Испитна питања из историје СПЦ 2

1. Када је издан први регуламент и шта је значио за србе? На основу закључка црквенонародног сабора 1769. И дотадашњих сржавних прописа о правима српског народа и Цркве, израђен је по наређењу цара Јосифа 2 правилник или Регуламент 1770. Њиме су на новој основи урађени сви грађански и црквени послови српског народа. Пошто су њиме укинута многа политичка ,црквена,вјерска и друга права изазвао је негодовање од стране свештенста и народа, те су били против регуламента.

2. Када је издан други регуламент и која је разлика у односу на први? На црквено народном сабору 1774 изнето је низ жалби критичких примједби на тај правилник. Због тога је израђен нови Регуламент 1777 који се није пуно разликовао од ранијег и такође је повучен. Двор је укинуо Илирску дворску депутацију 1777 и све њене послове пренио на централне дворске власти. Против другог регуламента митрополит Вићентије је поднио приговоре на захтјев двора али нису усвојени.

3. Шта је деклараторија и када је издана?1779 објављен је трећи правилник или Деклараторија који је оста дуго на снази. Деклараторијом је извршено преуређење Карловачке митрополије без обзира на раније српске привилегије. Тиме је завршена деведесетогодишња безуспешна борба српског народа за очување привилегијама стечених политичкох, економских и бјерских права.

4. Шта је Конзисторијална система?Деклараторији донета је Конзисторијална систена 1782. Овом уредбом уређена је у свакој епископији епархијска конзисторија као судска власт првог степена. Конзисторија је решавала брачне дисциплинске, црквено казнене, обредне и друге оредмете.

5. Колико епархија је било у саставу Карловачке митрополије у вријеме доношења првог регуламента? Било их је 9: Темишварска, Вршачка, Горњокарловачка, Арадска, Костајничка, Пакрачка, Бачка, Ердељска и Буковинска.

6. Шта је Илирска дворска депутација и када је укинута? Илирска дворска депутација је назив министарства при аустријском двору у Бечу задуженом за српске послове. Основала ју је Марија Терезија 1747. год. Двор ју је укинуо 1777 и све њене послове пренео на централне власти.

7. Када је издан патент о толеранцији, а када његове допуне?Крајем децембра 1781 Јосиф 2 је патентом о толеранцији признао равноправност свих вероисповести у Аустрији и зајемчио им слободу. Српски народ је одушевљено поздравио овај патент јер је изгледало да је дошао крај страдања, прогањања и насилног унијаћења. Ускоро затим као допуна Деклараторији донета је Конзисторијална систена 1782.

8. Који епископи су предстојавали на трону Карловачких митрополита од укидања Пећке патријаршије до Темишварског сабора?Арсеније 3, Исајиа Ђаковић, Стеван Метохијац, Софроније подгоричанин, Вићентије Поповић, Мојсије Петровић, Исајиа Антоновић, Павле Ненадовић, Јован Ђорђевић, Вићентије Јовановић Видак , Мојсије Путник

9.Статус карловачке митрополије у односу на пећку патријаршију? У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа.[2] То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.[3]Укидањем

Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије

10.Црквенонародни сабор у Аустријском царству код срба? Благовештански сабор је био сабор Срба у Аустријском царству који је одржан 2. априла 1861. на дан црквеног празника Благовештење. Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у Сремским Карловцимана Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин цар је вршио притисак наМађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из Војне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.

Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:

1. „Већина“ (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације...

2. „Мањина“ (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и

на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво „револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.

3. „Средина“ (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.

Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању српских захтева у наредним деценијама.

И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.

11.Оснивање клерикалних школа у карловачкој митрополији и клерикални народни фонд?

1794 Стефан Стратимировић основао је богословију (Клерикалана школа) у Карловцима. Поред ње основане су богословије у сједиштима појединих епископа ( Плашки 1801, Пакрац 1809, Шибеник Арад Вршац Темишвар 1822) 1812 отворена је учитељска школа у Сентадреји. Основао је и фонд за издржавање благодјејања (Алумнеум)

12.Митрополити и патријарси у Карловачкој митрополији? Арсеније III Чарнојевић (1690—1706), истовремено и патријарх пећки,Исаија Ђаковић (1708), митрополит крушедолски ,Софроније Подгоричанин (1710—

1711),Викентије Поповић-Хаџилавић (1713—1725), понео звање архиепископа,Мојсије Петровић (1726—1730),Викентије Јовановић (1731—1737),Арсеније IV Шакабента (1737—1748), до 1741. администрирао митрополијом,Исаија Антоновић (1748—1749),Павле Ненадовић (1749—1768),Јован Ђорђевић (1769—1773),Викентије Јовановић Видак (1774—1780),Мојсије Путник (1781—1790),Стефан Стратимировић (1790—1836),Стефан Станковић (1837—1841),Јосиф Рајачић (1842—1848).Патријарси: Јосиф Рајачић (1848—1861),Самуило Маширевић (1861—1870),Прокопије Ивачковић (1874—1879),Герман Анђелић (1881—1888),Георгије Бранковић (1890—1907),Лукијан Богдановић (1907—1913).

13.Када је проглашена српска војводина, а када је формално-правно укинута? За време митрополита Јосифа Рајичића на Мајској скупштини 1.маја 1848 у Сремским Карловцима проглашена је Српска Војводина. За војводу је изабран царски пуковник Стеван Шупљикац. Укинута је 1860. Заштитник Српске Војводине био је Свети Сава.

14.Тековине црквено народног сабора из 1842 год.?

15.Оснивање Румунске митрополије у Сибиу 1868?

16.Историјат фрушкогорских манастира?Манастири су почели ницати у овим крајевима почевши од 15. века. Из једног страног извештаја од 1455. види се да је папа Никола V (1447.-1455.) дозволио деспоту Ђурђу Бранковићу да може да сагради у краљевини Угарској девет манастира за српске православне калуђере. Фрушка гора начичкана је манастирима, но када су ови манастири постали и ко им је ктитор за мало њих се зна. За велики број манастира традиција казује да су постали крајем 15. и почетком 16. века, за време титуларних деспота у Срему из породиице Бранковића. Гргетег је, по предању, подигао Змај Огњени Вук, Хопово - владика Максим, Фенек - мајка Ангелина са својим синовима, Привину Главу, обновили су крајем 15. века деспот Јован и брат му Максим, Ђипшу је подигао деспот Јован, а Раковац, Рака "велики коморник"деспота Јована Бранковића. Почетком 16. века, када су турске хорде почеле да прелазе у Срем, а касније га Турци и заузели, Срем је тешко настрадао. Опљачкани су, порушени и запаљени и многи манастири. Тада су пропала многа најстарија и

најдрагоценија документа о овим манастирима.У Опису српских фрушкогорских манастира од 1753. описани су ови манастири: Фенек, манастир Обеда, Врдник, Јазак, Стари Јазак (женски манастир), Бешеново, Шишатовац, Петковица, Кувеждин, филијала Дивша, Привина Глава, Хопово (Старо Хопово), Крушедол, Ремета, Гргетег, Раковац, Беочин, Реметска ... Почетком 20. века набројани су ови манастири: Беочин, Бешеново, Врдник-Раваница, Гргетег, Јазак, Крушедол, Кувеждин са филијалом Дившом, Привина Глава, Раковац, Велика Ремета, Мала Ремета, Шишатовац, Хопово и Фенек.   Братство фрушкогорскиих манастира бројно се мењало, управо, опадало је. Док је, на пример, 1753. у свим  манастирима (рачунајући и Фенек) било 186 монаха, 1786. године било их је 136; 1815. - 96; 1824. - 83; 1846. - 90; 1878. - 49; 1884. - 57; 1892. Ố8212; 65, а 1905- 50.

17.Питање марчанске уније?

Православни Срби још у XVI веку саградише манастир Марчу као свој духовни центар у Вараждинском генералату. «Реч је о ман. Светог Арханђела Гаврила у Марчи, на рјеци Глоговници, близу Клоштар Иванића. Манастир су саградили православни Ускоци или пребјегли Власи, који су у шеснаестом веку доселили у ове крајеве, и на месту разорене рмкт.Цркве Свих Светих, а можда и старог манастира (самостана) пустињака аугустинаца...» Што није јединствен случај, мислећи да ће боље да се обнови црква или манастир на већ ранијем месту где је била хришћанска богомоља (за разлику од џамија). Нажалост то и јесте кроз целу тешку и мукотрпну историју главни камен спотицања - чије je?

Марча заузима посебну улогу због тога што у њој резидира марчански епископ-владика Српске православне Цркве. Један од првих епископа марчанских је Симеон Вретанијски (1611-1632.г.) као епископ православних Срба. Заправо, зна се толико да је за епископа посвећен још 20. октобра 1607.год. од коринтског архиепископа Кузмана. За епископа «западних страна, под именом «Вретаније», поставио га је 28.јуна 1609.год. архијерејски сабор Пећке патријаршије, на челу с патријархом Јованом, сегединског Мардарија, новобрдског Ананија, смедеревског Софронија, темишварског Неофита, студеничког Стефана и бечкеречког епископа Висариона. Од тога доба, па до друге половине XVII века рукополагани су у Пећи, на титулу «Вретанијски» епископа, православни епископи, са јурисдикцијом над свим пресељеним Србима под аустријском влашћу.» Када се као такав појавио на Крајини и у Марчи, изазвао је велико незадовољство представника

римокатоличке Цркве.»Стицајем таквих прилика и околности» пристао је 1611.г. да иде у Рим. Папа га је 15. новембра 1611. именовао за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Манаотир Марчу прогласио је 21.новембра 1611.г. архимандријом. Сва имања око манастира, која су некада припадала цркви Свих Светих доделио је сада манастиру Марчи.»

Манастир Марча је више пута отиман и поново враћан. Када су га православни морали коначно напустити,1739.г.је потпуно спаљен, а његово рушење и развлачење имовине потрајало је све до 1751.г. када је потпуно сравњен са земљом. Коначно унијати 1777.г. преносе своје седиште у Крижевце, где се и данас налази.

18.Период рада богословије у Сремским Карловцима?

Претеча Карловачке богословије била је Мала клирикална школа, која је радила у оквиру Покровобогородичине школе митрополита Павла Ненадовића, отворене 1749. године. На Темишварском сабору (1790) одлучено је да се у Сремским Карловцима оснује Генерална семинарија, у којој би се образовао православни свештенички подмладак. Уместо семинарије, 01.фебруара 1794. митрополит Стеван Стратимировић основао је, о свом трошку, мало клирикално училиште. У то доба школа је имала два разреда, док су ученици сами обезбеђивали стан и храну, јер школа у почетку није била организована по узору на семинарије. Године 1797. митрополит је отворио „Благодјејаније”, где су сиромашни ученици Богословије и Гимназије бесплатно добијали стан и храну. Краљевским рескриптом из 1868. године извршена је реорганизација карловачког училишта, те је Богословија почела постепено да се гаси, да би 1872. године престала са радом. Већ 1875. Богословија поново почиње са радом, а у њу су примани ученици са свршеном вишом гимназијом и положеним испитом зрелости. Школовање је трајало четири године, а настава се изводила на српском језику, изузев догматског богословља, које се предавало на црквено-словенском језику. Од 1891/92 настава се одвијала у једном крилу нове зграде Гимназије. Ново име – Православна српска богословија у Карловцима, школа ће добити 1906. године и радиће без прекида све до Првог светског рата. Од 1920. школа је припадала Богословији Св.Саве, која је из Београда

пресељена у Сремске Карловце, јер је у рату изгубила своју зграду. Одлуком Архијерејског сабора у мају 1967. бива проглашена за самосталну просветну установу под именом „Богословија Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима”, како се и данас зове. Настава се одвија у палати Црквено-народних фондова коју је пројектовао архитекта Владимир Николић (1901), а школу похађа око 180 ученика из земље и расејања, Схвативши значај интерната за будућност богословије и њених ђака, патријарх Георгије Бранковић је одлучио да, о свом трошку, подигне семинар и у ту сврху прилаже 200.000 круна. Уз велику свечаност, камен темељац је положен на Ђурђевдан, 06.маја 1900. године. Семинар је делимично био завршен већ следеће године, али се тек у септембру 1904. у њега усељавају први питомци. Семинар се издржавао из фонда Саве Текелије и Црквено-школског (народног) фонда, а врховну власт над њим је имао Архијерејски синод са патријархом на челу. Здање Богословског семинара пројектовао је Владимир Николић, користећи мешавину псеудовизантијских и исламских елемената са класичним.

19.Којој црквеној дијецези је припадала Далматинска епархија у турско угарској монархији? Припадала је буковинско-далматинској митрополији. Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за време Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810-1827). Представници народни, чим су то осетили, отпочели су енергичну одбрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и при том је погинуо један од доведених професора (1821. ). Венедикт Краљевић је после тога морао да напусти Далмацију и 1827. је пензионисан.

Ускоро затим, 29/12 1828., дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу са унијом. Краљевића је наслиједио

епископ Јосиф Рајачић (1829-1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успео да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834 - 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836-1843). За то време пренесено је седиште епископа из Шибеника у Задар (1841.). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеј Мутибарић (1843-1853), који није успео да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Устројство православне далматинске цркве успели су да изведу тек Др Стефан Кнежевић (1853-1890) и Др Никодим Милаш (1890-1910), 2 врло заслужна јерарха српске цркве. 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са седиштем у Котору, а 30. марта 1874. Обе далматинске епископије (у Задру иу Котору) ушле су у састав нове буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије.

20.Манастири Далматинске епархије?

Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене ријеке. Саграђен је у време краља Милутина, 1317.  Крка (1350) и Драговић (1395) Манастир Света Лазарица на далматинском Косову Манастир Светог Василија Острошког Црногорци Манастир Свете великомученице Недјеље

21.Под чију духовну власт је потпала Далматинска епархија у Млетачкој републици? Кад је 1699. и 1718. сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод

власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Срби у Далмацији нису се хтели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. века признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успели, да у северној Далмацији управља српским црквом, бар неко време, пребегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је време и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (1712-1725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо после Саватија смрти прогнали су Млечићи његова синовца и наследника Стевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је,по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке, а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. После дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

22.Околности до којих је дошло промјеном титулара власти у Далмацији у периоду од 1805-1814? Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о верској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао решење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, Конзисторија и богословија о државном трошку. 1810. постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Седиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пуљ и Перој, које су у 16. веку населили Срби из

данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за време Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810-1827). Представници народни, чим су то осетили, отпочели су енергичну одбрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и при том је погинуо један од доведених професора (1821. ). Венедикт Краљевић је после тога морао да напусти Далмацију и 1827. је пензионисан.

23.Отварање и рад клерикалне школе у Шибенику 1832?Јосиф Рајичић успео је да добије дозволу 1832 за отварање богословије у Шибенику, одмах 1833 почела је са радом.

24.Задарска богословија 1841? Године 1841. пренето је седиште епископије далматинске у Задар. Тада је пренета и богословија која је због борбе са римским свештенством много пазила на васпитавање својих ученика све до светскога рата. У Задру се неговала и богословска књижевност. Године 1870. добила је Бока са Дубровником свог засебног епископа.

Када је 1867. г. Хабзбуршка монархија преуређена у двојну монархију Аустро-Угарску остала је Далмација у аустријској поли државе. Тада је далматинска Црква излучена из карловачке и постала је саставни део буковинско-черновичке митрополије (1874), која је основана за све православне народе у аустријској поли државе.

Један од последњих и најзнаменитијих епископа задарских био је Никодим Милаш (1915). По својим радовима из области црквеног права познат је у европском научном свету.

25.Венедикт Краљевић и покушај унијатског дјеловања у Шибенику 1810-28?  1810. године постављен је за епископа из Босне

пребегли Венедикт Краљевић. Седиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри — Пола и Перој, које у XVI. в. населише Црногорци. За епископског намесника у Боци Которској постављен је архимандрит Зелић. У исто време избачени су латински олтари из српских цркава, а римокатоличким свештеницима је забрањено да нападају Православље у проповедима, да прате православне покојнике и обављају друге обреде. — Тако је с доласком Француза Српској Цркви у Далмацији грануо нови живот.Али већ 1814. Аустрија поново заузе Далмацију и Истру — Она је оставила уређење Српске Цркве онако као што су Французи увели; али њени фанатички управници још дуго времена нису допустили Србима да живе слободно у свом Православљу. Сад управо наступише теже прилике него икад, иако је с аустријском влашћу одмах, а званично тек 1828., Српска Црква у Далмацији дошла под духовни надзор карловачког митрополита.Владика Краљевић живео је и радио, за Француза и прве две године аустријске владавине, као први епископ и пријатељ народа. Али 1815. окрене другачије и да се додвори влади предложи јој план како да се Српска Црква у Далмацији и Боци поунијати. И 1820. већ се приступило томе послу. — Из Галиције су доведена три унијатска свештеника, да отворе богословску школу у Шибенику и спремају унијатске свештенике. Али су Срби преко родољубивог владичиног протосинђела Кирила Цветковића сазнали за то. Одмах је организован отпор. — Шибеничани се први дигоше и објавише свима шта им владика спрема, те се народни представници огорчено потужише митрополиту карловачком Стратимировићу и умолише помоћ. Стратимировић се одмах енергично заузе за Православне у Далмацији. Али неки плаховити људи већ 1821. науме, да се убиством реше поунијаћеног владике. Но место њега убише једног унијатског каноника, који је дошао да буде професор. А када то видеше она друга двојица Русина, побегоше одмах из Далмације. За њима је побегао и сам епископ Краљевић у Италију, да се више никад не врати, а управљао је Црквом још неколико година преко задарског пароха Спиридона Алексијевића као свога намесника. Међутим, због убиства каноникова, осуђен би протосинђел Цветковић, као тобожњи подстрекач, на тешку тамницу од 20 година. — Он је тамницу издржао, па је после до смрти 1857. проживио у манастиру Бездину[6] у Банату.Због нереда, који наступише у осуству Краљевићеву подиже се 1827. жив покрет у народу и аустријска влада, на заузимање митрополита Стратимировића, умирови

Краљевића; а на место његово цар именова гомирског архимандрита Јосифа Рајачића,потоњег српског патријарха. — Владика Рајачић приступио је одмах уређењу епархије

26.Јосиф Рајичић и борба против унијата? митрополита Стратимировића, умирови Краљевића; а на место његово цар именова гомирског архимандрита Јосифа Рајачића,потоњег српског патријарха. — Владика Рајачић приступио је одмах уређењу епархије. Али убрзо један немио појав прекиде све његове родољубиве намере, те је једва успео да 1833. оснује богословску или клерикалну школу у Шибенику. На име: два неваљала свештеника, које је владика потерао у ред, потраже 1832. заштиту код гувернера Лилијенбурга и прећу на Унију, а преваром преведу и неке своје парохијане. Гувернер је то једва дочекао и поче свом силом помагати ове неваљале свештенике и Унију. Стога не даде Рајачићу да уреди Конзисторију, ни ишта друго што је он желио да уради у корист Православља. А када за тим један од поунијаћених свештеника погибе, наста прогањање православних и право гоњење на Унију. Саме власти подигоше велике унијатске цркве уКричкама, Баљцима, Врљици, те у тим селима основаше 1835. три унијатске парохије са преко 800 душа и подвргоше их унијатском српском епископу у Крижевцима... Рајачић се Унији најодлучније опирао, али га 1834. преместише за владику вршачког у Банат. А после њега изабрани епископи брзо захвалише и пређоше на друге епархије, те сиромашни народ наш у Далмацији остаде у најтежим данима све до 1843. без свога духовног поглавице. — У то време, а наиме 1841., премештена је столица далматинских епископа у Задар. Исте године умро је гувернер Лилијенбург, те под новим гувернером наступише мирнији дани по Српску Цркве у Далмацији, јер престаде верско гоњење.

27.Бококоторска епархија 1870?

Године 1870, одвојила се Бока Которска и Дубровник у засебну Бококоторску епархију, али су те исте године обе епархије, услед новог политичког односа између Аустрије и Угарске, биле издвојене из састава Карловачке митрополије и ушле у састав новокреиране Буковинско-далматинске митрополије. Седиште Светог синода ове вештачке цркве било је у Бечу. Ту је, 1890, посвећен нови далматински епископ Никодим Милаш (1890-1910), родом из Шибеника, који је стекао одличну спрему свршивши карловачку богословију и кијевску духовну академију. У Бечу је слушао филозофију. Као еминентан научни радник, нарочито у области канонског права и црквене историје, Милаш је служио на част својој епархији, а као научник је стекао светски углед и до данас није превазиђен у нашој науци црквеног права. Његова, пак, Православна Далмација је још увек основ целокупном проучавању историје православне цркве у Далмацији. Милашев наследник епископ Димитрије Бранковић (1910-1920), дочекао је стварање југословенске државе и уједињење Српске православне цркве и васпостављање патријаршије у чији састав су, 1920, ушле и Далматинска епархија и Бококоторска епархија. Међу бококоторским епископима (Герасим Петрановић, Доситеј Јовић, Владимир Боберић) нарочито се истакао Герасим Петрановић својим литерарним и културно-просветним радом, напослетку и својим ауторитетом који је стекао у културној јавности још пре свог избора за епископа. 

28.Народни период у Далмацији у свјетлу догађаја из 1848?

29.Манастири Бококоторске епархије?Манастир Подластва,Манастир Бања,Манастир Савина,Манастир Градиште,Манастир Режевић,Манастир Прасквица,Манастир Дуљево иМанастир Подмаине).

30.Никодим Милаш и његов архијерејски и научни рад на челу Далматинске епархије? Никодим Милаш (Шибеник, 16. април 1845 — Дубровник, 2. април 1915) је био далматински епископ и канониста. Главни научни рад Епископа Никодима (Милаша) је био

каноничког садржаја. Важио је за једног од најбољих канониста свога времена. На науци је почео да ради 1872. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима.Још за време школовања у задарској гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и после аудијенције, 1896, код цара, у Бечу, и успео) да се у гимназији у Задру настава изводи на српско-хрватском језику.Већ тада је јасно разлучио да је италијански утицај веома велики код далматинских Хрвата који су порицали Србима у Далмацији њихову националну индивидуалност, што га је и навело да1876. и 1877. године напише неколико политичких чланака. Све је то допринело да се Милаш нађе у жижи ондашњег политичког прагматизма, што му је донело много непријатности. У политичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовале врлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силе латинског свештенства, аустроугарске политике и припадника српске националности (који су хтели да искористе пријатељство са хрватским политичким вођама) - прозивајући Милаша за превођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српске странке, за одметника од сопствене вере, за русофила, за приврженика уније саРимом, за бечког агента, за националисту (јер је, користећи одлуку од 31. маја 1901. године, на његовој епископији сва пошта адресирана ћирилицом, чија је употреба у Далмацији добила право равноправности), за испразно писање којим залуђује свет, те за туђинца отачествене цркве.

Будно је пратио догађаје у целом православном свету и дописивао се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и са водећим православним теолозима. Тако, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), кога као борца за православље нису узеле у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку

творевину спајајући две српске са једном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није било седиште ни једног од тројице архијереја ове митрополије.

По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891 — 1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација, 1901. године.

Епископ Никодим Милаш се сав посветио својој епархији. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту. Главна сметња, каже Епископ Никодим,било је далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву. Цркава никада и није подигнута.

31.Епископи Далматинске епархије до данас?

ВАСИЛИЈЕ-(1692-1693)

НИКОДИМ (Бусовић)-(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић) - (1728-1737)

СИМЕОН (Кончаревић)-(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ(Крaљевић)-(1810-1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)- (1839-1851)

ЈЕРОТЕЈ (Мутибарић)-(1843 - 1853)

ЈОСИФ (Рајачић)-(1848-1861)

СТЕФАН (Кнежевић)-(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ (Милаш)-(1890 - 1911)

ДАНИЛО (Пантелић)-(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин) - (1931 - 1936)

32.Подјела Далматинске епархије 1924?

33.Богословија у Крки?

Данашња Богословија Света Три Јерарха основана је 1966. године, док је 1964. Године отпочела као двогодишња школа старањем владике Стефана (Боце). Залагањем владике Николаја (Мрђе) подигнута је нова зграда Богословије. У току последњег рата 1991-1995.Године манастир је прошао без великих оштећења. После "Олује" од августа 1995-1998. Године манастир Крка и Богословија су остали напуштени, српски народ је прогнан, а његове светиње опљачкане, оскрнављене и

уништене. Године 1999. За Епископа далматинског хиротонисан је млади јеромонах Фотије (Сладојевић) из манастира Ковиља, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. За веома кратко време, захваљујући Светом архијерејском сабору и залагањем владике Фотија, поново је 2001. године отпочео рад Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. За кратко време требало је оспособити зграду за живот ученика и за наставу. Сама зграда Богословије толико је била оштећена да су само зидови и кров били читави. Све је било уништено и однесено, није било ни прозора, ни врата, ни инсталација, а уништен је и систем за грејање. Захваљујући помоћи Светог архијерејског синода и пријатеља Богословије, са успехом је припремљена зграда за тридесет ученика. Пре "Олује" Богословија је имала око 150 ученика, данас има око 60, што је знак наде за православне у Далмацији.

34.Манастири Дабробосанске епархије?

Манастир Вазнесења Господњег (Доње Вардиште)Манастир КнежинаМанастир ВозућаМанастир Соколица (Равна Романија)Манастир ДобрунМанастир Успења Пресвете Богородице Чајничке

35.Стање цркве у БиХ под управом епископа фанариота? Када је укинута пећка патријаршија доспела је босанско-херцеговачка Црква под власт цариградског патријарха. У то време су у том крају биле три епископије, односно митрополије: сарајевска, зворничка и мостарска. На њихове катедре су од тада долазили већином фанариоти. И овде су они више држали са Турцима него са својом паством.

У тако тешким временима живела је вера у нашем народу од манастира који су подигнути у добрим временима. Источним делом Босне владао је у своје време краљ Драгутин и по предању је више Зворника дигао манастир Папраћу. И друга његова задужбина, манастир Рача, на горњем току Дрине вршила је своју верску мисију у источној Босни. За његове синове кажу да су дигли манастир Тамну у североисточном углу Босне. Осим тих манастира имала је Босна и других, тако у крајини према Лици Рмањ, Гомионицу и

Моштаницу. У Херцеговини су били требињски манастир, Житомислић, Дужи и с десне стране Лима Милешево, гробница св. Саве. Ти су манастири били довољни да са честитим монасима очувају у народу веру поред небриге фанариота.

36.Црквено школска аутономија у црквеним општинама БиХ за вријеме Турске владавине?

37.Борба српских представника за црквено школску аутономију у БиХ за период Аустро угарске владе?

38.Богословија у Рељеву?

Први листови љетописа Богословије пишу се још у 19. вијеку, када је 1882. године основана Богословија у Сарајеву. Богословско образовање се првобитно (двије године) привремено изводило (од 30. септембра 1882. год.) једној већој кући у улици Ћемалуша – власништвo Стјепана Сршкића. Касније је то била кућа Цековића која се и данас налази у власништву Црквене Општине Сарајево (задужбина старе сарајевске породице Цековића). Прве напоре за оснивање ове установе, уложио је тадашњи митрополит Сава (Косановић), који је и поднио извјештај за њено оснивање. Због недостатка земљишта потребног за изградњу, митрополит Сава даје од свог личног посједа парцелу за изградњу будуће богословске школе, која је била веома потребна Српској православној цркви, а нарочито српском становништву у Босни и Херцеговини. Када је изграђен тај комплекс, који се налази у Рељеву (предграђу Сарајева, одмах уз ријеку Босну), Богословија се ту преселила у мају 1884. године. Ова "Рељевска" Богословија је радила у горе поменутом здању све до 1917. године, када је премјештена у зграду Црквене општине Сарајевске, одмах уз Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и зграду Митрополије у центру града Сарајева (познато је да је зграда у Рељеву била непогодна за живот и рад ученика због мочварног подручија на коме је подигнута, па су ученици често боловали од разних болести).Временом, због броја ђака и потреба Богословије, ова

зграда је постала неусловна за даљи рад (првенствено због неадекватног интернатског смјештаја). Како би се новонастала ситуација ријешила, нудиле су се двије могућности: изнајмљивање друге - веће зграде или градња нове. Одлучено је да се подигне нова зграда (разлог је био и тај што у тадашњем Сарајеву није било зграде те величине која би задовољила услове и потребе Богословије). Покушаји Митрополита сарајевског Петра (Зимоњића) су били заиста велики, јер се радило на куповини земљишта за нову зграду која је требало да буде изграђена на локалитету преко пута Земаљског музеја (данас се ту налази хотел "Holiday Inn"). Ове намјере је, нажалост, прекинуо изненадни рат.Ускоро је наступио и Други свјетски рат због којег је школовање и обустављено. Укупно је Сарајевску Богословију завршило 860. ученика, од којих је последњи биоблаженопочивши Патријарх српски Г. Павле (упокојио се 15. новембра 2009. године). Богословија се, почетком Другог свјетског рата, насилно затвара и претвара у затвор у који су усташе за вријеме рата доводили Србе, Јевреје и остале, одакле су даље, већином транспортовани у друге логоре. За вријеме рата у згради је боравила њемачка војска, а пред крај рата у њој су били заробљени Италијани.Митрополит дабробосански Г. Петар (Зимоњић) биће, такође, одведен - транспортован у неки од логора смрти НДХ, одакле се никада није вратио. Према непотпуним подацима, од свештеника који су завршили сарајевску Богословију, усташе су убиле 57. свештеника, а Њемци и Талијани њих 11.Послије рата, Богословији је одузета њена зграда. У посљератном времену, држава додијељује зграду Богословије, поред цркве Рођења Пресвете Богородице, прво Техничком, а затим Економском факултету. Они ту врше обнову здања и за потребе факултета, 1954. године дозиђују анекс. Закуп је требало да траје петнаест година.Митрополит дабробосански Г. Владислав, послије истека закупнине простора, потражује зграду, али наилази на велико неразумијевање.Преговори су вођени, и даље се воде, са иницијативом Митрополита дабробосанског Г.Г. Николаја, који свестрано разговара са представницима државе,Економског факултета и страних дипломата, како би се објекат вратио у руке насљедница Сарајевске Богословије:

Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" и Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи.

39.Сава Косановић?

Сава Косановић (27. јануар 1839 — 23. фебруар 1903) је био митрополит дабробосански од 1881. до 1885. године. Био је српски теолог и учитељ. Сава је у манастир Житомислић дошао када је имао седам година, дакле 1846. године. Из манастира Житомислића одлази у Мостар где је завршио српску основну школу и научиопекарски занат. Из Мостара се враћа поново у манастир Житомислић са намером да се замонаши. Од монашења је одустао пошто је 1854. године изСарајева добио писмо од Јована Стојковића, свог бившег учитеља из Мостара. Стојковић га је као учитељ добро познавао па је желео да му помогне у даљем школовању. Кад је стигао у Сарајево, није нашао учитеља Стојковића јер су га турске власти протерале у Далмацију. Пре одласка у Далмацију Стојковић је замолио учитеља Александра Шушкаловића да буде на услузи Косановићу, тако да је Шушкаловић 1856. године послао Саву у Београдску богословију у Београду је уписао богословију коју је завршио 1860. године са врло добрим успехом. Пошто није успео да настави са даљим школовањем Косановић се поново враћа у Мостар, где октобра 1860. године прихвата дужност учитеља у српској основној школи. Ускоро се оженио из породице Гатало. Следеће школске 1861/62. године био је учитељ у мушкој основној школи у Сарајеву. Потом се вратио у Мостар, где је остао четири године. Митрополит дабробосански Игњатије рукоположио је Саву Косановића 1862. године у Сарајеву за ђакона, а 1863. у Мостару запрезвитера. У ово време задесила га је породична трагедија. Умрли су му супруга, кћерка и син. После ове породичне трагедије одлази1866. године за стално у Сарајево. Сава Косановић се замонашио 19. јуна 1872. године у Сарајеву. Исте године на Илиндан, приликом освећења Нове цркве у Сарајеву, митрополит Пајсије

поставио га је за архимандрита. Сава Косановић је имао велики углед у српском народу због свог националног рада, али је због тога и сметао турским и аустроугарским (од Берлинског конгреса 1878) окупационим властима. Под окупационим аустроугарским властима архимандрит Сава је наставио да брани црквене и националне интересе српског народа. Чим су се окупационе власти учврстиле, оне су настојале да Српску православну цркву у Босни, као и Херцеговини издвоје из јурисдикције Цариградске патријаршије и потчине јурисдикцији Карловачке патријаршије. Са тим се сложио митрополит дабробосански Антим, јер је био у немилости код цариградског патријарха због неисплаћених дугова. Против овог плана окупационих власти биле су црквене општине и свештенство, посебно архимандрит Сава. Сарајевска српска православна општина је на седници од 28. октобра 1878. године донела одлуку да се Српска православна црква у Босни и Херцеговини не издваја из јурисдикције Цариградске патријаршије. Да би осујетила план окупационих власти и митрополита Антима, општина је у договору са осталим општинама из Дабробосанске митрополије упутила молбу цариградском патријарху да архимандрита Косановића хиротонише за епископа и постави га за викара митрополиту Антиму. Цариградски патријарх је прихватио овај предлог, са чим је био сагласан и митрополит српски Михаило Јовановић. Патријарх је преко митрополита Михаила о томе обавестио архимандрита Саву.Косановић је пристао да буде хиротонисан за епископа, али су га окупационе власти спречиле да оде у Цариград на посвећење. Прећено му је да, ако и буде посвећен, власти то неће признати. О овоме је Косановић обавестио цариградског патријарха. Пошто му није омогућено да оде у Цариград, власти су му два пута нудиле да оде у Сремске Карловце на хиротонију, што је он одбио. Због свега што му се дешавало Косановић је донео одлуку да напусти Сарајево и да оде у Србију, али је ипак остао у Сарајеву. Окупационе власти су га 1879. године одредиле, као члана делегације из Босне и Херцеговине, за одлазак у Беч да честита двадесет пету годишњицу брака цару Јосифу I и царици Јелисавети. У Бечу се делегација срела са ђаковачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером. Приликом ових свечаности у Бечу сви чланови делегације су добили одличја. Архимандрит Сава је одликован Орденом Франца Јосифа I трећег реда.Сарајевска српска православна општина је на седници од 28. октобра 1878. године донела одлуку да се

Српска православна црква у Босни и Херцеговини не издваја из јурисдикције Цариградске патријаршије. Да би осујетила план окупационих власти и митрополита Антима, општина је у договору са осталим општинама из Дабробосанске митрополије упутила молбу цариградском патријарху да архимандрита Косановића хиротонише за епископа и постави га за викара митрополиту Антиму. Цариградски патријарх је прихватио овај предлог, са чим је био сагласан и митрополит српски Михаило Јовановић. Патријарх је преко митрополита Михаила о томе обавестио архимандрита Саву.Косановић је пристао да буде хиротонисан за епископа, али су га окупационе власти спречиле да оде у Цариград на посвећење. Прећено му је да, ако и буде посвећен, власти то неће признати. О овоме је Косановић обавестио цариградског патријарха. Пошто му није омогућено да оде у Цариград, власти су му два пута нудиле да оде у Сремске Карловце на хиротонију, што је он одбио. Због свега што му се дешавало Косановић је донео одлуку да напусти Сарајево и да оде у Србију, али је ипак остао у Сарајеву. Окупационе власти су га 1879. године одредиле, као члана делегације из Босне и Херцеговине, за одлазак у Беч да честита двадесет пету годишњицу брака цару Јосифу I и царици Јелисавети. У Бечу се делегација срела са ђаковачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером. Приликом ових свечаности у Бечу сви чланови делегације су добили одличја. Архимандрит Сава је одликован Орденом Франца Јосифа I трећег реда. 13. новембра 1880. изабран је Сава Косановић за дабробосанског митрополита, потврдио га је цар Јосиф 8/ 20 децембра 1880. Настали су проблеми око места хиротоније новог Митрополита. Цариградски патријарх хтео је да то буде у Цариграду а власти у Аустрији. На крају је одлучено да хиротонија буде у Сарајеву и на њој да учествују Рашко-Призренски митр.Мелентије, Захумско-Херцеговачки Игњатије, Бококоторски Герасим Петрановић и пензионисани Антим. 21. марта 1881. Косановић је положио заклетву у Бечу пред царем а хиротонија заказана за 29. март (10. април) у Сарајеву. Хиротонија је извршена у Саборној цркви. Барон Дален је устоличио Косановића. Његовом избору много су се обрадовали Муслимани из БиХ. Подизао је и обнављао цркве и манастире и за 4 године рукоположио око 33 свештеника. 1882. дошло је до смењивања аустријских власти у Сарајеву, дошли су Бењамин Калај, Јован Апел и Угарски србин Феодор Николић. Заузимање митрополита 1882., основана је конзисторија и отворена богословија у Сарајеву. До 1884.

богословија је радила на митрополитовом имању у Рељеву. Први ректор био је Георгије Николајевић. Гроф Кристоф Мирошовски понудио је Митрополита да са народом пређе на унију што је изазвало запрепаштење код власти у Бечу и код народа у БиХ. Због отежаних услова живота и ометања од стане Аустријских власти Митрополит је 14. јуна 1885. Патријарху Јоакиму упутио молбу да га ослободи дужности митрополита, међутим патријарх је одбио његову молбу. Под притиском двора ипак је уважио оставку 10. септембра 1885. а митрополит је обавештен о томе 15. септембра. За администратора је именован архимандрит Георгије Николајевић. 9. октобра 1885. митрополитово мјесто боравка одређено је у Бечу. Пензионисан је са 3.000 форинти годишње. Међутим он не одлази у Беч већ у Цариград, затим у Јерусалим гдје је провео 4 мјесеца. Из Јерусалима се вратио у Цариград па одлази на Свету Гору, поново се враћа у Цариград и на крају тешка срца одлази у Беч. Због лошег здравственог стања мало времена је проводио у Бечу тако да је користио прилику да сваки пут отпутије негдје. 1887. боравио је у Александрији гдје је обишао Каиро и Синајске манастире . У Беч се враћа априла 1888. Боловао је од астме па је молио власти у Бечу да му дозволе да зиму 1888. проведе у Египту, међутим, отишао је у Црну Гору . У Бар је приспео 29. децембра 1888. По одобрењу кнеза Николе купио је кућу у Улцињу. Много је путовао по Црној Гори. 28. августа 1900. осветио је цркву Св. Василија Острошког у Никшићу заједно са Митрофаном Баном. Прилично исцрпљен од астме умро је у уторак 11./23. фебруара 1903. у својој кући у Улцињу.Сахрањен је два дана касније у цркви Св.Николе. Опјело му служио Митрофан Бан са 5 свештеника и један протођаконом. Иза њега је остало пуно радова које је објављивао у Јавору, Источнику, Босанској Вили, итд.. Иза њега је остало много чланака, писама , окружница... Био је члан српског ученог друштва, Словенског добротворног комитета у Петровграду, Антрополошког друштва у Бечу, Књижевног одбора Матице Српске...

40.Смјена јерархије у БиХ у вријеме Аустроугарске владавине 1880?

На основу закључака Берлинског конгреса Босна и Херцеговина су 1878. г дошле под управу Аустро-Угарске и остале су у њеној власти све до ослобођења. Пошто је законима одређен положај Цркве према држави (1880) уређен јој је и одношај према цариградској патријаршији.

Босанска и херцеговачка Црква је остала и надаље у саставу цариградске патријаршије, али је добила право да се сама стара за своје послове, а право именовања митрополита је прешло на бечког цара. - Цариградској патријаршији је држава плаћала уговорени годишњи износ у новцу у име отштете за приходе што их је патријаршија дотле имала од Босне и Херцеговине. Према томе наша Црква у Босни и Херцеговини није била самостална него самоуправна. - Одмах после постигнутог споразума са патријаршијом уступила су 3 затечена митрополита Грка своја места Србима и Црква је почела да се уређује. За вођење црквених послова именовани су, постепено, уз митрополите црквени судови или конзисторије.

41.Епархије српске цркве у БиХ за вријеме Аустроугарске власти?

У уједињену Српску цркву за вријеме Аустроугарске ушле су митрополије:

1) дабро-босанска (Сарајево);

2) захумско-херцеговачка (Мостар);

3) зворничко-тузланска (Тузла);

4) бањалучко-бихаћка (Бањалука).

42.Просвјетни рад Васе Пелагића и његова богословија 1866 у БЛ?

Васа Пелагић је рођен у месту Горњи Жабар, у Босни, 1838. године. Детињство је провео у свом завичају, где је стекао основно образовање. Нижу гимназију и богословију учио је у Београду. Године 1860. постао је учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. У жељи да се даље образује, напустио је учитељско место и, преко Београда, отишао у Русију као стипендиста Славјанског комитета. На Универзитету у Москви две године (1863-1865) је слушао предавања из историје, медицине и политичке економије. Ту се упознао са делима руских револуционарних демократа – Чернишевског, Доброљубова, Писарева и Херцена. У Београд се вратио 1865. године и у споразуму са српском владом одлази у Бања Луку где ујесен 1866. отвара Српско-православно богословију, која је била и прва српска средња школа у Босни. У њој су се школовали свештеници и учитељи. Пелагић је настојао да његови ученици буду борци за

политичку слободу и народна права. Због протеста против поступака турске управе, приликом сукоба између ђака и ноћне страже, осуђен је 1869. у Сарајеву и протеран у Малу Азију.Из прогонства Пелагић се спасао бекством 1871. године и преко Цариграда дошао у Србију. Од тада он постаје социјалистички револуционар и писаном речју и делом започиње борбу против реакционарних режима и капиталистичког друштва. Од почетка 1872. године Пелагић је у сталном сукобу са режимом у Србији. Наставља се његово прогонство. Кратко борави у Вршцу, Црној Гори, Новом Саду, Вуковару. Поново је ухапшен, али и ослобођен, па из Новог Сада одлази у Трст, Грац и Цирих. Враћа се 1874. у Нови Сад, а 1875. учествује у босанском устанку. Осамдесетих година је у Србији, али је због ширења идеја социјализма неколико пута протериван у Румунију и Бугарску. Сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ књига и брошура о социјализму и сарађује у социјалистичким листовима Занатлиски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. У задругарству је видео језгро из којег произлазе принципи и правила рационалнијег, моралнијег и хуманијег живота. Своју критику приватне својине заснивао је на Прудоновој идеји да је приватна својина ‘’крађа’’ и основни узрок људске грабљивости и себичности. Као теоретичар Васа Пелагић није достигао ниво једног Светозара Марковића, али је био жесток критичар друштвених неправди свог времена. Васа Пелагић се залагао за потпуно укидање постојећег система школа и васпитања. Према његовој замисли реформа школства и васпитања нужно би укључивала потребу отварања, у свим насељима, установа за васпитање деце под педагошким надзором наставника, отварање ‘’среских практичних земљорадничких и занатлијских школа’’ и да школа буде ‘’обавезна, бесплатна и потпуно једнака за сву општинску чељад’’. Писао је врло критички о цркви и религији, а још 1873. године, док је боравио у Грацу, раскрстио је са црквом. Послао је тада чланак новосадској Застави под насловом «Јавна оставка на архимандритско звање». Јавно је рашчињен као архимандрит у Саборној цркви у Београду 1895. године.Због својих слободоумних чланака и брошура, више пута је извођен пред суд, осуђиван. Честа суђења Пелагић је претварао у говорницу са које је пропагирао своје идеје, а улогу оптуженог 4претварао у улогу тужитеља. Нигде није остављан на миру, свуда му је полиција била за петама и прогањала га, хапсила,

протеривала, затварала у лудницу. И последње године живота провео је на издржавању казне у Пожаревцу, где је у казненом заводу и преминуо 25. јануара 1899. године.

43.Прелазак рељевске богословије у центар Сарајева и њезин рад током 1875?

Заслугом митрополита сарајевског Саве Косановића отворена је Богословија у Са-рајеву 1882. године. Школовање је трајало четири године. Због недостатка простора школа је после две године пресељена у Рељево код Сарајева, где је остала до 1917. године, када се поново вратила у Сарајево и била смештена у згради поред Саборне цркве. Пошто зграда није одговарала интернатским условима, почело се озбиљно размишљати о подизању нове зграде, која није никада подигнута.Након Првог светског рата васпостављена је 1920. године Српска патријаршија. Уредбом Српске патријаршије 1921. године све богословије су сведене у ранг средњих школа и шко-ловање је трајало пет година. Од 1928/29. године школовање у свим богословијама траје шест година. Школа је престала са радом 1941. године избијањем Другог светског рата. На-кон Другог светског рата комунистичке власти нису дозволиле обнављање рада Сарајевске богословије. Тек 1994. године захваљујући упурности митрополита Николаја (Мрђе) и разумевању власти Републике Српске отворена је у Србињу (Фочи) Духовна академија Светог Василија Острошког, која је переименована 2004. године у Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Од 2000. године отворена је у истим објектима и Богословија Светог Петра митрополита Сарајевског. Обе школе су наследнице Сарајевске богословије.

44.Статут конзисторјалне управе православне цркве у БиХ из 1905?

Организовање босанско-херцеговачке Цркве није прошло на миру. Како је у Босни и Херцеговини наш национални живот био доста спутан, па и угрожаван, гледали су народни људи и родољубиво свештенство у својој Цркви установу за националну самообрану и за развој националног живота уопће. Стога су радили на томе да народ добије што више удела у управи Црквом. После упорне борбе, у којој је нападана и виша јерархија, признато је најзад из Беча босанско херцеговачкој Цркви устројство слично устројству

карловачке самосталне Цркве. По томе устројству од 1905. г. није народу, истина, признато право да бира вишу јерархију, али му је признато право да у јакој мери учествује у управи Црквом и вероисповедним школама и да сам себи бира свештенике. Чисто духовни послови су остали у власти јерархије. Тако је свака митрополија добила уз чисто духовне Епархијске црквене судове посебне Епархијске управне одборе и Просветне савете у којима су световњаци били заступљени са две трећине чланова. Над тим епархијским властима стајао је за сву самоуправну Цркву Велики црквени суд без световњака, и Велики управни и просветни савет са превагом световњака. Црквене општине су биле организоване у својим Скупштинама и Црквеним одборима. — Све те власти су добро управљале црквеним животом, а нарочиту су пажњу обраћале народној просвети. У Босни и Херцеговини је пред светски рат било преко 100 вероисповедних школа и много просветних задужбина.

45.Српска црква у БиХ између два свјетска рата?

46.Отпор цетињских митрополита према цариградској патријаршији послије 1766?

Султан Мустафа III је 11. X 1766. године бератом укинуо Пећку патријаршију. Пошто је цариградски патријарх Самуило И Ханцерис (1764-1780) исплатио дугове Пећке патријаршије, врховна власт Турске Царевине субординирала је њену, већ бившу, територију Цариградској (фанариотској) патријаршији. Тада је потоњи патријарх Пећке патријаршије Калиник II цариградском патријарху Самуилу I Ханцерису поднео оставку. Нестало је тада Пећке патријаршије. "Митрополити Црне Горе нису признавали над собом власт ни Порте ни Фанара. Отвореним отпором и против Султана и против Цариградске патријаршије, они су беспримјерном енергијом и ријетком смјелошћу продужили и даље изводили велико дјело ослобођења свога народа. Давајући у непрекидним борбама с успехом отпоре и против Турске Царевине и својих других непријатеља и сматрајући себе неограниченим господарима своје уже домовине, Митрополити Црногорски засновали су у Црној Гори своју независну теократску владавину ".

Црногорска митрополија била је изван канонског и организационог устројства и домашаја Цариградске патријаршије. Црногорска православна црква одликовала се екстериторијалношћу у односу на Цариградску патријаршију, која је била експозитура интереса Турске Царевине. "Цариградска патријаршија није претендовала над Црногорском црквом, држећи се каноничког правила да црквене границе једне независне државе немају улазити у границе друге независне државе". Из свега реченога, види се да су митрополити били против Цариграда и да нису дозвољавали да се мијешају у њихове послове и уређење Цркве. Никодим Милаш је рекао да Цетињског митрополита именује кнез Црногорски.

47.Сава Петровић и митрополити цетињски породице Петровић?

Сава Петровић (црногорски Сава Петровић Његош, 1735. - 1781.), државни поглавар и владика / митрополит из црногорске владарске породице Петровића. Претходник владике Саве, митрополити Данило умро је 11 јануар 1735. Године,. Још за живота одредио је митрополит Данило наследника па на духовни и државни пријесто Црне Горе долази владика Сава Петровић. Владика Сава Петровић Његош као наследник владике Данила на трону је остао до 1750. године. У ратовима Русије и Аустрије помагао им је, али за време његове владавине није било већих ратова против Турске. Више је био окренут црквеним питањима па је и његов пут у Русију резултирао да је од стране Руског синода добио признање црквене аутокефалности. Материјалну подршку коју је царица Елизабета доделила Црној Гори (500 рубаља сваке три године, народу помоћ од 3.000, а владици Сави још 1.000 рубаља за пут) углавном је искористио за градњу манастира Стањевићи који је завршен 1747. Године. Збор црногорских главара који га је и послао за Русију и који је имао јаснији државни програм није био задовољан том помоћи, а док је Сава био у Русији, као вођа наметнуо се његов синовац Василије. 22. августа 1750. у Београду, на препоруку митрополита Саве, српски патријарх Атанасије ИИ из Сријемског Карловца рукоположио за митрополита Василија што је значило да се владика Сава повукао са трона и власт препустио владики Василију.После смрти Владике Василија Петровић, владика Сава формално опет преузима власт, али фактички власт је узурпирана од самозванца Шћепана Малог (у периоду 1767. - 1773.) који је заслужан за афирмацију свјетовне власти. У хисторијским архивима остала су многа писма Владике

Саве, а хералдичари на државном грбу из времена владике Саве препознају симболику слободарске и ослободилачке тежње. Владика Сава је, поред основног симбола двоглавог орла, увео још један елеменат грба, који се задржао и до данас (види Грб Црне Горе), а то је златни лав у ходу. Симболички, двоглави орао представља Црну Гору, а змија у канџама орла симболише непријатеља. Митрополит Сава Петровић умро је 9 март 1782. Године,. Његов наследник Арсеније Пламенац који је стално живео у Црмници умро је 15 мај 1784. Године,.Важан догађај за тадашњу Црну Гору и за престоницу Цетиње, а за живота владике Саве Петровића, одиграо се почетком просинца 1756. године, када су Црногорци однијели побједу над војском босанског везира Ћамил Ахмет-паше, у месту Предиш код Цетиња.

48.Цетињска митрополија и однос са Русијом?

Односи са Русијом могли би се гледати са двије тачке, када је власт била са њима добра и када није. То се види из сл. примјера.

Титулу Владике Црне Горе је 1735. наследио Сава II (рођен око 1700.) који ју је држао све до своје смрти 1781. 1766. године Османи укидају Пећку Патријаршију. Како би очувао вишу религиозну аутономију у Црној Гори, Сава се уздиже са Епископа на Митрополита цетињскога. Поводом овог чина, он захтева руску помоћ од Московскога Митрополита и Патријарха и руске царица да интервенишу и спасу Српске Православну Цркву, тврдећи да ће платити Руској царевини помоћ крвљу.

У то доба Црном Гором влада остарјели владика Сава Петровић Његош (1735 - 1781), који води мирољубиву политику, ослањајући се на дипломатију у одбрани (привремени савези са разним великим силама, користећи њихове међусобне сукобе) и на свештенство у унутрашњој политици. Након смрти његовог савладара Василија Петровића Његоша (1750 - 1766), који је водио знатно ратоборни политику и ослањао се на племенске старешине, Шћепан преузима стварну власт у земљи.

На свенародном збору на Цетињу 17. октобра 1767. године бива изабран за господара народа и државе и проглашен за "цара". За кратко време је раздвојио световну од црквене власти, што представља прекид у владавини династичке куће Петровић-Његошу.

За време његове владавине, септембра 1768. године одиграла битка це у Остружском кланцу. Турци су успели да натерају Црногорце на бежанију али нису успели да заузму Цетиње нити да ухвате Шћепана. Исте године Црногорци су се оглушили о захтев Русије да јој се придруже у рату против Турске, због руског непријатељства према Шћепану. Када је дошло до измирења, црногорци су се држали изреке КО ЈЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ;ТАЈ ЈЕ ПРОТИВ СВИХ СЛОВЕНА

49.Св. Петар Цетињски и његова епископска служба? Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 1830) је био митрополит црногорски и владар од 1782. до 1830. године.

Петар I Петровић Његош је рођен у Његушима 1748. у породици оца Марка и мајке Анђелије (рођене Мартиновић). Петар се замонашио око 1760. а са свега 17 година је био ђакон. Од 1765. се налазио на школовању у Русији. Петар је 1779. био у једној црногорској делегацији која је у Бечу од аустријске царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави.Послије убиства Шћепана Малог и именовања Арсенија Пламенца за владику (који није био из породице Петровић-Његош као његови претходници) у Црној Гори поново долази до велике племенске анархије. Послије Пламенчеве смрти 1781. општи Црногорски збор је на владичански пријесто довео Петра Петровића Његоша. Владика је требало да буде хиротонизиран у Русији, али му је руски амбасадор у Бечу одбио издати пасош јер је мислио да је Петар, због његовог учешћа у обраћању царици Марији Терезији 1779. године, „аустријски човјек“. Због тога је Петар хиротонисан у Сремским Карловцима од карловачког митрополита Мојсија Путника 1784.Из Сремских Карлова је пошао у Русију на пријем код царице Катарине II  у циљу нормализације са руским двором после владавине Шћепана Малог. Владика Петар I и његов будући секретар Франческо Долчи наишли су у Русији на нељубазан пријем. Кнез Григориј Потемкин га је чак дао протерати из Петрограда. Једна верзија говори да је разлог за то што је владика посетио Србина генералу Симеона Зорића, кнежевог противника; али, није искључена могућност да се у Петрограду дознало за тужбе црногорске и лично Петрове на Русију у

аустријској престоници. Царица Катарина је, истина, позвала владику натраг, још пре него што је напустио руску земљу; али, он се, дубоко увређен, није хтео повратити и заклео се да његова нога више неће прећи преко руске границе. Ипак, при повратку из Санкт Петербурга у домовину, Петар је изјавио: „Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена“, чиме су се управљали и каснији црногорски владари.50.Петар 2 Петровић Његош и његово доба?

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских и црногоpcкиx пјесника, владар Црне Горе и владика.Његошево најславније дјело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.Према предањима његушки Петровићи воде поријекло из Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[1] Та предања демантују которски нотарски списи на основу којих се сазнаје да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић. [2] Предање да су из Босне, сами о себи су знали Петровићи. Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, пре турског освајања, у средњем веку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са севера данашње Македоније.Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог

племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлија. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.[3]

51.Лажни цар Шћепан мали и Арсеније Пламенац?

Шћепан Мали, који је владао Црном Гором од 1767. до 1773. године, завио је своје порекло тајанственим велом. Како је с ким разговарао, свакоме је другачије говорио о себи. Некима да је из Аустрије, некима из Требиња, некима да је из Босне, из Далмације, из Јањине, Доње Неретве. Понекад да је Црногорац, затим да је из Мостара, док је само једном – кнезу Долгоруком саопштио да се зове Рајичевић. Овај, по свему необични човек, само је у изузетним приликама уверавао своје саговорнике да је он руски цар Петар III.

Изговарао је неке непознате речи, чије значење ни данас нико не може да објасни: “Руд данија танија“ или „Пане ируданија“.Црна Гора је у то доба била једно примитивно друштво у коме није било никаквог реда. Поред разних кабадахија, постојао је и један број оних који су хтели да се у Црној Гори заведе какав-такав ред. Поред својих приврженика, Шћепан Мали је имао и доста противника, који су подговорени од Млечана или Турака, проносили разноразне гласове о њему у намери да га омрзну код народа. Највише су тврдили да је он обична варалица. Али, осетивши да његова популарност узима све више маха, Шћепан Мали је упутио народу Проглас у ком позива народ Црне Горе да учини добар и трајан мир међу собом и да буде веран српском обреду… Резултат је био такав да је цела Црна Гора, подељена у четири дела, дошла да му заклетвом искаже верност и покорност као свом суверену, и том приликом је склопљен општи мир.Велике силе – Русија, Турска, Аустрија и Млетачка Република, свака из својих разлога, биле су по први пут у нечем јединствене: Шћепана Малог треба уништити или учинити безопасним. Прва је упутила званичног представника да га протера из Црне Горе, друга је припремала велику војску да га убије, трећа је наређивала својим словенским поданицима да се причувају било какве везе са њим, док се четврта припремала да га отрује. У међувремену, он је носећи белу заставу са црвеним порубом на чијем се копљу пресијавао златни крст, благосиљао народ који је у заносу падао пред њим.Колико год да се зна о Шћепану Малом, још увек се није утврдило ко је он, откуда је и када дошао у Црну Гору. Неки су тврдили да је 1766. године пристигао у Маине, близу Будве, где се првобитно бавио лечењем болесника. Говорило се да је у Русији 1762. свргнут с престола а затим убијен и сахрањен руски цар Петар III. Но, неки су причали да је после дугог пута од око две године, неки странац Шћепан Мали, дошао у Боку у село Столив, где се задржао обрађујући земљу. После је „непознати“ отишао у Грбаљ, а затим у Црну Гору у село Бјелице, где се поред земљорадње бавио и траварењем. За тога странца, суседно становништво је сматрало да је он заправо руски цар Петар III. Шћепан Мали није постао само црногорски „цар“ него и брдски.После Василијеве смрти, у Црној Гори се појави необичан човек Стеван Рајчевић, кога прозваше Шћепаном Малим (по старијим историчарима). Међутим, по књизи „Шћепан Мали, загонетка је решена“, од Растислава В. Петровића, загонетна личност је био Јован Стефанов Балевић, који је дошао у Црну Гору 1767. и представио се као руски цар Петар III. Балевић је рођен у Братоножићима, вероватно у Пелевом Бријегу 1728. Владао је Црном Гором скоро две деценије. Након смрти митрополита Василија (1766), владика Сава је намеравао да на његово место доведе свога сестрића Арсенија Пламенца, али није успео јер је наишао на велики отпор, нарочито у Његушима.

Међутим, када је Шћепан Мали стекао моћ непосредног господара, наредио је да се Арсеније Пламенац завладичи. Он то није урадио да би удовољио владици Сави, већ да би придобио за себе и своје планове брдска племена, поготово Куче, Васојевиће и Братоножиће, у којима је породица Пламенац уживала велики углед.Популарност Шћепана Малог се повећавала из дана у дан. Док је Шћепан Мали придобијао Црногорце, и док су му Млечани и Турци радили о глави, он се преко Илије Дрекаловића обрати Кучима, Пиперима и Бјелопавлићима, да му са око 6.000 војника притекну у помоћ када буде затребало. Они су му одговорили: “Ако си прави онај цар московски, спремни смо у било које време да пролијемо крв за краљевску част“.Шћепан Мали није рачунао само на Црногорце и Брђане, него и на Србе из Босне, да сав православни свет треба да буде уз њега. Колика год да је била моћ Шћепана Малог да сугестивно делује на људе, он ипак не би могао да постигне и постане оно што је био да уз себе од првог дана није имао неколико угледних људи, међу којима се налазио и пећки патријарх Василије Бркић, који је као развлашћен поглавар српске цркве, гоњен од Турака, дошао у ове крајеве. Сазнавши за долазак Шћепана Малог, он се са људима од утицаја свесрдно прихватио посла да наводног цара помогне, тако што ће се од њега начинити личност погодна да се око ње окупи православни свет, који би, уз помоћ Русије, борећи се против Турака, коначно дошао до слободе.Ако су Црногорци и Брђани били задовољни са Шћепаном Малим, представници млетачке власти у Котору све више су били забринути због њега и његових намера. С једне стране су се плашили Турака за које су знали да се спремају за обрачун с њим, па су веровали да могу угрозити и њихову територију, а с друге стране су рачунали да би самозвани цар једног дана могао напасти њихова утврђења. Котор се обезбеђивао двоструком стражом и ноћу и дању, док је седам галија са потребним оружјем стојало спремно. Осећајући опасност од православних поданика, провидур се припремао да похара Поборе, Браиће и Маине, зато што су оберучке прихватили Шћепана Малог као свога господара, отказујући послушност дужду.Појава Шћепана Малог у Црној Гори и његова све већа популарност забринула је и руску царицу Катарину Велику. Православна црква је упорно ширила вест да Петар III није убијен. У Русији су сељаци веровали да је њихов цар, кога су сматрали доброчинитељем, не само жив него и да ће се једног дана појавити и спасти их од недаћа које им је наметнуо феудални систем. Што су више обесправљивани царским указима, они су бивали све спремнији за побуну против Катарине Велике, која је скинула с престола свог мужа, а њиховог доброг цара. При таквом стању стигла је до царског двора вест као гром из ведрог неба – цар Петар је жив и ето га усред Црне Горе. Царица је наредила да се Шћепан Мали пошто-пото уклони.Тако је наредила Георгију Мерку,

саветнику руског посланства у Бечу да отпутује у Црну Гору и приволи тамошњи народ да протера из своје средине Шћепана Малог. Али, млетачки провидур га је упорно одбијао од тога. Црногорцима је ипак успело да се састану са Мерком, када су изјавили „…да најпре верују у Бога, а онда у Петра III“.Млетачка Република је имала обзира и према Русији и према Турској, а није хтела да га има и према Црној Гори и Брдима. Знајући за намере Шћепана Малог на окупљању православних, од првог дана је била спремна да му се супростави. У том циљу је, у договору с Турцима, издала наредбу да се Црногорцима и Брђанима забрани сваки саобраћај са њеним градовима и да се никоме не сме дати уточиште на подручју њене државе. Када су Црногорци сазнали за ту наредбу, њихове старешине су се састале на Његушима 1768. и упутиле Протест провидуру, где га и моле да допусти долазак Мерка у Црну Гору.Основна идеја водиља Шћепана Малог је била ослобођење од Турака и стварање јединствене државе. Тај програм је толико опијао људе да су заиста били спремни у свако доба ускочити и у воду и у ватру за њим. Колико је био снажан што га је створио Шћепан Мали, види се и по томе што су први пут претили Млечанима у Протесту. Шћепану Малом су почели да се прикључују и католици из Конавља. Шћепан Мали није седео скрштених руку. Заводећи ред у Црној Гори, окупљао је око себе све оне који су хтели да му се придруже у рату против Турака, очекујући и помоћ од Русије.Скадарски санџак-бег је обнародовао да ће за главу Шћепана Малог дати онолико злата колико та глава буде тешка. Тако је један турски слуга, Грк, одлучио да оде код Шћепана Малог и постао му слуга. Кажу да је Шћепан Мали претходно ослепео, јер га је при изградњи једног пута повредила мина. Овај слуга, који му се чинио врло одан, једне вечери, када га је опио и видео да је заспао, одсекао му је главу и ставио у торбу, коју је однео скадарском санџак-бегу и за њу добио обећано злато.

52.Цетињска богословија 1863?

Основна школа коју је на Цетињу отворио владика Раде била је главна и условно речено , највишег ранга школа у Црној Гори до 1863. године када је почела са радом Привремена Богословија. Те године склонио се у Црну Гору испред зулума херцеговачких ага архимандрит Нићифор Дучић. То је вријеме почетка вишедеценијске владавине Црном Гором књаза и потоњег краља Николе Петровића (1860-1918.). У договору са тадашњим цетињским архимандритом Иларионом Рогановићем отворио је Привремену Богословију у септембру мјесецу 1863. године. За ученике су примљени они свршени

ученици цетињске Основне школе који су жељели да се посвете свештеничкој служби. Уз Дучића као управника и професора предавао је и Филип Поповић-Јабучанин, учитељ Основне школе. Добро замишљена ова Привремена Богословија престала је са радом послије неколико мјесеци из више разлога од којих је главни био тешко материјално стање кнежевине, односно немогућност издржавања професора, школског објекта и ученика. О озбиљности намјере да та школа буде чврсто утемељена и тиме задовољи нарасле потребе за добро образованим свештеницима свједочи сачувани нацрт школског плана и програма, који је на захтјев књаза Николе израдио архимандрит Дучић крајем 1862. године. Иако кратког вијека ова Привремена Богословија отворила је пут правој и пуној богословској школи која је неколико година касније почела са радом на Цетињу.

53.Смјена духовне и свјетске власти у Црној Гори 1851?

54.Књаз Данило Петровић 1852-60?

Књаз Данило I (Његуши 6. јун 1826 — Котор 13. август 1860) је био владар (књаз) Књажевине Црне Горе. Вољом Петра II је одређен за његовог насљедника. Послије смрти Петра II, Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе. Дана 1. марта 1852, Сенат по одлуци Свеопштег црногорског збора одлучује да Црна Горапостане насљедно књажевство.И поред Његошеве воље, у Црној Гори су постојала још два претендента на престо, и то Његошев брат Перо Томов иЂорђије Савов Петровић. Чак је и Сенат дана 9. септембра 1851. године изабрао Пера Томова за господара Црне Горе, али је захваљујући руској подршци, као и утицају двоје угледних сенатора Новице Церовића и Стефан Перков Вукотић, као први свјетовни владар, на престо сјео Данило.По жељи народној и пристанку цара руског Николаја I  прогласио се у Петрограду за књаза, и тиме је коначно у Црној Горисвјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се бојала да ће тиме сувише порасти Црној Гори углед, те је 1852. године послала на њу велику војску под Омер-Пашом. Брат књаза Данила, велики војвода Мирко, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана

одолијевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од књаза Данила. Дани одбране у Острошком манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Омер пашина година, како се тај период називао у народу, завршила се 1853. године када је Турска на интервенцију Великих сила признала ново стање у Црној Гори. Године 1858, Турска је опет послала велику војску, коју су у славној бици на Граховцу на Спасовдан Црногорци потпуно потукли под вођством великог војводе Мирка. До тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске.У складу са реалним могућностима, књаз је увео модеран начин управљања. На челу државе налазио се књаз. Централну установу земаљске власти, чинио је Сенат, са 12, а касније са 16 сенатора. Локална власт, административна, извршна и војна обављана је у 50 капетанија, чије су се територије поклапале са границамаУ вријеме своје краткотрајне владавине, предузео је бројне мјере како на унутрашњем плану, тако и на спољашњем. Подстицао је друштвено-економске токове, како би своју земљу увео у модерно грађанско друштво. На национално политичком плану, баш као и његови претходници, стремио је ослобађању свих поробљених јужнословенских народа.Жестоко се обрачунавао са племенским сепаратизмом и одбијањем племена да плаћају порез. Сурово је угушио побуну Бјелопавлића. Остаће упамћена похара Куча, када је црногорска војска, којом је командовао његов брат војвода Мирко, сурово казнила становништво због побуне, убијајући све од дјеце у колијевци до немоћних стараца.Укинуо је многе наслијеђене и нецивилизоване обичаје, као што је одсијецање турске главе и излагање изнад Цетињског манастира, довођење живог роба, отмица дјевојака...Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе.У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као посљедица личних мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. (по јулијанском календару). Атентат је извршио Тодор Кадић, кога је непосредно након атетната ухватио Сердар Шкрњо (Филип) Кусовац. На упражњени пријесто послије Данила дошао је његов

синовац кнез Никола I. Разлог атентата је био догађај из Острога, на дан Свете Тројице (Педесетница) јуна 1854. године, када је пијани Данило силовао Кадићеву сестру, а жену попа Пунише из Бјелопавлића, Даницу Павићевић, познатију као Вилајету, којој по љепоти није било равне. То је био и разлог побуне Брђана против Црногораца, јер су још тридесетак дјевојака, спремних за просидбу, силоване од перјаника, по одобрењу Данила, у манастирским одајама. Обичај је био да о том празнику родитељи доводе ћерке које би биле на дугачкој клупи каменој поред цркве, и да склапају вјеридбе. Због атентата, суд у Котору је Кадића осудио на смрт вјешањем, а Мирко је све Кадиће прогнао из Црне Горе. Побјегли су у српско село Врака, сјеверно од Скадра. Острошки калуђер Владимир, писао је у своме писму од 27. децембра 1854. године да су поступци књажеви и његове гарде изазвали мржњу код народа „према књазу напаснику“. (Подаци су из књиге Илије Петровића, „Црногорска похара Куча“, гдје аутор наводи више извора који потврђују истинитост навода.)

55.Књаз Никола Петровић 1860-1900?

Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1840 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је биокњаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић-Његош.Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је на Берлинском конгресу 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након Балканских ратова (1912—1913).Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, модернизовао Црногорску војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата иностраним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроирао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Црногорска народна скупштина. Никола I је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена. Међутим, био је огорчени

противник Карађорђевића.У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комитски покрет који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Версајској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени наЦетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.

56.Митрополит Митрофан Бан 1885-1913?

Митрофан Бан (Грбаљ, 15. март 1841 — Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја. Отац му се звао Георгије, а мајка Анастасија. Основну школу учио је у селу Врановићима и у Котору. Замонашио се у манастиру Савини 1865. године. Епископ Стефан Кнежевић га је рукоположио у чин ђакона 27. јуна 1865, а у чин презвитера 2. октобра 1866. године. Именован је за настојатеља манастира Подластве 1867, а 1869. за настојатеља манастира Мораче. Постао је игуман манастира Мораче 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Као архимандрит је био администратор Црногорске митрополије, а такође Епархије захумско-рашке. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је 1884, а хиротонисан 18. априла1885. године у Санкт Петербургу. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. Умро је 30. септембра 1920. на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.

57.Епархије у Црној Гори до првог свјетског рата?

1. Захумско-рашка ( сједиште у ман. Острог );

2. Митрополија Цетињска

3. Пећка епархија ( за области које су тада припале Црној Гори – основана послије Балканских ратова );

58.Устав Конзисторија и Светог Синода?

59.Манастири Српске цркве у Црној Гори?

Манастир Острог, Манастир Бања у насељу Прибојска Бања посвећен је Св. Николи Дабарском, Манастир Дубоки Поток , Манастир Ђурђеви ступови , Манастир Калудра Манастир, Манастир Пива , Св. Тројица Пљевља, Манастир Бешка , Манастир Градиште , Манастир Ждребаоник, Манастир Праскавица , Цетињски манастир, Манастир Бијела , Манастир Дајбабе , Манастир Морача , Жупа Никшићка, Манастир Савина , Храм Светог Саве, Манастир Вољавац , Манастир Довоља , Манастир Заграђе, Манастир Никољац , Манастир Сомина ,

60.Стање цркве у Београдском пашалуку до Првог Српског устанка?

Стање СПЦ је било тешко, одузимана је имовина, цркве су претваране у

џамије. Три пута су Београд покушавали да освоје Аустријанци, али нису

успјевали. Када су га коначно освојили, порушили су многе џамије, а

извјестан број њих вратили у првобитно стање,тј.у цркве. Број џамија до

Првог Српског устанка био је 50, а уочи устанка око 20, остале су порушене

од стране Аустријске војске.

61.Први Српски устанак 1804-1813?

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7.

октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије. ( о овоме се може причати 100 година )

62.Грци митрополити Београдски?

1. Леонтије Ламбровић (1801 – 1813)2. Агатанел3. Антим

63.Други Српски устанак 1815?

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. ( причати се може дуго )

64.Крагујевачка конзисторија?

65.Владавина кнеза Милоша 1815-1839?

Милош Обреновић, (18. март 1780. - септембар 26, 1860)је био српски кнез. Владао је Србијом у два наврата: 1815.-1839. и 1858.-1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од заслужнијих за добар политички статус Србије у Европи.

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је 1810. године, после смрти свог полубрата Милана. Претпоставља се да је тако поступио јер је Милан, као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од

истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оберкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

23. априла 1815. Милош је био на челу Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25 октобар 1815. Године, склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Милош није бирао начина како би учврстио свој положај и како би изборио што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао. Када је у јулу 1817. Године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из "државних разлога" наредио убијање Карађорђа.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 29. августа 1830. Задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наслиједно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српска младићи су почели школовати се у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију почели долазизи лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље је узнапредовало, поготово због тога што се нови становници шаљу у опустеле области, а за то су добили значајне пореске олакшице.

Међутим, због Милошева деспотска начина владања дошло је до уједињења старјешинског слоја, који је постао озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су 1835. године наметнути први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама: Русији, Аустрији и Турској. Уместо њега, 1838. године донет је хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена вијећем, састављеним од извесног броја одборника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. Године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко болесни старији син Милан, који је умро после непуних месец дана, па је престо припало Милошевом млађем сину Михаилу. Михаило је наставио владати по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након 19 година изганства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.

66.Борба за српску вишу јерархију у Србији?

67.Митрополит Петар Јовановић и његово вријеме?

Петар Јовановић (световно Павле; Илок, 18. фебруар 1800. — Сремски Карловци, 22. септембар 1864) је биомитрополит београдски 1833—1859. Од 1819. до 1829. године је био професор Карловачке гимназије, а од 1830. године је био секретар највишег народног суда у Крагујевцу, па секретар кнежеве канцеларије. На молбу кнеза Милоша Обреновића закалуђерио се и постаомитрополит. У тај чин хиротонисао га је Цариградски патријарх Григорије. Уредио је цркву у Србији и њену управу. Био је први предсједник школске комисије, радио је на организовању основне наставе у Србији и старао се о писању уџбеника.1836. године је основао богословију у Београду, а те године донет је и црквени устав. Када је кнез Милош крајем 1858. по други пут дошао на власт митрополит Петар је био принуђен да поднесе оставку (1859. године). После тога је био епископ горњокарловачки. Умро је 1864. године и сахрањен у манастиру Крушедолу

68.Сретењски устав 1835?

Узроци доношења Устава од 1835. су пре свега изложени у карактеру владавине тадашњег кнеза Милоша Обреновића. Кнез је успео да се уз турску подршку уздигне на ранг „баш кнеза“ или врховног кнеза. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна. Њихов циљ је био ограничити Милошеву власт. Милетина

буна (јануар 1835) је била непосредан повод за доношење устава.Устав је донет у Крагујевцу на скупштини на Сретење 2/14. фебруара 1835, те се назива „Сретењски устав“У члану 1 ("Сербія э неразделно, и у правлению свом независимо Княжество по признанию Султана Махмуда Другога и Императора Николая Првога") проглашено је да статус српске државе зависи од турског султана и руског цара.У члану 5 проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску.Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја

присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих.Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства.Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи српски језик.Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз суску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.Чланови о цркви потврђују одредбе Конкордата од 1831, који је потписан са Цариградском патријаршијом.69.Београдска Богословија 1836?

Među prvim školama slobodne Srbije, prvo mesto zauzima Bogoslovija Svetog Save u Beogradu, koja je osnovana trudom slavnog Vožda Karađorđa i prvog ministra prosvete Dositeja Obradovića, davne 1808. godine.Ova Bogoslovija je postojala do propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, a njen prvi upravitelj bio je iguman manastira Feneka Vikentije (Rakić). U vreme kneza Miloša Obrenovića ponovo se rađa misao o obnovi Bogoslovije, pa je, trudom i blagoslovom mitropolita Petra (Jovanovića), Bogoslovija ponovo o ž ivela 1836. godine u Kne ž evom konaku u Kragujevcu . Š kolova nje je u početku trajalo od jedne do tri godine, da bi u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, 1844. godine, bila doneta odluka da školovanje traje četiri godine.Veliku pažnju Bogosloviji posvetio je mitropolit beogradski Mihailo (Jovanović), koji je radio na unapređenju i obrazovanju sveštenstva, pa je u tom cilju napisao „Dogmatični bogoslovija“, „Crkveno bogoslovlje“, „Hermenevtiku“(tumačenje Svetog Pisma). Veliki trud uložio je mitropolit Mihailo u prevod udžbenika za Bogosloviju sa ruskog jezika : „Dogmatika“, „Moralno bogoslovlje“, „Omilitika“...Na predlog mitropolita Mihaila, 1873. godine otvoreno je drugo odeljenje Bogoslovije, pod nazivom „Stranačka bogoslovija“, u kojoj su se školovali mladići mahom iz srpskih krajeva pod turskom vlašću. Zadatak je ovoj školi bio da sprema učitelje i sveštenike kao nacionalne radnike, koji su učestvovali u ratovima za oslobođenje

1876–1878, i mnogo doprineli oslobođenju jednoga dela Srpstva, ili su ostali sa neoslobođenom braćom, da ih prosvećuju, dižu duh i jačaju nadu na konačno oslobođenje. U kratkom periodu profesori ove Bogoslovije bili su Teodosije Mraović i Nikodim Milaš. Za vreme druge uprave mitropolita Mihaila, 1896. godine, Bogoslovija dobija današnje ime – Bogoslovija Svetog Save.U vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1920. godine, izvršena je reforma svih bogoslovija, tako da je Bogoslovija Svetog Save izmeštena u Sremske Karlovce, a školovanje je produženo na pet godina. Godine 1928. školovanje u Bogosloviji produžuje se na šest godina, i tako ostaje do Drugog svetskog rata. Obnova Bogoslovije Svetog Save nastavlja se 1949. godine u manastiru Rakovici, a od 1950. godine školovanje u Bogosloviji traje pet godina. Od 1957. godine Bogoslovija Svetog Save premešta se u današnju zgradu, arhitektonsko umeće čuvenog srpskog arhitekte Aleksandra Deroka.U svojoj dvovekovnoj istoriji postojanja, Bogoslovija Svetog Save imala je mnogo uglednih predavača i učenika. Profesore Bogoslovije Svetog Save pamti čitava Srpska Pravoslavna Crkva i narod srpski, jer su imena njihova zlatnim slovima ispisana u Istoriji Srpske Crkve: Nikodim Milaš, Stevan Mokranjac, Kornelije Stanković, Josif Marinković, Vojislav Ilić, ava Justin Popović, episkop dalmatinski dr Irinej (Đorđević), episkop šumadijski akademik dr Sava (Vuković), akademik Dimitrije Bogdanović, akademik dr Dimitrije Stefanović, episkop žički Stefan (Boca), mitropolit dabrobosanski Nikolaj (Mrđa), profesor Vladan Popović, profesor Vlastimir Đorić... Na Bogosloviji su redovno predavali i profesori Beogradskog univerziteta, a mnogi od uglednih predavača ostavili su trag ne samo u srpskom bogoslovlju, već i u evropskoj nauci i umetnosti. Rektori ove značajne ustanove bili su i prota Steva Veselinović, episkop gornjokarlovački Simeon (Zloković), episkop šabačko-valjevski Jovan (Velimirović), protojereji-stavrofori Dušan Kašić i Dušan Dačić. Daroviti učenici Bogoslovije Svetog Save izvršili su značajan, a pojedini i presudan uticaj na srpsko bogoslovlje i istoriju SPC: patrijarh German (Đorić), Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović), patrijarh Irinej (Gavrilović), mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović), episkop Atanasije (Jevtić), Episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan (Pavlović), episkop šumadijski Jovan (Mladenović), episkop valjevski Milutin (Knežević), episkop timočki Milutin (Stojadinović), episkop braničevski Ignjatije (Midić), episkop dioklijski Jovan (Purić), episkop zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), episkop zahumsko-hercegovački Grigorije (Durić)...

70.Светоандрејска скупштина 1858?

Светоандрејска скупштина је било заседање скупштине у периоду од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године.Кнез Александар Карађорђевић је сазвао скупштину под притиском опозиције. На скупштини су уставобранитељи и група либерала, подржала династију Обреновић и Милоша Обреновића, и кнезу Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза, и предала гакнезу Милошу Обреновићу.Од тада је почела друга владавина кнеза Милоша Обреновића, која је трајала до 1860. и завршила се његовом смрћу. Њега је наследио његов син Михаило Обреновић, који је наследио кнежевску титулу.

71.Митрополит Михаило Јовановић?

Михаило Јовановић (световно име Милоје Јовановић; Сокобања, 19. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898) је био митрополит београдски 1859—1881 и 1889—1898. Био је и први председник Црвеног крста Србије.Рођен је 19. августа 1826. у Сокобањи од родитеља Милована и Марије. Основну школу и гимназију учио је у родном месту и Неготину. Богословију је учио у Београду. У Неготину је био питомац епископа Доситеја (Новаковића), а у Београду митрополита Петра (Јовановића). „Чињеница да је на себе привукао пажњу митрополита Петра Јовановића, који га је био наменио себи за наследника, упућује на то да је млади Милоје морао имати изванредне способности." Са још петорицом кандидата митрополит Петар упутио је младога Милоја на школовање у Кијевску духовну академију 1846. године. У току школовања Милоје прима монашки чин, с благословом митрополита Петра, 29. марта 1853. у Кијевско-печерској лаври и добија монашко име Михаило. Митрополит кијевски Филарет рукоположио га је у чин јерођакона 12. априла, а за јеромонаха 16. истога месеца. Духовну академију завршио је јула 1853. године добивши научни степен магистра богословља.Млади јеромонах Михаило вратио се у Београд 1854, након седмогодишњег студирања у Кијеву, и ставио на располагање своме митрополиту, који га је поставио за професора Семинарије у Београду. На овом положају задржао се врло кратко. Почетком

октобра 1854. изабран је за епископа шабачког, а 11. октобра произведен за архимандрита студеничког. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 14. октобра, а већ 19. октобра устоличен је у Шапцу.Епископ Михаило управљао је Шабачком епархијом близу пет година. „У Шапцу је Михаило почео свој плодни и разноврсни национални рад, који га је временом учинио најистакнутијом личношћу савременога му српства и, свакако, једном од најистакнутијих српских политичких личности друге половине XIX века“.После изнуђене оставке митрополита Петра, у Крагујевцу је 25. јула 1859. године изабран за митрополита епископ шабачки Михаило. „Митрополит Михаило је управљао црквом у Србији за време владе четири Обреновића: Милоша,Михаила, Милана и Александра. Он је, по династичком уверењу, био Обреновићевац, али је са владарима ове династије (осим Александром) имао великих незгода и тешко са њима излазио на крај“.Приликом доласка митрополита Михаила на чело цркве у Србији, затекао је четири епархије (београдска, ужичка, шабачка и тимочка). Већ приликом избора његовог наследника, епископа шабачког, дошло је до неслагања између њега и кнеза Михаила који није хтео потврдити избор Василија, те се морало приступити новом избору. С друге стране, митрополит Михаило је „био веома незадовољан са Законом о црквеним властима од 1862. године“. Митрополит ће и касније морати да брани Цркву од насртаја појединих министара који јој нису били наклоњени, а нарочито Стојан Новаковић.Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији повећала се и територија Цркве у Србији, а из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, 1. фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је остао веран митрополиту Михаилу до смрти.Исте године се догодио један крупан догађај. Актом Васељенске патријаршије од 20. октобра 1879. Српска црква у Србији добила је аутокефалност која се односила и на епархије у новоосвојеним крајевима.Посебну пажњу митрополит Михаило је посветио богословији и образоању свештенства уопште. У том циљу је и написао књигу Догматични богословија, а потом је почео да „саставља уџбеничку литературу: написао је Црквено богословље (1860) и Херменевтику (тумачење Св. Писма), а прегледао је и основно кориговао или прерадио и дао благослов за: Догматику, Морално богосославље, Омилититику, све израђено према најбољим уџбеницима руских духовних семинарија“.На

предлог митрополита Михаила отворено је друго одељење богословије 1873. године под називом Страначка богословија. „Задатак је овој школи био да спрема одушевљене учитеље и свештенике као националне раднике, који су у ратовима за ослобођење 1876—1878. учествовали, и много допринели ослобођењу једнога дела српства, а они остали са неослобођеном браћом, да их просвећују, дижу дух и јачају наду на коначно ослобођење."Поред својих многих црквених послова, митрополит Михаило је стигао да се бави и научним радом који је био разноврстан и обиман. Његовом заслугом и трудом појавило се треће издање Србљака у Београду 1861. године, које је у односу на друга два ранија издања имало десет нових служби. Такође је издао службу св. апостолима Кирилу и Методију, а написао је службе св. Стефану Пиперском и Петру Цетињском и поједине чинове који су нашли места у штампаном Дополнитељном требнику. Имајући у виду целокупни књижевни рад митрополита Михаила, Стеван Димитријевић га је сматрао оцем „нове богословске науке и литературе српске“.За све време управе митрополита Михаила свештенство је у материјалном погледу било у незавидној ситуацији. Сви покушаји да се овај проблем реши остао је без успеха, јер код државних власти није било разумевања и добре воље.Будући превасходно монах, митрополит Михаило је велику пажњу поклањао монаштву и старао се да његов ниво подигне. Међутим, тешко је било поправити стање монаштва, будући да је став државних органа био непријатељски, а материјално питање манастира и монаштва нерешено.Као русофил, митрополит Михаило сметао је Бечу, краљу Милану и напредњацима. Беч је био добро упознат са акцијом митрополита Михаила у Босни, коју је спроводио преко српских свештеника у Босни, а уз материјалну помоћ руских словенских комитета. Зато је дошло 1881. године до отвореног сукоба између митрополита Михаила и напредњака. Аустрофилски настројен, кнез Милан је решио да уклони митрополита Михаила. „Још у лето 1881. збацивање митрополитово било је свршена ствар; тражио се само згодан повод“. Као повод послужио је Закон о црквеним таксама који је ступио на снагу 1. јуна 1881, који је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора, те је дошло до борбе између владе и мирополита. Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. митрополит Михаило је уклоњен са свога положаја. „Без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после времена од двадесет и пет година часне службе, често у

тешким приликама, кроз које је пролазао живот Србије, удаљен је са својега високог положаја митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве“.После збацивања митрополит Михаило се настанио у својој приватној кући у Београду. Међутим, власти га ни овде нису остављале на миру и морао је 1883. напустити Србију. После боравка у Цариграду, Јерусалиму, Рушчуку и Букурешту, митрополит Михаило је у другој половини 1883. дошао у Кијев, где је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета. Странствовање митрополита Михаила трајало је све до 23. фебруара 1889, када је абдицирао краљ Милан. И тада се, али без успеха, против повратка митрополита Михаила успротивио аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер. Враћањем митрополита Михаила указом Краљевског намесништва од 18. маја 1889, а такође и прогнаног епископа Јеронима, решено је црквено питање у Србији.Положај митрополита Михаила ни после повратка на своју катедру није био лак. Био је присиљен да се и даље бори са потешкоћама разне природе. Тако је, на пример, влада покренула питање склапања Конкордата између Србије и Ватикана. Међутим, за време његовог живота није дошло до склапања Конкордата.Као поглавар Цркве у Србији, митрополит Михаило бавио се и националним радом. Посебно је радио на ослобођењу Срба који су живели под Турцима у Јужној и Старој Србији и у Босни и Херцеговини (до 1878).Митрополит Михаило истакао се „својом акцијом и на хуманом, социјалном, књижевном пољу, те је одликован и од разних страних друштава. Тако је 1862. био изабран за председника Друштва за ослобођење афричких робова, 1866. за члана Алтајске мисије; 1869. постао је почасни члан Петроградског, а 1871. Московског универзитета, 1876. изабран је за почасног члана друштва Братства христољубивих у Атини, 1871. за почасног члана друштва Црвеног крста у Брислу итд.Велико човекољубље и доброчинство исказао је и према свом родном месту и завичају. Његова задужбина из 1894. године - зграда Основне школе у центру сокобањске варошице и данас, преко стотину година, служи образовању и васпитању младих нараштаја.Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен у београдској Саборној цркви.

72.Конкордат из 1831?

1831. године Кнежевина Србија и Васељенска патријаршија склопиле су

Конкордат, којим је створена аутономна Српска митрополија. Српског

митрополита бирали су српски архијереји, док је Васељенски патријарх избор

потврђивао. Српски митрополит је био високо рангиран члан Синода

Васељенске патријаршије (други степен), исто као и ефески митропо-лит.

Тиме је, с обзиром на значај цркве и њено присуство у српском друштву

током дуготрајне турске владавине, решено још једно важно питање српске

самосталности. Избор митрополита и епископа у самој Кнежевини из редова

њених поданика, не само да је онемогућио Васељенску патријаршију да

значајније утиче на Српске црквене послове, већ је спречио и могућност да

Порта преко ње посредно ојача своје позиције у Србији

73.Проглашавање аутокефалности српске цркве?

Савремена Српска православна црква је успостављена 1920. године уједињењем месних православних цркава на територији новоосноване Краљевине СХС. Први патријарх био је Димитрије Павловић ( 1920 - 1930 ). Пре тога су постајале самосталне (аутокефалне) цркве: Београдска митрополија, Карловачка патријаршија и Цетињска митрополија, те полусамосталне: далматинска и босанско-херцеговачка (под јурисдикцијом Цариграда). Надлежност над православним верницима Македоније је стечена исплатом Цариградској патријаршији, те забраном Бугарске цркве.

Данас, Српска православна црква је у рангу патријаршије и има епархије и парохије у свим републикама бивше Југославије као и у другим земљама у Европи, Северној Америци, Аустралији и свуда по свету где живе њени вјерници.

74.Епархије Београдске архиепископије?

Шабачка, Жичка, Београдска, Нишка и Тимочка.

75.Митрополит Теодосије Мровић?

Теодосије је рођен у Баји 30. јануара 1815., на празник Света три јерарха и крштен је на Сретење као Теодор, од оца Петра и мајке Персиде Мраовић. Гимназију је завршио у Баји, филозофију у Печују, права у Пешти, а богословију у Сремским Карловцима. У чин ђакона и презвитера рукополежен је 1841. године у Београду, а у чин архимандритапроизведен је, према епископу шумадијском Сави, 1860. године. У Београду је као професор Богословије провео цео радни век. После одласка митрополита Михајла из земље, Београдском митрополијом је од 18. октобра 1881. године па све до априла 1883. управљао као администратор бивши епископ шабачки и неготински Мојсије. Као администратор био је самовољан и чинио је, кало пише Чедомир Марјановић у својој „Историји српске цркве“, бројне канонске грешке. Кад је вршен избор за новог митрополита, а сазнавши да ће кандидат за новог митрополита бити архимандрит Теодосије Мраовић, а не он, одбио је да присуствује изборном сабору па је указом од 6. априла 1883. године био разрешен дужности. а новога митрополита изабран је 23. марта 1883. године Теодосије Мраовић, професор богословије у пензији. Заархиепископа београдског и митрополита српског рукоположен је у Карловцима 27. марта 1883. године од стране карловачког патријарха Германа Анђелића. реме у коме је митрополит Тодосије управљао црквом било је обележено низом криза; од велике Тимочке бунерадикала 1883. године, Српско-бугарског рата 1885. године, спровођење новог Устава од 1888., развод брака Краља Милана и Краљице Наталије, и на крају, до драматичне абдикације краља Милана. У време напредњачке управеСрбијом, када је црквом управљао Теодосије, како истиче Марјановић, „развио се атеизам који је ширио Васа Пелагићкод простијег света, и кабинетски научници код интелигенције“, па је, како би ојачао образовање свештенства, донет 31. октобра 1886. године нов закон о богословији. За ректора Београдске богословије тада је постављен један од најобразованијих богослова 19. века архимандрит Никодим Милаш.Митрополит Теодосије је био, како

пише епископ Сава, „сјајан зналац српског народног појања“ и оснивач „фонда за неговање црквеног појања“. Носио је, како пише Слободан Јовановић, „на малом телу велику дугачку главу с јаким кукастим црвеним носом; корачао је у цркви с театралним достојанством и задржао је и у старим годинама нешто од оног лепог појања којим се у младости одликовао. Али, ван црквених свечаности, то је био безначајан човек, који је свој положај сматрао за синекуру; „жене, песме, и вино“, а уз то и карте, били су главна ствар његовог живота“. Укратко, Теодосије, је „личио на оне пречанске калуђере на које се Доситије био окомио“. А заправо, према Грујићу, Теодосије је у свом времену био чувен по лепом, пријатном и чистом гласу и „вештини у појењу“ и по томе што је основао фонд од 50.000 динара за неговање црквене песме и музике. Фондом је управљло певачко друштво „Корнелије Станковић“.Када је краљ Милан абдицирао 22. фебруара 1889. године у корист свога малолетног сина краља Александра Обреновића и када је аустрофилска напредњачкастранка уступила место русофилској либералној и радикалној странци дотадашња „јерархија“ је поднела оставку и дозволила Михајлу да се врати у земљу и преузме положај митрополита.Архиепископ београдски и митрополит Србије Теодосије умро је у Београду 27. фебруара 1891. године. Сахрањен је у старој Марковој цркви у Београду.76.Рад митрополита Михаила Јовановића у другом повратку на катедру Београдски митрополита архиепископа 1889-1898?

После збацивања митрополит Михаило се настанио у својој приватној кући у Београду. Међутим, власти га ни овде нису остављале на миру и морао је 1883. напустити Србију. После боравка у Цариграду, Јерусалиму, Рушчуку и Букурешту, митрополит Михаило је у другој половини 1883. дошао у Кијев, где је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета. Странствовање митрополита Михаила трајало је све до 23. фебруара 1889, када је абдицирао краљ Милан. И тада се, али без успеха, против повратка митрополита Михаила успротивио аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер. Враћањем митрополита Михаила указом Краљевског намесништва од 18. маја 1889, а такође и прогнаног епископа Јеронима, решено је црквено питање у Србији.Положај митрополита Михаила ни после повратка на своју катедру није био лак. Био је присиљен да се и даље бори са потешкоћама разне природе. Тако је, на

пример, влада покренула питање склапања Конкордата између Србије и Ватикана. Међутим, за време његовог живота није дошло до склапања Конкордата.Као поглавар Цркве у Србији, митрополит Михаило бавио се и националним радом. Посебно је радио на ослобођењу Срба који су живели под Турцима у Јужној и Старој Србији и у Босни и Херцеговини (до 1878).Митрополит Михаило истакао се „својом акцијом и на хуманом, социјалном, књижевном пољу, те је одликован и од разних страних друштава. Тако је 1862. био изабран за председника Друштва за ослобођење афричких робова, 1866. за члана Алтајске мисије; 1869. постао је почасни члан Петроградског, а 1871. Московског универзитета, 1876. изабран је за почасног члана друштва Братства христољубивих у Атини, 1871. за почасног члана друштва Црвеног крста у Брислу итд.Велико човекољубље и доброчинство исказао је и према свом родном месту и завичају. Његова задужбина из 1894. године - зграда Основне школе у центру сокобањске варошице и данас, преко стотину година, служи образовању и васпитању младих нараштаја.Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен у београдској Саборној цркви.77.Инокентије Поповић српски архиепископ 1898 – 1905?

Рођен је 16/28. октобра 1846. године у Пожаревцу. Школовао се у Пожаревцу, потом у Великом Селу и у Београду. Завршио је Богословију у Београду 1868. Потом је једно време радио као учитељ. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1870. Професор београдске Богословије постао је 1882. године. Са тог положаја изабран је за епископа нишког 8. новембра 1884. На том положају остаје до 1889, тада по повратку митрополита српског Михаила у Србију, повлачи се са положаја и одлази у Француску. У Француској је наставио студије књижевности и филозофије.После смрти митрополита Михаила, поново се враћа у Србију и постаје епископ шабачки, на овом положају био је у периоду 1898—1905. После смрти митрополита српског Инокентија (1905) изабран је за новог митрополита српског. Његова пуна титула је била архиепископ београдски и митрополит Србије.За време Првог светског рата прошао је страдања са српским народом и војском, и преко Албаније стигао на Крф.После завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, све српске епархије су се нашле у овој држави. У мају 1919. у Београду су се састали епископи свих делова некадашње Пећке патријаршије и прогласили, сада у новој држави,

духовно и административно јединство. Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута 1766. године буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност. Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала ја са новим околностима у којима се нашла, а са жељом да се патријаршија обнови. Цариградска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима 30. августа/12. септембра 1920, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије. Први српски патријарх обновљене Патријаршије био је митрополит Србије Димитрије.Укупно, био је нишки епископ (1884—1889), шабачки епископ (1898—1905), митрополит Србије (1905—1920) и патријарх српски (1920—1930).Основао је епархију у Чехословачкој и хиротонисао Горазда Чешког, као епископа чешко-моравског 25. септембра 1921. Епископа Горазда стрељали су Немци 4. септембра 1942. године у прашком предграђу Кобилиси, а потом га спалили у крематоријуму. Осим Чешко-моравске за време његове владавине основане су и Америчко-канадска и Бихаћка епархија и обновљена стара Браничевска епархија.

У београдској Саборној цркви венчао је краља Александра I Карађорђевића и краљицу Марију у четвртак 8. јуна 1922. године, уз саслужење још четири епископа.Одобрио је основна начела и подржао рад „Народне хришћанске заједнице“ (познатије као богомољачки покрет). Овај покрет основао је Св. владика Николај и имао је за циљ да изврши морални препород српског народа свих слојева и да шири јеванђелску науку. Почетком 1922. покренут је и часопис „Православна Хришћанска Заједница“, покренута је и издавачка делатност и до 1941. су објавили преко 100 књига. Патријарх Димитрије се убрзо по оснивању прихватио духовног вођства овог покрета.Патријарх Димитрије, на дан 500-годишњице смрти деспота Стефана Лазаревића, 1927. године, одслужио је архијерејску литургију на којој је новоуспостављеном свецу одржан молебан и отпеван канон. За ту прилику патријарх је написао „Службу Светом Стефану“ у којој се каже да је Стефан био велики верник и градитељ цркава, ратник и дипломата, књижевник и градитељ, а главно дело непрестано давање милостиње и често читање божанских књига. Дневни лист „Политика“ обавештава да је одслужена литургија у Саборној цркви, отпеван је канон новопосвећеном, а затим прошла литија Београдом на којој је деспот Стефан „први пут споменут као

светитељ“. Међутим канонизација је учињена самосталном вољом патријарха и Архијерејски сабор је тада није прихватио.Бавио се и књижевним радом, припремио је издање Хиландарског типика Светог Саве. Помогао је подизање Храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и Храм Покрова Богородице у Београду.Патријарх Димитрије је умро у 14 сати и 15 минута 6. априла 1930. у Београду[1] и сахрањен 10. априла у манастиру Раковици. У његово заоставштини пронађени су мемоари који до сада нису објављени.[2]Његов наследник на трону патријарха српског био је патријарх српски Варнава (Росић).

78.Српска црква у Јужној Србији?

Српска црква у Јужној Србији прибавила је имену српском врло велико уважење за време владавине турске. Она је сматрана као центар православља и стари српски језик, слично латинском језику на Западу, постаде црквени језик суседних народа. Овај језик постаде чак и званичан језик, на коме владаоци и кнезови ових разних народа пишу своје дипломе и своје повеље. Тако су дипломе господара молдавовлашких тога доба писане на језику српском, на језику њихова владике Максима, унука деспота Ђурђа Бранковића. Султани турски за званичан језик својих диплома узимају језик српски, језик великога везира Соколовића. И дипломе мађарских краљева тога доба, као и дипломе албанских кнезова писаве су истим језиком. Пропаганда католичка и протестантска код народа на Балканском полуострву служи се само српским језиком и још 1651. године католички епископ у Бугарској, Филип Станиславов штампа на српском језику у Риму један требник за своју паству у Бугарској. Године 1878. српски народ из свих крајева Јужне Србије упућује Берлинском Конгресу молбе, у којима тражи да се присаједини Србији, а као доказ за своју народност наводи безбројне цркве, које у XIV веку у Јужној Србији подигоше краљеви српски и властела српска. Тако су 20. јуна 1878. Год. са збора у Скопљу послали молбу Берлинском Конгресу и потписали је представници округа Тетовског, Дебарског, Кичевског, Прилепског, Штипског, Велеског, Кратовског, Кочанског, Кумановског, Паланачког и Ћустендилског, тражећи да се присаједине Србији. Српски народ у Јужној Србији много је пропатио од свих околних наода, али је ипак истрајао и остао у територији своје Србије.

79.Бугарска егзархија?

Бугарска егзархија (буг. Българска екзархия) је била аутокефална бугарска национална[1][2] црква, основана 28. фебруара 1870. године.[3][4] Бугарској егзархији је 1950. године промењен назив у Бугарска православна црква, који носи и данас. У периоду 1870—1918. и 1941—1944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске, део Македоније и делове Грчке, данашње Турске, Србије, данашње Албаније и Румуније (Северна Добруџа).

Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања пробугарске ВМРО, Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. Бугарски егзархат се након Берлинскога конгреса једно време повукао из Македоније, да би 1890. од турских власти добио дозволу за повратак у охридску и скопску епархију, а 1894. у велешку и неврокопску епархију.[5] Након 1897. делују у битољској, струмичкој и дебарској епархији. Осниване су многе бугарске школе новцем добијаним од бугарске државе за пропагандне сврхе.[5] Почели су да забрањују слављење славе и да се славе српски свеци.[5] Српске књиге су избацивали из школа и цркава.[5] Многи су због тога напуштали бугарску егзархију и враћали се цариградској патријаршији, која је постала попустљивија дозволивши словенско богослужење. Турци никако нису дозвољавали обнову пећке патријаршије. Међутим након дуготрајних и упорних захтева српских народних првака и након дипломатскога посредовања Русије, Србије и Црне Горе издејствовано је да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену 1896. и Скопљу 1897.[5] Српски епископи су онда почели да отварају школе уз помоћ новца добијенога из Србије.[5] Тек тада су почели да се такмиче са дубоко укорењеном бугарском пропагандом. Читави крајеви су почели да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима.[5] Бугари су онда од 1902. почели да организују разбојничке чете, које су поубијале много српских истакнутих људи, а нарочито су се окомили на свештенике и учитеље.[5] Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука

над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се родила идеја о формирању српске четничке организације која би спроводила координирану оружану одбрану Срба.До балканског рата и протеривања Турака из Старе Србије Бугарска егзархија је често (помоћу ВМРО комита) спроводила ликвидације српских свештеника и учитеља.

80.Анексиона криза 1908?

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарској, извршене прогласом цараФранца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у љето 1908.Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексијуБосне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство,Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Њемачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне иХерцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Представници православних и муслиманских народних организација дали су онда у Будимпешти (11. октобра) изјаву да јеанексија извршена без питања и против воље становништва и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву стави до знања великим силама.У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осјећало да се Аустрија тиме учвршћује на Балкану, да дубоко погађа националну будућност српства и да жели да пресијече све наде у будућност велике самосталне српске државе. Срби су се ријешили на крупне жртве; протестовали су у свим престоницама, спаљиване су заставе Аустроугарске. Срби су створили Народну одбрану са циљем да смири партијске страсти и прикупи добровољце за евентуалне борбе, и образовали (24. фебруара 1909)

концентрациону владу под председништвом Стојана Новаковића.Западне силе Француска и Велика Британија противиле су се анексији, али нису биле спремне да ратују због ње.Русија, која је знала да ће до овог чина доћи(чак је преговарала с Аустроугарском око одређених компензација у своју корист), није ништа предузела.Под притиском општег нерасположења у Европи, у жељи да спору одузме европски карактер, Аустрија је са Османским царством склопила споразум (26. фебруара), платила јој одштету од 2,5 милиона и почела припреме да силом угуши српске протесте. Српска влада је била принуђена да (31. марта 1909) да изјаву да анексија не погађа њене интересе и да ће на својој територији спречити деловање против Аустроугарске.Анексијом Босне и Херцеговине српско питање добило је европски карактер, јер је у цијелом свијету остао утисак да је Аустроугарска извела незаконити акт и да му је као праву аргументацију дала само силу. За Србију овај удар био је од користи: упозорио је на блиску опасност, ставио крупна национална питања изнад партијских, извео концентрацију народних снага и изазвао јачање национализма и националне солидарности.Ова криза се сматра уводом у Први свјетски рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава.81.Уједињење Српске православен цркве 1920?

Уједињење је добро разрађено на четири прелиминарне конференције, одржане од 1918. до 1920. године.За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља 30. августа/12. септембра 1920. године. Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот св. кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар Кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске православне цркве 15/28. септембра 1920. године на заседању Светог архијерејског Сабора.

82.Богословскe школe између два рата?

За вријеме I свј.рата отворена је Српска православна богословија у Кадесдону.Нова реформа свих богословија била је 1920.Школовање је у свакој трајало 5 година.1920.Богосл.Св.Сава премештена у Срем.Карловце.од школ.1928/29 школов.траје 6 година.1957/58.пресељена је у данашњу зграду на Карабурми.Богослов.у Сарајеву (1882-Са, 1884-Рељево) 1917-1941 Сарајево.Цетиње.1863.-отворена,исте год. престала са радом. 1869-обновљена.1873/74-радила у ман.Острог.1874.враћена на Цетиње. Није радила за вријеме Херцег-устанка и рата 1876-1878.1878/79-поново као богословско-учитељска школа (4 год. и матурски испит).упис сврш.гимназиј.1916-1924.-није радила Ради од 1924-1941. Поново од 1992.Призренска богословија Јужна Србија.1871.отворена заслугом добротвора Симе А.Игуманова.1923/24 преуређена је у петоразредну богословију. Током II свј.рата није радила.1947 отворена као 4разр. од 1950/1951-6разр.Битољ.1922-1941Темишвар.За богослове Српске православне епархије темишварске који услед нису свршили богословију по одобрењу Синода формирана је испитна комисија 1945.1953/54-1960/61-Појачка школа.Крка.1964.основана 1996/97 прештена у Фочу.Данас постоји 6 богословија: Бг, Ср.Карл.,Призрен (Ниш),Цетиње, Фоча и Крагујевац.Монашка школа-ман. Раковица. 1922. од 1932.-ман Дечани.

83.Руска загранична црква у Карловцима?

84.Конкордатска криза?

Конкордатска криза или Конкордатска борба је назив за верско-политичку кризу у Краљевини Југославији која се распламсала 1937. године. Министар правде Људевит Ауер је потписао конкордат у Риму 1935. године.

Новембра 1936. Намесништво је издало указ којим је овластило Владу Стојадиновић-Корошец-Спахо да Конкордат упути Народној скупштини на усвајање. Децембра 1936. године Архијерејски сабор упутио је влади меморандума са поруком да Српска православна црква не може на такву одлуку да пристане.

85.Патријарси СПЦ између два Свјетска рата?

Димитрије (1920-1930)Варнава (1930-1937)Гаврило Дожић (1938-1950)-

86.СПЦ у другом Свјетском рату?

Патр.Гаврило (Дожић) (1938-50). 25.марта влада Цветковић-Мачек приступила Тројном пакту.27.марта 1941 архиј.сабор СПЦ подржао пуч;осудио приступање Тројном пакту.Немци га заробили: Острог, Сарајево, Београд, интернације ман.Раковица и Војловица,са еп.Николајем у логору Дахау.

87.СПЦ у вријеме комунистичке владавине?

14.нов.1946 патр.Гаврило вратио се у земљу и одмах сазвао сабор.Мај 1947.прво послератно заседање Сабора:креиране нове епархије, изабрано 6 нових епископа,допуњен Устав СПЦ из 1931.1948.основана чешко-моравска епархија.(Тито шаље (због загребачког епископа) секретара свог кабинета ген-лајтанта Љубодрага Ђурића код патријарха да протествује. Патријарх га је истерао. Тито шаље Ранковића, који је лупио о патријархов сто и он је истеран).1950-1958 патр. Викентије Проданов. На устоличењу и представници владе ФНРЈ, ген.секретар владе Љубодраг Ђурић, и др. Упокојио 1958.смрт није природна. Успоставио везе са осталим православним црквама, решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства 1952.

1950-1990 патр.Герман Ђорић. Обновио је братство ман.Хиландар,а при Верском добротворном старатељству у Бг основан је Хиландарски одбор. Својим средствима је подигао задужбину у Великој Дренови у Сланцима (метох Хиландара), капела Св..Петке у ман.Раковица, црк.на Карабурми, Богосл.факул.у Бг, настављени рад.на храму Св.Саве(Отворена је Богословија Св.Саве у Срем.Карловцима.).Монашка школа прво у ман.Преображење, па у ман.Острог. Новине: „Православље“, „Светосавско звонце“, „Теолошки погледи“, „Српска православна црква у прошлости и садашњости“ (повремена ревија).1964.Богословија Св.Арсенија-Срем.Карловци.1964.ман Крка,две године, 1966/67 пет година;Манастир Преображење монашка школа, 1967.ман.Острог. Епархије: 1963: подељена Америчко-канадска,1969.Западноевропска и Аустралијска (Лондон),1969.Вршачка и Темишварска-епископ темишварски. 1973.Аустралијско-новозеландска;1975.Врањска, 1983.Канадска,1990.Бихаћка је обновљена-Бихаћко-петровачка са седиштем у Бос.Петровцу.

88.Македонско питање и оснивање Македонске цркве?

Народ који данас насељава простор Републике Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Сами становници се већином називају и Македонци, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Пиринској и Егејској Македоније већином не сматрају себе Македонцима  у етничком смислу.

Обновом СПЦ 1920. године, у њен састав ушле су и епархије Вардарске Македоније и биле све до 1968. године, када је МПЦ прогласила аутокефалност, што до сада ниједна од православних цркава није признала. Ово непризнато одвајање десило се под утицајем власти тадашње СФРЈ.

Македонска православна црква у овом моменту је непризната од других православних цркава. Ова ситуација је извор великог броја несугласица, од којих је у последње време најактуелнија ескалација односа са Српском православном црквом, која сматра да МПЦ треба да буде у канонском јединству са СПЦ, па српска црква као легалну у Македонији признају само новостворену Православну охридску

архиепископију на челу са архиепископом Јованом (Вранишковским), што прихватају и све остале православне патријаршије.

89.Раскол СПЦ у Америци?

Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади 1963.г.епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке са Сабора, отишао је у раскол и затражио је заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист СПЦ.

90.Патријарси од другог рата до данас?

Гаврило Дожић (1938-1950)- Викентије Проданов (1950-1958)-1952. Богословски факултет Београд искључен са Универзитета, 2004.враћен.Герман Ђорић (1958-1990)Павле Стојчевић (1990-15.11.2009)Иринеј Гавриловић (2010- ).

91.Богословске школе и факултети СПЦ од 2 рата до данас?

Богословије:

1.Св.Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, 2.Св.Саве у Београду, 3.Св.Ј.Златоустог у Крагујевцу, 4.Св.Кирила и Методија у Призрену (Ниш), 5.Св.Петра Цетињског у Цетињу, 6.Св.Петра Дабробосанског у Фочи, 7. Св.Три Јерарха у Крки.

Факултети:

1.Св.В.Острошког –Фоча,2.Св.Јована Богослова-Бг (1952 искључен из универз.,2004.враћен).3. Академија за уметност и конзервацију-Бг,4.Св.Сава-Либертвил (САД).

Духовна академија Фоча. Има историјски континуитет са Сарајевско-рељевском богословијом, основаном 1882., која је радила 1941. После рата зграда богословије је коришћена у разне сврхе (Економски факултет Сарајево). СПЦ је тражила да јој се зграда врати, поготову после враћања објекта Исламској верској заједници и Римокатоличкој цркви у Сарајеву. Питање враћања зграде није решено, те је Свети Архијер.Сабор 1977.на предлог епархијских архијереја са територије БиХ основао Српску православну духовну академију у Сарајеву.Извршновеће БиХ је 1990. донело одлуку о враћању зграде. Преговори око исељавања Економског факултета Сарајево су трајали више од двије године и прекинути су ратом у БиХ.Сабор је 28.маја 1994.основао у Фочи,Православну духовну академију Св.В.Острошког, која је по одлуци Министарства просвете Р.С. укључена у Српски универзитет у Сарајеву.Синод је 1994.основао Матицу Духовне академије: митроп.црн.-примор. др Амфилохије, епископ зах.-хер. др Атанасије (Јевтић) (ректор), протођан Прибислав Симић, епископ жички Стефан, предсједник Просветног одбора Светог Архијерејског синода, проф.др Жарко Видовић.1994.Наставни план је одобрио синод и свечано отварање.

92.Богословска мисао СПЦ у ХХ вијеку?

1. Никодим Милаш, истакнути канониста;2. Николај Велимировић – Беседе... Велики беседник3. Ава Јустин Поповић ( Ћелијски ) – Догматика ... Познат као велики

духовник;4. Еп. Атанасије Јевтић5. Еп. Амфилохије Радовић6. Еп. Игњатије Мидић

О њима наћи мало више.

Ако вам се овај рад не свиђа, шта вам могу. Аутор