„Повратак мита”

Књига је настала као последица размишљања о могућем поразу – историјском, националном, личном.

Интервју са писцем Борисом Надом, поводом његове новог дела „Повратак мита” у издању Нишког културног центра.

Интервју приредио: Лутовац Вукашин

Борис Над

1

Борисе, прво ми реците нешто о својој новој књизи која је управо изашла из штампе. Мене је та вест најискреније обрадовала.

– У питању је својеврсна рекапитулација, или ретроспектива, под насловом „Повратак мита“, која обухвата последњих 10 година (1999-2009). Књига је изашла као пета књига библиотеке „Алмагест“ Нишког културног центра. Садржи целовиту „Идеју центра“, која је претходно објављена у часопису „Унус мундус“ (током 2008, у два дела, насловљена као „Откривање Хипербореје“, односно „Између Раја и Пакла“), али сада у нешто измењеном и редигованом облику. Садржи и књигу „Нова Итака“, која је, сама по себи, својеврсна рекапитулација, која обухвата период 2000-2007. године – један (могући) избор веома разноврсних текстова: есеја, прича, кратких проза и песама. „Нова Итака“, која је сада објављена као део „Повратка мита“, донекле се разликује од првог издања које је штампано 2007, као прва књига едиције Посебна издања часописа „Унус мундус“ и Нишког културног центра; у свом другом издању, она је значајно допуњена а поједини текстови су замењени другим. Томе је додат један поетски циклус, под називом „Аргонаути“, а затвара је кратки прозни циклус „Симболи Хипербореје“.Треба рећи и да књига „Повратак мита“ заправо има свог коаутора – веома особеног песника и писца и, уз то, уредника часописа „Унус мундус“, Стевана Бошњака, на чији предлог и према чијој замисли је ова књига и настала.

Поглавље „Повратак мита“ је, по мом мишљењу, један од кључних текстова тог новог, допуњеног издања „Идеје центра“. Можете ли нам укратко изнети његове основне идеје?

– Према веома увреженом мишљењу, тоталитаризам је побеђен 1945, победом над Трећим Рајхом, или 1989, рушењем Берлинског зида, што је, из мог угла, „претерано оптимистичко виђење историје“. Идеја изнесена у „Повратку мита“ је дијаметрално супротна: тоталитаризам није могао бити побеђен рушењем Совјетског Савеза, јер је озлоглашени источни тоталитаризам само реакција на западни тоталитаризам. У најкраћим цртама: његове дубоке корене треба тражити у црквеном расколу, дакле западној верзији хришћанства, потом у реформацији која је, у крајњем, произвела протестантски фундаментализам. Његов природан и логичан завршетак је „потрошачка цивилизација“, оличена у данашњим САД или ЕУ, која очигледно настаје по америчком обрасцу, а то је управо технократија, у којој је човек само и једино „потрошач“, конзумент; додатак великих технолошких система. У том смислу, заиста је могуће говорити о „крају историје“ (наравно, на начин различит од Маркса или Фукујаме). „Постисторија“ се разликује од историје по томе што човек овде заиста више није суверен ни господар; он постаје играчка у рукама непознатих сила. У зрелом историјском периоду човек је владао собом а историја је била последица његових дела, мисли, страсти или воље. Сада се назире нешто сасвим другачије и различито; то је технократска утопија, тоталитаризам у свом

2

довршеном облику, а шта је он уствари и како ће се убудуће развијати можемо назрети кроз савремене Сједињене Државе Америке или Европску унију. Треба подвући да ни САД ни ЕУ нису створене на основу неке идеје већ као пука тржишта; не из храбрости и снаге, већ из себичности, кукавичлука и слабости. То је, у последњој инстанци, само последица унутрашње капитулације модерног човека.Све то имплицира дубоке промене у уметности, у култури уопште, која се постепено претвара у „поткултуру“, неку врсту комерцијалне активности или социјалног инжењеринга, који на своје конзументе има ефекат анестезије, или наркотика који ослобађа утопијске фантазије маса.

Морамо се осврнути на ваше дело „Гозба победника“. Чини ми се да Дрводеља и његови следбеници нису измишљени ликови, или је то ипак само случајност?

– Случај, наравно, не постоји. Књига је настала као последица размишљања о могућем поразу – историјском, националном, личном. То је, такође, прича о губитку слободе, кога већина прихвата сасвим добровољно или са олакшањем, док му се мањина непомирљиво и огорчено супротставља.Тако је трећи део ове књиге, под називом „Завршна битка“, уствари написан први, негде крајем 1991, у Загребу, дакле на самом почетку последњег рата. Доживљај је био снажан, сам од себе се претакао у речи; из њега је рођен Дрводеља, као један од архетипских ликова диктатора и рушитеља, каквим обилује тзв. антиутопијска књижевност ХХ века. Име га доводи у везу са Братством Дрводеља, у коме дрводељски занат симболише умеће стварања неофита из масе „непросвећених“. Он се у роману брутално супротставља Намеснику, чији је тоталитаризам нешто „старомоднији“, помало „историјски депласиран“. Уствари, и један и други су само лице и наличје једне те исте ствари, а њихов сукоб одлучује судбину једне цивилизације.Нешто касније, у руке ми је допао кратки роман Немца Ернста Јингера „На мермерним литицама“, у коме је описан веома сличан лик: Велики Дрвосеча, који корак по корак, али веома промишљено и сурово уништава један средоземни град-државу и једну високо развијену и рафиновану културу. Књига је завршена оног тренутка када сам схватио да оригиналност заправо не постоји а да се грађа за дело налази свуда око нас. „Црвени капути“ имају снажну политичку конотацију, а подсећају и на „црвене мундире“ (енглеску колонијалну војску) из некад веома популарног стрипа. Дрводеља описан у књизи носи црте југословенског диктатора Тита или хрватских Фрање Туђмана и Анте Павелића, или америчког председника Била Клинтона, а може изгледати и као персонификација Ујака Сема, онако као што тај, безмало митски лик подлог и бескрупулозног разбојника с маском добричине, доживљавају потлачени широм планете.Уствари, ти „црвени капути“ су позајмица од једног баварског, сеоског пророка, који је у касном XVI или првој половини XVII века предвиђао појаву „гвоздених коња“ и најезду „људи у црвеним капутима“. „Када се једног јутра будете пробудили“, рекао је једном својим сељанима, „људи у црвеним капутима већ ће

3

бити ту, у вашим двориштима, и гледаће у вас кроз прозоре ваших кућа...“ Многе су његове речи увесељавале, а неко се потрудио и да их запише. Твоје питање можда потврђује да лик Дрводеље није „измишљен лик“, те да он показује вољу да живи самостално и независно од свог аутора.

Да ли је могуће изградити Замак сличан ономе који је описан у „Гозби победника“?

– То је, у првом реду, питање елите. Несумњиво је да елите и данас постоје – а доказ за то је и чињеница да, рецимо, велики системи (попут здравства, образовања, саобраћаја, итд.) још увек функционишу, упркос „идиотизму плебса“ или, што је још горе, „идиотизму на власти“.Када кажем „елита“, не мислим, наравно, само да духовну или ратничку касту: елити несумњиво припада и учитељ или средњошколски наставник који, упркос „образовним програмима“, учи ђаке да исправно и јасно мисле и пишу; на архитекту који нас каткад, сред „урбаних џунгли“, изненади понеким лепим детаљем; на ветеринара који упорно одржава неку фарму у забити, мимо воље менаџмента компаније; или на сељака који, упркос свакој економској логици, из године у годину обрађује своју њиву... Замак чини било која група људи преданих и посвећених истом циљу и окупљених око заједничког идеала, сада нужно „без капетанија и капетана“. Замку, коначно, припада и сваки осамљеник, који је сам за себе, не знајући за постојање себи сличних, „попут пламена једне свеће, кадар да обасја ноћ“. Такав Замак се, дакле, гради и изграђује свакодневно, и он постоји на сасвим конкретан, реалан начин – као „заједница племенитих“. Засада, наравно, не на начин описан у „Гозби“, али ми живимо у времену у коме се све веома брзо мења. То је, по свему судећи, такође знак да живимо у условима катастрофе. А услови катастрофе, као што је познато, уопште не погодују псеудоелити (премда их она сама ствара), али истинску елиту, каткад и мимо њене воље, враћају на право место.

Где сте све путовали у мислима док сте писао књигу „Неми богови“? Где вас је лепота највише привлачила па сте се ту највише и задржали?

– У просторно-временским замкама. У оним тачкама где се укрштају временске и просторне перспективе – прошлост, садашњост и будућност, и где се, по природи ствари, осећам много пријатније него у реалном времену и простору. То су, дакле, превасходно духовни простори. Тај простор је могуће назвати „укронијом“ (за разлику од „утопије“, која је непостојеће место); реч је о оној тачки у којој се стичу сва времена и различити простори, што је у основи поступак сличан оном који је примењен у „Гозби“.Читава књига, уосталом, почива на том осећању, или интуицији: да мит и легенда нису измишљене и неистините приче, већ оно што је једино истинито и стварно, и што једино заслужује да буде упамћено и испричано, без обзира што се, како каже Новалис, „није догодило никад и нигде“.

4

По природи ствари, ја сам у првом реду показивао занимање за нашу, дакле индоевропску традицију и предања.

Сећате ли се када се у вама први пут јавила жеља да нешто напишете?

– Не. Што можда значи да је постојала одувек. Дечја авантуристичка књижевност, (романи попут Верновог „Царевог гласника“ или „Острва с благом“ Стивенсона, које данас, изгледа, више нико не чита), представљали су вероватно посебно снажан подстрек.

Одакле толика љубав према писаној речи?

– Језик је најсавршенија форма људског изражавања, савршенија од музике јер садржи и музику а, по потреби, и све остале уметности.

Обичај записивања испеваног или изговореног је, међутим, релативно позан. Пре тога, песма се преносила усменим путем, с колена на колено. Еп и мит припадају херојском добу поезије. Песник је најпре друг и пратилац хероја. Ратнику је неопходан песник, да би опевао његова дела, и сачувао их у памћењу потомства: „у том аристократском друштву, песник је великашу прави партнер; без њега би велика дела пала у заборав; без њега хвала и куђење не би имали дејства“ (Ж. Одри). Такве су и песме које барди певају на ратничким гозбама.

То време је, наравно, далеко иза нас; ми живимо у својеврсном интеррегнуму, у доба када је тај аристократски стил разорен, уништен, а ништа ново се не помаља на видику. Распаду тог „аристократског стила“ услеђује распад језика. Уметнички језик потом постаје предмет „уметничког експеримента“ или психолошке интроспекције самог уметника, средство израза његових личних, неретко и психопатолошких, садржаја, услед чега се и идеал доличности и сувислости израза губи. Последица тога је чудовишност модерне и постмодерне уметности, која престаје да буде израз бића, и постаје област и плен личних фантазија и фантазми.

Ми, дакле, живимо у интеррегнуму, у коме се сустичу елементи прошлог и будућег, олимпско и титанско, архаично и модерно, историјско и аисторијско, сакрално и профано, људско и демонско... Језик, чак и овако деградиран, међутим, може постати средство буђења бића. „Ићи у лов на речи“, каже један од јунака романа „Хелиополис“ Ернста Јингера, „била је врховна уметност стрелца. Наравно, тај циљ никад неће бити досегнут: он је био у једној идеалној тачки, био је постулат, и граница. У свим тим преображајима, његова мисија била је: са речима, упутити смисао ка неописивом; са звуцима, ка изузетним хармонијама; са мермером, према недодирљивим пределима; са бојама, ка надземаљском бљеску“.

Писац се постаје или рађа?

– Нажалост, рађа. (Кажем „нажалост“, јер је положај писца данас, по дефиницији, крајње незавидан, у сваком погледу.)

5

Наравно, постоје и писци који то постају мање или више случајно, из неког другог разлога: због краткотрајне и пролазне „славе“, новца или, подједнако илузорног, признања околине.

Да ли човек треба да поседује неке одређене врлине да би написао добру књигу, на пример, роман?

– Осећај за лепо насупрот (пост)модерној опседнутости ружним, истинољубивост и отменост насупрот свуда преовлађујућем просташтву – то би, за почетак, било сасвим довољно. Остало ће, ваљда, доћи само по себи.Идеал је, уствари, тачна и истинита реч: само такве речи могу да постану „стреле речи“. Хомер говори о „пероликим речима“, ведска формула о „речима које дирају срце“. Следећи формуле које се преносе традицијом, постиже се сувислост и доличност, и искључују личне фрустрације и психизми, што, опет, не искључује инвентивност ни инспирацију песника. Легендарни народ Нарти, према осетском предању, поседује магични бакрач, који омогућава да се провери истинитост таквих речи. С друге стране, по иранском предању, када је краљ Јима „почео да ужива у лажним и погрешним речима“, изгубио је своју славу (харизму) ратника. Управо у њима, у тим „лажним и погрешним речима“, почива истински узрок декаденције.

Како успевате да одржавате активним своје стваралаштво, поред посла, свакодневних тешкоћа и обавеза? Ја сам негде прочитао да писац може да заустави време...

– Питање је могуће преформулисати: чиме бих се другим уопште бавио? Писање, с једне стране, подсећа на веома мукотрпан физички рад – с друге, оно доноси исконску, скоро елементарну радост. Писање само, а не оно што долази као његова последица, и ту нема никаквог „страха“ или „ужаса пред празним листом папира“, које, каткад, исповедају писци; напротив. Та радост је описана на једном месту у „Гозби победника“: „Већ тада сам познавао и једно савршеније задовољство, срећу упоредиву једино с оним тренутком пред битку кад страх ишчили, а оружје које почива у руци лицу даје свечан, готово спокојан израз. За мене, све би почињало стављањем прве речи на празан лист хартије. Тек потом, долазило би узбуђење које је долазило као последица успешног рада(...) Гасио бих тада свећу и дуго остајао да лежим будан на постељи.“Тако да је тешко рећи да ли је у питању унутрашња присила или напросто фанатизам – без кога се, иначе, свака уметност претвара у пуки прагматизам – или нека врста егоизма, који се не обазире много на захтеве и очекивања околине. Што се тиче моћи о којој говориш, њу, претпостављам, поседује свако од нас, потенцијално свако људско биће. Вероватно свачији живот садржи те „безвремене тренутке“; у супротном, он није ни вредан живљења.Сусрети с оним што је вечно излазе ван режима времена и његових ограничења, а то, разуме се, не важи само за писца већ и за читаоца. Можда чак и више за читаоца, који је кадар да у делу пронађе и открије оно што ни сам писац није најбоље разумео док га је писао.

6

Преко којих писаца и мислилаца сте се заитересовали за Традицију?

– Следећи неки светао, узвишен пример, ученик не следи толико учитеља, колико најдубљи зов сопственог бића. С друге стране, у традицији нема ништа лично, нема личне својине, јер сам појам традиције означава пренос, односно оно што је вредно преношења, памћења и знања. Како каже Борхес: „Потписујем ово дело како бих на себе преузео терет његових мана; оно што је у њему добро, припада језику и традицији“. Лектира Црњанског, за мене лично, била је један од тих преломних тренутака. Претходила јој је лектира једног сасвим осредњег аутора (Мирослава Крлеже), чија су дела тада, почетком 80-тих, запремала велики део школских програма. Сећам се да сам „Роман о Лондону“, прво дело Милоша Црњанског које сам у животу прочитао – у то доба, као и данас, оспораваног и „политички некоректног“ аутора – пронашао на сасвим неочекиваном и наизглед немогућем месту: у библиотеци касарне ЈНА у Ђуприји. То је, за мене, било важно откриће.Међу многим другим, поменуо бих књигу „Мапа (анти)утопија“ Драгоша Калајића, која је, нажалост, веома мало читана и углавном лоше схваћена, а представља изванредан увод у свет традиције коју си ти поменуо – и, на другој страни, свет антитрадиције. (Доживела је, до сада, колико је мени познато, само једно издање 1978, унутар часописа „Замак културе“.)Уопште, Калајићеви уводи, предговори и поговори за читав низ дела и аутора тих, 80-тих година прошлог века, били су драгоцен путоказ за све оне који се нису задовољавали тадашњом официјелном „социјалистичком културом“; који су, дакле, говорећи данашњим речником, били „политички некоректни“ (а тада „морално-политички неподобни“). Поменућу само прво српско издање Тилакове „Арктичке прадомовине Веда“.

Коме треба да служи књижевност, ако уопште треба некоме да служи?

– Књижевност треба да служи, једино и искључиво, самој себи. Књижевност је један од ретких преосталих простора духовне слободе, којег, нажалост, олако и пречесто, издају сами писци. Тако да књижевност данас, као и тзв. елитна култура уопште, углавном наставља да лута између комформизма и негације, између негације и скепсе, између скепсе и ироније и назад ка комформизму, и у суштини остаје само средство демитологизације и затирања „опасних интуиција“, које су садржане у миту, у причи (наративу) у правом значењу тог појма, чиме се омогућује мање или више безболно интегрисање у технолошки универзум, уз илузију слободне воље.Треба, међутим, приметити да се улога књижевности у националној култури мења, и да више не може да се мери с оном коју је имала током XIX, па и XX века. У једној руској документарној, историјској серији, аутор наводи примере Достојевског и Тургењева, који су, у позном XIX веку, како он каже, „владали умовима својих савременика“, тада непомирљиво подељених на словенофиле и западњаке. Тургењев, међутим, живи у кући у Француској која је верна копија куће руског мужика, Достојевски следи животне навике од којих су неке неодвојиве од

7

животног стила западњака. („Ко је, међутим“, пита се узгред аутор ове серије, „владао њиховим умовима?“) Данас књижевност више нема ту улогу, чак ни у Русији, а треба се сетити да су писци, они „режимски“ као и „дисиденти“, играли веома значајну улогу и у СФРЈ, још осамдесетих година прошлог века, те да су њихове поделе, идеолошке, политичке па и националне, антиципирале друштвене и политичке промене и најавиле распад дотад заједничке државе. То сада више није случај; културу је, у „транзиционој Србији“, у великој мери заменила естрада, са својим самозваним „мајсторима мишљења“ и „јавним личностима“ – углавном глумцима, певачима, људима без професије и биографије, дакле, полусветом – а заузврат је и сама култура естрадизована, па смо тако добили писце који су заправо истински представници турбо-фолка у књижевности. Утицај књиге данас је, последично, ограничен на екстремно узак круг (из кога би, наравно, требало изузети конзументе „званичне културе“ и већином англосаксонских бестселера, који и нису феномен културе него поткултуре). Није, међутим, искључено да се међу тим пасионираним поштоваоцима писане речи крије елита будуће Србије.

Да ли сам у праву, ако кажем, да је Србија данас културно заостала земља?

– Србија је данас, на првом месту, осиромашена и „транзицијом“, односно пљачкашком приватизацијом упропаштена земља, која је, и када је реч о књизи, као и у свим другим областима, претворена у колонију. Ми смо, дакле, постали колонија стране, и то углавном трећеразредне, књиге. Али огромном броју осиромашених, обесправљених па и гладних, књига, наравно, није превасходна брига. Тако да и издавање књиге, уколико не спадате у уски круг привилегованих и спонзорисаних, приватно или средствима из државних фондова, већ представља истински подвиг и изискује жртву. Исто то можемо рећи и за читаоца који књигу купује. С друге стране је наша политичка, финансијска и културна псеудоелита, чија се културна интересовања завршавају у кругу београдских сплавова и „фенси клубова“; тако да наша „књижевна елита“ данас, с ретким изузецима, заправо изгледа као турбо-фолк сцена. Турбо-фолк је скривена истина те, духовне и политичке псуедоелите, и доказ да у данашњој Србији не постоји озбиљна државотворна воља. У великој мери, овакво стање је последица циничног односа власти, које истинску националну културу подржавају само на речима а у стварности затиру, кад год и где год могу. Капиталне културне институције, као што су Народна библиотека и Народни музеј годинама су затворене, под изговором „реконструкције“, и недоступне посетиоцима. Утисак „културне заосталости“ ствара и дубоко провинцијална, отужна уметност која нас, обилно финансирана државним новцем, данас представља на манифестацијама типа Венецијанског бијенала, сведочећи само стварну инфериорност те псеудоелите. Отуда је и у наредним годинама могуђе очекивати једино да Србија настави да пада, јер је тој лажној елити потпуно страна не само идеја да култура може препородити Србију, већ и сама идеја препорода – за почетак, неминовно културног – овако изрођене Србије.

8

Да ли они који читају могу лакше побећи из стварности?

– Вероватно. Али свако бекство од стварности је само облик илузије, а данас, као ни у било којем другом времену, уопште није препоручљиво живети у илузијама. „Одлучио сам да живим у стварности“, каже анонимни јунак „Гозбе“, „па макар живео у самом паклу“.

Како оцењујете данашњу књижевну сцену у Србији?

– Ако мислиш на „званичну“ књижевну сцену, на књижевни „mainstream“ – ситуација је безнадежна, чак и горе од тога. Она функционише по принципу кланова и на њу не вреди трошити речи. Њене величине се нагло издижу, брзо троше и заборављају с олакшањем. Само зато да би на њихова места ступиле нове, у свему сличне претходним.С друге стране, разуме се, постоји неколицина младих аутора који се издвајају из такозване „текуће књижевне продукције“ (сам израз је одвратан јер асоцира на нешто течно, што отиче каналима).

Шта мислите о Софронију Лужњаку? Написао је изванредан коментар о твојој књизи „Неми богови“, који је објавила „Тврђава“.

– Берислав Благојевић, alias Софроније Лужњак, већ је доказао свој изузетни таленат двема објављеним књигама: збирком поезије „Требао сам бити ријеч“ и прозом „Ламентације по Софронију“, која би, у неким срећнијим околностима, постала бестселер. Имао сам прилике да у рукопису прочитам његову нову збирку проза и кратких прича, која још увек тражи издавача, а која надмашује ове две изванредне књиге. Ја, наравно, немам увид у све оно што се штампа у Србији, али бих Благојевићевом додао још најмање два имена: Лауре Барне и Светислава Пушоњића.

Којих пет књига мени и читаоцима препоручујете да прочитамо?

– На првом месту, препоручио бих да се вратимо сопственом, углавном занемареном и заборављеном, наслеђу. Наша класика нису Доситеј и Његош, већ народна епска поезија, која нимало не заостаје за Хомером, а подједнаке је лепоте и, можда ће те зачудити, древности. Потом, сва дела Црњанског (попут романа „Код Хиперборејаца“ и толиких других његових књига), који данас, поново и постхумно, доживљава тихи изгон из српске културе. То су, уједно, полазне тачке за предстојеће, али иначе неминовно, превредновање националне кљижевности.То превредновање, уосталом, неће моћи да мимоиђе још најмање два аутора: Арсена Лозанина и Станислава Кракова, а поготову његово истинско ремек-дело, објављено под насловом „Живот човека на Балкану“.Национална култура може бити аутархична, окренута самој себи, али не би требало да буде провинцијална (као што данас, већином, јесте). Међутим, сваки избор из тзв. светске књижевности, већ силом свог обиља, нужно је арбитраран и произвољан. У овом тренутку, пада ми на ум руски писац Јуриј Лошчиц, који је

9

написао историјски роман „Димитрије Донски“ о Куликовској бици, веома важној у руској историји, у најбољој традицији руског историјског романа, у коме се, осим тога, помиње и наша Битка на Косову пољу (преведен је на српски). Такође, препоручио бих било коју књигу Курција Малапартеа (рецимо, „Кожу“ или „Kaputt“, што је већ више од пет), поред кога Моравија, Калвино или Еко, немају шта да кажу.

Које ће бити ваше наредно дело?

– Једна збирка неоромантичних прича, која нема много додирних тачака са „Немим боговима“.

Борис Над  

  Борис Над рођен је 1966. у Винковцима, у Славонији.Студирао ветерину у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. објављује геополитичке есеје и чланке.

До сада је објавио следећа дела:

Време империја (Београд, "Ривел Ко", 2002) избор (гео) политичких огледа;

Гозба победника (Београд, "Жагор", 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом.

Часопис УНУС МУНДУС бр. 23-25 (Ниш, Нишки Културни Центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова аутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).

Нова Итака, ( Ниш, УНУС МУНДУС - Нишки Кулртурни Центар, 2007), избор есеја, песама, причама и кратких проза.

Неми Богови,  (Београд, "Жагор", 2008).

10