vitomir nikolic

84
Витомир - Вито Николић Пјесме из књиге НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Upload: brano72

Post on 18-Nov-2014

1.474 views

Category:

Documents


18 download

TRANSCRIPT

Page 1: Vitomir Nikolic

Витомир - Вито Николић

Пјесме из књиге НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Page 2: Vitomir Nikolic

НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Тумара градом недјеља,иде од куће до куће,ко да је слуачјно наљегла,па не зна шта ће ни куд ће.

Застане испред излога,да тобож косу поправи,а отуд нема никогада је бар оком поздрави.

У крчми нађе тишину,на тргу, опет, тишина,празнују људи празнину и свуд је само празнина.

Тумара градом недјеља,тек да вријеме убије;ко да је грешком наљеглапа сад би некуд - што прије.

Page 3: Vitomir Nikolic

ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,друмови добри ко длан очин.Морам данас отић некуд, да потражим мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,овако лијепо помућеног ума,да тражим окука, окука, окука,и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,без питања како и зашто и докле,друмови увијек некуда воде,а ја сам номадском глађу проклет.

ОБЕЗДРУМЉЕНОСТ

Заноћила ноћ у мени, мотре на ме црне страже,лик нечији скамењени гледа у ме пренеражен.

Над угарком мјесечевимлудо дрво запомаже. Неки гркљан пресјечени хоће име да ми каже.

Треба некуд побјећ с лицем испред ове страшне јаве, не у шаке - злокобнице закукаће око главе.

---------------------

Све су скитње одскитане, умор пао на друм дуги. Што ме тако гледаш, дане као да сам неко други.

ЈЕСЕН ДАЛЕКО НА ДРУМУ

Ни оца, ни мајке, ни адресе ... А већ је јесен. Кише зру.

Данас ће ждрал из неба сивог, да ме закоље криком ко сјечивом, ждрал - мој друг.

Page 4: Vitomir Nikolic

ИНТИМA

Ноћас тако желим да ме неко воли,прегршт нечије њежности ми треба;ноћас ћу све да заборавим и преболим и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више ничи,и био пуст и презрен- нежељен ко гробарНоћас би хтио себи- дјечаку да личими да ми опет кажу како сам добар.

ИНТИМE

Ноћас тако желим да ме неко воли,прегршт нечије њежности ми треба;ноћас ћу све да заборавим и преболим и да се вратим у наручје неба.Ја сам био кафански и више ничи,и био пуст и презрен - нежељен ко гробарНоћас би хтио себи - дјечаку да личими да ми опет кажу како сам добар.

                * Добројутро, јутро снено,добројутро, небо плаво.Хвала ти за љубав, жено,хвала ти за лежај, траво

ОЧАЈ

Дан освану а ја - Скадар, Зле ме силе претвориле у гомиле, до темеља порушиле.

Три године тако оне мене ломе, а ја више нијесам кадар да се зидам и сурвавам низ литице. ---------------Гојковице, млада Гојковице...

БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ

I

Page 5: Vitomir Nikolic

Заборавише ме, туго, друмови. Одавно ни једног да наврати. Бјелина ми вид умори. Стигоше ме спори сати.

Све се свело у прозорско окно комад неба и облак што плови. Смрт ме гледа празнооко. Недајте ме о друмови.

II

Прољеће иде, а она режи. Пријети - плућа ћe да искида. Мораћу и ово прољеће да прележим између четири бијела зида.

А напољу ће листати тополе, кикотаће се ријека испод ива. О, нико не зна колико прољећа боле, кад су отета и недокучива.

III

... Како сам некад лудовати знаос прољећа, кад плану те кише бучне. Једном сам дивно покисао, она - топола, ја - бор разбарушен.

А сад не могу прозор да отворим, да уђе то славље маја пијанога ... Можда и данас негдје гори љепота она босонога?

Киша, киша у трави, у лишћу шуми драга опијајућ сном. Оздравићу, сестро, оздравићу да бих умро киснући ко кров!

IV

Те тополе брезовачке,те тополемиловане погледима умирућих.

Те тополе што ме боле листајући и венући.

Те тополе брезовачке,те тополешто у сутон мукло шуме ко да јече.

Page 6: Vitomir Nikolic

Нек оголе те тополе. Горосјече! Горосјече.

V

С јесенизеленитуга у мени,с јесени,кад дозру дуње и регрути и дјевојке кад се заневјесте,с јесени некуд ме зову цесте.

Некудгдје лишће никада не жутии гдје су људи - вјечити регрути,а дјевојке - вјечите невјесте ...

С јесени- тако су лажљиве цесте.

VI

Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи...Помрчина згуснута до крика. У оџаку, ко да милост тражи, вије вјетар болом бескућника.

Негдје некаква капија пјева, с призвуком туге заборављених. У мени нешто дозријева чудно нешто ноћас зри у мени.

VII

Не вјерујем овој ноћииздаће ме.Ако само склопим очи,ако тренем,прикрашће се,заклаће ме,или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,црној,глувој,без корака.

ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА

Page 7: Vitomir Nikolic

Лежим на одру, тих, упрошћен до баналности, до горког стида. Улазе некакве црне гошће, понека приђе и зарида.

Около сједе. Тихо и тужно. Старци пуше, причају, кашљу и опраштају ми великодушно све што се збило уз веселу чашу.

Врлине везу уз израз озбиљан причају шале са смијешком. (Испада, ето, да сам био диван, смрти, моја једина грешко!)

------------------------------

Лежим на одру, тих, упрошћен. Напољу сунце свакодневно сја. Не знам да ли је ко ожалошћен али, заиста, јесам ја.

УСПАВАНКА

Буји, паји,гријеху мој мали,спавај, моја лијепа срамото,због тебе су ме отјералида туђе рубље простирем плотом.

Назвали су ме свачим редоми клели,и мене и тебе, сине,као да ти нијеси чедо,лијепе очи материне.

Буји, паји, да порастеш наји, велик као они јабланови, снажан као они загрљаји, лијеп као она мјесечина.

Спавај,лијепа срамото материна.

РОЂЕНДАН

Рођендан ... Двадесет и пета опоменаза дугујући живот.Већ - двадесет и пета!

Page 8: Vitomir Nikolic

Како се лудо окреће ова матора планета,као заљубљена шипарицаблесава од среће.

Окрећи се ти само, стара, окрећи, окрећи ... Што се тиче мене- ја ћу само да зачепим уши,па и послије стоте опомене,бићу опет дужник равнодушни.

Али да платим - не, никако!Рађеодлазим из овог гнијезда.

Хеј,зауставите планету,ја хоћу да изађем,идем у вјечну скитњу између звијезда.

Шта?... Нећете?... О, има и томе лијека,јер иако нијесам Галилеј ни Ђордано Бруно,ја сам човјек једног свемоћног вијека,па знам да he морати,лијепим ил буном,да падне тај јогунастишто неда и стеже,доста је само да неко врисне:"Доље апсолутизам земљине теже!"

Уосталом,већ су почела да кевћуштенад по васиони.

Хеј,зауставите планету!Чујете ли - звоним ...

ПРОЉЕЋЕ

Старији за таму јесени тмасте и грубљи за грубост ове зиме прошле, ја вам овога прољећа нећу махати, ласте, и нећу вам рећи топло добро дошле.

Врапцима ја морам, њежно као отац рећи нешто лијепо у дан овај плави, врапцима том ситном грумењу живота, што је цвркутало зимус на мећави,

Page 9: Vitomir Nikolic

док сте ви негдје, испод туђег неба изводиле своје игре враголасте. Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба, размажене госпођице ласте.

Они су зимус зебли испод стреха, они су вољели и голо ово грање. Моје поштовање, весела руљо смијеха, другови врапци - моје дубоко поштовање.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо, имам луду жељу вечерас да лутам. Соња, изиђи и изнеси само мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само, залогај један за огромну глад. Соња, изиђи да скитамо, ноћас је нестварно лијеп град.

ПРВИ СНЕГ (пјесма написана за конкурс "Света")

Снежи...снежи...завејава... cвe на љубав јутрос личи. Можда, збиља, негде спава лепотица ко у причи.

Пахуљице плету лудо... на шта cвe то ме подсећа. Хајдмо у то лепо чудо - ноћас Градом лута срећа.

Снег лудује, снег се смеје лепотом је cвe дотако. Мила: Гледај како вeje и воли ме, ето, тако.

БУЂЕЊЕ

Добројутро, јутро снено,добројутро, небо плаво.Хвала ти за љубав, жено,хвала ти за лежај, траво

ДАН

Page 10: Vitomir Nikolic

Ни у какав дневник овај дан не може, ово ругло дање, малодушно, сиво, ни кише да се покисне до коже, ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако, нико тим не живи. Вичем срдит вани: Дане, ђубре једно, не свиће се тако, губи се натраг па пристојно свани ...

ОДМЕТАЊЕ

Није ово љубав, то се ја спасавам, то ја бјежим, жено, теби у хајдуке, романијо моја, пуна добрих трава за крваве ране и жестоке муке.

То ја бјежим, бјежим, иако знам, жено, да већ нигдје нема ђула и зумбула, да ме ипак чека проклето лијевно ђе у њему бијели се кула.

КЛЕТВА

Бестрага ти главао али без трага већ одавно идемоја глава драга из зореу зорузора а шта даљеко нас у тај бестрагиз бестрагашаље...

Ниси ништа ружнорекла добра женосве је то још давноружније реченопроклет сам ја проклетзна то ова главапа се еволуданекако спасавапа ме ево некудочајника води да ми пукне мрамору некој слободи.

Page 11: Vitomir Nikolic

ЈОШ МОГУ ПОНЕКИ ОСМИЈЕХ ДА СЛАЖЕМ

Још могу понеки осмијех да слажем,понеку срећу да одглумим,још могу понешто лијепо да кажемсваком осим себи- не дају миболнице,болнице,брезовици,бежанијске косе,касиндоли.Узалуд се враћам некад драгој слици, птици,небу, лишћу ...Боли,боли,боли ...

И кријем се тако крвавунакажену завјесе своје црнестрашне кише ...Још могу понеки осмијех да слажемали све тише,тише,тише ...

БАЊУ ШАРАНОВИЋУ

Ове јесени ни тебе ни мене,ти у гробу - ја у гарсоњери.Стижу ми некакви рачуни,некакве опомене,а ниодкуд ријечи да ме разувјерикако нијеси био у правукад си посегнуо за ножем ко Серјожа.Ове јесени и ја сањам травунеку добру траву с оне стране ножа.

Ове јесени ни једног ни другог,ни толико нама драгих, брате, неко својим путем,неко својом тугом,сви смо и отишли у вражију матер.

Ове јесени ни мене ни тебе, ти у гробу - ја у гарсоњери. Наша бреза негдје сама зебе, она што си хтио да је вјериш.

Page 12: Vitomir Nikolic

МИНУТ ЋУТАЊА ЗА ЖИВЕ

Ослушни понекад, тако кришом, и чућеш како кисну наше кости под тамо неком тамном кишом у тој свијетлој будућности.

СЛИКА ИЗ ДЈЕТИЊСТВА

Господе, како памтим ту слику, како је све то живо у сјећању - одсјекли су главу несрећнику,а некаква је мува пала на њу.

И док је неповратно из зјеница одлазио читав један свијет, та је мува мирно ишла преко лица као да се ништа догодило није.

А тамо је негдје мирисала трава, шуморила јасен, црвкутала птица- све је било исто, осим ова главаса равнодушном мувом на сред лица.

Ћутао сам дуго и док су остали одлазили сити тог призора ратног, неко је викнуо ШТА ЧЕКАШ МАЛИ! НИШТА рекао сам сасвим матор.

НЕСАНИЦА

Ноћу,у грчу несанице,дозријевају самоубице,а онда тамо у освите сивепадају зрели међу живе.Да ли то и јадозријевамноћас док вјетар жално пјевапо улицамаи под мојим челом,да ли то и јадозријевамили сам, можда, већ презрео,па сада венем сам и таманмиришући невесело.

И ОПЕТ ЈЕСЕН

Page 13: Vitomir Nikolic

И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет - сам си,Николићу.

И опет нека писма дуга, очајна писма- без адресе,а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет јесен.

А шта акопросвирамтај метаккроз ово челоневесело,а онда почнесвеиспочетка:живот,страдања,па опет- чело.

Ашта аконема заборава,ако је тосамовјечна игра круга?А шта акотамоиспод траваболи оваистаљудска туга?

ПЈЕСМА

На друм пало небо малаксало не може се даље, Витомире, и до сад се с муком битисало, умири се велики немире, свако те је надање издало.

Page 14: Vitomir Nikolic

ЗИМА

Чија ли си ноћас - ко тељуби пијан од лепоте и у мекој коси сања свет пун твога шапутања.

Срећо моја давно ирошла коме ли си добродошла oвe ноћи док зла цича моју студен свету прича и док ветар грубо гуши заостали сјај у души.

Чија ли си ноћас-чија коме твоје сунце сија као што је мени сјало тако мало тако мало.

ГРАНАДА

Извешће једно јутро мене сужња и прије но се дан раздани убиће ме ни крива ни дужна изван града на пустој пољани.

И поновиће се срамна слика већ толико пута поновљена: мртав пјесник пред четом војника а около пјесма понижена.

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ УМИРАЊА

Пишем вам, ево,драги моји,из овог лијепог умирања,као што је ред,као што пристојида се јављамотакос путовања,с годишњих одмора,са љетовања,из тамо неких нишких бања,из тамо неких будви,неког крања- пишем вам, дакле,рођени моји,из овог лијепог умирања. Умирање

Page 15: Vitomir Nikolic

- то је овдје,на југу,па можда и нешто јужнијеод југа,ту вјечне ранесву ноћ шуме тугу,а јутром опет свићезлатна туга.

Туге овамо ко сунца на Хвару, па душа за час бакарно преплане (само што овдје не дају ни пару ако понекад туга не осване).

Остаћу овдје дуго дугопа можда чак и нешто дуже, сродио сам се, ето, са овом тугом, са овим ранама што тугом туже.

ЗАБОРАВИТИ

      Б.Петровићу, пјеснику

Заборавити - и грудобољу и пјесме, и несне, и зле метке,па опет вољети неку Ољу из шестог разреда осмољетке.

Па опет сањати негдје уз кишу, гладан и жедан го и бос,велике људе који пишу и жарко жељети да будеш то.

Па опет читати "Робинсона" и вјеровати у cвe приче, па опет бити дивни сиромах који сем срца нема ничег.

Заборавити, заборавити... али нема више заборава - хтио не хтио мораш бити по cвojoj несрећи злој и славан.

Page 16: Vitomir Nikolic

БАЛАДА

Ми смо бескућници ал не и убице и зашто нас се свак гнуша и боји зашто шириш плаве очи дјевојчице кад прођемо јутром крај прозора твојих.

Нисмо ми с марса пали, жива била, овакви се дроњци ни горе не носе, па кад отуд нисмо што би се плашила наших мутних очи и прљаве косе.

Ми смо људи ко и други људи само с много више среће зле, али зато ми имамо груди и широко срце за сваког и све.

Ми смо бескућници ал не и убице и нека нас се нико не гнуша и боји немој ширит плаве очи дјевојчице кад прођемо опет крај прозора твојих.

СЛИКА СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Пјева пијана кафанска дроља звучно куковима вртећи у круг упорно као зубобоља прича нешто мој пијани друг.

Пијан сам ето али шта то мари пустите ме драги ја вас молим у овом животу има пуно ствари које само пијан могу да одболим.

Са торња одзвања касна ура опомињућ на сан непоспале нас улицом пијан вјетар тетура псујући нешто на сав глас.

СЛИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Полако улазим забораву у траг, препознајем тај камен, то дрво, ту траву, и све ми се чини да сам давног јутра пронио овуда Ченгићеву главу.

ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ        (Бранивоју Ђорђевићу)

Page 17: Vitomir Nikolic

Драга Госпођо учитељице, не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској.

Сјетих се, знате, оних Ваших прича пуних љубави за птице невине и слабе, послије којих смо, због сваке праћке и камичка, клечали дуго иза табле.

Не замјерам Вам - далеко било, па чак ни то што ме вукосте за уши, све је то данас на свој начин мило и пријатно је од тога у души.

Ја се често сјетим тог времена давног рата, зиме, глади, бодљикаве жице, није, богме, тада било једноставно научити неког да заволи птице.

Госпођо, то је, у најмању руку, јунаштво достојно поштовања - учити неког љубави уз хуку једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице, и не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској.

ПРЕКИНУТА ЧАРОЛИЈА        На вијест о смрти В. Дизнија

Читавог јутра снијежиснијеживеселом тишином звони данпсето се малој птицисмијешивидиком летиПетар Пан. У пахуљама радост планујави се мноштво драгих слика али одједномкао кап да канукап црног тушасред видиказгаснуше сликетоплењежнепод небом оста смркнут дани пси што лајуи птице што бјеже

Page 18: Vitomir Nikolic

нестаде добриПЕТАР ПАН,

БЈЕЛИНА

Стојим под пахуљама са руком просјачкииспруженом.Оне падају, осмјехују се и мру на моме длану,пуно је јутрос њежности и доброте у просторуоснијеженомскоро да повјерујем како сам некада и ја имаомаму. Скоро да повјерујем у све недођије и шаренелаже,у све приче о патуљцима, снежани и црвенкапици,скоро да повјерујем како ћу некада опет битимажен код моје добре баке тамо у Горњој Буковици.Стојим под пахуљама са руком просјачкииспруженом,али ни сам не знам да ли нешто дајем илимолим,о не зачуди се и не замјери ми, прва жено,која јутрос овуда прођеш ако почнем да теволим.

ЗИМА

Из таме сву ноћ снијег сипа и вјетар звижди зима зима добро је миладобро ипакшто негдје постојиш што те има.

УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши.

Page 19: Vitomir Nikolic

Гдје ли си ноћас, ти далека, да ли си негдје свила дом, или још увијек, као некад, луташ поноћним Београдом.

Да ли још тражиш оног чудног, оног из твојих снова врелих, кога си тражила узалудно и оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај, он ипак једном мора доћи из твојих лијепих снова, драга, у твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме из дивних шума непознатих право у наше ружне несне, у горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши.

ДЈЕЧАК

Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су повикали: - Умријеће ти мајка!... Ко убије ласту умријеће му мајка!... - Ја немам мајку - рекао је Дјечак. - Онда ће ти умријети отац. - Немам оца. - А брата, сестру?.,. - Немам ни брата, ни сестру. - Немаш баш никога?!- Никога.Дјечаци су се збунили. Каква несрећа може да снађе некога ко је већ толико несрећан?Тишина је потрајала дуго, а онда се огласи Дјечак милујући своју жртву у којој више није било ни дана, ни сунца, ни цика... - Жао ми је ласту - рекао је тихо.

СВЕ ЈЕ ОДВЕЋ ТУЖНО

Све је одвећ тужнода би било ружно,и то што смо слаби и лако рањиви,и то што смо тако несигурно живи, и то лисје које

Page 20: Vitomir Nikolic

падат не престаје... Све је то лијепо,па какво је да је,јер друго намништанеостаје.

ИЗМЕЂУ НАС И ПЛАВОГ НЕБА       (Божу Ковачу)

Између нас и плавог неба увијек нешто што не треба: кров, кишобран, шешир, качкета -увијек нешто што нам смета да гледамо тај простор чисти и постанемо такви исти.

ПЈЕСНИК          (Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку кад га некаква патња сколи, па оде да тражи ријеч неку ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више из своје душе ко из горе, остане тамо, свијета лишен, тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље иако добро зна тај патник да је немоћно све то биље, да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом, кад свене као август, ко љето, осјетиш како је с њим отишло нешто лијепо и свијетло.

ФОТОГРАФИЈА СА ОСМРТНИЦЕ

Када ли се насмијао човјек што се јутрос смије са посмртног свог плаката ко да никад умро није.

Је ли знао добри човјек, је ли мого и да слути,

Page 21: Vitomir Nikolic

да ће једном с тим смијехом тако црно осванути.

Каква је то давна cpeћa озарила њему лице -да би му се наругала јутрос с црне осмртнице.

СТАРАЦ

Уморан већ и мало горак од свега што се збило и што није, он иде тихо, корак по корак, улицом - ко рубом провалије.

Мало шта види и мало шта чујe сем грозну јеку свога штапа, како му корак заглушује -како га с тишином неком стапа.

Кад сједне на клупу да завара ту збиљу коју штап одзвања, људи помисле - он одмара, људи помисле - старац сања.

МИР

Чудна ме понекад жеља хватада купим разгледницу и напишем:"Добро је: поште раде, нема рата..."И ништа више.

ЈУТРО

Колико кукавичлука треба за храброст и колико храбрости за кукавичлук о, јутро, добродошло...

ПЈЕСНИК ИЛИ ЈАТАК

Ћутиш, часно ћутиш, па ипак, на крају, мораш проговорит, мајчин сине, када ти те муке додијају, када те згроме те истине...

О, јатаци тврди то најбоље знају када из своје очајне висине почну полако да падају.

Page 22: Vitomir Nikolic

Да, све ћеш ти једном признати на крају курвин сине...

МЕЋАВА

Сам је ноћас на мећави и вуци му траг слиједе, ко зна, сјутра, кад заплави, гдје ћe бити и шта хтједе.

Пјесмо моја, помоли се за његову луду главу, и ослушни - ако врисне да идемо у мећаву.

МЕЋАВА

Већ три дана не видјесмо дана, тек помало у окну заруди, па се опет приповрати тама, па се опет сневеселе људи.

Невријеме - да не може горе ... Сулуд вјетар у прозоре бије, као неког да зове напоље, да изиђе ако курва није.

ГИМНАЗИЈАЛКЕ НА СНИЈЕГУ

... А да их није овакозими,њих што вјечно на љето мисле,ми би се провеликао Ескими- као пингвинисмрзли би се.

Да није тих очију и тих лица из којих вјечно сунце грије...

... Гимназијалке,данассвакој по петицаиз живота,љепоте

Page 23: Vitomir Nikolic

ипоезије.

МОЖДА

Можда ту љепоту којом живим садау неком животупросањахнекадаи она ме стижесаду мимогредуу овом животуко зна ком по реду.

Можда баш овако и баш оволико стајао сам давно пред том истом сликом не слутећи да ћe онаједног дана изаћи да живи изван свога рама.

БЕЗ СВЕГА МОГУ

Без свега могу- без руку,без ногу,без главе сечакосјећаммного комотније, али без срца- без срца не могу,тог маленог срцасвојеги свачијег.

НЕКА МЕ НЕ БУДЕ

Нека ме не буде кад будем престао да волим јер тада од мене не би остало ништа - можда само угарак неки голи од читавог овог великог огњишта.

ИНСТРУКЦИЈА ЗА ЈЕДНУ СЛИКУ

Page 24: Vitomir Nikolic

Прво замислите прапочетак, диносауре, мамуте, олује, па онда замислите свог косматог претка како се на ријеч одлучује.

Замислите му при том лице и очи, па зубе, косу и чело ниско, па дочарајте како му се кочи очајно грло нетакнуто вриском.

Па затим додајте читавој слици нијему масу која чека да чује име сунцу, птици... Јесте ли замислили тог човјека?

Сад насликајте косматог дивљака са главом мало нагнутом у страну како зажиже усред мрака свјетлост до тада ником знану.

Па опет замислите све испочетка, диносауре, мамуте, олује, и величанствени глас човјека како кроз простор одјекује.

ГРЛОМ У ПОЛИМЉЕ

Гори јесен, капљу шљиве у првоток љут, а ми грлом у Полимље - нанио нас пут.

Три смо ноћи и три дана текли као Лим од казана до казана - упоредо с њим.

Пјевала нам дању јесен озлаћена сва, а чувао ноћу мјесец (или, можда, два?)

И данас бих тамо био крај казана ког да нас није разјурио љубоморни Бог.

Гори јесен, тече шљива у првоток љут ... Тешко ли је из Полимља низ тријезан пут.

Page 25: Vitomir Nikolic

ИСТОЧНИ ВЕСТЕРН

Пјесма је увијек при руцикао револвер о појасу, па кад ти дојади - само повуци и туци, право у масу.

Пуцај у срца,у чела,у очи,и не поштединикога живог,а кад све средиш,пажљиво закочи и крени полакоу крчму - на пиво.

БРЕТЕЛЕ СА ФАБРИЧКОМ ГРЕШКОМ

Са рамена низ мишице бијеле сваки час склизну њене бретеле, а сирота жена само црвени - тешко јој, очито, а теже мени. Док она једну с муком подиже, друга већ клизи све ниже и ниже. Обла рамена па би и пчела склизнула одатле, а не бретела. Ох, што се мучи јадна жена да смири бретеле и рамена... Морам је водит, па хтјела - не хтјела,у неки сервис због тих бретела. Јер, очигледно, њене бретеле имају крупан фабрички фелер.

ПОЛИГЛОТА

Мој пас је рођени полиглота: говори сто језика првокласно. Кад тај зарежи иза плота сви га разумију и - све им је јасно.

ЈЕДАН НЕШТО ОЗБИЉНИЈИ ПОГЛЕД НА МАГАРЦА

Да окупаш зебру,да јој спереш шаре,

Page 26: Vitomir Nikolic

шта би била зебра? Обично магаре.

А да нешто ставиш магарцу на ребра исте оне шаре - би ли посто зебра?

Ја мислим да не би (И сигурно не би!) јер он не да да се тек тако позебри,

ко што неки лако своје рухо свлаче и облаче туђепа се - помагарче.

КАМИЛА

Немој жалит камилу због суше и пустињског вјетра безобзирног; све невоље једаред се сврше - зна то она и прежива мирно.

Ако буде боље - добро дошло, ако буде мријет - мријет ће се; ником није још за руком пошло да се своје судбине отресе.

Док ти псујеш и свађаш се с Богом пуцајући у погрешну мету, она има оазу са водом на овоме и оном свијету.

Она је већ тамо гдје ти треба тек да стигнеш, ако си на путу: са ове и с оне стране неба она живи у истом тренутку.

Немој жалит камилу због суше, већ нас жали и тражи лијека; како ћемо кроз ово бездушје истом страном неба, довијека.

ШИПАК ИЛИ НАР НАР ИЛИ ШИПАК

Кад имаш шипак имаш и нар јер то је потпуно исто,

Page 27: Vitomir Nikolic

као вељача и фебруар или ко Риле и Ристо.

Но, разлике има, ипак, између једног и другог, јер нар је само шипак, а шипак - и нешто друго.

Једно му име одстрани и наук за свагда извуци: бољи је нар на грани него шипак у руци.

АНАНАС

Стигао ананас и код нас у село (први пут откад је нас и ананаса!) и чим се чуло да је то за јело - навалила народна маса.

Пробају људи тај плод свјетски, па ћe понеко, себи у браду; "Ово је изгледа пипун зетски, који је завршио школе у граду".

БАНАНА

Банана је позната по својој кори која може сваког живог да обори, да га испребија и унакази ако је неучтив па је нагази.

Силеџијама из наше кафане памет је утјерала кора од банане, а многим шпијунима страних сила једино је она доскочила.

Само су мајмуни јачи од банане, али се ипак мудро држе гране и искључиво се крећу - по дрвећу.

ЛИМУН

Да ли је лимун воће или није кад се он не једе него пије? И како може да расте на грању нешто што је у течном стању?

Page 28: Vitomir Nikolic

Овим се проблемом бавим највише док какав лимун пијем и сишем.

Али нека мисли ко шта хоће- лимун је воћепосебне каквоћеи нема здравије текућинеза температуру и друге врућине.

ЈОЖЕ

Продао Христа Марксу, па онда Маркса Христу, за исте паре, уз таксу и провизију исту.

Такав је трговац Јоже - продаће све што може, чак и ту вјеру нову продаће сјутра за лову.

КОД ЈАСЕНОВЦА ПОНИРЕ САВА

Код Јасеновца понире Сава у понор помора, у бездање ... Ослушни како се стропоштава низ људске кости и лобање. С висина живота пада ријека и далеко се њен јек чује - широм свијета и широм човјека тај страшни суноврат одјекује. Код Јасеновца понире Сава у амбис човјеков (О, таман ли је!) па потом израња широка и плава дозвана душом Славоније.

У ГРАДИНИ ГРОБ ДО ГРОБА

Page 29: Vitomir Nikolic

       На ушћу Уне у Саву, у атару села Градина, прекопута Јасеновца, усташе су прошлог рата убиле маљем или заклале ножем преко 350 хиљада људи, жена и дјеце, углавном из Поткозарја. Сви су они покопани у стотинак мамутских гробница које се данас распознају као болна улегнућа на образу Земље.

У Градини гроб до гроба, а у сваком по град људи, сто гробова - сто градова под цвијећем узалудним.

Нит га беру нити косе, нит његују, нити газе, нит му вјетри прах разносе, нит га пчеле обилазе.

Само цвјета, само вене, само вијек свој вјекује, да тишином опомене, да тишином одјекује.

У Градини гроб до гроба, на два јутра земље плодне сто гробова, сто градова од Градине - куд год одем.

НОЋ СА ДУБРОВНИКОМ

1.

Сви смо у опсади ових црних дана, све нас подједнако туку, мој Госпару, и с копна, и с мора - са свих страна само грми: барут! барут! барут!

Не познајем никог сред дима и тмуше, али ипак ћутим ову мржњу стару коју никоговић сипа, обездушен, на све што смо били, мој дични Госпару.

Његово је ово вријеме, и меци, а наша је патња у сузи скривеној, што је својој мртвој дугујемо дјеци кад будемо, некад, смјели да плачемо.

2.

Зашто ли се сјетих трагичног Солина, оног велеграда красних саркофага што га, након двије хиљаде година, затрпаше земљом па оде бестрага.

Page 30: Vitomir Nikolic

Није онда било ни рата, ни флоте, ни пијане руље њихове и наше; могао се Солин спасити страхоте, могао је, али - ипак није спашен!

А шта тебе чека, Господине Граде, у овој ноћи братске крвомутње, док крвници мирно свој посао раде?... Не дај, Боже, да се стекну моје слутње!

Ноћ, 11/12. нов. 1991.

УМЈЕСТО ПОГОВОРА

Ово издање посвећено је Витомиру Николићу, незаборавном пјеснику и новинару, његовим "друмовањима "у граду којег је волио и чија је знаменитост постао и остао заувијек.

"Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живиму Титограду", увијек је истицао.

Тематски оквир књиге (осим цјеловитог пјесниковог лирског опуса, који се први пут објављује овом приликом) одређен је пројектом библиотеке "Архив успомена" и прво је свједочанство о најкреативнијем дијелу Николићевог животног пута. Колико су то околности и прикупљени истражива чки прилози омогућили, то је и покушај да се у име љубитеља Витове поезије одужимо човјеку и пјеснику који тек треба да у историји књижевности овог народа добије мјесто које заслужује.

Речено је већ да велики пјесници припадају свима. Да ли је Витомир Николић један од њих, показаће једини непогрешиви судија - вријеме. Подсјећања ради, готово је пет деценија од Витових првих стихова и три године од када је преминуо, али интересовање за његову личност и поезију се не смањује. Напротив, и у овом времену "страшне јаве " - све је веће.

Од стране читалачке публике овај пјесник је увијек био вољен, обожаван чак до феномена, којим се, зачудо, до данас нико од књижевних посленика није озбиљно позабавио. Наиме, и прије него што је штампао прву збирку поезије: ђаци, студенти, радници, пробирљиви интелектуалци, професори - академици; људи свих врста занимања и нивоа образовања знали су и говорили многе његове стихове наизуст, а неки ближњи му по перу, и од њега познатији и признатији у књижевној бранши, нијесу се либили да их јавно или тајно прикажу као сопствене.

Те своје необичне популарности и истовременог "власништва" двије судбине - познатог пјесника, а у јавном и приватном животу, готово анонимуса, био је свјестан и сам Николић. О томе је нерадо и ријетко говорио:

Page 31: Vitomir Nikolic

"Ја сам био чувен прије мојих књига... У биљежници Бања Шарановића, професора који се убио 1961. године (моја прва збирка објављена је 1962.), налази се један овакав детаљ: "Студенткиње из Никшића и Цетиња рецитовале стихове својих пјесника, рецитовале па се на крају изгребле ". Ваљда се посвађале око тога ко је бољи пјесник - Вито или Лесо (Александар Ивановић). И то је један лијепи доказ да књига не мора да се објави ако нешто ваља поезија.

Људи су моје пјесме учили напамет, неко би их и објавио, а неки моји стихови кружили су не само Југославијом. За један кажу да је можда инајпознатији слоган у свијету. То је онај графит који пишу по зидовима: "Зауставите планету, ја хоћу да сиђем!"

Међутим, он фигурира као стих Јакова Гробарова, а други стих из те пјесме ("Рођендан", написана 1957.године, објављена у збирци "Друмовања" 1962. године, прим. М.В.) приписују једном другом београдском пјеснику. Обојица су ми добри пријатељи и у разговору су ми објаснили како је до тога дошло. Јаков је, кажу, један мој стих "продао" за вечеру. Али, Момо Капор у једном тексту каже, поред осталог, да је Гробаров написао стих који је раван античкој поезији. Кад се неко одлучи да даје тако громогласне изјаве морао би да зна ко је тај стих написао. Но, нијесам се око тога спорио, јер сам то већ радио са једним другим који је више мојих стихова узео и који себе сматра великим пјесником.

Све ово помињем само као илустрацију једне димензије моје популарности, нарочито у том почетном периоду. Ја нијесам писао поезију да бих био славан писац. Желио сам, наравно, да та поезија буде прихваћена. Али, никад, заиста, нијесам осјећао да сам "славан", вeћ да су људи разумјели шта сам хтио да кажем. Мислим да је сваки живи човјек пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник, тај је давно мртав. Али, само неки успију овладати душама својих ближњих.

Друго је то што сам понекад неком секретару комитета знао рећи да мој мандат траје стотинама година, а његов само четири, и слично...

Судбина анонимуса је моја права природа. То је, заправо, моја "слава ", да човјек живи и да буде задовољан својим послом. Јер лијеп је ocjeћaj кад, рецимо, згодна жена, најављивачица ТВ програма, којој Витомир Николић ама баш ништа не треба у тој ситуацији, одједном "оплете" и изрецитује неке моје стихове, а не каже чији су, нити можда зна ко им је аутор.

Никад нијесам био спреман на ону врсту славе која се носи као транспарент кроз народ и на учешће у снобовским манифестацијама. Од свих привилегија, које тај појам подразумијева, користио сам само неко моје право да кажем нешто у невријеме. Нешто што сматрам да је истина коју ће вријеме доказати. Као оно у Сарајеву 1971. године. Било је то кад су убили амбасадора Роловића. Ја сам ту био учесник књижевних сусрета, и скочио сам на сто у сред хотела "Европа" рекавши: "Ово је пуцањ у Југославију! Наш амбасадор је убијен из мрачних ровова Осме сједнице ЦК СК Хрватске ".

Одмах су ме ухапсили. Неко је, међутим, позвао тадашње ауторитете и пустили су ме.

Page 32: Vitomir Nikolic

Или... опет у Сарајеву, једне године, на Филозофском факултету. Говоре поезију и разговарају писци. Мене са једном групом послали код војске и радника, јер су, очигледно, сматрали да ја, са оно мало школе што сам завршио, не могу бити интересантан студентима и професорима.

Пјесникиња Дара Секулић, код које сам тог дана ручао, замоли ме да је испратим на тај факултет, јер је и она била учесник Сусрета. Дођемо ми тамо, ја сједим код врата иако су ме звали у први ред; и кад су сви ти пјесници казали своје стихове, прочитали преводе, кад је Изет Сарајлић позвао публику да почне разговор - крај је скупа, устане нека дјевојка и каже: "Ми смо у публици примијетили црногорског пјесника Вита Николића, па бисмо жељели њега да чујемо".

И то је прихваћено једним френетичним аплаузом. Око 250 људи грунуло је као један. Ситуација за мене деликатна, непријатна. Правдам се да сам дошао без књиге, да не знам стихове напамет... Ипак, морао сам изаћи и говорити стихове.

За "висок" ниво моје поезије захвалност дугујем и никшићким планинарима. Фрињо Контић је, наиме, на врху Мон Блана говорио моје стихове."

Пјесникова оставштина није обимом велика. У њој су и три свеске дневника, уствари, покушаја вођења дневника током 1966., 1967. и 1973. године. Ријеч је о веома кратким дневничким записима, биљешкама и размишљањима, несумњиво од значаја за познавање Николићеве књижевне радионице и живота.

У дилеми да ли овом приликом пред читаоце изнијети ауторовом руком исписивану најскривенију интиму, многе тренутке резигнације, посусталости, малодушја, његов бритки, луцидни суд о неким познатим и мање познатим савременицима, људима које воли или не воли, пјесме за које је сам Николић сматрао да их не треба штампати, уз, наравно, дозволу његове животне сапутнице, одлучио сам се за један избор из тих дневничких записа, који кореспондира са лириком овог пјесника. Књига коју имате у рукама приређена је од, до сада, необјављеног материјала, скинутог са магнетофонске траке, разговора вођених са Витом задњих година његовог живота и од неколико сјећања пријатеља, људи који су ra најбоље познавали. Прво запажање у том раду је било да је Витомир Николић: слободни дух, раскошни расипник у досјеткама, неспутани критичар свог времена, на живот и људе гледао искључиво - пјеснички. Иако контраверзан у понашању, неодмјерен до дрскости у репликама, увијек "неподобан за званичну политику, у својој бити био је само умјетник - и ништа више. Мада је због тога имао големих проблема (затворске казне, откази на послу...), ни у својим дневницима, ни у разговорима вођеним пред крај живота, није казао нити једну непријатну ријеч или мисао о виновницима тих његових личних невоља. Занимљиво је са коликом се сјетом и хвалом чак сјећао представника власти у Никшићу до 1970. године, кад је из овог града отишао у Титоград, гдје је у "Побједи" и Радио Титограду дуго био професионални новинар. То вријеме је, углавном, и обухваћено садржајем овог издања, које ће, вјерујемо, послужити за темељније проучавање његовог живота и цјелокупног дјела.

Други дио Николићеве књижевне оставштине, трагање по народном памћењу "Скраја на крај заборава", треба свакако објавити у оквиру

Page 33: Vitomir Nikolic

његових сабраних дјела, а за то је неопходно ангажовање одговарајућих стручњака.

Ништа мање није интересантан ни његов новинарски ангажман о коме је овако говорио:

"Новинарство ауторско, репортерско, врло је згодно и као подсјетник писцу касније, кад се "смири", стекне искуство, да се врати неким темама, па тако неке моје биљешке са путовања данас већ личе на једну фину мемоарску грађу. Увијек сам имао комплекс да нијесам ништа рекао пишући о некој интересантној теми на само двије-три шлајфне, али данас, кад погледам те текстове, видим да је оно есенцијално што је требало забиљежити - забиљежено.

А оно друго новинарство - политичко, оно је погубно за човјека који xoћe да се бави поезијом. Јер, то је заиста неспојиво: политика и поезија!"

Витомир Николић, необичан човјек и пјесник особитог сентимента, дјетињство и младост је проживио без најближе родбине. Хендикепиран болешћу од малена, немаштином, годинама и деценијама животарењем од данас до сјутра, до свијања породичног гнијезда, усамљен и без уобичајених животних радости, склониште је налазио једино у поезији и кафанском амбијенту. Али, вјечити бунтовник кога "нијесу озбиљно схватали", снагом изузетног талента испјевао је стихове најфинијег кова, њежне, исконски лијепе поетске исповијести, којима је и прије објављивања прве збирке овладао душама својих ближњих, наишао на велики одјек код љубитеља поезије. Природно обдарен, пјевао је најчистијим језиком пјесника традиционалисте, чиме се поносио: "Сва моја поезија, новинарство - ауторске рубрике "Црном Гором путем и беспућем" и "Добро дошли у Црну Гору" - све што сам причао ишто је остало забиљежено - све је то моје трагање за информацијама из народног памћења. А колико сам ја слаб пјесник - то тек сад знам, док пишем катрен "Полако улазим забораву у траг", док истражујем народно памћење. И, немам разлога да се нимало стидим утицаја Јесењина, а нарочито својих пјесника, свога језика и своје традиције. "

Задњих година, пред смрт, више инстинктом него спознајом новог зла око њега, згрожен суровошћу нове ратне и поратне јаве, није учествовао на књижевним манифестацијама, ријетко је из куће излазио. Збуњен и резигниран, отишао је из овог свијета у јесен 1994. године.

Колумбијски књижевни великан, Габријел Гарсија Маркес, на тему живота и стварања, говорио је: "Живот је најважнији задатак писца. Ко није живио, тај не може да пише. Пише ко је живио. "

Кад је ријеч о Витомиру Николићу и њему сродним пјесницима, може се рећи: "Пјева ко је - боловао."

Вријеме поезије Витомира Николића никад неће проћи. Та врста лирике је вјечна.

Максим Вујачић

Page 34: Vitomir Nikolic

Прву збирку поезије "Друмовања" Витомир Николић је објавио у Никшићу 1962. године.

Издање пјесникових пријатеља "Сунце, хладно ми је " објављено је такође у Никшићу, 1968. године.

Књига "Стихови" је објављена у Титограду, 1981. године.

Све три књиге Николић је издао о сопственом трошку "увјерен да тиме није наудио својој поезији, а још мање онима који ту поезију воле. "

"Старе и нове пјесме " објавио је у Никшићу 1991. године Рајко Бабовић, самостални издавач.

Изабране пјесме с насловом "Посљедња пјесма" објавили су Ободско слово и Скупштина општине Никшић 1994. године на Ријеци Црнојевића.

Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА

Page 35: Vitomir Nikolic

УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА

Ja сам рођен у Мостару и мени ласка што сам се родио у граду једног Шантића, Ђоровића, Хамзе Хума, Матвејевића... али то сматрам и својом

Page 36: Vitomir Nikolic

првом животном грешком, јер је требало да се родим у Граду у коме је или крај кога је рођено 15 кољена мојих предака. У њему сам током рата (гдје смо доселили послије бомбардовања Мостара) изгубио преостале чланове своје фамилије, оца и јединог брата, и нашао се усред ратног вртлога сам, без иђе икога, и у некој средини која је слабије духовно интегрисана од никшићке, вјероватно бих завршио као и толико других ископника. Управо је значајно питање: откуда то да ја који сам остао без родитеља и који сам се практично нашао на улици са овом својом природом склоној више авантури него миру и породици, да такав не изгубим оријентацију, да не посрнем и непропаднем. Сматрам да је средина у којој сам живио имала највише за то заслуга.

Неко вријеме био сам у дому за ратну сирочад, али сам се разболио од туберкулозе и дошао у Брезовик да се лијечим, одакле сам ускоро побјегао. Био сам тада непознати двадесетогодишњак који је објавио само неколико пјесама и репортажа у ондашњем "Омладинском покрету ", али једног дана позвала ме Вјера Ковачевић, секретар Среског комитета Савеза комуниста, и она је одмах ријешила cвe моје проблеме, и станбене и уопште социјалне. Тадашњи шеф станбеног одсјека, један честити човјек, изненадио се и рекао да у Никшићу нема никаквих других станова осим двије гарсоњере одређене да се издају стручњацима Жељезаре. Вјера му је одговорила: "И oвo су стручњаци какви нам требају".

Морам рећи, међутим, да сам ја имао и прије тога гдје да спавам и гдје да се осјаћам као члан фамилије, јер су се моји рођаци (особито моја стрина, глумица Анђа Николић) побринули за то, али ја нијесам могао да се прилагодим захтјевима које свака породица поставља пред cвoje чланове (да долазе у пристојно вријеме кући, итд.), па сам одустао од тога да им сметам.

Ја сам доживљавао Никшић из посебне перспективе из које сам могао да видим и да схватим животе не само оних људи који су се налазили на врху друштвеног живота већ и оних који су се налазили на његовим рубовима. У то вријеме дружио сам се са људима који данас представљају озбиљне значајке у разним областима живота oвe земље. Неко вријеме радио сам у Грађевинском предузећу и у cвojoj канцеларији сам откуцао на машини прву причу Мирка Ковача "Исидорова трка са змијом " која је ембрион његовог романа Губилиште, односно читавог Ковачевог књижевног опуса, Ту су били још и Бранко Бањевић, Слободан Бошковић, Војислав Никчевић, браћа Шарановићи... Бошковић се међу нама истицао тиме што нам је са заносом откривао свјетовe не само појединих писаца, већ и читавих литература, а он је исто тако бриљантно баратао својим шоовским цинизмом и префињеном иронијом, од којих је нешто усадио и у мене и цијелу моју генерацију.

Никшић, у вријеме када смо ја и моја генерација стасавали до новинских и часописних страница, у мом сјећању je остао бојен нашим поноћним састанцима на Тргу Саве Ковачевића односно ономе његовом дијелу између парка и куће Зиројевића који смо звали Космодром. У Никшићу педесетих година постојао је обичај да се млађи људи свакодневно скупљају на одређеним мјестима у Граду и на тим мјестима никад није могло бити да нема никога. Овај обичај је вјероватно био посљедица тадашњих прилика које су карактерисали недостатак затворених простора за састајање и вођење културног и уопште јавног живота. У оној завјетрини код

Page 37: Vitomir Nikolic

"Југопластике " на Тргу Маршала Тита увијек си могао наћи онога ко ти треба или онога ко би ти могао рећи гдје је тај што ти треба и кад ће се вратити. То је било и вријеме кад је једина разонода једног броја Никшићана у касним вечерњим часовима било испраћање и дочекивање возова на Жељезничкој станици, гдје је стално радио (и данас ради) један бифе у коме смо се окупљали и у коме смо доживљавали нешто од онога што се може прочитати у неким књигама Мирка Ковача, или у оним прозама југословенских писаца који се баве градском периферијом.

Никшић је у то вријеме имао за житеље и неке веома необичне и колоритне људе који се никако не могу заобићи кад се Говори о послијератном животу овога града и мени је жао што их овдје могу само поменути: Милија Ђуровић, Стеван Вуковић, Мињо Калуђеровић, Joвo Борозан кога смо звали Joвo Џада... Споља гледано Joвo Џада на прилику био је обичан носач, амалин, онај што вуче колица за собом, али он је био и још нешто друго, једна изванредно занимљива особа која је знала стихове Шекспира (он га је звао Виљем) или Шантића кога је такође звао присно, Алекса. Кад је умро, цијели је Никшић изашао да га испрати (јер је сахрањен на Цетињу одакле је родом). И данас људи причају како је Ђале (његов друг, исто тако носач) положио на његов ковчег двадесет хиљада динара које му је био дужан и плакао, не само због тога што је Joвo умро, већ и зато што није стигао да му за живота врати новац који му је дуговао.

ТРИ МАЛЕ ПРИЧЕ ЗА СВЕЧАНИ ДЕФИЛЕ

Увертира

Три велика друма утачу се у мој град... Онај са планина, дурмиторски, којим долазе угојена крда, мирис катуна и сњегови, друм херцеговачки, који доноси жеге, вино и Конављанке и друм пјешивачки, којим се прикрадају меке југовине, шапутаве кише, јесен и ... ратови.

Несрећан сам помало због та три друма долазећа: никад нијесам могао да будем на сваком од њих истовремено, па да одједном - три пута уђем у мој град, у ту велику бјелину широко расуту пољем, која тако неодољиво личи на срдачан осмијех пријатељског лица.

Меко сам онесрећен том наивном дјетињастом жељом што се увијек изнова јавља при сваком повратку, при сваком новом сусрету и која, ето, увијек остаје неостварена. И боли - тихо, срећно, као гимназијалска љубав.

Прва прича

То је остало из дјетињства, тај чудни утисак да друмом пјешивачким долазе ратови. Ваљда од оног дана када се изнад Будоша појавило црно јато бомбардера? Или, можда, још од раније, од оне вечери која је била тамнија за двије хиљаде црних кошуља, које су дошле однекуд из Албаније, да се уграде у црну брану пред слободом, која је тих првих устаничких дана била тако близу граду? Не знам тачно од куда тај утисак, стравичан и таман, али он се дубоко урезао у дјечачку свијест и остао у њој да и данас заболи, обично овако, у вечери претпразничке, под шумним заставама, под слапом ватромета. Уочи сваког славља бљесне у сјећању та давна слика, потраје тренутак-два у свој својој свирепој ружности и оде, да би иза ње љепота мога града остала потпунија, свјетлија.

Page 38: Vitomir Nikolic

Да, ратови долазе отуда, иза Будоша, друмом пјешивачким.

Ратови и тамне воде јесење...

Неком данашњем дјечаку Будош сигурно неће остати у таквом сјећању, јер он никад није видио злокобно јато авиона и црне кошуље, он никада није видио Будошке баре поплављене прљавомутном водом која је у сутонима, ћутљива и црна, личила на несрећу, велику, подмуклу несрећу, која ће искористити први мрак да се привуче граду и да га заувијек зароби својом тамом.

Данашњи дјечак ће запамтити Будош по неком излету, по неком успјелом веслачком такмичењу, одржаном на неком од језера у његовом подножју. Или ћe га, можда запамтити по лијепој пространој слици која се са његовог врха пружа, тамо - на питому Бјелопавлићку равницу и овамо - на бијели весели град пун сунца, које се, као нека снажна ријеч завршава узвичницима жељезариних димњака.

И ја ћу се временом сигурно ослободити тог непријатног утиска везаног за Будош, тог рата и тих стравичних јесењих вода, али никада нећу заборавити да је све то заиста било.

Jep - славља су љепша...

И ми у њима љепши за једно страдање и већи за један тријумф.

Друга прича

Змајевића хан... Омбла... Око крупачко...

Како то звучи архаично, а још до јуче то су били извјесни појмови, оријентационе тачке јучерашњег Никшића према истоку, сјеверу и западу.

Ми то данас зовемо: Жељезара "Борис Кидрич", Дрвни комбинат "Први мај", Крупачко језеро...

Beћ сјутра моћи ћете да се кладите с Никшићанином о старим именима мјеста и да будете сигурни да ћeте ту опкладу добити. Дођавола, ко се још cjeћa незгодног имена убогог поточића чије је корито отприлике ишло испод хотела "Оногошт", испод нових жељезариних зграда, покрај болнице и губило се негдје испод Улице Вука Мићуновића? Ко данас уопште и зна да је постојао тај поточић?

У Никшићу зиста гори све што изгорети може. На снажном пламену времена мало шта остаје од старог. Сваки час ту и тамо, као осмијех, заблиста фасада неке нове зграде, нове школе, нове болнице...

Гори...

И - топло је од тог сагоријевања. Радосно.

Али, нешто ипак неће сагорети. Остаће да траје у тишини тај кутак око "манастира", тај кутак за који је јучерашњи Никшићанин био везан и својим

Page 39: Vitomir Nikolic

рађањем, и својим ђаковањем, и својом првом љубављу, и својом недјељном разонодом и, коначно својом смрћу.

Не знам да ли је тамо Завичајни музеј случајно, због недостатка неких бољих просторија, али је сасвим згодно што је баш тамо. Ма колико била озбиљна та установа, она би на сваком другом мјесту у овом малом граду дјеловала грубо, чини ми се. Овако, наш музеј је умузејио право срце некадашње паланке - школу, цркву, некадашње игралиште, парк и гробље.

Трећа прича

Ово у ствари и није прича о мом граду, већ неколике слике које ме увијек подједнако радују кад год их видим.

Постоји једна жељезничка рампа, тамо, на јужној периферији града. Она обезбјеђује прелаз преко помоћног жељезничког колосијека који води до утоварне рампе Рудника "Боксити". Пет-шест пута дневно она се спушта, затварајући пут према Титограду. Довољно је да остане само пет минута затворена, па да се са обадвије стране нађе по десетак разних возила. Неугледна је и незгодна та мала рампа, њу ћe, можда, ускоро дићи, али ја волим да у тренуцима њеног затварања будем негдје близу. Уживам да видим заустављени крвоток снажног, младог града... То је на свој начин лијепа и рјечита слика.

Или Улица Вука Караџића, јутром, у пола шест... Ријека људи и возила. Велика артерија којом струји живот... Ноћу је то улица бучна од свијетлости неона.

Колико нас је пута само одвукла у дуге ноћне шетње.

Полако ми се намеће утисак да је том улицом дошао - Дан.

НА ЦАРИНАРНИЦИ СВИЈЕТЛЕ БУДУЋНОСТИ

Никада новинарска слава није имала неки нарочито дуг вијек, али су шансе новинара да потрају у сјећању свога читатељства до јуче биле куд и камо изгледније. Ако један лист, рецимо, не би стигао до читалаца истог дана и редовним путем, било је времена и начина да стигне кад тад. Трговци су, на примјер, у старе новине увијали своју робу, за домаћице су оне биле одлично средство за чишћење прозора, дјеца су њима коричили своје уџбенике, а сељацима и пензионерима су старе новине служиле као цигарет-папир. Све су то биле прилике, наравно, да каква генијална новинарска творевина, бар у посљедњем тренутку, буде још једном прочитана и отргнута од незаслуженог заборава.

Данас, међутим, свега тога више нема. Трговци морају да користе чисту бијелу хартију, домаћице имају колекције разних спрејова, дјеци купују пластичне корице, а сељаци и пензионери су након посљедњих поскупљења новина прешли на јефтиније пушење, тј. готове цигарете.

Page 40: Vitomir Nikolic

Старим новинама је тако остала жалосна судбина секундарне сировине која мора да иде на прераду као и сваки други отпад и шкарт.

Старе новине!... Тражимо старе новине! - вичу грлати сакупљачи, а онда додају оно питање које новинари гутају као рибље уље: "Имате ли старих новина или каквог другог непотребног папира?"

Боже, шта је дочекала некада славна "седма сила" ? Још се штампарска боја није честито ни осушила на новинама, а оне већ постале "стари, непотребни папир" ! Бацају их у некакве казане да се искувају као прљав веш, а онда их суше, пеглају и праве од њих Онај папир... Да, да, управо Онај...

Што због инфаркта, што због некаквих других смицалица, новинари су и до сада морали да напуштају овај свијет већ негдје око четрдесет и пете године живота, а гдје ћe се та граница сјутра наћи - не смијем ни да мислим. Можда ћe нас у најскоријој будућности помињати онако како се данас помињу мамути у укрштеним ријечима.

Ех, гдје ли су они дивни дани када је све то изгледало другачије и далеко љепше? Читање новина је тада било знак високе и правилно усмјерене свијести, па су их људи носили побожно, као какве дипломе или рјешења о постављању. Ако нијесу биле у читаочевим рукама, оне су вириле однекуд из његовог џепа, а ако их није било ни тамо - е, онда су сигурно остале "заборављене" у некојважној канцеларији, у неком клубу или у некаквој конференцијској сали. Налазник тих "заборављених" новина могао је одмах да уочи како је бар половина текстова пажљиво исподвучена оловкама што је значило, не само да су оне већ неколико пута прочитане, него да их треба дочитавати још два или три пута. Уосталом, све би то онај "расијани" читалац и написао на маргинама које су биле пуне по три пута подвучених ријечи "Сјајно! " "Снажно"! "Изврсно"!, "Још једном прочитати!", "Скренутипажњу осталима да ОБАВЕЗНО прочитају"!!!, "Исправно!", "Дивно!", "Честитати другу аутору!"... Хтио бих да видим тога идиота који је у оно вријеме смио да каже како су новине стари, непотребни папир.

Наравно, и новинари су тада били на много већој цијени него ови данашњи, о чему свједочи она историјска депеша једног општинског руководиоца своме колеги у забаченом селу: "Долазе другови новинари да пишу о нашој заосталости СТОП Припремите пиће и овцу за ражањ СТОП"

Не кажем, и данас се нађе чашица добродошлице, али оваца више нема ни у најзабаченијим крајевима. Осим тога, однекуд се испоставило да у нашим селима никада није ни било неке нарочите заосталости, или бар не онакве какву су новинари успијевали да виде иза ражња, па се данас тамо с подозрењем гледа на представнике ове професије.

"Јесте, кажу сељаци, било је и беспућа, и невиђелице, и свакојаких других сељачких невоља, али је, брате, било стоке и жита колико ти душа хоће. А сељак, ако ћeмо право зборит, и није дошао овамо да разбија атоме и бистри свјетску политику, него да узгаја стоку и жње жито... Ех, да нам се докопати оне наше старе заосталости, никада нас више нико не би могао натјерати у свијетлу будућност без наших говеда, коња, коза и оваца".

Page 41: Vitomir Nikolic

(...) - Старе новине!... Тражимо старе новине!... Имате ли можда старих новина или каквог другог непотребног папира?

Одавно слушам ове гласове. Некада их чујем овако, некада онако, али ми се најчешће учини да је то, ипак, глас оне свијетле будућности која, ето, хоће - прије него што уђемо на њену територију - да нас лиши непотребног и њој неприкладног пртљага.

Као на свакој царини, уосталом.

СЕПТЕМБАР 1944.

Сјећам ce, Никшић je тада био пун пјесме, пуцњаве, момачких кола, застава, пушака, титовки, загрљаја - и рушевина... Многољудан, бучан... Уморан од рата и срећан од побједе, заборављао се, урањао у славље, у свјежину која се са свих страна сливала у њега. Што је то важно што близу двије хиљаде оваца пасу тамо, у градском парку, што се војнички коњи поје на градским чесмама?... Ко да забрани маси народа да уђе у и онако препуну салу позоришта, у којој су партизани изводили своју прву приредбу? Све ћe то послије доћи у склад, све ћe се то уредити, али сада само - пјесма, радост, заставе... "Хоћемо републику!"... "Живио друг Тито!"... "Живјела слобода!" - исписивало се масним, црним, незграпним словима по фасадама зграда... Естетика одушевљења.

Тих дана фронт је одмицао на југ. Битка под Жутом гредом, битка на Курилу, битка за Подгорицу... И док тамо гину посљедњи борци за коначну слободу, у Никшићу се рађају први слободни грађани.

Данас, ево, ја трагам за њима, седамнаестогодишњацима, са радозналошћу новинара и притајном тугом човјека који није имао ту срећу да своје дјетињство и живи у слободи. Каква су то дјеца, гдје су се устремила, шта осјећају и шта знају о оном великом времену, које се смиривало уз њихове колијевке?... (Вршњаци слободе)

ГАРСОЊЕРА

У историји Никшића десиле су се двије значајне примопредаје кључева. Први пут 27. августа 1877. године, када је турски пуковник предао Црногорцима кључеве од градске капије, а други пут, ту скоро, када је мени шеф станбеног одсјека предао кључеве од гарсоњере. Што се тиче првог пута - нијесам сигуран како је ствар текла, али претпостављам да је занимљиво. Уосталом, то није толико ни важно, јер је доказано да је некада било лакше узети град од Турака, него данас добити гарсоњеру. Према томе, за савременог историчара далеко је интересантнија ова друга примопредаја. Истина, за оног историчара који већ има стан ово није баш толико важно, али то не мијења ствар.

Дакле, ствар је текла овако.

На историјској сједници Станбене комисије НОО Никшић одржаној почетком октобра 1961. године, између осталих неустанбењених имена, појавило се и моје. Подвучено са три-четири енергичне црвене линије, дјеловало је као оно упозорење на кесама мишомора: "Пази! Отров!"

Page 42: Vitomir Nikolic

Резонујући, ваљда, да је далеко боље да ми дају стан, него да им ја и убудуће свакодневно трујем живот, као до сада, чланови Комисије су моје име преписали на листу оних који сјутрадан треба поново да се роде у новим станбеним просторијама.

Ову одлуку Станбене комисије примио сам отприлике онако као Иво Андрић одлуку Шведске академије наука o додјељивању Нобелове награде. Разлика је само у томе што је Андрићу муштулук ухватио шведски амбасадор, а мени један рођак, који је сасвим неотесан за овакве историјске муштулуке.

Тек што сам прекорачио праг, а он скочи:

"Добио си стан!"

Мене удари некаква свјетлосна кугла. Заиграше ми свици пред очима. Предмети почеше да се губе у некој измаглици.

"Како, молим?"

"Добио си гарсоњеру, будало."

Она свјетлосна кугла се опет поврати - звиз!

... Када сам се освијестио, лежао сам на кревету са хладним облозима на челу. Једна старица из комшилука приносила ми је чашу с водом, тјешећи ме притом:

"Немој ти, дијете моје, да се сјекираш. Жив човјек мора свашта да поднесе. Ето, у моје вријеме владала је шпањолица..."

"Бако, је ли истина да сам ја добио гарсоњеру?"

" Ајде не бестијај, богати... Што си запуцао све једно те једно! ... Не бој се, макањо моја, можда и нијеси. То се они само шале с тобом. Него, шта оно почех да ти причам?... Е, да... Кажем, у моје вријеме харала је шпањолица - покоси човјека ко муву..."

...Пред Станбени одсјек сам дотрчао као без душе.

Једно из галерије срећних лица, која су стајала тамо, издвоји се из групе и свечано ми приђе. "Значи - истина је", помислих ја и на своје лице аутоматски навукох академски израз.

"Срећно, комшија! " - рече дотично лице и са овим "комшија" доведе ме у такву забуну, да за тренутак ризиковах свој академски израз. Каква чудновата метаморфоза!... Ја - кога су до сада звали само "цимером", "собним другом" и таквим неким неозбиљнијим именима, одједном постајем нечији "комшија".

"А како си иначе?" пита мој комшија.

Page 43: Vitomir Nikolic

"Па, ето - гарсоњерично" - скромно одговарам ја.

Кључеве сам примио у стилу великих освајача, не заборавивши да противнику честитам на жилавој и упорној одбрани коју ми је пружао у току дугих година моје опсаде. И, вјероватно бих оставио лијеп утисак на присутне, да се не деси једна ситница која ме доведе у глупу недоумицу. Наиме, кад ми понудише кључеве од подрума, ја се просто згранух. Одједном ми у свијести искрснуше ријечи оне бабе: "То се они само шале с тобом".

"Да се ви не шалите, другови?" - кисјело упитах ја.

"Ама, не забога, ово су кључеви од вашег подрума."

"А, шта ћe мени подрум, сад, кад имам пристојну собу?"

"Па, ето, за дрва, угаљ и уопште за оставу..."

"А, тако... Дајте их онда овамо..."

Психологија новопеченог гарсоњерца би била занимљиво подручје за психоаналитичара, али, нажалост још се нико није прихватио њене обраде. То је заиста велики пропуст психоанализе. Ето, на примјер, ја ни данданас не могу себи да објасним како ми се десило то да сам се већ први дан у новој гарсоњери посвађао са самим собом?!

Замислите, долазим ја пред гарсоњеру, звоним, као што је то ред, нарочито у новосаграђеним зградама. Чекам, али нико се не јавља. Откључавам, погледам - нема никога. Одједном чујем свој рођени глас, глас гарсоњерца:

"Изволите"

"Тражим... овај... друга..." -јављам се ја својим бившим гласом

"Није ту!" одсјечено одговори мој глас, не давши ми ни да завршим.

"Али, молим вас, хитно ми је потребан".

"Није ту и квит. Оставите ме на миру".

Ја одједном планем:

"Шта си дигао нос!... И други су добијали гарсоњере па се нијесу тако понашали... Имам права да тражим кога ја хоћу."

"Немаш права да досађујеш мирним грађанима!"

"А ко си ти па да ти не досађујем".

Ријеч по ријеч - ту се грдно дохватисмо, и ко зна шта би било да у том тренутку не наиђоше неки пријатељи и раздвојише нас.

Page 44: Vitomir Nikolic

Сада већ живим као стари гарсоњерац, све је постало обично, свакидашње. Али, када ми долазе гости, обавезно их изводим на терасу наше зграде, само да бих им тамо могао рећи:

"Утоплите се, молим вас, овдје је надморска висина већа за десет метара него - у Никшићу."

ЧОВЈЕК CA ДВИЈЕ ВИЈУГЕ

Пустите ви њега. Он има вијугу. Њему тај посао лежи", говорили су за једнога у његовом предузећу.

И - не без разлога.

Ту скоро, послије темељне анализе, заиста се испоставило да је дотични имао само једну вијугу и да му је посао - лежао,.

Сада, дабоме, лежи он.

Али, тај већ није важан. Претворио се у број, а као такав он ће свакако више интересовати једног математичара, него писца ових редова, коме, узгред, математика никада није била пасија.

Важан је један други "човјек са вијугом".

Човјек са вијугом за свој и туђи посао, што ћe рећи: човјек са двије вијуге.

Човјек са двије вијуге има обичај да свако јутро сврати негдје на кафу и да првом познанику понуди мјесто за својим столом.

"Али - вајка се познаник - бојим се да не закасним на посао".

"Нећеш, човјече, имаш кад. Сједи да попијеш кафу... Конобар!... Ало, конобар...

И, чим се поручи кафа, човјек са двије вијуге почне:

"Јеси ли чуо?"

"Шта?"

"Пшш...шпш... сст... (и тако даље)

"Хм... не... чуди се познаник."

"E, па ти си сасвим необавијештен!" Човјек сажаљиво гледа свога познаника "Па јутрос читав град о томе прича".

"Кад се то десило?, пита већ изнервирани познаник.

Page 45: Vitomir Nikolic

"Синоћ, човјече".

"Е, немогуће, јер ја сам јутрос видио Стојана. Баш је појео два бурека с месом у "Централу", а да је такво што направио синоћ, не би јутрос могао да једе бурек с месом", мудро закључује познаник.

"Не би?... Велиш: не би? јетко говори човјек, ангажујући обадвије своје вијуге. Такви су у стању свашта да направе. Они упропашћују ову заједницу. Јеси ли чуо говор. То су ти елементи једни који разједају ову државу... Бурек с месом?... Пих! Они су у стању и тебе да поједу, а не бурек с месом"

Познаник је био доведен у озбиљну недоумицу и сигурно би се окомио са свим својим жаром на Стојана, да се на вратима не појави - Стојан.

"О, добро јутро, директоре. Сједи мало код нас мајка му стара, нијесмо се клали", пожури човјек ономдругом вијугом, која води рачуна "о свом послу". А ми баш мало о твојим колегама. Знаш, ово вријеме као да им није најнаклоњеније... О, боже сачувај, не мислим ја на тебе Стојане. Ти си, бре, прави народни човјек, што се каже... А за она кола - баш те брига. Ја сам увијек говорио да бих смио моју главу положити да су добављена на најпоштенији могући начин. Сад, скоро, кад је она прича била, посвађао сам се најмање са десеторицом пријатеља: ко, кукала вам мајка, тај не би на државне паре дигао руку прије него на своју мајку".

Директор ce смјешка задовољно, познаник ce смјешка довитљивости ЧОВЈЕКА, а ЧОВЈЕК се смјешка својим вијугама.

На крају испаде тако да кафе плати директор. Човјек се вареничасто смијешио.

"Довиђења, мили моји, и срећна работа".

Затим друга кафа, у другој кафани, код другог познаника. И - друга жртва.

"Ама, то уопште није жена. То је жентурача, алапача једна. Погледај само каква јој је кућа. То је срамота... Па још - свега, него нијесам ја од оних што оговарају...."

При трећој кафи човјек са двије вијуге дигао се у веће свере:

"Ми данас апсолутно немамо умјетности. Погледај ти само како се сада пише, шта се све тамо трућа... То су најобичније мекиње. Гдје ти данас имаш једног... једног, напримјер, "Хамлета"?... Ух, кад се само сјетим "Хамлета": он мали... ето, мали, а стриц му, уф... Трагедија..." (Овдје би човјек са трећом вијугом могао пустити и коју сузу, али наш јунак има само двије и према томе очи су му остале суве).

У четвртој кафани човјек са двије вијуге слистио је једног доброг пријатеља, изјавивши, без бојазни за своје достојанство, да је то ништа човјек, дволичњак и овијана фукара.

Page 46: Vitomir Nikolic

У петој, деветој, једанаестој, петнаестој - свуда је био исти, а на изглед тако различит.

Првога је, наравно, добио своју пензију.

Идућег првог добиће је опет и - баш га брига.

Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА

MОГУ ЉУДИ СВАШТА

Сједим на оптуженичкој клупи у Среском суду и мислим, онако, незванично мислим, како бих мислио да сам, рецимо, сасвим озбиљно сјео на ову клупу, као предмет, напримјер број тај и тај, шта бих мислио, мислим ја ама баш незванично мислим.

А званично сам мислио: каквих све гаћа није видјела ова клупа и - каквих све гаћа може бити на једној оваквој клупи оптуженичкој? Онда сам мислио

Page 47: Vitomir Nikolic

зашто мора ова клупа да се фарба да би била црна - то је само узалудан посао. Тај детаљ, и непланско расипање подсјети ме на то како би било згодно да се и судије плаћају по учинку, тада би сигурно водили рачуна о томе да не сипају со у море и да не фарбају ову клупу. Послије сам се мало кориговао: па и не би било баш најзгодније да се судије плаћају по учинику - ипак је боље бити оптужени него производни материјал. Уосталом, ни за судије то не би било богзна како добро; колико смо загрижљивци (што судије врло добро знају) могли бисмо постати најдисциплинованији народ и оставити људе без коре хљеба.

Кад може тамо неки Н.Ђ. да из чистог каприца отрује своме комшији јато кокошака, зашто тај исти Н.Ђ. не би могао сјутра из неког разлога да то - не уради. Могао би, рецимо, да сједи на прагу, да ваби комшијине кокице: "Ћук, ћук, мале коке, а ви, другови судије, тражите себи хљеба..."

Зашто не би могао, баш би могао!

Људи могу све.

Људи, напримјер, могу да испребијају ближњега свога на мртво име и презиме, а послије да се чуде као Марија Преподобна; шта би брату нашему, ко га то нагрди, осушиле му се. Па и шљивовице да му донесу, да му ране честитају.

Био, тамо, некакав (ни завичај му нећу поменути, шта је знам, могао би се наћи неко да ме тужи) и тај се, кажу, парничио да је Суд скоро био ријешио да га ангажује за себе као човјека са великим искуством и драгоцјеном праксом. Ако погријешиш у падежу кад с њим разговараш, био је у стању да те тужи. Брат његов очигледно није познавао граматику, па је морао да бјежи од њега у бијели свијет. Такав је то човјек био. " Ако је закон за људе, мислио је он, онда треба да им се суди". И он, бога ми, тужио људе, тужио, док људима није - дотужило. Ухвате једну ноћ и - испребијају га, онако, од срца, словенски - просто милина једна. Сјутрадан они код њега; шта би, како би, ко, гдје и - само што се не бију шакама у главу од велике жалости.

Али стари лисац изгледа осјети, по гласу, по смијешку, како ли, и све њих - тужи.

На суду, на овој истој оптуженичкој клупи, нађу се они.

"Јесте ли?" - пита судија.

"Нијесмо!"

"Јесу, јесу лажу..." - виче испребијани.

" А, добро, племениче, дођосмо ли ми чим чусмо за твоју погибију са ракијом и ђаконијама, арам ти било, да те обиђемо и утјешимо?"

"Дођосте, али..."

Судији мало чудна ова ракија, гледа, рашчлањује ствар, гледа, позива свједоке. Испаде на крају да сви оптужени имају сигуран алиби да

Page 48: Vitomir Nikolic

"инкриминисане ноћи нијесу могли бити на мјесту догађаја, па се лрема томе ослобађају оптужбе, а приватни тужитељ... и тако даље".

То је била посљедња тужба приватног тужитеља. Сад он мирно живи у своме селу, узгаја воћке и, кажу, плодови му личе на параграфе: све некако заврнути, кукасти.

Ето, шта могу људи.

Једном судији овдашњем дошло писмо и у писму - двије хиљадарке:

" Драги Слобо, ја за сад оволико, па ћемо се послије видјети. Твој С.Б."

Судија почне да се присјећа: ко је С.Б., шта је С. Б., па кад се сјети да је то један који треба сјутрадан да сједне испред њега на оптуженичку клупу, маши се закона па свога С.Б. - по ребрима чланом 325. што му испадне: за подмићивање лица на службеној дужности.

"Зашто ти посла оне двије хиљаде Слободану Бијелићу?" пита један други судија С.Б.

" Па, знаш, то ја био њему дужан још од ономлани, па вељу да му вратим".

То он - судији!

А судија њему - три мјесеца.

Могу људи, видите, могу.

А могу помало и дјеца, нејач наша.

"Мајко, избила ме тета..." - дере се малиша, очи мамине, и то је довољно мами да оде код дотичне тете и да јој ишчупа оно неколико длака које су јој остале на глави, "кучки једној безобразној".

"Зар ти мога сина?" - и, "грло за прождирало".

И док се мама обрачунава са тетом, мали шврћа игра негдје брунџе или се зноји на каквом игралишту и сигурно му је чудно зашто се мама онако дере, није ваљда полудјела. А кад мама оде на суд са тетом, малом шврћи је још чудније: "Па шта је то било тако важно", приcjeћa се он и уопште не може да се сјети."Е, довиђења, другови судије" , дижем се ја са оптуженичке клупе."Навратите негдје опет, има код нас занимљивих ствари!"Сјутра, напримјер, имамо три случаја: клевета, самовлашће и бесправну сјечу шуме"."Немам кад сјутра, а баш ми је жао"."Имамо ми тога увијек. Два три случаја дневно, то је норма"."0, па онда није пао шећер у воду. Имамо кад".А да се судије плаћају по учинку?

Page 49: Vitomir Nikolic

ЗБОГОМ БИЈЕЛИ СВИЈЕТЕ

Шестог фебруара, кажу, биће смак свијета.

То, кажу, пише у књизи пророковој, то пише, кажу, у Вјечитом календару; кажу да је то казало креманско пророчанство; кажу, по казивању, да је то казао и Мато Глушац - чувени Мато Глушац из Бјелопавлића, како кажу.

Шестог фебруара, значи, има да нас нема.

Истина, пророци нијесу сагласни само у једном; на који ћемо начин бити ликвидирани.

Једни кажу да ћe дувати снажни вјетрови, други да ћe бити велико крвопролиће, а трећи предвиђају судар свјетова.

Овако или онако - тек, све се своди на то да ћe седмог фебруара људи са других планета причати о нама као о жутим мравима.

Ја лично нијесам узбуђен због свега овога, јер сам прије неколико година прочитао негдје да земља треба да се распадне послије двије милијарде и двјеста шездесет милиона година, па сам се, богами, полако и припремао за ту прилику. То никад није згорег - мало психичког тренинга....

Мени је он добро дошао, иако нијесам, као што сам већ рекао, очекивао смак свијета овако брзо.

Ето, рецимо, кад се десио овај задњи земљотрес и кад сам ја био убијеђен да су се и пророци побркали, па да је смак свијета почео читав мјесец дана раније него су то они планирали, ја сам прво помислио на новац. Сјетивши се да немам ништа више него три банке у џепу; био сам спреман да савршено мирно сачекам смрт.

"Три банке - размишљао сам ја очекујући да будем докусурен - то није бог зна шта... То није ни мали коњак, ни мала лоза - то је једно обично кисјело млијеко са шећером... Умријети са тридесет хиљада, или са триста хиљада, или са три милиона у џепу - то су тек мученичке смрти. А срећом, ја нијесам ни доктор ни приватни занатлија. Једноставно, ја сам човјек са три банке, а човјеку са три банке душа излази као из чарапе...

Господе боже, прими моје три банке, заједно ћемо их попити у чистилишту! Наљоскаћемо се као свиње, Господе, тамо је, ваљда, јефтиније пиће него у "Оногошту" и тамо нема, ваљда, сервиса угоститељског...

"Услиши, Господе..." Молио сам се ја.

А баш ми је жао што тада није био смак свијета - била је то идеална прилика. Шестог фебруара, шта знам, могла би да ми се нађе која хиљада.

Могла би, кажем, могла би - хоће на мене пара у невријеме. Озринић сам ја.

Page 50: Vitomir Nikolic

Ноћас сам мало лутао градом, нијемо се опраштао са свим и свачим, па ме на крају срце забољело, па сам се расплакао: зар смо дотле догурали, мили моји - ни двадесет дана нам није остало; двадесет и првога идемо Богу на истину ... збогом бијели свијете!

Одозго су ме посматрале звијезде, безазлено жмиркајући као - фол - оне ништа не знају, праве се тоше. А овамо - оне су све ово и замутиле. Главу дајем да су оне нешто смућкале овој сиротој земљи, намигуше једне рофијанске.

Знам ја њих - оне имају сопствену свјетлост и топлоту, аристократиње једне, па праве смицалице сиротињи који се поштено грије на сунцу.

Срамота!

У жељезничку станицу сам улетио као моторни воз, љут на звијезде и читаву галаксију, на Бога оца, творца неба и земље. Какав ми је и то бог, богаму, кад од своје пастве хоће да направи овакву папазјанију?...

И од мене, и од папе и од Пека Бурића.

"Хоће ли и папа?" - пита мој сусјед.

"Хоће".

"Нека, нека" - каже он и испија.

На лицу му трепери неки тајанствени израз, види се, мило му бараби. Мора да се негдје грдно закачио са папом - хоће тај, богу не прашта.

Иначе, на станици се људи не узбуђују много, навикли су они тамо на такве ситуације.

Шта је то шести фебруар?...

Ништа. Треба доћи и видјети станичне туче, па да видиш шта је прпа, шта је смак свијета, такорећи.

Дижем се и идем по осуђеној кугли земаљској, не гледам више у звијезде - нека сад намигују коме хоће - гледам у нови тротоар, у млади дрворед, у нове неонске арматуре.

Чему ово, и зашто ово, другови комуналци, ово свијетло нарочито? Шта ћe нам то осим да боље видимо тај смак. Зар не би било боље да смо неосвијетљени као Бистричко насеље; у мраку је увијек лакше погинути - не видиш одакле ти пукне погибија.

Збогом, бијели свијете, бијели окрсни свијете, кога смо тако савјесно прокрстарили са парама предузећа...

А баш и некасмо, имало се шта видјети - лијеп је то свијет био, алал му паре, алал му динари девизни.

Page 51: Vitomir Nikolic

Збогом, бијели свијете...

Збогом друтови трговци - остаћете ви и послије шестог фебруара, знам ја вас. Снаћи ћете се ви некако, увијек се ви сналазите на наш рачун.

СЛУЧАЈ СИМА ШЋЕПАНОВА

У љето 1942. године, када је главнина партизанских снага одступила у Босну, непријатељ је у Никшићу, као уосталом и у читавој Црној Гори, кренуо у невиђену хајку на позадинске борце, њихове сараднике, и, уопште, на све симпатизере ослободилачког покрета. Шуме су те године биле скоро пусте, а тамнице и казамати дупке пуни.

Хајка је достигла врхунац почетком зиме када су се борци морали повући у земунице и скровите пећине, јер сада је не само снијег већ и сваки прамен дима издајнички служио гониоцима који су непрестано крстарили бијелим просторима, држећи на нишану све што се кретало или било спремно да се покрене.

У једној земуници, тамо негдје испод Лигунара, већ мјесец и по дана налазила су се три борца Никшићког партизанског одреда: Војо Николић, политички комесар, Божо Марковић и син Божов Никола. Захваљујући искуству старог комите Божа Марковића који је у сличним околностима провео и оне три зиме у првом сјветском рату борећи се против аустијског окупатора, у тој земуници се могло сасвим безбједно презимити. Божо се постарао да одабере и сигурно мјесто и да земуницу учини што удобнијом. Но, снијег је те године пао много раније него претходних зима, па оних неколико сарадника који су знали гдје је земуница, нијесу смјели да ризикују и да донесу борцима храну, љекове и друге ствари потребне за дугу и опаку зиму. Тако су се њих тројица обрела у одиста тешкој ситуацији - да морају напустити удобно и сигурно склониште како би негдје нашли поштена и повјерљива човјека који ћe их нахранити и пружити им привремено уточиште док нађу нове или успоставе оне своје старе везе. Што је још више отежавало њихов положај, они онако исцрпљени и гладни нијесу били кадри да иду даље од оближњег села Броћанца које је у то вријеме било под јаким утицајем непријатеља и његове пропаганде и - сасвим ненаклоњено партизанима.

У сами расвит децембарског јутра банули су пред кућу Сима Шћепанова Гардашевића у броћанском засеоку Срни До. Мало су шта знали о Симу и његову кућу су одабрали само због тога што се налазила на осами, подаље од села. Али, ако већ они нијесу ништа знали о Симу, Симо је о њима знао све.

- Уђите људи и нека сте ми добро дошли - рекао је мирно Симо, толико мирно да је то могло да изазове сумњу оне тројице прогоњених људи којима су биле постављене толике замке широм овог студеног и опаког децембра. Мало потом Симо је послао свог најстаријег дјечака да из села донесе литар-два ракије, да има са чиме понудити госте. То је већ био моменат када је требалопосумњати у поштене Симове намјере, али, некако, и тај детаљ је промакао њиховој пажњи, као да су били омађијани топлим млијеком и веселим лелујањем ватре на огњишту.

Page 52: Vitomir Nikolic

И - само што се дјечак вратио из села са оном ракијом, пред Симову кућу је бануло једно потјерано одјељење од тридесетак четника.

- Домаћине, јеси ли рад гостима? - викнуо је неко споља као да говори какву већ уговорену шифру.

Тројица бораца су се брзо повукла у једну собу остављајући за собом отворена врата како би могли да контролишу она главна на којима ћe се за који тренутак појавити четници. Војо Николић је шапатом издао наређење: првим плотунима убити Сима и групу четника која прва закорачи преко прага, а касније - да свак уштеди по један метак за себе.

Отворивши широм кућна врата Симо је стајао на прагу нијемо гледајући гомилу покислих и промрзлих гонитеља.

- А гдје сте то кренули по овом кијамету? - упитао је.

- Тражимо ону банду комунистичку: Воја Николићa, Божа Марковића и сина Божова Николу.

- А знате ли гдје су?

- Не знамо, али имамо обавјештења да им је земуница на нашем терену и овога пута нам неће умаћи да су тице... Него, Симо можеш ли нас пустити у кућу да се мало огријемо и присушимо?

- Пустићу вас, како нећу... Симо Шћепанов никога није вратио с кућног прага. Него, ја имам у кући неке госте с којима се ви не гледате најбоље, па бих вас молио, док сте под мојим кровом, да не започињете какву давију, јер ћете прво самном да се обрачунате па тек онда с њима.

Док је говорио Симо је извадио из џепа једну па другу "крагујевку" и почео да се игра њима као јабукама.

- А ко су ти гости? - упита неко у по гласа као да је слутио о коме је ријеч.

- Војо Николић, Божо Марковић и син Божов Никола! - одлучно и гласно је побројао имена својих гостију Симо Шћепанов.

Као громом погођени четници су поћутали неколико тренутака, а онда су се повукли према Броћанцу. Са првим мраком три борца су напустила Симову кућу, окријепљени и снабдјевени храном.

Тако је, ето, почела Симова сарадња са партизанима, а у том стилу се наставила све до краја рата. Послије битке на Сутјесци на скоро истовјетан начин Симо је спасио неколицину рањених бораца, међу којима је био још један истакнути руководилац покрета.

Када се оно, непосредно након рата, почео оцјењивати свачији допринос ослободилачкој борби, Симо Шћепанов је био, наравно, међу првима који су предложени, не само за борачку пензију већ и за одговарајући војни чин. Међутим, Симо ништа од тога није хтио да прихвати.

Page 53: Vitomir Nikolic

- Ја то нијесам радио ни за паре ни за чинове, већ из осјећања своје грађанске дужности да помогнем онима који се боре против непријатеља моје земље - рекао је тада поштени Симо Шћепанов и никада више није постављао питање свог доприноса народноослободилачкој борби. Умро је прије четрнаест година у Никшићу.

ПЕЋИНА - ЈУНАЧКА УСПОМЕНА

Вуку се лијене магле по камењару пјешивачком, утачу се у долове, пужу уз Будош, безћутно, као бољке.

Почела је велика паша.

На Пандурици сам дуго посматрао те магле како, као огромно стадо, силазе у Никшићко поље - равнодушно, споро, сигурно, да нико неће покушати да заустави њихов нијеми поход.

... А на Пандурици, одмах крај пута, у камену постоји једна плоча, мермерна, црна, са дубоко утиснутим словима - плоча која прича намјернику о петнаестом јулу 1941. године, када су се дигли слободари да се супротставе страшној магленој најезди, пуној црних слутњи и ужаса - најезди непријатељској. У тој бици падоше два брата Маговчевића - прве борачке жртве са овог терена, на коме је касније никло толико бораца, дивних, племенитих и истрајних.

Онако застрвен дроњавом маглом и завјесом упорне јесење кише, Будош ме данас подсјети на Лелејску гору. Асоцијације ме брзо одведоше до Лада Тајовића, до "Хајке".

Да ли је она земуница у "Хајки", уствари, Будошка пећина, она од 14. јануара 1943. године?

Данас сам у Пјешивцима много слушао о тој пећини. И најмање дијете зна о њој да вам исприча све, до најситнијих детаља.

... Био је снијег. Четрнаест бораца одсјечених од главнине ријешило је да проведе зиму у скровитој пећини. Ту је требало да се сачека прољеће и повратак својих. Али, на издајничкој бјелини снијега остао је траг четрнаест пари ногу и по том трагу дошли су пси - гоничи.

"Предајте се!"

"Никад!"

У Пећину су бачене бомбе од којих су погинули Илија и Блажо Љешковић, Милена Балетић и Јагош Контић.

Радосав Љешковић, Јово Никчевић, Војислав Шкулетић и остали, лишени могућности да се бране, пали су у руке непријатељу, да би нешто касније побјегли из четничког затвора у Подгорици. А Пећина је остала у сјећањима. Остала на струнама гусала. Као јуначка успомена.

Page 54: Vitomir Nikolic

Кроз Богетиће шумно циркулише живот.

Туда профчно прође око стотину возила дневно.

Само, то чак не значи да у Богетићима нема оних истих проблема који, рецимо, муче и Голију, кроз коју још никад није потпуно прошао камион.

Beћ годину дана у Богетиће није завирио ниједан љекар.

А у дневник мјесне канцеларије јуче је уписан Јелушић Радомир као 1076- и овогодишњи случај интервенције болничарке Данице!

Ту, на домаку, у Никшићу ординира преко педесет љекара. А ту на обали друма којим широко тече наше вријеме- брига о здрављу неколике хиљаде људи повјерена је само једној болничарки која је тек прије годину дана завршила болничарски курс! Заиста несхватљиво.

Данас, послије свог осмочасовног радног времена, болничарка ћe се наћи негдје између Дреновштице и Стубице, журећи од тешко болесне Румице Перуновић до старе изнемогле Цвијете Никчевић. Можда неће имати времена ни да руча? Можда ће је ухватити јесењи пљусак у сивом камењару? Можда ћe... .

"Понекад ме је тако страх: просто посумњам у себе... Шта мислите, мала грешка и шта се више не би могло исправити" - искрено прича Даница.

Стријепи једно мало људско срце, неискусно и недозрело, а доље, на Глави Зете, свега пет-шест километара даље неуморно куца челично срце једне од највећих хидроцентрала у земљи.

ПРИЧА О ПРСТЕНУ

Никшић је први пут бомбардован седмог априла 1944. године. Бомбардовали су га савезнички авиони, али нимало - савезнички. Бомбе су порушиле зграду Гимназије, велики број кућа на главном тргу и, што је Никшићанима нарочито тешко пало, једно крило градског затвора у коме су се налазиле жене - родољуби, углавном мајке, сестре и супруге партизанских бораца и активне сараднице Покрета. Све у свему, од стотинак бомби које су тога дана пале на град, ни једна није погодила неки непријатељски објекат, па чак ни ранила ни једног њемачког војника, а само у једној ћелији градског затвора погинуло је осам Никшићанки!

Одмах по престанку бомбардовања Њемци су мобилисали становништво да раскопава рушевине и сахрањује погинуле. Свак је могао да сахрањује своје ближње онамо гдје сам жели, а осам затвореница морало је бити сахрањено у заједничку раку изван гробља, без икаквих уобичајених обреда, жалбе или поште и, наравно, уз присуство непријатељских војника.

У групи мобилисаних грађана, која је рашчишћавала градски затвор, нашао се и Љубо Ивковић, Никшићанин. Не кријући бол за изгинулим суграђанкама, раскопавао је рушевине и размишљао како да завара пажњу окупаторских војника и да те честите жене сахрани на достојанственији

Page 55: Vitomir Nikolic

начин од онога који им је намијенила окрутна непријатељска логика: да оне и у смрти морају остати изоловане и понижене. Али, ништа се није могло учинити, јер су рад Љуба и његових другова пратиле будне и зле очи, не само десетине Њемаца, већ и исто толико домаћих издајника, затворских чувара. Када је и посљедња затвореница извађена из рушевина, под њемачком стражом превезли су их код градског гробља гдје им је наређено да свих осам лешева баце у раку и што прије затрпају.

И баш ту, над раком, Љубо је примијетио на руци Милице-Миле Ковачевић златан, скупоцјен прстен. Да ли да га скине и послије рата преда некоме од њене дјеце, или да га остави на Миличиној руци како би је по том прстену касније препознали? Одлучио се ипак за ово друго. Брзо је завукао Миличину руку у њену поцијепану хаљину да Њемци или њихови сарадници не би примијетили прстен и узели га, а потом је положио Милицу у раку и затрпао је.

Све до 1951. године када су Ковачевићи саградили породичну гробницу, прстен је остао под земљом. А тада Томо, Миличин син, је позвао Љуба Ивковића и заједно су раскопали раку. Тамо је био мајчин прстен и - мајчине кости. Два човјека су пустила неколике тврде мушке сузе и пренијела Милицу у мир породичне гробнице.

Данас тај прстен носи Миличина кћерка Деса Петровић професор -магистар географије у Београду. Често она исприча потресну и необичну историју свог прстена и никада не заборавља да са захвалношћу помене доброг човјека Љуба Ивковића.

Прије неколико година Љубо Ивковић је умро у Никшићу искрено ожаљен од својих суграђана. На посљедњем испраћају могло се чути много лијепих прича о овом једноставном и честитом човјеку, а ми смо се, ето, одлучили за ову, о златном прстену Милице Ковачевић који је постао драгоцјенији за једно људско поштење.

ЗАОБИЂЕНА СМРТ

Послије другог свјетског рата, у оној биједи и немаштини, свака нова ствар нам је значила много и доживљавали смо је богзна с каквим поносом и радошћу.

Када је, негдје 1949. године, подигнута зграда никшићке Поште, људи су се питали имали ико такву пошту у свијету, па су се дивили Зарији Мемедовићу, њеном првом управнику, докле је само догурао, благо њему.

Данас је та иста Пошта најружнија зграда у Никшићу и када је, ту скоро, избио у њој некакав пожар, људи су се потајно надали каквој користи од несреће, али - залуд. Спасише је и, тобож, уљепшаше и ено је још увијек, здраве и читаве, спремне да се утрпа на сваку разгледницу Никшића, као да се има шта видјети на њој сем јада и грдила.

Томо Ковачевић, први управник ЈАТ-ове пословнице у Титограду, с разлогом је био поносан 1954. године. Имао је у оно вријеме најљепше и најуредније

Page 56: Vitomir Nikolic

пословне просторије у црногорској пријестоници. Људу су долазили да их гледају и да им се диве и, наравно, да причају о њима као чуду над чудима.

Ових дана, међутим, ЈАТ је морао да потроши пола милијарде старих динара да се та некадашња љепота упристоји и доведе у ред. Сада је ЈАТ-ова пословница опет најљепша у Титограду, али данашњем њеном управнику Данилу Маркушу, нико не долази на дивљење и чуђење: а и они који дођу да је виде, чешће су склони замјеркама и критици него похвалама и дивљењу.

Тако, ето, иде вријеме и помјера устрану старе вриједности и превазиђена мјерила.

Добро је то, нема спора, али колико смо ми сачували у себи оне лијепе способности да се радујемо резултатима свога стваралаштва? Није ли и нас то исто вријеме помјерило устрану од наше праве природе и учинило нас мање осјетљивима за оно што се око нас збива?

Биће да јесте.

Од Богетића до Никшића, новим тек отвореним путем, прошао сам за свега седам минута и то не баш нарочито брзе вожње. Није ми, притом, ни на памет пало да ми је још јуче (!) требало седам - или чак и свих десет минута да пређем само она три-четири километра вијугавог и стрмог пута од Богетића до Крсца!

Тек пред старом никшићком Поштом, која ме својом ружноћом увијек подсјети на љепоте заноса, сјетих се куда сам прошао и како нећу морати, при повратку, да идем преко Пандурице и "крвавог Јаворковог Дола". И, одмах потом, с тугом закључих како ми баш у Јаворовом Долу остаде необрађена тема о кући Јагоша Николина Стриковића. Ту тему годинама носим у себи и сада ћу морати да је се одрекнем. Пропала је.

Наиме, Јаворов До је најцрња "црна тачка" на старим црногорским друмовима. Ту је, само послије рата, погинуло преко тридесет путника и возача, а још и данас се, у странама, могу наћи скелети десетина настрадалих возила. Кућа Јагоша Николина, смјештена у дну Дола, била је, први и једини свједок те људске касапнице и нагледала ce смрти као ни једна друга кућа црногорска у мирним временима.

Ето, о тој кући је ваљало да пишем, па не стигох. Предухитри ме овај нови друм који је - заобишао смрт!

И шта сад да радим са новим друмом кад је толико нових друмова по Црној Гори.

Да се дивим?

А је ли то пристојно, молим вас лијепо?

ЧОВЈЕК ЗА СЈЕЋАЊЕ

Page 57: Vitomir Nikolic

Никакве сувишне или сувише наглашене ријечи њему нијесу потребне, баш као што му за живота ни рођено име и презиме није било потребно да постане и знан, и цијењен, и вољен...

Умро је далеко познатији као Пекеш, него као Перко Звицер!...

Због тога о њему ваља писати тако да се избјегне све оно гломазно или излишно што би могло да ремети овај лик саткан од ријетко племените једноставности.

То је дио скице за постхумни портрет Перка Звицера - Пекеша који смо забиљежили једног раног јутра у кафани хотела "Оногошт" док су млади конобари, Вида Миљанић и Радоња Драшковић, намјештали столове за дочек првих јутарњих гостију. И ко зна како бисмо кренули у реализацију нашег концепта, и колико бисмо у томе уопште успјели, да од Виде и Радоње нијесмо чули један детаљ тако карактеристичан за Пекеша, а тако мало знан чак и онима који су њега добро познавали.

Он је, рекоше, сваког јутра долазио од своје куће и помагао конобарима да ову исту кафану што боље уреде: размјештао је са њима столове, разастирао стољњаке, постављао пепељаре... Понекад би, чак, дошао и прије конобара, већ у три или четири сата изјутра, и сам завршавао све оно што је било потребно да се уради.

Добри дух Никшића

Taj детаљ, сам за себе, не говори много, али када се стави уз сличне детаље из Пекешовог живота, може и те како лијепо да одслика једног човјека који је свој животни смисао тражио управо у тим, само на изглед, малим и безначајним услугама што их је, без икакве материјалне накнаде, чинио људима знаним и незнаним.

Он је, на примјер, годинама, из дана у дан, проводио по неколико сати у шалтерској сали никшићке поште да би се нашао на услузи неписменим људима или онима који нијесу имали оловку при руци. Стрпљиво, сатима, он је исписивао адресе и поруке и никада није пропустио да на крају пожели срећу ономе коме је одлазило писмо, пакет или новац. Ако би му се понекад учинило да његов, иначе савршени, рукопис није довољно читак и лијеп, куповао је за сопствени новац нову коверту или новчану уплатницу и - писао адресу изнова!

Као какав добри дух Никшића он је увијек излазио пред возове и аутобусе да дочека, подједнако срдачно, и намјерника и старог знанца. Мало је људи који су макар и само један дан провели у Никшићу, а да их Пекеш није поздравио и понудио им своју обавезну дуванкесу. Та његова непосредност умјела је често да збуни дошљака, али људи би брзо у њему препознали добричину и племенитог човјекољупца, па су гa се сјећали и писали му још дуго по одласку из Никшића.

Није, ваљда, постојао Никшићанин, ни старији ни млађи, кога Пекеш није задужио неком пажњом, с којим се није порадовао када је било разлога за радост или с којим није протуговао када се туговало. Обдарен

Page 58: Vitomir Nikolic

невјероватном меморијом он није никога заборављао и увијек би, при сусретима са старим знанцима, показивао такво интересовање какво би се једва могло очекивати и од најрођенијег.

Родољуб и мученик

То Пекешово човјекољубље има своје коријене и у његовој породици, и у његовом граду и, највише, у њему самом.

Можда ћe зазвучати необично - али ћe многи Никшићани то потврдити - да је Пекеш испалио први метак на окупаторског војника - можда чак први и у читавој Црној Гори!

Било је то 17. априла 1941. године, онога дана када су Италијани били управо ушли у Никшић. Пекеш је носио на раменима неколико пушака узетих из напуштене касарне 29. пјешадијског пука. Немајући појма о новонасталој ситуацији мирно је пролазио улицом када је испред њега избио италијански официр. Тражио је да Пекеш одложи пушке и пође с њим. Пекеш је пушке одложио, али само за тренутак и само зато да би лакше руковао оном једном коју је уперио у изненађеног Италијана. Уперио и - опалио. Метак је прошао крај самог официровог ува и он је побјегао главом без обзира, а Пекеш је мирно покупио своје пушке и однио их тамо гдје је требало.

Наравно, Италијани му то нијесу заборавили. Интерниран је са првим родољубима и мучен у албанским логорима као ријетко који интернирац. Једнога дана, у Клосу, Италијани су га свукли до голе коже, намазали га мармеладом, објесили за ноге и оставили га да виси на јулском сунцу, са главом наниже окренутом, изложен ројевима мува!

Све то, и још много тога, издржао је добри Перко Звицер само да би и даље могао да воли људе, да обилази свој слободни град, да брине о изгледима његових кафана, да адресира писма и шаље поздраве непознатим људима, да срдачно у Никшићу дочекује знане и незнане, да се радује и да тугује са онима које је волио и који су њега вољели.

Heћe ваљда сада, на крају, дјеловати ни намјештено ни патетично необична истина да је овај честити човјек читавог живота цртао Лењина и да је умро једнога дана пошто је био управо довршио, ко зна који по реду, Лењинов портрет!

Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА

Page 59: Vitomir Nikolic

МИЛО КОТАРАЦ

       Могао је Мило Котарац, и што се квалификација и што се осталих квалитета тиче, да добије у свом Никшићу и љепши и лакши и сигурнији посао од онога који је обављао. Могао је, уосталом, пошто је био пензионер са добрим примањима и човјек без неких великих прохтјева, да не ради чак ни то што је радио па да му опет буде лијепо. Али Мило је хтио да буде баш продавач лозова Југословенске лутрије и - ништа друго. Вјеровао је добри старац да људи заслужују да буду срећни, да је његов посао управо у томе: да их подсјећа на срећу и да им је нуди.

       Дирљиво лијепа је била та његова неизљечива вјера и - прелазна. Мало је Никшићана, а нарочито оних старијих, који нијесу куповали срећке код Мила Котарца и то редовно, годинама, из кола у коло, по десетину и више комада, за готово или на вересију, свеједно. Никада се, вјероватно, у овоме граду, ни прије ни послије Мила Котарца, није продавало толико лозова Југословенске лутрије.

       А да је било неких виднијих резултата - није. По која стотина хиљада два-три пута годишње и то је све. Главна премија од милион динара упорно

Page 60: Vitomir Nikolic

је избјегавала Никшић. И ако је ико искрено патио због тога, патио је сам Мило Котарац. Па, ипак, милион је једнога дана бануо у Никшић, али на, заиста, чудан начин.

       Међу многобројним Никшићанима, Миловим редовним муштеријама, био је и Петар-Пура Ражнатовић.Пура je обично куповао по десет "везаних" бројева од нуле до деветке, и Мило му је тај комплет свакога кола обезбјеђивао и доносио му га било на радно мјесто, било у кафану. У јесен 1960. године припремио је један такав комплет, али Пуре није било у Никшићу. Пошто је био тежак плућни болесник изненада је отишао у Брезовик и Мило је ноћ уочи извлачења редовног кола лутрије од својих пара уплатио десет Пуриних лозова.

       И - десило се чудо...

       Баш у том Пурином, неплаћеном комплету, био је број који је извукао главну премију од милион динара!

       Не часећи ни часа, Мило је, сав срећан, отишао у Брезовик и предао Пури његових десет лозова међу којима је био и онај од милион динара. Не морамо овдје улазити у детаље те предаје, али ваља рећи да Пура у почетку није хтио да прими све то, јер он лозове није уплатио. Мило га је ипак на крају убиједио да су то његови, Пурини, лозови и ничији друго. Ако их није уплатио нека их уплати сад, као што је много пута и раније накнадно плаћао.

       Пет дана касније Пура је донио из Титограда гомилу од милион динара и одмах однио Милу Котарцу двије стотине хиљада. Сада је била обрнута ситуација: ваљало је убиједити Мила да прими своју заслужену награду. Тек послије убјеђивања и тешких заклињања Мило је узео паре.

       Беом и каваљер какав је био, Пура је за свега петнаест дана потрошио новац од премије. Чашћавао је лијево и десно, знане и незнане и једног јутра освануо у хотелу "Оногошт" без и једног динара. И управо када је размишљао да негдје, до првога, позајми неку пару појавио се Мило Котарац. Старац је брзо схватио да је Пура без пара, извадио је из џепа штедну књижицу и предао је свом пријатељу и муштерији.

       Била је то штедна књижица на име Петра-Пуре Ражнатовића и на њој оних двјеста хиљада динара које је овај поклонио Милу Котарцу када га је задесила ненадна cpeha.- Узми, кућо моја, то су твоје паре - рекао је Мило и брзо се удаљио да би избјегао објашњења.

ДОБРИ ДЈЕЧАК ГАГА

       Већ једанаест година, сваког 27. јула, крај Везировог моста у Титограду понавља се скоро иста слика: Тачно у десет часова тог дана из правца Никшића долази аутомобил (или више њих) са пет-шест, а понекад и свих двадесетак путника. Они затим крећу ка обали Мораче носећи вијенац богато украшен свјежим ружама и платненим тракама. Тамо, на обали, неко из групе уђе у ријеку, заплива до стијене и закачи вијенац за гвоздену алку која је, прије једанаест година, само због тога укована и забетонирана

Page 61: Vitomir Nikolic

тамо. Потом Никшићани посједе на обали сат-два и - враћају се у свој град.

       Они радозналији купачи, којих у то доба године има пуно на објема странама Мораче, допливају до вијенца, али њихову радозналост једва да могу задовољити оне три једноставне ријечи посвете исписане на тракама: Гаги - од другова". Но, увијек се нађе неко међу многобројним купачима ко је нешто чуо о Ратку-Гаги Лучићу или је, можда, и сам био свједок његове трагичне смрти 27. јула 1966. године, када је млади Никшићанин, у племенитом настојању да из Мораче извуче леш једне утопљенице, остао на дну ријеке несрећно заплетен у своје спасилачке конопце.

       Та епизода са вијенцем, која се из године у годину понавља са скоро савршеном прецизношћу, није и једини вид сјећања на Ратка-Гагу Лучића. То је, као што и на тракама вијенца пише, само дјело његових другова, њихова интимна и тиха комеморација Једном рано и трагично прекинутом животу.

       У Планинско-смучарском друштву "Јаворак", најбројнијем и најактивнијем црногорском друштву ове врсте, успомена на Гагу Лучића чува се кроз Меморијал који носи његово име и који се одржава сваке посљедње недјеље јула у некој од планина надомак Никшића. За једанаест година постојања Меморијала у њему је узео учешћа велики број планинара и планинарских друштава из читаве Југославије, тако да је Гагино име постало чувено широм земље, а пехар његовог Меморијала цијењен и вриједан трофеј.

       А ко је, уствари, био Гага Лучић и чиме је то, за само двадесет и три године живота толико задужио своје другове у Никшићу и оне у Планинско-смучарском друштву "Јаворак"?Био је то, најкраће и најтачније речено, добри дјечак Никшића, чији су се подвизи, планинара и члана Горске службе спасавања, још зарана прочули по Црној Гори, па - мало по мало затим - и по читавој земљи.

       Beћ са петнаест година дошао је у Планинарско-смучарско друштво "Јаворак" са одлучном намјером да само ту и нигдје друго оствари неке своје животне планове и жеље. Примили су га али једва да је ико слутио да ће тај живахни, црнпурасти малишан већ само коју годину касније постати један од најактивнијих чланова Друштва и, без сумње, најпожртвованији члан Горске службе спасавања.

       А постао је- управо то.

       Запамтили су га градитељи Хидроцентрале "Мратиње" када се низ триста метара дуги конопац спустио у исто толико дубоки и стрми кањон Пиве да би из њених вирова отео бар тијела изгинулих градитеља. Остао је у сјећању Шавничана чије је болеснике и младе мајке - породиље вукао на саоницама преко снијегом заметеног Крнова, не марећи за могућност да би и сам могао постати жртва тог зимског пакла. Спустио се у стотину и више метара дубоке јаме Дуге и Голије одакле је извлачио једва живе страдалнике. Будили су га у пола ноћи да путницима каквог завијаног воза или аутобуса однесе храну и љекове, а ови су то добијали већ прије зоре.

       У другој и тужној погребној поворци која је кроз Никшић прошла 28. јула 1966. године, међу десетак хиљада Никшићана, било је и неколико стотина оних, из разних крајева Црне Горе и Југославије, које је Гага

Page 62: Vitomir Nikolic

задужио неким својим пламенитим чином.

       Ето, због тога ћe данас Никшићани донијети вијенац на мјесто Гагине погибије и због тога се, сваке задње недјеље јула, у некој од лијепих планина никшићке околине окупљају планинари да се изборе за пехар "Меморијал Ратко-Гага Лучић".

ИЋИ ЋEMO У БУКОВИК

       Над Буковиком се мјесец рађа некако изненада, одједном. Пукне као искрени смијех... Дан још није био догорио, још је њиме бљештало широко огледало поплављеног Никшићког поља, а мјесец је бануо одозго изнад букава, не дозвољавајући да се сутон згусне у таму.Шумно руменило запада поче да се стишава и коначно се смири у некој пепељастој, студеној боји. Са планине сађе ноћ, потпуно нага под мјесечином.

       - Хоћемо ли унутра- прилично је хладно?...

       Мој нови познаник сваке суботе излази овамо и њега очигледно, толико не занима ова нијема смјена дана и ноћи, ово претакање боја и ова тишина кроз коју ријетки гласови пролазе не опрљавши је. Она је увијек дубока, кристално чиста, као што то само зна да буде планинска тишина.

       У тихој сали Планинског дома на Буковику - страшна збрка: на зидовима горе петролејке, са плафона висе узалудни лустери, а из угла се чује батеријски радио:       - Џорџ Гершвин: "Наше несугласице..."

       Тдје баш нађоше то?" - смије се Војо Вујиновић, нови управник Дома - "Ми одавно трпимо од несугласица, само што ове наше није компоновао Гершвин, него неки други композитори... Истина, нијесу то неке велике несугасице, њих је лако довести у ред, само је потребно мало више разумијевања".

       Дом је имао један агрегат. Било је и свијетла, и музике са грамофонских плоча, и масовних игранки суботом увече. Никшићани су долазили, групно и појединачно, проводили по дан-два у пријатном одмору.

       Међутим, тај агрегат је био власништво Болнице Брезовик и она га је, прије два мјесеца повукла натраг, наводно ради тога да га угради у свој рентген-бус.

       Тако је Дом остао без свијетла, а драгоцјени агрегат још нигдје није уграђен.

       "Народни универзитет нам је обећао свој агрегат, али је он на оправци у Котору и требаће прилично времена док се оправи", прича Војо.

       Чим буде добио агрегат Дом ћe опет постати врло привлачан излетнички објекат. Сада управо наилази сезона зимских спортова и за њега влада велико интересовање, нарочито код омладине. Учитељска школа из Никшића већ је резервисала двадесет лежаја за своје ученике,

Page 63: Vitomir Nikolic

који ћe ту, за вријеме зимских ферија, провести петнаест дана одмора. Дом има своју кухињу и свој бифе, три собе са лежајима, салон за чланове Планинарског друштва "Јаворак", библиотеку и дискотеку и велики број комплетних планинарско смучарскх опрема, које се гостима у свако доба могу ставити на располагање.

       Ту, у Буковику, паде ми на памет прича једног мог пријатеља који ми се јадао да нема гдје да оде, да се бар недјељом одмори од градске свакидашњице, "од канцеларије" асфалта и степеништа. Ја сам некада ту причу и примао као логичну, она ми је вечерас изгледала прилично неумјесна.

       Дневни пансион за чланове Планинарско смучарског друштва "Јаворак" износи само шест стотина и педесет хиљада, а за остале свега - 850!

       И - Дом је скоро увијек празан!

       "Ми би сваке суботе организовали аутобусе, али нијесмо сигурни да ћемо имати довољно интересената, па се не смијемо упуштати у ризик, али кад би грађани хтјели да нам пријављују свој долазак, то би се врло лако организовало", каже управник Дома.

       Са друма допире шкрипање кочница. Мало затим на врата се појавише гости - шофер са своја два путника.

       "Радите ли?"

       "Радимо, радимо... Само изволите".

       Тиха сала се испуни жагором, звецкањем посуђа. Од присуства људи и петролејке као да посташе свијетлије.

       Куварица изнесе три печења и литар "суварка".       "Колико му ово дође, дјевојко?"       "Деветстотина".

       Опет се сјетих мог пријатеља који нема гдје да се одмори "од канцеларије, асвалта и степеништа".Ко зна - можда је и он, баш у овом тренутку плаћао негдје неки цех, чудећи се како може једна обична овчја глава да кошта 270 динара!"

ВРИЈЕМЕ ДРУМОВА, ШКОЛА И СПОМЕНИКА

       Не волим та мала мјеста у која друм долази само из једног правца и не наставља се никуда даље. Никако не могу да поднесем мјесто у коме нема друмске промаје, које не може да пружи ни једну бјелину за све четири стране свијета. Мјесто из кога не постоји никакав други излаз осим повратка, у ствари, и није никакво мјесто. То су само мале узалудности, оличене туге, сакатих друмова, који су међу њиховим сивим крововима схватили своју промашеност и сада ћуте, мрачно, самоубилачки...

       Из Велимља има друм без наставка, друм из кога цуре некакви

Page 64: Vitomir Nikolic

путељци, тамо пут брда, пут Вучјег дола, у равнодушни простор... Само, Велимље ипак има и неку живост, неку грозницу непомирености и оно сасвим мало личи мојој представи о мјестима у којима се завршавају патрљци друмова.

       Јесам ли ту грозницу осјетио у оној другој колони дјечака и дјевојчица која је врвила из биоскопске сале, по завршетку филмске представе? Или у мјесној канцеларији док су ми људи причали о њиховим успјесима и плановима, о цифрама које су већ уложене или ће се тек уложити у неки објекат?... Не знам одакле сам заправо почео да осјећам то ново Велимље. Његова животна грозница осјећа се свуда по Бањанима. Истина, не нападно, не бучно, али ако је човјек само мало више радознао, ако завири ту и тамо, осјетиће је у свом њеном интензитету.

       Ја сам почео да је осјећам још од Тупана.       Пред новом школом у Тупану, на којој мајстори још изводе завршне радове, видјесмо двадесетак ђака на обавезном јутарњем умивању. Са њима учитељица Нада Самарџић, која је тек ове године напустила ђачку клупу. Ово јој је први сусрет са својим ђацима и када нам је то нагласила, учинило ми се као да је жељела да подвуче ту случајност да су, ето, и она и школска зграда сасвим младе. (Ја сам још нашао да су обадвије врло лијепе, само не знам колико је то згодно наглашавати у једном новинском напису, јер постоји озбиљна бојазан да школа остане без Наде).

       У засеоку Церовици до сада није постојала школска зграда. Дјеца су ипак похађала школу, иако је најближа удаљена од Церовице далеко више него што је предвиђено уредбом о школству. Ових дана чланови ССРН почели су добровољним радом да граде школу за своје малишане. Овдје сматрају да је најважније почети, а заједница ћe касније одобрити извјестан кредит. За завршетак школске зграде на Црном Куку већ је одобрен милион и по динара. У Мјесној канцеларији у Велимљу рекоше нам да су сељаци Црног Кука, поред добровољног рада на школској згради, давали и прилоге у новцу који су се кретали од пет до десет хиљада динара! Ово није толико усамљен примјер ни у самим Бањанима, да би смо морали да га наглашавамо узвичником, али је у сваком случају примјер који тако очигледно илустрије еманципацију нашег сељака, који се доскора одупирао и законским одредбама да не би слао своје дијете у школу.

       Ипак, ствар која највише импресионира у Бањанима је она љубав коју ти људи гаје према својој јуначкој прошлости. У Велимљу постоји споменик палим борцима, велика бронзана фигура бомбаша у замаху, која би могла и у самом Никшићу да дјелује веома импозантно. Иначе, овдје она дјелује сасвим искрено у декору неба и планине и човјек има утисак да је израсла из тог амбијента у коме се вјечито војевало и гинуло. Зато ми у неку руку дође сасвим разумљиво то што су сељаци Кленка одлучили да добровољним радом изграде спомен-чесму палим борцима из свог мјеста.

       У дворишту велимљске болнице мирује биста доктора Ника Миљанића. Његов некада тихи људски осмијех и из бронзе зрачи топлином. Просто као да се радује што су ти мали пацијенти који се играју у његовој близини опет здрави и тако дјечачки несташни. Дуго сам посматрао ту слику; успомниченог професора универзитета и те малишане, прегаоца и потомство жрвту и плодове... Почех разговор са дјечацима. Чедо Лучић и Раде Копривица показују ми плаво отечене руке - змијски уједи. Истога дана, у два разна села, настрадали су обадвојица. Чедо док је брао крушке,

Page 65: Vitomir Nikolic

а Раде кад је ишао за стадом. Наравно, одмах су их довели у болницу, иначе уједи би било смртоносни. Замишљам шта би било са дјечацима да нема те болнице...

       Питам их знају ли чија је ово биста. Питање сам поставио и не помишљајући да ћу одговоре морати биљежити.

       Најмлађи и најмање обавијештени десетогодишњи Војин Рогач, рекао је:       "То је био један велики човјек..."       Раде Копривица је пожурио да га исправи:       "То је био доктор".       А Чедо Лучић је сигурно одговорио: "То је доктор Нико Миљанић".

       Спонтани и непотпуни одговори дјечака у ствари су потпуно окарактерисали доктора Ника. Да, велики човјек, прије свега, па тек онда доктор.

       То су дјечаци рекли не знајући шта друго да кажу. Али и кад се све дозна о доктору Нику, читав живот и прегалаштво тога великог хуманисте, то се поготову мора рећи. Баш тако: "То је био један велики човјек, то је био доктор".

       Још дуго ћаскам са дјечацима у сјенци бисте. Около сунце, подневна тишина и мирне линије брда. Стари професор се смијеши из бронзе - тако му је лијепо у завичају.

       Још један Бањанин остави користан споменик у завичају. Хаџи Сава Косановић 1902. године подиже у безводним Бањанима прву цистијерну. Она је још и данас у употреби, али је већ прилично руинирана. Ових дана је одобрен кредит за њену потпуну оправку - нешто преко милион и пет стотина хиљада динара. Преписах у биљежницу помало архаичан текст посвете невјешто уклесан у каменој плочи:

       "Хаџи Сава Косановић митрополит босански, своме племену и трудном путнику огради ову воду, покој му души".

       При повратку из Бањана посматрам колону стубова далековода. Снажни, високи, личе ми на велике кораке времена, које се журно упутило некуда.

ПУТ БЕЗ HACTAВКA

Никшић - Мораково

       Пут од Никшића до Моракова саграђен је крајем прошлог вијека када добар дио црногорских градова, чак и оних највећих, није још био међусобно повезан путевима. У вријеме када су по Жупи Никшићкој увелико тандркали точкови разних кароца и фијакера није се, на примјер, могло стићи из Цетиња у Бар, из Никшића у Шавник или из Подгорице у Колашин осим на коњским или - сопственим ногама... Но, иако ћe ускоро напунити стотину година живота, овај пут још није одмакао ни за један једини метар даље од тачке гдје су га довели они стари градитељи!... Једноставно: нема

Page 66: Vitomir Nikolic

куд даље осим у хаос морачких или ровачких планина. Мораково је његов крајњи и једини циљ.

       А како се то десило да овај пут без наставка добије предност над много важнијим путевима онога беспутног црногорског времена? Ту околност једино може да објасни дивни шумски комплекс изнад Моракова који је био власништво - краља Николе... Шта је природније него да један краљ доведе државни пут до свога приватног посједа!

"Потомци ће ме благосиљати..."

       Као и сви први црногорски путеви и овај је грађен кулуком. Међутим, док су се у сиромашним крајевима Црне Горе људи грабили да иду на градњу путева и зараде "оку жита" на дан - релативно богати Жупљани нијесу у томе послу видјели неку нарочиту вајду, па је било доста саботаже с њихове и шибакања са стране власти. Остала је у народу прича како је послије једног таквог масовног кажњавања саботера, краљ Никола питао племенског капетана у Жупи:       - Псују ли ме Жупљани, капетане?        - Псују, Господаре, бога ми.       - Е, нека псују, али he ме њихови потомци зато благосиљати.

       Краљ Никола је, зацијело, могао да предвиди сав значај свога подухвата, али тешко да је и слутио тада како he управо на овоме путу стотинак година касније, бити најбоље организован превоз путника. Поред аутобуса Градског саобраћаја из Никшића који овуда пролазе сваког сата, ту су и аутобуси Жељезаре "Борис Кидрич" и Рудника "Боксити" који довозе и одвозе своје рднике, па је ово, ваљда, једини крај у Црној Гори гдје вам се нико неће пожалити на лош и неуредан саобраћај.

Златна Грозница

       Призор који смо угледали у Коњевом долу, мјесту гдје Жељезара депонује своју шљаку, подсјетио нас је за тренутак на филмове о копачима злата и златној грозници. Стотинак људи, жена и дјеце пажљиво су нешто тражили по прљавосивом простору.

       - Тражимо гвожђе - објасни нам Милосав Цимбаљ, један од копача - У овој шљаки има пуно парчади гвожђа, па то скупљамо и продајемо касније "Отпаду".

       Ни Милисав нити ико од тих радника не рече нам колико тачно добијају за килограм гвожђа и да ли им се тај посао исплати. Касније смо, међутим, чули да се у Коњевом долу заиста може ископати - читаво богатство. Чистије количине гвожђа "Отпад" плаћа по четири-пет динара по килограму, а деси се, кажу, да се овдје понекад нађе гвожђа и за неколико милиона старих динара.

       Толиким људима се, очигледно, исплати тај посао, исплати се свакако и "Отпаду", али колико се то исплати Жељезари која то гвожђе прво баца на депонију па га касније купује од "Отпада" - наравно, по знатно вишим цијенама од оних које овај плаћа Милосаву Цимбаљу и његовим колегама?

Page 67: Vitomir Nikolic

Мирна старост бојовника

       Божо Головић, с Лаза, комита из првог и активни сарадник НОП-а из другог свјетског рата, већ је једном "гостовао" на средњим странама "Побједе". Било је то прије три године када је са својом супругом и бројним потомством прославио педесетогодишњицу брака. На жалост, непосредно послије тога златног јубилеја, Божова супруга је умрла, а он је дочекао да своје потомство види богатије за још двије праунуке.

       Иако је напунио деведесет "и нешто" година Божо је још кадар да се "одметне" у оближња брда и да одмијени млађу чељад у чобанији. Данас га је унук Љубомир читавих двадесет минута тражио и то - на коњу!

       Питамо крепку старину како је.       - Чујем оно што волим да чујем, а оно што не волим - не чујем - каже Божо.       Када му је касније снаха предложила да обуче црногорску робу "за сликање", он се побуни:       - А шта овој фали?... У оваквој се некада могло код Господара, на Цетиње.

Као казна

       У Ливеровићима, у шљивику Јане Пековић, типична жупска слика, добро подложен ракијски казан, а око њега послом заокупљена чељад. Најактивнији је Јанин сестрић Милорад-Лако Јаредић - он подлаже казан. Лако је иначе вичан казанима и ложењу јер већ двадесет и двије године ради на сличним пословима у Жељезари "Борис Кидрич" у Никшићу. Занимљиво је да је Лако читаво то вријеме од скоро четврт вијека провео радећи у - ноћним смјенама!

       - Није то ни мало тешко - одговара Лако на наше чуђење - Прије подне могу да обавим домаће послове, послије подне да се одморим и наспавам, а ноћу - у Жељезару...Навикао сам некако на тај ритам и сада бих тешко могао да се привикнем на рад у дневној смјени. Иначе, моја година има четрнаест мјесеци, односно за пензију ми се свака година рачуна за два мјесеца више.

       Израчунасмо и испаде да Лако има око три и по године "вишка". Но, ту рачуницу би требало још једном провјерити - нешто даље од казана...

Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА

Page 68: Vitomir Nikolic

ПУТ ОСТАВЉEH ЗИМИ

Никшић-Шавник (преко Крнова)

       Планирајући, својевремено, ова наша путовања, предвидјели смо да се на путу Никшић-Шавник нађемо 7. јануара, дакле у вријеме када је он, обично, тешко проходан или, чак сасвим непроходан. Хтјели смо, наиме, да га видимо и представимо у његовој правој природи и у оним суровим условима који су га учинили надалеко познатим. Али, ништа од тога... Тај зимски баук, чувен са својих мећава, снијежних намета и бројних пометеника ни по чему овога пута није личио на себе: нигдје снијега, ниоткуда дашка вјетра, а сунце пржи као да смо већ прегрмјели зиму и све њене невоље.

       Једино по чему чојвек јутрос може да препозна овај пут и наслути његову опаку нарав, то су оне мотке пободене на сваких педесетак метара. Када напада снијег ове два-три метра дугачке мотке требало би да за којих десетак сантиметара вире изнад њега како би се према њима оријентисали чистачи снијега! (Невјероватно на како паметном и хуманом послу може да се нађе једна обична мотка!)

Вршњакиња берлинског конгреса

       У селу Доње Луково, десетак километара далеко од Никшића,

Page 69: Vitomir Nikolic

зауставили смо се да снимимо овце Сенке Ракојевић. Прошло љето је омануло са сијеном и одиста није лако зазимити тридесетак оваца колико их има у овом Сенкином буљуку. Хоћемо да почнемо разговор о томе и овој благој зими кад једна Сенкина пријатељица рече како "заова њене свекрве" има сто пет година и да још у тако дугом вијеку није запамтила овакву зиму. Тако смо, ето, открили Митру Ђурђевац, једну од најстаријих или, можда, чак и најстарију живу Црногорку!

       Прије тридесетак година, док је још било живих Митриних вршњака и оних старијих од ње, причало се да је она рођена оне године када је Никшић ослобођен од Турака. Да ли баш те, или коју годину раније, то више нико не може са сигурношћу да докаже. Уосталом, нека је баш и годину касније, па ето је стара колико Берлински конгрес и званична независност Црне Горе!

       Митра има одличан вид и може да удјене конац у иглу!

       - Када сам имала тридесет година вид ми је био нешто попустио - прича нам Митра - па су ме водили код доктора у Цетиње. Доктор ми је рекао да морам да пушим дуван, али је мени било мука од дима. Послије ми је рекао, ако не могу да пушим, да удишем дуван кроз нос. Ево, овако показује нам она ушмркујући са длана дувански прах.

       Е, хајде се ти сада снађи, мајчин сине, у многобројним препорукама за дуг живот и добро здравље!

       И још једна занимљивост: Митра се никада није удавала!...

Пусти Гвозд

       Одмах изнад Лукова примили смо у кола Видоја Вучковића, радника никшићке Жељезаре. Кренуо човјек на Гвозд да из катуна донесе неке ситнице које је тамо заборавио његов отац када је јесенас сишао са стоком у село. Кажемо Видоју како и ми имамо неких послова на Гвозду, код неких наших знанаца.

       - На Гвозду нећете наћи никога - рече нам он - Све је одселило у Никшић. Не само на Гвозду, већ на читавом овом путу од Ивања до Мокрог изнад Шавника, нема у ове зимске дане ни живе душе!

       Питамо за Драшковиће, Новицу и Миња, који су у својим домовима на Гвозду огријали и спасили од смрзавања многе путнике и намјернике. Новица је, рече Видоје, одселио у Драгову Луку крај Никшића још раније, а Мињо је био ту све до прошле године, а сада је и он сишао у Никшић.

       - Тешко је зими путовати овуда, јер човјек нема више гдје да се склони и огрије. Нити имаш Драшковиће на Гвозду, ни Ђикановиће на Градачкој пољани, ни Маројевиће у Ћеранића гори - са сјетом прича Видоје.

       Ни у некада популарном Планинарском дому на Буковику нема никога. Затворен. Пред Домом кола Електродистрибуције из Никшића. То су електричари Гојко Вукотић и Боро Штурановић дошли да оправе некакав квар у оближњој трафостаници.

Page 70: Vitomir Nikolic

       Откако смо га примили изнад Лукова па до Гвозда, Видоје Вучковић нам је показао неколико мјеста гдје су се људи смрзавали за посљедњих пет-шест година.

Страх од пустоши

       Одиста страшан пут. Пут бијеле смрти...

       Кажу људи да је најљепши поглед на дурмиторски масив са "хајдучке окуке" изнад села Крушевица.

       Можда и јесте, али ми то нијесмо успјели да провјеримо. Управо у тренутку када смо хтјели да прикочимо, наша кола су почела стравични плес по једва видљивом леду. Зауставили смо се којих десетак метара ниже, на самој ивици амбиса!

       Село Крушевице је пуно лијепих кућа и рекло би се да је многољудно, али то је само привид. Једини домаћин који ову зиму проводи у Крушевицама је Ћиро Жижић, седамдесетшестогодишњи старац са својим синовима Бранком и Слободаном. Док сједимо и слушамо лијепо Ћирово појење уз гусле, све мислимо како ћемо у повратку уз Мека дола и уз ону "хајдучку окуку". Није баш једноставно путовати ноћу путем који је, у најбуквалнијем смислу - остављен зими!

       Јер, не заборавите, између онога љубазног дома Сенке Ракојевић у Доњем Лукову и овога Жижићевог у Крушевицама, има близу двадесет и пет километара пута и - ниједна отворена врата!

ЈЕДНА МИРЈАНА У ШАВНИКУ

       Шавничка апотека је двоструко занимљива као новинска тема.

       То је, ако не баш једина, а оно, сигурно, једна од ријетких наших апотека која послује - нерентабилно!

       Затим, шеф те апотеке је млада дјевојка која је, послије Лесковца, Београда, Неготина и Титограда, добровољно дошла у Шавник да ту остане "годину дана, а можда и читав живот".

       Што се апотеке и њене нерентабилности тиче, то је већ лако објаснити: свијет је овдје ем здрав по природи, ем здравствено неосигуран по основу радног односа и када се то зна све остало је лакше схватити. Нема уображених болесника, нема колекционара љекова, нема симуланата и свих оних који у другим крајевима праве највеће пазаре својим апотекама. Овдје могу проћи дани и дани да нико не купи кутију "пливадона", а када се купи какав озбиљнији лијек ваља знати да је негдје неко заиста болестан.

       Нешто је теже објаснити откуда у Шавнику млада апотекарица Мирјана Живковић, лесковачко дијете и београдски ђак, која је, како већ напријед рекосмо, добровољно дошла у Шавник гдје, бар до сада, нико није долазио добре воље, чак ни на краће рокове.

Page 71: Vitomir Nikolic

       Док сједимо у њеној соби, која се налази одмах иза апотекарског пулта (то је још једна занимљивост шавничке Апотеке!) поглед нам лута по Мирјаниној библиотеци: Црњански, Лукач, Фројд, Зилахи...

       - Нема ту ничег необичног - одговара Мирјана на наше питање откуда она у Шавнику. - Ја волим мала, тиха мјеста, а Шавник је управо то. Велика мјеста и бучни градови све мање имају решпекта за човјеков интимни живот и његове преокупације. А ја волим и да на миру прочитам вриједну књигу, и да се осамим и направим умјетничку слику, да радим таписерију или гоблен... Зар није онда природно што сам се нашла баш у Шавнику који је тако сличан кутку из "мојих снова"?

       Питамо Мирјану што ће радити зимус када падне снијег и Шавник буде одсјечен од свијета. Heћe ли тада ипак зажалити за Београдом или Титоградом и свим оним могућностима које такве средине могу да пруже младом човјеку?

       - Кад падне снијег? - чуди се она. - Па, како буде свима у Шавнику, тако ћe ваљда бити и мени. Уосталом, снијег је тако лијеп и за рекреацију и за сликање - додаје Мирјана весело и као да једва чека тај чувени шавнички снијег.

       Мирјанино одушевљење Шавником ипак има једну пукотину - струју.

       - Када би само било мало више струје, ех... Уз свијећу је лијепо сједјети и разговарати, али је незгодно читати уз њену свјетлост... Да, та струја је заиста велика невоља, али је једина па је самим тим и лакше подношљива.

       - Колико мислиш остати у Шавнику? - питамо Мирјану.

       - Годину дана, а можда и читав живот - одговара она брзо као да је та одлука донијета још раније, у марту ове године, када је први пут стигла у овај град.

       Једна ласта, истина, не чини прољеће, али је она ипак поуздан знак да је прољеће близу и да ће и друге ласте доћи за њом. Није ли Мирјана Живковић, на неки начин, та прва ласта која наговјештава шавничко прољеће и за којом ће доћи све оно што прољеће доноси?       Изгледа - јесте.

ШАВНИК УОЧИ СЊЕГОВА

       Кочнице жалосно зацвиљеше. Велики аутобус се умири.

       Тишина чудно паде на слух изубијан тутњавом мотора.

       "Шавник!... Двадесет минута..."

       Напољу се чује вјетар, пискав, пакостан. Чини ми се да га видим како као бич пада по леђима кровова шавничких, циглених, сламних, лимених. Небо пуно нервозних истрганих облика. Мутно као пијане очи. Однекуд допире дивљи шум воде, пуст у тишини, хладан.

Page 72: Vitomir Nikolic

       Изађох у јесен.       "Друже, само двадесет минута."       "Јаостајемту."       "Ах,да..."

       Свакога дана двадесет минута, "само двадесет минута", задржавају се ту аутобуси у свом непрекидном путовању од Титограда до Пљеваља, од Никшића до Жабљака, од Будве до Београда.

       "Шавник!... Двадесет минута..."

       Послије се гласну из страна својим звучним сиренама малом буљуку кућа, тако маленим у стравичном декору џиновског камена. Тај глас сирена пробуди неку глад у кањону шавничком, неку чудну глад. Осјетио сам то данас, док је аутобус који ме је довезао одмицао уз превишке стране, извијајући својом ваздушном сиреном. Глас је одозго падао на кровове, одбијао се од њих и лелујајући враћao се натраг, у висине. Иза њега је остајао немоћни грч на крововима, који као да би хтјели да се отму, да се ухвате за тај звук и побјегну некуд испред овог вјетра, испред сњегова који се већ слуте отуда иза најежених планина.

       Још мјесец дана највише, а можда још и идуће недјеље, сњегови ћe притиснути друмове.

       Погинуће и одласци и повраци. Остаће Шавник сам са собом, одсјечен од свијета све тамо до првих прољећних топлина.

       "Овдје се ужурбано спремамо за зиму, а то није нимало лак посао. Треба предвидјети све. Ради се о пет-шест хиљада становника ове комуне, који ћe за један неизвјесно дуг период бити одсјечени од центара снадбијевања. Колико ћe тај период трајати - ми не знамо, али у сваком случају рачунамо максимум - шест мјесеци", рекоше нам у Народном одбору општине.

       Шест мјесеци мећава, вјетрова, вучјег завијања, једноличности. Веза са свијетом ћe се одвијати само телефонском жицом, ако и њу не искидају вјетрови тамо на Крнову, како то они обично знају.

       "Социјалистички савез је у свим селима обезбиједио транзисторе, тако да ћe у току зиме наши људи бити у могућности да се информишу о свим догађајима у свијету. То је овдје било исто толико важно обезбиједити, као и било коју другу животну потребу. Интересовање нашег човјека иде далеко изнад оних оквира у којима се кретало некада. Касније сам чуо причу о самодоприносу, причу о једном дивном пожртвовању, на коме се тим људима заиста мора честитати!

       Мала, економски слабо развијена комуна, без довољно средстава и за најосновније објекте, све своје проблеме рјешава углавном самодоприносом. Самодоприносом се изграђују школе, путеви, воде... Ових дана почела је изградња далековода Шавник-Боан-Буковица, који ћe читав бити изграђен претежно самодоприносом, уз. минимална средства комуне. Људи се одазивају, дају далеко више него што се тражи. То више није формална обавеза - то је свјесни колективни напор људи да се отму економској заосталости.

Page 73: Vitomir Nikolic

       Сељаци Крње Јеле дали су прошле године шест стотина хиљада динара добровољног прилога и изградили добровољним радом школску зграду од темеља до крова.

       "Просто ми је криво што смо у немогућности да људима пружимо довољно помоћи... Неки дан долазе код мене, траже тону цемента. А одакле да им дам?" - каже предсједник НОО Караџић

       "Немамо услова да искористимо оно што имамо. Замислите само 2-3 шумска комплекса са преко 400 хиљада кубних метара спремне сјечиве масе, стоје неискоришћена и дјелимично изложена пропадању. Средства, средства. Сви се оглушују на наша тражења. Шест наших елабората чека у Народној банци да буду одобрени".

       Најмлађи предсједник општине у Југославији, полетан, енергичан, опширно прича о плановима своје комуне. Он познаје сваки детаљ, сваку ситницу до зачуђујуће прецизности.

       " Ви сте још увијек најмлађи предсједник у Југославији?"

       "Да, или боље, био сам до јуче."

       "...?!"

       "Јуче сам разријешен дужности. Одлазим на студије"

       У двадесет седмој години, након три године интензивне друштвене дјелатности, у коју се уносио са пуно младалачког жара, он се за извјесно вријеме повлачи са свог положаја.

       "Враћате се опет?"

       "У Шавник? - Свакако."