B. II, S. 463-465.

Schunk G. Истп B. III S. 249-251.

Stählin G. Истп B. V, S. 1-36.

Strathmann H. Истп B. IV, S. 58-66.

- истп B. IV, S. 221-236.

Windisch H. Истп B. II, S. 501-514.

THORTON L. S. Confirmation. Its place in the baptismal Mystery. Westminster, 1954.

VOKES F. E. The Riddle of the Didache. Fact or Fiction, Heresy or Catholicism? London 1938.

WAGENMANN J. Die Stellung des Apostels Paulus neben den Zwölf in den ersten zwei Jahrhunderten,

Giessen 1926.

WEIZSACKER. Das apostolische Zeitalter der christlischen Kirche, Tübingen 1902.

ZEILLER J. L'organisation ecclesiastique aux deux premiers siecles, dans «L'Eglise primitive» par J.

Lebreton et J. Zeiller. (1er tome de l'Histoire de l'Eglise publiee sous la direction de A. FLICHE et V.

MARTIN), Paris 1934.

___________

Најшещће кприщћене скраћенице:

R. B. = Revue Biblique, Paris.

R. Sc. R. = Recherche de Science Religieuse, Paris.

SCH. = Sources Chretiennes.

TWNT = Kittel, Theologisches Wörterbuch zum Neuen Testament.