SEMINARSKI RAD

Tema: Ustav Republike Srbije

2

S A D R Ž A J

1 UVOD .............................................................................................................................. .3

2 Ustav Republike Srbije .....................................................................................................4

2.1 Pojam ustava................................................................................................................ .4

2.2 Načela Ustava Republike Srbije ....................................................................................6

2.3 Ljudska i manjinska prava slobode prema Ustavu Republike Srbije .............................8

2.4 Ekonomsko uređenje i javne finansije prema Ustavu Republike Srbije .........................9

2.5 Nadležnost Republike Srbije prema Ustavu ................................................................10

2.6 Uređenje vlasti prema Ustavu Republike Srbije ..........................................................11

2.7 Ustavni sud prema Ustavu Republike Srbije ...............................................................13

2.8 Teritorijalno uređenje prema Ustavu Republike Srbije................................................14

2.9 Ustavnost i zakonitost Ustava Republike Srbije ..........................................................15

3 ZAKLJUČAK.................................................................................................................. .17

4 LITERATURA ................................................................................................................ .18

1 Đ3

1 UVOD

Naziv ustavno pravo je relativno nov. Ovaj termin se upotrebljava u XVIII veku a dobija pravo građanstva u nauci i javnom životu u toku prve polovine XIX veka, uporedo sa donošenjem ustava u većem broju zemalja Evrope i Amerike.Ali ni tada kao ni danas ovaj termin nije opšte usvojen. Ima još zemalja u kojima se umestoovog termina upotrebljava naziv državno pravo pa čak i javno pravo. Međutim, kao teorijski pojam i kao termin, ustavno pravo se danas skoro svuda sve više prihvata i opravdava. Ustavno pravo je jedna od najstarijih grana prava, jer se ono tiče onih pravila, konvencija i običaja koji su skoro uporedo nastali sa istorijskim obrazovanjem političke vlasti i one političke organizacije koja tu vlast institucionalizuje i stavlja u određeni poredak odnosno države. To traje nekoliko milenijuma: od nepisane istorije Kine i znatno docnijih ustava Atine. Ustavno pravo kao grana prava ima sadržinu i oblik koji odgovaraju suštini i obliku političkih sistema (država) koji su se u istoriji formirali i razvijali od prvih institucionalizovanih oblika političke vlasti do XVI veka, kad počinje da se obrazuje i naziva tim imenom moderna država. Od Velike povelje o slobodama pa preko deklaracija, povelja, edikata, zakonika i drugih sličnih dokumenata, donošenih u periodu od XIII do XVIII veka, princip i elementi koje ovi dokumenti sadrže u odnosu na položaj i ograničenja, organizaciju i funkcionisanje političke vlasti i s tim u vezi od interesa za položaj i ulogu klasa, pojedinaca i čoveka u društvu – pišu istovremeno i istoriju ustavnog prava.Naziv ustavno pravo je nastao u Francuskoj, Engleskoj i SAD i upotrebljava se u ovim i mnogobrojnim drugim državama naročito onim koje su bile pod uticajem anglosaksonske i francuske pravne teorije, odnosno one koje su stvarale ovaj naziv u uslovima preovlađivanja društvenih odnosa i principa zasnovanih na ekonomskom, političkom liberalizmu i političkoj demokratiji.“Ustavno pravo kao nauka proučava Ustavni poredak jednog društva – kako norme tako idruštvenu praksu iz koje norme potiču i u okviru kojih se realizuju“. (1)

Ustavno pravo proučava uređivanje osnovnih političkih odnosa u državi, političko uređenje,ljudska prava, organizacija državne vlasti, oblik vladavine. Izvori ustavnog prava se dele na:- osnovne i- dopunske.U osnovne izvore ustavnog prava spadaju:- Ustav- ustavni i organski zakoni.U dopunske izvore ustavnog prava spadaju:- zakon- uredbe sa zakonskom snagom- poslovnik Parlamenta- statuti AP- sudske odluke i- ustavni običaji.Ustav je najviši pravni akt jedne zemlje.Zbog značaja i važnosti Ustava kao takvog, predmet ovog rada u nastavku biće Ustav naše zemlje odnosno Ustav Republike Srbije.

4

1

orđević J., Ustavno pravo, br. str. 8

5

2 Ustav Republike Srbije

2.1 Pojam ustava

Ustav po pravilu je, počevši od kraja XVIII veka do danas, u svim samostalnim i razvijenimdržavnim uređenjima osnovni političko – pravni dokumenat.Ustav je izvor prava a posebno ustavnog prava. On je često akt stvaranja mehanizma vlasti i potvrde osnovnih društvenih odnosa. On je pravna osnova za funkcionisanje političkog sistema i ostvarivanje prava. On je pravni izraz i garantija postojanja ustavnosti. Isto tako, po svojoj sadržini i pravnoj vrednosti, ustav služi da se ispita postojanje i utvrdi eventualno nepostojanje ustavnosti.Najzad, razvitak i pojava ustav beleži i izražava mnoge, a često i osnovne strane društveno – političkog kretanja ljudskog društva, promene, transformaciju i evoluciju ustavnog prava i političkih shvatanja u jednoj zemlji.S obzirom na sve to, pojam ustava predstavlja osnovno uvodno pitanje nauke ustavnog prava.U svom užem tehničko – pravnom značenju, ustavnost je vezana za uvođenje ustavnogporetka zasnovanog uglavnom na pisanom ustavno tekstu koji predviđa obrazovanje, sadržinu i granice svih ovlašćenja organa vlasti i građana.U svom političkom smislu ustavnost odnosno ustav je naziv za društveno – političku pojavu potčinjavanja mehanizma i akcija vlasti i vladajuće politike objektivnom pravu odnosnosistemu utvrđenih pravila ili bar Konvencija čije poštovanje se zasniva na konkretnim društveno – političkim odnosima i na odgovarajućim ustavno – pravnim garantijama. U tomsmislu ustav izražava ideju vladavine prava nad arbitrernom vladavinom nad ljudima.Ustavnost je princip ograničenja i institutivnog izraza.U širem političkom značenju, ustavnost podrazumeva društveno – političke i idejne procese, borbe, napore i postignuća naroda, klasa, grupa i pojedinaca u pravcu ograničavanaj apsolutizma i samovolje, obezbeđenja kontinuelnog funkcionisanja ustanovljenog sistema političkih odnosa.O pojmu ustava postoje veoma različitia tumačenja, naročito u buržoaskoj pravnoj nauci koja se tim problemom nekada mnogo bavila. Ipak jasno se razlikuju dva osnovna i najpoznatija shvatanja ustava:- formalno – pravni i- sociološki pojam ustava.Prema prvom shvatanju ustav je formalni – pravni akt, bez obzira da li je izražen u jednomkodifikovanom tekstu ili ne. On određuje principe o najvišim državnim organima i njihovoj nadležnosti kao i o osnovnim pravima građana. Ovo shvatanje je bilo zastupljeno u francuskoj pravnoj literaturi i njegov izraz je bio francuski Ustav od 1875. godine.Nasuprot formalno – pravnom shvatanju ustava ističe se sociološko koje insistira nadruštvenoj suštini ustava.

6

Sociološki pojam polazi od toga da ustav jedne zemlje nije pravni dokumenat već skup realnih odnosa i okolnosti među kojima preovlađuju:- odnosi društvenih snaga,- ekonomska struktura,- geografske i političke okolonosti- međunarodni odnosi i drugo.

2 L7

Među mnogim sociološkim definicijama ustava najpoznatija je Lasalova, prema kojoj je ustav“odnos društvenih snaga koje postoje u jednoj zemlji”. (2

)Ovo svoje gledište Lasal je izneo u

zbirci članaka „Šta je ustav“ koju je kao vođa socijl – demokratske partije pisao protivBizmarka.Pred ovako protivrečnim i neodređenim shvatanjima pojma ustava, osećajući nepotpunost dotadašnjih pravnih teorija, buržoaski teoretičari su pokušali da rešenje problema ustava nađu u filozofskim i političkim pojmovima.Tako se počeo isticati filozofski pojam ustava kao širi, sveobuhvatniji pojam. Kod onih koji suprihvatili ovo gledište preovlađivala su Aristotelova I Hegelova shvatanja o državi. Sa ove tačke gledišta ustav se najčešće smatrao kao osnovni red stvari u društvu. Sem toga, isticalo se da je ustav izraz najviše volje, vrhovnog bića, što je takođe imalo svoje korene u filozofskim shvatanjima XIX veka.Bilo je pisaca koji su smatrali da ni pravo ni sociologija ni filozofija ne mogu dati objašnjenje pojma ustav jer ustav nije ni pravni ni sociološki ni filozofski pojam već politički. Po tomshvatanju ustav je skup pravila kojima se faktički organičava državna vlast i time se njenaingerencija u određene slobodne procese društva I sferu političkih prava građana.Ova shvatanja su naročito bila raširena u anglosaksonskim zemljama i predstavljala su izraz poznatih pravaca:- političkog pozitivizma i- pragmatizma.Osnovni nedostatak ovih teorija tačnije svih teorija je u tome što mešaju tri problema koji semoraju metodološki odvojiti da bi se saznalao šta je ustav.Pravna teorija i ne samo ona nije pravila razliku između ovih pojmova kao što su:- ustavno pravo kao skup normi o političkom uređenju- društveni odnosi koji čine predmet i unutrašnju suštinu ustavnih normi i- ustav kao posebni način ozakonjenja, uobličavanja najosnovnijih i najvažnijih ustavnihnormi, ustav kao osnovni izvor ustavnog prava. Neosnovano je mešati ili oštro odvajati ova tri elementa:- sadržinu- društvene odnose i- formu normi,u kojoj su pravna pravila od društvenim odnosima izražena i obelodanjena. Kada se govori o ustavu potrebno je uzeti u obzir sva tri aspekta.I ovde marksizam zahteva shvatanje njihovog jedinstva kao specifičnog totaliteta.Pojam ustava se tražio i u okviru teorije o vrsti ustava. Tako su liberalni političari i pravnici

8

tvrdili da ustav nije ni formalni pravni akt ni odnos društvenih političkih snaga u zemlji, već pravna deklaracija, ispunja načelima o političkom uređenju i pravima građana, izdata u formi jedinstvenog dokumenta od strane ustavotvorne vlasti.Nasuprot shvatanju isticalo se drugo gledište koje takođe prihvata da je ustav sistemosnovnih principa, ali da za njegovo postojanje nije bitno da li je formulisan u formalnom pisanom tekstu, kao što nije potrebno ni da ga donese posebno telo.Prema ovom gledištu formirala se pravna teorija o:- pisanim i- nepisanim ustavima.

2

asal, Ustavno pravo, br. str. 12

dr

Neki teoretičari su pokušali da izgrade pojam ustava na drugim osnovama, čistoproceduralnim.U skladu sa ovim gledištem stvorena je i teorija o čvrstim – krutim i mekim – fluidnim ustavima. Gledište o gipkim i fluidnim, lako promenljivim ustavima izraz je engleske prakse, po kojoj se ustav ne samo zasnivati i dopunjavati konvencijama nego se i pisani delovi ustava mogu menjati na isti način na koji su i doneti.Pod ustavom se može podrazumevati i podrazumeva se realni poredak, zasnovan na odgovarajućim društvenim i političkim odnosima snaga, u funkciji određene svojinske strukture društva.Funkcije ustava - ustav je istovremeno politički i pravni akti; akt uobličavanja i organizovanjapolitičkog društva ili države; akt koji unosi red i usklađenosti u pravni sistem koji je:- deo,- dopuna i- potvrda ustava.Prema tome, dve trajne i opšte prihvaćene funkcije ustava su sledeće:- ustav je u političkom smislu, akt koji sadrži načela o organizaciji političkog društva tačnije države ili političke vlasti kako u cilju održavanja političkog društva i određenog sistema vlastitako i radi funkcionisanja određenog sistema proizvodnje i podređivanje masa tom diktatu kojitime što je ekonomski, odnosno posredan ne mora se izjednačavati sa širim ili opštiminteresima i- ustav je akt funkcionalno operativne racionalizacije u jednom datom društvu, jer on predstavlja ne samo izvorni i osnovni zakon već i merilo za pravne odnose i vladavinu prava i za usklađivanje različitih pravnih akata.Sve ove funkcije su izraz jedno deskriptivnog formalno – organizacionog i donekle tautološkog shvatanja demokratskih ustava.Pored toga, ustav je u toku istorije imao i niz posebnih a u prvom redu, skrivenih funkcija.Ustav je akt uspostavljanja javne i zvanične vlasti i time vrši funkciju legitimnosti jednog političkog režima. Ali istovremeno mnogi ustavi su i akti prikrivene lične ili grupne vlasti i zato njihova organizaciono i pravno – hijerarhijska funkcija služi kako za javnu potvrdu tako i za mistifikovanje jednog sistema društvenih i političkih odnosa. U skladu sa tim, ustavi kao najviši izraz pozitivnog prava i pravne ideologije sadrže i elemene mistifikovanja i fetišizma.

2.2 Načela Ustava Republike Srbije

Prema Ustavu Republike Srbije, Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Republika Srbija kao takva država ima svoj grb, zastavu i himnu. Grb Republike Srbije se

može koristi kao Veliki grb i kao Mali grb. Zastava Republike Srbije se može koristiti kao Narodna zastava i kao Državna zastava a himna Republike Srbije jeste svečana pesma "Bože pravde". Izgled i upotreba grba, zastave i himne, odnosno sva tri pomenuta simbola Republike Srbije uređuju se zakonom.Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Glavni grad Republike Srbije je Beograd. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom Ustavom. U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba

ugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.

7

Republika Srbija je isto tako i svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.Suverenost potiče od građana Republike Srbije i oni je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Suverenost kao takvu ne možeprisvojiti niti uspostaviti nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ni vlast mimo volje građana.Osnovna pretpostavka Ustava je vladavina prava koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Ona se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih imanjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.Pravni poredak je jedinstven a uređenje vlasti je izvršeno njenom podelom na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Sudska vlast je nezavisna.Priznaju se uloge političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana. Osnivanje političkih stranaka je slobodno a nedopušteno je delovanje političkih stranaka kojeje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.Vršenje državne ili javne funkcije nije dozvoljeno ako je ona u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima.Kada su u pitanju autonomne pokrajine, u tom slučaju državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Pravo građana na pokrajinskuautonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti.Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu kao i prava nacionalnih manjina. Država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpuneravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta i isto tako država Srbija jemči ravnopravnostžena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnomdržavom.Kada su u pitanju stranci, oni u skladu sa međunarodnim ugovorima, pošto je Ustav Srbje počiva na međunarodnom pravu, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom izakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije.Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju su u skladu s Ustavom.Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnihposlanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača. O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština. Predlog za promenu Ustava usvaja se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako Narodna skupština usvoji predlog za promenu Ustava, pristupa se izradi, odnosno razmatranju

akta o promeni Ustava. Akt o promeni Ustava stavlja se na republički referendum radi potvrđivanja. Građani se na referendumu izjašnjavaju. Promena Ustava je

7

usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača.Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog ili vanrednog stanja.

ao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

8

zaj- k

2.3 Ljudska i manjinska prava slobode prema Ustavu Republike Srbije

Ljudska i manjinska prava koja su zajemčena Ustavom Republike Srbije se neposredno i primenjuju.Ustavom Republike Srbije se jemče, i kao takva, primenjuju:- ljudska i- manjinska pravakoja su zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima.Jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe odnosno svrha neotuđivih ljudskih i manjinski prava jeste očuvanje ljudskog dostojanstva i ostvarenje pune slobode ijednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanomna načelu vladavine prava.Ljudska i manjinska prava koja su zajemčena Ustavom mogu biti ograničena i zakonom ograničena ali samo u slučaju da ovo ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, i u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.Prema Ustavu Republike Srbije pomenuti i dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o:- suštini prava koje se ograničava,- važnosti svrhe ograničenja,- prirodi i obimu ograničenja,- odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i- o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Ustav Republike Srbije zabranjuje bilo kakvu diskirminaciju, tačnije pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.Dakle, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, anaročito po osnovu:- rase,- pola,- nacionalne pripadnosti,- društvenog porekla,- rođenja,- veroispovesti,- političkog ili drugog uverenja,- imovnog stanja,- kulture,- jezika,- starosti i- psihičkog ili fizičkog invaliditeta.Diskriminacijom se ne smatraju posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju saostalim građanima.Isto tako, svako ima pravo na:

ao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

9

- sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo emčeno Ustavom,

9

a

Građani mogu i imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.

2.4 Ekonomsko uređenje i javne finansije prema Ustavu Republike Srbije

Ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine. To znači da je Republika Srbija, prema njenom Ustavu, jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga. Uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje se kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca.Preduzetništvo je slobodno, ali se može ograničiti, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine iprirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije.Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu. Ustavo se zabranjuju akti kojima se, ograničavaslobodna konkurencija, stvaranje ili zloupotreba monopolskog ili dominantnog položaja.Strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima kao i pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava koja su određenazakonom.Ustavom su zajemčena se privatna, zadružna i javna svojina i svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu Postojeća društvena svojina može se pretvoriti u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom. Sredstva iz javne svojine otuđuju se na način i pod uslovima utvrđenim zakonom. Prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. U državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom. Korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, je slobodno mada postoji mogućnosti izvesnih ograničenja u tom pogledu a što je u skladu sa zakonom. Fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima koja su u opštoj upotrebi, a isto je i sa prirodnim bogatstvima. Što se tiče imovine autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišćenja i raspolaganja, to se uređuju zakonom.Svako je pak dužan da čuva prirodne retkosti i naučno, kulturno i istorijsko nasleđe, kaodobra od opšteg interesa, u skladu sa zakonom.Republika Srbija štiti potrošače time što zabranjuje radnje usmerene protiv zdravlja,bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.Kada su u pitanju javne finansije, sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju se iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom. Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je postoji i opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika. Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti. Zakonom se utvrđuju rokovi u kojima

10

budžet mora biti usvojen i način privremenog finansiranja.Izvršavanje pomenutih budžeta kontroliše Državna revizorska institucija. Državna revizorska institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava u Republici Srbiji, samostalna je ipodleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara. O Državnoj revizorskoj institucijidonosi se zakon.Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da se

zadužuju uslovi i postupak zaduživanja uređeni su zakonom.

3 Čl

11

Republika Srbija ima svoju Narodnu banka koja predstavlja centralnu banku Republike Srbije. Ona je samostalna i podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara. Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner, koga bira Narodna skupština. O Narodnoj banci Srbije donosi se poseban zakon.

2.5 Nadležnost Republike Srbije prema Ustavu

“Prema Ustavu, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje:

- suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije, njenmeđunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama;- ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana; ustavnost i zakonitost; postupak pred sudovima i drugim državnim organima; odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata; amnestije i pomilovanja za krivična dela;- teritorijalnu organizaciju Republike Srbije; sistem lokalne samouprave;- odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana; mere za slučaj vanrednog stanja;- sistem prelaska granice i kontrole prometa roba, usluga i putničkog saobraćaja prekogranice; položaj stanaca i stranih pravnih lica;- jedinstveno tržište; pravni položaj privrednih subjekata; sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti; robne rezerve; monetarni, bankarski, devizni i carinski sistem; ekonomske odnose sa inostranstvom; sistem kreditnih odnosa sa inostranstvom; poreski sistem;- svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine;- sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti; druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa;- održivi razvoj; sistem zaštite i unapređenja životne sredine; zaštitu i unapređivanje biljnog iživotinjskog sveta; proizvodnju, promet i prevoz oružja, otrovnih, zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija;- sistem u oblastima zdravstva, socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite, brige o deci,obrazovanja, kulture i zaštite kulturnih dobara, sporta, javnog informisanja; sistem javnih službi;- kontrolu zakonitosti raspolaganja sredstvima pravnih lica; finansijsku reviziju javnihsredstava; prikupljanje statističkih i drugih podataka od opšteg interesa;- razvoj Republike Srbije, politiku i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinihdelova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja; organizaciju i korišćenje prostora; naučno-tehnološki razvoj;- režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja;- praznike i odlikovanja Republike Srbije;

12

- finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđenih Ustavom i zakonom;- organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa;- druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom”. (3)

3

an 97., Ustav Republike Srbije

13

2.6 Uređenje vlasti prema Ustavu Republike Srbije

Narodna skupština - je najviše predstavničko telo i nosilac je ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Narodna skupšina ima sledeće nadležnosti: donosi i menja Ustav, odlučuje o promeni granica Republike Srbije, odlučuje o ratu i miru, proglašava ratno i vanredno stanje, usvaja plan razvoja i prostorni plan i dr. Nju čini ukupno 250 narodnih poslanika koji se biraju na izborima tajnim glasanjem. Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike. Prvu sednicu Narodne skupštine zakazuje predsednik Narodne skupštine i na prvoj sednici potvrđuju se poslanički mandati. Mandat narodnog poslanika traje četiri godine. Narodni poslanik ne može biti istovremeno poslanik u skupštini autonomne pokrajine, niti funkcioner u organima izvršne vlasti i pravosuđa, a ne može obavljati druge funkcije, poslove i dužnosti za koje je utvrđeno

da predstavljajusukob interesa. Narodni poslanik uživa imunitet, što znači da on ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje

ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Narodna skupština, ima predsednika i potpresednika koji se većinom glasova svih narodnih poslanika, biraju. Predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove određene Ustavom, zakonom i poslovnikom Narodne skupštine.Narodna skupština donosi odluke većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj jeprisutna većina narodnih poslanika. Narodna skupština se sastaje u dva redovna zasedanja godišnje. Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti.Predsednik Republike raspušta Narodnu skupštinu dok Vlada ne može predložiti raspuštanjeNarodne skupštine. Narodna skupština ne može biti raspuštena za vreme ratnog ili vanrednog stanja. O Narodnoj skupštini se donosi zakon.Predsednik Republike Srbije - izražava državno jedinstvo Republike Srbije. U nadležnosti predsednika spadaju: onpredstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu,ukazom proglašava zakone, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade,komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom.Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik. Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Mandat predsednika Republike trajepet godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.Predsednik Republike može da podnese ostavku, i danom podnošenja ostavke, predsednikuRepublike prestaje mandat. Predsednik Republike se može razrešiti dužnosti zbog povrede Ustava, i to odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine. O predsedniku Republike donosi se zakon.Vlada - je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji. Nadležnosti Vlade su:

14

utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine,donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona i dr. Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave. Predsednik i član Vlade uživaju imunitet kao narodni poslanik. Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri.

12

Član Vlade ne može biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u skupštini autonomne pokrajine i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave, niti član izvršnog veća autonomne pokrajine ili izvršnog organa jedinice lokalne samouprave.Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike. Vlada je izabrana ako je za njen izbor glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala.Predsednik Vlade može podneti ostavku Narodnoj skupštini. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku predsednika Vlade. Vladi prestaje mandat danomkonstatacije ostavke predsednika Vlade. Isto tako i član Vlade može podneti ostavkupredsedniku Vlade. O Vladi se donosi zakon.Državna uprava - je samostalna, vezana Ustavom i zakonom, a za svoj rad odgovorna jeVladi. U interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova iz nadležnosti Republike Srbije autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave.Pojedina javna ovlašćenja se mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama,

organizacijama i pojedincima. Javna ovlašćenja se mogu zakonom poveriti i posebnim organima preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija u pojedinim oblastima ili delatnostima. Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu osnovati javne službe.Zaštitnik građana - je nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.Vojska Srbije - brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile. Vojska Srbije je pod demokratskom i civilnom kontrolom. O Vojsci Srbije donosi se zakon.Sudovi - sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije. Postoje sudovi opšte i posebne nadležnosti. Što se tiče sudskih odluka one se donose u ime naroda. One se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudije su u vršenju sudijske funkcije nezavisne i potčinjene Ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen. Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Isto tako, sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja

Visokog saveta sudstva. Sudija nema pravo političkog delovanja.Visoki savet sudstva - je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Visoki savet sudstva ima 11 članova. Nadležnost visokog savet sudstva je da.- bira i razrešava sudije,- predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju,- predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova,

12

- učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda ipredsednika sudova,- vrši i druge poslove određene zakonom.

13

od

Javno tužilaštvo - je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Republičko javno tužilaštvo je najviše javno tužilaštvo u Republici Srbiji.Republički javni tužilac vrši nadležnost javnog tužilaštva u okviru prava i dužnosti Republike Srbije. Republički javni tužilac odgovoran je za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj skupštini. Političko delovanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca je zabranjeno. Javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje u vršenju tužilačke funkcije, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane javnog tužioca ilii zamenika javnog tužioca.Državno veće tužilaca - je samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u skladu sa Ustavom. Državno veće tužilaca ima 11 članova. Državno veće tužilaca predlaže:- Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tužioca,- bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca,- bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u drugom javnom tužilaštvu,- odlučuje u postupku za prestanak funkcije zamenika javnih tužilaca,- vrši i druge poslove određene zakonom.

2.7 Ustavni sud prema Ustavu Republike Srbije

Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda prema Ustavu Republike Srbije su:- konačne,- izvršne i- opšteobavezujuće.Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina.Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugujavnu ili profesionalnu funkciju niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u RepubliciSrbiji. Sudija Ustavnog suda uživa imunitet kao narodni poslanik. Ustavni sud ima sledeće nadležnosti odnosno odlučuje o:- saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima,- saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom,- saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom,

14

- saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave saUstavom i zakonom,- saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkihstranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom.-rešava sukob nadležnosti između sudova i drugih državnih organa,- rešava sukob nadležnosti između republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinica lokalne samouprave i dr.Isto tako, Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije iliudruženja građana.Ustavni sud može ocenenju je o saglasnost zakona i drugih opštih akata sa Ustavom,

nosno ustavnosti.

- u

15

Ocena ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. Ustavni sud o ustavnosti odlučuje u roku od sedam dana nakon izglasavanja. Postupak za ocenu ustavnosti se ne pokreće protiv zakona čija je usklađenost sa Ustavom utvrđena pre njegovog stupanja na snagu. Ustav Republike Srbije predviđa mogućnost ustavne žalbe.Ustavna žalba se podnosi protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.Svako je dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda.Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Odluku da samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud donosidvotrećinskom većinom glasova svih sudija.

2.8 Teritorijalno uređenje prema Ustavu Republike Srbije

Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju status pravnih lica. Jedinice lokalne samouprave nadležne su u pitanjima unutar jedinice lokalne samouprave, a autonomne pokrajine u pitanjima unutar autonomne pokrajine, u kojima nije nadležna Republika Srbija.Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalnesamouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti.Skupština je najviši organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Skupštinu autonomne pokrajine čine poslanici, a skupštinu jedinice lokalne samouprave odbornici.Poslanici i odbornici biraju se na period od četiri godine na neposrednim izborima tajnimglasanjem.Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država, u okviru spoljne politikeRepublike Srbije.Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u

oblasti:- prostornog planiranja i razvoja,

16

- poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja ilečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija, prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i

socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou- staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava,- utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja,

pravljaju pokrajinskom imovinom i dr.

15

mo

Autonomne pokrajine, imaju izvorne prihode, obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova, donose svoj budžet i završni račun. Autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut a statut autonomne pokrajine donosi njena skupština.Lokalna samouprava - jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd. Poslovi jedinice lokalne samouprave finansiraju se iz izvornih prihoda jedinice lokalnesamouprave, budžeta Republike Srbije i budžeta autonomne pokrajine.Opštine se osnivaju i ukidaju zakonom. Grad se osniva zakonom. Grad ima nadležnosti koje su Ustavom poverene opštini, a zakonom mu se mogu poveriti i druge nadležnosti. Najviši pravni akt opštine je statut. Statut donosi skupština opštine.Statutom grada može se predvideti da se na teritoriji grada obrazuju dve ili više gradskihopština. Statutom grada se uređuju poslovi iz nadležnosti grada koje vrše gradske opštine. Položaj grada Beograda, glavnog grada Republike Srbije, uređuje se zakonom o glavnom gradu i statutom grada Beograda. Grad Beograd ima nadležnosti koje su Ustavom i zakonom poverene opštini i gradu, a zakonom o glavnom gradu mogu mu se poveriti i druge nadležnosti.Opština, odnosno jedinice lokalne samouprave imaju sledeće nadležnosti preko svojih organa:- uređuju i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti,- uređuju i obezbeđuju korišćenje građevinskog zemljišta i poslovnog prostora,- staraju se o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica i drugih javnih objekata od opštinskog značaja; uređuje i obezbeđuje lokalni prevoz,- staraju se o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete, kulture, zdravstvene isocijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture,- staraju se o razvoju i unapređenju turizma, zanatstva, ugostiteljstva i trgovine,- staraju se o zaštiti životne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda; zaštiti kulturnih dobara od značaja za opštinu,- zaštiti, unapređenju i korišćenju poljoprivrednog zemljišta,- obavlja i druge poslove.Opština samostalno, donosi svoj:- budžet i završni račun,- urbanistički plan i program razvoja opštine,- utvrđuje simbole opštine i njihovu upotrebu.

2.9 Ustavnost i zakonitost Ustava Republike Srbije

15

Pravni poredak Republike Srbije je jedinstven. Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije.Svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom.Svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu.Statuti, odluke i svi drugi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave

raju biti saglasni sa zakonom.

16

Svi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave moraju biti saglasni njihovim statutima.Zakoni i svi drugi opšti akti, objavljuju se pre stupanja na snagu. Ustav, zakoni i podzakonskiopšti akti Republike Srbije objavljuju se u republičkom službenom glasilu, a statuti, odluke idrugi opšti akti autonomnih pokrajina, objavljuju se u pokrajinskom službenom glasilu. Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.

Pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja,organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu.

17

3 ZAKLJUČAK

“Ustavno pravo kao nauka proučava Ustavni poredak jednog društva – kako norme tako idruštvenu praksu iz koje norme potiču i u okviru kojih se realizuju“. (1)

Ustavno pravo

ili

18

proučava uređivanje osnovnih političkih odnosa u državi, političko uređenje, ljudska prava, organizacija državne vlasti, oblik vladavine. Izvori ustavnog prava se dele na: osnovne i dopunske.U osnovne izvore ustavnog prava spadaju: Ustav i ustavni i organski zakoni. Ustav je najviši pravni akt jedne zemlje.Ustav po pravilu je, počevši od kraja XVIII veka do danas, u svim samostalnim i razvijenim državnim uređenjima osnovni političko – pravni dokumenat. Ustav je izvor prava a posebnoustavnog prava. On je često akt stvaranja mehanizma vlasti i potvrde osnovnih društvenih odnosa. On je pravna osnova za funkcionisanje političkog sistema i ostvarivanje prava. On jepravni izraz i garantija postojanja ustavnosti. Isto tako, po svojoj sadržini i pravnoj vrednosti, ustav služi da se ispita postojanje i utvrdi eventualno nepostojanje ustavnosti. Prema tome,dve trajne i opšte prihvaćene funkcije ustava su sledeće: ustav je u političkom smislu, akt koji sadrži načela o organizaciji političkog društva tačnije države ili političke vlasti kako u ciljuodržavanja političkog društva i određenog sistema vlasti tako i radi funkcionisanja određenog sistema proizvodnje i podređivanje masa tom diktatu koji time što je ekonomski, odnosnoposredan ne mora se izjednačavati sa širim ili opštim interesima i ustav je akt funkcionalnooperativne racionalizacije u jednom datom društvu, jer on predstavlja ne samo izvorni iosnovni zakon već i merilo za pravne odnose i vladavinu prava i za usklađivanje različitihpravnih akata.Prema Ustavu Republike Srbije, Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Republika Srbija je isto tako i svetovna država. Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Glavni grad Republike Srbije je Beograd. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom Ustavom. U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.Osnovna pretpostavka Ustava je vladavina prava koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Ona se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Pravni poredak je jedinstven a uređenje vlasti je izvršeno njenom

podelom na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Sudska vlast je nezavisna. Priznaju se uloge političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana. Kada su u pitanju autonomne pokrajine, u tom slučaju državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu podleže samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti. Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu kao i prava nacionalnih manjina. Država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta i isto tako država Srbija jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom. Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju.

19

Potvrđeni međunarodni ugovori moraju su u skladu s Ustavom. O promeni Ustava odlučuje Narodna skupština. Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog

vanrednog stanja.

4 LITERATURA

1. Đorđević J., (1978), Ustavno pravo, Savremena administracija, Beograd2. Ustav Republike Srbijje, Službeni glasnik RS br. 98/2006, Republika Srbija, Beograd