znaČaj fiziČkog vaspitanja za zdravlje dece i mladih – istorijski pregled

Mr Marta DEDAJ Škola za osnovno i srednje obrazovanje »Bratstvo« Bečej

Pregledni naučni rad PEDAGOGIJA LXVI, 2, 2011.

UDK: 37.01, 37.03:796(091)

ZNAČAJ FIZIČKOG VASPITANJA ZA ZDRAVLJE DECE I MLADIH – ISTORIJSKI PREGLED

Rezime: Ljudska saznanja o procesu vežbanja u funkciji vaspitanja kretala su se od

empirijskih preko apstraktnih ili filozofskih, do naučnih. Za ovo razmatranje posebno je zna-čajno da su svi poznatiji filozofi starog veka zagovarali u osnovi humanističke ideje o potrebi harmoničnog razvoja ličnosti, o simbiozi tela i duha. Od starovekovne Kine i Indije, Asirije i Persije, sumeransko i kritsko-mikenske kulture do Atine i Rima, pored formiranja određenih ljudskih vrlina, moralnih vrednosti sadržanih u podsticanju istine, pravde, hrabrosti, lepog po-našanja, sastavni deo vaspitanja je i fizičko vežbanje. Misli Konfučija, Homera, Sokrata, Plato-na i Aristotela mogle bi se sumirati u poruci da je zdravlje i formiranje čoveka nužno povezano s mišićnom aktivnošću. Brojna dela mislilaca i pedagoga, a posebno Žana Žaka Rusoa, ističu potrebu harmoničnog razvoja ličnosti i značenje procesa vežbanja za optimalan i skladan raz-voj čoveka, smatrajući da je »telo važno vežbati«, te da se vežbanjem ostvaruju vaspitne kompo-nente i estetske, emocionalne i moralne vrednosti.

Ključne reči: fizičko vaspitanje, deca, mladi.

U relativno dugom razdoblju razvoja čovečanstva fizičko vežbanje se prvobit-

no koristilo spontano, jer su čovekova fizička pripremljenost i veštine odlučivali o njegovom bitisanju. Ljudi su u prvoj fazi razvoja uticali na mlade prenošenjem znanja i iskustva o onim motoričkim veštinama i ponašanju koji su se upotrebljavali u lovu i radu. Način na koji se u prvobitnoj zajednici vršio uticaj na mlade, po svemu sudeći, bila je igra. Jedan od glavnih sadržaja prvobitnih igara bilo je bacanje i gađanje. Ele-menti vaspitanja sastojali su se i u formiranju odnosa prema drugim ljudima u smislu saradnje ili stava prema svemu što je regulisalo život i rad. Vaspitna komponenta sadr-žana je i u ritualnim igrama koje je čovek toga doba razvio da bi kompenzovao nemoć

PEDAGOGIJA, 2/11 346

da objasni prirodne pojave. Sa razvojem društva menjaju se ciljevi i karakter fizičkog vaspitanja. Za rano razdoblje razvoja klasnih društava karakteristično je oslobađanje od fizičkog rada, što je omogućilo delu elite da se više posveti raznim kulturnim delatno-stima, prvenstveno filozofiji. U prvom klasnom društvu u istoriji – u robovlasničkom društvu – vaspitanje postaje planska aktivnost i ima jasno određen cilj koji određuje klasa koja je na vlasti.

Za ovo razmatranje posebno je značajno spomenuti starije civilizacije i drevne kulture. Jedna od najstarijih u istoriji čovečanstva je kineska antička civilizacija. Osno-ve fizičkog vaspitanja postavio je kineski car Hoang To, koji je zaslužan i za utemelje-nje zdravstvene gimnastike – kinetoterapije, koja je obuhvatala kupanje, a nakon toga fizičko vežbanje. Na taj način su se mogle sprečiti i izlečiti mnoge bolesti (deformiteti kičme). Napisao je knjigu pod nazivom Narodna gimnastika ili izvorno »Do-in«, u ko-joj razrađuje pokrete kod čoveka, imitirajući pokrete životinja. U vezi sa tim njegova izreka je i danas aktuelna: »I kao što kvaka na vratima ne rđa, jer se često otvara, tako i čovek koji se giba ne boluje« (prema: Jovović, 2000, 14). U pisanim hronikama, iz pe-rioda od VIII do VI veka pre n. e. postoji trag da je u knjizi »Kong-fu« (»Iskustvo čo-veka«) koja je napisana 2698. godine pre nove ere, dat prikaz vežbi zdravstvene gim-nastike, masaže, ritualnog plesa i ratničkih igara.

Čuveni kineski filozof i ideolog Konfučije (551. pre n.e. – 479. pre n.e.), ističe da je osnovni cilj fizičkog vaspitanja »postizanje lepog telesnog držanja i pravilnog di-sanja« (prema: Berar, 2000, 6). Uz osnovne načine kretanja i pokreta, kao što su igra, trčanje, bacanje i skokovi, u kineskoj civilizaciji veliki značaj ima i kineziterapija. Me-dicinska terapeutska gimnastika nalazi ovde svoje začetke. Fizičko vežbanje u Japanu bilo je tesno povezano sa snažnim religijskim i moralnim vaspitanjem. Kineska civili-zacija uticala je na specifičan razvoj fizičkog vaspitanja i u Japanu. Zdravstvena gim-nastika bila je veoma značajna, masažu su izvodili slepi ljudi, što je i danas u praksi fi-zioterapije. U sistemu fizičkog vaspitanja primenjivale su se igre, hodanje, mačevanje, plivanje. Na japanskom prostoru razvijali su se i oblici fizičkog vežbanja koji su imali karakter takmičenja kao, na primer, sumo, judo, kendo-kendo, kiudo, zajedno sa ra-znim vrstama konjičkih trka i igara sa loptom.

Arheološki nalazi na prostorima indijske civilizacije svedoče kako je fizičko vežbanje bilo visoko cenjeno i dobro organizovano. O razvoju fizičke kulture saznaje-mo iz svetih knjiga »Veda« (znanje), koje sadrže opis fizičkih vežbi. Kupanje i cere-monija pranja u bazenima, imaju sveto mesto u indijskoj religiji. Pripadnici svešteničke klase negovali su atraktivne igre i plesove koji su bili delovi rituala. Specifična osnova fizičke kulture koja povezuje razna filozofska učenja o telu i duši su joga vežbe, koje su služile u zdravstvene svrhe.

Kod Egipćana su bili poznati sledeći načini fizičkog vaspitanja: rvanje, igre, akrobatika, borbe štapovima, trčanje, lov, igre loptom, plivanje tehnikom kraul i bočno, ples. Sportovi na vodi bili su često motiv na reljefima i crtežima. Za ovu civilizaciju vezani su i prvi materijalni dokazi o bogatim formama motoričkih igara, koji su se iz-vodili pojedinačno, u parovima, grupno – i to u mestu, u kretanju, sa ili bez rekvizita.

U antičkoj Grčkoj sprovođeno je sistematsko fizičko vaspitanje i uviđao se značaj tog vaspitanja. Fizičko vaspitanje predstavljalo je sastavni deo harmonijskog razvoja fizičkih i psihičkih osobenosti čoveka. Grčko fizičko vežbanje, gimnastika, dugo vremena je bilo organizovano, sistematsko vežbanje. U težnji za modernizacijom vaspitnih metoda, pedagozima i teoretičarima služilo je kao uzor. Dok je u Sparti fi-


zičko vaspitanje imalo pretežno vojno obeležje, u atinskom vaspitanju bilo je sredstvo za harmoničan razvoj svih pozitivnih, moralnih i estetskih vrednosti čoveka.

Fizičko vaspitanje u Sparti bilo je usmereno na spremanje mladih za razne veštine i napore i imalo je vojnički karakter, jer je cilj bio postizanje što bolje fizičke spremnosti budućeg ratnika. Razvijane su osnovne psihofizičke osobine: brzina, okret-nost, snaga, izdržljivost, hrabrost i borbenost. Važno vaspitno sredstvo bio je petoboj (pentatlon): trčanje, skakanje, rvanje, bacanje diska i bacanje koplja. Velika pažnja po-svećivana je i pevanju borbenih pesama i himni, dok se čitanje, pisanje i uopšte intelek-tualno obrazovanje malo cenilo i bilo je prepušteno pojedincu. Fizičko vaspitanje orga-nizovalo se u prisustvu odraslih spartijata pri čemu se isticao društveni značaj fizičkog vežbanja.

U Atini je fizičko vaspitanje bilo organizovano u vidu gimnastike i ritmičkih vežbi, bavljenje raznim sportovima, a posebno neke lake atletske discipline. Fizičko vaspitanje Atinjana bilo je povezano i sa ostalim komponentama vaspitanja: intelektu-alnim, moralnim, radnim i estetskim. Prva etapa vaspitanja deteta, do sedme godine, odvijala se u porodici. Kroz raznovrsne igre, u ovoj etapi, ostvarivao se glavni cilj vas-pitanja – fizičko osposobljavanje. Od 7. do 14. ili 16. godine, Atinjanin je u privatnim školama učio muziku, čitanje i pisanje i fizičke vežbe. Prema postavljenom cilju i obli-cima fizičkog vežbanja antička gimnastika se delila na: dečje igre (koje su se izvodile pod nadzorom roditelja do 7. godine, čiji je cilj bio razvijanje spretnosti i okretnosti dece); palestrika (čiji je cilj razvijanje opšte fizičke spremnosti pomoću sledećih fi-zičkih vežbi: atletska vežbanja i borenje, jahanje, plivanje, gađanje strelom iz luka, ve-žbe sa oružjem); orkestrika (cilj – razvoj okretnosti: igre sa loptom, plesovi, akrobatske vežbe). Dakle, važna sredstva fizičkog vaspitanja bila su igre, palestrika i orkestrika, pomoću kojih je ostvaren cilj vaspitanja nazvan kalokagatija (kalo – dobro, ahathos – vredan, uman, karakteran), što je predstavljalo uzor telesne lepote, moralnog i intelek-tualnog vaspitanja.

Na značaj fizičke vežbe za zdravlje dece i mladih, ukazuje i utemeljivač medi-cine Hipokrat (460–377. god. pre n. e), naglašavajući da tzv. »terapijska gimnastika« ima važnu ulogu u prevenciji i korekciji nepravilnog držanja tela i deformiteta kičme. Veliku pažnju problemima vaspitanja i obrazovanja, pa i fizičkog vaspitanja, posvećivali su najveći grčki filozofi tog vremena: Sokrat, Platon i Aristotel. Prema So-kratu (469–399. pre. n. e), najveća vrlina čoveka je znanje, jer je čovek kao misaono biće merilo svih stvari. Platon (427–347 pre n. e) je jedan od prvih teoretičara fizičkog vaspitanja, koji u delu Država ističe da je izvor fizičkog vežbanja u prirodnim nagoni-ma za kretanje i hvatanje. Postavio je princip primerenosti sadržaja sposobnostima vas-pitanika i zahtev za harmonijskim razvojem ličnosti. Svaki čovek koji želi da bude ple-menit treba da neguje svoje telo, da se bavi gimnastikom, ali i drugim oblicima obrazo-vanja: estetskim, moralnim, intelektualnim itd.

Primena fizičke vežbe u cilju prevencije i korekcije nepravilnog držanja tela i deformiteta kičme, usko je povezana sa razvojem kineziologije kao nauke. Naziv »ki-neziologija« potiče od grčke reči »kinein« (kretati) i »logos« (nauka); dakle, radi se o naučnoj disciplini koja proučava kretanje tela. Osnivačem kineziologije smatra se Ari-stotel (384–322. god. pre n. e), koji se bavio proučavanjem kretanja životinja, a zatim pravio uporedne analize kretanja ljudi. U svojim delima (Pokreti životinja, Kretanje ži-votinja) pisao je o dejstvu mišića, o hodanju, dejstvu sile zemljine teže na držanje tela. Aristotel je smatrao da fizička vežba treba da prethodi umnom vaspitanju i da trima


elementima duše (telesnom, voljnom i razumnom) odgovaraju tri dela vaspitanja (tele-sno, moralno i umno). U okviru svojih filozofsko-pedagoških pogleda veću pažnju po-klanjao je društvenom karakteru vaspitanja, prirodnim sposobnostima vaspitanika i fi-zičkom vaspitanju kao elementu harmonijski razvijene ličnosti.

Grčka kultura vršila je snažan uticaj na razvoj kulture Rima. Celokupno vaspi-tanje odvijalo se u porodici. Deca su osnovna vojnička znanja i fizičku pripremu sticala kod kuće od svog oca, a u vojničkim klubovima usavršavali su vojničku veštinu i po-boljšavali svoje fizičke sposobnosti. Vežbali su: bacanje koplja, rukovanje mačem, lukom, strelom, trčanje, skakanje, bacanje kamena i diska, pesničenje, igre sa loptom, plivanje. Popularizaciji fizičkog vežbanja doprinele su javne priredbe koje su realizo-vane iz religijskih ili trijumfalnih svečanosti. Jedno od najznačajnijih imena drevnog Rima bio je Galen (131–201. god. pre. n. e) koji je prvi govorio o mišićnom tonusu i značaju motorne aktivnosti. Govoreći o vođenom vežbanju poznati filozof i lekar Abu Ali Sine (980–1037) isticao je da: »Ljudi koji vežbaju svoje telo neće imati potrebe ni za medicinom, ni za lekovima« (Prema: Jovović, 2000, 15). S propašću Zapadnog rimskog carstva, polako nestaju ideali o harmoniji duha i tela i slabi značaj fizičkog vaspitanja. Celokupno vaspitanje postalo je jednostrano, jer je antički ideal harmonijskog vaspitanja tela i duše zamenila samo briga za dušu. Idea-listička filozofija po kojoj je čovek dvojna priroda, što znači da su telo i duh nezavisne kategorije, uticala je na razvoj nauka, pa i na shvatanje smisla vaspitanja. Svrha života nije se videla na ovom svetu, već se trebalo žrtvovati ovozemaljskim robovanjem da bi se bolje živelo na tzv. drugom svetu. Ovakva filozofija važila je za potlačene, a vlada-juća klasa – feudalci – oslobođena rada, zadržala je pravo na fizičko vežbanje kao sa-stavni deo vaspitanja i obrazovanja, negujući pretežno ratne veštine. U crkvenim škola-ma postojao je jedinstven program pod nazivom »sedam slobodnih veština« (trivijum i kvadrivijum). Sistem fizičkog vaspitanja svetovnih feudalaca sastojao se u savladava-nju »sedam viteških veština« i to: jahanja, plivanja, lova, gađanja lukom i strelom, bo-renja, govorenja stihova, lepog ponašanja, stranih jezika, plesa, i zabavno društvene igre na dvoru, igre loptom (Ilić, 1994, 151). Fizičko vaspitanje seljaka obavljalo se u toku svakodnevnog života i rada, dok su fizička vežbanja upražnjavala deca u svojim igrama i odrasli prilikom raznih svečanosti i turnira.

Pojavom humanizma i renesanse vratio se ugled fizičkom vaspitanju, jer su hu-manisti isticali principe kao što je stvaralaštvo, životna radost, poštovanje lepote priro-de i ljudskog tela, a to je zahtevalo harmonično fizičko vaspitanje. Potrebu za fizičkom vežbom ističu brojni humanisti u svojim raspravama i delima i u praktičnom vaspitnom radu, utičući na taj način na razvoj pedagoške misli. Među humanistima koji su naroči-to isticali značaj fizičkog vežbanja u vaspitavanju mladih, posebno su se istakli neki autori. Pietro Paolo Vergerio (1349–1428), u delu O plemićkom vladanju i slobodnom obrazovanju mladih, predlaže posebne časove fizičkog vežbanja svakog dana. Vitorino de Rambalndoni da Feltre (1377–1446) u delu Kuća radosti, pokreće ideju o celovitoj školi u kojoj bi se radilo na osnovu principa harmonijskog razvoja tela i duha, uz uva-žavanje dečje potrebe za igrom. Fizičke aktivnosti su se upražnjavale više od dva sata dnevno u prirodi (jahanje, igre, trčanje, skakanje, mačevanje i igre loptom) i učitelj ih je vodio i kontrolisao. Po Da Feltreu fizičke vežbe, osim uticaja na razvoj tela, pobolj-šavale su i sposobnost učenja, a time i uspeh nastave u celini. Leonardo da Vinči (1452–1519) je, proučavajući držanje tela, izvršio mehaničku analizu tela u raznim po-ložajima i u određenim aktivnostima (stajanju, sedenju, hodanju, trčanju). Proučavao je


sastav čovečjeg tela, ne samo zbog njegovog likovnog izražaja, već da bi utvrdio i kako ono funkcioniše pod uticajem aktivnosti. Erazmo Roterdamski (1467–1566) u delu Po-hvala ludosti izložio je svoje pedagoške ideje. Ukazao je na značaj fizičkog vaspitanja od detinjstva, pridajući važnost dečjoj igri. Jakopo Sadoleto (1477–1547) svoje pogle-de o vaspitanju izložio je u delu Za pravo vaspitanje deteta, zalažući se za nastavu gimnastike. Fransoa Rable (1483–1553) svoje pedagoške ideje izložio je u delu Gar-gantua i Pantagruel tražeći uravnoteženost fizičkog i umnog vaspitanja, raznovrsnost fizičkog vežbanja, a posebno da se vaspitanje dece zasniva na zdravom načinu života. Martin Luter (1483–1546) svoje zamisli o fizičkom vaspitanju izložio je u delu Govori za trpezom, predlažući da se u slobodno vreme deci organizuje slušanje muzike i fizič-ko vežbanje, da bi telo bilo pokretljivije i zdravlje bolje. Žan Luis Vives (1492–1540) u delu Rasprava o vaspitanju dece pisao je o značaju fizičkog vežbanja za razvoj dece kroz igru, zahtevajući da se poštuju osnovni principi postupnosti i umerenosti u vežba-nju. Heronimus Merkurialis (1530–1606), ističući veliki značaj vežbanja za čuvanje zdravlja i sprečavanje bolesti, svoje ideje je izložio u delu Gimnastička veština. Uveo je koncept časa koji se sastojao iz tri dela: pripremnog, osnovnog i završnog. Zahtevao je da se prilikom vežbanja vodi računa o uzrasnim karakteristikama deteta naglašavaju-ći potrebu individualnog pristupa. Mišel Montenj (1533–1592) svoje poglede o fi-zičkom vežbanju iznosi u delu Eseji. Smatrao je da je fizička vežba odlično sredstvo za održavanje zdravlja dece i da je osnova lepog života skladnost duha i tela. Isticao je vrednost igara u vaspitanju. Govoreći o potrebi za harmonijskim vaspitanjem piše da vaspitavamo čoveka, a ne odvojeno telo i dušu.

Prve ideje, predlozi i pokušaji uvođenja nastave fizičkog vaspitanja u školske ustanove javljaju se u sedamnaestom veku. Pedagoški mislioci toga vremena izražavali su napredne ideje u području vaspitanja, gde je i fizičko vaspitanje zauzimalo posebno mesto. Osnove teorije fizičkog vaspitanja, pozivajući se na antičke ideale, postavili su pedagozi Ričard Malakaster i Jan Amos Komenski. Ričard Malakaster (1530–1611) je smatrao da su fizičko vežbanje (hodanje, trčanje, skakanje, jahanje, plivanje) i igra ne-zamenljiva sredstva u pripremi mladih naraštaja za život i da se fizičkim vaspitanjem mogu istovremeno rešavati i drugi vaspitni problemi dece. Svoje ideje o teorijskom i praktičnom radu iznosi u delu Istraživanje uslova obaveznih u nastavi dece ili vaspita-nje duha i tela.

Jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji pedagoških misli je Jan Amos Ko-menski (1592–1670). Postavljajući celokupnu teoriju vaspitanja, svoje pedagoške po-glede iscrpno je izložio u delu Velika didaktika. Za prvi udžbenik očigledne nastave en-ciklopedijskog karaktera smatra se njegovo delo Čulni svet u slikama. Njegov najveći doprinos ogleda se u razradi didaktičkih pravila i principa, učenja i poučavanja, te raz-radi sistema nastave: razredno-časovni sistem, pojam školske godine, pojam časa itd. Komenski je imao veliku ulogu u razvitku školskog fizičkog vaspitanja. Smatrao je da je fizičko vežbanje neophodan uslov za održavanje zdravlja čoveka i neotuđivi deo ži-vota. Za razvoj dece veoma su značajne igre, koje treba da budu organizovane i pod nadzorom vaspitača. Uloga igre nije bila usmerena samo na fizičku pripremu, već i na intelektualno i moralno vaspitanje, jer se kroz igru vežba telo i duh, razvija se društve-nost, zadovoljstvo, prijatnost, smisao za rad, težnja za pobedom. Uporedo sa isticanjem značaja takmičenja u vaspitanju u kome se pobeđuje hrabrošću, a ne prevarom, rađa se ideja o etici fizičke kulture koja je bila zasnovana na sistemu novih humanističkih vrednosti i normi. Po Komenskom, korisne fizičke vežbe su: trčanje, skakanje, borenje,


igre s loptom i ekskurzije, pri čemu je zahtevao da igre budu organizovane svakog dana. Predložio je dnevni režim rada i odmora u vidu tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati higijenskog fizičkog vežbanja. Komenski je isticao značaj um-nog, moralnog, fizičkog i verskog vaspitanja. Sjedinivši fizičko sa drugim oblicima vaspitanja, Komenski je prvi uveo fizičko vaspitanje u školske programe, te je na taj način postavio osnove savremenog školskog fizičkog vaspitanja. U okviru razmatranja psiholoških osnova nastave, on razrađuje klasifikaciju uzrasnih doba smatrajući da čo-vekove sposobnosti nisu iste tokom različitih uzrasnih perioda. Kod deteta treba razli-kovati: detinjstvo, dečaštvo, mladićko doba i momačko doba.

Džon Lok (1632–1704) svoje pedagoške poglede izložio je u delu Misli o vas-pitanju koje je započeo citatom rimskog pesnika Juvenala: »Zdrav duh u zdravom telu« (lat: »Mens sana in corpore sano«). Na ovom načelu zasnovao je svoju koncepci-ju o fizičkom vaspitanju, ističući da deca treba da ojačaju svoje telo, da ne treba da se utopljavaju previše, da njihova odeća ne sme da bude tesna, jer sprečava slobodne po-krete i kretanje čoveka i dovodi do nepravilnog držanja tela i telesnih deformiteta. Ovaj pedagog napominje da fizičko vežbanje ima značajnu ulogu za razvijanje svesti o du-žnosti i za razvijanje tela. Zalagao se za svestrani razvoj i čeličenje organizma uz pomoć sistematskog fizičkog vežbanja kao u antičko doba. Ukazivao je na značaj fi-zičkog vežbanja radi očuvanja zdravlja. Važno je da se vreme provodi na svežem va-zduhu i suncu i da se razvija otpornost. Preporučivao je plivanje, dobar san, pravilnu ishranu. U fizičkom vaspitanju vidi i jedan od uslova za čovekovu sreću i za njegovu društvenu korisnost. U svojim delima Lok je razmatrao i pitanje vaspitanja engleskog džentlmena. Za ostvarivanje ovog cilja, po njegovom mišljenju, bilo je neophodno usa-vršavanje i duha i tela.

Inspirisani antičkim izvorima, stvaraoci u doba renesanse vraćali su se prirodi i fizičkoj lepoti, uvodeći nove oblike i programe koji su zasnovani na celovitom i har-moničnom vaspitanju. Fizičko vežbanje dobilo je nekadašnju ulogu i značaj u svestra-nom razvoju deteta. U oblasti vaspitanja najpoznatije je delo Žana Žaka Rusoa (1712–1778) Emil ili o vaspitanju u kome je izložio svoje poglede, kritikujući dotadašnje feu-dalno vaspitanje. Ruso je smatrao da u vaspitanju deteta treba prvo krenuti od fizičkog vaspitanja, a zatim započeti intelektualno: »Najpre neka bude čovek po snazi, pa će onda uskoro postati i čovek po razumu«. Vaspitanje dece podelio je na četiri stupnja: do druge godine je period fizičkog razvoja deteta, od 2. do 12. godine je period razvoja čula u kome se organizuje telesno vaspitanje; od 12 do 15. godine je period intelektual-nog vaspitanja; od 15. do 20. godine je period moralnog vaspitanja. Isticao je da se i fi-zičko i intelektualno vaspitanje mogu organizovati uporedo. Ruso je isticao da je osnovni metod nastave igra, smatrajući da sjedinjavanje igre sa fizičkim radom dopri-nosi zdravlju, okretnosti, lepoti i intelektualnom vaspitanju. Zadatak fizičkog vežbanja nije bio samo razvijanje fizičkih sposobnosti već i šire, jer dok trči dete upoznaje i oko-linu. Na razvoj fizičkog vaspitanja u kasnijim periodima veliki uticaj imalo je Rusoovo zalaganje da vaspitanje deteta bude u skladu sa njegovom prirodom, kao i zahtev za boravak u prirodi i fizičko vežbanje u tom okruženju. Njegova pedagoška koncepcija zasnovana je na jednakosti među ljudima. Ruso je bio zastupnik prirodnog vaspitanja i prihvatao je načelo vaspitanja u skladu s prirodom, kao i Komenski, ali je govorio i o prirodi deteta prema kojoj bi trebalo prilagođavati vaspitanje.

Pod uticajem pedagoških ideja Loka, Rusoa i Pestalocija, javila se u Nemačkoj nova škola, vaspitna institucija pod nazivom filantropinum, čiji je cilj bio formiranje


svestrano obrazovanih i fizički razvijenih građana, a osnovao ga je nemački pedagog Johan Bernard Bazedov (1723–1790). Svoje pedagoške ideje on je izneo u delima Praktična filozofija za sve staleže i Poslanica filantropima. Bazedov je u svom radu polazio od načela koje su formirali Lok i Ruso, ističući važnost prirodnog kretanja, jed-nostavnost u oblačenju i potrebu telesne higijene. Program fizičkog vaspitanja sastojao se iz: dečje igre, praktične delatnosti i fizičkog vežbanja. Pored podsticanja motorne aktivnosti za razvoj njihovih psihofizičkih sposobnosti i ličnosti, cilj fizičkog vežbanja bio je i povezivanje intelektualnog rada sa fizičkim vaspitanjem. Fizička vežbanja iz-vođena su u neposrednoj okolini škole gde su postojali i prirodni objekti. Program fi-zičkog vežbanja realizovao se i na vežbalištima koja su bila izgrađena u blizini škole.

Johan Hristofer Guts Muts (1759–1839) dao je veliki doprinos praktičnom i te-orijskom radu u filantropinumu u Nemačkoj stvorivši celovit sistem vežbanja. Bio je sledbenik ideja humanista o vraćanju antičkim izvorima, tako da je za osnovne principe sistema gimnastike preuzeo osnovne ideje na kojima se zasnivala antička gimnastika, a to su: čovek je jedinstvo tela i duha; slabost tela vodi slabosti duha; najviše intelektual-no vaspitanje bez fizičkog vaspitanja stvoriće nepotpunu ličnost. U udžbeniku Gimna-stika za mladež naglašava da je potrebno stvoriti naviku za svakodnevnim jutarnjim ve-žbanjem. Smatrao je da je za pravilan fizički razvoj potrebno fizičko vežbanje u prvim godinama života, a shodno godinama života deteta povećavao se obim intelektalnog rada.

Gerhard Ulrih Anton Fit (1763–1836) u delu Pokušaj encikopedije fizičkog ve-žbanja naglašava da su zadaci fizičkog vaspitanja sledeći: da se fizičkim vežbanjem ojača volja, da se otklanjaju štetne navike lošeg držanja tela, da se povećava otpornost organizma i da se povećava snaga, izdržljivost mišića. Napravio je sistematizaciju fi-zičkog vežbanja koja se sastojala iz sledećih vežbi: aktivna vežbanja, pasivna vežbanja, razvijanje čula. Zahtevao je da svaki učenik ima svoj lični karton kako bi se pratio i fi-zički razvoj učenika. Smatrao je da uspešno ostvaren čas zavisi, pre svega, od znanja i sposobnosti nastavnika, organizacije i materijalnih sredstava i raspoloženja i motivacije učenika prisutnih na času.

Johan Henrih Pestaloci (1746–1827) ubraja se među najznačajnije preteče mo-dernog fizičkog vaspitanja. Pedagoško delo ovog svetskog pedagoga, označavalo je prelaz iz pedagoškog prosvetiteljstva u pedagogiju 19. veka. Pestaloci je imao veliki značaj za razvoj pedagoške misli tog vremena, posebno u ideji razvoja osnovne škole integralnog vaspitanja u kojoj je fizičko vaspitanje imalo isti značaj kao i intelektualno vaspitanje. Zahvaljujući njegovom praktičnom i teorijskom radu fizičko vežbanje se uvodilo u gradske škole. Značajan uticaj imao je i rad Ž. Ž. Rusoa, čije je ideje i delo izučavao. Napisao je više dela, od kojih je najpoznatije Kako Gertruda uči svoju decu, u kome je izneo svoje poglede o vaspitanju dece. Na osnovu višegodišnjeg rada u usta-novama za nezbrinutu decu, u delu O izgradnji tela kao uvod i pokušaj jedne elemetar-ne gimnastike izneo je svoje mišljenje i teorijske postavke u vezi sa fizičkim vaspita-njem. Prema Pestalociju, fizičko vaspitanje bi trebalo da bude sredstvo formiranja duha, morala i osećanja za lepo. Kroz različite oblike igara fizičko vaspitanje treba da se ostvaruje i u školi i u porodici. Ukazivao je na štetne posledice industrijskog rada koje dovode do fizičkih deformiteta. Posebno je naglašavao da se vežbe organizuju prema prirodnim potrebama dece zahtevajući da se u njihovoj primeni poštuje princip postupnosti (od lakšeg ka težem, od jednostavnog ka složenom), a zatim i princip oči-glednosti (svaka vežba mora da se pokaže učenicima pre njihovog izvođenja). Njegova


sistematizacija fizičkih vežbi sastojala se od osnovnih elemenata tj. delova tela, koje je grupisao prema zglobovima u kojima se izvode osnovni pokreti (vežbe glavom, tru-pom, rukama i nogama). Od ovih elementarnih zglobnih vežbi nastale su tzv. »vežbe oblikovanja« ili »proste vežbe« čiji je osnovni zadatak formiranje pravilnog držanja tela i razvoj lokomotornog aparata. Pored elementarnih vežbi Pestaloci je u svom radu primenjivao i prirodne oblike kretanja i igre, marširanja sa pevanjem, vojnička vežba-nja, plesove, itd.

Najveći doprinos razvoju školskog fizičkog vežbanja dao je Adolf Špic (1810–1858). Smatrao je da je osnovni pedagoški cilj – naučiti ceo niz vežbi, i da je naučena vežba osnova za učenje sledeće vežbe. Gradivo za vežbanje se deli prema delovima tela i položaju delova tela. Osnovni metodički zahtevi koji su se odnosili na fizičko ve-žbanje u školi bili su: da se fizičko vežbanje prilagodi različitim uzrasnim kategorija-ma, da se sa decom mlađeg uzrasta vežba kroz igru i sa pesmom, da se izvodi zajedno i polako kako bi se postupno stekle navike reda i discipline i da se postupno prelazi od lakšeg ka težem, od prostijeg ka složenijem. Zbog sve većeg usmerenja na zdravstveni značaj fizičkog vežbanja, Per Henrih Ling (1776–1839) osniva Švedsko zdravstveno fizičko vežbanje. Napravio je nov izbor fiziološki opravdanih vežbi za razvijanje lokomotrornog aparata, formiranje pravilnog držanja tela i odstranjivanje štetnih posledica stečenih nepravilnim životnim režimom. Veoma je značajna njegova ulogu u otvaranju odeljenja za oblikovanje tela i otklanja-nje nepravilnog držanja tela. Teorijske principe i poglede u vezi sa svojom metodom izložio je u delima Pravila gimnastike i Opšti principi gimnastike. Kao osnovni princip proklamovao je zahtev da je neophodno pomoći harmonični razvoj tela u skladu sa nje-govom prirodom, prilagođen uzrastu i sposobnostima. Prema tome, zdravstvena gim-nastika je morala da obezbedi prirodan razvoj čoveka i da bude dostupna svima, a njen osnovni cilj se sastojao u razvoju čovekovog tela pomoću racionalnog vežbanja, zbog čega je bilo neophodno da se poznaje i razume funkcionisanje ljudskog organizma (Ilić, 1994, 246). U okvir Lingovog doprinosa metodici nastave fizičkog vaspitanja spada i njegova šema časa koja se sastoji iz pet delova, gde je glavni deo časa posvećen vežbama za pravilno držanje tela. Posebno mesto imaju vežbe oblikovanja (proste vežbe), koje se mogu izvoditi individualno na svakom mestu. Zahtevao je da vežbe imaju određen uticaj na sticanje pedagoških i tehničkih znanja i da se razvrstavaju i bi-raju prema njihovom dejstvu na organizam. Smatrao je da fizička aktivnost ima veliki uticaj na ljudsko telo, naglašavajući da je cilj gimnastike očuvanje čovekovog normala-og uspravanog stava (držanja tela) povoljnog za dobar razvoj i dobro funkcionisanje organizma. U tu svrhu Per Ling je stvorio nov sistem fizičkih vežbi, koji su sačinjavale četiri vrste zdravstvene gimnastike (fizičkog vaspitanja): 1) Pedagoška gimnastika – koja obezbeđuje očuvanje dobrog zdravlja i osigurava harmonični razvoj čovekovog tela i očuvanje zdravlja, sprečavajući pojavu telesnih deformiteta i nepravilnog držanja tela; 2) Vojnička gimnastika – kojoj je pedagoška gimnastika osnova, a proširuje se ve-žbama jahanja, rvanja, plivanja, mačevanja i gađanja: 3) Medicinska i ortopedska gim-nastiku, čiji je cilj otklanjanje nepravilnog držanja tela i izvesnih deformiteta uz pomoć određenih vežbi i 4) Estetetska gimnastika, u kojoj se pomoću položaja i kretanja tela izražava misao ili osećanje vežbača. Ling je smatrao da »U estetskoj gimnastici duša radi za telo, a u pedagoškoj telo radi za dušu« (prema Ilić, 1994, 241).

Sledeći misli velikih filozofa i pedagoga, posebno Pestalocija, Tomas Arnold (1795–1842) je isticao korisne uticaje igre na čistom vazduhu, dajući svojim učenicima


časove plivanja i izvodeći ih zimi na grudvanje. Uspeo je da svoje ideje sprovede u na-stavnom proces, na taj način što je pored intelektualnog vaspitanja dao određeno mesto i vaspitanju tela. Fizičko vaspitanje zasnovano je na slobodi ličnosti, odnosno samova-spitanju koje je stavljeno u službu formiranja moralnih vrlina. Arnold je prvi postavio tezu da sportske igre obrazuju čoveka ne samo fizički, već i moralno i socijalno. Fi-zičko vaspitanje pomoću igara i sporta bilo je usmereno prema celovitom i harmonič-nom razvoju, stvarajući budućeg »džentelmena« dobrog zdravlja, rečitog i čestitog i koji za osnovu svog ponašanja uzima »fer plej«.

Prosvetitelji-materijalisti u Francuskoj vraćaju se prvobitnoj lepoti ljudskog tela kao novom idealu kome treba težiti, koje je priroda podarila čoveku. Osnovni uslov za ostvarivanje ovog ideala bilo je fizičko i duhovno zdravlje čoveka. U prizna-vanju osnovnih vrednosti fizičke vežbe za zdravlje, značajnu ulogu imali su lekari koji su, oslanjajući se na dostignuća antičke medicine, utvrdili da kretanje razvija muskula-turu čoveka i daje joj gipkost, povećava pokretljivost u zglobovima, poboljšava krvo-tok i razmenu materija. Veliki broj lekara počeo je da primenjuje fizičku vežbu kao sredstvo u korekciji nepravilnog držanja tela i izvesnih oboljenja, što je praktično bila primena antičke medicinske gimnastike.

Don Francisko Amoros (1770–1848) je u Francuskoj, početkom 19. veka, svoj metod zasnovao na pedagoškim i filozofskim idejama Pestalocija. Uveo je zdravstveni karton za praćenje zdravstvenog statusa učenika, kojima je uzimao podatke o stanju zdravlja, držanja tela; merio je snagu ruku, nogu, tela itd. Napisao je delo Priručnik fi-zičkog vaspitanja, gimnastike i morala, u kome naglašava da se emotivnost prilikom vežbanja i ujednačavanje ritma, može postići ukoliko se vežbe primenjuju uz muziku.

Kao reakciju na švedsku gimnastiku čiji je bio pristalica, Žorž Demeni (1850–1917) stvorio je svoju koncepciju koju je zasnovao na zakonima biologije i fizike. Po njemu fizičko vaspitanje omogućava najbrži i najsigurniji razvoj osnovnih elemenata, koji čine osnovu razvoja i usavršavanja čoveka, a to su (Ilić, 1994, 267): zdravlje, što je higijenski zadatak fizičkog vaspitanja; lepota, što predstavlja estetski zadatak fi-zičkog vaspitanja; okretnost, što je rezultat ekonomičnog vežbanja; odvažnost, što je rezultat moralno-voljnih i fizičkih napora.

Žorž Eber (1875–1957) stvorio je prirodni metod, koji je zasnovao na sledećoj konstataciji: pravo svakog čoveka je da živi slobodno i dostigne svoj potpuni fizički razvoj primenom najjednostavnijih pokreta značajnih i korisnih za očuvanje i zaštitu njegovog biološkog statusa. Po njegovom mišljenju ljudsko biće je stvoreno za slobo-dan život u prirodi (na vazduhu) i za njegov razvoj neophodna je fizička vežba. Njegov osnovni princip je korišćenje onih vežbi kojima može da se obezbedi potpun fizički razvoj u uslovima razumnog povratka prirodi koji je prilagođen mogućnostima savre-menog života. Svojom prirodnom metodom, Eber je želeo da se organizam čoveka zaštiti od uslova koje je stvorila civilizacija, nepovoljnih za njegov biološki razvoj. Fi-zičko vežbanje trebalo bi da ima kompenzatorsku ulogu, odnosno moralo bi da nadok-nadi ljudima sve ono što im je civilizacija uskratila u pogledu prirodnih oblika kreta-nja(Ilić, 1994, 271). U svojim knjigama Razumno fizičko vaspitanje, Nastava fizičkog vaspitanja dopunjena prirodnom metodom, Praktičan vodič fizičkog vaspitanja nagla-šava da lični primer nastavnika ima veliku ulogu u formiranju navike fizičkog vežba-nja, insistira na praćenju fizičkog razvoja učenika putem učeničkih kartona i da se fi-zičke vežbe prilagode uzrastu i konstituciji.


Češki sistem vežbanja pokrenuo je Miroslav Tirš (1832–1884), a njegov cilj je

bio da okupi što veći broj ljudi koji će fizičkim vežbanjem jačati »svoju telesnu i mo-ralnu snagu«. Prilikom vežbanja isticala se estetska dimenzija pokreta. Kao dobar po-znavalac helenske gimnastike i ideala kalokogatije, u svojoj knjizi Osnovi telesnog ve-žbanja naglašavao je potrebu razvoja moralnih i voljnih sposobnosti vežbača.

Fizičko vaspitanje, kao deo opšteg vaspitanja, bilo je predmet zanimanja mno-gih pedagoga, naučnika i mislilaca u 20. veku. Dolaskom Đorđa Natoševića (1821–1887) nastava fizičkog vaspitanja poprima organizovaniji oblik i dobija status obave-znog predmeta u okviru školskog rasporeda, prvenstveno zbog njegovog značaja i uloge u razvoju celovite ličnosti. Značajno mesto, takođe, dobija fizičko vežbanje u ak-tivnom korišćenju odmora, naglašavanjem njegovog značaja u rekreativnoj funkciji. Naučnoj zasnovanosti fizičkog vaspitanja doprineli su i radovi Ivana Mihajloviča Seče-nova (1829–1905) o funkcionisanju čovekovog organizma kao jedinstvene celine i uti-caju fizičkog vežbanja na ceo organizam kao celinu. Takođe, anatom i pedagog Petar Francevič Lesgaft (1837–1909) zahtevao je da se fizičko vaspitanje zasniva na fizio-loškim zakonitostima i da bude značajan činilac u svestranom razvoju čoveka.

Zasnovani na iskustvima i dostignućima evropskih nacionalnih sistema gimna-stike i najnovijim naučnim saznanjima prvih decenija 20. veka javljaju se sledeći prav-ci u fizičkom vaspitanju:

– Idejni tvorac, tzv. austrijskog pravca fizičkog vaspitanja je Karl Gaulgofer (1885–1941). Ovaj pravac fizičkog vaspitanja sastojao se iz sledećeg: ve-žbanje na spravama, vežbe švedske gimnastike radi sprečavanja nepravil-nog držanja tela, narodne igre, plesovi, ritmika, grupne i masovne vežbe, kao i aktivnosti u prirodi i jutarnja gimnastika.

– Medicinski pravac u fizičkom vaspitanju, zahtevao je od nastavnika da pružaju deci pomoć u procesu nastave fizičkog vaspitanja, dok su učenici sami vršili izbor vežbi i odgovarajućih nastavnih sredstava.

– Teorijsku osnovu sportsko-rekreativnog pravca fizičkog vaspitanja, Džordž Neš (1889–1960) u knjizi Vaspitanje karaktera kroz fizičko vežba-nje. Osnovna koncepcija ovog pravca je da je neophodno obezbediti mo-gućnost da se čovek u svoje slobodno vreme bavi fizičkim vežbanjem.

Može se konstatovati da je čovek oduvek upražnjavao prirodne oblike kretanja kao neizbežan sadržaj svakodnevnog životnog režima. Organizacione forme i sadržaj fizičkog vaspitanja zavisili su uvek od stepena razvoja kroz koji je prolazilo određeno društvo i sredina koju proučavamo. Posebno je značajno naglasiti da se veliki broj pe-dagoga i filozofa pozivao na Juvenalovu sentencu »Zdrav duh u zdravom telu«, ističu-ći veliku ulogu fizičkog vaspitanja za zdravlje dece i mladih. Zato fizičko vežbanje mora biti zadržano kao svesna svakodnevna aktivnost kroz čitav život, jer »pokret po svom delovanju zamenjuje svako terapeutsko sredstvo, dok sva lekovita sredstva ne mogu da zamene pokret« (Tissot, 1781; prema: Jovović, 2000, 17).

Literatura

1. Berar, M. (2000): Istorija fizičke kulture, Novi Sad: Fakultet za fizičku kulturu Univerziteta u Novom Sadu.

2. Ilić, S. (1994): Istorija fizičke kulture, Beograd: D.T.A.-Trade. 3. Jovović, V. (2000): Korektivna gimnastika, Podgorica: Samostalno autorsko izdanje.


4. Krsmanović, B. (2000): Teorija fizičke kulture, Beograd: Viša škola za sportske trenere. 5. Levajac, R., Stanković, V. (2004): Istorija fizičke kulture, Leposavić: Univerzitet u Prištini – Fa-

kultet za fizičku kulturu. 6. Novitović, B. (2007): Fizičko vaspitanje, Beograd: Samostalno izdanje autora. 7. Rodić, N. (2000): Teorija i metodika fizičkog vaspitanja, Sombor: Učiteljski fakultet. 8. Zdanski, I. (2002): Didaktika fizičkog vaspitanja, Banja Luka: Udruženje građana – nastavnika

osnovnih i srednih škola »Petar Kočić«. 9. Živković, D. (2000): Teorija i metodika korektivne gimnastike, Niš: Samostalno izdanje autora.

* * *

IMPORTANCE OF PHYSICAL EDUCATION FOR THE HEALTH OF CHILDREN

AND THE YOUNG

Summary: Human knowledge about the process of training in the function of educa-tion ranged from empirical to abstract or philosophical and scientific. For this consideration it is especially important that all the famous philosophers of the old century advocated essentially humanistic ideas of the need for harmonious development of personality, the symbiosis between body and spirit. From ancient China and India, Assyria and Persia, the Sumerians and the Cretan-Mycenaean culture to Athens and Rome, besides the formation of certain human virtues, moral values contained in promoting truth, justice, courage, decency, an integral part of educa-tion and physical exercise. Thoughts of Confucius, Homer, Socrates, Plato and Aristotle could be summarized in a message to the formation of human health and necessarily associated with muscular activity. A number of thinkers and educators, especially Jean-Jacques Rousseau, emphasized the need for harmonious development of personality and meaning of the process of exercise for optimal and harmonious development of man, believing that »the body is important to practice«, and that the exercise achieved the educational component of the aesthetic, emotio-nal and moral values.

Key words: physical education, children, young people.

* * *

ZNAÊNIE FIZIÊSKOJ KULXTURW DL} ZDOROVX}

DETEJ I MOLODE@I - ISTORIÊSKIJ OBZOR Резюме: V processe vnedreni] fizi~eskih upra`nenij v funkcii vospitani], ~elo-ve~eskie znani] varxirovalisx ot <mpiri~eskih, ~erez abstraktnwe ili filosofskie do nau~nwh. Dl] na[ej rabotw osobenno va`no, ~to izvestnwe filosofw drevnego vremeni otstaivali, po su\estvu, gumanisti~eskie idei — potrebnostx garmoni~nogo razviti] li~-nosti, simbioz tela i duha. S vremen drevnego Kita] i Indii, Assirii i Persii, [umerov i krito-mikenskoj kulxturw, vse do Afin i Rima, pomimo formirovani] opredelennwh ~elo-ve~eskih ka~estv, moralxnwh cennostej, soderà\ihs] v poo\renii istinw, spravedlivo-sti, muèstva, por]do~nosti — neotqemlemoj ~astxy obrazovani] ]vl]yts] i fizi~eskie upra`neni]. Mwsli Konfuci], Gomera, Sokrata, Platona i Aristotel] mo`no summiro-vatx v poru~enii, ~to zdorovxe i formirovanie ~eloveka ob]zatelxno sv]zanw s mw[e~noj de]telxnostxy. Mnogo~islennwe proizvedeni] mwslitelej i pedagogov, osobenno @an @ak Russo, pod~erkivayt neobhodimostx garmoni~nogo razviti] li~nosti i zna~enie fizi~e-skih upra`nenij dl] optimalxnogo i garmoni~nogo razviti] ~eloveka, polaga], ~to »telo dol`no upra`natxs]« i ~to fizi~eskimi upra`neni]mi dostigayts] vospitatelxnwe kom-ponentw i <steti~eskie, <mocionalxnwe i nravstvennwe cennosti.

Kly~evwe slova: fizi~eskoe vospitanie, deti, molode`x.


znaČaj fiziČkog vaspitanja za zdravlje dece i mladih – istorijski pregled

Documents