STUDIJA RADA

Studija rada

1. EVOLUCIJA UČENJA O ORGANIZOVANOM RADU ODEMPIRIJE DO NAUKE

„Rad je duhovna potreba pametnog čoveka.“

Lucije Seneka

Veoma dugo razdoblje, istorijski posmatrano, bilo je ispunjeno transformacijom čovekovog pretka u biće, po liku i osnovnim funkcijama, slično današnjem čoveku „homo sapiensu“. Takav čovek, koristeći svoje organe11), pre svega mozak i ruke, i služeći se raznim oruđem2)2), počeo je sistematski da utiče na prirodu, kako bi zagospodario s njom. Ti čovekovi napori na potčinjavanju prirode, počev od suprotstavljanja svoje fizičke snage prirodnim silama, pa sve do savladavanja prirodnih zakona, nisu ništa drugo do njegov rad3)3). Rad je, dakle, pojam nedvosmisleno vezan za čoveka i rad je upravo ono po čemu se čovek bitno ra-zlikuje od životinja. Ta razlika se ogleda u tome što čovek obavlja svoje aktivnosti svesno, dok su aktivnosti životinja uslovljene njihovim biološkim potrebama za hranom, kretanjem i održavanjem vrste. To potvrđuje i Fridrih Engels (Friedrich Engels, 1820–1895), nemački sociolog, filozof i revolucionar, u svom delu Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka (Anteil der Arbeit in der Menschwerdung des Affen): „Čovek je bio prisiljen da radom raspodeli brojne funkcije, npr. funkcije ruku i nogu; rad je takođe uslovio pojavu i ra-zvitak organa za govor, postepeni razvitak mozga majmuna u mozak čoveka, usavršavanje njegovih organa i sl. U tom dugom i dosta složenom procesu rada u čoveku se širio krug zapažanja; on se bogatio pojmovima, što je uticalo na njegov rad da postepeno dobije prevashodno svestan karakter... Životinja se samo koristi spoljnom prirodom i izaziva u njoj promene prosto svojim prisustvom; čovek, međutim, primorava je pro-menama koje u nju unosi, da služi njegovim ciljevima, vlada njome. I to je poslednja, bitna razlika između čoveka i ostalih životinja, i opet je rad taj koji stvara tu razliku“ [30].

I Karl Marks (Karl Marx, 1818–1884), nemački filozof, ekonomista i revolucionar, u svom delu Kapital (Das Kapital), naglašava da unapred zamišljeni i postavljeni ciljevi čine

1 1) Reč „organ“, koren koje potiče od starogrčke reči o r g a n o n = o r u đ e, a l a t, n a p r a v a, s p r a v a, označava pomoćno sredstvo ili, pak, deo jedne žive jedinke koja ima neku samostalnu funkciju (npr. ud–ruka, glas–govorno oruđe i čulo–čulno oruđe) [88]. Starogrčku reč o r g a n o n uzeli su i izdavači za zajednički naziv raznorodnih logičkih spisa Aristotela (Aristoteles, 384–322), kako bi naglasili njegovu formulaciju: „filozofska ispitivanja ne mogu se ostvariti ako se, prethodno, ne savlada logika, koja je neophodni uslov i ‚oruđe‘ svakog pravog filozofiranja“ [3]. I reč „organizam“ takođe ima za koren starogrčku reč o r g a n o n, s tom razlikom što ona „označava živo biće – celinu sposobnu za život, satavljenu od većeg broja različitih delova (organa), od kojih svaki ima svoju posebnu funkciju, ali svi zajedno, ipak, služe održavanju te celine i stoje u uzajamnom odnosu kao sredstvo i svrha“ [88]. Isto tako, starogrčka reč o r g a n o n poslužila je i kao osnova za reči: o r g a n u m = o r u đ e, a l a t, n a p r a v a, p o m o ć n o s r e d s t v o, i o r g a n a = o r g a n, d e o t e l a, u starolatinskom jeziku, i za reč o r g a n i s a t i o = o r g a n i z o v a n j e, o r g a n i z a c i j a (spajanje pojedinačnih delova – organa u celinu, tako da ona bude sposobna za život), u novolatinskom jeziku [88]. Starolatinsku reč o r g a n u m uzeo je i Frensis Bekon (Francis Bacon, 1561–1626), engleski filozof i pisac, za naslov svog dela Novum organum (Novi organon), odnosno za „novu logiku kao najbolje ‚oruđe‘ za tumačenje prirode“, jer je smatrao da Aristotelova silogistička logika, prikazana u njegovom Organonu, nije u stanju da posluži za otkrivanje novih istina [6].

2) 2) Oruđe je pomoćno sredstvo – alat, naprava ili sprava – kojim se mnogostruko produžava i povećava snaga ljudske ruke, ali ne zamenjuje čoveka i njegove organe, već ih samo čini efikasnijima [88].

3) 3) Etimologija reči „rad“ je vrlo interesantna i sadrži u sebi svu složenost koju u sebi nosi rad. Ona vodi poreklo od reči o r b h o koja i danas, u mnogim indo-evropskim jezicima, znači biti bez roditelja. Tako npr. u mađarskom jeziku reč a r v a označava siroče, a u germanskom jeziku prelazni glagol a r b e a znači biti bez roditelja i zbog toga biti prinuđen na težak rad. Gotska reč a r b a s označava nuždu, dok u savremenom nemačkom jeziku reč a r b e i znači muku, teret i kuluk. U starogrčkom jeziku reč e r g o n označava rad ili delo, a u starolatinskom jeziku reč l a b o r ima isto značenje. Ova starolatinska reč je u engleskom jeziku modifikovana i označava težak ili mučan rad, ali zato u engleskom jeziku ima i reč w o r k kojom se označava delatnost u pozitivnom smislu. U ruskom jeziku reč r a b o t a označava rad ili delo, ali u skladu sa shvatanjima primitivne svesti o radu, po kojima se čovekovo „delanje“ povezuje sa proklestvom, pa zato imati praznik, kao i reč n e d e l j a, označava prazninu od rada [48].

2

Studija rada

onu presudnu oznaku ljudskog rada, po kojoj se on bitno razlikuje od rada životinja. „Pauk vrši radnje slične tkačevim, a gradnjom svojih voštanih čaura pčela ponekad postiđuje ljudskog graditelja. Ali ono što unapred odvaja i najgoreg graditelja od najbolje pčele jeste da je on svoju čauru izgradio u glavi pre nego što će je izgraditi u vosku… Na završetku procesa rada izlazi rezultat kakav je na početku procesa već postojao u graditeljevoj zamisli, dakle, idealno. Ne postizava on samo promenu oblika prirodnih stvari, on u njima ujedno ostvaruje svoj cilj, koji mu je poznat, koji poput zakona određuje put i način njegovog rađanja, i kojem mora da potčini svoju volju. Prema tome, radnik u procesu rada izaziva promenu oblika prirodnih stvari, promenu koja se unapred postavlja kao cilj“ [30]. Osim toga, čovek se razlikuje od životinja i zato što može da misli apstraktno i da odvoji misaono od stvarnog, što oseća, voli i pati i što ima određena moralna uverenja i sistem vrednosti koji stalno humanizuje, obogaćuje i širi. Misli Fridriha Engelsa: „Rad je stvorio čoveka“ i „Bez rada bi čovek bio redukovan na nivo ostalih živih bića“, u njegovom citiranom delu, na taj način, postaju egzaktne istine, ne samo prošlosti već i sadašnjosti.

Rad čoveka na individualnoj osnovi, međutim, traje samo do onog trenutka kada kvalitet i kvantitet toga rada prevazilazi njegove mogućnosti, zbog čega dolazi do udruživanja ljudi, kojima nije dovoljno da jedu i spavaju, već mnogo više od toga: da se zabave, razonode, relaksiraju i obrazuju, tj. da žive društvenim životom. Ovakvo interakcijsko povezivanje više ljudi dovodi do svojevrsnih oblika organizovanja rada4)4) i prerastanja rada u svrsishodnu delatnost, koja dovodi do pronalaženja sirovina (ruda, uglja, nafte i dr.), s jedne strane, i do usmeravanja prirodnih sila kako bi se proizveli gotovi proizvodi u upotrebljivom obliku, s druge strane. Gotovi proizvodi se zatim koriste ili kao potrošna dobra ili kao poluproizvodi od kojih se trebaju proizvesti nova potrošna dobra. Ali, u toku procesa proizvodnje5)5) gotovih proizvoda, nisu dovoljni samo sirovine i poluproizvodi, odnosno predmeti rada, i ljudski rad (radna snaga), već su potrebna i sredstva pomoću kojih radna snaga deluje na te predmete rada. Ta sredstva, koja radna snaga stavlja između sebe i predmeta rada, a služe joj kao „sprovodnici“ njene svrsishodne delatnosti na tim predmetima rada, nazivaju se sredstva za rad (mašine, postrojenja, alati i dr.). Sredstva za rad, zajedno sa predmetima rada, čine sredstva za proizvodnju, dok se jedinstvo ljudskog rada i sredstava za rad naziva proizvodnim snagama. Pored proizvodnih snaga, za ispravno odvijanje procesa proizvodnje, moraju biti usklađeni i proizvodni odnosi, tj. odnosi koji se uspostavljaju između radne snage i sredstava za proizvodnju, na manje ili više kompleksnim prostorima – radnim mestima [99].

O svrsishodnoj delatnosti čoveka, iz istorijskog perioda pre nove ere, najočitije svedoče brojne mo-numentalne tvorevine njegovih ruku. Egipatske piramide, poznate širom sveta, izgrađene oko 2500 godina pre nove ere, rezultat su nadčovečanskih napora velikog broja ljudi. Podignute piramide jasno govore da je rad tih ljudi bio uspešno organizovan, s obzirom na nizak stepen razvijenosti sredstava za rad u to vreme. Bližu predstavu o organizovanom masovnom radu ljudi iz tog vremena, ilustruje grafika prevlačenja statue Dutotepa za gradnju Amonova hrama u Egiptu, oko 2000. godine pre nove ere, prikazana na slici 1 [30].

4) 4) Danas se uspešno organizovanje rada ne može zamisliti bez tehnologije, „nauke koja istovremeno proučava sredstva za rad i načine na koje se njima služi“[25]. (Termin „tehnologija“ potiče od grčkih reči: t e h n e = v e š t i n a i l o g o s = n a u k a).

5) 5) Proces proizvodnje čini skup svih onih aktivnosti čiji je krajnji rezultat pretvaranje predmeta rada (materijala) u gotove proizvode, i on se, s obzirom na osnovne konverzije materijala, klasifikuje ili kao prerada ili kao obrada. Kod prerade, materijali se, hemijskim ili fizičkim odnosno mehaničkim putem, menjaju u nove materijale, različitih sastava i oblika, koji se zatim koriste ili kao sirovine za dalju preradu ili kao poluproizvodi za dalju obradu. Kod obrade, materijali se mehanički preinačuju u različite delove, koji se najčešće međusobno sklapaju (montiraju), kako bi se dobili gotovi proizvodi [53].

3

Studija rada

Slika 1. Prevlačenje statue DutotepaStatuu su vukla 172 roba, podeljena u 4 grupe, pomoću dugih žica, predvođeni

vodičem na koljeni-ma statue, i terani od predvodnika. Tri ilustrovana nosača greda i tri vodonoše svedoče o koncepciji opsluži-vanja robova vodom, sa ciljem da se stvore, za prilike tropske klime, najnužniji uslovi za rad [30].

Ipak, prvi pisani tragovi o smišljeno organizovanom radu nađeni su u Vaviloniji. Vladar Hamurabi (2285–2231) uveo je planiranje rada i kontrolu zanatske proizvodnje6)6), proučavao je broj radnika i radnih dana i zapisivao podatke o potrebnom vremenu. Aktuelnost njegovih razmišljanja o nekim pitanjima orga-nizovanja rada, naravno u izmenjenim uslovima, proteže se i do današnjih dana.

6) 6) Zanatska proizvodnja je tzv. pojedinačna proizvodnja, odnosno izrada samo jednog komada nekog proizvoda, pošto posle njegove izrade započinje izrada jednog komada nekog drugog proizvoda, koji može da se bitno razlikuje od prethodno izra-đenog proizvoda ili, pak, da bude istovetan sa njim. Ovakva proizvodnja je karakteristična i po tome što sve radnje prilikom izrade jednog proizvoda obavlja njen nosilac i izvršilac – zanatlija (majstor), i to isključivo pomoću alata, tj. manuelnim načinom rada, unutar privatne sfere, odnosno u kući gde on živi sa svojom porodicom. Majstor, za vršenje svih tih radnji, po pravilu, poseduje posebna znanja, tzv. kvalifikaciju iz područja svoga zanata (profesije). Međutim, ovako definisana profesija ne znači da je svaka proizvodna ili uslužna delatnost majstora profesionalna. Naprotiv, samo ona delatnost majstora koja ima obeležja, kao što su:

specijalizovanost i izdvojenost u okviru podele rada na način da je razgraničena sa drugim delatnostima, relativno trajno obavljanje na ustaljen način, osnovni ili pretežni izvor prihoda kojima se obezbeđuje njegova egzistencija i odgovarajuća kvalifikacija za njeno vršenje,

predstavlja profesionalnu delatnost. Zanatska proizvodnja je karakteristična i po koncentraciji svih bitnih aktivnosti (naređivanja, nabavke, prodaje, pogodbe i dr.) u nadležnosti vlasnika zanatske radionice, kao i po njegovoj profesionalnoj bliskosti sa svojim ma-jstorima (ponekad neki od majstora može biti i bolji radnik od „gazde“, ali u socijalnom pogledu između njih postoji nepremostiv jaz koji svi prećutno priznaju i poštuju). Inače, tradicija zanatske proizvodnje je veoma duga i gotovo da nema sumnje da su se neki zanati, pored poljoprivrede i lova (ali samo kao elementarni oblik borbe za egzistenciju, a ne kao sport), pojavili još u pradavna vremena i održali u svim starim civilizacijama. To nesporno dokazuju i arheološki nalazi raznolikih mehaničkih naprava koje nisu mogli izraditi amateri, već samo specijalno osposobljeni majstori. Tako npr. vetrenjača potiče iz VIII veka pre nove ere, a plug, lo-nčarko kolo i tkački stan stari su preko 2 000 godina. U novoj eri, karakteristična su otkrića mehaničke naprave za namotavanje svile i drvenih klišea za štampanje novina, ali i izrada raznog oružja i predmeta za ukrašavanje i svakodnevnu upotrebu. S druge strane, pojedini zanati i zanatlije počeli su se vrlo rano i grupisati, što se može videti u dokumentaciji samostana u St. Galenu (Švajcarska) iz 820. godine, gde u pojedinim zgradama postoje posebne prostorije za prehrambene zanatlije (pekare, mlinare, mesare, ...), tekstilne zanatlije (tkače, krojače, kožare, ...), drvodelce i metalce (kolare, kovače, oružare, ...) i građevinske zanatlije (tesare, zidare, klesare, ...). Ovakva klasifikacija zanata može se smatrati prilično celovitom, mada će se kasnije razviti beskrajan niz specijalizovanih zanata. Danas, nažalost, zanati postepeno isčezavaju i zadržali su se, uz značajnu ulogu tzv. umetničkih zanata, samo u građevinarstvu i uslužnim delatnostima [28].

4

Studija rada

U Starom zavetu pominje se i problematika međusobnih odnosa učesnika u pohodu na Sinajsku goru, pod vođstvom Mojsija, 1200. godine pre nove ere. Mojsijev rođak Jetro posmatrao je kako Mojsije, preko celog dana, saslušava pojedince i grupe, koji izlaze pred njega sa svojim problemima. Uočivši da je to neracionalno gubljenje vremena, Jetro se obratio Mojsiju sa savetom: „Poduči ih odredbama i zakonima, pokaži im put kojim treba da idu i šta moraju da čine… Što više izdvoj iz naroda sposobne ljude koji se boje Boga, ljude poverljive koji preziru žudnju i postavi ih iznad ostalih, da budu naredbodavci za hiljadu, za sto, za pedeset i za deset ljudi... Pusti ih da sude narodu svo vreme, što će značiti da će samo krupnije stvari doći do tebe, a sve sitnice će oni rešavati. Tako će biti lakše za tebe, jer će oni nositi teret za tebe“. Mojsije je primenio Jetrov savet posle čega je nastupilo njegovo rasterećenje i samo su teški slučajevi stizali do njega. Pojava ovog zapisa, bez obzira na autentičnost samog događaja, svedoči da je upravljanje ljudima, u ta davna vremena, ali i danas, osnovni problem organizovanja ljudskog rada [59].

1.1. PODELA RADA

Iz perioda pre nove ere, organizovanje rada bilo je predmet interesovanja i starih Grka, ali su se oni njime bavili više parcijalno, kao pitanjem podele rada i načina da se neki rad bolje obavi, da predmeti koji se rade budu lepši ili da se uspešnije prodaju kupcu. Od svih tih učenja o organizovanom radu, ipak, posebno treba istaći učenja atinskog istoričara i vojskovođe Ksenofona (Xenophon, 430–354) i filozofa Platona (Plato, 427–347) i Aristotela.

Ksenofon ističe veću podelu rada između zanata i samih zanatlija, koja će omogućiti da se proizvodi zanata bolje prodaju, „jer u velikim gradovima nije potrebno da svaki pojedinac poznaje mnogo zanata, pošto se i za proizvode jednog zanata može naći dosta kupaca“. Za ime Ksenofona vezuje se i pionirski poduhvat formiranja jedne od prvih proizvodnih linija za izradu sandala, u smislu svojevrsne specijalizacije, a što je usledilo kao rezultat njegovog učenja o organizovanom radu. On je napisao i prvo sistematizovano delo Kirupedija (Cyropedia), gde je prikazao večna načela ratovanja, posebno taktike, koje, u mnogo čemu, nije ni do danas prevaziđeno. To je, u neku ruku, istorijski roman, u kojem život i dela starijeg Kira, kralja persijskog, Ksenofon prikazuje kao dela dobrog vladara, odgojenog po načelima Sokratovim (Socrates, 497 – 406 pre n.e.). „Kir je bio ne samo vojskovođa, čovek brze odluke i dalekog vojničkog vida, već i vladar neumoran u radu, čovek oštrog pogleda u procjenjivanu ljudi i njihovih dela. Idući za svojim ciljem on nije bio žestok, već miran, oprezan i blag i kao otac dobar svojim Persijancima. Kir je znao sačuvati mir i red u državi i brinuti se za boljitak svojih podanika. Bez sumnje bio je on najblaži osvajač i vladar, što ga istorija Istoka poznaje“ [40].

Platon, za razliku od Ksenofona, u svom delu Država (Politia), bavi se problemima podele rada atinskog društva i države. Uzroke podele rada on nalazi u ljudskoj prirodi: „Različitost ljudskih sposobnosti i različite ljudske potrebe zahtevaju podelu rada“. Za Platona podela rada je temelj izgradnje države: „Država se rađa zbog toga što svako od nas ne može da bude dovoljan sebi, već naprotiv, ima potrebu za velikim brojem ljudi, kada jedan čovek ne može dobro obavljati mnoge poslove. Da bi obućarski posao bio lep treba zabraniti obućaru da ujedno bude i zemljoradnik“. Prema Platonu, uređenje države na principu podele rada podrazumeva „upravljanje i vladanje, kao posebnu mudrost koju svi nemaju, jer svi nemaju potrebnih znanja za vladanje i upravljanje“. Država za koju se zalaže Platon predstavlja „model idealne države, jer sve njoj treba da služi, a ona nad svima da vlada, na principu mudrosti, kojom se mogu služiti samo oni slojevi koji znaju vladati“ [61]. Platonu, takođe, pripada i zasluga što je prvi uočio da se podelom rada vrši podela društva na bogate i siromašne, i to u okviru jedne države. Otkrivanjem ove činjenice, Platon je došao do saznanja da je podela rada na vladanje i upravljanje, s jedne strane, i izvršavanje i podaništvo, s druge strane, u stvari, podela društva na klase [59].

5

Studija rada

Aristotel, Platonov učenik, u svojim učenjima o podeli rada, prihvata mnoge njegove ideje, ali daje i niz novih. Naime, on, na sličan način kao i Platon, uočava i ističe značaj podele rada za razvoj društva, pri čemu posebno naglašava podelu rada na umni i fizički. Po Aristotelu, robovi treba da obavljaju fizički, a robovlasnici umni rad. Takvo njegovo shvatanje podele rada proizilazi iz uverenja da je postojanje robo-vlasništva neophodan uslov društvenog života. „Da bi čovek živeo trebaju mu sredstva za život. A zemlja se ne radi sama sobom, plug se ne kreće spontano; čoveku su potrebna živa oruđa, to su robovi. Ima ljudi koji su samo spoljašnji oblik čoveka, koji su ruke i noge, oruđa; oni su namenjeni da služe kao materijal za život pravih ljudi. Robovi su nesposobni za ikakvu vrlinu; a ako se slučajno nađe koji od njih, koji pokazuje umerenost, odvažnost, odanost, to je, što je nešto od duše njihovoga gospodara, kao što je obuka psa zasluga onoga koji ga je dresirao“. S tim u vezi, Aristotel deli ljude na dve klase: Grke, koji imaju pravo da zapo-vedaju i vladaju, i koji su između sebe svi jednaki, i Varvare, koji su nesposobni za razuman život i koji nemaju nikakvog drugog prava osim poslušnosti [76].

Aristotel priznaje, u načelu, da je podjednako dobar svaki oblik vladavine, kada joj je cilj opšte do-bro. On razlikuje tri takva oblika: monarhiju, aristokratiju i politiju, kojima respektivno odgovaraju tri rđava oblika vladavine: tiranija, oligarhija i demagogija, s tim da prave vladavine može biti samo onde, gde vlada zakon, a zakon nije ništa drugo do vlada razuma bez strasti. Ipak, „monarhija kao oblik vlade kada monarh pretpostavlja svoj posebni interes opštem“, smatra Aristotel, „ne može garantovati suverenitet zakona, jer niko ne garantuje da će monarh vladati svojim razumom, a ne svojim strastima. Opasno je poveriti interes sviju jednoj individui, koja postaje jedinim pravim građaninom u državi. Osim toga, monarhija ima za posledicu nasledstvo, pa je besmisleno primiti unapred za zakon volju jednog bića kome se ništa ne zna, čak ni to da li će biti zločinac ili lud“. Isto tako, ni aristokratija, pa makar to bila i intelektualna aristokratija, kakvu je Platon hteo, ne daje garancije za potpunu vladavinu zakona, jer i aristokrati, kao i monarh, mogu imati svoje posebne interese, koji mogu biti suprotni opštem interesu. Politija ili umerena republika je oblik vladavine u kome su svi članovi države građani, koji svoje individualne interese pretpostavljaju opštem interesu. Za Aristotela je „umerena republika najbolji oblik vladavine, ako se u njoj umeravaju bogastvo, zasluga i sloboda. Ali, da takva vladavina bude moguća, ne treba da ima velikih imanja ni velike sirotinje: prva su izvor sujeta i ambicija, a druga zavisti i surevnjivosti. Spas je demokratije u srednjoj klasi, koja održava ravnotežu između bogataša i sirotinje, izbegavajući opasnosti oligarhije i demagogije“ [76].

Najveću vrednost Aristotelove filozofije, međutim, čini njegovo otkriće nove naučne metode silo-gističkog zaključivanja i dokazivanja, tzv. deduktivne metode, i zasnivanje vrhunske teorijsko-metodološke nauke – logike. Otkriće ove metode, kao i činjenica da je Aristotel prvi sistematski obradio problematiku elementarne logike pojmova, čini Aristotela, uistinu, „ocem“ logike, mada je sam naziv „logika“ kasnijeg datuma i potiče od stoika, koji su, nasuprot Aristotelovoj logici pojmova, zasnivači logike stavova.

Logičku suštinu Aristotelovog silogizma7)7) čini nalaženje veze između dva data pojma, tzv. premisa, između kojih je određen međusobni odnos tri termina, i izvođenje trećeg pojma – zaključka. Drugim rečima, logičku suštinu samog silogizma čini nalaženje veze između dva krajnja termina, nižeg termina A i višeg termina C, posredstvom datosti veze između nižeg termina A i termina B i između termina B i višeg termina C. Termin B posredstvom koga se ostvaruje ova veza i izvodi zaključak, Aristotel naziva srednjim termi-nom. „Srednji termin je onaj koji se sam sadrži u jednom, dok se u isto vreme u njemu sadrži jedan drugi, te je on po položaju srednji“. S druge strane, po Aristotelovoj ontološkoj osnovi logike, srednji termin B odgovara realnom uzroku ili razlogu, tj. on je zamiso tog uzroka ili razloga. Inače, sam Aristotel tvrdi da „savršeni silogizam“ postoji onda kada se tri termina silogizma među sobom tako odnose da se niži termin A sadrži u srednjem terminu B kao celini, dok se srednji termin B sadrži u višem terminu C kao celini [3].

7) 7) U Aristotelovom delu Organon nalazi se njegov originalni silogizam oblika: „Ako se A iskazuje o svakom B i B se iskazuje o svakom C, onda se A iskazuje o svakom C“ [3].

6

Studija rada

U društvenoj misli starog Rima najznačajnije mesto među učenjima o organizovanom radu i podeli rada zauzimaju ideje filozofa Lukrecija Kara (Lucretius Titus Carus, 99–55) i Lucija Seneke (Lucius Annaeus Seneca, 2 pre n.e.–65 n.e.).

Lukrecije Kar, poreklom iz aristokratske porodice, u svom izrazito antireligioznom delu O prirodi stvari (De rerum natura), držeći se Demokrita (Democritus, 460–370) i Epikura (Epicurus, 342–271), izla-že materijalističko objašnjenje pojedinih prirodnih pojava i vidljivog sveta uopšte, dokazujući da se sve svodi na kretanje i promene atoma od kojih je svet sastavljen. On, u istom delu, dokazuje da su ljudi, kroz svoju istoriju, najpre koristili svoje ruke i nokte, pa zube, zatim granje i najzad, sa pronalaskom vatre, počinju ko-vati svoja oruđa i oružja. Zbog toga, Lukrecije Kar ne smatra prvobitnu zajednicu „zlatnim vekom“, pošto su ljudi u njoj živeli slično životinjama, već zastupa tezu da je stvaralački ljudski rad uslovio progres i razvoj ljudskog društva [59].

Lucije Seneka je zastupnik stoičke filozofije, tako da je za njega smisao života – mudrost i vrlina. On se zauzima za humane odnose među ljudima, brani i robove, ukazujući na njihovo ljudsko dostojanstvo, jer smatra, nasuprot Aristotelu, da su ljudi po prirodi jednaki, ali da ih društveni odnosi čine nejednakima. Ova ideja bila je progresivna, iako Lucije Seneka istovremeno nije iz toga izvlačio zaključke o jednakosti ljudi. On je, kao misleći čovek, već tada video kraj robovlasništvu, a na osnovu činjenice da je priliv novih robova bio sve manji i manji [59].

Feudalizam, za razliku od robovlasništva, nije dao ništa novo u pogledu učenja o radu. To je vreme koje karakteriše ustanovljenje rimokaroličke crkve, ali i stagnacija nauke i filozofije, van religioznih okvira, što je ceo srednji vek učinilo „slepim“, u odnosu na bogastvo filozofije starih Grka i Rimljana. U srednjem veku dominiraju crkvene dogme, koje od ljudi traže da se mole Bogu, a on će im obezbediti sve što im treba. Ljudi treba da se okrenu ka Nebu, u potrazi za večitim zagrobnim životom, kao suprotnost prolaznom i kratkotrajnom ovozemaljskom životu. U tom zagrobnom životu postoji Pakao, kao kazna za počinjene gre-hove, i Raj, kao nagrada za sve patnje ovozemaljskog života. Rad je tretiran kao proklestvo i kazna. Takvo shvatanje rada najbolje ilustruje sledeći stav iz Biblije: „…I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu Edenskom, da ga radi i da ga čuva. I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: ‚Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu! Ali sa drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi‘.…I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi… Onda Bog reče čoveku: ‚Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojeg sam ti zabranio, rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta, s tebe. S mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka, trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zemlje poljske. Sa znojem lica svoga jesćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet, jer si prah, i u prah ćeš se vratiti‘.…“.

Najpoznatiji predstavnici srednjovekovnog shvatanja rada bili su Aurelije Avgustin (Aurelius Augustinus, 353–430) i Toma Akvinski (Thomas Aquinas,1225 –1274). U njihovim učenjima o podeli rada ima dosta sličnosti, ali i razlike, koja proizilazi iz opšte evolucije društvene klime, odnosno promene pogleda na svet u toku od osam vekova.

Aurelije Avgustin, zvani „sveti“, budući da je živeo u periodu ranog srednjeg veka, tj. na samom prelasku iz robovlasništva u feudalizam, u svom delu Božja država (De civitate dei), formirao je shvatanje o radu pod uticajem novoformiranog društvenog sistema i nove društvene svesti. On posebno ističe značaj rada u poljoprivredi i smatra da je poljoprivreda „najčistija od svih umetnosti“. U tom smislu, sv. Augustin piše: „... Gde ima toliko prostora za opštenje čovekovog duha sa prirodom? Ima li ičega što je čistije od te delatnosti? Poljoprivredni rad ujedinjuje sa tako velikom društvenom utehom da je za neke prava kazna da se nalaze po strani od njega“. Pored rada u poljoprivredi, sv. Augustin u citiranom delu, opisuje i jednu ra-dionicu srebra u kojoj su pojedini radnici bili već sasvim specijalizovani. „Mala posuda, da bi bila dovršena, prolazi kroz ruke mnogih radnika, iako bi je mogao napraviti jedan radnik koji potpuno razume svoju vešti-nu. Međutim, veruje se da će mnoštvo

7

Studija rada

radnika biti najbolje ako svaki pojedinac brzo i lako izuči poseban deo posla, kako ne bi morali da dugo vremena i sa mnogo truda potpuno izučavaju celo područje određenog za-nata“ [59].

Toma Akvinski, nasuprot sv. Augustina, zalaže se za podelu rada na umni i fizički. Njegove ideje o radu, dakle, bliske su Aristotelovim, jer naglašava da fizički rad treba da obavljaju ljudi koji pripadaju najnižim društvenim slojevima, odnosno kmetovi, kao što su to u robovlasništvu činili robovi. On u svom najznačajnijem delu Suma teologije (Summa Theologica) ističe: „Kao što kod pčela jedne skupljaju med, druge grade od voska ćelije, a matica ne učestvuje u radovima materijalne vrste, tako je i kod ljudi: jedni treba da obrađuju polja, drugi da grade kuće, a jedan broj ljudi, oslobođen od svetovnih briga, treba da se posveti duhovnom radu u ime spasenja ostalih“ [59].

Postepeni slom srednjovekovnog društva i prelaz na nove društvene oblike, međutim, uslovili su uočljiv razvoj brojnih empirijskih proučavanja prirode u doba renesanse. Ova proučavanja su varilala od hrišćanske i strogo platonske filozofije Nikole Kuzanskog (Nikolaus Cusanus, 1401–1464) do panteističke filozofije Đordana Bruna (Giordano Bruno, 1548–1600), ali sa zajedničkom osobinom: verovanjem u priro-du kao nešto autonomno, pa čak i onda kada se zavisnost prirode od Boga nije poricala. Ipak, sve ove filozofije su značajnije po tome što su obeležile buđenje novih interesa za nauku i zbog činjenice da su stvo-rile takvu duhovnost u kojoj su čisto naučna proučavanja prirode mogla da napreduju. Zaista, zahvaljujući ovim filozofijama, koje su prethodile Baruhu Spinozi (Baruch Spinoza, 1632–1677) i Gotfridu Lajbnicu (Gottfried Leibnitz, 1646–1716), postignut je veliki napredak nauke za vreme renesanse. Uostalom, i danas vlada uobičajena predstava da je uzrok cvetanja nauke u renesansi taj što je čovek tada, po prvi put, bar od početka srednjeg veka, počeo da koristi svoje oči i da sam istražuje prirodu. Drugim rečima, umesto oslanjanja na tekstove Aristotela, naučnici renesanse su pošli od neposrednog posmatranja činjenica, a teološka predrasuda ustupila je mesto empirijskim istraživanjima.

Rezultati tih posmatranja najbolje mogu da se vide na mnogobrojnim crtežima Leonarda da Vinčija (Leonardo da Vinci, 1452–1519), genijalnog italijanskog umetnika, pronalazača i mislioca, svestranog obra-zovanja i plodotvornog uma, koji je bio nadaren izuzetnim smislom za anticipiranje budućih otkrića, izuma i teorija. Tako je on, spekulativnim putem, anticipirao otkriće krvotoka i talasnu teoriju svetlosti, mada ništa manje nije poznat ni po svojim planovima za helikopter, padobran i oružja, uključujući i oklopni tenk, mi-traljez, minobacač, dirigovani projektil i podmornicu, i još mnoga druga čudesa. Ipak, zapažanja Leonarda da Vinčija u vezi sa položajem tela čoveka u toku rada, sa težnjom da objasni fenomen zamora i istraži činioce koji sputavaju povećanje čovekovog radnog učinka8)8), kao i njegova razmišljanja o podeli složenog rada na operacije9)9), a ovih na pokrete10)10), za koje je izradio čak i simbole, posebno su relevantna u ovom ko-tekstu. O merenju vremena i

8) 8) Radni učinak je rezultat rada, ako se stavi u odnos prema utrošku rada, naročito prema utrošku vremena. Drugim rečima, radni učinak je prinos od rada u odnosu na utrošak rada [30].

9) 9) Operacija čini skup nekoliko radnih postupaka tzv. zahvata na materijalima, koji se odvijaju na jednom radnom mestu odnosno mašini, sa raznim alatima i režimima obrade, radi promene sastava, oblika i dimenzija tih materijala, ili pak montaže tako obrađenih delova, sa delovima nabavljenim kao gotova roba, u podsklopove i sklopove, a ovih u gotove proizvode [53]. Ovi zahvati karakteristični su po nepromenljivosti alata, režima obrade i obrađivanih površina, i oni se, zavisno od toga da li ih obavlja mašina ili radnik, dele na: tehnološke i pomoćne. Tehnološki zahvati su zahvati direktno povezani sa promenom sastava, oblika i dimenzija materijala, bez obzira na to da li se oni obavljaju ručno, ručno–mašinski ili mašinski (narezivanje navoja na strugu, prosecanje rupe na presi i dr.). Pomoćni zahvati su zahvati koji omogućavaju izvođenje tehnoloških zahvata, a ponavljaju se, u principu, pri svakoj obradi materijala (uzimanje materijala – komada iz sanduka i stezanje u steznu glavu na mašini, uključivanje ili isključivanje mašine, promena režima obrade i dr.) [78].

10) 10) Pokret je opšti pojam kojim se označava kretanje tela ili delova tela radnika (šake, dolaktice, nadlaktice, ruke ili noge) za vreme obavljanja operacije. Oni se, ako su oformljeni tako da obuhvataju sva karakteristična kretanja tela u toku operacije i kod kojih je utvrđen način njihovog izvođenja, nazivaju mikropokretima (posegnuti, okrenuti, postaviti, uhvatiti, ispustiti i dr.) [53].

8

Studija rada

analizi stanja napora i umora čoveka, on u svom delu Veliki zbornik (Codex Atlanticus) piše: „Dobar radnik prebaci, uz tempo koji može stalno održati, 500 lopata zemlje, ako je na pola puta postavljen od uzimanja i odaganja. Odlaže je na 6 ruka, uzimajući je ispred sebe i odbacujući je preko ramena. Vreme za to je 6 harmoničnih vremena, i to: 2 za natovariti lopatu, 1 za podići lopatu i torziju prema nazad, 1 za spustiti lopatu i 1 za povratak napred. Ima nekih radnika koji mogu to sve učiniti i za 4 harmonična vremena, ali oni ne mogu izdržati taj svoj tempo“. Merenje vremena i upotreba vizuelnih sredstava, na taj način, sve više postaju osnova učenja o radu za vreme renesanse, mada Leonardo da Vinči, na dvoru Lodovika Moroa, u svojstvu vojnog inženjera, radi i na racionalizaciji rada11)11) [78].

Napredak nauke u renesansi, međutim, nije bio moguć samo na osnovu neposrednog posmatranja, već je bilo neophodno upotrebiti eksperimente i hipoteze. Prvi izveštaj o svesno planiranom eksperimentu sa olovnim kuglama, kojim je došao do otkrića „da je telima različite mase potrebno isto vreme da padnu sa date visine na tlo“, i tako pobio Aristotelovu tvrdnju „da je brzina tela koja padaju srazmerna njihovoj masi“, objavio je Simon Stevin (Simon Stevin, 1548–1620), holandski matematičar i inženjer. I Englez Viljem Gilbert (William Gilbert, 1544–1603), iako lekar po struci, koji je 1602. godine naimenovan za lekara kraljice Elizabete I, eksperimentalno je potvrdio svoju teoriju da je Zemlja magnet s polovima, koji se nalaze blizu geografskih polova, ali se ne poklapaju. On je za eksperimentisanje upotrebio sferični komad železne rude oko kojeg je rotirao 3 – 4 prsta dugu železnu žicu (iglu), sredinom postavljenu na oštrom vrhu. Prilikom svake promene položaja igle, Viljem Gilbert je na komadu železne rude beležio pravac zausta-vljene igle, a kada se krug zatvorio, imao je dokaz da se igla uvek zaustavljala pokazujući pravac magnetnog pola.

Najistaknutiji zastupnik eksperimenata za vreme renesanse, ipak, bio je Galileo Galilej (Galileo Galilei, 1564–1642), italijanski astronom, fizičar i matematičar. Iako se ime ovog velikog naučnika najviše povezuje sa astronomijom, ništa manje nije značajno njegovo delo za razvoj hidrostatike i mehanike. Primera radi, on je eksperimentalno pokazao da je ispravno Arhimedovo (Archimedes, 287–212) gledište „da li će tela potonuti ili plivati na vodi zavisi od gustine ili specifične mase tela“, a ne od njihovog oblika kako su tvrdili aristotelovci. Isto tako, Galileo Galilej je eksperimentom potvrdio i otkriće do kojeg je došao Simon Stevin. On je takođe podstakao i napredak tehnike, svojim otkrićem termometra i planovima za sat sa klatnom, koji će kasnije Kristijan Hajgens (Christiaan Huygens, 1629–1695), holandski matematičar i fizičar, konstruisati i patentirati.

Korišćenje eksperimenata, kojih je, bar u prvoj polovini XIV veka bilo relativno malo, međutim, neodvojivo je od upotrebe hipoteza. Drugim rečima, u stvarnoj praksi eksperimenti se smišljaju da bi se potvrdile hipoteze, mada je tačno i to da neko može smisliti eksperiment samo da bi video šta će se desiti. S druge strane, izvesti jedan eksperiment znači postaviti pitanje prirodi, a postavljanje tog pitanja, normalno, pretpostavlja postojanje prethodne hipoteze. Naime, niko neće sa tornja bacati kugle različite mase da bi vi-deo da li padaju na zemlju u isto vreme, osim ako ne želi da potvrdi zamišljenu hipotezu ili ako nije zamislio dve moguće hipoteze, pa želi da utvrdi koja je tačna. Isto tako, očigledno je da obično posmatranje nije dovo-ljno da bi se neko ubedio da se npr. Zemlja okreće oko Sunca. Naprotiv, neposredno posmatranje nas navodi da mislimo suprotno, što je bio osnovni razlog da fizičari XIV veka, shvativši da vidljivo kretanje Sunca, od istoka prema zapadu, ne predstavlja presudan dokaz da se ono stvarno tako kreće, dopune dotadašnju geocentričnu hipotezu, sa dnevnim rotacijama Zemlje oko svoje ose. Ovu hipotezu, početkom XV veka, zamenio je sa heliocentričnom hipotezom „da se Sunce nalazi u središtu Svemira, a Zemlja i planete se oko njega kreću po kružnim putanjama“, slavni i učeni poljski duhovnik i astronom Nikola Kopernik (Nikolaus Copernicus, 1472–1543). Ovom hipotezom, koju je on objavio pred samu smrt, u svom kapitalnom delu Kretanje nebeskih svetova (De

11) 11) Pod racionalizacijom rada, s obzirom da koren reči „racionalizacija“ potiče od starolatinske reči r a t i o = r a z u m, podrazumeva se smišljeno pronalaženje jednostavnijeg i lakšeg načina rada, korišćenjem principa najmanjeg napora, a koji je prisu-tan i u prirodi. („Reka će svoje korito usecati putem na kojem će se trošiti najmanja količina energije“)[78].

9

Studija rada

revolutionibus orbium coelestium), on ruši vekovima važeće gledište grčkog astronoma, matematičara i geografa Ptolomeja (Ptolemaeus, 90–168), da se nepomična Zemlja nalazi u centru Svemira, a da se Sunce, Mesec, planete i zvezde kreću oko nje po kružnim putanjama. Prema takvoj tvrdnji postao je jasniji i položaj zvezda na Nebu. Ali, zbog podrške tadašnje katoličke crkve Ptolomejevom pogledu na svet, Nikola Kopernik se sa pravom plašio da ga ona ne proglasi jeretikom pa je svoje delo, koje se narednih 70 godina slobodno čitalo, izazivajući simpatije i prihvatanja, ali i odbacivanja, posvetio papi. Ovo njegovo delo, ipak, 1616. godine bilo je zabranjeno, a odluka o zabrani skinuta je tek u XIX veku [12].

Heliocentričnu hipotezu Nikole Kopernika prvi je odbacio veliki danski astronom Tiho Brahe (Tycho Brahe, 1546–1601). On je postavio svoju hipotezu, prema kojoj Sunce i Mesec kruže oko Zemlje, dok tada poznate planete: Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn kruže oko Sunca po geocentričnim putanja-ma tzv. epiciklima (kružnicama čiji centri se kreću oko Zemlje). Ova hipoteza bila je opšte prihvaćena od strane mnogih astronoma sve do sredine XVII veka, a njegova posmatranja i dokazivanja da se komete kreću između planeta, srušila su Aristotelovu tvrdnju po kojoj su planete okružene čvrstim kristalnim sfe-rama (kroz takve sfere komete se ne bi mogle kretati?!) [12].

Kada je reč o posmatranjima, napredak astronomije bio je veoma ubrzan pronalaskom teleskopa. Za-sluga za ovo otkriće pripada Holanđaninu Kristoferu Šajneru (Christopher Scheiner, 1575–1650), u prvoj deceniji XVII veka. Galileo Galilej, saznavši za ovaj pronalazak, napravio je svoj teleskop i njime počeo noću da posmatra Nebo. On je posmatranja koncentrisao na Jupiter, najveću planetu koja kruži oko Sunca, i tako došao do jednog vrlo važnog otkrića: ustanovio je da i oko Jupitera kruži nekoliko malih satelita (ka-snije nazvani Galilejevi sateliti). Osim toga, Galileo Galilej je posmatrao i mene Venere, a utvrdio je i po-stojanje Sunčevih pega. Ova njegova otkrića jasno su pokazala nadmoć heliocentrične nad geocentričnom hipotezom i on je počeo javno da podržava teoriju Nikole Kopernika, uprkos činjenici da se predviđene pu-tanje nisu u potpunosti podudarale sa rezultatima posmatranja. Zbog ove svoje podrške Galileo Galilej je došao u sukob sa katoličkom crkvom i inkvizicijom i bio je primoran da se javno odrekne svog učenja i tako sebe spasi sudbine Đordana Bruna i spaljivanja na lomači.

U isto vreme, i nemački astronom, matematičar i utemeljivač geometrijske optike Johan Kepler (Johannes Kepler, 1571–1630) doradio je teoriju Nikole Kopernika, tvrdnjom da se planete ne kreću po kružnim već po eliptičnim putanjama, u čijoj se jednoj žižnoj tački nalazi Sunce. Sa ovom tvrdnjom on je pokazao da je koncept nebeskog kretanja, koji se održavao još od Pitagore (Pythagoras, 581–497), grčkog astronoma, matematičara i filozofa, duboko pogrešan. Sam Johan Kepler piše prijatelju: „Ova ovalna figura, spreman sam da priznam, prestrašila me je. Išla je protiv one dogme o kružnom kretanju, koje su se astronomi pridržavali još od prvih početaka naše nauke. Ko sam bio ja, pa da razmišljam o preinačavanju sveta?” Inače, on je gotovo slučajno ustanovio da se eliptične putanje slažu sa nalazima posmatranja, ali ih nije mogao nikako usaglasiti sa svojom idejom da magnetne sile nagone planete da kruže oko Sunca. Do objašnjenja se došlo znatno kasnije, tačnije 1687. godine, kada je Isak Njutn (Isaac Newton, 1642–1727), engleski fizičar i matematičar, objavio svoje genijalno delo Matematički principi filozofije prirode (Philo-sophiae naturalis principia mathematica), verovatno najznačajnije pojedinačno delo koje je ikad objavljeno u fizici. On je u ovom delu izložio ne samo teoriju kako se tela kreću u prostoru i vremenu, već je pružio i složene matematičke postupke neophodne da se izvrši analiza ovih kretanja [14]. U istom delu, Isak Njutn je postavio i jedan od najbitnijih fizičkih zakona, tzv. zakon gravitacije, prema kojem bi zvezde trebalo da se međusobno privlače, što bi značilo da ne mogu ostati nepomične. Ali, tu se postavlja novo pitanje: Zar se onda neće sve one sunovratiti jedna ka drugoj u nekom trenutku? Isak Njutn je utvrdio da bi se to zapravo i dogodilo kada bi postojao konačan broj zvezda razmešten u nekom konačnom prostoru, dok ako bi postojao beskonačan broj zvezda u beskonačno velikom prostoru, do ovoga ne bi došlo zbog toga što ne bi bilo nikakve središnje tačke ka kojoj bi se one sunovratile. To što niko nije došao na ideju da se stanje u vasioni menja, da se ona širi ili skuplja, pokazuje kakva je bila misaona klima po ovom pitanju pre i za vreme renesanse. Drugim rečima, zašto je osnovno mišljenje

10

Studija rada

bilo da je Svemir oduvek postojao u nepromenjenom obliku, ili da je nastao u nekom obliku sličnom današnjem, moglo je delimično biti i posledica sklonosti ljudi da veruju u večne istine, odnosno utešnosti pomisli da će, i ako oni stare i umiru, Svemir nastaviti da postoji, nepromenjen.

Sa razvojem nauke u vreme renesanse, međutim, razvijaju se i učenja o naučnim metodama12)12), koja se, za početak, mogu podeliti na posmatranje i indukciju i na dedukciju i matematiku. Vodeća ličnost filozofije renesanse koja je isticala i zagovarala primenu induktivne metode, zasnovane na eksperimentima i stvarnom posmatranju empirijskih činjenica, bio je Frensis Bekon, dok je za neverovatan uticaj deduktivne metode na racionalističku filozofiju poslerenesansnog razdoblja najzaslužniji Rene Dekart (René Descartes, 1596–1650), francuski matematičar i filozof.

Frensis Bekon je učenje o induktivnoj metodi izneo u svom delu Novi organon. Već sam naslov ovog dela govori o velikom zadatku koji je on sebi u njemu postavio, da Aristotelovu logiku zameni novom, boljom. „Silogistička logika koja se upotrebljava služi više za utvrđivanje i učvršćivanje zabluda koje se temelje na običnim pojmovima, nego za iznalaženje istine, tako da od nje ima više štete nego koristi. Silogizam se sastoji od sudova, sudovi od reči, a reči izražavaju pojmove. Prema tome, ako su pojmovi zbrkani i ako su ishod brzopletog uopštavanja, ništa što se na njih nadovezuje nije pouzdano. Naša jedina nada leži u istinskoj indukciji. Međutim, to ne može biti ona stara Aristotelova dedukcija putem jednostavnog nabrajanja (per enumerationem simplicem), niti takva indukcija koja od pojedinačnih činjenica brzo preskače ka opštim zaključcima, nego jedna nova postupna i sistematska indukcija, koja polazi od čula i pojedinačnih činjenica, pa se neprekidno i postepeno uzdiže do najopštijih zaključaka. I tako je red dokazivanja obrnut; u indukciji idemo u suprotnom pravcu od onoga kojim idemo u dedukciji“ [6]. S druge strane, Frensis Bekon odbacuje silogizam na osnovu toga što indukcija mora da potiče iz posmatranja pojedinačnih činjenica ili događaja, i što ih se mora što tačnije pridržavati, a skolastičarima zamera što odmah prelete do najopštijeg načela i zaključke dedukuju silogistički. „Ovaj način je očigledno vrlo koristan prilikom rasprava, ali je neupotrebljiv u prirodnim i praktičnim naukama“ [12].

Da bi primena nove indukcije mogla biti uspešna, prema Frensisu Bekonu, treba se najpre obra-čunati sa predrasudama, zabludama i lažnim pojmovima, tzv. idolima, „koji su se ugnezdili u ljudskom umu i sprečavaju nauci pristup istini“. Otuda i Bekonovo čuveno učenje o idolima. „Učenje o idolima se odnosi prema tumačenju prirode kao učenje o sofističkom argumentu prema običnoj logici. Kao što je za dijale-ktičara silogizma korisno da bude svestan prirode sofističkog argumenta, tako je i za naučnika ili filozofa prirode korisno da bude svestan suštine idola ljudskog uma kako bi se čuvao njihovog uticaja“. Tražeći radikalno čišćenje ljudskog uma od idola, Frensis Bekon na kraju priznaje „da je iskoreniti stečene idole teško, a sve ostale nemoguće“, a zatim dodaje: „Ostaje samo to da se idoli pokažu i da se ta ljudskom umu neprijateljska sila zabeleži i raskrinka, te da se shvati da taj um ne može suditi drugačije nego putem indu-kcije u ispravnoj formi“. Ovakvo njegovo obrazloženje, nažalost, nije naročito uspešno, pogotovu ako se ima u vidu da bi ljudski um od idola trebalo očistiti pre upotrebe indukcije, koja se sada pojavljuje upravo kao sredstvo tog čišćenja [76].

U cilju otkrivanja ispravne forme, najpreči zadatak za Frensisa Bekona je pripremiti dovoljnu i dobru istoriju prirode i eksperimenata, koja se zasniva na činjenicama, sastavljenu od tri tabele. „Pretpo-stavimo da neko želi da otkrije formu toplote. Prvenstveno, on mora da sastavi tabelu slučajeva u kojima je toplota prisutna (npr. sunčevi zraci, iskre iz kremena, unutrašnjost životinja). Posle toga, on mora sastaviti što je moguće sličniju tabelu slučajeva gde je toplota odsutna (npr. za zrake Meseca, zvezda i kometa nije ustanovljeno da su

12) 12) Naučne metode su metode koje se zasnivaju na istraživanjima i eksperimentima, uz korišćenje neophodnih merenja i proračuna, za razliku od empirijskih metoda koje se oslanjaju na iskustvo, sopstveno ili tuđe, intuiciju, veštinu, snalažljivost i sl. (Empirijske metode su lake, proste i utoliko više primenljive, ali nisu u stanju da obuhvate sve elemente kompleksne problematrike).

11

Studija rada

opipljivo topli). Najzad, on mora da sastavi tabelu slučajeva u kojima je svojstvo, čija fo-rma se otkriva, prisutno u različitim stepenima (npr. kretanje i groznica uvećavaju telesnu toplotu životinja). Tek kada su ove tabele sastavljene, posao indukcije zaista počinje“. Za ovaj prvi rezultat istraživanja, on upotrebljava naziv „prva berba“ (vindeminatio prima), zato što ona nije definitivna. Naprotiv, da bi se u ovoj „berbi“ korigovale eventualne greške, i ona bila dopunjena, konačno potvrđena i uspešno primenjena, istraživanje treba da prođe kroz još devet faza, od kojih je Frensis Bekon stigao da obradi samo prvu. To je faza istraživanja tzv. pregorativnih instancija, odnosno privilegovanih i povlašćenih primera, koji jasnije nego ostali mogu otkriti povezanost forme i prirode [12].

Učenje Frensisa Bekona o indukciji, mada nedovršeno, odigralo je krupnu ulogu u razvoju logike, i bez obzira na pokušaj omalovažavanja njegovih zasluga od strane nekih učenika britanskog filozofa Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill, 1806–1873), ostaje činjenica da je on prvi ocrtao konture induktivne metode kako se ona i danas shvata. Uostalom, i sam Džon Stjuart Mil, zastupajući teoriju da samo iskustvo vodi do saznanja, izrađujuje svoje četiri metode induktivnog istraživanja uzroka (metoda slaganja, metoda razlike, metoda paralelnih promena i metoda ostatka) koristeći ideje koje su već date u tabelama Frensisa Bekona. Osim ovoga, jedan od razloga za njegovo omalovažavanje je i taj što je on prevideo veliko značenje koje u naučnom istraživanju igra dedukcija i matematika, kako u stvaranju hipoteza, tako i u proveravanju ta-čnosti eksperimentalno dobijenih rezultata. Ali, u svakom slučaju, očigledno je da Frensis Bekon, iako nije rešio sve probleme indukcije, a nije dao ni krajnju i adekvatnu logičku sistematizaciju naučnog metoda, zau-zima jedno od najznačajnijih mesta u istoriji induktivne logike i filozofije uopšte [12].

Rene Dekart, stekavši uverenje da sve nauke njegovog doba, osim matematike, nisu ništa drugo do jedan konglomerat nejasnih pojmova i nepouzdanih tvrđenja, dobijenih običnim iskustvom, tradicijom ili izolovanim eksperimentima i posmatranjima, naročito kada se uporede sa jasnošću i pouzdanošću matema-tičkih istina, došao je na ideju da bi se primenom matematičkih načela na ostale nauke i filozofiju, mogao postići i u njima onaj pravi naučni karakter kojim se odlikuje matematika. Pretežnost matematike nad svim ostalim naukama i leži baš u tome, što on smatra da sva posebna znanja moraju imati svoj izvor u jednom principu. „Postupno izvođenje celokupnih posebnih znanja iz jednog principa, napredak u saznanju, mogu-ćan je, razume se, samo dedukcijom. Na taj način, matematička dedukcija postaje opštom metodom sveko-likog naučnog mišljenja. Kao god što je nauka jedna, tako je isto i metoda jedna. Sve nauke su delovi jednog organizma; za sve njih važi jedna ista, deduktivna metoda“. Ova tendencija primene jedne opšte metode na sve nauke nalazi se i u celoj docnijoj racionalističkoj filozofiji, razume se uvek bez uspeha, jer različite nauke zahtevaju i različite metode ispitivanja; drugačija mora biti metoda u apstraktnim, a drugačija u ko-nkretnim naukama [12].

Rene Dekart kao i Frensis Bekon, međutim, smatra skolastičko-silogističku logiku sasvim bezplo-dnu. „Dedukcija, kao metoda saznanja, treba da bude, ne Aristotelov silogizam, jedina naučna metoda u doba skolastike, koja može biti metoda izlaganja ali nikako metoda saznanja, već matematička dedukcija, si-nteza, koja kombinovanjem poznatih istina otkriva nove, nepoznate. Prvi princip iz koga se sintetičkim putem ima izvesti celokupno posebno znanje, razume se, ne može se ni iz čega deducirati, isto onako kao što se matematičke aksiome ne mogu ni iz čega izvoditi. Isto tako, ovaj princip mora biti jasan po sebi i on mora biti samo jedna induktivna istina“ [76].

Učenja o deduktivnoj metodi, Rene Dekart je izneo u svom delu Rasprava o metodi (Le Discours de la Methode). Na samom početku ovog dela on opisuje stanje svoga duha posle završenog školovanja. „Od mog detinjstva kljukali su me naukama; i kako su me uverili, da pomoću njih mogu doći do jasnog i pouzda-nog znanja o svemu što je korisno za život, ja sam se sa neobičnom žudnjom trudio da ih naučim. Kada sam dovršio ceo tečaj učenja, posle čega se stupa u krug učenih ljudi, ja sam sasvim promenio mišljenje, našao sam se u tolikoj sumnji i velikim zabludama, da mi se činilo, da od mog učenja nisam imao nikakve druge koristi, osim što sam sve više uviđao svoje neznanje. Međutim, škola u kojoj sam se učio bila

12

Studija rada

je jedna od najboljih u Evropi; ako je igde na zemlji bilo učenih ljudi, moralo ih je, po mom mišljenju, biti u njoj. Ja sam tu učio sve što su i drugi učili; i šta više, nezadovoljan sa onim što se u školi predavalo, čitao sam sve knjige koje su bile cenjene. Uz to sam znao mišljenje drugih o meni, i video sam da me ne cene manje ni od jednoga moga školskog druga, iako je među njima bilo nekih kojima je već bilo namenjeno da zamene naše učitelje“ . On zatim ređa sve discipline koje je učio u školi, od kojih ni u jednoj, osim matematike, nije našao prave nauke, ali kako mu se i dotadašnja matematika učinila ograničena i nesavršena, a filozofija nepouzdana i su-mnjiva, on dodaje: „Stoga sam odlučio, čim sam mogao napustiti potčinjeni položaj učenika, da napustim svu nauku koja se dobija u školi i knjigama, i da ne tražim druge nauke do one koju nađem u sebi i velikoj knjizi sveta i da ostatak moje mladosti provedem u putovanju, da upoznam ljude raznih naravi i klasa, njihova mnjenja i zablude i uzroke njihovih zabluda, da prikupljam raznog iskustva i da iz svakog događaja koji preda me izađe izvučem koristi u pogledu saznanja“ [16].

Rene Dekart je putovao po raznim zemljama i gradovima, bivao je u raznim vojskama i ratovima kao dobrovoljac, ne toliko iz ljubavi za ratnim ambicijama, koliko radi posmatranja ljudi i prilika. Po po-vratku sa tih putovanja on se nastanio u Holandiju, gde je ostao 20 godina, posvetivši se nauci i filozofiji, sa zadatkom da, primenivši deduktivnu metodu, kojom matematika dolazi do tako pouzdanih istina, ljudsko saznanje uopšte dođe do jedne naučne metode koja bi imala pouzdanost matematičkih istina. U nastavku istog dela, Rene Dekart, s obzirom na odluku, da ostatak života posveti usavršavanju svoga uma i traženju naučnih istina, posebno ističe četiri pravila, kojih će se u potpunosti pridržavati, za rukovođenje svojim umom u smislu kritičkog rasuđivanja o prirodnim zbivanjima. „Prvo pravilo bilo je da nikada nijednu stvar ne usvojim kao istinitu, dok je očevidno nisam takvom saznao, tj. da brižljivo izbegavam prenagljivanje i predubeđenja i sudim samo o onome što se mome duhu predstavlja tako jasno i tako razgovetno, da ne bude više prilika u kojima mogu u to posumnjati. Drugo pravilo bilo je da svaku od teškoća, koju bih ispitivao, podelim na onoliko delova koliko je to moguće i koliko je potrebno da bi se ona bolje rešila. Treće pravilo bilo je da svoje misli vodim po redu, počinjući od predmeta koji su najprostiji i koji se najlakše saznaju, kako bih malo-pomalo stigao postepeno do najsloženijih, pretpostavljajući čak reda i među onim predmetima koji prirodno ne prethode jedni drugim. I četvrto pravilo bilo je da svuda vršim tako potpuna nabrajanja i tako opšte preglede kako bih bio siguran da ništa nisam propustio“. Iz ovih pravila, Rene Dekart izvodi za njegovu filozofiju jedan vrlo važan stav: „Mislim, dakle jesam!“ (Cogito, ergo sum). Kroz ovaj Dekartov stav, koji kasnije prati cela moderna filozofija, kao da čovek novog veka kaže: „Ja sam tu, imam oči i uši i sposobnost shvatanja. Nemojte da me zaobilazite! Ako želite da prihvatim vaše mišljenje opravdajte ga nečim što nam je zajedničko, što i ja u svom iskustvu mogu uvideti da je tačno. Isto tako, smatram da imam pravo da tražim da se od mene ne zahteva da prihvatam nešto što mi, kada se potrudim najbolje što mogu, ne izgleda tačno“ [76].

Pored filozofije, Rene Dekart je imao velikih zasluga i za matematiku i fiziku. Njegova posebna za-sluga u matematici je primena algebre na geometriju, čime je reformisao matematičku nauku i stvorio analiti-čku geometriju. U fizici on je najzaslužniji zato što je prvi pokušao da postanak materijalnog sveta objasni čisto mehanički, odnosno geometrijskom protežnošću i kretanjem. „Prilikom stvaranja Bog je, da tako ka-žem, stavio u svet izvesnu količinu kretanja ili energije, koja se prenosi sa tela na telo po zakonima meha-nike“ [76]. Svojim mehanističkim shvatanjem sveta Rene Dekart je omogućio filozofima prirode da ispituju procese i ponašanje tela na naučnoj osnovi („hipoteza ne mora biti potpuno istinita da bi se u nekom posebnom pravcu pokazala plodnom“), a pre svih Pjeru Laplasu (Pierre Laplace, 1749–1827), francuskom matematičaru, mehaničaru, astronomu i filozofu, da dokaže svoju poznatu hipotezu o postanku sveta [19]. S tim u vezi, interesantan je Laplasov odgovor, da mu nije bila potrebna hipoteza o postojanju Boga za teoriju o postanku sveta, na pitanje Napoleona, zašto nije dao odgovarajuće mesto Bogu u svojoj nebeskoj me-hanici. Ipak, slobodno se može reći da Dekartovo učenje o deduktivnoj metodi nije u potpunosti zadovoljilo potrebe prirodnih nauka renesansnog i poslerenesansnog razdoblja, s obzirom na

13

Studija rada

to da su one mogle da se razvijaju samo saradnjom indukcije i dedukcije, i to samo onakvom saradnjom kakva se sreće u delima Galileo Galileja i Isaka Njutna.

Iz perioda renesanse, međutim, ima i više primera uspešno organizovanog rada, od kojih je onaj o postavljanju obeliska na Petrovom trgu u Rimu, prikazan na slici 2 [30].

Slika 2. Postavljanje obeliska na Petrovom trgu u Rimu 1586. godine

Na postavljanju obeliska učestvovalo je 140 konja i 800 ljudi, koji su zajedno okretali 40 čekrka. Radi obezbeđenja saradnje, bilo je naređeno, pod pretnjom smrtne kazne, da niko ne sme govoriti, pa čak ni pljunuti [30].

S druge strane, u doba renesanse dolazi i do promene u organizaciji crkvenog života, pošto se odvaja protestantska od katoličke crkve. Nastankom protestantskog pokreta stvara se aktivističko shvatanje po-božnosti, nasuprot dotadašnjem učenju katoličke crkve, koje je sputavalo svaku stvaralačku aktivnost. Prote-stantizam od svojih vernika traži da svoja verska opredelenja potvrde radom i delima, kao i disciplinom u svakodnevnom životu. Takvo shvatanje prihvata i dalje razvija Martin Luter (Martin Luther, 1483–1546), inicijator i vođa njemačke reformacije i autor 95 teza za reformu katoličke crkve, koje je javno isticao, što je izazvalo široki narodni pokret protiv papske vlasti. On je tražio, od svih koji mogu da rade, da rade, jer rad nije samo opšta osnova društva, već i najbolji način služenja Bogu. Na taj način, stvorena je „protestantska etika“ koja od svojih vernika traži da rade savesno, predano i odgovorno, s obzirom na to da se radom obe-zbeđuje izvesnost vlastitog spasenja. Pored radinosti i štedljivosti ova religija naglašava poslovnost i pra-ktičnost, ali i novi duh oličen u pronalazaštvu. Da bi sve to naglasila i stavila u prvi plan, ona poziva u pomoć Strašni sud: „Na dan Strašnoga suda, čoveku će biti suđeno prema plodovima koje je doneo. Tada ga niko neće pitati: Veruješ li? Nego: Jesi li delao ili si samo pričao? Druga hrišćaninova dužnost je u tome da bude delatan u praktičnom životu“.

Ova hrišćanska shvatanja rada predstavljaju zaštitu interesa nastajućeg kapitalizma, ali i idejnu osno-vu za njegovo drugačije interpretiranje, pre svega, kod socijalista – utopista, predstavnika engleske klasične političke ekonomije i nemačke klasične filozofije.

14

Studija rada

Socijalisti – utopisti, najpre rani utopisti Tomas Mor (Thomas Moore, 1478–1536) i Tomazo Ka-mpanela (Tommaso Campanella, 1568 – 1639), a potom i pozni ili veliki utopisti Sen Simon (Saint Simone, 1760–1825), Šarl Furije (Charles Fourier, 1772–1837) i Robert Oven (Robert Owen, 1771–1858), dali su sasvim nov doprinos shvatanju ljudskog rada. Razočarani raskorakom između obećanja koja su davale buržoaske revolucije i praksa buržoaskog društva, oni su dali snažnu kritiku kapitalizma i stvorili viziju jednog novog besklasnog i neeksploatatorskog društva, za koje su se zalagali. U sklopu te kritike oni su dali i novo učenje o vrednovanju rada, radnom vremenu i uslovima rada.

Tomas Mor, engleski državnik i humanista, u svom delu Utopija (Utopia), daje viziju idealnog dru-štva i izlaže shvatanje da je rad ne samo dužnost već i čast svih pripadnika društva. Pored bavljenja ze-mljoradnjom svaki član društva, smatra on, treba da izuči i po jedan zanat, a od rada kao sveopšte obaveze oslobođeni su samo naučnici. Radno vreme treba da traje samo 6 časova, dok bi slobodno vreme trebalo koristi za svestrano obrazovanje i za razvoj ličnosti [59].

Tomazo Kampanela, pripadnik dominikanskog reda, u svojoj slavnoj političkoj utopiji Grad sunca (Civitas solis), predlaže, da li ozbiljno ili ne, komunističko uređenje društva, koje je očigledno nagovešteno u Platonovoj Državi, s tim da rad shvata kao opštu obavezu za sve članove društva. „Svaki rad je koristan i plemenit, a najteži i najopasniji radovi su najčasniji“. Inače, i on se, kao i Tomas Mor, zalaže za kraće ra-dno vreme, koje treba da iznosi svega 4 časa dnevno, dok bi preostalo vreme trebalo posvetiti odmoru, učenju i razonodi [59].

Sen Simon, razmatra rad kao značajnu društvenu pojavu i ističe dužnost svakog čoveka da radi. „Rad je izvor svih vrlina, a nerad neprirodna, nemoralna i štetna pojava“ [59]. Osim toga, on u čoveku vidi jedinstvo duhovnih i fizičkih moći, jer za vreme rada primenjuje intelektualne, fizičke i emotivne spo-sobnosti, tako da proizvodnja ima istovremeno i ekonomski i moralni karakter. S tim u vezi, Sen Simon predlaže da se nagrađivanje radnika vrši prema radu, kako bi se onemogućila eksploatacija [48].

Šarl Furije, poznat po ideji o eksperimentalnim zajednicama, tzv. falangama, kao prelaznom stadi-jumu ka „društvu harmonije“, smatra „da je rad najveće zadovoljstvo čoveka i zato se on mora učiniti privlačnim svakom čoveku“. Kao osnovne uslove koji treba da učine rad privlačnijim, on navodi: ukidanje najamnog načina rada, materijalnu obezbeđenost radnika, zaštitu na radu i pravo na rad za sve. „Bez prava na rad sva ostala prava čoveka svode se na ništa“. Šarl Furije se takođe zalaže za nagrađivanje prema radu, a radno vreme treba da traje samo 2 časa dnevno [48].

Robert Oven, britanski filantrop, uglavnom, više praktično nego teorijski, razmišlja o uticaju faktora izvan rada i radne sredine na tok procesa rada. Posebno su značajna njegova ukazivanja na potrebu da radna sredina bude tako uređena da odgovara ljudskoj prirodi. U tom smislu, on se zalaže ne samo za regulisanje i skraćivanje radnog vremena, već i za unapređenje uslova rada i izgradnju humanih odnosa u procesu rada.

Predstavnici engleske klasične političke ekonomije, koja počinje sa Viljemom Petijem (William Petty, 1623–1687), a vrhunac dostiže sa Adamom Smitom (Adam Smith, 1723–1790) i Davidom Rika-rdom (David Ricardo, 1772–1823), dali su veliki doprinos shvatanju ljudskog rada sa ekonomskog stano-višta, s obzirom da njihovo vreme karakteriše visok stepen razvoja društvene podele rada.

Viljem Peti ušao je u istoriju ekonomske misli po tome što je vrednost robe određivao na osnovu ko-ličine uloženog rada za njenu proizvodnju. On je, kao originalan istraživač, nastojao da, između ostalog, odgovori i na pitanje: šta ima zajedničkog između raznih ljudskih radova i da li se ti radovi, i u kojoj meri, mogu uprostiti? Traženje odgovora na ovo i slična pitanja dovelo je Viljema Petija do kvantitativnog pro-cenjivanja koliko može vredeti jedan radnik u odnosu na nekog drugog radnika sa stanovišta izvršenog rada. U tom i

15

Studija rada

takvom procenjivanju, on je sastavljao tabele tih vrednosti, a zatim im merio vreme, kako bi utvrdio produktivnost rada13)13) [59].

Adam Smit je svoja razmišljanja o radu, kao ekonomskoj kategoriji, izložio u svom delu Istra-živanje prirode i uzroka bogatstva naroda (An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations), gde ističe da je rad izvor bogatsva svakog naroda, a podela rada glavni uzročnik povećane ekonomičnosti proizvodnje14)14). On je za pozitivan primer podele rada uzeo manufakturnu proizvodnju15)15) igala francuskog inženjera Žana Peronea (Jean Peronett, 1708–1794). Naime, Žan Perone je, u svom delu Opisivanje vešti-na i zanata (Descriptions des Arts et Metiers), proces proizvodnje igala rasčlanio na 18 operacija (čišćenje, oštrenje i poliranje drška, izravnavanje i rezanje žice i dr.), koje je, sa odgovarajućim napravama, obavljalo 10 radnika. (Okretanje točka bilo je vrlo teško, a bakarna prašina veoma štetna). Dnevno je 10 radnika proizvodilo 48 000 igala što je, u poređenju sa 1 radnikom, koji je pri pojedinačnoj proizvodnji, uz najveću spretnost i zalaganje, mogao proizvesti samo 20 igala na dan, značilo povećanje radnog učinka od 240 puta. Žan Perone, paralelno sa odvijanjem procesa proizvodnje igala, vršio je i snimanje vremena trajanja operacija hronometrom, na osnovu kojih se kasnije došlo do tzv. vremenskih standarda16)16) [98]. S druge strane, Adam Smit u podeli rada vidi i sredstvo da se sa istom količinom rada proizvede više roba, koje bi na taj način bile jeftinije. Isto tako, on izvodi i tri dokaza koji uverljivo pokazuju da usavršavanjem podele rada i načina proizvodnje produktivnost rada raste proporcionalno. Ta njegova tri čuvena dokaza mogu se rezi-mirati kako sledi:

13) 13) Produktivnost rada za određenu materijalnu proizvodnju izražava odnos količine ostvarenog radnog učinka i količine uloženog rada. Količina ostvarenog učinka poznatija je pod nazivom „obim proizvodnje“, kao ona količina izrađenih proizvoda u određenom vremenskom periodu, izražena u tonama [t], kubnim metrima [m3] ili komadima [kom], i uvećana za procenat škarta koji se javlja u toku procesa proizvodnje, dok se količina uloženog rada za dobijanje sirovina, poluproizvoda ili gotovih proizvoda, odnosno robe, češće naziva „opredmećeni rad“ (živi rad koji je u ranijem periodu uložen radi dobijanja sredstava za proizvodnju, pa se u sadašnjoj proizvodnji javlja kao rad opredmećen u vidu sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda) [99].14) 14) Ekonomičnost proizvodnje je pojam štedljivosti i savesnog rada, kako bi se ostvario što veći učinak u proizvodnji, uz što manje troškove proizvodnje. Učinak u proizvodnji se najčešće izražava kao ukupan prihod, dok troškove proizvodnje čine: tro-škovi sredstava za rad, troškovi predmeta rada i troškovi živog rada odnosno radne snage [99].

15) 15) Manufakturna proizvodnja je proizvodnja koju karakteriše tzv. tehnička podela rada, tj. podela celovitog, složenog rada na njegove sastavne delove – operacije, s tim da svaku od njih, sa adekvatnim alatima i napravama, obavlja drugi radnik (ranije majstor). Ovakva podela rada, međutim, dovela je do toga da su se operacije međusobno razlikovale po vremenu trajanja i složenosti, što je uslovilo i diferencijaciju među samim radnicima, na one koji su sposobniji za obavljanje složenijih operacija i na one koji mo-gu da obavljaju jednostavnije, manje složene operacije, odnosno podelu radnika na nekvalifikovane, polukvalifikovane i kvali-fikovane radnike. Osim toga, manufakturna proizvodnja dovodi i do veće specijalizacije radnika samo za neke operacije, čime se po-većava njihova veština i umešnost, s jedne strane, ali zato smanjuje njihov umni razvoj (zbog jednoličnosti i ponovljivosti pokreta u toku radnog vremena), s druge strane. Manufakturna proizvodnja karakteristična je, kako ističe Karl Marks u Kapitalu, i po nači-nima njenog nastanka, tj. da li je ona nastala „udruživanjem radnika različitih zanata i njihovom specijalizacijom samo za one opera-cije iz svoje struke koje se odnose na dotičnu proizvodnju“ (npr. u manufakturnoj proizvodnji kočija, kovač više neće potkivati konje i praviti plugove, nego će kovati samo delove za kočije) ili „udruživanjem radnika istog zanata“ (npr. u manufakturnoj proizvodnji cipela, jedni obućari se specijalizuju za gornje delove cipela, drugi za donje, a treći za konačno sastavljanje cipela). S tim u vezi, u manufakturnoj proizvodnji menja se i kvalifikacija radnika i to tako da oni postaju kvalifikovani samo za pojedine operacije i na taj način više nisu proizvođači celog proizvoda kao u zanatskoj proizvodnji [28].

16) 16) Engleska reč „standard“, koja je sinonim za latinsku reč „norma“, spada u red vrlo često korišćenih reči, mada njeno puno značenje nije uvek bilo isto. Naime, ova reč je prvobitno označavala znak ili zastavu vojskovođe ili kralja, koja je nošena na čelu vojske i oko koje su se okupljali vojnici, da bi kasnije ona označavala osnovnu meru (prameru) ili uzorak koji definiše jedinicu kojom se meri neka fizička veličina, a danas je to svesno dogovorom utvrđeno pravilo odnosno propis, kome je cilj postizanje odre-đenih tehničkih, ekonomskih i drugih prednosti. Tako npr. izraz „životni standard“ označava određenu količinu materijalnih i kultu-rnih dobara koje u proseku uživaju građani jedne zemlje, pripadnici nekog društvenog sloja i sl. [69].

16

Studija rada

radnik koji neprekidno radi jednu istu operaciju postiže maksimalnu veštinu, spretnost i brzinu, a ako to postigne svaki radnik, onda će i svi zajedno postići maksimalan rezultat,

radnik koji ne prelazi sa jedne operacije na drugu, već se stalno služi istim alatima i napravama, nema nikakvih gubitaka vremena, pa sve operacije teku sinhronizovano i

specijalizovani alati i naprave imaju znatno brži ritam rada, odnosno kraće vreme rada, čime je omo-gućeno jednom radniku da obavi operacije na više njih.

U citiranom delu, Adam Smit navodi i negativne strane podele rada, od kojih posebno ističe sledeću: „Zbog stalnog obavljanja istih operacija čovek ne samo da ne razvija svoju inteligenciju, već postaje glup i ne-znalica, koliko to samo ljudsko biće može da postane“ [48].

Analizom ekonomičnosti manufakturne proizvodnje, međutim, bavio se i engleski univerzitetski pro-fesor matematike Čarls Bebiđž (Charls Babbage, 1792–1871), i to uspešnije od Žana Peronea. On je u svom delu Ekonomičnost manufakturne proizvodnje (The Economy of Machinery in Manufactures) dao i niz značajnih ostvarenja za rešavanje problema ekonomije u proizvodnji, od kojih se i danas koriste sledeća:

podela rada na bazi specijalizacije radnika kako bi se smanjili troškovi proizvodnje, utvrđivanje realnih troškova proizvodnje putem kalkulacija i analiza ostvarenja i plan podele profita.

Čarls Bebiđž bavio se, takođe, i pitanjima racionalizacije rada i poboljšanja odnosa između vlasnika i zaposlenih sa ciljem humanizacije rada, ali i snimanjem vremena rada hronometrom. Ipak, vreme trajanja pojedinih radnih zadataka radnika, tzv. norme rada17)17), prvi je odredio francuski maršal i vojni inženjer Sebastijan Vauban (Sébastien Vauban, 1633–1707). Radnici su sada mogli laganije raditi jer su im norme rada određene, po prvi put, vodeći računa o njihovim mogućnostima. Nešto kasnije, on u svom delu Instru-kcije (Instructions) iznosi svoja zapažanja o mogućnostima za povećanje radnog učinka primenom raciona-lnijih načina rada, a bavi se i rasporedom vremena rada i odmora u toku leta i zime [98].

David Rikardo, sa idejama koje je izložio u svom delu Načela političke ekonomije i oporezivanja (The Principles Political Economy and Taxation), označava vrhunac u razvoju engleske klasične ekonomije. On je najpotpunije, polazeći od kategorije rada kao osnovnog tvorca vrednosti, u odnosu na sve dotadašnje mislioce, razvio teoriju radne vrednosti. Nažalost, David Rikardo pravi i jednu veliku grešku kada smatra da je rad roba kao i svaka druga roba i kada rad svodi na radno vreme. On zbog toga nije uspeo da otkrije dvo-struki karakter rada sadržan u robama, pa čak ni višak vrednosti [48].

Njemačka klasična filozofija imala je u svojim predstavnicima, naročito u Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu, genijalne mislioce koji su dali veliki doprinos učenjima o radu sa sociološkog stanovišta, jer oni ljudski rad shvataju, ne samo kao tehničku i ekonomsku pojavu, već u prvom redu kao „sociološku katego-riju“. Na osnovu toga i takvog shvatanja, Karl Marks i Fridrih Engels u zajedničkom delu Nemačka ideologija (Die Deutsche Ideologie), često upotrebljavaju sociološke pojmove: „proizvodne snage“, „proi-zvodnja životnih sredstava“, „oblik organizovanja rada“, „učvršćivanje socijalne delatnosti“, „način proizvo-dnje“ i niz drugih sličnih pojmova koji čine jednu celinu. Ipak, za njihovo shvatanje pojma, suštine i značaja ljudskog rada bitno je nekoliko činjenica, a naročito sledeće dve:

1. Da polaze od učenja o radu koja su, pre svega, dali predstavnici engleske klasične političke ekono-mije i

2. Da i na rad gledaju u skladu sa svojim opštim dijalektičko-materijalističkim pogledima na svet.

17) 17) Norma rada je najmanje vreme potrebno prosečno uvežbanom i kvalifikovanom radniku da, pod normalnim uslovima rada i sa propisanim sredstvima za rad, na tačno određeni način, uz normalno zalaganje i zamor, obavi precizno definisanu operaciju. Drugim rečima, norma rada je merilo za ono što se zaista može i mora postići [78].

17

Studija rada

Za potpunije razumevanje Marksovih i Engelsovih shvatanja ljudskog rada, međutim, potrebno je imati u vidu i njihove posebne stavove u vezi sa tim radom [21].

Posebna razmišljanja Karla Marksa o ljudskom radu u njegovim delima, pre svega u Kapitalu, predstavljaju koherentno shvatanje ljudskog rada, koje se može izložiti u deset stavova, kako sledi:

1. Rad je proces koji se uspostavlja između čoveka i prirode, u kome čovek vrši razmenu materije sa prirodom, koju uređuje i nadzire sopstvenom aktivnošću. „Čovek razvija potencije koje u prirodi dremaju i podčinjava svojoj vlasti igru njenih snaga. Ne radi se ovde o prvim instiktivnim oblicima rada. Ono stanje kada se ljudski rad još nije bio otresao prvog nagonskog oblika daleko je zaostalo u maglama prastarih vremena sa stanjem kada radnik istupa na robnom tržištu kao prodavac vlastite radne snage. Mi pretpostavljamo rad kakav je svojstven samo čoveku“;

2. Radom čovek obezbeđuje razmenu materije sa prirodom tako što prema prirodnoj materiji istupa kao sila, jer čovek u procesu rada „pokreće prirodne snage svoga tela, ruke i noge, glavu i šaku, da bi prirodnu materiju prilagodio obliku upotrebljivom za njegov život“;

3. Radnom aktivnošću čovek menja prirodu izvan sebe i svoju vlastitu prirodu i razvija potencije koje u njemu dremaju. „Čovek se, delujući na prirodu, menja i kao biološko biće, korelativnom promenom organa, naročito ruka i mozga, i kao saznajno biće“;

4. Rad je delatnost kojom čovek ostvaruje svrhu koja mu je znana i po toj i takvoj svojoj delatnosti on se i razlikuje od životinja.

5. Radom čovek ne postiće samo promenu oblika prirodne materije već time ujedno ostvaruje i svoju svrhu koja mu je znana i kojoj mora da potčini svoju volju. Drugim rečima, „pored naprezanja organa, kada čovek istupa kao prirodna sila u procesu rada, traži se i celishodna volja za ostvarivanje zamišljenog cilja“.

6. Čovek se ovakvom radnom aktivnošću iskazuje i potvrđuje kao rodno biće, tj. „kao biće koje se pre-ma svojoj radnoj aktivnosti odnosi kao prema svojoj vlastitoj suštini“.

7. Čovek za obezbeđenje materijalne egzistencije proizvodi oslobođen od fizičke prinude i univerzalno, nasuprot životinjama koje „proizvode“ pod neposrednom fizičkom prinudom i jednostrano.

8. Svojom radnom aktivnošću, čovek ne samo da reprodukuje prirodu, već se može suprotstaviti i svom proizvodu. Suprostavljanje čoveka proizvodu svoga rada, kao i suprotstavljanje proizvoda rada čoveku – njegovom tvorcu, ima svoju istorijsku uslovljenost. „Kako bi se radnik mogao tuđe supro-tstaviti svoj delatnosti ako se u aktu same proizvodnje sam sebi nije otuđio; proizvod je samo résimé delatnosti, proizvodnje“.

9. Čovek oblikuje svet tako da proizvodi budu po meri svake vrste i prema zakonima lepote.

10. Priroda predstavlja delatni generički život čoveka. „Preko čovekovog delatnog, aktivnog odnosa pre-ma prirodi, priroda se pojavljuje čoveku kao njegovo delo i njegova stvarnost“.Pored ovih stavova, bitna su i Marksova razmišljanja, kako o otuđenju i oslobađanju

rada, s jedne strane, tako i o položaju čoveka u procesu rada i u sistemu društvenih odnosa, s druge strane.

U delima Fridriha Engelsa nalaze se, pre svega, njegova razmišljanja o odnosu čoveka i rada i čoveka i sredstava za rad, koja se mogu izložiti u tri stava:

1. Rad je izvor svega bogastva, uz prirodu koja mu pruža materijal, koji on pretvara u bogastvo. „Ali, rad je još beskrajno više od toga. On je prvi osnovni uslov svega ljudskog života, i u tolikoj meri da u izvesnom smislu možemo reći: rad je stvorio čoveka“;

2. Radnu aktivnost kojom obezbeđuje razmenu materije sa prirodom, čovek vrši sredstvima za pro-izvodnju. Tim sredstvima u procesu rada, u svakom društvu sa

18

Studija rada

stihijskim razvitkom proizvodnje, u kakvo spada i kapitalističko društvo, ne vladaju njihovi stvaraoci, proizvođači. „Naprotiv, u takvom društvu svaka nova poluga proizvodnje nužno se pretvara u nova sredstva za proizvodnju da porobe proizvođača“;

3. Tek svesno organizovanje procesa rada, gde se planski raspodeljuje i proizvodi, može ljude u dru-štvenom pogledu izdići iznad ostalog životinjskog sveta, baš kao što je proizvodnja uopšte izdigla ljude kao vrstu. „Istorijski razvitak čini takvo organizovanje rada sve nužnijim, ali svakim danom sve mogućnijim. Njime će započeti jedna nova istorijska epoha u kojoj će sami ljudi i sa njima sve grane njihove delatnosti, a naročito prirodne nauke, doživeti uspon koji će potpuno zaseniti sve što se do tada postiglo“.

Ovi Engelsovi stavovi, takođe, predstavljaju i značajan doprinos za stvaranje uslova za neophodne promene u sadržaju i karakteru rada, intelektualizacijom proizvodnog rada i iskazivanjem potreba učesnika u procesu rada da se uvažava njihovo dostojanstvo kao pretpostavka veće motivacije za rad i porast produkti-vnosti rada [48].

Sva navedena učenja o radu, međutim, predstavljaju samo pojedinačne pokušaje za uspešno rešava-nje problema koji prilikom rada nastaju, da bi se njegovo naučno proučavanje18)18), za koje je karakteristično da na ravnopravan način uzima u obzir sve aspekte rada, počev od onih tehničke i ekonomske prirode, pa sve do onih sociološke i filozofske prirode, ipak, javilo tek u vreme poleta industrijske proizvodnje19)19).

1.2. INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA

Industrijska proizvodnja počinje sa uvođenjem parne mašine20)20) u proces proizvodnje 1785. godine, odnosno sa početkom tzv. prve industrijske revolucije. Ali, ubrzo posle Vatovog (James Watt, 1736–1819) pronalaska parne mašine, dolazi i do otkrića i primene najrazličitijih mašina na parni pogon, od kojih je pose-bno značajna pojava alatne mašine za obradu metala skidanjem strugotine, oko 1800. godine. Ta alatna maši-na, nazvana „univerzalni strug“, omogućila je proizvodnju novih alatnih mašina metalne konstrukcije, čijim se uvođenjem u proces proizvodnje stvara i novi oblik industrijske proizvodnje, tzv. fabrika21)21). „Fabrika je organizacija tipična za industrijsku proizvodnju dobara; ona je zamenila zanatsku radionicu i manufakturu u ulozi glavnog proizvodnog sistema. Njena

18) 18) Za naučno proučavanje rada i njegovog uticaja na ponašanje i radnu sposobnost čoveka, danas se koristi jedinstven te-rmin „nauka o radu“, nauka koja usklađivanjem više različitih naučnih disciplina (filozofije rada, radnog prava, sociologije rada, medicine rada, zaštite na radu i dr.) dolazi do optimalnih rešenja [15].

19) 19) Pod terminom „industrijska proizvodnja“ podrazumeva se proizvodnja koja je počela da masovno koristiti mašine u toku procesa proizvodnje, s tim da ovakvu proizvodnju karakteriše i sve diferenciranija podela rada, nastala kao posledica:

stalnog rasta proizvodnje po obimu i asortimanu; zaoštravanja zahteva u pogledu kvaliteta proizvoda; progresivnog rasta tehnike i tehnologije i sve raznovrsnije primene njihovih tekovina za zadovoljavanje

društvenih potreba; večite težnje ljudi da sa što manje rada ostvare bolje rezultate rada i da podignu svoj životni standard.

Sa diferenciranom podelom rada, međutim, javlja se i potreba za usavršavanjem načina i metoda rada, a koja se praktično manifestuje kroz racionalizaciju rada ljudi i sredstava za rad [78].

20) 20) Neki autori ističu da je sat, a ne parna mašina, glavna mašina industrijske proizvodnje, tim pre što danas nijedna mašina nije ni približno toliko prisutna u svakodnevnom životu savremenog čoveka kao sat. Čovek sada ne jede kada je gladan, nego kada sat pokazuje vreme ručku; on ide na spavanje kada to „odobri“ sat, itd. [28].

21) 21) Prvu fabriku na svetu osnovao je 1774. godine u Kromfordu (Engleska) pronalazač mašine za predenje Ričard Arkrajt (Richard Arkwright, 1732–1792), dok nešto kasnije one se osnivaju i u Francuskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), itd. Ove prve fabrike koje je stvorio kapitalizam, inače, služile su za pretvaranje radne snage u kapital, a visina dobiti bila je mera uspešnosti pojedinih fabrika i kriterijum za procenu ispravnosti njihovog postojanja [28].

19

Studija rada

tehnička pretpostavka su mašina i motor, koji omogućava sta-vljanje oruđa u pokret pomoću sile koja dolazi od snage ljudskih mišića ili vodene pare. Sa tehničke strane, fabrika je kompleks mašina sa zajedničkim energetskim centrom; u kojoj svaki pojedinac izvršava predvi-đenu ulogu, unoseći svoj rad u stvaranje proizvoda“ [97]. U takvim fabrikama, centralno mesto zauzima pa-rna mašina oko koje su smeštene univerzalne mašine za preradu i obradu predmeta rada. Sve ove mašine, koje mogu da obrađuju različite delove (otuda i naziv „univerzalne“), po ustaljenim tehnološkim procesi-ma22)22), pokreću se preko centralne pogonske osovine pomoću remenica. Fabrike su smeštene pored reka i je-zera, jer parna mašina troši velike količine vode. Zbog ograničene transmisije energije, celokupna proizvo-dnja je koncentrisana na uskom prostoru, gde vlada strahovita buka, dim i prašina. Rezultat ovakvog načina rada je tzv. serijska proizvodnja23)23) za tržište, čiji bazični materijal je konstrukcioni čelik, dok se bakar upo-trebljava za telefonsko-telegrafske žice. Parni brodovi i lokomotive omogućavaju silan razmah međunarodne robne razmene24)24) [28].

Industrijska proizvodnja u to vreme bila je karakteristična i po radikalnom odvajanju proizvođača od potrošača, s obzirom da među njima više nema direktnog kontakta kao što je to bilo u zanatskoj proizvodnji (izrada proizvoda po narudžbi, komadu ili meri za poznatog kupca). Drugim rečima, proizvođači i potrošači se sada sreću isključivo posredstvom tržišta, gde je isključena svaka mogućnost da npr. jedan kupac automo-bila ikada sazna ko je konkretno izradio njegov automobil. Ali, važi i obrnuto: proizvođač automobila i ne sluti kome će dospeti taj automobil, odakle se lako može razumeti sasvim drugačiji odnos ovog proizvođača automobila za anonimnog kupca od onog zanatlije koji imenom i prezimenom poznaje svoju „mušteriju“ i sa ponosom lijepi etiketu svoje „firme“ na izrađeni proizvod ili izvršenu uslugu [28].

Svoj svestraniji rast i razvoj industrijska proizvodnja, međutim, doživljava u vreme tzv. druge indu-strijske revolucije, koja zvanično počinje 1880. godine, otkrićem električnog generatora i elektromotora. Sada sve mašine dobijaju vlastiti pogonski motor, postajući tako „samohodne“ i samostalne. Posledice ovog naoko beznačajnog elementa su fantastične. Osamostaljene univerzalne mašine sve se više usavršavaju i specijalizuju, tako da se mogu postaviti u logičan niz, kako to zahtevaju tehnološki procesi25)25), čime je

22) 22) Tehnološki procesi su projektovani i razrađeni radni postupci – zahvati za svaku operaciju obrade materijala, montaže obrađenih delova i delova nabavljenih kao gotova roba u gotove proizvode i kontrole kvaliteta, kao i utvrđeni redosledi izvođenja tih operacija [15].

23) 23) Serijska proizvodnja je proizvodnja kod koje istovremeno počinje izrada, po utvrđenim tehnološkim procesima, većeg broja komada u tzv. serijama, istog ili srodnih standardnih delova. Ovaj način proizvodnje, nazvan „proizvodnja zamenljivih delova“, prvi je 1798. godine, u jednu fabriku vatrenog oružja, uveo američki pronalazač Ili Vitni (Eli Whitney, 1765–1825) [28].

24) 24) Robna razmena na međunarodnom tržištu vrši se indirektno, tj. putem novca, gde novčani izraz vrednosti robe čini njenu cenu. Novac je, kako Karl Marks kaže u Kapitalu, „roba nad robama u kojoj svaka roba iskazuje svoju upotrebnu vrednost“. Ova osobina novac čini univerzalnim sredstvom razmene, jer svaki proizvođač koji razmeni svoju robu za novac, može njime kupiti svaku drugu robu koja mu je potrebna. S druge strane, upotrebnih vrednosti robe, s obzirom da one zavise od količine uloženog rada za njenu proizvodnju, ima koliko ima i različitih konkretnih radova, zato što se i proizvođači jedne iste robe međusobno razlikuju prema količinama uloženog rada, pošto proizvode robu pod različitim uslovima (jedni imaju veće učešće mašinskog, drugi ručnog rada; jedni su bliži izvoru sirovina, drugi dalje; jedni bolje koriste raspoloživu radnu snagu, drugi slabije, itd.). Drugim rečima, proizvođači koji su uložili više rada od prosečnog proizvođača, iznoseći svoju robu na tržište, neće moći realizovati vrednost više uloženog rada, isto kao što će proizvođačima koji su uložili manje rada biti priznat rad do nivoa uloženog rada prosečnog proizvo-đača. Uloženi rad prosečnog proizvođača, prema tome, dobija karakter tzv. društveno priznatog potrebnog rada, a njegova količi-na određuje upotrebnu vrednost robe svakog individualnog proizvođača, i to tako da tržište, putem cene robe, jedne proizvođače „na-građuje“ (priznaje im veću vrednost robe od ostvarene), a druge „kažnjava“ (ne priznaje im po njima ukupno uloženi rad). Inače, ove cene se ne mogu meriti individualnim utroškom radnog vremena, već nekim društvenim prosekom, tzv. društveno potrebnim radnim vremenom. To je vreme potrebno da se, uz postojeće normalne uslove rada i prosečan stepen umešnosti i inteziteta rada, proizvedu neke vrste roba [99].

20

Studija rada

omogućeno uvođenje tzv. lančane proizvodnje26)26), pod uslovom da je prethodno definisan čitav tok procesa proizvodnje i izvršena „profilacija“ radnih mesta, s obzirom na zahteve pokretne trake (za svako radno mesto mora biti utvrđena vrsta, obim, način i ritam rada, kojih se radnici moraju striktno pridržavati). Fabrike se udaljavaju od reka i jezera i prerastaju u industrijska preduzeća27)27), čiji se tehnološki procesi zasnivaju na širokoj primeni mehanizacije28)28) i na upotrebi sve većeg broja specijalnih mašina koje kreću u pravcu automatizma (rada bez neposrednog učešća čoveka). Razvoj automatizma ovih mašina može se slediti na primeru strugova: od automatskog uzdužnog struganja i narezivanja navoja na univerzalnom strugu, preko automatskog dovođenja nosača više noževa ispred predmeta rada i automatsko naizmenično izvršavanje čitavog niza tehnoloških zahvata (bušenja, narezivanja navoja, uzdužnog struganja, odsecanja i dr.) na tzv. revolver strugu, do samostalnog (automatskog) izvršavanja svih radnji na automatskom strugu – automatu. Rad radnika na ovim poluautomatskim i automatskim mašinama je indirektan, s obzirom da one samostalno obavljaju mehanizovane operacije i zahvate, tako da radnicima ostaje samo da snabdevaju te mašine predme-tima rada i da podešavaju režime rada, odnosno da nadgledaju njihov rad. Ovakav način rada, na žalost, do-vodi do pojave tzv. dekvalifikacije, odnosno do zamene kvalifikovanih radnika sa priučenim odnosno „spe-cijalizovanim“ radnicima. Ovi radnici, za svoj rad na poluautomatskim i automatskim mašinama, dobijaju radne naloge, tačne specifikacije i uputstva za rad od strane tzv. pripreme proizvodnje. Sa pojavom „spe-cijalizovanih“ radnika u lančanoj proizvodnji, ipak, ne prestaje potreba za kvalifikovanim radnicima. Napro-tiv, oni se samo „povlače“ sa pokretne trake u alatnice (izrada specijalnih alata i pribora) i radionice za održavanje mašina i postrojenja, tj. tamo gde mogu doći do punog izražaja njihova profesionalna znanja [28].

25) 25) U cilju ostvarenja ustaljenih tehnoloških procesa, potrebno je izvršiti i čitav niz drugih operacija, a pre svega operacija prenošenja i skladištenja. Tako npr. potrebno je materijale preneti ne samo od njihovog skladišta do prvih radnih mesta, na kojima otpočinje njihova obrada, već se prenošenje obradaka, od jednog do drugog radnog mesta, nastavlja i dalje, sve do izlaska gotovih proizvoda iz procesa proizvodnje i njihovog uskladištenja u odgovarajuće skladište. Isto tako, potrebno je povremeno izvršiti uskla-dištenje obradaka radi kontrole njihove tačnosti obrade. Ipak, u sklopu svih ovih operacija samo operacije obrade i montaže stvaraju novu upotrebnu vrednost proizvoda, dok sve ostale operacije i eventualna čekanja, koja nastaju između navedenih operacija, zbog neusaglašenosti kapaciteta radnih mesta, stvaraju samo troškove [53].

26) 26) Lančana proizvodnja je takva proizvodnja kod koje pokretna traka prenosi ili pomera predmete rada pored niza radni-ka i mašina, da bi na njima svaki od radnika izvršio svoju operaciju. (Moguća je i obrnuta kombinacija, kada se oko nepomičnih pre-dmeta rada kreću radnici i obavljaju svaki svoju operaciju). [28].

27) 27) Industrijska preduzeća su nastala iz manufakturne proizvodnje pod uticajem visokog stepena specijalizacije i tehničke podele rada, ali i kontinuirane primene univerzalnih mašina. „Industrijska preduzeća su uobličeni i sasvim zasebni socijalni, ekono-mski i tehnološki sistemi sa svojim osebujnim zakonitostima. Vanjski, neposredno uočljivi izraz ove činjenice je i ograda kojom se okružuju preduzeća, a ulazi se samo kroz posebne ulaze (porte) na kojima stoje portiri, propuštajući u krug preduzeća samo odre-đene ljude (zaposlene, poslovne partnere i dr.). Osim toga, sasvim je evidentno da unutar kruga preduzeća vladaju potpuno drugačiji odnosi od onih koji su uobičajeni u svakodnevnom ophođenju među ljudima. Naime, kada neki neupućeni posmatrač ulazi u fabrički krug, on zapaža ljude koji su različito obučeni (kombinezoni, beli ili plavi ogrtači), jedni su uz mašine, drugi u kance-larijama, jedni naređuju, drugi izvršavaju naređenja, jedni kontrolišu i stavljaju neke oznake na proizvode, drugi ih pakuju i prevoze u skladišta, itd. Svako zna svoj posao, svi su nekako ozbiljni i očigledno jedni drugima podređeni ili nadređeni, svrstani u neke grupe; ritmički i rutinski rade, zatim se istovremeno i zajednički odmaraju i sl. Zapaža se takođe da su svi životno zainteresovani za posao koji rade. Vrlo su službeni, strogi i nepopustljivi u rešavanju svojih zadataka, tako da se ne stiče utisak da ne bi ni po koju cenu odstupili od ne-kog pravila ili načina na koji nešto rade. Oseća se u njima neki duh silne motivacije ili nekog pritiska, možda straha ili neke discipli-ne. Dakle, radi se o životu kojem nema ničeg sličnog izvan preduzeća, gde se ljudi okupljaju po nekim drugim kriterijima: rodbins-kim, prijateljskim ili slučajnim, a koji se naziva slobodni, svakodnevni ili, naprosto, privatni život“ [28].

28) 28) Mehanizacija obuhvata primenu mašina i alata u cilju delimičnog ili potpunog izuzimanja fizičkog rada čoveka, čija intervencija je potrebna samo onda kada treba izvršiti sinhronizaciju mehanizovanih operacija koje sačinjavaju tehnološki proces ili kada dođe do zastoja ili kvara [95].

21

Studija rada

Za uvođenje lančane proizvodnje, međutim, mora se obezbediti i kontinuiran i ravnomeran „protok“ predmeta rada. Drugim rečima, sve operacije treba sinhronizovati, tj. svesti na jednaku vremensku jedinicu (ako jedan radnik završi svoju operaciju za 2 minuta, onda za toliko vremena moraju i svi ostali radnici zavr-šiti svoje operacije), kako ne bi došlo do pojave „uskih grla“, praznih hodova i nagomilavanja delova ispred pojedinih mašina. Ovo vremensko „uštimavanje“ operacija dovodi do tzv. masovne proizvodnje29)29), jer je zajednički imenilac, prema kojem treba sinhronizovati vremena svih operacija, uvek veliki broj. Ali, sa ma-sovnom proizvodnjom javlja se i tzv. masovna potrošnja, koja se onda u formuli životnog standarda name-će kao ideal i najveća vrednost tadašnje civilizacije. Istovremeno, masovna proizvodnja postala je bazom i za eksplozivniji razvoj i grupisanje pojedinih tehnika30)30) (mašinstvo, elektrotehnika, građevinarstvo i dr.), koje se počinju sistematski izučavati u posebnim tehničkim školama svih nivoa (srednjim, višim i visokim). Tako su se razvile i dve velike grane istog stabla – nauke31)31): univerziteti sa fakultetima i industrija sa tehničkim školama. Između ovih različitih grana, tek kasnije, uspostavljen je most dobre saradnje, jer je industrija, sa svojim naraslim potrebama za istraživanjima, bila prisiljena da pozove u pomoć mlade diplomirane stručnja-ke, koji imaju priliku da prodube svoja znanja i otkrivaju nove tehnike, bilo u laboratorijama svojih fakulteta, bilo u specijalnim univerzitetskim institutima za tehniku. Isto tako, i najbriljantniji učenici visokih tehničkih škola, umesto da završe svoje karijere kao profesori tehničkih škola, sada počinju stvarati blistave karijere kao istraživači u području čiste tehnike. Na taj način, posle jednog veka klasičnih inženjera – tehničara, sle-di vek inženjera – naučnika, tj. inženjera koji istovremeno pripadaju i univerzitetu.

Industrijska proizvodnja u zamahu, istovremeno, sve više traži klasične inženjere32)32) sa većim kom-petencijama, jer je za upravljanje industrijskim preduzećima33)33) potrebno i neophodno tehničko znanje. Tako dolazi do pojave novog tipa klasičnog inženjera, tzv. industrijskog inženjera34)34), kome se poveravaju sredstava za

29) 29) Masovna proizvodnja je proizvodnja kod koje se izrađuje veoma mali broj različitih proizvoda, ili čak samo jedan proizvod, u vrlo velikim serijama, kontinuirano kroz duži vremenski period [28].

30) 30) Termin „tehnika“, koren koje potiče od grčke reči t e h n e = u m e š n o s t, z a n a t, s p r e t n o s t, v i č n o s t, v e š t i n a, u m e t n o s t, označava „skup pravila kojih se valja pridržavati u radu neke umetnosti ili zanata, naročito s obzirom na upotrebu nekih određenih sredstava za rad ( tehnika vajanja, tehnika sviranja, tehnika građenja i dr.)“ [88].

31) 31) Nauka se danas definiše kao skup teorija, iskazanih jasnim nedvosmislenim jezikom, koje su dokazane, proverljive i logički neprotivrečne. Dualističko argumentovanje često implicitno polazi od međusobno pojednostavljene redukcije nauke na empi-rizam, pozitivizam i kvantitativnost, pogrešno se nadajući da se na taj način može otkriti ili proveriti suština bilo koje celovite stvari. Čak i ako je jedna teorija praktično proverena, nije isključena mogućnost drugačijih istina, jer se dešava da pogrešna praksa potvrđuje pogrešnu teoriju. Zato nije čudno da broj teorija daleko prevazilazi empirijska proučavanja na kojima bi te teorije trebalo da se zasnivaju, dokazuju i potvrđuju [13].32) 32) Za dotadašnju predstavu o klasičnim inženjerima, koji su vrlo malo bili zabrinuti za cenu ili prodaju proizvoda, značajna je dosetka jednog bankara u prošlom veku: „Postoje tri načina kako se možete upropastiti: pomoću kocke, žena i inženjera. Od ove tri mogućnosti najsigurnija je, iako ne i najprijatnija, ona pomoću inženjera“ [28].

33) 33) Industrijska preduzeća u to vreme bila su karakteristična i po radikalnom odvajanju proizvođača od potrošača, s obzirom da među njima više nema direktnog kontakta kao što je to bilo u zanatskoj proizvodnji (izrada proizvoda po narudžbi ili meri za poznatog kupca). Drugim rečima, proizvođači i potrošači se sada sreću isključivo posredstvom tržišta, gde je isključena svaka mogućnost da npr. jedan kupac automobila ikada sazna ko je konkretno izradio njegov automobil. Ali, važi i obrnuto: proizvođač automobila i ne sluti kome će dospeti taj automobil, odakle se lako može razumeti sasvim drugačiji odnos ovog proizvođača automobila za anonimnog kupca od onog zanatlije koji imenom i prezimenom poznaje svoju „mušteriju“ i sa ponosom lijepi etiketu svoje „firme“ na izrađeni proizvod ili izvršenu uslugu [28].

34) 34) Uloga industrijskog inženjera najbolje se može shvatiti iz govora koji je 1905. godine održao američki mašinski inženjer i biznismen Henri Taun (Henry Towne, 1844–1924) diplomiranim studentima Univerziteta Perdju u Indijani: „Dolar je konačni izraz gotovo u svakoj jednačini koja se javi u praksi inženjera bilo koje grane, ili u svim granama, izuzev možda kada je u pitanju vojna i pomorska tehnika, gde u nekim

22

Studija rada

proizvodnju. On ta sredstva koristi racionalno, zahvaljući pre svega primeni istih naučnih meto-da, eksperimenta i praktičnih demonstracija, koje su i izvršile industrijsku revoluciju. Industrijski inženjer je takođe vrlo uspešan i na radnim mestima koja su strana njegovoj specijalnosti, naprosto zato što dolazi do porasta primene tehnike i u tim oblastima. Tako npr. u oblasti računovodstva otvara se šansa za industrijskog inženjera, jer je poznato da se ne može uspešno voditi proizvodnja bez direktnog uvida u njene tehničke ele-mente. Slično tome, za tačan proračun cene izrade nekog proizvoda neophodno je poznavanje procesa pro-izvodnje, zbog čega se i tzv. upravljanje proizvodnjom (control production) rado poverava industrijskom inženjeru.

Sa proširenjem kompetencija industrijskih inženjera, međutim, nastaje i prelom između vlasništva i autoriteta, posledica čega je pojava novog tipa „gazde“ u fabrikama, tzv. menađžera35)35) (upravnika, direktora, rukovodioca, vođe, šefa i dr.), i to tako da su prvi praktičari menadžmenta36)36) upravo bili ti industrijski inže-njeri37)37). Drugim rečima,

slučajevima troškovi mogu da se prenebregnu. Drugim rečima, funkcija inženjera jeste, ili bi trebalo da bude, ne samo da određuje kako fizički problemi mogu da se reše, već i kako oni mogu najekonomičnije da se reše. Npr. jedna đeleznička pruga treba da se sprovede kroz neki klanac. Očevidno, nije potreban inženjer koji će reći da ovo može da se učini i nasipanjem klanca zemljom, ali samo inženjer za mostove je kompetentan da odluči je li jevtinije učiniti to ili premostiti klanac, i da projektuje most koji će biti bezbedno i najjevtinije rešenje ovog problema, i to most čiji troškovi izgradnje mogu da konkurišu troškovima nasipanja klanca. Zbog toga je inženjer, po prirodi svog posla, ekonomista. Njegova funkcija nije samo da projektuje, već i da projektuje tako da se obezbedi najbolje i najekonomičnije rešenje. Onaj koji projektuje nesigurnu konstrukciju, ili neproduktivnu mašinu, to je loš inženjer; onaj koji ih projektuje bezbedne i produktivne, ali nepotrebno skupe, slab je inženjer i, može da se primeti, obično zarađuje malu platu. Onaj koji projektuje kvalitetan posao, koji može da se obavi uz minimalne rashode, dobar je inženjer i obično ima uspeha; onaj koji obavlja posao najbolje i uz najniže troškove, ranije ili kasnije dostiže vrh u svojoj profesiji i obično je saglasno tome i plaćen“ [80]. Danas je veoma značajno neprekidno angažovanje industrijskog inženjera i u oblastima van industrije, odnosno u prodaji, distribuciji, bankarstvu i sl., a podsticaj za sve industrijske inženjere da nauče kako da primene svoje veštine i znanje pri rešavanju problema u ovim oblastima je mnogo veći od onog koji su imali njihovi prethodnici – klasični inženjeri. Istovremeno, industrijski inženjer sa saznanjima o individualnom radniku i motivu njegovih zahteva može, u velikoj meri, primeniti svoje znanje i pri razmatranju problema čovekovog socijalnog, ekonomskog i kulturnog ambijenta [54].

35) 35) Termin „menadžer“ je izgovor engleske reči m a n a g e r, koja je izvedena od glagola m a n a g e = u p r a v l j a t i, r u k o v o d i t i, v o d i t i, m o ć i z a v l a d a t i s i t u a c i j o m, i m a t i p o d s v o j i m u t i c a j e m, itd. Za ovaj termin mišljenja mnogih teoretičara idu u tom pravcu da je on prvo nastao pa tek onda termin „menadžment“ (management). Ovo zato što su u doba zanatskih radionica i manufakture vlasnici neposredno sudelovali u njihovom poslovanju i to, razume se, na komandnim pozicijama. Rast industrijske proizvodnje, međutim, uslovljavao je razvijanje „mreže“ osoba koje će, na osnovu prenetih ovlašćenja, u ime vlasnika iz prethodnog perioda, pokretati procese proizvodnje i poslovanja (komandovanje) i delovati u toku i na kraju tih procesa (koordinacija i kontrola). Iz uloge tih osoba u navedenim procesima izrastao je za njih naziv „menadžeri“ koji, na osnovu delegiranih ovlašćenja, raspoređuju zadatke na svoje potčinjene prema njihovim sposobnostima i obezbeđuju za te procese kvalitetno i celishodno funkcionisanje [9].

36) 36) Termin „menadžment“ pojavio se prvi put 1886. godine, kada ga je Henri Taun, u to vreme predsednik Američkog društva mašinskih inženjera (American Society of Mechanical Engineers), u članku Inženjer kao ekonomista (The Engineer as an Economist), ovako opisao: „Da bismo osigurali najbolje rezultate, administracija (uprava) preduzeća mora da bude pod rukovo-dstvom i kontrolom osoba koje ne samo što su sposobne da upravljaju i što poseduju praktična znanja mašinista (radnika za mašinama) ili inženjera, poznaju robu koja se proizvodi i procese koji se koriste, već isto tako prilično znaju o tome kako treba da se posmatraju, registruju, analiziraju i upoređuju bitne činjenice u odnosu na platu, snabdevanje, proračun rashoda i sve drugo što ulazi u ekonomičnost ili utiče na ekonomičnost proizvodnje i cenu proizvoda“ [80].37) 37) Forsiranom uvođenju industrijskih inženjera u klasu menađžera, neko bi se mogao i začuditi, pitajući se: „Nije li ovakav pristup opterećen preterivanjem?“. Odgovor je kratak: „Ni govora! Naprotiv, najnovije statističke studije, koje obuhvataju 1000 naj-moćnijih francuskih kompanija otkrivaju da su među 1000 njihovih predsednika dve trećine inženjeri“. Međutim, samo po sebi, jasno je da industrijski inženjer – menađžer nije isto što i industrijski inženjer – tehničar. Kao primer, a ujedno i kao neoboriv argument za tu tvrdnju, najbolje će poslužiti slučaj Lija Ajekoka (Lee Iacocca, 1924–), jednog od najpoznatijih i najuspešnijih klasičnih inženjera – menadžera, koji je kompaniju „Ford“ doveo do takvog poslovnog savršenstva, kada je bio njen predsednik, ali kojeg je vlasnik kompanije Henri Ford (Henry Ford, 1863–1947) otpustio, bojeći se da će ugroziti čak i njegov autoritet. Tajna njegovog uspeha je u tome, kako sam ističe u svojoj Autobiografiji (An Autobiography), „što nije do najvećeg stepena apsolvirao samo inženjersko-tehničke aspekte mašinstva, već je sa najvećom pažnjom i interesom izučio i socijalne dimenzije rada i njegove organizacije“ [28].

23

Studija rada

industrijski inženjeri bili su prvi koji su pokušali da formulišu i pozicije naučnog pristupa menadžmentu38)38). Isto tako, to su bili i prvi počeci profesionalnijeg pristupa efikasnijem organizova-nju rada i razvoja naučnih metoda merenja rada, iz kojih ubrzo proizilazi i nova naučna disciplina industri-jsko inženjerstvo39)39) (industrial ingineering).

Uporedo sa razvojem principa i metoda menadžmenta i industrijskog inženjerstva, pojavili su se i univerzitetski programi za menadžere i industrijske inženjere. Prvi takvi programi za obuku menadžera po-stali su sastavni deo nastavnih programa poslovnih škola, dok su koledži za industrijsko inženjerstvo na po-četku kopirali programe za mašinske inženjere, s obzirom da je u tim programima, po prvi put, bilo zastuplje-no i industrijsko inženjerstvo, kao prirodna posledica interesovanja Američkog udruženja mašinskih inže-njera za tu oblast. Broj upisnika na univerzitete i koledže, čijim programima su bili obuhvaćeni menadžment i industrijsko inženjerstvo, svake godine se povećavao, a veliki broj menadžera i industrijskih inženjera, koji su bili raspoređeni u industriji i administraciji, pomogli su da se pravilno shvate potencijali ovih novih nau-čnih disciplina.

Od tada pa do danas, mnogo je pisano o menadžmentu i industrijskom inženjerstvu, šta bi trebalo da budu i koje poslove da obuhvataju u proizvodnim i uslužnim preduzećima, s tim da su ove naučne discipline na Zapadu sasvim neopravdano odvojene, pošto je preovladalo mišljenje da menađžment treba da obrati ve-ću pažnju na ekonomske aspekte poslovanja preduzeća, a industrijsko inženjerstvo40)40) na organizaciju i raci-onalizaciju proizvodnje. Isto tako, javljaju se i proizvoljna mišljenja da je organizacija proizvodnje podru-čje ekonomskih, a ne tehničkih nauka. Takva mišljenja, međutim, ne znaju da je proizvodnja svuda tamo gde se nešto proizvodi, koju svakako treba dobro poznavati da bi se mogla dobro i organizovati. Drugim rečima, tek na osnovu rezultata uspešno organizovane proizvodnje, može se govoriti o ekonomičnom poslovanju pre-duzeća. To je vrlo jasno izrazio i Hubert Hilf (Hubert Hilf, 1893–1984), eminentni nemački profesor i osni-vač nauke o radu: „Samo pomoću rada sve misli postaju stvarnost; proizvodnja ostvaruje konstrukciju i tako rad stvara sponu između tehnike i ekonomike“ [17]. Ako se uz to zna da su Frederik Tejlor (Frederick Taylor, 1856–1915) i Anri Fajol (Henry Fayol, 1841–1925), tvorci naučnog menađžmenta, odnosno naučne organizacije rada41)41), bili inženjeri, a da je područje

38) 38) Menađžment je danas, po mišljenju mnogih teoretičara, istraživača i futurologa, u najširem smislu reči, „skup aktivnosti (poslova) vezanih za upravljanje i rukovođenje preduzećem korišćenjem osnovnih upravljačkih funkcija: planiranja, organizovanja, izvršavanja (proizvodnje) i kontrolisanja“. On se, kao naučna disciplina, počeo razvijati početkom XX veka, mada je njegov ubrzan razvoj vezan za 1955. godinu, kada je postao i dominantan oblik ponašanja velikog broja preduzeća [4].

39) 39) Industrijsko inženjerstvo, onakvo kakvo je sada i kakvo će biti u budućnosti, predodređeno je onim što je bilo u pro-šlosti, s tim da pun uspeh postiže tek posle Drugog svetskog rata. Zato je i opšte prihvaćena definicija industrijskog inženjerstva vezana za 1955. godinu, a ona glasi: „Industrijsko inženjerstvo je naučna disciplina koja se se bavi projektovanjem, usavršavanjem i postavljanjem integrisanih sistema mašina, materijala i ljudi, pri čemu koristi saznanja iz oblasti matematike, fizike i društvenih nau-ka, povezujući ih sa savremenim principima inženjerske analize radi određivanja predviđanja i procene rezultata dobijenih od ovih sistema“. Ova definicija stvorena je na osnovu mišljenja rukovodilaca industrijskog inženjerstva iz oblasti poslovanja, industrije, školstva, konsultantskih organizacija i vlade SAD, a sa njom je saglasan i Američki institut industrijskih inženjera (American Institute of Industrial Engineers). Ovaj Institut razvijao se veoma brzo i danas on obezbeđuje široku platformu za sve veći razvoj i sve šire prihvatanje profesije industrijskog inženjerstva [49].

40) 40) Za termin „industrijsko inženjerstvo“ ranije se znatno češće, u našem jezičkom području, koristio termin „organizaci-ja proizvodnje“. „Organizacija proizvodnje je deo tehničkih nauka koji se bavi istraživanjem, projektovanjem i usavršavanjem pro-izvodnih sistema (statički deo proizvodnje), te istraživanjem, projektovanjem, usavršavanjem, pripremanjem, koordiniranjem i praće-njem odvijanja tehnoloških procesa i procesa proizvodnje (dinamički deo proizvodnje), da bi se uz optimalne troškove dobili proizvo-di u utvrđenom roku i u traženoj količini i kvalitetu. Pri tome se uzimaju u obzir čovek i njegove mogućnosti, raspoloživi materijali i sredstva za rad, kao i njihovo uzajamno delovanje.“ [77].

41) 41) Termin „naučna organizacija rada“ koristio se dosta dugo, čak i posle Drugog svetskog rata, kao sinonim za termin „naučni menadžment“, jer na njihovo isto značenje upućuje i prvi prevod poslednjeg Tejlorovog dela Principi naučnog mena-džmenta (The Principles of Scientific Management, 1911) na francuski

24

Studija rada

industrijskog inženjerstva ušlo na univerzitete SAD još 1920. godine, i to na traženje Američkog društva mašinskih inženjera, onda je očigledno da su ta mišljenja pogrešna, te da menađžeri proizvodnje moraju biti stručnjaci koji najbolje poznaju tehniku oblasti kojom se bavi neko preduzeće.

Industrijska proizvodnja svoju pravu kulminaciju, ipak, doživljava posle Drugog svetskog rata, od-nosno za vreme tzv. treće industrijske revolucije, poznatije pod nazivom „naučno-tehnička revolucija“, s obzirom da se njeni procesi proizvodnje zasnivaju na primeni potpune automatizacije proizvodnje42)42) i sveobuhvatnom korišćenju dostupnih tekovina nauke i tehnike. Da su nauka i tehnika, u istinu, postale naj-važnije pokretačke snage ove revolucije potvrđuje i Norbert Viner (Norbert Wiener, 1894–1964), američki matematičar koji se danas svrstava među najveće umove čovečanstva, kada 1948. godine obnavlja kiberne-tiku43)43) kao nauku o upravljanju. „Prva industrijska revolucija je devalvirala ljudsku ruku time što joj je ko-nkurisala mašina... Isto tako, druga industrijska revolucija je određena da devalvira ljudski mozak, barem što se tiče njegovih najjednostavnijih i najobičnijih odluka. No, jednako kao što su kvalifikovan tesar, stručni mehaničar i dobar krojač u nekoj meri nadživeli prvu industrijsku revoluciju, tako će pronicljiv naučnik i sposoban rukovodilac moći nadživeti drugu. Ipak, kada ta druga revolucija, pretpostavimo, bude dovršena, prosečno ljudsko biće osrednjeg talenta, ili možda još manjeg, neće imati ništa više za prodaju što bi vredelo novca koji bi neko bio sklon za njega dati. Očito, odgovor je da nam je potrebno društvo zasnovano na ljudskim vrednostima koje više nisu one kupovanja ili prodaje...“ [64].

Naučno-tehnička revolucija, za razliku od prethodne dve, koje su se oslanjale samo na po jedan izvor energije (para i elektricitet), koristi tzv. alternativne izvore energije (solarne, geotermalne i dr.), iako je ato-mska energija njen dominantan energetski resurs. S tim u vezi, početak naučno-tehničke revolucije, analogno godinama otkrića parne mašine i elektromotora, može se vezati za 1942. godinu, kada je u Čikagu stavljen u pogon prvi atomski reaktor, mada ima i onih koji smatraju da je nje početak 1946. godina, kada je konstrui-san prvi elektronski računar na Univerzitetu u Pensilvaniji. Od tada pa do danas,

jezik (Les principes d’ organisation scientifique des usines, 1927) i prvi prevod najznačajnijg Fajolovog dela Opšta i industrijska administracija (Administration industrielle et generale, 1916) na engleski jezik (General and Industrial Management, 1949). 42) 42) Potpuna automatizacija proizvodnje podrazumeva sve ekonomski i tehnički opravdane mere čiji je cilj automatsko upravljanje i regulisanje procesa proizvodnje, odnosno eliminisanje neposrednog učešća čoveka kao operatora u tim procesima. Dru-gim rečima, to je automatsko preuzimanje i znatno brže i preciznije izvršavanje svih operacija tehnoloških procesa od strane automa-tskih mašina, koje čovek sada samo nadgleda i kontroliše. Danas potpunu automatizaciju proizvodnje čine tzv. automatizovane lini-je sastavljene od tehnološkog niza automatskih mašina, međusobno povezanih transportnim sredstvima. Učešće čoveka u radu takvih linija svedeno je na minimum, odnosno samo na nadgledanje, povremeno kontrolisanje pravilnosti rada automatskih mašina i na peri-odično postavljanje ili orijentisanje predmeta rada u magacin koji obezbeđuje njihov rad bez zastoja [95].

43) 43) Termin „kibernetika“ potiče od starogrčkih reči: k i b e r n e t i k e t e h n e = v e š t i n a u p r a v l j a n j a i k i b e r n a o = u p r a v l j a n, i označava veštinu upravljanja brodom. Ove reči prvi je upotrebio starogrčki filozof Platon, kada je istraživao radnje navigatora, koje su tesno povezane sa dejstvom kapetana i kormilara. „Kormilar utiče na kormilo i njegova radnja ima konačni cilj da brod prispe u luku. Ali, kako navigator upravlja postupcima kormilara, njegovo mišljenje ima kibernetski kara-kter. Međutim, cilj dejstva određuje kapetan koji izdaje komandu“. O nastanku termina „kibernetika“ Norbert Viner piše: „Posle završetka rata ja sam radio na mnogim područjima teorije poruka. Pored elektrotehničke teorije poruka, postoji jedna šira oblast koja obuhvata ne samo proučavanje jezika, već i proučavanje poruka kao sredstva za upravljanje mašinama i društvom, razvoj raču-narskih mašina i drugih sličnih automata, izvesne odraze na psihologiju i nervni sistem, kao i jednu novu teoriju naučnog metoda… Donedavno ovaj kompleks ideja nije imao svoj naziv, i da bi se cela oblast mogla obuhvatiti jednom jedinom rečju, osećao sam se obaveznim da je izmislim. Otuda reč ,kibernetika‘, koju sam izveo iz grčke reči ,kibernetes‘, odnosno ,kormilar‘…“ [54]. On je kibe-rnetiku označio i kao „nad“ nauku, definišući je kao „nauku koja proučava regulacije upravljanja i povratne sprege u električnim vezama, mašinama, osobama, socijalnim skupinama i sl.“ [64]. Danas je, ipak, mnogo prihvatljivija definicija da je „kibernetika na-uka o upravljanju kibernetskim sistemima na osnovu prijema, prenosa, prerade i korišćenja informacija“ [82].

25

Studija rada

dolazi do serije senzaciona-lnih naučno-tehničkih inovacija, koje se odnose, kako na predmete rada i sredstva za rad, tako i na ulogu čoveka u toku procesa proizvodnje.

Predmeti rada bitno se menjaju zahvaljujući razvoju hemijske i procesne industrije, odnosno proi-zvodnji sintetičkih materijala. Sada čovek postaje nezavisan od prirodno datih sirovina, što mu otvara nesa-gledive kreativne mogućnosti da se može upuštati u neviđene „avanture“ sa prirodom, koje se graniče sa fa-ntastikom ili nemogućim. Proizvodnja potpuno novih materijala kojih nema u prirodi (na temelju razbijanja atomskog jezgra), otkrivanje energetskih izvora neverovatne snage (npr. energija mora) i kloniranje živih bića (stvaranje sasvim verne kopije nekog živog bića iz bilo koje njegove ćelije), samo su neki od nepregle-dnog mnoštva slučajeva i primera u ovoj oblasti. I sredstva za rad takođe doživljavaju kvalitativnu transfo-rmaciju: umesto mehanizovanih mašina koje opslužuje čovek – mehaničar, dominiraju automatske mašine i roboti. Čovek i njegova uloga u takvim uslovima rada najočiglednije se menjaju, zato što on u tim automati-zovanim procesima proizvodnje učestvuje samo posredno, odnosno sa svojim znanjem. Primera radi, čovek jedino svojim znanjem može biti prisutan u atomskim reaktorima, pri visokim naponima, astronomskim brzi-nama i sl., jer njegove fiziološko-čulne mogućnosti (snaga do 20 W, čulna reakcija 0,1 s, ograničeno pamće-nje i dr.) neupotrebljive su u akcijama koje traju hiljaditi deo sekunde ili u uslovima supervisokih i superni-skih temperatura. Drugim rečima, čovek se nalazi pored takvih procesa proizvodnje44)44), koji su toliko autono-mni da je njegova intervencija nepotrebna i opasna i on bi mogao samo poremetiti taj savršeni tok „stvari“.

Neke automatske mašine koje su mogle zameniti i određene intelektualne funkcije čoveka u upra-vljanju i regulisanju procesa proizvodnje, izrađene na bazi elektromehanike, pneumatike i hidraulike, kao što su razni releji i centrifugalni regulatori, međutim, koristile su se još i pre Drugog svetskog rata. Ali, tek otkri-ćem i masovnom primenom mikroelektronike, odnosno elektronskih digitalnih automata, tzv. mikroproce-sora, naglo je ubrzan ritam tehnološkog razvoja u svetu, jer se pomoću mikroprocesora mogu voditi ne sa-mo fizički procesi (numeričko upravljanje mašinama, vođenje raketa i dr.), već se oni mogu koristiti i za pro-cese apstraktnog karaktera (računanje, sortiranje i dr.). Ti automati, zbog svoje gotovo neograničene mogu-ćnosti primene i jednostavnosti, potisnuli su u drugi plan sve dotadašnje tipove automatskih mašina.

Središnji elemenat mikroprocesora je „misteriozni“ poluprovodnik, tzv. čip45)45) (chip), na čijoj mikro-elektronskoj osnovi počivaju sve savremene „visoke“ tehnologije – fleksibilna automatizovana i robotizo-vana postrojenja i fabrike, veštačke inteligencije46)46), svemirske laboratorije, kompozitni materijali neverova-tne čvrstoće, presađivanje gena, itd. Visoka fleksibilnost automatizovanih i robotizovanih fabrika, odnosno njihova brza

44) 44) Najveći stepen automatizacije postignut je u energetskim postrojenjima (hidro, termo i atomske centrale), a zatim u pro-cesnoj industriji, pre svega u petrohemiji, dok je taj stepen automatizacije u industrijama gde prevladava komadna proizvodnja zna-tno manji, sa izuzetkom automobilske industrije koja u sklopu automatizovanih linija koristi i veliki broj robota.

45) 45) Čip je elektronski sklop, proizveden u jednom monolitnom silicijumovom bloku, sićušnih dimenzija, koji ima svojstvo da, kao poluprovodnik, kontroliše prenos elektrona i drugih polarizovanih čestica. Prvi čip sa oznakom „16 k ram“, koji je mogao da uskladišti 16·103 bita, upotrebljen je krajem 70-tih godina prošlog veka.

46) 46) Termin „veštačka inteligencija“ prvi put je upotrebljen 1956. godine, na konferenciji organizovanoj na Dartmaut ko-ledžu, za predstavljanje novih računara koji bi oponašali ljudski intelekt. Danas je veštačka inteligencija skup svih nastojanja, teorija, metoda, programa, programskih jezika i računarskih mreža, integracijom kojih se može napraviti model nekog (ograničenog) pro-blema, sa ciljem da se, na osnovu datih i stalno promenljivih kriterijuma, postigne njegovo optimalno rešenje u okviru traženih vre-dnosti. Osnovnu snagu veštačke inteligencije predstavlja tzv. simbolička obrada podataka (symbolic data processing), zasnovana na matematičkim formalizmima analognim nekim misaonim procesima čoveka. Proizvodi veštačke inteligencije zadnjih godina sve se češće izrađuju od čipova zasnovanih na neuronskim mrežama, koje su u stanju da kopiraju procese u mozgu i nervnom sistemu čoveka (proizvodi sa „neuro“ inteligencijom), ali i od biočipova i biosenzora zasnovanih na subneuronskim mrežama, odnosno na dve osnovne spoznaje molekularne biologije: da se biopolimeri mogu stvarati sami i da se molekuli poput dezoksiribo-nukleinske kiseline (DNK) mogu upotrebiti za kopiranje, prenošenje i čuvanje podataka (proizvodi sa „molekularnom“ inteligencijom).

26

Studija rada

preorijentacija celokupne proizvodnje po asortimanu i kvalitetu proizvoda, ipak, moguća je samo pod pretpostavkom integralnog računarsko-informacionog povezivanja i interakcije svih proizvodnih i funkcionalnih celina tih fabrika. Ako se tome doda i fantastičan razvoj sredstava telekomunikacija (naročito satelitskih), koja su dovela do toga da putem tzv. elektronske pošte (e-mail) cirkuliše svetom ogroman broj informacija, iz velikog broja različitih baza podataka, onda se tek može nazreti šta predstavlja bit naučno-tehničke revolucije.

1.3. INDUSTRIJSKO INŽENJERSTVO I MENADŽMENT

Korene savremenog industrijskog inženjerstva i menadžmenta čini tzv. naučno proučavanje vre-mena (scientific time stady) Frederika Tejlora u pogonima čeličane u Midvejlu (Filadelfija), i to vrlo brzo po njegovom postavljanju za vođu grupe47)47) u jednom od njenih pogona. Razlog za to je bio njegov sukob sa radnicima, kada je pokušao da poveća njihov dnevni učinak, vršeći pritisak na njih. Taj sukob ga je ozbiljno pogodio i on je rešio da razvije naučnu metodu, kako bi odgovorio na dva ključna pitanja: „Koji je ,najbolji i jedini način‘ (the one best way) da se uradi neki zadatak?“ i „Šta treba da sadrži dnevni učinak?“. Ta nova metoda, koju je Frederik Tejlor nazvao „sistem menadžmenta sa određenim zadatkom“, a njegovi sara-dnici „Tejlorov sistem“48)48), sadržala je dva bitna elementa:

1. Utvrđivanje pomoću eksperimenta „najboljeg i jedinog“ načina i stvarno potrebnog vremena za oba-vljanje svakog zadatka49)49), a zatim određivanje odgovarajućeg tempa rada i odabiranje adekvatnih materijala, alata i mašina i najboljeg načina rukovanja sa njima;

2. Preraspodelu obaveza između poslodavaca i radnika, ali tako da na poslodavcima pada odgovornost da otkrivaju taj „najbolji i jedini“ način i stvarno potrebno vreme za obavljanje svakog zadatka, kao i obaveza da obezbede materijale (u potrebnim količinama), alate, uputstva i sve ostalo što je radni-cima neophodno i što im olakšava rad.

47) 47) Frederik Tejlor počeo je da radi kao fizički radnik 1878. godine u čeličani u Midvejlu. Međutim, zahvaljujući svojoj pronicljivosti i ozbiljnom shvatanju postavljenih zadat ꗬÁ 䀵 Љ ዸ¿က橢橢㋏㋏Љ 련墭墭췅죘˄˄˄ƊюČ՚՚՚ծ� 㕲㕲㕲㕲 ք 㫶ծ� 뗽 ǐ 㮎㮎㮎㮤㮤㮤㮴㯀꺌꺎꺎꺎꺎꺎꺎$럍 ɒ 먟 H 꺲՚㯈㮤㮤㯈㯈꺲܅ nženjera [80].

48) 48) Sam Frederik Tejlor, odbijajući naziv „Tejlorov sistem“, prihvatio je za svoju doktrinu samo naziv „menadžment“, naziv kojim su se kasnije posredno koristili svi istraživači koji su imali ambiciju da organizuju racionalniju proizvodnju [29]. „Mena-džment je nauka znati tačno šta želite da rade vaši ljudi, a zatim se postarati da oni to rade na ,najbolji i jedini‘ način. Nikakva ko-ncizna definicija ne može u potpunosti da opiše jednu nauku, ali odnosi između poslodavaca i zaposlenih bespogovorno čine najzna-čajniji deo ove nauke. Zbog toga, kada se razmatra ovo pitanje, sve dok ono ne bude u potpunosti razrešeno, ostala pitanja mogu da se ostave po strani“ [80].

49) 49) Frederiku Tejloru, dok je bio poslovođa mašinskog pogona čeličane u Midvejlu 1883. godine, bilo je jednostavnije da štopericom meri vreme potrebno da se urade pojedini elementi nekog zadatka, a zatim da utvrdi najkraće vreme za koje bi se mogao celi zadatak obaviti, nego da pretražuje podatke o vremenu utrošenom ranije da se zadatak uradi i da nagađa o stvarno potrebnom vremenu i platama za takav zadatak. „Gotovo jedini način na koji vreme može pouzdano da se izmeri jeste da se zadatak podeli na elemente i vreme meri za svaki elemenat posebno“. Primera radi, on je utovar odlivaka u vagon podelio na sledeće elemente:

hvatanje odlivka sa zemlje ili sa gomile, hodanje sa odlivkom do mesta utovara (rampe), hodanje od rampe i ulaženje u vagon sa odlivkom, bacanje odlivka na pod vagona ili na gomilu i vraćanje nazad bez opterećenja.

Istovremeno, Frederik Tejlor je vodio i podatke o ukupnoj količini rada koju obavi radnik čiji je rad meren na ovaj način, kako bi taj radnik postepeno stekao poverenje u novu metodu utvrđivanja potrebnog vremena za svaki njegov zadatak [80].

27

Studija rada

Ono što je svakako najupadljivije u „sistemu menadžmenta sa određenim zadatkom“50)50) jeste ideja o gotovo podjednakoj raspodeli odgovornosti i rada između rukovodstva i radnika. „Rukovodstvo planira rad svakog radnika unapred najmanje jedan dan, i svaki radnik dobija najčešće pismena uputstva koja detaljno opisuju: zadatak koji treba da se obavi, način na koji treba da se zadatak obavi, tačno vreme dozvoljeno za obavljanje zadatka i sredstva za rad koja će se koristiti. Osim toga, zadatak se planira tako da se zahteva i dobar i pažljiv rad pri njegovom obavljanju, s tim da se od radnika, ni u kom slučaju, ne sme zahtevati da radi tempom koji može biti štetan po njegovo zdravlje. Drugim rečima, zadatak se uvek tako planira da ra-dnik kome zadatak leži može sa zadovoljstvom, bez preteranog zamaranja, da radi tim tempom dugo godina, i da postane srećniji i zadovoljniji. Rad unapred planiran na ovaj način, međutim, predstavlja zadatak koji treba da izvrši ne samo radnik, već gotovo u svim slučajevima, i radnik i rukovodilac zajednički. I, kad god radnik svoj zadatak obavi ispravno i u granicama predviđenog vremena, dobija dodatak od 30 do 100 pro-cenata na svoju uobičajenu platu“ [80].

Tejlorov „sistem menadžmenta sa određenim zadatkom“ vrlo brzo se pokazao uspešnijim od bilo kog ranijeg sistema menadžmenta51)51), kako u pogledu produktivnosti rada, tako i u pogledu dobrih odnosa između poslodavaca i radnika52)52). Inače, suština ovog sistem sastoji se u tome da je kontrola tempa rada radnika u potpunosti u rukama poslodavaca, za razliku od svih ostalih sistema menadžmenta, kod kojih se najbitniji elemenat i za poslodavce i za radnike, tempo rada kojim se neki posao obavlja, ne kontroliše, „već se dopušta da se stihijno formira, umesto da se mudro usmerava“. Uverivši se da je ova naučna metoda uspešna, pošto je oko godinu dana na ovaj način proučavao vreme u pogonima čeličane u Midvejlu, Fre-derik Tejlor je formirao odeljenje za proučavanje vremena i utvrđivanje plata, koje je od tada, po njegovom sistemu menadžmenta, stalno određivalo cene rada za te pogone. Isto tako, on je iz iskustva znao da se u po-četku potcenjuju teškoće naučnog proučavanja vremena, kao i to „da poslodavac koji se odluči da otpočne sa naučnim proučavanjem vremena u svom pogonu, u prvom momentu ne shvata da je to nova veština ili zanat. Naprotiv, on će shvatiti teškoće na koje će naići prilikom stvaranja projektantskog odeljenja, pa će na početku, čak i ako izuzetnom čoveku stavi u zadatak da nešto projektuje, očekivati male rezultate, pod uslo-vom da ovaj nikada nije radio u projektantskom odeljenju i ne poznaje metode i opremu za projektovanje. Međutim, veština proučavanja vremena isto je toliko značajna i teška kao i veština projektovanja i nju treba uzimati ozbiljno i posmatrati je kao profesiju koja ima sopstvenu opremu i metode. Ako je uz to čovek koji pristupi naučnom proučavanju vremena kao svom životnom pozivu, rešen da uspe, rezultati koje će postići biće gotovo zaprepašćujući“ .

50) 50) Frederik Tejlor je „sistemom menadžmenta sa određenim zadatkom“ nameravao da ostvari „harmoniju umesto nesloge u pogonu“, ali je poslednjih godina svoga života morao da uvidi da je stvarnost kompleksnija nego što su to bili predvideli njegovi metodički proračuni. Naime, paralelno sa pridobijanjem moćnih kompanija i uprkos propagandi ovog sistema, znaci opozicije su se, u drugoj polovini 1910. godine, počeli manifestovati među radnicima, a i kod radničkih sindikata Američke federacije rada (Ame-rican Federation of Labor), čije neprijateljstvo je bilo u osnovi tzv. Hoksijeve ankete iz 1915. godine. Ispitivanje se odnosilo na 35 fabrika koje je lično označio Frederik Tejlor, a Hoksijev izveštaj se završio sa potpunim isključenjem iz primene „sistema mena-džmenta sa određenim zadatkom“. Hoksijev Izveštaj privukao je posebnu pažnju na psihološke, moralne i socijalne nezgode sele-kcije radnika putem učinka i degradacije kvalifikovanog radnika, a doveo je u sumnju i naučnu vrednost njegove metode utvrđivanja potrebnog vremena štopericom za svaki zadatak, poznatije kao „hronometraža“ [25].

51) 51) Sve ranije sisteme menadžmenta, počev od najstarijeg sistema nadnica, preko sistema ugovornog rada i sistema rada po komadu, do premijskog sistema, karakteriše podela radnika na „klase“, pri čemu svaki radnik koji radi u jednoj „klasi“ dobija istu platu, bez obzira na svoju pojedinačnu mentalnu i fizičku sposobnost.

52) 52) Nijedan sistem menadžmenta, ma kako dobar bio, smatra Frederik Tejlor, ne sme se kruto primenjivati. „Odgovarajući ljudski odnosi moraju se zadržati između poslodavaca i radnika. Poslodavac koji se šeta kroz pogone svoje fabrike i ophodi se sa radnicima u ,rukavicama‘, koji nikada nije zaprljao ruke ili odeću, koji sa radnicima razgovara ili snishodljivo ili sa visine, ili uopšte ne razgovara sa radnicima, nema nikakvih izgleda da na pravi način oceni njihove prave misli i osećanja. Drugim rečima, radnici više cene male znakove lične pažnje, ljubaznosti i razumevanja koji uspostavljaju prijateljski odnos sa poslodavcima od velikih do-brotvornih priloga (ma koliko izdašni da su)“ [80].

28

Studija rada

Naučno proučavanje vremena, Frederik Tejlor saopštio je u svom prvom delu Menadžment pogo-nom53)53) (Shop Management) „prvenstveno sa ciljem da se založi za visoke plate i niske troškove za radnu snagu, kao temelje najboljeg menadžmenta, i da ukaže na četiri osnovna elementa menadžmenta koji omogu-ćavaju da se ti uslovi sačuvaju i u najtežim okolnostima, kao i da preporuči razne mere koje bi trebalo pre-duzeti da bi se sa lošeg prešlo na bolji sistem menadžmenta“, gde pod visokim platama on podrazumeva one plate koje su visoke samo u odnosu na prosek „klase“ kojoj radnik pripada i koje se dodeljuju samo onim ra-dnicima koji daju mnogo veći učinak od prosečnog radnika u njihovoj „klasi“. S tim u vezi, Frederik Tejlor se ne bi ni za trenutak zalagao da jedan visokokvalifikovani radnik sa visokom platom obavlja posao koji bi mogao da obavi i priučeni radnik ili radnik koji zaslužuje manju platu. Isto tako, on smatra da se jednom vi-sokokvalifikovanom radniku ne bi smelo dozvoliti da obavlja posao koji može da obavlja polukvalifikovani radnik. Frederik Tejlor u tome ide toliko daleko, pa kaže: „Skoro svaki posao koji se stalno ponavlja, ma koliko zahtevao umešnosti i veštine u početku, pod uslovom da ga ima dovoljno da bi ga jedan radnik oba-vljao znatno vreme u godini, treba da obavlja kvalifikovani, a ne visokokvalifikovani radnik. Čovek sa inteli-gencijom prosečnog radnika može da se nauči da obavlja težak i delikatan posao ukoliko se ovaj dovoljno vremena ponavlja. Istovremeno, taj čovek, zbog nižih mentalnih sposobnosti od visokokvalifikovanog radni-ka, može lakše da izdrži monotoniju ponavljanja. Zbog toga se čini da je dužnost poslodavca, da nastoji da se svaki radnik zaposli u što je moguće višoj ,klasi‘, pod uslovom da ona odgovara njegovim mentalnim i fizičkim sposobnostima. Međutim, kada čovek kome mentalne sposobnosti i obrazovanje ne dozvoljavaju da postane dobar zanatlija ili visokokvalifikovani radnik, onda ga treba obučiti da obavlja neke specijalne poslove koje su ranije obavljali visokokvalifikovani radnici, s tim da on ne treba da očekuje platu koju dobija visokokvalifikovani radnik, već da dobije više nego prosečni radnik, a manje nego visokokvalifikovani ra-dnik. Na ovaj način, obezbeđuju se visoke plate radnicima, a niski troškovi radne snage poslodavcu, i obema stranama je savršeno jasno da su im interesi zajednički“. S druge strane, mogućnost da se kombinuju visoke plate i niski troškovi za radnu snagu, on uglavnom zasniva na ogromnoj razlici između učinka koji prvokla-sni radnik54)54) može da dâ, pod povoljnim okolnostima, i rada koji stvarno obavlja prosečan radnik. „Svi poslo-davci znaju da između prosečnog i prvoklasnog radnika postoji razlika, ali samo malo njih zna da prvoklasni radnik može u velikom broju slučajeva da uradi dva do četiri puta više posla nego prosečni radnik. Ovo potpuno shvataju samo oni poslodavci koji su podrobno i naučno proučili sve čovekove mogućnosti“ [80].

Druga, i isto toliko zanimljiva činjenica, na kojoj Frederik Tejlor zasniva mogućnost povezivanja ova dva temelja naučnog menadžmenta, jeste ta što prvoklasni radnik ne samo da je spreman već i sa zado-voljstvom radi svojom maksimalnom brzinom, pod uslovom da je plaćen od 30 do 100 procenata više nego prosečni radnik na svom radnom mestu. Do ovih procenata, on je došao tek pošto je prošao težak proces iskušenja i posle mnogo učinjenih grešaka iznad i ispod prikazanih cifara. „Običnom pogonskom radniku ko-ji daje maksimalni učinak u radu, koji ne zahteva ni posebnu mudrost, ni veliku preciznost, ni obučenost, ni suviše napora (npr. rutinski mašinski rad), treba dati za 30 procenata veću platu nego 53) 53) Menadžment pogonom je studija koju je Frederik Tejlor 1903. godine pročitao na sastanku Američkog društva maši-nskih inženjera u Saratogi (Njujork), a na čemu je on lično insistirao, s obzirom da se auditorijum sastojao od klasičnih inženjera – praktičara, koji su uglavnom isticali tehniku i tražili da sve studije budu koncizne i lišene svega suvišnog, i industrijskih inženjera, koji su bili na položajima sa kojih su mogli da prihvate i razviju njegov sistem menadžmenta. Posle čitanja studije, međutim, prevla-dalo je mišljenje da studiju treba odbaciti, ali nekoliko inženjera, na čelu sa vizionarom Henri Taunom, to nije dozvolila i Tejlorov sistem menadžmenta ubrzo je postao predmet burnih kontroverznih diskusija u svim krugovima američke industrije i industrije u ne-kim zemljama Zapadne Evrope.

54) 54) Ideju o prvoklasnom radniku, Frederik Tejlor je razvio kako bi naučnim metodama mogao vršiti izbor radnika. „Prvo-klasan radnik je onaj radnik koji bi fizički i mentalno odgovarao poslovima koje radi i koji bi bio voljan da radi što bolje“. Ipak, razmišljajući o mogućnostima prvoklasnog radnika, on nema na umu ono što ovaj može da uradi, kada se izuzetno napregne ili kada se preopterećuje, već ono što dobar radnik može da izdrži dugi niz godina, ne nanoseći štete svome zdravlju [80].

29

Studija rada

prosečnom radniku, dok radniku za uobičajeni dnevni rad koji zahteva malo mudrosti ili posebne obučenosti, ali traži snagu i te-ška telesna naprezanja i izaziva umor, neophodno je platiti između 50 i 60 procenata iznad proseka. Isto tako, radniku za složeniji i precizniji mašinski rad koji zahteva specijalno znanje i stručnost, zajedno sa pre-ciznošću, ali bez teških telesnih naprezanja, plata treba da iznosi od 70 do 80 procenata više od plate pro-sečnog radnika, a radniku na presama, ali na raznovrsnim poslovima, koji zahteva visoku kvalifikaciju, ra-zmišljanje, preciznost, snagu i teške telesne napore, plate treba da budu za 70 do 100 procenata iznad pro-seka“. Za ovakvo stimulativno nagrađivanje radnika, koje je Frederik Tejlor, nekoliko godina ranije, uveo u pogonima čeličane u Midvejlu, budući da su sistemi plata u to vreme bili u središtu interesovanja, on je ko-ristio i naziv „sistem diferencijalnih plata po komadu“55)55) [80].

Na kraju, Frederik Tejlor veruje da se visoke plate i niski troškovi za radnu snagu najlakše mogu dostići samo ako se primene sledeća četiri osnovna elementa menadžmenta:

1. Veliki dnevni učinak: „Svaki radnik, na bilo kom radnom mestu, svakog dana treba da dobije jasno i potpuno definisan dnevni zadatak, koji ne sme da bude lako ostvarljiv“;

2. Standardni uslovi: „Svakom radniku treba pružiti standardne uslove i opremu koji će mu omogućiti da sigurno uradi svoj veliki dnevni zadatak“;

3. Visoka plata za uspeh: „Svaki radnik treba da bude siguran da će dobiti visoku platu kada uradi definisan dnevni zadatak“;

4. Gubitak u slučaju neuspeha: „Svaki radnik kada ne uspe da uradi definisan dnevni zadatak treba da zna da će i on, ranije ili kasnije, biti u gubitku“.

U bilo kojem od ova četiri osnovna elementa menadžmenta, međutim, nema ničega novog niti zapre-pašćujućeg, pod uslovom da je svakodnevno radnicima pažljivo odmeren dnevni zadatak. „Relativno jedno-stavno, sistematskim i naučnim proučavanjem vremena, može se dobiti tačan podatak o tome koliko ma koje vrste posla jedan radnik, ili prvoklasan ili prosečan, može da obavi u jednom danu. Isto tako, za svaki zadatak postoji najkraće vreme za koje prvoklasan radnik može da ga obavi. To vreme može da se nazove ,najkraćim vremenom‘ ili ,standardnim vremenom‘ za zadatak. U svim ranijim sistemima menadžmenta, ovo ,standardno vreme‘ je, manje-više, potpuno utonulo u maglu. Ali, u većini slučajeva, radnik mu je bliži i vidi ga mnogo jasnije nego poslodavac. Tako npr. u običnom sistemu plaćanja po komadu, rukovodstvo pazi na svaki znak koji mu daju radnici u pogledu ,standardnog vremena‘ za svaki zadatak, i stalno se trudi da primora ljude da se približe tom ,standardnom vremenu‘, dok radnici neprestano ulažu sve napore da ovo spreče i da obmanu poslodavca. Međutim, uprkos ovoj borbi, ,standardno vreme‘ se ipak postepeno dostiže, po kome prvoklasni radnik, kada najbolje radi, dobija od 30 do 100 procenata više nego što je prosečna pla-ta u njegovoj klasi“. Do ovog zaključka, Frederik Tejlor je došao na osnovu rezultata proučavanja i me-renja vremena rukovanja sirovinama i materijalima na otvorenom skladištu čeličane u Betlehemu56)56) (Pensi-lvanija), na kojem su, sve do proleća

55) 55) Frederik Tejlor je pred Američkim društvom mašinskih inženjera 1895. godine pročitao studiju Sistem plata po ko-madu (Piece Rate System), koju je, inače, napisao sa osnovnim ciljem da dokaže da je naučno proučavanje vremena temelj dobrog menadžmenta, a ne da opiše svoj „sistem diferencijalnih plata po komadu“. Ali, na njegovu žalost, i bez obzira što je on na vreme skrenuo pažnju da je „sistem diferencijalnih plata po komadu“ od drugorazrednog značaja, diskusije su se uglavnom vodile oko nje-govih stimulativnih nagrada za veću produktivnost rada radnika, koju oni mogu postići samo većim sopstvenim naporima, dok o naučnom proučavanju vremena i o tome šta bi samo rukovodstvo moglo učiniti da se poveća produktivnost rada i radnicima olakšaju napori, praktično ništa nije rečeno [80].

56) 56) Za vreme rada u čeličani u Betlehemu, Frederik Tejlor obavlja i seriju eksperimenata i pažljivih posmatranja prvokla-snih radnika kojima je odmeren veliki dnevni zadatak i za koji im se daje plata do 60 procenata više od plate prosečnog radnika, na osnovu kojih izvodi sledeći zaključak: „Povećanje plate do 60 procenata iznad uobičajene čini radnike ne samo zadovoljnijim i šte-dljivijim, već oni postaju u svakom pogledu bolji ljudi, počinju da štede, postaju trezveniji i rade kvalitetnije i pouzdanije. Kada je, pak, povećanje plate znatno veće od 60 procenata, većina radnika radi neravnomerno i postaju nesređeni, neumereni i rastroje-ni“[80]. Istovremeno, on obavlja i svoje čuveno proučavanje rada sa lopatom, kojom se prebacuje neki materijal, i tom prilikom otk-riva sledeće: „Ako radnik lopatom može jednim zahvatom da prebaci 9,8 kg nekog materijala, to će

30

Studija rada

1899. godine, tim sirovinama i materijalima rukovale grupe od 5 do 20 ljudi, radeći na nadnici i pod rukovodstvom predradnika, odnosno radnika koji su i sami ranije radili na tim poslovima. U toku jedne godine, na ovim zadacima radilo je od 400 do 600 ljudi koji su bili plaćeni 1,15 $ na dan, tj. onoliko koliko se za takve zadatke plaćalo u celoj SAD. Pre uvođenja „sistema diferencijalnih pla-ta po komadu“ na ovom skladištu, Frederik Tejlor je za svaki zadatak utvrdio standardno vreme, i to tako što je sumi proseka izmerenih vremena za svaki elemenat nekog zadatka, dodao i procenat vremena potreban za „odmor i druge neizbežne zastoje“ (rest and other necessery delays) u toku dana, i odabrao samo jednog prvoklasnog radnika, od kog je zahtevao da obavi između 3,5 i 4,0 puta više zadataka na dan nego što je to ranije obavljao prosečni radnik. Ovakvim zahtevom, međutim, to je značilo da odabrani radnik mora da uto-vari od 45 t do 48 t neke sirovine ili materijala (npr. gvozdenih odlivaka) na dan, s obzirom da je svaki radnik ranije, radeći na nadnicu, dnevno utovarao između 12 t i 13 t tih odlivaka. Ipak, odabrani radnik je smatrao da je ovaj zadatak prilično pravičan, jer je zarađivao u proseku 1,85 $ na dan, što je iznosilo 60 procenata više od njegove ranije nadnice, i samo on je ovaj zadatak obavljao sve dok se ne bi pokazalo da je postavljeno standardno vreme ispravno (time što se zarađivalo u proseku 1,85 $ na dan). Istovremeno, poka-zalo se da taj radnik izuzetno dobro odgovara ovom zadatku, pošto ga je obavljao i nekoliko godina posle odlaska Frederika Tejlora iz čeličane u Betlehemu [80].

U daljoj razradi svojih ideja o racionalnoj i efikasnijoj proizvodnji, Frederik Tejlor ističe i potrebu strogog podvajanja planiranja rada i pripreme proizvodnje od neposredne proizvodnje. U tom kontekstu, on naglašava: „Radnici, vođe grupa i poslovođe treba da budu, koliko god je to moguće, potpuno oslobođeni ra-da na planiranju i poslova koji su po svojoj prirodi manje-više kancelarijski. Isto tako, sav umni rad treba ukloniti iz pogona i koncentrisati ga u planskom odeljenju, a poslovođama i vođama grupa ostaviti samo po-slove koji su isključivo proizvodni. Njihova dužnost treba da bude i staranje da se planirane operacije i na-ređenja iz planskog odeljenja odmah sprovode u pogonu. Oni takođe treba svoje vreme da posvete proi-zvodnim radnicima, podučavajući ih da unapred misle i vodeći ih i savetujući u radu“. U opravdanost posto-janja planskog odeljenja, Frederik Tejlor se uverio još dok je radio kao zanatlija u čeličani u Midvejlu, po-što je „stalno gledao kako po neki radnik zaustavlja svoju mašinu i ,lovi‘ predradnika da bi ga upitao koji sledeći komad da stavi u svoju mašinu, ili pak luta po radionici da bi ga pronašao ili da bi našao ili dobio specijalni alat ili potreban šablon“. Glavna preokupacija planskog odeljenja, ipak, treba da bude prouča-vanje vremena za sav pogon i za sve operacije koje se obavljaju na raznim mašinama, kao i odmeravanje dnevnog zadatka za svakog radnika i za pogon kao celinu, bar za jedan dan unapred. Osim toga, ono treba da ispisuje tzv. instrukcione kartice za svaku operaciju, u kojima „se kaže kako i za koje vreme svaka ope-racija, na svakom komadu, treba da se obavi, a sadrže i podatke o broju crteža, mašinama i svim specijalnim alatima potrebnim za rad na tim komadima. Te kartice popunjava jedan ili više članova planskog odeljenja, što zavisi od prirode i složenosti instrukcija, i one znače za plansko odeljenje isto što i crteži za projekta-ntsko. Čovek koji upućuje instrukcione kartice u pogon i koji se, ako nastanu teškoće u sprovođenju instru-kcija, stara da odgovarajući radnik otkloni te teškoće, naziva se službenikom za instrukcione kartice“. Me-đutim, da bi plansko odeljenje moglo pravilno da isplanira i odredi poslove za sledeći dan, radnici su dužni da službeniku za instrukcione kartice dostavljaju pismene izveštaje o dnevnom učinku, koji tačno pokazuju šta je urađeno tog dana. Istovremeno, Frederik Tejlor je uvideo „da plansko odeljenje koje se nalazi bliže središtu jednog ili više pogona postiže bolje rezultate od odeljenja čiji stručni ljudi rade na raznim mestima, već prema tome koji deo pogona najviše opslužuju“. On to objašnjava time što službenici planskog odeljenja, vršeći svoje raznovrsne dužnosti, moraju često da budu u bliskoj vezi sa radnicima (prenose instrukcije ra-dnicima, a od njih primaju izveštaje). „U čeličani u Betlehemu rukovodstvo je zaključilo da su prednosti ko-ncentracije

omogućiti da količina preba-čenog materijala u toku dana bude maksimalna. S druge strane, redukcijom dimenzija svih raspoloživih lopata na nekih 8 do 10 različitih tipova lopata, od kojih svaka lopata odgovara određenoj vrsti materijala koji se pomoću nje prebacuje, omogućeno je da se, u toku tri godine, smanji broj zaposlenih na prebacivanju materijala sa 600 na 140 radnika, uz isti dnevni učinak. Cena prebaci-vanja materijala lopatom, tom prilikom, smanjena je sa 7–8 centi na 3–4 centa po toni.“ [25].

31

Studija rada

kancelarija projektantskog odeljenja, glavnog direktora, direktora i njihovih pomoćnika u blizini planskog odeljenja, čime se sav planski i čisto umni rad pogona blisko povezuju, toliko velike da su opšta administrativna odeljenja kompanije, koja su se nekada nalazila u poslovnom delu grada, udaljenom oko milju i po od pogona, preseljena u sam pogon, u blizinu planskog odeljenja“ [80].

Što se tiče same organizacije pogona, Frederik Tejlor smatra da nikako ne vlada opšte uverenje da je, ma kakav se sistem menadžmenta primenio, izgradnja efikasne organizacije pogona neophodno spora i veoma skupa. „Gotovo svi direktori proizvodnih kompanija cene ekonomičnost potpuno modernog pogona i spremni su da za njega dosta plate. Ali, veoma mali broj njih shvata da je dobra organizacija pogona, bez obzira na visinu troškova, u mnogim slučajevima, još važnija od mašinske opreme. Oni takođe ne shvataju jasno da dobra organizacija ne može da se izgradi bez trošenja novca. Trošenje novca za dobru mašinsku opremu njima odgovara zbog toga što mogu da vide mašine pošto budu kupljene; ali ulaganje novca u nešto što je tako nevidljivo, neopipljivo i prosečnom čoveku tako neodređeno, kao što je to organizacija, izgleda im gotovo kao bacanje novca. Razlog ovome je to što samo mali broj poslodavaca smatra organizaciju za nau-ku. Ostali pristupaju izmeni organizacije a da prethodno nisu shvatili ili ocenili potrebno vreme ili troškove za novo organizovanje, teškoće na koje će naići i prepreke koje treba savladati, a nisu proučili ni kako ta reorganizacija treba da se sprovede“. U prilog ovakvom rezonovanju, on navodi odgovor jednog od naju-spešnijih proizvođača u SAD: „Ako bih sada morao da biram između napuštanja svoje sadašnje organiza-cije i spaljivanja svih svojih pogona, koji su me stajali milione dolara, izabrao bih ovo drugo. Pogone mogu brzo ponovo da izgradim pozajmljenim novcem, ali bih teško mogao za jednu generaciju da izmenim organi-zaciju“, na pitanje nekoliko finansijera: „Da li smatra da razlika između dva tipa organizavcije znači mno-go, pod uslovom da kompanija ima savremene pogone na dobroj lokaciji?“ Inače, kod svih tih pogona, bio je zastupljen tzv. vojnički (linijski) tip organizacije57)57). „Naređenja generala prenose se preko pukovnika, majora, kapetana, poručnika i podoficira do vojnika. Na isti način, naređenja u industrijskim pogonima idu od direktora, preko nižih rukovodilaca, poslovođa, predradnika i vođa grupa, do radnika koji su podeljeni u grupe. Radnici u svakoj grupi primaju naređenja samo od jednog čoveka, poslovođe ili vođe grupe, i taj čovek je jedini put kojim se razna naređenja rukovodstva prenose do radnika. U jednom ovakvom pogonu, zadaci pojedinih rukovodilaca toliko su raznorodni i zahtevaju izvesnu količinu posebnih znanja, povezanih sa tako raznovrsnim prirodnim sposobnostima, da samo ljudi koji raspolažu izuzetnim svojstvima, i to posle niza godina specijalnog obučavanja, mogu na zadovoljavajući način da izvršavaju svoje zadatke. Zbog toga je veoma teško, skoro nemoguće, naći odgovarajuće rukovodioce, poslovođe i vođe grupa. Ovu teškoću ne shvataju u potpunosti vlasnici starih, dobro uhodanih kompanija, budući da se njihovi potčinjeni rukovodioci i njihovi pomoćnici razvijaju zajedno sa proširivanjem poslova kompanije i postepeno se osposobljavaju za posebne zadatke kroz niz godina obuke i procesa prirodnog odabiranja. Međutim, čak i u takvim kompanija-ma, nedostatak odgovarajućih rukovodilaca je toliko snažno uticao na njihove poslodavce da je većina njih poslednjih godina utrošila hiljade dolara na pregrupaciju svojih alatnih mašina, kako bi njihove poslovođe postali efikasniji“. Osim toga, za linijski tip organizacije pogona karakteristično je i to da je poslovođa odgo-voran za uspeh rada celog pogona, s obzirom da on mora da postavi rad za čitav pogon, da se postara da se svaki deo posla obavlja po propisanom redosledu i na odgovarajućoj mašini i da radnik koji rukuje mašinom zna tačno šta i kako treba da uradi. Poslovođa takođe mora da nastoji da se radi brižljivo i brzo, a istovreme-no da stalno gleda unapred za mesec ili više dana, bilo da bi obezbedio više ljudi kako bi se posao završio u roku, bilo da bi obezbedio više posla kako bi ljudi bili stalno zaposleni. Isto tako, on mora neprestano da disciplinuje radnike i da preispituje i ispravlja njihove plate, ali i da utvrđuje

57) 57) Linijski tip organizacije je najjednostavnija „hijerarhijska“ organizacija piramidalnog oblika, koja uvek počiva na pri-ncipu prenošenja dela autoriteta rukovodioca sa višeg hijerarhijskog nivoa na njegove neposredno potčinjene na nižem hijerarhi-jskom nivou. Inače, termin „hijerarhija“ prvobitno je označavao odnose podređenosti i nadređenosti starešinstva svešteničkih čino-va, dok se danas on koristi i za druge pojmove kod kojih se javljaju ovakvi odnosi [26].

32

Studija rada

vrednost rada po komadu i na-dgleda merenje vremena. Ako bi se, pak, nabrojani zadaci poslovođe merili standardom četiri Tejlorova osnovna elementa menadžmenta, očevidno je da u njegovom slučaju ta pravila nisu ni izdaleka ispoštovana. To se, pre svega, odnosi na prvo pravilo, jer zadaci poslovođe nisu uopšte jasno određeni i opisani. Naprotiv, njemu se svakodnevno prepušta da potpuno sâm ocenjuje koji je od njegovih mnogobrojnih zadataka naj-važniji da se obavi, i on posrće pod teretom tog dela posla za koji je odgovoran, prepuštajući da se ostali po-slovi obavljaju onako kako predradnici, vođe grupa i radnici smatraju da je najbolje [80].

Na osnovu prethodnih kritika linijskog tipa organizacije, Frederik Tejlor se zalaže za tzv. funkcio-nalni tip organizacije koji je, za jedno manje industrijsko preduzeće, prikazan na slici 3 [18].

Slika 3. Tejlorov funkcionalni tip organizacijeTejlorov funkcionalni tip organizacije karakteriše horizontalna podela rada na grupe

srodnih poslova – funkcije, izvršena na bazi uže specijalizacije, ali i ograničenje svakog rukovodioca na vođenje samo jedne jedine funkcije (otuda i naziv „funkcionali menadžment“). „Funkcionalni menadžment sastoji se u tome što svaki rukovodilac, od pomoćnika direktora pa nadole, vrši što je moguće manje funkcija. Ako je to sprovo-dljivo, rad svakog rukovodioca trebalo bi da bude ograničen na vršenje samo jedne jedine, glavne funkcije“. S druge strane, Frederik Tejlor zastupa i ideju „da radnik svakodnevno treba da prima naloge i pomoć od osam različitih funkcionalnih rukovodilaca58)58), umesto što je do sada primao samo naređenja od svog pretpostavljenog rukovodioca, odnosno poslovođe ili vođe grupe“. Prema ovoj njegovoj ideji, četvorica od tih osam funkcionalnih rukovodilaca nalaze se u planskom odeljenju (službenik za izdavanje naloga i tok kretanja materijala, službenik za izdavanje uputstava za rad, službenik za vreme i troškove i službenik koji se stara za disciplinu u pogonu), a četvorica u pogonu (poslovođa za nadzor, poslovođa za režime rada mašina, inspektor kvaliteta i poslovođa za održavanje mašina i uređaja). „Trojica službenika iz planskog odeljenja upućuju naloge radnicima i primaju njihove izveštaje o radu,

58) 58) Objašnjavajući ulogu pojedinih funkcionalnih rukovodilaca, Frederik Tejlor skreće pažnju na analogiju između funkci-onalnog menadžmenta i obrazovanja u velikim savremenim školama. „U takvim školama, decu svakodnevno, jedan za drugim, pou-čavaju nekoliko nastavnika, svaki posebno obučen i školovan za svoj predmet, dok se o njihovoj disciplini, u najvećem broju slučaje-vima, stara čovek kome je to posebna dužnost. Nekadašnji način školovanja – jedan nastavnik za jedan razred – sasvim je zastareo“.

33

Studija rada

obično pismeno, a poslovođe iz pogona lično pomažu radnicima u radu, svaki po svojoj funkciji. Neki od ovih rukovodilaca dolaze u kontakt sa svakim radnikom samo jednom ili dva puta dnevno, i to najčešće samo na nekoliko minuta, dok su poslovođe sve vreme sa svojom posebnom grupom radnika i često pomažu svakome od njih“. Frederik Tejlor takođe smatra da je, zahvaljujući ovoj ideji, „moguće za relativno kratko vreme obučiti funkcionalne rukovodioce da stvarno i u potpunosti obavljaju svoje funkcije koje su im poverene, dok je po linijskom tipu organizacije bilo potrebno mnogo godina da se obuče ljudi koji će biti u stanju da obavljaju u potpunosti samo jedan deo svo-jih zadataka. Druga velika prednost funkcionalnog tipa organizacije, bolje reći „podeljenog“ menadžmenta, jeste u tome što on u potpunosti omogućava primenu četiri osnovna elementa menadžmenta. Primera radi, svaki poslovođa sada može da dobije zadatak koji je tako tačno izmeren da će sve vreme imati posla i, isto-vremeno, svakodnevno biti u stanju da potpuno obavlja svoju funkciju. Na taj način, pruža mu se i mogu-ćnost da zarađuje visoku platu, kada sa uspehom obavlja posao, jer će dobijati premije slične premijama običnih radnika. I obratno, on će imati malu zaradu kada posao ne obavlja uspešno“.

Funkcionalni tip organizacije vrlo brzo se počeo primenjivati u mnogim najbolje organizovanim ko-mpanijama širom SAD, jer su njihovi direktori59)59) uvideli koliko se praktično dobija kada se dvojici ili trojici specijalno obučenih ljudi omogući da, po svojim određenim linijama, budu u neposrednom dodiri sa radnici-ma, umesto posredstvom nekadašnjeg poslovođe ili vođe grupe. „Uverenje da temelji menadžmenta moraju počivati na linijskom tipu organizacije i principu da nijedan radnik ne može da radi pod dvojicom rukovodi-laca istovremeno, na žalost, toliko su duboko ukorenjeni da se čini da svi direktori koji u ograničenoj meri primenjuju funkcionalni tip organizacije smatraju da se moraju izvinjavati ili pravdati što primenjuju taj tip organizacije, kao da, u stvari, u njihovom slučaju to nije kršenje linijskog tipa organizacije. Pune mogućno-sti funkcionalnog tipa organizacije, međutim, ne mogu potpuno da se shvate sve dok gotovo svim mašinama u jednom pogonu ne budu rukovali ljudi manje stručni i manje sposobnosti, koji zbog toga imaju manje plate i od radnika potrebnih za rad prema linijskom tipu organizacije. S druge strane, prihvatanje standardnih alata, opreme i metoda u celom pogonu, planiranja koja se vrše u planskom odeljenju i detaljnih instrukcija koje se radnicima upućuju iz tog odeljenja, kao i neposredne pomoći koju pružaju četvorica izvršnih poslo-vođa, dozvoljava da se uposle relativno nisko plaćenu radnici čak i za složenije poslove. Isto tako, pre uvo-đenja funkcionalnog tipa organizacije, bilo bi dobro, a za konačan uspeh u najvećem broju slučajeva i neo-phodno, da rukovodstvo i vlasnici kompanije shvate, bar u opštim crtama, koje promene ta nova organiza-cija obuhvata i kakav efekat će one imati na radnike, s obzirom da su oni, poučeni prošlošću koja je puna gorkih iskustava, naučili da posmatraju svaku promenu kao nešto protivno njihovim interesima. (Prve pro-mene, zbog toga, treba da budu takve da otklone sumnjičavost radnika i uvere ih, kroz stvarni dodir sa nji-ma, da sve reforme, u krajnjoj liniji, ne nanose nikome štetu i da mogu samo koristiti svim zaposlenim). Pored toga, rukovodstvo i vlasnike kompanije treba upoznati i sa glavnim ciljevima kojima teži nova organi-zacija, kao što su: uzajamni interes poslodavca i zaposlenih za visoke plate i niske troškove za radnu snagu ili postepeno odabiranje i stvaranje ekipe prvorazrednih radnika, koji će raditi izvanredno vredno i primati izuzetno visoke plate, ali koji će se pripremati pojedinačno, a ne u grupama. Oni takođe treba u potpunosti da shvate da se ovo može ostvariti samo ako se

59) 59) Direktori preduzeća su istovremeno i izvršni organ upravljanja i najviši organ rukovođenja, odnosno organ poslovođe-nja, koji ostvaruje suštinsku vezu između funkcije upravljanja i funkcije rukovođenja. (Funkcija upravljanja i funkcija rukovođe-nja, zajedno sa funkcijom izvršenja, u vertikalnoj podeli rada čine tri tzv. primarne funkcije). Ovakav položaj direktora je i logi-čan, jer je funkcija upravljanja neprekidna, a organi upravljanja (skupština akcionara i upravni odbor) funkcionišu samo za vreme zasedanja. Skupština akcionara je najvažniji organ upravljanja preduzećem, s obzirom na to da donosi i menja statut, utvrđuje po-slovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju i odlučuje o najvažnijim pitanjima za preduzeće (raspodela godišnje dobiti i pokriće gubitaka, povećanje i smanjenje osnovnog kapitala, promene prava vezanih za pojedine vrste akcija i dr.), dok je upravni odbor organ upravljanja koji, u skladu sa zakonskim propisima, statutom i ostalim instrumentima koji regulišu poslo-vanje preduzeća, upravlja preduzećem u duhu odluka i smernica skupštine akcionara [72].

34

Studija rada

prihvate nove metode, u kojima je svaki detalj pažljivo oda-bran kao najbolji, i da znaju opštu filozofiju menadžmenta – izazvati dve krupne promene kod radnika:

1. Potpunu revoluciju u njihovom mentalnom stavu prema poslodavcima i prema radu i2. Takvo povećanje njihove odlučnosti i fizičke aktivnosti i poboljšanje uslova pod

kojima se posao obavlja da će oni, u mnogim slučajevima, obavljati dva-tri puta više posla nego ranije.

Kod prve promene to znači da radnici moraju da shvate i vide da novi sistem menadžmenta pretvara njihove poslodavce od protivnika u prijatelje, koji rade svom snagom i zajedno sa njima u istom pravcu i pomažu da se postigne maksimalni učinak i minimalni troškovi proizvodnje i da oni mogu stalno da zarađuju od 30 do 100 procenata više nego što su zarađivali ranije, a da još uvek preostaje dobra zarada i vlasnicima kompanije. U prvom trenutku, radnici neće moći da shvate zbog čega, ako rade dvostruko više nego što su radili, ne treba da primaju dvostruke plate. Međutim, kada im se novi sistem menadžmenta ispravno objasni i kada budu imali vremena da o tome razmisle, videće da je, u većini slučajeva, povećanje proizvodnje isto toliko rezultat poboljšanja opreme i metoda, poštovanja standarda i velike pomoći rukovodilaca, koliko i nji-hovog vrednijeg rada. Oni će takođe shvatiti da vlasnici kompanije moraju da utroše hiljade dolara na uvo-đenje novog sistema menadžmenta, ali i na plate novih funkcionalnih rukovodilaca i stručnjaka u planskom odeljenju i samom pogonu, da imaju i drugih troškova i da i vlasnici imaju isto toliko prava na povećanu zaradu koliko i radnici. Druga promena, u stvari, rezultat je prve promene, koji će biti takav da će radnici umesto starog, nemarnog načina rada, početi da rade brže i stalno, naučiće da misle unapred i da vode ra-čuna o svakom minutu. Istina, izvestan broj radnika, uz najbolje namere, neće u ovom uspeti, i doći će do za-ključka da za njih nema mesta u novoj organizaciji, dok drugi, a među njima i neki najbolji radnici, zbog svoje tvrdoglavosti i nerazumnosti, nikada neće shvatiti da je novi sistem menadžmenta isto tako dobar kao i stari. I oni će, naravno, morati da otpadnu.

Konačno, neka niko ne zamišlja da ove velike promene u mentalnom stavu radnika i povećanje nji-hove odlučnosti i fizičke aktivnosti mogu da se ostvare samo ubeđivanjem, već da je razgovor sa radnicima veoma koristan, u stvari, neophodan, tj. ne treba propustiti nijednu priliku da im se stvari pojedinačno i strp-ljivo objasne i da im se pruži prilika da izraze svoja mišljenja. Svaki radnik mora da se odvikne od svog do-tadašnjeg načina rada, da svoje metode prilagodi standardima i da se navikne da prima i sluša detaljna uputsva, pošto je u prošlosti sve prepuštano njegovoj individualnoj oceni. (Na početku, radnici u svemu ovo-me ne mogu da vide ništa drugo do birokratiju i stalno neopravdano mešanje nekih ljudi u njihov rad, pa tre-ba da protekne određeno vreme dok se ne oporave od svoje uznemirenosti, ne samo na ovom, nego i na sva-kom drugom koraku njihovog hoda unapred). Kada se radnici naviknu na uputstva, onda ih treba postepeno navikavati da slušaju instrukcije u pogledu brzine kojom rade i da prihvate ideju, prvo, da plansko odeljenje zna tačno koliko svaka operacija treba da traje i, drugo, da će, pre ili kasnije, morati da rade traženom brzi-nom ukoliko žele da napreduju. I, na kraju, pošto se naviknu da poštuju instrukcije koje im se daju u pogledu brzine rada, onda oni mogu, jedan za drugim, da prelaze na održavanje bržeg ritma rada u toku celog dana. I, tek kada radnici naprave i ovaj poslednji korak, oni će moći

35

Studija rada

da shvate pravu vrednost funkcionalne orga-nizacije i menadžmenta60)60), zahvaljujući kojima svakodnevno primaju veće plate“ [80].

Kod uvođenja funkcionalnog menadžmenta u velikim pogonima, Frederik Tejlor ipak predlaže da sve izvršne poslovođe, koji obavljaju istu funkciju, imaju nad sobom samo jednog tzv. višeg rukovodioca. „Funkcije tih viših rukovodilaca su dvostruke. Prvi njihova funkcija jeste da od početka nauče sve svoje izvršne poslovođe kakva je priroda njihovih dužnosti, da ih podstiču i vrše na njih pritisak dok ih ne naviknu da izvršavaju naređenja onako kao što je određeno instrukcionim karticama. To je u prvom trenutku težak zadatak, budući da su se radnici godinama navikavali da obavljaju pojedine operacije onako kako njima odgovara. Osim toga, mnogi od radnika su bliski prijatelji sa pretpostavljenim poslovođama i veruju da zna-ju o svom poslu isto koliko i oni. Druga funkcija viših rukovodilaca jeste da izglađuju nesuglasice koje se ja-vljaju između raznih izvršnih poslovođa koji neposredno pomažu radnicima. Tako npr. poslovođe za brzinu na bilo kom poslu uvek stupaju na scenu posle vođe grupe radnika, preuzimajući rukovođenje radnicima. Na ovaj način, funkcije obojice skoro se poklapaju izvesno kratko vreme, pa je sigurno da će između njih doći do manjeg ili većeg trvenja. Ako njih dvojica naiđu na teškoće koje ne mogu sami da reše, pozivaju svoje više rukovodioce, koji su obično u stanju da izglade stvar. U slučaju da ni oni ne mogu da se saglase u pogledu ,leka‘ koji treba primeniti na nastalu situaciju, oni to prepuštaju pomoćniku glavnog direktora, čija funkcija, bar izvesno vreme, može biti pretežno dužnost arbitra u rešavanju takvih sporova, pa se tako uspostavlja ne-pisani kodeks zakona po kojima se upravlja pogonom“.

Na kraju svojih tvrdnji o višestrukim prednostima funkcionalne organizacije i menadžmenta, Frederik Tejlor ističe i sledeće: „Direktor kompanije i glavni direktori pogona ne treba da ulaze u detalje rukovođe-nja pojedinim funkcijama, već to treba da prepuste svojim podređenim rukovodiocima, kako bi imali vreme-na da se bave širom poslovnom politikom kompanije i pogona i da proučavaju karaktere i sposobnosti ljudi kojima rukovode“. Prema tadašnjim merilima, ova Tejlorova izjava može se smatrati za dobar savet, jer je zagovarala delegiranje odgovornosti i obučavanje sposobnih zamenika, za razliku od njegove glavne preoku-pacije – isterivanja maksimalnog dnevnog učinka radnika na račun nehumanog teranja radnika na preveliko naprezanje (koje dovodi do iscrpljivanja radnika) i previše uprošćen tretman radnika (posmatra radnike kao „dodatak“ mašini, odnosno kao „sredstvo“ za obavljanje jednostavnijih radnji), koja je bila izložena snažnoj kritici za vreme pretresa nekih problema u vezi sa platama pred Američkom međudržavnom komisijom za trgovinu (American Interstate Commission for Trade) u Vašingtonu u drugoj polovini 1910. godine. Ta kri-tika „stvari“, prvi put nazvana „naučnim menadžmentom“, međutim, izazvala je veliko interesovanje ame-ričke javnosti, s tim da je zajednički zaključak štampe i časopisa bio „da ima nečeg što vredi u ovoj stvari ta-ko čudnog imena“. I sam Frederik Tejlor je osetio da bi bilo jako bitno

60) 60) U literaturi iz organizacije i menadžmenta, može se slobodno reći, preovladava shvatanje o nerazdvojivosti organizacije i menadžmenta i njihovom preplitanju. Pri tome se polazi od stanovišta da organizacija i menadžment predstavljaju dva međusobno povezana koncepta koji se koriste da objasne iste fenomene, s obzirom da oba koncepta imaju isti cilj – efektivno i efikasno kori-šćenje resursa. U prilog prethodnoj tvrdnji, navode se tri ključna argumenta: bliskost definicija organizacije i menadžmenta, istorijski nastanak organizacije i menadžmenta i tvorci organizacije i menadžmenta. Od velikog broja definicija organizacije i menadžmenta, njihovu bliskost najbolje odslikava definicija koja menadžment posmatra kao „integrisan proces kojim ovlašćeni pojedinci (mena-džeri) stvaraju, održavaju i operišu organizacijom u izboru i postizanju njenih ciljeva“, a organizaciju kao „strukturiran proces u ko-me su pojedinci u interakciji za postizanje zajedničkog cilja“. Što se tiče istorijskog nastanka organizacije i menadžmenta, može se sa sigurnošću tvrditi da je menadžment, „kao proces koji ima ulogu da obezbedi upravljanje organizacijom i da prevencijom da ne dođe do negativnih pojava održi organizaciju u uzlazno-razvojnom delu životnog ciklusa“, svakako „mlađi“ od organizacije. Uz ovu svoju tvrdnju, međutim, jedan od najvećih teoretičara menadžmenta Isak Adižes (Ichac Adizes) kaže: „Nažalost, većina autora upo-trebljava termine ,menadžment‘ i ,upravljanje‘ (administration) kao sinonime. Ja preferiram upotrebu termina ,menadžment‘ za čitav proces, a ograničavam termin ,upravljanje‘ na onaj deo procesa koji se sastoji od izvršenja i organizacije. S druge strane, za upra-vljanje važi: da sve što nije dozvoljeno, to je zabranjeno, dok za menadžment važi: da sve što nije zabranjeno, dozvoljeno je!“. Za tvorce organizacije i menadžmenta kao naučnih disciplina velika većina autora navodi Frederika Tejlora i Anri Fajola [2].

36

Studija rada

da iznese svoje viđenje problema za koji se zainteresovala široka američka javnost, zbog čega povlači svoje delo Principi naučnog menadžme-nta61)61) iz Američkog društva mašinskih inženjera62)62) i o sopstvenom trošku objavljuje njeno prvo izdanje početkom 1911. godine. Posmatrano iz današnje perspektive, ovo Tejlorovo delo ipak nije dalo adekvatan prikaz principa naučnog menadžmenta, pre svega zato što je njegov um bio prilično suprotan akademskom tipu umova, kojima je svojstvena sposobnost za uopštavanje, i što su njega interesovali samo akcija i nepo-sredno merljivi rezultati te akcije. S druge strane, u vreme kada je Frederik Tejlor pripremao ove principe, nije postojala nikakva spoljna sila koja bi iz njega mogla da izvuče one sposobnosti za uopštavanje koje je on posedovao. Ipak, ta spoljna sila se javila zimskih meseci 1911. i 1912. godine, na pretresima pred Speci-jalnim komitetom Predstavničkog doma američkog Kongresa63)63) (Specially Committee United States Ho-use of Representatives).

Da je Frederik Tejlor zaista koristio nauku umesto empirizma, potvrđuju i njegovi sledbenici i uče-nici – tejloristi, koji su još za života i posle smrti svoga učitelja širokoj publici izlagali sistem koji je ovaj za-mislio, ali za čije dovršenje nije imao vremena. „Tejlorov sistem“ za njih „nije samo nauka o određivanju istinski potrebnog vremena za izvršenje neke industrijske operacije, nego i nauka o odnosima između radni-ka i modernih proizvodnih tehnika, jer se ne interesuje samo za pitanja primenjene mehanike i metalurgije, nego teži da naučne postavke prenese i na odabiranje radnika i njihove psihološke motive i stimulanse“. U tom smislu, veoma su značajna gledišta Anrija La Šatlijea (Henry Le Chatelier, 1850–1936), eminentnog fizikohemičara i glavnog popularizatora i komentatora tejlorizma u Francuskoj. „Tejlorizam je autentično naučan. To je nova i vrlo uspešna primena naučnih metoda. Tejlora treba povezati sa najvećim pionirima racionalne spoznaje: Dekartom, Bekonom, Njutnom, Bernarom64)64)... Njegova originalnost bila je u tome što je primenio naučne metode na probleme koji do tada nisu bili predmet naučnih istraživanja i što je pokazao da njihova upotreba praktično vodi korisnim rezultatima. Međutim, očevidno je da se Tejlor približio Deka-rtu više nego ma kome od svih prethodnika. On je, pre svega, primenio kartezijanski princip deobe, koji je osnova svake nauke, a za to se poslužio zdravim razumom. Dekart se takođe zadovoljio upotrebom osnovnih, odavno poznatih, pravila zdravog razuma. Istina, oni nisu pronašli zdrav razum, ali su sistematizovali njego-va najvažnija pravila; od njega su stvorili glavni deo doktrine, nauku pogodnu da obukom bude prenesena drugim ljudima. Isto tako, Tejlor sasvim dobro podseća i na Bernara, jer je proširenjem determinizma na industriju, sistematskom upotrebom eksperimenata, učinio za

61) 61) Na Prvom međunarodnom kongresu za naučnu organizaciju rada, održanom 1911. godine u Čikagu, Frederik Tejlor je formulisao svoje principe naučnog menadžmenta na sledeći način: „Dozvolite mi da ukratko izložim ova četiri principa naučnog me-nadžmenta... Oni su:

1. Razvoj nauke kao zamena za empirijske metode; 2. Selekcija radnika na naučnoj osnovi, a zatim njihova sistematska priprema i obuka; 3. Prenošenje naučnih saznanja na radnike izabrane na naučnoj osnovi; 4. Podela rada između rukovodilaca i radnika.“[18].

62) 62) Svoje delo Principi naučnog menadžmenta Frderik Tejlor je pripremio sredinom 1909. godine, kada ga je i podneo odgovarajućem komitetu Američkog društva mašinskih inženjera, gde je, na njegovu žalost, ležalo blizu godinu dana a da niko u vezi sa njim nije ništa preduzimao.

63) 63) Najzanimljiviji deo Tejlorovog iskaza pred Specijalnim komitetom Predstavničkog doma američkog Kongresa je onaj u kome on razvija misao da pravi naučni menadžment zahteva mentalnu revoluciju, kako poslodavaca tako i radnika. „I radnici i poslodavci moraju da prihvate filozofiju da interesi obe klase i društva kao celine, u jednom dužem periodu, zahtevaju još veću pro-izvodnju, zbog čega se oni moraju da udruže u traganju za zakonima najmanjeg rasipništva. Drugim rečima, radnici i poslodavci treba zajednički da iznalaze te nove puteve koji su, u okviru podele rada, neophodni da bi ti zakoni bili efikasni“ [80].64) 64) Klod Bernar (Claude Bernard, 1813–1575) je čuveni francuski fiziolog, čija su istraživanja i eksperimentisanja, pose-bno ona iz područja fiziologije varenja, dovela do zanimljivih i uopštenih pogleda na suštinu života. On je otkrio i dokazao uticaj psihičih i nervnih faktora na metabolizam, a njegovo glavno delo Uvod u proučavanje eksperimentalne medicine (Introduction à l'étude de la médecine expérimentale) izašlo je u 25 izdanja, a prevedeno je i na mnoge svetske jezike.

37

Studija rada

tzv. industrijske fenomene ono što je tvorac eksperimentalne medicine bio definisao za prirodne fenomene uopšte. Nauka kakvu je definisao Bernar, za-sniva se uglavnom na pojmu determinizma: svi prirodni fenomeni povezani su jedni s drugima nužnim odnosima – zakonima, i svaki od tih fenomena funkcija je izvesnog broja nezavisnih varijabli – faktora. Kod industrijskih fenomena, proizvodne cene ili koristi od svake operacije, isti je slučaj“. Ovo isticanje nezavi-snih faktora, omogućava da se nazre jedna matematička koncepcija nauke koja, svakako, pomaže da se shva-te razlozi zašto je Anri La Šatlije pristupio tejlorizmu. „Menadžment, takav kakvim ga predstavlja Tejlor, pre svega je matematika primenjena na organizaciju industrijskog rada, jer svaki industrijski rezultat je fu-nkcija determinisana izvesnim faktorima i može da se izrazi algebarskom formulom. Sam Tejlor, u svom tra-ženju faktora koje mora da ima dobar direktor fabrike, nabraja 9 kvaliteta koji čine čoveka doboljno uni-verzalnim da vrši tu funkciju“ [25].

Rani razvoj industrijskog inženjerstva i naučnog menadžmenta u SAD, pored Frederika Tejlora, neraskidivo je vezan i za grupu njegovih sledbenika, a pre svega za Henri Ganta (Henry Gantt, 1861–1919), Frenka Đžilbreta (Frank Gilbreth,1868–1924) i Heringtona Emersona (Harrington Emerson, 1853–1931), dok je u Fvropi, posebno za nastanak menadžmenta kao nauke, nesumljivo najzaslužniji Anri Fajol65)65).

Henri Gant je problemima radnika u procesu rada i njihovom stimulativnom nagrađivanju prilazio znatno više sa humane strane od Frederika Tejlora. U ostalom, za njegov „premijski sistem menadžmenta“ reči hvale, u svom delu Menadžment pogonom, ima i sam Frederik Tejlor: „Henri Gant je izmislio ,premi-jski sistem menadžmenta‘ kada je meni pomagao u organizovanju čeličane u Betlehemu. Ovaj sistem bio je uspešan od samog početka uvođenja, jer je omogućavao radniku i vanrednu premiju, kada u potpunosti ostvari svoj zadatak za dato vreme, dok je u slučaju da ne uspe da izvrši taj zadatak (bilo samo zbog jednog komada ili pak zbog deset komada), on gubio samo tu vanrednu premiju i nije trpio nikakve druge gubitke, budući da mu se plaćala određena dnevnica i u slučaju neuspeha. Ipak, Gantov sistem menadžmenta naroči-to se pokazao korisnim za vreme teških i osetljivih perioda prelaska sa sporog tempa običnog rada na na-dnicu na rad koji se obavlja velikom brzinom, tako što se u prvo vreme radniku dozvoljavalo da utroši više vremena da obavi svoj zadatak i da zaradi svoju vanrednu premiju, a zatim se radnik primoravao da taj za-datak završi za najkraće moguće vreme kako bi dobio tu vanrednu premiju. Ali, u svakom slučaju, od najve-ćeg je značaja činjenica da svaka instrukciona kartica određuje najkraće vreme za koje će radnik morati da obavi svoj zadatak, s obzirom da na taj način neće biti izložen iskušenju da zabušava, pošto je upoznat da ru-kovodstvo tačno zna kojom brzinom zadatak može da obavi“ [80].

Henri Gant je, zahvaljujući svom otkriću da je vreme od suštinskog značaja za planiranje, razvio i razradio grafičke podloge za planiranje i praćenje proizvodnje, tzv. Gantove karte66)66) ili gantograme, koji su naročito došli do izražaja u komadnoj (diskontinuiranoj) proizvodnji. Tipičan primer gantograma prikazan je na slici 4, gde

65) 65) Zbog značajnih rezultata, ostvarenih primenom naučnih metoda za postizanje maksimalne proizvodnje i povećanje dne-vnog učinka, Frederik Tejlor je dugo godina smatran „ocem naučnog menadžmenta“. (Njegova formula za maksimalnu proizvo-dnju je glasila: „Svakom radniku postaviti tačno određen zadatak, koji treba da obavi u određenom vremenu i na određeni na-čin“). Međutim, pažljivim čitanjem, analizom, upoređenjem i naknadnim vrednovanjem Tejlorovih dela i dela Anri Fajole, dolazi se do zaključka da je Anri Fajol neuporedivo sveobuhvatnije nego Frederik Tejlor, opisao sve aspekte funkcije menadžmenta, za koji je on, u duhu onog vremena i francuskog jezika, koristio termin „administracija“. Ovo tim pre, ako se zna da se Frederik Te-jlor prvenstveno bavio naučnim proučavanjem vremena i sistemima plaćanja na nivou pogona, dok se Anri Fajol bavio velikim bro-jem problema menadžmenta i organizovanjem preduzeća kao celine. Zbog toga se danas, ipak, „ocem modernog menadžmenta“ smatra Anri Fajol.

66) 66) Henri Gant nikada nije pokušao da patentira ili zaštiti svoje karte. Naprotiv, davao je primerke karata svakome ko bi ih od njega zatražio i uvek je bio zadovoljan kada bi ljudi koristili te njegove karte. U ostalom, ta njegova nesebičnost bila je i glavni ra-zlog zašto je Henri Gant bio jedan od onih ljudi na koje je američki predsednik Vudrou Vilson (Woodrow Wilson, 1856–1924) mislio kada je pisao: „Sve što je spasilo svet, to je mala šaka nesebičnih ljudi koji se nalaze u njemu“ [11].

38

Studija rada

vertikalna osa pokazuje različite operacije koje mogu da se obave u pogonu, a horizontalna osa terminske jedinice – dane. Prikazani gantogram pre svega omogućava da se brzo isplanira izrada svih proi-zvoda u nekom pogonu i najracionalnije iskoriste sredstava za rad i radna snaga. Pored toga, ovaj gantogram daje i jasnu sliku slabosti u organizaciji proizvodnje, koje uslovljavaju zastoje kod mašina ili sprečavaju ra-dnike da izvršavaju planirane zadatke, a u isto vreme određuje i odgovornosti za nastajanje tih slabosti. Me-đutim, da bi se mogao odrediti početak svih prikazanih operacija, moraju se u tom trenutku imati slobodna radna mesta i obezbeđeni materijali, alati i naprave, isto kao što se za određivanje njihovog završetka, sa glavnim i jedinim ciljem da se održe planirani rokovi izrade gotovih proizvoda, moraju utvrditi prioriteti u izradi poručenih proizvoda i logičan redosled odvijanja pojedinih operacija. Drugim rečima, to znači da se operacije izrade za neke nove poručene proizvode mogu planirati tek pošto su te operacije završene na pro-izvodima koji se već nalaze u procesu izrade (npr. operacija 1 od utorka u jutarnjim časovima, a operacija 2 od srede posle podne), osim u slučaju davanja preferencijala hitnim porudžbinama [11].

Slika 4. Gantogram izrade više proizvoda po operacijama

Gantogrami, kao pomoćno sredstvo za planiranje i praćenje proizvodnje, pored vizuelne očiglednosti i preglednosti, rukovodiocima omogućavaju i da:

obezbede potrebne resurse (poruče materijale, odrede radnicima zadatke i dr.) kako bi se završio neki isplanirani posao,

u potpunosti iskoriste sve resurse koji im stoje na raspolaganju, pošto znaju šta će kada i gde biti potrebno,

održe obećane datume isporuke gotovih proizvoda kupcima, premeste neuposlene radnike i mašine da rade na hitnim porudžbinama ili da pomažu

drugima da izvršavaju svoje operacije i organizaju preventivno održavanje neuposlenih mašina kako bi one bile operativne

kada to bude potrebno.

Pored navedenih prednosti, međutim, gantogrami ispoljavaju i dve osnovne slabosti: nemogućnost otkrivanja uzajamne zavisnosti i uslovljenosti pojedinih operacija,

međusobno i sa ra-soloživim mašinama, primenom uobičajenog postupka za vreme njihove izrade i

39

Studija rada

neophodnost njihove rekonstrukcije kada dođe do kašnjenja u toku izvršenja planiranih zadataka,

koje posebno dolaze do izražaja kod diskontinuirane proizvodnje složenih proizvoda, sastavljenih od velikog broja sklopova, podsklopova i elemenata [11].

I naučna proučavanja Frenka Džilbreta razlikuju se od onih Frederika Tejlora, jer on u prvi plan stavlja tzv. naučno proučavanje pokreta (scientific motion stady). Prvi primer Džilbretovog naučnog prou-čavanja pokreta je njegovo dobro poznato poboljšanje načina zidanja u građevinarstvu. Naime, on je veoma rano, još za vreme učenja zidarstva u mladosti, zapazio da svaki zidar ima svoj sopstveni način zidanja i da ne postoje dva zidara koji bi imali istu metodu zidanja i iste pokrete pri zidanju. Zbog toga su ova zapažanja navela Frenka Džilbreta na to da potraži najbolji način za obavljanje ovog posla. U tom cilju, on je pažljivo proučavao svaki pokret zidara, pa onda, jedan za drugim, eliminisao sve nepotrebne pokrete, i tako smanjio broj pokreta u toku zidanja, sa ranijih 18, na svega 5 pokreta. Daljim proučavanjima pokreta u toku zidanja, Frenk Džilbret je pronašao i tačan položaj koji svaka noga zidara treba da zauzima u odnosu na zid, kutiju sa malterom i gomilu cigala, i na taj način omogućio da zidar ne mora napraviti korak ili dva da bi došao do gomile cigala i vratio se nazad svaki put kada polaže novu ciglu. Istovremeno, on je proučio i najpogodniju visinu kutije sa malterom i gomile cigala, a zatim projektovao jednostavni drveni ram za slaganje cigala i skelu sa policom na koju bi se postavljali kutija sa malterom i „paket“ sa ciglama (kako je Frenk Džilbret nazivao svoj ciglama natovareni drveni ram), a sve sa ciljem da zidar brže radi67)67) i da bude pošteđen napora da se saginje do nivoa svojih nogu za svaku ciglu i za svaku mistriju maltera, a zatim da se ponovo uspravlja. Frenk Džilbret je drveni ram konstruisao tako da zidar može da dohvati svaku ciglu za najkraće vreme, a cigle na njega, pošto se one istovare iz vagona i pre nego što se dopreme do zidara, slagao bi jedan nekva-lifikovani radnik, s tim što bi prethodno svaku ciglu pažljivo pregledao i okretao svojom najbolje obrađenom stranicom nagore. (Zidar više ne mora ciglu ni da okreće u ruci, ni da svaku ciglu ispituje pre nego što je ugradi, štedeći na taj način vreme koje je ranije trošio određujući koja je najbolje obrađena stranica cigle, kako bi tu stranicu okrenuo na spoljnu stranu zida). I visina skele mogla je da se doteruje, prema tome kako zid „raste“, što je za sve zidare vršio isti onaj nekvalifikovani radnik.

Detalje ove nove naučne metode zidanja, Frenk Džilbret je prikazao u svom delu Sistem polaganja cigala (Bricklaying System, 1909) u poglavlju Proučavanje pokreta (Motion Study). Većina praktičnih ljudi, međutim, bila je skeptična u pogledu mogućnosti da se u praksi ostvare bilo kakvi veći rezultati na osnovu ovakvog proučavanja pokreta, znajući za otpor gotovo svih zanatlija kada treba da unesu bilo kakvu novinu u svoje metode i navike. Nasuprot njima, Frenk Džilbret je nepopravljivi optimista i vrlo brzo pokazuje kakve sve velike dobiti u komercijalnom smislu mogu da se ostvare kada se njegovo naučno proučavanje pokreta primeni praktično. Sa jednom grupom zidara, prilikom izgradnje fabričkog zida širine 30 cm, on je postizao, pošto su njegovi zidari stekli umešnost u radu po njegovoj metodi zidanja, učinak od 350 cigala po zidaru na čas, umesto što je ranije jedan zidar ugrađivao 120 cigala na čas (pošto je u potpunosti eliminisan čitav niz zamornih i dugotrajnih pokreta, neophodnih zidaru koji nema skelu sa policom i „paket“ sa ciglama). Tom prilikom, Frenk Đžilbret je svoje zidare učio da hvataju ciglu levom rukom i da istovremeno zahvataju punu mistriju maltera desnom rukom, jer im se sada, na odgovarajućoj visini na skeli, nalaze jedno kraj drugoga, i „paket“ cigala i kutija za malter. S druge strane, da bi individualizirao svoje zidare i svakog od njih stimu-lisao da postiže maksimalni učinak, on je izumeo i jedan veoma dobar način kako da se utvrdi i registruje ko-liko je cigala ugradio

67) 67) U jednoj od mnogo zanimljivih anegdota o Frenku Džilbretu, u knjizi Jeftinije je ako kupite celo tuce (Belles on Their Toes, 1950), njegova deca Frenk i Ernestina napisala su da je on uvek bio stručnjak za brzinu i efikasnost, i kod kuće i na poslu. „Frenk je zakopčavao svoj prsluk od dugmeta na donjem kraju, a ne od gornjeg dugmeta, zato što je prvi način trajao samo 3 seku-nde, a drugi celih 7 sekundi. Upotrebljavajući 2 četke za brijanje, ustanovio je da vreme brijanja može da skrati za 17 sekundi. Čak je pokušao da se brije koristeći 2 žileta i ustanovio da može skratiti vreme brijanja za 44 sekunde, ali je od toga odustao zato što mu je trebalo po 2 minuta da stavi zavoj na svaku posekotinu učinjenu za vreme brijanja sa 2 žileta“ [91].

40

Studija rada

svaki zidar, i da se u čestim vremenskim razmacima saopštava svakom zidaru kakav mu je učinak.

U Džilbretovu metodu polaganja cigala duboko se upustio i Frederik Tejlor, u svom delu Principi naučnog menadžmenta, kako bi jasnije pokazao da su povećanje učinka zidara i harmonija u polaganju ciga-la postignuti samo zahvaljujući tome što je on primenio njegova četiri principa naučnog menadžmenta:

1. Razvoj nauke o polaganju cigala (od strane rukovodstva, a ne od strane zidara), sa čvrstim pravilima za svaki pokret svakog zidara, i usavršavanje i standardizacija svih alatki i radnih uslova;

2. Pažljivo (naučno) odabiranje i zatim obučavanje zidara kako bi postali prvoklasni radnici i uklanja-nje svih zidara koji odbijaju ili nisu u stanju da prihvate najbolje metode;

3. Stalnom pomoći i pažnjom rukovodstva, tako što se svakom zidaru plaća velika dnevna premija zato što radi brzo i onako kako mu je rečeno – prvoklasni zidar se povezuje sa naukom o zidarstvu;

4. Gotovo podjednaka raspodela rada i odgovornosti između zidara i rukovodstva. Celog dana rukovo-dstvo radi bezmalo rame uz rame sa zidarima, pomaže im, hrabri ih i utire im put, dok su u prošlosti rukovodioci stajali po strani, radnicima samo malo pomagali i svaljivali na njih gotovo svu odgovo-rnost za metode, alatke, brzinu i harmoničnu saradnju.

Od sva četiri navedena principa, ipak, najzanimljiviji i najuočljiviji je prvi, mada su i ostala tri isto toliko neophodna za uspeh, s tim da se ne sme zaboraviti ni to da iza celog ovog procesa stoji i vodi ga opti-mistički odlučni i vredni rukovodilac, koji može isto toliko strpljivo da čeka koliko i da radi [80].

Na kraju ovog obrazloženja, Frederik Tejlor postavlja i pitanje: „Zbog čega ovakvo uprošćavanje zidarskih pokreta i ovako velika dobit nisu ranije mogli da se postignu u jednom zanatu koji se stalno oba-vlja još od pre nove ere i sa alatkama koje su u stvari iste kao i danas?“, na koje on daje sledeći odgovor: „Vrlo je verovatno da su često, u svim tim godinama, pojedini zidari uočavali mogućnost da se odstrane svi ti nepotrebni pokreti. Ali, čak i ako je u prošlosti neko i došao do Džilbretovih poboljšanja, nijedan zidar nije mogao sâm da poveća brzinu zidanja, jer se mora imati na umu da uvek veći broj zidara radi zajedno u lancu i da zidovi na celoj zgradi moraju da ,rastu‘ otprilike istom brzinom. Znači, jedan zidar ne može da radi brže od onoga zidara koji je do njega. Isto tako, nijedan zidar nema autoriteta da privoli druge zidare da sarađuju sa njim da bi se posao obavljao brže nego ranije. Zato Džilbretova metoda polaganja cigala predstavlja jednostavan primer stvarne i efikasne saradnje zidara i rukovodstva. To nije saradnja u kojoj masa zidara kao zajednica sarađuje sa rukovodstvom, već saradnja u kojoj nekoliko ljudi iz rukovodstva, svaki na svoj način, pomaže svakom zidaru pojedinačno, proučavajući njegove pokrete i nedostatke i poučavajući ga boljim i bržim metodama zidanja, s jedne strane, i starajući se da svi zidari sa kojima dolaze u dodir pomažu i sarađuju sa rukovodstvom tako što rade ispravno i brzo, s druge strane. Drugim rečima, samo nametanjem standardizovanih metoda, najboljih alatki i radnih uslova, ovaj brži rad može da se obezbedi, s tim da dužnost nametanja svih navedenih elemenata leži isključivo na rukovodstvu. Rukovodstvo dakle mora stalno da daje jednog ili više instruktora koji će pokazivati svakom novom zidaru nove i jednostavnije pokrete, dok sporije zidare mora stalno posmatrati i pružati im pomoć sve dok ne postignu odgovarajuću brzinu. Sve one zidare koji posle odgovarajuće obuke neće ili ne mogu da rade po novim metodama zidanja i brže, rukovodstvo mora da otpusti. Rukovodstvo mora takođe da se postara i da oni radnici koji za zidare „doteruju“ skele i pripremaju „pakete“ sa ciglama i malter, sarađuju sa njima na taj način što će te poslove obavljati uvek ispravno i na vreme. (Svi smo navikli da vidimo zidara kako kucka ciglu pošto je postavi na maltersku posteljicu. Zidar to čini nekoliko puta krajem ručice mistrije, kako bi dobio odgovarajuću debljinu posteljice. Frenk Džilbret je zaključio da, kada je malter dobro izmešan, odgovarajuća debljina posteljice može da se dobije pritiskom ruke kojom se cigla polaže na posteljicu. On je

41

Studija rada

zato zahtevao da radnici koji mešaju malter posvete naročitu pažnju gustini maltera, kako bi se uštedelo vreme koje se trošilo u kuckanju opeke)“ [80].

Rezultat sledećeg Džilbretovog naučnog proučavanja pokreta bila je sastavljena lista od 17 dalje ne-deljivih elemenata rada – mikropokreta, koje je on nazvao terblidžima. (Engleska reč „therblig“ dobija se obrnutim pisanjem prezimena Gilbreth, s tim što je izvršena transpozicija slova „th“). Svoje terblidže, Frenk Đžilbret je zasnovao na analizi svrhe zbog koje se neki mikropokret izvodi, a ne na fiziološkoj analizi mikropokreta, s obzirom da je on rano spoznao da i najmanje primetan mikropokret može obuhvatiti čitave grupe mišića radnika. Svakom od tih terblidža, Frenk Džilbret je dodelio, radi lakšeg pamćenja, i likovne simbole i boje [53].

Tih godina, međutim, Frenk Džilbret je uspešno sarađivao i sa suprugom Lilijen68)68) (Lillian Gi-lbreth, 1878–1972), psihologom po struci, što je dovelo do toga da su se u naučno proučavanje pokreta uklju-čili i fiziološki i psihološki zahtevi radnika, odnosno psihofiziologija rada69)69). Istovremeno, bračni par Đžilbret, u svom zajedničkom delu Praktično proučavanje pokreta (Applied Motion Study, 1917), prokrčio je put i za primenu metode filmovanja pokreta, tvrdeći da se analizom filmskih snimaka može mnogo tačnije da prouči svaki, pa i najmanji, pokret čoveka pri radu. Inače, samu tehniku snimanja pokreta osmislio je lično Frenk Đžilbret. On je svoje filmove snimao ručnom kamerom, kako bi mogao menjati brzinu snima-nja, odnosno odrediti odnose vremena raznih terblidža. Brzinu snimanja Frenk Đžilbret je merio štopericom koja je imala kazaljku sa 20 o/min i kružnu skalu podeljenu na 100 delova.(Svaki deo ove podele, prema to-me, predstavljao je 2000-ti deo minuta). Analiza snimaka počinje kada se film projicira normalnom brzinom nekoliko puta, kako bi se videle opšte sekvence pokreta, a zatim se ispituje oblik radnog ciklusa da bi se odredila tačka od koje treba početi sa analizom. (Gde god je moguće, najbolje je da se ta tačka odabere tamo gde obe ruke završavaju svoje terblidže, s tim da se terblidž kojim počinje taj deo radnog ciklusa uzima kao početak analize, a terblidž koji mu prethodi postaje završna tačka prethodnog radnog ciklusa). Kada je kona-čno određena ova tačka, ispituje se čitav film i beleži očitavanje štoperice u toj tački, svaki put kada se ona pojavi. Istovremeno, svaka slika odabranih radnih ciklusa analizira se jedna za drugom, radi utvrđivanja pro-mena u pokretu. Sve promene pokreta beleže se svaki put kada se pojave, a pokreti desne i leve ruke posma-traju se i evidentiraju zajedno. Podaci dobijeni na ovaj način, međutim, ne mogu se vizuelno prikazati kao jedna celina, zbog čega je Frenk Džilbret osmislio tzv. kartu simultatnih pokreta – simokartu, u kojoj su delovi leve i desne ruke uneti na vrhu karte, a vremena sa štoperice duž njene leve ivice [49].

Treće i poslednje Džilbretovo naučno proučavanje pokreta vezano je za uvođenje tzv. karata toka procesa (flow process charts) u područje racionalizacije procesa rada, detalje kojeg je on izložio u referatu Karte procesa: prvi korak u iznalaženju najboljeg i jedinog načina da se uradi neki posao (Process Cha-rts: First Step in Finding the One Best Way to Do Work) u Američkom društvu mašinskih inženjera 1921. godine. Frenk Džilbret je u tom referatu kartu procesa definisao na sledeći način: „Karta procesa je sred-stvo za vizuelno prikazivanje procesa rada radi njegovog usavršavanja. Na svaki detalj nekog procesa, u većoj ili manjoj meri, utiče svaki drugi detalj i zbog toga ceo proces mora biti predstavljen na takav način da se ceo može odjednom sagledati, pre nego što se u bilo kojem njegovom delu

68) 68) Posle smrti Frenka Džilbreta, Lilijen Džilbret je nastavila traganje za poboljšanjima u industriji, koja bi se ostvarila pomoću naučnog proučavanja pokreta. Posebno su značajna njena istraživanja uslova rada koji bi radnicima obezbedili koncentraciju na ostvarivanju radnog učinka, a doktorska disertacija Lilijen Džilbret Psihologija menadžmenta (The Psychology of Management, 1915), smatra se jednim od prvih dela koje je doprinelo razumevanju ljudskog faktora u industriji. Pored toga, ona je sve do kraja 60-tih godina XX veka, držala seminare i predavanja za menadžere iz oblasti industrijske psihologije, a bila je i profesor na više ameri-čkih univerziteta. U literaturi o menadžmentu, međutim, Lilijen Džilbret nazivaju i „majkom modernog menadžmenta“ .69) 69) Psihofiziologija rada je naučna disciplina koja obrađuje problematiku vezano za fiziološke procese, koji se javljaju u organizmu čoveka bez učešća njegove neposredne svesne motivacije, i za one psihološke procese čoveka, koji se ispoljavaju na sve-snom planu i u kojima učestvuje njegova kompletna ličnost [34].

42

Studija rada

vrše ma kakve izmene. Drugim rečima, bilo kakve izmene, izvršene u ma kojem delu posmatranog procesa, bez dužnog uzimanja u obzir svih odluka i svih predloga koji prethode tome i koji slede iza toga dela procesa, pokazaće se kao nepodesne za krajnji plan rada... To je ne samo prvi korak u vizuelnom prikazivanju najboljeg i jedinog načina za izvršavanje zadatka, već je korisno u svakoj fazi koja se iz toga izvodi“ [49].

Današnja karta toka procesa unapred je odštampan obrazac sa pet grupa aktivnosti koje se javljaju u tom procesu – radnih operacija, kontrolisanja, transportovanja, čekanja i skladištenja. Navedene aktivnosti, njihovi simboli70)70) i definicije prikazani su u Tabeli 1.

Tabela 1. Simboli, nazivi i definicije aktivnosti u procesu radaSimbol i naziv Definicija

�operacija

Operacija nastaje kada se predmetu rada namerno menja neka od njegovih fizičkih ili hemijskih osobina ili kada se on stvara, sklapanjem ili rasklapanjem, iz nekih drugih predmeta rada. Ona se takođe javlja i kada se predaje ili prima informacija, ili kada se vrši planiranje ili obračunavanje.

£kontrola

Kontrola se sastoji iz identifikacije predmeta rada ili provere kvaliteta ili kvantiteta neke od njegovih osobina.

_transport

Transport se javlja kada se predmet rada pomera sa jednog mesta na drugo, osim u slučaju kada ta pomeranja predstavljaju sastavni deo operacije ili se izvode na radnom mestu u toku operacije ili kontrole.

Dčekanje

Čekanje predmeta rada se javlja kada uslovi ne dozvoljavaju ili ne zahtevaju da se sledeća planirana aktivnost odmah izvede, osim onih čekanja predmeta rada za vreme namernog menjanja njegovih fizičkih ili hemijskih osobina.

sskladištenje

Skladištenje nastaje kada se predmet rada namerno zadržava i kada se spečava njegovo dalje kretanje bez posebnog odobrenja.

Na svakoj karti toka procesa, međutim, mora biti naznačeno da li se radi o postojećem ili poboljša-nom procesu rada, kao i to da li se sa njom prati kretanje predmeta rada, koja je prikazana na slici 5, ili pak aktivnosti radnika.

70) 70) Simbole aktivnosti iz Džilbretove karte procesa, objavljene u referatu iz 1921. godine, revidiralo je Američko društvo mašinskih inženjera 1947. godine i kao standarde definisalo i objavilo u svojoj Brošuri broj 101[49] .

43

Studija rada

Slika 5. Karta toka procesa

Podaci koje zahteva karta toka procesa prikupljaju se stvarnim praćenjem predmeta rada ili radnika, zavisno od toga za koga se karta radi. Isto tako, opisi aktivnosti treba da budu što kraći, a vremena i rastojanja se prikazuju samo za važnije faze procesa rada. S druge strane, pri izradi karte predmeta rada aktivnosti se iskazuju pasivnim glagolskim oblicima (isečen, pakovan, isporučen i dr.), dok se pri izradi karte radnika aktivnosti iskazuju aktivnim glagolskim oblicima (brusi, skida, lepi, čeka i dr.). U jednom redu karte obično se prikazuje sve što se dešava na jednom radnom mestu za vreme odvijanja procesa rada. Kartu ne treba da opterećuju beznačajni detalji [49].

Da bi se analiza karte toka postojećeg procesa rada izvršila na najbolji mogući način, razvijen je jednostavan ali efikasan postupak, tako što se za svaku aktivnost tog procesa postavi sledećih pet pitanja:

1. Šta se radi?2. Gde se radi?3. Kada se radi?4. Ko radi?5. Kako se radi?

Redosled pitanja predstavlja oprobani šablon kojim se ispituje:

1. SVRHA radi koje se 2. MESTO gde se3. REDOSLED po kome se preduzima postupak!4. OSOBA koja5. SREDSTVA kojima se

Odgovori na postavljena pitanja mogu doneti pet vrsta opravdanih rešenja:

1. Izostaviti sve nepotrebno u toku rada, kao što su: čekanja i povratno kretanje materijala!

2. Kombinovati više operacija u jednu, gde je to moguće!3. Promeniti u redosledu sve što je nepodesno!4. Uprostiti operacije i tako smanjiti vreme proizvodnog ciklusa!5. Usavršiti alate i pribore kako bi radnici lakše obavili radne operacije!

Ovakav prilaz, inače, posebno je pogodan kada stručna grupa vrši analizu karte toka postojećeg pro-cesa rada, jer se u jednom momentu obraća pažnja samo na jednu od navedenih aktivnosti, tako da svako iz grupe može da unese, u za to predviđenu kolonu, svoju ideju kojom bi se dobilo jedno od pet opravdanih re-šenja. Na kraju, simboli koji odgovaraju navedenim aktivnostima treba da se posebno označe i povežu, kako bi se istakla relativna važnost svake faze procesa rada i pomoglo da se u donjem levom delu karte prikažu ce-lokupni podaci [78].

Herington Emerson je svoje ideje o industrijskom inženjerstvu i menadžmentu razvio istovremeno kada i Frederik Tejlor, Henri Gant i Frenk Džilbret. Primenom tih

Svako od ovih pet pitanja prati i pitanje: Zašto?

44

Studija rada

ideja on je, za vreme rada na železnici Santa Fe (Novi Meksiko) početkom XX veka, dokazao da efikasnost poslovanja u radionicama za popravku vozova iznosi svega 50 % i da neiskorišćeno vreme i škart železnicu koštaju 300 000 000 $ godišnje. Prili-kom svedočenja pred Američkom međudržavnom komisijom za trgovinu, Herington Emerson je dao podršku Frederiku Tejloru izjavom „da se primenom Tejlorovih principa naučnog menadžmenta može smanjiti i cena prevoza na železnici.“ Publicitet koji je ova njegova izjava dobila, učinio je to da je efika-snost postala vrlo važna u procesu rada, s tim da je on, ipak, naročito postao poznat po svom delu Dvanaest principa efikasnosti (The Twelve Principles of Efficiency, 1911). Tih 12 Emersonovih principa efikasnosti bili su:

1. Jasno definisani ciljevi;2. Zdrav razum; 3. Kompetentnost;4. Disciplina;5. Pravičan tretman (podređenih); 6. Pouzdani, brzi i adekvatni podaci; 7. Raspoređivanje radnih zadataka; 8. Standardi i programi; 9. Uslovi; 10. Standardizovanje operacija;11. Precizno postavljanje radnih standarda; 12. Nagrađivanje efikasnosti (u izvršavanju radnih zadataka).

Nešto kasnije, Harrington Emerson je osnovao i sopstvenu firmu za konsalting, zahvaljujući kojoj je svojih 12 principa efikasnosti ugradio u brojne kompanije američke industrije. Inače, on je bio pristalica i linijskog i funkcionalnog tipa organizacije, s tim da se zalagao za vlastitu ideju da višem rukovodiocu odgo-varaju 4 podređena rukovodioca specijalizovana za potrebe zaposlenih, opremu i postrojenja, materijale i sta-ndarde i računovodstvo, čiji saveti su se morali poštovali u celoj kompaniji [98].

Herington Emerson je istovremeno bio pristalica i linijske i funkcionalne organizacije, s tim da se zalagao za vlastitu ideju da glavnom rukovodiocu odgovaraju 4 podređena rukovodioca specijalizovana za potrebe zaposlenih, opremu i postrojenja, materijale i standarde i računovodstvo, čiji saveti su se morali poštovali u celoj kompaniji.

Anri Fajol je problematiku menadžmenta tretirao mnogo šire od Frederika Tejlora i njegovih sle-dbenika, jer je podelu rada vršio na osnovu svih poslova koji se obavljaju u preduzeću, uz istovremeno obe-zbeđenje funkcionisanja preduzeća kao celine. S druge strane, on je teorijske osnove menadžmenta postavio na bazi nekih nepravilnosti u upravljanju i rukovođenju rudnikom, poznatom po nizu specifičnosti u pogledu uslova rada i izrazitih teškoća i opasnosti, gde je proveo čitav svoj radni vek (58 godina), radeći prvenstveno na rukovodećim radnim mestima. (Anri Fajol je jednom prilikom uočio da se u jednoj jami nije radilo, jer je jedan konj bio ostranjen, a zamenik rukovodioca nije imao ovlašćenje da se brine za njegovu zamenu). Rezu-ltate svog dugogodišnjeg rada, on je sintetizovao u svojim delima Izlaganje osnovnih principa organizacije (Expose des principes generaux d’organisation, 1908) i Opšti i industrijski menađžment (Administration industrielle et generale, 1916).

U svom delu Opšti i industrijski menađžment, Anri Fajol je sve poslove koji se obavljaju u predu-zeću grupisao u 6 funkcija. To su:

1. Tehnička funkcija – ostvaruje proizvodnju potrošnih dobara i sve ono što je neposredno uslovljava (ako se radi o industrijskim preduzećima). Za ovu funkciju Anri Fajol smatra da joj se često neosno-vano pridaje veliki značaj i konstatuje: „Sve funkcije su podjednako važne i stoje u tesnoj zavisnosti jedna od druge“.

2. Komercijalna funkcija – nabavlja sve što je potrebno za normalan rad preduzeća i prodaje proizve-dena dobra. Karakreristično je Fajolovo shvatanje ove funkcije, kada

45

Studija rada

na jednom mestu kaže: „Znati i umeti kupiti i prodati je isto tako važno kao i umeti proizvoditi“.

3. Finansijska funkcija – pribavlja finansijska sredstva neophodna za normalno funkcionisanje predu-zeća. Kapitalistički uslovi privređivanja ovde su naročito došli do izražaja kroz Fajolovu tvrdnju: „Stalno imati pred očima finansijsku situaciju preduzeća znak je zdravog poslovnog smisla i uslov za efikasno poslovanje“.

4. Bezbednosna funkcija – obezbeđuje osoblje i imovinu preduzeća od svih opasnosti i nedaća, kao što su: požari, krađe, atentati, štrajkovi i sl. Anri Fajol ovde, pre svega, ima u vidu bezbednost pozi-cije kapitala u preduzeću, što potvrđuje rečima: „Stražarsko oko koje bdi isto je što i policija i vojska u državi. Tu se radi o predostrožnosti koja stvara imovnu i ličnu bezbednost u preduzeću, a uvodi duševni mir, neophodan za rad preduzeća“. Međutim, veoma je karakteristično da za njega bezbe-dnost ljudi na radu, u smislu zaštite od povreda, ne predstavlja dovoljno značajan aspekt bezbedno-sne funkcije. Tim više kada se zna da u to vreme nivo bezbednosti u rudnicima nije bio ni približno zadovoljavajući.

5. Računovodstvena funkcija – pruža sliku stanja preduzeća u svakom trenutku, kroz vrednosne poka-zatelje. Ulogu ove funkcije Anri Fajol slikovito objašnjava rečima: „Ona je organ vida preduzeća“.

6. Administrativna funkcija – povezuje i usklađuje prethodnih pet funkcija, a što je neophodno, zbog specifičnog sadržaja svake od njih. Pored toga, ona treba da obezbedi i uspešno funkcionisanje pre-duzeća kao celine. Fajolovo shvatanje osobenosti administrativne funkcije posebno dolazi do izra-žaja u njegovoj izjavi: „Administrativna funkcija je nervni sistem preduzeća, čije granice i obim su dosta rđavo određene.“ Ali, za potpuno shvatanje ove funkcije veoma su značajne i misli Anri Fa-jola: „Administrativna funkcija ima kao svoje organe i oruđa samo socijalno telo, tj. ona radi samo sa osobljem, dok druge funkcije uzimaju u rad materijal i mašine. Može se reći da u ovoj funkciji do sada suvereno vlada empirizam. Svaki šef postupa na njemu svojstven način i ne trudi se čak ni da sazna da li postoje kakve zakonitosti koje regulišu ovu materiju. Odsustvo svake doktrine otvara vra-ta raznim fantazijama. Izgleda da se administracija izmakla eksperimentalnim metodama, kao i me-dicina. Međutim, nema sumnje da su mnoga usavršavanja, koja su uzdigla nauku o upravljanju i ru-kovođenju na današnji nivo, posledica primene istih naučnih metoda, koje se mogu sažeti kako sledi: posmatrati, prikupljati, svrstavati, proučavati, organizovati opite, ukoliko su oni potrebni, i iz ovih studija izvlačiti zakonitosti koje treba primenjivati u praksi, pod rukovodstvom šefa.“ [24]

Ovih 6 funkcija, smatra Anri Fajol, ima svako preduzeće, „iako ne baš uvek ovako podeljene, s tim što su prvih 5 funkcija dobro poznate, tj. dovoljno je i nekoliko reči pa da se odredi njihov obim i granice, dok se administrativna funkcija, ipak, mora više objasniti i detaljnije pretresti.“ Uostalom, on je delo Opšti i industrijski menađžment i napisao sa željom da ukaže na potrebu za školovanjem posebne vrste stručnjaka koji će obavljati administrativnu funkciju, pošto poslove te funkcije ne mogu uspešno da obavljaju ljudi sa inženjerskim znanjem. „Ni jedna od 5 postojećih funkcija nema zadatak da spremi opšti program za rad, za akciju preduzeća, da obrazuje njegovu snagu, da dovede u uzajamnu vezu sve snage preduzeća i da ih uputi na uzajamno harmonijsko dejstvo. Ove operacije ne ulaze u tehničku funkciju, pa ni u komercijalnu, niti u finansijsku, ... One sačinjavaju zasebnu funkciju, koja se obično naziva imenom administracija.“ [24].

Administrativnu funkciju Anri Fajola čine sledeći elementi: planiranje, organizovanje, komandova-nje, koordiniranje i kontrolisanje, i veoma je važno uočiti šta on podrazumeva pod ovim elementima:

1. Planiranje: „Predviđanje unapred da bi se na osnovu toga pripremio program za akciju. Nekopete-ntan je onaj šef koji planiranje zanemari.“

46

Studija rada

2. Organizovanje: „Obezbeđenje svega onoga što je potrebno preduzeću za poslovanje (oprema, ma-terijali, ljudi i dr.). Obuka iz upravljanja i rukovođenja ključni je deo organizo-vanja.“

3. Komandovanje: „Način na koji se stavlja zaposleno osoblje u pokret. Komandovanje predstavlja usmeravanje podređenih.“

4. Koordiniranje: „Usklađivanje aktivnosti da bi se postigli uspešni rezultati. Svaka podela rada za-hteva koordiniranje.“

5. Kontrolisanje: „Permanentno proveravanje da li je sve ono što se odigrava u poslovanju preduzeća u skladu sa predviđenim proizvodnim programom, izdatim uputstvima i u duhu organizacionih po-stavki. Kontrolisanje mora biti efikasno i vezano sa sankcijama, da bi bilo korisno.“

Ovakav opis administrativne funkcije i njenih elemenata, u stvari, predstavlja osnovu novog načina organizovanja celokupnog rada preduzeća, kojeg sam Anri Fajol naziva „administrativna doktrina“ [10].

Anri Fajol je i jedan od prvih teoretičara organizacije koji je pokušao da definiše i njene osnovne principe. Naime, da bi dalje raščlanio elemente administrativne funkcije, on je dao svojih 14 osnovnih princi-pa organizacije, koje je prvi put objavio u svom delu Izlaganje osnovnih principa organizacije, a definisao ih je kako sledi:

1. Podela rada: „Upućuje radnika, ali i preduzetnika, na određenu vrstu poslova, čime se postiže veća specijalizacija, rezultat koje je veća produktivnost rada. Niko i ne zamišlja da je moguće napredovati u ma kom poslu, kako u nauci tako i u veštinama i zanatima, bez specijalizacije rada, koja je tesno povezana sa podelom rada. Bez specijalizacije se ne može očekivati napredak u bilo kojoj proizvo-dnji, ali zato svako menjanje posla nužno smanjuje proizvodnju i uslovljava naprezanje radnika zbog privikavanja. Ali, i specijalizacija ima svojih granica, koje određuje iskustvo u vezi sa duhom posla, a te granice ne treba prelaziti.“ Ova Fajolova konstatacija, iako relativno nedorečena, imala je odre-đeni značaj s obzirom na preterivanja vezano za usitnjavanje sadržaja radnih zadataka, koja su kasni-je usledila i dovela do ozbiljnih teškoća u sprovođenju lančane proizvodnje. Negativne posledice ta-kvih rešenja po čoveka (javlja se monotonija rada, a ritam rada postaje ubitačan) otklanjale su se po-vratnim smerom, proširivanjem odnosno obogaćivanjem sadržaja radnih zadataka i primenom indu-strijskih robota.

2. Autoritet: „Pravo zapovedanja, ali i zapovestima obezbediti poslušnost. To je moć koja čini da se uradi sve što je potrebno, pa da se slušaju i izvršavaju naređenja.“ U ovoj pojednostavljenoj inter-pretaciji autoriteta, Anri Fajol ukazuje i na nužnost podudarnosti između tzv. položajnog autoriteta i stvarnog autoriteta, koja proizilazi iz moralnih i drugih kvaliteta nosioca autoriteta. „Dobar rukovo-dilac mora posedovati autoritet, bilo na osnovu hijerarhijskog ranga ili na osnovu kvaliteta svoje ličnosti.“ Razvijajući dalje ovu misao, on tesno povezuje i autoritet i odgovornost. „Odgovornost je izvod autoriteta, njegova prirodna posledica i duplikat. Ona mora ohrabriti uspešne postupke, a be-zuspešne obeshrabriti.“ Ovom vezom, međutim, Anri Fajol izbegava prelazak autoriteta u vlast i si-lu. „Autoritet rukovodilaca opada među radnicima kada se on izjednači sa vlašću i postavi na teme-lju kapitalizma i eksploatatorskih namera.“

3. Disciplina: „Potčinjavanje u pogledu izvršavanja radnih zadataka i poštovanje određenih propisa i pravila, a sve u cilju normalnog obavljanja poslova u preduzeću. Ona se sastoji u poslušnosti, ma-rljivosti, zalaganju, unutrašnjoj uzdržanosti i izražavanju poštovanja. Uostalom, ništa se ne može or-ganizovati bez discipline.“ U objašnjavanju discipline, ipak, Anri Fajol nije pristalica slepe pokorno-sti, karakteristične za vojnu organizaciju njegovog vremena. Naprotiv, on u disciplini vidi garanciju stvarnog prihvatanja i izvesnog slobodnog potčinjavanja. „Disciplina nije zbir nametnutih ograniče-nja za podređene, već prevashodno deo ponašanja šefova.“

4. Jedinstvo u komandovanju: „Svaki pojedinac mora primati naređenja samo od jednoga i istoga šefa.“ Ovakav Fajolov stav je antiteza dualnosti u komandovanju,

47

Studija rada

pošto je on smatrao da „dvojstvo u komandovanju rađa mnoge slabosti kroz pojave nereda, nediscipline, neefikasnosti i tome slično.“ S druge strane, Anri Fajol se sa ovim stavom najviše približio principima hijerarhijske vojne orga-nizacije, da bi se zbog toga oštro konfrontirao sa poznatim Tejlorovim funkcionalnim tipom organi-zacije.

5. Jedinstvo u upravljanju: „Samo jedan direktor preduzeća i samo jedan celishodan proizvodni pro-gram, koji imaju isti cilj.“ Upoređujući preduzeće sa biološkim sistemom, Anri Fajol konstatuje: „Preduzeće sa dve glave je nedonošče isto tako malo sposobno za život kao i slično biće u životinjs-kom svetu.“ On istovremeno ukazuje i na nužnu uslovljenost jedinstva u komandovanju jedinstvom u upravljanju. „Nesporno je da jedinstvo u komandovanju ne može postojati bez jedinstva u upravlja-nju.“

6. Potčinjavanje (subordinacija) pojedinačnih opštim interesima: „Interesi pojedinca ili jedne gru-pe u preduzeću ne mogu da pretegnu i važe više od opštih interesa preduzeća.“ Kao uzročnike negi-ranja potrebe podređenosti pojedinačnih opštim interesima, Anri Fajol navodi razne individualne slabosti (neznanje, egoizam, lenjost i dr.). „Izgleda mi da ovaj princip nema potrebe da se naročito naglašava, ali u slučaju da se pojave dva interesa, jednako cenjena i uvažavana, uvek treba tražiti načina da se oni prilagode jedan drugom, odnosno da se pomire.“

7. Nagrađivanje osoblja: „Plata ili nagrađivanje osoblja je cena službe koju ono vrši.“ Ovo nagrađivanje Anri Fajol zasniva na pravičnoj osnovi i treba da bude udešeno tako da zadovolji i zaposleno osoblje i preduzeće, tj. i poslodavce i radnike.

8. Centralizacija: „Prirodan fenomen koji važi za svaki stepen hijerarhije, po analogiji sa živim bići-ma. Svi utisci i informacije sustiču se u jednom centru, mozgu odnosno direkciji preduzeća, a odatle proizilaze naređenja i instrukcije za delovanje delova ljudskog organizma ili preduzeća.“ U daljoj razradi ovog principa, međutim, Anri Fajol dolazi do zaključka da se povećavanjem važnosti uloge potčinjenih ide u decentralizaciju, ali se postižu bolji rezultati preduzeća. Obrnuto, smanjenjem ulo-ge potčinjenih obezbeđuje se centralizacija.

9. Hijerarhija: „Redosled u prenošenju naređenja od višeg rukovodioca ka nižim, odnosno potčinje-nim, kao i upućivanje izveštaja i drugih informacija od nižih ka višem rukovodiocu, držeći se pri to-me postupnosti od nižih ka višem, bez obzira koliko stepenica treba preći. Stepeni hijerarhije uslo-vljavaju službeni put kojim moraju ići sva saopštenja.“ Anri Fajol, iako prihvata hijerarhijski pore-dak kao neizbežan za postizanje boljih rezultata, ipak, uočava i njegove slabosti, kada se zahteva brzo reagovanje da bi se ti rezultati i postigli. U tom cilju, on predviđa uspostavljanje horizontalnog povezivanja šefova na istom nivou, uz obaveštavanje svojih pretpostavljenih rukovodilaca i ishodo-vanje njihove saglasnosti. Drugim rečima, Anri Fajol uviđa potrebu efikasnog horizontalnog spreza-nja, shodno prirodi iskrslih problema, jer je to u uslovima podele rada na specijalizovane organiza-cione celine presečeno.

10. Red: „Smišljeno raspoređivanje radnika. U svakom preduzeću mora postojati materialni i socijalni red – jedno mesto za svaki predmet i svaki predmet na svoje mesto i jedno mesto za svakog čoveka i svaki čovek na svoje mesto.“ Ovim svojim stavovima, Anri Fajol se opredeljuje za formalnu organi-zaciju, mada u drugoj postavci ima i elemenata koji odražavaju potrebu respektovanja specifičnih svojstava pojedinaca.

11. Pravičnost: „Da bi osoblje bilo ohrabreno i podsticano da za vreme obavljanja poslova unese koli-ko god može više dobre volje i odanosti, potrebno je napregnuti se i prodreti u osećaje pravičnosti na svim nivoima hijerarhije. Naročito mora postojati razumevanje i dobronamernost između rukovo-dilaca i podređenih.“ Iako Anri Fajol ne isključuje strogost, ipak, on smatra da pravičnost u primeni zahteva od rukovodilaca veliku meru iskustva i mnogo smisla za zajedništvo i dobrotu.

12. Stalnost osoblja: „Svakom radniku potrebno je izvesno vreme da se uvede u posao i da dođe do sta-dijuma da ga dobro obavlja. Ako se pak dotični radnik mora

48

Studija rada

premestiti kada je već ušao u posao, ili još i pre toga, onda je svakome jasno, da on nije mogao vidljivo pokazati svoje znanje i sposobnost. S druge strane, nepotrebnim menjanjem radnog mesta nastaju gubici koji se, inače, mogu izbeći.“ Isticanjem ovih činjenica, Anri Fajol se zalaže za ređe promene u sastavu osoblja, a posebno ruko-vodilaca, jer su „male promene osoblja veća garancija poslovnog uspeha praduzeća, mada određeni procenat promene osoblja je neophodan.“

13. Inicijativa: „Funkcija šefa zahteva od njega da bude inicijator svega što obezbeđuje bolje rezultate u poslovanju preduzeća. On mora da ima dosta takta i izvesne vrline da bi mogao izazvati i održa-vati inicijativu u granicama, koje traže respekt autoriteta i disciplina. Potrebno je takođe da šef ume da žrtvuje i ponešto od svog samoljublja da bi omogućio satisfakcije i podsticaj inicijative i kod svojih potčinjenih.“ Anri Fajol takođe smatra da je za uspešno poslovanje preduzeća veoma važan faktor postojanje atmosfere za davanje inicijative na svim nivoima.

14. Jedinstvo osoblja: „Skladna saradnja zaposlenih i jedinstvo duha kolektiva, kojima treba nepreki-dno težiti. Poslovica ,Jedinstvo čini snagu‘ natura šefovima preduzeća mnogo što-šta na razmišlja-nje, ali moraju znati da harmonija i jedinstvo osoblja jednog preduzeća jeste velika sila toga predu-zeća. Zbog toga oni treba da se stalno naprežu i naporno rade da se to stvori i utvrdi.“ Ističući ovaj princip veoma važnim za uspeh preduzeća, Anri Fajol ukazuje i na dve opasnosti za postizanje jedi-nstva osoblja. To su: a) Rđavo interpretiranje devize: „Zavadi pa vladaj!“ i b) Prekomerno korišćenje pisanih dokumenata. „Rukovođenje u preduzeću na devizi ,Zavadi pa vladaj!‘ kratkoročno je i puno ozbiljnih problema, koji potkopavaju temelje međusobnog poverenja i saradnje članova tog kolekti-va. Isto tako, i prekomerno korišćenje pisanih dokumenata u svojoj srži ima za osnovu međusobno nepoverenje, ili ga vremenom stvara, koje konačno vodi ka neslozi i razjedinjenju u kolektivu.“

Broj navedenih principa i njihov sastav, prema Fajolovim zaključcima, nije konačan, čime se otvara-ju vrata promenama, u cilju njihovog usklađivanja sa izmenjenim uslovima [24].

Anri Fajol, uz prethodne ideje i postavke, bio je zagovornik linijskog tipa organizacije, čija koncepcija oblikovanja organizacione strukture jednog manjeg metaloprerađivačkog preduzeća je prikazana na slici 6 [12]. Za organizacionu stru-kturu ovog preduzeća karakteristično je da je njegovo celokupno poslovanje podeljeno na dva sektora: tehni-čki i administrativno-komercijalni, s tim da je tehnički sektor znatno veći, što je i logično, jer je taj sektor ka-rakteristična funkcija svakog industrijskih preduzeća. „Kod industrijskih preduzeća tehnička funkcija je na-jmoćnija, dok je kod trgovinskih preduzeća to komercijalna funkcija, u školama pedagoška, u crkvama verska, ... Uopšte gledano, najrazvijenija je ona funkcija koja je karakteristična za pojedina preduzeća, s tim da dva preduzeća istog izgleda mogu biti veoma različitih svojstava – jedno može biti odlično, drugo rđavo – što zavisi od vrednosti individua koje ih čine. Ali, stvoriti valjano preduzeće ne znači samo grupisati indi-vidue i dodeliti im poslove, već tu treba umeti naći sposobne ljude i staviti svakoga na svoje mesto, gde će moći da obavljaju dodeljene poslove i učine najviše usluga preduzeću.“

49

Studija rada

Slika 6. Fajolov linijski tip organizacije manjeg metaloprerađivačkog preduzeća

Na osnovu prikazane Fajolove organizacione strukture71)71) lako se mogu uočiti glavni nosioci upra-vljanja i rukovođenja u bilo kom industrijskom preduzeću, počev od upravnog odbora, preko direkcije i dire-ktora sektora, pa sve do rukovodilaca službi i odeljenja. „Upravni odbor je organ upravljanja sa vrlo obi-mnim i širokim pravima, od kojih on jedan veliki deo predaje direkciji. Direkcija je egzekutivna moć predu-zeća, čija je glavna dužnost da vodi preduzeće njegovom cilju, nastojeći da izvuče i najbolje iskoristi resurse sa kojima raspolaže. Na čelu direkcije je generalni direktor koji svoje kopetencije, po liniji stručnosti, pre-nosi na podređene rukovodioce – direktore sektora. Svaki direktor sektora ima nekoliko podređenih rukovo-dioca službi, sa specijalizovanim kopetencijama, ...“ Ovakva koncepcija upravljanja i rukovođenja u indu-strijskim preduzećima, svakako, obezbeđuje

71) 71) Prilikom oblikovanja organizacione strukture industrijskih preduzeća, Anri Fajol je često život biljnog sveta upotre-bljavao za poređenje sa preduzećem. „Drveće se razvija tako što na njihovom stablu rastu grane koje se razgranavaju i pokrivaju lišćem, a sok donosi život svima granama, do najmanje grančice i lišća, isto kao što viša naređenja donose aktivnosti da krajnjih izvršilaca i najudaljenijih od jezgra preduzeća. Ali, drveće ,ne raste do neba‘, kao što je ograničen i rast preduzeća. Da li je tome uzrok kod drveća nedovoljna snaga da penje sok, ili kod preduzeća nedovoljna moć upravljanja? Izvesna snaga koju drveće ne može postići samim svojim razvićem, može se dobiti njihovim grupisanjem i sastavljanjem u šume. To je isto ono što preduzeće dobija iz veza, saveza i federacija. Drugim rečima, grupisanjem i slaganjem svih pojedinačnih sila stvaraju se moćna udruženja (asocijacije), pomoću kojih se razvijaju snažno svi, i pojedinačno i kolektivno, sa najmanje upravljačkog naprezanja“[24].

50

Studija rada

efikasnu koordinaciju celokupnog njihovog poslovanja, pa sa-mim tim i efikasnost funkcionisanja organizacije tih preduzeća, ali pod uslovom da rukovodioci poseduju visoke kvalitete – stručnost, širinu znanja, detaljno poznavanje organizacione problematike i sl. [24].

51