Стање пред револуцију:

Најтежа и најразорнија криза која је погодила Европу у првој половини 19. века, била је она из 1846-1847. године, која је почела као пољопривредна, наставила се као индустријско-финансијска, а завршила се као политучка и револуционарна. Директан покретач ове кризе биле су неповољни природно-метеорошки услови који су погодиле стари континент 1846. године. На већ истрошених резерва прехрамбених производа , дошло је 1846. веома кишовито пролеће, затим сушно лето и на крају једна опако обољење кромпира. Приноси најважнијих прехрамбених производа- житарица и кромпира билу су у многим земљама преполобљени, а знатно им је опао и квалитет. Међу непосредним последицама најтеже и најтрагичније погодиле су Ирску. Цене житарица нагло су скочиле као што је случај са Немачком за преко 100%. Све је то изазвало страшну немаштину, па и масовно гладовање сиротиње, на које је она реаговала многоим углавном стихијским, изливима незадовољства, демонстрацијама, побунама, прачкама, разбојништвом.

У Берлину 21. априла 1847. је избила „буна због кромпира“ , која је трајала три дана. Било је пљачки пекара и месарница, напада на јеврејске и друге трговце и банкара. Великих нереда било је и у Улму, Штудгарду и неким другим градовима. На све ове неприлике валда је реаговала касно и, често неадекватним средствима. Најпре су се послужили уобичајним мерама: насиљима и репресалијама. Тек с много закашњења прихватиле су се ефикаснији потези: забрана извоза житарица, куповина већих количина пшеница у Русији и САД, давања новчание помоћи најугроженијима. И баш кад је богата жетва спречила катастрофу 1847. до врхунца је дошла индустријско-финансијска криза, која је овог пута била директна последица пољопривредне. Како је до ње дошло?

Великих скокови цена основних животних намерница се у току 1846. и 1847. године јако умањили куповну моћ најшире потрошачке масе у више европских земаља. Сиромашни свет, који је све више новца морао да даје за хлеб и друге неопходне прехрамбене производе, ригорозно је смањио куповину одеће. обуће. покућства. Оне индустријске гране, а текстилна нарочито биле су прве на удару потрошачке редукције, која је одмах изазвала кризу хеперпродукције. Почела је смањивање и обустављањепроизводње, затварања фабрика и отпуштање радника. У Немачким текстилним фабрикама у Елберфелду без посла је остало око 5.000 радника, слично је било и у италијанским редиштима индустије текстила. Све је ово појачавало беду широких маса, обарајући и даље њихову куковну моћ. Железнице су превозиле мање робе, њихова акумулација је умањена, па је дошло до обустављања изградње неких важних пруга. То је одмах тешко погодило рударство и металургију. Криза се најзад пренела и на сверу трговине и новчаног промета. Пошто је индустија умањила производњу опала је и трговина.

Немачке земље:

Либерална бурзоазија је све отвореније иступала са захтевима да се сазове Народна скупштина и све оштрије је критиковала владу. Критике су најжешће биле у Пруској. На руку буржоазије ишла је и финансијска криза која је погодила пруску државну благајну.

Краљ Фридрих Вилхелм 4 покушао је да се из ње извуче узимањем већег државног зајма код банкарске куће Ротшилд али је био одбијен. Зато је био приморан да у пролеће 1847. сазове Уједињени Ландтаг, како би од њега добио гаранцију за зајам и сагласност за нове порезе. И сам Уједињени Ландтаг се састојао од две курије: Курија племства и Градско-сеоска курија. Краљу је ускраћено одобрење на зајам. У узаврелој полотичкој агитацији постепено су се оформљивале три будуће водеће политичке струје у Немачкој: конзервативна, либерална и радикална. Тако су у Бадену либерали на скупу у Офенбургу, септембра 1847. формулисали своје политичке захтеве: слобода штампе. слобода савести, прогресивно опорезивање, претварање Немачке у демократску федерацију, реформа образовања. Октобра исте године сличан програм израдили су и либерали у Хасену, а у Баварској су либерали и католици повели кампрању против краља Лудвига 1.

Револуција 1848:Пруска и остале Немачке државе.

Револуционарни вал из Француске се, најпре, пренео на суседне области Немачке. Бећ 27. фебруара дошло је до устанка у Бадену. Тог дана у граду Манхајму објављено је сазивање Велике народне скупштине, а у земљи су плануле снажне сељачке буне. Побуњени сељаци нападали су властелинска имања и замкове, тражећи укидање феудалних обавеза и поделу земље. Баденски војвода 2.марта реагује на догађаје отпуштањем конзерветивне и именовањем либералне владе, која одмах проглашава укидање феудалних права.

Револуција се шири и на Војводство Виртемберг, у којем владар одмах предаје владу либералу Пемеку. Драматичније је у Баварској. Револуција је и тамо стигла 2.марта у виду велике демонстрације у Минхену. Народ тражи смењивање омрзнуте „Лолоне владе“ реакционара Беркса. Краљ Лудвиг 1 то без сумње прихвата и образује либералну владу на челу с Дитмаром. То међутим, не смирује ситуацију. Масе незадовољника, које су се 4.марта наоружавале, траже озбиљне политичке и соцујалне реформе. Краљ се одлучује на обдикацију марта. Пресо преузима његов син Максимилијан који одмах спроводи неколико реформи: уводи слободу штампе, прописује јавност судског поступка.

У међувремену револуционарни немири потресају Франкфурт на Мајни, Хајделберг, Хесен, Рајнску област Пруске. У свим овим западним и јужним деловима Немачке широку основу револуционарног покрета чине сељачки немири. Захтеви сељаштва су свуда исти: укидање феудалних права и дажбина, решавање аграрног питања.

На вести догађаја у Бечу, Берлинске масе 16. марта излазе на улице. Супротставља им се војска, па долази до крвопролића. Да би стишао покрет, краљ објављује сазивање Уједињеног ландтага, али побуњени народ тражи више: повлачење регуларних војних јединица из престонице, доношење устава и образовање демократске владе. широм

Берлина дижу се барикаде, долази до нових окршаја са војском. Краљ је приморан да попусти и прихвати захтеве устаника. На дан 20. марта он је образовао нову либералну владу Кампхаузен и Ханземан.

И после мартовских успеха, револуција и Пруској је у даљем успону. Краљ и буржоаска влада Кампхаузен-Ханземан знају да бар нека од датих обећања морају испунити. Зато је 2. априла, у Берлину сазван Уједињени ландтаг. Овај ландтаг донео је Изборни закон којим бирачко право дато свим мушкарцима старијим од 24 године, али су избори били двостепени. Уједињени ландтаг је поред тога, упркос оштром отпор реакционара, међу којима је један од најенергичнијих био млади јункер Ото фон Бизмарк, увео скупштинску контролу над буџетом, слободу штампе и верску равноправност, и изгласао је најзад краљу одоброње за закључивање државног зајма које је тражено још 1847.

Све сељачке обавезе подељење су у две категорије: оне које се октупљују и оне којих се сељак ослобођа без откупа. Разуме се да су прве биле многобројније и теже.

--Франкфуртски парламент--

Што се тиче националног уједињења, немачки народ је водио без чврстине и једнодушности. На иницијативу либерала из Хајделберга, 31.марта, састала се једна Предходна скупштина( Форпарламент), у којој је било 574 посланик из разних немачких држава-највише из Баварске, Виртемберга, Насауа, Хесен-Дармштата и Хесен-Касела. Једина одлука која је Форпарламенту донета била је она о сазивању федералног, општенемачког парламента од 600 посланика. Главни задатак парламента био би усвајање Устава Немачке, у којем би се одредили њено уређење и њене границе. Парламент би заседао у Франкфурту на Мајни.

Изабран у два друга 1. и 8. маја франкфуртски Парламент састао се 18. маја 1848. године започевши своја дуга, бесплодна заседања у катедрали Светог Павла. Посланици су већ на самом почетку издиференцирали у четири политичке групације:Конзерветивце( за владара), либерале( уставна монархија), демократе( демократске федерације) и социјалисте( социјална република). На крају се пред налетом контрареволуционара, франкфуртски парламент крајем маја нашао угроженим од стране Пруских трупа. Зато се 30. маја повукао у Штудгард. Напослетку Виртембершка влада је 17. јуна 1849. забранила састајање овог парламента, а сутрадан га растерала војском.

--( )--

У Пруској су, почетком јуна реакционарне снаге друштва стале припремати контрареволуционарну реакцију. У Берлину се поново гомилају трупе, долази до отпуштања радника који су предходних месеци запослени на јавних радовима. Либерална влада не предузима ништа да оваквом развоју ситуације стане на пут. Али, на сцену

поново ступа револуционарни народ Берлина: 14. јуна 1848. године масовно излази на улице и демонстрира, тражећи уклањање војске из престонице. Устаници проваљују у арсенал и наоружавају се. Наоружане устанике нема ко да води. Буржоаска влада се окреће против устаника и наређује војсци да их разбије. Стихијски покренут, без јединственог вођства и јасног ратног плана, устанак је већ следећег дана 15 јуна савладан. тако је отпочела контрареволуција у Пруској. То је берлински „Јуни“. Краљ смењује Кампхаузен-Ханземанову владу, као претерано либералну, и образује Ауерсвалд-Ханземан

Скретање Пруске у воде реакције показивала је и њена најважнија спољнополитичка акција из средини 1848. реч је о питању Шлезвиг-Холштајн, двеју покрајина у северној Немачкој које је под своју влашћу држао дански краљ. И у овим покрајинама је 1848. дошло до револуције, која је победила. Данска је онда предузела енергичниију војну акцију да угуши револуцију, али влада Шлезвиг-Холштајна је затражила помоћ од Немачке и изразила жељу да се уједини са другим немачким државама. Пруска је у јулу ипак објавила рат Данској и ако се колебала и није била заинтересована за ову покрајину тренутно. Рат је вођен крајње млитаво и неодлучно. Данци су ипак изгубили, али чим је Енглеска понудила посредовање за мир Пруска га је прихватила. Мир је закључен у Малмеу 27. августа: Шлезвиг-Холштајн остали су Данској. „Скупштина мумија“ у Франкфурту ратификовала је овај уговор. То је толико огорчило патриотску јавност у Немачкој, да је у Франкфурту 18.-19. септембра избио устанак демократа. Парламент је позвао у помоћ пруску војску, која је угушила устанак.

После Франкфуртског устанка реакција се још више размахала. Краљ је под њеним притиском отерао владу Ауерсперг-Ханземана, а састављање владе поверио генералу Пфулу. Затим је сменио и владу генерала Пфула, и поверио је бесном реакционару грофу Брандембургу. Краљ је 5. децембра рапустио Скупштину. То је означило коначну победу контрареволуције у Пруској. Она ипак није могла да уништи све резултате мартовских дана. Укинута феудална права се више нису могла вратити а и уставно стање није могло бити потпуно ликвидирано. По уставу који је краљ октроисао, Пруска је остала уставна монархија са дводомним парламентом као највишом законодавном влашћу. Доњи дом се бирао на основу општег права гласа, Горњи је именовао краљ. Влада је била одговорна Парламенту, али је краљ ипак имао вета на скупштинске одлуке.

Револуција у Аустрији:

Први немири у Беру осетили су се 6 марта 1848, кад је дошло до манифестација „Читалачког клуба“. Студентска омладина се прва узнемирила и већ 12.марта објавила је своје захтеве. Метерних је одбио сваки разговор о њиховом иступању. То је изазвало експлозију: 13.марта отпочеле су грандиозне демонстрације буржоазије, студената и радника Беча. Влада је решена да се силом обрачуна с демонстрантима. Изведена је војска, која пуца у масу. Метерних је, најзад, приморан да поднесе оставку и да бежи из Беча.

Двор тада за команданта свих својих снага Монархије именује генерала Виндишгерца и тражи од њега да смири демонстрације. Он 14 марта покушава да изврши противудар, али народ Беча остаје чврст и јединствен. Двор и Виндишгрец више не могу да спрече образовање националне гарде од стране устаника, који одмах бирају и њен Централни комитет. Образује се и Академски легион, од 4.000 студената, као елитна борбена јединица револуције. Двор признаје ове две револуционарне институције, дозвољава слободу штампе и обећава доношење Устава у најскорије време. Револуционарни догађаји праћени су масовним покретима у свим крајевима Царства.

Устав је 26. априла ступио на снагу. Он је претворио Аутрију у уставну монархију са Парламентом( Рајхсратом) састављеним од два дома: Горњег и Доњег. Изборно право било је ограничено високим имовинским цензусом, а у Рајхсрату цар је имао првао апсолутног вета. Народ Беча био је веома незадовољан оваквим Уставом и бучно је протестовао тражећи опжте право гласа. Такође донета је одлука о распуштању Академског легиона и Централног комитета Националне гарде, који је играо улогу револуционарне владе у сенци. То је изазвало експлозију огорчења и нови устанак у Бечу, 15. маја, који су подигли добро организовани и наоружани студенти и радници. Пред устанком цар Фердинанд и дворска камарила напуштају Беч 17. маја и одлазе у Инзбрук.

Од 17. маја 1848. године у Аустрији постоје две парламентарне власти: влада у Бечу која је под притиском устаника и Крунски савет у Инзбруку у коме главну реч води мајка будућег цара Франца Јозефа( двор припрема контрареволуцију и сакупља трупе).

Буржоазији је било доста револуције и она је изнад свега жудела за миром. Осећајући то њено расположење двор је веровао да ће јој моћи наметнути сопствену вољу, па се средином августа вратио из Инзбрука у Беч. Једна од првих мера Бечке владе, после повратка цара у престоницу, била је одлука од 23. августа о смањивању надница радницима на јавним радовима. То је сместа изазвало раднички устанак, али га је влада енергичном интервенцијом редовне војске разбила. То је сада био „Бечки јуни“.

Бан Јелачић је у сукобима са Мађарима претрпео пораз. Цар је 4. октобра наредио да му се из беча упути помоћ. Бечки револуционари су разумели шта ово може значити за судбину револуције у целини: ликвидацији свих њених тековина. Зато су се 6. октобра поново дигли на оружје. Први је устао студентски легион, следили су га радници и ситна буржоазија. Устаници су спречили регуларне трупе да крену против Мађара. Већи део Националне гардепридружује се устаницима. Народ проваљује у војна складишта и односи око 30.000 пушака. Под опужјем је око 100.000 бечких револуционара. Цар војска и Двор још једном су приморани да напусте престоницу. Одлазе у Оломуц у Моравској. Беч је поново у рукама устаника. Престоницом практично влада окрњени Рајхсрат, који не зна шта да предузме. Не усуђује се да прогласи републику, нити да позове у помоћ Мађарске устанике које стоје на 20 км од Беча.

Неодлучност и неорганизованост револуционарног табора кориси реакција да мобилише све своје трупе. Стара се јединствен фрон контрареволуције, главни командант аутријске војске Виндишгрец спаја се са Јелачићевим граничарским одредима и припремају заједнички напад на Беч. Њихове укупне снаге износе око 70.000 дисциплинованих и добро наоружаних војника са јаком артиљеријом од 200 топова. У бечу их чека око 100.000 бораца револуције. Али они су слабо и недовољно наоружани, неорганизовани и нестручно вођени. Високе борбене квалитете имају само Студенстски легион и радничка Мобилна гарда- не више од 20.000 људи. Командант одбране Беча је књижевник Месенхаузер. Царске трупе отпочеле су напад на престоницу 26.октобра, артиљеријским бомбардовањем које није престајало све до 28 октобра. Дан касније Мађарски генерал Мох је са својим 15.000 војника покушао да прискочи у помоћ Бечким устаницима, али била разбијен од стране Јелачића. Општи јуриш контрареволуционара на Беч почиње 30. октобра. Борбе су вођење за сваку улицу, за сваку барикаду. На крају је, 1. новембра, и последња одбрана револуционара била сломљена. Беч је био подвргнут страшном терору и репресалијама. Опсадно стање у престоници трајаће све до маја 1849.

Обновљена царска влада је поништила све тековине постигнуте почев од марта, изузев укидања феудалног режима, које је било неопходно да би се очувала подршка сељака. Уместо оронулог и компромитованог Фердинанда 1, који је абдицирао, на престо је дошао његов синовац, осамнаестогодишњи Франц Јозеф. У Аустрији је на чело владе доведен гроф Шварценберг који ће царству израдити октроисани Устав.