strahuj od najgoreg - linwood barclay.pdf

8/20/2019 Strahuj od najgoreg - Linwood Barclay.pdf

1/355


2/355

Linvud Barkli

Strahuj od najgoreg

S Engleskog preveoDragan Golubović


3/355


4/355

O piscu:

Linvud Barkli je oženjen, ima dvoje dece i živi u okolini Toronta.Radio je za Toronto star i autor je već dva bestselera: Nismo stiglida se oprostimo, za koju je dobio nagradu Ričarda i Džudi Samer 2008. godine i Opasno blizu.


5/355

Za Nitu


6/355

PROLOG

Ujutru onoga dana kada je nestala, moja ćerka je tražila da joj napravimkajganu.

„Hoćeš li i slaninu?”, doviknuo sam prema drugom spratu, gde se pripremala za posao.

„Ne”, odgovorila je Sidni iz kupatila.„Tost?”, upitao sam.„Ne”, rekla je. Čuo sam kako je nešto lupnulo. Ispravljač kose. Taj zvuk

e obično značio da je pri kraju jutarnjeg rituala. „Hoćeš li jaja sa sirom?”„Ne”, rekla je. Zatim je dodala: „Malo.”Vratio sam se u kuhinju, otvorio frižider i izvadio jaja, komad čedar sira i

sok od narandže. Stavio sam filter u aparat za kafu, nasuo kašičicom kafu ičetiri šolje vode, i pritisnuo dugme.

Sidnina majka Suzana, moja bivša žena koja se nedavno preselila kodsvog dečka Boba, na drugu stranu reke Stratford, verovatno bi rekla da ću jerazmaziti i da je naša ćerka u svojoj sedamnaestoj godini dovoljno stara dasebi spremi doručak. Ali bilo mi je tako drago što leto provodi sa mnom dami nije smetalo da joj ugađam. Prošle godine sam joj našao posao u predstavništvu Honde, gde radim, na ovoj strani pomenute reke, u Milfordu.Iako je bilo trenutaka kada bismo se posvađali, sve u svemu prilično leposmo živeli zajedno. Međutim, ove godine Sidni je odlučila da ne radi u tom

predstavništvu. Bilo joj je dovoljno što živi kod mene. To, da mi i tokomradnog vremena bude na oku, bilo je nešto sasvim drugo.

„Jesi li primetio”, pitala me je prošle godine, „da za svakog momka skojim samo nakratko popričam kažeš nešto loše?”

„Dobro je znati neke stvari unapred”, rekao sam joj.„Šta je sa Dvejnom u servisu?” upitala je. „ Krpa mu je bila i suviše

masna?”


7/355

„Znak slabog karaktera”, rekao sam.„A Endi?”„Zezaš se”, rekao sam. „I suviše je mator. Ima dvadeset pel godina.”I tako je ove godine našla drugi posao, ali ipak ovde, u Milfordu, da bi

mogla da živi kod mene od juna do Dana rada. 1 Zaposlila se u hotelu Džast in tajm za poslovne ljude koji tu odsedaju na nekoliko dana. Milford je prijatno mesto, ali nije turistički centar. Hotel se nekada nazivao Dejz in,

olidej in ili Komfori in, ali ko god da je bio vlasnik, iznajmio ga je, pa ga jesada neko vodio samostalno.

Nisam se iznenadio kada mi je Sidni kazala da su je rasporedili na prijavnicu.

„Pametna si, šarmantna, ljubazna.”

„Takođe, tamo se ubrajam u malobrojne koji znaju engleski”, dodala je, aa sam bio još ponosniji.

Imao sam utisak da joj vadim zub navodeći je da priča o tom novom poslu.

„Ma to je samo posao”, govorila je.Tri dana kasnije čuo sam kako se preko telefona svojoj drugarici Peti

Svejn žali i kaže da će tražiti drugi posao iako dobro zarađuje jer ne plaća porez.

„Da li je to rad na crno?”, upitao sam kada je završila razgovor. „Plaćajute ispod tezge?”

Sidni reče: „Uvek prisluškuješ moje razgovore?”Tada sam se povukao. Neka sama rešava svoje probleme.Sačekao sam da čujem kako silazi niza stepenište, pa sam tada sipao

kajganu od dva jaja sa narendanim čedar sirom u tiganj sa zagrejanim buterom. Palo mi je na pamet da učinim za Sidni nešto što nisam još otkad je bila sasvim mala. Uzeo sam polovinu ljuske od jajeta koje sam upravo razbioi flomasterom iz fioke nacrtao na njoj lice. Krezubi osmeh, polukrug za nos idva namrštena oka. Povukao sam liniju od usta do zadnjeg dela ljuske, gdesam napisao: Osmehni se.

Dogegala se do kuhinje kao osuđenik i sručila u svoju stolicu, zagledanau sopstveno krilo, s kosom preko očiju i ruku opuštenih pored tela. Na glavie imala prevelike naočare koje mi nisu bile poznate.


8/355


9/355

„Dobro je”, reče Sid.Iz televizora, Met Loer je upozoravao na moguće radioaktivne radne

površine kuhinjskih pultova. Svakog dana neka nova briga.Sid zabode viljušku u svoju kajganu.

„Mmm”, reče. Podiže pogled prema televizoru. „Bob”, reče.Pogledao sam. Jedna reklama lokalnog zastupnika. Visok, proćelavmuškarac širokog osmeha i savršenih zuba stajao je ispred mnoštvaautomobila raširenih ruku, poput Mojsija kada se pred njim razdvojiloCrveno more.

„Potrčite, nemojte polako, do Bobovih motora! Nemate posao? U redu je! Nemate za učešće! U redu je! Nemate vozačku dozvolu? Dobro, to je problem! Ali, ako tražite automobil i dobar pazar, dođite do jednog našeg

lokala.”Stisnuo sam dugme za isključivanje zvuka.„Malo je napadan”, reče Sid za čoveka s kojim je njena majka, moja

bivša žena, živela. „Ali ove reklame ga pretvaraju u superdaveža. Šta imamovečeras?” Doručak nikada nije bio kompletan bez razgovora o tome šta bismo mogli da jedemo za večeru.

„Može li N. V?”Porodična šifra za naručenu večeru.

Pre nego što sam stigao da odgovorim, rekla je:„Picu?”„Mislim da ću ja nešto spremiti”, rekoh. Sid nije ni pokušala da sakrije

razočaranje.Prošlog leta, kada smo Sid i ja radili zajedno, i ja je vozio na posao,

Suzana i ja smo se dogovorili da joj kupimo automobil za vozikanje poMilfordu i Stratfordu. Uzeo sam sedmogodišnju hondu sivik sa malomkilometražom kao zamenu i digao je za nekoliko hiljada pre nego što je stigla

kod nas na parking. Bila je malo zarđala oko blatobrana, inače potpunoispravna.

„Bez spojlera?”, zakreštala je Sid kada sam joj pokazao automobil.„Zaveži”, rekao sam i dao joj ključeve.Samo jednom sam je odvezao do tog novog posla. Sivik je bio kod

majstora zbog korodiranja izduvne cevi, pa sam je odvezao Putem I, o kojemsam još uvek mislio kao o Bostonskom poštanskom putu, sa kojeg se Džast


10/355

in tajm samo nazirao u daljini, kao mračna, siva, bezoblična građevina nahorizontu, slična stambenom kompleksu u nekoj sovjetskoj satelitskoj državi.

Hteo sam da je odvezem do vrata, ali rekla je da je ostavim kodautobuske stanice.

„Biću ovde posle radnog vremena”, rekla je.Pošto se Bobova reklama završila, uključio sam zvuk. Al Roker 2 je bionapolju, u gužvi u Rokfelerovom centru, odakle je većina mahala rođacimakod kuće.

Gledao sam svoju ćerku kako doručkuje. U očinstvo, bar za mene, ubrajase i osećanje ponosa koji me nikada ne napušta. Video sam kako je Sid postala lepa žena. Plava kosa do ramena, dug i graciozan vrat, kao porcelan beo ten, oštre crte lica. Njena majka je poreklom Norvežanka, pa je otuda

krasi taj nordijski izgled.Kao da je osetila moj pogled, ona reče: „Misliš li da bih mogla da budem

model?”„Model?”, pogledao sam je.„Šokiran si”, reče ona.„Nisam šokiran”, rekoh, braneći se. „Samo, nikada do sada nisi govorila

o tome.”„Nikada nisam ni razmišljala o tome. To je Bobova ideja.”

Osetio sam kako mi krv navire u glavu. Bob ohrabruje Sid da postanemodel? On je bio na pragu četrdesetih godina, kao i ja. Sada su moja žena i – više nego što mi se to sviđalo – moja ćerka živele pod njegovim krovom, unjegovoj finoj kući sa pet spavaćih soba, bazenom i garažom za triautomobila, i on ju je nagovarao da postane model. Kakav prokleti model?Za pin-ap? Porno-model sa veb-kamerom? Ponudio se da je sam snima?

„ Bob je to rekao?”, upitah.„Rekao je da bih izgledala prirodno. Mogla bih da snimam njegove

reklame.”Teško je znati šta bi bilo više ponižavajuće. Penthaus ili polovni

automobil grabljivog Boba.„Šta ti je? Misliš da nije u pravu?”„Nije njegovo da se meša u to”, rekoh.„Nije on perverznjak, i tako to”, reče. „Isprazan jeste, ali perverznjak nije.


11/355

Mama i Evan se slažu s njim.”„Evan?”Sada sam zbilja pobesneo. Evan je bio Bobov devetnaestogodišnji sin.

On je uglavnom živeo kod majke, jedne od dveju Bobovih bivših žena, ali

pošto je ona sada otišla na tri meseca u Evropu, Evan se preselio kod tate.To je značilo da on i Sid imaju sobe u istom hodniku, a njoj se ta nova sobamnogo sviđala i više puta je pominjala da je duplo veća od sobe u momdomu.

Nekada smo imali veću kuću.Pomisao da neki uspaljeni tinejdžer živi pod istim krovom sa Sid

iznervirala me je u trenutku. Bio sam iznenađen da se Suzana slaže s tim, alikada se iselite iz svoje kuće i uselite u tuđu, izgubite i deo kriterijuma. Šta

može da učini? Da traži da njen dečko izbaci rođenog sina?„Da, Evan”, reče Sidni. „Samo je prokomentarisao.”„On ne bi trebalo ni da živi tamo.”„Isuse, tata, zar moramo opet o tome?”„Devetnaestogodišnji momak, ako ti nije pravi brat, ne bi trebalo da živi

pored tebe.”Učinilo mi se da sam primetio kako joj obrazi crvene. „Nije to ništa

strašno.”

„Tvoja majka to prihvata? To što te Bob i njegov sin nagovaraju da budešnova Sindi Kraford?”

„Koja Sindi?”„Kraford”, rekoh. „Bila je – nije važno. Tvoja mama to prihvata?”„Ona ne pravi frku zbog toga kao ti”, reče Sid, pogledavši me. „Sem toga,

Evan joj pomaže od onda.”Od onda. Suzanina nezgoda na parasejlingu na jezeru Long Ajlend.

Doskočila je prebrzo, povredila kuk i iščašila koleno. Glupi kreten Bob, za

volanom svog čamca, vukao ju je stotinak metara pre nego što je shvatio danešto nije u redu. Sa mnom nije morala da brine o nezgodama na parasejlingu. Ja nisam imao čamac.

„Nisi pomenula koliko si platila te naočare za sunce”, rekoh.Sidni uzdahnu.„Nisu bile skupe.” Zagledala se u nekoliko neotvorenih koverata pored

telefona. „Trebalo bi da otvaraš račune, tata. Stoje tu već tri dana.”


12/355

„Ne brini ti za račune. Mogu ja da ih platim.”„Mama kaže da nije problem u tome da nemaš novca za njih, nego si

samo vrlo neorganizovan, pa kasniš.”„Naočare. Odakle ti?”

„Isuse, zašto je frka zbog jednih naočara?”„Samo sam radoznao”, rekoh. „Jesu li iz tržnog centra?”„Da, nabavila sam ih u tržnom centru. S popustom od pedeset odsto.”„Jesi li sačuvala račun? Za slučaj da se slome ili tako nešto?”Ona me oštro pogleda.„Zašto jednostavno ne tražiš da ti pokažem račun?„Zašto bih to tražio?”„Zato što misliš da sam ih ukrala.”

„Nisam to rekao.”„To je bilo pre dve godine, tata. Ne verujem ti.” Odgurnula je tanjir sajima, iako ih nije pojela.

„Dolaziš kući sa versaće naočarima za sunce i misliš da neću ništa pitati?”

Ona ustade i ode uza stepenište.„Sranje”, rekoh tiho. Baš sam to dobro odradio.Pošto sam se i sam spremao za posao, čuo sam kada je strčala niza

stepenište dok sam bio u svojoj sobi. Zaustavio sam je kada je izlazila izkuhinje sa flaširanom vodom, a ja silazio da se pozdravim s njom dok jeizlazila prema siviku.

„Upropastićeš mi ovo letovanje kod tebe ako sve vreme budeš takav”,reče. „I nisam ja kriva što živim pored Evana. Kao da me on siluje svakih petminuta.”

Ustuknuo sam.„Znam, samo...”

„Moram da idem”, reče ulazeći u automobil. Odlazeći, gledala je pravoispred sebe, pa nije videla kako joj mašem.

U kuhinji sam našao račun za naočare, odmah pored čika-Gliše na ljusciod jajeta, kojeg je spljoštila pesnicom.

Ja sam seo u svoju hondu CR-V i povezao se prema firmi River-sajhonda. Nalazili smo se s ove strane mosta kojim se prelazi u Stratford, gde


13/355

se Haustonik uliva u jezero. Pre podne je bilo mirno, nisam imao mnogoozbiljnih kupaca u svojoj smeni, ali nešto posle podneva jedan penzionerski par u drugoj polovini šezdesetih godina došao je da pogleda akord sa četvorovrata.

Uzdisali su i šmrckali zbog cene – nismo se slagali za nekoliko stotinadolara. Izvinio sam se, rekavši da ću preneti njihovu poslednju ponudumenadžeru prodaje, pa sam otišao u kantinu, pojeo na brzinu jednu krofnu sačokoladom iz kutije na stočiću za kafu; onda sam se vratio i rekao im damogu da im spustim cenu samo još za sto dolara, ali pošto bi trebalo da namovih dana dođe auto-slikar, pa ako prihvati taj dogovor, možda bih dobiooslikavanje akorda gratis. Čoveku zablistaše oči, pa prihvati to. Kasnije samu rezervnim delovima našao komplet za oslikavanje automobila i prikačio ga

za porudžbinu.Posle podne, jedan čovek zainteresovan za zamenu deset godina starogkombija odisej za novi hteo je da sazna kako bi finansijski prošao u tojtrampi. Na to pitanje nikada ne odgovarate dok ne postavite nekoliko svojih.

„Da li ste vi prvi vlasnik?” upitao sam. Bio je. „Da li ste održavalivozilo?” Rekao je da je uradio većinu preporučenih servisa. „Da li je vozilonekada oštećeno u nezgodi?”

„O, jeste”, priznao je. „Pre tri godine sam udario jedno vozilo otpozadi,

pa su morali da zamene celu prednju masku i vezni lim.”Objasnio sam mu da ta nezgoda nosi mnogo manju cenu pri zameni.

Odgovorio je da su svi delovi na prednjem delu noviji, pa bi bar zbog togatrebalo da budu skuplja. Nije mu odgovorala cena koju sam ponudio, pa jeotišao.

Dva puta sam nazivao bivšu ženu u Stratford, gde je radila na jednom odBobovih parking-placeva i oba puta ostavio poruke s pitanjem da li joj sesviđa Bobov plan da nam ovekoveči ćerku na kalendaru za kupatilo u

lokalnoj prodavnici gud jir guma.Posle drugog poziva malo mi se razbistrilo u glavi i shvatio sam da se tu

ne radi samo o Sidni. Radilo se o Suzani i Bobu, o tome koliko bolje ona živis njim i koliko sam ja odgovoran za to.

Prodavao sam automobile od svoje dvadesete godine i bio dobar u tome,ali Suzana je mislila da sam sposoban i za nešto više. Rekla je da ne treba daradim za drugoga. Treba da se osamostalim, da otvorim sopstveno


14/355

predstavništvo. Mogli bismo da promenimo život. Da pošaljemo Sid unajbolje škole. Da sebi omogućimo bolju budućnost.

Otac mi je umro kada sam imao devetnaest godina, pošto je majku dobroobezbedio. Nekoliko godina kasnije, kada je ona umrla od infarkta, iskoristio

sam nasledstvo kako bih pokazao Suzani kako mogu da budem čovek kakvogona želi. Otvorio sam sopstveno predstavništvo.I uprskao sve. Nikada nisam bio čovek za velike poduhvate. Trgovina oči-u-oči, to je za

mene. Ali i kada je od mene zavisila čitava predstava, nastavio sam dasilazim u prizemlje i razgovaram sa kupcima. Nisam stvoren da upravljam, pasam prepustio drugima da odlučuju umesto mene. Ispostavilo se da su to lošeradili. I potkradali me.

Naposletku, ostao sam bez svega.I to ne samo bez posla i naše velike kuće iznad jezera već i bez porodice.Suzana me je krivila da sam izgubio kontrolu. Ja sam nju krivio da me je

gurnula u nešto za šta nisam stvoren.Sid je nekako krivila samu sebe. Ona je pretpostavljala da bismo bez

obzira na sve ostali zajedno da smo je dovoljno voleli. To što smo se razišlinije imalo nikakve veze s našom ljubavlju prema Sid, ali ona to nije prihvatala.

Suzana je kod Boba našla ono što ja nisam imao. On je uvek težio većimciljevima. Mislio je, ako može da prodaje automobile, može i da pokrene predstavništvo, a ako može da pokrene jedno, zašto ih ne bi pokrenuo dva ilitri?

Ja Suzani nisam kupio korvetu dok sam izlazio s njom, a Bob jeste. Imaosam bar to zadovoljstvo da joj je pukao klip, a onda se i otarasila togautomobila jer je želela da vozi automatik.

Danas sam bezvoljno otišao kući oko šest sati. Kada radite za proviziju,

ne odlazite iz salona u toku radnog vremena, jer čim izađete pojaviće se nekosa čekovnom knjižicom u ruci i pitati za vas. Ali čovek ne može tamo daživi. Treba ponekad da ode i kući.

Nameravao sam da napravim špagete, ali sam pomislio da naručim picuzbog Sid. To će biti neka vrsta mirovne ponude, da se iskupim za ono snaočarima za sunce.

Do sedam sati nije došla, niti mi je javila da će zakasniti.


15/355

Možda se neko razboleo i otišao kući, pa je morala da ostane na prijavnici još jednu smenu. Obično bi se javila ako kasni na večeru. Ali pomislio sam da sada preskače tu uviđavnost zbog onoga što se desilo zadoručkom.

Ipak, pošto se nije javila do osam sati, počeo sam da brinem.Stajao sam u kuhinji, s pola pažnje gledao vesti o nekom zemljotresu uAziji i pitao se gde li je.

Ponekad bi se posle radnog vremena našla sa Peti ili nekom drugomdrugaricom, pa bi otišle u tržni centar Post , da jedu.

Pozvao sam je na mobilni telefon. Zazvonio je nekoliko puta, pa sam prebačen na govornu poštu.

„Nazovi me, dušo”, rekao sam. „Pomislio sam da ipak naručimo picu.

Javi mi šta hoćeš od dodataka.”Pustio sam da prođe još desetak minuta, pa odlučio da potražim broj toghotela. Upravo sam hteo da dignem slušalicu kad je telefon zazvonio.

Zgrabio sam slušalicu ne pogledavši identifikaciju.„Hej”, rekao sam. „Jesi li za picu ili nisi?”„Samo bez sardela.” Nije bila Sid, nego Suzana.„O”, rekoh. „Zdravo.”„Ljut si.”

Udahnuo sam vazduh.„Ne razumem zašto ti nisi. Bob i Evan odmeravaju Sid? Misle da bi

trebalo da postane model?”„Sve si pogrešno shvatio, Time”, reče Suzana. „Samo su ljubazni.”„Kad si se uselila tu sa Sidni, jesi li znala da će i Bob dovesti svog sina?

Da li je to u redu?”„Oni su kao brat i sestra”, reče Suzana.„Ma nemoj?! Imao sam i ja devetnaest godina i...” Na vezi nešto zapišta.

„Moram da prekinem. Čućemo se kasnije, važi?”Suzana je stigla da kaže: „Da”, pre nego što je veza prekinuta.Prebacio sam se na drugu liniju i rekao: „Alo?”„Gospodin Blejk?” reče žena koja nije bila moja ćerka. „Da?”„Timoti Blejk?”„Da?”„Ja sam iz Ferfildovih prozora i vrata, uskoro ćemo biti u vašem kraju


16/355

i...”Spustio sam slušalicu. Našao sam broj Džast in tajma i okrenuo ga.

Sačekao sam da odzvoni dvadeset puta pre nego što sam spustio slušalicu.Dohvatio sam sako i ključeve, odvezao se do hotela na drugoj strani

grada, zaustavio ispod nadstrešnice ispred ulaznih vrata, i ušao unutra prvi put za onih nekoliko nedelja, otkad je Sid počela tu da radi. Prethodno sam pogledom potražio sivik na parkingu. Video sam ga tu nekoliko puta u prolazu otkad je počela da radi, ali večeras ga nije bilo. Možda se parkirala pozadi.

Staklena vrata se razdvojiše ispred mene dok sam ulazio u predvorje.Prilazeći prijavnici nadao sam se da ću ugledati Sid, ali tu je umesto nje bioneki muškarac. Mladić, možda u drugoj polovini dvadesetih godina,

tamnoplave kose, lica izrovanog kraterima akni od pre deset godina.„Mogu li da vam pomognem?” upitao je. Na njegovoj pločici pisalo je„Oven”.

„Da”, rekoh. „Treba mi Sid.”„Izvinite. Kako se on preziva?”„Ona. Sidni. To mi je ćerka.”„Znate li u kojoj sobi je odsela?”„Ne, ne”, rekoh, odmahujući glavom. „Ona ovde radi. Baš tu, na

prijavnici. Zakasnila je kući na večeru, pa sam svratio da proverim da nije produžila još jednu smenu ili tako nešto.”

„Shvatam”, reče Oven.„Zove se Sidni Blejk”, rekoh. „Mora da je znate.”Oven odmahnu glavom. „Ne bih rekao.”„Jeste li novi ovde?” upitao sam.„Ne. U stvari, jesam.” Iskezio se. „Šest meseci. Toliko sam nov.”„Sidni Blejk”, ponovio sam. „Radi ovde već dve nedelje.

Sedamnaestogodišnjakinja, plavuša.”Oven odmahnu glavom.„Možda su je negde premestili ove nedelje”, rekoh. „Imate li spisak

zaposlenih ili raspored smena, ili nešto uopšte, po čemu biste mi rekli gdemogu da je nađem? Ili da samo ostavim poruku?”

„Možete li da sačekate trenutak?” upita Oven. „Pozvaću poslovođu.”Oven izađe kroz vrata na zadnjem delu prijavnice i vrati se trenutak


17/355

kasnije sa mršavim, zgodnim, tamnokosim čovekom u četrdesetim. Nanjegovoj pločici je pisalo „Karter” i kada je progovorio pretpostavio sam dae s juga, mada ne bih znao iz koje države.

„Mogu li da vam pomognem?” upitao je i on.

„Tražim ćerku”, rekoh. „Radi ovde.”„Kako se zove?”„Sidni Blejk”, rekoh. „Sid.”„Sidni Blejk”, ponovi on. „Nije mi poznato to ime, uopšte.”Odmahnuo sam glavom.„Tu je tek nekoliko nedelja. Radi samo preko leta.”I Karter je odmahivao glavom. „Žao mi je.”Srce je brzo počelo da mi kuca. „Proverite spisak zaposlenih”, zamolih

ga. „Nema potreba da proveravam bilo kakve spiskove”, reče on. „Znam koovde radi, a ko ne radi i nema nikoga pod tim imenom.”

„Stanite”, rekoh. Izvadio sam novčanik, potražio u pregradi iza kreditnihkartica i našao tri godine staru školsku fotografiju Sidni. Pružio sam je preko pulta.

„Nije baš nova”, rekoh. „Ali to je ona.”Pogledali su fotografiju. Oven na trenutak diže obrve, pretpostavio sam,

pod utiskom Sidnine lepote. Karter mi je vratio.„Zaista mi je žao, gospodine...”„Blejk. Tim Blejk.”„Možda radi kod Hauarda Džonsona, nešto više uz put.” Klimnuo je

glavom nadesno.„Ne”, rekoh. „Rekla je da radi ovde.” Misli su se rojile. „Imate li

dnevnog upravnika?”„To je Veronika.”

„Pozovite Veroniku.”Karter je vrlo nerado pozvao tu ženu, izvinio joj se i pružio mi slušalicu.Objasnio sam svoju situaciju i Veroniki.„Možda je pogrešila naziv hotela”, ponovila je Veronika Karterove reči.„Ne”, rekao sam samouvereno.Veronika je zatražila broj mog telefona i obećala da će me pozvati ako

nešto sazna. Zatim je spustila slušalicu.


18/355

Vraćajući se kući, prošao dva puta kroz crveno svetlo na semaforu izamalo nisam udario nekog čoveka u tojoti jaris. Držao sam mobilni telefonu ruci i pozivao naizmenično broj Sidninog mobilnog telefona i fiksnog kodkuće.

Kada sam se vratio, kod kuće još uvek nije bilo nikoga.Sid te noći nije došla kući. Ni sledeće. Ni one posle nje.


19/355

JEDAN

„Gledali smo i mazdu”, rekla je žena. „I izvezli smo... Del, kako se onozvalo? Ona druga, koja smo izvezli na probnu vožnju?”

Njen muž reče: „Subaru.”„Tako je”, reče žena. „Subaru.”

Žena, koja se zvala Lorna i njen muž, Del, sedeli su nasuprot mene, uizložbenoj sali Riversajd honde. To je bio treći put kako su došli otkad samse vratio na posao. Dođe trenutak, čak i u najvećim krizama u životu, kadaednostavno ne znate šta drugo da uradite, sem da se vratite životnoj

kolotečini.Lorna je na stolu, sem fascikle o akordu, o kojem su ona i Del

razgovarali sa mnom, imala i fascikle o tojoti kemri, mazdi 6, subarulegasiju, ševroletu malibuu, fordu taurusu, dodžu avendzeru i ispod njih još

nekoliko, koje nisam mogao da vidim.„Primetila sam da taurus ima 263 konjske snage u svojoj standardnojmašini, a akord samo 177”, reče Lorna.

„Mislim da ćete otkriti”, rekoh, trudeći se iz petnih žila da ostanemusredsređen, „da je taurusov motor sa tim brojem konjskih snaga V6, dok akord ima četiri cilindra. Videćete da ipak ima dovoljno ubrzanje, uz mnogomanju potrošnju benzina.”

„O”, reče Lorna, klimnuvši glavom. „Šta su, cilindri? Znam da ste mi to

već kazali, ali izgleda da sam zaboravila.”Del blago odmahnu glavom. To je bilo uglavnom sve što je on radio

tokom tih poseta. Sedeo je i puštao Lornu da postavlja sva pitanja i uopšterazgovara, sem ako ne bi bio upitan nešto konkretno, a i tada je obično samonešto gunđao. Činilo mi se da gubi volju za životom. Imao sam utisak da je poslednjih nedelja tako sedeo u bar desetak prodajnih salona izmeđuBridžporta i Nju Hejvena. Na njegovom licu pročitao sam da mu je svejedno


20/355

koje automobile će kupiti, samo da ih kupe.Ali Lorna je mislila da treba da budu odgovorni kupci, a to znači da

provere svaki automobil u klasi za koji su zainteresovani, uporedespecifikacije, prouče garancije. Sve je to bilo u redu do izvesne mere, ali

sada je Lorna dobila toliko podataka da nije znala šta da radi s njima. Ona jemislila da će im to raspitivanje pomoći da donesu odluku, ali to ju jeonemogućilo da odluči bilo šta.

Oboje su bili u srednjim, četrdesetim godinama. On je radio kao prodavac cipela u tržnom centru Konektikat post , a ona bila učiteljicačetvrtog razreda. To je bilo standardno učiteljsko ponašanje. Istraži temu,razmotri sve opcije, kod kuće napravi skicu s nazivima automobila na vrhu iosobinama ispod, sa strane, a parafiraj u malim kvadratićima.

Lorna se raspitivala kakav je prostor za noge zadnjeg levog sedištaakorda u poređenju sa istim u malibuu, jer bi to bilo važno ako bi imali decuili ako pomene da imaju bilo kakve prijatelje. Zatim je prešla na prostor prtljažnika u poređenju sa mazdom 6. Nisam je ni slušao. Naposletku samdigao ruku.

„Kakav automobil se vama sviđa?” upitao sam Lornu.„Sviđa?” ponovila je ona.Monitor mog računara je stajao između nas i sve vreme dok je Lorna

govorila ja sam tipkao po tastaturi. Lorna je mislila da sam na sajtu Honde,da gledam podatke da bih odgovorio na njena pitanja.

Nisam bio tu, nego na sajtu nađitesidniblejk. Proveravao sam da li je bilo poseta sajtu i da li mi je neko poslao i-mejl. jedan od Sidninih drugara,računarski čarobnjak – svako iz Sidninog društva je bio računarski čarobnjak u poređenju sa mnom – po imenu Džef Blustajn, pomogao mi je da napravimveb-sajt koji sadrži sve osnovne podatke.

Bio je tu pun opis Sid. Godine: 17. Datum rođenja: 15. april 1992.

godine. Težina: oko 52 kilograma. Boja očiju: plava. Kosa: Plava. Visina:160 centimetara.

Datum nestanka: 29. jun 2009. godine.Poslednji put viđena: kada je pošla na posao s naše adrese u ulici Hil.

Možda je primećena u okolini hotela Džast in tajm, u Milfordu, Konektikat.Bio je tu i opis Sidninog srebrnog sivika, zajedno sa brojem registarskih

tablica.


21/355

Posetioci sajta, koji je Džef povezao s drugim sajtovima o pobeglim inestalim tinejdžerima, pozvani su da se jave policiji ili stupe u vezu samnom, Timom Blejkom, direktno. Našao sam sve Sidnine fotografije kojesam mogao i potražio od njenog društva neke, koje su oni imali, uključujući

tu i one postavljene na razne internet sajtove kao što je Fejsbuk, i sve ihstavio na sajt Nađitesidniblejk. Imao sam stotine Sidninih fotografija,snimljenih tokom svih njenih sedamnaest godina, ali postavio sam samo onesnimljene poslednjih šest meseci.

Gde god da je bila, nije bila u familiji. Suzanini i moji roditelji bili sumrtvi, nijedno od nas nije imalo braću ni sestre, a nekolicini rasutih rođakakoje smo imali – poneku tetku i strica – javili smo da pripaze.

„Naravno”, reče Lorna, „sasvim smo svesni izvrsnog Hondinog servisnog

plana, kao i dobre cene u preprodaji.”Dobio sam dva i-mejla prethodnog dana, ali ne u vezi sa Sidni. Poslali suih drugi roditelji. Jedno je bilo od nekog oca iz Providensa, koji mi jesaopštavao da je njegov sin Kenet nestao još pre godinu dana i nije prošao nitrenutak da on ne misli na njega, pita se gde je, da li je živ ili mrtav, da li jeon nešto pogrešio kao otac, pa je Kenet zbog toga otišao, ili se njegov sinspetljao sa pogrešnim ljudima, koji su onda možda...

Nije bilo od pomoći.

Drugo je bilo od neke žene iz okoline Olbenija, koja je naišla na moj sajt, pa je pisala kako se moli za moju ćerku i mene, da treba da poklonim svojuveru Bogu ako želim da se Sidni bezbedno vrati kući i da ću s nadom u Boganaći snage da prođem kroz to.

Oba i-mejla sam izbrisao ne odgovorivši na njih.„Ali i tojota se odlikuje prihvatljivom cenom prilikom dalje prodaje”,

reče Lorna. „Čitala sam u Izveštaju potrošača, gde imaju ove kartice sacrvenim tačkicama. Jeste li ih primetili? Pa, ima mnogo crvenih tačkica ako

automobil ima dobar izveštaj o mogućnosti servisiranja i popravke, a akoimaju loš izveštaj, tu stoji mnogo crnih tačkica, tako da odmah vidite jesu lidobra ili loša po broju crvenih i crnih tačkica na kartici? Jeste li videli to?”

Pogledao sam ima li sada novih poruka. Činjenica je bila da sam već tri puta proveravao poruke otkad su Lorna i Del seli preko puta mene. Kadasednem za svoj sto, proveravao sam ih svaka tri minuta. Bar dva puta dnevnosam telefonirao detektivu milfordske policije Kip Dženings – koju nisam


22/355

poznavao i nisam očekivao ni da će se naposletku ispostaviti da je to žena – da pitam da li je nešto saznao. Ona je bila zadužena za Sidnin slučaj, alisticao sam utisak da to „zadužen” znači „detektiv koji drži fasciklu sdokumentacijom u donjoj fioci.”

U trenutku kada je Lorna nastavila da priča o preporukama iz Izveštajaotrošača, u moj inboks je stigla jedna poruka. Kliknuo sam na nju i saznaoda postoji problem sa mojim računom u Siti banci i ako odmah ne potvrdimsve lične finansijske detalje on će biti suspendovan, što mi je bilo čudno, jer nikada nisam imao račun u Siti banci.

„Isuse Hriste”, rekoh glasno. Sajt je postojao tek tri nedelje – Džef ga jedigao i otvorio nekoliko dana pošto je Sid nestala – a spameri su ga većotkrili.

„Oprostite?” reče Lorna.Pogledah je.„Izvinite”, rekoh. „Nešto mi se pojavilo na ekranu. Pričali ste o crvenim

tačkicama.”„Da li ste me uopšte slušali?” upita ona.„Apsolutno”, rekoh.„Jeste li sve vreme gledali neke bezobrazne sajtove?” Del podiže obrve.

Bio je zainteresovan da baci pogled ako na ekranu imam pornografiju.

„To nam je zabranjeno kad smo sa kupcima”, rekoh.„Ja samo ne želim da napravimo grešku”, reče Lorna. „Mi obično vozimo

automobil od sedam do deset godina, a to je vrlo dugo ako se ispostavi da suloša.”

„ Honda ne izrađuje loša vozila”, uveravao sam je.Bilo mi je potrebno da prodam automobil. Ništa nisam prodao otkad je

Sid nestala. One prve nedelje nisam ni dolazio na posao. Nisam ni sedeo kodkuće, bolestan od brige. Po osamnaest sati dnevno izbivao sam iz kuće,

vozikao se ulicama i obilazio sve tržne centre, trgove i svratišta u Milfordu iStratfordu. Ubrzo sam proširio pretragu na Bridžport i Nju Hejven. Pokazivaosam Sidninu fotografiju svakome ko je hteo da je pogleda. Pozvao sam svenjene drugarice kojih sam se setio.

Otišao sam opet i u Džast in tajm, pokušavajući da odgonetnem gde jeodlazila svakog dana, kada sam mislio da ide u hotel.

Vrlo malo sam spavao za dvadeset četiri dana, koliko je nisam video.


23/355

„Znate li šta ja mislim da treba da učinimo?” reče Lorna, uzimajući one pamflete sa stola i trpajući ih u svoju preveliku tašnu. „Mislim da treba još

ednom da pogledamo nisan.”„Zaista, uradite to”, rekoh. „Oni prave dobra vozila.”

Ustao sam jer su i Lorna i Del ustali. Upravo tada mi zazvoni telefon.Pogledao sam prema njemu, prepoznao broj na displeju poziva i prepustio gatelefonskoj sekretarici, iako nisam bio siguran da će upravo ta strankaodlučiti da ostavi još jednu poruku.

„O”, reče Lorna, spuštajući nešto, što je držala u ruci, na moj sto. Bio jeto komplet ključeva za automobil. „Dok smo sedeli u onom siviku”, pokazalae prema salonu, „primetila sam da je neko ostavio ove ključeve na držaču za

šolju.”

To je radila svaki put kada dođe. Ušla bi u automobil, našla ključeve,uzela ih i predala meni. Prestao sam da joj objašnjavam da je to obezbeđenjeza slučaj požara, da ključeve u kolima u izložbenoj Sali ostavljamo da bismo,ako plane vatra, mogli žurno da ih izvezemo napolje.

„Pametno”, rekao sam. „Staviću ih na sigurno mesto.”„Ne biste želeli da neko izveze automobil iz salona, zar ne”, nasmejela

se.Del je izgledao kao da bi bio srećan da kombi odisej s podijuma pređe

preko njega.„Pa, možda ćemo se vratiti”, rekla je Lorna.„Ne sumnjam”, rekao sam. Nisam žurio da se opet sretnem s njom, pa

sam dodao: „Za svaki slučaj, možda biste želeli da razgovarate sa prodavcemicubišija. A jeste li videli novi saturn?”

„Ne”, reče Lorna, odjednom uznemirena mišlju da bi mogla nešto da previdi. „To prvo, kako rekoste?”

„ Micubiši.”

Del me je prostrelio pogledom. Nisam mario. Neka Lorna malo maltretirai neke druge prodavce. U normalnim okolnostima, tolerisao bih njenuneodlučnost. Ali otkad je Sid nestala, nisam imao toliko strpljenja.

Nekoliko sekundi pošto su izašli, zazvonio je telefon na mom stolu. Nisam imao razloga za uzbuđenje. To je bio poziv iz firme.

Digao sam slušalicu.„Ovde Tim.”


24/355

„Imate li trenutak?”„Naravno”, rekao sam i spustio slušalicu.Prešao sam na drugu stranu izložbenog salona, krećući se između

poredanih automobila: sivika, odiseja, pilota i uglastog, zelenog elementa s

ubistvenim zadnjim vratima. Pozvan sam u kancelariju Lore Kantrel,menadžera prodaje. U četrdesetim godinama, sa telomdvadesetpetogodišnjakinje, dva puta se udavala, četiri godine razvedena,smeđe kose, belih zuba, vrlo rumenih usana. Vozila je silver S2000, Hondinsportski dvosed, proizveden u ograničenom broju, od možda desetak godišnje.

„Hej, Time, sedi”, reče ona, ne ustajući iza svog stola. Pošto je imala pravu kancelariju, a ne samo pregradu kao niže prodajno osoblje, mogao sam

da zatvorim vrata, kao što je tražila.Seo sam bez reči. Tih dana mi nije bilo do ćaskanja.„Pa, kako ide?” upita Lora.Klimnuo sam glavom.„Dobro.”Pokazala je glavom prema parkingu, gde su Lorna i Del u tom trenutku

ulazili u svoj osmogodišnji bjuik. „Još uvek ne mogu da se odluče?”„Ne”, rekao sam. „Znaš onu priču o magarcu koji stoji između dve bale

sena i umire od gladi jer ne može da odluči koju prvu da pojede?”Loru pripovesti nisu zanimale.„Mi imamo dobar proizvod. Zašto ne možeš to da realizuješ?”„Vratiće se oni”, rekoh mirno.Lora se zavali u svojoj stolici na točkiće i prekrsti ruke ispod grudi.„Pa, Time, ima li vesti?”Znao sam da pita za Sid.„Ne”, rekoh.

Ona saosećajno odmahnu glavom.„Bože, mora da je teško.”„Gadno je”, rekoh.„Jesam li ti pričala da sam i ja jednom pobegla od kuće?” upita ona.„Jesi”, rekoh.„Imala sam šesnaest godina i roditelji su mi stalno zakerali. Za školu, za

mladiće, što do kasno ostajem napolju, na šta god pomisliš, kao da su imali


25/355

spisak. Onda sam pomislila, jebiga, idem ja odavde, i otišla sam s jednimmomkom, Martinom, da putujem po zemlji, da vidim Ameriku, i tako to.”

„Roditelji su ti verovatno poludeli od brige.”Lora Kantrel sleže ramenima kao da je baš briga.

„Poenta je”, nastavila je, „da mi je bilo dobro. Jednostavno mi je bilo potrebno da otkrijem sebe. Da se izvučem iz njihovih ruku. Da budem svoja.Da letim sama, znaš? Na kraju dana, to je važno. Samostalnost.”

Ćutao sam.„Čuj”, reče ona, nagnuvši se napred i naslonivši se laktovima na sto.

Osetio sam njen parfem. Skup, opkladio bih se. „Svi ovde vučemo za tebe.Zaista. Ne možemo znati kako se osećaš i šta proživljavaš. Nezamislivo. Svi bismo želeli da Sindi danas dođe kući.”

„Sidni”, rekoh.„Ali suština je u tome da moraš da ideš dalje, zar ne? Ne možeš da brinešo onome što ne znaš. Ima šanse da ti je ćerka dobro. Da je bezbedna. Akoimaš sreće, povela je nekog momka, kao i ja. Znam da to možda ne želiš dačuješ, ali ako je s nekim mladićem već je mnogo bezbednija. I ne brini oseksu. Danas su devojke mnogo trezvenije u time. Znaju sve, obaveštene suo kontroli rađanja. Mnogo više nego mi u svoje vreme. Ja jesam bila priličnoobaveštena, ali većina njih nije imala pojma.”

Da sam mislio da bilo šta od toga zaslužuje komentar, verovatno bihnešto rekao.

„U svakom slučaju”, reče Lora, „hoću da kažem, Time, ovog meseca ćeš biti poslednji na spisku. Mislim, ako se u poslednjoj nedelji meseca ne desičudo. A već je...” Pogledala je zidni kalendar na kojem se video hondin pilot u vožnji preko ispupčenja na zemljanom putu. „Dvadeset treći jul. Kasno jeza čudo. Ovog meseca nisi prodao nijedan automobil. Znaš kako je to ovde. Na kraju dana, važno je koliko si ih prodao. Dva meseca na dnu spiska i letiš

napolje.”„Znam kako je”, rekoh. U ovom razgovoru „na kraju dana” izgovorila je

samo dva puta. Obično je, bez obzira na dužinu razgovora, uspevala da gaubaci tri puta.

„I veruj mi, uzimamo u obzir tvoju situaciju. Mislim, zaista, bilo bi potrebno da tri meseca ostaneš na dnu spiska da bi bio otpušten. Želim da budem fer prema tebi.”


26/355


27/355

DVA

Vraćajući se s posla, nisam skrenuo u Bridžport aveniju. Tu sam običnosilazio sa Puta I, išao oko osam stotina metara gore, do Klarka, nastavljaolevo i prelazio preko uzanog mosta s pešačkim stazama za putnike na posao is posla, produžavao levo, na Hil, gde sam živeo poslednjih pet godina, pošto

smo Suzana i ja prodali svoju malu palatu, otplatili dugove koje smo mogli ikupili mnogo manju kuću za sebe.Produžio sam uz put do Džast in tajma na desnoj strani, skrenuo i

parkirao se na parkingu. Sedeo sam u kolima jedan trenutak, nesiguran da lida izađem, svestan da to želim. Zašto bi ovaj dan bio imalo drugačiji odostalih posle Sidninog nestanka?

Izašao sam iz svoje honde. Dobio sam taj mali, zgodni automobil odfirme, besplatno na korišćenje, ali ako, i kada, me Lora izbaci, moraću sam

da se snalazim za prevoz. Videli su se talasi vreline koji izbijaju iz asfaltatamo gde Put I prolazi ispod 95, nešto dalje istočno.Stajao sam na parkingu i gledao oko sebe. Hodžo je bio nešto dalje uz

ulicu, a iza njega se sporedni put spuštao sa međudržavnog. Stari bioskopskikompleks nalazi se na puškomet zapadno. Zar nismo tu vodili Sidni da gleda

Priču o igračkama 2 kada je imala sedam ili osam godina? Za rođendan?Sećam se nastojanja da zadržim dvoje dece u jednom redu, što je izgledalokao ona priča sa mačićima u korpi. Hotel se nalazi tačno ispod raskrsnice

puta, Put I je vodio na sever, a Ulica Čeri skretala na jugozapad. Preko putaČeri nalazilo se groblje Kings Hajvej.

Bilo je tu i nekoliko desetina drugih firmi, čije sam oznake video samozato što sam stajao tu, na parkingu; prodavnica video-opreme, časovničar,lokal odakle su mogli da se ponesu pohovana riba i pomfrit, cvećara,hrišćanska knjižara, mesara, frizeraj, prodavnica dečje odeće, knjižara zaodrasle i DVD prodavnica.


28/355

Do svega toga moglo se peške stići od hotela. Ako je tu parkirala svakogdana, mogla je za samo nekoliko minuta stići do bilo koje firme.

Otkad je nestala bio sam u skoro svim firmama u okruženju hotela, pokazivao njenu fotografiju i raspitivao se da li je neko video. Ali u njima je

radilo različito osoblje, zavisno od dana i smene, pa je vredelo obići ih više puta. Naravno, Sid nije morala krišom da radi bilo gde u okolini. Neko je

mogao svakog dana da je čeka u kolima na tom parkingu i odvozi da radi kozna gde od devet do pet sati.

Ali ako je radila u nekoj firmi koja je nadomak hotela, zašto je želela danjena majka i ja to ne znamo? Zašto bi nam smetalo ako radi kodčasovničara, mesara ili...

U prodavnici knjiga i filmova za odrasle.Kada sam prvi put obilazio taj niz firmi, to je bila jedna od onih u kojenisam ulazio. Nema šanse, mislio sam. Bez obzira šta je radila, bez obzira šta bi skrivala od nas, sigurno tu ne bi radila.

Nipošto.Doslovno sam mahao glavom napred-nazad, naslonjen na automobil

mrmljajući nipošto kada sam čuo kako neko kaže: „Gospodine Blejk?”Pogledao sam levo. Tu je stajala neka žena. Plavi sako i slična suknja,

lepe cipele i značka Džast in tajma na reveru. Bila je nekoliko godina starijaod mene, ali ne mnogo. Otprilike četrdesetih, pretpostavio sam, crne kose ismeđih očiju. Službena uniforma nije bila dovoljno loša da sakrije njenu jošuvek lepu figuru.

„Veronika”, rekoh. Veronika Harp, menadžerka s kojom sam razgovaraotelefonom one noći kada je Sidni nestala i video se više puta od tada. „Kakoste?”

„Dobro sam, gospodine Blejk.” Zaćutala je, znajući da uljudnost zahteva

da i ona mene to pita, ali znala je kako ću odgovoriti. „A Vi?”Slegao sam ramenima: „Mora da vam je muka kada me vidite ovde.”Osmehnula se nesigurno, ne želeći da se složi: „Shvatam.”„Moraću opet da obiđem sva ta mesta”, rekoh, razmišljajući glasno.

Veronika ništa ne reče. „Stalno mislim da je morala odlaziti na neko mestokoje se vidi odavde.”

„Verovatno”, reče ona. Stajala je tako još trenutak i video sam po njoj da


29/355

se dvoumi da li da kaže još nešto ili da me ostavi i vrati se u hotel. Zatimreče: „Jeste li za kafu?”

„U redu je.”„Ozbiljno. Zašto ne uđete? Unutra je svežije.”

Pošao sam za njom preko parkinga, prema hotelu. Okolina nije predstavljala neku lepotu. Trava je bila smeđa, mravinjak napukao poputvulkana između dveju betonskih ploča na prolazu, a i živa ograda je čeznulaza potkresivanjem. Podigao sam glavu i video sigurnosne kamere postavljenena jednakim razmacima, pa prekorno frknuo tiho, za sebe. Staklena ulaznavrata automatski se otvoriše dok smo prilazili.

Povela me je prema sali za ručavanje, iza hotelskog lobija. Nije to biorestoran u pravom smislu reči, već samoposluživanje, mesto gde osoblje

doručkuje, iznoseći činije sa pahuljicama, voće, pogačice, krofne, kafu isokove. Takva je bila organizacija. Ostanite da prenoćite, poslužite sedoručkom ujutru. Ako možete da nagurate dovoljno krofni u džep, obezbediliste i ručak.

Jedna sitna žena u crnim pantalonama i beloj bluzi brisala je pult idopunjavala broj šolja sa kremom. Nisam bio siguran, ali ličila mi je naTajlanđanku li Vijetnamku. Pretpostavljao sam da je iz jugoistočne Azije.Kraj dvadesetih, početak tridesetih godina.

Osmehnuo sam se i pozdravio je, posežući za šoljom sa kafom zanošenje. Ona mi se uljudno skloni s puta.

„Dobro jutro, Kantana”, reče joj Veronika.Kantana klimnu glavom.„Mislim da će biti potrebno da se pahuljice dopune pre doručka”, reče

Veronika. Kantana dodade činije ispod pulta, gde ih je bilo na stotine u posudama zatvorenim samolepljivim folijama.

Napunio sam kafom svoju šolju koju ću poneti i dodao jednu praznu

Veroniki. Ona sede za jedan sto i pokaza mi rukom praznu stolicu preko puta.„Slobodno kažite ako sam vas to već pitala”, reče mi, „ali jeste li se

raspitivali kod Hauarda Džonsona?”„Nisam samo za pultom”, rekoh. „Pokazivao sam njenu fotografiju i

čistačicama.”Veronika odmahnu glavom: „Zar policija ništa ne čini?”„Što se njih tiče, ona je samo još jedna begunica. Nema nikakvog dokaza


30/355

o... znate. Ništa ne nagovešatava da joj se nešto desilo.”Veronika se namršti:„Da, ali ako ne znaju gde je, kako mogu...”„Znam”, rekoh.

Veronika otpi gutljaj kafe, pa upita:„Zar nemate nikog drugog iz porodice da vam pomogne? Nikad vas nisamovde videla ni sa kim.”

„Moja žena – bivša – dežura kod telefona. Pre izvesnog vremena se povredila, pa ide pomoću štaka...”

„Šta joj se desilo?”„Nezgoda na parasejlingu.”„Oh, ja to nikada ne bih radila.”

„Da, pa to govori da ste pametni. Ali radi i ona ono što može. Telefonira, proverava internet. Teško joj je kao i meni.” I to je bilo tačno.„Koliko ste već razvedeni?”„Pet godina”, rekoh. „Od Sidnine dvanaeste.”„Da li se vaša bivša ponovo udala?”„Ima momka.” Zaćutao sam. „Znate li one reklame za Bobove motore?

Onoga što se dere u kameru?”„O, bože, to je on? To je njen momak?”

Klimnuo sam glavom.„Uvek utišavam televizor kada to počne”, reče ona. Osmehnuo sam se.

Prvi put posle dužeg vremena.„Vi ga ne volite”, reče ona.„Voleo bih da utišam njega lično”, rekoh.Veronika je oklevala, pa upita: „A vi se niste opet oženili ili nešto

slično?”„Nisam.”

„Ne mogu da zamislim da neko kao vi ostane zauvek sam.”Viđao sam se s jednom ženom pre nego što je Sid nestala. Ali čak i da mi

se život poslednjih nedelja nije okrenuo naglavce, toj vezi je došao kraj. Slastu krevetu može da oduševi i zaludi na nedelju ili dve, ali posle toga razum proradi i zaključi da je bilo dosta.

„Mislite li”, upitah, „da je moja ćerka mogla ovde da se sastaje s nekim?Da ne radi tu zvanično, nego, ne znam, nešto sa strane? Jer mislim da su je


31/355

plaćali u gotovini.”Izvadio sam jednu od mnogih Sidninih fotografija iz džepa i stavio je na

sto, tek da se vidi.„Biću iskrena prema vama u vezi s tim”, reče Veronika.

„Da?”„Ponekad”, i malo je spustila glas, „ovde ne radimo sve po pravilu.” Nagnuo sam se prema njoj. „Kako to mislite?”„Mislim, mnogo puta radimo tako. Plaćamo pomoćno osoblje ispod pulta.

Ne sve, naravno. Ali tu i tamo, uštedimo na porezu, razumete?”„Naravno.”„Ali hoću da kažem, da je vaša ćerka i bila ovde, i plaćana ispod pulta,

što bi moglo da nam se osveti, rekla bih vam to, jer svaki roditelj bi trebalo

da zna šta se dogodilo njegovom detetu.”Klimnuo sam glavom, zagledavši se u Sidninu fotografiju.„Vrlo je lepa.”„Hvala.”„Ima lepu kosu. Izgleda pomalo... Norveški?”„Na majku”, rekoh. Misli su mi lutale. „Šteta što vam kamere ne rade. Da

se Sid ikada našla s nekim na vašem parkingu...”Veronika sa nelagodnošću sagnu glavu.

„Znam. Šta da kažem? Kamere smo montirali da bi ljudi mislili da postojiobezbeđenje, ali one nisu povezane ni sa čim. Možda, da smo deo nekogvećeg lanca...”

Klimnuo sam glavom, uzeo Sidninu fotografiju i vratio je u džep.„Mogu li ja vama da pokažem jednu fotografiju?” upita Veronika.Rekoh da može.Posegla je u tašnu i izvadila računarski odštampanu fotografiju dečaka,

ne starijeg od šest meseci, u majici Tomas &drugari.

„Kako se zove?”„Lars.”„Drugačije je. Zašto ste izabrali baš to?”„Nisam ja”, reče ona, „nego moja ćerka. Tako se zove njen svekar.” Dala

mi je i drugu fotografiju, da ga bolje vidim. „To mi je unuk.”U trenutku sam ostao bez reči. „Izvinite, pomislio sam...”„Divni ste”, reče Veronika Harp. „Rodila sam Gven kada sam imala samo


32/355

sedamnaest godina. Ne izgledam loše za baku, zar ne?”Sabrao sam se.„Ne, ne izgledate loše”, rekao sam.Trudna u sedamnaestoj godini.

„Hvala za kafu”, rekoh.Veronika Harp skloni bebine fotografije.„Jednostavno sam sigurna da ćete je naći, da će sve biti u redu.”

Iznajmili smo stan na Kejp Kodu, na samoj plaži. Sidni je imala pet godina. Bila je na plaži u Milfordu, ali ona nije mogla da seuporedi s ovom, koja kao da nije imala kraja. Sidni je bila kaoopčinjena kada ju je prvi put ugledala. Ali brzo je prevazišla to

čuđenje i otrčala do vode, pokvasila noge, pa požurila natrag, doSuzane i mene, vrišteći i kikoćuči se. Posle izvesnog vremena zaključili smo da je dugo bila na

suncu, pa smo predložili da se vratimo do kućice na plaži – koja zaista nije bila mnogo bolja od obične barake – i uzmemo sendviče. Tapkamo nazad, pesak nam se uleže pod nogama, pokušavamo da održimo korak sa Sid, gledajući njene maleneotiske u pesku.

Neka deca dolaze kroz visoku travu. Jedno dete vodi psa na povocu. Sidni prolazi ispred psa baš kada se njena njuška promolila iz trave. To je jedan od onih pasa prirodno opakog izgleda; nekakva prevelika pudla kratko ošišane dlake, ugledavšiSidni, odjednom iskezi zube i zareža.

Sidni je vrisnula, ispustila svoju plastičnu kanticu s lopaticom i počela da beži. Pas je skočio za njom, ali dečak je, hvala bogu,čvrsto držao povodac. Sidni je otrčala do kućice na plaži, otvorila

vrata i uletela unutra, a vrata su se zalupila iza nje.Suzana i ja smo pretrčali ostatak puta, ne dovoljno brzo jer nas

je pesak usporavao. Ja sam prvi stigao do vrata i vikao: „Sidni,Sidni!”

Nije se odazivala. Izbezumljeno smo pretraživali kuću i naposletku je našli u

improvizovanom ormanu – umesto vrata je imao zavesu, koja


33/355

skriva unutrašnjost. Čučala je, sa glavom između kolena, tako dane vidi šta se dešava oko nje.

Uzeo sam je u naručje i govorio da je sve u redu. Suzana seuvukla u njen orman i obgrlila nas oboje. Govorila je Sidni da je

pas otišao i da je bezbedna.Suzana ju je kasnije pitala zašto je pobegla u kućicu na plaži,umesto da se vrati kod nas.

„ Mislila sam da može da uhvati i vas”, rekla je.

Sedeo sam u kolima parkiranim ispred seks-šopa XXX uživanje, okokojeg se nalaze cvećara, s jedne, i časovničar, s druge strane. Prozori su bilitamni, da prolaznici ne bi bili primorani da gledaju izloženu robu. Ali reči

ispisane na staklu slovima od tridesetak santimetara, nisu ostavljale mestasumnji u ono što se nudi. „XXX”, „ODRASLI”, „EROTIKA”, „FILMOVI” i„POMAGALA.”

Pretpostavio sam da ne drže ništa za porodicu.Gledao sam kako muškarci ulaze i izlaze. Žurno su odlazili do

automobila, držeći zamotuljke u smeđem papiru. Ima li danas zaista potrebeza tim? Zar nema svega toga na internetu? Moraju li ti tipovi da se šunjajudignutih kragni, spuštenih bejzbol-kapa i skrivajući oči tamnim naočarima?

Za boga miloga, idite kući i uključite laptop.Hteo sam da uđem, kad jedan zdepast, proćelav čovek prođe pored

cvećare i skrenu u seks-šop XXX uživanje.„Sranje”, šapnuh za sebe.Bio je to Bert, koji je radio u servisu Riversajd honde. Koliko sam znao,

bio je oženjen, a deca su mu već imala po dvadesetak godina. Nisamnameravao da ulazim dok je unutra. Nisam želeo da objašnjavam šta turadim, niti da slušam šta on tu radi.

Pet minuta kasnije izašao je s onim što je kupio, seo u stari akord iodvezao se.

Bio sam mu i zahvalan za to odlaganje. Pripremao sam se psihički zaulazak u tu prodavnicu, ne zbog njenog karaktera, nego zato što nisam mogaoni da zamislim da je Sidni bila u bilo kakvoj vezi s tim.

„Ovo je traćenje vremena”, rekao sam tiho za sebe, izlazeći izautomobila, prešao preko parkinga i ušao u prodavnicu.


34/355

Unutrašnjost je bila bleštavo osvetljena stotinama fluorescentnih cevi,koje su olakšavale razgledanje omota stotina diskova izloženih na rafovima u prodavnici. Na prvi pogled videlo se da nijedna sporedna, ni najbanalnijasklonost nije zaboravljena i zanemarena. Kao dodatak filmovima i

časopisima, prodavnica je nudila i širok izbor opreme, od lisica obloženihkrznom do ženskih lutki u prirodnoj veličini – ako ne i potpuno prirodnih.Izgledale su veoma realno, mada ne toliko da ih neko povede kući i upozna sroditeljima. Na samo nekoliko koraka od ulaza, s uzdignutog podijuma, kaofarmaceut iz pozadine apoteke, to carstvo nadzirala je vlasnica, debela žena prljave kose, i čitala izlizan džepni primerak Pognutog Atlasa.

Stao sam ispred nje, digao pogled, pročistio grlo i rekao: „Izvinite.”Spustila je knjigu i rekla: „Da?”

„Pitam se možete li mi pomoći”, rekoh.„Naravno”, rekla je. Pošto nisam odmah nastavio, ona je: „Samo napred,kažite mi šta tražite, sve sam već čula i baš me briga.”

Pružio sam joj Sidninu fotografiju: „Da li ste nekada videli ovudevojku?”

Uzela je fotografiju, pogledala je i vratila mi: „Ako znate kako se zove,mogu da ukucam u računar i vidim u kojim filmovima se pojavila.”

„Nije iz filma, jeste li je ikada videli ovde, u prodavnici, ili možda u

okolini? Pre možda tri nedelje?”„Nemamo mnogo devojaka mušterija”, reče ona mirno.„Znam, verovatno traćim svoje vreme...”„A i moje”, reče ona, stavljajući ruku na knjigu.„Ali možda biste ipak pogledali još jednom.”Ona uzdahnu, diže ruku s knjige i opet uze fotografiju: „Pa, ko je ona?”„Sidni Blejk”, rekoh. „Moja ćerka.”„I vi mislite da je možda dolazila ovde?”

„Ne”, rekoh. „Ali ako bih tražio samo tamo, gde mislim da je bila, moždae nikada ne bih našao.”

Gledala je malo, pa mi vrati fotografiju: „Žao mi je.”„Jeste li sigurni?”Počela je da se nervira. „Treba li vam nešto drugo?”„Ne”, rekoh. „Ali hvala u svakom slučaju.” Pustio sam je da se vrati Ejni


35/355

en. 3

Dok sam izlazio, mršava, sedokosa žena je zaključavala cvećaru. Mladićdvadesetih godina poslušno je stajao pored nje, kao pas koji čeka naredbu.Žena kratko pogleda u mom pravcu, ali se okrenu pre nego što su nam se

pogledi sreli. Ne želite da se pogledate sa čovekom koji izlazi iz seks-šopa XX uživanje.„Znači, videćemo te ujutru”, reče žena muškarcu.„Jes”, reče on.Razgovarao sam već s tom ženom i pokazao joj Sidninu fotografiju, pre

oko nedelju dana. Dobro je pogledala fotografiju i izgledalo je da joj je zaistažao što ne može da mi pomogne.

„Zdravo”, rekoh.

Nije se okrenula, mada sam bio siguran da me je čula. „Zdravo”, rekohopet. „Razgovarali smo prošle nedelje?” Nisam morao da se naprežem da bihse setio kako se zove. Na izlogu je pisalo Cvećara Šo. Rekoh: „GospođoŠo?”

Pođoh nekoliko koraka prema njoj i ona se oprezno okrenu. Ali ugledavšiu mojoj ruci fotografiju koju mi je vratila žena iz prodavnice pornografije,kao da se opustila.

„Oh, sećam se”, reče gospođa Šo.

Okrenuo sam se prema prodavnici iz koje sam upravo izašao. „Još uvek se raspitujem.”

„O, bože”, reče ona. „Niste valjda tu našli ćerku?”„Nisam”, rekoh.„Pa, dobro je”, reče gospođa Šo.Kao da bi bilo gore da je nađem tu nego da je ne nađem uopšte.„Zdravo”, rekoh i mladiću koji je stajao pored nje.U prvom trenutku pomislio sam da ima oko dvadeset pet godina, ali sada

više nisam bio siguran. Bilo je nečega dečačkog u njemu, koža mu je bilameka, ten beo kao mleko, a kratka kosa savršeno ošišana, kao da je tek izašao iz berbernice. Izgledao je kao da je tek završio školu a tako ćeizgledati i kada bude imao četrdeset godina. Bio je mršav i za glavu viši odgospođe Šo, a pogled kao da mu se nije smirivao.

„Jane, pozdravi se”, reče ona, kao da govori šestogodišnjaku.


36/355

„Zdravo”, reče on.Klimnuh glavom. „Ti radiš ovde?” upitah ga. „Ne sećam se da sam te

video prošli put.”On klimnu glavom.

„Jan je po čitav dan na isporuci”, reče gospođa Šo, pokazujući mini-kombi tojota sijena pored mog CR-V.„Cvećara Šo”, bilo je naštampano na zadnjim vratima. „Sećaš se da sam

ti pomenula?”, reče Janu. „Čovek koji je tražio svoju ćerku?”On odmahnu glavom. „Ne sećam se. Nisi mi rekla.”„Ma jesam. Oh, nikada me ne slušaš.” Osmehnula se prema meni,

zakolutala očima i rekla: „Uvek je odsutan, čak i kad je tu. Ili drži one žičiceu ušima.”

Jan je gledao dole i u stranu.„Trebalo bi Janu da pokažete njenu fotografiju”, reče gospođa Šo. „Onživi ovde, u kraju. Živi u stanu iza prodavnice.”

Neki čovek uđe u prodavnicu pornografije i gospođa Šo se namršti. „Mismo ovde bili mnogo pre njih, reče mi tiho. „Ali prokleta bila ako promenimlokal. Već smo pokušavali da napišemo peticiju da bismo ih se otarasili, aliizgleda da ćemo morati opet.”

Ja pružih fotografiju Janu: „Zove se Sidni.”

On je uze, jedva pogleda, pa mi je vrati i odmahnu glavom: „Ne znam je”,reče.

„Ali jesi li je ikada video u okolini?”, upitah.„Ne”, reče on. Zatim iznenada nežno zagrli gospođu Šo, poljubi vazduh

pored njenog obraza i reče: „Vidimo se sutra.”Zatim ode do ugla zgrade i nestade nam iz vidokruga.

Kada sam skrenuo na svoj prilazni put, neko me je čekao.

Suzana i Bob su sedeli u njegovom crnom hameru. Kada sam skrenuo,oboje otvoriše vrata na svojoj strani. Dok sam parkirao automobil na mesto iotkopčao pojas, Suzana se pojavila iza ugla kuće. Kada sam je poslednji putvideo, išla je na štakama, a sada je koristila štap, čvrsto ga držeći u desnojruci. Nije išla mnogo brže, ali uspela je da stane pored mojih vrata dok samizlazio.

Pitao sam se treba li da se branim. Kada sam Suzanu video prvi put posle


37/355

Sidninog nestanka, ona i Bob su došli iz Stratforda, a onda mi je ona prišla naodržavajući ravnotežu na štakama, udarila mi šamar i uzviknula: „Za sve si tikriv! Trebalo je da paziš na nju!”

Prihvatio sam to, jer sam delio njeno mišljenje.

Nije se mnogo toga promenilo od tada, bar s moje tačke gledišta. I daljesam se osećao odgovornim. Sid mi se izvukla, izbegla mojoj pažnji. Mora dae bilo nekih znakova koje sam zanemario. Naravno, da sam bio pažljiviji,

nikada ne bi došlo do ove situacije.Premda sam se i dalje osećao isto, danas nisam bio raspoložen za napad.

Zato sam, izlazeći iz automobila, bio spreman.Ali nije digla ruku da me udari. Ispružila je obe ruke, tako da joj je štap

podrhtavao, dok su joj suze tekle niz obraze. Naslonila se na mene i obgrlila

me, dok je Bob gledao.„Šta je bilo, Suz?” upitah. „Šta se dešava?”„Nešto se dogodilo”, reče ona.


38/355

TRI

„Šta?” upitah je. „Šta se dogodilo?”Bob Dženigen nam priđe i, uhvativši moj pogled, reče: „Nije ništa

strašno. Rekao sam joj da ne...”Digoh ruku. Nije me zanimalo šta Bob ima da kaže, barem sada. „Šta se

desilo?” upitah opet Suzanu. „Jesi li se čula sa Sid? Javila se? Da li jedobro?”Suzana se odvoji od mene i odmahnu glavom. To je to, pomislio sam.

Suzana je čula nešto. I to loše.„Ne”, reče ona, „ništa nisam čula.”„Pa, šta je onda?”„Neko nas prati”, reče ona. Pogledah Boba, koji lagano zaklima glavom

napred-nazad.

„Ko vas prati? Gde? Kad je to bilo?”„Nekoliko puta”, reče ona. „U kombiju su. Osmatraju kuću.”Opet pogledah Boba. „Tvoju ili Suzaninu kuću?”„Moju”, reče on, pročistivši grlo. U Suzaninoj kući nije bilo nikoga i znao

sam da ona hoće da je prodam samo čeka da vidi kako će joj biti sa Bobom.Svo troje smo redovno proveravali kuću, zbog mogućnosti da se Sid tamokrije, ali nije bilo dokaza ni da je samo svratila.

Bob reče: „Suz misli da neko nadzire kuću.”

I pored svega što nas je zadesilo, zabolelo me je to što Bob tepa Suzaniisto kao i ja. Da li bi ga ubilo ako bi je zvao Sju ili Suzi? Ali pokušao samda ostanem miran.

„Ko?” upitah. „Ko je to?”„Ne znam”, reče Suzana. „Nisam mogla da ga vidim. Bila je noć, a

prozori tamni. Zašto bi nas neko nadzirao?”„Jesi li ga ti video?” upitah Boba.


39/355

On uzdahnu duboko. Visok je i bolje izgleda u prirodi nego u reklamama,gde se transformiše u momka u safari pantalonama i košulji kratkih rukava,sa začešljanom kosom. U prirodi, sav je firmiran, sa malim igračima poloa nakošulji, savršeno ispeglanim pantalonama i skupim mokasinama, bez čarapa.

Da je vreme bilo nešto hladnije, vezao bi džemper oko vrata kao japi.„Video sam kombi”, priznade. „Ali bio je pola ulice niže. Bio je tamodva-tri puta u poslednjih nekoliko nedelja. Mislim da obično neko sedi unjemu, ali ne mogu sa sigurnošću to i da kažem.”

„Kakav je kombi?”, upitah.„Možda krajsler ”, reče on. „Neki stariji.”Pomislio sam da su možda policajci. Obično se ne bi očekivalo da se

vide u Kraun Viku ili Impali, ali ako su na tajnom zadatku, mogli bi lako biti i

u kombiju.„Misliš li da motre na vašu kuću?” upitah ga. Kombi parkiran pola uliceniže ne mora ništa da znači.

„Moraš da shvatiš”, reče Bob, „da smo u poslednje vreme svi podvelikim stresom. To sa Sidni je učinilo svoje.”

To sa Sidni. Rekao je to kao da smo imali nevreme. Nadam se da će to sa Sidni brzo proći, pa da spustimo krov na kolima.

„Siguran sam da je tebi bilo vrlo teško”, rekoh mu.

On me pogleda. „Ne počinji, Time. Pokušavam da vam pomognem. Isamo kažem da smo svi vrlo napeti. Svaki put kad prođe neka devojka,gledamo da to nije Sidni. Ako automobil skrene na prilazni put, jurnemo davidimo da je nije policija dovezla kući. Zato Suz – oboje nas – gledamo nasvet drukčije, shvataš li me. Zato i kad vidimo automobil parkiran na ulici, pitamo se šta se dešava.”

„Pušio je”, reče Suzana umorno. „Izgledalo je kao mala narandžasta tačkaza volanom svaki put kada povuče dim iz cigarete.”

„Jeste li zvali policiju?”, upitah.„I šta da im kažemo?”, reče Bob, iako nisam njega pitao. „‘Policajče,

edan kombi je parkiran savršeno legalno dole, niz ulicu. Hoćete li da ga proverite?’“

„Zanima me da li to ima veze sa Sidni”, reče Suzana, izvlačeći maramicuiz rukava svoje duks-majice, da obriše oči.

„Kao prvo, „ rekoh, „vi ne znate da li to ima ikakve veze sa Sidni, vama


40/355


41/355

puta – samo jednom otkad je Sid nestala – i mislim da mi u svim tim prilikama nije uputio ukupno deset reči. Devetnaestogodišnjak, upravozavršio srednju školu – nisam znao da li je diplomirao ili nije – bez namereda bilo šta nastavi na jesen, koliko sam znao. Otkad ga je Bob doveo u svoju

kuću, uglavnom je sedeo tamo, mada je radio neke uzgredne poslove naednom Bobovom parkingu. Bio je visok kao otac, sa tamnim pramenovimakose koji su mu padali na oči kao psu ovčaru.

„Hoćemo li u povratku uzeti nešto za jelo?”, upita. Mene nije ni pogledao.

„Strpi se, zaboga”, reče Bob, zakolutavši očima i na trenutak je izgledalokao da je pomislio da je pogrešno dete nestalo.

„Moram da uđem na trenutak”, reče Suzana. Pošla je hramljući prema

vratima, oslanjajući se najviše na štap.„Jesi li dobro?” upitah.„Moram samo... da uđem i sednem jedan trenutak”, reče ona. „Danas mi

kuk samo pulsira.”Pokušao sam Bobu pogledom da kažem: „Dobro voziš čamac”, ali on je

skrenuo pogled.„Kuća je zaključana”, rekoh, pružajući joj svoje ključeve. Možda je još

uvek imala svoj ključ, ali nisam bio siguran. Bravu nisam menjao posle

njenog odlaska. Nisam očekivao da se došunja i odnese mi nameštaj. Svevredno je posle razvoda ionako otišlo kod nje. Izgledalo je da će naposletkuzavršiti u Bobovoj kući.

„Rekli ste da ćemo usput stati da uzmemo nešto za jelo”, reče Evan imahnu rukom u kojoj je držao izgrebane kartice, da bi sa njih otresao ostatkegrebanja.

„Samo uđi u automobil”, reče Bob. „Ako ti je zagušljivo, otvori vrata.”Kada je Suzana ušla u kuću, upitah Boba: „Kako se ona drži?”

On spusti pogled ispred sebe: „Dobro je, drži se. Svakog dana je sve bolje.”

„A šta si ti radio?” upitah. „Gledao kako se tinejdžerke sunčaju na plažidok se Suz vukla za čamcem?”

On me pogleda ljutito.„Da li je neka izgledala kao budući model? Znam da ti uvek tražiš

talente.”


42/355

On ogorčeno odmahnu glavom. „Jebote, Time, pusti to. Rekao sam ti prenekoliko nedelja da je to bio potpuno bezazlen komentar. Dobro, možda je bilo neumesno, sad shvatam. Ali zaboga, zar ne možemo to da zaboravimo?”Prestao je da maše glavom i spustio glas. „Zar ne misliš da sada treba brinuti

o važnijim stvarima?”„Naravno”, rekoh i ja nešto tiše.„Suzana ne spušta telefonsku slušalicu. Poziva skloništa širom zemlje.

Policijske stanice. Šalje fotografije faksom.” Prekorno je odmahnuo glavom.„Ne može sve to da radi sama, Time. Treba joj pomoći.”

„Molim?”„Moraš da poneseš deo tereta. Sid je i tvoja ćerka.”„Ti to mene zajebavaš?”

„Znam da nisi baš organizovan tip, Time, i da gledaš stvari opušteno, dasi tako i izgubio posao, ali ovaj put moraš da ustaneš i uključiš se. Shvataš lišta pričam?”

Hteo sam da mu tresnem glavu o hamer.„Suz ne može sve”, reče Bob. „Pre neki dan je htela da je odvezem do

Gradskog centra u Stamfordu, da tamo šeta i zagleda decu, ne bi li ugledalaSid. Znaš koliko je to mesto, s onom rupom u sredini i redovima stolica? Aona ide sa štapom i, ako ne pazi, može da padne.”

Okrenuo sam se na trenutak, gušeći bes, kao kada sam kao dečak pokušavao da progutam prokelj.

„Onaj kombi u vašoj ulici”, rekoh.„Da?”„Misliš da motre na vašu kuću?”„Ne znam. Zvuči mi prilično šašavo.”„Ima li razloga zbog koga bi te neko osmatrao?”„Misliš, nas?”

„Mislim, tebe. Ako neko zaista osmatra tvoju kuću, možda osmatra tebe,možda to nema nikakve veze sa Suz ili Sid.”

„Šta bi to trebalo da znači?”„Jesi li prodao još neku katrinu?” upitah ga. „Možda obilaze okolo, ne bi

li ti to naplatili.”„Oh, zaboga, Time, ti ne odustaješ. Prodao sam jedno vozilo, koje sam s

punim poverenjem kupio tri godine ranije od trgovca na veliko, koji se kleo


43/355

da su čista i, dobro, ispostavilo se da su neko vreme bila pod vodom u NjuOrleansu, i to je bila vest. Nisam srećan zbog toga, ali u ovom poslu ponekad budeš namagarčen. Da si vodio posao, a ne samo radio u njemu, možda bi ti bilo jasnije.”

U grlu kao da mi je gorela vatra.„Time, ja vodim pošten posao”, dodade on. Nisam hteo da pominjem sportski automobil honda S2000, koji je jednom

pokušao da mi podvali na veliko, tvrdeći da će se brže prodati sa ovlašćenog parkinga Honde nego s nekog njegovog. Rekao je da želi da mi učini uslugu,automobil je kao nov, malo troši, a još je pod garancijom. Zamalo me nije prevario. Kompletno sam proverio automobil i tek kada sam pogledaozaptivke pod zavrtnjima kojima su branici pričvršćeni za ram, video sam da

nisu bili ugrađeni originalni Hondini delovi. Onda sam zapisao broj šasije,obavio nekoliko telefonskih razgovora i tragom automobila stigao do prodavca u Oregonu, koji je deset meseci ranije prijavio da je ukraden.

onda je na kraju vraćena, bar ono što je ostalo od nje. Bili su joj skinutitočkovi, sedišta, vazdušni jastuci i drugi delovi tako da od originalnih delovaskoro ništa nije ostalo. Osiguranje je isplatilo automobil, uzelo ono što jeostalo od njega i prodao ga na aukciji. Kupac je zamenio delove i prodaohondu Bobu, koji je zatim pokušao da je utrapi meni kao originalnu.

Bob ne bi stigao tu gde se sada nalazio da nije povremeno koristio prečice.

„Nađi drugog naivca”, rekao sam mu tada.Danas mi je rekao:„Čist sam, Time. Nemam šta da krijem. Hoćeš li da dođeš i pregledaš

moje knjige, da proveriš istoriju vozila na parkingu, samo izvoli.”Dok me je u grlu i dalje stezalo, rekao sam:„Onda neki ljubomorni muž.”

Bob je na trenutak ostao bez reči. Zatim:„Kako se uopšte usuđuješ da pomeneš da viđam drugu ženu?”U stvari, nisam ni imao razloga da sumnjam da Bob švrlja. Izrekao sam to

i ne razmišljajući.„Izvini”, rekoh.„Ja volim Suzanu”, reče, pa posle nekoliko sekundi dodade: „A volim i

Sid. Strašno se osećam zbog ovoga. Ona je divno dete. Sve bih učinio da


44/355

vam pomognem.” Nisam želeo da mi kaže da voli moje dete, ma kako on to mislio.„Šta je to s njenim satom i ukradenim novcem?”Bob tužno odmahnu glavom:

„Kažem, mislim da je pod stresom. Suzana je uznemirena. Mogla je bilogde da zaturi sat. A novac... Ne znam. Možda ga je potrošila, pa zaboravila.”To mi je zvučalo kao moguće.„U vezi sa Sid”, reče Bob.„Kaži.”„Znam jednog momka.”„Momka?”„Šta policija uopšte radi? Za njih je ona samo još jedna begunica. Oni

ništa neće preduzeti, izuzev u slučaju da pronađu telo.”Taj komentar me je zasekao poput noža. Oči su mi zasuzile. U trenutkusve mi se zamagli pred očima.

„Dobro”, reče on. „Loša formulacija. Ali ako policija neće da se potrudi,možda treba da uzmemo nekoga ko hoće.”

„Ja radim na tome svakodnevno”, rekoh mu. „Napravio sam veb-sajt.Telefoniram, vozikam se okolo, idem u hotel i...”

„Dobro, znam, znam. Ali ovaj čovek je dobar. A duguje mi uslugu, pa

sam pomislio da mi uzvrati tako što će se raspitati u okolini, proveriti ovo iono, dići malo prašine.”

U prvom trenutku sam pomislio da kažem Bobu da to zaboravi. Ponos bi bio povređen. U neku ruku, želeo sam da ja nađem Sid. Ali najviše od svegaželeo sam samo da se vrati. Ako bi neko drugi bio zaslužan za to, preživeo bih.

„A šta je taj tip?” upitah. „Privatni detektiv? Bivši policajac?”„Radi u obezbeđenju”, reče Bob. „Zove se Arnold Čilton.”

Zamislio sam se na trenutak. Nisam voleo Boba, niti sam želeo njegovu pomoć, ali ako on zna nekog profesionalca koji bi mogao pomoći da nađemoSidni, nisam nameravao da ga odbijem.

Morao sam da se napregnem da to učinim, ali već sam mu pružio ruku.Prihvatio ju je, mada sam video da ga je taj gest iznenadio, kao da očekuje damu podmetnem živ električni provodnik.

„Hvala ti”, rekoh. „Cenim to.” I dodao sam: „A hvala ti i što paziš na


45/355

Suzanu u svemu ovome. Zaista joj je višestruko potrebna tvoja podrška.”„Da, naravno”, reče on, i dalje uzdržano.Pošli smo prema kući. Evan se beše naslonio na zadnji deo hamera, u

svom svetu, nešto tiho pevušio i svirao gitaru u vazduhu. Zamišljao je da je

drugi Kurt Kobejn. Suzana nije bila ispred kuće, pa sam pretpostavio da jeoš uvek unutra.„Idemo?” Evan upita Boba, prekidajući svoju muziku. „Moram da idem

kući, treba da radim nešto na računam.”„Verujem”, reče ovaj, pa se obrati meni: „Hoćeš li da kažeš Suzani da

možemo da krenemo?”Klimnuo sam glavom i ušao u kuću. Pomislio sam da se odmara u

dnevnoj sobi, ali nije bila tu.

„Suzana?”, viknuo sam.Začuo sam pritajeni plač iz Sidnine sobe. Vrata su bila poluotvorena, pasam ih polako otvorio i ugledao svoju bivšu ženu ispred komode naše ćerke,sa štapom naslonjenim na zid. Bila mi je okrenuta leđima. Sagla je glavu, aramena su joj podrhtavala.

Prišao sam joj, obrglio je i privukao sebi. Jednom rukom je brisala oči, adrugom prelazila preko stvari na Sidninoj komodi. Sid tu nije imala mnogostvari, koliko sam pretpostavljao da ima u Bobovoj kući, u Stamfordu, ali

bilo ih je prilično. Štapići za skidanje šminke u simpatičnoj šolji za kafu,razne kreme i sprej za kosu, bankovni izveštaji sa sumama manjim od stotinudolara, fotografije sa društvom kao što su Peti Svejn i Džef Blustajn, ajpomuzički plejer, manji od kutije šibica, sa slušalicama.

„Nikuda nije izlazila bez ovoga”, reče Suzana, lagano dodirnuvši plejer kažiprstom, kao da je retka iskopina.

„Nije ga nosila na posao”, rekoh. „Ali u svim drugim prilikama jeste.”„Pa, da je nameravala nekuda da ode, uopšte da ode, ponela bi ga”,

prošapta Suzana.„Ne znam”, rekoh tiho. Ali to mi je zvučalo razumno. Sid ništa nije

odnela. Torba u kojoj je donosila svoje stvari iz Bobove kuće bila je tu. Svanjena odeća je bila ili u ormanu, ili, što je često bio slučaj, rasuta po krevetui podu.

Ajpod je bio napunjen iz Sidninog laptopa, nekoliko metara dalje, nanjenom radnom stolu. Već smo razgovarali o tome s policijom, proverili


46/355

Sidninu elektronsku poštu, stranu na Fejsbuku, istoriju sajtova koje je posećivala u danima koji su prethodili njenom nestanku. Nismo našli ništakorisno.

Suzana se okrenu meni: „Da li je živa, Time? Da li je naša devojčica još

uvek živa?”Ja uzeh plejer i stavih ga u punjač, koji je već bio spojen sa laptopom.„Hoću da sve bude spremno kad se vrati”, rekoh.


47/355

ČETIRI

Sledećeg jutra sam poneo Sidnin maleni muzički plejer kada sam pošaona posao i uključio ga u priključak auto-radija. Kada sam ja bio mali, a mojotac na poslu, kao kada bi jednom godišnje odlazio u Detroit, da vidi novemodele automobila pre svih ostalih, uveče sam se uvijao u njegov kaput.

Sada sam poželeo da se obavijem ćerkinom muzikom.Aparat je bio podešen da pušta muziku potpuno nasumično, pa sam prvočuo Emi Vajnhaus, zatim Bitlse („Dug i vijugav put”, moja omiljena pesma;ko je poznavao ovakvu Sid), posle kojih je usledila pesma jednog od dvojiceDejvida iz poslednjeg Američkog idola. Nisam ga ni čuo do kraja, kada samskrenuo na parking prodavnice krofni.

Stigao sam na posao sa dve kutije, po nekoliko krofni u svakoj. Pošaosam pravo u servis, gde su mehaničari već radili na nekoliko različitih

modela honde. Već neko vreme nisam doneo krofne za momke – i dvedevojke, koje su radile pola radnog vremena – što nije bilo pametno. Na prodaji automobila ne radite sami. Ko radi tako, taj je idiot. To što neko radikao prodavac, ne znači da treba da zanemari ljude u drugim delovima zgrade.Petak je, na primer, posle podne, kada se završava posao, a vi ne možete daskinete tablice s vozila koja su došla na zamenu, da biste ih stavili na druga,koja kupac preuzima; potreban vam je veći ključ, koji može da vam pozajmiserviser. Ako tamo nemate nijednog prijatelja, možete samo da sednete na

svoj mali ključ i da se okrećete.Kada nisam obuzet važnijim stvarima, obično sam voleo da dođem i

muvam se tu. Zvuci i kuckanje alatki koje koriste serviseri, kako su voleli daih zovemo, odjekivali bi u zajedničkoj mehaničkoj simfoniji. Automobili,dignuti u vazduh pneumatskim dizalicama, izgledali su nekako ranjivo onakoizloženih tamnih stomaka. Još kao bio dečak, dolazio sam kod oca na posao iuživao da gledam vozila iz perspektive iz koje ih vidi mali broj ljudi. Osećao


48/355

sam se kao da sam upućen u neku tajnu.„Krofne! “ uzviknu neko kada sam spustio kutije.Prvi je prišao Bert, nasmejan. „Ti si najbolji”, rekao je. Da je samo znao

da sam ga video kako ulazi u prodavnicu za odrasle, uzdržao bi se.

Obrisao je ruke o krpu koja mu je virila iz prednjeg džepa, pa posegaorukom u kutiju da uzme krofnu sa trešnjom. Ali je zastao, pa je pružio meni.„Ove sa trešnjom su ti najdraže, zar ne?”„Ne”, rekoh. „Uzmi je.”„Jesi li siguran?”, upita on, dok je fil curio sa strane krofne i preko

njegovih prstiju.„Sasvim”, rekoh. Zatim uzeh sa duplom čokoladom, da ga uverim.„Kako si?”, upita on.

Osmehnuo sam se. „Dobro, rekao sam. Pretpostavljao sam da misli naSid. Tu temu je malo ko od onih koji su radili u zgradi želeo da otvori predamnom. Ja sam bio čovek kome je nestalo dete. To je kao kada imate zaraznu bolest. Ljudi ne žele da vas dodirnu; ne znaju šta da kažu.

Kada je Sid prethodnog leta tu radila, mnogo vremena je provodila saBertom i ostalima, i svi su je zavoleli. Ona je bila potrčko na parkingu, radilae sve što joj je rečeno. Čistila je i glancala vozila, menjala registarske

tablice, nosila kafu, sređivala rezervne delove i alat, i parkirala automobil.

Beše tek dobila vozačku dozvolu i nije imala pravo da izveze nijedanautomobil na ulicu, ali slobodno ih je premeštala po parkingu. Mogla jevezanih očiju da vozi odiseja i savladala je ručni menjač u S2000. Takva je bila Sid. Trebalo je samo jednom da joj pokažete kako se nešto radi.

I neki drugi mehaničari su prilazili, uzeli po krofnu, promrmljali hvala,drugarski me ćušnuli pesnicom u nadlakticu i vraćali se poslu. Barb izodeljenja rezervnih delova, pedesetih godina, četiri puta udavana, za koju se pričalo da je spavala s polovinom ovdašnjih momaka, izašla je iz kancelarije

i rekla: „Nemojte da tu nema jedna sa čokoladom.”Pružio sam joj jednu.„Jebote, zar nema kafe?”, reče ona.„Ujedi me”, rekoh ja.„Gde?”, upita ona, koketirajući.Otišao sam u izložbenu salu i seo za svoj sto. Lampica je pokazivala da

sam dobio poruku. Odmah sam pozvao svoju govornu poštu, ali to je bio


49/355

poziv nekog klijenta koji se interesovao koliko bi njegov akord 2001 („V6,spojler, felne, metalik boja, održavan, znate, samo što imam psa, pa je ostalonekoliko mrlja od urina na presvlakama”) vredeo.

Još jedna poruka: „Hej, Time, zvala sam te juče, nisam ostavila poruku

er sam nameravala da te nazovem i danas. Znam da sada imaš mnogo toga na pameti, šta je sve moguće u vezi Sidninog bekstva i svega, ali znaš, zaistaželim da ti se nađem u tome, shvataš? Jesam li negde pogrešila? Mislila samda nam prilično dobro ide. Ako sam kazala nešto što te je naljutilo, želela bihda mi to jednostavno kažeš, pa da razgovaramo o tome i, šta god da je, nećuto ponoviti. Zar ne misliš da nam je bilo zaista lepo? Volela bih da te opetvidim. Mogu da ti spremim večeru, ili možda da uzmem nešto usput idonesem kod tebe. Znaš, Viktorijas sikret su organizovali prodaju pre neki

dan i uzela sam nekoliko stvari. Pa, nazovi me ako nađeš vremena. Ili ću jatebe večeras da nazovem kući. Moram da prekinem.”Kejt.Uključio sam računar i izašao na sajt o Sidni. Nije bilo nove pošte, a

sudeći po brojaču poseta sajtu, niko ga nije skoro ni posetio. Pretpostavljaosam da sam poslednji posetilac bio ja, kada sam ustao toga jutra.

Možda je došlo vreme da opet nazovem Kip Dženings.„Hej, Time”, reče neki glas s druge strane pregrade mog poluograđenog

boksa.Bio je to Endi Herc, naš mezimac u prodaji. Imao je dvadeset tri godine i

bio sa nama godinu dana. Tako je u prodaji automobila. Nije vam potrebnovisoko obrazovanje. Ako znate da prodajete, znate da prodajete. A ono štomorate da znate, jeste da ne prodajete automobile, nego sebe. Endi, privlačanu svojim dobro skrojenim odelima, kratko ošišane kose i nepobitnošarmantan, nije imao problema s tim, naročito sa starijim ženama, koje su gagledale kao rođenog sina.

Endi je, kao mnoge novajlije u ovom poslu, počeo žestoko. Nekoliko puta je došao blizu vrha spiska. Ali opet, kao i mnoge druge novajlije, poslenekoliko meseci kao da je udario u zid. Čarolija je nestala. Ja sam bar imaorazlog za to što nisam prodao nijedan automobil toga jula, iako Lora Kantrelnije bila sasvim zadovoljna njime. Endi je presušio, kao što se dešava.

Nije bio uobičajeno raspoložen kada sam okrenuo stolicu prema njemu.„Endi”, rekao sam.


50/355

„Lora hoće da me vidi u pet”, reče on.„Imaš li poslednje reči, da ih prenesem tvojoj porodici?”„Time, zaista će me nabrusiti”, reče on.„Svi mi imamo takve periode”, rekoh.

„Dve nedelje nisam prodao automobil. Imao sam onog jednog tipa, biosam siguran da će uzeti sivik , pozvao sam ga, a on je već kupio ševijakobalta. Mislim, jebiga. Kobalt ?”

„Dešava se”, rekoh.„Mislim da će me otpustiti. Pokušao sam da aktiviram veze, čak i

familiju. Već sam prodao automobil mami, ali tata još uvek neće da kupiJapanca. Kaže da zemlja i propada zato što ne kupujemo od Detroita. Kažemmu da bi bilo dobro da Detroit nije tako kasno izvukao glavu iz sopstvenog

dupeta i prestao da pravi velika terenska vozila, a onda se on iznervira i kaže,ako toliko volim Japance, možda bi trebalo da odem da živim kod njih iedem suši. Ne znam hoću li moći da platim kiriju ovog meseca. Radije bih

se ubio nego da se vratim kod roditelja. Ako se ovako nastavi, davaćudonacije banci sperme za ručak.”

„Prošao sam sve to”, rekoh, sećajući se očajničkih perioda kada samstudirao. Endi se, uprkos svemu, nasmeši. „Pogledaj oglase za polovneautomobile”, rekoh mu.

„Ah?”„Iz novina, sa interneta, sve iz okoline. Vidi ko privatno prodaje

automobile.”Endi se zagleda u mene. Bio mu je potreban minut da shvati. „Pozoveš i

kažeš, hej, video sam oglas za vašeg pontijaka vajb ili šta god da je, nekupuješ, nego si pomislio da li su razmišljali o zameni automobila, da mi uovom trenutku imamo izvrsne finansijske i kreditne uslove, pa ako svrate,voleo bi da im pokažeš novu hondu, koju bi mogli da dobiju u zamenu za

svoj sadašnji automobil.”„Hej, pa to je fantastična ideja.” Veselo se osmehnuo. „Znači, kazaću

Kantrelovoj da radim na uspostavljanju novih veza za prodaju.”„Samo budi spreman kad istrgne stranu iz telefonskog imenika i pruži ti

e.”„Zašto bi to uradila?”„Kazaće, ‘Veze, trebaju ti jebene veze? Evo ti cela strana.’ Ona tamo ima


51/355

edan telefonski imenik, koji koristi samo da bi cepala listove iz njega.”„Hej, ti uzimaš prvog, u redu?” Endi je gledao preko mog ramena.

Okrenuo sam se i ugledao zdepastog, sredovečnog momka širokih ramena,koji se, izgleda, posekao nekoliko puta brijući se toga jutra; kao da to ne radi

često, a danas je želeo da ostavi dobar utisak, pa mu se to vratilo. Na sebi jeimao čistu, uštirkanu radnu košulju, ali odavale su ga iznošene farmerke ičizme u kojima radi. Izgledalo je kao da je pomislio da niko neće primetitiostatak ako gornjom polovinom ostavi dobar utisak.

Razgledao je kamionet u sali.„Zdravo”, rekoh mu. Idući prema njemu, krajičkom oka primetih da Lora

poziva jadnog Endija.„Zdravo”, reče momak. Imao je dubok, promukao glas.

„ Ridžlajn”, rekoh, klimnuvši glavom prema plavom kamionetu.„Preporučuju ga u Izveštaju potrošača.”„Fin kamionet”, reče on, obilazeći polako oko njega.„Šta sada vozite?” upitah.„F-150”, reče on. Ford. Dobar kamionet, preporučen u Izveštaju, ali

osetio sam da to nije toliko važno. Pogledah kroz izlog sale, ne bih li gavideo, ali umesto njega ugledah običan neobeležen ševrolet , iz kojeg jeizlazila Kip Dženings.

„Da li bi bilo moguće izvesti jedan ovakav na probnu vožnju?” upita on.„Naravno”, rekoh. „Samo je potrebno da fotokopiram vašu vozačku

dozvolu.”Izvukao je novčanik i dao mi dozvolu; pogledah je. Zvao se Ričard

Flečer, pružio sam mu ruku. „Gospodine Flečer, drago mi je da sam vasupoznao, ja sam Tim Blejk.” Dao sam mu i jednu karticu, na kojoj nije biosamo moj broj na poslu, već i kućni i broj mobilnog telefona.

„Hej”, reče on, gurnuvši je u džep.

Odneo sam dozvolu devojci na prijavnici, da je kopira, sve vreme pogledajući prema parkingu i Dženingsovoj. Bila je niska – možda nešto višaod sto pedeset centimetara – i imala oštre crte lica. Moja majka bi je opisalakao privlačnu, a ne lepu, ali ta druga reč joj je, takođe, pristajala. Predao bihgospodina Flečera Endiju, ali on je bio u Lorinoj kancelariji na ribanju. Ako bih dozvolio da se klijent ohladi dok ja saznam šta se dogodilo mojoj ćerki, piši propalo. Ali Dženingsova je razgovarala mobilnim telefonom, pa sam


52/355

iskoristio još jedan trenutak da uputim momka na probnu vožnju.Rekao sam jednom mlađem momku iz kancelarije da odmah nađe neki

ridžlajn, okači na njega neke privremene tablice i doveze ga do kapije.„Pripremićemo vam jedan za nekoliko minuta”, rekoh Flečeru. „Obično

bih i ja pratio probnu vožnju.”Flečer je bio užasnut. „Prošli put, na jednom mestu, pustili su me samog. Nije to ništa, znate, pritisak?”

„Da, pa, hteo sam da kažem, ako vam odgovara da idete sami, ja bihmorao da razgovaram sa nekim...”

„Odlično”, reče on.„Jedan naš momak će vam uskoro dovesti probni kamionet. Možemo

posle da razgovaramo?”

Iako je Dženingsova još uvek razgovarala telefonom, izleteo sam izizložbene salona i žustro krenuo preko parkinga prema njoj. Ugledala me je idigla kažiprst, pokazujući da će završiti za sekundu. Stao sam strpljivo, kaodak koji čeka da se javi učiteljici kad ona završi razgovor.

Priča nije zvučala policijski. Dženingsova je rekla: „A šta o�

strahuj od najgoreg - linwood barclay.pdf

Documents