МИРОСЛАВ РАДОШЕВИЋ

20 ПИСАМА ЈЕХОВИНОМ СВЕДОКУ

2

УМЕСТО УВОДА

* * * * *

ПИСМО БР. 1

О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА

ПИСМО БР. 2

КЕЛС И ЈУЛИЈАН

Ауторитети за Јеховине сведоке

ПИСМО БР. 3

КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?

ПИСМО БР. 4

ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС АРХАНЂЕЛ МИХАИЛ?

ПИСМО БР. 5

ЦАР ЦАРЕВА И ГОСПОДАР ГОСПОДАРА

ПИСМО БР. 6

АЛФА И ОМЕГА

3

ПИСМО БР. 7

АПСУРДИ ЈЕДНЕ ЗАБЛУДЕ

Свети Дух

ПИСМО БР. 8

ЕМАНУИЛО

ПИСМО БР. 9

БОГ СИЛНИ И БОГ СВЕМОГУЋИ

ПИСМО БР. 10

ЉУБАВ И ПАКАО

ПИСМО БР. 11

О ПАКЛУ

ПИСМО БР. 12

ЗАШТО НАЗИВАМО СВЕШТЕНИКЕ ОЦИМА

ПИСМО БР. 13

О ДРВЕТУ ЖИВОТА ИЛИ КРСТУ

ПИСМО БР. 14

4

О НЕЗНАЊУ

ПИСМО БР. 15

О СВЕТОМ ПИСМУ

ПИСМО БР. 16

О КАНОНУ

ПИСМО БР. 17

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ И СВЕТО ПИСМО

ПИСМО БР. 18

НОВИ СВЕТ - ПРЕВOД

ПИСМО БР. 19

ОКУЛТНО У УЧЕЊУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

ПИСМО БР. 20

О КРВИ

* * * * *

МИМИКРИЈА ИЛИ УГОВОР СА ЛАКРДИЈАШЕМ

5

УМЕСТО УВОДА

О учењу Јеховиних сведока знао сам колико и о свим другим псеудохришћанским

учењима протестантских секти. Нису ме посебно интересовала, јер сам сматрао да онај ко

приступа хришћанском учењу са најискренијим поривима, убрзо мора схватити где је

грешка у римокатоличком, као и у протестантском учењу, за шта није потребно нарочито

богословско знање, ваћ познавање основних истина, као и извесних чињеница из историје,

посебно хришћанске.

Појава римокатолицизма везана је, поред мноштва других узрока, за увођење новитета у

изворно хришћанско учење, што је резултовало одвајањем западне цркве од источне, која

је наставила да чува и живи истинско, Апостолско Хришћанство. Након одвајања римске

цркве и појаве римокатолицизма 1054. године, источна Црква, Православна, оставиће

потпуно другачији траг у историји од римокатолицизма. Неколико векова после одвајања

римске цркве (XVI век), а због појава и тенденција унутар ње које су се неретко косиле са

елементарним хришћанским начелима, јавља се реакција која прераста у реформаторски

покрет. Та реакција била је више отпор и критика римокатолицизму, него што је била

жеља за истинским Хришћанством.

Не треба сумњати у добронамерност и тежњу за истином реформаторског покрета, но он је

ипак само реакција, и протестантизам изникао из реформације, не би ни постојао да није

било узрока - римокатолицизма. Протестантизам, посебно онај пренет на тло Америке,

одлази у другу крајност. Да би се ослободио неприкосновене хегемоније папске столице,

одлази у крајњи либерализам, који резултира појавом мноштва групација и организација

заснованих на сопственом схватању хришћанства, а неретко и на личном виђењу

појединца, родоначелника неке од тих заједница. Тиме протестантизам прихвата сопствену

визију Хришћанства, која за већину постаје и критеријум помоћу кога одређују да ли је

неко учење хришћанско или не. Ова доктрина је основни стуб сваког псеудохришћанског

учења, јер њоме учење даје кредибилитет самом себи. Из тог разлога данас постоји преко

23000 разних организација, групација и вјерских заједница (тачније, секти) које претендују

на изворност и оригиналност, тј. које тврде да су једино истинско Хришћанство. Тако

имамо читав спектар разних учења, од оних која су блиска изворишту (римокатолиоцизам)

и која представљају званичне протестантске струје (лутеранство, англиканство...), до оних

која су у суштини, прави конгломерат разноразних учења неретко са примесама супротним

хришћанству (мормони), морбидним доктринама (нпр. Давидови адвентисти седмог дана -

Лоза давидијанаца). На срећу, ове последње су малобројне по чланству. Поред тога

протестантска учења често завршавају у скептицизму и агностицизму што показује да за

основ имају пуку спекулацију, хладног разума.

Са учењем Јеховиних сведока дошао сам у додир стицајем околности, наиме, у случајном

сусрету са једном пријатељицом сазнао сам да је њена мајка постала припадница

6

Јеховиннх сведока. Након извесног времена та пријатељица постала је моја супруга.

Разговор о вери с њеном мајком постао је неизбежан, те сам морао упознати њихово учење

у основним потезима. Очекујући да ћу се сусрести са каквимтаквим богословским

системом, размишљао сам у том правцу. Међутим, сваки богословски дијалог је изостао, а

ишчитавањем литературе Јеховиних сведока, моје првобитно чуђење прерастало је у шок.

Имао сам утисак да сам се обрео у лавиринту искривљених огледала. Учење Јеховиних

сведока наликовало је на одраз у кривом огледалу. Хришћанска истина наизглед је била ту,

али искривљена и деформисана. Истинска опасност управо и јесте у полуистинама. Могао

сам да разумем да човек погреши или да падне у заблуду, али да се одрекне логике, то ми

је било неприхватљиво. Не ради се о високом умовању, о логици која истражује неке

тешке области, већ о елементарној логици којом свакодневно спознајемо свет око себе. За

анализу учења ове секте није потребно богословље, већ превасходно логичко мишљење.

Јеховини сведоци се не либе да и најјасније чињенице или историјске податке представе на

искривљен начин, прекрајајући их и прилагођавајући сопственим циљевима. То можда не

би било тако страшно, осим за саме чланове секте, да полуистине и неистине директно не

вређају оне који нису Јеховини сведоци.

Ишчитавајући литературу Јеховиних сведока, ја сам само препознавао и указивао на

контрадикторности, полуистине, па чак и отворене неистине и манипулације, не мислећи,

при том, да износим ишта своје. Ако Јеховин сведок неће да буде православан, нико га на

то и не нагони (сачувај, Боже - вера и љубав подразумевају слободу), али онда мора

признати да је обманути Јеховин сведок. Да је свесно, ради неког циља и интереса,

прогутао сервиране лажи, извртање историје Хришћанства, која је коригована тако да

обезбеди веродостојност њихове науке. На пример: треба им 607. г. пре Хр. како би

уденули 1914. као годину Христове парусије (невидљиве присутности), па, повуци-

потегни, прогласише је за годину када је израелска нацпја изгубила суверенитет, јер,

рачунају, ко ће то проверити? Ради се о далекој прошлости где је свака манипулација

могућа! А ти када видиш како се све савршено сложило, као два и два четири, и не мислиш

више на 607. као на позајмљену и непостојећу годину. А на то се и рачуна: прво, на твоје

незнање; и друго, на твоје поверење, тј. лаковерност. О овоме ће бити речи, али хоћу само

да кажем: буди ти Јеховин сведок, али признај да си обманут, слаган, да верујеш и

пристајеш на лаж, упркос очигледним доказима; башкари се у сопственом потирању

логике. Али, ако нећеш да признаш обманутост, онда мораш, хтео-не хтео, да се одрекнеш

разума. Зашто је то тако, сазнаћеш из писама која следе, а која посвећујем сваком

обманутом Јеховином сведоку. Молим вас да прочитате ова писма, јер су она послата на

адресе свих Јеховиних сведока и осталих псеудохришћана.

Ако вам је забрањено да читате исповести бивших чланова, ви прескочите првих стотињак

страна, али ако вам је забрањено да читате сопствена писма, онда је то највулгарније и

најниже задирање у интиму сваке личности, против чега ћете, надам се, јуначки устати! А

ово јесу писма упућена на вашу адресу. Читајте их као да су само за вас писана!

7

О настанку и историји организације Јеховиних сведока нећемо говорити хронолошки, јер

има довољно литературе која нам даје информације о томе. Размотримо настанак

организације на основу података које нам дају сами Јеховини сведоци, али са критичким

освртом, који ће бити и полазна тачка нашег истраживања.

У књизи "Човечанство у потрази за Богом"[1] на стр. 350, под насловом "Младић у

потрази за Богом", дат је кратки приказ живота Чарлс Тејз Расела, оснивача друштва које

ће бити основ за стварање организације Јеховиних сведока: Zion's Watch Tower society.

Овај текст нам говори како је "1870. врло побожан младић Charles Taze Russell (1852-1916)

почео постављати бројна питања о традиционалним учењима цркава Хришћанства. Био је

презбитеријанац, а касније конгрегационалист. Међутим, збуњивала су га учења попут

предодређености[2] и вечног мучења у паклу."

У наставку се наводи како је почео да проучава Библију: "Још као старији тинејџер, Расел

је заједно са другим младићима оформио групу која се сваке недеље састајала ради

проучавања Библије. Та је група почела анализирати разна библијска учења, као што је

бесмртност душе, Христова откупна жртва и Његов други долазак. Године 1877, у доби од

25 година, Расел је продао свој удео у очевом уносном послу и започео каријеру

пуновременог проповедника".

Затим се говори о Раселовом раду и издавању првих примерака "Zion's Watch Tower and

herald of Christ's presence 1879. која je данас позната као "Кула стражара". Текст

завршава: "Људи који су се придружили Раселу у његовом дубинском проучавању Библије

постали су познати једноставно као истраживачи Бибилије."

Даљи историјски ток дознајемо у наслову који следи: "Повратак библијској истини",[3] где

стоји: "Проучавање Библије је Расела и његове сараднике навело на одбацивање назови

хришћанских учења о тајновитом "пресветом тројству", о урођеној бесмртној људској

души и вечном мучењу у паклу. Одбацили су поделу која је захтевала да се свештенство,

школовано по семеништима, издваја од лаика као посебна класа. Жеља им је била вратити

се скромним почецима Хришћанства с његовим скупштинама које, без помисли на плату

или накнаду, предводе духовно ослобођене старешине".

Овде ћемо се зауставити и почети нашу анализу. Видимо да су Расел и његови сарадници

одбацили "назови-хришћанска" учења. Шта можемо да закључимо из тога? Ако су сва

учења "назовихришћанска" која су одбацили Расел и његови сарадници, које је учење

истински Хришћанско? Очигледно оно које је почео да проповеда Расел, то је закључак

који произилази из датог текста. Међутим, да би Раселово учење било истински

Хришћанско мора бити у потпуности испуњен један услов, а то је да су резултати

Раселових "дубинских" проучавања Библије апсолутно тачни, јер као што видимо, из тог

проучавања произашли су закључци који оповргавају извесна "назови-хришћанска" учења.

Дакле, по Јеховиним сведоцима истинско Хришћанско учење свету открива Расел. Иако

данашње учење Јеховиних сведока представља разрађенији и комплекснији систем, у

основи и оно има, као критеријум истинитости, претпоставку да су Раселова проучавања

Библије тачна, јер у противном не би ни било Јеховиних сведока.

8

Из самог текста видимо да је Расел био и те како убеђен у истинитост својих закључака и

учења. Међутим, у једном његовом запажању о паклу[4] откривамо колико је уствари било

"дубинско" његово истраживање. Но, тема нашег разматрања и јесте утврђивање

ваљаности учења Јеховиних сведока. Да ли је Раселов приступ нешто ново? Није! Он нити

је први нити последњи који је на основу сопствених закључака утврдио да је само он

проповедник истинског Хришћанства. Сетимо се Јозефа Смита (1805.), оснивача мормона,

који је такође утврдио да ни једна постојећа организација није истински Хришћанска;

Вилијема Милера (1781.) оснивача адвентиста 1835; Р.Г. Спарлинга оснивача Христове

духовне цркве - пентекосталаца; Самуила Хенриха Феликса, оснивача Назарена (1823.);

Фридриха Вилхелма Шварца, оснивача Новоапостолске цркве (1863.); Мери Ен Морис

Бејкер Глоувер Петерсон Еди (1821.) - основала Хришћанску науку која 1895. мења назив

у "Прва црква Христове науке", и др.

Оно што је у основи заједничко за све наведене осниваче верских заједница и

псеудохришћанских учења јесте да су дошли до закључка како постојеће заједнице нису

истински Хришћанске (углавном протестантске), да зато треба сами да почну са

проповедањем "истинског" Хришћанства, те да је једино њихово схватање Хришћанства

исправно и једино њихово тумачење Библије тачно. Многи од њих су тврдили да су

наредбу за проповедање "истинске" науке добили изравно од Христа.

Као што смо видели исте карактеристике има и Раселово схватање и разумевање

Хришћанства. Да ли су Расел и његови "истраживачи Библије", потоњи Јеховини сведоци,

проповедници истинског Хришћанства, или су само један од мноштва сличних покушаја

одвајања од јаловог тла протестантизма, јесте питање које ће бити размотрено у овом

истраживању.

НАПОМЕНЕ:

1. Watch tower bible and tract society of New York, INC 1995, Croatian.

2. Учење о предодређености (предестинацији) је типично протестантско што указује

да Расел није чак проверио да ли римокатолицизам има слично учење.

3. Исто стр. 353.

4. Исто стр. 350.

9

ПИСМО БР. 1

О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА

Драги пријатељу,

Из личног истраживања званичног става Јеховиних сведока о ранохришћанској историји,

закључио сам да ви не познајете ту област. За вас је она оваква: Апостоли су ширили

Хришћанство, а након њихове смрти оно се квари, примајући паганске елементе. Црква је

пала и постаје легло назови-хришћанских учења. Обезглављено трупло цркве труне у

привезаности за овај свет, а доласком цара Константина она потпуно пада у руке

овоземаљске власти, која је под директним сатаниним надзором. Корупција, хедонизам,

секуларизам и жеља за световном моћи владају онима који себе називају Хришћанима.

Тмину, која влада више од 1500 година, с времена на време, пробије понеки зрачак

светлости оличен у појединцима, који су једини у историји схватили Библију на прави

начин и једини исправно веровали (међу тим појединцима је, свакако, и јеретик Арије), а

које је пала Црква кињила нечувеним прогонима. Док у 19. веку, у Америци, трачак

светлости није постао излазеће сунце у лику трговца Расела и његове организације

Јеховиних сведока! Тиме Хришћанство, пречишћено и Богом благословено, након више од

1500 година поново излази на историјску сцену.

Опростите, али ово је прилично наивно, што предосећате и сами, само нећете јавно да

признате, јер истинска историја Хришћанства, коју познаје и основац, никако не иде у

прилог доктрини организације Јеховиних сведока. Почећемо редом трудећи се да не

западнемо у преопширност, јер је тема веома комплексна.

1) Хришћанство у колевци јеврејског храма

Најдрагоценије и најзначајније податке о ранохришћанској историји налазимо у самом

Светом Писму. ,Дела апостолска"нам говоре о настанку саме Цркве, о пентекосту (духови,

педесетница) и почецима њеног живота: "И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у

храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца" (Дела 2,

46). Овде можемо запазити неколико веома значајних момената из хришћанског живота.

Први хришћани су били Јевреји који су сматрали да су Хришћанством остварене све наде

и обећања о Месији назначене у Старом Завету. Тако су јерусалимски храм доживљавали

више као свој, него као храм старозаветног јудаизма. Зато Апостол Лука и каже да "бијаху

сваки дан истрајно и једнодушно у храму" (курзив наш). Преко храма Хришћанство прима

богослужење које, такође, рани хришћани сматрају више својим него јудејским. Но, не

10

ограничавајући се само на храм, поучени Христовим разговором са Самарјанком,

проширују своја богослужења и на приватне домове. Зато је први облик грађења

хришћанских храмова базилика, која има облик тадашњих световних кућа са централном

великом одајом.

Хришћани су, такође, "ломили хлеб"[1] свакодневно, тј. причешћивали су се, што је

обављано у склопу агапа вечера љубави, на којима су делили заједничку трпезу. У Светом

писму не постоји прецизан опис тих богослужења, зато што је оно било органски део

Хришћанства, свакодневица позната сваком појединцу, о чему није било потребе посебно

писати. Али, већ у другом веку, постоје записи о тачном поретку Литургије (богослужења,

грч. јавна служба) која је садржавала молитве, псалмопојања и химне Христу, о којима

Апостол Павле говори у Ефесцима 5, 19 и 2. Тим 2, 11-13, (где је дат одломак химне која је

касније постала позната као химна Климента Александријског, а сачувана је до данас).

Расцеп и дефинитивни разлаз Хришћанства и Јудејства почиње отвореним прогоном

хришћана од стране традиционалних Јевреја предвођених фарисејима и књижевницима.

Прва жртва тог прогона је млади архиђакон и првомученик Стефан, који страда 37. г. Од

тада Црква постаје самосвесна, са посебним идентитетом и призивом, васељенска

(скидајући традиционалне и националне окове) и с мисијом проповедања Еванђеља с краја

на крај света. Први кораци Цркве у свету запечаћени су крвљу Мученика Апостола, али и

многобројним чудима која је Господ чинио преко својих изабраника.

Идеја ваших Јеховиних сведока да је Црква умрла док се нисте појавили, противречи не

само хришћанској науци, већ и речима Господа Исуса Христа: ,Ја сам са вама у све дане

до свршетка века" (Мт. 28, 20). Иако се спекулише и овом изјавом, крвава и мученичка

историја се не може променити, као ни чињеница да је Христос глава Цркве (Дела 20, 28),

увенчане крвљу мученика и вером верних, тако да до данашњих дана Црква није, нити

може бити, без своје Главе Господа, нити је Глава без тела Цркве!

Дакле, на Апостолском сабору, 51. г. у Јерусалиму, хришћанска Црква раскида са

јудејским традиционализмом и одлази у свет.

2) Почетак прогона и мучеништва

Прочитали сте ми одломак из књиге Јеховиних сведока "Човечанство у потрази за Богом"

(стр. 260, одељ. 37) где се говори о прогону хришћана од стране Рима, али се не наводе

имена пострадалих. Ваш аргумент за то изостављање је да људе не треба уздизати и

обожавати. Али таква изјава се коси са заповешћу из Светог Писма: "сећајте се својих

наставника, који вам проповедаше реч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења и

подражавајте веру њихову" (Јев. 13, 7). Има ли боље проповеди од страдања за Христа?

Има ли силније вере од вере онога који ју је својом крвљу потврдио? Има ли веће љубави

од оне која одлази у смрт ради Христа? Питам вас, зар је обожавање учење на таквим

примерима? Зар је обожавање прослављање онога кога је Бог прославио?

11

Да иронија буде већа, у истој вашој књизи нашао сам више података о Раселу, него о

страдањима и мученицима у прва три века, што јасно показује ко је заправо заслужан за

постојање Јеховиних сведока. Ипак, благодарећи Господу, сећање на ранохришћанске

мученике до данас је сачувано у крилу Свете Апостолске Цркве, тако да знамо имена и

опис страдања многих мученика. Постоје хришћанска дела која говоре о страдањима, али и

извештаји са процеса и суђења вођених против хришћана, која су састављали нехришћани.

Један од првих таквих извештаја је о страдању Антипе епископа Пергамског, 92. г. којег

помиње апостол Јован у Откривењу 2, 13.

Па, тако знамо и како су пострадали Апостоли: Свети Апостоли Петар и Павле пострадли

су у Риму за време Нероновог гоњења (67.); Апостол Јаков, брат Господњи, убијен је још

раније од стране Јевреја (62.); Апостол Андреј је распет на крст у Патрасу (Грчка); Јаков

Заведејев пострадао је од мача Ирода Агрипе (44.); Апостол Јуда пострадао је у Јерменији;

Апостол Вартоломеј је скончао, такође, у Јерменији тако што је жив одран; Апостол Тома

скончао је у Индији избоден стрелама; Апостол Марко је мученички скончао у Египту;

Апостол Лука је обешен о маслиново дрво, итд...

Мученичка смрт је много више од саме проповеди, она је потврда хришћанске вере,

јеванђеље на делу ("ко се не одрекне себе није мене достојан").

Након страдања Апостола управљање Црквом преузимају епископи (грч. Επισκοπος

надзорник) постављени од самих Апостола. Неки од њих познати су нам из Јеванђеља, као

на пример, Закхеј (Лк. 19, 2) који је након обраћења следовао Апостолу Петру, а овај га

поставио за епископа у Кесарији; Лазар, којег је Господ васкрсао након четвородневне

смрти, био је епископ на Кипру; Тимотеј, по Павловој смрти, одлази у Ефес код Апостола

Јована и , по његовом заточењу на Патмос, постаје епископ Ефешки (убијен је од стране

незнабожаца, око 93. године); Тит је био Крићанин, васпитан у грчком духу, али чувши за

Христа одлази у Јерусалим, где је лично видео Спаситеља. Касније постаје ученик

Апостола Павла, кога је и сахранио након страдања. Вратио се из Рима на Крит где је

управљао црквом до краја живота... Поменули смо само неколицину епископа, углавном

оне које помиње Свето Писмо.

Након Нерона (54-68.) и Домицијана (81-96.), који нису разликовали Хришћанство од

Јудејства, следећи велики гонитељ хришћана је Трајан (98-117), који и те како разликује

ово двоје. У његово време пострадао је Игњатије Богоносац (грч: Θεοφορος) епископ

антиохијски, који је био ученик Апостола Јована, а на антиохијском епископском месту

заменио је Апостола Петра. Трајан је пред поход на Јерменију и Персију, боравио у

Антиохији где је водио разговор са Игњатијем, наговарајући га да му се поклони и призна

га за Бога. Када је овај то одбио био је бачен зверима, у Риму. Тиме је Трајан умилостивио

богињу Рима пред поход и забавио Римљане. Игњатије је био осуђен као "отац свих

хришћана" (тако су називани епископи Оци светогрдника, тј. хришћана) и кренуо је, под

пратњом, за Рим. У току путовања писао је црквама које су се налазиле у градовима кроз

које је пролазио, упозоравајући их на јереси које су почеле да се појављују. Посланице које

је тада написао су сачуване до данас: посланица Римљанима, Ефесцима, Магнежанима,

Тралијанцима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу епископу смирском. Игњатије

је, као и његов учитељ Апостол Јован, водио жестоку борбу против јеретика

евионитагностика (одрицали божанство Господа Исуса Христа) и докета (учили да је

12

Господ имао само привидно тело и да су страдања самим тим била привидна). Тема свих

посланица је: "сведочење о Христу". Христос је за Игњатија био "оваплоћени Син Божији,

Бог истинити јављен у истинском телу, рођен као човек са телом од свете Дјеве Марије и

Духа Светога, који је једини Спаситељ и Искупитељ, Он вера и љубав, крст и васкрсење,

живот и спасење, хлеб и крв вечнога живота; предвечна Реч Божија и љубав Божија,

новина бесмртности и непропадљивости за род људски и сву творевину Божију..."[2]

Будући да је богословље о Светој Тројици (у посланици Ефесцима 9, 12 описује однос

Ипостаси Свете Тројице према човеку) веома изражено код Игњатија, у литератури

Јеховиних сведока о њему нећете пронаћи ништа без обзира што је он ученик Апостола

Јована пострадао за веру Христову 107. године у римском колосеуму, у време царевања

Трајана.

Критикујући хришћански догмат о Светој Тројици у брошури "Да ли треба веровати у

Тројство?" цитирате доникејске Оце Цркве који по вама нису веровали да је Господ Исус

Христос - Бог. На страни 7. поменуте брошуре цитирали сте св. Јустина Философа

мученика, св. Иринеја епископа Лионског, св. Климента епископа Александријског,

Тертулијана, св. Иполита епископа Римског и Оригена, али ваши цитати сведени су на две

до три речи и ништа више! Нигде ни помена одакле су цитати узети, ни једно једино дело

неког од Отаца није наведено. Зашто? Прво, зато што ваша тврдња да доникејски Оци нису

веровали у Бога у три ипостаси није тачна! Друго, нека се сваки Јеховин сведок запита: ако

учи о Богу онако како су учили ранохришћански Оци Цркве, зашто му нису доступна за

проучавање дела тих Отаца? Зар је "Кула стражара" битнија за хришћанску науку од дела

непосредних апостолских ученика и њихових ученика? Пошто би сваки Јеховин сведок,

проучавајући дело било којег од наведених Отаца, убрзо схватио да је ранохришћанска

наука потпуно другачија од оне коју проповеда нису наведени наслови цитираних дела.

Излагање богословља сваког од Отаца понаособ заузело би много простора, зато сам

изабрао да упознате укратко богословље и личност св. Иринеја Лионског.

У ком делу Свети Иринеј Лионски говори да је предљудски Исус егзистирао одвојено од

Бога и био подређен, није наведено у брошурици Јеховиних сведока, али они тако тврде.

Сачувана дела Св. Иринеја Линског су: Разобличавање и побијање лажног знања (грч.

Ελεγχος και ανατροπη τηςψεθδονομον γνωσεως или скраћено, Против јереси), Излагање

апостолског учења (грч. Επιδειξιξι του αποστολκου κηρυλματος), као и бројни фрагменти.

Познато је да је написао и: О знању (Περι εποσμημης), О монарxиju или о томе да Бог није

творац зла, О огдоади (О осморици) и О расколу.

У богословљу Светог Иринеја Лионског, Бог у односу према свету јесте Творац, а наше

знање о Богу долази кроз Логос. Ево шта он каже у делу Против јереси 4, 38: "Син је мера

Оца, зато што он садржи Оца", тј. у Сину је Отац потпун (,јер у њему обитава сва пуноћа

божанства телесно", Кол. 1, 9 што је за свакога Оца и хришћанина значило и значи да је

Господ Исус Христос БОГ). У истом делу даље се каже: "Бог је постао човек, Господ је тај

који је спасио човека", као и следеће: "да нам спасење није дошло од Бога, не би нам оно

било сигурно. Да човек није сједињен са Богом човек не би могао да постане учесник

бесмртности...". У наставку, Свети Иринеј излаже православно учење о богочовечанској

природи Господа Исуса Христа (Против јереси: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).

13

Свети Иринеј се убраја у највеће богослове Цркве, а нарочито су значајна његова учења о

Светој Тројици и Логосу, као стецишту Бога и човека, учење о јединству бића Божијег

(дакле, да нису три Бога, него један у три личности), учење о Оваплоћењу, еклисиологија

(учење о Цркви), учење о Светом Предању и Светом Писму, итд...

Свети Иринеј Лионски[3] био је ученик Светог Поликарпа Смирског (ученика Светог

апостола Јована), који ra је послао у Лион да помогне тадашњем епископу Потину. Када је

Потин пострадао 178. r. Иринеј га је заменио у предвођењу лионске цркве. Пострадао је

мученички, заједно са хиљадама своје духовне деце, 202. г., за време суровог гоњења

Септимија Севера.

Свети Иринеј Лионски је у потпуности писао онако како Православље и данас учи, те би

било занимљиво када би нам ваши Јеховини сведоци навели, поткрепљено изворима, који

су то Оци првих векова учили оно што они данас исповедају. Размислите, зар не би

крунски доказ против, како ви нас називате "назовихришћанства" и "назови-хришћанских"

идеја и догмата била управо ранохришћанска књижевност, да је у њој изложена вера какву

ви нудите? Зашто се не латите посла и проучите ранохришћанска дела? Зар су данашњи

научници које цитирате у литератури важнији ауторитети од оних који су хришћанску

науку слушали од апостолских ученика?

Дакле, зашто у брошури Јеховиних сведока, приликом цитирања Светих Отаца, нису

наведена дела одакле су узети цитати? Сам ћу вам дати одговор на ово питање: зато што

водеће тело ваших Јеховиста и те како зна садржај ранохришћанских дела која директно

оповргавају њихово учење, те стога рађе својим следбеницима препоручују читање "Куле

стражаре", него дела нпр. Светог Иринеја Лионског, оца свих хришћана" (назив којим су

незнабошци називали епископе).

3) Трећи век: век отпада или исповедништва

Шта ме је то, по ко зна који пут у литератури ваших Јеховиних сведока, згрозило?

У преправци Светога Писма коју Јеховини сведоци називају Нови Свет (NW)[4] превод, на

страни 1436, стоји: "средином трећег века наше ере цркве су или одступиле од неких наука

хришћанске вере или их изврнуле. Да би се повећао престиж отпадничког црквеног

система, у цркве су примани пагани без потребе да буду духовно преобраћени вером, и

било им је допуштено да задрже своје паганске ознаке и симболе".

Верујте ми, човеку много теже пада отворена лаж од прећуткивања. Та лаж можда и не би

била толико горка да није изречена против праведника и страдалника, против оних који су,

трпљењем мучења и страдалном смрћу, доказали своју приврженост Христу. Запањујуће је

са колико хладноће и презира бивају од људи понижени они које је Бог узвисио.

14

Желео бих да вас упитам, као и све ваше Јеховине сведоке, да ли сте икада покушали да

сазнате нешто из хришћанске историје тога времена? Да ли је икада и једном Јеховином

сведоку пало на памет да прочита шта се заиста дешавало половином трећег века?

Очигледно да није, јер би се у супротном застидео речи написаних у додатку "Нови свет"

превода, малочас цитираног.

Половином трећег века, у време владавине императора Декија Трајана (249-251.), по први

пут сама држава гони хришћане. Крајем 249. или почетком 250. Трајан издаје едикт који је

имао ужасне последице по хришћане, а којим се наређивало гоњење хришћана у целој

империји. Поучена примерима ранијих гоњења, власт се није трудила да врши тренутне

масовне покоље који су служили само учвршћивању и ширењу Хришћанства, јер, по

речима Тертулијана, хришћанска крв била је семе за нове хришћане. Овај пут, власт се

определила за дуготрајна и жестока мучења, чиме су желели да сломе веру у појединцу и

тиме дају пример осталима. Многи хришћани су трунули по тамницама непрекидно

излагани мучењима. Осим тога, било је заповеђено да се сваки хришћанин јавно одрекне

Хришћанства тако што би принео жртве идолима. Иако је ово гоњење било краткотрајно,

оно је оставило Цркву у развалинама. Страшна мучења су многе нагнала да се посредно

или непосредно одрекну вере, али је било појединаца неустрашивих у свом мучеништву и

исповедништву[5] као што су: Фавијан Римски епископ, Вавила епископ Антиохијски,

Александар епископ Јерусалимски и многи други знани и незнани. Јесу ли на стотине

хиљада мучених и пострадалих тај "отпаднички црквени систем" о коме говоре Јеховини

сведоци? Ко су ти отпадници, и шта су то променили или изврнули, и од чега хришћанског

одступили? Хришћанска историја тог времена је позната, зашто нам онда, по именце, не

рекоше ко су ти отпадници, него уопштавају, говорећи Црква? Која Црква? Црква може

бити, и јесте, једна једина, апостолска, од настанка, до данас, запечаћена крвљу мученика!

У поменутом гоњењу јесте било отпадништва појединаца, али није Црква та која је отпала

од науке хришћанске и удомила се у овоземаљском царству, као што желите да прикажете.

Многи су отпали од Цркве зато што нису могли издржати прогоне! Свети Кипријан

епископ Картагински, стуб хришћанске вере тога времена, овако пише о томе: "Било је

таквих који нису чекали позив да се попну на капитол, нити претње да би се одрекли...

Сами су трчали на форум, журили у загрљај смрти, као да су већ одавно то желели... и

врхунац злочина! родитељи су вукли децу да у најранијем узрасту изгубе оно што су

добили на прагу живота" (Кипријанова писма). Да ли је Свети Кипријан тај отпад о коме

говоре Јеховини сведоци? Хришћани који су били слабији у вери приносили су жртве

идолима да би спасли голи живот и тиме су се одрицали Христа , али прогон су подносили

они јачи и утврђенији у вери. И баш о том периоду, Јеховини сведоци нам кажу како је

Црква "губила престиж" и примала у своје редове незнабожце који су, млаки и за своје

идолопоклоништво, прихватали Хришћанство мењајући га по својој мери, кварећи га!

Каква гнусна лаж!!! Та, замислите како, због прогона, од Цркве отпадају они који су били

хришћани, док у вртлогу мучења, у Цркву ступају неки незнабошци, који су

синкретистички прихватали све оно што им се свиди, између осталог и "пало

хришћанство", због којег би се довели у опасност да буду и сами убијани и мучени.

Бесмислица и лаж!

15

Жалосно је са колико се самоуверености бруклинска кухиња ослања на незнање својих

следбеника, не стидећи се ни крви мученика који након 1500 година бивају наново

клеветани и прогоњени![6]

4) Цар Константин

Оно што истински поражава у литератури Јеховиних сведока јесте однос према цару

Константину. Не постоји књига ове организације, која говори о уопштеним темама, а да се

у истој не износи мноштво "доказа" против Константина. Он је за њих многобожац,

паганин, који није схватао Хришћанство те гa је искварио и суновратио у овосветске

замке.

Шта год да је био цар Констанстин, треба знати једну чињеницу: он је тај који је зауставио

тровековно бесмислено проливање невине крви хришћана. Презирући управо

Константина, Јеховини сведоци презиру невину крв мученика. Из својих удобних

просторија бруклинске централе деле пацке страдалницима које је Константин спасао

даљих прогона и мучења. С друге стране, не либе се да цитирају цара Јулијана (361-363),

(код Јеховиста Јулије)[7], Константиновог братанца, који је у сећању Цркве остао познат

као Апостата, тј. Отпадник. Спис "Против хришћана" овог злосрећног цара, Јеховини

сведоци користе као добар аргумент за потврђивање својих хипотеза и наводне истине без

"назови-хришћанских" примеса тј. без онога што је Црква проповедала од настанка. То је

лицемерно колико би било написати дело под називом "Поуке Анте Павелића Србима о

милосрђу" пошто је Јулијан био сурови прогонитељ хришћана. За Јеховине сведоке није

битно с ким ће се наћи у друштву, битно је само да тај неко презриво гледа на Цркву[8].

За већину критичара цара Константина његово крштење пред крај живота говори о

млакости и равнодушности за Хришћанство. Као по правилу сви губе из вида да је у време

цара Константина било далеко више многобожаца него хришћана. Да се Константин

отворено декларисао као хришћанин брзо би био свргнут, а самим тим отпочело би и

гоњење Цркве (зато је због симпатије за Хришћанство Константин преместио престоницу

у Константинопољ). Изгледа да је из данашње перспективе лакше осуђивати, него

оправдавати.

Док је цар Константин био један од првих иницијатора стварања новозаветног Канона,

дотле је Јулијан презирао не само новозаветну науку, већ је и Стари Завет сматрао само

јеврејском митологијом. Константин је подизао храмове широм царевине посвећене

Једном Истинитом Богу, а Јулијан многобожачка идолишта у којима је и сам приносио

жртве. Константин је умро као хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, а

Јулијан као многобожац, који је обредом званим тавроболија "спрао" крштење са себе,

одрекавши се Христа! Ово су само неке разлике између ова два цара. Али нико не жели да

тврди, супротно истини, да цар Константин није имао погрешних потеза, каткад и

крупних, што не чуди, но ни један се историјски период не може посматрати у генерално

црно-белом светлу. Оно што нас интересује јесте да ли је, како тврде Јеховини сведоци,

16

доласком цара Константина на власт Хришћанство потпуно пало и апсорбовало паганство?

За одговор на ово питање треба знати само једну чињеницу, а то је да Милански едикт[9]

није, како многи сматрају, давао већа права Хришћанству, већ само слободу

вероисповедања, чиме је спречен дотадашњи прогон Цркве. По Јеховиним сведоцима

Константинова улога је у стварању декадентног хришћанства, али то није тачно, јер

непосредно пред Константинов долазак на власт царством је беснило Диоклецијаново

свирепо гоњење које је утицало на учвршћивање Цркве у вери. Тако је тешко могао један

човек, макар био и сам цар, да прекаљену Цркву баци у суноврат.

НАПОМЕНЕ:

1. Ранохришћански списи јасно разликују вечеру љубави агапу од ломљења хлеба евхаристије.

2. Дела апостолских ученика, 1999., стр. 66, превод са уводима и коментарима еп. Атанасије Јевтић.

3. О светом Иринеју и његовом богослову опширније видети у књизи На путевима Отаца 2, Београд,1991. еп. Атанасије Јевтић.

4. Јеховини сведоци, хришћанска верска заједница, Београд, 1999., издање на српском. 5. Исповедницима су називани они који су излагани мучењима, али нису убијени. 6. Препоручујем читање дела Светог Кипријана, и то: "Писмо Донату", "О користи трпљења",

"О љубомори и зависти", "О смртности", "О доброчинству", "Софисту Деметријану" (апологија), "О ништавилу идола", "Сведочанство против Јудеја", "О палима", "Девојкама", "О јединству Цркве" и 65 писама која су изузетно драгоцена богословско-историјска грађа за упознавање црквене праксе тога времена.

7. Човечанство у потрази за Богом, стр. 266. 8. Слично овом ортачењу је и један догађај новијег датума. Неколицина секти (Мунов покрет,

Сајентолози и Међународно друштво за свесност Кришне), међу којима и Јеховини сведоци, поднели су заједничку тужбу против Руске Православне Цркве и Александра Дворкина, руског стручњака за питања секти. Судски процес је завршен 25. маја 1997. Јеховини сведоци су се уортачили с онима којима не припадају ни по чему, осим по презиру према Православној Цркви. Чини се да је то сасвим довољно (Београдски дијалог, стр. 6, 1997).

9. Текст Миланског едикта није сачуван у оригиналу, већ само Ликинијев раскрипт из 313. године. На српском превод едикта у "Васељенски Сабори" Р. Поповића.

17

ПИСМО БР. 2

КЕЛС И ЈУЛИЈАН

Ауторитети за Јеховине сведоке

Поштовани пријатељу истине,

Пошто је у описивању Константиновог периода од стране Јеховиних сведока изнешено

мноштво полуистина и неистина питање које треба размотрити јесте ваљаност кориштених

извора. Но, довољно је прелистати литературу Јеховиних сведока да бисмо видели које

изворе користе у критици "назови хришћанства" тј. нас.

Цитирајући Вила Дјуранта, они кажу да је: " Целзо (Келс) саркастично приметио да су

хришћани подељени на толико фракција да сваки појединац жели имати властиту

странку"[1]. Ко је у ствари Келс? Био је философ епикурејац, дакле, фуби материјалиста, а

самим тим љути противник Хришћанства. У свом спису "Истинита реч"[2] пуном мржње,

посеже за јеврејским лажима о Господу и Богородици, а које не наводим јер такву хулу не

могу да испишем (можете их пронаћи у "светој" књизи новојудаизма Талмуд/ сабат 104 б/

и у Токдош јежу и Сахар). У спису Келс доказује бесмисленост Хришћанства исмевајући

ниско порекло Господа Исуса Христа као и Апостоле, док хришћане имева због њихове

искрености и нижих положаја у друштву. Његова "саркастична" опаска о подељености

Хришћанства је у ствари злурада неистина, јер оно што је Келс видео као хришћанске

фракције су у ствари јереси које је Црква осудила и изопштила (иначе већина тих јереси је

данас саставни део доктрине Јеховиних сведока). То што су неки од њих хтели приказати

себе као аутентичне хришћане (нпр. Маркион) никакав је аргумент за Келсову примедбу,

јер тако имамо и данас мноштво оних који себе називају хришћанским заједницама, али

само је једна истинска и апостолска Црква. Жалосно је да неко ко себе назива

хришћанином као "ауторитет" може навести и цитирати Келса.

На стр. 266 горе поменуте књиге Јеховиних сведока, у посебно истакнутом делу текста,

као "ауторитете" у критици Хришћанства, Јеховини сведоци наводе Порфирија и већ

поменутог Јулијана "римског цара и противника Хришћанства". Текст говори о томе како

су Порфирије и Јулијан потакли питање "јесу ли Исусови следбеници, а не сам Исус

одговорни за особит облик хришћанске религије". По речима Јеховиних сведока ова

двојица су на темељу Новог Завета доказали да Исус себе није називао Богом, а да су

"његови следбеници одбацили његово учење и на своју руку увели нов начин обожавања у

којем је Исус предмет обожавања и клањања".

Пошто смо о Јулијану нешто већ рекли само ћемо разјаснити где и како Јулијан пише о

Хришћанству. Јулијан је своју критику Хришћанства насловио: "Против хришћана", где у

седам књига покушава да докаже противречје хришћанског учења. Зашто Јеховини

18

сведоци не наводе из којег су дела преузели Јулијанову критику? Зато што се у том делу

наводи који су то "следбеници" изменили учење о Господу и прогласили га за Бога.

Јулијан каже да Исус себе није сматрао Богом па то не чине ни Матеј, ни Марко, ни Лука,

већ га Богом назива само "добри Јован" (Апостол Јован нап. аут.) и то када је сазнао да га

многи људи у Грчкој и Шпанији тако зову. Овако Јулијан говори о Апостолу који је био

"љубљени ученик" Христов, којем је поверио Господ Мајку на чување, којем је открио

будућност света и Цркве (Откривење). По Јулијану баш тај ученик не зна ко је Господ. Док

Апостола Јована у подсмешљивом тону назива "добри", о Господу Исусу Христу у истом

делу каже да је његова проповед била безначајна и да је њоме задобио неколико наивних

жена и робова. Хришћани су за Јулијана глупи, јер су мртваца признали за Бога, а мртвим

остацима (тј. Господу) и данас указују поштовање. Овако Јулијан говори у свом спису

"Против хришћана".

Оно што Јеховини сведоци прећуткују јесте да је Јулијан под следбеницима Исуса Христа

који су га признали за Бога искључиво подразумевао Апостоле, а посебно Апостола

Јована. То чине да би смо стекли дојам да су ти Христови следбеници "назовихришћани"

тј. Црква. Док цара Константина који је међу првима покренуо иницијативу новозаветног

канона, називају паганином и многобожцем, дотле Јулијана, Јеховини сведоци, цитирају

као зналца Светог Писма. Сваки коментар је излишан.

Друга "ауторитет" поред Јулијана за Јеховине сведоке је Порфирије. Порфирије је био

неоплатоник, дакле, више многобожачки богослов него философ. Он, као и Јулијан, трага

за противречју између Старог и Новог Завета као и у учењу самих Апостола. Његов спис је

као и Јулијанов, насловљен "Против хришћана" где у петнаест томова износи "аргументе"

против Хришћанства. Порфирије тврди да су следбеници Христови који нису разумели

његову науку, Апостоли, а то поткрепљују неспоразумом Апостола Петра и Павла (Гал.

2,11) намерно прећуткујући да тај неспоразум није довео ни до промене ни до разлике у

учењу Апостола. Порфирије за Господа каже да је променљива и нестална личност иако, за

разлику од Келса, као аргумент не износи најгнусније лажи. Порфирије је дубоко презирао

хришћане, а као синкретиста присвајао је неке хришћанске идеје.

Порфирије и Јулијан су под следбеницима који нису разумели Христову науку

подразумвали искључиво Апостоле желећи тиме да пољуљају саме темеље Хришћанства.

Но, Јеховини сведоци су тај детаљ прећутали. Оно што је застрашујуће јесте чињеница да

мајстори бруклинске кухиње и те како знају одакле су цитирали Јулијана и Порфирија,

што значи да знају све што у тим списима стоји, али износе само оно што им одговара.

Трагично је да неко као познаваоце Светог Писма наводи његове љуте противнике, а да

трагедија буде потпуна наслов текста у којем Јеховини сведоци износе закључке

Порфирија и Јулијана гласи: "хришћанство против назовихришћанства" (Човечанство у

потрази за Богом, стр. 266).

Коме је оваква манипулација полуистинама и неистинама потребна најбоље да се запитају

сами Јеховини сведоци.

19

* * * * *

Пошто бисмо о односу Јеховиних сведока према Васељенским саборима могли много шта

рећи, овде ћемо изнети њихово мишљење о Првом Васељенском сабору као пример

типичне примене полуистине.

Желећи да прикажу Први Васељенски сабор као нелегитиман и да минимизирају његов

значај, Јеховини сведоци наводе како је на том "нерепрезентативном концилу"[3] било око

300 учесника, "а то је свега трећина бискупа (епископа нап. аут.) тадашње цркве".[4]

Оно што Јеховини сведоци или не знају или намерно пропуштају да кажу јесте да један

сабор постаје Васељенски када одлуке важне за Цркву у целини прихвате све помесне

Цркве. Дакле, није потребно да епископи свих помесних цркви присуствују сабору, већ да

прихвате његове одлуке. На првом Васељенском сабору који је сазван ради Аријеве јереси

(коју исповедају Јеховини сведоци) нису учествовали сви епископи, јер су многи од њих

већ раније осудили и Арија и његову јерес (нпр. Архиепископ Александар Александријски,

Светитељ и велики богослов) и само су чекали да и формално прихвате одлуке сабора.

Инсинуације Јеховиних сведока о томе да је цар Константин на сабор довео само оне

епископе, који су прихватали његово виђење Хришћанства, остају у домену хипотетике.

Оно што пренебрегавају не само Јеховини сведоци већ и многи историчари, који су

антихришћански настројени, јесте чињеница да су многи од епископа који су учествовали

на сабору носили ожиљке не тако давно окончаног Диоклецијановог гоњења. По

Јеховиним сведоцима ти епископи су трпели мучења, страдања и прогоне да би на крају

издали и Христа и Хришћанство, осудивши Арија.

Ко су жртве оваквог манипулисања истином, историјом и чињеницама просудите сами.

НАПОМЕНЕ:

1. Човечанство у потрази за Богом, стр. 279

2. Сачувана у одломцима у Оригеновој апологији Против Келса

3. Човечанство у потрази за Богом, стр. 276.

4. Публикација Да ли треба веровати у Тројство?, стр. 8.

20

ПИСМО БР. 3

КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?

Драги пријатељу,

знајте да је питање које Господ Исус Христос упућује Апостолима: "А ви, шта велите ко

сам ја?" (Мт. 16,15; Мк. 8,29; Лк. 9,20), питање упућено свим људима. Одговарајући на

ово питање сваки човек чини најсудбоноснији избор: између васкрсења и вечног живота,

са једне и смрти и - вечне пропасти, са друге стране; избор између Царства Небеског и

таме најкрајње! Одговор на ово питање покушавали су кроз историју да дају многи, тако

да их можемо грубо разврстати у две целине: одговори које дају они ван Хришћанства

(јудеји, незнабошци, мухамеданци... све до данашњих дана) и одговори које дају они

поникли из хришћанске средине (то су углавном истовремено и носиоци јереси и раскола,

и њихов историјски пут можемо, такође, пратити до данас).

У првој групи налазимо оне који су са Хришћанством повезани органски (Јевреји) или

географско-историјски (незнабоштво, мухамеданство итд.), а чији је одговор неретко био

условљен схватањем које им је установљено религијским или философско-научним

убеђењима. Прво су одговор дали Јевреји одмах након распећа: "... сјетисмо се да онај

варалица (Исус) каза још за живота ..." (Мт.27,63). Међутим, ово није и једини одговор

који дају Јевреји. Потоње одговоре налазимо у светим књигама новојудаизма (Талмуд,

Зохар, Шулханарух), а ти одговори не само да су неосновани, већ су гомила најгнуснијих

лажи и клевета, у којима се материјализовала сва мржња којој је био изложен Господ од

стране Јудеја. Пошто такве лажи није умесно ни изговорити, а камо ли писати, оставићемо

их тамо где јесу.

Сукоб Хришћанства и многобоштва се одиграо на два поља: религијском и философско-

научном. Наиме, многобошци су имали сусрет са монотеистичким јудаизмом, али тај

сусрет није прерастао у отворен сукоб, јер је јудејски монотеизам ипак остао у оквиру

националне религије. Међутим, оно што је Хришћанство донело са собом јесте васељенска

вера која не познаје границе држава и нација, оно је вера "Новог Израиља", вера свих оних

који повероваше у Јеванђеље о Исусу Христу. Из свега овога је проистекла многобожачка

реакција на Хришћанство. Изгубивши веру у богове римске многобожачке религије,

интелектуална елита римске империје, главни ослонац против Хришћанства, пронашла је у

философији. Зато су и припадници разних философских праваца покушавали да дају свој

одговор на питање: "Ко је Исус Христос?". Пошто су сви они, у главном, сматрали

Хришћанство за сулуду веру, тако су и њихови одговори били углавном слични. Стојици,

не разматрајући уопште хришћанско учење, одбацују гa са свом гордошћу свог

философског знања. За њих је довољно то што је оснивач Хришћанства дрводеља, а не

високошколовани философ, да Хришћанство буде презрено.

21

Међу првима који је покушао да да неку систематичнију критику Хришћанства, био је

епикурејац Келс, који у свом спису, написаном против хришћанства "Истинита реч", у

ствари не износи ни једну аргументовану критику, већ само понавља клевете и лажи које

су против Христа износили Јевреји. Поред Келса, од епикурејаца који покушавају да

критикују Хришћанство, је и сатиричар Лукијан Самосатски, који у својој сатири

"Перегрин Протеј" исмева хришћане, а Господа назива варалицом.

Озбиљнији противник Хришћанства је неоплатоничар Порфирије (233-304)[1] који, поред

систематичније критике, показује и много боље познавање хришћанског учења од ранијих

критичара.

Неоплатоник Јерокло је далеко испод Порфирија у познавању Хришћанства, и у својим

критикама само понавља исте клевете и лажи којима се користио и Келс.

Готово седам векова од рођења Спаситеља, јавља се нова монотеистичка религија на

историјској сцени ислам. Пошто је ислам мешавина старозаветног јудејства, неких

хришћанских учења и арапске многобожачке религије, самим тим је дошао у ситуацију да

да одговор на питање: ко је Исус Христос. Ислам за Господа, каже да је од свих пејгамбера

(пророка), које је Алах слао као претече највећем пророку Мухамеду, највећи Иса

пејгамбер, син Маријин. По исламској науци, Иса (Исус) је само човек, али рођен на

чудесан начин. Занимљиво је да Куран[2] говори о Господу без мржње коју налазим у у

Талмуду.

Ово нису једина мишљења нехришћана о Господу. Низ одговора можемо пратити до

данас, а наведени одговори су дати у првим вековима Хришћанства, и чине мишљења

првог окружења хришћанске вере, које је често било непријатељски расположено.

Следећој групи припадају сви они који су изникли из самог Хришћанства, као и они који

су за основу свог учења узели хришћанске идеје. То су углавном носиоци главних јереси и

раскола, који су отпадали од Цркве најчешће дајући одговор на постављено питање. Тако

се први јеретици појављују још у апостолско време поникли из јудеохришћанске[3]

средине. Многи, који су прелазили из Јудејства у Хришћанство, нису раскидали са

обредном страном Јудаизма. Они су и даље испуњавали старозаветни Мојсијев закон и,

неретко су, наглашавањем важности старозаветног закона, смућивали и збуњивали

хришћане који су прелазили из многобоштва. Говорили су да је и за хришћане неопходно

да се обрезују и да држе јудејске обичаје. Ова питања била су повод сазивања Апостолског

сабора 51. r. у Јерусалиму, на коме је донета одлука да незнабошци који прелазе у

Хришћанство, нису обавезни да држе Мојсијев закон. Треба да се чувају крви, удављеног и

блуда.[4]

Многи јудеохришћани били су незадовољни одлукама Сабора и почињу одвајања од

хришћанске заједнице. Тако су настали Евионити - секта јудејствујућих хришћана.

Њихово коначно издвајање било је након разарања Јерусалима од стране Тита (око 70. г.),

а томе је кривац Тетубис, незадовољан што није изабран за епископа. Евионити уче да је

Господ само пророк сличан Мојсију, одбацују Његово божанство, као и Његово

натприродно рођење. Христов рад своде на разјашњење и допуну старозаветног закона.

Строго држе суботу, обрезање, итд.

22

Очекују да ће Господ покорити читав свет и осигурати власт Јудејима кроз

хиљадугодишње царство. Поред Евионита ту су и ЕвионитиГностици који јудејском

учењу додају много незнабожачких елемената, а о Господу кажу да је божанствени дух

који се јавио у лику Исуса Христа, чија је мисија да обнови старо учење дато малом броју

изабраних.[5]

Наведимо и гностицизам који се јавља у хришћанском облику, већ у апостолско време.

Гниостицизам је скуп разних учења, конгломерат свега онога што су гностици сматрали

занимљивим и прихватљивим. Зато се јавља као веома жилав противник, јер није био

непријатељски настројен према Хришћанству, напротив, али након присвајања неких

хришћанских идеја, често тежи да себе прикаже као оригинално учење. Због те особине,

прилагођавања и синкретистичког присвајања, гностицизам се задржао веома друго на

историјској сцени, а када говоримо о њему као о противнику Хришћанства треба га

превасходно схватити у оквиру учења. Дакле, као духовног противника. Оно што

гностицизам каже о Господу углавном се не разликује међу правцима. Гностицизам сматра

да је Господ еон (виша духовна суштина), а разлике се углавном односе на начин и разлог

доласка Господа у свет, циљ мисије, начин сједињења са човеком, итд. За гностике, Господ

је човек на којег је сишао виши еон ради поучавања људи, а не ради искупљења. Приликом

страдања, еон је или напустио човека Исуса, или је привидно страдао у стварном или

привидном телу.

Колику је опасност гностицизам представљао показује и то да су сами апостоли писали

против гностика. Гностичка учења могла су лако да одврате човека са истинског

хришћанског пута. Међу првим гностицима је Симон Гатар,[6] за којег Свето Писмо каже

да се издавао за "неког великог" (Д.ап. 8, 8). Против гноситика докета[7] (грч.

докеоизгледати) Апостол Јован пише у 1. Јов. 4, 2- 3 и у 2. Јов.7. Против антиномиста[8]

(Николаити) Апостол Јован пише у Откривењу и назива их валамитима Новог Завета (Отк.

2, 1415). Осим њих, апостол Јован водио је борбу и против Керинта[9] који почиње са

својим учењем у Палестини за време Домицијана (81-96.), а после прелази у Ефес. Његово

учење је мешавина гностицизма и евионства. У Ефесу је Апостол Јован водио посебно

бригу да хришћани не буду привучени његовим учењем. Против гностичког учења пише

Апостол Павле у посланицама: 1. Тим. 6,20 и Кол. 2,8; 16-18.

Осим поменутог Керинта познати гностици су Василид Сиријац, који је 125. г. у

Александрији основао своје друштво. Затим Валентин, александријски Јеврејин који је

углавном радио на Кипру (умро око 160. r). Представници сиријског гностицизма су

Сатурнин, савременик императора Адријана (117-138.), и Татијан. За разлику од

представника сиријског и александријског гностицизма, који су прописивали најстрожу

аскезу, антиномисти су учили да морал спутава духовну слободу, а њихови представници

су Карпократ и син му Епифан, који је у 17. години умро од разврата.

Можемо поменути и маркионство,[10] које је засебан гностички систем, по коме се Господ

није родио од Дјеве Марије, већ је једноставно сишао у капернаумску синагогу.

Маркионство учи да је Господ дошао да подучи људе како се могу ослободити

Демијургове[11] владавине и одржати пуну победу духа над материјом. По њему је

Демијург старозаветни бог, док је Хришћанство потпуно независно откривење од Старог

Завета. Оно што га одваја од гностика је његов покушај да се прикаже као чист

23

хришћанин. Маркион користи искључиво канонске књиге, али је према канону сувише

слободан и сам преправља. Јеванђеље по Луци, које једино прихвата, као и посланице Св.

ап. Павла.

Поред наведених, постојала је и јерес звана манихејство, чији је оснивач Манес убијен у

граду Гандизапуру 277. г. Манихејство има много примеса сиријске дуалистичке религије,

зороастризма (парсизма) и много фантастичних описа. По Манесу Христос је првочовек -

еон светлости, који силази у царство таме и ступа у борбу са демонима помоћу пет чистих

сила.

* * * * *

Ово је био кратак историјски осврт на прва три века постојања Хришћанства у којима се

јављају покушаји да се одговори на питање ко је Исус Христос. Пошто се каснији

одговори не разликују посебно од наведених, није потребно да наставимо излагање све до

данашњег времена. Треба рећи да нека учења, проистекла из Хришћанства, имају изузетно

високе захтеве моралног живота и дисциплине. У томе је била највећа опасност по

хришћане, јер су многи могли бити привучени високоморалним квалитетима неког од

учења. Међутим, Хришћанство није само морални систем, већ целовити живот у истини,

тако да и високоморални и аскетски живот без истине, која је Христос, не уводи у живот

вечни.

Постоји нешто што је идентично за све ове одговоре, било да у њима стоји да је Господ

варалица, обичан човек, учитељ, пророк сличан Мојсију, било да кажу да је Он еон-виша

духовна суштина, да је духовно биће, итд. - а то је, да су сви ови много мање одговори, а

много више оповргавање божанства Господа Исуса Христа. Сва ова учења за основ имају

тврђење да Господ Исус Христос није истинити Бог, Творац, Искупитељ и Спаситељ света.

Наиме, улазећи у свет са науком о Богу који је постао човек да би спасао људе од греха,

зла и смрти, Хришћанство је негирало потребу за било чиме што није Христос и што није

охристовљено. У светлости Хришћанства постаје излишна потрага философа за смислом и

циљем живота, јер је у свет дошао Онај који даје живот. Излишно је постало трагање за

истином, јер је сама Истина дошла у свет. Овим, дакле, престаје и свака потреба за

философским умовањем[12] а то је имало огромне последице за философе који су гордо, са

висина своје философске учености, гледали на Хришћанство. Зато је за њих оповргавање

Христовог божанства постало од животне важности, јер се тиме подривала и сама

апсолутност хришћанске истине.

Јудеји би, признавањем Господа за Месију, изгубили своје дугоочекивано царство на

земљи.

24

Многобожачка религија морала би да призна своју заблуду и да се преко ноћи одрекне

пантеона божанства, којима су посвећивани велелепни храмови.

Многи самопрокламовани учитељи морали би да се одрекну свог посланства и да својим

следбеницима признају сопствену заблуду.

Због свега овога, одрицање божанске природе Господа Исуса Христа било је од пресудног

значаја за све њих, а као што видимо разлози су углавном субјективне природе.

НАПОМЕНЕ:

1. Оригенов ученик, али је неосновано мишљење да је био хришћанин, у ствари је био

еклектичар.

2. Сура 3. ајет 40-47. Поред овог места Куран помиње Господа и Дјеву Марију на још

неколико места из којих је очигледан утицај гностицизма на ислам.

3. Први хришћани су били махом Јудеји.

4. Описано у Делима Апостолским 15. 1,29.

5. Типично гностичко учење

6. О учењу Симона гатара сазнајемо из дела св. Иринеја Лионског.

7. Учили су да је тело које је Господ имао било привидно.

8. Антиномисти су гностици који су одрицали морал и разврат су сматрали једним од

путева за ослобађање од окова материје.

9. Очувано је предање по коме је св. Јован са ученицима дошао до јавног купатила у

коме је био Керинт и, видевши га, апостол рече ученицима: уклонимо се одавде да

сводови не падну на нас, јер је овде Керинт, непријатељ истине.

10. Основао га Маркион кога је његов отац епископ сам одлучно од цркве због

јеретичког учења.

11. Демијург, божанство уредитељ, спона између апсолутног бога и творевине, по

грчкој философији, посебно код Платона.

12. Не философским мишљењем, већ философским спекулацијама у вези проблема који

су решени у хришћанству.

25

ПИСМО БР. 4

ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС АРХАНЂЕЛ МИХАИЛ?

Жалосно је рећи, драги мој, да међу оне који у данашње време оповргавају божанство

Исуса Христа спадају и ваши Јеховини сведоци. Тврдите да своје учење заснивате

искључиво на Светом Писму и да на основу истог тог Светог Писма дајете одговор на

питање: "Ко је Господ Исус Христос". У литератури Јеховиних сведока, запазио сам,

неколико верзија учења о Господу, које примењујете у зависности од тематике којом се

текст или књига бави. За Господа се каже да је:

1) Највећи човек који је икада постојао (постоји књига овако насловљена)

2) Бог, али не свемогући, потчињен Оцу (овде је Бог у контексту Бог по благодати)

3) Јединорођени Син Божији којег је Бог првог створио (парафраза на дефиницију стр. 142.

књиге Расправљање на темељу Писма)

4) Арханђел Михаил

Због обимности размотрићемо само учење Јеховиних сведока да је Господ, у ствари,

арханђел Михаил.[1] У другом пасусу наведеног текста стоји: "У 1. Солуњанима 4:16 (Ст)

заповест Исуса Христа да започне ускрсење описано је као "глас арханђела", а у Јуди 9.

стоји да је тај арханђео Михаило".

Размотримо шта стоји у наведеним стиховима:

"Јер ће сам Господ са заповешћу, Гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба и

прво ће мртви у Христу васкрснути."(1. Сол. 4, 16)

"А Михаило арханђел, када препирући се са сатаном говораше о Мојсијевом телу, не усуди

се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запрети!" (Јуда 9).

Где у овим стиховима стоји да је арханђео Михаил онај чијим ће гласом почети

васкрсење? Нигде! Оба наведена стиха су грубо истргнута из контекста, јер, као што

видимо, у Јуди 9, не стоји да је арханђео Михаил онај чијим ће гласом почети васкрсење,

нити у 1. Сол. 4, 16 стоји да ће арханђел Михаил позвати на васкрсење.

У наставку текста Јеховини сведоци нас питају: "Да ли би било прикладно Исусов

заповеднички позив приписати некоме ко је мањи по власти? Разумно је, дакле, да је

Михаило Исус Христ". Овде је једноставно погрешно приписан глас арханђела Господу.

Зашто? Зато што је у 1. Сол. 4, 16 описано оно што прати Други долазак Христов. Сам

26

Христос долази са заповешћу на васкрсење, значи, Он изриче заповест, а његов долазак

биће попраћен гласом арханђела. Тако у 1. Кор. 15, 52 стоји: "Уједанпут, у тренућу ока, у

последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се

претворити". Овде видимо да се васкрсење дешава на звук трубе. Зато 1. Сол. 4, 16 треба

схватити као опис општих услова при васкрсењу и свих попратних појава. То доказује и

опис који даје сам Господ у Мт. 24, 3031. Ту видимо како Господ долази на облацима

небеским са силом и славом великом и како шаље анђеле своје с "великијем гласом

трубнијем". Дакле, снажан глас трубе објављује долазак Христов и васкрсење. Овде,

такође, видимо да се ради о општим условима васкрсења.

Јеховини сведоци кажу да је из њиховог закључка разумно да је Исус арханђел Михаил.

Међутим, ако се држимо Светог Писма, онда то није разумно закључити, јер нигде у

Светом Писму не стоји да је Господ Исус Христос арханђел, а још мање да је арханђел

Михаил. Њихов закључак је плод погрешног контекстуалног спајања наведених стихова.

Но, када бисмо 1. Сол. 4, 16 посматрали очима Јеховиних сведока, опет не бисмо смели

извести закључак до кога су они дошли. Зашто? Ако је нужно да је Исус арханђео само

зато што је његов глас описан као такав, онда бисмо морали из истог стиха.извести

закључак и да је Бог, јер у стиху стоји да ће Господ доћи "и са трубом Божијом". Да ли би

било прикладно да трубу Божију носи неко ко није Бог? Исто као што долазак на глас

арханђела мора значити долазак самог арханђела, онда је и долазак са трубом Божјом

долазак самог Бога. То би нас довело у контрадикторност, јер бисмо морали рећи да је

Господ у исто време и арханђео и Бог. Зашто Јеховини сведоци игноришу део о доласку

Господа и са трубом Божијом, остаје нејасно?

Драги пријатељу, на жалост, ово није једини случај где Јеховини сведоци користе

вишеструке аршине за идентичне случајеве, а остајемо и без објашњења на чему је

заснована ваша логика закључивања.

Арханђел Михаило и стара змија

У наставку, Јеховини сведоци наводе још два стиха из Светог Писма који, по њиховом

мишљењу, доказују да је Господ Исус Христос арханђел Михаил. У Отк. 12,7-12 описано

је збацивање сатане од стране архангела Михаила и војске ангела, а тај стих Јеховини

сведоци повезују са стихом из Отк. 19,11-16. где се даје опис војске небеске под вођством

Господа Исуса Христа. По њима то је доказ да су Господ и архангел Михаил једна те иста

особа. Иако ми то није циљ, овде морам заћи у област егзегезе, јер овако постављен

проблем јесте егзегетски[2].

Откривење Јованово је пророчка књига, а такве књиге имају садржај приказан у пророчком

контексту. То значи да догађаји код пророчког приказивања не морају бити дати

хронолошким редоследом, јер пророк може истовремено да сагледава догађаје који су,

један од другог, удаљени хиљадама година. За то имамо доказе и у Старом и Новом Завету.

27

На пример, у књизи пророка Исаије, након виђења славе Божије (гл. 6), пророк добија, као

утјеху од Господа, обрицање Емануила (Ис. 7, 14), а у наставку, Господ му говори за казну

преко Асираца. Затим, у 9 гл. говори се о рођењу Месије, Његовом имену и Царству. У 11

гл. опет говори о Царству Месије. Након ових месијанских места, у 13. гл. говори о

пророштву разарања Вавилона од стране Мида. У 14. гл. о пропасти Асираца и

Филистејаца.

Ово је типичан пример пророчког контекста где пророк, између описа јако блиских

догађаја, умеће опис рођења Спаситеља (иако је оно удаљено вековима од оних између

којих је уметнуто). Оваквих места има и у Новом Завету. Тако Господ у Мт. 24, Мк. 13 и

Лк. 21 даје у једној слици више догађаја, који су један од другога удаљени временским

дистанцама. И Апостол Петар у једној слици повезује силазак Духа Светога у последње

дане и "Дан Господњи" (Д. ап. 2, 16-21)[3]. Такође, пророци често говоре о неким будућим

догађајима у садашњем времену (нпр. Ис. 9,6). Пророчки контекст нема сврху да

хронолошки прикаже редослед догађаја, јер не говори о будућим и прошлим догађајима,

већ превасходно говори о домостроју Божијем, дакле, о божанском промислу за свет.

Спасење није у познавању времена и рокова, већ - у испуњавању воље Божије.

Тако и стих из Отк. 12, 7-12. треба посматрати у пророчком контексту. Оно о чему говори

Апостол Јован у овом стиху јесте збацивање сатане од стране архангела Михаила и

осталих ангела, а то се десило када је сатана отпао од Бога. Горди сатана и легион палих

ангела изгубили су своје достојанство, јер какву сагласност има Христос са велијаром? или

какав део има верни с неверником" (2. Кор. 6, 15). Тако и сатана, због безакоња и неправде,

би збачен са палим ангелима, како говори и пророк Језекиљ "од мноштва трговине своје

напунио си се изнутра насиља, и грешио си: зато ћу те бацити као нечистоту с горе

Божије, и затрћу те између камења огњенога, херувиме заклањачу!"(Језек. 28,16). Као и:

"Сви који те познају међу народима препашће се од тебе; бићеш страхота и неће те

бити довека" (Језек. 28,19)[4]. "Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу

има светлост са тамом?" (2. Кор. 6, 14). Шта имају ангели са демонима? Из наведених

стихова јасно је да демони више не могу да обитавају заједно са ангелима. Збачени сатана

једино шта жели након пада јесте да напакости Богу. Зато он у виду змије наводи на пад

Адама и Еву (Пост. 3,45).

У Отк. 12, 9 описано је збацивање сатане и ангела његових. Међутим, није то једини пут

када је сатана поражен! Први пут је збачен као анђео, и постао је сатана. Доласком

Господа Исуса Христа, његовим спаситељним страдањима и победоносним васкрсењем,

сатана је наново поражен. Господ је самим својим уласком у овај свет суд овоме свету, а

такође, и кнезу овога света.[5] "Сада је суд овоме свету; сада ће кнез овога света бити

избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи". (Јн. 12, 31-32).

Страдање на крсту учинило је да сви они који буду привучени Христу нису више у власти

сатане, греха и смрти. Зато ап. Павле каже: "Победа прождрије смрт. Где ти је, смрти,

жалац? Где ти је, пакле, победа?" (1. Кор. 15, 54-55). Подизање о којем Господ говори је

подизање на крст, а то и само Свето Писмо у наставку потврђује: "А ово говораше,

указујући каквом ће смрћу умрети!" (Јн. 12, 33)[6].

Тако и Отк. 12, 10 треба разумети као опис победе Господа над сатаном, крстом и

страдањем, који су донели "спасење и силу и Царства Бога нашега и власт Христа

28

његовог", људима, а томе су се и ангели радовали Јер је збачен опадач браће наше" (Јн. 12,

10) ,браћа ангела су људи'. Царство небеско се нама приближило и уселило се у време,

доласком Христовим. Он рече "гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21)"[7].

Значи, ми још у овом животу можемо да имамо предокушај Царства Небеског кроз Христа.

Зато је бесмислено помислити да су "спасење и сила и Царство Бога нашега и власт Христа

његовог" у Царству Божијем наступили збацивањем сатане из небеске јерархије ангела.

Треба ли спасење Царству Божијем? Као да је сатана могао да угрози Царство Небеско и

власт Христову. Наиме, он је διαβολος - клеветник, и клевета му је једино оружје против

Бога. Он покушава Адаму и Еви да прикаже Бога као завидљивца (Пост. 3, 45), као што

свој бес и мржњу искаљује на оне који су му подложни кроз грех - на људе.

Пошто није потребно да егзететски анализирамо и Отк. 19, 1116, довољно је да овај стих

упоредимо са Отк. 12, 7-12. У првом стиху приказан је Господ који пердводи војске

ангелске да би судио целокупној творевини, у "Дану Господњем", на крају времена. Као

што видимо, не ради се само о доласку ради збацивања сатане (он је већ збачен), већ ради

суда над читавим светом. И у овом случају Јеховини сведоци погрешним контекстуалним

спајањем долазе до једнако погрешних закључака.

Ко је архангел Михаил?

"Занимљиво је да се израз "арханђео" у Библији никада не налази у множини, што показује

да постоји само један!"[8], кажу, у наставку, Јеховини сведоци. Ако овоме додамо и учење

Јеховиних сведока да је Исус Христос "друга највећа особа у свемиру"[9] добијамо

потпунију слику о вашем учењу. Наиме, постоји један архангел и то је Михаил и он

предводи небеску војску, а пошто и Исус Христос предводи небеску војску, логично је

закључити да су Исус и Михаило једна те иста особа. Према томе Михаило је "друга

највећа особа у свемиру". Или, како на крају текста[10], закључују: "Дакле, докази

показују да је Син Божији био познат као Михаило пре него што је дошао на земљу..."

Међутим, погледајмо шта каже пророк Данило за архангела Михаила: "али, Гле Михаило

један од првијех кнезова дође ми у помоћ;" (Дан. 10, 13). Видимо да пророк не назива

Михаила ни највећим ни јединим ни првим, него једним од првих. Да је тумачење

Јеховиних сведока исправно онда би пророк за Михаила, као Сина Божијег, требало да

каже да је једини кнез (Јеховини сведоци у деф. на стр. 142. кажу: "Једини син...") или да је

други највећи (деф. на стр. 142.: "...друга највећа особа у свемиру"). Међутим, архангел

Михаил је назван "један од првих", или један међу себи равним кнезовима. Због овога,

закључак да је Исус Христос архангел Михаил, јесте плод произвољног тумачења Светог

Писма, као и нарушавање самог учења Светог Писма.

Осим тога, Јеховини сведоци на крају текста[11] кажу: "Дакле, докази показују да је Син

Божији био познат као Михаило пре него што је дошао на земљу, а познат је по том имену

и по повратку на небо..." Где у Светом писму стоји да је Господ познат под именом

архангел Михаил "по повратку на небо"? Нигде!

29

Ко су ангели?

Иако сматрате да Апостол Павле у Колошанима 1, 16 говори о земаљској власти, веровали

или не, реч је о небеској јерархији, коју, дакле, сврставамо у следеће чинове: серафими (Ис.

6, 2; 6, 6), херувими (Јез. 10, 1 и даље), архангели, ангели, престоли, господства, силе,

началства и власти.[12] Дакле, архангел је само ангелски чин те је Михаило као биће

ангео.

Шта Свето Писмо каже о односу Господа Исуса Христа и ангела? Апостол Павле пише:

,Јер њиме би саздано све, што је на небесима[13] и што је на земљи, што је видљиво и

што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти; све је њиме и

за њега саздано. И он је пре света, и све у њему постоји". (Кол. 2, 6, 16-17). Дакле, Господ

не само да није ангел, већ је њихов Саздатељ. Апостол Павле нам, даље, сведочи: "И

толико се показа већи од анђела колико је славније име наследио него они" (Јев. 1,4.). И

овде видимо да је Господ већи од анђела "јер коме од анђела икада рече: син мој јеси ти, ја

те данас родих? и опет: ја ћу њему бити отац, а он мени син" (Јев. 1,5). Нико од анђела

није назван Сином Божијим, зато је погрешно поистовећивати архангела Михаила са

Сином Божијим. При уласку у васељену[14] Бог за сина говори: "и нека му се поклоне сви

анђели Божији" (Фил. 2,10-11), а то се и дешава приликом рођења Спаситеља као човека

(Лк. 2, 13-14). Још на једном месту Апостол Павле показује колико је достојанство

Господа изнад ангелског: "а коме од анђела икад рече: седи мени са десне стране док

положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?" (Јев. 1, 13).

Због свега наведеног, потпуно је погрешно учење да је Господ Исус Христос архангел

Михаил, за шта сам сигуран да сте и сами дошли до истог закључка.

НАПОМЕНЕ:

1. Ово учење дато је у књизи Расправљање на темељу писма, стр. 151. под насловом

Да ли је Исус Христ иста особа као и Арханђео Михаило.

2. Егзегеза (гр. εξηγησις - тумачење, објашњење): метод тумачења Светог Писма.

3. Уп. Јоил. 2, 28-32.

4. Овде се као симбол сатане говори о цару Тира.

5. Под појмом овај свет треба разумети превасходно грех и зло јер над њима сатана

има власт. Сатана нема власт над оним што није од овога света.

30

6. Јеховини сведоци неке од ових стихова користе да би поткрепили друга учења, која

заснивају на сопственом тумачењу наведених стихова.

7. По тумачењу Јеховиних свједока овај стих не треба схватити дословно, већ ријечи

"унутра је у вама" треба схватити као "међу вама је" тј. не у људима већ међу њима,

јер Господ, обраћајући се фарисејима није сигурно мислио да је Царство Небеско

међу њима.

Шта је Царство Небеско? Оно није неко место одређено временом и простором, оно

је у ствари заједница, обитавање са Богом, а где је Бог ту је и Његово Царство.

Дакле, наш улазак у Царство Небеско није одређено временом и простором већ

настојањем срца тј. да ли смо са Богом или не. Тако још у овом свету можемо да

имамо предокушај Царства Небеског.

8. Расправљање па темељу писма, стр. 151

9. Исто стр. 151

10. Исто стр. 142

11. Исто стр. 151.

12. По вашем схватању Господ Исус Христос је дакле дошао да подчини овоземаљске

владаре и да их победи јер су под сатаниним утицајем, док с друге стране Апостол

Павле каже да ми војујемо не против крви н тела него против поглаварстава, и

власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју ( Еф. 6,12).

Тако, по вама, док ми водимо битку против самих демона Господ ће водити против

људи. Ваше схватање чинова у Кол. 1,16 као земаљских владавина није исправно, а

самим тим сва учења која темељите на овом схватању падају у воду.

13. Под стварањем небеса треба разумети стварање анђела.

14. Овде се говори о оваплоћењу Сина Божијег а не о рађању његовом од Оца.

31

ПИСМО БР. 5

ЦАР ЦАРЕВА И ГОСПОДАР ГОСПОДАРА

Драги мој пријатељу,

задржаћемо се још мало на овој теми, будући да је божанство Господа Исуса Христа

основни проблем у вашој науци, из кога извиру сви остали. Дакле, било да кажемо да је

Господ пророк, учитељ, виша духовна суштина или архангел Михаил, ми у ствари не

говоримо за Господа шта јесте, већ шта није. Говоримо да није Бог. Видимо да свој доказ

за тврђење да Господ Исус Христос није Бог, Јеховини сведоци покушавају да поткрепе

Светим Писмом. Међутим, то је једнострано посматрање Светог Писма, јер у њему на

многим местима стоји да је Господ Исус Христос Бог[1]. У Светом Писму постоје о томе

посредни и непосредни докази. Јеховини сведоци ова места игноришу, или тенденциозно

тумаче, или, пак, подвргавају директном прекрајању у својој верзији превода Светог

Писма, познатијег као Нови Свет.

Због обимности теме коју ћемо размотрити, трудићу се да то учиним што је језгровитије

могуће. Оно што треба имати увек на уму када се говори о Богу јесте апсолутност која

подразумева да све што кажемо о Богу то учинимо у апсолутним категоријама. Тако, ако за

Бога кажемо да је добар морамо то рећи са свешћу о апсолутном добру, које је изнад свега

што човек може и замислити (чак је и појам апсолутна за Бога ограничавајући, али једино

њиме можемо разумети и у нашем ограниченом уму представити Божанско Биће).

Апсолутно подразумева да у Богу нема никакве промене, јер промена уводи релативност.

Све што је о Богу речено и написано, у Светом Писму, јесте последица односа Бога и

света, Творца и творевине. То је реч о Богу људским језиком.

На многим местима у Откривењу Јовановом писац Господа назива јагњетом[2], јер је

старозаветно пасхално јагње праслика Господа који је савршена жртва једном принесена за

спасење света.

Размотримо један стих где се говори о Христу као о јагњету: "ови ће с јагњетом заратити

и јагње ће их победити, јер је Господар над Господарима и цар над царевима; и они који су

с њим, позвани и изабрани и верни". (Отк. 7,14) На другом месту писац о Логосу каже да је

обучен у хаљину од крви "и има на хаљини и на бедру своме име написано: Цар царева и

Господар Господара" (Отк. 7,14). Дакле, недвосмислено је реч о Господу Исусу Христу.

Међутим, погледајмо кога Апостол Павле назива "Цар царева и Господар Господара": "да

одржиш заповест чисту и беспрекорну до јављања Господа нашега Исуса Христа, које ће

у своје време показати блажени и једини владар, Цар царева и Господар Господара. Он

који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној,[3] кога нико од људи не

виде нити може видети[4], њему част и сила вечна. Амин"(1. Тим. 6, 14-16). Видимо да

Апостол Царем царева и Господарем Господара назива онога који Једини има

бесмртност" који, живи у светлости неприступној, кога "нико од људи не виде нити може

32

видети" (Отк. 7,14). О коме је реч у 1. Тим. 6, 16? Реч је о Богу. Али, тако Апостол Јован

назива и Господа Исуса Христа. Закључак је очигледан.

НАПОМЕНЕ:

1. Нпр. 1 Тим 3,14-16; Кол. 2,8-9; Рим. 9,5 итд.

2. Отк. 7,17; 21, 3-7; 22,3-5 итд.

3. Језек. 1,27

4. Мојс. 33:20

33

ПИСМО БР. 6

АЛФА И ОМЕГА

Откривајући истине о будућности Христовог народа, Цркве и о свршетку времена, Господ

апостолу и пророку открива још једну истину о Себи: ,Ја сам алфа и омега, говори Господ

Бог, који јесте и који беше и који долази, сведржитељ" (Отк. 1,8). Називом први и

последњи Господ Бог открио се пророку Исаији: "Ја, Господ, први и последњи, ја

исти"(Ис. 41.4); "Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога" (Ис. 44,6); ,Ја сам

први, ја сам и последњи". (Ис, 48,12). Погледајмо о коме Свето писмо на исти начин

говори: "Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова, и

имам кључеве од смрти и од пакла." (Отк. 1 17-18). Иако се из самог контекста описаног

догађаја види да се говори о Господу Исусу Христу то је јасно и из речи: "бијах мртав и

ево жив сам ", јер Господ умре и васкрсе. На исти начин апостол Јован у Откривењу каже:

"Тако Говори први и последњи који беше мртав и оживе" (Отк. 2,8). Но , погледајмо сада

како Господ говори о себи: "И рече ми: сврши се! Ја сам алфа и омега, почетак и

свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све

ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син" (Отк. 21,56). Овде Господ Исус Христос у

потпуности користи исте називе за себе које користи и Бог, а поред тога сам за себе каже

"и бићу му Бог". У последњој глави Откривења Господ каже: "Ево долазим ускоро, и плата

моја самном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам алфа и омега, први и последњи,

почетак и свршетак" (Отк. 22, 12-13). У тексту "Алфа и омега: коме ова титула с правом

припада?"[1] Јеховини сведоци кажу

1. да се у Отк. 1, 8 говори да је Бог носилац титуле алфа и омега.

2. наводе да погледамо Нови свет превод 1984, у вези уметања имена Јехова.

3. Откривење 21, 6, 7 упућује да ће хришћани који су духовни победници бити "синови"

онога који је познат као алфа и омега. То није никада речно за однос духом помазаних

хришћана са Исусом Христом. Исус је о њима говорио као о својој "браћи" (Јев. 2,11; Мат.

12,50; 25,40).

4. У откривењу 22, 12, ТЕВ (један од превода Светог Писма) ставља име Исус да би

изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху примењује на њега итд.

5. У Откривењу 22, 13 за алфу и омегу се такође каже да је "први и последњи", а тај се

израз примењује на Исуса у Откривењу 1, 17, 18. Слично томе израз "апостол" се

примењује и на Исуса Христа и на неке од његових следбеника. Али, зар то доказује да су

они иста особа или да су на истом положају? (Јев. 3,1). Докази, дакле, воде закључку да је

наслов "алфа и омега" примењен на Свемогућег Бога, Оца, а не на Сина.

34

Размотримо колико су ваљани ови закључци. Пошто примедба бр. 1 само констатује шта

се налази у наведеном стиху, а примедба бр. 2 даје упутство које је за наше разматрање

небитно, одмах ћемо прећи на примедбу бр. 3:

Јеховини сведоци скрећу пажњу са стиха 6 (који и не разматрају) на оно што је речено у

седмом стиху. Из самог контекста 6. стиха видимо да се ради о Господу Исусу Христу.

Наиме, речи: Сврши се! (Отк. 21, 6) су речи које је Господ изрекао страдајући на крсту: "А

кад Исус окуси оцат рече: Сврши се!" (Јн. 19,30). Као што је Христовом смрћу на крсту

дошао крај старом човеку и човечанству, а његовим васкрсењем човек постаје у Христу

нови човек, и свет никада више неће бити исти, јер ће светлост Јеванђеља заувек

обасјавати све оне који прихвате Господа и који у њему проналазе уточиште. Речима

"Сврши се!" запечаћено је искупљење света. Исто тако улазак света у вечни живот, у вечни

Јерусалим, у Царство небеско означено је речима: "Сврши се" (Отк. 21,6). Тиме се из

времена страдања улази у вечно блаженство. Тим речима Господ симболички означава

крај суда над сатаном и смрћу, крај тираније човекових и Божијих непријатеља.

Господ у 6. стиху 21. главе Откривења каже: "Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде

живота" (Отк. 21, 6). Овде такође, Господ понавља исте речи које је изрекао у разговору

са Самарјанком: "Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем,

ти би тражила од њега и дао би ти воду живу" (Јн. 4,10) и: "који пије од воде ком ћу му ја

дати неће ожеднети довека него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која

тече у живот вечни" (Јн. 4,14). Знамо да под "водом живота" Свето Писмо подразумева

благодат Духа Светог, која преображава човека и уводи га у истину и живот вечни.

Благодат о којој Господ говори Самарјанки открива човеку истину Јеванђеља, а то је иста

благодат која ће изобилно бити дата у Царству небеском: "И показа ми реку воде живота,

бистру као кристал, која извире од престола Божијег и јагњетовог" (Отк. 22, 1). Поред

тога, из контекста 21. главе Откривења видимо да је онај за кога се каже да је "алфа и

омега, почетак и свршетак" у ствари Господ Исус Христос. Нпр. у 5. стиху стоји: "и рече

онај што седи на престолу: ево све чиним новим" (Окт. 21, 5). Ко све чини новим? Свето

писмо каже да је то Господ Исус Христос: "Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо

прође, Гле све ново постаде" (2 кор. 5, 17); "Јер у Христу Исусу нити што помаже

обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6,15). Имајући ово у виду, Апостол Јован и

не прецизира, навођењем имена, о коме говори у Отк. 21, 6, као о "алфи и омеги, почетку и

свршетку".

Из четврте главе видимо да на престолу, који у визији виде Апостол Јован, седи Бог.

Погледајмо шта стоји у Отк. 4, 9: "И када жива бића дадоше славу и част и хвалу ономе

који седи на престолу, који живи у векове векова." Тако стоји и у наредном стиху: "... и

поклонише се ономе што живи у векове векова..."(Отк. 4,10)

А сада погледајмо шта каже Господ Исус Христос за себе: "И бијах мртав и ево жив сам у

векове векова... " (Отк. 1, 18). Дакле, опет имамо случај да Господ себе назива онако како је

називан Бог. Може ли неко ко нас је подучавао и подучава највећој и апсолутној истини,

ко је сам истина да узима исте оне називе којима се назива Бог и да их примењује у

35

потпуно идентичном контексту као што су примењене када Свето Писмо говори о Богу,

ако он сам није Бог?

Размотримо део примедбе Јеховиних сведока да Господ никада о хришћанима није

говорио као о синовима, но само као о браћи. Да би нас спасао, Господ постаје један од

нас, подобан нам у свему осим у греху (Јев. 2, 12-18), зато је Он наш брат по телу, али и

све оне који творе вољу Божију назива, такође, својом браћом. Међутим, Он је назван и

Оцем вечним у Исаији 9, 6. Као што је Аврам отац свих правоверних (Рим. 4, 12, 16), тако

је и Господ отац свих оних који су победили, који су изнели свој крст до краја. Као што је

Аврам био родоначелник правоверних, тако је и Христос родоначелник спасених. Тако ни

ово место у 21. глави Откривења није спорно, нити оповргава да се у овим стиховима (5, 6

и 7) говори о Господу Исусу Христу. Зашто Јеховини сведоци овде не цитирају Ис. 9, 6

мислим да није потребно објашњавати.

У примедби број 4) Јеховини сведоци кажу да један превод (Тев) ставља у Отк. 22, 12 име

Исус како би изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху применује на њега. Да

ли је потребно уметање имена Исус да бисмо закључили да наведени стихови говоре о

Господу? Не! Из самог контекста јасно је о коме се ради. Погледајмо о коме говори 12.

стих: "Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим". О

чијем доласку говори Откривење? Ко треба да дође ускоро да да свету по делима његовим?

Знамо да је у Светом Писму једна од најзначајнијих и најкључнијих истина други долазак

Христов којим ће заувек окончати робовање греху, ђаволу и смрти, као и да тај долазак

сам по себи представља почетак суда над светом. Ево како то каже Апостол Павле: ,Јер

нам се свима ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки што је који у телу чинио,

или добро или зло" (2. кол. 5,10). Најјасније о томе говори сам Господ: "А кад дође син

човечији у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сести на престолу славе своје и

сабраће се пред њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце

од јараца" (Мт. 25, 3132).

Зашто Јеховини сведоци упорно избегавају да признају да се у 13. стиху говори о Господу,

и да, уопште, Откривење назива Господа "алфа и омега"? Одговорићу вам зашто: због

стиха који каже: "Ја сам алфа и омега, говори Господ Бог ... Сведржитељ (Отк. 1, 3:

курзив наш). Када би сте прихватили да Свето Писмо и за Господа Исуса Христа каже да

је "алфа и омега" морали би прихватити и да је Господ Сведржитељ, што се коси са вашим

учењем. Но, у суштини, сам приступ овом проблему, од стране Јеховиних сведока, је

апсурдан. То произилази из смисла који има назив "алфа и омега". Шта он значи? Бог за

себе каже да је алфа и омега да би показао да њиме све почиње и завршава, јер као што

знамо а је прво, a ?2 последње слово грчког алфабета. Када Свето писмо каже "алфа и

омега" онда се подразумева да се ради о почетку и крају. Назив "алфа и омега" кориштен је

као метафора за почетак и крај. Стога је бесмислено и бепредметно правити разлику

између назива "алфа и омега" и назива "први и последњи" или "почетак и свршетак", јер

свим овим називима Бог изражава своју апсолутност над творевином, као и то да јој је он

узрок и да ће њиме и завршити, али не постојање, већ да ће прећи у вечно обитавање у

Богу. Набрајање назива у Отк. 22, 13: ,Ја сам алфа и омега, први и последњи, почетак и

свршетак" има за циљ да нагласи апсолутност Бога и зависност свега што постоји од

његове воље, јер сва три назива су синоними. Узгред, Јеховини сведоци нам и не наводе

зашто бисмо требали правити разлику међу овим називима. Њихов закључак је базиран на

36

сопственом учењу о Господу Исусу Христу, а не на чињеницама из Светог Писма! Да би

избегли могућност да и Господ Исус Христос буде назван Сведржитељем, праве разлику

између назива, који су у ствари синоними, а то је апсурд[2].

Анализирајмо и последњу примедбу Јеховиних сведока под бројем 5. Пошто Откривење

назива Господа Исуса Христа "први и последњи", а исто тако и Бога, Јеховнни сведоци

покушавају да нам докажу како је тај назив примењен на исти начин баш као и када Свето

Писмо за Господа каже да је "апостол" (Јев. 3, 1). Међутим, између ова два случаја постоји

огромна разлика. Грчка реч апостол значи посланик.

Тако је Господ назван апостолом, али је његово апостолство ипак другачијег карактера.

Наиме, Господ је поред проповеди и дела која је учинио превасходно дошао ради спасења

и искупљења људског рода. Апостоли су проповедали речју и делом и својим животима,

али видимо да је постојала разлика у посланству Господа и посланству апостола. Господ

каже: "као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас". (Јн. 20, 21) Апостолство је у ствари

функција или тачније служба. Пошто је Господ послан од Оца називамо га и апостолом

(Јев. 3, 1). Апостолом, дакле можемо назвати свакога ко поседује посланство, мада се

уврежило да када се каже "апостол" превасходно мислимо на дванаест апостола, чији је

значај за ширење Јеванђеља непроцењив. Апостол је општи појам који је само због

изузетног значаја дванаесторице апостола добио и своје посебно значење.

Сасвим другачији смисао имамо у случају назива "први и последњи". Као што смо већ

нагласили, када говоримо о Богу увек треба имати на уму Његову апсолутност. Тако када

за Бога кажемо да је Љубав знамо да је Он - апсолутна љубав, љубав која није само

особина него Он сам. Када о Богу кажемо да је Добар или да је Истина, знамо да сви ти

атрибути једино у Богу имају апсолутност. Неко може да каже за себе да је љубав, па чак и

да заиста поседује хришћански идеалну љубав, али за таквога не можемо рећи да је -

Љубав. Зашто? Зато што човек никада не може достићи толику висину и чистоту у

врлинама да би те врлине постале он сам, никада творевина не може поседовати атрибуте

који искључиво припадају Богу. Тако за човека, или чак за анђела, можемо рећи да је

добар, али та доброта ни код једног ни код другог није апсолутна. Она је апсолутна једино

у Богу.

Када Свето Писмо Бога назива "алфа и омега", "први и последњи", "почетак и свршетак"

онда тиме истиче Његову божанску апсолутност, потпуну различитост од творевине. Тиме

Свето писмо указује да је Бог узрок свему и да без њега нема ништа што би могло

постојати. Као и да његовим судом све завршава. Дакле, називи које употребљава Свети

Јован јеванђелист у Откривењу су метафора за атрибут божанске апсолутности, за нешто

што је у апсолутној инстанци искључиво божанска особеност.

Симптоматично је да у овој примедби Јеховини сведоци не наводе стихове из Светог

писма у којима Бог назива себе "први и последњи": ,Ја, Господ, први и последњи, ја исти"

(Ис. 41,4) ,Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога" (Ис. 44,6), ,Ја сам први и

ја сам последњи". (Ис. 48,12). Ови стихови недвосмислено указују да је назив "први и

последњи" Господ Исус Христос применио на себе у потпуно истом смислу као и Бог, у

горе наведеним стиховима. Господ каже: ,Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав

..." (Отк. 1, 17-18); "Тако Говори први и последњи, који беше мртав и оживи" (Отк. 2, 8).

37

Може било ко за себе да каже да је љубав, али знамо да је апсолутна Љубав једино Бог;

може неко за себе да каже да је добар, али знамо да је апсолутно Добар једино Бог. Слично

може неко да каже да је "први и последњи", али знамо да неапсолутност творевине

оповргава његове речи. Само Апсолутни може за себе да каже да је "први и последњи".

Када би било ко себе именовао "први и последњи" знали бисмо да тај покушава да

присвоји нешто што никада не може бити, па макар то учинио и најсавршенији од анђела.

Поновимо сада већ постављено питање: Да ли би Господ Исус Христос који не само да је

говорио истину већ је Сам Истина, присвојио назив којим себе назива Бог? "Први и

последњи" je атрибут Бога и зато га Господ Исус Христос, који је истинити и оваплоћени

Бог, и користи. Стога, стихови из Откривења, које смо анализирали у овом писму,

недвосмислено потврђују оно што говори и целокупно Свето Писмо, а то је да је Господ

Исус Христос - Бог.

У покушају да тривијализују снагу аргумената које смо разматрали, Јеховини сведоци

врше поређење начина на који се примењује назив "први и последњи" потпуно

потврђујући могућност да је Господ Исус Христос себе назвао називом који му не припада,

директно доводећи у питање истинитост сопствених речи. Ако направимо кратак осврт на

нама већ познат закључак Јеховиних сведока, и упоредимо га са наведеним, открићем још

један апсурд. На стр. 151. Расправљања на темељу Писма, Јеховини сведоци кажу: "Да ли

би било прикладно Исусов заповједнички позив приписати неком ко је мањи по власти?

Разумљиво је дакле, да је Михаило Исус Христ". Јеховини сведоци закључују да није

прикладно, ако се Господов глас описује као глас арханђела, тај глас приписати неком ко

је мањи по власти од Господа. Дакле, глас творевине не можемо приписати другој

творевини, ако је ова мања по власти. Међутим, по вама, сасвим је прикладно и ништа

необично да творевина сама себи приписује атрибут који поседује искључиво Творац - да

се назива именом којим и сам Бог!

НАПОМЕНЕ:

1. Расправљање на темељу Писма, стр. 400.

2. Опет имамо случај изричитог инсистирања на потпуној разлици појмова који су

синоними, док с друге стране знамо да Јеховини сведоци потпуно идентично

схватају појмове који приказују суштинске разлике, нпр. Јединорођени син који је

први створен.

38

ПИСМО БР. 7

АПСУРДИ ЈЕДНЕ ЗАБЛУДЕ

Свети Дух

Драги мој,

да бисмо одмах прешли на проблем, скренуо бих вам пажњу на једну наизглед сувишну и

баналну ствар, али у овом случају јако битну: бесмислено није исто што и натприродно,

тако да и вера није вера у апсурд и бесмислицу, већ у нешто што надилази наше искуство и

наш разум. Кроз поједине доказе наићи ћемо на бркање управо ових појмова у литератури

Јеховиних сведока.

Говорећи о Духу,[1] Јеховини сведоци кажу: "Упоређивања библијских стихова која се

односе на Свети Дух показују да се за њега каже да може људе "испунити" и да они њиме

могу бити "крштени" као и "помазани" (Лк. 1:41, Мат. 3:11; Дела 10:38). Ниједна од ових

изјава не би била прикладна ако би Свети Дух био особа". По вама, дакле, човек не може

бити испуњен или крштен личношћу, па одатле закључујете да Свети Дух није личност[2].

Размотримо пасус који следи у истом тексту: "Исус је Свети дух означио као "помоћника"

(грчки: параклето) и рекао је да ће овај помоћник "да поучава", "сведочи", "говори" и

"чује" (Јован 14:16, 17,26; 15:26; 16:13, НЊ). "У Библији није необично да се нешто

персонификује" (исто, стр. 98). Следећи логику Јеховиста, ми који верујемо да је Дух

Свети личност (Ипостас), овде можемо рећи: ни једна од ових изјава (да Дух подучава,

говори и сл.) не би била прикладна да је Дух само безлична сила.

Не улазећи у теолошко разматрање наведеног текста, поставио бих питање вама и уопште

свим Јеховиним сведоцима: да ли вам је пало на памет, када се каже да Дух "испуњава",

њиме се може бити "крштен" или "помазан", да се не говори буквално, већ да се ради о

персонификацији, јер "у Библији није необично да се нешто персонификује"?

На волшебан начин Јеховини сведоци примењују објашњење персонификацијом само на

оним местима на којима им то одговара.

Када Свето Писмо говори о Духу, приписујући му особине живог бића, или тачније

личности (дух сведочи, говори, чује), ви ноншалантно кажете: "Знате, то вам је само

персонификација".

Логички, граматички, лингвистички (...) у оба случаја је апсолутно могуће применити

персонификацију. Тако да је немогуће користити аргумент који користе Јеховини сведоци

("ниједна од ових изјава не би била прикладна ако би Свети дух био особа"), да би

39

доказали да Дух Свети није личност. Да се разумемо, овде није реч о теолошкој грешци,

већ о бесмислици у процесу закључивања. На жалост, ово није једини пример.

НАПОМЕНЕ:

1. Расправљање на темељу Писма, стр. 98. 2. Овде губите из вида да када би Дух Свети био само сила (макар и Божанска и најмоћнија)

била би бесловесна а тиме само стихија без свести, што је у директној супротности са Светим Писмом у којем стоји да у Богу шта је нико не зна осим духа Божијег јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2,10-11). Ако је Дух само сила онда би он испитивао Бога, а тиме Бог постаје потчињен Духу, односно сили. Бесмислица.

40

ПИСМО БР. 8

ЕМАНУИЛО

У пророштву о рођењу Спаситеља, пророк Исаија каже: "Зато ће вам сам Господ дати

знак; ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило", (Ис. 7, 14).

Апостол Матеј у Јеванђељу даје значење имена Емануило: "Ето, девојка ће зачети, и

родиће сина, и наденуће му име Емануил. Што ће рећи: с нама Бог" (Мт. 1,23). Пророк нам

именом Емануило указује на једну дубоку истину, а то је Оваплоћење Месије од Духа

Светог и Дјеве Марије. Емануило је симболичко откривање истине Оваплоћења, које је

пророк пророковао седам векова пре него што се одиграло. Емануило је испуњење

обећања које је Бог дао Еви (Пос. 3, 15). Дакле, именом Емануило пророк открива тајну

Оваплоћења ради спасења људског рода. Именом Емануило означено је спасење од Бога, и

да ће ради тога Бог бити с нама, тј. у свету. Сам наслов којим Јеховини сведоци почињу

разматрање поставља нам питање: "Да ли Матеј 1:23 показује да је Исус, док је био на

земљи, био Бог?[1] " На ово питање одговарају: "Није било ништа необично да хебрејска

имена у себи садрже реч бог или чак скраћени облик Божијег личног имена. На пример,

Елијата значи "Бог је дошао", Јеху значи "Јехова је он", Илија значи "Мој Бог је Јехова".

Али ниједно од тих имена не подразумева да је његов носилац сам Бог"[2].

Дакле, носилац неког имена, у стварности, не мора бити то што његово име значи. Како

Илија значи "Мој Бог је Јахве" не мора да значи да је свако ко носи то име побожан, или

носилац имена Љубомир (љубити/волети мир) може бити кавгаџија, пргав итд. Тако нам

Јеховини сведоци објашњавају и име "Емануил".

Пређимо само пар страница напред у књижици "Расправљање на темељу писма" (стр. 151)

и пронаћи ћемо тврдњу Јеховиних сведока која гласи: "Михаило значи "ко је као Бог?"

Име очигледно означава Михаила као онога који преузима вођство у подупирању Јеховине

суверености и уништења Божијих непријатеља"(стр. 151). Дакле, значење имена

неминовно указује на особину онога ко га носи, јер Јеховини сведоци кажу да "име

очигледно означава", а то је управо супротно од онога што су доказивали на стр. 147.

Јеховини сведоци овде користе потпуно два различита аршина за идентичан проблем, а све

у циљу доказивања да су у праву. Међутим, онај ко истинитост свог учења доказује

полуистинама, неистинама, прећуткивањем и искривљеним погледима, тешко да може за

само учење да каже да је истинито.

Видели смо да постоје властита имена чије значење апсолутно не мора да буде у складу са

психофизичким особинама онога који га носи. С друге стране, постоје имена која потичу

од неке конкретне особине или чак од саме природе носиоца. У овом случају име указује

дубоко смислену повезаност са оним ко га носи. Узмимо пример имена Адам. Адама на

јеврејском значи земља, а Адам буквално преведено било би "земљанко". Овде име указује

на физичко порекло. Тако је и са именом Ева: "нека јој буде име човечица, јер је узета од

човека" (1. Мој. 2,23) нли "и Адам надене жени својој име Јева, зато што је она мати

свим живима" (1. Мој. 3, 20). Знамо да се име може и накнадно добити, па га називамо

41

надимак. На пример, Исав, продавши право првенаштва за тањир црвеног лећа (сочива)

добија надимак Едом (1. Мој. 25, 30), што значи црвен.

Размотримо сада проблематику имена Емануило - "с нама Бог". Овим именом пророк жели

да нагласи једну од Спаситељевих особина. Овде се не ради о личном имену, јер знамо да

је лично име Спаситеља Исус ( које, такође, има свој смисао, јеврејски Јошуах, што значи

"Бог је спасење", дакле, Исус Спаситељ). Емануило нам указује да ће спасење доћи од Бога

и да ће он бити с нама, тако што ће узети људску природу на себе да би је избавио. На исти

начин пророк Јеремија Спаситеља назива: "Господ правда наша" (Јер. 23, 6). Дакле пророк

Јеремија жели тиме да укаже на праведност суда Господњег, што је још једна од особина

Спаситељевих, а никако да нам да прецизно властито име Спаситеља. Пророци су овим

именима изражавали дубље истине о Спаситељу.

Јеховини сведоци негирају било какав дубљи смисао имена Емануил, док у исто време име

Михаило тумаче, и наводе особину архангела Михаила управо по значењу имена. Поред

свега, симптоматично је и то што се у тексту Јеховиних сведока наводи само Мт. 1, 23, а не

и Ис. 7, 14, иако су то паралелна места. Ово је зато што је састављач текста Јеховиних

сведока желео да уклони пророчку тежину коју недвосмислено стих добија ако га

поставимо у време пророка Исаије.

НАПОМЕНЕ:

1. Расправљање на темељу писма, стр.147.

2. Исто.

42

ПИСМО БР. 9

БОГ СИЛНИ И БОГ СБЕМОГУЋИ

Драги мој пријатељу,

задржимо се на нивоу ваше логике и методологије тако, да нећемо водити дијалог о томе

да ли је Господ Исус Христос Бог или не, већ наредни редови треба да покажу још један

апсурд у учењу ваших Јеховиних сведока.

На стр. 146. књиге Расправљање на темељу Писма, Јеховини сведоци, кажу: "Исаија 9:6

такође пророчански описује Исуса као "Бога силног", али не као свемогућег Бога. То што

је Господ Исус Христос назван Бог силни, а не свемогући, по Јеховиним сведоцима, је

један од доказа да Господ није Бог.

Јеховини сведоци овде инсистирају на терминолошкој разлици између појмова "силан" и

"свемогућ". По њима, ове две речи нису синоними. Када би за Бога рекли да је свемогућ,

моћан, силан, сведржећи итд, када бисмо набрајали у недоглед особине божанске, не

бисмо моглн све набројати. Међутим, када бисмо навели само једну од њих било би нам

довољно да појмимо оно због чега их употребљавамо, а то је да објаснимо нашим језиком

апсолутну разлику између Бога и све творевине. Појмови "силан" и "свемогућ" могу у

потпуности да се употребе као синоними, но, Јеховини сведоци инсистирају на

лингвистичкој и граматичкој прецизности и истанчаности, стога за њих ова два појма не

могу бити синоними.

Но, колико су Јеховини сведоци доследни сопственом инсистирању на терминолошкој

прецизности, најбоље илуструје реченица: "Јединорођени Син Божији, једини син ког је

сам Јехова створио"[1]. Видимо да су, по њима, у овом случају термини "родити" и

"створити" синоними толико идентични да их користе у једној реченици да би описали

порекло Господа Исуса Христа. Колико су заиста ова два појма синоними? Појам "рођен"

нам указује на порекло нечега по природи, а шта то значи? Из свакодневног живота знамо

да онај који је рођен може бити само идентичан по природи са оним који га је родио. Тако

жена може родити само људско биће, она не може родити ни теле, ни жабу, ни птицу.

Жена рађа оно биће које је по својој природи идентично њој самој. Такав је случај и са

животињама и са биљкама. Наиме, корњача може да се излеже из јаја које је положила

корњача, мачка може окотити само другу мачку, из семена руже може изникнути само

друга ружа, итд. Дакле, појам рођења нас упућује на идентитет природе.

Шта је са појмом "створити"? Створити, у овоземаљском смислу, значи преобликовати

постојећу материју да бисмо добили нешто друго. Дакле, извршити утицај који ће довести

до појаве жељеног предмета. Зато и једна мајка веома добро разликује дете које је родила и

које је, по природи, људско биће као и она сама, од сарме коју је створила, од нечега што

43

је, по природи, биљка купус, и меса које потиче од нечега што је, по природи, животиња

свиња. Тако можемо узети дрво и обликовати од њега сто, столицу, полицу итд (намерно

банализујем). Дакле, ми не можемо створити другу природу. Међутим, Бог ствара "ех

nihilo" ни из чега, и једино Он може тако да ствара. Зато је целокупни створени свет и небо

(ангели и духовни свет) и земља (човек и сва природа) творевина Божија. Бог свет

(целокупни космос) није родио, Он га је створио из љубави. Дакле, свет по својој природи

није идентичан Богу, јер је створен, а не рођен. У томе је разлика између истине о

створености света и виђења разних многобожачких религија које су сматрале да су Бог и

космос само различите еманације једне те исте природе. Вера у истинитог Бога донела је

потпуно другачију слику: читав свет је створење Божије, а самим тим је нешто друго, по

природи, од Бога.

Вратимо се сада појмовима "рођен и створен". Ови појмови су различити управо зато да би

нам јасно указали на порекло нечега. Ови појмови никада не могу бити синоними, зато

што их користимо да бисмо нагласили разлику у пореклу.

Тако и Господ може бити или рођен од Бога или створен, а никако и једно и друго. Када

бисмо рекли да је Господ створен, значи да је он део свеукупне творевине, света и космоса.

То Јеховини сведоци и покушавају да наметну, чак и прекрајањем Светог Писма, а ево

како то изгледа: "Посредством њега створено је све друго[2]". Овај израз "све друго" нам у

ствари указује на идентичност природе Господа и створеног света. Зато је овде и

искориштен, јер када кажемо "све друго", тј. сва друга створења, изводимо закључак да је

и сам Господ, као први у низу, тих створења ипак само једно од њих, па макар и највеће и

најсавршеније, али само створење.

Но, знамо да се управо оваквом учењу супротставља само Свето Писмо, јер је у њему

Господ назван јединородним Сином. Дакле, јединим који је рођен од Оца[3]. Размотримо

аргументе у Светом Писму о томе да ли је Господ рођен или створен.

Да је Господ јединородни Син Божији каже нам Свето Јеванђеље по Јовану: "Бога нико

није видео никада: јединородни син који је у наручју оца, он Га објави"[4]. Ако је Господ

јединородни Син Божији, једини рођен од Оца, да ли је могуће да није идентичне природе

са Оцем? Управо овде долазимо до недвосмислених доказа о божанству Господа Исуса

Христа. Наиме, пошто је рођен од Оца, онда је бесмислено рећи Једнорођени син Божији,

једини син ког је сам Јехова створио" Господ или је рођен или створен, а не може бити и

једно и друго.

* * * * *

Јеховини сведоци један од доказа да Господ није идентичне природе са Оцем изводе на

основу следећег стиха: "Који је икона Бога невидљивога, прворођени пре сваке твари"

(превод Синода); "Који је обличје Бога штосе не види, који је рођен пре сваке твари"

(превод Даничића); "Он је слика невидљивога Бога, прворођени свег створења (превод НС,

44

Јеховиних сведока). Коментаришући овај стих, они наводе: "Тринитарци кажу да

"прворођенац" овде значи први, најузвишенији, најистакнутији; тако се Христос не би

сматрао као дело стварања..."[5] Овде се истиче шта кажу тринитарци (тј. Православни),

али не и зашто то кажу. Пропуст је намерно учињен, јер се схватање појма прворођенац

код "Тринитараца" заснива на Светом Писму или, тачније, на првенаштву онако како га

описује Свето Писмо.[6] (Ово није једини случај да значење овог појма погрешно

представљају да би потврдили своје учење). Наиме, Стари Завет нам говори о закону

првенаштва, то је закон по коме првенац наслеђује укупну власт над породицом и имањем.

Првенац не мора да буде хронолошки првенац (мада је у већини случајева било тако), већ

се првенац односи пре свега на наследника, мушког потомка који је носилац одређених

права и дужности. Погледајмо шта каже Стари Завет о томе: "А синови Рувима првенца

Израиљева, јер он бијаше првенац, али кад оскврни постељу оца свога, дано би његово

првенаштво синовима Јосифа сина Израиљева, али не тако да се броји првенац, јер Јуда

би најсилнији међу браћом својом и од њега је вођ, али првенаштво доби Јосиф" (1. Дн.

5,12). Првенаштво је могло и да се прода: "а Јаков му рече: продај ми данас првенаштво

своје". (1. Мој. 25, 31), што јасно показује да првенаштво не подразумева да је његов

носилац и хронолошки првенац.

Дакле, Господово првенаштво не значи да је он првостворени, да је прво створен Он, па

све друго. Првенаштво и овде има онај смисао који му даје Свето Писмо, а то је:

поседовање врховне власти, преимућство над свима осталима, као и супериорност,

односно оличење идеала. Тако имамо случај да Бог за израиљски народ каже: "... Израиљ је

син мој, првенац мој" (2. Мој. 4,22), а ово је речено, јер је носилац праве вере, Авраам, из

јеврејског народа, а Месија Спаситељ, такође долази из тог народа, а не зато што је то

народ којег је Бог првог створио. Када Јаков благосиља Рувима каже: "Рувиме ти си

првенац мој, крепост моја и почетак силе моје; први Господством и први снагом" (1. Мој.

49,3) и овде се првенаштво схвата као право власти, као достојанство и узвишеност, а не

као временски појам.

Зашто за Господа кажемо да је "прворођени"? Размотримо стих: "И он је Глава тела,

цркве, који је почетак, прворођени из мртвих, да у свему он буде први" (Кол. 1,18); као и

стих: "И од Исуса Христа, који је сведок верни, првенац из мртвих, и Господар над

царевима земаљским" (Отк. 1,5). Видимо да оба стиха за Госпоад кажу да је "првенац из

мртвих". Да ли то значи да је он први васкрсао? Не. Да бисмо схватили зашто се Господ

назива "првенац из мртвих" морамо да знамо зашто је Господ дошао у свет. Он је дошао у

свет да би спасао свет од највећих непријатеља човекових: греха, зла и смрти.[7]

Сагрешивши, човек је почео чинити зло што гa је одвело у смрт, јер је смрт плата за грех.

Тако смрт постаје део пале природе. Међутим, Господ васкрсењем побеђује смрт, а шта

нам то говори? Да природа Господа Исуса Христа није била подложна ни греху, ни злу, ни

смрти. Господ је узео на себе људску природу да би је избавио, да би као што је људском

природом умро, исту васкрсењем подигао из смрти. Господ је васкрсењем показао

апсолутну власт над људском природом, до те мере да је победио и смрт. Тако Господ

постаје носилац и обличје савршене људске природе и даје јој могућност да кроз њега

победи и смрт. Управо то апостол Павле и каже: "Који ће преобразити наше понижено

тело да буде једнако телу славе његове, по сили да може све себи покорити"(Фил. 5,21), и

радује се речима: "... победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле,

победа?" (1. Кор. 15, 55-56).

45

Знамо да је Господ као човек био и уморан, и гладан, и жедан, и подложан сну, али су све

то слабости које саме по себи нису грех. Узевши и те слабости на себе, Господ преузима

сваки аспект људске природе. Но, као што Апостол Јован каже да је Господ: "... и Господар

над царевима земаљским" (Отк.1,5) а "цареви земаљски" су греси који владају "земаљским

човеком"[8] не само што им није подложан, већ им је господар, дакле, може својом влашћу

да их укида и тиме избавља човека који је подложан робовању гресима: "а ако је Христос

у вама, онда је тело мртво за грех" (Рим. 8,10).

Тако "прворођени из мртвих" не значи онај који је први васкрсао, већ онај који влада

смртном природом, а самим тим и смрћу, јер је она део смртне природе. Човек не може

васкрснути сам, јер је смрт саставни део његове пале природе. Но, у Христу који је

победио смрт можемо и ми то учинити или тачније: Христос у нама побеђује смрт, ако га

ми прихватимо безусловно.

У истом контексту треба схватити и појам: "Прворођени пре сваке твари" (Кол. 1,15).

Господ је називан "прворођеним пре сваке твари", јер је сва творевина њему потчињена,

али не као да је он први од те творевине хронолошки, већ да јој предходи као узрок. Да је

то тако потврђује и то што се за Христа користи израз "αρχη" што значи начело, почетак по

узроку, а не израз "πρωτοξ" што значи први у низу, дакле, у овом случају први по

редоследу стварања, што покушавају да докажу Јеховини сведоци. Зато и Апостол Павле

користи израз "прворођени" (прототокос), а не првостворени (протоктиоти).

Јеховини сведоци наводе да је појам "прворођени" увек употребљен са значењем -

"прворођени је део групе," вероватно мислећи да је и Господ део "групе", односно

творевине. Али, Свето Писмо нам на много места недвосмислено говори о далеко већем

достојанству Господа, и не само то, већ да је Сам Господ саздатељ творевине[9], самим

тим Господ је по природи сасвим нешто друго од творевине. Управо због те разлике Он и

има моћ над природом творевине, док анђели, иако савршенији од људи, ипак могу пасти.

Да ли је кроз такву творевину, кроз ангелску природу, све постало? Не, јер Христос је

узрок и анђелима: "Јер њиме (Христом) би саздано све, што је на небесима и што је на

земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства

или власти: све је њиме и за њега саздано". (Кол. 1,16) Оно што је битно приметити у овом

стиху јесте да је "све њиме саздано", а није "све њиме рођено". То нам управо говори о

различитости природе Господа Исуса Христа и природе творевине, па чак и анђелске која

је, такође, творевина. Господ јесте истинити Бог и истинити човек, али он није постао

човек да би себе унизио, већ да би својим унижењем човека узвисио.

Ослањајући се на своје тумачење, Јеховини сведоци постављају питање: "... Ако је наука о

тројству истинита, зашто се за Оца и Свети Дух исто не каже да су прворођенци свакога

створења?"[10] Зато што је Христос узео на себе природу пале творевине да би ову

страдањем искупио а васкрсењем обновио и из стања пада уздигао: ,Јер свукосте старог

човека са делима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику

онога који Га је саздао", (Кол. 3, 910) ,Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже

нити необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15). Господ је постао састрадалник човеков да

би нас преко Христа Отац усиновио. Кроз првенаштво Христово људска природа бива

уздигнута до Оца. Зато Апостол Павле пише: ,јер које унапред позна, унапред и одреди да

буду саобразни лику сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом" (Рим. 8, 29).

46

Господ је назван "прворођени", јер је узео обличје слуге, створене природе, која је у Њему

спасена и Он се тиме показао као њен и Господар - али носилац.

Господ Исус Христос има свој почетак, али не у времену као што тврде Јеховини сведоци

већ у Оцу, а пошто је Отац беспочетан, беспочетан је и Син. Пророк каже: "А ти,

Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће изаћи који ће

бити господар у Израиљу, које му су изласци од почетка, од вечнијех времена" (Мнх. 5, 2).

Видели смо да Јеховини сведоци инсистирају на разликовању појмова "силан" и

"свемогућ" који могу да буду синоними, док за појмове "рођен" и "створен" тврде да су

идентични. Иако они јасно указују на различитост у пореклу по природи, Јеховини

сведоци грубо игноришу смисао тих појмова ради поткрепљења свог учења. Зашто се овде

изгубио перфекционизам у разликовању појмова није потребно посебно истаћи.

Никео-Цариградски символ вере каже: "Верујем у једнога Бога Оца ... и у једнога Господа

Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова... рођеног, а не

створеног..." То је оно у шта верује сваки православни хришћанин, а то је, на крају

крајева, оно чему нас учи и Свето Писмо. Бог каже: "Еда ли ја, који отвара материцу, не

могу родити? вели Господ: еда ли ћу ја, који дајем да се рађа, бити без порода? вели Бог

твој". (Ис. 66, 9). Јеховини сведоци својим учењем о првоствореностп Исуса Христа

негирају речи самог Бога.

НАПОМЕНЕ:

1. Исто. , стр. 142. Исус Христ, дефиниција.

2. Расправљање на темељу Писма, стр. 142.

3. Јн. 1, 18;1.Јн. 4, 9

4. Јн. 1, 18

5. Исто стр. 396. Да ли Библија учи дa је све зашто се каже дa је дeo Тројства вечно, дa

нема почетак?

6. Публикација Шта Бог захтева oд нас, 1996. стр. 6 пише: Он је био божије прво

створење и зато је назван прворођени син Божији. Исус је једини син кога је

створио сам Бог.

7. Јев. 2:14.

8. 1 Кор. 15:47

9. Јн. 1, 3

10. Расправљање на темељу писма, стр. 396.

47

ПИСМО БР. 10

ЉУБАВ И ПАКАО

Поштовани пријатељу,

направимо кратак осврт на још један апсурд који проистиче из жеље Јеховиних сведока да

докажу властито учење. Наиме, Јеховини сведоци нам приповедају како је њихов оснивач

Расел као младић постављао многа питања о традиционалним учењима цркава

"кршћанства". Па је, након "дубинског" разматрања, закључио: "Бог, који би своју моћ

користио за стварање људских бића којима је предвидио и предодредио вечно мучење, не

може бити ни мудар, ни праведан, а нити пун љубави. Његова би мерила била нижа од

мерила многих људи"[1]. Но, из самог закључка Раселовог видимо колико је "дубински"

познавао учење о паклу, као и само Свето Писмо. Ви, као његови следбеници, пратите га у

стопу, па кажете: "Шта бисмо мислили о родитељу који држи руку свог детета над ватром

да би га казнио због неке погрешке? "Бог је љубав" (1. Јов. 4:8). Да ли би он учинио нешто

што ниједан разуман родитељ не би? Ни у ком случају!"[2]

Размотримо неколико примера који произилазе из учење Јеховиних сведока:

Шта бисмо мислили о родитељу који једно дете узме да живи с њим у кући, а друго да у

Дом за незбринуту децу. Иако тај Дом има сву потребну удобност, да ли би показао

родитељску љубав одвојивши од себе једно дете? Да ли би Бог "учинио нешто што ни

један разуман родитељ не би? Јеховини сведоци уче да ће са Господом "на небу" бити само

144 000 људи, док ће сви остали живети на Земљи. Замислите како дете чезне за

родитељем који га је сместио у Дом. Да ли то приличи љубави?

Замислимо да се запали кућа, у којој остане једно дете, а отац и друго дете стоје испред

куће. Отац узме дете и баца га у ватру да би оно извукло брата који је у кући. Да ли је то

родитељска љубав? Не, свакако. Сваки отац би сам потрчао у ватру да избави дете. "Бог је

љубав" (1. Јн. 4,8) "Да ли би он учинио нешто што ни један разуман родитељ не би?"

Међутим, по вама, Он је учинио управо то: Господ Исус Христос је, како тврдите,

створење као остала друга створења, Син Божији, први створен, али ипак створен. Да би

избавио палу творевину од чељусти греха, зла и смрти, Бог свог најстаријег сина узима и

баца у муке, страдања и смрт да би избавио посрнулу децу. Јеховини сведоци кажу да је

Син Божији то сам захтевао. Замислите како дете ван запаљене куће моли оца да оно

ускочи у огањ да би избавило брата, а отац каже: "Да, наравно, ускочи, а ако ти се нешто

деси, ја ћу да тугујем". Да ли је то родитељска љубав? Након свега, отац каже да је он тај

које је избавио дете из огња преко свог старијег сина. Отац остаје неопрљен, а син који је

спасао брата бива опечен огњем, гушен димом, и повређен рушевинама. Овакву слику

добијамо о спасењу ако је реконструишемо на основу учења Јеховиних сведока. Но, ово

оповргава сам Бог речима: "Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема спаситеља" (Ис.

43,11). Ове речи могу бити испуњене само ако је Господ Исус Христос БОГ, у противном,

оне су неистините (у том контексту треба схватити и Јуду 25).

48

По Јеховиним сведоцима, Бог Који је љубав не може дозволити да се његово створење

мучи у паклу. Међутим, исти тај Бог, који је љубав, има личног егзекутора: "Оно што је

важно, Библија не пружа датум када ће се ово кратко време и навршити и када ће Христос

деловати као егзекутор Божијих непријатеља у Армагедону"[3]. Видимо да је, за вас,

много хуманије да преступници буду смакнути егзекуцијом него да се муче у паклу, што је

нехумана метода која не приличи Богу. Брзом егзекуцијом Бог спречава патње. Да ли све

то приличи Богу, који је љубав? Наравно да не.

Овде нам је јасно да је хришћанско учење о паклу тенденциозно изврнуто. Довољно је,

међутим, констатовати следеће: по хришћанском учењу пакао није створио Бог, и он није,

од Бога, одређено мучилиште (види текст "о паклу"). Стога, Бог, Који је љубав, није творац

пакла. По учењу Јеховиних сведока, Бог Који је љубав има личног егзекутора, кога је сам

именовао. За Јеховине сведоке је то потпуно разумно.

Но, овде се ради о претераној жељи за егзекуцијом оних који не мисле као Јеховини

сведоци, па из те жеље произилазе исхитрени закључци. Пошто Јеховини сведоци себе

сматрају правовернима, а остале мрзитељима Бога, они стога кажу: "Мрзитеље Бога и

народа његовог треба мрзити, али то не значи да ћемо ми искористити било коју прилику

да им нанесемо физичку озледу у духу злобе и пакости, јер и зло и пакост припадају

ђаволу, док чиста мржња не. Морамо мрзити у истинском смислу те речи; то јест осећати

крајњу делатну одбојност, која се састоји у сматрању тако нечега одвратним, гнусним,

поганим. Сигурно да мрзитељи Бога нису достојни да живе на његовој дивној земљи.

Земља ће бити ослобођена од покварењака и ми ни прстом не морамо мрднути да бисмо их

физички повредили, али морамо имати исправан став када су ови непријатељи у питању.

Божије име значи узвраћање непријатељима. Јеховини непријатељи познају се по снажној

одбојности коју осећају према народу његовом, и делу које тај народ твори. Они би да га

прекину и да све Јеховине сведоке осуде на затвор или конц-логор кад би то могли. Не зато

што имају нешто лично против сведока, него због њиховог делања. Они објављују

богохулне лажи и грде свето име Јехова. Зар да не мрзимо оне који мрзе Бога? Не можемо

волети ове мрзитељске непријатеље јер су они достојни једино уништења."[4]. У

наставку Јеховини сведоци цитирају (Пс. 74, 1011; Пс. 59, 4-16; 1113; Пс. 93, 918) и моле

Јехову "да више не оклева и да покаже гнев свој".

Видимо како изгледа схватање хришћанске љубави од стране Јеховиних сведока. Но,

колико то схватање заиста има везе са хришћанском љубави: "А ја вам кажем: љубите

непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и

молите се Богу за оне који вас Гоне" (Мт. 5, 43-44).

Овим богата ризница апсурда у учењу Јеховиних сведока није ни изблиза исцрпљена, али

и наведени примери сасвим довољно илуструју неке од метода за замагљивање и извртање

истине, које користе ваши Јеховини сведоци.

Понизни љубитељ Бога Љубави

49

НАПОМЕНЕ:

1. Човечанство у потрази за Богом, стр. 350.

2. Расправљање на темељу писма, стр. 280.

3. Пробудите се, 8. окт.'95. год. наслов Можете ли веровати божјим обећањима,

стр. 8, поднаслов Никакав задати датум.

4. Кула стражара, годишњак 1951. стр. 733; цитирано из "Библија без Бога

хришћанство без Цркве" стр. 138..

50

ПИСМО БР. 11

О ПАКЛУ

Пошто сам ти већ нешто рекао о православном схватању пакла, наставићу о тој теми.

Понављам да нико никада, за ових 2000 година постојања Православне Цркве, није рекао

да је Бог створио пакао. За цркву је богохулна и сама помисао на то[1], али то не значи да

пакао не постоји. Следећи логику вашег Расела можемо закључити да не постоји ни зло.

Међутим, евидентно је да оно постоји. Откуда зло ако га није Бог створио? Измислио га је

ђаво - то би вам одговорио и сам Расел. Тако можемо одговорити и на питање: откуд

пакао? Измислила га је и створила пала творевина. Свако постојање без Бога и ван Бога је

пакао! За творевину не постоји трилема, већ само или са Богом или без Њега. Онај ко

изабере ово друго бира пакао, био тога свестан, или не. Бог је апсолутан и изабравши Бога

човек добија све. Тиме ни та дилема творевине није принудни чин, јер је Бог и апсолутна

слобода. Бог не може натерати човека да га овај воли, јер би то онда била принуда, а свака

принуда искључује љубав, а оно што човек изабере, а није Бог, води у пакао, у стање

одвојености од Бога.

Откуд Раселу онда мишљење да "назови-хришћани" мисле да је Бог створио пакао? Пошто

је Расел живео у протестантској средини, а главни циљ критике протестантизма је

римокатолицизам, тако је и Расел, а и потоњи његови следбеници, фокусирао своје

критике на римокатолицизам. Римокатоличко виђење пакла може навести на закључак да

је Бог створио пакао, мада и римокатоличка теологија јасно то негира. Закључак

(погрешан) може бити изведен из јуридичког односа према Богу који гаји

римокатолицизам као и из језуитског начина интерпретације римокатоличког учења.

Наиме, римокатолици се односе према Богу по принципу за грех следи казна, и за добро

дело, награда. Из овога се може закључити (погрешно) да је рај крајња награда, а пакао

крајња казна у римокатоличком учењу. Поред тога римокатолички проповедници су често,

кроз историју, у својим мисијама користили метод застрашивања, по принципу рај-

награда, пакао-казна. Пакао не значи бити кажњен, већ бити промашен.

На овом месту можемо да поставимо питање о мукама у паклу. Приказивање и описивање

мука у паклу је у ствари покушај човека да искаже и опише речима или сликама нешто

што је ван његовог искуства. На многим местима у Светом Писму, у недостатку речи,

писци су прибегавали описима и приближним поређењима, а у описима божанске славе,

Божијих дела и Откривења прибегавали су антропоморфизмима. Тако и у опису пакла и

паклених мука човек прибегава поређењима. Човек описује како би то изгледало када би

се одвијало у овом свету.

Одакле потичу паклене муке? С једне стране од човековог спознања сопствене

промашености, а са друге од присуства мноштва демона који обитавају у тим "областима

промашености". Има ли страшнијег огња од спознања и живљења властите промашености

која иде у вечност? Муке тог огња човек може приказати само тварним огњем. Бог није

поставио демоне у пакао да би они мучили грешнике. Демони су сами себи створили пакао

51

богоодступништвом. Значи, они не обитавају у паклу ради мучења грешника, него су тамо

јер је то њихова средина. Човек себе грехом одваја од Бога бацајући се равно у чељусти

пакла, па ако демони људе онеспокојавају и муче још у овоме свету, колико ће тек у

сопственом амбијенту да се окоме на човека. Демони нису никакви тамничари и мучитељи

који кажњавају зато што их је Бог ту поставио ради тога. Тако пакао нема римокатолички

јуридички смисао. Човек који, залутавши, падне у разбојничку јазбину не може очекивати

да добро прође, ако су га ти разбојници тукли и пљачкали још у његовој кући.

Као што је праг Царства Небеског у самом човеку[2] тако је и праг пакла у самом човеку.

Питање је само на која ће врата човек да закуца. Трагајући за Царством Небеским, човек

трага за Божијим ликом по којем је створен, а прелазећи праг пакла човек иде у загрљај

змије која ће му изнова понудити да се одрекне Бога. На Страшном суду неће Бог

раздвојити само зле од добрих, неће та подела бити само међу људима. Она ће бити и у

самим људима, у њиховом срцу ће зло бити одвојено. Другачије човек и не би могао да

наследи живот вечни, јер зло са собом носи грех, смрт и распадљивост, а ништа од тога

није својствено Царству Небеском.

Овде нисмо расправљали да ли пакао постоји или не, већ да ли је оно што Јеховини

сведоци желе да прикажу као православно (назови-хришћанско) учење, то заиста. Имао

сам прилику, не само код Јеховиних сведока, већ и код других псеудо-хришћанских секти

(адвентиста), да видим како једно православно учење провидном манипулацијом постаје

"аутентично" њихово, а у тој замени главни адут у рукама емисара псеудо-хришћанства

јесте тотално непознавање Православља од стране жртве. Жртва која нема особите везе са

Православљем (крштена), као кроз маглу зна нешто о паклу (из филмова), а можда је

видела у цркви фреске или иконе које приказују мучење у паклу. Јеховини сведоци још

објашњавају како је пакао измишљотина, а то је лако доказати баш Раселовим закључком:

"Ако је Бог Бог љубави онда он није створио пакао" жртва у томе види веома мудар

закључак, не знајући да је то итекако православно учење. Ви мало размислите и кажете:

"Заиста, видео сам код њих у цркви слике које приказују пакао. Ето, они мисле да је Бог

створио пакао". Ово је крајње непоштен начин, веома низак и преварантски. Зашто би

Православљу приписивали нешто што је потпуно супротно Православљу?[3] То може бити

учињено или из незнања или са намером - и то веома злом намером. Ако желим да

критикујем учење Јеховиних сведока не могу да то чиним приписујући им нешто што није

њихово учење. Овај облик манипулације постоји у многим питањима која износе Јеховини

сведоци у својој литератури.

Непоштено је стављати у уста некоме речи које никада није изговорио. Ни један

православац никада нити је рекао нити ће рећи да је Бог створио пакао, али ће рећи да

пакао постоји. Постоји исто као што постоји и зло, и има исти узрок. Због

необавештености и незнања, Расел је брзоплето извео закључак.[4]

Можда Јеховини сведоци не знају (или не желе) да постоји нешто што се назива

теодицеја, а то је оправдање које хришћани износе пред нападима безбожника и атеиста у

погледу постојања зла. Управо агрументи којима је Расел кренуо у овај проблем износили

су и износе противници Хришћанства: ако је Бог добар зашто постоји зло и пакао.

Теодицеја је изношење аргумената у корист Хришћанства, дакле: "оправдање" божанског

52

добра пред атеистима. Због тога је немогуће да неко ко доказује да пакао и зло није

створио Бог у исто време сматра да је пакао створио Бог. То је бесмислица.

Од Бога ти здравље!

НАПОМЕНЕ:

1. Осећамо дужност да наведемо мишљења Стубова Цркве која говоре супротно од

аутора. Свети Јован Златоуст говори: "Ђаво зато и убеђује неке да мисле да нема

пакла, да би их тамо и бацио. Напротив, Бог прети паклом и ПРИПРЕМИО ГА ЈЕ,

да би ми, знајући за њега, тако живели да не би упали у пакао." (Полное собрание

творений св. Иоанна Златоуста. Т. 8. Кн. 2. М., 2002. С. 786). Знајући пак унапред да

ће Њиме створени људи разгневити Њега, Бога Творца свога и, одбацивши

поштовање истинитог Бога, начинити себи бездахне идоле и клањати им се, Он због

тога УГОТОВИ два места, куда ће се људи пресељавати по завршетку свог

земаљског живота. Прво место Он обасја вечном светлошћу и испуни изобилним и

неисказаним добрима; а друго место ИСПУНИ непрозирном тамом, неугасивим

огњем и вечним мукама; у прво, светло место пресељаваће се они који Му буду

угодили испуњавајући заповести Његове, а у друго, тамно место бацаће се они који

својим рђавим животом буду гневили Творца свог и заслужили себи казну. Они

који буду у светлом месту, живеће бесмртни живот у непрекидној и бесконачној

радости, а они у тамном месту мучиће се непрестано кроз бесконачне векове.

Одвојивши огањ од воде и светлост од таме, Творац ОБРАЗОВА посебно свако од

њих и свакоме ОДРЕДИ засебно место". (Житије Свештеномученика Патрикија,

епископа бруског. 19 мај. Житија Светих, Свети Јустин Ћелијски) - прим. интернет

приређивача.

2. "... јер гле, Царство Божије унутра је у вама." Лк. 17, 21.

3. У памфлету који сам својевремено видео, а требало је да послужи као реклама за

"аутентичне хришћане" који су програм објављивали путем радија, стајало је да не

верују да се греси опраштају стављањем новца на икону. Ово је крајње безобразан

начин врбовања нових чланова. Питање које бих поставио јесте: ко верује у такав

начин опраштања греха?

4. Када се у Библији говори о аду (јевр. Шеол) наилазимо на наизглед противречне

стихове. Јеховини сведоци су тај проблем решили тако што прихватају само оне

стихове у којима је ад представљен као беживотно место сенки и тмине (нпр. Пс. 6,

5). Тиме доказују и непостојање бесмртне душе, што приписују паганском

53

(философском) наслеђу (иако на волшебан начин не примећују да је њихово учење

по том питању идентично најгрубљем материјализму, који су гајили епикурејци у

Старо доба, рационалисти и хуманисти од Средњег века па надаље, а у најновије

доба позитивисти и њима слични, као и припадници милитантног материјализма -

комунисти). У литератури ове секте наићи ћете на сијасет лингвистичких доказа да

јеврејска реч шеол не значи ништа друго до потпуно ишчезнуће, као и мноштво

натегнутих тумачења и објашњења оних цитата који недвосмислено говоре о

егзистенцији душе након смрти.Ако посматрамо библијске стихове који говоре шта

се дешава након смрти, видимо да у Старом Завету постоје противречности, па тако

на једном месту псалмопојац каже: "јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће те

славити?" (Пс. 6, 5), а на другом: "Јер нећеш остави-ти душе моје у паклу..." (Пс. 16,

10; Јов. 24, 12). Но, када Господ или апостоли говоре о души у Новом завету онда је

то увек у контексту бесмртности душе. Наиме, у Новом завету када се говори о

смрти и животу, говори се искључиво о духовној смрти и духовном животу. Тако

апостол Павле каже: "И нас, који бијасмо мртви..." (Еф. 2, 5). А Господ нас

упозорава: "Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који могу душу погубити"

(Мт. 10, 28), или како апостол Јован каже: "Ми знамо да смо прешли из смрти у

живот..." (1. Јов. 3, 14). Дакле, границе физичке смрти се бришу. Но, да бисмо

разрешили дилему није потребно посезати за разноразним натегнутим

лингвистичким доказима. Довољно је да мало размотримо старозаветно учење о

души и бесмртности. То учење није јасно дефинисано, јер су Јевреји сматрали да

сваки човек без изузетка силази у шеол, а шта се даље збива није им било познато.

У јудејству постојало је више фракција; то су били фарисеји, јесеји, терапевти и

садукеји. Фарисеји су били формалисти и буквално су примењивали закон, Јесеји и

Терапевти тежили су духовном схватању религије, чак до одрицања обредне стране,

н Садукеји који су били рационалисти. Међутим, оно у чему су се ове фракције

изричито разликовале и сукобљавале јесте управо учење о души, васкрсењу н

постојању анђела и духовног света. Наиме, фарисеји су веровали у бесмртност

душе, васкрсење и ангелски свет, док су садукеји били противници свега тога, и

називали су их јудејским епикурејцима. Апостол Павле чак користи њихов сукоб

(Дела 23, 68), и наста распра међу њима: "јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни

анђела, ни Духа, а фарисеји признају обоје" (Дела 23, 8). Из овога је очигледно да

они нису схватали и објашњавали реч шеол како то чине Јеховини сведоци, иако су

били Јевреји, дакле одлични познаваоци сопственог језика. Због овога

лингвистички доказ није ваљан, јер би у противном, Јевреји имали јединствено

учење о овим спорним питањима.

54

ПИСМО БР. 12

ЗАШТО НАЗИВАМО СВЕШТЕНИКЕ ОЦИМА

Једна од првих примедби коју сам чуо од вас, у погледу непоштовања заповести у Светом

Писму, јесте: зашто православни зову своје свештенике оцима, када је Господ рекао да

тако не називамо никога? Заиста, Господ је рекао: "И оцем својим не зовите никога на

земљи;јер је у вас један отац, који је на небесима" (Мт. 23, 9).

Но, и овде по ко зна који пут, имамо случај да Јеховини сведоци узимају у обзир само оне

делове Светог Писма који им одговарају, иако у самом Светом Писму имамо и потпуно

супротно тврђење. Јеховини сведоци, доследни сами себи, морали би онда да критикују и

Апостола Јована јер он овако пише: "Пишем вам оци, јер сте познали онога који је од

почетка." (1 Јн 12,13) "Писах вам оци ..." (1. Јн. 2, 14).

"Људи, браћо и оци, чујте сада моју одбрану пред вама." (Д. ап. 22, 1) тако се обраћа

Апостол Павле окупљенима.

,А он рече: Људи, браћо и оци, чујте!" (Д. ап. 7, 2) обраћање архиђакона Стефана

Синедриону.

Имамо Господову заповест да никога на земљи не називамо оцем, а с друге стране, видимо

да су се сами апостоли обраћали другима са: оци. Следећи логику Јеховиних сведока

морали бисмо признати да су апостоли прекршили заповест Господа.

Међутим, није тако. Ова наизглед контрадикторност настаје у случају када погрешно

тумачимо заповест Господњу, као и саме речи апостола.[1] Господ нас у својој заповести

поучава смирењу, а томе је посвећена читава беседа у Мт. 23. Поучава нас да се не

преузносимо и да се не размећемо титулама и људским почастима. Каже нам да никога не

називамо оцем у смислу да нам тај неко и његове речи не буду битнији од Оца Небеског и

Његових речи. Каже нам да не будемо следбеници људи него следбеници Бога. Зато

Господ, у наставку, каже да не називамо једни друге наставницима јер је један наш

наставник Христос.

Када бисмо следујући било којем човеку, па и самим апостолима, узвисили тог човека

изнад Оца нашег небеског, онда бисмо прекршили заповест Господову.[2]

Зашто православни своје свештенике називају оцима? Апостол Павле каже: "Не пишем вам

ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу децу. Јер ако имате хиљаде

учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем"

(l.Kop.4, 14-15)

Дакле, Апостол Павле Коринћане назива децом, а себе оцем њиховим. Овде се очинство

односи на духовно очинство тј. на очинство преношењем Јеванђеља. Апостол Павле их је,

55

"родио" као хришћане. У том смислу и православни своје свештенике називају оцима, као

оне који рађају у Исусу Христу духовна чеда, а не као оне које обожавају као полубогове

или богове.

,Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама" (Гал. 4,19). И

овде Апостол Павле говори управо о духовном очинству којим бди над духовном децом.

Такав смисао речи "отац" даје и православни хришћанин када се обраћа свештенику.

На неколико места у Новом Завету Авраам бива назван оцем (Лк. 16, 30; Рим. 4,1; 11-12).

Када уже посматрамо, Авраам је праотац јеврејског народа, али шире посматрано, он је

духовни праотац свих верујућих и, као таквог, га апостол Павле помиње, називајући га

оцем у Рим. 4,11: "и прими знак обрезања, печат праведности вере коју имаше у

необрезању, да би он био отац свију који верују у необрезању, да се и њима урачуна у

праведност;" Дакле, Авраам је отац свих верујућих (необрезање). И Авраамово очинство и

очинство православног свештеника је подударно са пастирском службом. Као што је

Авраам као отац и као пастир предводио целокупну своју породицу, тако и православни

свештеник, као отац и пастир предводи своју паству.

Брзоплето и једнострано осуђивање није решење проблема, нити је добронамерно.

Међутим, сви они који тенденциозно тумаче Свето Писмо, прећуткујући делове који им не

одговарају треба да имају на уму речи Апостола Петра: "Као што Говори о овоме и у свим

својим Посланицама, у којима су нека места тешко разумљива, која неуки и неутврђени

изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст" (2. Пет. 3,16).

* * * * *

Погледајмо где Јеховини сведоци, не само да стоје у раскораку са Јеванђељем, већ

директно банализују и мењају Христову науку баш у погледу учења о Оцу Небеском.

Једно од потпуно нових откривења истине које је Христос дао људима јесте да им је Бог -

Отац Небески. Ни једна религија до тада није Бога називала Оцем. За Јевреје Бог је био

неприкосновени ауторитет, законодавац и судија, и било је нечувено да се таквој

неизмерној величини и сили обраћа тако присно.[3] Због овог учења Христос често долази

у сукоб са Јеврејима, па чак због тога желе да га каменују.

Господ каже: "Будите савршени као Отац ваш небески; учи нас молитви: "Оче наш...", да

Бог чека на нас као на заблуделе синове да му се вратимо, а то и јесте победа благодати

над законом о којој пише и Апостол Павле. Победа љубави над правилима! Зато у

Православљу један од главних догмата (непроменљивих истина), јесте да нам је Бог Отац

Небески. Исповедањем вере у Њега почиње и Символ Вере (кратко исповедање онога у

шта православни верују): "Верујем у једнога Бога Оца: ..."

56

Какве све ово везе има са Јеховиним сведоцима? У "Кули стражари" од 1. окт. 1995. г. на

стр. 9 налазимо текст под насловом "Јехова - Бог који поучава", где стоји: Стога, оне

(друге овце, прим. ау.) се исправно обраћају Богу као "оцу" пошто ће он у ствари бити

њихов деда преко оца вечног "Исуса Христа". Овај закључак поткрепљују цитатима Мт. 6,

9 и Ис. 9,6.

Размотримо њихов закључак у светлу јеванђелске науке:

Прво, нигде (али нигде!) у Светом Писму Христос није рекао да је Бог било коме деда.

Христос каже: "... ни отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15 као и у

Мт. 6, 32). Христос је увек говорио о Богу као о Оцу. Никада није рекао да је Бог једнима

отац, а другима деда.

Сваки Јеховин сведок ће да се закуне како је њихово учење искључиво утемељено на

Светом Писму, па и ви. А овде наилазимо на учење које не постоји у Светом Писму, и не

само то, већ једну од највећих истина изнетих у Новом Завету чине релативном. Господ је

темељно објаснио очинство Бога према Себи и нама. Пошто Јеховини сведоци уче да је

Господ - архангео Михаил, онда излази да су анђели "стричеви" "другим овцама", или им

је стриц Дух Свети, који од Оца исходи. Бесмислица!

Осим тога, наведени цитат из Мт. 6, 9 је почетак молитве "Оче наш". На који начин ова

молитва поткрепљује учење да је Бог било коме деда? Нигде не постоји молитва деди. У

цитату Ис. 9, 6 онај који ће се родити назван је "Бог силни и отац вечни", што и јесте место

спотицања за Јеховине сведоке будући да не признају Христово очинство свим спасеним,

већ само другим овцама, тј. онима који ће живети на Земљи. Овим избегавају да признају

да је Христос Бог!

С друге стране, оптужују православне да називајући свештеника "оцем," крше заповест:

Оцем не називајте никога. А истовремено Оца Небеског, називате дедом и то вам је

сасвим одговарајући закључак. То је лицемерје.

Бог да те просвети.

НАПОМЕНЕ:

1. Неке псеудохришћанске секте забрањују припадницима да и физичког оца тако

зову, већ да му се обраћају са тата.

2. Такав случај имамо у хиндуизму и хиндуистичким сектама где следбеници гуруа

сматрају божанством и као таквом му служе, следују му и обожавају га.

3. Ово важи и за мухамеданце који такође у оваквом хришћанском обраћању Богу

виде светогрђе.

57

ПИСМО БР. 13

О ДРВЕТУ ЖИВОТА ИЛИ КРСТУ

И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело,

и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати

само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека

приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. "Будите дакле

савршени као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48). Како ми постижемо то

савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења.

Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота.

Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот.

Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух

човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту.

Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би

то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створење на

свету да није било другог плода - самог Христа.

,Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који

силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сађе с неба; који једе од

овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот

света." (Јн. 6, 48-51). "А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела

сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи." (Јн. 6, 53)

Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори

о хлебу у молитви: "Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11) превасходно мисли на

хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана

куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара:

"не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4).

Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб.

Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује

људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све

то остварено?

Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско

доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и

омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво

вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот.

Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст

58

није више симбол страха и смрти, већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу,

крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.

Ви, пак, кажете да је крст пагански симбол и то: како можете да користите за симбол

нешто на чему је Господ мучен и распет? Ви се згражавате над таквом хладноћом и

тврдокорношћу и у свом пијетистичком маниру, гнушате се крста. Тобож, дубоко

саосећајно износите свој презир према крсту као страшном оруђу, питајући се да ли би

неко коме је син убијен пиштољем, обесио тај пиштољ око врата? Да није било крсне

смрти, не би било ни спасења.

Да ли би тада болећива осећајност била задовољена? Нешто слично је и Апостол Петар

мислио када је одвраћао Господа који је предсказивао страдање (Мт. 16, 21). "И узевши га

Петар поче Га одвраћати Говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе" (Мт. 16, 22).

Апостол Петар реагује управо људски, он је забринут за Господа, али је страдање

Господово било спасоносно, не само за људски род, него за целокупан свет и целокупну

историју. Зато Господ одговара Петру: "А он обрнувши се рече Петру: иди од мене сотоно;

ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него што је људско"(Мт. 16, 23).

Да је Господ страдао и умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на

којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца

светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол

Павле каже: "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају

се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у

срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско" (Филп. 3, 18-19).

Видимо да и Апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање.

Тако и за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи

да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је

људско.

На другом месту Апостол Павле каже Јер ме Христос не посла да крштавам него да

проповедам Јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о

крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо" (1. Кор. 2, 1718).

Ако Апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако

смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека

добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.

Ново дрво живота је крст, а његов плод је сам Господ. Господ је на крсту жртвовао себе за

спасење света, а као нови плод вечног живота дао је човеку своје тело, јер је Господ хлеб

живота, који је сишао с неба. Ко се не причешћује телом и крвљу Христовом, као

новозаветним плодовима живота, неће имати живот вечни. "И да помири са Богом и једне

и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи" (Еф. 2:16). Убивши смрт

на крсту сопственом смрћу, Христос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у

центру новог Јерусалима: "и насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које

рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрвета бијаше за лечење

народа" (Отк. 22, 2). "Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају

Бога мога" (Отк. 2, 7).

59

Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти.

Да нема новог дрвета - крста Господњег, историја човечанства би завршила у амбису

смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с Њим, са Њим и васкрсава. Зато и ми

можемо рећи речима Апостола Павла: "А ја Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим

крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

Слава Господе васкрсењу твоме и крсту твоме часноме!

* * * * *

Да не бисмо улазили у лингвистичке и филолошке анализе саме речи σταυρος - крст, (а

такве анализе наводе Јеховини сведоци у Нови Свет - преводу, на крају, у додатку под

називом "Крст"), као кључни аргумент, даћемо пре свега један историјски приказ и једну

анализу са коментаром онога што Јеховини сведоци наводе као аргументе.

Када Свето Писмо говори о крсту, говори ли у ствари о "мученичком стубу" како стоји у

Нови Свет преводу? Превод грчке речи σταυρος, гласи колац, и колац на којем се пласти

сено, и стуб итд. По тврђењу Јеховиних сведока она не значи и крст! Међутим, Свето

писмо сведочи другачије.

Познавање историје Хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно

историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја

Хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема,

долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за

властиту спекулацију.

Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој

земни живот Апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру

прорекао: "Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и ходао си

куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда

не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога" (Јн. 21, 18-19). Да се

ради о прорицању краја живота Апостола Петра сам Апостол потврђује у 2. Пет. 1,13-15.

Но, ако желимо да сазнамо како је Апостол Петар скончао морамо завирити у историју

Хришћанства.

Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а

пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст.

Хришћанска историја нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет,

умолио џелате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је

још једном исказао покајање за одрицање Господа)[1]. Апостол Петар пострадао је распет

на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар

није распет на крст.

60

Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а

касније су ra примењивали Римљани и Картагињани. Међутим, Јеховини сведоци наводе

мишљења неких научника који филолошким путем покушавају да докажу да је крст у

ствари стуб. Поред тога, наводе и неке историјске податке. Све ово ћемо мало подробније

да проучимо.

Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте што симбол

бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) чини почетно

слово његовог имена, "Т" (тау грчко). Наиме, Јеховини сведоци тврде да је тај симбол

унесен у "пале" хришћанске цркве које су, да би повратиле престиж, листом примале све

који су хтели да им се прикључе дозвољавајући им да уносе елементе своје многобожачке

религије у Хришћанство[2]. Ето тако је крст постао симбол назови-хришћанства, а све се

одвија половином III века (то је јако битно). Пошто овде имамо не историјску неистину,

већ ноторну лаж, овој тврдњи посветићемо посебно разматрање.

Вратимо се слову "Т" и крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама -

кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова "Т" или у

облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза?

Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. Многи научници који

се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово

идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова

подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј.

преузимања целокупне религије једног народа од другог, али не мора увек бити тако. Било

како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су

обично научници анти-теисти који религију сматрају примитивном. Они величају науку и

сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више

паганских отисака да пронађе на Хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и

крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму XVIII и XIX века.

Том логиком и Јеховини сведоци доводе у везу Тамузов симбол "Т" и крст. Но, зашто

Јеховини сведоци онда нису доследни до краја? Ако за крст кажу тако, ако за Дјеву Марију

кажу да је, у ствари, христијанизована Артемида, ако кажу да су и у ранијим религијама

постојала тројства божанстава и то све наводе као доказ како су "отпале" цркве затрпане

наплавинама паганизма, зашто не буду доследни, па тако не објасне Христа, крштење

итд... Наиме, то научници који веру у Бога сматрају примитивизмом и чине. Када би

Јеховини сведоци били доследни сами себи и наставили инсинуације и повезивање

многобожачкнх елемената са Хришћанством, морали би то да учине са многим

старозаветним мотивима, као и са хришћанским учењем. Узмимо нпр. крштење.

Научници, који имају негативан или индиферентан став према Хришћанству, крштење

тумаче као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак, преузет из

многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму, итд. добијају

наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење

потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да

се са Христом погребемо да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на

иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње, или да је она

сама.

61

Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње

злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа.[3] С

друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима

гради читава једна псеудонаука[4]. Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све

што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован

крштава и исповеда на Јордану водом, и да сам сведочи да ће онај који долази за њим

крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са

паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике.

Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света.

Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође,

представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства, у хришћанском значењу -

греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хришћанском значењу -

гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане;

у погружењу у воду спира са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови

живот у слободи у Христу Исусу итд.

С друге стране, иницијација је увек гностичког-гносеолошког карактера док је крштење

онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је

за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато

крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих

рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет

смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања

човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот. Тако чак ни

хронолошки иницијација не претходи крштењу.

На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа.

Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у

многобожачким религијама имамо тако нешто - умирање и оживљавање далеко пре

хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде

младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава

Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему

видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да

препознају архетип за васкрсење у Хришћанству пропуштен кроз монотеистичку

призму[5]. Да ли фрагменти који подсећају на Хришћанство значе да је хришћанско учење

о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не!

Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који

умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива

наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за

ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства

смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у

претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском

крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају "модификованог" Тамуза.

И опет поставимо питање: да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи

да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!

62

Разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и

апостоли су сведоци тога. Опипавши га и чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали

сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и

Тамуз су мртви идоли мртвих култова. Зашто Јеховини сведоци селективно примењују

повезивање паганизма и многобоштва са Хришћанством, није тешко погодити.

Злонамерност овог приступа црпена је управо из самих напора оних обезбожених

научника, које Јеховини сведоци углавном цитирају, а који су се упињали да на све могуће

начине докажу да је Хришћанство само многобоштво обасјано монотеистичким светлом.

Но, у свом тврђењу да је хришћански крст у ствари Тамузов симбол, Јеховини сведоци

превиђају једну чињеницу, а то је временска и историјска дистанца између Тамуза и

периода у ком датирају уношење крста у хришћанство (половина III века). Ширење

Тамузовог култа средњим Истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се

како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи

пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе

дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо

је уступила место Персији (крајем VI и почетком V века п. н. е).

Све од доба Ахеменида (688-330. г. пр.Хр.) до династије Сасанида (226-651. г. после Хр.) у

Персији је државна религија заратустризам (парсизам) с тим да је њено опадање било у

време Александра Великог. Ова религија била је дуалистичка, а самим тим и ближа

монотеизму. У Персији се на сваку другу религију, па и на Хришћанство, али и на

многобоштво, гледало као на потенцијалну опасност по државу. Пошто је Персијско

царство обухватало целокупан Вавилон, и то вековима, тешко да се Тамузов култ одржао

до појаве Хришћанства.

Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра

Македонског у IV веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе

далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да

учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и

савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог

времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда

је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у

тадашњи свет. Тако имамо, већ око 200 година пре Христа, случај да се старозаветне књиге

преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик, него

матерњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом

временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију

задржали чак и до VVI века н. е.

Након стварања Римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају

транскрибовани у римске којима Римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су

Римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из

школе, итд.). Временом, сами Римљани престају да верују у сопствене богове, и довољно

је било да грађани једном годишње принесу жртве као доказ оданости држави, док су у

свакодневном животу могли веровати у шта су хтели и како су хтели.

63

Чему сва ова прича? Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и

постојали у време половине III века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу

људи. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од

стране хришћана, а он то није био (посебно не половином III века). Стога је неодржива и

хипотеза да је Тамузов симбол хришћански крст.

Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-

251.) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као

хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да

постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму), а посебно не припадници неког

култа који су по приказу Јеховиних сведока, синкретисти. С друге стране, ако проучимо

доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према "палима"(они који

су се у гоњењу одрекли Христа и хришћанске Цркве). Посебно можемо да размотримо

одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у

гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260.) мученички скончати.

Текст о крсту у "Нови свет" преводу, пропраћен је гравуром из шеснаестог века на којој је

приказан човек прикован за стуб. То је, по Јеховиним сведоцима, још један доказ да је

мучење било уобичајено на стубу, а не на крсту (иако је временска дистанца од распећа

Господа до настанка гравуре мало већа и износи око 16 векова). Међутим, оно што

привлачи пажњу јесте натпис испод гравуре који гласи: CRUX SIMPLEX. И у самом

тексту Јеховини сведоци користе тај назив, али га преводе искључиво као - крст. То је

њима доказ да је крст у ствари само стуб, без попречне греде. Но, оно што они не преводе

у овом називу јесте реч SIMPLEX, која на латинском значи: прост, једноставан. Према

томе прави превод овог назива би био прост стуб а не само стуб. Како онда изгледа

сложенији стуб? На латинском се за крст каже само CRUX. Очигледно да постоји разлика

између CRUX и CRUX SIMPLEX коју Јеховини сведоци прећуткују. CRUX је крст каквим

га хришћанство познаје и приказује од настанка до данас. Зашто Јеховини сведоци праве

овакав лапсус, није тешко закључити.

Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности

са Хришћанством не значи да су аутоматски од стране Хришћанства преузета

многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и

Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве тог

сећања кроз идеје и науку како појединца тако и философских или религијских система.

Наравно, то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то указује на покушај

палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и

закључивање не води истини.

Зашто апостоли називају крст дрветом?

"Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега вu убисте обесивши на дрво."[6] Дап. 5, 30; "...

њега убише, обесивши на дрво" Дап. 10, 39; "Христос нас је искупио од проклетства

закона поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету"

(Гал. 3, 13).

64

То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим

изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили

Господа опходили према Њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да

нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био

од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања

јасно је о чему се ради. На страни 1459. Нови свет превода, под "крст" наведени су цитати

који треба да нам потврде учење Јеховиних сведока. Тако стоји да: "хришћани морају

носити стуб (у верзији NW) као срамоту". Уз ово су дати цитати Мт. 10, 38 и Лк. 9, 23. Но,

размотримо шта кажу наведени стихови:

"И који не узме крст свој u не пође за мном, није мене достојан" (Мт. 10, 38). "Ако ко хоће

да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Лк. 9, 23). Где се

овде наводи да хришћани морају носити стуб као срамоту? Овде је крст синоним страдања

и искушења кроз која човек пролази идући за Господом (и видимо да само онај који успе

да га изнесе до краја бива достојан Господа), а не срамоте.

На истом месту (NW стр. 1459.) под б. стоји: "не треба да се обожава" Јеховини сведоци

наводе цитате који указују да крст не треба обожавати. А ја вас питам: ко обожава крст?

Обожавање припада једино Господу. Ово је још један случај где Јеховини сведоци бркају

појмове обожавање и поштовање, и то намерно, да би оне који не мисле попут њих

приказали идолопоклоницима, показујући, по ко зна који пут, да им није јасан појам

идолопоклонства. Пошто је по Јеховиним сведоцима "показивање Исусовог стуба (крста)

срамота" они уз ту изјаву износе стихове који то треба да потврде: "па кад су отпали,

поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже сина Божијег"

(Јев. 6, 6). О чему нам говори овај стих? Јеховини сведоци тврде да се ради о доказу да

крст не треба обожавати и о томе да је указивање на крст срамота. У контексту је поменут

крст у наведеном стиху? По њима, пошто је Господ изруган на крсту онда је крст симбол

Господове поруге. Крст у овом стиху није ни поменут, већ распињање. "Опет распињу"

нам не говори о омаловажености крста. То нам говори да они који су чули за истину

јеванђелску, а затим греше, "поново распињу" Христа и руже Га. Шта то значи? То значи

да они својим грехом омаловажавају искупитељску жртву Христову. То нам наиме, и

говори читава шеста глава Посланице Јеврејима. Овде је поново распињање узето као

метафора за отпадништво од вере. Но, Јеховини сведоци и овај стих постављају у контекст

који њима одговара. Други стих који наводе је:

"... подсмевајући се говораху: друге спасава а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев,

нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега." (Мт. 27, 41-52). Овде видимо да Фарисеји

исмевају Господа. Какве везе има помињање крста у овом стиху са идолопоклонством? За

Фарисеје крст и Христово страдање јесу били срамни али хришћанима је то страдање

спасоносно, а крст је симбол тог спасоносног страдања.

У наставку текста Јеховиних сведока имамо наведено: "употреба крста у обожавању је

идолопоклонство", Изл. 20, 45 Јер. 10, 35. Излишан је коментар, јер, опет, ко обожава

крст? и опет: очигледно је да Јеховини сведоци не разумеју појам идолопоклонства.

И последња ставка каже: "Исус је дух, није и даље на стубу", 1. Ти. 3,16 1. Пе. 3,18. Прво,

Јеховини сведоци желе да изнесу своје учење о васкрслом Господу и друго, на саркастичан

65

начин желе да кажу: Исус није више на крсту, па нема разлога да своје обожавање

усмерите ка крсту, а ако то чините ви сте идолопоклоници Исуса Христа (иако је за њих

идолопоклонство и обожавање Господа).

Очигледно Апостол Павле није мислио на начин Јеховних сведока када је говорио: "а ја,

боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Xpuста, којим

се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14). "Јер многи, за које вам много пута говорах, а

сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова ..." (Филип. 3, 18-19)

"и да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом. Убивши непријатељство на

њему". (Еф. 2, 16) "јер је реч о крсту лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се

спасавамо" (1. Кор. 2, 17-18).

Крст је метафора Христовог страдања и у том контексту се и помиње у наведеним

стиховима, али реч страдање није кориштена, већ баш σταυρος, тако стоји и у Јев. 12, 2:

"који уместо предстојеће му радости претрпи крст - σταυρος". Хришћани одвајкада

поштују крст управо као синоним Христовог спасоносног страдања, а поштовање и

обожавање су два различита појма. Но, као што можемо установити Јеховини сведоци

често бркају смисао одређених појава.

Слава крсту Твоме часноме Христе, који, нека би дао Бог, постане и ваша хвала и сила.

НАПОМЕНЕ:

1. Мт. 26:69-75; 14: 67-72; Лк.22:5-62; Јн. 18:25-27;

2. NW - Нови Свет, превод; додатак: крст, стр. 1436. издање на српском, 1999. година

3. Многи у Хришћанству често не разликују хришћанско учење и хришћански догмат

од онога што се додаје хришћанству у виду разних нехришћанских обичаја.

4. Деникен и њему слични.

5. Сетимо се само покушаја (промашеног) Сигмунда Фројда да докаже како јудејски

монотеизам има темеље у египатској религији (погрешно повезан јудаизам са

пропалом реформом Аменофиса IV).

6. Као што Јеховини сведоци одричу крст, погрешно тумачећи Свето Писмо, тако

чине и Назарени који на основу овог стиха закључују да је Господ у ствари обешен

на вешалима.

66

ПИСМО БР. 14

О НЕЗНАЊУ

"Блажени ништи духом..."

На шта се односе ове речи из Јеванђеља? Многи сматрају да се ове речи односе управо на

одсуство знања, прецизније: на одсуство неког вишег знања у било ком облику.

Познато ми је неколико случајева где су се поједини Јеховини сведоци поносили својим

незнањем као доказом испуњења наведених речи из Јеванђеља. Свако знање, које садржи у

себи призвук философског мишљења, они карактеришу као "филозофирање" или

"овосветско мудровање".

Највећи савезник централе из Бруклина је незнање и непознавање, не само дубљих

богословских теми, већ и најбаналнијих научних чињеница, њихових следбеника. (Имао

сам прилику да се лично уверим у то да Јеховини сведоци не знају да Јевреји не признају

Нови Завет. То потиче из њиховог апсолутно погрешног схватања Светог Писма и његовог

настанка).

Непознавање историјских чињеница вешто је кориштено у формирању њиховог учења о

1914. години, као нарочитој, које извлаче тумачећи (на свој начин) Стари Завет. Оно што је

битно код тог учења јесте година пада Јерусалима под власт Вавилона. У њиховој

литератури налазимо да се ради о 607. години пр. Хр. Званична наука датира пад

Јерусалима на 586. или 587. г. пр. Хр. Када укажете Јеховином сведоку на дати моменат,

он вас сматра сатаниним агентом који је задужен да збуњује и уноси погрешне податке

међу њих.

О години изласка Јевреја из Вавилонског ропства, Јеховини сведоци и званична наука се

слажу да се ради о 537. г. пр. Хр. Али Јеховиним сведоцима је потребна 607. ради

тумачења седам времена из књиге пророка Данила. Ако те године није пао Јерусалим, онда

и њихова рачуница о 1914. пада у воду. Међутим, ако рачунате на незнање ваших

следбеника онда ћете бити сигурни да превара неће бити откривена. У литератури

Јеховиних сведока често наводе мишљења разних научника и, уопште, онога што је

званична наука потврдила. Међутим, у овом случају нигде не наводе који то историчар,

историограф или археолог тврди да је Јерусалим пао 607. г. пр. Хр.. Док о години изласка

из ропства кажу да су научници утврдили да се то десило 537. г.пр. Хр. што и јесте тако.

Да погледамо на шта се све ослања централа само у овом случају.

Прво: у тексту, који је занимљив, ретко ко памти или обраћа пажњу на године. Човек је

склон да годину види као низ сувопарних цифара, које нису битне колико сам догађај.

Друго: колико је познавање историје једне средовечне домаћице из Масачусетса? Да ли

један просечан Јеховин сведок заиста зна када је пао Јерусалим по званичној историји, и да

67

ли је размотрио аргументе који су понуђени? Мислим да би било у најмању руку поштено

да то урадите, будући да је то веома битна година за вас. Да ли ико од Јеховиних сведока

проверава тачност тих података? Чисто сумњам, јер сви људи такве податке прихватају као

научна факта, не размишљајући много о њиховом пореклу.

Треће: да ли је Јеховиним сведоцима познато да постоје извесне толеранције у датирању.

Тако, на период од цара Давида до изласка из Вавилонског ропства може постојати

одступање у датирању од 12 године. Дакле ни званична наука није сигурна по питању

датирања дате године (обично постоје у литератури две године 586. или 587. г. пр. Хр.).

Било би веома занимљиво за науку да Јеховини сведоци кажу који је то научник тако

прецизно датирао годину пада Јерусалима и који је метод користио, јер је од животног

значаја за учење о 1914. години прецизност датирања (тим пре што Јеховисти наводе и

месец октобар). Ако дозволимо било какво одступање, онда дозвољавамо да то учење буде

несигурно, а самим тим губи свој значај.

Четврто: Јеховини сведоци све оно што не излази из њихове кухиње сматрају за сатанско, а

самим тим се ствара фобија и параноја. Тако да уколико у "Кули стражара" пише неки

податак, као рецимо 607. г. пр. Хр., читава армија научника може да оповргава то тврђење

гомилом, не само доказа, него и очигледним чињеницама, Јеховини сведоци остају при

своме, не због неваљаности тих доказа, већ због страха да ће било каква сумња у

исправност "Куле стражаре" довести до пристајања уз сатану и "његову агентуру". Овде

се ради о условном рефлексу исконструисаном на најмонструознији начин.

Очигледно је да незнање у овом случају није позитивно и да наноси огромну штету самим

Јеховиним сведоцима.

Међутим, трагично је да се они који се диче незнањем као врлином, па и незнањем

најобичнијих историографских чињеница, прокламују као велики зналци и тумачи Светог

Писма. Обиље података (цитата) којим ћете бити бомбардовани не служи ничему сем да

вас задиви, да се запањите пред таквим "знањем". Не би ли било много поштеније када би

се Јеховини сведоци прокламовали као незналци Светог Писма. Ако је незнање врлина

онда је незнање Светог Писма нормална, јер је оно много дубље и недокучивије од

обичног фактографског знања. Међутим, такво признање тешко да ћете чути са усана

Јеховиних сведока, јер је за тако нешто потребна врлина смирења (православно схватање

смирења је духовног карактера, за разлику од спољашње смирености), потпуно обрнута

гордости, која избија из демонстрирања познавања стихова Светог Писма. Таква

дисхармонија између речи и дела одавно је названа лицемерјем.

Најтрагичнији облик незнања је највише искориштен код нас, а то је непознавање, али оно

коренито, Православља и Цркве. Не ради се о незнању као о непознавању чињеница, већ

потпуном одсуству било какве, иоле реалне, слике о Православљу и Цркви. У томе је

трагедија и свих чланова осталих секти, а не само Јеховиних сведока. Када чујете од њих

речи "и ја сам некада био православац", не можете а да не осетите дубоку тугу и

потресеност таквим промашајем. Њихово непознавање Цркве и Православља је до те мере

искориштено, да се отворено износе најгнусније лажи у њиховој литератури против Цркве,

а ови то и не примећују.

68

У разговору са Јеховиним сведоцима, не треба се, уопште, служити било каквим

махинацијама, јер истина је најјаче оружје. Јерусалим је пао 586. или 587. г. пр. Хр, а не

607. То је научна чињеница! Коме је потребно преправљање историје најбоље се запитајте

сами.

Шта у ствари значи: "блажени ништи духом..."? Не значи "блажене незналице" или

"блажени глупи" нити "блажени они који неће ништа да знају". Може ли ништ духом бити

школски високообразовани човек? Може. Као што богат човек може бити милостив и

може с радошћу давати, тако и високообразован може бити ништ духом. Ништ духом не

значи не поседовати знање, него не злоупотребљавати знање. Свако знање, окренуто

против Бога и човека је злоупотребљено знање. Ништост духа је врлина која долази од

нелицемерног, дубоког и непристрасног испитивања самога себе. Онај ко схвати и увиди

да нити поседује особито знање, нити су особите врлине које поседује, и на крају, да је и

сам у потпуности немоћно биће, без обзира на све своје силе и сво своје знање, такав

постаје ништ духом, тј. не преузноси себе и своје духовне квалитете. Из ништости духа

рађају се многе врлине. Ништост духа дакле није бити незналица него, напротив, ништост

духа долази од једног великог сазнања, сазнања о својој немоћи и сазнања да се једино уз

Божију помоћ та немоћ може превазићи. Бити незналица и глуп је хвалити се својим

знањем и сматрати себе и своје знање за нешто велико. Сократ, који је сматран за

најмудријег човека свог времена, рекао је: "Знам да ништа не знам". Дакле, човек без

обзира на знање може бити ништ духом. Ако ви, без провере и без разматрања аргумената,

износите суд и став, онда то није ништост духа, него пуко незнање и затварање очију, а то

је потребно ономе ко не жели да види, док је ништост духа напротив особина онога ко

изузетно добро и јасно види.

69

ПИСМО БР. 15

О СВЕТОМ ПИСМУ

Поштовани пријатељу,

Библија или Свето Писмо, коју сачињавају књиге Старог и Новог Завета, јесте збирка

књига које су написане по надахнућу Светог Духа. Главни предмет Светог Писма јесте

Божије Откривење, тј. ванредни улазак Бога у људску историју (од Мојсија до силаска

Светог Духа на апостоле и даље), а врхунац тог Откривења је долазак Спаситеља, Господа

Исуса Христа.

Апостол Павле нам каже: "Све је писмо богонадахнуто" (2. Тим. 3,16). Оно је реч човеку

упућена од Бога, или како блажени Августин (+430) каже: "У Светом Писму кроз човека,

на људски начин говори Бог", а о вези између Старог и Новог завета, каже: "Нови завет

скрива се у Старом завету". Стари завет представља историју изабраног народа прожету

савезом између Бога и Јевреја и он нас води ка Новом завету, завету између Бога и новог

изабраног народа - хришћана. Овај нови завет запечаћен је крвљу Христовом. Због тога је

Свето Писмо превасходно христоцентрична књига. И Стари и Нови Завет остварују се у

Христу, сви библијски путеви воде ка Христу.

Да ли је Свето Писмо - Библија одувек изгледала онако како изгледа данас? Да бисмо

одговорили на ово питање морамо се вратити у далеку прошлост и почети истраживање од

самог извора науке Светог Писма. Пошто Јеховини сведоци себе, такође, називају

хришћанима, усредсредићемо се више на Нови Завет, јер је у њему дата и откривена

истина кроз Господа Исуса Христа, наука коју, као аутентично своју, присвајају Јеховини

сведоци.

Књиге Новог Завета настајале су у другој половини првог века, а крајњи облик сачињен је

од 27 књига подељених на Евангелион и Апостолос; а аналогно подели Старог Завета деле

се на: историјске (4 Јеванђеља и Дела апостолска), поучне (14 посланица Светог Апостола

Павла и 7 Саборних посланица) и пророчке (Откривење Јованово).

На 162. стр. књиге "Да ли је Библија стварно реч Божија", Јеховини сведоци наводе ову

поделу Светог Писма. Такође, наводе да су Свето Писмо писали богонадахнути људи, као

и то да су богонадахнути били и преписивачи књига Светог Писма. Занимљиво је да, и

поред тога што наводе 27 књига Новог Завета, Јеховини сведоци ни једну једину реч не

кажу о томе како смо дошли до тих књига, тј. зашто баш тих 27 књига сачињавају Свето

Писмо. Ова питања могу изгледати сувишна, али ако иоле покушамо да говоримо о

Светом Писму морамо прво одговорити на њих. Људи који се данас сусрећу са Светим

Писмом обично не размишљају у том правцу, јер се оно, само по себи, чини датим такво

какво јесте и обично бива прихваћено као монолитна целина која не овиси ни о чему.

70

Међутим, управо овакво виђење Светог Писма представља корен прве заблуде у коју

одводи недовољно познавање историје његовог настанка.

Говорећи о Новом Завету, мислим да није потребно особито наглашавати да је прво

постојала Христова наука пренета апостолима, а од апостола преношена даље, усмено или

писмено. Сваки други закључак одвео би нас до апсурда као што су: да је Свето Писмо

настало као стенограм непосредним записивањем (што Свето Писмо оспорава) или да је

прво настало Свето Писмо, а затим су се одиграли догађаји (што је апсурдно и

бесмислено). Наиме, сам Нови Завет нам потврђује да су постојали не само усмени путеви

преношења хришћанске науке, него и писмени, и то пре појаве канонских Јеванђеља. Тако

Апостол Лука пише: "Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који

су се одиграли међу нама, као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и

слуге речи" (Лк. 1, 12). Дакле, пре него што је Апостол Лука почео да пише Јеванђеље,

постојали су покушаји да се уобличи и изложи казивање о Исусу Христу, као и сама

његова наука. Самим тим очигледно је да је Свето Писмо Новог Завета каснијег датума од

саме појаве хришћанског учења.

Да ли је Свето писмо писано аутоматским диктирањем од стране Бога човеку који га је

записивао без властитог учешћа у стварању? Ову дилему нам разрешава јеванђелист Лука:

"Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка ..." (Лк. 1, 3) Апостол Лука је испитивао

изворе који су говорили о Господовом животу и учењу, што значи да је активно

учествовао у стварању Светог Писма. То и није ништа необично, јер однос Бога и човека је

увек био дијалог, активно учешће и Бога и човека, чиме Бог показује неизмерно

поштовање интегритета личности и њене слободе. Свето Писмо је богочовечански дијалог,

сусрет Бога и човека у Христу, а не моралисање и Божији монолог. Оно је реч живота,

истине и слободе, оно је реч која ослобађа. Због тога је сваки покушај да се из стварања

Светог Писма искључи човек у ствари богохулство, јер омаловажава Божију љубав према

човеку, љубав која се најјасније очитује у поштовању људске слободе. Осим тога било би

апсурдно и замислити да хришћанску науку нису преносили ученици апостола без обзира

да ли писаном речју или у облику предања, што значи да Свето Писмо има свој извор у

хришћанској науци, а не обрнуто.

Када Апостол Павле каже да је све "писмо" од Бога надахнуто, посматрано из данашње

перспективе, пред очима имамо Стари и Нови Завет, какав данас познајемо. Но, у време

Апостола Павла или, тачније у време писања друге посланице Тимотеју (Рим, 67. г.) неке

од новозаветних књига нису биле ни написане, а о канону није било ни помена. Осим тога,

у то време није био формиран чак ни Старозаветни канон. Наиме, 90. године у Јамнији

(Јабнеу) 58 км западно од Јерусалима, одржан је велики сабор на коме се расправљало о

каноничности појединих књига. (Ово је био сабор јеврејских познаваоца Светог Писма).

Дакле, у време Апостола Павла ни Јевреји нису имали строго дефинисан канон Старог

завета, који је утврђен тек крајем другог и почетком трећег века. Оно што закључујемо из

наведених чињеница јесте да у време Апостола Павла Свето Писмо није схватано на онај

начин на који смо ми данас склони да га схватамо. Апостол Павле није могао говорити о

Старом и Новом Завету као целини просто зато што они у то време нису ни постојали као

целина. Стога је потпуно погрешно размишљати о Светом Писму као монолитној целини

непромењеној од настанка до данас. Оно данас јесте уобличено, али то није било у првом

веку Хришћанства.

71

Осим тога писци Новог завета су у цитирању Старог завета користили много више

септуагинту (превод седамнаесторице настао у периоду од III века до 130. г. пре Христа)

која обухвата и дефтероканонске књиге (другоканонске, које протестанти сматрају

апокрифима) тако је од 350 места у Новом Завету која цитирају Стари Завет, 300 је

цитирано према септуагинти (LXX). Како то није изричит доказ да треба користити шири

канон (Српска Православна Црква користи јеврејски (ужи) канон као и протестанти), то

нам само доказује да је Свето Писмо имало историјски пут на коме није било монолитни

систем већ један живи додир Бога и човека. То нам доказује да је Свето Писмо донекле

мењало спољашњу форму. Можда овај закључак наизглед није значајан, али неретко

непознавање горе наведених чињеница изазива потпуно погрешне представе о Светом

Писму.

Поменуо сам већ како сам имао прилику да се уверим да Јеховин сведок не зна да Јевреји

не признају Нови Завет и да у њиховом схватању Светог Писма за Нови Завет нема места.

Наиме, тај Јеховин сведок се запитао како Јевреји и поред тога што имају Свето Писмо

(дакле и Стари и Нови завет) остају слепи за истину. Оваква погрешна представа потиче

управо од непознавања историје настанка Светог Писма као и историје канона, и од

схватања Светог Писма као монолитне целине. Дакле, за Јеховиног сведока Свето Писмо

је одувек било овакво каквим га данас познајемо. Питање које само од себе излази на

површину јесте: зашто Јеховини сведоци не знају ове чињенице и зашто њихова

литература нигде не говори о томе? Одговор на ово питање биће дат у поглављу о канону.

Неке протестантске секте чак иду дотле да кажу да је оригинал Светог Писма на небу, а

сва света писма на земљи су само копије.

Постоји још један доказ да је Свето Писмо прошло кроз известан преображај до коначног

уобличења. Тај доказ су књиге које се помињу и у Старом и у Новом завету, али их нема,

јер су изгубљене. Мишљења о овим књигама су подељена, тако да су неки Оци из првих

векова хришћанства сматрали да књиге које су богонадахнуте не могу бити изгубљене

(блажени Августин[1]) док су други допуштали ту могућност као Ориген (ин цант.

пролег.) и свети Јован Златоусти (Омилија на 1. Кор.) и ова варијанта је вероватнија.

Могуће је да је у овим књигама садржај био везан за неке конкретне и привремене услове

који када су нестали, изгубила се и потреба за том књигом. Погледајмо које су то књиге у

Старом Завету: "Књига о ратовима Господњим" (Бр. 21,14); "Књига истинитога" (Ис. Нав.

10, 13); "3000 прича Соломонових" (1. Цар. 4, 32); "1005 песама Соломонових" (1. Цар. 4,

32); "Соломонова књига о природи" (1. Цар. 4, 33), "Књига дела Соломонових" (1. Цар. 11,

41) "Књига Самуила Видиоца" (1. Дн. 29, 29); "Пророчанство Ахије Силоамљанина" (2. Дн.

9, 29); "Виђење Ида Видиоца (2. Дн. 9, 29); "Књига пророка Семаје" (2 Дн. 12, 15); Књига

Јуја сина Аненијева (2. Дн. 20, 34); "Дела Озијина" од пророка Исаије (2. Дн. 26, 22);

"Јеремијин плач за Јосијом" (2. Дн. 35, 25).

Да је друга теза вероватнија сведочи случај са још једном књигом Старог Завета. Ево како

о томе сведочи Свето Писмо: "И кад изношаху новце донесене у дом Господњи, нађе

Хелкија свештеник књигу закона Господњега даног преко Мојсија"[2] (2. Дн. 34, 14). Оно

што је описано у 34. гл. друге књиге Дневника јесте Јосијино ревновање за веру и

сређивање храма које је наредио. При сређивању пронађена је до тада непозната књига

закона. О којој књизи је реч? Реч је о књизи која данас заузима пуноправно место у канону

Старог Завета, а то је књига "Поновљених закона" (пета Мојсијева књига). Књигу су

72

донели Левити из Самарије непосредно пре њеног пада (721. г.) и похранили је у

Јерусалимски храм. Период од пада Самарије па до доласка на власт цара Јосије у Јудеји

(640. год. пр. Хр.) био је карактеристичан по честом отпадању од вере не само јеврејског

народа већ и царева који су неретко сами били иницијатори отпада. У тим периодима

јерусалимски храм претваран је у идолиште, а самим тим народ је губио додир са својом

вером. Зато је и књига "Поновљених закона" препуштена забораву и дуго је била у

ризници храма потпуно заборављена. Дакле, имамо пример да је једна богонадахнута

књига била буквално изгубљена и нико за њу није знао све до сређивања, ризнице у време

цара Јосије. Након открића издата је у облику Мојсијевог говора и ово прво издање

постало је повеља реформе цара Јосије, а обухватало је део који одговара поглављима од

528 данашњег "Поновљеног закона". У време робовања у Вавилону (587-38. г. пр. Хр.)

књига је прерађена, уз додатак још два Мојсијева говора, а додата прва четири поглавља

говоре о освајању обећане земље. Још много шта можемо сазнати из историје

"Поновљеног закона" и његове структуре, али за наше истраживање то није неопходно. На

сличан начин можемо проучити историју настанка сваке књиге Светог Писма.

Питања која морамо поставити, уколико желимо уистину и у потпуности упознати Свето

Писмо, јесу: Како и када је настало Свето Писмо какво ми данас познајемо? Ко, када и

како је одредио које књиге треба да сачињавају Свето Писмо?

На ова питања добићемо одговоре ако се упознамо са историјом канона и самим каноном,

о чему ћу вам подробно писати у идућем писму,

Остајте ми здраво

НАПОМЕНЕ:

1. De civitate Dei (О Божанској држави 18,38; Салмерон, пролог IV, 4)

2. 2. Цар. 22,8-10.

73

ПИСМО БР. 16

О КАНОНУ

1. Канон Старог Завета

Грчка реч канон (χανων) потиче од асирске речи "канну", а та реч је означавала штап за

мерење (6, 5 лаката). Касније та реч добија значење правила, норме, правила морала, а као

правило вере Апостол Павле употребљава ову реч у Гал. 6, 16. Од IV века ова реч означава

збирку богонадахнутих књига.

Као што сам већ поменуо, докази показују да је канон Старог Завета закључен много

касније, од времена када је написана последња књига Старог Завета. На сабору у Јабнеу

90. године н.е. Јевреји су још увек расправљали о каноничности појединих књига што би

било излишно да је канон био закључен. Превод на грчки језик - Септуагинта, сачињен је

од 250100 г. пр. Хр. а садржи и дефтероканонске књиге којих нема у јеврејском канону,

што значи да ни јеврејски канон тада још није експлицитно постојао.

Јеврејски канон називамо и ужи због тога што не садржи дефтероканонске књиге. За

разлику од јеврејског (касније палестинског) канона, александријски канон (Септуагинта),

који је сачињен за јеврејску заједницу у Александрији, (иначе та заједница била је веома

јака, али Јевреји у Александрији много боље су познавали грчки језик од матерњег и зато

је Септуагинта превод на грчки, а не зато што је намењена Грцима) називамо шири и он

садржи дефтероканонске књиге. То су: књига Варухова, књига о Товији, књига о Јудити, 1.

и 2. Макавејска, премудрости Исуса сина Сирахова, премудрости Соломонове као и делови

појединих књига Дан. 3, 24-90; 13 и 14 глава и Јест. 10, 416.

Шта су у ствари дефтероканонске књиге? То нису ненадахнуте књиге (иначе се не би

налазиле у александријском канону), већ су то књиге које су имале у себи неко спорно

место, или једноставно није се знало да ли је писац одређене књиге заиста онај коме се

књига приписује (видећемо да таквих књига има и у Новом Завету). Да би избегли да

спорна књига буде предмет расправа, Фарисеји су прибегавали ригоризму. Дакле, радије

су избацивали књигу из канона, него да она постане предмет расправа. Тако је настао

палестински - ужи канон. Међутим, ни палестински Јевреји првих векова хришћанске ере

нису одбацили књиге александријског канона, чак их рабински списи називају светима, све

до 10. в. н. е. Те књиге су користили и Есени у Кумрану, а Талмуд (вавилонски талмуд,

Ерубинова и Баба кама 926) их, такође наводи као свете. Књига пророка Варуха је и у IV в.

код Јевреја јавно читана на празник помирења, а 1. Макавејска читала се на празник

посвећења храма, итд.

У прва три века ни хришћани ни Јевреји нису имали дефинисан канон Старог Завета.

Хришћани више користе Септуагинту тј. шири канон у овом периоду, па је то био разлог

74

више да се Јевреји одлуче за ужи канон, не би ли тим потезом дискредитовали ваљаност и

истинитост хришћанског учења. Но, Црква није морала да прихвати канон који су

прихватили Јевреји, већ је могла и сама да га дефинише. Превасходно, јер није канон

аутоматски преузела од синагоге већ од Господа и Апостола, а испуњена Духом Светим,

могла је да препозна богонадахнуте књиге и сама. Користећи Септуагинту, апостоли су у

књигама Новог Завета цитирали и дефтероканонске књиге. Ево само неких примера: књига

премудрости Исуса сина Сирахова цитирана је у Мт. 6, 14; 6, 7; Јак. 1, 19; књига о Товији у

Дап. 8, 2; књига премудрости Соломонове цитирана је у Рим. 1, 1823; 2, 11; 5, 14; 9, 21; Јев.

1, 3; 8, 14; 1. Пет. 1, 6; књига о Јудити цитирана је у 1. Кор. 2, 10; друга књига Макавејска

цитирана је у Јев. 11, 34.

Ово су укратко чињенице о Старозаветном канону чије непознавање лако може довести

до заблуде у погледу Светог Писма. Да би се о Светом Писму уопште говорило оно мора

бити смештено у свој историјски контекст. Оно није дато човеку као копија небеске књиге,

нити је одувек било једна целина. Хришћанство није настало из Светог Писма, већ

обрнуто: Свето Писмо је хришћанство преточено у књигу. Овде долазимо до места где се

са јеврејским схватањем Светог Писма у потпуности размимоилазимо, а то је Нови Завет.

Док су Јевреји одбацили Нови Завет, исто као што су одбацили и Христа, дотле је Нови

Завет за хришћане испуњење старозаветних обећања која је Бог дао човеку. Као што је

Стари Завет имао пут свог настанка, тако гa је имао и Нови Завет.

Занимљиво је да управо они који сматрају себе за најбоље познаваоце Светог Писма (а то

су припадници свих протестантских секти) и за наследнике изворног Хришћанства (иако

већина њих није ни постојала до XIX в.) користе ужи канон који су Јевреји закључили тек

у III в., док одбацују шири канон који су користили хришћани првих векова, називајући

дефтероканонске књиге апокрифима[1], а праве апокрифе називају псеудоепиграфи.

Данашњи превод Старог Завета на српски језик, начинио је Ђура Даничић са латинског

превода јеврејске Библије Имануела Тремелиуса (Франкфурт 1575-79. г.), те стога, овај

превод нема дефтероканонске књиге. Но, првобитни старословенски преводи, каснији

црквенословенски, су преводи Септуагинте. Први превод на старословенски језик

начинили су браћа св. Ћирило (+869. г.) и св. Методије (+885. г.), а вршен је са одличне

александријске, Исихијеве рецензије LXX. Пошто је Србима старословенски, као и

црквенословенски језик, био прилично разумљив преводи на српски јављају се релативно

касно. Еп. бачки Платон Атанацковић оставио је преводе неких књига Старог Завета међу

којима и дефтероканонске, а превод је вршен са црквенословенског текста. Иако су

мишљења о канону ширем или ужем и у Православној Цркви подељена, не значи да те

књиге аутоматски треба избећи.

Пратећи своје протестантско наслеђе у погледу дефтероканонских књига, Јеховини

сведоци само понављају оно што су рекли и други протестантски правци. Они који

сматрају себе одличним познаваоцима Библије и не помињу дефетероканонске књиге, а

још мање помињу да су их сами апостоли, не само користили, већ и цитирали у

новозаветним текстовима.

75

2. Канон Новог Завета

Када данас посматрамо Нови завет, можда и не слутимо колико је било потребно времена,

борбе и труда да Нови Завет добије данашњи изглед. Рађање Новог Завета можемо

најлакше пратити кроз историју канона. Књиге Новог завета настајале су у другој

половини првог века. Међутим, када и како су те књиге спојене у једну? Ко је то учинио?

Пошто је из самог Новог Завета јасно да је хришћанска наука с почетка преношења

усмено, као и самим делом (начином живота итд.) није потребно да понављамо да је

предање (наука Христова преношена преко апостола) претходило Светом Писму Новог

Завета. Временом се јавља потреба за записивањем тог предања, "повереног залога", и тако

настају прве књиге које ће ући касније у канон. Прва књига данашњег канона писана је око

20 година након Господовог страдања, а ради се о Јеванђељу по Матеју. Питање које

морамо неминовно поставити, јесте: да ли су 27 канонских књига једина дела хришћанске

науке, да ли су први хришћани можда и сами писали нешто о хришћанској науци? Било би

бесмислено и помислити да након ширења хришћанске науке нико ништа није записивао.

Наиме, хришћанска књижевност првих векова била је изузетно распрострањена, писали су

појединац појединцу, појединац цркви или црквама, као и црква цркви. До данашњих дана

сачуван је мањи део те књижевности, али изузетно драгоцен. До нас су стигла и најранија

дела, а то су дела неких апостолских ученика. Тако су поред канонских књига у исто време

настајала многобројна дела која су гoворила о хришћанској науци. Наиме, та дела су у

првим вековима (до појаве канона) неретко имала ауторитет светих списа. Да ли је то било

погрешно? Није! Зато што ми, из данашње перспективе, Свето Писмо видимо као целину.

Међутим, први хришћани Свето Писмо нису тако познавали, за њих је била драгоцена

свака реч изговорена ради проповедања Хришћанства. Било би бесмислено тврдити да они

који су слушали апостоле како проповедају нису ништа од тога записали. Узгред, Апостол

Марко, један од седамдесеторице, је на тај начин записао своје Јеванђеље, слушајући

проповеди Апостола Петра. Исти случај је и са јеванђелистом Луком који наводи како је

истраживао о догађајима везаним за Господа, а Дела апостолска су у ствари компилација

његовог дневника, проповеди и описа дела Апостола Павла. Да ли је могуће да црква

цркви није писала, да су седамдесеторица апостола проповедали, а да се не нађе неко да

понеку њихову реч запише? Црква је од почетка бујала, нова наука није мењала само људе,

она је заувек променила читав свет. Да ли је могуће да људи који су били на самом извору

те науке, они који су је преносили другима, не запишу део тога што су проповедали? То је

апсурдно и помислити. Не заборавимо да у то време не само да није постојао Нови Завет

као такав, већ није постојао ни старозаветни канон.

Тако излагање хришћанске науке далеко превазилази по обиму границе Новог Завета.

Данас све то ван граница Новог Завета називамо Свето Предање. Многа драгоцена дела

која плене својом непосредношћу, једноставношћу и дубоким одушевљењем хришћанском

науком, захваљујући Богу, можемо и данас читати. Једно од њих су посланице Светог

Игњатија Богоносца, писане црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио

приликом спровођења за Рим, где је бачен зверима. Од тих посланица најупечатљивија је

посланица римским хришћанима, у којој их моли да не покушавају да га избаве молбама

утицајним људима из власти, него да му допусте да страда за Христа. Иначе Свети

76

Игњатије је био ученик Светог Апостола Јована, а Апостола Петра је наследио у

старешинству над антиохијском црквом. Ту је и позната посланица Коринћанима св.

Климента Римског. Ова посланица написана је поводом спора који се јавио у Коринтској

цркви. Климента је крстио Апостол Петар, а свој рад је провео уз Апостола Петра и Павла.

Апостол Павле га помиње у Фил. 4, 3. Можемо навести и дело Папија Јерапољског,

ученика Апостола Јована и пријатеља светог Поликарпа Смирског, у којем је једино

сведочанство о томе да је јеванђеље по Матеју у оригиналу писано арамејским. Поред овог

драгоценог податка у истом делу, које носи назив "Речи Господњих објашњења" дата су

исто тако драгоцена сведочанства о Апостолу Марку и како је писао Јеванђеље. Ту је

сведочанство и о 1. Јовановој посланици као и Петровој. У овом делу Папије наводи као

богонадахнуту књигу и "Откривење Јованово" што је једно од првих признања да је

Откривење богонадахнуто с обзиром да је чак до VI века постојала, код неких, сумња у

ваљаност Откривења. Од ранохришћанских списа сачувана је и посланица цркве из

Смирне цркви у Филомилији (у Фригији) која описује страдање Светог Поликарпа

епископа Смирског, ученика Светог Апостола Јована и учитеља Светог Иринеја епископа

Лионског. У овој посланици смирски хришћани описују страдања која је претрпио њихов

епископ, чуда која су се догодила за време његовог мучења и смрти, а у целини је похвала

Господу који чини велика чуда при страдању Његових мученика. Такође је сачуван и

оригинални записник са суђења Светом Јустину који су водили римљани у току процеса.

То је, у ствари, документ о снази вере у Христа, који су писали сами противници

Хришћанства. Низ ранохришћанских списа могли бисмо наставити са још мноштвом дела,

али су и наведена довољна да илуструју живост ранохришћанске књижевности и

проповеди.

Поново треба напоменути да је време ранохришћанске књижевности време када Свето

Писмо Новог завета, као канон, није постојало. Књиге које су писали апостоли биле су

цењеније од осталих, али су и многа дела ранохришћанске књижевности не само сматрана

богонадахнутом већ су стављана у исти ранг са апостолским списима (нпр. посланица

Коринћанима светог Климента епископа Римског, која је дуго опстала чак као канонски

спис). Шта је довело до појаве новозаветног канона?

Поред ранохришћанских списа јавља се и мноштво других списа, који својом садржином и

насловом подсећају на канонске списе, али неретко садрже нехришћанске идеје и

јеретичка учења. То су списи непознатих писаца, већином настали у 23 в. н. е., а поводи за

настанак ових списа били су различити. Реч апокриф (грч. αποκρυφος) код хришћана

означава оне књиге које се лажно приписују писцу чије име носе, књиге које су сличне

Светом Писму, али им Црква не признаје богонадахнутост, нити је Црква благосиљала

њихово читање на богослужењима, и јеретичке књиге које садрже мноштво верских

заблуда[2]. Јеретици су писали лажна јеванђеља, лажна дела апостолска, лажне посланице

и откривења и подметали их као истините. Данас су апокрифи корисни за проучавање

јеретичких учења у првим вековима Хришћанства. Од апокрифних јеванђеља значајнија

су:

77

- Јеврејско јеванђеље: поштовано због сличности са Матејевим. Оригинал је на арамејском

језику, а по садржини је прерађено Матејево јеванђеље из 1. в. написано у јудејској

средини и признаје Христа само као пророка, а не као Сина Божијег.

- Томино јеванђеље: гностичког порекла и у њему писац, између осталог описује Христова

чуда од 5. до 12. године, као и детињство од 5. до 8. године. По њему је Исус као дечак

правио врапце од блата који би полетали када би пљеснуо дланом о длан. Писано је без

духа побожности.

- Постоје још и евионитско, египатско, Петрово, Филипово, Никодимово и Јаковљево

јеванђеље.

-

Апокрифна дела апостолска:

- дела Петрова: састоје се из два дела; дела Петрова са Симоном и мучење Петрово.

- Постоје још дела Павлова, Јованова, Андрејина, Томина, проповед Петрова.

Апокрифне посланице:

- Најпознатије су: кореспонденција Едеског цара Авгара и Господа Исуса Христа,

дописивање Апостола Павла и Сенеке, учење Тацејево, посланица 11 апостола, Павлова

посланица Лаодикијцима, 3. посланица апостола Павла Коринћанима.

Апокрифна откривења:

- Најпознатији су: Петрово, Павлово и Томино. Тако већ почетком 2. в. имамо мноштво

списа који су говорили о Христу и Хришћанству. Део њих био је хришћански, а део не.

Колико су јеретички списи били опасни, види се из чињенице да су сами апостоли писали

против тих јеретика и њихових дела. Пошто први хришћани нису имали свест о Светом

Писму онакву какву ми имамо, сваки спис који је садржао хришћанску науку био је

добродошао и није се доводила у питање аутентичност списа. Тако су могла бити лако

прихваћена и наизглед хришћанска дела. Није редак случај да су неки апокрифи били

поштовани као Свето Писамо, па су и превођени. Такав је случај са јеванђељем по

78

Јеврејима, које је изузетно поштовано у јудеохришћански срединама, па је доживело свој

превод на грчки и латински пошто је оригинал писан на арамејском. Томино јеванђеље,

гностичког порекла, доживело је превод на словенски језик, као и сирски и латински, а то

само говори о распрострањености његовог утицаја и поштовању које му је придавано. Ови

списи могли су лако да изазову забуну, па и заблуду код хришћана, па се јавља потреба да

Црква јасно каже који су списи хришћански, а који не. Ако су ови списи могли да доведу

до заблуде оне који су већ били хришћани, замислите колико је опасност била већа од

ширења апокрифа на терене који још увек нису ни чули за Хришћанство.

Други разлог који је неминовно захтевао потребу за каноном јесу гностички списи и

гностичко учење. Због своје моћи да апсорбује све што му одговара, гностицизам је својим

учењем искривљавао хришћанске идеје и произвољно их истицао или одбацивао, дајући

тиме маха конформизму. Гностички списи били су јако опасни због своје привидне

логичности и непристрасности (спајане су идеје чак супротстављених философских и

религијских праваца).

Следећи, не мање значајан, разлог за појаву канона јесте јеретик Маркион који је саставио

свој канон. Дакле, пре него што је Црква саставила канон, Маркион је имао своју верзију

Светог Писма. Она се састојала од прерађеног Лукиног Јеванђеља (преправио га је сам

Маркион) и 10 Павлових посланица (без пастирских и Јеврејима). Ово је био разлог више

да хришћанска Црква састави канон.

Јеретици монтанисти тврдили су да и даље примају откривења од Духа Светог па су

писали списе које су чак поштовали више од апостолских. Колико је њихово учење имало

утицаја види се из чињенице да му је подлегао један од највећих ранохришћанских писаца

Тертулијан.

Шта је био критеријум за одређивање каноничности неке књиге? Критеријум је био

искуство Цркве, тј. да ли се учење књиге слаже са учењем Цркве очуваним у Светом

Предању - предању Светих Апосотола. Апостолским предањем Црква је проверавала сваку

књигу и препознавала је као своју или не. Такође, ако је књига читана на богослужењима

то је био поуздан доказ да је од најранијих времена припадала Цркви. Поред тога, за неке

књиге се знало да су их писали апостоли и оне су аутоматски улазиле у канон.

Но, канон није добио свој данашњи изглед све до IV века. Зато што су постојала опречна

мишљења о томе да ли неке књиге треба да буду у канону или не. Тако је на тзв.

мураторијевом фрагменту сачуван најстарији списак новозаветних књига, написан у Риму

у 2. веку од стране Иполита епископа Римског који не помиње посланицу Јеврејима,

Јаковљеву и 2. Петрову, а саветује читање Јерминог пастира (не као канонску већ као

поучну хришћанску књигу). Ориген је сумњао у каноничност посланице Јеврејима,

Јаковљеве, 2. Петрове, 3. Јованове и Јудине, а списе дели на општепризнате (омолугумена)

и понегде признате (антилегомена). Занимљиво је да су неки ранији хришћански Оци и

ауторитети у Свето писмо сврставали и посланицу Коринћанима светог Климента римског.

Ово дело, на крају, није ушло у канон само зато што га није писао неко од апостола, а што

је било критеријум каноничности. Међутим, сиријска Црква и дан данас у канону има ово

дело које је било изузетно цењено у раној цркви и које је, Богу хвала, дошло и до нас[3].

79

Варнавину посланицу многи су убрајали у канон, а Ориген је назива саборном (саборне

посланице су посланице које није писао Апостол Павле). На крају, ова посланица није

ушла у канон зато што писац описује јеврејске обреде на начин који не одговара

библијским описима. Што значи да аутор посланице није добро познавао обредну праксу

Јудеја, а то се не би могло рећи за Варнаву који је био Левит. Тиме се доводи у питање

ауторство апостола Варнаве, па посланица није прихваћена у канон из тог разлога[4].

Пошто знам да има и оних који ће на овом месту рећи да они јако добро знају које су

књиге у Новом Завету и да их остале не занимају, такви, поновимо, пренебрегавају

чињеницу да Свето Писмо Новог Завета данашњи облик добија тек половином 4. века.

27 књига Новог Завета, које данас познајемо као канонске, први пут набраја свети

Атанасије Велики (Александријски) у својој 39oj васкршњој посланици 367. године. За

њих каже да је "у њима спасење и побожност" те да им не треба ништа додавати ни

одузимати. Књиге Дидахи и Јермин Пастир препоручио је као корисне за читање. Тако је

сачињен канон Новог Завета, а ову посланицу потврдио је и Петошести васељенски сабор

(692. г.). Сагласност у вези канона постигнута је у Цркви почетком IV века, а захваљујући

ауторитету светог Атанасија Великог овај канон прихватају и на западу. Како постоје

појединачне сумње у Откривење, о новозаветном канону сабори су одлучивали на следећи

начин: 360 г. Лаодикијски сабор изоставља Откривење Јованово; 382. г. Римски сабор

усваја свих 27 књига, а 2. и 3. Јованову посланицу приписује презвитеру Јовану; 397 г.

Ипонски сабор ограничава канон на 27. књига; 397. и 419. г. Картагински сабор потврђују

и 14 Павлових посланица; 692. г. Пето-шести васељенски сабор потврђује цео новозаветни

канон; 1546. г. Тридентијски сабор потврђује свих 27. књига због сумње реформиста у

каноничност и апостолско порекло појединих новозаветних књига (Мартин Лутер је

произвољно прекрајао канон); 1870. г. Ватикански сабор чини исто што и Тридентијски, из

истих разлога. (Последња два важе за римокатолике).

Црква је овим одлукама бранила и одбранила библијско Откривење од свих непријатеља и

јеретика који су хтели да искриве хришћанску науку. Новозаветни канон садржи исто оно

Откривење које је Црква примила од апостола и брижно га чувала унутар Светог Предања.

Критеријум за одређивање канона била је надахнутост одређене књиге, али

богонадахнутост може да препозна само онај који је вођен Духом. Према томе, погрешно

је мишљење да је Нови Завет, или Библија у целини, темељ вере. Темељ вере је "камен

угаони", темељ вере је "глава цркве" - Христос. Новозаветни канон настао је из учења

Свете и Апостолске Цркве, а не обрнуто. Зато Црква једина и поседује кључ за исправно

тумачење Светог Писма. Црква је критеријум истинитости, Светог Писма и Светог

Предања. Иако ово може изгледати као умањивање значаја Светог Писма, ипак то није.

Свето писмо за хришћанску (православну) веру има кључни значај. Свети Јован Златоуст

каже да је порекло свих зала у непознавању Светог Писма (9. Омилија на Посланицу

Колошанима), док Свети Јустин мученик показује да је учење Библије обавезно за веру.

Сви Свети Оци, као и православна наука данас, Свето Писмо постављају на највише место

хришћанског живота. Зато је за православне Свето писмо разумљиво као жива реч Божија

у живој Цркви, а не као нека књига која је затворена сама у себе. Колики значај Свето

Писмо има у Православљу, говори нам сама Света Литургија која пред нашим очима

материјализује све оне истине откривене у Светом Писму, које се схватају једино

евхаристијски у литургијској заједници. Свето Писмо сачињава крвоток Цркве који напаја

80

сваки уд понаособ дајући му храну вечног живота. Зато Свети Оци кажу да се Свето

Писмо на коленима разумева, тј. разумева се у молитви, у молитвеном, побожном читању.

Иако се чини опширним, овај осврт на историјат канона Светог Писма био је неопходан

зато што о томе нећете ништа пронаћи у литератури Јеховиних сведока. Нећете наћи

ништа о ранохришћанској књижевности, о историји канона, о борби Цркве са јересима, а

понајмање о светом Атанасију Великом који је утврдио канон Новог Завета какав данас

познајемо. Зашто? Зато што би Јеховини сведоци убрзо установили да њихова наука нема

ништа заједничко са ранохришћанском, као и да је њихово схватање Светог Писма

апсолутно погрешно. Нигде у литератури Јеховиних сведока нећете пронаћи о

најзначајнијим делима и људима раног Хришћанства. Ништа нећете пронаћи о

апостолским ученицима као да они нису ни постојали, као да до Јеховиних сведока нико

ништа није знао о Хришћанству. Зашто је то тако? Зато јер свако од дела раног

хришћанства говори о науци која је потпуно различита од науке ваших Јеховиних сведока.

НАПОМЕНЕ:

1. О апокрифима видети у наставку текста. 2. Писани су да би тенденциозним приступом поткрепили одређене идеје. 3. На српском превод посланице налази се у Дела апостолских ученика, са грчког изворника

превео еп. Атанасије Јевтић, Врњачка Бања, Требиње, 1999. 4. Иако је апостол могао описивати праксу свога времена која се веома могуће разликовала

од првобитне праксе (превод Посланице у Делима апостолских ученика).

81

ПИСМО БР. 17

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ И СВЕТО ПИСМО

Драги мој,

Јеховини сведоци у својој литератури говоре о броју књига Новог Завета, о

богонадахнутости, а већи њен део заузет је доказивањем да је Библија истинска реч

Божија. Међутим, ни речи о начину настанка Светог Писма као збирке надахнутих књига,

ни речи о историји канона, првим хришћанима и ранохришћанским делима.

Можда ће вам се учинити претерано, али држећи се сопствене доктрине, ви, не само да не

бисте смели користити Нови Завет, већ би требало да будете његови највећи противници.

Ево и зашто. Када говоре о васељенским саборима, Јеховини сведоци то чине са крајњим

омаловажавањем (Човечанство у потрази за Богом, стр. 276), користећи арсенал лажи и

полуистина чиме желе да, на сваки начин, дискредитују "назовихришћанство".

692. г. Пето-шести васељенски сабор потврђује канон од 27. књига. По Јеховиним

сведоцима, васељенски сабори су скупови поглавара већ давно пале Цркве[1], која је

искривила хришћанску науку средином 3. века. Зашто Јеховини сведоци користе књигу

коју је канонизовао један такав скуп? Још занимљивије је навести у ком контексту помињу

Светог Атанасија: "Готово све протестантске цркве признају иста веровања - ницејско,

атаназијско и апостолско - а та веровања исповедају неке доктрине које је и сам

католицизам столећима научавао, на пример: тројство, бесмртну душу и пакао. Таква

небиблијска учења људима су пружила искривљену слику о Богу и његовом науму"[2].

Дакле, Свети Атанасије је подучавао небиблијској науци. Исти онај Свети Атанасије који

је отац канона Новог Завета. Како је неко ко, по Јеховиним сведоцима, исповеда и брани

лажна учења (никеоцариградски Символ вере, божанство Господа, догмат о Светој

Тројици) могао да одреди канон Новог Завета? Као што сами тврде, писци и преписивачи

Светог Писма били су богонадахнути, а да ли је онај који је препознао ту богонадахнутост

и саставио канон био ненадахнут? Ако је Свети Атанасије био ненадахнут - како је могао

саставити канон? Како смо ми сигурни да је изабрао надахнуте књиге? Ако је, пак, био

надахнут, зашто Јеховини сведоци о томе ништа не говоре, већ о њему пишу као о

јеретику? Ако им је познат историјат канона, онда они у својим књигама и публикацијама

крију то од својих следбеника. А у том случају ради се о најгрубљој манипулацији. Ако

нису упознати са историјом канона, зашто уопште покушавају да о томе говоре на начин

на који говоре?

Пошто је канон Светог Писма Новог завета сачинио Свети Атанасије, који је по Јеховиним

сведоцима кривац за мноштво лажних учења, а Васељенски сабор, који је Јеховиним

сведоцима скуп старешина "назови-хришћанства", потврдио тај канон, Јеховини сведоци

би најприродније требали бити против Новог Завета. Но, напротив, Јеховини сведоци

тврде да једино они разумију Нови Завет на прави начин. Пошто у њиховој литератури

82

нисам пронашао ништа о историји канона, било би занимљиво чути како је, по њима,

канон настао и одакле су те податке узели.

Црква је оформила канон Новог Завета, те он има корене у Цркви, а не обрнуто, док се

учење Јеховиних сведока заснива на Светом Писму, или тачније, на уверењу једног човека,

Чарлс Тејз Расела, да је једино он могао исправно протумачити Свето Писмо. Међутим,

оних који мисле као Расел кроз историју је било много, а данас их има на хиљаде.

Завршићу управо речима Светог Атанасија. Када су га питали зашто је Господ дошао у

свет као човек, а не у виду неке друге твари, Свети Атанасије одговара: "ни једна твар није

била у заблуди у погледу Бога, осим јединог човека..."

Остајте ми здраво

НАПОМЕНЕ:

1. Човечанство у потрази за Богом, стр. 276; NW издање на српском стр. 1436. 2. Исто стр. 328.

83

ПИСМО БР. 18

НОВИ СВЕТ - ПРЕВOД

Драги пријатељу,

Ваш "Нови свет" (NW) превод, који је понајмање превод, сачињен је да би поткрепио

извесна учења Јеховиних сведока као и вашу доктрину у целини. То је најгрубље

преправљање текста Светог Писма, као и нарушавање интегритета Библије, у чему и овде

Јеховини сведоци прате наслеђе давно осуђених јеретика. Тако ни ово нарушавање текста

Светог Писма није прво у историји. Сетимо се само јеретика Маркиона који је преправљао

Лукино Јеванђеље. Међутим, "Нови свет" може да нам да један савремени пример како и

зашто настају апокрифи. У предговору овог превода на српском језику, између осталог,

стоји: "Превод Нови свет настоји да што је могуће дословније пренесе грчки текст...."[1]

Но, многи стручњаци и филолози, познаваоци грчког језика, не слажу се са овом

констатацијом између осталих, др. Џеј. Р. Манти, стручњак за библијски текст и угледни

филолог каже за "Нови свет": "никада нисам срео превод који је тако далеко од оригинала.

Не можете ову верзију превода узети као тачну, јер је комерцијална и варљива, јер су они

(Јеховини сведоци) намерно заменили речи да би се то уклопило у њихове доктрине.

Уништили су многе пасусе"[2].

Када бисмо анализирали сваки случај преправљања и измењивања текста у "Новом свету"

морали бисмо начинити посебну студију. Због тога ћемо поменути само неке случајеве

који илуструју грубо нарушавање интегритета библијског текста.

Иако у додацима и објашњењима у самом преводу "Нови свет", као и у другим књигама,

где Јеховини сведоци говоре о преправљеним местима, налазимо гомилу граматичких

објашњења, појашњења и убеђивања да је њихова верзија превода исправна, то није тачно.

Граматички аргументи које наводе Јеховини сведоци су нетачни и погрешни, више

сачињени да би фасцинирали сопствене следбенике и створили илузију изврсног

познавања грчког језика, него да заиста потврде оправданост превода Јеховиних сведока.

Места у Светом Писму која су била прва на удару преправљања јесу она која директно

говоре о Господу Исусу Христу као о Богу. У "Нови свет" преводу, све до једног, ова места

су преправљена тако да су изгубила свој првобитни смисао. Ни једно до ових места, по

преводу Јеховиних сведока, не говори о Господу као о Богу[3]. Оповргавање Христовог

божанства је главни циљ овог превода.

У издању "Нови свет" превода на српском у додатку на стр. 1438 ( под 6.), стоји: "Ми не

желимо ништа да додајемо Божијој писаној речи..." Довољно је отворити посланицу

Колошанима у NW (Нови свет) и видети колико су Јеховини сведоци доследни својој

изјави. У њиховој верзији превода у 1. глави посланице Колошанима, стоји: "јер је

84

посредством њега све друго било створено..." (стих 16);" све друго створено је преко

њега..." (стих 16); "он је пре свега другога..." (стих 17); "свеје друго постало..." (стих 17);

"и да посредством њега поново са собом помири све друго" (стих 20).

У наведеним стиховима не постоји ни граматичка ни лингвистичка оправдност додавања

речи "друго". Наиме, реч "друго" је додата од стране Јеховиних сведока како би тиме и

Господ Исус Христос (о њему говоре ови стихови) био прибројан творевини, јер је то као

када бисмо рекли "све остало". Ово је учињено да би била поткрепљена доктрина

Јеховиних сведока да Христос није Бог, већ створење као и све остало. Ни у једном другом

преводу не постоји уметање речи "друго".

Иако у предговору издања NW на српском (након редоследа књига, стр. 1024) стоји

упутство: "двоструке угласте заграде [[]] указују на интерполације (уметке страног

материјала) у оригинални текст", у посланици Колошанима додата реч "друго" није у

заградама. Овим Јеховини сведоци не поштују чак ни сопствена правила. Но, очигледно је

то означавање намерно пропуштено јер би, у супротном, Јеховини сведоци морали

објашњавати зашто су преправили Свето Писмо, а то им никако не би ишло у прилог.

Ево још једног примера. Без обзира на мноштво граматичких објашњења, морамо

констатовати да Јеховини сведоци нису баш најбоље применили граматику грчког језика

на сопствени превод. Доказ за то је прва глава Јеванђеља по Јовану. Наиме, на стр. 145.

"Расправљања на темељу писма", где се разматра стих Јн. 1,1, Јеховини сведоци наводе

како део стиха преводи NW: "Реч је била бог" (реч Бог писана малим словом). Док у

наставку граматички објашњавају зашто је NW превео стих на тај начин. Разлог за овакав

превод је, по њима, одређени члан (тон) који се појављује испред првог помињања речи

Бог на грчком језику: "и Логос беше у Бога" што указује на идентитет, личност, док у

случају: "Реч је била бог", реч Бог стоји без одређеног члана, што указује на нечије

својство. Ова тврдња је потпуно нетачна, али је зачуђујуће да је сами Јеховини сведоци

нису доследно применили и то неколико пута. Само у првом поглављу Јеванђеља по

Јовану реч Бог се јавља седам пута, а једино у првом стиху јавља се са чланом: "и реч беше

код Бога" (NW), па је Јеховини сведоци пишу великим словом. Међутим, у осталим

појављивањима реч Бог је без члана, али је Јеховини сведоци, такође, пишу великим

словом. Тако у 6. стиху стоји: ".., него од Бога. .." (NW).

Занимљив је стих 18, где се у грчком тексту реч Бог појављује два пута без одређеног

члана, али Јеховини сведоци не преводе по свом граматичком правилу, већ: "Ниједан

човек никада није видео Бога", (по Јеховиним сведоцима требало би реч Бог писати малим

словом) док у наставку стиха стоји: "...Јединорођени бог....". Овде је реч Бог писана малим

словом јер се односи на Господа иако се у оба случаја на грчком реч Бог појављује без

одређеног члана тон чиме Јеховини сведоци не поштују ни сопствено измишљено правило.

Није тешко погодити зашто је то учињено. Наиме, у другом помињању реч Бог се односи

на Господа Исуса Христа па је за Јеховине сведоке недопустиво да се напише Бог.

У наставку текста на стр. 145. Расправљање на темељу писма Јеховини сведоци

покушавају да поткрепе тврдњу како Апостол Јован у Јн.1,1 није рекао да је реч (Логос)

истински Бог. То покушавају да учине помоћу 18. стиха у првој глави Јовановог јеванђеља.

Логичку конструкцију граде цитирајући 18. стих: "Бога нико никада није видео...", и

85

постављају питање: "да ли је ико од људи видио Исуса Христа, сина? Наравно да јесте.

Према томе, да ли је Јован рекао да је Исус Бог?" (исто, стр. 148).

Овај закључак Јеховиних сведоци на први поглед изгледа логичан, али ако га прихватимо

утерујемо у лаж самог Господа који је рекао: "Кад би сте мене знали и оца мојега би сте

знали; и од сада познајете Га, и видели сте га." (Јн. 14,7) или: "и ко види мене, види онога

који ме је послао". (Јн. 12, 45). Иако су стихови цитирани од стране Јеховиних сведока

наизглед у контрадикторности са последња два наведена, сви се налазе у Светом Писму

што нас наводи на додатно истраживање и објашњење.

Када посматрамо однос света и Бога, прво што уочимо јесте да је Бог Творац, а целокупни

видљиви и невидљиви свет творевина. Творевина је по својој природи апсолутно

различита од Бога. Да би човек појмио природу божанства морао би да изађе из оквира

творевине, што је немогуће, не само за човека, већ и за најсавршеније анђеле. Човек би

морао да раскине везу са видљивом и невидљивом творевином и да је превазиђе. Но, то је

немогуће, јер само Бог није творевина и само Бог постоји ван оквира творевине. Зато

природа божанства остаје недокучива за људски ум и за умове свих бића, и духовних и

физичких. Када човек говори о Богу он користи термине примерене себи и својим

могућностима. Па тако, када каже да је Бог светлост, та светлост није тварне (створене)

природе те је творевина не може ни видети. Бог је изнад сваког нашег појма о светлости,

божанска светлост је бесконачно сјајнија од свих звезда космоса сабијених у једну. Но,

пошто наш ум не може ни да представи, а камо ли да види такву светлост, онда човек

користи себи, а не Богу, примерене термине. Тако су и у Светом Писму кориштени

термини схватљиви човеку, а термини којима би била описана божанска природа и не

постоје. Чак када кажемо да је Бог апсолутан, ми, у ствари, поново користимо термине

творевине. Бог је ван сваких оквира које поставља творевина, и духовних и умних. Када

човек каже апсолутно он у ствари даје своју представу нечега што превазилази оквире

свега постојећег. Но, реч апсолутно за Бога не важи. За Бога можемо рећи да је

надапсолутан, дакле, изнад сваке наше могућности да га на било који начин одредимо.

Зато је Бог и наддобро, и надсветлост, Бог је изнад свега онога што можемо рећи о Њему.

Зато Бог остаје својом природом непознат целокупној творевини, тј. "Бога нико никада

није видео..." (Јн. 1, 18). Када би неко од творевине покушао да присвоји било који атрибут

божанске природе, па макар он био и анђео, херувим или архангео, најсавршенији од

небеске војске, то би ипак била хула, јер ништа што је својствено Богу не може бити

приписано творевини. Када Господ каже Филипу: "Ко је видео мене, видео је Оца..." (Јн.

14, 9), Он то каже, јер: "у Њему обитава сва пуноћа божанства телесно" (Кол. 2, 9). У

Њему је потпуно природа Божија. О томе сам Господ и говори када пита Филипа: "Зар не

верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени?" (Јн. 14, 10). Кроз Христа је Бог објавио истину о

Себи и зато гледајући Сина видимо Оца.

Бог се кроз Стари Завет јављао свету својом силом и утицајем на свет, или својим

обраћањем људима, а у Новом Завету, "Бог се јави у телу..." (1.Тим. 3, 16), ради спасења

људи, јер сам рече: "Ја сам Господ, и осим мене нема спаситеља" (Ис. 43, 11). Бог је узео

на себе људску природу у потпуности, осим њене тежње греху, и постао је човек.

Божанска природа скривена је од наших очију у Христу, а Он нам делима открива њено

присуство, као што је делима Бог откривао своје присуство у Старом Завету: "Ако не

творим дела Оца својега не верујте ми; ако ли творим, и ако мени не верујете делима

86

верујте, да познате и верујете даје Отац у мени и Ја у њему" (Јн. 10, 37-38). За Јевреје као

и касније за мухамеданце нечувено је и помислити да Бог може да узме људску природу на

Себе и да се роди. То је било нечувено и за многе философе античког времена. Видимо да

је то нечувено и за Јеховине сведоке, иако њихов закључак директно противуречи Господу

који каже: "Ко је видио мене, видио је Оца" (Јн. 14, 9).

Амин!

НАПОМЕНЕ:

1. Хришћански грчки списи "Нови Свет", 1999., стр. 1023. 2. Jeremiah Films: Withnesses of Jehovah. 3. Нпр. 1. Тим. 3, 16 гласи: "И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу..." у NW

овај стих изгледа овако: "Заиста, мора се признати да је света тајна, ове оданости Богу велика: показао се у телу..."

87

ПИСМО БР. 19

ОКУЛТНО У УЧЕЊУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Молим Вас, унапред, да се не изненадите овако формулисаном наслову овог писма! Нисмо

имали прилике да говоримо о наведеној тематици, зато што је за вас она увек била одбојна,

и непримерна за Јеховине сведоке. Али, ако ми дозволите, уверићете се, из онога што

следи, у оправданост наслова. За вас, наслов може звучати увредљиво или наликовати

несланој шали, али ствар је далеко од шале и крајње је озбиљна. Оно што бих истакао јесте

да ваше учење директно не пропагира окултизам, али нека места су обојена окултистичким

идејама зато што је ваш оснивач имао додира са окултизмом. Он није био окултиста, већ је

само прихватио неке окултне идеје које су му се допале.

Литература Јеховиних сведока осуђује свако бављење окултизмом, што и јесте у складу са

Светим Писмом. Један од кључних и најупечатљивијих примера где се окултно бестидно

показује као идејна подлога ваше науке, јесте учење о Исусу Христу, заштићено незнањем

самих проповедника (вас) који су најдиректније жртве смесе јеретичких, контрадикторних,

површних и тенденциозних учења. Ваша пријемчивост, повезана са теолошким

лаицизмом, је одлична подлога за сејање свега што споља подсећа на хришћанство какво

замишљате, макар то био и сам окултизам.

Да бисмо разумели разлог појаве окултистичких идеја у учењу Јеховиних сведока,

потребно је размотрити духовну климу која је владала у време појаве ове организације.

Појави окултизма претходи декадентност религије која је резултат антропоцентричности и

богоодступништва. Кроз историју, постојала су три таква преиода.

Први, период хеленизма када чак и Демосу опада одушевљење митологијом. У процвату

грчке мисли и цивилизације видну улогу одиграло је управо трагање за нечим вишим од

пуке митологије. Развој философије доводи до појаве различитих праваца, од којих неки

завршавају као темељ онога што је данас познато као окултизам. Посебно се истиче

гностицизам који је и Хришћанству задавао велике потешкоће. Од митолошких

формулација, кроз орфичку теогонију, преко Питагоре, мистерија, Диониса, повратку

египатским мистеријама, херметизма, до хеленистичке алхемије - грчка мисао тражи

истинитога Бога, којег упознаје кроз Хришћанство. Кулминација хеленистичког периода

јесте слом пуке философске конструкције, безличног и хладног разума.

Други период је средњевековна појава хуманизма и хуманистичких тенденција. Буђење и

обнова древних, као и стварање нових култова и паганских форми, следује постепеном

одбацивању Хришћанства. Све гласнији просветитељски и хуманистички гласови пре

свега су доказ дехристијанизације (посебно тадашње Европе), а на место религије јавља се

њен сурогат - окултизам. Европом, тог времена, харају алхемија и многи други облици

богоодступног деловања самољубивог човека. У крајњој својој инстанци, тај период има за

последицу реваншизам обезблагодаћеног римокатолицизма и потоњег протестантизма,

који не успевају да одрже одушевљење народа на потребној висини. Све беспомоћнија

пред ударцима хуманистичке мисли, римокатоличка црква посеже за радикалнијим

88

средствима, што за последицу има много дубљи раскол између хришћанског и

хуманистичког погледа на свет. Хришћанство тиме неправедно бива етикетирано као

мрачњаштво, а наводна прогресивна идеја хуманизма постаје идеална маска за богоборну

и антропоцентричну конструкцију новог схватања које крваво кулминира француском

револуцијом.

Трећи период, који је за нас и најзанимљивији, јавља се у време индустријализације и

техничко-технолошке револуције, чије плодове човек здушно почиње да користи као доказ

своје надмоћи над природом, поистовећујући се чак и са Богом. То је период појаве једног

новог схватања које своје претпоставке емпиријски доказује, покушавајући тиме да

прибави научни легитимитет. Тада се јављају и отворено богоборни философско-

спекулативни правци, као што су позитивизам, марксизам, и други. У једној таквој клими,

где човек, опијен сопственим резултатима, оптимистички гледа на будућност, нема места

Хришћанству.

Човек доживљава себе као апсолутног владара и, у свом гордељивом самољубљу, одбацује

Хришћанство које га чини инфатилним. Пошто себе може да постави у нихилистичко "с

оне стране добра и зла", тим категоријама и барата, тако да му Бог више није неопходан. И

у овом периоду, такође, на место одбачене религије, долази њен сурогат - окултизам.

Јављају се разни окултистички правци различитих извора: теософија, антропософија,

спиритизам, и др. Експанзија окултизма у Европи чини да многа реномирана научна имена

учествују у експерименталним проверама окултних феномена, док су неки од њих били и

сами окултисти.

Као и много пута раније, у трагању за сопственим идентитетом, и Америка прати своју

старију сестру, покушавајући да плагијат претстави као оригинал. За чудо, из свог

прагматичног тла, успева да изнедри и сопствени оригинални правац окултизма -

спиритизам (који је уствари отпочео као трагање за идентитетом три жене - родоначелнице

поменутог правца). Расцепканост протестантизма, погрешно схваћена као толерантност,

довела је до појаве америчке индивидуе, или тачније, до нације индивидуа, а не до

америчке нације. У једној таквој средини, где сваки појединац трага за ма каквим

идентитетом, није тешко формирати сопствени правац и учинити га легитимним

позивајући се на толеранцију.

Америка тога времена постаје мајка и семениште већине протестантских секти. Окултизам

није њихова доктрина и углавном га здушно одбацују. Али, због одсуства сваког дубљег

богословља ради вођења пуке философске спекулације, протестантизам није у могућности

да заштити и задовољи духовну потребу сопственог припадника. С обзиром да

протестантизам даје одговоре који задовољавају, пре свега, разум, могуће је у

конструкцију властите истине уградити све, па и окултно, најчешће из незнања.

Оваква клима је утицала и на религијско схватање утемељивача организације, која је

касније постала позната као организација Јеховиних сведока. Оснивач, Чарлс Расел је

својим оскудним богословским знањем унео у своје учење низ недоследности,

ревитализованих јереси, па и сам окултизам. Млака и јалова протестантска теологија, њен

рационализам и склоност спекулацији, не могу да одрже задовољавајући ниво духовног. У

многим својим теолошким формулацијама, протестантизам је површан и недоречен, зато је

89

Расел збуњен многим учењима (како пишу Јеховини сведоци у својој књизи "Човечанство

у потрази за Богом" стр. 350, где је дата помало романсирана биографија њиховог

оснивача, пуна прећуткивања компромитујућих детаља који су узрочници што га се

покаткад одричу. Један од тих компромитујућох детаља јесте свакоко и продавање

чудотворне пшенице која се није показала ништа чудотворнија од обичне). Лутајући

пустим тлем протестантизма, Расел је најпре био презвитеријанац, а затим

конгрегационалиста. Како његов религиозни ентузијазам бива незадовољен, он отпочиње

са самосталним проучавањем Библије (вероватно не знајући 2. Петрову 3, 16). На такав

двиг подстиче средина у којој је одсутно свако саборно, светоотачко, црквено и

апостолско предање, унутар којег је једино могуће сагледавање значаја и величине Светог

Писма (о предању: 2. Сол. 2, 15; 3, 6; 1. Кор. 11, 2 и Лк. 1, 2). За протестанте је Библија

књига која се проучава, а за православне је Реч која се живи.

Дакле, без богословског образовања, без познавања историје Хришћанства (јер да ју је

познавао знао би да су темељ његовог учења давно осуђене јереси), као и без познавања

Православља, за чије постојање вероватно, није ни чуо - Расел даје основне темеље учења

које ће бити познато као "Јеховини сведоци". Расел, очигледно пун ентузијазма, приступа

тумачењу Светог Писма, најблаже речено, површно, препуно лаичких грешака,

спекулативних анализа, полуистина и тенденциозних погледа, при том сматрајући да је

открио противречности хришћанског учења које критикује и брзоплето одбацује, не

знајући да је многе од његових закључака Хришћанство првих векова већ одбацило, те

гради синтезе на квазитеолошком манипулисању, а сопствено незнање и неразумевање

прикрива осуђивањем. Ево како изгледа једна од његових формулација: "Истина

представљена самим сатаном је једнако истина као и истина коју поставља Бог. Сем што је

истина све где год је нашли, без обзира чему се супротставља" (Zion's Watchtower, VII

1879). Овде је очигледно потпуно одсуство онтолошког разликовања једне и друге истине.

Бог себе често у Светом Писму назива Јединим Истинитим, дакле, апсолутно Истинитим,

док Раселова сатанина истина нема онтолошку вредност, а тиме ни истинитост већ је пука

лакрдија. Друга бласфемија ове изјаве је у томе што је овде истина представљена као

нешто што је изнад и сатане и Бога, јер је универзалнија. За Расела су Бог и сатана лице и

наличје једне исте ствари, чиме Бог постаје потчињен. Може ли Бог бити потчињен било

чему? Господ Исус Христос каже: ,Ја сам истина, пут и живот ", а на другом месту стоји:

"а знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо истинитога; и јесмо у

истинитоме, у Сину његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни" (1. Јов.

5, 20). Док за сатану у Светом Писму стоји: "...он беше човекоубица од почетка, и не стоји

у истини, јер нема истине у њему; када говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац

лажи" (Јн. 8, 44). Јасно је да Раселова изјава нема темеља у Светом Писму, већ у нечему

што се препознаје по прљавим отисцима које оставља у овој изјави - у окултизму. Из

окултизма су пренете многе идеје које су се до данас задржале у учењу Јеховиних сведока

који и не слуте какво им је порекло. Ово је један од примера, јер је за окултизам

карактеристично изједначавање свега са истином и потпуно одсуство онтолошке разлике

између Истине Творца и истине творевине (иначе, такво одсуство је присутно у свим

многобожачким религијама, пантеистичким и панентеистичким конструкцијама чији су

култови највећи подстрекачи окултизма). Дакле, за окултизам је добро и зло једнако

истинито, истога извора, али супротног усмерења; Бог је хладни Разум или превртљивац,

Абраксас, Бафомет, хладни Демијург, Градитељ и Рушитељ (Шива), све сем Отац.

90

Релативизација истине, поникла у самољубивом уму који жели да се ослободи сопствене

трагике гордошћу, а не смирењем, је изнедрила данашњи свет и данашњег богоборног

човека који окултизмом и магијом говори: "нека буде воља моја". Сатана јесте стваран, али

не и истинит што је само једини Бог - узрочник Истине, и сама Истина.

Ово није једино Раселово петљање са окултизмом. Својевремено је владало мишљење да у

јеврејској Кабали постоје докази о неким хришћанским питањима, те су Кабалу изучавали

многи протестантски и католички теолози. Кабала је, по речима својих присталица, знање

које се тајно преносило (готово отрцана фраза свих окултних учења и удружења), а

централно место у њеном учењу заузима нарочит однос првих десет бројева и 22 слова

јеврејске азбуке који означавају основне силе које све стварају и условљавају. Учење о

бројевима је еманација прва три сефирота кабалистичког дрвета живота. Кабала је посебно

у средњем веку утицала на развој окултизма, и то његове западњачке гране.

Пред мистиком броја није остао равнодушан ни Чарлс Расел који трага по Библији за

скривеним значењем бројева и тумачи их покушавајући да одгонетне годину када ће се

догодити Христов долазак и уништење света. Резултат је низ промашених пророчанстава

која су постала прави знак препознавања Јеховиних сведока. Међутим, Расел није

обесхрабрен. Он, као доказ да су та прорачунавања тачна, наводи односе и пропорције

мера ходника велике пирамиде, које су по њему, верификација прорачуна да ће 1914. бити

уништење света. Расел је овај став веома ватрено заступао и бранио.

Нумерологија и мистика су централни део Кабале које су у њу унете под утицајем

питагорејства. Расел није одолео искушењу да је одушевљено прихвати и примени, због

чега је био критикован од стране свог наследника Ратерфорда ради библијског гатања. У

Библији стоји: "А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели, до Отац мој сам " (Мт. 24,

36). Иако је ове речи изрекао сам Господ, Јеховини сведоци и даље рачунају. (Занимљивоје

приметити да Јеховини сведоци, као доказ да Исус Христос није Бог, наводе и то да он

није знао час свршетка света, већ само Отац. С друге стране, кажу да је Бог у Светом

Писму поставио у бројевима, као неку загонетку, проблем када ће се десити задња

времена. Онај који успе то да реши, сазнаће када је то време. Из овога можемо закључити

да ће онај који разреши загонетку знати више од Исуса Христа, а Јеховини сведоци тврде

да су то они.) Чему ова силна математика? У Светом Писму јасно пише да треба да бдимо

над собом а не над бројевима, трудећи се да досегнемо идеал хришћанства. Као и у

окултизму, рачунање је потребно ради задовољења сујетне тежње самољубља.

Ипак, Раселово одушевљење пирамидама је било огромно. Тврдио је да их је изградио и

поставио сам Бог, поред Светог Писма, као сведочанство о Себи. Није потребно посебно

нагласити да је пирамида у окултизму моћан симбол, објект који делује као акумулатор

космичке енергије, која се може искористити за онога који то зна, за шта постоје чак и

научни извештаји. Као Расел, и окултисти примењују нумеролошка истраживања

пирамиде. Иако је пирамида симбол масонерије, тог великог и моћног богоборног апарата,

Расел је доживљава као хришћанску, при том, одбацујући хришћански симбол - крст,

симбол победе над смрћу и сатаном, "знак Сина човечијег" (Мт. 24, 30), симбол Христовог

страдања и васкрсења.

91

Тражећи истину по беспућима и пустињама, испуњен духовним фатаморганама, Расел

умире разочаран у своје прорачуне и своје квазибиблијске и квазитеолошке претпоставке.

На његовом гробу, као сведок једне заблуде, стоји (масонски симбол) пирамида. Христос

је рекао: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст мој и за мном иде" (Мт.

8, 34). Расел је уместо крста, узео пирамиду, - а за ким се иде носећи пирамиду?

Важно је рећи да је Расел првобитно потпао под утицај њујоршког адвентистичког

проповедника, Нелсона Барбаре, али уверен у сопствену мисију одбацује неке

адвентистичке доктрине. Но, траг адвентизма је очигледан у трагању за годином

последњих дана и његово нестрпљиво ишчекивање. У књизи "Човечанство у потрази за

богом" та тежња није ни најмање прикривена: "Истражујући Божију Реч, ти су

истраживачи Библије били јако заинтересовани за пророчанства хришћанских грчких

писаца која се односе на свршетак света" (стр. 353.).

Оваква заинтересованост за будуће догађаје не само да је карактеристична за лаички

приступ Светом Писму, већ, превасходно за окултистички приступ који последњу књигу

Библије, Откривење Јованово, сматра најзанимљивијом.[1] Зато је ова књига једна од

најзлоупотребљенијих у Светом Писму, коју и највећи богослови у страхопоштовању

тумаче, што не смета јеховистима и окултистима да је сматрају веома једноставном и лако

разумљивом. Један од окултиста (тачније сатаниста, претходник Алистера Кроулија),

Елифас Леви, "тумачио" је на свој начин Јованово Откривење. И Јеховини сведоци, на свој

надасве површан и баналан начин, дају своје тумачење исте књиге. Оба ова тумачења су

далеко од православног, а самим тим и тачног.

Још једна веза окултизма са Јеховиним сведоцима, јесте превод Светог Писма за чији

основ Расел узима превод који је сачинила жена Јоханеса Грибера, Раселовог пријатеља.

Она је била самозвани окултиста и медијум, а поменути превод добила је под управом

спиритуалних гласова.

Гностичке синтезе

Гностицизам се појављује први пут у историји са пропашћу царства Александра Великог.

Тада грчка философска мисао пада у песимистички период, који се са теогонских и

космогонских размишљања, пребацује на егзистенцијална. Овај гностицизам није био

директно опасан по хришћанство, али се под његовим утицајем развио тзв. хришћански

гностицизам који је довео до сукоба и отпадништва унутар Хришћанства. Апостол Павле

пише против гностика у 2. Кор. 2, 8. Оно што нас интересује јесте учење хришћанског

гностицизма о Господу Исусу Христу, које сматра да је Господ својим ученицима пренео

неко тајно знање које се даље преноси (гностичким обликом иницијације, посвећења) само

унутар уског круга посвећених. За такав круг посвећеника су себе сматрали и витезови

темплари (храмовници), а касније и сва окултистичка удружења и организације,

сматрајући се наследницима Христових ученика, посвећеника у тајно знање.

92

Различита су гностичка мишљења о Господу, али најважније за нашу тему јесте оно које

каже да Исус Христос није као такав рођен. По њима Исус постаје Христос у одређеном

тренутку, у моменту крштења. Исус је био човек у кога се уселило духовно биће - Христос,

просветлило га (иницирало) и претворило у Спаситеља. По распећу Исус је умро, а

Христос се вратио у своје претходно обитавалиште. Овим учењем се оспорава Оваплоћење

које се своди на иницијацију, као и божанство Господа Исуса Христа.

Ово учење је значајно, зато што на суптилан начин уобличено, идентично учење налазимо

и код Јеховиних сведока. У књизи "Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи", на стр.

60, стоји: "Тиме што је Јехова излио свој дух на Исуса, помазао га је или одредио за краља

будућег краљевства, и тако је Исус постао "Месија" или "Христ", јер обе ове речи из

хебрејског и грчког језика значе "помазаник". Постао је, дакле, стварно Исус Христ или

Исус, помазаник." Питање у доњој маргини, чији се одговор налази у овом пасусу, овако је

формулисан чиме се јасно изражава гностичко учење, мало час поменуто: Када је Исус

заиста постао Христ и зашто у то време?"

Дакле, по гностицима и јеховистима, Исус није рођен као Спаситељ, већ синтезом и

својеврсном иницијацијом таквим постаје, што Га не чини ни по чему другачијим од ма

кога ко би исто то покушао. Христос запоседа Исуса, без добровољног пристанка, он је

жртва, присиљен на жртвоприношење од стране Христоса. Исус је жртва, али то није и

Христос, што је могао бити било ко кога Бог изабере. Да би дали библијску веродостојност

и овом мишљењу, Јеховини сведоци у свом лакрдијашком преводу Нови Свет, провлаче то

на следећи начин: "Ово је син мој љубљени, кога сам признао" (Мт. 3, 17). У свим осталим

познатим преводима овај стих гласи овако: "Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи".

Разлика је само наизглед незнатна. По "Нови Свет" преводу, Бог је Исуса признао као

Спаситеља, што значи да му се овај као такав понудио, или га је сам Бог изабрао од

множине других. Овим се такође, оспорава божанство Исуса Христа, а затим и Његово

рођење као Спаситеља. То објашњава и цитат из Куле стражаре, 15. јун 1998. г, на страни

25, а у поднаслову "Месија се појављује": "Док се Исус молио отворила су се небеса и

свети дух је сишао на њега. Замисли поплаву успомена које су навирале док се присећао

безбројних миленијума у којима је служио уз свог Оца као мајстор, говорник, кнез Божије

војске и као арханђео Михаило. Затим је био дубоко узбуђен када је чуо Очев глас где

Јовану Крститељу каже: Ово је син мој љубљени...". Прво што можемо запазити јесте то да

је Исус био под својеврсном амнезијом. Он се свог пређашњег, анђеоског живота сећа тек

у моменту крштења, а до тада као да није знао ко је. Његово сећање припада арханђелу

Михаилу, а не Исусу који затим бива осуђен, пати и као човек страда. Његово тело је, по

учењу јеховиста, "откупнина" и бива "дезинтегрисано" по смрти. Христос, који је у ствари

"духовна особа" као таква и васкрсава и враћа се у првобитно станиште. Сав терет жртве је

поднео Исус, а не Христос и то је јерес ГНОстициша, наново оживела у учењу Јеховиних

сведока.

Друго, што можемо запазити из наведеног пасуса, јесте, да Јеховини сведоци безобзирно

газе сопствене ставове, јер ће сваки члан без изузетка бранити уверење како се они строго

и искључиво придржавају Светог Писма, а у овом пасусу траже од нас да замишљамо шта

је то Исус видео и осећао приликом крштења, а о чему у Светом Писму нема ни спомена.

Већ управо то навођење уводи промену у спаситељску мисију Господа Исуса Христа.

93

На почетку поднаслова из наведене Куле стражаре стоји: "Са само 12 година млади Исус

је почео да схвата да мора бити запослен у обављању задатка свог небеског оца". Исус

слути да се мора нешто догодити, али не зна шта. Тек по крштењу њему бива јасно зашто

је ту. Али и овоме се противи само Свето Писмо. У Мт. 3, 1417 налазимо разговор Јована

Крститеља и Господа Исуса Христа пред крштење: "А Јован му брањаше говорећи: ти

треба мене да крстиш, а ти долазиш мени? А Исус одговори и рече: остави сада, јер тако

нам треба испунити сваку правду. Тада Га остави". Из наведеног видимо да Јован зна ко

је Исус и пре крштења, што би сазнао по крштењу да му је било непознато. Даље, у

Исусовом одговору видимо да је и он веома добро знао ко је, јер да није не би знао ни шта

то треба да испуни, што би сазнао тек по крштењу, након "поплаве успомена", тј.

иницијације. Нема сумње да читаво Свето Писмо говори о Исусу као о Христу без обзира

на период његовог живота. Да је Исус постао Христос у одређеном тренутку, тада би то

била само теофанија (богојављење) Логоса и до тада Исус би био само обичан човек. А то

оспоравају следећи догађаји описани у Библији: чудесно зачеће, хорови анђела који су

објавили његово рођење, чудесна звезда, поклоњење мудраца са истока, благовести (анђео

Гаврило објављује рођење), Јелисавета, мајка Јована Крститеља, која каже: "И откуд мени

ово да дође мати Господа мојега мени?" (Лк. 1, 43). Јелисавета Исуса Христа као

нерођеног назива Господом, док би по Јеховиним сведоцима требало то учинити тек по

његовом крштењу. Све ово сведочи да се Спаситељ родио као такав, а не да је то постао.

С друге стране, оваплоћење је кеноза, јер Син рађањем преузима целокупну људску

природу на Себе, коју носи и којом страда. Он се родио као Спаситељ баш зато да би

рођењем понео и спасао целокупну људску природу. Да је постао Спаситељ, не би се

разликовао од многих других "пророка" и "спаситеља" који су просветљењем то постали,

попут Буде, Заратустре, Мухамеда и др.

Оваплоћење Господа је добровољни чин љубави Сина Божијег, а не запоседање тела

човека Исуса од стране Христа, који је по Јеховиним сведоцима арханђел Михаило. У

наведеном чланку из Куле стражаре, такође, стоји: "Јехова је пренео животну снагу свог

љубљеног сина, с небеса у Маријину материцу". Овде се не објашњава шта је то животна

снага. Ако се ради само о животу, онда би Син Божији (архангел Михаил), као личност,

морао да умре или утоне у несвесно, док му се та снага не врати (тј. док не изађе из човека

Исуса). Али, ако под животном снагом, подразумевају целокупну природу, онда се заиста

ради о Оваплоћењу и рођењу Исуса као Христа, Спаситеља. Ово друго Јеховини сведоци

оспоравају тврдњом да је Исус постао Христос тек крштењем. Зато вас питам, ако је

животна снага, претпоставимо, целокупна природа (што укључује и личност) зашто би

арханђел Михаило (који је по вама Исус Христос) имао амнезију од 30 година, јер из овога

произилази да личност арханђела Михаила није ни постојала 30 година тј. од момента када

је његова "животна снага пренета у Маријину материцу" па до момента "поплаве

успомена" којима је Исус постао свестан да је архангел Михаило? И шта је са догађајем

описаним у Луки 2, 49, где дванаестогодишњи Исус одговара забринутим родитељима:

"Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе штоје оца

мојега? (тј. у дому Оца мојега)". Да није знао ко је, не би знао ни ко му је Отац, већ би,

вероватно праведног Јосифа сматрао својим правим оцем.

Тврдећи час једно, а час друго, Јеховини сведоци показују да им нису јасне многе ствари, и

не само да они не знају ко је Исус Христос, већ тврде да то не зна ни Он сам.

94

Поред јеховиста и гностика идентично учење налазимо и у антропософији (окултистички

правац источњачке основе, основан када се Рудолф Штајнер са многим присталицама

одвојио од Јелене Блавацке и теософије). Родоначелник антропософије, Штајнер, у својим

предавањима често говори о Исусу Христу као о Исусу у кога је, иницијацијом ("поплавом

сећања" по сведоцима), ушло узвишено духовно биће, Христос. По Исусовој смрти, душа

читаве планете земље је заблистала, јер ју је Христос просветлио, а затим се вратио у

Сунце, чији је он духовни аспект (по антропософији душе имају сва бића, жива и нежива,

али су оне на разним духовним нивоима).

Као што гностици имају сопствену верзију "јеванђеља", тако и Штајнер, путујући

"астралним световима", одлази у прошлост и лично прати Исусов живот. Из тог путовања

настаје Штајнерово "пето јеванђеље". Јеховини сведоци не пишу посебно јеванђеље, али

дају свој превод целокупне Библије.

Арханђел Михаило - Исус или егрегор?

Једно од најинтересантнијих учења Јеховиних сведока јесте учење да је Исус Христос у

ствари арханђел Михаило, о чему смо више пута говорили. Постоји један облик окултизма

(западна грана: масони, спиритисти, розенкројцери, ОТО, и др.) који тврди да заједничке

мисли, идеје и воља чланова неке организације или групације у материјалном свету,

доводе до формирања бића, у духовном свету, званом астрал. Та астрална бића се називају

још и егрегори. Узајамни однос егрегора и његове земаљске организације, је такав да

организација својим идејама и убеђењима даје снагу егрегору, а овај, када накупи довољно

снаге, доприноси појачаним замасима и достигнућима земаљске ораганизације. Уколико

дође до борбе неких организација на земљи, долази и до борбе егрегора тих организација,

на астралном плану.

По Кабали (јеврејски облик окултизма) која је основ западног окултизма, постоје и два

највиша егрегора који су у непрекидној међусобној борби. То је егрегор злих људи сатана

и егрегор добрих - арханђел Михаило! Занимљива је ова аналогија Јеховиста и окултиста

где је арханђел Михаило представљен као највише створење добра. Поред мноштва

посредних и непосредних доказа у Светом Писму да је Исус Христос Бог, Јеховиним

сведоцима је лакше да неким нејасно повезаним цитатима докажу да је он заправо

арханђел Михаило, показујући, при том, рефлексију окултних идеја у њиховом учењу. То

закључујемо: што и поред недоказивости на основу Светог Писма да су архангел Михаил и

Господ иста личност они инсистирају на томе.

95

НАПОМЕНЕ:

1. Тако многи од "истраживача" сматрају да су нас у древна времена посећивала бића из свемира које су људи у својим примитивним условима претворили у богове. По некима, доказе за ову хипотезу можемо пронаћи и у Библији. На пример: виђење славе Божије које је имао пророк Исаија није ништа друго до свемирски брод (чак су неки "истраживачи" правили и макету тог брода по опису из Библије); излазак Јевреја из Египта такође је вођено свемирским бродом који је поседовао млазни мотор; наиме дању се видео дим (издувни гасови н прашина док се пламен не види код млазног мотора, у току дана) а ноћу огањ (код млазног мотора ноћу се јасно ви-ди пламен у виду млаза док се, природно, дим и прашина не виде). Затим, ковчег Завета није ништа друго до радио станица (ковчег с плочама није ништа друго до батеријска ћелија док су херувими на заклопцу антене), а глас који су Јевреји чули јесте глас ванземаљаца који су издавали упутства Јеврејима док су ови то сматрали за божији глас.

96

ПИСМО БР. 20

О КРВИ

Кажеш да сви они који примају крв путем трансфузије, крше Божији закон и прљају се као

када би блудничили и приносили жртве идолима. Јесте, истина је да Бог човеку забрањује

једење крви. Али, да ли је трансфузија исто што и храњење крвљу? Ви сматрате да јесте.[1]

Као поређење наводите како онај који не би смео да пије алкохол, али би га примао

интравенозно, не би тиме ништа променио, јер је свеједно како алкохол доспева у његов

организам. И постављате питање да ли онај који никада не уноси крв кроз уста, али то

чини путем трансфузије, слуша Божију заповест? Дакле: да бисмо решили теолошки

проблем да ли слушамо Божију заповест о неједењу крви ако примамо трансфузију,

довољно је решити дилему да ли је трансфузија исто што и једење крви?

Уносећи храну интравенозно она бива, путем крви, дистрибуисана у све делове организма

где се искориштава. Да ли се исто догађа и са крвљу? Не! Из простог разлога што крв,

примљена путем трансфузије, преузима и наставља да врши исту ону функцију коју је

имала и у организму даваоца, тј. функцију јединог течног ткива у организму, задуженог за

пренос хранљивих материја, кисеоника и отпадних материја, између појединачних органа

и ткива. Она, дакле, не бива употребљена као храна, што ви покушавате да докажете. Ово

можете утврдити простим експериментом: узмите литар физиолошког раствора или

глукозе и унесите га у организам интравенозно (што може потрајати и до дванаест сати).

Шта ће се догодити? Ништа! Узмите литар крви и унесите га на исти начин. Ако крв није

исте групе као ваша, може се догодити да, поред великих компликација, експеримент

оконча смрћу. Можеш рећи да тако можеш примити и литар говеђе супе, па скончати!

Тачно је, али ако примиш крв која је по групи идентична твојој, то се неће догодити, зато

што је крв ткиво, и она, по трансфузији, не бива апсорбована, већ наставља да врши

сопствену функцију. Слична ствар се догађа када организам одбацује пресађени орган. По

вашој логици и пресађен орган би био исто што и поједен.

Дакле, трансфузија крви није исто што и једење крви, јер једењем крв бива сварена и

искориштена у организму као храна, док трансфузијом крв наставља да врши своју улогу

течног ткива, као и пресађени орган. Можда ћеш дати примедбу како и примљена крв

временом бива апсорбована, због века трајања крвних зрнаца, па је у том случају опет

дошло до конзумирања крви. Међутим, ако овако поставимо ствари, онда ви не бисте

смели уопште јести месо. Да ли је могуће да се из меса исцеди и последњи молекул крви?

Није! Према томе, и ви једете крв!

У наставку наведеног текста дајете објашњење како крвљу могу бити пренете разне

болести, и како је третман вештачким препаратима за замену крви далеко сигурнији. Тачно

је да крвљу могу бити пренете болести, али то није теолошки аргумент, већ ствар

ажурности медицинског особља. Овај аргумент би био ваљан колико и захтев да никада не

прелазимо улицу, јер би могло нешто да нас прегази. Да ли бисте тражили да људи никада

97

не користе лифт, зато што би се могао откачити што би резултовало несрећом? Такав је

случај и са могућношћу преноса болести путем крви.

Направимо један логичан преокрет: када бисте били доследни сами себи, ви би требало

први да дајете крв, јер кажете да је човекова душа у крви (иако у Светом Писму стоји да је

крв душа телу тј. да га крв оживотворава). Ако се сећаш, драги пријатељу, Господ Исус

Христос је рекао да нема веће љубави до оне ако ко положи душу своју за пријатеље своје.

Зар не би било најприкладније за вас, ако је душа крв, ову врлину досећи управо давањем

своје душе, тј. крви?

Кажете да Бог не жели да живимо на рачун другога, али се нисте запитали да ли Бог жели

да дозволимо да наш ближњи искрвари на смрт? "Брините се за своје, особито за домаће",

тј. укућане, породицу, децу, не значи само брига о јелу и оделу, већ и о животу! Да ли Бог

жели да својој деци не дате крв ако је потребна?

Ваше гледиште је дакле, засновано на погрешној интерпретацији медицинских чињеница, а

не на тумачењу Светог Писма. Буквализовањем и радикализовањем једне заповести, ви

укидате много већу заповест о љубави према ближњима, о полагању душе своје за

ближње, што је чисто фарисејство! Крв не треба користити у исхрани. Канон шестог

Васељенског сабора[2], као меру против оних који прекрше ову заповест, наводи

искључење из Цркве. Дакле, није тачно да Црква игнорише заповест о неједењу крви. Али,

као што смо видели, трансфузија је нешто сасвим различито.

Оно што је за мене далеко интересантније, јесте питање одакле порив за тако грчевито и

фанатично придржавање нечега што је постављено на тези коју и уџбеник биологије за

основну школу може оповрћи? Пошто трансфузија крви није исто што и њено једење, шта

је онда то не примање крви путем трансфузије? Коме треба крв која истече из тела

Јеховиног сведока одводећи га у смрт? Зар Богу?!

Ако се сећаш сусрета Гетеовог Фауста и Мефистофела, онда знаш да је на Фаустово

питање зашто уговор који му је Мефистофел понудио мора да потпише крвљу, овај

одговорио: "зато што је крв особити сок". Зашто је крв особити сок, зашто се баш крвљу

потписује уговор са сатаном? По учењу окултиста етерски аспект људског бића садржи

људско "ја" (личност), а манифестација етерског аспекта у материјалном свету је управо

крв. Дакле, у крви је садржано и људско "ја" (он сам). Потписом крвљу, Фауст у ствари

Мефистофелу даје своје "ја", чиме овај постаје господар његове комплетне личности.

Добро размисли о овоме и запитај се на чији уговор капље крв која истиче из тела

Јеховиног сведока? Да ли је то потпис на завет са јединим истинитим Богом или на уговор

са неким чији се мрачни лик назире испод ваше надасве морбидне доктрине?

98

НАПОМЕНЕ:

1. Расправљање па темељу писма, стр. 186, поднаслов: "Да ли је трансфузија заиста исто што и једење крви?"

2. 67. канон 6. Васељенског сабора

99

МИМИКРИЈА ИЛИ УГОВОР СА ЛАКРДИЈАШЕМ

Из свега наведеног очигледно је да су литература и учење Јеховиних сведока дубоко

манипулативног карактера. Можда и превише да би био довољан само људски ум да га

креира, јер вишеслојност заблуде у извесном тексту или учењу показује да иза ње стоји ум

који је изузетно интелигентан, али по његовој сопственој опсесији извитоперивања,

прекрајања, па чак и отворене лажи, очигледно је да не само да није добронамеран, већ

оставља утисак подсмеха и презира према онима који његове креације прихватају. Зато

ћете након ишчитавања неког текста увек изнова наилазити на заблуде, погрешна учења,

алогичне закључке, а лингвистички простор у којем се заблуда налази ће се смањивати од

целокупног текста, преко пасуса, реченице, дела реченице, речи, па све до

интерпункцијског знака.

Када почнете откривати превару у једној јединој речи, јасно вам је да имате посла са неким

ко је све предвидео унапред, а поред свега одаје и своју природу лакрдијаша. На жалост,

његова лакрдија није смишљена да забавља, већ да свирепо убија. Системом искривљених

огледала он уводи ум потенцијалног следбеника у свет крајње релативности.

Можемо констатовати да Јеховини сведоци тумаче само половину Светог Писма, јер

тумаче ону половину којом поткрепљују своје учење, а игноришу или чак преправљају ону

половину која им не иде у прилог. Тако једностраност и тенденциозност постају моћне

силе манипулације скривеног лакрдијаша.

Ако свему придодамо научне полуистине, коришћене као аргумент у поткрепљивању

истинитости учења; ако додамо потпуно нетачно изношење историјских чињеница, па и

отворену лаж, коју неретко прати иронија или прикривена жеља за егзекуцијом оних о

којима се лаже; ако додамо свесрдно коришћење незнања самих Јеховиних сведока, којима

је незнање подметнуо за врлину изједначавањем појмова незнања и ништости духа; ако

додамо гордост којом храни следбенике преко ласкавих речи у литератури; и да не

набрајамо даље, - онда откривамо лице лакрдијаша који стоји иза свега. Њему Фауст није

ни први ни последњи потписник уговора, јер најбаналнијом погрешном интерпретацијом

медицинских чињеница и доказима који немају ни медицинску, а камо ли теолошку

ваљаност, тај потпис изнуђује и од Јеховиних сведока. Најжалосније је што Јеховини

сведоци у томе виде испуњавање воље Божије. Но, то и јесте најопасније оружје зла,

мимикрија, која омогућава да га људи виде као добро. Стога, свако ко помишља да постане

припадник секте Јеховини сведоци нека прво размисли са ким у ствари потписује уговор.

Амин - Слава Богу.

100

МИРОСЛАВ РАДОШЕВИЋ

20 ПИСАМА ЈЕХОВИНОМ СВЕДОКУ

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

Књига: МИРОСЛАВ РАДОШЕВИЋ

- 20 ПИСАМА ЈЕХОВИНОМ

СВЕДОКУ

Благослов: Пр. Епископа

Рашкопризренског Г. АРТЕМИЈА

Место: Београд

Лектура и коректура: Јања

Тодоровић

Уредник: Марко Бабић

Штампа: ФинеГРАФ

Тираж: 1000

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 15. октобар 2010.

Издаје: © Svetosavlje.org

Уредник: прот. Љубо Милошевић

Основни формат: Владимир

Благојевић

Дигитализација: Станоје

Станковић

Коректура: Станоје Станковић

Дизајн странице: Станоје

Станковић