-POKRETANjE POSTUPKA-

Upravni postupak predstavlja zbir procesnih dejstava usmerenih ka jednom cilju, odnosno ka donošenju pravilnog i zakonitog rešenja sa kojim se resava jedan konkretni upravni predmet.

U upravnom postupku postoji pet posebnih stadijuma to su :

1.Pokretanje postupka

2.Ispitni postupak

3.Donošenje rešenja

4.Postupak o žalbi i

5.Izvršenje rešenja ( izvršni postupak)

U konkretnom upravnom postupku neka od ovih faza može i da izostane ako nema uslova za nju (npr., žalbeni postupak, postupak izvršenja i sl).

-Za pokretanje upravnog postupka, kosite se dva načela:

1.Načelo oficijelnosti, odnosno oficijelna maksima

2.Stranačko načelo, odnosno načelo pokretanja postupka na predlog stranke.

-Treba razlikovati incijativu za pokretanje postupka od samog pokretanja postupka.Naime inicijativa za pokretanje postupka može da potiče od stranke, a može da potiče od organa, dok samo pokretanje postupka uvek vrši nadležni organ, tj.službeno lice tj.stranka ne može sama da pokreće upravni postupak, već ona može samo da traži i da da inicijativu za njegovo pokretanje.

Upravni postupak uvek pokrece nadležan organ.

ZOUP-om je predviđeno

1.Pokretanje upravnog postupka po službenoj dužnosti (ex officio) – Nadležni organ pokreće postupak po sopstvenoj inicijativi.To se čini radi zaštite javnog interesa, ovo nije samo ovlašćenje, već istovremeno i dužnost nadležnog organa.

Pokreće se kada je to predviđeno zakonom ili na zakonu zasnovanom propisukada utvrdi ili sazna da je to potrebno radi zaštite javnog interesa. Može biti zasnovan na propisu, a da javni interes nije posebno utvrđen (npr.poreski postupak se pokreće na osnovu zakonasvake godine), ali ne može obrnuto – da je to u javnom interesu , a da ne postoji osnov u propisu, jer bi to bilo u suprotnosti sa načelom zakonitosti rada uprave.

2.Pokretanje upravnog postupka povodom zahteva stranke- Moguće je u onim stvarima u kojima je to predviđeno zakonom.Bez zahteva stranke postupak se ne može ni pokrenuti, ni voditi.

Tipično je da se upravni postupak pokrece (Ex officio) u onim stvarima koje su usmerene na nametanje neke obaveze stranci, odnosno na oduzimanje ili ukidanje nekih ranije datih prava, dok se povodom zahteva stranke pokreće u stvarima koje su usmerene na sticanje nekog ovlašćenja, odnosno ukidanje ili umanjenje ranije nametnute obaveze.

Upravni postupak se pokreće neformalno, tj.smatra se da je pokrenut čim nadležni organ preduzme bilo koju radnju usmerenu na vođenje postupka( najčešće je prva radnja pozivanje stranaka).Ali može i formalno zaključkom o pokretanju postupka (tako se pokreće postupak u kojem se vrši spajanje više stvari u jedan postupak)..

-SPAJANjE STVARI U JEDAN POSTUPAK-

Spajanje stvari u jedan postupak čini se iz razloga ekonomičnosti i efikasnosti postupka.

Spajanje stvari u jedan postupak moguće je kad:

1.Se radi o više stranaka čiji se zahtevi spajaju u jedan postupak ili

2.Jedna ili više stranaka imaju više zahteva o kojima se vodi jedan postupak.

Uslovi za spajanje stvari u jedan postupak su :

1.Da se prava ili obaveze stranaka zasnivaju na istom ili sličnom činjeničnom stanju

2.Da se zasnivaju na istom pravnom osnovu i

3.Da je organ koji vodi postupak u pogledu svih predmeta stvarno nadležan.

Kada su ispunjeni uslovi za spajanje nadlećni organ donosi poseban zaključak u kome se navodi koje stvari se spajaju i zbog kojih razloga.

Protiv ovog zaključka nezadovoljna strana može da izjavi žalbu, ali samo ako je zaključak doneo prvostepeni organ.

Kada se radi o istom ili suštinski istom zahtevu prema većem broju lica koja organu nisu poznata ili ne mogu da se odrede a koja u postupku mogu da imaju položaj stranke nadležni organ može da pokrene upravni postupak putem javnog saopštenja (dakle i taj slučaj spada u spajanje stvari u jedan postupak)-Npr.poziv za regrutaciju..

Treba napomenuti da i pored spajanja stvari u jedan postupak svaka stranka u postupku istupa samostalno.

-IZMENA ZAHTEVA-

Izmena zahteva je moguća do – DONOŠENJA REŠENJA U PRVOSTEPENOM POSTUPKU, dakle do tog momenta stranka može :

1.Da proširi svoj zahtev, ili

2.Da umesto ranijeg zahteva postavi drugi zahtev – ali pod uslovom da se takav zahtev zasniva na suštinski istom činjeničnom stanju. Npr. Stranka podnese nadležnom organu zahtev za osnivanje berberskog dućana, te u toku prvostepenog postupka proširi svoj zahtev da joj se odobri osnivanje berbersko-frizerskog dućana.

Ako organ koji vodi postupak prihvati proširenje, odnosno izmenu zahteva o tome ne treba da donosi nikakav poseban zaključak.

Ali ako takav zahtev odbije dužan je da donese zaključak (protiv tog zaključka je dopuštena posebna žalba)..

-ODUSTANAK OD ZAHTEVA-

-Stranka može da odustane od svog zahteva u toku celog postupka, tj.do donošenja drugostepenog rešenja.

Međutim u koliko je postupak poveden po službenoj dužnosti tada odustanak stranke nema pravnu važnost ali u koliko u takvom postupku stranka postavi izvestan zahtev od njega može odustati.

Kada stranka odustane od zahteva organ koji vodi postupak donosi – ZAKLjUČAK kojim se postupak obustavlja, i o tome će obavestiti eventualno protivnu stranku.

Međutim, postupak se može nastaviti bez obzira što je stranka odustala od zahteva :

1.Ako je dalje vođenje postupka u javnom interesu (npr.stranka može tražiti dozvolu za rušenje kuće pa odustati od zahteva a organ može nastaviti vođenje postupka ako smatra da je kuća u takvom stanju da je zaista potrebno njeno rušenje).

2.Ako to zahteva protivna stranka.

Kada je postupak pokrenut po službenoj dužnosti, organ koji je poveo postupak može da ga obustavi ako proceni da ne postoje dalji razlozi za vođenje postupka.Međutim i ovaj postupak se može nastaviti na zahtev stranke ( pod uslovom da je u istoj stvari postpak mogao biti pokrenut i na zahtev stranke )

Stranka može odustati od zahteva na dva načina:

1.Izričito – tj.izjavom koju stranka daje organu koji vodi postupak.Ona mora biti jasna nedvosmislena i izričita.Izjava može biti data putem pismenog podneska ili usmeno na zapisnik pred organom. Data izjava za odustanak od zahteva može da se opozove sve do dostavljanja zaključka za obustavljanje stranci.

2.Prećutno – Izuzetno pojedine randnje ili propuštanje stranke mogu se tumačiti kao odustanak od zahteva ali samo ako je to izričito predviđeno zakonom.

U slučaju da stranka odustane od svog zahteva posle donošenja prvostepenog rešenja a pre isteka roka za žalbu, sa zaključkom o obustavljanju postupka poništiće se prvostepeno rešenje u koliko je njime zahtev stranke bio pozitivno ili delimično pozitivno rešen.

Ako je stranka odustala od svog zahteva posle izjavljene žalbe a pre nego što je dostavljeno drugostepeno rešenje, zaključkom o obustavi postupka poništiće se prvostepeno rešenje sa kojim je zahtev stranke bio usvojen u celini ili delimično, ako je stranak odustala od svog zahteva u celosti.

Stranka koja je odustala od zahteva biće dužna da snosi sve troškove koji su bili izazvani do obustave postupka, osim ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

-PORAVNANjE ( NAGODBA)-

Predstavlja posebnu vrstu ugovor kojim stranke sa suprotnim interesima sporazumno uređuju svoje sporne odnose povodom kojih se vodi upravni postupak.

Poravnanje je institucija parničnog postupka i kao takva je veoma retko u upravnom postupku, pre svega zbog toga što se upravni postupak uglavnom vodi radi zaštite javnog interesa a ne toliko radi zaštite interesa stranaka.

Osnovni uslov za poravnanje jeste da u upravnom postupku učestvuju dve ili više stranaka sa suprtnim interesima ( jasno je da se stranka sa organom ne može poravnavati).

Stranke mogu uvek predložiti poravnanje, a službeno lice je čak i dužno da nastoji da do poravnanja među strankama dođe, jer je u javnom interesu da se postupak što jednostavnije okonča.

Poravnanje može da bude potpuno ili delimično, u slučaju delimičnog poravnanja dalji postupak se ograničava samo na onaj preostali sporni deo u upravnom predmetu u vezi koga nije postignuto poravnanje.

Poravnanje ne sme biti na štetu javnog interesa, javnog morala ili pravnog interesa tećih lica.

Do poravnanja može doći u toku celog postupka.

Pravna snaga poravnanja je izjednačena sa snagom izvršnog rešenja donetog u upravnom postupku što znači da se može realizovati i prinudnim putem.

Posledice poravnanja po upravni postupak jeste da se postupak obustavlja-ako se stranke poravnaju u celini postupak se obustavlja celini a ako se poravnu samo u nekim tačkama postupak se obustavlja delimično.

Poravnanje se upisuje u zapisnik i smatra se da je zaključeno onog momenta kada stranke posle pročitanog zapisnika o poravnanju isti potpišu.

Protiv poravnanja nije predviđena mogućnost žalbe.

-POSTUPAK DO DONOŠENJA REŠENJA-

Obuhvata sve procesne radnje koje se preduzimaju pre nego što se donese glavna odluka u upravnom postupku..

Cilj ovog postupka je:

1.Utvrđivanje materijalne istine – moraju se utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su značajne za rešenje.

2.Zaštita prava stranaka – Strankama se mora omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese

Cilje je moguće ostvariti na dva različita načina – u skraćenom postupku i u posebnom ispitnom postupku.

-OPŠTA NAČELA I ZAJEDNIČKE ODREDBE POSTUPKA DO DONOŠENJA REŠENJA-

U pogledu utvrđivanja činjenica u postpuku, u teoriji i praksi poznata su dva načela:

1.Raspravno načelo – Podrazumeva da svu inicijativu za prikupljanje procesnog materijala imaju stranke.Organ pred kojim se postupak vodi je samo pasivan posmatrač .

2.Istražno (inkviziciono) načelo – Organ koji vodi postupak preduzima svu inicijativu u prikupljanju procesnog materijala, dok stranke u tom pogledu nemaju nikakav uticaj.Jedino mogu da skrenu pažnju organu na određene činjenice, ali organ nije obavezan da o tim činjenicama odluči..

Po savremenom shvatanju najčešće se vršti kombinacija ova dva načela, sa naglaskom na istražnom načelu ( u praničnom postupku je naglasak na raspravnom načelu). To znači da službeno lice mora preduzimati inicijativu u pogledu prikupljanja procesnog materijala ali se to omogućava i strankama..U tom smislu su u ZOUP-u precizirana:

1.Ovlašćenja i dužnosti službenog lica :

-Odnosi se na utvrđivanje činjenica-ono mora upotpunjavati činjenično stanje i izvoditi dokaze i o činjenicama koje ranije u postupku nisu bile iznete ili još nicu utvrđene.

-U odnosu na stranku-službeno lice je dužno da po potrebi upozori stranku na njena prava u postupku i da joj ukazuje na pravne posledice radnji ili propuštanja u postupku.

2.Ovlaščenja i dužnosti stranaka – Stranka je dužna da činjenično stanje na kome zasniva svoj zahtev iznese tačno, potpuno i određeno uz navode, dužna je predložiti i dokaze. Od stranke se neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak kao ni da podnosi takva uverenja i druge isprave koje organi nisu dužni da izdaju.

-SKRAĆENI ISPITNI POSTUPAK-

Znači da se odmah nakon pokretanja postupka neposredno prelazi na donošenje rešenja, nadležni organ odlučuje na osnovu činenjica i okolnosti koje postoje u trenutku pokretanja postupka a koje su predhodno već dovoljno utvrđene i nesumnjive.

On se može voditi i kad to zahtevaju razlozi hitnosti.

Osnovna svrha skaraćenog postupka jeste u efikasnosti i ekonomičnosti postupka.

Karakteristika skraćenog postpuka je izostanak posebnog ispitnog postupka a samim tim i saslušanja stranaka, jer po pravilu stranka se već u napred izjasnila a ako nije uvek ima mogućnost da se izjasni.

-Slučajevi u kojima se može rešavati u skraćenom postupku taksativno su navedeni u ZOUP:

1.Ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari ili ako se to stanje može utvrditi na osnovu opšte poznatih činjenica koje su organu poznate.

2.Ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, odnosno na osnovu službenih podataka kojima organ raspolaže, a nije potrebno posebno saslušanje stranke radi zaštite njenih prava, odnosno pravnih interesa.

3.Ako je porpisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na osnovu činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju, pa su činjenice ili okolnosti učinjene verovatnim, a iz svih okolnosti poizlazi da zahtevu stranke treba udovoljiti.

4.Kada se radi o preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati a činjenice na kojima rešenje treba da bude zasnovano utvrđene su ili bar učinjene verovatnim.

U praksi se najveći broj rešenja donosi u skraćenom postupku tako da poseban ispitni postupak u upravnom postupku postaje izuzetak.

-POSEBAN ISPITNI POSTUPAK-

Je faza u postupku u kojoj se :

1.Utvrđuje činjenično stanje i

2.Izvode određene procesne radnje ( kao što su: usmena rasprava, saslušanje svedoka, veštaka i stranke...)

Ima dvojak cilj:

1.Utvrđivanje činjeničnog stanje i

2.Omogućiti strankama da zaštite svoja prava i pravne interese

Obavezan je

1.Kada je po zakonu obavezna usmena rasprava , a ona je obavezna kada:

U postupku učestvuju dve ili više stranaka sa suprotnim interesima

I kada treba izvršiti uviđaj ili saslušati svedoka ili veštaka.

2.Ako nisu ispunjeni uslovi za skraćeni postupak.

-Tok ispitnog postupka –

Je redosled obavljanja pojedinih procesnih radnji !!!

Može biti:

1.Unapred tačno određen (tzv.legalni tok)

2.Određen od strane službenog lica prema okolnostima konkretnog slučaja(tzv arbitrarni tok)

Naš zakon o upravnom postupku prihvata arbitrerni tok ali ZUP ne precizira koja ovlašćenja ima službeno lice u pogledu određivanja ispitnog postupka već navodi samo neka, kao npr:

Određuje koje se radnje u postupku imaju izvršiti i izdaje naređenja za njihovo izvršenje

Određuje redosled njihovog vršenja kao i rokove (ako nisu propisani zakonom)

Odlučuje koji će se dokazi izvesti itd.

-Ovlašćenja stranke u posebno ispitnom postupku -

Ima pravo da :

1.Učestvuje u ispitnom postupku

2.Iznosi sve činjenice koje mogu biti od značaja za rešenje stvari

3.Da predlaže dokaze

4.Da pobija navode koji se ne slažu sa njenim navodima

5.Ima pravo da dopunjava i objašnjava svoje tvrdnje sve do donošenja rešenja a ako se to učini nakon održane usmene rasprave stranka ima obavezu da opravda zbog čega to nije učinila na usmenoj raspravi.

Službeno lice koje vodi postupak dužno je :

1.Da stranci omogući aktivno učešće u postupku i ostvarivanje njenih prava

2.Dužno je da omogući stranci:

Da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima koje su iznete u ispitnom postupku kao i o svim predlozima i dokazima.

Da učestvuje u izvođenju dokaza Da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko

službenog lica koja vodi postupak, a sa njegovom dozvolom i neposredno itd..

Organ koji vodi postupak ne sme doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje.

Ako tu svoju dužnost povredi to je osnova za žalbu i upravni spor.

-ПРЕДХОДНО ( ПРЕЈУДИЦИЈЕЛНО) ПИТАЊЕ –

Током управног поступка, орган може наићи и на питања која су у надлежности другихоргана, а без чијег рјешења се не може одлучити о предмету поступка. Такво питање се назива претходним питањем.

Орган који води поступак када наиђе на претходно питање има начелно двије могућности:1. да га сам реши или 2. да прекине поступак док надлежни орган то питање не реши.

Орган мора прекинути поступак кад се претходно питање односи на постојање кривичногдела, на постојање брака, на утврђивање очинства или кад је то законом одређено.

Ако не постоји обавеза прекидања поступка, орган који води управни поступак може гарешити као и сва друга питања, али одлука о предходном питању уноси се у образложење а не у диспозитив решења што значи да никад не стиче правоснажност, а то значи да надлежни суд или други орган може касније увек другачије одлучити, те уколико другачије одлучи то представља основ за понављање управном поступка.

Ако орган неће или не сме да решава претходно питање, те прекине поступак, онда ћепоступити на два начина:

а). Ако се поступак за решавање претходних питања покреће само ex officio, тражиће од надлежног органа покретање таквог поступка.

б). Ако се поступак за решавање претходних питања покреће по захтеву странке, може наложити закључком једној од странака да постави одговарајући захтев код надлежног органа,одређујући јој рок за то и да о поднетом захтеву поднесе доказ. Ако то не учини, сматра се да је странка која је поднела захтев за покретање управног поступка одустала и орган ће обуставити поступак.А ако је у питању двостраначки поступак па противна странка не покрене поступак пред надлежним органом поступак се не обуставља те ће орган управе сам решити о том питању.Када се управни поступак прекине због решавања претходног питања код надлежногоргана, наставиће се у тренутку кад одлука донета у том питању постане коначна.

-УСМЕНА РАСПРАВА –

Има за циљ :

1.да се утврде све чињенице и околности од значаја за решавање управног предмета и

2. да странкама омогући активно учешће у остваривању и заштити њихових права и правних интереса.

У управном поступку усмена расправа је веома ретка и у принципу је необавезна( док у парничном поступку је обавезна)...

Разликујемо :

1.Факултативну усмену расправу – заказује се на иницијативу странке или службеног лица у сваком случају када је то корисно за расјашњење ствари.

2.Облигаторна (обавезна) усмена расправа – Реч је о усменој расправи коју службено лице мора да одреди : 1( у предметима у којима учествују две или више странака са супротним интересима, или 2(када треба да се изврши увиђај или саслушање сведока или вештака).

- Јавност усмене расправе -

Усмена расправа је јавна – то значи да на њој могу да присуствују и лица која не учествују у самом поступку.

Међутим, службено лице које води поступак може да искључи јавност за целу усмену расправу или за само један њен део, у следећим случајевима:

1 .ако то захтевају разлози морала или јавне безбедности,2. ако постоји озбиљна и непосредна опасност ометања усмене расправе,3. ако треба да се расправља о односима у некој породици,4. ако треба да се расправља о околностима које представљају државну, пословну,професионалну, научну или уметничку тајну.

О искључењу јавности се доноси закључак, који мора бити образложен, а мора се и јавнообјавити. При саопштавању решења јавност се не може искључити.

Искључење се никада не може односити на странке, њихове пуномоћнике истручне помагаче.

И поред искључења јавности, службено лице може допустити присуство

научних и јавних радника ако је то од интереса за њихову службу, односно научни рад, с тим да судужни да чувају као тајну оно што су сазнала на усменој расправи.

- Припрема усмене расправе -

Лицима која се позивају на усмену расправу службено лице мора да остави довољно времена да се она припреме за исту и да дођу на време и без ванредних трошкова.

Од дана достављања позива до дана усмене расправе треба да протекне по правилу 8 дана.

Понекад је усмену расрпаву потребно јавно објавити Нпр.када постоји опасност да се појединачни позиви не могу доставити на време, када постоји вероватност да има заинтересованих лица која се још увек нису појавила као странке или када то налажу други слични разлози.

Јавна објава се истиче на огласној табли органа који води поступак и сматра се да је достављање извршено када прође 15 дана од истицања саопштења.

Усмена расправа се по правилу одржава у седишту орагна који води поступак. Међутим од овога се може одступити из објективних разлога – ако је потребно извршити увиђај изван седишта органа, ако је то потребно због знатног смањења трошкова, ако је потребно због темељнијег, бржег или једноставнијег расправљања ствари.

- Ток усмене расправе -

Усмена расправа почиње тако што је службено лице дужно да утврди која су одпозваних лица присутна, а у погледу одсутних да провери да ли су им позиви правилнодостављени (то проверава на основу доставница). Ако не дође странка која још није саслушана, а није утврђено да је позив правилно достваљен, расправа се мора одложити, изузев ако је на вриеме објављена јавном објавом.

-У случају да на расправу не дође странка по чијем је захтеву поступак покренут, мада јеуредно позвана, могућа су два решења:

а) Могуће је претпоставити да је таква странка одустала од захтева, тако што ће се процењивати све околности па обуставити поступак,

б) Сматра се да странка остаје при захтеву, па се расправа одлаже.

У случају да са усмене расправе изостане уредно позвана пасивна странка, тј. странкапротив које је поступак покренут, поступак се не обуставља, већ се расправа може спровести без ње или одложити на њен трошак, ако је то потребно.

На рад, односно ток усмене расправе, странка може ставити примедбе у току самерасправе, ако их стави касније, цениће се и такве примедбе уколико оне могу имати утицаја на решавање ствари и ако нису дате послие расправе у циљу одуговлачења поступка.Усмена расправа треба по правилу да тече тако да се предмет поступка расправи ипретресе на једној расправи у потпуности. Ако то није могуће, расправа ће се прекинути изаказати што прие њен наставак. На наставку, службено лице треба у главним цртама дарезимира дотадашњи ток поступка.

-ЗАЈЕДНИЧКЕ ОДРЕДБЕ О ДОКАЗИМА И ДОКАЗИВАЊУ –

Доказивање – је УКУПНОСТ ПРОЦЕСНИХ РАДЊИ ( органа и странака ) које имају за циљ

СТИЦАЊЕ УВЕРЕЊА – о постојању одређених ЧИЊЕНИЦА и ОКОЛНОСТИ од којих зависи ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКЕ ! А то се чини на основу ДОКАЗА ( тј доказних средстава )

ДОКАЗ – је СВАКА ЧИЊЕНИЦА на основу које се може проверити постојање ЧИЊЕНИЦА и ОКОЛНОСТИ које су битне за доношење одлуке !

Дакле, доказ ( тј доказно средство ) предстаља - извор сазнања о постојању правно релевантних чињеница !

Типична доказна средства су :

1. Исправе2. Искази сведока3. Налази и мишљења вештака4. Увиђај

Предмет доказивања – су сам СПОРНЕ ПРАВНО РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ !

О томе да ли неку чињеницу треба доказивати одлучује – СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ које води управни поступак.

Чињенице које се не морају доказивати :

1. НОТОРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ( тзв општепознате чињенице )2. ЗАКОНСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ , тј чињенице чије постојање закон претпоставља

(допушено је доказивати њихово непостојање ако законом није другачије одређено ), дакле разликујемо обориве и необориве законске претпоставке !

Нешто је доказано онда када постоји потпуна извесност о постојању и садржини чињеница, дакле, када о томе више не постоји никаква сумња. Међутим, ствар се може решити и на подлози оних чињеница и околности које се не морају потпуно доказати, већ је довољно да се њихово постојање учини вероватним.Вероватност – постоји ако има више аргумената који говоре у прилог неких чињеница и околности у односу на аргументе који говоре против !

Терет доказивања – је на ономе коме би неразјашњеност чињеничног стања била на штету !

Место доказивања – доказивање се по правилу врши пред органом који води управни поступак зато што је он стварно и месно надлежан.

Међутим, ако је доказивање пред тим органом неизводљиво, или би довело до несразмерних трошкова или великог губљења времена, доказивање се може извести и пред замољеним органом !

-ИСПРАВЕ -

Појам исправе :

У ширем смислу - под исправом се подразумева сваки предмет на коме је видно обележено нешто што може послужити за утврђивање постојања одређених чињеница и околности ( у том ширем смислу и надгробни споменик се сматра исправом ).

Исправа у ужем смислу – је писмено на основу чије садржине се може утврдити постојање одређених чињеница или околности релевантних за доношење одлуке у управном поступку.

Подела исправа у ужем смислу :1. Јавне и 2. Приватне исправе

1. ЈАВНЕ ИСПРАВЕ -Издаје их - државни орган, предузеће или друга организација у пословима које врши на основу јавних овлашћења.

-То су: пасош, лична карта, судска одлука, управни акт и друго.-Јавном исправом се доказује оно што се у њој потврђује или се одређује.-Допуштено је да се доказује да су чињенице садржане у јавној исправи неистините или пак да је јавна исправа неисправно састављена.-Постоји законска претпоставка да је све оно што је садржано у јавној исправи тачно све док се не докаже супротно – ( терет доказивања је на оној страни која тврди да је исправа неистинита или да је неисправно састављена ).-Јавна исправа поседује пуну доказну вредност само ако нема никаквих спољних недостатака који би доводили у питање њену аутентичност(нешто прецртано, избрисано, уметнуто и сл)..

2. ПРИВАТНЕ ИСПРАВЕ- То су исправе које су издала приватна лица Нпр.пуномоћ, пословне књиге

предузећа и радње, уговор, тестамен и сл.- За приватне исправе није предвиђена строга форма - За њих не важи претпоставка истинитости садржине.Службено лице оцењује по

слободној оцену доказну снагу приватних исправа у сваком конкретном случају.

-Пдношење исправа –-Подносе их странке или их прибавља орган који води поступак.-Исправе могу да се поднесу или у оригиналу или у овереном препису, а могу да се поднесу и у обичном препису.-У случају да се исправа налази код противне странке која неће добровољно да је поднесе или покаже, службено лице ће је позвати да то учини на расправи како би се друге странке могле изјаснити о исправи. Ако то не учини, орган неће спроводити принудне мере, већ ће то циенити с обзиром на све околности случаја.-Дужност службеног лица које води поступак да прибави исправу по службеној дужности произилази онда када се исправа, коју треба употребити као доказ у поступку, налази код државног органа, предузећа или друге организације која врши јавна овлашћења, а странка која се позвала на ту исправу није успела да је прибави.-Исправе које се налазе код трећих лица, која не желе добровољно да покажу исправу. Та лица ће орган закључком позвати да покажу исправу. Треће лице може то ускратити само из разлога из којих се може ускратити сведочење. Међутим, аконеоправдано ускрати показивање исправе, према трећем лицу ће бити предузете исте мере које се предузимају према сведоку када одбије да сведочи (новчане казне). А ако покаже исправу, а има због тога одређене трошкове, те трошкове је дужна да му накнади странка која се позивала на исправу.-Исправе које су издали инострани органи, а које у држави у којој су издате важе као јавне исправе, имају, под условом узајамности, исту доказну снагу као и домаће јавне исправе, ако су прописно оверене.

-Уверења-

Уверење је посебна врста јавне исправе.Издају са сврхом да потврде постојање правног односа који је независно од њих настао, односно да потврде постојање неких чињеница или околности.Уверење могу да издају :

1.Државни органи( о чињеницама о којима воде службену евиденцију) и2.Организације и заједнице које врше јавна овлашћења, у вези са стварима које врше на основу јавних овлашћења.

Разликујемо две врсте уверења:

1. Уверења о чињеницама о којима се води службена евиденција - издају их државни органи и недржавни субјекти у вези са пословима које врше на основу јавног овлашћења.Таква уверења имају доказну снагу јавне исправе, Нпр.извод из матичне књиге рођених.-Ова уверења се странци издају на њен усмени захтев, по правилу истог дана када странка затражи издавање уверења а најкасније у року од 15 дана.-Ако орган одбије да изда уверење о чињеницама о којима води службену евиденцију дужан је да о томе донесе посебно решење против којег је дозвољена жалба.

2.Уверења о чињеницама о којима се не води службена евиденција – Односе се на чињенице о којима се не води службена евиденција.Орган је дужан да на захтев странке спроведе испитни поступак те да на основу њега утврди постојање одређених чињеница и изда уверење којим исте потврђује.Ово уверење нема доказну снагу јавне исправе зато што орган не води службену евиденцију о тим чињеницама ( Нпр.уверење о имовинском и породичном стању ).Овакво уверење не обавезује орган коме је поднето као доказ јер он увек може поново да утврди чињенице које су потврђене уверењем.

-СВЕДОЦИ-

Сведоци су лица позвана од стране органа који води поступак да дају исказ о чињеницамаи околностима које су раније запазили ради утврђивања предмета доказивања.

Исказ сведока се односи на прошле догађаје за које службено лице није могло знати, те је он незамијењиво доказно средство.

Сведок може бити свако физичко лице које је способно да опази чињеницу и да то својеопажање саопшти, осим лица које у поступку учествује као службено лице (али ако буде изузето,тада ова сметња више не постоји).

Свако лице које је позвано као сведок дужно је да се позиву одазове.

Као сведок не може се испитати лице које би својим исказом повриедило дужност чувања службене, државне или војне тајне, док га надлежни орган не ослободи те дужности.

Сведок може да одбије да сведочи у следећим случајевима:1.Ако би га одговор на поједина питања излижио тешкој срамоти, знатној имовинској штети, или кривичном гоњењу њега, његовог сродника у крви у правој линији, а у побочној линији до 3 степена закључно, његовог брачног друга или сродника по тазбини до другог степена закључног, чак и онда када је брак престао, као и његовог стараоца штићеника, усвоиоца или усвојеника.2.Ако би одговором на поједина питања повредио обавезу односно право да чува пословну, професионалну, уметничку или научну тајну.3.О ономе што је странка поверила свеодку као свом пуномоћнику.4.О ономе о чему се странака или друго лице исповеда сведоку као верском исповеднику.5.Сведок се може ослободити од дужности сведочења и о другим чињеницама и околносима кад изнесе важне разлоге за то.

-Саслушање сведока-Сведоци се саслушавају појединачно (ако их има више), тј. без присуства оних сведокакоји ће исказ дати касније. Сведоке чији се искази не слажу, службено лице може суочити.

Сведоци се по правилу саслушавају у просторијама органа који води поступак и то на усменој расправи. Изузетак од овога је ако због болести или тјелесне неспособности не могу да се одазову испитаће се у свом стану.

Сведок мора бити упозорен да је дужан да говори истину, да не сме ништа прећутати ида може бити на свој исказ заклет. Морају му се предочити и правне поледице давања лажног исказа (представља кривично дело). Потом се од сведока узимају општи лични подаци. Он мора бити упозорен и о праву да на поједина питања може ускратити сведочење.

Свједок се саслушава тако што му се постављају питања.

Сведок се може испитивати преко тумача (ако не зна језик поступка), писмено (ако је глув) или може одговарати писмено (ако је нем). Након давања исказа, службено лице може обавезати сведока да положи заклетву.Заклетву неће полагати малолетна лица, нити лица која нису у стању да схвате значај заклетве.

-Санкције против сведока-

Сведок који се из неоправданих разлога не одазове позиву или удаљи са местасаслушања, може бити принудно доведен и обавезан да сноси трошкове довођења и службено лице га може новчано казнити. Ако се одазове, али неоправдано одбије да сведочи, казниће се новчаном казном, а ако и даље одбија, опет ће се казнити новчаном казном.

-ИЗЈАВА СТРАНКЕ-

Изјава странке није најсигурније доказно средство зато што је странка заинтересована за исход поступка и пристрасна је.Ово доказно средство може се применити само у следећим случајевима ( прописани ЗОУП-ом ) :

1. Ако за утврђивање опредељене чињенице не постоји непосредан доказ или ако таква чињеница не може да се утврди на основу других доказних средстава као што су нпр сведок, увиђај..

2. У управним стварима од малог значаја , ако би требало да се одређена чињеница утврди саслушањем сведока који живи у месту удаљеном од седишта органа.

3. Ако би због прибављања других доказа било отежано остваривање права странке.

Странка даје изјаву усмено на записник.

Овлашћено службено лице цени веродостојност изјаве странке сагласно начелу о слободној оцени доказа!Пре узимања изјаве од странке , службено лице које води поступак дужно је да упозори странку на кривичну и материјалну одговорност за давање лажне изјаве.

-ВЕШТАЦИ-

Вештак - је лице одређено од стране органа који води поступак да користећи своје стручно знање изнесе налаз или мишљење о одређеним правно релевантним чињеницама и околностима које постоје у тренутку вођења управног поступка или о нечему што се догодило у прошлости.

Вештачењу се приступа ако је за утврђивање или оцену неке чињенице потребно стручно знање којим не располаже службено лице.

Ако би доказивање вештачењем било несразмерно скупо у односу на значај или вриедност предмета, ствар ће се рјешавати на основу других доказних средстава, сем ако странка то захтјева и пристане да сноси трошкове.

Вештак може бити свако физичко лице које располаже одговарајућим стручним знањем.За вештака се не може одредити лице које не може да буде сведок – тј за вештака не може да се одреди лице које у поступку учествује у својству :

Службеног лица или Лица које би својим исказом

повредило дужност чувања службене , државне или војне тајне.

Вештака одређује службено лице које води поступак било по службеној дужности или на предлог странке.По правилу, одређује се један вештак, а у сложеним ситуацијама и више вештака.Вештачење се може поверити и научној и стручној установи, али и тада вештачење врше конкретна физичка лица у оквиру установе.

Дужност вештака је двојака:1. Да изнесе налаз о одређеним чињеницама и околностима (visium repertum).

Налаз вештака - вештака представља објективно запажање на основу стручног знања, одређених релевантних чињеница, без извођења било каквих закључака.

2. Да изнесе мишљење (pаrere).Мишљење вештака - представља субјективни суд о одређеним чињеницама и околностима.

Службено лице нема обавезу да прихвати налаз или мишљење вештака.

Вештак може ускратити вештачење из истих разлога као и сведок сведочење и то само у одређеном дијелу.

Вештак мора бити објективан и непристрасан, не сме ништа да прећути од онога што нађе, а оно што изнесе мора бити истинито. У противном, то представља основ за понављање управног поступка.

САСЛУШАЊЕ ВЕШТАКА :

По правилу врши се на расправи Пошто вештак изложи свој усмени налаз и мишљење , службено лице као и

странке могу да му постављају питања и да траже објашњења у односу на дати налаз и мишљење

Ако је пак вештаку наложено да изврши вештачење изван усмене расправе, од њега може да се затражи да на усменој расправи образложи свој писмени налаз и мишљење.

Вештак за разлику од сведока не полаже заклетву

Ако постоје недостаци у вештачењу ( као нпр ако налаз и мишљење нису јасни или су непотпуни, ако мишљење није довољно образложено.. ), може се поновити саслушање вјештака, а ако нема успјеха, вјештачење ће се поновити са истим или другим вјештаком.

САНКЦИЈЕ ПРОТИВ ВЕШТАКА:

Ако вештак који је уредно позван без оправданог разлога не дође , или дође али одбије да вештачи или у остављеном року не поднесе свој писмени налаз или мишљење, може бити кажњен НОВЧАНОМ КАЗНОМ !

А ако су због наведених разлога настали и трочкови у поступку – може бити одређено да их вештак накнади !

( О казни службено лице одлучује закључком )

ТУМАЧИ:

То су лица која својим стучним знањем помажу комуницирање са лицима чији је матерњи језик други од језика на коме се води поступак, односно са лицима која не могу нормално да се споразумeвају са другима (глува, нијема или слијепа лица).

Тумаче одређује службено лице, а на њих се сходно примењују одредбе које се односе на вештаке !

-УВИЂАЈ-

Увиђај непосредно доказно средство – састоји се у непосредном опажању службеног лица одређених предмета ради утврђивања неких чињеница или разјашњења битних околности.Дакле, путем увиђаја службено лице уствари РЕГИСТРУЈЕ ЧИЊЕНИЦЕ , тј непосредно их опажа ( нпр видом, слухом, мирисом, укусом и слично )Сматра се једним од најјачих доказних средстава!

Увиђај се врши када је за утврђивање неке чињенице или за разјашњавање битних околности потребно да се службено лице које води поступак непосредно увери.

Увиђај одређује - орган који води поступак по својој иницијативи или по предлогу странке.Странкама се мора омогућити да присуствују увиђају , јер имају право на то !

У случају да је службеном лицу за вршење увиђаја потребно стручно или техничко знање које оно нема, оно може да позове вештаке.

Увиђај се врши на ПОКРЕТНИМ и НЕПОКРЕТНИМ стварима.Ако се покретни предмети могу лако донети - увиђај на њима се врши у канцеларији самог управног органа.А ако је реч о непокретним предметима – увиђај се врши на самом месту где се непокретна ствар налази !

Власници или држаоци ствари су дужни да допусте да се увиђај изврши . А ако не допусте, биће новчано кажњени, те ако ни то не уроди плодом биће поново новчано кажњени !Ако им се нанесе штета приликом вршења увиђаја, она спада у трошкове поступка и мора се надокнадити, а штету ће надокнадити онај ко према општим правилима поступка, буде сносио трошкове управног поступка – О томе орган који води поступак доноси ЗАКЉУЧАК, и против тог закључка је дозвољена посебна жалба !

-ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОКАЗА-

Представља извођење доказа пре него што је поступак дошао у фазу доказивања, у колико постоји оправдани страх да се неки доказ неће моћи касније извести или ће његово извођење бити отежано ( Нпр.саслушати сведока који управо треба да се исели из земље ).Може се извршити у било којој фази управног поступка, па чак и пре покретања поступка ( тада је надлежан орган на чијем се подручији налазе предмети који треба да се разгледају, односно на чијем подручију пребивају лица која треба да се саслушају).Обезбеђење доказа пре покретање поступка се може извршити само на предлог странке.За обезбеђење доказа се доноси посебан закључак.Против закључка којим се одбија предлог за обезбеђење доказа допуштена је посебна жалба, која не прекида тај поступак.Извођење доказа за њихово обезбеђење најчешће се тражи за превремено саслушање сведока, вештачење и увиђај, и ако се сматра да може да се тражи за сва доказна средства.

113.REŠENJE

Upravni postupak se pokreće i vodi sa ciljem da se donese konkretni upravni akt, odnosno rešenje. Sve procesne radnje koji prethode rešenju usmerene su ka osnovnom cilju postupka, a to je da se donese zakonito i rpavilno rešenje. Zbog toga se posle okončanja upravnog postupka pristupa donošenju rešenja kojim se rešava upravni predmet (rešava se o pravima,obavezama i pravnim interesima stranaka)

Pre nego što se pristupi rešavanju ovlašćeno službeno lice mora pažljivo i svestrano da oceni da li je upravni predmet zreo za rešavanje, odnosno da li su utvrđene sve činjenice i okolnosti od značenja za rešavanje i da li je strankama bilo omogućeno da se zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese.

Na osnovu zakonito sprovedene porcedure u kojoj su utvrđene sve pravno relevantne činjenice, a strankama je pružena maksimalna zaštita njihovih procesnih prava, organ izvodi zaključak u odnosu na činjenično stanje i primenjuju materijalni propis na konkretnu pravnu situaciju.

Sa primenom materijalnog propisa na konkretan upravni slučaj stvara se subjektivna pravna situacija (upravno-pravni odnos) iz koje za stranku i za organ koji je doneo rešenje proizilaze određena prava odnosno obaveze.

Rešenje predstavlja konkretan upravni akt kojim se na autoritativan način rešava konkretan slučaj. U konkretnoj pravnoj situaciji se izriču prava i obaveze, pa onaj na koga se to odnosi može da pravo koristi, odnosno dužan je da obavezu izvrši.

Rešenje predstavlja akt kojim se na osnovu zakona rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima određenog lica u konkretnoj situaciji koja ima karakter upravnog predmeta.

114.ORGAN KOJI DONOSI REŠENJE

Rešenje u upravnom postupku o stvarima koje su predmet postupka donose stvarno i mesno nadležni organi za rešavanje (državni i drugi organi). Rešenje se donosi na osnovu činjenica utvrđenih u postupku, a u imeorgana. Po pravilu, rešenje donosi ovlašćeno službeno lice.

U upravnim stvarima za čije je rešavanja nedležan državni organ rešenje u upravnom postupku donosi starešina organa, a on, sa svoje strane, može da ovlasti drugo službeno lice iz istog organa da rešava u određenim upravnim predmetima iz opredeljene vrste stvari.Ovaj način rešavanja ima u vidu inokosne državne organe na čijem se čelu nalazi pojedinac.

U kolegijalnim organima (komisije, komiteti, upravne komisije i upravne organizacije i slučno) rešenje u upravnim predmetima donosi kolegijalni organ, ukoliko zakonom, odnosno odlukom opštinske skupštine (saveta) nije određeno da rešenje u upravnom postupku donosi predsednik kolegijalnog organa.

Kada je za rešavanje upravnih stvari nadležna skupština (savet) ili kolegijalni izvršni organ, postupak će voditi organ uprave u čijem delokrugu spada ta stvar, ako propisom nije određeno da postupak vodi neki drugi organ.

U upravnim stvarima u kojima je na osnovu tzv. javnih ovlašćenja rešavanje povereno samostalnim ustanovama, preduzećima, fondovima ili drugim organizacijama ili zajednicama, pešenje donosi direktor, odnosno lice koji vrši odgovarajuću funkciju.

Kada upravne predmete rešava kolegijalni organ, od punovažnosti rešenja se zahteva da je za njega glasalo odgovarajući broj članova iz sastava tog organa.

U upravnom postupku je uobičajeno da rešenje donosi jedan organ, ali ima slučajeva kada u njihovom donošenju učestvuju dva ili više organa.Takva rešenje se nazivaju zbirna ili složena rešenja.

115. OBLIK I SASTAVNI DELOVI REŠENJA

Svako rešenje doneseno u upravnom postupku mora dase izričitooznači kao takvo, tj. da je reč o konkretnom upravnom aktu, odnosno rešenju.

ZOUP propisuje kao opšte pravilo da rešenje mora da se donese u pismenoj formi.Izuzetno, rešenje u upravnom postupku može da se donese i u usmenoj formi.

Po pravilu, svako pismeno rešenje doneseno u upravnom postupku obavezno sadrži sledeće elemente: uvod, dispozitiv (izreka), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa, broj i datum rešenja, potpis službenog lica i pečat organa.

Original donetog rešenja ostaje u spisima o predmetu,a njegov prepis se dostavlja stranci.

UVOD rešenja sadrži: naziv organa koji donosi rešenje, zakon ili propis o nadležnosti organa za rešavanje u upravnom postupku, imena stranaka, i njihovih zakonskih zastupnika ili punomoćnika, ako ih je bilo, i kratko označavanje predmeta postupka.

DISPOZITIV (izreka) je najvažniji deo rešenja, njegov suštinksi deo, zato što se u njemu rešava predmet upravnog postupka. U dispozitivu se rešava o predmetu postupka u celini, kao i osvim zahtevima stranke koji se odnose na glavno pitanje u postupku.Dispozitiv mora da bude jasan, potpun, precizan i kratak.

U dispozitivu u kome se nalaže obaveza za izvršavanje neke radnje, mora da se navede rok u kome stranka treba tu radnju da izvrši.Po pravilu, žalba odlaže izvršenje rešenja,ali kada je propisano da žalba ne odlaže izvršavanje rešenja,onda to mora da bude navedeno u dispozitivu.

OBRAZLOŽENJE je isto tako, vrlo važan deo rešenja.U obrazloženju se objašnjava koji su to motivi i razlozi da se donese tačno takvo rešenje,odnosno tačno takav dispozit rešenja.

Obrazloženje rešenja po pravilu sadrži sledeće elemente: kratko izlaganje zahteva stranke, utvrđeno činjenično stanje, a po potrebi i razlozi koji su bili rešavajući pri oceni materijalno-pravnog propisa od kojeg proizilazi pravo odnosno obaveza koja se utvrđuje u dispozitivu.

U obrazloženju je sadržana celokupna činjenična i pravna osnova na koju se potpire dispozitiv rešenja. Dispozitiv rešenja treba logično da proizilazi iz obrazloženja rešenja i da između obrazloženja i dispozitiva treba da postoji logično jedinstvo i harmonija.

UPUTSTVO O PRAVNOM SREDSTVU je isto tako, obavezni elementformalnog pismeno izdatog rešenja.Uputstvo o pravnom sredstvu,kao posebni sastavni deo rešenja,smešta se posle obrazloženja.U uputstvu o žalbi stranka se obaveštava da li ima pravo da protiv rešenja izjavi žalbu ili da povede upravni spor ili neki drugi postupak pred sudom.Kada protiv rešenja može da se izjavi žalba,u uputstvu se navodi kome se izjavljuje, u kom roku i sa kolikom se taksom predaje, kao i a može da se izjavi u zapisnik.

DRUGI SASTAVNI DELOVI REŠENJA Kao drugi sastavni delovi rešenja smatraju se: broj, datum, potpis službenog lica i pečat organa.

Svako rešenje mora da ima svoj broj po kome se razlikuje od drugih rešenja. Pored broja rešenje mora da ima i datum (dan) kada je doneseno, od čega zavise rokovi vezani sa žalbom i slično. Rešenje mora da bude potpisano od organa, odnosno od službenog lica koje ga je donelo.Time se utvrđuje odgovornost za donošenje određenog rešenja. Rešenje mora da sadrži i pečat organa koji ga je doneo kao dokaz da rešenje zaista potiče od organa koji je označen kao njegov donosilac.

116. DELIMIČNO,DOPUNSKO I PRIVREMENO REŠENJE

Delimično rešenje – Po pravilu u upravnom postupku se rešava o upravnoj stvari u celini i donosi se rešenje o glavnoj stvari.Ali ima i izuzetaka od ovog pravila kada se donosi delimično rešenje.To je slučaj ada je stranka u jednoj upravnoj stvari podnela više zahteva i traži da se svi zahtevi reše u jednom upravnom postupku.Kada imamo takvu upravnu situaciju, naime, da se u jednom upravnom predmetu rešava za više tačaka, ali su samo neke od njih sazrele za rešavanje (samo za neke od njih ima dolkaza i nisu sporni) i kada se pokaže celishodno da se o tim tačkama rešava posebnim rešenjem, nadležni organ može da donese rešenje samo o tim tačkama (delimično rešenje).Delimično rešenje se smatra samostalnim rešenjem , kako u pogledu upotrebe pravnih sredstava, tako i u pogledu njegovog izvršavanje.

Dopunsko rešenje je ono rešenje kojim se rešavaju neraspravljena pitanja u prošlom postupku, kada je bilo doneto delimično rešenje,Dopunsko rešenje se po pravilu donosi na predlog stranke,a može biti doneto i na zahtev organa,odnosno po službenoj dužnosti.Pri donošenju dopunskog rešenja organ može da spovede novi postupak i da dopuni činjenično stanje.Stranka ima pravo na posebnu žalbu protiv zaključka kojim je odbijen njen predlog za donošenje dopunskog rešenja.

Privremeno rešenje-Po pravilu rešenje se donosi posle spovedenog upravnog postupka u kome su utvrđena sve činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje upravnog predmeta.Međutim, zakon predviđa izuzetke, a naime, ako je prema okolnostima slučaja to neophodno potrebno je da se pre okončanja postupka donese rešenje kojim će se privremeno urediti sporna pitanja ili odnosi.U privremenom rešenju mora izričito biti naznačeno da je to rešenje privremenog karaktera zato što se, nakon donošenja rešenja o glavnoj stvari po okončanju postupka, privremeno rešenje ukida.Ono može biti doneto po službenoj dužnosti ili na predlog stranke.U praksi organi uprave donose priličan broj privremenih rešenja naročito za tzv. objektre od privremenog karaktera. Tipičan primer rešanja privremenog karaktera jeste rešenje za akontaciju penzije, kada je organ utvrdio postojanje prava na penziju, ali još uvek ne zna koliko će njen iznos biti.

117.ROK ZA IZDAVANJE REŠENJA– ne mogu da nadjem

118. ISPRAVLJANJE GREŠAKA U REŠENJU

Rešenje koje se donosi u upravnom postupku mogu da sadrže greške koje mogu da budu različite tehničke prirode: u imenu stranke, u određenim brojevima,u pisanju, preračunavanju, kao i druge očigledne netačnosti rešenja ili njegovom prepisu.Organ koji je doneo rešenje, odnosno službeno lice koje je potpisalo ili izdalo rešenje, u svako doba može da ispravi ove greške posebnim zaključkom.Protiv zaključka kojim se već doneseno rešenje ispravlja ili kojim se odbija predlog za ispravku rešenja,dopuštena je žalba.Ako je donesen zaključak za ispravku rešenja,samo ispravkase vrši tako što se upisuje pribeleška o ispravci u originalu rešenja, a ako je moguće i u svim overenim prepisima koji se dostavljaju strankama.Pribeleške o ispravci potpisuje službeno lice koje je potpisalo zaključak o ispravci.

119. ZAKLJUČAK

U upravnom postupku pored rešenja donose se i zaključci.Dok se rešenjem u upravnom postupku odlučuje o glavnoj upravnoj stvari, zaključcima se rešava o pojednim pitanjima koja se odnose na sam postupak,npr. o isključivanju javnosti od usmene rasprave kada za to postoje zakonski uslovi službeno lice će odlučiti zaključkom,zaključkom se zaustavlja vođenje postupka itd.

Zaključkom se odlučuje o onim pitanjima koja se javljaju kao sporedna u vezi sa sprovođenjem postupka,a o kojima se ne odlučuje rešenjem.

Zaključak po pravilu donosi službeno lice koje vodi postupak i koje preduzima radnje u postupku.Međutim ima i takvih zaključaka koje može da donese samo službeno lice ovlašćeno za donošenje rešenja.

Zaključak se obično zainteresovanim licima saopštava usmeno.Zaključak se pismeno izdajesamo kada stranka to zahteva.

Protiv zaključka se može izjaviti posebna žalba samo onda kada je to zakonom izrično propisano.Žalba protiv zaključka se izjavljuje u istom roku, na isti način i istom organu kao i žalba protiv rešenja.

120. Pravna sredstva121. Žalba ( nema odg. u knjizi pocinje od prava na zalbu)

122. Pravo na žalbu

Žalba predstavlja redovno pravno sredstvo. Ona se upotrebljava sa ciljem da se jedno nezakonito ili nepravilno resenje doneseno u prvostepenom upravnom postupku ponisti ili da se izmeni od strane drugostepenog postupka.

Pored žalbe,koja je redovno pravno sredstvo sto moze uvek redovno da se upotrebi protiv prvostepenog resenja,postoje i vanredni pravi lekovi, ali oni ne mogu uvek i redovno da se upotrebljavaju,vec samo u zakonu određenim i predviđenim slučajevima.(npr. Ponavljanje upr.postupka, ukidanje rešenja po pravu nadzora...)

Žalba u upr.postupku moze da se podnese protiv svih prvostepenih resenja,osim ako zakonom nije iskljucena. Pravilo je da je zalba dopustena protiv svih resenja donesenih u prvostepenom postupku ,a izuzeci su predvidjeni samo u zakonu.

Žalba ne moze da se podnese u sl.slucajevima:

1.) Kad je republickim zakonom izricito propisano da u odredjenoj upravnoj stvari zalba nije dopustena;

2.) Kada je resenje doneo najvisi organ uprave (iznad njega nema viseg organa),a zakonom ili uredbom nije posebno propisano da se zalba ipak u takvom slucaju moze izjaviti;

3.) Kada je resenje donela Vlada Republike Srbije.

Da bi mogla da se izjavi zalba u upravnom postupku potrebno je da budu ispunjena 3 uslova:

1.) Da postoji resenje doneseno u upravnom postupku u prvom stepnu,2.) Da postoji visi organ od organa koji je doneo prvostepeno resenje,3.) Pravo ne zalbu da nije izricito izuzeto.

Žalbu protiv prvostepenog resenja u upravnom postupku ima pravo da podnese stranka koja smatra da je prvostepenim resenjem povredjeno neko njeno pravo ili pravni interes.

Pored stranke,zalbu mogu da izjave i: javni tuzilac,javnipravobranilac i dr.drzavni organi,kada su zakonom ovlasceni da izjavljuju zalbu protiv resenja kojim je povredjen zakon u korist fizickog i pravnog lica,a na stetu javnog interesa.

123. Nadležnost organa za resenje po zalbi i njeno predavanje

Organi nadlezni za resavanje po zalbi jesu organi neposredno visi od onih koji su doneli osporeno resenje. Ne bilo koji neposredno visi organ,vec onaj organ koji je nadlezan i resava predmet iste vrste.(npr. Ako je prvostepeno resenje doneo organ nadlezan za urbanizam,nadlezan za resenje po zalbi bice visi organ koji je nadlezan za urbanizam).

Nadleznost organa za resavanje po zalbi regulisana su u ZOUP-u od clana 215 do clana 219.

Ta pravila su sledece:

1. „Za resenje u drugom stepenu nadlezan je organ odredjen zakonom.“ (clan 215)2. „Za resavanje u drugom stepenu ne moze se utvrđivati nadleznost u okviru organa koji je

u upravnoj stvari resavao u prvom stepenu.“ (clan 219)3. „Po zalbi protiv prvostepenog resenja podrucnih organa i organizacija jedinica koji su

obrazovani sa zadatkom da vrse odredjene upravne poslove iz nadleznosti odredjenog drzavnog organa,izuzeto iz odredbe clana 216 ovog zakona,resava taj organ“(cl.217)

4. a) „Po zalbi protiv resenja donesenog na osnovu clana 193 ili clana 194 ovog zakona resava organ koji je nadlezan da resavanje po zalbi protiv resenja organa koji je izdao (clan 194) pobijano resenje,ako posebnim propisima nije odredjeno da po zalbi resava drugi organ.b) U slucajevima iz stava 1 ovog clana,drugostepeni organ moze ponistiti pobijano resenje,a ne moze ga izmeniti.c) Ako je organ koji je po stavu 1 ovog clana trebalo da resava po zalbi dao saglasnost, odobrenje ili potvrdu na prvostepeno resenje, po zalbi resava organ odredjen zakonom, a ako takav organ nije odredjen,to prvostepeno resenje je konacno“ (clan 218)

5. „Ako resavanje po zalbi na resenje koje je doneto preduzece ili dr.organizacija,kojima je zakonom povereno vrsenje javnog ovlascenja, nije odredjen drugostepeni organ, po zalbi resava drzavni organ za odgovarajucu upravnu oblast.“ (clan 219)

124. Rok za zalbu

Opsti zakonski rok za zalbu saglasno clanu 220 ZOUP-a iznosi 15 dana od dana dostavljanja resenja. To je opsti,zakonski i redovni rok za podnosenje zalbe. Posebnim zakonom moze da se predvidi duzi ili kraci rok od redovnog (npr. 3 dana, 8 dana, 30 dana ..)

Rok za zalbu se po pravilu izracunava od prvog narednog dana od dana dostavljanja resenja. Ako se zalba izjavi posle isteka predvidjenog roka,ona je neblagovremena i bice odbacena.

Sankcija za propustanje roka za zalbu sastoji se u tome sto resenje postaje formalno pravosnazno. U slucaju kada imamo cutanje administracije zalba moze da bude samo predvremena,a ne i neblagovremena,zato sto rok za zalbu pocinje da tece od dana dostavljanja resenja, a ovde se radi o slucaju kada resenje niti doneto niti dostavljeno stranci.

125. Sadržaj žalbe

Za sadrzaj zalbe nisu vezana neka stroga zakonska pravila i uslovi,ali o zalbi se ipak primenjuju opsta pravila ZOUP-a koja se odnose na podneske.

U zalbi mora da se navede: resenje koje se osporava, naziv organa koji je doneo resenje, kao i broj i datum resenja.

Dovoljno je da zalitelj u zalbi izlozi u kom je pogledu nezadovoljan resenjem,ali zalbu ne mora da posebno da obrazlaze. Svakako bi bilo u interesu zalitelja da zalbu obrazlozi,tako ima vise sansi da uspe,ali ako zalba nema obrazlozenje ,zbog tog nedostatka se ne moze smatrati neuredna.

U zalbi mogu da se iznesu novi dokazi i nove cinjenice ali je zalitelj duzan da obrazlozi zasto ih nije izneo u prvostepenom postupku. Ako su u zalbi iznesene nove cinjenice i novi dokazi,a u potupku ucestvuju dve ili vise stranke sa suprotnim interesima,zalbi se prilazu i onoliko primeraka zalbe koliko ima stranaka. U takvom slucaju organ dostavlja svakoj stranci prepis zalbe i ostavlja joj rok da se izjasni o novim cinjenicama i dokazima. Ovaj rok ne moze da bude kraci od 8 dana,niti duzi od 15 dana od dana dostavljanja.

126. Dejstvo žalbe

Žalba ima dvostruko dejstvo:

1. Suspenzivno (odlozno)2. Devolutivno

Suspenzivno ili odlozno dejstvo sastoji se u tome sto propisno izjavljena zalba zadrzava od izvrsenja resenje koje je predmet zalbe sve dok drugostepeni organ ne resava po zalbi. Sama cinjenica izjavljivanja zalbe ima suspenzivno dejstvo u odnosu na izvrsenje resenja. Ovo suspenzivno dejstvo ima efekat sve dok se ne donese drugostepeno resenje i dok se ono ne uruci stranci. Od nacela suspenzivnog dejstva roka zalbe i same zalbe postoje izuzeci.

Izuzeci postoje u sledecim slucajevima:

1.) Kada je to predvidjeno zakonom

2.) Kada se radi o preduzimanju hitnih mera od javnog interesa koji ne mogu da se odlazu3.) Ako bi se zbog odlaganja izvrsenja resenja nekoj od stranaka izazvala steta koja ne moze

da se popravi.

Kada zalba nema suspenzivno dejstvo i ne odlaze se izvrsenje resenja,mora da bude izricito receno i utvrdjeno u dispozitivu resenja.

Devolutivno dejstvo se sastoji u tome sto se o zalbi resava drugi visi organ ,a ne onaj koji je resio predmet u prvom stepenu. Devolutivno dejstvo zalbe obavezuje prvostepeni organ da zalbu,kada je primi posalje zajedno sa spisima predmeta do drugostepenog organa,nadleznog za resenje po zalbi,

Izuzeci od ovog dejstva su:

1.) Prvostepeni organ moze da odlucuje u pogledu blagovremenosti i dopustenosti zalbe,pa ukoliko postoji jedan od ovih uslova zalbu moze da odbaci.

2.) Prvostepeni organ moze da odbaci zalbu i kada je ona podnesena od neovlascenog lica

Znacajno odstupanje od ovog dejstva zalbe ima i u slucaju kada prvostepeni organ radi ociglednih razloga usvoji zalbu,pa sam izmeni ili ukine svoje prvostepeno resenje u smislu zalbenog zahteva. Ako prvostepeni organ ne usvoji zalbeni zahtev on mora saglasno ovom nacelu da premet prosledi do neposredno viseg organa nadeznog za resavanje zalbe u drugom stepenu.

127. Rad prvostepenog organa po zalbi

Kada prvostepeni organ primi zalbu protiv svog resenja,duzan je da ispita da li je zalba dozvoljena,da li je blagovremena i da li je izjavljena od ovlascenog lica. Zalba nije dozvoljena samo u slucajevima koji su predvidjeni zakonom (npr. Zalba protiv resenja Vlade).

Zalba ce biti neblagovremena ako je izjavljena po isteku predvidjenog roka.Zalba ce biti izjavljena od neovlascenog lica ako to lice u predmetu ne ostvaruje prava,obaveze ili pravni interes.

Prvostepeni organ je duzan da zalbu ukoliko utvrdi da je nedozvoljena,neblagovremena ili izjavljena od neovlascenog lica odbaci svojim zakljuckom. Protiv zakljucka stranka ima pravo na posebni zalbu. Ako organ koji resava o takvoj zalbi nadje da je zalba opravdana,on ce jedno resiti i po zalbi koja je bila odbacena.

Pri proucavanju zalbe on moze da utvrdu razlicita stanja i to:

1.) Da je zalba opravdana,2.) Da je sprovedeni upravni postupak nepotpun,

3.) Da je resenje doneseno po skracenom upravnom postupku,a bilo je potrebno da se sprovede posebni ispitni postupak.

Kada prvostepeni organ nadje da je zalba opravdana,a nije potrebno da se sprovodi novi ispitni postupak,on moze da resi upravni predmet drugacije i novim resenjem da zameni svoje ranije resenje.

Prvostepeni organ moze da izmeni svoje resenje ako smatra da je zalba samo delimicno osnovana ili ako se radi o dvostranackim predmetima.

Druga situacija je ako prvostepeni organ nadje da je sprovedeni postupak bio nepotpun,a to je moglo da bude od uticaja na prvostepeno resenje.

Treci slucaj je kada je resenje bilo doneto u skracenom upr.postupku,a bilo je potrebno da se sprovede posebni ispitni postupak.

Ukoliko prvostepeni organ ne odbaci zalbu zbog formalnih nedostataka,niti je zameni novim resenjem,on je duzan da u roku od najkasnije 15 dana od dana prijema zalbe,posalje zalbu sa svim spisima iz predmeta do drugostepenog organa. Svi podaci na osnovu kojih je doneto prvostepeno resenje moraju da budu u dostavljenim spisima.

128. Rešenje drugostepenog organa po žalbi

Kada primi zalbu i predmet sa spisima,drugostepeni organ pristupa njenom razlaganju i resavanju. I on kao i prvostepeni organ najpre razgleda i ceni formalnu stranu zalbe, da li je ona blagovremena,da li je dozvoljena i da li je izjavljena od ovlascenog lica. U slucaju da ustanovi postojanje jednog od ovih formalnih nedostataka,drugostepeni organ ce odbaciti zalbu „a limine“ bez upustanja u njeno meritorno razlgedanje i resavanje. Ako slucaj nije takav i ako zalbu ne odbaci,drugostepeni organ ce uzeti predmet u resavanje. Pri resavanju po zalbi drugostepeni organ ispituje obzaljeno resenje u formalnom i materijalnom smislu,pri cemu moze da odluci jedan od sledecih nacina:

1.) Da zalbu odbije,2.) Da resenje ponisti u celini ili delimicno,3.) Da resenje izmeni,4.) Da resenje oglasi nistavim.

Drugostepeni organ ce odbiti zalbu:

1.) Kada utvrdi da je postupak koji je prethodno prvostepenom resenju bio sproveden pravilno i da je prvostepeno resenje na zakonu zasnivano i pravilno,a zalba je neosnovana;

2.) Drugostepeni organ ce odbiti zalbu i u onom slucaju kada nadje da je u prvom stepnu imalo nedostataka,ali da su oni takve prirode da nisu mogli da imaju uticaj na resenje o predmetu, i

3.) Kada nadje da je prvostepeno resenje nije zasnovano na zakonu,ali iz drugih razloga,a ne zbog onih koji su navedeni u prvostepenom resenju.

Drugostepeni organ ce ponistiti resenje:

1.) Kada su cinjenice nepotpuno ili pogresno utvrdjene;2.) Kada postoji povreda pravila postupka sto je uticalo na resavanje o predmetu;3.) Kada je dispozitiv obzaljenog resenja nejasan ili je u suprotnosti sa obrazlozenjem;4.) Kada postoji pogresna ocena dokaza;5.) Kada je izveden pogresan zakljucak iz utvrdjenih cinjenica u pogledu cinjenicnog stanja;6.) Kada postoji pogresna primena pravnog propisa;7.) Kada je nepravilno iskoriscena slobodna ocena;

Drugostepeni organ ce izmeniti resenja:

U pogledu na mogucnost za menjanje resenja,drugostepeni organ je ogranicen samo na odredjene slucajeve i to:

1.) Kada utvrdi da je prvostepeno resenje pravilno u odnosu na utvrdjene cinjenice i u odnosu na primenu zakona,ali da se cilj radi kojeg je bilo doneseno resenje mogao postici drugim sredstvima povoljnijim za stranku;

2.) Kada smatra da treba izmeniti resenje u korist zalioca i vise od postavljenog zahteva u zalbi,ali u okviru zahteva postavljenog u prvostepenom postupku,ako se time ne vredja pravo treceg lica (reformatio in melius)

3.) Kada smatra da treba da izmeni resenje na stetu zalioca ( reformatio in peius)

Po pravilu,stranka koja podnosi zalbu treba da bude oslobodjena straha da se podnosenjem zalbe moze da prodje losije nego sto je prosla sa prvostepenim resenjem. U suprotnom,niko se ne bi zalio. Radi ostvarenja ovog cilja predvidjene su dve povoljnosti za stranku koja je izjavila zalbu:

1.) Povoljnost je izrazena u prihvatanju nacela (reformatio in melius)2.) Zabrani nacela (reformatio in peius)

Reformatio in melius- Saglasno ovom nacelu,drugostepeni organ moze resavajuci po zalbi svojim resenjem da prizna stranci i to sto ona u zalbi nije trazila,ako pri resavanju po zalbi nadje da njoj to pravo pripada saglasno materijalnim propisima. Ovde je rec o izmeni resenja u korist stranke u vecem obimu od onog koje je ona trazila u zalbi.

Do primene ovog nacela dolazi ako su ispunjena dva zakonom predvidjena uslova, i to: Da je utvrdjeno pravo bilo postavljeno u zahtevu u prvostepenom postupku i ako se time ne vredja pravo drugog lica.

Reformatio in peius- Ovo nacelo je naslo primenu u krivicnom,prekrsajnom,ali i u upravnom postupku. U upr.postupku ovo nacelo dolazi do izrazaja u tome sto prvostepeno resenje ne moze povodom podnesene zalbe da bude izmenjeno na stetu zalioca,osim u sa zakonom predvidjenim slucajevima. Slucajevi u kojima se izuzetno moze primeniti ovo nacelo u upr.postupku su sledeci:

1.) Ako je prvostepeno resenje kojim je zaliocu priznato neko pravo toliko pogresno,da treba da se ponisti ili ukine po pravu nadzora;

2.) Ako izvrsno resenje moze da se ukine radi zastite javnog interesa,i3.) Ako je resenje takvo da sadrzi nepravilnosti radi koje treba da se oglasi nistavim.

Izvan ova 3 slucaja zalilac nikad ne mozeda prodje losije sa zalbom nego sto je to bilo u slucaju sa prvostepenim resenjem.

129. Žalba kad prvostepeno rešenja nije doneseno

Prvostepeni organ je duzan da na zahtev stranke donese resenje sto brze,a najkasnije u roku od 30 dana ili u izuzetnim situacijama najkasnije u roku od 2 meseca. Ako resenje ne bude doneseno u propisanom roku,nastupa cutanje administracije i saglasno zakonu postoji predpostavka da je zahtev stranke odbijen,odnosno da je doneto negativno resenje. Iako resenje nije doneto,da bi se stranka zastitila od arbitarne uprave koja ne zeli da resava,ona ima pravo na zalbu neposredno visem organu kao da je njen zahtev bio odbijen.

Kada primi zalbu drugostepeni organ ce odmah zatraziti objasnjenje od prvostepenog organa o razlozima zbog kojih nije doneo resenje u zakonskom roku.Ako utvrdi da resenje nije doneto iz opravdanih razloga, ili radi krivice same stranke,opredelice rok prvostepenom organu za donosenje resenja.Ovaj rok ne moze biti duzi od mesec dana. Kada oceni da razlozi zbog kojih resenje nije bilo doneto u roku nisu ipravdani,drugostepeni organ ce zatraziti da mu se dostave spisi predmeta.Kako ce drugostepeni organ dalje postupati zavisi od konkretnog slucaja.

Resenje koje ce doneti drugostepeni organ po zalbi potiv cutanja administracije je konacno i protiv njega se ne moze izjaviti zalba,ali protiv ovog resenja se moze potrenuti upravni spor.

130. Rok za donošenje rešenja po žalbi

Drugostepeni organ je obavezan da u odredjenom roku donese resenje povodom podnete zalbe. Saglasno ZOUP-u resenje po zalbi mora da se donese i da se dostavi stranci sto je pre moguce,a najkasnije u roku od 2 meseca,racunajuci od dana predavanja zalbe,ako posebnim propisom nije odredjen kraci rok.

U navedenom roku drugostepeno resenje mora da bude dostavljeno stranci koja je podnela zalbu.Drugostepeni organ po pravilu ne vrsi neposredno dostavljanje svog resenja od stranke koja se zalila. Organ koji je doneo resenje po zalbi salje svoje resenje sa spisima predmeta do prvostepenog organa, a on ovo drugostepeno resenje dostavlja do stranke u roku od 8 dana od dana prijema spisa. Od trenutka dostavljanja drugostepenog resenja stranci pocinje da tece rok za tuzbu kojom se pokrece upr.spor.

I kod drugostepenog organa moze doci do cutanja administracije. Zakonski rok koi se tolerise jeste 60 dana,pa ukoliko se i u tom roku drugostepeni organ je izjasni,stranka je duzna da ponovi svoj zahtev i da saceka jos 7 dana. Ako i u tom roku se administracija ne oglasi,smatrace se zalba odbijena,pa stranka moze da pokrene upe.spor sa tuzbom radi utanja administracije.

131. Dostavljanje drugostepenog rešenja

Organ koji je doneo drugostepeno rešenje šalje, po pravilu, svoje rešenje, sa spisima predmeta, prvostepenom organu, koji je dužan da ga dostavi strankama u roku od osam dana od dana prijema spisa.

132. Ponavljanje postupka

Ponavljanje postupka je jedni od vanrednih pravnih sredstava cija primena moze da dovede do ponovnog resenja jedne upravne stvari za koju postoji konacno resenje.Da bi moglo da se trazi ponavljanje postupka potrebno je,najpre ,u upr.postupku da je doneseno konacno resenje protiv koga se ne moze podneti zalba.

 Postupak okočan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviće se:1.) ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi

koji bi,sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku;

2.)  ako je rešenje doneseno na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka, ili ako je došlo kao posledica dela kažnjivog po krivičnom zakonu;

3.) ako se rešenje zasniva na presudi donesenoj u krivičnom postupku ili u postupku za privredni prestup, a ta presuda je pravnosnažno ukinuta;

4.)   ako je rešenje povoljno za stranku doneseno na osnovu neistinitih navoda stranke kojima je organ koji je vodio postupak bio doveden u zabludu;

5.)  ako se rešenje organa koji je vodio postupak zasniva na nekom prethodnom pitanju, a nadležniorgan je to pitanje docnije rešio bitno drukčije;

6.)  ako je u donošenju rešenja učestvovalo službeno lice koje je po zakonu moralo biti izuzeto;7.) ako je rešenje donelo službeno lice koje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje;

8.) ako kolegijalni organ koji je doneo rešenje nije rešavao u sastavu predviđenom važeim propisima ili ako za rešenje nije glasala propisana većina;

9.) ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku;

10.) ako stranku nije zastupao zakonski zastupnik, a po zakonu je trebalo da je zastupa;11.) ako licu koje je učestvovalo u postupku nije bila data mogućnost da se pod uslovima iz člana 16.ovog zakona služi svojim jezikom i pismom.

Ponavljanje postupka može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje kojim je postupak završenmože pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti.  Zbog okolnosti navedenih u članu 239. tačkama 1, 6, 7, 8. i 11. ovog zakona stranka može tražiti ponavljanje postupka samo ako bez svoje krivice nije bila u stanju da u ranijem postupku iznese okolnosti zbog kojih traži ponavljanje. Iz razloga navedenih u članu 239. tačka . 6. do 11. ovog zakona stranka ne može tražiti ponavljanje postupka ako je taj razlog bio bez uspeha iznesen u ranijem postupku. Državni, odnosno javni tužilac može tražiti ponavljanje postupka pod istim uslovima kao i stranka.

Ako je rešenje po kome se traži ponavljanje postupka bilo predmet upravnog spora, ponavljanje se možedozvoliti samo zbog činjenica koje je organ utvrdio u ranijem postupku, a ne i zbog onih koje je utvrdiosud u svom postupku.Stranka može tražiti ponavljanje postupka u roku od jednog meseca, i to:1.) u slučaju iz tačke 1. - od dana kad je mogla izneti nove činjenice, odnosno upotrebiti nove

dokaze;2.) u slučaju iz tačaka 2. i 3. - od dana kad je saznala za pravnosnažnu presudu u

krivičnom postupku, ili u postupku za privredni prestup, a ako se postupak ne može sprovesti - od dana kad jesaznala za obustavu tog postupka ili za okolnosti zbog kojih se postupak ne može pokrenuti,odnosno za okolnosti zbog kojih nema mogućnosti za krivično gonjenje, odnosno za gonjenje za privredni prestup;

3.) u slučaju iz tacke 5 - od dana kad je mogla upotrebiti novi akt (presudu, rešenje);4.) u slučaju iz tač. 4, 6, 7. i 8. - od dana kad je saznala razlog za ponavljanje;5.) u slučaju iz tač. 9. do 11 - od dana kad joj je dostavljeno rešenje.

 Ako bi rok određen u stavu 1. ovog člana počeo da teče pre nego što je rešenje postalo konačno, taj će se rok računati od dana kad rešenje postane konačno, odnosno od dostavljanja konačnog rešenjanadležnog organa. Po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje upravnog postupka se nemože tražiti niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti. Ponavljanje se izuzetno može tražiti, odnosno pokrenuti i posle roka od pet godina samo iz razloga navedenih u članu 239. tač. 2, 3. i 5. ovog zakona. Postupak se može ponoviti iz razloga navedenih u članu 239. tačka 2. ovog zakona i ako se krivični postupak ne može sprovesti, ili ako postoje okolnosti zbog kojih se taj postupak ne može pokrenuti. Pre donošenja zaključka o ponavljanju postupka iz razloga navedenih u članu 239. tačka 2. Ovog zakona, službeno lice će od organa nadležnog za krivično gonjenje zatražiti obaveštenje o tome da li je krivični postupak obustavljen, odnosno da li postoje okolnosti zbog kojih se taj postupak ne može pokrenuti. Službeno lice ne mora zatražiti takvo obaveštenje ako je nastupila

zastarelost krivičnog gonjenja, ili ako je nastupila smrt lica na čiju se krivičnu odgovornost ukazuje u zahtevu za ponavljanje, odnosno ako okolnosti zbog kojih se krivični postupak ne može pokrenuti samoslužbeno lice može sa sigurnošću utvrditi.Stranka je dužna da u predlogu za ponavljanje postupka učini verovatnim okolnosti na kojima zasniva predlog, kao i okolnost da je predlog stavljen u zakonskom roku.

134. Rešavanje o ponavljanju postupka

 Predlog za ponavljanje postupka stranka predaje ili šalje organu koji je o predmetu rešavao u prvomstepenu ili organu koji je doneo konačno rešenje.

O predlogu za ponavljanje postupka rešava organ koji je doneo konačno rešenje. Kad se ponavljanje postupka traži po rešenju koje je doneseno u drugom stepenu, prvostepeni organ koji primi predlog za ponavljanje postupka priključiće spise predmeta predlogu i dostavi će ih organu koji je rešavao u drugom stepenu.

Kad organ koji je nadležan za rešavanje o predlogu za ponavljanje postupka primi predlog, dužan je da ispita: da li je predlog blagovremen, da li ga je podnelo ovlašćeno lice i da li je okolnost na kojoj se predlog zasniva učinjena verovatnom.

Ako uslovi nisu ispunjeni, organ će svojim zaključkom odbaciti predlog za ponavljanje postupka. Ako su uslovi ispunjeni, organ će ispitati da li su okolnosti, odnosno dokazi koji se iznose kao razlog za ponavljanje postupka takvi da bi mogli dovesti do druk čijeg rešenja, paako utvrdi da nisu, odbiće predlog svojim rešenjem.

Ako organ ne odbaci niti odbije predlog za ponavljanje postupka na osnovu člana 246. ovog zakona,doneće zaključak da se ponavljanje postupka dozvoli i odredi će u kome će se obimu postupak  ponoviti.

U ponavljanju postupka po službenoj dužnosti, organ će doneti zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava ako prethodno utvrdi da su za ponavljanje ispunjeni zakonski uslovi. Ranije radnje u postupku na koje ne utiču razlozi ponavljanja postupka ne će se ponavljati.

Kad je to prema okolnostima slučaja moguće, a u interesu je ubrzanja postupka, nadležni organ može,čim utvrdi postojanje uslova za ponavljanje, preći na one radnje postupka koje treba ponoviti,ne donose će poseban zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava.

Kad o predlogu za ponavljanje postupka odlučuje drugostepeni organ, on će sam izvršiti potrebne radnje u ponovljenom postupku, a izuzetno, ako nađe da će te radnje brže i ekonomičnije izvršiti prvostepeni organ, naloži će mu da to učini i da mu materijal o tome dostavi u određenom roku.

Na osnovu podataka pribavljenih u ranijem i u ponovljenom postupku, organ donosi rešenje o upravnojstvari koja je bila predmet postupka, i njime može rešenje, koje je bilo predmet

ponavljanja postupka,ostaviti na snazi ili ga zameniti novim. U slučaju zamene rešenja s obzirom na sve činjenice i okolnosti,organ može ranije rešenje poništiti ili ukinuti. Protiv zaključka, odnosno rešenja donesenog po predlogu za ponavljanje postupka, ili o odbijanju predloga za ponavljanje postupka, kao i protiv rešenja donesenog u ponovljenom postupku, može seizjaviti žalba samo kad je taj zaključak, odnosno rešenje doneo prvostepeni organ. Ako je zaključak ili rešenje doneo drugostepeni organ, može se neposredno pokrenuti upravni spor. Predlog za ponavljanje postupka, po pravilu, ne odlaže izvršenje rešenja po kome se ponavljanjetraži, ali organ koji je nadležan za odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka, ako ima dovoljnorazloga za ocenu da bi taj predlog bio uvažen, može rešiti da se odloži izvršenje dok se ne odluči o ponavljanju postupka.Zaključak kojim se dozvoljava ponavljanje postupka odlaže izvršenje rešenja protiv koga je ponavljanje dozvoljeno.

135. Naročiti slučajevi poništavanja, ukidanja i menjanja rešenja

Organ protiv čijeg je rešenja blagovremeno pokrenut upravni spor može do završetka spora, akouvažava sve zahteve tužbe, poništiti ili izmeniti svoje rešenje iz onih razloga iz kojih bi sud mogao poništiti takvo rešenje, ako se time ne vređa pravo stranke u upravnom postupku ili pravo trećeg lica.Cilj ovog vanrednog pravnog sredstva, odnosno ovog ovlascenja koje ima tuzeni organ,jeste da se izbegne dalje vodjenje upravnog spora ako je sam organ dosao do zakljucka da je sa osporenim resenjem povredjen zakon na stetu stranke.Da bi se resenje moglo izmeniti ili ponistiti u vezi sa upravnim sporom,treba da budu ispunjeni sl.uslovi:

1.) da predmet osporenog resenja bude upravna stvar za koju moze da se vodi upravni spor i da je takav spor blagovremeno poveden,odnosno u roku od 30 dana od dostavljanja resenja.

2.) Da pokrenut upravni postupak jos uvek nije okoncan. To znaci da jos uvek nije bila donesena presuda u upravnom sporu od strane suda.

3.) Da se menja resenje,odnosno,da se ponistava u smislu tuzbe kojom se pokrece upravni spor.Tuzeni organ ne moze da donese novo resenje,a da u njemu ne uvazi zahteve postavljene u tuzbi.Kada bi samo delimicno uvazio zahtev iz tuzbe,to bi znacilo produzenje upr.spora i ovde nema nikakvog postovanja ekonomicnosti i racionalnosti.

4.) Da izmene ili ponistavanjem resenja nisu u suprotnosti sa nekom zakonskom odredbom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu ili javnom interesu.

5.) Da se izmenom ili ponistenjem ne vredja pravo stranke u upr.postupku ili pravo nekog treceg lica,

6.) Da se resenje menja ili ponistava zbog onih razloga zbog kojih sud moze da ponisti takvo resenje. Ti razlozi su:a.) Da u aktu nije uopste ili nije pravilno primenjen zakon,drugi propis ili opsti akt,b.) Da je resenje doneseno od strane nenadleznog organa,c.) Da se u postupku koji je prethodio resenju nije postupalo prema pravilima postupka, a

osobito sto je cinjenicno stanje bilo nepravilno utvrdjeno, ili je od utvrdjenih cinjenica bio izveden nepravilno zakljucak u odnosu na cinjenicno stanje. Tuzeni organ nije duzan da ponisti ili izmeni svoje resenje, i kada su ispunjeni svi uslovi za

izmenu resenja. Sud je duzan, kada primi resenje, da pozove tuzioca u roku od 15 dana da se izjasni pred sudom da li je zadovoljan novim resenjem i je li ostaje pri tuzbi i u kom obimu. Ako tuzilac izjavi da je zadovoljan ovim resenjem, ili ne da nikakvu izjavu u roku od 15 dana, sud ce doneti resenje kojim zaustavlja upravni spor. Ako tuzilac izjavi da nije zadovoljan novim resenjem, sud ce postupak produziti.

137. Zahtev za zastitu zakonitosti

Zahtev za zastitu zakonitosti je vanredni pravni lek koji moze da pokrene samo javni tuzilac. Stranke u upravnom postupku nemaju pravo na pokretanje zahteva za zastitu zakonitosti, one mogu samo da iniciraju predlog javnom tuziocu, a on sam ceni u zavisnosti od uslova u konkretnom slucaju ima li, ili nema osnova za pokretanje ovog vanrednog pravnog leka.Da bi mogao da se pokrene zahtev za zastitu zakonitosti treba da budu ispunjeni sledeci uslovi:

1. Da je resenje pravosnazno, odnoso da protiv njega ne moze da se izjavi zalba niti da se povede upravni spor.

2. Da je pravosnazno resenje doneseno po predmetu u kome ne moze da se vodi upravni spor, a nije obezbedjena druga sudska zastita izvan upravnog spora.

Za povredu zakona u smislu ovog vanrednog pravnog leka smatraju se kao povreda zakona na stetu javnog interesa, tako i povreda zakona na stetu stranke.Zahtev za zastitu zakonitosti moze da se pokrene u roku od mesec dana od dana kada je resenje bilo dostavljeno javnom tuziocu. Ako mu resenje nije bilo dostavljeno, javni tuzilac moze da povede zahtev za zastitu zakonitosti u roku od 6 meseci,od dana dostavljanja stranci.Nadlezni organ resevajuci po predlogu za zastitu zakonitosti od javnog tuzioca moze predlog da odbaci, da ga odbije ili da ga uvazi. Protiv ovog resenja donesenog na zahtev za zastitu zakonitosti, ne moze se izjaviti zalba zato sto je izricito propisano da zalba nije dozvoljena. Protiv ovog resenja nije dozvoljeno da se povede niti upravni spor, zato sto se kod svakog zahteva za zastitu zakonitosti radi o predmetu kod kojeg nije dopusten upravni spor.

138. Poništavanje i ukidanje po osnovu službenog nadzora

Ponistenje i ukidanje resenja po osnovu sluzbenog nadzora jeste vanredno pravno sredstvo koje moze da se primeni samo protiv konacnih resenja u upravnom postupku. Konacno resenje moze da ponisti ili ukine svaki upravni organ neposredno visi od donosioca, samo ako je iz iste odgovarajuce grane, odnosno iz istog resora uprave. Propisani razlozi zbog kojih jedno konacno resenje moze da bude ponisteno po osnovu sluzbenog nadzora su:

1. Ako ga je doneo stvarno nenadlezni organ,a ne radi se o slucaju predvidjenom u clanu 257 tacka 1 ovog zakona,

2. Ako je u istoj upravnoj stvari ranije doneseno pravosnazno resenje kojim je ta upravna stvar drugacije resena.

3. Ako ga je doneo jedan organ bez saglasnosti,potvrde,odobrenja ili misljenja drugog organa,a to je potrebno po zakonu ili drugom propisu.

4. Ako ga je doneo mesno nenadlezan organ5. Ako je resenje doneseno kao posledica prinude,iznude,ucene,pritiska ili druge

nedozvoljene radnje.

U navedenim slucajevima visi organ koji vrsi nadzor moze samo da ponisti a ne i da ukine konacno resenje o upravnom postupku.Prvi razlog za ponistenje resenja po osnovu sluzbenog nadzora jeste da je resenje doneo stvarno nenadlezni organ.Drugi uslov prema kome jedno konacno resenje moze da bude ponisteno,zakonski je osnov u maksimi „non bis in idem“ tj.da o jednoj istoj upravnoj stvari ne mogu da postoje dva razlicita resenja. Treci zakonski razlog radi kojeg nadlezni organ moze da ponisti konacno resenje jeste nepravilnost u donosenju zbirnih resenja. Pored mogucnosti za ponistenje resenja po osnovu sluzbenog nadzora ZOUP utvrdjuje mogucnost da konacno resenje moze biti ukinuto po osnovu sluzbenog nadzora ako je njime ocigledno povredjen materijalni zakon.Za ponistenje ili ukidanje resenja po osnovu sluzbenog nadzora nadlezan je drugostepeni organ.Ponistenje i ukidanje resenja po osnovu sluzbenog nadzora moze da se vrsi samo u propisanom zakonskom roku. Rok za ponistenje resenja po pravu nadzora iznosi 5 godina od dana kada je resenje postalo konacno u upravnom postupku, a samo u slucaju kada se radi o povredi mesne nadleznosti, rok iznosi godinu dana od dana kada je resenje postalo konacno u upravnom postupku.Resenje o ukidanju zbog ocigledne povrede materijalnog zakona moze se doneti u roku od godinu dana od dana kada je resenje postalo konacno.Protiv ovog resenja nije dozvoljena zalba,ali nezadovoljna stranka protiv njega moze da povede upravni spor.

139. Ukidanje i menjanje pravnosnažnog rešenja uz pristanak ili po zahtevu stranke

Ukidanje ili menjanje pravosnaznog resenja uz pristanak ili na zhtev stranke predstavlja vanredan pravni lek u cijoj osnovi stoji nacelo zastite stecenih prava.Da bi moglo jedno pravosnazno resenje kojim je stranka stekla neko pravo da se izmeni ili da se ukine primenom ovog vanrednog pravnog sredstva, treba da su ispunjeni sl uslovi:

1. Da se radi o pravosnaznom resenju, odnosno o resenju protiv kojeg se ne moze izjaviti zalba niti tuzba u upravnom sporu.

2. Da je tim pravosnaznim resenjem nepravilno primenjen materijalni zakon

3. Samo ako se stranka saglasila na to 4. Resenje ne sme da se ukine ili izmeni ako bi se time narusilo pravo

nekog treceg lica 5. Da novo resenje nije suprotno javnom interesu

Postupak za ukidanje i menjanje pravosnaznog resenja uz pristanak ili po zahtevu stranke moze da se povede po sluzbenoj duznosti ili na zahtev stranke.Ako je postupak poveden po sluzbenoj duznosti, onda je potrebno da budu ispunjeni svi gore navedeni uslovi a naime:Da je stranka pravosnaznim resenjem stekla neko pravo ili da je opredeljena neka obaveza,da organ smatra da je pravosnaznim resenjem nepravilno bio

primenjen materijalni zakon ili drugi materijalni propis,da je organ pribavio saglasnost stranke za izmenu ili ukidanje resenja,i da se ne zadire u pravo treceg lica.Stranka ce se javiti kao inicijator postupka za aktiviranje ovog vanrednog pravnog sredstva ako je pravosnazno resenje nepovoljno za nju, pa ona zahteva da se ono izmeni ili ukine u njenu korist.Resenje za ukidanje ili menjanje pravosnaznog resenja uz pristanka ili na zahtev stranke, donosi prvostepeni organ koji je doneo osporeno resenje, a drugostepeni organ samo kada je sa svojim resenjem odlucio o upravnoj stvari.Zalba protiv novog resenja donesena na osnovu ovog vanrednog pravnog leka dopustena je ako je resenje doneo prvostepeni organ, protiv resenja koje je doneo drugostepeni organ nije dozvoljeno da se podnese zalba, vec postoji mogucnost za pokretanje upravnog spora.Za primenu ovog vanrednog pravnog sredstva zakonom nije predvidjen rok, pa prema tome ne postoji nikakvo vremensko ogranicenje za njegovu primenu.

140. Vanredno ukidanje

Vanredno ukidanje resenja predstavlja sasvim izuzetno pravno sredstvo koje moze da se upotrebi samo ukoliko su ispunjeni strogi zakonski uslovi. Buduci da se ovde radi o ukidanju izvrsnog resenja, to znaci da ono ne mora da bude pravosnazno ili konacno u upravnom postupku. To znaci da moze da se ukine i pravosnazno i konacno, ali i prvostepeno resenje protiv kojeg je podnesena zalba ali zalba ne odlaze njegovo izvrsenje.Pored uslova o izvrsenosti resenja zakon zahteva i jos da radi njegovog izvrsenja moze da nastupi teska i neposredna opasnost po zivot i zdravlje ljudi, po javnu bezbednost, po javni mir i poredak, po javni moral ili kad izvrsenje resenja izaziva narusavanje u privredi.Ako je resenje doneo prvostepeni organ, takvo resenje moze vanredno da ukine taj organ, a moze ga ukinuti i drugostepeni organ. Ako nema drugostepenog organa, resenje moze ukinuti organ koji je zakonom ovlascen da vrsi nadzor nad radom organa koji je resenje doneo.Organ koji donosi novo resenje moze ranije resenje da ukine samo delimicno ili u potpunosti, a ne i da ga ponisti. Zakon o vanrednom ukidanju resenja ne propisuje nikakav rok, sto znaci da u ovom pogledu organ nadlezan za vanredno ukidanje nema nikakvo ogranicenje.Protiv resenja kojim se ukida ranije resenje dopustena je zalba ako je to resenje doneo prvostepeni organ, ako je resenje doneo drugostepeni organ zalba nije dozvoljena vec se protiv tog resenja moze povesti upravni spor. ZOUP propisuje da stranka koja je zbog ukidanja resenja radi javnog interesa pretrpela odredjenu materijalnu stetu, ima pravo na nadoknadu te stete. Nadlezni sud resava u parvnicnom postupku po zahtevu za naknadu stete.

141. Oglašavanje rešenja ništavim

Nistavna resenja sardze teske povrede zakona nikada ne mogu da se konvaliduju. Ova resenja sadrze takve ozbiljne povrede zakona sto kao akti ustvari i ne vaze odnosno nemaju pravnog efekta.Odstranjivanje nistavih resenja ne vrsi se samo u interesu stranke u upr.postupku vec se ono vrsi i u javnom interesu. Na nistavost resenja se pazi po sluzbenoj duznosti,kako u upravnom tako i u upravnom-sudskop postupku.Razlozi za nistavost zbog kojih resenje moze da se oglasi nistavim veoma su teski. Nistavim ce se obavezno oglasiti resenje:

1.)Koje je u upr.postupku doneseno ustvari iz sudske nadleznosti ili ustvari u kojoj se uopste ne moze resavati u upr.postupku;

2.)Koje bi svojim izvrsenjem moglo prouzrokovati neko delo kaznjivo po krivicnom zakonu;

3.)Cije izvrsenje nije moguce;4.)Koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke;5.)Koje sadrzi nepravilnost ,koje je po nekoj izricitoj zakonskoj odredbi

predvidjeno kao razlog nistavosti;Prvi slucaj,odnosno prvi razlog da se jedno resenje oglasi nistavim jeste da je doneseno u upr.postupku a njegovo donosenje spada u sudsku nadleznost ili je doneseno za stvar koja uopste ne moze da se resava u upr.postupku. Ovde se radi o gruboj povredi stvarne nadleznosti.Drugi razlog za oglasavanje resenja nistavim jeste ako bi se njegovim izvrsavanjem moglo da izazove neko delo koje je kaznjivo prema krivicnom zakonu,Treci razlog za nistavost se navodi ako je doneseno resenje cije izvrsenje uopste nije moguce.Cetvrti razlog za nistavost jeste ako je resenje bilo doneto bez prethodnog zahteva stranke,a sa tim resenjem se ono naknadno nije izricito niti precutno saglasila.Resenje moze da se oglasi nistavim u svako vreme,nepostoji vremensko ogranicenje u kojem resenje radi navedenih razloga moze da se oglasi nistavim,odnosno za primenu ovog vanrednog pravnog sredstva nije propisan nikakav rok.Inicijativa za pokretanje ovog vanrednog pravnog sredstva moze da potice od stranke ali i po sluzbenoj duznosti ili na predlog javnog tuzioca.Resenje se oglasava nistavim po pravilu u celini,ali i delimicno.Resenje koje se donosi u postupku za oglasavanje nekog resenja nistavim smatra se za novo resenje protiv kojeg je dozvoljena zalba,dopustena je zalba pod predpostavkom da je to resenje doneo prvostepeni organ. Drugostepeni organ kome bi se zalba mogla da izjavi u tom slucaju protiv takvog resenja moze neposredno da se pokrene upravni spor.

142. Pravne posledice poništavanja i ukidanja

ZOUP u clanu 259 definise i normira te radnje koje se u osnovi razlikuju,ponistavanjem resenja i oglasavanjem resenja nistavnim ,ponistavaju se i pravne posledice koje je takvo resenje proizvelo. Rec je o dejstvu „ex tunc“ tj. o retroaktivnom dejstvu koje deluje od momenta kada su te posledice nastale,a ne od momenta oglasavanja resenja nistavnim ili od momenta njegovog ponistavanja.Ukidanjem resenja se ne ponistavaju pravne posledice koje je ono vec proizvelo ali se onemogucava dalje proizvodjenje pravnih posledica koje je ukinuto resenje proizvelo.Ukinuto resenje ima dejstvo samo za ubuduce „ex nunc“ i njime se onemogucava pravno dejstvo za ubuduce.

143. Dužnost obaveštavanja nadležnog organa u slučaju postojanja razloga za ponavljanje postupka, odnosno za poništavanje, ukidanje ili menjanje rešenja (nema odg. u knjizi)

144. Izvršenje

Izvrsenje predstavlja poslednju fazu u upr.postupku u kojoj se vrsi usaglasavanje pravnog sa cinjenicnim stanjem. Konacni cilj upravnog postupka bice postignut onda kada se resenje izvrsi,kada dodje do promene u realno upravno-pravnom odnosu i situaciji.Izvrsenje resenja moze da bude dobrovoljno i prinudno.Dobrovoljno izvrsenje resenja imamo onda kada stranka sama i dobrovoljno izvrsi resenje. ZOUP propisuje izvrsni postupak i on se odnosi samo na prisilno izvrsenje obaveze od strane nadleznog organa. Da bi moglo resenje da se izvrsi potrebno je da moze da se izvrsi.Pojam izvrsnog resenja se razlikuje od pojma konacnog resenja kao i od pojma pravosnaznog resenja. Konacno resenje je ono protiv koga ne moze da se izjavi zalba u upr.postupku. Pravosnazno resenje je ono protiv kojeg ne moze da se izjavi zalba,ni da se pokrene upravni spor. Prema tome, konacno resenje u upr.postuku je uvek i izvrsno resenje dok svako izvrsno resenje nije i ne mora da bude konacno u upr.postupku. Prvostepeno resenje postaje izvrsno u sl.slucajevima:

1. Istekom roka za zalbu,ako zalba nije izjavljena2. Dostavljanjem stranci,ako zalba nije dopustena3. Dostavljanjem stranci,ako zalba ne odlaze izvrsenje4. Dostavljanjem stranci,resenja kojim se zalba odbacuje ili odbija.

Drugostepeno resenje isto tako moze da postane izvrsno ako je njime izmenjeno prvostepeno resenje.

145. Izvršenje nenovčanih obaveza

Nenovcane obaveze su one obaveze koje se sastoje u obavezi izvrsenika. Npr:

1. Da izvsi neku radnju

2. Da se uzdrzi od neke radnje,odnosno trpljenje ili dopustanje necega3. Davanje nekog predmeta izuzev novca ili slicno.

Izvrsenje se sprovodi protiv lica koje je duzno da ispuni obavezu i koje se u postupku naziva izvrsenik. Izvrsenje moze da se sprovede po sluzbenoj duznosti i na predlog stranke.Po sluz.duznosti izvrsenje se sprovodi kada to nalaze javni interes,a na predlog stranke ako je to u interesu same stranke.Postoje 2 vrste izvrsenja resenja:

1. Administrativno – se sprovodi kad su predmet izvrsenja nenovcane obaveze.

2. Sudsko- se sprovodi sudskim putem od strane sudova,prema propisima koji vaze za sudsko izvrsenje.

146. Izvršenje preko drugih lica

Ako se obaveza izvrsenika sastoji u izvrsenju neke radnje koju moze da izvrsi i drugo lice,a izvrsenik je ne izvrsi uopste ili je ne izvrsi u celini,ova radnja ce se izvrsiti preko drugog lica, na teret izvrsenika.Izvrsenik prethodno mora da bude opomenut na njegovu duznost da izvrsi radnju. Ako je ne izvrsi u odredjenom roku,moze da angazuje drugo fizicko ili pravno lice koje je sposobno da resenje izvrsi.

147. Izvršenje prinudom

Izvrsenje putem primene prinudnih sredstava prema izvrseniku,sporovodi se onda kada su u pitanju obaveze koje ne mogu da se izvrse preko drugih lica (npr.da se sluzi vojni rok).Isto tako kada je izvrsenik duzan da nesto dopusti ili da nesto trpi pa postupa protivno toj obavezi,najpre ce organ zapretiti izvrseniku,da svoju obavezu izvrsi u postavljenom roku.Ako izvrsenik ne postupi tako prinudno sredstvo se izvrsava odmah sa utvrdjivanjem novog roka za njegovo ispunjavanje i sa pretnjom od nove stroze mere.

148. Izvršenje radi obezbeđenja i privremeni zaključak

Zahtev za izvrsenje radi obezbedjenja podnosi stranka,odnosno predlagac koji mora ovu opasnost od osujecivanja ili otezavanja njenog izvrsenja da ucini bar verovatnom.Ova opasnost mora da bude: realna i objektivna.O predlogu stranke odlucuje zakljuckom organ koji je doneo resenje. Protiv zakljucka donesenog na predlog stranke za izvrsenje radi obezbedjenja kao i protiv zakljucka donesenog po sluz.duznosti dopustena je posebna zalba.

Medjutim,zalba ne odlaze sprovodjenje izvrsenja. Izvrsenje radi obezbedjenja moze da se sprovede administrativnim i sudskim putem.

Privremeni zakljucak za obezbedjenje izvrsenja predstavlja jos vece odstupanje od pravila izvrsenja u redovnom upravnom postupku.Saglasno ZOUP-u ako postoji opasnost da ce obavezna stranka nacinom raspolaganja imovinom, dogovorom sa trecim licima ili na drugi nacin osujetiti ili znacajno otezati izvrsenje obaveze, upravni organ i pre donosenja resenja privremenim zakljuckom moze da obezbedi izvrsenje obaveze.U koriscenju ovog instituta treba biti vrlo pazljiv,on mora da se praktikuje samo u strogim zakonom predvidjenim uslovima. Ako je privremeni zakljucaj za obezbedjenje izvrsenja izazvan neosnovano predlagac koji je to neopravdano izazvao i doneo organ u zabludu duzan je naknadi suprotnoj stranci stetu koja joj je prouzrokovana donesenim zakljuckom.

149. Izvršenje radi obezbeđenja

 Zahtev za izvrsenje radi obezbedjenja podnosi stranka,odnosno predlagac koji mora ovu opasnost od osujecivanja ili otezavanja njenog izvrsenja da ucini bar verovatnom.Ova opasnost mora da bude: realna i objektivna.O predlogu stranke odlucuje zakljuckom organ koji je doneo resenje. Protiv zakljucka donesenog na predlog stranke za izvrsenje radi obezbedjenja kao i protiv zakljucka donesenog po sluz.duznosti dopustena je posebna zalba. Medjutim,zalba ne odlaze sprovodjenje izvrsenja. Izvrsenje radi obezbedjenja moze da se sprovede administrativnim i sudskim putem.

150. Privremeni zaključak o obezbeđenju

Privremeni zakljucak za obezbedjenje izvrsenja predstavlja jos vece odstupanje od pravila izvrsenja u redovnom upravnom postupku.Saglasno ZOUP-u ako postoji opasnost da ce obavezna stranka nacinom raspolaganja imovinom, dogovorom sa trecim licima ili na drugi nacin osujetiti ili znacajno otezati izvrsenje obaveze, upravni organ i pre donosenja resenja privremenim zakljuckom moze da obezbedi izvrsenje obaveze.U koriscenju ovog instituta treba biti vrlo pazljiv,on mora da se praktikuje samo u strogim zakonom predvidjenim uslovima. Ako je privremeni zakljucaj za obezbedjenje izvrsenja izazvan neosnovano predlagac koji je to neopravdano izazvao i doneo organ u zabludu duzan je naknadi suprotnoj stranci stetu koja joj je prouzrokovana donesenim zakljuckom.