2

NA KORICAMA KNJIGE PIŠE:U ovoj dosad neviđenoj mešavini naučnofantastičnog i ljubavnog romana,Stefani Majer otkriva šta se dešava s intimnim vezama kada dva bićanastanjuju isto telo. Zemlju je okupirala vanzemaljska rasa Duša, kojazaposeda ljudska tela i briše njihove ličnosti.Melani Strajder, jedna od malobrojnih slobodnih ljudi, biva uhvaćena injeno telo nastani Duša po imenu Lutalica, živa legenda međupripadnicima svoje vrste zbog mnogobrojnih domaćina u kojima jeboravila i mnoštva planeta na kojima je živela. Njen zadatak je da otkrijelokaciju preostalih pripadnika pokreta otpora.Međutim, bitisanje u ljudskom telu i ljudskom umu nije ni nalik bilo čemušto je Lutalica do tada iskusila. Ubrzo otkriva da Melani nema nameru dase preda bez borbe, umesto da joj pruži željene informacije, ona Lutaličinum ispunjava sećanjima na voljenog muškarca, Džareda, koji je još uveku bekstvu. Nemoćna da se odupre željama svog domaćina, Lutalicapočinje da žudi za tim istim čovekom, koga po zadatku mora da pronađe.Kada okolnosti nateraju Lutalicu i Melani da se i protiv svoje voljeudruže, njih dve će krenuti u opasnu ineizvesnu potragu za muškarcem kojeg obe vole

S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

Mojoj majci, Kendi, koja me je naučila da je ljubavnajbolji deo svake priče

MIN@

3

PITANJE

Telo, dome mojmoj konju i hrtušta da radim jakad tebe više ne budeGde da spavamKako da jašemšta da lovimKuda da idembez ata svograzigranog i brzogKako da znamu čestaru šta me čekaopasnost il' blagoKada telo,moji dobri veseli pasbude mrtvoKako li će bitiležati na nebubez krova i vratas vetrom mesto okau oblak odevenakako da jašem.

Mej Svenson

MIN@

4

PROLOG

Ubacivanje

Iscelitelj se zvao Gazi Preko Duboke Vode.Pošto je bio duša, po prirodi je bio sve što je dobro: saosećajan, strpljiv,iskren, valjan i pun ljubavi. Strepnja beše neuobičajeno osećanje za GaziPreko Duboke Vode.Razdražljivost je bila još ređa. Međutim, pošto jeGazi Preko Duboke Vode živeo u ljudskomtelu, razdražljivost je bilaneizbežna.Dok su Isceliteljevi učenici šapatom žagorili u suprotnom krajuoperacione sale, njegove usne se stisnuše u tanku liniju. Taj izraz nijepriličio usnama koje behu navikle na osmeh.Daren, njegov redovni asistent, vide njegovu grimasu i potapša ga poramenu.’’Samo su radoznali, Gazi Preko,’’ reče tiho.’’Ubacivanje nije zanimljiva niti izazovna procedura. Svaka duša na ulicimogla bi da ga izvede u slučaju nužde. Danas neće ništa naučitiposmatrajući.’’ Gazi Preko je bio iznenađen što u svom inače mirnomglasu registruje prizvuk oštrine.’’Nikada ranije nisu videli odraslo ljudsko biće,’’ uzvrati Daren.Gazi Preko podiže obrvu.’’Zar ne vide lica jedni drugih? Zar nemaju ogledala?’’’’Znaš na šta mislim, divlje ljudsko biće. Još uvek bez duše. Jednog odpobunjenika.’’ Gazi Preko skrete pogled ka devojčinom nesvesnomtelu, koje je ležalo potrbuške na operacionom stolu.Srce mu se stezalood sažaljenja dok se prisjećao u kakvom je stanju bilo njeno jadno,slomljeno telo kada su je Tragači doneli do Isceliteljske ambulante. Kakavje samo bol pretrpela...Sada je, naravno, bila u savršenom stanju, potpunoisceljena. Gazi Preko se pobrinuo za to.’’Izgleda kao svi mi,’’ promrmlja Gazi Preko Darenu. ’’Svi imamoljudska lica. A kada se probudi, i biće jedna od nas.’’’’Njima je to prosto uzbudljivo, to je sve.’’’’Duša koju danas usađujemo zaslužuje više poštovanja od toga da nekotako pilji u telo njenog domaćina. Ionako će joj biti veoma teško dok sebude prilagođavala. Nije pošteno izlagati je tako.’’ Pod tim tako, nije

MIN@

5

podrazumevao radoznale poglede. Gazi Preko primeti kako mu se oštrinaopet uvlači u glas. Daren ga ponovo potapša po ramenu.’’Biće dobro. Ovaj Tragač želi informacije i...’’Kad ču reč Tragač, Gazi Preko uputi Darenu pogled koji se mogao opisatisamo kao besan.Daren uplašeno trepnu.’’Oprosti’’ Gazi Preko se odmah izvini. ’’Nisam hteo tako negativno dareagujem. Samo strepim za ovu dušu.’’Pogled mu odluta do kriogene kapsule, koja je stajala na svom postoljukraj stola. Lampica jebila svetlocrvene boje i mirovala je, što je značilo daje u njemu nešto u stanju hibernacije.’’Ova duša je posebno izabrana za ovaj zadatak’’ reče Daren umirujućimtonom. ’’Ona je izuzetan primerak naše vrste: hrabrija od većine. Njeniživoti govore sami za sebe. Mislim da bi se dobrovoljno prijavila kadbismo mogli da je pitamo.’’’’Ko se od nas ne bi dobrovoljno prijavio kada bi se od nas tražilo daučinimo nešto za opšte dobro? No, da li se u ovom slučaju radi o tome?Da li će to poslužiti opštem dobru? Ne dovodi se u pitanje njena voljnost,već koliko toga se može zahtevati od jedne duše.’’I isceliteljevi učenici su diskutovali o duši koja je počivala u stanjuhibernacije.Gazi Preko je jasno čuo njihovo sašaptavanje; glasovi su imsada bivali sve glasniji od uzbuđenja.’’Živela je na šest planeta.’’’’Ja sam čuo da je živela na sedam.’’’’Čula sam da nikad nije provela dva života u domaćinu iste vrste. Je lito moguće?’’’’Bila je gotovo sve. Cvet, Medved, Pauk...’’’’Svevideća Morska Trava, Slepi Miš...’’’’Čak i Zmaj!’’’’Ne verujem... ne na sedam planeta.’’’’Najmanje sedam. Počela je na Poreklu.’’’’Stvarno? Na Poreklu?’’’’Tišina, molim!’’ prekide ih Gazi Preko. ’’Ako ne možete da posmatrateprofesionalno i u tišini, onda ću morati da vas zamolim da odete.’’Šeštoro učenika postiđeno utihnu, i udaljiše se jedni od drugih.’’Da nastavimo, Darene.’’Sve je bilo spremno. Odgovarajući medikamenti bili su poredani poredljudske devojke. Duga tamna kosa bila joj je skupljena ispod hirurškekape, otkrivajući njen vitki vrat. Spavala je pod dubokom anestezijom,polako udišući i izdišući. Na njenoj preplanuloj koži jedva da se videotrag... nesreće.

MIN@

6

’’Započni proces otapanja, molim te, Darene.’’ Sedokosi asistent već ječekao pored kriogene kapsule, sa šakom na brojčaniku. Povuče sigurnosnizatvarač i poče da okreće brojčanik. Crvena lampica na vrhumalog sivog cilindra poče da pulsira, trepćući sve brže dok su sekundeprotkale, menjajući boju.Gazi Preko se usredsredio na nesvesno telo;skalpelom je počeo da zaseca kožu pri dnu lobanje subjekta sitnim,prečiznim pokretima, zatim je naprskao lek koji je zaustaviokrvarenje pre nego što je rez proširio. Gazi Preko je pažljivo zašao ispodvratnih mišića, pazeći da ih ne ozledi, otkrivajući bele kosti na vrhukičmenog stuba.’’Duša je spremna, Gazi Preko’’ reče Daren.’’I ja sam. Donesi je.’’Gazi Preko je osećao Darenovo prisustvo iza sebe, i bez gledanja je znaoda je njegov asistent spreman, da štoji ispružene ruke i čeka; godinama suradili zajedno. Gazi Preko je držao raseklinu otvorenom.’’Pošalji je kući’’ prošaputa. Darenova ruka mu uđe u vidno polje, držećiu šakama bleštavu srebrnu dušu koja se budila. Gazi Preko nikada nijevideo izloženu dušu a da ne bude zadivljen njenom lepotom.Duša je sijala spram jarkih lampi u operacionoj sali, svetlija od sjajnoginstrumenta u njegovoj ruci. Poput žive trake, uvijala se i komešala,protezala, srećna što se našla van kriogene kapsule. Njeni tanki, paperjastinastavci, gotovo hiljadu njih, lagano su se mreškali poput valovabledosrebrne kose. Iako su sve bile ljupke, ova duša se Gazi PrekoDuboke Vode učinila naročito gracioznom. Nije bio usamljen u svojojreakciji. Čuo je Darenov tihi uzdah, čuo je mrmljanje učenika, punodivljenja.Laganim pokretom, Daren je položio malo svetlucajuće biće u otvor kojije Gazi Preko načinio u devojčinom vratu.Duša je spremno skliznula u ponuđeni prostor, spajajući se s nepoznatimtelom. Gazi Preko se divio veštini s kojom je zaposedala svoj novi dom.Njeni nastavci su se čvrsto svijali oko nervnih centara, pri čemu su se nekiizduživali i posezali dublje, do mesta koje on nije mogao da vidi, ispod inaviše do mozga, očnih živaca, usnih kanala. Bila je veoma brza, izrazitoodlučnih pokreta. Nedugo potom, mogao se videti samo još delić njenogsvetlucajućeg tela.’’Odlično obavljeno’’ prošaputa, obraćajući se njoj, znajući da ne možeda ga čuje. Devojka je bila ta koja je imala uši, a ona je još uvek čvrstospavala.

MIN@

7

Ostatak posla bio je stvar rutine. Očistio je i zacelio ranu, naneo melemkoji je zatvorio rez inaprskao prašak za saniranje ožiljaka duž linije nanjenom vratu.’’Savršeno, kao i obično’’ reče svom asistentu, koji, iz nekog razloga,nepojmljivog Gazi Preko, nikada nije promenio ime Daren, koje jepripadalo njegovom ljudskom domaćinu. Gazi Preko uzdahnu.’’Žalim zbog ovoga što sam danas uradio.’’’’Samo obavljaš svoju dužnost Iscelitelja.’’’’Ovo je redak slučaj kada Isceljenje nanosi štetu.’’ Daren stade darasklanja pribor.Izgleda da nije znao kako da odgovori. Gazi Preko jepostupao u skladu sa svojim Pozivom. Darenu je to bilo dovoljno. Alinedovoljno za Gazi Preko Duboke Vode, koji je bio pravi Iscelitelj, dosame srži svog bića. Zurio je sa strepnjom u devojčino ljudsko telo, kojeje mirno počivalo, znajući da će taj mir biti grubo narušen čim se probudi.Sav užas koji je ta mlada žena iskusila u svojim poslednjim trenucimaiskusiće i nevina duša koju je upravo usadio u nju.Dok se naginjao nad devojkom, šapućući joj na uvo, Gazi Preko je svimsrcem želeo da duša koja počiva unutra može da ga čuje.’’Sa srećom, mala lutalice, sa srećom. Kako bih samo želeo da ti nijepotrebna.’’

1.SEĆANJE

Znala sam da će početi krajem, a kraj će ovim očima izgledati kao smrt.Bila sam upozorena.Ne ovim očima. Mojim očima. Mojim. Ovo sam sada bila ja.Jezik kojim sam se služila beše čudan, ali imao je smisla. Isprekidan,grub, slep i linearan. Neverovatno siromašan u poređenju s mnogimkojima sam se sporazumevala, pa ipak, bio je tečan i izražajan. Ponekad ilep. Moj jezik sada. Moj sada urođeni jezik.Postupajući po osnovnomnagonu svoje vrste, čvrsto sam se povezala s misaonim centrom ovog tela,neraskidivo se stapajući s njegovom fiziologijom, sa svakim njegovimdahom, sve dok nismo prestali da budemo dva odvojena entiteta. To sambila ja. Ne neko telo, već moje telo.Osetila sam kako dejstvouspavljujućeg sredstva popušta i ustupa mesto svesti. Pripremila sam se zanalet prvog sećanja, koje će zapravo biti poslednje, poslednji trenuci kojeje ovo telo iskusilo, sećanje na kraj. Ove ljudske emocije biće jače, življeod osećanja bilo koje druge vrste kojoj sam pripadala. Pokušala sam da sepripremim.

MIN@

8

Sećanje je došlo. I baš kao što su me upozorili, nije to bilo nešto na šta semoglo pripremiti.Prožeo me je bol od jarkih boja i zvonjave. Hladnoća na njenoj koži, bolkoji tutnji u njenim udovima, sažižući ih. Ukus u njenim ustima bio jeizrazito metalan. A tu je bilo i jedno novo čulo, peto čulo koje nikadnisam imala, koje je uzimalo čestice iz vazduha i pretvaralo ih u čudneporuke i užitke i upozorenja u njenom mozgu, miris. Sve je to bilokonfuzno, zbunjujuće za mene, ali ne i za njeno sećanje. Sećanje nijeimalo vremena za novu pojavu, miris. Sećanje je bilo samo strah.Strah ju je ščepao čvrsto poput stege, podstičući nezgrapne, nespretneudove da se pokrenu,ali istovremeno ih sapinjući. Da beži, da trči, to jebilo jedino što je mogla da učini.Nisam uspela.Sećanje koje nije bilo moje beše tako strahovito jako i jasno da jeraskinulo moju kontrolu,nadjačalo je otuđenje, spoznaju da je u pitanjusamo sećanje a ne ja. Uvučena u pakao poslednjeg minuta njenog života,ja sam bila ona, i trčale smo.Tako je mračno. Ne vidim. Ne vidim tlo. Ne vidim svoje ispružene ruke.Trčim slepa i pokušavam da čujem progonioce, koj mogu da osetim izasebe, ali tako mi jako bubnji u ušima da to nadjačava sve ostalo. Hladnoje. U ovom trenutku to ne bi trebalo da bude važno ali boli me. Tako mi jehladno.Vazduh u njenom nosu mi je smetao. Bio je neprijatan. Neprijatan miris.Na sekund, ta neugodnost me je otrgla sećanja. No bilo je to samo nasekund, i moje oči se ispuniše suzama užasa.Propala sam, propali smo. Gotovo je.Sada su tik iza mene, glasni su, i blizu. Toliko mnogo koraka. Sama sam.Nisam uspela.Tragači me dozivaju. Od njihovih glasova mi se prevrćeželudac. Povratiću.’’U redu je, u redu je’’ laže jedan od njih, pokušavajući da me smiri, dame uspori. Njen glas je isprekidan jer otežano diše.’’Pazi!’’ drugi dovikuje u znak upozorenja.’’Nemoj da se povrediš’’ jedan moli. Dubokim glasom, punim brige.Brige!Vrelina mi je prostrujala venama, a divlja mržnja me je gotovo ugušila.Nikada, ni u jednom od svojih života, nisam iskusila ovakvo osećanje.Gađenje me je ponovo odvojilo od sećanja na sekund. Glasan, prodoranlelek zaparao mi je uši i počeo da mi pulsira u glavi. Zvuk je škripao,probijajući se mojim vazdušnim putevima. Osetila sam slab bol u grlu.

MIN@

9

Vrištiš, objasnilo mi je moje telo. Ti vrištiš. Sledila sam se od šoka, i zvukje odjednom zamro.Ovo nije sećanje.Moje telo, ona razmišlja! Obraća mi se! Ali sećanje je bilo jače, u tomtrenutku, od mog zaprepašćenja.’’Molim te!’’ dovikuju oni. ’’Napred je opasno!’’Pozadi je opasno! Uzvraćam vriskom u sebi. Ali jasno mi je šta hoće dakažu. Slabašan tračak svetlosti, dolazeći ko zna otkuda, osvetljava krajhodnika. Nije u pitanju ravan zid niti zaključana vrata, ćorsokak kojegsam se plašila i kakav sam očekivala. Već crna rupa. Kućište lifta.Napušteno, prazno i prokleto, poput ove zgrade. Nekada skrovište, sadagrob. Dok jurim napred, prožima me osećaj olakšanja. Postoji način. Neda preživim, ali možda da izađem iz ovoga kao pobednik.Ne, ne, ne! Ova misao bila je samo moja i borila sam se da joj se otrgnem,ali bile smo nerazdvojne. I trčale smo ka ivici smrti.’’Molim te!’’ Povici su očajniji.Kada sam shvatila da sam dovoljno brza, došlo mi je da se nasmejem.Zamišljam kako njihove ruke grabe u prazno samo nekoliko centimetaraiza mog vrata. Ali ja sam brza taman koliko treba. Ne zastajem čak ni namestu gde se završava pod. Otvor raste i hita mi u susret. Praznina meguta. Noge mi se koprcaju, uzaludno. Rukama grabim vazduh, grebem uprazno, tražeći bilo šta čvrsto. Hladnoća zviždi uz mene poput tornada.Čujem tup tresak pre nego što ga osetim...vetra više nema... A bol jesvuda... bol je sve.Neka prestane.Nedovoljno visoko, šapućem sebi kroz bol. Kada će bol prestati? Kada...?Agonija se utopila u ništavilu, a ja sam malaksala od osećaja zahvalnostišto je sećanje došlo do svog kraja. Ništavilo je progutalo sve, i ja sam bilaslobodna. Udahnula sam vazduh da se smirim, kao što je ovo telo imaloobičaj da čini. Moje telo. Ali boje su onda pojurile nazad, sećanje sevratilo i pono vo me progutalo.Ne! počeh da paničim, strahujući od hladnoće i bola samog straha.Aliovo nije bilo isto sećanje. Ovo je bilo sećanje unutar sećanja, konačnosećanje, poput poslednjeg daha, pa ipak nekako čak i jače od prvog.Ništavilo je progutalo sve osim ovoga: jednog lica.To lice mi je bilo strano kao što bi bezlični zmijoliki pipe tela mogposlednjeg domaćina bili strani ovom novom telu. Videla sam ovakvo licena slikama koje su mi bile date da bih se pripremila za ovaj svet. Bilo jeteško razlikovati ih, raspoznat sitne razlike u boji i obliku koje su bilejedina karakteristika jedinke. Toliko su ista, sva ona. S nosevima nasredini kruga očima iznad i ustima ispod, i ušima sa strane. Sva čula, osin

MIN@

10

dodira, koncentrisana su na jednom mestu. Kosti su prekrivene kožom,kosa raste na vrhu i u vidu čudnih krznenih liniji iznad očiju. Neka suimala još krzna dole na vilici: to su uvek mužjaci. Boje su varirale unijansama smeđe, od bledokreme onih gotovo crnih. Osim toga, kako ihrazlikovati?Ovo lice bih prepoznala među milionima drugih.Ovo lice je bilo oštrih,četvrtastih crta koje su pratile konture jakih kostiju ispod kože. Boja mu jebila svetla, zlatnosmeđa. Kosa je bila samo nekoliko nijansi tamnija odkože, osim na mestima gde je bila prošarana svetlim nitima boje lana irasla je samo na glavi i u vidu čudnih krznenih pruga iznad očiju. Dužicekružnog oblika na belim očnim jabučicama bile su tamnije od kose ali su,poput nje, bile posute svetlim pegicama. Oko očiju je bilo sitnih crta,bora, i njeno sećanje mi je govorilo da su te bore nastale od smejanja ižmirkanja spram sunca.Nisam znala šta ovi stranci smatraju lepim, ali sam ipak znala da je ovolice prelepo. Želela sam da nastavim da ga posmatram. Čim sam toshvatila, ono je nestalo.Moje, progovori nečija nepoznata misao koja nije trebalo da postoji.Ponovo sam se sledila, zgranuta. Ovde ne bi trebalo da bude nikoga osimmene. Pa ipak, ta misao beše tako jaka i tako svesna! Nemoguće. Kako toda je ona još ovde? Ovo sam sada ja.Moje, prekorila sam je, naglašavajući tu reč moći i autoritetom koji supripadali samo meni.Sve je moje.Zašto joj onda odgovaram? zapitala sam se, kad me glasovi prenuše izrazmišljanja.

2.PRISLUŠKIVANJE

Glasovi su bili blizu, govorili su šapatom i, iako sam ih tek sada postalasvesna, očito su bili usred razgovora.’’Bojim se da je to previše za nju’’ reče jedan. Glas je bio nežan alidubok, muški. ’’Previše za bilo koga. Takvo nasilje!’’ u glasu se osećalogađenje.’’Vrisnula je samo jednom’’ odgovori viši i melodičniji, ženski glas,ističući to s prizvukom likovanja, kao da odnosi prevagu u raspravi.’’Znam’’ priznade muškarac. ’’Veoma je jaka. Drugi su preživeli većetraume s mnogo manje povoda.’’’’Sigurna sam da će biti u redu, kao što sam ti rekla.’’

MIN@

11

’’Možda si promašila poziv’’ u muškarčevom glasu osetila senekakva oštrina. Sarkazam, imenovalo ju je moje sećanje. ’’Možda jetrebalo da budeš Iscelitelj, kao ja.’’Žena ispusti neki zvuk, kao da je to zabavlja. Smeh.’’Sumnjam. Mi Tragači više volimo da postavljamo drugu vrstudijagnoze.’’Moje telo je znalo tu reč, to zvanje: Tragač. Na nju trnci mi prodoše nizkičmu. Zaostala reakcija. Naravno, ja nemam razloga da se plašimTragača.’’Ponekad se pitam da li se pripadnici tvoje profesije zaraze ljudskimosobinama’’ nastavi muškarac zamišljeno, još uvek razdražljivim tonom.’’Nasilje je deo vašeg životnog izbora. Da li dovoljno temperamentaprirođenog vašem telu ostane da vam pruži užitak u užasu?’’Bila sam iznenađena optužbom koju je uputio, njegovim tonom. Ovajrazgovor beše gotovo nalik... svađi. Nečemu što je mom domaćinu bilopoznato, ali što ja nikad nisam iskusila. Žena stade da se brani.’’Mi ne biramo nasilje. Suočavamo se s njim kad moramo. I dobro je zavas ostale što su neki od nas dovoljno jaki da pribegnu neprijatnimstvarima. Vaš mir bi bio uništen da nije onoga što mi radimo.’’’’To je ranije bio slučaj. Mislim da će vaš Poziv uskoro biti nepotreban.’’’’Dokaz da grešiš leži tamo na krevetu.’’’’Jedna devojka ljudske rase, sama i nenaoružana! Da, strašna pretnjanašem miru.’’Žena ispusti vazduh s naporom. Uzdah.’’Ali odakle je došla? Kako se pojavila usred Čikaga, grada koji jeodavno civilizovan, stotinama kilometara udaljenog od bilo kojegpodručja aktivnosti pobunjenika? Da li je došla sama?’’Nizala je pitanja jedno za drugim, kao da ne traži odgovor, kao da ih jepostavila već mnogo puta ranije.’’To je tvoj problem, ne moj’’ uzvrati muškarac. ’’Moj posao je dapomognem ovoj duši da se privikne na svog novog domaćina beznepotrebnog bola ili patnje. A ti mi smetaš.’’Još polako dolazeći k sebi, prilagođavajući se ovom novom svetu čula, teksada sam shvatila da sam ja predmet ovog razgovora. Ja sam duša o kojojgovore. Bila je to nova konotacija za tu reč, reč koja je imala mnogadruga značenja za mog domaćina. Na svakoj planeti bili smo poznati poddrugim imenom. Duša. Pretpostavljam da je taj termin odgovarajući.Nevidljiva sila koja upravlja telom.’’Odgovori na moja pitanja važni su koliko i tvoje obaveze prema ovojduši.’’

MIN@

12

’’To je podložno raspravi.’’ Začu se zvuk kretanja i njen glas iznenadapređe u šapat. ’’Kada će doći k sebi? Dejstvo uspavljujućeg sredstvauskoro bi moralo da prestane.’’’’Kad bude spremna. Ostavi je na miru. Ona zaslužuje da se izbori s ovomsituacijom kako god nađe za shodno. Zamisli kakav je šok doživelaprilikom buđenja, u telu pobunjenika smrtno povređenog u pokušajubekstva! Niko ne treba da iskusi toliku patnju u vreme mira!’’ ton mu sepovisi od naleta emocija.’’Jaka je’’ ženin ton je sada bio umirujući. ’’Vidi kako dobro se izborila sprvim sećanjem, najgorim sećanjem. Šta god da je očekivala, dobro sepokazala.’’Zašto bi morala?’’ promrmlja muškarac, premda se činilo da ne očekujeodgovor. Žena ipak odgovori.’’Ako mislimo da izvučemo informacije koje tražimo...’’’’Tražimo, kažeš ti. Ja bih odabrao izraz želimo.’’’’Onda neko mora preuzeti na sebe neprijatne stvari nastavi ona, kao da jenije prekinuo. mislim, na osnovu svega što o njoj znam, da bi onaprihvatila izazov, da je poštojao čin da je pitamo. Kako je zoveš?’’Muškarac dugo nije progovorio. Žena je čekala.’’Lutalica’’ odgovori naposletku, nevoljno.’’Odgovara joj’’ uzvrati ona. ’’Nemam nikakve zvanične statistike, aliona mora da je jedna od retkih, ako ne i jedina koja je lutala tako daleko.’’Da, Lutalica će joj sasvim odgovarati dok sebi ne izabere novo ime.’’Muškarac ne reče ništa.’’Naravno, mogla bi da uzme ime svog domaćina... nismo našli nikakvapoklapanja u bazi otisaka prstiju i snimaka mrežnjače. Ne mogu ti rećikako se zvala.’’’’Neće uzeti ljudsko ime’’ promrmlja muškarac.Ona uzvrati pomirljivim tonom.’’Svako nađe utehu na svoj način.’’’’Ovoj Lutalici će trebati više utehe nego većini, zahvaljući vašem stilutraženja.’’Začuše se oštri zvučni koraci, kratko odsečno lupkanje po tvrdom podu.Kada je žena opet progovorila, njen glas je došao suprotne straneprostorije u odnosu na muškarca.’’Ti bi se slabo snašao u prvim danima ove okupacije’’ reče.’’Možda se ti slabo snalaziš u miru.’’Žena se nasmeja, ali taj zvuk ne beše iskren, u njemu je bilo stvarnogveselja. Stekla sam utisak da mi se mozak dobro privikao na odgonetanjepravog značenja zvukova i njihovih nijansi.

MIN@

13

’’Ti nemaš jasnu predstavu o tome šta moj Poziv podrazumeva. Duge satesedenja nad dokumentima i mapama. Uglavnom papirologija. Ne baščesto sukobi ili nasilje koje ti zamišljaš.’’’’Pre deset dana bili ste naoružani smrtonosnim oružjem, i gonili ovo telodo smrti.’’’’To je bio izuzetak, uveravam te, ne pravilo. Ne zaboravi, oružje kojeg segroziš koristi se protiv naše vrste kad god mi Tragači nismo dovoljnooprezni. Ljudi nas rado ubijaju kad god im se za to ukaže prilika. Oni kojisu iskusili to neprijateljstvo smatraju nas junacima.’’’’Ti govoriš kao da smo u ratu.’’’’S ostatkom ljudske rase i jesmo.’’Ove reči su na mene ostavile jak utisak. Moje telo je uzvratilo na njih;osetila sam kako mi se disanje ubrzava, čula sam kako mi srce lupa jače.Pored kreveta na kom sam ležala, nekakva mašina je to registrovalaprigušenim pištanjem. Iscelitelj i Tragač behu previše zaokupljeni svojomraspravom da bi to primetili.’’Ali u takvom za koji čak i njima mora biti jasno da su ga odavnoizgubili. Brojno su slabiji, koliko? Milion prema jedan? Pretpostavljam daje tebi to dobro poznato.’’Procenjujemo da su šanse na našoj strani još i veće - priznade ženamrzovoljno.Činilo se da je Iscelitelj, sa svoje strane, bio rad da završi s prepirkomkada je čuo tu informaciju. Utihnuli su na trenutak.Iskoristila sam to vreme da procenim svoju situaciju. Dosta toga je biloočigledno.Nalazila sam se u Isceliteljskoj ustanovi, i oporavljala seod neobično traumatičnog ubacivanja. Bila sam sigurna da je telo mogdomaćina bilo u potpunosti isceljeno pre nego što mi je dato. Oštećenotelo bilo bi bačeno. Razmišljala sam o suprotstavljenim mišljenjimaIscelitelja i Tragača. Sudeći prema informacijama koje su mi bile date prenego što sam odlučila da dođem ovamo, Iscelitelj je bio u pravu.Neprijateljstva s ono malo preostalih ljudi bila su praktično okončana.Planeta zvana Zemlja bila je mirna i spokojna baš kao što je delovala izsvemira, privlačno zelena i plava, obavijena svojimbezopasnim belimisparenjima. Baš kao što je bilo u duhu ša, harmonija je sada bilasveprisutna.Verbalni sukob između Iscelitelja i Tragača bio jeneuobičajen. Neprimereno agresivan za našu vrstu. Začudio me je. Da lisu istinite, glasine koje su se šapatom prenosile poput talasa kroz misli...misli...Pomela sam se pokušavajući da imenujem vrstu svog predhodnogdomaćina. Imali smo naziv za nju, znam to. Ali budući da više nisam bilavezana za tog domaćina, nisam mogla da setim te reči. Koristili smo se

MIN@

14

mnogo jednostavnijim jezikom od ovog, nemim jezikom misli koji nas jesve povezivao jedan veliki um. Nužna pogodnost kada si zauvek ukorenjevlažnom crnom tlu.Mogla sam da opišem tu vrstu svojim novim ljudskim jezikom. Zivelismo na dnu velikog okeana koji je pokriva čitavu površinu našeg sveta,sveta koji je takođe imao ime kojeg takođe nisam mogla da se setim.Svako od nas imao je po stotinu ruku i na svakoj ruci po hiljadu očiju,tako da nam zahvaljujući našim povezanim mislima, nijedan prizor nijemogao promaći. Za zvukom nije bilo potrebe, tako da nije ni postojaonačin da ga čujemo. Upijali smo vodu i, zajedno s našim vidom, to nam jegovorilo sve što treba da znamo. Upijali svetlost sunaca, toliko mnogomilja iznad vode, i pretvarali njihov ukus u hranu koja nam je bilapotrebna. Mogla sam da nas opišem, ali ne i da nas imenujem. Osetilasam žal za izgubljenim znanjem, a zatim se vratila razmišljanju o onomešto sam prisluškivala.Duše, po pravilu, govore samo istinu. Tragači su, naravno morali da serukovode zahtevima svog Poziva, ali duše ni nisu imale razloga da lažujedna drugu. S jezikom misli sopstvenim mojoj prethodnoj vrsti, ne bi bilomoguće lagati, da smo hteli. Međutim, pošto smo bili nepokretni, pričalisebi priče da bismo se razonodili u trenucima dosade. Pripovedanje je bilonajcenjenije od svih darova, jer su od nje imali koristi. Ponekad su sečinjenice toliko mešale s izmišljenim premda niko nije lagao, bilo teškosetiti se šta je strogo istinito.Kada smo razmišljali o novoj planeti, Zemlji, tako suvoj, tako različitoj iispunjenoj tako nasilnim i destruktivnim stanovnicima da smo jedvamogli da ih zamislimo, naš užas je ponekad bivao nadjačanuzbuđenjem. Priče o toj novoj, uzbudljivoj temi brzo su seraspredale. Ti ratovi, ratovi! koje je naša vrsta morala da vodi! isprva subili istinito predstavljeni, a zatim preuveličani i izmišljani. Kada su pričepočele da se razlikuju od zvaničnih informacija koje sam zatražila,poverovala sam, prirodno, prvim izveštajima.Ali bilo je glasina o ovome: o ljudskim domaćinima toliko jakim da suduše bile primorane da ih napuste. Domaćinima čiji umovi nisu mogli bitiu potpunosti potisnuti. Dušama koje su poprimale ličnosti svojih tela,umesto da bude obrnuto. Priče. Neverovatne glasine. Ludilo. AliIsceliteljeve optužbe kao da su se odnosile baš na to...Odbacila sam tu pomisao. Njegove kritike su se verovatno odnosile naodbojnost koju većina nas oseća prema Pozivu Tragača. Ko bi još izabraoda živi životom punim sukoba i gonjenja. Kome bi bio privlačan posaopronalaženja nevoljnih domaćina i njihovog hvatanja? Ko bi imao petlju

MIN@

15

da se suoči s nasiljem ove naročite vrste, neprijateljski nastrojenih ljudikoji su ubijali tako lako, bez predumišljaja? Ovde, na ovoj planeti,Tragači su praktično postali... policija, moj novi mozak obezbedio mi jetermin za nepoznati koncept. Većina je verovala da bi samonajnecivilizovanijim dušama, onim najnerazvijenijim, najmanje vrednimmeđu nama, život Tragača bio primamljiv. Pa ipak, Tragači su na Zemljistekli novi status. Nikada ranije okupacija nije toliko krenula po zlu.Nikada se ranije nije pretvorila u žeštoku, krvavu bitku. Nikad ranije nijebio izgubljen tako veliki broj duša. Tragači su stajali kao moćni štit, i dušeovoga sveta dugovale su im zahvalnost za tri stvari: za sigurnosti koju sustvorili iz haosa, za voljnost da svakodnevno rizikuju svoju konačnu smrti za nova tela koja su nastavili da obezbeđuju.Sada kada je opasnost prošla, činilo se kao da ta zahvalnost jenjava. Abarem za ovog Tragača, ta promena nije bila prijatna.Bilo je lako zamisliti koja će mi pitanja postaviti. Premda je Isceliteljpokušavao da mi obezbedi vreme da bih se privikla na svoje novotelo,znala sam da ću učiniti sve što je u mojoj moći da bih pomoglaTragaču. Svakoj duši je od najveće važnosti da bude dobar građanin. Zatosam duboko udahnula da bih se pripremila. Monitor je registrovao tajpokret. Znala sam da malo odugovlačim. Mrsko mi je da priznam, ali bilasam uplašena. Da bih pribavila informacije koje su Tragaču bileneophodne, moraću da istražim nasilna sećanja koja su me naterala davrisnem od užasa. Više od toga me je plašio glas koji sam bila čula onakoglasno u svojoj glavi. Ali ona je sada bila tiha, kao što je trebalo da bude.I ona je bila samo sećanje. Nije trebalo da strahujem. Na kraju krajeva,sada su me zvali Lutalica. I zaslužila sam to ime. Udahnuvši još jednomduboko, uronila sam u sećanja koja su me uplašila i suočila se s njima bezoklevanja, stisnutih zuba.Preskočila sam kraj, sada me nije nadvladao. Ubrzavši sled događaja,ponovo sam protrčala kroz mrak, trepćući, trudeći se da ne osećam. Ubrzoje bilo gotovo. Pošto sam savladala tu prepreku, nije bilo teško lebdetikroz manje uznemirujuća iskustva i mesta, u traganju za željeniminformacijama. Videla sam kako je došla u ovaj hladni grad vozeći senoću ukradenim kolima koja je izabrala zbog neupadljivog izgleda.Hodala je ulicama Čikaga po mraku, drhteći ispod kaputa. I ona je nekogatražila. Bilo je tu drugih poput nje, ili se barem tome nadala. Naročitojedna osoba. Prijatelj...ne, član porodice. Ne rođena sestra... sestra odtetke.Reči su dolazile sve sporije i sporije, i isprva nisam razumela zašto.Da li je ovo zaboravljeno? Izgubljeno u traumatičnom iskustvu bliske

MIN@

16

smrti? Jesam li još uvek usporena nakon nesvesti? Trudila sam se darazbistrim misli. Ovo osećanje mi je bilo nepoznato. Da li je moje telojoš uvek pod uticajem uspavljujućeg sredstva? Osećala sam sedovoljno budnom, ali moj um je neuspešno tragao za željenimodgovorima.Pokušala sam da pristupim potrazi na drugi način, nadajući se jasnijimodgovorima.Šta je bio njen cilj? Htela je da nađe... Šeron, iskopala sam ime njih dvesu... Udarila sam u zid.Bila je to praznina, jedno ništa. Pokušala sam da ga zaobiđem, ali nisammogla da nađem ivice praznine. Kao da je informacija za kojom samtragala bila izbrisana. Kao da je ovaj mozak bio oštećen. Obuzeo me jegnev, divalj i vreo. Zinula sam iznenađeno zbog te neočekivane reakcije.Čula sam za emotivnu nestabilnost ovih ljudskih tela, ali ovako nešto jeprevazilazilo sva moja očekivanja. Za osam punih života, nijedna meemocija nije dotakla takvom silinom. Osetila sam kako mi krv pulsirakroz vrat, i bubnja u ušima. Šake mi se skupiše u pesnice.Mašine pokraj mene zabeležile su ubrzan rad srca. U prostoriji je došlo doreakcije: prišao mi je oštar topot Tragačevih cipela, praćen tišim, mekimkoracima koji mora da su pripadali Iscelitelju.’’Dobro došla na Zemlju, Lutalice’’ reče ženski glas.

3.OTPOR

’’Neće prepoznati novo ime’’ promrmlja Iscelitelj.Pažnju mi je privukao jedan novi osećaj. Nešto prijatno, neka promena uvazduhu koja se desila kada je žena Tragač stala pored mene. Miris,shvatila sam. Nešto drugačije od sterilne prostorije bez mirisa.Parfem, saopštio mi je moj novi um. Cvetni, opojan...’’Da li me čuješ?’’ upita Tragač, prekidajući moju analizu.’’Da li si svesna?’’’’Samo polako’’ zamoli je Iscelitelj, nešto nežnijim glasom nego ranije.Nisam otvorila oči. Nisam želela da mi odvuku pažnju. Um mi je davaoreči koje su mi bile potrebne, i ton koji će preneti ono što nisam mogla daiskažem s malo reči.’’Da li sam stavljena u oštećenog domaćina da bih pribavila informacijekoje su ti potrebne, Tragaču?’’Začuo se uzdah, mešavina iznenađenja i uvređenosti i nešto toplo mi jedotaklo kožu, prekrivši mi šaku.

MIN@

17

’’Naravno da nisi, Lutalice, stade muškarac da me uverava. ’’Postojestvari koje čak ni jedan Tragač ne bi uradio.’’Tragač opet uzdahnu. Prosikta, ispravilo me je moje sećanje.’’Zašto onda ovaj um ne funkcioniše kako treba?’’ Nastupila je tišina.’’Snimci sa skenera su bili savršeni’’ reče Tragač. Njene reči nisu bileumirujuće, već svađalačke. Je l’ ona to hoće da se raspravlja sa mnom?’’To telo je bilo potpuno isceljeno. Od bezmalo uspešnog pokušajasamoubistva.’’ Ton mi je bio ukočen, još uvek ljutit. Nisam bila naviknutana gnev. Bilo je teško obuzdati ga.’’Sve je bilo u savršenom redu...’’ Iscelitelj je preseče. ’’Šta nedostaje?’’upita. ’’Očito, ovladala si govorom.’’’’Sećanje. Pokušala sam da nađem ono što Tragač želi.’’Iako nije bilo nikakvog zvuka, došlo je do promené. Atmosfera, napetanakon mojih optužbi, sada je postala opuštena. Pitala sam se kako toznam. Imala sam čudan osećaj da sam nekako primala više od onoga štomi je mojih pet čula govorilo, kao da postoji još jedno čulo, neuhvatljivočulo kojim ljudi nisu u potpunosti ovladali. Intuicija? To je gotovo pravareč. Kao da bilo kom biću treba više od pet čula.Žena Tragač je pročistila grlo, ali Iscelitelj je bio taj koji je odgovorio.’’Ah’’ reče ’’nemoj da se nerviraš zbog delimičnog... problema spamćenjem. To, pa, nije baš očekivano, ali jeste razumljivo s obzirom naokolnosti.’’’’Ne razumem tvoje značenje.’’’’Ovaj domaćin je bio član ljudskog pokreta otpora.’’ U Tragačevomglasu sada se osećao nagoveštaj uzbuđenja. ’’Teže je potčiniti ljudskabića koja su nas svesna pre ubacivanja. Ovo još uvek pruža otpor.’’Nastupio je trenutak tišine dok su iščekivali moj odgovor. Otpor?Domaćin mi blokira pristup? Vrelina mog gneva ponovo me jeiznenadila.’’Da li sam ispravno povezana?’’ upitala sam, izmenjenim glasom, poštoje došao kroz stisnute zube.’’Da’’ uzvrati Iscelitelj. ’’Svih osam stotina dvadeset sedamnastavaka dobro je pričvršćeno na optimalnim mestima.’’Um ovog domaćina koristio je više mojih sposobnosti nego bilo kojiprethodni, ostavivši me sa samo što osamdeset jednim slobodnimnastavkom. Možda su brojne veze uzrok tako živim emocijama. Odlučilasam da otvorim oči. Osetila sam potrebu da proverim istinitostIsceliteljevih obećanja i uverim se da ostatak mene funkcioniše.Svetlost. Jaka, bolna. Ponovo sam zažmurila. Poslednja svetlost koju samugledala bila je ublažena stotinama morskih hvata. Ali ove oči su viđale i

MIN@

18

sjajniju svetlost, i mogle su da je podnesu. Malo sam rastvorila kapke,zadržavajući trepavice iznad njih.’’Želiš li da prigušim svetlo?’’’’Ne, Iscelitelju. Oči će mi se privići.’’’’Odlično’’ uzvrati on, i ja shvatih da se njegov odobravajući ton odnosina to što sam spontano upotrebila pravilan prisvojni oblik.Oboje su čekali u tišini dok sam polako otvarala oči. Moj um jeprepoznao standardnu sobu u medicinskoj ustanovi. Bolnica. Pločice natavanici bile su bele, posute tamnim tačkama. Svetiljke su bilepravougaonog oblika i iste veličine kao pločice, i smenjivale su se s snjima u pravilnim razmacima. Zidovi su bili svetlozeleni, umirujuća boja,ali i boja bolesti. Loš izbor, po mom brzo oformljenom mišljenju.Osobe koje su me posmatrale bile su zanimljivije od sobe. Reč lekar mi sejavila u glavi čim mi je pogled pao na Iscjeljitelja. Na sebi je imaokomotnu plavozelenu odeću bez rukava Bolnička uniforma. Imao je maljena licu, čudne boje koju je moje sećanje nazvalo riđom. Riđa! Prošla su triživota otkako sam poslednji put dala boju ili bilo šta slično njoj. Čak meje i ova zlatastoriđa ispunila nostalgijom. Njegovo lice mi je po tipologijibilo ljudsko, ali znanje mom sećanju pridodalo mu je reč prijatno.Uzdah nestrpljenja skrene mi pažnju na Tragača.Bila je veoma sitna. Da je ostala nepomična, trebalo bi mi više vremenada je primetim pored Iscelitelja. Nije privlačila pažnju, poput crnila usvetloj sobi. Bila je odevena u crno od brade do šaka, konzervativankostim preko svilene rolke. Kosa joj je takođe bila crna. Sezala je dobrade i bila sklonjena iza ušiju. Koža joj beše tamnija od Isceliteljeve.Maslinaste nijanse. Promené u izrazima ljudskih lica behu tolikominimalne da ih je bilo veoma teško protumačiti. Moje sećanje je ipakmoglo da imenuje izraz ženinog lica. Crne obrve, nakošene iznad blagoiskolačenih očiju, stvarale su prepoznatljiv izgled. Ne baš ljutnja.Napetost. Razdražljivost.’’Koliko često se ovo dešava?’’ upitah, gledajući ponovo u Iscelitelja.’’Ne često’’ priznade on. ’’Sada nam je dostupno vrlo malo odraslihdomaćina. Nezreli domaćini su potpuno podložni kontroli. Ali ti sinaglasila da bi više volela da započneš život kao odrasla osoba...’’’’Da.’’’’Većina zahteva suprotno. Životni vek ljudi mnogo je kraći od onog nakoji si navikla.’’’’Dobro su mi poznate sve činjenice, Iscelitelju. Da li si se ti lično ranijesusretao s ovom... vrstom otpora?’’’’Lično, samo jednom.’’

MIN@

19

’’Iznesi mi činjenice u vezi s tim.’’ Zastadoh. ’’Molim te’’ dodadoh,osećajući kako mojoj zapovedi nedostaje učtivosti.Iscelitelj uzdahnu.Tragač poče da tapka prstima o nadlakticu. Znaknestrpljenja. Nije imala nameru da čeka na ono što je želela.’’To se desilo pre četiri godine’’ otpoče Iscelitelj. ’’Dotična duša jezahtevala odraslog muškog domaćina. Prvi koji je bio dostupan bio ječovek koji je živeo s pokretom otpora još od prvih dana okupacije. Tajčovek... znao je šta će se desiti kada bude uhvaćen.’’’’Baš kao i moj domaćin.’’’’Mmm, da.’’ Pročisti grlo. ’’Bio je to tek drugi život te duše. Došao je izSlepog sveta.’’’’Slepog sveta?’’ upitah, nehotice nakrivivši glavu.’’Oh, oprosti, ti ne znaš naše nazive za svetove. On je bio jedan od tvojih,zar ne?’’ Izvuče nekakvu spravicu iz džepa, kompjuter, i brzo ga potraži.’’Da, tvoja sedma planeta. U osamdeset prvom sektoru.’’’’Slepi svet?’’ upitah ponovo, sada s negodovanjem u glasu.’’Da, pa, neki koji su živeli tamo radije ga nazivaju Raspevanim svetom.’’Klimnuh polako. To mi se više sviđalo.’’Dok ga neki koji nikad nisu živeli tamo nazivaju Planetom SlepihMiševa,’’ promrmlja Tragač.Skrenuh pogled k njoj, osećajući kako mi se oči sužavaju dok jemoj um prizivaoodgovarajuću sliku ružnog letećeg glodara na kojeg senjena izjava odnosila.’’Pretpostavljam da si ti ta koja nikad nije živela tamo Tragaču’’ rečeIscelitelj veselo. ’’Tu dušu smo isprva zvali Leteća Pesma, bio je toslobodan prevod njegovog imena na Raspevanom svetu. Ali ubrzo jeodlučio da uzme ime svog domaćina, Kevin. Premda je bio predodređenza Poziv Muzičar s obzirom na njegovu prošlost, izjavio je da bi radijenastavio da se bavi profesijom svog domaćina, da bude automehaničar’’Ovi znaci su bili donekle zabrinjavajući za Utešitelja koji mu je biododeljen, ali bili su u granicama normale.’’’’Onda je Kevin počeo da se žali kako u određenim periodima ostaje bezsvesti. Doveli su ga nazad k meni, i sproveli smo obimna ispitivanja dabismo se uverili da u mozgu domaćina ne postoji nekakva skrivenamana. Tokom ispitivanja, nekoliko Iscelitelja je zapazilo izrazitepromene u njegovoj ličnosti i ponašanju. Kada smo ga pitali o tome,tvrdio je da se ne seća nekih svojih izjava i delà. Nastavili smo da gaposmatramo, zajedno s njegovim Utešiteljem, i na kraju otkrili da jedomaćin povremeno preuzimao kontrolu nad Kevinovim telom.

MIN@

20

’’Preuzimao kontrolu?’’ oči mi se raširiše. ’’A da duša toga nije bilasvesna? Domaćin je povratio svoj telo?’’’’Nažalost, da. Kevin nije bio dovoljno jak da potisne svog domaćina.’’Nije bio dovoljno jak.Da li misle da sam i ja slaba? Da li zaista jesam slaba, toliko da ne moguda nateram ovaj um da odgovori na moja pitanja? Još i slabija, poštonjene misli postoje u mojoj glavi, gde inače ne treba da bude ničeg osimsećanja? Uvek sam sebe posmatrala kao jaku. Ova pomisao na slabostnaterala me je da se trgnem. Da se osetim posramljeno. Iscelitelj nastavi.’’Izvesne stvari su se desile, i odlučeno je...’’’’Koje stvari?’’ Iscelitelj obori pogled i ne odgovori. ’’Koje stvari?’’ponovila sam pitanje. ’’Verujem da imam pravo da znam.’’Iscelitelj uzdahnu.’’Imaš. Kevin je... fizički napao jednog Iscelitelja dok nije bio... pri sebi.’’Trepnuo je. ’’Onesvestio je Iscelitelja udarcem pesnice, a zatim pronašaoskalpel u njenoj odori. Našli smo ga bez svesti. Domaćin je pokušao daiseče dušu iz svog tela.’’Za trenutak nisam mogla da progovorim. Čak i kada jesam, glas mi je biosamo šapat.’’Šta se desilo s njima?’’’’Srećom, domaćin nije bio u stanju da ostane svestan dovoljno dugo da binaneo ozbiljnu štetu. Kevin je bio prebačen, ovoga puta u nezrelogdomaćina. Problematični domaćin je bio u lošem stanju, pa je odlučenoda nema previše smisla spašavati ga. Kevin je sada star sedam ljudskihgodina i savršeno je normalan... osim činjenice da je zadržao ime Kevin.Njegovi čuvari se staraju o tome da bude stalno izložen muzici, i to dobronapreduje...’’ To poslednje je rečeno kao da je u pitanju dobra vest, vestkoja bi nekako mogla da odnese prevagu nad ostalim.’’Zašto?’’ Pročistila sam grlo kako bi mi glas dobio na jačini. ’’Zašto nikonije pomenuo te opasnosti?’’’’Zapravo,’’ ubaci se Tragač ’’u svim sredstvima propagande jasno jenaznačeno da je asimilovanje preostalih odraslih ljudskih domaćinamnogo veći izazov od asimilovanja deteta. Prvenstveno se preporučujeizbor nezrelog domaćina.’’’’Reč izazov ne opisuje baš najbolje Kevinovu priču’’ prošaputah.’’Da, pa, ti si izabrala da ignorišeš preporuke.’’ Kada mi se telo napelo,nateravši krutu tkaninu na uskom krevetu da tiho zašuška, ona podižešake pomirljivo. ’’Ne krivim te. Detinjstvo je izuzetno zamorno. A ti očitonisi prosečna duša. Potpuno sam uverena da si sposobna da izađeš na kraj

MIN@

21

s ovim na najbolji mogući način. To je samo još jedan domaćin. Sigurnasam da ćeš uskoro imati potpuni pristup i kontrolu.’’Na osnovu mojih dosadašnjih zapažanja o Tragaču, bila sam iznenađenašto je imala strpljenja da čeka zbog odlaganja bilo koje vrste, čak i zbogmog ličnog prilagođavanja. Osetila sam da je razočarana svojomnemogućnošću da joj pružim informacije, i to je sa sobom ponovo donelonešto od onog nepoznatog osećanja gneva.’’Zar ti nije palo na pamet da bi mogla da dobiješ odgovore koje tražištako što ćeš sama biti ubačena u telo?’’ upitah je.Ona se ukoči.’’Nisam Preskakač.’’ Moje obrve se automatski izviše.’’Još jedan od naših naziva’’ objasni Iscelitelj. ’’koji ne provedu čitavživotni vek u svom domaćinu.’’Klimnuh u znak razumevanja. Imali smo naziv zato na mojim drugimsvetovima. Ni najednom se na to nije gledalo s naklonošću. Zato samprestala da ispitujem Tragača joj ono štosam znala.’’Zvala se Melani Strajder. Rođena je u Albukerkiju u Novom Meksiku.Bila je u Los Anđelesu kad je saznala za okupaciju i krila se u divljininekoliko godina pre nego što je pronašla... Hmmm. Izvinjavam se, s timsećanjem ću pokušati kasnije. Ovo telo je živelo dvadeset godina. Došla jeu kolima u Čikago iz...’’ zavrtela sam glavom. ’’Bilo je više etapa i nijeuvek bila sama. Vozilo je bilo ukradeno. Tražila je sestru od tetke poimenu Šeron, za koju je imala razloga da vjeruje da je još uvekljudsko biće. Nije pronašla nikoga niti kontaktirala s nekim pre negošto je bila uočena. Ali...’’ napinjala sam se boreći se protiv još jednog zidapraznine. ’’Mislim... nisam sigurna... mislim da je ostavila poruku...negde.’’’’Dakle, očekivala je da će je neko tražiti?’’ upita Tragač željno.’’Da. Ona... neće je pronaći. Ako se ne sastane sa...’’ Zaškripala samzubima, sada se istinski boreći. Zid je bio crn i nisam mogla da odredimkoliko je debeo. Udarala sam dok su mi graške znoja izbijale na čelu.Tragač i Iscelitelj su bili veoma tihi, omogućavajući mi da se usredsredim.Pokušala sam da razmišljam o nečemu drugom, o vlastitim, nepoznatimzvucima koje je pravio motor automobila uzbudljivom naletu adrenalinakoji bi nailazio svaki put kada bi se svetla drugih kola približila na putu.Ovo sam već imala i ništa mi nije pružalo otpor. Pustila sam da mesećanje ponese, pustila ga da preskoči pešačenje kroz grad po hladnoćipod okriljem tame, pustila ga da pronađe put do zgrade gde su me otkrili.Ne mene, nju. Telom mi je prošao drhtaj.’’Nemoj previše da se naprežeš...’’ otpoče Iscelitelj. Tragač ga ućutka.

MIN@

22

Pustila sam da se moj um zadrži na užasu otkrićem gorućoj mržnji premaTragačima koja je nadjačala skoro sve ostalo. Mržnja je bila zlo; bila jebol. Jedva da sam uspevala da ga podnesem. Ali pustila sam ga da idesvojim tokom, nadajući se da će skrenuti pažnju onoga što mi je pružalootpor, da će oslabiti njegovu odbranu. Pažljivo sam je posmatrala kakopokušava da sakrije to, znajući da ne može. Poruku, naškrabanu nanekakvom otpatku slomljenom olovkom. Brzo gurnutu ispod jednih vrata.Ne bilo kojih vrata.’’Peta vrata u petom zidu, na petom spratu. Tu se nalazi njena poruka.’’Žena Tragač je u ruci držala mali telefon; užurbano je mrmljala u njega.’’Trebalo je da ta zgrada bude bezbedna’’ nastavih. ’’Znali su da jenenastanjena. Ona ne zna kako je otkrivena.’’Jesu li pronašli Šeron?Ruke mi se naježiše od užasa. To pitanje nije bilo moje.To pitanje nijebilo moje, pa ipak, prirodno je sišlo s mojih usana kao da jeste. ŽenaTragač nije primetila ništa neobično.’’Sestru od tetke? Ne, nisu pronašli druga ljudska bića’’ uzvrati ona, imoje telo se opusti u odgovor na to. ’’Ovaj domaćin je bio uočen kakoulazi u zgradu. Pošto je bilo poznato da je zgrada pusta, građanin koji juje video se zabrinuo. Nazvao nas je, i mi smo nadgledali zgradu da bismovideli možemo li da uhvatimo više od jednog, zatim smo ušli kada sečinilo da do toga neće doći. Možeš li da otkriješ mesto sastanka?’’Pokušala sam.Toliko mnogo sećanja, i sva su ona bila tako raznobojna i oštra. Videlasam stotinu mesta na kojima nikad nisam bila, čula njihova imena prviput. Kuća u Los Anđelesu, oivičena visokom drvenastom paprati.Poljana u šumi, sa šatorom i vatrom, izvan Vinsloua u Arizoni. Napuštenakamenita plaža u Meksiku. Pećina čiji ulaz čuva kišna zavesa, negde uOregonu. Šatori, kolibe, sklepana skloništa. Kako je vreme protkalo,imena su postajala sve neodređenija. Nije znala gde se nalazi, niti jemarila.Moje ime je sada bilo Lutalica, pa ipak, njena sećanja su odgovarala tomimenu kao i moja sopstvena. Osim što su moja lutanja bila rezultatslobodnog izbora. Ova sećanja uvek su bila prožeta strahom begunca. Onanije lutala, već bežala.Trudila sam se da je ne sažaljevam. Radila sam natome da izoštrim sećanja. Nisam imala potrebu da vidim gde je bila, većsamo kuda se uputila. Prebirala sam po slikama koje su bile vezane za rečČikago, ali činilo se da su sve one samo nasumične slike. Proširila sampretragu. Šta se nalazilo izvan Čikaga? Hladnoća, pomislih. Bilo je

MIN@

23

hladno, i postojala je neka zabrinutost u vezi s tim. Gde? Insistirala sam, izid se vratio. Oštro sam izdahnula.’’Izvan grada, u divljini... Nacionalni park, udaljen od ljudskihprebivališta. To nije mjesto u kome je bila ranije, ali znala je kako dadođe do tamo.’’’’Kada?’’ upita Tragač.’’Uskoro’’ odgovor dođe automatski. ’’Koliko dugo sam ovde?’’’’Dali smo domaćinu devet dana da bude zaceljen, čisto da bismo bilipotpuno sigurni da se oporavila,’’ reče Iscelitelj ’’Ubacivanje je obavljenodanas, desetog dana.’’Deset dana. Telo mi preplavi nalet olakšanja.’’Prekasno je’’ rekoh. ’’Za mesto sastanka... čak i za poruku.’’ Mogla samda osetim domaćinovu reakciju na ovo, čak i prejako. Domaćin je bioskoro... zadovoljan sobom. Dozvolila sam da reči koje je ona zamišljalabudu izgovorene, da bih mogla nešto iz njih da saznam. ’’On neće bititamo.’’’’On?’’ Tragač se trže kad ču ličnu zamenicu. ’’Ko?’’Crni zid se zatvori jače nego ranije.Zakasnila je samo djelić sekunde. Licemi se ponovo pojavi u mislima. Prelepo lice sa zlatnom, preplanulomkožom i očima u kojima su igrale sjajne iskre. Lice koje je probudiločudno, duboko zadovoljstvo u meni dok sam ga jasno posmatrala u svomumu. Premda se zid iznenada vratio, praćen osećanjem gneva, nije biodovoljno brz.’’Džared’’ odgovorih. Brzo kao da je došla od mene, misao koja nije bilamoja sišla mi je s usana nakon imena. ’’Džared je na sigurnom.’’

4.SAN

Previše je mračno da bi bilo tako vruće, ili je možda previše vruće da bibilo tako mračno. Jedno od ta dva nije kako treba.Čučim u tami iza slabog zaklona koji mi pruža zakržljali pustinjski žbun,iznojavajući svu preostalu vodu iz tela. Prošlo je petnaest minuta otkakosu kola izašla iz garaže. Svetala nije bilo. Klizna staklena vrataodškrinuta su pet centimetara, što omogućava ventilatoru sovlaživačem da radi svoje. Mogu da zamislim osećaj vlažnog, hladnogvazduha kako duva kroz mrežicu na vratima. Volela bih da može da dopreovde do mene. Želudac mi krči i ja stežem trbušne mišiće daprigušim taj zvuk. Toliko je tiho da se grgoljenje prenosi krozvazduh. Tako sam gladna.

MIN@

24

Ali jedna druga potreba je jača, jedan drugi prazan želudac skriven nasigurnom daleko utami, koji čeka sam u neudobnoj pećini koja namprivremeno služi kao dom. Skučeno mesto, puno nazubljenih vulkanskihstena. Šta će on da radi ako se ja ne vratim? Na meni je sva težinamaterinstva, bez imalo znanja i iskustva. Osećam se užasnobespomoćnom. Džejmi je gladan. Nema drugih kuća u blizini ove.Posmatram je još otkako je sunce upeklo belim sjajem, imislim da tunema ni psa. Pridižem se iz čučnja, dok mi listovi na nogama vrište uznak protesta, ali ostajem povijena u struku, trudeći se da budem manjaod žbuna. Suvo rečno korito posuto je glatkim peskom, puteljak koji sebelasa pod svetlošću zvezda. Na putu nema zvukova saobraćaja.Znam šta će shvatiti kada se vrate, čudovišta koja izgledaju kaoprijatan par u ranim pedesetim. Znaće tačno šta sam ja, i potraga ćekrenuti istog časa. Moram da se udaljim. Zaista se nadam da su otišli daprovedu veče u gradu. Mislim da je petak. Tako savršeno održavaju našenavike da je teško uočiti bilo kakvu razliku. Zbog toga su, uostalom, ipobedili. Dvorišna ograda visoka je samo do struka. Lako prelazim preko,u tišini. Dvorište je, međutim, posuto šljunkom, i moram pažljivo dakoračam da ga ne bih pomerala svojom težinom. Dolazim do popločanogdela dvorišta iza kuće. Prozorski kapci su otvoreni. Svetlost zvezda miomogućava da vidim da u sobi nema pokreta. Ovaj par voli jednostavnostšto se pokućstva tiče, i zahvalna sam na tome. Teže je sakriti se unutra.Naravno, to ni meni ne ostavlja mesta za skrivanje, ali ako dođe do togada moram da se krijem, svakako će biti prekasno.Prvo otvaram spoljna vrata s mrežicom, polako, zatim i staklena. I jedna idruga bešumno klize. Pažljivo stupam na pločice, ali samo iz navike.Ovde me niko ne čeka. Hladan vazduh pruža božanski osećaj.Kuhinja mije s leve strane. Mogu da vidim granitne površine kuhinjskih elemenatakako se presijavaju.Skidam platneni ranac s ramena i počinjem odfrižidera. Na trenutak me obuzima strepnja dok se pali svetlo kada sevrata frižidera otvore, ali pronalazim dugme i držim ga pritisnutogpalcem. Ništa ne vidim. Nemam vremena da pustim oči da se priviknu.Vodim se čulom dodira. Mleko, kriške sira, ostaci obroka u plastičnojčiniji. Nadam se da se radi o piletini i pirinču koje je spremao za večerudok sam ga posmatrala. Ovo ćemo jesti noćas. Sok, kesa s jabukama. Bebišargarepe. Ovo će ostati sveže do jutra. Žurim do ostave. Trebaju mistvari koje će se duže održati.Vidim jasnije dok skupljam koliko mogu daponesem. Mmm, čokoladni keks. Umirem od želje da odmah otvorimpakovanje, ali škrgućem zubima i ignorišem čupanje praznog želuca.Ranac prebrzo postaje težak. Ovo će nam potrajati samo nedelju dana, čak

MIN@

25

i ako štedimo. A meni se ne štedi; najradije bih se naždrala. Guram žitneštangle u džepove.Još jedna stvar. Žurim do sudopere i punim čuturu. Zatim podmećemglavu pod mlaz i pijem pravo iz česme. Voda pravi čudne zvuke dok sesliva u moj prazan želudac. Počinje da me hvata panika sada kada jemoj posao obavljen. Želim da odem odavde. Civilizacija jesmrtonosna.Pazim kuda stajem dok izlazim, strahujući da se ne sapletem s teškimrancem, zbog čega nevidim tamnu figuru na zadnjim vratima sve dok sene uhvatim za kvaku. Čujem kako psuje sebi u bradu dok se iz mojih ustaistovremeno otima glupo uplašeno cviljenje. Okrećem se da potrčim kaprednjim vratima, nadajući se da nisu zaključana, ili barem da će se lakootvoriti.Ne stižem da napravim ni dva koraka pre nego što me grube, jake rukegrabe za ramena iprivijaju uz njegovo telo. Previše je krupan, previšejak da bi bio žensko. Duboki baš pokazuje da sam u pravu.’’Samo pisni i mrtva si’’ preti mi promuklo. Zaprepašćena sam zbogčinjenice da tanko, oštro sečivo uranja u moju kožu ispod vilice. Nerazumem. Ne bi trebalo da imam izbora. Koje ovo čudovište? Nikadanisam čula da neko od njih krši pravila. Dajem jedini odgovor koji mogu.’’Uradi to’’ procedih kroz zube. ’’Samo napred. Ne želim da budempogani parazit! Čekam da mi nož prereze grlo i srce me boli. Svakiotkucaj ima ime. Džejmi, Džejmi, Džejmi. Šta će sad biti s tobom?’’Pametno’’ mrmlja muškarac, kao da se ne obraća meni. Mora biti da jeTragač. A to znači zamku. Kako su znali? Čelik ispod moga vrata nestaje,samo da bi ga zamenila šaka čvrsta poput gvožđa. Jedva dišem podnjegovim stiskom.’’Gde su ostali?’’ pita, stežući me. Ne smem ga odvesti do Džejmija.’’Sama sam!’’ krkljam u odgovor. Šta će Džejmi da radi kad se nevratim? Džejmi je gladan!Nabijam lakat u njegov stomak to stvarno boli. Njegovi štomačni mišićisu čvrsti poput gvožđa, baš kao i šaka. Što je veoma čudno. Takvimišići su proizvod teškog života ili opsesije, a paraziti nemaju nijednoni drugo. On čak i ne uvlači vazduh od mog udarca. Očajna,nabijam petu u njegov ris. To ga iznenađuje i on se tetura. Uspevamda se otrgnem, ali on grabi moj ranac, privijajući me opet uzase. Njegova šaka se ponovo sklapa oko mog vrata.’’Baš si ratoborna za jednog miroljubivog kradljivca tela, zar ne?’’Njegove reči nemaju smisla. Mislila sam da su svi tuđini isti.Pretpostavljam da i među njima ima luđaka. Uvijam se i grebem,

MIN@

26

pokušavajući da se oslobodim njegovog stiska. Moji nokti se zarivaju unjegovu mišicu, ali on na to samo pojačava stisak na mom grlu.’’Stvarno ću te ubiti, ti bezvredni kradljivce tela. Ne blefiram.’’’’Uradi to, onda!’’Iznenada mu se otima uzdah iznenađenja, i ja se pitam da li gaje neki odmojih razmahanih udova zakačio. Ne osećam nove modrice. Pušta miruku i grabi me za kosu. To mora da je to. Prerezaće mi grlo. Spremam seda osetimoštricu noža. Ali šaka na mom grlu popušta stisak, a njegoviprsti zatim opipavaju koren mog vrata, grubi i topli na mojoj koži.’’Nemoguće’’ procedi.Nešto pada na pod uz tup tresak. Da li je ispustionož? Pokušavam da smislim kako da ga se dočepam. Možda ako padnem.Šaka na mom vratu ne drži toliko čvrsto da ne bih mogla da se otrgnem.Mislim da sam čula gde je sečivo palo.On me iznenada okreće k sebi.Čuje se jedno „klik" i svetlo mi zaslepljuje levo oko. Ispuštam uzdah iautomatski pokušavam da mu se otrgnem. Njegova ruka me čvršće hvataza kosu. Svetlost prelazi na moje desno oko.’’Ne mogu da verujem’’ šapuće. ’’Ti si još uvek ljudsko biće.’’ Njegoveruke mi grabe lice s obe strane i, pre nego što uspem da se oslobodim,njegove usne se grubo spuštaju na moje. Stojim sleđena u mestu polasekunde. Niko me u životu nije poljubio. Nisam osetila pravi poljubac.Samo roditeljski poljubac na obrazu ili čelu, pre toliko mnogo godina.Ovo je nešto za šta sam mislila da nikada neću osetiti. Mada, nisamsasvim sigurna kakav je osećaj. Previše je panike, previše užasa, previšeadrenalina. Naglo podižem koleno i zadajem jak udarac. On ispušta šištavzvuk i ja sam slobodna. Umesto da ponovo potrčim ka prednjem delukuće kao što on očekuje, saginjem se ispod njegove ruke i protrčavamkroz otvorena zadnja vrata. Mislim da mogu da mu pobegnem, čak i sasvojim teretom. Imam početnu prednost, a on još ispušta bolne zvuke.Znam kuda idem, za sobom neću ostaviti trag koji on može da vidi umraku. Nisam ispustila hranu ni u jednom trenutku, i to je dobro. Mada,mislim da sam ostala bez žitnih štangli.’’Čekaj!’’ dovikuje mi.Umukni, mislim u sebi, ali ne odgovaram. On trčiza mnom. Čujem kako mu glas biva sve bliži. ’’Nisam jedan od njih!’’Kako da ne. Ne skidam pogled s peska i trčim iz sve snage. Moj otac jeimao običaj da kaže da trčim kao gepard. Bila sam najbrža u svomatletskom timu, prvak države, pre nego štoje nastupio smak sveta.’’Saslušaj me!’’ još se dere na sav glas. ’’Vidi! Dokazaću ti. Samo stani ipogledaj me.Nema šanse. Izlazim iz rečnog korita i bežim kroz šiprag.

MIN@

27

’’Mislio sam da više niko nije ostao! Molim te, moram da pričam stobom!’’ Njegov glas me iznenađuje, previše je blizu.’’Žao mi je što samte poljubio! To je bilo glupo! Samo sam bio sam toliko dugo!’’’’Umukni!’’ Ne izgovaram to previše glasno, ali znam da me čuje. Sve mije bliže. Niko me do sada nije prestigao. Pojačavam tempo. Čuje se tihostenjanje dok i on ubrzava. Nešto krupno me pogađa u vrat i ja padam.Osećamzemlju u ustima i nešto me toliko jako pritiska da jedva mogu dadišem.’’Čekaj.’’ Malo dahće. Prebacuje težinu svog tela i prevrće me. Seda mipreko grudi i sapinje mi ruke ispod svojih nogu. Gnječi mi hranu. Režim ipokušavam da se izmigoljim ispod njegove telesine.’’Gledaj, gledaj, gledaj’’ govori. Vadi mali cilindrični predmet iz džepa iodvrće vrh. Odatle izleće zrak svetlosti. Okreće baterijsku lampicu kasvom licu. Svetlost lampe boji njegovu kožu u žuto. Vidim izraženejagodične kosti pored dugog tankog nosa i jake četvrtaste vilice. Usne sumu razvučene u kez, ali mogu da v id im da su pune, za jednog muškarca.Obrve i trepavice su mu izbledele od sunca. Ali ne pokazuje mi to.Njegove oči, koje spram svetla nalikuju bistrom tečnom zlatu, sijaju samoljudskim sjajem. On pomera snop svetlosti s jednog na drugo oko.’’Vidiš? Vidiš? Isti smo.’’’’Da ti vidim vrat.’’ Glas mi je otežao od sumnje. Ne dopuštam sebi dapomislim da je ovo išta više od varke. Ne razumem čemu ova predstava,ali sigurna sam da poštoji razlog. Više nema nade. Usne mu se grče.’’Pa... to neće biti ni od kakve pomoći. Zar oči nisu dovoljne? Znaš danisam jedan od njih.’’’’Zašto nećeš da mi pokažeš vrat?’’’’Zato što tu imam ožiljak’’ priznaje. Ponovo pokušavam da seizmigoljim, i njegova ruka mi pribija rame uz tlo.’’Sam sam ga sebi naneo’’ objašnjava. ’’Mislim da sam prilično dobroobavio posao, mada je bolelo kao đavo. Ja nemam svu tu lepu kosu dapokrijem svoj vrat. Taj ožiljak mi pomaže da se uklopim među njih.’’’’Silazi s mene.’’On okleva, zatim ustaje na noge jednim lakim pokretom, ne morajući dase pomogne rukama. Drži jednu uspravno, okrenutu dlanom k meni.’’Molim te, nemoj da bežiš. I, ovaj, ne bih voleo ni da me šutnešponovo.’’ Ne pomeram se. Znam da može da me uhvati ako probam dabežim.’’Ko si ti?’’ šapućem upitno. On se široko osmehuje.

MIN@

28

’’Zovem se Džared Houv. Nisam progovorio s drugim ljudskim bićemduže od dve godine, pa sam siguran da ti delujem malo... kao luđak.Molim te, oprosti mi zbog toga, i reči kako se zoveš, svakako.’’’’Melani’’ šapućem.’’Melani’’ ponavlja on. ’’Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago štosam te sreo. Čvrsto privijam ranac uza se, ne skidajući pogled s njega. Onmi polako pruža ruku. I ja je prihvatam. Tek kada vidim kako moja rukavoljno prima njegovu, shvatam da mu verujem. Pomaže mi da ustanem,ali ne pušta mi ruku ni kad sam se uspravila.’’Šta sad?’’ pitam oprezno.’’Pa, ovde ne možemo dugo da se zadržimo. Hoćeš li da se vratiš samnom do kuće? Tamo mi je ostao ranac. Stigla si do frižidera pre mene.’’Vrtim glavom. Čini se da shvata koliko sam krhka, koliko sam blizu daklonem. ’’Hoćeš li me onda sačekati ovde?’’ pita nežnim glasom. ’’Bićuveoma brz. Dozvoli da nam donesem još hrane.’’’’Nama?’’’’Zar stvarno misliš da ću te pustiti da nestaneš? Pratiću te čak i ako mikažeš da to ne činim.’’Ne želim da ga izgubim.’’Ja...’’ Kako da ne verujem bezrezervno drugom ljudskom biću? Mi smoporodica: oboje pripadnici vrste koje izumire. ’’Nemam vremena. Moramtoliko mnogo da pređem i... Džejmi me čeka.’’’’Nisi sama’’ on shvata. U njegovom izrazu lica po prvi put se pojavljujesumnja.’’Moj brat. Ima samo devet godina, i mnogo se plaši kad ga ostavim.Trebaće mi pola noći da se vratim do njega. Neće znati da li samuhvaćena. Tako je gladan.’’ Kao da potvrđuje moje reči, želudac miglasno zavija. Džared se ponovo osmehuje, šire nego ranije.’’Da li će biti od pomoći ako te odvezem?’’’’Odvezeš?’’ ponavljam upitno.’’Hajde ovako. Ti čekaj ovde dok ja ne skupim još hrane, i odvešću tesvojim džipom kud god želiš. Brže je od trčanja, brže čak i od tebe.’’’’Imaš kola?’’’’Naravno. Ne misliš valjda da sam pešačio dovde?’’Razmišljam o šest sati koliko mi je trebalo da dopešačim do ovog mesta, ičelo mi se nabira.’’Vratićemo se do tvog brata za tili čas’’ obećava. ’’Nemoj da mrdašodavde, u redu?’’ Klimam glavom. Pojedi nešto, molim te. Ne želim danas tvoj želudac oda.’’ Osmehuje se, i oko očiju mu se stvaraju sitne bore,šireći se zrakasto iz uglova. Srce mi jače tuče i znam da ću ga čekati ovde

MIN@

29

čitave noći ako treba. Još uvek me drži za ruku. Polako me pušta, neskrećući pogled s mojih očiju. Uzmiče korak nazad, zatim zastaje.’’Molim te, nemoj da me šutneš’’ moli, naginje se i hvata me za bradu.Ponovo me ljubi i ovoga puta to zaista osećam. Usne su mu mekše odruku, i vrele, čak i u toploj pustinjskoj noći. Roj leptirića počinje da mipleše u stomaku i ostavlja me bez daha. Ruke mi se instinktivnoobavijaju oko njegovog vrata. Milujem toplu kožu na njegovom obrazu,grubu kosu na njegovom vratu. Prsti mi prelaze preko linije od naboranekože, izdignutog grebena tik ispod vlasišta.Vrištim.Probudila sam se oblivena znojem. Čak i pre nego što sam se potpunorazbudila prsti su mi bili na potiljku, prelazili preko kratke linije koja jepreostala nakon ubacivanja. Prstima sam jedva uspevala da napipamplitak ružičasti ožiljak. Melemi koje je Iscelitelj upotrebio učinili su svoje.Džaredov nevešto zaceljeni ožiljak nikada mu nije pružao bogzna kakvuzaštitu. Upalila sam lampu pokraj kreveta, čekajući da mi se disanjeuspori, vena punih adrenalina od tog tako realnog sna. Novi san, ali usuštini isti kao mnogi drugi koji su me mučili prethodnih meseci. Ne, nijesan.Mora biti da je sećanje.Još sam mogla da osetim vrelinu Džaredovih usana na svojim. Ruke miposegnuše napred bez moje dozvole, pipajući preko zgužvanogprekrivača, tražeći nešto što nisu nalazile. Srce me je zabolelo kada suodustale, klonuvši na krevet mlitave, praznih šaka. Treptala sam ne bih liodagnala nepoželjnu vlagu u očima. Nisam znala koliko toga još mogu dapodnesem. Kako iko može da preživi u ovom svetu, s ovim telima čijasećanja odbiju da ostanu u prošlosti, kao što bi trebalo? S ovimemocijama koje su toliko jake da više ni sama ne znam šta osećam? Sutraću biti iscrpljena, ali osećala sam da je san sada tako daleko da sam znalakako će proći sati pre nego što budem mogla da se opustim. Pošto samveć budna, mogla bih da obavim svoju dužnost i završim s tim. Možda ćemi biti lakše da ne mislim na stvari o kojima radije ne bih da razmišljam.Iskobeljala sam se iz kreveta i oteturala do računara na inačepraznom štolu. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je ekran oživeo,i još nekoliko dok sam otvorila elektronsku poštu. Nije bilo teško pronaćiTragačevu adresu; imala sam samo četiri kontakta: Tragača, Iscelitelja,svog novog poslodavca i njegovu ženu, svoju Utešiteljku.Moj domaćin, Melani Strajder, bila je u kontaktu s još jednim ljudskimbićem. Kucala sam, ne trudeći se da imejl otpočnem pozdravom.Zove se Džejmi Strajder; on je njen brat.

MIN@

30

U jednom trenutku panike, počela sam da razmišljam o njenoj kontroli. Zasve ovo vreme nisam ni naslutila da dečak postoji, ne zato što joj nije biobitan, već zato što ga je štitila jače od ostalih tajni koje sam otkrila. Ima lijoš ovako velikih tajni, ovako važnih? Je li toliko uplašena da mi nedozvoljava da ih vidim čak ni u snovima? Da li je toliko jaka? Prsti su mise tresli dok sam kucala ostatak ove informacije.Mislim da je sada mlađi adolescent. Možda trinaest godina. Živelisu u privremenom logorištu, i verujem da se nalazilo severno od gradaKejv Krika, u Arizoni. Mada je to bilo pre nekoliko godina. Ipak, moglibiste da uporedite mapu s linijama koje sam upamtila odranije. Kao iuvek, reči ću vam ako otkrijem još nešto.Poslala sam imejl. Čim je bio poslat, preplavio me je osećaj užasa.Ne Džejmija!Njen glas u mojoj glavi bio je jasan kao da sam to sama naglas izgovorila.Zadrhtala sam od straha.Čak i dok sam se borila sa strahom od onoga štose trenutno dešavalo, obuzela me je luđačka želja da ponovo pošaljemimejl Tragaču i izvinim se što sam je izvestila o svojim ludim snovima.Da joj kažem da se još nisam bila potpuno razbudila i da ne obraća pažnjuna blesavu poruku koju sam poslala.Ta želja nije bila moja.Isključila sam računar.Mrzim te, zareža glas u mojoj glavi.Onda bi možda trebalo da odeš, brecnuh se. Zvuk moga glasa, koji jojnaglas odgovara, ponovo me natera da zadrhtim.Nije mi se obratila još otkako sam stigla ovde. Nema sumnje u to dapostaje sve jača. Baš kao i snovi. I bilo je jasno šta mi je činiti; moraću daposetim svoju Utešiteljku sutra. Suze razočaranja iponiženja nakupiše mise u očima na tu pomisao. Vratila sam se u krevet, prekrila lice jastukom,i trudila se da ne razmišljam baš ni o čemu.

5.BEZ UTEHE

’’Zdravo, Lutalice! Što ne sedneš i ne raskomotiš se?’’Oklevala sam na pragu kancelarije svoje Utešiteljke, s jednomnogom unutra, drugom napolju. Nasmešila se, načmivši sićušan pokretkrajičkom usana. Sada je bilo mnogo lakše tumačiti izraze lica; sitnitrzaji i pokreti mišića postali su mi znani zahvaljujućivišemesečnom iskustvu. Primetila sam da moje oklevanje pomalozabavlja Utešiteljku. Istovremeno, mogla sam da osetim da je nervira što i

MIN@

31

dalje nerado dolazim k njoj. Uzdahnuvši rezignirano, ušla sam u malusobu jarkih boja i zauzela svoje uobičajeno mesto, u crvenoj dubokojfotelji, onoj najudaljenijoj od mesta na kojem je ona sedela. Usne joj senapućiše. Da bih izbegla njen pogled, zurila sam kroz otvoren prozor uoblake koji su jezdili spram sunca. Slab povetarac osećao se u sobi,donoseći slani miris mora.’’Dakle, Lutalice. Prošlo je neko vreme otkako si poslednji put došla dame vidiš.’’ Susretoh njen pogled s osećanjem krivice.’’Jesam ostavila poruku u vezi s tim poslednjim sastankom. Došao mi jestudent koji zahtevao da mu posvetim vreme...’’’’Da, znam.’’ Ponovo se osmehnula tim bledim osmehom. ’’Dobila samtvoju poruku.’’ Bila je privlačna za stariju ženu, po ljudskom shvatanju.Ostavila je kosu u prirodnoj, sedoj boji, bila je meka, naginjalabeloj prenego srebrnoj, i nosila ju je dugu, svezanu u dug rep. Oči joj behuzanimljive zelene boje, kakvu ni kod koga drugog nisam videla.’’Žao mi je’’ rekoh, pošto je po svemu sudeći čekala moj odgovor.’’U redu je. Razumem. Teško ti je da dođeš ovamo. Najradije bi želela dane moraš. Nikada ranije nisi morala. To te plaši.’’ Zurila sam u parket.’’Da, Utešiteljko.’’’’Znam da sam te zamolila da me zoveš Keti.’’’’Da... Keti.’’ Nasmeja se razdragano.’’Još uvek osećaš nelagodu s ljudskim imenima, zar ne, Lutalice?’’’’Da. Da budem iskrena, to mi se čini... kao predaja.’’ Podigla sam pogledi videla kako polako klima glavom.’’Pa, mogu da razumem zašto se osećaš tako, naročito zato što si ti upitanju.’’ Progutala sam naglas kad je to izgovorila, i ponovo oborilapogled ka podu. ’’Hajde da pričamo o nekim lakšim temama, za početak’’predloži Keti. ’’Da li i dalje uživaš u svom Pozivu?’’’’Da.’’ Ovo jeste bila lakša tema. ’’Započela sam novi semestar. Pitalasam se da li će mi dosaditi, da ponavljam istu materiju, ali za sada nije. Snovim slušaocima priča uvek deluje novo.’’’’Kurt te hvali. Kaže da je tvoj razred među najtraženijima nauniverzitetu.’’ Obrazi mi se malo zažariše na ovu pohvalu.’’To je lepo čuti. Kako je tvoj partner?’’’’Kurt je odlično, hvala na pitanju. Naši domaćini su u odličnom stanju zasvoje godine. Verujem da imamo još mnogo godina pred sobom.’’Pitala sam se da li će se zadržati na ovom svetu, preći u novog domaćinakada dođe vreme za to, ili će otići. Ali nisam želela da postavljam nikakvapitanja koja bi nas odvela na teže teme.

MIN@

32

’’Uživam u podučavanju’’ rekoh umesto toga. ’’Donekle je povezanos mojim prethodnim Pozivom kod Svevidećih Morskih Trava, pa mi jelakše nego što bi bilo da je u pitanju nešto nepoznato. Kurt me je zadužiotime što me je zatražio.’’’’Srećni su što te imaju.’’ Keti mi uputi topao osmeh. ’’Znaš koliko jeretko da jedan profesor istorije obavlja istu dužnost čak na dve planete usvom životnom veku? A ti si živela gotovo na svima njima. Čak i naPoreklu! Nema obrazovne ustanove na ovoj planeti koja ne bi volela danam te ukrade. Kurt smišlja načine da ti nametne što više obaveza kako nebi imala vremena da razmišljaš o promeni sredine.’’’’Počasni profesor’’ ispravih je.Keti se nasmeši, pa duboko uzdahne, a osmeha nestade.’’Toliko dugo nisi došla da me vidiš da sam se zapitala jesu li se tvojiproblemi razrešili sami od sebe. Ali onda mi je palo na pamet da je razlogtvoje odsutnosti možda to što su se pogoršali.’’Zurila sam u svoje šake i ćutala. Šake su mi bile svetlosmeđe, preplanuleboje koja nikad nije bledela, boravila ja na suncu ili ne. Tik iznad levogručnog zgloba nalazila se jedna tamna pega. Nokti su mi bili kratkopodsečeni. Nisam volela osećaj dugih noktiju. Izazivali su neprijatnostkada bi se nezgodno očešali o kožu. A prsti su mi bili veoma dugi i tanki,zbog dodatne dužine noktiju izgledali su čudno. Čak i za ljudskestandarde. Pročistila je grlo nakon kraće pauze.’’Izgleda da sam ispravno naslutila.’’’’Keti.’’ Polako sam izgovorila njeno ime. Odugovlačeći.’ ’’Zašto sizadržala svoje ljudsko ime? Da li se zbog njega osećaš više sjedinjenom?Sa svojim domaćinom, hoću da kažem.’’Htela sam nešto više da saznam i o Kurtovom izboru imena, ali bilo je toveoma lično pitanje. Bilo bi pogrešno tražiti odgovor od bilo koga drugogosim od Kurta, čak i od njegove partnerke. Bojala sam se da sam već bilai suviše neučtiva, ali ona se nasmejala.’’Zaboga, ne, Lutalice. Zar ti nisam pričala o tome? Hmm. Možda nisam,pošto moj posao nije da pričam već da slušam. Većini duša s kojimarazgovaram nije potrebno toliko ohrabrenja kao tebi. Znaš li da sam došlana Zemlju u jednoj od prvih seoba, pre nego što su ljudi postali svesninašeg prisustva? Bila sam okružena ljudskim komšijama. Kurt i ja smonekoliko godina morali da se pretvaramo da smo naši domaćini. Čak inakon što smo naselili najbližu okolinu, nikad nisi mogao znati kada će seneko ljudsko biće naći u blizini. Tako da sam prosto postala Keti. Osimtoga, prevod mog pređašnjeg imena sastojao se od četrnaest reči i nijelepo zvučao kada se skrati.’’

MIN@

33

Nasmejala se. Sunčevi zraci koji su kroz prozor dolazili iskosa osvetlišejoj oči, usled čega njihov srebrnozeleni odsjaj zaigra na zidu. Za trenutakjoj smaragdne dužice zasijaše u svim duginim bojama. Nisam imalapojma da je ova blaga, prijatna žena bila u prvim redovima. Prošao jeminut dok mi to nije doprlo do svesti. Zurila sam u nju, iznenađena, inajednom s više poštovanja. Nikada nisam shvatala Utešitelje suvišeozbiljno, nikada ranije mi nisu bili potrebni. Oni su bili tu zbog onihkojima je bilo teško, zbog slabih, i bilo me je stid što sam tu. To što samsaznala nešto o Ketinoj prošlosti navelo me je da se osećam malo manjeneprijatno u njenom prisustvu. Ona razume snagu.’’Da li ti je to smetalo?’’ upitah. ’’Da se pretvaraš da si jedna od njih?’’’’Ne, ne baš. Vidiš, ovaj domaćin je iziskivao mnogo navikavanja, susrelasam se s mnogo novih stvari. Bila sam preopterećena informacijama.Postupanje po utvrđenim obrascima ponašanja bilo je sve što sam isprvamogla da podnesem.’’’’A Kurt... odlučila si da ostaneš sa supružnikom svog domaćina? Nakonšto je bilo gotovo?’’Ovo pitanje je bilo škakljivije, i Keti je to odmah osetila. Namestila se ufotelji, podigavši noge i podvivši ih poda se. Zurila je zamišljeno u jednutačku tik iznad moje glave dok je odgovarala.’’Da, odlučila sam da ostanem s Kurtom... i on je odlučio da ostane samnom. Isprva, naravno, bio je to samo sticaj okolnosti, zadatak. Vezalismo se jedno za drugo, prirodno, pošto smo provodili toliko vremenazajedno, deleći opasnost naše misije. Kao predsednik univerziteta, Kurt ječesto kontaktirao s ljudima, znaš. Naša kuća je služila kao ustanova zaubacivanje. Ljudi bi ulazilii naša. vrata, a pripadnici naše vrste bi izlazili.Sve je moralo biti učinjeno brzo i tiho, poznato ti je koliko su ovidomaćini skloni nasilju. Živeli smo svakog dana sa svešću da u bilo komtrenutku možemo sačekati konačnu smrt. Neprestano smo bili uzbuđeni ičesto uplašeni. Sve su to dobri razlozi koji bi mogli da objasne zašto smose Kurt i ja vezali i odlučili da ostanemo zajedno čak i kada tajnovitostviše nije bila neophodna. I mogla bih da te lažem, da ti odagnam strahove,time što ću ti reči da su to bili razlozi. Ali...’’ zavrte glavom i onda kao dapotonu još više u fotelju, svrdlajući me pogledom ’’... za toliko hiljadagodina, ljudi nikada nisu shvatili ljubav. Koliko je fizička, a koliko uumu? Koliko je slučajnost, a koliko sudbina? Zašto savršeni parovipropadaju, a oni nemogući uspevaju? Ne umem da odgovorim na topitanje ništa bolje no što su oni umeli. Ljubav je prosto tamo gde je ima.Moj domaćin je voleo Kurtovog domaćina, i ta ljubav nije umrla kada sevlasništvo nad umovima promenilo.’’ Pažljivo me je posmatrala, blago se

MIN@

34

namrštivši kada sam se skljokala u fotelji. ’’Melani još uvek tuguje zaDžaredom’’ rekla je. Osetila sam kako mi glava klima sama od sebe.’’Ti žališ za njim.’’ Zatvorila sam oči.’’Snovi se nastavljaju?’’’’Svake noći’’ promrmljala sam.’’Pričaj mi o njima.’’ Glas joj je bio nežan, ubedljiv.’’Ne volim da mislim o njima.’’’’Znam. Pokušaj. Možda će ti biti lakše.’’’’Kako? Kako će mi biti lakše ako ti kažem da vidim njegovo lice svakiput kad sklopim oči? Da se budim i plačem kad on nije tu? Da su sećanjatoliko jaka da više ne mogu da razlikujem njena od svojih?’’Naglo sam zaćurala, stisnuvši zube. Keti izvuče belu maramicu iz džepa iponudi mi je. Kada se nisam pomerila, ona ustade, dođe do mene, i spustimi je u krilo. Sela je na rukohvat fotelje i čekala.Suzdržavala sam setvrdoglavo pola minuta. Onda sam ljutito zgrabila mali četvrtasti komadtkanine i obrisala oči.’’Mrzim ovo.’’’’Svako zaplače svoje prve godine. Ta osećanja su tako nepodnošljiva.Svi smo deca neko vreme, hteli to ili ne. Ja sam imala običaj da zaplačemsvaki put kad bih ugledala lep zalazak sunca. Ponekad bi i ukus kikirikijaproizveo isti efekat.’’ Potapšala me je po temenu, zatim nežno prešlaprstima kroz uvojak kose koji sam uvek sklanjala iza uva.’’Tako lepa, sjajna kosa’’ primeti. ’’Svaki put kad te vidim sve je kraća.Zašto je skraćuješ?’’Ionako sva uplakana, nisam osećala kao da imam previše ponosa dačuvam. Zašto da tvrdim kako je lakše negovati je kratku, kao što imamobičaj? Na kraju krajeva, došla sam ovde da se ispovedim i potražimpomoć, kad je već tako, mogla bih sve da kažem.’’Nju to nervira. Voli kad je duga.’’Nije bila iznenađena, kao što sam napola očekivala da će biti. Keti jedobra u svom poslu. Njen odgovor je zakasnio samo sekund i bio je tekneznatno nepovezan.-’’Ti... ona... još uvek je toliko... prisutna?’’Užasna istina pokuljala mi je s usana.’’Kada želi da bude. Naša istorija joj je dosadna. Mirnija je dok radim. Alitu je, nego šta. Ponekad osećam da je prisutna koliko i ja.’’ Do trenutkakada sam završila izlaganje glas mi je već prešao u šapat.’’Lutalice!’’ uzviknu Keti, užasnuta. ’’Zašto mi nisi rekla da je tolikološe? Koliko to već traje?’’

MIN@

35

’’Sve je gore. Umesto da kopni, čini mi se da postaje sve jača. Još uveknije loše kao u Isceliteljevom slučaju; pričali smo o Kevinu, sećaš se?Nije preuzela kontrolu. Neće je ni preuzeti. Neću dozvoliti da se to desi!’’glas mi se povisio.’’Naravno da se to neće desiti’’ stade da me uverava. ’’Naravno da neće.Ali ako si toliko... nesrećna, trebalo je ranije da mi kažeš. Moramo ti naćiIscelitelja.’’Bio mi je potreban trenutak da shvatim, onako emotivno pometenoj.’’Iscelitelja? Želiš da preskočim?’’’’Niko o tome ne bi mislio ništa loše, Lutalice. Razumljivo je, akoje domaćin defektan...’’’’Defektan? Nije ona defektna. Već ja. Previše sam slaba za ovaj svet!’’Zarila sam lice u šake, preplavljena osećanjem poniženja. Oči mi seispuniše novim suzama. Keti me zagrli oko ramena. Toliko sam se borilada obuzdam svoja podivljala osećanja da se nisam izmakla, iako je tajosećaj bio previše intiman. I Melani je to smetalo. Nije joj se sviđalo da jegrli jedan tuđin. Melani je, naravno, bila veoma prisutna u tom trenutku, iispunjena nesnosnim osećanjem samozadovoljstva zbog toga što samkonačno priznala njenu moć. Likovala je. Uvek mi je bilo teže da jekontrolišem kada sam bila pometena nekom takvom emocijom. Pokušalasam da se smirim kako bih mogla da je postavim na mesto.Ti si na mom mestu. Njena misao beše slaba ali razgovetna. Koliko li ćese ova situacija još pogoršati; sada je bila dovoljno jaka da mi se obratikad god je to želela. Bilo je loše kao u onom prvom minutu nakonosvešćivanja.Odlazi. Ovo je sada moje mesto.Nikada.’’Lutalice, draga, ne. Nisi slaba, i obe smo toga svesne.’’’’Hmmm.’’’’Slušaj me. Jaka si. Iznenađujuće jaka. Naša vrsta je uvek ista, ali tiprevazilaziš taj prosek. Toliko si hrabra da me to zadivljuje. Tvoji prošliživoti to dokazuju. Moji prošli životi možda, ali ovaj život? Gde je sadamoja snaga?’’’’Ali ljudi su mnogo individualniji od nas’’ nastavi Keti. ’’Dosta serazlikuju među sobom, i neki od njih su mnogo jači od drugih. Da je ikodrugi bio stavljen u ovog domaćina, ubeđena sam da bi ga Melani uništilau roku od nekoliko dana. Možda se radi o slučajnosti, možda o sudbini, alimeni se čini da je najjači pripadnik naše vrste za domaćina dobio najjačegpripadnika njihove.’’

MIN@

36

’’To baš i ne govori u prilog našoj vrsti, zar ne?’’ Shvatila je šta sam podtim mislila.’’Ona ne pobeđuje,Lutalice. Ti si ova divna osoba kraj mene. Ona je samosenka u kutku tvog uma.’’’’Ona mi se obraća, Keti. Još uvek ima svoje misli. Još uvek čuva svojetajne.’’’’Ali ne govori umesto tebe, zar ne? Sumnjam da bih ja bila u stanju to datvrdim da sam na tvom mestu.’’ Nisam odgovorila. Osećala sam sepreviše jadno. ’’Mislim da treba da razmisliš o prebacivanju.’’Keti, upravo si rekla da bi ona skršila neku drugu dušu. Ne znam da liverujem u to, verovatno samo pokušavaš da obaviš svoj posao i utešiš me.Ali ako ona zaista jeste toliko jaka, ne bi bilo pošteno predati je nekomdrugom zato što ja ne mogu da je potčinim. Koga bi izabrala da jepreuzme?’’’’Nisam to rekla da bih te utešila, draga.’’’’Zašto si onda…’’’’Mislim da ovaj domaćin ne bi bio ponovo upotrebljen.’’’’Oh!’’Drhtaj užasa sjurio mi se niz kičmu. I nisam bila jedina koju je ta idejaprestravila. Sama pomisao mi je odmah bila odbojna. Nisam od onihkoji odustaju. Tokom dugih revolucija moje poslednje planete, svetaSvevidećih Morskih Trava, kako ih ovde nazivaju, oko sunca, čekala sam.Uprkos tome što je trajna ukorenjenost počela da me umara mnogo ranijenego što sam mislila da hoće, uprkos tome što bi se životi SvevidećihMorskih Trava na ovoj planeti merili vekovima, nisam napustiladomaćina pre isteka njegovog životnog veka. Učiniti tako nešto jerasipnički, pogrešno, nezahvalno. To izvrće ruglu sam smisao našegpostojanja kao duša. Mi svoje svetove činimo boljim; to je od najvećevažnosti, u suprotnom ih ne zaslužujemo.A mi se nismo ponašalirasipnički. Sve što smo uzeli zaista smo učinili boljim, mirnijim i lepšim.Ljudi jesu bili divlji i neobuzdani. Ubijali su jedni druge toliko često da jeubistvo bilo prihvatljiv i sastavni deo života. Razni načini mučenjakoje su razvili tokom ono malo milenijuma koliko su poštojali bili supreviše za mene; nisam bila u stanju da podnesem čak ni suvoparneizveštaje zvaničnika. Ratovi su besneli gotovo na svakom kontinentu.Odobreno ubijanje, naređeno i strahovito delotvorno. Oni koji su živeli umirnim društvima pravili su se da ne vide dok pripadnici njihovesopstvene vrste gladuju na njihovom pragu. Nije bilo jednakosti uraspodeli obilnih resursa ove planete. Što je još gore, njihovi potomci,sledeća generacija, koju moja vrsta maltene obožava zbog potencijala koji

MIN@

37

poseduje, često su bili žrtve gnusnih zločina. I to ne samo od rukuneznanaca, već i od onih koji su se o njima brinuli. Čak je i ogromniomotač ove planete bio doveden u opasnost zahvaljujući njihovimgreškama počinjenim iz nebrige i gramzivosti. Niko ne može da uporediono što je bilo s ovim što je sada a da pri tom ne prizna da je Zemljapostala bolje mesto zahvaljujući nama.Vi ubijete čitavu jednu vrstu, a zatim čestitate sebi na tome.Šake mi se stisnuše u pesnice.Mogla bih da te se otarasim, podsetih je.Samo napred. Ozvaniči moje ubistvo. Blefirala sam, ali i Melani je.Oh, ona je mislila da želi da umre. Na kraju krajeva, bacila se u praznokućište lifta. Ali to je bilo u trenutku panike i poraza. Razmišljati o tomemirno iz udobne fotelje nešto je sasvim drugo. Mogla sam da osetim kakomi adrenalin, adrenalin čije je lučenje izazvao njen strah, struji udovimadok sam razmišljala o prebacivanju u neko podatnije telo. Bilo bi lepo bitiponovo sam. Imati svoj um samo za sebe. Ovaj svet je veoma prijatan natoliko mnogo novih načina, i bilo bi lepo uživati u njemu bez ometanja odstrane kivnog nebića koje je trebalo da nestane, umesto što nepoželjnoobitava na ovaj način. Melani se promeškoljila, figurativno, u dalekomkutku mog uma dok sam pokušava racionalno da razmislim o tome.Možda bi trebalo da odustanem...Same ove reči me nateraše da se trgnem.Ja, Lutalica, da odustanem? Da se predam? Da priznam poraz i pokušamispočetka s nekim slabim, jadnim domaćinom koji mi neće zadavatibriga?Zavrtela sam glavom. Nisam mogla to ni da zamislim.I... ovo je bilo mojetelo. Navikla sam na osećaj u njemu. Sviđalo mi se kako se mišići krećupreko kostiju, zglobovi savijaju i tetive istežu. Poznavala sam taj odraz uogledalu. Suncem opaljenu kožu, duguljaste, oštre crte lica, svilenkastukapu kratke kose boje mahagonija, šućmuraste zelenkaštosmeđe oči, tosam bila ja. Želela sam sebe. Nisam htela da dopustim da ono što je mojebude uništeno.

6.PRAĆENJE

Napolju je konačno počelo da se smrkava. Ovaj dan, vreo za mart mesec,trajao je u nedogled, kao da ne želi da se okonča i oslobodi me.Šmrcnula sam i uvrnula mokru maramicu u još jedan čvor.’’Keti, sigurno imaš drugih obaveza. Kurt će se pitati gde si.’’’’Razumeće.’’

MIN@

38

’’Ne možeš da ostaneš ovde zauvek. A nismo ništa bliži odgovoru negoranije.’’’’Brze „popravke" nisu moja specijalnost. Odlučna si u stavu da nećešnovog domaćina.’’’’Da.’’’’Tako da će rešavanje ovog problema potrajati neko vreme.’’ Steglasam zube rezignirano. ’’A to će ići lakše i brže ako budeš imala pomoć.’’’’Ubuduće ću češće zakazivati sastanke, obećavam.’’’’Nisam baš na to mislila, mada se nadam da hoćeš.’’’’Misliš... da mi neko drugi pomogne?’’ Štrecnula sam se na pomisao daću morati ponovo da proživim današnji jad s nekim koga ne znam.’’Sigurna sam si jednako kvalifikovana kao i bilo koji drugi Utešitelj,čak i više.’’’’Nisam mislila na drugog Utešitelja.’’ Promeškoljila se u fotelji iukočeno se protegla. ’’Koliko prijatelja imaš, Lutalice?’’’’Misliš na ljude s posla? Viđam nekoliko drugih nastavnika skoro svakidan. Pričam s nekoliko studenata na hodniku...’’’’A van škole?’’ Gledala sam belo u nju. ’’Ljudskim domaćinima jepotrebno druženje. Nisi navikla na samoću, draga. Delila si misli sčitavom planetom...’’’’Nismo mnogo izlazili.’’ Moj pokušaj da se našalim prošao jenezapaženo. Slabašno se nasmešila i nastavila.’’Tvoj problem te toliko muči da ni na šta drugo ne možeš da sekoncentrišeš. Možda je jedan od odgovora na problem da se nekoncentrišeš toliko. Rekla si da se Melani dosađuje dok radiš... da jemirnija. Ako počneš da se družiš s nekim, možda će joj i to biti dosadno.’’Zamišljeno sam napućila usne. Imala sam utisak da Melani, umornaod dugog dana ispunjenog pokušajima tešenja, nije previše oduševljenatom idejom. Keti klimnu.’’Pozabavi se životom, radije nego njom.’’’’To ima smisla.’’’’A tu su i fizički nagoni koje ova tela imaju. Nikada nisam videla nitičula da su jednako jaki kod bilo koje druge vrste. Jedna od najtežih stvarikojima smo mi, koji smo stigli među prvima, morali da ovladamo bio jenagon za parenjem. Veruj mi, ljudi odmah primete kad ga nemaš.’’Nasmejala se i prevrnula očima, prisećajući se nečega. Kada nisamuzvratila shodno njenom očekivanju, uzdahnula je i nestrpljivo prekrstilaruke. ’’Ma, hajde, Lutalice, mora da si primetila.’’’’Ma naravno’’ promrmljah. Melani se uznemireno promeškoljila.’’Očigledno. Pričala sam ti o snovima...’’

MIN@

39

’’Ne, nisam mislila samo na sećanja. Zar nisi srela nikoga na kogaje tvoje telo reagovalo u sadašnjosti, na strogo hemijskom nivou?’’Pažljivo sam razmotrila njeno pitanje.’’Mislim da nisam. Ne koliko sam mogla da primetim.’’’’Veruj mi’’ reče Keti suvo. ’’Primetićeš.’’ Odmahnula je glavom.’’Možda bi trebalo da otvoriš oči i obratiš posebnu pažnju na to. Moglo biveoma da ti godi.’’ Telo mi se s odbojnošću trže na samu tu pomisao.Uhvatila sam Melanino gađenje, koje se poklapalo s mojimsopstvenimKeti mi pročira izraz lica. ’’Ne dozvoli joj da utiče na to kakoćeš se ti ponašati prema pripadnicima sopstvene vrste, Lutalice. Nedozvoli joj da te kontroliše.’’Nozdrve mi se raširiše. Sačekala sam trenutak pre nego što ću odgovoriti,obuzdavajući gnev na koji se nikada nisam u potpunosti navikla.’’Ona me ne kontroliše.’’ Keti izvi obrvu. Grlo mi se steglo od besa. ’’Tibaš nisi otišla daleko da nađeš svog sadašnjeg partnera. Da li taj izbor bionačinjen pod nečijom kontrolom?’’Ignorisala je moj bes i dobro razmislila o pitanju.’’Možda’’ reče naposletku. ’’Teško je znati. Ali imaš pravo.’’ Cupkala jekonac na porubu svoje bluze, a zatim, kao da je shvatila da izbegava mojpogled, odlučno prekrstila ruke i ispravila ramena. ’’Ko zna šta sve možeda se desi s bilo kojim domaćinom na bilo kojoj planeti? Kao što samranije rekla, mislim da će ti odgovor verovatno dati vreme. Bez obzira nato da li će ona zapasti u apatiju i vremenom utihnuti, i dozvoliti ti daizabereš nekog drugog osim tog Džareda, ili će... pa, Tragači su veomadobri. Već tragaju za njim, i možda ćeš se ti setiti nečega što će biti odpomoći.’’Nisam se micala dok mi se značenje njenih reči urezivalo u mozak.Ona kao da nije primećivala da sam sleđena u mestu.’’Možda će pronaći Melaninu ljubav, i onda ćete moći da budete zajedno.Ako su njegova osećanja jaka kao njena, nova duša će verovatno bitivoljna.’’’’Ne!’’ Nisam bila sigurna ko je to uzviknuo. Možda sam ja. I sama sambila užasnuta. Bila sam na nogama, tresući se. Suza, koje su ranije potekletako lako, sada, za promenu, nije bilo, a ruke su mi se tresle, čvrstostegnute u pesnice.’’Lutalice?’’Ali ja sam se okrenula i potrčala ka vratima, boreći se protiv reči koje nisumogle doći iz mojih usta. Reči koje nisu mogle biti moje reči. Reči kojenisu imale smisla osim ako nisu bile njene, ali imala sam osećaj da sumoje. Nisu smele biti moje. Nisu smele biti izgovorene. To bi ga ubilo!

MIN@

40

To bi okončalo njegovo postojanje! Ne želim nekog drugog! ŽelimDžareda, ne stranca u njegovom telu! Telo ne znači ništa bez njega. Čulasam kako me Keti doziva dok sam istrčavala na ulicu.Nisam živela daleko od Utešiteljkine kancelarije, ali me je mrak na ulicidezorijentisao. Prešla sam dva bloka pre nego što sam shvatila da trčim upogrešnom smeru. Ljudi su me gledali. Nisam bila odevena za vežbanje, anisam ni džogirala. Bežala sam. Ali niko me nije gnjavio; učtivo suskretali pogled. Pretpostavljali su da sam nova u ovom telu. Da seponašam kao dete. Iz trka sam prešla u korak, skrećući ka severu, tako damogu da se vratim nazad, a da pri tom ne prođem opet kraj Ketinekancelarije. Korak mi je bio tek nešto sporiji od trka. Čula sam kako mistopala prebrzo udaraju po pločniku, kao da pokušavaju da se usklade stempom muzike za ples. Tap, tap, tap, odzvanjalo je po betonu. Ne, nijezvučalo poput bubnja, bilo je previše ljutim. Poput nasilja. Tup, tup, tup.Kao kad neko nekoga udara. Zadrhtala sam od te užasne slike.Ugledala sam upaljenu svetiljku iznad vrata mog stana. Nije mi dugotrebalo da pređem tu razdaljinu. Mada, nisam prešla preko ulice.Bilo mi je muka. Setila sam se kako je povraćari, iako sama nikada nisampovratila. Hladan znoj mi je orosio čelo, u ušima mi je tupo odzvanjalo.Bila sam prilično sigurna da ću lično iskusiti taj osećaj.Pored trotoara se nalazio travnati nasip. Oko ulične svetiljke išla je urednopotkresana živa ograda. Nisam imala vremena da tražim bolje mesto.Oteturala sam se do ulične svetiljke i uhvatila se za stub da ne bih pala.Od mučnine je počelo da mi se vrti u glavi. Da, definirivno ću iskusitipovraćanje.’’Lutalice, jesi li to ti? Lutalice, jesi li bolesna?’’Nisam mogla da se koncentrišem na taj odnekud poznat glas. Ali saznanjeda me neko posmatra samo je pogoršalo stvari; nagnula sam se bližežbunu i izbljuvala svoj poslednji obrok.’’Ko je tvoj Iscelitelj ovde?’’ upita glas. Zvučao je udaljeno jer mi jezujalo u ušima.Nečija ruka mi se spusti na pogurena ramena. ’’Da li ti jepotrebna hitna pomoć?’’Zakašljala sam se dvaput i zavrtela glavom. Bila sam sigurna da jegotovo; želudac mi je bio prazan.’’Nisam bolesna’’ uzvratih dok sam se uspravljala, pridržavajući se zastub. Pogledala sam preko ramena da vidim ko je to posmatrao taj mojneslavni trenutak. Žena Tragač iz Čikaga držala je mobilni u ruci,pokušavajući da odluči koju službu da pozove. Dobro sam je osmotrila natrenutak i ponovo se nagnula nad lišće. S praznim želucem ili ne, ona jebila poslednja osoba koju sam sada želela da vidim. Ali dok mi se želudac

MIN@

41

uzaludno napinjao, shvatila sam da mora postojati razlog za njenoprisustvo.O, ne! Oh, ne ne ne ne ne ne!’’Zašto?’’ izustila sam, glasom slabim od panike i mučnine. ’’Zašto siovde? Šta se desilo?’’ Utešiteljkine veoma neutešne reči odzvanjale su miu glavi.Zurila sam u ruke koje su zgrabile okovratnik Tragačevog crnogsakoa na dve sekunde pre nego što sam shvatila da su moje.’’Prestani!’’ uzviknu, dok su joj se na licu ocrtavali šok i bes. Glas joj jedrhtao. Drmusala sam je.Moje šake je pustiše i spustiše mi se na lice.’’Izvini!’’ dahtala sam. ’’Žao mi je. Nisam znala šta radim.’’Tragač se namršti i stade da poravnava svoju odeću.’’Nije ti dobro, a pretpostavljam da sam te uplašila.’’’’Nisam očekivala da te vidim’’ prošaputah. ’’Zašto si ovde?’’’’Hajde da te odvedemo u Isceliteljsku ambulantu pre nego što nastavimorazgovor. Ako imaš grip, trebalo bi ga izlečiti. Nema smisla dozvoliti da tiiscrpi telo.’’’’Nemam grip. Nisam bolesna.’’’’Jesi li pojela nešto pokvareno? Moraš da prijaviš gde si nabavila tuhranu.’’ Njeno interesovanje bilo je veoma iritirajuće.’’Niti sam jela pokvarenu hranu. Zdrava sam.’’’’Zašto ne odeš na isceliteljski pregled? Jedno skeniranje na brzinu, ne bitrebalo da zapostaviš svog domaćina. To je neodgovorno. Tim pre što jezdravstvena nega tako lako dostupna i delotvorna.’’Duboko sam udahnula i oduprla se porivu da je ponovo protresem. Bila jeza čitavu glavu niža od mene. Pobedila bih u toj borbi. Borbi? Okrenulasam joj leđa i krenula brzim korakom ka svom stanu. Opasno samemotivna. Moram da se smirim pre nego što učinim nešto neoprostivo.’’Lutalice? Čekaj! Iscelitelj...’’’’Ne treba mi Iscelitelj’’ rekoh, ne osvrćući se. ’’To je bio samo...emotivni poremećaj. Sada sam dobro.’’Nije uzvratila. Pitala sam se šta Tragač misli o mom odgovoru. Čula samkako njene cipele, s visokom štiklom, tapkaju za mnom, pa sam ostavilavrata otvorena, znajući da će me slediti unutra. Prišla sam sudoperi inasula čašu vode. Čekala je u tišini dok sam ispirala usta. Kada samzavršila, naslonila sam se na ivicu, zureći u sudoperu.Ubrzo joj je postalodosadno.’’Dakle, Lutalice... još uvek se tako zoveš? Ne bih htela daispadnem drska oslovljavajući te tako. Nisam je pogledala.’’’’Još uvek se zovem Lutalica.’’’’Zanimljivo. Delovala si mi kao neko ko će izabrati sopstveno ime.’’

MIN@

42

’’Jesam izabrala. Izabrala sam da se zovem Lutalica.’’Već dugo mi je bilo jasno da je do manje svađe koju sam prisluškivalaprvog dana kada sam se probudila u Isceliteljskoj ambulanti došloTragačevom zaslugom. Ova žena Tragač bila je najsvadljivija duša nakoju sam za devet života naišla. Moj prvi Iscelitelj, Gazi Preko DubokeVode, bio je smiren, ljubazan i razborit, čak i za jednu dušu. Ali ni on nijemogao a da joj ne uzvrati. Od toga mi je bilo lakše zbog sopstvenereakcije. Okrenula sam se da se suočim s njom. Sedela je na momdvosedu, ugnezdivši se udobno kao da je došla u dugu posetu. Izraz licajoj je bio samozadovoljan, oči širom otvorene, kao da se zabavlja.Potisnula sam želju da se namrštim.’’Zašto si ovde?’’ ponovih pitanje. Glas mi je bio miran. Suzdržan.Neću ponovo izgubiti kontrolu u prisustvu ove žene.’’Dugo nisam čula ništa od tebe, pa sam pomislila da lično dođem. Jošnismo ostvarili napredak u tvom slučaju.’’Ruke iza mojih leđa popustiše stisak na ivici sudopere, ali nisam dozvolilada mi se osećaj neopisivog olakšanja ocrta na licu.’’To mi se čini kao... previše revnosno. Osim toga, poslala sam ti porukuprošle noći.’’Obrve joj se spojiše na način koji joj beše svojstven, način koji je odavaoutisak da je ljuta i da se dosađuje istovremeno, kao da ste vi, a ne ona,odgovorni za njen bes. Izvadila je svoj džepni računar i dodirnula ekrannekoliko puta.’’Oh’’ reče ukočeno. ’’Danas nisam proveravala poštu.’’ U tišini jepogledom preletela preko onoga što sam napisala.’’Poslala sam je veoma rano izjutra’’ rekoh. ’’Još se nisam bila potpunorazbudila u tom trenutku. Nisam sigurna koliko od toga što sam napisalaje sećanje ili san, ili sam možda kucala u snu.’’ Poslužila sam se rečima,Melaninim rečima, koje su mi s lakoćom silazile s usana; čak sam dodalai svoj veseli smeh na kraju. Bilo je to neiskreno od mene. Sramnoponašanje. Ali nisam htela da dozvolim Tragaču da sazna da sam slabijaod svog domaćina. Za promenu, Melani nije likovala što me je nadjačala.Previše joj je laknulo i bila je previše zahvalna što je nisam odala izsopstvenih, sebičnih razloga.’’Zanimljivo’’ promrmlja Tragač. ’’Još jedan na slobodi.’’ Zavrte glavom.’’Mir nastavlja da nam izmiče.’’ Nije izgledalo da je razočarava takrhkost mira, zapravo, činilo se da joj je to po volji.Jako sam se ugrizla za usnu. Melani je žarko želela da nastavi da poriče,da tvrdi da je dečak bio samo deo sna. Ne budi glupa, rekoh joj. To bi bilo

MIN@

43

previše očigledno. To što smo se Melani i ja složile oko nečega dovoljnogovori o Tragačevoj odbojnoj prirodi.Mrzim je. Melanin šapat beše oštar, bolan poput posekotine.Znam, znam. Volela bih da mogu da poreknem da sam se i ja osećala...slično. Mržnja je bila neoprostivo osećanje. Ali Tragača je bilo... veomateško zavoleti. Nemoguće.Tragač prekide moj unutrašnji razgovor.’’Dakle, osim nove lokacije koju treba proveriti, ne možeš mi pomoći jošnekim putokazima na mapi?’’Osetih kako mi telo reaguje na njen kritički ton.’’Nisam rekla da se radi o linijama koje predstavljaju putokaze na mapi.To je tvoja pretpostavka. I ne, nemam više informacija.’’Ona brzo coknu jezikom tri puta.’’Ali rekla si da su u pitanju putokazi.’’’’Mislim da jesu. Ne dobijam ništa više od toga.’’’’Zašto ne? Zar nisi do sada potčinila to ljudsko biće?’’ nasmeja seglasno. Smejala se meni. Okrenula sam joj leđa i koncentrisala se na to dase smirim. Pokušala sam da se pretvaram da nije tu. Da sam sama u svojojskromno nameštenoj kuhinji, da zurim kroz prozor u mali deo noćnogneba, u tri sjajne zvezde koje sam mogla da nazrem. Pa, onoliko samakoliko sam mogla da budem.Dok sam zurila u te sićušne svetle tačke usred crnila, linije koje samiznova viđala u snovima i nepovezanim sećanjima, koja su nenadanoiskrsavala u čudnim, neočekivanim trenucima, prolazile su mi kroz glavu.Prvo: jedna blago zakrivljena krivina, zatim oštro skretanje kaseveru, još jedno oštro skretanje, ali u suprotnom pravcu, zatim duži deoputa, koji vijuga nazad ka severu, a onda naglo spuštanje ka jugu, koje sezavršava još jednom krivinom u ravnici.Drugo: nazubljena linija koja ide u cikcak, četiri oštra obrisa koji idu usuprotnim pravcima, peti čudno zatupljen, kao da je odlomljen...Treće: ravnomerno talasasta linija, prekinuta naglim odvajanjem kojeupure dugim, tankim prstom ka severu i nazad.Nerazumljivo, naizgled beznačajno. Ali znala sam da je Melani ovovažno. Znala sam to od samog početka. Tu tajnu je čuvala bolje od svihdrugih, odmah posle dečaka, njenog brata. Nisam znala za njegovopostojanje pre sna od prošle noći. Pitam se šta je to što ju je slomilo.Možda ću otkrivati više njenih tajni kako bude postajala glasnija u mojojglavi. Možda će se odati i ja ću videti šta te čudne linije znače. Znala samda znače nešto. Vodile su nekuda. I u tom trenutku, dok je ehoTragačevog smeha još uvek odzvanjao u vazduhu, iznenada sam shvatilazašto su tako važne. Vodile su natrag do Džareda, naravno. Natrag do

MIN@

44

obojice, Džareda i Džejmija. Gde drugo? Koja druga lokacija bi njojmogla da bude važna? Samo što sam sada shvatila da ne vode natrag, jerniko od njih ranije nije pratio te linije. Linije koje su bile jednakozagonetne njoj koliko i meni, sve dok...Zid je bio previše spor u pokušaju da me blokira. Bila je pometena, više jeobraćala pažnju na Tragača nego na mene. Uznemirila se u mojoj glavi nazvuk koji je dopirao iza mene, i tada sam postala svesna da mi Tragačprilazi. Tragač uzdahnu.’’Više sam očekivala od tebe. Tvoja dosadašnja postignuća delovala sutako obećavajuće.’’’’Šteta je što nisi mogla lično da se prijaviš za ovaj zadatak. Sigurna samda bi, kada bi morala da se nosiš s domaćinom koji se opire, to za tebebila dečja igra.’’ Nisam se okrenula da je pogledam. Glas mi je ostaostaložen.Ona frknu prezrivo.’’U početku je bilo dovoljno izazovno čak i bez domaćina koji se opiru.’’’’Da, i sama sam morala da ukrotim nekoliko njih.’’ Tragač groknu odsmeha.’’Da li je Svevideće Morske Trave bilo veoma teško ukrotiti? Jesu libežale?’’ Glas mi je ostao miran.’’Nismo imali problema na Južnom polu. Naravno, Severni pol je biosasvim druga priča. Načinjena je velika greška u pristupu. Izgubili smočitavu šumu.’’ Reči su mi odisale tugom tog događaja. Hiljadu razumnihbića radije je zauvek zatvorilo oči nego da nas prihvati. Savili su svojelišće, sakrivši ga od sunca, i umrli od gladi.Bolje što jesu, prošaputa Melani. U toj misli se nije osećala zloba, samoodobravanje kojimje pozdravljala tragediju iz mog sećanja.To je bilavelika šteta. Dozvolila sam da mi agonija tog saznanja, osećaj umirućihmisli koji nas je povezivao s bolom sestrinske šume, preplavi um.To je bila smrt u svakom slučaju.Tragač progovori, i ja pokušah da se koncentrišem samo na jedanrazgovor.’’Da’’ glas joj beše uznemiren. ’’To je bilo loše izvedeno.’’’’Nikada ne možeš da budeš dovoljno oprezan kada nekome dodeljuješmoć. Neki nisu pažljivi kao što bi trebalo da budu.’’Nije odgovorila, i čula sam kako uzmiče nekoliko koraka. Svi su znali daje greška koja je dovela do masovnog samoubistva bilo delo Tragača, kojisu, pošto Svevideće Morske Trave nisu mogle da beže, potcenili njihovusposobnost da pronađu izlaz. Nepromišljeno su nastavili dalje, otpočevšiprvi talas kolonizacije pre nego što nas je bilo dovoljno dasprovedemo opštu asimilaciju. Dok su shvatili za šta su Svevideće Morske

MIN@

45

Trave sposobne, na šta su spremne, već je bilo prekasno. Sledeća pošiljkahibernirajućih duša bila je predaleko, i pre nego što su stigle, severnašuma bila je izgubljena.Sada sam se okrenula ka Tragaču, radoznala da procenim utisak koji sumoje reči na nju ostavile. Bila je apatična, zagledana u belu prazninuogoljenog zida na suprotnom kraju sobe.’’Žao mi je što ne mogu više da ti pomognem.’’ Te reči sam izgovorilaodlučno, pokušavajući da joj stavim do znanja da želim da ode. Bila samspremna da ponovo imam svoju kuću samo za sebe.Za nas, ubaci se Melani pakosno. Uzdahnula sam. Sada je bila tako punasebe.’’Stvarno nije trebalo da se mučiš i dolaziš čak ovamo.’’’’U pitanju je posao’’ uzvrati Tragač, slegnuvši ramenima. ’’Ti si mijedini zadatak. Dok ne nađem ostale, mogla bih da se zadržim u tvojojblizini i nadam se da će mi se posrećiti.’’

7. SUOČAVANJE

’’Molim, Licem Ka Suncu?’’ upitah, zahvalna podignutoj ruci što mi jeprekinula predavanje. Nisam se osećala prijatno za govornicom kaoobično. Moja najveća prednost, moja jedina prava preporuka, jer mojdomaćin beše primio malo formalnog obrazovanja, s obzirom na to da jebila u bekstvu od doba rane adolescencije, bilo je lično iskustvo naosnovu kog sam obično posučavala. Ovo je bio prvo predavanje iz istorijesveta koje sam držala ovog semestra za koje nisam imala sećanja na kojabih se oslonila. Bila sam uverena da su moji studenti na gubitku zbogtoga.’’Žao mi je što vas prekidam, ali...’’ sedokosi čovek zastade, mučeći se daverbalizuje svoje pitanje. ’’Nisam siguran da razumem. Znači,Vatroideri... jedu dim zapaljenog Hodajućeg Cveća? Kao hranu?’’Pokušavao je da potisne užas u glasu. Duše nisu osuđivale druge duše. Alipošto sam znala da dolazi s Planete Cveća, nisam bila iznenađenanjegovom burnom reakcijom na sudbinu sličnog oblika života s drugeplanete. Uvek me je opčinjavalo to što su se neke duše toliko unosile uprobleme kojeg god od svetova koje su nastanjivale da su zanemarivaleostatak univerzuma. Ali, ruku na srce, možda je Licem ka Suncu bio ustanju hibernacije kada je Svet Vatre postao ozloglašen.’’Da, oni dobijaju osnovne hranljive sastojke iz tog dima. I u tome ležifundamentalna dilema i kontroverza Sveta Vatre i razlog što ta planeta

MIN@

46

nije zatvorena, premda je svakako bilo dovoljno vremena da se upotpunosti naseli. Nju karakteriše i veliki procenat preseljenja.’’Kada je Svet Vatre bio otkriven, prvobitno je vladalo mišljenje da sudominantna vrsta, Vatrožderi, jedini inteligentan oblik života na njoj.Vatrožderi nisu smatrali Hodajuće Cveće sebi ravnim, što je kulturnapredrasuda, pa je prošlo izvesno vreme, čak i nakon prvog talasakolonizacije, pre nego što su duše shvatile da ubijaju inteligentnabića. Od tada, naučnici Sveta Vatre usmerili su svoje napore kapronalaženju zamena koje bi podmirile potrebe za hranom Vatroždera.Pauci se sada transportuju tamo kao ispomoć, ali njihove dve planete sumeđusobno udaljene stotinama svetlosnih godina. Kada ova preprekabude prevaziđena, kao što će uskoro i biti, sigurna sam, poštoji nada da ćeHodajuće Cveće takođe biti asimilovano. U međuvremenu, brutalnostje umnogome uklonjena iz te jednačine.’’Barem, ovaj, što se tiče spaljivanja živih bića, i nekih drugih pojava.’’Kako mogu da...’’ Licem ka Suncu zaćura, ne mogavši da dovrširečenicu. Jedan drugi glas dovrši njegovu misao.’’To zvuči kao veoma surov ekosistem. Zašto ta planeta nije napuštena?’’’’Naravno da se o tome raspravljalo, Roberte. Ali mi ne napuštamoplanete olako. Postoji mnogo duša kojima je Svet Vatre dom. Neće da sepresele protiv svoje volje.’’ Skrenula sam pogled, vrativši se svojimbeleškama, u pokušaju da okončam ovu diskusiju koja je bila van teme.’’Ali to je varvarski!’’Robert je bio fizički mlađi od većine srudenata, bliži mojoj starosti,zapravo, od svih ostalih. I pravo dete na jedan važniji način. Zemlja jebila njegov prvi svet’’Majka je u ovom slučaju takođe bila Zemljanka pre nego što se predaladušama činilo se da on ne može da sagleda stvari iz šire perspektive,poput starijih duša koje su više proputovale.’’ Pitala sam se kako bi biloroditi se s ovim neverovatno jakim senzacijama i emocijama ovihdomaćina bez prethodnog iskustva koje bi poslužilo za poređenje.Bilo bi resko pronaći objekrivnost. Trudila sam da imam to u vidu ibudem naročito strpljiva u odgovaranju.’’Svaki svet je iskustvo za sebe. Osim ako niste živeli na tom svetu, nemožete potpuno da shvatite...’’’’Ali vi niste živeli na Svetu Vatre’’ prekide me. ’’Mora da ste imali ististav... osim ako ste iz nekog drugog razloga preskočili tu planetu? Bili stena gotovo svim ostalim mestima.’’

MIN@

47

’’Izbor planete je veoma lična i privatna odluka, Roberte, kao što ćešmožda jednoga dana iskusiti.’’ Glas mi je bio takav da nije ostavljaomesta daljoj diskusiji na tu temu.Zašto im ne kažeš?Ti zaista misliš da je to varvarski i surovo i pogrešno. Što je priličnoironično, ako mene pitaš, mada to nikada ne radiš. U čemu je problem?Da li se stidiš što se slažeš s Robertom? Zato što je on više nalik ljudskombiću od ostalih?Melani je, došavši do reči, postajala sve nesnosnija. Kako da sekoncentrišem na posao kada mi njene misli stalno odzvanjanju u glavi?Jedna tamna senka se pomeri u stolici iza Roberta.Tragač, obučena u crno od glave do pete kao i obično, naže se napred,prvi put pažljivo prateći diskusiju.Oduprla sam se nagonu da je prostrelim pogledom. Nisam želela daRobert, koji je već izgledao posramljeno, pogrešno shvati da je taj izrazupućen njemu. Melani je gunđala. Ona je želela da mu se ne odupirem. Tošto nas je Tragač pratila u stopu bilo je poučno za Melani; mislila je da nemože ništa i nikoga da mrzi više nego mene.’’Vreme nam je gotovo isteklo’’ objavila sam s olakšanjem. ’’Drago mi ješto mogu da vas izvestim da ćemo sledećeg utorka imati gostujućegpredavača koji će moći da nadomesti moje neznanje iz ove oblasti. ČuvarPlamena, novi stanovnik naše planete, doći će ovamo kako bi nam pružiojedan ličniji uvid u naseljavanje Sveta Vatre. Znam da ćete ga dočekati sistom ljubaznošću koju ukazujete meni, i ponašati se s poštovanjem premaveoma mladoj dobi njegovog domaćina. Hvala vam na vremenu.’’Učionica se sporo praznila, pošto su mnogi studenti zastajali daproćaskaju jedni s drugima dok su skupljali stvari. Ketine reči oprijateljstvu proleteše mi kroz glavu, ali nisam osetila želju da sepridružim ikome od njih. Bili su stranci.Da li se ja tako osećam? Ili Melani? Teško je reći. Možda sam po prirodinedruštvena. Pretpostavljam da moja prošlost govori u prilog toj teoriji.Nikada nisam ostvarila vezu dovoljno jaku da bi me zadržala na jednojplaneti duže od jednog životnog veka.Primetila sam da su Robert i Licem ka Suncu zastali kraj vrataučionice, zadubljeni u diskusiju koja je delovala žustro. Mogla sam dapretpostavim o čemu razgovaraju.’’Priče o Svetu Vatre uzburkavaju strasti.’’Žena Tragač je stajala pored mene. Imala je običaj da najavljuje svojprilazak odsečnim tapkanjem svojih tvrdih štikli. Oborila sam pogled i

MIN@

48

videla da za promenu nosi patike, crne, naravno. Bez tih dodatnihcentimetara delovala je još niže.’’To mi nije omiljena tema’’ rekoh ravnodušno. ’’Više volim da pričam onečemu što sam doživela iz ličnog iskustva.’’Razred je burno reagovao.’’Jeste.’’Gledala me je upitno, kao da očekuje nešto više. Skupila sam beleške iokrenula se da ih stavim u tašnu.’’Čini mi se da si i ti reagovala.’’Pažljivo sam spustila papire u tašnu, ne okrećući se.’’Pitam se zašto nisi odgovorila na ono pitanje.’’ Nastupila je tišina dok ječekala da joj odgovorim. Što nisam učinila. ’’Dakle... zašto nisiodgovorila na pitanje?’’Okrenula sam se, ne krijući nestrpljenje na licu.’’Zato što nije imalo veze s temom, zato što Robert treba da nauči kako dase ponaša, i zato što se to nikog drugog ne tiče.’’Zabacila sam tašnu preko ramena i uputila se ka vratima. Ostala je uzmene, ubrzavajući korak da bi me sustigla. Išle smo hodnikom u tišini.Ponovo je progovorila tek kada smo izašle napolje, gde su čestice prašineplesale na popodnevnom suncu nošene povetarcem u kojem se osećaomiris soli.’’Misliš li da ćeš se ikada skrasiti, Lutalice? Na ovoj planeti, možda? Činise da imaš sklonost ka njihovim... osećanjima.’’Naljutila me je prikrivena uvreda sadržana u njenom tonu. Nisam čak bilasigurna kako je nameravala da me uvredi, ali beše očito da jeste. Melanise uvređeno promeškoljila.’’Nisam sigurna na šta misliš.’’’’Reči mi nešto, Lutalice. Da li ih sažaljevaš?’’’’Koga?’’ upitah ravnodušno. ’’Hodajuće Cveće?’’’’Ne, ljude.’’Zastala sam naglo, i ona zakoči i stade pored mene. Bile smo na samonekoliko blokova od mog stana i ja sam hodala brzo, u nadi da ću je seotarasiti, iako sam pretpostavljala da će se sama pozvati unutra. Njenopitanje me je, međutim, uhvatilo nespremnu.’’Ljude?’’’’Da. Da li ih sažaljevaš?’’’’Ti ne?’’’’Ne. Bili su prilično brutalna rasa. Imali su sreće što su preživeli jednipored drugih toliko koliko jesu.’’’’Nisu svi bili loši.’’

MIN@

49

’’To im je bilo u prirodi. Brutalnost je bila sastavni deo njihove vrste. Aliti ih žališ, kako mi se čini.’’’’Ovo je veliki gubitak, zar ne misliš?’’ pokazah rukom oko nas. Stajalesmo na mestu nalik parku između dve spavaonice studentskog domaobrasle bršljanom. Tamnozelena boja bršljana bila je lepa za oko, naročitou kontrastu s izbledelom crvenom bojom starih cigli. Vazduh je bio blag iokupan zlatom, a miris okeana davao je slanu notu slatkom, medenommirisu sveca u žbunju.Poveterac mi je mazio golu kožu na rukama.’’U svojim ostalim životima sigurno nisi osetila nešto ovako živo. Zarti ne bi žalila nekoga kome je ovo oduzeto?’’ Izraz lica joj je ostaoprazan, bezosećajan. Pokušala sam da je privučem, da je nateram dasagleda stvari iz drugog ugla. ’’Na kojim drugim svetovima si živela?’’Oklevala je, zatim se ispravila.’’Ni na jednom. Živela sam samo na Zemlji.’’To me je iznenadilo. Bila je dete koliko i Robert.’’Samo na jednoj planeti? I izabrala si da budeš Tragač u svom prvomživotu?’’ Klimnula je jednom, stegnute vilice. ’’Pa. Pa dobro, to je tvojastvar.’’Krenula sam. Ako budem poštovala njenu privatnost, možda će miuzvratiti uslugu.’’Pričala sam s tvojom Utešiteljkom.’’A možda i neće, pomisli Melani zajedljivo.’’Molim?’’ izustih iznenađeno.’’Kako sam razumela, imala si i drugih problema, osim što nisi mogla dapristupiš informacijama koje tražim. Da li si razmotrila mogućnostda se prebaciš u drugog, prijemčivijeg domaćina? Predložila ti je to, zarne?’’’’To je rekla tebi!’’ Na Tragačevom licu očitavalo se likovanje.’’Nije morala da mi odgovori. Veoma sam dobra u tumačenju ljudskihizraza lica. Mogu da primetim kada moja pitanja pogode u živac.’’’’Kako se usuđuješ? Odnos između duše i njenog Utešitelja je...’’’’Svetinja, da; znam to. Ali prihvatljivi načini istrage po svemu sudeći nedaju rezultata u tvom slučaju. Moram da budem kreativna.’’’’Misliš da krijem nešto od tebe?’’ odrezah, previše besna da bihkontrolisala gađenje uglasu. ’’Misliš da sam to poverila svojojUtešiteljki?’’Moj bes je nije uzrujao. Možda je, s obzirom na njemu čudnu ličnost, bilanavikla na takve reakcije.

MIN@

50

’’Ne. Mislim da mi govoriš ono što znaš... ali mislim da se ne trudišdovoljno. Viđala sam to i ranije. Sve više saosećaš sa svojim domaćinom.Dopuštaš da njena sećanja nesvesno upravljaju tvojim željama. Sada jeverovatno prekasno. Mislim da bi se bolje osećala ako pređeš u drugogdomaćina, a možda će neko drugi s njom imati više sreće.’’’’Ha!’’ dreknuh. ’’Melani bi ih žive pojela!’’ Njeno lice se zaledi.Nije imala pojma, bez obzira na to šta je mislila da je izvukla od Keti.Mislila je da Melanin uticaj potiče od sećanja, da je nesvestan.’’Veoma mi je zanimljivo što pričaš o njoj u sadašnjem vremenu.’’Ignorisala sam tu opasku, pokušavajući da se pretvaram da se nisamodala.’’Ako misliš da bi neko drugi imao više sreće u otkrivanju njenih tajni,varaš se.’’’’Postoji samo jedan način da saznamo.’’’’Imaš li nekoga na umu?’’ upitah, glasom ledenim od odbojnosti.Ona se isceri.’’Ja sam dobila dozvolu da pokušam. Ne bi trebalo dugo da potraje.Pričuvaće mi domaćina dok ne završim.’’Morala sam duboko da udahnem. Tresla sam se, a Melani se toliko gušilaod mržnje da je ostala bez teksta. Sama pomisao da imam Tragača u sebi,čak i znajući da ne bih bila tu, beše toliko odvratna da sam osetila kakome ponovo hvata mučnina od prošle nedelje.’’Šteta za tvoju istragu što ja nisam Preskakač.’’ Tragačeve oči se suziše.’’Pa, to svakako odlaže okončanje ovog zadatka. Istorija me nikad nijepreviše interesovala, ali izgleda da me sada očekuje kompletan kurs.’’’’Upravo si rekla da je verovatno prekasno da bi se izvuklo išta više iznjenih sećanja,’’ podsetih je, trudeći se da mi glas ostane miran. ’’Zašto sene vratiš tamo odakle si došla?’’Slegnula je ramenima i kiselo se nasmešila.’’Sigurna sam da jeste prekasno... za dobrovoljno pružanje informacija.Ali ako ti ne želiš da sarađuješ, ona bi mogla da me odvede do njih.’’’’Da te odvede?’’’’Kada bude preuzela punu kontrolu, a ti nisi ništa bolja od onog slabića,predašnje Leteće Pesme, sada Kevina. Sećaš ga se? Onaj koji je napaoIscelitelja?’’ Zurila sam u nju, pušeći se od besa.’’Da, verovatno je samo pitanje vremena. Tvoja Utešiteljka ti nijepredočila statističke podatke, zar ne? Pa, čak i da jeste, ne bi imalanajnovije podatke kojima mi raspolažemo. Procenat uspešnosti na dugestaze u slučajevima poput tvog, kada ljudski domaćin počne da pružaotpor, iznosi manje od dvadeset odsto. Jesi li znala da je situacija tako

MIN@

51

loša? Oni menjaju informacije koje daju potencijalnim doseljenicima.Više se neće nuditi odrasli domaćini. Rizik je preveliki. Gubimo duše.Uskoro će početi da ti se obraća, da govori kroz tebe, kontroliše tvojeodluke.’’Nisam se pomerila ni za milimetar niti opustila ijedan mišić. Tragačse nagnu napred, propinjući se na prste da bi mi se unela u lice. Glas jojje postao tih i umiljat u pokušaju da zvuči ubedljivo.’’Da li to želiš, Lutalice? Da izgubiš? Da nestaneš, da te izbriše drugasvest? Da budeš ništa više od tela jednog domaćina?’’ Nisam mogla dadišem. ’’Situacija može samo da se pogorša. Ti više nećeš biti ti. Pobedićete i nestaćeš. Možda će neko intervenisati... možda će te prebaciti, kao štosu učinili s Kevinom. I postaćeš neko dete po imenu Melani koje voli dapetlja oko kola umesto da komponuje muziku. Ili šta god da ona radi.’’’’Procenat uspešnosti je manji od dvadeset odsto?’’ prošaputah.Ona klimnu, trudeći se da potisne osmeh.’’Gubiš sebe, Lutalice. Svi svetovi koje si videla, sva iskustva koja sisakupila, sve će biti uzalud. Videla sam u tvom dosijeu da imašpotencijala za Materinstvo. Ako se posvetiš Materinstvu, barem neće sveto biti potpuno protraćeno. Zašto da odbaciš sebe? Da li si razmotrilamogućnost da postaneš Majka?’’ Ustuknula sam naglo, crveneći.’’Izvini’’ promrmlja, takođe crvena u licu. ’’To je bilo neučtivo. Zaboravida sam to rekla.’’’’Idem kući. Nemoj da me pratiš.’’’’Moram, Lutalice. To mi je posao.’’’’Zašto te toliko brine nekoliko slobodnih ljudi? Zašto? Kako višeopravdavaš svoj posao. Pobedili smo! Vreme je da se priključiš društvu iučiniš nešto produktivno!’’Moja pitanja, moje implicirane optužbe, nisu je uzbudile.’’Gde god ostatak njihovog sveta dođe u kontakt s našim, tu ima smrti.’’Te reči je izgovorila spokojno, i za trenutak sam ugledala neku druguosobu u njenom licu. Iznenadila me je spoznaja da duboko veruje u to štogovori. Deo mene je pretpostavljao da je izabrala Poziv Tragača samozato što potajno čezne za nasiljem. ’’Čak i ako samo jedna duša budeizgubljena zbog tvog Džareda ili tvog Džejmija, to će biti previše. Svedok na ovoj planeti ne zavlada potpuni mir, moj posao će biti opravdan.Dokle god Džaredi preživljavaju, ja sam neophodna da bih zaštitila našuvrstu. Dokle god postoje Melani koje vuku duše za nos...’’Okrenuh joj leđa i uputih se ka stanu dugim koracima koji bi je naterali dapotrči u slučaju da želi da me sustigne.

MIN@

52

’’Nemoj da izgubiš sebe, Lutalice!’’ vikala je za mnom. ’’Vreme tiističe!’’ Zaćutala je, zatim povikala još glasnije. ’’Obavesti me kad budevreme da te zovem Melani!’’Glas joj je jenjavao kako se razdaljina između nas dve povećavala. Znalasam da će krenuti za mnom svojim tempom. Ova poslednja neugodnanedelja, u kojoj sam viđala njeno lice u zadnjim redovima na svakompredavanju, slušala njene korake iza sebe na pločniku svakog dana, nijebila ništa u poređenju s onim što će doći. Potpuno će mi zagorčati život.Imala sam osećaj kao da se Melani divlje odbija od unutrašnjih zidovamoje lobanje.Hajde da joj smestimo otkaz. Reci njenim nadređenima da je učinila neštoneprihvatljivo. Da nas je napala. Biće naša reč protiv njene...U ljudskom svetu, podsetih je, gotovo tužna što nemam pristup takvojvrsti ustrojstva. Ne postoje nadležni u tom smislu. Svi rade zajedno kaojednaki. Postoje oni kojima mnogi odgovaraju, kako bi informacije ostaleorganizovane, kao i veća koja donose odluke o tim informacijama, ali onije neće skinuti sa zadatka na kojem želi da bude. Vidiš, to funkcionišekao...Koga briga kako funkcioniše ako nam neće pomoći? Znam, hajde da jeubijemo!Odbojna slika mojih šaka koje se sklapaju oko Tragačevog vrata ispuni mium.Upravo takve stvari su razlog što je bolje da moja vrsta nastavi daupravlja ovim mestom. Spusti se na zemlju. Uživala bi u tome koliko i ja.Slika se vratila, s Tragačevim licem koje je poprimalo modru boju u našojmašti, ali je ovog puta bila praćena jakim talasom zadovoljstva.To si ti, ne ja. Moja izjava beše istinita; ta slika mi se gadila. Ali je takođebila opasno blizu laži, u smislu da bih bila veoma srećna kad više nikad nebih ugledala Tragača.Šta ćemo sad? Ja neću da odustanem. Ti nećeš da odustaneš. A ni tajprokleti Tragač sigurno neće da odustane!Nisam joj odgovorila. Nisam imala spreman odgovor.U mojoj glavi je nakratko zavladala tišina. To beše lepo. Kada bi samotišina mogla da potraje. Ali postoji samo jedan način da sebi obezbedimmir. Da li sam voljna da platim cenu? Imam li više izbora?Melani se polako primirila. Kad sam se našla s druge strane ulaznih vrata,zaključavajući bravu, ljudski artefakt kojem nije bilo mesta u mirnomsvetu, koju nikada ranije nisam zaključavala, ona je zapala u razmišljanje.Nikad nisam razmišljala o tome kako vi nastavljate vrstu. Nisam znala datako stoje stvari.

MIN@

53

Mi to shvatamo veoma ozbiljno, kao što možeš da zamisliš. Hvala nabrizi. Nije je uvredio jak prizvuk ironije u toj misli.Još uvek je razmišljala o svom otkriću dok sam ja upalila računar i počelada tražim red letenja šatlova. Prošao je koji trenutak pre nego što jeshvatila šta radim.Kuda idemo? U toj misli se osećao tračak panike. Osetila sam kako njenasvest počinje da pretražuje moj um, dodirima mekim poput pera, tražećibilo šta što možda skrivam od nje. Odlučila sam da je poštedim pretrage.Idem u Čikago. Panika je sada bila opipljivija.Zašto?Idem da se vidim s Isceliteljem. Njoj ne verujem. Želim da popričam snjim pre nego što donesem odluku.Nastupila je kratka tišina pre no što je opet progovorila.Odluku da me ubiješ?Da, baš tu.

8.LJUBAV

’’Ti se plašiš letenja?’’ Tragačev glas beše pun neverice koja je naginjalapodsmehu. ’’Putovala si kroz duboki svemir osam puta a plašiš se daodletiš šatlom do Tusona u Arizoni?’’’’Kao prvo, ne plašim se. Kao drugo, dok sam putovala kroz dubokisvemir nisam baš bila svesna gde se nalazim, pošto sam boravila u komoriza hibernaciju. I kao treće, ovaj domaćin pati od mučnine kad letišatlom.’’Tragač prevrnu očima u znak gađenja.’’Pa, uzmi lek! Šta bi radila da Iscelitelj Gazi Preko nije prešao u bolnicuSentMeri. Vozila bi se do Čikaga?’’’’Ne bih. Ali pošto je vožnja kolima sada praktičan izbor, to ću i učiniti.Biće lepo videti malo više ovog sveta. Pustinja može biti očaravajuća...’’’’Pustinja je smrtno dosadna.’’’’... a ja nikuda ne žurim. Moram da razmislim o mnogim stvarima iprijaće mi da neko vreme budem sama.’’Značajno sam je pogledala dok sam naglašavala poslednju reč.’’Ionako ne razumem zašto ideš da posetiš svog starog Iscelitelja. Ovdeima mnogo kompetentnih Iscelitelja.’’’’Osećam se ugodno u društvu Iscelitelja Gazi Preko. On ima iskustva sovim, a verujem da ja nemam sve potrebne informacije.’’Dobacila sam joj još jedan značajan pogled.

MIN@

54

’’Nemaš vremena da ne žuriš, Lutalice. Poznati su mi ti znaci.’’’’Oprosti ako tvoje informacije ne smatram nepristrasnim. Znamdovoljno o ljudskom ponašanju da prepoznam znake manipulacije.’’Ljutito me je odmeravala.Ubacivala sam u iznajmljeni auro ono malo stvari koje sam planirala daponesem sa sobom. Imala sam dovoljno odeće da mi potraje nedeljudana bez pranja, i osnove higijenske potrepštine. Iako nisam nosilamnogo toga, za sobom sam ostavljala još i manje. Nakupila sam veomamalo lične imovine. Posle svih ovih meseci provedenih u mom malomstanu, zidovi su još uvek bili goli, police prazne. Možda nikad nisamimala nameru da se skrasim ovde.Tragač se ukopa na trotoaru pored mog otvorenog prtljažnika,obasipajući me zluradim pitanjima i komentarima kad god sam se našlau slušnom dosegu. Barem sam bila čvrsto ubeđena da je previšenestrpljiva da bi me pratila na putu. Bilo je to veliko olakšanje.Zamišljala sam kako mi prilazi svaki put kada zastanem da jedem, kako semota oko toaleta na benzinskim pumpama, s neiscrpnim pitanjima kojame čekaju svaki put kad zaustavim auto na semaforu. Zadrhtala sam nasamu tu pomisao. Ako novo telo znači da ću se osloboditi Tragača... pa,onda je to prilično dobar podstrek.Imam i drugi izbor. Mogu da proglasim ovaj svet neuspehom, napustimga i pređem na desetu planetu. Mogu da se potrudim da zaboravim čitavoto iskustvo. Zemlja bi mogla da bude samo jedna mala mrlja u mom inačebesprekornom dosijeu.Ali kuda bih otišla? Na neku planetu na kojoj sam već bila? Raspevanisvet mi je bio jedan od omiljenih, ali da se odreknem vida i zamenim gaslepilom? Planeta Cveća je ljupka... samo što oblici života koji sezasnivaju na hlorofilu imaju tako mali opseg emocija. Osećala bih seneverovatno usporeno nakon tempa ovog ljudskog mesta.Na neku novu planetu? Nedavno je pokrenuta jedna nova kampanja, ovdena Zemlji, nove domaćine su nazivali Delfinima, u nedostatku boljegpoređenja, premda su više podsećali na vilinkonjice nego na morskesisare. Radi se o naprednoj vrsti, i svakako pokretnoj, ali nakon mogdugog boravka kod Svevidećih Morskih Trava, pomisao na još jednuvodenu planetu bila mi je odbojna.Ne, postoji još toliko toga na ovoj planeti što nisam iskusila.Nijedno drugo mesto u poznatom delu svemira ne doziva me tako jakokao ovo malo zeleno senovito dvorište u ovoj tihoj ulici. Niti posedujeprivlačnost praznog pustinjskog neba, koje sam videla samo uMelaninim sećanjima.

MIN@

55

Melani se nije izjašnjavala o mojim namerama. Bila je veoma tiha otkakosam odlučila da pronađem Gazi Preko Duboke Vode, svog prvogIscelitelja. Nisam bila sigurna šta ta otuđenost znači. Pokušava li daostavi utisak da je manje opasna, manje naporna? Da li se priprema zaTragačevo ubacivanje? Za smrt? Ili se sprema za borbu sa mnom? Dapokuša da preuzme kontrolu?Bez obzira na njen plan, držala se na distanci. Bila je samo slabo, budnoprisustvo u pozadini mog uma.Ušla sam unutra poslednji put, da vidim jesam li išta zaboravila. Stan jeizgledao prazno. Tu je bio još samo osnovni nameštaj koji je prethodnistanar ostavio za sobom. Isti tanjiri još su bili u kredencu, jastuci nakrevetu, lampe na stolovima; ako se ne vratim, biće veoma malo toga štoće novi stanar morati da izbaci.Telefon zazvoni dok sam izlazila napolje i ja se vratih da se javim, alibeše prekasno. Već sam bila namestila sistem za primanje poruka daodgovori nakon prvog zvona. Znala sam šta će pozivalac čuti: mojeneodređeno objašnjenje o tome kako neću biti prisutna ostatak semestra ida će moja predavanja biti otkazana dok mi ne nađu zamenu. Bez ikakvogdatog razloga. Pogledala sam u sat na televizoru. Tek je prošlo osamizjutra. Bila sam sigurna da je Kurt zvao, pošto je upravo bio primio malodetaljnije objašnjenje putem imejla koji sam mu poslala kasno sinoć.Osećala sam se krivom što nisam do kraja ispunila svoju obavezu premanjemu, gotovo kao da sam već „preskočila" u drugog domaćina.Možda je ovaj korak, ovo odustajanje, bilo uvod u moju sledećuodluku, moju veću sramotu. Ta pomisao beše mučna. Zbog nje nisamimala želju da saslušam poruku, iako nisam zaista žurila da odem.Osvrnula sam se još jednom po praznom stanu. Nisam imala utisak da ištaostavljam za sobom, nije bilo nikakve privrženosti ovim prostorijama.Imala sam čudan osećaj da me čitav ovaj svet, ne samo Melani, već celazemaljska kugla, ne želi, bez obzira na to koliko ja želim nju. Kao danisam uspevala da pustim korenje. Kiselo sam se nasmešila na pomisaokorenja. To osećanje bilo je samo glupo sujeverje.Nikada ranije nisam imala domaćina koji je sposoban za sujeverje. Bila jeto zanimljiva senzacija. Kao da znate da vas neko posmatra, a vi nemožete da ga vidite. Od toga su me podilazili žmarci po vratu.Odlučno sam zatvorila vrata za sobom, ali nisam pipala prevaziđenebrave. Niko neće dirnuti u ovo mesto dok se ja ne vratim, ili dok ne budedato nekom drugom na korišćenje.

MIN@

56

Ušla sam u auto, ne gledajući Tragača. Nisam imala mnogo iskustva svožnjom, a nije ni Melani, pa sam bila malo nervozna. Ali bila samsigurna da ću se uskoro navići.’’Čekaću te u Tusonu’’ reče Tragač, naginjući se kroz otvoren prozor sasuvozačke strane dok sam palila motor.’’Ne sumnjam u to’’ promrmljah.Pronašla sam kontrole u vratima. Trudeći se da prikrijem osmeh, pritislasam dugme za podizanje stakla i posmatrala kako ona odskače unazad.’’Možda...’’ reče, povisivši ton toliko da je skoro vikala, kako bi mogla daje čujem pored buke motora i spuštenog prozorskog stakla, ’’možda ćupokušati na tvoj način. Možda ćemo se videti na putu.’’Nasmešila se i slegla ramenima.To je rekla samo da bi me iznervirala. Trudila sam se da joj ne dozvolimda vidi da je uspela u tome. Usmerila sam pažnju na put ispred sebe ipažljivo se odvojila od ivičnjaka.Bilo je lako pronaći autoput i zatim pratiti znakove koji su vodili ka izlazuiz San Dijega. Ubrzo više nije bilo znakova koje je trebalo slediti, nitiraskrsnica na kojima se moglo pogrešno skrenuti. Za osam sati biću uTusonu. To nije bilo dovoljno dugo. Možda ću da prenoćim u nekomgradiću usput. Kada bih bila sigurna da će Tragač biti na odredištu,čekajući nestrpljivo, umesto da krene za mnom, jedno zaustavljanje bipredstavljalo vrlo lepo odlaganje. Uhvatila sam sebe kako često gledam uretrovizor, proveravajući da li me prati.Vozila sam sporije od ostalih, bez želje da stignem na odredište, i drugakola su me obilazila ne zastajući. Nisam prepoznala nijedno lice u kolimakoja su me preticala. Nije trebalo da dozvolim da me Tragačevoizazivanje pogodi; očito joj nije bilo u prirodi da bilo šta radi polako. Paipak... nastavila sam da se osvrćem u retrovizor.Ranije sam išla na zapad do okeana, na sever i jug duž lepe kalifornijskeobale, ali nikad nisam išla na istok. Civilizacija je brzo ostala iza mene, iuskoro sam bila okružena ogoljenim brdima i stenama koje su prethodilepraznim pustinjskim prostranstvima. Bilo je veoma opuštajuće naći seizvan civilizacije, i to me je mučilo. Usamljenost nije trebalo toliko da meprivlači. Duše su društvena bića. Mi živimo, radimo i odrastamo zajednou harmoniji. Svi smo isti: miroljubivi, dobroćudni, iskreni. Zašto bih seosećala bolje odvojena od svoje vrste?Da li je Melani odgovorna za to?Potražila sam je, ali našla sam je uljuljkanu, kako drema u dalekom kutkumog uma. Ovo je bilo najbolje otkako je ponovo počela da priča.

MIN@

57

Kilometri su se brzo nizali. Tamne, grube stene i prašnjave ravniceprekrivene niskim rastinjem promicale su s monotonom jednolikošću.Shvatila sam da vozim brže nego što sam nameravala. Ovde nije biloničega što bi mi držalo pažnju, pa mi je bilo teže da odugovlačim.Odsutno sam se pitala zašto je pustinja toliko živopisnija u Melaninimsećanjima, toliko privlačnija. Pustila sam da mi misli lebde zajedno snjenim, pokušavajući da vidim šta je to toliko posebno u vezi s ovimmestom.Ali ona nije videla jalovu, mrtvu zemlju koja nas je okruživala. Sanjarilaje o nekoj drugačijoj pustinji, crvenoj, s kanjonima, o jednom čarobnommestu. Nije pokušavala da mi onemogući pristup. U stvari, činilo se da jegotovo nesvesna mog prisustva. Ponovo sam se zapitala šta ta njenaotuđenost znači. Nisam osećala nikakvu primisao o napadu. Više jedelovalo kao da se sprema za kraj.Živela je na srećnijem mestu u svojim uspomenama, kao da se oprašta.Bilo je to mesto koje mi nikada ranije nije dopustila da vidim.Videla samkolibicu, vešto podignutu nastambu skrivenu u jednom udubljenju u steniod crvenog peščara, opasno blizu klizišta. Neočekivano boravište,daleko od svake staze ili puta, sagrađeno na naizgled besmislenojlokaciji. Grubo mesto, bez ikakvih pogodnosti savremene tehnologije.Prisećala se kako se smeje koritu koje je morala da pumpa kako bi izvuklavodu iz zemlje.’’Bolje je od česme’’ reče Džared, dok su se sitne bore na njegovom licuprodubljivale, a veđe primicale jedna drugoj. Kao da ga moj smeh brine.Da li se boji da mi se to ne dopada? ’’Nema tragova koje bi pratili, nemadokaza da smo ovde.’’’’Sviđa mi se’’ odgovaram brzo. ’’Kao u nekom starom filmu. Savršenoje.’’Osmeh koji nikada zaista ne silazi s njegovog lica, osmehuje se čak i usnu, postaje još širi.’’U filmovima ti ne saopštavaju ono najgore. Hajde, pokazaću ti gde jetoalet.’’Čujem kako Džejmijev smeh odjekuje uskim kanjonom dok trči isprednas. Crna kosa mu poskakuje u trku. Sada neprestano poskakuje, tajmršavi dečak kože opaljene suncem. Nisam shvatila koliki teret ta uskaramena nose na sebi. Sada kada je Džared tu, on prosto lebdi. Izrazstrepnje je nestao, i zamenili su ga osmesi. Oboje smo čvršći nego što sammislila.’’Ko je podigao ovu kolibu?’’

MIN@

58

’’Moj otac i starija braća. Ja sam malo pomagao, ili bolje reći, smetao.Moj tata je voleo da pobegne od svega. I nije mnogo mario za društvenenorme. Nikada se nije potrudio da sazna kome ova zemlja uopšte pripada,ili da zatraži dozvolu za gradnju, niti bilo šta od tih zamornih stvari.’’Džared se smeje, zabačene glave. Sunčevi zraci se odbijaju odplavepramenove u njegovoj kosi. ’’Zvanično, ovo mesto ne postoji. Bašzgodno, zar ne?’’Naizgled i ne razmišljajući o tome, uzima me za ruku.Koža mi gori na mestu gde dodiruje njegovu. Osećaj je bolji od dobrog,ali izaziva mi čudan bol u grudima. Stalno me dodiruje tako, kao da svakiput mora da se uveri da sam tu. Da li shvata šta mi time radi, tim blagimpritiskom svog dlana na mom? Da li krv poigrava i u njegovim venama?Ili je samo srećan što više nije sam?Nije me više poljubio od one prve noći, kada sam vrisnula, otkrivšiožiljak na njegovom vratu. Zar ne želi ponovo da me poljubi? Treba li janjega da poljubim? Šta ako mu se to ne svidi?On me gleda s visine i osmehuje se, bore oko njegovih očiju skupljaju seu male mrežice. Pitam se je li zgodan kao što mislim da jeste, ili se samoradi o tome da je jedina preostala osoba na celom svetu osim mene iDžejmija. Ne, mislim da nije to. Stvarno jeste prelep.’’O čemu razmišljaš, Mel?’’ pita me. ’’Izgledaš kao da si se usredsredilana nešto veoma važno’’ smeje se.Sležem ramenima, a u stomaku mi igraju leptirići.’’Ovde je divno.’’ Osvrće se oko nas.’’Jeste. Ali opet, zar dom nije uvek divan?’’’’Dom’’ ponavljam tiho tu reč. ’’Dom.’’’’Tvoj dom takođe, ako tako želiš.’’’’Želim.’’ Imam utisak da je svaki kilometar koji sam prešla za poslednjetri godine vodio ka ovom mestu. Ne želim nikada da odem odavde, iakoznam da ćemo morati. Hrana ne raste na drveću.Barem ne u pustinji.Steže mi ruku i srce mi jače tuče u grudima. Isto je kao bol, ovozadovoljstvo.Slika se zamaglila kad je Melani ubrzala sled događaja, misli su jojprojurile kroz vreli dan i zaustavile se nekoliko sati nakon što je suncezašlo iza zidova crvenog kanjona. Pošla sam za njom, gotovo hipnotisananepreglednim putem koji se pružao ispred mene, dok je sasušeno žbunjepromicalo s jednoličnošću koja je paralisala um.

MIN@

59

Provirujem u jedinu malu usku spavaću sobu. Veliki dušek jeudaljen samo nekoliko centimetara od grubih kamenih zidova s obestrane. Prožima me dubok, jak osećaj radosti što vidim Džejmija usnulogna pravom krevetu, s glavom na mekom jastuku. Njegove duge, tankeruke i noge su raširene, ostavljaju malo mesta na dušeku za mene. Mnogoje veći u stvarnosti nego kada ga posmatram u svojoj glavi. Gotovo mu jedeset godina, uskoro više neće biti dete. Osim što će za mene uvek ostatidete. Džejmi diše ravnomerno, čvrsto spava. U njegovom snu nemastraha, barem u ovom trenutku. Tiho zatvaram vrata i vraćam se do malogkauča gde me Džared čeka.’’Hvala ti’’ šapućem, iako znam da ni vika sada ne bi probudila Džejmija.’’Krivo mi je. Ovaj kauč je prekratak za tebe. Možda bi trebalo da spavašu krevetu s Džejmijem.’’ Džared se tiho cereka.’’Mel, ti si samo nekoliko centimetara niža od mene. Spavaj naudobnom,za promenu. Kada izađem sledeći put, ukrašću sebi poljski krevet ili takonešto.’’To mi se ne sviđa, iz mnogo razloga. Hoće li uskoro otići? Hoće li naspovesti sa sobom kad krene?Da li ovakav raspored po sobama smatra konačnim?Grli me oko ramena i privija me uza se. Ja se ušuškavam bliže, iako meod vreline njegovog dodira srce ponovo boli.’’Što se mrštiš?’’ pita.’’Kada ćeš ti... kada ćemo mi morati ponovo da idemo?’’On sleže ramenima.’’Pokupili smo dovoljno toga na putu ovamo da nam potrajenekolikomeseci. Mogu da odem u nekoliko manjih pohara ako želiš daostaneš na jednom mestu duže vreme. Siguran sam da si umorna odbežanja.’’’’Da, jesam’’ slažem se. Udišem duboko da se okuražim. ’’Ali ako ti ideš,idem i ja.’’ On me jače grli.’’Priznajem, više volim tako. Pomisao da budem odvojen od tebe...’’smeje se tiho. ’’Da li će zvučati suludo ako kažem da bih radije umro?Previše melodramatično?’’’’Ne, znam šta misliš.’’Mora da oseća isto što i ja. Da li bi rekao sve to da me posmatra samo kaodrugo ljudsko biće, a ne kao ženu? Shvatam da je ovo prvi put da smozaista sami još od noći kada smo se sreli, prvi put da postoje vrata koja semogu zatvoriti između usnulog Džejmija i nas dvoje. Tolike noći smoproveli budni, pričajući šapatom, pripovedajući sve svoje dogodovštine,

MIN@

60

srećne priče i strašne priče, uvek sa Džejmijevom glavom u mom krilu.Zbog toga mi se disanje ubrzava, zbog tih prostih zatvorenih vrata.’’Mislim da nećeš morati da tražiš poljski krevet, ne još.’’Osećam kako me gleda upitno, ali ne mogu da mu uzvratim pogled. Sadasam posramljena, ali prekasno je. Već sam izrekla te reči.’’Ostaćemo ovde dok nam ne ponestane hrane, ne brini. Spavao sam i nagorim mestima od ovog kauča.’’’’Nisam na to mislila’’ uzvraćam, još uvek oborene glave.’’Ti ćeš spavati u krevetu, Mel. Ostajem pri tome.’’’’Nisam ni na to mislila’’ odgovaram jedva čujno. ’’Htela sam da kažemda je kauč dovoljno veliki za Džejmija. Neće prerasti još dugo. Mogla bihda spavam zajedno sa... tobom.’’Tišina. Želim da podignem glavu, da vidim izraz na njegovom licu, alipreviše sam uplašena. Šta ako je zgrožen tim predlogom? Kako ću topodneti? Hoće li me oterati? Njegovi topli, ogrubeli prsti podižu mi bradu.Srce mi tuče kao ludo kad nam se oči sretnu.’’Mel, ja...’’ na njegovom licu, za promenu, nema osmeh; Pokušavam daokrenem glavu, ali on mi drži bradu tako da ne mogu da odvojim pogledod njegovih očiju. Zar on ne oseća vrelinu između naših tela? Da li jesamo ja osećam? Kako je to moguće? Imam osećaj kao da je nekakvospljošteno sunce zarobljeno između nas dvoje, stisnuto poput cvetameđu stranicama debele knjige, sagorevajući papir. Da li on oseća neštodrugo? Nešto loše?Nakon trenutka tišine, njegova glava se okreće; sada je on taj koji skrećepogled, još uvek me držeći za bradu. Glas mu je tih.’’Ne duguješ mi to, Melani. Ništa mi ne duguješ.’’Teško gutam.’’Ne kažem... nisam mislila da se osećam obvezanom. I... ne bi trebalo niti. Zaboravi da sam išta rekla.’’’’Teško da ću moći, Mel.’’On uzdiše, i ja želim da me nema. Da se predam osvajačima koji će miuzeti um, ako je to potrebno da bi se izbrisala ova velika greška. Da seodreknem budućnosti da bih izbrisala ova dva minuta prošlosti. Bilo šta.Džared duboko uzdiše. Mršti se gledajući u pod, stegnute vilice i čvrstogpogleda.’’Mel, ne mora da bude tako. Samo zato što smo zajedno, samo zato štosmo poslednji muškarac i žena na Zemlji...’’ bori se da nađe prave reči,nešto što mislim da nikada ranije nisam videla da radi. ’’To ne znači damoraš da uradiš bilo šta što ne želiš. Ja nisam takav čovek, koji biočekivao…ne moraš..’’

MIN@

61

Izgleda toliko uznemireno, još uvek namršten, da ja progovaram, iakoznam da je to greška još pre nego što otpočnem.’’Nisam tako mislila’’ zamuckujem. ’’Ne govorim o moranju, i ne mislimda si „takav čovek". Ne. Naravno da ne mislim. Samo...’’Samo ga volim. Škrgućem zubima, pre nego što uspem još gore da seponizim. Trebalo bi da odmah odgrizem sebi jezik, pre nego štoupropastim još nešto.’’Samo... šta?’’ pita. Pokušavam da zavrtim glavom, ali on mi još uvekčvrsto drži bradu među prstima. ’’Mel?’’Oslobađam se i žustro vrtim glavom. On se naginje bliže meni, i lice muje odjednom drugačije. Postoji neki novi konflikt koji ne prepoznajem unjegovom izrazu, i mada ga ne razumem u potpunosti, on brišeosećaj odbijanja koji mi peče oči.’’Hoćeš li mi reći? Molim te?’’ mrmlja. Mogu da osetim njegov dah nasvom obrazu i mozak mi potpuno staje na nekoliko sekundi. Od njegovogpogleda zaboravljam da sam prestrašena, da sam poželela da više nikad neprogovorim.’’Kada bih mogla da izaberem nekoga, bilo koga, s kim bih se našla napustoj planeti, to bi bio ti’’ šapućem. Sunce među nama gori s više žara.’’Želim da sam stalno uz tebe. I ne samo... ne samo da pričamo. Kada medodirneš...’’ usuđujem se da pustim da mi prsti lagano pređu preko toplekože na njegovoj mišici, i osećam kao da plamenovi ližu iz njihovihvrhova. Grli me jače. Da li on oseća taj žar? ’’... ne želim da se zaustaviš.Želim da budem preciznija, ali ne mogu da pronađem prave reči. Što jedobro. Dovoljno je loše što sam i ovoliko priznala. ’’Ako ti ne osećaš isto,razumeću. Možda tebi nije isto. Što je u redu.’’ Lažem.’’Oh, Mel’’ uzdiše mi na uvo, okreće mi lice i ljubi me. Novi plamen nanjegovim usnama, snažniji od prethodnih, sažižući. Ne znam šta radim, alito kao da nije ni bitno. Rukama mi prolazi kroz kosu, a srce kao da hoćeda mi izgori. Ne mogu da dišem. Ne želim da dišem.A njegove usne prelaze do mog uva, i on mi zadrži lice kada pokušamponovo da ih nađem.’’To je bilo čudo, više od čuda, kada sam te pronašao, Melani. Kada bi mineko, u ovom trenutku, dao da biram između toga da se svet vrati na staroi da imam tebe, ne bih mogao da te se odreknem. Čak ni da bih spasao petmilijardi života.’’’’To je pogrešno.’’’’Veoma pogrešno, ali veoma istinito.’’’’Džarede’’ uzdišem. Pokušavam ponovo da ga poljubim. On se odmiče, iizgleda kao da hoće nešto da kaže. Šta još i da se kaže?

MIN@

62

’’Ali...’’„Ali?" Kako tu može da bude nekog ali? Šta bi uopšte moglo da uslediposle sve ove vatre a da počinje s ali?’’Ali ti imaš sedamnaest godina, Melani. Ja dvadeset šest’’’’Kakve to veze ima s bilo čim?’’Ne odgovara. Šake mu nežno miluju moje ruke, ostavlja plameni trag.’’Mora da me zezaš.’’ Malo uzmičem i upitno ga gledam. ’’Brinešo društvenim normama nakon što smo preživeli srž sveta?’’On čujno proguta pre nego što će progovoriti.’’Većina stvari postoji s razlogom, Mel. Osećao bih se kao loš čovek, kadte iskorišćavam. Veoma si mlada.’’’’Niko više nije mlad. Svako koje preživeo ovoliko dugo, star je.’’Jedan kraj usana mu se izvija u osmeh.’’Možda si u pravu Ali ovo nije nešto što moramo da požurujemo.’’’’Zašto da čekamo?’’ insistiram. On dugo okleva, razmišljajući.’’Pa, za početak, postoje neka... praktična pitanja koja treba uzeti uobzir.’’Pitam se da li samo skreće s teme, pokušava da odugovlači. Imam takavosećaj. Podižem jednu obrvu. Ne mogu da verujem kojim je tokom ovajrazgovor krenuo. Ako me zaista želi, ovo je besmisleno.’’Vidiš’’ počinje da objašnjava, oklevajući. Ispod tamne boje njegovogpocrnelog lica kao da se pomalja rumenilo. ’’Kada sam opremao ovomesto, nisam baš planirao... da ću imati goste. Ono što hoću da kažemjeste...’’ ostatak rečenice izgovara na brzinu. ’’Prezervativi su biliposlednja stvar o kojoj razmišljao.’’Osećam kako mi se čelo bora.’’Oh.’’ Osmeh nestaje s njegovog lica, i na jedan kratak sekund javlja setračak besa koji nikad ranije tu nisam videla. Zbog toga deluje opasno nanačin na koji nisam zamišljala da bi mogao biti.’’Ovo nije svet u kojem bih želeo da mi se rodi dete.’’Značenje tih reči mi dopire do svesti i grozim se pomisli da jedna malena,nevina beba otvori oči na ovakvom mestu. Dovoljno je loše gledatiDžejmija u oči, znati šta će mu ovaj život doneti, čak i u najboljimmogućim okolnostima.Džared je iznenada ponovo Džared. Koža oko njegovih očiju se bora.’’Osim toga, imamo dovoljno vremena da... razmislimo o tome.’’ Slutimda ponovo odugovlači. ’’Shvataš li koliko smo malo vremena do sadaproveli zajedno? Prošlo je samo četiri nedelje otkako smo pronašlijedno drugo.’’Ovo me prošto zapanjilo.

MIN@

63

’’Nije moguće.’’’’Dvadeset osam dana. Brojao sam.’’Vraćam film u glavi. Nije moguće daje prošlo samo dvadeset osam danaotkako nam je Džared promenio život. Imam osećaj da smo Džejmi i ja saDžaredom sve vreme otkad smo sami. Dve ili tri godine možda.’’Imamo vremena’’ ponavlja Džared.Iznenadna panika, poput lošeg predosećaja, dugo mi ne dozvoljavada progovorim. On zabrinuto posmatra promenu na mom licu.’’Ne znaš to.’’ Očajanje koje je popustilo otkad me je pronašao osine mepoput biča. ’’Ne možeš da znaš koliko ćemo vremena imati. Ne znaš trebali da merimo vreme mesecima, danima ili satima.’’On se veselo smeje, ljubeći me u naborano mesto na čelu između obrva.’’Ne brini, Mel. Čuda ne funkcionišu na taj način. Nikada te neću izgubiti.Nikada ti neću dopustiti da se odvojiš od mene.’’Vratila me je u sadašnjost, do tanke trake autoputa koji vijuga krozdivljinu Arizone, trepereći na vrelini zaslepljujućeg podnevnog suncaprotiv moje volje. Zurila sam u prazninu ispred sebe i osećala prazninuiznutra.Njena misao tiho uzdahnu u mojoj glavi:Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo.Suze koje sam isplakala pripadale su obema.

9.OTKRIĆE

Brzo sam prošla kroz raskrsnicu s Autoputem br. 10 dok je sunce zalaziloiza mene. Nisam videla skoro ništa osim belih i žutih linija na kolovozu ivelikog zelenog znaka koji se povremeno pojavljivao, upućujući dalje naistok. Sada sam bila u žurbi. Mada, nisam baš bila sigurna zašto sam užurbi. Da pobegnem od ovoga, valjda. Od bola, od tuge, od žala zaizgubljenom ljubavlju za koju nije bilo nade. Znači li to da hoću dapobegnem i od ovog tela? Nisam mogla da se setim nijednog drugogodgovora. Ipak ću pitati Iscelitelja ono što sam nameravala, ali imala samosećaj da je odluka doneta. Preskakač. Pobegulja. Isprobala sam te reči usvojoj glavi, pokušavajući da se pomirim s njima.Ako uspem da pronađem način, neću dozvoliti da Melani padne uTragačeve ruke. To će biti veoma teško. Ne, biće nemoguće.Pokušaću.Obećala sam joj to, ali nije me slušala. Još uvek je sanjarila. Predavala se,pomislih, sada kada je bilo prekasno nadati se pomoći.

MIN@

64

Pokušavala sam se da se klonim crvenog kanjona u njenoj glavi, ali i jasam bila tamo. Ma koliko se trudila da vidim kola koja su jurila krajmene, šatlove koji su jezdili ka svojim lukama, ono malo paučinastihoblaka koji su mi lebdeli iznad glave, nisam uspevala potpuno da seotrgnem njenim snovima.Upamtila sam Džaredovo lice iz hiljadu različitih uglova. Posmatrala samkako Džejmi ulazi u pubertet i naglo raste, i dalje kost i koža. Ruke su mižudele da ih obojicu zagrle, ne, osećaj je bio snažniji od žudnje, oštarpoput noža i silovit. Bio je nepodnošljiv. Morala sam da pobegnem.Vozila sam gotovo naslepo uskim putem s dve trake. Pustinja je, ako je toikako moguće, postala još monotonija i mrtvija nego ranije. Ravnija,bezbojnija. Biću u Tusonu mnogo pre večere. Večera.Danas nisam ništa stavila u usta, i želudac mi je zakrčao kad sam toshvatila. Tragač će me čekati tamo. Želudac mi se utom prevrnuo jer jeglad istog trenutka smenila mučnina. Stopalo mi automatski popustipritisak na gasu.Pogledala sam u mapu na suvozačkom sedištu. Ubrzo ću stići do malogstajališta u mestu zvanom Pikačo Pik. Možda ću se tu zaustaviti da neštopojedem. Odložiti susret s Tragačem za nekoliko dragocenih momenata.Dok sam razmišljala o tom nepoznatom imenu, Pikačo Pik, osetila samčudnu, prigušenu Melaninu reakciju. Nisam mogla da razaberem o čemuse radi. Je li bila tu ranije? Potražila sam misao, sliku ili miris koji biodgovarali tom mestu, ali nisam ništa pronašla. Pikačo Pik. Ponovo sejavilo to pojačano interesovanje koje je Melani potiskivala. Šta joj značete reči? Povukla se u daleka sećanja, izbegavajući me.Postala sam radoznala. Vozila sam malo brže, pitajući se da li će prizortog mesta izazvati nekakvu reakciju.Usamljeni planinski vrh, ne masivan po opštim standardima, ali visokouzdignut iznad niskih, ogoljenih brda bliže meni, počinjao je da se nazirena horizontu. Bio je neobičnog, karakterističnog oblika. Melani jeposmatrala kako raste dok smo mu se primicale, pretvarajući se da jeravnodušna.Zašto se pretvara da joj nije stalo kad je očigledno da jeste? Zabrinula meje snaga koju je ispoljila kada sam pokušala to da otkrijem. Nikako nisamuspevala da žaobiđem onaj zid praznine. Delovao je deblje nego obično,iako sam mislila da je bio skoro nestao. Probala sam da je ignorišem, neželeći da razmišljam o tome, o tome da je postajala sve jača.Umesto toga sam posmatrala vrh, prateći pogledom njegov obris sprambledog, usijanog neba. Bilo je nečeg poznatog u vezi s njim. Nečega za

MIN@

65

šta sam bila sigurna da sam ga prepoznala, iako sam bila uverena danijedna od nas dve do sada nije bila tu.Gotovo kao da pokušava da me omete, Melani uroni u jedno živo sećanjena Džareda, iznenadivši me.Drhtim s jaknom na sebi, naprežući oči da vidim zamućeni sjaj sunca kojezalazi iza gustih igličastih krošnji. Govorim sebi da nije toliko hladno kaošto mislim. Moje telo prosto nije naviklo na ovo. Šake koje mi seiznenada spuštaju na ramena ne plaše me, iako strepim od ovognepoznatog mesta i nisam čula njegove tihe korake kako mi prilaze.Njihova težina je i suviše poznata.’’Tebi čovek može lako da se prikrade.’’Čak i sada, smeh se oseća u njegovom glasu.’’Videla sam da dolaziš čak i pre nego što si načinio prvi korak,’’odgovaram, ne okrećući se. ’’Imam oči na potiljku.’’Topli prsti mi miluju lice od slepoočnice do brade, ostavljajući plamenitrag na mojoj koži.’’Izgledaš kao drijada skrivena ovde u drveću,’’ šapuće mi na uvo.’’Jedna od njih. Toliko si lepa da mora da si iz bajke.’’’’Trebalo bi da zasadiš još drveća oko kolibe.’’ On se smejulji i od togzvuka mi se oči sklapaju a usne razvlače u vragolast osmeh.’’Nije neophodno,’’ uzvraća on. ’’Uvek izgledaš tako.’’’’Reče poslednji muškarac na Zemlji poslednjoj ženi na Zemlji naveče njihovog rastanka.’’Osmeh mi nestaje dok to izgovaram. Osmesi danas ne mogu da potraju.On uzdiše. Njegov dah na mom obrazu topao je u poređenju s hladnimšumskim vazduhom.’’Džejmiju se ta misao i ne bi svidela.’’’’Džejmi je još dečak. Molim te, molim te, čuvaj ga.’’’’Hajde da se nagodimo, predlaže Džared. ’’Ti čuvaj sebe, pa ću i ja datisve od sebe. U suprotnom, dogovor otpada.’’To je samo šala, ali ne mogu da je shvatim olako. Jednom kada sebudemo rastali, ništa neće biti izvesno.’’Bez obzira na to šta se desi,’’ insistiram.’’Ništa se neće desiti. Ne brini.’’ Te reči su gotovo besmislene. Traćenjeenergije. Ipak, vredi čuti njegov glas ma šta govorio.’’U redu.’’Okreće me k sebi, i spuštam glavu na njegove grudi. Ne znam sa čim dauporedim njegov miris. On je njegov, jedinstven koliko i miris smreke ilipustinjske kiše.

MIN@

66

’’Ti i ja nećemo izgubiti jedno drugo,’’ obećava mi. ’’Uvek ću te ponovopronaći.’’ Budući da je Džared - Džared, on ne može da bude potpunoozbiljan duže od jednog ili dva otkucaja srca. ’’Bez obzira na to kolikodobro se sakriješ. Nenadmašan sam u igri žmurki.’’’’Hoćeš li izbrojati do deset? neću da virim.’’’’Prihvatam izazov,’’ mrmljam sebi u bradu, pokušavajući da sakrijemčinjenicu da mi se grlo steglo od suza.’’Ne boj se. Bićeš dobro. Jaka si, brza, i pametna,’’ pokušava i samogsebe da ubedi.Zašto ga napuštam? Šanse da je Šeron još uvek ljudsko biće tako su male.Ali kada sam videla njeno lice na vestima, bila sam tako sigurna. Bio je tosamo jedna obična pohara, jedna od hiljadu. Kao i uvek kada bismo seosetili dovoljno izolovano, dovoljno bezbedno, upalili smo TV dok smopraznili ostavu i frižider. Čisto da bismo videle vremensku prognozu;nema mnogo toga zabavnog u smrtno dosadnim izveštajima iz „sveta ukome je sve savršeno" koje ovi paraziti nazivaju vestima. Njena kosa mije privukla pažnju, odsjaj tamno, gotovo ružičaštocrvene kose kakvu samvidela samo kod jedne osobe.Još mogu da vidim izraz njenog lica u trenutku kad je krajičkom okapogledala u kameru. Bio je to izraz koji govori: pokušavam da budemnevidljiva; nemoj me videti. Hodala je ne baš dovoljno sporo, trudeći seiz petih žila da drži opušten, ravnomeran korak. Očajničkipokušavajući da se stopi s masom.Nijedan otimač tela ne bi osećao potrebu za tim.Zašto se Šeron šetka okolo u velikom gradu kao štoje Čikago? Ima li idrugih? Pokušaj da je pronađem čak i ne deluje kao stvar izbora, ne zaista.Ako postoji šansa da tamo negde ima još ljudi, moramo da ih pronađemo.I moram da pođem sama. Šeron će pobeći od svakog drugog osim odmene, pa, pobeći će i od mene, ali možda će zastati na dovoljno dugo dabih joj objasnila. Sigurna sam da znam gde se krije.’’A ti?’’ pitam ga plačnim glasom. Nisam sigurna da mogu fizički dapodnesem ovaj skori rastanak. ’’Hoćeš li biti bezbedan?’’’’Ni raj ni pakao ne mogu me odvojiti od tebe, Melani.’’Ne dajući mi priliku da dođem do daha, niti da obrišem nove suze, ona mesuočava s još jednim sećanjem.Džejmi mi se ušuškava ispod pazuha, ne može više da stane onako kaonekad. Mora da se skupi, njegovi dugi, vižljasti udovi štrče pod oštrimuglovima. Ruke mu postaju tvrde i žilave, ali u ovom trenutku je dete,uzdrhtalo, gotovo zgrčeno od straha. Džared stavlja stvari u kola. Džejmi

MIN@

67

ne bi ispoljio ovaj strah da je on tu. Džejmi želi da bude hrabar, da budekao Džared.’’Bojim se,’’ šapuće.Ljubim njegovu vranu kosu. Čak i ovde među četinarima koji mirišu nazimzelen i smolu, vazduh se oseća na sunce i prašinu. Imam osećajkao da je deo mene, da će mi naše razdvajanje pocepati kožu namestu gde se trenutno dodirujemo.’’Biće ti dobro sa Džaredom.’’Moram da zvučim hrabro, osećala se tako ili ne.’’Znam. Bojim se za tebe. Bojim se da se nećeš vratiti. Kao tata.’’Trgla sam se. Kada se tata nije vratio, iako njegovo telo na kraju jeste,pokušavajući da dovede Tragače do nas, bio je to najveći užas i najvećistrah i najveći bol koji sam ikad osetila. Šta ako ja to ponovo priredimDžejmiju?’’Vratiću se. Uvek se vratim.’’’’Bojim se’’ ponavlja. Moram da budem hrabra.’’Obećavam da će sve biti u redu. Vratiću se. Obećavam. Znaš daneću prekršiti obećanje, Džejmi. Ne kada sam nešto tebi obećala.’’Drhtavica popušta. Veruje u moje reči. Ima poverenja u mene.I još jednim:Čujem ih na spratu ispod. Pronaći će me, samo je pitanje minuta, ilisekundi. Škrabam reči da prljavom parčetu novinske hartije. Jedva sučitljive, ali ako ih on nađe, razumeće:Nisam bila dovoljno brza. Volim te volim Džejmi. Nemoj ići kući.Ne samo da im slamam srca, već im kradem i sklonište. Zamišljam našmali dom u kanjonu napušten, kao što od sada pa zauvek mora biti. Ili akone napušten, onda kao grobnicu. Vidim kako moje telo odvodi Tragače dotamo. Lice mi se smeje kad ih uhvatimo tu...Dosta, rekoh naglas, grčeći se od bola. Dosta! Jasno mi je! Ni ja sada nemogu da živim bez njih. Jesi li sad srećna? Jer meni ne ostavlja bašmnogo izbora, zar ne? Samo jedan, da te se otarasim.Da li želiš Tragača u sebi?Uuh! Trgnula sam se gadljivo se na samu tu pomisao, kao da sam ja takoja će je primiti u sebe.Postoji i drugi izbor, pomisli Melani tiho.Stvarno? brecnuh se sarkastično. Pokaži mi.Pogledaj i vidi.Još uvek sam zurila u planinski vrh. Dominirao je krajolikom,stenovita kula okružena ravnicom obraslom rastinjem. Njena svest,fokusirana na željeno mesto, promeni prizor u mojoj glavi, vodeći me

MIN@

68

preko obrisa tog vrha, prateći neravni greben koji se račvao na dvauzvišenja. Jedna blago zakrivljena krivina, zatim oštro skretanje kaseveru, još jedno oštro skretanje, ali u suprotnom pravcu, zatim duži deoputa koji vijuga nazad ka severu, a onda naglo spuštanje ka jugu koje sezavršava još jednom krivinom u ravnici.Ne sever i jug, kako sam te linije uvek viđala u njenim nepovezanimsećanjima, već gore i dole.Izgled planinskog vrha.Linije koje su vodile ka Džaredu i Džejmiju. Ovo je bila prva linija,početka tačka.Mogla bih da ih pronađem.Mogle bismo da ih pronađemo, ispravi me. Ne znaš ceo put. Baš kao i skolibom, nisam ti dozvolila sve da vidiš.Ne razumem. Kuda ona vodi? Kako nas planina vodi? Srce mi je zakucalobrže dok sam razmišljala o tome: Džared je blizu. Džejmi, nadohvat ruke.Pokazala mi je odgovor.’’To su samo linije. A stric Džeb je samo jedan stari luđak. Luda, kao iostatak moje porodice s očeve strane.’’ Pokušavam da istrgnem knjigu izDžaredovih ruku, ali on kao da to i ne primećuje.’’Luđak, kao Šeronina mama?’’ uzvraća, još uvek zagledajući tragovecrne hemijske koji ruže poleđinu starog albuma sa slikama. To je jedinastvar koju nisam izgubila u svoj toj jurnjavi i bežanju. Čak i škrabotinakoju je ćaknuti stric Džeb ostavio na njemu prilikom svoje prethodneposete, sada ima sentimentalnu vrednost.’’Poruka primljena. Ako je Šeron živa, to je zbog toga što je njena majka,ćaknuta tetka Megi, mogla da se takmiči s ćaknutim stricem Džebom zatitulu ’Najluđeg među Najluđim od Strajderovih’. Moj otac je tek u malojmeri nasledio ludilo Strajderovih, nije imao tajno skrovište u dvorištu izakuće, niti išta slično. Ostatak porodice, njegova sestra i braća, tetka Megi,stričevi Džeb i Gaj, bili su najprivrženiji zagovornici teorije zavere. StricGaj je umro pre nego što su ostali nestali za vreme invazije, usaobraćajnoj nesreći toliko uobičajenoj da čak ni Megi i Džeb nisu u tomevideli neku spletku.Moj otac ih je od milja oduvek zvao Krejzijevi. ’Mislim daje vreme daposetimo Krejzijeve’,tata bi objavio, a mama bi gunđala, zbog čega sutakve objave bile retke. Prilikom jednog od tih retkih odlazaka do Čikaga,Šeron me je krišom uvela u ’skrovištance’ njene mame. Upecale smo se,ta žena je svuda bila postavila zamke. Šeron je bila dobro izgrđena, ipremda sam se zakleta na ćutanje, imala sam osećaj da će tetka Megisagraditi novo skrovište.

MIN@

69

Ali sećam se gde se prvo nalazilo. Zamišljam Šeron sada tamo, kako živiživotom Ane Frank usred neprijateljskog grada. Moramo daje pronađemoi odvedemo je kući.’’Džared me prekida u prisećanju.Upravo su luđaci ona vrsta ljudi koja bi preživela. Ljudi koji su viđaliVelikog Brata i kada ga nije bilo. Ljudi koji su sumnjali na ostatakčovečanstva pre nego što je ostatak čovečanstva postao opasan. Ljudi kojisu imali spremna skrovišta,’’ Džared se ceri, još uvek proučavajući linije.Njegov glas zatim postaje ozbiljniji. ’’Ljudi poput mog oca. Da su se on imoja braća sakrili umesto što su se borili... pa, još bi bili ovde.’’Moj glas postaje nežniji kad čujem bol u njegovom.’’U redu, slažem se s tom teorijom. Ali ove linije ne znače ništa.’’Reči mi ponovo šta je rekao kada ih je nacrtao. Uzdišem.’’Raspravljali su se, stric Džeb i moj tata. Stric Džeb je pokušavao da gaubedi kako nešto nije u redu, govoreći mu da ne veruje nikome. Tata sesamo nasmejao na to. Džeb je zgrabio album s ivice stola i počeo...gotovo da urezuje te linije na poleđini hemijskom.Tata je pobesneo,rekavši da će se moja mama naljutiti. Džeb je rekao:’Lindina mama vas je sve pozvala da dođete u posetu, zar ne? Nije li topomalo čudno, tako iznebuha? Malo se uzrujala kad je čula da samoLinda dolazi? Da budem iskren, Treve, mislim da Linda uopšte nećemariti nizašta kad se vrati. O, možda će se tako ponašati, ali moći ćeš dauočiš razliku.’To nije imalo smisla tada, ali njegove reči su mnogo uznemirile mog tatu.Naredio je stricu Džebu da napusti kuću. Džeb isprva nije hteo da ode.Nastavio je da nas upozorava da ne čekamo dok ne bude prekasno.Zgrabio me je za rame i privukao k sebi.’Ne daj da te uhvate, dušice’, prošaputao je. ’Prati linije. Počni od početkai prati linije. Stric Džeb će čuvati jedno bezbedno mesto za tebe.’Tada ga je tata izgurao na vrata.’’Džared klima odsutno, još uvek proučavajući crtež.’’Početak... početak... to mora da nešto znači.’’’’Zar mora? To su samo žvrljotine, Džarede. Nije to mapa, te linijenisu čak ni povezane.’’Mada, ima nešto u vezi s ovom prvom. Nešto poznato. Mogu se zakletida sam je već negde video.’’ Uzdišem.’’Možda je rekao tetki Megi. Možda je ona dobila bolja uputstva.’’’’Možda,’’ uzvraća on, i nastavlja da zuri u žvrljotine strica Džeba.Povela me je unazad kroz vreme, u jedno mnogo, mnogo starije sećanje,sećanje na koje je odavno zaboravila. Iznenadilo me je saznanje da je tek

MIN@

70

nedavno uspela da poveže ova sećanja, staro i novo. Nakon što sam se japojavila. Iz tog razloga su linije izmakle njenoj pažljivoj kontroli uprkosčinjenici da su bile jedna od njenih najvećih tajni, zbog hitnosti njenogotkrića.U ovom ranom, zamagljenom sećanju, Melani sedi u očevom krilu s timistim otvorenim albumom, koji tada nije bio tako pohaban, u rukama.Šake su joj bile sićušne, prsti kratki. Bilo je veoma čudno setiti se detinjegdoba u ovom telu. Bili su na prvoj strani.’’Sećaš li se gde je ovo?’’ tata pita, pokazujući na staru posivelu sliku navrhu strane. Papir deluje tanje nego kod ostalih fotografija, kao da sepohabao, tanjeći se sve više i više i više, otkako je neki pra-pra-pradedanačinio fotografiju.’’To je mesto odakle mi Strajderovipotičemo,’’odgovaram, ponavljajući ono što su me naučili.’’Tako je. To je stari ranč Strajderovih. Bila si jednom tamo, ali kladim seda se ne sećaš. Mislim da si imala osamnaest meseci.’’ Tata se smeje.’’To je bila zemlja Strajderovih od samog početka...’’Zatim je usledilo sećanje na samu sliku. Sliku koju je posmatrala hiljaduputa a da pri tom nikada nije videla šta je na njoj. Bila je crno-bela,izbledela do sivila. Mala rustična drvena kuća, daleko na drugom krajupustopoljine; u prvom planu drvena ograda; nekoliko konjskih obličjaizmeđu ograde i kuće. A onda, iza svega toga, oštar, poznati obris...Duž belog ruba fotografije stajale su reči, natpis nažvrljan olovkom: RančStrajderovih, 1904, u jutarnjoj senci...Pikačo Pik rekoh tiho.On je sigurno shvatio, čak i ako nikad nisu pronašli Šeron. Znam da jeDžared povezao konce. Pametniji je od mene, i ima tu sliku; verovatno jeuočio odgovor pre mene. Mogao bida bude tako blizu...Ta misao ju je toliko ispunila žudnjom i uzbuđenjem da je zid praznine umojoj glavi potpuno nestao.Sada sam videla celo putovanje, videla sam nju, Džareda i Džejmija kakoobazrivo putuju zemljom, uvek noću, u svom ukradenom vozilu koje neupada u oči. Trajalo je nedeljama. Videla sam gde ih je ostavila u jednomzabranu od drveća izvan grada, toliko različitom od gole pustinje na kojusu bili navikli. Hladna šuma u kojoj će se Džared i Džejmi kriti i čekatičinila se nekako bezbednijom, jer su grane bile guste i pružale dobroskrovište, za razliku od vretenastog pustinjskog žbunja, ali i opasnijomzbog svojih nepoznatih mirisa i zvukova. Zatim razdvajanje, sećanjetoliko bolno da smo ga ubrzale, trzajući se. Onda je na red došlanapuštena zgrada u kojoj se ona krila, posmatrajući kuću preko puta ne bi

MIN@

71

li uvrebala svoju priliku. Nadala se da će tamo, skrivena iza zidova ili utajnom podrumu, naći Šeron.Nije trebalo da ti dopustim da vidiš to, pomisli Melani. Slabost njenogtihog glasa odavala je njen umor. Nalet sećanja, ubeđivanje i borba su jeiscrpli. Reći ćeš im gde da je pronađu. Ubićeš i nju.’’Da’’ razmišljala sam naglas.’’Moram da obavim svoju dužnost.’’Zašto?, promrmlja, gotovo pospano. Kako će to tebe učiniti srećnom?Nisam želela da se raspravljam s njom, pa sam oćutala.Planina se uzdizala sve više pred nama. Uskoro ćemo biti u njenompodnožju. Ugledala sam jedno malo stajalište s prodavnicom i restoranombrze hrane sa čije se jedne strane nalazio prazan, betonski prostor, mestoza kuće na točkovima. Sada ih je tu bilo samo nekoliko, pošto je vrućinanadolazećeg leta činila boravak neugodnim.Šta sad? Zapitala sam se. Da svratim na kasni ručak ili ranu večeru? Danapunim rezervoar i nastavim ka Tusonu kako bih otkrila svoja novasaznanja Tragaču? Ta misao beše toliko odbojna da mi se vilica stegla odiznenadnog uvijanja mog praznog želuca.Automatski sam nalegla na kočnicu, zaustavljajući se uz škriputočkova nasred kolovozne trake. Imala sam sreće; nije bilo kola koja bime udarila otpozadi. Nije bilo vozača koji bi se zaustavili i ponudili mipomoć i iskazali zabrinutost. Za sada, autoput je bio prazan.Sunce je peklo asfalt, tako da je on treperio, mestimično nestajući u jari.Ovo nije trebalo da me natera da se osećam kao izdajnik, ideja danastavim da postupam po svojoj ispravnoj i valjanoj nameri. U momprvom jeziku, istinskom jeziku duša kojim se govorilo samo na našojmatičnoj planeti, nije postojala reč za izdaju ili izdajnika. Čak ni lojalnost,jer bez postojanja suprotnosti, taj koncept nije imao nikakvo značenje.Pa ipak, osećala sam neizrecivu grižu savesti pri samoj pomisli naTragača. Bilo bi pogrešno da joj kažem ono što znam. Pogrešno, zašto?Žustro sam uzvratila na sopstvenu misao. Ako se budem zaustavila ovde islušala zavodljive predloge svog domaćina, zaista ću postati izdajnik. Štoje nemoguće. Ja sam duša.Ali i pored toga znala sam šta želim, jače i življe od bilo čega što samikada želela u svih osam života koje sam proživela. Slika Džaredovog licami je iskrsavala pred očima svaki put kad bih trepula spram sunca, ovogaputa se nije radilo o Melaninom sećanju, već o mom sećanju na njenosećanje. Sada mi nije ništa nametala. Jedva da sam mogla da je osetim usvojoj glavi dok je čekala, zamišljala sam kako zadržava dah, kao da je tomoguće, da donesem svoju odluku.

MIN@

72

Nisam mogla da se odvojim od želja ovog tela. To sam bila ja više negošto sam ikada nameravala da budem. Da li ja želim nešto, ili ono to želi?Da li je ta razlika sada uopšte bitna?Odblesak sunca od jednih udaljenih kola u mom retrovizoru privuče mipažnju.Premestila sam stopalo na gas, krećući polako ka maloj prodavnici u sencivrha. Postojala je zaista samo jedna stvar koju sam mogla da uradim.

10.SKRETANJE

Električno zvono se oglasilo, najavljujući novu mušteriju u prodavnici.Zakoračila sam unutra s osećajem krivice i sagla glavu iza police s robomkoju smo razgledale.Prestani da se ponašaš kao kriminalac, posavetova me Melani.Ne ponašam se, odgovorih kratko.Dlanovi su mi bili hladni od znoja, iako je u maloj prostoriji bilo priličnotoplo. Široki prozori propuštali su previše sunca da bi bučni klima-uređajkoji se naprezao do krajnosti mogao da održi korak.Koji? Upitah.Onaj veći, odgovori ona.Zgrabila sam veći od dva koja su bila izložena, platneni ranac koji jeizgledao kao da može da primi više nego što mogu da ponesem. Zatimsam otišla iza ugla do mesta gde je na policama stajala flaširana voda.Možemo da ponesemo dvanaest litara, odlučila je. To nam daje tri danada ih nađemo.Duboko sam udahnula, pokušavajući da kažem sebi da neučestvujem u ovome. Prosto pokušavam da izvučem više koordinata odnje, to je sve. Kada budem znala celu priču, pronaći ću nekoga, nekogdrugog Tragača, možda, manje odbojnog od onog koji mi je dodeljen,proslediti informacije. Samo sam temeljna, obećavala sam sebi.Moj nevešti pokušaj da lažem sebe bio je toliko providan da Melani nijeni obratila pažnju na to, niti se zabrinula. Mora biti da je za meneprekasno, kao što sam i dobila upozorenje od Tragača. Možda je trebaloda odem šatlom.Prekasno? Kamo sreće!, progunđa Melani. Ne mogu da te nateram dauradiš ništa što ne želiš. Ne mogu ni šaku da podignem! zakukafrustrirano.Pogledala sam u svoju šaku, koja je mirovala na mojoj butini umesto daposegne za vodom kao što je ona očajnički želela. Mogla sam da osetim

MIN@

73

njeno nestrpljenje, njenu želju da nastavi put, koja se graničila s očajem.Da se ponovo nađe u bekstvu, kao da moje postojanje nije ništa drugo dokratak prekid, protraćeno vreme koje je sada stvar prošlosti. Na to jeodgovorila misaonim ekvivalentom prezrivog frktanja, a onda se vratilana posao.Hajde, požurivala me je. Idemo. Uskoro će mrak.Uzdahnuvši, povukla sam najveće pakovanje flaša umotano u prozirnuplastičnu foliju s police. Umalo nije palo na pod pre nego što sam gauhvatila, prislonivši ga uz ivicu donje police. Imala sam osećaj kao da sumi ruke iskočile iz čašica.’’Mora da se šališ!’’ uzviknuh naglas.Umukni!’’Molim?’’ upita nizak, poguren čovek, druga mušterija, koji je stajaokraj suprotnog kraja police.’’Uh... ništa,’’ promrmljah, ne gledajući ga u oči. ’’Ovo je teže nego štosam mislila.’’’’Hoćete da vam pomognem?’’ ponudi on.’’Ne, ne’’ odgovorih brzo. ’’Uzeću neko manje.’’On se okrenu ka polici sa čipsom.Ne, nećeš, stade Melani da me uverava. Nosila sam i teži teret od ovoga.Dopustila si da oslabimo, Lutalice, dodade iznervirano.Izvini, odvratih odsutno, pometena činjenicom da je prvi put izgovorilamoje ime.Pomogni se nogama.Borila sam se s pakovanjem boca, pitajući se koliko uopšte ona očekujeda ću ga nositi. Uspela sam barem da ga donesem do kase. S velikimolakšanjem, spustila sam teški teret na ivicu pulta na kasi. Stavila samranac preko vode, zatim dodala kutiju žitnih štangli, pakovanje krofni ikesicu čipsa s najbliže police.Voda je u pustinji daleko važnija od hrane, a možemo da ponesemo samoograničenu...Gladna sam, prekidoh je. A ovo je lagano.Tvoja leđa su u pitanju, pretpostavljam, dodade mrzovoljno, a ondanaredi, Uzmi mapu.Stavila sam onu koju je želela, topografsku mapu zemlje, na pult s ostalimstvarima. Bio je to samo rekvizit u njenoj predstavi.Kasir, sedokosi muškarac s uslužnim osmehom, skenirao je bar kodove.’’Idete na planinarenje?’’ upita ljubazno.’’Planina je veoma lepa.’’’’Početak staze se nalazi odmah tu uz...’’ reče, počinjući da gestikulira.

MIN@

74

’’Naći ću ga,’’ obećah brzo, svlačeći težak, loše raspoređen teret s pulta.’’Kreni nazad pre nego što se smrači, dušo. Ne bi volela da se izgubiš.’’’’Hoću.’’Melani je mislila otrovne misli o ljubaznom starom čoveku.Samo je bio fin. Iskreno se brine o mojoj dobrobiti, podsetih je.Svi ste vi stvarno jezivi, reče kiselo. Zar ti niko nikad nije rekao da nepričaš sa strancima?Osetila sam jaku grižu savesti dok sam odgovarala.Među pripadnicima moje vrste nema stranaca.Ne mogu da se naviknem na to da se ne plaća za stvari, pomisli ona,menjajući temu. Čemu onda skeniranje?Radi vođenja inventara, naravno. Treba li on da se seća svega "što smouzele kad bude naručivao novu robu? Osim toga, u čemu je svrha novcakad su svi savršeno pošteni? Zastala sam, osećajući toliko jaku grižusavesti da me je fizički zabolelo. Svi osim mene, naravno.Melani ustuknu od mojih osećanja, zabrinuta nad njihovom snagom,strahujući da bih se mogla predomisliti. Umesto toga, usredsredila se nasvoju neutaživu želju da ode odavde, da se kreće ka svom cilju. Njenastrepnja i nervoza dopreše do mene, i ja ubrzah korak.Odnela sam stvari do kola i spustila ih na zemlju pored suvozačkih vrata.’’Dajte da vam pomognem.’’Podigoh pogled trgnuvši se i ugledah čoveka iz radnje, s plastičnomkesom u ruci, kako stoji pored mene.’’Ah... hvala vam,’’ uspeh ukočeno da prozborim, dok mi je pulsiralo izaušiju.Čekale smo, Melani napeta kao da se sprema da potrči, dok je onubacivao naše stvari u kola.Nemaš čega da se plašiš. I on je samo ljubazan. Ona nastavi nepoverljivoda ga odmerava.’’Hvala vam,’’ rekoh ponovo, dok je zatvarao vrata.’’Nema na čemu.’’On ode do svog vozila i ne osvrnuvši se u našem pravcu. Sela sam zavolan i zgrabila kesicu sa čipsom.Pogledaj mapu, reče. Sačekaj da on ode.Niko nas ne posmatra, obećah joj. Ali, uzdahnuvši, razmotavala sammapu jednom i jela drugom rukom. Verovatno je imalo smisla steći nekipojam o tome kuda idemo. Kuda uopšte idemo?, upitah je. Našle smopočetnu tačku, ali šta sad?Osvrni se okolo, naloži ona. Ako ne možemo da ga vidimo odavde,pokušaćemo s južne strane vrha.

MIN@

75

Da vidimo šta?Pokazala mi je drugi upamćen prizor: nazubljena linija koja ide u cikcak,četiri oštra obrisa koja idu u suprotnim pravcima, peti čudno zatupljen,kao da je odlomljen. Sad sam ga videla na pravi način, nazubljeniplaninski lanac sa četiri vrha, s petim koji je izgledao odlomljeno...Pogledom sam pretražila krajolik, od istoka ka zapadu duž severnoghorizonta. Bilo je tako lako da se činilo pogrešnim, kao da sam izmislilataj prizor tek nakon što sam ugledala konture planine koje su sačinjavalesevernu liniju horizonta.To je to, Melani gotovo zapeva od uzbuđenja. Idemo! Želela je da budemvan kola, na nogama, da se krećem.Zavrtela sam glavom, ponovo se naginjući nad mapom. Planinski lanacbeše toliko udaljen da nisam mogla da procenim razdaljinu između nas injega. Nema šanse da odšetam s ovog parkinga u golu pustinju, osim akonemam drugog izbora.Budimo razumne, predložila sam, povlačeći prstom duž jedne tanke linijena mapi, bezimenog puta koji se odvajao od autoputa nekolikokilometara ka istoku, a zatim nastavljao neodređeno u pravcuplaninskog lanca.Naravno, složila se zadovoljno. Što pre to bolje.Lako smo pronašle neasfaltiran put. Bio je to samo bled puteljak odutabane zemlje koji se probijao kroz zakržljalo rastinje, jedva dovoljnoširok da njime prođe jedno vozilo. Imala sam osećaj da bi takav putzarastao usled neupotrebe u nekoj drugoj regiji, nekom mestu s bujnijomvegetacijom, za razliku od pustinjskih ravnica kojima su trebale decenijeda bi se oporavile od takve štete. Preko ulaza je bio razapet zarđali lanac,zašrafljen za drveni stub na jednom kraju, ovlaš obmotan oko drugogstuba na suprotnom kraju. Brzo sam se kretala, skinula lanac i složila gana gomilu u podnožju prvog stuba, žureći nazad do upaljenih kola,nadajući se da se niko neće zaustaviti i ponuditi mi pomoć. Autoput jeostao prazan kad sam skrenula na prašnjavi put, a zatim pohitala nazad davratim lanac na mesto.Obema nam je laknulo kada je asfalt ostao iza nas. Bilo mi je drago štonaizgled više nije bilo nikoga koga bih morala da lažem, bilo rečima biloćutnjom. Ovako sama, manje sam se osećala kao odmetnik.Melani se osećala kao kod kuće ovde usred nedođije. Znala je imena svihbodljikavih biljaka oko nas. Pevušila je njihova imena za sebe,pozdravljajući ih kao stare prijatelje.Grm pelina, vinski kaktus, cola, opuncija, meskit...

MIN@

76

Dalje od autoputa, stega civilizacije, Melani je posmatrala pustinjudrugim očima, kao da ova živi nekim svojim životom. Iako je uživala ubrzini truckavih kola, naše vozilo nije bio napravljeno za vožnju pogrubom terenu, na šta bi me podsetio potres svaki put kad bismo potrefilerupu na putu, žudela je da oseti zemlju pod nogama, da juri kroz vrelupustinju koja znači sigurnost.Verovatno ćemo morati da pešačimo, previše uskoro za moj ukus, alisumnjala sam da će biti zadovoljna kad bude došlo vreme za to. Moglasam da osetim pravu želju koja se krila ispod površine. Sloboda. Dapokreće svoje telo u poznatom ritmu svog dugog koraka samo sasopstvenom voljom da je vodi. Za trenutak sam dozvolila sebi da vidimkakvo zatočeništvo predstavlja život bez tela. Kako je kad te neko nosiunutra, a ne možeš da utičeš na ono što se nalazi oko tebe. Kako je bitizarobljen. Nemati izbora.Zadrhtala sam i ponovo usmerila pažnju na neravni put, pokušavajući dase odbranim od tog pomešanog osećaja sažaljenja i užasa. Nijedan drugidomaćin nije uspeo da me natera da osetim toliku grižu savesti zbogonoga što jesam. Naravno, nijedan drugi se nije održao dovoljno dugo dabi se zbog toga žalio.Sunce se primaklo vrhovima zapadnih brda kada smo se prvi put sukobileoko pravca. Duge senke opisivale su čudne oblike po putu, zbog čega jebilo teže izbegavati kamenje i rupe.Evo ga!, uskliknu Melani kad ugledasmo treći obris dalje na istoku:ravnomerna talasasta linija grebena prekinuta naglom izbočinom kojaupire dugim, tankim prstom ka nebu.Ona je odmah poželela da skrenemo u šiprag, ma šta to učinilo od kola.Možda bi trebalo da idemo skroz do prvog putokaza, napomenuh.Uski zemljani put nastavljao je da vijuga manje-više u pravom smeru, ija sam se užasavala pomisli da skrenem s njega. Kako drugačije da sevratim u civilizaciju? Zar ne treba da se vratim?Zamislila sam Tragača u ovom istom trenutku, dok je sunce doticalotamnu, nazubljenu liniju zapadnog horizonta. Šta li će da pomisli kad nebudem stigla u Tuson? Nalet veselja natera me da se naglas nasmejem.Melani je takođe uživala u zamišljenom prizoru Tragača dok peni odbesa. Koliko dugo će joj trebati da krene nazad u San Dijego da vidi je lisve ovo bila zavera da je se otarasim? I koje će korake preduzeti kad budeotkrila da nisam tamo? Da me nigde nema?Samo što ni sama nisam mogla jasno da zamislim gde ću biti u to vreme.Vidi, suvo rečno korito. Dovoljno je široko za kola, hajde da ga pratimo,insistirala je

MIN@

77

Melani.Nisam sigurna daje pravo vreme da krenemo tim putem.Uskoroće pasti mrak i moraćemo da se zaustavimo.Traći nam vreme! Tiho je vikala, iznervirana.Ja nam štedim vreme, ako sam u pravu. Osim toga, u pitanju je mojevreme, zar ne? Nije odgovorila rečima. Kao da se protezala u mom umu,posežući za praznom vododerinom. Ja radim ovo, pa ću uraditi onakokako želim.Melani je tiho besnela u odgovor.Zašto mi ne pokažeš ostale linije?, predložila sam. Mogle bismo daosmotrimo vidi li se išta pre nego što se smrkne.Ne, brecnu se.Taj deo ću obaviti onako kako ja želim. Ponašaš se kao dete.Ponovo je odbila da odgovori. Nastavila sam ka četiri oštra vrha, dok seona durila.Kada je sunce nestalo iza brda, noć je naglo progutala krajolik; u jednomtrenutku pustinja je bila narandžaste boje zalaska sunca, a u sledećemcrna. Usporila sam, petljajući jednom rukom po komandnoj tabli, tražećiprekidač za farove.Jesi li poludela?, prosikta Melani. Imaš li ikakvu predstavu koliko ćefarovi ovde upadati u oči? Neko će nas sigurno videti.Dobro, šta onda da radimo?Da se nadamo da sedište može da se obori.Ubacila sam u ler dok sam pokušavala da smislim šta bismo mogle daradimo osim da prespavamo u kolima, okružene crnom prazninompustinjske noći. Melani je strpljivo čekala, znajući da nemamo drugogizbora.Ovo je ludo, znaš, rekoh joj, zaustavljajući auto i vadeći ključ iz brave.Sve ovo. Nije moguće da ovde ikoga ima. Nećemo ništa naći. I potpunoćemo se izgubiti pokušavajući. Imala sam neku opštu predstavu o tomekakvoj se fizičkoj opasnosti izlažemo ovim što smo planirale, da lutamookolo po vrućini bez rezervnog plana, nemajući načina da se vratimo.Znala sam da Melani neuporedivo bolje razume tu opasnost, samo što jedetalje zadržala za sebe.Nije odgovorila na moje optužbe. Nijedan od ovih problema nju nijebrinuo. Postalo mi je jasno da bi radije sama lutala kroz pustinju do krajaživota nego se vratila životu koji sam ranije vodila. Čak i da nije moralada strepi od Tragača, ona bi radije izabrala ovo.Spustila sam sedište koliko se moglo. Uopšte mi nije bilo udobno. Nisamverovala da ću moći da zaspim, ali bilo je toliko mnogo stvari o kojima se

MIN@

78

nisam usuđivala da razmišljam da mi je um bio prazan i nezainteresovan.Melani je takođe utihnula.Sklopila sam oči, nalazeći malu razliku između svojih očnih kapaka i noćibez mesečine, i s neočekivanom lakoćom utonula u san.

11.DEHIDRACIJA

U redu! Bila si u pravu, bila si u pravu! - Izgovorila sam te reči naglas. Uokolini nije bilo nikoga ko bi me čuo.Melani nije kazala „rekla sam ti". Ne tim rečima. Ali mogla sam daosetim optužbu u njenom glasu.I dalje nisam želela da napustim auto, iako mi je sada bio beskoristan.Kada sam ostala bez goriva, pustila sam ga da se kotrlja napred po inercijisve dok se nije zabio u jednu plitku udolinu, korito koje je jaka bujicausekla za poslednje obilne kiše. Sada sam zurila kroz vetrobran uogromnu pustu ravnicu i osećala kako mi se želudac prevrće od panike.Moramo da krenemo, Lutalice. Samo će postati još toplije.Da nisam protraćila više od četvrtine rezervoara nastavljajući tvrdoglavoda vozim do samog podnožja drugog putokaza, tek da bih otkrila da setreći putokaz s tog mesta više ne vidi i da moram da se okrenem i vratimnazad, mnogo dalje bismo odmakle duž ovog peskovitog korita, bilebismo mnogo bliže našem sledećem cilju. Zahvaljujući meni, sada ćemomorati da putujemo pešice.Punila sam ranac vodom, flašu po flašu, nepotrebno usporenim pokretima;preostale žitne štangle ubacivala sam podjednako sporo. Sve to vreme,Melani je žudela da požurim. Njena nestrpljivost mi je smetala da mislim,da se koncentrišem na bilo šta. Na primer na to šta će biti s nama.Ajde, ajde, ajde, ponavljala je sve dok nisam naglo izašla iz auta, ukočenai nespretna. Probolo me je u leđima kad sam se ispravila. Bolela su mezbog toga što sam prethodne noći spavala iskrivljena, ne od težineranca;ranac nije bio toliko težak kad sam ga podigla na ramena.Sad prekrij auto, davala mi je uputstva, zamišljajući me kako lomimtrnovite grane s obližnjih grmova pelina i palo verde žbunja i njimaprekrivam srebrni krov auta.Zašto?Njen ton je sugerisao da sam stvarno glupa što ne razumem.Da nas niko ne bi pronašao.Ali šta ako ja želim da me pronađu? Šta ako ovde nema ničeg osimvrućine i prašine? Ne postoji način de se vratimo kući!

MIN@

79

Kući?, upitala je, obasipajući me neveselim slikama: prazan stan u SanDijegu, Tragačev najodvratniji izraz lica, tačka na mapi koja označavaTuson... jedno kratko, srećnije sećanje na crveni kanjon koje joj jeslučajno promaklo. Gde bi to bilo?Okrenula sam leđa autu, ignorišući njen savet. Već sam bila previše uovome. Nisam želela da odustanem od svake nade o povratku. Možda ćeneko pronaći auto, a onda i mene. Bilo kom spasiocu bih lako i iskrenomogla da objasnim šta radim ovde: izgubila sam se. Zalutala... izgubilakontrolu... izgubila razum.U početku sam pratila suvo korito, puštajući svoje telo da uhvati svojprirodni ritam dugih koraka. To nije bio način na koji sam hodala potrotoarima do univerziteta i nazad, to uopšte nije bio moj hod. Ali jeodgovarao ovom neravnom terenu, s lakoćom me je pokretao napredbrzinom koja me je iznenađivala dok se na nju nisam navikla.Šta da nisam krenula ovim putem? zapitah se dok sam koračaladalje prema pustoši. Šta bi bilo da je Iscelitelj Gazi Preko ostao uČikagu? Da nas moj put nije odveo toliko blizu njih? Upravo mi je tažurba, taj zov, pomisao na to da bi Džared i Džejmi mogli biti baš ovde,negde na ovom pustom mesu, onemogućio da se oduprem ovombesmislenom planu.Nisam sigurna, priznade Melani. Mislim da bih možda ipak pokušavala,ali plašila sam se dok su ostale duše bile u blizini. Još uvek se plašim. Tošto ti verujem može ih obojicu koštati života. Obe zadrhtasmo na tupomisao. Ali sada kada sam ovde, tako blizu... Činilo mi se da moram dapokušam. Molim te odjednom me je molila, preklinjala, bez traga mržnjeu mislima, molim te, nemoj ovo da iskoristiš da bi ih povredila. Molim te.Ne želim to... Ne znam da li bih mogla da ih povredim. Pre bih...Šta? Umrla? Pre nego što bih predala nekoliko odmetnutih ljudiTragačima?Opet zadrhtasmo na tu pomisao, ali moja zgroženost tom idejom ju jeutešila. A mene je uplašila više nego što je nju umirila.Kada je korito počelo suviše da se spušta prema severu, Melani predložida zaboravimo taj ravni, bledi put i da krenemo pravo prema trećemputokazu, grebenu na istoku, koji kao da je upirao, poput kažiprsta, uvedro nebo. Nije mi se dopadalo da napustim korito, isto kao što sam seprotivila tome da ostavim auto. Mogla sam da pratim ovo korito svevreme nazad do puta, a onda da sledim put nazad do autoputa. Pružao sekilometrima daleko i sigurno bi trebalo pešačiti danima, ali kada jednomzakoračim van ovog korita, zvanično ću biti prepuštena slučaju.Imaj vere, Lutalice. Pronaći ćemo strica Džeba, ili će on pronaći nas.

MIN@

80

Ako je još uvek živ, dodadoh, uzdišući i skačući sa svoje jasne staze užbunjem obrasli predeo koji je bio potpuno isti u svim pravcima. Vera jemeni nepoznat koncept. Ne znam mogu li to da svarim.Onda poverenje?U koga? U tebe? Nasmejah se. Vreo vazduh mi opeče grlo kad samudahnula.Pomisli samo, reče, menjajući temu, možda ćemo ih videti do večeri.Žudnja je pripadala obema, slika njihovih lica, jednog muškog i jednogdečjeg, poticala je iz oba naša sećanja. Kada sam ubrzala korak, nisambila sigurna da u potpunosti vladam svojim pokretima.Postalo je toplije, a onda još toplije, pa još toplije. Kosa mi se slepila zaglavu od znoja a svetložuta majica kratkih rukava neprijatno se lepila kadgod bi došla u kontakt s telom. Posle podne vreli vetar poče da duva unaletima, nanoseći mi pesak u lice. Suv vazduh mi je isušio znoj, prekriokosu slojem skorele prljavštine i napinjao majicu poput jedra; zbogosušene soli lepršala je ukočeno poput kartona. Nastavila sam da hodam.Pila sam vodu češće nego što je Melani to želela. Gunđala mi je prilikomsvakog gutljaja, preteći da će nam sutra biti mnogo potrebnija. Ali danassam joj bila dozvolila već mnogo toga, tako da više nisam bilaraspoložena da je slušam. Pila sam kad sam bila žedna, što je bilo većideo vremena.Noge su me nosile napred bez ikakvog razmišljanja s moje strane. Škripamojih koraka bila je muzika u pozadini, tiha i dosadna.Nije imalo šta da se vidi; svaki izvijeni, krti žbun izgledao je potpuno istokao i naredni. Ta prazna jednoličnost uljuljkala me je u neku vrstuomamljenosti, bila sam zaista svesna jedino planinskih obrisa koji su sevideli spram svetlog, bledog neba. Proučavala sam njihove obrise nasvakih nekoliko koraka dok ih nisam upamtila toliko dobro da bih moglada ih nacrtam vezanih očiju.Pejzaž kao da se uopšte nije pomerao. Često sam se osvrtala, tražećičetvrti putokaz, veliki vrh u obliku kupole kojoj nedostaje deo,polukružno udubljenje u njegovim obroncima, koje mi je Melani tekjutros pokazala, kao da se vidik promenio od mog poslednjeg koraka.Nadala sam se da je taj poslednji trag ono što tražimo, jer ćemo imatisreće ako doguramo dotle. Ali imala sam osećaj da Melani dosta togakrije od mene i da je kraj našeg putovanja nedostižno dalek.Tokom popodneva sam grickala žitne štangle, ne shvatajući, sve dok nijebilo prekasno, da sam pojela i poslednju. Kada je sunce zašlo, noć je palaistom brzinom kao i juče. Melani je bila spremna, već tražeći mesto gdećemo se zaustaviti.

MIN@

81

Ovde, reče mi. Želimo da se držimo što je moguće dalje od kaktusa. Ti seprevrćeš u snu.Zagledala sam se u kaktus prekriven dlačicama pri slabom svetlu, takogusto obrastao iglama boje kosti da su podsećale na krzno, i zadrhtala.Hoćeš da tek tako spavam na zemlji? Baš ovde?Vidiš li neku drugu mogućnost? Osetila je da paničim i glas joj jesmekšao, kao da me sažaljeva. Vidi, bolje je nego u kolima. Barem jeravno. Suviše je vruće da bi bilo koje stvorenje bilo privučeno tvojomtelesnom toplotom i...Stvorenje? naglas upitah. Stvorenje?Ona nakratko prizva u sećanje veoma neprijatne slike sklupčanihzmija i insekata koji izgledahu smrtonosno.Ne brini. Pokušavala je da me uteši dok sam ja na prstima uzmicala štodalje od svega što bi moglo da se krije u pesku ispod mene, očimapretražujući tamu u potrazi za nekim izlazom. Ništa te neće dirati ako gati ne dirneš prva. Na kraju krajeva, veća si od bilo čega ovde. Još jednaslika, ovoga puta četvoronožni strvinar srednje veličine, kojot, iskrsnunam u mislima.Savršeno, zakukah, čučnuvši, iako sam se još uvek bojala crnog tla ispodsebe. Da me ubiju divlji psi. Ko bi mogao pomisliti da će se završiti tako...tako trivijalno? Kako razočaravajuće. Kandžozver na Planeti Magle, tomože. Barem bi bilo nekog dostojanstva u tome da te to smakne.Ton glasa kojim mi je Melani uzvratila natera me da je zamislim kakoprevrće očima.Prestani da se ponašaš kao beba. Ništa te neće pojesti. Sad lezi dole iodmori se malo. Sutra će biti teže nego danas.Hvala na dobrim vestima, progunđah. Pretvarala se u tiranina. To me jenavelo da se setim one ljudske poslovice: daj mu prst, uzeće ti celu ruku.Ali bila sam umornija nego što sam uviđala i kada sam se nevoljnosmestila na zemlju, otkrila sam da je nemoguće ne skljokati se na toneravno, šljunkovito tlo, i sklopila oči.Izgledalo je kao da su prošli samo minuti kada je jutro svanulo,zaslepljujuće svetlo i već dovoljno vruće da bih se znojila. Probudila samse prekrivena prašinom i kamenjem; desno rame mi je bilo prikleštenoispod tela i oduzelo se. Oslobodila sam se utrnulosti i posegla za rancemda uzmem malo vode.Melani se pobunila, ali nisam obraćala pažnju na nju. Potražila sampolupraznu flašu iz koje sam poslednji put pila, preturajući po punim ipraznim flašama sve dok nisam počela da uviđam šta se dešava.

MIN@

82

S osećanjem uznemirenosti koje je lagano raslo, počeh da prebrojavam.Brojala sam dva puta. Bilo je dvostruko više praznih nego punih flaša.Već sam bila potrošila više od pola zaliha vode.Rekla sam ti da previše piješ.Nisam joj odgovorila, ali sam stavila ranac na leđa ne uzevši ni gutljaj.Imala sam užasan osećaj u ustima, bila su suva i puna peska i imala ukusžuči. Pokušala sam to da ignorišem, da prestanem da prelazim jezikomgrubim poput šmirgle preko peskom prekrivenih zuba i počela da hodam.Želudac je bilo teže ignorisati nego usta kada se sunce podiglo više i jošvrelije zasjalo iznad mene. Okretao se i skupljao u redovnim intervalimaočekujući obrok kojeg nije bilo. Do podneva, glad je prerasla izneprijatnosti u bol.Nije to ništa, podseti me Melani kiselo. Bili smo i gladniji.Ti jesi, odbrusih joj. Trenutno nisam bila raspoložena da slušamhvalospeve njenoj izdržljivosti.Počela sam da očajavam kada stigoše dobre vesti. Dok sam okretala glavuprema horizontu uobičajenim, bezvoljnim pokretima, loptasti oblik kupolepojavio se preda mnom u sredini između malih vrhova na severnomhorizontu. Posmatran s ovog mesta, deo koji nedostaje bio je jedan jedvaprimetan usek.Dovoljno blizu, zaključi Melani, uzbuđena kao i ja što barem malonapredujemo. Živahno skrenuh ka severu, pruživši korak. Počni da tragašza sledećim. Prisetila se još jednog oblika i ja sam smesta počela daizvijam glavu, iako sam znala da je beskorisno tražiti ga ovako rano.Biće da je na istoku. Sever, pa istok, pa onda opet sever. To je bio šablon.Oduševljenje zbog pronalaska još jednog putokaza davalo mi je snagu dahodam uprkos sve većem umoru u nogama. Melani me je požurivala danastavim, bodreći me kad bih usporila, razmišljajući o Džaredu iDžejmiju kad bih zapala u apatiju. Postepeno sam napredovala i čekala daMelani odobri svaki gutljaj, iako sam imala osećaj da mi je grlo uplikovima.Moram priznati da sam bila ponosna na sebe što sam tako čvrsta. Kada seprašnjavi put pojavio, to je izgledalo poput nagrade. Vijugao je premaseveru, pravcem kojim sam se već bila zaputila, ali Melani je bilauznemirena.Ne dopada mi se kako izgleda, insistirala je.Put nije bio ništa drugo do jedna žućkasta linija među rastinjem koju ječinilo samo nešto ravnije tlo i odsustvo vegetacije. Prastari tragovi gumaostavili su dvostruko udubljenje na sredini puta.

MIN@

83

Kada krene u pogrešnom smeru, napustićemo ga. Već sam hodalasredišnjim uzvišenjem između tragova. Lakše je nego da seprovlačimo kroz žbunje i izbegavamo kaktuse.Nije odgovorila, ali zbog njenog nespokojstva osetih se pomaloparanoično. Nastavila sam da tragam za sledećim obrisom, savršenim M,dva identična vulkanska vrha, ali sam i na pustinju oko sebe motrilapažljivije nego ranije.Pošto sam udvostručila pažnju, primetila sam sivu mrlju u daljini mnogopre nego što sam mogla da razaznam o čemu se radi. Pitala sam se da lime to oči varaju i zatreptala da uklonim prašinu koja mi je mutila vid.Boja mi se činila pogrešnom za stenu, oblik suviše četvrtast za drvo.Čkiljila sam spram jarke svetlosti u daljinu, nagađajući šta je posredi.Onda sam opet trepnula, i mrlja je odjednom dobila formu, bližu nego štosam mislila. Bila je to neka vrsta kuće ili građevine, mala i posivela odvremena.Melanin nalet panike naterao me je da zbrišem s uskog puta do slabogzaklona među jalovim rastinjem.Sačekaj, rekoh joj. Sigurna sam daje napuštena.Kako znaš? Toliko me je zadržavala da sam morala da se koncentrišem nastopalo pre nego što sam mogla da ga pomerim napred.Ko bi živeo ovde? Mi duše živimo za društvo. Registrovala sam gorčinu usvom glasu i znala da je to zbog toga gde se trenutno nalazim, fizički imetaforički usred nedođije. Zašto više ne pripadam zajednici duša? Zbogčega osećam kao da ne... kao da ne želim da pripadam? Da li sam zaistaikada bila deo te zajednice koja je trebalo da bude moja, ili je to biorazlog mojih mnogobrojnih života na različitim mestima? Da li samoduvek bila izuzetak, ili je ovo nešto u šta me je Melani pretvorila? Da lime je ova planeta promenila ili me je prikazala u pravom svetlu?Melani nije imala strpljenja za moje lične krize, htela je da se udaljimo odte građevine što je pre moguće. Njene misli se uguraše i isprepletašes mojima, izvlačeći me iz samoposmatranja.Smiri se, naredih joj, pokušavajući da se koncentrišem na vlastite misli, daih razdvojim od njenih. Ako ovde stvarno iko živi, onda su to ljudi. Verujmi; među dušama nema pustinjaka. Možda tvoj stric Džeb... Odlučno jeodbila tu pomisao.Niko ne bi mogao da preživi ovde na otvorenom. Pripadnici tvoje vrstepretražili bi detaljno svaku naseobinu. Ko god da je živeo ovde pobegaoje ili postao jedan od vas. Stric Džeb bi imao bolje sklonište.

MIN@

84

A ako je neko koje živeo ovde postao jedan od nas, uveravala sam je, ondaje napustio ovo mesto. Samo bi ljudi živeli na ovaj način... Ućutah,iznenada i sama uplašena.Šta je? Snažno je reagovala na moj strah, skamenivši nas u mestu.Proučila mi je misli, tražeći nešto što sam videla i što me je uznemirilo.Ali nisam videla ništa novo.Melani, šta ako ovde ima ljudi, ali to nisu stric Džeb, Džared i Džejmi?Šta ako nas neko drugi pronađe?Polako je usvajala tu pomisao, razmatrajući je.U pravu si. Smesta bi nas ubili. Naravno. Pokušala sam da progutam, dasperem ukus straha iz suvih usta. Neće biti nikog drugog. Kako bi mogloda bude?, rezonovala je. Vaša vrsta je suviše temeljna. Samo neko ko seveć bio sakrio imao bi šanse. Zato hajde da proverimo, ti si sigurna datamo nema tvojih, a ja sam sigurna da nema mojih. Možda ćemo pronaćinešto korisno, nešto što može da posluži kao oružje.Zadrhtala sam pri njenoj pomisli na oštre noževe i dugo metalno oruđekoje može da se upotrebi kao batina.Ne želim oružje.Uh. Kako su nas takvi beskičmenjaci uopšte porazili?Tajnovitošću i većom brojnošću. Bilo ko od vas, čak i vaši mladi, sto putaje opasniji nego neko od nas. Ali vi ste poput jednog termita umravinjaku. Nas ima na milione, i svi radimo zajedno, u savršenojharmoniji, na ostvarenju našeg cilja.Ponovo sam, dok sam opisivala jedinstvo, iskusila osećaj panike idezorijentisanosti. Ko sam ja?Držale smo se grmova pelina dok smo prilazile maloj građevini. Izgledalaje kao kuća, kao mala koliba pored puta, bez ikakvog nagoveštaja nekedruge svrhe. Razlog njenog postojanja ovde bio je misterija, ovo mestonije imalo da ponudi ništa osim praznine i vrućine. Nije bilo znakova daje skoro bila nastanjena. Ragastov je zjapio prazan, bez vrata, i sveganekoliko krhotina stakla zadržalo se u praznim prozorskim okvirima.Prašina se nakupila na pragu i širila se unutra. Sivi zidovi izbledeli odvremena izgledali su povijeni pod vetrom, kao da ovde uvek duva iz istogsmera.Uspevala sam da obuzdam zebnju dok sam oprezno prilazila praznomokviru vrata; mora da smo i ovde same, baš kao što smo bile sve vremetokom današnjeg i jučerašnjeg dana.Hlad koji je tamni ulaz obećavao vukao me je napred i njegovaprivlačnost me natera da savladam strah. I dalje sam pažljivo osluškivala,ali su se moja stopala kretala napred brzim, sigurnim koracima. Uletela

MIN@

85

sam kroz vrata, brzo se pomerajući na jednu stranu da bi mi zid bio izaleđa. Beše to instinktivno, zaostavština iz Melaninih skupljačkih dana.Stajala sam tamo nepomično, obeshrabrena svojom zaslepljenošću ičekala da mi se oči priviknu.Mala koliba beše prazna, kao što smo i znale da će biti. Ni iznutra nijebilo više znakova nastanjenosti nego spolja. Na sredini sobe polomljeništo se naginjao ka podu, oslonjen na dve preostale noge, a pored njegaje stajala jedna zarđala metalna stolica. Delovi betona provirivali sukroz velike rupe na pohabanom, prljavom tepihu. Duž zida kuhinjicestajali su jedna zarđala sudopera, red ormarića, od kojih neki behu bezvrata frižider u visini pojasa koji je zvrjao otvoren, otkrivajući svojuplesnjivu, crnu unutrašnjost. Okvir kauča bio je naslonjen na suprotni zid,jastuka za sedenje nije bilo. Još uvek pričvršćena iznad kauča, samo malonakrivljena, bila je uokvirena reprodukcija slike pasa koji igraju poker.Vrlo domaćinski, pomisli Melani, kojoj je laknulo dovoljno da budesarkastična. Ima više stvari nego u tvom stanu. Već sam krenula premasudoperi. Samo ti sanjaj, spremno dodade Melani.Naravno da bi bilo rasipanje pustiti vodu da protiče ovim usamljenimmestom; duše se staraju o takvim detaljima isuviše revnosno da bi ostavileza sobom takvu anomaliju. Ipak sam morala da odvrnem prastare ručkeslavine. Jedna mi se slomila u ruci, izjedena rđom.Zatim sam prešla na ormarić, kleknuvši na taj ogavni tepih da bih pažljivoprovirila unutra. Povukla sam se unazad kad sam otvorila vrata, plašeći seda ću možda uznemiriti neku od otrovnih pustinjskih životinja u njenojjazbini. Prvi beše prazan, bez zadnjeg dela, tako da sam mogla da vidimdrvene daščice spoljašnjeg zida. Na sledećem nije bilo vrata, ali jeunutra bila gomila naslaganih starih novina, prekrivenih prašinom. Izradoznalosti sam izvukla jedne, otresajući prljavštinu na još prljaviji pod ipročitala datum.Iz vremena ljudi, primetih. Mada mi nije bio potreban datum da bih toznala.’Čovek spalio trogodišnju kćerku’, dočeka me naslov propraćen slikomanđeoski plavog deteta. To nije bila naslovna strana. Užas čiji su detaljiovde bili izneti nije bio toliko gnusan da bi zaslužio prednost uizveštavanju. Ispod toga se nalazio lik nekog muškarca koga su tražilizbog ubistva svoje žene i dvoje dece dve godine pre datuma na novinama;tekst je bio o tome da je taj čovek izgleda viđen u Meksiku. Dvoje ljudi jestradalo, a troje povređeno u saobraćajnoj nesreći izazvanoj vožnjom upijanom stanju. Istraga o prevari i ubistvu u slučaju navodnogsamoubistva čuvenog bankara. Zabranom svedočenja oslobođen

MIN@

86

osvedočeni zlostavljač dece. Zaklani kućni ljubimci pronađeni u kanti zasmeće.Trgla sam se gadljivo i vratila se, bacajući novine, mračnom ormariću.To su bili izuzeci, a ne pravilo, tiho pomisli Melani, pokušavajući daspreči da taj novi užas izazvan mojom reakcijom procuri u njeno sećanjena te godine i da im novi izgled.Da li uviđaš zašto smo mislili da bismo mi ipak bolje obavili posao? Zaštosmo pretpostavili da vi možda ne zaslužujete sve divne stvari ovoga sveta?Njen odgovor beše zajedljiv.Ako ste želeli da očistite planetu, mogli ste je dići u vazduh.Uprkos onome o čemu vaši pisci naučne fantastike sanjaju, mijednostavno nemamo tu tehnologiju. Moju šalu nije smatrala smešnom.Osim toga, dodadoh, to bi bila velika šteta. Ovo je divna planeta. Sizuzetkom ove grozne pustinje, naravno.Znaš, tako smo i shvatili da ste ovde, reče, opet razmišljajući o timmučnim novinskim naslovima. Kada u večernjim vestima nije bilo ničegosim inspirativnih priča o ljudima i njihovim osećanjima, kada su sepedofili i narkomani postrojili u redove ispred bolnica da se predaju,kada je sve počelo da se pretvara u Mej beri tada ste se odali.Kako grozna promena! uzvratih ironično, okrećući se prema sledećemormariću.Povukoh unazad zaglavljena vrata i pronađoh zlatnu žilu.’’Krekeri!’’ povikah, zgrabivši izbledelu, poluzgnječenu kutiju slanihkrekera. Iza nje je bila još jedna kutija koja je izgledala kao da je nekostao na nju. ’’Tvinki kolači!’’ vrisnuh.Pogledaj! Melani me nagovarala, pokazujući mi zamišljenim prstom natri prašnjave flaše izbeljivača u samom dnu ormarića.Šta će ti izbeljivač?, upitah već cepajući kutiju s krekerima. Da ga bacišnekome u oči? Ili da ga zvekneš flašom po glavi?Na moje zadovoljstvo, krekeri, iako izmrvljeni, još uvek behu u svomplastičnom omotu. Pocepala sam jedan i počela da istresam mrvice u usta,gutajući ih polusažvakane. Nisam uspevala dovoljno brzo da ih ubacim uželudac.Otvori flašu i pomiriši je, uputi me. Tako je moj tata čuvao vodu u garaži.Ostaci izbeljivača sprečavaju da se u vodi išta razvije.Samo trenutak. Pojela sam mrvice iz jednog omota i prešla na sledeći.Bile su veoma bajate, ali u poređenju s ukusom u mojim ustima behupoput ambrozije. Kad sam pojela i treći, postala sam svesna soli koja mije razjedala ranice na usnama i po uglovima usta. Izvukoh jednu od flaša sizbeljivačem, nadajući se da je Melani u pravu. Ruke mi behu toliko slabe

MIN@

87

i mlitave da sam jedva uspevala da ih podignem. Koliko se naše stanjeveć pogoršalo? Koliko ćemo još daleko moći da odemo?Čep na flaši beše tako čvrsto zavrnut da sam se pitala je li se stopio snjom. Ipak, na kraju sam uspela da ga odvrnem zubima. Pažljivo sampomirisala otvor pošto nisam baš želela da se onesvestim od isparenjaizbeljivača. Miris hemikalije bio je veoma slab. Pomirisah udahnuvšidublje.Definitivno je bila voda. Ustajala i bajata, ali ipak voda. Uzeh jedan maligutljaj.Nije baš kao sa svežeg planinskog izvora, ali je vlažno. Počeh požudno dagutam.Polako, upozori me Melani i ja moradoh da se složim s njom. Posrećilonam se s ovim skrivenim zalihama, ali nije imalo smisla straćiti ih. Semtoga, želela sam nešto čvrsto sada kada me je so manje razjedala. Okrenuhse prema kutiji s tvinki kolačima i polizah tri spljeskana kolača sunutrašnjosti omota.Poslednji ormarić beše prazan.Čim su grčevi od gladi malo utihnuli, Melanino nestrpljenje poče da mi seuvlači u misli. Ne osećajući nikakav otpor ovoga puta, brzo samnatovarila svoj plen u ranac, bacivši prazne boce od vode u sudoperu dabih napravila mesta. Flaše od izbeljivača bile su teške, ali njihova težinabeše utešna. Značila je da se večeras neću opet ispružiti na pustinjskomtlu gladna i žedna.Zahvaljujući energiji iz šećera koja je počinjala da mi kola venama,iskočila sam napolje u svetlost popodneva.

12.NEUSPEH

Nemoguće! Pogrešno si shvatila! Pomešala si redosled! To ne može bitito!Zurila sam u daljinu, bilo mi je muka od neverice koja se brzo pretvaralau užas.Juče ujutru sam pojela poslednji spljeskani tvinki za doručak. Jučepopodne sam pronašla dupli vrh i opet skrenula ka istoku. Melani mi jedala ono za šta je obećala da je poslednji obris koji bi trebalo pronaći. Natu vest sam skoro pa pomahnitala od radosti. Prethodne večeri sam ispilaposlednje zalihe vode. Bio je to četvrti dan.Ovog jutra nije bilo ničega osim zaslepljujućeg sunca i očajničke nade.Vreme je isticalo i ja sam sve paničnije gledala u horizont u potrazi

MIN@

88

za poslednjim putokazom. Nisam videla nijedno mesto gde bi se mogaouklopiti; prava linija visoravni okružena s obe strane tupim vrhovima kaostražarima. Za tako nešto bio bi potreban prostor, a planine prema istoku iseveru bile su zbijene s nazubljenim vrhovima. Nisam uspevala da vidimgde bi ravna visoravan mogla da krije između njih.Sredinom jutra, sunce je i dalje bilo na istoku, zaslepljujući me, zaustavilasam se da se odmorim. Osećala sam takvu slabost da me je to uplašilo.Svaki mišić u telu je počeo da me boli, ali to nije bilo samo od hodanja.Osećala sam bol od iscrpljenosti i spavanja na zemlji, ali oni su serazlikovali od ovog novog bola. Moje telo je kopnilo, a ovaj bol jepredstavljao pobunu mojih mišića protiv tog mučenja. Znala sam da nećujoš dugo moći da pešačim. Okrenula sam leđa istoku da bih na trenutaksklonila sunce s lica.Tada sam je ugledala. To je nesumnjivo bilo to, duga ravna linijavisoravni oivičena vrhovima. Bila je tamo, toliko udaljena na dalekomzapadu da je delovala kao fatamorgana, koja lebdi, nadvija se nadpustinjom poput kakvog crnog oblaka. Svaki korak koji smo načinilevodio nas je u pogrešnom smeru. Poslednji putokaz bio je ka zapadu naudaljenosti većoj od one koju smo prošle tokom celog našeg putešestvija.’’Nemoguće’’ prošaputah opet.Melani se skamenila u mojoj glavi, nemoćna da razmišlja,zabezeknuta, očajnički pokušavajući da odbaci ovo novo saznanje.Čekala sam na nju, dok sam očima pratila nesumnjivo poznate oblikesve dok me iznenadna težina njenog prihvatanja i žalosti ne baciše nakolena. Njen tihi uzvik poraza odjeknu mi u glavi i dodade još jedan slojbola. Disanje mi postade nepovezano, nečujno jecanje bez suza. Sunce mise prikradalo uz leđa; njegova toplota upila se duboko u tamu moje kose.Kada sam povratila kontrolu, moja senka je bila samo mali krug ispodmene. Uz mnogo napora stadoh na noge. Sićušno, oštro kamenje useklomi se u kožu na nogama. Nisam se trudila da ga stresem.Onako na vrućini, dugo sam zurila sam u lebdeću visoravan koja mi serugala sa zapada. I najzad, ne sasvim sigurna zašto sam to uradila, krenulasam da koračam napred. Znala sam samo ovo: ja sam bila ta koja jekrenula, i niko drugi. Melani je bila toliko mala u mom umu, jednasićušna kapsula bola umotana čvrsto u samu sebe. Od nje mi nije bilopomoći.Koraci su mi bili spori, krc, krc po ispucalom tlu.’’Na kraju krajeva, on je ipak samo jedan stari luđak,’’ promrmljah zasebe. Neobični drhtaj protrese mi pluća i hrapavi kašalj se probi do grla.Bujica snažnog kašlja pokulja napolje, ali sve dok nisam osetila peckanje

MIN@

89

u očima zbog suza koje nisu mogle da krenu, nisam shvatila da sesmejem.’’Tamo... nikad... nije... ničega ni bilo!’’ izustih dahćući između dvanapada histerije. Posrtala sam napred kao pijanac, ostavljajući za sobomkrivudave tragove stopala, pobunu mojih mišića protiv tog mučenja.Ne. Melani se izvukla iz svoje tuge da bi odbranila veru koje se još uvekdržala. Ja sam to pogrešno razumela ili tome slično. Moja greška.Sada sam se smejala njoj. Vreli vetar usisa taj zvuk.Stani, stani, pomisli ona, pokušavajući da mi odvuče pažnju sa smešnestrane svega toga. Zar ne misliš... Hoću reći, misliš li da su možda oniprobali da pođu ovim putem?Smeh mi presede od njenog neočekivanog straha. Stadoh da se gušim odvrelog vazduha, dok su mi grudi pulsirale od napada histerije. Dok samopet uspostavila disanje, svaki trag mog crnog humora beše nestao.Instinktivno, preletela sam pogledom praznu pustinju, tražeći neki dokazda nisam prva koja je protraćila život na ovakav način. Ravnica je bilaneverovatno velika, ali nisam mogla prestati grozničavo da tragam za...ostacima.Ne, naravno da ne. Melani je već tešila samu sebe. Džared je suvišepametan. On nikada ne bi došao ovde nepripremljen poput nas. Nikada nebi Džejmija izložio opasnosti.Sigurna sam da si u pravu, rekoh joj, želeći da poverujem u to koliko iona. Sigurna sam da niko u celom svemiru ne bi mogao biti ovoliko glup.Osim toga, on verovatno nikada nije ni došao da traži. Verovatno nikadanije ni shvatio. Volela bih da nisi ni ti.Stopala nastaviše da se kreću. Jedva da sam bila svesna te radnje. Tako jemalo značila u poređenju s daljinom pred nama. Čak i kad bismo senekom čarolijom prebacile do samog podnožja te visoravni, šta onda?Bila sam potpuno sigurna da tamo nema ničega. Pored visoravni niko nečeka da nas spase.’’Umrećemo,’’ rekoh. Bila sam iznenađena što u mom hrapavom glasunije bilo straha. To je bila samo činjenica kao i bilo koja druga. Sunce jevrelo. Pustinja je suva. Mi ćemo umreti.Da, i ona je bila smirena. Ovo, smrt, bilo je lakše prihvatiti nego one našenapore vodene ludilom.’’To te ne uznemirava?’’Razmislila je na trenutak pre nego što je odgovorila.Barem sam umrla pokušavajući. I pobedila sam. Nikada ih nisam odala.Nikada ih nisam povredila. Dala sam sve od sebe da ih pronađem.Pokušala sam da održim svoje obećanje...Umirem za njih.

MIN@

90

Izbrojala sam devetnaest koraka pre nego što sam mogla da odgovorim.Devetnaest tromih, uzaludnih škriputavih koraka po pesku.’’Zbog čega onda ja umirem?’’ zapitah se dok se osećaj peckanja vraćaou moje sasušene suzne kanale. ’’Pretpostavljam da umirem zato što samizgubila, zar ne? Zbog toga?’’Izbrojala sam trideset četiri škriputava koraka pre nego što je našlaodgovor na moje pitanje.Ne, razmišljala je polako. Meni ne izgleda tako. Mislim... pa, mislim damožda... umireš jer umireš od želje da budeš ljudsko biće. Gotovo da seosmehnula pošto je zapazila blesavu dvosmislenost te izjave. Posle svihplaneta i svih domaćina koje si ostavila za sobom, konačno sipronašla mesto i telo za koje bi umrla. Mislim da si pronašla svoj dom,Lutalice.Deset škriputavih koraka.Više nisam imala snage ni da otvorim usta. Kakva šteta onda što nisammogla da ostanem duže. Nisam bila načisto s njenim odgovorom. Moždaje pokušavala da me oraspoloži. U stilu, daj da je utešim kad sam je većdovukla ovde da umre. Pobedila je; nikada nije nestala.Počela sam da posrćem. Mišići su me preklinjali za milost, kao da samimala načina da im ublažim bol. Mislim da bih se zaustavila baš tu, aliMelani je, kao i uvek, bila čvršća od mene. Sada sam mogla da je osetimne samo u glavi već i u udovima. Korak mi se produžio; više nisam tolikokrivudala u hodu. Samom snagom volje vukla je moje polumrtvo teloprema nedostižnom cilju.Pojavila se neočekivana radost u ovoj besmislenoj borbi. Kao što sam jamogla da osetim nju, tako je i ona mogla da oseti moje telo. Naše telosada; moja slabost je njoj predala kontrolu. Uživala je što može slobodnoda pomera naše ruke i noge napred, bez obzira na jalovost tih pokreta.Osećala se blaženo prosto zato što je opet mogla da ih pomera. Čak je ibol od spore smrti pred kojom smo se nalazile splasnuo pred tim.Šta misliš da se nalazi tamo?, upita me dok smo koračale prema kraju. Štaćeš videti, nakon što umremo?Ništa. Ta reč beše prazna, teška i sigurna. Postoji razlog zbog koga tozovemo konačnom smrću.Zar duše ne veruju u život posle smrti?Imamo toliko mnogo života. Sve više od toga bilo bi... previše očekivati.Mi doživljavamo smrt u malom svaki put kada napustimo domaćina. Ondaopet oživimo u drugom. Kada ovde umrem, to će biti kraj.Nastupila je duga pauza dok su se naše noge kretale sve sporije i sporije.

MIN@

91

Šta je s tobom?, konačno je upitah. Da li još uvek veruješ u nešto, čak iposle svega ovoga?Moje misli se vratiše na njena sećanja o kraju sveta ljudi.Izgleda da ima stvari koje ne mogu umreti.U našim mislima, njihova lica behu blizu i jasno su se videla. Ljubav kojusmo osećale prema Džaredu i Džejmiju zaista se činila neprolaznom. Zatrenutak sam se zapitala da li je smrt dovoljno jaka da razdvoji nešto takoživo i snažno. Možda će ova ljubav nastaviti da živi s njom u nekommestu iz bajke s bisernim kapijama. Sa mnom neće. Da li bi bilo olakšanjeosloboditi se te ljubavi? Nisam bila sigurna. Izgledala je kao deo onogašto sam sada bila.Izdržale smo svega nekoliko sati. Čak ni Melaninina izuzetna mentalnasnaga nije mogla da izvuče više od našeg propalog tela. Jedva smo gledalena oči. Činilo nam se da ne možemo da pronađemo kiseonik u tom suvomvazduhu koji smo usisavale i izbacivale nazad. Bol je izazvao promuklocviljenje koje nam se ote s usana.Nikada ti nije bilo ovoliko loše, zadirkivala sam je iznemoglo dok smo seteturale prema nekom sasušenom drvetu, koji metar višem od niskogžbunja. Želele smo da se dokopamo tih tankih linija hlada pre nego štopadnemo.Ne, složi se ona. Nikada ovoliko loše.Ostvarile smo svoju nameru. Mrtvo drvo bacalo je svoju paučinastu senkupreko nas i noge nas izdadoše. Opružile smo se ničice, ne želeći višenikada da osetimo sunce na licu. Glava nam se sama okrenu u stranu upotrazi za gorućim vazduhom. Zurile smo u prašinu na nekolikocentimetara od našeg nosa i slušale svoje dahtanje.Posle nekog vremena, kratkog ili dugog, to nismo znale, sklopile smo oči.Kapci su nam iznutra bili crveni i svetli. Nismo osećale slab mrežastihlad; možda nas više nije doticao.Koliko dugo?, upitah je.Ne znam, nikad ranije nisam umirala. Jedan sat? Ili duže? Znam koliko iti.Gde je kojot kad ti stvarno treba? Možda budemo imale sreće... odbeglakandžozver ili tako nešto... Misao joj se nepovezano izgubila.To je bio naš poslednji razgovor. Bilo nam je suviše teško da sekoncentrišemo dovoljno da bismo obrazovale reči. Bolelo je više nego štosmo mislile. Svi mišići u telu su nam se bunili, grčeći se i stežući kao dase bore protiv smrti.Mi se nismo borile. Prepustile smo se i čekale, a misli su nam uranjale iizranjale iz sećanja bez nekog određenog reda. Dok smo još bile svesne,

MIN@

92

pevušile smo uspavanku u sebi. To je bila jedna od onih kojima smo tešileDžejmija kada je zemlja bila suviše tvrda, vazduh previše hladan ili strahsuviše jak da bi zaspao. Osećale smo njegovu glavu kako se naslanja tikispod našeg ramena i oblik njegovih leđa ispod naše ruke. A onda nam seučinilo da se naša glava naslonila na neko šire rame i da neka novauspavanka teši nas.Kapci su nam pocrneli, ali ne od smrti. Noć je pala, i to nas je rastužilo.Bez dnevne toplote verovatno ćemo duže izdržati.Bilo je mračno i tiho, beskrajno dugo. A onda se začuo neki zvuk.Jedva da nas je dozvao svesti. Nismo bile sigurne da li smo ga umislile.Možda je to ipak kojot. Da li to želimo? Ne znamo. Izgubile smo tok mislii zaboravile na taj zvuk. Nešto nas prodrma, cimnu naše obamrle rukei povuče nas za njih. Nismo mogle da formiramo reči da bismopoželele brzu smrt, ali tome smo se nadale. Čekale smo na ujed zuba.Umešto toga, vuča se pretvorila u guranje i osetile smo kako nam se liceokreće prema nebu. Nešto nam se slivalo preko lica, vlažno, hladno inemoguće. Kapalo nam je po očima, spirajući zrnca peska s njih. Kapcinam zatreperiše, trepćući pod kapljicama. Nismo marile za zrnca peska uočima. Brada nam se uspravi, očajnički tragajući, usta se otvarahu izatvarahu naslepo, jadno i slabašno, kao u tek izleglog ptića. Učinilo namse da smo čule uzdah.A onda nam voda poteče u usta i mi smo je gutale i grcale. Voda jenestala dok smo se gušile i naše slabe ruke posegnuše za njom.Ujednačeni, teški udarci lupali su nas po leđima sve dok nismo došle dovazduha. Ruke nastaviše da grabe vazduh u potrazi za vodom.Ovoga puta smo definitivno čule uzdah.Nešto se prisloni na naše ispucale usne i voda ponovo poteče. Gutale smopožudno, ovoga puta pazeći da je ne udahnemo. Nije da smo marilehoćemo li se ugušiti, već nismo htele da nam voda opet bude izmaknuta.Pile smo dok nam se želudac nije naduo i zaboleo nas. Voda prestade dateče i mi promuklo zakreštasmo u znak protesta. Još jedan rub flaše biprislonjen na naše usne i mi stadosmo mahnito da pijemo sve dok i ona nebeše prazna.Još jedan gutljaj i želudac bi nam eksplodirao, ali smo ipak treptale ipokušavale da se usredsredimo, da vidimo možemo li da pronađemo još.Bilo je suviše mračno; nismo mogle da vidimo ni jednu jedinu zvezdu.Onda smo trepnule i shvatile da je tama mnogo bliže nego nebo. Nekafigura se nadvila nad nama, crnja od noći.Začu se slab zvuk tkanine koja se tare i peska koji se pomera pod nečijimdonom. Figura se odmače i začusmo oštar parajući zvuk, zvuk

MIN@

93

rajsferšlusa, zaglušujući u potpunoj tišini noći. Svetlost nam se zari u očipoput sečiva. Jauknusmo od bola i šaka nam polete da prekrije zatvoreneoči. Čak i ispod kapaka, svetlost beše suviše jaka. Svetla nestade i miosetismo dah od sledećeg uzdaha koji nam je dopro do lica.Pažljivo smo otvorile oči, zaslepljenije nego pre. Ko god da se nalazionaspram nas sedeo je veoma mirno i ćutao. Počele smo da osećamonapetost trenutka, ali on se činio dalekim, kao da nas se ne tiče. Bilo jeteško brinuti o bilo čemu drugom osim o vodi u želucu i tome gde bismomogle da pronađemo još. Pokušale smo da se koncentrišemo, da vidimošta nas je to spasilo.Prva stvar koju smo uspele da razaznamo, posle minuta provedenih utreptanju i čkiljenju, bila je gusta belina koja je visila s tamnog lica poputmiliona bledih iverica u noći. Kada smo shvatile da je to brada, poputDeda Mrazove, pomislismo pometeno, sećanje nam je dostavilo ostaledelove lica. Sve se uklopilo: taj veliki zatupast nos, te široke jagodičnekosti, te guste bele obrve, te oči duboko usađene u naboranoj koži.Iako smo videle samo nagoveštaje od svake crte lica, znale smo kako ćeizgledati na svetlosti.’’Striče Džeb’’ zakreštasmo iznenađeno. ’’Pronašao si nas. Stric Džeb,koji je čučaopored nas, zaljuljao se unazad na petama kada smo izgovorile njegovoime.’’Eto ti ga sad’’ reče, a njegov hrapavi glas dozva štotinu uspomena. ’’Etoti ga sad,Biće belaja.’’

13.PRESUDA

’’Jesu li ovde?’’ Iskašljale smo te reči, potekle su nam kao voda iz pluća,istisnute. Posle vode, to pitanje beše jedino važno. ’’Jesu li došli?’’U tom mraku bilo je nemoguće pročitati izraz lica strica Džeba.’’Ko?’’ upita on.’’Džejmi, Džared!’’ Naš šapat odjeknu poput uzvika. ’’Džared je bio sDžejmijem. Našim bratom! Jesu li ovde? Jesu li došli? Jesi li i njihpronašao?’’Jedva da je prošao trenutak.’’Ne.’’ Njegov odgovor beše grub i u njemu nije bilo sažaljenja, zapravonikakvih osećanja.

MIN@

94

’’Ne,’’ prošaputasmo. Nismo ponavljale njegove reči, bunile smo se štosmo vraćene u život. Koja je svrha toga? Opet smo zatvorile oči iosluškivale bol u našem telu. Pustile smo da to uguši bol u našem umu.’’Čuj,’’ reče stric Džeb posle kraće pauze. ’’Ja, ovaj, imam nešto daobavim. Ti se malo odmori, a ja ću se vratiti po tebe.’’Nismo čule značenje tih reči, samo zvuke. Naše oči ostadoše sklopljene.Njegovi koraci se udaljiše od nas, tiho škripućući. Nismo mogle daodredimo u kom je pravcu otišao. Niti smo marile.Njih nije bilo. Nema načina da ih pronađemo, nema nade. Džared iDžejmi su nestali, što dobro znaju da rade, i više ih nikada nećemo videti.Voda i svežiji noćni vazduh nas osvestiše, što nismo želele. Okrenule smose potrbuške da bismo opet zarile lice u pesak. Bile smo tako umorne,prešle smo granicu iscrpljenosti i sada smo se nalazile u nekom dubljem,bolnijem stanju. Sigurno možemo da spavamo. Sve što treba da radimojeste da ne razmišljamo. Mogle bismo to. I jesmo.Kad smo se probudile još je bila noć, ali zora je preteći rudela naistočnom horizontu, planine behu oivičene tamnocrvenim oreolom. Uustima smo osećale ukus prašine i isprva smo bile sigurne da smo sanjalestrica Džeba. Naravno da jesmo.U glavi nam je bilo jasnije ovog jutra i brzo smo primetile neobičan oblikblizu našeg desnog obraza, nešto što nije bilo ni stena ni kaktus. Bilo jetvrdo i glatko na dodir. Ćušnule smo ga i iznutra je dopro divni zvukbućkanja vode.Stric Džeb beše stvaran, i ostavio nam je čuturu.Pažljivo smo sele, iznenađene što se nismo prelomile napola poput suvogpruta. Zapravo, bilo nam je bolje. Mora da je voda imala vremena da nađesvoj put kroz naše telo. Bol je bio tup i prvi put nakon dužeg vremenaopet osetismo glad. Prsti su nam bili ukočeni i nespretni dok smo odvijalepoklopac s vrha čuture. Nije bila puna do vrha, ali bilo je dovoljno vodeda nam opet nadme zidove želuca, mora da je bio splasnuo. Popile smosve; sa štednjom je bilo svršeno.Ispustile smo metalnu čuturu na pesak, odakle se začuo tup udarac u tišinipraskozorja. Sada smo se osećale potpuno budno. Uzdahnule smo, jernam nesvest beše draža, i pustile da nam glava klone u šake. Sta sad?’’Zašto si mu dao vodu, Džebe?’’ upita nečiji ljutiti glas u blizini iza našihleđa.Osvrnusmo se, okrenuvši se na kolenima. Od onoga koji smo ugledalesrce nam je preskočilo otkucaj i svest nam se ponovo razdvojila.Osmoro ljudi stajalo je u polukrugu oko mesta na kojem sam klečalaispod drveta. Nije bilo sumnje da su ljudi, svi oni. Nikada nisam videla

MIN@

95

lica izobličena u takve grimase, ne kod moje vrste. Ove usne behuiskrivljene od mržnje, povučene iznad stisnutih zuba kao u divljihživotinja. Ove veđe behu nisko spuštene iznad očiju u kojima je plamtiobes.Šest muškaraca i dve žene, od kojih su neki bili veoma krupni, većinakrupnija od mene. Osetih kako mi krv napušta lice kada sam shvatilazašto drže šake tako čudno, čvrsto stisnute ispred sebe, u svakoj po nekipredmet. Držali su oružje. U nekima su bila sečiva, nekoliko kratkihpoput onih koje sam držala u kuhinji i nekoliko dužih, a jedan je bioogroman i preteći. Ovaj nož se ne koristi u kuhinji. Melani me opskrbinazivom: mačeta.Ostali su držali motke, neki metalne, a neki drvene. Palice, Prepoznalasam strica Džeba u sredini. U ruci je labavo držao predmet koji nikadanisam videla uživo, osim u Melaninim sećanjima, kao što je bio slučaj i svelikim nožem. Bila je to puška.Videla sam užas, ali Melani je sve ovo gledala sa čuđenjem, u glavi joj sezamutilo od njihovog broja. Osmoro preživelih ljudi. Mislila je da je Džebsam, ili u najboljem slučaju sa samo još dvoje. To što vidi toliko mnogopripadnika svoje vrste ispunilo ju je radošću.Ti si budala, rekoh joj. Pogledaj ih. Vidi ih.Primorala sam je da to sagleda iz mog ugla: da vidi preteče oblike unutarprljavih farmerka i majica od tankog pamuka, potamnelih od prašine.Možda su bili ljudi, u smislu koji je ona pridavala toj reči, nekada, ali uovom trenutku bili su nešto drugo. Bili su varvari, monstrumi. Nadvili suse nad nama, gladni krvi.U svakom paru očiju ogledala se smrtna presuda.Melani je sve to uvidela i, premda nevoljno, morade da prizna da sam upravu. U tom trenutku njeni voljeni ljudi pokazivali su se u najgoremsvetlu, poput onih priča iz novina koje smo videle u napuštenoj kolibi.Gledale smo u ubice.Trebalo je da budemo pametnije; trebalo je juče da umremo. Zašto bi nasstric Džeb ostavio u životu zbog ovoga?Zadrhtala sam na tu pomisao. Na brzinu pređoh kroz istoriju ljudskihzverstava. Nisam imala želudac za njih. Možda bi trebalo da se boljekoncentrišem. Znala sam da postoje razlozi zbog kojih ljudi puštaju svojeneprijatelje da žive, malo duže. Stvari koje žele da dobiju iz njihovihumova ili tela.Naravno, odmah mi je pala na pamet, jedina tajna koju bi želeli da saznajuod mene. Ona koju nikada, nikada ne smem da im otkrijem. Bez obzira nato šta mi radili. Prvo bih morala da se ubijem. Nisam dozvolila da Melani

MIN@

96

vidi tajnu koju sam čuvala. Koristila sam njene vlastite načine odbraneprotiv nje i u glavi podigla zid da bih se sakrila iza njega dok samrazmišljala o tom podatku prvi put od usađivanja. Ranije nije bilo razlogada razmišljam o njoj.Melani nije bila čak ni radoznala s druge strane zida; nije se trudila daprodre kroz njega. Trenutno je imala mnogo većih briga od činjenice danije jedina koja je nešto tajila. Da li je bitno što sam krila svoju tajnu odnje? Nisam bila jaka kao Melani; nisam ni sumnjala da bi ona mogla daizdrži mučenje. Koliko bola ja mogu da izdržim pre nego što im dam svešto žele?Želudac mi se prevrtao. Samoubistvo je odvratna opcija, još gora, jer bibila i ubistvo. Melani bi bila izložena ili mučenju ili smrti. Sačekaću s timsve dok ne budem imala apsolutno nikakvog drugog izbora.Ne, ne mogu. Stric Džeb nikada ne bi dozvolio da me povrede.Stric Džeb ne zna da si ovde, podsetih je.Reci mu!Zagledah se u lice tog starog čoveka. Gusta, bela brada sprečavala me jeda vidim izraz njegovih usana, ali činilo se da njegove oči ne plamte kaokod ostalih. Krajičkom oka sam opazila da nekoliko ljudi skreće pogled smene na njega. Čekali su da im odgovori na pitanje koje mi je privuklopažnju na njihovo prisustvo. Stric Džeb je zurio u mene, ne obazirući sena njih.Ne mogu to da mu kažem, Melani. Neće mi poverovati. A dok pomisle daih lažem, misliće da sam Tragač. Mora da do sada imaju dovoljnoiskustva da znaju da bi jedino Tragač izrekao smišljenu priču da bi seinfiltrirao.Melani je smesta prepoznala istinu u mojim mislima. Sama reč Tragačnaterala ju je da ustukne od mržnje, i znala je da će ovi stranci isto takoreagovati.U svakom slučaju nije važno. Ja sam duša, njima je to dovoljno.Onaj s mačetom, najkrupniji čovek među prisutnima, crne kose, neobičnosvetle kože i živahnih plavih očiju, ispusti zvuk gađenja i pijunu nazemlju. Zakorači napred, polako podižući dugačko sečivo.Bolje brza nego spora smrt. Bolje da nas ubije ova okrutna ruka negomoja. Bolje da ne umrem kao nasilno stvorenje, odgovorno za prolivanjeMelaninine krvi kao i svoje.’’Stani malo, Kajl.’’ Džebove reči behu spore, gotovo opuštene, ali velikičovek zastade. Napravi grimasu i okrenu se da se suoči s Melaninimstricem.

MIN@

97

’’Zašto? Rekao si da si se uverio. To je jedno od njih.’’ Prepoznala samtaj glas, istionaj koji je pitao Džeba zašto mi je dao vode.’’Pa jeste, svakako da jeste. Ali malo je komplikovano.’’’’Kako to?’’ upita neki drugi čovek. Stajao je pored krupnog, crnokosogKajla i toliko su nalikovali jedan drugom da mora da su bili braća.’’Vidiš, ovo ovde je i moja bratanica.’’’’Ne, više nije,’’ reče Kajl hladno. On opet pijunu i načini još jedanodlučan pokret u mom pravcu s podignutim sečivom. Po načinu na koji sumu se ramena nagnula, spremna da zadaju udarac, bilo mi je jasno da gaovoga puta reči neće zaustaviti. Sklopila sam oči.Začu se dvostruki zvuk škljocanja metala i začu se uzdah. Oči mi se opetotvoriše.’’Rekao sam da staneš, Kajl.’’ Glas strica Džeba i dalje beše opušten, alinjegove šake su sada čvrsto stiskale dugu pušku, cevi uperene u Kajlovaleđa. Kajl se ukoči na samo nekoliko koraka od mene; njegova mačetanepomično je visila u vazduhu iznad njegovog ramena.’’Džebe,’’ reče njegov brat, užasnut ’’šta to radiš?’’’’Odmakni se od devojke, Kajl.’’Kajl nam okrenu leđa, besno se okrenuvši ka Džebu.’’To nije devojka, Džebe!’’Džeb slegnu ramenima; puška je i dalje bila u njegovim rukama, uperenau Kajla.’’Postoje stvari o kojima treba prodiskutovati.’’’’Možda će doktor moći da nauči nešto od tog stvorenja, predloži grubojedan ženski glas.Ja utom ustuknuh, čuvši u tim rečima svoje najveće strahove. Kada me jeDžeb maločas nazvao bratanicom, naivno sam dozvolila sebi da osetimtračak nade, da će se možda neko sažaliti. Bila sam glupa što sam topomislila čak i na trenutak. Smrt je jedina milost kojoj se mogu nadati odovih stvorenja.Pogledala sam ženu koja je progovorila, iznenađena što vidim da je starakoliko i Džeb, možda i starija. Kosa joj beše tamnosiva pre nego bela, izbog toga ranije nisam primetila njene godine. Lice joj je bilo sve uborama, skupljenim od srdžbe. Ali bilo je nečeg poznatog u crtama licaiza tih bora.Melani je u svom sećanju povezala to staro i jedno drugo, mlađe lice.’’Tetka Megi? Ti si ovde? Kako to? Da li je Šeron..’’ reči su bile potpunoMelanine, ali potekle su iz mojih usta i nisam bila u stanju da ihzaustavim. Naše zajedničko putešestvije po pustinji ju je ojačalo, ili je

MIN@

98

mene oslabilo. Ili se radi o tome da sam se ja koncentrisala na to s kojestrane će uslediti smrtonosni udarac. Ja se pripremam za naše ubistvo, aza nju je to porodično okupljanje.Melani bi prekinuta u pola svog iznenađenog usklika. Ostarela žena poimenu Megi polete napred brzinom koja nije bila u skladu s njenomkrhkom spoljašnjošću. Nije podigla ruku u kojoj je držala crnu polugu.Gledala sam u tu šaku tako da nisam videla njenu slobodnu ruku kojom jezamahnula da me dobro ošamari po licu.Glava mi polete nazad, a onda napred. Opet me je ošamarila.’’Nećeš nas prevariti, ti parazitu. Znamo kako vi radite. Znamo mi kolikodobro umete da nas imitirate.’’Osetila sam ukus krvi u ustima.Nemoj to više da radiš, izgrdih Melani. Rekla sam ti šta će da pomisle.Melani je bila suviše šokirana da bi odgovorila.’’Dobro je, Megi,’’ zausti Džeb umirujućim tonom.’’Nemoj ti meni „dobro je, Megi", matora budalo! Verovatno je povelacelu vojsku na nas.’’ Odmakla se od mene, procenjujući koliko sammirna, kao da sam sklupčana zmija, spremna da ujede. Stala je pored svogbrata.’’Ja ne vidim nikoga,’’ odvrati Džeb. ’’Hej!’’ povika, i ja se trgnuhiznenađeno. Nisam bila jedina. Džeb je mahao levom rukom iznad glave,dok je desnom i dalje čvrsto stezao pušku. ’’Ovde smo!’’’’Umukni,’’ zareža Megi, munuvši ga u grudi. Iako mi beše dobropoznato da je snažna, Džeb se nije ni pomerio.’’Sama je, Meg. Bila je skoro mrtva kada sam je pronašao, ni sad baš nijeu najboljem stanju. Stonoge ne žrtvuju svoje na takav način. Došli bi ponju mnogo ranije nego što sam ja. Šta god drugo da jeste, sama je.’’U glavi mi se javi slika duguljastog insekta s velikim brojem nogu, alinisam uspela da je povežem.Priča o tebi, prevede mi Melani. Smestila je sliku te gadne bube poredmog sećanja na svetlu srebrnu dušu. Nisam videla sličnost. Pitam se otkudon zna kako ti izgledaš, odsutno se upita Melani. Moja sećanja na stvarniizgled duše u početku su bila novost za nju.Nisam imala vremena da se iščuđavam zajedno s njom. Džeb je išaoprema meni, a ostali su ga sledili u korak. Kajlova ruka nadvila se nadDžebovim ramenom, spremna da ga zadrži ili da ga skloni s puta, nisammogla da procenim. Džeb premesti pušku u levu šaku, a desnuispruži prema meni. Posmatrala sam je nepoverljivo, čekajući da meudari.

MIN@

99

’’Ajde,’’ nežno me požuri. ’’Da sam mogao da te nosim tako daleko,sinoć bih te doveo kući. Moraćeš još malo da hodaš.’’’’Ne!’’ zabrunda Kajl.’’Vodim je nazad, reče Džeb, i po prvi put se u njegovom glasu osetigrublji ton. Vilica mu se tvrdoglavo ukoči ispod brade.’’Džebe!’’ usprotivi se Megi.’’Moja je kuća, Megi. Radiću onako kako želim.’’’’Matora budalo!’’ opet se brecnu ona.Džeb se sagnu i zgrabi mi šaku s mesta na kojem je ležala sklupčana upesnicu naslonjena na butinu. Podiže me na noge. To nije bila okrutnost;prosto se vladao kao da je u žurbi, Pa ipak, zar nije to najgori oblikokrutnosti, produžiti mi život iz razloga koje je on imao?Nesigurno sam se klatila. Nisam baš najbolje osećala noge, samo trncepoput uboda igle kada se krv sjurila nazad u njih.Iza njega je dopiraosiktavi zvuk neodobravanja. Dolazio je iz više od jednih usta.’’U redu, ko god da si,’’ obrati mi se, još uvek ljubaznim glasom ’’hajdeda zbrišemo odavde pre nego što postane vruće.’’Onaj koji mora da je bio Kajlov brat spusti šaku na Džebovu mišicu.’’Ne možeš tek tako pokazati tom stvorenju gde živimo, Džebe.’’’’Pretpostavljam da to nije bitno,’’ reče Megi grubo. ’’Neće imati prilikuda širi priče.’’Džeb uzdahnu i odmota maramu, potpuno sakrivenu bradom, sa svogvrata.’’Ovo je smešno,’’ promrmlja, ali mi preko očiju zaveza prljavu tkaninu,krutu od osušenog znoja.Bila sam potpuno mirna dok ju mi je vezivao preko očiju, boreći se protivosećaja panike koji se pojačao kada više nisam mogla da vidim svojeneprijatelje. Nisam mogla da vidim, ali znala sam da je Džeb bio taj kojije oslonio jednu šaku na moja leđa i vodio me; niko od ostalih ne bi biotako nežan.Krenuli smo napred, prema severu, kako sam mislila. U početku niko nijepričao, čuo se samo zvuk peska koji škripi pod mnogobrojnim stopalima.Tlo je bilo ravno, ali ja sam se stalno saplitala na svojim nesigurnimnogama. Džeb je bio strpljiv; njegova šaka koja me je vodila bila jegotovo kavaljerska.Osećala sam kako se sunce diže dok smo pešačili. Neki koraci behu bržiod ostalih. Kretali su se ispred nas sve dok ih nije postalo teško čuti.Zvučalo je kao da je samo manjina ostala sa mnom i Džebom. Mora dasam delovala kao da mi ne treba mnogo čuvara, bila sam klonula od gladii teturala sam se pri svakom koraku; vrtelo mi se u glavi.

MIN@

100

’’Ne planiraš valjda da mu kažeš, zar ne?’’ Bio je to Megin glas; dopiraoje s oko metar udaljenosti iza mene i zvučao je poput optužbe.’’Ima pravo da zna,’’ odgovori Džeb. Prizvuk tvrdoglavosti ponovo seuvukao u njegov glas.’’To što radiš je surovo, Džebedaja.’’’’Život je surov, Megnolija.’’Bilo je teško opredeliti se ko od njih dvoje više uteruje strah u kosti. Da liDžeb, koji je izgledao krajnje odlučan da me ostavi u životu? Ili Megi,koja je prva predložila doktora, zvanje koje me je ispunilo instinktivnim,mučnim strahom, ali koja je naizgled više brinula o okrutnosti od svogabrata?Opet smo hodali u tišini nekoliko sati. Kada su noge počele da me izdaju,Džeb me je spustio na zemlju i primakao čuturicu mojim usnama kao štoje učinio i tokom noći.’’Reci mi kad budeš spremna,’’ reče mi Džeb. Glas mu je zvučaoljubazno, iako sam znala da je pogrešno protumačiti ga tako.Neko nestrpljivo uzdahnu.’’Zašto ovo radiš, Džebe?’’ upita neki muškarac. Taj glas sam čula ranije;bio je to jedan od braće. ’’Zbog Doce? Mogao si to da kažeš Kajlu. Nisimorao da uperiš pušku u njega.’’’’Trebalo bi češće uperiti pušku u Kajla,’’ promrmlja Džeb.’’Samo mi nemoj reći da radiš to iz saosećanja,’’ nastavi muškarac.’’Nakon svega što si video...’’’’Nakon svega što sam video, da nisam naučio da saosećam, onda ne bimnogo vredelo. Ali ne, nije reč o saosećanju. Da sam imao dovoljnosaosećanja za ovo jadno stvorenje, pustio bih je da umre.’’Zadrhtala sam na vazduhu vrelom kao u pećnici.’’Zbog čega, onda?’’ upita Kajlov brat.Nastupila je duga tišina, a onda Džebova šaka dodirnu moju. Uhvatih jepošto mi je bila potrebna pomoć da se uspravim na noge. Drugu šakunaslonio mi je na leđa i opet sam krenula napred.’’Iz radoznalosti,’’ tihim glasom izgovori Džeb. Niko ne odgovori.Dok smo hodali, razmotrila sam nekoliko sigurnih činjenica. Prvo, nisambila jedina duša koju su zarobili. Ovde je već postojala uspostavljenarutina. Taj „Doca" je pokušao da izvuče odgovore od drugih pre mene.Drugo, pokušavao je bez uspeha. Da je ijedna duša odustala odsamoubistva samo da bi se kasnije slomila pod ljudskom torturom, ja imsada ne bih bila potrebna. Moja smrt bi bila milostivo brza.Čudno, ali ipak nisam mogla da nateram sebe da se nadam brzom kraju ilida pokušam da utičem na takav ishod. To bi bilo lako postići, čak i da ne

MIN@

101

moram sama to da učinim. Mogla bih jednostavno da im kažem neku laž,da se pretvaram da sam Tragač, da im kažem da su mi kolege upravo sadana tragu, da galamim i pretim. Ili da im kažem istinu, da je Melaninastavila da živi u meni i da me je ona ovamo dovela.Oni bi u tome videli još jednu laž, i to toliko neodoljivu ideju da ljudimogu da nastave da žive i nakon usađivanja, iz njihove perspektive tolikoprimamljivu da se u nju poveruje, toliko podmuklu, da bi sigurno prepoverovali u to da sam Tragač. Posumnjali bi na zamku, na brzinu bi mese otarasili i pronašli novo skrovište daleko odavde.Verovatno si u pravu, složi se Melani. To bih ja uradila.Ali još nisam bila stavljena na muke, tako da je bilo teško prigrliti bilokoji vid samoubistva; instinkt za preživljavanjem začepio mi je usta.Sećanje na moje poslednje viđenje s Utešiteljkom, vreme tolikocivilizovano da se činilo da pripada nekoj drugoj planeti, prolete mi krozglavu. Melani me izaziva da je uklonim, naizgled iz samoubilačkihpobuda, ali to beše samo blef. Setila sam se kako sam mislila da je teškorazmišljati o smrti iz udobne fotelje.Prethodne noći Melani i ja smo priželjkivale smrt, ali smrt je u to vremebila opasno blizu. Bilo je drugačije sada kada sam opet bila na nogama.Ni ja ne želim da umrem, prošaputa Melani. Ali možda nisi u pravu.Možda nas ne drže u životu zbog toga. Ne razumem zbog čega bi... Niježelela ni da zamisli stvari koje bi mogli da nam rade, sigurna sam da bi jojna pamet pale gore stvari nego meni.Šta bi to mogli toliko žarko da žele da saznaju od tebe?Nikada neću reči. Ni tebi niti ijednom ljudskom biću.Hrabra izjava. Ali opet, još nisam bila na mukama...Prošao je još jedan sat, sunce je bilo tačno iznad nas, a njegova vrelinabeše poput vatrene krune na mojoj kosi, kada se zvuk promenio. Škripakoraka ispred mene koju sam jedva čula pretvorila se u odjeke. Džebovastopala su i dalje škripala po pesku poput mojih, ali neko ispred nas jekročio na novi teren.’’Pažljivo, sad’’ upozori me Džeb. ’’Pazi na glavu.’’Oklevala sam, ne znajući od čega se čuvam niti kako da pazim kad nevidim. Njegova šaka se skloni s mojih leđa i spusti na glavu, govoreći mida se sagnem. Savila sam se napred Vrat mi beše ukočen.Opet me je poveo napred i začuh kako naši koraci prave isti odjekujućizvuk. Teren nije bio poput peska, nije bio rastresit poput kamenja. Podstopalima mi je bilo ravno i čvrsto. Nije bilo sunca, više nisam osećalakako mi prži kožu ili! gori kosu.

MIN@

102

Načinih još jedan korak i novi vazduh me dodirnu po licu. To ne bešepovetarac. Bio je ustajao, ja sam zakoračila u njega. Suvi pustinjski vetarje nestao. Vazduh je bio miran i sveži! U njemu se osećao nagoveštajvlage, nekakve plesnjivosti koju sam mogla i da namirišem i daokusim.Toliko mnogo pitanja mi je bilo na pameti, kao i Melani. Želela je dapostavi svoja, ali ja sam nastavila da ćutim. Ništa što bi bilo koja od nasrekla sada nije moglo da nam pomogne.’’U redu je, možeš da se ispraviš’’ reče mi Džeb. Polako podigoh glavu.Čak i s povezom preko očiju mogla sam da zaključim da nema svetla. Poobodima marame bio je mrkli mrak. Čula sam ostale iza sebe kakonestrpljivo vuku stopala, čekajući da krenemo napred.’’Ovuda’’ reče Džeb i opet me povede. Naši koraci su odjekivali izbliza,prostor u kojem smo se nalazili mora da je bio veoma mali. Uhvatila samsebe kako instinktivno saginjem glavu.Otišli smo nekoliko koraka dalje, a onda zamakli iza oštre krivine kojanas je, kako se činilo, vratila na put kojim smo došli. Tlo je počelo da sespušta naniže. Ugao nagiba se povećavao sa svakim korakom i Džeb mi jepružio svoju grubu šaku da ne bih pala. Ne znam koliko dugo samposrtala i klizala se po mraku. To tumaranje je verovatno trajalo kraćenego što se činilo, jer svaki minut beše produžen mojim strahom.Još jednom smo skrenuli, a onda je tlo počelo da se penje naviše. Noge sumi bile toliko ukočene i drvenaste da je Džeb, kako je put postajao strmiji,morao gotovo da me vuče uzbrdo. Vazduh postade plesnjiviji i vlažnijikako smo odmicali, ali tama se nije menjala. Čuli su se jedino zvuci našihkoraka i obližnjih odjeka.Put je postao ravan i počeo da vijuga poput zmije.Napokon, napokon, pri vrhu i dnu mog poveza pojavila se svetlost. Želelasam da spadne, pošto sam bila suviše uplašena da ga sama strgnem. Činilomi se da ne bih bila toliko užasnuta kada bih samo mogla da vidim gdesam i s kim sam.Sa svetlom se javila i buka. Neobična buka, tih, žuborav žamor.Zvučalo je skoro kao vodopad. Žamor je postajao glasniji kako smo sekretali napred i što smo se više približavali sve je manje zvučao poputvode. Bio je suviše raznolik, visoki i niski tonovi su se mešali iodjekivali. Da nije bio tako neskladan, možda bi zvučao kao neka ružnijaverzija muzike koju sam slušala i pevala na Raspevanom Svetu. Tama odpoveza odgovarala je tom sećanju, sećanju na slepilo.Melani je razumela taj nesklad pre mene. Nikad nisam čula taj zvuk zatošto nikad ranije nisam bila s ljudima.

MIN@

103

To je svađa, shvatila je. Zvuči kao da se mnogo ljudi svađa.Taj zvuk ju je privukao. Da li to znači da ovde ima još ljudi? I to što ih jebilo čak osam iznenadilo nas je obe. Kakvo je ovo mesto? Ruke medodirnuše iza vrata i ja se izmakoh.’’Polako, sad’’ reče Džeb. Strgao mi je povez s očiju.Polako sam treptala i senke oko mene poprimiše oblike koje sam moglada razumem: grubi, neravni zidovi, rupičasta tavanica, izlizan, prašnjavpod. Bili smo negde pod zemljom u nekoj vrsti pećine. Nismo mogli bitipreviše duboko. Mislim da smo duže hodali uzbrdo nego što smo klizalinaniže. Stenoviti zidovi i tavanica bili su tamne ljubičastosmeđe boje,izbušeni plitkim rupama poput švajcarskog sira. Ivice nižih rupa bile suizlizane, ali krugovi iznad moje glave bili su bolje definisani, njihovirubovi su izgledali oštro. Svetlost je dolazila iz okrugle rupe ispred nas,koja se po obliku nije razlikovala od rupa koje su prekrivale pećinu, alibila je veća. Ovo je bio ulaz, prolaz koji vodi do nekog svetlijeg mesta.Melani je bila nestrpljiva, fascinirana idejom o više ljudi. Zastala sam,iznenada zabrinuta da bi slepilo moglo biti bolje od vida.Džeb uzdahnu.’’Izvini’’ promrmlja tako tiho da sam sigurno bila jedina koja ga je čula.Pokušala sam da progutam pljuvačku, ali nisam mogla. Počelo je da mi sevrti u glavi, ali to je možda bilo od gladi. Ruke su mi se tresle poput lišćana jakom povetarcu kada me je Džeb gurnuo kroz veliku rupu.Tunel je vodio do odaje toliko prostrane da u početku nisam mogla daprihvatim to što su mi oči saopštavale. Tavanica je bila previše svetla ipreviše visoka, ličila je na veštačko nebo. Pokušala sam da vidim šta jeosvetljava, ali s nje su padali oštri snopovi svetlosti od kojih su me boleleoči.Očekivala sam da će žamor postati glasniji, ali odjednom je u ogromnojpećini zavladala mrtva tišina.Pod je bio taman u poređenju sa sjajnom tavanicom koja je bila vrlovisoko iznad. Mojim očima je trebalo malo vremena da razaznaju smisaosvih tih oblika.Gomila. Nema druge reči za to, bila je to gomila ljudi koja je ukočeno ićutke stajala, i svi su zurili u mene s istim gorućom mržnjom koju samvidela u zoru.Melani je bila suviše zapanjena da bi radila išta drugo sem brojala.Deset, petnaest, dvadeset... dvadeset pet, dvadeset šest, I dvadesetsedam...Nije me zanimalo koliko ih ima. Pokušala sam da joj kažem koliko je tonevažno. Neće biti potrebno dvadeset njih da me ubije. Da nas ubije.

MIN@

104

Pokušala sam da je nateram da vidi koliko je naš položaj neizvestan, aliona je na trenutak bila izvan domašaja mojih upozorenja, izgubljena usvetu ljudi za koji nikada nije ni sanjala da ovde postoji.Jedan muškarac iskorači iz gomile i oči mi prvo preleteše preko njegovihruku, tražeći oružje koje nose. Šake mu behu stisnute u pesnice, ali unjima nije bilo nikakve druge pretnje. Moje oči, koje su se privikavale natu zaslepljujuću svetlost, razaznaše od sunca preplanulu nijansu njegovekože i onda je prepoznaše.Gušeći se od iznenadne nade od koje mi se zamantalo, podigoh oči premamuškarčevom licu.

14.RASPRAVA

Bilo je to previše za obe, da ga vidimo ovde, sada, nakon što smo većprihvatile da ga nikada više nećemo videti, nakon što smo poverovaleda smo ga zauvek izgubile. To me je skamenilo, učinilo menesposobnom da reagujem. Htela sam da pogledam u strica Džeba, dashvatim njegov odgovor u pustinji koji mi je slomio srce, ali nisam moglada pomerim oči. Zurila sam u Džaredovo lice, ne shvatajući. Melani jedrugačije reagovala.Gurnula me je napred, skoro na isti način kao u pustinji, preuzimajućikontrolu nad mojim ukočenim telom. Jedina razlika je bila u tome što jeovoga puta to bilo silom. Nisam bila dovoljno brza da je sprečim. Poletelaje napred, podižući moje ruke da ga zagrli. U glavi sam vrisnula da jeupozorim, ali nije me slušala. Jedva da je bila svesna da sam tu. Niko nijepokušao da je zaustavi dok se teturala prema njemu. Niko osim mene.Falilo joj je nekoliko centimetara da ga dodirne i još uvek nije videla onošto ja jesam. Nije videla koliko se njegovo lice promenilo tokom dugihmeseci razdvojenosti, koliko je ogrubelo, kako su crte sada išle urazličitim pravcima. Nije uviđala da se taj nesvesni osmeh koga se sećalane bi fizički uklopio u ovo novo lice. Samo jednom je videla kakonjegovo lice postaje mračno i opasno, a taj izraz nije bio ništa u poređenjus onim koji je imao sada. Nije videla, ili je možda nije bilo briga.Domašaj njegovih ruku bio je duži od mog.Pre nego što je Melani mogla da natera moje prste da ga dodirnu, njegovaruka se ispruži poput opruge i nadlanica mi se zari u obraz Udarac bešetoliko jak da sam izgubila tlo pod nogama pre nego što sam lupila glavomo kameniti pod. Čula sam kako mi ostatak tela pada na pod praćen tupim

MIN@

105

udarima, ali nisam to osetila. Prevrnuh očima, a neka zvonjava mi prasnuu ušima. Borila sam se protiv vrtoglavice koja je pretila da me onesvesti.Glupačo, glupačo, grdila sam je plačući. Rekla sam ti da to ne radiš!Džared je ovde, Džared je živ, Džared je ovde. Zvučala je nepovezano,recitujući ove reči kao da su stihovi neke pesme.Pokušala sam da izoštrim pogled, ali neobična tavanica bešezaslepljujuća. Okrenula sam glavu dalje od te svetlosti a onda progutalajecaj jer je taj pokret izazivao užasan bol na toj strani lica. Jedva da sammogla da izdržim bol tog jednog, spontanog udarca. Kakve su šanse da ćuizdržati žestok, proračunat napad?Začuh kako se nečija stopala vuku pored mene; oči mi se instinktivnopokrenuše da pronađu pretnju i ugledah strica Džeba kako stoji iznadmene. Jednu ruku je do pola ispružio prema meni, ali je oklevao gledajućinegde drugde. Malo sam podigla glavu, gutajući drugi jauk, da bih videlaono što je on video.Džared je hodao prema nama i njegovo lice bilo je isto kao lica onihdivljaka u pustinji, samo što je bilo divno pre nego zastrašujuće u svombesu. Srce mi zastade, a zatim poče neravnomerno da kuca i dođe mi dase nasmejem sama sebi. Zar je važno što je lep, što ga volim, kad će dame ubije?Zurila sam u njegov ubilački izraz lica i pokušala da se nadam da će besnadvladati činjenicu da bih im mogla biti od koristi, ali istinska želja zasmrću me je zaobišla.Džeb i Džared su dugo netremice gledali jedan u drugog, Džaredovavilica se stezala i opuštala, ali Džebovo lice beše mirno. Taj nemi sukobokončao se kada Džared iznenada besno otpuhnu i povuče se korakunazad. Džeb se sagnu da me dohvati za šaku, a drugu ruku prebaci prekomojih leđa ne bi li me podigao. Glava me je bolela i mantalo mi se;želudac mi se prevrtao. Da nije danima bio prazan, možda bih i povratila.Imala sam utisak da mi stopala ne dodiruju zemlju. Zateturala sam se ipoletela napred. Džeb mi pomože da povratim ravnotežu, a onda mezgrabi za lakat da bi me održao na nogama.Džared je sve to gledao iskeženih zuba. Kao budala, Melani se borila daopet krene prema njemu. Ali sada sam bila prevazišla šok što ga vidimovde i bila manje glupa od nje. Neće se opet probiti. Zaključala sam je izasvake rešetke koju sam uspela da stvorim u glavi.Samo budi tiha. Zar ne vidiš koliko me mrzi? Sve što kažeš samo ćepogoršati situaciju. Mi smo mrtve.Ali Džared je živ, Džared je ovde, pevušila je.

MIN@

106

Tišina u pećini je nestala; šapati su podigoše sa svih strana, sviistovremeno, kao da sam propustila neki signal. Nisam mogla darazaznam nijedno značenje u tom siktavom žamoru. Brzo sam šaralapogledom po rulji sačinjenoj od ljudskih bića, svi su bili odrasli, nije bilomlade figure među njima. Srce me žignu zbog tog odsustva, a Melani seborila da postavi to pitanje. Odlučno sam je ućutkala. Ovde nije biloničega da se vidi, ničega osim besa i mržnje na licima nepoznatih, ili besai mržnje na Džaredovom licu.Sve dok se jedan drugi muškarac nije probio kroz šaputavu gomilu. Bio jevisok i vitak, koščatiji od većine ostalih. Kosa mu beše izbledela,svetlosmeđe ili neke neodređene tamnoplave boje. Poput neupadljivekose i vižljastog tela, i crte lica mu behu blage i izdužene. Na njegovomlicu nije bilo besa, zbog čega mi je i zapao za oko. Ostali napraviše prolazza ovog naizgled neupadljivog muškarca, kao da on ima neki status međunjima. Jedino mu se Džared nije sklonio s puta; stajao je ukopan u mestu,zureći jedino u mene.Visoki muškarac ga je zaobišao, kao da tu prepreku na svom putu neprimećuje ništa više no što bi primetio kakvu gomilu kamenja.’’Dobro, dobro’’ reče neobično veselim glasom dok je zaobilazio Džaredada bi se našao licem u lice sa mnom. ’’Tu sam. Šta to imamo ovde?’’Tetka Megi beše ta koja mu je odgovorila, pojavivši se odmah iza njega.’’Džeb je pronašao to stvorenje u pustinji. Nekada je to bila našabratanica, Melani. Izgleda da je pratilo uputstva koja joj je on dao.’’Pogledom je prostrelila Džeba.’’Hm-hm’’ promrmlja visoki, koščati muškarac, dok su me njegove očiradoznalo ispitivale. Beše čudno, to ispitivanje. Kao da mu se dopada tošto vidi. Nisam mogla da dokučim zašto.Moj pogled pređe s njega na drugu ženu, mladu ženu koja je provirivalaiza njega, sa šakom na njegovoj mišici, jer mi je pažnju privukla njenaživopisna kosa.’’Šeron!’’ povika Melani.Melanina sestra od tetke mi po očima vide da sam je prepoznala, i lice jojse smrknu.Grubo gurnuh Melani u zadnji deo svoje glave. Pssst!’’Hm-hm’’ promrmlja opet visoki muškarac, klimajući glavom. Ispružioje jednu ruku prema mom licu i kao da se iznenadio kad sam ustuknulapred njom, uzmičući ka Džebu.’’U redu je’’ reče visoki muškarac, malčice se osmehujući da bi meohrabrio. ’’Neću te povrediti.’’

MIN@

107

On opet posegnu za mojim licem. Izmakoh se prema Džebu kao i pre, aliDžeb ispruži ruku i gurnu me napred. Visoki muškarac mi dodirnuvilicu ispod uva, nežnije nego što sam očekivala, i okrenu mi lice nadrugu stranu. Osetih kako mi prstom prelazi preko linije na zadnjem deluvrata i shvatih da proučava ožiljak od mog ubacivanja. Krajičkom okasam posmatrala Džaredovo lice. To što ovaj čovek radi sigurno gaje uznemirilo, a mislim da znam i zašto, kako li samo mrzi tu tanku,ružičastu liniju na mom vratu.Džared se mrštio, ali iznenadilo me je što se u njegovom izrazu licaizgubilo nešto od onog besa. Obrve mu se sastaviše. Od toga je delovaozbunjeno.Visoki muškarac spusti ruke i udalji se od mene. Usne su mu bilenapućene, a oči gorele nečim izazovnim.’’Izgleda dovoljno zdravo, izuzev nedavne iscrpljenosti, dehidracije ineuhranjenosti.Mislim da si vratio dovoljno vode u nju da dehidracija neće smetati. Uredu, onda,’’ on načini neki čudan, nesvestan pokret rukama, kao da ihpere. ’’Hajde da počnemo.’’Onda se njegove reči i taj kratak pregled uklopiše, i meni postade jasno,ovaj naizgled nežni čovek koji je upravo obećao da me neće povrediti bioje doktor. Stric Džeb duboko uzdahnu i sklopi oči. Doktor mi pruži ruku,pozivajući me da svoju šaku stavim u njegovu. Stisnula sam šake upesnice iza leđa. On me opet pažljivo osmotri, ispitujući užas u mojimočima. Usta mu se iskriviše, ali to ne beše mrštenje. Razmatrao je kako danastavi dalje.’’Kajl, Ijane?’’ pozva, izvijajući vrat da u skupini ljudi pronađe one kojeje pozvao.Kolena mi zaklecaše kada se dva crnokosa brata probiše napred. ’’Mislimda mi je potrebna pomoć. Možda ako biste vi poneli...’’ zausti doktor, kojipored Kajla nije izgledao tako visok.’’Ne.’’Svi se okrenuše da vide odakle je došlo ovo neslaganje. Nije bilo potrebeda se okrećem jer sam prepoznala taj glas. Ionako sam gledala u njega.Džaredove veđe se gusto nabraše; usta mu behu izvijena u neobičnugrimasu. Toliko mnogo osećanja je preletalo preko njegovog lica daje bilo teško izdvojiti jednu. Bes, prkos, zbunjenost, mržnja, strah...bol.Doktor zatrepta, lice mu se oklembesi od iznenađenja.’’Džarede? Da li postoji neki problem?’’’’Da.’’

MIN@

108

Svi su čekali. Pored mene, Džeb je držao uglove usana stisnutim, kao daovi pokušavaju da se razvuku u osmeh. Ako je to slučaj, onda matori imačudan smisao za humor.’’A to je?’’ upita doktor. Džared procedi kroz zube.’’Reći ću ti u čemu šta je problem, Doco. Koja je razlika između toga daga damo tebi ili da mu Džeb prospe mozak?’’ Zadrhtala sam. Džeb mepotapša po ruci.Doktor opet zatrepta.’’Pa...’’ bilo je sve što je rekao. Džared sam odgovori na svoje pitanje.’’Razlika je u tome što će, ako ga Džeb ubije, barem umreti kako treba.’’’’Džarede,’’ Doktorov glas beše umirujući, kao kada se meniobraćao ’’svakiPut saznamo mnogo toga. Možda ćemo ovoga puta...’’’’Ha!’’ naruga se Džared. ’’Nisam video neki naročit napredak, Doco.’’Džared će nas zaštititi, pomisli Melani slabašno.Bilo je teško koncentrisati se dovoljno da bi se obrazovale reči.Ne nas, samo tvoje telo. Sasvim dovoljno... Izgledalo je kao da njen glasdolazi iz neke daljine, izvan moje glave u kojoj je bubnjalo. Šeroniskorači napred tako da je napola zaklonila doktora. Beše to neobičanzaštitnički stav.’’Nema svrhe da protraćimo priliku,’’ reče ona gnevno. ’’Svima nam jejasno da je ovo teško za tebe, Džarede, ali na kraju krajeva, nije na tebi dadonoseš odluku. Moramo da razmotrimo šta je najbolje za većinu.’’Džared je besno prostreli pogledom.’’Ne’’ zareža.Znala sam da nije prošaputao tu reč, ali ona ipak beše veoma tiha u mojimušima. Zapravo, odjednom se sve utišalo. Šeronine usne su se pomerale,uperila je prst u Džareda, ali ja sam čula samo nežno šuštanje. Niko odnjih se nije pomerio, ali izgledalo je kao da se udaljavaju od mene. Videhtamnokosu braću kako gnevnih lica koračaju prema Džaredu. Osetih kakomoja ruka pokušava da se podigne da bi se pobunila, ali se samo mlitavotrgla. Džaredovo lice pocrvene kada mu se usne razdvojiše i žile na vratumu iskočiše kao da viče, ali ja nisam čula ništa. Džeb mi je pustio rukui ja videh bledosivu puščanu cev kako se podiže pored mene.Ustuknuh od oružja, iako ne beše upereno u mom pravcu. To mi jeporemetilo ravnotežu i posmatrala sam kako se cela prostorija laganonaginje na jednu stranu.’’Džejmi,’’ procedih izdahnuvši, dok mi je svetlo u vrtlogu nestajalo predočima. Džaredovo lice se odjednom pojavi veoma blizu, naginjući se nada

MIN@

109

mnom s gnevnim izrazom. ’’Džejmi?’’ izustih opet, ovog putaupitno.’’Džejmi?’’ Džebov osorni glas odgovori odnekud iz daljine.’’Mali je dobro. Džared ga je doveo ovamo.’’Pogledah Džaredovo izmučeno lice, koje je brzo nestajalo u tamnojizmaglici koja mi je padala na oči.’’Hvala ti’’ prošaputah. A onda me je progutala tama.

15.STRAŽA

Kada sam došla k sebi, nisam bila dezorijentisana. Tačno sam znala gdese nalazim, grubo rečeno, i držala sam oči zatvorene i ravnomerno disala.Pokušala sam da saznam što sam više mogla o svojoj trenutnoj situaciji ada ne otkrijem činjenicu da sam opet pri svesti.Bila sam gladna. Želudac mi se zavezao, stisnuo i ispuštao ljutite zvuke.Sumnjala sam da će me ta buka odati, bila sam sigurna da je krčao i žaliose i dok sam spavala. Glava me je žestoko bolela. Bilo je nemoguće znatikoliko je tog bola poticalo od iznurenosti a koliko od udaraca koje samprimila.Ležala sam na tvrdoj površini. Bila je gruba i rupičasta. Nije bila ravnaveć čudno zakrivljena, kao da sam ležala u plitkoj posudi. Nije biloudobno. Leđa i kukovi su me probadali zbog toga što behu sklupčani utom položaju. Bol me je verovatno i probudio; nisam se osećala ninajmanje odmornom.Bilo je mračno, to sam mogla da zaključim i zatvorenih očiju. Ne bašmrkli mrak, ali veoma mračno. Vazduh je bio čak i plesnjiviji nego pre,osećali su se vlaga i korozija, uz neki poseban opor vonj koji kao da je miprianjao za grlo. Temperatura je bila niža nego u pustinji, ali ta nepriličnavlažnost učinila ju je skoro isto tako neugodnom. Opet sam se znojila,voda koju mi je Džeb dao pronalazila je svoj put kroz moje pore.Čula sam kako se odjek mog disanja vraća s udaljenosti od oko jednogmetra. Moguće je da sam bila blizu samo jednog zida, alipretpostavila sam da se nalazim u veoma malom prostoru.Osluškivala sam što sam bolje mogla i zvučalo je kao da odjek mogdisanja dolazi i s druge strane. Znajući da sam verovatno još uvek negde upovezanim pećinama u koje me je Džeb bio doveo, bila sam priličnosigurna šta ću ugledati kada otvorim oči. Mora da sam u nekoj maloj rupiu steni tamne ljubičastosmeđe boje izbušene rupama poput švajcarskogsira.

MIN@

110

Bilo je tiho osim zvukova koje je pravilo moje telo. Bojeći se da otvorimoči, oslonila sam se na uši, naprežući se sve više i više da uhvatim nekizvuk. Nisam mogla da čujem nikog drugog, a to nije imalo smisla. Ne bime ostavili bez čuvara, zar ne? Stric Džeb i njegova sveprisutna puška, ilineko manje saosećajan. Da me ostave samu... to se ne bi slagalo snjihovom brutalnošću, njihovim prirodnim strahom i mržnjomprema tome što ja predstavljam.Osim ako...Pokušala sam da progutam, ali mi se grlo steglo od straha. Ne bi meostavili samu. Osim ako ne bi pomislili da sam mrtva ili se postarali da tobudem. Osim ako u ovim pećinama ne postoje mesta s kojih se niko nevraća.Slika koju sam počela da stičem o svom okruženju vrtoglavo se promenilau mojoj glavi. Sada sam sebe videla na dnu neke duboke jame ili zazidanuu skučenoj grobnici. Disanje mi se ubrza dok sam ispitivala ustajalostvazduha, tražeći neki znak da ostajem bez kiseonika. Mišići oko pluća mise pomeriše napred, ispunjavajući ih vazduhom potrebnim za vrisak kojije nadolazio. Stisla sam zube da bih ga sprečila da izađe.Nešto oštro zagreba po tlu tik pored moje glave.Vrisnuh, i taj zvuk se prolomi u malom prostoru. Oči mi se naglootvoriše. Naglo sam se odmakla od te zloslutne buke, bacajući se nareckavi stenoviti zid. Šake mi poleteše naviše da zaštite lice a glava mibolno zazvoni od udarca u nisku tavanicu. Slabo svetlo osvetljavalo jesavršeno okrugli izlaz iz majušnog mehura od pećine u kojoj sam bilasklupčana. Džaredovo lice beše dopola osvetljeno kad se nagnuo nadotvorom, s jednom rukom ispruženom prema meni. Usne mu behustisnute od besa. Vena na čelu mu je pulsirala dok je posmatrao mojupaničnu reakciju.Nije se pomerao; samo je gnevno zurio dok mi se srce nije smirilo adisanje ujednačilo. Susrela sam njegov ljututi pogled, prisećajući se kakoje on uvek bio tih, poput utvare kad bi to poželeo.Nije ni čudo što ga nisam čula da stražari ispred moje ćelije.Ali nešto jesam čula. Dok sam se prisećala toga, Džared gurnu svojuispruženu ruku bliže i onaj neprijatni zvuk grebanja se ponovi. Oborilasam pogled. Kraj mojih stopala nalazio se polomljeni komad plastike kojije služio kao poslužavnik. A na njemu...Navalih na otvorenu flašu vode. Jedva da sam bila svesna Džaredovihusana koje su se izvile od gađenja kada sam naglo prinela flašu usnama.Bila sam sigurna da će me to kasnije brinuti, ali ono do čega mi sada bešestalo bila je voda. Pitam se da li ću ikada više u svom životu prihvatiti tu

MIN@

111

tečnost zdravo za gotovo. Budući da nema mnogo izgleda da će se mojživot ovde produžiti, verovatno ne.Džared je nestao, nazad kroz okrugli ulaz. Mogla sam da vidim samo deonjegovog rukava i ništa više. Slaba svetlost dopirala je odnekud iza njega.Beše to neka veštačka plavičasta boja. Popila sam vodu do pola kada mije neki drugi miris privukao pažnju, obaveštavajući me da voda nije bilajedini poklon. Opet pogledah u poslužavnik.Hrana. Oni me hrane?Prvo što sam namirisala bio je hleb, tamna, nejednako uobličena veknica,ali tu je bila i zdela s nekom bistrom tečnošću koja je zaudarala na crniluk. Pošto sam se nagnula bliže, mogla sam da vidim i tamnije komadena dnu. Pored toga su plutala tri debela bela kolutića. Pretpostavila samda je to povrće, ali nisam prepoznala vrstu. Bilo mi je potrebno sveganekoliko sekundi da sve to otkrijem, ali čak i za to kratko vreme, želudacmi je gotovo iskočio na usta pokušavajući da dosegne hranu. Navalih nahleb. Bio je veoma gust, prošaran celim zrnima koja su mi zapadalaizmeđu zuba. Škriputao je pri žvakanju, ali beše veoma ukusan. Nisammogla da se setim da mi je išta bilo ukusnije, čak ni moji spljeskanitvinkiji. Vilica mi je radila što je brže mogla, ali sam većinu zalogajatvrdog hleba progutala polusažvakane. Mogla sam da čujem kako svakizalogaj pada na želudac uz krčanje. Nije prijalo onoliko koliko sammislila da hoće. Pošto je suviše dugo bio prazan, želudac je neugodnoreagovao na hranu.Ignorisala sam to i prešla na tečnost, bila je to supa. Ona je lakšeprolazila. Izuzev crnog luka koji sam namirisala, ukus je bio blag. Zelenikomadi behu meki i sunđerasti. Popila sam je direktno iz zdele i poželelada je dublja. Nagnula sam je da bih se uverila da sam popila svaku kap.Belo povrće beše hrskavog, drvenastog ukusa. Neka vrsta korenja. Nijeutaživalo glad kao supa, niti je bilo ukusno poput hleba, ali bila samzahvalna na njihovoj obilnosti. Nisam se zasitila, ni blizu, i verovatno bihpočela da jedem poslužavnik da sam pomislila da ću moći da gasažvaćem.Nije mi palo na pamet, sve dok nisam završila s jelom, da ne bi trebalo dame hrane. Osim ako Džared nije izgubio u prepirci s doktorom. Mada,zašto bi Džared bio moj čuvar ako je to slučaj?Ispustila sam poslužavnik kada je bio prazan, ustuknuvši od buke koju jenapravio. Ostala sam naslonjena na zadnji deo mog mehura kada jeDžared posegnuo unutra da ga uzme. Ovog puta nije gledao u mene.

MIN@

112

’’Hvala’’ šapnuh dok je on opet nestajao. Nije rekao ništa; na njegovomlicu nije bilo promene. Ovoga puta se čak ni delić njegovog rukava nijepojavio, ali bila sam sigurna da je tamo.Ne mogu da verujem da me je udario, mozgala je Melani, s nevericom prenego ozlojeđeno. Još nije prevazišla to iznenađenje. Ja ni isprva nisambila iznenađena. Naravno da me je udario.Pitala sam se gde si, odgovorih. Bilo bi ružno da me uvališ u ovaj haos ionda me napustiš. Ignorisala je moj jetki ton.Nisam ni pomislila da bi on bio u stanju to da uradi, bez obzira na sve.Mislim da ja ne bih mogla njega da udarim.Naravno da bi mogla. Da je on izašao pred tebe s očima koje odbijajusvetlost i ti bi učinila isto. Vi ste po prirodi nasilni. Setih se njenihmaštanja u kojima davi Tragača. To je izgledalo kao da se desilo prenekoliko meseci iako sam znala da su u pitanju dani.Imalo bi smisla da se ranije desilo. Potrebno je vreme da biste se uvalili uovako groznu kašu u kakvoj sam se sada nalazila.Melani je pokušala to nepristrasno da razmotri.Ne bih rekla. Ne Džareda... i ne Džejmija, nema šanse da bih povredilaDžejmija, čak i da je... Ućutala je, beše joj mrsko da nastavi tu misao.Razmotrila sam to i uvidela da je istina. Čak i da je to dete postalo neštoili neko drugi, ni ja, ni ona ne bismo nikada podigle ruku na njega.To je drugo. Ti si... kao majka. Majke ne rasuđuju racionalno u timsituacijama. Previše emocija je uključeno.Majčinstvo je uvek emotivno, čak i za vas duše.Nisam odgovorila na to.Šta misliš šta će se sada desiti?Ti si ekspert za ljude, podsetih je. Verovatno nije dobro to što mi dajuhranu. Pada mi na pamet samo jedan razlog zbog koga žele da budemsnažna.Ono malo detalja o ljudskoj okrutnosti kroz istoriju kojih sam se sećalaisprepletali su mi se u glavi s pričama iz starih novina koje smo čitale prenekoliko dana. Spaljivanje, ta beše grozna.Melani je jednom prilikom spržila sve jagodice na prstima desne šake uglupoj nezgodi tako što je zgrabila tiganj ne shvatajući da je vreo. Setilasam se kako ju je taj bol šokirao, bio je tako neočekivano oštar i snažan.Mada, to je bila obična nezgoda. Brzo zalečena pomoću leda, melema ilekova. Niko to nije namerno uradio, nastavio posle prvog mučnog bola,produžujući ga sve duže i duže...Nikada nisam živela na planeti na kojoj su se ovakve grozote mogle desitičak i pre nego što su duše došle. Ovo mesto je zaista bilo najbolje i

MIN@

113

najgore od svih svetova, najdivnija čula, najizuzetnija osećanja...najzlobnije želje, najmračnija dela. Možda je tako suđeno. Možda se, danema te niskosti, uzvišenost ne bi mogla dostići. Da li su duše izuzetak odtog pravila? Da li one mogu da imaju svetlost bez tame u ovom svetu?Ja...osetila sam nešto kada te je udario, prekinu me Melani. Reči sudolazile polako, jedna po jedna, kao da nije želela da ih pomisli.I ja sam osetila nešto. Iznenadilo me je koliko je sada bilo prirodnokoristiti sarkazam, nakon toliko vremena provedenog s Melani.Ima dobar bekhend, zar ne? Nisam na to mislila. Hoću da kažem...Oklevala je veoma dugo, a onda su preostale reči izletele u bujici. Mislilasam kako sve to potiče od mene, to što osećamo za njega. Mislila samkako ja... to kontrolišem.Misli skrivene iza njenih reči bile su jasnije od samih reči.Mislila si da možeš da me dovedeš ovde zato što si ti to toliko želela. Da timene kontrolišeš umesto obratno. Trudila sam se da suzbijem ljutnju.Mislila si da manipulišeš mnome.Da. Ozlojeđenost u njenom glasu nije poticala od činjenice da sam se janaljutila, već zbog toga što nije volela da greši. Čekala sam. Još jednabujica reči. I ti si zaljubljena u njega, nezavisno od mene. Razlikuje se odonoga što ja osećam. Drugačije je. Nisam to uviđala sve dok on nije biotamo s nama, sve dok ga nisi videla prvi put. Kako se to dogodilo? Kakoto da se crv od sedam centimetara zaljubi u ljudsko biće?Crv?Izvini. Pretpostavljam da imaš neku vrstu... udova.Ne baš. Više liče na antene. I mnogo sam duža od sedam centimetara kadse one isprave.Hoću da kažem da on ne pripada tvojoj vrsti.Moje telo je ljudsko, rekoh joj. Dok sam vezana za njega, još sam čovek.A način na koji ti vidiš Džareda u svojim sećanjima... Pa, za sve si tikriva.Razmotrila je to na trenutak. Nije joj se mnogo dopalo.Znači, da si otišla u Tuson i uzela novo telo, sada ga više ne bi volela?Iskreno, iskreno se nadam daje to istina.Nijedna od nas nije bila zadovoljna mojim odgovorom. Naslonila samglavu na vrhove kolena. Melani promeni temu.Barem je Džejmi na sigurnom. Znala sam da će Džared paziti na njega.Da sam morala da ga ostavim, ne bih ga mogla ostaviti u boljimrukama... Volela bih da ga vidim.Neću to da tražim! Zadrhtala sam od pomisli kakav bi odgovor dobila nataj zahtev. Istovremeno, i sama sam žudela da vidim dečakovo lice. Htela

MIN@

114

sam da se uverim da je on zaista ovde, da je na sigurnom, da ga hrane ibrinu o njemu na način na koji Melani više nikada to neće moći. Na načinna koji sam ja, ničija majka, želela da brinem o njemu. Ima li nekoga damu peva uspavanke? Da mu priča priče? Da li ovaj novi, gnevni Džaredmisli o tako malim stvarima? Ima li nekoga uz koga bi se sklupčao kadaje uplašen?Misliš li da će mu reći da sam ovde?, upita Melani.Da li bi mu to pomoglo ili bi ga povredilo?, uzvratih joj pitanjem.Njena misao beše šapat.Ne znam... Volela bih da mogu da mu kažem da sam održala obećanje.Zaista jesi. Odmahnuh glavom, zapanjena. Niko ne može da kaže da senisi vratila, kao i uvek.Hvala ti za to. Glas joj beše slab. Nisam mogla da razumem da li jemislila na moje predašnje reči ili je mislila u širem smislu, što sam jedovela ovamo.Odjednom sam bila iscrpljena i mogla sam da osetim da je i ona. Sada kadmi je želudac bio malčice namiren i, kako se činilo, skoro do pola pun,ostali bolovi nisu bili dovoljno oštri da bi me držali budnom. Oklevalasam pre nego što sam se pomerila, plašeći se da napravim bilo kakavzvuk, ali moje telo je želelo da se ispravi i ispruži.Učinila sam to što sam tiše mogla, pokušavajući da pronađem deo togmehura koji je dovoljno dug za mene. Na kraju sam morala skoro daizbacim stopala kroz okrugli otvor. Nije mi se dopalo to što radim, jer sambrinula da će Džared čuti taj pokret u svojoj blizini i pomisliti dapokušavam da pobegnem, ali on nije uopšte reagovao. Naslonila samnepovređenu stranu lica na mišicu, pokušala da ignorišem to što mi sekičma ukočila zbog zakrivljenosti poda i sklopila oči.Mislim da sam spavala, ali čak i da jesam, to nije bio dubok san. Zvukkoraka je i dalje bio veoma udaljen kada sam se potpuno razbudila.Ovog puta sam odmah otvorila oči. Ništa se nije promenilo dalje sammogla da vidim slabu plavu svetlost kroz okruglu rupu; i dalje nisammogla da vidim da li je Džared ispred nje. Neko je išao u ovom pravcu,bilo je lako čuti da se koraci približavaju. Sklonila sam noge s otvora,pomerajući ih što sam tiše mogla, i opet se sklupčala uza zid. Volela bihda mogu da stojim; onda bih se osećala manje ranjivom, spremnijom da sesuočim s bilo čim što sledi. Niska tavanica pećinskog mehura jedva da bimi dozvolila da kleknem. Nešto se pomerilo izvan mog zatvora. Ugledalasam deo Džaredovog stopala dok se tiho pridižao.’’Ah. Tu si’’ reče neki čovek.

MIN@

115

Te reči behu toliko glasne nakon sve ove prazne tišine da sam poskočila.Prepoznala sam taj glas. Beše to jedan od braće koju sam videla u pustinji,onaj s mačetom, Kajl. Džared je ćutao.’’Nećemo ovo da dozvolimo, Džarede.’’ Bio je to neki drugi govornik,glas mu je zvučao razboritije. Verovatno mladi brat, Ijan. Braća su imalaveoma sličan glas, ili bi imala da Kajl nije skoro uvek vikao, glasakonstantno izobličenog od besa. ’’Svi smo mi izgubili nekoga, do đavola,svi smo izgubili sve svoje. Ali ovo je smešno.’’’’Ako nećeš da je daš Doci, onda mora da umre’’ dodade Kajl režećimglasom.’’Ne možeš je držati ovde zatvorenu’’ nastavi Ijan. ’’Na kraju će pobeći isvi ćemo biti otkriveni.’’Džared ne odgovori, ali načini jedan korak koji ga dovede tačno ispredotvora moje ćelije. Srce mi zalupa snažno i brzo kada sam shvatila štabraća govore.Džared je pobedio. Neće me mučiti. Neće me ubiti, barem ne odmah.Džared me je držao kao zarobljenika.Ta reč je zvučala divno u datim okolnostima.Rekla sam ti da će nas zaštititi.’’Nemoj da nam otežavaš ovo, Džarede’’ reče neki novi muški glas kojinisam poznala. ’’To mora da se obavi.’’Džared ne reče ništa.’’Ne želimo da te povredimo, Džarede. Svi smo mi ovde braća. Alihoćemo, ako nas nateraš.’’ U Kajlovom glasu nije bilo blefiranja.’’Pomeri se.’’Džared je stajao nepomično poput stene. Srce poče da mi lupa brže negopre, udarajući u rebra tako snažno da je poremetilo ritam rada pluća iotežalo mi disanje.Melani je bila sleđena od straha, nemoćna da misli pretoči u povezanereči.Oni će ga povrediti. Ti sumanuti ljudi će napasti jednog od svojih.’’Džarede... molim te’’ reče Ijan. Džared ne odgovori.Bat teških koraka, nasrtaj zvuk nečeg teškog kako udara nešto tvrdo.Uzdah, krkljanje nekoga ko se guši...’’Ne! ’’ vrisnuh i izleteh kroz okruglu rupu.

MIN@

116

16.DODELJIVANJE

Obod stenovitog izlaza beše uglačan, ali sam izgrebala dlanove icevanice dok sam se iskobeljala kroz njega. Ovako ukočenu, zabolelome je kada sam se ispravila i dah mi zastade. U glavi mi se zavrtelo kadaje krv potekla nadole. Tragala sam samo za jednim, gde je Džared, da bihmogla da se postavim između njega i njegovih napadača.Svi stajahu skamenjeni, zureći u mene. Džared je bio naslonjen na zid,šaka stisnutih u pesnice, nisko spuštenih. Ispred njega, Kajl se previjao,držeći se za stomak. Ijan i nepoznati čovek stajali su sa strane na okometar iza njega, zinuvši od šoka. Iskoristila sam njihovu pometenost. Udva dugačka, nesigurna koraka, stadoh između Kajla i Džareda. Kajl jeprvi reagovao. Bila sam na manje od pola metra od njega, i njegova prvareakcija bila je da me odgurne. Njegova šaka me udari u rame i odbaci kapodu. Pre no što padoh, nešto me uhvati za ručni zglob i vrati na noge.Čim je shvatio šta je uradio, Džared pusti moj zglob kao da mi koža lučikiselinu.’’Vraćaj se unutra!’’ zaurla na mene. I on me odgurnu, ali to odgurivanjene beše snažno poput Kajlovog. Zateturala sam pola metra unazad ka rupina zidu. Ta rupa je bila jedan crni krug u uskom hodniku. Izvan tog malogzatvora, veća pećina je izgledala potpuno isto, samo duža i veća, poputcevi, a ne poput mehura. Mala lampa, koja je radila pomoću nečega, neznam čega, osvetljavala je hodnik slabom svetlošću sa zemlje. Bacala ječudne senke po licima ljudi, pretvarajući ih u namrštene čudovišne maske.Opet zakoračih prema njima, okrećući leđa Džaredu.’’Ja sam ta koju želite’’ rekoh direktno Kajlu. ’’Njega ostavite na miru.’’Niko ne reče ništa celu jednu dugu sekundu.’’Podmuklo stvorenje’’ konačno promrmlja Ijan, očiju razrogačenih odstraha.’’Rekao sam da se vratiš unutra’’ prosikta Džared iza mene. Okrenuh senapola, ne ispuštajući Kajla iz vida. ’’Nije tvoja dužnost da me štitiš navlastitu štetu.’’Džared napravi grimasu, podižući jednu ruku da bi me gurnuo nazadprema ćeliji. Izmakoh mu se; taj pokret me približi onima koji su želeli dame ubiju. Ijan me zgrabi za ruke i savi mi ih iza leđa. Instinktivno sam seopirala, ali je on bio veoma snažan. Prejako mi je savio zglobove i jazinuh od bola.’’Skidaj ruke s nje!’’ povika Džared, jurnuvši napred. Kajl ga uhvati iokrenu rvačkim zahvatom, gurajući mu vrat napred. Drugi čovek zgrabijednu od Džaredovih ruku koje su mlatarale.

MIN@

117

’’Nemojte ga povrediti!’’ skiknuh. Izvijala sam se da se oslobodim rukukoje su me zarobile.Džaredov slobodni lakat zari se u Kajlov stomak. Kajl izdahnu i stisak muoslabi. Džared se izmigolji iz ruku svojih napadača i onda opetnasrnu, pesnicom po Kajlovom nosu. Tamnocrvena krv poprska zid ilampu.’’Dokrajči ga, Ijane!’’ povika Kajl. Sagnuo je glavu i zaleteo se uDžareda, bacajući ga prema onom drugom čoveku.’’Ne!’’ povikasmo Džared i ja u isti glas.Ijan mi pusti ruke, i šake mu se sklopiše oko mog vrata, gušećime. Zarila sam svoje beskorisne, kratke nokte u njegove šake. On mestegnu još jače, podižući me uvis.Bolelo je te daviteljske šake, taj iznenadni nalet panike u mojim plućima.Bila je to prava agonija. Uvijala sam se, više pokušavajući da izbegnembol nego te ubilačke šake.Klik, klik.Samo sam jednom ranije čula taj zvuk, ali sam ga prepoznala. Kao i sviostali. Svi se skameniše, Ijan sa šakama čvrsto stisnutim oko mog vrata.’’Kajl, Ijane, Brente, nazad!’’ zaurla Džeb.Niko se nije mrdnuo, samo su moje šake i dalje grebale, i stopala senjihala u vazduhu. Džared se iznenada provuče ispod Kajlove nepokretneruke i polete prema meni. Videh njegovu pesnicu kako leti prema momlicu i sklopih oči. Začu se jedno glasno tres, na samo koji centimetar izamoje glave. Ijan zaurla od bola, i ja padoh na pod. Sručila sam se krajnjegovih nogu, boreći se za vazduh. Džared se povuče nakon što je uputioljutiti pogled u mom pravcu i ode da stane pored Džeba.’’Momci, vi ste ovde gosti i nemojte to da zaboravite’’ zareža Džeb.’’Rekao sam vam da ne idete da tražite malu. I ona je moj gost, trenutno, ine gledam blagonaklono na to da iko od mojih gostiju ubija druge goste.’’Džebe’’ zastenja Ijan iznad mene, glasa prigušenog šakom koju je držaopreko usta. ’’Džebe. Ovo je suludo.’’’’Šta planiraš?’’ upita Kajl. Lice mu beše umrljano krvlju, predstavljalo jenasilnički i jeziv prizor. Ali u njegovom glasu nije bilo traga bolu, samokontrolisanom i tinjajućem besu. ’’Imamo pravo da znamo. Moramo daodlučimo je li ovo mesto bezbedno, ili je vreme da produžimo dalje. Izato... koliko dugo ćeš držati ovo stvorenje kao svog ljubimca? Šta ćeš dauradiš s njim kada prestaneš da glumiš boga? Svi mi zaslužujemo daznamo odgovore na ova pitanja.’’Kajlove neobične reči odzvanjahu iza pulsa koji mi je tupo udarao u glavi.Da me drži kao kućnog ljubimca? Džeb me je nazvao svojim gostom... Je

MIN@

118

li to drugi naziv za zatvorenika? Da li je moguće da postoji dvoje ljudikoji ne zahtevaju ni moju smrt niti priznanje iznuđeno mučenjem? Ako jetako, onda je to zaista ravno čudu.’’Nemam odgovor na tvoja pitanja, Kajl’’ odgovori Džeb. ’’Nije na menida odlučim.’’ Sumnjam da bi ih ijedan drugi odgovor koji bi im Džeb daozbunio više od ovoga. Sva četvorica, Kajl, Ijan, onaj koga nisampoznavala, pa čak i Džared, zurili su u njega šokirani.Još uvek sam čučala boreći se za vazduh kraj Ijanovih stopala,priželjkujući da postoji neki način da se neprimećena uspentram nazad usvoju rupu.’’Nije na tebi?’’ najzad ponovi Kajl i dalje u neverici. ’’Na kome je onda?Ako misliš da staviš na glasanje, onda je to već obavljeno. Ijan, Brent i jasmo zvanični izvršioci odluke donete na tom glasanju.Džeb odmahnu glavom, krutim pokretom koji mu ni na trenutak nijeodvratio pažnju sa čoveka ispred sebe.’’Nije podložno glasanju. Ovo je još uvek moja kuća.’’’’Na kome je onda da odluči?’’ povika Kajl.Džebove oči konačno skrenuše, prema jednom drugom licu, pa se vratišena Kajla.’’To je Džaredova odluka.’’Svi su, uključujući mene, skrenuli pogled i stali da zure u Džareda. On jepiljio u Džeba razjapljene vilice, zapanjen kao i mi ostali, a onda mu zubiškljocnuše uz glasan škrgut. Prostrelio me je pogledom čiste mržnje.’’Džared?’’ upita Kajl, opet se okrećući ka Džebu. ’’To nema nikakvogsmisla.’’ Sada nije mogao da se kontroliše, gotovo je pijuckao od besa.’’On je pristrasniji od bilo koga drugog! Zašto? Kako on može da buderazuman povodom toga?’’’’Džebe, je ne...’’ promrmlja Džared.’’Ti si odgovoran za nju, Džarede’’ reče Džeb odlučnim glasom. ’’Ja ću tipomagati, naravno, ako bude još ovakvih problema, kao i u tome da jedržim na oku i tome slično. Ali kad je reč o donošenju odluka, to je upotpunosti na tebi.’’ Podigao je ruku kada je Kajl pokušao opet da sepobuni. ’’Posmatraj to ovako, Kajl. Da je neko tokom odlaska u poharupronašao tvoju Džodi i doveo je ovamo, da li bi želeo da Doca ili ja iliglasanje odlučuje šta ćemo uraditi s njom?’’’’Džodi je mrtva’’ prosikta Kajl, dok mu je krv prskala s usnama.Pogledao me je besno, s gotovo istim izrazom lica kao i Džared neštoranije.’’Pa, kada bi njeno telo dolutalo ovamo, to bi i dalje bilo na tebi. Da li biželeo da bude drugačije?’’

MIN@

119

’’Većina...’’’’Moja kuća, moja pravila’’ prekinu ga Džeb grubo. ’’Bez dalje raspravena tu temu. Bez daljeg glasanja. I bez daljih pokušaja ubistva. Vas trojicaprenesite ostalima: ovako će da bude od sada. Novo pravilo.’’’’Još jedno?’’ promrmlja Ijan sebi u bradu.Džeb ga je ignorisao.’’Ako se, koliko god šanse za to bile male, ovako nešto opet desi, onajkome telo pripada ima pravo da donese odluku.’’ Džeb gurnu puščanu cevprema Kajlu, pa je cimnu koji centimetar ka hodniku iza sebe. ’’Izlaziteodavde. Ne želim da vas ponovo vidim nigde u blizini ovog mesta.Obavestite ostale da je zabranjeno ulaziti u ovaj prolaz. Niko nemarazloga da bude ovde izuzev Džareda, i ako uhvatim nekog da se šunjaovuda, prvo ću da pucam. Je l’ to jasno? Sada brišite.’’ Opet jegestikulirao puškom u Kajlovom pravcu.Zapanjilo me je što su tri ubice smesta otišle niz hodnik, ne zastavši čak nida meni ili Džebu upute neku grimasu za rastanak.Duboko sam želela da verujem da je puška u Džebovimj rukama blef.Otkako sam ga prvi put ugledala, Džeb je spolja delovao ljubazno nasvaki način. Nijednom me nije nasilnički dotakao; čak me nije niposmatrao s vidljivim neprijateljstvom. Sada se činilo da je on jedan oddvojice ljudi ovde koji ne žele da me povrede. Džared se možda jesteborio da me spase, ali bilo je jasno da se snažno koleba oko te odluke.Osećala sam da može da promeni mišljenje svakog trenutka. Po njegovomizrazu lica beše jasno da jedan deo njega želi da svrši s tim, naročito sadakada je Džeb ovu odluku svalio na njega. Dok sam ja izvodila ovuanalizu, Džared je besno zurio u mene s gađenjem koje se videlo u svakojcrti njegovog lica.Ipak, koliko god želela da poverujem da Džeb blefira, dok sam gledalakako tri čoveka nestaju u tami ispred mene, beše očigledno da za to nemašanse. Ispod spoljašnjosti koju pokazuje, Džeb mora da je isto tako opasani okrutan kao ostali. Da nije upotrebio tu pušku u prošlosti, upotrebio daubije, ne samo da preti, niko ga ne bi tako poslušao.Očajnička vremena, prošaputa Melani. Ne možemo da priuštimo sebi dabudemo blagi u svetu koji ste vi stvorili. Mi srna begunci, ugrožena vrsta.Svaki izbor je pitanje života ili smrti.Pssst. Nemam vremena za raspravu. Moram da se usredsredim.Džared je sada stajao okrenut ka Džebu s jednom rukom ispruženomispred sebe, dlanom okrenutim nagore i labavo savijenim prstima. Sadakada su ostali otišli, njihova tela zauzeše opušteniji stav. Džeb se čak i

MIN@

120

osmehivao ispod svoje guste brade, kao da je uživao u tome da držinekoga na nišanu. Čudan čovek.’’Molim te, nemoj ovo da svaljuješ na mene, Džebe’’ molio je Džared.’’Kajl ima pravo u jednom, ja ne mogu da donesem racionalnu odluku.’’’’Niko nije rekao da moraš da odlučiš istog sekunda. Ona neće nikudaotići.’’ Džeb me pogleda i dalje se osmehujući. Oko koje beše bliže meni,koje Džared nije mogao da vidi, brzo se zatvori i opet otvori. Namignuomi je. ’’Ne nakon svih nedaća koje je preživela da bi došla dovde. Imašdovoljno vremena da razmisliš.’’’’Nemam o čemu da razmišljam. Melani je mrtva. Ali ja ne mogu... nemogu... Džebe, ne mogu jednostavno da...’’ Džared kao da nije mogao dadovrši rečenicu.Reci mu.Nisam spremna da umrem ove iste sekunde.’’Onda i ne razmišljaj o tome’’ reče mu Džeb. ’’Možda ćeš kasnijeponešto shvatiti. Daj sebi malo vremena.’’’’Šta ćemo da radimo s tim stvorenjem? Ne možemo ga držati na oku poceo dan i noć. Džeb odmahnu glavom.’’To je upravo ono što ćemo morati da radimo neko vreme. Stvari će sestišati. Čak ni Kajlov ubilački bes ne može da traje duže od nekolikonedelja.’’’’Nekoliko nedelja?. Ne možemo da priuštimo sebi da se igramo stražaranekoliko nedelja. Imamo mi druge stvari...’’’’Znam, znam’’ uzdahnu Džeb. ’’Smisliću nešto.’’’’A to je samo polovina problema.’’ Džared me ponovo pogleda; vena načelu mu je pulsirala. ’’Gde ćemo da ga držimo? Nije baš da imamo bloksa zatvorskim ćelijama.’’Džeb mi se osmehnu.’’Ti nam nećeš zadavati problema, zar ne?’’Nemo sam zurila u njega.’’Džebe’’ promrmlja Džared, uznemiren.’’Ah, ne brini o njoj. Kao prvo, pazićemo na nju. Kao drugo, nikada ne biuspela da pronađe put odavde, lutala je unaokolo izgubljena dok nijenaišla na nekoga. Što nas dovodi do trećeg: nije ona tako glupa.’’ Podigaoje jednu gustu, belu obrvu prema meni. ’’Nećeš ići unaokolo i tražiti Kajlai ostale, zar ne? Mislim da im nisi posebno draga.’’Ja sam samo zurila, nepoverljiva prema njegovom ugodnom, pričljivomtonu.’’Voleo bih da ne razgovaraš s tim stvorenjem na takav način’’ promrmljaDžared.

MIN@

121

’’Ja sam odgojen u jednom učtivijem vremenu, mali. To je jače odmene.’’ Džeb spusti jednu šaku na Džaredovo rame i nežno ga potapša.’’Čuj, imao si burnu noć. Pusti mene da stražarim sledeću smenu ovde.Odspavaj malo.’’Džared kao da htede da se usprotivi, ali onda me opet pogleda i lice mupoprimi tvrđi izraz.’’Kako god ti kažeš, Džebe. I... ne znam... neću da prihvatim odgovornostza tu stvar. Ubij je ako misliš da je tako najbolje.’’Stresoh se.Džared se namršti na tu moju reakciju, a onda naglo okrenu leđa i krenuistim putem kojim su i ostali otišli. Džeb ga je posmatrao kako odlazi.Dok mu je pažnja bila zaokupljena, ja se odšunjah nazad u svoju rupu.Čula sam kako se Džeb polako smešta na tlo pored otvora. Uzdahnu iispruži se, i nekoliko zglobova mu zakrcka. Posle nekoliko minuta, počeoje tiho da zvižduće. Beše to neka vesela melodija.Sklupčala sam se preko svojih savijenih kolena, naslonivši leđa uznajudaljeniji deo male ćelije. Počela je da me hvata drhtavica, prvo ukrstima, a onda duž kičme. Ruke su mi se tresle, a zubi tiho cvokotali,uprkos sparini.’’Ne bi bilo zgoreg leći i malo odspavati’’ reče Džeb, da li meni ilisamom sebi, nisam bila sigurna. ’’Sutra će biti težak dan.’’Drhtavica je prošla posle nekog vremena, možda posle pola sata. Nakonšto su otišli, osećala sam se iscrpljeno. Odlučila sam da prihvatim Džebovsavet. Iako se pod činio neudobnijim nego pre, zaspala sam za nekolikosekundi.Probudio me je miris hrane. Ovoga puta jesam bila ošamućena idezorijentisana kada sam otvorila oči. Od instinktivnog osećaja panikeruke su ponovo počele da mi se tresu pre nego što sam u potpunosti došlak sebi. Isti onaj poslužavnik nalazio se na tlu pored mene, s identičnimsadržajem. Mogla sam da vidim i čujem Džeba. Sedeo je ispred pećine,okrenut profilom i gledao pravo ispred sebe, niz dug, okrugao hodnik itiho zviždukao.Potaknuta svojom žestokom žeđi, ispravila sam se i zgrabila otvorenuflašu s vodom.’’Bro jutro’’ reče Džeb, klimajući glavom u mom pravcu. Ukočila sam ses rukom na flaši sve dok nije okrenuo glavu i opet počeo da zvižduće.Tek sada, kada nisam bila tako očajnički žedna, primetila sam čudan,neprijatan ukus koji je voda imala. Odgovarao je oštrom mirisu vazduha,ali je bio neznatno jači. Taj opori ukus mi je neizbežno ostao u ustima.

MIN@

122

Brzo sam jela, ovoga puta ostavljajući supu za kraj. Danas je moj želudacmalo srećnije reagovao, bolje prihvatajući hranu. Jedva da je zagrgoljio.Ipak, moje telo je imalo i druge potrebe sada kada su ove najglasnije bilezadovoljene. Osvrnuh se po svojoj mračnoj, skučenoj rupi. Nije bilomnogo vidljivih opcija. Ali jedva sam suzdržavala strah pri pomisli daprogovorim i da nešto zatražim čak i od čudnog mada prijateljskinastrojenog Džeba. Klatila sam se napred nazad, premišljajući se. Kukovisu me boleli jer su bili savijeni prema zakrivljenom obliku pećine.’’Ahm’’ nakašlja se Džeb. Opet je gledao u mene, lica tamnijeg ispodbele brade nego obično. ’’Zaglavljena si tu već neko vreme’’ reče.’’Moraš li... napolje?’’ Klimnuh glavom.’’I meni bi prijala šetnja.’’ Glas mu beše veseo. Skočio je na noge siznenađujućom gipkošću. Dopuzala sam do ivice svoje rupe, zureći unjega oprezno. ’’Pokazaću ti naše malo kupatilo’’ nastavi. ’’E sad, trebalobi da znaš da ćemo morati da prođemo preko... neke vrste glavnog trga, datako kažem. Ne brini. Mislim da su do sada svi shvatili poruku.’’Nesvesno je pogladio puščanu cev.Pokušala sam da progutam. Bešika mi je bila toliko puna da me jeneprestano bolela i taj bol je bilo nemoguće ignorisati. Ali baš daparadiram kroz košnicu besnih ubica? Zar nije jednostavno mogao dami donese koru?Odmerio je paniku u mojim očima, posmatrao je kako sam se automatskipovukla dublje u rupu zamišljeno napućio usne. Onda se okrenuo i krenuoduž mračnog hodnika.’’Sledi me’’ doviknu, i ne osvrnuvši se da vidi da li sam ga poslušala,Pred očima mi je izronila jedna živa slika Kajla kako me pronalazi ovdesamu i bila sam iza Džeba za manje od sekunde, ispentravši se nespretnokroz otvor, a onda hramajući duž hodnika na svojim ukočenim nogamašto sam brže mogla da bih ga stigla. Bilo je i užasno i divno stajati opetuspravno, bol beše oštar, ali olakšanje je bilo veće.Bila sam tik iza njega kada smo stigli do kraja hodnika; tama se pomaljalakroz veliki, ovalni izlaz. Oklevala sam, osvrćući se za malom lampomkoju je ostavio na podu. To je bilo jedino svetlo u mračnoj pećini. Da litreba da je ponesem? Čuo je da sam se zaustavila i okrenuo se da mepogleda preko ramena. Klimnuh glavom prema svetlu, a onda pogledah unjega.’’Ostavi je. Poznajem put.’’ Pružio mi je slobodnu šaku, ’’Ja ću tevoditi.’’Zurila sam u tu šaku neko vreme, a onda, osetivši preku potrebu u bešici,polako sam spustila šaku na njegov dlan, jedva ga dodirujući, kao što bih

MIN@

123

dodirnula zmiju kada bih, iz nekog razloga, bila prinuđena da jedodirnem. Džeb me je vodio kroz tamu sigurnim i brzim koracima. Nakondugačkog tunela usledio je niz zapanjujućih skretanja u suprotnimsmerovima. Kada smo zamakli iza još jedne krivine u obliku slova V,znala sam da me beznadežno voda unaokolo. Bila sam sigurna da Džeb toradi namerno, i da je zbog toga ostavio lampu. Ne bi želeo da previšesaznam o tome kako da pronađem put iz ovog lavirinta.Interesovalo me je kako je ovo mesto nastalo, kako ga je Džeb pronašao ikako su ostali završili ovde. Ali držala sam usta čvrsto zatvorena. Činilomi se da je ćutanje trenutno najbolja opcija. Čemu sam se nadala, ni samane znam. Da ću poživeti još nekoliko dana? Pukom okončanju bola? Jošnečemu? Sve što sam znala bilo je da nisam spremna da umrem, kao štosam već bila rekla Melani; moj instinkt za preživljavanjem bio je razvijenkao i kod svakog prosečnog ljudskog bića.Skrenuli smo iza još jednog ugla i ugledali prvi nagoveštaj svetlosti. Prednama, velika, uska pukotina beše obašjana svetlošću iz druge prostorije.Ova svetlost nije bila veštačka poput lampe u mojoj pećini. Bila je suvišebela, suviše čista.Nismo mogli da prođemo kroz usku pukotinu u steni jedno pored drugog.Džeb krenu prvi, vukući me za sobom. Čim sam prošla opet bila u stanjuda vidim, izvukla sam šaku iz Džebovog blagog stiska. Reagovao je samotako što je svoju tek oslobođenu šaku vratio nazad na pušku.Obreli smo se u jednom kraćem tunelu i snažnija svetlost je prodirala krozneravni lučni prolaz. Zidovi su bili od iste rupičaste stene ljubičaste boje.Sada sam mogla da čujem glasove. Bili su tihi, manje uzbuđeni negoprošli put kada sam čula žamor gomile ljudi. Danas nas niko ne očekuje.Mogu samo da zamislim kakva će biti reakcija na moje pojavljivanje sDžebom. Dlanovi su mi bili hladni i vlažni; disala sam kratkim udisajima.Približila sam se Džebu što sam bliže mogla, a da ga pri tom ne dodirnem.’’Polako’’ promrmlja on, ne okrećući se. ’’Oni se tebe boje više nego tinjih.’’U to sam sumnjala. Čak i ako je to nekim čudom istina, strah se uljudskom srcu pretvara u mržnju i nasilje.’’Neću dozvoliti nikome da te povredi’’ promrmlja Džeb kada je stigao dozasvođenog otvora. ’’U svakom slučaju, mogla bi i da se navikneš na to.’’Htela sam da pitam šta to znači, ali on zakorači u sledeću prostoriju.Provukoh se za njim, zaostajući ne više od pola koraka, skrivajući se izanjegovog tela koliko god je to bilo moguće. Jedina stvar koja mi beše težaod toga da zakoračim napred u tu prostoriju bila je pomisao da zaostanemza Džebom i da me tu uhvate samu.

MIN@

124

Na ulazu nas dočeka iznenadna tišina.Opet smo bili u ogromnoj, svetloj pećini, u onoj u koju su me prvo doveli.Koliko je prošlo od tada? Nisam imala nikakvu predstavu. Tavanica je idalje bila suviše svetla za mene da bih shvatila kako je tačno osvetljena.Nisam to ranije primetila, ali zidovi nisu bili celoviti, na desetine rupanepravilnog oblika vodilo je do susednih tunela. Neki od otvora behuogromni, a neki jedva dovoljno visoki da se čovek kroz njih provučepoguren; neki su bili prirodne pukotine, a ostali, ako ne potpuno deloljudskih ruku, onda barem prošireni njihovim radom.Nekoliko ljudi zurilo je u nas iz senki u tim pukotinama, skamenivši se umestu u trenutku dok su ulazili ili izlazili. Veći broj ljudi bio je tu naotvorenom, zaustavivši se usred onoga što su radili, a što naš ulazak bešeprekinuo. Jedna žena je ostala sagnuta, pokušavajući da dohvati svojepertle. Ruke jednog muškarca ostadoše nepomično da vise uvazduhu, podignute da bi prikazao nešto o čemu je pričao svojimprijateljima. Jedan čovek se zateturao, izgubivši ravnotežu zbog naglogzaustavljanja. Stopalo mu je snažno lupilo o tlo dok je pokušavao daodrži ravnotežu; tupi pad tog stopala beše jedini zvuk u tomogromnom prostoru. Odjeknuo je čitavom prostorijom.Bilo je sasvim pogrešno s moje strane što sam osećala zahvalnost zbogtog užasnog oružja u Džebovim rukama... ali jesam. Znala sam da bi nasverovatno napali da nije bilo njega. Ove ljude ništa ne bi sprečilo dapovrede Džeba, ako bi to značilo da će me se dokopati. Mada, mogli binas napasti i pored puške. Džeb može da upuca samo jednog po jednog.Slika u mojoj glavi postade toliko jeziva da nisam mogla da je podnesem.Pokušala sam da usmerim pažnju na svoje neposredno okruženje, što jebilo dovoljno loše.Džeb zastade na trenutak, držeći pušku u visini pasa, uperenu premaokolini. Zurio je po celoj prostoriji, kao da razmenjuje oštar pogled sasvakom osobom u njoj. Ovde ih je bilo manje od dvadeset tako da nijedugo potrajalo. Kada se zadovoljio svojim proučavanjem, krenuo jeprema levom zidu pećine. Sledila sam ga, idući u njegovoj senci, dok mije krvi bubnjala u ušima.Nije prošao sredinom pećine; umesto toga držao se blizu zakrivljenogzida. Pitala sam se zbog čega ide tuda, sve dok nisam primetila velikikvadrat tamnije zemlje koji je zauzimao središnji deo poda, veoma velikiprostor. Niko nije stajao na tom tamnijem zemljištu. Bila sam previšeprestrašena da bih uradila išta drugo sem primetila tu anomaliju; nisamčak ni pretpostavljala šta je razlog tome.

MIN@

125

Bilo je manjih pokreta dok smo išli ivicom te tihe prostorije, Žena kojabeše sagnuta se ispravila, okrećući se u struku da osmotri. Čovek koji jenešto pokazivao prekrsti ruke na grudima. Sve oči se suziše i sva licastegnuše u izraze besa. Ipak, niko nije krenuo prema nama niti jeprogovorio. Šta god da su Kajl i ostali rekli ovim ljudima u vezi sa svojimsukobom sa Džebom, činilo se da je postiglo efekat kojem se Džeb nadao.Dok smo prolazili kroz taj šumarak ljudskih figura, poznala sam Šeron iMegi koje su nas posmatrale iz jednog prostranog ulaza. Lica im behubezizražajna, oči hladne. Nisu gledale u mene, samo u Džeba. On ih jeignorisao.Činilo se kao da su prošle godine kada smo konačno stigli do suprotnogdela te pećine. Džeb krenu prema jednom izlazu srednje veličine, koji jedelovao mračno u poređenju sa svetlošću ove prostorije. Osetih kako mise koža na glavi ježi od pogleda uperenih u moja leđa, ali nisam se usudilada se osvrnem. Ljudi su još uvek ćutali, ali brinulo me je ono što bi mogloda usledi. Bilo je olakšanje skliznuti u tamu novog prolaza. Džebova šakame dodirnu po laktu da mi pokaže put i ja ne ustuknuh od nje. Žamorglasova za nama nije se pojačao.’’Ovo je prošlo bolje nego što sam očekivao’’ promrmlja Džeb dok me jevodio kroz pećinu. Njegove reči me iznenadiše i beše mi drago što neznam šta je mislio da će se dogoditi.Tlo pod mojim stopalima se spuštalo. Zahvaljujući nekakvoj prigušenojsvetlosti ispred nas nisam bila potpuno slepa.’’Kladim se da nikad nisi videla nešto kao što je ovo moje mesto.’’Džebov glas sadabeše jači, opet onaj pričljivi ton kojim se ranije koristio. ’’Stvarno jeposebno, zar ne?’’ Zaćuta nakratko za slučaj da ću možda odgovoriti, aonda nastavi. ’’Pronašao sam ovo mesto tamo negde sedamdesetih. Ustvari, ono je pronašlo mene. Propao sam kroz krov one velike prostorije,verovatno je trebalo da poginem od pada, ali previše sam čvrst za svojedobro. Trebalo mi je neko vreme da pronađem izlaz. Dok sam uspeo da ganađem, bio sam već toliko gladan da sam mogao da jedem kamenje. U tovreme sam ostao jedini na rancu, tako da nisam imao kome da gapokažem. Istražio sam svaki ćošak i pukotinu i uvideo mogućnosti.Odlučio sam da bi možda trebalo da ga sačuvam kao keca u rukavu, zasvaki slučaj. Takvi smo ti mi Strajderi, volimo da budemo spremni.’’Prođosmo pored one prigušene svetlosti, dopirala je iz rupe u tavaniciveličine pesnice i bacala je mali krug svetlosti na podu. Kada je ostala izanas, ugledala sam drugu svetlu tačku ispred nas.

MIN@

126

’’Verovatno te zanima odakle sve ovo ovde.’’ Još jedan pauza, kraća negoprethodna. ’’Znam da je mene zanimalo. Malo sam istraživao. Ovo sukanali kojima je tekla lava, možeš da zamisliš? Ovo je nekada bio vulkan.Pa, računam da još uvek jeste vulkan. Ne potpuno ugašen, kao što ćešubrzo videti. Sve pećine i rupe su mehuri vazduha koji je ostao zarobljenu lavi koja se hladila. Uložio sam dosta truda sređujući ga tokom proteklihdecenija. Nešto od toga je bilo lako, za povezivanje kanala trebalo jesamo malo zasukati rukave. Za ostale delove bilo je potrebno više mašte.Jesi li videla tavanicu u velikoj prostoriji? Trebale su mi godine da touradim kako valja.’’Htela sam da ga pitam kako, ali nisam mogla da nateram sebe daprogovorim. Ćutanje je sigurnije.Tlo je počelo da se spušta pod strmijim uglom. Teren je bio nalikneravnim stepenicama, ali delovao je dovoljno bezbedno. Džeb me je sasigurnošću poveo njim dole. Što smo se više spuštali ispod zemlje, to suse toplota i vlažnost povećavali.Ukočila sam se kada sam opet čula žamor glasova, ovoga puta ispredsebe. Džeb me nežno potapša po šaci.’’Dopašće ti se ovaj deo; svima bude omiljeni’’ obeća on.Širok lučni ulaz svetlucao je od pokretnog svetla. Bilo je iste boje kao isvetlo u velikoj prostoriji, čisto i belo, ali je svetlucalo neobičnopoigravajući. Kao i sve drugo u ovoj pećini što nisam mogla da razumem,to svetlo me je prestrašilo.’’Evo nas’’ uzviknu Džeb oduševljeno, provlačeći me kroz lučni prolaz.’’Šta misliš?’’

17.POSETA

Prvo me pogodi toplota, poput zida od pare, vlažan, gust vazduh obmotase oko mene i orosi mi kožu. Usta mi se mahinalno otvoriše dok sampokušavala da dođem do daha u ovom iznenada gušćem vazduhu. Miris jebio jači nego pre, isti onaj opori ukus metala koji mi se zadržao u grlu idavao aromu vodi s ovog mesta.Činilo se da žamor basova i soprana izvire sa svake strane i odbija se odzidova. Nervozno sam žmirkala kroz uskovitlani oblak vlagepokušavajući da razaznam odakle dopiru ti glasovi. Ovde je bilo svetlo,tavanica je bila zaslepljujuća, poput one u velikoj prostoriji, samo mnogobliža. Svetlost se presijavala ukapljicama pare i tako stvarala svetlucavu

MIN@

127

zavesu koja me je skoro zaslepila. Oči su mi se borile da se prilagode i upanici uhvatih Džeba za ruku.Bila sam iznenađena što ovaj neobični, raznovrsni žamor uopšte nijereagovao na naš ulazak. Možda ni oni nas nisu mogli da vide.’’Malo je skučeno ovde’’ reče Džeb kao da se izvinjava, razgrćući paruispred lica. Glas mu beše opušten, razgovorljiv, i dovoljno glasan da menatera da poskočim. Govorio je kao da nismo okruženi drugima. A žamorse nastavljao, nesvestan njegovog glasa. ’’Nije da se žalim,’’ nastavi.’’Poginuo bih nekoliko puta da nije bilo ovog mesta. Prvi put kada samzaglavio u ovim pećinama, naravno. A sad ne bismo mogli da se skrivamoovde da ga nema. Bez skrovišta, svi smo mrtvi, zar ne?’’ Munu melaktom, zaverenički. ’’Veoma je zgodan, znaš, način na koji je ovo mestouređeno. Ne bih mogao bolje da ga isplaniram ni da sam ga lično vajao odplastelina.’’Njegov smeh raščisti jedan deo izmaglice i po prvi put videh prostoriju.Dve reke su proticale kroz taj vlažni prostor s visokom kupolastomtavanicom. To je bio žamor koji mi je odzvanjao u ušima, voda kojaprotiče preko i ispod ove vulkanske stene. Džeb je govorio kao da smosami zato što smo to i bili. To su zapravo bili jedna reka i jedan malipotok. Potok beše bliži; plitka isprepletana traka srebra koja se presijavapod svetlošću tavanice, vijugajući između niskih stenovitih obala kojeizgledahu kao da im stalno preti opasnost da će biti preplavljene.Žagor nalik visokim ženskim glasovima ispredali su njegovi nežnitalasići. Žubor nalik muškom basu poticao je od reke, kao i gusti oblacipare koja se podizala iz zjapećih rupa na tlu kraj suprotnog zida. Reka jebila crna i ponirala je ispod pećinskog poda, izlazeći na površinu namestima gde su se u podu otvarale široke ovalne rupe dužinom celeprostorije. Te rupe izgledahu mračno i opasno, a reka beše jedva vidljivadok je moćno hitala napred prema nekom nevidljivom i nedokučivomodredištu. Izgledalo je kao da voda vri, jer tolike behu toplota i para kojisu od nje nastajali. I sam taj zvuk je podsećao na ključalu vodu. Stavanice je visilo nekoliko dugih, uskih stalaktita s kojih je voda kapala nastalagmite, koji su se nalazili ispod svakog od njih. Tri pećinska ukrasa suse sastavila obrazujući tanke, crne stubove između reke i potoka.’’Ovde moraš da budeš pažljiva’’ reče Džeb. ’’Struja je jaka u termalnomizvoru. Ako upadneš, gotova si. To se jednom desilo.’’ Pognuo je glavuprisetivši se toga, ozbiljnog lica.Brzi, crni vrtlozi ponornice iznenada mi postadoše užasni. Zamislit kakome nosi njihova ključala struja i stresoh se.Džeb lagano spusti ruku na moje rame.

MIN@

128

’’Ne brini. Samo pazi kuda ideš i biće sve u redu. E, sad’’ reče,pokazujući prema suprotnom kraju pećine, gde je plitki potok uticao ujednu drugu, mračnu pećinu, ’’prva pećina tamo iza je kupatilo. Izdubilismo pod i napravili jednu lepu duboku kadu. Postoji raspored kupanja, aliprivatnost obično ne predstavlja problem, mračno je kao u grobu.Prostorija je lepa i topla, blizu ove pare, ali voda te neće opeći kao što biovo vrelo ovde. Odmah iza te pećine je druga, prolazi se kroz pukotinu.Proširili smo ulaz tako da se može komotno proći. Ta prostorija jenajudaljenije mesto do kojeg možemo da pratimo potok, tu ponire ispodzemlje. Tako da smo tu prostoriju preuredili u toalet. Ugodno ihigijenski.’’Njegov glas poprimi neki samozadovoljan ton, kao da se osećazaslužnim za tvorevine prirode. Pa, on jeste otkrio i unapredio ovomesto, pretpostavljam da je nešto od tog ponosa opravdano.’’Ne volimo da traćimo baterije i većina nas napamet poznaje ovo tlo, alipošto ti je ovo prvi put, možeš da pronađeš put pomoću ovoga.’’Džeb izvuče baterijsku lampu iz džepa i dade mi je. Ona me je podsetilana trenutak kada me je pronašao, na samrti u pustinji, kada mi je proveriooči i saznao šta sam. Ne znam zbog čega me je to sećanje rastužilo.’’Nemoj da ti na pamet padnu neke lude ideje o tome da te reka možeodneti odavde. Kada voda jednom počne da ponire ispod zemlje, više sene vraća na površinu,’’ upozori me.Pošto je izgleda čekao na neku potvrdu da sam shvatila njegovoupozorenje, klimnuh jednom. Polako sam uzela baterijsku lampu iznjegove ruke, pazeći da ne napravim neki nagli pokret koji bi mogao daga uplaši.Osmehnuo mi se u znak ohrabrenja.Brzo sam pratila njegova uputstva, zvuk nadiruće vode uopšte nijeumanjivao moju nelagodnost. Bilo je veoma čudno naći se izvannjegovog vidokruga. Šta ako se neko sakrio u ovim pećinama,pretpostavljajući da ću na kraju morati ovamo da dođem? Da li bi Džebmogao da čuje borbu od hučanja dvaju reka?Obasjala sam celo kupatilo lampom tražeći neki znak zasede. Čudne,treperave senke koje je ona pravila nisu bile utešne, ali nisam naišla nina šta što bi opravdalo moje strahove.Džebova kada je veličinom više podsećala na mali bazen, i bila je crnapoput mastila. Neko bi mogao da ostane neprimetan ispod te površinedokle god bi mogao da zadrži dah... Požurila sam kroz tanku pukotinu uzadnjem delu prostorije da bih pobegla od svoje mašte. Daleko od Džeba,bila sam gotovo oduzeta od paničnog straha, nisam mogla normalno da

MIN@

129

dišem; jedva da sam mogla da čujem zvuk sopstvenog pulsa kako mibubnji iza ušiju. Više sam trčala nego hodala dok sam se vraćala uprostoriju s rekama.To što sam pronašla Džeba kako stoji tamo, još uvek u istom položaju, jošuvek sam, bilo je kao melem za moje iskidane živce. Disanje i otkucajisrca mi se usporiše. Zbog čega bi ovaj ludi čovek trebalo da bude takvauteha za mene, nije mi bilo jasno. Pretpostavljam da je u pitanju ono što jeMelani rekla, očajnička vremena.’’Nije loše, a?’’ upita, cereći se ponosno.Još jednom klimnuh glavom i vratih mu baterijsku lampu.’’Ove pećine su veliki dar’’ reče dok smo kretali nazad ka mračnomprolazu. ’’Ne bismo mogli da preživimo ovako u grupi bez njih.Megnolija i Šeron su se zaista dobro snalazile, zaprepašćujuće dobro,tamo u Čikagu, ali su izazivale sreću krijući još dvoje. Lep je osećaj bitiponovo u zajednici. Zbog njega se osećam vrlo ljudski.’’Opet me je pridržao za lakat dok smo se peli uz neravne stepenice.’Žao mi je zbog, ovaj, smeštaja u kojem te držimo. To je bilo najsigurnijemesto kojeg sam mogao da se setim. Iznenađen sam što su te ti momcitako brzo pronašli,’’ uzdahnu Džeb. ’’Pa, Kajl nekad ume da bude zbilja...motivisan. Ali pretpostavljam da je bolje što je tako ispalo. Mogao bi dapočne da se navikava na novi poredak. Možda možemo da ti pronađemoneko udobnije mesto. Razmisliću o tome... Nema potrebe da se zavlačiš uonu malu rupu, barem dok sam ja s tobom. Ako ti je draže, možeš da sedišsa mnom u hodniku. Mada, kad je Džared u pitanju...’’ zaćutao je.Začuđeno sam slušala njegove reči izvinjenja; naišla sam na mnogo višeljubaznosti nego što sam se nadala, na više saosećanja nego što samsmatrala da je ova vrsta sposobna da pruži svojim neprijateljima. Blagopotapšah šaku na svom laktu,oprezno, pokušavajući da mu stavim doznanja da razumem i da neću praviti probleme. Bila sam sigurna da jeDžaredu bilo draže da mu ne izlazim na oči.Džeb nije imao problema u tumačenju moje neverbalne komunikacije.’’Dobra devojka,’’ reče mi. ’’Rešićemo mi to nekako. Doca može da sekoncentriše samo na lečenje ljudi. Mnogo si zanimljivija ovako živa, jabih rekao.’’Naša tela behu dovoljno blizu da je mogao da oseti kako drhtim.’’Ne brini. Doca te sada neće dirati.’’Nisam mogla da prestanem da se tresem. Džeb je mogao da mi obećasamo za sada. Niko nije mogao da garantuje da Džared neće odlučiti da jemoja tajna važnija od zaštite Melaninog tela. Znala sam da bi me takvasudbina naterala da poželim da je Ijanov pokušaj od prošle noći bio

MIN@

130

uspešan. Progutala sam, osetivši modrice koje kao da su mi prodirale krozvrat sve do unutrašnjih zidova grla.Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo, rekla je Melani pre tolikomnogo dana, kada je moj svet još uvek bio pod kontrolom.Njene reči odjeknuše u mojoj glavi kada se vratismo u velikuprostoriju, na glavni trg Džebove ljudske zajednice. Bila je prepuna.Kao i prve večeri, svi su bili tu i sevali na nas očima u kojima je bio besanizraz koji je govorio da ih je izdao kada bi pogledale u njega, a ubilačkiizraz kada bi pogledale u mene. Moj pogled beše oboren ka steni ispodmojih stopala.Krajičkom oka videh da Džeb opet drži pušku u pripravnosti.Zaista je bilo samo pitanje vremena. Mogla sam to da osetim u tojatmosferi mržnje i straha. Džeb neće moći još dugo da me štiti.Bilo je olakšanje provući se nazad kroz uzanu pukotinu, ugledati vijugavicrni lavirint ispred sebe i moje skučeno skrovište; mogla sam da se nadamda ću tu biti sama. Velikom pećinom iza mene odjekivalo je besnosiktanje, poput gnezda uznemirenih zmija. Taj zvuk me natera da poželimda me Džeb bržim korakom povede kroz lavirint.Džeb se smejuljio sebi u bradu. Što sam duže bivala s njim, to mi jedelovao čudnije. Njegov smisao za humor zbunjivao me je koliko injegovi postupci.’’Znaš, ponekad ovde postane malo dosadno,’’ promrmlja meni, ilisamom sebi. Sa Džebom je to teško odrediti. ’’Možda će, kad prestanu dapišaju na koprive zbog mene, shvatiti da zapravo cene to uzbuđenje kojeim pružam.’’Naš put kroz tamu zmijoliko je vijugao. Uopšte mi nije delovao poznato.Možda je krenuo nekim drugim putem da bi me zbunio. Činilo se da jetrajalo duže nego pre, ali naposletku ugledah bledoplavu svetlost lampekako sija iza sledeće krivine.Pripremila sam se, pitajući se da li je Džared opet tamo. Ako jeste, znamda će biti ljut. Sigurna sam da se neće složiti s tim što me je Džeb poveona izlet, ma koliko bio nepohodan. Čim smo skrenuli iza ugla, videla samnečiju figuru kako zaista čeka tu, naslonjena na zid pored lampe, bacajućidugu senku prema nama, ali to očigledno nije bio Džared. Zgrabih Džebaza mišicu, nesvesno, od straha.A onda sam bolje osmotrila figuru koja je čekala. Bila je sitnija od mene,po tome sam poznala da nije Džared, mršava. Sitna, ali ipak previsoka ižilava. Čak i pri slaboj svetlosti plave lampe, mogla sam da vidim da muje sunce obojilo kožu u tamnosmeđe i da mu svilenkasta crna kosa padado brade.

MIN@

131

Kolena mi zaklecaše.Moja šaka, hvatajući se panično za Džebovu ruku, držala se tražećioslonac.’’E, dedine mi kubure!’’ uzviknu Džeb, očito iznerviran. ’’Zar niko naovom mestu ne mož' da čuva tajnu duže od dvaes četir' sata? Sunce tikalajisano! Gomila jezičara...’’ zaćuta gunđajući.Nisam ni pokušala da razumem šta to Džeb govori; bila sam usrednajžešće borbe u svom životu, od svih života koje sam proživela.Osećala sam Melani u svakoj ćeliji svog tela. Nervni završeci zatreperišeprepoznavši njeno poznato prisustvo. Mišići su se grčili iščekujući njenauputstva. Usne zadrhtaše, pokušavajući da se otvore. Telo mi se nagnuloprema dečaku u hodniku, pružajući se k njemu, pošto ruke nisu htele.Melani je naučila mnogo toga u tih nekoliko prilika kada sam jojprepustila kontrolu, ili kada sam je izgubila i zaista morala da se borimprotiv nje, toliko snažno da mi je znoj orosio čelo. Ali ovoga puta nisamumirala u pustinji. Niti sam bila slaba i unezverena i uhvaćena na prepadzbog pojave nekoga za koga sam mislila da je izgubljen; znala sam daovaj trenutak može doći. Moje telo je bilo otporno, lako se oporavljalo,opet sam bila snažna. Snaga tela dala je snagu mojoj kontroli, mojojodlučnosti.Isterala sam je iz svojih udova, proterala je sa svakog mesta koje jekontrolisala, potisnula je u zadnji deo svog uma i okovala je tamo. Njenapredaja beše iznenadna i potpuna.’’Aaaah,’’ uzdahnu, a to beše skoro uzdah bola.Čim sam pobedila, osetih neku čudnu krivicu.Već sam znala da je ona za mene više od buntovnog domaćina koji mi jenepotrebno otežao život. Postale smo saputnice, čak i poverenici tokomproteklih nedelja koje smo provele zajedno, još otkako smo se ujedinileprotiv Tragača kao zajedničkog neprijatelja. U pustinji, dok mi je Kajlovamačeta visila nad glavom, bilo mi je drago što, ako već moram da umrem,neću ja biti ta koja će ubiti Melani; čak i tada je za mene bila više od tela.Ali sada se činilo da mi znači i više od toga. Zažalih što sam je povredila.Ipak, bilo je neophodno, a ona kao da to ne shvata. Svaka pogrešna rečkoju kažemo, svaka nepromišljena radnja značiće smrt na licu mesta.Njene reakcije behu suviše divlje i emotivne.Uvalila bi nas u nevolju.Sada moraš da mi veruješ, rekoh joj. Samo pokušavam da nas održim uživotu. Znam da ne želiš da veruješ da bi tvoji ljudi mogli da naspovrede...

MIN@

132

Ali to je Džejmi, prošaputa ona. Žudela je za dečakom toliko snažno da mikolena opet klecnuše.Pokušala sam da ga posmatram nepristrasno, tog tinejdžera sumornog licanaslonjenog na zid tunela, ruku čvrsto prekrštenih na grudima. Pokušalasam da ga posmatram kao stranca i da planiram svoj odgovor, iliizostanak odgovora, shodno tome. Pokušala sam, ali nisam uspela. Bio jeto Džejmi, bio je divan, i moje ruke, moje, ne Melanine, žudele su da gazagrle. Oči mi se ispuniše suzama koje potekoše niz lice. Mogla samsamo da se nadam da se ne vide pri ovoj slaboj svetlosti.’’Džebe,’’ reče Džejmi, nabusito ga pozdravivši. Očima brzo preletepreko mene.Glas mu je tako dubok! Da li je zaista toliko porastao? Uz dvostrukiosećaj krivice, shvatih da sam upravo propustila njegov četrnaestirođendan. Melani mi pokaza datum i ja videh da je to isti onaj dan kadasmo prvi put sanjale Džejmija. Toliko snažno se borila tokom dana da tajbol zadrži za sebe, da zamagli svoja sećanja da bi zaštitila dečaka, da seon pojavio u njenom snu. A ja sam poslala imejl Tragaču.Zadrhtala sam ne verujući da sam ikada mogla da budem tako okrutna.’’Šta radiš ovde, mali?’’ upita Džeb.’’Zašto mi nisi rekao?’’ uzvrati mu Džejmi. Džeb zaćuta. ’’Je li to bilaDžaredova ideja?’’ navaljivao je Džejmi. Džeb uzdahnu.’’Dobro, sad znaš. I kakva ti je korist od toga, a? Samo smo želeli...’’’’Da me zaštitite?’’ prekinu ga osorno.Kada je postao tako ogorčen? Je li to moja krivica? Naravno da jeste.Melani poče da jeca u mojoj glavi. Bilo je glasno i odvraćalo mi jepažnju, Džebov iDžejmijev glas su zbog toga zvučali udaljenije.’’Dobro, Džejmi. Znači, nije ti potrebna zaštita. Šta hoćeš! Izgledalo je daje brza predaja zbunila Džejmija. Njegove oči su preletale sa Džebovoglica na moje dok se borio da iznese zahtev.’’Ja... ja želim da razgovaram s njom... s tim stvorenjem,’’ konačno reče.Glas mu je bio viši kada je bio nesiguran.’’Ona nije preterano pričljiva,’’ reče Džeb ’’ali možeš da pokušaš, mali.’’Džeb odvoji moje prste sa svoje ruke. Kada se oslobodio, okrenuleđa najbližem zidu, naslonivši se na njega dok se spuštao na pod.Smestio se dole, vrpoljeći se sve dok nije pronašao udoban položaj. Puškaostade položena u njegovom krilu. Džeb zabaci glavu prema zidu i sklopioči.Posle nekoliko sekundi, već je delovalo kao da spava.

MIN@

133

Stajala sam tamo gde me je ostavio, pokušavajući da skrenem pogled sDžejmijevog lica, ali bezuspešno.Džejmi je opet bio iznenađen time što je Džeb tako lako pristao.Posmatrao je kako se starac spušta na pod širom otvorenih očiju, što ga ječinilo mladim. Posle nekoliko minuta potpunog mirovanja s Džebovestrane, Džejmi opet pogleda u mene i oči mu poprimiše tvrdi izraz. Zbognačina na koji je zurio u mene, besno, trudeći se iz sve snage da budehrabar i odrastao, ali ipak tako jasno pokazujući strah i bol u svojimtamnim očimaMelani poče glasnije da jeca, a meni kolena zaklecaše. Da ne bihrizikovala još jedan pad, polako sam krenula duž zida nasuprot Džebu iskliznula na pod. Sklupčala sam se preko savijenih nogu, pokušavajući dabudem što neprimetnija.Džejmi me je oprezno posmatrao, a onda napravio četiri spora koraka doknije stao iznad mene. Pogleda nakratko u Džeba, koji se nije pomerao nitiotvarao oči, a zatim kleknu pored mene. Lice mu iznenada postadenapeto, što ga učini odraslijim više nego ijedan drugi izraz lica do tada.Srce me je bolelo zbog tužnog muškarca na licu dečaka.’’Ti nisi Melani,’’ reče tiho.Bilo je teže ne razgovarati s njim jer sam ja bila ta koja želi da razgovara.Umesto toga, nakon kraćeg oklevanja, odmahnuh glavom.’’Ipak si u njenom telu.’’Još jedna pauza i klimanje glavom.’’Šta se desilo s tvojim... njenim licem?’’Slegnuh ramenima. Nisam znala kako mi lice izgleda, ali mogla sam dazamislim.’’Ko ti je to uradio?’’ navaljivaše on. Nesigurnim prstom skoro da me jedodirnuo po vratu. Bila sam mirna, nisam osećala nikakvu potrebu daustuknem od ove šake.’’Tetka Megi, Džared i Ijan’’ stade Džeb da nabraja umornimglasom. Obojeposkočismo na taj zvuk. Džeb se nije pomerio, oči mu i dalje behuzatvorene. Izgledao je tako mirno, kao da je u snu odgovorio naDžejmijevo pitanje.Džejmi sačeka koji trenutak, pa se okrenu k meni s istim napetim izrazomlica.’’Ti nisi Melani, ali znaš sve njene uspomene i ostalo, zar ne?’’ Opetklimnuh.’’Znaš li ko sam ja?’’Pokušala sam da progutam reči, ali one mi skliznuše s usana.

MIN@

134

’’Ti si Džejmi.’’ Nisam mogla da sprečim svoj glas da se obavije oko togimena poput zagrljaja. On trepnu, zapanjen što sam prekinula svojećutanje. Onda klimnu glavom.’’Tačno, prošaputa.Oboje pogledasmo put Džeba, koji se nije pomerao, i vratismo se jednodrugom.’’Onda se sećaš šta joj se desilo?’’ upita. Ustuknuh, a onda polakoklimnuh.’’Želim da znam’’ prošaputa. Odmahnuh glavom. ’’Želim da znam’’ponovi Džejmi. Usne su mu drhtale. ’’Nisam dete. Reci mi.’’’’Nije prijatno,’’ uzdahnuh, nemoćna da se zaustavim. Bilo je veomateško uskratiti ovom dečaku ono što želi.Njegove crne, ravne obrve se spojiše i podigoše iznad raširenih očiju.’’Molim te,’’ prošaputa.Osvrnuh se ka Džebu. Pomislila sam da sada možda viri kroz trepavice,ali nisam bila sigurna. Glas mi je bio nežan poput daha.’’Neko ju je video kako ulazi na mesto gde je pristup bio zabranjen. Znalisu da nešto nije u redu. Pozvali su Tragače.’’ Stresao se pri pomenu tognaziva. ’’Tragači su pokušali da je primoraju da se preda. Pobegla im je.Kada su je opkolili skočila je u prazno kućište lifta.’’Uzmakoh pred tim bolnim sećanjem, a Džejmijevo lice preblede ispodpreplanule kože.’’Nije umrla?’’ prošaputa.’’Nije. Imamo veoma vešte Iscelitelje. Ubrzo su je sredili. Ubacili su me unju. Nadali su se da ću moći da im kažem kako je uspela da preživi takodugo.’’Nisam nameravala toliko mnogo da kažem; začepih usta. Džejmi kao danije primetio da sam se izletela, ali Džebove oči se polako otvoriše istadoše da me fiksiraju pogledom. Nijedan drugi deo njegovog tela nije seni pomakao, pa Džejmi nije uočio tu promenu.’’Zašto je niste pustili da umre?’’ upita. Morao je da se napregne da biprogutao; njegov glas je pretio da pređe u plač. Sve ovo je bilo još bolniječuti jer to nije bio zvuk koji ispušta dete, uplašeno pred nepoznatim, većagonija odrasle osobe koja potpuno shvata situaciju. Teškom mukom samse suzdržala da ne ispružim ruku i ne spustim šaku na njegov obraz.Želela sam da ga zagrlim i preklinjem ga da ne bude tužan. Stegla samšake u pesnice i pokušala da se koncentrišem na njegovo pitanje. Džebovpogled prelete preko mojih šaka, a onda se vrati na moje lice.’’Nisam učestvovala u toj odluci’’ promrmljah. ’’Još uvek sam bila urezervoaru za hibernaciju u dalekom svemiru kada se to dogodilo.’’

MIN@

135

Džejmi opet zatrepta iznenađeno. Moj odgovor nije bio ni nalik onomešto je očekivao, i mogla sam da vidim kako se bori s nekim novimosećanjem. Bacih pogled ka Džebu, čije su oči zasjale od radoznalosti.Ista radoznalost, premda uz malo više opreza, ovlada i Džejmijem.’’Odakle dolaziš?’’ upita.Uprkos samoj sebi, osmehnuh se njegovom nevoljnom interesovanju.’’Izdaleka. S druge planete.’’’’Šta je bio...’’ zausti da pita, ali beše prekinut jednim drugim pitanjem.’’Šta se, kog đavola, dešava?’’ prodera se Džared na nas, skamenivši seod besa u trenutku kada je skrenuo iza ćoška na kraju tunela.’’Prokletstvo, Džebe! Dogovorili smo se...’’ Džejmi se uspravi.’’Nije me Džeb ovamo doveo. Ali trebalo je da ti to uradiš.’’Džeb uzdahnu i krenu da ustane. Dok je to radio, puška se skotrlja snjegovog krila na pod. Zaustavila se na svega nekoliko centimetara odmene. Ustuknuh, osetivši nelagodu.Džaredova reakcija beše drugačija. On jurnu prema meni, prešavši hodniku nekoliko trčećih koraka. Šćućurila sam se uza zid i prekrila lice rukama.Vireći ispod lakta, posmatrala sam ga kako grabi pušku s poda.’’Je l’ ti to pokušavaš da nas ubiješ?’’ skoro da vrisnu na Džeba, gurnuvšipušku starcu na grudi.’’Smiri se, Džarede’’ reče Džeb umornim glasom. Jednom rukom uzepušku. ’’Ona ne bi takla tu stvar ni kad bih je ostavio ovde samu s njomčitave noći. Zar ne vidiš to?’’ Uperio je puščanu cev prema meni i jaustuknuh. ’’Ona nije Tragač, ne ova mala.’’’’Umukni, Džebe, samo umukni!’’’’Ostavi ga na miru’’ povika Džejmi. ’’Nije učinio ništa loše.’’’’Ti!’’ povika Džared okrećući se ka vižljastoj, ljutitoj figuri. ’’Ti se gubiodavde istog trena ili ćeš videti svog boga!’’Džejmi stegnu pesnice i zauze odbrambeni stav. Džared takođe podižepesnice. Ukočila sam se u mestu od šoka. Kako mogu ovako da vičujedan na drugog? Oni su porodica, veze među njima jače su od bilo kojekrvne veze. Džared ne bi udario Džejmija, ne bi mogao! Htela sam daučinim nešto, ali nisam znala šta. Bilo šta čime bih skrenula pažnju nasebe samo bi ih još više razbesnelo.Za promenu, Melani je bila smirenija od mene.Ne može on da povredi Džejmija, samouvereno je razmišljala. To nijemoguće.Gledala sam ih kako se odmeravaju poput neprijatelja, i uhvati me panika.Nije trebalo da dolazimo ovamo. Pogledaj kako smo ih unesrećile,zakukah.

MIN@

136

’’Nije trebalo da pokušavaš da sakriješ to od mene,’’ procedi Džejmi krozzube, nije trebalo da je povrediš.’’Jedna od njegovih šaka naglo se opusti i pokaza ka mom licu.Džared pljunu na pod.’’To nije Melani. Ona se nikad neće vratiti, Džejmi.’’’’To je njeno lice’’ nastavi Džejmi, ’’njen vrat. Zar te modrice na njemune dotiču?’’Džared spusti ruke. Sklopi oči i duboko uzdahnu.’’Džejmi, ili ćeš smesta otići i ostaviti me na miru, ili ću te ja naterati daodeš. Ne blefiram. Trenutno ne mogu da se nosim s još nečim, u redu? Naivici sam. Možemo li zato, molim te, da ostavimo ovaj razgovor zakasnije?’’Opet je otvorio oči; bile su pune bola.Džejmi ga pogleda i bes se polako izgubi s njegovog lica.’’Izvini,’’ promrmlja nakon kraće pauze. ’’Otići ću... ali ne obećavam dase neću vratiti.’’’’O tome sada ne mogu da razmišljam. Idi. Molim te.’’Džejmi slegnu ramenima. Još jednom se osvrnu ka meni i ode; pogled nanjegove brze, duge korake opet izazva bol za vremenom koje sampropustila.Džared pogleda u Džeba.’’Ti takođe,’’ reče jednoličnim glasom.Džeb zakoluta očima.’’Da budem iskren, mislim da se nisi dovoljno odmorio. Ja ću paziti na..’’’’Idi.’’ Džeb se zamišljeno namršti.’’Dobro. Važi.’’ Krenuo je niz hodnik.’’Džebe?’’ povika Džared za njim.’’Da?’’’’Kada bih te zamolio da ga sada upucaš, da li bi to učinio?’’Džeb nastavi lagano da hoda, ne gledajući u nas, ali njegove reči behujasne.’’Morao bih. Ja poštujem vlastita pravila. Zato mi to nemoj tražiti, osimako stvarno ne misliš tako.’’Nestao je u mraku.Džared ga je posmatrao kako odlazi. Pre nego što je stigao da me prostrelipogledom, ja se uvukoh u svoje neudobno sklonište i sklupčah se uzadnjem uglu.

MIN@

137

18.DOSADA

S jednim kratkim izuzetkom, ostatak dana sam provela u potpunoj tišini.Taj izuzetak se desio nekoliko sati kasnije, kada je Džeb doneo hranuDžaredu i meni. Dok je ubacivao poslužavnik kroz otvor moje majušnepećine, osmehnuo mi se u znak izvinjenja.’’Hvala ti,’’ prošaputah.’’Nema na čemu,’’ uzvrati on.Čuh kako Džared gunđa, iznerviran našom malom razmenom reči.To beše jedini zvuk koji je Džared ispustio tokom celog dana. Bila samsigurna da je tu ispred, ali nije se čulo ništa glasnije od daha što bipotvrdilo to uverenje.Bio je to veoma dug dan, veoma zatvorenički i dosadan. Isprobala samsvaki položaj koji mi je pao na pamet, ali nikako nisam uspevala daudobno ispružim celo telo. U krstima je počelo neprestano da me probada.Melani i ja smo mnogo razmišljale o Džejmiju. Uglavnom smo brinule otome da smo mu naškodile svojim dolaskom ovamo i da ga sadapovređujemo. Šta je jedno dato obećanje u poređenju s tim?Vreme je izgubilo značenje. Mogao je biti sumrak, a i zora, zakopanaovde pod zemljom, nisam imala nikakav orijentir. Melani i ja ostadosmobez tema za razgovor. Apatično smo se osvrtale na naša zajedničkasećanja, kao kad neko menja televizijske kanale ne zaustavljajući se daišta podrobnije pogleda.I Jednom sam zadremala, ali nisam mogla da zaspim dubokim snom jermi je bilo toliko neudobno.Kada se Džeb najzad vratio, došlo mi je da ga poljubim u to naboranolice. Nagnuo se u moju ćeliju, široko se cereći.’’Je l’ vreme za još jednu šetnju?’’ upita. Žustro klimnuh glavom.’’Ja ću to obaviti,’’ zareža Džared. ’’Daj mi pušku.’’Oklevala sam, čučeći neudobno kraj otvora svoje pećine sve dok Džebnije klimnuo glavom prema meni.’’Samo napred’’ reče.Iskobeljala sam se, ukočena i nestabilna, i prihvatila Džebovu ponuđenuruku da uhvatim ravnotežu. Džared ispusti zvuk gađenja i okrenu glavu ustranu. Toliko je stezao pušku, da su mu zglavci na šaci savijenoj okopuščane cevi pobeleli. Nije mi se dopadalo što je vidim u njegovimrukama. Više mi i je smetala nego kada je bila kod Džeba. Džared nijepravio ustupke poput Džeba. Besno se izgubio u mračnom tunelu nečekajući da ga sustignem.

MIN@

138

Bilo je teško, nije pravio mnogo buke i nije me vodio, tako da sam moralada hodam s jednom rukom ispruženom ispred lica a s drugom na zidu,nastojeći da ne udarim u stenu. Dva puta sam pala na neravno tlo. Iako minije pomagao, jeste čekao dok ne bi čuo da sam opet na nogama kako binastavio dalje. U jednom trenutku, dok sam žurila ravnijim delom tunela,suviše sam mu se približila i šaka kojom sam pipala ispred sebe dodirnuga po leđima, prešavši preko njegovog ramena pre nego što sam uvidelada nisam stigla do narednog zida. Poskočio je napred, uzmakavši podmojim prstima uz besno siktanje.’’Izvini’’ šapnuh, osećajući kako mi obrazi gore u tami. Nije odgovorio,ali je ubrzaokorak pa je postalo još teže slediti ga.Bila sam zbunjena kada se neka svetlost konačno pojavila ispred mene.Da li smo krenuli drugim putem? Ovo nije bio beličasti sjaj najvećepećine. Svetlost beše prigušena, bleda i srebrnasta. Ali činilo se da je uskapukotina kroz koju smo morali da prođemo bila ona ista..Tek pošto samse našla unutar tog ogromnog prostora koji odjekuje, uvidela sam šta jeuzrok toj razlici.Bila je noć; svetlo koje je prigušeno sijalo odozgo bilo je više imitacijamesečeve nego sunčeve svetlosti. Iskoristila sam tu manjezaslepljujuću svetlost da proučim tavanicu i pokušam da dokučimnjenu tajnu. Visoko, tako visoko iznad mene, stotinu majušnih mesecaslalo je svoju slabu svetlost ka tamnom, udaljenom podu. Ti mali mesecibehu rasuti po grupama bez nekog reda, neki na većoj udaljenosti oddrugih. Odmahnuh glavom. Iako sam sada mogla da gledam pravo usvetlost, i dalje je nisam razumela.’’Ajde’’ naredi Džared ljutito s udaljenosti od nekoliko koraka.Zadrhtala sam i požurila za njim. Zažalih što sam dozvolila da mi pažnjaodluta. Bilo mi je jasno koliko ga nervira to što je morao da mi se obrati.Nisam očekivala pomoć u vidu baterijske lampe kada smo stigli doprostorije s rekama, i nisam je ni dobila. I ona beše osvetljena slabo, kao ivelika pećina, sa svega dvadesetak majušnih meseca.Džared stisnu zube i zagleda se u tavanicu dok sam ja oklevajući ulazila uprostoriju s mračnim bazenom. Pretpostavljam da bi, ako bih upala u tubrzu ponornicu i nestala, Džared u tome verovatno video milostivi prstsudbine.Mislim da bi bio tužan, usprotivi se Melani dok sam ja polako išla ivicomtog crnog kupatila grleći zid. Kad bismo pakSumnjam. Možda bi se prisetio bola koji je osetio kada te je prvi putizgubio, ali bio bi srećan da ja nestanem.

MIN@

139

Zato što te ne poznaje, prošaputa Melani, a onda iščeznu kao da seodjednom umorila.Ukopah se u mestu, iznenađena. Nisam bila sigurna, ali učinilo mi se dami je Melani upravo udelila kompliment.’’Brže’’ zareža Džared iz druge prostorije.Požurila sam koliko god su mi to tama i strah dozvoljavali.Kada smo se vratile, Džeb nas je čekao pored plave lampe; kraj njegovihstopala stajala su dva kabasta cilindra i dva neravna pravougaonika.Nisam ih ranije primetila. Možda je otišao po njih dok smo bili odsutni.’’Je l' ti večeras spavaš ovde ili ja?’’ upita Džeb Džareda I opuštenimglasom. Džared pogleda u obrise kraj Džebovih stopala.’’Ja ću’’ odgovori osorno, ’’treba mi samo jedna vreća za spavanje.’’Džeb izvi jednu gustu obrvu. ’’To stvorenje nije jedno od nas, Džebe.Prepustio si ovo meni; onda se ne petljaj.’’’’Nije ni životinja, mali. Ni prema psu se ne bi tako ponašao.’’ Džared neodgovori. Zaškrguta zubima. ’’Nikad ne bih pomislio da si okrutančovek’’ reče Džeb nežno. Ali podiže jedan od cilindara, provuče rukukroz kaiš i prebaci ga na rame, pa nagura jedan pravougaonik, jastuk,ispod mišice.’’Izvini, dušice’’ izusti dok je prolazio pored mene, potapšavši me poramenu.’’Prestani s tim!’’ zareža Džared.Džeb sleže ramenima i ode laganim korakom. Pre nego što je nestao izvida, požurih da nestanem u svojoj ćeliji; sakrila sam se u njen namračnijikutak, sklupčavši se u čvrstu loptu za koju sam se nadala da je dovoljnomala da se ne vidi.Umesto da tiho i neprimetno vreba ispred tunela, Džared raširi svojuvreću za spavanje tačno ispred ulaza u moj zatvor. Istresao je jastuknekoliko puta, verovatno nastojeći da mi pokaže kako ga on ima. Legao jena prostirku i prekrstio ruke preko grudi. To je bio jedini deo njega kojisam mogla da vidim kroz rupu, samo njegove prekrštene ruke i polovinustomaka. Koža mu je bila one iste tamnozlatne boje koja me je progonilau snovima u poslednjih pola godine.Bilo je veoma neobično imati taj delić sna u stvarnosti na udaljenostimanjoj od metar i po.Nestvarno.’’Nećeš moći da se iskradeš pored mene’’ upozori me. Glas mu je biomekši nego pre; pospan. ’’Ako pokušaš...’’ zevnu. ’’Ubiću te.’’Nisam odgovorila. To upozorenje sam doživela pomalo kao uvredu. Zaštobih pokušala da se iskradem pored njega? Kuda bih otišla? U ruke

MIN@

140

divljaka koji me tamo čekaju i svi do jednog žele da pokušam nešto takoglupo? Ili pretpostavimo da nekako uspem da se iskradem pored njih ivratim se u pustinju, koja me je gotovo na smrt ispekla poslednji put kadasam pokušala da je pređem?Pitam se šta on misli, na šta sam ja sve spremna.Šta misli kakav li to plan kujem da srušim njihov mali svet? Da li zaistaizgledam tako opasno? Zar nije očito koliko sam jadno bespomoćna?Videla sam kad je pao u dublji san jer je počeo da se trza onako kako seMelani sećala da je povremeno činio. Tako nemirno spava samo kada jeuzrujan. Posmatrala sam mu prste kako se stežu i opuštaju, i pitala se da lisanja kako su obmotani oko mog vrata.Dani koji su usledili, možda i čitava nedelja, bilo je nemoguće odrediti,bili su veoma mirni. Džared je bio nalik zidu ćutanja između mene i svegaostalog na svetu, dobrog ili lošeg. Nije bilo nijednog zvuka izuzev mogvlastitog disanja i pokreta; nije bilo drugog prizora izuzev mračne pećinekoja me je okruživala, kruga slabe svetlosti, poznatog poslužavnika sistim porcijama, kratkih, kriomičnih pogleda ka Džareda; nije bilo drugogdodira na mojoj koži izuzev dodira šupljih stena; nije bilo drugog ukusaizuzev gorke vode, tvrdog hleba, bezukusne supe, drvenastog korenja,uvek iznova.Bila je to čudna kombinacija stalnog straha, neprestane fizičkeneugodnosti i mučne monotonije. Od to troje, najteže je bilo podnetiubistvenu dosadu. Moj zatvor je bio ćelija tu sam bila lišena svih čula.Melani i ja smo brinule da ćemo poludeti.Obe čujemo neki glas u glavi, istakla je. To nikada nije dobar znak.Zaboravićemo da govorimo, brinula sam. Koliko je vremem prošlo otkakoje neko progovorio s nama?Pre četiri dana zahvalila si se Džebu što nam je doneo hranu, a on ti jerekao „nema na čemu". Pa, barem mislim da je to bilo pre četiri dana. Unajmanju ruku, pre četiri duga spavanja.Ona kao da uzdahnu.Prestani da grickaš nokte, bile su mi potrebni godine da se oslobodim tenavike.Ali dugi nokti koji grebu su mi smetali. Stvarno mislim da nema potrebeda dugoročno razmišljamo o lošim navikama.Džared nije dozvolio Džebu da mi opet donese hrana Umesto toga, nekoju je donosio do kraja hodnika a Džared je preuzimao. Dva puta dnevnodobijala sam jedno te isto, hleb, supu i povrće. Ponekad je tu bivalo inekih dodatnih stvari za Džareda, upakovane hrane poznatih proizvođača

MIN@

141

koje sam prepoznavala, red vajns bombone, snikers čokoladice, pop tartskeks. Pokušala sam da zamislim kako li su se ljudi dočepali tih poslastica.Nisam očekivala da će ih podeliti sa mnom, naravno da ne, ali sam seponekad pitala da li misli kako se nadam da hoće. Jedna od mojih retkihzabava bila je da ga slušam kako se gosti, jer je on to uvek radiorazmetljivo, paradirajući time preda mnom, kao što je radio s jastukomprve noći. Jednom prilikom je Džared polako otvorio kesu smokija sukusom sira, hvalisavo kao i uvek snažan miris veštačkog sira u prahudopro je do moje pećine... ukusan, neodoljiv. Pojeo je jedan polako,puštajući me da čujem svako pojedinačno krckanje.Želudac mi glasno zareza, i ja se nasmejah samoj sebi. Toliko dugose nisam smejala; pokušah da se setim poslednjeg puta, i ne uspeh, osimonog čudnog napada jezive histerije u pustinji, koji se zaista i ne računakao smeh. I pre nego što sam došla ovamo nije postojalo mnogo toga štosam smatrala smešnim.Ali ovo mi je iz nekog razloga bilo urnebesno, moj želudac koji žudi zajednim malim smokijem opet se nasmejah. Znak ludila, definitivno.Ne znam kako ga je moja reakcija uvredila, ali ustao je i izgubio se.Nakon dužeg vremena, čula sam ga kako jede smoki, ali mnogo dalje.Provirih kroz rupu i videh da sedi u senci na kraju hodnika leđima okrenutprema meni. Uvukla sam glavu unutra, plašeći se da bi se mogao okrenutii uhvatiti me kako ga posmatram. Od tada, ostajao je na kraju hodnika štoje više mogao. Samo bi se uveče ispružio ispred mog zatvora.Dva puta dnevno, ili tačnije dva puta tokom noći, pošto me nikada nijeizvodio napolje u prisustvu ostalih, vodio me je do prostorije s rekama; toje bio najbolji deo, uprkos strahu, i to beše jedina prilika kada senisam grbila u neprirodnim položajima na koje me je primoravalamoja mala pećina. Svaki put kada sam morala ponovo da se uvučem u njubio mi je teži od prethodnog.Tri puta tokom te nedelje, uvek u vreme spavanja, neko bi dolazio da nasobiđe. Prvi put je to bio Kajl. Probudilo me je Džaredovo iznenadnoskakanje na noge.’’Izlazi odavde’’ upozorio ga je, držeći pušku u pripravnosti.’’Samo proveravam’’ reče Kajl. Njegov glas beše dalek, ali dovoljnoglasan i grub da budem sigurna da nije u pitanju njegov brat. ’’Jednogdana možda ne budeš tu. Jednog dana ćeš možda suviše čvrsto spavati.’’Džaredov jedini odgovor beše zapinjanje oroza.Čula sam Kajlov smeh kako odzvanja za njim dok je odlazio.Ostala dva puta nisam znala ko je došao. Opet Kajl ili možda Ijan, amožda i neko čije ime ne znam. Znam samo da me je još dva puta

MIN@

142

probudilo Džaredovo naglo skakanje na noge s puškom uperenom premanezvanom gostu. Nijedna reč nije razmenjena. Ko god da je samoproveravao nije se trudio da otpočne razgovor. Kada bi otišli, Džared bi seubrzo vratio na spavanje. Meni je trebalo više vremena da smirim srce.Četvrti put je bilo nešto novo.Nisam baš bila potpuno zaspala kada se Džared probudio, pridigavši se nakolena jednim brzim pokretom. Uspravio se s puškom u rukama ipsovkom na usnama.’’Polako’’ promrmlja nečiji glas iz daljine. ’’Dolazim u miru.’’’’Šta god da kažeš, ja ne padam na to’’ zareža Džared.’’Samo želim da razgovaram.’’ Glas se približi. ’’Zakopan si ovde dole ipropuštaš važne diskusije... nedostaje nam tvoje mišljenje.’’’’Siguran sam da je tako’’ uzvrati Džared sarkastično.’’Daj, spusti pušku. Da sam planirao da se borim s tobom, ovoga puta bihdošao sačetvoricom.’’Nastupi kratka tišina, a kada Džared opet progovori, u glasu mu se osetiprizvuk crnog humora.’’Kako ti je brat ovih dana?’’ upita. Činilo se da Džared uživa u tompitanju. Opuštalo ga je da zadirkuje svog posetioca. Seo je i naslonio se nazid, zaklonivši dopola ulaz mog zatvora, opušteno ali i dalje s puškom nagotovs.Vrat me zaboleo, kao da je shvatao da su šake koje su ga stezale i ostavileu modricama veoma blizu.’’I dalje se duri zbog nosa’’ odgovori Ijan. ’’Bože moj, nije prvi put da jedobio po njemu. Reći ću mu da si rekao da ti je žao.’’’’Nije mi žao.’’’’Znam. Nikome nikada nije žao što je udario Kajla.’’Obojica se tiho nasmejaše; osećalo se nekakvo drugarstvo unjihovom veselju, koje je delovalo krajnje neprilično dok je Džaredlabavo držao pušku uperenu ka Ijanu. Ali ipak, veze nastale na ovombeznadežnom mestu mora da su veoma snažne. Snažnije od krvnih.Ijan sede na prostirku pored Džareda. Videla sam njegov profil u vidusiluete, crni obris spram plave svetlosti. Primetila sam da ima savršen nos,prav, isklesan, nos kakav sam viđala na slikama poznatih skulptura. Značili to da ga ostali smatraju podnošljivijim od brata, čiji je nos često bivaoslomljen? Ili da bolje izbegava udarce?’’Dobro, Ijane, šta hoćeš? Ne samo izvinjenje za Kajla, pretpostavljam.’’’’Da li ti je Džeb rekao?’’’’Ne znam o čemu pričaš.’’

MIN@

143

’’Odustali su od potrage. Čak i Tragači.’’Džared ne reče ništa, ali mogla sam da osetim iznenadnu napetost uvazduhu oko njega.’’Pažljivo smo motrili na svaku promenu, ali nikada nisu izgledali previšezabrinuto.Potraga nijednom nije skrenula izvan oblasti gde smo ostavili kola, i uproteklih nekoliko dana bilo je jasno da traže telo, a ne preživelu osobu.Onda nam se pre dve večeri ukazala prilika: spasioci su ostavili nekosmeće na otvorenom i nekoliko kojota im je poharalo kamp s hranom.Jedan od njih se vraćao kasno, i iznenadio je životinje. Kojoti su napali iodvukli tog Tragača dobrih sto metara u pustinju pre no što su ostali čulinjegovu vrisku i krenuli da ga spasu. Ostali Tragači su, naravno, bilinaoružani. Lako su oterali kojote i žrtva nije bila ozbiljno povređena, alitaj događaj im je izgleda odgovorio na sva pitanja koja su imali u vezi stim šta se desilo ovom našem gostu.’’Zapitala sam se kako su mogli da špijuniraju Tragače koji su tragali zamnom da tako mnogo vide. Osetila sam se čudno izloženom usled togsaznanja. Nije mi se dopala ta slika u glavi: nevidljivi ljudi posmatrajuduše koje mrze. Osetih kako mi se ježi koža na vratu.’’Tako da su se spakovali i otišli. Tragači su odustali od potrage. Svidobrovoljci su otišli kućama. Niko ne traga za njim.’’Njegov profil se okrenu ka meni i ja se sagnuh, nadajući se da je suvišemračno da bi mogao da me vidi ovde, i da ću, poput njegovog lica,izgledati samo kao crni obris. ’’Pretpostavljam da je zvanično proglašenomrtvim, ako vode evidenciju o tim stvarima kao mi ranije. Džeb govori„rekao sam ti" svakome ko se zadrži dovoljno dugo da ga čuje.’’Džared progunđa nešto nepovezano; uspela sam da razaznam samoDžebovo ime. Onda duboko udahne, izdahne i reče:’’U redu, onda. Pretpostavljam da je to to.’’’’Tako deluje.’’ Ijan je oklevao na trenutak, a zatim dodade: ’’Osim... pa,verovatno nije ništa.’’Džared se opet unervozi; nije voleo da mu se skraćuju obaveštenja.’’Nastavi.’’’’Niko osim Kajla ne pridaje tome mnogo pažnje, ali znaš kakav je Kajl.’’Džared progunđa u znak saglasnosti.’’Ti imaš najbolji instinkt za te stvari; hteo sam tvoje mišljenje.Zato sam ovde, rizikujem svoj život da bih se infiltrirao u zabranjenuzonu, reče Ijan kiselo, a onda mu glas opet postade potpuno ozbiljan.’’Vidiš, ima jedan... Tragač, uto nema sumnje, koji nosi glok.’’

MIN@

144

Trebao mi je koji sekund da razumem reč koju je upotrebio. Nije biladeo Melaninog vokabulara. Kada sam shvatila da govori o nekoj vrstipištolja, od čežnjivog, zavidljivog tona u njegovom glasu pomalo mipripade muka.’’Kajl je prvi primetio kako se taj jedan izdvaja. Izgledalo je kao daostalima nije važan, svakako nije od onih koji učestvuju u donošenjuodluka. O, predlagao je on dosta toga, sudeći po onome što smo mogli davidimo, ali izgledalo je da ga niko ne sluša. Voleo bih da smo mogli dačujemo šta je govorio...’’ Koža mi se opet naježi od strepnje. ’’U svakomslučaju’’ nastavi Ijan ’’kada su opozvali potragu, taj nije bio zadovoljantom odlukom. Znaš kako su ti paraziti uvek tako... tako prijatni? Ovaj jebio čudan... do sada nisam video ništa što toliko podseća na njihovumeđusobnu prepirku. Ne pravu prepirku, zato što niko od ostalih nijeuzvratio, ali taj nezadovoljni je definitivno izgledao kao da se prepire snjima. Glavna grupa Tragača ga je ignorisala, svi su otišli.’’A taj nezadovoljn?’’ upita Džared.’’Ušao je u auto i odvezao se na pola puta do Feniksa. Onda se vrationazad do Tusona. Onda opet krenuo prema zapadu.’’I dalje traži.’’’’Ili je veoma zbunjen. Zaustavio se kod one prodavnice u podnožjuplanine.Razgovarao je s parazitom koji tamo radi, iako su ga već bili ispitali.’’’’Huh’’ progunđa Džared. Sada je bio zainteresovan, koncentrisan nazagonetku.’’A onda je krenuo da se penje ka vrhu; glupo malo stvorenje. Mora da sezapalilo, obučeno u crno od glave do pete.’’Grč mi prođe telom; nađoh se odignuta od poda kako se naslanjam uznajdalji zid svoje ćelije. Ruke mi instinktivno poleteše da zaštite lice. Čulasam kako neki siktaj odjekuje malim prostorom i tek pošto je iščežaoshvatila sam da je potekao od mene.’’Šta to bi?’’ upita Ijan šokiranim glasom.Provirih kroz prste i videh njihova lica kako se naginju kroz rupu premameni. Ijanovo lice bilo je u mraku, ali je jedan deo Džaredovog bioosvetljen, a njegove crte tvrde poput kamena. Želela sam da budem mirna,nevidljiva, ali drhavica koju nisam mogla da kontrolišem silovito me jetresla duž kičme.Džared se odmače i vrati s lampom u rukama.’’Pogledaj mu oči’’ promuca Ijan. ’’Preplašeno je.’’Sada sam mogla obojici da vidim izraze lica, ali sam gledala samoDžaredov. Njegov netremični pogled beše čvrsto usmeren na mene,

MIN@

145

zamišljen. Pretpostavljam da je razmišljao o onome što je Ijan rekao,tražeći uzrok mom ponašanju.Moje telo nije prestajalo da se trese.Ona nikada neće odustati, zavapi Melani.Znam, znam, uzvratih vapajem.Kada se naša odbojnost prema njoj pretvorila u strah? Želudac mi sezaveza u čvor i prevrnu.Zašto ne može da me jednostavno pusti da budem mrtva, kao što su ostaliučinili? Kada stvarno budem mrtva, da li će me i dalje loviti?’’Ko je Tragač u crnom?’’ Džared iznenada zareža na mene.Usne mi zadrhtaše, ali ne odgovorih. Ćutanje je sigurnije.’’Znam da možeš da govoriš’’ zareža Džared. ’’Pričaš sa Džebom iDžejmijem. A sada ćeš da pričaš i sa mnom.’’Uspentrao se kroz ulaz pećine, frknuvši iznenađeno kada je shvatio kolikomora da se skupi da bi uspeo u tome. Niska tavanica ga je primorala daklekne, a to ga nije usrećilo. Beše mi jasno da bi radije stajao iznad mene.Nisam imala gde da pobegnem. Već sam bila saterana u najdalji ugao. Upećini jedva da je bilo prostora za nas dvoje. Mogla sam da osetim njegovdah na svom obrazu.’’Reci mi šta znaš’’ naredi.

19.ODUSTAJANJE

’’Ko je Tragač u crnom? Zašto još uvek traga?’’ Džaredova vika bešezaglušujuća, odzvanjajući je sa svih strana. Sakrih se iza svojih šaka,iščekujući prvi udarac.’’Ovaj... Džarede?’’ promrmlja Ijan. ’’Možda bi trebalo da pustišmene...’’’’Ne mešaj se!’’Ijanov glas se približi, i začu se grebanje po steni dok je pokušavao dasledi Džareda u ovaj mali prostor koji već beše prepun.’’Zar ne vidiš da je previše uplašeno da bi pričalo? Ostavi ga malo nami...’’Čuh kako je nešto zagrebalo po podu kad se Džared pomerio, a onda tupudar. Ijan opsova. Provirih kroz prste i videh da je Ijan izvan vidokruga ida mi je Džared okrenut leđima. Ijan pijunu i zastenja.’’To je drugi put’’ zareža i ja shvatih da je Ijanovo mešanje preusmeriloudarac namenjen meni.

MIN@

146

’’Spreman sam i za treći’’ promrmlja Džared, ali se okrenu prema meni,donoseći svetlo sa sobom; zgrabio je lampu onom rukom kojom je udarioIjana. Pećina je izgledala gotovo zaslepljujuće nakon toliko dugog mraka.Džared mi se ponovo obrati, ispitujući moje lice pri toj novoj svetlosti,zastajući nakon svake reči.Ko... je... taj... tragač.Spustila sam šake i zurila u njegove nemilosrdne oči. Mučilo me je to štoje neko ispaštao zbog, mog ćutanja, čak i ako je to bio neko ko je jednompokušao da me ubije. Mučenje ne bi trebalo ovako da izgleda.Džaredov izraz lica omekša kada je video promenu na mome.’’Ne moram da te povredim, reče tiho, pokolebavši se malo. ’’Ali moramda dobijem odgovor na svoje pitanje.’’ To čak nije ni bilo pravo pitanje,niti tajna koju sam na bilo koji način bila u obavezi da čuvam. ’’Reci mi’’navaljivao je, očiju stisnutih od nezadovoljstva i duboko nesrećnih.Da li sam zaista kukavica? Više bih volela da mislim da jesam, da je mojstrah od bola jači od svega drugog. Stvarni razlog zbog koga sam otvorilausta i progovorila bio je mnogo patetičniji.Želela sam da mu udovoljim, tom čoveku koji me tako žestoko mrzi.’’Tragač,’’ zaustih grubim i promuklim glasom; dugo nisam progovorila.Nestrpljivo me prekinu.’’Već znamo da je to Tragač.’’’’Ne, to nije bilo koji Tragač’’ prošaputah. ’’Moj Tragač.’’’’Kako to misliš, tvoj Tragač?’’’’Dodeljen meni, da prati mene. Ona je razlog što...’’ prekinula sam setačno pre nego što ću izgovoriti reč koja bi značila našu smrt. Tačno prenego što sam rekla smo. Najveću istinu koju bi on video kao najveću laž:kao poigravanje s njegovim najdubljim željama, njegovim najdubljimbolom. Nikada ne bi uvideo da je moguće da se njegova želja ostvari.Video bi samo opasnog lažova koji ga gleda očima koje je nekad voleo.’’Razlog?’’ podstaknu me da nastavim.’’Razlog što sam pobegla’’ izustih. ’’Razlog što sam došla ovamo.’’Ne sasvim tačno, ali nije ni potpuna laž.Džared je zurio u mene, poluotvorenih usta, kao da pokušava daobradi taj podatak. Krajičkom oka sam videla da Ijan opet viri kroz rupu,jarkoplavih očiju razrogačenih od iznenađenja. Na njegovim bledimusnama bilo je tamne krvi.’’Pobegla si od Tragača? Ali ti si jedna od njih!’’ Džared se silno trudioda se smiri ivrati se svom ispitivanju. ’’Zašto bi te sledio? Šta je hteo?’’Progutah knedlu; taj zvuk se činio neprirodno glasnim.

MIN@

147

’’Htela je tebe. Tebe i Džejmija.’’ Njegov izraz lica očvrsnu.’’A ti si pokušavala da ga dovedeš ovamo?’’Odmahnuh glavom.’’Nisam... ja...’’ Kako da mu objasnim? Nikada neće prihvatiti istinu.’’Šta?’’’’Nisam... htela da joj kažem. Ne dopada mi se.’’On zatrepta, opet zbunjen.’’Zar ne biste svi vi morali da volite sve ostale?’’’’Trebalo bi’’ priznadoh, crvena od stida.’’Ko ti je rekao za ovo mesto? ’’ upita Ijan preko Džaredovogramena. Džared se namršti, ali zadrža oči na mom licu.’’Ne bih mogla da kažem... ne znam... Samo sam videla linije. Linije naalbumu. Nacrtala sam ih Tragaču... ali nismo znale šta predstavljaju. Onajoš uvek misli da je to mapa puta.’’ Kao da nisam mogla da se zaustavim.Pokušala sam sporije da izgovaram reči, da se ne izletim.’’Kako to misliš, niste znale šta predstavljaju? Ovde si.’’ Džaredova šakase skupi prema meni, ali on je spusti pre nego što je prešla tu malurazdaljinu.’’Ja... imala sam problema sa svojim... sa... s njenim sećanjem. Nisamrazumela... nisam mogla da pristupim svemu. Postojali su zidovi. Zbogtoga su meni dodelili Tragača, čekala je da otkrijem ostalo.’’ Suviše,suviše. Ujedoh se za jezik.Ijan i Džared se zgledaše. Nikada ranije nisu čuli tako nešto. Nisu miverovali, ali su tako očajnički želeli da poveruju da je to moguće. Isuviše.To ih je uplašilo.Džaredov glas me ošinu iznenadnom grubošću.’’Da li si uspela da pristupiš mojoj kolibi?’’’’Dugo nisam mogla.’’’’A onda si rekla Tragaču.’’’’Ne.’’’’Ne? Zašto nisi?’’’’Zato što... dok sam uspela da se setim toga... nisam više htela da jojkažem.’’Ijanove oči se razrogačiše.Džaredov glas se promeni, postade tih, gotovo nežan. Mnogo opasniji odvike. ’’Zašto nisi želela da joj kažeš?’’Vilica mi se ukoči. To nije bila ta tajna, ali ipak je bila tajna koju bimorao batinama da istera iz mene. U ovom trenutku, moja odlučnost dadržim jezik za zubima nije se toliko ticala samoodržanja koliko glupog,

MIN@

148

kivnog ponosa. Nisam htela da kažem ovom čoveku koji me prezire da gavolim.Primetio je blesak prkosa u mojim očima, i činilo se da razume šta će bitipotrebno da bi dobio odgovor na to pitanje. Odlučio je da pređe prekotoga, ili možda da se kasnije vrati na to, da ostavi za kraj, u slučaju da višene budem u stanju da odgovaram na pitanja kad bude završio sa mnom.’’Zašto nisi mogla da pristupiš svemu? Je li to... normalno!’’ I ovo pitanjeje bilo veoma opasno. Prvi put do tada izrekla sam potpunu laž.’’Pala je s velike visine. Telo je bilo oštećeno.’’ Laganje mi nije lakopadalo; ta laž beše providna. I Džared i Ijan su reagovali na taj prizvuklaži. Džaredova glava se nakrenu u jednu stranu; jedna od Ijanovihmastiljavo crnih obrva se podiže.’’Zašto taj Tragač ne odustaje poput ostalih?’’ upita Ijan,Najednom osetih iscrpljenost. Znala sam da mogu da nastave s ovim celunoć, da će to i učiniti ako nastavim da odgovaram i da ću na kraju načinitigrešku. Skljokala sam se uza zid i sklopila oči.’’Ne znam’’ prošaputah. ’’Ona nije kao ostale duše. Ona je... naporna.’’Ijan se kratko nasmeja - zatečen.’’A ti, jesi li ti kao ostale... duše!’’ upita Džared.Otvorila sam oči i neko vreme zurila u njega iscrpljeno. Kakvo glupopitanje, pomislih. Onda čvrsto zatvorih oči, zavukoh glavu među kolena iobmotah ruke oko glave.Ili je Džared shvatio da više neću da pričam, ili se njegovo telo suvišežalilo da bi mogao dalje da ga ignoriše. Zagunđao je nekoliko puta dok seizvlačio kroz otvor moje pećine, odnoseći lampu sa sobom, a onda je tihozastenjao dok se ispravljao.’’Ovo je bilo neočekivano’’ prošaputa Ijan.’’Laži, naravno’’ uzvrati Džared šapatom. Mogla sam da ih čujemtek koliko da razaznam reči. Verovatno nisu shvatili kako zvuk odjekujeovde do mene. ’’Samo... ne mogu da shvatim u šta želi da poverujemo, našta pokušava da nas navede,’’’’Mislim da ne laže. Zapravo, osim ono jednom. Jesi primetio?’’’’To je deo glume.’’’’Džarede, kada si sreo parazita koji bi lagao o bilo čemu? Osim Tragača,naravno.’’’’Znači mora da je to.’’’’Mora da se šališ?’’’’To je najbolje objašnjenje.’’

MIN@

149

’’Nikada nisam video nešto što manje podseća na Tragača od nje... od togstvora. Da je Tragač imao bilo kakvu ideju gde danas nađe, poveo biarmiju sa sobom.’’’’A oni ne bi pronašli ništa. Ali ona... ono je uspelo da uđe, zar ne?’’’’Skoro da smo je ubili barem šest pu...’’’’Da, ali još uvek diše, zar ne?’’Ćutali su veoma dugo. Toliko dugo da sam počela da razmišljam o tomeda se pomerim iz te skučene lopte u koju sam se sklupčala, ali nisamželela da napravim ni najmanji zvuk time što bih legla. Želela sam da Ijanode da bih mogla da spavam. Osetila sam se strašno iscrpljeno kada seadrenalin povukao.’’Mislim da ću otići da popričam sa Džebom’’ prošaputa Ijan na kraju.’’Ah, pa to ti je sjajna ideja’’ Džaredov glas beše prepun sarkazma.’’Sećaš li se one prve večeri? Kada je skočilo između tebe i Kajla? To jebilo uvrnuto.’’’’Samo je pokušavalo da pronađe način da ostane u životu, da izbegne...’’’’Tako što će se postaviti Kajlu na izvol'te da je ubije... ga ubije? Dobarplan.’’’’Upalio je.’’’’Upalio je zbog Džebove puške. Je li znala da on dolazi?’’’’Previše razmišljaš o tome, Ijane. Ono to i želi.’’’’Mislim da nisi u pravu. Ne znam zašto... ali mislim da ona neželi da uopšte razmišljamo o njoj.’’ Čuh kako Ijan ustaje. ’’Znaš li šta jestvarno uvrnuto?’’ promrmlja glasom koji više nije bio šapat.’’Šta?’’’’Osetio sam se krivim, đavolski krivim gledajući je kako uzmiče prednama. Kadasam video crne otiske na njenom vratu.’’’’Ne smeš dozvoliti da tako utiče na tebe’’ Džared iznenada postadeuznemiren. ’’Tonije ljudsko biće. Ne zaboravi to.’’’’Misliš li da samo zato što nije ljudsko biće to znači da ona ne osećabol?’’ upita Ijan dok mu se glas gubio u daljini. ’’Da se ne oseća prostokao devojka koju su pretukli... koju smo mi pretukli?’’Saberi se’’ zasikta Džared za njim.Džared se nije opustio dugo nakon što je Ijan otišao; neko vreme jekoračao napred-nazad ispred pećine, a onda je seo na prostirku,zaklanjajući mi svetlost i mrmljajući nešto nerazumljivo sebi u bradu.Odustala sam od namere da čekam da zaspi i ispružila se što sam bolje

MIN@

150

mogla na izdubljenom podu, izbacivši stopala napolje. On poskočikad moje premeštanje napravi buku, zatim opet poče da mrmlja za sebe.’’Oseća se krivim’’ progunđa oštro. ’’Dozvoljava da utiče na njega. Baškao i Džeb, kao i Džejmi. Ne mogu da dozvolim da se to nastavi. Glupsam što sam ga pustio da živi.’’Koža na rukama mi se naježi, ali pokušah da je ignorišem. Kada bi mehvatala panika svaki put kada on pomisli da me ubije, ne bih imala nitrenutka mira. Okrenula sam se potrbuške da bih savila kičmu usuprotnom smeru, a on opet poskoči, i potom utonu u tišinu. Sigurna samda su ga još uvek morile teške misli kada sam konačno utonula u san.Kada sam se probudila, Džared je sedeo na prostirci gde sam mogla da gavidim, s laktovima na kolenima i glave naslonjejne na pesnicu.Osećala sam se kao da sam spavala ne više od sat ili dva, ali sve me jesuviše bolelo da bih pokušala odmah iznova da zaspim. Umesto toga,žestila sam se zbog Ijanove posete, brinući se da će se Džared još višetruditi da me drži u izolaciji nakon Ijanove čudne reakcije. Zašto Ijanjednostavno nije mogao da prećuti taj osećaj krivice? Ako zna da je ustanju da oseti krivicu, zašto onda ide i davi ljude unaokolo? I Melani jebila iznervirana zbog Ijana i nervozna po pitanju ishoda njegove grižesavesti.Naše brige behu prekinute nakon samo nekoliko minuta.’’To sam samo ja’’ čuh kako Džeb doziva. ’’Nemoj da se uzbuđuješ.’’Džared zape oroz.’’Samo napred, mali, upucaj me. Samo napred.’’ Zvuk Džebovog glasapostajao je sve bliži sa svakom izgovorenom reči.Džared uzdahnu i spusti pušku.’’Molim te, odlazi.’’’’Moram da razgovaram s tobom, reče Džeb, teško izdišući dok je sedaonaspramDžareda.’’Zdravo, ti tamo’’ uputi pozdrav u mom pravcu, klimajući.’’Znaš koliko to mrzim,’’ promrmlja Džared.’’Jašta.’’’’Ijan mi je već rekao za Tragače.’’’’Znam. Baš sam pričao s njim o tome.’’’’Odlično. Sta onda hoćeš?’’’’Ne radi se o tome šta ja hoću. Pitanje je šta je potrebno svima. Ostajemogotovo bez svega. Potrebno nam je jedno pravo obilato snabdevanjenamirinicama.

MIN@

151

’’Ah’’ promrmlja Džared; to nije bila tema zbog koje je bio napet. Nakonkraće pauze reče: ’’Pošalji Kajla.’’’’U redu’’ reče Džeb pomirljivo, pridržavajući se za zid da bi opet ustao.Džared uzdahnu. Izgleda da je njegov predlog bio blef. Povukao ga jeistog trena kada je Džeb prihvatio.’’Ne. Nemoj Kajla. On je suviše...’’Džeb se zacereka.’’Zamalo da nas uvali u gadan belaj poslednji put kad je izašao sam, zarne? Ne zna da mućne glavom. Onda Ijana?’’’’On razmišlja i previše.’’’’Brenta?’’’’On nije dobar za duga putovanja. Počinje da paniči posle nekolikonedelja. Pravigreške.’’’’Dobro, onda mi ti reci koga.’’Sekunde su prolazile i čula sam Džareda kako povremeno uzima vazduh,svaki put kao da se sprema da odgovori Džebu, ali onda bi samo izdahnuoi ne bi rekao ništa.’’Ijana i Kajla zajedno?’’ upita Džeb. ’’Možda bi uravnotežili jedandrugoga.’’ Džared zastenja.’’Kao prošlog puta? Dobro, dobro, znam da to moram biti ja.’’’’Ti si najbolji,’’ složi se Džeb. ’’Promenio si nam život otkako si sepojavio.Melani i ja smo klimnule jedna drugoj; to nije iznenadilo! nijednu od nas.Džared je čudo. Džejmi i ja smo bili savršeno sigurni dok nas je vodioDžaredov instinkt; nikada nismo bili ni blizu togu da nas uhvate. Da jeDžared bio u Čikagu, sigurna sam da bi dobro prošao.Džared pokaza ramenom prema meni.’’Šta ćemo...?’’’’Ja ću je držati na oku kada mogu. I očekujem da ćeš povesti Kajla sasobom. To mora da pomogne.’’’’To neće biti dovoljno: Kajl da ode, a ti da je držiš na oku kad možeš.Ona... ono neće dugo preživeti.’’ Džeb slegnu ramenima.’’Daću sve od sebe. To je sve što mogu.’’ Džared poče polako da vrtiglavom.’’Koliko dugo možeš da ostaneš ovde?’’ upita Džeb.’’Ne znam,’’ prošaputa Džared.Nastupi duga tišina. Posle nekoliko minuta Džeb poče neskladno dazvižduće.Džared konačno ispusti ogromnu količinu vazduha, za koji nisam nishvatila da ga je zadržavao.

MIN@

152

’’Krenuću večeras.’’ Reči behu izgovorene polako, rezignirano, ali i solakšanjem. Glas mu se malo promenio, izgubivši nešto od onogodbrambenog stava. Kao da se vratio na ono što je bio ovde pre nego štosam se ja pojavila. Puštao je da jedna odgovornost sklizne s njegovihramena i da na njeno mesto dođe druga, mnogo poželjnija. Odustajao jeod toga da me održi u životu, prepuštajući prirodi, ili bolje rečeno rulji, daobavi svoje.On neće tugovati. Sve to sam mogla da čujem u te tri reči.Znala sam šta je ljudsko preterivanje za tugu, slomljena srce.Melani se sećala da je i sama izgovorila tu frazu. Ali ja sam o njoj uvekrazmišljala kao o hiperboli, klasičnom opisu za nešto što nema fiziološkogosnova, poput „zelenih prstiju", tako da nisam očekivala bol u grudima.Mučninu da, stezanje u grlu da, kao i suze koje mi peku oči. Ali kakav jeto osećaj kidanja tačno ispod mog grudnog koša?To nije imalo nikakvog smisla. I nije bilo samo kidanje, već i uvijanje itrzanje u različitim smerovima.Pošto se i Melanino srce slomilo, a to je bio poseban osećaj, kao da smorazvile još jedan organ koji bi podržao našu dvostruku svest. Dva srca zadva uma.Dupli bol.On odlazi, jecala je. Nikada ga više nećemo videti. Nije ni dovodila upitanje činjenicu da ćemo umreti.Želela sam da plačem s njom, ali neko je morao da je smiri. Ujedoh se zašaku da bih zadržala jecaj.’’Tako je verovatno najbolje,’’ reče Džeb.’’Moraću ponešto da organizujem...’’ Džaredov um je već biodaleko, daleko od ovog klaustofobičnog hodnika.’’Onda ću ja preuzeti ovde. Želim ti bezbedan put.’’’’Hvala. Pretpostavljam da se vidimo kad se vidimo, Džebe.’’’’Pretpostavljam da je tako.’’Džared vrati pušku Džebu, ustade i odsutno strese prašinu sa svoje odeće.Onda ode, žureći niz hodnik svojim poznatim, brzim korakom,razmišljajući o drugim stvarima. Bez ijednog pogleda u mom pravcu, bezijedne primisli o mojoj sudbini.Slušala sam zvuk njegovih koraka koji se gube sve dok nisu iščezli. Aonda, zaboravivši na Džebovo postojanje, gurnula sam glavu u šake izajecala.

MIN@

153

20.SLOBODA

Džeb me je pustio da se isplačem ne prekidajući me. Nijeprokomentarisao ništa tokom šmrcanja koje je usledilo. Tek nakon dobrihpola sata otkako sam se potpuno ućutala on progovori.’’Ima li koga budnog tamo?’’ Nisam odgovorila. Isuviše sam se naviklana ćutanje. ’’Hoćeš da izađeš ovamo i protegneš se?’’ ponudi. ’’Menebole leđa od same pomisli na tu glupu rupu.’’Ironično je što, uzevši u obzir nedelju dana izluđujuće tišine, nisam bilaraspoložena za društvo. Ali tu njegovu ponudu nisam mogla da odbijem.Pre nego što sam mogla i da razmislim o tome, ruke su me već izvlačilekroz otvor.Džeb je sedeo skrštenih nogu na prostirci. Posmatrala sam ga, iščekujućineku reakciju nakon što sam protresla ruke i noge i razgibala ramena, alinjegove oči behu sklopljene. Kao iza vreme Džejmijeve posete, izgledaloje kao da spava.Koliko li je vremena prošlo otkako sam videla Džejmija? I kako li je onsada? Moje već ranjeno srce bolno zalupa.’’Je l’ ti bolje?’’ upita Džeb, otvarajući oči. Slegnuh ramenima. ’’Znaš,sve će biti dobro.’’ Celo lice mu se razvuče u širok osmeh. ’’Ono što samrekao Džaredu... pa, neću reći da sam baš lagao, jer je sve to istina ako seposmatra iz jednog ugla, ali iz drugog nije toliko istinito koliko je njemubilo potrebno da to čuje.’’Samo sam nemo zurila; nisam razumela ni reč od onoga sto je rekao.’’Kako bilo, Džaredu je potrebno da se odmori od svega ovoga. Ne odtebe, mala’’ dodade brzo ’’već od ove situacije. Sagledaće je iz drugeprespektive dok bude odsutan.’’Pitam se kako je znao tačne reči i fraze koje će mi zadati bol. Staviše,zašto bi Džeba bilo briga da li me njegove reči povređuju, ili čak da li meboli i probada u leđima? Njegova ljubaznost prema meni sama po sebibila je zastrašujuća jer je bila neshvatljiva. Džaredovi postupci su baremimali smisla. Kajlovi i Ijanovi pokušaji ubistva, doktorova vesela žudnjada me povredi, ta ponašanja su bila logična. Ljubaznost nije. Šta Džeb želiod mene?’’Ne budi tako mrzovoljna,’’ obodri me Džeb. ’’Postoji i dobra stranasvega ovoga. Džared je bio zaista bandoglav u vezi s tobom, i sada kadaje privremeno odsutan, stvari će sigurno postati ugodnije.’’Obrve mi se nabraše dok sam pokušavala da razlučim šta misli.’’Na primer, nastavi. ’’Ovaj ovde prostor obično koristimo kao ostavu.Kada se Džared i ostali momci vrate, biće nam potrebno neko mesto da

MIN@

154

smestimo sve te stvari koje će doneti sa sobom. Tako da bismo već sadamogli da pronađemo neko novo mesto za tebe. Možda nešto malo veće?Nešto s krevetom?Opet se osmehnu dok je mahao figurativnom šargarepom ispred mene.Čekala sam da je iznenada skloni i kaže mi da se šali. Umesto toga,njegove oči, boje izbledelih farmerki, postadoše veoma, veoma nežne.Bilo je nečega u tom njihovom izrazu od čega mi se knedla opet popela ugrlo.’’Ne moraš da se vraćaš u tu rupu, dušice. Najgore je prošlo.’’Otkrila sam da ne mogu da posumnjam u taj iskreni izraz njegovog lica.Po drugi put u jednom satu, zarila sam glavu u šake i zaplakala. On ustadei nezgrapno me potapša po ramenu. Izgleda da mu nije prijatno da vidisuze.’’De, de’’ promrmlja.Ovog puta sam se brže savladala. Kada sam obrisala suze i nesigurno muse osmehnula, on klimnu glavom u znak odobravanja.’’Dobra devojka’’ reče i opet me potapša. Sada ćemo morati da čekamoovde sve dok ne budemo sigurni da je Džared zaista otišao i da nas nemože uhvatiti.’’ Osmehnu se zaverenički. ’’Onda ćemo malo da sezabavimo!’’Prisetih se da njegovo shvatanje zabave obično podrazumeva da držidruge na nišanu.On se zacereka videvši moj izraz lica.’’Ništa ne brini. Dok čekamo, mogla bi malo da daneš dušom. Kladim seda bi ti čak i taj tanki dušek sada dosta prijao.’’Pogledah u prostirku na podu pa ponovo u njega.’’Samo napred’’ reče. ’’Izgledaš kao da bi ti prijao dobar san. Ja ću pazitina tebe.’’Dirnuta, s novim suzama u očima, utonula sam u prostirku i spustila glavuna jastuk. Bila je bogovski udobna iako ju je Džeb nazvao tankom.Ispružila sam se celom dužinom istežući noge i ruke. Čuh kako mizglobovi pucketaju. A onda sam se malaksalo zavalila na dušek. Imalasam osećaj da me grli i da briše sve bolne tačke. Uzdahnuh.’’Drago mi je što to vidim,’’ promrmlja Džeb. ’’Kad znaš da neko patipod tvojim vlastitim krovom, osećaš se kao da te nešto svrbi a ti ne možešda se počešeš.’’On se namesti na pod na koji metar od mene i poče tiho da zvižduće.Utonula sam u san još pre nego što je uspeo da završi prvu strofu.Kada sam se probudila znala sam da sam čvrsto i dugo spavala, duže negošto sam spavala ijednom otkako sam došla ovamo. Nije bilo bola, nitizastrašujućeg trzanja iz sna. Osećala bih se veoma dobro samo da me

MIN@

155

buđenje na tom jastuku nije podsetilo na to da je Džared otišao. Još uvekje mirisao na njega. I to u pozitivnom smislu, ne onako kako sam se ja„osećala".Vraćamo se sanjarenju. Uzdahnu Melani neutešno. Sećala sam se svogsna tek nejasno, znajući da je Džared bio u njemu, kao i obično kada sambila u mogućnosti da spavam dovoljno čvrsto da bih sanjala.’’'Broj'tro, mala’’ reče Džeb, razdragano.Odlepih svoje kapke da bih ga pogledala. Je li sedeo naslonjen na zid celenoći? Nije izgledao umorno, ali iznenada osetih i krivicu što samprisvojila bolji smeštaj.’’Momci su odavno otišli,’’ reče razdragano. ’’Šta veliš na jedanobilazak?’’ Nesvesno pomiluje pušku koja je visila na kaišu u visininjegovog struka. Šire otvorih oči i zagledah se u njega u neverici.Obilazak? ’’Nemoj da si seka-persa. Niko te neće dirati. Na kraju ćešmorati da naučiš da se sama snalaziš okolo.’’Pružio je ruku da mi pomogne da ustanem.Prihvatila sam je mahinalno, u glavi mi se vrtelo dok sam pokušavala dashvatim šta govori. Moraću sama da se snalazim okolo? Zašto? I šta jemislio pod tim „na kraju"? Koliko on očekuje da ću ostati u životu?Pridigao me je na noge i poveo napred.Zaboravila sam kako je kretati se mračnim tunelima s rukom koja te vodi.Bilo je tako lako, hodanje gotovo i da nije zahtevalo nikakvukoncentraciju.’’Da vidimo’’ promrmlja Džeb. ’’Možda prvo do desnog krila. Dauredimo pristojno mesto za tebe. Onda do kuhinje...’’ Nastavio je splaniranjem svog obilaska, dok smo prolazili kroz usku pukotinu u svetlijitunel koji je vodio do još svetlije velike prostorije. Kada je zvuk glasovadopro do nas, osetila sam kako mi se usta suše. Džeb je nastavio da ćaskasa mnom, ne primećujući ili ignorišući moj strah.’’Kladim se da su šargarepe danas iznikle,’’ govorio je dok me je vodiona glavni trg.Svetlost me je zaslepila i nisam mogla da vidim ko je tu, ali sam mogla daosetim njihove poglede na sebi. Iznenadna tišina bila je zlokobna kao iuvek.’’Jašta,’’ odgovori Džeb sam sebi. ’’Uvek pomislim kako je to melem zaoči. Pravo je zadovoljstvo videti ovakav zeleniš.’’Zastade i ispruži ruku, pozivajući me da pogledam. Provirili ispod oka upravcu u kojem je pokazivao, ali oči nastaviše da mi lutaju prostorijomdok sam čekala da se prilagode. Malo je potrajalo, ali onda videh ono očemu je pričao. Takođe sam videla da danas ovde ima petnaestak

MIN@

156

ljudi i da me svi posmatraju neprijateljskim očima. Ali i da su zauzetinečim drugim.Široki, tamni kvadrat koji je zauzimao središnji deo velike pećineviše nije bio taman. Polovina je bila prekrivena prolećnim zelenišem,baš kao što je Džeb rekao. I jeste bio pravi melem za oči. I zadivljujući.Nije ni čudo što niko nije gazio po tom prostoru. To je bila bašta.’’Šargarepe?’’ šapnuh upitno.Odgovorio je normalnim glasom.’’To je ova polovina koja je iznikla. Na drugoj je spanać. Trebalo bi danikne za nekoliko dana.’’Ljudi u sobi su se vratili svom poslu i dalje povremeno bacajućipogled na mene, ali uglavnom su bili usredsređeni na svoje zadatke.Bilo je lako razumeti šta rade, veliko bure na točkovima i creva, sada kadasam shvatila da se radi o bašti.’’Navodnjavaju?’’ prošaputah ponovo.’’Tako je. Veoma se brzo osuši na ovoj toploti.’’Klimnuh glavom u znak slaganja. Još je bilo rano, pretpostavljam, ali većsam se znojila. Toplota od snažne svetlosti iznad naših glava bila jezagušujuća u pećinama. Opet sam pokušala da ispitam tavanicu, ali bila jepreviše svetla da bih se zagledala u nju.Cimnuh Džeba za rukav i žmirkajući pogledah prema zaslepljujućojsvetlosti. ’’Kako?’’Džeb se nasmeši, oduševljen izgleda mojom radoznalošću.’’Na isti način na koji to rade mađioničari: pomoću ogledala, mala. Nastotine njih. Trebala mi je čitava večnost da ih sve postavim gore. Dobroje imati koji par vrednih ruku ovde kada ih treba očistiti. Vidiš, tu natavanici postoje samo četir' mala otvora, a to nije bilo dovoljno svetlostiza ono što sam imao na umu. Kako ti se sviđa?’’Isprsio se, opet ponosan na sebe.’’Genijalno,’’ prošaputah. ’’Zapanjujuće.’’Džeb se naceri i klimnu, uživajući u mojoj reakciji.’’Ajmo dalje,’’ predloži. ’’Danas imamo dosta posla.’’Poveo me je kroz jedan novi tunnel, širok, prirodno oblikovan kanal kojije vodio iz velike pećine. To beše nova teritorija. Svi mišići mi seoduzeše; išla sam napred ukočenih nogu, ne savijajući kolena.Džeb me potapša po ruci, ali je inače ignorisao moje slabe živce.’’Ovo su uglavnom spavaonice i poneka ostava. Kanali su ovde bližepovršini, tako da je bilo lakše dobiti nešto svetla.’’Pokaza gore ka svetloj, tankoj pukotini na tavanici tunela. Bacala je belisnop veličine šake na tlo. Stigli smo do širokog račvanja, ne baš račvanja,

MIN@

157

jer je bilo previše krakova. Bilo je to grananje puteva nalik pipcimahobotnice.’’Treći sleva,’’ reče i pogleda me iščekujući.’’Treći sleva,’’ ponovih.’’Tako je. Ne zaboravi. Ovde se čovek lako izgubi, a to za tebe ne bi bilobezbedno. Ljudi bi te pre izboli nego što bi te uputili u pravom smeru.’’Stresoh se.’’Hvala,’’ promrmljah blago sarkastično.On se nasmeja kao da ga je moj odgovor oduševio.’’Nema svrhe ignorisati istinu. Nije zgoreg izgovoriti je naglas.’’Nije ni bolje, ali to ne rekoh. Počela sam pomalo da uživam. Bilo je divnoopet imati društvo za razgovor. Džeb je, ako ništa drugo, bio zanimljivodruštvo.’’Jedan, dva tri, izbroji, a onda me povede niz treći hodnik sleva. Počelismo da prolazimo kraj okruglih ulaza zatvorenih raznim vrstamaprivremenih vrata. Na nekima su visili šareni čaršavi, poput zavesa; nadrugima veliki komadi kartona zalepljeni izolir-trakom. Na jednoj rupibila su dvoja prava vrata, jedna drvena, ofarbana crvenom bojom, drugasiva, metalna, naslonjena na otvor.’’Sedam, izbroja Džeb i zaustavi se ispred omanjeg kruga čija je najvišatačka bila na svega koji centimetar iznad moje glave. Privatnost ovogotvora beše zaštićena jednim lepim paravanom boje žada, jednim od onihkoji bi mogli da dele prostor u nekoj elegantno nameštenoj dnevnoj sobi.Na svili je bila izvezena šara višnje u cvatu.’’Ovo je jedino mesto kojeg trenutno mogu da se setim. Jedino pristojnoopremljeno za ljudski boravak. Biće prazno nekoliko nedelja, a mi ćemosmisliti nešto bolje za tebe dok ono opet ne bude bilo potrebno.’’Kada je pomerio paravan u stranu dočekala nas je svetlost jača od one uhodniku.Prostorija koju je otkrio izazivala je u meni čudan osećaj vrtoglavice,verovatno zato što je bila mnogo veće visine nego širine. Stajati u njojbilo je kao stajati u kuli ili silosu; nije da sam nekad bila na takvimmestima, ali to su bila poređenja koja je Melani napravila.Tavanica, visoka, viša od sve širine sobe, bila je pravi lavirint pukotina.Poput lozica od svetlosti, pukotine su se obavijale oko tavanice i skorospajale. To mi je i delovalo opasno, nestabilno. Ali Džeb ne pokazanikakav strah od urušavanja dok me je uvodio unutra. Na podu je stajaoveliki dušek, s oko metar slobodnog prostora s tri strane. Zbog dva jastukai dva ćebeta složena na obe polovine dušeka činilo se da u toj sobi boravineki par. Masivni drveni štap, nešto poput drške od grabulja, bio je

MIN@

158

horizontalno postavljen spram suprotnog zida u visini ramena, skrajevima zaglavljenim u dve rupe. Preko njega behu prebačeni gomilamajica kratkih rukava i dva para farmerki. Drvena stolica bila je u istojravni sa zidom pored improvizovane vešalice za odeću, a na podu ispodnje stajala je hrpa pohabanih knjiga umekom povezu.’’Ko?’’ upitah Džeba, opet šapatom. Bilo je toliko očigledno da ovaprostorija pripada nekome da sam se osećala kao da više nismo sami.’’Jedan od momaka koji su u pohari. Neće se vratiti neko vreme. Naćićemo ti nešto do tada.’’Nije mi se dopadala, ne soba, nego zamisao da ostanem u njoj. Prisustvovlasnika snažno se osećalo uprkos skromnoj imovini. Ko god da je on, nebi bio srećan da ja budem tu. Mrzeo bi to. Džeb kao da mi je pročitaomisli, ili je možda moj izraz lica bio dovoljno jasan pa nije ni morao.’’De, de’’ reče. ’’Ne brini zbog toga. Ovo je moja kuća i ovo je samojedna od mnogih gostinskih soba. Ja određujem ko jeste a ko nije mojgost. U ovom trenutku, ti si moj gosti ja ti nudim ovu sobu.’’To mi se i dalje nije dopadalo, ali nisam htela ni da uznemirim Džeba.Zaklela sam se da neću ništa poremetiti, makar to značilo da ću spavatina podu.’’Pa, ajmo dalje. Ne zaboravi: treći sleva, sedma po redu.’’’’Sa zelenim paravanom’’ dodadoh.’’Baš tako.’’Džeb me povede nazad kroz veliku pećinu s baštom, oko spoljašnjegoboda do suprotne strane pa kroz izlaz najvećeg tunela. Kada smo prošlipored ljudi koji su radili na navodnjavanju, oni se ukočiše i okrenuše,bojeći se što im ja prilazim iza leđa.Ovaj tunel beše dobro osvetljen, a svetle pukotine su se pojavljivale usuviše pravilnim razmacima da bi bile prirodne.’’Sada se još više približavamo površini. Postaje suvlje, ali i toplije.’’Primetih to skoro istog trenutka. Umesto da se kuvamo, sada smo se pekli.Vazduh je bio manje sparan i ustajao. Mogla sam da osetim ukuspustinjske prašine. Ispred nas se začulo još glasova. Pokušala sam daočeličim sebe i sprečim tu neizbežnu reakciju. Ako Džeb insistira da seprema meni ponaša kao... kao prema ljudskom biću, kao prema dragomgostu, moraću da se naviknem na to. Nema svrhe da dozvolim da mi zbogtoga uvek iznova pripadne muka. Moj želudac u svakom slučaju poče danegoduje.’’Kuhinja je ovamo,’’ reče Džeb.U početku sam pomislila da smo u drugom tunelu, onom koji je prepunljudi. Pribila sam se uza zid, pokušavajući da ostanem na odstojanju.

MIN@

159

Kuhinja je bila jedan dug hodnik s visokom tavanicom, višom nego što jebila široka, kao i u mojim novim odajama. Svetlost je bila blistava i vruća.Mesto uzanih pukotina u dubokoj steni, ovo mesto je imalo ogromne,otvorene rupe.’’Ne može da se kuva tokom dana. Zbog dima, znaš. Tako da je uglavnomkoristimo kao menzu dok ne padne noć.’’Svaki razgovor je iznenada zamro tako da su svi jasno čuli Džebove reči.Pokušah da se sakrijem iza njega, ali on nastavi da ulazi dalje. Prekinulismo doručak, ili možda ručak.Ljudi, skoro dvadeset njih po prvoj proceni, bili su mi veoma blizu. Ovaprostorija nije bila nalik velikoj pećini. Nameravala sam da držim očiprikovane za pod, ali nisam mogla da ih sprečim da preleću prostorijom.Za svaki slučaj. Osetih kako mi se telo napreže da pobegne odatle, iakonisam znala kuda bih pobegla.S obe strane hodnika stajale su dugačke gomile stena. Uglavnomneravnih, ljubičastih vulkanskih stena s nekom supstancom svetlije boje,cementom? između njih, koja ih je držala na okupu. Na vrhu tih gomilabilo je različitog stenja, smeđe boje i ravnijeg. I ono beše spojeno timsivim malterom. Krajnji proizvod bila je relativno ravna površina, poputradne površine za pripremanje hrane, ili stola. Bilo je jasno da ih koristeza obe svrhe.Ljudi su na nekima sedeli, ili stajali naslonjeni na druge. Prepoznala samveknice hleba koje su držali u vazduhu na pola puta do svojih usta,skamenivši se u neverici kada su ugledali Džeba i osobu koju je poveo uobilazak.Neki od njih behu poznati. Šeron, Megi i doktor bili su u najbližoj grupi.Melanina sestra od tetke i njena majka besno su streljale Džebapogledom, imala sam čudan osećaj da me, čak i da sam dubila na glavi i izsveg glasa pevala pesme iz Melaninog sećanja, njih dve i dalje ne bipogledale, ali doktor me je posmatrao s iskrenom i gotovo prijateljskomradoznalošću, od koje osetih hladnoću u kostima.U zadnjem delu uske prostorije prepoznah visokog muškarca s kosomcrnom poput mastila i srce mi poskoči. Mislila sam da je Džared trebaloda povede neprijateljski nastrojenu braću sa sobom da bi Džebu baremmalo olakšao posao da me održi u životu. Makar je to bio onaj mladi, Ijan,kome se kasno probudila savest, tako da nije bilo toliko loše kao što bibilo da je Kajl ostao. Ipak, ta uteha nije usporila moj galopirajući puk’’Svi ste se tako brzo najeli?’’ upita Džeb glasno i sarkastično.’’Izgubili smo apetit’’ promrmlja Megi.’’A ti’’ upita, okrećući se prema meni. ’’Jesi li gladna?’’

MIN@

160

Među prisutnima se začulo tiho negodovanje. Odmahnuh glavom, malim,ali izbezumljenim pokretom. Nisam čak ni znala da li sam gladna, aliznala sam da ne bili mogla da jedem pred ovom ruljom koja bi najradijepojela mene.’’E pa, ja jesam’’ progunđa Džeb. Krenuo je prolazom između stolova, alija ga nisam sledila.Nisam mogla da podnesem pomisao da budem nadohvat ruke ostalima.Ostala sam naslonjena uza zid gde sam i stajala. Samo su Šeron i Megigledale kako on odlazi do velike plastične kante na jednom od stolova iuzima veknicu. Svi ostali su gledali u mene. Bila sam sigurna da bi skočilina mene kad bih se pomerila i centimetar. Pokušah da ne dišem.’’Pa, ajde da nastavimo dalje,’’ predloži Džeb sa zalogajem hleba uustima dok se približavao meni. ’’Izgleda da niko ne može da seusredsredi na ručak. Lako ih je pomesti, ovo društvo.’’Merkala sam ljude, iščekujući da načine neki iznenadni pokret, i negledajući zapravo njihova lica nakon tog prvog trenutka kada samprepoznala nekoliko njih koje sam mogla da imenujem.Zato nisam ni primetila Džejmija sve dok nije ustao.Bio je za glavu niži od odraslih oko sebe, ali viši od dvoje manje decekoja su sedela na ivici stola s njegove druge strane. Lagano je skočio sasvog mesta i krenuo za Džebom. Izraz lica mu beše ukočen, namršten, kaoda u glavi pokušava da reši neku tešku jednačinu. Proučavao me jestisnutim očima dok se približavao Džebu. Sada nisam bila jedina uprostoriji koja je zadržavala dah.Netremični pogledi ostalih prelazili su s Melaninog brata na mene.Ah, Džejmi, pomisli Melani. Mrzela je tužni izraz odrasle osobe nanjegovom licu, a ja sam ga verovatno mrzela još više. Ona nije osećalakrivicu koju ja jesam, jer sam taj izraz tamo stavila. Kada bismo samomogle da ga razveselimo, uzdahnu ona. Suviše je kasno. Šta možemo sadada uradimo povodom toga?To pitanje sam postavila retorički, ali uhvatih sebe kako tražim odgovor,kao i Melani. Nismo pronašle nikakav odgovor u toj kratkoj sekundikoju smo imale na raspolaganju da razmotrimo problem; sigurna samda se ništa nije ni moglo pronaći. Ali obe smo znale da ćemo opetnastaviti da tragamo kada završimo ovaj glupi obilazak i budemo imalevremena da razmislimo. Ako poživimo toliko dugo.’’Šta hoćeš, mali?’’ upita Džeb i ne gledajući u njega.’’Samo se pitam šta radiš,’’ odgovori Džejmi, upinjući se iz sve snage, alibezuspešno, da zvuči bezbrižno.

MIN@

161

Džeb se zaustavio kada je došao do mene i okrenuo se da bi pogledaoDžejmija.’’Vodim je u obilazak mesta. Kao što vodim svaku pridošlicu.Opet se začu tihi zvuk negodovanja.’’Mogu li i ja da pođem?’’ upita Džejmi.Videh kako Šeron grozničavo odmahuje glavom sa šokiranim izrazom nalicu. Džeb nije obraćao pažnju na nju.’’Meni ne smeta... ako možeš da paziš na ponašanje.’’Džejmi slegnu ramenima.’’Nema problema.’’Onda sam morala da se pokrenem, da sklopim šake ispred sebe. Takožarko sam želela da Džejmiju sklonim neurednu kosu s očiju i onda gazagrlim oko vrata. Nešto što ne bi bilo dobro prihvaćeno, sigurna sam.’’Ajmo’’ reče Džeb oboma. Poveo nas je nazad istim putem kojim smodošli. Džeb mi je išao s jedne, a Džejmi s druge strane. Džejmi se trudioda zuri u pod, ali je nastavio kriomice da me posmatra, baš kao što ni janisam mogla da prestanem kriomice da posmatram njega. Kad god bi namse pogledi sreli, brzo bismo okrenuli glavu.Bili smo na oko pola puta do velike pećine kada sam čula tihe korake izanas. Moja reakcija je bila trenutna i mahinalna. Pobegla sam na jednustranu tunela, povlačeći Džejmija jednom rukom, tako da sam se postavilaizmeđu njega i onoga što je dolazilo po mene.’’Hej,’’ pobuni se on, ali nije odgurnuo moju ruku. Džeb je bio jednakobrz. Puška je izletela zaslepljujućom brzinom.Ijan i doktor podigoše ruke iznad glave.’’I mi možemo da pazimo na svoje ponašanje’’ reče doktor. Bilo je teškopoverovati da je taj čovek nežnog glasa i prijateljskog lica dežurnimučitelj; bio mi je još strašniji zbog toga što mu je spoljašnjost bila takobezazlena. Možeš biti na oprezu u mraku, u zlokobnoj noći, tada možešbiti spreman. Ali po vedrom, sunčanom danu? Kako da znaš da treba dabežiš kad ne možeš da uočiš odakle opasnost vreba?Džeb pogleda Ijana ispod oka, i puščana cev se podiže u pravcu njegovogpogleda.’’Neću praviti probleme, Džebe. Paziću na ponašanje, isto kao i Doca.’’’’Dobro,’’ reče Džeb odsečno, vraćajući pušku. ’’Samo nemojte da meiskušavate. Odavno nikog nisam upucao, i pomalo mi nedostaje taj divanosećaj.’’Zinuh zaprepašćeno. Svi su to čuli i okrenuše se da vide moj užasnutiizraz lica. Doktor se prvi nasmeja, ali čak mu se i Džejmi pridružinakratko.

MIN@

162

’’To je šala,’’ došapnu mi Džejmi. Ruka mu odluta od tela, skoro kao dapokušava da dođe do moje, ali je on brzo gurnu u džep na svom šortsu. Japustih da mi ruka dalje zaštitnićki ispružena ispred njega, klone uz telo.’’Pa, vreme leti’’ reče Džeb, još uvek pomalo mrzovoljno. ’’Svi morateda idete ukorak sa mnom jer vas neću čekati.’’ I on krenu napred krupnimkoracima preno što je i dovršio tu rečenicu.

21.NADIMAK

Čvrsto sam se držala Džeba, idući malo ispred njega, Htela sam da budemšto dalje od dva čoveka koja su nas pratila. Džejmi je hodao negde posredini, nesiguran gde zapravo želi da bude.Nisam mogla previše da se usredsredim na dalji obilazak koji mi je Džebpriredio. Pažnja mi nije bila usmerena na drugu grupu pećina kroz kojeme je proveo, na jednu gde je kukuruz rastao do boka na užarenoj vrelinišljaštećih ogledala, niti na prostranu pećinu niskog plafona koju jenazivao „igralištem". Ona je bila crna poput noći i smeštena duboko podzemljom, ali mi je rekao da u nju unose svetlo kad žele da se igraju. Rečigraju mi nije ništa značila, naročito ne ovde u ovoj grupi napetih i ljutitihpreživelih ljudi, ali nisam od njega tražila dami to objasni. I ovde je bilovode, iz malenog, nezdravog sumpornog izvora za koji je Džeb rekao daga povremeno koriste kao drugi nužnik jer se iz njega voda ne može piti.Pažnja mi je bila podeljena između ljudi koji su išli iza nas i dečaka poredmene.Ijan i doktor su se iznenađujuće dobro vladali. Niko menije napaootpozadi, mada sam pomislila da bi mi oči mogle ostati ukopane napotiljku koliko sam se trudila da vidim hoće li se to dogoditi. Oni su nassamo tiho pratili, povremeno tiho razgovarajući među sobom. Komentarisu im se vrteli oko imena koje nisam znala i nadimaka za mesta i stvarikoje su se možda nalazile unutar pećina, a možda i nisu. Ništa nisamrazumela.Džejmi nije ništa govorio, ali me je mnogo gledao. U trenucima kada senisam trudila da motrim na druge, često sam virkala i u njegovompravcu. To mi nije ostavilo dovoljno vremena da se divim stvarimakoje mi je Džeb pokazivao, ali se činilo kao da on i ne primećuje mojuobuzetost.Neki od tunela behu vrlo dugački, razdaljine skrivene ispod zemlje bile suzaprepašćujuće. Često su bili crni poput mastila, ali Džeb i ostali su se tek

MIN@

163

povremeno zaustavljali, očigledno upoznati sa svojim okruženjem, iodavno naviknuti na putovanje u tami. Bilo mi je teže nego kad sam bilasama s Džebom. U mraku se svaki zvuk činio kao napad. Čak se ineobavezno ćaskanje doktora i Ijana činilo kao da samo prikriva nekipodli potez.Paranoična si, prokomentarisala je Melani.Ako je to neophodno da bismo preživele, onda neka bude tako.Volela bih da više obraćaš pažnju na strica Džeba.Ovo je očaravajuće. Radi šta hoćeš sa svojim vremenom.Ja mogu da čujem i vidim samo ono što ti čuješ i vidiš, Lutalice, reče mi.Onda je promenila temu. Džejmi deluje dobro, slažeš li se? Ne previšenesrećno.Deluje... umorno.Upravo smo nailazili na neku svetlost nakon dotad najduže šetnje krozvlažnu tminu.’’Ovo je najjužniji krak sistema hodnika,’’ objasni Džeb dok smohodali. ’’Nije baš najzgodniji, ali ima dovoljno svetlosti tokom čitavogdana. Zato smo od njega napravili bolničko krilo. Ovde Doca obavljasvoje poslove.’’U trenutku kada je Džeb objavio gde smo, telo mi se sledilo a zglobovi mise ukočili; zaustavila sam se kližući, pobovši stopala u stenoviti pod.Moje oči, razrogačene od užasa, poigravale su između Džebovog idoktorovog lica.Da li je sve ovo bila smicalica? Sačekati da se tvrdoglavi Džared skloni sputa, a onda me namamiti ovamo? Ne mogu da verujem da samsamovoljno došla na ovo mesto. Kako sam samo glupa!Melani je bila jednako užasnuta. Mogle smo još da im se i upakujemo smasnicom!Piljili su u mene, Džeb bezizražajno, a doktor delujući iznenađeno poputmene, mada ne toliko prestravljeno. Htela sam da ustuknem i otrgnem seod dodira nakon što sam osetila nečiju šaku na svojoj mišici, da ta šakanije bila toliko poznata.’’Ne’’ reče Džejmi, a šaku je oklevajući položio tik ispod mog lakta. ’’Ne,u redu je. Stvarno. Zar ne, striče Džeb?’’ Džejmi pogleda starca spoverenjem. ’’U redu je, zar ne?’’’’Naravno da jeste.’’ Džebove bledoplave oči bile su smirene ibistre. ’’Samo ti pokazujem svoju kuću, mala.’’’’O čemu pričaš?’’ zagrme Ijan iza nas, zvučeći iznervirano zbog toga štone razume.

MIN@

164

’’Misliš da smo te ovde namerno doveli, zbog Doce?’’ Džejmi se obratimeni umesto da odgovori Ijanu. ’’Jer ne bismo to uradili. Obećali smoDžaredu.’’Zagledala sam se u njegovo iskreno lice, trudeći se da poverujem.’’Oh!’’ reče Ijan kad je razumeo, a onda se nasmeja. ’’To nije loš plan.Iznenađen sam da se ja nisam setio toga.’’Džejmi mrko pogleda krupnog muškarca i potapša me po ruci pre negošto me je pustio.’’Ne boj se, reče.Džeb je nastavio tamo gde je stao.’’Znači, ova velika prostorija ovde opremljena je s nekoliko ležaja uslučaju da se neko razboli ili povredi. Imali smo dosta sreće s tim. Docanema baš mnogo toga sa čime bi radio u hitnim slučajevima.’’ Džeb mise osmehnu. ’’Vaši su bacili sve naše lekove kada su preuzeli kontrolu.Teško nam je da nabavimo ono što nam treba.’’Blago sam klimnula glavom; bio je to odsutan pokret. Još uvek mi semantalo i pokušavala sam da se orijentišem. Ova prostorija je delovalaprilično nevino, kao da je korišćena samo za lečenje, ali od nje mi sestomak uvijao i grčio.’’Šta znaš o vanzemaljskoj medicini?’’ upita doktor iznenada, glavenakrivljene u stranu. Radoznalo mi je posmatrao lice, s iščekivanjem.Nemo sam zurila u njega.’’O, možeš da pričaš s Docom,’’ ohrabri me Džeb. ’’On je priličnopristojan tip, kad se sve uzme u obzir.’’Jednom sam odmahnula glavom. Htela sam da odgovorim na doktorovopitanje, da mu kažem da ne znam ništa, ali pogrešno su me razumeli.’’Neće da oda nijednu tajnu svog zanata, reče Ijan kiselo. ’’Zar ne, srce?’’’’Obrati pažnju na ponašanje,’’ graknu Džeb.’’Je li to tajna?’’ upita Džejmi, obazrivo ali očigledno radoznao.Ponovo sam odmahnula glavom. Svi su zbunjeno gledali u mene. Doca jepolako odmahnuo glavom, zabezeknut.Duboko sam udahnula, a potom prošaputala:’’Nisam Iscelitelj. Ne znam kako oni, lekovi, deluju. Samo znam dastvarno deluju: isceljuju, ne leče samo simptome. Nema pokušaja ipogreške. Naravno da su ljudski lekovi odbačeni.’’Sva četvorica su bezizražajno piljila. Prvo su bili iznenađeni kad im nisamodgovorila, a sada su bili iznenađeni što jesam. Ljudima je nemogućeugoditi.’’Tvoja vrsta nije promenila previše onoga što smo ostavili za sobom,’’reče zamišljeno Džeb nakon kraće pauze. ’’Samo medicinske stvari i

MIN@

165

svemirski brodovi umesto aviona. Osim toga, čini se da se život nastavljakao i uvek... na površini.’’’’Dolazimo da iskusimo, ne da menjamo,’’ prošaputala sam. ’’Zdravlje je,međutim, važnije od te filozofije.’’Naglo sam zatvorila usta, čujno škljocnuvši vilicom. Moram bitiopreznija. Ljudi baš i ne žele predavanje o filozofiji duša. Ko zna šta bi ihnaljutilo? Ili od čega bi ih izdalo njihovo krhko strpljenje?Džeb klimnu glavom, i dalje zamišljen, pa nas povede dalje. Nije više biojednako oduševljen u nastavku obilaska nekoliko povezanih pećina ovde umedicinskom krilu, nije se toliko uneo u predstavljanje. Kada smo seokrenuli i uputili nazad u crni hodnik, utonuo je u ćutanje. Beše to duga itiha šetnja. Razmišljala sam o onome što sam rekla, tražeći nešto što ga jemožda uvredilo.Džeb je i suviše čudan za mene da bih pogodila da li se o tome radi. Drugiljudi, iako neprijateljski nastrojeni i sumnjičavi, barem su smisleniji.Kako mogu da se nadam da ću razumeti Džeba?Obilazak se naglo završio kad smo ponovo ušli u ogromnu pećinu sbaštom, gde su izdanci šargarepa nalikovali jarkozelenom tepihu prekotamnog poda.’’Predstava je gotova,’’ reče Džeb nabusito, posmatrajući Ijana i doktora.’’Idite i radite nešto korisno.’’Ijan zakoluta očima u pravcu doktora, ali obojica su se priličnodobroćudno okrenuli i krenuli nazad ka najvećem izlazu, onom koji vodido kuhinje, kako sam zapamtila. Džejmi je oklevao, gledajući za njima,ali se ne mičući.’’Ti ideš sa mnom,’’ reče mu Džeb, nešto manje nabusito ovoga puta.’’Imam posao za tebe.’’’’U redu,’’ reče Džejmi. Videla sam da mu je drago što je odabran.Džejmi je ponovo išao pored mene dok smo kretali nazad kaspavaonicama. Iznenadila sam se, nakon što smo prošli kroz treći prolazsleva, što se činilo da Džejmi zna tačno kuda idemo. Džeb je neznatnozaostajao za nama, ali je Džejmi naglo stao kada je stigao do zelenogparavana koji je prekrivao ulaz u sedmu sobu. Sklonio mi je paravan, alije ostao u hodniku.’’Slažeš se da neko vreme miruješ?’’ upita Džeb.Klimnula sam glavom, zahvalna zbog pomisli da ću se ponovo sakriti.Prošla sam pognuto kroz otvor, a onda sam stala nakon nekoliko koraka,ne znajući šta tačno da radim sa sobom. Melani se setila da ovde imaknjiga, ali sam je podsetila na svoj zavet da ništa ne diram.

MIN@

166

’’Imam nekih obaveza, mali,’’ reče Džeb Džejmiju. ’’Hrana se neće samapripremiti, znaš. Jesi li raspoložen za stražu?’’’’Naravno,’’ reče Džejmi, široko se osmehnuvši. Njegove mršave grudi senaduše. Razrogačila sam oči u neverici dok sam posmatrala Džeba kakosmešta pušku u Džejmijeve nestrpljive šake.’’Jesi li lud?’’ povikala sam. Glas mi je bio toliko jak da i ga isprva nisamprepoznala. Činilo mi se kao da sam oduvek šaputala.Džeb i Džejmi su me zaprepašćeno pogledali. Našla sam se u hodniku snjima u sekundi. Skoro da sam posegnula za čvrstim metalom cevi, skoroda sam ga istrgla iz dečakovih ruku. Ono što me je zaustavilo nije bilačinjenica da bi me takav potez zasigurno ubio. Zaustavila me je činjenicada sam slabija od ljudi u tom pogledu; čak ni po cenu da spasim dečaka nebih mogla da se nateram da pipnem oružje. Umesto toga sam se obrušilana Džeba.’’Šta ti pada na pamet? Da daješ detetu oružje? Mogao bi da pogine!’’’’Mislim da je Džejmi prošao dovoljno toga da zasluži da se nazovemuškarcem. Zna da se snađe s oružjem.’’Džejmijeva ramena se ispraviše nakon što ga je Džeb pohvalio, i stegnuoje pušku čvršće uz grudi. Zinula sam na tu Džebovu glupost.’’Šta ako dođu po mene a on bude tu? Da li ti je palo na pamet šta bimoglo da se desi? Ovo nije šala! Povrediće ga da bi me se dočepali!’’Džeb je ostao miran, spokojnog izraza lica.’’Nemoj misliti da će biti bilo kakvih problema danas. Kladio bih se daneće.’’’’Pa, ja ne bih!’’ ponovo sam vikala. Glas mi se odbijao o zidove tunela,neko će me sigurno čuti, ali me nije bilo briga. Bolje da dođu dok je Džebjoš tu. ’’Ako si tako siguran, onda me ostavi ovde samu. Neka bude štabude. Ali nemoj ugrožavati Džejmija!’’’’Jesi li zabrinuta za klinca, ili se samo plašiš da će uperiti oružje u tebe?’’upita Džeb skoro malaksalim glasom.Trepnula sam, i moj bes se preusmerio. Ta pomisao mi nije ni pala napamet. Pogledala sam belo u Džejmijevom pravcu, susrela njegoviznenađeni pogled i videla da je ta pomisao i njemu šokantna.Trebalo mi je minut vremena da se saberem, i dok sam to učinila Džebovizraz lica se promenio. U očima mu se videla rešenost, a usta su mu seskupila, kao da je na putu da uklopi poslednji komadić neke frustrirajućeslagalice.’’Daj pušku Ijanu ili bilo kome drugome. Nije me briga, rekoh, sporo iujednačenim glasom. ’’Samo ne mešaj dečaka u ovo.’’

MIN@

167

Džebov iznenadni osmeh od uva do uva zapanjujuće me je podsetio namačku koja se sprema za skok.’’Ovo je moja kuća, mala, i radiću onako kako ja hoću. Uvek takoradim.’’Džeb mi okrenu leđa i lagano odšeta niz hodnik, zviždućući. Posmatralasam ga kako odlazi, razjapljenih usta. Kada je nestao, okrenula sam se kaDžejmiju, koji me je mrko gledao.’’Nisam ja dete,’’ promrmlja tonom dubljim nego inače, brade ratobornoisturene.’’A sada, trebalo bi... trebalo bi da odeš u svoju sobu.’’Naređenje nije bilo strogo, ali ništa drugo nisam mogla da učinim.Izgubila sam s velikom razlikom u ovoj raspravi.Sela sam leđima oslonjena na stenu koja je činila jednu stranu otvorapećine, stranu gde sam mogla da se sakrijem iza poluotvorenog paravanaa da i dalje posmatram Džejmija. Obgrlila sam noge i počela da radim onošto sam znala da ću raditi dokle god ova nenormalna situacija budetrajala: brinula sam, Takođe sam napregnula oči i uši ne bih li primetilaikakav zvuk nečijeg prilaska, da bih bila spremna. Šta god Džeb pričao,sprečila bih da bilo ko oproba Džejmijevu stražarsku veštinu.Predala bih se pre nego što bi to tražili.Da, složi se Melani kratko.Džejmi je nekoliko minuta stajao u hodniku, čvrsto držeći pušku urukama, nesiguran kako da obavlja svoj posao. Nakon toga je počeo da sešetka, napred-nazad ispred paravana, ali činilo se da se osetio glupo nakonnekoliko prelazaka. Nakon toga je seo na pod pored otvorenog krajaparavana.Puška se na kraju smestila na njegove savijene noge, a brada u skupljenešake. Nakon dužeg vremena, uzdahnuo je. Stražarenje se nijepokazalo uzbudljivim kako je očekivao.Nije mi dosadilo da ga posmatram.Nakon možda sat ili dva, počeo je ponovo da me gleda, I kriomice. Ustasu mu se otvorila nekoliko puta, a onda je bolje promislio o onome šta jehteo da mi kaže, šta god to bilo. Položila sam bradu na kolena i čekaladok se borio sa sobom. Moje strpljenje bilo je nagrađeno.’’Ta planeta odakle si došla pre nego što si ušla u Melani,’’ najzad reče.’’Kako je bilo tamo? Je li bilo kao ovde?’’Zatekao me je smer njegovih razmišljanja.’’Ne,’’ rekoh.S obzirom na to da je prisutan bio samo Džejmi, osetila samda je u redu da govorim normalnim glasom umesto da šapućem. ’’Ne, biloje mnogo drugačije.’’

MIN@

168

’’Hoćeš da mi ispričaš kako je bilo?’’ upita, naginjući glavu onako kakoje to činio kada bi ga neka od Melaninih priča za laku noć zaistazainteresovala.Pa sam mu i ispričala.Ispričala sam mu sve o vodenoj planeti Svevidećih Morskih Trava.Ispričala sam mu o dva sunca, elipsastoj orbiti, sivim vodama,nepokretnoj postojanosti korenja, zapanjujućim prizorima viđenimhiljadama očiju, beskrajnim razgovorima miliona nemih glasova koje susvi mogli čuti.Slušao je razrogačenih očiju i fasciniranog osmeha.’’Je li to jedino drugo mesto? upita kada sam utihnula, pokušavajući da sesetim nečega što sam propustila. ’’Jesu li Svevideće Morske Trave’’nasmejao se kratko toj igri reči ’’jedini drugi vanzemaljci?’’ I ja sam senasmejala.’’Teško. Ništa više nego što sam ja jedini vanzemaljac na ovom svetu.’’’’Ispričaj mi.’’I tako sam mu ispričala za Slepe Miševe s Raspevanog sveta, kako je biloživeti u muzičkom slepilu, kako je bilo leteti. Ispričala sam mu za PlanetuMagle, kakav je osećaj imati debelo belo krzno i četiri srca da bi sezagrejao, kako je obilaziti kandžozveri u širokom luku.Počela sam da mu pričam o Planeti cveća, o boji i svetlosti, ali me jeprekinuo novim pitanjem.’’A šta je s malim zelenima s trouglastim glavama i velikim crnim očima?S onima koji su se srušili u Rozvelu i sve to. Jeste li to bili vi?’’’’Ne, nismo.’’’’Je li to sve bilo lažno?’’’’Ne znam. Možda jeste, možda nije. Velik je ovo univerzum i tamo imadosta društva.’’’’Kako ste onda došli ovamo... ako niste bili mali zeleni, ko ste onda?Morali ste imati tela da biste se kretali i tako to, zar ne?’’’’Tako je,’’ složila sam se, iznenađena njegovim shvatanjem činjenicakoje su mu bile predočene. Nije trebalo da budem iznenađena, znala samkoliko je bistar, da mu je um kao žedan sunđer. ’’Koristili smo svoj oblikPaukova na samom početku, da bismo otpočeli sve.’’’’Paukovi?’’Ispričala sam mu za Paukove, tu fascinantnu vrstu. Briljantni,najneverovatniji umovi na koje smo ikad naišli, i svaki Pauk ih je imao tri.Tri mozga, svaki u jednom odeljku njihovih izdeljenih tela. Nismo jošnašli problem koji nisu mogli da nam reše. A opet, bili su tako hladnoanalitični da su retko nailazili na problem pred kojim bi osetili dovoljnu

MIN@

169

radoznalost da ga sami reše. Od svih naših domaćina, Pauci su se najvišeobradovali našoj okupaciji. Skoro da nisu primetili razliku, a kada jesu,činilo se da cene uvid koji smo doneli. One malobrojne duše koje suhodale po površini planete Paukova pre usađivanja rekle su nam da jemračna i siva, nije ni čudo što Pauci vide samo crno-belo i imajuograničen osećaj za temperaturuPauci žive kratko, ali se mladi rađaju znajući sve što i njihovi roditelji, pase nikakvo znanje ne gubi.Proživela sam jedan od kratkih života ove vrste i potom otišla bez ikakveželje da se vratim.Neverovatna jasnoća mojih misli, laki odgovori koji su dolazili na svakopitanje bez skoro ikakvog truda, marširanje i ples brojeva nije moglo dazame, emocije i boje, koje sam mogla razumeti samo nejasno unutar togtela. Zapitala sam se kako neka duša može tamo biti zadovoljna, ali seplaneta sama održala hiljadama zemaljskih godina. I dalje je bila otvorenaza naseljavanje samo zato što se Pauci tako brzo razmnožavaju, velikimvrećama jajašaca. Počela sam da pričam Džejmiju kako je ovdezapočela invazija. Pauci su naši najbolji inženjeri, brodovi koje praveza nas plešu okretno i neprimetno kroz zvezde. Tela Paukova su skorojednako upotrebljiva kao i njihovi umovi: četiri duge noge na svakomsegmentu, na osnovu čega su zaradili svoj nadimak na ovoj planetidvanaestoprste šake na svakoj nozi. Ovi prsti sa šest zglobova su vitki isnažni poput čeličnih vlakana, sposobni i za najdelikatnije procedure.Teški su poput krave, ali su nisku vitki, pa nisu imali problema sprvim ubacivanjima. Jači su od ljudi, pametniji od njih, i spremni, što sljudima nije bio slučaj. Odjednom sam zaćutala, usred rečenice, kada samugledala kristalni sjaj na Džejmijevom obrazu.Zurio je pravo ispred sebe, ne gledajući ni u šta, a usne mu behu stisnute utanku liniju. Velika kap slane vode polako a skotrljala s obraza koji mi jebio bliži.Budalo, prekori me Melani. Zar ti nije palo na pamet šta će za njegaznačiti tvoja priča?A zar nije tebi palo na pamet da me ranije upozoriš? Nije odgovorila.Nema sumnje da je i ona bila obuzeta pripovedanjem poput mene.’’Džejmi,’’ promrmljala sam. Glas mi je bio promukao. Grlo mi se čudnoponašalo od prizora te jedne suze. ’’Džejmi, izvini molim te. Nisamrazmišljala.’Džejmi odmahnu glavom.’’Neka. Pitao sam. Hteo sam i da znam kako se to dogodilo. Glas mu jebio hrapav, od pokušaja da sakrije bol.

MIN@

170

Osetila sam instinktivnu želju da se nagnem i obrišem tu suzu. U početkusam probala da je ignorišem; nisam ja Melani. Ali suza je visila,nepokretna, kao da nikad neće pasti. Džejmijeve oči ostale su fiksiraneza prazan zid, a usne su mu drhtale. Nije bio daleko od mene. Ispružilasam ruku da bih mu očešala obraz prstima; suza mu se razmazala po kožii nestala. Ponovo instinktivno, spustila sam ruku na njegov topli obraz,milujući mu lice.Na sekundu se pretvarao da me ignoriše.A onda se okrenuo ka meni, zatvorenih očiju, ispruženih ruku. Privio seuza me, naslonivši obraz na udubljenje u mom ramenu, gde je nekadstajao komotnije, i zajecao. Nisu to bile suze deteta, i zbog toga behu jošteže, još svežije i bolnije jer je plakao preda mnom. Bio je to bol čovekana sahrani čitave svoje porodice.Zagrlih ga, ne tako lako kao ranije, pa i sama zaplakah.’’Žao mi je’’ ponavljala sam iznova i iznova. Izvinila sam se za sve u tetri reči. Za to što smo uopšte pronašli ovo mesto. Za to što smo gaodabrali. Za to što sam mu ja uzela sestru. Za to što sam je dovela ovamoi ponovo ga povredila. Za to što sam ga danas rasplakala svojimneosetljivim pričama. Nisam spustila ruke kada je plačutihnuo; nisam žurila da ga pustim. Činilo se kao da mi telo od početkažudi za ovim, ali nikad do sada nisam razumela šta će zasititi tu glad.Tajanstvena veza između majke i deteta, tako jaka na ovoj planeti, zamene više nije bila nepoznanica. Nema snažnije veze od one koja značizamenu tvog života za život nekog drugog. I ranije sam razumela tuistinu; ono što nisam razumela je zašto. Sada znam zašto bi majka dalaživot za svoje dete, i to saznanje će zauvek oblikovati način na kojiposmatram univerzum.’’Znam da sam te učio bolje od toga, mali.’’ Odskočili smo jedno oddrugog. Džejmi je skočio na noge,a ja sam se svila bliže tlu, pribijajući seuza zid. Džeb se sagnuo i podigao s poda pušku, na koju smo obojezaboravili. ’’Moraš bolje da paziš na oružje, Džejmi.’’ Glas mu beševeoma blag, ublažio je njegov prekor. Ispružio je ruku da razbašuriDžejmijevu čupavu kosu.Džejmi se sagnuo pod Džebovom šakom, lica crvenog od srama.’’Izvini,’’ promrmlja i okrete se kao da će pobeći. Međutim, stao je nakonsamo jednog koraka i okrenuo se da pogleda u mene. ’’Ne znam kako sezoveš,’’ reče.’’Zvali su me Lutalica’’ prošaputah.’’Lutalica?’’

MIN@

171

Klimnuh. I on je klimnuo glavom, i potom odjurio. Zadnji deo vrata mu jei dalje bio crven. Kada je nestao, Džeb se naslonio na stenu i stao da sespušta dok nije seo na Džejmijevo mesto. Poput Džejmija, držao je puškupoloženu u krilu.’’Imaš baš zanimljivo ime,’’ reče. Činilo se da se vratio u svoje čavrljavoraspoloženje. ’’Možda ćeš mi jednog dana ispričati kako si ga dobila.Sigurno je dobra priča. Ali poprilično je velik zalogaj, zar ne? Lutalice?’’Zurila sam u njega.’’Mogu li te zvati Lunja, skraćeno? Lakše klizi s usana.’’ Ovaj put jesačekao na odgovor. Na kraju slegnuh ramenima. Nije mi bilo važno da lime zove „mala" ili nekim čudnim ljudskim nadimkom. Verovala sam daima dobre namere. ’’U redu, onda, Lunjo,’’ osmehnuo se, zadovoljansvojom! dosetkom. ’’Lepo je razumeti te najzad. Osećam kao da smo staridrugari.’’Nacerio se od uva do uva i nisam mogla da se suzdržim a da se i ja nenacerim, iako je moj osmeh verovatno bio više žaloban nego radostan.On bi trebalo da mi je neprijatelj.Verovatno je lud. A postao mi je prijatelj. Nije da me ne bi ubio ukolikobi se stvari tako odigrale, ali ne bi mu bilo drago. Šta biste još mogli datražite od jednog ljudskog prijatelja?

22.OTVARANJE

Džeb je stavio šake iza glave i pogledao u tamnu tavanicu, zamišljenoglica. I dalje je bio raspoložen za priču.’’Često sam se pitao kako je to, biti uhvaćen, znaš. Video sam kako se todešava više puta, čak sam u nekoliko navrata i sam bio zamalo uhvaćen.Pitao sam se kako bi tobilo. Da li bi bolelo, da ti neko stavi nešto u glavu? Video sam kako se todogađa, znaš.’’ Oči mi se razrogačiše od iznenađenja, ali on nije gledao umene. ’’Čini se da koristite nekakav anestetik, ali samo nagađam. Nikonije vrištao u agoniji, niti išta slično, doduše, pa nije moglo biti prevelikomučenje.’’Nabrala sam nos. Mučenje. Ne, to je ljudska specijalnost.’’One priče koje si pričala klincu bile su vrlo zanimljive.’’ Ukočila samse, a on tiho nasmeja. ’’Da, slušao sam. Prisluškivao sam, priznajem. Nijemi žao; sve je bilo sjajno, a sa mnom nećeš da pričaš kao što pričaš saDžejmijem. Stvarno su mi se dopali ti šišmiši i biljke i paukovi. Da sečovek zamisli. Uvek sam voleo da čitam lude, ekscentrične stvari, naučnu

MIN@

172

fantastiku i slično. Gutao sam takvo štivo. A klinac je poput mene,pročitao je sve knjige koje imam po dva ili tri puta. Sigurno mu je pravouživanje da čuje neke nove priče. Meni svakako jeste. Dobropripovedaš.’’I dalje sam gledala dole, ali osetila sam kako smekšavam i delimičnospuštam gard. Kao i bilo ko unutar ovih emocionalnih tela, prava samnaivčina kada je reč o laskanju.’’Svi ovde misle da si nas lovila da bi nas predala Tragačima.’’ Od te rečisam se stresla. Vilica mi se stegla, a zubi zagrizoše jezik. Osetila sam krv.’’Koji bi mogao biti drugi razlog,’’ nastavio je, nesvestan moje reakcije,ili je ignorišući.’’Ali mislim da su oni sputani svojim ustaljenim verovanjima. Ja samjedini s pitanjima... Mislim, kakav je to bio plan, da odlutaš u pustinjubez ikakvog načina da se vratiš?’’ Zakikotao se. ’’Lutanje... čini se da jeto tvoja specijalnost, zar ne, Lunjo?Nagnuo se ka meni i munuo me laktom. Razrogačene od nesigurnosti, očimi poleteše ka podu, ka njegovom licu, zatim opet ka podu. On seponovo nasmeja.’’Ta staza dovela je samo nekoliko koraka od uspešnog samoubistva,po mom mišljenju. To definitivno nije način rada nekog Tragača, akoznaš na šta mislim. Pokušao sam to da razložim. Da se poslužim logikom,je l’ tako? Pa, ako nisi imala pojačanje, od koga nisam video ni traga, anisi imala načina i da se vratiš, onda si sigurno imala neki drugi cilj. Nisibila baš pričljiva otkako si stigla ovamo, osim maločas s malim, ali slušaosam ono što jesi rekla. Nekako mi se čini da je razlog tome što si zamaloumrla tamo u pustinji taj što si bila očajnički rešena da pronađeš togmalog i Džareda.’’Zatvorila sam oči.’’Ali zašto bi tebe bilo briga? ’’ upita Džeb, ne očekujući iodgovor, već samo razmišljajući naglas. ’’Ja to vidimovako: ili si veoma dobra glumica, poput nekog Supertragača, nekenove vrste, još podmuklije od prve, s nekakvim planom koji ne mogu daprokljuvim; ili ne glumiš. Prvo objašnjenje se čini prilično složenim zatvoje ponašanje, onda i sada, i ja ne verujem u to. Ali ako ne glumiš...’’Zastao je na trenutak. ’’Proveo sam mnogo vremena posmatrajućipripadnike tvoje vrste. Uvek sam čekao da se promene, znaš, da nemoraju više da se ponašaju kao mi jer nema više nikoga pred kim biglumili, i nastavio sam da gledam i da čekam, ali oni su nastavljali da seponašaju kao ljudi. Ostajali su s porodicama svojih tela, odlazili napiknike po lepom vremenu, sadili cveće, slikali i sve ostalo. Pitao sam se

MIN@

173

da li postajete skoro kao ljudi. Da li mi u stvari imamo nekakav uticaj navas, na kraju krajeva.’’ Čekao je, dajući mi šansu da odgovorim. Nisam toučinila.’’Video sam nešto pre nekoliko godina što mi se urezalo u pamćenje.Jednog starca istaricu, pa dobro, tela starca i starice. Bili su zajedno toliko dugo da im jekoža na prstima oko burmi postala naborana. Držali su se za ruke i on juje poljubio u obraz, a ona je pocrvenela pod svim tim borama. Palo mi jenapamet da imate ista osećanja kao i mi jer ste u stvari mi, a ne samo rukekoje upravljaju lutkama.’’’’Da,’’ šapnuh. ’’Imamo sva ista osećanja. Ljudska osećanja. Nadu, bol iljubav.’’’’Pa, ako ne glumiš... onda bih se zakleo da ih voliš obojicu. Ti ih voliš,Lunjo, ne samo Melino telo.’’Spustila sam glavu na ruke. Taj gest je bio jednak priznanju, ali nije mebilo briga. Nisam više mogla da izdržim.’’Znači, to si ti. Ali pitam se i za svoju bratanicu. Kako je bilo njoj, kakobi bilo meni. Kad ti stave nekoga u glavu, da li samo... nestaneš? Da li siizbrisan? Kao da si mrtav? Ili je to nalik snu? Da li si svestan spoljašnjekontrole? Da li je ono svesno tebe? Da li si tamo zarobljen, da li vrištišiznutra?’’Sedela sam veoma mirno, pokušavajući da ne promenim izraz lica.’’Prosto gledano, sećanja i ponašanje, sve to ostaje za tobom. Ali tvojasvest... Čini se kao da neki ljudi ne žele da se predaju bez borbe. Dođavola, znam da bih ja pokušao da ostanem, nikad nisam prihvatio ne kaoodgovor, svako može to da ti potvrdi. Ja sam borac. Svi mi koji smopreostali smo borci. I znaš, i Mel bih okvalifikovao kao borca.’’Nije skidao pogled s tavanice, ali ja sam gledala u pod, zurila sam u njega,pamteći šare u ljubičastosivoj prašini.’’Da, o tome sam baš dosta razmišljao.’’Sada sam osetila njegov pogled na sebi, iako mi je glava i dalje bilaoborena. Nisam se micala, osim da polako udišem i izdišem. Trebalo mije dosta truda da održim taj spori ritam neprekidnim.Morala sam da progutam; krv mi je i dalje tekla u ustima.Zašto li smo ikad mislili da je lud? Zapita se Mel. On sve vidi. On jegenije.On je ijedno i drugo.Pa, možda ovo znači da više ne moramo da ćutimo. On zna. Bila je punanade. U poslednje vreme je bila veoma tiha, odsutna skoro polovinuvremena. Nije joj bilo lako da se koncentriše kad je bila relativno

MIN@

174

srećna. Izvojevala je svoju veliku pobedu. Ona nas je dovela ovamo.Njene tajne više nisu bile ugrožene; njene uspomene nikada neće odatiDžareda i Džejmija.Budući da više nije morala da se bori, bilo joj je teže da pronađe volju daprogovori, čak i sa mnom. Videla sam kako je ideja otkrića, toga da drugiljudi prihvate njeno postojanje, okrepljuje.Džeb zna, da. Da li to zaista bilo šta menja?Pomislila je na način na koji su drugi ljudi gledali Džeba.U redu. Uzdahnula je. Ali mislim da Džejmi... pa, on nezna niti nagađa,ali mislim da oseća istinu.Možda si u pravu. Pretpostavljam da ćemo videti da li će ti doneti bilo štadobro njemu ili nama na kraju.Džeb je uspeo da ćuti samo nekoliko sekundi, a onda je ponovo počeo,prekinuvši nas.’’Veoma zanimljivo. Nije baš da sve pršti kao u filmovima koje samvoleo. Ali i dalje je zanimljivo. Voleo bih da čujem još nešto o timpaukastim stvarima. Veoma sam radoznao... zaista veoma radoznao.’’Duboko sam udahnula i podigla glavu.’’Šta želiš da znaš!’’Toplo mi se osmehnuo, a oči su mu se savile u dva polumeseca.’’Tri mozga, je l’ tako?’’ Klimnuh.’’Koliko očiju?’’’’Dvanaest: jedno na svakom spoju noge i tela. Nismo imali kapke, samomnoštvovlakana, poput trepavica od čelične vune, da ih zaštitimo.’’Klimnuo je glavom, sjajnih očiju.’’Jesu bili čupavi, kao tarantule?’’’’Ne. Bili su nekako... oklopljeni; imali su krljušt, poput reptila ili ribe.’’Zavalila sam se uza zid, spremajući se za dug razgovor.Džeb me tu nije razočarao. Prestala sam da brojim kolikoj mi je pitanjapostavio. Hteo je detalje o izgledu Paukova, njihovom ponašanju, i o tomekako su osvojili Zemlju. Nisu li bili gadni detalji invazije; upravosuprotno, skoro da je u tom delu uživao više nego u ostalom. Pitanja sumu brzo sustizala moje odgovore, i često se osmehivao. Kada je saznaosve što je hteo o Paukovima, nekoliko sati kasnije, želeo je da sazna više oCveću.’’To mi uopšte nisi objasnila,’’ podsetio me.Pa sam mu ispričala o toj najdivnijoj i najpitomijoj planeti. Skoro svakiput kada bih se zaustavila da udahnem, prekinuo bi me novim pitanjem.

MIN@

175

Voleo je da pogodi odgovor pre nego što bih stigla da progovorim, i činilose da mu uopšte ne smeta ako je pogrešio.’’Jeste li jeli muve, poput mesožderki? Kladim se da jeste; ili možda neštoveće, poput ptica, poput pterodaktila!’’’’Ne, hranili smo se sunčevom svetlošću, kao i većina biljaka ovde.’’’’Pa, to uopšte nije zabavno kao ovo moje.’’Ponekad bih uhvatila sebe kako se smejem zajedno s njim. Tek što smoprešli na Zmajeve kad se Džejmi pojavio s večerom za troje.’’Zdravo, Lutalice,’’ reče, pomalo postiđeno.’’Zdravo, Džejmi,’’ odgovorila sam, pomalo stidljivo, nesigurna da li ćezažaliti zbog bliskosti koju smo delili. Ja sam, na kraju krajeva, negativac.Ali seo je odmah pored mene, između mene i Džeba, prekrstivši noge ipoloživši poslužavnik usred našeg malog kružoka. Bila sam izgladnela iveoma žedna od sve priče. Uzela sam činiju sa supom i ispraznila je unekoliko gutljaja.’’Trebalo je da znam da si danas u menzi samo bila učtiva. Moraš reći kadsi gladna,Lunjo. Ja ne čitam misli.’’Nisam se složila s tim poslednjim delom, ali bila sam prezauzetažvakanjem, ustiju punih hleba, da bih odgovorila.’’Lunja?’’ upita Džejmi.Klimnula sam, stavljajući mu do znanja da mi ne smeta.’’Nekako joj odgovara, zar ne?’’ Džeb je bio toliko ponosan na sebe dasam bila iznenađena što se nije sam potapšao po ramenu, samo da ostaviutisak.’’Može biti,’’ reče Džejmi. ’’Jeste pričali o zmajevima?’’’’Jašta, reče mu Džeb oduševljeno ’’ali ne o gušterastoj vrsti. Svi susačinjeni od želea. Međutim, mogu da lete... skoro. Vazduh je gušći, i onje neka vrsta želatina. Pa mu to dođe skoro kao plivanje. A mogu dabljuju kiselinu, to je skoro kao vatra, zar ne?’’Pustila sam Džeba da uputi Džejmija u detalje dok sam jela više hranenego što mi je sledovalo i iskapila bocu s vodom. Kada su mi usta bilaslobodna, Džeb je ponovo počeo s pitanjima.’’A ta kiselina...’’Džejmi nije postavljao pitanja poput Džeba, i više sam pazila šta govorimsad kad je on bio tu.Ipak, ovoga puta Džeb nije pitao ništa što bi nas moglo dovesti do nekeškakljive teme, bilo slučajno ili namerno, pa moja pažnja nije bilaneophodna. Svetlost je polako bledela dok hodnik nije utonuo u mrak.Onda je postala srebrna od slabog odsjaja mesečine, što beše sasvim

MIN@

176

dovoljno, kada su mi se oči prilagodile, da vidim čoveka i dečaka poredsebe.Džejmi mi se primicao sve bliže kako je noć proticala. Nisam shvatila damu češljam kosu prstima dok sam pričala sve dok nisam primetila kakomi Džeb zuri u šaku.Prekrstila sam šake u krilu.Na kraju, Džeb je vrlo dugo zevnuo, što je Džejmija i mene navelo daučinimo isto.’’Dobar si pripovedač, Lunjo,’’ reče Džeb nakon što smo završili sprotezanjem.’’To sam radila... ranije. Bila sam predavač, na univerzitetu u San Dijegu.Predavalasam istoriju.’’’’Predavač!’’ ponovi uzbuđeno Džeb. ’’Nije li to zadivljujuće? To je bašnešto što bi nam dobro došlo ovde. Megina mala, Šeron, uči troje klinaca,ali postoji mnogo toga oko čega ne može da pomogne. Najlagodnije seoseća s matematikom i sličnim. Ali istorija...’’’’Ja sam predavala samo našu istoriju, prekidoh ga. Činilo se da neće bitidovoljno čekati da on udahne. ’’Ne bih bila od prevelike pomoći kaonastavnica ovde. Nisam dovoljno obučena.’’’’Vaša istorija je bolja od ničega. Ima stvari koje bi mi trebalo da znamo,budući daživimo u univerzumu naseljenijem nego što smo mislili.’’’’Ali ja nisam bila pravi nastavnik,’’ rekoh, očajna. Da zaista misli da bibilo ko želeo da čuje moj glas, a kamoli da sluša moje priče? ’’Bila samsvojevrsni počasni profesor, nešto kao gostujući predavač. Hteli su menesamo zbog... pa, zbog priče koja prati moje ime.’’’’To je sledeće što sam hteo da te pitam, reče Džeb samozadovoljno.’’Možemo razgovarati o tvom nastavničkom iskustvu kasnije. A sada,zašto te zovu Lutalica? Čuo sam mnoštvo čudnih imena: Suva Voda, PrstiNa Nebu, Padajući Naviše, sve pomešano, naravno, s običnim imenimapoput Pam i Džim. Kažem ti, tako nešto bi moglo oterati čoveka u ludilood radoznalosti.’’Čekala sam dok se nisam uverila da je završio kako bih počela.’’Pa, to obično funkcioniše tako što neka duša isproba jednu ili dveplanete, dve je prosek onda se naseli na svom omiljenom mestu. Samo sepresele u nove domaćine iste vrste na istoj planeti kada im se telo približismrti. Veoma je konfuzno seliti se iz jedne vrste tela u drugo. Većina dušato zaista mrzi. Neke se nikad ne odsele s planete na kojoj su rođene.Povremeno nekom bude teško da pronađe nešto što mu odgovara. Takvi

MIN@

177

možda isprobaju i tri planete. Jednom sam srela dušu koja je posetila petplaneta pre nego što se skrasila kod Slepih Miševa. Sviđalo mi se tamo;pretpostavljam da sam tamo bila najbliže tome da odaberem planetu. Danije bilo slepila...’’’’Na koliko si planeta živela?’’ upita Džejmi prigušenim glasom. Nekako,dok sam pričala, njegova šaka se našla u mojoj.’’Ovo mi je deveta,’’ rekoh, nežno mu stiskajući prste.’’Čoveče, devet!’’ izusti uzbuđeno.’’Zato su od mene tražili da predajem. Svako im može ispričati našustatistiku, ali jaimam lično iskustvo s većine planeta koje smo... zauzeli.’’ Oklevala samkod te reči, ali činilo se da Džejmiju ne smeta. ’’Postoje samo tri nakojima nisam bila, doduše, sad ih ima četiri. Tek što su otvorili jedan novisvet.’’Očekivala sam da će Džeb uskočiti s pitanjima o tom novom svetu, ili oonima koje sam preskočila, ali on se samo odsutno igrao krajevima brade.’’Zašto se nikad nigde nisi zadržala?’’ upita Džejmi.’’Nikad nisam pronašla mesto na kome mi se svidelo dovoljno da bihostala.’’’’A šta je sa Zemljom? Misliš li da ćeš ovde ostati?’’Želela sam da se nasmešim njegovoj detinjoj veri, kao da ću ja ikad dobitišansu da pređem u nekog drugog domaćina. Kao da ću ikad dobiti prilikuda proživim barem još jedan mesec u domaćinu kog imam.’’Zemlja je... veoma zanimljiva,’’ promrmljah. ’’Teža je od bilo kog svetana kome sam ranije bila.’’’’Teža od mesta sa smrznutim vazduhom i kandžozverima?’’ - upita.’’Na svoj način, da.’’ Kako da mu objasnim da Planeta Magle napadasamo spolja, da je mnogo teže kad si napadnut iznutra.Napadnut, naruga se Melani. Zevnula sam.Nisam baš mislila na tebe, rekoh joj. Mislila sam na ove nestabilneemocije, koje me uvek izdaju. Ali jesi me napala. Namećući mi onakosvoje uspomene.Naučila sam lekciju, uverila me suvo. Osetila sam kako' snažno svesnašake koja se nalazila u mojoj. U njoj je polako narastalo osećanje kojenisam razumela. Nešto na ivici gneva s tračkom požude i pomaloočajanja.Ljubomora, prosvetlila me je.Džeb ponovo zevnu.’’Izgleda da sam načisto nevaspitan. Mora da si premorena; danas si sesita nahodala, a ja te ovde držim budnom pola noći zagovarajući te.

MIN@

178

Trebalo bi da sam' bolji domaćin. Ajmo, Džejmi, ostavimo Lunju da semalo naspava.’’Bila sam iscrpljena. Činilo mi se da je dan bio vrlo dug, a sudeći poDžebovim recima, nije bila u pitanju samo moja mašta.’’Važi, striče Džeb.’’ Džejmi lagano skoči na noge i tom pruži rukustarcu.’’Hvala, mali.’’ Zastenja Džeb dok je ustajao. ’’Hvala i tebi,’’ dodade umom pravcu. ’’Najzanimljiviji razgovor koji sam vodio... pa, verovatnoikada. Odmori glas, Lunjo, jer moja radoznalost je moćna stvar. Ah, evo injega! Bilo je krajnje vreme.’’Tek tada sam začula zvuk koraka koji su se približavali. Automatski samse skupila uza zid i povukla se dublje u pećinu-sobu, a potom sam seosetila izloženijom jer je meseči unutra bila svetlija.Bila sam iznenađena što je ovo prva osoba koja je krenula na spavanje;činilo se da mnogi stanuju u tom hodniku.’’Izvini, Džebe. Zapričao sam se sa Šeron, a onda sam lako zadremao.’’Bilo je nemoguće ne prepoznati taj lagani i nežni glas. Želudac mi seprevrnuo, i ja poželeh da je prazan.’’Nismo ni primetili, Doco’’ reče Džeb. ’’Ovde smo se sjajno provodili.Jednom ćeš morati da je nateraš da ti ispriča neku od svojih priča, sjajanmaterijal. Međutim, ne večeras. Mora dje prilično umorna, kladim se.Vidimo se ujutru.’’Doktor je raširio prostirku ispred ulaza u pećinu, kao i Džared.’’Motri na ovo,’’ reče Džeb, spuštajući pušku pored otirača.’’Jesi li dobro, Lunjo?’’ upita Džejmi. ’’Treseš se.’’Nisam to ni primetila, ali drhtala sam celim telom. Nisam mu odgovorila;grlo mi se potpuno steglo.’’De, de,’’ reče Džeb utešno. ’’Ja sam pitao Docu da li bi imao neštoprotiv da preuzme jednu smenu. Nemaš razloga za brigu. Doca je častančovek.’’Doktor se osmehnu pospano.’’Neću te povrediti... Lunja, je li tako? Obećavam. Samo ću stražariti dokbudeš spavala.’’Ugrizla sam se za usnu, ali drhtanje nije prestalo.Međutim, činilo se da Džeb misli da je sve sređeno.’’'Ku noć, Lunjo. 'Ku noć, Doco’’ reče dok je kretao nazad niz hodnik.Džejmi je oklevao, posmatrajući me zabrinuto.’’Doca je dobar,’’ obeća mi šapatom.’’Ajde, mali, kasno je!’’ Džejmi pojuri za Džebom.

MIN@

179

Posmatrala sam doktora kad su nestali, čekajući neku promenu. Docinopušten izraz lica se, međutim, nije promenio, a pušku nije ni takao.Protegnuo je svoje dugačko telo na prostirci, a listovi i stopala su muvisila s jednog kraja. U ležećem položaju delovao je znatno sitnije, bio jemršav kao prut.’’Laku noć’’ promrmlja on pospano.Naravno da nisam odgovorila. Posmatrala sam ga na prigušenojmesečini, odmeravajući micanje njegovih grudi na osnovu pulsa koji mije odjekivao u ušima. Disanje mu se usporilo i postalo dublje, a potom jepočeo tiho da hrče. Možda se samo pretvarao, ali čak i da jeste, nije bilomnogo toga što sam mogla da uradim s tim u vezi. Tiho sam se ušunjaladublje u sobu, sve dok nisam osetila ivicu dušeka na leđima. Obećala samsebi da neću dirnuti u mesto, ali verovatno ne bi škodilo kad bih se samosklupčala u dnu kreveta. Pod je bio grub i vrlo tvrd.Zvuk doktorovog mekog hrkanja bio je utešan; čak i ako ga je glumiokako bi me umirio, barem sam znala gde se tačno nalazi u tami.Bilo da preživim ili umrem, pretpostavila sam da bih mogla slobodno daspavam. Bila sam umorna kao pas, kako bi Melani rekla.Pustila sam da mi se oči sklope. Dušek je bio mekši od bilo čega što samdotakla otkad sam došla ovde. Opustila sam se i utonula...Začulo se tiho struganje nogama, neko je bio u sobi sa mnom. Naglo samotvorila oči i ugledala nečiju senku između tavanice obasjanemesečinom i sebe. Napolju, doktorovo hrkanje se neometano nastavilo.

23.ISPOVEST

Senka je bila ogromna i izobličena. Zlokobno se nadnela nada mnom,nestabilna kao da joj je gornji deo mnogo teži, njišući se prema mom licu.Mislim da sam htela da vrisnem, ali mi je zvuk ostao zarobljen u grlu, isve što je izašlo bilo je kratko cviljenje bez daha.’’Psst, to sam samo ja,’’ šapnu Džejmi. Nešto glomazno i okruglastoskotrljalo mu se s ramena i meko lupilo o pod. Kada je nestalo, ugledalasam njegovu pravu, vitku senku spram mesečine.Uspela sam nekoliko puta da udahnem, držeći se za gušu.’’Izvini,’’ šapnu, sedajući na ivicu dušeka. ’’Pretpostavljam daje to bilovrlo glupo od mene. Trudio sam se da ne probudim Docu, nije mi ni palona pamet da ću te uplašiti. Jesi dobro?’’ Potapšao me je po članku,najbližem delu tela.’’Naravno,’’ rekoh, i dalje bez daha.

MIN@

180

’’Izvini,’’ promrmlja ponovo.’’Šta ti radiš ovde, Džejmi? Zar ne bi trebalo da spavaš?’’’’Zato sam ovde. Stric Džeb je hrkao da ne poveruješ. Nisam mogao višeda izdržim.’’ Njegov odgovor mi nije imao smisla.’’Zar ne spavaš obično sa Džebom?’’Džejmi je zevnuo i sagnuo se da odveže kabaštu vreću za spavanje koju jebacio na pod.’’Ne, ja obično spavam sa Džaredom. On ne hrče. Ali ti to već znaš.’’Znala sam.’’Zašto onda ne spavaš u Džaredovoj sobi? Da li se plašiš da spavašsam?’’ Ne bih ga krivila zbog toga. Činilo se kao da sam konstantnoprestrašena ovde.’’Plašim,’’ progunđa uvređeno. ’’Ne. Ovo i jeste Džaredova soba. Imoja.’’’’Molim?’’ zinuh. Džeb me je smestio u Džaredovu sobu? Nisam moglada poverujem. Džared će me ubiti. Ne, prvo će ubiti Džeba, a posle ćeubiti mene.’’Ovo je i moja soba. A ja sam rekao Džebu da ti je da.’’’’Džared će biti besan,’’ šapnuh.’’Mogu da radim šta god hoću sa svojom sobom,’’ progunđa Džejmibuntovno, ali se potom ugrize za usnu. ’’Nećemo mu reći. On ne mora dazna.’’ Klimnuh.’’Dobra ideja.’’’’Ne smeta ti da spavam ovde, zar ne? Stric Džeb je baš glasan.’’’’Ne, meni ne smeta. Ali, Džejmi, mislim da ne bi trebalo.’’ Namrštio se,pokušavajući da deluje snažno a ne povređeno.’’Zašto ne?’’’’Jer nije bezbedno. Ponekad ljudi dolaze noću da me traže.’’ Razrogačioje oči. ’’Stvarno?’’’’Džared je uvek imao pušku, pa su odlazili.’’’’Ko?’’’’Ne znam... ponekad Kajl. Ali sigurno ima drugih koji i su i dalje ovde.’’Klimnuo je.’’To je razlog više da ostanem. Doci možda zatreba pomoć.’’’’Džejmi...’’’’Nisam klinac, Lunjo. Umem da se staram o sebi.’’ Bilo je očigledno daće ga svađa samo učiniti još tvrdovijim.’’Barem ti uzmi krevet,’’ rekoh, predajući se. ’’Ja ću spavati na podu.Ovo je tvoja soba.’’’’To nije u redu. Ti si gost.’’ Tiho sam frknula.

MIN@

181

’’Ha. Ne, krevet je tvoj.’’’’Nema šanse.’’ Legao je na prostirku i čvrsto prekrstio ruke preko grudi.Ponovo sam uvidela da je svađa pogrešan pristup kod Džejmija. Pa, tomogu da ispravim čim zaspi. Džejmi spava toliko duboko da deluje kaoda je u komi. Melani ga je mogla preneti bilo gde kad zaspi.’’Uzmi moj jastuk,’’ reče mi, tapšući onaj pored strane na kojoj je ležao.’’Nema potrebe da se grčiš tu u dnu.’’Uzdahnula sam, ali uspuzah se do vrha kreveta.’’Tako je,’’ reče s odobravanjem. ’’A sada, možeš li mi dobacitiDžaredov?’’Oklevala sam, pošavši da dohvatim jastuk pod glavom; on je poskočio,nagnuo se nada mnom i ugrabio drugi jastuk. Ponovo sam uzdahnula.Ležali smo u tišini neko vreme, osluškujući tihi zvižduk doktorovogdisanja.’’Doca baš lepo hrče, zar ne?’’ prošaputa Džejmi.’’Ne smeta da zaspiš,’’ složih se.’’Jesi umorna?’’’’Da.’’’’Oh.’’Čekala sam da još nešto kaže, ali se utišao.’’Jesi li hteo nešto?’’ upitah.Nije odmah odgovorio, ali osetila sam da se bori, pa sam čekala.’’Ako te nešto pitam, hoćeš li mi reći istinu?’’Bio je red na mene da oklevam.’’Ja ne znam sve,’’ ogradila sam se.’’Ovo ćeš znati. Dok smo šetali... ja i Džeb... govorio mi je neke stvari.Stvari koje je mislio, ali ne znam da li je u pravu.’’Melani je iznenada postala veoma prisutna u mojoj glavi.Džejmijev šapat je bilo teško čuti, beše tiši od mog disanja.’’Stric Džeb misli da je Melani možda još živa. Da je tu unutra s tobom,to hoću da kažem.’’To je moj Džejmi. Melani uzdahnu. Nisam rekla ništa ni njoj ni njemu.’’Nisam znao da to može da se desi. Da li se to događa?’’ Glas mu jepukao i čula sam da se bori da zadrži suze. On nije dečak koji plače, a jasam ga duboko ražalostila dva puta u jednom danu. Bolelo me je ugrudima.’’Lunjo?’’Reci mu. Molim te reci mu da ga volim.’’Što nećeš da mi odgovoriš?’’ Džejmi je sada stvarno plakao, ali jepokušavao da priguši taj zvuk.

MIN@

182

Otpuzala sam s kreveta i ugnezdila se u uski prostor između dušeka iprostirke, i prebacila ruku preko njegovih drhtavih grudi. Prislonila sammu glavu uz kosu i osetila njegove suze, I tople na svom vratu.’’Da li je Melani i dalje živa, Lunjo? Molim te, reci mi.’’Verovatno je posrednik. Starac ga je možda poslao samoZbog toga; Džeb je dovoljno mudar da uvidi kako se Džejmi lako probijakroz moju odbranu. Moguće je da Džeb traži potvrdu za svoju teoriju i damu ne smeta da iskoristi dečaka da bi došao do toga. Šta će Džeb uraditikada se uveri u tu opasnu istinu? Kako će iskoristiti tu informaciju? Nemislim da mi želi išta loše, ali kako da verujem u svoj sud? Ljudi suvarljiva, prevrtljiva stvorenja. Ne mogu da predvidim njihove mračneplanove kada su takve stvari nezamislive za moju vrstu.Džejmijevo telo se treslo pored mene.On pati, plakala je Melani. Bezuspešno je napadala moju kontrolu.Ali ne mogu da okrivim Melani zbog ovoga ako se ispostavi da činimveliku grešku. Znam ko sada govori.’’Obećala je da će se vratiti, zar ne?’’ promrmljah.’’Dali bi Melani prekršila neko obećanje dato tebi?’’Džejmijeve ruke su mi skliznule oko struka i dugo me je držao. Nakonnekoliko minuta, on prošaputa:’’Volim te, Mel.’’’’I ona tebe voli. Jako je srećna što si ovde i što si na sigurnom.’’Ćutao je dovoljno dugo da se njegove suze osuše na mojoj koži, nakončega je ostala fina, slana prašina.’’Jesu li svi takvi?’’ šapnu Džejmi dugo nakon što sam mislila da jezaspao. ’’Da li svi ostaju?’’’’Ne,’’ rekoh mu tužno. ’’Ne. Melani je posebna.’’’’Ona je jaka i hrabra.’’’’Veoma.’’’’Da li misliš...’’ zastao je da bi šmrknuo. ’’Da li misliš da je možda i tatai dalje tamo?’’ Progutala sam, pokušavajući da spustim knedlu dublje nizgrlo. Nije upalilo. ’’Ne, Džejmi. Ne, ne mislim da je tako. Ni kaoMelani.’’’’Zašto?’’’’Jer je doveo Tragače da vas nađu. Doduše, to je uradila duša u njemu.Tvoj otac ne bi dopustio da se to dogodi da je još ovde. Tvoja sestra minikad nije dopustila da vidim gde se nalazi koliba, nije me čak vrlo dugoni obavestila da postojiš. Nije me dovela ovamo dok nije bila sigurna date neću povrediti.’’

MIN@

183

Bilo je to previše informacija. Tek što sam prestala da pričam, shvatilasam da doktor više ne hrče. Nisam čula nikakav zvuk njegovog disanja.Glupačo. Opsovah se u sebi.’’Čoveče,’’reče Džejmi.Šapnula sam mu na uvo, toliko blizu da nije bilo načina da doktor moždanešto čuje.’’Da, veoma je jaka.’’Džejmi se napregnuo da me čuje, mršteći se, a potom je ugledao otvorkoji je vodio ka mračnom hodniku. Sigurno je shvatio isto što i ja, jer jeokrenuo svoje lice ka mom uvu i šapnuo mi tiše nego ranije.’’Zašto bi to uradila? Da nas ne povrediš? Zar nije to ono što želiš?’’’’Ne. Ne želim da ti naudim.’’’’Zašto?’’’’Tvoja sestra i ja smo... provele dosta vremena zajedno. Podelila te je samnom. Pa sam te... i ja... zavolela.’’’’Džareda?’’Na trenutak sam zaškrgutala zubima, ozlojeđena što je tako lako svepovezao. ’’Naravno da isto tako ne želim da išta naudi Džaredu.’’’’On te mrzi,’’ reče mi Džejmi, očigledno zabrinut zbog te činjenice.’’Da. Svi me mrze.’’ Uzdahnula sam. ne krivim ih.’’Džeb te ne mrzi. Ni ja.’’’’Ti bi mogao, nakon što o tome više razmisliš.’’’’Ali ti čak nisi ni bila ovde kada su izvršili preuzimanje. Nisi odabralamog oca iliMoju majku ili Melani. Tada si bila u svemiru, zar ne?’’’’Da, ali ja sam ono što jesam, Džejmi. Radila sam ono što duše rade.Imala sam mnogo domaćina pre Melani, a ništa me nije sprečilo da...oduzimam živote. Uvek iznova. Tako ja živim.’’’’Da li te Melani mrzi?’’Razmislila sam na trenutak.’’Ne kao ranije.’’Ne. Uopšte te ne mrzim. Ne više.’’Kaže da me više uopšte ne mrzi,’’ promrmljah gotovo nemo.’’Kako... kako je ona?’’’’Srećna je što je tu. Mnogo je srećna što te vidi. Čak je nije ni briga štoće nas ubiti.’’ Džejmi se zgrčio pod mojom rukom.’’Ne smeju! Ne ako je Mel i dalje živa!’’Uznemirila si ga, požali se Melani. Nisi morala to da kažešNeće mu biti ništa lakše ako bude nespreman.

MIN@

184

’’Neće poverovati u to, Džejmi’’ šapnuh. ’’Misliće dalažem da bih teobmanula. Samo će još više želeti da me ubiju ako im to kažeš. SamoTragači lažu.’’On zadrhta čuvši tu reč.’’Ali ti ne lažeš. Znam to,’’ reče nakon kraće pauze. Slegnula samramenima.’’Neću im dopustiti da je ubiju.’’ Njegov glas, iako tih poput daha,beše besan od rešenostiBila sam paralisana mišlju da će se on još više uplesti u ovu situaciju, samnom. Pomislila sam na divljake s kojima živi. Da li će njegove godineda zaštite njega od njih ako on pokuša da zaštiti mene? Sumnjam. Misli sumi se ispremetale tragajući za nekim načinom da ga razuverim a da neizazovem njegovu tvrdoglavost.Džejmi je progovorio pre nego što sam stigla išta da kažem; odjednom sesmirio, kao da je odgovor jasno stajao pred njim,’’Džared će već nešto smisliti. Uvek mu to pođe za rukom.’’’’Ni Džared ti neće poverovati. On će se najviše razbesneti.’’’’Čak i ako ne poveruje u to, zaštitiće je. Za svaki slučaj.’’’’Videćemo,’’ promrmljah. Naći ću savršene reči kasnije, argument kojineće zvučati kao argument.Džejmi je utihnuo, razmišljajući. Na kraju mu se disanje usporilo, a ustaširom otvorila. Čekala sam dok nisam bila sigurna da je u dubokom snu, apotom sam uspuzala preko njega i veoma pažljivo ga prenela s poda nakrevet. Bio je teži nego ranije, ali uspela sam. Nije se probudio.Vratila sam Džaredov jastuk na mesto, a potom se ispružila na prostirci.Pa, pomislih, upravo sam iskočila iz usijanog tiganja. Ali bila sam suvišeumorna da bi mi bilo stalo šta će to značiti sutra, Nakon nekoliko sekundiutonula sam u san.Kada sam se probudila, šupljine na plafonu sijale su od umnoženesunčeve svetlosti, a neko je zviždukao. Zviždanje prestade.’’Najzad’’ promrmlja Džeb kada sam počela da trepćem.Prevrnula sam se na bok da ga pogledam; kad sam se pomerila,Džejmijeva šaka mi je skliznula s mišice. Sigurno je u nekom trenutkutokom noći hteo da me zagrli, dobro, ne mene, već svoju sestru.Džeb se oslanjao na prirodni štok od kamena, a ruke mu behu prekrštenepreko grudi.’’'Broj'tro’’ reče. ’’Jeste dobro spavali?’’Protegnula sam se, zaključila da se osećam dovoljno odmorno, paklimnula.’’O, nemoj opet da mi ćutiš’’ požali se, mršteći se.

MIN@

185

’’Izvini,’’ promrmljah. ’’Dobro sam spavala, hvala na pitanju.’’Džejmi se promeškoljio kad mi je čuo glas.’’Lunjo?’’ upita.Bilo mi je dirljivo smešno što je moj blesavi nadimak bio prvo što jeizgovorio još omamljen snom.’’Da?’’Džejmi zatrepta i izvadi svoju zamršenu kosu iz očiju.’’O, zdravo, striče Džeb.’’’’Moja soba nije dovoljno dobra za tebe, mali?’’’’Mnogo glasno hrčeš,’’ reče Džejmi, a potom zevnu.’’Zar te nisam ničemu naučio?’’ upita ga Džeb. ’’Od kada se dopuštagostu, i pri tom dami, da spava na podu?’’Džejmi se iznenada uspravi, zureći oko sebe, dezorijentisan. Namršti se.’’Nemoj ga dirati,’’ rekoh Džebu. ’’Insistirao je da spava naprostirci.Premestila sam ga kad je zaspao’’.Džejmi frknu.’’Mel je to uvek činila.’’Blago sam raširila oči gledajući ga, pokušavajući da mu prenesemupozorenje.Džeb se zasmejulji. Pogledala sam ga i lice mu opet beše kao u mačkekoja se sprema da skoči na plen, kao juče. Kao daje rešio nekakvuzagonetku. Prišao je i šutnuo ivicu dušeka.’’Već si propustio jutarnji čas. Šeron će sigurno biti mrzovoljna zbogtoga, zato mrdni.’’’’Šeron je uvek mrzovoljna,’’ požali se Džejmi, ali brzo ustade.’’Kreni, mališa.’’Džejmi me ponovo pogleda, pa se okrenu i nestade u hodniku.’’E sad,’’ reče Džeb čim ostadosmo sami. ’’Mislim da je cela ova glupostsa čuvanjem trajala sasvim dovoljno. Ja sam zauzet čovek. Ovde su svizauzeti, previše zauzeti da se razvlače igrajući se straže. Zato ćeš ti danasmorati sa mnom dok obavljam svoje poslove.’’Osetih kako sam nemo zinula. Zurio je uz mene, bez osmeha.’’Nemoj da deluješ tako preplašeno,’’ progunđa. ’’Biće sve u redu.’’Potapšao je svoju pušku. ’’Moja kuća nije mesto za bebe.’’S time sam morala da se složim. Tri puta sam brzo i duboko udahnula,pokušavajući da smirim živce. U ušima mi je tako glasno bubnjalo da jenjegov glas delovao tiho kada je ponovo progovorio.’’Ajmo, Lunjo. Proći će nam dan.’’ Okrenu se i izmaršira iz sobe.Na trenutak sam se zaledila, a potom pohitala za njim. Nije blefirao, nijega bilo već iza prvog ugla. Potrčala sam za njim prestravljena činjenicom

MIN@

186

da bih mogla da naletim na nekog drugog u ovom očigledno naseljenomkrilu. Sustigla sam ga pre nego što je stigao do velikog račvanja. Nije meni pogledao kada sam usporila i krenula ukorak s njim.’’Najzad je došlo vreme da se zaseje ono severozapadno polje. Prvo ćemomorati da obradimo zemlju. Nadam se da nemaš ništa protiv da zaprljašruke. Nakon što završimo, postaraćuse da dobiješ priliku da se okupaš. Toti je potrebno.’’ Prenaglašeno je šmrknuo, a onda se nasmejao.Osetila sam kako mi se vrat usijao, ali sam ignorisala taj poslednji deo.’’Nemam ništa protiv da zaprljam ruke,’’promrmljah.Koliko se sećam, prazno severozapadno polje bilo je malo zabačeno.Možda ćemo moći da radimo sami.Kada smo stigli do velike središnje pećine, počeli smo da se mimoilazimos ljudima. Svi su piljili, besni, kao i obično. Počela sam daprepoznajem većinu njih: sredovečnu ženu i dugačkom prosedomkikom, koju sam videla juče s ekipom za navodnjavanje. Nizak čovekokruglog stomaka, proređene kose boje peska i rumenih obraza bio je snjom. Žena atletske građe s kožom smeđom poput karamele bila je onakoja se sagnula da veže pertle kada sam se prvi put obrela ovde tokomdana. Još jedna žena tamne kože s debelim usnama i pospanim očima bilaje u kuhinji, u blizini dva crnokosa dečaka, možda im je majka? Sada smoprošli pored Megi; ona uputi Džebu otrovan pogled i okrenu mi leđa.Prošli smo pored bledog čoveka bolešljivog izgleda i sede kose, za kogsam bila sigurna da ga nikad ranije nisam srela. A onda smo prošli poredIjana.’’Gde si, Džebe’’ reče veselo. ’’Šta si naumio?’’’’Da preorem zemlju na istočnom polju’’ zabrunda Džeb.’’Treba li ti pomoć?’’’’Mogao bi vala da budeš od koristi’’ promrmlja Džeb.Ijan prihvati ovo i stade korak iza mene.Spotakoh se, osećajući njegovpogled na svojim leđima.Išli smo pored mladića koji nije mogao biti mnogo stariji od Džejmija;njegova tamna kosa štrčala je uspravno s njegovog maslinastog čela poputčelične vune.’’Zdravo, Vese,’’ pozdravi ga Ijan.Ves nas je u tišini posmatrao dok smo prolazili. Ijan se nasmejaonjegovom izrazu lica. Prošli smo pored Doce.’’Zdravo, Doco,’’ reče Ijan.’’Ijane.’’ Klimnu Doca. U rukama je držao veliku grudvu testa. Majicamu je bila prekrivena tamnim i grubim brašnom. ’’"bro jutro, "Džebe.'Bro jutro, Lunjo.’’

MIN@

187

’’'Bro jutro’’ odgovori Džeb.S nelagodom sam klimnula glavom.’’Vidimo se,’’ reče Doca, odjurivši sa svojim teretom.’’Lunja, a?’’ upita Ijan.’’Moja ideja’’ reče mu Džeb. ’’Čini mi se da joj pristaje.’’’’Zanimljivo,’’ bilo je sve što je Ijan rekao.Najzad smo stigli do severoistočnog polja, gde su se moje nade raspršile.Ovde je bilo više ljudi nego u prolazima, pet žena i devet muškaraca. Svisu prekinuli s radom i namrštili se, naravno.’’Ne obraćaj pažnju na njih,’’ promrmlja Džeb.Džeb je poslušao sopstveni savet; prišao je gomili alata naslaganog uznajbliži zid, gurnuo pušku kroz opasač i dohvatio motiku i dve lopate.Osetila sam se izloženo jer je bio tako daleko od mene. Ijan se nalaziosamo na korak iza mene, čula sam ga kako diše. Ostali u prostorijinastavili su mrko da me gledaju, a alat im je i dalje bio u rukama. Nisampropustila da primetim da bi motike i pijuci kojima je probijana zemljamogli lako biti iskorišćeni da probiju nečije telo. Činilo mi se, nakon štosam pročitala izraze na nekoliko njihovih lica, da nisam jedina kojoj je topalo na um.Džeb se vratio i pružio mi lopatu. Zgrabila sam glatku, istrošenu drvenudršku, isprobavajući njenu težinu. Nakon što sam videla krvožednost uočima ljudi, bilo mi je teško da o njoj ne razmišljam kao o oružju. Nije mise dopala ta ideja. Sumnjala sam da bih uopšte mogla da je podignem kaooružje, čak ni da bih blokirala udarac.Džeb je Ijanu dao pijuk. Oštar, pocrneli metal delovaoje smrtonosno unjegovim rukama. Bila mi je potrebna sva snaga volje da ne odskočim vannjegovog domašaja.’’Hajde da krenemo odozdo.’’Barem me je Džeb odveo do dela dugačke osunčane pećine gde je bilonajmanje ljudi. Naložio je Ijanu da razbija tvrdu zapečenu zemlju prednama, dok sam ja prevrtala busenje a on me pratio, gnječeći te komade ipraveći od njih upotrebljivu zemlju ivicom svoje lopate. Dok samposmatrala kako se znoj sliva niz Ijanovu smeđu kožu, skinuo je košuljuposle nekoliko sekundi na suvoj žezi svetlosti ogledala, i dok sam slušalaDžebovo teško disanje iza sebe, videla sam da ja imam najlakši posao.Poželela sam da imam nešto teže da radim, nešto zbog čega ne bihobraćala pažnju na kretnje drugih ljudi. Od svakog njihovog pokreta samse grčila i štrecala.Nisam mogla da radim Ijanov posao, nisam imala tako jake ruke niti leđnemišiće neophodne da se probije to tvrdo zemljište. Ali rešila sam da

MIN@

188

Džebu olakšam posao što je moguće, komadajući busenje na manjekomade pre nego bih nastavila dalje. To je donekle pomoglo, nisam seosvrtala okolo i umaralo me je toliko da sam morala da se usredsredim nato da se teram da radim.Ijan nam je s vremena na vreme donosio vodu. Jedna žena, niska i svetlekože, videla sam je juče u kuhinji, očigledno je imala zadatak da ostalimadonosi vodu, ali nas je ignorisala. Ijan je donosio dovoljno za troje svakiput. Njegova pramena stava prema meni me je brinula. Da li on zaista višene želi moju smrt? Ili samo čeka priliku? Voda ovde uvek ima čudanukus, sumporna je i ustajala, ali sada mi se taj ukus činio sumnjivim.Pokušala sam što više da ignorišem paranoju.Radila sam dovoljno naporno da mi oči budu zauzete a mozak tup; nisamprimetila kada smo stigli do kraja poslednjeg reda. Stala sam tek kad jeIjan to učinio. Protegao se, podigavši pijuk iznad glave s obe ruke iistegao zglobove. Ustuknula sam od podignutog pijuka, ali on to nijevideo.Shvatila sam da su i svi ostali zastali. Pogledala sam sveže preoranuzemlju, ujednačenu duž čitave podne površine, i shvatila da je celo poljepreorano.’’Dobar posao,’’ Džeb glasno objavi grupi. ’’Sutra ćemo sejati i zalivati.’’Prostorija se ispunila tihim ćaskanjem i zveketanjem dok su alatkeponovo naslanjane uza zid. Neki su neobavezno razgovarali; drugi su idalje bili napeti zbog mene.Ijan ispruži ruku da primi moju lopatu, i ja mu je dadoh, osećajući damoje inače loše raspoloženje tone još dublje. Nisam sumnjala da ću bitiuključena u to Džebovo „ćemo". Sutrašnji dan će biti jednako težak kao idanašnji.Pogledala sam Džeba tugaljivo, ali on se smešio u mom pravcu. Unjegovom osmehu beše neke prepredenosti koja me navede da poverujemkako zna o čemu razmišljam, ne samo da je pogodio da se osećamnelagodno već je u tome i uživao. Namignuo mi je, moj ludi drug. Ponovosam shvatila da je ovo najbolje što se može očekivati od ljudskihprijateljstava.’’Vidimo se sutra, Lunjo,’’ doviknu Ijan s druge strane prostorije inasmeja se sam sebi.Svi su zurili u mene.

MIN@

189

24.TOLERANCIJA

Beše istina da ne mirišem dobro. Prestala sam da brojim koliko sam danaovde provela, ima li više od jedne sedmice? Više od dve? tokom sveg togvremena sam se znojila u istoj odeći koju sam nosila tokom svojepustinjske šetnje u propast. Toliko soli se osušilo na mojoj pamučnojmajici da je bila izgužvana poput krute harmonike. Nekada je bilabledožuta; sada je bila uflekana šarama iste bolesne tamnoljubičaste bojekao i pod pećine. Kratka kosa mi je postala krta i puna peska; osećala samkako štrči u vidu ućebanih čvorova po celoj glavi, sa čvrstom krestom navrhu, kao kod kakadua. Nisam skoro videla svoje lice, ali zamišljala samga u dve nijanse ljubičaste boje: ljubičastu boju pećinske prašine iljubičastu boju modrica koje prolaze.Tako da sam razumela šta je Džeb hteo da kaže, da, bilo mi je potrebnokupanje. A isto tako i nova odeća, kako bi kupanje imalo smisla. Džebmi je ponudio da obučem nešto od Džejmijeve odeće dok se mojasuši, ali nisam htela da upropastim to malo Džejmijevih stvari time što bihih rastegla. Na sreću, nije pokušao da mi ponudi ništa Džaredovo. Nakraju sam završila s jednom starom ali čistom flanelskom košuljom čijirukavi behu otcepljeni, i s izbledelim, rupičastim skraćenim donjim delomtrenerke za koji se mesecima nije znalo kome pripada. Te stvari mi behuprebačene preko ruke, a u šaci sam držala gromuljičavu masu opakogmirisa u vidu neprecizno oblikovanih komadića, za koju je Džeb tvrdio daje domaći sapun od kaktusa, dok sam pratila Džeba do pećine s dve reke.Ponovo nismo bili sami, i ponovo sam osetila očajno razočaranje zbogtoga. Tri muškarca i žena, ona s prosedom kikom, punili su kofe vodom izmanjeg potoka. Iz kupatila su dopirali glasno pljuskanje i smeh.’’Sačekaćemo svoj red,’’ reče mi Džeb.Naslonio se na zid. Ukočeno sam stala pored njega, neprijatnosvesna četiri para očiju uperenih u mene, iako sama nisam skidalapogled s tamnog termalnog izvora koji je tekao pored nas ispod poroznogpoda.Nakon kraćeg čekanja, tri žene izađoše iz kupatila, mokre kose s koje imje voda kapala na majice, žena sportske građe kože boje karamele, jednamlada plavuša koju ranije nisam videla i Melanina sestra od tetke Šeron.Prestadoše da se smeju čim su nas ugledale.’’Dobar dan, moje dame,’’ Džeb reče, dodirujući čelo kao da je obodšešira.’’Džebe,’’ pozdravi ga suvo tamnoputa žena. Šeron i plavuša su nasignorisale.

MIN@

190

’’U redu, Lunjo,’’ reče kada su prošle. ’’Kupatilo je samo tvoje.’’Pogledala sam ga sumorno, a zatim pažljivo stupila u mračnu prostoriju.Pokušala sam da se setim kako izgleda pod, bila sam sigurna da imamnekoliko metara do ivice vode. Prvo sam se izula, da bih mogla da opipamvodu prstima. Bilo je tako mračno. Setila sam se mastiljavog izgledabazena, prepunog nagoveštaja o tome šta bi moglo da vreba ispod njegovemračne površine i zadrhtala. Ali što sam duže čekala, to sam duže moralada budem ovde, pa sam stavila čistu odeću pored patika, zadržala samsmrdljivi sapun i polako krenula napred dok nisam pronašla ivicu bazena.Voda je bila hladna u poređenju sa sparnim vazduhom spoljne pećine.Prijala mi je. To me nije sprečilo da budem prestravljena, ali sam i daljemogla da uživam u tom osećaju. Odavno ništa nije bilo kul. I dalje sambila potpuno obučena u svoju prljavu odeću i gacala sam po vodi dubokojdo kuka. Osetila sam kako mi se struja potoka uvija oko članaka, grlećistenu. Bilo mi je drago što voda nije stajaća, bilo bi uznemirujuće da jezagadim, ovako prljava kakva jesam, da jeste takva.Čučnula sam u crnilo dok se nisam potopila do ramena. Prešla samgrubim sapunom preko odeće, misleći da će to biti najlakši način da seuverim da je čista. Peckalo me je na mestima gde bi mi sapun dodirnuokožu. Skinula sam nasapunjanu odeću i ribala je pod vodom. Potom samje ispirala iznova dok više nije bilo šanse da je išta od mog znoja ili suzapreživelo. Potom sam je iscedila i prostrla na pod pored mesta gde sampretpostavljala da mi se nalaze patike.Sapun je jače pekao pri dodiru s mojom golom kožom, ali je taj osećaj biopodnošljiv jer je značio da ću ponovo biti čista. Kada sam završila sasapunjanjem, svugde me je peckalo, a koža glave kao da mi je bilaopečena. Činilo se kao da su mesta prekrivena modricama bila osetljivijaod ostatka mog tela, sigurno su i dalje bile tu. Rado sam spustila kiselisapun na kameni pod i iznova ispirala telo, kao i odeću. Šljapkajući samizašla iz bazena uz čudnu mešavinu olakšanja i žaljenja. Voda je bila vrloprijatna, kao i osećaj čiste kože, iako me pekla. Ali bilo mi je sasvimdovoljno slepila i stvari koje sam mogla da zamislim u tami. Pipala samoko sebe dok nisam pronašla suvu odeću, a zatim je brzo navukla i nabilasvoja smežurana stopala u patike. Odnela sam vlažnu odeću u jednoj ruci,a sapun oprezno između dva prsta druge ruke.Džeb se nasmejao kad sam se pojavila; gledao je u sapun koji samoprezno držala.’’Malo pecka, je l’ da? Pokušavamo to da sredimo.’’ Ispružio ješaku, zaštićenu rukavom košulje i ja spustih sapun u nju.

MIN@

191

Nisam mu odgovorila na pitanje jer nismo bili sami; iza njega se nalaziored ljudi koji su čekali u tišini, petoro ljudi, od kojih su svi bili na oranju.Ijan je bio prvi u redu.’’Izgledaš bolje,’’ reče, ali po boji glasa nisam mogla da zaključim da li jezbog togaiznenađen ili iznerviran. Podigao je ruku, ispruživši svoje duge, bledeprste ka mom vratu. Ustuknula sam, a on je brzo oborio ruku. ’’Izvini’’promrmlja.Da li misli na to što me je sada uplašio ili što mi se uopšte uputio kavratu? Ne mogu ni da pretpostavim da se izvinjava zbog toga što jepokušao da me ubije. Sigurno me i dalje želi mrtvu.Ali neću ga pitati. Počela sam da hodam, a Džeb je krenuo za mnom.’’Znači, danas nije bilo tako loše,’’ reče Džeb dok smo išli mračnimhodnikom.’’Nije tako loše,’’ promrmljah. Na kraju krajeva, niko me nije ubio. To jeuvek dobitak.’’Sutra će biti još bolje,’’ obeća. ’’Uvek uživam u sejanju, u posmatranjučuda malog semena mrtvog izgleda koje je toliko puno života. Učini daosetim kako i u sparušenom starcu može biti još nešto potencijala. Makarda posluži samo kao đubrivo.’’ Džeb se nasmeja svojoj šali.Kad smo stigli do velike dvorišne pećine, Džeb me uze za lakat i usmerime na istok umesto na zapad.’’Nemoj mi reći da nisi gladna nakon svog onog kopanja,’’ reče. ’’Nijemoj posao da obezbeđujem sobnu poslugu. Moraćeš jednostavno da jedešgde i svi ostali.’’ Pogledala sam u pod napravivši grimasu, ali dopustihmu da me povede do kuhinje.Bilo je dobro što je hrana uvek ista, jer da se, kojim čudom, stvoriogoveđi odrezak ili kesica čitos čipsa, ne bih ništa okusila. Bila mi jepotrebna sva koncentracija da se nateram da gutam, bilo mi je mrsko daproizvedem čak i taj tihi zvuk u mrtvoj tišini koja je pratila moju pojavu.Kuhinja nije bila prepuna, samo deset ljudi se naslanjalo na stolove jedućisvoje tvrde veknice i pijući svoju razvodnjenu supu. Ali ja sam opet ubilasvaki razgovor. Zapitala sam se koliko bi to moglo ovako da potraje.Odgovor je bio tačno četiri dana.Takođe mi je bilo potrebno toliko da shvatim šta je Džeb namerio, šta gaje navelo da se od ljubaznog domaćina pretvori u džangrizavognalogodavca.Dan nakon oranja provela sam u sejanju i navodnjavanju onog istog polja.Sada je tu bila druga grupa ljudi; pretpostavljala sam da se ovde ljudirotiraju u svojim zadacima. Megi je bila u toj grupi, kao i žena s kožom

MIN@

192

boje karamele, ali nisam čula njeno ime. Uglavnom su svi radili u tišini.Tišina je delovala neprirodno, kao protest zbog mog prisustva.Ijan je radio s nama, iako očigledno nije bio red na njega, i to mi jesmetalo.Ponovo sam morala da jedem u kuhinji. Džejmi je bio tamo, i on jesprečavao da prostorija potone u potpunu tišinu, Znala sam da je previšeosetljiv da ne bi primetio to neprirodno ćutanje, ali ga je namernoignorisao, i činilo se da se pretvara da su on i Džeb jedini ljudi uprostoriji. Čavrljao je o tome kako je proveo dan na Šeroninim časovima,hvaleći se pomalo nekim nevoljama u koje je upao jer je govorio kad munije bila data reč, i žaleći se na zadatke koje mu je dodelila kao kaznu.Džeb ga je bezvoljno prekorio. Obojica su veoma dobro glumili da je svenormalno.Ja nisam bila u stanju da glumim. Kada me je Džejmi pitao kako mi jeprošao dan, najbolje što sam mogla da učinim bilo je da uporno zurim usvoju hranu i mrmljam kratke, jednosložne odgovore. Činilo se da ga torastužuje, ali nije me pritiskao.Noć je bila druga priča, nije mi dozvoljavao da prestanem da pričam doknisam počela da preklinjem da me pusti da spavam. Džejmi je ponovodobio svoju sobu, zauzevši Džaredovu stranu kreveta i insistirajući da jazauzmem njegovu. Tako je i Melani uglavnom pamtila stvari, a slagala ses ovim rasporedom.Kao i Džeb.’’Sad ne moram da tražim nekoga ko bi se igrao straže. Drži pušku priruci i ne zaboravi da je tu,’’ rekao je Džejmiju. Ponovo sam se pobunila,ali su i starac i dečak odbili da me saslušaju. Tako je Džejmi spavao spuškom uz onu stranu tela dalje od mene, a ja sam se brinula i imalanoćne more od toga.Trećeg dana sam radila u kuhinji. Džeb me je naučio kako da umesimgrubo testo za hleb, kako da ga podelim na okruglaste gomilice i pustimga da naraste, a kasnije kako da naložim vatru u dnu velike kamene pećikada bude već dovoljno mračno da se ispusti dim.Usred popodneva, Džeb je otišao.’’Idem po još brašna,’’ promrmlja, igrajući se remenom kojim mu jepuška bila pričvršćena za struk.Tri tihe žene koje su mesile s nama nisu podigle pogled. Bila sam dolakata u lepljivom testu, ali sam počela da ga stružem sa sebe kako bihpošla za njim. Džeb se nasmejao, bacio pogled ka ženama koje to nisuprimetile, i mahnuo mi glavom. Potom se okrenuo i izjurio iz sobe prenego što sam uspela da se oslobodim testa. Tu sam se sledila, prestavši da

MIN@

193

dišem. Zurila sam u tri žene, mladu plavušu iz kupatila, ženu s prosedomkikom i majku teških kapaka, čekajući da shvate da bi me sada mogleubiti. Bez Džeba i puške, a ruku zarobljenih u testu, nisam imala ništačime bih ih zaustavila.Ali žene su nastavile da mese i da oblikuju, a činilo se da ne shvataju tuočiglednu istinu. Nakon duže pauze bez disanja, počela sam i ja ponovoda mesim. Moja mirnoća bi ih verovatno pre upozorila na tu situacijunego ako nastavim da radim.Džeba nije bilo čitavu večnost. Možda je hteo da kaže da treba da sameljejoš brašna. To se činilo kao jedino objašnjenje za njegovo beskonačnoodsustvo.’’Baš ti je dugo trebalo,’’ reče žena s prosedom kikom kada se vratio, pasam shvatila da nije samo u pitanju moja mašta.Džeb je bacio težak džak od grubog platna na pod uz tup udarac.’’Tu ima dosta brašna. Probaj ti da ga poneseš, Trudi.’’ Trudi frknu.’’Pretpostavljam da si se često odmarao usput.’’Džeb joj se osmehnu.’’Naravno da jesam.’’Moje srce, koje je lupalo poput ptičijeg tokom čitavog tog događaja,ustalilo se u manje divljem ritmu.Sledećeg dana smo čistili ogledala u prostoriji u kojoj se nalazilo poljekukuruza. Džeb mi je rekao da je to nešto što moraju da rade redovno, jerse od vlage i prašine ogledala toliko zamute da ne mogu da hrane biljke.Ijan, koji je ponovo radio s nama, popeo se na rasklimane drvenemerdevine, dok smo Džeb i ja pokušavali da ih držimo pri dnu da se neklimaju. Bio je to težak zadatak, imajući u vidu Ijanovu težinu i slaburavnotežu merdevina sklepanih u domaćoj radinosti.Na kraju dana su mi ruke bile utrnule i bolne.Tek kada smo završili i uputili se ka kuhinji, primetila sam dajeimprovizovani opasač koji Džeb uvek nosi, prazan.Zinuh naglas, a kolena mi se oduzeše kao u preplašenog ždrebeta Ukočihse u mestu.’’Šta nije u redu, Lunjo?’’ upita Džeb, previše nevino.Odgovorila bih mu da se pored njega nije nalazio Ijan, posmatrajući moječudno ponašanje s interesovanjem u svojim živahnim plavim očima.Stoga sam se samo izbečila u Džebovom pravcu s mešavinom neverice iprekora, a zatim nastavila polako da hodam pored njega, odmahujućiglavom. Džeb se zasmeljulji.’’O čemu se radi?’’ Ijan promrmlja Džebu kao da sam gluva.

MIN@

194

’’Nemam pojma,’’ reče Džeb, lagao je kako to samo ljudi umeju, glatko iprostodušno. Bio je dobar lažljivac, i počela sam da se pitam da li je to štoje danas ostavio pušku, i to što me je juče ostavio samu, kao i sav taj trudda mi nametne društvo ljudi, njegov način da me ubije a da ne mora samda odradi taj posao. Da li samo umišljam da smo prijatelji? Je li u pitanjujoš jedna laž?To mi je bio četvrti dan da jedem u kuhinji.Džeb, Ijan i ja smo ušli u dugačku i toplu prostoriju, u gomilu ljudi koji sutiho čavrljali o događajima od tog dana, ništa se nije desilo.Ništa se nije desilo.Nije bilo iznenadne tišine. Niko nije zastao da me prostreli pogledom.Činilo se da nas niko ne primećuje.Džeb me je usmerio ka praznom stolu, a onda je otišao da donese hleba zatroje. Ijan se smestio pored mene, neobavezno se okrećući ka devojcipreko puta. Bila je to mlada plavuša, nazvao ju je Pejdž.’’Kako idu stvari? Kako izdržavaš otkako nema Endija?’’ upita je.’’Bila bih dobro da nisam toliko zabrinuta,’’ reče mu, grizući se za usnu.’’Doći će uskoro,’’ uveri je Ijan. ’’Džared uvek svakog vrati kući. Vrlo jetalentovan.Nismo imali nikakvih nesreća ni problema otkako se on pojavio.Endi ćebiti dobro.’’Kada je spomenuo Džareda, u meni se probudila iskra interesovanja, aMelani, tako snena ovih dana, takođe se uzmuvala, ali Ijan nije rekao ništaviše. Samo je potapšao Pejdž po ramenu i okrenuo se da uzme hranu odDžeba.Džeb je seo pored mene i osvrnuo se po prostoriji s dubokim osećajemzadovoljstva koje mu se jasno ogledalo na licu. I ja sam razgledalaprostoriju, pokušavajući da vidim isto što i on. Ovde sigurno vlada takvaatmosfera kada ja nisam tu. Samo što se čini da im danas ne smetam.Mora da im je dojadilo da dopuštaju da im se uplićem u život.’’Stvari se smiruju,’’ primeti Ijan, obraćajući se Džebu.’’Znao sam da hoće. Svi smo mi ovde razumni.’’ Namrštila sam se zasebe.’’To je tačno za sada,’’ Ijan reče, smejući se. ’’Moj brat nije tu.’’’’Tačno,’’ složi se Džeb.Bilo mi je zanimljivo što Ijan ubraja sebe u razumne ljude. Da li jeprimetio da Džeb ne nosi oružje? Gorela sam od znatiželje, ali nisamsmela da rizikujem da to ističem, u slučaju da nije.Obrok se nastavio kao što je i počeo. Više im očigledno nisam bilazanimljiva.

MIN@

195

Kada se obrok završio, Džeb je rekao da zaslužujem odmor. Otpratio meje sve do vrata, ponovo glumeći džentlmena.’’Prijatno popodne želim, Lunjo,’’ reče, dotakavši obod svog zamišljenogšešira.Duboko sam udahnula da skupim hrabrost.’’Džebe, čekaj.’’’’Da?’’’’Džebe...’’ oklevala sam, pokušavajući da pronađem učtiv način da tosročim. ’’Ja... možda je to glupo s moje strane, ali nekako sam mislila dasmo prijatelji.’’Ispitivala sam mu lice, tražeći bilo kakvu promenu koja bi možda ukazalana to da će da me slaže. Delovao je samo ljubazno, ali šta ja znam olažovima?’’Naravno da jesmo, Lunjo.’’’’Zašto onda pokušavaš da me ubiješ?’’Njegove čupave obrve se spojiše iznenađeno.’’A zašto bi to pomislila, dušice?’’ Navela sam svoje dokaze.’’Nisi danas poneo pušku. A juče si me ostavio samu.’’ Džeb seosmehnu.’’Mislio sam da mrziš tu pušku.’’ Čekala sam na odgovor. ’’Lunjo, da teželim mrtvu, ne bi preživela ni onaj prvi dan.’’’’Znam,’’ promrmljah, počinjući da se osećam osramoćeno, ali neshvatajući zbog čega. Zbog toga mi je sve tako zbunjujuće. Džeb seveselo nasmeja.’’Ne, ne želim te mrtvu! U tome je cela poenta, mala. Navikavao sam ihna to da te viđaju, navodio sam ih da prihvate situaciju a da pri tom neshvate šta čine. Kao kad kuvaš žabu.’’Čelo mi se nabra kad čuh to ekscentrično poređenje. Džeb objasni.’’Ako ubaciš žabu u lonac ključale vode, odmah će iskočiti, ali ako stavištu žabu u lonac s mlakom vodom i polako je zagrevaš, žaba ne shvati štase dešava dok ne bude prekasno. Kuvana žaba.Radi se samo o tome da sestvari obavljaju postepeno.’’Promislila sam o tome na trenutak, setila sam se kako me ljudi danas nisuprimećivali za ručkom. Džeb ih je navikao na mene. Shvatanje toga me jena neki čudan način ispunilo nadom. Nada beše blesava stvar s obziromna situaciju u kojoj sam se nalazila, ali svejedno me je obuzela, nateravšime da sagledam stvari u povoljnijem svetlu.’’Džebe?’’’’Da?’’’’Jesam li ja žaba ili voda?’’ On se nasmeja.

MIN@

196

’’Ostaviću te da razmisliš o tome. Samo-ispitivanje je dobro za dušu.’’Ponovo senasmeja, ovog puta glasnije, dok se okretao da ode. ’’Igra reči nije bilanamerna.’’’’Čekaj... mogu li da pitam još nešto?’’’’Naravno. I rekao bih da je red na tebe, nakon svih pitanja koje sam jatebi postavio.’’’’Zašto si mi prijatelj, Džeb?’’Naborao je usne na trenutak, razmišljajući o odgovoru.’’Znaš da sam radoznao,’’ otpoče, a ja klimnuh. ’’E pa, ja dostaposmatram vas duše, ali nikad ne dođem u priliku da popričam svama. Imao sam toliko pitanja koja su se samo gomilala sve više iviše... Uz to, uvek sam mislio da onaj ko to želi može da se složi s gotovobilo kim. Ja volim da isprobavam svoje teorije. I eto tebe, jedne odnajfinijih devojaka koju sam ikad upoznao. Stvarno je zanimljivo imatidušu za prijatelja, i činjenica da sam u tome uspeo čini da se osećamnaročito posebnim.’’Namignuo mi je, poklonio se, i otišao.Činjenica da razumem Džebov plan mi nije olakšala stvari kada ga je onintenzivirao.Više uopšte nije nosio pušku sa sobom. Nisam znala gde je, ali sam barembila zahvalna što Džejmi ne spava s njom. Malo me je činilo nervoznim tošto je Džejmi bio nezaštićen sa mnom, ali zaključila sam da je on u stvariu manjoj opasnosti bez puške. Niko ne bi osetio potrebu da ga povrediako on sam ne predstavlja pretnju. Osim toga, niko više nije dolazio dame traži.Džeb je počeo da me šalje na male zadatke. Trkni do kuhinje po još jednuveknicu, još je gladan. Idi donesi kofu s vodom, ovaj ugao polja je suv.Izvuci Džejmija s predavanja, Džeb treba da popriča s njim. Da li jespanać proklijao? Idi proveri. Sećaš li se puta kroz južne pećine? Džebima poruku za Docu. Svaki put kada sam morala da izvršim neko od ovihjednostavnih naređenja, preznojavala sam se od straha. Usredsredila bihse na to da budem nevidljiva i hodala najbrže što sam mogla a da ne trčimkroz velike prostorije i mračne hodnike. Trudila sam se da grlim zidove ida gledam u zemlju. Povremeno bi razgovor zamro kad se pojavim, kaonekada, ali uglavnom su me ignorisali. Jedini put kada sam osetila da samu neposrednoj smrtnoj opasnosti bio je kad sam prekinula Šeronin čas daodvedem Džejmija. Pogled koji mi je Šeron uputila delovao je kao da ćesigurno biti propraćen nasilnom reakcijom. Ali dozvolila je Džejmiju daode klimnuvši glavom, nakon što sam, gušeći se, prošaptala svoju molbu,

MIN@

197

a kada smo se našli sami, on me je držao za ruku koja se tresla i rekao mida Šeron tako gleda svakoga ko joj prekine čas.Najgore je bilo kada sam morala da pronađem Docu, jer je Ijan insistiraoda mi pokaže put. Pretpostavljam da sam mogla da ga odbijem, ali Džebse nije pobunio na taj predlog, što je značilo da Džeb veruje da me Ijanneće ubiti. Bilo je daleko od utešnog testirati tu teoriju, ali činilo mi se datest neizbežno sledi. Da je Džeb pogrešio što mu veruje, onda bi Ijanuskoro dobio svoju priliku. Tako sam krenula s Ijanom kroz dugački crnijužni tunel kao da je reč o iskušenju.Preživela sam prvu polovinu. Doca je dobio svoju poruku. Činilo se danije iznenađen što vidi da me Ijan prati. Možda je u pitanju bila mojamašta, ali učinilo mi se da su razmenili značajne poglede. Napola samočekivala da me vežu za neka od Docinih nosila u tom trenutku. Odtih prostorija mi je i dalje pripadala muka. Ali Doca mi se samo zahvalio iotpustio me kao da je zauzet. Nisam baš bila sigurna šta radi, imao jenekoliko otvorenih knjiga i gomile i gomile papira na kojima kao da senije nalazilo ništa osim skica.Pri povratku, radoznalost je nadvladala strah.’’Ijane?’’ upitah, uz teškoću što prvi put izgovaram to ime.’’Da?’’ Zvučao je iznenađeno što sam mu se obratila.’’Zašto me još nisi ubio?’’ On frknu.’’To je baš neuvijeno.’’’’Mogao bi, znaš. Džeb bi se možda iznervirao, ali ne mislim da bi teubio.’’Šta ja to pričam? Zvuči kao da pokušavam da ga ubedim. Ugrizla sam seza jezik.’’Znam, reče samozadovoljnim tonom.Na trenutak je bilo tiho, čuo se samo odjek koraka, tihi prigušen, odzidova tunela.’’To mi se ne čini poštenim,’’ reče najzad Ijan. ’’Razmišljao sam dosta otome, i ne vidim kako bi tvoja smrt išta popravila. Bilo bi to kao pogubitiredova zbog ratnih zločina nekog generala. E sad, ne verujem ni u sveDžebove lude teorije, bilo bi lepo verovati, svakako, ali ne znači da jenešto stvarno tako samo zato što želiš da tako bude. Bilo da je u pravu iline, doduše, ne deluje mi kao da nam želiš ikakvo zlo. Moram da priznam,imam utisak da ti je taj mali veoma drag. Veoma je čudno gledati to.Kako bilo, dok god nas ne ugroziš, čini se... surovim ubiti te. Šta je jošjedan otpadnik na ovom mestu?’’Razmislila sam o izrazu otpadnik na trenutak. To je najbolji opis mene zakoji sam ikad čula.

MIN@

198

Gde sam se ja ikada uklopila!Kako je čudno što je Ijan, od svih ljudi, tako iznenađujuće nežan iznutra.Nisam ni slutila da surovost smatra negativnom osobinom.Čekao je u tišini dok sam promislila o svemu tome.’’Ako nećeš da me ubiješ, zašto si onda danas pošao sa mnom?’’ upitah.Ponovo je zastao pre nego što je odgovorio.’’Nisam siguran da...’’ oklevao je. ’’Džeb misli da su se stvari smirile, alija nisam potpuno siguran u to. Još uvek ima nekoliko ljudi... Kako bilo,Doca i ja pokušavamo da motrimo na tebe kad god možemo. Za svakislučaj. To što smo te poslali niz južni tunel meni je delovalo kao daiskušavamo sreću. Ali to je ono što Džeb najbolje radi, on iskušava srećudokle god može.’’’’Ti... ti i Doca pokušavate da me zaštitite?’’’’Čudan je ovo svet, zar ne?’’Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam mogla da odgovorim.’’Najčudniji’’ najzad se složih.

25.PRINUDA

Prošla je još jedna nedelja, možda dve, nije imalo mnogo smisla voditiračuna o vremenu ovde, gde je bilo toliko nevažno, a stvari su za menepostajale samo čudnije.Radila sam s ljudima svaki dan, ali ne uvek sa Džebom. Nekim danima mije društvo pravio Ijan, drugim Doca, nekad samo Džejmi. Plevila sampolja, mesila hleb i ribala stolove. Nosila sam vodu, kuvala supu od luka,prala odeću na suprotnom kraju crnog bazena i pekla ruke praveći onajkiseli sapun. Svako je odrađivao svoj deo posla, a budući da nisam imalaprava da budem ovde, pokušala sam da radim duplo napornije od ostalih.Nisam mogla da zaslužim svoje mesto, znala sam to, ali pokušala sam daučinim svoje prisustvo što lakšim.Saznala sam ponešto o ljudima oko sebe, uglavnom ih samo slušajući. Barsam saznala njihova imena.Žena kože boje karamele zvala se Lili i bila je iz Filadelfije. Imala jeironičan smisao za humor i dobro se slagala sa svima jer se nikad nijeprepirala. Mladić s bodljikavom crnom kosom, Ves, često je zurio u nju,ali ona kao da to nije primećivala. On je imao samo devetnaest godina, ipobegao je iz mesta zvanog Eureka u Montani. Pospana majka se zvalaLusina, a njena dva dečaka bili su Isaijai Fridom, Fridom je bio rođen bašovde u pećinama, porodio ga je Doca. Nisam mnogo viđala to troje; činilo

MIN@

199

se da je majka držala svoju decu što dalje od mene u ovom ograničenomprostoru. Čovek s retkom kosom i crvenim obrazima bio je Trudin muž;ime mu je bilo Džefri. Često su bili s još jednim starijim čovekom, Hitom,koji je bio Džefrijev najbolji prijatelj još od ranog detinjstva; njih troje suzajedno pobegli od invazije. Bledi ćovek bele kose zvao se Volter. Bio jebolestan, ali Doca nije znao šta mu je, nije bilo načina da se otkrije, nebez laboratorija i testova, i čak i ako bi Doca uspeo da postavi dijagnozu,nije bilo lekova kojima bi ga izlečio. Kako su se simptomi pogoršavali,Doca je počinjao da misli da se radi o nekoj vrsti raka. To me je mučilo,da gledam nekoga ko zaista umire od nečega što se tako lako leči. Volterse lako umarao, ali uvek je bio veseo. Žena sedoplave kose, čije oči,potpuno suprotno, behu crne, koja je donosila vodu drugima onog prvogdana u polju, bila je Hajdi. Trevis, Džon, Stenli, Rid, Kerol, Violeta, RutEn... Barem sam znala sva imena. Bilo je trideset pet ljudi u koloniji, odkojih je šest otišlo u poharu, uključujući Džareda. U pećinama je sada bilodvadeset devet ljudi, kao i jedan vrlo nepoželjan vanzemaljac.Takođe sam saznala nešto više o svojim susedima.Ijan i Kajl su delili pećinu u mom hodniku s prava dvoja vrata postavljenapreko ulaza. Ijan je bio počeo da spava s Vesom u drugom hodniku, uznak protesta zbog mog prisustva, ali ponovo se vratio nakon samo dvenoći. Druge pećine u blizini takođe su neko vreme bile prazne. Džeb mi jerekao da me se njihovi stanovnici plaše, što me je nasmejalo. Da li sedvadeset devet zvečarki plaši jednog usamljenog poljskog miša?Sada se Pejdž vratila u susednu prostoriju, u pećinu koju je delilasa svojim partnerom Endijem, zbog čijeg je odsustva žalila. Lili jebila s Hajdi u prvoj pećini, sa cvetnim čaršavom; Hit je bio u drugoj,s kartonom zalepljenim izolir trakom; a Trudi i Džefri su bili u trećoj, sprugastim jorgančetom. Rid i Violeta su se nalazili u jednoj pećini nizhodnik od moje, a njihovu privatnost štitio je uflekani i izlizani orijentalnitepih. Četvrta pećina u ovom hodniku pripadala je Doci i Šeron, a petaMegi, ali niko od to troje se nije vratilo..Doca i Šeron su bili zajedno, a Megi je u svojim retkim trenucimasarkastičnog humora zadirkivala Šeron da je bilo potrebno da dođedo kraha čovečanstva da Šeron pronađe savršenog čoveka, svakamajka želi doktora za zeta. Šeron nije bila ista devojka koju sam videla uMelaninim sećanjima. Da li su je godine života koje je provela sama sastrogom Megi izmenile u nešto vedriju verziju njene majke? Iako je njenodnos s Docom trajao kraće od mog boravka na ovom svetu, nije ni nakoji način pokazivala da ju je ta nova ljubav smekšala.

MIN@

200

Saznala sam o trajanju te veze od Džejmija. Šeron i Megi su retkozaboravljale da sam s njima u prostoriji, i tada su pazile šta pričaju. I daljesu mi bili najsnažnija opozicija, jedini ljudi ovde čije sam ignorisanjepočela da osećam kao agresivno neprijateljstvo.Pitala sam Džejmija kako su Šeron i Megi dospele tu. Da li su Džebapronašle same, stigle pre Džareda i Džejmija? Činilo se da on razumepravo pitanje: da li je Melanin poslednji pokušaj da ih pronađe biopotpuni promašaj? Džejmi mi je odgovorio da nije. Kada mu je Džaredpokazao Melaninu poslednju poruku, i objasnio da je nestala, bio mu jepotreban trenutak da ponovo progovori nakon toga, na licu sam muvidela šta je taj trenutak učinio obojici, otišli su da sami potraže Šeron.Megi je držala starinski mač uperen u Džareda dok je pokušavao daobjasni; bilo je to za dlaku. Nije im trebalo dugo da dešifruju Džebovuzagonetku kada su Megi i Džared udružili snage. Njih četvoro su stigli doi pećina pre nego što sam se ja preselila iz Čikaga u San Dijego,Kada smo Džejmi i ja govorili o Melani, to nije bilo toliko teško kao štobi trebalo da bude. Ona je uvek učestvovala u tim razgovorima,ublažavajući mu bol, olakšavajući moju nelagodu, iako je malogovorila. Skoro da mi se više nije ni obraćala, a kada jeste, bilo je toprigušeno; ponekad nisam bila sigurna da li sam je zaista čula ili se radilosamo o mojoj ideji toga šta bi ona mogla da pomisli. Ali trudila se zbogDžejmija. Kada bih je čula, uvek je to bilo s njim. Kada nije govorila,oboje smo osećali njeno prisustvo.’’Zašto je Melani toliko tiha sada?’’ upita me Džejmi kasno jedne noći.Barem me za promenu nije gnjavio Paukovima i Vatrožderima. Obojesmo bili umorni, proveli smo dug dan u branju šargarepe. Probadalo me ukrstima.’’Teško joj je da govori. Njoj je za to potrebno mnogo više truda nego tebii meni. Ona nema više ništa što tako zaželi da kaže.’’’’Pa šta radi po ceo dan?’’’’Mislim da sluša. Izgleda da ne znam.’’’’Čuješ li je sada?’’’’Ne.’’Zevnula sam, i on se ućutao. Pomislila sam da spava. I ja sam bila na putuda zaspim.’’Misliš li da će otići? Da će nestati?’’ šapnu Džejmi iznenada. Glas muzadrhta kod poslednje reči.Ja nisam lažov i ne mislim da bih mogla da slažem Džejmija čak i dajesam. Pokušala sam da ne mislim o ishodu i posledicama mojih osećanjaprema njemu. Jer šta znači ako je najveća ljubav koju sam ikad osetila za

MIN@

201

svojih devet života, prvi pravi osećaj porodice, materinskog instinkta,usmeren prema jednom stranom obliku života? Odgurnula sam tu misao.’’Ne znam,’’ rekoh mu. A onda, pošto je to bilo tačno, dodala sam:’’Nadam se da neće.’’’’Da li je voliš kao i mene? Da li si je mrzela, kao i ona tebe?’’’’To je drugačije od onoga kako tebe volim. I nikad je nisam stvarnomrzela, čak ni u početku. Veoma sam je se plašila, i bila sam ljuta štozbog nje ne mogu da budem kao i svi drugi. Ali sam se uvek, uvek divilasnazi, a Melani je najsnažnija osoba koju sam ikad upoznala.’’ Džejmi senasmeja.’’Ti si se plašila nje?’’’’Ne misliš da tvoja sestra ume da bude strašna? Sećaš se kada si odlutaopredaleko uz kanjon, i kada je, pošto si se kasno vratio kući, dobila „divljii siktavi napad", kako je to Džared nazvao?’’Zakikotao se od uspomene na taj događaj. Bila sam zadovoljna, jer sammu skrenula misli s njegovog bolnog pitanja.Želela sam da na svaki način očuvam mir sa svim novim prijateljima.Pomislih kako sam spremna na bilo šta, ma koliko bilo naporno ilismrdljivo, ali ispostavilo se da nisam u pravu.’’Nešto sam razmišljao...’’ reče mi Džeb jednog dana, možda dve nedeljenakon što su se svi „smirili". Počela sam da mrzim te Džebove reči.’’Sećaš se da sam ti pričao da ćeš možda ovde malo podučavati?’’Moj odgovor beše kratak.’’Da.’’’’Pa, šta kažeš na to?’’ Nisam morala da razmišljam o tome.’’Ne.’’Zbog tog odbijanja prožeo me neočekivani osećaj krivice. Nikad ranijenisam odbila poziv. To mi se činilo sebičnim. Mada, naravno, ovo nijebilo isto. Duše nikada ne bi zahtevale od mene da učinim nešto takosamoubilački.On se namršti, nabravši svoje guste obrve.’’Zašto da ne?’’’’Šta misliš kako bi se to dopalo Šeron?’’ upitah ga mirno. Bio je to samojedan argument, ali možda najsnažniji.Klimnuo je, i dalje se mršteći, priznajući da imam pravo.’’To je za opšte dobro,’’ progunđa. Frknula sam.’’Opšte dobro? Zar to ne bi bilo da me ubiješ?’’’’Lunjo, to je kratkovido gledanje na stvari,’’ reče svađalački, kao da jemoj odgovor bio ozbiljan pokušaj da ga ubedim. ’’Pruža nam se veomaneobična prilika za učenje. Bilo bi šteta da se to proćerda.’’

MIN@

202

’’Zaista ne mislim da iko želi da uči od mene. Ne smeta mi da razgovarams tobom ili Džejmijem...’’’’Nije bitno šta oni žele,’’ insistirao je Džeb. ’’Radi seo tome šta je dobroza njih. Kao čokolada spram brokolija. Trebalo bi da saznaju više osvemiru, da ne pominjem nove stanovnike naše planete.’’’’Kako će im to pomoći, Džebe? Misliš li da znam nešto što bi moglouništiti duše? Da preokrene situaciju? Džebe, gotovo je.’’’’Nije gotovo sve dok smo ovde,’’ reče, osmehujući se da mi stavi doznanja da me opet zadirkuje. ’’Ne očekujem da postaneš izdajica i da namdaš neko superoružje. Samo mislim da bi trebalo da znamo više o svetu ukome živimo.’’Trgla sam se na reč izdajica.’’Ne bih mogla da ti dam oružje sve i da hoću, Džebe. Nemamo nikakvuveliku slabost, Ahilovu petu. Nemamo zakletih neprijatelja tamo usvemiru koji bi vam dotrčali u pomoć, nema virusa koji će nas zbrisati iostaviti vas žive. Žao mi je.’’’’Nemoj da brigaš.’’ Stisnuo je pesnicu i šaljivo me udario po ruci. ’’Nomožda se iznenadiš. Rekao sam ti da ovde zna da bude dosadno. Ljudi ćemožda želeti da čuju tvoje priče više nego što misliš.’’Znala sam da Džeb neće odustati. Da li je Džeb u stanju da prizna poraz?Sumnjam.Za vreme obroka sam obično sedela sa Džebom i Džejmijem, ako nije biou školi ili zauzet negde drugde. Ijan je uvek sedeo u blizini, iako ne baš snama. Nisam u potpunosti prihvatila ideju o njemu u ulozi mogtelohranitelja, koju je sam sebi dodelio. Činilo se previše dobro da bi biloistinito i stoga, prema ljudskoj filozofiji, očigledno neistinito.Nekoliko dana nakon što sam odbila Džebov zahtev da podučavam ljude„za njihovo dobro", Doca je došao i seo pored mene tokom večere. Šeronje ostala tamo gde je bila, u uglu najdaljem od mesta gde sam običnosedela. Bila je sama danas, bez majke. Nije se okrenula da gleda Docukako mi prilazi. Njena živopisna kosa bila je upletena u visoku punđu, pasam videla da joj je vrat ukočen, a ramena iskrivljena, napeta i nesrećna.Poželela sam odmah da odem, pre nego što Doca stigne da mi kaže to štoželi, da ne bi ispalo da sam u nekom dosluhu s njim.Ali Džejmi je bio sa mnom, i uhvatio me je za ruku kada je video da mi seu očima javlja poznati panični pogled. Razvio je neverovatnu sposobnostda oseti kad se plašim. Uzdahnula sam i ostala na svom mestu. Verovatnobi trebalo više da mi smeta što sam takav rob želja tog deteta.’’Kako je?’’ upita Doca neobaveznim glasom, skliznuvši za sto do mene.

MIN@

203

Ijan, koji se nalazio na koji metar od nas, okrenu se tako da je izgledalokao da je deo naše grupe. Slegnuh ramenima.’’Danas smo kuvali supu,’’ izjavi Džejmi. ’’Oči me i dalje peku.’’Doca podiže svoje jarkocrvene šake.’’Sapun.’’ Džejmi se nasmeja.’’Pobedio si.’’ Doca se podrugljivo nakloni, pa se okrenu prema meni.’’Lunjo, imam pitanje za tebe...’’ Pustio je da mu glas zamre. Podiglasam obrve.’’Pa, pitao sam se... Od svih različitih planeta s kojima si upoznata, kojavrsta jeFizički najbliža ljudskom rodu?’’ Trepnuh.’’Zašto?’’’’Samo dobra stara biološka radoznalost. Pretpostavljam da samrazmišljao o vašimIsceliteljima... Gde oni stiču znanje da leče, a ne samo da sanirajusimptome, kao što si rekla?’’Doca je govorio glasnije nego što je bilo potrebno, a njegov blagi glasprenosio se dalje nego obično. Nekoliko ljudi je podiglo pogled, Trudi iDžefri, Lili, Volter...Čvrsto sam obmotala ruke oko sebe, trudeći se da zauzmem što manjeprostora.’’To su dva različita pitanja,’’ promrmljah. Doca se osmehnu i jednomrukom mi pokaza da nastavim. Džejmi mi stisnu šaku. Uzdahnula sam.’’Verovatno Medvedi s Planete Magle.’’’’Gde žive kandžozveri?’’ šapnu Džejmi. Klimnuh.’’Kako su to oni slični?’’ Doca beše uporan. Prevrnula sam očima,osećajući Džebove prste u ovome, ali sam nastavila.’’Bliski su sisarima na mnogo načina. Krzno, topla krv. Njihova krv nijebaš kao vaša, ali obavlja suštinski isti posao. Imaju slične emocije, istupotrebu za društvenom interakcijom i kreativne ventile...’’Kreativne?’’ Doca se naže napred, očaran, ili pretvarajući se da jeočaran. ’’Kako to?’’ Pogledala sam u Džejmija.’’Ti znaš. Zašto ne kažeš Doci?’’’’Možda ću pogrešiti.’’’’Nećeš.’’ On pogleda u Docu, koji klimnu.’’Pa, vidiš, oni imaju fenomenalne ruke.’’ Džejmi je skoro odmah postaoushićen. ’’Imaju nekakve duple zglobove, mogu da ih savijaju u obasmera.’’ Savio je svoje prste, kao da pokušava da ih okrene unazad.’’Jedna strana im je meka poput mog dlana, ali je druga oštra poputžileta! Oni seku led, prave skulpture od leda. Prave gradove sve u

MIN@

204

kristalnim zamkovima koji se nikada ne tope! To je divno, zar ne,Lunjo?’’ Okrenuo se ka meni tražeći podršku. Klimnula sam glavom.’’Oni vide drugačiji raspon boja; led je sav u dugama. Oni se veomaponose svojim gradovima. Uvek se trude da ih još više ulepšaju. Čula samza jednog Medveda kog smo zvali... pa, nešto kao Tkač Sjaja, ali to boljezvuči na njihovom jeziku, zbog toga što led kao da je znao šta on želi isam mu se oblikovao u snovima. Jednom prilikom sam ga srela i videlanjegove tvorevine. To mi je jedna od najlepših uspomena.’’’’Oni sanjaju?’’ upita Ijan tiho. Osmehnula sam se suvo.’’Ne tako živo kao ljudi.’’’’Kako tvoji Iscelitelji dobijaju svoja znanja o fiziologiji neke nove vrste?Oni su naovu planetu došli pripremljeni. Gledao sam kako sve počinje, gledao samkako smrtno bolesni pacijenti izlaze iz bolnice čitavi...’’ Na Docinomuskom čelu pojavi se bora u obliku slova V od mrštenja. Mrzeo jeosvajače, kao i svi, ali im je, za razliku od svih, takođe i zavideo.Nisam htela da odgovorim. U tom trenutku su nas svi slušali, samo štoovo nije bila bajka o Medama koji oblikuju led. Ovo je bila priča onjihovom porazu. Doca je čekao, mršteći se.’’Oni... oni uzimaju uzorke,’’ promrmljah. Ijan se naceri s razumevanjem.’’Vanzemaljske otmice.’’ Ignorisala sam ga. Doca napući usne.’’Ima smisla.’’ Tišina u prostoriji me je podsetila na moj prvi boravak tu.’’Gde je nastala vaša vrsta?’’ upita Doca. ’’Da li se sećate? Mislim, kaovrsta, da li znate kako ste evoluirali?’’’’Na Poreklu, odgovorih, klimajući glavom. ’’dalje živimo tamo. Tamosam... rođena.’’’’To je prilično posebno,’’ dodade Džejmi. ’’Retkost je sresti nekoga sPorekla, zar ne? Većina duša pokušava da ostane tamo, zar ne, Lunjo?’’Nije čekao na moj odgovor. Počela sam da žalim zbog toga što sam mutako detaljno odgovarala na pitanja svake noći.’’Znači, kada neko nastavi dalje, na druge planete, to ga čini gotovo...slavnom ličnošću? Ili poput člana kraljevske porodice.’’Osetila sam kako mi se obrazi zagrevaju.’’To je kul mesto,’’ nastavi Džejmi. ’’Puno oblaka, uz mnoštvoraznobojnih slojeva. To je jedina planeta gde duše mogu da žive izvannekog domaćina vrlo dugo. Domaćini na Poreklu su takođe veoma lepi,imaju nekakva krila i mnoštvo pipaka i krupne srebrne oči.’’ Doca senagnuo napred, s licem u šakama.’’Da li pamte kako se formirao odnos između domaćina i parazita? Kakoje počela kolonizacija?’’

MIN@

205

Džejmi pogleda u mene, sležući ramenima.’’Oduvek smo takvi,’’ odgovorila sam polako, još uvek nevoljno. ’’Baremotkako smo postali dovoljno inteligentni da spoznamo sebe. Otkrila nas jejedna druga vrsta, Lešinari tako ih zovemo ovde, mada više zbog njihovogkaraktera nego zbog izgleda. Bili su... neljubazni. A onda smo otkrili damožemo da se spojimo s njima kao što smo to činili i sa svojim izvornimdomaćinima. Kada smo jednom uspostavili kontrolu nad njima, iskoristilismo njihovu tehnologiju. Prvo smo zauzeli njihovu planetu, a onda smo ihpratili do Planete zmajeva i Letnjeg sveta, divnih mesta koja su Lešinaritakođe tretirali neljubazno. Počeli smo s kolonizacijom; naši domaćini suse razmnožavali mnogo sporije od nas, a i kratko su živeli. Počeli smodalje da istražujemo svemir...’’Zaćutala sam, svesna mnoštva očiju na svom licu. Samo je Šeronnastavila da skreće pogled.’’Govoriš o tome kao da si bila prisutna,’’ Ijan tiho primeti. ’’Pre kolikovremena se to desilo?’’’’Nakon što su ovde živeli dinosaurusi, ali pre vas ja nisam bila tamo, alisećam se ponečega što je majka moje bake zapamtila.’’’’Koliko si ti uopšte stara?’’ upita Ijan, nagnuvši se k meni, gledajući meprodorno svojim jarkoplavim očima.’’Ne znam u zemaljskim godinama.’’’’Po slobodnoj proceni?’’ insistirao je.’’Možda nekoliko hiljada godina.’’ Slegnula sam ramenima. ’’Neračunam godine koje provedem u hibernaciji.’’ Ijan se uspravi,zaprepašćen.’’Čoveče, ti si baš stara,’’ izusti Džejmi u jednom dahu.’’Ali u jednom veoma realnom smislu, mlađa sam od tebe,’’ promrmljah.’’Nemam ni godinu dana. Osećam se kao dete sve vreme.’’Uglovi Džejmijevih usana blago se izviše. Dopala mu se ideja da jezreliji od mene.’’Kakav je proces starenja kod vaše vrste?’’ upita Doca. ’’Koliki vam ježivotni vek?’’’’Nemamo ga,’’ rekoh mu. ’’Sve dok imamo zdravog domacina možemoda živimo zauvek.’’Začuo se tihi žamor. Ljutit?, uplašen?, zgađen? nisam mogla da procenimtačno kakav, ali kovitlao se ivicama pećine, i uvidela sam da moj odgovornije bio mudar; shvatila sam šta će im značiti ove reči.’’Divno.’’ Ta tiha, gnevna reč došle su iz Šeroninog pravca, ali ona se nijeokrenula.

MIN@

206

Džejmi mi je stegnuo šaku, ugledavši mi ponovo u očima želju dazbrišem. Ovoga puta sam je nežno izvukla iz njegove.’’Nisam više gladna,’’ šapnuh, iako je moj hleb stajao jedva dirnut nastolu pored mene. Skočila sam dole i pobegla, grleći zid.Džejmi je krenuo za mnom. Sustigao me je na velikom trgu s bakom i daomi ostatke mog hleba.’’Bilo je veoma zanimljivo, stvarno,’’ reče mi. ’’Ne mislim da je ikopreviše uznemiren.’’’’Džeb je nagovorio Docu na ovo, zar ne?’’’’Dobro pričaš priče. Kad svi to saznaju, hteće da ih čuju. Baš kao i ja iDžeb.’’’’A šta ako ne želim da ih pričam?’’ Džejmi se namršti.’’Pa, pretpostavljam da onda... ne treba to da radiš. Ali deluje kao da ti nesmeta da meni pričaš priče.’’’’To je drugačije. Tebi se sviđam.’’ Mogla sam reči: Ne želiš da meubiješ, ali bi gaimplikacija toga uznemirila.’’Kad te ljudi jednom upoznaju, svima ćeš se svideti. Ijanu i Doci sesviđaš.’’Ijanu i Doci se ne sviđam, Džejmi. Oni su samo bolesno radoznali.’’’’E, baš im se sviđaš.’’’’Uh,’’ zastenjah. Već smo stigli do naše sobe. Gurnula sam paravan ustranu i bacila se na dušek. Džejmi je seo manje silovito pored mene irukama obujmio kolena.’’Nemoj da se ljutiš,’’molio me. ’’Džeb ima dobre namere.’’ Ponovo samzastenjala.’’Neće biti tako strašno.’’’’Doca će ovo raditi svaki put kad uđem u kuhinju, zar ne?’’Džejmi postiđeno klimnu.’’Ili Ijan. Ili Džeb.’’’’Ili ti.’’’’Svi hoćemo da znamo.’’Uzdahnula sam i okrenula se na stomak.’’Da li baš svaki put mora da bude kako Džeb kaže?’’Džejmi je razmislio na trenutak, a onda klimnuo glavom.’’Otprilike, da.’’Odgrizla sam veliki komad hleba. Kada sam završila sa žvakanjem, reklasam ’’Mislim da ću od sada ovde jesti.’’’’Ijan će te sutra ispitivati kad budeš plevila spanać. Džeb ga ne tera, on tosam hoće.’’

MIN@

207

’’Pa, to je divno.’’’’Prilično si dobra kad je reč o sarkazmu. Mislio sam da paraziti, hoćureći duše, ne vole negativni humor. Samo vedre stvari.’’’’Ovde bi brzo naučili, mali.’’ Džejmi se nasmeja, a potom me uze zaruku.’’Nije ti užasno ovde, zar ne? Ne osećaš se jadno, zar ne?’’Njegove krupne oči boje čokolade bile su ispunjene nemirom.Spustila sam obraz u njegovu šaku.’’Dobro sam,’’ rekoh mu, i u tom trenutku, to beše cela istina.

26.POVRATAK

Iako se ni u jednom trenutku nisam složila s tim, postala sam nastavnikkojeg je Džeb tražio. Moj „čas" je bio neformalan. Odgovarala sam napitanja svake noći nakon večere. Primetila sam da me, sve dok na topristajem, Ijan, Doca i Džeb ostavljaju na miru tokom dana kako bihmogla da se usredsredim na svoje obaveze. Uvek smo se sastajali ukuhinji; volela sam da pomažem u mešenju hleba dok sam pričala. To mije pružalo izgovor da zastanem pre no što ću odgovoriti na neko teškopitanje i omogućavalo mi je da negde gledam kad sam htela da izbegnemnečiji pogled. U mojoj glavi se to činilo odgovarajućim; moje reči suponekad bile uznemirujuće, ali su moja dela uvek bila za njihovo dobro.Nisam htela da priznam da je Džejmi u pravu. Jasno je da me ljudi nevole. Ne mogu; ja nisam jedna od njih. Džejmi me voli, ali to je samoneka čudna hemijska reakcija daleko od racionalnog. Džeb me voli, aliDžeb je lud. Ostali nisu imali nikakav izgovor.Ne, nisu me voleli. Ali stvari su se promenile kada sam počela da pričam.Prvi put sam to primetila onog jutra nakon što sam odgovarala na Docinapitanja za večerom; bila sam u crnom kupatilu, perući odeću s Trudi, Lili iDžejmijem.’’Možeš li mi dodati sapun molim te, Lunjo?’’ upita Trudi s moje levestrane.Struja mi je prošla celim telom kada sam čula kako ženski glas izgovaramoje ime. Ukočeno sam joj dodala sapun, a potom isprala peckavi osećajs ruke.’’Hvala ti,’’ dodade.’’Nema na čemu,’’ promrmljah. Glas mi je pukao na poslednjem slogu.Prošla sam pored Lili u hodniku dan kasnije kada sam tražila Džejmijapre večere.

MIN@

208

’’Lunjo,’’ reče, klimnuvši glavom.’’Lili,’’ odgovorila sam, suvog grla.Uskoro me nisu samo Doca i Ijan ispitivali za večerom. Iznenadilo me jeko je bio najglasniji: iscrpljeni Valter, čije je lice poprimilozabrinjavajuću nijansu sive boje, bio je beskrajno zainteresovan za SlepeMiševe s Raspevanog sveta. Hit, koji je obično bio tih, i dopuštao Trudi iDžefriju da govore umesto njega, bio je vrlo neposredan tokom ovihvečeri. Bio je nekako opčinjen Svetom Vatre, i mada je to jedna od pričakoju najmanje volim da pričam, zasipao me je pitanjima dok nije čuosvaki detalj koji znam. Lili je zanimala mehanika stvari, htela je da znašto više o brodovima koji su nas prevozili od jedne do druge planete, onjihovim pilotima, o njihovom gorivu. Lili sam objasnila kriogenekapsule, nešto što su svi videli, ali je malo njih razumelo njihovu svrhu.Stidljivi Ves, koji je obično sedeo blizu Lili, nije se raspitivao o drugimplanetama, već o ovoj. Kako to funkcioniše? Bez novca, bez nadoknadeza rad, zašto se naše društvo duša ne raspada?Pokušala sam da mu objasnim da se taj život ne razlikuje toliko odživota u pećinama. Zar ne radimo svi bez novčane nadoknade ijednako delimo proizvode svog rada?’’Da,’’ prekinu me, odmahujući glavom. ’’Ali ovde je drugačije: Džebima pušku za zabušante.’’Svi su pogledali Džeba, koji je namignuo, a onda su se svi nasmejali.Džeb je bio prisutan otprilike svako drugo veče. Nije učestvovao; samo jezamišljeno sedeo u pozadini, povremeno se osmehujući. Bio je u pravu zafaktor zabave; nekim čudom, jer svi imamo noge, situacija me podsetilana Svevideće Morske Trave. Kod njih je postojala posebna titula zazabavljače, poput Utešitelja ili Iscelitelja ili Tragača. Ja sam bila jedan odPripovedača, pa prelazak na poziv nastavnika ovde na Zemlji nije biotolika promena za mene, barem u smislu profesije.Stvari su bile skoro iste u kuhinji nakon mraka, gde je miris dima ipečenog hleba ispunjavao prostoriju. Svi su zaglavili ovde, pustili sukorenje. Moje priče su bile nešto novo, nešto o čemu se može razgovaratimimo uobičajenih stvari, istih teških kućnih poslova koji su sebeskonačno ponavljali, istih trideset pet lica, istih uspomena na druga licakoja su sa sobom nosila isti bol, isti strah i isti očaj koji su već dugo dobropoznati saputnici. I tako je kuhinja uvek bila puna tokom mojihneobaveznih časova. Samo su Šeron i Megi bile upadljivo i upornoodsutne.Bila je to otprilike četvrta nedelja moje neformalne nastave, kada se životu pećinama ponovo promenio.

MIN@

209

Kuhinja je bila krcata, kao i obično. Džeb i Doca su bili jedini koji sunedostajali osim uobičajene dvojke. Na stolu do mene nalazio se metalnipleh s tamnim veknicama od testa, dobro naraslih. Bile su spremne da seubace u pećnicu čim prethodni pleh bude gotov. Trudi je na svakihnekoliko minuta proveravala da ništa ne zagori.Često sam pokušavala da nagovorim Džejmija da govori umesto menekada bi dobro znao priču. Volela sam da gledam kako mu se lice zari odushićenja, i kako koristi ruke da slika u vazduhu.Te večeri je Hajdi želela da zna više o Delfinima, pa sam zamolilaDžejmija da joj odgovori na pitanja što bolje ume. Ljudi su uvek govorilis tugom kad su se raspitivali o našem najnovijem osvajanju. Videli suDelfine kao ogledala sebe samih u prvim godinama okupacije. Hajdinetamne oči, zabrinute ispod sedoplavih šiški, bile su skupljene odsaosećanja dok je postavljala pitanja.’’Deluju više kao ogromni vilin-konjici nego kao ribe, zar ne, Lunjo?’’Džejmi je skoro uvek pitao za potvrdu, iako nikad nije čekao na mojodgovor. ’’Svi imaju kožu, doduše, s tri, četiri, ili pet pari krila, uzavisnosti od toga koliko su stari, zar ne? Tako da oni na neki način letekroz vodu; ona je lakša nego voda ovde, manje je gusta. Imaju pet, sedamili devet nogu, u zavisnosti od toga kog su pola, zar ne, Lunjo? Imaju trirazličita pola. Imaju vrlo duge ruke sa čvrstim i snažnim prstima kojimamogu da grade najrazličitije stvari. Prave gradove pod vodom od čvrstihbiljaka koje tamo rastu, nalik drveću, ali drugačije. Nisu napredni kao mi,zar ne, Lunjo? Jer nikad nisu napravili svemirski brod, niti, naprimer, telefone za komunikaciju. Ljudi su bili napredniji.’’Trudi je izvukla pleh s pečenim veknicama, a ja sam se sagnula dagurnem sledeći s naraslim testom u vrelu i zadimljenu furunu. Bilo mi jepotrebno malo udaranja i balansiranja da ga pravilno stavim unutra.Dok sam se znojila pred vatrom, začula sam nekakvo komešanje ispredkuhinje, koje je odjekivalo hodnikom dolazeći odnekud iz pećina. Bilo jeteško, uza sve nasumične odjeke i ovdašnju čudnu akustiku procenitirazdaljine.’’Hej!’’ povika Džejmi iza mene, i ja se okrenuh taman na vreme da muvidim potiljak dok je istrčavao na vrata.Ispravila sam se iz čučnja i krenula za njim, instinktivno ga prateći.’’Čekaj,’’ reče Ijan. ’’Vratiće se. Reci nam još nešto o Delfinima.’’Ijan je sedeo na stolu kraj pećnice, na vrelom mestu koje ja ne bihodabrala, zbog čega je bio dovoljno blizu da pruži ruku i dodirne mizglob. Šaka mi je ustuknula pred tim neočekivanim dodirom, ali ostalasam na mestu.

MIN@

210

’’Šta se događa tamo?’’ upitah. I dalje sam čula nekakvu gungulu, učinilomi se da čujem Džejmijev uzbuđen glas pomešan s drugima.Ijan slegnu ramenima.’’Ko zna? Možda Džeb...’’ Slegnuo je ramenima ponovo, kao da nije biodovoljno zainteresovan da se gnjavi da to otkrije. Bio je ležeran, ali mu seu očima videla nekatenzija koju nisam razumela.Bila sam sigurna da ću uskoro otkriti, pa sam i ja slegnula ramenima, ipočela da objašnjavam neverovatno složene porodične odnose Delfinadok sam pomagala Trudi da naslaže topao hleb u plastične posude.’’Šest od njih devet... baba i deda, takoreći, tradicionalno ostaju s larvamatokom prve faze razvoja, a tri roditelja rade sa svojih šest baba i deda nanovom krilu porodičnog boravka u koji će se mladi useliti kada budupokretni, objašnjavala sam, očiju uprtih u veknice u rukama, a ne upubliku, kao obično, kada začuh uzdah iz zadnjeg dela prostorije.Nastavila sam automatski sa sledećom rečenicom dok sam posmatralapubliku da vidim koga sam uznemirila. ’’Preostale babe i dede seprema običaju uključuju...’’Nikoga nisam uznemirila ja. Sve glave behu okrenute u istom pravcu ukom sam i sama gledala. Pogled mi prelete preko njihovih glava, domračnog izlaza.Prvo što sam ugledala bila je Džejmijeva mršava figura, koja se držala zanečiju ruku. Za ruku nekoga ko beše toliko prljav, od glave do pete, da seskoro stopio s pećinskim zidom. Taj neko je bio previše visok da budeDžeb, a Džeb se, osim toga, nalazio tik iza Džejmijevog ramena. Čak i sove razdaljine videla sam da su se Džebove oči suzile a nos mu se nabrao,kao da je zabrinut, što je bila retka emocija za Džeba. Isto tako sam videlada Džejmijevo lice sija od čiste radosti.’’Sad će biti veselo,’’ promrmlja Ijan pored mene, a glas mu je bio tolikotih da se jedva čuo od pucketanja plamena.Prljavi muškarac za koga se Džejmi i dalje pridržavao zakorači napred.Podiže polako jednu šaku, kao da to čini mahinalno, i stisnu je u pesnicu.Iz pravca prljave figure začu se Džaredov glas, ravan, savršeno lišen bilokakvog osećanja.’’Šta ovo znači, Džebe?’’Grlo mi se steglo. Pokušala sam da progutam i otkrila da ne mogu.Pokušala sam da dišem, i nisam uspela. Srce mi je neujednačeno lupalo.Džared! Melanina radosna misao beše glasna, tihi krik oduševljenja.Najednom mi je snažno oživela u glavi. Džared je stigao kući!

MIN@

211

’’Lunja nas sve podučava o svemiru,’’ stade Džejmi nestrpljivo dablebeće, nekako ne primećujući Džaredov gnev, možda je bio i suvišeuzbuđen da obrati pažnju na to.’’Lunja?’’ ponovi Džared tihim glasom, skoro nalik režanju.Iza njega u hodniku nalazilo se još prljavih prikaza. Primetila sam ih tekkada su njegovo režanje propratili zaprepašćenim mrmljanjem. Jednaplava glava se podiže iz sleđene publike. Pejdž je skočila na noge.’’Endi!’’ povika i poče posrćući da se probija kroz ljude koji su sedeli okonje. Jedan od prljavih ljudi je obišao Džareda i uhvatio je u trenutku kadaje skoro pala preko Vesa. ’’O, Endi!’’ jecala je, a ton njenog glasa podsetime na Melanin.Pejdžin izliv je u trenutku promenio atmosferu. Tiha svetina poče dažamori, a većina se podiže na noge. Taj zvuk se sada pretvorio udobrodošlicu, kako je većina krenula da se pozdravi s povratnicima.Pokušala sam da pročitam njihove čudne izraze lica dok su se usiljenoosmehivali i krišom virili u mom pravcu. Nakon jedne duge i sporesekunde, vreme oko mene kao da se zgusnulo, zaledivši me u mestu,shvatila sam je izraz kojem sam se čudila bio krivica.’’Biće sve u redu, Lunjo,’’ promrmlja tiho Ijan. Pogledala sam gaunezvereno, tragajući za istim osećajem krivice na njegovom licu. Nisamga pronašla, već samo odbrambeno sužavanje njegovih živahnih očiju dokje zurio u pridošlice.’’Šta je ovo, do đavola, ljudi?’’ zagrme neki novi glas. Kajl, kogaje bilo lako prepoznati po veličini uprkos prljavštini, progurao se poredDžareda krećući se ka... meni. ’’Dopuštate tom stvorenju da vas laže?Jeste li svi poludeli? Ili je ono dovelo Tragače ovamo? Jeste li sada sviparaziti?’’Mnoge glave se pognuše od stida. Samo nekoliko njih ostade da stojičvrsto uzdignuta čela,pravih ramena: Lili, Trudi, Hit, Ves... i slabašniVolter, od svih ljudi.’’Polako, Kajl’’ reče Volter svojim slabašnim glasom. Kajl ga jeignorisao. Odsečno je hodao ka meni, a njegove oči, iste živahne oči bojekobalta kao kod njegovog brata, sijale su od gneva. Ja, međutim, nisammogla da gledam u njega, pogled mi se stalno vraćao na Džaredovomračno obličje, dok sam pokušavala da pročitam izraz na njegovomzagonetnom licu.Melanina ljubav me je preplavila kao jezero koje probija branu, još miviše skrećući pažnju s razjarenog divljaka koji je brzo prelazio turazdaljinu. Ijan mi je skliznuo u vidno polje, pomerajući se da se postavi

MIN@

212

ispred mene. Napregnula sam vrat u stranu kako bih nesmetano videlaDžareda.’’Stvari su se promenile dok si bio odsutan, brate.’’ Kajl je zastao, licaoklembešenog od neverice.’’Jesu li onda došli Tragači, Ijane?’’’’Ona nam nije pretnja’’Kajl zaškrguta zubima, i krajičkom oka videh da traži nešto u džepu.To mi je najzad privuklo pažnju. Ustuknula sam, očekujući oružje. Rečimi se skotrljaše s jezika u vidu prigušenog šapata.’’Nemoj mu stajati na putu, Ijane.’’Ijan nije odgovorio na moju molbu. Bila sam iznenađena količinomstrepnje koju je ovo izazvalo u meni, koliko nisam želela da on budepovređen. Nije bila u pitanju instinktivna zaštita, potreba za zaštitomduboka do srži, koju sam osećala prema Džejmiju, ili čak Džaredu.Samo sam znala da Ijan ne treba da bude povređen dok pokušava da mezaštiti. Kajlova šaka se ponovo podiže, i iz nje zasija svetlo. Uperio ga jeIjanu u lice, i zadržao ga tamo na trenutak. Ijan nije ustuknuo predsvetlošću.’’Šta je onda u pitanju?’’ upita Kajl, vraćajući baterijsku lampu u džep.’’Ti nisi parazit. Kako je tebe obrlatilo ?’’’’Smiri se, i sve ćemo ti ispričati.’’’’Ne.’’To suprotstavljanje nije poteklo od Kajla već odnekud iza njega.Posmatrala sam Džareda kako polako hoda ka nama kroz tihe posmatrače.Dok se približavao, sa Džejmijem koji ga je i dalje stiskao za ruku,unezveren, mogla sam bolje da pročitam njegov izraz lica ispod te maskeod prljavštine. Čak ni Melani, gotovo luda od sreće zbog njegovogbezbednog povratka, nije mogla pogrešno da protumači taj izraz gađenja imržnje.Džeb je protraćio svoj trud na pogrešne ljude. Nije važno da li Trudi iliLili govore sa mnom, to što se Ijan postavio između svog brata i mene,niti to što ni Šeron i Megi nisu načinile nikakav neprijateljski pokret umom pravcu. Jedina osoba koju je trebalo ubediti sada je, konačno, donelasvoju odluku.’’Ne mislim da iko treba da se smiri,’’ procedi Džared kroz zube.’’Džebe’’ nastavi on, ne gledajući da li ga je starac pratio napred ’’daj mipušku.’’Tišina koja je usledila nakon njegovih reči bila je toliko napeta da samosetila pritisak u ušima.

MIN@

213

Od trenutka kada sam mu jasno ugledala lice, znala sam da je gotovo.Znala sam šta treba da uradim sada; Melani se složila. Što tiše, zakoračilasam u stranu i malo unazad, da se sklonim od Ijana. A onda sam sklopilaoči.’’Slučajno je nemam kod sebe,’’ stade Džeb da oteže. Provirila sam krozstisnute kapke taman kad se Džared okrenuo da proveri istinitost Džebovetvrdnje. Džared frknu ljutito.’’U redu,’’ promrmlja. Načinio je još jedan korak ka meni. ’’Ovako će bitisporije, doduše. Bilo bi humanije kada bi brzo našao tu pušku.’’’’Molim te, Džarede, daj da popričamo,’’ reče Ijan, čvrsto se ukopavajućina mestu dok je govorio, već znajući odgovor.’’Mislim da je bilo i previše priče,’’ zareža Džared. ’’Džeb je ovoprepustio meni, i ja sam doneo odluku.’’ Džeb glasno pročisti grlo.Džared napravi poluokret da ga ponovo pogleda. ’’Šta je?’’ upita. ’’Ti sidoneo to pravilo, Džebe.’’’’Pa, sad, što jes', jes'.’’Džared se ponovo okrenu k meni.’’Ijane, skloni mi se s puta.’’’’De, de, pričekaj malo, sinovac,’’ nastavi Džeb. ’’Ako se sećaš, praviloglasi da onaj kome telo pripada treba da donese odluku.’’Na Džaredovom čelu jedna vena poče vidljivo da pulsira.’’Čini mi se da ovde ima još nekoga ko bi trebalo da se pita isto koliko iti. Možda čak i više.’’Džared je zurio pravo ispred sebe, pokušavajući da svari to. Nakon kraćepauze čelo mu se nabra od razumevanja. Pogleda u dečaka koji mu je idalje bio okačen o ruku.Sva radost nestade s Džejmijevog lica, ostavljajući ga bledog i užasnutog.’’Ne možeš, Džarede,’’ gušio se. ’’Ne bi se usudio. Lunja je dobra.Ona mi je drugarica! I Mel! Šta ćemo s Mel? Ne možeš ubiti Mel!Molim te! Moraš...’’ glas ga izdade, a na licu mu se videla agonija.Ponovo sam sklopila oči, pokušavajući da u glavi blokiram sliku dečakakoji pati. Već je bilo skoro nemoguće da mu se ne približim. Zaključalasam mišiće na mestu, obećavši sebi da mu neću biti od pomoći ukoliko sesada pomerim.’’Eto,’’ reče Džeb, tonom previše razgovorljivim za taj trenutak ’’vidišda se Džejmi ne slaže. Ja bih rekao da se on pita koliko i ti.’’Toliko dugo nije bilo odgovora da sam morala ponovo da otvorim oči.Džared je zurio u Džejmijevo prestravljeno, uplašeno lice obuzet vlastitimužasom.’’Kako si mogao da dozvoliš da se ovo desi, Džebe?’’ prošaputa.

MIN@

214

’’Ipak postoji potreba za razgovorom,’’ uzvrati Džeb. ’’Ali zaštonajpre malo ne predahneš? Možda ćeš biti raspoloženiji za razgovornakon kupanja.’’Džared je smrknuto zurio u starca, a oči mu behu pune zaprepašćenja ibola izdanog čoveka. Imala sam samo ljudska poređenja za takav pogled.Cezar i Brut, Isus i Juda. Neizdrživa tenzija potrajala je još jedan dugiminut, a onda je Džared otresao Džejmijeve prste s ruke.’’Kajl,’’ zareža Džared, okrećući se, i izmaršira iz prostorije. Kajl uzgrimasu pogleda svog brata za rastanak, i pođe za Džaredom.Ostali prljavi članovi ekspedicije krenuše za njima u tišini, kao i Pejdž,zašitnički ušuškana pod Endijevom rukom.Većina ostalih ljudi, svi koji su oborili glave od srama što su me primili usvoje društvo, krenuli su za njima vukući noge. Samo su Džejmi, Džeb iIjan koji su stajali pored mene, kao i Trudi, Džefri, Hit, Lili, Ves i Volterostali.Niko nije progovorio dok odjeci njihovih koraka nisu zamrli.’’Fiju!’’ odahnuo je, Ian ’’To je bilo blizu. Dobro si se snašao, Džebe.’’’’Inspiracija u očajanju. Ali još nismo na sigurnom,’’ odgovori Džeb.’’Misliš da to ne znam! Nisi ostavio pušku ni na jednom upadljivommestu, zar ne?’’’’Ne. Pretpostavio sam da bi se ovako nešto moglo uskoro desiti. I to jenešto.’’Džejmi je drhtao, usamljen u prostoru koji je nastao nakon egzodusa.Okružena onima koje sam morala da računam kao prijatelje, osetila samse sposobnom da mu priđem. Obgrlio me je oko struka, a ja ga potapšahpo leđima drhtavim rukama.’’Dobro je,’’ slagala sam šapatom. ’’Dobro je.’’ Znala sam da bi svakabudala začulalažnu notu u mom glasu, a Džejmi nije budala.’’Neće te povrediti,’’ reče Džejmi hrapavo, boreći se protiv suza koje sammu videla u očima. ’’Neću mu dopustiti.’’’’Psst,’’ promrmljah.Bila sam zaprepašćena, osetila sam da mi je lice skamenjeno od užasa.Džared je bio u pravu, kako je Džeb mogu da dozvoli da se ovo desi? Dasu me ubili prvog dana ovde, pre nego što me je Džejmi uopšte video... Ilione prve nedelje, dok me je Džared držao izolovanu od svih, pre nego štosmo se Džejmi i ja sprijateljili... Ili da sam samo držala jezik za zubima oMelani... Bilo je prekasno za sve to. Ruke su mi se stegle oko deteta.Melani je bila jednako prestravljena.Jadna moja dušica.

MIN@

215

Rekla sam ti daje loša ideja da mu se sve kaže, podsetih je. Šta će mu touraditi sada, kad umremo?Biće užasno. Biće istraumiran i žigosanipovređen...Melani me prekide.Dosta. Znam, znam. Ali šta možemo da uradimo? Da ne umremo,pretpostavljam.Melani i ja smo razmislile o verovatnoći preživljavanja i zapale u očaj.Ijan pljesnu Džejmija po leđima, osetila sam kako su od tog pokreta obanaša tela zadrhtala.’’Nemoj da se opterećuješ, mali,’’ reče. ’’Nisi sam u ovome.’’’’Samo su šokirani, to je sve.’’ Prepoznala sam Trudin alt iza sebe. ’’Kadnam se bude pružila prilika da objasnimo, urazumiće se.’’’’Urazumiće se? Kajl?’’ neko prosikta skoro nerazgovetno.’’Znali smo da ovo sledi,’’ promrmlja Džeb. ’’Samo moramo da izdržimo.Oluje prolaze.’’’’Možda bi trebalo da nađeš onu pušku,’’ predloži Lili mirno. ’’Možda seova noć otegne. Lunja može ostati sa mnom i Hajdi...’’’’Mislim da bi bilo bolje da je držimo na nekom drugom mestu,’’ Ijan nebeše rad da se složi. ’’Možda u južnim tunelima? Držaću je na oku.Džebe, hoćeš da mi pomogneš?’’’’Ne bi je tražili kod mene.’’ Volterova ponuda bila je samo šapat.Ves progovori uglas s poslednjim Volterovim rečima.’’I ja ću vam se pridružiti, Ijane. Šestorica ih je.’’’’Ne,’’ uspeh najzad da istisnem iz sebe. ’’Nemojte. To nije u redu. Ne bitrebalo da se borite između sebe. Vi svi pripadate ovde. Pripadate jednidrugima. Nemojte da se svađate, ne zbog mene.’’Sklonila samDžejmijeve ruke sa struka, držeći ga za zglobove kad je pokušao da mezaustavi.’’Treba mi samo minut nasamo’’ rekoh mu, ignorišući svepoglede koje sam osetila na licu. ’’Potrebno mi je da budem sama.’’Okrenula sam glavu da pronađem Džeba. ’’Ti bi trebalo da imaš prilikuda popričaš s ljudima o ovome a da ja ne slušam. Nije pošteno diskutovatio strategiji pred neprijateljem.’’’’Nemoj da si takva,’’ reče Džeb.’’Pusti me da razmislim, Džebe.’’Udaljila sam se od Džejmija, puštajući ga. Nečija šaka mi se spusti narame i ja se sledih. Bio je to samo Ijan.’’Nije ti pametno da lutaš naokolo sama.’’Nagnula sam se ka njemu i pokušala da stišam glas tako da Džejmi nemože jasno da me čuje.’’Zašto odlagati neizbežno? Hoće li njemu postati lakše ili teže?’’

MIN@

216

Mislila sam da znam odgovor na svoje poslednje pitanje. Izmakla sam seispod Ijanove šake i potrčala, jureći prema izlazu.’’Lunjo!’’ doviknu Džejmi.Neko ga je brzo utišao. Nije bilo koraka iza mene. Sigurno su shvatili daje pametnije da me puste.Hodnik je bio mračan i pust. Ako budem imala sreće, moću da prođemivicom velikog trga u mraku a da me niko ne primeti. Tokom čitavog mogboravka ovde, jedino što nikad nisam pronašla jeste izlaz. Imala samutisak da sam prošla kroz svaki tunel nekoliko puta, i da nijednom nisamnaišla na otvor koji nisam istražila u potrazi za nečim. O tome samrazmišljala sada dok sam se šunjala najdubljim senovitim uglovima velikepećine. Gde bi mogao da bude izlaz? Razmišljala sam i o ovome: akouspem da rešim tu zagonetku, da li ću biti u stanju da odem? Nisam moglada se setim ničega zbog čega bi vredelo otići, posebno ne zbog pustinjekoja me čeka napolju, kao ni Tragača, Iscelitelja, mog Utešitelja, niti mogpređašnjeg života, koji je ostavio tako slab utisak na mene. Sve što jezaista važno bilo je tu pored mene. Džejmi. Džared, bez obzira na to štoće me ubiti. Ne mogu ni da zamislim da napustim bilo koga od njih.Džeba. Ijana. Sada imam prijatelje. Docu, Trudi, Lili, Vesa, Volterà, Hita.Čudne ljude koji su mogli da zažmure na ono što jesam i da u tome videnešto što ne moraju da ubiju. Možda su samo radoznali, ali bez obzira nato, spremni su da se udruže sa mnom protiv ostatka svoje tesno povezaneporodice preživelih. Odmahivala sam glavom čudeći se dok sam prelazilarukama preko grube stene.Čula sam druge u pećini, na strani suprotnoj od mene. Nisam zastala; nevide me ovde, a upravo sam pronašla šupljinu koju sam tražila. Na krajukrajeva, postoji samo jedno mesto na koje mogu da odem. Čak i ako bihnekako pogodila put do izlaza, ipak bih pošla ovuda.Uvukla sam se u najcrnju zamislivu tamu i požurila svojim putem.

27.NEDOUMICA

Napipala sam put nazad do svoje zatvorske rupe.Prošle su nedelje otkako sam prošla baš tim hodnikom; nisam se vratilaod jutra nakon što je Džared otišao, a Džeb me oslobodio. Činilo mi se datu mora biti moje mesto dok sam živa i dok je Džared u pećinama. Ovogaputa nije bilo blede svetlosti da me pozdravi. Bila sam prilično sigurna dase nalazim u poslednjem delu, krivine i obrti su i dalje bili blago poznati.

MIN@

217

Pustila sam da mi se leva šaka vuče po zidu najniže što sam mogla,tražeći dodirom otvor dok sam milela napred. Nisam odlučilada se uvučem nazad u tesnu rupu, ali će mi to barem biti neki pokazatelj,znaću da sam tamo gde treba da budem.Kako se ispostavilo, nisam imala mogućnost da se ponovo uselim u svojućeliju. U trenutku kada sam prstima okrznula grubu ivicu na vrhu rupe,stopalom sam zakačila neku prepreku, saplela se i počela da padam nakolena. Ispružila sam ruke da se dočekam, ali umesto da udare u tvrdo,začulo se krckanje i pucketanje, i one probiše nešto što nije bilo stena i štonije trebalo da bude tu.Taj zvuk me je prepao; neočekivani predmet me je uplašio. Možda sampogrešno skrenula i našla se daleko od svoje rupe. Možda sam se obrela uprostoru u kome neko živi. Vratila sam film svog nedavnog putovanja uglavi, pitajući se kako sam se toliko zagubila. U međuvremenu,osluškivala sam reakciju na moj bučni pad, čučeći apsolutno nepokretno utami.Nije bilo ničega, nikakve reakcije, nikakvog zvuka. Bilo je samo mračno,zagušljivo i vlažno, kao i uvek, i toliko tiho da sam znala da sam sigurnosama. Pažljivo, pokušavajući da pravim što manje buke, razmatrala samsvoju situaciju.Ruke su mi bile zaglavljene u nečemu. Izvukla sam ih, prateći konturenečega što je ličilo na kartonsku kutiju, kartonsku kutiju sa slojem tanke,pucketave plastike na vrhu kroz koje su mi šake propale. Opipala samunutrašnjost kutije i pronašla još jedan sloj te plastike, male četvrtastemehure koji su pravili veliku buku kada bih ih pritisla. Brzo sam sepovukla, plašeći se da ne privučem previše pažnje.Setila sam se da sam pomislila da sam pronašla vrh rupe, Pretražila samprostor sa svoje leve strane i pronašla sam još naslaga kartonskihpravougaonika na toj strani. Pokušala sam da pronađem vrh gomile, imorala sam da ustanem da bih u tome uspela, bilo je visoko koliko i ja.Tražila sam dok nisam pronašla zid, a potom i rupu, upravo tamo gdesam i mislila da jeste. Pokušala sam da se uspnem kako bih utvrdila da seradi o istom mestu, jedan sekund na tom krivom podu i bila bih sigurna,ali nisam mogla da prođem dalje od otvora. I on je bio pun kutija.Osujećena, istraživala sam rukama, povlačeći se nazad u hodnik. Otkrilasam da ne mogu da prođem dalje kroz prolaz; bio je dupke punmisterioznih kartonskih kvadrata. Dok sam lovila po podu, pokušavajućida razumem, pronašla sam nešto drugačije od gomile kutija. Radilo se ogrubom tkanju, poput grubog platna, punom nečeg teškog što sepremeštalo uz tiho šuštanje kad sam ga pomerala. Mesila sam džak

MIN@

218

rukama, manje zabrinuta zbog tihog šuštanja nego zbog plastičnogpucketanja, nije se činilo verovatnim da će taj zvon ikome otkriti mojeprisustvo.Odjednom, sve mi je postalo jasno. Za to je bio zaslužan miris.Dok sam se igrala materijalom nalik pesku koji se nalazio u džaku,osetila sam neočekivani dašak poznatog mirisa.Vratio me je u moju golu kuhinju u San Dijegu, do niskog ormarića s levestrane sudopere. U glavi sam tako jasno videla vreću sa sirovim pirinčem,plastičnu mericu koju sam koristila da ga zahvatam, redove konzerviranehrane iza nje...Kad sam shvatila da dodirujem džak s pirinčem, bilo mi jejasno. Zaista se nalazim na pravom mestu. Zar Džeb nije rekao da ovomesto koriste kao ostavu? I zar se Džared nije upravo vratio iz jedne dugepohare? Sve što su pljačkaši ukrali tokom svog višenedeljnog odsustvasada je stajalo istovareno na ovom zabačenom mestu dok ne zatreba.Mnoge misli odjednom mi prođoše kroz glavu.Prvo sam shvatila da sam okružena hranom. Ne samo grubim hlebom islabom supom od luka, već pravom hranom. Negde u ovoj gomili moždaima putera od kikirikija. Kolačića s komadićima čokolade. Čipsa odkrompira. Čitos čipsa. Čak i dok sam zamišljala kako pronalazim ovestvari i ponovo ih jedem, zasićujući se prvi put otkako sam napustilacivilizaciju, osetila sam se krivom što sam to pomislila. Džared nijerizikovao život i proveo nedelje skrivajući se i kradući da bi nahraniomene. Ova hrana je namenjena drugima.Takođe sam se brinula da ovo nije čitavo blago. Šta ako su sakrili joškutija? Da li će ih Džared i Kajl doneti? Uopšte nije potrebna mašta da sezamisli scena koja bi usledila ukoliko bi me našli ovde. Ali nisam li bašzbog toga ovde? Nije li to upravo ono zbog čega mi je trebalo da budemsama i razmislim o tome? Skljokala sam se uza zid. Džak s pirinčem mi jeposlužio kao pristojan jastuk. Sklopila sam oči, nepotrebno u mrklommraku spremila se za savetovanje.U redu, Mel. Šta ćemo sad? Bilo mi je drago što je i dalje budna i naoprezu. Otpor joj je probudio snagu. Odlutala bi tek kada bi stvari tekledobro.Prioriteti, odlučila je. Šta nam je najvažnije? Da preživimo? I Džejmi?Znala je odgovor.Džejmi, potvrdih, naglo uzdahnuvši. Zvuk mog uzdaha odbijao se od crnezidove u vidu šapata.Slažem se. Verovatno bismo poživele određeno vreme ako pustimo Džebai Ijana da nas štite.

MIN@

219

Da li će to njemu pomoći? Možda. Da li bi ga više povredilo ako samoodustanemo? Ili dopustimo da se ovo otegne, pa se loše završi, što se činineizbežno.To joj se nije dopalo. Osetila sam kako se vrpolji, tragajući zaaalternativnim rešenjima.Da pokušamo da pobegnemo?, predložih.Ne bismo uspele, odlučila je. Osim toga, šta bismo radile tamo napolju?Šta bismo rekle njima.'Zamislile smo to zajedno, kako bih ja objasnila mesece svog odsustva?Mogla bih da slažem, da izmislim neku priču, ili da kažem kako se nesećam. Ali pomislila sam na skeptično lice Tragača, njene izbečene očikako sjakte od sumnje, i znala sam da bi moji budalasti pokušaji izgovorapropali.Pomislili bi da sam ja preuzela kontrolu, složila se Melani. Onda bi teizvadili i stavili nju unutra.Uzvrpoljila sam se, kao da će moj novi položaj na stenovitom poduodagnati tu pomisao, i stresla se. Potom sam razmišljala o tome dok nisamdošla do zaključka. Ispričaće im za ovo mesto, i Tragači će doći.Preplavio nas je osećaj užasa.U redu, nastavih. Znači, bežanje otpada.U redu, prošaputa, misli uzburkanih od emocija.Znači, odluka je... polako ili brzo. Šta će ga manje povrediti!Činilo mi se da, dokle god sam usmerena na praktične strane problema,mogu barem da ostanem ravnodušno poslovna. Melani je pokušavala daimitira moj trud.Nisam sigurna. Sjedne strane, logično je da će, što smo nas troje dužezajedno, njemu teže pasti naše... razdvajanje. Ali opet, ako se ne budemoborile, ako samo odustanemo... to mu se neće dopasti. Smatraće da smoga izdale.Sagledala sam obe strane koje je predstavila, trudeći se da budemracionalna. Znači... brzo, ali moramo se maksimalno potruditi daumremo?Da padnemo boreći se, potvrdi ona sumorno.Boreći se. Sjajno. Pokušala sam to da zamislim, da na nasilje odgovorimnasiljem. Da podignem ruku da nekog udarim. Mogla sam da formiram tereči, ali ne i mentalnu sliku.Možeš ti to, hrabrila me. Ja ću ti pomoći.Hvala, ali ne hvala. Mora da postoji neki drugi način.

MIN@

220

Ne razumem te, Lunjo. Potpuno si odustala od svoje vrste, spremna si daumreš za mog brata, zaljubljena si u čoveka kog ja volim i koji će nasubiti, a opet nećeš da napustiš običaje koji su ovde potpuno nepraktični.Ja sam ono što jesam, Mel. Ne mogu to da promenim, makar se sve drugopromenilo. Ti ostani svoja; dozvoli i meni da učinim to isto.Ali ako ćemo...Nastavila bi da se svađa sa mnom, ali su nas prekinuli. Zvuk struganjanogu u cipelama o stenu odjekivao je odnekud iz donjeg dela hodnika.Sledila sam se, svaka funkcija mog tela sem rada srca se zaustavila, a čakje i ono zapinjalo i osluškivala. Nisam imala mnogo vremena da se nadamda sam samo umislila taj zvuk.U roku od nekoliko sekundi, začula sam još tihih koraka koji idu u mompravcu.Melani je ostala pribrana, ali ja sam se predala panici.Ustani, naredi ona.Zašto?Nećeš da se boriš, ali možeš da trčiš. Moraš pokušati nešto da uradiš zaDžejmija.Počela sam ponovo da dišem, dišući tiho i plitko. Polako sam skliznulanapred dok se nisam našla na stopalima. Adrenalin mi je kolao mišićima,od čega oni počeše da trepere i da se zatežu. Bila bih brža od većine kojibi pokušali da me uhvate, ali kuda da bežim?’’Lunjo?’’ neko šapnu tiho. ’’Lunjo? Jesi li tu? Ja sam.’’ Glas mu jepukao, ali prepoznala sam ga.’’Džejmi!’’šapnuh promuklo. ’’Šta to radiš?Rekla sam ti da mi jepotrebna samoća’’U glasu mu se jasno čulo olakšanje i nije više šaputao.’’Svi te traže. Pa, znaš, Trudi i Lili i Ves, svi. Samo ne bi trebalo dadopustimo ikome da zna da to radimo. Niko ne sme ni da pretpostavi da tenema. Džeb je ponovo uzeo pušku. Ijan je s Docom. Kada Doca budeslobodan, popričaće sa Džaredom i Kajlom. Svi slušaju Docu. Tako da nemoraš da se kriješ. Svi su zauzeti, a ti si verovatno umorna...’’ Dok jeobjašnjavao, nastavio je napred dok mi prstima nije napipao ruku, apotom i šaku.’’Ja se u stvari ne krijem, Džejmi. Rekla sam ti da moram da razmislim.’’’’Mogla bi da razmišljaš tamo sa Džebom, zar ne?’’’’Gde hoćeš da odem? Nazad u Džaredovu sobu? Ovde treba da budem.’’’’Ne više.’’ U glasu mu se oseti ona poznata tvrdoglava oštrina.’’Zašto su svi tako zauzeti?’’ Pitala sam da bih mu skrenula pažnju. ’’Štaradi Doca?’’ Pokušaj mi je bio bezuspešan; nije odgovorio. Nakon

MIN@

221

minuta ćutanja, dodirnula sam mu obraz. ’’Vidi, trebalo bi da budeš saDžebom. Recidrugima da prestanu da me traže. Samo ću neko vreme bitiovde.’’’’Ne možeš ovde da spavaš.’’’’Mogla sam ranije.’’Osetih kako odmahuje glavom u mojoj šaci.’’Otići ću barem po prostirke i jastuke.’’’’Ne treba mi više od jedne.’’’’Ne ostajem sa Džaredom dok se ponaša kao idiot.’’ Gunđala sam u sebi.’’Onda ostani sa Džebom i njegovim hrkanjem. Mesto ti je s njima, ne samnom.’’’’Mesto mi je tamo gde ja želim da bude.’’Preteća pomisao da će me Kajl ovde pronaći me je tištila. Ali taj argumentbi samo naveo Džejmija da se oseti odgovornim za moju zaštitu.’’Dobro, ali moraš dobiti dozvolu od Džeba’’’’Kasnije. Neću da smetam Džebu večeras.’’’’Šta Džeb radi?’’Džejmi nije odgovorio. Tek tada sam shvatila da namerno nije odgovoriona moje pitanje prvi put. Postoji nešto što ne želi da mi kaže. Možda idrugi tragaju za mnom. Možda ih je Džaredov povratak kući vratio naprvobitno mišljenje o meni. Činilo se tako u kuhinji, kada su oborili glavei gledali me kriomice s krivicom u očima.’’Šta se dešava, Džejmi?’’ insistirala sam.’’Ne smem da ti kažem,’’ promrmlja. ’’neću.’’ Čvrsto me je zagrlio okostruka i naslonio mi glavu na rame. ’’Sve će biti u redu’’ obeća mipromuklim glasom.Potapšala sam ga po leđima i prošla prstima kroz njego umršenu grivu.’’U redu,’’ rekoh, dajući mu do znanja da prihvatam njegovo ćutanje.Uostalom, i ja imam svoje tajne, ne? ’’Ne brini, Džejmi. Šta god da je upitanju, sve će ispasti dobro. Bićeš dobro.’’ Dok sam izgovarala te reči,pokušavala sam da ih snagom volje učinim istinitim.’’Ne znam čemu da se nadam,’’ šapnu on.Dok sam neodređeno zurila u mrak, pokušavajući da razumem šta mi tone govori, krajičkom oka sam uhvatila bledunjavi odsjaj na suprotnomkraju hodnika, mutan ali upadljiv u crnoj pećini.’’Psst’’ šapnuh. ’’Neko dolazi. Brzo, sakrij se iza kutija. Džejmi brzopodiže glavu upravcu žute svetlosti koja je svakog trenutka postajala sve svetlija.Osluškivala sam korake koji bi trebalo da je prate, ali nisam ništa čula.’’Neću da se krijem’’ reče. ’’Sakrij se iza mene, Lunjo.’’

MIN@

222

’’Ne!’’’’Džejmi!’’ povika Džared. ’’Znam da si tu!’’Osetila sam da su mi noge šuplje i oduzete. Zar to mora biti Džared? Bilobi toliko lakše za Džejmija da me ubije Kajl.’’Odlazi!’’ povika mu Džejmi.Žuta svetlost se ubrzala i pretvorila u krug na suprotnom zidu. Džared sepojavio iza ugla, prelazeći baterijskom lampom napred-nazad prekokamenog poda. Ponovo je bio čist, nosio je izbledelu crvenu košulju kojusam prepoznala, visila je u sobi gde sam živela nedeljama, pa mi jepredstavljala poznat prizor. I njegovo lice mi je bilo poznato, imalo je istionaj izraz koji sam gledala od trenutka mog dolaska ovde.Snop svetlosti mi je osvetlio lice i oslepeo me; znala sam da se svetlostsnažno odbija o srebro iza mojih očiju, jer sam primetila da je Džejmiposkočio, samo se malo prepao, a potom se ukopao u mestu još odlučnijenego pre.’’Skloni se od toga!’’ riknu Džared.’’Umukni!’’ doviknu Džejmi. ’’Ti je ne poznaješ! Ostavi je na miru!Neko vreme se držao za mene, a ja sam pokušavala da se oslobodim.Džared se zaleteo kao bik u trku. Zgrabio je Džejmijevu majicu jednomrukom otpozadi iotrgnuo ga od mene. Držao je punu ruku tkanine, tresućidečaka dok je vikao.’’Ponašaš se kao budala! Zar ne vidiš da te koristi?’’Instinktivno sam se nabila u tesan prostor između njih. Kao što sam iželela, moja kretnja ga je navela da pusti Džejmija. Nisam želela niti mi jetrebalo ono drugo što se dogodilo, način na koji je taj poznati miris napaomoja čula, način na koji sam osećala njegove grudi pod rukama.’’Ostavi Džejmija na miru,’’ rekoh, želeći da bar jednom mogu da budemviše kao što bi Melani želela, da mi šake sada budu čvrste, da mi glasbude jak. Zgrabio mi je zglobove jednom rukom i iskoristio tu tačkuoslonca da me odgurne od sebe, na zid. Udarac me je iznenadio i izbio mivazduh. Odbila sam se od kamenog zida i pala na pod, ponovo se srušivšina kutije, izazvavši još jedan pucketavi lom dok sam cepala još celofana.U glavi mi je bubnjalo dok sam ležala neprirodno savijena preko kutija, ina trenutak, videla sam kako su mi čudna svetla igraju pred očima.’’Kukavice!’’ vrištao je Džejmi na Džareda. ’’Ne bi te povredila da spasisvoj život! Što je ne ostaviš na miru?’’Čula sam kako se kutije pomeraju i osetila Džejmijeve šake na svojojmišici.’’Lunjo? Jesi dobro, Lunjo?’’

MIN@

223

’’Dobro sam,’’ rekoh zadihano, ignorišući pulsiranje u glavi. Videla samkako njegovo zabrinuto lice lebdi nada mnom u sjaju baterijske lampe,koju je Džared sigurno ispustio.’’Trebalo bi da ideš sada, Džejmi,’’ šapnuh. ’’Beži.’’Džejmi besno odmahnu glavom.’’Skloni se od tog stvorenja!’’ zaurla Džared.Gledala sam kako je Džared zgrabio Džejmija za ramena i na siluuspravio dečaka iz čučnja. Kutije koje su se utom zanjihale pale su namene poput male lavine. Otkotrljala sam se, i prekrila glavu rukama.Jedna teška kutija me pogodi pravo između lopatica, i ja kriknuh od bola.’’Prestani da je povređuješ!’’ vikao je Džejmi.Začuo se oštar prasak i nečiji uzdah. Namučila sam se da se izvučem izteškog kartona, vrtoglavo se pridižući laktovima. Džared je držao jednušaku preko nosa, a nešto tamno je curelo preko usana. Oči su mu bilerazrogačene od iznenađenja. Džejmi je stajao ispred njega s obe šakestisnute u pesnice mršteći se od besa.Džejmijevo mrštenje počelo je polako da se otapa dok je Džared zurio unjega u šoku. Smenio ga je bol, bol i toliko duboka izdaja da se moglauporediti sa Džaredovim izrazom lica u kuhinji.’’Ti nisi čovek kakvim sam te smatrao,’’ šapnu Džejmi.Pogledao je Džareda kao da je ovaj veoma daleko, kao da se između njihnalazi nekakav zid, i da je Džejmi na svojoj strani potpuno izolovan.Džejmijeve oči se napuniše suzama i on okrenu glavu, stideći se dapokaže slabost pred Džaredom. Ode brzim korakom, trzajući se od plača.Pokušale smo, pomisli Melani tužno. Srce ju je bolelo za dečakom, čak idok je žudela da ponovo pogledam muškarca.Učinila sam joj to.Džared nije gledao u mene. Zurio je u tamu u kojoj je Džejmi nestao, jošuvek držeći šaku preko nosa.’’O, prokletstvo!’’ iznenada povika. ’’Džejmi! Vraćaj se ovamo!’’Nije bilo odgovora.Džared mi je uputio tužan pogled, ja sam ustuknula, iako se činilo da jenjegov bes izbledeo, a potom pokupio baterijsku lampu s poda i potrčaoza Džejmijem, šutnuvši jednu kutiju s puta.’’Žao mi je, čuješ? Ne plači, mali!’’ uzvikivao je još ljutitih izvinjenjadok je skretaoiza ugla ostavljajući me da ležim u tami.Jedno duže vreme, sve što sam mogla da uradim bilo je da dišem.Koncentrisala sam se na vazduh koji je ulazio, potom izlazio, pa opetulazio. Nakon što sam osetila da sam ovladala tim delom, počela sam da

MIN@

224

radim na ustajanju s poda. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se setimkako da pomerim noge, a i tada su bile drhtave i pretile da se uruše podamnom, pa sam ponovo sela naslonivši se na zid i klizeći dok nisampronašla svoj džak s pirinčem.Tu sam se srušila da razmotrim svoj položaj.Ništa nije slomljeno, osim možda Džaredovog nosa. Polako samodmahnula glavom. Džejmi i Džared ne bi trebalo da se tuku.Prouzrokovala sam im toliko muke i nesreće. Uzdahnula sam i vratila sesvojoj proceni situacije. Po sredini leđa imala sam ogromnu bolnu tačku, astrana lica kojom sam udarila u zid bila je odrana i vlažna. Peklo me je nadodir, a na prstima mi je ostala topla tečnost.Međutim, to je bilo najgore. Ostale modrice i posekotine bile su sitne.Kad sam to shvatila, neočekivano me preplavi olakšanje.Živa sam.Džared je imao šansu da me ubije, a nije je iskoristio. Umesto toga krenuoje za Džejmijem, da popravi stvari među njima. To znači da bisvaka šteta koju sam nanela njihovom odnosu verovatno mogla bitipopravljena.Bio je to dug dan, taj dan je već bio dug i pre nego što su se Džared iostali pojavili, a to se činilo eonima udaljeno.Zatvorila sam oči tu gde sam bila, i zaspala na pirinču.

28.NEZNANJE

Bilo je dezorijentišuće probuditi se u apsolutnoj tami. Proteklih mesecisam se navikla da mi sunce kaže kada je jutro. U prvom trenutku sampomislila da je sigurno i dalje noć, ali onda sam se setila gde sam, osetivšipeckanje na licu i bol u leđima.Pored sebe sam začula zvuk tihog i ujednačenog disanja; nije me uplašilojer je to bio najpoznatiji zvuk na ovom mestu. Nisam bila iznenađena štose Džejmi došunjao i zaspao pored mene sinoć.Možda ga je probudila promena u mom disanju; možda je to bilo zbogtoga što nam je satnica postala usklađena. Ali nekoliko sekundi nakon štosam se osvestila, tiho je uzdahnuo.’’Lunjo?’’ šapnu.’’Tu sam.’’Odahnuo je s olakšanjem.’’Ovde je stvarno mračno’’ reče.’’Jeste.’’

MIN@

225

’’Misliš li da je još vreme doručka?’’’’Ne znam.’’’’Gladan sam. Idemo da vidimo.’’Nisam mu odgovorila. Tačno je protumačio moju tišinu kao prepreku.’’Ne moraš da se kriješ ovde, Lunjo,’’ reče iskreno, nakon što je sačekaotrenutak da ja progovorim. ’’Pričao sam sa Džaredom sinoć. Prestaće date dira, obećao je.’’Skoro da sam se osmehnula. Da me dira.’’Hoćeš sa mnom?’’ insistirao je Džejmi. Ruka mu je pronašla moju.’’Da li je to zaista ono što želiš da uradim?’’ upitah tiho.’’Da. Sve će biti isto kao i pre. Mel? Je li ovo najbolje?’’Ne znam. Razdiralo ju je iznutra. Znala je da ne može da bude objektivna;htela je da vidi Džareda.To je ludost, znaš.Nije ludo poput činjenice da i ti želiš da ga vidiš.’’U redu, Džejmi,’’ složih se. ’’Ali nemoj da se uznemiriš kad vidiš dastvari nisu iste nego pre, u redu? Ako postane gadno... Pa, samo nemoj dase iznenadiš.’’’’Biće sve u redu. Videćeš.’’ Pustila sam ga da me izvede iz mraka vukućime za ruku koju je još uvek držao. Pripremila sam se na ulazak u velikupećinu s baštom; nisam mogla da budem sigurna kako će iko reagovati namene danas. Ko zna šta je sve rečeno dok sam spavala?Ali pećina je bila prazna, iako se sunce žarilo na jutarnjem nebu. Odbijalose od nekoliko stotina ogledala, trenutno me zaslepivši. Džejmija nijezanimala prazna pećina. Pogled mu je bio uprt u moje lice i oštro jeudahnuo kroz zube kada mi je svetlost dodirnula obraz.’’Oh,’’ uzdahnu. ’’Jesi dobro? Je l’ te mnogo boli?’’Blago sam dodirnula lice. Koža je delovala grubo, prašina skorena u krvi.Pulsirala je na mestima gde sam je okrznula prstima.’’Dobro je,’’ šapnuh; prazna pećina me činila opreznom, nisam htelada govorim preglasno. ’’Gde su svi?’’Džejmi slegnu ramenima, a oči mu i dalje behu sužene dok mi jeispitivao lice.’’Pretpostavljam da su zauzeti.’’Nije snizio ton.Ovo me je podsetilo na prethodno veče, na tajnu koju nije hteo da mi oda.Obrve su mi se skupile.Šta misliš da krije od nas? Znaš isto što i ja, Lunjo.Ti si ljudsko biće. Zar ne treba da imaš intuiciju ili nešto slično?

MIN@

226

Intuiciju? Moja intuicija mi govori da ne poznajemo ovo metu onolikodobro koliko smo mislile, reče Melani.Obe smo razmišljale o tome koliko to zlokobno zvuči.Bilo je skoro olakšanje začuti normalne zvuke obedovanja iz kuhinjskoghodnika. Nisam posebno želela da vidim bilo koga, ako se izuzme bolesnačežnja da vidim Džareda, naravno, ali prazni tuneli, zajedno sa znanjemda se od mene nešto krije, činili su me napetom.Kuhinja nije bila ni dopola popunjena, što je bilo čudno za ovo doba jutra.Ali ja sam to jedva primetila, zahvaljujući mirisu koji je dolazio izpećnice od naslaganog kamena i nadvladao svaku drugu misao.’’Uuu,’’ zapeva Džejmi. ’’Jaja!’’Džejmi me je sada vukao brže i nisam se libila da ga pratim. Žurili smo,krčećih stomaka, do stola pored pećnice gde je Lusina, majka, stajala splastičnom kutlačom u ruci. Doručak je obično funkcionisao po principušvedskog stola, ali opet, doručak se obično sastojao od veknica hleba.Gledala je samo u dečaka dok je govorila.’’Bila su ukusnija pre sat vremena.’’’’I sada su sigurno ukusna,’’ uzvrati Džejmi ushićeno. ’’Da li su svi jeli?’’’’Skoro. Mislim da su odneli poslužavnike dole do Doce i ostalih...’’Lusina zaćuta, i pogleda prvi put letimično u mom pravcu; Džejmi metakođe pogleda. Nisam razumela izraz koji se pojavio na Lusininom liculnestao je prebrzo, a zamenilo ga je nešto drugo kad je ugledala novetragove na mom licu.’’Koliko je još ostalo?’’ upita Džejmi. Njegova nestrpljivost zvučala jeblago usiljeno. Lusina se okrenu i sagnu, vukući kutlačom metalni pleh svrelog kamenja u dnu pećnice.’’Koliko hoćeš, Džejmi? Ima dosta’’ reče ona ne okrećući se.’’Pretvaraj se da sam Kajl,’’ reče on, smejući se.’’Onda sledi jedna „kajlovska" porcija,’’ reče Lusina, ali kad seosmehnula oči joj behu nesrećne.Ispunila je jednu od činija za supu do samog vrha pomalo gumenastomkajganom, ustala i predala je Džejmiju.Ponovo me je pogledala, i razumela sam šta taj pogled znači.’’Hajde da sednemo tamo, Džejmi,’’ rekoh, odgurujući ga laktom odstola. Zaprepašćeno me je pogledao.’’Zar ti nećeš nimalo?’’’’Ne, nisam...’’ zamalo da kažem „gladna", kada mi je stomak neposlušnozakrčao.’’Lunjo?’’ pogleda u mene, a potom opet u Lusinu, koja je prekrstila rukepreko grudi.

MIN@

227

’’Samo ću malo hleba,’’ promrmljah, pokušavajući da ga odgurnem.’’Ne. Lusina, u čemu je problem?’’ pogledao ju je, iščekujući odgovor.Nije se ni pomakla.’’Ako si završila sve ovde, ja ću preuzeti,’’ reče, a oči i usne mu setvrdoglavo stisnuše. Lusina slegnu ramenima i spusti kašiku na kamenisto. Polako je otišla, ne pogledavši me ponovo.’’Džejmi,’’ promrmljah zabrinuto. ’’Ova hrana nije za mene. Džaredi drugi nisu rizikovali svoje živote da bih ja dobila jaja za doručak. Hlebmi je sasvim dovoljan.’’’’Ne budi glupa, Lunjo,’’ reče Džejmi. ’’Ti živiš sada ovde, kao i sviostali. Nikome ne smeta kada im opereš odeću ili im ispečeš hleb. Osimtoga, ova jaja neće potrajati još dugo. Ako se ne pojedu, moraju da sebace.’’Osetila sam kako mi se sve oči u prostoriji zarivaju u leđa.’’Nekima bi se to možda više dopalo,’’ rekoh još tiše. Niko osimDžejmija nije imao šanse da me čuje.’’Zaboravi na to,’’ zareža Džejmi. On preskoči sto i napuni još jednučiniju jajima, a potom je gurnu k meni. ’’Poješćes svaki zalogaj’’ reče miodlučno.Pogledala sam u činiju. Krenula mi je voda na usta. Odgurala sam jajanekoliko centimetara od sebe, a potom prekrstila ruke.Džejmi se namršti.’’Dobro,’’ reče, i gurnu svoju činij preko stola. ’’Ako ti ne jedeš, neću nija.’’Stomak mu je glasno zakrčao. Prekrstio je ruke preko grudi. Zurili smojedno u drugo dva duga minuta, a oboma nam krčali stomaci dok smoudisali miris jaja. Svako malo, bi krajičkom oka virnuo u hranu. To me jeslomilo, čežnja njegovim očima.’’U redu,’’ uzdahnuh. Gurnula sam njegovu činiju k njemu, a potomdohvatila svoju. Čekao je dok nisam uzela prvi zalogaj da bi takao svojukajganu. Prigušila sam uzdah kada mi je jezik registrovao ukus. Znalasam da hladna, gumenasta jaja nisu nešto najbolje što sam ikad okusila,ali takav je osećaj bio. Ovo telo je živelo za sadašnji trenutak.Džejmi je doživeo sličnu reakciju. A onda je počeo da trpa hranu u ustatoliko brzo da se činilo da nema vremena da diše. Gledala sam ga da seuverim da se neće ugušiti. Ja sam jela sporije, nadajući se da ću biti ustanju da ga ubedim da pojede i nešto od moje kada završi.Tek tada sam, kada se naš mali sukob okončao i kada mi je želudac biozadovoljen, konačno primetila atmosferu u kuhinji.

MIN@

228

Očekivala sam, zbog uzbuđenja izazvanog kajganom za doručaknakon višemesečne monotonije, da će atmosfera biti veselija. Ali onabeše sumorna, i svi su govorili šapatom. Je li to reakcija na sinoćnuscenu? Osvrnula sam se po kuhinji, pokušavajući da shvatim. Ljudi su mezaista gledali, nekoliko njih, ali oni nisu bili jedini koji su govoriliozbiljnim šapatom, a drugi uopšte nisu obraćali pažnju na mene. Osimtoga, niko od njih nije imao izraz gneva, krivice ili napetosti, niti ijednudrugu emociju koju sam očekivala.Ne, bili su tužni. Očajanje je bilo uklesano na svakom licu u prostoriji.Poslednja osoba koju sam primetila bila je Šeron, kako jede u udaljenomuglu, držeći se po strani, kao i obično. Bila je toliko pribrana dok jemehanički jela svoj doručak da isprva nisam primetala da joj niz lice lijusuze. Upadale su joj u hranu, ali ona je jela kao da nije u stanju to daprimeti.’’Je li sve u redu s Docom?’’ šapnuh Džejmiju, iznenada uplašeno. Pitalasam se da li sam paranoična, možda ovo nema nikakve veze sa mnom.Tuga u prostoriji kao da je bila deo neke druge ljudske drame iz koje sambila isključena. Da li su zbog toga svi bili zauzeti? Da li se dogodila nekanesreća?Džejmi je pogledao Šeron i uzdahnuo pre nego što mi je odgovorio.’’Ne, Doca je u redu.’’’’Tetka Megi? Je li povređena?’’ Odmahnuo je glavom.’’Gde je Volter?’’ upitah, i dalje šapućući. Osetila sam da me obuzimastrepnja dok sam razmišljala o tome da se nešto loše dogodilo jednom odmojih drugova ovde, čak i nekome ko me mrzi.’’Ne znam. Dobro je, siguran sam.’’U tom trenutku sam shvatila da je Džejmi jednako tužan kao i svi tu.’’Šta nije u redu, Džejmi? Zašto si uznemiren?’’ Džejmi je oborio pogledka svojojkajgani, jedući je polako i s namerom ovoga puta, i nije mi odgovorio.Završio je u tišini. Pokušala sam da mu dodam ono što mi je ostalo učiniji, ali se tako snažno namrštio da sam je vratila i pojela ostatak bezikakvog otpora.Dodali smo svoje činije u veliku plastičnu kofu prljavih sudova. Bila jepuna, pa sam je sklonila sa stola. Nisam bila sigurna šta se dešava upećinama danas, ali trebalo bi da su sudovi bezbedna zanimacija. Džejmimi se pridružio, budnih očiju. To mi se nije dopalo. Ne bih mu dozvolilada izigrava mog telohranitelja, ukoliko bi bilo potrebe za tim. Ali onda,kad smo obišli veliko polje, moj redovni telohranitelj me je pronašao, pase to pretvorilo u mesto sastanka.

MIN@

229

Ijan je bio prljav; svetlosmeda prašina prekrivala ga je od glave do pete,tamnija na mestima gde je bila vlažna od znoja. Smeđe mrlje razmazanepo njegovom licu nisu prikrivale iscrpljenost. Nisam bila iznenađena štovidim da je neraspoložen kao i svi ostali. Ali prašina me je zainteresovala.Nije se radilo o ljubičastocrnoj prašini iz unutrašnjosti pećina. Ijan jejutros bio napolju.’’Tu ste,’’ promrmlja kad nas je video. Hodao je hitro, prekraćujućirazdaljinu nervoznim koracima svojih dugih nogu. Kad je stigao do nas,nije usporio, već me uhvatio za mišicu ispod lakta i ubrzao me.’’Skrasimo se ovde na minut.’’Povukao me je u uski ulaz u tunel koji je vodio prema istočnom polju, gdeje kukuruz bio skoro zreo. Nije me odveo daleko, samo do tame odaklesmo bili nevidljivi iz velike pećine. Osetih kako mi se Džejmijeva rukapolako spušta na drugu mišicu. Nakon pola minuta, duboki glasoviodjeknuše velikom pećinom. Nisu bili veseli, bili su sumorni, depresivnikoliko i svako lice koje sam jutros videla. Glasovi su prošli kraj nas, blizupukotine u kojoj smo se sakrili; Ijanova šaka se zgrčila na mom laktu, anjegovi prsti mi se utisnuše u mekane delove iznad kosti. Prepoznala samDžaredov i Kajlov glas. Melani se opirala mojoj kontroli, koja je inačebila slaba. Obe smo želele da vidimo Džaredovo lice. Bilo je dobro štonas je Ijan zaustavio.’’... ne znam zašto mu dozvoljavamo da nastavi da pokušava. Kad jegotovo, gotovo je,’’ govorio je Džared.’’Stvarno je mislio da je dokučio stvar ovoga puta. Bio je tako uveren...No, dobro.Biće vredno svega toga ako jednog dana shvati.’’ Kajl se nije složio.’’Ako.’’ Džared frknu. ’’Pretpostavljam da je dobro što smo pronašli onajbrendi. Doca će isprazniti čitav sanduk do sumraka ako nastavi ovako.’’’’Uskoro će se onesvestiti, reče Kajl, a glas je počeo da mu se gubi udaljini. ’’Voleobih kad bi Šeron...’’ A onda više nisam ništa razumela.Ijan je sačekao da glasovi potpuno iščeznu, a onda još nekoliko minuta,pre nego što mi je najzad pustio ruku.’’Džared je obećao’’ Džejmi promrmlja.’’Da, ali Kajl nije’’ odgovori Ijan.Vratili su se na svetlost. Polako sam ih pratila, nesigurna šta zapravoosećam.Ijan je prvi put primetio šta nosim.’’Sada nije vreme za sudove,’’reče mi. ’’Dajmo im šansu da počiste inastave dalje.’’

MIN@

230

Pomislila sam da ga pitam zašto je prljav, ali verovatno bi, kao i Džejmi,odbio da mi odgovori. Okrenula sam se i zagledala u tunel koji je vodioka rekama, razmišljajući.Ijan ispusti neki ljutit zvuk.Okrenula sam se k njemu, uplašena, a potom sam shvatila šta ga jeuznemirilo, tek mi je sada ugledao lice.Podigao je ruku kao da želi da mi podigne bradu, ali ja ustuknuh i on jespusti.’’Muka mi je od toga,’’ reče, a glas mu je zaista zvučao kao da mu je loše.’’Što je još gore, kad samo pomislim da sam ja mogao biti taj ko ti je touradio...’’Odmahnuh glavom.’’Nije to ništa, Ijane. Problema poput mene. Smekšavanje, saosećanje sdomaćinom, skretanje s puta...’’Dugo je razmišljao o tome, povremeno gledajući u moje lice,povremeno u stabljike kukuruza, a ponekad ni u šta.’’Šta bi uradili sa mnom, onda, kad bi me sad uhvatili?’’ upita najzad.’’Mislim da bi opet uradili usađivanje. U potrazi za informacijama.Verovatno bi u tebe stavili Tragača.’’ Zadrhtao je. ’’Ali ne bi te zadržalikao domaćina. Bilo da dobiju informacije ili ne, bio bi... odbačen.’’Tu reč je bilo teško izreči. Od te pomisli mi je pripalo muka. Čudno,obično mi se ljudske stvari smuče. Ali nikad ranije nisam sagledalasituaciju iz perspektive tela; nijedna planeta nije me prisilila na to. Telokoje ne funkcioniše ispravno brzo i bezbolno se uklanja jer je beskorisno,poput pokvarenog automobila. Koja je svrha zadržati ga? Postoje i stanjauma koja učine telo beskorisnim: opasne mentalne zavisnosti, zlobneželje, stvari koje se ne mogu izlečiti i čine telo nebezbednim po druge. Ili,naravno, telo s voljom toliko snažnom da se ne može izbrisati. Anomalijasvojstvena samo ovoj planeti.Nikad nisam uvidela ružnoću tog gledanja na nepokoran duh kao nadefekt jasno kao tada, dok sam gledala u Ijanove oči.’’A kad bi uhvatili tebe?’’ upita.’’Ako bi shvatili ko sam... ako me iko i dalje traži...’’pomislila sam nasvog Tragača i zadrhtala poput njega malopre. ’’Izvadili bi me i stavili udrugog domaćina. Nekog mladog i poslušnog. Nadali bi se da bih opetmogla da budem ona stara. Možda bi me poslali negde van ove planetekda me sklone od loših uticaja.’’’’Da li bi opet mogla da budeš ona stara?’’ Pogledala sam ga pravo u oči.’’Ja jesam ona stara. Nisamizgubila svoje ja pored Melani. Osećala bih seisto kao i sada, čak i kao Medved ili Cvet.’’

MIN@

231

’’Ne bi te odbacili?’’’’Ne bi to uradili jednoj duši. Ne postoji smrtna kazna za našu vrstu. Nitibilo kakva kazna. Šta god da urade, bilo bi to u nameri da me spasu.Nekad sam mislila da nema potrebe za bilo kakvim drugim načinom, alisada imam samu sebe kao dokaz protiv te teorije. Verovatno bi bilo u reduda me odbace. Ja sam izdajica, zar ne?’’Ijan nabra usne.’’Pre bih rekao da si izgnanik.Nisi ih napala, već si samo napustilanjihovo društvo.’Ponovo smo se utišali. Htela sam da verujem da je ono što je rekao tačno.Razmislila sam o reči izgnanik, pokušavajući da ubedim sebe da nisamništa gore od toga.Ijan je toliko glasno uzdahnuo da sam poskočila.’’Kada se Doca otrezni, pozvaćemo ga da ti pogleda lice.’’Pružio je ruku i postavio šaku pod moju bradu; ovog puta nisamustuknula. Okrenuo mi je glavu u stranu da ispita ranu.’’Nije bitno. Sigurna sam da izgleda gore nego što zaista jeste.’’’’Nadam se; izgleda užasno.’’ Uzdahnuo je a potom se protegnuo.’’Pretpostavljam da smo se krili dovoljno dugo da se Kajl okupa i zaspi.Treba li ti pomoć oko sudova?’’Ijan nije hteo da mi dopusti da operem sudove u potoku, što sam običnočinila. Insistirao je da odem u crno kupatilo, gde ću biti nevidljiva. Pralasam sudove u plićaku mračnog bazena, dok se on čistio od prljavštinekoja je preostala nakon njegovih misterioznih poduhvata. Onda mi jepomogao s ostatkom prljavih činija.Kada smo završili, otpratio me je nazad do kuhinje, koja je počela da sepuni ljudima koji su dolazili na ručak. Još kvarljive robe je bilo nameniju: mekih kriški belog hleba, komada jakog cedar sira, krugova sočneružičaste salame. Ljudi su nezasito gutali ove poslastice, iako je očaj bio idalje vidljiv u pogrbljenim ramenima i odsustvu osmeha ili smejanja.Džejmi me je čekao za našim uobičajenim stolom. Dve duple gomilesendviča stajale su pred njim, ali on nije jeo. Ruke su mu bile prekrštenedok me je čekao. Ijan je radoznalo osmotrio njegov izraz lica, ali otišao jeda uzme svoju hranu bez pitanja. Prevrnula sam očima zbog Džejmijevetvrdoglavosti i zagrizla. Džejmi je počeo čim sam ja počela da žvaćem.Ijan se brzo vratio, i svi smo jeli u tišini. Hrana je imala toliko dobar ukusda je bilo teško zamisliti povod za razgovor, niti bilo šta što bi namispraznilo usta.

MIN@

232

Stala sam nakon drugog, ali su Džejmi i Ijan jeli sve dok nisu počeli dastenju od bola. Ijan je delovao kao da će se srušiti od umora. Borio se dadrži oči otvorene.’’Vrati se u školu, klinjo,’’ reče Džejmiju.Džejmi ga je odmerio.’’Možda bi ja trebalo da preuzmem...’’’’Idi u školu,’’ rekoh mu brzo. Želela sam da Džejmi bude na bezbednojudaljenosti od mene danas.’’Vidimo se kasnije, u redu? Ne brini o... ni o čemu.’’’’Važi.’’ Laž izrečena u jednoj reči nije toliko očigledna. Ili sam moždasamo ponovo sarkastična.Kada je Džejmi otišao, okrenula sam se pospanom Ijanu.’’Idi odmori se. Ja ću biti dobro, ostaću negde gde neću biti upadljiva.Usred nekog kukuruznog polja ili nešto slično.’’Gde si spavala prošle noći?’’ upita, očiju iznenađujuće oštrih podpoluzatvorenim kapcima.’’Zašto?’’’’Ja mogu sada tamo da spavam, a ti da budeš neupadljiva pored mene.’’Samo smo mrmljali, jedva glasnije od šapata. Niko nije obraćao pažnju nanas.’’Ne možeš motriti na mene svakog sekunda.’’’’Da se kladimo?’’Slegnuh ramenima, odustajući.’’Bila sam ponovo u... rupi. Tamo gde su me držali u početku.Ijan se namršti; to mu se nije dopalo. Ali ustao je i odveo me nazad dohodnika s ostavom.Glavni trg je ponovo bio pun ljudi koji su se kretali po vrtu, svi ozbiljni,pogleda uprtih u stopala.Kada smo se obreli sami u crnom tunelu, pokušala sam ponovo da seubeđujem s njim.’’Ijane, u čemu je svrha? Zar Džejmiju neće teže pasti ako duže ostanemživa? Na kraju, zar ne bi bilo bolje po njega ako...’’’’Ne razmišljaj tako, Lunjo. Mi nismo životinje. Tvoja smrt nijeneizbežna.’’’’Ne mislim da si ti životinja,’’ rekoh tiho.’’Hvala ti. Doduše, nisam to rekao kao optužbu. Ne bi te krivio i da mislištako.’’Tu se naš razgovor završio; u tom trenutku smo oboje ugledali bledoplavusvetlost koja se slabašno odbijala od sledeće krivine u tunelu.’’Pssst,’’ reče Ijan. ’’Čekaj ovde.’’

MIN@

233

Pritisnuo mi je rame nežno, pokušavajući da me prilepi na mestu. A ondaje otišao napred, ne pokušavajući da prikrije zvuk svojih koraka. Nestao jeiza ugla.’’Džarede?’’ čuh ga kako pita, glumeći iznenađenost. Srce mi je otežalo ugrudima; taj osećaj je bio više nalik bolu nego strahu.’’Znam da je s tobom,’’ odgovori Džared. Povisio je glas, tako da jesvako između ovog mesta i glavnog trga mogao da čuje. ’’Izađi, izađi, gdegod da se kriješ’’ doviknu, a glas mu je bio grub i podrugljiv.

29.IZDAJA

Možda je trebalo da pobegnem u drugom smeru. Ali sada me niko nijezadržavao i, mada mu je glas bio hladan i ljutit, Džared me je dozivao.Melani je bila još nestrpljivija od mene dok sam pažljivo skretala iza uglai izlazila na plavu svetlost; tu sam se pokolebala.Ijan je stajao samo nekoliko metara ispred mene, čvrsto ukopan u mestu,spreman za bilo kakav neprijateljski pokret koji bi Džared načinio premameni.Džared je sedeo na zemlji, na jednoj od prostirki koje smo Džejmi i jaostavili ovde. Delovao je umorno poput Ijana, iako su i njegove očibile više na oprezu od ostatka njegovog iscrpljenog tela.’’Ne mestu voljno,’’ reče Džared Ijanu. ’’Samo hoću da porazgovaram stim. Obećao sam klincu, i održaću to obećanje.’’’’Gde je Kajl?’’ upita Ijan.’’Hrče. Možda vam se raspadne pećina od vibracija.’’Ijan se nije ni pomakao.’’Ne lažem, Ijane. I neću ga ubiti. Džeb je u pravu. Koliko god da jezbrkana ova glupa situacija, Džejmi se pita koliko i ja, a on je totalnonaseo, pa sumnjam da će mi u skorije vreme dati zeleno svetlo.’’’’Niko nije naseo,’’ zareža Ijan.Džared odmahnu rukom, odbacujući neslaganje oko terminologije.’’Hoću da kažem da ono nije u opasnosti od mene.’’Prvi put me pogledao, procenjujući način na koji sam zagrlila suprotni zidi posmatrao je kako mi drhte ruke.’’Neću te ponovo povrediti,’’ reče mi.Napravila sam mali korak napred.’’Ne moraš da pričaš s njim ako nećeš, Lunjo,’’ reče Ijan brzo. ’’Ovo nijeobaveza niti posao koji se mora uraditi. Nije obavezno. Imaš izbora.’’

MIN@

234

Džaredove obrve se spustiše nisko iznad očiju; Ijanove reči su gazbunjivale.’’Neka,’’ šapnuh. ’’Pričaću s njim.’’ Napravila sam još jedan mali korak.Džared je okrenuo dlan naviše i dvaput skupio prste ka sebi, ohrabrujućime da priđem.Hodam sama polako, svaki korak mi je bio odvojen pokret praćenpauzom, nije činio deo neprekidnog napredovanja. Zaustavila sam se nametar od njega. Ijan je pratio svaki moj korak, držeći se blizu mene.’’Voleo bih nasamo da popričam s tim stvorenjem, ako nemaš ništaprotiv’’ reče mu Džared. Ijan se ukopao.’’Imam.’’’’Ne, Ijane, u redu je. Idi odspavaj. Biću dobro.’’ Blago sam ga munulalaktom u ruku. Ijan mi je pomno ispitivao lice, a izraz mu beše sumnjičav.’’Da nije ovo neka želja za smrću? Da se klinac poštedi?’’ upita.’’Ne. Džared ne bi lagao Džejmija o ovome.’’Džared se namrštio kada sam mu izgovorila ime glasom punimsamopouzdanja.’’Molim te, Ijane,’’ preklinjala sam. ’’Želim da razgovaram s njim.’’Ijan me je dugo posmatrao, a potom se okrenuo i mrko pogledao Džareda.Izrekao je svaku rečenicu poput naređenja.’’Ime joj je Lunja, a ne to, ili stvorenje. Nećeš je ni pipnuti. Svaki tragkoji ostaviš na njenom telu, dupliraću na tvojoj bezvrednoj zadnjici.Trgla sam se od te pretnje.Ijan se naglo okrenu i izgubi se u tami krupnim koracima.Na trenutak je nastupila tišina dok smo oboje gledali put praznog prostorau kom je on nestao. Prvo sam pogledala u Džaredovo lice, a on je i daljezurio za Ijanom. Kada se okrenuo i pogledi nam se sreli, oborila sam oči.’’Čoveče. On se baš ne šali, zar ne?’’ reče Džared.Tretirala sam to kao retoričko pitanje.’’Što ne sedneš?’’ ponudi me, tapšući prostirku pored sebe.Razmislila sam na trenutak, a onda sam otišla i sela oslonjena na isti zidali blizu rupe, ostavljajući čitavu dužinu prostirke između nas. Melani seovo nije dopalo; htela je da bude blizu njega, da ja osetim njegov miris itoplinu njegovog tela pored sebe.Nisam to htela, ne zbog toga što sam se plašila da će me povrediti; nijedelovao ljutito u tom trenutku, samo umorno i iscrpljeno. Ali nisam htelada mu budem nimalo bliže. Nešto u grudima me bolelo od njegoveblizine, od toga da su on i njegova mržnja prema meni na tako malojudaljenosti.

MIN@

235

Posmatrao me je, glave nagnute u stranu; samo sam nakratko uhvatilanjegov pogled pre nego što sam morala da okrenem glavu.’’Žao mi je zbog onog sinoć, zbog tvog lica. Nije trebalo to da uradim.’’Zurila sam u svoje šake, isprepletane u dvostruku pesnicu u mom krilu.’’Ne moraš da me se plašiš.’’ Klimnula sam, ne gledajući ga. Onzabrunda: ’’Mislio sam da si rekla da hoćeš da pričaš sa mnom?’’Slegnula sam ramenima. Nisam mogla da pronađem svoj glas odtežine njegovog neprijateljstva u vazduhu između nas.Čula sam da se pokrenuo. Kliznuo je niz prostirku dok nije seo odmahpored mene, baš kako se Melani nadala. Preblizu, bilo je teško mislitiispravno, teško disati pravilno, ali nisam mogla da se nateram da seodmaknem. Čudno, iako je ovo htela, Melani se odjednomiznervirala.Šta je? Upitah, uplašena intenzitetom njene emocije.Ne volim što je pored tebe. To nekako nije u redu. Ne sviđa mi se način nakoji ga ti želiš tu.Prvi put otkad smo napustile civilizaciju zajedno osetila sam talaseneprijateljstva kako izbijaju iz nje. Bila sam šokirana. To uopšte nije bilofer.’’Imam samo jedno pitanje,’’ reče Džared, prekinuvši nas. Pogledala samga u oči, a onda sam se postidela, trgnuvši se i zbog njegovog snažnogpogleda i zbog Melanine ozlojeđenosti.’’Verovatno možeš da pogodiš o čemu se radi. Džeb i Džejmi su mi svunoć brbljali...’’Čekala sam pitanje, zureći preko mračne dvorane u džak pirinča,moj sinoćni jastuk. Krajičkom oka sam videla kako se njegova rukapodiže i pribila sam se tešnje uza zid.’’Neću te povrediti,’’ reče opet nestrpljivo,dodirnuvši mi bradu svojomgrubom šakom, okrenuvši mi lice tako da sam morala da ga pogledam.Srce mi se uzlupalo kada me je dodirnuo, i najednom mi se u očima našlopreviše vlage. Trepnula sam, pokušavajući da isteram suze.’’Lunja.’’ Rekao je moje ime polako... nevoljno, videla sam to, iako mi jeglas bio miran i bezbojan. ’’Da li je Melani i dalje živa... da li je i daljedeo tebe? Reci mi istinu.’’Melani je napala sirovom snagom poput kugle za rušenje. Bilo je tofizički bolno tamo gde je pokušala da se probije napolje, kao iznenadninapad migrene.Prestani! Zar ne vidiš?

MIN@

236

Bilo je toliko očigledno po tome kako su mu usne bile nameštene, potankim linijama ispod njegovih očiju. Nije bilo važno šta ću ja reći ili štaće ona reći.Već me gleda kao lažljivicu, rekoh joj. On ne želi istinu, on samo tražidokaze, neki način da potvrdi da sam lažljivica, Tražeći, Džebu iDžejmiju, da bi mu dozvolili da me ubije.Melani je odbila da odgovori i da mi poveruje; bila je to borba da jeutišam.Džared je posmatrao graške znoja na mom čelu, čudni drhtaj koji mi jeprotresao kičmu, i oči mu se suziše. Držao mi je bradu, odbijajući da midozvoli da sakrijem lice.Džarede, volim te, pokušala je da vrisne. Ovde sam.Usne mi nisu zadrhtale, ali bila sam iznenađena što nije mogao da pročitareči koje su mi jasno pisale u očima.Vreme je prolazilo polako dok je čekao moj odgovor. Bila je to pravaagonija, to što sam morala da mu zurim u oči, to što sam tamo morala davidim iznenadan preokret. I kao da mi to nije bilo dosta,Melanin bes je nastavio da me seče iznutra. Njena ljubomora je naraslapoput poplave gorčine koja je preplavila moje telo i zagadila ga.Prošlo je još vremena, a suze su nadolazile sve dok ih više nisam moglazadržati u očima. Prelile su mi se na obraze i tiho se kotrljale u Džaredovdlan. Njegov izraz lica ostao je nepromenjen. Najzad mi je bilo dosta.Zatvorila sam oči i naglo oborila glavu. Umesto da me povredi, oborio jeruku. Uzdahnuo je, iznervirano.Očekivala sam da će otići. Ponovo sam se zagledala u svoje šake, čekajućito. Udarci mog srca označavali su protok minuta. Nije se micao. Ja senisam micala. Delovao je kao da je isklesan od kamena tu pored mene.Dobro mu je pristajala ta kamena mirnoća. Pristajala je njegovom novomtvrdom izrazu lica, kremenu u njegovim očima.Melani je razmišljala o tom Džaredu, poredeći ga sa čovekom koji jenekada bio. Setila se jednog potpuno običnog dana dok su bili u bekstvu...’’Aah!’’ jauču Džared i Džejmi zajedno.Džared se izležava na kožnoj sofi, a Džejmi je izvaljen na tepihu isprednjega. Gledaju košarkašku utakmicu na televizoru velikog ekrana. Parazitikoji žive u ovoj kući su na poslu, i već smo ispunili džip svime što je unjega moglo da stane. Imamo nekoliko sati da se odmorimo pre nego štomoramo ponovo da nestanemo.Na TV-u, dva igrača se ljubazno raspravljaju pored terena. Kamerman jeblizu; čujemo šta govore.’Mislim da sam ja taj koji je poslednji pipnuo loptu,’ vaša je.

MIN@

237

’Nisam siguran. Ne bih voleo da dobijemo bilo kakvu nepoštenu prednost.Bolje da sudije pregledaju snimak.’Igrači se rukuju i tapšu po ramenima.’’Ovo je smešno,’’ gunđa Džared.’’Ne mogu ovo da podnesem,’’ slaže se Džejmi, savršeno podražavajućiDžaredovu boju glasa; svakim danom sve više zvuči kao Džared; to jesamo još jedan od mnogih oblika obožavanja njegovog junaka. ’’Ima lijoš nečeg na televiziji?’’Džared prebacuje nekoliko kanala dok ne naiđe na atletiku. Parazitiupravo održavaju olimpijadu na Haitiju. Na osnovu onoga što možemoda vidimo, svi vanzemaljci su vrlo uzbuđeni zbog toga. Mnogo njih imaolimpijske zastave ispred kuća. Međutim, nije isto. Sada svi kojiučestvuju dobijaju medalju. Jadno.Ali ne mogu da upropaste sprint na sto metara. Pojedinačni parazitskisportovi mnogo su zanimljiviji od onih kada pokušavaju direktno da senadmeću jedni protiv drugih. Postižu bolje rezultate u odvojenim trakama.’’Mel, dođi da se opustiš,’’ zove me Džared.Ja stojim kraj zadnjih strana iz navike, ne zbog toga što sam spremna dapotrčim. Ne jer se plašim. Iz puste navike, ništa više. Odlazim doDžareda. On me podiže na krilo i ušuškava mi glavu pod bradom.’’Udobno?’’ pita.’’Da,’’ kažem, jer mi stvarno, zaista jeste savršeno udobno. Ovde, ukući nekog vanzemaljca.Tata je govorio mnoštvo smešnih stvari, kao da je katkad govorio nekimsvojim jezikom. Uhvatiti maglu, magareće godine, radio mileva, koupisan, kiselo grožđe, hvatati zjale i nešto o učenju tate kako se pravedeca. Jedna od njegovih omiljenih izreka bila je sigurno ko grad. Uči meda vozim bicikl, a majka brine na vratima: Smiri se, Linda, ova ulica jesigurna ko grad. Ubeđuje Džejmija da spava s ugašenim svetlom: Ovo tije sigurno ko grad, sinko, nema čudovišta kilometrima unaokolo.A onda se svet preko noći pretvorio u užasnu noćnu moru,Ta fraza za Džejmija i mene postala mračna šala. Gradovi su sada bilinajopasnija mesta.Krijemo se u retkim borovima, posmatramo auto kako izlazi izgaraže usamljene kuće, odlučujući da li idemo u skupljanje hrane, ili jesuviše rizično. ’Misliš li da će paraziti biti dugo odsutni?’’Nema šanse,ovo mesto je sigurno ko grad. Brišimo odavde.’A sada mogu da sedim ovde i gledam TV kao da se ovo događa petgodina ranije i da su mama i tata u drugoj sobi, i da još nijednom nisamprovela noć krijući se u odvodnoj cevi sa Džejmijem i mnoštvom pacova

MIN@

238

dok otimači tela s baterijskim lampama tragaju za lopovima koji sustrugnuli s vrećom suvog pasulja i činijom hladnih špageta.Znam da, čak i kad bismo Džejmi i ja preživeli sami dvadeset godina,nikad ne bismo sami pronašli sigurnosti. Čak i više od sigurnosti, sreću.Sigurnost i sreću, dve stvari koje sam mislila da više nikad neću osetiti.Džared čini da se tako osećamo i ne trudeći se, već samo time što jeDžared. Udišem miris njegove kože i osećam toplinu njegovog tela ispodsvog. Džared sve čini sigurnim, sve čini srećnim. Čak i gradove.I dalje čini da se osećam sigurno, shvatila je Melani, osećajući toplinutamo gde je njegova ruka bila na samo pola centimetra od moje. Mada ine zna da sam ovde.Ja se nisam osećala sigurno. Voleti Džareda činilo je da se osećam manjesigurnom od bilo čega drugog.Zapitala sam se da li bismo Melani i ja volele Džareda da je uvek bioovakav, a ne onaj nasmejani Džared iz naših uspomena, onaj koji je došaodo Melani ruku punih nade i čudesa. Da li bi ga pratila da je uvek bioovako težak i ciničan? Da mu gubitak njegovog nasmejanog oca i divljestarije braće nije ni blizu sledio srce kao gubitak Melani?Naravno. Mel je bila sigurna. Volela bih Džareda u bilo kom vidu. Čak iovakvom, njemu je mesto pored mene.Pitala sam se da li isto važi i za mene. Da li bih ga volela sada da jeovakav u njenim uspomenama?Onda sam bila prekinuta. Bez ikakvog nagoveštaja koji sam primetila,Džared je odjednom govorio, pričajući kao da smo usred razgovora.’’I tako, zbog tebe, Džeb i Džejmi su ubeđeni da je moguće nastavitibitisanje u nekoj vrsti svesti nakon... što neko bude uhvaćen. Obojica suuvereni da se Mel i dalje koprca unutra.’’Lagano mi je pesnicom dodirnuo glavu. Ustuknula sam, a on je prekrstioruke.’’Džejmi misli da ona priča s njim.’’ Prevrnu očima. ’’Nije baš pošteno dase tako igraš s klincem; ali to podrazumeva osećaj etike koji očigledno nepostoji kod tebe.’’Obgrlila sam se rukama.’’Džeb je u pravu u jednoj stvari, doduše to me ubija! Šta ti zapravohoćeš? Potraga Tragača nije bila dobro usmerena niti... sumnjiva. Činilose da samo tebe traže, ne i nas. Pa možda nisu znali šta nameravaš. Moždasi sada slobodan strelac? Nekakav agent na tajnom zadatku. Ili...’’Bilo ga je lakše ignorisati kad je tako budalasto nagađao. Fokusirala samse na svoja kolena. Bila su prljava, kao i obično, ljubičasta i crna.

MIN@

239

’’Možda su u pravu; barem u vezi s delom o tvom ubijanju.’’Neočekivano, njegovi prsti pogladiše naježene dlake na mojoj ruci koje sebehu podigle od njegovih reči. Glas mu je bio blaži kada je ponovoprogovorio. ’’Niko te sada neće povrediti. Dokle god ne pravišprobleme...’’ Slegnuo je ramenima. ’’Skoro da mogu da shvatim njihovostanovište, i možda bi, na neki naopak način, to zaista bilo pogrešno, kaošto kažu. Možda nema opravdanog razloga da... Osim što Džejmi...’’Naglo podigoh glavu, pogled mu je bio oštar i ispitivao je moju reakciju.Zažalila sam što sam pokazala interesovanje i ponovo sam se zagledala usvoja kolena.’’Plaši me koliko se on vezuje,’’ promrmlja Džared. ’’Nije trebalo da gaostavim. Nije mi bilo ni na kraj pameti... A ne znam šta da radim po tompitanju. On misli da je Mel živa unutra. Koliko će mu teško pasti kada..?’’Primetila sam da je rekao kada, a ne ako. Šta god da mu je obećao, nijeme video da postojim u daljoj budućnosti.’’Iznenađen sam što si doprla do Džeba,’’ razmišljao je, menjajući temu.’’On je lukav starac. On tako lako prozre prevaru. Barem je tako bilo dosada. Razmislio je o tome na trenutak.’’Nisi baš za razgovor, zar ne?’’Nastupila je još jedna duga tišina. Reči su mu izbijale poput bujice.’’Ono što me neprestano muči jeste: šta ako su u pravu? Kako, do đavola,ja da znam? Mrzim kako mi njihova logika ima smisla. Mora da postojineko drugo objašnjenje.’’Melani se ponovo borila da progovori, ne tako žestoko kao ranije, ovogaputa bez nade da će se probiti. Držala sam i ruke i usne nepomično.Džared se pomerio, odgurujući se od zida tako da mu telo bude okrenutoka meni. Posmatrala sam taj pokret krajičkom oka.’’Zašto si ovde?’’ šapnu.Virnula sam mu u lice. Bilo je blago i ljubazno, skoro onako kako ga jeMelani pamtila. Osetila sam kako mi kontrola popušta; usne su mizadrhtale. Bila mi je potrebna sva snaga da zadržim ruke u istompoložaju. Htela sam da mu dodirnem lice. Ja sam to želela. Melani se tonije dopalo.Ako nećeš da mi daš da progovorim, onda barem drži ruke k sebi, prosiktaona.Pokušavam. Žao mi je. I jeste mi bilo žao. To ju je bolelo. Obe nas jebolelo, različitim bolom. Bilo je teško znati kome je bilo gore u tomtrenutku.Džared me je radoznalo gledao dok su se meni oči ponovo punile suzama.’’Zašto?’’ upita nežno. ’’Znaš, Džeb ima neku ludu ideju da si ti ovdezbog mene i Džejmija. Nije li to blesavo?’’

MIN@

240

Usta su mi se napola otvorila; brzo sam se ugrizla za usnu. Džared sepolako nagnuo napred i obujmio mi lice obema rukama. Oči su mi sezatvorile.’’Nećeš da mi kažeš?’’Jednom sam brzo odmahnula glavom. Nisam bila sigurna ko je to uradio.Da li sam to ja rekla da neću, ili Melani da ne može?Šake su mu se stegle pod mojom vilicom. Otvorila sam oči, a lice mu jebilo nekoliko centimetara od mog. Srce mi je zatreperilo, a želudac mi sesledio, pokušala sam da dišem, ali me pluća nisu poslušala.Prepoznala sam nameru u njegovim očima; znala sam kako će sepomeriti, tačno kakav ukus će imati njegove usne. A opet je to sve bilotako novo za mene, prvi put, šokantniji od bilo čega drugog, kada jepritisnuo moje usne svojim. Mislim da je samo želeo usnama da dodirnemoje, da bude nežan, ali stvari su se promenile kad nam se kožadodirnula. Usta su mu odjednom postala tvrda i gruba, a šake su mizarobile lice uz njegovo, dok su njegove usne pomerale moje žustrim,nepoznatim pokretima.Bilo je to toliko drugačije od sećanja, toliko snažnije. U glavi mi semantalo.Telo mi se pobunilo. Više ga nisam kontrolisala, ono je kontrolisalomene. Nije to bila Melani, telo je bilo jače i od mene i od nje. Čuo seglasan odjek našeg disanja: mog divljeg i zadihanog, a njegovogžestokog, skoro poput rezanja. Ruke su mi se otele kontroli. Levomrukom sam posegnula za njegovim licem, njegovom kosom, da upletemprste u nju.Desnica mi je bila brža. Nije bila moja.Melanina pesnica ga je udarila u vilicu, odbivši njegovo lice od mog, uztup i tih zvuk. Meso o meso, snažno i ljutito.Silina udarca nije bila dovoljna da ga odbaci daleko, ali ustuknuo je odmene posrćući onog trenutka kad nam usne više nisu bile spojene, zurećiotvorenih usta i očiju punih užasa u moje užasnuto lice.Zurila sam u pesnicu, koja je i dalje bila stisnuta, zgađena kao da samotkrila da mi na kraju ruke izrasta škorpija. Uzdah gađenja mi se oteo izgrla. Zgrabila sam desni zglob levom rukom, očajna u nameri da sprečimMelani da ponovo iskoristi moje telo za nasilje.Podigla sam pogled ka Džaredu. I on je zurio u pesnicu koju samobuzdala, užas na licu mu je bledeo, ustupajući mesto iznenađenju. U tomtrenutku, njegov izraz lica bio je potpuno bez odbrane. Lako sam moglada pročitam misli koje su prolazile njegovim otvorenim licem.

MIN@

241

Ovo nije bilo nešto što je očekivao. A imao je očekivanja; to je bilo jasno.Ovo je bio test. Test za koji je mislio da je spreman da ga oceni. Test sarezultatima koje je samouvereno predvideo.Ali bio je iznenađen. Da li to znači da sam prošla, ili da sam pala?Bol u grudima me nije iznenadio. Već sam znala da slomljeno srce nijesamo fraza.U situacijama u kojima se mora ili pobeći ili se boriti, nisam nikada imalaizbor; za mene je to uvek bilo bežanje. Pošto je Džared bio između mene itame izlaza tunela, obrnula sam se i bacila se u rupu napunjenu kutijama.Kutije su se gnječile, krčkale i pucketale dok sam ih svojom težinomnabijala u zid, u pod. Uglavila sam se u nemoguć prostor, uvijajući se okotežih kutija i drobeći druge. Osetila sam kako me prstima grebe po stopaludok je pokušavao da me zgrabi za članak i šutnula sam jednu od čvršćihkutija između nas. Zastenjao je i očajanje me je, gušeći me, zgrabilo zavrat. Nisam htela ponovo da ga povredim; nisam htela da ga napadnem.Samo sam pokušavala da pobegnem.Nisam čula sopstveno jecanje, iako beše glasno, sve dok nisam mogladalje da zađem u napunjenu rupu i dok zvuk mog lomljenja kutija nijeprestao. Kada sam čula sebe, čula iskidane, suzne uzdahe bola, bila samposramljena. Toliko posramljena, toliko ponižena. Bila sam zgrožena nadsobom, nad nasiljem kojem sam dozvolila da mi obuzme telo, svesno iline, ali nisam zbog toga jecala. Jecala sam jer je to bio test, a pošto sambila jedno glupo, glupo, glupo emotivno stvorenje, poželela sam da je tostvarnost.Melani se uvijala u agoniji unutar mene, i bilo je teško razaznati dvostrukibol. Osetila sam se kao da umirem jer nije bilo stvarno; ona se osetila kaoda umire jer se njoj to činilo dovoljno stvarno. U svemu što je izgubila odkad je nastupio kraj njenog sveta, tako davno, nikad pre se nije osetilaizdanom. Kada je njen otac doveo Tragače po svoju decu, znala je da tonije on. Nije bilo izdaje, samo bola. Njen otac je mrtav.Ali Džared je živ, i onaj je isti.Niko te nije izdao, glupačo, urlala sam na nju. Htela sam da njen bolprestane. Bilo je to previše, dodatni teret njene agonije. Moja mi je biladovoljna.Kako je mogao? Kako? vrištala je, ignorišući me.Jecale smo, nekontrolisano.Jedna reč nas je trgla s ivice histerije.Iz ulaza u rupu, Džaredov tih i grub glasmnapukao i čudno detinjast -pozva:’’Mel?’’

MIN@

242

30.PROSVETLJENJE

’’Mel?’’ upita ponovo, s nadom u glasu za koju nije želeo da se oseti unjegovom tonu. Zagrcnuh se od još jednog jecaja, nešto tišeg.’’Znaš da sam to uradio zbog tebe, Mel. Znaš to. Ne zbog nj... toga. Znašda nisam ljubio to stvorenje.’’Moj sledeći jecaj beše glasniji, više jauk. Zašto ne mogu da ućutim?Pokušala sam da zadržim dah.’’Ako si unutra, Mel...’’ zastao je.Melani je mrzela to „ako". Jecaj mi se probi iz pluća i ja zinuh da uzmemvazduh.’’Volim te’’ reče Džared. ’’Čak i ako nisi tu, ako me ne čuješ. Volim te.’’Ponovo sam zadržala dah, grizući usnu dok nije prokrvarila. Fizički bolmi nije odvukao pažnju onoliko koliko sam želela.Ispred otvora je nastupila tišina, a zatim i unutra, dok sam postajala sveplavlja u licu. Osluškivala sam napeto, koncentrišući se samo na ono štomogu da čujem. Nisam htela da razmišljam.Tišina.Bila sam sklupčana u najčudnijem mogućem položaju. Glava mi je bilanajniže, s desnim obrazom pritisnutim uz grubi kameni pod. Ramena sumi se uvijala oko nagnječene ivice kutije, desno više od levog. Kukovi sumi štrčali nasuprot, levi list pribijen uz tavanicu. Borba s kutijama ostavilaje modrice, osećala sam kako postaju sve toplije. Znala sam da ću moratida pronađem neki način da objasnim Ijanu i Džejmiju da sam ovo samasebi uradila, ali kako?Šta da kažem? Kako da im kažem da me je Džared poljubio da bi metestirao, kao da je pecnuo pacova električnom strujom da bi video njegovureakciju?I koliko dugo treba da ostanem u ovom položaju? Nisam želela da pravimnikakvu buku, ali osećala sam kao da će mi kičma prepući za tiličas. Bol je svake sekunde postajao nepodnošljiviji. Neću moći jošdugo da ga trpim u tišini. Iz grla mi se već otimalo cviljenje.Melani nije imala ništa da mi kaže. U tišini je razmišljala o sopstvenomolakšanju i besu. Džared joj se obratio, konačno priznavši njenopostojanje. Rekao joj je da je voli. Ali poljubio je mene. Pokušavala je daubedi sebe da nema razloga da bude povređena time, pokušavala dapoveruje u sve čvrste razloge koji su govorili da je taj osećaj bio lažan.Pokušavala, ali još nije uspevala.

MIN@

243

Mogla sam da čujem sve to, iako te misli nisu bile upućene meni. Nijegovorila sa mnom u klinačkom, durljivom smislu te reči. Ignorisala me jećutanjem.Osetila sam neki nepoznat bes prema njoj. Ne kao u početku, kada samstrahovala od nje i želela da nestane iz mog uma. Ne, sada sam se i samaosećala izneverenom. Kako može da se ljuti na mene zbog toga što sedesilo? Kako to ima smisla? Kako ja mogu da budem kriva što sam sezaljubila zbog njenih sećanja koje mi je ona nametnula i što me je ondanadjačalo ovo neposlušno telo? Bilo mi je krivo zbog toga što pati, paipak, moj bol njoj nije ništa značio. Uživala je u njemu.Zlobno ljudsko biće.Suze, sada mnogo slabije, lile su mi niz obraze u tišini. Njenoneprijateljstvo prema meni ključalo je u mom umu.Odjednom više nisam mogla da izdržim bol u nagnječenim leđima. Kap jeprelila čašu.’’Uuh,’’ zaječala sam, odgurujući se od kamen i kutiju sam se ispravljala.Više nisam marila za buku, samo sam želela da izađem. Zaklela sam se usebi da više nikad neću kročiti preko praga ove proklete jame, radije ću daumrem. Bukvalno.Bilo je teže izmigoljiti se napolje nego uleteti unutra. Koprcala sam se ivrpoljila okolo dok nisam osetila da samo pogoršavam situaciju, savivšise u položaj nakošene perece. Ponovo sam počela da plačem, kao dete,plašeći se da se nikad neću osloboditi.Melani uzdahnu.Zakači stopalo za ivicu otvora i izvuci se, predložila je. Ignorisala sam je,boreći se da provučem torzo pored jednog naročito zašiljenog ugla.Ubadao me je tik ispod rebara. Nemoj da se detinjasta, progunđa ona.Ko mi kaže.Znam. Oklevala je, zatim popustila. U redu, izvini. Stvarno mi je žao.Vidi, ja sam čovek. Ponekad je teško biti pravičan. Naša osećanja nisuuvek na mestu, ne činimo uvek pravu stvar. Njena ljutnja je još bilaprisutna, ali trudila se da oprosti i zaboravi da sam se upravo bilapoljubila sa čovekom njenog života, ili je barem ona tako mislila o tome.Zakačila sam stopalo oko ivice i povukla. Koleno mi je udarilo u pod pasam iskoristila tu polugu da podignem rebra sa zašiljenog kamena. To mije bilo lakše nego da zakačim i drugu nogu i opet povučem. Šake mikonačno napipaše pod i ja se probih napolje, kao beba koja izlazi snogama napred, padajući na tamnozelenu prostirku. Ležala sam tunekoliko trenutaka, potrbuške, zadihana.

MIN@

244

Bila sam ubeđena da je Džared odavno otišao, ali nisam odmah pokušalada to proverim. Samo sam udisala i izdisala dok se nisam osetilaspremnom da podignem glavu.Bila sam sama. Trudila sam se da se usredsredim na olakšanje izaboravim na tugu koju je ta činjenica izazvala. Bilo mi je bolje samoj.Manje ponižavajuće.Sklupčala sam se na prostirci, spuštajući glavu na plesnjivu tkaninu. Nijemi se spavalo, ali bila sam umorna. Toliko sam teško podnelaDžaredovo odbijanje da me je to iscrpelo. Sklopila sam oči i trudilase da razmišljam o stvarima koje neće terati moje naduvene oči dazaplaču. O bilo čemu, samo ne o užasnutom izrazu Džaredovog lica kadaje odleteo od mene.Šta Džejmi sada radi? Da li zna da sam ovde, ili me traži? Ijan će dugospavati, delovao je tako iscrpljeno. Hoće li se Kajl uskoro probuditi? Hoćeli krenuti da me traži? Gde je Džeb? Nisam ga videla ceo dan. Da li seDoca zaista toliko napio da je zaspao? To ne liči na njega...Počela sam polako da se razbuđujem, probuđena zavijanjem praznogželuca. Ležala sam u tišini nekoliko minuta, pokušavajući da seorijentišem. Da li je dan ili noć? Koliko dugo sam spavala ovde sama?Moj želudac, međutim, više nije hteo da trpi glad i ja se pridigoh nakolena. Mora da sam dugo spavala kad sam ovako ogladnela, propustilasam obrok ili dva.Razmišljala sam da li da pojedem nešto s gomile zaliha u rupi, na krajukrajeva, već sam oštetila gotovo sve, a možda ponešto i uništila. Ali to meje samo nateralo da osetim jaču grižu savesti zbog pomisli da uzmem jošte hrane. Uzeću neku veknicu iz kuhinje.Osećala sam se pomalo povređenom, povrh onog srceparajućeg bola, štosam bila ovde dole toliko dugo a da niko nije došao da me potraži, kakosujetno s moje strane; zašto bi ikoga bilo briga šta je sa mnom? tako dami je laknulo kada sam ugledala Džejmija kako sedi na ulazu u velikupećinu s baštom, leđa okrenutih ljudskom svetu iza njega, bez sumnječekajući mene.Oči mi radosno sinuše, kao i njegove. Osovio se na noge, s izrazomolakšanja.’’Dobro si,’’ rekao je; kad bi samo bilo tako. Počeo je da brblja. ’’Mislim,nisam mislio da Džared laže, ali rekao je da misli kako želiš da budešsama, i Džeb je rekao da ne mogu da te obiđem i da moram ostati ovdetako da on može da vidi da se nisam ušunjao tamo, ali iako nisam mislioda si povređena i slično, bilo mi je teško da budem siguran u to, znaš?’’

MIN@

245

’’Dobro sam,’’ rekoh mu. Ali ruke su mi bile ispružene, tražeći utehu.Zagrlio me je oko struka i bila sam šokirana kad sam otkrila da može daosloni glavu na moje rame dok stojimo.’’Oči su ti crvene,’’ prošaputa. ’’Je li bio zao prema tebi?’’’’Nije.’’ Na kraju krajeva, ljudi nisu namerno surovi premalaboratorijskim pacovima; samo pokušavaju da saznaju nešto.’’Šta god da si mu rekla, mislim da nam sada veruje. Za Mel, to mislim.Kako se ona oseća?’’’’Drago joj je zbog toga.’’ On zadovoljno klimnu.’’A ti?’’ Oklevala sam, tražeći činjenični odgovor.Lakše mi je da kažem istinu nego da pokušam da je sakrijem.Moje izvrdavanje je po svemu sudeći poslužilo kao zadovoljavajućiodgovor na njegovo pitanje. Iza njega, svetlost u bašti bila je crvena ibledela je. Sunce je već zašlo u pustinji.’’Gladna sam,’’ rekoh, i odvojih se od njega.’’Znao sam da ćeš biti. Sačuvao sam ti nešto dobro.’’ Uzdahnula sam.’’Hleb je dovoljan.’’’’Ostavi se toga, Lunjo. Ijan kaže da si previše požrtvovana za svojedobro.’’ Napravih grimasu. ’’Mislim da je u pravu,’’ promrmlja Džejmi.’’Čak kad bismo te svi želeli ovde, ti ne bi pripadala tu dok tako sama neodlučiš.’’’’Nikada ne mogu pripadati ovde. I niko me zaista ovde ne želi, Džejmi.’’’’Ja želim.’’Nisam se prepirala s njim, ali nije bio u pravu. Nije lagao, jer je verovao uono što govori. Ali ono što je zaista želeo bila je Melani. Nije nasposmatrao odvojeno, kao što bi trebalo.Trudi i Hajdi su pekle hleb u kuhinji i delile svetlozelenu, sočnu jabuku.Naizmenično su uzimale zalogaje.’’Drago mi je što te vidim, Lunjo,’’ reče Trudi iskreno, pokrivajući ustadok je govorila, jer je još uvek žvakala poslednji zalogaj. Hajdi klimnu uznak pozdrava, zuba zarivenih u jabuku.Džejmi me ćušnu, pokušavajući da to izvede neprimetno, pokazujući daljudi žele moje društvo. Nije mnogo mario za uljudnost.’’Jeste li joj sačuvale večeru?’’ upita željno.’’Nego šta,’’ odgovori Trudi. Sagla se, posegnula rukom pored pećnice ivratila se s metalnim plehom u ruci. ’’Ostavila sam ga na toplom. Sada jeverovatno loše i tvrdo, ali bolje od onog što obično imamo.’’U plehu je stajao povelik komad mesa. Pljuvačka mi pođe na usta, čak idok sam odbijala porciju koja mi beše dodeljena.’’To je previše.’’

MIN@

246

’’Moramo pojesti kvarljivu hranu prvog dana,’’ stade Džejmi da mehrabri. ’’Svako jede dok ne pukne, to je tradicija.’’’’Potrebni su ti proteini,’’ dodade Trudi. ’’Predugo smo jeli hranuuzgajanu u pećinama. Čudi me što niko nije u lošijem stanju.’’Jela sam svoje proteine dok je Džejmi s budnošću sokola posmatrao kakosvaki zalogaj putuje od pleha do mojih usta. Pojela sam sve da muudovoljim, iako me je želudac zaboleo od toliko hrane.Kuhinja ponovo poče da se puni dok sam završavala. Nekolicina je imalajabuke u rukama svi su ih delili s nekim. Radoznale oči počeše dazagledaju izubijanu stranu mog lica.’’Zašto svi sad dolaze ovamo?’’ promrljah upitno. Napolju je bio mrak ivreme večere odavno beše prošlo. Džejmi me pogleda u čudu na sekund.’’Da čuju tvoje priče.’’ Ton njegovog glasa dodade reč naravno.’’Šališ se?’’’’Rekoh ti da se ništa nije promenilo.’’Zurila sam okolo po uskoj prostoriji. Nisu svi bili prisutni. Doktor nijedošao večeras, kao ni bilo ko od povratnika, što je značilo da nema niPejdž. Nije bilo ni Džeba, Ijana, Voltera. Još nekoliko ih je falilo:Trevis, Kerol, Rut En. Ali imala sam veću publiku nego što bihočekivala, da mi je uopšte bilo palo na pamet da će iko hteti da nastavi suobičajenim posle tako neuobičajenog dana.’’Možemo li da se vratimo na Delfine, gde smo stali?’’ upita Ves,prekidajući moju procenu prostorije. Bilo mi je jasno da je preuzeo nasebe da pokrene razgovor, pre nego što je bio preterano zainteresovan zarodbinske veze na nekoj stranoj planeti. Svi su me gledali s iščekivanjem.Po svemu sedeći, život se nije promenio onoliko koliko sam mislila.Uzela sam pleh sa hlebovima iz Hajdinih ruku i okrenula se da ga ubacimu kamenu furunu. Počela sam da pričam još uvek okrenuta leđima.’’Dakle... um... hmm... uh, treći par baba i deda... oni po tradiciji služezajednici, kako to oni vide. Na Zemlji, oni bi bili hranitelji porodice, onikoji napuštaju dom i dobavljaju hranu. Uglavnom se bave zemljoradnjom.Uzgajaju organizme nalik biljkama koje muzu radi soka.’’I život se nastavio svojim tokom.Džejmi je pokušao da me odgovori od spavanja u hodniku s namirnicama,ali taj pokušaj beše mlak. Prosto nije bilo drugog mesta za mene.Tvrdoglav kao obično, insistirao je da deli moje mesto.Pretpostavila sam da se Džaredu to nije svidelo ali pošto ga nisam videlate večeri niti sledećeg dana, nisam mogla da potvrdim svoju teoriju.Ponovo sam se osećala neugodno obavljajući svoje uobičajene poslove,pored šest povratnika, baš kao kada me je Džeb prvi put naterao da se

MIN@

247

pridružim zajednici. Neprijateljski pogledi, tišina ispunjena gnevom.Njima je, međutim, bilo teže nego meni, ja sam bila navikla na to. Oni, sdruge strane, uopšte nisu bili navikli na to kako su me svi ostali tretirali.Kada sam pomagala u branju kukuruza, na primer, i kada mi je Lili sosmehom zahvalila što sam donela praznu korpu, Endijeve oči su seiskolačile od iznenađenja. Ili kada sam čekala na red za kupanje s Trudi iHajdi, Hajdi je počela da se igra s mojom kosom. Bila je sve duža, stalnomi je upadala u oči, i planirala sam ovih dana ponovo da je skratim. Hajdije pokušavala da mi namesti frizuru, prebacujući pramenove tamo-amo.Brent i Aron, Aron je bio najstariji čovek koji je otišao u dugu poharu,neko koga, koliko sam mogla da se setim, uopšte nisam videla ranije,izašli su i pronašli nas tako, Trudi kako se smeje nekom blesavom čudukoje je Hajdi pokušavala da napravi na mojoj glavi, i obojica su pomalopozeleneli u licu i prošli pored nas u tišini.Naravno, takve sitnice su bile beznačajne. Kajl je sada lutao po pećinama,i premda mu je očito bilo naređeno da me ostavi na miru, njegov izraz licaje jasno govorio da mu je ta zabrana mrska.Uvek sam bila u društvu drugih kada sam se susretala s njim, i pitala samse je li to jedini razlog što nije činio ništa više osim što me je mrko gledaoi nesvesno stezao svoje debele prste u pandže.To me je navelo da ponovo osetim svu paniku koja je obeležila moje prvenedelje boravka ovde i možda bih joj podlegla, počela ponovo dase krijem, da izbegavam zajedničke prostorije, da mi nešto važnije odKajlovih ubitačnih pogleda nije privuklo pažnju te druge noći.Kuhinja se ponovo ispunila, nisam bila sigurna koliko je razlog bilointeresovanje za moje priče, a koliko za čokoladice koje je Džebpodelio. Odbila sam svoju, objašnjavajući nezadovoljnom Džejmiju dane mogu da pričam i žvaćem u isto vreme; slutila sam da će mi sačuvatijednu, tvrdoglav kao i uvek. Ijan se vratio u svoju vruću stolicu poredvatre, i Endi je bio tu, umornog pogleda, pored Pejdž. Niko od ostalihpovratnika, uključujući Džareda, naravno, nije došao. Doca nije bioprisutan, i zapitala sam se da li je još uvek pijan, ili možda mamuran. Iponovo nije bilo Voltera.Džefri, Trudin muž, te večeri me je prvi put nešto zapitkivao. Bilo mi jedrago, iako sam se trudila da to ne pokažem, što se pridružio grupi ljudikoja me je podnosila. Ali nisam mogla valjano da odgovorim na njegovapitanja, što je bila šteta. Njegova pitanja bila su poput Docinih.’’Zaista ne znam ništa o lečenju,’’ priznadoh. ’’Nisam otišla do Isceliteljanakon... nakon što sam stigla ovde prvi put. Nisam bila bolesna. Sve štoznam je da ne bismo izabrali neku planetu ako nismo u mogućnosti da

MIN@

248

održavamo tela domaćina u savršenom stanju. Ne postoji ništa što nemože biti isceljeno, od jednostavne posekotine i slomljene kosti dobolesti. Starost je sada jedini uzrok smrti. Čak i zdrava ljudska tela imajusvoj vek trajanja. A dešavaju se i nesreće, pretpostavljam, iako dušama nečesto. Oprezni smo.’’’’Naoružani ljudi nisu nekakva nesreća,’’ promrmlja neko. Vadila samvruć hleb; nisam videla ko je progovorio, niti sam prepoznala glas.’’Da, to je istina,’’ složih se mirno.’’Znači, onda ne znaš šta koriste za lečenje bolesti?’’ Džefri beše uporan.’’Šta se nalazi u njihovim lekovima?’’Zavrteh glavom.’’Žao mi je, ne znam. To nije bilo nešto što me je zanimalo, kada samimala pristup tim informacijama. Bojim se da sam to uzimala zdravo zagotovo. Dobro zdravlje se podrazumevalo na svakoj planeti na kojoj samživela.’’Džefrijevi crveni obrazi planuše više nego obično. Gledao je u pod, besnostisnutih usana. Čime sam ga uvredila? Hit, koji je sedeo pored Džefrija,potapša ga po ruci. U prostoriji je zavladala napeta tišina.’’Uh... što se tiče Lešinara...’’ započe Ijan, reči su bile prenaglašene,namerno menjanje teme. ’’Ne znam da li sam propustio taj deo, ali nesećam se da si ikada objasnila na koji način su bili „neljubazni"...?’’To je bilo nešto što jesam objasnila, ali bila sam prilično sigurna da ga tozapravo ne zanima, to je prosto bilo prvo pitanje koje je mogao da smisli.Moj nezvaničan čas okončao se ranije nego inače. Pitanja su bila spora, ivećinu njih su postavili Džejmi i Ijan. Džefrijeva pitanja su sve ostaleučinila ćutljivim i rasejanim.’’Pa, sutra moramo da poranimo, žanjemo šaš...’’ reče Džebzamišljeno posle još jedne neugodne tišine, raspuštajući skup. Ljudipočeše da ustaju i da se protežu, sašaptavajući se ne baš opušteno.’’Šta sam rekla?’’ šapnuh upitno u Ijanovom pravcu.’’Ništa. Razmišljaju o smrtnosti.’’ Uzdahnuo je.Moj ljudski mozak načini jedan od naglih skokova u razumevanju kojeoni nazivaju intuicijom.’’Gde je Volter?’’ upitah, još uvek šapućući. Ijan ponovo uzdahnu.’’U južnom krilu. On... nije mu dobro.’’’’Zašto mi niko nije rekao?’’’’Nije ti bilo... lako u poslednje vreme, tako da...’’ Nestrpljivo samzavrtela glavom na taj znak pažnje.’’Šta mu je?’’Džejmi je sada bio pored mene; uzeo me za ruku.

MIN@

249

’’Volteru su neke kosti pukle, toliko su krte,’’ reče tiho. ’’Doca je siguranda je rak, poslednja faza, tako kaže.’’’’Volt je sigurno već dugo prećutkivao da je u bolovima,’’ dodade Ijantmurno.Trgla sam se.’’Ništa se ne može učiniti? Baš ništa?’’ Ijan zavrte glavom, ne skidajućisvoje sjajne oči s mojih.’’Mi ne možemo. Čak i da nismo zaglavljeni ovde, sada mu ne bilopomoći. Nikad nismo uspeli da izlečimo tu bolest.’’Grizla sam usnu, oklevajući da predložim ono što sam želela.Naravno daVolteru nije bilo pomoći. Svi ovi ljudi bi radije umrli laganom smrću i ubolovima nego da daju svoj um u zamenu za zdravo telo. To mi je bilojasno... sada.’’Tražio je da te vidi,’’ nastavi Ijan. ’’Pa, nekad izgovara tvoje ime; teškoje reći šta misli, Doca ga održava u pijanom stanju da bi mu olakšaobolove.’’’’Doci je mnogo krivo što i sam troši toliko alkohola,’’ dodade Džejmi.’’Loš tajming, uopšteno gledano.’’’’Mogu li da ga vidim,’’ upitah. ’’Ili će smetati ostalima?’’Ijan se namršti i frknu.’’Zar to ne bi priličilo nekim ljudima, da se uzbude oko toga?’’ Zavrteglavom. ’’Mada, koga briga, zar ne? Ako je to Voltova poslednja želja...’’’’Tako je,’’ složih se. Na reč poslednja oči mi se zažariše. ’’Ako Volterželi da me vidi, onda valjda nije bitno šta ostali misle, ili ako se naljute.’’’’Ne brini o tome, neću dozvoliti da te iko maltretira.’’ Ijanove pobeleleusne stisnuše se u tanku liniju.Bila sam nervozna, kao da sam želela da pogledam na sat. Vreme jeprestalo da mi znači mnogo, ali iznenada sam osetila šta znači kada onoponestaje.’’Da li je prekasno da odemo noćas? Hoćemo li mu smetati?’’’’Ne spava u redovno vreme. Možemo da odemo i vidimo.’’Krenula sam istog trena, vukući Džejmija koji me je još uvek držao zaruku. Osećaj proticanja vremena, kraja i konačnosti, gonio me je napred.Ijan nas je, međutim, brzo sustigao, svojim dugim koracima.U bašti osvetljenoj mesečinom, prošli smo pored ostalih, koji uglavnomnisu obratili pažnju na nas. Bila sam suviše često u društvu Džejmija iIjana da bih izazvala ikakvu radoznalost, mada nismo išli ka uobičajenimtunelima.Jedini izuzetak bio je Kajl. Zaledio se u mestu kad je video svog bratapored mene. Oči mu poleteše ka Džejmijevoj šaci koja je počivala u mojoj

MIN@

250

i on zareža. Ijan se isprsi dok je posmatrao bratovu reakciju, usne mu seiskriviše u kez identičan Kajlovom i namerno me uhvati za drugu šaku.Kajl ispusti zvuk kao da će da povrati i okrenu nam leđa.Kada smo se našli u tmini dugačkog južnog tunela, pokušala sam daoslobodim tu ruku. Ijan je jače stegnu.’’Volela bih kad se ne bi trudio da ga još više razljutiš promrmljah.’’’’Kajl greši. To mu dođe kao navika. Trebaće mu mnogo duže negoostalima da se urazumi, ali to ne znači da treba da mu gledamo krozprste.’’’’Plaši me,’’ priznadoh šapatom. ’’Ne želim da ima još više razloga da memrzi.’’Ijan i Džejmi mi stisnuše šake istovremeno. Progovorišen isti glas.’’Ne boj se,’’ reče Džejmi.’’Džeb je bio izričit po tom pitanju,’’ reče Ijan.’’Kako to misliš?’’ upitah Ijana.’’Ako ne može da prihvati Džebova pravila, onda Kajl više nijedobrodošao ovde.’’’’Ali to nije u redu. Kajl pripada ovde.’’Ijan progunđa.’’Ostaće ovde... tako da će morati da nauči da trpi.’’Nismo više progovorili tokom dugog hoda. Osećala sam se krivom, činilose da je to trajno emotivno stanje ovde. Krivica i strah i slamanje srca.Zašto sam uopšte došla?Zato što ti zaista pripadaš ovde, nekim čudom, prošaputa Melani. Bila jeveoma svesna topline Ijanove i Džejmijeve šake, čvrstog stiska iisprepletanih prstiju. Na kom drugom mestu si imala ovo?Nigde, priznadoh, osećajući se samo još više depresivnom. Ja nepripadam ovde zbog toga. Ne na isti način kao ti.Nas dve dolazimo u paketu, Lunjo.Kao da treba da me podsećaš...Bila sam malo iznenađena što je čujem tako razgovetno. Bila je tihaposlednja dva dana, čekajući, strepeći, nadajući se da će ponovo videtiDžareda. Naravno, ja sam bila zaokupljena sličnim mislima.Možda je s Volterom. Možda je bio s njim sve vreme, pomisli Melani punanade.Ne idemo da vidimo Voltera zbog toga.Ne. Naravno da ne. Ton joj je bio pokajnički, ali shvatila sam da Volternjoj ne znači koliko i meni. Prirodno, bila je tužna zbog činjenice da jeumirao, ali prihvatila je taj ishod od samog početka. Ja, s druge strane,nisam mogla da nateram sebe da to prihvatim, čak ni sada.

MIN@

251

Volter je moj prijatelj, ne njen, ja sam ta koja se sprijateljila s njim.Kad smo se približili bolničkom krilu dočekalo nas je jedno odbledoplavih svetala (sada sam znala da te lampe rade na solarnu energiju,puneći se tokom dana u osunčanim ćoškovima).Sve troje nastavismo tiše da se krećemo, usporivši istovremeno bezikakvog prethodnog dogovora.Mrzela sam tu prostoriju. Onako u tami, s čudnim senkama koje je bacalaslaba svetlost, samo je delovala još odbojnije.Osetila sam neki novi miris, prostorija je bazdila na sporo truljenje, jakalkohol i žuč.Dva poljska kreveta bila su zauzeta. Preko ivice jednog visile sudoktorove noge; prepoznala sam njegovo tiho hrkanje. Na drugom,užasno sasušen i izobličen, ležao je Volter, posmatrajući nas kakoprilazimo.’’Jesi li raspoložen za posetu, Voltere?’’ šapnu Ijan kada Volterove očiskrenuše u njegovom pravcu.’’Uuuh,’’ zastenja Volter. Usne su mi visile s mlitavog lica, a koža mu sevlažno presijavala na slaboj svetlosti.’’Treba li ti nešto?’’ promrmljah.Oslobodila sam ruke, bespomoćno su podrhtavale u vazduhu izmeđuVoltera i mene.Njegove trome oči trudile su se da proniknu kroz tminu. Prišla sam korakbliže.’’Možemo li nešto da učinimo za tebe? Bilo šta?’’Oči su mu lutale dok nisu našle moje lice. Odjednom su seusredsredile, nadjačavši omamljenost od alkohola i bola.’’Konačno,’’ zinu, hvatajući vazduh. Glas mu je šištao i zviždao. ’’Znaosam da ćeš doći ako budem dovoljno dugo čekao. Oh, Gledis, toliko togaimam da ti kažem.

MIN@

252

31.DELIRIJUM

Sledila sam se, a zatim se brzo osvrnula preko ramena da vidim da li mineko stoji iza leđa.’’Gledis je bila njegova žena,’’ prošaputa Džejmi jedva čujno. ’’Nijeutekla.’’’’Gledis,’’ oslovi me Volter, nesvestan moje reakcije. ’’Možeš li daveruješ da sam uspeo da zaradim rak? Koje su šanse za to, heh? Nisamuzeo ni dan bolovanja u životu...’’ glas mu je utihnuo toliko da ga višenisam mogla čuti, ali usne nastaviše da mu se miču. Bio je previše slab dabi podigao ruku; prsti su mu se vukli ka ivici kreveta, k meni.Ijan me ćušnu napred.’’Šta treba da radim?’’ procedih. Kapljice znoja koje su mi izbijale počelu nisu imale nikakve veze s vlagom i toplotom.’’... deda je doživeo sto prvu,’’ prošišta Volter, jedva čujno. ’’Niko nikadnije imao rak u mojoj porodici, čak ni dalja rodbina. Mada, zar tvoj ujkaRegan nije imao rak kože?’’Gledao me je s poverenjem, očekujući odgovor. Ijan me bocnu u leđa.’’Mmm...’’ promumlah.’’Možda je to bila Bilijeva tetka,’’ predloži Volter. Panično sam pogledalau Ijana, koji sleže ramenima.’’Pomozi,’’ rekoh nemo, pomerajući usne.Gestikulirao mi je da primim Volterove nespokojne prste. Volterova kožabila je bela kao kreda, i prozirna. Mogla da vidim kako krv u plavimvenama na njegovoj nadlanici slabašno pulsira. Pažljivo sam mu podiglašaku, zabrinuta za tanke kosti za koje je Džejmi bio rekao da su veomakrte. Bila je tako laka, kao da je šuplja.’’Ah, Gledi, bilo mi je teško bez tebe. Lepo je ovde; svideće ti se, čak ikad me više ne bude. Ima dosta ljudi s kojima možeš da pričaš; znamkoliko voliš da imaš društvo za razgovor...’’Glas mi je postajao sve tiši, dok nije postao nerazgovetan, ali usne su muse još uvek micale, oblikujući reči koje je hteo da podeli sa svojomženom. Usta su nastavila da mu se otvaraju, čak i pošto su mu se očisklopile i glava klonula u stranu.Ijan je pronašao vlažnu krpu i počeo da briše Volterovo sjajno lice.’’Nisam dobra u... obmanjivanju,’’ šapnuh, gledajući u Volterove usne dase uverim da me ne sluša. ’’Ne želim da ga uznemirim.’’’’Ne moraš ništa da kažeš,’’ stade Ijan da me uverava. ’’Nije dovoljnosvestan da bi mario.’’’’Da li ličim na nju?’’

MIN@

253

’’Nimalo; video sam njenu sliku. Debeljuškasta crvenokosa žena.’’’’Daj, ja ću.’’Ijan mi dade krpu i ja obrisah znoj s Volterovog vrata. Uvek mi je bilolakše kada sam imala čime da uposlim ruke. Volter nastavi da mrmlja.Mislim da sam čula kako kaže:„Hvala ti, Gledi, to mi prija."Nisam primetila da je Doca prestao da hrče. Njegov poznati glas iznenadase začuo iza mojih leđa, previše nežan da bih se uplašila.’’Kako mu je?’’’’U delirijumu je,’’ prošaputa Ijan. ’’Je li to od brendija ili od bola?’’’’Više od bola, mislim. Dao bih svoju desnu ruku za malo morfijuma.’’’’Možda će Džared izvesti još neko čudo,’’ predloži Ijan.’’Možda,’’ uzdahnu Doca.Odsutno sam brisala Volterovo samrtnički bledo lice, slušajući s višepažnje, ali nisu ponovo pomenuli Džareda.Nije ovde, prošaputa Melani.Traži pomoć za Voltera, složih se.Sam, dodade ona.Razmišljala sam o našem poslednjem susretu, o poljupcu, verovanju...Verovatno je želeo da bude sam neko vreme.Nadam se da negde tamo ne ubeđuje sebe ponovo da si veomatalentovana glumica, Tragač...To je moguće, naravno.Melani zastenja u sebi.Ijan i Doca su šapatom razgovarali o nebitnim stvarima; uglavnom je Ijanprenosio Doci novosti vezane za dešavanja u pećinama.’’Šta se desilo s Lunjinim licem?’’ šapnu Doca, ali i pored toga sam galako čula.’’Ista priča kao ranije,’’ odgovori Ijan napetim glasom. Doca ispustineki zvuk nezadovoljstva sebi u bradu, pa coknu jezikom.Ijan mu je u kratkim crtama ispričao o večerašnjem neugodnomčasu, o Džefrijevim pitanjima.’’Bilo bi zgodno da je Melani zaposeo neki Iscelitelj,’’ reče Docazamišljeno.Trgoh se, ali oni behu iza mene i verovatno nisu ništa primetili.’’Imamo sreće što je u pitanju Lunja,’’ promrmlja Ijan u moju odbranu.’’Niko drugi...’’’’Znam,’’ prekide ga Doca, dobroćudno kao i uvek. ’’Šteta samo štoLunju nije više interesovala medicina.’’

MIN@

254

’’Žao mi je,’’ promrmljah. Jesam bezbrižno uživala u prednostimasavršenog zdravlja, a da me nikada nisu zanimali uzroci bolesti.Nečija ruka mi dodirnu rame.’’Nema razloga da se izvinjavaš,’’ reče Ijan.Džejmi je bio vrlo tih. Osvrnula sam se i videla da se sklupčao na krevetuu kom je Doca dremao.’’Kasno je,’’ primeti Doca. ’’Volter neće nikuda večeras. Trebalo bi da senaspavate.’’’’Vratićemo se,’’ obeća Ijan. ’’Javi ako nešto bude trebalo daše donese, zabilo koga od vas dvojice.’’Spustila sam Volterovu ruku, nežno je potapšavši. Oči mu se odjednomotvoriše, usmerivši se s više svesti nego ranije.’’Odlaziš?’’ prošišta. ’’Zar već moraš da ideš?’’Ponovo ga brzo uzeh za ruku.’’Ne, ne moram da idem.’’ On se nasmeši i opet zatvori oči.Prsti mu se slabašno sklopiše oko mojih. Ijan uzdahnu.’’Možeš da ideš,’’ rekoh mu. ’’Ne smeta mi. Odvedi Džejmija nazad ukrevet.’’Ijan se osvrnu po sobi.’’Čekaj sekund,’’ reče, pa zgrabi najbliži poljski krevet. Nije bio težak;lako ga je podigao i namestio pored Volterovog. Protegla sam ruku kolikosam mogla, trudeći se da ne gurnem Voltera, tako da Ijan može da postavikrevet ispod moje ruke. Onda me je podigao s podjednakom lakoćom ispustio me na krevet pored Voltera. Volterove oči se nisu ni pomerile.Tiho sam uzdahnula, iznenađena spontanošću s kojom me je Ijan dotakao,kao da sam ljudsko biće.Ijan pokaza bradom u pravcu Volterove šake koja je držala moju.’’Misliš da ćeš moći tako da spavaš?’’’’Da, sigurna sam.’’’’Lepo spavaj onda.’’ Nasmešio mi se, zatim se okrenuo i podigaoDžejmija s drugog ležaja.’’Idemo, klinjo,’’ promrmlja, noseći dečaka lako kao da je dojenče.Ijanovi tihi koraci gubili su se u tišini, sve dok nisu postali nečujni.Doca zevnu i ode da sedne iza stola koji je improvizovao od drvenihsanduka i jednih aluminijumskih vrata, odnoseći mutnu svetiljku sasobom. Bilo je previše mračno da bih mogla da vidim Volterovo lice izbog toga sam se unervozila. Imala sam utisak kao da je već umro.Smirivao me je dodir njegovih prstiju, još uvek čvrsto svijenih oko mojih.Doca poče da prebira po nekim papirima, zviždućući gotovo nečujno zasebe. Tiho šuškanje papira me je uspavalo.

MIN@

255

Volter me je prepoznao izjutra.Nije se probudio dok se Ijan nije pojavio da me otprati nazad; trebalo jepožnjeti staru šaš u kukuruzištu. Obećala sam Doci da ću mu donetidoručak pre nego što odem da radim. Tek onda sam pažljivo izvukla svojeutrnule prste, oslobodivši ih iz Volterovog stiska. On otvori oči.’’Lunjo,’’ prošaputa.’’Voltere?’’ Nisam bila sigurna koliko dugo će biti svestan da sam ja upitanju, niti da li se seća prethodne noći. Njegova ruka poče da grabi uprazno, pa mu dadoh levu, onu koja ne beše umrtvljena.’’Došla si da me obiđeš. To je lepo. Znam... pošto su se ostali vratili...mora da ti je ...teško... tvoje lice...’’Činilo se da mu je bilo teško da govori, dok mu se pogled naizmeničnomutio i bistrio. Kako tipično za njega, to što su prve reči koje mi je uputiobile pune brige.’’Sve je u redu, Voltere. Kako se osećaš?’’’’Ah,’’ zastenja tiho. ’’Ne baš... Doco?’’’’Tu sam,’’ promrmlja Doca, odmah iza mene.’’Imaš još pića?’’ prošišta.’’Naravno.’’Doca je već bio spreman. Prineo je grlić debele staklene flaše Volterovimobešenim usnama i počeo pažljivo da mu sipa tamnosmeđu tečnost u usta.Volter bi se trgnuo posle svakog gutljaja koji mu je palio grlo. Maloalkohola je iscurelo s kraja njegovih usana na jastuk. Miris mi je pekaonozdrve.’’Je li sad bolje?’’ upita Doca nakon dugog perioda laganog sipanja.Volter zaječa. To nije zvučalo potvrdno. Kapci mu se sklopiše.’’Još?’’ upita Doca.Volter napravi grimasu i zastenja. Doca opsova sebi u bradu.’’Gde je Džared?’’ promrmlja. Ja se zgrčih na pomen njegovog imena.Melani se promeškolji pa se ponovo umiri. Volterovo lice se obesi. Glavamu klonu na vrat.’’Voltere?’’ prošaputah.’’Bol je previše jak da bi ostao svestan. Neka ga nek miruje,’’ reč Doca.Knedla mi se popela u grlo.’’Šta mogu da učinim?’’ Docin glas beše utučen.’’Isto što i ja. Što znači - ništa. Beskoristan sam.’’’’Nemoj tako, Doco,’’ čuh Ijana kako mrmlja. ’’Nisi ti kriv za to. Svet nefunkcioniše kao ranije. Niko od tebe ne očekuje više.’’Pogurila sam se. Ne, njihov svet više nije funkcionisao isto. Nečiji prst metapnu po ruci.

MIN@

256

’’Idemo ,’’ prošaputa Ijan. Klimnuh i stadoh ponovo da oslobađam ruku.Volterove oči se otvoriše, slepe.’’Gledi? Jesi li tu?’’ molio je.’’Uh... tu sam,’’ rekoh nesigurno, puštajući da mu se prsti sklope okomojih. Ijan slegnu ramenima.’’Doneću vam oboma nešto hrane,’’ prošaputa, pa ode.Čekala sam sa strepnjom da se vrati, uznemirena Volterovompometenošću. Volter je iznova ponavljao Gledisino ime, ali činilo se daništa ne želi od mene, na čemu sam bila zahvalna. Posle nekog vremena,možda pola sata, počela sam da osluškujem nadajući se da ću čuti Ijanovekorake u tunelu, pitajući se što ga nema tako dugo.Doca je za to vreme stajao kraj svog stola, zureći u prazno, pogurenihramena. Mogla sam jasno da vidim koliko se oseća beskorisnim.Onda sam zaista čula nešto, ali to nisu bili koraci.’’Šta je?’’ upita Doca šapatom; Volter je ponovo utihnuo, možda usnuvši.Nisam želela da ga uznemirim.Doca se okrenuo i pogledao me, istovremeno kriveći glavu nastranu daoslušne. Zvuk je bio nalik čudnom bubnjanju, u brzom, tihom ritmu.Učinilo mi se da se malo pojačalo za trenutak, ali zatim se ponovo stišalo.’’To je čudno,’’ reče Doca. ’’Zvuči skoro kao...’’ zastade, mršteći se odnapora da se skoncentriše dok je nepoznati zvuk odumirao.Pažljivo smo osluškivali, pa smo čuli korake dok su još bili daleko.Nisu odgovarali očekivanom, ujednačenom batu koji bi označio Ijanovpovratak. Volela bih da je i meni bilo jasno šta nije u redu, ali nisamželela da uznemirim Voltera time što ću opet pokušati da izvučem ruku.Umesto toga sam napeto osluškivala.’’Brente?’’ čuh kako Doca izgovara iznenađeno.’’Gde je? Gdeje stvorenje?’’ zareža, drugi čovek zadihano. Trčeći koraciutihnuše samo na sekund, zatim se ponovo javiše, nešto sporije.’’O čemu pričaš?’’ upita Doca glasno, u tom pravcu.’’Parazit!’’ prosikta Brent nestrpljivo, nervozno, kad je hrupio kroz lučniulaz.Brent nije bio visok kao Kajl ili Ijan; verovatno je bio samo nekolikocentimetara viši od mene, ali bio je krupan i nabijen kao nosorog. Osvrnuse po prostoriji; njegov prodorni pogled zadrža se na mom licu polasekunde, zatim pređe na Volterovo nesvesno obličje, pa se vrati na mene.Doca je u tom trenutku sustigao Brenta, i njegovi dugi prsti ščepašeBrentovo rame taman kad je krupniji čovek načinio prvi korak u mompravcu.

MIN@

257

’’Šta se dešava?’’ zareža Doca, što beše prvi put da sam čula takav zvukod njega.Pre nego što je Brent stigao da odgovori, čudni zvuk se vratio,prelazeći od tihog do zaglušujuće glasnog i ponovo do tihog takoneočekivano da se svi sledismo u mestu. Udarci su bubnjali jedan zadrugim, potresajući vazduh kada su bili najglasniji.’’Je li to... je li to helikopter?’’ upita Doca šapatom.’’Da,’’ prošaputa Brent u odgovor. ’’U pitanju je Tragač, onaj odranije,onaj koji je tražio ovo stvorenje.’’ Mrdnu bradom u mom pravcu.Grlo mi je iznenada postalo pretesno, vazduh koji se kretao kroz njega bioje tanak, slabašan, nedovoljan. Osetih kako mi se vrti u glavi.Ne. Ne sad. Molim te.Koji joj je đavo, zareža Melani u mojoj glavi. Zašto nas ne ustavi namiru? Ne smemo joj dozvoliti da ih povredi!Ali kako da je zaustavimo?Ne znam.Za sve sam ja kriva!I ja, Lunjo. Obe smo krive.’’Jesi li siguran?’’ upita Doca.’’Kajl ga je jasno video kroz dvogled dok je lebdeo. Isti onaj odranije.’’’’Da li zagleda ovamo?’’ Docin glas je iznenada postao užasnut. Okrenuse dopola i oči mu poleteše ka izlazu. ’’Gde je Šeron?’’Brent zavrte glavom.’’Samo nadleće oblast. Počinje kod Pikačoa, zatim kruži. Ne deluje kaoda išta zagleda izbliza. Napravio je nekoliko krugova oko mesta gde smoostavili kola.’’’’Šeron?’’ upita Doca ponovo.’’Eno je s decom i Lusinom. Dobro su. Momci pakuju stvari za slučaj damoramo da bežimo noćas, ali Džeb kaže da ne veruje da će do toga doći.’’Doca odahnu, pa priđe stolu. Nasloni se na njega, kao da je upravo istrčaomaraton.’’Dakle, ništa novo, zaista,’’ promrmlja.’’Jok. Samo moramo da se pritajimo nekoliko dana,’’ odvrati Brentutešno. Njegove oči ponovo stadoše da preleću po prostoriji,zaustavljajući se na meni svake druge sekunde. ’’Imaš neki kanap prisebi?’’ upita. Povuče ivicu pokrivača na praznom ležaju, zagledajući ga.’’Kanap?’’ ponovi Doca tupo.’’Za ovog parazita. Kejl me je poslao ovamo da ga vežem.’’

MIN@

258

Mišići počeše da mi igraju i protiv moje volje; moja šaka stisnu Volteroveprste previše čvrsto i on zacvile. Pokušala sam da je nateram da se opusti,ne skidajući pogled s Brentovog kamenog lica. Čekao je Docinu reakciju.’’Došao si ovamo da vežeš Lunju?’’ upita Doca, ponovo grubim glasom.’’A zašto misliš da je to neophodno?’’’’Ma hajde, Doco. Ne budi glup. Ovde imaš velikih otvora za vazduh, idosta sjajnog metala koji reflektuje svetlost,’’ Brent pokaza ka ormarićuprislonjenom uz suprotni zid. ’’Dovoljno je da ti pažnja odluta na polaminuta, i ona će već poslati signale tom Tragaču.’’Udahnula sam oštro, šokirana, što je glasno odjeknulo u tihoj prostoriji.’’Vidiš?’’ reče Brent. ’’Odmah sam joj prokljuvio plan.’’Radije bih se zakopala ispod kakve stene da bih se sakrila od iskolačenog,neumornog pogleda mog Tragača, a on zamišlja kako želim da jojpomognem da pronađe ovo mesto. Da je dovedem da ubije Džejmija,Džareda, Džeba, Ijana... osetih kako se gušim.’’Možeš da ideš, Brente,’’ reče Doca ledenim glasom. ’’Ja ću paziti naLunju.’’Brent izvi jednu obrvu.’’Šta se desilo s vama? Tebi i Ijanu i Trudi i ostalima? Kao da ste svihipnotisani. Da ti oči ljudske, morao bih da se zapitam...’’’’Idi i pitaj se do mile volje, Brente. Samo izađi na dok to radiš.’’Brent zavrte glavom.’’Imam zadatak koji moram da obavim.’’Doca pođe ka Brentu i zaustavi se kad se našao između Brenta i mene.Prekrsti ruke preko grudi.’’Nećeš je ni pipnuti.’’Pulsirajuća helikopterska elisa oglasi se u daljini. Svi smo bili veomamirni, nismo ni disali, dok se nije udaljila.Brent zavrte glavom kad je ponovo zavladala tišina. Nije progovorio;samo je prišao stolu i uzeo Docinu stolicu. Odneo ju je do zida pokrajormarića, s treskom je spustio na pod i zatim se svalio na nju, od čega sumetalne noge zacvilele zagrebavši po steni. Nagnuo se napred, sa šakamana kolenima, i zapiljio se u mene. Kao lešinar koji čeka da zec na samrtiprestane da se miče.Docina vilica se stisnu, od čega mu kosti tiho zapucketaše.’’Gledis,’’ promrmlja Volter, budeći se iz omamljujućeg sna. ’’Tu si.’’Previše nervozna da bih progovorila pred Brentom, samo sam gapotapšala po ruci. Njegove zamagljene oči stadoše da zagledaju moje lice,videći crte kojih nije bilo.’’Boli me, Gledis. Mnogo me boli.’’

MIN@

259

’’Znam,’’ šapnuh. ’’Doco?’’On je već bio tu, s brendijem u ruci.’’Otvori usta, Voltere.’’Helikopter tiho zabruja, daleko ali ipak preblizu. Doca se trgnu, i nekolikokapljica brendija poprska me po ruci.Taj dan beše užasan. Najgori dan mog života na ovoj planeti, uključujućičak i moj prvi dan u pećinama i poslednji vreli, sušni dan u pustinji, nasamo nekoliko sati od smrti.Helikopter je kružio i kružio. Ponekad bi prošlo i više od sat vremena, i jabih pomislila da je napokon gotovo. Onda bi se zvuk elise vratio, i ja bihvidela Tragačevo tvrdoglavo lice u svojoj glavi, njene iskolačene oči kakopretražuju praznu pustinju, tražeći neki znak prisustva ljudi. Pokušala samda odagnam tu sliku, koncentrišući se na bezoblično, bezbojno pustinjskoprostranstvo, kao da sam snagom volje mogla da je nateram da ne vidiništa drugo, kao da sam dosadom mogla da je navedem da ode.Brent nije skidao svoje sumnjičave oči s mene. U svakom trenutku sammogla da osetim njegov pogled, iako sam retko gledala u njegovompravcu. Bilo je malo bolje kada se Ijan vratio s doručkom i ručkom. Bio jesav prljav od pakovanja za slučaj evakuacije, šta god to značilo. Imaju likuda da odu? Ijan se toliko mrštio da je ličio na Kajla kada mu je Brentšturim recima objasnio zašto je tu. Ijan je zatim dovukao još jedan prazankrevet pored mog, tako da je mogao da sedi ispred njega i zakloni mupogled.Helikopter i Brentovo nepoverljivo stražarenje nisu mi padali toliko teško.Po nekom običnom danu, ako je tako nešto više i postojalo, bilo šta od todvoje za mene bi predstavljalo mučenje. Danas, međutim, bili su nebitni.Do podneva, Doca je dao Volteru i poslednji gutljaj brendija. Činilo sekao da je prošlo samo nekoliko minuta pre nego što je Volter opet počeoda se grči, stenje i ostaje bez daha. Njegovi prsti su gnječili i grebali moje,ali ako bih probala da ih izvučem, njegovo stenjanje se pretvaralo uprodorne krike. Jednom sam ga pustila da bih otišla do toaleta; Brent meje pratio, što je i Ijana nateralo da pođe s nama. Dok smo sevratili, nakon što smo gotovo trčali celim putem, Volterovi krici višenisu zvučali ljudski.Docino lice beše ispijeno od posmatranja bola drugog čoveka. Volterutihnu nakon što sam mu se nakratko obratila, navodeći ga da pomisli daje njegova žena pokraj njega. Bilo mi je lako da slažem, jer to bešeplemenita laž.Brent se tiho nervirao, ali znala sam da nije u pravu što mu to smeta.Ništa nije bilo važno osim Volterovog bola.

MIN@

260

Cviljenje i grčenje se, međutim, nastavilo, i Brent stade da i šetka napred-nazad na drugom kraju prostorije, trudeći se bude što dalje od tog zvuka.Džejmi je došao da me potraži, donoseći hranu za četvoro, kada je svetloiznad naših glava počelo da poprima narandžastu boju. Nisam htela da mudozvolim da ostane; naterala sam Ijana da ga vrati u kuhinju da večera, daobeća da će motriti na Džejmija cele noći kako se ne bi ušunjao nazadovamo. Volter nije mogao da potisne vriske kada bi mu trzaji telapomerili slomljenu nogu, i taj zvuk beše gotovo neizdrživ.Ova noć ne treba da ostane urezana u Džejmijevom pamćenju onako kakoće sigurno ostati urezana u mom i Docinom. Možda i u Brentovom, iakose on trudio da ne primećuje Voltera koliko je mogao, začepljujuću uši ipevušeći neku neskladnu melodiju.Doca nije pokušavao da se udalji od Volterove užasne patnje; patioje zajedno s njim. Volterovi krici urezivali su duboke brazde naDocinom licu, kao kandže koje mu cepaju kožu. Bilo je čudno videti takoduboko saosećanje kod jednog ljudskog bića, naročito kod Doce. Nisammogla da ga posmatram istim očima nakon što sam videla kakopreživljava Volterov bol. Njegovo saosećanje beše toliko jako da se činiloda od njega krvari iznutra. Dok sam ga posmatrala, postalo mi jenemoguće da verujem da je Doca okrutna osoba; taj čovek prosto nijemogao da bude mučitelj. Pokušala sam da se setim na osnovu kojih rečisam formirala tu pretpostavku, da li je neko javno izneo takvu optužbu?Mislim da nije. Mora da sam od straha sama donela pogrešan zaključak.Teško da ću ikada ponovo moći da sumnjam u Docu posle ovogkošmarnog dana. Njegovu bolnicu ću, međutim, uvek smatrati užasnimmestom.S poslednjim tračkom dnevnog svetla nestao je i helikopter. Sedeli smo utami, ne usuđujući se da upalimo čak ni mutno plavo svetlo. Prošlo jenekoliko sati pre nego što je iko od nas poverovao da je lov završen. Brentje prvi to prihvatio; i bolnica mu se bila smučila.’’Logično je da su odustali,’’ promrmlja on, krećući se ka izlazu. ’’Noćuse ništa ne vidi. Samo ću poneti tvoju svetiljku sa sobom, Doco, tako daDžebov parazit-ljubimac ne može ništa da izvede, i idem svojim putem.’’Doca nije odgovorio, nije čak ni pogledao namrgođenog čoveka dok jeovaj odlazio.’’Neka prestane, Gledi, neka prestane!’’ molio me je Volter.Brisala sam znoj s njegovog lica dok mi je gnječio šaku.Vreme kao da je usporilo i stalo; osećala sam kao da crnoj noći nikadneće doći kraj.Volterovi vapaji postajali su sve učestaliji, sve bolniji.

MIN@

261

Melani se povukla negde daleko, znajući da ne može ništa da učini. I jabih se sakrila, da nisam bila potrebna Volteru. Bila sam sama u svojojglavi, baš ono što sam nekad priželjkivala. Od toga sam se sada osećalaizgubljenom.Naposletku, bledosiva svetlost poče da se uvlači kroz otvore iznad našihglava. Bila sam na ivici sna, ne mogavši da zaspim od Volterovog jecanjai vrištanja. Čula sam Docu kako hrče iza mene. Bilo mi je drago što jebarem on uspeo da pobegne na neko vreme.Nisam čula kad je Džared ušao. Mrmljala sam neke utešne reči,jedva razgovetno, pokušavajući da smirim Voltera.’’Tu sam, tu sam,’’ mrmljala sam dok je izvikivao ime svoje žene. ’’Pssst,sve je u redu.’’Te reči behu besmislene. Nešto što se govori, i činilo mi se da moj glaszaista umiruje njegove najgore krike.Ne znam koliko me je dugo Džared posmatrao s Volterom pre nego štosam shvatila da je tu. Mora da je prošlo neko vreme. Bila sam sigurna daće njegova prva reakcija biti bes, ali kada sam čula da progovara glas muje bio smiren.’’Doco,’’ reče, i ja čuh kako se ležaj iza mene zatresao. ’’Doco, probudise.’’Trgla sam ruku, okrenula se, dezorijentisana, i ugledala jedino lice kojemje taj glas mogao da pripada.Pogled mu je počivao na meni dok je drmusao usnulog čoveka za rame.Bilo je nemoguće pročitati ga spram mutnog svetla. Lice mu je bilopotpuno bezizražajno.Melanina svest se probudila. Pomno je posmatrala njegove crte,pokušavajući da pročita misli koje su počivale ispod te maske.’’Gledi! Nemoj da ideš! Nemoj!’’ Volterovi krici nateraše Docu da skočiu sedeći položaj, pri čemu je skoro prevrnuo ležaj.Okrenula sam se nazad ka Volteru, dajući svoju bolnu šaku njegovimnemirnim prstima.’’Ššš, ššš, Voltere, tu sam. Neću otići. Neću, obećavam.’’ On se utiša,jecajući kao malo dete. Obrisala sam mu čelo vlažnom krpom; njegovijecaji uminuše i pretvoriše se u uzdah.’’O čemu se ovde radi?’’ promrlja Džared iza mene.’’Ona je najbolji lek protiv bolova koji sam uspeo da pronađem,’’ rečeDoca umorno.’’Pa, pronašao sam ti nešto bolje od pitomog Tragača.’’Želudac mi se uvrnu u čvor, a Melani prosikta u mojoj glavi.

MIN@

262

Tako je glupavo, slepo tvrdoglav! zareža. Ne bi ti poverovao ni kad bimu rekla da sunce zalazi na zapadu.Ali Doca nije bio u stanju da se osvrće na uvrede upućene meni.’’Pronašao si nešto!’’’’Mofijum; nema ga mnogo. Došao bih ranije da me onaj Tragač nijenaterao da se pritajim napolju.’’Doca se istog trena bacio u akciju. Čula sam kako šuška, otvarajućinekakvo paprinato pakovanje. Poče da likuje od sreće.’’Džarede, ti si čudotvorac!’’’’Doco, samo sekund...’’Ali Doca je već bio kraj mene, umornog lica ozarenog iščekivanjem. Urukama je držao mali špric. Zabo je tanku iglu u prevoj na Volterovomlaktu, na ruci koja je držala moju šaku. Okrenula sam glavu na drugustranu. Delovalo je izuzetno invazivno zabosti nešto u njegovu kožu.Nisam, međutim, mogla da poreknem delotvornost toga. U roku odpola minuta celo Volterovo telo se opustilo, pretvorivši se u gomilumlitavog mesa na tankom dušeku. Disanje mu je od otežanog iisprekidanog prešlo u tiho i ravnomerno. Šaka mu popusti stisak,oslobađajući moju.Masirala sam levu šaku desnom, pokušavajući ponovo da uspostavimcirkulaciju u vrhovima prstiju. Pošto je krv prostrujala osetila sam blagopeckanje.’’Uh, Doco, toga stvarno nema dovoljno,’’ promrmlja Džared.Podigla sam pogled s Volterovog lica, koje napokon beše spokojno.Džared mi je bio okrenut leđima, ali mogla sam da pročitam iznenađenjena Docinom licu.’’Dovoljno za šta? Neću da čuvam ovo za crne dane, Džarede. Siguransam da ćemo poželeti da smo imali još toliko, i to uskoro, ali nećudozvoliti da Volter vrišti u agoniji sve dok imam načina da mupomognem!’’’’Nisam to mislio,’’ uzvrati Džared. Govorio je kao što obično čini kadadugo i dobro razmisli o nečemu. Polako i ujednačeno, u ritmu Volterovogdisanja.Doca se namršti, zbunjen.’’Ima ga dovoljno da zaustavi bol na možda tri ili četiri dana, to je sve,’’reče Džared. ’’Ako mu ga budeš davao u dozama.’’Nisam razumela šta je Džared hteo da kaže, ali Doca jeste.’’Ah,’’ uzdahnu on. Okrenuo se da ponovo osmotri Volterà, i ja videhkako nove suze počinju da mu se nakupljaju u očima. Krenuo je da izustinešto, ali reči nisu izlazile.

MIN@

263

Htela sam da znam o čemu govore, ali me je Džaredovo prisustvo nateraloda ćutim, da se ponovo suzdržavam, za čime sam sada retko osećalapotrebu.’’Ne možeš da ga spaseš. Možeš samo da ga poštediš bola, Doco.’’’’Znam,’’ reče Doca. Glas mu puče, kao da se suzdržava da ne zajeca. ’’Upravu si.’’’’Šta se dešava?,’’ upitah.Dokle god je Melani prisutna, mogla sam bar da imam neke koristi od nje.Ubiće Volterà, rekla mi je smireno. Ima dovoljno morfijumi da mu dajusmrtonosnu dozu.Moj uzdah zaprepašćenja glasno odjeknu praznom prostorijom, iako nebeše ništa više od uzdaha. Nisam podigla glavu da vidim kako će dvazdrava muškarca reagovati. I meni krenuše suze dok sam se naginjalanad Volterovim jastukom.Ne, pomislih, neće. Ne još. Neće.Zar bi više volela da umre vrišteći?Ja samo... ne mogu da podnesem... okončanje. Tako je potpuno. Nikadviše neću videti svog prijatelja.Koliko drugih prijatelja si otišla da posetiš, Lunjo?Nikad ranije nisam imala ovakve prijatelje.Svi moji prijatelji s ostalih planeta pomešali su se u mojoj glavi; duše sutoliko nalikovale jedna drugoj da se u pojedinim aspektima gotovo nisumogle razlikovati. Volter je bio izrazito jedinstven. Kada umre, niko nećemoći da zauzme njegovo mesto.Ljuljuškala sam Volterovu glavu u naručju i pustila da mi suze padaju nanjegovu kožu. Pokušala sam da potisnem plač, ali on se bez obzira na toprobio napolje, u vidu dugog zavijanja, pre nego jecanja.Znam. Još jedan prvi put, prošaputa Melani, i u njenom glasu se osetisaosećanje. Saosećanje prema meni to beše prvi put.’’Lunjo?’’ oslovi me Doca upitno.Samo sam odmahnula glavom, nesposobna da odgovorim.’’Mislim da si predugo ovde,’’ reče. Osetila sam njegovu šaku, nežnu itoplu, na svom ramenu. ’’Treba da se odmoriš.’’Ponovo sam odmahnula glavom, još uvek tiho zavijajući.’’Iscrpljena si,’’ reče. ’’Idi osveži se, protegni noge. Pojedi nešto.’’Pogledala sam ga namršteno.’’Hoći li Volter biti tu kad se vratim?’’ promrmljala sam kroz suze.Njegove oči se teskobno suziše.’’Da li želiš to?’’’’Volela bih da se oprostim. On mi je prijatelj.’’

MIN@

264

On me potapša po ruci.’’Znam, Lunjo, znam. Ja takođe. Nisam u žurbi. Uzmi malo vazduha pa sevrati. Volter će spavati neko vreme.’’Zagledala sam se u njegovo ispijeno lice, i poverovala u iskrenost koja sena njemu ogledala. Klimnula sam i pažljivo vratila Volterovu glavu najastuk. Možda ću, ako nakratko pobegnem od ovog mesta, pronaći načinda se izborim s ovim. Nisam bila sigurna kako, nisam imala iskustva spravim opraštanjima.Pošto sam bila zaljubljena u njega, iako mi se to desilo nevoljno, moralasam da pogledam u Džareda pre nego što sam otišla. To je i Melani htela,ali je želela i da može nekako mene da isključi iz tog procesa.Zurio je u mene. Imala sam osećaj da me već dugo posmatra. Lice mu jebilo smireno, ali na njemu su se ponovo ogledali iznenađenost i sumnja.Od toga sam osetila umor. Koja bi bila svrha glumljenja sada, čak i dasam tako talentovan lažov? Volter više nikada neće stati u moju odbranu.Njega više nisam mogla da nasamarim.Susrela sam Džaredov pogled na jedan dugi sekund, zatim se okrenula ihitrim korakom stupila u hodnik crn poput noći, no koji beše svetliji odizraza njegovog lica.

32.ZASEDA

U pećinama je vladala tišina; sunce još nije bilo izašlo. Na velikom trguogledala su bila bledosiva od nadolazećeg svitanja.Moja nova garderoba je ostala u Džejmijevoj i Džaredovoj sobi. Ušunjalasam se unutra, radosna što znam gde je Džared.Džejmi je čvrsto spavao, sklupčan u loptu na gornjem kraju dušeka.Obično nije spavao tako skrajnut, ali u tom trenutku imao je dobar razlog.Ijan je zauzimao ostatak prostora, s rukama i nogama koje su visile na svečetiri strane, kako se bio prućio.Iz nekog razloga, došlo mi je da puknem od smeha. Morala sam da stavimšaku preko usta da bih zadržala smeh dok sam brzo grabila svoju staruisflekanu majicu i šorts. Požurila sam u hodnik, još uvek potiskujućikikot.Van sebe si, reče mi Melani. Treba da se naspavaš.Spavaću kasnije. Kada... nisam mogla da dovršim misao. To me je odmahistreznilo, i sve je ponovo bilo tiho.

MIN@

265

Još uvek sam hitro koračala idući ka vratima od kupatila. Verovala samDoci, ali... možda će mu on promeniti mišljenje. Možda će Džared bitiprotiv onoga što sam ja želela. Nisam smela dugo da se zadržavam.Učinilo mi se da sam čula nešto iza sebe kad sam stigla do j razgranatogračvanja gde su se spajali svi hodnici koji su vodili ka spavaonicama.Osvrnula sam se, ali nisam videla nikoga u tamnoj pećini. Ljudi su počelida se bude. Uskoro će biti vreme za doručak i da se krene na posao. Akosu završili sa žetvom kukuruzne šaše, zemlja u istočnom krilu moraće dase preore. Možda ću imati vremena da pomognem... kasnije...Pošla sam poznatom stazom do podvodnih reka, dok su mi misli letele namilion drugih mesta. Kao da nisam mogla da se usredsredim ni na štaposebno. Svaki put kada sam pokušala da se usmerim na jednu stvar,Vokera, Džareda, doručak, poslove, kupanje, neka druga misao bi jesmenila posle nekoliko sekundi.Melani je bila u pravu; bio mi je potreban san. Ona je bila podjednakorasejana. Njene misli su se vrtele oko Džareda, ali ni ona nije mogla jasnoda razmišlja.Bila sam se navikla na prostoriju za kupanje. Njeno neprozirno crnilo meviše nije brinulo. Ovde je bilo toliko mnogo mračnih mesta. Polovinusvojih dnevnih časova provodila sam u mraku. A i bila sam ovdepreviše puta. Nikada ništa nije vrebalo ispod površine vode, čekajući dame povuče nadole.Znala sam, međutim, da nemam vremena da se baškarim u vodi. Ostali ćeuskoro ustati, a neki ljudi su voleli da započnu dan čisti. Bacila sam se naposao, prvo se okupala, zatim prešla na odeću.Žustro sam trljala majicu, želeći da mogu nekako da izbrišem i sećanje naposlednje dve noći. Šake su me pekle kada sam završila, dok su suvaispucala mesta na zglavcima pekla najgore od svega.Isprala sam ih u vodi, ali nije bilo osetne razlike. Uzdahnula sam i izašlada se obučem.Suvu odeću sam bila ostavila na rasklimanom kamenju u ćošku pozadi.Slučajno sam šutnula jedan kamen, dovoljno jako da me stopalo zaboli, ion glasno zazveča dok je leteo preko prazne prostorije, odbi se od zid iupade u bazen uz tup pljusak. Taj zvuk me natera da se trgnem, iako nebeše tako glasan u poređenju sa šumom vruće ponornice u drugojprostoriji. Taman sam nazuvala svoje ofucane patike za tenis kada mi jevreme isteklo.’’Kuc, kuc,’’ reče poznati glas s mračnog ulaza.’’Dobro jutro, Ijane,’’ odazvah se. ’’Upravo završavam. Jesi li dobrospavao?’’

MIN@

266

’’Ijan još uvek spava,’’ odgovori Ijanov glas. ’’Međutim, siguran sam dato neće trajati večno, pa bolje da svršimo s ovim.’’Ledeni trnci mi okovaše zglobove u mestu. Nisam mogla da mrdnem.Nisam mogla da dišem. I ranije sam to primetila, a zatim zaboravilatokom dugih nedelja Kajlovog odsustva: ne samo da su Ijan i njegov bratizrazito nalikovali jedan drugom, već su im, kada je Kajl govorionormalnim tonom, što se retko dešavalo glasovi bili identični.Nije bilo vazduha. Bila sam zarobljena u ovoj crnoj rupi s Kajlom navratima. Nije bilo izlaza.Ostani tiha!, vrisnu Melani u mojoj glavi.To sam mogla da uradim. Nije bilo vazduha koji bi omogućio vrištanje.Slušaj!Uradila sam kako mi je bilo rečeno, pokušavajući da se koncentrišemuprkos strahu koji mi je probadao mozak poput miliona tankih ledenihstrelica. Nisam mogla ništa da čujem. Da li Kajl čeka da nekakoreagujem? Da li se šunja okolo u tišini? Oslušnula sam pažljivije, ali ništase nije moglo čuti od hučanja reke.Brzo, zgrabi neki kamen!, naredi Melani.Zašto? Videla sam sebe kako krvnički udaram Kajla grubim kamenom uglavu. Ne mogu to da uradim!Onda ćemo umreti!, ona uzvrati vriskom. Ja mogu! Pusti mene!Mora da postoji drugi način, zakukala sam, ali naterala sam svoja ledomokovana kolena da se saviju. Ruke počeše da mi pipaju u mraku i nađošejedan veliki, nazubljen kamen i šaku oblutaka.Bori se ili beži.U nastupu očaja, pokušala sam da oslobodim Melani, da je pustimnapolje. Nisam mogla da nađem vrata, još uvek sam kontrolisala svoješake, koje su čvrsto stezale beskorisne predmete koje nikad neću moćida upotrebim kao oružje.Začuo se neki zvuk. Tiho pljuskanje nečega nešto što je ušlo u kanalkojim je voda iz bazena oticala do toaleta. Na samo nekoliko metaraudaljenosti.Daj mi moje šake!Ne znam kako! Uzmi ih!Počela sam da se iskradam, držeći se blizu zida, ka izlazu. Melani seborila da se oslobodi iz moje glave, ali ni ona nije mogla da pronađe vratasa svoje strane.Još jedan zvuk. Ne pokraj kanala. Nečije disanje, kraj izlaza. Zaledila samse u mestu.Gde je?

MIN@

267

Ne znam!Ponovo, nisam mogla da čujem ništa osim ponornice. Je li Kajl sam? Da lineko čeka kod vrata da me uhvati pošto me on potera oko bazena? Kolikoje Kajl sada blizu?Osetila sam kako mi se dlake na rukama i nogama ježe. U vazduhu jevladao neki pritisak, kao da sam mogla da osetim njegove nečujnepokrete. Vrata. Okrenula sam se, polako uzmičući u smeru iz kog sam biladošla, dalje od mesta gde sam čula disanje.Ne može da čeka doveka. Iz ono malo reči što je rekao saznala sam da jeu žurbi. Neko bi mogao da naiđe svakog trenutka. Mada su šanse nanjegovoj strani. Manje je onih koji bi ga zaustavili, a više onih koji bismatrali da je tako najbolje. A od onih koji bi ga zaustavili još je manjenjih koji bi imali šanse da u tome i uspeju. Ovde bi pomogli samo Džeb injegova puška. Džared je jak kao Kajl, ako ne i jači, ali Kajl jemotivisaniji. Džared mu se sada verovatno ne bi ni suprotstavio.Još jedan zvuk. Da li je to bio nečiji korak kod vrata? Ili samo mojamašta? Koliko ova tiha igra mačke i miša već traje? Nisam mogla daprocenim koliko je sekundi ili minuta prošlo.Spremi se.Melani je znala da će čekanju uskoro doći kraj. Želela je da čvršćeuhvatim kamen. Ali ja bih radije prvo pokušala da pobegnem. Ne bih biladobar borac, čak ni kad bih mogla da nateram sebe da pokušam. Kajl jeverovatno duplo teži od mene i ima mnogo duže ruke. Podigla sam ruku soblucima i naciljala ka prolazu do toaleta. Možda ću moći da ga navedemda pomisli kako želim da se sakrijem i nadam se da će me neko spasiti.Bacila sam punu šaku kamenčića i pomakla se dalje od izvora buke kadasu zazvečali o kameniti zid.Kod vrata se ponovo začulo disanje, zvuk lakih koraka koji se kreću kamom mamcu. Počela sam da milim, leđima uza zid, što sam tiše mogla.Šta ako su dvojica?Ne znam.Gotovo sam stigla do izlaza. Kada bih samo mogla da se dočepam tunela,mislim da bih mogla da mu pobegnem. Laka sam i brza...Začuh korak, veoma jasno ovoga puta, koji šljapnu u kanalu u zadnjemdelu prostorije.Ubrzala sam korak.Jedan ogroman pljusak prekide napetu tišinu. Voda me obli i naterame da uzdahnem. Raspršila se o zid iza mene, slivajući se u talasima.On stiže kroz bazen! Beži!

MIN@

268

Oklevala sam samo sekund predugo. Krupni prsti me zgrabiše za list,zatim za članak. Trgoh se i poleteh napred. Spotakoh se i prsti muproklizaše od siline s kojom sam pala. On me ščepa za patiku. Izuh je,ostavljajući je u njegovoj šaci.Bila sam na podu, ali i on je. To mi je dalo vremena da krenem da pužemnapred, derući kolena o grubu stenu.Kajl zastenja i njegova šaka me dograbi po goloj peti. Nije bilo ničega štoje mogao čvrsto da uhvati; ponovo sam se izmigoljila. Bacila sam senapred, pridižući se na noge još uvek pognute glave, svake sekunde uopasnosti da opet padnem jer mi se telo kretalo skoro u ravni s podom.Održala sam ravnotežu samo zahvaljujući snazi volje.Nije bilo nikoga osim nas. Nikoga da me uhvati na izlazu ka spoljašnjojprostoriji. Dadoh se u trk, dok su mi nada i adrenalin strujali venama.Uletela sam u prostoriju s rekom u punoj brzini, misleći samo kako da sedokopam tunela. Čula sam Kajlovo otežano disanje blizu iza mojih leđa,ali ne dovoljno blizu. Svakim korakom sam se sve jače otiskivala otlo, povećavajući prednost.Bol mi je sevao udovima, sapinjući ih.I pored hučanja reke, čuh kako dva teška kamena udaraju o tlo i kotrljajuse, jedan koji sam ja stiskala u šaci, i drugi koji je on bacio da meobogalji. Noge mi odleteše u stranu, okrećući me u vazduhu tako dapadoh na leđa, i on se istog sekunda stvori iznad mene.Od težine njegove telesine glava mi zvonko udari u kamen i prikova meza pod. Nisam imala oslonac.Vrišti!Vazduh je pokuljao iz mene poput sirene za uzbunu koja nas je svezatekla. Moj vrisak beše jači nego što sam se nadala, neko ga je sigurnočuo. Molim te, neka taj neko bude Džeb. Molim te, neka ima pušku.’’Uhng,’’ pobuni se Kajl. Šaka mu beše dovoljno velika da prekrijenajveći deo mog lica.Pritisnuo mi je usta dlanom i prekinuo moj krik.On onda poče da se kotrlja, i taj pokret me je toliko iznenadio da nisamimala vremena da probam da nađem način da to iskoristim. Brzo me jepovukao preko sebe, ispod sebe, pa preko sebe. Bila sam ošamućena izbunjena, jer mi se još mutilo u glavi, ali shvatila sam čim mi je licepljusnulo u vodu.Njegova šaka me je zgrabila za vrat otpozadi, gurajući mi lice u plitkipotok hladnije vode koji je vijugao ka bazenu za kupanje. Bilo jeprekasno da zadržim vazduh. Već sam bila udahnula puna usta vode.

MIN@

269

Telo mi se uspaničilo kada mi je voda pojurila u pluća. Njegovo batrganjebeše jače nego što sam očekivala. Svi udovi su mi se otimali i cimali urazličitim pravcima, i njegova šaka skliznu s mog vrata. Pokušao je dame bolje ščepa, i neki nagon me je naterao da se primaknem knjemu, umesto od njega, kao što je očekivao. Pomakla sam se samopetnaest centimetara u njegovom pravcu, ali to beše dovoljno da izvadimbradu iz vode, ispljunem nešto vode i uzmem vazduha.Borio se da me gurne nazad u potok, ali ja sam se migoljila i ukopala seispod njega tako da je njegova težina radila protiv njegove namere. Jošuvek sam reagovala na vodu u plućima, kašljući i trzajući senekontrolisano.’’Dosta više!’’ zabrunda Kajl.Odiže se s mene i ja pokušah da odbauljam dalje.’’A, ne, nećeš!’’ procedi kroz zube. Bilo je gotovo, i znala sam to.Nešto nije bilo u redu s mojom povređenom nogom. Više je nisamosećala, niti sam mogla da je nateram da radi ono što hoću. Mogla samsamo da puzim po podu odgurujući se rukama i zdravom nogom. Nopreviše sam kašljala da bih i to mogla da radim kako treba. Nisam moglačak ni da vrisnem.Kajl me dograbi za zapešće i podiže me s poda. Noga mi posrnu od težinetela i ja se skljokah uz njega. Držao mi je oba zapešća u jednoj ruci adrugom rukom me uhvatio oko struka. Povukao me s poda i prislonio sebina bok, kao da nosi kabasti džak brašna. Stadoh da se koprcam i mojazdrava noga ritnu u prazno.’’Da završimo više s ovim.’’Preskočio je manji potok u jednom skoku i poneo me ka najbližemispustu. Para iz termalnog izvora zapuhnu me po licu. Spremao se da mebaci u mračni, vreli krater i da pusti da me ključala voda odvuče podzemlju.’’Ne, ne!’’ vrisnuh, glasom previše promuklim i tihim da bi se mogaodalje čuti.Divlje sam se koprcala. Koleno mi udari u jedan od kamenih stubova, i jazakačiš stopalo oko njega, pokušavajući da se otrgnem iz njegovogstiska. On me otkači odatle, zarežavši nestrpljivo.To je barem dovoljno oslabilo njegov stisak da pokušam da izvedem jošnešto. Upalilo je ranije, pa sam pokušala ponovo. Umesto da probam dase oslobodim, primakla sam se k njemu i obmotala noge oko njegovogstruka, učvrstivši zdravi članak preko povređenog, trudeći se da ignorišembol da bih tu održala dobar oslonac.

MIN@

270

’’Silazi s mene, ti...’’ borio se da me otrese, i ja oslobodili jednu ruku.Uhvatila sam ga tom rukom oko vrata i ščepala ga za gustu kosu. Ako jaodem u crnu reku, ide i on.Kajl prosikta i ostavi mi nogu koliko da meudari u slabinu. Dahtala sam od bola, ali ga dohvatih i drugom rukom zakosu. On me obuhvati obema rukama, kao da se grlimo a ne borimo nasmrt. Onda me je zgrabio za struk s obe strane i upro iz sve snage ne bi lime ostavio bez oslonca. Njegova kosa poče da mi izmiče iz ruku, ali onsamo zastenja i pogura jače.Čula sam kako uzavrela voda huči negde blizu, tik ispod mene, kako mise činilo. Para se kovitlala u vidu gustog oblaka i za trenutak nisam moglada vidim ništa osim Kajlovog lica, besom izobličenog u nešto zversko inemilosrdno.Osetih kako mi povređena noga popušta. Pokušala sam da se privučembliže k njemu, ali njegova sirova snaga odnosila je prevagu nad mojimočajem. Oslobodiće me se za koji sekund, i ja ću pasti u šišteću paru inestati.Džarede! Džejmi! Ova misao, ova patnja, pripadale su i Melani i meni.Nikad neće saznati šta mi se desilo. Ijan. Džeb. Doca. Volter. Bezpozdrava.Kajl najednom poskoči u mestu i dočeka se na noge s tupim treskom.Silina udarca proizvela je željeni efekat: noge su mi se otkačile.Ali pre nego što je stigao to da iskoristi, desilo se još nešto.Zvuk pucanja bio je zaglušujući. Pomislila sam da se cela pećina ruši. Podispod nas zadrhta. Kajl kratko uzdahnu i odskoči unazad, odnoseći me, jošsam ga čvrsto držala za kosu, sa sobom. Stena pod njegovim nogama, uzjoš pucanja i stenjanja, poče da se urušava. Tanka ivica kratera nijeizdržala našu težinu. Kako je Kajl posrtao unazad, pukotina se širila,prateći njegove teške korake. Bila je brža od njega.Jedan komad poda nestade ispod njegove pete i on propade uz tup tresak.Moja težina ga je snažno pritisla odozgo, i njegova glava zvonko udari ukameni stub. Njegove ruke omlitaviše, i pustiše me.Pucanje kamene ploče okonča se potmulim stenjanjem. Osećala sam kakopod podrhtava ispod Kajlovog tela. Bila sam mu na grudima. Noge sunam visile iznad praznine, dok se para kondenzovala u milion kapljica nanašoj koži.’’Kajle?’’Nije bilo odgovora.Bilo me je strah da se pomerim.Moraš da siđeš s njega. Preteški ste zajedno. Pažljivo, pomogni sestubom. Odvuci se od rupe.

MIN@

271

Cvileći od straha, previše uplašena da samostalno razmišljam, uradila samkako mi je Melani naložila. Oslobodila sam prste iz Kajlove kose ipažljivo se ispentrala preko njegove besvesne telesine, koristeći stub kaopotporu da se privučem napred.Delovao je dovoljno postojano, ali pod je još uvek stenjao ispod nas.Dovukla sam se do stuba, zatim i do tla iza njega. Pod je na ovom mestuostao čvrst pod mojim rukama i nogama, ali ja odbauljah dalje, kasigurnosti izlaznog tunela.Opet se začulo pucanje i ja se osvrnuh. Jedna od Kajlovih nogu propala jedublje kada se stena ispod nje odlomila. Ovoga puta čula sam pljusakkada je komad stene pao u reku ispod. Tlo zadrhta pod njegovomtežinom.Pašće, shvatih.Odlično, zareža Melani.Ali...!Ako padne, ne može nas ubiti, Lunjo. Ako ne padne, hoće.Ne mogu samo da...Da, možeš. Samo se udalji. Zar ne želiš da živiš?Jesam. Htela sam da živim.Kajl može da nestane. A ako nestane, postoji šansa da me više niko nikadneće povrediti. Barem niko od ljudi ovde. Još je trebalo brinuti o Tragaču,ali možda će odustati jednog dana, i onda ću moći da ostanem ovde unedogled s ljudima koje volim...Noga poče da mi pulsira, i bol poče da zamenjuje obamrlost. Toplatečnost mi poteče niz usne. Probala sam je bez razmišljanja i shvatila da jeu pitanju moja krv.Udalji se, Lutalice. Ja želim da živim. I ja se pitam.Mogla sam da osetim podrhtavanje s mesta gde sam stajala. Još jedankomad poda pade u reku. Kajlovo telo se pomeri i on skliznu centimetarbliže rupi.Ostavi ga.Melani je znala bolje nego ja o čemu govori. Ovo je bio njen svet. Njenapravila. Zurila sam u lice čoveka koji će uskoro umreti, čoveka koji jehteo da me ubije. Pošto je taj čovek bio bez svesti, Kajlovo lice višenije nalikovalo licu pobesnele životinje. Bilo je opušteno, gotovospokojno. Sličnost s njegovim bratom bila je veoma očita.Ne!, usprotivi se Melani.Dopuzala sam nazad do njega na šakama i kolenima, polako, pažljivoproveravajući čvrstinu poda pre svakog centimetra koji sam prešla.Previše sam se bojala da odem dalje od stuba, pa sam zakačila zdravu

MIN@

272

nogu oko stuba, ponovo ga koristeći kao oslonac, i nagnula se napred dauhvatim Kajla ispod pazuha, preko grudi.Toliko sam jako povukla da mi ruke umalo nisu iskočile iz ramena, alinije se ni pomerio. Začula sam zvuk nalik oticanju peska u peščaniku dokje pod nastavio da se mrvi. Trgla sam ponovo, ali jedini rezultat toga bioje da se osipanje ubtzalo. Od pomeranja njegove težine pod se samo bržemrvio.Taman kad sam to pomislila, jedan veliki komad stene polete u reku, inesigurna ravnoteža Kajlovog tela bi narušena. Počeo je da pada.’’Ne!’’ vrisnuh, i sirena ponovo poče da zavija iz mog grla. Pribila sam seuza stub i uspela da ga prislonim uz drugu stranu, sklapajući šake okonjegovih širokih grudi. Ruke su me bolele.’’U pomoć!’’ zaurlah. ’’Pomozite!’’

33.SUMNJA

Još jedan pljusak. Kajlova težina mi je kidala ruke.’’Lunjo? Lunjo!’’’’Pomozi mi! Kajl! Pod! U pomoć!’’Lice mi je bilo pritisnuto uz kamen, oči uprte ka izlazu iz pećine. Odozgoje dopirala jarka svetlost jer se već beše razdanilo. Zadržala sam dah.Ruke su mi bile u agoniji.’’Lunjo? Gde si?’’Ijan uskoči kroz otvor, s puškom u ruci, oborenom i spremnom. Lice muje bilo maska besa koju je njegov brat nosio.’’Pazi!’’ vrisnuh u njegovom pravcu. ’’Pod se mrvi! Ne mogu još dugo daga držim!’’Trebalo mu je duge dve sekunde da pojmi scenu koja beše tolikodrugačija od onog što je očekivao, da vidi Kajla koji pokušava da meubije. Scenu koja se odigravala pre nekoliko sekundi ranije.On zatim odbaci pušku na pod pećine i krenu ka meni dugim koracima.’’Lezi dole,’’ rasporedi težinu!Spustio se na sve četiri i pužao ka meni, očiju zažarenih u I osvitu zore.’’Ne puštaj!’’ upozori me. Zastenjala sam od bola.Procenjivao je situaciju još jedan sekund, pa skliznu iza mene, privlačećime bliže steni. Ruke mu behu duže od mojih. Čak i pošto sam mu bila naputu, uspeo je da obgrli brata.’’Jedan, dva, tri,’’ zastenja.

MIN@

273

Privuče Kajla uz stenu, mnogo sigurnije nego sto sam ga ja držala. Od togpokreta zveknuh licem u stub. Izubijanom stranom, mada, s obzirom na tošta je dotad pretrpelo, od toga mi nisu mogli ostati gori ožiljci.’’Prevrnuću ga na bok. Možeš li da se izvučeš?’’’’Pokušaću.’’Popustila sam stisak oko Kajlovih grudi, osetivši kako me leđa bole odolakšanja, tek kada sam bila sigurna da ga Ijan čvrsto drži. Onda sam seizmigoljila između Ijana i stuba, pazeći da se ne oslonim na opasan deopoda. Otpuzala sam unatraške nekoliko metara ka ulazu, spremna dazgrabim Ijana ako počne da klizi.Ijan dovuče svog besvesnog brata i osloni ga oko stuba, privlačeći ga utrzajima, malo- pomalo. Pod je nastavio da se odronjava, ali je osnovastuba ostala netaknuta. Nova izbočina se formirala na oko šezdesetcentimetara od stuba.Ijan je dopuzao unatraške putem prema meni u kratkim naprezanjimamišića i volje. U roku od jednog minuta, sve troje smo se našli na početkuhodnika, Ijan i ja dahćući od iscrpljenosti.’’Šta se... kog đavola... desilo?’’’’Naša težina... bila je ... prevelika. Pod se urušio.’’’’Šta si radila... kod ivice? S Kajlom?’’Oborila sam pogled i koncentrisala se na disanje.Pa reci mu.Šta će se onda desiti?Znaš šta će se desiti. Kajl je prekršio pravila. Džeb će ga uputiti, ili će gaizbaciti. Možda će ga Ijan prvo isprebijati na mrtvo ime. To bi bilozanimljivo videti.Melani to nije ozbiljno mislila, barem mislim da nije. Samo je još bilaljuta na mene što sam rizikovala naše živote da bih spasla ubicu upokušaju.Upravo tako, rekoh joj. A ako izbace Kajla zbog mene... ili te ubiju...zadrhtala sam. Pa, zar ne shvataš kako to nema smisla! On je jedan odvas.Mi imamo život ovde, Lunjo. Ti to dovodiš u opasnost. To je i moj život. Aja sam... pa, ja sam ja.Melani zastenja s gađenjem.’’Lunjo?’’ Ijan beše uporan.’’Ništa,’’ promrmljah.’’Očajno si loš lažov. Svesna si toga, zar ne?’’ Držala sam glavu pognutoi nastavila da dišem.’’Šta je uradio?’’

MIN@

274

’’Ništa,’’ slagah. Nevešto.Ijan me uhvati za bradu i podiže mi glavu.’’Nos ti krvari.’’ Okrenu mi glavu na stranu. ’’A u kosi imaš još krvi.’’’’Ja... udarila sam glavu kada se pod odronio.’’’’S obe strane?’’ Slegnuh ramenima.Ijan me je ljutito posmatrao neko vreme. Mrak u tunelu pomućivao je sjajnjegovih očiju.’’Treba da odvedemo Kajla kod Doce; dobro je lupio glavom kad jepropao.’’’’Zašto ga štitiš? Pokušao je da te ubije.’’To je bila konstatacija, ne pitanje. Njegov izraz lica polako pređe izbesnog u užasnut. Zamišljao je šta smo radili na tom nestabilnom komaduStene, videlo mu se to u očima. Pošto nisam progovorila, on ponovoprogovori šapatom.’’Hteo je da te baci u reku...’’ neki čudan drhtaj prođe mu telom.Ijan je jednom rukom držao Kajla, klonuo je u tom položaju, naizgledpreviše umoran da se pomeri. Sada je grubo odgurnuo svog onesvešćenogbrata, gadljivo se pomerivši dalje od njega. Primakao mi se i zagrlio meobema rukama oko ramena. Privio me je čvrsto na grudi, mogla sam daosetim njegovo disanje, koje još beše ubrzano.To beše veoma čudno.’’Trebalo bi da ga otkotrljam nazad i sam ga bacim preko ivice.’’Žustro sam odmahnula glavom, od čega me ona zabolela.’’Ne.’’’’Uštedelo bi nam vreme. Džebova pravila su jasna. Pokušaj da povredišnekoga ovde, i bićeš kažnjen. Biće suđenje.’’Pokušala sam da se odvojim od njega, ali on me stisnu jače Nije bilostrašno, ne kao kada me je Kajl zgrabio. Ali jeste bilo uznemirujuće,uhvatio me je nespremnu.’’Ne. Ne možeš to da uradiš jer niko nije prekršio pravila. Pod se urušio,to je sve.’’’’Lunjo...’’’’On ti je brat.’’’’Znao je šta radi. On mi je brat, da, ali uradio je ono što je uradio, a ti si...ti si mi... prijatelj.’’’’Nije ništa uradio. On je ljudsko biće,’’ prošaputah. ’’Ovo je njegovomesto, ne moje.’’’’Nećemo ponovo o tome da raspravljamo. Tvoja definicija ljudskog bićanije ista kao moja. Za tebe, to znači nešto... negativno. Za mene, to je

MIN@

275

kompliment i po mojoj definiciji, ti jesi ljudsko biće, a on nije. Ne posleovoga.’’’’Ljudsko ne znači negativno za mene. Sada vas poznajem. Ali, Ijane, onje tvoj brat.’’’’Činjenica zbog koje se stidim.’’Ponovo se odgurnuh od njega. Ovoga puta me je pustio. Možda zbogbolnog jauka koji mi se oteo s usana kada sam pomerila nogu.’’Jesi li dobro?’’’’Mislim da jesam. Moramo da nađemo Docu, ali nisam sigurna da moguda hodam.’’Udar... udarila sam nogu kada sam pala.Režanje mu zastade u grlu.’’Koju nogu? Daj da vidim.’’Pokušala sam da ispravim povređenu nogu, desnu, i opet zastenjala.Njegove šake počeše da mi opipavaju nogu od članka, proveravajućikosti, zglobove. Pažljivo mi je okrenuo gležanj.’’Malo više. Tu.’’ Povukla sam mu ruku do spoljašnjeg delà butine, tikiznad kolena. Zastenjala sam ponovo kada je pritisnuo bolno mesto. ’’Nijeslomljena, čini mi se. Mislim da nije. Samo jako boli.’’’’Dobro si nagnječila mišić, u najmanju ruku,’’ promrmlja. ’’A kako se todesilo?’’’’Mora da... dočekala sam se na kamen kad sam pala.’’ On uzdahnu.’’U redu, hajde da te odvedemo do Doce.’’’’Kajlu je potrebniji nego meni.’’’’Svakako moram da odem da nađem Docu, ili neku pomoć. Ne mogu danosim Kajla tako daleko, ali tebe svakako mogu. Uups... čekaj.’’Naglo se okrete i nestade u prostoriji s rekom. Odlučila sam da se neraspravljam s njim. Htela sam da vidim Voltera pre nego što... Doca jeobećao da će me čekati. Da li će prva doza morfijuma uskoro prestati dadeluje? Vrtelo mi se u glavi. Brinula sam o toliko mnogo stvari, a bilasam premorena. Adrenalin se povukao, ostavljajući me umrtvljenu.Ijan se vratio s puškom. Namrštila sam se jer me je to podsetilo da samranije poželela da se neko pojavi s njom. To mi se nije svidelo.’’Idemo.’’Bez razmišljanja, on mi dade pušku. Pustila sam da mi padne na otvorenedlanove, ali nisam mogla da sklopim šake oko nje. Odlučila sam da je toodgovarajuća kazna, što moram da nosim tu stvar. Ijan se zasmejulji.’’Kako je iko mogao da te se plaši...’’ promrmlja sebi u bradu.

MIN@

276

Podigao me je s lakoćom i krenuo pre nego što sam stigla da se namestim.Trudila sam se da ne oslanjam najbolnije delove tela, potiljak, butinu, nanjega prejako.’’Zašto ti je odeća toliko mokra?’’ upita on. Prolazili smo ispod jednogotvora na plafonu veličine pesnice, i primetila sam nagoveštaj mrgodnogosmeha na njegovim bledim usnama.’’Ne znam,’’ progunđah. ’’Od pare?’’ Ponovo smo uronili u mrak.’’Nedostaje ti jedna patika.’’’’Oh.’’Prođosmo ispod još jednog zraka svetlosti i njegove oči sinuse safirnimsjajem. Sada behu ozbiljne, gledale su me netremice.’’Ja... veoma mi je drago što nisi povređena, Lunjo. To jest,! višepovređena.’’Nisam odgovorila.Plašila sam se da ne kažem nešto što bi iskoristio protiv Kajla.Džeb nas je pronašao pre nego što smo ušli u veliku pećinu. Bilo jedovoljno svetlo da vidim oštar blesak radoznalosti u njegovim očima kadame je ugledao u Ijanovom naručju, okrvavljenog lica, s puškom koja jenesigurno stajala na mojim otvorenim šakama.’’Znači, bio si u pravu,’’ zaključi Džeb. Radoznalost je bila jaka, ali ječelični prizvuk u njegovom tonu bio još jači. Vilica mu beše čvrstostegnuta ispod guste brade. ’’Nisam čuo pucanj. Kajl?’’’’U nesvesti je,’’ uzvratih brzo. ’’Moraš da upozoriš sve... deo poda seurušio u prostoriji s rekom. Ne znam koliko je sada stabilan. Kajl je bašdobro udario glavu pokušavajući da se skloni. Treba nam Doca.’’Džeb podiže jednu obrvu toliko visoko da je skoro dotaklaizbledelu maramu na vrhu njegovog čela.’’To je zvanična priča,’’ reče Ijan, ne trudeći se da prikrije sumnju. ’’Aona se, po svemu sudeći, drži te priče.’’Džeb se nasmeja.’’Daj da te oslobodim tog tereta,’’ obrati se meni.Rado sam mu predala pušku. On se ponovno nasmeja zbog moje grimase.’’Pozvaću Endija i Brenta da mi pomognu oko Kajla. Eto nas za vama.’’’’Motrite dobro na njega kada se probudi,’’ upozori Ijan strogim glasom.’’Važi.’’Džeb odšeta da potraži još neki par ruku. Ijan me žurno ponese kabolničkoj pećini.’’Kajl je možda teško povređen... Džeb bi trebalo da požuri.’’’’Kajlova glava je tvrđa od bilo koje stene na ovom mestu.’’

MIN@

277

Dugački tunel delovao je duže nego obično. Da li Kajl umire, uprkosmom trudu? Da li je ponovo svestan i traži me? Šta je s Volterom? Da lispava ili... je mrtav? Da li će se Tragač vratiti sada kad se razdanilo, ili jeodustala od svog lova?Da li je Džared još uvek s Docom?, dodade Melani svoje pitanje mojima.Hoće li biti ljut kad te vidi? Hoće li znati da sam ja tu?Kada smo dospeli u osunčanu južnu pećinu, izgledalo je kao da se Džaredi Doca nisu pomerili s mesta. Sedeli su naslonjeni, jedan pored drugog, zaDocinim improvizovanim stolom. Dok smo prilazili u prostoriji je vladalatišina. Nisu pričali, samo su posmatrali usnulog Voltera.Skočiše razrogačenih očiju kad videše da me Ijan unosi na svetlost ispušta na krevet pored Volterovog. On mi pažljivo ispruži desnu nogu.Volter je hrkao. Taj zvuk me je donekle opustio.’’Šta je sad ovo?’’ upita Doca ljutito. Naginjao se nada mnom još dok jeto izgovarao, brišući mi krv s obraza.Džaredovo lice se sledilo od iznenađenja. Bio je pažljiv, nije dopustio damu izraz lica oda išta sem toga.’’Kajl,’’ odgovori Ijan istovremeno kad ja rekoh:’’Pod se...’’Doca stade da gleda čas u mene, čas u njega, zbunjen. Ijan uzdahnu iprevrnu očima. Nesvesno, položi jednu šaku nežno na moje čelo.’’Pod se urušio kod otvora prve reke. Kajl je pao na leđa i razbio glavu okamen. Lunja je spasla njegov bezvredni život. Kaže da je i ona pala, kadse pod urušio’’ Ijan značajno pogleda Docu. ’’Nešto,’’ dodade sarkastično’’ju je dobro zveknulo u potiljak.’’ Poče da nabraja. ’’Nos joj krvari alinije slomljen, mislim. Ima neku povredu mišića ovde,’’ dodirnu me pobolnoj butini. ’’Kolena su joj pošteno odrana, kao i lice, ponovo, alimislim da sam to možda ja uradio pokušavajući da izvučem Kajla iz rupe.Nije trebalo da se mučim,’’ promrmlja Ijan poslednji deo.’’Još nešto?’’ upita Doca. U tom trenutku njegovi prsti, koji su ispipavalimoj bok, dođoše do mesta gde me Kajl beše udario. Zinuh od bola.Doca mi zadiže košulju i začuh Ijana i Džareda kako sikću na ono što suugledali.’’Dozvoli da pogodim,’’ reče Ijan ledenim glasom ’’pala si na kamen.’’’’Pogodio si,’’ potvrdih, ostavši bez daha. Doca mi je još uvek ispipavaobok, i ja sam pokušavala da zadržim cviljenje.’’Možda si slomila rebro, nisam siguran,’’ progunđa Doca. ’’Voleo bih damogu da ti dam nešto protiv bolova...’’’’Ne brini za to, Doco,’’ procedih dahćući. ’’Dobro sam. Kako je Volter?Je li se uopšte budio?’’

MIN@

278

’’Ne, trebaće mu neko vreme da se probudi od te doze,’’ uzvrati Doca.Podiže mi šaku i poče da mi savija zglob, zatim lakat.’’Dobro sam.’’Njegove plemenite oči behu nežne kad susretoše moj pogled.’’Bićeš. Samo ćeš morati da miruješ neko vreme. Paziću na tebe. Sad,okreni glavu.’’Uradila sam šta je tražio, a zatim se trgla dok mi je pregledao glavu.’’Ne ovde,’’ promrmlja Ijan.Nisam mogla da vidim Docu, ali Džared je dobacio Ijanu oštar pogled.’’Dovode Kajla. Ne dozvoljavam da budu u istoj prostoriji.’’Doca klimnu.’’Verovatno mudra odluka.’’’’Spremiću joj jedno mesto. Hoću da držiš Kajla ovde dok... dok neodlučimo šta ćemo da radimo s njim.’’Zinuh da progovorim, ali Ijan mi spusti prst na usne.’’U redu,’’ složi se Doca. ’’Svezaću ga, ako želite.’’’’Ako budemo morali. Je li u redu da je pomeramo?’’ Ijan se nervoznoosvrnu put tunela. Doca je oklevao.’’Neću,’’ prošaputah, još s Ijanovim prstom na usnama. ’’Volter. Hoću dabudem tu zbog Voltera.’’’’Danas si spasla svaki život koji si mogla, Lunjo’’ reče Ijan, nežnim itužnim glasom.’’Želim da se... da se oprost... oprostim.’’Ijan klimnu. Onda pogleda u Džareda.’’Mogu li da ti verujem?’’ Džaredovo lice pocrvene od besa.Ijan podiže ruku.’’Ne želim da je ostavim ovde bez zaštite dok joj tražim neko bezbednomesto,’’ objasni Ijan. ’’Ne znam hoće li Kajl biti svestan kad stigne. Akoga Džeb upuca, to će je uznemiriti. Ali Doca i ti bi trebalo da možete daizađete na kraj s njim. Ne želim da Doca bude prepušten sebi i podstakneDžeba da puca.’’Džared prozbori kroz stisnute zube:’’Doca neće biti prepušten sebi.’’ Ijan je oklevao.’’Prošla je kroz pakao u poslednja dva dana. Ne zaboravi to.’’Džared klimnu jednom, još uvek stisnutih zuba.’’Ja ću biti ovde,’’ podseti Doca Ijana. Ijan mu uzvrati pogled.’’U redu.’’ Nagnu se iznad mene i pogleda me svojim sjajnim očima.’’Brzo ću se vratiti. Ne boj se.’’’’Ne bojim se.’’On se saže i dodirnu mi čelo usnama.

MIN@

279

Niko nije bio iznenađen više od mene, iako sam čula da je Džared tihouzdahnuo. Usta mi se otvoriše dok se Ijan okretao i gotovo bežao izprostorije. Čula sam Docu kako uvlači vazduh kroz zube, kao da zviždiunatraške.’’Vidi ti to,’’ reče.Obojica su dugo zurili u mene. Bila sam toliko umorna i bolna, da nisammarila šta misle.’’Doco,’’ zausti Džared da kaže nešto hitno, ali prekide ga buka iz tunela.Petorica muškaraca nahrupiše kroz otvor teturajući se. Džeb, koji je išaonapred, u rukama je držao Kajlovu levu nogu. Ves je nosio desnu, a izanjih dvojice, Endi i Aron, napinjali su se da podupru trup. Kajlova glavabeše zavaljena preko Endijevog ramena.’’Bogati, baš je težak,’’ zastenja Džeb.Džared i Doca skočiše da pomognu. Posle nekoliko minuta psovanja ibrektanja, Kajl je ležao na poljskom krevetu na nekoliko metara od mog.’’Koliko dugo je bez svesti, Lunjo?’’ upita Doca. Zavrnu Kajlu kapke,tako da mu sunce osvetli zenice.’’Mmm...’’ stadoh grozničavo da razmišljam. ’’Onoliko koliko samovde, desetak minuta koliko je Ijanu trebalo da me donese, i možda jošpet minuta pre toga?’’’’Najmanje dvadeset minuta, slažeš se?’’’’Da. Otprilike toliko.’’Dok smo se mi konsultovali, Džeb je postavio sopstvenu dijagnozu. Nikonije obratio pažnju kad je prišao i stao kraj Kajlovog uzglavlja. Niko nijeobraćao pažnju, sve dok nije prolio flašu vode po Kajlovom licu.’’Džebe,’’ požali se Doca, odgurujući mu ruku.Kajl, međutim, poče da pijucka i trepće, pa zastenja.’’Šta se desilo? Gde je otišlo?’’ Poče da se meškolji, pokušavajući da seosvrne okolo. ’’Pod... pomera se...’’Od Kajlovog glasa prsti mi ščepaše ivicu kreveta i obuze me panika. Nogame je bolela. Da li bih mogla da odšepam odavde? Polako, možda...’’Sve je u redu,’’ progunđa neko. Ne neko. Uvek bih prepoznala taj glas.Džared se postavi između mog i Kajlovog kreveta, leđa okrenutih meni,ne skidajući pogled s krupnog čoveka. Kajl stade da klima glavomnapred-nazad, stenjući.’’Bezbedna si,’’ reče Džared tihim glasom. Nije gledao u mene. ’’Ne plašise.’’ Udahnuh duboko.Melani je želela da ga dodirne. Šaka mu je bila blizu moje, počivala je naivici mog kreveta.Molim te, nemoj, rekoh joj. Lice me već dovoljno boli!

MIN@

280

Neće te udariti.To ti misliš. Ja nisam voljna da rizikujem.Melani uzdahnu; žudela je da mu priđe bliže. Ne bi mi bilo toliko teško dai ja nisam žudela za tim.Daj mu vremena, zamolih je. Pusti ga da se navikne na nas. Sačekaj dastvarno poveruje.Ona ponovo uzdahnu.’’Aaa, do đavola!’’ progunđa Kajl. Oči mi poleteše k njemu na zvuknjegovog glasa. Mogla sam samo da nazrem njegove svetle oči izaDžaredovog lakta, kako me netremice gledaju. ’’Nije upalo!’’ reče sažalom u glasu.

34.SAHRANA

Džared polete napred. Uz glasno krckanje, njegova pesnica odalami Kajlapo licu. Kajl zakovrnu očima i usne mu omlitaveše.Na nekoliko sekundi prostorijom zavlada potpuna tišina.’’Ovaj,’’ otpoče Doca blagim glasom ’’s medicinskog stanovišta, nisamsiguran da je u ovom trenutku to bilo najkorisnije za njega.’’’’Ali ja se osećam bolje,’’ uzvrati Džared zlovoljno.Doca se nasmeši krajičkom usana.’’Pa, možda ga još nekoliko minuta u nesvesnom stanju neće ubiti.’’Doca ponovo zadiže Kajlove kapke, mereći mu puls...’’Šta se desilo?’’ provori Ves sniženim tonom, stojeći pored moje glave.’’Kajl je pokušao da ubije to stvorenje,’’ odgovori Džared pre mene.’’Da li to treba da nas čudi?’’’’Nije,’’ promrmljah. Ves pogleda u Džareda.’’Altruizam mu izgleda lakše ide nego laganje,’’ primeti Džared.’’Da li se ti to trudiš da budeš neprijatan?’’ planuh. Strpljenje nije počeloda me izdaje, potpuno je nestalo. Koliko dugo već nisam spavala? Jedinošto me je bolelo više od noge bila je glava. Bok me je boleo svaki putkad bih udahnula vazduh. Shvatila sam, donekle iznenađena, da samveoma loše raspoložena. ’’Jer, ako se trudiš, budi siguran da si uspeo.’’Džared i Ves me pogledaše zaprepašćeno. Bila sam sigurna da su i ostaliisto reagovali, iako nisam mogla da im vidim lica. Džeb možda nije. On jeumeo da složi najbolju pokerašku facu.’’Ja sam žensko,’’ požalih se. ’’Cela ta stvar sa „stvorenjem" stvarnopočinje da mi ide na živce.’’Džared iznenađeno trepnu. Lice mu zatim ponovo poprimi tvrdi izraz.’’Zbog tela koje si navuklo?’’

MIN@

281

Ves ga besno odmeri.’’Zbog mene,’’ prosiktah besno.’’Po čijoj definiciji?’’’’Recimo po tvojoj. Kod moje vrste, ja sam ta koja rađa mlade. Zar to nijedovoljno žensko za tebe?’’To ga je ostavilo bez teksta. Gotovo da sam počela da likujem.I treba, javi se Melani s odobravanjem. Nije u pravu, i pravu je svinja uvezi s tim.Hvala ti. Mi devojke moramo da se držimo zajedno.’’Tu priču nam nisi nikad ispričala,’’ promrmlja Ves, dok se Džareddovijao kako da uzvrati. ’’Kako to funkcioniše?’’ Vesovo maslinasto licese smrknu, kao da je upravo shvatio da je to izgovorio naglas. ’’Hoću reći,ne moraš da odgovoriš na to, ako sam te uvredio.’’Prasnuh u smeh. Raspoloženje mi se naglo menjalo iz časa u čas, izmicaloje kontroli. Van sebe sam, kao što Melani reče.’’Ne, nisi me pitao ništa... neprilično. Mi nemamo tako komplikovane...složene muško-ženske odnose kao vaša vrsta.’’Nasmejah se ponovo, i osetih kako mi je krv jurnula u lice. Setila sam ipreviše dobro koliko složeni znaju da budu.Razbistri glavu. To je tvoja glava, podsetih je.’’Dakle...?’’ upita Ves. Uzdahnuh.Postoji tek mali broj nas koje smo... Majke. Ne Majke. Tako nas zovu, aliradi se samo o mogućnosti da to postanemo...’’ otreznila sam serazmišljajući o tome. Nije bilo Majki, ne živih Majki, samo sećanja nanjih.’’Ti to imaš kao mogućnost?’’ upita Džared ukočeno. Znala sam da ostalislušaju. Čak je i Doca zastao, glave spuštene na pola puta do Kajlovihgrudi. Nisam odgovorila na njegovo pitanje.’’Mi smo... donekle kao vaš roj pčela, ili kolonija mrava. Postoji mnogo,mnogo bespolnih članova porodice, a tu je i kraljica...’’’’Kraljica?’’ ponovi Ves, gledajući me sa čudnim izrazom lica.’’Ne na taj način. Ali postoji samo jedna Majka na svakih pet dodeset hiljada pripadnika moje vrste. Ponekad i manje. Ne postoji nekočvrsto utvrđeno pravilo.’’’’Koliko ima trutova?’’ upita Ves.’’O, ne, nema trutova. Ne, rekoh ti, jednostavnije je od toga.’’Čekali su da objasnim.

MIN@

282

Progutah knedlu. Nije trebalo to da pominjem. Nisam više želela dapričam o tome. Zar mi je baš toliko smetalo da me Džared oslovljava sa„stvorenje"?Još uvek su čekali. Namrštih se, ali onda nastavih. Ja sam to započela.’’Majke se... dele. Svaka... ćelija, nazovimo je tako, iako se naša građarazlikuje od vaše, postaje nova duša. Svaka nova duša nasleđuje malo odMajčinog sećanja, deo nje koji nastavlja da živi.’’’’Koliko ćelija?’’ upita Doca, radoznao. ’’Koliko mladih?’’Slegnuh ramenima.’’Oko milion.’’Oči ljudi koje sam mogla da vidim se razrogačiše, i postadoše malonespokojnije. Pokušala sam se da se ne uvredim kad je Ves ustuknuo odmene. Doca tiho zviznu. Jedino još on beše zainteresovan da čujenastavak. Na Aronovom i Endijevom licu mogli su se pročitati oprez iuznemirenost. Nikada ranije me nisu čuli kako predajem. Nikada nisu čulida pričam toliko dugo.’’Kada dolazi do toga? Postoji li neki katalizator?’’ upita Doca.’’To je stvar izbora. Voljnog izbora,’’ odgovorih mu. ’’Jedino tadasvojevoljno odlučujemo da umremo. Dajemo svoj život u zamenu za novinaraštaj.’’’’Mogla bi da odlučiš da ovog trenutka podeliš sve svoje ćelije,tek tako?’’’’Ne baš tek tako, ali da.’’’’Je li komplikovano?’’’’Donošenje odluke jeste. Sam proces je... bolan.’’’’Bolan?’’Zašto ga to toliko iznenađuje? Zar nije isti slučaj s njegovom vrstom?Muškarci. Naruga se Melani.’’Izuzetno,’’ uzvratih. ’’Svi se sećamo kako je bilo našim Majkama.’’Doca je gladio bradu, opčinjen.’’Pitam se kako bi evolucioni tok izgledao... kada bi se izrodio roj sasuicidnim kraljicama...’’ misli mu odlutaše u drugom pravcu.’’Altruizam,’’ promrmlja Ves.’’Hmm,’’ reče Doca. ’’Da, to.’’Sklopila sam oči, želeći da nisam ni otvarala usta. Vrtelo mi se u glavi. Dali sam samo umorna ili mi je to od rane na glavi?’’Oh,’’ reče Doca tiho. ’’Ti si manje spavala čak i od mene, zar ne,Lunjo? Trebalo bi da te pustimo da se odmoriš.’’’’Do'ro sam,’’ promrmljah, ali nisam otvarala oči.

MIN@

283

’’To je baš sjajno,’’ reče neko sebi u bradu. ’’Prokleta vanzemaljskakraljica majka živi s nama. Mogla bi da se rasprsne na hiljadu novihčudesa svakog časa.’’Psst.’’’’Ne bi mogli da ti naude,’’ odvratih onome ko je progovorio, neotvarajući oči. ’’Bez domaćina bi brzo umrli.’’ Trgnuh se, zamišljajući tunezamislivu tugu. Milion sićušnih, bespomoćnih duša, malenih srebrnihbeba, koje venu i umiru...Niko mi nije odgovorio, ali mogla sam da osetim njihovo olakšanje uvazduhu.Bila sam tako umorna. Nisam marila što je Kajl na tri metra od mene.Nisam marila što bi dvojica muškaraca u sobi stala na Kajlovu stranu akoovaj dođe k sebi. Nisam marila nizašta osim za san.Naravno, Volter se tada probudio.’’Uhhh,’’ zastenja tiho. ’’Gledi?’’Zastenjavši i sama, okrenuh se ka njemu. Bol u nozi me je naterao datrepnem, ali nisam mogla da savijem torzo. Pružila sam ruku ka njemu,našavši njegovu šaku.’’Tu sam,’’ šapnuh.’’Ahh,’’ uzdahnu Volter od olakšanja.Doca ućutka dvojicu muškaraca koji počeše da protestuju.’’Lunja se odrekla sna i mira da mu pomogne da lakše podnese bol. Šakesu joj u modricama jer ga je držala za ruku. Šta ste vi uradili za njega?’’Volter ponovo zastenja. Zvuk u početku beše grlen i tih, ali brzo pređe uglasno cviljenje. Doca trepnu.’’Arone, Endi, Vese...da li biste, ah,otišli da dovedete Šeron,molim vas?’’’’Svi mi?’’’’Izlazite napolje,’’ prevede Džeb.Jedini odgovor beše zvuk stopala koja su se vukla po podu dok suodlazili.’’Lunjo,’’ prošaputa Doca, blizu mog uva. ’’U bolovima je. Ne mogu dadopustim da ovo ide do kraja.’’Trudila sam se da umirim disanje.’’Bolje će biti ako me ne prepozna. Bolje da misli da je Gledi ovde.’’Otvorih oči. Džeb je stajao pored Voltera, čije se lice još uvek činilousnulim.’’Zbogom, Voltere,’’ reče Džeb. ’’Vidimo se s druge strane.’’Povuče se unazad.’’Dobar si čovek. Nedostajaćeš nam,’’ promrmlja Džared. Doca jeponovo petljao oko morfijuma.

MIN@

284

Papir zapucketa.’’Gledi?’’ Volter zajeca. ’’Boli me.’’’’Pssst. Neće boleti još dugo. Doca će odagnati bol.’’’’Gledi?’’’’Da?’’’’Volim te, Gledi. Voleo sam te celog svog života.’’’’Znam, Voltere. I... i ja tebe volim. Znaš kako te volim.’’ Volteruzdahnu. Zatvorila sam oči kada se Doca nagnuo nad Volterom držećišpric.’’Lepo spavaj, prijatelju,’’ promrmlja Doca. Volterovi prsti se opustiše,omlitaveše. Nisam ih puštala, sada sam ja bila ta koja nije htela da seodvoji.Minuti su prolazili, i ništa se nije čulo osim mog disanja. Bilo je glasno iisprekidano, bliže tihim jecajima. Neko me potapša po ramenu.’’Umro je, Lunjo. Više ga ne boli.’’Odvoji mi šaku i pažljivo me prebaci iz neugodnog položaja u drugi kojibeše manje bolan. Ali tek malo manje. Sada kada sam znala da nećuuznemiriti Voltera, moji jecaji više nisu bili toliko tihi.Uhvatih se za bok, koji je pulsirao.’’Oh, hajde. U suprotnom nećeš biti zadovoljan,’’ promrmlja Džareddžangrizavo.Probala sam da otvorim oči, ali nisam mogla.Nešto me bocnu u ruku. Ne sećam se da sam povredila ruku. I to na takočudnom mestu, u prevoju lakta...Mofijum, prošaputa Melani.Sada smo već lebdele. Pokušala sam da se osvestim, ali nisam mogla. Bilasam previše omamljena.Niko se nije oprostio od mene, pomislih tupo. Ne očekujem da bi Džared...ali Džeb... Doca...Ijan nije ovde...Niko ne umire, obeća mi ona. Samo spavamo ovoga puta...Kada sam se probudila, svod iznad mene beše taman, posut zvezdama.Noć. Bilo je toliko mnogo zvezda. Zapitala sam se gde sam. Nije bilocrnih prepreka, delova tavanice koji bi mi zaklonilipogled. Samo zvezde i zvezde i zvezde...Vetar me pomilova po licu. Mirisalo je na... prašinu i... nešto što nisammogla da odredim. Odsustvo. Miris ustajalog vazduha je nestao. Nije seosećao sumpor, i bilo je vrlo suvo.’’Lunjo?’’ oslovi me neko šapatom, dodirujući me po zdravom obrazu.

MIN@

285

Ugledah Ijanovo lice, belo u svetlosti zvezda, kako se naginje iznad mene.Njegova ruka na mojoj koži beše hladnija od povetarca, ali vazduh je biotako suv da mi nije bilo neprijatno. Gde sam?’’Lunjo? Jesi li budna? Neće više da čekaju.’’Uzvratih šapatom, ugledajući se na njega.’’Šta?’’’’Već su počeli. Znao sam da bi volela da prisustvuješ.’’’’Je l' dolazi k sebi?’’ upita Džebov glas.Šta počinje?’’ upitah.’’Volterova sahrana.’’Pokušah da sednem, ali telo mi je bilo kao od gume. Ijanova šaka sespusti na moje čelo, držeći me dole.Okrenuh glavu pod njegovom šakom, pokušavajući da vidim...Bila sam napolju. Napolju.S moje leve strane, grubo stenje nabacano na gomilu obrazovalo jeminijaturnu piramidu, sa sve zakržljalim žbunjem. S moje desne strane,pustinja se protezala u nedogled, gubeći se u pomrčini.Pogledala sam dole, dalje od svojih stopala, i ugledala zbijenu grupu ljudikoji su se nervozno meškoljili na otvorenom. Znala sam tačno kako seosećaju. Izloženo. Ponovo sam pokušala da se pridignem. Želela sam dapriđem bliže, da vidim. Ijanova ruka me zadrža.’’Polako,’’ reče. ’’Ne pokušavaj da ustaneš.’’’’Pomozi mi,’’ stadoh da molim.’’Lunjo?’’Čula sam Džejmijev glas, i onda ga i ugledala, s kosom koja poskakujedok on trči ka mestu gde sam ležala.Jagodicama prstiju napipah rub prostirke ispod sebe. Kako sam dospelaovamo, usnula pod zvezdama?’’Nisu hteli da čekaju,’’ obrati se Džejmi Ijanu. ’’Uskoro će biti gotovo.’’’’Pomozi mi da ustanem,’’ rekoh.Džejmi mi pruži ruku, ali Ijan odmahnu glavom.’’Imam je.’’Ijan podvuče ruke poda me, dobro pazeći da izbegne najbolnija mesta.Podiže me sa zemlje, i u glavi mi se zavrte kao da sam na brodu koji hoćeda se prevrne. Zastenjala sam.’’Šta mi je Doca uradio?’’’’Dao ti je malo preostalog morfijuma, da bi mogao bezbolno da tepregleda. Ionako ti je bio potreban san.’’Namrštih se s neodobravanjem.’’Zar taj lek neće biti potrebniji nekom drugom?’’

MIN@

286

’’Psst,’’ reče, i ja čuh nečiji tihi glas u daljini. Okrenuh glavu.Ponovo sam ugledala grupu ljudi. Stajali su pred plitko spušten, tamanotvoreni prostor koji vetar beše izdubio ispod nestabilne gomile stena.Stajali su u krivudavoj liniji, okrenuti licem ka maloj pećini.Prepoznala sam Trudin glas.’’Volter je uvek posmatrao stvari s vedrije strane. Umeo je da vidi svetlosti u mraku. To će mi nedostajati.’’Videh njenu figuru kako korača napred, kako se proseda kika njiše uhodu, kako Trudi baca šaku nečega u tamu. Pesak se razlete s njenihprstiju, padajući na zemlju uz jedva čujno šuštanje. Vratila se nazad i stalapored svog muža. Džefri se udalji od nje, prilazeći crnom otvoru.’’Sada će naći svoju Gledis. Srećniji je tamo gde je sada.’’ Džefri bacisvoju šaku peska.Ijan me odnese na desni kraj reda, dovoljno blizu da proniknem pogledomu tamu pećine. U zemlji ispred nas nalazio se jedan mračniji otvor, velikaduguljasta rupa oko koje je cela ljudska populacija stajala u nepravilnompolukrugu.Svi su bili tu, svi.Kajl priđe rupi.Zadrhtala sam, i Ijan me nežno stegnu. Kajl nije gledao u našem pravcu.Videla sam mu lice iz profila; desno oko mu je bilo gotovo zatvoreno odotoka.’’Volter je umro kao čovek,’’ reče Kajl. ’’Niko od nas ne može da traživiše od toga.’’Ubaci šaku prašine u taman obris na zemlji. Kajl se vrati u red.Džared stajaše pored njega. Pređe kratku razdaljinu, i stade na iviciVolterovog groba.’’Volter je bio dobar skroz naskroz. Niko od nas mu nije ravan.’’ Ubacišaku peska.Džejmi koraknu napred, i Džared ga potapša jednom rukom po ramenudok su se mimoilazili.’’Volter je bio hrabar,’’ otpoče Džejmi. ’’Nije se plašio smrti, nije seplašio života, i... nije se plašio da veruje. Donosio je svoje odluke, i onesu bile dobre.’’ Džejmi ubaci svoju šaku peska. Okrenu se i pođe nazad,gledajući me netremice celim putem.’’Na tebe je red,’’ prošaputa kad se nađe pored mene. Endi je već koračaonapred, s lopatom u ruci.’’Čekaj,’’ dobaci Džejmi tihim glasom koji se prenosio u tišini. ’’Lunja iIjan nisu ništa rekli.’’

MIN@

287

Oko mene se podiže žagor neodobravanja. Imala sam utisak da mi mozakigra u lobanji.’’Imajmo poštovanja,’’ reče Džeb, glasnije od Džejmija. Meni se učinipreviše glasno. Moj prvi nagon beše da odmahnem Endiju da nastavi izamolim Ijana da me odnese odatle. Ovo je bilo ljudska ožalošćenost, nemoja.A ipak jesam bila ožalošćena. I imala sam nešto da kažem.’’Ijane, pomozi mi da uzmem malo zemlje.’’Ijan čučnu kako bih ja mogla da pokupim šaku kamičaka kraj našihstopala. Osloni moju težinu na svoja kolena kako bi i sam zahvatio šakuzemlje. Onda se uspravi i ponese me do ivice groba.Nisam mogla da vidim ništa u rupi. Stena iznad nas je bacala senku ičinilo se da je grob veoma dubok. Ijan progovori pre mene.’’Volter je bio najbolje i najsvetlije od onoga što je ljudsko,’’ reče, i bacipesak u rupu.Dugo je padao pre nego što sam začula kako šuštavo pada na dnu.Ijan pogleda u mene s visine.U noći punoj zvezda vladala je potpuna tišina. Čak se i vetar primirio.Šaputala sam, ali znala sam da me svi čuju.’’U tvom srcu nije bilo mržnje,’’ šapnuh. ’’Tvoje postojanje je dokaz dasmo pogrešili. Nismo imali pravo da te lišimo tvog sveta, Voltere. Nadamse da su tvoje bajke istinite. Nadam se da ćeš naći svoju Gledi.’’Pustila sam da mi kamenčići skliznu kroz prste i čekala dok nisam čulakako s mekim tupkanjem padaju po Volterovom telu, skrivenom u tamidubokog groba.Endi poče da zatrpava rupu čim Ijan zakorači unazad, zahvatajući lopatombledu prašnjavu zemlju s gomile koja stajaše koji metar dalje unutarpećine. Zemlja je padala u raku s tupim treskom, pre nego šapatom. Tajzvuk me natera da se zgrčim. Aron prođe pored nas noseći još jednulopatu. Ijan se polako okrenu i odnese me da im napravi mesta. Treskanjezemlje odjekivalo je iza nas. Podigao se tih žamor. Začula sam korakedok su se ljudi komešali i skupljali u gomile da popričaju o sahrani.Prvi put sam dobro osmotrila Ijana dok je koračao nazad ka tamnojprostirci koja je ležala na otvorenom, na pesku, izmeštena dalje, kao da nepripada tu. Ijanovo lice beše posuto bledom prašinom, umorno. Videlasam ga takvog i ranije. Nisam uspela da se setim kada, pre nego što me jeIjan vratio na prostirku, i ta misao mi je pobegla. Šta je trebalo da radimovde na otvorenom? Da spavam? Doca nas je sledio u stopu; on i Ijankleknuše u prašinu pored mene.

MIN@

288

’’Kako se osećaš?’’ upita Doca, već me pipajući po boku. Krenuh dasednem, ali Ijan me zadrža, uhvativši me za rame.’’Dobro sam. Mislim da bih možda mogla da se vratim...’’’’Nema potrebe da se naprežeš. Daj toj nozi nekoliko dana da zaceli, uredu?’’ Doca mi mahinalno podiže levi kapak iosvetli ga lampicom.Desnim okom sam videla bleštav odsjaj koji mu je zaigrao po licu. Onzačkilji spram svetla, ustuknuvši nekoliko centimetara. Ijanova šaka namom ramenu nije se trgla. To me je iznenadilo.’’Hmm. To mi ne pomaže da postavim dijagnozu, zar ne? Kako ti jeglava?’’ upita Doca.’’Malo mi se muti. Mada, mislim da je to od lekova koje si mi dao, ne odpovrede. Ne sviđaju mi se... mislim da bih radije osećala bol.’’Doca napravi grimasu. Kao i Ijan.’’Šta je?’’ upitah.’’Moraću ponovo da te uspavam, Lunjo. Žao mi je.’’’’Ali... zašto?’’ prošaputah. ’’Stvarno nisam toliko povređena. Neću da..’’’’Moramo da te vratimo unutra,’’ ubaci se Ijan, prekinuvši me, tihimglasom, kao da nije hteo da ga ostali čuju. Čula sam glasove iza nas, kakotiho odjekuju od stenja. ’’Obećali smo... da nećeš biti svesna.’’’’Stavite mi opet povez.’’Doca izvadi mali špric iz džepa. Već je bio spreman, sa samo jednompunom četvrti do vrha. Ustuknuh plašljivo od šprica, primičući se kaIjanu. Njegova šaka na mom ramenu ne dade mi da mrdnem dalje.’’Previše dobro poznaješ pećine,’’ promrmlja Doca. ’’Ne žele da dođeš upriliku da naslutiš...’’’’Ali kuda bih otišla?’’ šapnuh, očajnim glasom. ’’Kada bih umela danađem izlaz?’’Zašto bih sada otišla?’’Ako će oni tako biti mirniji...’’ uzvrati Ijan.Doca me uze za zapešće, i ja se nisam opirala. Okrenula sam glavu dokmi je igla probadala kožu, gledajući u Ijana. Oči mu behu crnje od ponoći.Poprimiše tvrd izraz kad videše kako ga moje optužuju za izdaju.’’Izvini,’’ promrmlja.To beše poslednje što sam čula.

MIN@

289

35.SUĐENJE

Zastenjah. U glavi mi se okretao razdešeni ringišpil. Želudac mi sezloslutno prevrtao.’’Napokon,’’ promrmlja neko s olakšanjem. Ijan. Naravno. ’’Gladna?’’Razmislili o tome pa se nesvesno zagrcnuh kao da ću da povratim.’’Oh. Nema veze. Izvini. Morali smo to da uradimo. Svi su postali...paranoični kad smo te izneli napolje.’’’’U redu je,’’ uzdahnuh.’’Hoćeš malo vode?’’’’Ne.’’Otvorila sam oči, pokušavajući da se koncentrišem u mraku. Videla samdve zvezde kroz otvore iznad glave. Još je noć. Ili je ponovo noć, ko bi gaznao?’’Gde se nalazim?’’ upitah.Oblici pukotina na plafonu behu mi nepoznati. Mogla bih da se zakunemda nikad ranije nisam videla ovu tavanicu.’’U svojoj sobi,’’ uzvrati Ijan.Potražila sam njegovo lice u tami, ali mogla sam samo da razaberemtaman obris njegove glave. Prstima sam istražila površinu na kojoj samležala; bio je to pravi dušek. Imala sam jastuk ispod glave. Moja rukanapipa njegovu u tami, i on me uhvati za prste pre nego što stigoh da ihpovučem.’’Čija je ovo soba, stvarno?’’’’Tvoja.’’’’Ijane...’’’’Bila je naša... Kajlova i moja. Kajl je... zadržan u bolničkom krilu dokse neke stvari ne razreše. Ja mogu da se uselim kod Vesa.’’’’Neću da ti uzmem sobu.I kako to misliš, dok se neke stvari ne razreše?’’’’Rekoh ti da će biti suđenja.’’’’Kad?’’’’Zašto želiš da znaš?’’’’Zato što, ako ste odlučni da to isterate do kraja, moram biti prisutna. Daobjasnim.’’’’Da slažeš.’’’’Kad?’’ ponovih pitanje.’’U osvit zore. Neću te odvesti.’’’’Onda ću sama otići. Znam da ću moći da hodam čim prestane da mi sevrti u glavi.’’’’Stvarno bi to uradila, zar ne?’’

MIN@

290

’’Da. Nije pošteno ako me ne pustite da govorim.’’Ijan uzdahnu. Pustio mi je ruku i polako se osovio na noge. Čula samkako mu zglobovi pucaju dok je ustajao. Koliko dugo je sedeo u mraku,čekajući da se probudim?’’Brzo ću se ' vratiti. Ti možda nemaš apetit, ali ja umirem od gladi.’’’’Proveo si dugu noć.’’’’Da.’’’’Ako se razdani, neću sedeti ovde i čekati te.’’On se kiselo nasmeja.’’Siguran sam da nećeš. Zato ću se vratiti pre toga, i pomoći ću ti dastigneš tamo gde želiš.’’On odmače jedna vrata s ulaza u pećinu, obiđe ih, pa ih pusti da padnunazad na mesto. Namrštih se. To bi bilo teško izvesti na jednoj nozi.Nadam se da će se Ijan zaista vratiti.Dok sam ga čekala, zurila sam u dve zvezde koje sam mogla da vidim ipustila da mi se glava postepeno umiri. Stvarno nisam volela ljudskelekove. Uhh. Telo me je bolelo, ali vrtoglavica je bila gora.Vreme je sporo proticalo, ali nisam zaspala. Prespavala sam najvećideo od poslednjih dvadeset četiri sata. Verovatno i jesam bila gladna.Moraću da čekam da mi se želudac smiri da bih bila sigurna.Ijan se vratio pre svitanja, baš kao što je obećao.’’Je l’ ti bolje?’’ upita dok se provlačio kroz vrata.’’Mislim da jeste. Još nisam pomerila glavu.’’’’Misliš li da ti reaguješ na morfijum, ili Melanino telo?’’’’Mel je u pitanju. Ona loše reaguje na većinu lekova protiv bolova.Saznala je to kada je slomila ručni zglob pre deset godina.’’On razmisli o tome na trenutak.’’To je... čudno. Da moraš da se nosiš s dve osobe u isto vreme.’’’’Jeste čudno,’’ složih se.’’Jesi li ogladnela?’’ Nasmeših se.’’Učinilo mi se da sam namirisala hleb. Da, mislim da mi je želudacbolje.’’’’Nadao sam se da ćeš to reći.’’Njegova senka se opruži pored mene. Napipao mi je šaku, otvorio je, istavio mi poznati okrugli oblik na dlan.’’Pomozi mi da se pridignem?’’ zamolih ga.Pažljivo me je obgrlio jednom rukom oko ramena i pridigao me nesavijajući mi leđa, kako bi me bok što manje zaboleo. Osetila sam neštostrano na koži na tom mestu, čvrsto i zategnuto.

MIN@

291

’’Hvala,’’ rekoh, pomalo zadihano. Blago mi se zavrte u glavi. Dodirnuhbok slobodnom rukom. Nešto mi je prianjalo uz kožu, ispod košulje.’’Jesu li mi rebra ipak slomljena?’’’’Doca nije siguran. Čini koliko je u njegovoj moći.’’’’Toliko se trudi.’’’’Istina.’’’’Krivo mi je... što mi nije bio drag,’’ priznadoh.Ijan se nasmeja.’’Naravno da nije. Zapanjen sam što ti je iko od nas drag.’’’’Tu si pobrkao lončiće,’’ promrmljah, i zarih zube u tvrdu veknicu.Zvakala sam mehanički, zatim progutala i odložila hleb na krevet,čekajući da vidim kako će prijati mom želucu.’’Nije previše ukusan, znam,’’ reče Ijan. Slegnuh ramenima.’’Samo isprobavam, da vidim je li me mučnina zaista prošla.’’’’Možda ako ti dam nešto primamljivije...’’Pogledah u njega, radoznala, ali nisam mogla da mu vidi lice. Osluškivalasam oštro krckanje i zvuk cepanja kese... onda sam osetila miris i shvatila.’’Čitos čips!’’ uskliknuh. ’’Stvarno? Za mene?’’Nešto mi dodirnu usnu, i ja gricnuh poslasticu koji mi je ponudio.’’Sanjala sam o ovome,’’ uzdahnuh preko zalogaja. On prasnu u smeh.Stavio mi je kesicu u šake. Brzo sam smazala sadržinu kesice, zatimdovršila i veknicu, začinjenu ukusom sira koji sam još osećala u ustima.On mi dade flašu vode pre nego što stigoh da progovorim.’’Hvala ti. Ne samo za čips, znaš. Za toliko mnogo stvari.’’’’Nema na čemu, Lunjo, i drugi put.’’Zurila sam u njegove tamnoplave oči, pokušavajući da odgonetnem šta jesve hteo da kaže tom rečenicom, učinilo mi se da su te reči značile neštoviše od puke ljubaznosti. Onda sam shvatila da mogu da razaznam bojuIjanovih očiju; brzo podigoh pogled ka tavanici. Zvezde su izbledele, inebo je poprimalo bledosivu boju. Zora je svitala. Praskozorje.’’Jesi li sigurna da moraš to da uradiš?’’ upita Ijan, napola ispruženihruku, kao da se većsprema da me uzme. Klimnuh.’’Ne moraš da me nosiš. Noga mi je bolje.’’’’Videćemo.’’Pomogao mi je da ustanem, ne sklanjajući ruku kojom me je držao okostruka, prebacujući mi ruku oko svog vrata.’’Pažljivo, sad. Možeš li?’’Koraknuh napred, teturajući. Bolelo je, ali mogla sam da hodam.’’Sjajno. Idemo.’’Mislim da se previše sviđaš Ijanu.

MIN@

292

Previše? Iznenadilo me je što se Melani javila, i to toliko razgovetno. Uposlednje vreme je progovarala tako samo kad je Džared bio prisutan.I ja sam ovde. Da li on uopšte mari za to?Naravno. Veruje nam više od bilo koga drugog, osim Džejmija i Džeba.Nisam to mislila.A šta si mislila? Ali ona se povuče.Dugo nam je trebalo da stignemo. Bila sam iznenađena koliko dugo smomorali da pešačimo. Zamišljala sam da idemo do velikog trga ili kuhinje,uobičajenih mesta okupljanja. Međutim, prošli smo istočno polje inastavili da idemo dok konačno nismo došli do velike, duboke crnepećine koju je Džeb nazivao igralištem. Nisam bila ovde još otkako me jeDžeb na početku poveo u obilazak. Dočekao me je oštar miris sumpora.Za razliku od većine pećina na ovom mestu, igralište je išlo mnogo više uširinu nego u visinu. To sam sada primetila jer su bledoplave lampe visiles tavanice, umesto da stoje na podu. Tavanica je bila na samo koji metarod moje glave, visine običnog plafona u kući. Zidove, međutim, nisammogla ni da nazrem, toliko su bili udaljeni od lampi. Nisam mogla davidim smrdljivi izvor, skriven u nekom dalekom uglu, ali čula sam kakogrgoće i šišti.Kajl je sedeo ispod najsjajnijeg snopa svetlosti. Grlio je kolena svojimdugim rukama. Lice mu je bio kao ukočena maska. Nije podigao pogledkada mi je Ijan pomogao da ušepam unutra.Prekoputa njega stajali su Džared i Doca, obojica s rukama opuštenim uztelo, spremni. Kao da... čuvaju stražu. Džeb je stajao pored Džareda, spuškom preko jednog ramena. Delovao je opušteno, ali znala sam kolikobrzo to može da se promeni. Džejmi je slobodnom rukom držao... ne,Džeb je držao Džejmija za zapešće, a Džejmi kao da nije bio previšesrećan zbog toga. Mada, kad me je video kako ulazim, nasmešio se imahnuo mi. Duboko je udahnuo i uputio značajan pogled Džebu. Džebmu pusti ruku.Šeron je stajala pored Doce, a tetka Megi s druge strane.Ijan me povuče ka ivici tmine koja je okruživala ovu scenu. Nismo bilisami tu. Videla sam mnoge druge obrise, ali ne i lica.Primetila sam nešto čudno; dok smo se kretali kroz pećine, Ijan je slakoćom izdržavao moju težinu. Sada, međutim, kao da se umorio. Rukakojom me je držao oko struka beše mlitava. Zateturala sam i počela daposkakujem napred najbolje što sam mogla dok on nije našao mesto kojeje želeo. Spustio me je na pod, i seo pored mene.’’Jao,’’ čuh kako neko šapnu.

MIN@

293

Okrenula sam se i jedva uočila Trudi. Primakla se bliže nama, praćenaDžefrijem, a zatim i Hitom, koji su sledili njen primer.’’Izgledaš užasno,’’ reče mi. ’’Koliko si teško povređena?’’Slegnuh ramenima.’’Dobro sam.’’ Počela sam da se pitam da li me je Ijan pustio da sezlopatim samo da bi ljudi videli moje povrede, da me natera da svedočimprotiv Kajla bez ijedne izgovorene reči. Namrštila sam se kad sam videlada je složio nevinu facu.Utom pristigoše Ves i Lili i dođoše da sednu s mojom malom grupomsaveznika. Brent ude nekoliko sekundi kasnije, zatim i Hajdi, pa Endi iPejdž. Aron beše poslednji.’’Svi su tu,’’ objavi on. ’’Lusina je ostala s decom. Ne želi da budu ovde;rekla je da nastavimo bez nje.’’Aron sede pored Endija, i zatim nastupi kratka tišina.’’U redu, onda,’’ otpoče Džeb glasno, kako bi ga svi čuli. ’’Evo kakoćemo. Odlučuje glas većine. Kao i obično, ja ću sam doneti odluku ako mise ne svidi šta većina kaže, jer ovo je...’’’’Moja kuća,’’ nekoliko glasova se ubaci horski. Neko se zakikota, alibrzo ućuta. Ovo nije bilo smešno. Jednom čoveku se sudilo za pokušajubistva vanzemaljca. To je morao biti užasan dan za sve njih.’’Ko govori protiv Kajla?’’ upita Džeb. Ijan pođe da ustane.’’Ne!’’ šapnuh, vukući ga za lakat. On me otrese i ustade.’’Prosta stvar je u pitanju,’’ otpoče Ijan. Htela sam da skočim i prekrijemmu usta šakom, ali nisam bila sigurna da mogu da ustanem bez pomoći.’’Moj brat je bio upozoren. Nije imao nikakvih zabluda po pitanjuDžebovih pravila u vezi s ovim. Lunja je član naše zajednice, istapravila i prava na zaštitu važe za nju kao i za bilo koga od nas. Džeb jeKajlu rekao pod pretnjom oružjem da, ako ne može da živi ovde s njom,treba da nastavi onda svojim putem. Kajl je odlučio da ostane. Znao jetada, kao što zna i sada, koja je kazna za ubistvo na ovom mestu.’’’’Stvorenje je i dalje živo,’’ zabrunda Kajl.’’Zbog čega ne tražim tvoju smrt,’’ brecnu se Ijan. ’’Ali ne možeš više daživiš ovde. Ne ako si ubica u srcu.’’Ijan je zurio u svog brata nekoliko trenutaka, zatim je ponovo seo nazemlju pored mene.’’Ali mogao bi da bude uhvaćen, a mi ne bismo imali pojma o tome’’usprotivi se Brent, ustajući na noge. ’’Dovešće ih ovamo, i uhvatiće nasnespremne.’’Prostorijom se pronese žamor.Kajl je besno odmeravao Brenta.

MIN@

294

’’Nikada me neće živog uhvatiti.’’’’Onda ipak sleduje smrtna presuda,’’ promrmlja neko istovremeno kadEndi reče:’’Ne možeš to da garantuješ.’’’’Jedan po jedan,’’ upozori ih Džeb.’’I ranije sam preživljavao napolju, uzvrati Kajl ljutito. Drugi glas se javiiz tame:’’Rizično je.’’Nisam mogla da razaberem kome su glasovi pripadali; reči behuizgovorene siktavim šapatom. Zatim još jedan:’’Šta je Kajl zgrešio? Ništa.’’Džeb se primače za korak bliže glasu, i odreza:’’Moja pravila.’’’’Ona nije jedna od nas,’’ pobuni se neko drugi. Ijan ponovo pođe daustane.’’Hej!’’ dreknu Džared. Glas mu beše toliko glasan da svi poskočiše.’’Ovde se ne sudi Lunji! Da li neko ima konkretnu pritužbu na nju, baš naLunju? Onda tražite drugo suđenje. Ali svi mi znamo da ona nijepovredila nikoga ovde. U stvari, ona je njemu spasla život,’’ pokazaprstom u pravcu Kajlovih leđa. Kajl se pogrbi, kao da je osetio ubod.’’Samo nekoliko sekundi pošto je pokušao da je baci u reku, ona jerizikovala svoj život da ga spase od iste bolne smrti. Sigurno je znala daće biti bezbednija ovde ako ga pusti da padne. A ipak ga je spasla. Da li biiko od vas učinio isto, spasio svog neprijatelja? Pokušao je da je ubije, ahoće li ona uopšte da govori protiv njega?’’Osetila sam kako sve oči u tamnoj prostoriji počivaju na mom licu dok jeDžared sada držao ispruženu ruku, dlanom nagore, pokazujući k meni.’’Hoćeš li da govoriš protiv njega, Lunjo?’’Zurila sam u njega razrogačenih očiju, zapanjena što se stavlja na mojustranu, što mi se obraća, što me oslovljava imenom. Melani je takođe bilašokirana, pomešanih osećanja. Bila je presrećna zbog dobrote nanjegovom licu s kojom nas je posmatrao, nežnosti u njegovim očima kojenije bilo toliko dugo. Ali izgovorio je moje ime...Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam uspela da dođem do reči.’’Sve ovo je nesporazum,’’ prošaputah. ’’Oboje smo pali kad se podurušio. Ništa drugo se nije desilo.’’Nadala sam se da ću šapatom uspeti da prikrijem laž u svom glasu, ali čimsam završila Ijan se zakikota. Munuh ga laktom, ali to ga nije nateralo daprestane. Džared mi se nasmeši.’’Eto. Čak pokušava da laže u njegovu odbranu.’’

MIN@

295

’’Pokušava je prava reč,’’ dodade Ijan.’’Ko kaže da to stvorenje laže? Ko to može da dokaže?’’ upita Megigrubo, zakoračivši u prazan prostor pored Kajla. ’’Ko može da dokaže danije istina to što zvuči kao laž na tim usnama?’’’’Meg...’’ zausti Džeb.’’Umukni, Džebedaja, sad ja govorim. Nema razloga da budemo ovde.Nijedno ljudsko biće nije bilo napadnuto. Taj podmukli uljez se ne žali.Ovo je traćenje vremena svih nas.’’’’Podržavam to,’’ dodade Šeron razgovetno, glasno. Doca joj dobacipogled pun bola. Trudi skoči na noge.’’Ne možemo da držimo ubicu u kući, i samo da čekamo da uspe u svojojnameri!’’’’Ubistvo je subjektivan termin’’ prosikta Megi. ’’Ubistvom smatramsamo smrt ljudskog bića.’’Osetih kako me Ijan grli oko ramena. Nisam shvatila da se tresem svedok se njegovo nepomično telo nije našlo uz moje.’’Ljudsko je takođe subjektivan termin, Magnolija,’’ uzvrati Džared,gledajući je besno. ’’Mislio sam da ta definicija obuhvata neku merusaosećanja, bar malo milosti.’’’’Glasajmo’’ predloži Šeron pre nego što njena majka stiže da muodgovori. ’’Podignite ruku ako mislite da Kajlu treba dozvoliti da ostaneovde, i da ne treba da bude kažnjen za taj...nesporazum.’’ Prostrelipogledom ne mene, već Ijana,kad je izgovorila reč koju sam ja upotrebila.Ruke počeše da se dižu. Posmatrala sam Džaredovo lice koje se sve višemrštilo.Pokušala sam da podignem ruku, ali Ijan me jače steže oko ramena inervozno progunđa. Podigoh dlan koliko sam mogla. Na kraju, međutim,moj glas nije bio neophodan. Džeb stade da broji naglas.’’Deset... petnaest... dvadeset... dvadeset tri. U redu, to je velika većina.’’Nisam se osvrtala okolo da vidim kako je ko glasao. Bilo je dovoljno štosu u mom malom ćošku sve ruke bile čvrsto prekrštene preko grudi i sveoči zurile netremice u Džeba s izrazom iščekivanja. Džejmi se udalji odDžeba i dođe da se ugnezdi između Trudi i mene. Zagrlio me je jednomrukom, provukavši je ispod Ijanove.’’Možda su tvoje duše bile u pravu u vezi s nama,’’ reče, dovoljno glasnoda je većina mogla da čuje njegov visok, odlučan glas. ’’Većina nije ništabolja od...’’’’Ćuti!’’ prošištah.

MIN@

296

’’Dobro,’’ nastavi Džeb. Svi se utišaše. Džeb pogleda u Kajla, pa u mene,pa u Džareda. ’’Dobro, sklon sam da se složim s većinom u ovomslučaju.’’’’Džebe,’’ zaustiše Džared i Ijan u isti glas.’’Moja kuća, moja pravila,’’ podseti ih Džeb. ’’Ne zaboravite to. A ti meslušaj, Kajl. Mislim da bi bilo bolje da me i ti saslušaš, Magnolija. Svakoko ponovo pokuša da povredi Lunju neće dobiti suđenje, već sahranu’’potapša kundak puške kao da naglašava te reči.Trgla sam se.Magnolija je gnevno odmeravala svog brata. Kajl klimnu, kao da prihvatate uslove. Džeb se osvrnu po neravnomerno raspoređenoj publici,gledajući u oči svakoga, osim članova male grupe pored mene.’’Suđenje je završeno,’’ objavi Džeb. ’’Ko je raspoložen za igru?’’

36.POVERENJE

Ljudi se opustiše i polukrugom se pronese nešto veseliji žamor.Pogledala sam u Džejmija. On napući usne i slegnu ramenima.’’Džeb se samo trudi da vrati stvari u normalu. Poslednja dva dana su bilateška. Sahranili smo Voltera...’’ Trepnuh.Videla sam Džeba kako se ceri u Džaredovom pravcu. Nakon trenutkatihog protivljenja, Džared uzdahnu i prevrnu očima u pravcu starca.Okrenu se i brzim korakom izađe iz prostorije.’’Džared ima novu loptu?’’ upita neko.’’Super,’’ izusti Ves pored mene.’’Sad će da se igraju,’’ promrmlja Trudi, vrteći glavom u neverici.’’Ako im to pomaže da se oslobode tenzije...’’ uzvrati Lili tiho, sležućiramenima. Njihovi glasovi behu tihi, tik pored mene, ali čula sam i drugekako govore, glasnije.’’Budi nežniji s loptom ovog puta,’’ reče Aron Kajlu. Stajao je iznadnjega, pružajući mu ruku. Kajl prihvati ponuđenu ruku i polako se pridižena noge. Kada je ustao, umalo što nije udario glavom u viseće lampe.’’Prošla lopta je bila slaba,’’ uzvrati Kajl cereći se starijem muškarcu.’’Falična.’’’’Predlažem Endija za kapitena,’’ povika neko.’’Ja predlažem Lili,’’ doviknu Ves, ustajući i protežući se.’’Endi i Lili.’’’’Jašta, Endi i Lili.’’’’Ja biram Kajla,’’ reče Endi brzo.

MIN@

297

’’Ja onda uzimam Ijana,’’ uzvrati Lili.’’Džared.’’’’Brent.’’Džejmi ustade i prope se na prste, trudeći se da izgleda viši.’’Pejdž.’’’’Hajdi.’’’’Aron.’’’’Ves.’’Prozivka se nastavila. Džejmi je zasijao od sreće kada ga je Lili izabralapored polovine odraslih, koji još ne behu raspoređeni. Čak su i Megi iDžeb bili izabrani u timove. Oba strane behu brojčano jednake dok seLusina nije vratila sa Džaredom, praćena svojom dvojicom mališana kojisu poskakivali od uzbuđenja. Džared je u ruci nosio sjajnu novu fudbalskuloptu; on je ispruži, a Isaija, stariji dečak, stade da skakuće gore-dole,pokušavajući da mu je izbije iz ruke.’’Lunjo?’’ upita Lili.Zavrteh glavom i pokazah na nogu.’’Dabome. Izvini.’’Dobra sam u fudbalu, progunđa Melani. Pa, barem sam bila.Jedva hodam, podsetih je.’’Mislim da ću ovu presedeti,’’ reče Ijan.’’Nemoj,’’ zakuka Ves. ’’Imaju Kajla i Džareda. Gotovi smo bez tebe.’’’’Igraj,’’ rekoh mu. ’’Ja ću... ja ću da pratim rezultat.’’On me pogleda, čvrsto stisnutih usana.’’Nisam baš raspoložen za igru.’’’’Potreban si im.’’ On frknu.’’Ajde, Ijane,’’ stade Džejmi da ga moli.’’Želim da gledam,’’ rekoh. ’’Ali biće mi... dosadno ako Ijedan tim imapreveliku prednost.’’’’Lunjo,’’ uzdahnu Ijan. ’’Ti stvarno jesi najgori lažov kojeg sam sreo.’’Ali ipak ustade i poče da se razgibava s Vesom. Pejdž postavi stative,četiri lampe.Pokušala sam da ustanem, sedela sam tačno na sredini terena. Niko menije primećivao pri mutnom svetlu. Svuda okolo atmosfera je sada bilaživa, nabijena iščekivanjem. Džeb je bio u pravu. Ovako nešto im je bilopotrebno, koliko god se meni činilo čudnim.Uspela sam da se pridignem na sve četiri, zatim sam iskoračila zdravomnogom tako da sam klečala na povređenoj. Bolelo je. Pokušala sam daposkočim na zdravu nogu iz tog položaja. Nisam uspela da uhvatimravnotežu, zahvaljujući neugodnoj težini moje bolne noge.

MIN@

298

Jake ruke me uhvatiše pre nego što padoh ničice. Podigla sam glavu,pomalo ozlojeđena, da zahvalim Ijanu.Reči su mi zapele u grlu kada sam videla da me Džared pridržava.’’Mogla si prosto da zatražiš pomoć,’’ reče razgovorljivo.’’Tre...’’ pročistih grlo. ’’Trebalo je da tražim. Nisam htela da...’’’’Privučeš pažnju na sebe?’’ Izgovorio je te reči kao da ga iskrenozanima. U njima nije bilo optužbe. Pomogao mi je da odšepam ka ulazu upećinu. Kratko sam zavrtela glavom.’’Nisam htela da... navedem ikoga da iz ljubaznosti uradi išta što ne želida uradi.’’ To baš i nije bilo najbolje sročeno, ali izgleda da je shvatio štahoću da kažem.’’Ne verujem da bi Džejmi i Ijan imali išta protiv da ti pomognu.’’Osvrnula sam se prema njima preko ramena. Pri slabom svetlu, nijedan odnjih dvojice još nije primetio da me nema. Dobacivali su se glavama, iprasnuli u smeh kada je lopta udarila Vesa u lice.’’Ali zabavljaju se. Ne bih želela da ih prekinem.’’ Džared je pomnoposmatrao moj izraz lica. Shvatila sam da se smešim od milja.’’Veoma ti je stalo do dečaka,’’ reče.’’Jeste.’’ On klimnu.’’A do muškarca?’’’’Ijan... Ijan mi veruje. Pazi na mene. Zna da bude veoma drag... za jednoljudsko biće.’’Gotovo kao duša, htedoh da kažem. Ali to ne bi zvučalo kao komplimentovom slušaocu. Džared frknu prezrivo.’’Za jedno ljudsko biće. Bitnija razlika nego što sam slutio.’’Spustio me je na prag ulaza. On beše u obliku plitke klupe, I udobniji odravnog poda.’’Hvala ti,’’ rekoh. ’’Džeb je postupio ispravno, znaš.’’’’Ne slažem se s tim.’’ Džaredov ton beše blaži od njegovih reči.’’Hvala ti i za... ono odranije. Nisi morao da me braniš.’’’’Svaka reč je bila istinita.’’ Oborila sam pogled.’’Istina je da nikad ne bih uradila nešto da naškodim ikome ovde. Nenamerno. Žao mi je što sam te povredila svojim dolaskom na ovo mesto.Džejmija takođe. Veoma mi je žao.’’On sede tik pored mene, zamišljenog lica.’’Da budem iskren...’’ oklevao je. ’’Malom je bolje otkako si došla. Skoroda sam zaboravio kako zvuči njegov smeh.’’Oboje smo ga sada slušali, kako odjekuje prostorijom, nadjačavajućitiše tonove smeha odraslih.

MIN@

299

’’Hvala što si mi to rekao. To mi je bila... najveća briga. Nadala sam se danisam izazvala nikakvu trajnu štetu.’’’’Zašto?’’Pogledala sam u njega, zbunjena.’’Zašto ga voliš?’’ upita on, još uvek radoznalim pre nego napetim tonom.Zagrizla sam usnu. ’’Možeš da mi kažeš. Ja sam... bio sam...’’ nije mogaoda nađe reči da objasni. ’’Možeš da mi kažeš.’’ ponovi.Gledala sam u stopala dok sam odgovarala.’’Delom zato što ga Melani voli.’’ Nisam provirila da vidim da li ga jepomen njenog imena naterao da se trgne. ’’Sećam ga se onako kako ga seona seća... to je moćna stvar. A onda, kada sam ga lično upoznala...’’slegnuh ramenima. ’’Ne mogu da ga nevolim. To je deo mojih... u samojsrži ovih ćelija je da ga vole. Nisam ranije shvatala u kojoj meri domaćinutiče na mene. Možda je samo u pitanju ljudsko telo. Možda samoMelani.’’’’Ona ti se obraća?’’ Trudio se da mu glas ostane miran, ali sada sammogla da čujem kako se napinje.’’Da.’’’’Koliko često?’’’’Kada želi. Kada je nešto interesuje.’’’’Danas?’’’’Ne mnogo. Ona je... izgleda ljuta na mene.’’On prasnu u smeh iznenađeno.’’Ljuta je? Zbog čega?’’’’Zbog....’’Da li se sada nalazim u dvostrukoj opasnosti?’’Ni zbog čega.’’ Ponovo je prepoznao laž, i povezao.’’Oh. Kajl. Htela je da on dobije svoje.’’ Ponovo se nasmeja. ’’Da, ona jetakva.’’’’Ume da bude... nasilna’’ složih se. Nasmešila sam se, da ublažimuvredu. To za njega nije bila uvreda.’’Stvarno? Kako?’’’’Želi da uzvratim fizički. Ali ja... ja to ne mogu. Nisam borac.’’’’To mi je jasno.’’ Dodirnu mi izubijano lice jednim prstom. ’’Izvini.’’’’Nemoj. Svako bi učinio isto. Znam šta mora da si osećao.’’’’Ti ne bi...’’’’Da sam ljudsko biće, bih. Osim toga, nisam mislila na to... setila sam seTragača.’’On se ukoči. Ponovo sam se nasmešila, i on se malo opustio.

MIN@

300

’’Mel je htela da je zadavim Stvarno mrzi tog Tragača. A ja ne mogu... daje krivim za to.’’’’Još uvek traga za tobom. Izgleda da je morala da vrati i helikopter, akoništa drugo.’’Zatvorila sam oči, stegla pesnice, i koncentrisala se na disanje na nekolikosekundi.’’U početku je se nisam bojala,’’ šapnuh. ’’Ne znam zašto me sada tolikoplaši. Gde je?’’’’Ne brini. Juče je samo špartala autoputem. Neće te pronaći.’’Klimnuh, terajući sebe da poverujem u to.’’Možeš li... možeš li da čuješ Melani sada?’’ promrmlja.Držala sam oči zatvorene.’’Svesna... sam je. Veoma pažljivo sluša.’’’’O čemu razmišlja?’’ glas mu je bio samo šapat.Sad imaš šansu, rekoh joj. Šta želiš da mu kažeš?Bila je oprezna, za promenu. Ta ponuda ju je uznemirila.Zašto? Zašto ti sada veruje?Otvorila sam oči i videla da zuri u mene, zadržavajući dah.’’Želi da zna zašto si... sada promenio mišljenje. Zašto nam veruješ?’’On se zamisli za trenutak.’’Zbog... iz više razloga. Bila si tako... dobra prema Volteru. Nisam videoda je iko osim Doce toliko saosećajan. I spasla si Kajlu život, u situaciji ukojoj bi ga većina nas pustila da padne samo da bi se spasli, čak i akozanemarimo pokušaj ubistva. A i tako si očajan lažov.’’ Nasmeja sekratko. ’’Uporno sam pokušavao da sagledam sve te stvari kao dokazneke velike zavere. Možda ću se sutra probuditi s tom istom mišlju.’’Mel i ja se trgosmo.’’Ali kada su danas počeli da te napadaju... pa, nešto se u meni prelomilo.Video sam u njima sve što nije trebalo da bude u meni. Shvatio sam da tiveć verujem, ali da sam samo bio tvrdoglav. Surov. Mislim da sam počeoda verujem još od... pa, pomalo, od one prve noći kada si se postavilaispred mene da me „spasiš" od Kajla.’’Nasmejao se, kao da ne misli da je Kajl opasan.’’Ali ja sam bolji lažljivac od tebe. Mogu da lažem čak i sebe.’’’’Ona se nada da se nećeš predomisliti. Boji se da hoćeš.’’ On zatvori oči.’’Mel.’’Srce mi zakuca jače. Njena radost ga beše ubrzala, ne moja.Mora da je pogodio da ga volim. Nakon što me je pitao ono za Džejmija,mora da je shvatio.’’Reci joj da se to neće desiti.’’

MIN@

301

’’Ona te čuje.’’’’Koliko je veza... neposredna?’’’’Ona čuje ono što ja čujem, i vidi ono šta ja vidim.’’’’Oseća ono što ti osećaš?’’’’Da.’’Nos mu se nabra. Ponovo mi dodirnu lice, nežno, milujući ga.’’Nemaš pojma koliko mi je žao.’’Koža mi je postajala vrelija tamo gde bi me dodirnuo; beše to prijatnavrelina, ali njegove reči su pekle jače od dodira. Naravno da mu je biložao što ju je povredio. Naravno. To ne treba da me žalosti.’’Ajde, Džarede! Idemo!’’Podigosmo pogled. Kajl je dozivao Džareda. Delovao je potpunoopušteno, kao da se danas nije odlučivalo o njegovom životu. Možda jeznao da će presuditi u njegovu korist. Možda je brzo prelazio preko svega.Kao da me nije ni primetio tu pored Džareda.Shvatila sam, prvi put, da ostali jesu.Džejmi nas je posmatrao sa zadovoljnim osmehom. Ovo mu verovatnodeluje kao dobra stvar. Da li je zaista?Kako to misliš?Šta vidi kada pogleda u nas? Svoju porodicu, ponovo na okupu?Pa zar nije tako?Na neki način? Uz jedan neželjni dodatak.Ali bolje je nego što je bilo juče.Pretpostavljam da jeste...Razumem, priznade. Drago mije što Džared zna da sam ovde... ali jošuvek mi se ne sviđa što te dodiruje.A meni se to previše sviđa. Lice me je peckalo tamo gde su Džaredoviprsti prešli preko njega.Izvini zbog toga.Ne krivim te. Ili, barem znam da ne bi trebalo.Hvala ti.Džejmi nije bio jedini koji je posmatrao. Džeb je bio radoznao; onajosmejak mu je nabirao uglove brade.Šeron i Megi su posmatrale s vatrom u očima. Izrazi lica im behutoliko identični da mladalačka koža i sjajna kosa nisu činile Šeron ništamladom od njene ostarele majke.Ijan beše zabrinut. Oči su mu proprimile čvrst izraz i činilo se da ćesvakog trenutka doleteti da me ponovo zaštiti. Da se uveri da me Džaredne kinji. Nasmešila sam se, da ga umirim. Nije uzvratio osmehom, ali jeduboko udahnuo.

MIN@

302

Mislim da se ne brine iz tog razloga, ubaci se Melani.- Slušaš li je sada? - Džared je ustao, ali još uvek je posmatrao moje lice.Njegovo pitanje mi je odvuklo pažnju pre nego što sam stigla da je pitamšta je mislila.’’Da.’’’’Šta kaže?’’’’Primećujemo šta drugi misle o tvojoj... promeni mišljenja.’’Klimnuh ka Melaninoj tetki i sestri. One mi istovremeno okrenuše leđa.’’One su tvrd orah,’’ priznade on.’’Dobro onda,’’ zagrme Kajl, okrećući se ka lopti koja je počivala ispodnajsvetlijeg snopa svetlosti. ’’Pobedićemo bez tebe.’’’’Dolazim!’’ Džared mi - nam dobaci jedan tužan pogled i otrča da sepriključi igri.Nisam bila najbolja u praćenju rezultata. Bilo je previše mračno da bihvidela loptu s mesta gde sam sedela. Bilo je previše mračno da bih moglajasno da vidim čak i igrače kad se nisu nalazili direktno ispod svetla.Počela sam da brojim rukovodeći se Džejmijevim reakcijama.Pobedonosnim usklicima kada bi njegov tim postigao gol, negodovanjemkada bi to uradio protivnički tim. Bilo je mnogo više negodovanja negoklicanja.Svi su igrali. Megi je branila za Endijev tim, a Džeb za Lilin. Oboje behuiznenađujuće dobri. Mogla sam da vidim njihove siluete spram svetlostilampi koje su služile kao stative, kako se gipko kreću, kao da sudecenijama mlađi. Džeb nije oklevao da se baci na zemlju da bi spasaogol, ali Megi je bila efikasnija a da nije pribegavala takvim ekstremnimpotezima. Bila je poput magneta za nevidljive lopte. Svaki put kad bi Ijanili Ves uputili udarac... pljas! Lopta bi završila u njenim rukama.Trudi i Pejdž odustaše posle nekih pola sata i prođoše pored mene dok suizlazile, cvrkućući od uzbuđenja. Činilo se nemogućim da smo to jutrozapočeli suđenjem, ali laknulo mi je što su se stvari tako drastičnopromenile.Žene nisu bile dugo odsutne. Vratile su se s punim rukama kutija. Sažitnim štanglicama, onim s voćnim punjenjem. Igra prestade. Džeb najavipoluvreme, i svi pojuriše da doručkuju. Slatkiši behu podeljeni kodsredišnje linije. To je isprva ličilo na nemire.’’Uzmi, Lunjo,’’ reče Džejmi, izvlačeći se iz gužve. Ruke mu behu puneštanglica, dok je pod miškama nosio flašice s vodom.’’Hvala. Lepo se zabavljaš?’’’’Nego šta! Voleo bih da i ti možeš da igraš.’’’’Sledeći put,’’ uzvratih.

MIN@

303

’’Evo ti...’’ Ijan je stajao pored, s gomilom štanglica u rukama.’’Pretekao sam te,’’ stade Džejmi da likuje.’’Oh,’’ reče Džared, pojavivši se s Džejmijeve druge strane. I on je imaopreviše štanglica za jednu osobu.Ijan i Džared razmeniše dug pogled.’’Gde je sva ta hrana?’’ upita Kajl. Stajao je nad praznom kutijom,osvrćući se okolo, tražeći krivca.’’Hvataj,’’ doviknu Džared, bacajući štanglice jako, jednu po jednu, kaonoževe. Kajl ih s lakoćom pohvata u letu, pa pode ka nama kaskajući, dase uveri da Džared ne krije nešto od njega.’’Uzmi,’’ reče Ijan, gurajući pola svog plena u pravcu svog brata, negledajući ga. ’’Sad idi.’’Kajl nije obratio pažnju na njega. Prvi put tog dana pogledao me je, zurećiu mene s visine. Dužice mu behu crne jer mu je svetlost dolazila s leđa.Nisam mogla da protumačim njegov izraz.Ustuknula sam, i zinula kad me rebra zaboleše od nagle kretnje.Džared i Ijan mu preprečiše put, stvorivši se ispred mene poput pozorišnezavese.’’Čuo si ga,’’ reče Džared.’’Mogu li prvo nešto da kažem?’’ upita Kajl. Virio je kroz prostor izmeđunjih dvojice. Oni ostaše nemi.’’Nije mi žao,’’ reče mi Kajl. ’’Još uvek mislim da je trebalo to dauradim.’’Ijan odgurnu svog brata. Kajl se zatetura, ali onda opet koraknu napred.’’Čekaj, nisam završio.’’’’Da, jesi,’’ reče Džared. Šake mu behu stisnute, koža preko zglavakapobelela.Svi su sada primetili šta se dešava. Zamor se utišao, igra je izgubila draž.’’Ne, nisam.’’ Kajl podiže šake uvis, kao da se predaje, i ponovo mi seobrati. ’’Ne mislim da sam pogrešio, ali jesi mi spasila život. Ne znamzašto, ali jesi. Pa velim, neka bude život za život. Neću te ubiti. Tako ćuotplatiti dug.’’’’Magarče glupi,’’ reče Ijan.’’Ko se to zaljubio u crva, a brale? Mene nazivaš glupakom?’’Ijan podiže pesnicu, naginjući se napred.’’Reći ću ti zašto,’’ ubacila sam se, glasnije nego što sam želela. Alipostigla sam željeni efekat. Ijan, Džared i Kajl se okrenuše i gledahu menetremice, za trenutak zaboravivši na svađu. Uhvatila me nervoza.Pročistih grlo.

MIN@

304

’’Nisam te pustila da padneš zato... zato što nisam kao ti. Ne kažem danisam... kao ljudi. Pošto ovde ima i drugih koji bi učinili isto. Ovde imadobrih i dragih ljudi. Ljudi kao što je tvoj brat, i Džeb, i Doca... kažem danisam kao ti lično.’’Kajl je zurio u mene jedan minut, pa se zacereka.’’Jao,’’ reče, još uvek se smejući. Onda se okrenu od nas, pošto je preneoporuku, i ode nazad da uzme vode. ’’Život za život,’’ doviknu prekoramena.Nisam bila sigurna da mu verujem. Nimalo sigurna. Ljudi su dobri lažovi.

37.LJUBOMORA

Postojala je izvesna pravilnost kod pobedničkih timova. Kada bi Džared iKajl igrali zajedno, pobedili bi. Kad bi Džared igrao s Ijanom, onda binjihov tim pobedio. Imala sam utisak da je Džared nepobediv, dok nisamvidela braću kako igraju zajedno.Isprva se činilo da postoji neka tenzija, barem s Ijanove strane, što igrazajedno s Kajlom. Međutim, posle nekoliko minuta trčanja po mraku, ušlibi u poznat ritam, ritam koji je postojao mnogo pre nego što sam ja stiglana ovu planetu. Kajl je znao šta će Ijan sledeće da uradi pre nego što biIjan to i uradio, i obrnuto. Ne služeći se jezikom, govorili su jedandrugom sve. Čak i kad je Džared skupio sve najbolje igrače na svojojstrani, Brenta, Endija, Vesa, Arona, Lili i Megi, Kajl i Ijan su pobedili.’’Dobro, dobro,’’ reče Džeb, uhvativši jednom rukom loptu koju je Aronuputio ka golu, stavljajući je pod mišku. ’’Mislim da svi znamo ko supobednici. A sad, mrzim što kvarim zabavu, ali čeka nas posao... i, dabudem, iskren, umoran sam ko ker.’’Začu se nekoliko prigovora i nekoliko uzdaha, ali više smeha. Kao danikome nije previše smetalo što se igra završila. Prema načinu na koji jenekoliko ljudi selo tamo gde se zateklo i spustilo glavu među kolena dadođu do daha, bilo je jasno da Džeb nije jedini koji se umorio. Ljudipočeše da se razilaze u grupama od po dvoje ili troje. Ja sam se pomerilana jednu stranu ulaza, da im napravim mesta da prođu, verovatno dokuhinje. Mora da je bilo prošlo vreme ručka, iako je bilo teško odreditiproticanje vremena u ovoj crnoj rupi. Kroz praznine u koloni ljudi koji suhrlili napolje, posmatrala sam Kajla i Ijana.Kada je bio objavljen kraj utakmice, Kajl je podigao šaku da baci„kosku", ali Ijan je prošao pored njega, praveći se da ne primećuje tajgest. Onda je Kajl uhvatio svog brata za rame i okrenuo ga u mestu. Ijan

MIN@

305

je odgurnuo Kajlovu ruku. Zgrčila sam se očekujući tuču isprva je ličilona to. Kajl je zamahnuo pesnicom ka Ijanovom stomaku. Ijan je,međutim, to lako eskivirao, i ja uvideh da udarac nije bio upućenozbiljno. Kajl se nasmejao i iskoristio prednost svojih dugih ruku daprotrlja pesnicu o Ijanovu glavu. Ijan mu je odgurnuo ruku, ali ovog putas osmejkom.’’Dobra tekma, bato,’’ čuh Kajla kako kaže. ’’Nisi još za bacanje.’’’’Prava si budala, Kajl,’’ uzvrati Ijan.’’Ti pametan, ja zgodan. To deluje pošteno.’’Kajl uputi još jedan slabašan udarac. Ovoga puta Ijan presreteudarac i uhvati brata kečerskim zahvatom oko vrata. Sada se širokocerio, dok se Kajl smejao i psovao u isto vreme.Meni je sve to delovalo veoma nasilno; čkiljila sam u njihovom pravcu,očiju stisnutih od napetosti dok sam posmatrala taj prizor. Ali to jeistovremeno oživelo jedno od Melaninih sećanja: tri kučeta koja se valjajupo travi i besno laju, ogoljenih zuba, kao da im je jedina želja da iščupajugrkljan svoje braće.Da, igraju se, potvrdi Melani. Bratska ljubav je jaka.Kao što i treba. Ovo je ispravno. Ako nas Kajl stvarno ne ubije, ovo ćebiti dobra stvar.Ako, ponovi Melani sumorno.’’Jesi li gladna?’’Podigoh pogled, i srce prestade da mi kuca na jedan pomalo bolantrenutak. Džared je, po svemu sudeći, i dalje bio verujući.Zavrtela sam glavom. To mi je dalo malo neophodnog vremena dasmognem snage da mu se obratim.’’Nisam sigurna zašto, pošto nisam radila ništa osim što sam sedela ovde,ali prosto sam umorna.’’On ispruži ruku.Priberi se, upozori me Melani. Samo je ljubazan.Misliš da ja to ne znam?Trudila sam se da mi ruka ne drhti dok sam mu je davala.On me pažljivo podiže na noge, na nogu, zapravo. Održavala samravnotežu na jednoj nozi, neodlučna šta bih dalje. I on beše zbunjen. Jošuvek me je držao za ruku, ali između nas je još uvek bilo dosta prostora.Pomislila sam kako ću smešno izgledati dok budem skakutala krozpećine, i osetila kako mi vrat gori. Prsti mi se uviše oko njegovih, iako senisam stvarno oslanjala na njega.’’Kuda ćemo?’’

MIN@

306

’’Ah...’’ namrštih se. ’’Zaista ne znam. Pretpostavljam da se jednaprostirka još uvek nalazi ispred ru... u ostavi.’’I on se namrštio, jer mu se ta ideja nije sviđala ništa više nego meni. Ondame nečija snažna ruka uhvati oko struka, pridržavajući me.’’Ja ću je odvesti kuda treba,’’ reče Ijan. Džaredovo lice beše oprezno,kao kad je gledao u mene a nije želeo da znam šta misli. Ali sada jegledao u Ijana.’’Samo smo razmatrali gde bi to tačno bilo. Umorna je. Možda ubolnicu...?’’Zavrtela sam glavom u isto vreme kad i Ijan. Nakon poslednjih nekolikoužasnih dana provedenih tamo, nisam verovala da bih podnela da boravimu prostoriji koje sam se ranije bezrazložno plašila.Naročito ne da gledam u Volterov prazan krevet...’’Imam bolje mesto za nju,’’ reče Ijan. ’’Ti poljski kreveti nisu mnogomekši od stene, a ona je dosta izubijana.’’Džared me je još uvek držao za ruku. Da li shvata koliko je čvrsto steže?Pritisak je počeo da biva neprijatan, ali on kao da toga nije bio svestan. Aja svakako nisam imala nameru da se požalim.’’Što ne odeš da ručaš?’’ predloži Džared Ijanu. ’’Deluješ mi gladno. Jaću je odvesti kuda god da si planirao...?’’Ijan se zakikota, dubokim, neveselim smehom.’’Dobro sam. A iskreno, Džarede, Lunji treba malo više potpore od jedneruke. Ne znam da li si ti... dovoljno spreman da joj to pružiš. Vidiš...’’Ijan zastade u pola rečenice, sagnu se i brzo me pokupi u naručje. Zinulasam od bola jer mi je taj pokret zategao kožu na boku. Džared mi nijepuštao ruku. Vrhovi prstiju su mi postajali sve crveniji.’’... ona je već bila dovoljno aktivna za danas, rekao bih, Ti slobodnoproduži do kuhinje.’’Zurili su netremice jedan u drugog, dok su moji prsti postajali modri.’’Mogu ja da je odnesem,’’ izusti Džared napokon tihim glasom.’’Možeš li?’’ upita Ijan izazovno. Podigao me je ispred sebe. Kao da menudi. Džared je dugo zurio u mene. Onda je uzdahnuo i pustio mi ruku.Joj, to boli!, požali se Melani. Mislila je na iznenadan probadajući bolkoji me je sevnuo u grudima, ne na ponovno uspostavljanje cirkulacije umojim prstima.Izvini. Šta želiš da uradim po tom pitanju?On nije tvoj.Da, znam to.Joj.Izvini.

MIN@

307

’’Mislim da ću poći s vama,’’ reče Džared Ijanu, sa sićušnim,trijumfalnim osmehom koji mu je zaigrao na rubu usana, okrenu se i pođeka izlazu. ’’Hoću da popričam s tobom o nečemu.’’’’Kako hoćeš.’’Džared nije ni progovorio dok smo išli mračnim tunelom. Bio je toliko tihda nisam bila sigurna da je još tu. Ali kada smo ponovo izbili na svetlostkukuruznog polja, bio je tik pored nas.Nije progovorio sve dok nismoprošli veliki trg, sve dok nas troje nismo ostali sami.’’Šta misliš o Kajlu?’’ upita Ijana. Ijan frknu.’’On se ponosi time što je čovek od reči. U većini slučajeva verovao bihnjegovom obećanju. U ovoj situaciji... neću je ispuštati iz vida.’’’’Odlično.’’’’Biću ja dobro, Ijane,’’ rekoh. ’’Ne bojim se.’’’’Obećavam ti: niko ti više nikada neće uraditi tako nešto. Bićeš bezbednaovde.’’Teško je odvojiti pogled od njegovih očiju kada sijaju takvim sjajem.Teško je sumnjati u bilo šta što kaže.’’Da’’, složi se Džared. ’’Hoćeš.’’Hodao je tik iza Ijanovog ramena. Nisam mogla da mu vidim izraz lica.’’Hvala,’’ šapnuh.Niko nije progovorio ponovo dok Ijan nije zastao ispred crvenih i sivihvrata koja behu naslonjena preko ulaza u njegovu pećinu.’’Možeš li da otvoriš to?’’ obrati se Ijan Džaredu, klimajući glavom kavratima.Džared se nije pomerio. Ijan se okrenuo kako bismo oboje mogli da gavidimo; na licu mu se ponovo ogledao oprez.’’Tvoja soba? To je tvoje bolje mesto?’’ upita Džared sumnjičavimglasom.’’To je sada njena soba.’’Ugrizla sam se za usnu. Htela sam da kažem Ijanu da to, naravno, nijemoja soba, ali nisam dobila priliku jer je Džared nastavio da ga ispituje.’’Gde će Kajl da boravi?’’’’S Vesom, za sada.’’’’A ti?’’’’Nisam baš siguran.’’Posmatrali su jedan drugog ispitivački.’’Ijane, ovo je...’’ zaustih da kažem.’’Oh,’’ prekide me on, kao da me se upravo setio... kao da je moja težinabila toliko beznačajna da je zaboravio da sam tu. ’’Iscrpljena si, zar ne?Džarede, hoćeš li, molim te, da otvoriš ta vrata?’’

MIN@

308

Ne rekavši ni reč, Džared cimnu crvena vrata unazad malo jače nego štoje bilo potrebno i nasloni ih na siva.Sada sam zaista videla Ijanovu sobu prvi put, obasjanu podnevnimsunčevim zracima koji su se rasipali kroz uske pukotine na tavanici. Nijebila osvetljena kao Džejmijeva i Džaredova soba, niti toliko visoka. Bilaje manja, proporcionalnija. Ovalna, skoro kao moja rupa, samo deset putaveća.Na podu su stajala dva identična dušeka, priljubljena uz dva suprotna zidakako bi između njih ostao uzak prolaz. Uza zid na kraju sobe bio jeprislonjen dug, nizak drveni kredenac; na desnoj strani stajali su gomilaodeće, dve knjige i špil karata. Desna strana je bila potpuno prazna, iakosu oblici u prašini ukazivali daje i tu nedavno bilo stvari. Ijan me jepažljivo spustio na desni dušek, nameštajući mi nogu i podmećuću mijastuk pod glavu. Džared je stajao u dovratku, okrenut ka hodniku.’’Je l’ ti udobno?’’ upita me Ijan.’’Jeste.’’’’Izgledaš umorno.’’’’Ne bi trebalo, u poslednje vreme nisam radila ništa osim što samspavala.’’’’Tvom telu je potreban san da bi se oporavilo.’’ Klimnula sam.Nisam mogla da poreknem da jedva gledam na oči.’’Doneću ti hrane kasnije, ne brini ni o čemu.’’’’Hvala ti. Ijane?’’’’Da?’’’’Ovo je tvoja soba,’’ promrmljah. ’’Spavaćeš ovde, naravno.’’’’Ne smeta ti?’’’’Zašto bi?’’’’To je verovatno dobra ideja, najbolji način da pazim na tebe. Odspavajmalo.’’’’Važi.’’Kapci su mi se već sklopili. Pomazio me je po glavi, a onda čuh kakoustaje. Nekoliko sekundi kasnije, drvena vrata tiho cvrknuše o kamen.Šta to radiš?, brecnu se Melani.Šta je? Šta sam sad uradila?Lunjo, ti si... većim delom ljudsko biće. Mora da ti je jasno šta će Ijanmisliti o tvom pozivu?Pozivu? Sad mi je postalo jasno na šta cilja. Nije kako misliš. Ovo jenjegova soba. Tu su dva kreveta. Nema dovoljno prostorija za spavanjeda bih dobila sopstveni prostor. Naravno da treba da delimo sobu. Ijan tozna.

MIN@

309

Da li zna? Lunjo, otvori oči. On počinje da... kako da ti to objasnim, a dati to ispravno shvatiš? Počinje da oseća prema tebi... ono što ti osećašprema Džaredu. Zar ne shvataš?Odgovorila sam tek posle dva otkucaja srca.To nije moguće, rekoh konačno.’’Misliš li da će ono što se jutros desilo uticati na Arona i Brenta?’’ upitaIjan tiho s druge strane vrata.’’Misliš, to što se Kajl izvukao?’’’’Da. Njih dvojica nisu morali da... urade ništa ranije. Ne kada su postojalisvi izgledi da će Kajl to učiniti umesto njih.’’’’Shvatam šta hoćeš da kažeš. Popričaću s njima.’’’’Misliš da će to biti dovoljno?’’ upita Ijan.’’Obojici sam im spasao život. Duguju mi. Ako zatražim nešto od njih,oni će tako i uraditi.’’’’Kladio bi se u njen život da je tako? Nastupi tišina.’’’’Pazićemo na nju,’’ reče Džared napokon. Još jedan dugi muk.’’Zar nećeš otići da jedeš?’’ upita Džared.’’Mislim da ću još malo ostati ovde... a ti?’’ Džared ne odgovori.’’Šta je?’’ upita Ijan. ’’Imaš li nešto da mi kažeš, Džarede?’’’’Ta devojka unutra...’’ započe Džared polako.’’Da?’’’’To telo ne pripada njoj.’’’’Šta hoćeš da kažeš?’’Džaredov glas je bio grub kad je odgovorio.’’Drži ruke ksebi.’’ Ijan se tiho zakikota.’’Da nisi ljubomoran, Houve?’’’’Ne radi se o tome.’’’’Kako da ne.’’ Ijan sada beše sarkastičan.’’Čini mi se da Lunja, manje ili više, sarađuje s Melani. Zvuči skoro kaoda su u... prijateljskom odnosu. Ali očigledno Lunja donosi odluke. Šta bibilo da si ti u pitanju? Kako bi se osećao na Melaninom mestu? Šta da jetebe neko... zaposeo na taj način? Šta da si ti zarobljen, a neko drugigovori tvom telu šta da radi? Kad ne bi mogao da govoriš u svoje ime?Zar ne bi želeo da drugi, koliko god je to moguće, poštuju tvoje želje? Unajmanju ruku drugi ljudi?’’’’U redu, u redu. Razumem. Imaću to na umu.’’’’Kako to imaćeš to na umu?’’ upita Džared srdito.’’Tako lepo, razmisliću o tome.’’’’Nema tu o čemu da se razmišlja,’’ uzvrati Džared.

MIN@

310

Znala sam kako sad izgleda na osnovu njegovog glasa, stisnutih zuba,zategnute vilice.’’To telo i osoba zarobljena u njemu pripadaju meni.’’’’Siguran si da Melani još uvek oseća...’’’’Melani će zauvek biti moja. I ja ću zauvek biti njen. Zauvek.’’Melani i ja smo se odjednom našle na suprotnim krajevima emotivnogspektra. Ona je bila na sedmom nebu, bila je blažena. Ja... nisam.Čekale smo sa strepnjom dok je tišina trajala.’’Ali šta da si u pitanju ti?’’ upita Ijan jedva čujno. ’’Šta da si stavljen uljudsko telo i pušten na ovu planetu samo da bi zatim otkrio da zapravonisi među svojima? Šta da si tako dobra... osoba da si pokušao da spasešživot koji si oduzeo, da si zamalo umro pokušavajući da je vratiš njenojporodici? Šta da si se zatim našao okružen nasilnim pripadnicima drugevrste koji te mrze i povređuju i pokušavaju da te ubiju, uvek iznova?’’glas mu u se trenutku slomi. ’’Šta da si samo nastavio da radiš sve što je utvojoj moći da spaseš i isceliš te ljude uprkos tome? Zar ne bi i ti imaoprava na život? Zar ne bi zaslužio toliko?’’Džared ostade nem. Osetila sam kako mi oči vlaže. Da li Ijan stvarnomisli tako lepo o meni?Da li stvarno misli da zaslužujem da živim ovde?’’Da li shvataš to?’’ Ijan beše uporan.’’Moraću... moraću da razmislim o tome.’’’’Razmisli.’’’’Ali ipak...’’ Ijan ga prekide uzdahom.’’Ne uzbuđuj se. Lunja baš i nije ljudsko biće, uprkos telu. Čini mi se dane reaguje na... fizički kontakt na isti način kao mi.’’Sad se Džared nasmeja.’’Je li to tvoja teorija?’’’’Šta je smešno?’’’’Veoma je sposobna da odgovori na fizički kontakt,’’ obavesti gaDžared, najednom se ponovo uozbiljivši. ’’Ima u sebi dovoljno ljudskogza to. Ili u svom telu barem.’’Lice poče da mi gori. Ijan je bio tih.’’Da nisi ljubomoran, O'Sej?’’’’Zapravo... jesam. Na sopstveno iznenađenje.’’ Ijanov glas beše napet.’’Otkud ti to znaš?’’Sada je Džared oklevao.’’Bio je to... eksperiment, na neki način.’’’’Eksperiment?’’’’Nije prošlo onako kako sam očekivao. Mel me je udarila.’’

MIN@

311

Mogla sam da čujem kako se kezi prisećajući se toga, i mogla sam davidim, u svojoj glavi, male bore koji mu se zrakasto šire iz uglova očiju.’’Melani... te... udarila?’’’’Lunja sigurno nije. Trebalo je da joj vidiš lice... šta ti je? Hej, Ijane,polako, čoveče!’’’’Da li si i na trenutak pomislio kako je njoj bilo zbog toga?’prosikta Ijan.’’Mel?’’’’Ne, budalo, Lunji!’’’’Kako je Lunji bilo?’’ upita Džared, kao da je zbunjen tom pomisli.’’Oh, beži odavde. Idi pojedi nešto. Kloni me se nekoliko sati.’’Ijan mu ne dade priliku da odgovori. Ukloni vrata sebi s puta, grubo aliveoma tiho i zatim se uvuče u sobu i vrati ih na mesto. Okrenuo se isusreo moj pogled. Sudeći po njegovom izrazu lica, bio je iznenađen štome nalazi budnu. Iznenađen i potresen. Vatra u njegovim očima jebuktala, pa se polako ugasila. Nabrao je usne.Nakrivio je glavu na jednu stranu, osluškujući. I ja sam osluškivala, aliDžaredov odlazak nije proizveo nikakav zvuk. Ijan sačeka još kojitrenutak, pa uzdahnu i klonu na ivicu svog dušeka, preko puta mene.’’Izgleda da nismo bili tihi kao što sam mislio,’’ reče.’’Zvuk se prenosi u ovim pećinama,’’ šapnuh. On klimnu.’’Tako...’’ reče napokon. ’’Šta ti misliš?’’

38.DODIR

’’Šta mislim o čemu?’’’’O našoj... diskusiji tamo ispred,’’ pojasni Ijan.’’Šta mislim o tome? Ne znam’’Ijan je nekako uspeo da sagleda stvari iz moje perspektive, perspektivebića s druge planete. Misli da sam zaslužila da živim.Ali, on je... ljubomoran? Na Džareda?On zna šta sam ja. Zna da sam samo jedno sitno biće prikačeno za zadnjideo Melaninog mozga. Crv, kao što je Kajl rekao. A čak i Kajl misli da jeIjan zaljubljen u mene. U mene! To nije moguće.Ili hoće da zna šta mislim o Džaredu? Šta sam osetila prilikom togeksperimenta? Više detalja o mom uzvraćanju na fizički kontakt? Streslasam se.Ili šta mislim o Melani? Šta Melani misli o njihovom razgovoru?Da li se slažem sa Džaredom kad su u pitanju njena prava?Ne znam šta mislim. O bilo čemu od toga.

MIN@

312

’’Zaista ne znam,’’ rekoh. On klimnu.’’To je razumljivo.’’’’Samo zato što si ti pun razumevanja.’’ On mi se nasmeši. Čudno je kakonjegov pogled može i da peče i da greje. Naročito s bojom koja je bližaledu nego vatri. Bile su veoma tople u ovom trenutku.’’Mnogo mi se sviđaš, Lunjo.’’’’To mi tek sad postaje jasno. Valjda sporo shvatam.’’I mene to iznenađuje.’’ Oboje smo razmišljali o tome. On napući usne.’’I... pretpostavljam... da je to jedna od stvari u vezi s kojima ne znaš kakose osećaš?’’’’Ne. Hoću reći da, ja... ne znam. Ja... ja...’’’’U redu je. Nisi imala mnogo vremena da razmisliš o tome. I mora da tije... čudno.’’ Klimnuh.’’Da. Više nego čudno. Nemoguće.’’’’Reci mi nešto,’’ reče Ijan posle kraće pauze.’’Ako budem znala odgovor.’’’’Nije teško pitanje.’’Nije odmah upitao. Umesto toga, pružio je ruku preko uskog prostora iprimio me za šaku. Držao ju je obema svojima za trenutak, zatim prstimaleve ruke počeo polako da prelazi uz moju ruku, od dlana do ramena.Jednako polako, spustio ih je nazad. Posmatrao je kožu na mojoj ruci a nemoje lice, gledajući kako mi se koža ježi tamo gde bi je njegovi prstidotakli.’’Da li ti to prija ili ne?’’ upita.Ne prija, reče Melani kategorički.Ali ne boli me,usprotivih se.Ne pita te to. Kada pita da li prija... oh, kao da pričam s detetom!Nemam još ni godinu dana, znaš. Ili imam? Odlutala sam u mislima,pokušavajući da odredim datum.Melani se nije pomela.To „prija" njemu znači ono što osetiš kada te Džared dodirne. Sećanjekoje je prizvala nije bilo neko iz pećina. Poticalo je iz onog čarobnogkanjona, u sumrak. Džared je stajao iza nje i pustio da mu šake prate obrisnjenih ruku, od ramena do zapešća. Zadrhtala sam od zadovoljstva kojeje taj jednostavni dodir izazvao.Tako.Oh.’’Lunjo?’’’’Melani kaže da ne prija,’’ šapnuh.’’Šta ti kažeš?’’

MIN@

313

’’Ja kažem da... ne znam.’’Kada sam smogla snage da ga pogledam u oči, one behu toplije nego štosam očekivala.’’Ne mogu ni da zamislim koliko sve ovo tebi mora da delujezbunjujuće.’’ Tešila me je pomisao da me razume.’’Da, zbunjena sam.’’Njegova šaka ponovo poče da me miluje po ruci.’’Da prestanem?’’ Oklevala sam.’’Da,’’ odlučih. ’’Od toga... što mi radiš... ne mogu jasno da mislim. AMelani je... ljuta na mene. To mi takođe otežava razmišljanje.’’Nisam ljuta na tebe. Reci mu da ode.Ijan je moj prijatelj. Ne želim da ode.On se odmaknu, i prekrsti ruke preko grudi.’’Pretpostavljam da nam neće dati trenutak nasamo?’’ Nasmejala sam se.’’Sumnjam.’’Ijan nakrivi glavu na jednu stranu, zamišljenog lica.’’Melani Strajder?’’ reče, obraćajući se njoj. Obe se trgosmo na pomennjenog imena. Ijan nastavi. ’’Voleo bih da popičam s Lunjom nasamo,ako nemaš ništa protiv. Postoji li način da to nekako uredimo?’’Bezobraznik! Reci ti njemu da sam rekla da nema nikakvi šanse! Tajčovek mi se ne sviđa.Nos mi se nabra.’’Šta kaže?’’’’Kaže ne.’’ Pokušala sam da izgovorim te reči što nežnije, ’’kaže da jojse ti... ne sviđaš.’’ Ijan se nasmeja.’’Poštujem to. Poštujem nju. Pa, vredelo je pokušati.’’ Uzdahnu.’’Nekako kvari atmosferu, kad imaš publiku.’’Kakvu atmosferu?, zareža Melani.Složila sam grimasu. Nisam volela da osetim njen bes. Bio je mnogo ljućiod mog.Navikni se na to.Ijan me pomilova po licu.’’Pustiću te da razmisliš, u redu? Da možeš da odlučiš šta osećaš. ’’Trudila sam se da objektivno doživim dodir te ruke. Bio je nežan. Bio je...prijatan. Ne kao kada me je Džared dodirivao. Ali i drugačiji nego kadame je Džejmi grlio.’’Možda će potrajati. Ništa od ovoga nema mnogo smisla, znaš,’’ rekohmu. On se naceri.’’Znam.’’

MIN@

314

Shvatila sam, kada se nasmešio, da želim da mu se sviđam. Ostalo,njegova šaka na mom licu, njegovi prsti na mojoj ruci, još nisam bilasigurna oko toga. Ali želim da mu se sviđam,I da lepo misli o meni. Zbog čega mi je bilo teško da mu kažem istinu.’’Ti zapravo ne gajiš takva osećanja prema meni,znaš, šapnuh. ’’U pitanjuje ovo telo...prilično je lepa, zar ne?’’ On klimnu.’’Jeste. Melani je veoma lepa devojka. Čak i prelepa.’’ Njegova ruka pođeda me dodirne po ozledenom obrazu, I da pomiluje grube ožiljke na kožinežnim prstima. ’’Uprkos tome što sam napravio od njenog lica.’’U normalnim okolnostima, to bih automatski porekla. Podsetila bih ga danije kriv za ozlede na mom licu. Ali bila sam toliko zbunjena da mi sevrtelo u glavi i nisam mogla da sročim smislenu rečenicu.Zašto bi mi smetalo to što misli da je Melani prelepa?Ne znam šta bih ti rekla. Moja osećanja nisu bila ništa jasnija njoj negošto su bila meni.On mi skloni kosu s čela.’’Ali bez obzira na njenu lepotu, ja je ne poznajem. Nije ona ta koju...koja mi je draga.’’Od toga sam se osetila bolje. Što me je još više zbunilo.’’Ijane, ti ne... niko nas dve ovde ne posmatra odvojeno, kao što bitrebalo. Ni ti, ni Džejmi, ni Džeb.’’ Istina izađe u bujici reči, oštrije negošto sam želela. ’’Ne bi mogao da imaš osećanja prema meni. Kada bimogao da me uzmeš na dlan, mene, zgadio bi se. Bacio bi me na zamlju izgnječio me nogom.’’Bledo čelo mu se boralo dok su se crne vede primicale jedna drugoj.’’Ja... ne bih ako bih znao da si to ti.’’Nasmejala sam se tužno.’’Kako bi znao? Ne bi mogao da nas razlikuješ.’’ Uglovi usana mu seobesiše. ’’U pitanju je samo ovo telo’’ ponovih.’’To uopšte nije istina,’’ pobuni se on. ’’Nije u pitanju lice, već njegovizraz. Nije u pitanju glas, već ono što kažeš. Ne radi se o tome kakoizgledaš u tom telu, već šta radiš s njim. Ti si prelepa.’’S tim rečima on se primače, kleče pored kreveta na kom sam ležala iponovo uze moju ruku u svoje šake.’’Nikad nisam upoznao nekoga kao što si ti.’’ Uzdahnula sam.’’Ijane, šta da sam došla ovamo u Magnolijinom telu?’’On napravi grimasu, pa se nasmeja.’’U redu. To je dobro pitanje. Ne znam.’’’’Ili u Vesovom?’’’’Ali ti si žensko, ti lično.’’

MIN@

315

’’I uvek tražim da dobijem ekvivalent ženskog tela na planeti na kojoj senalazim. To mi se čini... ispravnijim. Ali mogla bih da budem stavljena i utelo muškarca i funkcionisala bih bez problema.’’’’Ali ti se ne nalaziš u telu muškarca.’’’’Vidiš? O tome ti pričam. Telo i duša. Dve različite stvari u momslučaju.’’’’Ne bih ga želeo bez tebe.’’’’Ne bi želeo mene bez njega.’’On me ponovo dodirnu po obrazu i ostavi šaku tu, s palcem ispod mojevilice.’’Ali i ovo telo je deo tebe. Deo je onoga što jesi. I osim ako se nepredomisliš i sve nas potkažeš, uvek ćeš to i biti.Ah, konačnost stvari. Da, umreću u ovom telu. Konačna smrt.A ja nikad više neću živeti u njemu, prošaputa Melani.Nije ispalo onako kako smo obe zamišljale budućnost, zar ne.Nije. Nijedna od nas nije planirala da nema budućnost.’’Još jedan unutrašnji razgovor?’’ nasluti Ijan.’’Razmišljamo o svojoj smrtnosti.’’’’Mogla bi da živiš večno ako nas napustiš.’’’’Da, mogla bih.’’ Uzdahnuh. ’’Znaš, ljudi imaju najkraći životni vek odsvih vrsta kojima sam pripadala, osim Paukova. Imate tako malovremena.’’’’Zar ne misliš, onda...’’ Ijan zastade i naže se bliže k meni tako da nisammogla da vidim ništa osim njegovog lica, samo sneg, safir i mastilo. ’’Dabi možda trebalo da iskoristiš vreme koje imaš na najbolji mogući način?Da treba da uživaš dok si živa?’’Nisam uočila šta se sprema, kao što sam to mogla sa Džaredom. Nisam dote mere poznavala Iana. Melani je shvatila šta se dešava pre mene, samosekund pre no što njegove usne dodirnuše moje.Ne!Osećaj nije bio isti kao kada sam ljubila Džareda. Sa Džaredom nije bilomisli, samo želja. Nije bilo kontrole. Kao kada varnica upali benzin,neizbežno. S Ijanom nisam ni znala šta osećam. Sve je bilo zbrkano ihaotično.Usne mu behu meke i tople. Priljubio ih je nežno uz moje, jedva ihdotakavši, i počeo da ih prevlaci napred-nazad preko mojih usta.’’Prija ili ne?’’ prošaputa, ne odvajajući usne potpuno.Ne prija, ne prija, ne prija!’’Ne mogu... ne mogu da razmišljam.’’ Kada sam pomerila usne daprogovorim, on pomeri svoje zajedno s njima.

MIN@

316

’’To zvuči... kao da prija.’’Njegove usne se sada spustiše na moje s više žara. Uhvatio mi je donjuusnu između svojih i nežno je povukao.Melani je htela da ga udari, mnogo više nego što je htela da udariDžareda. Htela da ga odgurne, i da ga šutne u lice. Taj prizor beše užasan.Bio je u oštrom sukobu s osećajem Ijanovog poljupca.’’Molim te,’’ šapnuh.’’Da?’’’’Molim te prestani. Ne mogu da razmišljam. Molim te.’’On odmah sede nazad, ukrštajući šake ispred sebe.’’U redu,’’ reče oprezno.Zaronila sam lice u šake, želeći da mogu da istisnem Melanin bes izglave.’’Pa, bar me niko nije udario,’’ naceri se Ijan.’’Htela je da uradi i više od toga. Uh. Ne volim kad je besna. Zaboli meglava. Bes je tako... ružan.’’’’Zašto nije?’’’’Zato što nisam izgubila kontrolu. Ona se oslobodi samo kadamene... savladaju osećanja.’’Posmatrao me je kako trljam čelo.Smiri se, molila sam je. Ne dodiruje me.Je li zaboravio dasam ja ovde? Zar ga nije briga?Ovo sam ja, ja! Probala sam to da objasnim.Šta je s tobom? Zar si zaboravila Džareda?Suočila me je sa sećanjima kao što je činila u početku, samo što ovogaputa behu poput udaraca. Hiljadu udaraca njegovog osmeha, njegovihočiju, njegovih usana na mojima, njegovih ruku na mojoj koži...Naravno da nisam. Da li si ti zaboravila da ne želiš da ga volim?’’Obraća ti se.’’’’Urla na mene’’ ispravih ga.’’Sad mogu to da primetim. Vidim kako se koncentrišeš na razgovor.Nisam primetio do malopre.’’’’Nije uvek ovoliko glasna.’’’’Stvarno mi je žao, Melani,’’ reče on. ’’Znam koliko ti ovo sigurno teškopada.’’Ona ponovo zamisli kako nabija stopalo u njegov savršeno izvajani nos,ostavljajući ga iskrivljenog poput Kajlovog.Reci mu da me ne zanimaju njegova izvinjenja. Trepnula sam.Ijan se napola nasmeši, napola napravi grimasu.’’Ne prihvata izvinjenje.’’ Odmahnula sam glavom.

MIN@

317

’’Znači, ona može da se oslobodi? Ako te savladaju osećanja?’’Slegnuh ramenima.’’Ponekad, ako me iznenadi kada sam previše... emotivna. Od emocijase teško koncentrišem. Ali teže joj je da se probije u poslednjevreme. Kao da su vrata među nama zaključana. Ne znam zašto. Pokušalasam da je pustim napolje kada je Kajl...’’ naglo zaćutah, škrgućućizubima.’’Kada je Kalj pokušao da vas ubije,’’ dovrši on. ’’Htela si da jeoslobodiš? Zašto?’’Zurila sam u njega ćutke.’’Da bi mu pružila otpor?’’ pogodi on. Nisam odgovorila. On uzdahnu.’’Dobro. Nemoj mi reći. Zbog čega misliš da su... vrata zatvorena?’’Namrštih se.’’Ne znam. Možda zato što vreme prolazi... to nas brine.’’’’Ali probila se ranije, da bi udarila Džareda.’’’’Da.’’ Stresla sam se, prisetivši se kako moja pesnica udara njegovuvilicu.’’Zato što si bila previše emotivna?’’’’Da.’’’’Šta je uradio? Samo te poljubio?’’ Klimnuh.Ijan se trgnu. Namršri se.’’Šta je?’’ upitah. ’’Šta nije u redu?’’’’Kad te Džared poljubi, tebe... savladaju emocije.’’Zurila sam u njega, zabrinuta zbog izraza na njegovom licu.Melani je uživala. Tako je!On uzdahnu.’’A kad te ja poljubim... nisi sigurna da li ti se to sviđa. Ne... savladaju teemocije.’’’’Oh.’’ Ijan je ljubomoran. Kako je čudan ovaj svet. ’’Žao mi je.’’’’Nemoj da ti bude. Rekao sam ti da ću ti dati vremena, i ne smeta mi dačekam da razmisliš o svemu. To mi uopšte ne smeta.’’’’A šta ti smeta?’’ Jer, nešto mu je i te kako smetalo.On udahnu duboko, pa polako izdahnu.’’Video sam koliko voliš Džejmija. To je uvek bilo veoma očigledno.Pretpostavljam da je trebalo da shvatim da voliš i Džareda. Možda nisamželeo da shvatim. To ima smisla. Došla si ovde zbog njih dvojice. Voliš ihobojicu, kao i Melani. Džejmija kao brata. A Džareda...’’Gledao je mimo mene, zureći u zid iznad moje glave. I ja sam morala daskrenem pogled. Zurila sam u sunčevu svetlost na crvenim vratima.’’U kojoj meri se tu radi o Melani?’’ hteo je da zna.

MIN@

318

’’Ne znam. Zar je bitno?’’Odgovorio je jedva čujno.’’Da. Meni jeste.’’ Ne gledajući u mene, naizgled nesvestan šta radi, Ijanme ponovo uze za ruku. Na trenutak je bilo veoma tiho. Čak se i Melaniprimirila. To beše lepo.Onda, kao da je neko pritisnuo prekidač, Ijan je ponovo bio onaj stari.Nasmejao se.’’Vreme radi za mene,’’ reče, cereći se. ’’Imamo ostatak života ovde naraspolaganju. Jednog dana ćeš se zapitati šta si ikada videla u Džaredu.’’Samo ti sanjaj.Nasmejala sam se zajedno s njim, srećna što se ponovo šali.’’Lunjo? Lunjo, mogu li da uđem?’’Dole iz hodnika začuo se Džejmijev glas, praćen batom trčećih koraka,koji se zaustaviše ispred vrata.’’Naravno, Džejmi.’’Već sam bila ispružila ruku k njemu pre nego što je gurnuo vrata u stranu.Nisam ga viđala ni izbliza dovoljno u poslednje vreme. Bez svesti iliobogaljena, nisam bila u mogućnosti da ga potražim.’’Zdravo, Lunjo! Zdravo, Ijane!’’ Džejmi se kezio od uva do uva dok muje zamršena kosa poskakivala u hodu. Uputio se ka mojoj ispruženoj ruci,ali Ijan mu je bio na putu. Tako da se zadovoljio time što je seo na ivicudušeka i oslonio glavu na moje stopalo. ’’Kako si?’’’’Bolje.’’’’Jesi li već ogladnela? Imamo suvu govedinu i kuvani kukuruz! Mogu dati donesem.’’’’Dobro sam za sada. Kako si ti? Nisam te mnogo viđala u poslednjevreme.’’ Džejmi složi grimasu.’’Šeron me je stavila u kaznu.’’ Nasmešila sam se.’’Šta si uradio?’’’’Ništa. Smestili su mi.’’ Njegov nevini izraz lica beše malo preteran, i onbrzo promeni temu. ’’Pogodi šta se desilo? Džared je pričao za ručkomkako misli da nije fer što si premeštena iz sobe na koju si bila navikla.Rekao je da nismo dobri domaćini. Rekao je da treba da se useliš nazadkod mene! Zar to nije sjajno? Pitao sam ga mogu li odmah da ti to kažem,i on je rekao da je to dobra ideja. Rekao je da ću te naći ovde.’’’’Kladim se da jeste,’’ progunđa Ijan.’’I, šta misliš, Lunjo? Ponovo ćemo biti cimeri!’’’’Ali, Džejmi, gde će Džared da spava?’’’’Čekaj, pusti da pogađam,’’ ubaci se Ijan. ’’Kladim se da je rekao da je tasoba dovoljno velika za troje? Jesam li u pravu?’’

MIN@

319

’’Da. Kako si znao?’’’’Slučajno sam pogodio.’’’’To je dobro, zar ne, Lunjo? Biće baš kao pre nego što smo došliovamo!’’Osetila sam kao da me nešto poput žileta zaseca ispod rebara kada je torekao, previše čist iprecizan bol da bi se uporedio s udarcem ilislamanjem. Džejmi je uznemireno proučavao moj bolni izraz lica.’’Oh. Ne, mislio sam i s tobom. Biće lepo. Nas četvoro zajedno, zar ne?’’Pokušala sam da se nasmejem uprkos bolu; nije bolelo ništa više odnesmejanja. Ijan mi stisnu ruku.’’Nas četvoro zajedno,’’ promrmljah. ’’Lepo.’’Džejmi dopuže preko dušeka, zaobilazeći Ijana, i zagrli me oko vrata.’’Izvini. Ne budi tužna.’’’’Ne brini.’’’’Znaš da i tebe volim.’’Vrlo su oštra, vrlo jaka osećanja na ovoj planeti. Džejmi mi nikad ranijeto nije rekao. Temperatura čitavog tela odjednom mi se podigla zanekoliko stepeni.Vrlo su oštra, složi se Melani, trgnuvši se od sopstvenog bola.’’Hoćeš li se vratiti?’’ stade Džejmi da moli s glavom na mom ramenu.Nisam mogla odmah da odgovorim. ’’Šta Melani želi?’’ upita on.’’Želi da živi s tobom,’’ šapnuh.Nisam morala da proverim da bih to znala.’’A šta ti želiš?’’’’Da li želiš da živim s tobom?’’’’Znaš da želim, Lunjo. Molim te.’’ Oklevala sam. ’’Molim te?’’’’Ako tako želiš, Džejmi. U redu.’’’’Tooo!’’ uskliknu mi Džejmi na uvo. ’’Kul! Idem da kažem Džaredu!Doneću ti i nešto hrane, može?’’ Već je bio na nogama, skačući podušeku tako da su mi se rebra zatresla.’’Može.’’’’Hoćeš ti nešto, Ijane?’’’’Naravno, klinjo. Hoću da kažeš Džaredu da je bestidan.’’’’Molim?’’’’Nema veze. Idi donesi Lunji nešto da jede.’’’’Hoću. I pitaću Vesa da nam da svoj dušek viška. Kajl može da se vratiovamo, i sve će biti baš kako treba!’’’’Savršeno,’’ uzvrati Ijan, i premda ga nisam pogledala, znala sam daprevrće očima.’’Savršeno’’ šapnuh, i ponovo osetih oštricu onog žileta.

MIN@

320

39.ZABRINUTOST

Savršeno, progunđah u sebi. Baš savršeno.Ijan je pošao da mi se pridruži za stolom, sa širokim osmehomnalepljenim preko lica. Pokušava da me oraspoloži... ponovo.Mislim da preteruješ sa sarkazmom u poslednje vreme, reče mi Melani.Imaću to na umu.Nije se mnogo oglašavala tokom poslednje nedelje. Nijedna od nas sadanije bila dobro društvo. Bilo je bolje da izbegavamo kontakt s ljudima,čak i jedna s drugom.’’Zdravo, Lunjo,’’ pozdravi me Ijan, uskačući za dugačak sto pored mene.U jednoj ruci je držao tanjir paradajz čorbe, koja se još uvek pušila. Mojaje stajala pored mene, hladna i dopola pojedena. Igrala sam se parčetomveknice, kidajući je na komadiće.Nisam uzvratila pozdrav.’’Ma, hajde.’’ Spustio mi je ruku na koleno.Melina besna reakcija beše letargična.Previše je bila navikla na takve stvari stvarno bi se ozbiljno uzrujala.’’Vratiće se danas. Pre mraka, bez sumnje.’’’’To si rekao i pre tri dana, i prekjuče, i ponovo juče,’’ podsetih ga.’’Imam neki dobar predosećaj da će to biti danas. Nemoj da se duriš; to jetipično ljudska reakcija,’’ stade da me zadirkuje.’’Ne durim se.’’ Nisam se durila. Toliko sam bila zabrinuta da sam jedvamogla da razmišljam kako treba. To mi nije ostavljalo energije ni za štadrugo.’’Ovo nije prva pohara u koju je Džejmi otišao.’’’’Mnogo mi je lakše zbog toga.’’ Opet sarkazam. Melani je u pravu,stvarno preterujem s tim.’’Džared, Džefri i Trudi su s njim. A Kajl je ovde.’’ Ijan se nasmeja.’’Tako da nema šanse da upadnu u neku nevolju.’’’’Ne želim da pričam o tome.’’’’Dobro.’’Posvetlo se hrani i ostavio me mojoj zabrinutosti. Ijan je bio tako drag,uvek je pokušavao da udovolji mojim željama, čak i kad one nisu bilejasne ni meni ni njemu. S izuzetkom njegovih upornih pokušaja da menatera da zaboravim na moja trenutna strahovanja, naravno. Znala sam dato ne želim. Želela sam da brinem; to je bilo jedino što sam mogla daradim.Prošlo je mesec dana otkako sam se opet uselila u Džejmijevu iDžaredovu sobu. Tri nedelje od toga nas četvoro smo živeli zajedno.

MIN@

321

Džared je spavao na dušeku uglavljenom više uzglavlja kreveta nakome smo spavali Džejmi i ja.Navikla sam se na to, na spavanje, barem; sada mi je bilo teško da zaspimu praznoj sobi. Nedostajalo mi je da čujem disanje druga dva tela.Nisam se navikla da se budim svakog jutra u istoj sobi sa Džaredom. Jošuvek sam oklevala sekundu predugo pre nego što ću uzvratiti na njegovjutarnji pozdrav. Ni on se nije osećao lagodno, ali uvek je bio učtiv. Obojesmo bili veoma učtivi. Gotovo kao po scenariju.’’Dobro jutro, Lunjo, kako si spavala?’’’’Dobro, hvala na pitanju, a ti?’’’’Dobro, hvala. A... Mel?’’I ona je dobro, hvala.’’Džejmijevo stanje neprestane euforije i radosno brbljanje činili su dastvari ne postanu suviše napete. Pričao je često o sa Melani, sve dok njenoime nije prestalo da bude izvor stresa kao što je ranije bilo uDžaredovom prisustvu. Svakog dana je atmosfera postajala maloopuštenija, moj život tu malo prijatniji.Bile smo... srećne, na neki način. I Melani i ja.A zatim, pre nedelju dana, Džared je otišao u još jednu kratku poharu,uglavnom da bi nabavio nove alate, i poveo je Džejmija sa sobom.’’Jesi li umorna?’’Shvatila sam da trljam oči.’’Ne baš.’’’’Još uvek ne spavaš dobro?’’’’Previše je tiho.’’’’Mogao bih da spavam s tobom... oh, smiri se, Melani. Znaš na štamislim.’’Ijan je uvek primećivao kada me Melanino protivljenje natera da setrgnem.’’Mislila sam da će danas da se vrate...’’ pokušala sam.’’U pravu si. Pretpostavljam da nema potrebe da menjamo rasporedspavanja.’’ Uzdahnula sam. ’’Možda bi trebalo da uzmeš slobodnopopodne.’’’’Ne budi blesav,’’ rekoh mu. ’’Imam dovoljno energije za rad.’’On se naceri, kao da sam rekla nešto što mu je bilo po volji. Nešto što senadao da ću reći.’’Odlično. Koristila bi mi mala pomoć oko jednog projekta.’’’’Kakvog projekta?’’’’Pokazaću ti... jesi gotova s jelom?’’ Klimnuh.

MIN@

322

Uhvatio me je za ruku i poveo iz kuhinje. Ponovo, ovo beše tolikouobičajeno da se Melani nije preterano bunila.’’Zašto idemo ovim putem?’’Na istočnom polju nije imalo šta da se radi. Bili smo deo grupe koja ga jezalila tog jutra. Ijan ne odgovori. Još uvek se cerio.Poveo me je kroz istočni tunel, preko polja, u hodnik koji je vodio samodo jednog mesta. Čim smo se našli u tunelu čula sam glasove kakoodjekuju i sporadično tup, tup, koje nisam odmah mogla da prepoznam.Ustajao, gorak miris sumpora pomogao mi je da povezem zvuk sasećanjem.’’Ijane, nisam raspoložena.’’’’Rekla si da imaš dosta energije.’’’’Da radim. Ne da igram fudbal.’’’’Ali Lili i Ves će biti veoma razočarani. Obećao sam im jednu partiju dvana dva.Radili su tako naporno jutros da bismo imali slobodno popodne...’’’’Ne pokušavaj da mi nabiješ osećaj krivice,’’ rekoh kad smo izbili izaposlednje krivine. Videla sam plavu svetlost nekoliko lampi i senke kakopromiču ispred njih.’’Zar mi to ne polazi za rukom?’’ stade da me zadirkuje. ’’Ajde, Lunjo.Prijaće ti.’’Povuče me na igralište s niskom tavanicom, gde su se Ves i Lilidobacivali loptom po terenu.’’Zdravo, Lunjo. Zdravo, Ijane,’’ pozdravi nas Lili.’’Ovu ja dobijam, O'Sej,’’ upozorio ga je Ves.’’Nećeš valjda da dopustiš da me Ves pobedi, zar ne?’’ promrmlja Ijan.’’Mogao bi sam da ih pobediš.’’’’Ipak bih morao da predam meč. Nikad ne bih sprao tu sramotu.’’Uzdahnula sam.’’U redu. U redu. Nek ti bude.’’Ijan me zagrli s onim što je Melani smatrala nepotrebnimoduševljenjem.’’Ti si moja omiljena osoba u poznatom delu svemira.’’’’Hvala,’’ promrmljah kiselo.’’Jesi li spremna da budeš ponižena, Lunjo?’’ naruga se Ves. ’’Možda sidobila planetu, ali izgubićeš ovaj meč.’’Ijan se nasmeja, ali ja nisam uzvratila. Od te šale sam se osetila neugodno.Kako Ves može da se šali oko toga? Ljudi me uvele iznenađuju.Uključujući Melani. Bila je jednako loše raspoložena kao ja, ali sad jeodjednom postala uzbuđena.

MIN@

323

Nismo igrale prošli put, objasni ona. Mogla sam da osetim kako žudi datrči, da trči iz zadovoljstva umesto iz straha. Ona voli da trči. Našaletargija im neće pomoći da brže stignu kući. Možda će nam prijatizanimacija. Već je razrađivala taktiku, odmeravajući naše protivnike.’’Znaš li pravila?’’ upita me Lili. Klimnuh.’’Sećam ih se.’’Mahinalno, savih nogu u kolenu i uhvatih se za članak otpozadi, povlačećiga da istegnem mišiće. Ta poza beše poznata mom telu. Istegla sam idrugu nogu, zadovoljna što je delovala zdravo. Modrica na butini bila jebledožuta, gotovo nestala. Sa strane me nije bolelo, što me je navelo dapomislim da uopšte nisam ni bila slomila rebro.Videla sam svoje lice dok sam čistila ogledala pre dve nedelje. Ožiljakkoji mi se stvarao na obrazu bio je tamnocrvene boje, veličine moješake, s nekoliko nazubljenih uglova po ivicama. Više je smetao Melaninego meni.’’Ja ću da branim,’’ reče mi Ijan, dok se Lili povlačila nazad, a Ves šetkaopored lopte.Loš raspored čuvara. Melani se to sviđalo. Volela je da se takmiči.Od samog početka utakmice, kad je Ves vratio loptu Lili i potrčao napredda me obiđe i prihvati njeno dodavanje, nisam imala mnogo vremena darazmišljam. Samo da osećam i reagujem. Da posmatram kretnje Lilinogtela i prema tome određujem u kom će pravcu poslati loptu. Sečemdodavanje upućeno Vesu, ah, ali on je iznenađen mojom brzinom, šutiramloptu ka Ijanu i trčim napred. Lili je igrala previše istureno. Trkala sam ses njom do lampe-stative i pobedila. Ijan je savršeno centrirao, i ja sampostigla prvi gol.Osećaj je bio dobar: istezanje i savijanje mišića, znoj od naprezanjaumesto od puke vrućine, timska igra s Ijanom. Bili smo dobro upareni. Jasam bila brza, a njegova preciznost bila je smrtonosna. Vesov entuzijazamje splasnuo još pre nego što je Ijan postigao treći gol.Lili je objavila kraj utakmice kada smo postigli dvadeset prvi gol. Teškoje disala. Ja nisam;osećala sam se dobro, mišići mi behu zagrejani irazgibani. Ves je hteo revanš, ali Lili je bilo dosta.’’Priznaj, bolji su.’’’’Nasamareni smo.’’’’Niko nije rekao da ona ne ume da igra.’’’’Niko nije rekao ni da je profesionalac.’’ Svideo mi se taj komentar,izmamio mi je osmeh.’’Nemoj da se ljutiš kad gubiš,’’ reče Lili, pružajući ruku da zagolicaVesa šaljivo po stomaku. On je uhvati za prste i privuče k sebi. Ona se

MIN@

324

nasmeja, otimajući se, ali Ves je primače i sočno poljubi u nasmejaneusne. Ijan i ja razmenismo brze, prepadnute poglede.’’Časno priznajem poraz tebi za ljubav,’’ reče joj Ves i pusti je.Lilina glatka koža boje karamele blago porumene po obrazima i vratu.Ona proviri u mom i Ijanovom pravcu da vidi našu reakciju.’’A sad,’’ nastavi Ves ’’idem po pojačanje. Videćemo kako će se tvojamala profesionalka pokazati protiv Kajla, Ijane.’’Posla loptu u visokom luku u najdalji mračni ugao pećine, gde ovapljusnu u izvor. Ijan otkaska da je dohvati, dok sam ja nastavila radoznaloda posmatram Lili. Ona se nasmeja mom izrazu lica, kao da je svesnakako sada deluje, što beše neobičajeno za nju.’’Znam, znam.’’’’Koliko dugo... to traje?’’ upitala sam začuđeno. Ona napravi grimasu.’’Ne tiče me se. Izvini.’’’’U redu je. Nije nikakva tajna; kako bi iko uopšte mogao da sačuva tajnuovde, zar ne? To je samo... nešto novo za mene. Na neki način, ti si krivaza to,’’ dodade, smešeći se da pokaže da me zadirkuje.Osetila sam se pomalo krivom, svakako. I zbunjenom.’’Šta sam uradila?’’’’Ništa,’’ umiri me ona. ’’Ono što me je iznenadilo bila je Vesova...reakcija na tebe. Nisam znala da krije u sebi toliko dobrog. Nikada pretoga nisam obraćala pažnju na njega. Oh, šta da se radi. Previše je mlad zamene, ali zar je to bitno ovde?’’ nasmeja se ponovo. ’’Čudno je kakoživot i ljubav nastavljaju da traju. Nisam to očekivala.’’’’Da. To jeste pomalo neobično,’’ složi se Ijan. Nisam čula kada se vratio.On me zagrli. ’’Mada, lepo je to. Znaš da je Ves bio opčinjen tobom jošotkako je došao ovamo, zar ne?’’’’Tako mi kaže. Nisam bila primetila.’’ Ijan se nasmeja.’’Onda si jedina. Nego, Lunjo, jesi li raspoložena za jednu partiju jedan najedan dok čekamo?’’Mogla sam da osetim Melanin nemi entuzijazam.’’Može.’’Pustio me je da prva krenem s centra, povlačeći se ka gol liniji. Moj prviudarac prozuja pored, između njega i stative, i završi u golu. Stanovalasam na njega čim je krenuo s centra i oduzela mu loptu. Ponovo sam dalagol.Pušta nas da pobedimo, progunđa Melani.’’Hajde, ljane. Igraj.’’

MIN@

325

’’Igram.’’Reci mu da igra kao devojčica.’’Igraš kao devojčica.’’On se nasmeja, i ja mu ponovo uzeh loptu. Zadirkivanje nije bilodovoljno. Dobila sam inspiraciju u tom trenutku, zatim postigla i treći gol,pretpostavljajući da će mi to verovatno biti poslednji. Mel se pobuni.Ne sviđa mi se ta ideja.Kladim se da će upaliti.Vratila sam loptu na centar.’’Ako pobediš, možeš da spavaš u mojoj sobi dok se oni ne vrate.’’’’Bilo mi je potrebno da se dobro naspavam.’’’’Igramo do deset.’’Zastenjavši, lansirao je loptu pored mene toliko jako da se odbila odudaljenog, nevidljivog zida iza mog gola i vratila se do nas.Pogledala sam u Lili.’’Je l’ otišla u aut?’’’’Ne, ja bih rekla da je ušla posred gola.’’’’Jedan prema tri,’’ objavi Ijan.Trebalo mu je petnaest minuta da pobedi, ali barem sam morala svojski dazapnem. Čak sam uspela da dam još jedan gol, na koji sam bila ponosna.Borila sam se da povratim dah kad mi je ukrao loptu i poslao je izmeđumojih stativa poslednji put. Nije se ni zadihao.’’Deset prema četiri, pobedio sam.’’’’Dobra utakmica,’’ dahtala sam.’’Umorila si se?’’ upita, s malo prenaglašenom naivnošću u glasu.Komedijaš. Stade da se isteže. ’’Mislim da sam spreman za krevet,’’pogleda me zavodnički. Trepnula sam. ’’Ah, Mel, znaš da se šalim. Budidobra.’’ Lili nas je odmeravala, zbunjeno.’’Džaredova Melani me ne podnosi,’’ reče joj Ijan, namigujući.Ona izvi obrvama.’’To je... zanimljivo.’’’’Pitam se zašto Vesa nema toliko dugo?’’ promrmlja Ijan, ne osvrćući sepreviše na njenu reakciju. ’’Da odemo da ga potražimo? Mogao bih dapopijem malo vode.’’’’I ja,’’ složih se.’’Donesite i meni.’’Lili se nije pomerala s mesta gde se i bila izvalila na podu.

MIN@

326

Kada smo ušli u uski tunel, Ijan me nežno zagrli jednom rukom okostruka.’’Znaš,’’ reče ’’stvarno nije fer što ti moraš da ispaštaš zbog Melani kadaje ljuta na mene.’’’’Od kada su to ljudi fer?’’’’Imaš pravo.’’’’Osim toga, ona bi te baš rado naterala da ispaštaš,kad bih joj dozvolila.’’On se nasmeja.’’Baš je lepo to s Vesom i Lili, zar ne?’’ upita on.’’Da. Oboje deluju veoma srećno. Sviđa mi se to.’’’’I meni. Ves je napokon našao devojku. To mi daje nadu,’’ namignu mi.’’Misliš li da bi ti Melani mnogo zagorčala život ako bih te sad poljubio?’Ukočila sam se na sekund, pa udahnula duboko.’’Verovatno bi. O,da.’’’’Definitivno.’’ Ijan uzdahnu.Istovremeno čusmo Vesa kako viče. Glas mu je dopirao s kraja tunela, svebliži sa svakom izgovorenom reči.’’Vratili su se! Lunjo, vratili su se!’’Trebalo mi je manje od sekunda da shvatim, i onda se dadoh u trk. Izamene, Ijan je mrmljaonešto o protraćenom trudu.Umalo nisam oborila Vesa na zemlju.’’Gde su?’’ dahtala sam.’’Na trgu.’’Nastavila sam da trčim. Uletela sam u veliku pećinu s bakom tražeći ihpogledom. Nije mi bilo teško da ih nađem. Džejmi je stajao na čelu grupeljudi kod ulaza u južni tunel.’’Zdravo, Lunjo!’’ povika, mašući.Trudi ga je držala za ruku dok sam ja trčala ivicom bašte, kao da gazadržava da mi ne potrči u susret. Zgrabila sam ga za ramena obemarukama i privukla ga k sebi.’’Oh, Džejmi!’’’’Jesam ti nedostajao?’’’’Malčice. Gde su svi? Jesu li se svi vratili? Jesu li svi dobro?’’Osim Džejmija, Trudi je bila jedina tu prisutna od povratnika. Svi ostali umaloj grupi ljudi, Lusina, Rut En, Kajl, Trevis, Violeta, Rid, skupili su seda im požele dobrodošlicu.’’Svi su se vratili i dobro su,’’ umiri me Trudi. Osvrnuh se po velikojpećini.’’Gde su?’’’’Uh... kupaju se, istovaruju robu...’’

MIN@

327

Htela sam da se ponudim da pomognem, bilo šta što će me odvesti doDžareda, tako da mogu sopstvenim očima da se uverim da je bezbedan,ali znala sam da mi neće dozvoliti da vidim odakle roba ulazi.’’Izgledaš kao da ti treba kupanje,’’ rekoh Džejmiju, nameštajućinjegovu prljavu, ućebanu kosu, ne puštajući ga.’’Treba da ode da legne,’’ reče Trudi.’’Trudi,’’ promrmlja Džejmi, gledajući je mrko. Trudi brzo pogleda umene, pa skrenu pogled.’’Da legne...?’’ zurila sam u Džejmija, odmičući se daga bolje osmotrim.Nije delovao umorno, pogled mu je bio bistar, a obrazi rumeni napocrneloj koži. Odmerila sam ga jednom od glave do pete, i pogled mi sezaustavio na njegovoj desnoj nozi. Na njegovim pantalonama, samo kojicentimetar iznad kolena, stajala je rupa nepravilnog oblika. Tkanina okorupe bese tamnocrvenkaste boje koja se zloslutno širila u vidu duge crtesve do kraja nogavica.Krv, shvati Melani s užasom.’’Džejmi! Šta se desilo?’’’’Baš ti hvala, Trudi.’’’’Primetila bi uskoro. Ajde, pričaćemo dok budeš hramao,’’ Trudi gauhvati podruku i pomože mu da skakuće napred, polako, korak po korak,održavajući težinu na njegovoj desnoj nozi.’’Džejmi, reci mi šta se desilo!’’ uhvatih ga podruku s druge strane,trudeći se da ga što bolje poduprem.’’Glupost je u pitanju. I samo sam ja kriv. I moglo je da se desi i ovde.’’’’Reci mi.’’ On uzdahnu.’’Sapleo sam se s nožem u ruci.’’ Zadrhtala sam.’’Zar ne treba da te vodimo na drugu stranu? Treba da odeš kod Doce.’’’’Odatle i dolazim. Prvo smo tamo otišli.’’’’Šta je Doca rekao?’’’’Da je sve u redu. Očistio je ranu, stavio zavoj i rekao da odem daprilegnem.’’’’Poslao te da hodaš celim putem? Zašto nisi ostao u bolnici?’’Džejmi složi grimasu i pogleda u Trudi, kao da traži odgovor od nje.’’Džejmiju će biti udobnije na svom krevetu,’’ natuknu ona.’’Da,’’ složi se on brzo. ’’Ko još želi da se izležava na jednom od onihužasnih poljskih kreveta?’’Pogledala sam u njih, pa se osvrnula. Gomila se razišla. Čula sam njihoveglasove kako odzvanjaju u južnom tunelu.’’Zdravo, klinjo! Zdravo, Trudi!’’ Ijan nas je sustigao.’’Zdravo, Ijane,’’ pozdraviše ga u isti glas.

MIN@

328

’’Šta se to ovde desilo?’’’’Pao sam na nož,’’ progunđa Džejmi, obarajući glavu. Ijan se nasmeja.’’Ne mislim da je to smešno,’’ rekoh mu čvrstim glasom.Melani, poludela od brige u mojoj glavi, zamisli kako ga šamara.Ignorisala sam je.’’Može svakome da se desi,’’ reče Ijan, munuvši nežno Džejmija u rame.’’Tako je,’’ promrmlja Džejmi.’’Gde su svi?’’Posmatrala sam Trudi krajičkom oka dok je odgovarala.’’Oni, uh, morali su da završe s istovarivanjem neke robe.’’Ovoga puta ona značajno pogleda u pravcu južnog tunela, a Ijanovo licese smrknu, poprimivši na pola sekunde besan izraz. Trudi onda pogledanazad k meni i uhvati me kako je posmatram.Odvuci im pažnju, prošaputa Melani. Brzo pogledah u Džejmija.’’Jesi li gladan?’’ upitah ga.’’Nego šta.’’’’Kad ti nisi gladan?’’ stade Ijan da ga zadirkuje. Lice mu je ponovo biloopušteno. Bio je bolji prevarant od Trudi.Kada smo došli u našu sobu, Džejmi se zahvalno sruči na veliki dušek.’’Siguran si da si dobro?’’ upitah da proverim.’’Nije to ništa. Stvarno. Doca kaže da ću biti dobro za nekoliko dana.’’Klimnula sam, iako nisam bila ubeđena.’’Idem da se osvežim,’’ promrmlja Trudi dok je odlazila. Ijan se naslonina zid, ne mrdajući iz sobe.Sagni glavu kad lažeš, da ti ne vidi lice, poduči me Melani.’’Ijane?’’ Zurila sam netremice u Džejmijevu krvavu nogu. ’’Hoćeš li danam doneseš malo hrane? I ja sam gladna.’’’’Da. Donesi nam nešto dobro.’’Mogla sam da osetim Ijanov pogled na sebi, ali nisam podigla glavu.’’U redu,’’ složi se on. ’’Vraćam se za sekund.’’ Naglasio je ovoposlednje. Nisam dizala pogled, praveći se da zagledam ranu, dok nisamčula kako njegovi koraci odumiru u daljini.’’Ne ljutiš se na mene?’’ upita Džejmi.’’Naravno da ne.’’’’Znam da nisi želela da idem.’’’’Sada si bezbedan; to je jedino važno.’’Potapšala sam ga odsutno po ruci. Onda sam se pridigla na noge i pustilada mi kosa, koja mi je sada sezala do brade, padne i pokrije lice.’’Odmah se vraćam... zaboravila sam nešto da kažem Ijamu.’’’’Šta?’’ upita on, zbunjen mojim tonom.

MIN@

329

’’Možeš da ostaneš sam ovde?’’’’Naravno da mogu,’’ uzvrati, pometen.Zamakla sam iza zastora pre nego što je stigao da upita još nešto.Hodnik je bio pust, Ijana nigde na vidiku. Morala sam da požurim. Znalasam da već sumnja. Primetio je da sam ju primetila Trudino nevešto ilažno objašnjenje. Neće se dugo zadržati. Hodala sam brzo, ali nisamtrčala, dok sam se kretala velikim trgom. Hotimično, kao da idem nešto daobavim. Na njemu je bilo tek nekoliko ljudi, Rid, koji se uputio ka tunelukoji je vodio do kupališta; Rut En i Hajdi, koje su stajale kraj ulaza uistočni hodnik ćaskajući; Lili i Ves, leđa okrenutih meni, koji su se držaliza ruke. Niko nije obratio pažnju na mene. Zurila sam ispred sebe kao danisam pošla ka južnom tunelu samo da bih skrenula u njega u poslednjemsekundu.Čim sam se obrela u mračnom hodniku, ubrzala sam, kaskajući poznatimputem. Neki nagon mi je govorio da je ovo ista stvar, repriza prošlog putakada su se Džared i ostali vratili kući iz pohare, i svi su bili tužni, i Docase napio, i kada niko nije hteo ništa da mi kaže. Ponovo se dešava nešto,šta god to bilo, o čemu ja ne treba ništa da znam. O čemu i ne želim ništada znam, sudeći prema Ijanu. Osetih kako me žmarci podilaze po vratu.Možda i ne želim da znam.Da, želiš. Obe želimo.Bojim se.I ja,Trčala sam što sam tiše mogla kroz mračan tunel.

40.UŽAS

Usporila sam kad sam začula glasove. Nisam bila dovoljno blizu bolniceda bi jedan od njih pripadao Doci. Ostali su se vraćali. Priljubila sam seuz stenovit zid i počela da milim napred što sam tiše mogla. Zadihala samse od trčanja. Pokrila sam usta šakom da prigušim zvuk.’’... zašto uporno radimo ovo,’’ požali se neko. Nisam bila sigurna kometaj glas pripada. Nekome koga ne poznajem dobro. Možda Violeti? Imaoje isti onaj depresivni prizvuk koji sam čula ranije.To je izbrisalo svaku pomisao da umišljam stvari.’’Doca nije želeo. Ovoga puta je to bila Džaredova ideja.’’ Bila samsigurna da je sada Džefri progovorio, iako mu jeglas bio pomalo izmenjenusled odbojnosti koju se trudio da potisne. Džefri je bio u pohari s Trudi,naravno. Sve su radili zajedno.

MIN@

330

’’Mislio sam da je on najveći protivnik toga.’’ To je bio Trevis,prepoznala sam mu glas.’’Sada je... motivisaniji,’’ uzvrati Džefri. Glas mu je bio tih, ali moglasam da osetim da je ljut zbog nečega.Prošli su na samo petnaestak centimetara od mesta na kome sam stajalapriljubljena uz stenu. Sledila sam se, zadržavajući dah.’’Mislim da je to bolesno,’’ promrmlja Violeta. ’’Odvratno. To nikad nećeupaliti.’’Hodali su polako, koraka otežalih od očaja.Niko joj nije odgovorio. Niko nije opet progovorio dok sam mogla da ihčujem. Nisam se pomerila sve dok njihovi koraci nisu malo utihnuli, alinisam mogla da čekam da potpuno zamru. Ijan je možda već krenuo zamnom.Počela sam da se šunjam napred što sam brže mogla, pa ponovo prešla utrk kad sam ocenila da je bezbedno. Ugledala sam prve slabašnenagoveštaje dnevne svetlosti kako se pomaljaju iza prve krivine, i prešla usporiji kas kojim sam ipak nastavila brzo da se krećem. Znala sam da ćemi se, čim budem izašla iz te blage krivine, ukazati ulaz u Docino carstvo.Pratila sam okuku, i svetlo je postajalo sve jače.Sada sam se kretala oprezno, spuštajući nečujno nogu pred nogu. Bilo jeveoma tiho. Za trenutak sam pomislila da sam možda pogrešila i da ovdenema nikoga. Zatim sam, kada ugledah ulaz nepravilnog oblika koji jebacao obris bele svetlosti na suprotan zid, začula tiho jecanje.Prišla sam ivici otvora na vrhovima prstiju i zastala, osluškujući.Jecanje se nastavilo. Pratio ga je drugi jedan zvuk, meko, ritmičnotupkanje.’’De, de.’’ Bio je to Džebov glas, otežao od neke emocije. ’’U redu je. Uredu je, Doco. Nemoj toliko da se potresaš.’’Prigušeni koraci, više od jednog para, kretali su se prostorijom. Šuškanjeneke tkanine. Zvuk brisanja. Podsetio me je na zvuk čišćenja metlom.U vazduhu se osećao miris koji nije pripadao tu. Čudan miris... ne bašmiris metala, ali ni mnogo drugačiji. Taj miris mi nije bio poznat, bilasam sigurna da ga nikad ranije nisam osetila, pa ipak, imala sam nekičudan osećaj da bi trebalo da mi bude poznat.Nisam smela da uđem.Šta je najgore što mogu da nam urade?, istaknu Melani. Da nas isterajunapolje iz sobe?U pravu si.Stvari su se definitivno promenile ako je to ono najviše zbog čega sadatreba da strahujem od ljudi.

MIN@

331

Duboko sam udahnula, ponovo osetivši taj čudan, „pogrešan" mirisstupila u bolnicu.Niko me nije primetio.Doca je klečao na podu, lica zarivenog u šake, dok su mu se ramena treslaod plača. Džeb se naginjao iznad njega, tapšući ga po leđima. Džared iKajl su postavljali gruba nosila pored jednog kreveta na sredini sobe.Džaredovo beše kao isklesano od kamena, maska se vratila dok je bioodsutan. Poljski kreveti nisu bili prazni, kao obično. Nešto, skrivenopod tamnozelenom ćebadi, ispunjavalo je oba kreveta. Duguljastog inepravilnog oblika, s poznatim oblinama i uglovima...Docin improvizovani sto bio je postavljen više uzglavlja ovihkreveta, pod najsvetlijim snopom sunčeve svetlosti. Sto se presijavao odsrebra, sjajnih skalpela i raznih zastarelih medicinskih pomagala kojimanisam znala ime.Svetlije od ovih bile su druge srebrne stvari. Uzdrhtali komadisrebra u vidu zgrčenih, izmučenih delića rasutih po celom stolu... sitnesrebrne niti iščupane, gole i razbacane... mrlje srebrne tečnosti razmazanepo stolu, ćebadi, zidovima...Tišinu u prostoriji preseče moj vrisak, raspršivši je na komade poputstakla. Čitava prostorija se raspršila na komade. Vrtela se i tresla od silinezvuka, okrećući se oko mene tako da nisam mogla da nađem izlaz. Zidovi,zidovi sa srebrnim mrljama, podigoše se da mi prepreče put na koju godstranu sam krenula da bežim.Neko uzviknu moje ime, ali nisam mogla da čujem čiji je to glas.Vrištanje je bilo previše glasno.Od njega me je bolela glava. Kameni zid, s kojeg se slivalo srebro, udari umene, i ja padoh na pod. Jake ruke me zadržaše tu.’’Doco, pomagaj!’’’’Šta joj je?’’’’Ima li napad?’’’’Šta je videla?’’’’Ništa... ništa. Tela su pokrivena!’’Laž! Tela su bila sramotno otkrivena, razbacana u vidu ružnih ostataka počitavom stolu koji je svetlucao od krvi. Unakažena, raskomadana,izmučena tela, iseckana na groteskne komade...Jasno sam videla nerazvijene pipke još uvek prikačene za odsečeni gornjideo dečjeg trupa.To je bilo tek dete! Beba! Beba, čiji su izmrcvareni, osakaćeni delovi bilinemarno razbacani po stolu, umrljani sopstvenom krvlju...

MIN@

332

Želudac poče da mi se prevrće u ritmu sa zidovima, a kiselina da se penjeuz grlo.’’Lunjo? Čuješ li me?’’’’Je li svesna?’’’’Mislim da će povratiti.’’Poslednji glas je bio u pravu. Jake ruke su me držale za glavu dok jekiselina žestoko navirala iz mog želuca.’’Šta da radimo, Doco?’’’’Držite je... ne dajte joj da se povredi.’’Kašljala sam i otimala se, pokušavajući da pobegnem. Grlo mi sepročistilo.’’Pustite me!’’ uspela sam konačno da prokrkljam. Reči behunerazgovetne. ’’Sklanjajtese od mene! Bežite; vi ste čudovišta! Mučitelji!’Ponovo sam vrisnula, otimajući se rukama koje su me čvrsto držale.’’Smiri se, Lunjo! Ššš! Sve je u redu!’’ Bio je to Džaredov glas. Zapromenu, nije mi bilo bitno što je to Džared.’’Čudovište!’’ vrisnuh na njega.’’Histerična je,’’ reče mu Doca. ’’Držite je.’’ Oštar, peckajući bol osinume preko lica. Čuh kako neko uzdiše u neverici, dalje od trenutnog haosa.’’Šta to radite?’’ zaurla Ijan.’’Ima nekakav napad, Ijane. Doca pokušava da je dozove sebi.’’U ušima mi je zvonilo, ali ne od šamara. Bilo je to od mirisa, mirisasrebrne krvi koja je kapala sa zidova, mirisa krvi duša. Prostorija seuvijala oko mene kao da je živa. Svetlost je opisivala čudne obrise,poprimajući oblike čudovišta iz moje prošlosti. Lešinar je razvio krila...kandžozver je zamahnula svojim kandžama ka mom licu...Doca se nasmešio i posegao ka meni prstima s kojih je kapalo srebro...Prostorija se zavrtela još jednom, polako, i zatim utonula u mrak.Nesvest nije dugo potrajala. Mora da je prošlo samo nekoliko sekundi prenego što mi se razbistrilo u glavi. Sve je bilo previše jasno; volela bih dasam duže ostala bez svesti. Kretala sam se, ljuljajući se napred-nazad, ibilo je previše mračno da bih išta videla. Srećom, užasni miris je nestao.Ustajao, vlažan pećinski vazduh bio je poput parfema.Osećaj nošenja, ljuljanja, beše mi poznat. Prve nedelje nakon što me jeKajl povredio, posetila sam mnoga mesta na Ijanovim rukama.’’... mislio da će pogoditi šta smo naumili. Izgleda da sam pogrešio’’promrmlja Džared.’’Misliš da se to desilo?’’ Ijanov glas je oštro odzvanjao u tihom tunelu.’’Da se uplašila jer je Doca pokušavao da izvadi druge duše? Da seuplašila zbog sebe?’’

MIN@

333

Džared ne odgovori odmah.’’Ti ne misliš?’’ Ijan ispusti neki grleni zvuk.’’Ne. Ne mislim. Koliko god da sam ja zgađen zbog toga što ste dovelijoš... žrtava za Docu to sada, koliko god da mi je muka od toga, nije je touznemirilo. Kako možete da budete tako slepi? Zar ne možete dazamislite kako je njoj izgledala ta scena unutra?’’’’Znam da smo prekrili tela pre nego...’’’’Pogrešna tela, Džarede. O, siguran sam da bi se Lunja uznemirila kadabi videla ljudski leš, veoma je nežna; nasilje i smrt nisu deo njenog sveta.Razmislite šta je ta tvar po tom stolu značila za nju.’’On opet ućuta na trenutak, dok mu nije doprlo do svesti.’’Oh.’’’’Da. Ako bismo ti ili ja naleteli na raskomadanog čoveka, prosutih crevai pokidanih udova, s krvlju na sve strane, ne bismo se potresli kao ona. Mismo sve to videli i ranije, čak i pre invazije, u horor filmovima, barem.Kladim se da nikad nije videla ni iskusila ništa slično tome u svim svojimživotima.’’Ponovo mi se smučilo. Njegove reči su me podsetile na sve. Na prizor. Namiris.’’Pusti me,’’ šapnuh. ’’Spusti me dole.’’’’Nisam hteo da te probudim. Izvini.’’ U poslednjoj izgovorenoj reči biloje žestine; izvinjavao se za više od buđenja.’’Pusti me, Iane.’’’’Dobro. Odneću te u sobu.’’’’Ne. Spusti me odmah.’’’’Lunjo...’’’’Odmah!’’ vrisnuh. Uprla sam rukama o Ijanove grudi, mlatarajućinogama istovremeno da se oslobodim. Žustrina s kojom sam se otimala gaje iznenadila. Ispustio me i ja padoh na pod dočekavši se u čučanj.Skočila sam na noge i potrčala.’’Lunjo!’’’’Pusti je.’’’’Ne pipaj me! Lunjo, vrati se!’’Zvučalo je kao da se rvu iza mene, ali nisam usporila. Naravno da se tuku.Ljudi su. Uživaju u nasilju.Nisam zastala kada sam se našla na svetlosti. Protrčala sam kroz velikupećinu ne gledajući čudovišta u njoj. Osetila sam kako me gledaju, alinisam marila. Nisam marila ni kuda idem. Samo da odem negde gde ćubiti sama. Izbegavala sam tunele u blizini kojih su se nalazili ljudi, iuletela u prvi prazan koji sam mogla da nađem.

MIN@

334

Bio je to istočni tunel. Ovo je drugi put danas da trčim ovim hodnikom.Prošli put srećna, ovog puta užasnuta. Bilo je teško prisetiti se kako samse osećala tog popodneva, znajući da se grupa vratila kući. Sada je svebilo mračno i jezivo, uključujući njihov povratak. Sami zidovi su midelovali zlo.Ovaj put je ipak bio pravi izbor za mene. Niko nije imao razlog da dolaziovamo, i bio je prazan.Otrčala sam do samog kraja tunela, u duboki mrak praznog igrališta. Je limoguće da sam igrala igre s njima pre tako kratkog vremena? Verovalaosmesima na njihovim licima, ne videći zveri koje su se u njima krile...Trčala sam napred dok nisam uletela u masnu vodu mračnog izvora dočlanaka. Ustuknula sam, ispruženih ruku, tražeći zid. Kada sam napipalagrubu ivicu stene, oštru pod prstima, ušla sam u udubljenje iza izbočine isklupčala se u loptu tu na podu.Nije bilo ono što smo mislili. Doca nije nikoga namerno povredio; samoje pokušao da spasi...IZLAZI IZ MOJE GLAVE! - zakreštah.Kada sam je odgurnula dalje od sebe, začepivši joj usta da ne bih moralada trpim njena opravdanja, shvatila sam koliko je postala slaba tokomsvih ovih meseci prijateljstva. Koliko sam joj toga dozvoljavala.Ohrabrivala je.Bilo je gotovo prelako ućutkati je. Lako kao što je trebalo da bude odsamog početka.Sada sam bila sama. Sama s bolom i užasom od kojeg nikad neću pobeći.Nikad se neće desiti da neću imati taj prizor u svojoj u svojoj glavi. Nikadga se neću otarasiti. Zauvek će biti deo mene. Nisam znala kako daiskažem žaljenje na ovom mestu. Nisam mogla na ljudski način da ožalimte izgubljene duše kojima nikad neću saznati imena. Raskomadano detena stolu. Nikada nisam morala da žalim za nekim na Poreklu. Nisam znalakako se to radi tamo, u istinskom domu moje vrste. Pa sam se zadovoljilaobičajem Slepih Miševa. Činio mi se prikladnim, ovde gde je bilo mračnokao da sam slepa. Slepi Miševi su iskazivali žaljenje tišinom, ne pevajućinedeljama, sve dok bol od praznine izazvan nedostakom muzike ne bipostao gori od bola za izgubljenom dušom. Tamo sam pretrpela gubitak.Jedan prijatelj mi je poginuo u čudnoj nesreći, od drveta koje je palo unoći, i našli su ga prekasno da bi ga izvukli iz zgnječenog tela njegovogdomaćina. Harmonija... Koja se uzdiže... U nebo; to su bile reči koje bisačinjavale njegovo ime na ovom jeziku. Ne baš, ali dovoljno blizu. Unjegovoj smrti nije bilo užasa, samo tuge. Nesreća.

MIN@

335

Brborenje potoka beše previše neskladno da bi me podsećalo na našepesme. Mogla sam da žalim uz njegov neharmonični klepet.Čvrsto sam obgrlila ramena i žalila za detetom i drugim dušama koje suumrle s njim. Moja braća i sestre. Moja porodica. Da sam pronašla izlazodavde, da sam upozorila Tragače, njihovi ostaci ne bi bili tako nemarnorazbacani i pomešani u toj prostoriji natopljenoj krvlju. Došlo mi je daplačem, da kukam od tuge. Ali to je bio ljudski običaj. Zato sam sklopilausne i sedela pogrbljena u tami, zadržavajući bol u sebi.Moja tišina, moje žaljenje, bilo mi je uskraćeno.Trebalo im je nekoliko sati. Čula sam kako me traže, čula sam njihoveglasove kako odjekuju i izobličuju se putujući dugim tunelima ispunjenimvazduhom. Dozivali su me, očekujući odgovor. Kada ga nisu dobili,doneli su svetla.Ne bledoplave lampe koje možda nikad ne bi otkrile moje skrovište ovde,ispod sveg ovog crnila, već baterijske lampe koje su bacale oštre žutesnopove svetlosti. Šarali su tamo-amo, poput klatna od svetlosti. Čak ni sbaterijskim lampama, nisu me pronašli dok po treći put nisu pretražiliprostoriju. Zašto ne mogu da me ostave na miru?Kada me je snop svetlosti iz lampe konačno otkrio u rupi, začuo se uzvikolakšanja.’’Našao sam je! Reci ostalima da se vrate unutra! Ipak je ovde!’’Poznavala sam taj glas, ali nisam mu pridodala ime. Samo još jednočudovište.’’Lunjo? Lunjo? Jesi li dobro?’’Nisam podigla glavu niti otvorila oči. Bila sam ožalošćena.’’Gde je Ijan?’’’’Možda da dovedemo Džejmija, šta misliš?’’’’Ne treba da napreže tu nogu.’’Džejmi. Zadrhtala sam na pomen njegovog imena. Moj Džejmi. I on ječudovište. Baš kao i svi ostali. Moj Džejmi. Pomisao na njega izazivala jefizički bol.’’Gde je?’’’’Ovde, Džarede. Ne... odgovara.’’’’Nismo je dirali.’’’’Daj mi tu lampu,’’ reče Džared. ’’A sad, vi ostali, izlazite odavde.Uzbuna je prošla. Dajte joj malo vazduha, može?’’Začu se vučenje stopala po podu, koje ne odmače daleko.’’Ozbiljno, ljudi. Niste od pomoći. Idite. Skroz napolje.’’

MIN@

336

Koraci isprva behu spori, ali zatim se ubrzaše. Čula sam mnoštvo korakakako se udaljavaju a zatim nestaju iz prostorije. Džared je čekao dok sveponovo nije utihnulo.’’U redu, Lunjo, sami smo.’’ Čekao je neki odgovor. ’’Čuj,pretpostavljam da ti je prilično... teško palo. Nismo želeli da to vidiš. Žaomi je.’’Žao mu je? Džefri je rekao da je to bila Džaredova ideja. Hteo je da meizvadi, da me iseče na komadiće, oboji zidove mojoj krvlju. Natenane bikomadao milion mene kada bi samo mogao da nađe način da zadrži svojeomiljeno čudovište u životu. Iseckao bi nas sve na froncle.Dugo je ćutao, još uvek čekajući da odreagujem.’’Izgledaš kao da želiš da budeš sama. To je u redu. Mogu da ih držimpodalje, ako tako želiš.’’Nisam se pomerila.Nešto me dodirnu po ramenu. Ustuknula sam, privijajući se uz oštrokamenje.’’Izvini,’’ promrmlja.Čuh kako ustaje, i svetlo, crveno iza mojih sklopljenih očiju, poče dabledi dok se udaljavao.Naišao je na nekoga na ulazu u pećinu.’’Gde j’’Želi da bude sama. Ostavi je na miru.’’’’Ne staj mi na put, Houve.’’’’Misliš li da želi da je ti tešiš? Ti, ljudsko biće?’’’’Ja nisam učestovao u tome...’’Džared je snizio ton, ali mogla sam da mu čujem glas.’’Nisi ovoga puta. Ti si jedan od nas, Ijane. Njen neprijatelj. Jesi li čuo štaje rekla tamo unutra? Vrištala je „čudovišta". Tako nas sada vidi. Ne želida je ti tešiš.’’’’Daj mi lampu.’’Nisu ponovo progovorili. Posle jednog minuta čuh jedan par sporihkoraka kako kruži ivicom prostorije. Naposletku, svetlost me preplavi,ponovo mi bojeći kapke u crveno. Skupčala sam se još čvršće, očekujućida me dodirne. Začuo se tihi uzdah, zatim kako on seda na kamen, netoliko blizu koliko sam očekivala.Uz jedan klik, svetla nestade. Dugo sam čekala u tišini da progovori, alibio je nečujan kao i ja. Na kraju sam prestala da čekam i vratila se svomžaljenju. Ijan me nije prekidao.Sedela sam u mraku velike rupe u zemlji i žalila za izgubljenim dušama udruštvu jednog ljudskog bića.

MIN@

337

41.NESTANAK

Ijan je sedeo sa mnom tri dana u tami.Odlazio je samo na po nekoliko kratkih minuta, da nam donese hranu ipiće. Isprva, Ijan je jeo iako ja nisam. Onda, kada je shvatio da mi setanjir ne prazni zbog gubitka apetita, i on je prestao da jede.Koristila sam kratke trenutke njegovog odsustva da se pozabavimfizičkim potrebama koje nisam mogla da ignorišem, zahvalna na blizinismrdljivog potoka. Kako je moj post postajao duži, te potrebe su nestale.Nisam mogla da ne spavam, ali se nisam trudila da svoj položaj učinimudobnijim. Prvog dana sam se probudila i otkrila da mi se glava i ramenanalaze u njegovom krilu. Ustuknula sam od njega, zadrhtavši tako jako daviše nije ponovio takav gest. Nakon toga, spavala sam priljubljena uzkamen u rupi, a kada sam se budila, odmah bih se sklupčala u nemu loptu.’’Molim te,’’ prošaputa Ijan trećeg dana, barem sam mislila da je trećidan; u ovom mračnom, tihom mestu proticanje vremena se nije moglo sasigurnošću odrediti. Beše to prvi put da je progovorio.Znala sam da se poslužavnik s hranom nalazi ispred mene. On ga gurnubliže, dok nije dodirnuo moju nogu. Pomerila sam se unazad.’’Molim te, Lunjo. Molim te, pojedi nešto.’’Položio mi je šaku na mišicu, ali brzo ju je sklonio kad sam se trgla.’’Molim te, nemoj da me mrziš. Tako mi je žao. Da sam znao... zaustaviobih ih. Neću dozvoliti da se to ponovo desi.’’Nikad ih ne bi zaustavio. On je bio samo jedan od mnogih. I, kao što jeDžared rekao, ranije se nije bunio. Ja sam bila neprijatelj. Čak i kod onihnajsaosećajnijih, ograničena količina milosrđa ljudskog roda rezervisanaje za pripadnike njihove vrste.Znam da Doca nikada ne bi namerno naneo bol drugoj osobi. Sumnjam dabi čak bio u stanju da posmatra tako nešto, s obzirom na to koliko jeosećajan. Ali kada je u pitanju jedan crv, jedna stonoga? Zašto bi mario zabol nekog čudnog bića s druge planete? Zašto bi osećao grižu savesti akobi ubio jednu bebu, polako, sekući je deo po deo, ako nema ljudska ustakojima bi vrištala?’’Trebalo je da ti kažem,’’ prošaputa Ijan.Da bi bilo neke razlike da mi je neko prosto rekao, umesto štosam lično videla te izmrcvarene ostatke tela? Da li bi bol bio slabiji?’’Molim te, jedi.’’Tišina se vratila. Sedeli smo tako neko vreme, možda još jedan sat. Ijanustade i tiho se udalji.

MIN@

338

Nisam mogla da sredim osećanja. U tom trenutku mrzela sam telo za kojesam bila vezana. Kako je onda imalo smisla što me je njegov odlazakučinio depresivnijom? Zašto bi mi smetalo da budem u samoći za kojomsam žudela? Želela sam da se to čudovište vrati, i to prosto nije bilo uredu.Nisam dugo bila sama. Ne znam da li je Ijan otišao da ga dovede ili je ončekao da Ijan ode, ali prepoznala sam Džebov zamišljeni zvižduk dok sepribližavao u tami. Zviždanje se zaustavilo na koji metar od mene, i začuose glasan klik. Snop žute svetlosti opekao mi je oči. Počela sam datrepćem i žmirkam.Džeb je spustio lampu na pod, okrenutu naviše. Bacala je krug svetlosti nanisku tavanicu i opisivala jednu širu, blažu kružnicu svetlosti oko nas.Džeb se nasloni na zid pored mene.’’Znači rešila si da se izgladniš na smrt? To želiš?’’Besno sam zurila u kameni pod. Ako ću da budem iskrena prema sebi,znam da je s mojim žaljenjem gotovo. Ožalila sam šta sam imala. Nisampoznavala to dete niti druge duše u toj pećini užasa. Ne mogu da žalim zaneznacima zauvek. Ne, sada sam bila ljuta.’’Ako želiš da umreš, postoje lakši i brži načini za to.’’Kao da nisam svesna toga.’’Dajte me Doci, onda,’’ uzvratila sam promuklo.Džeb ne beše iznenađen što sam progovorila. Klimnu, kao da je znao štaću tačno reći.’’Da li si očekivala da ćemo se prosto predati, Lutalice?’’ Džebov glas jebio strog i ozbiljniji nego što sam ikada ranije čula. ’’Imamo previše jakinstinkt za preživljavanje da bi se to desilo. Naravno da želimo da nađemonačin da povratimo svoj um. Možda će se sutra to desiti bilo kome od nas.Već smo izgubili toliko mnogo ljudi koje volimo.’’’’To nije lako. Gotovo da ubije Docu svaki put kada ne uspe, videla si to.Ali ovo je naša stvarnost, Lunjo. Ovo je naš svet. Izgubili smo rat.Na rubu smo istrebljenja. Pokušavamo da nađemo načine da sespasemo.’’Po prvi put mi se Džeb obratio kao duši a ne kao čoveku. Imalasam osećaj da je ta podvojenost za njega oduvek bila potpuno jasna.Samo je bio uljudno čudovište.Nisam mogla da poreknem istinitost onoga što je govorio, niti smislenosttoga. Oporavila sam se od šoka, i ponovo sam bila pri sebi. U mojoj jeprirodi da budem pravična.Neki od ovih ljudi u stanju su da sagledaju stvari iz moje perspektive;barem Ijan jeste. Onda bi i ja trebalo da sagledam stvari iz njihove. Oni su

MIN@

339

čudovišta, ali možda čudovišta koja imaju opravdanje za to što rade.Naravno da misle da je nasilje odgovor. Nisu u stanju da zamisle bilokakvo drugo rešenje. Mogu li da ih krivim zbog toga što njima genetikasposobnost rešavanja problema ograničava samo na taj jedan način?Pročistila sam grlo, ali glas mi je još uvek bio promukao od neupotrebe.’’Komadanje beba nikoga neće spasiti, Džebe. Sada su svi oni mrtvi.’’Ćutao je za trenutak.’’Ne možemo da razlikujemo vaše stare od mladih.’’’’Ne, znam to.’’’’Vaša vrsta ne štedi našu decu.’’’’Ali ih ne mučimo. Nikada nikome ne nanosimo bol namerno.’’’’Vi radite i gore od toga. Vi ih brišete.’’’’Vi radite i jedno i drugo.’’’’Radimo, da, zato što moramo da pokušamo. Moram nastaviti da seborimo. To je jedini način za koji znamo. Ili da nastavimo dapokušavamo, ili da se postrojimo licem ka zidu i umremo.’’On izvi jednu obrvu, gledajući u mene.Mora da mu je ono što ja sada radim tako izgledalo. Uzdahnula sam iuzela flašu vode koju je Ijan ostavio blizu mog stopala. Ispraznila sam jenaiskap, pa opet pročistila grlo.’’To nikad neće upaliti, Džebe. Možete nastaviti da nas seckate nakomadiće, ali time ćete samo ubijati sve više i više razumnih stvorenjaobe vrste. Mi ne ubijamo rado, ali ni naša tela nisu slaba. Naši nastavcimožda izgledaju kao meke srebrne vlasi kose, ali jači su od vaših ograna.To se stalno dešava, zar ne? Doca je iseckao moju porodicu, a njihoviudovi su izboli mozgove vaše.’’’’Kao švajcarski sir,’’ složi se on.Zagrcnuh se kao da ću da povratim i stresoh se od tog prizora.’’I meni je muka od toga,’’ priznade. ’’Doca se stvarno deprimira. Svakiput kad pomisli da je to prokljuvio, sve opet ode do đavola. Isprobao jesve čega je mogao da se seti, ali oni ipak završe kao ovsena kaša. Tvojeduše ne reaguju na injekcije za umirenje... niti na otrov.’’Glas mi beše grub od novog užasa.’’Naravno da ne. Naš hemijski sastav je potpuno drugačiji.’’’’Jednom prilikom, jedan od vaših je izgleda shvatio šta će se desiti. Prenego što je Doca stigao da uspava čoveka, ta srebrna živuljka jepocepala njegov mozak iznutra. Naravno, nismo to znali dok ga Docanije otvorio. Tip se samo sručio na pod.’’Bila sam iznenađena, čudno zadivljena. Ta duša mora daje bila veomahrabra. Ja nisam imala hrabrosti da preduzmem taj korak, čak ni u

MIN@

340

početku, kad sam bila sigurna da će mučenjem pokušati da izvuku ovuinformaciju iz mene. Nisam ni zamišljala da će sami pokušatiskalpelima da dođu do te informacije; taj metod je bio tako očiglednoosuđen na propast, da mi nikad nije pao na pamet.’’Džebe, mi smo relativno mala stvorenja u potpunosti zavisna oddomaćina, koji nam ne daju tela svojom voljom. Ne bismo bili dugogveka da nemamo nekakvu odbranu.’’’’Ne poričem da tvoja vrsta nema pravo na tu odbranu. Samo kažem daćemo mi nastaviti da se borimo, kako god možemo. Nije namnamera da ikome nanesemo bol. Smišljamo usput šta i kako. Alinastavićemo da se borimo.’’Gledali smo jedno u drugo.’’Onda bi možda trebalo da date Doci da me iseče. Za šta sam drugodobra?’’’’De, de. Ne budali, Lunjo. Mi ljudi se ne vodimo baš toliko logikom.Imamo širi spektar dobrog i lošeg u sebi nego vi. Pa, možda uglavnomonog lošeg.’’ Klimnuh na to, ali on nastavi, ne obazirući se na mene.’’Mi cenimo pojedinca. Verovatno previše naglašavamo značajpojedinca, ako posmatramo stvari na taj način. Koliko bi ljudi, uopšteuzev... recimo Pejdž... koliko bi ljudi ona žrtvovala da bi spasila Endija?Odgovor na to pitanje ne bi imao nikakvog smisla ako bismo posmatralisve ljude kao jednake.’’’’Način na koji te ovde cene... pa, ni to nema previše smisla ako na togledaš iz ljudske perspektive. Ali postoje neki koji bi te cenili više odnekog čoveka kojeg ne poznaju. Moram da priznam, i sebe svrstavam u tugrupu. Tebe posmatram kao prijatelja, Lunjo. Naravno, to neće bašnajbolje da funkcioniše ako me budeš mrzela.’’’’Ja te ne mrzim, Džebe. Ali...’’’’Da?’’’’Prosto ne vidim kako bih više mogla da živim ovde. Ne ako ćete dakasapite moju porodicu u susednoj prostoriji. A ne mogu da odem,očigledno. Razumeš šta ti govorim? Šta me drugo čeka ovde osimDocinog uzaludnog kasapljenja?’’ Zadrhtala sam. On klimnu ozbiljno.’’ E, to je već dobar argument. Nije pošteno tražiti od tebe da živiš s tim.’’Želudac mi zaigra.’’Ako imam pravo da biram, radije bih da me ti upucaš, u stvari,’’ šapnuh.Džeb se nasmeja.’’Uspori malo, dušice. Niko vala neće da puca u moje prijatelje, niti da ihsecka. Znam da ne lažeš, Lunjo. Ako ti kažeš da način na koji to radimo

MIN@

341

neće da upali, onda ćemo morati da okrenemo drugi list. Reći ćumomcima da ne dovode više duša za sada. Osim toga, mislim da je Docaizgubio živce. Ne može da podnese još mnogo toga.’’’’Možda me lažeš,’’ podsetih ga. ’’Verovatno ne bih mogla pogodim.’’’’Onda ćeš morati da mi veruješ. Pošto te neću upucati. Niti ću dadozvolim da se izgladniš na smrt. Pojedi nešto, dete. To je naređenje.’’Duboko sam udahnula, pokušavajući da razmislim. Nisam bila sigurnahoćemo li doći do nekakvog kompromisa. Ništa nema smisla u ovom telu.Previše volim ove ljude. Oni su mi prijatelji. Čudovišni prijatelji koje nemogu da sagledam u pravom svetlu ovako ophrvana osećanjima.Džeb uze debelu krišku proje natopljenu ukradenim medom i gurnu mi jeu šaku.To je napravilo pravi haos, mrveći se na lepljive komadiće koji sumi se lepili za prste. Ponovo sam uzdahnula i počela da ih kupim jezikom.’’Tako treba! Preguraćemo mi ovo. Stvari će se popraviti ovde, videćeš.Trudi se da razmišljaš pozitivno.’’’’Da razmišljam pozitivno,’’ mrmljala sam preko zalogaja hrane, vrtećiglavom u neverici. Samo Džeb može...Tada se vratio Ijan. Kada je ušetao u naš krug svetlosti i ugledao hranu umojim rukama, izraz koji mu se raširio licem ispunio me je osećajemkrivice. Bio je to izraz radosnog olakšanja.Ne, nikada nikome nisam namerno nanela fizički bol, ali povredilasam Ijana dovoljno duboko time što sam povredila sebe. Ljudski životisu nemoguće zamršeni. Kakva zbrka.’’Tu si dakle, Džebe,’’ reče pokunjeno, dok je sedao preko puta nas, samomalo bliže Džebu. ’’Džared je pogodio da si ovde.’’Dovukla sam se petnaestak centimetara bliže njemu, ruku bolnih oddugog mirovanja, i spustila šaku preko njegove.’’Izvini,’’ šapnuh.On okrete šaku da me uhvati za ruku.’’Ne izvinjavaj se meni.’’’’Trebalo je da znam. Džeb je u pravu. Naravno da se borite. Kako moguda vas krivim zbog toga?’’’’Drugačije je sad kad si ti ovde. To je trebalo da prestane.’’Ali s mojim prisustvom je rešenje tog problema samo dobilo na značaju.Kako iščupati mene, a zadržati Melani u životu. Kako izbrisati mene ivratiti nju.’’U ratu je sve dozvoljeno,’’ promrmljah, pokušavajući da se nasmešim.On mi uzvrati stidljivim kezom.’’I u ljubavi. Izostavila si taj deo.’’

MIN@

342

’’Dobro, dosta s tim,’’ promumla Džeb. ’’Nisam završio.’’ Pogledala samga radoznalo. Šta je još imalo da se kaže?’’E, sad.’’ On duboko uzdahnu. ’’Pokušaj da ne šizneš ponovo, u redu?’’upita, gledajući u mene.Sledila sam se, stežući jače Ijanovu šaku. Ijan dobaci Džebu pogled punstrepnje.’’Reći ćeš joj?’’ upita Ijan.’’Šta je sad?’’ zinuh. ’’O čemu se sad radi?’’Džeb je složio svoju pokerašku facu.’’O Džejmiju.’’ Te dve reči opet okrenuše svet naopačke.Tri duga dana bila sam Lutalica, duša među ljudima. Odjednom sam opetbila Lunja, veoma zbunjena duša s jakim ljudskim emocijama koje je bilonemoguće kontrolisati.Skočila sam na noge, povukavši Ijana za sobom, šake sklopljene okonjegove poput stege onda se zateturala od vrtoglavice.’’Gle. Rekao sam ti da ne šiziš, Lunjo. Džejmi je dobro. Samo se mnogozabrinuo za tebe. Čuo je šta se desilo, i tražio je da te vidi; sišao je s umaod brige, taj klinac, i mislim da to nije dobro za njega. Došao sam ovde date zamolim da odeš da ga vidiš. Ali ne možeš takva da ideš. Izgledašužasno. To će ga samo nepotrebno uznemiriti. Sedi i pojedi još malohrane.’’’’Kako mu je noga?’’ upitah.’’Malo se inficirala,’’ promrmlja Ijan. ’’Da mu Doca nije naredio damiruje odavno bi došao po tebe. Da ga Džared bukvalno nije držao nakrevetu, došao bi bez obzira na sve.’’Džeb klimnu.’’Malo je falilo da Džared dođe ovamo i odnese te na silu, ali rekao sammu da me prvo pusti da popričam s tobom. Ne bi bilo dobro za malog date vidi katatoničnu.’’Imala sam osećaj da mi se krv pretvorila u ledenu vodu. Sigurno jeposredi samo moja mašta.’’Šta su uradili da mu pomognu?’’Džeb slegnu ramenima.’’Ne postoji ništa što mogu da urade. Mali je jak; pobediće on to.’’’’Ne postoji ništa što mogu da urade? Kako to misliš?’’’’U pitanju je bakterijska infekcija,’’ reče Ijan. ’’Nemamo višeantibiotike.’’’’Jer nisu delotvorni, bakterije su pametnije od vaših lekova. Mora dapostoji nešto bolje, nešto drugo.’’

MIN@

343

’’Pa, nemamo ništa drugo,’’ reče Džeb. ’’On je zdrav klinac. Prosto ćemočekati da infekcija prođe sama od sebe.’’’’Da prođe... sama... od sebe,’’ ponovih ošamućeno.’’Pojedi nešto,’’stade Ijan da me nutka. ’’Zabrinuće se ako te vidi takvu.’’Protrljala sam oči, pokušavajući da sredim misli.Džejmi je bolestan. Ovde nema ničega čime bismo ga izlečili. Nemamoizbora osim da čekamo i vidimo hoće li njegovo telo moći samo daozdravi. A ako ne bude moglo...’’Ne,’’ izdahnuh zaprepašćeno.Osetila sam se kao da ponovo stojim na ivici Volterovog groba,osluškujući zvuk zemlje koja pada u pomrčinu.’’Ne,’’ zastenjala sam, boreći se da potisnem pamćenje. Mahinalno samse okrenula i počela da koračam ukočeno ka izlazu.’’Čekaj,’’ reče Ijan, ali nije me povukao za šaku koju je još uvek držao.Pošao je ukorak sa mnom.Džeb me sustiže s druge strane i gurnu mi još hrane u slobodnu ruku.’’Pojedi zbog malog,’’ reče.Grizla sam ne osećajući ukus, žvakala ne razmišljajući, gutala bez osećajada mi hrana silazi niz grlo.’’Znao sam da će burno reagovati,’’ progunđa Džeb.’’Što si joj onda rekao?’’ upita Ijan, iznerviran.Džeb nije odgovorio. Pitala sam se zašto. Da li je gore nego što mislim?’’Je li on u bolnici?’’ upitah jednoličnim glasom u kome nije bilo nikakveemocije.’’Ne, ne,’’ stade Ijan brzo da me uverava. ’’U vašoj je sobi.’’Nije mi čak ni laknulo. Bila sam suviše obamrla za to. Ušla bih ponovo utu prostoriju zbog Džejmija, čak i ako bi i dalje zaudarala na krv.Nisam videla poznate pećine kroz koje sam prolazila. Jedva samregistrovala da je dan. Nisam mogla da pogledam u od nikoga od ljudikoji su se zaustavljali da zure u mene. Mogla sam samo da stavljam nogupred nogu dok konačno nisam dospela do hodnika.Nekoliko ljudi je stajalo okupljeno ispred sedme pećine. Svileni zastor bioje pomeren u stranu i oni su izvijali vratove, vireći u Džaredovu sobu. Svisu mi bili poznati, ljudi koje smatram prijateljima. Džejmijevimprijateljima takođe. Zašto su ovde? Da li mu je stanje toliko loše damoraju često da ga obilaze?’’Lunja,’’ reče neko. Hajdi. ’’Lunja je došla.’’’’Pustite je da prođe,’’ reče Ves. Pljesnu Džeba po leđima. ’’Odličnoodrađeno.’’

MIN@

344

Prošla sam kroz malu grupu ljudi ne gledajući ih. Razdvajali su se da mepropuste; mogla sam da naletim pravo na njih da nisu. Nisam mogla da seusredsredim ni na šta osim na to da se krećem napred.Soba s visokom tavanicom beše svetla. U samoj sobi nije bilo gužve.Doca i Džared su sve zadržali napolju. Bila sam neodređeno svesnaDžareda, koji se naslanjao na udaljeni zid s rukama prekrštenim iza leđa,poza koju zauzima samo kad je stvarno zabrinut. Doca je klečao krajvelikog kreveta u kojem je ležao Džejmi, tamo gde sam ga ostavila.Zašto sam ga ostavila?Džejmijevo lice beše crveno i znojavo. Desna nogavica njegovih farmerkibila je odsečena, a zavoj je bio uklonjen s njegove rane. Nije bila velikakao što sam očekivala. Ne tako užasna kao što sam zamišljala. Samoposekotina dužine pet centimetara glatkih ivica. Ali ivice su poprimileužasnu nijansu crvene boje, a koža oko posekotine bila je otečena i sjajna.’’Lunjo,’’ uzdahnu Džejmi kad me vide. ’’Oh, dobro si. Oh.’’ Duboko jeudahnuo. Spotakoh se i padoh na kolena pored njega, povlačeći Ijana dolesa sobom. Dotakla sam Džejmijevo lice i osetila kako mu koža gori podmojim šakom. Zakačila sam Docin lakat svojim, ali jedva da sam toprimetila. On se pomače, ali nisam se okretala da vidim osećanja koja sumu ispisana na licu, da li je u pitanju odvratnost ili griža savest.’’Džejmi, dušo, kako si?’’’’Glupo,’’ reče, cereći se. ’’Osećam se kao glupak. Možeš da poveruješ uovo?’’ pokaza ka nozi. ’’Od svega, da me ovo snađe.’’Pronašla sam mokru krpu na njegovom jastuku i obrisala mu čelo.’’Bićeš dobro,’’ obećah. Bila sam iznenađena žestinom sopstvenog glasa.’’Naravno. Nije to ništa. Ali Džared nije hteo da me pusti da dođem dapričam s tobom.’’ Na licu mu se iznenada ukaza strepnja. ’’Čuo sam o... iLunjo, znaš, ja...’’’’Pssst. Nemoj ni da razmišljaš o tome. Da sam znala da si bolestan, došlabih ranije.’’’’Nisam stvarno bolestan. To je samo glupa infekcija. Mada, drago mi ješto si ovde. Bilo mi je mrsko što ne znam kako si.’’Nisam mogla da progutam knedlu koja mi je zastala u grlu. Čudovište?Moj Džejmi? Nikad.’’Čuo sam da si pokazala Vesu kako se igra onaj dan kad smo se vratili’’reče Džejmi, menjajući temu sa širokim kezom na licu. ’’Čoveče, šteta štonisam mogao to da vidim! Kladim se da je Melani uživala.’’’’Da, jeste.’’’’Je l’ ona dobro? Ne brine se previše?’’

MIN@

345

’’Naravno da brine,’’ promrmljah, posmatrajući krpu kako prelazi prekonjegovog čela kao da je pomera neka druga ruka.Melani. Gde je ona?Prečešljala sam um u potrazi za njenim poznatim glasom. Nije bilo ničegosim tišine. Zašto je nema? Džejmijeva koža je gorela pod mojim prstima.Njen osećaj, osećaj te nezdrave topline, trebalo je kod nje da izazove istupaniku koju sam ja osećala.’’Si dobro?’’ upita Džejmi. ’’Lunjo?’’’’Ja... umorna sam. Žao mi je. Samo... nisam pri sebi.’’ On me pažljivoodmeri.’’Ne izgledaš baš dobro.’’Šta sam to učinila?’’Nisam se kupala ni umivala neko vreme.’’’’Ja sam dobro, znaš. Trebalo bi da odeš da jedeš i to. Bleda si.’’’’Ne brini za mene.’’’’Doneću ti nešto hrane,’’ reče Ijan. ’’Jesi ti gladan, mali?’’’’Ah... ne, ne baš.’’Pogled mi ponovo pade na Džejmija. Džejmi je uvek gladan.’’Pošalji nekog drugog,’’ rekoh Ijanu, čvršće mu stežući ruku.’’Naravno.’’ Lice mu je bilo bezizražajno, ali mogla sam da osetim da jeiznenađen i zabrinut. ’’Vese, možeš li da doneseš malo hrane? Ponesi inešto za Džejmija. Siguran sam da će ogladneti dok se ti ne vratiš.’’Posmatrala sam Džejmijevo lice. Bio je rumen u licu, ali oči su mu bilesjajne. Biće dobro tih nekoliko minuta koliko ću da ga ostavim ovde.’’Džejmi, ne smeta ti da odem da se umijem? Osećam se pomalo...prljavo.’’On se namršti čuvši neiskrenu notu u mom glasu.’’Naravno.’’Ponovo sam povukla Ijana za sobom kada sam ustala.’’Vratiću se. Ovoga puta mislim ozbiljno.’’On se nasmeja mojoj slaboj šali.Osećala sam nečiji pogled na sebi dok sam izlazila iz sobe. Džaredov iliDocin, nisam znala. Nisam ni marila.Sada je još samo Džeb stajao u hodniku; ostali su otišli, možda umireničinjenicom da je Džejmiju dobro. Džeb nakrivi glavu u stranu, radoznalo,dok je pokušavao da shvati šta radim. Bio je iznenađen što vidi danapuštam Džejmijevu sobu tako brzo i tako naglo. I on je prepoznaopretvaranje u mom glasu. Pobegla sam pred njegovim ispitivačkimpogledom, vukući Ijana sa sobom.

MIN@

346

Odvukla sam Ijana nazad do prostorije u kojoj su se tuneli koji su vodilika svim odajama s namirnicama spajali u velikom spletu otvora. Umestoda nastavim ka glavnom trgu, povukla sam ga u jedan od mračnihhodnika, nasumice ga izabravši. Bio je napušten.’’Lunjo, šta...’’’’Treba mi tvoja pomoć, Ijane.’’ Glas mi je bio napet, mahnit.’’Šta god ti treba. Znaš to.’’Obujmila sam mu lice šakama, zureći u njegove oči. Jedva samrazaznavala sjaj njihovog plavetnila u pomrčini.’’Hoću da me poljubiš, Ijane. Odmah. Molim te.’’

42.PRISILA

Ijanova vilica se obesi.’’Hoćeš... šta?’’’’Objasniću ti za sekund. Ovo nije fer prema tebi, ali... molim te. Samome poljubi.’’’’Neće ti smetati? Melani te neće kinjiti?’’’’Ijane!’’ brecnuh se. ’’Molim te.’’Još uvek zbunjen, on me zagrli oko struka i privuče me k sebi. Lice mu jebilo toliko zabrinuto da sam se pitala hoće li ovo uopšte upaliti. Nije miuopšte trebala romansa, ali možda njemu jeste. On zatvori oči dok senaginjao k meni, automatski. Poljubi me ovlaš, jednom, pa se odmaknu dame pogleda s istim zabrinutim izrazom na licu. Ništa.’’Ne, Ijane. Stvarno me poljubi. Kao... kao da se trudiš da dobiješ šamar.Razumeš li me?’’’’Ne. Šta nije u redu? Prvo mi reci.’’Zagrlila sam ga oko vrata. Osećaj beše čudan; nisam baš bila sigurna kakoto pravilno da izvedem. Propela sam se na prste, privlačeći mu glavuistovremeno, dok nisam dotakla njegove usne.Ovo ne bi upalilo kod neke druge vrste. Drugačiji um ne bi tako lakopodlegao porivima tela. Druge vrste su imale bolje posložene prioritete.Ali Ijan je bio čovek, i njegovo telo je uzvratilo.Pritisla sam svoje usne uz njegove pojačavajući stisak na njegovom vratukada je krenuo da me odvoji od sebe. Prisećajući se kako su se njegoveusne kretale s mojima ranije, sada sam pokušala da imitiram taj pokret.Njegove usne se otvoriše zajedno s mojima, i ja osetih neko čudnouzbuđenje zbog toga što sam uspela. Zubima sam uhvatila njegovu donju

MIN@

347

usnu i začula kako mu se od iznenađenja iz grla otima neki tih, divljizvuk.Onda više nisam morala da se trudim. Jedna od Ijanovih šaka me uhvatiza lice, dok se druga sklapala oko dna mog struka, držeći me toliko blizuda sam jedva mogla da uvučem vazduh u stisnute grudi. Borila sam se dadođem do daha, ali i on je. Njegov dah se mešao s mojim. Osetila samkako leđima dodirujem kameni zid, kako se pribijam uz njega. On ga jeiskoristio da me privuče još bliže k sebi. Nije postojao deo mog tela kojinije bio u dodiru s njegovim. Bili smo sami tu, toliko blizu da smo sejedva računali kao dvoje.Samo mi. Niko drugi. Sami.Ijan je osetio kada sam odustala. Mora da je čekao da se to desi, nepotčinjava se potpuno porivima svog tela, kao što sam mislila. Odmakaose polako čim su mi ruke omlitavele, ali lice mu je ostalo blizu mog,dodirujući moj nos vrhom svog nosa.Spustila sam ruke, a on je duboko udahnuo. Polako, popustio je stisak inežno spustio ruke na moja ramena.’’Objasni,’’ reče.’’Nema je,’’ šapnuh, još uvek zadihana. ’’Ne nalazim je. Čak ni sada.’’’’Melani?’’’’Ne čujem je! Ijane, kako da se vratim Džejmiju? Znaće da lažem! Kakoda mu kažem da sam izgubila njegovu sestru sada? Ijane, njemu nijedobro! Ne mogu to da mu kažem! Uznemiriću ga, otežaću muozdravljenje. Ja...’’Ijan mi spusti prst na usne.’’Psst, psst. Dobro. Hajde da razmislimo o tome. Kada si je poslednji putčula?’’’’Oh, Ijane! Bilo je to odmah nakon što sam videla... u bolnici. A ona jepokušala da ih brani... i ja sam vrištala na nju... i oterala sam je! Nisam ječula od tada. Ne mogu da je pronađem!’’’’Psst,’’ reče ponovo. ’’Smiri se. Tako. E sad, šta ti zaista želiš? Znam dane želiš da uznemiriš Džejmija, ali on će biti dobro bez obzira na sve. Izato, razmisli: da li bi bilo bolje, za tebe lično, ako bi...’’Ne! Ne mogu da izbrišem Melani! Ne mogu. To bi bilo pogrešno! To bii mene učinilo čudovištem!’’’’Dobro, dobro! U redu. Tiho. Dakle, moramo da je nađemo?’’Klimnuh žustro. On opet udahnu duboko.’’Onda stvarno moraju da te... savladaju emocije, zar ne?’’’’Ne razumem.’’Mada, plašila sam se da razumem.

MIN@

348

Ljubljenje s Ijanom bilo je jedna stvar, čak i prijatna stvar, možda, danisam bila toliko ophrvana brigom, ali išta više od toga... smišljeno...Mogu li da uradim to? Mel bi bila izvan sebe od besa kada bih iskoristilanjeno telo na taj način. Da li je to ono što moram da uradim da bih jevratila? Ali šta je s Ijanom? To je tako užasno nepravično prema njemu.’’Odmah se vraćam,’’ obeća Ijan. ’’Ostani ovde. Pritisnuo me je uza zidda naglasi to, pa se vratio u hodnik. Bilo mi je teško da ga poslušam.Htela sam da pođem za njim, da vidim šta radi i kuda se zaputio. Moramoda pričamo o tome; moram dobro da razmislim. Ali nemam vremena.Džejmi me čeka, s pitanjima na koja ne mogu da odgovorim lažima.Ne, ne čeka me; on čeka Melani. Kako sam mogla to da učinim? Šta akoje stvarno nestala?Mel, Mel, Mel, vrati se! Melani, potrebna si Džejmiju! Ne ja, ti si mupotrebna. Nije mu dobro, Mel. Mel, čuješ li to? Džejmiju nije dobro!Pričala sam sama sa sobom. Niko me nije čuo.Ruke su mi se tresle do straha i potresenosti. Neću moći još dugo dačekam ovde. Imala sam osećaj da će me strepnja razapinjati dok se neraspuknem.Konačno, začuh korake. I glasove. Ijan nije bio sam. Obuze mezbunjenost.’’Samo posmatraj to kao... eksperiment,’’ čuh Ijana kako kaže.’’Jesi li lud?’’ uzvrati Džared. ’’Je l’ ovo neka bolesna šala?’’Želudac mi propade kroz pod.Da me savladaju emocije. Na to je mislio.Krv mi je gorela u licu, vruća poput Džejmijeve groznice. Šta mi to Ijanradi? Htela sam da potrčim, da se sakrijem na neko mesto bolje odprošlog, negde gde me nikada, nikada neće naći, ma koliko lampiupotrebili. Ali noge su mi se tresle, i nisam mogla da se mrdnem.Ijan i Džared se pojaviše u prostoriji u kojoj su se tuneli spajali.Ijanovo lice je bilo bezizražajno; jedna ruka mu je bila na Džaredovomramenu i vodio ga je, gotovo ga gurao napred. Džared je zurio u Ijana sizrazom besa i sumnje.’’Ovuda,’’ ohrabri ga Ijan, gurajući ga ka meni. Ispravila sam leđa uzazid. Džared me ugleda, vide moje prestrašeno lice, i stade.’’Lunjo, o čemu se ovde radi?’’Prostrelila sam Ijana besnim pogledom punim prekora, zatim pokušala dapogledam Džareda u oči. Nisam mogla. Gledala sam u njegova stopala.’’Izgubila sam Melani,’’ šapnuh.’’Izgubila si je!’’ Klimnuh tužno. Glas mu beše grub i ljutit. ’’Kako?’’

MIN@

349

’’Nisam sigurna. Naterala sam je da ućuti... ali ona se uvek vrati... ranije,uvek... sada je ne čujem... a Džejmi...’’’’Nema je više?’’ upita s potisnutim bolom u glasu.’’Ne znam. Ne mogu da je nađem.’’ On udahnu duboko.’’Zašto Ijan misli da moram da te poljubim?’’’’Ne mene,’’ rekoh, toliko slabašno da sam jedva mogla sebe da čujem.’’Da poljubiš nju. Ništa je nije toliko razbesnelo nego kada si nas tipoljubio... ranije. Ništa drugo je nije izvuklo na površinu tako jako.Možda... ne. Ne moraš. Probaću sama da je nađem.’’Još uvek sam mu gledala u stopala, pa sam videla kad je zakoračio kmeni.’’Misliš, ako je poljubim...?’’Nisam mogla čak ni da klimnem. Pokušala sam da progutam.Poznate šake pomilovaše me po vratu, spuštajući se do ramena. Srce mi jetuklo toliko glasno da sam se zapitala može li da ga čuje.Bila sam tako posramljena što ga primoravam da me dodiruje na taj način.Šta ako misli daje u pitanju neki trik, moja zamisao, ne Ijanova? Pitalasam se da li je Ijan još uvek tu, da li posmatra. Koliko će ga ovopovrediti?Jedna ruka nastavi, kao što sam znala da hoće, da se spušta niz moju rukudo zapešća, ostavljajući za sobom plameni trag. Druga me uhvati ispodvilice, kao što sam znala da mora, i podiže mi lice. Pritisnu svoj obraz namoj, koji poče da gori, i prošaputa mi na uvo.’’Melani. Znam da si tu. Vrati mi se.’’Obraz mu lagano skliznu nazad, brada mu se zanese u stranu i usne mu sespustiše na moje. Trudio se da me ljubi nežno. Mogla sam da osetim da setrudi. Ali njegove namere se raspršiše poput dima, baš kao ranije.Vatra je bila svuda, jer je on bio svuda. Milovao me je po koži, paleći jesvojim dodirom. Ljubio je svaki deo mog lica. Udarila sam leđima ukameni zid,ali nisam osetila bol. Nisam mogla da osetim ništa osim vatre.Moje ruke počeše da mu mrse kosu, privlačeći ga k meni, kao da smomogli prići bliže jedno drugom. Noge mi se obmotaše oko njegovogstruka, dok mi je zid pružao potporu koja mi je trebala. Njegov jezik seprepleo s mojim, i nije bilo dela mog uma u kojem se nije osećala luđačkaželja koja me je obuzela.On se odmaknu i ponovo mi prisloni usne na uvo.’’Melani Strajder!’’ Glasno mi odzvoni u ušima, rezanje koje gotovopređe u povik. ’’Nećeš me ostaviti! Zar me ne voliš? Dokaži to! Dokaži!Do đavola, Mel! Vraćaj se ovamo!’’Njegove usne ponovo napadoše moje.

MIN@

350

Ahhh, zastenja ona slabašno u mojoj glavi.Nisam bila dovoljno pri sebi da joj poželim dobrodošlicu. Vatra me jecelu obuzela. Vatra je progorela put do nje, sve do najzabačenijeg kutka ukojem je ležala omlitavela, gotovo beživotna.Moje šake zgrabiše Džaredovu majicu, vukući je žustro nagore. Bila. je tonjihova zamisao; nisam im ja rekla šta da rade. Njegove šake su gorele nakoži mojih leđa.Džarede? prošaputa ona. Pokušala je da dođe k sebi, ali um koje smodelile bio je krajnje pometen.Osetila sam njegove trbušne mišiće pod svojim dlanovima, šakazgnječenih između nas.Šta? Gde... Melani se borila da se orijentise.Odvojila sam se do njega da uzmem vazduh, a njegove vrele usne počešeda me ljube po vratu. Zarih lice u njegovu kosu, udišući miris.Džarede! Džarede! NE!Pustila sam je da mi poteče rukama, znajući da je to ono što želim, iakosam jedva mogla da obratim pažnju na to. Šake na njegovom stomaku seukočiše, ljutite. Prsti se zariše u njegovu kožu, pa ga odgurnuše svomsnagom.NE! zaurla ona mojim ustima.Džared je uhvati za ruke, pa uhvati mene uza zid pre nego što padoh.Klonula sam, jer mi telo beše zbunjeno suprotstavljenim komandama kojeje dobijalo.’’Mel? Mel!’’Šta to radiš?On zastenja od olakšanja.’’Znao sam da možeš to! Ah, Mel!’’On je ponovo poljubi, ljubeći usne koje je sada ona kontrolisala, i obesmo mogle da osetimo ukus suza koje su tekle niz njegovo lice.Ona ga ugrize.Džared odskoči od nas, i ja skliznuh na pod, skljokavši se kao vreća.On poče da se smeje.’’To je moja devojka. Još je imaš sa sobom, Lunjo?’’’’Da,’’ procedih.Šta, kog đavola, Lunjo?, poče da vrišti na mene.Gde si bila? Imaš li ikakvu predstavu šta sam morala da prođem da bih tepronašla?Da, vidim, baš se patiš.

MIN@

351

O, tek ću da se patim, obećah joj. Već sam mogla da osetim kakonadolazi. Baš kao pre... Prebirala je po mojim mislima što je brže mogla.Džejmi?To pokušavam da ti kažem. Potrebna si mu.Zašto onda nisi s njim?Zato što je verovatno previše mlad da posmatra ovakve stvari.Ona nastavi da pretražuje misli.Čoveče, s Ijanom, takođe. Drago mi je što sam propustila taj deo.Toliko sam se zabrinula. Nisam znala šta da radim...Pa, hajde. Idemo.’’Mel?’’ upita Džared.’’Tu je. Besna je. Hoće da vidi Džejmija.’’Džared me uhvati oko struka i pomože mi da ustanem.’’Možeš da se ljutiš koliko god hoćeš, Mel. Samo ostani ovde.’’Koliko me dugo nije bilo?Tri dana. Glas joj odjednom postade tiši.Gde sam bila?Ne znaš?Ne mogu da se setim... ničega. Zadrhtale smo.’’Jesi li dobro?’’ upita Džared.’’Tu i tamo.’’’’Je l’ ono malopre bila ona, ona mi se obratila,’’ naglas?’’Da.’’’’Može li... možeš li da je pustiš da to uradi sada?’’Uzdahnula sam. Već sam bila iscrpljena.’’Mogu da probam.’’ Zatvorila sam oči.Možeš li da se probiješ pored mene?, upitah je. Možeš li da pričaš s njim?Ja... kako? Gde?Pokušala sam da se stisnem u svojoj glavi.’’Ajde,’’ promrmljah. Ovde.Melani se trudila, ali nije mogla da izađe na površinu.Džaredove usne se spustiše na moje, jako. Oči mi se otvoriše od šoka. Injegove oči posute zlatnim pegicama takođe behu otvorene, na centimetarod mene.Ona nam trže glavu.’’Prestani! Ne pipaj je!’’On se nasmeši, i sitne bore mu se raširiše iz uglova očiju.’’Zdravo, dušo.’’To nije smešno.Pokušala sam da ne dišem.

MIN@

352

’’Nije joj smešno.’’Ostavio je ruku oko mog struka. Oko našeg struka. Izašli smo naraskrsnicu hodnika, i tamo nije bilo nikoga. Nije bilo Ijana.’’Upozoravam te, Mel,’’ reče Džared, još uvek se široko osmehujući.Zadirkujući. ’’Bolje bi ti bilo da ostaneš tu. Ne mogu da garantujem štabih ili ne bih uradio da bih te vratio. U stomaku mi zaplesaše leptirići.’’Reci mu da ću ga udaviti ako te ponovo onako dodirne. Ali i njena pretnjabeše šala.’’Trenutno ti preti smrću,’’ preneh mu. ’’Ali mislim da se šali.’’On se nasmeja, sav kao ošamućen od olakšanja.’’Ti si stalno ozbiljna, Lunjo.’’’’Vaše šale nisu smešne,’’ promrmljah. Meni nisu. Džared se ponovnonasmeja.Ah, reče Melani. Ti patiš.Trudiću se da to ne pokažem pred Džejmijem.Hvala ti što si me vratila nazad.Neću te izbrisati, Melani. Žao mije što ne mogu da ti pružim nešto više odtoga.Hvala ti.’’Šta kaže?’’’’Samo se... mirimo.’’’’Zašto nije mogla ranije da priča, kad si pokušavala da je pustiš?’’’’Ne znam, Džarede. Prosto nema dovoljno mesta za obe. Nekako nemogu potpuno da joj se sklonim s puta. To je kao... ne kao da zadržavašdah. Kao da pokušavaš da zaustaviš rad srca. Ne mogu da nateram sebe daprestanem da postojim. Ne znam kako.’’Nije odgovorio, a mene zabole u grudima. Kako bi samo bio srećan kadbih mogla da shvatim kako da izbrišem sebe!Melani je htela... ne da mi protivreči, ali da me oraspoloži; borila se danađe reči kojima bi ublažila moju agoniju. Nije mogla da nađe one prave.Ali Ijan bi poludeo od tuge. Džejmi isto. Džebu bi nedostajala. Imaš takomnogo prijatelja ovde.Hvala.Bilo mi je drago što smo se vratili u našu sobu. Morala sam da razmislimo još nekim stvarima pre nego što počnem da plačem. Sada nije bilovreme za samosažaljenje. Bilo je važnijih pitanja od mog srca, koje seponovo slamalo.

MIN@

353

43.BEG

Zamislila sam da spolja izgledam mirno kao statua. Ruke su mi bileprekrštene ispred tela, lice bezizražajno, disanje previše usporeno da bi miodizalo grudi.Iznutra sam se raspadala, kao da su delovi mojih atoma menjali polaritet ibežali jedan od drugog. To što sam vratila Melani nije ga spasilo. Sve štosam mogla da uradim nije bilo dovoljno.Hodnik ispred naše sobe bio je krcat. Džared, Kajl i Ijan su se vratili izsvoje očajničke pohare praznih ruku. Jedan mali ručni frižider za led, biloje to sve čime su mogli da se pohvale tri dana rizikujući njihove živote.Trudi je pravila obloge i stavljala ih na Džejmijevo čelo, iza vrata, nagrudi. Čak i uz led koji je smirivao groznicu, koja je besnela van kontrole,koliko će proći dok se sav led ne otopi? Jedan sat? Više! Manje? Kolikoće proći pre nego što ponovo počne da umire?Ja bih mu stavljala ledene obloge, ali nisam mogla da se maknem. Akobih se makla, raspala bih se na mikroskopske deliće,’’Ništa?’’ promrmlja Doca. ’’Jeste li proverili...’’’’Na svakom mestu kojeg smo mogli da se setimo, prekide ga Kajl. ’’Nisuto analgetici, lekovi, gomila ljudi je imala razloga da krije takve stvari.Antibiotici su uvek držani na otvo renom. Nema ih više, Doco.’’Džared je samo zurio u dečaka crvenog lica na krevetu,ne progovarajući.Ijan je stajao pored mene.’’Ne budi takva,’’ prošaputa. ’’Izvući će se. Jak je on.’’Nisam mogla da odgovorim. Nisam zapravo mogla da čujem ni šta priča.Doca je kleknuo pored Trudi i spustio Džejmijevu bradu, i Pomoću činijeje skupio malo ledene vode iz ručnog frižidera i nakapao Džejmiju u usta.Svi smo čuli kako Džejmi bolno guta. Ali nije otvorio oči.Osećala sam se kao da više nikad neću moći da se pomerim. Da ću sepretvoriti u deo kamenog zida. Htela sam da se okamenim.Ako budu iskopali rupu za Džejmija u praznoj pustinji, moraće i mene dastave u nju.Nedovoljno dobro, zareža Melani.Ja sam očajavala, ali ona je van sebe od besa.Pokušali su.Pokušavanjem se ništa ne rešava. Džejmi neće umreti. Moraju ponovo daodu napolje.Koja je svrha toga? Čak i da zaista nađu vaše stare antibiotike, koje sušanse da će oni još valjati? Ionako su bili delotvorni u polovini slučajeva.Inferiorni su. Njemu ne treba vaša medicina. Treba mu nešto više od toga.

MIN@

354

Nešto što stvarno deluje... Disanje mi se ubrzalo, produbilo kad samshvatila.Treba mu moja, shvatila sam. I Mel i ja smo ostale zapanjene predočiglednošću te ideje. Njenom jednostavnošću. Moje skamenjene usne seotvoriše.’’Džejmiju trebaju pravi lekovi. Oni koje imaju duše. Moramo mu donetite.’’ Doca se namršti na mene.’’Ne znamo čak ni šta te stvari rade, kako deluju.’’’’Zar je bitno?’’ Nešto Melaninog besa se uvuklo i u moj glas. ’’Onizaista deluju. Oni mogu da ga spase.’’Džared je zurio u mene. Mogla sam da osetim i Ijanov pogled na sebi, iKajlov, i svih ostalih ljudi u prostoriji. Ali videla sam samo Džareda.’’Ne možemo da ih nabavimo, Lunjo,’’ reče Džeb glasom u kojem se većosećao poraz. Odustajanje. ’’Možemo da se uvučemo samo u napuštenamesta. U bolnicama uvek ima gomila tvojih. Dvadeset četiri sata dnevno.Previše očiju. Nećemo pomoći Džejmiju ni na koji način ako nas uhvate.’’’’Naravno,’’ reče Kajl grubim glasom. ’’Stonoge će drage volje da muizleče telo kada nas pronađu ovde. I učine ga jednim od njih. To smeraš?’’Okrenula sam se i prostrelila pogledom krupnog, podrugljivog čoveka.Telo mi se napelo i nagnulo napred. Ijan mi spusti ruku na rame, kao dame drži da ne skočim na njega. Mislim da ne bih načinila nikakavagresivan pokret u Kajlovom pravcu, ali možda grešim. Bila sam tolikodaleko od svog normalnog stanja.Kada sam progovorila, glas mi je bio miran, staložen.’’Mora da postoji način.’’ Džared je klimao glavom.’’Možda neko malo mesto. Puška bi bila suviše bučna, ali ako bi nas bilodovoljno da ih savladamo, mogli bismo da upotrebimo noževe.’’’’’Ne.’’’ Ruke mi klonuše pored tela, šake mi se otvoriše od šoka. ’’Ne.Nisam to mislila. Bez ubijanja...’’Niko me nije slušao. Džeb se raspravljao s Džaredom.’’Nema šanse, mali. Neko će pozvati Tragače. Čak i ako uletimo iizletimo za sekund, tako nešto bi nam navuklo veliku nevolju na vrat.Bilibismo prinuđeni da pobegnemo odatle. A oni bi nas pratili.’’’’Čekajte. Zar ne možete...’’ Još uvek me nisu slušali.’’Ni ja ne želim da mali umre, ali ne možemo rizikovari živote svih zbogjedne osobe,’’ reče Kajl. ’’Ljudi ovde umiru; dešava se. Ne možemo seprepustiti ludilu da bismo spasli jednog dečaka.’’Htela sam da ga zadavim, da ga ostavim bez vazduha da bih ućutkalanjegov mirni glas.

MIN@

355

Ja, ne Melani. Ja sam bila ta koja je htela da mu oboji lice u ljubičasto.Melani je želela isto, ali mogla sam da osetim u kojoj meri je nasilje došlodirektno od mene.’’Moramo da ga spasemo,’’ rekoh, sada glasnije. Džeb me pogleda.’’Dušice, ne možemo prosto da ušetamo tamo i pitamo ih.’’Upravo tada mi još jedna vrlo jednostavna i očigledna činjenica pade napamet.’’Vi ne možete. Ali ja mogu.’’ U sobi zavlada mrtva tišina.Ponela me je lepota plana koji mi se formirao u glavi. Njegovosavršenstvo. Pričala sam uglavnom sa sobom, i s Melani. Bila jeimpresionirana.To će upaliti. Mogli bismo da spasimo Džejmija.’’Oni nisu sumnjičavi. Nimalo. Čak i ako jesam užasan lažov, nikad nećeposumnjati da sam bilo šta namerila. Neće očekivati da čuju laži. Naravnoda neće. Ja sam jedna od njih. Učiniće sve što mogu da mi pomognu. Rećiću da sam se povredila na planinarenju ili tako nešto... i onda ću uvrebatipriliku da ostanem sama, uzeću koliko god budem mogla da sakrijem.Samo zamislite! Mogla bih da uzmem dovoljno da izlečim sve ovde.Toliko da potraje godinama. I Džejmi će biti dobro!’’Zašto se nisam toga ranije setila? Možda ne bi bilo kasno čak ni zaVoltera.Ponovo sam podigla pogled, sjajnih očiju. Plan je bio prosto savršen!Toliko savršen, toliko ispravan, meni toliko očigledan da mi je trebalačitava večnost da shvatim izraze na njihovim licima. Da Kajlov nije biotoliko jasan, možda bi mi trebalo i duže.Mržnja. Sumnja. Strah.Čak ni Džebova pokeraška faca nije bila dovoljna. Oči mu behu napete odnepoverenja.Svako lice je govorilo ne.Jesu li poludeli? Zar ne shvataju da će nam to svima pomoći? Ne verujumi. Misle da ću im naneti zlo, naneti zlo Džejmiju!’’Molim vas. To je jedini način da ga spasimo.’’’’Strpljivo je, zar ne?’’ oteza Kajl. ’’Stvorenje je čekalo povoljnu priliku,zar ne mislite?’’Ponovno sam se borila protiv želje da ga zadavim.’’Doco?’’ upitah molećivo. Nije me pogledao u oči.’’Čak i kada bi postojao način da te pustimo napolje, Lunjo... prosto nebih mogao da verujem lekovima koje ne poznajem. Džejmi je jakklinac. Njegov organizam će pobediti infekciju.’’

MIN@

356

’’Otići ćemo ponovo napolje, Lunjo,’’ promrmlja Ijan. ’’Naći ćemo nešto.Nećemo se vratiti dok ne pronađemo.’’’’To nije dovoljno.’’ Suze su mi se skupljale u očima. Okrenula sam sejedinoj osobi koja je možda bilo teško koliko i meni. ’’Džarede. Ti znaš.Ti znaš da nikad ne bih dozvolila da se išta loše desi Džejmiju. Znaš damogu to da izvedem. Molim te,’’Dugo me je gledao u oči. Onda se osvrnuo po sobi, gledajući u ostala lica.U Džeba, Docu, Kajla, Ijana, Trudi. Ispred vrata u tihu publiku, čiji izrazilica behu identični Kajlovom: Šeron, Violetu, Lusinu, Rida, Džefrija,Hita, Hajdi, Endija, Arona, Vesa, Lili, Kerol. Moji prijatelji izmešani sneprijateljima, svi s Kajlovim izrazom lica. On je zurio u sledeći red, kojija nisam mogla da vidim. Onda je pogledao dole u Džejmija. U sobi senije čulo ničije disanje.’’Ne, Lunjo,’’ reče tiho. ’’Ne.’’ Ostali uzdahnuše od olakšanja.Kolena mi popustiše. Pala sam napred i otrgla se Ijanu kada je pokušao dame podigne. Dopuzala sam do Džejmija i odgurnula Trudi laktom ustranu. Svi su posmatrali u tišini. Skinula sam oblogu s njegovog čela iponovo je natopila je istopljenim ledom. Nisam gledala u ljude čije samnapete poglede mogla da osetim na svojoj koži. Ionako nisam mogla ništada vidim. Suze su mi plivale ispred očiju.’’Džejmi, Džejmi, Džejmi,’’ kukala sam tiho. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi.’Nisam mogla ništa drugo da radim osim da plačući ponavljamnjegovo ime i iznova dodirujem ledene obloge, čekajući trenutak kadaće trebati da se zamene.Čula sam kako odlaze, u grupama. Čula sam njihove glasove, uglavnomljutite, kako nestaju u hodnicima. Mada, nisam mogla da razaberem reči.’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’Ijan je kleknuo pored mene kad se soba gotovo ispraznila.’’Znam da ne bi... ali, Lunjo, ubiće te ako pokušaš,’’prošaputa. ’’Nakononog što se desilo... u bolnici. Veruju da imaš dobar razlog da nasuništiš... kako bilo, on će biti dobro. Moraš da veruješ u to.’’Okrenula sam se od njega, i on je otišao.’’Žao mi je, mala,’’ promrmlja Džeb dok je odlazio.Džared je otišao. Nisam čula kako odlazi, ali znala sam da jeotišao. To mi se činilo ispravnim. Ne voli Džejmija kao nas dve.Dokazao je to. I neka je otišao.Doca je ostao, posmatrajući bespomoćno. Nisam gledala u njega.Dnevna svetlost je polako bledela, prelazeći u narandžasto, pa u sivo. Ledse istopio i više ga nije bilo. Džejmi je živ goreo pod mojim šakama.

MIN@

357

’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’ glas mi je sada bio grub i promukao, alinisam mogla da prestanem. ’’Džejmi, Džejmi, Džejmi...’’Sobu je preplavio mrak. Nisam mogla da vidim Džejmijevo lice. Hoće liumreti u toku noći?Jesam li videla njegovo lice, njegovo živo lice, poslednji put?Njegovo ime je sada bilo samo šapat na mojim usnama, dovoljno tih dasam mogla da čujem Docino tiho hrkanje.Prešla sam mlakom krpom preko njegovog tela ne prestajući da šapućem.Voda ga je malo hladila dok se sušila. Groznica je oslabila. Počela sam daverujem da neće umreti te noći. Ali neću moći da ga zadržim ovdezauvek. Napustiće me. Sutra. Prekosutra. Onda ću i ja umreti. Neću daživim bez Džejmija.Džejmi, Džejmi, Džejmi... stenjala je Melani.Džared nam nije verovao. Obe smo jadikovale. Pomislile smo to u istovreme.Još uvek je vladala tišina. Nisam ništa čula. Ništa me nije uzbunilo.Onda, iznenada, Doca viknu. Povik beše čudno prigušen, kao da viče ujastuk. Isprva nisam mogla da razaznam oblike u tami. Doca se čudnotresao. I delovao je previše krupno, kao da ima previše ruku. Bilo jezastrašujuće. Nagnula sam se preko Džejmijevog nepokretnog tela, da gazaštitim od onoga što se dešavalo, šta god to bilo. Nisam mogla da bežimdok on leži bespomoćan. Srce mi je divlje tuklo u grudima.Onda se mlatarajuće ruke primiriše. Doca ponovo poče da hrče, glasnije idublje nego ranije. Klonuo je na zemlju, i siluete su se razdvojile. Drugafigura se odvojila od njegove, i stajala je u tami.’’Idemo,’’ prošaputa Džared. ’’Nemamo vremena za gubljenje.’’Srce mi umalo nije eksplodiralo.Veruje nam.Skočila sam na noge, ispravljajući ukočena kolena.’’Šta si uradio Doci?’’’’Hloroform. Neće potrajati dugo.’’Okrenuh se brzo i prolih toplu vodu preko Džejmija, natapajući mu odećui dušek. Nije se pomerio. Možda će ga to rashladiti dok se Doca neprobudi.’’Prati me.’’Bila sam mu za petama. Kretali smo se bešumno, gotovo se dodirujući,gotovo trčeći, ali ne baš. Džared se držao za zidove, i ja sam činila isto.Zaustavio se kada smo došli do bašte osvetljene mesečinom. Bila jenapuštena i tiha.

MIN@

358

Jasno sam videla Džareda po prvi put. O ramenu mu je bila obešenapuška, a za pojasom je imao nož u koricama. Ispružio je ruke, i u njima sestvorilo parče tamne tkanine. Odmah sam razumela. Šapat mi izlete izusta:’’Da, stavi mi povez.’’On klimnu, i ja zažmurih dok mi je vezivao oči. Ionako bih ih držalazatvorene. Brzo je i sigurno vezao čvor. Kada je završio, zavrtela sam sebrzo u krug, jednom, dvaput...’’ Njegove ruke me zaustaviše.’’To je dovoljno,’’ reče. Onda me je jače uhvatio i podigao sa zemlje.Uzdahnula sam iznenađeno kada me je prebacio na rame. Presavila samse tu, s glavom i grudima koji su mi visili preko njegovih leđa, poredpuške. Držao me je za noge, pritisnuvši ih sebi na grudi, i već se kretao.Poskakivala sam dok je kaskao, trljajući licem o njegovu majicu prisvakom koraku. Nisam mogla da se orijentišem kojim smo putem išli;nisam se trudila da pogodim ni da razmišljam niti da osećam.Koncentrisala sam se samo na njegov kas, brojeći korake.Dvadeset, dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset tri...Osetila sam kako se nagnuo kada ga je staza povela dole pa gore. Trudilasam se da ne razmišljam o tome.Četiristo dvanaest, četiristo trinaest, četiristo petnaest...Znala sam kada smo izašli napolje. Osetila sam miris surog, čistogpustinjskog povetarca. Vazduh je bio topao, iako je moralo biti blizuponoći. Svukao me je dole i postavio me na noge.’’Tlo je ravno. Misliš li da možeš da trčiš vezanih očiju?’’’’Mogu.’’Čvrsto me je uhvatio za lakat jednom rukom i prešao u trk, namećući jaktempo. Nije bilo lako. Uhvatio me je nebrojeno puta pre nego što ćupasti. Počela sam da se navikavam posle nekog vremena, i bolje samodržavala ravnotežu preko sićušnih rupa i izbočina. Trčali smo dok obojenismo ostali bez daha.’’Ako... uspemo da stignemo... do džipa... bićemo... na sigurnom.’’Džip? Osetila sam kako me preplavljuje čudan talas nostalgije. Mel nijevidela taj džip još od prve etape onog katastrofalnog puta do Čikaga, nijeznala da je još čitav.’’A ako... ne uspemo?’’ upitah.’’Ako nas uhvate... tebe će ubiti. Ijan je... u pravu... oko toga.’’Pokušala sam brže da potrčim. Ne da bih spasila sopstveni život već zbogtoga što sam bila jedina koja može da spasi Džejmijev. Ponovo sam sespotakla.’’Skinuću ti... povez. Bićeš... brža.’’

MIN@

359

’’Siguran si?’’’’Ne gledaj... okolo. U redu?’’’’Obećavam.’’On povuče čvor na mom potiljku. Kada mi je tkanina spala s očiju, držalasam pogled samo na tlu ispred svojih stopala.Razlika je bila velika. Mesečina je bila sjajna, a pesak veoma gladak ibled. Džared mi je pustio ruku i ubrzao. Sada sam lako mogla da održimkorak. Trčanje na duge staze bilo je poznato mom telu. Pronašla samtempo koji mi je najviše odgovarao. Nešto više od kilometar i po za šestminuta, po slobodnoj proceni. Nisam mogla da održim taj tempo zauvek,ali bila sam voljna da spadnem s nogu pokušavajući.’’Čuješ... li išta?’’ upita.Oslušnula sam. Samo dva para nogu koji trče po pesku.’’Ne.’’ On zastenja u znak odobravanja.Pretpostavljam da je zbog toga ukrao pušku. Nisu mogli da nas zaustaveiz daljine bez nje prilikom povratka.Potrajalo je još oko sat vremena. Tada sam usporila, kao i on. Usta su mivapila za vodom. Ni u jednom trenutku nisam dizala pogled s tla, pa me jeuplašio kada mi je pokrio oči šakom. Spotakla sam se, a on nas je usporiodo koraka.’’Sad smo sigurni. Tu je, napred...’’Nije mi skidao šaku s očiju, vukući me napred. Čula sam kako naši koraciodjekuju o nešto. Pustinja ovde nije bila tako ravna.’’Ulazi.’’Njegova šaka nestade.Bilo je gotovo jednako mračno kao kada mi je pokrivao oči. Još jednapećina. Nije bila duboka. Ako bih se okrenula, mogla bih da vidim šta senalazi van nje. Nisam se okrenula. Džip je bio parkiran ka unutra, kapomrčini. Izgledao je baš onako kako sam ga se sećala, to vozilo kojenikad nisam videla. Preskočila sam vrata i smestila se u sedište.Džared je već bio u svom. Nagnuo se ka meni i ponovo mi stavio povez.Nisam se mrdala, da bih mu olakšala.Zvuk motora me je preplašio. Delovao je previše opasno. Ima tolikomnogo ljudi koji ne smeju sada da nas nađu. Pošli smo malo u rikverc, aonda me je vetar šibao po licu. Iz džipa je dolazio neki čudan zvuk, neštošto se nije uklapalo u Melanina sećanja.’’Idemo u Tuson,’’ reče mi. ’’Nikad nismo pljačkali tamo, preblizu je. Alinemamo vremena ni za šta drugo. Znam gde se nalazi jedna mala bolnica,nije previše duboko na teritoriji grada.’’’’Nije valjda Sent Meri.’’ On začu uznemirenost u mom glasu.

MIN@

360

’’Nije, zašto?’’’’Znam nekog tamo.’’ Ućuta na minut.’’Hoće li te prepoznati?’’’’Neće. Niko mi neće poznati lice. Mi nemamo... poternice. Ne kao što stevi imali.’’’’Dobro.’’Ah sada me jeste naterao da se zamislim, o svom izgledu, prenegošto sam stigla da verbalizujem svoju zabrinutost, on me je uhvatio zašaku i sklopio mi prste oko nečeg veoma malog.’’Drži to kod sebe.’’’’Šta je to?’’’’Ako pogode da si... s nama, ako budu hteli da... stave nekog drugog uMelanino telo, stavi to u usta i jako zagrizi.’’’’Otrov?’’’’Da.’’Razmislila sam o tome na trenutak. Onda sam se nasmejala; nisam moglada se suzdržim. Živci su mi bili popustili od brige.’’Ne šalim se, Lunjo,’’ reče ljutito. ’’Ako nisi u stanju to da uradiš, ondaću morati da te vratim nazad.’’Ne, ne, jesam.’’ Pokušala sam da se saberem. ’’Znam da jesam. Zato sesmejem.’’ Glas mu beše grub.’’Ne shvatam šalu.’’’’Zar ne razumeš? Nikad nisam mogla to da uradim za milione jedinkisvoje vrste. Ni za sopstvenu... decu. Uvek sam se previše plašila daumrem taj poslednji put. Ali mogu to da uradim za jedno dete s drugogsveta.’’ Nasmejala sam se ponovo. ’’To nema nikakvog smisla. Mada, nebrini. Mogu da umrem da bih zaštitila Džejmija.’’’’Verujem ti da ćeš uraditi upravo to.’’Zaćutali smo za trenutak, a onda sam se setila kako izgledam.’’Džarede, ne izgledam kako treba. Da bih ušetala u bolnicu.’’’’Imamo bolju odeću sakrivenu u... manje upadljivim vozilima. Sadidemo tamo. Još otprilike pet minuta.’’Nisam na to mislila, ali bio je u pravu. Ova odeća nikako nije odgovarala.Ostavila sam priču o drugim stvarima za kasnije. Prvo sam morala davidim kako izgledam. Džip se zaustavio, i on mi je skinuo povez.’’Ne moraš da gledaš u zemlju,’’ reče mi kada sam automatski oborilapogled. ’’Ovde nema ničega što bi nas odalo. Samo za slučaj da ovomesto nekad bude otkriveno.’’Nije bila u pitanju pećina. Već odronjena litica. Nekoliko velikih stenapažljivo je iskopano na promućuran način, i ostavljena su mračna

MIN@

361

udubljenja ispod njih, tako da niko ne bi posumnjao da u njima imaičegaosim zemlje i sitnijeg kamenja.Džip je već bio uglavljen na uskom prostoru. Bila sam toliko blizu steneda sam morala da se popnem preko zadnjeg dela džipa da bih izašla.Nešto čudno je bilo prikačeno za zadnji branik, lanci i dva veoma starakomada cirade, sva iskrzana i iscepana.’’Ovamo,’’ reče Džared, i povede me ka mračnoj pukotini, samo malonižoj od njega. Sklonio je u stranu jednu prašnjavu ciradu boje zemlje ipočeo da prekopava po gomili koja se krila iza nje. Izvadio je jednumajicu kratkih rukava, meku i čistu, s još uvek prikačenom cenom.Otkinuo ju je i dobacio mi majicu. Onda je kopao dok nije našao par okervojničkih pantalona. Proverio je veličinu pa mi je i njih dobacio.’’Obuci ih.’’Oklevala sam za trenutak dok je on čekao, pitajući se u čemu je problem.Pocrvenela sam i okrenula mu leđa. Svukla sam svoju pohabanu košuljupreko glave i obukla majicu brzo koliko su mi moji nespretni prsti toomogućavali. Čuh kako pročišćava grlo.’’Oh. Ja ću, ovaj, otići po auto.’’ Njegovi koraci se udaljiše.Svukla sam svoj poderani skraćeni donji deo trenerke i obukla novepantalone. Patike su mi bile u lošem stanju, ali nisu se toliko primećivale.Osim toga, nije uvek lako naći udobnu obuću.Mogla bih da se pravim da sam vezana baš za ovaj par.Još jedan motor ožive, tiši od džipovog. Okrenula sam se i ugledala jedanskroman, posve običan sedan kako izlazi iz duboke senke ispod jednestene. Džared izađe napolje i pričvrsti lancima pocepane cirade sa džipana zadrinji branik ovog auta. Zatim ih spusti dole gde sam stajala i kadavideh kako teške cirade brišu tragove guma u prašini, shvatila samnjihovu namenu.Džared se nagnuo preko sedišta da otvori suvozačka vrata. Na sedištu senalazio jedan ranac. Ležao je spljošten, prazan. Klimnuh sebi. Da, to mitreba.’’Idemo.’’’’Sačekaj,’’ rekoh.Čučnula sam da se pogledam u bočni retrovizor.Ne valja. Prebacila sam kosu koja mi je dopirala do brade preko obraza,ali to nije bilo dovoljno. Dodirnuh se po obrazu, i ugrizoh se za usnu.’’Džarede. Ne mogu da uđem tamo s ovakvim licem,’’ pokazah na dugi,krivudavi ožiljak na koži.’’Molim?’’ upita nestrpljivo.

MIN@

362

’’Nijedna duša ne bi imala ovakav ožiljak. Zalečili bi ga. Pitaće se gdesam bila. Postavljaće pitanja.’’Oči mu se raširiše, zatim suziše.’’Možda je trebalo da se setiš toga pre nego što sam te prokrijumčarionapolje. Ako se sada vratimo, misliće da je sve bila varka da bi ti saznalagde je izlaz.’’’’Ne vraćamo se bez leka za Džejmija.’’Glas mi je bio grublji od njegovog. Njegov postade jednako grub.’’Šta onda predlažeš da uradimo, Lunjo?’’’’Trebaće mi kamen.’’ Uzdahnuh. ’’Moraćeš da me udariš.’’

44.ISCELJENJE

’’Lunjo...’’’’Nemamo vremena. Uradila bih to sama, ali ne mogu da potrefim dobarugao. Nema drugog načina.’’’’Nisam siguran da mogu... to da uradim.’’’’Čak ni za Džejmija?’’ Prislonila sam zdravu stranu lica što sam jačemogla uz naslon za glavu suvozačkog sedišta i zažmurila.Džared je držao grub kamen veličine pesnice koji sam pronašla.Ocenjivao je njegovu težinu u ruci čitavih pet minuta.’’Samo treba da mi skineš prvih nekoliko slojeva kože. Samo da sakrijeožiljak, to je sve. Ajde, Džarede, moramo da požurimo. Džejmi...’’Reci mu da sam rekla da odmah to uradi. I neka bude jako.’’Melani kaže da odmah to uradiš. I da se postaraš da bude jako. Iz prve.’’Tišina.’’Hajde, Džarede!’’On duboko udahnu. Osetila sam nalet vazduha i zažmurila još jače.Čuo se zvuk gnječenja i tup udar, to beše prvo što sam primetila, a kada ješok od udarca minuo, onda sam to i osetila.’’Uuuh’’ zastenjala sam. Nisam htela ni da se oglasim. Znala sam da ćemu zbog toga biti teže. Ali toliko toga s ovim telom nije bilo podkontrolom volje. Suze su mi navreše na oči, i počela sam da kašljem dabih ugušila jecaj. U glavi mi je zvonilo.’’Lunjo? Mel? Žao mi je!’’On nas zagrli i privuče sebi na grudi.’’Dobro je,’’ zacvilela sam. ’’Dobro smo. Jesi skinuo sve?’’Dodirnu mi bradu i okrete mi glavu.’’Ahh,’’ procedi, zgađen. ’’Odrao sam ti polovinu lica. Tako mi žao.’’

MIN@

363

’’Ne, to je dobro. To je dobro. Idemo.’’’’Dabome.’’ Glas mu je još uvek bio tih, ali naslonio me je nazad nasedište, pažljivo me namestio, i kola zabrundaše pod nama.Ledeno hladan vazduh mi je duvao u lice, ošamućujući me, ujedajući meza obraz. Zaboravila sam taj osećaj hladnog vazduha.Otvorila sam oči. Vozili smo se jednom ravnom vododerinom, previšeravnom, pažljivo uređenom da takva bude. Vijugala je napred, uvijajućioko žbunja. Nisam mogla da vidim previše u daljinu. Spustila sam vizir iotvorila ogledalo. Na mesečini prošaranoj senkama, lice mi je bilo crno ibelo. Crno preko cele desne strane, slivajući mi se niz bradu, kapljućipreko vrata, natapajući okovratnik moje nove, čiste majice.Želudac mi se uzjogunio.’’Dobro obavljeno,’’ šapnuh.’’Koliko te boli?’’’’Ne mnogo,’’ slagah. ’’Kako bilo, neće boleti još dugo. Koliko ima doTusona?’’U tom trenutku smo stigli do asfalta. Čudno kako mi je od tog prizora srcezakucalo brže od panike. Džared je stao, ostavljajući auto skriven užbunju. Izašao je, skinuo cirade i lance s branika i ubacio ih uprtljažnik. Vratio se u kola i krenuo polako napred, pažljivoproveravajući da li je autoput prazan. Posegnuo je za prekidačem zasvetla.’’Čekaj,’’ šapnuh. Nisam mogla glasnije da govorim. Osećala sam se takoizloženo ovde. ’’Pusti mene da vozim.’’ On me pogleda. ’’Ne sme daizgleda kao da sam hodala do bolnice ovakva. Biće previše pitanja.Moram ja da vozim. Ti se sakrij pozadi i govori mi kuda da idem. Možešli da se sakriješ ispod nečega?’’’’U redu,’’ reče on polako. Ubacio je kola u rikverc i vratio ih u gušćežbunje. ’’U redu. Sakriću se. Ali ako nas odvedeš nekud gde ti nisamrekao da ideš...’’Oh! Melani je zabolela njegova sumnja, kao i mene. Glas mi je bio miran.’’Upucaj me.’’Nije odgovorio. Izašao je, ostavljajući motor upaljen. Prebacila sam sepreko držača za čaše na njegovo sedište. Čuh kako se prtljažnik zatvara.Džared uđe na zadnje sedište, s debelim kariranim ćebetom pod miškom.’’Skreno desno kad izađeš na put,’’ reče.Kola su bila automatik, ali prošlo je mnogo vremena, i ja nisam bilasigurna za volanom. Pažljivo sam krenula napred, zadovoljna što samotkrila da se sećam kako se vozi. Autoput je još uvek bio prazan.

MIN@

364

Uključila sam se na put, i srce mi je ponovo odreagovalo na otvoreniprostor.’’Farovi,’’ reče Džared. Glas mu je dopirao iz dubine sedišta.Tražila sam dok nisam pronašla prekidač, i upalila farove. Delovali suužasno svetlo.Nismo bili daleko od Tusona, mogla sam da razaznam žuti odsjaj odsvetala na nebu. Svetala grada ispred nas.’’Mogla bi da voziš malo brže.’’’’Vozim tačno propisanom brzinom,’’ pobunih se. On ućuta na sekund..’’Duše ne prekoračuju brzinu?’’Nasmejala sam se. Taj smeh je bio pomalo histeričan.’’Poštujemo sve propise, uključujući saobraćajne.’’Svetla postaše više do odsjaja, pretvorila su se pojedinačne tačke svetla.Zeleni znaci me obavestiše o opcijama za isključenje s autoputa.’’Skreni na Ina roud.’’Sledila sam njegova uputstva. Govorio je tiho, mada, s obzirom na to dasmo bili zatvoreni u ovako malom prostoru, kao da smo oboje vikali. Biloje teško obresti se u ovom nepoznatom gradu. Videti kuće i stanove iradnje sa svetlećim znacima. Znati da si opkoljen, brojčano nadjačan.Zamislila sam kako je Džaredu. Glas mu je bio neverovatno miran. Ali onje ovo već radio, mnogo puta.Sada je bilo i drugih kola na putu. Kad god bi mi njihovi farovi osvetilivetrobran, trgla bih se od straha.Nemoj sad da se pogubiš, Lunjo. Moraš biti jaka zbog Džejmija. Ovo nećeupaliti ako ne budeš mogla to da izvedeš.Mogu. Mogu ja to.Koncentrisala sam se na Džejmija, i ruke mi se umiriše na volanu.Džared me je upravljao uglavnom kroz uspavani deo grada. Isceliteljskaambulanta bila je jedno vrlo malo mesto. Ranije je sigurno služila kaomedicinska zgrada, s lekarskim ordinaci jama, nije bila prava bolnica.Svetla su gorela na većini prozora i u staklenom prizemlju. Videla samjednu ženu na recepciji. Nije se osvrnula na moje farove. Parkirala samauto u najmračnijem uglu parkinga.Provukla sam ruke kroz kaiševe na rancu. Nije bio nov, ali bio je udobrom stanju. Savršeno. Trebalo je da uradim samo još jednu stvar.’’Brzo, daj mi nož.’’’’Lunjo... znam da voliš Džejmija, ali stvarno mislim da ne bi mogla da gaupotrebiš. Nisi borac.’’’’Ne za njih, Džarede. Treba mi rana.’’ On zinu.’’Već imaš ranu. To je dovoljno!’’

MIN@

365

’’Treba mi jedna kao Džejmijeva. Ne znam dovoljno o isceljivanju.Moram da vidim šta tačno treba da radim. Već bih to uradila, ali nisambila sigurna da ću biti u stanju da vozim.’’’’Ne. Nećemo ponovo.’’’’Daj mi ga odmah. Neko će primetiti ako uskoro ne uđem unutra.’’Džared brzo razmisli o tome. On je bio najbolji, kao što je Džeb biorekao, zato što je mogao da uvidi šta mora biti učinjeno, i da to učini brzo.Čuh čelični zvuk noža kako izlazi iz korica.’’Budi veoma pažljiva. Nemoj previše duboko.’’’’Hoćeš ti?’’ On oštro udahnu.’’Ne.’’’’Dobro.’’Uzela sam taj ružni nož. Imao je tešku dršku i bio je veoma oštar;završavao se simetričnim tankim vrhom. Nisam dozvolila sebi darazmišljam o tome. Nisam želela sebi da pružim priliku da budemkukavica.U ruku, ne u nogu, zastala sam samo koliko da odlučim o tome. Kolena sumi bila puna ožiljaka. Nisam želela da moram i to da krijem.Ispružila sam levu ruku; ruka mi se tresla. Prislonila sam je uz vrata iokrenula glavu tako da mogu da zagrizem naslon. Držala sam drškunoža nezgrapno ali čvrsto u desnoj ruci. Prislonila sam vrh na kožupodlaktice da ne bih promašila. Onda sam zažmurila. Džared je preglasnodisao. Morala sam da budem brza ili bi me on zaustavio.Samo zamisli da zarivaš lopatu u zemlju, rekoh sebi.Zarila sam nož u podlakticu. Naslon za glavu je prigušio moj vrisak, aliipak je bio preglasan. Nož mi ispade iz ruke, istrgnuvši se mučno izmišića i zaklopara po podu.’’Lunjo!’’ uzdahnu Džared.Nisam odmah mogla da odgovorim. Trudila sam se da potisnem drugevriske koje sam osetila da nadolaze. Bila sam u pravu što nisam uradilaovo pre vožnje.’’Daj da vidim!’’’’Ostani tu,’’ zastenjah. ’’Ne mrdaj.’’Čula sam kako ćebe šuška iza mene uprkos mom upozorenju. Privuklasam levu ruku uz telo i otvorila vrata desnom. Džaredova ruka mi očešaleđa dok ja napola ispadoh kroz vrata. Nije hteo da me zadrži. Hteo je dame uteši.’’Odmah se vraćam,’’ procedih, pa šutnuh vrata za sobom., Posrtala sampreko parkinga, boreći se s mukom i panikom.

MIN@

366

Imala sam utisak da se međusobno isključuju, jedno je sprečavalo onodrugo da preuzme kontrolu nad mojim telom. Bol nije bio previše jak ili,bolje reći, više ga nisam toliko osećala. Padala sam u šok. Previše vrstabola, previše blizu jedan drugom. Topla tečnost mi se slivala niz prste ikapala na pločnik. Pitala sam se mogu li da pomerim te prste. Bojala samse da probam.Žena na recepciji, sredovečna, crne kože boje čokolade sa par srebrnih nitiu crnoj kosi, skoči na noge kada sam proletela kroz automatska vrata.’’Oh, ne! Oh, za ime sveta!’’ Ona zgrabi mikrofon, i njene sledeće rečiodjeknuše s plafona, pojačane. ’’Iscelitelju Plete! Porrebni ste narecepciji! Ovo je hitan slučaj!’’’’Ne.’’ Trudila sam se da pričam smireno, ali ljuljala sam se u mestu.’’Dobro sam. Samo nesreća.’’Ona spusti mikrofon, obiđe oko pulta i pođe brzo k meni. Uhvatila me jeoko struka.’’Oh, dušo, šta ti se desilo?’’’’Tako sam trapava,’’ promrljah. - Pešačila sam... i pala niz padinu. Pralasam... suđe posle večere. Nož mi je bio u ruci...’’Moje oklevanje joj se činilo kao deo šoka. Nije me gledala s podozrenjemniti s podsmehom, kao što je Ijan ponekad činio kad sam lagala. Samo sazabrinutošću.’’Jadna dušice! Kako se zoveš?’’’’Stakleni Vrhovi, rekoh joj, posluživši se generičkim imenom jednogčlana krda iz vremena koje sam provela s Medvedima.’’U redu, Stakleni Vrhovi. Evo ga Iscelitelj. Bićeš dobro za tili čas.’’Sada uopšte nisam bila uspaničena. Ljubazna žena me je tapšala poleđima. Tako nežno, brižno. Nikada me ne bi povredila.Iscelitelj je bila mlada žena. Njena kosa, koža i oči behu slične nijansesvetlosmeđe boje. To joj je davalo neobičan izgled, monohromatski.Nosila je rukavice u boji kože koje su samo pojačavale taj utisak.’’Dobro veče.’’ reče ona. ’’Ja sam Iscelitelj Plete Vatru. Odmah ću vampomoći. Šta se desilo?’’Prepričavala sam priču dok su me dve žene vodile niz jedan hodnik, zatimkroz prva vrata na koja smo naišli. Stavile su me da legnem na sto spapirnatom posteljinom. Soba mi je bila poznata. Bila sam na samojednom ovakvom mestu, ali Melani je imala pregršt sećanja na takvamesta iz detinjstva. Kratak red dvostrukih ormarića, lavabo za pranjeruku, svetli, čisti beli zidovi...’’Prvo ono najvažnije,’’ reče Plete Vatru razdragano. Otvorila je ormarić.Trudila sam se da se koncentrišem na ono što ću videti, znajući koliko je

MIN@

367

to važno. Ormarić je bio pun redova i redova naslaganih belih cilindara.Dohvatila je jedan nasumice; znala je šta joj treba. Na maloj posudi jestajao natpis, ali nisam mogla da ga pročitam.’’Malo nema bola bi trebalo da pomogne, zar ne?’’Ponovo sam ugledala natpis dok je ona odvrtala poklopac. Dve kratkereči. Nema bola? je li to pisalo?’’Otvori usta, Stakleni Vrhovi.’’Poslušala sam. Uzela je mali tanak listić, izgledao je kao papirnamaramica. stavila mi ga na jezik. Odmah se rastvorio. Bio je bezukusan.Automatski sam progutala.’’Bolje?’’ upita Iscelitelj.I jeste bilo. Već. U glavi mi se razbistrilo, mogla sam da se koncentrišembez poteškoća. Bol se istopio zajedno s tim listićem. Nestao je. Trepnulasam, zabezeknuta.’’Da.’’’’Znam da se sada osećaš dobro, ali molim te, nemoj da mrdaš. Povrede tijoš nisu zalečene.’’’’Naravno.’’’’Plavetnilo, možeš li nam doneti malo vode? Usta joj deluju suva.’’’’Odmah, Iscelitelju Plete. Starija žena izađe iz prostorije.’’Iscelitelj se okrenu nazad ka ormarićima, otvorivši drugi ovog puta. I tajje bio pun belih bočica.’’Evo ga.’’ Uze jednu s vrha gomile, pa još jednu s druge strane.Gotovo kao da se trudi da mi pomogne da ispunim zadatak, navodila jeimena dok ih je tražila.’’Očisti, iznutra i spolja... Isceli... Zatvori... a gde je... ah, Glatko. Neželimo ožiljak na tom lepom licu, zar ne?’’’’Ah... ne.’’’’Ne brini. Bićeš ponovo savršena.’’’’Hvala vam.’’’’Nema na čemu.’’Nagnula se iznad mene s još jednom cilindričnom bočicom. Vrh ove jespao uz jedno pop, a ispod se nalazio raspršivač. Prvo mi je naprskalapodlakticu, oblažući ranu prozirnom maglom bez mirisa.’’Isceljenje mora da je zanimanje koje ispunjava.’’ Glas mi je zvučao baškako treba. Zainteresovano, ali ne previše. ’’Nisam bila u Isceliteljskojambulanti još od ubacivanja. Ovo je vrlo zanimljivo.’’’’Da, sviđa mi se.’’ Poče da mi prska sprej po licu.’’Šta radite sada?’’

MIN@

368

Ona se nasmeši. Pretpostavljam da nisam bila prva radoznala duša.’’Ovo je Očisti. Postaraće se da nijedno strano telo ne ostane u rani. Onoubija mikrobe koji bi mogli da inficiraju ranu.’’Očisti ponovih sebi.’’I Očisti Iznutra, samo za slučaj da ti se nešto uvuklo u organizam.Udahni ovo, molim te.’’Držala je drugačiji beli cilindar u ruci, tanju bočicu s pumpicom, umesto sraspršivačem. Prsnula je oblak magle u vazduh iznad mog lica. Udahnulasam. Magla je imala ukus mente.’’A ovo je Isceli,’’ nastavi Plete Vatru, odvrćući poklopac sa sledećebočice, otkrivajući malecno crevo na vrhu. ’’On pomaže tkivima da sespoje, da izrastu kako treba.’’Nakapala je malo prozirne tečnosti u široku posekotinu na mojojruci,zatim pritisnu oštricu i ranu zajedno. Osetila sam njen dodir, ali ne ibol.’’Zatvoriću ovo pre nego što nastavim dalje.’’ Ona otvori još jednubočicu, plastičnu tubu, i istisnu malo gustog, prozirnog gela na svoj prst.’’Kao lepak,’’ reče mi. ’’On drži tkiva spojenim i omogućava prethodnomleku da odradi svoje.’’ Premaza ga preko moje ruke jednim hitrimpokretom. ’’U redu je, sad možeš da je pomeraš. Ruka ti je zdrava.’’Podigla sam je da pogledam. Ispod sjajnog gela nazirala se jedna bledaružičasta linija. Krv mi je još bila vlažna na ruci, ali više nije imala odakleda ističe. Dok sam posmatrala, Iscelitelj mi očisti kožu jednim brzimpokretom vlažnog peškira.’’Okreni lice na ovu stranu, molim te. Hmm, mora da si baš nezgodnoudarila u to kamenje. Koji nered.’’’’Da. Bio je to težak pad.’’’’Pa, hvala nebesima što si bila u stanju da se sama dovezeš ovde.’’Nakapala je Isceli na moj obraz, razmazujući ga vrhovima prstiju.’’Ah, volim da gledam kako deluje, Već izgleda mnogo bolje. Dobro...oko ivica.’’ Nasmešila se za sebe. ’’Možda još jedan sloj. Hoću da se ovone vidi.’’ Radila je još minut. ’’Veoma lepo.’’’’Evo vode,’’ reče starija žena dok je ulazila na vrata.’’Hvala vam, Plavetnilo.’’’’Recite ako vam bude trebalo još nešto. Biću ispred.’’’’Hvala.’’Plavetnilo ode. Pitala sam se da li je s Planete Cveća. Plavi Cvetovi suretki, možda je prema tome izabrala sebi ime.’’Sada možeš da sedneš. Kako se osećaš?’’Pridigoh se.

MIN@

369

’’Savršeno.’’ To beše istina. Već dugo se nisam osećala tako zdravo.Nagli prelazak s bola na lagodnost samo je pojačao taj osećaj.’’Tako i treba da bude. Dobro, daj da pospem malo Glatkog.’’ Odvrnupoklopac poslednje bočice i istrese svetlucavi prašak u šaku. Nanese miga na obraz, zatim još malo na ruku.’’Ostaće ti mala linija na ruci,’’ reče pokajnički. ’’Kao na vratu. Dubokarana...’’ slegnu ramenima. Mahinalno mi je sklonila kosu s vrata iosmotrila ožiljak. ’’Ovo je lepo urađeno. Ko je bio tvoj Iscelitelj?’’’’Mmm... Licem Ka Suncu’’ rekoh, posluživši se imenom jednom odmojih bivših studenata. Bila sam u Eureci, u Montani. Nisam volela zimu.Preselila sam se na jug.’’Toliko laži. Osetih kako mi se želudac uvrće od strepnje.’’Ja sam počela u Mejnu, reče ona, ne primećujući ništa čudno u momglasu. Čistila mi je krv s vrata dok je pričala.’’I za mene je bilo previše hladno. Koji je tvoj Poziv?’’’’Mmm... služim hranu. U jednom meksičkom restoranu u... Feniksu.Volim začinjeno.’’’’I ja.’’ Nije me gledala čudno. Sada mi je brisala obraz.’’Vrlo lepo. Nemoj da brineš, Stakleni Vrhovi. Lice ti izgleda sjajno.’’’’Hvala ti, Iscelitelju.’’’’Nema na čemu. Hoćeš malo vode?’’’’Da, molim.’’ Trudila sam se da se suzdržim. Ne bi bilo dobro daispraznim čašu naiskap, kao što sam želela. Mada, nisam mogla dasprečim sebe da ne popijem sve. Bila je previše ukusna.’’Hoćeš još?’’’’Ja... da, to bi bilo lepo. Hvala.’’’’Odmah se vraćam.’’Onog trenutka kad je izašla, skočila sam sa dušeka. Papir zašuška, i ja sesledih u mestu. Nije pojurila nazad. Imala sam samo sekunde naraspolaganju. Plavetnilu je trebalo nekoliko minuta da donese vodu.Možda će i Iscelitelju trebati toliko dugo. Možda je hladna, čista vodadosta udaljena od ove sobe. Možda.Strgla sam ranac s ramena i razvezala učkur. Počela sam od drugogormarića. Tu je stajao naslagan stub Isceli. Dograbila sam ceo stub ipustila ga da tiho zaklopara po dnu ranca.Šta ću reći ako me uhvati? Kakvu bih laž mogla da izreknem?Zatim sam uzela dve vrste leka Očisti, iz prvog ormarića. Iza prvih redovalekova nalazio se drugi, pa sam uzela i pola od toga. Zatim Nema Bola,oba reda toga. Taman sam htela da se vratim da uzmem Zatvori, kad minatpis na sledeća dva reda bočica privuče pažnju.

MIN@

370

Rashladi. Protiv groznice? Nije bilo uputstva, samo etiketa. Uzela samceo red. Ništa od ovoga neće naškoditi ljudskom telu. U to sam bilasigurna. Uzela sam sav Isceli i dve bočice Glatkog. Nisam mogla više daiskušavam sreću. Tiho sam zatvorila ormariće i provukla ruke krozkaiševe na rancu. Naslonila sam se na dušek, koji je ponovo zašuškao.Trudila sam se da izgledam opušteno. Nije se vratila.Pogledala sam na sat. Prošao je jedan minut. Koliko je daleko ta voda?Dva minuta. Tri minuta.Jesu li moje laži bile roliko očigledne njoj koliko i meni? Znoj poče da miizbija po čelu. Brzo sam ga obrisala.Šta ako dovede nekog Tragača sa sobom?Pomislila sam na malu pilulu u svom džepu, i ruke počeše da mi se tresu.Mada, mogla bih to da uradim. Za Džejmija.Onda sam začula tihe korake, dva para, kako se približavaju hodnikom.

45.USPEH

Iscelitelj Plete Vatru i Plavetnilo uđoše zajedno na vrata. Iscelitelj mipruži veliku čašu vode. Nije bila hladna kao prva, sada su moji prsti bilihladni od straha. Tamnoputa žena mi je takođe donela nešto. Pružila mi jepljosnat četvorougaoni predmet s drškom.’’Mislila sam da ćeš hteti da vidiš’’ reče Plete Vatru s toplim osmehom.Tenzija nestade iz mene. Nije bilo sumnje niti straha. Samo jošljubaznosti duša koje su svoje živote posvetile isceljivanju.Plavetnilo mi je dala ogledalo.Podigla sam ga i pokušala da prigušim uzdah iznenađenja.Lice mi je izgledalo onako kako sam ga se sećala iz San Dijega. Lice kojesam onda uzimala zdravo za gotovo. Koža na desnoj jagodici bila jeglatka, boje breskve. Kada sam se zagledala, pametna sam da je samomalo svetlija i ruiičastija od potamnele kože na drugom obrazu.To je bilo lice koje je pripadalo Lutalici, duši. Pripadalo je ovde, ovomcivilizovanom mestu gde nema nasilja ni užasa. Shvatila sam zašto je takolako lagati ova dobra bića. Zato što se u priči s njima osećam kao nasvome, zato što razumem njihovu komunikaciju i njihova pravila. Te lažibi mogle... trebalo bi da budu istinite. Trebalo bi da se bavim nekimPozivom negde, bilo da predajem na univerzitetu ili da služim hranu urestoranu. Da živim mirnim, lagodnim životom, doprinoseći opštemdobru.

MIN@

371

’’Šta misliš?’’ upita Iscelitelj.’’Izgledam savršeno. Hvala vam.’’’’Bilo mi je zadovoljstvo da te iscelim.’’Ponovo sam se pogledala u ogledalo, uočavajući ne tako savršene detalje.Kosa mi je bila zapuštena, prljava, s krajevima nejednake dužine. Nijeimala sjaj, domaći sapun i slaba ishrana učinili su svoje. Iako mi jeIscelitelj očistila krv s vrata, on je još uvek bio umrljan ljubičastomprašinom.’’Mislim da je vreme da završim s kampovanjem. Moram da se sredim,’’promrmljah.’’Da li često kampuješ?’’’’Kad god imam slobodnog vremena, u skorije vreme. Ja... kao da nemogu da se odvojim od pustinje.’’’’Mora da si hrabra. Meni je grad mnogo ugodniji.’’Nisam hrabra samo drugačija.U ogledalu, oči su mi bile prepoznatljive boje lešnika. Tamnosive porubovima, s krugom mahovina-zelene, i još jednim krugom karamel-smeđe, oko zenica. Ispod svega, slabašni odsjaj srebra koje reflektujesvetlost, pojačavajući je.Džejmi? upita Mel panično, počevši da oseća nervozu. Bilo mi je previšeugodno ovde. Mogla je da vidi logiku drugog puta koji se pružao predamnom, i to ju je plašilo.Znam ko sam, rekoh joj.Trepnula sam, i opet pogledala u prijateljska lica pored sebe.’’Hvala vam,’’ rekoh ponovo Iscelitelju. ’’Mislim da je bolje da krenem.’’’’Veoma je kasno. Možeš da spavaš ovde, ako želiš.’’’’Nisam umorna. Osećam se... savršeno.’’Iscelitelj se nasmeši.’’Nema Bola ima takvo dejstvo.’’Plavetnilo me je ispratila do recepcije. Stavila mi je ruku na rame kad samkrenula da izađem na vrata. Srce mi je brže zakucalo. Da li je primetila daje moj ranac, ranije prazan, sada dupke pun?’’Budi pažljivija, draga,’’ reče, i pomilova me po ruci.’’Hoću. Više neću pešačiti u prirodi po mraku.’’ Nasmešila se i vratila zapult.Održavala sam ravnomeran korak dok sam hodala preko parkinga.Imala sam želju da potrčim. Šta ako Iscelitelj pogleda u svoje ormariće?Koliko će proći pre nego što shvati da su poluprazni?Kola su još bila tu, u mračnom uglu između dve ulične svetiljke. Delovalasu prazno. Disanje mi postade brzo i neujednačeno. Naravno da treba da

MIN@

372

deluju prazno. U tome je cela poenta. Ali pluća mi se nisu smirila doknisam mogla da nazrem neodređeni obris ispod ćebeta na zadnjem sedištu.Otvorila sam vrata i stavila ranac na suvozačko sedište ,smestio setu s ohrabrujućim zvečanjem, pa sam ušla i zatvorila vrata. Nije bilorazloga da ih zaključavam; oduprla sam se tom porivu.’’Jesi li dobro?’’ prošaputa Džared čim se vrata zatvoriše. Glas mi je bionapet, pun strepnje.’’Psst’’ rekoh, pomerajući usne što sam manje mogla. ’’Sačekaj.’’Odvezla sam se pored osvetljenog ulaza i odmahnula Plavetnilu.’’Stekla si nove prijatelje?’’Bili smo na mračnom putu. Niko me više nije posmatrao. Klonula sam usedištu. Ruke su mi se tresle. Mogla sam to sebi da dozvolim, sad kad jebilo gotovo. Sad kad sam uspela.’’Sve duše su prijatelji,’’ rekoh mu, normalnim glasom.’’Jesi li dobro?’’ upita ponovo.’’Isceljena sam.’’’’Daj da vidim.’’Ispružila sam levu ruku preko tela, da bi mogao da vidi sićušnu ružičastuliniju. Uzdahnuo je iznenađeno.Ćebe zašušta; seo je i provukao se kroz prostor između sedišta. Sklonio jeranac s puta, pa ga prebacio sebi u krilo, odmeravajući njegovu težinu.Pogledao me je dok smo prolazili ispod jedne ulične svetiljke i zinuo.’’Tvoje lice!’’’’I ono je isceljeno. Normalno.’’On podiže jednu ruku, držeći je u vazduhu blizu mog obraza, oklevajući.’’Je l’ boli?’’’’Naravno da ne. Kao da se ništa nije ni desilo s njim.’’Njegovi prsti pomilovaše novu kožu. Peckala je, ali to je bilo od njegovogdodira. Onda se vratio poslu.’’Jesu li posumnjali nešto. Misliš li da će pozvati Tragače?’’’’Ne. Rekla sam ti da neće posumnjati. Nisu mi čak ni očiproverili. Bila sam povređena, pa su me izlečili.’’ Slegnuh ramenima.’’Šta su ti dali?’’ upita, razvezujući učkur na rancu.’’Prave stvari za Džejmija... ako se vratimo na vreme...’’Automatski sampogledala na sat na instrument tabli, iako su sati koje je pokazivao bilibeznačajni. ’’I još toga za ubuduće. Uzela sam samo ono što samrazumela.’’’’Vratićemo se na vreme,’’ obeća on. Zagledao je bele bočice. ’’Glatko?’’’’Nije neophodno. Ali znam kako deluje, tako da...’’On klimnu, prekopavajući po rancu. Mrmljao je za sebe.

MIN@

373

’’Nema Bola? Da li deluje?’’Nasmejala sam se.’’Neverovatna stvar. Ako se ubodeš, mogla bih da ti pokažem.. Šalim se.’’’Znam.’’Zurio je u mene s izrazom koji nisam razumela. Oči su mu bilerazrogačene, kao da ga je nešto duboko iznenadilo.’’Šta je? Moja šala nije bila toliko loša.’’’’Uspela si.’’ Ton mu je bio pun čuđenja.’’Zar to nije bio plan?’’’’Jeste, ali... valjda nisam stvarno mislio da ćemo se izvući.’’’’Nisi? Zašto si onda...? Zašto si me pustio da pokušam?’’On odgovori mekim, jedva čujnim šapatom.’’Shvatio sam da je bolje umreti u tom pokušaju nego živeti bez togmalog.’’Za trenutak, grlo mi se steglo od emocija. Melani je bila previšepod utiskom da bi progovorila. U tom jednom trenutku bili smoporodica. Svi mi.Pročistila sam grlo. Nema svrhe gajiti osećanja koja se ni u šta nećeizroditi.’’Bilo je vrlo lako. Verovatno bi bilo ko od vas mogao to da izvede akobiste se ponašali prirodno. Mada, jeste mi pogledala vrat.’’ Spontano samga dotakla. ’’Tvoj ožiljak je takav da je previše očigledno da si ga samsebi napravio, ali uz pomoć lekova koje sam uzela, Doca će moći to dasredi.’’’’Sumnjam da bi iko od nas mogao da se ponaša tako prirodno.’’Klimnula sam.’’Da, meni je lako. Znam šta očekuju.’’ Nasmejala sam se kratko za sebe.’’Ja sam jedna od njih. Kad bi mi verovao, verovatno bih mogla da tinabavim bilo šta na svetu.’’Ponovo sam se nasmejala. Bilo je to samo od stresa koji je popuštao,ponašala sam se luckasto. Ali bilo mi je smešno. Da li shvata da bih zanjega uradila upravo to? Sve na svetu što bi poželeo.’’Ja ti verujem,’’ prošaputa. ’’Verujem ti svim našim životima.’’I jeste mi verovao, stavljajući na kocku svaki ljudski život. Svoj, iDžejmijev, i živote svih ostalih.’’Hvala ti,’’ šapnuh.’’Uspela si,’’ ponovi u čudu.’’Spasićemo ga.’’Džejmi će preživeti, radovala se Melani. Hvala ti, Lunjo.

MIN@

374

Učinila bih bilo šta za njih, rekoh joj, pa uzdahnuh, jer to beše suštaistina.Nakon što smo vratili cirade kada smo došli do vododerine, Džared jepreuzeo volan. Znao je put, i vozio je brže nego što bih ja. Rekao mi je daizađem pre nego što je ostavio kola u nemoguće malom skloništu ispododrona. Čekala sam da metal zacvili o stenu, ali Džared je uspeo da gauparkira. Onda smo se ponovo našli u džipu i jurili kroz noć. Džared sesmejao, trijumfalno, dok smo poskakivali preko otvorene pustinje, a vetarnosio naše glasove.’’Gde je povez za oči?’’ upitah ga.’’Zašto?’’ Pogledala sam ga. ’’Lunjo, da si htela da nas prijaviš, to bi iuradila, imala si šansu. Niko ne može da porekne da si sada jedna od nas.’Razmislila sam o tome.’’Mislim da bi neki još mogli. Osećali bi se bolje.’’’’Ti tvoji neki treba to da prevaziđu.’’Vrtela sam glavom, zamišljajući naš doček.’’Neće biti lako, vratiti se unutra. Zamisli šta sad misle. Šta očekuju..’’Nije odgovorio. Začkiljio je.’’Džarede... ako... ako ne budu hteli da nas saslušaju... ako ne budu htelida sačekaju...’’ počela sam brže da pričam, iznenada osetivši pritisak,pokušavajući da mu prenesem sve informacije pre nego što bude kasno.’’Prvo daj Džejmiju Nema Bola, stavi mu to na jezik. Onda sprej Očistiiznutra, samo mora da ga udahne. Trebaće ti Docina pomoć da bi...’’’’Hej, hej! Ti ćeš biti ta koja daje uputstva.’’’’Ali dozvoli da ti kažem kako...’’’’Ne, Lunjo. Stvari neće krenuti tim tokom. Pucaću u svakoga ko tedirne.’’’’Džarede...’’’’Nemoj da paničiš. Ciljaću nisko, a ti ćeš onda moći da iskoristiš te stvarida ih izlečiš.’’’’Ako je to šala, nije smešno.’’’’Ne šalim se, Lunjo.’’’’Gde je povez?’’ On stisnu usne. Imala sam, međutim, košulju, staru,poderanu košulju koju sam dobila od Džeba. To će gotovo jednako dobroposlužiti. ’’Ovako će im biti malo lakše da nas puste unutra’’ rekoh, doksam je presavijala u debelu traku. ’’A to znači da ćemo brže stići doDžejmija.’’ Vezala sam je preko očiju.Bilo je tiho neko vreme. Džip je poskakivao po neravnom terenu. Setilasam se ovakvih noći kada je Melani bila u njemu...

MIN@

375

’’Odvešću nas pravo do pećina. Postoji jedno mesto gde će džip bitiprilično dobro sakriven na dan ili dva. To će nam uštedeti vreme.’’Klimnuh. Vreme je sada od najveće važnosti.’’Još malo i stigli smo,’’ reče posle jednog minuta. Uzdahnu. ’’Čekajunas.’’Čula sam kako traži rukom pored mene, zatim čuh metalni zvuk kada jeizvukao pušku sa zadnjeg sedišta.’’Nemoj pucati ni u koga.’’’’Ništa ne obećavam.’’’’Stoj!’’ prodera se neko. Zvuk je odjeknuo praznom pustinjom. Džipuspori, pa stade.’’To smo samo mi,’’ reče Džared. ’’Da, da, pogledaj. Vidiš? Ja sam jošuvek ja.’’ Druga strana je oklevala. ’’Čuj... ući ću unutra da sklonim džip,u redu? Imamo lekove za Džejmija i žuri nam se. Ne zanima me šta timisliš, noćas mi nećeš stajati na putu.’’Džip krete napred. Zvuk se promenio i počeo da odjekuje kada se vozilonašlo u zaklonu.’’Dobro, Lunjo, sve je u redu. Idemo.’’Već sam imala ranac na ramenima. Pažljivo sam izašla iz džipa, neznajući gde je zid. Džared me uhvati za ruke koje su pipale u prazno.’’Ideš gore,’’ reče, i ponovo me prebaci preko ramena.Nisam bila stabilna kao prošli put. Držao me je samo jednom rukom, udrugoj mora da je držao pušku.To mi se nije sviđalo.Ali bila sam dovoljno zabrinuta da budem zahvalna na tome kada samčula kako nam se približavaju koraci u trku.’’Džarede, budalo,’’ povika Kajl. ’’Gde ti je bila pamet?’’’’Polako, Kajl’’ reče Džeb.’’Je li povređena?’’ upita Ijan ljutito.’’Sklanjajte mi se s puta,’’ reče Džared mirnim glasom. ’’Žurim. Lunja jeu savršenom stanju, ali insistirala je da joj oči budu vezane. Kako jeDžejmi?’’’’Gori,’’ reče Džeb.’’Lunja je nabavila šta nam treba.’’Sada se kretao brzo, spuštajući se naniže.’’Mogu ja da je nosim.’’ Ijan, naravno.’’Dobro joj je tu gde je.’’’’Stvarno sam dobro,’’ rekoh Ijanu, dok mi se glas kidao i od Džaredovogkoraka. Ponovo uzbrdo, ravnomernim kasom uprkos mojoj težini. Čula

MIN@

376

sam kako ostali trče s nama. Čula sam kad smo prošli kroz glavnu pećinu,ljutiti žagor se podigao oko nas, pretvarajući se u galamu.’’Sklonite mi se s puta,’’ zaurla Džared da nadjača glasove. ’’Je li Doca saDžejmijem?’’Nisam mogla da razaberem odgovor. Džared je mogao da me spusti nazemlju, ali previše je žurio da bi zastao čak i na taj jedan sekund.Srditi glasovi su odjekivali iza nas, jenjavajući kada smo ušli u manjitunel. Mogla sam da osetim gde smo sada, da pratim skretanja u glavi doksmo jurili kroz raskrsnicu ka trećem hodniku sa spavaonicama. Gotovo dasam mogla da brojim vrata dok su slepo promicala pored nas. Džared senaglo zaustavio i pustio da me inercija svuče s njegovog ramena. Stopalami udariše u pod. Strgnuo mi je povez s očiju.Naša soba je bila osvetljena s nekoliko bledoplavih lampi. Doca je stajaoukočen, kao da je upravo skočio na noge. Klečeći pored njega, još uvekdržeći vlažnu krpu na Džejmijevom čelu, bila je Šeron. Lice joj bešeskoro neprepoznatljivo koliko je bilo izobličeno od besa. Megi se smukom pridizala na noge s druge strane Džejmijevog kreveta.Džejmi je još uvek ležao crven i mlitav, zatvorenih očiju, s plućima kojasu se jedva pomerala da uvuku vazduh.’’Ti!’’ zareža Šeron, pa skoči iz čučnja. Poput mačke, bacila se naDžareda, posežući noktima ka njegovom licu.Džared je uhvati za šake i odmače je dalje od sebe, savijajući joj ruke izaleđa. Megi je izgledala kao da će svakog trenutka da priskoči u pomoćsvojoj ćerki, ali Džeb zaobiđe Džareda i Šeron koji su borili, i stade isprednje.’’Pusti je!’’ povika Doca. Džared ga je ignorisao.’’Lunjo, izleči ga!’’Doca se pomerio da se postavi ispred Džejmija i mene.’’Doco,’’ zagrcnuh se. Nasilje koje se odvijalo u sobi oko Džejmijevognepomičnog tela me je plašilo. ’’Treba mi tvoja pomoć. Molim te. ZaDžejmija.’’Doca se nije pomerao, očiju prikovanih za Šeron i Džareda.’’Ajde, Doco,’’ reče Ijan. Mala soba je postala prenatrpana,klaustrofobična, kad je Ijan prišao i stavio mi ruku na rame. ’’Pustićeš damali umre zbog tvog ponosa?’’’’Nije ponos u pitanju. Ne znaš šta će mu te nepoznate supstance učinit.’’’’Ne može mu biti mnogo gore, zar ne?’’’’Doco,’’ rekoh. ’’Pogledaj mi lice.’’

MIN@

377

Doca nije bio jedini koji je reagovao na moje reči. Džeb, Ijan, pa čak iMegi, pogledaše, zatim još jednom, kao da ne veruju. Megi brzo skrenupogled, ljuta što je pokazala bilo kakvo zanimanje.’’Kako? ’’ upita Doca.’’Pokazaću ti. Molim te. Nema potrebe da Džejmi pari.’’Doca je oklevao, zureći mi u lice, pa duboko izdahnu.’’Ijan je u pravu, ne može mu biti mnogo gore. Ako ga to ubije...’’Slegnuo je ramenima, i ona se opustiše. Ustuknuo je korak nazad.’’Ne,’’ povika Šeron.Niko nije obratio pažnju na nju.Kleknula sam pored Džemija, svukla ranac s ramena i otvorila ga.Prekopavala sam po njemu dok nisam našla Nema Bola, Jaka lampa seupali pored mene, uperena u Džejmijevo lice.’’Vode, Ijane?’’Odvrnula sam poklopac i izvukla jedan listić kvadratnog oblika.Kada sam spustila Džejmijevu bradu, njegova koža mi je opekla ruku.Stavila sam mu listić na jezik i ispružila šaku bez gledanja. Ijan midodade činiju s vodom. Pažljivo sam mu nakapala dovoljno vode u ustada spere lek niz grlo. Zvuk gutanja beše suv i bolan.Frenetično sam tražila tanku bočicu sa sprejom. Kada sam je pronašla,skinula sam poklopac i naprskala sprej iznad njega jednim brzimpokretom. Čekala sam, gledajući u njegove grudi dok nije udahnuo.Dodirnula sam mu lice i bilo je tako vrelo! Potražila sam Rashladi, molećise da će biti lak za upotrebu. Poklopac se odvrnuo i otkrila sam da je i ovabočica puna kvadratnih listića, svetloplavih ovog puta. Uzdahnula sam solakšanjem i stavila jedan na Džejmijev jezik. Ponovo sam uzela posudu inakapala još vode kroz njegove ispucale usne.Ovoga puta je brže progutao, s manje naprezanja. Još jedna ruka dodirnuDžejmijevo lice. Prepoznala sam Docine duge koščate prste.’’Doco, imaš li oštar nož?’’’’Imam skalpel. Želiš da otvorim ranu?’’’’Da, da bih mogla da je očistim.’’’’Mislio sam da pokušam to... da je dreniram, ali bol...’’’’Sada neće ništa osetiti.’’’’Pogledaj mu lice,’’ nasloni se Ijan pored mene da mi šapne na uvo.Džejmijevo lice više nije bilo crveno. Imalo je zdravu, preplanulu boju.Znoj se još uvek presijavao na njegovim obrvama, ali znala sam da je toostatak odranije. Doca i ja mu opipasmo čelo u isto vteme.Deluje. To! Ushićenje preplavi mene i Mel.’’Neverovarno,’’ uzdahnu Doca.

MIN@

378

’’Groznica je prošla, ali noga mu je možda još inficirana. Pomozi mi okorane, Doco.’’’’Šeron, možeš li da mi dodaš,’’ zausti mahinalno. Onda podiže pogled.’’Oh. Ah, Kajl, možeš li da mi dodaš tu veliku torbu odmah pored tvogstopala?’’Sagnula sam se da bolje osmotrim crvenu, otečenu posekotinu. Ijan jepomerio lampu da bih mogla jasno da je vidim. Doca i ja smoistovremeno prekopavali po svojim torbama. On izvadi srebrni skalpel, odčije me pojave prođe jeza niz kičmu. Ignorisala sam je i spremila većiOčisti sprej.’’Neće ništa osetiti?’’ upita Doca da proveri, oklevajući.’’Hej,’’ zakrešta Džejmi. Oči su mu bile širom otvorene, lutale su po sobidok nisu pronašle moje lice. ’’Zdravo, Lunjo. Šta se dešava? Šta svi viradite ovde?’’

46.U KRUGU PRIJATELJA

Džejmi pođe da sedne.’’Polako, mali. Kako se osećaš?’’ Ijan se pomeri da vrati Džejmijevaramena na dušek.’’Osećam se... zaista dobro. Zašto su svi ovde? Ne sećam se...’’’’Bio si bolestan. Budi miran da možemo da završimo s lečenjem.’’’’Mogu li da dobijem vode?’’’’Naravno, mali. Uzmi.’’Doca je zurio u Džejmija s nevericom. Jedva sam bila u stanju daprogovorim, koliko mi se grlo steglo od radosti.’’Nema Bola je počeo da deluje, promrmljah. ’’Osećaj je divan.’’’’Zašto Džared drži Šeron u rvačkom zahvatu?’’ šapnu Džejmi Ijanu.’’Loše je raspoložena,’’ došapnu mu Ijan.’’Budi veoma miran, Džejmi,’’ upozori ga Doca. ’’Sada ćemo ti... očistitiranu. U redu?’’’’U redu,’’ složi se Džejmi tiho. Primetio je skalpel u Docinoj ruci.Oprezno ga je merkao.’’Reci mi ako osetiš ovo,’’ reče Doca.’’Ako te zaboli,’’ ispravih ga.Doca nežno zaseče inficiranu kožu jednim brzim, uvežbanim pokretom.Oboje pogledasmo u Džejmija. Zurio je pravo u mračnu tavanicu.’’Osećaj je čudan,’’ reče Džejmi. ’’Ali ne boli.’’

MIN@

379

Doca klimnu za sebe i ponovo zaseče, napravivši unakrsni rez. Crvena krvi tamnožuti sekret procuriše iz rane. Čim je Doca sklonio ruku, ja sampočela da prskam Očisti preko krvave rane u obliku slova X. Kada jedotakao gnojni sekret, nezdrava žuta izlučevina poče tiho da ključa i peni.Zatim poče da se povlači. Gotovo kao sapunica kada se nađe pod mlazomvode. Istopila se. Doca je ubrzano disao pored mene.’’Vidi ti to.’’Naprskala sam ranu dva puta, za svaki slučaj. Džejmijeva koža je većizgubila tamnocrvenu boju. Ostala je samo normalna crvena boja ljudskekrvi koja je isticala.’’Dobro, sad Isceli,’’ promrmljah. Pronašla sam odgovarajuću bočicu inagnula malu kapaljku preko zaseka na njegovoj koži. Prozirna tečnostpoteče unutra, oblažući ogoljeno meso, cakleći se. Krvarenje sezaustavljalo gde god bi Isceli dotakao tkivo. Nasula sam pola bočice,sigurno dvaput više nego što je trebalo, u ranu.’’U redu, spoji mi te ivice, Doco.’’I mada mu usta behu širom otvorena, Doca je bio ostao bez reči u tomtrenutku. Uradio je šta sam tražila, koristeći se obema rukama da zatvoriobe posekotine. Džejmi se nasmeja.’’To golica.’’Docine oči se razrogačiše.Razmazala sam Zatvori preko rane u obliku slova X, posmatrajući svelikim zadovoljstvom kako se ivice spajaju i blede, poprimajućiružičastu boju.’’Mogu li da vidim?’’ upita Džejmi.’’Pusti ga nek se pridigne, Ijane. Još malo pa smo gotovi.’’Džejmi se pridiže na laktove, sjajnih i radoznalih očiju. Znojava, prljavakosa bila mu je slepljena uz glavu. Sada je to izgledalo besmisleno, uzzdravu i sjajnu kožu njegovog lica.’’Vidiš, stavim ovo,’’ rekoh, utrljavajući šaku svetlucavog praška prekozaseka ’’i ožiljak potpuno izbledi. Kao ovaj.’’ Pokazah mu ožiljak nasvojoj ruci. Džejmi se nasmeja..’’Ma, zar ožiljci ne privlače devojke? Gde si nabavila tu stvar, Lunjo?Deluje kao čarolija.’’’’Džared me je poveo u poharu.’’’’Ozbiljno? To je strava.’’Doca dodirnu ostatak svetlucavog praha na mojoj šaci, pa prinese prstenosu.’’Trebalo je da je vidite,’’ reče Džared. ’’Bila je neverovatna.’’

MIN@

380

Bila sam iznenađena što čujem njegov glas tako blizu iza svojih leđa.Automatski sam se okrenula da vidim gde je Šeron i ugledala samokrajeve njene plamene kose kako zamiču iza ugla. Megi joj je bila zapetama. Kako je to tužno. I kako strašno. Biti ispunjen tolikom mržnjomda ne možeš da se raduješ ni izlečenju jednog deteta... kako iko postanetakav?’’Ušetala je pravo u bolnicu, pravo do vanzemaljaca koji tamo rade, izatražila da joj izleče rane, hladna kao špricer. A onda, kada su jojokrenuli leđa, opljačkala ih je ko siročiće!’’ Džared je celu stvarpredstavio kao uzbudljivu. Džejmi je takođe uživao; široko seosmehivao. ’’Izašla je odatle s dovoljno lekova da nam dugo potraju. Čakje mahnula onom stvoru na recepciji dok je odlazila.’’ Džared se nasmeja.Ja ne bih mogla da uradim tako nešto za njih, reče Melani, odjednomnevesela. Ti si im korisnija nego što bih ja bila.Ćuti, rekoh. Nije bilo vreme za tugu ili ljubomoru. Samo za radost. Ja nebih bila ovde da im pomognem da nije bilo tebe. I ti si ga spasila.Džejmi je zurio u mene širom otvorenih očiju.’’Nije bilo baš toliko uzbudljivo, zaista,’’ rekoh mu. Uzeo me je za ruku, ija stegnuh njegovu, srca ispunjenog zahvalnošću i ljubavlju. ’’Bilo je vrlolako. Na kraju krajeva, i ja sam stvor.’’’’Nisam mislio...’’ poče Džared da se izvinjava. Odmahnuh rukom,smešeći se.’’Kako si objasnila ožiljak na licu?’’ upita Doca. ’’Zar se nisu zapitalizašto već nisi...’’’’Morala sam da imam sveže rane, naravno. Pazila sam da im ne damikakav povod za sumnju. Rekla sam im da sam pala s nožem u ruci.’’Munuh Džejmija laktom. ’’To može svakome da se desi.’’Sada sam stvarno bila na sedmom nebu. Činilo mi se da sve sija iznutra,tkanine, lica, sami zidovi. Gomila u sobi i ispred nje počela je da zagori ipropituje, ali taj žamor sam doživela samo kao zvonjavu u ušima, kaoonaj treperavi zvuk nakon udarca u zaglavljeno zvono. Svetlucanje uvazduhu. Ništa nije delovalo stvarno osim malog kruga ljudi koje volim.Džejmija i Džareda i Ijana iDžeba. Čak je i Doca pripadao tu u tomsavršenom trenutku.’’Sveže rane?’’ upita Ijan tupim glasom.Zurila sam u njega, iznenađena što vidim bes u njegovim očima.’’To je bilo neophodno. Morala sam da sakrijem ožiljak. I da saznamkako da izlečim Džejmija.’’Džared mi podiže levi zglob i prede prstom preko bledoružičastelinije na nekoliko centimetara iznad njega.

MIN@

381

’’Bilo je užasno,’’ reče, i sva veselost namah iščile iz njegovog ozbiljnogglasa. ’’Umalo nije sebi otfikarila ruku. Mislio sam da više nikad nećemoći da se koristi njome.’’Džejmijeve oči se razrogačiše od užasa.’’Posekla si se?’’Ponovo sam mu stegla šaku.’’Nemoj da se uzbuđuješ, nije bilo toliko strašno. Znala sam da će bitibrzo isceljena.’’’’Trebalo je da je vidite,’’ ponovi Džared tiho, još uvek me milujući poruci.Ijanovi prsti me pomaziše po obrazu. Osećaj je bio lep, pa sam senaslonila na njegovu šaku kada ju je ostavio tu. Pitala sam se da li mi sezbog Nema Bola ili prosto zbog radosti što smo spasili Džejmija sve činitako toplim i sjajnim.’’Nema više pohara za tebe,’’ promrmlja Ijan.’’Naravno da će ići ponovno,’’ reče Džared, nešto glasnije, od uzbuđenja.’’Ijane, bila je potpuno fenomenalna. Moraš da vidiš da bi stvarnorazumeo. Ja tek počinjem da shvatam sve mogućnosti...’’’’Mogućnosti?’’ Ijanova ruka mi skliznu s obraza na rame. Privukao meje bliže sebi, dalje od Džareda. ’’Po koju cenu za nju samu? Pustio si jeda umalo sebi odseče ruku?’’ Stiskao mi je rame prstima pri svakojnaglašenoj reči. Besu nije bilo mesto tu zajedno sa sjajem.’’Ne, Ijane, nije bilo tako,’’ rekoh. ’’To je bila moja ideja. Morala sam.’’’’Naravno da je bila tvoja ideja,’’ zareža Ijan. ’’Uradila bi bilo šta...nemaš granica kad se radi o njima dvojici. Ali Džared nije trebalo da tepusti...’’’’Šta smo drugo mogli da uradimo, Ijane?’’ usprotivi se Džared. ’’Jesi li tiimao bolji plan? Misliš da bi bila srećnija da je ona prošla nepovređeno ada je Džejmi umro?’’Trgla sam se na tu užasnu pomisao.Ijanov glas beše manje netrpeljiv kad je odgovorio.’’Ne. Ali ne razumem kako si mogao da sediš tamo i posmatraš kako tosebi radi.’’ Ijan zavrte glavom gadljivo, a Džaredova ramena se pogurišeu odgovor. ’’Kakav bi čovek...’’’’Praktičan,’’ ubaci se Džeb.Svi podigosmo pogled. Džeb je stajao iznad nas s velikom kartonskomkutijom u rukama.’’Zato je Džared najbolji kad treba nabaviti ono što nam treba. Zato što onmože da učini ono što mora biti učinjeno. Ili da posmatra ono što morabiti učinjeno. Čak i kada je posmatranje teže od delanja.

MIN@

382

’’E sad, znam da je doručak bliži od večere, ali mislio sam da neki od vasnisu dugo jeli’’ nastavi Džeb, menjajući temu bez imalo suptilnosti. ’’Jesili gladan, mali?’’’’Uh... nisam siguran,’’ priznade Džejmi. ’’Osećam se baš prazno, alinije... loš osećaj.’’’’To je zbog Nema Bola,’’ rekoh. ’’Treba da jedeš.’’’’I da piješ,’’ dodade Doca. ’’Treba ti tečnosti.’’Džeb pusti kabastu kutiju da padne na dušek.’’Mislio sam da bismo mogli malo da proslavimo. Navalite.’’’’Čoveče, njam!’’ reče Džejmi, prekopavajući po kutiji suvih obrokakakve sa sobom nose planinari. ’’Špagete. Sjajno,’’’’Rezervišem piletinu s belim lukom,’’ reče Džeb. ’’Beli luk mi priličnonedostaje, iako mislim da njegov miris u mom dahu nikome nijenedostajao,’’ zasmejulji se.Džeb je došao spreman, s flašama vode i nekoliko rešoa na gas. Ljudipočeše da se skupljaju, stiskajući se na malom prostoru. Ja sam seuglavila između Džareda i Ijana, a Džejmija sam stavila na krilo. Iako jebio previše veliki za tako nešto, nije se bunio. Mora da je osetio kolikonam je to obema bilo potrebno Mel i ja smo morale da ga osetimo živog izdravog u svom naručju.Imala sam utisak da se ustreptali krug širi i obuhvata celo društvo nakasnoj večeri, čineći i njih delom naše male porodice. Svi su mirnočekali da Džeb završi s pripremanjem neočekivanih poslastica, bezikakve žurbe. Strah je ustupio mesto olakšanju i srećnim vestima.Čak je i Kajl, skupivši se s bratove druge strane, bio dobrodošao u tomkrugu.Melani je uzdisala od zadovoljstva. Bila je živo svesna dečakove topline umom krilu i dodira muškarca koji me je još uvek milovao po ruci. Nije jojsmetala čak ni Ijanova ruka preko mog ramena.Ti si pod dejstvom Nema bola, zadirkivala sam je.Mislim da nije to. Ni kod jedne od nas.Nije, u pravu si. Ovo je više nego što sam ikad imala.Ovo je u velikoj meri ono što sam izgubila.Šta je to što čini ovu ljudsku ljubav toliko poželjnijom od ljubavi mojesopstvene vrste? Je li u pitanju njena selektivnost i nepredvidivost? Duševole i prihvataju svakoga. Da li ja žudim za nekim većim izazovom? Ovaljubav je složena; nema tačno određenih pravila, može se dobiti nagotovo, kao što je slučaj s Džejmijevom, ili se mora zaslužiti vremenom inapornim radom, kao s Ijanom, ili može slomiti srce svojomneosvojivošću, kao sa Džaredom.

MIN@

383

Ili je prosto bolja na neki način? Pošto ovi ljudi mogu da mrze s tolikobesa, da li je druga krajnost to što mogu da vole s više srca, žara i siline?Ne znam zašto žudim za njom tako očajnički. Sve što znam jeste da sada,kada je imam, ona vredi svakog uloženog rizika i bola koje je zahtevala.Bolja je nego što sam zamišljala. Ona je sve.Nakon što je hrana bila pripremljena i pojedena, kasni, ili bolje reći rani,sati sve su nas sustigli. Ljudi su teturajući se napuštali prepunu sobu upotrazi za svojim krevetima. Kada su otišli, ostalo je više mesta.Oni koji su ostali polegali su gde su se zatekli. Postepeno, stopili smo se umestu dok se nismo našli u horizontali. Moja glava je završila naDžaredovom stomaku; povremeno mi je mazio kosu rukom. Džejmijevolice mi je počivalo na grudima, a ruke oko vrata. Ja sam njega grlilajednom rukom preko ramena. Ijanova glava se ugnezdila na momstomaku, a drugu ruku mi je držao na svom licu. Osećala sam Docinudugu nogu opruženu pored moje, s cipelom pored mog kuka. Doca jespavao, čula sam kako hrče. Možda sam negde dodirivala čak i Kajla.Džeb se ispružio na krevetu. Podrignuo je, a Kajl se tiho zakikotao.’’Lepša noć nego što sam planirao. Volim kad pesimizam prođenenagrađeno ,’’ razmišljao je Džeb naglas. ’’Hvala ti, Lunjo.’’’’Mmm,’’ uzdahnula sam, poluusnula.’’Sledeći put kada bude išla u poharu...’’ započe Kajl, negde s drugestrane Džaredovog tela. Dugo zevanje prekide ga u pola rečenice.’’Sledeći put kada bude išla u poharu, idem i ja.’’’’Neće ići ponovo,’’ uzvrati Ijan, ukočivši se. Pomazila sam ga po obrazu,pokušavajući da ga umirim.’’Naravno da neću,’’ promrmljah u njegovom pravcu. ’’Ne moram daidem nikuda osim ako to nije potrebno. Ne smeta mi da ostanem ovde.’’’’Ne kažem da ćemo te držati zatvorenu, Lunjo,’’ poče Ijan da objašnjava,iznerviran. ’’Možeš da ideš kud god želiš, što se mene tiče. Džogiraj poautoputu, ako ti se sviđa. Ali ne u poharu. Pričam o tvojoj sigurnosti.’’’’Potrebna nam je,’’ reče Džared, glasom grubljim nego što sam želela dačujem.’’Dobro nam je bilo i bez nje.’’’’Dobro? Džejmi bi umro da nije bilo nje. Može da nam nabavi stvari kojeniko drugi ne može.’’’’Ona je osoba, Džarede, ne oruđe.’’’’Znam to. Nisam rekao...’’’’Na Lunji je da odluči, rekao bih,’’ Džeb prekide raspravu taman kadsam i ja htela da se umešam. Jednom rukom sam sada držala Ijana, a

MIN@

384

osećala sam i kako se Džaredovo telo pomera ispod moje glave dok sespremao da ustane. Džebove reči ih zalediše u mestu.’’Ne možeš njoj da prepustiš oduku, Džebe,’’ usprotivi se Ijan.’’Zašto da ne? Čini mi se da može da razmišlja svojom glavom. Je l’ tvojposao da odlučuješ umesto nje?’’’’Reći ću ti zašto ne,’’ progunđa Ijan. ’’Lunjo?’’’’Da, Ijane?’’’’Želiš li da ideš u pohare?’’’’Ako mogu da pomognem, naravno da treba da idem.’’’’Nisam te to pitao, Lunjo.’’Ućutala sam za trenutak, pokušavajući da se setim njegovog pitanja da bihuvidela kako sam ga to pogrešno protumačila.’’Vidiš, Džebe? Ona nikad ne uzima u obzir sopstvene želje, sopstvenusreću, čak ni sopstveno zdravlje. Uradila bi bilo šta što zatražimo od nje,makar je to ubilo. Nije pošteno da tražimo nešto od nje onako kako bismotražili jedni od drugih. Mi zastanemo da razmislimo o sebi. Ona ne.’’Bilo je tiho. Niko nije odgovorio Ijanu. Tišina se odužila sve dok nisamosetila potrebu da progovorim u svoje ime.’’To nije istina,’’ rekoh. ’’Mislim na sebe stalno. I ja... ja želim dapomognem. Zar se to ne računa? Bila sam presrećna što sam noćaspomogla Džejmiju. Zar ne mogu da pronađem sreću onako kako ja hoću?’Ijan uzdahnu.’’Vidite šta sam mislio?’’’’Pa, ne mogu da joj kažem da ne može da ide ako tako želi,’’ reče Džeb.’’Više nije zarobljenik.’’’’Ali ne treba to da tražimo od nje.’’Džared je bio veoma tih sve vreme. I Džejmi je bio tih, ali bila samsigurna da spava. Znala sam da Džared ne spava; šaka mu je nasumicešarala po mom obrazu. Ostavljajući sjajne, plamene tragove.’’Ne morate da tražite,’’ rekoh. ’’Dobrovoljno se prijavljujem.Stvarno nije bilo... strašno. Uopšte. Ostale duše su veoma ljubazne. Neplašim ih se. Bilo je gotovo previše lako.’’’’Lako? Da ubodeš sebe...’’ Prekinuh Ijana brzo.’’To je bio hitan slučaj. Neću morati ponovo to da radim.’’ Zastala sam zasekund. ’’Je l’ da?’’ upitah da proverim.Ijan zastenja.’’Ako ona ide, idem i ja,’’ reče turobno. ’’Neko mora da je zaštiti od njesame.’’’’A ja ću biti tu da zaštitim nas ostale od nje,’’ reče Kajl, smejuljeći se.Onda zastenja i reče: ’’Jao.’’

MIN@

385

Bila sam previše umorna da bih podigla glavu da vidim ko je udario Kajlaovoga puta.’’A ja ću biti tu da vas sve vratim žive,’’ promrmlja Džared.

47.POHARA

’’Ovo je previše lako. Više nije čak ni zabavno,’’ požali se Kajl.’’Hteo si da pođeš,’’ podseti ga Ijan.On i Ijan su se nalazili u zadnjem delu kombija bez prozora, sortirajućidugotrajne namirnice i sredstva za higijenu koje sam upravo pokupila izradnje. Bilo je podne, i sunce je sijalo nad Vičitom. Nije bilo vruće kao upustinji Arizone, ali jeste bilo vlažnije. U vazduhu su se rojile sićušnebubice.Džared je vozio ka autoputu koji je vodio iz grada, pazeći da ne prekoračidozvoljenu brzinu. To ga je i dalje nerviralo.’’Jesi li se umorila od kupovine, Lunjo?’’ upita me Ijan.’’Ne. Ne smeta mi.’’’’Uvek to kažeš. Da li ti išta smeta?’’’’Smeta mi... što sam odvojena od Džejmija. I smeta mi što sam napolju,pomalo. Naročito tokom dana. Kao osećanje suprotno od klaustrofobije.Sve je previše otvoreno. Je l’ i tebi to smeta?’’’’Ponekad. Ne izlazimo često tokom dana.’’’’Ona barem može da protegne noge,’’ progunđa Kajl. ’’Ne razumemzašto želiš da čuješ njene pritužbe.’’’’Zato što su tako retke. Što je lepo za promenu, umesto da slušam tvoje.’’Prestala sam da ih slušam. Kad Ijan i Kajl počnu da se prepiru, ro običnopotraje neko vreme. Pogledala sam mapu.’’Sledeći je Oklahoma Siti?’’ upitah Džareda.’’I nekoliko manjih gradova usput, ako si raspoložena,’’ odgovori, neskidajući pogled s puta.’’Jesam.’’Džared je retko gubio koncentraciju kada je bio u pohari. Nije se opuštaoni upuštao u zadirkivanja kao što su činili Ijan i Kajl svaki put kad bihuspešno izvršila novu misiju. Smejala sam se kad su koristili tu reč -misija. To je zvučalo kao nešto teško. U stvarnosti, radilo se samo oodlasku do radnje. Baš kao što sam uradila na stotine puta u San Dijegukada sam imala da prehranim samo sebe.Kao što je Kajl rekao, bilo je previše lako da bi bilo iole uzbudljivo.Gurala sam kolica između rafova s namirnicama. Smešila sam se dušama

MIN@

386

koje su se osmehivale meni, i punila kolica stvarima koje će potrajati.Obično bih zgrabila i nekoliko stvari koje neće, za muškarce koji su sekrili u zadnjem delu kombija. Gotovi sendviči iz odeljka sasuhomesnatim proizvodima, takve stvari koje bismo odmah jeli. I moždaposlasticu ili dve. Ijan je voleo sladoled s ukusom mente i mrvicamačokolade. Kajl je najviše voleo karamele. Džared je jeo sve što bi mu biloponuđeno, izgledalo je kao da se odrekao omiljene hrane još pre mnogogodina, prihvatajući život u kojem želje nisu bile dobrodošle i u kojem sučak i potrebe pažljivo procenjivane pre nego što bi bile zadovoljene. Jošjedan razlog što je bio tako dobar u takvom načinu života, lične želje nisunikada uticale na određivanje prioriteta.Povremeno, u manjim gradovima, neko bi me primetio i obratio mi se.Toliko sam dobro razradila priču da bih u ovom trenutku verovatnoprevarila i ljudsko biće.’’Zdravo, neznanko. Nova u gradu?’’’’Da. Tek stigla.’’’’Šta te dovodi u Bajers?’’Uvek sam proveravala mapu pre nego što bih izašla iz kombija, tako dasam znala ime grada.’’Moj partner dosta putuje. On je fotograf.’’’’Baš lepo. Umetnik. Pa, ovde svakako ima dosta lepih pejzaža.’’U početku sam ja bila umetnik. Ali otkrila sam da me pominjanje toga daveć imam partnera ponekad spašavalo kad sam pričala s muškarcima.’’Hvala vam mnogo na pomoći.’’’’Nema na čemu. Dođite nam opet uskoro.’’Morala sam samo jednom da pričam s farmaceutom, u Sok Lejk Sitiju;nakon toga, znala sam šta da tražim. Osmeh nevinašceta.’’Nisam sigurna da se ispravno hranim. Nikako ne mogu da se odreknembrze hrane. Ovo telo ima bi jaku potrebu za slatkim.’’’’Morate biti mudri, Hiljadu Latica. Znam daje lako predati se svojimželjama, ali probajte da razmislite o tome šta jedete. U međuvremenu,treba da uzimate suplement. Zdravlje.’’Natpis na boci beše tako očigledan da sam se osetila glupom što sampitala.’’Hoćete li onaj s ukusom jagoda ili onaj s ukusom čokolade!’’’’Mogu li da probam oba?’’I ljubazna duša po imenu Zemljorođena dade mi obe velike boce.Ne previše izazovno. Jedini strah ili osećaj da sam u opasnosti obuzimalisu me kad bih razmišljala o maloj piluli cijanida koju sam uvek držala unekom džepu gde sam mogla lako da je dohvatim. Za svaki slučaj.

MIN@

387

’’Treba da nabaviš novu odeću u sledećem gradu,’’ reče Džared.’’Ponovo?’’’’Ta izgleda malo otrcano.’’’’U redu,’’ složih se. Nisam volela da preterujem, ali sve veća gomilaprljavog veša svakako neće propasti. Lili, Hajdi i Peji su otprilike mogstasa, i biće zahvalne na novoj odeći.Muškarci su se retko baktali stvarima poput odeće kada su bili u pohari.Svaki pohod je bio život ili smrt, odeća nije bila prioritet. Kao ni finisapuni i šamponi koje sam kupovala u svakoj radnji’’Verovatno bi trebalo i da se okupaš i središ,’’ reče Džared s uzdahom.’’Pretpostavljam da to znači da ćemo večeras odsesti u hotelu.’’Održavanje ličnog izgleda nije bilo nešto o čemu su prije brinuli.Naravno, ja sam bila jedina koja je izbliza morala da izgleda kao dapripada civilizaciji. Muškarci su sada nosili farmerke i tamne majice,stvari na kojima se nije videla prljavština i koje nisu privlačile pažnju ukratkim trenucima u kojima su mogli biti viđeni.Svi su mrzeli da spavaju u motelima kraj puta, da borave u nesvesnomstanju na samoj neprijateljskoj teritoriji. To ih je plašilo više od bilo čegadrugog što smo radili. Ijan je rekao da bi radije jurnuo na naoružanogTragača.Kajl je prosto odbio. Uglavnom je spavao u kombiju tokom dana, a ondatokom noći sedeo,čuvajući stražu.Za mene je sve bilo lako poput odlazaka u radnju. Prijavila bihnas, porazgovarala s recepcionerom. Ispričala priču o svom partnerufotografu i prijatelju koji putuje s nama (za slučaj da je neko video da svetroje ulazimo u sobu). Služila sam se uopštenim imenima manje poznatihplaneta. Ponekad smo bili Slepi Miševi: Pouzdani, Peva Pesmu o Jajima iGnezdo na Nebu. Ponekad smo bili Svevideće Morske Trave: Razroki,Vidi do Površine i Druga Zora. Menjala sam imena svaki put, iako nikonije pokušavao da nam ude u trag. Melani se prosto osećala bezbednijezbog toga. Od svega toga se osećala kao lik iz nekog ljudskog špijunskogfilma.Teži deo, deo koji mi je zaista smetao, premda to nisam htela dapomenem pred Kajlom, koji je bio brz kad je trebalo posumnjati u mojenamere, bio je taj što smo uzimali svašta a nismo davali ništa zauzvrat.Nikada mi nije smetalo da kupujem u San Dijegu. Uzimala sam ono štomi je trebalo i ništa više. Onda sam provodila dane na univerzitetuvraćajući zajednici time što sam svoje znanje delila s drugima. Nije to bionaporan Poziv, ali sam ga ozbiljno shvatala. Na smenu sam odrađivala

MIN@

388

manje privlačne poslove. Nekim danima sam prikupljala đubre i čistilaulice. Svi smo to radili.A sada sam uzimala mnogo više, a nisam davala ništa zauzvrat. Zbog togasam se osećala loše i sebično.To nije za tebe. Već za druge, podsetila bi me Melani kad bih bila lošeraspoložena.Ipak mi se čini pogrešnim. Čak i ti to možeš da osetiš, zar ne?Ne razmišljaj o tome, bilo je njeno rešenje.Bilo mi je drago što se bližimo kraju naše duge pohare. Sutra ćemo obićinašu rastuću riznicu, kamion za selidbe koji smo držali sakriven na danudaljenosti od trenutne lokacije, i isprazniti kombi poslednji put. Još samonekoliko gradova, nekoliko dana, kroz Oklahomu i Novi Meksiko, a zatimpravo kroz Arizonu bez stajanja.Ponovo kući. Napokon.Kada smo spavali u hotelima umesto u prepunom kombiju, obično smo seprijavljivali kad padne mrak i odlazili pre zore da nas duše ne bidobro osmotrile. Što nije bilo zaista neophodno.Džared i Ijan su počeli to da uviđaju. Ove večeri, pošto smo imali tolikouspešan dan, kombi je bio dupke pun; Kajl bi imao malo mesta i pošto jeIjan mislio da izgledam umorno, zaustavili smo se rano. Sunce još nijebilo zašlo kad sam se vratila do kombija s plastičnom karticom-ključem.Umalom motelu nije bilo mnogo ljudi. Parkirali smo se blizu naše sobe, iDžared i Ijan su prešli iz kombija pravo u sobu načinivši svega pet ili šestkoraka, očiju prikovanih za zemlju. Mali, bledi ožiljci na njihovimvratovima služili su kao kamuflaža. Džared je nosio jedan poluprazankofer. Niko nije pogledao u njih niti u mene.Kada smo se našli unutra, navukli smo zavese i muškarci su se maloopustili. Ijan se ispružio na krevetu u kojem će Džared i on spavati, iupalio TV. Džared je stavio kofer na sto, izvadio našu večeru, ohlađenumasnu pohovanu piletinu koju sam naručila u odeljku s gotovom hranomu prošlom supermarketu i razdelio je. Ja sam sela kraj prozora i virila uzalazak sunca dok sam jela.’’Moraš da priznaš, Lunjo, mi ljudi smo imali bolji zabavni program,’’zadirkivao me je Ijan.Na ekranu, dve duše su svoj tekst izgovarale razgovetno, savršenogdržanja tela. Nije bilo teško uhvatiti nit priče jer se scenariji koje su dušepisale nisu mnogo razlikovali. U ovoj priči, dve duše su se sjedinile nakonduge razdvojenosti. Razdvojio ih je muškarčev boravak na PlanetiSvevidećih Morskih Trava, ali izabrao je da bude ljudsko biće jer je

MIN@

389

pretpostavio da će njegovu partnerku s Planete Magle privući ovitoplokrvni domaćini. I gle čuda, pronašao ju je ovde.Sve priče su imale srećan kraj.’’Moraš imati na umu kome su priče namenjene.’’’’Istina. Voleo bih kada bi reprizirali stare ljudske serije.’’ Prebacivao jekanale i mrštio se. ’’Ranije se davalo nekoliko njih.’’’’Bile su previše uznemirujuće. Morale su biti zamenjene stvarima kojenisu toliko...nasilne.’’’’Brejdijevi?’’Nasmejala sam se. Gledala sam tu seriju u San Dijegu, a Melani ju jeznala iz detinjstva.’’Odobrava agresivnost. Sećam se jedne epizode u kojoj je dečak udariosiledžiju, i to je bilo predstavljeno kao ispravna stvar. Bilo je krvi.’’Ijan je vrteo glavom u neverici, ali se vratio seriji s bivšom SvevidećomMorskom Travom. Smejao se pogrešnim scenama, scenama koje bitrebalo da budu dirljive.Ja sam zurila kroz prozor, posmatrajući nešto mnogo interesantnije odpredvidljive serije na televiziji. Preko puta motela, s druge strane puta sdve trake, nalazio se mali park, između jedne škole i poljane na kojoj supasle krave. U parku je bilo nekoliko mladih stabala i jedno staromodnoigralište s odeljkom za pesak, toboganom, nekoliko šipki za penjanje ijednom od onih vrteški koje su se pokretale ručno. Naravno, tu je bila ijedna ljuljaška, koja je trenutno bila jedina u upotrebi.Jedna mala porodica je uživala u svežijem večernjem vazduhu.Očeva kosa bese malo osedela na slepoočnicama; majka je izgledalamnogo mlađe od njega. Njena crvenosmeđa kosa bila je vezana u dug repkoji je poskakivao kada se kretala. Otac je njihao ljuljašku s detetom, dokje majka stajala ispred, naginjući se da dete poljubi u čelo kada bi sezaljuljalo do nje, od čega se ono toliko jako smejalo da mu se bucmastolice zarumenelo. Utom je i ona počela da se smeje, mogla sam da vidimkako joj se telo trese od smeha, a kosa poigrava.’’Šta gledaš, Lunjo?’’U Džaredovom pitanju nije bilo strepnje, jer sam se nežno osmehivala natu neočekivanu scenu.’’Nešto što nisam videla u svim svojim životima. Gledam u... nadu.’’Džared priđe i stade iza mene, provirujući preko mog ramena.’’Kako to misliš?’’ Pogled mu je šarao preko zgrada i puta, nezaustavljajući se na razigranoj porodici.

MIN@

390

Uhvatila sam ga za bradu i okrenula mu lice u odgovarajućem pravcu.Nije se ni trgnuo od mog iznenadnog dodira, i to je probudilo čudanosećaj topline u dnu mog stomaka.’’Pogledaj.’’’’U šta gledam?’’’’Jedinu nadu za opstanak vrste jednog domaćina koju sam ikad videla.’’’’Gde?’’ upita, zbunjen.Bila sam svesna Ijana koji je sad stajao blizu nas, slušajući pažljivo.’’Vidiš?’’ pokazah na nasmejanu majku. ’’Vidiš kako voli svoje ljudskodete?’’U tom trenutku, žena uze dete s ljuljaške i steže ga u zagrljaj, obasipajućimu lice poljupcima. Ono je gugutalo i koprcalo se, bila je to samo beba.Ne minijaturna odrasla osoba, što bi bio da je u sebi nosio jednog odmojih. Džared zinu od šoka.’’Ta beba je ljudsko biće. Kako? Zašto? Koliko dugo?’’Slegnuh ramenima.’’Nikad ranije nisam videla ovako nešto, ne znam. Nije ga dala da postanedomaćin. Ne mogu da zamislim da će je neko... primorati na to.Majčinstvo je maltene predmet obožavanja kod moje vrste. Ako ona neželi...’’ zavrtela sam glavom. ’’Nemam pojma šta će na kraju biti. Ovo sene dešava na drugim mestima. Emocije ovih tela mnogo su jače odlogike.’’Pogledala sam u Ijana i Džareda. Obojica su zurila otvorenih usta umeđuplanetarnu porodicu u parku.’’Ne,’’ promrmljah za sebe. ’’Niko ne bi naterao roditelje da se odreknudeteta ako ga žele. A pogledaj samo njih.’’Otac je sada držao u zagrljaju i majku i dete. Posmatrao je biološkog sinasvog domaćina s neizrecivom nežnošću u očima.’’Osim naše sopstvene, ovo je prva planeta koju smo otkrili na kojoj semladi rađaju živi. Vaš sistem svakako nije najjednostavniji nitinajplodniji. Pitam se da li je u tome razlika... ili je u pitanjubespomoćnost vaših mladih. Na svim drugim mestima, vrste sereprodukuju iz nekog oblika jajeta ili semena. Mnogi roditelji nikad i neupoznaju svoje mlade. Pitam se…’’ odlutala sam u mislima, razmišljajućio tome.Majka je pogledala u svog partnera i on ju je poljubio. Ljudsko dete jezagugutalo od radosti.’’Hmm. Možda će, jednoga dana, neki od pripadnika moje i vaše vrsteživeti u miru. Zar to ne bi bilo... čudno?’’

MIN@

391

Nijedan muškarac nije mogao da odvoji pogled od čuda koje se odvijalopred njima.Porodica je odlazila. Majka je otresala pesak s farmerki, dok je otacpreuzeo dečaka. Onda, držeći se za ruke koje su njihali u hodu, dušepođoše ka stanovima sa svojim ljudskim detetom.Ijan proguta knedlu naglas.Nismo progovorili ostatak te večeri, svi zamišljeni zbog onog što smovideli. Rano smo otišli na počinak, da bismo mogli rano da ustanemo ivratimo se poslu.Spavala sam sama, u krevetu najudaljenijem od vrata. Zbog toga sam seosećala nelagodno. Dvojica krupnih muškaraca nisu mogli komotno dastanu na drugi krevet; Ijan je imao običaj da se širi po krevetu kad je bio udubokom snu, a Džared se nije ustručavao da upućuje udarce kada se todešavalo. Obojici bi bilo komotnije da sam ja spavala s nekim. Sada samspavala sklupčana u malu loptu; možda me je previše otvoren prostorkojim sam se kretala tokom dana terao da se noću skupljam, ili sam prostobila toliko naviknuta da spavam sklupčana u maleckom prostoru izazadnjeg sedišta na podu kombija da sam zaboravila kako da spavamopružena.Ali znala sam zašto me niko nije pitao da delimo krevet. Prve noći kadasu muškarci sa žaljenjem shvatili da mi je neophodan hotelski tuš, čulasam Ijana i Džareda kako pričaju o meni dok sam sušila kosu.’’... nije pošteno da tražimo da bira,’’ rekao je Ijan. Pričao je tiho, ali fennije bio dovoljno glasan da ne bih čula. Hotelska soba je bila vrlo mala.’’Zašto da ne? Zar je poštenije reći joj gde da spava? Zar ne misliš da jeuljudnije...’’’’Kad bi neko drugi bio u pitanju. Ali Lunja će patiti zbog toga. Toliko ćese truditi da udovolji obojici, da će sama biti nesrećna.’’’’Opet si ljubomoran?’’’’Ne ovoga puta. Samo znam kako razmišlja.’’Nastupila je tišina. Ijan je bio u pravu. Jeste znao kako razmišljam.Verovatno je već bio predvideo da bih na najmanji znak da bi Džared takoviše voleo, izabrala da spavam s Džaredom, i da onda ne bih mogla okada sklopim brinući zbog toga što sam Džareda učinila nesrećnim svojimprisustvom, i povredila Ijanova osećanja.’’Dobro,’’ brecnu se Džared. ’’Ali ako pokušaš da me ispipaš noćas...neka ti je bog u pomoći, O'Sej.’’Ijan se zasmejulji.’’Ne bih da zvučim previše arogantno, ali da budem potpuno iskren,Džarede, da sam u tom fazonu, mislim da bih mogao i bolje da prođem.’’

MIN@

392

Uprkos osećaju krivice što traćim toliko potrebnog prostora, verovatnojesam bolje spavala sama.Nismo morali ponovo da odsedamo u hotelu. Dani su počeli brže daprotiču, kao da su sekunde pokušavale da pobegnu kući. Imala sam nekičudan osećaj da me zapad vuče nazad. Svi smo jedva čekali da se vratimou naše mračno, tesno utočište.Čak je i Džared postao neoprezan.Bilo je kasno, i odsjaj sunca se više nije nazirao iza planina na zapadu. Izanas, Ijan i Kajl su se smenjivali za volanom velikog kamiona za selidbenatovarenog našim plenom, dok smo se Džared i ja smenjivali za volanomkombija. Oni su morali pažljivije da voze teško vozilo nego što je Džaredvozio kombi. Njihovi farovi su polako nestali u daljini, dok se nisuizgubili iza jedne široke okuke na putu.Vraćali smo se kući. Tuson je bio iza nas. Za nekoliko kratkih sativideću Džejmija. Istovarićemo toliko željene namirnice i robu, okruženinasmejanim licima. Pravi povratak kući.Moj prvi, shvatila sam.Za promenu, povratak će doneti samo radost. Ovog puta nismo dovodilitaoce osuđene na smrt.Nisam obraćala pažnju ni na šta osim na iščekivanje. Činilo se da put nepromiče brzo; što se mene tiče, nije mogao da promiče dovoljno brzo.Farovi kamiona ponovo se pojaviše iza nas.’’Mora da Kajl vozi,’’ promrmljah. ’’Sustižu nas.’’A onda, crveno-plava svetla počeše da rotiraju u mraku iza nas. Odbijalasu se od svih ogledala, plešući po krovu, sedištima, našim sleđenimlicima, i instrument-tabli, gde je kazaljka na brzinometru pokazivala davozimo trideset preko dozvoljene brzine.Zvuk sirene zapara tišinu pustinje.

48.TRAGAČI

Crvena i plava svetla pratilo je zavijanje sirene.Pre nego što su duše došle na ovo mesto, ova svetla i zvuci imali su samojedno značenje. Zakon, čuvari mira, snage reda koje kažnjavajuprestupnike. I sada, ponovo, rotaciona svetla i ljutiti zvuk sirene imali susamo jedno značenje. Veoma slično značenje. Još uvek čuvari mira. Jošuvek snage reda koje kažnjavaju.Tragači.

MIN@

393

To nije bio tako uobičajen zvuk ili prizor kao ranije. Policija je bilaneophodna samo da bi pomagala prilikom saobraćajnih nezgoda ili udrugim hitnim slučajevima, ne da bi sprovodila zakon. Većina državnihslužbi nije imala vozila sa sirenama, osim ako se radilo o kolima hitnepomoći ili vatrogasnom vozilu.Ova niska kola elegantnih linija iza nas nisu imala nijednu od tih namena.Ovo vozilo je bilo napravljeno za poteru. Nikad ranije nisam videla takonešto, ali znala sam tačno šta to znači.Džared se zaledio; stopalom je još uvek pritiskao papučicu za gas. Videlasam da pokušava da nađe neko rešenje, način da im pobegne u ovomupadljivom kombiju, ili da ih izbegne, da sakrije naš dugački beli kombi uniskom, zakržljalom pustinjskom rastinju, a da ih pri tom ne odvedenazad do ostalih. Da ne oda sve ostale. Sada smo im tako blizu.Oni spavaju, nesvesni...Kada je odustao nakon dve sekunde grozničavog razmišljanja, uzdahnuoje.’’Žao mi je, Lunjo,’’ prošaputa. ’’Uprskao sam.’’’’Džarede?’’Uzeo me je za ruku i popustio gas. Kombi poče da usporava.’’Imaš svoju pilulu?’’ upita stegnutnog grla.’’Da,’’ šapnuh.’’Može li Mel da me čuje?’’Da. Ta misao beše jecaj.’’Da.’’ I ja umalo što nisam zajecala.’’Volim te, Mel. Izvini.’’’’I ona tebe voli. Više od svega.’’ Kratka, bolna tišina.’’Lunjo, i... i do tebe mi je stalo. Ti si dobra osoba, Lunjo. Zaslužuješbolje od onog što sam ti pružio. Bolje od ovoga.’’Medu prstima je držao nešto malo, premalo da bi bilo tako smrtonosno.’’Čekaj,’’ izustih. On ne može da umre.’’Lunjo, ne smemo da rizikujemo. Ne možemo da im pobegnemo, ne uovome. Ako pokušamo da bežimo, hiljadu njih će se stuštiti za nama.Misli na Džejmija.’’Kombi je usporavao, krećući se ka zaustavnoj traci.’’Pusti me da pokušam,’’ molila sam. Brzo sam potražila pilulu u džepu.Uhvatila sam je između palca i kažiprsta i izvadila je. ’’Pusti me da ihprevarim. Progutaću je odmah ako nešto krene po zlu.’’’’Nikad nećeš uspeti da prevariš Tragača!’’

MIN@

394

’’Pusti me da pokušam. Brzo!’’ otkopčala sam sigurnosni pojas i čučnulapored njega, otkopčavajući njegov. ’’Zamenimo mesta. Brzo, pre nego štose približe dovoljno da nas vide,’’’’Lunjo...’’’’Samo jedan pokušaj. Požuri!’’Bio je najbolji kada je trebalo donositi odluke u deliću sekunde. Gibak ibrz, skočio je iz vozačevog sedišta preko mog skupljenog tela. Prebacilasam se na njegovo sedište dok se on smeštao u moje.’’Pojas’’ naredih kratko. ’’Zažmuri. Okreni glavu na drugu stranu.’’Uradio je kako sam mu naložila. Bilo je previše mračno, ali njegov novimeki ružičasti ožiljak videće se iz ovog ugla.Prikopčala sam pojas i ispravila glavu.Treba lagati telom, u tome je ključ uspeha. Samo treba činiti pravepokrete. Imitirati. Poput glumaca na TV-u, samo bolje. Poput ljudskogbića.Pomozi mi, Mel promrmljah.Ne mogu da ti pomognem da budeš bolja duša, Lunjo. Ali ti možeš ovo daizvedeš. Spasi ga. Znam da možeš.Bolja duša. Samo moram da budem ja. Kasno je. Umorna sam. To nemoram da odglumim.Pustila sam da mi kapci klonu, opustila se u sedištu.Turobno raspoloženje. Mogu da odglumim turobno raspoloženje. Već gaosećam.Uglovi usana mi klonuše u tupu grimasu.Auto Tragača nije se zaustavio iza nas, onako kako sam osećala da Meločekuje. Zaustavio se s druge strane puta, u zaustavnoj traci, suprotnosmeru kretanja u toj traci. Zaslepljujuća svetlost razlila se kroz prozordrugih kola. Počela sam da trepćem spram nje, podižući šaku da zaklonimlice s proračunatom sporošću. Žmirkajući, pored sjaja reflektora, videlasam kako odsjaj mojih očiju igra po putu kad sam oborila pogled.Vrata kola se zalupiše. Jedan par ravnomernih koraka tiho je trupkao dokje neko prelazio kolovoz. Nije bilo šuškanja prašine niti pomeranjakamenja, Tragač je izašao sa suvozačke strane policijskih kola. U kolimasu bila dvojica, najmanje, ali samo je jedan pošao da me ispita. To jedobar znak, znak opuštenosti i samopouzdanja.Moje svetleće oči behu kao talisman. Vodilja koja ne može da slaže, kaoSevernjača, bez sumnje.Ključ uspeha nije da lažem govorom tela. Dovoljno je da njime kažemistinu. Imam nešto zajedničko s ljudskom bebom u parku: nešto poputmene nikad ranije nije postojalo.

MIN@

395

Tragačevo telo je blokiralo svetlost, i ponovo sam mogla da vidim.Bio je to muškarac. Verovatno sredovečan, njegove crte lica protivrečilesu jedna drugoj, zbog čega je bilo teško proceniti mu dob; kosa mu je bilapotpuno seda, ali mu je lice bilo glatko i bez bora. Na sebi je imao majicukratkih rukava i šorts, za pojasom četvrtasti pištolj koji beše jasno vidljiv.Jedna ruka mu je počivala na dršci oružja. U drugoj ruci je držao tamnubaterijsku lampu. Nije je upalio.’’Imate li neki problem, gospođice?’’ oslovio me je kada je prišao na kojimetar. ’’Vozili ste prebrzo.’’Oči su mu bile nemirne. Brzo su odmerile moj izraz lica, koji je, kako samse nadala, bio pospan, zatim prešle dužinom kombija, pokušavajući daproniknu u tamu iza nas, osmotrile deo autoputa ispred nas, osvetljennašim farovima, i vratile se na moje lice. Ponovile su ceo postupak jošjednom.Bio je nervozan. Od tog saznanja dlanovi su počeli da mi se znoje, alitrudila sam se da sakrijem paniku u glasu.’’Tako mi je žao,’’ izvinila sam se glasnim šapatom. Bacila sam pogledna Džareda, tobože kao da proveravam je li ga naš razgovor probudio.’’Mislim... pa, mislim da sam možda zaspala za volanom. Nisam shvatilada sam toliko umorna.’’Pokušala sam da se nasmešim pokajnički. Bilo mi je jasno da zvučimusiljeno, kao glumci na televiziji koji s previše opreza izgovaraju svojereplike.Tragačeve oči ponovo prodoše svojom putanjom, zadržavajući se naDžaredu ovoga puta. Srce mi bolno poskoči u grudima. Jače sam steglapilulu.’’Bilo je neodgovorno od mene što sam vozila toliko dugo bez sna,’’rekoh brzo, ponovo pokušavajući da se osmehnem. ’’Mislila sam da ćemostići do Feniksa pre nego što mi zatreba odmor. Mnogo mi je žao.’’’’Kako se zovete, gospođice?’’Glas mu nije bio grub, ali nije bio ni prijatan. Međutim, govorio je tiho,sledeći moj primer.’’Lišćem Iznad,’’ rekoh, upotrebivši ime kojim sam se predstavila uprošlom hotelu. Da li će hteti da proveri moju priču? Možda će mi trebatineko mesto na koje mogu da ga uputim.’’Cvet Naopačke?’’ pogodi on. Pređe pogledom po utvrđenoj putanji.’’Da, to sam bila.’’’’Moja partnerka takođe. Jeste li bili na ostrvu?’’’’Ne,’’ rekoh brzo. ’’Na kopnu. Između velikih reka.’’On klimnu, možda pomalo razočaran.

MIN@

396

’’Treba li da se vratim u Tuson?’’ upitah. ’’Mislim da sam se sad priličnorazbudila. Ili bi možda prvo trebalo da odremam ovde...’’’’Ne!’’ prekide me povišenim tonom.Poskočila sam, uplašena, i mala pilula mi ispade iz prstiju. Pala je nametalni pod uz jedno jedva čujno klink. Osetila sam kako mi krv napuštalice, kao da je neko izvukao čep.’’Nisam hteo da vas uplašim,’’ izvini se on brzo, ponovo kružećipogledom. ’’Ali ne bi trebalo da se zadržavate ovde.’’’’Zašto?’’ uspela sam da procedim. Prsti su mi se nervozno grčili uvazduhu.’’Imali smo jedan... nestanak nedavno.’’’’Ne razumem. Nestanak?’’’’Možda je u pitanju bila nesreća... ali postoji mogućnost da ovde ima...’’oklevao je, ne želeći da izgovori tu reč. ’’Postoji mogućnost da u ovojoblasti ima ljudi.’’’’Ljudi?’’ skiknula sam, preglasno. Osetio je strah u mom glasu iprotumačio ga na jedini način na koji je mogao.’’Nema dokaza za to, Lišćem Iznad. Nisu primećeni niti išta slično.Nemojte se plašiti. Ali trebalo bi da produžite do Feniksa bez nepotrebnogodlaganja.’’’’Naravno. Ili možda do Tusona? To je bliže.’’’’Nema opasnosti. Možete nastaviti po planu.’’’’Ako ste sigurni, Tragaču...’’’’Prilično sam siguran. Samo nemojte da odlutate negde u pustinju,Cvete.’’ Nasmešio se. Lice mu od osmeha postade toplo, ljubazno. Kaokod svih ostalih duša s kojima sam došla u kontakt.Nije strepeo zbog mene, već za mene. Nije slušao očekujući da čuje laži.A verovatno ih ne bi prepoznao i da jeste. Samo još jedna duša.’’Nisam ni planirala.’’ Uzvratih mu osmehom. ’’Biću opreznija. Znam dasada nema šanse da zaspim.’’ Osmotrila sam pustinju kroz Džaredovprozor sa strepnjom na licu, kako bi Tragač pomislio da me strah držibudnom. Lice mi se steglo u napetu masku kada sam ugledala par farovau bočnom retrovizoru.Džaredova leđa se utom ukočiše, ali on ostade nepomičan. Izgledao jepreviše napeto. Brzo skrenuh pogled ka Tragačevom licu.’’Mogu da vam pomognem s tim,’’ reče, još uvek se osmehujući, aligledajući dole sada dok je petljao po džepu, pokušavajući da izvadi nešto.Nije primetio promenu na mom licu. Trudila sam se da smirim mišićeobraza, da ih opustim, ali nisam mogla dovoljno da se koncentrišem dabih to postigla. Farovi su se približavali u retrovizoru.

MIN@

397

’’Ne treba da koristite ovo često,’’ nastavi Tragač, tražeći sada po drugomdžepu. ’’Nije škodljivo, naravno, u suprotnom nam Iscelitelji ne bidozvolili da ga dajemo. Ali ako ga često koristite, poremetiće vam ciklusspavanja...ah, evo ga. Budnost.’’Svetla su usporila dok su se približavala.Samo prođi, molila sam u sebi. Ne staj, ne staj, ne staj.Samo da Kajl vozi, dodade Melani, izgovarajući to u mislima kao molitvu.Ne staj. Samo vozi. Ne staj. Samo vozi.’’Gospođice?’’Trepnula sam, pokušavajući da se koncentrišem.’’Mmm, Budnost?’’’’Samo udahnite ovo, Lišćem Iznad.’’U ruci je držao tanku belu bočicu spreja. Prsnuo je oblačak magle uvazduh ispred mog lica. Poslušno sam se nagnula napred i udahnula, doksam istovremeno bacila pogled u retrovizor.’’Ima ukus grejpfruta,’’ reče Tragač. ’’Lepo, zar ne?’’’’Veoma lepo.’’ Čula mi se odjednom izoštriše, postaše usredsređena.Veliki kamion za selidbe je usporio, a zatim stao na putu pored nas.Ne! Mel i ja povikasmo u jedan glas. Preletela sam pogledom pomračnom podu na pola sekunde, nadajući se da ću ugledati malu pilulu.Nisam mogla da razaberem čak ni svoja stopala.Tragač je odsutno bacio pogled ka kamionu i mahnuo mu da produži.I ja sam pogledala ka kamionu, s patvorenim osmehom na licu. Nisammogla da vidim ko vozi. Oči su mi odbijale svetlost farova, bacajućisopstvene slabašne zrake svetlosti. Vozač kamiona je oklevao.Tragač je ponovo mahnuo, ovoga puta u širem luku.’’Produžite’’ promrmlja za sebe.Vozi! Vozi! Vozi!Pored mene, Džaredova šaka beše stegnuta u pesnicu.Polako, veliki kamion zadrhta ubacivši u prvu, zatim poče lagano da seprovlači između Tragačevog i našeg vozila. Reflektor s Tragačevih kolaobasjavao je dve siluete, dva crna profila, oba okrenuta pravo napred.Onaj na mestu vozača imao je kriv nos.Mel i ja izdahnusmo s olakšanjem.’’Kako se osećate?’’’’Budno,’’ rekoh Tragaču.’’Prestaće da deluje za oko četiri sata.’’’’Hvala vam.’’Tragač se zasmejulji.

MIN@

398

’’Hvala vama, Lišće Iznad. Kada smo vas videli kako jurite putem,pomislili smo da možda imamo posla s ljudima. Preznojio sam se, ali neod vrućine!’’ Zadrhtala sam. ’’Ne brinite. Biće s vama sve u redu. Akoželite, možemo vas otpratiti do Feniksa.’’’’Dobro sam. Nema potrebe da se mučite.’’’’Drago mi je što sam vas upoznao. Biće mi drago kad mi se smenazavrši, da mogu da odem kući i ispričam partnerki kako sam sreo jošjedan Cvet. Biće veoma uzbuđena.’’’’Mm... recite joj: „Najsjajnije sunce, najduži dan za mene", u moje ime,’’rekoh, dajući mu zemaljski prevod uobičajenog pozdrava na PlanetiCveća.’’Svakako. Želim vam ugodan put.’’’’Ja vama želim ugodnu noć.’’Načinio je korak unazad, i reflektor me ponovo zaslepio. Stadoh žestokoda trepćem.’’Gasi to, Henk,’’ reče Tragač, zaklanjajući oči dok se okretao da pođe kakolima. Noć se ponovo pretvori u crnilo, i ja uputih još jedan usiljeniosmeh put nevidljivog Tragača po imenu Henk.Upalila sam motor drhtavim prstima.Tragači behu brži. Mali crni auto s nezgrapnim svetlima na krovu ožive.Izveo je oštar polukružni okret, i uskoro sam mogla da mu vidim samozadnje farove. Brzo su nestali u noći.Vratila sam se na put. Srce mi je pumpalo krv kroz vene u jakim, kratkimnaletima. Osećala sam kako mi puls divlje tuče sve do jagodica prstiju.’’Otišli su,’’ pocedih kroz zube koji su odjednom počeli da cvokoću. Čulasam Džareda kako guta knedlu.’’To je bilo... blizu,’’ izusti.’’Mislila sam da će se Kajl zaustaviti.’’’’Ja isto.’’ Nijedno od nas nije bilo u stanju da priča glasnije od šapata.’’Tragač ti je poverovao.’’ Zubi su mi još uvek bili stegnuti od strepnje.’’Da.’’’’Ja ne bih. Tvoja gluma se nije mnogo poboljšala.’’Slegnuh ramenima. Telo mi je bilo toliko ukočeno da se celo pomeralo.’’Ne mogu da mi ne poveruju. Ono što ja jesam... pa, tako nešto jenemoguće. Nešto što ne bi trebalo da postoji.’’’’Nešto neverovatno,’’ složi se on. Nešto divno. Njegove reči hvaledonekle otopiše led u mom želucu, u mojim venama.’’Tragači se ne razlikuju toliko od ostalih,’’ promrmljah za sebe. ’’Ništačega se treba posebno plašiti.’’On polako zavrte glavom.

MIN@

399

’’Ne postoji zapravo ništa što ti ne možeš da uradiš, zar ne?’’Nisam bila sigurna kako da odgovorim na to.’’To što te imamo uza se sve će promeniti,’’ nastavi on tiho, govorećisada sam sa sobom.Osetila sam kako se Melani rastužila na te njegove reči, ali ovoga puta senije ljutila. Mirila se sa sudbinom.Ti možeš da im pomogneš. Možeš bolje da ih zaštitiš nego ja. Uzdahnulaje.Spora zadnja svetla nisu me uplašila kad su se ponovo pojavila na putuispred nas. Bila su poznata, te mi je laknulo. Ubrzala sam, samo malo, jošuvek vozeći nekoliko kilometara ispod dozvoljene granice, da ihpreteknem.Džared je izvadio baterijsku lampu iz pregratka. Razumela sam šta radi:pokazuje da je vazduh čist. Prineo je lampu očima dok smo prolazilipored kabine kamiona. Pogledala sam kraj njega, kroz drugi prozor. Kajlklimnu jednom u Džaredovom pravcu i duhoko udahnu. Ijan je nervoznoprovirivao iza njega, očiju prikovanih za mene. Mahnula sam jednom i onse iskezio.Bližili smo se našem skrivenom isključenju s autoputa.’’Da li da vozim sve do Feniksa?’’Džared razmisli o tome.’’Ne. Možda nas vide u povratku i ponovo nas zaustave. Ne verujem danas prate. Koncentrisani su na put.’’’’Ne, neće nas pratiti.’’’’Hajdemo kući, onda.’’’’Kući,’’ složih se od sveg srca. Ugasili smo farove, kao i Kajl iza nas.Otići ćemo s oba vozila pravo do pećina i brzo ih istovariti da bismomogli da ih sakrijemo pre svitanja. Mala kamena nadstrešnica kraj ulazaneće ih sakriti od pogleda. Prevrnula sam očima kad sam pomislila naulaz i izlaz iz pećina. Velika misterija koju nisam uspela sama da rešim.Džeb je bio tako lukav.Lukav, kao kada je dao uputstva Mel, urezavši linije na pozadini njenogalbuma sa slikama. One uopšte nisu vodile do njegovog skrovišta upećinama. Ne, umesto toga, navodile su osobu koja ih prati da paradiranapred-nazad ispred njegovog skrovišta, dajući mu time izvrsnu prilikuda odluči da li da tu osobu pozove unutra ili ne.’’Šta misliš da se desilo?’’ upita Džared, prekidajući mi tok misli.’’Na šta misliš?’’’’Nedavni nestanak koji je Tragač pomenuo.’’Zurila sam belo ispred sebe.

MIN@

400

’’Zar nije mislio na mene?’’’’Mislim da se ti ne vodiš kao nedavno nestala, Lunjo. Osim toga, nisuposmatrali put pre našeg odlaska. To se ranije nije dešavalo. Traže nas.Ovde.’’ Oči mu se suziše, dok se moje razrogačiše.’’Šta su to radili u međuvremenu?’’ Džared iznenada planu, lupivši šakomglasno po instrument tabli. Ja se trgoh.’’Misliš da su Džeb i ostali uradili nešto?’’Nije mi odgovorio; samo je besno zurio u pustinju pod zvezdanim nebom.Ne razumem. Zašto bi Tragači tražili ljude samo zato što je neko nestao upustinji? Nesreće se dešavaju. Zašto bi došli do tog konkretnog zaključka?I zašto je Džared ljut? Naša porodica u pećinama ne bi uradila ništa čimebi privukla pažnju na sebe. Znaju da ne treba to da rade. Ne bi izašlinapolje osim u slučaju nekakve opasnosti ili nužde.Ili zbog nečega što smatraju nužnim. Neophodnim.Da li su Doca i Džeb iskoristili moje odsustvo?Džeb se samo složio da prestane da ubija ljude i duše dok sam ja podistim krovom. Je li to njihov kompromis?’’Jesi li dobro?’’ upita Džared.Grlo mi se previše steglo da bih odgovorila. Odmahnula sam glavom.Suze su mi potekle niz obraze i počele da mi kaplju s brade u krilo.’’Možda je bolje da ja vozim.’’Ponovo sam odmahnula. Mogla sam dovoljno dobro da vidim. Nije seprepirao sa mnom.Još uvek sam tiho plakala kada smo došli do male planine koja je skrivalanaš razgranati sistem pećina. To je u stvari bilo samo brdo, jedno ništavnouzvišenje sastavljeno od vulkanske stene, poput mnogih drugih,mestimično obraslo retkim, vretenastim grmovima pelina i opuncijamapljosnatih listova. Na hiljade sićušnih otvora za vazduh bilo je nevidljivo,skriveno među razbacanim ljubičastim kamenjem. Negde se uzdizao dim,crno na crnom. Izašla sam iz kombija i naslonila se na vrata, brišući suze.Džared stade pored mene. Oklevao je, pa mi spustio šaku na rame.’’Žao mi je. Nisam znao da su to planirali. Nisam imao pojma. Trebaloje...’’Ali mislio je tako samo zato što su nekako bili otkriveni. Kamion zaselidbe zabrunda i stade pored nas. Dvoja vrata se zalupiše, i začu se trkstopala u našem pravcu.’’Šta se desilo?’’ upita Kajl, koji stiže prvi.Ijan mu je bio za petama. Jednim pogledom je osmotrio moj izraz lica,suze koje su mi se još slivale niz obraze, Džaredovu ruku na momramenu, i pojurio napred i uhvatio me u zagrljaj. Privukao me je sebi na

MIN@

401

grudi. Ne znam zašto sam od toga zaplakala još jače. Privijala sam se uznjega dok su mi suze natapale njegovu majicu.’’U redu je. Bila si sjajna. Gotovo je.’’’’Nije problem u Tragaču, Ijane,’’ reče Džared, napetim glasom, još uveksa šakom na mom ramenu, iako je morao da se nagne napred da bi topostigao.’’Molim?’’’’Nadgledali su put s razlogom. Zvuči kao da je Doca... radio u našemodsustvu.’’Zadrhtala sam, i za trenutak mi se učinilo da mogu da osetim ukus srebrnekrvi u grlu.’’Pa, ti skot...!’’ Ijana je bes ostavio bez teksta. Nije bio u stanju da dovrširečenicu.’’Lepo,’’ reče Kajl s gađenjem u glasu. ’’Budale. Nema nas nekolikonedelja, a oni navuku Tragače na vrat. Mogli su lepo da nas pitaju da...’’’’Umukni, Kajl,’’ prekide ga Džared grubo. ’’To je nebitno u ovomtrenutku. Moramo sve ovo brzo da istovarimo. Ko zna koliko njih nastraži? Hajde da zgrabimo prvu turu i dovedemo još ljudi.’’Otresla sam Ijana da bih mogla da pomognem. Suze nisu prestajale dateku. Ijan je ostao blizu mene; uzeo je teško pakovanje supe ukonzervama koje sam uprtila i zamenio ga velikom ali laganom kutijomtestenine.Počeli smo da se spuštamo strmom stazom koja je vodila unutra, sDžaredom na čelu. Mrkli mrak mi nije smetao. Još nisam dobro poznavalaovu stazu, ali nije bila teška. Pravo dole, zatim pravo gore. Bili smo napola puta kada se poznati glas začuo u daljini. Odjekivao je niz tunel,rasipajući se.’’Vratili su se... se... se!’’ vikao je Džejmi.Pokušala sam da otrem suze ramenom, ali nisam mogla sve da ihdohvatim. Plava svetlost nam se primicala, poskakujući dok je njen onajko ju je nosio trčao. Onda je Džejmi izronio ispred nas. Njegovo lice meje zateklo.Nastojala sam da se smirim da bih ga pozdravila, pretpostavljajući da ćebiti radostan i ne želeći da ga uznemirim. Ali Džejmi je već biouznemiren. Lice mu je bilo bledo i napeto, oči oivičene crvenilom.Prljavština na njegovom obrazu beše ispresecana tragovima suza.’’Džejmi?’’ rekosmo Džared i ja u isti glas, ispuštajući kutije na pod.Džejmi potrča pravo k meni i zagrli me oko struka.’’Oh, Lunjo! Oh, Džarede!’’ jecao je. ’’Ves je mrtav! Mrtav je! Tragač gaje ubio!’’

MIN@

402

48.ISPITIVANJE

Ubila sam Vesa.Moje šake, izgrebane i nažuljane i ofarbane ljubičastom prašinomtokom frenetičnog istovarivanja, kao da su bile obojene u crvenonjegovom krvlju. Ves je bio mrtav, i za to sam bila kriva kao da sam samapovukla obarač.Svi mi, osim petoro njih, bili smo okupljeni u kuhinji sada kada je kamionbio istovaren, jeli neke od kvarljivih namirnica koje smo pokupiliprilikom poslednjeg odlaska do prodavnice, sir i svež hleb s mlekom islušali Džeba i Docu koji su objašnjavali sve Džaredu, Ijanu i Kajlu.Sedela sam malo izdvojena od ostalih, lica zarivenog u šake, previšeobamrla od tuge i osećaja krivice da bih i sama postavljala pitanja. Džejmije sedeo sa mnom. Tapšao me je po leđima s vremena na vreme.Ves je već bio sahranjen u mračnoj pećini pored Voltera. Poginuo je prečetiri dana, iste večeri kada smo Džared, Ijan i ja sedeli i posmatraliporodicu u parku. Nikad više neću videti svog prijatelja, nikad više nećučuti njegov glas...Suze su kapale na stenu ispod mene, a Džejmijevo tapšanje postalo jeučestalije. Endi i Pejdž nisu bili prisutni. Odvezli su kamion i kombi donjihovih skrovišta. Odatle će se dovesti džipom do njegove uobičajenegaraže u steni, a ostatak puta će morati da pređu pešice. Vratiće se presvitanja.Ipak bi me uhvatili, Lunjo, bez obzira na sve. Ja sam ih dovela ovamo, neti.Bila sam previše nesrećna da bih joj odgovorila.Osim toga, da nismo došli ovamo, Džejmi bi umro. Možda i Džared.Umro bi ove noći da nijebilo tebe.Smrt na sve strane. Smrt gde god se okrenem.Zašto je morala da me prati?, kukala sam u sebi. Ne činim nažao drugimdušama time što sam ovde. Čak i spašavam neke od njih svojim boravkomovde, time što odvraćam Docu od njegovih jalovih namera. Zašto jemorala da me prati?Zašto su je zadržali?, zareža Mel. Zašto je nisu odmah ubili? Ili je ubilipolako, sad me više nije briga! Zašto je još uvek živa?Želudac poče da mi igra od straha. Tragač je živa; Tragač je ovde.Ne bi trebalo da je se plašim.Naravno, imalo je smisla plašiti se da će njen nestanak dovesti drugeTragače do nas. Svi su se toga plašili. Dok su iz prikrajka posmatralipotragu za mojim telom, ljudi su videli koliko je bila jaka njena

MIN@

403

ubeđenost. Pokušavala je da uveri druge Tragače da ima ljudi koji se krijuu ovoj pustoši. Izgleda da je niko nije shvatao ozbiljno. Otišli su kućama;jedino je ona nastavila potragu.Ali sada je nestala usred svoje potrage. To je sve promenilo.Njeno vozilo je odvezeno daleko, ostavljeno u pustinji s druge straneTusona. Izgledalo je kao da je nestala isto onako kako se verovalo da samja nestala: ostaci pocepane torbe ostavljeni u blizini, grickalice koje jenosila sa sobom napola pojedene a omoti razbacani. Hoće li druge dušeprihvatiti takvu slučajnost?Već smo znali da neće. Ne sve. Traže nas. Hoće li potraga postatinapetija?Ali plašiti se samog Tragača... to nije imalo mnogo smisla. Ne predstavljanikakvu fizičku pretnju, verovatno je sitnija od Džejmija. Jača sam i bržaod nje. Okružena sam prijateljima i saveznicima, dok je ona, barem uovim pećinama, sasvim sama. Dva oružja, puška i njen sopstveni glok, istionaj pištolj kojem se Ijan nekad divio, pištolj kojim je ubijen moj prijateljVes, uperena su u nju u svakom trenutku. Još je u životu samozahvaljujući jednoj stvari, ali ne zadugo.Džeb je pomislio da bih možda želela da popričam s njom. To je sve.Sada kada sam se vratila, bila je osuđena da umre u roku od nekoliko sati,pričala ja s njom ili ne.Zašto onda imam osećaj kao da sam ja u goroj poziciji? Otkud taj čudnipredosećaj da će ona izaći kao pobednik iz našeg sučeljavanja?Nisam odlučila želim li da pričam s njom. Barem sam to rekla Džebu.Bez ikakve sumnje, ne želim da pričam s njom. Plašim se da joj ikad višeugledam lice, lice koje, koliko god se trudila, ne mogu da zamislimuplašeno. Ali ako im kažem da nemam želju za razgovorom, Aron će jeubiti. To bi bilo kao da sam mu sama naredila da puca. Kao da sam samapovukla obarač.Ili još gore, Doca će pokušati da je izvuče iz ljudskog tela. Trgla sam seod sećanja na srebrnu krv razmazanu po rukama mog prijatelja.Melani se s nelagodom promeškoljila, pokušavajući da pobegne odagonije u mojoj glavi.Lunjo? Samo će je upucati. Nemoj da paničiš.Zar to treba da me uteši? Nisam mogla da pobegnem od te zamišljenescene. Aron, s Tragačevim pištoljem u ruci; Tragačevo telo polako padana kameni pod, lokva crvene krvi širi se oko nje...Ne moraš da posmatraš.To neće sprečiti taj događaj.Melanine misli postadoše pomalo panične.

MIN@

404

Ali mi želimo da ona umre. Zar ne? Ubila je Vesa! Osim toga, ne može daostane živa. Bez obzira na sve.U pravu je u vezi sa svime, naravno. Istina je da Tragač ne sme ostati uživotu. Ako je zatvore, radiće dan i noć na svom bekstvu. Ako jeoslobode, ubrzo će doneti smrt celoj mojoj porodici.Istina je da je ubila Vesa. Bio je tako mlad i voljen. Njegova smrt je zasobom ostavila neizreciv bol. Razumela sam postulat ljudske pravde kojizahteva njen život zauzvrat.Takođe je istina da želim da umre.’’Lunjo, Lunjo?’’Džejmi me je drmusao za ruku. Trebao mi je trenutak da shvatim da me jeneko zvao po imenu. Možda već mnogo puta.’’Lunjo?’’ ponovi Džeb upitno. Podigla sam pogled. Stajao je iznad mene.Lice mu je bilo bezizražajno, prazna fasada koja znači da ga je obuzeloneko snažno osećanje. Njegova pokeraška faca. ’’Momci žele da znajuimaš li pitanja za Tragača.’’Stavila sam jednu šaku na čelo, trudeći se da blokiram slike u glavi.’’Ako nemam?’’’’Spremni su da završe sa stražarenjem. Svima je teško. Trenutno bi radijebili sa svojim prijateljima.’’ Klimnula sam.’’U redu. Onda je valjda bolje da... odem i vidim je odmah.’’ Odgurnulasam se od zida i ustala. Šake su mi se stresle, pa sam ih stegla u pesnice.Ti nemaš šta da je pitaš.Smisliću nešto.Zašto odlagati neizbežno? Nemam pojma.Pokušavaš da je spaseš, optuži me Melani gnevno.Ne postoji način da to uradim.Ne. Ne postoji. A ionako želiš da umre. Onda ih pusti da je ubiju. Trglasam se.’’Jesi li dobro?’’ upita Džejmi.Klimnuh, ne verujući dovoljno svom glasu da bih progovorila.’’Ne moraš,’’ reče mi Džeb, oštro mi promatrajući lice.’’U redu je,’’ šapnuh. Džejmijev šaka uhvati moju, ali ja je otresoh.’’Ostani ovde, Džejmi.’’’’Poći ću s tobom.’’ Glas mi je sada bio jači.’’O, ne, nećeš.’’Zurili smo jedno u drugo za trenutak, i za promenu sam ja pobedila.Tvrdoglavo je isturio bradu, ali se naslonio na zid.Ijan je takođe izgledao kao da želi da pođe za mnom, ali sam ga zaustavilau mestu jednim pogledom.

MIN@

405

Džared me je posmatrao kako odlazim s nedokučivim izrazom na licu.’’Ona izvoljeva,’’ reče mi Džeb tihim glasom dok smo išli ka rupi. ’’Nijebaš kakva si ti bila ranije. Uvek traži više, hranu, vodu, jastuke... dosta ipreti. „Tragači će vas sve pohvatati!" U tom maniru. Brentu je bilonaročito teško. Izaziva ga do krajnosti.’’Klimnuh. To me nije nimalo iznenadilo.’’Mada, nije pokušala da pobegne. Jaka na rečima, slaba na delima.Čim zaprete oružjem, ona se odmah smiri.’’Trepnula sam.’’Moja pretpostavka je da joj je očajnički stalo do života,’’ promrmljaDžeb za sebe.’’Jesi li siguran da je to... to gde je držite najbezbednije mesto?’’ upitalasam kada smo ušli u mračni, vijugavi tunel. Džeb se zasmejulji.’’Ti nisi pronašla izlaz,’’ podseti me. ’’Najbolje skroviše ponekad je onokoje svi mogu da vide.’’Uzvratila sam bez uvijanja:’’Ona ima jači motiv nego što sam ja imala.’’’’Momci dobro motre na nju. Nema razloga za brigu.’’ Bili smo gotovostigli. Tunel je oštro zaokrenuo u obliku slova V.Koliko puta sam zamakla iza ovog ugla, sa šakom na unutrašnjoj stranioštrog zaokreta, baš ovako? Nikad nisam povlačila šaku dužspoljašnjeg zida. Bio je neravan, s isturenim kamenjem koje bi miostavilo modrice i nateralo me da se sapletem. Ionako se brže stiže ako sedržiš unutrašnjeg zida.Kada su mi pokazali da V nije V, već Y, dva puta koja se granaju izdrugog tunela, pravog tunela, osetila sam se prilično glupo. Kao što jeDžeb rekao, ponekad je najpametnije kriti stvari naočigled svih. Utrenucima kada sam bila dovoljno očajna da razmišljam o bekstvu izpećina, moj mozak je potpuno zanemario ovo mesto. Ovo je bila rupa,zatvor. U mojoj glavi, to je bilo najmračnije i najdublje okno u ovimpećinama. Ovde su me živu sahranili.Čak ni Mel, koja beše lukavija od mene, nije ni sanjala da su me držalizatvorenu na samo nekoliko koraka od izlaza. To čak nije ni bio jediniizlaz. Ali drugi je mali i tesan, rupa kroz koju mora da se puzi. Njeganisam pronašla samo zato što sam ušla u ove pećine hodajući uspravno.Nisam tražila takvu vrstu tunela. Osim toga, nikad nisam istražila ćoškoveDocine bolnice; izbegavala sam je od samog početka.Taj glas, poznat uprkos tome što se činilo da pripada nekom drugomživotu, prekinuo me je u razmišljanju.’’Pitam se kako to da ste još uvek živi kad se ovako hranite. Fuj!’’

MIN@

406

Nešto plastično zaklopara po steni.Ugledala sam plavu svetlost kada smo zamakli iza poslednjeg ugla.’’Nisam znala da ljudi imaju strpljenja da izgladne nekoga na smrt. To mideluje kao i suviše složen plan da biste ga pojmili vi, tako kratkovidastvorenja.’’Džeb se zasmejulji.’’Moram reći, zadivljuju me ovi momci. Iznenađen sam što su izdržalitoliko dugo.’’Skrenuli smo u osvetljeni ćorsokak. Brent i Aron, koji su sedeli što jemoguće dalje od Tragača, to jest kraja tunela gde se ona šetkala tamo-amo, obojica s oružjem u rukama, uzdahnuše s olakšanjem kada nasvideše kako prilazimo.’’’’Napokon,’’ promrmlja Brent. Lice mu je bilo duboko izbrazdano tugom.Šetkanje Tragača prestade.Bila sam iznenađena kad sam videla u kakvim je uslovima drže.Nisu je saterali u malu skučenu rupu, već je bila relativno slobodna,koračala je napred-nazad malom širinom tunela. Na podu, uza zid na krajutunela, stajali su prostirka i jastuk. Plastični poslužavnik bio je naherenuza zid; nekoliko komada hrane ležalo je raštrkano na podu pored njega,zajedno sa činijom za supu. Pored je bilo prosuto malo supe. To jeobjasnilo kloparanje koje sam upravo bila čula, bacila je hranu. Mada,izgledalo je kao da je prvo pojela najveći deo.Zurila sam u taj relativno humani smeštaj i osetila čudan bol u stomaku.Koga smo mi ubile?, promrmlja Melani mrzovoljno. I nju je ovo zapeklo.’’Hoćeš da pričaš s njom?’’ upita me Brent, a mene opet žignu u stomaku.Da li je Brent ikad govorio o meni koristeći zamenicu za ženski rod?Nisam bila iznenađena što je Džeb tretirao Tragača na taj način, ali ostali?’’Da’’ šapnuh.’’Samo pažljivo,’’ upozori me Aron. ’’Ona je prgavo malo stvorenje.’’Klimnuh.Ostali su ostali gde su se zatekli. Sama sam pošla niz tunel.Bilo mi je teško da podignem glavu, da pogledam u oči osobe čiji samnetremičan pogled osećala na svom licu poput dodira hladnih prstiju.Besno je zurila u mene, lica izobličenog zlobnim kezom. Nikad ranijenisam videla takav izraz lica kod neke duše.’’O, pa, zdravo, Melani,’’ naruga mi se. ’’Zašto ti je trebalo toliko dugoda dođeš da me vidiš?’’Nisam odgovorila. Pošla sam ka njoj polako, trudeći se iz sve snage dapoverujem da mržnja koja mi kola celim telom ne pripada stvarno meni.

MIN@

407

’’Da li tvoji mali prijatelji misle da ću pričati s tobom? Da ću otkriti svesvoje tajne zato što u svojoj glavi nosiš ućutkanu dušu ispranog mozgakoja sija iz tvojih očiju?’’ - Nasmeja se grubo.Zaustavila sam se na dva duga koraka od nje, tela napetog i spremnog nabeg. Nije načinila nikakvu agresivnu kretnju u mom pravcu, ali nisammogla da opustim mišiće. Ovo nije bilo nalik susretu s Tragačem naautoputu, nisam imala uobičajeno osećanje sigurnosti koje sam osećala ublizini drugih ljubaznih pripadnika moje vrste. Ponovo me je preplaviloono čudno ubeđenje da će ona živeti dugo nakon što ja umrem.Ne budi smešna. Pitaj je šta imaš. Jesi li smislila išta?’’Dakle, šta želiš? Jesi li tražila dozvolu da me lično ubiješ, Melani?’’prosikta ona.’’Ovde me zovu Lunja,’’ rekoh.Ona se malo trgnu kad sam progovorila, kao da je očekivala da ću davičem. Moj tih, miran glas kao da ju je uznemirio više od vrištanja koje jeočekivala. Ispitivački sam posmatrala njeno lice dok je ona besno piljila umene iskolačenih očiju. Bilo je prljavo, umrljano ljubičastom prašinom iosušenim znojem. Osim toga, na njoj nije bilo tragova nikakve povrede.Od toga sam ponovo osetila onaj čudan bol.’’Lunja,’’ ponovi ona ravnodušno. ’’Pa, šta čekaš? Zar ti nisu dali zelenosvetlo? Planiraš li da me ubiješ golim rukama ili mojim pištoljem?’’’’Nisam došla da te ubijem.’’ Ona se kiselo nasmeši.’’Da me ispitaš, onda? Gde su tvoji instrumenti za mučenje, čoveče?’’Trgnuh se.’’Neću te povrediti.’’Nesigurnost joj prelete licem, a zatim nestade ispod njenog podrugljivogosmeha.’’Zašto me onda drže u životu? Da li misle da mogu da me pripitome, kaotvoju dušu ljubimca?’’’’Ne. Samo... nisu hteli da te ubiju dok... mene ne pitaju. Za slučaj daželim prvo da popričam s tobom.’’Kapci joj se spustiše, sužavajući njene razrogačene oči.’’Imaš li nešto da kažeš?’’ Progutala sam knedlu.’’Pitala sam se...’’ imala sam na umu samo ono isto pitanje na koje samanisam znala odgovor. ’’Zašto? Zašto me nisi pustila da ostanem mrtva,kao ostali? Zašto si bila toliko odlučna da me uhvatiš? Nisam želela nikogda povredim. Samo sam želela da... idem svojim putem.’’Ona skoči na vrhove prstiju, unoseći mi se bliže licu. Neko se pomerio izamene, ali nisam mogla da čujem ništa više do toga, drala mi se u lice.

MIN@

408

’’Zato što sam bila u pravu,’’ zakreštala je. ’’I više od toga! Pogledaj ihsve! Podlo leglo ubica koje vrebaju u zasedi! Baš kao što sam mislila,samo mnogo gore. Znala sam da si tu s njima! jedna od njih! Rekla samim da postoji opasnost! Rekla sam im!’’Ona zaćuta, zadihana, i ustuknu korak nazad, zureći preko mog ramena.Nisam se okrenula da pogledam šta ju je nateralo da se povuče.Pretpostavila sam da ima neke veze s onim što mi je Džeb upravo biorekao, čim zaprete oružjem, ona se odmah smiri. Analizirala sam njenizraz lica za trenutak dok se njeno teško disanje usporavalo.’’Ali nisu te slušali. Pa si pošla sama da nas pronađeš.’’Tragač ne odgovori. Udaljila se još jedan korak od mene, sa sumnjom nalicu. Na sekund je izgledala neobično ranjivo, kao da su moje reči probileštit iza kojeg se skrivala.’’Tražiće te, ali na kraju, nisu ti uopšte ni verovali, zar ne?’’ rekoh,posmatrajući kako svaka izgovorena reč biva potvrđena u njenim očajnimočima. To mi je dokazalo da sam i te kako u pravu. ’’Dakle, neće širitipotragu dalje od toga. Kada te ne budu našli, izgubiće interesovanje.Mi ćemo biti oprezni, kao i obično. Neće nas pronaći.’’Sada sam u njenim očima prvi put videla istinski strah. Užasno, za nju,saznanje da sam u pravu.I bi mi lakše zbog mog ljudskog gnezda, moje porodice. Jesam bila upravu. Biće bezbedni. Pa ipak, na neki neobjašnjiv način, nisam se osećalabolje zbog sebe. Nisam imala više pitanja za Tragača. Kada odem, ona ćeumreti. Hoće li sačekati da se udaljim dovoljno da ne čujem pucanj? Da lije iko u ovim pećinama dovoljno udaljen da ga ne čuje? Zurila sam unjeno besno, uplašeno lice, i spoznala koliko duboku mržnju prema njojosećam.Koliko ne želim više nikad da ugledam to lice, do kraja svih svojih života.Mržnju koja mi je onemogućavala da dopustim da umre.’’Ne znam kako da te spasem,’’ šapnuh, previše tiho da bi ljudi mogli dačuju. Zašto to mojim ušima zvuči kao laž? ’’Ne mogu da pronađemnačin.’’’’Zašto bi to uopšte želela? Ti si jedna od njih!’’ Iskra nade je, međutim,sinula u njenim očima. Džeb je bio u pravu. Sve to duvanje, sve tepretnje... bilo joj je veoma stalo da ostane živa.Klimnuh potvrdno na njene optužbe, pomalo odsutno pošto sambrzo i napregnuto razmišljala.’’Ali ja sam još uvek ja,’’ promrmljah. ’’Ne želim... ne želim...’’Kako da završim tu rečenicu? Ne želim... da Tragač umre? Ne. To nijeistina.

MIN@

409

Ne želim... da mrzim Tragača? Da je mrzim toliko da želim da umre. Daumre dok je mrzim. To bi gotovo bilo kao da je umrla zbog toga što jemrzim. Da ne želim stvarno njenu smrt, da li bih bila u stanju dapronađem način da je spasem? Da li me moja mržnja sprečava u tome?Hoću li ja biti odgovorna za njenu smrt?Jesi li poludela?, pobuni se Melani.Ubila je mog prijatelja, upucala ga u pustinji, slomila Li-lino srce.Dovela je moju porodicu u opasnost. Dokle god je živa, onapredstavlja pretnju za njih. Za Ijana, za Džejmija,za Džareda. Uradiće sve što je u njenoj moći da ih sve vidi mrtve.To je već bolje. Melani je odobravala ovaj tok misli.Ali ako umre, a ja sam mogla da je spasem da sam želela... šta sam ondaja?Moraš biti praktična, Lunjo. Ovo je rat. Na čijoj si strani?Znaš odgovor na to.Znam. I to je ono što si ti, Lunjo.Ali... šta ako mogu da uradim obe stvari? Šta ako mogu da joj spasemživot i da osiguram bezbednost svih ovde?Osetila sam veliki talas mučnine u želucu kada sam pronašla odgovor zakoji sam verovala da ne postoji.Jedini zid koji sam ikada podigla između Melani i mene urušio se u prah.Ne! zinu Mel. Zatim vrisnu, NE!Odgovor koji mora da sam znala da ću naći. Odgovor koji objašnjava mojčudni predosećaj. Zato što mogu da spasem Tragača. Naravno da mogu.Ali to će me koštati. Razmena. Šta je ono Kajl rekao?Život za život.Ona je zurila u mene. Te crne oči Tragača bile su pune otrova.

50.ŽRTVOVANJE

Pomno je posmatrala moje lice dok smo se Mel i ja prepirale.Nemoj, Lunjo, ne!Ne budi glupa, Mel. Ti bi barem trebalo da uvidiš prednost ovog izbora.Zar nije to ono što želiš?Ali čak i dok sam se trudila da imam u vidu srećan kraj, nisam mogla daumaknem užasu takvog izbora. To je tajna za koju je trebalo i da umremda bi je sačuvala. Informacija koju sam tako očajnički želela da sakrijembez obzira na kakve bi me neuzrecive muke stavili. Ovakve muke nisam

MIN@

410

očekivala; krizu lične savesti, zbunjujuću i zakomplikovanu ljubavljuprema mojoj ljudskoj porodici. Bilo je veoma bolno, bez obzira na sve.Neću moći da tvrdim da sam izgnanik ako to uradim. Ne, biću čistizdajnik.Nemoj zbog nje, Lunjo! Ne zbog nje!, zavijala je Mel.Treba li da čekam? Da čekam dok ne uhvate još neku dušu? Nevinu dušukoju nemam razloga da mrzim? Moram doneti odluku u nekom trenutku.Nemoj sad! Čekaj! Razmisli o tome!Želudac mi se opet prevrnuo, i morala sam da se sagnem napred i dubokoudahnem. Jedva sam se suzdržavala da ne povratim.’’Lunjo?’’ oslovi me Džeb zabrinuto.Mogla bih to da uradim, Mel. Mogla bih da opravdam to što ću dozvolitida umre ako bi ona bila jedna od tih nevinih duša. Onda bih mogla dapustim da je ubiju. Mogla bih da verujem sebi da ću doneti objektivnuodluku.Ali ona je užasna, Lunjo! Mrzimo je!Upravo. A ja ne mogu sebi da verujem. Vidi kako sam umalo uvidelaodgovor...’’Lunjo, jesi li dobro?’’Gnevne oči Tragača zurile su mimo mene, u pravcu Džebovog glasa.’’Dobro sam, Džebe,’’ procedih. Glas mi je bio zadihan, napet. Bila samiznenađena koliko je loše zvučao.Tragačeve crne oči gledale su nas naizmenično, nesigurno. Onda jeustuknula od mene, pribijajući se uza zid. Prepoznala sam tu pozu, setilasam se tačno kako mi je bilo dok sam ga ja grlila.Jedna nežna ruka spusti mi se na rame i okrete me.’’Šta se to dešava s tobom, dušice?’’ upita Džeb.’’Treba mi minut,’’ uzvratih zadihano. Gledala sam pravo u njegovesvetloplave oči, i rekla mu nešto što definitivno nije bila laž. ’’Imam jošjedno pitanje. Ali stvarno mi treba jedan minut nasamo. Možete li... da mesačekate?’’’’Naravno, možemo da sačekamo još malo. Predahni.’’ Klimnula sam ikrenula da izlazim iz zatvora što sam brže mogla. Noge su mi isprva bileukočene od straha, ali uhvatila sam svoj normalan korak dok sam sekretala. Kada sam prošla pored Arona i Brenta već sam skoro trčala.’’Šta se desilo?’’ čuh Arona kako šapuće Brentu, zbunjen.Nisam bila sigurna gde da se sakrijem dok razmišljam. Noge me, kao šatlna automatskom pilotu, povedoše hodnicima ka mojoj sobi. Mogla samsamo da se nadam da je prazna.

MIN@

411

Bilo je mračno, kroz pukotine na tavanici jedva da je dopirao sjaj zvezda.Nisam videla Lili dok se nisam saplela o nju u mraku. Gotovo da nisamprepoznala njeno lice otečeno od plača. Sedela je sklupčana u malu,čvrstu loptu na podu na sredini hodnika. Oči su joj bile razrogačene, neshvatajući tačno koga vide.’’Zašto?’’ upita me. Nemo sam zurila u nju.’’Rekla sam da život i ljubav nastavljaju da traju. Ali zašto? Ne bi trebalo.Ne više. U čemu je svrha?’’’’Ne znam, Lili. Nisam sigurna u čemu je svrha.’’’’Zašto?’’ upita ona ponovo, ne obraćajući se više meni. Njene staklasteoči gledale su pravo kroz mene.Pažljivo sam je zaobišla i požurila ka sobi. Imala sam sopstveno pitanjena koje je trebalo odgovoriti.Na moje veliko olakšanje, soba beše prazna. Bacila sam se ničice nadušek na kojem smo Džejmi i ja spavali.Kada sam rekla Džebu da imam još jedno pitanje, bila je to istina. Ali topitanje nije bilo za Tragača. Pitanje je bilo za mene.Pitanje je hoću li, ne, mogu li, to da učinim?Mogu da spasem život Tragaču. Znam da mogu. To ne bi ugrozilo ničijiživot ovde. Osim mog sopstvenog. Morala bih to da dam u zamenu.Ne. Melani se trudila da bude odlučna u svojoj panici.Molim te, pusti me da razmislim.Neću.To je to, Mel. Ionako je nezbežno. To mi je sad jasno. Trebalo je da toodavno uočim. Toliko je očigledno.Ne, nije.Setila sam se razgovora koji smo vodile kada je Džejmi bio bolestan.Kada smo se mirile. Rekla sam joj da je neću izbrisati i da mi je žao što nemogu da joj pružim više od toga.To nije bila laž koliko nedovršena rečenica. Nisam mogla da joj pružimviše od toga, a da sama ostanem živa.Prava laž bila je izrečena Džaredu. Rekla sam mu, samo nekoliko sekundikasnije, da ne znam kako bih naterala sebe da prestanem da postojim. Ukontekstu naše diskusije, to je bila istina. Ne znam kako da nestanem,ovde unutar Melani. Ali iznenađena sam što još tada nisam čula tuočiglednu laž, nisam uvidela u tom trenutku ono što uviđam sada.Naravno da znam kako bih naterala sebe da prestanem da postojim.U pitanju je samo to što nikad nisam uzela u obzir tu opciju, krajnjuizdaju koju to predstavlja za svaku dušu na ovoj planeti.

MIN@

412

Jednom kad ljudi budu shvatili da znam taj odgovor, onaj zbog kojeg suubijali iznova i iznova, to će me koštati.Nemoj, Lunjo!Zar ne želiš da budeš slobodna? Duga pauza.Ne bih to tražila od tebe, reče naposletku.Ni ja to ne bih uradila za tebe. A svakako ne bih to uradila za Tragača!Ne moraš da tražiš. Mislim da bih se dobrovoljno prijavila... na kraju.Zašto to misliš?, upita, gotovo plačnim glasom. To me je dirnulo.Očekivala sam da će biti ushićena.Delom zbog njih. Džareda i Džejmija. Mogu da im dam ceo svet, sve štožele. Mogu da im dam tebe.Verovatno bih to shvatila... jednog dana. Ko zna? Možda bi Džared totražio. Znaš da ne bih odbila.Ijanje u pravu. Previše se žrtvuješ. Ne znaš za granice. Treba da znaš zagranice, Lunjo!Ah, Ijan, zastenjah. Neki novi bol stade da me čupa, iznenađujuće blizusrca.Uzećeš mu ceo svet. Sve što želi.Nikad ne bih bila srećna s Ijanom. Ne u ovom telu, iako ga on voli. Onone voli njega.Lunjo, ja... Melani se borila da pronađe reči. Ipak, radost koju samočekivala s njene strane nije dolazila. To me je ponovo dirnulo.Mislim da ne mogu da ti dozvolim da uradiš to. Imaš veću važnost odtoga. Kad sagledaš veću sliku, ti im vrediš mnogo više nego ja. Ti možešda im pomogneš; možeš da ih spaseš. Ja ne mogu da učinim ništa od toga.Moraš da ostaneš tu. Ne vidim nijedan drugi način,Mel. Pitam se kako to ranije nisam shvatila. Čini se tako očiglednim.Naravno da moram da odem. Naravno da moram da ti vratim tebe. Većsam znala da smo mi duše pogrešili što smo došli ovamo. Tako da sadanemam drugog izbora nego da učinim pravu stvar, i odem. Svi vi stepreživeli bez mene i ranije; učinićete to ponovo. Od mene ste naučilitoliko mnogo o dušama, pomoći ćete im. Zar ne vidiš? To je srećan kraj.To je kraj priče koji je svima njima potreban. Mogu da im dam nadu.Mogu da im dam... ne budućnost. Možda ne to. Ali koliko god mogu. Svešto mogu.Ne, Lunjo, nemoj.Plakala je, postajući nerazumljiva. Od njene tuge mi pođoše suze na oči.Nisam znala da joj je toliko stalo do mene. Skoro isto koliko je i menistalo do nje. Nisam shvatila da volimo jedna drugu.

MIN@

413

Čak i ako Džared nikad ne bi tražio to od mene, čak i ako Džared ne bipostojao... pošto sam postala svesna tog puta, moram da produžim njime.Toliko sam je volela.Nije ni čudo što je procenat uspešnosti kod otpornih domaćina tolikonizak ovde na Zemlji. Jednom kad zavolimo našeg ljudskog domaćina,čemu mi duše imamo da se nadamo? Ne možemo postojati na uštrbnekoga koga volimo. Ne duša. Jedna duša ne može da živi na taj način.Okrenula sam se na leđa i osmotrila svoje telo pod svetlošću zvezda. Šakesu mi bile prljave i izgrebane, ali ispod rugla na površini bile su prelepe.Koža je bila lepe smeđe boje, opaljena suncem; čak i pod bledomsvetlošću bila je lepa. Nokti su bili izgriženi, ali i dalje zdravi i glatki, smalim belim polumesecima pri dnu. Mahnula sam prstima, posmatrajućikako mišići pokreću kosti, opisujući graciozne šare u vazduhu. Pustilasam ih da plešu iznad mene, gde su se pretvorili u tečne crne siluete spramzvezdanog sjaja.Prošla sam njima kroz kosu. Sada mi je sezala skoro do ramena. Mel će seto svideti. Posle nekoliko nedelja pranja šamponom pod hotelskimtuševima i uzimanja vitamina Zdravlja, ponovo je bila sjajna i meka.Ispružila sam ruke koliko sam mogla, istežući tetive sve dok neki odzglobova ne počeše da krčkaju. Osećala sam snagu u rukama. Mogu da mipomognu da se uspenjem uz padinu, mogu da nose težak teret, mogu dauzoru polje. Ali i one behu meke. Mogu da drže dete, mogu da tešeprijatelja, mogu da vole... ali meni to nije bilo suđeno.Duboko sam uzdahnula, i suze se preliše iz uglova očiju i stadoše da mi seslivaju niz slepoočnice u kosu.Napela sam mišiće u nogama, osetivši njihovu spremnost, snagu i brzinu.Htela sam da potrčim, da imam otvoreno polje kojim mogu da jurim samoda bih videla koliko brza mogu da budem. Htela sam da pojurimbosonoga, da mogu da osetim zemlju pod stopalima. Htela sam da osetimvetar kako mi nosi kosu. Htela sam da padne kiša, da mogu da osetimnjen miris u vazduhu dok trčim.Stopala su mi se polako savijala i ispravljala, u ritmu disanja. Gore, dole.Napred, nazad.Osećaj je bio lep.Prešla sam prstima preko lica. Osećala sam njihovu toplotu na koži, kožikoja beše glatka i lepa. Bilo mi je drago što ću vratiti Melani njeno liceonakvo kakvo je bilo. Zatvorila sam oči i pomilovala kapke.Živela sam u toliko mnogo tela, ali nijedno nisam ovoliko volela. Ni zajednim nisam ovoliko žudela. Naravno, baš ovog ću morati da seodreknem.

MIN@

414

Nasmejala sam se pred ironijom toga, i koncentrisala se na osećajvazduha koji je u vidu mehurića iskakao iz mojih grudi i peo se dalje uzgrlo. Smeh je poput svežeg povetarca, on sebi čisti put kroz telo stvarajućidobar osećaj tamo kuda prođe. Da li druge vrste imaju tako jednostavnogiscelitelja? Nisam mogla da se setim nijedne.Dotakla sam usne i setila se kakav je osećaj ljubiti Džareda, a kakav jeosećaj ljubiti Ijana. Ne desi se svakome da ljubi toliko drugih prelepihtela. Ljubila sam ih više od drugih, čak i za ovako kratko vreme.Samo što je bilo tako kratko! Možda već godinu dana, nisam bila potpunosigurna. Samo jedna brza revolucija jedne plavozelene planete oko jedneni po čemu posebne žute zvezde. Najkraći život od svih koje sam ikadživela.Najkraći, najvažniji, najbolniji život od svih. Život koji će me zauvekdefinisati. Život koji me je odneo do jedne zvezde,do jedne planete, ujednu malu porodicu stranaca.Još malo vremena... zar bi to bilo toliko pogrešno?Ne bi, prošaputa Mel. Samo daj sebi još malo vremena.Nikad ne znaš koliko ti je vremena ostalo, uzvratih šapatom.Ali ja znam. Znam tačno koliko vremena imam. Ne mogu da dam sebi viševremena. Moje vreme je isteklo. Ionako moram da umrem. Moram dauradim pravu stvar, da budem dosledna sebi, u ovo vremena što mi jeostalo.S uzdahom koji kao da je potekao iz samih peta na mojim stopalima idlanova na mojim šakama, ustala sam.Aron i Brent neće čekati zauvek. A sada sam imala još nekoliko pitanja nakoja sam morala da dobijem odgovor. Ovoga puta pitanja su bila za Docu.Pećine su bile pune tužnih, oborenih pogleda. Bilo je lako provući seneprimećeno pored svih njih. Nikoga nije bilo briga šta ja trenutno radim,osim možda Džeba, Brenta i Arona, a oni nisu bili ovde.Nisam imala otvoreno, kišno polje, ali imala sam barem dug južni tunel.Bilo je previše mračno da bih se dala u puni trk kao što sam želela, aliodržavala sam ravnomeran kas. Zagrevanje mišića pružalo je prijatanosećaj.Očekivala sam da ću već zateći Docu tamo, ali čekaću ako budem morala.Biće sam. Jadni Doca, s njim je sada uglavnom to i bio slučaj.Doca je spavao sam u svojoj bolnici od noći kada smo spasili Džejmijuživot. Šeron je odnela svoje stvari iz njihove sobe i preselila se kod majke,a Doca nije hteo da spava u praznoj sobi. Tako jaka mržnja. Šeron biradije uništila svoju sreću, i Docinu, nego mu oprostila što mi je pomogaoda izlečim Džejmija.

MIN@

415

Šeron i Megi jedva da su više kontaktirale s bilo kim u pećinama. Sada suse pravile kao da ne primećuju nikoga, onako kako su se ranije pravile dane primećuju samo mene. Pitam se hoće li se to promeniti kada me više nebude, ili su obe postale toliko nepopustljive u svojoj ljutnji da je prekasnoda se promene.Kako neverovatno glup način da se vreme protraći.Prvi put ikada, južni tunel mi je izgledao kratak. Pre nego što sampomislila da sam prešla pola puta, ugledala sam mutni sjaj Docine lampekako se pomalja iz nepravilnog luka ispred mene. Bio je kod kuće.Usporila sam do koraka pre nego što sam ga prekinula. Nisam htela da gauplašim, da ga navedem da pomisli kako se radi o nekoj uzbuni. Ipak seprepao kada sam se pojavila, pomalo zadihana, u kamenom dovratku.Skočio je od stola. Knjiga koju je čitao ispala mu je iz ruku.’’Lunjo? Je l’ nešto nije u redu?’’’’Ne, Doco,’’ umirih ga. ’’Sve je u redu.’’’’Treba li da pomognem nekome?’’’’Samo meni.’’ Uputila sam mu slabašan osmeh. Obišao je oko svog stolada me dočeka, očiju raširenih od znatiželje. Zastao je na pola koraka odmene i izvio jednu obrvu. Njegovo izduženo lice beše milo, suprotno odstrašnog. Bilo mi je teško da se prisetim kako to da mi je ranije delovaokao čudovište.’’Ti si čovek od reči,’’ otpočela sam.On klimnu glavom i otvori usta da zausti nešto, ali ja podigoh ruku.’’Niko to nikad neće staviti na probu onako kako ću ja to učiniti sada’’upozorila sam ga.On je čekao, zbunjenih i opreznih očiju. Udahnuh duboko, i osetih kakomi se pluća šire.’’Znam kako da uradim ono radi čega si ti, da bi to otkrio, okončao tolikomnogo života. Znam kako da izvadim dušu iz ljudskog tela a da nijednomod njih ne nanesem zlo. Naravno da to znam. Svi mi moramo to daznamo, za slučaj nužde. Čak sam izvela tu proceduru jednom u nuždi,kada sam bila Medved.’’Zurila sam u njega, čekajući reakciju. Dugo mu je trebalo, i oči su mupostajale sve bešnje svakog sekunda.’’Zašto mi to govoriš?’’ procedi naposletku.’’Zato što... zato što ću reći ono što želiš da znaš.’’ Ponovo podigoh ruku.’’Ali samo ako mi zauzvrat daš ono što želim. Odmah da te upozorim,tebi neće biti ništa lakše da mi daš ono što ja želim nego meni da tebi damono što ti želiš.’’Nikada ga nisam videla tako gnevnog.

MIN@

416

’’Reci svoje uslove.’’’’Ne smeš da ih ubiješ, duše koje izvadiš. Moraš da mi daš reč, da obećaš,da se zakuneš, da se zavetuješ, da ćeš ih bezbedno prevesti u noviživot. To znači izvesnu opasnost; moraćeš da imaš kriogene kapsule imoraćeš da smestiš te duše u šatlove i pošalješ ih s ove planete. Moraš daih pošalješ da žive na drugom svetu. Ali one neće moći da ti naude. Dokstignu do sledeće planete, tvoja unučad će biti pokojna.’’Hoće li ispunjenje mojih uslova ublažiti moju krivicu u ovome?Samo ako se Doci može verovati.Razmišljao je veoma koncentrisano dok sam objašnjavala. Posmatralasam mu lice da bih videla šta misli o mojim zahtevima.Nije izgledao besno, ali njegove oči još uvek jesu.’’Ne želiš da ubijemo tog Tragača?’’ pogodi.Nisam mu odgovorila na pitanje jer ne bi razumeo odgovor; jesam želelada je ubiju.U tome je bio čitav problem.Umesto toga, nastavila sam da objašnjavam.’’Ona će biti prva, poslužiće kao test. Hoću da se uverim, dok sam jošovde, da ćeš ispuniti obećanje. Sama ću izvesti razdvajanje. Kad ona budebezbedna, naučiću te kako se to radi.’’’’Na kome?’’’’Na kidnapovanim dušama. Kao ranije. Ne mogu da ti garantujem da ćese ljudski umovi povratiti. Ne znam mogu li se oni koju su bili izbrisanivratiti. Videćemo kad probamo s Tragačem.’’Doca trepnu, razmišljajući o nečemu.’’Kako to misliš, dok si još ovde? Odlaziš?’’ Zurila sam u njega, čekajućida shvati. Uzvraćao mi je pogled, ne shvatajući.’’Zar ne uviđaš šta ti dajem?’’ šapnuh. Konačno, razumevanje mu seispisa na licu. Nastavih brzo, da ga preduhitrim. ’’Zamoliću te samo za jošjednu stvar, Doco. Ne želim... neću da me pošalju na drugu planetu. Ovoje moja planeta, zaista jeste. Pa ipak, za mene ovde nema mesta. Takoda... znam da će to možda... uvrediti neke od ostalih. Nemoj im reći akomisliš da neće to dozvoliti. Laži ako budeš morao. Ali volela bih dabudem sahranjena pored Volta i Vesa. Možeš li to da mi učiniš? Nećuzauzeti mnogo mesta.’’ Ponovo sam se slabašno osmehnula.Ali Melani je zavijala.Ne, ne, ne, ne...’’Ne, Lunjo,’’ i Doca se pobuni, šokiran.’’Molim te, Doco, šapnuh, trepnuvši od prigovora u mojoj glavi, koji supostajali sve glasniji. ’’Mislim da Vesu i Voltu neće smetati.’’

MIN@

417

’’Nisam to mislio! Ne mogu da te ubijem, Lunjo! Uh! Dosta mi je višesmrti, dosta mi je ubijanja svojih prijatelja,’’Docin glas pređe u jecaj.Spustila sam ruku na njegovu mršavu mišicu, trljajući je.’’Ljudi umiru ovde. Dešava se. Kajl je rekao nešto u tom stilu.’’Smešno je što citiram Kajla, od svih ljudi, dvaput za jednu noć.’’Šta je sa Džaredom i Džejmijem?’’ upita Doca glasom stegnutim odplača.’’Imaće Melani. Biće dobro.’’’’A s Ijanom?’’ Procedih kroz zube:’’Biće mu bolje bez mene.’’Doca zavrte glavom, brišući suze.’’Moram da razmislim o tome, Lunjo.’’’’Nemamo mnogo vremena. Neće čekati zauvek pre nego što ubijuTragača.’’’’Ne mislim na to. Pristajem na uslove. Ali ne verujem da mogu da teubijem.’’’’Sve ili ništa, Doco. Moraš odmah da odlučiš. I...’’ shvatila sam da imamjoš jedan zahtev. ’’I ne smeš nikome da kažeš za poslednji deo našegdogovora. Nikome. To su moji uslovi, uzmi ili ostavi. Želiš li da saznaškako da izvadiš dušu iz ljudskog tela?’’Doca ponovo zavrte glavom.’’Pusti me da razmislim.’’’’Već znaš odgovor, Doco. To je ono što si tražio.’’Samo je nastavio da vrti glavom levo- desno.Ignorisala sam taj gest poricanja, jer smo oboje znali da je on već izabrao.’’Idem po Džareda,’’ rekoh.’’Brzo ćemo nabaviti kriogene kapsule. Zadržavaj ostale. Reci im... reciim istinu. Reci im da ću ti pomoći da izvadiš Tragača iz tog tela.’’

MIN@

418

51.PRIPREMA

Pronašla sam Džareda i Džejmija u našoj sobi kako me čekaju, obojicazabrinuti. Džared mora da je pričao sa Džebom.’’Jesi li dobro?’’ upita me Džared, dok je Džejmi skočio i zagrlio me okostruka. Nisam bila sigurna kako da odgovorim na njegovo pitanje. Nisamznala odgovor.’’Džarede, treba mi tvoja pomoć.’’Džared je bio na nogama čim sam završila rečenicu. Džejmi se udaljio ipogledao me u lice. Nisam mu uzvratila pogled. Nisam bila sigurna kolikotoga trenutno mogu da podnesem.’’Šta želiš da učinim?’’ upita Džared.’’Idem u poharu. Koristio bi mi... još jedan par jakih ruku.’’’’Šta tražimo?’’ Bio je napet, već se psihički spremajući za misiju.’’Objasniću usput. Nemamo mnogo vremena.’’’’Mogu li ja da pođem?’’ upita Džejmi.’’Ne!’’ odvratismo Džared i ja uglas.Džejmi se namršti i pusti me, klonu na dušek i prekrsti noge. Zaronio jelice u šake, dureći se. Nisam mogla direktno da ga pogledam pre nego štosam klisnula iz prostorije. Već sam žudela da sednem pored njega, da gajako zagrlim i zaboravim na svu ovu zbrku.Džared me je sledio dok sam se vraćala južnim tunelom.’’Zašto ovuda?’’ upita.’’Ne...’’ shvatiće ako pokušam da slažem ili da izbegnem pitanje. ’’Neželim ni na koga da naletim. Naročito ne na Džeba, Arona ili Brenta.’’’’Zašto?’’’’Ne želim da dođem u situaciju da moram da im se pravdam. Ne još.’’Bio je tih, pokušavajući da shvati moj odgovor. Promenila sam temu.’’Znaš li gde je Lili? Mislim da ne treba da bude sama. Deluje mi...’’’’Ijan je s njom.’’’’To je dobro. On je najljubazniji.’’Ijan će pomoći Lili, on je upravo ono što joj sada treba. Ko će pomoćiIjanu kada...? Zavrtela sam glavom, trudeći se da odagnam tu misao.’’Šta moramo tako hitno da nabavimo?’’ upita me Džared. Duboko samudahnula pre nego što sam mu odgovorila.’’Kriogene kapsule.’’Južni tunel je bio mračan. Nisam mogla da mu vidim lice. Njegovi koracinisu zaostajali za mojim, i nije ništa rekao nekoliko minuta. Kada jeponovo progovorio, po glasu sam mu poznala da se koncentriše na

MIN@

419

poharu, razmišljao je samo o jednoj stvari, ostavljajući radoznalostkoju je osećao za kasnije, kada bude zadovoljan planom misije.’’Gde ćemo ih nabaviti?’’’’Prazni krio-rezervoari čuvaju se ispred isceliteljskih ambulanti dok nezatrebaju. Pošto više duša dolazi nego što odlazi, biće viška. Niko ih nećečuvati; niko neće primetiti ako neki nestanu.’’’’Jesi li sigurna? Otkud ti ta informacija?’’’’Videla sam ih u Čikagu, čitave gomile. Čak je i mala ambulanta kojusmo posetili u Tusonu imala malu zalihu tih rezervoara, odloženih usanduke ispred magacina.’’’’Ako su bili u sanducima, kako možeš da budeš sigurna...’’’’Zar nisi primetio kako volimo da označavamo stvari etiketama?’’’’Ne sumnjam u tebe,’’ reče. ’’Samo želim da se uverim da si dobrorazmislila o tome.’’Čula sam dvostruko značenje u njegovim rečima.’’Jesam.’’’’Hajde da onda završimo s tim.’’Doca je već bio otišao, već je bio sa Džebom, jer ga nismo mimoišliusput. Mora da je krenuo odmah posle mene. Pitam se kako će prihvatitinjegove novosti. Nadam se da nisu toliko glupi da diskutuju o tomepred Tragačem. Hoće li uništiti mozak svog ljudskog domaćina akopogodi šta sam naumila? Hoće li pretpostaviti da sam postala potpuniizdajnik? Da ću dati ljudima ono što žele bez ikakvih ograničenja?Mada, zar to nije ono što se spremam da uradim? Kad me više ne bude,hoće li se Doca potruditi da održi datu reč?Da, pokušaće. Verujem u to. Moram da verujem u to. Ali neće moći samto da izvede. A ko će mu pomoći?Peli smo se uskim crnim otvorom koji se završavao na južnim obroncimastenovitog brda, otprilike na pola puta do niskog vrha. Istočni rubhorizonta prelazio je u sivilo, s tek nagoveštajem rumenila između neba istenja. Nisam skidala pogled sa stopala dok sam se spuštala. To je biloneophodno; nije bilo staze, a labavo kamenje nije pružalo čvrst oslonac.Ali čak i da smo pred sobom imali ravan i asfaltiran put, sumnjam dabih bila u stanju da dignem pogled. Kao da su mi i ramena bila zarobljenau pogurenom položaju.Izdajnik. Ne otpadnik, ne lutalica. Samo izdajnik. Koji stavlja živote svojenežne braće i sestara u ljutite i motivisane ruke svoje usvojene ljudskeporodice. Moji ljudi imaju svako pravo da mrze duše. Ovo je rat, a ja imdajem oružje. Način da ubijaju nekažnjeno.

MIN@

420

Razmišljala sam o tome dok smo trčali kroz pustinju u osvit zore, trčali,jer s Tragačima na oprezu nije trebalo da boravimo na otvorenom nadnevnoj svetlosti.Ako posmatram stvari iz tog ugla, ako posmatram svoj izbor nekao žrtvu već kao naoružavanje ljudi u zamenu za Tragačev život, jasnomi je da grešim. A ako pokušavam da spasim samo Tragača, ovo bi ondabio trenutak kada ću promeniti mišljenje i okrenuti se nazad. Nije vrednoda zbog nje izdam ostale. Čak bi se i ona složila s tim.Ili ne bi? Iznenada sam se zapitala. Ne deluje mi da je ona toliki... koju jeono reč Džared upotrebio? Altruista. Altruista poput nas ostalih. Možda bicenila svoj život više od života mnogih.Ali prekasno je da se predomislim. Već sam uzela u obzir stvari kojedaleko prevazilaze spašavanje Tragača, prvo, to će se ponovo desiti. Ljudiće nastaviti da ubijaju sve duše na koje naiđu, osim ako im ja ne damdrugu mogućnost. I više od toga, rešila sam da ću spasiti Melani, a za tovredi žrtvovati se. Spasiću i Džareda i Džejmija. Mogla bih da spasim iomraženog Tragača, kad sam već kod toga.Duše su pogrešile što su došle ovamo. Moji ljudi zaslužuju svoj svet. Nemogu da im ga vratim, ali mogu da im dam ovo. Kad bih samo mogla dabudem sigurna da neće biti okrutni. Moraću prosto da verujem Doci i dase nadam. I možda da iznudim još poneko obećanje od mojih prijatelja, zasvaki slučaj.Pitam se koliko ću života spasti. Koliko života duša ću možda spasti.Jedini koji sada ne mogu da spasem jeste moj.Duboko sam uzdahnula. Čak i pored zvuka našeg napregnutog disanja,Džared je to čuo. Krajičkom oka sam videla kako okreće glavu, osetilakako me njegove oči napeto posmatraju, ali nisam se okrenula da muuzvratim pogled. Zurila sam u zemlju.Stigli smo do skrivenog džipa pre nego što se sunce popelo iznad istočnihvrhova, ali nebo je već bilo svetloplavo. Sklonili smo se u plitku pećinutaman kad su prvi zraci počeli da boje pustinju zlatom. Džared je zgrabiodve boce vode sa zadnjeg sedišta, dobacio mi jednu, pa se naslonio uzazid. Ispio je pola flaše i obrisao usta nadlanicom pre nego što jeprogovorio.’’Jasno mi je da žuriš da odeš odavde, ali moramo da sačekamo da sesmrkne ako planiraš da izvedeš brzu provalnu pljačku.’’Progutala sam gutljaj vode.’’U redu je. Sigurna sam da će nas sada čekati.’’Promatrao me je ispitivački.

MIN@

421

’’Video sam tvog Tragača,’’ reče mi, posmatrajući moju reakciju. ’’Ona...energična je.’’Klimnuh.’’I ne zna da ućuti.’’Nasmešio se i prevrnuo očima.’’Čini se da nije zadovoljna smeštajem koji smo joj obezbedili.’’Oborila sam pogled na pod.’’Mogla je i gore da prođe,’’ promrmljah. Ona čudna ljubomorna iuvređenost koju sam osećala uvukla mi se, nepozvana, u glas.’’Istina,’’ složi se on, tišim glasom.’’Zašto su tako dobri prema njoj?’’ šapnuh. ’’Ubila je Vesa.’’’’Pa, za to si ti kriva.’’Pogledala sam ga, iznenađena što vidim osmejak na njegovim usnama;zadirkuje me.’’Ja?’’ Njegov smešak se pokoleba.’’Ne žele da se osete kao čudovišta. Ne ponovo. Pokušavaju da se iskupeza ranije, samo malo prekasno... i s pogrešnom dušom. Nisam znao da ćete to... povrediti. Mislio sam da bi tako više volela.’’’’Bih.’’ Nisam želela da ikoga povrede. ’’Uvek je bolje biti ljubazan.Samo...’’ duboko sam udahnula. ’’Drago mi je što znam zašto.’’Njihova ljubaznost bila je upućena meni, ne njoj. Osetila sam kako mipritisak u ramenima popušta.’’To nije dobar osećaj kada znaš da potpuno zaslužuješ da te nazivajučudovištem. Bolje je biti ljubazan nego osećati grižu savesti.’’ Ponovo senasmešio, pa zevnuo. To me natera da i ja zevnem.’’Duga noć,’’ primeti. ’’A čeka nas još jedna. Treba da se naspavamo.’’Bi mi drago što je to predložio. Znala sam da ima dosta pitanja o pravojprirodi ove misije. Znala sam i da je već povezao neke konce. Ali nisamželela da diskutujem o bilo čemu od toga.Pružila sam se na maloj peščanoj površini kraj džipa. Na mojezaprepašćenje, Džared dođe i leže pored mene, tik pored mene. Savio seoko mene, prateći konture mog tela.’’Čekaj,’’ reče, i provuče ruku da podmetne prste pod moje lice. Podigaomi je glavu sa zemlje i zatim postavio ruku ispod nje, kao jastuk. Pustio jeda mu druga ruka padne preko mog struka.Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam mogla da odreagujem.’’Hvala.’’On zevnu. Osećala sam njegov topao dah na vratu.’’Odmori se, Lunjo.’’

MIN@

422

Držeći me u pozi koja se mogla opisati samo kao zagrljaj, Džared je brzozaspao, kao što je oduvek bio u stanju da učini. Pokušala sam da seopustim s njegovom toplom rukom preko mog struka, ali dugo mi jetrebalo. Taj zagrljaj me je naveo da se zapitam koliko toga je već pogodio.Misli su se vrtložile i komešale u mojoj umornoj glavi. Džared je bio upravu, prošla noć jeste bila duga. Ali ni upola duga koliko bih želela.Ostatak mojih dana i noći proleteće kao minuti.Sledeće čega sam postala svesna bilo je da me Džared drmusa da bi meprobudio. Svetlost u maloj pećini bila je bleda i narandžasta. Sumrak.Džared mi je pomogao da ustanem i dodao mi žitnu štanglu, takve obrokesu držali u džipu. Pojeli smo ih i popili ostatak vode, u tišini. Džaredovolice bilo je ozbiljno i koncentrisano.’’Još ti se žuri?’’ upita dok smo ulazili u džip.Ne. Želim da se vreme produži u nedogled.’’Da.’’ Čemu odlaganje? Tragač i njeno telo umreće budemo li predugočekali, a ja bih još uvek morala da načinim isti izbor.’’Onda idemo u Feniks. Logično je da neće primetiti ovakvu pljačku.Nema logike da ljudi uzmu vaše rezervoare za zamrzavanje. Kako bi namoni mogli koristiti?’’Pitanje uopšte nije zvučalo retorički, i mogla sam da osetim da meponovno posmatra. Ali zurila sam u stene ispred sebe i ćutala.Mrak je već bio poodavno pao kad smo zamenili vozila i stigli doautoputa. Džared je oprezno čekao nekoliko minuta, ne paleći farovenašeg neupadljivog sedana. Izbrojala sam da je deset kola prošlo porednas. Onda je nastupila duga pomrčina između farova, i Džared se uključiona autoput.Put do Feniksa bio je vrlo kratak, iako je Džared savesno vozio ispoddozvoljene brzine. Vreme je brže proticalo, kao da se Zemlja bržeokretala.Uključili smo se u saobraćaj koji se kretao umerenom brzinom, jezdećikružnim autoputem oko ravničarskog grada koji se protezao u daljini.Ugledala sam bolnicu s puta. Pošli smo za jednim kolima do isključenja,krećući se ravnomerno, bez žurbe. Džared je skrenuo na glavni parking.’’Kuda sad?’’ upita, napet.’’Da vidimo da li ovaj put ide iza. Rezervoari će biti pored magacina.’’Džared je vozio polako. Ovde je bilo mnogo duša, koje su ulazile i izlazileiz ambulante, neke od njih s hirurškim rukavicama. Iscelitelji. Niko nijeobraćao naročitu pažnju na nas.Put je pratio trotoar, zatim skretao oko severnog dela kompleksa zgrada.’’Vidi. Teretni kamioni. Idi tamo.’’

MIN@

423

Prošli smo pored jednog krila niskih zgrada i garaže. Nekoliko kamiona,koji su bez sumnje isporučivali medicinske zalihe, bilo je parkiranozadnjim delom prema skladištima. Osmotrila sam sanduke na prilazu, sveoznačene.’’Nastavi... mada, ne bi bilo loše da zgrabimo nešto od ovoga u povratku.Vidiš: Isceli...Rashladi... Smiri? Pitam čemu to služi.’’Sviđalo mi se što su te zalihe označene i ostavljene bez nadzora.Moja porodica neće oskudevati u stvarima koje su im potrebne kad meviše ne bude. Kad me više ne bude; imala sam utisak da ta fraza sada pratisve moje misli.Zašli smo iza još jedne zgrade. Džared je malo ubrzao, gledajući pravoispred sebe, ovde je bilo ljudi, njih četvorica, koji su istovarivalikamion na uzdignutom prilazu. Preciznost njihovih pokreta privuklami je pažnju. Nisu grubo baratali omanjim kutijama; upravosuprotno, spuštali su ih s velikom pažnjom na komad betona u visinistruka. Nije mi trebao natpis da bih se uverila da sam u pravu, ali baš utom trenutku jedan od istovarivača okrenu svoju kutiju tako da samugledala crna slova.’’Ovo je mesto koje nam treba. Upravo istovaruju pune rezervoare. Oniprazni neće biti daleko... ah! Tamo, s druge strane. Onaj magacin ih jepun. Kladim se da su zatvoreni magacini dupke puni.’’Džared je nastavio da vozi istom opreznom brzinom, skrenuvši iza uglazgrade. Tiho frknu.’’Šta je?’’ upitah.’’Znao sam. Vidiš?’’Pokaza bradom ka znaku na zgradi. Ovo je bilo porodilište.’’Ah,’’ rekoh. ’’Pa, uvek ćeš znati gde da tražiš, zar ne?’’Oči mu poleteše ka meni kad sam to rekla, zatim se vratiše na put.’’Moraćemo malo da sačekamo.’’ Izgledalo je kao da su pri kraju.Džared ponovo napravi krug oko bolnice, pa uparkira kola u zadnjem delunajvećeg parkinga, dalje od svetiljki. Ugasio je motor i zavalio se dublje usedište. Nagnuo se i uzeo me za ruku. Znala sam da će me pitati, pa sampokušala da se pripremim.’’Lunjo?’’’’Da?’’’’Spasićeš Tragača, zar ne?’’’’Da, hoću.’’’’Zato što je to ispravna stvar?’’ pogodio je.’’To je jedan razlog.’’ Utihnuo je za trenutak.’’Znaš kako da izvadiš dušu napolje a da pri tom ne povrediš telo?’’

MIN@

424

Srce mi je bubnulo jednom jako, i morala sam da progutam pre nego štosam odgovorila.’’Da. Uradila sam to ranije. U nuždi. Ne ovde.’’’’Gde?’’ upita. ’’U kakvoj nuždi?’’To je bila priča koju im nikad nisam ispričala, iz jasnog razloga. Jedna odmojih najboljih. S dosta akcije. Džejmiju bi se dopala. Uzdahnula sam iotpočela tihim glasom.’’Na Planeti Magle. Bila sam sa svojim prijateljem Sakupljačem Svetlostii jednim vodičem. Ne sećam se vodičevog imena. Tamo su me zvali ŽiviMeđu Zvezdama. Već sam imala izvesnu reputaciju.’’Džared se zasmejulji.’’Išli smo na hodočašće preko četvrtog velikog ledenog polja davidimo jedan od poznatijih kristalnih gradova. To je trebalo da budebezbedna trasa; zato nas je bilo samo troje. Kandžozveri vole da kopajurupe i da se zakopavaju u snegu. Kamuflaža, znaš već. Zamka. U jednomtrenutku nije bilo ničega osim ravnog, beskrajnog snega. Onda usledećem, kao da je čitavo snežno prostranstvo eksplodiralo. Prosečanodrastao Medved teži otprilike kao jedan bivo. Odrasla kandžozver teškaje koliko plavi kit. Ova je bila natprosečne veličine. Nisam mogla davidim vodiča. Kandžozver je iskočila između nas, okrenuta ka mestu gdesmo Sakupljač Svetlosti i ja stajali. Medvedi su brži od kandžozveri, aliova je imala prednost zasede. Njene ogromne čvrste kandže spustile su semahnitom brzinom i presekle Sakupljača Svetlosti napola pre nego štosam uopšte uspela da shvatim šta se dešava.’’Jedna kola polako naidoše pored parkinga. Sedeli smo u tišini dok nisuotišla.’’Oklevala sam. Trebalo je da počnem da bežim, ali... moj prijatelj jeumirao tamo na ledu. Zbog tog oklevanja bih i ja umrla da kandžozverinešto nije odvuklo pažnju. Kasnije sam saznala da je naš vodič, žao mi ješto ne mogu da mu se setim imena, napao rep zveri, u nadi da će nam todati vremena da pobegnemo. Kandžozver je prilikom napada podiglatoliko snega kao da je mećava. Smanjena vidljivost bi nam pomogla dapobegnemo. Nije znao da je za Sakupljača Svetlosti već bilo prekasno dabeži. Kandžozver se okrenula prema vodiču i šutnula nas svojom drugomlevom nogom, bacivši me u vazduh. Sakupljačev gornji deo trupa pao jepored mene. Sneg se topio od njegove krvi.’’Zastala sam i zadrhtala.’’Ono što sam sledeće uradila nije imalo smisla, jer nisam imala telo zaSakupljača. Bili smo na pola puta između gradova, predaleko da bismobežali ka bilo kojem od njih. Verovatno je bilo i surovo izvaditi ga

MIN@

425

napolje bez lekova protiv bolova. Ali nisam mogla da ga ostavim daumre unutar jedne presečene polovine tela njegovog medveđegdomaćina. Poslužila sam se nadlanicom, kojom se seče led. Bila je topreširoka oštrica... nanela je mnogo štete. Mogla sam samo da se nadamda je Sakupljač toliko obamro da ne oseća dodatni bol. Služeći se mekom,unutrašnjom stranom prstiju, izvadila sam Sakupljača Svetlosti izMedvedovog mozga. Još je bio živ. Jedva da sam zastala da se u touverim. Ubacila sam ga u torbu za jaja na središtu mog trupa, između dvanajtoplija srca. To bi ga spasilo da ne umre od hladnoće, ali preživeo bisamo nekoliko kratkih minuta bez tela.A gde sam mogla da nađem nekog domaćina u toj ledenoj pustari? Palomi je na pamet da pokušam da podelim s njim svog domaćina, alisumnjala sam da bih bila u stanju da ostanem svesna tokom procedurenjegovog ubacivanja u svoju glavu. Onda bih, pošto nisam imala nikakvelekove za isceljenje, i ja ubrzo umrla. S toliko srca, Medvedi brzo krvare.Kandžozver je zaurlala i osetila sam kako tlo podrhtava dok je stupalanjime svojim ogromnim šapama. Nisam znala gde nam je vodič, niti da lije živ. Nisam znala koliko dugo će kandžozveri trebati da nas pronađepoluzakopane u snegu. Nalazila sam se odmah pored presečenogMedveda. Jarka krv je morala privući pažnju čudovišta. A onda mi je naum pala ta luda zamisao.’’Zastala sam i tiho se nasmejala za sebe.’’Nisam imala medveđeg domaćina za Sakupljača Svetlosti. Nisam moglada iskoristim svoje telo. Vodič je bio mrtav, ili je već bio pobegao. Alipostojalo je još jedno telo na tom ledenom polju.To je bilo ludilo, ali razmišljala sam samo o Sakupljaču. Nismo bili čak nibliski prijatelji, ali znala sam da polako umire, tu, između mojih srca.Nisam mogla to da izdržim. Čula sam kako ljutita kandžozver riče ipotrčala sam ka izvoru zvuka. Ubrzo sam ugledala njeno debelo belokrzno. Pritrčala sam pravo do njene treće leve noge i bacila se uz nju štosam više mogla. Bila sam dobar skakač. Služeći se sa svih šestšaka, njihovim oštrim nadlanicama, počela sam da se penjem uz bokzveri. Ona je rikala i vrtela se, ali to nije pomoglo. Zamisli psa koji jurisvoj rep. Kandžozveri imaju veoma mali mozak, ograničenu inteligenciju.Uspela sam da se popnem zveri na leđa i potrčala sam uz njenu dvostrukukičmu, ukopavajući se oštricama da me ne bi stresla.Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da dođem do glave zveri. Ali tu ječekala najveća poteškoća. Moje oštrice za sečenje leda bile su samo...duge možda kao tvoja podlaktica. Krzno kandžozveri bilo jedvostruko deblje. Zamahnula sam rukom što sam jače mogla, prosecajući

MIN@

426

prvi sloj krzna i kože. Zver je vrisnula i propela se na zadnje noge. Umalonisam pala. Ukopala sam četiri šake u njeno krzno, ona je vrištala ibacakala se. S druge dve sam naizmenično produbljivala zasek koji samnačinila. Koža je bila toliko debela i tvrda da nisam znala hoću limoći skroz da je probijem. Kandžozver je podivljala. Toliko se ritala dasam u tom trenutku mogla jedino da se držim za nju. Ali Sakupljaču jeponestajalo vremena. Nabila sam šake u rupu i pokušala da je otvorim.Onda se kandžozver bacila leđima na led. Da se nismo nalazili iznadnjene jazbine, rupe koju je iskopala da se sakrije, zgnječila bi me. Igromslučaja, iako me je ošamutio, taj pad mi je u stvari pomogao. Moje oštricesu već bile u zverinjem vratu. Kada sam udarila o tlo, težina zveri jeuterala moja sečiva dublje kroz kožu. Dublje nego što mi je bilo potrebno.Oboje smo bili ošamućeni; ja sam bila napola ugušena. Znala sam damoram odmah da uradim nešto, ali nisam mogla da se setim šta. Zver jepočela da se valja, omamljena.Svež vazduh mi je razbistrio glavu, i setila sam se Sakupljača. Štiteći gaod hladnoće što sam bolje mogla, držeći ga mekim dlanovima, premestilasam ga iz torbe za jaja u zverinji vrat. Zver se pridigla na noge i ponovose propela. Ovoga puta sam sletela s nje. Lišila sam se oslonca da bihubacila Sakupljača, znaš. Kandžozver je podivljala od besa. Rana na glavinije bila ni izbliza dovoljna da je ubije, samo ju je razdražila. Uskovitlanisneg se dovoljno slegao da je mogla jasno da me vidi, tim pre što sam bilaoblivena njenom krvlju. Veoma je jarke boje, boje koju ovde nemate.Podigla je kandže i zamahnula ka meni. Mislila sam da je to to, i malo meje utešila pomisao da ću barem umreti pokušavajući. A onda su kandžeudarile u sneg pored mene. Nisam mogla da verujem da su me promašile!Iskolačenih očiju, pogledala sam u to ogromno, gadno lice, i gotovo dasam morala da se... pa, ne da se nasmejem.Medvedi se ne smeju. Ali to je taj osećaj. Pošto je to ružno lice bilorastrzano između smetenosti, iznenađenja i jada. Nijedna kandžozver prenije imala takav izraz lica. Sakupljaču je trebalo koji minut da se poveže skandžozveri, bila je to velika oblast, stvarno je morao dobro da seprotegne. Ali onda je uspostavio kontrolu. Bio je dezorijentisan i usporen,nije imao bogzna koliko inteligentan mozak na raspolaganju, ali bilo je todovoljno da zna da sam mu prijatelj. Morala sam da ga jašem dokristalnog grada, da držim ranu na njegovom vratu zatvorenom dok nestignemo do nekog Iscelitelja. To je izazvalo priličnu pažnju. Neko vremesu me zvali Jaše Zver. Nije mi se sviđalo to ime. Naterala sam ih da meponovo oslovljavaju starim imenom.’’

MIN@

427

Zurila sam napred, ka svetlima bolnice i figurama duša koje su prolazileispred tih svetala, dok sam pričala priču. Sada sam prvi put pogledalaDžareda. Piljio je u mene izbečenih očiju i otvorenih usta.To stvarno jeste bila jedna od mojih najboljih priča. Moraću da nateramMelani da mi obeća da će je ispričati Džejmiju kada me...’’Verovatno su završili s istovarom, šta misliš?’’ rekoh brzo. ’’Hajde dazavršimo s ovim i krenemo kući.’’Zurio je u mene još koji trenutak, zatim polako zavrteo glavom.’’Da, hajde da završimo s ovim, Lutalice, Živi Medu Zvezdama, JašeZver. Krađa nekoliko nečuvanih sanduka neće predstavljati bogzna kakavizazov za tebe, zar ne?

52.RAZDVAJANJE

Uneli smo svoj plen kroz južni otvor za vazduh, iako je to značilo da ćedžip morati da bude sakriven pre zore. Moja glavna briga vezana zakorišćenje većeg ulaza bila je ta što će Tragač čuti komešanje koje ćenaš dolazak sigurno izazvati. Nisam bila sigurna ima li ikakvupredstavu o tome šta nameravam da uradim, ali nisam želela da joj damnikakav povod da ubije sebe i svog domaćina. Priča o jednom od njihovihzatvorenika koju mi je Džeb ispričao, o čoveku koji se prosto srušio napod, ne ostavljajući nikakav spoljašnji dokaz o haosu napravljenomunutar lobanje, nije mi izbijala iz glave.Bolnica nije bila pusta. Dok sam se provlačila kroz poslednji uzani prolazkoji je vodio u glavnu prostoriju, pronašla sam Docu kako se pripremaza operaciju. Njegov sto je bio spreman; na njemu, jedna gasna lampa,najsvetliji vid rasvete koji smo imali, čekala je da bude upaljena.Skalpeli su se presijavali na bledoj plavoj svetlosti solarne lampe.Znala sam da će Doca pristati na moje uslove, ali kada sam ga videlaovako uposlenog, prožeo me je osećaj nervoze i mučnine. Ili je to bilosamo zbog sećanja na onaj drugi dan kada sam se ispovraćala, dan kadasam ga uhvatila krvavih ruku.’’Vratili ste se, reče s olakšanjem. Shvatila sam da je brinuo za nas, baškao što svi brinu kada neko napusti sigurnost pećina.’’Doneli smo ti poklon,’’ reče Džared kada se iskobeljao iz prolaza izamene. Ispravio se i posegnuo nazad za kutijom. Teatralno ju je podigao,pokazujući natpis na kutiji.’’Isceli!’’ obradova se Doca. ’’Koliko ste uzeli?’’

MIN@

428

’’Dva sanduka. I pronašli smo mnogo bolji način obnavljanja zaliha negoda puštamo Lunju da se bode nožem.’’Doca se nije nasmejao Džaredovoj šali. Umesto toga, okrenuo se iprostrelio me pogledom. Mora da smo oboje pomislili isto: Zgodno, poštoLunje više neće biti.’’Jeste li doneli kriogene kapsule?’’ upita, nešto smireniji. Džared jeprimetio njegov pogled i napetost. Pogledao je u mene, s izrazom lica kojije bilo nemoguće protumačiti.’’Da,’’ uzvratih.’’Deset komada. Toliko je moglo da stane u kola.’’Dok sam govorila, Džared je trgnuo kanap iza sebe. Uz lupu odronjenogkamenja, druga kutija Isceli, praćena kapsulama, skotrlja se na pod izanjega. Rezervoari su zazvečali poput metala, iako ne behu napravljeni niod jednog elementa koji postoji na ovoj planeti. Rekla sam mu da možegrubo da barata praznim rezervoarima bez bojazni; bili su napravljeni daizdrže mnogo veće habanje od vučenja kroz neki kanal u steni. Sada su sepresijavali na podu, sjajni i bez ogrebotina.Doca podiže jedan, odvezujući kanap, i stade da ga okreće u rukama.’’Deset?’’ Taj broj kao da ga je iznenadio. Da li misli da je previše? Ilinedovoljno? ’’Jesu li komplikovani za korišćenje?’’’’Ne, veoma su jednostavni. Pokazaću ti.’’Doca klimnu, proučavajući očima tu nezemaljsku konstrukciju. Moglasam da osetim kako me Džared posmatra; ali nisam skidala pogled sDoce.’’Šta su rekli Džeb, Brent i Aron?’’ pitala sam.Doca podiže pogled, gledajući me netremice u oči.’’Oni su... saglasni s tvojim uslovima.’’Klimnuh, ne baš ubeđena.’’Neću ti pokazati osim ako nisam u to ubeđena.’’’’To je pošteno.’’Džared nas je besno posmatrao, zbunjen i frustriran.’’Šta si mu rekla?’’ upita me Doca, oprezno.’’Samo da ću spasiti Tragača.’’ Okrenuh se i pogledah neodređeno uDžaredovom pravcu, ne uzvraćajući mu pogled. ’’Doca mi je obećao daćete, ako mu pokažem kako da izvede razdvajanje, oslobođenim dušamaobezbediti bezbedan prelazak u novi život na drugim planetarna. Bezubijanja.’’Džared klimnu zamišljeno, skrećući pogled ka Doci.’’Mogu da pristanem na te uslove. I mogu da se postaram da ih se i ostalipridržavaju. Pretpostavljam da imaš plan kako da ih pošalješ s oveplanete?’’

MIN@

429

’’Neće biti opasnije od onog što smo noćas uradili. Upravo suprotno,dodavaćeš na gomilu, umesto što ćeš uzimati.’’’’U redu.’’’’Jesi li... razmišljala kad da počnemo?’’ upita Doca. Trudio seda zvuči nezainteresovano, ali prepoznala sam želju i nestrpljenje unjegovom glasu. Samo želi odgovor koji mu toliko dugo izmiče, pokušalasam da ubedim sebe. Ne radi se o tome da žuri da me ubije.’’Moram da vratim džip... možete li da sačekate? Voleo bih to daposmatram.’’’’Naravno, Džarede,’’ složi se Doca.’’Brzo ću,’’ obeća Džared dok se uvlačio nazad u ventilacioni otvor.U to sam bila sigurna. Njegovo odsustvo neće potrajati ni izblizadovoljno. Doca i ja nismo progovorili dok zvuči Džaredovog penjenja uzotvor nisu utihnuli.’’Niste pričali o... Melani?’’ upita nežnim glasom. Zavrteh glavom.’’Mislim da mu je jasno čemu ovo vodi.Mora da je pogodio šta planiram.’’’Ali ne u potpunosti. Neće dozvoliti...’’’’On se ne pita o tome,’’ prekinuh ga oštro. ’’Sve ili ništa, Doco.’’Doca uzdahnu. Nakon trenutka tišine, on se protegnu i pogleda kaglavnom izlazu.’’Idem da popričam sa Džebom, da se spremimo.’’Dohvatio je jednu flašicu sa stola. Hloroform. Bila sam sigurna da dušeimaju nešto bolje u tu svrhu. Moraću da pokušam da nađem to za Docu,pre nego što umrem.’’Ko zna za ovo?’’’’Još uvek samo Džeb, Aron i Brent. Sva trojica žele da posmatraju.’’To me nije iznenadilo; Aron i Brent će biti sumnjičavi.’’Nemoj da kažeš nikom drugom. Ne ove noći.’’ Doca klimnu, pa nestadeu mračnom hodniku.Otišla sam da sednem uza zid, što dalje od pripremljenog poljskogkreveta. I na mene će doći red da legnem na njega, i to previše brzo.Trudeći se da razmišljam o nečem drugom osim o toj mučnoj činjenici,shvatila sam da nisam čula Melani još od... kada mi se poslednji putobratila? Kada sam sklopila dogovor s Docom? Sa zakašnjenjem sam seiznenadila što današnji položaj prilikom spavanja kraj džipa nije izazvaonjenu reakciju.Mel?Nema odgovora.Nije bilo kao prošlog puta, tako da se nisam uspaničila. Definitivno sammogla da je osetim u svojoj glavi, ali me je... ignorisala? Šta to radi?

MIN@

430

Mel? Šta se dešava?Nema odgovora.Jesi li ljuta ne mene? Izvini zbog onog odranije, kraj džipa. Nisam ništauradila, znaš, tako da baš i nije fer...Ona me prekide, razdražena.Oh, prestani. Nisam ljuta na tebe. Ostavi me na miru.Zašto nećeš da pričaš sa mnom?Nema odgovora.Koncentrisala sam se malo jače, nadajući se da ću uhvatiti tok njenihmisli. Pokušala je da me spreči, da postavi zid na mesto, ali bio je previšeslab od neupotrebe. Videla sam njen plan.Trudila sam se da mi mentalni ton ostane miran.Jesi li izgubila pamet?Na neki način, našali se bezvoljno.Misliš li da ćeš me sprečiti ako nateraš sebe da nestaneš?Šta drugo mogu da uradim da bih te sprečila? Ako imaš neku bolju ideju,samo reci.Ne razumem te, Melani. Zar ne želiš da ti se vrate? Zar ne želišda budeš ponovo sa Džaredom? Sa Džejmijem?Uzvrpoljila se, boreći se protiv očiglednosti odgovora.Da, ali... ne mogu... zastala je na trenutak da se smiri. Ne želim da budemuzrok tvoje smrti. Ne mogu to da podnesem.Uvidela sam koliko duboko seže njen bol, i suze mi se pojaviše u očima.I ja tebe volim, Mel. Ali ovde nema mesta za obe. U ovom telu, u ovojpećini, u njihovom životu...Ne slažem se s tim.Čuj, prosto prestani da pokušavaš da uništiš sebe, u redu? Jer akopomislim da možeš to da izvedeš, nateraću Docu da me danas izvadi. Iliću reći Džaredu. Samo zamisli šta bi on uradio.Ja sam zamislila to umesto nje, smešeći se kroz suze.Sećaš se? Rekao je da ne garantuje šta bi ili šta ne bi uradio da bi tezadržao ovde. Razmišljala sam o onim vatrenim poljupcima u hodniku... odrugim poljupcima i drugim noćima u njenom sećanju. Lice mi jepostajalo sve toplije dok me oblivala rumen.Igraš prljavo.Nego šta.Ne odustajem.Upozorena si. Nemoj više da me ignorišeš ćutnjom.Onda smo razmišljale o drugim temama, temama koje nisu bile bolne. Naprimer, kuda ćemo poslati Tragača. Mel se zalagala da to bude Planeta

MIN@

431

Magle, nakon moje priče od ove noći, ali ja sam smatrala da bi PlanetaCveća bila prikladnija. U svemiru ne postoji mirnija planeta od te.Tragaču je potreban jedan lep i dugačak životni vek jedenja sunca.Razmišljale smo o mojim uspomenama, onim lepim. Ledenimzamkovima i noćnoj muzici i raznobojnim suncima. One su za nju bilepoput bajki. I ona je meni pričala bajke. Staklene cipelice, otrovne jabuke,sirene koju su htele da imaju dušu...Naravno, nismo imale vremena da ispričamo mnogo priča.Svi su se vratili zajedno. Džared je ušao na glavni ulaz. Trebalo mu jevrlo malo vremena, možda je samo odvezao džip okolo do severne padinei sakrio ga tamo ispod litice. U žurbi. Čula sam njihove glasove kako sepribližavaju, suzdržane, ozbiljne, tihe, i po njihovom tonu sam shvatila daje Tragač s njima. Znala sam da je došlo vreme za prvu fazu moje smrti.Ne.Obrati pažnju. Moraćeš da im pomogneš oko toga kada mene...Ne! Ali nije se bunila protiv mojih instrukcija, samo protiv završne misli.Džared je bio taj koji je uneo Tragača u sobu. Ušao je prvi, praćenostalima. Aron i Brent su držali oružje na gotovs, za slučaj da ona samoglumi nesvest, možda, i sprema se da skoči i napadne ih svojim sićušnimrukama. Džeb i Doca uđoše poslednji, i znala sam da će Džebove lukaveoči počivati na mom licu. Koliko toga je već prokljuvio u svojoj ludoj,bistroj pronicljivosti?Usredsredila sam se na zadatak koji je trebalo obaviti.Džared je spustio Tragačevo nepomično telo na krevet izrazito nežno.To bi mi možda zasmetalo ranije, ali sada me je dirnulo. Shvatila samda je to uradio zbog mene, želeći da se isto tako ponašao prema meni nasamom početku.’’Doco, gde je Nema Bola?’’’’Doneću ti,’’ promrmlja.Zurila sam u Tragačevo lice dok sam čekala, pitajući se kako će onoizgledati kada njen domaćin bude slobodan. Hoće li išta ostati? Hoće lidomaćin ostati prazan, ili će se prava vlasnica vratiti? Hoće li mi ovo licebiti manje odbojno kada druga svest bude progledala njegovim očima?’’Evo ga,’’ Doca mi dade bočicu.’’Hvala.’’Izvadila sam jedan, listić kvadratnog oblika i vratila mu bočicu.Otkrila sam da nemam želju da dodirnem Tragača, ali naterala sam rukeda mi se kreću brzo i svrsishodno dok sam joj spuštala bradu i stavljala jojNema Bola na jezik. Lice joj je bilo veoma sitno, zbog čega sam imalaosećaj da su moje šake krupne. Njena sitna građa me je uvek čudila.

MIN@

432

Delovala je tako neprikladno.Zatvorila sam joj usta. Bila su vlažna, lek će se brzo istopiti.’’Džarede, možeš li molim te da je okreneš na stomak?’’ upitah.Uradio je šta sam tražila, ponovo nežno. Gasna lampa utom ožive. Pećinaje odjednom postala svetla, skoro kao usred dana. Instinktivno sampodigla glavu i videla da je Doca pokrio velike rupe na tavanici ciradamada svetlost ne bi izlazila napolje. Izvršio je obimne pripreme u našemodsustvu.Bilo je veoma tiho. Mogla sam da čujem Tragačevo ravnomerno disanje.Mogla sam da čujem brže, napetije disanje muškaraca u prostoriji samnom. Neko se premestio s noge na nogu, i pesak je zaškripao o kamenpod njegovim donovima.Osećala sam fizičku težinu njihovih netremičnih pogleda ni svojoj koži.Progutala sam, nadajući se da ću moći da održim glas normalnim.’’Doco, trebaju mi Isceli, Očisti, Zatvori i Glatko.’’’’Spremni su.’’Sklonila sam oštru crnu Tragačevu kosu s puta, otkrivajući malu ružičatuliniju pri dnu njene lobanje. Zurila sam u njenu maslinastu kožu,oklevajući.’’Hoćeš ti da napraviš rez, Doco? Ja ne... ne želim.’’’’Nema problema, Lunjo.’’Videla sam mu samo ruke kada je prišao i stao preko puta mene. Poredaoje bele cilindrične bočice u kratak red na krevetu pored Tragačevogramena. Skalpel je sevnuo na jakoj svetlosti, bacajući odblesak preko moglica.’’Drži joj kosu da mi ne smeta.’’ Otkrila sam joj vrat obema rukama.’’Kad bih samo mogao da dezinfikujem površinu,’’ promrmlja Doca zasebe, očigledno se osećajući nedovoljno spremnim.’’Nije zaista neophodno. Imamo Očisti.’’’’Znam,’’ uzdahnu. Ono što je stvarno želeo bila je rutina, pročišćenjeuma koje su mu stare navike pružale.’’Koliko ti prostora treba?’’ upita, držeći vrh sečiva na dva centimetra odnjenog vrata.Mogla sam da osetim toplotu ostalih tela iza sebe, koja se stiskaju da boljeosmotre. Pazili su da ne dodirnu nijedno od nas dvoje.’’Samo dužina ožiljka. To će biti dovoljno.’’To kao da mu nije delovalo dovoljno.’’Sigurna si?’’Da. Oh, čekaj!’’ Doca ustuknu.

MIN@

433

Shvatila sam da sve radim naopako. Nisam bila Isceltelj. Nisam bila pravaosoba za ovo. Ruke su mi se tresle. Nisam mogla da skrenem pogled sTragačevog tela.’’Džarede, možeš li da mi doneseš jednu od tih kapsula?’’’’Naravno.’’Čula sam kako se udaljava nekoliko koraka, zatim tup metalni klankizabrane kapsule kako udara o ostale.’’Šta sad?’’’’Na vrhu poklopca nalazi se mali krug. Pritisni ga.’’Začula sam tiho zujanje kriogene kapsule kada se uključila. Muškarcistadoše da mrmljaju i da se meškolje, udaljavajući se od nje.’’Dobro, s druge strane bi trebalo da se nalazi jedan prekidač... više kaobrojčanik za okretanje, u stvari. Vidiš li ga?’’’’Da.’’’’Okreni ga nadole skroz do kraja.’’’’U redu.’’’’Koje je boje lampica na vrhu rezervoara?’’’’Boja... upravo prelazi iz ljubičaste u... jarkoplavu. Sad je svetloplava.’’Duboko sam udahnula. Barem su rezervoari bili ispravni i u funkciji.’’Odlično. Otvori poklopac i čekaj me.’’’’Kako?’’’’Bravica ispod ruba.’’’’Našao sam.’’ Čuh škljocanje brave, zatim zujanje mehanizma. ’’Hladnoje!’’’’U tome je otprilike poenta.’’’’Kako radi? Šta ga napaja?’’ Uzdahnula sam.’’Znala sam odgovore kad sam bila Pauk. Sada ne razumem to. Doco,možeš da počneš. Spremna sam.’’’’Idemo,’’ prošaputa Doca dok je sečivom skalpela vešto, gotovograciozno, zasecao kožu.Krv joj linu niz vrat, skupljajući se na peškiru koji je Doca postavio ispod.’’Samo malo dublje. Tik ispod ivice...’’’’Da, vidim.’’ Doca je ubrzano disao, uzbuđen. Srebro je svetlucalo izcrvenila.’’Dobro je. Sad joj ti drži kosu.’’Doca zameni mesto sa mnom spretno i brzo. Bio je dobar u svom Pozivu.Bio bi izuzetan Iscelitelj.Nisam pokušala da sakrijem od njega ono što radim. Pokreti su bilipreviše sitni i pipavi da bi on mogao išta da vidi. Ne bi mogao sam to daizvede ako mu ne objasnim.

MIN@

434

Počela sam da uvlačim vrh jednog prsta pažljivo duž zadnjeggrebena malog srebrnog stvorenja dok mi skoro ceo prst nije ušao utopao otvor u dnu vrata domaćinovog tela. Napipala sam prednje antene,osećajući pod prstom vezane nastavke, zategnute čvrsto poput struna naharfi, koji su se završavali u dubljim delovima glave.Savila sam prst oko donjeg dela dušinog tela, prelazeći nežno prekonjegovog prvog segmenta, duž drugog niza nastavaka, ukočenih i gustihpoput zubaca četke. Pažljivo sam napipala mesta u kojem su se ovezategnute niti spajale, sićušne zglobove, ne veće od glave čiode. Prešlasam prstom oko trećinu razdaljine nadole. Mogla sam da brojim, ali to bidugo potrajalo. To bi bila dvesta sedamnaesta veza po redu, ali postojao jejoš jedan način da se pronađe. Tu se nalazi malo zadebljanje koje ovajzglob čini malo većim, sićušni biser umesto glave čiode. Bio je gladakpod mojom jagodicom.Nežno sam ga pritisla, lagano ga masirajući. Nežnost je uvek pravi načinophođenja s dušama.Nikad nasilje.’’Opusti sek’’ uzdahnula sam.I mada nije mogla da me čuje, duša me je poslušala. Zategnute žice su seopustile, omlitavele. Mogla sam da osetim kako mi prelaze preko prstadok su se povlačile, i kako se telo blago nadima dok ih je upijalo. Čitavproces nije potrajao duže od nekoliko otkucaja mog srca. Držala sam dahdok nisam osetila kako se duša meškolji pod mojim prstom. Oslobađa se.Pustila sam je da se još malo izmigolji napolje, pa sam nežno sklopilaprste oko malenog, osetljivog tela. Podigla sam je, srebrnu i sjajnu, mokruod krvi koja je odmah potekla iz otvora, i uzela je u šake.Bila je prelepa. Duša čije ime nikad nisam saznala mreškala se poputsrebrnog talasa u mojoj šaci... poput meke paperjaste trake na vetru.Nisam mogla da mrzim Tragača u ovom obliku. Preplavio meosećaj skoro materinske ljubavi.’’Lepo spavaj, malena,’’ šapnuh.Okrenula sam se ka tihom zujanju ktiogene kapsule, odmah meni sleva.Džared ju je držao nisko i pod uglom, tako da mi je bilo jednostavno daspustim dušu u ledeno hladan vazduh koji je pokuljao iz otvora. Pustilasam je da sklizne u mali prostor, zatim pažljivo vratila poklopac na mesto.Uzela sam kriogenu kapsulu iz Džaredovih ruku, polako, okrećući gapažljivo dok nije došao u vertikalan položaj, i privila ga na grudi.Spoljašnjost rezervoara bila je iste temperature kao i topla soba. Zagrlilasam ga, štiteći ga kao svaka majka.

MIN@

435

Pogledala sam u neznanku na stolu. Doca je već posipao Glatko prekozatvorene rane. Bili smo dobar tim: jedno se staralo o duši, drugo o telu.Svi su Vili zbrinuti.Doca me pogleda, očiju punih radosti i čuđenja.’’Zadivljujuće,’’ promrmlja. ’’To je bilo neverovatno.’’’’Dobro obavljen posao,’’ šapnuh u odgovor.’’Kada misliš da će se probuditi?’’ upita Doca.’’To zavisi od količine hloroforma koji je udahnula.’’’’Nije mnogo.’’’’I pod uslovom da je još uvek tu. Moraćemo da sačekamo i vidimo.’’Pre nego što sam stigla da ga zamolim, Džared je nežno podigaobezimenu ženu s kreveta, okrenuo je na leđa, i spustio je na drugi, čistijikrevet. Nežnost me ovoga puta nije dirnula. Ova nežnost je bila upućenaljudskom biću, Melani...Doca ode s njim, opipavajući joj puls, vireći joj ispod kapaka. Uperio jebaterijsku lampicu u njene nesvesne oči i posmatrao kako se zeniceskupljaju. Svetlost se nije odbila i zaslepila ga.Džared i on razmeniše dug pogled.’’Stvarno je uspela,’’ rekao je Džared tiho.’’Jeste,’’ složi se Doca.Nisam čula Džeba koji je stao pored mene.’’Vrlo vešto, mala,’’ promrmlja on. Slegnula sam ramenima.’’Jesu li ti osećanja malčice zbrkana?’’ Nisam odgovorila.’’Da. I meni su dušo, i meni su.’’Aron i Brent su pričali iza mene, glasova povišenih od uzbuđenja, čitajućijedan drugom misli pre nego što su verbalizovali pitanja.Kod njih nije bilo pomešanih osećanja.’’Čekaj samo dok ostali čuju!’’’’Zamisli samo...’’’’Treba da odemo po...’’’’Odmah, ja sam spreman...’’’’Polako,’’ prekide Džeb Brenta. ’’Neće biti kidnapovanja duša dok takriogena kapsula ne bude otpremljena u svemir. Je l’ tako, Lunjo?’’’’Tako je,’’ složih se oštrijim tonom, privijajući rezervoar čvršće na grudi.Brent i Aron se zgledaše ozlojeđeno.Trebaće mi više saveznika. Džared i Džeb i Doca su samo trojica, iakosvakako najuticajnija trojica ovde. Ipak, i njima će trebati podrška. Znalasam šta to znači.Znači da moram da pričam s Ijanom.

MIN@

436

I s ostalima, naravno, ali Ijan će morati da bude jedan od njih. Imala samosećaj da mi je srce klonulo u grudima, kao da se skupilo i povuklo samou sebe. Uradila sam mnogo toga što nisam želela da uradim otkako sam sepridružila ljudima, ali nisam mogla da se setim ničega što je ovako oštrobolelo. Čak ni kada sam odlučila da dam svoj život u zamenu zaTragačev, to je bio ogroman, neizreciv bol, more bola, ali bilo je skoropodnošljivo jer je imalo viši cilj.Opraštanje od Ijana me je probadalo, oštro poput žileta; od njega je biloteško videti taj viši cilj. Kada bi samo postojao neki način, bilo koji način,da ga poštedim tog istog bola.Ali nema ga.Jedino gore od toga biće oprostiti se od Džareda. To će biti poputsagorevanja i truljenja. Jer on neće osećati bol. Njegova radost će dalekonadmašiti svako kakvo mlako žaljenje koje će možda osetiti prema meni.Što se Džejmija tiče, pa, to suočavanje i opraštanje uopšte nisam niplanirala.’’Lunjo!’’ povika oštro Doca.Požurila sam do kreveta nad kojim se Doca naginjao. Pre nego što samstigla do tamo, videla sam sitnu maslinastu šaku kako se steže i opušta,viseći preko ivice kreveta.’’Ah,’’ zastenja Tragačev poznati glas iz ljudskog tela. ’’Ah.’’U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Svi su gledali u mene, kao da samja stručnjak za ljude.Munula sam Docu laktom, još uvek grleći kapsulu.’’Pričaj s njom,’’ šapnuh mu.’’Mmm... zdravo? Možete li da me čujete... gospođice? Sada ste bezbedni.Da li me razumete?’’’’Ah,’’ zastenja.Oči joj se otvoriše, brzo se usmerivši na Docino lice. Na njenom licu nijebilo nelagodnosti, osećala se sjajno zbog Nema Bola, naravno. Oči jojbehu poput crnog oniksa. Šarale su po sobi dok me nisu pronašle, iprepoznavanje je ubrzo zamenilo mrštenje.Skrenula je pogled, nazad ka Doci.’’Pa, dobar je osećaj ponovo imati svoj um,’’ reče glasnijim, razgovetnimglasom. ’’Hvala vam.’’

MIN@

437

53.NADA I OČAJANJE

Tragačev domaćin zvao se Lejsi; otmeno, nežno, ženstveno ime. Lejsi.Nije joj odgovaralo, kao ni građa, po mom mišljenju. Kao da pitbulu dašime Pufna. Lejsi je bila brbljiva kao i Tragač i podjednako izbirljiva.’’Morate da mi oprostite što ovoliko trtljam,’’ insistirala je, ne ostavljajućinam drugog izbora. ’’Vikala sam unutra godinama i nikad nisam moglada progovorim u svoje ime. Imam dosta toga da kažem, nakupilo se.’’Blago nama. Gotovo da mi je bilo drago što sam odlučila da umrem.U odgovor na pitanje koje sam ranije sama sebi postavila: ne, to lice nijebilo manje odbojno s drugom svešću iza njega. Jer sama svest nije bilatoliko različita, na kraju.’’Zato te ne volimo,’’ rekla mi je te prve večeri, ne prestajući da razmišljau sadašnjem vremenu niti u množini. ’’Kada je shvatila da čuješ Melanibaš kao što ona čuje mene, uplašila se. Mislila je da ćeš možda dapogodiš. Ja sam bila njena duboka, mračna tajna.’’ Škripavi kikot. ’’Nijemogla da me natera da ućutim. Zato je postala Tragač, jer se nadala da ćeotkriti neki način da se bolje nosi s neposlušnim domaćinom. A onda jepodnela zahtev da je dodele tebi, da bi mogla da posmatra kako ti to radiš.Bila je ljubomorna na tebe; zar to nije bedno? Želela je da bude jakapoput tebe. Silno smo se obradovale kada smo pomislile da je Melanipobedila. Mada, izgleda da se to nije desilo. Izgleda da si ti pobedila.Zašto si onda došla ovamo? Zašto pomažeš pobunjenicima?’’Objasnila sam, nevoljno, da smo Melani i ja prijatelji. To joj se nijedopalo.’’Zašto?’’ zahtevala je odgovor.’’Dobra je osoba.’’’’Ali zašto si joj se ti dopala? Iz istog razloga.’’’’Kaže, iz istog razloga.’’Lejsi frknu prezrivo.’’Isprala si joj mozak, je l’ da? Čoveče, ova je gora od one prve.’’Jeste, složih se. Sad mije jasno otkud toliko nesnosnosti u Tragaču.Zamisli da imaš tako nešto u glavi sve vreme?Ja nisam bila jedina stvar koja Lejsi nije bila po volji.’’Zar nemate neko bolje mesto za život od ovih pećina? Tako je prljavoovde. Zar nemate neku kuću negde, možda? Kako to misliš, moramo dadelimo sobe? Raspored radnih zadataka? Ne razumem. Moram da radim?Mislim da ti ne razumeš...’’Džeb ju je poveo u uobičajeni obilazak sledećeg dana pokušavajući daobjasni, stisnutih zuba, kako svi živimo ovde. Kad su prošli pored mene,

MIN@

438

dok sam jela u kuhinji s Ijanom i Džejmijem, dobacio mi je pogled kojimje jasno pitao zašto nisam dozvolila Aronu da je upuca dok je to još bilajedna od opcija.Njen obilazak je privukao više pažnje nego moj. Svi su želeli lično davide čudo. Činilo se da većini njih čak i ne smeta što je toliko... naporna.Bila je dobrodošla. Više nego dobrodošla.Ponovo sam osetila malo gorke ljubomore. Ali to je blesavo od mene.Ona je ljudsko biće. Ona predstavlja nadu. Ona pripada tu. Ona će bitiovde dugo nakon što mene više ne bude.Blago tebi, prošaputa Mel sarkastično.Nije mi bilo teško niti bolno da pričam s Ijanom i Džejmijem o onome štose desilo kao što sam zamišljala.Zato što oni, iz različitih razloga, nisu slutili šta to znači. Nijedan od njihdvojice nije shvatio da to novo saznanje znači moj kraj.Što se Džejmija tiče, razumela sam zašto. Više nego bilo ko drugi, on jeprihvatio Mel i mene u „paketu". Bio je sposoban da svojim mladim,otvorenim umom pojmi stvarnost naših dvojnih ličnosti. Tretirao nas jekao dve različite osobe umesto kao jednu. Mel je za njega bila veomastvarna, veoma prisutna. Baš kao i za mene. Nije mu nedostajala, jer ju jeimao. Nije uviđao nužnost našeg razdvajanja.Nisam bila sigurna zašto Ijan ne razume. Da li je i on bio previšeusredsređen na nove mogućnosti?Na promené koje će to doneti ovdašnjoj ljudskoj zajednici? Svi su bilizapanjeni spoznajom da biti uhvaćen, skončati, više ne znači biti konačnoizgubljen. Sada je postojao put natrag. Delovalo mu je prirodno što samodlučila da spasem Tragača; to se slagalo s njegovim poimanjem mojeličnosti.Možda je to bilo najdublje što je mogao da me shvati.Ili možda Ijan prosto nije dobio priliku da dobro razmisli o tome, da uvidiočigledan kraj, pre nego što je postao pometen. Pometen i razjaren.’’Trebalo je odavno da ga ubijem,’’ besneo je Ijan dok smo pakovalipotrepštine za poharu.Moju poslednju poharu; trudila sam se da ne razmišljam o tome.’’Ne, naša majka je trebalo da ga udavi čim ga je rodila!’’’’On ti je brat.’’’’Ne znam zašto to uporno ponavljaš. Pokušavaš li da me nateraš da seosećam gore?’’Svi su bili besni na Kajla. Džaredove usne bile su zavarene u tanku linijubesa, a Džeb je milovao svoju pušku više nego obično.

MIN@

439

Džeb je bio uzbuđen, nameravao je da nam se pridruži u ovoj istorijskojpohari, njegovoj prvoj otkako sam došla da živim ovde. Naročito seradovao što će izbliza videti lansiranje šatla. Ali sada, pošto nas je Kajlsve doveo u opasnost, osetio je da mora ostati kod kuće, za svaki slučaj.Kada nije bilo po njegovom, Džeb je bivao gadno raspoložen.’’Zaglavio sam s tim čudom,’’ mrmljao je sebi u bradu, ponovno trljajućipuščanu cev; novi član njegove zajednice ga nije činio ništa srećnijim.’’Propuštam svu zabavu.’’ Pijunu na pod.Svi smo znali gde je Kajl. Čim mu je doprlo do mozga da se Tragač-crvpreko noći čarolijom preobrazio u Lejsi-ljudsko-biće, iskrao se na zadnjiulaz. Očekivala sam da će biti na čelu grupe koja zahteva Tragačevu smrt(držala sam kriogenu kapsulu uvek u naručju; spavala sam s jednim okomotvorenim, s rukom na njenoj glatkoj površini), ali njega nije bilo nigdena vidiku, i Džeb je lako ugušio otpor u njegovom odsustvu.Džared je shvatio da je džip nestao. A Ijan je ta dva nestanka povezao.’’Otišao je po Džodi,’’ režao je Ijan. ’’Šta drugo može da bude?’’Nada i očajanje. Njima sam dala jedno, Kajlu drugo. Hoće li ih sve izdatipre nego što uopšte budu mogli da uberu plodove nade?Džared i Džeb su hteli da odlože poharu dok ne saznamo je li Kajl biouspešan, trebalo bi mu tri dana pod najboljim okolnostima, ako njegovaDžodi još uvek živi u Oregonu. Ako uspe da je nađe tamo.Postoji još jedno mesto, još jedna pećina u koju bismo mogli da seevakuišemo. Mnogo manje mesto, bez vode, tako da ne bismo mogli dugoda se krijemo tamo. Raspravljali su treba li odmah da izmeste sve, ili dačekaju.Ali meni se žurilo. Primetila sam kako ostali merkaju srebrnu kapsulu umom naručju. Čula sam šapat. Što duže budem držala Tragača ovde, to suveće šanse da je neko ubije. Pošto sam upoznala Lejsi, počela sam dasažaljevam Tragača. Zaslužuje prijatan, ugodan novi život na PlanetiCveća.Da ironija bude veća, Ijan je bio taj koji se stavio na moju stranu ipomogao da se pohara izvede što pre. Još uvek nije uviđao čemu to vodi.Ali bila sam mu zahvalna što je mi je pomogao da ubedim Džareda daimamo vremena da izvedeno poharu i vratimo se pre nego što odlučimošta ćemo s Kajlom. Zahvalna i što je ponovo počeo da izigravatelohranitelja. Znala sam da mogu da poverim sjajnu kriogenu kapsulu načuvanje Ijanu pre nego bilo kome drugome. Jedino sam njemu davala daje drži kada su mi trebale slobodne ruke. Jedino je on u tom malomspremištu video život koji je trebalo sačuvati.

MIN@

440

Mogao je da posmatra taj predmet kao prijatelja, nešto što se može voleti.Bio mi je najbolji saveznik od svih. Bila sam neizmerno zahvalna štoimam Ijana, i neizmerno zahvalna na njegovom neshvatanju koje ga je,barem trenutno, poštedelo bola.Morali smo da budemo brzi, za slučaj da Kajl sve pokvari. Ponovo smootišli do Feniksa, do jedne od mnogih zajednica koje su se razvile ublizini metropole. U jugozapadnom delu se nalazio jedan velikišatlodrom, u gradu po imenu Mejsa, s nekoliko isceliteljskih ambulanti ublizini. To je ono što sam želela, daću im najviše što mogu pre nego štoumrem.Ako uzmemo Iscelitelja, mogli bismo da sačuvamo njegovo sećanje u teludomaćina. Sećanje nekoga ko poznaje sve lekove i njihovu upotrebu.Nekoga ko zna kako se na najbolji način može doći do nečuvanihskladišta.Doci bi se to dopalo. Mogla sam da zamislim sva pitanja koja bi umiraood želje da postavi. Ali prvo šatlodrom.Bila sam tužna što Džeb ovo propušta, ali imaće toliko mnogo prilika ubudućnosti. Premda je bilo mračno, dug red malih šatlova zatupastihnoseva sletao je na pistu dok su drugi poletali u nepreglednom nizu.Ja sam vozila stari kombi dok su ostali bili pozadi, Ijan je čuvao kapsulu,naravno. Obišla sam krug oko šatlodroma, držeći se podalje od prometnogterminala za lokalne letove. Bilo je lako uočiti dugačku, elegantnu beluletelicu koja je napuštala planetu. One nisu letele često kao manji brodovi.Sve koje sam videla bile su ukotvljene, nijedna se nije spremala za let.’’Sve je označeno,’’ izvestila sam ostale, nevidljive u zadnjem delukombija. ’’E sad, ovo je važno. Izbegavajte brodove koji lete za PlanetuSlepih Miševa, i naročito one koji lete za Planetu Svevidećih MorskihTrava. Morske Trave su udaljene samo jedan sistem od Zemlje,potrebna je samo jedna decenija do tamo i nazad. To je prekratko. Cvetovisu najdalje, dok put do planeta Delfina, Medveda i Paukova trajenajmanje jedan vek. Šaljite kapsule samo na te planete.’’Vozila sam polako, blizu letelica.’’Ovo će biti lako. Ovde ima svakakvih vozila za isporuku, i mi seuklapamo. Oh! Vidim kamion s kapsulama, identičan je onom koji suistovarivali ispred bolnice, Džarede. Jedan muškarac nadgleda tovar...stavlja ih na lebdeća kolica. Utovariće ih...’’Vozila sam još sporije, trudeći se da dobro osmotrim.’’Da, na ovaj brod. Pravo u otvorenu komoru. Napraviću krug ikrenuti u akciju kad on uđe u brod.’’

MIN@

441

Prošla sam pored broda, gledajući ga u retrovizoru. Pored cevi koja jespajala prednji deo letelice s terminalom stajao je svetleći natpis.Nasmešila sam se dok sam iščitavala natpis unatraške. Ovaj brod leti naPlanetu Cveća. Ovo je suđeno da uspe. Polako sam izvela polukružniokret kada je muškarac nestao u trupu broda.’’Spremite se,’’ šapnula sam dok sam zaustavljala kombi u sencicilindričnog krila ogromnog susednog broda.Bila sam na samo metar ili metar i po od kamiona s kapsulama. Nekolikotehničara je radilo u blizini prednjeg dela letelice koja je išla za PlanetuCveća, i još nekoliko nešto dalje, na staroj pisti. Ja ću biti samo još jednasilueta u noći.Ugasila sam motor i iskočila sa sedišta, trudeći se da izgledamopušteno, kao da samo obavljam svoj posao. Otišla sam do zadnjeg delakombija i odškrinula vrata. Kapsula se nalazila tačno na ivici, s lampicommutne crvene boje na svom vrhu, koja je signalizirala da je u upotrebi.Pažljivo sam je podigla i zatvorila vrata.Održavala sam ravnomeran korak dok sam koračala ka otvorenomzadnjem delu kamiona. Ali disanje mi se ubrzalo. Imala sam osećaj da jeovo opasnije od situacije u bolnici, i to me je brinulo. Mogu li daočekujem od svojih ljudi da ovako rizikuju svoje živote?Ja ću biti tu. Lično ću se za to postarati, baš kao ti. U slučaju da sveispadne po tvom.Hvala ti, Mel.Morala sam da nateram sebe da se ne osvrćem preko ramena kaotvorenim vratima gde je muškarac nestao. Snažno sam spustila rezervoarpovrh najbližeg stuba drugih u kamionu. Moj dodatak, jedan od stotinu,nije se primećivao.’’Zbogom,’’ šapnuh. ’’Želim ti više sreće sa sledećim domaćinom.’’Vratila sam se do kombija, koračajući što sam laganije mogla.U njemu je bilo tiho dok sam izvozila u rikverc ispod velikog broda.Krenula sam istim putem kojim smo došli, dok mi je srce prebrzo lupalo.U mojim retrovizorima, vrata su ostala prazna. Muškarac se nije pojaviopre nego što mi se brod izgubio iz vida.Ijan se popeo na suvozačko sedište.’’Ne deluje previše teško.’’’’Dosta nam se posrećilo s vremenom. Sledeći put ćete možda moratiduže da čekate dok ne uvrebate povoljnu priliku.’’Ijan me uhvati za ruku.’’Ti si naša amajlija.’’Nisam odgovorila.

MIN@

442

’’Da li se osećaš bolje sada kad je bezbedna?’’’’Da.’’Videla sam kako je oštro okrenuo glavu brzo kad je začuo neočekivanzvuk laži u mom glasu. Nisam ga pogledala u oči.’’Idemo da uhvatimo nekog Iscelitelja,’’ promrmljala sam. Ijan je bio tih izamišljen tokom kratke vožnje do male isceliteljske ambulante.Mislila sam da će drugi zadatak predstavljati pravi izazov, pravuopasnost. Plan je bio da ja, ako uslovi budu odgovarajući, pokušam daizvučem jednog ili dva Iscelitelja iz ambulante pod izgovorom da imampovređenog prijatelja u kombiju. Stari trik, ali onaj koji bi i previše dobroupalio s Isceliteljima, punim poverenja i nimalo sumnjičavim.Kako se ispostavilo, nisam morala čak ni da ulazim unutra. Zaustavilasam kombi na parkingu taman kad je dvoje sredovečnih Iscelitelja,muškarac i žena u ljubičastim hirurškim rukavicama, ulazilo u kola.Nakon što su završili smenu, uputili su se kući. Kola su im bila parkiranaiza ugla, blizu ulaza. Nikog drugog nije bilo na vidiku.Ijan napeto klimnu.Zaustavila sam kombi tik iza njihovih kola. Oni podigoše pogled,iznenađeni. Otvorila sam vrata i izašla napolje. Glas mi je bio grcav odplača, lice izobličeno od griže savesti, i to mi je pomoglo da ih prevarim.’’Prijatelj mi je pozadi... ne znam šta mu je.’’Uzvratili su zabrinutošću, za koju sam znala da će je pokazati. Požurilasam da im otvorim zadnja vrata, i oni su me sledili. Ijan je prišao s drugestrane, obišavši kombi. Džared je bio spreman s hloroformom.Nisam gledala.Potrajalo je samo nekoliko sekundi. Džared je uvukao nesvesna telapozadi, a Ijan je zalupio vrata. Ijan je osmotrio moje od plača otečeno licesamo na sekund, zatim je seo za volan.Ja sam sela na mesto suvozača. Ponovo me je uhvatio za ruku.’’Izvini, Lunjo. Znam da ti ovo teško pada.’’’’Da.’’ Nema pojma koliko teško, i iz koliko mnogo različitih razloga.Stegao mi je prste.’’Ali barem je sve dobro prošlo. Odlična si amajlija.’’Previše dobra. Obe misije su izvršene previše savršeno, previše brzo.Sudbina me požuruje. Krenuo je nazad ka autoputu. Posle nekolikominuta, ugledala sam sjajni, poznati znak u daljini. Duboko sam udahnulai obrisala oči.’’Ijane, možeš li da mi učiniš uslugu?’’’’Šta god želiš.’’’’Treba mi brza hrana.’’

MIN@

443

On se nasmeja.’’Nema problema.’’Zamenili smo mesta na parkingu, i ja sam se odvezla do mikrofona zanaručivanje.’’Šta ćeš ti?’’ upitah ga.’’Ništa. Uživam posmatrajući te kako radiš nešto za sebe. Ovo mora da tije prvi put.’’Nisam se nasmejala njegovoj šali. Za mene, to je bilo nešto poputposlednjeg obroka, poslednji poklon osuđenom na smrt. Više nikad nećunapustiti pećine.’’Džarede, ti?’’’’Dva od onog što ti budeš uzela.’’Naručila sam tri čizburgera, tri pomfrita i tri šejka od jagode.Pošto sam dobila hranu, Ijan i ja ponovo zamenismo mesta da bih moglada jedem dok on vozi.’’Fuj,’’ reče, posmatrajući kako umačem pomfrit u šejk.’’Treba da probaš. Dobro je.’’ Ponudila sam mu krompirić dobronamočen u šejk. Slegnuo je ramenima i uzeo ga. Ubacio ga je u usta ipočeo da žvaće.’’Zanimljivo.’’ Nasmejala sam se.I Melani misli da je grozno. Zato sam u početku i negovala tu naviku.Sada mi je bilo smešno da se setim šta sam sve radila da bih je nervirala.Nisam bila stvarno gladna. Samo sam htela još jednom da osetim ukusekoje sam naročito upamtila. Ijan je dovršio polovinu mog čizburgera kadsam se zasitila.Stigli smo kući bez izgreda. Nismo videli nikakav znak prismotreTragača. Možda su prihvatili slučajnost. Možda su to smatralineminovnim, ako lutaš pustinjom dovoljno dugo sam, nešto loše će ti sena kraju desiti. Imali smo jednu takvu izreku na Planeti Magle: ako pređešpreviše ledenih polja sam, završićeš kao obrok kandžozveri. To je grubprevod. Bolje zvuči na medveđem jeziku.Kod kuće su nam priredili veliki doček.Smešila sam se neveselo svojim prijateljima: Trudi, Džefriju, Hitu i Hajdi.Broj mojih pravih prijatelja se osipao. Više nema Voltera, ni Vesa. Nisamznala gde je Lili. To me je rastužilo.Možda i ne želim da živim na ovoj planeti na kojoj je smrt toliko prisutna.Možda je ništavilo bolje.Takođe me je rastužilo, onako sitničavu, što vidim Lusinu kako stojipored Lejsi, s Riđom i Vajolet s druge strane. Živo su razgovarali,postavljajući pitanja. Lejsi je držala Fridoma na kuku. On nije izgledao

MIN@

444

preterano oduševljen zbog toga, ali bio je dovoljno srećan štoučestvuje u razgovoru odraslih da ne pokuša da se izmigolji iz njenihruku.Mene nikad nisu puštali blizu dece, ali Lejsi je već postala jedna od njih.Veruju joj.Odmah smo pošli do južnog tunela, sa Džaredom i Ijanom pogurenim podtežinom Iscelitelja. Ijan je nosio težeg, muškarca, dok mu se znoj slivaoniz lice. Džeb je oterao ostale nazad ka izlazu iz tunela, i zatim pošao zanama. Doca nas je čekao u bolnici, odsutno trljajući šake, kao da ih pere.Vreme je i dalje ubrzavalo. Sjajnija lampa bila je upaljena. Isceliteljima jedat Nema Bola i položeni su potrbuške na krevet. Džared je pokazao Ijanukako da aktivira kapsule. Otvorili su ih, na šta je Ijan trepnuo odiznenadne hladnoće. Doca je stao iznad žene, sa skalpelom u ruci ilekovima poredanim u redu kraj sebe.’’Lunjo?’’ upita.Srce mi se bolno steglo.’’Kuneš li se, Doco? Prihvataš sve moje uslove? Obećavaš mi svojimživotom?’’’’Obećavam. Ispuniću sve tvoje zahteve, Lunjo. Kunem se.’’’’Džarede?’’’’Da. Bez ubijanja, ikada.’’’’Ijane?’’’’Štitiću ih svojim životom, Lunjo.’’’’Džebe?’’’’Ovo je moja kuća. Svako ko ne bude mogao da se drži uslova ovogdogovora, leteće napolje.’’Klimnula sam, suznih očiju.’’U redu onda. Da završimo s tim.’’Doca, ponovo uzbuđen, stade da zaseca isceliteljev vrat dok nije ugledaosrebrni sjaj. Brzo je odložio skalpel u stranu.’’Šta sad?’’Spustila sam šaku na njegovu.’’Pređi prstom uz zadnji greben. Možeš li da osetiš? Opipaj obliksegmenata. Postaju sve manji kako se krećeš ka prednjem delu tela.Dobro, na kraju bi trebalo da osetiš tri mala... zadebljanja. Osećaš li to očemu ti pričam?’’’’Da,’’ uzvrati uzbuđeno.’’Odlično. To su prednje antene. Počni odatle. Sad, veoma nežno, podvuciprst ispod tela. Nađi nastavke. Biće zategnuti, poput žica.’’On klimnu.

MIN@

445

Navodila sam ga trećinu puta nadole, rekavši mu kako da broji, ako nijesiguran. Nismo imali vremena za brojanje pored toliko krvi koja je isticalaiza rane. Sigurna sam da će ova žena, ako joj se svest vrati, moći da nampomogne, sigurno će zadržati bar nešto od znanja. Pomogla sam mu danađe najkrupniji čvorić.’’Sad ga trljaj lagano, pritiskajući ga. Masiraj ga nežno.’’Doca progovori glasnije, pomalo panično.’’Mrda se.’’’’To je dobro, znači da radiš kako treba. Daj im vremena da se uvuku.Sačekaj dok se telo malo zaobli, pa ga uzmi u šaku.’’’’U redu.’’ Glas mu je podrhtavao. Ispružila sam ruku ka Ijanu.’’Daj mi ruku.’’Osetila sam kako se Ijanova šaka sklapa oko moje. Okrenula sam jedlanom naviše i savila je, kao da drži vodu, i privukla je bliže Doci.’’Daj dušu Ijanu... nežno, molim te.’’Ijan će biti savršen asistent. Kad me više ne bude, ko će osim njega bititoliko pažljiv prema mojim malim rođacima?Doca prebaci dušu u Ijanovu spremnu šaku, pa se odmah okrenu da isceliženino telo. Ijan je zurio u srebrnu traku u svojoj šaci, lica začuđenog izadivljenog, pre nego odbojnog.Postajalo mi je toplije oko srca dok sam posmatrala njegovu reakciju.’’Lepa je,’’ prošaputa, iznenađen. Bez obzira na osećanja prema meni, bioje uslovljen da očekuje parazita, stonogu, čudovište. Čišćenje zaraskomadanim telima nije ga pripremilo za lepotu koja se pred njimukazala.’’I ja to mislim. Pusti je neka sklizne u tvoju kapsulu.’’Ijan je držao dušu u skupljenoj šaci još sekund, kao da pamti taj prizor iosećaj. Zatim ju je, veoma nežno, pustio da sklizne u hladnoću. Džaredmu je pokazao kako da zatvori poklopac. Kamen mi je pao sa srca.Gotovo je. Bilo je prekasno da se predomislim. Osećaj nije bio strašankao što sam očekivala, jer sam bila sigurna da će ovi ljudi brinuti odušama baš kao i ja. Kad mene više ne bude.’’Pazite!’’ povika Džeb iznenada. Puška se podiže u njegovoj ruci, uprtamimo nas.Okrenusmo se ka opasnosti, i Džaredov rezervoar ispade na pod kada jeskočio ka muškom Iscelitelju, koji je klečao na krevetu, zureći u nas ušoku. Ijan je ostao dovoljno priseban da ne ispusti svoj rezervoar.’’Hloroform!’’ uzviknu Džared dok se bacao na Iscelitelja, pribijajući ganazad na krevet. Ali bilo je prekasno.

MIN@

446

Iscelitelj je zurio pravo u mene, s detinjim, zbunjenim izrazom lica. Znalasam zašto gleda u mene, svetlost lampe se odbijala od naših očiju,opisujući dijamantske šare po zidu.’’Zašto?’’ upita me.Lice mu onda postade bezizražajno a telo klonu, prestavši da se opire, nakrevet. Dva potočića krvi potekoše mu iz nozdrva.’’Ne!’’ vrisnuh, hitajući ka njegovom nepokretnom telu, znajući da jeprekasno.’’Ne!’’

54.ZABORAV

’’Elizabet?’’ rekoh. ’’Eni? Karen? Kako se zoveš? Hajde. Znam da znaškako se zoveš.’’Ženino telo još uvek je nepomično ležalo na krevetu. Prošlo je mnogovremena, nisam sigurna koliko mnogo. Sati i sati. Još nisam spavala, iakoje sunce bilo visoko na nebu. Doca se popeo na brdo da ukloni cirade, isunce je jarko sijalo kroz otvore na tavanici, grejući mi kožu. Pomerilasam bezimenu ženu da joj lice ne bi bilo na suncu.Nežno sam joj dodirnula lice, sklanjajući s lica njenu meku smeđu kosuprošaranu sedim nitima.’’Džuli? Britani? Anđela? Patriša? Jesam li blizu? Pričaj sa mnom. Molimte?’’Svi osim Doce, koji je tiho hrkao na krevetu u najmračnijem uglu bolnice,otišli su pre nekoliko sati. Neki da sahrane telo domaćina koje smoizgubili. Zgrčila bih se kad se setim njegovog zbunjenog pitanja, i načinana koji mu se lice iznenada opustilo.Zašto?, upitao me je.Zalila sam neizmerno što duša nije sačekala odgovor, da bih pokušala damu objasnim. Možda bi me čak i razumeo. Na kraju krajeva, šta je važnijeod ljubavi? Zar za jednu dušu to nije suština svega?A ljubav bi bila moj odgovor.Možda bi, da je sačekao, uvideo istinitost toga. Da je zaista razumeo,sigurna sam da bi pustio čovekovo telo da živi.Mada taj zahtev njemu verovatno ne bi imao mnogo smisla. To telo jebilo njegovo telo, ne neki odvojen entitet. Njegovo samoubistvo za njegaje bilo upravo to, ne i ubistvo. Samo jedan život se okončao.I možda bi bio u pravu.

MIN@

447

Barem su obe duše preživele. Lampica na njegovom rezervoaru sijala jesvetlocrvenim sjajem pored njenog; od svojih ljudi nisam mogla da tražimjači dokaz privrženosti od toga što su mu poštedeli život.’’Meri? Margaret? Suzan? Džil?’’Iako je Doca spavao, a ja bila sama ako izuzmem njega, mogla sam jošuvek da osetim tenziju koju su ostali ostavili za sobom; još je visila uvazduhu. Tenzija nije nestala jer se žena nije probudila kada je hloroformprestao da deluje. Nije se pomerala. Još uvek je disala, srce joj je još uvektuklo, ali nije reagovala ni na jedan od Docinih pokušaja da je povrati.Je li prekasno? Je li izgubljena? Da li je već nestala?Mrtva poput muškarčevog tela?Je li to slučaj sa svima njima? Da li je preostao samo mali broj njih, poputTragačevog domaćina,Lejsi, i Melani, bundžija, onih žilavih, koji mogu biti vraćeni? Jesu li sviostali mrtvi?Da li je Lejsi neka vrsta anomalije? Hoće li se Melani vratiti kao ona... ilije čak i to pod znakom pitanja?Ja nisam nestala. Tu sam. Ali Melanin mentalni glas beše nekakoodbramben. I ona je bila zabrinuta.Da, tu si. I ostaćeš tu, obećah joj.S uzdahom sam se vratila svojim pokušajima. Uzaludnim pokušajima?’’Znam da imaš ime,’’ rekoh ženi. ’’Je li Rebeka? Aleksandra?Olivija? Nešto jednostavnije, možda... Džejn? Džin? Džoan?’’I to je bolje nego ništa, pomislih turobno. Bar sam im dala način dapomognu sebi ako ih ikad uhvate. Mogu da pomognem onim žilavim, akoveć ne mogu ostalima.Ali to mi se nije činilo dovoljnim.’’Ne pomažeš mi mnogo,’’ promrmljah. Uzela sam joj šaku u obe moje,milujući je nežno. ’’Bilo bi baš lepo ako bi se potrudila. Moji prijatelji ćebiti tužni. Prijalo bi im da čuju neke dobre vesti. Osim toga, pošto Kajlajoš uvek nema... biće teško evakuisati sve i bez tebe koju ćemo morati danosimo. Znam da želiš da pomogneš. Ovi ljudi ovde su tvoja porodica,znaš. Tvoja vrsta. Veoma su dragi. Većina njih. Svideće ti se.Blago izborano lice bilo je bezizražajno. Bila je prilično lepa na nekinenametljiv način, imala je ovalno lice, veoma simetričnih crta. Četrdesetpet godina, možda malo mlađa, možda malo starija.Bilo je teško reći bez ikakve živosti na licu.’’Potrebna si im,’’ nastavila sam, sada moleći. ’’Možeš da im pomogneš.Znaš toliko toga što ja nikad nisam znala. Doca se mnogo trudi. Zaslužujeda dobije nekoga ko će mu pomagati. On je dobar čovek. Ti si Iscelitelj

MIN@

448

već neko vreme; nešto od te brige za dobrobit drugih mora da je prešlo natebe. Ti si kao Doca, rekla bih. Da li ti je ime Sara? Emili? Kristin?’’Milovala sam njen meki obraz, ali odgovora nije bilo, pa sam je ponovouzela za mlitavu šaku.Zurila sam u plavo nebo kroz otvore na visokoj tavanici. Misli su milutale.Pitam se šta će učiniti ako se Kajl nikad ne vrati. Koliko dugo će seskrivati? Hoće li morati da nađu novi dom negde drugde? Ima ih takomnogo... neće biti lako. Kad bih samo mogla da im pomognem, ali čak ikad bih mogla da ostanem, ja nemam nikakve odgovore. Možda će moćida stanu ovde... nekako. Možda Kajl neće zabrljati.Nasmejala sam se neveselo, razmišljajući kolike su šanse da se to desi.Kajl nije oprezan čovek. No kako god bilo, potrebna sam im dok se ovasituacija ne razreši. Možda će im, ako ih Tragači zaista traže, mojepouzdane oči biti potrebne.Možda će to stanje stvari potrajati dugo, ta misao me ogrejala više odsunca. Osetila sam zahvalnost zbog toga što je Kajl nagao i sebičan.Koliko će vremena proći pre nego što budemo sigurni da smo bezbedni?Pitam se kako je ovde kad zahladni. Jedva da mogu da se setim osećajahladnoće. A šta ako padne kiša? Ovde kiša mora nekad da pada, zar ne?Sa svim ovim otvorima na tavanici, mora da je mnogo mokro. Gde svi onispavaju tada, pitam se. Uzdahnula sam.Možda ću dobiti priliku da saznam. Mada, verovatno ne treba da sekladim u to. Zar te to uopšte ne zanima? Ako se probudiš, mogla bi dasaznaš odgovore. Mene zanima. Možda ću pitati Ijana da mi kaže. Čudnomi je da zamislim da se stvari ovde promene... pretpostavljam da leto nemože trajati zauvek.Njeni prsti zatreperiše na sekund u mojoj šaci.To me je iznenadilo jer sam u mislima odlutala od žene na krevetu,počinjući da tonem u melanholiju koja je ovih dana nekako uvek bilablizu. Zurila sam dole u nju; nije bilo promené, njena šaka u mojoj bešeklonula, lice i dalje bezizrazno. Možda sam umislila da se pomerila.’’Jesam li rekla nešto što te zanima? O čemu sam ono pričala?’’ Brzo samrazmišljala, posmatrajući joj lice. ’’O kiši? Ili promeni? O promeni?Mnogo toga te čeka, zar ne? Mada, prvo moraš da se probudiš.’’Lice joj je bilo bezizrazno, šaka nepomična.’’Dakle, ne mariš za promene. Ne mogu reći da te krivim. Ni ja ne želimda nastupe promene. Jesi li ti kao ja? Želiš li da leto potraje večno?’’Da nisam tako pomno posmatrala njeno lice, ne bih videla sićušni trzajnjenih kapaka.

MIN@

449

’’Voliš leto, je l’ da?’’ upitah puna nade. Usne joj se pomeriše.’’Samer?’’ Šaka joj zadrhta.’’Tako se zoveš... Samer? To je lepo ime.’’Šaka joj se steže u pesnicu, a usne razdvojiše.’’Vrati se, Samer. Znam da možeš. Samer? Slušaj me, Samer. Otvori oči,Samer.’’Poče brzo da trepće.’’Doco!’’ doviknuh preko ramena. ’’Doco, budi se!’’’’Ha?’’’’Mislim da dolazi k sebi!’’ Ponovo sam se okrenula ka ženi. ’’Samotako, Samer. Možeš ti to. Znam da je teško. Samer, Samer, Samer. Otvorioči.’’Lice joj pređe u grimasu, da li je boli?’’Donesi Nema Bola, Doco. Požuri.’’Zena mi stisnu šaku, i otvori oči. Isprva nije mogla da usredsredi pogled,šarala je očima po svetloj pećini. Kako li je čudan, neočekivan prizor ovomesto za nju predstavljalo.’’Bićeš dobro, Samer. Bićeš u redu. Čuješ li me, Samer?’’Pogleda ponovo u mene, i dužice joj se suziše. Zurila je, upijajući mojelice. Onda ustuknu od mene, migoljeći se na krevetu da pobegne. Tih,promukao panični krik ote joj se s usana.’’Nemojte, nemojte, nemojte,’’ kukala je. ’’Ne više.’’’’Doco!’’Bio je tu, s druge strane kreveta, kao ranije, kada smo operisali.’’Sve je u redu, gospođo,’’ stade da je uverava. ’’Niko vas ovde nećepovrediti.’’Žena je čvrsto žmurela, trudeći se da se dublje zavuče u tanak dušek.’’Mislim da se zove Samer.’’On me brzo pogleda pa napravi grimasu.’’Oči, Lunjo,’’procedi.Trepnula sam i shvatila da mi sunce obasjava lice.’’Oh.’’ Pustila sam joj šaku.’’Nemojte, molim vas,’’ molila je ona. ’’Nemojte opet.’’’’Pssst,’’ mrmljao je Doca. ’’Samer? Ljudi me zovu Doca. Niko ti nećeništa učiniti. Bićeš dobro.’’Polako sam se udaljila od njih dvoje, u senku.’’Ne zovite me tako!’’ jecala je žena. ’’To nije moje ime! Njeno je, njeno!Nemojte ga ponavljati!’’Pogrešila sam ime.Mel se pobuni zbog osećaja krivice koji me je svu preplavio.

MIN@

450

Nisi ti kriva. Samer je i ljudsko ime.’’Naravno da nećemo,’’ obeća Doca. ’Kako se ti zoveš?’’’’Ja... ja... ne znam!’’ kukala je. ’’Šta se desilo? Ko sam ja? Ne terajte meda ponovo budem neko drugi.’’Bacala se i prevrtala po krevetu.’’Smiri se; sve će biti u redu, obećavam. Niko te neće naterati da budešbilo ko osim tebe, i setićeš se svog imena. Vratiće ti se.’’’’Ko ste vi?’’ upita ljutito. ’’Ko je ona? Ona je kao... kao što sam ja bila.Videla sam joj oči!’’’’Ja sam Doca. I ja sam čovek, baš kao ti. Vidiš?’’ On pomeri lice nasvetlost i zatrepta. ’’Oboje smo mi sami. Ovde ima dosta ljudi. Bićeveoma srećni da te upoznaju.’’Ona ponovo ustuknu.’’Ljudi! Ja se plašim ljudi.’’’’Ne, ne plašiš se. Ta... osoba koja je bila u tvom telu se plašila ljudi. Onaje bila duša, sećaš se toga? A zatim, pre toga, sećaš li se šta je bilo prenego što se ona po javila? Tada si bila ljudsko biće, i sada si ponovo.’’’’Ne mogu da se setim kako se zovem,’’ reče mu uspaničenim glasom.’’Znam. Vratiće ti se.’’’’Jesi li ti lekar?’’’’Jesam.’’’’Ja sam bila... i ona je bila. Is... Iscelitelj. Kao lekar. Ona je bila LetnjaPesma. Ko sam ja?’’’’Saznaćemo. Obećavam ti to.’’Krenula sam da se iskradam ka izlazu. Trudi bi bila prava osoba dapomogne Doci, ili možda Hajdi. Neko s umirujućim glasom.’’Ona nije čovek!’’ prošaputa žena žustro Doci, primetivši moje kretanje.’’Ona je prijatelj; ne plaši se. Pomogla mi je da te vratim nazad.’’’’Gde je Letnja Pesma? Bila je uplašena. Tu ima ljudi...’’Izašla sam dok nije obraćala pažnju na mene.Čula sam Docu kako odgovara na njeno pitanje.’’Ona ide na drugu planetu. Sećaš li se gde je bila pre nego što je došlaovamo?’’Mogla sam da pogodim kako će njen odgovor glasiti na osnovu imena.’’Bila je... Slepi Miš? Mogla je da leti... da peva... sećam se... ali to nijebilo... ovde. Gde sam ja?’’Požurila sam niz hodnik da dovedem pomoć Doci. Iznenadila sam se kadasam ugledala svetlost velike pećine ispred sebe, iznenadila jer je bilo vrlotiho. Obično su mogli da se čuju glasovi pre nego što se ugleda svetlo.

MIN@

451

Bilo je podne. Trebalo bi da bude nekoga u velikoj pećini s baštom, makari u prolazu.Izašla sam na jarku podnevnu svetlost, a ogromni prostor bio je prazan.Mlade vreže dinje bile su tamnozelene boje, tamnije od suve zemlje izkoje su izvirivale. Zemlja je bila previše suva bure za navodnjavanjestajalo je spremno da se postara za to, s crevima razvučenim duž brazda.Ali niko nije pokretao prosti mehanizam. Ležao je napušten na ivici polja.Stajala sam veoma mirno, trudeći se da čujem nešto. Ogromna pećina bilaje tiha, a tišina je bila zloslutna. Gde su svi?Da li su se evakuisali bez mene? Preplavi me osećaj straha i povređenosti.Ali ne bi otišli bez Doce, naravno. Nikada ne bi ostavili Docu. Poželelasam da se sjurim dugačkim tunelom i uverim se da i Doca nije nestao.Ne bi otišli ni bez nas, bleso. Džared i Džejmi i Ijan ne bi nas ostaviliovde.Upravu si. Upravu si. Hajde da... proverimo u kuhinji?Kaskala sam tihim hodnikom, postajući sve nervoznija kako se tišinaprodubljivala. Možda je u pitanju moja mašta, i glasno bubnjanje u ušima.Naravno da se nešto mora čuti. Ako uspem da se smirim i usporimdisanje, moći ću da čujem glasove.Ali stigla sam do kuhinje, a ona je takođe bila prazna. Nije bilo ljudi. Nastolovima su stajali napola pojedeni obroci. Poslednja kriška svežeg hlebas puterom od kikirikija. Jabuke i tople limenke gaziranih sokova.Želudac me je podsetio da nisam ništa jela čitavog dana, ali jedva da samobratila pažnju na glad.Panika je bila mnogo jača.Šta ako... šta ako se nismo evakuisali na vreme?Ne!, ciknu Melani. Ne, čule bismo nešto!Neko bi... ili bi... još bi bili ovde,tražeći nas. Ne bi odustali dok ne bi proverili svuda. Tako da to nijemoguće.Osim ako nas sada ne traže.Okrenula sam se ka vratima, pokušavajući da proniknem pogledom krozsenke. Moram da odem da upozorim Docu. Moramo da odemo odavdeako smo poslednje dvoje.Ne! Nije moguće da su otišli! Džejmi, Džared... njihova lica behu tolikojasna kao da su mi bila urezana na unutrašnjoj strani očnih kapaka.I Ijanovo lice, kada sam dodala sopstvene slike njenim. Džeb,Trudi, Lili, Hit, Džefri.Vratićemo ih, zaklela sam se.Pronalazićemo ih jedno po jedno i krasti ih ponovo! Neću im dozvoliti dami uzmu porodicu! Da sam imala ikakvih nedoumica o tome na čijoj sam

MIN@

452

strani, one bi u ovom trenutku nestale. Nikada nisam osetila takav bes, usvim svojim životima. Zubi su mi se čvrsto stegli, glasno škljocnuvši.A onda se začula buka, žagor glasova koji sam se s toliko nervozenapinjala da čujem i koji je odjekivao hodnikom dopirući do nas, od čegami je zastao dah. Tiho sam skliznula uza zid i povukla se u njegovusenku, osluškujući.Velika bašta. Čuješ po odjeku. Zvuči kao velika grupa.Da, ali tvoja ili moja?Naša ili njihova, ispravi me ona.Krenula sam da se šunjam hodnikom, držeći se najdubljih senki. Sadasmo mogle jasnije da čujemo glasove, i neki od njih behu poznati.Da li to išta znači? Koliko je potrebno uvežbanom Tragaču da izvedeubacivanje?A onda, kad sam stigla do samog ulaza u veliku pećinu, zvuci postadošejoš razgovetniji, i mene preplavi olakšanje, jer žagor glasova beše isti kaomog prvog dana ovde. Ubilački gnev.To mora da su ljudski glasovi. Kajl mora da se vratio.Olakšanje se mešalo s bolom dok sam žurila da izađem na jarku sunčevusvetlost i vidim šta se dešava. Olakšanje jer su moji ljudi bezbedni. A bolzato što, ako se Kajl već vratio bezbedno, onda...Još uvek si im potrebna, Lunjo. Mnogo više nego ja.Sigurna sam da bih mogla da pronalazim izgovore doveka, Mel. Uvek ćebiti neki razlog.Onda ostani.S tobom kao mojom zatvorenicom?Prestale smo da se prepiremo dok smo procenjivale pometnju u pećini.Kajl se jeste vratio, bilo ga je najlakše primetiti jer beše najviši u gomili,jedini okrenut meni. Rulja ga je pribila uz najdalji zid. Iako je bio uzrokljutite buke, on nije bio njen izvor. Izraz lica mu je bio pomirljiv,molećiv. Šake su mu bile ispružene pored tek, dlanovima okrenutim zidu,kao da se iza njega nalazi nešto što pokušava da zaštiti.’’Samo se smirite, u redu?’’ njegov dubok glas nadjačao je žamor.’’Odbij, Džarede, plašiš je!’’Iza njegovog lakta za tren se ukaza nečija crna kosa, nepoznatolice, s iskolačenim, preplašenim crnim očima koje su izvirivale kagomili.Džared je bio najbliži Kajlu. Primetila sam da mu je vrat otpozadijarkocrven. Džejmi mu se okačio za jednu ruku, sputavajući ga. Ijan mu jebio s druge strane, preprečujući mu put rukama, mišića na ramenimanapetih od naprezanja. Iza njih, svi ostali ljudi osim Doce i Džeba tiskali

MIN@

453

se su u ljutitoj gomili. Komešali su se iza Džareda i Ijana, izvikujućiglasna, besna pitanja.’’Jesu li ti vrane popile mozak?’’’’Kako se usuđuješ?’’’’Zašto si se uopšte vratio?’’Džeb se držao pozadi u ćošku, samo posmatrajući.Šeronina sjajna kosa privukla mi je pažnju. Bila sam iznenađena što jevidim, s Megi, u samoj sredini gomile. Obe su tako retko uzimale učešćau ovdašnjim društvenim dešavanjima još otkako smo Doca i ja izlečiliDžejmija. Nikad nisu bile u centru pažnje.U pitanju je svađa, pogodi Mel. Blagostanje im ne prija, ali kad je bes upitanju, onda su na svome.Pomislila sam da je verovatno u pravu. Kako... uznemirujuće.Začula sam nečiji piskav glas kako dobacuje neka besna pitanja i shvatilada je Lejsi takođe deo gomile.’’Lunjo?’’ Kajlov glas je ponovo nadjačao buku, i ja podigohpogled i susretoh netremičan pogled njegovih tamnoplavih očiju.’’Tu si! Možeš li, molim te, da dođeš i pomogneš mi malo ovde?’’

55.PRIVRŽENOST

Džeb mi je oslobodio put, gurajući ljude u stranu puškom, kao da su ovce,a puška pastirski štap.’’Dosta više,’’ zareža na one koji su se pobunili. ’’Imaćete prilike da muočitate bukvicu kasnije. Svi ćemo to učiniti. Hajde da prvo ovo razrešimo,u redu? Pustite me da prođem.’’Krajičkom oka sam videla kako se Šeron i Megi povlače ka ivicigomile, zazirući od ponovnog uspostavljanja razložnosti. Dalje od moguplitanja, zapravo, više od bilo čega drugog. Obe stegnutih vilica,nastavile su besno da pilje u Kajla.Džared i Ijan su bili poslednji koje je ćušnuo u stranu. U prolazu sam ihobojicu dotakla po mišicama, nadajući se da ću ih umiriti.’’U redu, Kajl,’’ reče Džeb, lupivši cevima puške o dlan. ’’Ne pokušavajda se pravdaš, jer izgovora nema. Sad se bukvalno dvoumim da li da vasizbacim ili da vas upucam.’’Sitno lice, bledo ispod tamne kože, ponovo proviri iza Kajlovog lakta,zamahnuvši dugom, kovrdžavom kosom. Devojčina usta behu otvorenaod straha, a crne oči ispunjene užasom. Mislim da sam mogla da nazremslabašan sjaj u njenim očima, nagoveštaj srebra iza crnila.

MIN@

454

’’Ali u ovom trenutku, hajde da se svi smirimo.’’Džeb se okrenu držeći pušku nisko, popreko preko tela, i iznenada sestekao utisak kao da čuva Kajla i sitno lice iza njega. Besno je odmeravaogomilu. ’’Kajl ima gosta, a vi ste je preplašili na mrtvo ime, ljudi. Mislimda svi možete da pokažete bolje manire. Sad se svi raziđite i nađite neštokorisno da radite. Dinje mi se suše. Nek neko uradi nešto povodom toga,čujete li me?’’Čekali smo dok se mrzovoljna gomila nije razišla, gunđajući. Sada kadasam mogla da im vidim lica, bilo mi je jasno da su već počeli da prelazepreko toga, većina njih barem. Ovo nije tako loše, ne nakon onog od čegasu strahovali poslednjih nekoliko dana.Da, Kajl jeste samoživa budala, kao da kažu njihova lica, ali bar se vratio,nikakva šteta nije načinjena. Nema evakuacije, nema opasnosti odTragača. Bar ne više nego inače. Doveo je sa sobom još jednog crva, aliopet, zar ih pećine ionako nisu već pune?To prosto više nije bilo onako šokantno kao što je bilo.Mnogi su se vratili svom prekinutom ručku, drugi buretu zanavodnjavanje, treći u svoje sobe. Ubrzo su pored mene ostali još samoDžared, Ijan i Džejmi. Džeb je mrko posmatrao tu trojku; zausti daprogovori, ali pre nego što stiže da im ponovo naredi da odu, Ijan me uzeza jednu, a Džejmi za drugu ruku. Osetila sam još jednu šaku na svomzapešću, tik iznad Džejmijeve. Džared.Džeb prevrnu očima kad vide kako su se prikačili za mene da izbegnugrdnju, a onda nam okrenu leđa.’’Hvala ti, Džebe,’’ reče Kajl.’’Umukni, Kajl. Samo drži ta lajava usta zatvorena. Ozbiljno mislim da teupucam, ti bezvredni crve.’’Iza Kajlovih leđa začu se tiho cviljenje.’’U redu, Džebe. Ali možeš li da sačuvaš pretnje smrću za kasnije, kadbudemo sami? Dovoljno je preplašena. Sećaš se kako takve stvariizbezumljuju Lunju.’’Kajl mi se nasmešio, osetih kako mi se na licu ocrtava zaprepašćenje, ionda se okrenuo ka devojci koja se krila iza njega s najnežnijim izrazomkoji sam ikad videla na njegovom licu.’’Vidiš, Sunčice? To je Lunja, ona o kojoj sam ti pričao. Ona će nampomoći, neće nikome dozvoliti da te povredi, baš kao ni ja.’’Devojka, ili je žena?; bila je sitna, ali njene suptilno istaknute oblineupućivale su na zaključak da je starija nego što njen stas nagoveštava,zurila je u mene očima ogromnim od straha.

MIN@

455

Kajl ju je zagrlio oko struka, i ona ga je pustila da je privuče bliže k sebi.Privila se uz njega, kao da je on sidro, sigurna luka.’’Kajl je u pravu.’’ Nikad nisam pomislila da ću to reći.’’Neću dozvoliti da te iko povredi. Zoveš se Sunčica?’’ upitah nežno.Žena upitno pogleda Kajla.’’U redu je, ne moraš da se plašiš Lunje. Ona je baš kao ti.’’ On se okrenuk meni. ’’Njeno pravo ime je duže, nešto u vezi s ledom.’’’’Sunčev Zrak Koji Prolazi Kroz Led,’’ prošaputa ona u mom pravcu.Videh kako su Džebove oči blesnule neutaživom radozna-lošću.’’Ne smeta joj da je zovu Sunčica,’’ stade Kajl da me uverava.Sunčica klimnu. Pogleda na trenutak u Kajla, pa opet u mene. Ostalimuškarci bili su potpuno tihi i potpuno nepokretni. Beše očigledno da juje naš mali spokojni krug donekle umirio. Mora da je osetila promenuatmosfere. Niko se prema njoj nije neprijateljski odnosio, baš niko.’’I ja sam bila Medved, Sunčice,’’ rekoh joj, trudeći se da je navedem dase još malo opusti. ’’Zvali su me Živi Medu Zvezdama, tada. Lutalica,ovde.’’’’Živi Medu Zvezdama,’’ prošaputa ona i oči joj se nekako, što je bilonemoguće način, još više raširiše. ’’Jaše Zver.’’Potisnula sam gunđanje.’’Živela si u drugom kristalnom gradu, pretpostavljam.’’’’Da. Čula sam priču toliko mnogo puta...’’’’Je l’ ti se sviđalo da budeš Medved, Sunčice?’’ upitah brzo. Nisam bašželela da zalazim u tu moju priču u ovom trenutku. ’’Jesi li bila srećnatamo?’’Ona se rastuži kad ču šta je pitam; zagleda se u Kajla i oči joj se ispunišesuzama.’’Žao mi je,’’ izvinih se odmah, gledajući i u Kajla radi objašnjenja.On je potapša po ruci.’’Ne boj se. Niko te neće povrediti. Obećavam.’’Jedva sam čula kako odgovara šapatom.’’Ali meni se sviđa ovde. Želim da ostanem.’’Od njenih reči mi se steglo grlo.’’Znam, Sunčice. Znam.’’ Kajl položi šaku na njen potiljak i pokretomkoji beše tako nežan da su mi oči zasuzile, prisloni njeno lice na svojegrudi.Džeb pročisti grlo, a Sunčica se prepade i trgnu. Bilo je lako zamisliti ukako su joj lošem stanju živci. Nije u prirodi duša da se nose s nasiljem istrahom.

MIN@

456

Setila sam se kada je Džared mene davno ispitivao; pitao me je da li sampoput drugih duša. Nisam, niti je to bila druga duša s kojom su došli udodir, moj Tragač. Međutim, Sunčica je po svemu sudeći bila otelovljenjesuštine moje nežne, bojažljive rase; naša snaga ležala je samo u brojnosti.’’Izvini, Sunčice,’’ reče Džeb. ’’Nisam hteo da te uplašim. Mada, moždabi trebalo da se sklonimo odavde.’’Osvrnu se po pećini, gde se nekoliko ljudi motalo oko izlaza, zureći u nas.On prostreli pogledom Rida i Lusinu, i oni nestadoše u hodniku u pravcukuhinje.’’Verovatno bi trebalo da odemo do Doce,’’ nastavi Džeb s uzdahom,dobacivši preplašenoj mladoj ženi čeznutljiv pogled. Pretpostavljam da jebio tužan što propušta nove priče.’’Da,’’ složi se Kajl. Čvrsto zagrlivši Sunčicu oko uskog struka, povukaoju je sa sobom ka južnom tunelu.Pošla sam za njima, vukući ostale koji su još uvek bili prilepljeni za mene.Džeb stade, i mi stadosmo zajedno s njim. Kundakom puške ćušnuDžejmija u bok.’’Zar ti nemaš školu, mali?’’’’Ooo, striče Džeb, molim te. Molim te? Ne želim da propustim...’’’’Vuci zadnjicu na čas.’’Džejmi me tužno pogleda, ali Džeb je bio potpuno u pravu. Nisam želelada Džejmi to vidi. Odmahnula sam glavom.’’Možeš li da pozoveš Trudi usput?’’ upitah ga. ’’Potrebna je Doci.’’Džejmijeva ramena se oklembesiše, i on izvuče ruku iz moje. Džaredpomeri šaku s mog zapešća da zauzme upražnjeno mesto.’’Ja sve propustim,’’ kukao je Džejmi dok se okretao da ode u suprotnompravcu.’’Hvala ti, Džebe,’’ došapnuh mu kada se Džejmi dovoljno udaljio.’’Ništa.’’Dugi tunel se činio mračnijim nego ranije jer sam mogla da osetim kakožena ispred mene odiše strahom.’’U redu je,’’ promrmlja Kajl. ’’Niko te neće povrediti, ja sam tu.’’Pitam se ko je ovaj čudni čovek koji se vratio umesto Kajla. Jesu li muproverili oči? Ne mogu da verujem da je sve vreme nosio svu tu nežnost utom krupnom, ljutitom telu. Mora da je zbog toga što je ponovo sa Džodi,što je toliko blizu onoga što želi.I pored toga što sam znala da je to telo njegove Džodi, bila samiznenađena što je bio toliko nežan i dobar prema duši koja obitava unjemu. Nisam verovala da je sposoban za toliko saosećanje s drugima.’’Kako je Iscelitelj?’’ upita me Džared.

MIN@

457

’’Probudila se, baš pre nego što sam pošla da vas potražim,’’ rekoh.Začula sam više od jednog uzdaha olakšanja u tami.’’Dezorijentisana je, doduše, i veoma uplašena,’’ upozorila sam ih sve.’’Ne može da se seti svog imena. Doca trenutno radi s njom. Još više će seuplašiti kad vas sve vidi. Trudite se da budete tihi i da ne pravite naglepokrete, u redu?’’’’Da, da,’’ šaputali su glasovi u tami.’’I Džebe, možeš li da se otarasiš te puške? Još uvek malo zazire od ljudi.’’’Uh... u redu,’’ uzvrati Džeb.’’Zazire od ljudi?’’ promrmlja Kajl upitno.’’Mi smo loši momci,’’ podseti ga Ijan, stežući mi šaku.Ja uzvratih stiskom, srećna zbog topline njegovog dodira, pritiskanjegovih prstiju.Koliko dugo ću još moći da uživam u osećaju topline nečije šake usvojoj? Kada ću poslednji put proći ovim tunelom? Sada?Ne. Ne još, šapnu Melani.Iznenada sam počela da drhtim. Ijan ponovo pojača stisak, kao i Džared.Hodali smo u tišini nekoliko trenutaka.’’Kajl?’’ oglasi se Sunčicin stidljivi glasić.’’Da?’’’’Ne želim da se vratim kod Medveda.’’’’Ne moraš. Možeš da odeš negde drugde.’’’’Ali ne mogu da ostanem ovde?’’’’Ne. Žao mi je, Sunčice.’’Začu se mali prekid u njenom disanju. Bilo mi je drago što je mrak. Nikonije mogao da vidi suze koje su počele da mi se slivaju niz lice. Nisamimala slobodnu ruku da ih obrišem, pa sam ih pustila da mi padaju namajicu.Konačno smo došli do kraja tunela. Sunčeva svetlost se rasipala krozvrata bolnice, odbijajući se od zrnaca prašine koja su plesala u vazduhu.Čula sam Docu kako mrmlja unutra.’’To je veoma dobro,’’ reče on. ’’Nastavi da razmišljaš o detaljima. Znašsvoju staru adresu, ime ne može biti daleko, zar ne? Reci mi šta sadosećaš? Ne boli?’’’’Pažljivo,’’ prošaputala sam.Kajl zastade kraj ivice lučnog ulaza, sa Sunčicom koja se još uvekprivijala uz njega, i pokaza mi da uđem prva.Duboko sam udahnula i polako ušetala u Docine prostorije. Obznanilasam svoje prisustvo tihim, mirnim glasom.’’Zdravo.’’

MIN@

458

Isceliteljev domaćin poskoči i ispusti kratak vrisak.’’To sam samo ja,’’ rekoh, umirujući je.’’To je Lunja,’’ podseti je Doca.Žena je sada sedela, a Doca je sedeo pored nje sa šakom na njenoj mišici.’’To je duša,’’ šapnu žena plašljivo Doci.’’Da, ali ona je prijatelj.’’Žena me je sumnjičavo odmeravala.’’Doco? Imaš još nekoliko posetilaca. Je li to u redu?’’Doca pogleda ženu.’’Slušaj, to su sve prijatelji. Još ljudi koji žive ovde sa mnom. Niko odnjih ne bi ni sanjao da te povredi. Mogu li da uđu?’’Žena je oklevala, zatim oprezno klimnula.’’Dobro,’’ prošaputa.’’Ovo je Ijan,’’ rekoh, pokazujući mu da uđe. ’’I Džared, i Džeb.’’Jedan po jedan, ušli su u prostoriju i stali pored mene.’’A ovo su Kajl i... uh, Sunčica.’’Doca se izbeči kad vide kako Kajl, sa Sunčicom pored sebe, ulazi uprostoriju.’’Ima li ih još?’’ prošaputa žena.Doca pročisti grlo, pokušavajući da se smiri.’’Da. Dosta ljudi živi ovde. Svi... pa, većinom su ljudi’’ dodade, zureći uSunčicu.’’Trudi će doći,’’ rekoh Doci. ’’Možda bi Trudi mogla...’’ osvrnuh se kaSunčici i Kajlu ’’... da nađe sobu... za nju?’’Doca klimnu, još uvek razrogačenih očiju.’’To je dobra ideja.’’’’Ko je Trudi?’’ šapnu žena.’’Ona je vrlo fina. Brinuće se o tebi.’’’’Je li ona ljudsko biće, ili je kao ona tamo?’’ klimnu u mom pravcu.’’Ljudsko biće.’’To kao da je umirilo ženu.’’Oh,’’ zinu Sunčica iznenađeno iza mene.Okrenuh se i videh da zuri u kriogene kapsule u kojima su počivaliIscelitelji. Stajali su nasred Docinog stola, s lampicama zagasito crveneboje na vrhu. Na podu ispred stola, sedam preostalih kapsula bilo jenaslagano u neurednoj gomili.Sunčici ponovo pođoše suze na oči, i ona zaroni glavu u Kajlove grudi.’’Ne želim da idem! Hoću da ostanem s tobom,’’ kukala je krupnommuškarcu u kojeg kao da je imala potpuno poverenje.’’Znam, Sunčice. Žao mi je.’’ Sunčica poče da jeca.

MIN@

459

Treptala sam brzo, trudeći se da i sama potisnem suze. Prešla sam malurazdaljinu do mesta gde je Sunčica stajala, i pomilovala je po crnojvitičastoj kosi.’’Moram da popričam s njom na trenutak, Kajl,’’ promrmljah. On klimnu,uznemirenog lica, i odvoji devojku od sebe.’’Ne, ne,’’ molila je.’’U redu je,’’ obećah joj. ’’On neće nikuda otići. Samo hoću nešto da tepitam.’’Kajl je okrenu prema meni, i ona me zagrli. Odvukla sam je u najdaljiugao prostorije, što dalje od bezimene žene. Nisam želela da naš razgovordodatno zbuni ili uplaši Isceliteljevog domaćina. Kajl pođe za nama, neudaljavajući se više od nekoliko centimetara. Seli smo na pod, okrenutizidu.’’Čoveče...’’ promrmlja Kajl. ’’Nisam mislio da će biti ovako. Ovo jestvarno gadno.’’’’Kako si je pronašao? I uhvatio?’’ upitah.Uplakana devojka nije reagovala dok sam ga ispitivala; samo je nastavilada mi jeca na ramenu. ’’Šta se desilo? Zašto je ovakva?’’’’Pa, pomislio sam da je možda u Las Vegasu. Prvo sam otišao tamo, prenego što sam otišao u Portland. Vidiš, Džodi je bila vrlo bliska sa svojommajkom, a Doris tamo živi. Pomislio sam, videvši kako si ti uspela danađeš Džareda i malog, da je možda otišla tamo, čak i ako više nije Džodi.I bio sam u pravu. Svi su bili tamo u istoj staroj kući, Dorisinoj kući:Doris i njen muž Voren, imaju druga imena, ali nisam ih dobro čuo, iSunčica. Posmatrao sam ih čitavog dana, dok nije pao mrak. Sunčica jebila u Džodinoj staroj sobi, sama. Ušunjao sam se unutra nakon što su sviveć satima spavali. Podigao sam Sunčicu, prebacio je preko ramena, iiskočio kroz prozor. Mislio sam da će početi da vrišti, pa sam svojskizaprašio nazad ka džipu. Onda sam se uplašio jer nije počela da vrišti.Bila je tako tiha! Uplašio sam se da je... znaš. Kao onaj tip koga smojednom uhvatili.Trepnula sam, imala sam jedno novije takvo sećanje.’’Tako da sam je skinuo s ramena, i bila je živa, samo je zurila u mene,ogromnih očiju. I dalje nije vrištala. Odneo sam je do džipa. Bio samplanirao da je vežem, ali... nije izgledala toliko uznemireno. Barem nijepokušavala da pobegne. Tako da sam joj samo privezao pojas i krenuo davozim. Samo je zurila u mene, dugo, i onda je napokon rekla „Ti si Kajl",a ja sam rekao „Da, ko si ti?", i ona mi je rekla kako se zove. Kako onobeše?

MIN@

460

’’Sunčev Zrak Koji Prolazi Kroz Led,’’ prošaputa Sunčica isprekidano.’’Sviđa mi se „Sunčica", doduše. Lepo je.’’’’Kako bilo,’’ nastavi Kajl pošto je pročistio grlo.’’Uopšte se nijeustručavala da priča sa mnom. Nije se uplašila kao što sam mislio dahoće. I tako smo pričali.’’ Utihnuo je na tren.’’Bila je srećna što me vidi.’’’’Sanjala sam o njemu stalno,’’ došapnu mi Sunčica. ’’Svake noći. Nadalasam se da će ga Tragači pronaći; toliko mi je nedostajao... kada sam gavidela, mislila sam da opet sanjam isti san.’’Glasno sam pogutala.Kajl posegnu rukom preko mene da je pomiluje po obrazu.’’Ona je dobra mala, Lunjo. Zar ne možemo da je pošaljemo na nekostvarno lepo mesto?’’’’To sam htela da je pitam. Gde si živela, Sunčice?’’Postala sam neodređeno svesna prigušenih glasova ostalih, koji supozdravljali Trudi. Bili smo im okrenuti leđima. Htela sam da vidim šta sedešava, ali mi je bilo drago i što nas niko ne uznemirava. Trudila sam seda se koncentrišem na uplakanu dušu.’’Samo ovde i s Medvedima. Provela sam pet života tamo. Ali više mi sesviđa ovde. Nisam provela ni četvrtinu jednog života ovde!’’’’Znam. Veruj mi da te razumem. Postoji li, međutim, neko drugo mestona koje si ikad poželela da odeš? Kod Cvetova možda? Kod njih je lepo;bila sam tamo.’’’’Ne želim da budem biljka,’’ mrmljala mi je na ramenu.’’Pauci... ’’ zaustih da kažem, pa zaćutah. Planeta Paukova nijepravo mesto za Sunčicu.’’Dosta mi je hladnoće. A i volim boje.’’’’Znam,’’ uzdahnuh. ’’Nisam bila Delfin, ali čujem da je tamo lepo. Boje,pokretljivost, porodica...’’’’Svi oni su tako daleko. Dok ja stignem bilo gde, Kajl će biti... on će...’’zagrcnu se i poče ponovo da plače.’’Zar nemate drugih izbora?’’ upita Kajl sa strepnjom. ’’Zar tamo negdenema još mnogo mesta na koje se može otići?’’Mogla sam da čujem Trudi kako priča s Isceliteljevim domaćinom, alinisam obraćala pažnju na njih. Nek se ljudi postaraju za svoje u ovomtrenutku.’’Ne onih na koje idu brodovi odavde,’’ rekoh mu odmahujući glavom.’’Postoji mnogo svetova, ali samo mali broj njih, većinom oninovootkriveni, još su otvoreni za naseljavanje. I žao mi je, Sunčice, alimoram da te pošaljem negde daleko. Tragači žele da pronađu moje

MIN@

461

prijatelje ovde, i oni bi te poveli sa sobom ako im se ukaže prilika, da impokažeš put.’’’’Ja čak i ne znam put,’’ jecala je. Rame mi je bilo natopljeno njenimsuzama. ’’Pokrio mi je oči.’’Kajl me je posmatrao kao da mogu da izvedem neko čudo kojim će se sveovo savršeno okončati. Poput lekova koje sam obezbedila, neku vrstučarolije. Ali znala sam da mi je ponestalo čarolija i srećnih završetaka,barem što se tiče ove duše.S očajanjem sam uzvratila Kajlu pogled.’’Imamo samo Medvede, Cvetove i Delfine,’’ rekoh mu. ’’Neću je poslatina Planetu Vatre.’’Sitna žena zadrhta kad ču to ime.’’Ne brini, Sunčice. Svideće ti se Delfini. Oni će biti fini.’’ Naravno da ćebiti fini. Ona samo stade jače da jeca. Uzdahnula sam i nastavila.’’Sunčice, moram da te pitam nešto vezano za Džodi. Kajl se ukoči poredmene.’’’’Šta?’’ promrmlja Sunčica.’’Je li... je li ona unutra s tobom? Možeš li da je čuješ?’’ Sunčica ušmrknui pogleda me.’’Ne razumem šta me pitaš.’’’’Da li ti se ikad obraća? Jesi li ikada svesna njenih misli?’’’’Mog... tela? Njenih misli? Ona ih nema. Sada sam ja ovde.’’Klimnuh polako.’’Je l’ to loše?’’ prošaputa Kajl.’’Ne znam dovoljno o tome da bih ti rekla. Mada, verovatno nije dobro.’’Kajlove oči poprimiše tvrdi izraz.’’Koliko si dugo ovde, Sunčice?’’ Ona se namršti, razmišljajući.’’Koliko je vremena prošlo, Kajl? Pet godina? Šest? Nestao si pre negošto sam se ja vratila kući.’’’’Šest,’’ reče on.’’A koliko imaš godina?’’ upitah je.’’Dvadeset sedam.’’To me je iznenadilo, bila je tako sitno stvorenje, tako mladolika. Nisammogla da verujem da je šest godina starija od Melani.’’Zašto je to bitno?’’ upita Kajl.’’Nisam sigurna. Čini se da što više vremena neko provede kao čovek prenego što postane duša, to su veće šanse da će se... oporaviti. Što veći deoživota provedu kao ljudi, to više uspomena imaju, više veza, više godina ukojima su ih nazivali pravim imenom... ne znam.’’’’Je li dvadeset jedna godina dovoljna?’’ upita on, s očajem u glasu.

MIN@

462

’’Pretpostavljam da ćemo otkriti.’’’’To nije pošteno!’’ zakuka Sunčica. ’’Zašto ti možeš da ostaneš? Zašto jane mogu da ostanem, ako ti možeš?’’Morala sam da progutam knedlu.’’To ne bi bilo pošteno, zar ne? Ali ja ne mogu da ostanem, Sunčice. I jaću morati da odem. I to uskoro. Možda ćemo otići zajedno.’’Možda će biti srećnija ako pomisli da idem kod Delfina zajedno s njom.Dok ne shvati da to nije slučaj, Sunčica će imati drugog domaćina sdrugim osećanjima, i ništa je više neće vezivati za ovog čoveka poredmene. Možda. Kako bilo, tada će biti prekasno.’’Ija moram da odem, Sunčice,baš kao ti. I ja moram da vratim svojetelo.’’A onda, odsečno i grubo, tik iza nas, Ijanov glas preseče tišinu poput biča.’’Molim?’’

56.STAPANJE

Ijan je zurio dole u nas troje s takvim besom u očima da je Sunčicazadrhtala od straha. Beše to čudna stvar, kao da su Kajl i Ijan bili zamenililica. Osim što je Ijanovo lice još uvek bilo savršeno, nenaruženo.Prelepo, čak i u besu.’’Ijane,’’ upita Kajl, zbunjen. ’’U čemu je problem?’’Ijan progovori stisnutih zuba.’’Lunjo,’’ zareža, i ispruži ruku. Kao da se upinjao da drži tu šakuotvorenom, da je ne stegne u pesnicu.Evo nevolje, pomisli Mel.Obuze me jad. Nisam htela da se oprostim od Ijana, a sada ću morati.Naravno da moram. Bilo bi pogrešno da se išunjam usred noći poputlopova i ostavim Melani u amanet da prenese svima pozdrave.Umorivši se od čekanja, Ijan me zgrabi za ruku i povuče me s poda.Činilo da će sa mnom povući i Sunčicu, još uvek naslonjenu na mojerame, ali Ijan me je cimao dok me ona nije ispustila.’’Šta je s tobom?’’ upita Kajl ljutito.Ijan zamahnu nogom i šutnu Kajla jako u lice.’’Ijane!’’ pobunih se.Sunčica se bacila ispred Kajla, koji se držao za nos, boreći se da ustane, ipokušala da ga zaštiti svojim sićušnim telom. On utom izgubi ravnotežu ipade nazad na pod, stenjući.

MIN@

463

’’Dolazi ovamo,’’ zareza Ijan, vukući me dalje od njih a da se nije niosvrnuo.’’Ijane...’’Grubo me je vukao, ne dajući mi da dođem do reči. Fino. Ionako ne znamšta bih rekla.Videla sam zapanjena lica prisutnih kako mutno promiču pored mene.Bojala sam se da će uplašiti bezimenu ženu. Ona nije navikla na bes inasilje. A onda smo se naglo zaustavili. Džared je blokirao izlaz.’’Jesi li poludeo, Ijane?’’ upita, šokiran i besan. ’’Šta joj to radiš?’’’’Jesi li ti znao za to?’’ razdra se Ijan, gurajući me ka Džaredu idrmusajući me. Iza nas neko zacvile. Uplašio ih je.’’Povredićeš je!’’’’Znaš li šta planira da uradi?’’ zaurla Ijan.Džared je zurio u Ijana, odjednom tupog lica. Nije odgovorio. Ijanu tobeše dovoljno. Ijanova pesnica udari Džareda toliko brzo da nisam stiglada vidim taj pokret, samo sam osetila kako mu se telo cimnulo napred iugledala Džareda kako odleće unazad u mračni tunel.’’Ijane, prestani,’’ molila sam ga.’’Ti prestani,’’ zareza on.Povuče me kroz vrata u tunel, zatim stade da me vuče ka severu. Gotovoda sam morala da trčim da bih pratila njegov dug korak.’’O'Sej!’’ vikao je Džared za nama.’’Ja da je povredim?’’ zaurla Ijan u odgovor preko ramena, ne zastajući.’’Ja? Ti dvolična svinjo!’’Iza nas sada više nije bilo ničega osim crnila i tišine. Posrtala sam umraku, trudeći se da održim korak.Tek tada sam počela da osećam kako mi ruka pulsira od Ijanovog stiska.Njegova šaka me je držala za mišicu poput stege, a dugi prsti su se lakoobavijali oko nje, preklapajući se. Ruka mi je trnula.On me brže povuče za sobom, i ja zastenjah, gotovo da jauknuh od bola.Taj zvuk natera Ijana da se spotakne i stane. Disao je isprekidano upomrčini.’’Ijane, Ijane, ja...’’ grlo mi se sceglo i nisam mogla da završim rečenicu.Nisam znala šta da kažem, zamišljajući njegovo besno lice.Njegove ruke me iznenada zgrabiše, odižući me sa zemlje, zatim meuhvatiše pre nego što ću pasti. On ponovo poče da trči napred, sada menoseći. Ruke mu nisu bile grube i ljutite kao ranije; privio me je sebi nagrudi. Protrčao je pravo preko velikog trga, ignorišući iznenađena, pačak i sumnjičava lica.

MIN@

464

Trenutno se previše toga nepoznatog i neugodnog odigravalo u pećinama.Ljudi na koje smo naišli, Vajoleta, Džefri, Endi, Pejdž, Aron, Brent idrugi koje nisam stigla dobro da vidim u trku, behu plašljivi. Uznemiriloih je što vide Ijana kako protrčava pravo kroz njih, lica izobličenog odbesa, sa mnom u naručju.A onda su ostali iza nas. Ijan nije zastao dok nismo stigli do vratanaslonjenih preko ulaza u njegovu i Kajlovu sobu. Šutnuo je crvena vratau stranu, udarila su u kameni pod uz bučan odjek, i bacio me na dušek napodu.Stajao je iznad mene, dok su mu se grudi nadimale od napora i besa.Okrenuo se na sekund i vratio vrata na mesto jednim trzajem. Onda jeponovo izgledao besno i zastrašujuće.Duboko sam udahnula i pridigla se na kolena, držeći ruke ispravljene, sdlanovima nagore, želeći da se neka čarolija pojavi na njima. Nešto štobih mogla da mu dam, nešto što bih mogla da kažem. Ali bila sam praznihšaka.’’Nećeš me ostaviti.’’ Oči su mu sijale, sjakteći jače nego ikada, poputdva plava plamena.’’Ijane,’’ šapnuh. ’’Moraš da shvatiš da... da ne mogu da ostanem. Morašto da shvatiš.’’’’Ne!’’ razdra se na mene.Ustuknula sam i, odjednom, Ijan se sruči napred, padajući na kolena,padajući na mene. Zario je glavu u moj stomak i zagrlio me oko struka.Tresao se, tresao se snažno, i glasni, očajni jecaji oteše mu se iz grudi.’’Ne, Ijane, ne,’’ molila sam. Ovo je bilo mnogo gore od besa. ’’Nemoj,molim te, nemoj.’’’’Lunjo,’’ kukao je.’’Ijane, molim te. Nemoj tako da se osećaš. Nemoj. Tako mi je žao.Molim te.’’I ja sam plakala, tresući se, mada je to možda bilo od njega.’’Ne možeš da odeš.’’’’Moram, moram,’’ jecala sam. A onda smo dugo plakali u tišini.Njegove suze presušiše pre mojih. Na kraju, on se uspravi i ponovo meprivi na grudi. Čekao je dok nisam smogla snage da progovorim.’’Izvini,’’ prošaputa on. ’’Bio sam zao prema tebi.’’’’Ne, ne. Ja treba da se izvinim. Trebalo je da ti kažem, kad nisi naslutio.Ja prosto...nisam mogla. Nisam htela da ti kažem... da te povredim... dapovredim sebe. Bila sam sebična.’’’’Moramo da popričamo o tome, Lunjo. Ništa nije konačno. Ne može dabude.’’

MIN@

465

’’Jeste.’’On zavrte glavom, stežući zube.’’Koliko dugo? Koliko dugo planiraš to?’’’’Od dolaska Tragača,’’ šapnuh.On klimnu, kao da je očekivao takav odgovor.’’I ti si mislila da moraš da odaš svoju tajnu da bi je spasila. To mogu darazumem. Ali to ne znači da moraš igde da ideš. Samo zato što Doca sadazna... to ne znači ništa. Da sam i za tren pomislio da jedno podrazumevadrugo, ne bih stajao tamo i pustio te da mu pokažeš kako se to radi. Nikote neće naterati da legneš na njegov prokleti krevet! Polomiću mu rukeako proba da te dirne!’’’’Ijane, molim te.’’’’Ne mogu da te nateraju, Lunjo. Čuješ li me!,’’ ponovo je vikao.’’Niko me ne tera. Nisam pokazala Doci kako se izvodi razdvajanje da bihspasila Tragača,’’ šapnuh. ’’Tragačevo prisustvo ovde samo me jenateralo da... brže donesem odluku. Uradila sam to da bih spasila Mel,Ijane.’’Nozdrve mu se raširiše, ali ne reče ništa.’’Zarobljena je unutra, Ijane. To je poput zatvora, gore od toga; ne mogučak ni da ti opišem. Ona je kao duh. A ja mogu da je oslobodim. Mogu daje vratim samoj sebi.’’’’I ti zaslužuješ da živiš. Zaslužuješ da ostaneš.’’’’Ali ja nju volim, Ijane.’’Zatvorio je oči, i njegove blede usne potpuno pobeleše.’’Ali ja volim tebe,’’ prošaputa. ’’Zar to nije bitno?’’’’Naravno da je bitno. Veoma. Zar ne vidiš? To samo celu stvar čini...neophodnom.’’ Otvori naglo oči.’’Zar do te mere ne možeš da podneseš što te volim? O tome se radi?Mogu ja da ćutim, Lunjo. Neću to ponovo reći. Možeš da budeš saDžaredom, ako je to ono što želiš. Samo reci.’’’’Ne, Ijane!’’ Uzeh mu lice u šake koža mu je bila tvrda, zategnuta prekokostiju. ’’Ne. I... i ja tebe volim. Ja, mali srebrni crv u dnu njene glave.Ali moje telo te ne voli. Ne može da te voli. Nikada te ne mogu voleti uovom telu, Ijane. To me razdire. Nepodnošljivo je.’’Ja sam mogla da se nosim s tim. Ali da gledam kako on pati zbogograničenja koje nameće moje telo? To ne.On opet zatvori oči. Guste, crne trepavice behu mu vlažne od suza.Presijavale su se.Oh, hajde, uzdahnu Mel. Uradi šta moraš. Ja ću se... povući u drugusobu, dodade suvo.

MIN@

466

Hvala.Obavila sam mu ruke oko vrata i privukla se bliže njemu dok mi usne nisudodirnule njegove. On me zagrli, privijajući me jače na grudi. Usne namse pokrenuše istovremeno, spajajući se kao da se nikada neće rastaviti,kao da razdvajanje nije neminovno, i ja osetih slan ukus naših suza. Mojihi njegovih.Nešto je počelo da se menja.Kad god je Melanino telo dotaklo Džaredovo telo, to je bilo nalikšumskom požaru, brz plamen koji hita pustinjom i guta sve na šta naiđe. SIjanom je bilo drugačije, mnogo drugačije, jer ga Melani nije volela kaoja. Kada me je dotakao, bilo je to dublje i sporije od šumskog požara, kaomore lave duboko ispod zemlje. Previše duboko da bi se osetila jara, alikretalo se nezaustavljivo, menjajući same temelje sveta svojimnapredovanjem.Moje nevoljno telo beše poput magle koja se isprečila između nas, gustazavesa, ali dovoljno prozirna da vidim kroz nju, da vidim šta se događa.To je promenilo mene, ne nju. To je bio gotovo metalurški proces, dubokou srži mog bića, nešto što je već bilo otpočelo, što je već bilo skoroiskovano. Ali ovaj dugi poljubac ga je dovršio, usijanog i oštrih ivica,gurnuo je tu novu tvorevinu, koja je šištala u oblaku pare, u hladnu vodukoja ju je učinila čvrstom i konačnom. Nesalomljivom.I onda sam ponovo počela da plačem, shvatajući da je to sigurno i njegapromenilo, tog muškarca dovoljno nežnog da bude duša, ali jakog kako tosamo čovek može da bude.Pomerio je usne ka mojim očima, ali bilo je prekasno. To se već dogodilo.’’Ne plači, Lunjo. Nemoj da plačeš. Ostaješ sa mnom.’’’’Osam punih života,’’ šapnuh u njegovu vilicu, glasom skrhanim od bola.’’Za osam punih života nisam pronašla nikoga zbog koga bih ostala nanekoj planeti, nikoga za kim bih pošla na drugi svet. Nikada nisampronašla partnera. Zašto sada? Zašto ti? Ti nisi od moje vrste. Kako timožeš da mi budeš partner?’’’’Čudan je ovo univerzum’’ promrmlja on.’’Nije pošteno,’’ požalih se, ponavljajući Sunčicine reči.Stvarno nije bilo pošteno. Kako sam mogla da nađem ovo, da nađemljubav, sada, u pet do dvanaest i da moram da je napustim? Je li poštenošto moja duša i telo ne mogu da se pomire? Je li pošteno što sam moralada zavolim i Melani?Je li pošteno što će Ijan morati da pati? Ako neko zaslužuje da budesrećan, onda je to on. Nije pošteno, ni ispravno, nije čak ni... razumno.Kako mogu da mu uradim tako nešto?

MIN@

467

’’Volim te,’’ šapnuh mu.’’Ne izgovaraj to kao da se opraštaš.’’ Ali morala sam.’’Ja, duša zvana Lutalica, volim tebe, ljudsko biće, Ijana. To se nikad nećepromeniti, bez obzira na to šta ću možda postati.’’ Pažljivo sam to sročila,da u mojim recima ne bi bilo laži. ’’Čak i ako budem bila Delfin iliMedved ili Cvet, to neće biti bitno. Uvek ću te voleti, uvek ću te se sećati.Ti ćeš biti moj jedini partner.’’Ruke su mu se ukočile, pa me jače stegnule, i ja ponovno u njima osetihbes. Bilo mi je teško da dišem.’’Nećeš ti nikuda da odlutaš. Ostaješ ovde.’’’’Ijane...’’Ali njegov glas sada beše grub, gnevan, ali i poslovan.’’Ne radim ovo zbog sebe. Ti si deo ove zajednice, i nećeš izleteti napoljebez rasprave. Previše si važna svima nama, čak i onima koji to nikad ne bipriznali. Potrebna si nam.’’’’Niko me ne izbacuje napolje, Ijane.’’’’Ne. Čak ni ti sama sebe, Lutalice.’’Ponovo me je poljubio, usana grubljih od besa. Šaka u mojoj kosi mu sestegnu u pesnicu, i on mi odvoji lice na dva centimetra od svog.’’Prija ili ne?’’ upita srdito.’’Prija.’’’’Tako sam i mislio,’’ reče, a glas mu beše režanje.Ponovo me je poljubio. Toliko me je stezao oko rebara, usne su mu tolikopritiskale moje da mi se zavrtelo u glavi i počela sam da se borim zavazduh. On utom popusti stisak i prede usnama do mog uva.’’Idemo.’’’’Kuda? Kuda ćemo?’’ Ja ne idem nikuda, znala sam to. Pa ipak, kako mije srce zakucalo jače na pomisao o odlasku, negde, bilo gde, s Ijanom.Mojim Ijanom. On je moj, onako kako Džared nikad neće biti. Onakokako ovo telo nikad neće biti njegovo.’’Nemoj da mi praviš probleme oko toga, Lutalice. Ionako sam napolasišao s uma.’’ Pridiže nas oboje na noge.’’Kuda?’’ insistirala sam.’’Ideš niz istočni tunel, pored polja, do kraja.’’’’Do igrališta?’’’’Da. A onda ćeš sačekati tamo dok ne dovedem ostale.’’’’Zašto?’’ Njegove reči su mi zvučale ludo.Da li želi da igra fudbal? Da ponovo umanji tenziju?’’Zato što se o tome mora raspravljati. Sazivam suđenje, Lutalice, i ti ćešmorati da odgovaraš za svoju odluku.’’

MIN@

468

57.OPRAŠTANJE

Suđenje je ovoga puta bilo malo, za razliku od Kajlovog. Ijan je doveosamo Džeba, Docu i Džareda. I sam je dobro znao da Džejmiju netreba dozvoliti da prisustvuje ovakvim dešavanjima.Melani će morati da se oprosti od njega u moje ime. Nisam mogla da sesuočim s tim, ne u Džejmijevom prisustvu. Nisam marila što je tokukavički s moje strane. Nisam htela to da uradim.Samo jedna plava lampa, jedan bledunjavi krug svetlosti na kamenompodu. Sedeli smo na obodu tog kruga; ja sam bila sama, dok su četirimuškarca sedela nasuprot mene. Džeb je čak poneo i svoju pušku, kao daje sudijski čekić koji će sve učiniti zvaničnijim.Miris sumpora prizvao je sećanja na bolne dane mog žaljenja, ona zakojima neću žaliti kada me više ne bude.’’Kako joj je?’’ upitah Docu žurno dok su se muškarci nameštali, prenego što su stigli da otpočnu suđenje. Ovo suđenje je bilo traćenje mogionako kratkog vremena. Brinula sam o važnijim stvarima.’’Kojoj tačno?’’ uzvrati on umornim glasom.Zurila sam u njega nekoliko sekundi, a onda mi se oči razrogačiše.’’Sunčice više nema? Već?’’’’Kajl je mislio da je okrutno terati je da pati duže. Bila je... nesrećna.’’’’Volela bih da sam mogla da se oprostim od nje,’’ promrmljah sebi ubradu. I poželim joj sreću. Kako je Džodi?’’’’Još nema odgovora.’’’’Isceliteljevo telo?’’’’Trudi ju je odvela. Mislim da su otišle da joj nađu nešto za jelo. Rade natome da pronađu neko privremeno ime koje joj se sviđa, da bismo moglida je oslovljavamo nekako osim sa telo.’’ Nasmeši se kiselo.’’Biće ona dobro. Sigurna sam da hoće,’’ rekoh, trudeći se da poverujemu to. ’’Džodi takođe. Sve će na kraju ispasti kako treba.’’Niko me nije prozvao zbog laži. Znali su da govorim to zbog sebe.Doca uzdahnu.’’Ne želim dugo da se odvajam od Džodi. Možda joj nešto zatreba.’’’’Dabome,’’ složih se. ’’Hajde da završimo s tim. Što brže to bolje.’’Jer nije bitno šta će ovde biti izrečeno; Doca je pristao na moje uslove. Paipak, neki glupi deo mene se nadao... nadao da postoji rešenje koje ćeomogućiti da sve ispadne savršeno, dozvoliti meni da ostanem s Ijanom, aMel sa Džaredom, tako da apsolutno niko ne mora da pati. Najbolje jebrzo ugušiti tu nemoguću nadu.’’Dobro,’’ reče Džeb. ’’Lunjo, šta ti imaš da izjaviš?’’

MIN@

469

’’Vraćam Melani.’’ Odlučno, kratko, bez razloga da se tome protivreči.’’Ijane, ti?’’’’Lunja nam je potrebna ovde.’’Džeb klimnu za sebe.’’Škakljiva stvar. Lunjo, zašto bi trebalo da se složim s tobom?’’’’Da si ti u pitanju, hteo bi svoje telo nazad. Ne možeš to da uskratišMelani.’’’’Ijane?’’ upita Džeb.’’Moramo uzeti u obzir opšte dobro, Džebe. Lunja nam je već obezbedilaviše zdravlja i sigurnosti nego što smo ikad imali. Ona je od najvećegznačaja za opstanak naše zajednice, za opstanak čitave ljudske rase. Jednaosoba ne može stajati tome na putu.’’U pravu je.Tebe niko ništa nije pitao.Džared progovori.’’Lunjo, šta Mel kaže?’’Ha! reče Mel.Zurila sam u Džaredove oči, i desila se najčudnija moguća stvar. Svetopljenje i stapanje koje sam upravo doživela bilo je gurnuto u stranu, unajmanji deo mog tela, mali ćošak koji sam fizički zauzimala. Ostatakmene je žudeo za Džaredom s istom onom očajničkom, izluđujućomglađu koju sam osetila otkako sam ga prvi put ugledala ovde. Ovo telojedva da je pripadalo meni ili Melani, pripadalo je njemu.Unutra stvarno nije bilo dovoljno mesta za obe.’’Melani želi svoje telo nazad. Želi da ponovo živi svoj život.’’Lažljivice. Reci im istinu.Neću.’’Lažljivice,’’ reče Ijan. ’’Vidim kako se raspravljaš s njom. Kladim se dase slaže sa mnom. Ona je dobra osoba. Zna koliko si nam potrebna.’’’’Mel zna sve što ja znam. Moći će da vam pomogne. Kao i Isceliteljevdomaćin. Ona zna više nego što sam ja ikad znala. Biće vam dobro. Bilovam je dobro pre nego što sam ja došla. Preživećete, baš kao i ranije.’’Džeb uzdahnu glasno, mršteći se.’’Ne znam, Lunjo. Ijan ima pravo.’’Besno sam odmerila starca i videla da Džared radi isto. Skrenulasam oči od te borbe pogledima da mrko osmotrim Docu.Doca mi uzvrati pogled, i lice mu se zgrči od bola. Razumeo je na šta gapodsećam. Dao je obećanje. Ovo suđenje ga ne može poništiti.Ijan je posmatrao Džareda, nije primetio našu nemu razmenu pogleda.

MIN@

470

’’Džebe,’’ pobuni se Džared. ’’Ovde se radi samo o jednoj odluci. Znašto.’’’’Je l’ tako, mali? Meni se čini da ih je čitavo bure.’’’’To je Melanino telo!’’’’Lunjino takođe.’’Džared se zagrcnu od tog odgovora, i morade da krene iz početka.’’Ne možeš ostaviti Melani zarobljenu unutra, to je nalik ubistvu, Džebe.’Ijan se nagnu napred na svetlo, najednom ponovo besan.’’A kako nazivaš ono što ćeš uraditi Lunji, Džarede? I nama ostalima akonam je oduzmeš?’’’’Briga tebe za ostale! Ti samo hoćeš da zadržiš Lunju na Melanin račun,ništa drugo ti nije važno!’’’’A ti hoćeš da zadržiš Melani na Lunjin račun, ništa drugo tebi nijevažno! Dakle, pošto smo tu jednaki, sve se svodi na ono šta je najbolje zasve ostale.’’’’Ne! Svodi se na ono što Melani želi! To je njeno telo!’’Sada su obojica bili u polučučnju, stegnutih pesnica i lica izobličenihod besa.’’O'ladite, momci! O'ladite, odmah!’’ naredi Džeb. ’’Ovo je suđenje, iostaćemo mirni i pribrani. Moramo razmotriti ovu stvar iz svakog ugla.’’’’Džebe...’’ zausti Džared.’’Umukni.’’ Džeb je žvakao usnu neko vreme. ’’U redu, evo kako ja tovidim. Lunja je u pravu...’’Ijan skoči na noge.’’Čekaj! Sedi dole. Pusti me da završim.’’Džeb je sačekao dok se Ijan, kome su žile poiskakale na zategnutomvratu, nije ukočeno vratio u sedeći položaj.’’Lunja je u pravu,’’ reče Džeb. ’’Melani je potrebno njeno telo. Ali...’’dodade brzo kad se Ijan ponovo narogušio ’’ali ne slažem se s ostatkomizrečenog, Lunjo. Mislim da si nam i te kako potrebna, mala. Tragači namdahću za vratom, a ti možeš da pričaš s njima. Mi ostali to ne možemo daradimo. Ti spašavaš živote. Moram da mislim na dobrobit svogdomaćinstva.’’Džared procedi kroz zube:’’Dakle, treba da joj nađemo drugo telo. Očigledno.’’Docino snuždeno lice se razvedri. Džebove bele, guste obrve izviše se dovlasišta. Ijanove oči se izbečiše, a usne nabraše. Zurio je u menezamišljeno...’’Ne! Ne!’’ zavrteh žustro glavom.’’Zašto da ne, Lunjo?’’ upita Džeb. ’’Meni to uopšte ne zvuči loše.’’

MIN@

471

Progutala sam i duboko udahnula da mi glas ne bi zvučao histerično.’’Džebe. Slušaj me pažljivo, Džebe. Smučilo mi se da budem parazit. Zarne možeš to da shvatiš? Misliš li da želim da pređem u neko drugo telo ipočnem sve iz početka? Moram li doveka da se osećam krivom što samnekome oduzela život? Moram li da trpim mržnju neke druge osobe?Jedva da sam više duša, previše volim vas divlje ljude. Nije ispravno štosam ovde, i mrzim taj osećaj.’’Ponovo sam uzela vazduh i progovorila kroz suze koje počeše da teku.’’I šta ako se stvari promene? Šta ako me stavite u nekog drugog, jaukradem još jedan život, i stvari krenu po zlu? Šta ako me to telo povučeza nekom drugom ljubavlju, nazad ka dušama? Šta ako više ne budetemogli da mi verujete? Šta ako vas sledeći put izdam? Ne želim da vaspovredim!’’Prvi deo beše čista i sušta istina, ali sam u drugom počela bezočno dalažem. Nadala sam se da neće to registrovati. Pomoglo mi je to što su rečibile jedva razumljive pošto su mi suze prešle u jecaje. Nikada ih ne bihpovredila. Ono što mi se desilo bilo je trajno, deo samih atoma koji susačinjavali moje malo telo. Ali možda će, ako im dam razlog da me seplaše, lakše prihvatiti ono što mora biti.I moje laži su upalile, za promenu. Uhvatila sam zabrinuti pogled koji suDžared i Džeb razmenili.Nisu razmišljali o tome, da bih mogla da postanem nedostojna poverenja,da postanem opasna.Ijan je već krenuo da me zagrli. Obrisao mi je suze privivši me na grudi.’’U redu je, dušo. Ne moraš da budeš niko drugi. Ništa se neće promeniti.’’’Čekaj malo, Lunjo,’’ reče Džeb. Njegove promućurne oči iznenadasinuše. ’’Kako će ti odlazak na neku od tih drugih planeta pomoći? I daljećeš biti parazit, mala.’’Ijan se trgnu na tu grubu reč.I ja sam se trgla, jer Džeb beše previše pronicljiv, kao i uvek.Čekali su da odgovorim, svi osim Doce, koji je znao pravi odgovor. Onajkoji neću dati. Trudila sam se da govorim samo istinu.’’Na drugim planetama je drugačije, Džebe. Nema nikakvog otpora. A isami domaćini su drugačiji. Nemaju tako izražene ličnosti kao ljudi,njihove emocije su mnogo blaže. Ne bih imala osećaj da kradem život. Nekao ovde. Niko me neće mrzeti. Bila bih predaleko da bih vam naškodila.Bili biste bezbedniji...’’Taj poslednji deo je previše zvučao kao laž, pa sam pustila da mi glaszamre. Džeb je čkiljio u mom pravcu, pa sam skrenula pogled.

MIN@

472

Trudila sam se da ne gledam u Docu, ali nisam mogla a da ga neosmotrim nakratko, da se uverim da razume. Gledao me je netremice,očigledno očajan, i znala sam da razume.Dok sam brzo spuštala pogled, uhvatila sam Džareda kako zuri u Docu. Jeli primetio našu nemu komunikaciju? Džeb uzdahnu.’’Ovo je... baš nezgodno. ’’Lice mu se pretvorilo u grimasu dok se koncentrisao na dilemu.’’Džebe...’’ zaustiše Ijan i Džared istovremeno. Obojica ućutaše i stadošeda se mršte jedan na drugog.Sve ovo je bilo obično gubljenje vremena, a meni su ostali samo sati naraspolaganju. Još samo nekoliko sati, sada sam bila sigurna u to.’’Džebe,’’ rekoh nežno, glasom jedva čujnim od žamora izvora, i svi seokrenuše k meni.’’Ne moraš odmah da odlučiš. Doca mora da obiđe Džodi, a i ja bih volelada je vidim. Plus, nisam ništa jela čitav dan. Zašto ne ostaviš odlukuza sutra? Tada možemo ponovo da pričamo. Imamo dovoljno vremenada razmislimo o ovome.’’Laži. Mogu li da ih prozru?’’To je dobra ideja, Lunjo. Mislim da bi svima ovde koristio predah. Idipojedi nešto, pa ćemo videti, jutro je pametnije od večeri.’’Dobro sam pazila da ne gledam u Docu sada, čak ni kad sam mu seobratila.’’Doći ću da ti pomognem sa Džodi, nakon što jedem, Doco. Vidimo sekasnije.’’’’Važi,’’ reče Doca umorno.Zašto nije mogao da odgovori opuštenim tonom? On je čovek, trebalo bida dobro laže.’’Gladna si?’’ promrmlja Ijan, i ja klimnuh. Pustila sam ga da mipomogne da ustanem.Čvrsto me je uhvatio za ruku i znala sam da se sada neće razdvajati odmene. To me nije brinulo. On ima dubok san, kao Džejmi.Dok smo izlazili iz mračne prostorije, osetila sam nečiji pogled na sebi,ali nisam bila sigurna čiji.Još samo nekoliko stvari da uradim. Tri, da budem precizna. Tri poslednjadela koja treba dovršiti.Prvo, jela sam.Ne bi bilo lepo ostaviti Mel gladnu. Osim toga, hrana je postala boljaotkako sam ja krenula u pohare. Nešto čemu se treba radovati, pre negoistrpeti.

MIN@

473

Naterala sam Ijana da ode po hranu i donese mi je dok sam se krila upolju gde je mlada pšenica zamenila kukuruz. Rekla sam Ijanu istinu da bimi pomogao: da izbegavam Džejmija. Nisam htela da se Džejmi uplaši odte odluke. Bilo bi mu teže nego Džaredu i Ijanu, njih dvojica su zauzelisvoje strane. Džejmi nas voli obe; bio bi više rastrzan.Ijan se nije raspravljao sa mnom. Jeli smo u tišini, s njegovom rukomčvrsto oko mog struka.Drugo, otišla sam da vidim Sunčicu i Džodi.Očekivala sam da ću videti tri kriogene kapsule sa svetlećim lampicamana Docinom stolu, pa sam se iznenadila što su tu još uvek stajala samodva Iscelitelja, na sredini stola. Doca i Kajl su se naginjali nad krevetom ukojem je Džodi ležala nepokretna. Brzo sam pošla k njima, spremajući seda pitam gde je Sunčica, ali kada sam se približila, videla sam da Kajl unaručju drži jedan pun rezervoar.’’Budi pažljiv s tim,’’ promrmljah.Doca je merio Džodi puls, brojeći u sebi. Usne mu se stegoše u tankuliniju kada ču moj glas, te morade da krene iz početka.’’Da, Doca mi je već rekao,’’ reče Kajl, ne skidajući oči s Džodinog lica.Nekoliko tamnih modrica pojavljivalo mu se ispod očiju. Je li mu nosponovo slomljen? ’’Pazim. Samo... nisam hteo da je ostavim samu tamo.Bila je tako tužna i tako... draga.’’’’Sigurna sam da bi to cenila, kad bi znala.’’On klimnu, još uvek gledajući u Džodi.’’Treba li išta da uradim ovde? Da pomognem na neki način?’’’’Pričaj joj, zovi je po imenu, pričaj o stvarima kojih će se setiti. Pričajčak i o Sunčici. To je pomoglo kod Isceliteljevog domaćina.’’’’Mendi,’’ ispravi me Doca. ’’Kaže da nije baš tako, ali je blizu.’’’’Mendi,’’ ponovih. Ne da sam imala potrebe da to zapamtim.’’Gde je ona?’’’’S Trudi... to je bio dobar predlog. Trudi je prava osoba. Mislim da ju jestavila na spavanje.’’’’To je dobro. Mendi će biti dobro.’’’’Nadam se. ’’ Doca se nasmeši, ali to nije umnogome uticalo nanjegovo loše raspoloženje.’’Imam mnogo toga da je pitam.’’Osmotrila sam sitnu ženu, još nisam mogla da poverujem da je starija odmog tela. Lice joj beše opušteno i bezizrazno. Pomalo me je plašilo, bilaje puna života dok je Sunčica bila unutra.Da li će Mel biti...?Još sam tu.

MIN@

474

Znam. Bićeš ti dobro.Kao Lejsi. Obe trepnusmo. Nikad kao Lejsi.Dodirnuh nežno Džodinu ruku. Bila je dosta nalik Lejsi u nekim stvarima.Maslinasta koža, crna kosa i sitna građa. Skoro da su mogle da budusestre, osim što Džodino slatko, čisto lice nikad ne bi moglo da budetoliko odbojno.Kajlu se svezao jezik, samo ju je držao za ruku.’’Ovako, Kajl,’’ rekoh. Pomilovah je ponovo po ruci. ’’Džodi? Džodi,čuješ li me? Kajl te čeka, Džodi. Uvalio se u grdnu nevolju dovodeći teovamo... svi koji ga znaju žele da ga prebiju ko mačku.’’Nacerih se vragolasto krupnom muškarcu, i njegove usne se izviše uosmejak, iako se nije okrenuo da vidi moj osmeh.’’Ne da je to išta novo za tebe,’’ ubaci se Ijan pored mene. ’’Kad to nijebio slučaj s njim, zar ne, Džodi? Drago mi je što te opet vidim, dušice.Mada, pitam se da li je obostrano. Mora da ti je prijalo što si se otarasilaovog idiota na tako dugo vreme.’’Kajl nije primetio da mu je brat tu, zakačen poput prilepka za moju šaku,dok Ijan nije progovorio.’’Sećaš se Ijana, naravno. Nikad nije uspeo da me dostigne ni u čemu, alinastavlja da se trudi. Hej, Ijane, dodade Kajl, ne skidajući pogled s nje,’’imaš li nešto da mi kažeš?’’’’Ne baš.’’’’Čekam izvinjenje.’’’’Samo ti čekaj.’’’’Možeš li da veruješ da me je šutnuo u lice, Džods? Bez ikakvograzloga.’’’’Kome je još potreban razlog, zar ne, Džodi?’’Beše prijatno na neki čudan način, to zadirkivanje dva brata. Džodinoprisustvo ga je činilo opuštenim i šaljivim. Nežnim i zabavnim. Ja bih seprobudila zbog toga. Da sam ona, već bih se smešila.’’Samo nastavi, Kajl,’’ promrmljah. ’’Baš tako treba. Probudiće se ona.’’Volela bih da mogu da je upoznam, da vidim kakva je osoba. Mogla samda zamislim samo Sunčicine izraze lica.Kako li će svi ovde regovati kad upoznaju Melani prvi put? Hoće li im seučiniti ista, kao da nema nekakve razlike? Hoće li zaista shvatiti da meneviše nema, ili će Melani prosto preuzeti moju ulogu?Možda će uvideti da je potpuno drugačija. Možda će morati ponovo da sepriviknu na nju. Možda će se uklopiti onako kako ja nikad nisam.Zamišljala sam nju, što znači da sam zamišljala sebe, kako stojimokružena prijateljskim licima. Zamišljala sam nas s Fridomom u naručju, i

MIN@

475

kako nam se svi ljudi koji mi nikad nisu verovali osmehuju sdobrodošlicom.Zašto mi je to izmamilo suze? Zar sam stvarno tako sitničava?Nisi, uveravala me Melani. Nedostajaćeš im, naravno da hoćeš. Svinajbolji ljudi ovde žaliće kad te izgube.Izgleda da je konačno prihvatila moju odluku.Nisam prihvatila, ispravi me. Samo ne vidim nijedan način da tezaustavim. I ja mogu da osetim koliko se taj trenutak približio. I ja sebojim. Zar to nije čudno? Potpuno sam prestrašena.Nisi jedina.’’Lunjo?’’ reče Kajl.’’Da?’’’’Izvini.’’’’Mmm... zašto?’’’’Što sam pokušao da te ubijem,’’ reče ležerno. ’’Izgleda da jesampogrešio.’’Ijan zinu u čudu.’’Molim te reci mi da pri sebi imaš neki uređaj za snimanje, Doco.’’’’Jok. Žao mi je, Ijane.’’Ijan zavrte glavom.’’Ovaj trenutak treba sačuvati. Nisam verovao da ću doživeti da KajlO'Sej prizna da je pogrešio. Ajde, Džodi. To bi trebalo da te natera daskočiš iz kreveta.’’’’Džodi, dušo, zar ne želiš da me braniš? Reci Ijanu da nikad ranije nisampogrešio. ’’ Zasmejulji se.To je lepo. Lepo je znati da sam zaslužila da me Kajl prihvati pre nego štoodem. Nisam toliko očekivala od njega.Ništa više ne mogu da uradim ovde. Nema svrhe da se duže zadržavam.Džodi će se ili vratiti ili neće, ali nijedan ishod neće sada promeniti mojusudbinu.Zato sam nastavila do svog trećeg i poslednjeg dela: lagala sam.Udaljila sam se od kreveta, duboko uzdahnula, i protegla se.’’Umorna sam, Ijane,’’ rekoh.Je li to stvarno bila laž? Nije zvučalo tako neistinito. Bio je to jedan dug,dug dan, moj poslednji dan. Shvatih da sam bila probdela čitavuprethodnu noć. Nisam spavala od prošle pohare; mora da sam iscrpljena.Ijan klimnu.’’Kladim se da jesi. Jesi li ostala s Iscel... s Mendi cele noći?’’’’Da,’’ zevnuh.

MIN@

476

’’Laku noć, Doco,’’ reče Ijan, vukući me ka izlazu. ’’Srećno, Kajl.Vratićemo se ujutru.’’’’'Ku noć, Kajl,’’ promrmljah. ’’Vidimo se, Doco.’’Doca me je besno posmatrao, ali Ijan mu beše okrenut leđima, a Kajl jezurio u Džodi. Uzvratila sam Doci istom merom.Ijan prođe sa mnom kroz mračni tunel ne rekavši ništa. Bilo mi je dragošto nije pričljiv. Ne bih mogla da se usredsredim na razgovor. Želudac mije igrao i uvijao se, uvrućući se u čudne oblike.Gotova sam, svi moji zadaci su izvršeni. Sad samo moram malo dasačekam i da ne zaspim. Koliko god da sam umorna, mislim da mi to nećepredstavljati problem. Srce mi je tuklo kao da me neko iznutra bijepesnicom po rebrima.Nema više odugovlačenja.To se mora desiti noćas, i Mel to takođe zna. Današnji događaji s Ijanomsu mi to dokazali. Što duže ostanem, to ću više suza, svađe i tuče izazvati.I to su veće šanse da ću se ja ili neko drugi izlanuti i da će Džejmi saznatiistinu.Neka mu Mel objasni nakon što bude gotovo.Bolje je tako.Baš ti hvala, pomisli Mel; reči su joj tekle brzo, kao bujica, obojenestrahom koji je pokvario sarkazam.

58.KRAJ

Toliko sam se iznenadila da sam vrisnula od užasa; bila sam tolikopreplašena da je moj vrisak zazvučao kao prigušeni cvilež.’’Izvini!’’ Džaredova ruka mi se spustila na leđa, tešeći me. Žao mi je.Nisam hteo da te uplašim.’’’’Šta ti radiš ovde?’’ upitah ljutito, još uvek bez daha.’’Pratim tebe. Pratim te čitavo veče.’’’’Pa, prestani sad.’’Oklevao je u mraku, a ruka mu se nije pomerala. Izmakoh se da jeotresem, ali me on uhvati za zglob. Stisak mu beše čvrst; neću moći lakoda se oslobodim.’’Ideš kod Doce?’’ upita, i u tom pitanju nije bilo nedoumice. Bešeočigledno da ne misli da društvenu posetu.’’Naravno da idem,’’ prosiktala sam, da ne bi čuo paniku u mom glasu.’’Šta drugo mogu da učinim posle onog danas? Stvari neće postati ništabolje. A nije na Džebu da odluči o tome.’’

MIN@

477

’’Znam. Ja sam na tvojoj strani.’’Naljutilo me je što te reči još imaju moć da me povrede, da mi naterajusuze na oči. Trudila sam se da se koncentrišem na Ijana, on je bio mojesidro, kao što je Kajl nekako bio Sunčicino, ali bilo je teško poredDžaredove šake koja me dodiruje, pored njegovog mirisa u mojimnozdrvama. Kao da pokušavam da razaberem pesmu jedne violine dokceo udarački orkestar praši iz petnih žila...’’Onda me pusti, Džarede. Odlazi. Želim da budem sama.’’Te reči behu osorne, brze i bolne. Bilo je lako čuti da nisu laži.’’Trebalo bi da pođem s tobom.’’’’Melani će ti se uskoro vratiti,’’ brecnuh se. ’’Samo tražim nekolikominuta, Džarede.Daj mi toliko.’’Opet tišina; njegov stisak nije popuštao.’’Lunjo, želim da pođem da bih bio s tobom.’’Suze se preliše. Bila sam zahvalna što smo u mraku.’’Ne bih imala takav osećaj,’’ šapnuh. ’’Tako da nema svrhe.’’Naravno da ne mogu dopustiti Džaredu da bude tamo. Jedino Doci moguda verujem. Jedino mi je on obećao. A ja ne napuštam ovu planetu. Neodlazim da živim kao Delfin ili Cvet zauvek žaleći za ljubavima koje samostavila iza sebe i koje će biti mrtve kada ponovo otvorim oči, ako bihuopšte imala oči. Ovo je moja planeta i neće me naterati da odem. Ostaćuu zemlji, u mračnoj pećini s mojim prijateljima. Ljudski grob za ljudskobiće koje sam postala.’’Ali, Lunjo, ja... toliko toga imam da ti kažem.’’’’Ne želim tvoju zahvalnost, Džarede. Veruj mi.’’’’Šta onda želiš?’’ prošaputa, napetim i stegnutim glasom.’’Dao bih ti bilošta.’’’’Pazi mi na porodicu. Ne daj da ih drugi ubiju.’’’’Naravno da ću paziti na njih,’’ odbaci grubo moj zahtev. ’’Mislio samna tebe. Šta mogu tebi da dam?’’’’Ne mogu ništa poneti sa sobom, Džarede.’’’’Čak ni uspomenu, Lunjo? Šta želiš?’’Obrisala sam suze slobodnom rukom, ali druge su prebrzo zauzelenjihovo mesto da bi to imalo ikakvog učinka. Ne, ne mogu da ponesemčak ni uspomenu sa sobom.’’Šta mogu da ti dam, Lunjo?’’ insistirao je.Duboko sam udahnula, trudeći se da mi glas ostane miran.’’Daj mi laž, Džarede. Reci mi da želiš da ostanem.’’

MIN@

478

Ovoga puta nije oklevao. Zagrlio me je u mraku, čvrsto me privivši uzase. Pritisnuo mi je usne na čelo, i osetila sam kako mi njegov dah pomerakosu kad je progovorio.Melani je zadržavala dah u mojoj glavi. Ponovo je pokušavala da seskrajne, da meni da slobodu u ovih nekoliko preostalih minuta. Možda seplašila da čuje te laži. Neće želeti da se seća toga kad me više ne bude.’’Ostani ovde, Lunjo. S nama. Sa mnom. Ne želim da odeš. Molim te. Nemogu da zamislim da te nema. Ne mogu da vidim to. Ne znam kako da...kako da...’’ glas mu puče.Veoma dobro laže. I mora da je veoma, veoma siguran da ću progutati telaži kad može da izgovori tako nešto.Ostala sam naslonjena na njega za trenutak, ali osećala sam kako mevreme odvlači. Vreme je isteklo.Vreme je isteklo.’’Hvala ti,’’ šapnula sam, i pokušala da se odvojim od njega.Njegov stisak se pojača.’’Nisam završio.’’Lica su nam bila udaljena samo koji centimetar. Premostio je turazdaljinu, pa čak i tada, na rubu mog poslednjeg izdisaja na ovojplaneti, nisam mogla a da ne uzvratim. Benzin i otvoreni plamen,ponovo smo eksplodirali.Međutim, nije bilo isto kao ranije. Osetila sam to. Ovo je bilo za mene.Prošaputao je moje ime dok je držao ovo telo u naručju i razmišljao je onjemu kao o mom telu, razmišljao je o njemu kao o meni. Mogla sam daosetim razliku. Za trenutak, to smo bili samo mi, samo Lutalica i Džared,oboje u plamenu.Niko nikad nije lagao bolje nego što je Džared lagao svojim telom umojim poslednjim minutima, i na tome sam mu bila zahvalna. Ne mogu ulaž da ponesem sa sobom jer nigde ne idem, ali ona je donekle olakšalabol odlaska. Mogu da poverujem u tu laž. Mogu da poverujem da ću mutoliko nedostajati da će to čak malo pokvariti njegovu radost. Ne bitrebalo da to želim, ali svakako je lepo verovati u to.Nisam mogla da ignorišem vreme, sekunde koji prolaze poputodbrojavanja. Čak i u plamenu, osećala sam kako me vuku, uvlače dubljeu mračan hodnik. Odvlače od sve ove topline i osećanja.Uspela sam da odvojim usne od njegovih. Dahtali smo u mraku, grejućidahom lice jedno drugom.’’Hvala ti,’’ rekoh ponovo.’’Čekaj...’’’’Ne mogu. Ne mogu... više da podnesem. U redu?’’

MIN@

479

’’U redu,’’ prošaputa on.’’Želim samo još jednu stvar. Pusti me da to uradim sama. Molim te?’’’’Ako... ako si sigurna da tako želiš...’’ zaćuta, nesiguran.’’To mi je potrebno, Džarede.’’’’Onda ću ostati ovde,’’ reče promuklo.’’Poslaću Docu po tebe kad bude gotovo.’’ Još me nije puštao.’’Znaš da će Ijan pokušati da me ubije što sam te pustio da uradiš to?Možda bi trebalo da mu dozvolim. Džejmiju takođe. Nikad neće oprostitinijednom od nas.’’’’Ne mogu sada da razmišljam o njima. Molim te. Pusti me. ’’Polako, s opipljivom nevoljnošću koja je zagrejala deo hladne praznine umojim grudima, Džared spusti ruke.’’Volim te, Lunjo.’’Uzdahnula sam.’’Hvala ti, Džarede. Znaš koliko ja tebe volim. Svim srcem.’’Srce i duša. Što nije ista stvar u mom slučaju. Predugo sam bila podeljena.Vreme je da nešto ponovo postane celina, da jedna osoba postane cela.Čak i ako to isključuje mene.Promičuće sekunde vukle su me ka kraju. Bilo mi je hladno sada kadaviše nisam bila u njegovom zagrljaju. Sa svakim korakom kojim sam seudaljavala od njega bivalo mi je sve hladnije. Samo moja mašta, naravno.Ovde je još uvek leto. Ovde će za mene uvek biti leto.’’Šta se ovde dešava kad pada kiša, Džarede?’’ šapnuh. ’’Gde ljudispavaju?’’On ne mogaše odmah da odgovori, i po glasu sam mu poznala da plače.’’Mi...’’ progutao je. ’’Svi pređemo na igralište. Svi spavaju tamozajedno.’’Klimnuh za sebe. Pitam se kakva atmosfera tad vlada? Napeta, sa svimtim suprotstavljenim ličnostima? Ili je zabavno? Za promenu? Kaosedeljka u pidžamama?’’Što pitaš?’’’’Samo sam htela... da zamislim to. Kako bi bilo.’’Život i ljubav će nastaviti da traju.Čak i ako će se to desiti bez mene, ta pomisao mi donese radost.’’Zbogom, Džarede. Mel te pozdravlja to skorog viđenja.’’Lažljivice.’’Čekaj... Lunjo...’’Pohitala sam kroz tunel, bežeći od bilo kakvih izgleda će me on moždasvojim lažima, iz zahvalnosti, ubediti da ne idem. Iza mene beše jedinotišina.

MIN@

480

Njegov bol me nije pekao kao Ijanov. Za Džareda, bol će se ubrzookončati. Od radosti ga deli samo nekoliko minuta. Srećan kraj.Južni tunel mi se učinio dugim samo nekoliko metara. Ugledala sam sjajjarke lampe ispred sebe i znala da me Doca čeka.Ušetala sam u prostoriju koja me je oduvek plašila uzdignuta čela. Docaje već bio sve pripremio. U najmračnijem uglu videla sam dva spojenakreveta, Kajla kako hrče s rukom prebačenom preko Džodinognepokretnog tela. Drugom rukom je još uvek grlio Sunčicin rezervoar. Tobi joj se dopalo. Volela bih kad bi postojao način da joj kažem.’’Zdravo, Doco,’’ šapnuh.On podiže pogled sa stola po kome je redao medikamente. Suze su muveć lile niz lice. Odjednom postadoh hrabra. Srce mi je usporilo doravnomernih otkucaja. Disanje mi se produbilo i postalo opuštenije.Najteži deo je bio iza mene.Radila sam ovo ranije. Mnogo puta. Zatvorila oči i nestala. Uvek znajućida ću progledati nekim novim očima, ali ipak. Ovo je bilo nešto poznato.Nemam čega da se plašim.Prišla sam krevetu i skočila na njega u sedeći položaj. Dohvatila samNema Bola mirnim rukama i odvrnula poklopac. Stavila sam mali lisnatikvadratić na jezik, pustivši ga da se istopi.Nije bilo nikakve promene. Ovoga puta me ništa nije bolelo. Nije bilofizičkog bola.’’Reci mi nešto, Doco. Kako ti je pravo ime?’’Htela sam da odgonetnem sve male tajne pre kraja. Doca ušmrknu, paobrisa oči nadlanicom.’’Eustahije. To je staro porodično ime, i roditelji su mi bili okrutni ljudi.’’Nasmejala sam se kratko. Zatim uzdahnula.’’Džared čeka kraj ulaza u veliku pećinu. Obećala sam mu da ćeš mu rećikad bude gotovo. Samo sačekaj dok ja... dok ja... prestanem da sepomeram, u redu? Onda će biti prekasno da učini bilo šta u vezi s mojomodlukom.’’’’Ne želim to da učinim, Lunjo.’’’’Znam. Hvala ti na tome, Doco. Ali držim te za reč.’’’’Molim te?’’’’Ne. Dao si mi reč. Ja sam odradila svoj deo, zar ne?’’’’Jesi.’’’’Onda ti odradi svoj. Dozvoli mi da ostanem s Voltom i Vesom.’’Njegovo usko lice se grčilo dok se trudio da ne zaplače.’’Hoće li te... boleti?’’’’Neće, Doco,’’ lagala sam. ’’Neću ništa osetiti.’’

MIN@

481

Čekala sam da me uhvati euforija, da od dejstva leka sve počne da mi sjajipred očima kao prošli put. Još uvek nisam osećala nikakvu razliku.Mora da to ipak nije bilo od leka, već samo zato što sam se osetilavoljenom. Uzdahnuh ponovno.Ispružila sam se na krevetu, potrbuške, i okrenula glavu ka njemu.’’Uspavaj me, Doco.’’Bočica se otvorila. Čula sam kako sipa hloroform na krpu u svojoj ruci.’’Ti si najplemenitije, najčistije biće koje sam ikada sreo. Vaseljena ćebez tebe biti mračnije mesto,’’ prošaputa on.Bile su to njegove reči za moj grob, moj epitaf, i beše mi drago što mi sepružila prilika da ih čujem.Hvala ti, Lunjo. Sestro moja. Nikad te neću zaboraviti.Budi srećna, Mel. Uživaj u svemu. Raduj se za mene.Hoću, obeća ona.Docina ruka mi nežno pritisnu krpu preko lica. Udahnula sam duboko, neobazirući se na jak, neugodan miris. Udahnuvši drugi put, ugledala samopet one tri zvezde. Ne dozivaju me; puštaju me da odem, ostavljaju mecrnom kosmosu kojim sam lutala toliko mnogo života. Odlebdela sam ucrnilo, i ono je postajalo sve svetlije i svetlije. Uopšte nije bilo crno, biloje plavo. Toplo, titravo, jarkoplavo... uplovila sam u njega bez ikakvogstraha.

59.SEĆANJE

Početak će biti nalik kraju. Bila sam upozorena. Ali ovoga puta kraj me jemnogo iznenadio više nego ikada ranije. Više od bilo kog kraja koji samupamtila za devet života. Više i od skoka u kućište lifta. Nisam očekivalanova sećanja, nove misli. Kakav je ovo kraj?Sunce zalazi, sve boje su u ružičastim tonovima, i navode me da se setimsvoje prijateljice... kako bi se ona ovde zvala? Nešto s... naborima?Nabori i još nabora. Ona je prelep Cvet. Ovdašnje cveće je tako beživotnoi dosadno. Divno miriše, doduše. Mirisi su nešto najbolje u vezi s ovimmestom.Koraci iza mene. Da li me Nebeska Čigra ponovo prati? Ne treba mijakna. Ovde je toplo, konačno! i želim da osetim vazduh na koži. Neću daje pogledam. Možda će pomisliti da ne mogu da je čujem i otići će kući.Toliko pazi na mene, ali sada sam skoro odrasla. Ne može me dovekatetošiti.

MIN@

482

’’Izvinjavam se?’’ neko kaže, ali ne poznajem taj glas. Okrećem se da jepogledam, ali ne poznajem ni to lice. Lepaje.Lice iz sećanja me natera da se povratim. To je moje lice! Ali ne sećam seovoga...’’Ćao,’’ kažem ja.’’Zdravo. Ja sam Melani.’’ Ona mi se smeši. ’’Nova sam u gradu i...mislim da sam se izgubila.’’Oh! Gde pokušavaš da odeš? Povešću te. Naša kola su odmah tu...’’’’Ne, nije daleko. Pošla sam u šetnju, ali sad ne znam kako da se vratimdo Ulice Beker.’’Ona je nova komšinica; baš lepo. Volim nove prijatelje.’’Vrlo si blizu,’’ kažem joj. ’’To je odmah iza drugog ugla tim putem, alimožeš da presečeš pravo ovom uličicom ovde. Odvešće te pravo do tamo.’’Možeš li da mi pokažeš? Izvini, kako se zoveš?’’’’Naravno! Pođi sa mnom. Ja sam Laticama ka Mesecu, ali me mojiuglavnom zovu Lata. Odakle si ti, Melani?’’Ona se smeje.’’Misliš li na San Dijego Ili Raspevani Svet, Lato?’’’’Bilo koji.’’ I ja se smejem. Sviđa mi se njen osmeh.’’U ovoj ulici žive dva Slepa Miša.U onoj žutoj kući s borovima.’’’’Moraću da im se javim,’’ mrmlja ona, ali njen glas se promenio, postaonapet. Gleda u sumračnu ulicu kao da očekuje da vidi nešto.I tamo zaista ima nečega. Dvojica ljudi, muškarac i dečak. Dečak prolazirukom kroz dugu crnu kosu kao da Možda je bio zabrinut jer seizgubio.Njegove oči su bule svetle i uzbuđene. Muškarac stoji veomamirno.Džejmi. Džared. Srce mi zakuca brže, ali osećaj beše neobičan, pogrešan.Previše sitan i...ustreptao.’’To su moji prijatelji, Lato,’’ kaže mi Melani.’’Oh! Oh, zdravo,’’ pružam ruku muškarcu, on je najbliži. On prihvatamoju šaku i stisak mu je veoma čvrst.On me vuče napred, primiče me uza se. Ne razumem. Ovo nije u redu. Nesviđa mi se. Srce mi jače kuca, i ja se bojim. Nikad se nisam ovolikouplašila. Ne razumem.Njegova šaka poleće ka mom licu i ja uzdišem iznenađeno. Udišem maglukoja mu izlazi iz šake.Srebrni oblak koji ima ukus malina.’’Šta,’’ hoću da pitam, ali ih više ne vidim. Ne vidim ništa...Onda više nije bilo ničega.’’Lunjo? Čuješ li me, Lunjo?’’ upita poznati glas.

MIN@

483

To nije odgovarajuće ime... zar ne? Moje uši nisu odreagovale na njega,ali nešto jeste. Zar ja nisam Laticama Ka Mesecu? Lata? O tome se radi?Ni to mi ne deluje kako treba. Srce mi zakuca brže, odjek straha iz mogsećanja. Vizija žene s belim i crvenim pramenovima i nežnim zelenimočima ispuni mi um. Gde mi je majka? Ali... ona nije moja majka, zar ne?Neki zvuk, nečiji tihi glas odjeknu oko mene.’’Lunjo. Vrati se. Ne puštamo te da odeš.’’Taj glas mi je poznat, ali istovremeno i nepoznat. Zvuči kao... ja?Gde je Laticama Ka Mesecu? Ne mogu da je nađem. Samo hiljadupraznih sećanja. Kao kuća puna slika, ali bez stanara.’’Daj joj Budnost,’’ reče neki glas.Ovaj mi je nepoznat. Nešto mi dodirnu lice, lagano poput magle. Znam tajmiris. To je miris grejpfruta. Dublje sam udahnula i u glavi mi seodjednom razbistrilo.Osećam kako ležim... ali ni to mi ne deluje ispravno. Nema me...dovoljno. Osećam se skupljenom.Šake su mi toplije od ostatka mene, a to je zato što me neko drži za njih.Nečije krupne šake, šake koje su ih cele progutale.Čudno miriše, zagušljivo i pomalo plesnjivo. Sećam se tog mirisa... alisigurno ga nikad ranije nisam osetila.Nisam videla ništa osim mutnocrvene boje, unutrašnjost mojih očnihkapaka. Poželela sam da ih otvorim, pa sam potražila odgovarajuće mišićekojima bih to uradila.’’Lutalice? Svi te čekamo, draga. Otvori oči.’’Taj glas, taj topao dah na mom uvu, beše još više poznat. Osetila samčudno golicanje u venama kad sam ga čula. Osećaj kakav nikad ranijenisam iskusila. Od tog glasa mi je zastao dah, a prsti počeli da mi drhte.Želim da vidim lice kojem taj glas pripada.Jedna boja mi preplavi um, boja koja me dozivala iz jednog udaljenogživota, sjajno, svetleće plavo. Ceo kosmos beše jarkoplav...I konačno se setih svog imena. Da, tako je. Lutalica. Ja sam Lutalica.Lunja, takođe. Sad se sećam.Lagan dodir na mom licu, topao pritisak na usnama, na mojim kapcima.Ah, tu su znači.Mogu da ih nateram da trepnu sada kada sam ih pronašla.’’Budi se!’’ povika neko uzbuđeno. Džejmi.Džejmi je tu. Srce mi opet zaigra.Trebalo je da prođe koji tren da bi mi se oči privikle. Plava koja mi je bolaoči bila je potpuno pogrešna, previše bleda, previše isprana. To nije bilaplava koju sam želela da vidim.

MIN@

484

Nečija ruka me dodirnu po licu.’’Lutalice?’’Pogledala sam ka izvoru zvuka. Kretanje glave na mom vratu beše veomačudno. Osećaj nije bio isti kao ranije, ali istovremeno i jeste.Moje nemirne oči pronađoše plavo koje sam tražila. Safiri, sneg i ponoć.’’Ijane? Ijane, gde sam ja?’’ Prepadoh se od glasa koji mi je dopro iz grla.Tako je piskav i uzbuđen. Poznat, ali ne moj.’’Ko sam ja?’’’’Ti si ti,’’ reče mi Ijan. ’’I nalaziš se tačno tamo gde i pripadaš.’’Oslobodila sam jednu šaku iz divovske šake koja ju je držala. Htela samda dodirnem lice, ali nečija šaka pođe k meni, i ja se sledih u mestu. Tašaka se takođe zaledi iznad mene.Pokušala sam ponovo da pomerim šaku, da se zaštitim, ali šaka iznadmene se utom pokrenu.Počeh da se tresem i šaka zadrhta.Oh.Otvorila sam i skupila šaku, zagledajući je pažljivo.Je li ovo moja šaka, ova sišućna stvar? Da nije bilo dugih, savršenoizmanikiranih ružičasto-belih noktiju, pomislila bih da je u pitanju detinjašaka. Koža je bila bela, čudne srebrne nijanse, posuta zlatnim pegamakoje su potpuno odudarale od nje.Upravo ta neobična kombinacija srebra i zlata naterala me je da se setim:videla sam jedno lice u svojoj glavi, u odrazu ogledala.Mesto u kojem je to sećanje bilo smešteno zbunilo me je za trenutak jernisam bila toliko navikla na civilizaciju, istovremeno, nisam poznavalaništa drugo osim civilizacije. Lepa komoda sa svakojakim kitnjastim ifinim stvarima na njoj.Gomila otmenih bočica s mirisima koje toliko volim, koje ja volim? Ilikoje ona voli?Orhideja u saksiji. Komplet srebrnih češljeva.Veliko okruglo ogledalo imalo je ram s vencem od metalnih ruža. Lice uogledalu takođe beše okruglasto, ne potpuno ovalno. Sitno. Koža na licuimala je istu srebrnu nijansu, srebrnu poput mesečine, kao i šaka, s jošzlatnih pegica preko nosa. Krupne sive oči, sa srebrnim sjajem duša kojise pomalja ispod te nežne boje, uokvirene spletom zlatnih trepavica.Bledoružičaste usne, pune i gotovo okruglaste, kako u bebe. Mali,pravilni, beli zubi iza njih. Rupica u bradi. I svuda, svuda oko mene zlatnatalasasta kosa, koja mi ističe lice poput bleštavog oreola, i pada ispod rubaogledala.Moje lice ili njeno lice?

MIN@

485

Beše to savršeno lice za Noćni Cvet. Kao savršeno otelotvorenje togCveta u ljudskom obliku.’’Gde je ona?’’ upita moj visoki, melodični glas. ’’Gde je Lata?’’Uplašila sam se jer je nema. Nikada nisam videla ranjivije stvorenje odovog poludeteta s licem boje mesečine i kosom boje sunca.’’Tu je,’’ umiri me Doca. ’’Spakovana i spremna za put. Mislili smo daćeš ti najbolje umeti da nam kažeš gde da je pošaljemo.’’Pogledah u pravcu glasa. Kada sam ga ugledala kako stoji na suncu, sbleštavom kriogenom kapsulom u rukama, sećanja iz mog prethodnogživota navreše kao bujica.’’Doco!’’ pobunih se tim sitnim, nežnim glasom. ’’Doco, obećao si!Zakleo si mi se, Eustahije. Zašto? Zašto si prekršio datu reč?’’Žacnu me odjek uspomena na tugu i bol. Ovo telo nikada ranije nijeosetilo takvu agoniju. Trglo se od te žaoke.’’Čak i pošten čovek nekad mora da popusti pod pretnjama.’’’’Pretnjama,’’ naruga se još jedan užasno poznat glas.’’Rekao bih da se nož pod grlom računa kao pretnja, Džarede.’’’’Znao si da ga ne bih stvarno upotrebio.’’’’To vala nisam znao. Bio si prilično ubedljiv.’’’’Nož?’’ telo mi zadrhta.’’Ššš, sve je u redu,’’ promrmlja Ijan.Njegov dah oduva vlasi zlatne kose s mog lica, i ja ih zatakoh iza uha...rutinskim gestom. ’’Zar si stvarno mislila da možeš da nas tako napustiš?Lunjo!’’ On uzdahnu, ali taj uzdah beše radostan.Ijan je bio srećan. To saznanje učini moju zabrinutost odjednom manjom,podnošljivijom.’’Rekla sam ti da ne želim da budem parazit,’’ šapnuh.’’Napravite mi mesta,’’ naredi moj stari glas.A onda sam ugledala svoje lice, moje jako lice, preplanule kože, s crnimravnim obrvama iznad bademastih očiju boje lešnika, visokim, oštrimjagodicama... videla sam ga u stvarnosti, ne kao odraz u ogledalu, kao štosam ga uvek viđala ranije.’’Slušaj vamo, Lunjo. Znam ja tačno šta ne želiš da budeš. Ali mi smoljudi, sebični smo, i mi ne postupamo uvek ispravno. Nećemo te se odreći.Pomiri se s tim.’’Način njenog govora, ritam i ton, ne sam glas, natera me da se setim svihnaših nemuštih razgovora, glasa u mojoj glavi, moje sestre.’’Mel? Mel, ti si dobro!’’Ona se utom nasmeši i nagnu se da me zagrli. Bila je krupnija nego štosam pamtila da sam ja bila.

MIN@

486

’’Naravno da jesam. Zar to nije bila poenta cele drame? I ti ćeš biti dobro.Nismo bili glupi kad je to u pitanju. Nismo prosto zgrabili prvo telo nakoje smo naišli.’’’’Pustite mene da joj kažem, pustite mene!’’Džejmi se ugura pored Melani. Oko kreveta se stvarala sve veća gužva.Ljuljao se, nestabilan.Primih ga za ruku i stisnuh je. Šake su mi bile tako slabašne. Može li onuopšte da oseti taj stisak?’’Džejmi!’’’’Hej, Lunjo! Ovo je baš kul, zar ne? Sad si niža od mene!’’ naceri sepobedonosno.’’Ali još sam starija. Gotovo mi je...’’ i tu se zaustaviti, naglo menjajućisvoj iskaz.Rođendan mi je za dve nedelje.Možda jesam dezorijentisana i zbunjena, ali nisam glupa.Melanino iskustvo ne beše uzaludno protraćeno; naučila sam nešto iznjega. Ijan je častan koliko i Džared, i nemam nameru da se suočavam sistim frustracijama kao Melani.I zato sam slagala, dodavši sebi jednu godinu.’’Punim osamnaest.’’Krajičkom oka sam opazila kako se Melani i Ijan ukočiše od iznenađenja.Ovo telo deluje mnogo mlađe od svog pravog godišta, negde na pragusedamnaeste.Upravo ta mala prevara, taj preventivni način da obezbedim sebi partnera,naveo me je da shvatim da zaista ostajem ovde. Da ću biti s Ijanom iostatkom svoje porodice. Grlo mi se steglo, čudno zadebljavši.Džejmi me potapša po obrazima, vraćajući me u stvarnost. Iznenadilo meje što mu šaka deluje krupno na mom obrazu.’’Pustili su me da pođem u poharu kada smo te dovodili.’’’’Znam,’’ progunđah. ’’Sećam se... pa, Lata se seća da te je videla tamo.’’Prostrelih pogledom Mel, koja slegnu ramenima.’’Trudili smo se da je ne uplašimo,’’ reče Džejmi. ’’Ona je tako... delujenekako nežno, znaš? I lepa je. Zajedno smo je izabrali, ali ja sam doneokonačnu odluku! Vidiš, Mel je rekla da moramo da pronađemo nekoga koje mlad, nekoga ko je veći deo života proveo kao duša, ili tako nešto. Aline previše mlad, jer je znala da ne bi želela da budeš dete. A onda seDžaredu dopalo ovo lice, jer je rekao da niko nikad ne bi mogao da osetine... nepoverenje prema njemu. Ti uopšte ne izgledaš opasno. Izgledašsuprotno od opasnog. Džared je rekao da će svako ko te ugleda prostopoželeti da te zaštiti, zar ne, Džarede? Ali ja sam onda imao poslednju

MIN@

487

reč, jer sam tražio nekoga ko izgleda kao ti. I pomislio sam da ti izgledaštako. Jer ona nekako podseća na anđela, a ti si dobra kao anđeo. I vrlolepa. Znao sam da ćeš biti lepa.’’Džejmi se široko osmehnu.’’Ijan nije pošao. Samo je sedeo ovde s tobom, rekao je da ga ne zanimakako igledaš. Nikom drugom nije dao da pipne tvoj rezervoar, čak ni menii Melani. Ali Doca mi je dozvolio da posmatram ovog puta. Bilo je strava,Lunjo. Ne razumem zašto me ranije nisi puštala da posmatram. Nisu htelida me puste da pomognem, doduše. Ijan nije dao da te dira iko osimnjega.’’Ijan mi stegnu šaku i nagnu se da mi šapne kroz svu tu kosu. Glas mu jebio tako tih da sam samo ja mogla da ga čujem.’’Držao sam te u šaci, Lutalice. I bila si prelepa.’’Oči mi se ovlažiše i moradoh da ušmrknem.’’Sviđa ti se, zar ne?’’ upita Džejmi, sada zabrinutim glasom. ’’Ne ljutišse? Niko nije s tobom unutra, zar ne?’’’’Nije baš da se ljutim,’’ šapnuh. ’’Ja... ja ne mogu da nađem nikogdrugog. Samo Latina sećanja. Ona je bila ovde od... ne mogu da se setimkada nije bila ovde. Ne mogu da se setim nijednog drugog imena.’’’’Nisi parazit,’’ reče Melani odlučno, dodirujući mi kosu, podižućijedan pramen i puštajući da joj se zlato raspe kroz prste. ’’To telo jepripadalo Lati, ali nema nikog drugog ko bi ga preuzeo. Sačekali smo dabismo se uverili u to, Lunjo. Pokušavali smo da je probudimo skoropodjednako dugo kao i Džodi.’’’’Džodi? Sta se desilo Džodi?’’ zacvrkutala sam, glasom povišenim odstrepnje, kao ptičica. Pokušala sam da ustanem, i Ijan me pridiže, nijemorao da uloži ikakav napor, da upotrebi nimalo snage da bi pomeriomoje novo sićušno telo, u sedeći položaj, podupirući me rukama. Ondasam mogla da vidim lica svih prisutnih.Doca, sada bez suza u očima. Džeb, koji proviruje iza Doce, u isti mahzadovoljan i radoznao do krajnosti. Zatim žena koju u prvi mah nisamprepoznala jer joj lice beše življe nego što sam ga ikad videla, a svakakoga nisam dugo gledala, Mendi, bivši Iscelitelj. Bliže meni Džejmi, sasvojim širokim, uzbuđenim osmehom, Melani pored njega, i Džared izanje, s rukama oko njenog struka. Znam da te ruke nikad neće biti srećneako ne budu dodirivale telo, moje telo!, koje sada pripada njoj. Da će jeon zauvek držati što je moguće bliže sebi i da će mrzeti svaki centimetarkoji se ispreči između njih. To mi zadade jak, oštar bol. Nežno srce umojim tankim grudima zadrhta. Nikad ranije ne beše slomljeno, pa nijerazumelo to sećanje.

MIN@

488

Rastužila sam se kada sam shvatila da još uvek volim Džareda. Nisam seoslobodila toga, nisam se oslobodila ljubomore prema telu koje on voli.Pogled mi se vrati na Mel. Videh kako se usne koje behu moje tužnokrive, i znala sam da razume.Nastavila sam brzo da razgledam okupljena lica oko svog kreveta, dok mije Doca, nakon kraće pauze, odgovarao na pitanje.Trudi i Džefri, Hit, Pejdž i Endi, Čak i Brent...’’Džodi nije došla k sebi. Nastavili smo da pokušavamo koliko god smomogli.’’’’Je l' to znači da je Džodi mrtva?’’ Zapitah se to, i moje neiskusno srcezakuca jače. Priredila sam grubo buđenje ovom jadnom, krhkom telu.Hajdi i Lili, Lili s bolnim osmejkom na usnama, ništa manje iskrenimzbog bola...’’Uspevali smo da joj dajemo tečnost, ali nismo mogli da je hranimo.Brinuli smo zbog atrofije, njenih mišića, mozga...’’Dok me je novo srce bolelo jače nego ikada, bolelo za ženom koju nikadnisam upoznala, oči nastaviše da mi se kreću po krugu, a zatim se slediše.Džodi, privijena uz Kajla, uzvraćala mi je pogled. Nasmešila senesigurno, i iznenada sam je poznala.’’Sunčice!’’’’Ostaću ovde,’’ reče, ne baš likujući, ali skoro. ’’Baš kao ti.’’ Onapogleda u Kajlovo lice, koje beše spokojnije nego što sam navikla da gaviđam, i glas joj postade tužan. ’’Trudim se, doduše. Tražim je. Nastavićuda tražim.’’’’Kajl nas je naterao da vratimo Sunčicu kada je izgledalo da ćemoizgubiti Džodi,’’ nastavi Doca tiho.Zurila sam u Sunčicu i Kajla na trenutak, zapanjena, i zatim dovršila krug.Ijan me je posmatrao s čudnom mešavinom radosti i nervoze. Lice mu jebilo na većoj visini nego što je trebalo da bude, krupnije nego ranije. Alioči mu behu iste plave boje koje sam se sećala. Sidro koje me je zadržalona ovoj planeti.’’Jesi li dobro tu unutra?’’ upita.’’Ja... ne znam,’’ priznadoh. ’’Osećaj je veoma... čudan. Kao da sampromenila vrstu. Mnogo čudniji nego što bih pomislila. Ja... prosto neznam.’’Srce mi ponovo zaigra dok sam posmatrala te oči, ali to ne beše nikakvosećanje na ljubav iz nekog drugog života. Usta mi se osušiše, a u stomakuse probudiše leptirići. Mesto na kojem mi je njegova šaka dodirivala leđabilo je življe od ostatka tela.

MIN@

489

’’Ne smeta ti previše da ostaneš ovde, zar ne, Lunjo? Misliš li da ćeš moćito da podneseš?’’ promrmlja on.Džejmi mi stisnu šaku. Melani spusti svoju preko njegove, pa se nasmešikad Džared dodade svoju na gomilu. Trudi me potapša po stopalu. Džefri,Hit, Hajdi, Endi, Pejdž, Brent, pa čak i Lili, široko su mi se osmehivali.Kajl se primakao bliže, s kezom koji mu je cvetao na licu. Sunčicin osmehbeše osmeh saučesnika.Koliko mi je Nema Bola Doca dao? Sve je sijalo.Ijan mi skloni oblak zlatne kose s lica i položi mi šaku na obraz. Šaka mubeše toliko krupna da mi je samo dlanom pokrio lice od vilice do čela; odtog dodira mi talas elektriciteta prođe srebrnastom kožom. Zatreperila jenakon tog prvog talasa, a zajedno s njom i leptirići u stomaku.Osetila sam kako mi rumen obliva lice. Srce mi nikad ranije nije biloslomljeno, ali nikad nije ni poletelo od sreće. Postidela sam se zbog toga;trebalo mi je malo vremena da dođem do reči.’’Pretpostavljam da bih mogla,’’ šapnuh. ’’Ako ćeš ti biti srećan zbogtoga.’’’’To nije dovoljno dobro, zapravo,’’ nije se složio Ijan. ’’I ti moraš dabudeš srećna zbog toga.’’Mogla sam da ga gledam u oči samo na po nekoliko sekundi;stidljivost, tako nova i zbunjujuća za mene, iznova me je terala daobaram pogled u krilo.’’Ja... mislim da bih mogla da budem’’ složih se. ’’Mislim da bih moglada budem veoma, veoma srećna.’’Srećna i tužna, ushićena i jadna, bezbedna i uplašena, voljena i odbijena,strpljiva i gnevna, mirna i divlja, ispunjena i prazna... sve to. Osetiću sve.Sve će to biti moje.Ijan stade da mi podiže glavu dok ga nisam pogledala pravo u oči, na štami obrazi još više porumeneše.’’Onda ostaješ.’’Poljubio me je, tu pred svima, ali brzo sam zaboravila na publiku. Ovogaputa bilo je lako i ispravno, bez podvojenosti, bez zbunjenosti, bezprotivljenja, samo Ijan i ja, i lava koja se kretala kroz ovo novo telo,svojom vrelinom ga privolevši na pristanak.’’Ostajem,’’ složih se.I tako otpoče moj deseti život.

MIN@

490

EPILOG

Nastavak

Život i ljubav su nastavili da traju u poslednjem ljudskom uporištu naplaneti Zemlji, ali stvari nisu baš ostale iste. Ja nisam bila ista.Ovo je bilo moje prvo vaskrsenje u telu iste vrste. To prebacivanje mi jepalo mnogo teže nego promene planete jer sam već imala toliko mnogoočekivanja od života u ljudskoj koži. Takođe, nasledila sam dosta stvariod Laticama Ka Mesecu, ali nisu sve bile prijatne.Nasledila sam veliki deo tuge za Nebeskom Čigrom. Nedostajala mi jemajka koju nikad nisam upoznala, i sada sam žalila zbog njene patnje.Možda na ovoj planeti ne može biti radosti bez jednake količine bola kojibi se s njom izjednačio na nekoj neznanoj vagi.Nasledila sam neočekivana ograničenja. Bila sam navikla na telo kojebeše snažno i brzo i visoko, telo koje može trčati kilometrima bezprestanka, bez hrane i vode, podizati težak teret i dosezati visoke police.Ovo telo je bilo slabo, i to ne samo fizički. Ovo telo je bivalo sputanostidljivošću svaki put kad bih bila nesigurna u sebe, što je tih dana bio čestslučaj. Nasledila sam drugačiju ulogu u ljudskoj zajednici. Ljudi su misada nosili stvari i puštali me da prva uđem u prostoriju. Davali su minajlakše poslove, a onda mi, u polovini slučajeva, uzimali taj posao izruku. Još gore od toga, bila mi je potrebna pomoć. Mišići su mi bili slabi inenaviknuti na rad.Lako sam se umarala i moji pokušaji da to sakrijem nikoga nisu zavarali.Verovatno ne bih mogla da pretrčim ni dva kilometra bez zaustavljanja.Taj povlašćeni tretman imao je, doduše, i drugih strana osim moje fizičkeslabosti. Bila sam navikla da imam lepo lice, ali takvo koje su ljudi moglida gledaju sa strahom, nepoverenjem, čak i s mržnjom. Moje novo liceprkosilo je takvim emocijama.Ljudi su me često dodirivali po licu, ili mi stavljali prste ispod brade ipodizali mi glavu da me bolje osmotre. Često su me tapšali po glavi (kojaje uvek bila nadohvat ruke jer sam bila niža od svih osim od dece), itoliko često su me mazili po kosi da sam prestala to i da primećujem. Onikoji me ranije nisu prihvatali radili su to često koliko i moji prijatelji. Čakse i Lusina minimalno pobunila kada su njena deca počela da me pratekao dva opčinjena kučenceta. Fridom mi se naročito uvlačio u krilo kadgod bi mu se ukazala prilika, zarivajući lice u moju kosu. Isaija je biopreveliki za takve izlive naklonosti, ali voleo je da me drži za ruku, koja

MIN@

491

beše iste veličine kao moja, dok je uzbuđeno ćaskao sa mnom o Paucima iZmajevima, fudbalu i poharama.Deca, međutim, još nisu htela da priđu Melani; majka ih je previše dobronaplašila ranije da bi njena uveravanja u suprotno sada mogla išta dapromene.Čak ni Megi i Šeron, iako su se još uvek trudile da me ne gledaju, nisumogle da zadrže svoju predašnju krutost u ophođenju u mom prisustvu.Moje telo nije bilo jedino što se promenilo. Sezonske kiše došle su kasnodo pustinje, i bilo mi je drago zbog toga.Ako ništa drugo, nikada ranije nisam osetila miris kiše na grmovimapelina, mogla sam samo neodređeno da ga se prisetim na osnovu svojihsećanja na Melanina sećanja, što uistinu beše veoma slab trag uspomena,a sada je taj miris provetrio ustajale pećine, čineći ih svežim i gotovoegzotičnim. Taj miris mi se zadržao u kosi, pratio me svuda. Mogla samda ga osetim i u snovima.Takođe, Laticama Ka Mesecu je ceo život provela u Sijetlu, tako da sunepregledno plavo nebesko prostranstvo i nesnosna vrućina zbunjivali,čak i paralisali moj organizam kao što bi tamna zavesa oblačnog nebauticala na bilo koga od ovih pećinskih pustinjaka.Oblaci su bili uzbudljiva promena u odnosu na prazno, bledo plavetnilo.Krasili su ih dubina i pokret. Opisivali su slike na nebu.U Džebovim pećinama došlo je do znatnog pretumbavanja, pa jepreseljenje na veliko igralište, sada zajedničku spavaonicu, poslužilokao dobra priprema za neke trajnije promene koje će uslediti.Svaki deo prostora bio je potreban, pa prostorije nisu mogle ostajatiprazne. Ipak, samo pridošlice, Kendi, koja se napokon setila svog pravogimena i Lejsi dobile su Vesovu staru sobu.Sažaljevala sam Kendi zbog njene buduće cimerke, ali ona nikada nijeiskazala nikakvo nezadovoljstvo zbog toga.Kada kiše budu prestale, Džejmi će se preseliti u slobodan ćošak uBrentovoj i Aronovoj pećini. Melani i Džared su izbacili Džejmija izsvoje sobe u Ijanovu pre nego što sam ja vaskrsla u Latinom telu; Džejminije bio toliko mlad da bi morali da mu daju bilo kakav izgovor. Kajl jeradio na proširivanju male pukotine u steni u kojoj je Volter ranije spavaoda bi bila spremna kada u pustinji ponovo zavlada suša. Zaista nije moglada primi više od jedne osobe, a Kajl neće boraviti sam u njoj.Tokom noći na igralištu, Sunčica je spavala sklupčana u loptu krajKajlovih grudi, kao mače koje se sprijateljilo s velikim psom, rotvajleromkojem je bezrezervno verovala. Sunčica je uvek bila s Kajlom. Ne mogu

MIN@

492

da se setim da sam ih ikada videla razdvojene otkako sam prvi putotvorila ove srebrnosive oči.Kajl je stalno delovao zamišljeno, preokupiran ovom nemogućom vezomkoju nije mogao dovoljno da raščivija u svojoj glavi da bi obraćao pažnjuna bilo šta drugo. Nije odustajao od Džodi, ali kako se Sunčica nijerazdvajala od njega, držao ju je uza se nežnim rukama.Pre kiše je svaki prostor bio popunjen, pa sam ostala s Docom u bolnici,koja me više nije plašila. Poljski kreveti nisu bili udobni, ali beše veomazanimljivo boraviti tu. Kendi se prisećala detalja iz života Letnje Pesmebolje nego iz svog sopstvenog; bolnica je sada bila čudesno mesto.Posle kiše Doca više neće spavati u bolnici. Prve noći na igralištu Šeron jedovukla svoj dušek tik pored Docinog bez ijedne reči objašnjenja. Moždaje Docino interesovanje za Iscelitelja motivisalo Šeron, mada sumnjam daje Doca uopšte primetio lepotu starije žene; njega je interesovalo njenoogromno znanje. Ili je u pitanju to da je Šeron prosto bila spremna dazaboravi i oprosti. Nadam se da je tako. Bilo bi lepo misliti da čak i Seroni Megi mogu vremenom da smekšaju. Ni ja više neću ostati u bolnici.Do presudnog razgovora s Ijanom možda nikad ne bi ni došlo da nije biloDžejmija. Usta bi mi se osušila a dlanovi počeli da se znoje ako bih samopomislila da potegnem to pitanje.Šta ako su ona osećanja u bolnici, onih nekoliko savršenih trenutakasigurnosti odmah nakon mog buđenja u ovom telu, bili iluzija? Šta ako ihse pogrešno sećam? Znam samo da se kod mene nije ništa promenilo, alikako mogu da budem sigurna da Ijan oseća isto? Telo u koje se zaljubiojoš uvek je bilo tu!Očekivala sam da će biti uznemiren, svi smo bili. Ako to teško pada meni,duši naviknutoj na takve promene, koliko li je teško ljudima?Radila sam na tome da ostavim poslednje tragove ljubomore i zbunjujućihodjeka ljubavi koje sam još uvek osećala prema Džaredu iza sebe. Nisumi potrebni niti ih želim. Ijan je pravi partner za mene. Ali ponekadbih uhvatila sebe kako zurim u Džareda, i osetila bih zbunjenost.Viđala sam Melani kako dodiruje Ijana po mišici ili šaci, i zatim se trzakao da se odjednom setila ko je. Čak bi i Džared, koji je imao najmanjerazloga da bude nesiguran, povremeno susreo moj zbunjeni pogled tražećime po prostoriji.A Ijan... naravno da je njemu bilo najteže. Razumela sam to.Bili smo nerazdvojni, skoro kao Kajl i Sunčica. Ijan mi je neprestanododirivao lice i kosu, uvek me držeći za ruku. Ali ko još ne reaguje takona ovo telo? I zar to nije platonski za sve ostale? Zašto me ponovno nepoljubi, kao prvog dana?

MIN@

493

Možda nikada neće moći da me voli u ovom telu, koliko god ono svimostalim ljudima ovde delovalo privlačno.Ta briga mi je teško pritiskala srce te noći kada je Ijan preneo moj krevet,jer za mene je bio pretežak, na veliko, mračno igralište.Kiša je pala prvi put posle više od šest meseci. Bilo je i smeha i kuknjavedok su ljudi istresali svoju vlažnu posteljinu i sređivali svoj boravišniprostor. Ugledala sam Šeron i Docu i nasmešila se.’’Ovamo, Lunjo,’’ doviknu Džejmi, mašući mi da dođem do mesta gde jeupravo bio postavio svoj dušek pored Ijanovog. ’’Sada ima mesta za svetroje.’’Džejmi je bio jedina osoba koja se prema meni ponašala gotovo isto kaoranije. Jeste pravio ustupke mojoj sitnoj građi, ali nikada se ne biiznenadio kada bih ušla u prostoriju niti se šokirao kada bi Lutaličine rečiizlazile iz ovih usta.’’Ne želiš stvarno da spavaš na tom poljskom krevetu, zar ne, Lunjo?Kladim se da bismo svi mogli komotno da stanemo na dušeke ako ihzbijemo jedan pored drugog.’’ Džejmi se cerio dok je šutirao jedan dušekka drugom ne čekajući da se složimo. ’’Ne zauzimaš mnogo mesta.’’Uzeo je krevet od Ijana i ostavio ga sa strane, da ne smeta. Onda seispružio na samoj ivici najdaljeg dušeka i okrenuo nam leda.’’Oh, hej, Ijane,’’ dodade ne okrećući se. ’’Pričao sam s Brentom iAronom, i mislim da ću se useliti kod njih. Pa, ja sam preumoran. Lakunoć, društvo.’’Dugo sam zurila u Džejmijevo nepomično telo. Ijan beše jednakonepomičan. Mada, nije moguće da je i njega obuzela panika. Da li smišljaneki način da se izvuče iz ove situacije?’’Gasi svetla,’’ zaurla Džeb po prostoriji. ’’Začepite gubice svi, kako bihmogao oka da sklopim.’’Ljudi stadoše da se smeju, ali shvatiše ga ozbiljno kao i uvek. Jedna pojedna, četiri lampe počeše da se gase dok prostoriju nije progutao mrak.Ijanova šaka pronađe moju; bila je topla. Primećuje li kako mi je kožahladna i znojava?On kleknu na dušek, vukući me nežno za sobom. Sledila sam ga i legla naspoj između dva dušeka. Nije mi pustio ruku.’’Je li u redu ovako?’’ došapnu Ijan. Svuda oko nas su dopiralidrugi prigušeni razgovori, nerazgovetni od žubora sumpornog izvora.’’Da, hvala ti,’’ uzvratih.Džejmi se prevrnu, tresući dušek, i zakuca se u mene.’’Uups, izvini, Lunjo’’ promrmlja on, a onda čuh kako zeva.

MIN@

494

Automatski sam mu se sklonila s puta. Ijan je bio bliži nego što sammislila. Tiho sam uzdahnula kad sam naletela na njega, zatim pokušala damu dam malo prostora. Njegova ruka se odjednom našla oko mene, držećime uz telo.Beše to najčudniji osećaj; njegova ruka prebačena preko mene na veomaneplatonski način podsetila me je nekim čudom na prvo iskustvo s NemaBola. Kao da sam bila u agoniji ne shvatajući to, a njegov dodir jeodagnao sav taj bol.Taj osećaj je izbrisao moju stidljivost. Okrenula sam se ka njemu, i on mejače zagrli.’’Je li dobro ovako?’’ šapnuh mu, ponavljajući njegovo pitanje.Poljubio me je u čelo.’’Bolje nego dobro.’’ Ćutali smo nekoliko minuta. Žamor u prostorijivećinom je utihnuo.Sagnuo se tako da su mu usne došle iznad mog uva i prošaputao, tiše negoranije.’’Lunjo, misliš li...? Onda zaćuta.’’Da?’’’’Pa, izgleda da sad imam celu sobu samo za sebe. To nije ispravno.’’’’Nije. Nema dovoljno mesta da bi bio sam.’’’’Ne želim da budem sam. Ali... Zašto me ne pita?’’’’Ali šta?’’’’Jesi li imala dovoljno vremena da raščistiš neke stvari u svojoj glavi? Neželim da te požurujem. Znam da je zbunjujuće... sa Džaredom...’’Trebao mi je trenutak da shvatim o čemu govori, a onda sam se tihozakikotala. Melani nije bila baš sklona kikotanju, ali Lata jeste, i njenotelo me izdade u tom nezgodnom trenutku.’’Šta je?’’’’Ja sam tebi davala vremena da raščistiš neke stvari,’’ objasnih šapatom.’’Ja nisam htela tebe da požurujem, jer znam da je zbunjujuće. S Melani.’’On poskoči iznenađeno.’’Mislila si...? Ali Melani nije ti. Nisam ni bio zbunjen.’’Sada sam se smešila u mraku.’’A Džared nije ti.’’Glas mu je bio napetiji kad je odgovorio.’’Ali Džared je ipak Džared. I ti ga voliš.’’Ijan je ponovo ljubomoran? Ne bi trebalo da mi bude drago zbognegativnih emocija, ali moram priznati da je to bilo ohrabrujuće.’’Džared je moja prošlost, drugi život. Ti si moja sadašnjost.’’

MIN@

495

Utihnuo je na trenutak. Kada je progovorio, glas mu beše hrapav odemocija.’’I tvoja budućnost, ako želiš.’’’’Da, molim.’’I onda me je poljubio na najneplatonskiji mogući način pod datimokolnostima, i ja bejah presrećna što sam bila dovoljno pametna daslažem koliko mi je godina.Kiša će prestati, a kada prestane, Ijan i ja ćemo biti zajedno, partneri upravom smislu te reči.To beše obećanje i obaveza koju nikad nisam imala ni jednom od svojihživota. Razmišljajući o tome osetila sam sreću i strah i stid i očajnonestrpljenje, i sve to u isto vreme, osetila sam se kao ljudsko biće.Kada je sve došlo na svoje mesto, Ijana i mene bilo je teže razdvojiti negoikada. I zato, kada je došlo vreme da isprobam svoje novo lice na drugimdušama, naravno da je pošao sa mnom. Ova pohara je za menepredstavljala olakšanje nakon dugih nedelja frustriranosti. Bilo jedovoljno loše što je moje novo telo slabo i gotovo beskorisno u pećinama;nisam mogla da verujem kad ostali nisu hteli da me puste da ga iskoristimu jedinu svrhu za koju je bilo savršeno.Džared je lično odobrio Džejmijev izbor zbog ovog nevinog, ranjivog licau koje niko nikad ne bi posumnjao, ovog nežnog tela koje bi svakopoželeo da zaštiti, ali čak je i njemu bilo teško da svoju teoriju sprovede upraksi. Bila sam sigurna da će mi odlazak u poharu biti podjednako lakkao što je bio ranije, ali Džared, Ijan i ostali, svi osim Mel i Džejmija,raspravljali su danima, pokušavajući da pronađu neki način da izbegnu dame iskoriste za tu svrhu. To je bilo smešno.Videla sam kako odmeravaju Sunčicu, ali ona se još nije dokazala, nisujoj verovali. Povrh toga, Sunčica nije imala apsolutno nikakvu nameru dakroči nogom van pećina. Sama reč pohara naterala bi je da zadrhti odstraha. Kajl nije hteo da ide s nama; Sunčica je počela da histeriše kada jeto pomenuo jedan jedini put.Na kraju, pobedila je praktičnost. Bila sam im potrebna.Lepo je kad si nekome potreban.Zalihe su počele da se osipaju; ovo će biti dug, temeljan put. Džared jevodio poharu, kao i obično, pa se podrazumevalo da Melani učestvuje.Aron i Brent su se dobrovoljno prijavili, iako nam fizikalci zaista nisu bilipotrebni; dosadilo im je da tavore unutra.Išli smo daleko na sever, i ja sam bila uzbuđena što vidim nova mesta, štoponovo osećam hladnoću.

MIN@

496

U ovom telu nisam baš najbolje mogla da kontrolišem uzbuđenje.Bila sam nemirna i hiperaktivna te noći kada smo se odvezli doodronjene litice gde su bili sakriveni kombi i veliki kamion za selidbe.Ijan mi se smejao jer me mesto nije držalo dok smo utovarivali odeću irazne potrepštine u kombi. Rekao je da me drži za ruku da bi me zadržaona površini planete.Jesam li bila preglasna? Nisam dovoljno obraćala pažnju na svojuokolinu? Ne, naravno da se ne radi o tome. Nisam mogla ništa da učinim.To je bila zamka, i bilo je prekasno već pri samom našem dolasku.Zaledili smo se u mestu kada su tanki snopovi svetlosti sinuli iz tame iobasjali Džaredovo i Melanino lice. Moje lice, moje oči, oči koje bi nammožda pomogle, ostale su zaklonjene, skrivene u senci Ijanovih širokihleđa.Blesak lampi me nije zaslepio, a mesečina je bila dovoljno sjajna, pa sammogla jasno da vidim Tragače koji su nas brojčano nadjačali, osam premašest. Dovoljno sjajna da vidim položaj njihovih ruku, da vidim oružje kojese presijava u njima, podignuto i upereno u nas. Upereno u Džareda i Mel,u Brenta i Arona, naše jedino oružje još ne beše potegnuto i jednoupereno pravo u Ijanove grudi.Zašto sam mu dozvolila da pođe sa mnom? Zašto i on mora da umre?Lilina unezverena pitanja odjekivala su mi u glavi: Zašto život i ljubavnastavljaju da traju? U čemu je svrha? Moje malo nežno srce razletelo sena hiljadu komadića, i ja počeh mahnito da tražim pilulu po džepu.’’Polako, sad, neka svi ostanu mirni,’’ doviknu muškarac iz središta grupeTragača.’’Čekaj, čekaj, ne gutaj ništa! Pobogu, smirite se! Ne, pogledajte!’’Muškarac uperi lampu sebi u lice.Lice mu beše opaljeno od sunca i izbrazdano, poput stene erodirane odvetra. Kosa mu je bila crna, pobelela na slepoočnicama, i kovrdžala se uvidu neurednog žbuna iza ušiju. A oči oči mu behu tamnosmeđe. Samotamnosmede, ništa više.’’Vidite?’’ reče. ’’U redu, sad, vi ne pucajte u nas, a mi nećemo u vas.Vidite?’’ S tim rečima on spusti pušku na zemlju.’’Hajde, društvo,’’ reče, i ostali vratiše oružje u futrole na kukovima,člancima, leđima... toliko mnogo oružja.’’Pronašli smo vaše skrovište ovde, to vam je bilo pametno; imali smosreće što smo nabasali na njega i odlučili smo da se malo zadržimo iupoznamo vas.’’ On se grohotom nasmeja, oduševljen. ’’Pogledajte sesamo! Šta? Zar ste pomislili da ste još jedino vi preostali?’’ nasmeja seponovo.

MIN@

497

Niko od nas se nije pomerio ni centimetar.’’Mislim da su u šoku, Nejte,’’ reče drugi muškarac.’’Na smrt smo ih prepali,’’ reče jedna žena. ’’Šta si očekivao? Čekali su,premeštajući se s noge na nogu, dok smo mi sedeli sleđeni.Džared je prvi došao k sebi.’’Ko ste vi?’’ prošaputa.Predvodnik se ponovo nasmeja.’’Ja sam Nejt. Drago mi je, iako to možda s tobom neće odmah biti slučaj.Ovo su Rob, Evan, Blejk, Tom, Kim i Rejčel.’’ Kružio je rukom pogomili dok je govorio, i oni stadoše da klimaju glavama na pomen svojihimena. Primetila sam jednog muškarca, malo izdvojenog u pozadini, kogaNejt nije predstavio. Imao je svetlu, riđu kovrdžavu kosu koja se isticala,tim pre jer je bio najviši u grupi. Činilo se da jedino on nema oružje.Takođe je netremice zurio u mene, te ja skrenuh pogled.’’Ima nas ukupno dvadeset dvoje,’’ nastavi Nejt.Nejt ispruži ruku.Džared duboko udahnu i zakorači napred. Kada se pokrenuo, ostatak našemale grupe izdahnu tiho u isti mah.’’Ja sam Džared.’’ Rukovao se s Nejtom, pa se nasmeši. ’’Ovo su Melani,Aron, Brent, Ijan i Lunja. Ima nas ukupno trideset sedmoro.’’Kada je Džared izgovorio moje ime, Ijan stade da se premešta, trudeći seda me potpuno zakloni od pogleda druge grupe ljudi. Tek tada samshvatila da sam trenutno ugrožena baš kao što bi ostali bili da to stvarnoTragači. Baš kao na početku. Trudila sam se da ostanem potpuno mirna.Nejt trepnu kad ču Džaredove reči, pa se izbeči.’’Čoveče. Ovo je prvi put da me je neko nadmašio u ovome.’’Sad Džared trepnu.’’Pronašli ste i druge?’’’’Postoje još tri grupe odvojene od naše, koliko mi znamo. Jedanaestoro sGejl, sedmoro s Raselom, i osamnaestoro s Maksom. Održavamo kontakt.Čak i trgujemo tu i tamo.’’ Opet se nasmeja grohotom. ’’Gejlina mala,Elen, odlučila je da ostane s mojim Evanom ovde, a Karlos je pošao sRaselovom Sindi. I naravno, svakome je potreban Sažiže tu i tamo, on tunaglo zaćuta, osvrćući se s nelagodom oko sebe, kao da je rekao nešto štonije trebalo. Pogled mu se nakratko zadrža na visokom riđokosommuškarcu u pozadini, koji me je još uvek netremice posmatrao.’’Mogli bismo da skinemo to s dnevnog reda, kad smo već kod toga,’’reče mali crmpurasti muškarac koji stajaše pored Nejta.Nejt sumnjičavo prostreli pogledom našu malu grupu.

MIN@

498

’’U redu. Rob je u pravu. Da isteramo stvari na čistac.’’ Duboko jeudahnuo. ’’Sad, svi ostanite mirni i saslušajte nas. Samo polako, moliću.Ljudi se ponekad uznemire zbog toga.’’’’Svaki put,’’ promrmlja onaj koga su zvali Rob. Šaka mu odluta kafutroli na kuku.’’O čemu se radi?’’ upita Džared mirnim glasom.Nejt uzdahnu, pa pokaza put visokog muškarca s plameno-riđom kosom.Muškarac zakorači napred, s kiselim osmejkom na usnama. Imao je pegena licu, kao ja, samo na hiljade više. Lice mu beše tako gusto posutopegama da je delovalo kao da ima tamnu put, iako beše belac. Oči su mubile tamne mornarskoplave boje, možda.’’Ovo je Sažiže. Sad, on je s nama, pa nemojte da vam kojekakve ludostipadaju na pamet. On je moj najbolji drugar spasio mi je život stotinu puta.On je član naše porodice, i mi ne gledamo blagonaklono na ljude kojihoće da ga ubiju.’’Jedna od žena polako izvuče pištolj i ostavi ga uperenog u zemlju.Riđokosi progovori prvi put, izrazito nežnim tenorom.’’Ne, u redu je, Nejte. Vidiš? I oni imaju jednu sa sobom.’’ Pokaza pravou mene, a Ijan se ukoči. ’’Izgleda da nisam jedini koji je prešao na stranudomaćih.’’Sažiže mi se naceri, pa pređe preko praznog prostora, ničije zemljeizmeđu dva plemena, pružajući mi ruku. Ja obiđoh Ijana, ne osvrćući sena njegovo tiho upozorenje, odjednom smirena i samouverena. Svideo mise način na koji je Sažiže to formulisao. Prešao na stranu domaćih.Sažiže stade ispred mene, spuštajući malo ruku da nadoknadi znatnurazliku u visini među nama. Prihvatila sam njegovu šaku, bila je gruba iizbrazdana spram moje nežne kože, i rukovala se.’’Sažiže Živo Cveće,’’ predstavi se on.Oči mi se raširiše kada sam mu čula ime. Svet Vatre, kako neočekivano.’’Lutalica,’’ rekoh mu.’’Ja... izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Lutalice. A japomislio da sam jedinstven.’’’’Ni blizu,’’ rekoh, setivši se Sunčice, koja je ostala u pećinama. Moždanijedno od nas nije tako retka pojava kao što smo mislili.On izvi obrvu kad ču moj odgovor, zaintrigiran.’’Ma je li moguće?’’ reče. ’’Pa, možda za ovu planetu ipak ima nekenade.’’’’Čudan je ovo svet,’’ promrmljah, više za sebe nego drugoj odomaćenojduši.’’Najčudniji’’ složio se on.

MIN@

499

Beleška o autoru

Stefani Majer je rođena 24. decembra 1973. u Konektikatu, kao jednood šestoro dece.Odrasla je u Arizoni. Svog supruga je upoznala sa četiri godine, ali jesrećom, po njenom sopstvenom kazivanju, njihovo prijateljstvo otpočelotek šesnaest godina kasnije, i posle devet meseci zabavljanja „okončalo"se brakom. Imaju tri sina i žive u Feniksu, u Arizoni.Njen književni prvenac, tinejdžerski roman Sumrak, nastao je poslejednog živopisnog sna koji je sanjala u leto 2003. Taj san je opisan utrinaestom poglavlju knjige, koja je odlično primljena među mladimčitaocima, prevedena je na 37 jezika i uspešno je ekranizovana 2008.Roman Sumrak prerastao je u serijal knjiga o Beli i Edvardu – Mladmesec, Pomračenje i Praskozorje.Stefani Majer je objavila i svoj prvi SF roman za odrasle The Host. Širomsveta dosad je prodato 42 miliona primeraka njenih knjiga, koje suprovele 130 nedelja na bestseler listi Njujork tajmsa.

MIN@