1

Upravljačko računovodstvo je deo računovodstva koji informacijama snabdeva menadžment preduzeća. Može se zamisliti kao svojevrsni informacioni servis za menadžere preduzeća. Dakle, upravljačko računovodstvo za svoj primarni zadatak ima obezbeđivanje informacija koje su menadžerima potrebne za obavljanje njihovih funkcija. Pogled na menadžerske aktivnosti iz ugla računovođa: 1. POLAGANJE RAČUNA O STANJU I USPEHU – a) eksterno polaganje računa – menadžeri upravljaju preduzećem i oni su odgovorni za stanje i za uspeh u preduzeću. Kada kažemo stanje mislimo na likvidnost (kratkorčna finansijska sigurnost) i solventnost (dugoročna finansijska sigurnost) preduzeća, a kada kažemo uspeh mislimo na profitabilnost preduzeća. Menadžeri koji upravljaju preduzećem su odgovorni za likvidnost, solventnost i profitabilnost. Za stanje i uspeh oni odgovaraju akcionarima. Akcionari su ti koji su menadžere zaposlili da u njihovo ime i za njihov račun upravljaju preduzećem. Zbog toga su menadžeri na kraju peridoa dužni da sastavljaju i prezentuju finansijske izveštaje koji pokazuju kako su oni upravljali tim preduzećem. Eksterno polaganje računa je zapravo takav vid aktivnosti koji menadžeri obavljaju koji podrazumeva sastavljanje i prezentovanje finansijskih izveštaja pred akcionarima ali i pred ostalim eksternim interesnim grupama – pred entitetima izvan preduzeća. Finansijsko računovodstvo je to koje će sa stručne strane obaviti posao sastavljanja finansijskih izveštaja, a upravljačko računovodstvo će mu pomoći time što će mu pružiti neke informacije koje samo finansijsko računovodstvo ne može da obezbedi – informacija o proizvodnoj ceni koštanja. b) interno polaganje računa – ono se za razliku od eksternog obavlja unutar samog preduzeća (upravljačke piramide). Takođe podrazumeva sastavljanje finansijskih izveštaja, ali to sada čine niži nivoi menadžmenta pred višim nivoima menadžmenta. Sve se dešava unutar preduzeća i zato je to interno polaganje računa. Isključivo je u nadležnosti upravljačkog računovodstva. * polaganje računa o stanju i uspehu je odgovornost menadžmenta, a računovodstvo pomaže i nisu odgovorni za fin. izveštaje. 2. SPROVOĐENJE SISTEMATKO UPRAVLJAČKE KONTROLE – uključuje širok spektar aktivnosti – od planiranja, do motivisanja i nagrađivanja. U okviru računovodstva, upravljačko računovodstvo je to koje će menadžerima da obezbedi informacije koje su im neophodne za obavljanje svih ovih aktivnosti. Dakle, upravljačko računovodstvo pomaže menadžere na području ove druge aktivnosti. 3. DONOŠENJE POSLOVNO FINANSIJSKIH ODLUKA – donošenje odluka je svakodnevna aktivnost menadžera. Menadžment i podrazumeva kontinuirano donošenje odluka i te odluke mogu da se podele prema različitim kriterijumima: Ali pre toga treba znati da je upravljačko računovodstvo je i ovde taj deo računovodstva koji će menadžerima obezbediti informacije za obavljanje ove funkcije tj donošenje odluka. a) vremenski kriterijum – kratkoročne odluke – upravljačko računovodstvo je sračunato na kratkoročne odluke. Ove odluke su alternativnog karaktera (kupiti ili proizvoditi; da li da se prihvati neka specijalna porudžbina ili ne, prodaja ili prerada dalje i sl) Npr. kupiti ili proizvoditi znači – da li određenu komponentu koju ugrađujemo u finalni proizvod sami proizvedemo u sopstvenoj režiji ili da nabavimo na eksternom tržištu od nekog dobavljača.Da bi menadžment mogao da donese odluku šta mu je isplativije upravljački računovođa treba da sastavi cost – benefit analizu da se analiziraju i troškovi i koristi i jedne i druge alternative – i alternative proizvoditi i alternative kupovat. Dakle, upravljačko računovodstvo je to koje će obaviti cost – benefit analize na bazi kojih će menadžment donesti odluku da li proizvesti tu komponentu ili je kupiti. Dugoročne odluke se ne rade!!!

2

Upravljačko računovodstvo za obavljanje funkcije polaganje računa treba da obezbedi informacije o ukupnim ili punim troškovima. Za drugu funkciju (upravljačku kontrolu) neophodne su informacije o kontrolabilnim troškovima i učincima i upravljačko računovodstvo treba da ih obezbedi. Kontrolabilni troškovi su oni troškovi su oni troškovi na koje menadžeri mogu uticati tekućim odlukama. Za poslovno odlučivanje relaevantne su informacije o diferencijalnim troškovima i učincima. To su troškovi koji se razlikuju između alternativa za rešavanje određenog problema. Za rešavanje problema je potrebno doneti odluku, problem podrazumeva da postoje alternativna objašnjenja za njegovo rešavanje, ako neki trošak postoji u svim alternativama onda on nije diferencijalan. Ali ako postoji u jednoj alternativi a ne postoji u drugoj onda je taj trošak diferencijalna i relavantan je za poslovno odlučivanje. Ovo su koncepti koji se međusobno dopunjuju ali namenjeni su samo za tačno određenu svrhu – informacije o punim troškovima možemo koristiit isključivo za polaganje računa, ne možemo te informacije koristiti za sistematsko upravljačku kontrolu i za poslovno odlučivanje. Isto važi i za kontrolabilne i diferencijalne troškove. Kvalitet upravljačkog računovodstva je da se obezbede relevantne informacije za obavljanje određenih funkcija koje menadžeri obavljaju. Ono ne kreira jedan univerzalan set informacija koje služe za sve funkcije i probleme. Nego za svaki prbolem postoji određeni koncept informacija koji može omogućiti rešavanje tog problema.I to nas dovodi do osnovnih ideja na kojima se razvilo upravljačko računovodstvo a to je obezbediti informacije o različitim troškovima za različite svrhe – pune troškove za polagenje računa, kontrolabilne troškove za upravljačku kontrolu i sl. Sadržaj (delovi) upravljačkog računovodstva: 1) RAČUNOVODSTVO PUNIH TROŠKOVA koje generiše informacije o ukupnim (punim) troškovima

koji su relevantni za polaganje računa 2) RAČUNOVODSTVO ODGOVORNOSTI koje generiše informacije o kontrolabilnim troškovima koje su

relevantne za sistematsku upravljačku kontrolu 3) DEFERENCIJLANO RAČUNOVODSTVO ili RAČUNOVODSTVO ODLUČIVANJA koje generiše

informacije o diferencijalnim troškovima važnih za poslovno odlučivanje. Ovo je uži pristup, šri obuhvata i analizu i interpretaciju finansijskih izveštaja.

POLAGANJE RAČUNA Rekli smo da ima 2 dimenzije i jedna od njih je eksterno polaganje računa. Karakterisitke: a) to je obavezna aktivnost preduzeća u smislu da je propisana odgovarajućom pravnom regulativom

(Zakonom). To je obaveza koja je nametnuta menadžerima preduzeća. b) sprovodi se iz razloga da bi se zaštitili isteresi različitih stakeholdera. Menadžeri su ti koji vode

preduzeće i pre svega štite interese akcionara i jedan od osnovnih problema na relaciji menadžera i akcionara je što mendžeri imaju poprilično veliku slobodu odlučivanja. Jedan od načina na koji akcionari mogu da uspostave kontrolu nad menadžerima je što će od njih zahtevati na kraju svake poslovne godine da oni sastave i prezentuju finansijske izveštaje koji govore kako su oni upravljali preduzećem. Na taj način akcionari pokušavaju da zaštite svoje interese, svoj novac koji su uložili u preduzeće, time što će menadžeima nametnuti obavezu da periodično izveštavaju o tome kako su poslovali preduzećem.

c) prezentuju se na godišnjem nivou, na kraju svake poslovne godine i u njima imamo godišnje informacije, ponekad polugodišnje ili čak kvartalne.

3

d) sastavljanje i prezentovanje je strogo regulisano određenim računovodstvenim standardima i principima. Od zemlje do zemlje ti propisi se razlikuju.

e) finansijski izveštaji koji se sastavljaju i preztentuju javnosti su: BS, BU, INT, izveštaj o promenama na kapitalu i napomene uz finansijskih izveštaja. Sastavljanje ovih izveštaja je u nadležnosti finansijskog računovodstva. Upravljačko računovodstvo na ovom planu samo treba da pomogne finansijsko time što će mu pružiti informacije o proizvodnoj ceni koštanja.

f) Finansijko računovodstvo je istorijsko jer primerno sastvalja izveštaje koji se odnose na prethodnu poslovnu godinu; objektivno jer zahteva poštovanje određenih računovodstvenih propisa, pravila, standarda;pasivno; statično, zatvoreno.

g) podleže eksternoj (nezavisnoj) reviziji. Preduzeća angažuju neku spoljnu nezavisnu firmu. Funkcija revizije je da se poveća kredibilitet samih finansijskih izveštaja.

Interno polaganje računa:

a) nije obavezna aktivnost to je tekovina dobre poslovne prakse b) obavlja se unutar upravljačke piramide, unutar preduzeća c) za razliku od eksternog polaganja računa koje je fokusirano na jednu poslovnu godinu, ovo

interno polaganje je kratkoročno fokusirano (najčešće mesečno ili kvartalno) d) podrazumeva sastavljanje određenih internih izvešraja – jedan nivo menadđmenta pred drugim

nivoom: INTERNI BILANS STANJA, INTERNI BILANS USPEHA, PREGLEDI PAŽLJIVO IZABRANIH PERFORMANASI

e) sastavljanje ovih izveštaja je u stručnoj nadležnosti UPRAVLJAČKOG RAČUNOVODSTVA f) atributi UPRAVLJAČKOG RAČUNOVODSTVA: usmereno ka budućnosti – često se ovi izveštaji

sastavljaju u vidu nekih planova i projekcija gde projektujemo kakav će biti uspeh u narednom kavratlu; subjektivno jer čim se bavimo budućnosću moramo da vršimo brojne procene a to uvek sadrži određenu dozu subjektivizma; proaktivno u smislu da pokušava da predvidi šta će se desiti u budućnosti, samim tim je i dinamično; otvoreno je prema drugim korisnicima informacija iz različitih izvora

g) ne podležu eksternoj reviziji, mada mogu podleći internoj reviziji

BILANS USPEHA Bilans uspeha je finansijski izveštaj od primarne važnosti. On je značajniji od bilansa stanja zato što je njemu poveren zadatak obračuna periodičnog rezultata. Obračun periodičnog rezultata je ono što najviše interesuje korisnike finansijskih izveštaja. Ako je bilans uspeha finansijski izveštaj od primarne važnosti, bilans stanja je pomoćni finansijski izveštaj, odnosno finansijski izveštaj od sekundarne važnosti. Zašto je bilans stanja pomoćni finansijski izveštaj? Zato što pomaže bilansu uspeha u obavljanju njegove osnovne funkcije, odnosno pomaže bilansu uspeha da što tačnije obračuna periodični rezultat. Bilans stanja obuhvata sve prilive i odlive novca koji nisu prihodi i rashodi tekućeg perioda već će predstavljati prihode i rashode nekog budućeg perioda, a onda u budućem periodu kada ti prilivi i odlivi novca postaju prihodi i rashodi tog perioda, bilans stanja ih isporučuje bilansu uspeha. Bilans uspeha će onda te prihode i rashode uvrstiti u obračun rezultata tog perioda (ovo je dinamičko shvatanje bilansa). Osnovni elementi svakog bilansa uspeha:

1. Prihodi 2. Rashodi 3. Dobici/gubici kao njihova razlika

4

PRIHODI su prilivi ekonomskih koristi u preduzeće u obliku povećanja imovine ili smanjenja obaveza koji dovode do povećanja vlasničkog kapitala preduzeća koje nije realizovano uplatom kapitala od strane vlasnika. Prihodi nastaju u poslovnom procesu preduzeća i to su neki prilivi vrednosti koji nemaju veze sa eksternim uplaćivanjem kapitala od strane vlasnika. RASHODI predstavljaju odlive ekonomskih koristi iz preduzeća u obliku smanjenja imovine ili povećanja obaveze koji dovode do smanjenja vlasničkog kapitala koje pri tome nije realizovano kroz povlačenje kapitala od strane vlasnika preduzeća. Rashodi obično nastaju u poslovnom procesu preduzeća. Prihodi i rashodi se mogu klasifikovati na različite načine. Najčešće se dele na:

a) Poslovne b) Finansijske c) Ostale (neposlovne i vanredne) prihode i rashode

Kada od prihoda odbijemo rashode kao razliku dobijamo dobitak ili gubitak. DOBITAK je neto prirast vlasničkog kapitala (bogatstva vlasnika), dok je GUBITAK neto smanjenje vlasničkog kapitala. Definicija bilansa uspeha: BILANS USPEHA predstavlja izdvojeni, samostalni i raščlanjeni podračun (podkonto) bilansne pozicije računa (ili konta) vlasnički kapital koji treba da obuhvati i međusobno suprotstavi sve prihode i rashode tekućeg perioda kako bi obračunao neto rezultat tog perioda. Ova definicija je važna ne samo zato što objašnjava koji je osnovni zadatak bilansa uspeha već i zbog toga što objašnjava kako je bilans uspeha nastao kao poseban finansijski izveštaj. Bilans uspeha je, kao poseban finansijski izveštaj, nastao tek na određenom stupnju razvoja knjigovodstva i računovodstva uopšte. Dakle, on nije postojao u nekim početnim fazama razvoja knjigovodstva i računovodstva. U tom periodu preduzeća su sastavljala samo bilans stanja, to je bio jedini i, samim tim, primarni finansijski izveštaj i periodični rezultat se obračunavao u bilansu stanja. Dakle, nije postojao poseban finansijski izveštaj koji je imao zadatak da obračuna periodični rezultat. Pozicija u bilansu stanja koja nam omogućava da sagledamo koliki je rezultat preduzeće ostvarilo u toku perioda je pozicija vlasničkog kapitala. Visina vlasničkog kapitala se menja po osnovu 2 vrste tokova (poslovnih promena):

1. Tokovi kapitala (uplate i isplate kapitala od strane vlasnika) – vlasnički kapital se može povećati ukoliko vlasnici uplate dodatni kapital na račun preduzeća. Oni, isto tako, mogu povući kapital iz preduzeća kojim se realizuje smanjenje vlasničkog kapitala preduzeća.

2. Tokovi uspeha (prihodi i rashodi) – prihodi su prilivi vrednosti ili prilivi kapitala koji dovode do povećanja vlasničkog kapitala preduzeća ako, pri tom, nisu realizovani uplaćivanjem kapitala od strane vlasnika. Rashodi su odlivi vrednosti iz preduzeća koji dovode do smanjenja vlasničkog kapitala koje nije realizovano isplaćivanjem tog kapitala vlasnicima.

Kako na osnovu pozicije vlasničkog kapitala možemo obračunati periodični rezultat? U tom početnom periodu, dok još nije bilo bilansa uspeha, periodični rezultat se obračunavao u bilansu stranja na osnovu promena visine vlasničkog kapitala. Šta je potrebno da uradimo kada znamo da na visinu vlasničkog kapitala utiču i tokovi kapitala i tokovi uspeha? Nas interesuju samo tokovi uspeha jer je razlika između prihoda i rashoda neto rezultat koji želimo da obračunamo. Da bismo obračunali neto rezultat, iz promene visine vlasničkog kapitala moramo isključiti tokove kapitala. Ono što ostaje su tokovi uspeha koji nam oslikavaju profitabilnost preduzeća. To možemo predstaviti pomoću 2 formule:

1. slučaj obračuna periodičnog rezultata na osnovu visine vlasničkog kapitala u periodu u kome nije bilo tokova kapitala – u tom slučaju vlasnički kapital se menjao samo po osnovu tokova

5

uspeha (prihoda i rashoda). Neto rezultat obračunavamo prostim poređenjem vlasničkog kapitala na kraju i na početku perioda. NETO REZULTAT=Vlasnički kapital na kraju perioda – Vlasnički kapital na početku perioda Ako je vlasnički kapital na kraju perioda veći od vlasničkog kapitala na početku perioda, to je znak da su prihodi u tom periodu bili veći od rashoda i upravo to povećanje vlasničkog kapitala je neto dobitak (suprotno je smanjenje vlasničkog kapital).

2. slučaj obračuna periodičnog rezultata na osnovu visine vlasničkog kapitala u periodu u kome je bilo tokova kapitala – da bismo u ovom slučaju došli do tokova uspeha moramo iz promene vrednosti vlasničkog kapitala isključiti tokove kapitala, ono što ostaje su tokovi uspeha i oni oslikavaju profitabilnost preduzeća u tom periodu. NETO REZULTAT=(Vlasnički kapital na kraju perioda–Uplaćeni kapital+Povučeni kapital)–Vlasnički kapital na početku perioda Iznos iz zagrade predstavlja iznos vlasničkog kapitala koji bi bio realizovan na kraju perioda da u toku tog perioda nije bilo tokova kapitala (hipotetička vrednost vlasničkog kapitala koja bi bila ostvarena da nije bilo tokova kapitala.

Ovo su bili načini za obračun rezultata u tom početnom periodu razvoja računovodstva dok nije postojao bilans uspeha. U tom početnom periodu razvoja računovodstva, sve promene na vlasničkom kapitalu (i one koje su rezultat tokova kapitala i one koje su rezultat tokova uspeha) su knjižene na samom računu vlasničkog kapitala. Mana takvog načina knjiženja i uopšte takvog načina obračuna periodičnog rezultata je ta što vidimo periodični rezultat kao jednu globalnu veličinu. Mi samo znamo da li je ostvaren dobitak ili gubitak i koliko on iznosi, ne vidimo koji su to faktori pozitivno a koji negativno uticali na rezultat preduzeća. Ne vidimo prihode i rashode a to je ono što je bitno za upravljanje profitabilnošću jednog preduzeća. Da bismo upravljali profitabilnošću moramo imati te informacije, odnosno moramo znati koliki su prihodi i rashodi. U periodu kada su nastajala akcionarska društva i kada su počela da investiraju akcije na berzi, javila se potreba za posebnim finansijskim izveštajem koji će isključivo služiti obračunu periodičnog rezultata i tada nasteje bilans uspeha. Dakle, do tog momenta, ove promene na vlasničkom kapitalu se knjiže na računu vlasničkog kapitala (i tokovi kapitala i tokovi uspeha). Od tog momenta dolazi do jedne krupne promene, koja je i danas na snazi, svi tokovi uspeha se sa računa vlasničkog kapitala izdvajaju na posebne račune. Umesto da direktno knjižimo neki prihod ili rashod na računu vlasničkog kapitala, sada otvaramo posebne račune rashoda i prihoda i na njima knjižimo ta povećanja i smanjenja vlasničkog kapitala. Zaključkom tih računa uspeha nastaje bilans uspeha kao poseban finansijski izveštaj. Svi računi uspeha (i računi prihoda i računi rashoda) su, u suštini, podračuni računa vlasnički kapital. I zato na kraju perioda (kada se rezultat obračuna na osnovu tih računa rashoda i prihoda) s’ obzirom da ništa od toga nije knjiženo na računu vlasničkog kapitala, taj rezultat moramo integrisati na račun vlasničkog kapitala. Dakle, kada bilans uspeha obračuna periodični rezultat, taj periodični rezultat mora isporučiti bilansu stranja odnosno vlasničkom kapitala na strani pasive. Kada se računi rashoda i prihoda, koji su podračuni računa kapitala u okviru pasive, zatvore nastaje bilans uspeha. Bilans uspeha obračuna dobitak i taj dobitak isporučuje u bilans stanja, odnosno vraća ga računu vlasnički kapital. Postoje 2 forme prikazivanja bilansa uspeha:

1. Forma konta – forma dvostranog pregleda ili horizontalnog prikazivanja rashoda i prihoda. Prihode prikazujemo naspram rashoda. Zašto se zove forma konta? Zato što podseća na jedan konto (račun) na čijoj levoj strani se nalaze rashodi a na desnoj prihodi.

2. Forma liste – rashodi i prihodi se ređaju vertikalno jedni ispod drugih. Izbor forme prikazivanja bilansa uspeha opredeljen je sa 2 međusobno suprotstavljena zahteva:

1. Zahtev da uspostavimo direktnu vezu između bilansa uspeha i finansijskog računovodstva – u susret ovom zahtevu izlazi bilans uspeha sastavljem u formi konta. Kada

6

zaključimo račune u finansijkom knjigovodstvu dobijamo bilans uspeha u formi konta. Dakle, između njega i zaključka računa glavne knjige tj. finansijskog računovodstva postoji direktna veza.

2. Zahtev da izvršimo segmentiranje (raščlanjavanje) rezultata – u sustre ovom zahtevu izlazi bilans uspeha sastavljem u formi liste. Segmentirati rezultat znači raščlaniti rezultat. Postoji vertikalno i horizontalno segmentiranje rezultata. Vertikalno segmentirati rezultat podrazumeva raščlanjavanje neto rezultata na poslovni rezultat, rezultat finansiranja i neposlovni i vanredni (ostali) rezultat. Horizontalno segmentirati rezultat podrazumeva raščlanjavanej rezultata po delovima preduzeća, grupama proizvoda i pojedinačnim proizvodima.

Nijedna od ove dve forme ne može istovremeno da izađe u sustret i jednom i drugom zahtevu. Eksterne korisnike finansijskih izveštaja (akcionari, poverioci, kupci, dobavljači,...) interesuju informacije o vezi između bilansa uspeha i finansijskog računovodstva i zato njima najčešće odgovara bilans uspeha u formi konta, dok interni korisnici finansijskih izveštaja preferiraju bilans uspeha u formi liste zato što su njima potrebne informacije o segmentima rezultata. To im je bitno za upravljanje rezultatom što je u nadložnsti menadžera kao najvažnijih internih korisnika finansijskih izveštaja. Dakle, menadžeri moraju upravljati rezultatom i zato je jako bitno da znaju koji deo rezultata je poslovni rezultat, koji je rezultat finansiranja, koliki je neposlovni i vanredni rezultat i kako su pojedinačni proizvodi doprineli tom rezultatu, koji proizvod je generisao dobitak, gubitak,... Postoje 2 metode za sastavljanje bilansa uspeha i obračuna rezultata:

1. Metoda ukupnih troškova – račun proizvedenih učinaka (račun proizvodnje) 2. Metoda troškova prodatih učinaka – račun prodatih učinaka (račun prodaje)

SLIČNOSTI ovih metoda: obe metode su metode obračuna poslovnog rezultata, odbacuju isti iznos poslovnog rezultata i, naravno, poklapaće se i oni ostali segmenti rezultata nezavisno od toga da li je bilans uspeha sastavljen po jednoj ili po drugoj metodi a samim tim poklapa se i neto rezultat. RAZLIKE ovih metoda: razlikuju se po načinu definisanja poslovnih rashoda i poslovnih prihoda i samim tim po načinu obračuna poslovnog rezultata.

METODA UKUPNIH TROŠKOVA Suština metode ukupnih troškova je da se poslovni rezultat utvrđuje (obračunava) međusobnim suprotstavljanjem ukupnih ulaganja koja su obuhvaćena na računima poslovnih rashoda raščlanjenih po vrstama sa jedne strane i ukupnih efekata koji su proizišli iz tih ulaganja (bez obzira na to da li su realizovani na tržištu) sa druge strane. Ukupna ulaganja su zapravo poslovni rashodi koji su nastali u datom obračunskom periodu i oni su raščlanjeni po vrstama poslovnih rashoda (tu spadaju: troškovi materijala, radne snage, amortizacije, proizvodnih i neproizvodnih usluga,...) i kao rezultat tih ulaganja nastali su određeni efekti ili učinci (nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi). Šta ćemo uključiti u te efekte odnosno u te učinke zavisi od odnosa obima proizvodnje i obima prodaje. Analiziraćemo 3 slučaja:

7

1. OBIM PROIZVODNJE = OBIMU PRODAJE

U toku obračunskog perioda izvršena su određena ulaganja (crveni pravougaonik I-inputs), sva ta ulaganja su obuhvaćena na računima poslovnih rashoda koji su raščlanjeni po vrstama (tu ćemo imati troškove materijala, radne snage, amortizacije, proizvodnih i neproizvodnih usluga). Kao rezultat tih ulaganja proizvedeni su određeni učinci (nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi P-production). U ovom slučaju koji sada analiziramo, svi ti učinci koji su proizvedeni su i prodati jer se obim prodaje poklapa sa obimom proizvodnje. Dakle, celokupna količina proizvedenih učinaka je prodata na eksternom tržištu i to je predstavljeno zelenim pravougaonikom. Ti prodati učinci su generisali prihode koji odgovaraju proizvodu tog obima prodaje (S) i tržišnih cena tih proizvoda. Dakle, na računima poslovnih rashoda imaćemo sva ulaganja a na računima poslovnih prihoda imaćemo efekte tih ulaganja. Kada je obim proizvodnje jednak obimu prodaje jedini efekat koji je proizišao iz ovih ulaganja su ovi prihodi od prodaje. Poslovni rezultat utvrđujemo tako što prihodima od prodaje suprotstavljamo poslovne rashode u bilansu uspeha. 2. OBIM PROIZVODNJE > OBIMA PRODAJE

8

Opet u toku obračunskog perioda vršimo određena ulaganja koja su obuhvaćena na računima poslovnih rashoda a kao rezultat tih ulaganja nastaju učinci. Međutim, u ovom slučaju ne uspevamo da prodamo sve učinke koje smo proizveli. Prodajemo samo jedan deo tih učinaka i po osnovu tih učinaka koje smo prodali ostvarujemo određene prihode od prodaje koji odgovaraju proizvodu obima prodaje i tržišne cene. Kao rezultat ovih ulaganja imamo 2 efekta:

1. Prihodi od prodaje 2. Povećanje vrednosti zaliha – kao rezultat ovih ulaganja nastali su i određeni učinci koje nismo

uspeli da prodamo i oni su završili na zalihama. Ukupna ulaganja se nalaze na levoj strani bilansa uspeha (tu su svi poslovni rashodi) a njima moramo suprotstaviti oba efekta tih ulaganja (i prihode od prodaje i povećanje vrednosti zaliha). Dakle, prihode od prodaje moramo uvećati za ovo povećanje vrednosti zaliha učinaka jer su te dve stavke zajedno ukupan efekat koji je proistekao iz izvršenih ulaganja u ovom periodu. Poslovni rezultat utvrđujemo tako što poslovnim rashodima suprotstavljamo prihode od prodaje uvećane za povećanje vrednosti zaliha učinaka (nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda). 3.OBIM PROIZVODNJE < OBIMA PRODAJE

Opet se u toku perioda vrše određena ulaganja koja se obuhvataju na računima vrsta poslovnih rashoda. Kao rezultat tih ulaganja nastaju proizvedeni učinci i oni se u celosti prodaju , ali mi u ovom periodu prodajemo i neke učinke koje smo proizveli u nekim ranijim periodima (koji su rezultat ulaganja nekih ranijih perioda), ovi učinci se nalaze na našim početnim zalihama. U bilansu stanja dolazi do smanjenja zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Znači, imali smo neko početno stanje zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, prodaćemo sve ono što smo proizveli u toku perioda i još ćemo prodati neke proizvode sa zaliha pa će se zalihe smanjiti. Na računima poslovnih prihoda imaćemo prihode od prodaje (obim prodaje puta tržišna cena). Međutim, ovi prihodi od prodaje su ne samo efekat tekućih ulaganja, već i nekih drugih ulaganja iz prethodnog perioda. Čista zelena površina – prihodi od prodaje koji su efekat tekućih ulaganja; šrafirana zelena površina – prihodi od prodaje koji su efekat nekih prošlih ulaganja (reč je o prodaji nekih proizvoda koji su proizvedeni u ranijim periodima). Tako da ne možemo ulaganja koja su preneta na račune poslovnih rashoda porediti sa prihodima od prodaje i na taj način obračunati rezultat jer nisu uporedive veličine.

9

Moramo od ovih prihoda od prodaje da odbijemo one prihode koji su efekat ulaganja iz prethodnih perioda jer su oni tamo bili uključeni u poslovni rezultat. Znači, celokupne prihode od prodaje prenosimo na stranu prihoda i umanjićemo ih za smanjenje vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. To smanjenje zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda nam vrednosno odgovara prodaji onih učinaka koji su proizvedeni u ranijim periodima. U ovom slučaju, poslovni rezultat dobijamo tako što poslovnim rashodima suprotstavljamo prihode od prodaje umanjene za smanjenje vrednosti zaliha učinaka.

OBRAČUN PROMENE VREDNOSTI ZALIHA UČINAKA

Kako znamo kakav je odnos obima proizvodnje i obima prodaje u datom periodu? Dovoljno je samo da proverimo koliko su nam zalihe učinaka tj. zalihe nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda na početku i na kraju perioda. 1. Vrednost zaliha na kraju > Vrednosti zaliha na početku. Povećava se vrednost zaliha. Čim se zalihe povećavaju to znači da nismo uspeli da prodamo sve što smo proizveli. To povećanje vrednosti zaliha se tretira ka povećanje poslovnih prihoda. Sledi da je obim proizvodnje veći od obima prodaje. 2. Vrednost zaliha na kraju < Vrednosti zaliha na početku. Smanjuje se vrednost zaliha. Prodali smo sve što smo proizveli i još smo prodali nešto što je bilo na početnim zalihama. To smanjenje vrednosti zaliha ćemo tretirati kao smanjenje poslovnih prihoda. Sledi da je obim prodaje veći od obima proizvodnje

ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA Analiza finansijskih izveštaja pripada upravljačkom računovodstvu. Standardni delovi upravljačkog računovodstva su: računovodstvo punih troškova, računovodstvo odgovornosti, računovodstvo odlučivanja i tome možemo dodati i analizu finansijskih izveštaja (to je onda upravljačko računovodstvo u širem smislu). Zašto analizu finansijskih izveštaja možemo uključiti u UR? Zato što upravljačke računovođe u preduzećima često imaju zadatak da analiziraju finansijske izveštaje preduzeća za

10

potrebe menadžmenta. Isto tako, mogu imati odgovornost za analizu finansijskih izveštaja kupaca, dobavljača, konkurenata,... Postoje 4 instrumenta pomoću kojih sprovodimo analizu finansijskih izveštaja:

1. Opšta analiza 2. Racio analiza 3. Analiza stanja, razvoja i tokova neto obrtnog kapitala 4. Analiza novčanih tokova.

OPŠTA ANALIZA Opšta analiza je uvod u analizu finansijskih izveštaja. Pomoću nje dolazimo do nekih preliminarnih zaključaka o finansijskom položaju i o profitabilnosti preduzeća. Znači, to su preliminarni zaključci koji moraju biti potvrđeni kroz kasniju analizu (racio analizu, analizu NOK i analizu NT). Opšta analiza podrazumeva identifikovanje strukture i trendova u kretanju imovine, kapitala, obaveza, prihoda, rashoda i dobitka preduzeća. Opšta analiza obuhvata nekoliko vrsta analize:

1. Vertikalnu analizu BS i BU 2. Horizontalnu analizu BS i BU 3. Grafičku analizu BS i BU

1.VERTIKALNA ANALIZA BS I BU. Vertikalna analiza BS i BU je analiza strukture ovih osnovnih finansijskih izveštaja. Dakle, to je analiza strukture imovine, kapitala, obaveza, prihoda i rashoda preduzeća. Ona podrazumeva identifikovanje učešća pojedinih grupa, podgrupa ili pozicija u nekom karakterističnom zbiru ili totalu koji, u suštini, sumira celinu dotičnog finansijskog izveštaja koji je predmet analize. Za BS – kada se sprovodi vertikalna analiza pozicija na strani aktive karakteristični zbir je zbir aktive odnosno ukupne imovine. Dakle, računamo učešće svake imovinske stavke u ukupnoj imovini i na taj način iskazujemo strukturu imovine. Ukupna imovina će iznositi 100% a onda ćemo svaku od pozicija aktive iskazati kao procenat ukupne imovine. Na strani pasive karakteristični zbir nam je zbir pasive odnosno suma svih izvora finansiranja. Znači, ukupni izvori finansiranja nam nose 100% a onda svaku pojedinačnu stavku pasive iskazujemo kao procenat ukupnih izvora finansiranja i na taj način iskazujemo strukturu kapitala. Za vertikalnu analizu BU karakteristični zbir je poslovni prihod. Znači, poslovni prihodi će nositi 100% a onda ćemo svaku pojedinačnu poziciju u BU iskazati kao procenat poslovnih prihoda i time ćemo identifikovati strukturu prihoda, rashoda i uopšte strukturu BU tog preduzeća. *Primer 2 VERTIKALNA ANALIZA BS 1. Stalna imovina – prvo možemo primetiti da je učešće stalne imovine u ukupnoj imovini ovog preduzeća u obe godine oko 50%. Zapravo, na kraju 2007. učešće stalne imovine se smanjilo sa 50,3% na 47%. Takođe, vidimo da je najznačajnija stavka u okviru stalne imovine stavka osnovnih sredstava (nekretnine, postrojenja i oprema). Osnovna sredstva čine 48,2% ukupne imovine preduzeća krajem 2006., dok krajem 2007. to učešće opada na 45,3%. Taj pad učešća osnovnih sredstava u ukupnoj imovini je glavni faktor koji je doprineo padu učešća ukupne stalne imovine u ukupnoj imovini preduzeća. Stalna imovina i osnovna sredstva su opada i u apsolutnom i u relativnom iznosu. Nematerijalna ulaganja su takođe opala, ali ta ulaganja nisu značajna stavka. Znači, pad stalne imovine u

11

ovom preduzeću je prouzrokovan padom vrednosti osnovnih sredstava. Faktori koji mogu doprineti padu osnovnih sredstava su:

1) Trošenje osnovnih sredstava koje se računovodstveno obuhvata kroz troškove amortizacije

2) Prodaja osnovnih sredstava Treba da vidimo koji od tih faktora je prouzrokovao pad ove imovinske stavke u našem preduzeću. Da bismo doneli ovaj zaključak moramo u BU pogledati koliki je trošak amortizacije u 2007. god. Trošak amortizacije od 12.760 se odnosi i na amortizaciju nematerijalnih ulaganja i na amortizaciju osnovnih sredstava. Morali bismo da pogledamo napomene da utvrdimo koliko se tog troška odnosi na sama nematerijalna ulaganja a koliko na osnovna sredstava. Pošto nemamo taj podatak, ove dve imovinske stavke ćemo zajedno posmatrati. Kolika bi bila vrednost ovih stavki da tokom 2007. god. nije bilo nabavke i prodaje osnovnih sredstava i nematerijalnih ulaganja? Vrednost tih stavki bi se promenila samo pod uticajem ovog troška amortizacije i ona bi bila manja za iznos tog troška amortizacije (za 12.760). Međutim, u ovom preduzeću, zbirni pad osnovnih sredstava i nematerijalnih ulaganja je manji od troškova amortizacije i to nam govori da je u toku 2007. god. preduzeće imalo određene nabavke nematerijalnih ulaganja i osnovnih sredstava, odnosno ono je investiralo u te dve imovinske stavke tako da pad njihove vrednosti ne odgovara njihovom obračunskom trošku. Znači, već smo zaključili jednu važnu stvar o ovom preduzeću, a to je da je ono u toku 2007. god. investiralo u svoja nematerijalna ulaganja i osnovna sredstva. 2. Obrtna imovina – vidimo da je učešće obrtne imovine u ukupnoj imovini približno 50% i da je krajem 2007. god. poraslo u odnosu na 2006. god. (povećala se i u apsolutnom i u relativnom iznosu). Najznačajnija imovinska stavka u okviru obrtne imovine su zalihe koje su činile oko 32% ukupne imovine krajem 2006. god. i oko 33% krajem 2007. god. Ako posmatramo strukturu zaliha možemo zapaziti da su najveće pozicije: nedovršena proizvodnja, materijal i gotovi proizvodi dok su zalihe robe male. Šta nam to govori o ovom preduzeću? Na osnovu ovog podatka možemo zaključiti čime se preduzeće bavi. Zaključujem da se radi o proizvodnom preduzeću. Da je ovo proizvodno preduzeće govori nam i visoka stalna imovina (proizvodna preduzeća imaju značajnu stalnu imovinu i to značajna osnovna sredstva u okviru stalne imovine). Ovo preduzeće ima i određene zalihe robe što znači da pored te proizvdne delatnosti verovatno ima i neku trgovačku delatnost ali vidimo da ona nije primarna delatnost ovog preduzeća. Sledeća stavka po visini su kratkoročna potraživanja i plasmani. U okviru te stavke bitna su kratkoročna potraživanja dok su kratkoročni finansijski plasmani mali. Vidimo da gotovina i gotovinski ekvivalenti iznose oko 1% ukupne imovine. U principu, sve stavke obrtne imovine se povećavaju. Dakle, preduzeće ne samo što je investiralo u nematerijalna ulaganja i u osnovna sredstva, ono investira i u obrtnu imovinu. Faktori koji mogu doprineti rastu obrtne imovine:

1. Rast obima aktivnosti (poslovanja) preduzeća – ako povećamo obim aktivnosti logično je da ćemo povećati zalihe kako materijala tako i gotovih proizvoda. Povećavamo zalihe materijala zato što ćemo imati veću proizvodnju a povećavamo i zalihe gotovih proizvoda zato što očekujemo veće kupovine od strane kupaca pa moramo da obezbedimo zalihe da bismo mogli odmah da prodajemo a ne da gotove proizvode isporučujemo direktno sa proizvodnog procesa. Takođe, ako poraste obim aktivnosti za očekivati je da će se povećati i potraživanja. Povećava se i gotovina i gotovinski ekvivalenti kao neka rezerva likvidnosti koje čuvamo da bismo redovno finansirali taj poslovni proces.

12

2. Neracionalno (neefikasno) upravljanje obrtnom imovinom – kada imamo prevelika ulaganja u zalihe koje ne možemo da prodamo ili imamo prevelika potraživanja od kupaca koja ne možemo da naplatimo,... Usled toga dolazi do nagomilavanja obrtne imovine u preduzeću.

Pošto su se poslovni prihodi povećali, to nam govori da ovo preduzeće povećava obim svojih poslovnih aktivnosti i to je sigurno jedan od faktora koji je uticao na rast obrtne imovine. Analizirajući strukturu imovine došli smo do sledećih važnih zaključaka:

- Preduzeće je tokom 2007. god. investiralo u nematerijalna ulaganja i u osnovna sredstva - Radi se o proizvodnom preduzeću (ima visoku stalnu imovinu – osnovna sredstva, visoke zalihe

materijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda) ali isto tako ima i određenu trgovačku aktivnost (o čemu govore zalihe robe)

- Pored toga što je investiralo u nematerijalna ulaganja i u osnovna sredstva, preduzeće je investiralo i u obrtna sredstva.

3. Kapital – možemo primetiti da je u obe godine vlasnički kapital imao nadpolovično učešće u ukupnim izvorima finansiranja. On je činio oko 60% ukupnih izvora finansiranja. Vlasnički kapital preduzeća se povećao i u apsolutnom i u relativnom iznosu. Vlasnički kapital se može povećati na 2 načina:

1. Eksternim putem tako što je emitovalo akcije 2. Internim putem tako što je zadržalo deo profita koje je ostvarilo tj. tako što je akumuliralo taj profit

Osnovni kapital (ili akcijski kapital) je stabilan. Da je preduzeće tokom 2007. god. emitovalo neke akcije, osnovni kapital bi se povećao. Pošto se osnovni kapital nije povećao, to znači da ovo preduzeće nije povećavalo vlasnički kapital iz eksternog izvora (emisije akcija). Povećala se vrednost pozicije neraspoređeni dobitak – tu se nalaze svi dobici koje smo akumulirali, koje nismo raspodelili u obliku dividendi. Neraspoređeni dobitak je porastao u toku 2007. god. što nam govori da je deo dobitka preduzeća akumuliran. Dakle, nije sve isplaćeno u vidu dividendi ili nekih bonusa menadžerima i zaposlenima, već je jedan deo akumuliran i taj deo koji je akumuliran je povećao neraspoređeni dobitak i samim tim, povećao se i vlasnički kapital. 4. Pozajmljeni kapital – ako posmatramo pozajmljeni kapital videćemo da se on uglavnom smanjuje. Smanjuju se dugoročna rezervisanja. Smanjuju se i obaveze koje su najznačajnija stavka pozajmljenog kapitala. Njihovo učešće je bilo oko 35% u ukupnim izvorima finansiranja krajem 2006., a krajem 2007. god. njihovo učešće se smanjilo na oko 33%. Taj pad je posledica pada i dugoročnih i kratkoročnih obaveza. Znači da je preduzeće otplatilo deo svojih obaveza, odnosno smanjilo je svoju zaduženost. Obaveze se smanjuju i u aposolutnom i u relativnom iznosu. Možemo primetiti da nam u okviru obaveza dominiraju kratkoročne obaveze (preduzeće se primarno oslanja na kratkoročne pozajmljene izvore finansiranja). U okviru tih kratkoročnih izvora posebna značajna stavka su kratkoročni krediti. Analizirajući strukturu kapitala došli smo do sledećih zaključaka:

- U strukturi kapitala dominiraju sopstveni ili vlasnički izvori finansiranja - U okviru pozajmljenih izvora dominiraju obaveze, i to kratkoročne - Jedan deo dobitka preduzeće akumulira, a jedan deo isplaćuje u obliku dividende

Jako je važno da je učešće vlasničkog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja veće od 50% zato što postoji jedno pravilo finansiranja koje od preduzeća zahteva da minimalan odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala treba da bude 1:1. Znači, to je jedno od pravila finansiranja koje se poštuje kada se komponuje finansijska struktura preduzeća. Finansijski direktor je taj koji je zadužen za komponovanje finansijske strukture preduzeća. Moramo imati minimalno 50% učešća vlasničkog

13

kapitala u ukupnim izvorima finansiranja. Kada imamo takvu situaciju u preduzeću, onda se smatra da su poverioci preduzeća relativno sigurni tj. njihova ulaganja u preduzeće su relativno sigurna. Najčešće poverioci zahtevaju da visina vlasničkog kapitala bude mnogo veća od visine pozajmljenog kapitala zato što je vlasnički kapital svojevrsna zaštita ulaganja poverilaca od eventualnih gubitaka. Svi gubici koje preduzeće generiše kroz poslovanja padaju na teret vlasnika kapitala. Dakle, taj vlasnički kapital je neka zaštita pozajmljenog kapitala. Tek kada se istroši ceo vlasnički kapital, eventualni gubici koji posle toga nastanu padaju na teret pozajmljenog kapitala i zato poverioci zahtevaju od preduzeća da ono ima što više vlasničkog kapitala jer je taj vlasnički kapital, ustvari, izvor njihove sigurnosti. U ovom primeru je ispoštovano pravilo finansiranja i to je jako dobra stvar jer nam ono govori o tome da su poverioci preduzeća relativno sigurni, odnosno da je sigurnost ovog preduzeća relativno visoka. Ovo je pokazatelj toga da je finansijska struktura relativno dobro ukomponovana. Finansijska struktura preduzeća obuhvata:

1. Strukturu imovine 2. Strukturu kapitala 3. Odnose između pojedinih delova imovine i kapitala

Sprovodeći vertikalnu analizu BS mi u suštini analiziramo finansijsku strukturu preduzeća. Poredeći strukturu imovine i strukturu kapitala možemo primetiti da je vlasnički kapital veći od stalne imovine. Znači, vlasnički kapital je u potpunosti dovoljan za finansiranje celokupne stalne imovine. Zašto poredimo stalnu imovinu i vlasnički kapital? Stalna imovina je najrizičniji deo imovine, to je imovina koja se konvertuje u gotovinu u periodu dužem od godinu dana, donosi ekonomske koristi u dužem nizu obračunskih perioda. Ako je to tako, onda je poželjno da ona bude finansirana iz najkvalitetnijeg izvora finansiranja, a to je sopstevni kapital. Zašto je sopstveni kapital najkvalitetniji izvor finansiranja? Zato što on nikada ne dospeva (nema unapred poznat rok dospeća). U suštini, sva pravila finansiranja zahtevaju da komponujemo strukturu imovine i strukturu kapitala tako da uparujemo brzinu konverzije imovine u gotovinu i dospelost naših izvora finansiranja. Znači, imovina će se u određenom roku konvertovati u gotovinu, a ta gotovina će nam biti neophodna da vraćamo kapital koji smo pozajmili. Moramo voditi računa o tome da nam je dugoročno vezana imovina za preduzeće finansirana iz dugoročnih izvora finansiranja, a kratkoročno vezana imovina iz kratkoročnih izvora finansiranja. Nije dobro kada neku dugoročnu vezanu imovinu (npr. neku opremu) kupimo iz kratkoročnog kredita. Zašto to nije dobro? Zato što će se ta oprema konvertovati u gotovinu u periodu dužem od godinu dana, a kratkoročni kredit moramo vratiti u toku godine. Taj problem može izazvati likvidnosne teškoće i može ugroziti naš finansijski položaj. U ovom primeru možemo primetiti da su obrtna imovina i AVR u obe godine dovoljni za pokrivanje kratkoročnih obaveza i PVR. Ovo je takođe pokazatelj dobre ukumponovanosti finansijske strukture preduzeća. Zašto poredimo obrtnu imovinu i kratkoročne obaveze? Obrtna imovina je imovina koja se konvertuje u gotovinu u periodu koji je kraći od 1 god. Znači, to je neka potencijalna gotovina kojom ćemo raspolagati naredne godine. Kratkoročne obaveze su neki potencijalni odlivi gotovine u toj godini. Zato želimo da obezbedimo da nam ti potencijalni prilivi gotovine budu veći od eventualnih odliva gotovine. Time održavamo likvidnost preduzeća. Ukoliko nam je obrtna imovina mnogo veća od kratkoročnih obaveza, veća je verovatnoća da će, u momentu kada neka konkretna obaveza bude dospela, doći do konverzije neke imovinske stavke u okviru obrtne imovine i da ćemo imati dovoljno novca za isplatu obaveze. Postoji jedno pravilo finansiranja koje zahteva da obrtna imovina bude 2 puta veća od kratkoročnih obaveza. Znači, finansijska struktura ovog preduzeća je relativno dobro ukomponovana:

- sopstveni kapital ima nadpolovično učešće u ukupnim izvorima finansiranja - sopstveni kapital u potpunosti finansira stalnu imovinu, čak jednim delom finansira i zalihe

14

- obrtna imovina je veća od kratkoročnih obaveza Zašto nam je bitna dobra ukomponovanost finansijske strukture? Zato što su time stvoreni preduslovi da preduzeće bude likvidno i solventno. VERTIKALNA ANALIZA BU 1. Poslovni prihodi – najznačajnija stavka u okviru poslovnih prihoda je stavka prihodi od prodaje proizvoda i usluga. Ta stavka je u 2006. god. iznosila oko 80%, a u 2007. god. oko 86% ukupnih poslovnih prihoda). Možemo primetiti da je značajna stavka u okviru poslovnih prihoda i povećanja vrednosti zaliha učinaka i prihodi od prodaje robe. Ovakva struktura poslovnih prihoda govori nam najmanje 2 stvari o ovom preduzeću:

1) potvrđuje nam priču o tome da je ovo proizvodno preduzeće jer ima prihode od prodaje proizvoda i usluga kao dominantne prihode 2) pošto u oba perioda imamo povećanje vrednosti zaliha učinaka, to nam govori da je obim proizvodnje u oba perioda bio veći od obima prodaje

Ovakva struktura poslovnih prihoda je vrlo kvalitetna, jer najveći deo poslvonih prihoda nam čine samo prihodi od prodaje proizvoda i učinaka, odnosno najveći deo prihoda je realizovan na eksternom tržištu. Dobro je i to što se prihodi od prodaje proizvoda i usluga povećavaju i u apsolutnom i u relativnom iznosu. Analizirajući poslovne prihode vidimo da se oni povećavaju i to nam govori o tome da je ovo preduzeće proširilo svoju aktivnost, odnosno da je povećalo obim poslovanja. To znači da preduzeće raste, da se radi o preduzeću koje uspeva da zauzme veći deo tržišta, ulazi na nova tržišta,... 2. Rashodi direktnog materijala i robe – u obe godine učestvuju u ukupnim poslovnim prihodima sa oko 31%. To učešće nije promenjeno u 2007. god. u odnosu na 2006. god. bez ozbira na to što su porasli poslovni prihodi. To nam govori da poslovni prihodi i rashodi direktnog materijala i robe rastu istim tempom. Rashodi direktnog materijala i robe se povećavaju proporcionalno sa poslovnim prihodima i zahvaljujući tome uspevaju da održe svoje učešće u poslovnim prihodima. Uvek je dobro kada se to učešće rashoda ne povećava, to znači da preduzeće uspeva da iskontrolište te rashode. Rashodi direktnog materijala i robe rastu u apsolutnom iznosu ali je njihovo učešće u poslovnim prihodima ne promenjeno. 3. Drugi poslovni rashodi – porasli su u apsolutnom iznosu ali je njihovo učešće u poslovnim prihodima smanjeno! To nam govori da su ti poslovni rashodi sporije rasli od poslovnih prihoda i to je dobro. Preduzeće uspeva da u tom rastu efikasno upravlja svojim troškovima, odnosno uspeva da iskontroliše troškove. Ako analiziramo strukturu tih drugih poslovnih rashoda, reći ćemo da su najznačajnija stavka troškovi zarada koji su u apsolutnom iznosu rasli sporije od rasta poslovnih prihoda pa je zato njihovo učešće u poslovnim prihodima opalo. Zahvaljujući tom sporijem rastu drugih poslovnih rashoda u odnosu na poslovne prihode, poslovni rezultat nam se značajno uvećao (i u apsolutnom i u relativnom iznsu). Ovo je rezultat sposobnosti preduzeća da uprkos povećanju obima svojih aktivnosti uspeva da iskontroliše svoje troškove. 4. Finansijski prihodi i rashodi – nisu posebno značajne stavke BU, imaju jako malo učešće u poslovnim prihodima i samim tim mali finansijski rezultat. Redovni rezultat je gotovo identičan poslovnom rezultatu. Preduzeće nema neposlovne prihode i rashode tako da će neto rezultat odgovarati redovnom rezultatu. Neto rezultat ovog preduzeća se povećao i u apsolutnom i u relativnom iznosu. Dakle, preduzeće je uspelo da poveća profitabilnost svojih prihoda, povećalo je učešće neto dobitka u poslovnim prihodima i to je prevashodno rezultat toga

15

što je uspelo da iskontroliše druge poslovne rashode. Rast neto dobitka je takođe i rezultat povećanja obima aktivnosti. 2.HORIZONTALNA ANALIZA BS I BU. Horizontalna analiza predstavlja analizu razvoja BS i BU. Pomoću nje se identifikuju trendovi u kretanju imovine, kapitala, obaveza, prihoda, rashoda i dobitka. Dok smo uspomoć vertikalne analize posmatrali strukturu BS i BU, sada posmatramo kako se BS i BU razvijaju (menjaju) kroz vreme. Najčešće se analizira period od 3 do 5 god. Horizonatalna analiza se može sprovesti na 2 načina:

1. Računanjem apsolutnih promena pozicija u BS i BU 2. Iskazivanjem promena u relativnim brojevima uspomoć indeksa

HORIZONTALNA ANALIZA BS (u apsolutnim brojevima) Vidimo da se stalna imovina preduzeća krajem 2007. god. smanjila u odnosu na 2006. god. za 3.562 i da je to smanjenje rezultat smanjenja kako osnovnih sredstava, tako i nematerijalnih ulaganja (ali osnovna sredstva su više doprinela tom smanjenju). To smanjenje je manje od troškova amortizacije što nam govori o tome da je ovo preduzeće tokom 2007. god. kupovalo nematerijalna ulaganja i osnovna sredstva. Obrtna imovina preduzeća se povećala. To povećanje je rezultat povećanja svih stavki obrtne imovine. Najznačajnije je povećanje zaliha nedovršene proizvodnje i povećanje zaliha gotovih proizvoda. Porasla su i kratkoročna potraživanja ali su kratkoročni finansijski plasmani smanjeni. Gotovina se povećala. Rast obrne imovine prouzrokovan je povećanjem obima aktivnosti. AVR se povećao za 1.000, tako da se celokupna imovina povećala za 4.210. Stalna imovina je smanjena, obrtna imovina i AVR su povećana tako da je neto efekat: povećanje poslovne imovine. Ovo povećanje poslovne imovine je u potpunosti finansirano iz sopstvenog izvora, odnosno iz povećanja vlasničkog kapitala i to zadržavanjem dela profita u preduzeće (reč je o internom finansiranju svih ovih ulaganja, nismo emitovali akcije). Dugoročna rezervisanja i obaveze su smanjenje. Preduzeće je otplatilo i deo dugoročnih i deo kratkoročnih obaveza. Dobici su se povećali i to je prouzrokovano rastom obima poslovne aktivnosti. Tako da nam ukupno povećanje svih izvora finansiranja odgovara povećanju imovine preduzeća. HORIZONTALNA ANALIZA BU (u apsolutnim brojevima) Obim aktivnosti preduzeća se poveća (što vidimo po rastu poslovnih prihoda). Uporedo, sa rastom poslovnim prihoda, rastu i ostale stavke ovog bilansa. Rastu rashodi direktnog materijala i robe ali oni rastu istim tempom tako da će se bruto poslovni rezultat povećati. Povećavaju se drugi poslovni rashodi ali oni rastu sporije od poslovnih prihoda, tako da nam se poslovnim rezultat duplira. Finansijski rezultat nije nešto posebno značajan tako da se neto rezultat preduzeća povećava. Zaključujemo da je preduzeće povećalo obim svojih aktivnosti i povećalo je profitabilnost. Zapravo, ovde bi bila neophodna neka dublja analiza profitabilnosti preduzeća (ROA, ROE,...). Dakle, ovo su preliminarni zaključci, još bismo trebali da izračunamo racia profitabilnosti. HORIZONTALNA ANALIZA BS (pomoću indeksnih brojeva) Ovaj prikaz je bolji jer govori o intenzitetima promena određenih pozicija.

100.

.

2006

2007

2007 pozicijaBil

pozicijaBilIndeks

Stalna imovina na kraju 2007. je za 4,3% manja u odnosu na kraj 2006. god. Nematerijalna imovina je imala intenzivnije smanjenje od smanjenja osnovnih sredstava.

16

Uvek kada je vrednost indeksa ispod 100 to znači da je vrednost te pozicije opala. Vrednost preko 100 nam govori o povećanju te imovinske stavke. Bazna godina je 2006. Kada je u pitanju obrtna imovina, ona se povećala za 8,8% zahvaljujući rastu svih stavki. Najintenzivniji rast je imala gotovina koja je povećana za 18%, zatim potraživanja i plasmani su povećani za 13% i zalihe za 6,6%. Ovde možemo doneti zaključaj o tome da li je ovde bilo neracionalnog upravljanja imovinom. Gledamo kako nam se menjaju zalihe gotovih proizvoda (povećavaju se za 18%), katkoročna potraživanja (povećavaju se za 18%), gotovina (povećava se za 18%), dobavljači (povećavaju se za 17%), poslovni prihodi (povećavaju se za 18%). Znači, koliko je rastao obim aktivnosti, toliko se povećavale sve ove stavke. To nam govori o tome da je rast svih stavki imovine bio primarno podstaknut povećanjem obima aktivnosti preduzeća. Dakle, nije bilo problema vezanih za neracionalno upravljanje ovim sredstvima. Te neke ključne stavke obrtne imovine i obaveze prema dobavljačima, povećani su proporcionalno povećanju obima aktivnosti preduzeća. Do sada smo doneli dosta dobrih zaključaka o ovom preduzeću:

- ima dobro ukomponovanu finansijsku strukturu što stvara dobre pretpostavke za njegovu likvidnost i solventnost

- preduzeće je profitabilno - preduzeće je investiralo kako u stalnu, tako i u obrtnu imovinu i to povećanje obrtne imovine je,

pre svega, rezultat ekspnzije poslovanja tog preduzeća a ne lošeg upravljanja imovinom. - zaključujemo da se radi o dobrom preduzeću.

Vlasnički kapital je povećan za 6,5% pri čemu je neraspoređeni dobitak imao najintenzivniji rast (za 84%). Obaveze su smanjene za 1,6% pri čemu se brže smanjivale dugoročne nego kratkoročne obaveze. HORIZONTALNA ANALIZA BU (pomoću indeksnih brojeva) Poslovni prihodi rastu za 18%, istim tempom rastu i rashodi direktnog materijala i robe i samim tim, raste i bruto poslovni rezultat. Sada možemo da vidimo da nam drugi poslovni rashodi zaista rastu sporije (porasli su samo 7,5%). Kao rezultat toga, poslovni rezultat nam se duplirao (povećao se za 114,7%). Neto rezultat se takođe značajno povećao (za 124%). 3.GRAFIČKA ANALIZA BS I BU. Grafička analiza je najpopularniji vid opšte analize. Ona podrazumeva grafičko predstavljanje najvažnijih rezultata vertikalne i horizontalne analize. Te rezultate predstavljamo uspomoć određenih histograma, linijskih dijagrama, grafikona,... GRAFIČKA ANALIZA BS Na levoj strani se nalazi imovina i ona u potpunosti, po visini, odgovara ukupnom kapitalu koji se nalazi na desnoj strani. Možemo zapaziti sve one iste stvari koje govore o dobroj ukomponovanosti finansijske strukture ovog preduzeća i o njegovim dobrim pretpostavkama da bude likvidno i solventno. Vidimo da je učešće stalne i obrtne imovine sa AVR otprilike polovično u obe godine. Znači, i stalna i obrtna imovina imaju otprilike 50% učešća u ukupnoj imovini. Takva struktura imovine odgovara, pre svega, proizvodnom preduzeću. U okviru strukture kapitala dominira vlasnički kapital što je povoljno sa aspekta sigurnosti poverilaca ovog preduzeća, jer je taj vlasnički kapital svojevrsna zaštita. Svi gubiti koje preduzeće bude generisalo padaće na teret vlasničkog kapitala. Sve dok postoji taj vlasnički kapital, pozajmljeni kapital je zaštićen od tih gubitaka. Njegovo učešće je povećano u 2007. u odnosu na 2006. god.

17

Možemo primetiti da je stalna imovina u potpunosti finansirana vlasničkim kapitalom. Znači, najrizičnija imovina je u potpunosti finansirana najkvalitetnijim izvorom finansiranja (ovo takođe govori o dobroj ukomponovanosti finansijske strukture kapitala). Vidimo da taj vlasnički kapital finansira čak i deo zaliha i AVR. Možemo primetiti da nam je obrtna imovina (zalihe, AVR, kratkoročna potraživanja i plasmani i gotovina) veća od kratkoročnih obaveza i PVR, a to je dobro sa aspekta održavanja likvidnosti preduzeća. Situacija je takva u obe godine, čak se poboljšava. Pri tome, imovina i izvori finansiranja ovog preduzeća rastu (preduzeće povećava obim svojih aktivnosti – rastu poslovni prihodi a kao rezultat toga rastu i imovina i kapital preduzeća). GRAFIČKA ANALIZA BU Poslovni prihodi su na desnoj strani, dok su rashodi direktnog materijala i robe, drugi poslvonih rashodi i neto finansijski rezultat na levoj strani. Ukupna masa poslovnih prihoda se povećala, povećao se i neto dobitak preduzeća što govori o povećanju profitabilnosti preduzeća. Ovo su sve preliminarni zaključci i da bismo sve ove zaključke potvrdili, neophodno je da sprovedemo i ostale analize (racio analizu, analizu NOK i analizu NT).

IV RACIO ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

RACIO ANALIZA je središnji deo finansijske analize i ona podrazumeva ispitivanje odnosa između logički povezanih delova finansijskih izveštaja u cilju ocene tekućeg i projekcije budućeg finansijskog i prinosnog položaja preduzeća. Svaki racio broj je u suštini odnos između logički povezanih pozicija finansijskih izveštaja koji treba da obezbedi uvid u finansijski položaj i profitabilnost preduzeća. Racio broj se može iskazati u obliku nekog količnika, stope, procenta ali nezavisno od načina iskazivanja racia, oni su posledica međusobnog sučeljavanja logički povezanih delova finansijskih izveštaja. Pošto se racio brojevi zasnivaju na vrednostima iz finansijskih izveštaja nazivaju se i finansijskim racijima. Racio analiza je proces koji se sastoji iz 3 faze:

1. Izbor potrebnih racia – u prvoj fazi neophodno je odabrati skup racio brojeva na kojima će se zasnivati racio analiza. Izbor racia je uvek određen ciljem analize finansijskih izveštaja. Cilj može biti analiza likvidnosti, analiza celokupnog finansijskog položaja preduzeća (i likvidnosti i solventnosti) i takvom cilju onda odgovara širi set pokazatelja, cilj može biti i sticanje uvida u finansijski položaj i profitabilnost preduzeća – tom cilju odgovara još širi set pokazatelja. Postoji veliki broj različitih racio pokazatelja, znači ne postoji jedan superioran pokazatelj koji bi mogao na adekvatan način da predstavi sve aspekte poslovanja jednog preduzeća, već za različite aspekte poslovanja postoje različiti racio brojevi koji oslikavaju te aspekte poslovanja.

2. Obračun vrednosti racia – na bazi njihovih definicija i vrednosti odgovarajućih pozicija u finansijskih izveštajima izračunavamo vrednost racio brojeva.

3. Povezivanja, poređenje i tumačenje dobijenih vrednosti – najvažniji korak u sprovođenju racio analize i podrazumeva tumačenje vrednosti racio brojeva koje smo izračunali u drugoj fazi. U okviru tih tumačenja ćemo utvrditi da li ti racio brojevi imaju zadovoljavajuće vrednosti. Kako ćemo utvrditi da li neki racio ima zadovoljavajuću vrednost? Tako što ćemo njegovu izračunatu vrednost uporediti sa određenom standardnom vrednošću i onda ćemo na bazi takvog poređenja moći da zaključimo da li je vrednost tog racia zadovoljavajuća ili ne. Moguće standardne vrednosti su:

18

a) Idealne vrednosti ili orijentacione normale – u pitanju su neke vrednosti za koje se u praksi utvrdilo da su poželjne vrednosti za određene racio brojeve a onda ih je i teorija prihvatila. Nemaju svi racio brojevi definisane idealne vrednosti. b) Istorijske vrednosti racia konkretnog preduzeća – neka iskustvena normala preduzeća. c) Planirana vrednost racia – mnoga preduzeća unapred planiraju ostvarenja i definišu planirane vrednosti raznih racio brojeva i na kraju perioda (kada se obračunaju efekti poslovanja) ima smisla uporediti ostvarene vrednosti racia sa planiranim. Kako se utvrđuju ove planirane vrednosti? Najčešće preduzeća na početku godine projektuju finansijske izveštaje za narednu godinu (planirani BS, planirani BU, planirani izveštaj o NT) a onda na bazi tih planiranih finansijskih izveštaja izračunaju se planirani racio brojevi. d) Granske vrednosti – da bismo utvrdili da je vrednost nekog racia u konkretnom preduzeću zadovoljavajuća, tu vrednost možemo uporediti sa nekom prosečnom vrednošću tog racia u grani, možemo videti kolika je vrednost tog racia kod lidera u grani, kolika je vrednost racia kod određenih konkurenata tog preduzeća,... i na taj način možemo utvrditi kakva je pozicija tog preduzeća u grani, u kakvim je odnosima sa konkurentima,.. Granske vrednosti su i najbitnije kada tumačimo racia zbog toga što jedan isti racio broj može imati različitu vrednost u različitim granama. Različiti biznisi odbacuju različite normalne vrednosti za racio brojeve. Npr. neće neko proizvodno preduzeće imati isti racio tekuće likvidnosti kao neko trgovinsko preduzeće.

Postoje 4 vrste racio analize:

1. Racio analiza likvidnosti (ili kratkoročne finansijske sigurnosti) 2. Racio analiza solventnosti (ili dugoročne finansijske sigurnosti) 3. Racio analiza efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima 4. Racio analiza profitabilnosti

Racio analiza likvidnosti i racio analiza solventnosti se zasnivaju na podacima iz bilansa stanja i iz tog razloga te dve racio analize nazivaju se i racio analize stanja. Racio analiza efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima i racio analiza profitabilnosti kombinuju informacije iz bilansa stanja i bilansa uspeha i one se zajedno nazivaju racio analizom ostvarenja ili performansi preduzeća.

OSNOVNE RELACIJE U BILANSU I ULOGA NOK-A

Finansijska struktura je jedan širok pojam koji uključuje: 1. Strukturu imovine 2. Strukturu kapitala 3. Odnose između pojedinih delova imovine i kapitala

Finansijska struktura je širi pojam od strukture kapitala, jer za razliku od strukture kapitala koja nam govori o tome kako je komponovana pasiva bilansa stanja, finansijska struktura nam govori o ukomponovanosti celog bilansa stanja. Zašto je bitna finansijska struktura preduzeća? Zato što ona definiše pretpostavke preduzeća za likvidnost i solventnost. Preduzeća koja imaju kvalitetnu finansijsku strukturu imaju dobre pretpostavke da budu likvidna i solventna. Dobra finansijska struktura je samo potrebna pretpostavka za likvidnost i solventnost a ne nužna i dovoljna, jer da bi preduzeće bilo likvidno i solventno potrebno je da ima i usklađene novčane tokove. Kada je finansijska struktura kvalitetna veća je verovatnoća da će ti novčani tokovi biti dovoljno usklađeni. Oblikovanjem finansijske strukture bavi se

19

finansijski direktor. Da bismo obezbedili kvalitetnu finansijsku strukturu, pri komponovanju finansijske strukture moramo poštovati određena pravila finansiranja:

1. Vertikalna pravila finansiranja – bave se strukturom kapitala a) Zlatno pravilo za izravnanje rizika b) Pravilo za odnos SI vs. OI

2. Horizontalna pravila finansiranja – bave se odnosima između pojedinih delova imovine i kapitala. Dakle, ova druga grupa pravila definiše poželjne relacije između pojedinih delova aktive i pasive preduzeća.

a) Zlatno bilansno pravilo u užem smislu b) Zlatno bilansno pravilo u širem smislu c) Bankarsko pravilo finansiranja d) Pravilo Acid-test

ZLATNO PRAVILO ZA IZRAVNANJE RIZIKA reguliše odnos između sopstvenog kapitala i obaveza jednog preduzeća i ono zahteva da odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala bude najmanje 1:1. Zapravo, ovo pravilo nam govori o tome koliko treba da bude minimalno učešće sopstvenog kapitala u pasivi (50%), ako je to učešće veće od 50% to je bolje za sigurnost poverioca. Dakle, ovo pravilo finansiranja su nametnuli poverioci preduzeća. Zašto je poveriocima bitno da sopstveni kapital dominira pasivom? Zato što su oni ranije po visini sopstvenog kapitala videli izvor sigurnosti za svoja ulaganja. Što je sopstveni kapital veći, oni su smatrali da su njihova ulaganja sigurnija zato što sopstveni kapital štiti pozajmljeni kapital od eventualnih gubitaka jer svi gubici koje preduzeće ostvari kroz poslovanje uvek padaju na teret vlasnika i umanjuju njihov kapital (vlasnički kapital). Sve dok postoji kapital vlasnika, kapital poverilaca je obezbeđen. Tek kada preduzeće kroz svoje poslovanje izgubi ceo vlasnički kapital, dalje gubici počinju da padaju na teret poverilaca. Zato poverioci zahtevaju da vlasnički kapital bude što veći. Poverioci su nekada u visini sopstvenog kapitala videli primarni izvor sigurnosti za svoja ulaganja. Danas se to malo promenilo i danas je primarni izvor sigurnosti poverilaca profitabilnost preduzeća. Znači, danas kada poverioci ocenjuju solventnost jednog preduzeća primarno posmatraju njegovu profitabilnost. Gledaju kolika je visina sopstvenog kapitala ali je to od sekundarne važnosti. Dakle, danas je profitabilnost primarni izvor sigurnosti za poverioce, jer dok je preduzeće profitabilno smatra se da je kapital poverilaca siguran zato što nema gubitaka koji bi mogli da umanje prvo sopstveni pa onda i pozajmljeni kapital. PRAVILO ZA ODNOS SI VS. OI iako pominje stalnu i obrtnu imovinu, u suštini definiše kakav treba da bude odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala u pasivi. Ovo pravilo zahteva da se komponovanjem finansijske strukture odnos između stalne i obrtne imovine preslika u strukturiranju kapitala preduzeća. Ovo pravilo zahteva da odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala u pasivi bude jednak odnosu stalne i obrtne imovine u aktivi. Znači, pasivu ćemo strukturirati po dospelosti onako kako nam je strukturirana aktiva. Dugoročni kapital čine sopstveni kapital, dugoročna rezervisanja i dugoročne obaveze, u pitanju je kapital koji dospeva u periodu dužem od 1 godine ili uopšte ne dospeva. Kratkoročni kapital čine kratkoročne obaveze i to je kapital koji ima rok dospeća kraći od godinu dana. Zašto je bitno da odnos stalne i obrtne imovine odgovara odnosu dugoročnog i kratkoročnog kapitala? Zato što je stalna imovina dugoročno vezana za preduzeće i kao takva ona bi u potpunosti trebala da bude finansirana iz dugoročnih izvora finansiranja. Sa druge strane, obrtna imovina je uglavnom kratkoročno vezana za preduzeće i kao takva trebala bi da se finansira iz kratkoročnih izvora finansiranja. Iz toga jasno proizilazi da od odnosa između stalne i obrtne imovine zavisi kakav će biti odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala u pasivi. Čime je određen odnos između stalne i obrtne imovine u aktivi? To pre svega zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi.

20

Dakle, delatnost preduzeća određuje odnos između stalne i obrtne imovine, a taj odnos određuje odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala. Zlatno bilansno pravilo u užem i zlatno bilansno pravilo u širem smislu su pravila koja su nastala u kontinentalnoj Evropi i ona govore o tome koje pretpostavke preduzeće preba da ispuni u komponovanju svoje finansijske strukture da bi se obezbedila solventnost preduzeća. Bankarsko pravilo finansiranja i pravilo Acid-test su pravila koja su nastala u Anglo-saksonskim zemljama i bave se likvidnošću preduzeća. ZLATNO BILANSNO PRAVILO U UŽEM SMISLU reguliše odnos između stalne imovine i vlasničkog kapitala. Stalna imovina treba da bude u potpunosti finansirana iz sopstvenog kapitala. Ovo pravilo u suštini zahteva da sopstveni kapital u pasivi bude veći od stalne imovine u aktivi. Stalna imovina je najrizičniji deo imovine preduzeća zato što je to imovina koja se konvertuje u gotovinu u dužem nizu godina. Znači, potrebno je dosta godina da bi se vratila u početni novčani oblik i zato je ona rizičnija od obrtne imovine. Sa druge strane, sopstveni kapital je najkvalitetniji izvor finansiranja preduzeća zato što je to kapital koji ne dospeva za razliku od pozajmljenog kapitala koji moramo vratiti poveriocima u definisanom vremenskom roku. Zato ovo pravilo finansiranja zahteva da taj najrizičniji deo imovine u potpunosti bude finansiran iz najkvalitetnijeg izvora finansiranja. Uvek je loše kada je neki deo stalne imovine finansiran npr. kratkoročnim obavezama jer će tada sigurno nastati neki likvidnosti problem u preduzeću zato što se ta imovina konvertuje u gotovinu u dužem nizu godina a kratkoročne obaveze koje smo koristili za finansiranje će morati da budu izmirene u toku godine. ZLATNO BILANSNO PRAVILO U ŠIREM SMISLU reguliše odnos između stalne imovine i gvozdenog stanja zaliha sa jedne strane i dugoročnog kapitala sa druge strane. Ono zahteva da stalne imovina i gvozdeno stanje zaliha budu u potpunosti finansirane iz dugoročnog kapitala. Gvozdeno stanje zaliha je neki iznos zaliha koji je neophodan za kontinuiranu proizvodnju i prodaju preduzeća. Iznos tih zaliha prevashodno zavisi od obima aktivnosti preduzeća, i ako je obim aktivnosti konstantan u dužem nizu vremenskih perioda, te zalihe će u dužem nizu perioda biti stalno prisutne u preduzeću u tom istom iznosu i iz tog razloga se mogu smatrati dugoročno vezanom imovinom preduzeća. Znači, one postoje u preduzeću u većem broju obračunskih perioda u stalno istom iznosu. Pošto su prisutne u preduzeću u dužem nizu vremenskih perioda dobro je da ih finansiramo iz dugoročnih izvora. BANKARSKO PRAVILO FINANSIRANJA reguliše odnos između obrtne imovine i kratkoročnih obaveza i zahteva da obrtna imovina bude bar 2 puta veća od kratkoročnih obaveza. Obrtna imovina je imovina koja je kratkoročno vezana za preduzeće, odnosno to je imovina koja se konvertuje u gotovinu u periodu koji je kraći od godinu dana. Znači, to je neka potencijalna gotovina kojom ćemo raspolagati u narednoj godini. Sa druge strane, kratkoročne obaveze su obaveze koje moramo izmiriti u tekućoj godini, odnosno to su neki potencijalni odlivi gotovine. Poređenjem obrtne imovine i kratkoročnih obaveza mi u suštini poredimo ukupne prilive sa ukupnim odlivima, tako da ovo pravilo zahteva da prilivi budu 2 puta veći od odliva. Zašto 2 puta? Da bi se obezbedila likvidnost nije dovoljno da imamo višak priliva naspram odliva već se zahteva da prilivi (obrtna imovina) budu mnogo veći. Kada su prilivi 2 puta veći od odliva, veća je verovatnoća da će se u trenutku kada imamo odliv stvoriti gotovina konvertovanjem nekih od obrtnih sredstava. Ovo je poprilično rigorozan zahtev u današnjem periodu, malo preduzeća ima obrtnu imovinu 2 puta veću od kratkoročnih obaveza i danas se smatra da je dovoljno da obrtna imovina bude VEĆA od kratkoročnih obaveza.

21

PRAVILO ACID-TEST reguliše odnos između monetarne imovine (kratkoročna potraživanja i plasmani i gotovina i gotovinski ekvivalenti) i kratkoročnih obaveza i zahteva da taj odnos bude najmanje 1:1. Znači, ovo pravilo zahteva da kratkoročne obaveze budu u potpunosti pokrivene monetarnom imovinom. Ovo pravilo je proisteklo iz prethodnog pravila samo što su iz poređenja isključene zalihe. Ovo je strožije pravilo jer zahteva da imamo dovoljno gotovine i potraživanja za izmirivanje svih kratkoročnih obaveza. Zašto isključujemo zalihe? Zato što one predstavljaju najnelikvidniju stavku obrtne imovine, može se desiti da deo zaliha ne možemo prodati, da su nagomilane i da bismo obezbedili što realniji uvid u likvidnost preduzeća zalihe isključujemo iz posmatranja. Ukoliko su ispoštovana ova pravila finansiranja imaćemo kvalitetnu finansijsku strukturu preduzeća a samim tim i dobre pretpostavke da preduzeće bude likvidno i solventno.

NOK I PRAVILA FINANSIRANJA Neto obrtni kapital je deo dugoročnog kapitala kojim se finansira obrtna imovina (to je fenomen pasive). Suprotan pojam na strani aktive je neto obrtna imovina koja se definiše kao deo obrtne imovine koji je finansiran iz dugoročnih izvora finansiranja. Neto obrtna imovina vrednosno odgovara neto obrtnom kapitalu.

Neto obrtni kapital = Dugoročni kapital – Stalna imovina

Neto obrtna imovina = Obrtna imovina – Kratkoročne obaveze

Kakve veze ima NOK sa pravilima finansiranja i uopšte sa finansijskom strukturom preduzeća? Ukoliko u preduzeću postoji NOK, najveći deo ovih pravila finansiranja u komponovanju finansijske strukture je ispoštovan. Znači, preduzeća koja raspolažu sa NOK imaju vrlo kvalitetnu finansijsku strukturu. Dakle, umesto da proveravamo da li je svako od ovih pojedinačnih pravila finansiranja zadovoljeno prilikom komponovanja finansijske strukture, možemo samo da proverimo koliki je NOK i na osnovu njegove vrednosti možemo da zaključimo da li su ova pravila ispoštovana ili ne. Pogotovo je dobro ako značajan deo tog NOK čini sopstveni neto obrtni kapital koji predstavlja deo sopstvenog kapitala kojim se finansira obrtna imovina. *Primer 3

22

*AVR uvek ide zajedno sa zalihama a PVR sa kratkoročnim obavezama!

RACIO ANALIZA LIKVIDNOSTI Likvidnost preduzeća je sposobnost preduzeća da bez problema izmiruje sve svoje kratkoročne obaveze onako kako one dospevaju. Iz tog razloga se likvidnost preduzeća često naziva i kratkoročna finansijska sigurnost a analiza likvidnosti analizom kratkoročnog rizika ulaganja u preduzeće. Likvidnost imovine je sposobnost njene konverzije u gotovinu bez gubitaka u vrednosti te imovine. Likvidnom imovinom najčešće se smatraju samo gotovina i gotovinski ekvivalenti. Različite imovinske stavke imaju različitu likvidnost. Dakle, stavke imovine koje se mogu brzo konvertovati u gotovinu a da pri toj konverziji ne izgube na svojoj vrednosti su likvidne stavke u okviru imovine. Postoje stavke koje imaju sporu konverziju u gotovinu i te stavke su manje likvidne. Najmanje likvidna je stalna imovina. Obrtna imovina je likvidnija od stalne imovine. Širi pojam likvidnosti uključuje obrtnu imovinu a uži pojam likvidnosti uključuje samo gotovinu i gotovinske ekvivalente. U okviru obrtne imovine nisu sve stavke jednake likvidnosti – zalihe su najmanje likvidne a gotovina je najlikvidnija. Opet, i u okviru svih tih stavki se razlikuje likvidnost – nemaju sva potraživanja jednaku likvidnost (potraživanja koja ćemo naplatiti u roku od nekoliko dana su likvidnija od onih koja ćemo naplatiti u roku od nekoliko meseci). Da bismo ocenili likvidnost preduzeća nije dovoljno da vidimo kolika je likvidna imovina tog preduzeća već pored toga moramo videti kolike su kratkoročne obaveze i moramo utvrditi da li postoji poklapanje između konverzije obrtne imovine u gotovinu sa jedne strane i isplate kratkoročnih obaveza sa druge strane. Iz tog razloga je likvidnost preduzeća širi pojam od likvidnosti imovine. Da bi preduzeće bilo likvidno ono mora da raspolaže likvidnom imovinom, ali samim raspolaganjem značajnim iznosom obrtne imovine nam ne garantuje likvidnost. Možemo imati dosta obrtne imovine i veći deo te obrtne imovine može biti na zalihama koje su najnelikvidnija stavka obrtne imovine i možda se te zalihe konvertuju u gotovinu u periodu od nekoliko meseci a da sa druge strane imamo kratkoročne obaveze koje dospevaju u roku od nekoliko dana. Znači, da bismo ocenili likvidnost preduzeća moramo pored likvidne imovne videti i visinu kratkoročnih obaveza, ali i to nije dovoljno već moramo uskladiti prilive novca (konverzija obrtne imovine u gotovinu) sa odlivima novca (isplata kratkoročnih obaveza). Ovako shvaćena likvidnost preduzeća u suštini predstavlja jedan dinamičan fenomen. Dakle, likvidnost preduzeća nije statična kategorija. Da bismo ocenili likvidnost preduzeća

23

nije dovoljno da vidimo kolika je likvidna imovina i kolike su kratkoročne obaveze već moramo da uzmemo u obzir i dinamiku unutar tih stavki. Računanje i tumačenje racia likvidnosti predstavlja statičnu analizu likvidnosti. Zašto je to statična analiza? Zato što svi ti racio brojevi u suštini predstavljaju poređenje visine nekog dela obrtne imovine i kratkoročnih obaveza, ali ne uzimamo u obzir dinamiku odnosno tempo kojim se obrtna imovina konvertuje u gotovinu i tempo kojim se gotovina odliva iz preduzeća po osnovu isplate kratkoročnih obaveza. Dinamična analiza likvidnosti bi bila analiza novčanih tokova. U analizi novčanih tokova možemo videti da li su prilivi usklađeni sa odlivima novca u preduzeću. Racio analiza likvidnosti je analiza likvidnosti na bazi informacija iz bilansa stanja. Racio analiza likvidnosti ima ograničene mogućnosti – posmatrajući bilans stanja, u najvećem broju slučajeva, ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo da li je preduzeće likvidno, već na bazi njihovog obračunavanja i tumačenja možemo doneti zaključke o tome da li postoje pretpostavke za likvidnost a da li je preduzeće stvarno likvidno to ćemo videti pomoću analize novčanih tokova. 3 racia likvidnosti su:

1. Racio tekuće likvidnosti 2. Racio rigorozne likvidnosti 3. Racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja

Sva 3 racia likvidnosti pripadaju statičnoj analizi likvidnosti samo se razlikuju po svojoj statičnosti. Oni su statični zato što porede visinu pozicija iz BS (prva 2). Posmatrajući visinu ovih stavki ne možemo zaključiti da je preduzeće likvidno. Moramo uzeti u obzir kojim tempom se obrtna imovina konvertuje u gotovinu i kojim tempom se isplaćuju kratkoročne obaveze i da li su ta 2 tempa usklađena. Dinamička analiza likvidnosti podrazumeva analizu ove brzine konvertovanja obrtne imovine u gotovinu i brzinu isplate kratkoročnih obaveza i proverava usklađenost novčanih priliva sa jedne strane i novčanih odliva sa druge strane. Primer dinamičke analize likvidnosti je analiza novčanih tokova. Ako bismo ova 3 racia rangirali po statičnosti: najstatičniji pokazatelj je racio tekuće likvidnosti, manje statičan je racio rigorozne likvidnosti a najmanje statičan je racio likvidnosti na bazi NT iz poslovanja (koji je uvod u dinamičku analizu likvidnosti).

-RACIO TEKUĆE LIKVIDNOSTI- Naziva se još i racio opšte likvidnosti.

obaveze eKratkorocn

imovina Obrtnailikvidnost tekuce Racio

U racio analizi AVR uvek imaju sudbinu obrtne imovine (konkretno, prate zalihe), a PVR uvek imaju sudbinu kratkoročnih obaveza. *Primer 3:

47,2900.1600.92

500.3000.2302006

RTL 27,2

000.3000.122

500.2600.2812007

RTL

Interpretacija: Racio opšte ili tekuće likvidnosti pokazuje sa koliko dinara obrtne imovine je pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Što je iznos tog pokrića veći, bolje su pretpostavke za održavanje likvidnosti

24

preduzeća. U pozadini ovog racia nalazi se bankarsko pravilo finansiranja tako da je njegova idealna vrednost ili orijentaciona normala 2. Ako je vrednost racia iznad 2 to upućuje na to da preduzeće raspolaže sa značajnim NOK-om, kvalitetnom finansijskom strukturom i dobrim pretpostavkama za likvidnost. Vrednosti racia ispod 2 ukazuju na neuporedivo lošiju finansijsku strukturu i lošije pretpostavke za održavanje likvidnosti ali to još uvek ne znači da će preduzeće obavezno imati likvidnosnih problema. Da bismo u ovakvoj situaciji utvrdili da li oni postoje morali bismo da analiziramo obrt obrtne imovine i kratkoročnih obaveza i usklađenost NT. Na kraju 2006. godine svaki dinar kratkoročnih obaveza je bio pokriven sa 2,47 dinara obrtne imovine, dok se na kraju 2007. godine taj iznos pokrića smanjio na 2,27 dinara. Primećujemo da su u obe godine vrednosti ovog racia iznad orijentacione normale od 2 što nam govori da ovo preduzeće ima značajan NOK, dobro ukomponovanu finansijsku strukturu i dobre pretpostavke za održavanje likvidnosti. Ono što nas može zabrinuti je to što vrednost ovog racia blago opada što upućuje na to da se finansijska struktura kvari i da se kvare pretpostavke za likvidnost preduzeća. Ali, uprkos tom negativnom trendu, finansijska struktura je i dalje kvalitetna i pretpostavke za likvidnost su i dalje jako dobre. Šira interpretacija: Vidimo da je u svim analiziranim godinama od 2005. do 2007. vrednost racia bila iznad orijentacione normale što ukazuje na to da preduzeće raspolaže sa značajnim NOK-om, da ima dobro ukomponovanu finansijsku strukturu i da su pretpostavke za održavanje likvidnosti dobre. Ono što nas može zabrinuti je to što vrednost ovog racia opada, što nam ukazuje na to da se finansijska struktura preduzeća postepeno kvari i da se pretpostavke za likvidnost preduzeća kvare. Bez obzira na taj negativan trend, te pretpostavke su i dalje dobre jer je vrednost racia značajno iznad orijentacione normale, ono što bi bilo zabrinjavajuće je da se ovaj trend nastavi u budućnosti. Vrednost ovog racia je na kraju 2007. godine bila veća od prosečne vrednosti ovog racia u grani što nam ukazuje na to da je naše preduzeće likvidno od nekog prosečnog preduzeća u grani. Ovo preduzeće u pogledu likvidnosti zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom ali je bolje od posrednog konkurenta. Možemo primetiti da je ostvarena vrednost ovog racia niža od planirane. Ovo je statička analiza likvidnosti i svi ovi zaključci o likvidnosti koje smo doneli na bazi ovog racia imaju preliminarni karakter. Da bismo ih potvrdili moramo sprovesti analizu obrta obrtne imovine i kratkoročnih obaveza i analizu NT. Takođe, neophodno je da izračunamo i ostala racia likvidnosti. Tek nakon svih tih koraka možemo doneti neke konačne zaključke o tome koliko je likvidno određeno preduzeće. Zašto ovaj racio ne može oslikati likvidnost preduzeća? Zato što samo poredimo visinu obrtne imovine i kratkoročnih obaveza, ne uzima u obzir strukturu ovih stavki niti tempo kojim se obrtna imovina konvertuje u gotovinu i tempo kojim isplata kratkoročnih obaveza dovodi do odliva gotovine. Zapravo, visoke vrednosti ovog racia u nekim izuzetnim slučajevima se mogu dugovati značajnim zalihama koje preduzeće ne može da proda ili izuzetno visokim potraživanjima koja preduzeće ne može da naplati. Znači, reč je o tome da su u preduzeću nagomilane zalihe i potraživanja koja se sporo konvertuju u gotovinu. U takvoj situaciji, bez obzira što je obrtna imovina veća od kratkoročnih obaveza, to nije pokazatelj da je preduzeće likvidno već pre pokazuje da preduzeće ima problema sa održavanjem svoje likvidnosti. Upravo iz tog razloga nikada ne možemo doneti konačan zaključak o tome da li je preduzeće likvidno samo na osnovu jednog racia. Svi zaključci koji su zasnovani na pojedinačnom raciu su preliminarnog karaktera i oni moraju biti potvrđeni kroz neku kasniju analizu. Kao analitičari, prvo bismo izračunali i ostala racia likvidnosti ali ni to nije dovoljno, već bismo morali da proverimo kako je strukturirana obrtna imovina i kako su strukturirane kratkoročne obaveze, da vidimo koji deo obrtne imovine čine zalihe, koji deo čine potraživanja a koji gotovina. Ako su npr. zalihe visoke to nam govori da je obrtna imovina manje likvidna nego u nekom preduzeću u kome u okviru obrtne imovine

25

dominira gotovina. Takođe, moramo proveriti kojim tempom se zalihe i potraživanja konvertuju u gotovinu. Moramo proveriti kako su strukturirane kratkoročne obaveze (kada one dospevaju). Možemo imati da je obrtna imovina mnogo veća od kratkoročnih obaveza i da zalihe čine najveći deo obrtne imovine → tada možemo imati likvidnosnih problema ako veći deo kratkoročnih obaveza dospeva u roku od nekoliko dana. I na kraju, moramo proveriti da li su prilivi i odlivi gotovine usklađeni kroz analizu usklađenosti NT. Tek nakon toga možemo doneti neke pouzdane zaključke o tome da li je neko preduzeće likvidno ili ne.

-RACIO RIGOROZNE LIKVIDNOSTI- Naziva se još i racio redukovane ili monetarne likvidnosti.

obaveze eKratkorocn

iekvivalent gotovinski i Gotovinaplasmani i japotrazivan aKratkorocnilikvidnost rigorozne Racio

*Primer 3:

05,1900.1600.92

000.9000.902006

RRL 9,0

000.3000.122

800.4200.1072007

RRL

Interpretacija: Racio rigorozne likvidnosti pokazuje sa koliko dinara monetarne imovine je pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Što je iznos tog pokrića veći, bolje su pretpostavke za održavanje likvidnosti. U pozadini ovog racia nalazi se horizontalno pravilo finansiranja: Acid-test koje zahteva da odnos monetarne imovine i kratkoročnih obaveza bude najmanje 1:1 tako da je orijentaciona normalan za ovaj racio 1. Vrednosti ovog racia iznad 1 govore o kvalitetno ukomponovanoj finansijskoj strukturi preduzeća sa izuzetno visokim NOK-om (deo potraživanja i plasmana je finansiran iz dugoročnih izvora) tako da su u ovom slučaju pretpostavke za održavanje likvidnosti izuzetno dobre. Vrednosti ovog racia ispod 1 govore o neuporedivo lošijoj finansijskoj strukturi i lošijim pretpostavkama za održavanje likvidnosti ali to ne mora da znači da će preduzeće imati likvidnosne probleme. Da bismo utvrdili da li oni postoje moramo analizirati tempo naplate potraživanja i tempo izmirivanja kratkoročnih obaveza i morali bismo da analiziramo usklađenost NT.

26

U našem preduzeću u 2006. godini svaki dinar kratkoročnih obaveza je bio pokriven sa 1,05 dinara monetarne imovine i sa 0,9 dinara monetarne imovine na kraju 2007. godine. Dakle, vrednosti ovog racia su oko orijentacione normale 1 (u 2006. nešto iznad a u 2007. nešto ispod orijentacione normale) što nam govori da su one visoke i da su pretpostavke za održavanje likvidnosti ovog preduzeća jako dobre. To proizilazi i iz kvalitetne finansijske strukture koje impliciraju ove vrednosti. Znači, preduzeće u 2006. godini uspeva da deo potraživanja finansira iz dugoročnih izvora a u 2007. godini nije uspelo u tome ali opet vrednosti racia impliciraju na to da preduzeće raspolaže sa značajnim NOK-om i da samim tim ima kvalitetnu ukomponovanu finansijsku strukturu i dobre pretpostavke za likvidnost. Kao i prethodni racio i ovaj racio ukazuje na to da se te pretpostavke za likvidnost kvare i da se finansijska struktura preduzeća postepeno kvari. Šira interpretacija: Vidimo da vrednosti ovog racia postepeno opadaju od 2005. do 2007. godine. U odnosu na prosek grane, ovo preduzeće je nešto likvidnije odnosno vrednost ovog racia je nešto bolja od prosečne vrednosti u grani. Vidimo da i ovaj racio (kao i prethodni) ukazuje na to da preduzeće po svojoj likvidnosti zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom ali je po likvidnosti bolje od posrednog konkurenta. Takođe, ovaj racio nam pokazuje da je ostvarena likvidnost na kraju 2007. godine ispod one koje je preduzeće planiralo. Zaključci o likvidnosti koje implicira ovaj racio su preliminarnog karaktera. Da bismo potvrdili te zaključke moramo ispitati tempo naplate potraživanja, tempo isplate obaveza odnosno moramo sprovesti analizu obrta potraživanja i kratkoročnih obaveza i na kraju moramo ispitati usklađenost NT u okviru analize NT i moramo izračunati i ostala racia likvidnosti. Tek nakon toga ovi zaključci mogu dobiti konačan karakter. I ovo je statički pokazatelj likvidnosti. Poredi visinu monetarne imovine i kratkoročnih obaveza, ne uzima u obzir njihove strukture. Visoka vrednost ovog racia se može dugovati nagomilanim potraživanjima koja preduzeće ne može da naplati i to može biti izvor njegovih likvidnosnih problema. Dakle, uprkos visokoj vrednosti racia likvidnosti preduzeće može biti ugroženo ukoliko su potraživanja slabe naplativosti. Zato nikada ne možemo konačan zaključak o likvidnosti doneti samo na bazi jednog racia.

-RACIO LIKVIDNOSTI NA BAZI NOVČANOG TOKA IZ POSLOVANJA- Naziva se još i keš racio i ovaj racio je najmanje statičan jer koristi jedan od podataka koji nastaje u okviru analize NT a to je NT iz poslovanja. Znači, on je manje statičan od racia rigorozne likvidnosti a taj racio je manje statičan od racia opšte likvidnosti. Zašto je racio rigorozne likvidnosti manje statičan od racio opšte likvidnosti? Zato što je u svom obračunu isključio najnelikvidniji deo obrtne imovine a to su zalihe. Ukratko o izveštaju o NT: Izveštaj o NT je finansijski izveštaj koji sumira novčane prilive i novčane odlive jednog preduzeća i deli ih po aktivnostima:

1. na poslovnu aktivnost 2. na investicionu aktivnost 3. na aktivnost finansiranja

U okviru svakog dela postoje novčani prilivi i novčani odlivi. Na kraju svakog dela računa se NNT. Npr. posmatramo novčane prilive iz poslovanja i novčane odlive iz poslovanja, kao razliku dobijamo NNT iz poslovanja (isto je i sa prilivima i odlivima iz investicione aktivnosti i aktivnosti finansiranja →

27

dobijamo NNT iz investicione i NNT iz aktivnosti finansiranja). I onda ta 3 NNT čine NNT preduzeća koji pokazuje za koliko nam se promenila pozicija gotovine i gotovinskih ekvivalenata u BS. NNT iz poslovanja je oslobođeni višak gotovine iz poslovne aktivnosti koje preduzeće može koristiti za finansiranje investicija, otplatu kredita, otkup akcija,... Uvek preferiramo preduzeća koja u svom BU imaju poslovni dobitak jer takva preduzeća imaju biznis koji odbacuje pozitivne rezultate odnosno biznis koji generiše dobitak. Kada je u pitanju izveštaj o NT uvek preferiramo preduzeća koja imaju pozitivan NNT iz poslovanja što znači da biznis preduzeća generiše više gotovine nego što se iz njega odliva gotovina. Inače, NNT iz poslovanja se dobija kada uporedimo prilive po osnovu prodaje gotovine proizvoda, robe i sl. i odlive po osnovu kupovine materijala, isplate poreza, zarada, kamata,... Znači, u pitanju je iznos novca koji ostaje u preduzeću kada se iz priliva po osnovu prodaje proizvoda isplate sve stavke po osnovu poslovnih rashoda i eventualno kamate. Preduzeća koja imaju pozitivan NNT iz poslovanja će verovatno moći da finansiraju svoje investicije u stalnu imovinu, imaće novca da plaćaju dividende,...

obaveze ekratkorocn Prosecne

poslovanjaiz tok Novcaniposlovanjaiz NT bazi na ilikvidnost Racio

Zašto se ovde uzimaju prosečne kratkoročne obaveze? Zato što u formuli ovog racia imamo NNT iz poslovanja (veličinu toka) odnosno imamo oslobođeni višak gotovine koji je nastao u toku godine. Da bismo izračunali ovaj racio takvu veličinu ima smisla porediti samo sa prosečnim stanjem obaveza u toku godine. *Primer 3:

67,0

2

900.1600.92500.85

000.602006

RLNT

47,0

2

000.3000.122900.1600.92

050.512007

RLNT

Interpretacija: Racio likvidnosti na bazi NT iz poslovanja pokazuje sa koliko dinara oslobođenog viška gotovine iz poslovanja je pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Što je iznos tog pokrića veći, to su bolje pretpostavke za likvidnost preduzeća. U pozadini ovog racia ne postoji nikakvo pravilo finansiranja ali je orijentaciona normala iskustveno definisana na nivou od 0,4. Vrednosti iznad 0,4 govore o dobrim pretpostavkama za održavanje likvidnosti a vrednosti ispod 0,4 o neuporedivo lošijim pretpostavkama. U našem preduzeću u 2006. godini svaki dinar kratkoročnih obaveza je bio pokriven sa 0,67 dinara oslobođenog viška gotovine iz poslovanja a u 2007. godini to pokriće je palo na 0,47 dinara. Vidimo da su u obe godine vrednosti ovog racia iznad orijentacione normale što nam govori da ovo preduzeće ima dobre pretpostavke za održavanje likvidnosti ali pošto vrednosti racia opadaju te pretpostavke se kvare. Šira interpretacija: Od 2005. do 2007. godine postoji negativan trend u kretanju ovog racia. U svim godinama vrednosti su iznad orijentacione normale što govori o dobrim pretpostavkama za likvidnost ali one se postepeno

28

kvare. Vidimo da je preduzeće po svojoj likvidnosti bolje od prosečnog preduzeća u grani, da zaostaje za liderom i neposrednim konkurentom a da je bolje od posrednog konkurenta. Vidimo da je ta ostvarena likvidnost ispod planirane. Ovo su preliminarni zaključci o likvidnosti, nikada o likvidnosti nekog preduzeća ne možemo suditi na osnovu jednog racio broja. Moramo još izvršiti analizu usklađenosti NT kako bismo sve ove zaključke potvrdili. Ono što bi takođe trebalo ispitati je da li preduzeće ima prostora za eventualno zaduživanje kojim bi eventualno uspelo da premosti neki likvidnosni jaz. Nijedan od racia likvidnosti nam ne govori o tome da li preduzeće ima kapacitet za dodatno zaduživanje. To ispitujemo u okviru analize solventnosti preduzeća.

RACIO ANALIZA SOLVENTNOSTI

Racio analiza solventnosti je logičan nastavak racio analize likvidnosti. U okviru nje ispitujemo solventnost preduzeća ili dugoročnu finansijsku sigurnost preduzeća i iz tog razloga ova analiza se zove i analizom dugoročne finansijske sigurnosti ili analizom dugoročnog rizika ulaganja u preduzeće. Najviše zainteresovani stejkholderi za rezultate ove analize su:

1. Postojeći i potencijalni investitori vlasničkog kapitala 2. Postojeći i potencijalni dugoročni poverioci.

Solventnost preduzeća predstavlja njegovu sposobnost da o roku i prema ugovorenoj dinamici izmiruje troškove kamata i vrši otplate dugoročnih obaveza. Za razliku od likvidnosti koja predstavlja sposobnost preduzeća da izmiruje svoje kratkoročne obaveze i predstavlja kratkoročnu finansijsku sigurnost preduzeća, solventnost je sposobnost izmirivanja dugoročnih obaveza i predstavlja dugoročnu finansijsku sigurnost preduzeća. Faktori koji opredeljuju solventnost jednog preduzeća su: 1. Vrednost i struktura imovine – zašto je imovina bitna za solventnost preduzeća? Iz nekoliko razloga:

a) Imovina je generator dobitaka i gubitaka sa jedne strane i novčanih tokova iz kojih se izmiruju troškovi kamata i dugoročne obaveze sa druge strane. Znači, imovina je ta koja u suštini generiše NT iz kojih ćemo isplaćivati troškove kamata i dugoročne obaveze. Ona mora biti dovoljno kvalitetna i kvalitetno ukomponovana da odbaci dovoljne NT za izmirivanje tih dugoročnih obaveza. b) Struktura same imovine opredeljuje da li će preduzeće biti solventno ili ne. Imovina obuhvata različite stavke koje se razlikuju po svom riziku i u okviru imovine najrizičniji deo je stalna imovina. Ono što je bitno je kako je ta stalna imovina finansirana: da li je finansirana iz sopstvenih izvora finansiranja, iz dugoročnih izvora finansiranja ili eventualno iz kratkoročnih izvora finansiranja. Za solventnost preduzeća je najbitnije da ta stalna imovina, kao najrizičniji deo imovine, bude finansirana iz sopstvenog kapitala. Ako je taj uslov zadovoljen dobre su pretpostavke za održavanje solventnosti preduzeća. Naravno, to ne možemo očekivati od svih preduzeća, imamo preduzeća koja su kapitalno intenzivna i u čijoj strukturi imovine dominira stalna imovina, i za ta preduzeća se ne može očekivati da će celu stalnu imovinu finansirati iz sopstvenog kapitala. Za njih je zadovoljavajuće da najveći deo te stalne imovine bude finansiran iz sopstvenih izvora a jedan manji deo iz dugoročnih obaveza. Postoje i preduzeća koja uglavnom raspolažu gotovinom i nemaju potraživanja (autotransportna preduzeća) i takva preduzeća mogu jedan deo stalne imoivne finansirati iz kratkoročnih obaveza a da ne ugroze svoju solventnost.

29

c) Imovina je bitna za solventnost preduzeća zato što neke stavke imovine možemo založiti za uzimanje dugoročnih kredita za jačanje finansijske pozicije preduzeća.

2. Vrednost i struktura ukupnog kapitala – tačnije visina sopstvenog kapitala u okviru ukupnog kapitala. Nekada su poverioci kao primaran izvor sigurnosti za svoja ulaganja u preduzeće posmatrali visinu sopstvenog (vlasničkog) kapitala. Što je vlasnički kapital bio veći ta preduzeća su smatrana sigurnijim odnosno solventnijim. Znači, sopstveni kapital na neki način štiti pozajmljeni kapital i da se preduzeća čijim izvorima finansiranja dominira sopstveni kapital smatraju solventnijim. 3. Profitabilnost preduzeća – danas se gledišta o tome šta su to primarni izvori sigurnosnih ulaganja u preduzeće promenila. Tako da je danas primarni izvor sigurnosti profitabilnost preduzeća. Postoje preduzeća kod kojih nije zadovoljeno pravilo da sopstveni kapital čini najmanje 50% pasive ali to ne znači da su ta preduzeća nesolventna, sve dok su ta preduzeća profitabilna neće imati problema sa svojim dugoročnim poveriocima, neće biti problema u pogledu održavanja njihove solventnosti jer danas je profitabilnost primaran izvor sigurnosti za dugoročne poverioce. To ne znači da visina sopstvenog kapitala nije bitna, ona je bitna ali je od sekundarne važnosti naime, kada poredimo 2 preduzeća koja su jednako profitabilna, solventnije je ono koje ima više sopstvenog kapitala. Ova racia solventnosti se zovu i racia finansijskog leveridža. Termin leveridž označava razna merila rizika tako da je finansijski leveridž merilo finansijskog rizika preduzeća. Dakle, sva ova racia nam govore o tome kolikom finansijskom riziku je konkretno preduzeće izloženo. Analiziraju strukturu kapitala a iz toga proizilazi visina finansijskog rizika preduzeća i zato se nazivaju racia finansijskog leveridža jer mere finansijski rizik. Kroz obračun racia solventnosti proveravamo kako su ukomponovani imovina i kapital preduzeća.

-RACIO POKRIĆA STALNE IMOVINE-

imovina Stalna

kapitala vrednost Netoimovine stalnepokrica Racio

U celokupnoj finansijskoj analizi svi obračuni koriste koji koriste podatke o visini vlasničkog kapitala koriste iznos NETO VREDNOSTI KAPITALA. Neto vrednost vlasničkog kapitala je iznos vlasničkog kapitala iskazan u pasivi umanjen za eventualno NUK i gubitak koji su iskazani na strani aktive. Nemam nikakvih problema u utvrđivanju visine vlasničkog kapitala kod preduzeća koja sve pozicije vlasničkog kapitala iskazuju na strani pasive. Danas postoje 2 mogućnosti za tretiranje NUK u BS:

1. imamo mogućnost da NUK iskažemo na strani aktive 2. imamo mogućnost da NUK iskažemo na strani pasive kao odbitnu stavku.

Ako je NUK evidentiran na strani aktive → znači da ćemo na strani pasive imati ukupan iznos vlasničkog kapitala a na strani aktive NUK i onda, kada obračunavamo neki racio koji u svojoj formuli sadrži iznos neto kapitala, moramo od ukupnog iznosa kapitala oduzeti iznos NUK! Ovo oduzimanje ne sprovodimo ukoliko je NUK na strani pasive kao odbitna stavka! Zato što je u tom slučaju već umanjio vlasnički kapitala pa nema potrebe da ga dodatno oduzimamo. Ista priča važi i za gubitak, mada su tu stvari dosta pojednostavljene u postojećim bilansnim šemama pa se gubitak do visine vlasničkog kapitala uvek unosi na strani pasive kao odbitna stavka. Korekciju sprovodimo jedino kada je gubitak iskazan na strani aktive! Ako su i gubitak i NUK iskazani na strani aktive tada je:

30

NUK-Gubitak-Kapitalkapitala vrednost Neto

Neto vrednost kapitala koristimo svuda u okviru finansijske analize! *Primer 3:

%)33,114(14,1000.298

700.3402006 RPSI %)46,117(17,1

500.330

200.3882007 RPSI

Interpretacija: Ovaj racio pokazuje u kojo meri je stalna imovina finansirana vlasničkim kapitalom. Veće vrednosti racia ukazuju na bolje pretpostavke za solventnost. U pozadini ovog racia nalazi se jedno od horizontalnih pravila finansiranja a to je zlatno bilansno pravilo u užem smislu koje zahteva da odnos između stalne imovine i vlasničkog kapitala bude 1:1 tako da je orijentaciona normala za ovaj racio 1. Poželjne vrednosti ovo racia su vrednosti preko 1. Ukoliko je vrednost ovog racia veća od 1 to ukazuje da je cela stalna imovina finansirana sopstvenim kapitalom i da se tim sopstvenim kapitalom finansira i deo ulaganja u obrtnu imovinu (najčešće u zalihe). Takva preduzeća raspolažu SNOK-om a on je važna komponenta NOK-a i kada on čini strukturu NOK-a možemo smatrati da je ta struktura izuzetno kvalitetna i takva preduzeća su izložena minimalnim dugoročnim finansijskim rizicima, odnosno imaju dobre pretpostavke za solventnost. Ako je vrednost racia ispod 1 to je znak da vlasnički kapital nije dovoljan da pokrije celokupna ulaganja u stalnu imovinu ali to ne znači da će ta preduzeća biti dugoročno finansijski nesigurna odnosno nesolventna. Ona će uspeti da održa svoju solventnost ukoliko ta ulaganja u stalnu imovinu pokriju kvalitetnim dugoročnim pozajmljenim izvorima (povoljni dugoročni krediti, povoljne dugoročne obveznice,...). Naravno, na možemo na osnovu jednog racia zaključiti kakva je solventnost preduzeća i da bismo doneli neki pouzdane zaključke moramo da sprovedemo ostatak racio analize solventnosti, morali bismo da ispitamo i efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom i da sprovedemo racio analizu profitabilnosti jer je profitabilnost primarni faktor koji opredeljuje solventnost nekog preduzeća. U našem preduzeću u obe godine su ulaganja u stalnu imovinu u potpunosti pokrivena vlasničkim kapitalom. U 2006. godini svaki dainar ulaganja u stalnu imovinu je bio pokriven sa 1,14 din. sopstvenog kapitala, a u 2007. god. sa 1,17 din. sopstvenog kapitala. Dakle, vrednosti ovog racia su iznad orijentacione normale i to nam pokazuje da preduzeće raspolaže sa SNOK-om, kvalitetno ukomponovanom finansijskom strukturom iz čega proizilaze dobre pretpostavke za njegovu solventnost. Šira interpretacija: Ako analiziramo trogodišnji period vidimo da vrednost ovog racia opada što znači da se finansijska struktura blago kvari, ona je i dalje vrlo kvalitetna što pokazuju vrednosti racia iznad orijentacione normale ali se blago kvari. Mogli bismo tvrditi da su danas poverioci u većoj meri izloženi dugoročnom finansijskom riziku nego što su bili krajem 2005. god. Vidimo da po pitanju dugoročne finansijske sigurnosti preduzeće stoji bolje od prosečnog preduzeća u grani i bolje od neposrednog konkurenta ali zaostaje za liderom i za posrednim konkurentom. Vidimo da je ostvarena solventnost niža od planirane.

-RACIO POKRIĆA REALNE (RADNE) IMOVINE-

Ovaj racio je definisan kao odnos između dugoročnog kapitala i realne imovine.

AVRZaliheimovina talnaS

obaveze Dugorocnejarezervisan DugorocnaKapitalimovine realne pokrica Racio

31

*Primer 3:

%)04,101(01,1500.3000.131000.298

000.58300.38700.3402006

RPSIZ

%)41,97(97,0500.2600.169500.330

600.71800.29200.3882007

RPSIZ

Interpretacija: Ovaj racio pokazuje sa koliko dinara dugoročnog kapitala je pokriven svaki dinar uložen u realnu imovinu. Drugačije rečeno, racio pokazuje u kojoj meri je realna imovina finansirana dugoročnim izvorima finansiranja. Veće vrednosti ovog racia ukazuju na bolje pretpostavke za solventnost nekog preduzeća. U pozadini ovog racia nalazi se zlatno bilansno pravilo u širem smislu ali ovo se malo razlikuje od tog pravila. Zlatno bilansno pravilo u širem smislu je zahtevalo da se stalna imovina i gvozdeno stanje zaliha finansiraju dugoročnim kapitalom, ovde je priča malo proširena i stoji zahtev da se stalna imovina i celokupne zalihe pokriju dugoročnim izvorima finansiranja. Bez obzira na ovu razliku, iz tog pravila proističe i orijentaciona normala za ovaj racio i ona je 1. Vrednosti iznad 1 govore da su celokupna ulaganja u stalnu imovinu, zalihe i AVR pokrivena dugoročnim izvorima finansiranja i da se čak iz tih izvora finansira i deo potraživanja. Takve vrednosti ovog racia upućuju na visok NOK i na izuzteno kvalitetnu finansijsku strukturu iz koje proizilaze dobre pretpostavke za solventnost. Vrednosti ispod 1 su znak da nemamo dovoljno dugoročnog kapitala da njime pokrijemo celokupna ulaganja u stalnu imovinu, zalihe i AVR. Takva finansijska struktura je lošija ali to još uvek ne znači da je ona nekvalitetna i da su pretpostavke za solventnost loše. Znači, preduzeće raspolaže NOK-om ali on nije dovoljan da se njime pokriju celokupna ulaganja u zalihe i AVR. U takvoj situaciji ne finansira potraživanja iz dugoročnih izvora, ali to ne mora da ukazuje na neke potencijalne finansijske probleme kojima će preduzeće biti izloženo u budućnosti zbog toga što tempo naplate potraživanja može biti zadovoljavajući. Kad god preduzeće ima zadovoljavajući obrt potraživanja (što ćemo proveriti kroz racio analizu obrta) nije neophodno da deo tih potraživanja bude finansiran iz dugoročnog kapitala (isto važi i za zalihe). Problem mogu biti vrednosti koje su značajno ispod 1 i koje mogu ukazivati na to da preduzeće nema NOK. U našem preduzeću su u obe godine vrednosti racia oko orijentacione normale od 1 (u 2006. je vrednost nešto iznad a u 2007. nešto ispod orijentacione normale). Vrednost racia iz 2006. ukazuje na to da preduzeće iz dugoročnog kapitala finansira celokupnu realnu imovinu, a u 2007. gotovo celokupnu realnu imovinu. Konkretno, u 2007. godini preduzeće iz dugoročnog kapitala finansira 97,41% realne imovine. Na kraju 2006. godine preduzeće je iz dugoročnih izvora finansiranja uspelo da pokrije celokupna ulaganja u stalnu imovinu, zalihe i AVR i praktično jedan deo viška dugoročnog kapitala (iznad realne imovine) koristi za finansiranje potraživanja. U 2007. godini to nije tako – preduzeće nema dovoljno dugoročnog kapitala da njime pokrije celokupna ulaganja u stalnu imovinu, zalihe i AVR. Zapravo, preduzeće iz dugoročnog kapitala finansira celokupnu stalnu imovine i deo zaliha i AVR. Pošto su vrednosti ovog racia oko orijentacione normalne to je znak da ovo preduzeće raspolaže sa značajnim NOK-om, sa kvalitetno ukomponovanom finansijskom strukturom i da je njegova dugoročna finansijska sigurnost na zadovoljavajućem nivou, odnosno da su rizici dugoročnih poverilaca minimalni. Ono što nas delom može zabrinuti je to što se vrednost ovog racia blago smanjuje što ukazuje na činjenicu da se finansijska struktura preduzeća blago pogoršava i da se kvari dugoročna finansijska sigurnosti odnosno solventnost preduzeća. Ovo su preliminarni zaključci koje moramo da potvrdimo kroz ostatak racio analize solventnosti, kroz ispitivanje efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom i kapitalom i kroz ispitivanje profitabilnosti preduzeća.

32

Šira interpretacija: Vidimo da su u sve 3 godine vrednosti racia bile ili iznad orijentacione normalne ili malo ispod. I u ovo slučaju (kao i u prethodnom) imamo negativan trend što znači da se finansijska struktura preduzeća pogoršava i pogoršavaju se pretpostavke za solventnost. Po pitanju solventnosti preduzeće stoji bolje od prosečnog preduzeća u grani i bolje je od neposrednog konkurenta ali zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom. Vidimo da je ostvarena solventnost preduzeća ispod planirane.

-RACIO POKRIĆA ZALIHA NOK-om- -RACIO POKRIĆA OBRTNE IMOVINE NOK-om-

Ova 2 racia testiraju visinu NOK-a. Zašto se velika pažnja posvećuje visini NOK-a i kakva je veza NOK-a i solventnosti preduzeća? NOK je najbolji pokazatelj kvaliteta finansijske strukture preduzeća. Preduzeća koja imaju visok NOK imaju kvalitetnu finansijsku strukturu a iz nje proizilaze dobre pretpostavke za solventnost preduzeća. Zapravo, poverioci u NOK-u vide svojevrsnu maržu sigurnosti za svoja ulaganja → što je NOK veći, finansijska struktura je kvalitetnija i rizici kojima su oni izloženi su manji. *Kolokvijum: Obračunati mažu sigurnosti NOK je marža sigurnosti u finansijskoj analizi. Kako možemo testirati visinu NOK-a u nekom konkretnom preduzeću? Tako što ćemo NOK porediti sa obrtnom imovinom ili sa zalihama.

AVRZalihe

NOKom-NOK zaliha pokrica Racio

*Primer 3:

%)35,103(03,1500.3000.131

000.139

2006om-NOK RPZ

%)45,92(92,0500.2600.169

100.159

2007om-NOK RPZ

AVRimovina Obrtna

NOKom-NOK imovine obrtne pokrica Racio

*Primer 3:

%)53,59(59,0500.3000.230

000.139

2006om-NOK RPOBI

%)2,56(56,0500.2600.281

100.159

2007om-NOK RPOBI

Interpretacija: Ova dva racia pokazuju koji je deo zaliha odnosno obrtne imovine finansiran iz dugoročnog kapitala. Što su iznosi tog finansiranja veći, to je znak da je finansijska struktura preduzeća kvalitetnija i da su bolje pretpostavke za solventnost. Za ova 2 racia ne postoji orijentaciona normala. Vrednosti ovih racia se

33

razlikuju od preduzeća do preduzeća i one su uslovljene nekim individualnim faktorima tako da nije moguće utvrditi neke idealne vrednosti. Ono što u svakom slučaju možemo da kažemo je da je poželjno da vrednosti ovih racia budu što veće. Isto tako, dobro je ako se vrednosti racia povećavaju iz godine u godinu što ukazuje na to da se finansijska struktura poboljšava, NOK brže raste od ulaganja u zalihe i obrtnu imovinu i da se samim tim smanjuju dugoročni finansijski rizici odnosno poboljšava se solventnost preduzeća. Ova 2 racia služe za testiranje visine NOK-a u preduzeću. U našem preduzeću u 2006. godini svaki dinar zaliha je bio pokriven sa 1,03 dinara dugoročnog kapitala a u 2007. sa 0,92 dinara. Zapravo, krajem 2007. godine je 92,45% zaliha finansirano iz dugoročnih izvora, a one su u potpunosti finansirane iz dugoročnih izvora krajem 2006. godine. U 2006. godini 59,53% obrtne imovine i AVR finansirano je iz dugoročnog kapitala a u 2007. godini 56,2%. Znači, najveći deo obrtne imovine je finansiran iz dugoročnih izvora (preko 50% što su prilično visoke vrednosti). To govori o dobro ukomponovanoj finansijskoj strukturi – čim preduzeće uspeva da iz dugoročnih izvora pokrije celokupna ulaganja u zalihe to je znak da je NOK tog preduzeća visok i da je finansijska struktura dobro ukomponovana i iz toga proizilazi da su poverioci izloženi minimalnom dugoročnom finansijskom riziku. Šira interpretacija: Vrednosti oba racia u periodu od 2005. do 2007. godine opadaju što ukazuje da se ovaj segment finansijske strukture (koji opredeljuje dugoročnu finansijsku sigurnost) kvari i samim tim kvare se i pretpostavke za solventnost preduzeća. Ovo preduzeće po pitanju solventnosti bolje stoji od nekog prosečnog preduzeća u grani i bolje je od neposrednog konkurenta ali zaostaje za liderom i za posrednim konkurentom. Vidimo da su ostvarene vrednosti racia niže od planiranih.

-RACIO ZADUŽENOSTI- Ovaj racio je jedan od najznačajnijih pokazatelja solventnosti i finansijskog leveridža. Mnogi ga i zovu finansijski leveridž zato što u najboljoj meri pokazuje koliki je finansijski rizik preduzeća. Označava se još i D/E ratio.

kapital Neto

obaveze eKratkorocnobaveze Dug.jarezervisan Dug.

kapital Neto

obaveze Ukupneizaduzenost Racio

*Primer 3:

%)56(56,0700.340

900.1600.92000.58300.382006

RZ

%)32,58(58,0200.388

000.3000.122600.71800.292007

RZ

Interpretacija: Racio zaduženosti pokazuje u kojoj meri je vlasnički kapital opterećen ukupnim obavezama, odnosno on pokazuje sa koliko dinara obaveza je opterećen svaki dinar vlasničkog kapitala. Poželjne vrednosti ovog racia su niže vrednosti jer one impliciraju nižu zaduženost preduzeća, veću sigurnost dugoročnih poverilaca i veću solventnost preduzeća. U pozadini ovog racia nalazi se zlatno pravilo za izravnanje rizika koje zahteva da odnos između sopstvenog kapitala i obaveza bude 1:1, tako da je orijentaciona normala za ovaj racio 1. Ako je vrednost ovog racia u nekom preduzeću 1 to znači da je svaki dinar vlasničkog kapitala opterećen sa 1 dinarom obaveza, odnosno koliko ima obaveza, toliko ima i vlasničkog kapitala u pasivi (tada je učešće vlasničkog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja 50% -

34

to je donja granica za učešće vlasničkog kapitala koja obezbeđuje sigurnost dugoročnih poverilaca). Ako su vrednosti racia ispod 1 to nam govori da preduzeće ima mnogo više vlasničkog kapitala nego pozajmljenog kapitala u svojoj strukturi izvora finansiranja. U tom slučaju je veća sigurnost dugoročnih poverilaca i bolje su pretpostavke za solventnost preduzeća. Preduzeće ima nisku zaduženost i dodatnog prostora za zaduživanje što je bitno za finansiranje nekih investicija koje mogu opredeliti budućnost preduzeća. Ako je vrednost racia iznad 1 to je znak da pasivom BS preduzeća dominiraju obaveze ali to još uvek ne znači da će takvo preduzeće biti obavezno okarakterisano kao dugoročno finansijski nesigurno, zato što je danas visina sopstvenog kapitala i uopšte način strukturiranja ukupnog kapitala od sekundarne važnosti za procenu dugoročnih poverilaca. Procena dugoročnih poverilaca se primarno temelji na ispitivanju profitabilnosti preduzeća. Ako je ovakvo preduzeće (koje je opterećeno dugovima) profitabilno, onda su dugoročni poverioci sigurni. Znači, tek nakon ispitivanja profitabilnosti možemo videti da li je solventnost preduzeća ugrožena ili ne. U našem preduzeću u 2006. godini svaki dinar vlasničkog kapitala je opterećen sa 0,56 dinara obaveza, a u 2007. godini se taj iznos povećao na 0,58 din. U obe godine vrednosti racia su značajno ispod orijentacione normale od 1. Vidimo da poslovanje preduzeća nije u velikoj meri opterećeno dugovima (vlasnički kapital nije u velikoj meri opterećen dugovima), iz ovoga proizilazi činjenica da ovo preduzeće ima još prostora za neka dodatna zaduživanja što može poboljšati konkurentsku poziciju u grani (iz tih dugova može finansirati neke investicije za razvoj preduzeća). Znači, ovo su povoljne vrednosti koje upućuju na to da je ovo preduzeće dugoročno finansijski sigurno, da su poverioci izloženi minimalnim dugoročnim rizicima ali, kao i prethodni pokazatelji, i ovaj racio ima negativan trend kretanja. Zapravo, njegova vrednost se povećava što ukazuje na to da se zaduženost preduzeća povećava, da se njegova finansijska struktura blago kvari i samim tim kvare se i pretpostavke za solventnost preduzeća. Šira interpretacija: U periodu od 2005. do 2007. godine zaduženost preduzeća se postepeno povećava. To je verovatno posledica toga što preduzeće raste – ima neke investicije, povećava obim poslovanja,... Zaduženost preduzeća nije visoka, ono ima još dosta prostora za zaduživanje. Finansijska struktura se pogoršava ali je ona i dalje kvalitetna, poverioci nisu izloženi značajnom dugoročnom finansijskom riziku. Vidimo da je preduzeće manje zaduženo od nekog prosečnog preduzeća u grani, manje je zaduženo od neposrednog i posrednog konkurenta ali je više zaduženo od lidera. Vidimo da je ostvarena zaduženost manja od planirane. Ovi zaključci su preliminarnog karaktera i moraju biti potvrđeni kroz dalju analizu efikasnosti upravljanja imovinom i kapitalom i analizu profitabilnosti.

35

*Zaduženost VS. prezaduženost* Grafički prikaz BS prezaduženog preduzeća:

Ne mora da znači da je preduzeće prezaduženo ako je vrednost njegovog racia zaduženosti veća od 1! Prezaduženo preduzeće je ono preduzeće čija je imovina manja od obaveza, a ne preduzeće kod koga je ovaj racio veći od 1! Prezaduženo preduzeće je preduzeće koje je kroz svoje poslovanje „pojelo“ ceo vlasnički kapital (izgubilo vlasnički kapital) i pocelo da gubi i kapital poverilaca, to su ona preduzeća koja na strani aktive imaju gubitak iznad visine vlasničkog kapitala. Kod prezaduženog preduzeća je gubitak veći od vlasničkog kapitala. *Kolokvijum: Racio zaduženosti nekog preduzeća je 3. Prokomentarisati ovaj racio. Racio pokazuje da su obaveze 3 puta veće od vlasničkog kapitala preduzeća. 75% pasive čine obaveze, a 25% vlasnički kapital. To ne znači da je preduzeće prezaduženo. Čim ovo preduzeće raspolaže vlasničkim kapitalom to je znak da ima veću imovinu od obaveza! Čime može biti izazvan rast zaduženosti? Može biti izazvan finansiranjem nekih investicija. Treba da proverimo da li je ovo preduzeće u toku 2007. godine (kada je povećana zaduženost) imalo značajnije investicije u osnovna sredstva. Ako jeste, onda je ovo povećanje racia zaduženosti donekle i opravdano. Vidimo da su u BS osnovna sredstva porasla tako da je bilo ulaganja u osnovna sredstva, jedan deo tih ulaganja je finansiran povećanjem zaduženosti i zato je vrednost ovog racia porasla.

-RACIO POKRIĆA OBAVEZA NETO NOVČANIM TOKOM IZ POSLOVANJA- Pored racia zaduženosti, i racio pokrića obaveza NNT iz poslovanja je važan pokazatelj finansijskog leveridža preduzeća.

obaveze ukupne Prosecne

poslovanjaiz tok novcani Netoposlovanjaiz NNT obaveza pokrica Racio

36

*Primer 3:

%)69,29(3,0

2

800.190)000.312400.525(

000.602006

RPONNT

%)47,24(24,0

2

400.226800.190

050.512007

RPONNT

Recipročna vrednost ovog racia je:

poslovanjaiz NNT obaveza pokrica Racio

1dugova vracanja Mogucnost

poslovanjaiz tok novcani oNet

obaveze ukupne Prosecne

obaveze ukupne Prosecne

poslovanjaiz tok novcani Neto

1dugova vracanja Mogucnost

*Primer 3:

god.MVD 37,3000.60

100.2022006 .09,4

050.51

600.2082007 godMVD

Interpretacija: Racio pokrića obaveza NNT iz poslovanja govori sa koliko dinara oslobođenog viška gotovine iz poslovanja je pokriven svaki dinar obaveza. Što je iznos tog pokrića veći, bolje su pretpostavke za solventnost preduzeća. U pozadini ovog racia se ne nalazi nijedno pravilo finansiranja, ali je orijentaciona normala iskustveno definisana i ona iznosi 0,2. Vrednosti iznad 0,2 su poželjne vrednosti što govori o dobrim pretpostavkama za solventnost preduzeća, dok vrednosti ispod 0,2 govore o lošim pretpostavkama za solventnost preduzeća. Vidimo da su vrednosti ovog racia u obe godine iznad orijentacione normale što upućuje na dobre pretpostavke za solventnost ovog preduzeća. Vrednosti blago opadaju tako da nam i ovaj racio potvrđuje neke zaključke koje smo doneli na bazi prethodnih racia – da se pretpostavke za solventnost ovog preduzeća blago kvare, odnosno da se dugoročna finansijska sigurnost blago kvari, ali je ona i dalje na zadovoljavajućem nivou. Mogućnost vraćanja dugova pokazuje za koliko godina je preduzeće sposobno da izmiri sve svoje obaveze iz oslobođenog viška gotovine iz poslovanja. Ovaj racio govori koliko je preduzeću potrebno vremena da izmiri sve svoje obaveze koje ima na kraju te godine. Oslobođeni višak gotovine iz poslovanja je višak gotovine koji generiše biznis preduzeća i taj iznos novca se može koristiti za razne stvari: za finansiranje investicija u stalnu imovinu,... Ovaj racio pretpostavlja da ćemo taj novac koristiti samo za otplatu obaveza. Vidimo da je krajem 2006. godine preduzeću trebalo 3,37 god. da isplati sve svoje obaveze, a u 2007. taj broj se povećao na 4,09 god. što je jednim delom posledica povećanja zaduženosti preduzeća koje smo ustanovili na osnovu racia zaduženosti.

37

Šira interpretacija: Vidimo da su vrednosti ovog raci od 2005. do 2007. godine iznad orijentacione normale ali je prisutan negativan trend u kretanju što govori o kvarenju pretpostavki za solventnost preduzeća. Po solventnosti, naše preduzeće je bolje od nekog prosečnog preduzeća u grani i bolje je od posrednog konkurenta, ali zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom. Vidimo da je ostvarena vrednost racia manja od planirane. Ovo su preliminarni zaključci koji moraju biti potvrđeni kroz dalju analizu.

-ZBIRNI KOMENTAR SVIH RACIA SOLVENTNOSTI- Na osnovu rezultata racia solventnosti možemo konstatovati da je finansijska struktura ovog preduzeća kvalitetno ukomponovana. Zapravo, kvalitetno je ukomponovan taj segment finansijske strukture koji opredeljuje dugoročnu finansijsku sigurnosti odnosno solventnost preduzeća. Vrednosti ovih racia solventnosti su bolje od onih poželjnih vrednosti koje su definisane orijentacionom normalom. Sama činjenica da su vrednosti ovih racia solventnosti bolje od orijentacionih normala (barem kod onih racia kod kojih je ona definisana) nam ukazuje na to da je najveći broj pravila finansiranja ispoštovan prilikom komponovanja finansijske strukture preduzeća. Iz toga proizilazi da je taj deo finansijske strukture kvalitetno ukomponovan i da su dobre pretpostavke za solventnost ovog preduzeća. Možemo videti da je stalna imovina u potpunosti finansirana iz sopstvenog kapitala. Vidimo da preduzeće ima dovoljno dugoročnog kapitala da njime pokrije celokupna ulaganja u stalnu imovinu i najveći deo ulaganja u zalihe i AVR što nam pokazuje racio pokrića realne imovine. Zapravo, vidimo da je čak 92% zaliha i AVR finansirano dugoročnim kapitalom što nam pokazuje racio pokrića zaliha NOK-om. Da je NOK ovog preduzeća visok potvrđuje i racio pokrića obrtne imovine NOK-om koji nam govori da se preko 50% obrtne imovine finansira iz dugoročnih izvora. Dakle, sve vrednosti racia nam ukazuju na to da preduzeća ima visok NOK a samim tim i kvalitetno ukomponovanu finansijsku strukturu iz čega proizilaze dobre pretpostavke za solventnost preduzeća. Možemo primetiti da je ovo preduzeće umereno zaduženo a to nam pokazuju racio zaduženosti i racio pokrića kamata zaradom. Vidimo da dugovi čine 58% vrednosti sopstvenog kapitala i vidimo da je zarada skoro 9,5 puta veća od rashoda kamata koji proizilaze iz dugova koje preduzeće koristi za finansiranje svog poslovanja. Niska vrednost racia zaduženosti i visoka vrednost racia pokrića kamata zaradom ukazuju na to da ovo preduzeće ne spada u grupu visoko zaduženih preduzeća, a to automatski znači da ono ima prostora za dodatno zaduživanje. Krajem 2007. godine finansijska struktura ovog preduzeća je kvalitetna ali je ona bila još kvalitetnija u prethodnim godinama. Znači, tokom ovog trogodišnjeg perioda ona se blago kvarila što pokazuju vrednosti svih racia solventnosti. Isto tako, u ovom trogodišnjem periodu postepeno je rasla zaduženost preduzeća što vidimo na osnovu racia zaduženosti, racia pokrića kamata zaradom i racia pokrića kamata NNT iz poslovanja. Prvi racio je rastao a druga dva su opadala, a to se uvek dešava kada se povećava zaduženost preduzeća. Konstatovali smo da ta zaduženost još uvek nije visoka i da preduzeće ima značajan prostor za dodatno zaduživanje, što je jako dobro. Možemo zaključiti da je dugoročna finansijska sigurnost našeg preduzeća bolja od nekog prosečnog preduzeća u grani što pokazuju gotovo sve vrednosti racia solventnosti. Iz toga proizilazi da su dugoročni poverioci našeg preduzeća sigurniji od dugoročnih poverilaca nekog prosečnog preduzeća u grani, što automatski znači da naše preduzeće ima bolji pristup kreditnim izvorima od nekog prosečnog preduzeća u grani. Ti kreditni izvori su jako bitni za finansiranje razvoja, održavanje konkurentske pozicije,... Znači, ovo naše preduzeć ima bolje pretpostavke za razvoj u budućnosti u odnosu na neko prosečno preduzeće u grani. Naše preduzeće je manje zaduženo od nekog prosečnog preduzeća i samim tim može povlačiti veće iznose kredita po povoljnijim uslovima.

38

U odnosu na lidera i neposrednog konkurenta, preduzeće ima nižu solventnost. Dugoročni poverioci ovih preduzeća su sigurniji nego dugoročni poverioci našeg preduzeća. Tako da u odnosu na ova preduzća, naše preduzeće verovatno nema pristup toliko povoljnim kreditima kao što imaju ova dva preduzeća. Ali, naše preduzeća je po pitanju solventnosti bolje od posrednog konkurenta. Iako smo sproveli celokupnu racio analizu solventnosti, ne možemo sve ove zaključke tretirati konačnim. Morali bismo da ispitamo profitabilnost preduzeća a pre toga (kao uvod u racio analizu profitabilnosti) treba sprovesti racio analizu obrta.

RACIA OBRTA ILI EFIKASNOSTI UPRAVLJANJA SREDSTVIMA I IZVORIMA SREDSTAVA Naziva se još i racio analiza aktivnosti. Racio analiza obrta je središnji deo racio analize finansijskih izveštaja. Dakle, ne možemo ništa pouzdano zaključiti o likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti preduzeća a da ne sprovedemo racio analizu obrta. U osnovi analize obrta nalazi se poređenje ostvarenih ili planiranih ulaganja kapitala u određene imovinske delove sa jedne strane i ostvarenih ili planiranih efekata koji proističu iz tih ulaganja, sa druge strane. Zapravo, svaki racio obrta nam govori o tome kakav je odnos između tih efekata (najčešće prihoda od prodaje) i nekih prosečnih ulaganja. Tako da je neka opšta definicija racia obrta:

ulaganja Prosecna

prodaje od Prihodiobrta Racio

Svaki racio obrta nam pokazuje koliko 1 dinar uložen u neku imovinu generiše dinara prihoda od prodaje, odnosno koliko puta se u toku poslovne godine ta imovina prometne kroz prihode od prodaje. Oni govore o tome kolika je efikasnost upravljanja imovinom. Veće vrednosti racia obrta ukazuju na veću efikasnost upravljanja imovinom – sa istom imovinom generišemo veće prihode. Poimanje (shvatanje) obrta je uslovljeno vrstom imovine za koju računamo obrt:

1. Ukupna i stalna imovina – obrt ukupne i stalne imovine se najčešće smatra kao sposobnost tih sredstava da generišu prihode od prodaje. Ako je racio obrta ukupne ili stalne imovine veći to znači da ukupna ili stalna imovina ima veću sposobnost produkovanja prihoda od prodaje.

2. Obrtna imovina i njeni delovi – obrt obrtne imovine i nekih njenih delova (kao što su zalihe i potraživanja) tumače se na drugačiji način. Obrt obrtne imovine nam pokazuje koliko 1 dinar uložen u obrtnu imovinu generiše prihoda od prodaje, odnosno koliko puta se ta obrtna imovina prometne kroz prihode od prodaje. Međutim, pošto je obrtna imovina kratkoročno vezana za preduzeće, ovo tumačenje možemo malo proširiti. Pod pretpostavkom da preduzeće naplaćuje sve svoje prihode u punom iznosu, obrt obrtne imovine nam ukazuje i na to koliko puta se obrtna imovina vrati u početni novčani oblik u toku jedne godine. Što je obrt obrtne imovine veći, to je znak da se ona brže konvertuje u gotovinu. Npr. ukoliko je obrt obrtne imovine 3 to znači da se ta obrtna imovina prometne kroz prihode od prodaje 3 puta u toku jedne godine (pod pretpostavkom da se ti prihodi u potpunosti naplaćuju). Ovako možemo tumačiti samo obrt obrtne imovine zato što je obrtna imovina kratkoročno vezana za preduzeće za razliku od stalne imovine koja je dugoročno vezana za preduzeće. Stalna imovina se vraća u početni novčani oblik tokom dužeg niza godina u visini troškova amortizacije i potreban joj je veći broj godina da bi se konvertovala u gotovinu.

39

Analiza obrta nalazi se u središtu analize finansijski izveštaja iz 3 razloga: 1. Povezanost sa likvidnošću – ako je obrt preduzeća veći, gotovina će se brže oslobađati iz

poslovnog procesa i biće u većem iznosu raspoloživa za isplatu kratkoročnih obaveza iz čega proizilazi da će to pozitivno uticati na likvidnost preduzeća.

2. Povezanost sa solventnošću – ukoliko se obrt poveća isti iznos prihoda možemo generisati sa manjim ulaganjem u imovinu, a pri datom vlasničkom kapitalu to automatski znači manju zaduženost preduzeća i samim tim bolju solventnost. Ako poredimo 2 preduzeća koja generišu isti nivo prihoda od prodaje i ako imaju različitu efikasnost upravljanja imovinom, preduzeće koje efikasnije upravlja imovinom koristiće manje imovine da bi generisalo te prihode, za razliku od drugog preduzeća koje će morati da korsiti više imovine da bi ih generisalo. Ako ta 2 preduzeća imaju isti vlasnički kapital kojim finansiraju tu imovinu, to automatski znači da će prvo preduzeće (koje efikasnije upravlja svojom imovinom) koristiti manje dugova u njenom finansiranju za razliku od drugog preduzeća i samim tim biće solventnije. Ako je veći obrt imovine preduzeća, to je znak da se ta imovina brže konvertuje u gotovinu (da se gotovine brže oslobađa iz poslovnog procesa) i onda je ona u većem iznosu raspoloživa za isplatu troškova kamata, za otplatu dugoročnih obaveze što povoljno utiče na solventnost preduzeća.

3. Povezanost sa profitabilnošću – ubrzanje obrta povećava i profitabilnost preduzeća. Obrt je zapravo multiplikator profitabilnosti ukupnih i vlasničkih ulaganja (ROA i ROE). Zapravo, obrt množimo odgovarajućim pokazateljem profitabilnosti prihoda (sa nekom stopom dobitka). Ako se obrt povećava, pri datoj profitabilnosti prihoda, to znači da rastu određene stope, odnosno povećava se profitabilnost ukupnih i vlasničkih ulaganja i profitabilnost celog preduzeća. Pri tome, ako se povećava i profitabilnost prihoda, onda nam profitabilnost preduzeća multiplikovano raste.

Što je veća efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom, odnosno što je veći obrt to pozitivniije utiče na likvidnost, solventnost i profitabilnost preduzeća i zato analiza obrta zauzima centralno mesto u analizi finansijskih izveštaja. Iz ovoga proizilazi da je obrt moćna upravljačka poluga. Znači, ukoliko menadžeri žele da povećaju likvidnost, solventnost i profitabilnost preduzeća odnosno ukoliko žele da poboljšaju finansijski i prinosni položaj preduzeća, mogu se osloniti na obrt i mogu pokušati da povećaju efikasnost upravljanja imovinom i kapitalom odnosno mogu pokušati da ubrzaju obrt pojedinih delova imovine a to će pozitivno uticati na sva 3 oblika poslovanja preduzeća.

-RACIO OBRTA UKUPNE IMOVINE-

imovina ukupna Prosecna

prodaje od Prihodiimovine ukupne obrta Racio

Misli se na prihode od prodaje na eksternom i internom tržištu i oni UVEK uključuju sledeće stavke:

1. Prihode od prodaje robe 2. Prihode od prodaje proizvoda i usluga 3. Internu realizaciju 4. Ostale poslovne prihode

Ne uzima se povećanje vrednosti zaliha! Zapravo, pod prihodima od prodaje podrazumevamo sve poslovne prihode OSIM promene vrednosti zaliha učinaka.

40

Ukupna imovina je u najvećem broju slučajeva zbir aktive. Međutim, nekad se dešava da su NUK i gubitak iskazani na strani aktive. Kada imamo takvu situaciju, pod ukupnom imovinom podrazumevamo zbir aktive umanjen za NUK i gubitak koji su iskazani na strani AKTIVE.

Gubitak-NUK-aktive Zbirimovina Ukupna

Alternativno, taj isti iznos ćemo dobiti ako saberemo stalnu imovinu, obrtnu imovinu i AVR. Tako da je:

AVRimovina Obrtnaimovina Stalnaimovina Ukupna

Poenta je da uzmemo ukupnu imovinu. Nekad se na strani aktive iskazuju neke stvari koje nisu imovina – NUK i gubitak su primarno korektivne stavke sopstvenog kapitala iskazanog na strani pasive. Ako su uneti na stranu aktive te stavke NE UKLJUČUJEMO u obračun ukupne imovine. *Primer 3:

37,1

2

500.531400.525

000.24000.7002006

ROUI 54,1

2

600.614500.531

000.82000.8002007

ROUI

dane) zaimovine ukupne obrta Racio

365imovine obrta remeV ( ili

mesece) zaimovine ukupne obrta Racio

12imovine obrta Vreme (

*Primer 3:

danaimovine obrta Vreme 2006 26637,1

365 danaimovine obrta Vreme 2007 237

54,1

365

-RACIO OBRTA ZALIHA-

AVR) (zalihe Prosecne

prodaje od Prihodizaliha obrta Racio

U prihode od prodaje uključujemo one 4 vrste prihoda (prihodi od prodaje proizvoda i usluga, prihodi od prodaje robe, interna realizacija i ostali poslovni prihodi). *Primer 3:

39,5

2

)500.3000.131()650400.133(

000.24000.7002006

ROZ

75,5

2

)500.2600.169()500.3000.131(

000.82000.8002007

ROZ

41

zaliha obrta Racio

365zaliha obrta Vreme

*Primer 3:

danazaliha obrta Vreme 2006 6839,5

365 danazaliha obrta Vreme 2007 64

75,5

365

Interpretacija: Racio obrta zaliha ukazuje na efikasnost upravljanja zalihama preduzeća. Zapravo, on nam govori koliko se puta u proseku u toku godine zalihe vrate u početni novčani oblik tj. koliko puta se konvertuju u gotovinu u toku godine. Što je broj tih konverzija veći, odnosno što je vrednost racia veća to će biti bolje po likvidnost, solventnost i profitabilnost preduzeća. Ukoliko preduzeće poveća obrt zaliha tj. efikasnost upravljanja zalihama, te zalihe će se brže konvertovati u gotovinu, gotovina će se brže oslobađati iz poslovnog procesa i preduzeće će moći lakše da izmiruje svoje kratkoročne i dugoročne obaveze. Druga strana priče je da ubrzan obrt zaliha istovremeno podrazumeva ubrzavanje obrta obrtne imovine što dovodi do povećanja obrta ukupne imovine. Obrt ukupne imovine je multiplikator profitabilnosti ukupnih ulaganja, odnosno stope prinosa na ukupnu imovinu tako da se povećanjem obrta obrtne imovine povećava profitabilnost preduzeća. Ovo je indirektan uticaj obrta zaliha na profitabilnost. Ako preduzeće poveća obrt zaliha tj. ako poveća efikasnost upošljavanja zaliha u poslovnom procesu, zalihe će se kraće zadržavati u preduzeće, brže će se vraćati u početni novčani oblik i samim tim doći će do smanjenja svih troškova koji nastaju u vezi sa zalihama: troškovi skladištenja, troškovi inspekcije, kontrole kvaliteta i sl. To je direktan uticaj na profitabilnost preduzeća. U našem preduzeću možemo primetiti da su se zalihe konvertovale u gotovinu u 2006. godini u proseku 5,39 puta, a u 2007. godini 5,75 puta. Uporedo sa tim ubrzavanjem obrta zaliha skraćeno je vreme trajanja jednog obrta sa 68 dana na 64 dana. Dakle, povećana je efikasnost upravljanja zalihama u 2007. u odnosu na 2006. godinu i to se pozitivno odrazilo na likvidnost, solventnost i profitabilnost preduzeća. Šira interpretacija: Možemo primetiti da se u ovom analiziranom periodu od 2005. do 2007. godine racio obrta zaliha povećava što znači da preduzeće konstantno povećava svoju efikasnost upravljanja zalihama. Ulaganja u zalihe generišu sve veće i veće prihode od propdaje, zalihe se brže vraćaju u početni novčani oblik i to ubrzavanje obrta zaliha, odnosno povećanje efikasnosti njihovog upošljavanja u poslovnom procesu pozitivno utiče na sve aspekte poslovanja preduzeća. Možemo primetiti da naše preduzeće efikasnije upravlja zalihama od nekog prosečnog preduzeća u grani, zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom ali je bolje od posrednog konkurenta. Možemo primetiti da je ostvarena efikasnost upravljanja zalihama ispod planirane. Ovaj racio treba dovesti u vezu sa raciom opšte iil tekuće likvidnosti zato što se visoke vrednosti racia opšte ili tekuće likvidnosti mogu dugovati i nagomilanim zalihama u BS koje preduzeće ne može da proda. Dakle, reč je o preduzeću koje ima problema da na eksternom tržištu realizuje ono što je proizvelo i kod takvih preduzeća zalihe se povećavaju, tako da visoke vrednosti racia u takvim uslovima nam pre govore o problemima tog preduzeća sa održavanjem likvidnosti. Sada možemo videti da visoke vrednosti racia opšte ili tekuće likvidnosti u našem preduzeću nisu posledica nagomilanih zaliha. Naše

42

preduzeće dobro upravlja svojim zalihama, efikasno ih koristi u poslovnom procesu i na bazi toga generiše sve veće i veće prihode od prodaje, brže ih vraća u početni novčani oblik iz godine u godinu. VREME OBRTA ZALIHA Vreme obrta zaliha predstavlja prosečno vreme koje protekne od momenta nabavke materijala od dobavljača (od momenta ulaska zaliha u preduzeće) do momenta prodaje gotovih proizvoda kupcima (do momenta izlaska zaliha iz preduzeća). To je neko prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeće. PARCIJALNI POKAZATELJI OBRTA ZALIHA Ovaj racio se može dekomponovati na parcijalne pokazatelje racia obrta zaliha:

materijala zaliha vrednost Prosecna

materijala Troskovimaterijala obrta Racio .1

Racio obrta materijala ukazuje na efikasnost upravljanja zalihama materijala.

materijala obrta Racio

365materijala obrta Vreme

Vreme obrta materijala je prosečno vreme koje protekne od momenta kada se nabavi materijal od dobavljača do momenta kada otpočne proizvodnja na bazi tog materijala.

eproizvodnj nedovrsene zaliha vrednost Prosecna

proizvoda zavrsenih kostanja Cenaeproizvodnj nedovrsene obrta Racio .2

Racio obrta nedovršene proizvodnje ukazuje na efikasnost upravljanja zalihama nedovršene proizvodnje.

eproizvodnj nedovrsene obrta Racio

365eproizvodnj nedovrsene obrta Vreme

Vreme obrta nedovršene proizvodnje je vreme koje u proseku protekne od momenta kada počne proizvodnja do momenta završetka proizvodnje i nastanka gotovih proizvoda.

proizvoda gotovih zaliha vrednost Prosecna

proizvoda prodatih kostanja Cenaproizvoda gotovih obrta 3.Racio

Racio obrta gotovih proizvoda ukazuje na efikasnost upravljanja zalihama gotovih proizvoda.

proizvoda gotovih obrta Racio

365proizvoda gotovih obrta Vreme

Vreme obrta zaliha gotovih proizvoda je vreme koje u proseku protekne od trenutka završetka proizvodnje (od momenta nastanka gotovih proizvoda) do trenutka prodaje gotovih proizvoda.

43

proizvoda gotovih eproizvodnj nedovrsene materijala zaliha

zaliha obrta Vreme zaliha obrta Vreme zaliha obrta Vremeobrta Vreme

Ova 3 racia su bitna za proizvodna preduzeća.

robe zaliha vrednost Prosecna

robe prodaje od Prihodirobe obrta 4.Racio

Racio obrta robe ukazuje na efikasnost upravljanja zalihama robe. Bitan je za trgovinska preduzeća.

robe obrta Racio

365robe obrta Vreme

Vreme obrta robe je vreme koje protekne od momenta kada trgovinsko preduzeće nabavi neku robu pa do momenta kada je proda.

-RACIO OBRTA POTRAŽIVANJA OD KUPACA-

kupaca od japotrazivan Prosecna

trzistu eksternom na ostvareni prodaje od Prihodikupaca od japotrazivan obrta Racio

U prihode od prodaje na eksternom tržištu uključujemo: 1. Prihode od prodaje robe 2. Prihode od prodaje proizvoda i usluga 3. Ostale poslovne prihode Isključeni su promena vrednosti zaliha učinaka i interna realizacija! Zašto se isključuje interna realizacija? Ovaj racio poredi neke prihode sa potraživanjima od kupaca, onda se postavlja pitanje koji su to prihodi uporedivi sa potraživanjima od kupaca tj. koje prihode ima smisla porediti sa potraživanjima od kupaca. Ima smisla porediti samo one prihode koji nastaju po osnovu prodaje a po osnovu kojih nastaju potraživanja. Znači, kada prodamo neke proizvode po osnovu toga nastaju prihodi i nastaju potraživanja a to važi samo ukoliko proizvode prodajemo na eksternom tržištu. Ako neke proizvode prodamo na internom tržištu po osnovu toga neće nastati potraživanja. Ovi prihodi od prodaje koji su ostvareni na eksterno tržištu su u suštini proistekli iz prodaje na poček – što znači da beskamatno kreditiramo kupce. Kada prodajemo proizvode za gotovo onda ne nastaju potraživanja. I takve prihode koji nastaju po osnovu prodaje proizvoda za gotovo nema smisla porediti sa potraživanjima od kupaca. Dakle, ono što bismo eventualno u praksi trebali da uradimo ako znamo koliki su prihodi od prodaje za gotovo je da od ukupnog iznosa prihoda od prodaje koji su ostvareni na eksternom tržištu odbijemo onaj deo tih prihoda koji su ostvareni prodajom za gotovo (zato što po osnovu takve prodaje ne nastaju potraživanja od kupaca). Dakle, u brojiocu se ne nalaze prihodi od prodaje koji su ostvareni na internom tržištu i ne bi trebalo da se nalaze prhodi od prodaje koji su ostvareni po osnovu prodaje za gotovo.

44

U BS su iskazana neto potraživanja od kupaca – to je vrednost potraživanja umanjena za eventualne gubitke po osnovu nekih spornih, sumnjivih i nenaplativih potraživanja. Znači, bruto potraživanja umanjena za eventualne ispravke vrednosti potraživanja. Postoji jedna pretpostavka a to je da preduzeće primenjuje politiku umerenih otpisa svojih potraživanja. Ukoliko bi neko preduzeće agresivno otpisivalo svoja potraživanja ono bi moglo da značajno umanji vrednost imenioca i da time veštački poveća iznos ovog racia. Ako je takva situacija u nekom preduzeću i mi smo toga svesni, onda ćemo vrednost ovog racia računati na bazi bruto potraživanja. *Primer 3:

71,8

2

000.85800.75

000.7002006

ROK 56,8

2

800.101000.85

000.8002007

ROK

kupaca od japotrazivan obrta Racio

365kupaca jakreditiran Racio

Vreme obrta potraživanja od kupaca se drugačije zove racio kreditiranja kupaca. *Primer 3:

danakupaca jakreditiran Racio 2006 4271,8

365 danakupaca jakreditiran Racio 2007 43

56,8

365

Interpretacija: Ovaj racio ukazuje na efikasnost upravljanja potraživanjima od kupaca. Drugačije rečeno, on pokazuje efikasnost naplate potraživanja u nekom preduzeću. Vrednosti ovog racia nam govore koliko puta u proseku u toku godine preduzeće naplaćuje svoja potraživanja od kupaca. Veći broj naplata upućuje na veću efikasnost upravljanja potraživanjima i pozitivno utiče na sve aspekte poslovanja preduzeća (na likvidnost, solventnost i profitabilnost). Dakle, ukoliko preduzeće ubrza obrt potraživanja tj. ukoliko ubrza naplatu potraživanja od kupaca to će se pozitivno odraziti i na finansijski i na prinosni položaj preduzeća. Sama činjenica da je preduzeće ubrzalo naplatu potraživanja nam govori da ono brže dolazi do gotovine, da se gotovina brže oslobađa iz poslovnog procesa a takvo preduzeće lakše izmiruje kratkoročne i dugoročne obaveze. Sa druge strane, brži obrt potraživanja podrazumeva istovremeno brži obrt obrtne imovine a samim tim i ukupne imovine a to pozitivno utiče na profitabilnost preduzeća. Poželjne vrednosti ovog racia su što veće vrednosti. U tumačenju ovog racia moramo ipak biti oprezni jer se njegove vrednosti mogu posmatrati i iz drugog ugla. Zapravo, vrednosti ovog racia nam posebno govore kakva je politika kreditiranja kupaca preduzeća, kolika je pregovaračka moć preduzeća u odnosu na kupce, kakva je tržišna pozicija preduzeća uopšte. Poželjno je da vrednosti racia budu što veće – to nam govori da preduzeće efikasnije upravlja potraživanjima, da brže naplaćuje svoja potraživanja od kupaca i da brže dolazi do gotovine. Sama činjenica da preduzeće brže dolazi do gotovine pozitivno utiče na sve aspekte poslovanja i zato je poželjno da vrednosti racia budu što veće. Međutim, nemaju sva preduzeća dovoljno jaku tržišnu poziciju da mogu sebi da priušte visoke vrednosti ovog racia. Mnoga preduzeća imaju nezavidan položaj

45

u odnosu na svoje kupce, posluju na tržištu na kome imaju veliki broj konkurenata koji se bore za te iste kupce. Takva preduzeća imaju slabu pregovaračku moć u odnosu na svoje kupce, pa će vrednosti ovog racia biti niske. Nekada su one niske zbog toga što to preduzeće svesno želi, a nekada je to nametnuto. Neka preduzeća svesno usporavaju naplatu potraživanja kako bi privukla kupce, to je jedno od polja na kome se možemo takmičiti sa našim konkurentima. Možemo našim kupcima odobravati da izmiruju obaveze u kasnijem vremenskom periodu u odnosu na ono što odobravaju naši konkurenti i na taj način možemo da privučemo kupce, da povećamo prodaju i da održimo poziciju na tržištu. Kod takvih preduzeća vrednosti ovog racia su niske ali to ne mora da bude loše ukoliko to dovodi do povećanja prodaje, ako to nije slučaj onda takva preduzeća definitivno imaju određenih problema u svom poslovanju. Koje preduzeće može sebi da priušti visoke vrednosti ovog racia? Može ono preduzeće koje ima veliku pregovaračku moć u odnosu na svoje kupce (monopolista). Znači, ako su vrednosti ovog racia u nekom preduzeću visoke to može biti znak da je preduzeće dobro pozicionirano na tržištu i da može sebi da priušti tu politiku kreditiranja kupaca koja je vrlo rigorozna i koja podrazumeva kratke rokove kreditiranja. Sa druge strane, niske vrednosti ovog racia nam govore o tome da preduzeće nema jaku poziciju na tržištu, da ima slabu pregovaračku mož u odnosu na svoje kupce, da kupci nameću uslove poslovanja takvom preduzeću, a sve to ima smisla ako prihodi od prodaje rastu. Ako to nije slučaj tj. ako prodaja opada onda uprkos tom izlaženju u susret zahtevima kupaca to je onda definitivno znak da preduzeće ima posla sa nelikvidnim kupcima i treba da pokuša da se otarasi tih kupaca i nađe neke nove. U našem preduzeću u 2006. godini vidimo da je ono u proseku naplaćivalo potraživanja u toku godine 8,71 puta, a u 2007. broj tih naplata je smanjen na 8,56. Uporedo sa ovim usporavanjem naplate potraživanja od kupaca poraslo je i vreme obrta potraživanja sa 42 na 43 dana. S obzirom da je efikasnost upravljanja kupcima blago opala, racio kreditiranja kupaca se blago povećao. Dakle, možemo primetiti da je u našem preduzeću efikasnost naplate potraživanja blago smanjena u 2007. u odnosu na 2006. godinu ali to još uvek nije zabrinjavajuće. Bilo bi zabrinjavajuće da je ovaj pad bio intenzivan, tako da ovo verovatno neće ugroziti finansijski i prinosni položaj preduzeća. Možemo primetiti da je ovo usporavanje naplate imalo smisla i bilo je opravdano zato što su se prihodi od prodaje povećali (sa 700.000 na 800.000). Šira interpretacija: U trogodišnjem periodu od 2005. do 2007. godine vrednosti ovog racia postepeno opadaju. Preduzeće postepeno usporava naplatu svojih potraživanja ali to nije posebno ugrozilo likvidnost, solventnost i profitabilnost preduzeća. To je sve imalo smisla zato što su u ovom periodu prihodi od prodaje naglo porasli. Takođe, vidimo da ovo naše preduzeće ima efikasniju naplatu potraživanja u odnosu na neko prosečno preduzeće u grani, ono ima slabiju efikasnost upravljanja potraživanjima od lidera i od neposrednog konkurenta ali ima veću efikasnost naplate potraživanja od posrednog konkurenta. Možemo zaključiti da lider i neposredni konkurent imaju mnogo veću pregovaračku moć u odnosu na svoje kupce nego što ima naše preduzeće. Možemo videti da je ostvarena efikasnost naplate potraživanja ispod planirane. RACIO KREDITIRANJA KUPACA Racio kreditiranja kupaca predstavlja prosečno vreme koje protekne od momenta prodaje gotovih proizvoda kupcima (momenat nastanka potraživanja) pa do momenta naplate potraživanja od kupaca. Drugačije rečeno, to je prosečan period u toku koga preduzeće beskamatno kreditira svoje kupce. Interes preduzeća je da ovaj racio bude što niži, da brže dolazi do gotovine što će pozitivno uticati na likvidnost, solventnost i profitabilnost. Interes kupaca je da ovaj period bude što duži. Dakle, po pitanju vrednosti ovog racia postoje konflikti između preduzeća sa jedne strane i kupaca sa druge strane. Ali,

46

isto tako, postoje konflikti i unutar samog preduzeća. Finansijski direktor je taj koji će zahtevati da vrednost ovog racia bude niža, on će zahtevati da kupci što brže izmiruju svoje obaveze prema preduzeću. Direktor prodaje zastupa interese kupaca i njemu odgovara da ovaj period kreditiranja kupaca bude što duži zato što će na taj način možda uspedi da privuče dodatne kupce i da poveća prodaju, i na osnovu toga dobija bonuse. Sa druge strane, finansijski direktor je odgovoran za finansijski položaj preduzeća i očuvanje likvidnosti i solventnosti i on mora da brine o tome da se naplata potraživanja ubrza. Poželjno je da vrednosti ovog racia budu do 30 dana. U našem preduzeću to niej tako ali opet, vrednost ovog racia u našem preduzeću je bolja nego u nekom prosečnom preduzeću u grani. Ovaj racio kreditiranja kupaca govori o tome koliko je rigorozna politika kreditiranja kupaca. Njegove više vrednosti ukazuju na to da preduzeće odobrava duže periode beskamatnog kreditiranja, da izlazi u susret zahtevima kupaca. Vrednosti niže od 30 ukazuju na rigorozniju politiku kreditiranja kupaca – preduzeće zahteva bržu naplatu. Ovaj racio se poredi sa raciom regulisanja obaveza prema dobavljačima.

-RACIO OBRTA OBAVEZA PREMA DOBAVLJAČIMA-

madobavljaci prema obaveze Prosecne

nabavke predmet su koji Troskovimadobavljaci prema obaveza obrta Racio

robe i materijala zaliha Povecanje

robe i materijala zaliha Smanjenje

Brojilac predstavlja ukupne godišnje nabavke dobavljača. Ovaj racio govori o tome koliko puta u proseku u toku godine preduzeće izmiruje svoje obaveze prema dobavljačima. Gledaju se samo zalihe materijala i robe zato što od dobavljača nabavljamo materijal i robu. U troškove koji su predmet nabavke uključujemo: 1. Troškove materijala za izradu 2. Troškove ostalog materijala Troškovi materijala 3. Troškove goriva i energije 4. Troškove proizvodnih usluga 5. Nabavnu vrednost prodate robe Može se desiti da preduzeće nije trgovinsko pa da nema nabavnu vrednost prodate robe. Onda uzimamo samo troškove materijala i troškove proizvodnih usluga. Ako posmatramo neko proizvodno preduzeće ono će pretežno imati troškove materijala, a u BS će imati samo zalihe materijala. Tu potrošnju materijala treba da svedemo na nabavke materijala koje u toku godine imamo od dobavljača – to je poenta. Ako su se zalihe materijala u tokuk godine povećale to nam govori da smo verovatno nabavili više materijala nego što smo potrošili u toku godine pa su po osnovu toga neki od tih nabavljenih materijala završili na zalihama i povećali zalihe. Znači, ako se u toku perioda desilo povećanje zaliha materijala, to je znak da su nabavke materijala bile veće od potrošnje. Suprotno je kada je smanjenje zaliha materijala, to je znak da je u tom periodu potrošnja veća od nabavke. *Primer 3:

47

89,10

2

400.48600.41

)500.61100.63()600.50400.54140.53600.333(2006

ROD

81,10

2

500.67400.48

)500.61500.76()700.66500.69300.69900.405(2007

ROD

Vreme obrta dobavljača se zove i:

dobavljaca obrta Racio

365madobavljaci prema obaveza aregulisanj Racio

*Primer 3:

danamadobavljaci prema obaveza aregulisanj Racio 2006 3489,10

365

danamadobavljaci prema obaveza aregulisanj Racio 2007 3481,10

365

Ovaj racio pokazuje koliko puta u proseku preduzeće izmiruje svoje obaveze prema dobavljačima. Preduzeću odgovara da vrednost racia bude manja. Svako preduzeće preferira da uspori izmirivanje obaveza prema dobavljačima jer to onda pozitivno utiče na finansijski i prinosni položaj preduzeća. U našem preduzeću se tempo izmirivanja obaveza blago usporio što je i logično jer smo imali usporavanje naplate potraživanja. Vidimo da to smanjenje nije intenzivno. Mnogo brže su opale naplate potraživanja engo što su opale isplate obaveza prema dobavljačima što nije naročito povoljna okolnost. RACIO REGULISANJA OBAVEZA PREMA DOBAVLJAČIMA Racio regulisanja obaveza prema dobavljačima ukazuje na prosečno vreme koje protekne od momenta kada se nabave materijali od dobavljača do momenta kada se isplate obaveze prema dobavljačima. Znači, to je prosečan vremenski period u toku koga je preduzeće beskamatno kreditirano od strane svojih dobavljača. I kod ovog racia postoji sukobljavanje interesa preduzeća i dobavljača. Preduzeću odgovara da ovaj racio bude što veći, odnosno da taj prosečan period u toku kojeg ono izmiruje svoje obaveze bude što duži, dok dobavljačima odgovara da taj period bude što kraći. I unutar samog preduzeća postoje konflikti. Direktor nabavke zastupa interese dobavljača i njemu će odgovarati da vrednosti ovog racia budu što niže, dok finansijskom direktoru više odgovara da vrednost ovog racia bude viša. Vrednost ovog racia se poredi sa raciom kreditiranja kupaca. Preduzeću više odgovara kada je racio regulisanja obaveza prema dobavljačima veći od racia kreditiranja kupaca. Svakom preduzeću više odgovara da ga dobavljači duže beskamatno kreditiraju nego što ono beskamatno kredtira svoje kupce.

-POSLOVNI I GOTOVINSKI CIKLUS- Poslovni ciklus je prosečno vreme koje protekne od momenta nabavke materijala od dobavljača do momenta naplate potraživanja od kupaca na ime prodatih proizvoda koji su proizvedeni na bazi tog materijala.

48

kupaca jakreditiran Raciozaliha obrta Vremeciklus Poslovni

Poslovni ciklus se još naziva i vreme konvertovanja zaliha u gotovinu. *Primer 3: Poslovni ciklus2006 = 68+42=110 dana Poslovni ciklus2007 = 64+43=107 dana 107 dana je prosečno vreme koje je potrebno preduzeću da protekne od momenta nabavke materijala do momenta naplate potraživanja, odnosno to je vreme koje je potrebno preduzeću da dođe do novca. U ovom preduzeću poslovni proces generiše novčani priliv tek nakon 107 dana.

madobavljaci prema obaveza aregulisanj Racio-ciklus Poslovniciklus Gotovinski

Gotovinski ciklus je prosečno vreme koje protekne od momenta isplate dobavljača po osnovu nabavljenog materijala do momenta naplate potraživanja od kupaca po osnovu proizvoda koje smo im prodali. Zapravo, to je prosečno vreme u toku koga je gotovina zarobljena u poslovnom procesu preduzeća. *Primer 3: Gotovinski ciklus2006 = 110-34=76 dana Gotovinski ciklus2007 = 107-34=73 dana Zašto se poslovni ciklus poredi sa raciom regulisanja obaveza prema dobavljačima? Racio regulisanja obaveza prema dobavljačima je vremenski period koji protiče od momenta početka poslovnom procesa do momenta kada dolazi do odliva gotovine iz tog poslovnog procesa. Dakle, da bi poslovni proces mogao normalno da teče, ovo naše preduzeće nakon 34 dana mora da isplati obaveze prema dobavljačima.

49

Vidimo da naše preduzeće odbacuje priliv u 107. danu a zahteva odliv novca već u 34. danu. Dakle, poslovni proces je u ovom preduzeću takav da odbacuje neusklađene novčane tokove. Zapravo, preduzeće dolazi do novca tek nakon 107 dana a već u 34. danu mu je potreban novac da bi isplatio svoje dobavljače tako da ono definitivno mora nekako da premosti ovaj likvidnosni jaz između 34. i 107. dana. A to će uraditi tako što će u 34. danu povući kratkoročni kredit. Iz tog kredita izmiruje obaveze prema dobavljačima, a onda u 107. danu poslovni proces generiše gotovinu i u tom momentu preduzeće može da vrati kratkoročni kredit. Videli smo da je analiza likvidnosti pokazala da ovo preduzeće ima zadovoljavajući nivo likvidnosti a ova analiza nam otkriva da se ono susreće sa određenim likvidnosnim problemima ali isto tako pokazuje kako ovo preduzeće te likvidnosne probleme rešava. Kod preduzeća kod kojih je gotovinski ciklus pozitivan to je znak da je poslovni ciklus duži od prosečnog perioda izmirivanja obaveza prema dobavljačima i u takvoj situaciji preduzeće se mora oslanjati na kratkoročne kredite kako bi održalo svoju likvidnost. Period od 34 dana finansiraju dobavljači a preostalih 73 dana finansiraju banke kratkoročnim kreditima. Mana svega ovoga je to što preduzeće mora da koristi kratkoročne kredite na koje plaća troškove kamata. Interes svakog preduzeća: svako preduzeće bi volelo da ubrza obrt zaliha i da ubrza naplatu potraživanja od kupaca što će skratiti trajanje jednog poslovnog ciklusa. Ono što svako preduzeće želi je i da prolongira isplate obaveza prema dobavljačima. Nekada preduzeća imaju jaku tržišnu poziciju i jaku pregovaračku moć u odnosu na svoje kupce i dobavljače i mogu sebi da priušte negativan gotovinski ciklus – situacija u kojoj je poslovni ciklus manji od racia regulisanja obaveza prema dobavljačima.

Ovo preduzeće nabavlja materijal od dobavljača, završava celokupan poslovni proces i ostvarilo je priliv novca a još uvek ne mora da plati svoje dobavljače tako da taj novac koristi za svoje poslovanje u još nekom periodu. Znači, u takvoj situaciji preduzeće nabavi materijal od dobavljača, na bazi tog materijala proizvede određene proizvode, proda te proizvode, naplati potraživanja od kupaca i tim novcem izmiruje obaveze prema dobavljačima. Ono bukvaklo sve vreme koristi novac dobavljača za finansiranje svog poslovnog procesa. Kod takvih preduzeća nema potrebe za kratkoročnim kreditima i neće biti troškova kamata. U našem preduzeću u 2006. godini poslovni ciklus je bio 110 dana, odnosno preduzeću je trebalo 110 dana da dođe do gotovine. U 2007. godini preduzeće je ubrzalo obrt zaliha i skratilo je vreme obrta zaliha sa 68 na 64 dana ali je malo produžilo prosečan period u kome beskamatno kreditira kupce sa 42 na 43 dana, ali sve skupa poslovni ciklus se skratio sa 110 na 107 dana i to je dobro ostvarenje. Sa druge strane, gotovinski ciklus u 2006. godini je bio 76 dana. Dakle, to je bilo neko prosečno vreme u toku koga je poslovni ciklus bio finansiran od strane banke, a u 2007. godini gotovinski ciklus je skraćen na 73 dana što je dobro ostvarenje.

50

-PROCENA PERFORMANSI NA OSNOVU RACIA OBRTA-

Sva racia obrta se mogu koristiti za potrebe projektovanja budućih ostvarenja odnosno performansi preduzeća. Slučaj pod a) Elementi Iznos 1. Dostignuta efikasnost upravljanja obrtnom imovinom (racio obrta) 2. Dostignuta stopa bruto poslovnog rezultata bez promene vrednosti zaliha učinaka (476.100:882.000)x100 3. Planirani bruto poslovni rezultat 4. Planirani iznos prihoda od prodaje za naredni period (3:2)

3,41 53,98 650.000 1.204.150

5. Ukupno ulaganje u obrtnu imovinu u narednom periodu (4:1) 6. Ulaganje u obrtnu imovinu u prethodnom periodu

353.123 281.600

7. Dodatno ulaganje u obrtnu imovinu u narednom periodu (5-6) 71.523 *Ne uzimamo u obzir iznos bruto poslovnog rezultata već uzimamo bruto poslovni dobitak bez promene vrednosti zaliha učinaka. *Stopa bruto poslovnog rezultata bez promene vrednosti zaliha učinaka nam govori koliko je učešće bruto poslovnog rezultata bez promene vrednosti zaliha učinaka u prihodima od prodaje koji su ostvareni na eksternom tržištu. *Na svakih 100 din. prihoda od prodaje 53,98 dinara je bruto poslovni rezultat. *Prvo pitanje koje možemo sebi postaviti je: koliko to prihoda od prodaje ovo preduzeće mora da ostvari u narednoj 2008. godini da bi pri postojećoj dobitnosti prihoda ostvarilo bruto poslovni rezultat od 650.000. *Ako preduzeće u 2008. godini ostvari prihode od prodaje u iznosu od 1.204.150 pri postojećoj dobitnosti prihoda tj. pri učešću bruto poslovnog rezultata u prihodima od prodaje u iznosu od 53,98% to će u narednoj godini odbaciti bruto poslovni rezultat od 650.000. *Sledeće pitanje koje možemo sebi postaviti: ako nam trebaju toliki prihodi u narednoj godini koliko onda moramo ukupno uložiti u obrtnu imovinu da bismo ostvarili te prihode od prodaje. *Ako znamo da u narednoj godini treba da ostvarimo prihode od prodaje u iznosu od 1.204.150 i ako znamo da će na dinar obrtne imovine preduzeće generisati 3,41 dinara prihoda od prodaje onda ukupna obrtna imovina u narednoj godini treba da bude 353.123. *Ako preduzeće u narednoj godini u svoju obrtnu imovinu uloži ukupno 353.123 dinara pri postojećoj efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom to će generisati prihode od prodaje od 1.204.150. *Pod stavkom 6 uzmimamo samo iznos obrtne imovine bez AVR! *Preduzeće mora dodatno da uloži u obrtnu imovinu 71.523 dinara tako će u narednoj godini ukupna ulaganja u obrtnu imovinu dostići 353.123 dinara i pri postojećoj efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom to će generisati prihode od prodaje od 1.204.150 a pri postojećoj dobitnosti prihoda to će odbaciti planirani bruto poslovni rezultat od 650.000. *Na kolokvijumu možemo dobiti da izračunamo kolika su dodatna ulaganja u zalihe ili u potraživanja ili da umesto bruto poslovnog rezultata bude neto poslovni rezultat. Npr. koliko preduzeće treba dodatno da uloži u obrtnu imovinu a da pri postojećoj efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom i postojećoj dobitnosti prihoda ostvari neto poslvoni rezultat od 300.000. Sve ostaje isto samo je drugačija stopa neto poslovnog rezultata – uzimamo poslovne prihode bez promene vrednosti zaliha učinaka i od tih prihoda odbijemo poslovne rashode i tako dobijen rezultat stavljamo u odnos sa prihodima od prodaje.

51

Slučaj pod b) Elementi Iznos 1. Dostignuta efikasnost upravljanja obrtnom imovinom (racio obrta) 2. Dostignuta stopa bruto poslovnog rezultata bez promene vrednosti zaliha učinaka (476.100:882.000)x100 3. Dodatno ulaganje u obrtnu imovinu u narednom periodu 4. Očekivani dodatni prihodi u narednom periodu (3x1)

3,41 53,98 100.000 341.000

5. Očekivani dodatni bruto poslovni dobitak u narednom periodu (4x2) 6. Dostignuti bruto poslovni dobitak bez korekcije

184.072 476.100

7. Očekivani ukupni bruto poslovni dobitak u narednom periodu (5+6) 660.172 *Znamo da svaki dinar uložen u obrtnu imovinu generiše 3,41 dinara prihoda od prodaje, ako dodatno uložimo u obrtnu imovinu 100.000 to znači da ćemo u narednoj godini ostvariti 341.000 dodatnih prihoda od prodaje. *Ako u narednoj godini imamo dodatne prihode od prodaje od 341.000 i ako znamo da je udeo bruto poslovnog rezultata bez promene vrednosti zaliha učinaka u prihodima od prodaje 53,98%, sledi da će dodatni bruto poslovni rezultat biti 184.072. *Na kolokvijumu možemo dobiti za zalihe ili za potraživanja i možemo dobiti da utvrdimo koliko dodatni neto poslovni rezultat preduzeće može da očekuje.

RACIO ANALIZA PROFITABILNSOTI Racio analiza profitabilnosti je finale racio analize finansijskih izveštaja. Ova analiza nije korisna samo zbog toga što ćemo videti kakva je profitabilnost preduzeća već je korisna i zbog toga što ćemo upotpuniti neke od zaključaka koje smo formirali u prethodnim fazama analize, prevashodno zaključke o solventnosti (ne možemo doneti zaključke o solventnosti a da ne ispitamo profitabilnost). Racio analiza profitabilnosti se sprovodi pomoću računanja velikog broja racia profitabilnosti i svi oni se mogu podeliti u 2 grupe:

1. Racia profitabilnosti ili dobitnosti prihoda – to su različite stope dobitka 2. Racia profitabilnosti ulaganja

Racia profitabilnosti prihoda pokazuju koliko je učešće određenog koncepta dobitka u prihodima od prodaje na eksternom i internom tržištu. Govore koliko dinara određenog koncepta dobitka donosi svakih 100 dinara prihoda od prodaje. Za razliku od racia profitabilnosti prihoda koji nam govore koliko su profitabilni prihodi, racia profitabilnosti ulaganja nam govore koliko su profitabilna ulaganja preduzeća. U okviru racia profitabilnsoti ulaganja razlikujemo:

1. Stopu prinosa na ukupnu imovinu 2. Stopu prinosa na vlasnički kapital

Dok nam stopa prinosa na ukupnu imovinu govori kolika je profitabilnost ukupnih ulaganja (ulaganja i vlasnika i poverilaca), stopa prinosa na vlasnički kapital nam govori kolika je profitabilnost vlasničkih ulaganja.

52

-Du Pont-ova šema kao osnova-

kapital vlasnicki Prosecni

dobitak Netokapital vlasnicki na prinosa Stopa

Ova stopa se može dekomponovati. Naime, tako definisana stopa prinosa na vlasnički kapital predstavlja proizvod obrta vlasničkog kapitala i stope neto dobitka. Ako raste obrt vlasničkog kapitala pri nepromenjenoj stopi neto dobitka povećava se ROE, ako raste stopa neto dobitka pri nepromenjenom obrtu vlasničkog kapitala raste ROE. Naravno, ROE može multiplikovano rasti ako se povećavaju i obrt vlasničkog kapitala i stopa neto dobitka. Ukoliko želimo da povećamo stopu prinosa na vlasnički kapital to možemo uraditi na 2 načina. Jedan od načina je da povećamo obrt vlasničkog kapitala. Da bismo povećali obrt vlasničkog kapitala moramo da ubrzamo obrt obrtne imovine pre svega zaliha i potraživanja, to će ubrzati obrt ukupne imovine i vlasničkog kapitala. Drugi način povećanja stope prinosa na vlasnički kapital je da povećamo stopu neto dobitka. Tu stopu možemo povećati tako što ćemo pokušati da povećamo prodajne cene i tako povećamo prihode ili da pokušamo da snizimo troškove (pre svega troškove poslovanja) što će povećati neto dobitak i njegovo učešće u prihodima od prodaje a samim tim povećava se i ROE.

-RACIA PROFITABILNOSTI PRIHODA- U racia profitabilnosti prihoda uključujemo: 1. Stopu bruto poslovnog dobitka 2. Stopu neto poslovnog dobitka 3. Racio neto profitne marže 4. Racia bruto profitne marže

100xprodaje od Prihodi

dobitak poslovni Brutodobitka poslovnog bruto 1.Stopa

53

Stopa bruto poslovnog dobitka nam pokazuje koliko je učešće bruto poslovnog rezultata u prihodima od prodaje koji su ostvareni prodajom učinaka na eksternom i internom tržištu tj. koliko dinara bruto poslovnog dobitka donosi svaki dinar prihoda od prodaje.

robe prodate vrednost nabavna i ijalaTros.mater-prihodi poslovni Ukupnidobitak poslovni Bruto

Kada računamo bruto poslovni dobitak uzimamo sve poslovne prihode! za razliku od projekcija gde smo iz poslovnih prihoda isključili promenu vrednosti zaliha učinaka. *Primer 3:

%73,52100000.724

800.3812006 SBPD %43,56100

000.882

700.4972007 SBPD

U 2006. godini preduzeće na svakih 100 dinara prihoda od prodaje ostvaruje 52,73 dinara bruto poslovnog dobitka. U 2007. godini vidimo da je preduzeće povećalo i bruto poslovni dobitak i prihode od prodaje ali je bruto poslovni rezultat brže rastao tako da je stopa bruto poslovnog dobitka povećana. Dakle, preduzeće je povećalo udeo bruto poslovnog rezultata u poslovnim prihodima i to je znak da ono povećava dobitnost ili profitabilnost prihoda.

100.2 xprodaje od Prihodi

dobitak poslovni Netodobitka poslovnog neto Stopa

Stopa neto poslovnog dobitka pokazuje udeo neto poslovnog dobitka u prihodima od prodaje koji su ostvareni na eksternom i internom tržištu.

rashodi Poslovni-prihodi Poslovnidobitak poslovni Neto

Stopa neto poslovnog dobitka pokazuje koliko dinara neto poslovnog dobitka donosi svakih 100 dinara prihoda od prodaje. *Primer 3:

%05,9100000.724

500.652006 SNPD %59,10100

000.882

400.932007 SNPD

U našem preduzeću u 2006. godini svakih 100 dinara prihoda od prodaje u sebi nosi 9,05 dinara neto poslovnog dobitka. U 2007. godini stvari su se malo poboljšale – povećao se neto poslovni dobitak i povećali su se prihodi od prodaje ali je neto poslovni dobitak brže rastao tako da je stopa neto poslovnog dobitka povećana na 10,59%. Dakle, i ovaj racio nam ukazuje na to da se povećava profitabilnost prihoda. *Poslovni dobitak je dobitak koji se generiše iz poslovanja i dobro je da on ima što veće učešće u prihodima od prodaje. Racio neto profitne marže i racio bruto profitne marže su dosta slični zato što i jedan i drugi u odnos sa prihodima od prodaje stavljaju dobitak koji pripada investitorima, razlika je samo kojim investitorima.

54

100xprodaje od Prihod

dobitak Netomarze profitne neto Racio

Racio neto profitne marže prihodima od prodaje suprotstavlja neto dobitak. To je dobitak koji pripada vlasnicima tj. investitorima u akcije preduzeća. Mogli bismo da kažemo da ovaj racio predstavlja pogled na profitabilnost prihoda iz perspektive vlasnika tj. investitora u akcije. Racio bruto profitne marže malo proširuje priču i to je pogled na profitabilnost prihoda iz perspektive svih investitora u preduzeće, a to su kako vlasnici tako i poverioci. Vlasnici su investitori u akcije (investitori u vlasnički kapital), dok su poverioci investitori u obveznici i u dugove preduzeća. Znači, obe grupe stejkholdera su uložili svoj kapital u preduzeće. Zašto je ovaj racio pogled na profitabilnost prihoda iz perspektive svih investitora u preduzeće? Zato što u odnos sa prihodima od prodaje stavlja dobitak koji pripada svim investitorima.

100xprodaje od Prihod

dobitak) na poreza Stopa-a(1Tros.kamatdobitak Netomarze profitne bruto Racio

Neto dobitak je dobitak koji pripada vlasnicima preduzeća. Poverioci su u preduzeće uložili pozajmljeni kapital i njima pripadaju kamate. Te kamate su iz perspektive preduzeća troškovi kamata, a iz perspektive poverilaca to su prihodi od kamata. Poverioci na svoja ulaganja u preduzeće kao dobitak ostvaruju kamate i na to plaćaju određene poreze. Tako da zbir neto dobitka i troškova kamata posle poreza predstavlja bruto dobitak (dobitak vlasnika i dobitak poverilaca). *Primer 3:

%92,6100000.724

100.502006 NPM %54,7100

000.882

480.662007 NPM

%65,7100000.724

)2,01(600.6100.502006

BPM %43,8100

000.882

)2,01(800.9480.662007

BPM

Racio neto profitne marže govori koliko dinara prihoda od prodaje ostaje vlasnicima kada se iz 100 dinara prihoda pokriju svi rashodi preduzeća. Ova 2 racia se povećavaju što nam govori da preduzeće povećava profitabilnost svojih prihoda.

-RACIA PROFITABILNOSTI IMOVINE I KAPITALA- Nijedan od racia profitabilnosti prihoda nam ne može obezbediti celovit uvid u ukupnu profitabilnost poslovanja preduzeća zato što nijedan od tih racia ne uzima u obzir visinu kapitala koji je uložen u imovinu. Da bismo obezbedili uvid u profitabilnost preduzeća moramo pored racia profitabilnosti prihoda protumačiti i racia profitabilnosti imovine i kapitala, to su:

1. Stopa prinosa na ukupnu imovinu (ROA) 2. Stopa prinosa na vlasnički kapital (ROE)

55

Stopa prinosa na ukupnu imovinu (ROA)

100imovina Prosecna

poreza) Stopa-kamata(1 Troskovidobitak NetoROA

Ako imamo gubitak i NUK iskazane na strani aktive onda zbir aktive treba da korigujemo za iznos gubitka i NUK. Imovinu preduzeća čine: stalna imovina, obrtna imovina i AVR. Ovakva definicija stope prinosa na ukupnu imovinu je jedina ispravna definicija jer poredi dve veličine koje ima smisla porediti. Poredi ukupnu imovinu sa dobitkom koji generiše ta imovina. Bruto dobitak se sastoji iz 2 dela: iz neto dobitka koji pripada vlasnicima preduzeća, a drugo su kamate posle poreza (iz perspektive preduzeća to su troškovi kamata posle poreza a iz perspektive poverilaca to su neki prihodi od kamata na koje će oni plaćati porez). Dakle, u brojiocu se nalazi dobitak posle oporezivanja koji pripada svim investitorima u preduzeće, a u imenicu se nalazi upravo ta imovina koja je finansirana i kapitalom vlasnika i kapitalom poverilaca. Bruto dobitak predstavlja i iznos neto dobitka preduzeća pod pretpostavkom da je imovina preduzeća u celosti finansirana sopstvenim kapitalom (onda ne postoje troškovi kamata).

100imovina Prosecna

poreza Stopax kamata Troskovikamata Troskovidobitak NetoROA

Troškovi kamata x Stopa poreza → iznos poreskih ušteda koje preduzeće ostvaruje po osnovu troškova kamata. Troškovi kamata umanjuju poresku osnovicu a samim tim oni direktno umanjuju i iznos poreza koji preduzeće plaća. Sada se može postaviti pitanje za koliko će porez koji preduzeće plaća biti niži. Moramo prvo da vidimo za koliko će biti niža poreska osnovica. Ako neko preduzeće jeste zaduženo, ako ima troškove kamata, poreska osnovica će biti niža za iznos tih troškova kamata. Porez koji plaćaju zadužena preduzeća će biti niži za proizvod troškova kamata i stope poreza. Ako neko preduzeće nije zaduženo i nema troškove kamata u tom slučaju bi poreska osnovica bila viša. Stopa prinosa na ukupnu imovinu govori koliko dinara bruto dobitka generiše svakih 100 dinara koji vlasnici i poverioci ulože u preduzeće (ili svakih 100 dinara imovine preduzeća). Veći iznosi stope ukazuju na veću profitabilnost ukupnih ulaganja a samim tim i na veću profitabilnost preduzeća što će se pozitivno odraziti na solventnost preduzeća. Kada ovako definisanu stopu prinosa na ukupnu imovinu pomnožimo i podelimo sa prihodima od prodaje dobijamo:

imovina Prosecna

prodaje od Prihodi x

prodaje od Prihodi

poreza) Stopa-kamata(1 Troskovidobitak NetoROA

= Bruto profitna marža x Racio obrta ukupne imovine

56

Ovakvo raščlanjena formula stope prinosa na ukupnu imovinu predstavlja Du Pont-ovu analizu stope prinosa na ukupnu imovinu. Du Pont-ov sistem analize je jako koristan zato što nam otkriva izvore profitabilnosti preduzeća. Na osnovu obične formule ROA možemo samo da vidimo koliki je bruto dobitak koji generiše ukupna imovina. Ono što nikako ne vidimo je koji to faktori utiču na profitabilnost. Za to nam je potrebna Du Pont-ova analiza. Ona će nam otkriti u kojoj meri profitabilnosti ukupnih ulaganja doprinosi efikasnost upravljanja imovinom, a u kojoj meri bruto profitna marža. Takođe, pokazaće nam da li je rast ROA posledica ubrzavanja obrta ukupne imovine ili je posledica povećanja prodajnih cena, smanjenja troškova poslovanja po osnovu kojih dolazi do povećanja bruto profitne marže. Menadžment preduzeća ima na raspolaganju 2 poluge koje može koristiti kako bi povećalo profitabilnost ukupnih ulaganja. Jedna poluga jeste bruto profitna marža,a druga poluga jeste obrt ukupne imovine. Oslanjanjem na jednu od ovih poluga menadžment preduzeća može povećati ROA. ROA se može povećati na osnovu povećanja prodajnih cena, smanjenja troškova poslovanja koji dovode do raste bruto profitne marže ili svojim merama može uticati na podizanje produktivnosti imovine odnosno na povećanje efikasnosti upravljanja imovinom (pre svega obrtne imovine – zalihe i potraživanja) i ukoliko u tome uspe povećava se ROA. Različita preduzeća se oslanjaju na različite strategije povećanja svoje profitabilnosti. Neka preduzeća forsiraju niske marže uz visoki obrt (prehrambena industrija), dok npr. neki hoteli imaju visoke marže a nizak obrt ukupne imovine. Znači, strategije upravljanja stopom prinosa na ukupnu imovinu razlikuju se po delatnostima. Cilj svakog preduzeća je da pronađe neku pravu kombinaciju bruto profitne marže i racia obrta ukupne imovine koja će maksimizirati ROA. *Primer 3:

450.528

000.724100

000.724

380.55100

2

500.531400.525

)2,01(600.6100.502006 x ROA

10,48% = 7,6492% x 1,3700

050.573

000.882100

000.882

320.74100

2

600.614500.531

)2,01(800.9480.662007 x ROA

12,97% = 8,4263% x 1,5391

Ako nije data stopa poreza u napomenama:

poreza pre Rezultat

dobit naPorez dobit na poreza Stopa

Možemo primetiti da se ROA povećala, odnosno povećala se profitabilnost ukupnih ulaganja u ovom preduzeću i to je pozitivan trend što će se pozitivno odraziti na solventnost preduzeća. Dakle, na osnovu vrednosti ovog racia vidimo da se povećala profitabinost ukupnih ulaganja a Du Pont-ova analiza nam pokazuje kako je došlo do povećanja te profitabilnosti. Možemo primetiti da je ovo povećanje profitabilnosti ukupnih ulaganja u 2007. u odnosu na 2006. godinu posledica kako povećanja bruto profitne marže tako i ubrzavanja obrta ukupne imovine. Šira interpretacija:

57

U posmatranom trogodišnjem periodu profitabilnost ukupnih ulaganja se u suštini povećava (u 2006. je malo pala pa se u 2007. povećala). Možemo primetiti da je profitabilnost ukupnih ulaganja iznad prosečne granske profitabilnosti ukupnih ulaganja što znači da naše preduzeće ima nadprosečnu profitabilnost imovine u ovoj grani i to je dobro i govori nam o tome da će ovo preduzeće verovatno lako moži da privuče kapital bilo vlasnika, bilo poverilaca ukoliko se pojavi potreba za finansiranjem novih investicija. Dakle, ukoliko menadžment preduzeća odluči da proširi obim poslovanja verovatno neće imati problema da pribavi dodatni kapital za finansiranje tih investicija s obzirom da na kapital koji već ima na raspolaganju generiše visoke stope prinosa. Takođe, možemo primetiti da je po profitabilnosti ukupnih ulaganja naše preduzeće nešto bolje od posrednog konkurenta ali zaostaje za liderom i za neposrednim konkurentom. Možemo primetiti da je ostvarena profitabilnost ukupnih ulaganja nešto malo niža od planirane.

Stopa prinosa na vlasnički kapital (ROE) I Razlaganje(uže razlaganje):

100kapital vlasnicki neto Prosecni

dobitak NetoROE

Za razliku od prethodne stope koja nam govori o profitabilnosti ukupnih ulaganja (o profitabilnosti imovine preduzeća), ova stopa nam govori o profitabilnosti vlasničkih ulaganja tj. koliki dobitak preduzeće generiše vlasnicima na njihov uložen kapital u preduzeće. I definicija ove stope ima smisla zato što su brojilac i imenilac uporedive veličine – ima smisla porediti neto dobitak sa prosečnim vlasničkim kapitalom jer je neto dobitak dobitak koji pripada vlasnicima, a vlasnički kapital je kapital koji su u preduzeće uložili vlasnici. Poređenjem ove dve veličine mi zapravo dobijamo uvid u to koliko preduzeće generiše prinosa vlasnicima na njihov uloženi kapital, odnosno dobijamo informaciju o tome kojim tempom se uvećava bogatstvo vlasnika. Što je stopa veća to znači da je neto dobitak (odnosno prirast bogatstva vlasnika) veći spram uloženog vlasničkog kapitala pa je profitabilnost vlasničkih ulaganja u takvim preduzećima veća a biće bolja i solventnost takvih preduzeća. ROE pokazuje koliko dinara neto dobitka generiše svakih 100 dinara vlasničkog kapitala (svakih 100 dinara koji vlasnici ulože u preduzeće). Ova stopa se može razložiti korišćenjem Du Pont-ovog sistema analize profitabilnosti. Kada ovako definisanu stopu pomnožimo i podelimo sa prihodima od prodaje dobijamo:

kapital vlasnicki neto Prosecni

prodaje od Prihodi x

prodaje od Prihodi

dobitak NetoROE 100

= Neto profitna marža x Racio obrta vlasničkog kapitala

Vidimo da menadžment preduzeća ima dve poluge za povećanje ROE: prva je povećanje neto profitne marže, a druga je racio obrta vlasničkog kapitala.

58

ROE se povećava ako se povećava neto profitna marža, a ona može da se multiplikuje povećanjem obrta vlasničkog kapitala. Postoje preduzeća koja primenjuju strategiju visokih marži i niskog obrta, druga preduzeća idu obrnutim putem što zavisi od delatnosti preduzeća. *Primer 3:

350.326

000.724100

000.724

100.50100

2

700.340000.312

100.502006 x ROE

15,35% = 6,9199% x 2,2185

450.364

000.882100

000.882

480.66100

2

200.388700.340

480.662007 x ROE

18,24% = 7,5374% x 2,4200

NETO VREDNOST KAPITALA=IMOVINA-OBAVEZE U 2006. godini preduzeće na svakih 100 dinara vlasničkog kapitala odbacuje 15,35 dinara neto dobitka. Možemo zaključiti da se profitabilnost vlasničkog kapitala u 2007. povećala i da je to povećanje posledica kako povećanja neto profitne marže tako i ubrzavanja obrta vlasničkog kapitala. Vidimo da naše preduzeće ima stopu prinosa na vlasnički kapital iznad prosečne granske vrednosti ROE pa možemo zaključiti da je profitabilnost preduzeća zadovoljavajuća a sve to ukazuje na dobru solventnost preduzeća. II Razlaganje (šira forma razlaganja ROE): Četvorokomponentna stopa prinosa na vlasnički kapital:

SP)-TK(1ND

dobitak Netox

prodaje od Prihodi

SP)-TK(1NDx

imovina Prosecna

prodaje od Prihodix

kapital vlasnicki Prosecni

imovina ProsecnaROE

100

Stepen x Racio obrta x Bruto profitna x Teret zaduženosti imovine marža duga

duga Teret x ROA x izaduzenost StepenROE

Kreće se od standardne definicije ROE i onda sve to proširujemo tako što tu stopu množimo sa 3 nova količnika:

1. Prosečna imovina/Prosečna imovina 2. Prihodi od prodaje/Prihodi od prodaje 3. ND+TK(1-SP)/ND+TK(1-SP)

Sledi da nivo stope prinosa na vlasnički kapital zavisi od nivoa stope prinosa na ukupnu imovinu. Kakav će odnos biti između ROA i ROE tj. koja od ove dve stope će biti veća to zavisi od proizvoda stepena zaduženosti i tereta duga:

59

1. ROE > ROA → Stepen zaduženosti x Teret duga > 1 2. ROE = ROA → Stepen zaduženost x Teret duga = 1 3. ROE < ROA → Stepen zaduženosti x Teret duga < 1

Odnos između ROA i ROE zavisi od proizvoda stepena zaduženosti i tereta duga. Stepen zaduženosti i teret duga zavise od zadužensoti preduzeća, iz toga proizilazi zaključak da odnos između ROA i ROE zavisi od zaduženosti preduzeća. Ako se zaduženost preduzeća povećava stepen zaduženosti raste (prosečna imovina će biti sve veća naspram prosečnog vlasničkog kapitala, većim delom će biti finansirana iz dugova i stepen zaduženosti će rasti). Kako raste zaduženost preduzeća rastu i troškovi kamata pa se teret duga smanjuje. Od tog međusobnog odnosa stepena zaduženosti i tereta duga zavisi kako će se kretati ROE. Ako stepen zaduženosti brže raste nego što teret duga opada ROE će rasti sa povećanjem zaduženosti. Međutim, ako stepen zaduženosti sporije raste nego što teret duga opada ROE će opadati sa povećanjem zaduženosti. Poenta je da ROE može rasti i sa povećanjem i sa smanjenjem zaduženosti.

kapital vlasnicki Prosecni

obaveze ukupne Prosecne

kapital vlasnicki Prosecni

obaveze ePros.ukupnkap. ickiPros.vlasn

kap. ickiPros.vlasn

naPros.imovi

1

*Primer 3:

380.55

100.50100

000.724

380.55

450.528

000.724

350.326

450.5282006 xxxROE

15,35% = 1,6193 x 1,3700 x 7,6492% x 0,9047

320.74

480.66100

000.882

320.74

050.573

000.882

450.364

050.5732007 xxxROE

18,24% = 1,5724 x 1,5391 x 8,4263% x 0,8945

Vidimo da se ROE povećala u 2007. u odnosu na 2006. godinu. Možemo primetiti da su stepen zaduženosti i teret duga u obe godine imali približno iste vrednosti (stepen zaduženosti je blago opao). Ovi zaključci nisu konzistentni sa zaključcima koje smo ranije doneli o zaduženosti preduzeća. Konstatovali smo da se zaduženost preduzeća povećala (na osnovu racia zaduženosti). Ovde se stepen zaduženosti smanjio iz čega proizilazi zaključak da se zaduženost preduzeća smanjuje. Zbog čega imao različite zaključke? Zbog toga što se na različit način obračunavaju stope. Racio zaduženosti smo računali na bazi krajnjih vrednosti, dok kod stepena zaduženosti uzimamo prosečne vrednosti. Dakle, racio zaduženosti nam govori o tome kolika je zaduženost na kraju godine na određeni dan, a stepen zaduženosti nam ukazuje na neku prosečnu zaduženost u toku godine. Vidimo da je stepen zaduženosti opao i da je teret duga takođe malo opao tako da tu nije bilo nekih velikih izmena i po tom osnovu se ne može očekivati velika promena ROE. Ono što se može primetiti je da je ovaj porast ROE pre svega rezultat povećanja ROA. III Razlaganje: Prva 2 razlaganja su razlaganja ROE shodno Du Pont-ovom sistemu analize te stope.

60

Ovo je novi vid razlaganja koji treba da nam pomogne da utvrdimo kakve efekte finansijskog leveridža ostvaruje preduzeće. Kada želimo da utvrdimo efekat finansijskog leveridža u nekom preduzeću mi u suštini želimo da ispitamo kako dugovi utiču na ROE. Povećanje zaduženosti može i pozitivno i negativno uticati na ROE, sve zavisi od toga kojim tempom se menjaju stepen zaduženosti i teret duga. Kada se povećava zaduženost preduzeća očekivali bismo da stepen zaduženosti raste a teret duga opada. Ako stepen zaduženosti brže raste nego što stepen duga opada, treba očekivati povećanje ROE po osnovu povećanja zaduženosti. Tada povećanje zaduženosti pozitivno utiče na ROE a to se drugačije kaže da postoji pozitivan efekat finansijskog leveridža. Finansijski leveridž meri nivo finansijskog rizika. Preduzeće povećava svoj finansijski leveridž odnosno preuzima dodatne finansijske rizike i u slučaju kada stepen zaduženosti brže raste nego što teret duga pada, ROE se povećava. Kada teret duga brže pada nego što stepen zaduženosti raste, onda profitabilnost vlasničkog kapitala opada i to povećanje zaduženosti negativno utiče na ROE. Sud o tome da li postoji pozitivan ili negativan efekat finansijskog leveridža donosimo na osnovu poređenja ROA i ROE:

1. ROE > ROA → Pozitivan efekat finansijskog leveridža – dugovi su pozitivno uticali na profitabilnost vlasničkog kapitala i povećali su je iznad profitabilnosti imovine; Stepen zaduženosti x Teret duga > 1

2. ROE < ROA → Negativan efekat finansijskog leveridža – dugovi su toliko visoki da su oborili profitabilnost vlasničkog kapitala ispod profitabilnosti ukupne imovine; Stepen zaduženosti x Teret duga < 1

3. ROE = ROA → Granica zaduživanja *Kada u zadatku dobijemo da ispitamo efekte finansijskog leveridža treba da izračunamo ROA i ROE i da ih uporedimo.

kapital vlasnicki Neto

obaveze Ukupnekapitala Troskovi-ROAROAROE

Ova formula kaže da će ROE biti veće od ROA odnosno da će se ostvariti pozitivan efekat finansijskog leveridža kada ROA bude veća od troškova kapitala (prosečna ponderisana cena kapitala preduzeća) i ima smisla povećavati zaduženost preduzeća. Sve dok je ROA veća od troškova kapitala povećanje zaduženosti pozitivno utiče na ROE i ROE>ROA. U jednom momentu, kada se zaduženost poveća do određenog nivoa, troškovi kapitala će porasti na nivo ROA i u tom momentu ROA=ROE i to se zove granica zaduženosti. Ako se preduzeće zadužuje preko te granice zaduženosti troškovi kapitala će porasti iznad ROA i ROE<ROA i prelazimo u zonu negativnog finansijskog leveridža.

61

RAČUNOVODSTVO TROŠKOVA (Obračun troškova i učinaka)

Računovodstvo troškova je najvažniji strukturalni deo upravljačkog računovodstva zato što se iz obračuna troškova i učinaka razvilo upravljačko računovodstvo. Često se kaže da je to početni i glavni deo upravljačkog računovodstva. Računovodstvo troškova = Obračun troškova i učinaka = Pogonski obračun Računovodstvo troškova je deo računovodstva preduzeća koji se bavi obuhvatanjem troškova. Između računovodstva troškova (koje je najznačajniji deo upravljačkog računovodstva) i finansijskog računovodstva postoje značajne razlike:

1. Računovodstvo troškova je, za razliku od finansijskog, interno orijentisano. Računovodstvo troškova je interno orijentisano zato što:

- pruža informacije koje su namenjene internim korisnicima finansijskih izveštaja (menadžmentu i zaposlenima)

- ono je interno orijentisano i po svom predmetu obračuna: računovodstvo troškova se u suštini bavi obuhvatanjem procesa transformacije vrednosti u samom preduzeću (to je proces u kome se troše određeni proizvodni činioci i nastaju neki učinci).

2. Računovodstvo troškova se od finansijskog računovodstva razlikuje i po predmetu obračuna. Predmet obračuna računovodstva troškova su uglavnom robni ili vrednosni tokovi, dok finansijsko računovodstvo interesuju prevashodno novčani tokovi.

3. Računovodstvo troškova je analitički obračun – to je obračun koji je usmeren na delove preduzeća, grupe proizvoda ili pojedinačne proizvode, dok je finansijsko računovodstvo usmereno na celinu preduzeća.

4. Računovodstvo troškova je kratkoročno usmereno – pruža podatke koji se odnose na vremenske intervale koji su kraći od jedne godine (obično obračunava troškove na mesečnom nivou), za razliku od finansijskog računovodstva koje pruža informacije koje se odnose na godišnji vremenski period.

Ove razlike su jednim delom posledica ciljeva koje treba da ispuni računovodstvo troškova. Glavni ciljevi (zadaci) računovodstva troškova jeste da obezbedi relevantne informacije za potrebe:

1. Polaganja računa – u službi je i nadležnosti finansijskog računovodstva ali finansijsko računovodstvo ne može samo da završi taj posao jer mu nedostaje podatak o proizvodnoj ceni koštanja. Taj podatak treba da obezbedi računovodstvo troškova. Znači, cilj računovodstva troškova u vezi polaganja računa je obračun proizvodne cene koštanja.

2. Planiranja i kontrole – prvo se planiraju troškovi a kada dođe obračunski period računovodstvo troškova treba da obuhvati sve troškove, da izračuna njihove stvarne iznose i uporedi iznos stvarno nastalih troškova sa planiranim.

3. Donošenja poslovnih odluka – uvek se odlučuje o nekim poslovnim alternativama na bazi odnosa između koristi i troškova koje donose te alternative i računovodstvo troškova treba da obračuna neke od tih troškova.

4. Vođenja politike cena – računovodstvo troškova treba da pruži informacije za sumiranje prodajnih cena.

5. Vođenja politike motivisanja i nagrađivanja. Da bi računovodstvo troškova uspelo uspešno da odgovori na sve ove informacione zahteve ono mora biti potpuno i dobro organizovano. Potpuno u smislu da uključuje 4 područja obračuna troškova i učinaka, to su:

62

1. Obračun troškova po vrstama – troškovi se prvo obuhvataju po vrstama (troškovi materijala, zarada, amortizacije, proizvodnih i neproizvodnih usluga). Obračun vrsta troškova je neka dodirna tačka između finansijskog računovodstva i obračuna troškova i učinaka. I finansijsko računovodstvo i računovodstvo troškova u sebe uključuju obračun vrsta troškova. Zapravo, finansijsko računovodstvo obuhvata troškove po vrstama a onda te gotove podatke preuzima računovodstvo troškova.

2. Obračun troškova po mestima – kada se troškovi obuhvate po vrstama računovodstvo troškova ih onda reklasifikuje i raspoređuje na mesta troškova. Mesto troškova je neki organizacioni deo koji je prouzrokovao taj konkretni trošak.

3. Obračun troškova po nosiocima – troškovi koji su raspoređeni na mesta troškova se odatle prenose na konkretne nosioce troškova. Nosioci troškova su neki konkretni proizvodi koje preduzeće prodaje.

4. Kratkoročno izveštavanje – kada znamo koliko iznose troškovi po nosiocima poterbno je još da znamo koliki su prihodi od prodaje koje je doneo svaki od tih nosilaca i onda možemo obračunati poslovni rezultat.

Da bi računovodstvo troškova moglo da odgovori na informacione zahteve ono mora biti dobro organizovano i tome služe sistemi obračuna troškova. Svaki sistem obračuna troškova je u suštini vid organizacije računovodstva troškova u konkretnom preduzeću. Znači, obračun troškova i učinaka moramo na adekvatan način organizovati kako bi on odgovorio na one informacione zahteve i to činimo uspomoć sistema obračuna troškova. Svaki sistem obračuna troškova je neki skup metoda, načela i postupaka koje je potrebno primeniti kako bi se obračunali stvarni troškovi i stvarni učinci u nekom preduzeću. Znači, računovodstvo troškova se u suštini bavi obuhvatanjem stvarnih troškova i učinaka. Sve sisteme možemo klasifikovati prema:

1. Vremenskom kriterijumu 2. Kriterijumu sadržine cene koštanja učinaka

Prema vremenskom kriterijumu razlikujemo: 1. Sistem obračuna po stvarnim troškovima – bavi se stvarnim troškovima i na bazi njih

utvrđuje proizvodnu cenu koštanja 2. Sistem obračuna po normalnim troškovima – gleda neke prosečne prošle troškove i njih

uključuje u proizvodnu cenu koštanja 3. Sistem obračuna po standardnim troškovima – bavi se budućim troškovima (objektivno

potrebnim troškovima) za date proizvodno tehničke uslove – to su standardni troškovi i samo te standardne troškove uključuje u proizvodnu cenu koštanja.

Prema vremenskom kriterijumu sistemi obračuna troškova se razlikuju prema iznosu troškova proizvodnje koji se uključuju u proizvodnu cenu koštanja. Prema kriterijumu sadržine cene koštanja učinaka razlikujemo:

1. Sisteme obračuna po punim troškovima (apsorpcioni sistemi) – to su sistemi koji u proizvodnu cenu koštanja uključuju sve troškove proizvodnje (i fiksne i varijabilne)

2. Sisteme obračuna po delimičnim troškovima – u proizvodnu cenu koštanja uključuju samo varijabilne troškove proizvodnje.

Kombinovanjem obe klasifikacije dobija se ukupno 6 mogućih sistema obračuna troškova. Najčešće se susreću sledeća 3 sistema obračuna troškova:

1. Sistem obračuna po stvarni troškovima 2. Sistem obračuna po standardnim troškovima 3. Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima

Svi sistemi obračunavaju stvarne troškove i učinke, a međusobno se razlikuju po tome kolike će proizvodne cene koštanja da odbace. Informacija o proizvodnoj ceni koštanja je jedna od najvažnijih

63

informacija koju računovodstvo troškova treba da obezbedi. Ona je bitna ne samo za interno polaganje računa, već je bitna i za eksterno polaganje računa. Osnovne karakteristike internog polaganja računa:

1. Odvija se unutar upravljačke piramide 2. Račun se polaže pred višim nivoima menadžmenta 3. Bazira se na kratkom roku 4. Najčešće nije obavezno 5. Posledica dobra poslovne prakse 6. Usmereno na izveštavanje o uspešnosti poslovnih segmenta 7. Zasnovano na metodi troškova prodatih učinaka.

PROIZVODNA CENA KOŠTANJA

Sinonim za proizvodnu cenu koštanja je i troškovi proizvoda. Troškove proizvoda vezujemo za ukupnu masu proizvedenih učinaka. Kada tu sumu troškova proizvoda podelimo sa količinom proizvedenih učinaka dobijamo koliki su troškovi proizvoda po jednom učinku i to je proizvodna cena koštanja. Znači, proizvodnu cenu koštanja vezujemo za pojedinačni učinak a troškove proizvoda za ukupnu masu proizvedenih učinaka. Proizvodna cena koštanja je bitna za:

1. Vrednovanje troškova proizvodnje prodatih učinaka 2. Vrednovanje nerealizovanih zaliha u bilansu stanja

Kalkulacija (obračun) proizvodne cene koštanja pretpostavlja: 1. Praćenje troškova po poslovnim funkcijama 2. Definisanje troškova proizvoda i troškova perioda 3. Prepoznavanje direktnih i indirektnih troškova 4. Razgraničenje fiksnih i varijabilnih troškova.

Klasifikovanje troškova po funkcijama: 1) Troškovi proizvodnog funkcionalnog područja

- troškovi osvnovne proizvodne delatnosti - troškovi pomoćne proizvodne delatnosti - troškovi nabavke - troškovi tehničkog upravljanja

2) Troškovi neproizvodnog funcionalnog područja: - troškovi marketinga (kreiranja i zadovoljenja tražnje) - troškovi opšteg upravljanja i administracije (troškovi uprave, finansijske i računovodstvene funkcije) - troškovi istraživanja i razvoja.

Znači, da bismo utvrdili kolika je proizvodna cena koštanja sve troškove moramo prvo klasifikovati po funkcijama i tek onda ih možemo podeliti na troškove proizvoda i troškove perioda. Troškovi proizvoda čine proizvodnu cenu koštanja. Ovim se bavi Međunarodni računovodstveni standard 2 – Zalihe – on govori o tome koje troškove možemo uključiti u proizvodnu cenu koštanja. Standard reguliše ovo pitanje samo za potrebe sastavljanja finansijskih izveštaja (za eksterno polaganje računa). Standard kaže da troškove proizvoda ili proizvodnu cenu koštanja konstituišu samo troškovi proizvodnog funkcionalnog područja, dok troškovi neproizvodnog područja ne mogu nikada biti uključeni u bilansnu vrednost

64

zaliha koja je prikazana na strani aktive. Neproizvodni troškovi su uvek rashod perioda u kome su nastali i imaju se nadoknaditi bez odlaganja iz tekućih prihoda.

USLOVLJENOST PROIZVODNE CENE KOŠTANJA RAZLIČITIM SISTEMIMA OBRAČUNA TROŠKOVA

Različiti sistemi obračuna troškova imaju za posledicu različit obračun troškova proizvoda (proizvodne cene koštanja). Tradicionalni sistemi obračuna troškova su:

1. Sistem obračuna po stvarnim troškovima 2. Sistem obračuna po standardnim troškovima 3. Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima

Ovi sistemi se međusobno razlikuju: 1. po tome koji iznos troškova proizvodnje uključuju u proizvodnu cenu koštanja (stvarne ili

standardne) 2. po tome da li u proizvodnu cenu koštanja uključuju pune ili delimične troškove proizvodnje.

Puni uključuju i fiksne i varijabilne, a delimični su samo varijabilni troškovi proizvodnje. Sistem obračuna po stvarnim troškovima u proizvodnu cenu koštanja uključuje sve stvarno nastale troškove proizvodnje (i varijabilne i fiksne). Zato on ima najveću proizvodnu cenu koštanja. Sistem obračuna po standardnim troškovima u proizvodnu cenu koštanja uključuje sve (pune) troškove proizvodnje (i fiksne i varijabilne) ali ne uključuje njihov stvarno nastali iznos, već samo objektivno potrebni (neophodni, standardni) iznos. Zato je iznos proizvodne cene koštanja niži u odnosu na sistem obračuna po stvarnim troškovima. Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima odbacuje najnižu proizvodnu cenu koštanja zbog toga što ovaj sistem u proizvodnu cenu koštanja uključuje samo varijabilne troškove proizvodnje i zbog toga što ne uključuje njihov stvarno nastali iznos već standardni iznos.

SISTEM OBRAČUNA PO STVARNIM TROŠKOVIMA

Predmet obračuna ovog sistema, kao i svih ostalih sistema obračuna troškova, je obračun stvarnih troškova i stvarnih učinaka. Sistem obračuna po stvarnim troškovima u PCK uključuje sve (i varijabilne i fiksne) troškove proizvodnje u njihovom stvarno nastalom iznosu. Imajući ovo u vidu jasno je da je sistem obračuna po stvarnim troškovima apsorpcioni sistem što je u skladu sa onim prvim kriterijumom sadržine CK. Shodno vremenskom kriterijumu ovaj sistem pripada grupi sistema obračuna po stvarnim troškovima jer u PCK uključuje stvarno nastale troškove proizvodnje. Imajući sve ovo u vidu jasno je da će od svih sistema obračuna troškova ovaj sistem odbaciti najveću ili troškovno najtežu PCK na bazi koje će se potom vrednovati zalihe nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda u BS i troškovi proizvodnje prodatih učinaka u BU. Zašto ovaj sistem obračuna troškova odbacuje najveću odnosno troškovno najtežu PCK? Zato što u nju uključuje sve troškove proizvodnje (i varijabilne i fiksne) i to u njihovom stvarno nastalom iznosu. Ostali sistemi obračuna troškova uključuju ili manji iznos svih troškova proizvodnje u PCK ili ne uključuju sve troškove proizvodnje u PCK i zato odbacuju nižu PCK. Svi neproizvodni troškovi u ovom sistemu obračuna troškova tretiraju se kao troškovi perioda. U neproizvodnje troškove spadaju:

65

1. Troškovi marketinga 2. Troškovi opšteg upravljanja i administracije 3. Troškovi istraživanja i razvoja

Na levoj strani se nalaze svi troškovi koji su nastali u preduzeću koji su obuhvaćeni po vrstama, pa se onda klasifikuju po funkionalnom kriterijumu na:

1. Troškove proizvodnje 2. Neproizvodne troškove

Troškovi proizvodnje su troškovi proizvodnog funkcionalnog područja a neproizvodni troškovi su troškovi neproizvodnog funkcionalnog područja. Troškovi proizvodnog funkcionalnog područja su u suštini troškovi proizvodnje u širem smislu. Oni obuhvataju troškove osnovne, pomoćne, sporedne delatnosti, troškove nabavke i tehničke uprave samo što su ovde klasifikovani na drugačiji način. Ovde su oni podeljeni na direktne i indirektne troškove proizvodnje. Direktni troškovi proizvodnje su:

1. Troškovi materijala za izradu 2. Troškovi plata izrade

Indirektni (opšti) troškovi proizvodnje se ne mogu neposredno vezati za nosioce troškove već se najčešće vezuju za mesta troškova pa se onda preko mesta troškova lociraju na pojedinačne nosioce. Ti indirektni troškovi su ovde podeljeni na 2 dela:

1. OVT proizvodnje 2. OFT proizvodnje

Pored ovih proizvodnih troškova nastali su i neki neproizvodni troškovi, i to su: troškovi marketinga, troškovi opšteg upravljanja i administracije i troškovi istraživanja i razvoja. Dakle, na levoj strani imamo sve troškove koji su nastali u preduzeću podeljeni na proizvodne i neproizvodne troškove. Ovaj sistem kaže da se svi proizvodni troškovi uključuju u PCK i tretiraju se kao troškovi proizvoda, a naproizvodni troškovi se u celosti tretiraju kao troškovi perioda. Proizvodni troškovi koji su ušli u sastav troškova proizvoda (PCK) mogu završiti na 2 mesta u finansijskim izveštajima: jedan njihov deo će završiti u BS, a jedan deo u BU:

66

1. deo koji je sadržan u učincima koje smo proizveli a koje nismo uspeli da prodamo završiće na zalihama u BS

2. deo koji je sadržan u učincima koje smo proizveli i prodali završiće u BU (to su troškovi proizvodnje prodatih učinaka)

Kako ćemo dobiti troškove proizvodnje prodatih učinaka? Tako što ćemo uzeti PCK jednog učinka i pomnožiti sa količinom učinaka koje smo proizveli i prodali u tom periodu. Kada učinke koje smo proizveli a nismo prodali pomnožimo sa PCK dobićemo iznos za koji treba da povećamo zalihe nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda u BS. Zato kažemo da PCK služi za vrednovanje nerealizovanih zaliha u BS i za vrednovanje troškova proizvodnje prodatih učinaka u BU. Poenta je da jedan deo ovih troškova proizvodnje koje su ušli u sastav troškova proizvoda ne mora biti pokriven iz prihoda tekućeg perioda već mogu biti odloženi u BS i tu čekati pokriće iz nekih prihoda u nekom budućem periodu. Suprotno tome, svi neproizvodni troškovi se moraju smatrati troškovima perioda i moraju se rashodovati u periodu u kome su nastali (oni ne mogu biti odloženi u BS i čekati pokriće iz nekih budućih prihoda). Zato ovo zovemo periodizacijom troškova jer tačno određujemo u kom periodu će se troškovi pokrivati iz prihoda u BU. Svi neproizvodni troškovi se tretiraju troškovima perioda – to znači da se moraju nadoknaditi iz prihoda u tekućem periodu. Za razliku od troškova perioda, troškovi proizvoda tj. svi proizvodni troškovi mogu imati 2 sudbine:

1. jedan njihov deo će biti nadoknađen iz tekućih prihoda 2. a jedan deo će biti privremeno odložen u BS i biće nadoknađen u nekom budućem periodu iz

nekih budućih prihoda S obzirom da ovaj sistem obračuna troškova odbacuje najveću PCK, zalihe NP i GP u BS i troškovi proizvodnje prodatih učinaka u BU će biti najviši.

SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM TROŠKOVIMA I ovaj sistem se bavi obračunom stvarnih troškova i učinaka bez obzira što u njegovom nazivu imamo standardne troškove. To ne znači da se obračunavaju standardni troškovi. Obračunavaju se stvarni troškovi a standardni troškovi su samo tehnika koju koristimo u obračunu stvarnih troškova. Dakle, predmet obračuna svakog sistema su stvarni troškovi i stvarni učinci samo do njih dolaze na različite načine. Razlika između stvarnih i standardnih troškova: Koncept stvarnih troškova govori u kom iznosu su troškovi nastali nakon obavljenog posla. Znači, koncept stvarnih troškova je koncept prošlih troškova. Sa druge strane, koncept standardnih troškova je koncept budućih troškova – on nam govori koliki bi to troškovi trebali da nastanu u preduzeću shodno datim proizvodno-tehničkim uslovima u tom preduzeću. Reč je o nekom objektivno potrebnom iznosu troškova shodno datim proizvodno-tehničkim uslovima u datom preduzeću. Zašto su bitni standardni troškovi? Zato što su oni normala u odnosu na koju poredimo stvarne troškove. To je kvalitet ovog sistema obračuna troškova. Prethodni sistem samo obračuna iznos stvarnih troškova i ne znamo sa čime da poredimo te stvarne troškove, ne znamo da li su oni previsoki

67

ili ne, da li je bilo suvišnih trošenja ili ne,... Ovaj sistem takođe obračunava stvarne troškove ali nam pruža informacije o iznosu standardnih troškova i onda može uporediti troškove koji su stvarno nastali u preduzeću sa onim troškovima koji su trebali da nastanu shodno uslovima poslovanja tog preduzeća. Po pravilu su stvarni troškovi veći od standardnih i to je odraz nekih suvišnih trošenja i neracionalnosti u poslovnom procesu. Znači, standardni troškovi su bitni zato što su oni osnova u odnosu na koju poredimo stvarne troškove i na taj način možemo utvrditi da li je bilo suvišnih trošenja u preduzeću. To je dodatni kvalitet ovog sistema obračuna troškova u odnosu na prethodni sistem. Kako se utvrđuju (standardizuju) standardni troškovi? Prvo moramo ustanoviti koji se to troškovi standardizuju. Standardizuju se samo troškovi proizvodnje. Standardizuju se i cenovna i količinska komponenta troškova ali je fokus na standardizaciji količinske komponente. Proces standardizacije ne obavljaju računovođe nego inžinjeri. Oni su ti koji moraju da procene koliko bi trebalo da iznose troškovi proizvodnje u nekom konkretnom preduzeću, oni su ti koji će definisati standarde potrošnje. Standardizacija troškova proizvodnje se različito vrši u zavisnosti od toga da li govorimo o standardizaciji direktnih troškova proizvodnje ili indirektnih troškova proizvodnje. Direktni troškovi proizvodnje (troškovi materijala za izradu i troškovi plata izrade) se standardizuju po jedinici proizvoda definisanjem normativa u potrošnji. Primer: standardizovanje troškova materijala za izradu u preduzeću koje proizvodi samo muška odela. Inžinjer je taj koji treba da proceni koliko materijala treba da potrošimo da bismo proizveli jedno odelo. Pretpostavka – odelo se proizvodi na bazi jedne tkanine. Zadatak inžinjera je da pomoću odgovarajućih proračuna utvrdi koliko m2 tkanine treba da bismo proizveli jedno odelo. Može utvrditi da je za proizvodnju jednog odela neophodno potrošiti 1,5 m2 tkanine i to je normativ u potrošnji. Ako se zna da 1 m2 te tkanine košta 3.000 din. onda će standardni trošak materijala za izradu iznositi: 1,5m2 · 3.000 = 4.500 din/jed Standardizacija se po pravilu sprovodi na početku obračunskog perioda. Kada prođe taj obračunski period mi ćemo obuhvatiti stvarne troškove materijala i možemo ustanoviti da nam po jednom proizvodu stvarni troškovi materijala za izradu iznose npr. 4.800 din: 1,6m2 · 3.000 = 4.800 din/jed Na kraju obračunskog perioda možemo primetiti da su stvarni troškovi materijala veći od standardnih troškova. Povećanje stvarnih troškova u odnosu na standardne nastalo je zbog toga što je preduzeće bilo nedovoljno ekonomično u potrošnji materijala. Umesto da je trošilo 1,5m2 tkanine po jednom odelu, ono je trošilo 1,6m2. Znači, ovo odstupanje stvarnih od standardnih troškova posledica je neekonomičnog trošenja materijala. Odstupanje stvarnih od standardnih troškova iznosi: 0,1m2 · 3.000 = 300 din/jed Na isti način se vrši standardizacija troškova zarada izrade s tim što je normativ u ovom slučaju broj radnih sati. Kod standardizacije indirektnih (opštih) troškova postoji razlika u zavisnosti od toga da li govorimo o OFT ili OVT proizvodnje. OFT proizvodnje se standardizuju u masi uspomoć praktičnog kapaciteta.

68

kapacitet Prakticni

eproizvodnj OFT stvarniUkupniOFT Standardni

jed. po eproizvodnj

Teorijski kapacitet je maksimalan obim proizvodnje koji može biti ostvaren u preduzeću pri nekim idealnim uslovima poslovanja. Kako ti idealni uslovi poslovanja ne postoje u jednom konkretnom preduzeću nužno je definisati praktični kapacitet. Praktični kapacitet predstavlja maksimalan obim proizvodnje koji je moguće ostvariti u preduzeću pri datim proizvodno-tehničkim uslovima u tom preduzeću. Praktični kapacitet je uvek realnija mera maksimalno mogućeg obima aktivnosti u preduzeću u odnosu na teorijski kapacitet tako da će praktični kapacitet biti niži od teorijskog.

100kapacitet Prakticni

eproizvodnj Obimkapaciteta ostiiskoriscen Stepen

OFT su zapravo troškovi kapaciteta i njihova visina direktno zavisi od veličine kapaciteta. Veći kapacitet → veći troškovi. Primer standardizacije OFT: Pretpostavićemo da u nekom preduzeću OFT iz perioda u period nastaju u iznosu od 1.000.000. Znači, ukupni stvarni OFT=1.000.000. Neka je praktični kapacitet ovog preduzeća 100.000.

jeddin100.000

1.000.000jedinici po OFT Standardni /10

Pretpostavićemo da je u preduzeću na kraju godine izvršeno sumiranje rezultata poslovanja i da je utvrđeno da je preduzeće proizvelo 80.000 kom. proizvoda a ne 100.000 što znači da nije u potpunosti iskoristilo sve kapacitete.

%80100 100.000

80.000kapaciteta ostiiskoriscen Stepen80.000eproizvodnj Obim

Takođe, utvrđeno je da su OFT ponovo nastali u iznosu od 1.000.000. Znači, ukupni stvarni OFT=1.000.000. Nas interesuje koliki iznos ovih troškova je bilo neophodno podneti da bismo proizveli 80.000 kom. proizvoda, odnosno da li je bilo nužno da nastane svih 1.000.000 din. OFT.

.800.000din80.00010dinOFT i standardnUkupni

Dakle, za proizvodnju 80.000 kom. proizvoda dovoljni su nam kapaciteti koji godišnje odbacuju OFT u iznosu od 800.000 din. To je objektivno potreban iznos OFT proizvodnje koje smo morali podneti da bismo proizveli 80.000 kom. proizvoda. Stvarni OFT iznose 1.000.000 tako da odstupanje stvarnih OFT od standardnih OFT iznosi 200.000. To odstupanje od 200.000 je posledica toga što nedovoljno koristimo kapacitete. Pored OFT standardizuju se i OVT. Standardizacija OVT se vrši ili po modelu standardizacije direktnih troškova po jedinici proizvoda uspomoć određenih normativa ili po modelu standardizacije OFT proizvodnje u masi uspomoć praktičnog kapaciteta. Ako se OVT standardizuju u masi onda su:

69

kapacitet Prakticni

OVT stvarniUkupniOVT Standardni

jed. po eproizvodnj

Sistem obračuna po standardnim troškovima u PCK uključuje sve (i varijabilne i fiksne) troškove proizvodnje ali ne u njihovom stvarnom iznosu već objektivno potrebnom tj. standardnom iznosu. Samim tim, ovaj sistem obračuna troškova odbacuje troškovno lakšu (nižu) PCK u odnosu na sistem obračuna po stvarnim troškovima a na bazi nje se onda vrednuju zalihe NP i GP u BS i troškovi proizvodnje prodatih učinaka u BU. Sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje se u ovom sistemu zajedno sa neproizvodnim troškovima tretiraju troškovima perioda. Ovaj sistem praktično sužava kocept troškova proizvoda a proširuje koncept troškova perioda za iznos odstupanja stvarnih od standardnih troškova. U odnosu na prethodni sistem, ovaj sistem će odbaciti niže troškove proizvoda a više troškove perioda.

Opet se u preduzeću troškovi obuhvataju prvo po vrstama pa se onda klasifikuju po funkcionalnom kriterijumu i to je isti iznos troškova kao i u prethodnom sistemu. Razlika u odnosu na prethodni sistem: on obuhvati sve stvarno natale troškove proizvodnje ali ih podeli na 2 dela:

1. na standardne troškove 2. na odstupanja stvarnih od standardnih troškova

Samo standardne troškove proizvodnje tretira troškovima proizvoda i uključuje ih u PCK i onda na bazi toga vrednuju zalihe NP i GP u BS i troškove proizvodnje prodatih učinaka u BU. Sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova zajedno sa neproizvodnim troškovima tretiraju se troškovima perioda i oni se rashoduju u periodu u kome su nastali. Ova odstupanja stvarnih od standardnih su odraz nekih suvišnih trošenja, odnosno nekih neracionalnisti koji su nastali u poslovnom procesu. Zapravo, oni su posledica neekonomičnosti, neefikasnosti i nedovoljnog korišćenja kapaciteta i moraju se rashodovati u periodu u kome su nastali. Prema ovom sistemu nije dozvoljeno te troškove odložiti na zalihe u BS i pokriti ih iz nekih budućih prihoda u nekom budućem periodu. Dakle, ovaj sistem zahteva da se svi suvišni troškovi koji su nastali

70

u tekućem obračunskom periodu rashoduju u njemu i to je kvalitet ovog sistema u odnosu na prethodni. Pošto ovaj sistem ima nižu PCK a veće troškove perioda sledi da će zalihe NP i GP u BS i troškovi proizvodnje prodatih učinaka biti niži u odnosu na prethodni sistem ali će troškovi perioda biti viši.

SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM VARIJABILNIM TROŠKOVIMA

Sistem obračuna po SVT u PCK uključuje samo varijabilne troškove proizvodnje i to u njihovom standardnom iznosu. Samim tim, ovaj sistem obračuna troškova odbacuje troškovno najlakšu tj. najnižu PCK a onda na bazi nje vrednuje zalihe NP i GP u BS i troškove proizvodnje prodatih učinaka u BU. Sva odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih troškova proizvodnje kao i celokupni stvarni OFT proizvodnje se u ovom sistemu zajedno sa neproizvodnim troškovima tretiraju troškovima perioda.Dakle, ovaj sistem još više sužava koncept troškova proizvoda a proširuje koncept troškova perioda.

Na levoj strani imamo stvarno nastale troškove proizvodnje. Sada je izvršena standardizacija samo varijabilnih troškova proizvodnje – to su troškovi materijala za izradu, troškovi plata izrade i OVT proizvodnje. U PCK uključujemo samo standardne varijabilne troškove proizvodnje a celokupna odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih troškova proizvodnje i celokupne OFT proizvodnje zajedno sa neproizvodnim troškovima tretiramo troškovima perioda. S obzirom da je PCK najniža u ovom sistemu u poređenju sa ostalim sistemima to znači da će ovaj sistem odbaciti najniže zalihe NP i GP i najniže troškove proizvodnje prodatih učinaka ali će imati najviše troškove perioda.

71

*Ispit: Koliki je iznos troškova perioda u okviru proizvodnog funkcionalnog područja po svim sistemima?

Po sistemu obračuna po stvarnim troškovima NEMA troškova perioda u okviru proizvodnog funkcionalnog područja

Po sistemu obračuna po standardnim troškovima → troškovi perioda u okviru proizvodnog funkcionalnog područja čine sva ODSTUPANJA stvarnih od standardnih troškova

Po sistemu obračuna po standardnim varijabilnim troškovima → troškovi perioda u okviru proizvodnog funkcionalnog područja čine sva ODSTUPANJA stvarnih od standardnih varijabilnih troškova i svi FIKSNI TROŠKOVI proizvodnje.

P R I M E R 4 Jednačina koja povezuje početne zalihe, obim proizvodnje, obim prodaje i krajnje zalihe:

Krajnje zalihe = Početne zalihe + Obim proizvodnje – Obim prodaje Misli se na zalihe učinaka (NP i GP).

Početne zalihe + Obim proizvodnje → ukupna količina kojom preduzeće raspolaže za prodaje u nekom periodu.

72

SISTEM OBRAČUNA PO STVARNIM TROŠKOVIMA

Da bismo sastavili ovu kalkulaciju moramo da znamo koji se to troškovi uključuju u PCK a koji u KCK prema ovom sistemu obračuna troškova. Sistem obračuna po stvarnim troškovima u PCK uključuje sve (i varijabilne i fiksne) troškove proizvodnje u njihovom stvarno nastalom iznosu. Troškovi materijala za izradu nastaju u vezi sa proizvodnjom svih učinaka koje smo proizveli i oni se raspoređuju na ukupan obim proizvedenih učinaka. Ovo važi za sve troškove proizvodnje!

eproizvodnj Obim

izradu za materijala troskovi Ukupniza materijala Troskovi

jedinici poizradu

PCK=909 u I kvartalu znači da nas u proseku svaki proizvod u proizvodnji košta 909 din. PCK se vezuje uglavnom za jedinicu proizvoda ali nekada se pojam PCK iskoristi da se označe ukupni troškovi proizvodnje. PCK zapravo predstavlja neke prosečne troškove proizvodnje. KCK se dobija na osnovu PCK i ona u suštini ukazuje na to koliki su prosečni ukupni (i proizvodni i neproizvodni) troškovi. KCK može da služi za vrednovanje troškova koji su sadržani u prodatim učincima u BU. To su troškovi koji se porede sa prihodima od prodatih učinaka i na taj način se dobija poslovni rezultat (prema metodi troškova prodatih učinaka). KCK služi i za formiranje prodajnih cena → tako što ćemo na njen iznos zaračunati neki iznos dobitka i tako odrediti prodajnu cenu. Da bismo utvrdili KCK krenućemo od PCK koja je u I kvartalu 909. Na ovih 909 treba da dodamo neke prosečne neproizvodne troškove i onda ćemo dobiti koliki su to prosečni ukupni (i proizvodni i neproizvodni) troškovi i to je KCK. Kako se utvrđuju neproizvodni troškovi po jednom proizvodu? Troškovi proizvodnje nastaju u vezi sa proizvodnjom učinaka pa će oni u fazi proizvodnje biti raspoređeni na sve učinke koje smo proizveli u odgovarajućem periodu. Dakle, njihov iznos po jednom učinku (proizvodu) biće utvrđen tako što ćemo ukupan iznos tih troškova podeliti sa obimom proizvodnje. To nije tako sa neproizvodnim troškovima! Neproizvodni troškovi se alociraju na učinke ne u fazi proizvodnje nego u fazi realizacije (prodaje). To je razlika između proizvodnih i neproizvodnih troškova. Znači, to su troškovi koji su nastali u vezi sa prodajom učinaka i nema smisla te

73

troškove raspoređivati na ukupan obim proizvedenih učinaka. Ima smisla neproizvodne troškove podeliti sa obimom prodaje i tako utvrditi njihov iznos po jedinici proizvoda.

prodaje Obim

troskovi nineproizvod Ukupnijedinici po troskovi niNeproizvod

KCK=PCK + PROSEČNI NEPROIZVODNI TROŠKOVI

UKUPNI TROŠKOVI=PROIZVODNI + NEPROIZVODNI TROŠKOVI

KCK ne možemo pouzdano utvrditi na osnovu podataka o ukupnim troškovima jer ne znamo sa čime bismo ih podelili. Već informacije o KCK možemo dobiti jedino posmatrajući PCK i neproizvodne troškove po jedinici. Stvarni iznos OFT proizvodnje je u svim kvartalima isti ali se iznos po jedinici menja kako se menja obim proizvodnje i stepen iskorišćenosti kapaciteta. Iznos ovih OFT proizvodnje po jedinici je najniži u kvartalu u kojem je obim proizvodnje najveći i obrnuto. Kako se smanjuje stepen iskorišćenosti kapaciteta i kako obim proizvodnje opada prosečni OFT proizvodnje rastu. Možemo videti da i PCK i KCK variraju po kvartalima. To je odlika samo ovog sistema obračuna troškova. Kod ostalih sistema obračuna troškova PCK i KCK će biti stabilne. Znači, razlike u iznosu ovih CK po kvartalima postoje samo kod ovog prvog SOT-a. Karakteristike kalkulacije PCK:

1. Ona je naknadna ili ex post kalkulacija PCK zato što se sprovodi na kraju obračunskog perioda kada su svi troškovi već nastali. Važna karakteristika svih naknadnih kalkulacija je da one u sebi imaju stvarne troškove.

2. Ova kalkulacija odbacuje nestabilnu i međuperiodično neuporedivu PCK što je posledica činjenice da se u PCK uključuju svi troškovi proizvodnje u stvarno nastalom iznosu koji variraju od perioda do perioda.

Tretman neproizvodnih troškova u obračunu KCK: Ako je u zadatku dat podatak samo o visini neproizvodnih troškova, onda pretpostavljamo da se svi neproizvodni troškovi alociraju na prodate učinke i onda su neproizvodni troškovi po jedinici = ukupni neproizvodni troškovi/obim prodaje. U nekim zadacima će biti data struktura neproizvodnih troškova i onda kada tačno znamo koliki su troškovi marketinga, troškovi opšteg upravljanja i administracije i troškovi istraživanja i razvoja, u obračun KCK obavezno uključujemo troškove marketinga i troškove opšteg upravljanja i administracije a troškove istraživanja i razvoja samo ukoliko se u zadatku eksplicitno navodi da se i oni alociraju na prodate učinke. Iznos po jedinici utvrđujemo tako što ukupne iznose ovih troškova delimo sa obimom prodaje. B) OBRAČUN KRETANJA ZALIHA U svim periodima u kojima preduzeće ne uspe da proda sve ono što je proizvelo dolazi do povećanja zaliha količinski i vrednost zaliha će se povećati u BS upravo za iznos troškova proizvodnje koji su sadržani u učincima koje smo proizveli a nismo uspeli da prodamo. Znači, troškovi proizvodnje se raspoređuju na sve proizvedene učinke, na celokupan obim proizvodnje. Jedan deo učinaka koje smo proizveli u nekom periodu ćemo zaista i prodati u tom periodu, ali može se desiti da jedan deo tih

74

učinaka ne uspemo da prodamo. Učinci koji su prodati iskazuju efekte te prodaje u BU, oni praktično odlaze u BU i tamo će biti poređeni sa prihodima po osnovu njihove prodaje. Drugi deo troškova proizvodnje je sadržan u učincima koje smo proizveli a koje nismo uspeli da prodamo i ti troškovi proizvodnje idu na zalihe i povećavaju vrednost zaliha. Znači, zalihe direktno rastu usled toga što deo troškova proizvodnje koji su nastali u tom periodu ne rashodujemo, ne pokrivamo iz prihoda tekuće godine nego ih privremeno odlažemo u BS i tu čekaju pokriće iz nekih prihoda u nekom budućem periodu kada će biti isporučeni BU. Zalihe učinaka se smanjuju usled prodaje učinaka i to će se smanjiti za iznos troškova proizvodnje koji su sadržani u tim učincima koje smo prodali. Znači, svako povećanje vrednosti zaliha učinaka nam govori da je deo troškova proizvodnje privremeno odložen na zalihe, da nije rashodovan već u BS čekaju pokriće iz nekih prihoda u nekom budućem periodu. Dok smanjenje vrednosti zaliha predstavlja isporučivanje tih istih troškova koje smo odložili u nekom od ranijih perioda nazad u BU.

*Razliku uvek pišemo kao pozitivan broj Da bismo količinsko stanje zaliha pretvorili u vrednosno koristimo podatke o PCK i onda količinu proizvoda koji se nalaze na zalihama pomnožimo sa PCK koju ti proizvodi u sebi nose. Da bismo sastavili ovu tabelu moramo da pogledamo 2 stvari:

1) moramo da razmotrimo prvu tabelu koja nam je data u zadatku 2) moramo uzeti u obzir informaciju da nam se vrednost zaliha učinaka u preduzeću

obračunava po LIFO metodi I KVARTAL: U tabeli vidimo da preduzeće u I kvartalu nije imalo početne zalihe, samim tim, vrednost početnih zaliha u prvom kvartalu je 0. Zatim, u prvom kvartalu preduzeće proizvodi 8.000 komada proizvoda „A“ i svih 8.000 komada prodaje. Znači da su krajnje zalihe 0. U toku I kvartala nemamo ni povećanje ni smanjenje vrednosti zaliha. II KVARTAL: Na početku II kvartala nemamo početne zalihe jer nismo imali krajnje zalihe u I kvartalu. Znači, vrednost početnih zaliha je 0. Preduzeće je u II kvartalu proizvelo 10.000 komada proizvoda „A“. U vezi sa proizvodnjom tih 10.000 komada proizvoda nastali su ukupni troškovi proizvodnje u iznosu od 8.550.000. Znači, svaki proizvod u sebi nosi troškove proizvodnje od 855 din. Od tih 10.000 komada koji su proizvedeni u II kvartalu i koji u sebi imaju PCK od 855 din. prodajemo samo 6.000 komada. Na zalihama ostaje 4.000 komada proizvoda. Tih 4.000 komada proizvoda koji sada odlaze na zalihe u BS u sebi nose PCK od 855 din. i na bazi nje ćemo utvrditi vrednost tih zaliha. Vrednost krajnjih zaliha za II kvartal = 4.000 · 855 = 3.420.000

75

Uvek proizvodi u sebi imaju PCK onog kvartala u kome su proizvedeni!. U II kvartalu su zalihe povećane za 3.420.000. Zapravo, to su troškovi proizvodnje koje smo privremeno odložili u BS, koje nismo rashodovali u periodu u kome su nastali. U II kvartalu nastali su troškovi proizvodnje u ukupnom iznosu od 8.550.000 i oni su nastali u vezi sa proizvodnjom 10.000 komada proizvoda. Ovi troškovi proizvodnje neće u celosti biti rashodovani i poslati na rashodnu stranu u BU. Oni su raspoređeni na sve učinke koje smo proizveli, a to je 10.000 komada. Od tih 10.000 prodali smo 6.000. Znači, samo 6.000 proizvoda ide u BU i sa sobom u BU nosi taj deo troškova proizvodnje koji su u njima sadržani. Ostatak troškova proizvodnje sadržan u 4.000 komada proizvoda koje smo proizveli a koje nismo prodali ide u BS. Znači, iznos troškova proizvodnje od 8.550.000 ima 2 bilansne sudbine:

1. Jedan deo tih troškova proizvodnje će završiti u BU i biće rashodovan – to je onaj deo koji je sadržan u 6.000 komada proizvoda koje smo prodali. To je iznos od: 6.000 · 855 = 5.130.000

2. Jedan deo ovih troškova će biti privremeno odložen u BS na zalihe. To je iznos od: 4.000 · 855 = 3.420.000. Oni će biti vraćeni u BU kada prodamo tih 4.000 komada proizvoda.

Neproizvodni troškovi = 500.000 i oni u celosti idu u BU na rashodnu stranu. III KVARTAL: Na početku imamo 4.000 komada proizvoda i oni u sebi nose PCK od 855 din., tako da je vrednost početnih zaliha u III kvartalu = 4.000 · 855 = 3.420.000. U III kvartalu obim proizvodnje je 6.000 komada proizvoda. Znači, ukupno imamo 10.000 komada proizvoda za prodaju. I to, 4.000 koji u sebi nose PCK od 855 i 6.000 komada koji u sebi nose PCK od 1.014 din. Od tih 10.000 komada proizvoda mi prodajemo 9.000. Pošto je ovo LIFO metoda prvo prodajemo ovih 6.000 komada koji u sebi nose PCK od 1.014 din, a onda još 3.000 komada proizvoda sa početka III kvartala koji u sebi nose PCK od 855 din. Na kraju nam ostaje 1.000 komada zaliha koji u sebi nose PCK od 855 din. Zalihe na kraju III kvartala iznose: 1.000 · 855 = 855.000. Razlika 3.420.000 – 855.000 = 2.565.000 predstavlja smanjenje vrednosti zaliha. Šta se zapravo dešava u III kvartalu? Jedan deo troškova proizvodnje koje smo u II kvartalu privremeno odložili na zalihe se sa zaliha vraća u BU. Ovih 2.565.000 možemo dobiti i kao 3.000 · 855. Reč je o 3.000 komada proizvoda koje smo prodali, koji u sebi nose PCK od 855 din. Smanjuje se iznos troškova proizvodnje koji je uskladišten u BS i ti troškovi proizvodnje će biti vraćeni u BU. Na rashodnoj strani u BU u III kvartalu će se naći:

1. Troškovi proizvodnje III kvartala: 6.000 · 1.014 = 6.084.000 2. Troškovi proizvodnje II kvartala: 3.000 · 855 = 2.565.000 3. Neproizvodni troškovi u iznosu od 500.000

Troškovi proizvodnje u III kvartalu iznose 6.084.000. Svih 6.000 komada proizvoda koji su proizvedeni u III kvartalu su i prodati. Znači, ovi troškovi proizvodnje su rashodovani u ovom periodu u kojem su nastali i ovde nemamo nikakve odlaganje → svi troškovi proizvodnje idu u BU na rashodnu stranu. Ali, to neće biti jedini troškovi proizvodnje koji će se naći u BU na rashodnoj strani. Zato što pored onih 6.000 komada proizvoda koje smo proizveli i prodali u III kvartalu, prodali smo još 3.000 komada proizvoda koje smo proizveli u II kvartalu. Tako da će se u BU naći i troškovi proizvodnje tih 3.000 komada proizvoda. Pored ovih troškova u BU će naći i svi neproizvodni troškovi. Od troškova proizvodnje u BS ostaje samo onih 855.000 (1.000 · 855).

76

IV KVARTAL: U IV kvartalu ćemo ostatak troškova proizvodnje vratiti nazad u BU. Znači, praktično ovih 3.420.000 troškova proizvodnje koje smo odložili u II kvartalu na zalihe se sa zaliha u BU vraća u 2 navrata: deo u III kvartalu (2.565.000), a deo u IV kvartalu (855.000).

Zovemo ga komparativni BU zato što su prikazani prihodi, rashodi i rezultat po kvartalima. Komparativni BU je BU koji se sastavlja za interne svrhe odnosno za potrebe menadžera preduzeća. Menadžere interesuju poslovni prihodi, poslovni rashodi i poslovni rezultat tako da su ovde predstavljeni samo ti elementi BU. Znači, sadržinu ovog BU čine poslovni prihodi, poslovni rashodi i poslovni rezultat s tim što je poslovni rezultat segmentiran na bruto i neto poslovni rezultat. Pošto je ovo BU koji je namenjen menadžerima preduzeća onda se on sastavlja po metodi troškova prodatih učinaka. Prema toj metodi poslovni rezultat se utvrđuje sučeljavanjem prihoda od prodatih učinaka sa jedne strane i troškova koji su sadržani u prodatim učincima sa drugi strane. Ti troškovi uključuju: troškove proizvodnje prodatih učinaka i troškove perioda (sve neproizvodne troškove). Kada od prihoda od prodaje odbijemo troškove proizvodnje prodatih učinaka dobijamo bruto poslovni rezultat, a kada od bruto poslovnog rezultata odbijemo neproizvodne troškove (troškove period) dobijamo neto poslovni rezultat. Ovaj BU se sastavlja za celu godinu ali prikazuje i kvartalne efekte poslovanja preduzeća. Sastavljanje komparativnog BU: Neto rezultat ćemo utvrditi tako što ćemo suprotstaviti prihode od prodaje i troškove koji su sadržani u prodatim proizvodima koji se sastoje iz 2 dela:

1. Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda 2. Troškovi perioda (neproizvodni troškovi)

Da bismo odredili prihode od prodaje potrebne su nam 2 informacije: 1. kolika je prodajna cena 2. koliki je obim prodaje u svim kvartalima

77

Prihodi od prodaje = Prodajna cena · Obim prodaje

Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = Troškovi ukupnih proizvoda – CK krajnjih zaliha

CK početnih zaliha je vrednost početnih zaliha, odnosno iznos troškova proizvodnje koji su sadržani u početnim zalihama. Troškovi proizvoda u izveštajnom periodu su ukupni troškovi proizvodnje koji su nastali u svakom od ovih kvartala po osnovu proizvodnje proizvoda u tim kvartalima. Oni u sebi sadrže:

1. Troškove materijala za izradu 2. Troškove plata izrade 3. OVT proizvodnje 4. OFT proizvodnje

Troškovi ukupnih proizvoda = CK početnih zaliha + Troškovi proizvoda u izveštajnom periodu

Troškovi proizvoda u izveštajnom periodu odgovaraju iznosu PCK u ukupnom iznosu. Troškovi ukupnih proizvoda su ukupni troškovi proizvodnje koji su sadržani u svim proizvodima koji su raspoloživi za prodaju. CK krajnjih zaliha predstavlja iznos troškova proizvodnje koji je sadržan u krajnjim zalihama. Znači, poredimo troškove proizvodnje koji su sadržani u svim proizvodima koji su raspoloživi za prodaju sa troškovima proizvodnje koji su sadržani u proizvodima koje nismo prodali (koji su završili na zalihe). Razlika su troškovi proizvodnje koji su sadržani u prodatim proizvodima. CK početnih i krajnjih zaliha preuzimamo iz tabele obračuna kretanja zaliha. I KVARTAL: U I kvartalu preduzeće nije imalo početne zalihe, pa je CK početnih zaliha = 0. U toku tog kvartala ono je proizvelo 8.000 kom. proizvoda i po osnovu proizvodnje tih 8.000 kom. proizvoda nastali su troškovi proizvodnje u iznosu od 7.272.000. U I kvartalu nema krajnjih zaliha jer je preduzeće sve ove proizvode koje je proizvelo i prodalo u ovom kvartalu. To znači da su svi troškovi proizvodnje koji su sadržani u tim proizvodima zapravo rashodi tog perioda, tako da ćemo dobiti da su troškovi proizvodnje prodatih proizvoda 7.272.000. Znači, ukupan iznos troškova proizvodnje koji je nastao u ovom periodu (7.272.000) se rashoduje u ovom periodu jer su oni sadržani u 8.000 kom. proizvoda koje smo proizveli i prodali u ovom I kvartalu. II KVARTAL: Nema početnih zaliha pa je CK početnih zaliha = 0. U II kvartalu je proizvedeno 10.000 kom. proizvoda i po osnovu njihove proizvodnje nastali su troškovi proizvodnje u iznosu od 8.550.000. Ali, neće svi ovi troškovi proizvodnje biti rashodovani. Jedan deo ovih troškova proizvodnje će završiti u BS. Pošto nema početnih zaliha, troškovi ukupnih proizvoda su takođe 8.550.000. CK krajnjih zaliha je 3.420.000. To je deo ovih troškova proizvodnje od 8.550.000 koji je završio na krajnjim zalihama, koji je privremeno odložen u BS. Samo je razlika rashodovana i samo će razlika biti nadoknađena iz prihoda u tekućem periodu i to je iznos od 5.130.000.

78

III KVARTAL: U II kvartalu smo jedan deo troškova proizvodnje odložili na zalihe, odnosno nismo sve troškove proizvodnje koji su nastali u tom periodu rashodovali. Od 8.550.000 rashodovali smo 5.130.000. CK početnih zaliha III kvartala je CK krajnjih zaliha II kvartala i to je 3.420.000., znači toliki su troškovi proizvodnje koji su sadržani u 4.000 kom. proizvoda koji su bili na početnom stanju zaliha. Onda su nastali troškovi proizvodnje od 6.084.000 po osnovu proizvodnje 6.000 kom. proizvoda. Znači, imamo ukupne troškove proizvodnje u iznosu od 9.504.000, to je zbir troškova proizvodnje koji je sadržan u 4.000 kom. proizvoda koje imamo na početnom stanju zaliha i 6.000 kom. proizvoda koje smo proizveli u ovom III kvartalu. Tih 10.000 kom. proizvoda su proizvodi koji su raspoloživi za prodaju u III kvartalu. CK krajnjih zaliha je 855.000. Kao razliku dobijamo troškove proizvodnje prodatih proizvoda u iznosu od 8.649.000. Ovaj iznos možemo dobiti i kada na 6.084.000 dodamo 2.565.000 koji predstavljaju iznos troškova proizvodnje koji se iz BS isporučuje nazad u BU. IV KVARTAL: Krajnje zalihe iz III kvartala predstavljaju početne zalihe IV kvartala. U ovom kvartalu je proizvedeno 8.000 kom. proizvoda i po osnovu njihove proizvodnje nastali su troškovi proizvodnje u iznosu od 7.344.000, pa su troškovi ukupnih proizvoda 8.199.000. Nema krajnjih zaliha pa iznos troškova ukupnih proizvoda odgovara iznosu troškova proizvodnje prodatih proizvoda u IV kvartalu. Poređenjem troškova proizvodnje prodatih proizvoda sa prihodima od prodaje dobijamo bruto poslovni rezultat. Kako se još mogu utvrditi troškovi proizvodnje prodatih proizvoda? PCK služi za vrednovanje troškova proizvodnje prodatih proizvoda. Zapravo, mi tačno znamo koliku PCK nosi svaki od proizvoda koji je proizvelo i prodalo ovo preduzeće. Množenjem obima prodaje sa PCK dobijamo troškove proizvodnje prodatih proizvoda. I KVARTAL: Preduzeće je u I kvartalu proizvelo 8.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 909 din. Ono je prodalo svih 8.000 kom. proizvoda, pa su: Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = 8000 · 909 = 7.272.000 II KVARTAL: Proizveli smo 10.000 kom. proizvoda po PCK od 855 din. Od tih 10.000 kom. prodali smo samo 6.000 kom. proizvoda, pa su: Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = 6000 · 855 = 5.130.000 III KVARTAL: U III kvartalu na početnom stanju zaliha imamo 4.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 855. Proizvedeno je još 6.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 1.014. Znači, mi na raspolaganju za prodaju imamo 4.000 kom. proizvoda po PCK od 855 i 6.000 kom. proizvoda po PCK od 1.014. U III kvartalu smo prodali 9.000 kom. proizvoda (svih 6.000 iz III kvartala i još 3.000 kom. proizvoda iz II kvartala), pa su: Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = 6.000 · 1.014 + 3.000 · 855 = 8.649.000

79

IV KVARTAL: U IV kvartalu na početnom stanju zaliha imamo 1.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 855. Proizveli smo još 8.000 kom. proizvoda koji u sebi sadrže PCK od 918. Preduzeće ima 9.000 kom. proizvoda koji su raspoloživi za prodaju i svih 9.000 kom. su prodati, tako da su: Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = 1.000 · 855 + 8.000 · 918 = 8.199.000 Iz bruto poslovnog rezultata se pokrivaju svi troškovi perioda (prema ovom sistemu obračuna troškova to su samo neproizvodni troškovi). Kao razliku dobijamo neto poslovni rezultat. !!!U KALKULACIJU KCK od ovih neproizvodnih troškova obavezno uključujemo troškove marketinga i troškove opšteg upravljanja i administracije, dok troškove istraživanja i razvoja uključujemo samo ako se u zadatku kaže da se i ti troškovi alociraju na prodate učinke. Kada se OBRAČUNAVA NETO POSLOVNI

REZULTAT mi od bruto rezultata odbijamo CELOKUPNE NEPROIZVODNE TROŠKOVE bez obzira na to da li su oni uključeni u kalkulaciju KCK ili nisu.!!! Ono što možemo zapazti iz ovog BU je da neto rezultat ovog preduzeća varira po kvartalima. Postavlja se pitanje kako sistem obračuna po stvarnim troškovima utiče na visinu obračunatog periodičnog rezultata. Možemo dati kvantitativno i kvalitativno objašnjenje. KVALITATIVNO OBJAŠNJENJE UTICAJA SISTEMA OBRAČUNA PO STVARNIM TROŠKOVIMA NA PERIODIČNI REZULTAT:

▫ Sistem obračuna po stvarnim troškovima među troškovima proizvodnje ne prepoznaje troškove perioda. Celokupan iznos stvarno nastalih troškova proizvodnje uključuje u PCK. Ovako obračunata PCK je mnogo veća od one koje odbacuju preostala 2 sistema i direktno utiče na visinu obračunatih periodičnih rezultata ▫ Kod ovog sistema obračuna troškova visina periodičnog rezultata po kvartalima ne zavisi samo od obima prodaje i prodajnih cena već i od suvišnih trošenja koja nastaju po osnovu neekonomičnog trošenja materijala, neefikasnog rada i nepotpuno iskorišćenih kapaciteta. Bitno je napomenuti da ti suvišni troškovi utiču na rezultat perioda u kome su proizvodi (u kojima su ovi suvišni troškovi sadržani) prodati. Dakle, ovaj SOT ne rashoduje te suvišne troškove odmah u periodu u kome nastanu, već dozvoljava njihovo odlaganja na zalihe u BS (time što ih uključuje u PCK) i pokrivanje iz nekih kasnijih, budućih prihoda. I to je velika mana sistema obračuna po stvarnim troškovima. Logično je da sve suvišne troškove koji nastanu u tekućem periodu odmah i rashodujemo jer po osnovu toga nećemo imati nikakve buduće ekonomske koristi pa nema osnova za njihovo odlaganje na zalihe u BS. Ima smisla da aktiviramo tj. odložimo neke troškove proizvodnje u BS ukoliko ćemo po osnovu toga ostvariti neke buduće ekonomske koristi. Ovo su suvišni troškovi koji su plod neekonomičnosti, neefikasnosti i nedovoljnog korišćenja kapaciteta i po osnovu toga nema nikakvih koristi u budućnosti. Iz tog razloga nije opravdano da ih uključujemo u PCK što ovaj sistem čini. Prema ovom SOT ti suvišni troškovi jednim delom bivaju rashodovani u periodu u kome su nastali, a jednim delom odlaze u BS i tu su sadržani u tim proizvodima koje nismo prodali. Kada prodamo te proizvode u nekom budućem periodu ti suvišni troškovi se rashoduju i pokrivaju iz nekih budućih prihoda. Onda oni utiču na rezultat tog nekog budućeg perioda a u suštini treba da utiču na rezultat u tekućem periodu.

80

▫Na visinu obračunatog periodičnog rezultata značajno utiče i odnos obima proizvodnje i obima prodaje u datom obračunskom periodu. Prema ovom odnosu razlikujemo:

1. Periode formiranja zaliha – to su periodi u kojima je obim proizvodnje > obima prodaje, periodi u kojima se vrednost zaliha povećava, kada deo troškova proizvodnje odlažemo na zalihe u BS.

2. Periode likvidiranja zaliha – to su periodi u kojima je obim proizvodnje < obima prodaje, vrednost zaliha se smanjuje i zapravo deo troškova proizvodnje koji je bio u BS se isporučuje nazad u BU, odnosno rashoduju se.

Ovaj SOT će u periodima formiranja zaliha u poređenju sa ostalim sistemima SOT iskazati najveći periodični rezultat zbog činjenice da će u odnosu na ostale sisteme najveći iznos troškova proizvodnje poslati na zalihe (zahvaljujući najvećoj PCK koju odbacuje). Samim tim, najmanji iznos troškova proizvodnje koji su nastali u tom periodu će pokrivati iz prihoda u BU pa će iskazati najveći periodični rezultat. (Svi sistemi obračuna troškova troškove proizvodnje i neproizvodne troškove obračunavaju u istom iznosu samo je pitanje kako definišu PCK i koji će deo tih troškova proizvodnje rashodovati. Ovaj sistem celokupan iznos troškova proizvodnje uključuje u PCK i samim tim iskazuje najveću PCK. Onda u periodima kada se formiraju zalihe u poređenju sa ostalim sistemima najveći iznos troškova proizvodnje pošalje na zalihe. Samim tim, najmanji iznos troškova proizvodnje pokriva iz BU. Onda ovaj sistem u periodima formiranja zaliha u odnosu na ostale sisteme odbacuje najveći rezultat.) U periodima likvidiranja zaliha ovaj sistem iz tekućih prihoda pokriva i tekuće troškove proizvodnje ali i najveći iznos nasleđenih troškova proizvodnje u poređenju sa ostalim sistemima, te u odnosu na njih u ovakvim periodima iskazuje najmanji periodični rezultat. Ako je u nekom periodu obim proizvodnje = obimu prodaje to nije period ni formiranja ni likvidiranja zaliha i tada će svi sistemi obračuna troškova iskazati isti periodični rezultat. Ako posmatramo samo ovaj sistem, dešava se to da se u periodima formiranja zaliha rezultat popravlja na teret rezultata iz nekih budućih perioda likvidiranja zaliha. U I kvartalu nema promene vrednosti zaliha tako da to nije ni period formiranja ni period likvidiranja zaliha, pa će svi sistemi u I kvartalu iskazati isti periodični rezultat u iznosu od 228.000. U II kvartalu su zalihe na kraju veće od zaliha na početku perioda. Znači povećala se vrednost zaliha, obim proizvodnje > obima prodaje pa II kvartal predstavlja period formiranja zaliha i tu je preduzeće iskazalo najveći rezultat. To je nerealan rezultat koji je ovo preduzeće odbračunalo zahvaljujući primeni ovog SOT. U II kvartalu smo formirali zalihe od 4.000 kom. proizvoda i sada u III i IV kvartalu likvidiramo tih 4.000 kom. proizvoda i te troškove proizvodnje vraćamo nazad u BU. Tako da su III i IV kvartal periodi likvidiranja zaliha s tim što se u IV kvartalu manja količina zaliha likvidira pa je rezultat prilično visok (u ostalim sistemima će biti viši). Preduzeće u II kvartalu iskazuje najveći rezultat što znači da je ono praktično popravilo rezultat u II kvartalu na teret III i IV kvartala. KVANTITATIVNO OBJAŠNJENJE UTICAJA SISTEMA OBRAČUNA PO STVARNIM TROŠKOVIMA NA PERIODIČNI REZULTAT:

Vidimo da neto rezultat ovog preduzeće varira po kvartalima. Promene neto rezultata nastaju po osnovu promene bruto rezultata. Zapravo, koliko se menja bruto rezultata po kvartalima toliko će se menjati i neto rezultat zato što se neproizvodni troškovi ne menjaju i samim tim oni ne doprinose formiranju razlika u neto rezultatima između perioda.

81

*Na ispitu ćemo uvek dobijati zadatak sa neproizvodnim troškovima koji se ne menjaju tako da će promene u neto rezultatu biti posledica promena bruto rezultata.* Faktori koji dovode do promene bruto rezultata a samim tim i neto rezultata su:

1. Prodajne cene i obim prodaje – to su faktori koji opredeljuju prihode od prodaje 2. PCK i struktura obima prodaje – to su faktori koji opredeljuju troškove proizvodnje prodatih

učinaka. U našem primeru prodajna cena ne utiče na bruto rezultat jer stoji pretpostavka da se one ne menjaju. Dakle, u našem primeru promene u bruto rezultatu nastaju kao posledica promene obima prodaje, PCK i strukture obima prodaje. Prvo analiziramo strukturu prodaje pa onda PCK i na bazi toga ćemo sastaviti obračun koji će nam reći zbog čega nastaju razlike u bruto a samim tim i u neto rezultatu.

Vidimo da se neto rezultat u II kvartalu u odnosu na I kvartal povećao za 142.000. Nas interesuje zbog čega je povećan i želimo da dekomponujemo ovo povećanje na određene elemente koji će pokazati šta je to pozitivno a šta je to negativno uticalo na rezultat u II kvartalu u odnosu na I kvartal. Prvi korak u ovoj analizi je analiza strukture obima prodaje. Uvek moramo da vodimo računa po kojoj PCK se prodaju određeni proizvodi. Nisu svi proizvodi koje smo prodali proizvedeni po istoj PCK. U strukturi ukupne prodaje prepoznajemo 2 stavke:

1. Prodaju tekućih zaliha – prodaja proizvoda u tekućem kvartalu koji su proizvedeni u tekućem kvartalu

2. Prodaja nasleđenih zaliha – prodaja onih proizvoda u tekućem kvartalu koji su proizvedeni u nekom od ranijih kvartala.

*II kvartal je tekući kvartal, I kvartal je prethodni kvartal.* Da bismo utvrdili kako menjanje prodaje utiče na menjanje rezultata po kvartalima moramo ispoštovati 2 pravila:

1. prodaju tekućih zaliha u jednom kvartalu poredićemo isključivo sa prodajom tekućih zaliha u drugom kvartalu

2. prodaju nasleđenih zaliha u jednom kvartalu poredimo isključivo sa prodajom nasleđenih zaliha u drugom kvartalu ali je pri tome dodatne uslov da te zalihe potiču iz istog kvartala (da su nasleđene iz istog kvartala) tj. da u sebi sadrže istu PCK

82

Prvo ćemo da zaključimo kako bi to rezultat trebao da se promeni u II kvartalu u odnosu na I kvartal analizirajući prodaju i analizirajući varijabilni deo PCK. Analiza strukture obima prodaje: Ono što možemo primetiti je to da je prodaje tekućih zaliha u II kvartalu opada u odnosu na I kvartal što znači da bi rezultat II kvartala trebao da bude niži od rezultata I kvartala. Koliko bi rezultat trebao da bude niži možemo da obračunamo pod pretpostavkom da između kvartala nije bilo promene PCK. BRUTO REZULTAT I KVARTALA:

Prodato je 8.000 kom. proizvoda i svaki u sebi donosi bruto rezultat u visini razlike između prodajne cene i PCK: 8.000 (1.000 – 909) BRUTO REZULTAT II KVARTALA:

U II kvartalu prodaja je pala za 2.000 kom. proizvoda. To znači da ćemo po osnovu tih 2.000 kom. proizvoda izgubiti deo bruto rezultata. Svaki komad proizvoda u sebi nosi bruto rezultat u visini razlike između prodajne cene i PCK. Pod pretpostavkom da je PCK ostala ista, bruto rezultat II kvartala bi treba da bude: 6.000 (1.000 – 909) Bruto rezultat II kvartala će biti niži od bruto rezultata I kvartala za: 2.000 (1.000 – 909) = 182.000

*Uvek kada poredimo 2 kvartala uzimamo PCK prethodnog kvartala. Formula: Povećanje ili smanjenje prodaje tekućih zaliha · (Prodajna cena – PCK prethodnog kvartala) → ovu razliku

uvek strukturiramo tako da dobijemo pozitivan broj.* Rezultat u II kvartalu bi trebao da bude manji od rezultata u I kvartalu za 182.000 pod pretpostavkom da nije bilo promene PCK. Međutim, PCK između ova 2 kvartala se razlikuju. Sada gledamo kako se menjao varijabilni deo PCK (po jed.):

▫ troškovi materijala za izradu po jedinici su porasli u II kvartalu o odnosu na I kvartal. Bili su 305 din/jed. u I kvartalu, a u II kvartalu su porasli na 310 din/jed. Rast prosečnih troškova materijala za izradu bi trebalo da obori rezultat u II kvartalu u odnosu na I kvartal. Rezultat bi trebao da bude manji za 6.000·(310– 05)

▫ troškovi plata izrade po jedinici se ne menjaju tako da to neće uticati na promenu rezultata u II kvartalu u odnosu na I kvartal

▫ OVT proizvodnje po jedinici su se kao i troškovi materijala za izradu povećali. Bili su 104 din/jed a porasli su na 105 din/jed. Ovo bi trebalo negativno da utiče na rezultat u II kvartalu u odnosu na rezultat I kvartala. Rezultat bi trebao da bude manji za 6.000·(105–104)

*Sve promene PCK (i varijabilnog i fiksnog dela PCK) obračunavaju se na količinu proizvoda koju smo proizveli i prodali u tekućem kvartalu!*

Po osnovu ova 3 faktora očekujemo smanjenje rezultata u iznosu od 218.000 i to pisemo u zaglavlju tabele. Sada gledamo šta se stvarno desilo sa rezultatom: neto rezultat u I kvartalu je bio 228.000, a u II 370.000. Došlo je do povećanja neto rezultata u II kvartalu u odnosu na I kvartal i to povećanje rezultata iznosi 142.000. Ukupna razlika između onog što je ostvareno i onoga što smo očekivali iznosi 360.000. Mi smo očekivali da promena rezultata bude negativna i da se rezultat smanji za 218.000, ali rezultat se stvarno povećao za 142.000. Razlika između onog što je ostvareno i onog što smo očekivali: 142.000 – (-218.000) = 360.000.

83

To znači da je postojao neki dodatni faktor (pored ovih koje smo analizirali) koje je ozbiljno uticao na rezultat II kvartala i uspeo da anulira ovo očekivano smanjenje rezultata i još je dodatno povećao rezultat za 142.000. Znači, postojao je neki faktor koji je imao pozitivno dejstvo na rezultat u iznosu od 360.000. Faktor koji nismo analizirali: fiksni deo PCK (po jed) OFT proizvodnje po jedinici u II kvartalu su opali u odnosu na I kvartal. U I kvartalu oni su iznosili 300 din/jed, a u II kvartalu 240 din/jed. Znači, došlo je do degresije OFT proizvodnje i to je pozitivno uticalo na rezultat preduzeća: 6.000·(300-240)=360.000 Znači, mi smo očekivali da će po osnovu smanjenja prodaje tekućih zaliha i po osnovu povećanja troškova materijala za izradu i OVT proizvodnje doći do smanjenja rezultata u II kvartalu u odnosu na I kvartal za 218.000. Ali, u II kvartalu je došlo do degresije OFT proizvodnje koje je anuliralo očekivano smanjenje rezultata i još je rezultat povećalo za 142.000.

Analiza strukture obima prodaje: Ukupan obim prodaje II kvartala je 6.000 kom. proizvoda, a III kvartala 9.000 kom. Ne možemo to porediti već moramo analizirati strukturu prodaje. U II kvartalu imamo samo prodaju tekućih zaliha i te zalihe u sebi nose PCK od 855. Nemamo prodaju nasleđenih zaliha. U III kvartalu smo proizveli 6.000 kom. proizvoda i svih 6.000 kom. proizvoda smo prodali u III kvartalu. Ovi proizvodi u sebi sadrže PCK od 1.014. Potom smo prešli na prodaju zaliha koje smo imali na početnom stanju. Na početnom stanju zaliha smo imali 4.000 kom. proizvoda iz II kvartala koji u sebi nose PCK od 855 din. i od toga prodaajemo 3.000 kom. proizvoda. Znači, ukupna prodaja III kvartala od 9.000 kom. proizvoda se može podeliti na 2 dela:

1. Prodaja tekućih zaliha – prodaja proizvoda koji potiču iz tekuće proizvodnje i koji u sebi tekuću PCK, to je onih 6.000 kom. proizvoda

2. Prodaja nasleđenih zaliha – 3.000 kom. proizvoda. Ti proizvodi su proizvedeni u II kvartalu i u sebi nose PCK II kvartala od 855.

Vidimo da se prodaja tekućih zaliha ne menja. U oba kvartala prodaja tekućih zaliha iznosi 6.000 kom. i po tom osnovu ne bismo očekivali nikakvu promenu rezultata u III u odnosu na II kvartal. Ali, povećala

84

se prodaja nasleđenih zaliha u III u odnosu na II kvartal. Povećanje prodaje nasleđenih zaliha bi trebalo pozitivno da utiče na rezultat. Po osnovu toga rezultat bi trebao da bude veći za: 3.000 · (1.000-855)=435.000 Analiza varijabilnog dela PCK (po jed):

▫ troškovi materijala za izradu po jedinici su opali. U II kvartalu su bili 310 din/jed a u III 304 din/jed i po osnovu toga očekujemo pozitivan uticaj na rezultat od 6.000·(310-304)=36.000.

▫ troškovi plata za izradu po jedinici se ne menjaju ▫ OVT proizvodnje po jedinici rastu. U II kvartalu su bili 105 din/jed, a u III kvartalu 110 din/jed i

to bi trebalo negativno da utiče na rezultat u iznosu od: 6.000·(110-105)=30.000. U zaglavlju tabele pišemo da bi rezultat u III kvartalu trebao da bude veći od rezultata II kvartala. Očekuje se povećanje rezultata u III u odnosu na II kvartal za 441.000. Međutim, rezultat se stvarno smanjio za 519.000. U II kvartalu neto rezultat je bio 370.000, a u III kvartalu neto rezultat je negativan i iznosi 149.000. Razlika: 370.000-(-149.000)=519.000. Znači, rezultat se stvarno smanjio za 519.000, a mi smo očekivali da će se povećati za 441.000, što znači da je postojao neki negativan uticaj koji je anulirao ovo očekivano povećanje od 441.000 i još je rezultat smanjio za 519.000. Ukupna razlika između onog što je ostvareno i onoga što smo očekivali iznosi 960.000. Ovaj negativan uticaj od 960.000 se duguje promeni fiksnog dela PCK. OFT proizvodnje su se povećali. U II kvratalu su bili 240 din/jed, a u III kvratalu 400 din/jed. Znači, došlo je do progresije OFT proizvodnje i to će negativno uticati na rezultat. Taj negativan uticaj obračunavamo za ovih 6.000 kom. proizvoda koje smo proizveli i prodali u III kvratalu i on iznosi: 6.000·(400-240)=960.000.

Analiza strukture obima prodaje: Ukupna prodaja u III i IV kvartalu je 9.000 kom. proizvoda. Ali, moramo analizirati strukturu te prodaje. U III kvartalu smo prodali 6.000 kom. proizvoda koji potiču iz tekuće proizvodnje i koji u sebi nose PCK od 1.014 i 3.000 kom. proizvoda koji su se nalazili na početnom stanju zaliha i koji u sebi nose PCK od 855. Znači, ukupna prodaja od 9.000 kom. proizvoda se deli na prodaju tekućih zaliha od 6.000 kom. proizvoda i prodaju nasleđenih zaliha od 3.000 kom. proizvoda.

85

U IV kvartalu prodali smo 9.000 kom. proizvoda i to 8.000 kom. proizvoda iz tekućeg perioda koji u sebi nose PCK od 918 i 1.000 kom. proizvoda koje smo imali na početnom stanju zaliha i to je prodaja nasleđenih zaliha i oni u sebi nose PCK od 855. Poredimo tekuće zalihe iz IV kvartala i tekuće zalihe iz III kvartala i možemo porediti prodaju nasleđenih zaliha samo ako te zalihe potiču iz istog kvartala i da nose istu PCK. I 3.000 kom. proizvoda u III kvartalu i 1.000 kom. proizvoda u IV kvartalu potiču iz II kvartala i u sebi nose istu PCK od 855 tako da ova 2 iznose možemo porediti. Povećava se prodaja tekućih zaliha i po osnovu toga očekujemo povećanje bruto a samim tim i neto rezultata ali to ovde neće biti slučaj zato što ove zalihe u sebi nose PCK od 1.014 koja je veća od prodajne cene. Znači, mi smo u III kvartalu prodavali 6.000 kom. proizvoda po prodajnoj ceni od 1.000 a ti proizvodi u sebi nose PCK od 1.014 i to nam je generisalo gubitak. Taj bruto gubitak je 1.014 din. po proizvodu. Ako bi se u IV kvartalu povećala prodaja takvih proizvoda to bi dodatne uvećalo taj gubitak. Znači, po osnovu povećanja prodaje tekućih zaliha očekujemo smanjenje rezultata zato što ti proizvodi u sebi nose PCK koja je viša od prodajne cene. Smanjuje se prodaja nasleđenih zaliha sa 3.000 na 1.000 kom. Ovde se prodaju proizvodi koji imaju veću prodajnu cenu od PCK tako da ovo smanjenje prodaje utiče na smanjenje rezultata u IV u odnosu na III kvartal. Znači, po osnovu ova 2 faktora očekujemo da će se rezultat u IV kvartalu smanjiti u odnosu na III kvartal. Analiza varijabilnog dela PCK (po jed):

▫ troškovi materijala za izradu po jed proizvoda se povećavaju sa 304 din/jed na 306 din/jed što bi trebalo dodatno da umanji rezultat u IV u odnosu na III kvartal u iznosu od 8.000·(306-304) = 16.000

▫ nema promena u troškovima plata izrade po jedinici tako da to ne utiče na rezultat ▫ OVT proizvodnje po jedinici proizvoda se povećavaju sa 110 din/jed na 112 din/jed i to bi

trebalo negativno da utiče na rezultat u IV kvartalu i da ga smanji za 8.000·(112-110) = 16.000 Dakle, imamo 4 faktora koja imaju negativan uticaj na rezultat. Očekujemo smanjenje rezultata u IV u odnosu na III kvartal za 350.000. Međutim, neto rezultat preduzeća se stvarno povećao. U III kvartalu je bio negativan i iznosio je 149.000, a u IV je pozitivan i iznosi 301.000. Znači, neto rezultat preduzeća se povećao za: 301.000 – (-149.000) = 450.000. Ukupna razlika između onog što je ostvareno i onoga što smo očekivali iznosi 800.000. Ovaj pozitivan rezultat se može dugovati degresiji OFT proizvodnje. OFT proizvodnje po jedinici su opali sa 400 din/jed na 300 din/jed. Taj pozitivan uticaj obračunavamo na ovih 8.000 kom. proizvoda koje smo proizveli i prodali u tekućem periodu: 8.000·(400-300)=800.000

86

Prema FIFO metodi neto rezultat u II kvartalu iznosi 370.000, a u I kvartalu 228.000. Ovde nema razlike između FIFO i LIFO metode.

Analiza strukture obima prodaje: U II kvartalu je prodato 6.000 kom. proizvoda a u III 9.000 kom. proizvoda. Pošto je ovo FIFO metoda prvo prodajemo nasleđene pa tekuće zalihe. U II kvartalu nismo imali nasleđenih zaliha tako da imamo prodaju 6.000 kom. proizvoda koji potiču iz tekuće proizvodnje i u sebi nose PCK od 855. U III kvartalu na početnom stanju imamo 4.000 kom. proizvoda koji u sebi sadrže PCK II kvartala od 855. U III kvartalu proizvodimo 6.000 kom. proizvoda koji u sebi sadrže PCK od 1.014. Pošto je ovo FIFO metoda prvo ćemo prodati tih 4.000 kom. proizvoda koji se nalaze na početnom stanju zaliha i koji u sebi sadrže PCK od 855 pa ćemo prodati još 5.000 kom. proizvoda koji u sebi sadrže PCK od 1.014.

87

Povećava se prodaja nasleđenih zaliha. Ti proizvodi u sebi sadrže PCK od 855 i prodaju se po prodajnoj ceni od 1.000. Znači, svaki proizvod generiše bruto dobitak u visini razlike između prodajne cene i PCK. Ako se poveća prodaja tih zaliha to bi trebalo da poveća rezultat. Međutim, dolazi do smanjenja prodaje tekućih zaliha za 1.000 kom. proizvoda. Pod pretpostavkom da se PCK ne menja, ovo smanjenje prodaje od 1.000 kom. bi trebalo da utiče na smanjenje rezultata u iznosu od: 1.000·(1.000-855)=145.000. Analiza varijabilnog dela PCK:

▫ troškovi materijala za izradu po jedinici su opali u III kvartalu u odnosu na II kvartal. Bili su 310 din/jed u II, a u III su pali na 304 din/jed. To bi trebalo pozitivno da utiče na rezultat i da ga poveća za 5.000(310-304)=30.000

▫ troškovi plata izrade po jedinici se ne menjaju ▫ OVT proizvodnje po jedinici se povećavaju sa 105 din/jed na 110 din/jed i to bi trebalo

negativno da utiče na rezultat i da ga smanji za 5.000(110-105)=25.000 Znači, imamo 2 pozitivna i 2 negativna uticaja. Preovladava pozitivan efekat pa se očekuje da rezultat u III kvartalu bude veći od rezultata u II kvartalu za 440.000 Međutim, vidimo da je rezultat u III kvartalu opao u odnosu na II kvartal. Bio je 370.000 u II kvartalu, a u III kvartalu 10.000. Znači, imamo smanjenje rezultata za 360.000. Ukupna razlika između ostvarenog i očekivanog rezultata iznosi 800.000. Znači, postojao je neki faktor koji je ostvario negativan uticaj, koji je anulirao ovo očekivano povećanje rezultata i ukupan rezultat oborio na 10.000. To su OFT proizvodnje po jedinici koji su se povećali u III u odnosu na II kvartal. Bili su 240 din/jed u II kvartalu, a u III kvartalu 400 din/jed. Po osnovu toga očekujemo smanjenje rezultata u iznosu od: 5.000(400-240)=800.000.

Analiza strukture obima prodaje: Ukupno smo u III kvartalu prodali 9.000 kom. proizvoda. Prvo smo prodali 4.000 kom. proizvoda koji potiču iz II kvartala i koji u sebi nose PCK od 855 din, onda smo prodali 5.000 kom. proizvoda koji potiču iz tekuće proizvodnje i koji u sebi nose PCK od 1.014.

88

Na početku IV kvartala imamo zalihe od 1.000 kom. proizvoda koji potiču iz III kvartala i koji u sebi nose PCK od 1.014. Proizveli smo još 8.000 kom. proizvoda. Ukupna prodaja u IV kvartalu iznosi 9.000 kom. proizvoda. Prvo prodajemo 1.000 kom. proizvoda iz III kvartala, a onda prodajemo proizvode iz tekuće proizvodnje IV kvartala. Nasleđene zalihe možemo porediti samo ako potiču iz istog kvartala tj. ako imaju istu PCK. To ovde nije slučaj. Mi smo u III kvartalu prodali nasleđene zalihe koje potiču iz II kvartala i koji u sebi sadrže PCK od 855. U IV kvartalu smo prodali nasleđene zalihe koje potiču iz III kvartala i koji u sebi sadrže PCK od 1.014. Dakle, ova 2 iznosa ne možemo porediti pa ćemo u strukturi prodaje identifikovati 3 stavke:

1. Prodaja nasleđenih zaliha koje potiču iz II kvartala 2. Prodaja nasleđenih zaliha koje potiču iz III kvartala 3. Prodaja tekućih zaliha

Došlo je do pada prodaje nasleđenih zaliha iz II kvartala. Svi ti proizvodi koji su prodati u III kvartalu donosili su bruto dobitak u visini razlike između prodajne cene i PCK. Znači, po osnovu smanjenja prodaje ovih zaliha očekuje se smanjenje rezultata u IV u odnosu na III kvartal za: 4.000·(1.000-855)=580.000 Prodaja nasleđenih zaliha iz III kvartala se povećava ali u pitanju su zalihe koje u sebi sadrže PCK koja je veća od prodajne cene. Znači, svaki proizvod generiše gubitak u iznosu od 14 din (1.014-1.000). Znači, ako povećamo prodaju tih proizvode za 1.000 kom. povećavamo i gubitak. Tako da ovo povećanje prodaje negativno utiče na rezultat i rezultat u IV kvartalu bi treba da bude manji u odnosu na rezultat u III kvartalu za: 1.000·(1.014-1.000)=14.000 Dolazi do povećanja prodaje tekućih zaliha ali to će negativno uticati na rezultat preduzeća zato što ti proizvodi u sebi sadrže PCK koja je veća od prodajne cene. Očekuje se smanjenje rezultata za: 3.000 · (1.014-1.000)=42.000. Znači, po osnovu ova 3 faktora očekujemo negativan uticaj na rezultat u IV kvartala u odnosu na III kvartal. Analiza varijabilnog dela PCK (po jed):

▫ troškovi materijala za izradu po jedinici se povećavaju sa 304 din/jed na 306 din/jed i po tom osnovu očekujemo smanjenje rezultata za: 8.000·(306-304)=16.000

▫ troškovi plata izrade po jedinici se ne menjaju ▫ OVT proizvodnje po jedinici se povećavaju sa 110 din/jed na 112 din/jed i po tom osnovu

očekujemo smanjenje rezultata za: 8.000·(112-110)=16.000 Imamo ukupno 5 negativnih uticaja po osnovu kojih očekujemo da će se rezultat u IV kvartalu smanjiti u odnosu na rezultat u III kvartalu. Ukupan negativan uticaj iznosi 668.000 Međutim, rezultat u IV kvartalu je bio 142.000, a u III 10.000. Znači, rezultat se stvarno povećao za 132.000. Razlika između onog što je ostvareno i onoga što smo očekivali iznosi 800.000. Ovo povećanje rezultata se duguje degresiji OFT proizvodnje koji su u III kvartalu bili 400 din/jed a u IV 300 din/jed i po osnovu toga se očekuje povećanje rezultata za: 8.000·(400-300)=800.000.

89

SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM TROŠKOVIMA

I ovaj sistem, kao i prethodni, u PCK uključuje sve troškove proizvodnje (i varijabilne i fiksne) i u tom smislu je apsorpcioni sistem obračuna troškova, ali se od prethodno sistema razlikuje po iznosu ovih troškova koje uključuje u PCK. Prethodni sistem je u PCK uključivao stvarne troškove proizvodnje, ovaj ukljčuje samo standardne tj. objektivno potrebne troškove proizvodnje. Iznos planiranih (standardnih) prosečnih varijabilnih troškova proizvodnje je dat u zadatku. Da bismo obračunali standardnu PCK potreban nam je podatak o tome koliki su standardni OFT proizvodnje po jedinici.

jeddinkapacitet Prakticni

eproizvodnj OFT stvarniUkupniOFT Standardni

jed. po eproizvodnj /200000.12

000.400.2

*Kada sastavljamo tabelu prvo unosimo te vrednosti po jedinici proizvoda (prosečne vrednosti

standardnih troškova proizvodnje)* Da bismo dobili ukupne standardne troškove proizvodnje moramo standardne troškove po jedinici pomnožiti sa obimom proizvodnje. Standardni OFT proizvodnje u ukupnom iznosu nisu isti po svim kvartalima, oni se menjaju sa promenom stepena iskorišćenosti kapaciteta dok su standardni OFT proizvodnje po jedinici konstantni. U I kvartalu od ukupnog kapaciteta od 12.000 kom. proizvoda mi smo koristili samo jedan deo tog kapaciteta i proizveli smo 8.000 kom. proizvoda i imali smo standardne OFT proizvodnje od 1.600.000. U II kvartalu smo povećali korišćenje kapaciteta i imali smo veće standarne OFT proizvodnje. U III kvartalu je palo korišćenje kapaciteta i standardni OFT proizvodnje su opali. U IV kvartalu smo malo popravili stepen iskorišćenosti kapaciteta pa su standardni OFT proizvodnje porasli. Zašto je ovo bitno? U svim kvartalima stvarni OFT proizvodnje su 2.400.000. Mi na ovaj način utvrđujemo koji je njihov standardni odnosno objektivno potreban deo. U I kvartalu stvarni OFT proizvodnje su 2.400.000, od toga objektivno je bilo potrebno da nastanu troškovi od 1.600.000. Sve preko toga je odstupanje koje je nastalo zbog toga što se nepotpuno koristi kapacitet. U II kvartalu kada smo povećali stepen iskorišćenosti kapaciteta veći deo stvarnih troškova je dobio karakter standardnih, odnosno od 2.400.000 stvarnih OFT proizvodnje objektivno potreban iznos je bio 2.000.000. Odstupanje je iznosilo

90

svega 400.000. Znači, čim se povećao stepen iskorišćenosti kapaciteta smanjila su se suvišna trošenja, odnosno smanjila su se odstupanja stvarnih od standardnih OFT proizvodnje. Kada će se poklopiti iznos stvarnih i standardnih OFT proizvodnje? Kada obim proizvodnje bude jednak praktičnom kapacitetu tj. kada je stepen iskorišćenosti kapaciteta 100%. Tada ćemo reći da je celokupan iznos OFT proizvodnje koji je stvarno nastao u preduzeću bio objektivno potreban, tu nije bilo nikakvih odstupanja i nekih trošenja, neracionalnosti,... Sabiranjem ukupnih troškova proizvodnje dobijamo PCK. Ovaj iznos možemo dobiti i množenjem PCK po jedinici sa obimom proizvodnje. Da bismo došli do KCK na PCK moramo dodati odgovarajući iznos neproizvodnih troškova po jedinici proizvoda.

kapacitet Prakticni

troskovi nineproizvod stvarniUkupninineproizvod Standardni

proizvoda jeidnici po troskovi

jeddin12.000

500.000jedinici po tros. neproiz. Standardni /67,41 → ovaj iznos dodajemo standardnoj PCK i

dobijamo standardnu KCK koja u svim kvartalima iznosi 841,67 din. Dakle, neproizivodni troškovi se standardizuju po jedinici proizvoda da bismo utvrdili standardnu KCK. Ukupan iznos neproizvodnih troškova nije potrebno standardizovati. Standardizuju se isključivo troškovi proizvodnje jer jedino oni ulaze u sastav troškova proizvoda i mogu se odložiti na zalihe. Neproizvodni troškovi su uvek rashod perioda i njih nema smisla standardizovati. Dakle, standardizuju se samo oni troškovi čije pokriće može biti odloženo preko zaliha na buduće periode. Šta je uopšte poenta standardizovanja? Nikada ne želimo da na zalihe odložimo neka suvišna trošenja. Na zalihe želimo da odložimo samo one troškove koji su morali nastati u proizvodnji određenih proizvoda. Sva suvišna trošenja koja su nastala u nekom periodu treba da budu rashodovana u tom periodu. Velika mana prethodnog sistema je ta što taj sistem sve troškove proizvodnje uključuje u PCK bez obzira na to da li su ti troškovi bili uslovljeni nekim objektivnim i realnim okolnostima ili su rezultat nekih neracionalnosti i omogućava odlaganje tih troškova na zalihe. Zato je uveden sistem obračuna po standardnim troškovima. On troškove proizvodnje podeli na 2 dela: na standardni deo i na sva odstupanja, odnosno sva suvišna trošenja i onda samo standardni deo troškova proizvodnje uključuje u PCK i samo taj deo troškova može odlagati na zalihe, a sva suvišna trošenja se odmah rashoduju. Zbog toga se vrši standardizacija. Neproizvodne troškove je besmisleno standardizovati jer se oni svakako rashoduju. Računovodstvena pravila ne dozvoljavaju njihovo odlaganje u BS. Njih standardizujemo po jedinici proizvoda samo da bismo odredili standardnu KCK, ali ukupan iznos neproizvodnih troškova nema potrebe standardizovati i ukupne stvarne neproizvodne trošjkove nema potrebe deliti na standardne i na odstupanja, jer će ukupan iznos u svakom slučaju biti rashodovan u BU. Dakle, prema sistemu obračuna po standardnim troškovima ukupan iznos neproizvodnih troškova je stvarni iznos, a iznos po jedinici je standardni iznos.

91

Kada nam je u zadatku data struktura neproizvodnih troškova i kada tačno znamo koliki su troškovi marketinga, troškovi opšteg upravljanja i administracije i troškovi istraživanja i razvoja, onda u kalkulaciju KCK OBAVEZNO UKLJČUJEMO TROŠKOVE MARKETINGA I TROŠKOVE OPŠTEG UPRAVLJANJA I

ADMINISTRACIJE. Troškove istraživanja i razvoja uključujemo u kalkulaciju KCK SAMO AKO u zadatku piše da se oni alociraju na prodate učinke. Karakteristike kalkulacije PCK prema ovom sistemu obračuna troškova:

1. Ovo je prethodna ili ex ante kalkulacija PCK pre svega zbog toga što se vrši na početku obračunskog perioda pre nego što su troškovi proizvodnje nastali. Zapravo, ova kalkulacija operiše sa tim standardnim troškovima proizvodnje, a standardni troškovi su budući troškovi i to su oni iznosi troškova proizvodnje koji bi trebali da nastanu u preduzeću ukoliko se bude racionalno poslovalo. Kalkulacija sistema obračuna po stvarnim troškovima je imala suprotan karakter – to je bila naknadna ili ex post kalkulacija i vrši se na kraju obračunskog perioda kada su svi troškovi proizvodnje već nastali i ona koristi te podatke o stvarno nastalim troškovima proizvodnje.

2. Ova kalkulacija odbacuje stabilnu i međuperiodično uporedivu PCK iz razloga što se u PCK uključuju samo standardni troškovi proizvodnje koji se ne menjaju po kvartalima, za razliku od prethodnog sistema koji odbacuje nestabilnu i međuperiodično neuporedivu PCK.

Sastavljanje ove tabele je dosta olakšano u slučaju ovog sistema u odnosu na prethodni samom činjenicom da je PCK stabilna. Svi proizvodi koji idu na zalihe se vrednuju po PCK od 800. Isto tako, proizvodi koji su sa zaliha prodati se iz BS prenose u BU po PCK od 800. To je velika prednost u odnosu na prethodni SOT gde smo morali da vodimo računa koji to proizvodi idu na zalihe, koji se sa zaliha prodaju jer su oni u sebi nosili različite PCK. Kod ovog sistema obračuna troškova prilikom sastavljanja ove tabele nije bitno da li se primenjuje FIFO ili LIFO metoda obračuna vrednosti zaliha. Koju god metodu da primenimo dobićemo isti rezultat. I KVARTAL: U I kvartalu nije bilo početnih zaliha. Proizvedeno je 8.000 kom. proizvoda i svih 8.000 kom. je prodato, tako da je vrednost krajnjih zaliha = 0. U I kvartalu nema promene vrednosti zaliha. II KVARTAL: Na početku II kvartala nemamo zalihe. Proizvedeno je 10.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 800, i od tih 10.000 kom. proizvoda prodato je 6.000 kom. proizvoda, a 4.000 kom. ide na zalihe. Dakle, na kraju II kvartala na zalihama ćemo imati 4.000 kom. proizvoda i oni u sebi sadrže standardnu PCK od 800. Vrednost krajnjih zaliha = 4.000·800=3.200.000. Znači, u toku II kvartala imamo povećanje vrednosti zaliha učinaka za 3.200.000. Ovaj iznos predstavlja iznos troškova proizvodnje koji su nastali u II kvartalu ali nisu rashodovani u II kvartalu već su privremeno odloženi na zalihe i čekaju pokriće iz nekih budućih prihoda.

92

Ako uporedimo ovaj iznos sa iznosom kod sistema obračuna po stvarnim troškovima primetićemo razliku. Sistem obračuna po stvarnim troškovima je imao veću PCK u II kvartalu (855) i na zalihe je poslao veći iznos troškova proizvodnje (3.420.000). Znači, ovaj sistem obračuna troškova manji iznos troškova proizvodnje pošalje na zalihe u periodu formiranja zaliha zato što odbacuje nižu PCK. III KVARTAL: Na početku imamo 4.000 kom. proizvoda na zalihama koji u sebi nose PCK od 800 i njihova vrednost je 3.200.000. Proizvedeno je 6.000 kom. proizvoda opet po PCK od 800. Tako da imamo 10.000 kom. proizvoda na raspolaganju za prodaju. Od tih 10.000 kom. proizvoda prodajemo 9.000 kom. proizvoda. Na kraju III kvartala na zalihama ostaje 1.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 800, pa je vrednost krajnjih zaliha 800.000. Znači, u toku III kvartala zalihe se smanjuju za 2.400.000. Zapravo, to je iznos troškova proizvodnje koji su bili na početku tog kvartala na zalihama i oni su u toku III kvartala rashodovani, odnosno to su troškovi proizvodnje koji su sa zaliha poslati u BU. IV KVARTAL: Na početku IV kvartala vrednost početnih zaliha je 800.000 – to je 1.000 kom. proizvoda. U IV kvartalu je proizvedeno još 8.000 kom. proizvoda po PCK od 800 i svih 9.000 kom. proizvoda koji su bili na raspolaganju za prodaju su i prodati tako da na kraju ovog kvartala nemam zalihe. Praktično se vrednost zaliha smanjila za 800.000. U II kvartalu smo na zalihe odložili troškove proizvodnje od 3.200.000, onda smo te troškove koji su bili samo privremeno odloženi na zalihama u 2 navrata vratili nazad u BU: 1. u III kvartalu smo vratili 2.400.000 2. u IV kvartalu smo vratili 800.000 Ako ovu tabelu uporedimo sa tabelom prethodnog sistema obračuna troškova videćemo da sistem obračuna po stvarnim troškovima u II kvartalu (koji predstavlja period formiranja zaliha) zahvaljujući tome što ima veću PCK veći iznos šalje na zalihe (čak 3.420.000), a onda u III i IV kvartalu s obzirom da je više troškova poslalo na zalihe, i veći iznos troškova vraća sa zaliha u BU.

93

Prihodi od prodaje = Obim prodaje · Prodajna cena Prilikom sastavljanja ovog bilansa unosimo podatke iz prethodne 2 tabele. Iz obračuna kretanja zaliha unosimo podatke od CK početnih i krajnjih zaliha. Troškove proizvoda u izveštajnom periodu uzimamo iz kalkulacije PCK i tu uzimamo standardne troškove proizvodnje koji su dati u kalkulaciji. Troškovi ukupnih proizvoda – su standardni troškovi proizvodnje koji su sadržani u svim proizvodima koji su raspoloživi za prodaju. CK krajnjih zaliha – standardni troškovi proizvodnje koji su sadržani u proizvodima koje nismo prodali Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda – standardni troškovi proizvodnje koji su sadržani u prodatim proizvodima.

*Troškove proizvodnje prodatih proizvoda možemo izračunati i na sledeći način: Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda = Obim prodaje · Standardna PCK*

Kada ove troškove pokrijemo iz prihoda dobijamo bruto rezultat. Znači, sada smo iz prihoda pokrili samo standardne troškove proizvodnje koji su sadržani u prodatim proizvodima. Takođe, potrebno je rashodovati sve odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje i to su troškovi perioda u proizvodnom funkcionalnom području. Stvarni troškovi materijala za izradu u I kvartalu su 2.440.000. Standardni troškovi materijala za izradu su 2.400.000. Znači, stvarni su za 40.000 veći od standardnih troškova materijala za izradu pa je odstupanje stvarnih od standardnih troškova materijala za izradu = 2.440.000 – 2.400.000 = 40.000. Drugi način da utvrdimo ova odstupanja je da pogledamo koliki su stvarni i standardni troškovi materijala za izradu po jedinici proizvoda. Stvarni troškovi materijala za izradu po jedinici su 305, a standardni troškovi materijala za izradu po jedinici su 300. Znači, znamo da po jedinici proizvoda u našem preduzeću imamo suvišne troškove materijala za izradu od 5 novčanih jedinica. U I kvartalu smo

94

ukupno proizveli 8.000 kom. proizvoda pa su odstupanja stvarnih od standardnih troškova materijala za izradu = 8.000 · 5 = 40.000. Ove troškove perioda u proizvodnom funkcionalnom području pokrivamo iz bruto rezultata i dobijamo ostvareni rezultat. Iz ostvarenog rezultata pokrivamo neproizvodne troškove koji iznos 500.000 u svakom kvartalu i onda dobijamo neto rezultat. KVALITATIVNO OBJAŠNJENJE UTICAJA SISTEMA OBRAČUNA PO STANDARDNIM TROŠKOVIMA NA PERIODIČNI REZULTAT:

▫ Sistem obračuna po standardnim troškovima u okviru proizvodnog fukncionalnog područja prepoznaje određene troškove perioda i to su sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje. Samim tim, u odnosu na prethodni sistem odbacuje troškovno lakšu tj. nižu PCK. Tako obračunata PCK u koju su uključeni samo standardni troškovi proizvodnje utiče na visinu obračunatog rezultat po periodima. Sistem obračuna po stvarnim troškovima je u PCK uključivao sve troškove proizvodnje. Dakle, on je celokupan iznos troškova proizvodnje tretirao troškovima proizvoda, i kod sistema obračuna po stvarnim troškovima nema troškova perioda u proizvodnom funkcionalnom području. Sistem obračuna po standardnim troškovima u proizvodnom funkcionalnom području troškove deli na 2 dela:

1. na standardne troškove proizvodnje 2. sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje

i samo ta objektivno potrebna trošenja tretira troškovima proizvoda, samo se taj deo može odlagati na zalihe, a sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova se tretiraju troškovima perioda – to su troškovi perioda u proizvodnom funkcionalnom području. Dakle, ovaj sistem sužava koncept troškova proizvoda u odnosu na prethodni sistem i samim tim odbacuje nižu PCK. ▫ Kod sistema obračuna po standardnim troškovima periodični rezultat zavisi od obima prodaje i prodajne cene ali i od ekonomičnosti trošenja varijabilnih činilaca proizvodnje, efikasnosti rada i stepena iskorišćenosti kapaciteta i to u periodima u kojima se učinci proizvode. I u prethodnom sistemu periodični rezultat zavisi od ovih faktora samo što poslednja 3 faktora kod sistema obračuna po stvarnim troškovima utiču na visinu rezultata u periodu u kome se učinci prodaju. Ova razlika je pre svega posledica toga što ovi sistemi imaju različite koncepte PCK. Sistem obračuna po stvarnim troškovima u PCK uključi sve stvarno nastale troškove proizvodnje a u tome imamo i one koji su objektivno uslovljeni ali imamo i suvišna trošenja koja nastaju usled neekonomičnog trošenja materijala, neefikasnog rada i nepotpuno iskorišćenog kapaciteta. Znači, ti svišni troškovi koji nastaju po ova 3 osnova bivaju uključeni u PCK po sistemu obračuna po stvarnim troškovima i ti suvišni troškovi mogu preko PCK biti odloženi na zalihe i tu čekati pokriće iz nekih budućih prihoda i samim tim, uticaće na rezultat u nekom budućem periodu (umanjiće rezultat budućeg perioda) kada učinci budu prodati. Kod sistema obračuna po standardnim troškovima to nije slučaj, već se svi suvišni troškovi rashoduju u periodu u kome nastanu i utiču na rezultat perioda u kome su učinci proizvedeni. ▫ Na visinu periodičnog rezultata utiče i odnos obima proizvodnje i obima prodaje, samo što je u ovom sistemu za razliku od prethodnog efekat popravljanja rezultata u periodima formiranja zaliha na teret rezultata nekih budućih perioda likvidiranja zaliha manje izražen. U periodima formiranja zaliha ovaj sistem će manji iznos troškova proizvodnje odložiti na zalihe u odnosu na prethodni sistem i samim tim veći iznos troškova proizvodnje će pokrivati u BU iz prihoda pa će iskazati niži periodični rezultat.

95

Period formiranja zaliha je II kvartal i u tom kvartalu ovaj sistem je odbacio rezultat od 150.000, a prethodni sistem 370.000. U periodu likvidiranja zaliha je obrnuto pa ovaj sistem iskazuje veći periodični rezultat u odnosu na prethodni sistem. U periodu u kojem je obim proizvodnje = obimu prodaje (to nije ni period formiranja ni likvidiranja zaliha) ova 2 sistema iskazuju isti periodični rezultat (I kvartal).

Na godišnjem nivou SVI sistemi iskazuju ISTI REZULTAT.

SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM VARIJABILNIM TROŠKOVIMA

I KVARTAL: Preduzeće nema zalihe ni na početku ni na kraju perioda pa je njihova vrednost = 0. Nema promene vrednosti zaliha. II KVARTAL: Vrednost zaliha na početku II kvartala je vrednost zaliha na kraju I kvartala = 0. U toku II kvartala proizvedeno je 10.000 kom. proizvoda, prodato je 6.000 kom. proizvoda. Na zalihama je na kraju II kvartala ostalo 4.000 kom. proizvoda i njih vrednujemo po PCK od 600. Vrednost zaliha na kraju II kvartala = 4.000·600 = 2.400.000 (ovo je iznos ukupnih troškova proizvodnje koji će biti odloženi na zalihe). Za toliko se vrednost zaliha povećala u II kvartalu i to povećanje je odraz toga što smo deo troškova proizvodnje koji su nastali u II kvartalu poslali na zalihe i oni tu čekaju pokriće iz nekih budućih prihoda. III KVARTAL: Na početku III kvartala imamo 4.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 600 pa je vrednost početnih zaliha 2.400.000. U III kvartalu proizvedeno je još 6.000 kom. proizvoda. Prodato je 9.000 kom. proizvoda i na kraju je ostalo 1.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 600 pa je vrednost zaliha na kraju III kvartala = 600.000. Zalihe su se smanjile za 1.800.000 – to je deo troškova proizvodnje koje smo u II kvartalu odložili na zalihe. IV KVARTAL: Vrednost početnih zaliha IV kvartala je vrednost krajnjih zaliha iz III kvartala (600.000). Proizvedeno je još 8.000 kom. proizvoda, prodato je svih 9.000 kom. proizvoda pa je vrednost krajnjih zaliha 0. Vrednost zaliha se smanjila za 600.000 što znači da se ti troškovi proizvodnje koji su bili na zalihama vraćaju u BU. Možemo primetiti da su ovi iznosi mnogo manji nego kod prethodna 2 sistema. Prethodna 2 sistema su u II kvartalu veći iznos troškova proizvodnje odložili na zalihe. Najveći iznos troškova priozvodnje je na zalihe odložio sistem obračuna po stvarnim troškovima zato što taj sistem ima najveću PCK (855). Sistem obračuna po standardnim troškovima ima nižu PCK (800) pa smo u II kvartalu na zalihe poslali

96

manji iznos troškova proizvodnje. Kod ovog sistema PCK je najmanja (600) pa i najmanji iznos troškova proizvodnje u II kvartalu šalje na zalihe. A u III i IV kvartalu kada se likvidiraju zalihe i kada se ti troškovi koji su odloženi na zalihe vraćaju u BU, ovaj sistem će manje troškove vratiti u BU u odnosu na prethodna 2 sistema zato što je manji iznos tih troškova odložio na zalihe u II kvartalu. II kvartal

(odlaganje troš. proizvodnje na

zalihe)

III kvartal (vraćanje troš.

proizvodnje u BU)

IV kvartal (vraćanje troš. proizvodnje u

BU) 1. Sistem obračuna po stvarnim troškovima

4.000 · 855 3.000 · 855 1.000 · 855

2. Sistem obračuna po standardnim troškovima

4.000 · 800 3.000 · 800 1.000 · 800

3. Sistem obračuna po SVT 4.000 · 600 3.000 · 600 1.000 · 600 Iz ovoga se jasno vidi da treći sistem najmanje troškove proizvodnje odlaže na zalihe što znači da ono najveći iznos troškova proizvodnje koji su nastali u II kvartalu i rashodovati u tom kvartalu pa odbacuje najmanji rezultat u II kvartalu u odnosu na prethodna 2 sistema.

*Mnogi zadaci su koncipirani na tome da treba sastaviti BU a nemamo informacije o tome kolike su početne i krajnje zalihe. Onda gledamo kako se količinski menjaju zalihe u svakom od tih kvartala i tu

promenu množimo PCK i dobijamo kako se vrednosno menjaju zalihe. Ove količinske promene možemo nekada utvrditi i bez informacija o tome koliko zalihe količinski iznos na početku i na kraju. Onda treba da

uporedimo obim proizvodnje i obim prodaje. Ako je u nekom periodu obim proizvodnje > obima prodaje → razlika je količinsko povećanje zaliha. Ako je obim proizvodnje < obima prodaje onda je

razlika količinsko smanjenje zaliha.*

97

Naziva se još i kontribucioni BU zato što se iz prihoda prvo pokrivaju varijabilni troškovi i onda dobijamo kontribucioni rezultat. Krećemo od prihoda od prodaje koje dobijamo kao proizvod obima prodaje i prodajne cene. Kada od prihoda od prodaje odbijemo troškove proizvodnje prodatih proizvoda dobijamo kontribucioni rezultat po pokriću SVT proizvodnje. Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda su SVT proizvodnje koji su sadržani u prodatim proizvodima. Do tog iznosa možemo doći i množenjem obima prodaje i PCK. Iz tog rezultata pokrivamo sva odstupanja stvarnih od SVT proizvodnje. I KVARTAL: Stvarni troškovi materijala za izradu su 2.440.000. SVT materijala za izradu su 2.400.000 → odstupanje 40.000. Do ovog iznosa smo mogli doći i na osnovu podataka o tome koliki su stvarni i standardni troškovi materijala za izradu po jedinici proizvoda. Stvarni troškovi materijala za izradu po jedinici su 305, a standardni 300. Znači, svaki proizvod u sebi sadrži 5 din. suvišnih troškova materijala za izradu. Proizveli smo 8.000 kom. proizvoda pa su odstupanja = 8.000 · 5 = 40.000. Kada iz kontribucionog rezultata pokrijevo sva odstupanja dobijamo ostvareni kontribucioni rezultat – to je kontribucioni rezultat koji je ostvaren po pokriću SVT proizvodnje prodatih proizvoda i svih odstupanja stvarnih od SVT proizvodnje. Kada iz ostvarenog kontribucionog rezultata pokrijemo varijabilne neproizvodne troškove dobijamo kontribucioni rezultat – to je rezultat koji se dobija kada se iz prihoda pokriju svi varijabilni troškovi (i proizvodni i neproizvodni).

*Svaki kontribucioni rezultat u suštini predstavlja doprinos pokriću fiksnih troškova i ostvarivanju neto rezultata.*

Iz kontribucionog rezultata se prvo pokrivaju fiksni troškovi a ono što preostane je neto rezultat. Uzima se stvarni iznos fiksnih troškova (i proizvodnih i neproizvodnih). Rezultat I kvartala iznosi 228.000 što je isto kao i kod prethodna 2 sistema. Svi sistemi u periodima u kojima je obim proizvodnje = obimu prodaje tj. u periodima koji nisu ni periodi formiranja ni periodi likvidiranja zaliha odbacuju isti periodični rezulat. U II kvartalu ostvaren je gubitak za razliku od prethodna 2 sistema, ali zato u III i IV kvartalu ovaj sistem iskazuje mnogo veće rezultate od prethodna 2 sistema. KVALITATIVNO OBJAŠNJENJE UTICAJA SISTEMA OBRAČUNA PO STANDARDNIM VARIJABILNIM TROŠKOVIMA NA PERIODIČNI REZULTAT:

▫ Sistem obračuna po SVT među troškovima proizvodnog funkcionalnog područja od svih sistema prepoznaje najveći iznos troškova perioda i samim tim odbacuje najnižu PCK. Tako utvrđena PCK direktno utiče na visinu periodičnog rezultata. ▫ U sistemu obračuna po SVT periodični rezultat zavisi od: obima prodaje i prodajnih cena ali i od ekonomičnost trošenja materijala i ostalih varijabilnih činilaca i od efikasnosti rada i to u periodima u kojima su učinci proizvedeni. Dakle, svi suvišni troškovi koji nastaju usled neekonomičnosti trošenja materijala i ostalih varijabilnih činilaca i neefikasnosti rada rashoduju se u periodu u kome su nastali i odmah u tom periodu utiču na rezultat. Kod ovog sistema razlike u rezultatima po periodima nisu posledica menjanja stepena iskorišćenosti kapaciteta kao u

98

prethodna 2 SOT iz prostog razloga što se stvarno nastali fiksni troškovi proizvodnje u ovog sistema u celosti tretiraju kao rashod perioda (ne ulaze u PCK). Kod sitema obračuna po stvarnim troškovima svi suvišni troškovi koji nastaju po osnovu neekonomičnog trošenja materijala i neefikasnog rada utiču na rezultat u periodu u kome se učinci prodaju zato što ti suvišni troškovi ulaze u sastav PCK pa se preko PCK mogu jednim delom odložiti na zalihe i uticati na rezultat budućih perioda (kada te zalihe prodamo). Kod sistema obračuna po standardnim troškovima i po SVT ti suvišni troškovi koji nastaju po osnovu neefikasnog rada i neekonomičnog trošenja materijala i ostalih varijabilnih činilaca utiču na rezultat u periodu u kome ti suvišni troškovi nastaju, a to je period kada se učinci proizvode. Znači, ti suvišni troškovi nastaju u vezi sa proizvodnjom učinaka i odmah se u tom periodu moraju rashodovati (ne ulaze u sastav PCK). Razlika ovog sistema u odnosu na prethodna 2 sistema je ta što kod prethodna 2 sistema rezultat po kvartalima direktno zavisi od toga koliki je stepen iskorišćenosti kapaciteta i kako se menja taj stepen iskorišćenosti kapaciteta. Zašto je to tako? Zato što prethodna 2 sistema u PCK uključuju i fiksne troškove proizvodnje (samo tu postoji razlika da li se uključuju stvarni ili standardni iznos fiksnih troškova proizvodnje u PCK). Znači, fiksni troškovi se mogu jednim delom odlagati na zalihe a jednim delom će se pokrivati iz tekućih prihoda. U svim periodima u kojima je obim proizvodnje ispod praktičnog kapaciteta značajan deo fiksnih troškova se odlaže u BS, ne rashoduje se i to onda direktno povećava rezultat perioda. Kod ovog sistema toga nema – svi fiksni troškovi proizvodnje su rashod perioda tako da nema njihovog uključivanja u PCK pa po tom osnovu ne mogu nastajati razlike između periodičnog rezulata. ▫ Visina periodičnog rezultata zavisi i od odnosa obima proizvodnje i obima prodaje tj. zavisi od toga da li je taj period formiranja ili likvidiranja zaliha. Kod ovog sistema za razliku od prethodna 2 nije moguće popraviti rezultat u periodima formiranja zaliha na teret rezultata nekih budućih perioda likvidiranja zaliha. U periodu formiranja zaliha ovaj sistem će od svih sistema iskazati najniži periodični rezultat zato što će od svih sistema najmanji iznos troškova proizvodnje poslati (odložiti) na zalihe. Samim tim, najveći iznos troškova proizvodnje će pokrivati iz prihoda u BU tj. najveći iznos tih troškova će rashodovati pa će odbaciti najmanja periodični rezultat. U periodima likvidiranja zaliha ovaj sistem odbacuje najveći periodični rezultat od svih sistema a to je zato što iz tekućih prihoda, pored tekućih troškova proizvodnje, pokriva i najmanji iznos nasleđenih troškova proizvodnje od svih sistema. Znači, u periodima kada se formirale zalihe ovaj sistem je najmanje troškove proizvodnje odložio na zalihe pa će samim tim u periodima kada se te zalihe likvidiraju najmanji iznos troškova proizvodnje poslati u BU u poređenju sa ostalim sistemima. U periodima u kojima je obim proizvodnje = obimu prodaje kao i na nivou cele poslovne godine, ovaj sistem će odbaciti isti rezultat kao i ostali sistemi. Rezultati koje odbacuje sistem obračuna po SVT su i najrealniji. Prethodna 2 sistema će mnogo veće rezultate odbaciti u periodima formiranja zaliha, što nije logično. Logično bi bilo da preduzeće najbolje rezultate iskazuje u onim periodima u kojima ostvaruju najbolju prodaju zaliha. To je velika mana prethodna 2 sistema – oni odbacuju najveći priodični rezultat u onim periodima u kojima se u suštini proizvodi za zalihe (u kojima se zalihe povećavaju). Na taj način ova 2 sistema omogućavaju manipulisanje periodičnim rezultatom. Kod ovog sistema toga nema. Ako se u nekom periodu proizvodi za zalihe efekti po rezultat će biti izuzetno loši (II kvartal).

99

POREĐENJE SISTEMA OBRAČUNA TROŠKOVA

Rangiranje sistema po visini periodičnog rezultata u PERIODU FORMIRANJA ZALIHA: 1. Od svih sistema, sistem obračuna po stvarnim troškovima u periodima formiranja zaliha će

najveći iznos troškova proizvodnje odložiti na zalihe i samim tim najmanji iznos tih troškova pokriva u BU iz prihoda i iskazuje najveći rezultat.

2. Drugi po visini rezultata u periodu formiranja zaliha je sistem obračuna po standardnim troškovima. On će odložiti više troškova proizvodnje na zalihe od sistema obračuna po SVT i samim tim će odbaciti veći rezultat.

3. Najmanji rezultat u periodima formiranja zaliha odbacuje sistem obračuna po SVT. Rangiranje sistema po visini periodičnog rezultata u PERIODIMA LIKVIDIRANJA ZALIHA:

1. U periodima kada se zalihe likvidiraju najveći periodični rezultat odbacuje sistem obračuna po SVT. Taj sistem će u ovim periodima s obzirom da je najmanji iznos troškova odložio na zalihe u ranijim periodima, sada najmanje troškova sa zaliha poslati u BU i iskazati najveći rezultat.

2. Niži periodično rezultat će iskazati sistem obračuna po standardnim troškovima. 3. Najniži periodični rezultat će iskazati sistem obračuna po stvarnim troškovima. Ovaj sistem u

periodima kada se formiraju zalihe najveće troškove pošalje na zalihe pa iskaže najveći rezultat (tu precenjuje rezultat), a onda u nekim budućim periodima kada se te zalihe počnu likvidirati, on te najveće troškove koje je odložio u BS prenese u BU i iskaže najmanji rezultat (tu potcenjuje rezultat). To radi i sistem obračuna po standardnim troškovima ali u manjoj meri.

*Ovo je rangiranje sistema po VISINI PERIODIČNOG REZULTATA*

*Kada je obim proizvodnje = obimu prodaje to nije ni period formiranja ni likvidiranja zaliha i tada svi sistemi odbacuju iste rezultate. Na nivou cele godine svi sistemi odbacuju isti rezultat.*

Rangiranje sistema po REALNOSTI OBRAČUNATOG PERIODIČNOG REZULTATA:

1. Najrealniji rezultat će odbaciti sistem obračuna po SVT 2. Sistem obračuna po standardnim troškovima 3. Najnerealniji rezultat odbacuje sistem obračuna po stvarnim troškovima

Sistem obračuna po stvarnim troškovima odbacuje najnerealniji rezultat zbog: 1. Sistem obračuna po stvarnim troškovima suvišne troškove ne rashoduje u periodu u kome oni

nastaju. Svi suvišni troškovi koji su plod nekih neracionalnosti moraju biti rashodovani u periodu u kome nastanu jer po osnovu njih neće biti nikakvih budućih ekonomskih koristi. Dakle, nema odnosva za njihovo aktiviranje (odlaganje u BS).

2. Omogućava popravljanje rezultata u periodima formiranja zaliha na teret rezultat u periodima likvidiranja zaliha. Znači, on u suštini omogućava manipulisanje rezultatom. Nije logično da se u periodima formiranja zaliha iskazuju veći rezultati nego u periodima kada se te iste zalihe likvidiraju. Rezultati bi trebali da budu najbolji u onim periodima kada su najbolje prodaje zaliha.

Sistem obračuna po standardim troškovima je realniji od sistema obračuna po stvarnim troškovima zato što će ovaj sistem sve suvišne troškove rashodovati ali i kod ovog sistema postoji problem što on omogućava da se u periodima kada se formiraju zalihe popravi rezultat na teret nekih budućih perioda likvidiranja zaliha, samo što je taj problem manje izražen kod ovog sistema.

100

Sve probleme u vezi sa obračunom periodičnog rezultata eliminiše sistem obračuna po SVT. Kod njega se suvišni troškovi rashoduju u periodu u kome nastanu i nije moguće popraviti rezultat u periodu formiranja zaliha na teret budućih perioda likvidiranja zaliha. Najveći rezultati kod ovog sistema su iskazani u periodma kada se likvidiraju zalihe, što je i logično.

*Razliku prikazujemo u apsolutnom iznosu. U I kvartalu oba sistema iskazuju isti rezultat (nema razlike u neto rezultatu) zato što je to period u kome je obim proizvodnje = obimu prodaje. U II kvartalu veći rezultat iskazuje sistem obračuna po stvarnim troškovima zato što je to period formiranja zaliha. Rezultat je veći za 220.000 u odnosu na sistem obračuna po standardnim troškovima. U III kvartalu sistem obračuna po stvarnim troškovima odbacuje gubitak a sistem obračuna po standardnim troškovima dobitak. Razlika je 165.000 u korist sistema obračuna po standardnim troškovima zato što je ovo period likvidiranja zaliha. Na nivou godine nema razlike između sitema. Nas interesuje zbog čega su nastale ove razlike. Razlike nastaju zbog toga što sistemi imaju različite koncepte PCK i onda različite iznose troškova proizvodnje šalju na zalihe u periodma formiranja zaliha, a u periodima likvidiranja zaliha različite iznose troškova proizvodnje vraćaju u BU.

Promena vrednosti zaliha nam u suštini govori koji se to troškovi proizvodnje šalju na zalihe, a koji se sa zaliha vraćaju u BU po kvartalima. U I kvartalu nije bilo odlaganja troškova proizvodnje na zalihe i nije bilo nasleđivanje troškova proizvodnje sa zaliha. U II kvartalu na zalihe smo poslali 4.000 kom. proizvoda koji u sebi nose PCK od 855. Znači, poslali smo 4.000 · 855 = 3.420.000 troškova proizvodnje na zalihe kod sistema obračuna po stvarnim troškovima. Kod sistema obračuna po standardnim troškovima manji iznos troškova proizvodnje šaljemo na zalihe. Opet na zalihe ide 4.000 kom. proizvoda ali po PCK od 800. Znači, ukupno 4.000 · 800 = 3.200.000 troškova proizvodnje šaljemo na zalihe prema ovom sistemu. U II kvartalu sistem obračuna po stvarnim troškovima, s obzirom da je veći iznos troškova proizvodnje poslao na zalihe (veće za 220.000), ono će za toliko imati veći rezultat. U III kvartalu se te zalihe likvidiraju. Prema sistemu obračuna po stvarnim troškovima zalihe se smanjuju za 2.565.000 = 3.000 · 855 – to je iznos troškova proizvodnje koji se sa zaliha vraća u BU. Kod sistema obračuna po standardnim troškovima zalihe se smanjuju za 2.400.000 = 3.000 · 800. Znači, u III

101

kvartalu sistem obračuna po stvarnim troškovima veći iznos troškova proizvodnje sa zaliha pošalje u BU (veći za 165.000) i za toliko iskaže manji rezultat u odnosu na sistem obračuna po standardnim troškovima. Ono iz tekućih prihoda pokriva veći iznos nasleđenih troškova proizvodnje pa iskazuje niži rezultat. U IV kvartalu se završava proces likvidiranja zaliha. Kod sistema obračuna po stvarnim troškovima zalihe se smanjuju za 855.000 = 1.000 · 855, a kod sistema obračuna po standardnim troškovima zalihe se smanjuju za 800.000 = 1.000 · 800. U IV kvartalu sistem obračuna po stvarnim troškovima za 55.000 veći iznos troškova proizvodnje iz BS šalje u BU i samim tim za taj iznos iskazuje manji periodični rezultat.

102

ANALIZA PRELOMNE TAČKE (CVP analiza)

Analiza prelomne tačke ima 2 osnovna cilja:

1. Upravljanje profitabilnošću kompanije 2. Sagledavanje globalnih tokova profitabilnosti

Dakle, prvi cilj analize PT je da poboljša kvalitet procesa upravljanja profitom kompanija. Ovaj cilj analize PT se izvodi iz vrhovnog cilja svakog preduzeća. Upravljačko računovodstvo polazi od toga da je vrhovni cilj svakog preduzeća maksimizacija poslovnih rezultata u dugom roku → iz toga proizilazi da se poslovni rezultati moraju maksimirati u kratkom roku. Samim tim, jasno je da se poslovim rezultatom u kratkom roku mora na adekvatan način upravljati, a to upravljanje poslovnim rezultatom pretpostavlja dve stvari:

▫ pretpostavlja pažljivu cost-benefit analizu pojedinačnih poslovnih odluka ▫ pretpostavlja pažljivo integralno periodično planiranje i kontrolu poslovnih aktivnosti

Znači, to su 2 intrumenta pomoću kojih menadžeri upravljaju profitom u kompanijama. Analiza PT dopunjuje ova 2 instrumenta koja se koriste u procesu upravljanja profitom kompanija i podiže kvalitet tog procesa. Zapravo, analiza PT je svojevrstan test prihvatljivosti pojedinačnih odluka i poslovnih planova. Drugi cilj je da pruži informacije koje su neophodne za sagledavanje globalnih tokova profitabilnosti. Analiza PT će nam pokazati kako se menjaju prihodi, troškovi i kako se menja rezultat. Cilj je da sagledamo kako se ti elementi menjaju kroz vreme, a samim tim kako se rezultat menja kroz vreme.

*U okviru analize PT bavimo se poslovnim prihodima, poslovnim rashodima a samim tim i poslovnim rezultatom.*

PRETPOSTAVKE na kojima se bazira analiza PT:

1. Analiza na kratak rok – analiziraju se godišnji prihodi, godišnji troškovi i godišnji rezultati. Nema ispitivanja profitabilnosti nekih dugoročnih, investicionih odluka i sl.

2. Razgraničenje FT i VT – ukoliko imamo mešovite troškove postoji pretpostavka da se oni mogu podeliti na varijabilni i na fiksni deo, pa se varijabilni deo pridružuje ostalim VT, a fiksni deo se pridružuje ostalim FT

3. Pravolinijsko ponašanje troškova i prihoda – to znači da su oni linearna funkcija obima aktivnosti preduzeća, odnosno menjaju se srazmerno sa promenama obima aktivnosti preduzeća

4. Obim proizvodnje = obimu prodaje – polazimo od toga da sve što je proizvedeno u toku jedne godine i prodato na eksternom tržištu. Samim tim, tokom tog analiziranog vremenskog intervala zalihe se ne menjaju (početne zalihe = krajnjim zalihama)

5. Nepromenljivost asortimana

103

PONAŠANJE UKUPNIH I PROSEČNIH VARIJABILNIH TROŠKOVA

Kada kažemo da se ukupni varijabilni troškovi pravolinijski ponašaju to znači da su ukupni VT linearna fukncija obima aktivnosti i da oni rastu kako raste obim aktivnosti. Prosečni varijabilni troškovi su nepromenljivi za sve obime aktivnosti počev od prve jedinice.

Nagib linije ukupnih VT odgovara prosečnom varijabilnom trošku. Prave koje kreću iz koordinatnog početka imaju sledeću matematičku jednačinu:

y = k · x

gde su: y – vrednost na y-osi; x – vrednost na x-osi; k – nagib

Ukupni VT = Prosečni VT · Obim aktivnosti Obim aktivnosti je na x-osi, ukupni VT su na y-osi → odatle proizilazi da je prosečni VT zapravo nagib linije ukupnih VT. Ukoliko bi preduzeće uspelo da snizi prosečne VT (tako što bi koristilo materijal lošijeg kvaliteta za proizvodnju proizvoda koji manje košta) nagib linije ukupnih VT bi se smanjio (postao bi blaži). Ako bi se povećali prosečni VT (ako bi preduzeće podiglo kvalitet materijala koji se ugrađuje u proizvode) i nagib linije ukupnih VT bi se povećao, odnosno linija bi bila strmija.

104

PONAŠANJE UKUPNIH I PROSEČNIH FIKSNIH TROŠKOVA

Pravolinijsko ponašanje ukupnih FT znači da se oni ne menjaju sa promenom obima aktivnosti, odnosno oni su konstantni za različite obime aktivnosti. Prosečni FT će opadati sa rastom obima aktivnosti. Ako u okviru FT imamo FT koji su diskrecionog karaktera (npr. troškovi reklame) onda se iznos FT u toku nekog perioda može menjati. Ako bi se donela odluka da se ulaže u reklamnu kampanju to će povećati FT i linija ukupnih FT će se pomeriti naviše. Ako se donese odluka da se smanje troškovi istraživanja i razvoja tada će se linija ukupnih FT spustiti dole.

GRAFIČKA PREZENTACIJA UKUPNIH TROŠKOVA

Ukupni FT + Ukupni VT = Ukupni (puni) troškovi Prosečni FT + Prosečni VT = Prosečni ukupni (puni) troškovi

105

Raspon između linije ukupnih troškova i ukupnih VT je konstantan i odgovara ukupnim FT! Taj raspon je konstantan zato što su ukupni FT konstantni. Imajući sve ovo u vidu, jasno je da će se marginalni troškovi (u preduzeću u kome postoji ovakvo ponašanje troškova) poklapati sa prosečnim VT.

GRAFIKON PRELOMNE TAČKE (praga rentabilnosti) Prelomna tačka (prag rentabilnosti) predstavlja obim aktivnosti preduzeća (koji možemo izraziti količinski i vrednosno) pri kome se ukupni prihodi tog preduzeća izjednačavaju sa ukupnim troškovima. Dakle, to je obim aktivnosti za koji je neto rezultat preduzeća jednak nuli. Razlikujemo PT količinski izraženu i PT vrednosno izraženu (pošto obim aktivnosti možemo izraziti količinski i vrednosno).

PT količinski izražena predstavlja obim proizvodnje i prodaje za koji je neto rezultat preduzeća = 0. PT vrednosno izražena je iznos prihoda za koji je neto rezultat preduzeća = 0.

Ovaj grafikon se naziva još i makazama dobitka.

I prihodi preduzeća se pravolinijski ponašaju što znači da su i oni linearna funkcija obima aktivnosti tj. linija ukupnih prihoda je prava linija koja kreće iz kooridnatnog početka.

Nagib linije ukupnih prihoda je jedak prodajnoj ceni.

y = k · x

Ukupni prihodi = Prodajna cena · Obim aktivnosti

106

Ukupni prihodi se nalaze na y-osi; obim aktivnosti na x-osi → odatle sledi da je prodajna cena nagib linije ukupnih prihoda. Kako se menja prodajna cena, tako se menja nagib linije ukupnih prihoda. Ako bi preduzeće donelo odluku da poveća prodajne cene nagib linije ukupnih prihoda bi se povećao (linija bi postala strmija). Ako bi se prodajne cene smanjile nagib linije ukupnih prihoda bi se smanjio (postao bi blaži). Tačka u kojoj se seku linija ukupnih prihoda i linija ukupnih troškova je prelomna tačka. PT količinski je izražena na x-osi i predstavlja obim aktivnosti (obim proizvodnje i prodaje) pri kome su prihodi i troškovi jednaki i neto rezultat preduzeća = 0. PT vrednosno je izražena na y-osi i predstavlja iznos prihoda za koji je neto rezultat preduzeća = 0. Raspon između linije ukupnih prihoda i ukupnih troškova je neto rezultat preduzeća. Za obime aktivnosti do nivoa PT prihodi su uvek manji od troškova i raspod između prihoda i troškova je neto gubitak. Obime aktivnosti do nivoa PT zovemo zonom gubitaka. Na PT neto rezultat = 0 jer se prihodi i troškovi poklapaju. Obimi aktivnosti preko PT odbacuju veće prihode od troškova i raspon između prihoda i troškova predstavlja neto dobitak. Neto dobitak je u suštini višak kontribucionog rezultata preko FT. Kontribucioni rezultat je doprinos pokriću FT i ostvarivanju neto rezultata. Znači, iz prihoda se prvo pokrivaju VT i dobijamo kontribucioni rezultat i onda nam on služi za pokrivanje FT i ono što ostane je neto rezultat. Dobitak preduzeća je sve veći i veći kako se povećava obim aktivnosti i te obime aktivnosti preko PT nazivamo zonom dobitaka. ODNOS KONTRIBUCIONOG REZULTATA I FIKSNIH TROŠKOVA

Raspon između ukupnih troškova i ukupnih VT je ukupni FT i taj raspon se ne menja. Kontribucioni rezultat je razlika između ukupnih prihoda i ukupnih VT. Kako obim aktivnosti preduzeća raste, raste i raspon između ukupnih prihoda i ukupnih VT tj. kontribucioni rezultat se povećava. Pri nultom obimu aktivnosti ukupni prihodi su = 0, ukupni VT = 0 i kontribucioni rezultat = 0, FT postoje i neto rezultat preduzeća je negativan (gubitak) u visini fiksnih troškova.

Neto rezultat = Ukupni prihodi – Ukupni troškovi Ukupni troškovi = VT + FT

Neto rezultat = Ukupni prihodi – VT – FT

Neto rezultat = Kontribucioni rezultat – FT

Kako obim aktivnosti preduzeća raste kontribucioni rezultat se povećava i iz njega se pokriva sve veći i veći iznos FT pa se gubitak smanjuje. Zona gubitka zapravo predstavlja nepokriven deo FT za različite obime aktivnosti. Na nivou PT iz kontribucionog rezultat pokrivamo sve FT (Kontribucioni rezultat = FT) i ostvaruje se neto rezultat = 0. Preko PT imamo višak kontribucionog rezultata iznad FT i to je neto dobitak. MARŽA SIGURNOSTI

Marža sigurnosti pokazuje za koliko je moguće smanjiti obim aktivnosti preduzeća a da ono ne završi u zoni gubitaka. Maržu sigurnosti možemo količinski i vrednosno izraziti.

107

Pretpostavljamo da preduzeće posluje u zoni dobitaka i da se nalazi iznad PT (tekući obim aktivnosti). Postavlja se pitanje za koliko je moguće smanjiti obim aktivnosti ovog preduzeća a da ono ne završi u zoni gubitaka. Raspon između tekućeg obima i PT količinski izražene predstavlja maržu sigurnosti količinski izraženu – ona pokazuje za koliko se može smanjiti obim proizvodnje i prodaje preduzeća a da to preduzeće ne završi u zoni gubitaka. Marža sigurnosti vrednosno izražena pokazuje za koliko mogu pasti prihodi preduzeća a da ono ne završi u zoni gubitaka.

OBRAČUN PRELOMNE TAČKE

rezultat onikontribuci Prosecni

troskovi fiksni Ukupni(PTk) izrazena kolicinski tacka Prelomna

Na nivou PT kontribucioni rezultat = FT pa je neto rezultat = 0

Kontribucioni rezultat po jed. · Obim aktivnosti = FT

KR) (Pros. jed. po rezultat oniKontribuci

troskovi Fiksni(PTk) aktivnosti Obim

Prosečni kontribucioni rezultat = Prodajna cena – Prosečni VT

100VT Stopa- 100

troskovi fiksni Ukupni(PTv) izrazena vrednosno tacka Prelomna

100cena Prodajna ili prihodi Ukupni

VT Prosecni ili VT UkupniVT Stopa Stopa VT je udeo VT u ukupnim prihodima ili udeo

prosečnih VT u prosečnim prihodima (prodajnoj ceni).

100cena Prodajna ili prihodi Ukupni

KR Prosecni ili KR UkupniKR Stopa Stopa KR je dopuna stope VT i to je udeo KR u

ukupnim prihodima ili udeo prosečnog KR u prosečnim prihodima (prodajnoj ceni).

Stopa VT + Stopa KR = 100%

*Učešće VT nije isto što i stopa VT! Učešće VT predstavlja učešće VT u ukupnim troškovima!*

100troskovi Ukupni

VT UkupniVT Ucesce

Razlikujemo dve vrste preduzeća:

1. Monoproizvodno preduzeće – preduzeće koje proizvodi i prodaje samo jedan proizvod

108

2. Multiproizvodno preduzeće – preduzeće koje u svom proizvodno-prodajnom asortimanu ima više različitih proizvoda.

Za monoproizvodno preduzeće možemo obračunati i PTk i PTv. Kada je preduzeće multiproizvodno uvek možemo odrediti PTv i u najvećem broju slučajeva samo se ona računa za takva preduzeća. Formula za PTk nije primenljiva na multiproizvodna preduzeća jer se postavlja pitanje koji je to prosečni KR, odnosno na koji proizvod se rezultat odnosi (pošto preduzeće ima više proizvoda u svom proizvodno-prodajnom asortimanu). U nekim zadacima postoji zahtev da se kod multiproizvodnog preduzeća izračuna PTk i to je slučaj preduzeća sa homogenim proizvodno-prodajnim asortimanom. Veza između PTk i PTv kod monoproizvodnog preduzeća:

PTv = Prodajna cena · PTk PTk predstavlja obim proizvodnje i prodaje za koji je neto rezultat = 0, kada to pomnožimo sa prodajnom cenom dobijamo prihod za koji je neto rezultat = 0 (PTv)

OBRAČUN MARŽE SIGURNOSTI

Pokazatelji marže sigurnosti mogu biti: 1. Apsolutni 2. Relativni

APSOLUTNI POKAZATELJI:

MS vrednosno izražena (MSv) = Tekući ukupni prihodi – PTv MS količinski izražena (MSk) = Tekući obim aktivnosti – PTk

Ovo su apsolutni pokazatelji marže sigurnosti zato što nam govore za koliko možemo smanjiti prvo iznos prihoda i drugo obim proizvodnje i prodaje a da ne dođemo u zonu gubitaka. Sve ovo možemo izraziti u procentualnom iznosu i onda je to: RELATIVNI POKAZATELJ:

100100 prihodi Tekuci

MSv

prihodi Tekuci

PTv - prihodi Tekuci(MSr) relat. MS

Ona pokazuje za koliko procenata mogu opasti prihodi a da preduzeće ne uđe u zonu gubitaka. Za monoproizvodna preduzeća važi da je:

MSv = Prodajna cena · MSk

RADNI DANI I PROJEKCIJA PRIHODA

225prihodi Tekuci

PTvdana radnihBroj

PT dostizanje za

Ova formula nam govori koliko nam radnih dana treba da bismo u toku jedne godine dostigli PT. Pretpostavljamo da u godini ima 225 radnih dana. Ovaj pokazatelj je bitan zato što nam indirektno govori koliko dana u toku godine preduzeće radi za profit. Ako je broj radnih dana za dostizanje PT npr. 167, to znači da preduzeće 167 dana radi da bi

109

dostiglo PTv, odnosno 167 dana mu treba da iz prihoda pokrive sve troškove a preostalih 58 dana ono pravi profit. Cilj svakog preduzeća u pogledu PT je da mu PT bude na što nižem nivou, da što pre uđe u zonu dobitaka. To znači da je cilj svakog preduzeća da skrati vreme dostizanja PT tj. da broj dana za dostizanje PT bude što manje kako bi bio veći broj dana za koji se pravi profit.

100

VT Stopa- 100

dobitak neto Planiranitroskovi fiksni Ukupniprodaje) (obima prihoda buducih Projekcija

Ovu formulu koristimo da bismo odredili kolike to prihode treba da ostvarimo za neki ciljni dobitak.

P R I M E R 5 I DEO

.000.1004,610

000.360komPTk

→ preduzeće treba da proizvede i proda 100.000 kom. proizvoda da bi

izjednačilo prihode i troškove

dinPTv 000.000.110064100

000.360

ili in1.000.000d10100.000cena ProdajnaPTkPTv →

preduzeće mora da ostvari prihode od 1.000.000 din. da bi napustilo zonu gubitaka i da bi ostvarilo neto rezultat = 0.

Stopa VT = 64%; Prodajna cena = 10 din. → Prosečni VT = 6,4 Prosečni kontribucioni rezultat = Prodajna cena – Prosečni VT = 10 – 6,4 = 3,6

ili Stopa KR = 100 – 64 = 36%; Prodajna cena 10 din. → Prosečni KR = 3,6

*Prihodi po jedinici = Prodajna cena *Ukupan prihod na nivou PT = PTv

110

Na nivou PT važe sledeće relacije: 1. Ukupni troškovi = Ukupni prihodi 2. Fiksni troškovi = Kontribucioni rezultat 3. Neto rezultat = 0 4. Marža sigurnosti = 0

Ako nam je obim aktivnosti na PT nema prostora za dalje smanjivanje obima aktivnosti jer ako se on smanji odmah ulazimo u zonu gubitaka, pa je marža sigurnosti = 0 na nivou PT.

%93,25100000.350.1

000.000.1000.350.1

MSr → naše preduzeće može smanjiti svoje prihode za 25,93% a

da ne završi u zonu gubitaka.

.000.35000.100000.135 komMSk → preduzeće može smanjiti svoj obim proizvodnje i prodaje za 35.000 i da se ne nađe u zonu gubitaka.

000.350000.000.1000.350.1 MSv ili 350.000din35.00010MSkcena ProdajnaMSv →

preduzeće može smanjiti svoje prihode za 350.000 din. a da ne uđe u zonu gubitaka.

dana1.350.000

1.000.000dana radnihBroj 16767,166225 → ovaj pokazatelj je značajan zato što preko njega

vidimo koliko dana u godini preduzeće pravi profit. Ovo naše preduzeće 58 dana (225-167) u godini pravi profit, a 167 dana radi da bi dostiglo PT. Neto dobitak možemo izračunati i preko marže sigurnosti:

KR Prosecni MSk dobitak Neto Neto dobitak = 35.000 · 3,6 = 126.000 Do neto dobitak možemo doći i preko MSv:

100

KR StopaMSv dobitak Neto

Neto dobitak = 350.000·36/100 = 126.000 Izvođenje formule:

KR a Stop MSv dobitak Neto

cena Prodajna

KR Prosecnicena ProdajnaMSk dobitak Neto

cena Prodajna

cena ProdajnaKR ProsecniMSk dobitak toNe

Naše preduzeže trenutno proizvodi i prodaje 135.000 komada proizvoda, PT je 100.000 komada proizvoda, tako da naše preduzeće proizvodi i prodaje 35.000 kom. proizvoda iznad PT. Svaki od tih 135.000 kom. proizvoda donosi KR od 3,6 → znači, ukupan KR koji donosi ovih 135.000 kom. je 135.000 · 3,6 = 486.000. Iz KR se jednim delom pokrivaju FT a ono što ostane je neto dobitak. Ovih 135.000 kom. možemo podeliti na 2 dela:

111

1. Proizvodi koje proizvodimo i prodajemo do nivoa PT (100.000) 2. Proizvodi koje proizvodimo i prodajemo preko nivoa PT (35.000)

Tekući obim aktivnosti = PTk + MSk Ovih 100.000 kom. proizvoda koje proizvodimo i prodajemo do nivoa PT nam donose KR u iznosu od 100.000 · 3,6 = 360.000. Proizvodi koji se proizvode i prodaju do nivoa PT nam služe za pokriće FT, odnosno iz njihovog KR se pokrivaju FT. Proizvodi koji su proizvedeni i prodati preko nivoa PT nam donose neto dobitak od 35.000 · 3,6 = 126.000.

Grafička prezentacija prelomne tačke

Konstruisanje linije prihoda → na grafikonu moramo prvo da označimo PT. Spajanjem PT sa koordinatnim početkom dobijamo liniju ukupnih prihoda Konstruisanje linije ukupnih troškova → linija ukupnih troškova ne kreće iz koordinatnog početka već iz tačke koja označava iznos FT. Spajanjem te tačke sa PT dobijamo liniju ukupnih troškova. Paralelno sa linijom ukupnih troškova crtamo liniju VT koja kreće iz koordinatnog početka. Na kraju označavamo tekući obim aktivnosti.

112

II DEO *Kada se u tekstu zadatka ne pominje PT to znači da se troškovi odnose na tekući obim aktivnosti!

1. Kontribucioni BU

Iznos od 5.260.000 predstavlja MSv jer je to razlika u prihodima za tekući obim aktivnosti i za PT.

*PRIHODI NA NIVOU PT PREDSTAVLJAJU PTv* 2. Povećanje obima poslovnih aktivnosti za 15% znači povećanje prihoda i VT za 15% (to su elementi BU koji se menjaju proporcionalno sa promenama obima aktivnosti). 1.500.000 din. troškova reklamne kampanje je primer diskrecionih FT. Ukoliko preduzeće realizuje ove aktivnosti koje planira ono će povećati neto dobitak i to je dobro ostvarenje. PT će se takođe promeniti zato što se menjaju FT. Stopa KR se neće promeniti je se ne menjaju prodajne cene i prosečni VT. Pošto FT rastu PT će se povećati!

000.240.18100

870.500.21100

54-100

8.390.400nivo) PT(pocetni

54-100

9.890.400promena) PT(nakon

Znači, efekti prihvatanja ovog plana su: 1. Povećanje neto dobitka 2. Povećanje prelomne tačke

Postavlja se pitanje da li je to isplativo. Isplativost nekog plana procenjujemo na osnovu toga kako se menja neto dobitak. Ako se neto dobitak poveća usled prihvatanja tog plana, takav plan treba prihvatiti jer je cilj svakog preduzeća da maksimira svoj neto rezultat. Ako te aktivnosti dovode do smanjenja neto dobitka, takve planove treba odbaciti. Jedina mana preduzimanja ovih poslovnih aktivnosti je to što se povećava nivo PT ali to nije razlog da odbacimo taj plan, to je samo znak da će se povećati poslovni rizici sa kojima se suočava preduzeće. Ako preduzeće hoce veći neto dobitak moraće malo više da rizikuje tj. moraće da prihvati takvu šemu poslovanja u kojoj je PT na višem nivou.

113

3.

997.60927.025.000-28.022.609prihoda iznos iNedostajuc

54-100

3.000.0009.890.400 prihoda buducih Iznos

7,608.022.28100

Preduzeću nedostaje 997.609 dinara prihoda da bi nakon sprovođenja planiranih aktivnosti ostvarilo ciljni dobitak od 3.000.000 za koji menadžerima idu ekstra bonusi.

III DEO PT se menja samo ako se menjaju oni faktori koji opredeljuju njen iznos a to su fiksni troškovi i faktori koji opredeljuju stopu KR a to su prodajna cena i prosečni VT. Ako se promeni obim aktivnosti, PT će ostati ista jer po osnovu promene obima poslovnih aktivnosti ne menjaju se ni FT, ni prodajna cena, ni prosečni VT (to su sve konstantne veličine sa promenom obima aktivnosti). Ako se poveća obim aktivnosti grafikon PT će ostati isti samo se preduzeće nalazi dublje u zoni dobitka.

Od ukupno 3 proizvoda koje preduzeće proizvodi i prodaje jedan je proizvod „A“ pa je učešće proizvoda „A“ = 1/3 (33,3333%), a 2 proizvoda su proizvod „B“ pa je ućešće proizvoda „B“ = 2/3 (66,6667%) Postoje različita rešenja za slučaj:

1. Preduzeće sa homogenim proizvodno-prodajnim asortimanom – u pitanju je preduzeće koje proizvodi više proizvoda ali su oni dosta slični (npr. proizvode se na osnovu iste sirovine,

114

nastaju u istom tehnološkom procesu i sl.). Kod takvih preduzeća možemo uspostaviti količinske srazmere.

2. Preduzeće sa heterogenim proizvodno-prodajnim asortimanom – multiproizvodna preduzeća koja imaju potpuno različite proizvode (prave se na osnovu različitih sirovina u različitom tehnološkom procesu,..). Kod takvih preduzeća ne možemo uspostaviti količinske srazmere.

Kod multiproizvodnih preduzeća računamo PTv. Ako preduzeće ima homogen proizvodno-prodajni asortiman možemo izračunati i PTv i PTk. Ako preduzeće ima heterogen proizvodno-prodajni asortiman onda možemo izračunati samo PTv. *Kad god u zadacima imamo količinsku srazmeru pored PTv računaćemo i PTk, odnosno takva preduzeća

tretiramo kao preduzeća sa homogenim proizvodno-prodajnim asortimanom.* 1. SLUČAJ PREDUZEĆA SA HOMOGENIM PROIZVODNO-PRODAJNIM ASORTIMANOM

Svaki od proizvoda ima svoju stopu VT (jer svaki ima svoju prodajnu cenu i svoje VT po jedinici), nama je potrebna prosečna ponderisana stopa VT za sve proizvode, odnosno za celo preduzeće. Tu stopu ćemo dobiti ponderisanjem prosečnih VT i ponderisanjem prodajnih cena, a kao pondere koristimo učešće svakog od proizvoda u asortimanu.

000.000.4100

%60100

3

2110

3

1180

3

270

3

1100

60-100

1.600.000nivo) iPTv(pocetn

VT stopaaPonderisan

Za računanje PTv koristimo ponderisanu stopu VT. Da bismo izračunali PTk moramo izračunati prosečni KR za oba proizvoda.

.000.30

3333,533

3

240

3

180

kom53,3333

1.600.000PTk

KR Prosecni

Ovo je 30.000 kom. proizvoda „A“ i „B“ zajedno i sada to treba da razložimo. Znamo da 1/3 od ovih 30.000 kom. čini proizvod „A“, a 2/3 proizvod „B“.

000.20

000.10

3

230.000B"" proizvoda Kolicina

3

130.000A"proizvoda" Kolicina

115

2. SLUČAJ PREDUZEĆA SA HETEROGENIM PROIZVODNO-PRODAJNIM ASORTIMANOM

Kod multiproizvodnih preduzeća sa heterogenim proizvodno-prodajnim asortimanom nećemo znati učešća, u zadatku će biti data stopa VT i računamo samo PTv.

000.000.4100( 60-100

1.600.000nivo) pocetniPTv

Kontribucioni BU

000.000.4100 60-100

1.600.000promena) PTv(nakon

Posle promena nivo PT je ostao isti i ovaj plan treba realizovati jer se povećava neto dobitak.

116

R A Č U N O V O D S T V O O D L U Č I V A NJ A (Diferencijalno računovodstvo)

Računovodstvo odlučivanja je deo upravljačkog računovodstva koji treba da pruži relevantne informacije za:

1. Donošenje pojedinačnih poslovno-finansijskih odluka 2. Upravljanje proizvodno-prodajnim miskom (asortimanom) 3. Upotrebe adekvatnih metoda za formiranje prodajnih cena

*U okviru računovodstva odlučivanja bavimo se kratkoročnim odlukama*

PROCES DONOŠENJA ODLUKA – MENADŽERSKI PRISTUP

Ovaj proces započinje identifikovanjem problema i njegovom analizom, nakon toga menadžeri definišu neke alternative za rešavanje problema i onda procenjuju te alternative tj. procenjuju troškove i koristi za svaku od alternativa. Zatim sledi donošenje odluka tj. bira se ona alternativa koja ima najbolji raspon između troškova i koristi. Kada se odluka donese ona se implementira i pristupa se nadgledanju (kontroli) sprovođenja odluke i tu se obezbeđuju povratne informacije za proces odlučivanja. Kontrolom se može pokazati da odluka nema željene efekte i u tom slučaju se vraćamo na početak procesa odlučivanja i donećemo novu odluku. Takođe, kontrolom se može pokazati da su se promenile okolnosti pa da je zbog toga potrebno pristupiti ponovnom donošenju odluke. Dakle, kontrola obezbeđuje neke povratne informacije o tome kako se sprovodi odluka i to je bitno zato što na osnovu toga možemo pristupiti ponovnom donošenju odluka i ispraviti neke ranije donete pogrešne odluke.

PROCES DONOŠENJA ODLUKA – RAČUNOVODSTVENI PRISTUP

117

Računovođe prvo treba da prikupe informacije za odlučivanje. Zapravo, na osnovu tih informacija identifikovaćemo probleme u vezi kojih je potrebno doneti odluku. Računovođe treba da za svaku od alternativa za rešenje problema predvide neke troškove i koristi. Na bazi toga menadžeri će moći da odaberu neku od alternativa, da primene odluku a onda računovođe treba da ocene uspešnost sprovođenja tih odluka i da pribave te povratne informacije za novo odlučivanje.

KLJUČNA SVOJSTVA RELEVANTNIH INFORMACIJA ZA POTREBE POSLOVNOG ODLUČIVANJA

Odluke donosimo na bazi informacija o tome koliki su troškovi i koristi (prihodi) alternativa koje se razmatraju. Da bi neki trošak bio RELEVANTAN za poslovno odlučivanje on mora da ispuni 3 uslova (isto važi i za koristi odnosno prihode):

1. Pogođeni (izazvani) odlukom 2. Budući (dodatni) troškovi koji će tek nastati 3. Različiti između alternativa koje se razmatraju

Relevantni troškovi se nazivaju još i DIFERENCIJALNI (INKREMENTALNI) TROŠKOVI ILI TROŠKOVI KOJI SE MOGU

IZBEĆI. *Napomena: diferencijalni i inkrementalni troškovi se ovde često poistovećuju. Međutim, postoje određene razlike između ova 2 koncepta troškova:

!!!Inkrementalni troškovi su razlika između diferencijalnih troškova različitih alternativa!!! Relevantni troškovi su troškovi koji se mogu izbeći zato što se oni razlikuju po alternativama pa određene troškove možemo izbeći tako što ćemo odabrati neku drugu alternativu (koja ne sadrži te troškove). IRELEVANTNI troškovi su:

1. Troškovi koji ne zavise od odluke – ako neki trošak nije posledica odluke, nije pogođen odlukom, postoji nezavisno od toga da li smo doneli odluku ili ne, on nije relevantan za odlučivanje

2. Istorijski (sunk) troškovi 3. Troškovi koji se pojavljuju u identičnom iznosu za razmatrane alternative

*Irelevantni troškovi su troškovi koji se NE MOGU IZBEĆI*.

Slučaj I ILUSTRACIJA RELEVANTNIH VREDNOSTI

Pilana Sierra Lumber je obustavila svoju proizvodnu aktivnost zbog štrajka radnika za koji se procenjuje da će trajati još nekoliko meseci. Tokom štrajka pilana je imala 15.000$ troškova po jednoj nedelji. U te troškove uključeni su amortizacija, kamate, porezi na imovinu i plate radnika koji ne štrajkuju. Filmska kompanija Paramount je izašla sa ponudom o nedeljnom zakupu pilane Sijera Lamber za snimanje određenih kadrova koji će ući u njihov novi film. U svojoj ponudi Paramaunt je izrazio spremnost da za to plati 10.000$ nedeljno. U vezi sa ovom ponudom uprava pilane procenjuje da bi troškovi čišćenja pilane nakon završetka snimanja iznosili 2.000$. Na bazi prethodno iznetih informacija ocenite da li je prihvatljiva ponuda Paramaunta?

118

ILUSTRACIJA APSORPCIONOG PRISTUPA

Ovakva analiza je POGREŠNA! zato što je ovo apsorpcioni pristup koji se zasniva na svim prihodima i troškovima a ne samo na relevantnim. Ovde nemamo dovoljno informacija za odluku. Sama činjenica da prihvatanje ponude odbacuje gubitak ne znači da ponuda nije isplativa! Ako bi na bazi ove analize bila doneta odluka da se ponuda odbaci zato što imamo gubitak to bi bila pogrešna odluka.

ILUSTRACIJA RELEVANTNIH VREDNOSTI

*OVO JE JEDINI ISPRAVAN NAČIN POREĐENJA.*

Odluku donosimo na osnovu diferencijalne analize koja je rezultat poređenja dve alternative. Odbacivanjem ponude ostvarićemo gubitak od 15.000$ a prihvatanjem ponude gubitak možemo smanjiti na 7.000$ pa je prihvatanje ponude isplativo.

*U koloni „diferencijalna analiza“ nalaze se prihodi i troškovi koji su relevantni za odlučivanje.* Na bazi diferencijalne analize vidimo da će se rezultat preduzeća povećati za 8.000$ ako se ponuda prihvati. U nekim situacijama relevantni troškovi uključuju:

1. Diferencijalne (inkrementalne) troškove i 2. Oportunitetne troškove

!!!OPORTUNITETNI TROŠKOVI predstavljaju izgubljeni prihod, izgubljeni profit, izgubljeni kontribucioni rezultat i ušteđeni trošak koji je prilikom odlučivanja propušten zbog izbora jedne alternative koja podrazumeva napuštanje neke druge jednako raspoložive alternative za menadžment preduzeća. Oportunitetni troškovi su UVEK RELEVANTNI kada su kapaciteti preduzeća OGRANIČENI i kada IMAJU ALTERNATIVNU UPOTREBU.!!!

119

Slučaj II ILUSTRACIJA OPORTUNITETNIH TROŠKOVA

Preduzeće ima šansu da od jednog renomiranog proizvođača dobije posao proizvodnje komponente koji će zahtevati 20% kapaciteta mašine „X“ koja trenutno radi punim kapacitetom na proizvodnji proizvoda „A“. Procenjuje se da bi prihvatanje ovog posla rezultovalo smanjenjem profita od 40.000$ na ime prodaje proizvoda „A“ i dodatnim varijabilnim troškovima proizvodnje od 200.000$. Na osnovu dobijenih podataka: 1. Odredite koliko minimalno mora da bude ponuđeno ovom preduzeću da bi ono eventualno počelo da razmišlja o prihvatanju ovog posla; 2. Utvrdite koliko bi iznosili ukupni relevantni troškovi u situaciji kada bi mašina „X“ radila sa 80% kapaciteta na proizvodnji proizvoda „A“.

1. Treba da pogledamo koliki su ukupni relevantni troškovi ukoliko prihvatimo ovaj posao i toliko minimalno mora da nam bude ponuđeno da bismo prihvatili ovaj posao: 1. Dodatni varijabilni troškovi 200.000 2. Oportunitetni troškovi (izgubljeni profit) 40.000 3. Ukupni relevantni troškovi 240.000 *Ovde su ispunjeni uslovi za primenu koncepta oportunitetnih troškova: imamo mašinu „X“ koja se u potpunosti koristi, naši kapaciteti u proizvodnji su ograničeni i ako želimo na osnovu te mašine još nešto da proizvodimo → ne možemo, a činjenica je da ti kapaciteti imaju alternativnu upotrebu (umesto da je koristimo za proizvodnju proizvoda „A“ pojavila se alternativa da je koristimo za proizvodnju specijalne komponente)* Odgovor: Da bismo prihvatili ovaj posao dobavljač nam mora minimalno ponuditi 240.000$. Ako nam ponudi 240.000$ nama je svejedno da li ćemo prihvatiti posao ili ne. Ako nam ponudi da nam plati više od 240.000$ iz toga ćemo u potpunosti nadoknaditi sve relevantne troškove (i dodatne varijabilne troškove i izgubljeni profit) i zaradićemo dodatni profit. Ako nam ponudi manje od 240.000$ ta ponuda nije prihvatljiva jer nećemo uspeti da nadoknadimo sve relevantne troškove. 2. U situaciji kada kapaciteti nisu u potpunosti iskorišćeni (samo 80%) javlja se mogućnost da preostalih 20% iskoristimo za proizvodnju specijalne komponente i u ovoj situaciji nemamo izgubljeni profit (oportunitetne troškove) jer nemamo potrebe da smanjimo proizvodnju a samim tim i prodaju proizvoda „A“. Pa su relevantni troškovi u ovaj situaciji: 1. Dodatni varijabilni troškovi 200.000 2. Oportunitetni troškovi (izgubljeni profit) 0 3. Ukupni relevantni troškovi 200.000

VRSTE ODLUKA I KRITERIJUMI ZA NJIHOVO REŠAVANJE Odluke možemo podeliti u 3 grupe: 1. Odluke koje pogađaju troškove - proizvoditi ili kupovati

120

- promena metoda proizvodnje - odluka o zatvaranju fabrike - odluke o ELS ili EOQ → odluke o optimalnoj veličini proizvodne serije (ELS) i odluke o optimalnoj veličini porudžbine (EOQ)

Izabraćemo onu alternativu koja ima NAJNIŽE DIFERENCIJALNE (RELEVANTNE) TROŠKOVE 2. Odluke koje pogađaju prihode i troškove: - proizvoditi ili prerađivati - uvođenje novog proizvoda - prihvatanje dodatne porudžbine

U ovoj situaciji za svaku od odluka procenjuju se diferencijalni prihodi, troškovi i diferencijalni dobitak i bira se ona alternativa koja ima NAJVEĆI DIFERENCIJALNI DOBITAK.

3. Odluke koje pogađaju prihode, troškove i angažovani kapital – one su dugoročnog karaktera i tu ne možemo doneti odluku samo na bazi diferencijalnog dobitka već moramo uzeti u obzir i angažovani kapital pa se odluka zasniva na tome da se porede diferencijalni prinosi, i onda se bira alternativa koja nudi NAJVEĆI DIFERENCIJALNI PRINOS.

·PROBLEM „PROIZVODITI ILI KUPOVATI“·

Menadžeri su često u dilemi da li da određenu komponentu koju ugrađuju u svoj proizvod samo proizvedu ili da je kupe na eksternom tržištu od dobavljača. Ovaj problem se pojavljuje u situacijama kada preduzeće: 1. Ima slobodne kapacitete 1.1. kapaciteti imaju alternativnu upotrebu → onda se postavlja pitanje kako ih treba uposliti 1.2. kapaciteti nemaju alternativnu upotrebu → u slučaju da odustanemo od proizvodnje ti kapaciteti će ostati neiskorišćeni 2. Nema slobodne kapacitete 2.1. problem oslobađanja potrebnih kapaciteta → ukoliko želi da proizvodi neku komponentu koju do sada nije proizvodilo ono mora da oslobodi deo kapaciteta i u toj situaciji će se sigutno javiti oportunitetni trošak 2.2. problem zakupa→ne oslobađamo kapacitete nego zakupljujemo dodatne kapacitete i tada nastaju dodatni fiksni troškovi 2.3. problem izgradnje ili/i kupovine dodatnih kapaciteta → to je dugoročna odluka i time se ne bavimo. U situacijama 1.1. i 2.1. moramo voditi računa o oportunitetnim troškovima

121

P R I M E R 6 II DEO

Troškovi plata izrade = 12 din. Stopa opštih troškova = 200% troškova plata izrade od čega je 25% varijabilnog karaktera Opšti troškovi = 12 · 2 = 24 → OVT = 6; OFT = 18

PRISTUP APSORPCIONIH (PUNIH) TROŠKOVA

Iz ovoga proizilazi da niže troškove ima alternativa kupovine i da bi tu alternativu trebali da odaberemo, ali ovaj pristup je POGREŠAN zato što nisu uzete samo relevantne vrednosti za potrebe odlučivanja i ako bi se opredelili za alternativu kupovine sigurno bismo pogrešili. Greška je kod OFT – to su troškovi koji postoje nezavisno od toga da li te kapacitete koristimo za proizvodnju komponente ili nam oni ostaju neiskorišćeni ako tu komponentu nabavljamo od dobavljača. Znači, 1.800.000 OFT postoje i u alternativi proizvoditi i u alternativi kupovati i samim tim oni nisu relevantni za odlučivanje. Troškovi koji su u ovom slučaju relevantni za odlučivanje su: direktni materijal, plate izrade, OVT i troškovi zakupa zato što su pogođeni odlukom, budući su i nastaće ako izaberemo alternativu proizvoditi i razlikuju se između alternativa. Takođe, nabavna vrednost je relevantan trošak i nju treba uključiti u analizu.

*OFT nisu pogođeni odlukom → to su troškovi kapaciteta i postoje u obe alternative; to su istorijski troškovi jer su posledica nekih ranije donetih odluka.*

122

1. PRISTUP RELEVANTNIH TROŠKOVA

Biramo alternativu koja ima najniže diferencijalne troškove a to je alternativa proizvoditi. U ovom primeru su OFT proizvodnje irelevantni za odlučivanje. Međutim nisu svi FT irelevantni za odlučivanje. Neki FT mogu biti relevantni za odlučivanje kao što je to ovde slučaj sa troškovima zakupa. Troškovi zakupa su pogođeni odlukom; budući su; nastaju ako se odluka donese i razlikuju se između alternativa u razmatranju i samim tim oni su relevantni za odlučivanje.

*DIFERENCIJALNI I INKREMENTALNI TROŠKOVI → razlika između diferencijalnih troškova između alternativa predstavlja inkrementalni trošak (680.000)*

2. Maksimalna cena koju bismo platili dobavljaču za nabavku komponente je 43,2 din. 3. Nove raspoložive alternative su:

▫ Proizvoditi potrebnu komponentu ▫ Kupovati i ostaviti kapacitete neupošljenim ▫ Kupovati i iznajmiti kapacitete i po tom osnovu ostvariti prihod od iznajmljivanja ▫ Kupovati i slobodne kapacitete iskoristiti u proizvodnji drugih proizvoda

Poređenjem prve dve alternative smo videli da je proizvodnja isplativija, sada treba da vidimo da li je proizvodnja i dalje naš izbor ako imamo mogućnost da kupovinu komponente kombinujemo sa iznajmljivanjem slobodnih kapaciteta ili proizvodnjom nekih drugih proizvoda.

123

OBRAČUN RELEVANTNIH VREDNOSTI

Biramo alternativu koja ima najniže relevantne troškove i u ovom slučaju to je III alternativa – najviše nam se isplati da komponentu koju ugrađujemo u proizvod kupujemo a da slobodne kapacitete iznajmljujemo. KVALITATIVNI (OPISNI) FAKTORI PROBLEMA „PROIZVODITI ILI KUPOVATI“

Nakon kvantitativne analize treba sprovesti kvalitativnu analizu jer se može desiti da nam kvantitativna analiza ukazuje da treba da proizvodimo kompnentu koju ugrađujemo u finalni proizvod ali mogu postojati neki argumenti koji govore u prilog alternative kupovine i možda se zbog tih razloga ipak opredelimo za alternativu kupovine. Znači, nekad ova kvalitativna analiza može da ispravi one zaključke donete na bazi kvantitativne analize i može da ih izmeni. U prilog alternative PROIZVODITI govore:

1. Neiskorišćeni kapaciteti – ako preduzeće ima neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta koje želi da iskoristi ono će se verovatno opredeliti za alternativu proizvoditi iako je možda kupovina komponente isplativija

2. Očuvanje tajnosti proizvodnog postupka – čim moramo da uključimo dobavljače u proizvodni proces i čim od njih nabavljamo neke komponente mi na neki način otkrivamo kakav je naš proizvodni proces. Mnoga preduzeća na tome zasnivaju svoju prednost u odnosu na konkurente i čuvaju informaciju o svom poslovnom procesu kao poslovnu tajnu i onda ne žele da uključuju dobavljače i da njima poveravaju deo svoje proizvodnje već se opredeljuju da sve komponente koje ugrađuju u svoje proizvode sami proizvedu da bi očuvali tajnost proizvodnog postupka.

3. Kontrola dizajna i kvaliteta – kada dobavljačima poverimo proizvodnju neke komponente koju ugrađujemo u proizvod često više ne možemo da utičemo na to kakav će biti dizajn te komponente, kakav će biti kvalitet i sl.

4. Nestabilna i slaba ponuda – može se desiti da ne možemo više da se oslonimo na dobavljače jer oni neravnomerno proizvode komponentu koju ugrađujemo u proizvod i u trenutku kada nam je ta komponenta potrebna može se desiti da je nema na tržištu. Tada odlučujemo da je sami proizvodimo da bismo osigurali sprovođenje proizvodnje, da bismo izbegli prekide u proizvodnji i sl.

5. Rizik zavisnosti od dobavljača – nekad ćemo se opredeliti da sami proizvodimo komponentu koju ugrađujemo u finalni proizvod da bismo izbegli, smanjili zavisnost od dobavljača. Kad god se previse oslanjamo na dobavljača oni povećaju pregovaračku mož u odnosu na nas i mogu da nas ucenjuju i sl.

124

6. Poreske pogodnosti 7. Očuvanje zaposlenosti radnika – ako imamo dovoljno radnika da obavimo proizvodnju i

želimo da ih uposlimo umesto da komponentu kupujemo i otpustimo deo radnika. U prilog alternative KUPOVATI govore:

1. Nedostatak iskustva u proizvodnji – možda su dobavljači iskusniji pa tu komponentu mogu proizvesti bolje, brže, to može biti kvalitetnija komponenta pa se iz tog razloga oslanjamo na njih.

2. Nedostatak kapaciteta – komponentu kupujemo kada ne želimo da oslobađamo kapacitete, da izgrađujemo nove, da proširujemo kapacitete,...

3. Neravnomerna proizvodnja – ako imamo neravnomernu proizvodnju proizvoda za koji nam je potrebna komponenta. Znači, imamo neravnomerne potrebe za komponentom u toku godine i onda bismo morali da proizvodnju te komponente organizujemo na veoma fleksibilan način što povlači brojne organizacione probleme, može povećati troškove i sl. i onda mnoga preduzeća komponentu za koju postoje povremene potrebe kupuju na tržištu.

4. Širina izbora – ako veliki broj dobavljača proizvodi komponentu koju ugrađujemo u finalni proizvod imamo veći izbor pa je možda bolje da tu komponentu kupujemo

5. Prenošenje rizika na dobavljače – oređenu komponentu ne proizvodimo samo već se oslanjamo na dobavljače i deo rizika proizvodnog procesa smo preneli na dobavljače

6. Korišćenje kompetencija – možda su dobavljači kompetentni za proizvodnju te komponente i mogu nam smanjiti troškove

7. Specijalne usluge dobavljača – ako nam dobavljači pružaju neke posebne pogodnosti zbog kojih nam se više isplati da komponentu kupimo od njih nego da je sami proizvodimo.

·PROBLEM „PRODATI ILI DALJE PRERAĐIVATI“·

Problem „prodati ili dalje prerađivati“ se pre svega javlja u proizvodnim preduzećima i to u onim koji imaju kuplovanu proizvodnju. Mnoga proizvodna preduzeća kada proizvedu neki proizvod nalaze se u dilemi da li taj proizvod odmah da prodaju ili da ga dodatno prerade pa da ga onda prodaju u višoj fazi prerade. Po osnovu te doadtne prerade će nastati neki dodatni troškovi ali preduzeće će verovatno ostvariti i dodatne prihode jer se proizvodi u višoj fazi prerade po pravilu prodaju po višim cenama. U pitanju je odluka koja pogađa i troškove i prihode. Obaj problem se javlja u preduzećima koja imaju kuplovanu proizvodnju. KUPLOVANA PROIZVODNJA je tip proizvodnje (proizvodnog procesa) u kome na bazi jedne sirovine nastaju više različitih proizvoda. Kuplovana proizvodnja postoji u drvnoj, naftnoj, hemijskoj industriji,... *Primer: slučaj fabrike za preradu drveta

125

Na bazi jedne sirovine (drva) nastaje veći broj proizvoda (masiv, okrajci i piljevina). Momenat kada se proizvodi osamostaljuju, kada po prvi put možemo napraviti razliku između njih u proizvodnom procesu naziva se TAČKA OSAMOSTALJIVANJA. Do tačke osamostaljivanja ne možemo precizno razdvojiti proizvode. Nakon tačke osamostaljivanja na bazi jedne sirovine nastaju određeni proizvodi koji se osamostaljuju i koje možemo tačno prepoznati i možemo alocirati troškove na njih. Sve do tačke osamostaljivanja troškovi su zajednički za sve proizvode. Sada menadžer ovog preduzeća razmišlja šta dalje da radi sa masivom – ima mogućnost da odmah proda ovaj proizvod i da ostvari neki prihod (redovni prihod), druga mogućnost je da ovaj proizvod malo preradi i da ga onda proda u višoj fazi prerade. Masiv se može koristiti za proizvodnju nameštaja, stolarije, parketa, lamperije,.. Po osnovu te prerade će nastati neki dodatni troškovi, ali ti proizvodi će biti prodati po višoj ceni pa ćemo imati dodatne troškove.

P R I M E R 6

III DEO

126

1. OBRAČUN DIFERENCIJALNIH VREDNOSTI

U ovom slučaju su nam zajednički troškovi 1.000.000 i prihodi od prodaje proizvoda „X“ od 900.000 irelevantni za odlučivanje. Bez obzira da li proizvodimo „Y“ ili „YY“ zajednički trošak je 1.000.000, znači ne zavisi od odluke, istorijski je i isti za obe alternative i samim tim on je irelevantan. Takođe, bez obzira na to da li proizvodimo „Y“ ili „YY“ mi ćemo ostvariti prihod od prodaje proizvoda „X“ od 900.000, on postoji u obe alternative tako da nije relevantan za odlučivanje. Relevantne vrednosti u ovom primeru su prihod koji možemo ostvariti prodajom proizvoda „Y“, prihod koji možemo ostvariti prodajom proizvoda „YY“ i dodatni troškovi. Ako uporedimo ove dve alternative jasno je da druga alternativa donosi dodatni (diferencijalni) prihod od 500.000, ali pored dodatnih prihoda donosi i dodatne troškove od 400.000. Pošto su dodatni prihodi > dodatnih troškova → II alternativa donosi dodatni dobitak od 100.000 i treba odabrati II alternativu. Rezultat preduzeća će biti veći za 100.000 ako se proizvod „Y“ preradi u „YY“ i onda se proda u odnosu na situaciju kada se prodaje „Y“

2. UKLJUČIVANJE OPORTUNITETNIH TROŠKOVA

127

·PRIHVATANJE DODATNE PORUDŽBINE·

P R I M E R 6

V DEO

1. ILUSTRACIJA APSORPCIONOG PRISTUPA ZA TEKUĆI OBIM AKTIVNOSTI (400.000 kom)

Proizvod prodajemo po ceni od 60 din. a on nas u proseku košta 52,5 din. tako da po komadu proizvoda ostvarujemo dobitak od 7,5 din. Ukoliko bi preduzeće prihvatilo porudžbinu od 100.000 kom. proizvoda obim aktivnosti ovog preduzeća bi porastao i ono bi proizvodilo i prodavalo 500.000 kom. proizvoda.

PROJEKTOVANJE TROŠKOVA I PRIHODA ZA NOVI POSAO tj. 500.000 (400.000+100.000)kom.

Fiksni troškovi su 9.000.000 a ne 11.250.000! Oni se ne menjaju u ukupnom iznosu! Ako su nam u zadatku dati prosečni FT onda te prosečne FT množimo sa tekućim obimom aktivnosti i dobijamo ukupne FT. Taj iznos ukupnih FT koristimo i za ostale obime aktivnosti. Nećemo prosečne FT množiti sa većim obimom aktivnosti ako se u zadatku trži da isprojektujemo ukupne FT za neki veći obim aktivnosti. Ovaj obračun je POGREŠAN. Ispada da ako preduzeće prihvati porudžbinu ostvaruje dobitak od 1.600.000 što je manje od 3.000.000 pa ako prihvatimo ovu porudžbinu ostvarujemo niži neto dobitak. Ova analiza pokazuje da je odluka prihvatanja porudžbine neisplativa.

128

!!! VAŽNA LEKCIJA !!!

Prosečni VT su konstantni za različite obime aktivnosti dok ukupni VT variraju. Kada vršimo projektivanje onda prosečni VT množimo sa različitim obimom aktivnosti i tako dobijamo ukupne VT za različite obime aktivnosti. *Primer: prosečni VT=30 Za jedan proizvod prosečan VT = 30 i ukupan VT = 30 (30·1). Za 400.000 proizvoda prosečan VT = 30, a ukupan VT = 30 · 400.000 = 12.000.000. Za 500.000 proizvoda prosečan VT = 30, dok je ukupan VT = 30 · 500.000 = 15.000.000. Za 800.000 kom. proizvoda prosečan VT = 30, a ukupni VT = 30 · 800.000 = 24.000.000. Kod FT je obrnuto. Ukupni FT su konstantni dok se prosečni FT menjaju sa promenom obima aktivnosti. Tako da prosečne FT ne možemo koristiti za projektovanje (oni nisu relevantni za odlučivanje) *Primer: ukupni FT = 9.000.000 Za jedan proizvod prosečan FT = 9.000.000/1 = 9.000.000. Za 400.000 kom. prosečan FT = 9.000.000/400.000 = 22,5, a ukupan FT je i dalje 9.000.000. Za 500.000 kom. proizvoda prosečan FT = 9.000.000/500.000 = 18 dok je ukupan FT 9.000.000. Za 800.000 kom. prosečni FT = 9.000.000/800.000 = 11,25 a ukupni FT su i dalje 9.000.000.

2. ANALIZA DIFERENCIJALNIH VREDNOSTI

Vidimo da će prihvatanjem porudžbine preduzeće ostvariti veći dobitak za 850.000 nego ako ne prihvati tako da je alternativa prihvatanja porudžbine isplativija. Ne možemo odluku da donesemo na bazi poređenja prodajne cene i prosečnih ukupnih troškova. Prodajna cena = 40 < prosečnih troškova 52,5 i na bazi toga bismo mogli da donesemo pogrešnu odluku da ova ponuda nije isplativa. Moramo imati u vidu da prosečni ukupni troškovi opadaju kada se poveća obim aktivnosti. Ako prihvatimo porudžbinu obim aktivnosti će se povećati i prosečni ukupni troškovi će opasti.

129

·UPRAVLJANJE PROIZVODNO-PRODAJNIM MIKSOM· Cilj upravljanja proizvodno-prodajnim asortimanom se izvlači iz vrhovnog cilja svakog preduzeća (cilj svakog preduzeća je da maksimira rezultat) pa je cilj upravljanja proizvodno-prodajnim asortimanom maksimiranje rezultata. Moramo pronaći onu strukturu proizvodno-prodajnog asortimana koja će maksimirati profit preduzeća i takva struktura se naziva OPTIMALNOM STRUKTUROM proizvodno – prodajnog asortimana. Postoje 3 situacije u zavisnosti od toga koliko ograničavajućih faktora postoji: *Kada upravljamo proizvodno-prodajnim asortimanom TRŽIŠTE je uvek ograničavajući faktor. Tačnije,

ograničavajući faktor je tražnja – ne možemo proizvoditi iznad onoga što traži tržište.*

1. Pored tržišta nema drugih ograničavajućih faktora 2. Pored tržišta postoji još jedan ograničavajući faktor – npr. imamo ograničene kapacitete

mašina pa mašinski časovi predstavljaju ograničavajući faktor (tačno se zna koliko vremena mašine mogu raditi i ako imamo potrebe za proizvdnjom koju ti kapaciteti ne mogu podržati onda su te mašine ograničavajući faktor). Takođe, radna snaga može biti ograničavajući faktor – ako nemamo dovoljno radnika za proizodnju proizvoda koje tržište traži od nas. Materijal takođe može biti ograničavajući faktor.

3. Pored tržišta postoji dva i više ograničavajućih faktora Uvek je ideja da od svih proizvoda koji se nalaze u asortimanu preduzeća utvrdimo koji je proizvod najprofitabilniji. Dakle, prvi korak je rangiranje proizvoda po profitabilnosti. U drugom koraku kreće proizvodnja – prvo proizvodimo najprofitabilniji proizvod i taj proizvod proizvodimo sve dok postoji tražnja za njim i dok nam to dopuštaju kapaciteti. Kada završimo sa proizvodnjom najprofitabilnijeg proizvoda onda prelazimo na proizvodnju sledećeg proizvoda po profitabilnosti i njega proizvodimo sve dok postoji tražnja za njim i dok imamo kapaciteta za njegovu proizvodnju. Kada zadovoljimo tražnju za tim proizvodom prelazimo na sledeći proizvod po profitabilnosti (postupak je isti). Može se desiti da nemamo kapaciteta za proizvodnju, onda ćemo tu stati i to će biti optimalna struktura asortimana. Ono po čemu se svi ovi slučajevi razlikuju je to kako ćemo utvrditi koji je to proizvod najprofitabilniji. ▫U prvoj situaciji kada pored tržišta nema ograničavajućih faktora proizvode ćemo rangirati po profitabilnosti na osnovu PROSEČNOG KONTRIBUCIONOG REZULTATA. Zašto ne gledamo prosečan neto rezultat? Zato što je teško da fiksne troškove alociramo na pojedinačne proizvode. Uvek je alokacija FT na pojedinačne proizvode arbitrarna i zasniva se na nekim ključevima koji su često subjektivno odabrani i kako se menja ključ menja se i alokacija FT pa se može promeniti i iznos neto rezultata za različite proizvode i samim tim može se promeniti rangiranje proizvoda. Najprofitabilniji proizvod će biti onaj koji ima najveći kontribucioni rezultat po jedinici, a najmanje profitabilan će biti proizvod koji ima najmanji prosečni kontribucioni rezultat. ▫U drugoj situaciji kada pored tržišta postoji još jedan ograničavajući faktor kriterijum za utvrđivanje profitabilnosti individualnih proizvoda je KONTRIBUCIONI REZULTAT PO JEDINICI OGRANIČAVAJUĆEG

FAKTORA. Npr. pretpostavimo da su nam mašinski kapaciteti ograničavajući faktor. Prvo bismo za svaki od proizvoda morali da odredimo prosečni kontribucioni rezultat, zatim moramo da vidimo koliko mašinskih časova nam treba da bismo proizveli 1 kom. tog proizvoda. Npr. ako utvrdimo da je prosečni

130

kontribucioni rezultat nekog proizvoda 10 din. i ako znamo da nam za proizvodnju 1 kom. tog proizvoda treba 2 mašinska časa sada treba da utvrdimo koliko je kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg faktora (u ovom slučaju po 1 mašinskom času) = 10/2 = 5 din. Ovo računamo za sve proizvode. Najprofitabilniji proizvod će biti onaj koji ima najveći kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg faktora. ▫U trećoj situaciji se postavlja sistem jednačina i putem LINEARNOG PROGRAMIRANJA dolazimo do rešenja.

DEFINICIJA KONTRIBUCIONOG REZULTATA

Prosečan KR je najpouzdaniji pokazatelj profitabilnosti pojedinačnih proizvoda zato što je alokacija FT na pojedinačne proizvode arbitrarna i ako imamo neka 3 proizvoda u asortimanu mi pouzdano možemo odrediti njihove prosečne KR ali ne možemo odrediti prosečan neto rezultat jer ćemo morati da FT (koji je često zajednički za sve proizvode) raspodelimo uspomoć nekih ključeva za alokaciju na pojedinačne proizvode i na taj način da utvrdimo koliki su FT po jedinici, i taj iznos da odbijemo od prosečnog KR da bismo dobili prosečni neto rezultat. Problem je što su alokacije FT arbitrarne, menjaju se u zavisnosti od toga koje ključeve odaberemo i onda taj prosečan neto rezultat neće biti siguran pokazatelj profitabilnosti proizvoda. Ako promenimo ključ za alokaciju može se desiti da dobijamo drugačije rangiranje prosečnog neto rezultat i drugačije rangiranje proizvoda po profitabilnosti.

P R I M E R 6

I DEO Zbir troškova aluminijuma, plastike, šrafora i metalnih delova po jedinici proizvoda nam daje troškove materijala po jedinici proizvoda. Kada to saberemo sa troškovima zarada po jedinici dobijamo ukupne VT po jedinici proizvoda. Prvi korak u ovakvim zadacima je da proverimo da li ima nekih ograničavajućih faktora pored tržišta. Ako bismo pretpostavili da u ovom zadatku NEMA ograničavajućih faktora pored tražnje asortiman bismo optimizirali na osnovu prosečnog KR:

UPRAVLJANJE ASORTIMANOM BEZ OGRANIČAVAJUĆIH FAKTORA

131

Ispada da je proizvod „A“ najprofitabilniji, a proizvod „B“ najmanje profitabilan.

UPRAVLJANJE ASORTIMANOM SA JEDNIM OGRANIČAVAJUĆIM FAKTOROM KRITERIJUM: Kontribucioni rezultat po jedinici?

Prvo proizvodimo maksimalne količine proizvoda „A“ zato što je on najprofitabilniji. Ako želimo da proizvedemo 1.400 kom. proizvoda „A“ i znamo da nam svaki troši 2,5 mašinska časa → ukupno ćemo potrošiti 1.400·2,5 = 3.500 mašinskih časova. Ukupan kapacitet je 4.000 mašinskih časova i od toga 3.500 mašinskih časova ćemo iskoristiti za proizvodnju proizvoda „A“. Ostaje nam još 500 mašinskih časova koje ćemo iskoristiti za proizvodnju sledećeg najprofitabilnijeg proizvoda, a to je proizvod „C“. Znamo da nam svaki komad proizvoda „C“ troši 2,1 mašinska časa → znači da na bazi 500 časova maksimalno možemo proizvesti 500/2,1 = 238 komada proizvoda „C“. Nećemo podmiriti tražnju za proizvodom „C“ jer nemamo dovoljno kapaciteta, niti imamo dovoljno kapaciteta za proizvodnju proizvoda „B“. Ova analiza kaže da je optimalan plan proizvodnje da se proizvede 1.400 kom. proizvoda „A“ i 238 kom. proizvoda „C“. Ukupan finansijski efekat (ukupan KR) će biti 165.172$. Ovo je POGREŠNA analiza i ovakva proizvodnja i prodaja nije optimalna zato što nije korišćen pravi kriterijum za optimiziranje asortimana.

132

UPRAVLJANJE ASORTIMANOM SA JEDNIM OGRANIČAVAJUĆIM FAKTOROM

Prvi korak je da proverimo da li imamo dovoljno kapaciteta da podmirimo celokupnu tražnju. Maksimalne količine proizvoda koje traži tržište su: 1.400 „A“ + 1.600 „B“ + 1.550 „C“ i mi treba da proverimo da li imamo dovoljno mašinskog kapaciteta da proizvedemo ove količine proizvoda i da u potpunosti podmirimo tražnju. Računamo koliko nam mašinskih časova treba za proizvodnju ovih proizvoda: MODEL „A“ 1.400 kom · 2,5 m.č = 3.500 m.č MODEL „B“ 1.600 kom · 2,0 m.č = 3.200 m.č MODEL „C“ 1.550 kom · 2,1 m.č = 3.255 m.č Svega 9.955 m.č. RASPOLOŽIVO 4.000 m.č Znači nemamo dovoljno kapaciteta da podmirimo ovu tražnju i to nam je znak da je mašinski kapacitet dodatni ograničavajući faktor pored tržišta! U ovom slučaju kriterijum za optimiziranje asortimana je KR po jedinici ograničavajućeg faktora.

*Jeste da proizvod „A“ donosi najveći prosečni KR ali troši i najviše mašinskih časova i to moramo uzeti u obzir ako su mašinski kapaciteti ograničavajući faktor. *Prvo proizvodimo i podmirujemo tražnju za proizvodom „B“ i za to nam ukupno treba 3.200 mašinskih časova. *Ostaje nam 800 mašinskih časova koje ćemo upotrebiti za proizvodnju proizvoda „C“. Za proizvodnju 1 kom. proizvoda „C“ nam treba 2,1 mašinska časa → tako da 800 mašinskih časa možemo iskoristiti za proizvodnju 381 kom. proizvoda „C“ (800/2,1) *Nemamo dovoljno kapaciteta da zadovoljimo tražnju za proizvodom „C“ niti da uopšte proizvodimo proizvod „A“ *Optimalni plan proizvodnje je 0 kom. proizvoda „A“, 1.600 kom. proizvoda „B“ i 381 komad proizvoda „C“. *Ukupan finansijski efekat (KR) ovog plana proizvodnje je 183.014$.

133

3. 250.000$ → planirani KR za III kvartal Naša analiza je pokazala da je za 4.000 mašinskih časova optimalan plan proizvodnje je 0 kom. proizvoda „A“, 1.600 kom. proizvoda „B“ i 381 kom. proizvoda „C“, i ovakav plan proizvodnje odbacuje KR od 183.014$. Postavlja se pitanje koliko moramo da proširimo kapacitete ako želimo da ostvarimo veći KR. Ako proširimo kapacitete nastavljamo da proizvodimo proizvod „C“.

Odgovor: da bi se povećao KR na 250.000 preduzeće mora da proširi kapacitete za 1.497 mašinskih časova. 4. Malopre smo utvrdili da moramo da proširimo kapacitete ako hoćemo da povećamo KR na 250.000$. To proširivanje kapaciteta bi zahtevalo ulaganje od 134.044$. Postavlja se pitanje koliko nam kvartala treba da to ulaganje pokrijemo iz dodatnog KR.

Znači, u svakom kvartalu ćemo imati dodatni KR od 66.986 → 134.044/66.986 = 2 KVARTALA

134

PLANIRANJE I KONTROLA DIVIZIONALNIH OSTVARENJA

DECENTRALIZACIJA I DIVIZIONALIZACIJA

Savremena preduzeća posluju u kompleksnom i dinamičnom okruženju i sve to zahteve brzo odlučivanje. U takvim okolnostima je decentralizacija nužna – to je instrument uspomoć koga možemo ubrzati proces odlučivanja i podići kvalitet odlučivanja. Dakle, današnja preduzeća su pretežno decentralizovana. DECENTRALIZACIJA podrazumeva dislociranje ovlašćenja i odgovornosti sa viših nivoa menadžmenta na niže nivoe menadžmenta. Dakle, viši nivoi menadžmenta poveravaju određene odluke nižim nivoima menadžmenta. Decentralizacija se može sprovesti na 2 načina:

1. Funkcionalna decentralizacija 2. Divizionalna decentralizacija

FUNKCIONALNA DECENTRALIZACIJA je primenljiva u manje kompleksnim, jednostavnim preduzećima, sa jednostavnim proizvodno-prodajnim programom. Ona kao svoj krajnji rezultat ima funkcionalnu organizacionu strukturu po kojoj je preduzeće podeljeno na određene funkcionalne poslovne jedinice (kontrola, nabavka, prodaja, istraživanje i razvoj i sl.)

135

DIVIZIONALNA DECENTRALIZACIJA je primerenija kompleksnijim preduzećima, sa kompleksnijim proizvodno-prodajnim asortimanom. Ona kao svoj krajnji rezultat ima divizionalnu organizacionu strukturu tj. preduzeće se deli na neke strategijske poslovne jedinice (divizije). Svaka divizija je u suštini preduzeće u malom i svaka divizija je dalje funkcionalno decentralizovana. Znači, u okviru divizija imamo podelu na funkcionalne poslovne jedinice.

*Decentralizacija je širi pojam od divizionalizacije – divizionalizacija je u suštini jedan od načina

sprovođenja decentralizacije* Decentralizacija tj. dislociranje ovlašćenja i odgovornosti sa viših na niže nivoe menadžmenta sa sobom povlači i kontrolu ostvarenja decentralizovanih delova. Dakle, kada top menadžment prenese ovlašćenje za određene odluke na niže nivoe menadžmenta on mora kontrolisati njihova ostvarenja (performanse), mora kontrolisati proces odlučivanja tih menadžera na nižim nivoima, mora kontrolisati kako posluju ti organizacioni delovi. Svaki organizacioni deo unutar preduzeća može biti računovodstveno organizovan kao određeno područje odgovornosti čiji su menadžeri odgovorni za određeni aspekt performansi. Postoji razlika u zavisnosti od toga da li je preduzeće funkcionalno ili divizionalno strukturirano. Decentralizovani organizacioni delovi koji nastaju u okviru funkcionalno strukturiranog preduzeća mogu biti računovostveno organizovani kao:

1. Centri troškova 2. Centri prihoda 3. Centri budžetiranih rashoda

Npr. proizvodnja će verovatno biti računovodstveno organizovana kao centar troškova i ti menadžeri odgovaraju pred top menadžmentom za troškove. Na početku obračunskog perioda se utvrde planirani troškovi i na kraju perioda vidimo koliko su stvarni troškovi, poređenjem planiranih i stvarnih troškova se vrši kontrola performansi tih menadžera. Kao centar budžetiranih rashoda najčešće se organizuje istraživanje i razvoj i ti menadžeri odgovaraju za rashode istraživanja i razvoja. Kao centar prihoda se najčešće organizuje prodaja (marketing). U divizionalno strukturiranim preduzećima ti organizacioni delovi koji nastaju divizionalnom decentralizacijom (a to su strategijske poslovne jedinice) u računovodstvenom smislu mogu dobiti status:

1. Profitnog centra 2. Investicionog centra

u zavisnosti od toga da li njihovi menadžeri odgvaraju samo za profit (za prihode, troškove i rezultat) ili pored profita odgovaraju i za investicije. PROFITNI CENTRI su relativno samostalni organizacioni delovi preduzeća na čije menadžere je preneta odgovornost za prihode, troškove i rezultat. Njihova kontrola se vrši putem ostvarenih dobitaka. INVESTICIONI CENTRI su relativno samostalni organizacioni delovi preduzeća čiji menadžeri imaju ovlašćenje da donose odluke koje utiču na prihode, troškove i rezultat ali i ovlašćenje da odlučuju o vrsti i veličini ulaganja u imovinu. Performanse ovih menadžera kontrolišu se na bazi stope prinosa. Investicioni i profitni centri su u suštini divizije i oni se sastoje iz brojnih sub-jedinica (unutar jedne divizije imamo brojne poslovne funkcije koje računovodstveno mogu biti organizovane kao centri troškova, centri prihoda i centri budžetiranih rashoda).

136

Dakle, da bi se uopšte sprovela decentralizacija pretpostavka je da se kontrolišu performanse decentralizovanih delova i da ti decentralizovani organizacioni delovi budu računovodstveno organizovani kao investicioni centri, profitni centri, centri troškova, centri prihoda i centri budžetiranih rashoda. Na kraju, da bi se sprovela ta kontrola potrebno je i merenje ostvarenja računovodstvenih područja odgovornosti.

MERENJE OSTVARENJA PROFITNIH I INVESTICIONIH CENTARA

Prilikom merenja ostvarenja moraju se poštovati određeni principi. Top menadžment mora postaviti adekvatan sistem merenja performansi profitnih i investicionih centara. Svaki put kada definišemo određeni pokazatelj na bazi koga će se meriti performanse nekog organizacionog dela mi u suštini signaliziramo menadžerima tog organizacionog dela šta želimo da oni rade. Ono što je bitno jeste to da se merila performansi definišu na taj način da se ne ugrozi ostvarivanje ciljeva preduzeća kao celine. Često menadžeri nekih profitnih i investicionih centara da bi povećali profite i investicione rezultate svojih organizacionih delova narušavaju stabilnost preduzeća kao celine. Zato je bitan princip optimalnog rezultata preduzeća koji govori o tome da ta merila performansi moraju biti definisana na taj način da se ne ugrozi profitabilnost preduzeća kao celine. Princip divizione nezavisnosti – performanse različitih divizija se moraju meriti odvojeno (nezavisno) tj. kroz merenje performansi jedne divizije ne smeju se reflektovati ostvarenja nekih drugih divizija. Princip kontrolabinosti – podrazumeva da kada merimo performanse određenog menadžera merimo samo oona ostvarenja koja su plod odluka koje on može doneti (merimo ostvarenja onih odluka koje su

137

pod kontrolom menadžera). Menadžeri profitnih centara konkretno odgovaraju za neki kontrolabilni rezultat, dok menadžeri investicionih centara odgovaraju za stopu prinosa na kontrolabilnu imovinu. Princip motivisanja menadžera na željeno ponašanje – kada se definišu određena merila performansi mi u suštini menadžere profitnih i investicionih centara usmeravamo na određeno ponašanje. Dakle, sistem merenja performansi mora biti postavljen na adekvatan način tako da motiviše menadžere da donose odluke u interesu svojih organizacionih delova i preduzeća kao celine. Izveštajna osnova i koncepti rezultata se razlikuju kod profitnih i investicionih centara. Znači, profitni i investicioni centri na različite načine polažu račun pred top menadžmentom zato što menadžeri profitnih i investicionih centara ne odgovaraju za iste stvari. Menadžeri profitnih centara su odgovorni samo za profit i oni polažu račun pred top menadžmentom na osnovu INTERNOG BU koji se sastavlja za interne potrebe (za potrebe kontrole unutar preduzeća). U takvim BU imamo različite koncepte rezultata na osnovu kojih su odmerene performanse kako profitnih centara tako i njihovih menadžera. Prvi koncept rezultata koji se može zapaziti u internom BU profitnih centara je KONTRIBUCIONI

REZULTAT – razlika između prihoda i svih VT i on je najbolji pokazatelj doprinosa pojedinačnih proizvoda uspehu (u ovom slučaju) profitnih centara. Na osnovu njega možemo na adekvatan način strukturirati proizvodno-prodajni asortiman profitnog centra. KONTROLABILNI REZULTAT je razlika između prihoda profitnog centra i svih kontrolabilnih troškova. Kontrolabilni troškovi su svi troškovi na koje menadžer profitnog centra može da utiče svojim odlukama. Iz toga proizilazi da je kontrolabilni rezultat najbolji pokazatelj performansi menadžera profitnog centra. Kontrolabilni troškovi su:

1. Svi VT 2. Kontrolabilni (diskrecioni) FT

DIVIZIONI DOPRINOS (direktni rezultat) je razlika između prihoda profitnog centra i direktnih troškova profitnog centra. Direktni troškovi su oni troškovi koji se direktno (neposredno) mogu vezati za određeni profitni centar. Divizioni doprinos je najpouzdanija mera uspeha datog profitnog centra (divizije). Direktni troškovi profitnog centra su:

1. Svi VT 2. Kontrolabilni (diskrecioni) FT 3. Nekontrolabilni direktni FT

Nekontrolabilni direktni FT se mogu neposredni vezati za određeni profitni centar. Ali, postoje oni troškovi koji su zajednički za veći broj profitnih centara i na njih se mogu alocirati samo uspomoć ključeva za alokaciju i to su nekontrolabilni opšti FT (troškovi centrale ili korporativnog vrha).

138

NETO (DIVIZIONI) REZULTAT je konačna mera uspeha profitnog centra. Dobija se kada od prihoda oduzmemo sve troškove koji su pripisani tom profitnom centru. *Ispit: Uporediti divizioni doprinos i neto (divizioni) rezultat i koja je najpouzdanija mera uspeha date divizije. Neto (divizioni) rezultat jeste konačna mera uspeha divizije u smislu da poredi prihode i sve troškove koji su pripisani toj diviziji ali NIJE najpouzdaniji iz prostog razloga što se u obračunu neto (divizionog) rezultata nalaze nekontrolabilni opšti FT. Oni se pripisuju divizijama na osnovu određenih ključeva a izbor ključeva je subjektivnog karaktera tako da se neto (divizioni) rezultati po profitnim centrima (divizijama) mogu razlikovati u zavisnosti od izabranog ključa za alokaciju. Zato je divizioni doprinos pouzdaniji jer on uzima u obzir samo one aspekte poslovanja koji se mogu direktno pripisati diviziji a to su prihodi i direktni troškovi. Prihodi * Ovo su sve koncepti - Varijabilni troškovi poslovnog rezultata* ---------------------------------------------- KONTRIBUCIONI REZULTAT - Kontrolabilni FT ---------------------------------------------- KONTROLABILNI REZULTAT - Nekontrolabilni direktni FT ---------------------------------------------- DIVIZIONI DOPRINOS - Nekontrolabilni opšti FT ---------------------------------------------- NETO (DIVIZIONI) REZULTAT Menadžeri investicionih centara u svojoj nadležnosti imaju i investicione odluke tako da oni svojim odlukama ne utiču samo na profit već utiču i na imovinu. Oni polažu račun pred top menadžmentom na osnovu INTERNOG BU I INTERNOG BS. Na osnovu ova 2 izveštaja mogu se odrediti merila performansi investicionih centara i njihovih menadžera kao što su stopa prinosa, rezidualni dobitak i EVA. Primer funkcionalne strukture preduzeća

139

Primer divizionalne strukture preduzeća

PROFITNI CENTRI Da bi neku strategijsku poslovnu jedinicu u računovodstvenom smislu organizovali kao profitni centar moraju biti ispunjeni sledeći USLOVI:

1. Mora postojati kritična masa direktnih prihoda i troškova – moramo imati i prihode i rashode da bismo imali rezultat. Ne može centar troškova biti proglašen profitnim centrom.

2. Zaokružen proizvodno-prodajni program 3. Spremnost menadžmenta preduzeća da prenese dovoljno ovlašćenja i odgovornosti za odluke

koje utiču na visinu dobitka 4. Postojanje eksternog tržišta nabavke i prodaje 5. Precizno međusobno razgraničenje između delova preduzeća – neefikasnost jednih ne treba da

utiče na efikasnost drugih delova preduzeća 6. Mora postojati spremnost centralnog menadžmenta da ove delove kontroliše putem ostvarenog

profita Profitni centri su preduzeća unutar preduzeća ali se od pravih preduzeća razlikuju po osnovu toga što:

1. Menadžer profitnog centra u svojoj nadležnosti nema investicione odluke i nivo ulaganja profitnog centra kontroliše korporativni vrh

2. Tip agencijskog odnosa koji postoji u profitnim centrima se razlikuju od tipa agencijskog odnosa koji postoji u nezavisnim preduzećima. Ako posmatramo prava preduzeća tu imamo agencijski odnos između menadžmenta tog preduzeća i akcionara (menadžeri su agenti a akcionari (vlasnici) su principali i oni su angažovali menadžere kao agente da upravljaju preduzećem za njihov račun). I tu onda nastaju brojni agencijski problemi kada agenti ostvaruju svoje ciljeve na štetu ciljeva principala. Takav agencijski odnos koji postoji između menadžera preduzeće i njihovih akcionara je eksternog tipa. Kod profitnih centara takođe postoje agencijski odnosi ali su oni internog karaktera i on postoji između menadžmenta profitnih centara i top menadžmeta.

140

U ovom slučaju top menadžeri su principali i oni angažuju menadžere profitnih centara da upravljaju prifitnim centrima za dobrobit preduzeća kao celine. Menadžeri profitnih centara polažu račun pred top menadžerima na osnovu internog BU za razliku od nezavisnih preduzeća čiji menadžeri polažu račun na osnovu BU, BS i ostalih finansijskih izveštaja pred akcionarima.

INFORMACIONI IZAZOVI MENADŽMENTA PROFITNIH CENTARA

Postoje 2 vrste izveštaja koji se sastavljaju u profitnim centrima. Menadžeri profitnih centara polažu račun pred top menadžmentom i samim tim moraju sastaviti određene izveštaje koji će ukazati na performanse profitnih centara i na njihove performanse. To je jedna vrsta izveštaja koji se sastavljaju i koji služe za polaganje računa pred top menadžmentom – u tim izveštajima moraju biti prikazane:

1. Performanse profitnih centara 2. Performanse menadžera profitnih centara 3. Performanse poslovnih segmenata koji čine prifitni centar (proizvodi, tržište, kanali prodaje i sl)

Postoji i druga dimenzija polaganja računa i to je polaganje računa unutar profitnih centara. Postoje izveštaji koji se satavljaju samo za svrhe polaganja računa unutar profitnog centra – kada menadžeri nekih nižih organizacionih delova u okviru profitnog centra polažu račun pred menadžerima tog profitnog centra. Tu se nalaze izveštaji o:

1. Performansama centara troškova koji se nalaze u okviru profitnog centra 2. Performansama centara prihoda koji se nalaze u okviru profitnog centra 3. Performansama centara budžetiranih rashoda koji se nalaze u okviru profitnog centra

P R I M E R 9

I DEO

1. IZVEŠTAJ O PERFORMANSAMA PROFITNOG CENTRA (INTERNI BU)

141

Kontribucioni rezultat je 4.800 i veći deo tog rezultata doneo je proizvod B (3.000). Dakle, putem kontribucionog rezultata kontrolištemo performanse menadžera koji odgovaraju za proizvodnju i prodaju proizvoda A i B. Ukupni kontrolabilni FT za PC II iznose 1.500 – od toga je 500 alocirano na proizvod A, a 800 na proizvod B (ukupno 1.300). Razlika od 200 je deo kontrolabilnih FT koji nisu alocirani na proizvode. Ovo su izveštaji koji se sastavljaju unutar samog profitnog centra i putem ovih izveštaja menadžeri na nižim nivoima unutar profitnog centra polažu račun pred menadžerom profitnog centra i troškovi centrale ovde nisu bitni. Oni su bitni kada menadžeri profitnih centara polažu račun pred top menadžerom. *Troškove centrale možemo pripisati profitnom centru II na osnovu nekog ključa (ako se to od nas traži u

zadatku) ali te troškove nikada nećemo alocirati na pojedinačne proizvode* 2. ALOKACIJA TROŠKOVA CENTRALE *Troškovi pre alokacije su direktni troškovi Centralne troškove možemo raspodeliti po divizijama na osnovu sledećih ključeva:

1. Prihodi 2. Direktni troškovi 3. Korišćena imovina 4. Broj zaposlenih

Centralni troškovi su jednim delom prouzrokovani postojanjem same divizije. Te centralne funkcije pružaju usluge svim divizijama tako da se u krajnjem koraku ti troškovi moraju pripisati divizijama. Svaku diviziju treba da opteretimo onim delom centralnih troškova koje je ona prouzrokovala. Ako neka divizija u većoj meri koristi usluge centralnih funkcija onda ona treba da podnese veći deo troškova centrale.

Najčešće korišćeni ključ za alokaciju su prihodi. Problem je u tome što ovaj ključ ima jednu ozbiljnu manu iz ugla motivisanja menadžera. Naime, primena ovog ključa često dovodi do nepravedne alokacije centralnih troškova kojom se nagrađuju menadžeri koji ne ostvaruju svoje planove a kažnjavaju oni menadžeri koji ostvaruju svoje planove. Zato kažemo da primena ovog ključa nije dobra sa aspekta motivisanja menadžera na željeno ponašanje. Poželjno je da menadžeri ispunjavaju svoje planove i da za to budu nagrađeni, a ne da ne ispunjavaju planove i da budu nagrađeni što se dešava kod ovog kriterijuma za alokaciju centralnih troškova. Učešće prihoda PC I u ukupnim prihodima = 6.500/18.500 = 35% Učešće prihoda PC II u ukupnim prihodima = 12.000/18.500 = 65% Prema tim procentima raspodeljujemo centralne troškove na ova 2 profitna centra:

142

Centralni troškovi PC I = 600·35% = 210 Centralni troškovi PC II = 600·65% = 390 Za alokaciju centralnih troškova koristimo ostvarene a ne planirane prihode. Pretpostavka je da je na početku godine bilo planirano da PC I ostvari prihode od 9.000, a PC II od 12.000. Da su oba profitna centra ostvarila svoje planove njihovi centralni troškovi bi iznosili 257 za PC I i 343 za PC II. Poređenjem onog što je ostvareno sa onim što je planirano vidimo da je PC II ostvario svoj plan, dok je PC I podbacio i ostvario prihode niže od planiranih. PC I je nagrađen zato što nije ostvario svoj plan pa umesto da pokriva centra troškove od 257, on pokriva centralne troškove od 210, dok su PC II trebali da budu dodeljeni centralni troškovi od 343 međutim on je ostvario ono što je planirano i na njega su alocirani veći centralni troškovi od 390 i zato kažemo da primena ovog kriterijuma za alokaciju centralnih troškova dovodi do nepravedne alokacije centralnih troškova. To je uvek tako kada neka od divizija podbaci u odnosu na planirane aktivnosti.

Direktni troškovi = VT + Kontrolabilni FT + Nekontrolabilni direktni FT Ukupni troškovi PC I = 3.500 + 1.100 + 1.200 = 5.800 Ukupni troškovi PC II = 7.200 + 1.500 + 1.800 = 10.500 Učešće troškova PC I u ukupnim troškovima = 5.800/16.300 = 36% Učešće troškova PC II u ukupnim troškovima = 10.500/16.300 = 64% Centralni troškovi PC I = 600·36% = 216 Centralni troškovi PC II = 600·64% = 384

143

3. IZVEŠTAJ O PERFORMANSAMA PROFITNIH CENTARA ZA CENTRALNI MENADŽMENT

Ovde je reč o polaganju računa menadžera PC I i PC II pred top menadžmentom. Ovaj BU koji se koristi za polaganje računa pred top menadžentom ima sve bitne stavke ali je manje detaljan. Važna razlika u odnosu na prethodni BU je ta što se ovde unose troškovi centrale. *Ispit: Postavlja se pitanje zašto se troškovi centrale alociraju na profitne centre? Alokacija centralnih troškova uprkos tome što ona nije objektivna se sprovodi iz prostog razloga što menadžeri divizija moraju biti svesni da i ti troškovi postoje i da i oni moraju biti pokriveni iz prihoda divizija. Divizije koriste usluge centralnih funkcija a to košta i menadžeri tih divizija moraju biti svesni da iz svojih prihoda moraju da nadoknade i troškove tih centralnih funkcija čije usluge koriste.

INVESTICIONI CENTRI Da bi neka divizija mogla da bude računovodstveno organizovana kao investicioni centar mora da ispuni sledeće uslove:

1. Moraju biti ispunjeni svi uslovi koji se odnose na profitne centre, a naročito prvi 2. Investicioni centri moraju biti dovoljno prepoznatljivi da bismo za njih mogli da vežemo imovinu

i troškove kapitala 3. Investicioni centri moraju biti dovoljno veliki da bi njihova kontrola putem stope prinosa i

rezidualnog dobitka imala smisla 4. Mora postojati spremnost centralne uprave da prenese dovoljno ovlašćenja na menadžere kako

bi oni svojim odlukama mogli da utiču na vrstu i kvalitet ulaganja 5. Mora postojati spremnost centralne uprave da vrši kontrolu putem stope prinosa, rezidualnog

dobitka i eventualno putem dodate ekonomske vrednosti Investicioni centri su, poput profitnih centara, preduzeća unutar preduzeća (preduzeća u malom) samo što se od profitnih centara razlikuju po tome što u većoj meri imaju odlike pravih, nezavisnih preduzeća jer njihovi menadžeri donose investicione odluke. Razlika investicionih centara i pravih preduzeća je u tome što investicioni centri polažu račun pred korporativnim vrhom a ne pred eksternim interesnim grupama – akcionarima što je slučaj sa prvim preduzećima. Ovde takođe postoji

144

interni agencijski odnos. U ovom slučaju polaganje računa se vrši sastavljanjem i prezentacijom internog BS i internog BU (za razliku od profitnih centara gde se sastavlja samo interni BU). Menadžeri investicionih centara sastavljaju i interni BS gde se vidi imovina koji su oni koristili u generisanju prihoda, a to je bitno s obzirom da svojim odlukama menadžeri investicionih centara oblikuju imovinu koju koriste investicioni centri.

P R I M E R 9 II DEO

1. BU profitnih i investicionih centara su identični. Za merenje performansi investicionih centara koristimo 2 stope prinosa:

1. Stopa prinosa na ukupnu imovinu – meri performanse investicionog centra 2. Stopa prinosa na kontrolabilnu imovinu – meri performanse menadžera investicionog centra

imovina koriscena Prosecna

prodaje od Prihodi

prodaje od Prihodi

dobitak Netoimovinuukupnu na prinosa Stopa 100

Stopa neto x Racio obrta ukupno dobitka korišćene imovine

Ukoliko želimo da povećamo profitabilnost imovine investicionog centra za to možemo iskoristiti 2 alata: možemo pokušati da povećamo stopu neto dobitka (tako što ćemo npr. povećati prodajne cene) ili možemo pokušati da efikasnije koristimo imovinu.

%1521,141,12000.240

000.290100

000.290

000.36

%185,100,12000.180

000.270100

000.270

400.32

B"" ivizijaD

A"" Divizija

Uspešnija je ona divizija koja ima veću stopu prinosa i to je divizija „A“. Vidimo da divizija „B“ ima veću stopu neto dobitka ali ima mnogo lošiju efikasnost upravljanja ukupnom imovinom i zahvaljujući tome ima nižu stopu prinosa.

imovina lnakontrolabi Prosecna

prodaje od Prihodi

prodaje od Prihodi

dobitak lniKontrolabina prinosa Stopa

imovinulnu kontrolabi 100

Stopa kontrolabilnog x Racio obrta dobitka kontrolabilne imovine

Ova stopa prinosa je zasnovana na veličinama koje su kontrolabilne i na koje menadžeri utiču svojim odlukama i zato ona služi za merenje performansi menadžera investicionih centara. Ukoliko menadžer želi da poboljša svoje performanse može da pokuša da poveća stopu kontrolabilnog dobitka ili da poveća obrt kontrolabilne imovine.

145

%6,2723,141,22000.235

000.290100

000.290

000.65

%3,3355,148,21000.174

000.270100

000.270

000.58

B"" Divizija

A"" Divizija

Menadžer divizije „A“ je uspešniji od menadžera divizije „B“ jer ostvaruje veću stopu prinosa. Divizija menadžera „A“ ostvaruje nešto nižu profitabilnost prihoda ali on efikasnije upravlja kontrolabilnom imovinom od menadžera divizije „B“ i zahvaljujući tome ostvaruje veću stopu prinosa. 2.

imovina) koriscena Prosecnakapitala troskova (Stopa - dobitak Neto dobitak Rezidualni

Stopa troškova kapitala = WACC → prosek cene pozajmljenog i sopstvenog kapitala. Stopa troškova kapitala · Prosečna korišćena imovina = Troškovi kapitala investicionog centra (obuhvataju troškove pozajmljenog kapitala i troškove sopstvenog kapitala) Rezidualni dobitak nije računovodstveni koncept rezultata, već je on koncept ekonomskog rezultata. Rezidualni dobitak je prošireni koncept neto divizionog rezultata upravo iz razloga što se računa po pokriću svih troškova kapitala (i sopstvenog i pozajmljenog). To je neki realni dobitak koji ostvaruje preduzeće po pokriću svih troškova kapitala. Obračun EVA polazi od poslovnog dobitka posle poreza i od toga se odbiju troškovi kapitala. To je koncept ekonomskog a ne računovodstvenog rezultata. RD Divizije „A“ = 32.400 – (0,07 · 180.000) = 32.400 – 12.600 = 19.800 RD Divizije „B“ = 36.000 – (0,07 · 240.000) = 36.000 – 16.800 = 19.200 I rezidualni dobitak (kao i stopu prinosa) možemo koristiti za merenje performansi divizije i njenog menadžera. Bolji su oni menadžeri čije divizije ostvaruju veće rezidualni dobitak. REZIDUALNI DOBITAK je neto divizioni doprinos koji ostaje po pokriću troškova kapitala divizije. 3.

%1521,141,12000.240

000.290100

000.290

000.36prinosa stopaDostignuta

Postavlja se pitanje da li možemo nekako unaprediti performanse ove divizije i poboljšati njenu stopu prinosa. Analize poslovanja ukazuju na to da postoje 2 mogućnosti:

1. ukoliko se bude efikasnije upravljalo troškovima doći će do njihove redukcije za 4.000 2. može se smanjiti prosečni korišćeni kapital i da isti obim poslovanja generišemo upotrebom

manjeg iznosa sredstava Stopu prinosa možemo koristiti i za planiranje performansi – na osnovu nje možemo testirati kako će određene odluke (koje planiramo da sprovedemo) uticati na uspešnost divizije.

146

%67,1621,179,13000.240

000.290100

000.290

000.4000.36

troskova smanjenjaa)Efekat

Smanjenje troškova znači povećanje dobitka. Dolazi do povećanja stope neto dobitka zahvaljujući redukovanim troškovima i po tom osnovu će stopa prinosa porasti na 16,67%

%1845,141,12000.40000.240

000.290100

000.290

000.36

imovine smanjenjab)Efekat

Zahvaljujući tome što efikasnije upravljamo sredstvima iste prihode ćemo generisati uz upotrebu manjih sredstava i povećava se racio obrta imovine što je povećalo stopu prinosa na 18%.

%2045,179,13000.200

000.290100

000.290

000.40efekat c)Zbirni

Ako se redukuju troškovi i poveća efikasnost upravljanja imovinom stopa prinosa divizije „B“ će se povećati na 20%. Odgovor: željena stopa prinosa se može ostvariti jedino istovremenim redukovanje troškova i povećanjem efikasnosti upravljanja zalihama i potraživanjima.

PREDNOSTI I NEDOSTACI DIVIZIONIH STOPA PRINOSA

PREDNOSTI ovih merila performansi investicionih centara: 1. Usmeravaju pažnju na upravljanje odnosima između prihoda, troškova i uloženog

kapitala – i ukazuje na važnost odnosa između prihoda i troškova sa jedne strane i uloženog kapitala sa druge strane. Nije dovoljno da posmatramo samo odnos između prihoda i troškova, već moramo da vidimo i koliki kapital smo uložili da bismo odbacili tu razliku između prihoda i troškova.

2. Podstiču efikasnost trošenja – ukoliko želimo da povećamo stopu prinosa jedan od načina je da racionalnije upravljamo troškovima. Menadžeri su motivisani da to čine jer im se bonusi vezuju za stope prinosa (veća stopa prinosa → veći bonus). Dakle, ove stope prinosa bukvalno podstiču menadžere da se ponašaju onako kako želimo.

3. Odvraćaju od suvišnih ulaganja u poslovna sredstva – i podstiču menadžere da efikasnije koriste svoja poslovna sredstva, da odustaju od nekih ulaganja koja neće doprineti povećanju obima poslovanja.

NEDOSTACI divizionih stopa prinosa:

1. Podstiču menadžere na disfunkcionalno (suboptimalno) ponašanje – tj. podstiču ih da donose odluke koje nisu optimalne za preduzeće kao celinu, odluke koje štete interesima preduzeća kao celine. Da bi menadžeri ostvarili veće stope prinosa, a samim tim i veće bonuse, oni nekad odbacuju profitabilne projekte koji će povećati profitabilnost preduzeća kao celine samo zato što im to obara stopu prinosa i bonuse.

2. Podstiču tzv. kratkovido ponašanje menadžera – jure neke kratkoročne rezultate da bi pokupili kratkoročne bonuse i ne brinu o tome šta će biti sa tim investicionim centrom i sa preduzećem kao celinom kada oni napuste svoj posao

4. DISFUNKCIONALNO PONAŠANJE PRILIKOM DONOŠENJA INVESTICIONIH ODLUKA

147

Projekat je profitabilan jer ima pozitivan rezidualni dobitak i treba ga prihvatiti. U interesu preduzeća je da investicioni centri realizuju sve projekte koji su profitabilni. Ako ovaj investicioni centar prihvati projekat njegova stopa prinosa će opasti na 16,86%. Vidimo da se rezidualni dobitak povećava sa realizacijom ovog projekta što govori u prilog prihvatanja ovog investicionog projekta. Ali, sa druge strane stopa prinosa opada i to bi nekog moglo navesti na zaključak da bi ovaj investicioni projekat trebalo odbaciti, i taj zaključaj ne bi bio ispravan.

*Prihvataju se svi profitabilni projekti ako imamo dovoljno kapitala za realizaciju svih projekta* Ovaj projekat je definitivno profitabilan. Činjenica je da je on manje profitabilan od nekog prosečnog projekta koje je realizovala ova divizija ali to ne menja činjenicu da je on profitabilan. Činjenica je da će on oboriti prosečnu profitabilnost svih projekata koje realizuje ova divizija ali ovaj projekat bi bilo korisno realizovati za preduzeće kao celinu. Kad god nam rezidualni dobitak i stopa prinosa signaliziraju različite stvari → treba da poštujemo ono što nam kaže rezidualni dobitak. Disfunkcionalno ponašanje menadžera se javlja u svim onim situacijama kada su bonusi menadžera vezani za stopu prinosa. U mnogim preduzećima menadžeri investicionih centara bonuse dobijaju na osnovu visine stope prinosa koju ostvaruju njihovi investicioni centri. U ovom primeru bonus menadžera ovog investicionog centra direktno zavisi od toga da li je stopa prinosa 18% ili 16,86%. Ako realizuje ovaj projekat on praktično sebi nanosi štetu i umanjuje svoj bonus. Mnogi menadžeri to ne žele i svoj interes stavljaju ispred interesa svog investicionog centra i preduzeća kao celine i to je primer disfunkcionalnog ponašanja. Ako bi menadžer investicionog centra zaista odbacio ovaj projekat koji povećava profitabilnost preduzeća kao celine, tu odluku bi verovatno korigovali top menadžeri i zahtevali bi da se taj projekat prihvati → to je jedan od načina rešavanja ovog problema. Drugi način je da se bonusi vežu za rezidualne dobitke kako bi se izbegla suboptimalna ponašanja menadžera.

148

OCENA USPEŠNOSTI DIVIZIJA RAZLIČITE VELIČINE

Divizije „A“ i „B“ su ključne za profitabilnost preduzeća, najprofitabilnija je divizija „B“ međutim ona ima najmanju stopu prinosa. Stopa prinosa sama po sebi ne govori mnogo o tome koliko divizija doprinosi uspehu preduzeća kao celine. Najveći deo rezidualnog dobitka preduzeća kao celine doprinosi divizija „B“ i ona najviše doprinosi uspehu tog preduzeća. Ukoliko bismo kao top menadžeri tu činjenicu ignorisali i ukoliko bismo na bazi stope prinosa zaključili da to nije profitabilan posao i da treba da podstičemo diviziju „C“ moglo bi se desiti da u dugom roku izgubimo rezidualni dobitak divizije „B“ a da ne napravimo pomak u diviziji „C“. U tom slučaju bi značajno opala profitabilnost preduzeća kao celine. Visoka stopa prinosa divizije „C“ je verovatno posledica toga što je ova divizija jako mala pa joj je lakše da generiše veći dobitak naspram male imovine, nego što to mogu divizije „A“ i „B“.

*Kad god divizije imaju različite veličine odluke ne smemo zasnivati na stopi prinosa i ne smemo bonuse menadžera vezivati za stopu prinosa, već odluke treba da vezujemo za rezidualni dobitak.*

5. RD Divizije „A“ = 32.400 – (0,08 · 180.000) = 32.400 – 14.400 = 18.000 RD Divizije „B“ = 36.000 – (0,06 · 240.000) = 36.000 – 14.400 = 21.600 Kad god se divizije po svom biznisu i riziku sa kojim se suočavaju njihovi biznisi razlikuju, onda u oceni performansi tih divizija ne možemo koristiti iste stope troškova kapitala. Kad god je rizik poslovanja visok oni koji su obezbedili kapital za finansiranje tog poslovanja zahtevaju veće prinose na svoj kapital, i za preduzeće koje koristi taj kapital za poslovanje su veći troškovi kapitala. Troškovi kapitala preduzeća su u suštini zahtevani prinosi investitora koji su obezbedili kapital tom preduzeću. Ako neka divizija ima rizičniji biznis onda bi njena stopa troškova kapitala trebala da bude veća. Ako bismo uvažili to da ove divizije imaju različite stope troškova kapitala dobili bismo drugačiju sliku o profitabilnosti ovih divizija. Sada ispada da je divizija „B“ uspešnija.