-Софија-

0

ПРЕДГОВОР

вај дневник сам почела да пишем по

узору на пуританце, који су

бележили сваког дана шта им се

дешава, да би видели колико су

напредовали у духовном животу. Са том

намером сам и ја започела, а испало је све о

Софији. На крају крајева Софија је и једно

и друго. Софија је мудрост.

Писала сам онако како су ми

долазиле мисли и сећања. Нећу ништа да

исправљам. Нећу да било шта од тога

испада лепше него што је било. Мало је

неповезано, мало је расуто, али то су моје

мисли. Какве су такве су, нећу рећи ништа

ружно о њима.

Рекли су ми да сам луда. Ко то

нормалан пише о баби? И шта, на крају

крајева могу написати лепо о старости?

Што, на пример, не пишем, ако већ баш

морам да пишем, неки љубавни роман, па

да сви могу читати без размишљања и

падања у депресију? Знам на шта мисле:

идила, он и она за руке се држе, зелена

поља, или неки други романтичан крајолик.

Жао ми је, стала ми машта. Мој је живот

другачији. Нема у њему таквих лепота, а не

знам писати о нечему што нисам доживела.

А није та љубав, једина љубав на свету.

Кажу ми „шта те се тиче?“ Па нисам ја

камен! А и њега се понешто тиче; ко ће га

O

-Софија-

1

згазити, која ће га вода поклопити, која ће

га рука истргнути из земље, и бацити ко зна

где. Како, шта ме се тиче туђа невоља?!

Оно, најбезболније је окренути главу,

правити се да ништа не видиш и не чујеш.

Али зар сам глува? Зар сам слепа код

очију? Нити могу, нити хоћу. Лепа ријеч не

може никоме нашкодити, ни мени што је

кажем, ни ономе што ме слуша. Свако своју

муку мучи, и по правилу, лакша је када је

изговоримо. Можда неповезано, или

кријући најгоре делове, који нас притискају

изнутра свом тежином, коју хоћемо –

нећемо, морамо носити. Умешала сам се у

њен живот. Нисам је могла заобиђи, и

оставити као шугаво псето. Па и оно, кад се

отреби и уреди, заборави да је било само

одрпанац, кога заобилазе, и ударају ногом,

када се нађе на путу. Мене је та бака

научила да волим, због ње ми оно „

Оставиће човјек оца и мајку, и биће двоје

једно тијело“ има сасвим друго значење, јер

ме научила да се то односи на свакога ко

зна да воли. И како да не пишем о њој?

Пишем онако како јесте, без

улепшавања, без дотеривања, гола истина

ми је најлепша. А ко неће да види

стварност непокривену и немаскирану, не

мора да чита. Намерно нећу да улепшавам,

ни да китим. Тако је било. Тако и никако

другачије. Није било лепо. Није било

зашећерено. Није било умотано у сјај и

украшено. Старост носи болест, немоћ,

смрт. Ништа од тога не спада у лепо. А

-Софија-

2

свима су пред очима такви људи. И готово

сви се праве да не виде. И кад живе поред

нас, ми их не видимо. Зато јер нас

подсећају да ћемо и ми једном тако. Зато

што су слика нас будућих. А мало је

храбрих који се усуђују да мисле на смрт

без страха. Зато и не примећујемо оне који

нас на њу сећају.

-Софија-

3

ако је дошло до тога да се Софијин и

мој живот испреплету и повежу

толико, да једва, и тешком муком,

могу да разграничим где почиње мој, а где

завршава њен, стварно не знам. Иако је то

мој живот који се повезао и испреплитао.

Шта се све издешавало да бисмо се среле

био би историјски роман, али историја не

помиње обичне људе, као да нису део

стварности, као да су без икаквог учешћа, и

знака да су постојали, и да су чинили део

догађаја. Овакве као што смо нас две

историја помиње као “народ”, и то нам је

сва дефиниција. Као да немамо свог

живота, и своје прошлости. А без наших,

личних историја, не би постојала ни она

коју зовемо светском. Али добро, нека и

остане тако. Ко ће криву Дрину исправити?

Држи се ти, историјо, владара и победника,

а нас нека као да нас и нема, и никада није

ни било.

Пре готово годину дана, комшиница

ми је понудила, да уместо њене

пријатељице, прихватим да чувам једну

баку, и толико ме убеђивала да је то Богом

дан посао, да немам шта да радим, осим да

јој дам на време три оброка и лекове, а за

сав тај нерад још и да добијем плату, да ми

је звучало просто немогуће. Где то још има

да за ништа добијеш плату? Свако зна да

ништа на овом свијету не пада с неба, и да

за све ваља засукати рукаве. Али на то сам

навикла. Као и све на овом путу који зовем

К

-Софија-

4

животом, и та је понуда имала добрих и

лоших страна.

Кад сам тако неодлучна, волим да

попричам са родитељима. Једно, што сам се

зарекла да без њиховог одобрења и

благослова нећу више ништа урадити, јер

кад год сам поступила супротно обило ми

се о главу, а друго, што би они имали

поднети највећи терет, јер је тај посао

подразумевао да остајем са том баком

двадесет четири сата, да имам само три

викенда слободна, што је опет значило да

остављам свог, тринаестогодишњег сина,

њима на грбачи. Већ дуго сам без посла, а

кад сам без посла онда сам као болесна.

Некако ми је било на врх главе да се

преврћем по кући, из собе у купатило и

назад, и да сам на њиховим леђима. Не

знам тачно како сам донела одлуку. Иако су

ми рекли да идем с миром, да пробам, па

ако могу добро и јесте, а ако не могу опет

добро, да ће они чувати дете као да сам ја

ту, ипак сам се дуго премиљшала и питала

се, имам ли право оставити сина, и тако

пребацити своју, и једино своју

одговорност на њих? А мучило ме и шта ће

он рећи на то одвајање. У тим годинама

свашта се може завртети у глави лудој и

чупавој. Али изненадио ме. Био је врло

практичан, наравно на свој дјетињи начин.

Он је у томе видео ослобођење од забрана и

контроле, досадне и прилично строге маме,

која хода за њим, и испитује га да ли је

научио лекције, а истовремено је пред

-Софија-

5

собом угледао и нове патике, тениски

рекет, и ко зна шта све још, до чега није ни

у сну могао доћи, ако останем код куће

беспослена. Али ипак, оставити некога у

најљућем пубертету, на врату људима

којима уопште није до играња, и ни мало

им није до лудог смејања на све и свашта,

тешка одлука.

Те сам ноћи клекла пред Бога, у

нади да ће ми расветлити тренутни мрак, и

да ће ми по неком свом Анђелу послати

помоћ да донесем одлуку, јер ипак, она је

само моја, и Бог никада не утиче на то шта

ћемо изабрати. И тако, у зору, одлука је

пала. Идем, па шта ми буде. У свом том

кобитлацу опречних могућности и

немогућности, пресудило је оно небеско, и

сасвим унутрашње осећање, да ме драги

Бог неће послати тамо где ми није добро

бити. А обзиром да нисам ишла да крадем и

отимам, већ да одговорно и предано чувам

и негујем старо људско биће, сматрала сам

да је та одлука и пут одређен небеским

промислом. Ако се испостави да нисам

дорасла задатку, вратићу се подвијена репа

кући, питајући се, а чему сам онда дорасла?

Било је двоје - троје људи, који су на

ту моју одлуку и вест, рекли да је то

свакако мој крајњи домет у животу, и да за

нешто више и нисам способна. Да ни не

треба ничему већем да тежим, чисто да се

не заваравам. Ја то не знам. Не знам који је

мој крајњи домет, јер се мењам свакога

-Софија-

6

трена. што сам била јуче данас нисам више,

сасвим сигурно.

Не знам ни који је крајњи домет

било ког човека, колико може од себе дати.

Ако су ме тиме хтели увредити, прешли су

се у рачуну, јер ме не вређа ништа што ме

нагони на размишљање. А можда ме они

такву виде? Није ни важно. Шта је тај мој

крајњи домет, остаће и њима, и мени икс,

као прва од три непознате. Јер нити они

мене познају, нити ја познајем, поштено

гледано, себе толико, да бих им сада знала

рећи тачан одговор. Можда ми то, стварно,

и јесте крајњи домет. Како је лако судити

другом. Није ми на ум пало да их

приупитам који је њихов крајњи домет,

познају ли своје могућности толико добро

да тачно знају докле се могу развити, и да

стреме ка том циљу? Јер ако не познају

властите домете, како цене моје? Али мора

бити да су они о томе већ размишљали, и да

све знају. Сачувај ме Боже од оних који све

знају, и који су мишљења да је њихово

знање једино исправно, и највеће могуће за

једно људско биће! Ни ја не знам у шта ћу

се развити, и хоћу ли се уопште развити,

како би они могли знати?!

Било је и других, који су ме питали,

гледајући у мене као што се гледа у

хировито дете, с неверицом, сажаљењем и

најзад попустљиво, знам ли у шта се

упуштам? Као да сам малоумна! Као да без

њихове бриге и дозволе ништа не знам

-Софија-

7

урадити, па ми све морају рећи и нацртати.

Љутим се на њих непотребно.

Није им замерити. Нико од њих ме не

познаје. Они не могу знати колику снагу

носим у себи, колико могу издржати све

што ме снађе, и што је најважније, немају

појма о томе да је мој мир непобедив, и да

је моје ћутање свето. И кад ме питају знам

ли ја, луда и недоказна, шта значи бити

затворен дан и ноћ, не видети сунца ни

месеца, ја се само слатко насмејем, и кажем

њима разумљивим језиком “А како бих

издржала тешку робију? Како бих да сам

осуђена на десет година тамнице?” А у

ствари им говорим “То је спас!” али ме не

чују. И не могу ме чути, јер ме не слушају.

Слушају само звук властитих речи.

Помирена сам са тим. Климају главама,

присутни су телом, али ме не чују. Ја сам

ваздух, магла невидљива, и помало тешка,

кад ме неко постане свестан. Није то

измишљотина. Није умишљање. Више и не

бројим колико су ме пута заборавили.

Уредно ме позову да идемо негде, све се

лиепо договоримо, и просто оду без мене.

Или ми неко понуди да ми да неку књигу, и

никад је не видим, јер једноставно нестанем

на неки волшебан начин из сећања.

А најгоре ми је, кад ме извуку за

језик (тај језик проклети) да кажем неко

своје мишљење, јер га за разлику од њих

имам, и већ сутрадан (о, немоћи људска!) те

исте, моје речи, говоре мени у очи као

своје, поносећи се што су тако лијепо

-Софија-

8

нешто смислили и срочили. Некад се само

насмејем, јер ми је смешно, а некад

похвалим мисао и говорника, и кажем, како

је то дивно смислио. А тај неко, онда

смерно и скромно погне главу у свом

поносу, јер заиста не памти да су то моје

речи, и верује да су његове властите. Ето,

толико не постојим, да је потребан само дан

па да ме нема. Магла. Једног дана ћу

стварно постати магла, па кад им затребам,

могу увек да кажу да хватају маглу. Дође

ми да станем пред огледало да проверим, за

сваки случај, има ли ме.

И тако, сви су се осећали позвани да

одлуче у моје име, да ли је то оно што треба

да радим или не. Сами су себи доделили ту

улогу, а да никога нисам ништа ни питала.

Једина два благослова која сам тражила,

били су од мојих родитеља и од оца Саве, а

ето, сви око мене су се непозвани појавили

да одлучују место мене.

И још једно велико чудо. Три године

не радим и сви то знају. Три године сви су

обећавали, и то сигурно обећавали, да ће

ми помоћи да нађем посао, и наравно, нико

ништа. Није ме погодило. Одавно знам

људску нарав, и знам да та обећања трају

само док се не изговоре, и нестану истог

тренутка чим пређу преко уста. А сада, када

сам нашла посао, одједном сви имају посла

за мене. Невероватно! У том истом дану

када сам саопштила своју одлуку, одједном

су сви као посољени, добили нагон да ме

запосле, и да видиш чуда, и пронашли

-Софија-

9

начин да се то оствари. Али касно. Кад

једном донесем одлуку, она је врло коначна

и неопозива. Све до тог тренутка могу да

вагам, да мењам ставове и тачке гледишта,

али кад једном пресечем, са тим је

завршено за сва времена. Као хируршким

ножем, чист рез, са врло мало крви. Коцка

је бачена како лепо рече Цезар газећи

Рубикон. Закаснили сте, драги моји брижни

пријатељи. Три године сте закаснили. Ја

већ газим Рубикон.

Путовала сам возом који ће постати

мој усуд следећих месеци, са једном женом.

Просто је неописиво шта све може да се

сроји у једној глави, још ако та глава има

језик који се неуморно креће, онда то треба

издржати. Жена није затворила уста читава

два сата, колико је требало возу да стигне

из тачке А у тачку Б. Све њене болести,

породични проблеми, описи родбине која је

сва од реда зла и наопака, све се слило у

два сата чегртања, које је сваким тренутком

све више личило на чегртање змије

звечарке, а ја сам, приморана да гледам у

њу током тог незаустављивог монолога,

очекивала са чежњом, када ће наићи та

четири тунела, која смо имали проћи, да

бар за тренутак одморим уши и очи.

Камо среће да их је стотину и четири!

-Софија-

10

ака се зове Софија. Питам се да ли је

стварно мудра као што јој име

говори? Седела је на столици

укочено, подигнуте главе, и неописиво ме

подсећала на бисте народних хероја које

стоје у парковима, и већ одавно нико ни не

погледа на њих, а камоли да прочита, ко је

тај неко, чији лик стоички подноси хорде

голубова и врабаца, јер су изгледа они

једини којима су потребни. Ситна је, у

ствари не толико ситна колико је ниска, са

огромним куковима за тако мало тело. Кроз

ретке власи јасно се види бледо, розе теме

покривено љуспицама и наслагама нечега

белог као перут, али много гушће. Ситним,

воденкастим очима, гледала је у мене, али

кроз мене, и на сваких пар минута трепнула

би ретким, белим трепавицама.

Најупечатљивији на њој је нос. Код старих

људи, како се лице смањује и мрша, тако се

нос све више истиче, а њен се спушта

готово до самих усана, крупан и зачуђујуће

чврст, као да није део ње, већ некако

накнадно уграђен. Развукла је танке уснице

у осмех када сам јој пружила руку, и рекла

како се зовем, али ништа није одговорила.

Рекли су ми да је дементна, али је једно

читати о томе, а сасвим нешто друго,

срести се са бићем које живи у далекој

прошлости и само се понекад, и ретко,

враћа у садашњост, и ову стварност коју ми

остали око ње живимо. Ово нема никакве

везе са теоријом. Пракса је сасвим

другачија. Стварно сам се препала. Хоћу ли

Б

-Софија-

11

знати да изађем на крај са тим? Њена

кћерка, једна отресита и жустра жена,

говорила ми је шта треба да радим, али је

нисам баш пажљиво слушала фасцинирана

бићем које је постојало преко пута мене.

Рекла је да је бака мирна и добра, а мени је

изгледала потпуно одсутна из живота, у

миру који се граничио са предсмртним.

Нисам знала, неупућена и слепа, да је то

због лекова које пије, да јој они умртвљују

покрете, да је претварају у гранитну статуу.

“Понекад јој дође да иде кући, јер

мисли да је млада девојка, и да живи у свом

селу, али ти само закључај врата, и нема

куда” тако ми је наговестила шта ме чека.

Причале смо о томе како је болест изненада

почела, како је направила џумбус, узела

неку кесу, ставила пар стварчица у њу, и

кренула пут своје девојачке куће на Банији

и то пешке! Како се од мирне, и тихе жене,

претворила у језичаво чудо, које је

најгорим псовкама и клетвама обасипало

оне који су јој објашњавали да, је у својој

кући, да друге нема, да не може никуда да

путује јер је стара, и једва се држи на

кратким и дрхтавим ногама, али до ње

ништа није допирало, и нико је није био у

стању надговорити кад би јој се једном

одрешио језик. Њој је у глави била једино

решеност да иде, и сви ти измучени људи

око ње, били су само злотвори који је у

томе спречавају. И тачка. До ње ништа, од

тих узалудних молби и преклињања, није

стизало.

-Софија-

12

Гледала сам у старицу која је и даље

седела усправно, непомично, склопљених

модрих руку у крилу, и чудила се, шта ми

то причају. Па жена је оличење мира!

Страшно ми је сметало што говоре о њој

као да није ту, потпуно без устручавања,

као да говоре о неком мртвом предмету

који нема уши, ни осећања, ни душе. То ми

је изгледало тако бездушно, да сам се

тешком муком суздржавала да не кажем

нешто заједљиво и оштро. Ујела сам се за

језик бар три пута, онако јуначки, да сам

имала осећај да ће прокрварити. Попила

сам кафу коју су ми понудили, примила

папир истргнут из календара, на коме је

било забележено крупним словима (како се

пише кратковидим и слабо писменим

људима да би могли прочитати) списак

лекова које треба давати, и време у које

треба доручковати, ручати и вечерати ово

несретно биће које је и даље седело без

знака живота и свести, не говорећи ништа,

а мислећи ко зна шта, јер је празни поглед

упирала упорно у тачку на зиду насупрот

себи, не мичући очима нити се обазирући

на нас. Тада ми је синуло да ћу оно, што су

ми представили као Богом дан посао без

муке и напора, одрадити много теже и

мучније. Да то неће бити уредно давање

лекова и хране, већ нешто сасвим друго.

Е, да је на мом месту био неко

други, паметан и реалан, прихватио би

такво стање ствари, и заиста посао би био

само то. Али то сам ја, блесава и непаметна

-Софија-

13

( а хиљаду пута сам рекла себи да се морам

једном тргнути и опаметити) осетљива до

стварног физичког бола на туђу муку и

невољу, и знала сам одмах да ћу пропатити

због ње, и са њом заједно, непоколебљива у

уверењу да се све може променити

нежношћу, саосећањем, обичном људском

топлином и разумевањем. Ово последње ме

навело да се запитам како ћу разумети то

одвајање од једног света кога сви зову

нормалним и природним, и припадање

другом који је за нас непостојећи, а који,

ето, ипак постоји. Нека ми се добри Бог

смилује, мораћу да пређем границу.

Први јун

ан први прошао нам је у гледању. Ја

сам гледала њу, она је гледала мене.

Измењивале смо погледе као

унакрсну ватру, час јачу, час слабију.

Углавном је ћутала, и гледала испред себе

предано и зането, као да се сва мудрост и

лепота овога света отворила пред њом, у тој

једној тачки. Онда би, после неког времена,

без речи устала споро, врло споро,

хватајући се за ивицу сточића једном, а

одупирући се другом руком о кревет,

подизала тешко кукове који су је претезали,

и одлазила, гегајући се до врата купатила.

Понекад би ушла унутра, обавила шта је

хтела, и враћала се, тешким, тромим

Д

-Софија-

14

кораком, на своје место. Понекад би само

дошла до врата, помакла прекидач којим се

укључује грејалица, а који иначе ничему не

служи, јер иста не ради, и враћала се

ћутећи.

Покушала сам да почнем неки

разговор. Превише је чудно да два људска

бића у истој просторији проведу сате, а не

проговоре, али ми је одговарала тако преко

воље, просто ме молећи погледом, да је

поштедим тих људских обичаја, кад она с

тим нема ништа, и да је манем беспослица

и оставим на миру. Тако сам и урадила.

Изабрала сам једну књигу, а њих хвала

Богу, у овој кући има доста, и сва се

предала читању. Кад ме неће не могу је

натерати. У одређено време, као да има

неки унутрашњи сат, питала ме хоћемо ли

шта јести. Поставила сам јој вечеру све

како ми је речено, коју је збрисала са

тањира брзином светлости. Просто је

усисавала све што се нашло пред њом не

стижући ни да честито сажваће храну, која

је нестајала као магијом пред мојим

запрепаштеним очима. Као да ће јој неко

отети, не дај Боже! Лекове је истресла већ

увежбаним покретом зглоба са тањирића у

длан, полизала их све заједно, и прогутала

мирно, као да то није ништа. Кад се

напокон подигла, и кренула у кревет,

приметила сам како са ње сипа бели прах.

Сва се осипала и љуштила, и за њом су на

сваком кораку остајали трагови.

-Софија-

15

Напоменула сам јој да извади своје

вештачке зубе пре спавања.

Послушно је кренула као дете и

отишла у купатило. Чула сам како звецка

шоља у коју су падали зуби. Свукла сам је,

јер руке може да помери једва мало од тела,

сместила је у кревет, и док сам стигла до

врата она је већ спавала. Прва ноћ је

прошла мирно.

Други јун

едим, и већ сатима је гледам. Толико

сам фасцинирана њом да не могу да

отргнем поглед од њене мале

прилике. Као да ме опчинила. У ствари

опчињава ме тај њен, други свет. Некако се

све надам, да ћу је на неком танком месту

пробушити, и да ћу тако кроз њено тело

продрети у мозак, и открити тајну. Иако

сам свесна да врло непристојно пиљим у

жену, немам снаге да то прекинем. Та моја

радозналост је јача од воље. Мозак ми

говори да је немогуће то што желим, а ја

ипак не одустајем. Луђа сам ја, него што је

она. Ко је то још успео да види шта се

дешава у нечијем мозгу тако пиљећи? Баш

сам смешна.

Не могу да размишљам о њој као о

психичком болеснику, како то медицинари

воле да кажу. Она за мене није луда. Она је

као дете које се игра. Отишла је у тој игри у

другу стварност, и тамо јој је толико лепо

да не жели да се врати. Ко није био дете, и

С

-Софија-

16

ко није реално у игри „видео“ куле, дворце,

људе? Тај ко каже да се није тако играо,

није био дете. Деца у машти стварно живе

други живот, који се одиграва у овом. И не

желим да мислим да је луда, само зато што

се заиграла, што се довека заиграла. Она за

мене никада неће бити луда. По

дефиницији, онај ко изгуби додир са

стварношћу, ко не разликује стварност од

имагинације, тај је луд. Онда су и сва деца

луда. Деца се врате у стварност, рећи ће

неко, и биће у праву. Једина разлика је у

томе, што је она одбила да више живи само

у једном свету. И песници живе у два света,

понекад дуже у неком другом него у овом,

па их нико не зове психичким

болесницима. За мене, она није луда. Јер ја

верујем у друге светове.

Пети јун

им сам закорачила у Софијин стан

осетила сам мирис смрти. Није био

страшно јак и продоран као што

може бити, али га је било. Нисам то никоме

рекла. Смејали би ми се. Било би:”Види ове

будале мисли да може нешто да осети!

Мисли да је нешто посебно!” Било би

подругљиво, било би у себи речено, било

би потајно, али би било. Зато сам ћутала. А

ја заиста могу да осетим смрт. Боље речено,

могу да је намиришем. Не знам како. Знам

да смо нас две познанице. Први пут смо се

среле на улици, када сам бежала испред

Ч

-Софија-

17

масе људи који су, полудели трчали

улицом. Као стампедо дивљих животиња,

које виде само уски простор око себе, и

испред себе, и трче најбрже што могу,

потицани узвицима и јауцима оних око

себе који падају, и које газе у хистерији тог

заједничког транса. Једног дана, враћајући

се са факултета, заобишла сам стотине

људи, који су стајали збијени у гомили, и

узвикивали пароле.

Сав ваздух је био треперав од

напетости, осећало се да ће ту доћи до

експлозије, и нисам морала бити пророк па

да видим како ће се све то завршити. Кад су

емоције тако силне, и нестварно јаке,

најбоље се склонити, јер оне тада могу само

да расту, никако да се смањују, и зна се, да

пукну, кад достигну максимум. Пожурила

сам да се што брже одмакнем од тог места.

Нисам далеко стигла, када сам зачула

тутањ, и док сам се окренула, стадо дивљих

људи већ ми је било за леђима, урличући, и

трчећи ка мени. За трен су ми стале све

животне функције, а онда сам се окренула,

и потрчала колико ме ноге носе, бежећи

пред њима. Ништа страшније од разјарене

масе! Опасно су ми се приближили, а ја сам

посустајала. А онда ме једна рука повукла у

улаз. Зашто се ја тога нисам сетила?

Стампедо је пројурио поред нас, једва сам

дисала. Ваздух као да није хтео у плућа. И

тада сам осетила тај мирис, у ствари смрад,

први пут. И нико ми није морао рећи шта је

то. Знала сам. И тај народ који је махнито

-Софија-

18

трчао, бежао је гоњен тим смрадом. Да ли

су и они били тога свесни?

Смрт се заправо и не тиче човека.

Само жив он ради све што ради, само се

жив може остварити, а пошто не зна докле

ће бити жив, све што осећа да треба и мора,

ваља урадити што пре. Смрт је тренутак

преласка, и када једном закорачи у њу,

више неће моћи ништа поправити, или

учинити. И вечни живот зависи од овог

пролазног. Не може живот зависити од

смрти. Живот зависи од живота. Живот се

животом храни. Смрт нас се тиче само у

толико што је једна извесност, једно

ограничење, и што је човек, свестан те

извесности у могућности да бира: или

вечна смрт или вечни живот.

Ето, тако смо се упознале смрт и ја,

и сада смо познанице. Сада је препознајем

по лету птица, по гласовима и лавежу паса

луталица, предвиђам јој смер кретања

неким унутрашњим чулом. А сада је ту, у

овој кући. Али после дан-два, мирис се

ненадано повукао. Шта ли ће то бити? И

чија ли је то смрт, моја или Софијина?

Шести јун

олазећи у ову кућу, потајно сам се

надала, да ћу се моћи препустити

Исусовој молитви, коју сам тих дана

добила као послушање од свог духовника

оца Саве. Исусова молитва садржава све

Д

-Софија-

19

молитве које људско срце може изрећи, у

неколико ријечи: “Господе Исусе Христе

Сине Божији помилуј ме грешну.” Изговара

се удруженим снагама ума, срца и душе,

без остатка, потпуно предано, покорно,

умиљато, и понављајући је тако без

престанка, човеку је могуће да, по

благодати осјети потпун, диван, савршен

мир, који обухвата читаво биће. Све

постане блиставо и сјајно, савршено чисто,

нестане свега што га окружује, и остане

само та слаткоћа на уснама. Нема пуно

људи који су добили ту благодат, јер нема

пуно оних који су јој се посветили и

предали сасвим. Молитва је разговор

човека са Богом. Онај ко пожели да стално

пребива у близини Бога, пре или касније

дође до Исусове молитве. Непрестана

унутрашња молитва је непрекидно

призивање имена Исуса Христа устима,

срцем и мишљу, са уверењем да је Он

присутан на сваком месту, у свако време.

Послије неког времена човек више не може

без ње, и она почне сама да се излива.

Свети Симеон Нови Богослов говори о

начину уласка у срце : „Ова врста молитве

је заиста дивна и необјашњива, и за оне,

који је нису опитно доживели. Јер ум, само

онда када је од свега слободан, или има

услове да без сваке сметње испитује

помисли, може чистим срцем приносити

Богу своје молитве. Ум треба да чува срце у

време док се моли, и да се стално враћа и

сабира у њега, па онда отуда, из дубине

-Софија-

20

срца, да узноси молитве. Пре свега треба

сачувати три ствари: Безбрижност у односу

на све, чак и на оно што је дозвољено,

чисту савест у свему, и савршену

непристрасност, тј. да помисао не буде

прилепљена ни за какву ствар. Потом треба

сести на неко усамљено и тихо место,

одвојити ум од сваке пролазне и сујетне

ствари, сагети главу према грудима, и на тај

начин сабрати се пажљиво унутар себе, не у

глави него у срцу, обраћајући ум и своје

чулне очи тамо. Имај тамо свој ум, и

постарај се на сваки начин да пронађеш

место где се налази срце, да би, кад га

нађеш, тамо боравио свецело ум твој. У

почетку ћеш тамо наћи неку таму и тегобу.

Али касније, ако будеш продужио то дело

сабране пажње даноноћно без прекида,

наћи ћеш неку непрестану радост.“

Григорије Синаит каже: „Ова умна

молитва, која се твори у срцу, делује на два

начина: некада јој претходи ум,

прлепљујући се за Господа у срцу кроз

непрестано сјећање на Њега, некада опет

дејство молитве, само покренуто огњем

радости, привлачи ум у срце. У првом

случају дејство молитве почиње да се

открива по мери умањења страсти, кроз

испуњавање заповести, у виду топлине у

срцу, а у другом случају, дух привлачи ум у

срце и сабира га тамо у његовим дубинама,

ослобађајући га тако уобичајеног лутања.

Зависно од та два вида молитве, и ум

постаје или делатни, или созрецатељни.

-Софија-

21

Својим деловањем и подвигом, он Божијом

помоћу побеђује страсти, а созрецањем

види Бога колико је то човеку доступно.“

Ава Филимон је говорио једном свом

ученику : „Потребно ти је да путем

молитвеног ћутања савршено очистиш ум,

и да му даш непрестано духовно делање.

Као што се телесне очи усмерене на чулне

предмете диве ономе што су виделе, исто

тако и чисти ум, када се усмери на духовне

ствари, усхићује се оним што сагледава до

те мере да га је немогуће одвојити.

Понашање нека ти буде једноставно, ријеч

безазлена, ход без сујете, глас без

претеривања. Изнад свега брини се о

чувању ума, имај трпљење у свим

невољама, и на сваки начин се труди да

сачуваш већ стечена духовна добра. Чак и

једна ријеч је у стању да удаљи ум од

сећања на Бога.“

Код куће су ми увек сметали улазећи

и излазећи из собе, тражећи разговор,

износећи оно што тога дана треба урадити,

или дете са свим својим могућим

потребама, а људима се ваља посветити. Не

умем да радим ништа половично. Кад једем

само једем, кад сам мама свим срцем и

душом сам само мама, кад перем прозоре

само они постоје у том тренутку за мене, и

перем их сваким атомом тела и снаге. Не

умем да се делим. Некако ми је покварено и

наопако слушати некога с пола срца,

мислити на нешто сасвим десето док тај

-Софија-

22

саговорник тражи, и очекује с правом, све

моје што је у мени.

Нисам никада научила ту науку да

не примам к срцу туђу невољу као своју. За

мене је сваки јад, мој јад, сваки је бол

потпуно мој бол, свака радост је и моја

радост. Не знам другачије. Није можда

паметно, али је за мене једино тако могуће.

Сто пута су ми рекли да се мало суздржим,

јер шта ће од мене остати ако свачију

невољу одболујем и исплачем, али, ето, не

могу. Не кажем да је за свакога такав живот

добар, само кажем да је за мене једини

могући, а све друго просто не може бити.

Не бих могла другачије живети све и да

хоћу. А нећу. Нико ме није научио.

Морам да станем овде на тренутак.

Софија лежи, и као да спава. Очи су јој

затворене, лице без икаквог покрета,

рукама држи танки прекривач којим сам је

покрила, и само одједном почиње да дозива

танким, уњкавим гласом изгубљеног

јагњета:

“Јоваааане! Јовааааааане!”

Па онда оштрије:

“Чујеш ли Јоване шта ти кажем?! Узми ову

даску! Где је Живка до сад? Хоће ли она

данас копати кромпир?” и опет ућути. И

док говори не помера се. То ме избацило из

равнотеже. Као да прича у сну, али знам да

не спава. То је други свет који ја не видим,

и у који могу ући само неким великим

чудом. А можда и не могу. И ко је тај Јован

-Софија-

23

кога дозива? И како да уђем у тај други

свет?

Јун

их првих дана, навикавале смо се

једна на другу, на свакодневну

рутину, на понављање речи, покрета.

Одмеравале смо снаге као два противника,

пазиле на сваки корак једна другој, да

бисмо знале предвидети шта ће супротна

страна рећи или учинити, као одговор на

неку реч или гест. Моје име никада није

научила ни запамтила. Мислила сам да је то

због тога што је дугачко, или што се није у

животу сретала с таквим именом, али сам

врло брзо схватила да ни мене, моје

физичко тело не види увек исто. Некада сам

била Јелена, некада Душанка, некада Мара,

Цица, била сам све што је у том моменту

хтела да јој будем. Није ми сметало, нисам

се бунила нити сам је исправљала. Што да

не будем Мара ако јој је тако воља? Што да

не будем Живка ако пред собом види

Живку, неће ми фалити ништа, нити ће ми

пасти круна с главе. Када сам била та

Живка, причале смо о копању кромпира, и

била сам сељанка од главе до пете благо

мени. Када сам била Јелена јадале смо се

једна другој на децу самовољну и

непослушну. Прихватила сам њену игру, и

играла се са њом. Она ми је одређивала

улогу, а моје је било само да се уживим, и

да играм. Схватила сам да је то најбољи

Т

-Софија-

24

начин да јој приђем, да јој се приближим

колико је год више могуће. И то је

успевало. Једино ми је тешко падало да

будем Душанка. Тада је постајала немирна.

У њој се рађало нешто што је гонило да

хода од собе до купатила десетак пута

узастопно, тај црв изједајући јој није давао

мира ни души ни тијелу. А то, што је

гонило њу изнутра, преносило се на мене.

Готово опипљиво сам могла осетити

покрет, наглост, просто натеривање немира

и узрујаности у њој, и то је чинило да и

сама почнем да треперим, и да ми

подрхтава сваки орган појединачно. Сваки

сам осећала засебно, као да нису, нити ће

икада бити, део једне целине која чини

тело. Брзо се тргнем.

Не дозвољавам себи да ме обузме

њен немир. Имам ја и свога довољно, а и

њему не дам да ме потчини својој вољи.

Молим се у себи, треба ми помоћ. Како ћу

умирити њу, ако у себи немам мира, ако

дозволим да ме савлада њен дрхтај и

нервоза? Сабирам све силе мира у себи,

узмем је за руку, доведем до кревета, и

почнем ћутке да јој милујем час једну, час

другу руку. Осјећам како се под мојим

додиром разилази и повлачи немир у њој.

Исцрпљену и измрцварену тим гоњењем,

положим је на кревет и донекле умирена

затвори очи. Још дуго после провирује

постранце да ли сам ту. А ја седим тако да

ме може видети. Не усуђујем се ни да

-Софија-

25

дишем да не пореметим тешко стечени мир,

и настављам да се молим.

Сваки час ме прекида. Љутим се на

њу, и некако ми је жао што ме баш сад

мора нешто несувисло питати, а онда

увиђам сву бесмисленост те љутње. Као да

она то мени намерно ради! Као да зна да ме

прекида! А и да зна, баш би је било брига,

јер оне познаје само свој немир, и сва је

обузета њим, без права да ико други има

неке потребе, па макар то била и молитва.

Ништа је не дотиче, ништа не види и не

чује, само ношена том силом мора,

неопозиво мора, да ради све што ради. Не

може је избећи, предвидети нити укротити,

а ко зна да ли и жели? А моја је обавеза да

се прилагодим ако могу и како могу. Нема

смисла узрујавати се. Неће се ништа

променити.

Стално тражи да једе. Сваки час

гледам на сат, мерећи колико још треба до

ручка, јер да се она пита јела би свака три

сата као беба. Једем дакле постојим - то је

њена водиља, јер стварно то је једина

активност у којој донекле учествује свесно.

Чак и када шетамо, она у томе не учествује.

Купила сам јој сладолед, и ставила сам јој

га у руку. Да смо у кући, нестало би га док

оком трепнеш, али у том туђем простору,

она га само гледа, и не зна шта би с њим.

Напољу се не једе. Цури јој низ руке на

хаљину, сва се улепила шећером.

Покушавам да јој покажем, вучем јој руку

до уста, али чим је осетила моју руку на

-Софија-

26

својој, просто је раширила прсте, и он јој је

пао у крило. Схватам. Ја сам ту чаробњак.

Треба да знам да јој читам мисли, треба да

наслутим када ће се отворити рука, и да је

то што сам је ухватила, знак да ћу га ја

држати, а она треба само да исплази језик.

Остало ћу све ја. Гледа жалосно у сладолед

на хаљини. Жао јој хаљине. Остаће флека.

Јун

утујем кући први пут послије седам

дана проведених са Софијом.

Возови у Србији су велико чудо. То

зна свако ко се икада одважио возити се

њим. А воз у десет до осам из Београда за

Ниш петком, раван је мазохизму. Само онај

ко себе стварно мрзи, вози се њим. Или

онај ко је студент без стипендије,

железничар, или шверцер. Сав јад и чемер

Србије вози се у десет до осам. Наравно,

сасвим је непотребно рећи да касни

најмање пола сата, да се у њега улази

применом тешке силе лактова, или правом

јачега, а када већ човек уђе, остају му две

могућности: да стоји на једној нози као

рода део пута па да је повремено мења кад

посустане, или да умоли некога, ко је имао

више среће, да се мало стисне, удахне

дубоко, увуче стомак (ако га има) и седне

на прљав под вагона. Нити се умем лактати,

ни тући са осталом сиротињом, тако да сам

остала на самим вратима. Па и то би се

дало издржати некако, да ми један човек

П

-Софија-

27

није најљубазније понудио место за пола

моје ширине, на нечему лименом, за шта ни

данас, после дуготрајног искуства, када сам

већ ветеран, не знам чему служи. Као да ме

сунце огрејало наивку наивну! Села сам

поред њега и онда је почело.

Не знам да докучим шта је то што

људе нагони да ми препричавају своје

животе чак до најситнијих детаља, али то је

нешто са чим сам начисто: ја у воз, у возу

неко јадан, тај јадан непогрешиво налази

мене. Овај је био баш утучен. Назвала сам

га у себи Човек који је све могао, али му се

није дало. Почео је исповест још од првих

сећања. Без увода одмах је закукао:

“Све сам могао, али ми се није дало!

Био сам диван ђак. Сви су говорили: Од

њега ће бити нешто! Тај ће нам пронети

славу по свету! Тако су говорили мајке ми.

Био сам паметан од рођења. Знао сам, бре,

да ходам и говорим кад друга деца нису,

знао сам да мајка крије паре од оца на

најгорњој полици иза тегли са слатком

иначе би све попио! Знао сам где отац

смота флашу кад неко наиђе. Знао сам шта

ради комшија, а богами и комшиница” ту се

слатко насмеја

„Можеш ли веровати шта сам све

знао? Сви су ми прорицали сјајну

будућност. С таквим мозгом далеко ће

догурати, то су сви мислили, али некако ми

се није дало. Не знам како то, ни ко је ту

умешао прсте. Једва ти се упишем за

месара “

-Софија-

28

Спуштао је глас све ниже и ниже,

као да је то што ће ми сада рећи државна

тајна и питање највеће конспирације.

“Сад, кад размислим, видим да су се

уплашили шта све могу постати, па су ме

зато саботирали, не знаш ти наш народ”

закључио је. Мало је поћутао, ваљда да га

мине љутина на све те завидне, непознате

људе, “ Два пута сам понављао разред, али

сам им показао свима! Све сам знао на

поправном! Али ми се није дало. Узели ме

професори на зуб, мрзели ме низашта, што

сам паметнији од њих, и оборише ме на

правди Бога.

После ти се запослим у једној

касапници. Морала мајка две краве да

прода! Еј, две!” пада у ватру све више “две

краве ко две јабуке! И даде их том

касапину само да ме прими, а глуп је био

као тоцило, ја кад ти кажем! И тако, радио

сам ту, и све су муштерије говориле: „Шта

ћеш у касапници, кад са таквом главом

можеш све? И нису могли да се начуде. Ево

и ти се чудиш! Јел да, да се чудиш?” пита

ме, и завирује у лице не би ли нашао

потврду од мене непознате, којој је морала

одмах пасти у очи његова умност.

“И некако у то време (баш ми се није

дало) загледам ти се ја у кћерку

председника општине. Ни данас не знам

шта се десило, није хтела ни да ме погледа.

Можеш ли ти то веровати?!”

Устаје, просто се шири предамном,

напиње груди, показује сву своју лепоту,

-Софија-

29

коју та несрећница, слепа код очију није

видела.

“Сви су рекли да је глупа, чим не

види како сам и колико „интелегентен“, и

да такав могу бити и председник државе

(лупа се у груди), сви су видели само она

није. А можда јој је и отац бранио. Видео

чича да ћу га престићи па се ускопистио.

Тек није ми се дало. И ја ти се ту

кандидујем за председника општине, да му

покажем ко сам ја, али су ми подвалили,

све сам простак до простака. Цело ми се

село смејало! Ето није ми се дало, а могао

сам лако. Од муке се пропијем, оставим

посао и вратим се код мајке у село (отац ми

је тада већ био умро, пао у један канал и

добио упалу плућа) а она ми каже:” Ма

пусти ти њих, шта они знају? Само ти се

није дало?“ Видим ја да је мајка у праву.

Ето, сад носим паприку у Београд.

Сви ме на пијаци воле. Све најлепше и

најпаметније београдске даме купују само

од мене. И чудом се чуде (кад им испричам

овако како сам теби), шта ћу ја тако

паметан на пијаци, кад комотно могу бити

на било ком факултету. А ја им дам по које

кило више за исте паре, нека виде колико

сам добар. А оне се радују, радују, што на

свету има такав човјек! Ето, шта да ти

причам!”

Уздахнуо је тешко, јадни човјек који

је све могао, али му се није дало, и

помислила сам како је овај воз, и овај свет,

пун његових копија.

-Софија-

30

Шта ће, несретни човјек, седи на том

лименом чуду и уздише. Као да трчи

маратон. То ме подсећа на нешто. Трудим

се да пробудим сећање, на шта ме то

уздисање асоцира, и некако ми се чини да

сам то већ видела. Чула сам те уздахе, само

где? Сетила сам се! Био је исто јун само у

Сарајеву.

“Мајко Божија шта ли ми је требало

да те слушам!” сикћем на моју другарицу, и

тренутно сапатницу Јасну, док под пуном

опремом трчимо уз Требевић испод

жичаре, а одозго нас гледају људи, ваљају

се од смеха, и сваки час очекујем и (зашто

крити) потајно се надам да ће неко испасти,

да ће се десити чудо да се жичара откачи,

па да ми падне у руке макар један од њих,

да му ја покажем чија мајка црну вуну

преде!

Као да је нама мило да по овом

сунцу као луде грабимо уз брдо, још

држећи у зубима индекс?!

“Јао Јасна, ако не издахнем до горе,

платићеш ми за ово трчање кунем ти се!” а

она сва пробледила, очи јој испале, дахће, и

паметно ћути да не губи дах, само маше

рукама као ветрењача, као да хоће рећи,

убиј ме сад па да се спасимо и ти и ја ових

егзибиција! Видим да смо готове ако

потрчимо још два корака, па је зграбим и

зауставим у месту. Пар минута смо тако

дахтале као два бесна пса. Ударила нам

пена на уста, а мора се даље или падосмо

на испиту.

-Софија-

31

“Јао, мила, ово нећу ни ја себи

опростити”

Заједно смо уписале педагошку академију,

а испаде као да смо уписале војну. Пред

нама само трње, изнад нас небо чисто и

плаво, и излетници и туристи који се као

сунцокрети окрећу према нама. Већ се и

жичара љуља јер су сви потрчали на задњи

крај да виде шта ће бити с нама.

“Дабогда попадали! Дабогда вам се

жичара откачила! Дабогда нестало струје

па висили ту до судњег дана!” виче она у

небо и прети песницом.

Их, сад га баш претера!” кажем

помирљиво.

“Ко нам је крив што се ломатамо

овуда по овом јаду, уместо да седимо у

некој башти, и гледамо ко пролази, или

преводимо руску поезију.”

Али њој то не помаже.

“Хајде прти ранац, па трк, иначе

остасмо овде! Замисли оне из жичаре како

нас чекају горе!”

Та мисао о освети, окрутној и

тешкој, даде јој крила, и полете као вила уз

Требевић, а ја за њом.

Када сам следећег дана ушла у

Јаснину собу нисам могла да се начудим.

Као да се сва магла опевана сарајевска,

одједном створила у њеном царству. Она

седи са својим момком Османом,

кафенишу, а задимили као две високе пећи.

“0д смрада још нико није умро, а од

упале плућа вала јесте” гледа ме попреко

-Софија-

32

Осман момче, само што моја другарица

није ни принети Мерими, па се сва

накострешила “Аха! Упала плућа у јуну!

Ако баш и умреш, умрећеш на мојим

рукама!” скаче да отвори прозор, али тај је

скок њена лабудова пјесма.

“Јој, од оне луднице јуче, свака ме

кост боли!” стење, отварајући ,ипак, тај

фамозни прозор са толико муке као да

отвара трезор народне банке.

“Ништа ми не причај!“ Јежим се

само кад помислим на то!

“ Ето ко вас је терао” јавља се и бег

вишеградски,“Хиљаду пута сам јој рекао да

је боље да се уда, и да се мане ћорава

посла.” Али ни једна од нас га не слуша.

Обе мислимо на то, како смо јуче, стигавши

напокон на врх, стале и зинуле од чуда, јер

професорице нигде није било. Онда смо као

сумануте трчале од хотела до хотела да је

нађемо, да нам да тај свој потпис, и

напокон је нађосмо како сркуће сокић у

дебелој хладовини, па попадосмо око ње,

без живота и даха.

“Ето ви сте прве што сте ме нашле!”

смеје се она, а ми се загледамо, и мислимо

где ли су се погубиле остале мученице, где

ли ће им кости остати по Требевићу!

И сад после свега, овај хоће да нас

погуши.

“Ако ти је дошло да нас поубијаш,

ти се уортачи са професорицом физичког!

И онако имате исте ставове!” режимо на

смену, јер се прича по факултету да је

-Софија-

33

следећи базен. Икс дужина за икс времена,

што ће рећи док се не подавимо! Ко је

преживео трчање, базен неће!

Тек што сам дошла кући, збацила

ципеле, и изврнула се на мој креветац са

све четири у вис, кад мама на врата.

“Хајде, одахни мало, па да

почнемо.” каже умиљато.

“Шта да почнемо?” питам, а у глави

вртим, и брзо пребирам нисам ли шта год у

поседње време згрешила, па ме сада чека

разговор. Ах, судбино клета! Какав

разговор, какви бакрачи! Нисам ја те среће!

“Па данас је субота” смешка се

мама.

“Па знам и ја да је субота” кажем,

иако сам сва расклимана од оног

форсирања Требевића, нисам шашава. Јуче

био петак, данас субота. Нема предавања,

нема испита, нема вежби, нема ништа.

Само ја и мој кревет.

“А шта радимо суботом?”

Ајој, мора да имам сунчаницу, иначе

бих се сетила да викендом чистимо стан,

генерално, тотално, и до последњег даха.

Што је осталом народу чисто као у апотеци,

мојој је мами прљаво легло заразе. И у тој

акцији сви имамо задатке које извршавамо

без поговора јер никакав аргумент, или

потресна прича, ма како убедљива била, не

допире до ње. У тој подели мене су запала

сва врата које је неко немилосрдан

пројектовао у белој боји, а која морам да

-Софија-

34

обришем до високог сјаја, а стан има

дванаест врата пута две стране! Ужасу мој!

Чуди ме како им до сада нисам

састругала фарбу! А када завршим са

трљањем врата, чека ме бели тепих у

дневној соби. Осећам се као Пепељуга.

Нека га драги Бог носи што даље из куће!

Имаћу колена као да сам на Козијој ћуприји

расла, после оволиког клечања.

“А кад завршиш са тепихом, има

мало веша да се испегла” негде са висине

допире гласић мог брата, који је растегао

осмех од ува до ува.

“Мали, ако ти скочим, испеглаћу те

тако да ћеш ме запамтити” једва процедим

кроз зубе, а знам да сад не бих могла

скочити ни да ми се о спасу живота ради.

А он се већ дере “Маааама! Ево је

каже да неће!”

“Не кажем да нећу”

Сад вичем и ја, и даље рибајући белу

проклетињу, и заклињући се у себи да

никада у својој кући нећу имати велики

веш, само мали малецки, минијатурни. А

мама вади завесе од шест метара да

обрадује тату. А што он тек воли да их

качи, то се не да ни описати!

Једва сам дочекала да падне мрак.

Сад је глуво доба. Племе моје сном

мртвијем спава, што рече песник, а ја сам

се напокон дочепала мира, тишине, и

телефона. Погасила сам светла у соби, села

на кауч, у једној руци слушалица, у другој

шоља кафе, па где ћеш веће лепоте!

-Софија-

35

Таман сам развезала причу са

Мелиндом, нашом трећом другарицом, када

је у собу као дух ушетао тата. Показивао је

прстима као маказама, што је значило

“скрати причу”. Поклопила сам руком

слушалицу, и најслађе што сам знала

процвркутала

“Ево, само још мало, да завршим”

али он зна све моје трикове, па се не да.

„Телефон служи за кратке информације, а

теби се претворио у продужетак руке.”

Загледам у руку, као да очекујем да се

стварно спојила са слушалицом, и да је тај

хермафродит сада мој нераскидиви део.

“Ево, сад ћу ја” умиљавам се и даље

(треба знати с татама), али ни он није од

јуче “Прекидај причу, или хоћеш да скинем

бројчаник?”

Треба знати с кћеркама. Одустајем

од даљег такмичења. Превише сам уморна,

а и мозак ми не ради. Превише фискултуре

уништава.

“Видимо се сутра у Ћумезу“ кажем

Мелинди, спустим слушалицу, и окренем

се да га питам је ли сада задовољан, и је ли

му срце на месту, али дух је већ у кревету.

Како ли је само знао да ћу прекинути

разговор?

Ћумез је, у ствари, босанска

кафаница, којој нико не зна име, а зовемо је

тако јер је малена, претрпана, и што ту до

миле воље можемо да седимо а да попијемо

само по једну кафу, а какав неред после

оставимо, и ми, и сви који ту долазе, с

-Софија-

36

правом носи то часно име. Ту је пала

одлука да Мелинда има изаћи са момком, о

коме нам прича већ месецима, који је њена

прва и поседња реч, а до сад је спречавао

страх од оца, врло строгог и нетолерантног.

Тако је она, и поред велике жеље,

избегавала вешто месецима да се сретну.

Ишла је различитим путевима, излазила на

најчуднија места у граду, само да га не

сретне, а он, ма колики јунак био, није се

усудио да је позове, па да му се јави њен

тата. И тако све до децембра, када су се

готово сударили, и када више није имала

куд.

“Ово се мени не дешава, ово се мени

не дешава” понављам цвокоћући на минус

седамнаест, сакривена иза дрвета.

“Ни мени се ово не дешава! Заједно

смо у филму страве и ужаса” каже Јасна.

“Ово није стварно. Ово је само

илузија.”

“Каква црна илузија! Видећеш каква

је ово илузија када се пробудимо ујутро, са

свим познатим и неоткривеним болестима!

Провири, видиш ли их.” Она полако

извирује иза дрвета, шкиљи кроз прозор, па

се враћа сва укрућена.

Није ни чудо. Стојимо овде још од осам, у

снегу до колена, а пада и даље да је

милина! “Шта раде?”

“Држи је за руку, а она се сва

растопила”

-Софија-

37

“Ма видиш ти то! Једва се довукла, а

сада два сата тамо цвркуће, и заборавила је

да изађе, да нам каже да идемо.”

Натерала нас је да се свечано закунемо

да ћемо ићи с њом, да ћемо јој чувати

страх, а сад је заборавила и да постојимо.

“Сестро мила, ја више ноге не

осећам, а лице ми се замрзло. Е баш је

нашла и дан и месец!” кука Јасна. Кукала

бих и ја, али су ми се вилице стегле од

зиме.

“Ако не изађе ускоро, неће јој

требати тата да је убије! Удавићу је голим

рукама!”

Ћутимо мало, и гледамо како народ

седи у топлом, док се ми претварамо у

леденице.

“Прође десет. Шта ћемо?”

Таман сам заустила да јој

одговорим, кад се врата отворише и кроз

њих пролете Мелинда, а онај несретник за

њом у галопу, дозивајући је. Потрчале смо

и ми, али хајде трчи по леду који се ухватио

испод снега! Више смо се клизале него што

смо трчале, а наша другарица лети ли лети.

Момак је стао на пола пута, а ми смо

викале за њом док није стала, негде пола

километра даље, код парка Цара Душана.

“Ама шта ти би?! Јеси ли прогутала

керозин?” једва долазимо до даха. Држећи

се чврсто једна за другу, довеле смо је у

Ћумез, и када смо селе, поскидале чизме,

окренуле скоцањене ноге према нафтарици,

-Софија-

38

и кад нам се, напокон, повратила моћ

говора, викнуле смо у глас на њу

“Говори шта је било!”

А она се сва скврчила као уштипак, нити

ромори нити жубори, само гледа пред себе

и ћути. Ко зна шта јој је урадио!

“Пољубио ме.” каже тихо.

“Људи људски, жене, браћо драга! И

зато си трчала као суманута” викала је

Јасна, тако да се вћ и конобар, који се

нагледао женских катаклизмичких стања,

окреће, и сигурно мисли како је дошао час

апокалипсе! Две блесаве, изувене, вичу, а

трећа јадна, мала, сва избечена трепуће као

сврака на југовину. Ужас! Сигурно је у том

моменту пожелео да промени радно место.

Свега тога сам се сетила, а прошло

је петнаест година, а да нисам смела ни да

помислим на те дане, и како смо били

срећни. Било је то када још нисмо знали

шта је бол. Када се сада вратим у то време

видим како смо били невини и чисти! Како

је људско сећање варљива категорија. Кад

га хоћеш, нигде га нема, а дође ти кад га не

требаш. Годинама се ничега нисам сећала.

Потпуни мрак. Као да један део живота

нисам ни живела. То је била моја одбрана

од онога што душа није могла да поднесе.

Нисам смела да се сетим те лакоће, те

ведрине, тог лепог живота који није знао

ништа ружно, који није ни слутио да може

бити другачији. Амнезија. Била сам се тако

навикла на њу, као кад се неко навикне на

старе ципеле. Нисам се више надала да ће

-Софија-

39

се сећање икада вратити, а гле, ево га како

долази незвано и нетражено. И није ми

чудно. Сећам се и себе бивше, са осмехом,

како нисам ни у најлуђој машти замишљала

да ћу се сетити! Она бивша ја је умела да се

смеје, смехом који је личио на сударање

стаклених звона! Она бивша ја је знала да

се радује радошћу праисконском! Ону

бившу мене су пратиле птице и облаци,

трчали су за њом откинути пропелери

маслачака! И баш се веселим тој бившој

мени! И добро ми дошла!

Јун

епи су дани, па свако вече излазимо

у шетњу. Софија више није Софија.

Крстила сам је Анђелка. Друго име

иде уз њу као саливено. Понекад јој се

лицем разлије прави детињи осмех, чист,

блажен, несвестан ничега осим себе, и тада

ми се чини да сија. А када она сија, сијам и

ја. Сјај се преноси исто као немир, и зато

волим да је зачикавам као дете, да јој

тепам, да је милујем по коси, ма све, што

год сам у стању да смислим, само да

измамим из ње тај невини осмех.

И сујетна је као дете. Кад кренемо у

шетњу дуго стоји пред огледалом, чешља

се, маже кремом лице, загледа одећу.

Понекад хоће да се врати, да се пресвлачи,

и удешава поново, а ја је , кад сам добре

воље, дирам, да ћу јој у паркићу наћи неког

деду, на шта она одмахује руком, а лице јој

Л

-Софија-

40

светли, и сва је срећна, због те, чак и

нестварне могућности. Она у огледалу види

девојку каква је била, а не збрчкану

старицу. Колико познајем госпођа, које би

за једно такво огледало дале царство! А

некада, када сам нерасположена, само

одмахнем на то загледање, и кажем нешто

да је пожурим, јер сваки њен покрет толико

дуго траје, да заборавим и кад је почео.

Морам некако укротити то своје

нестрпљење, и хитрину, иначе неће ваљати

ништа што радим. Сва сам брза. Све у мени

је брзо и нестрпљиво, и мисао и језик, али

поред ње се учим да се успорим. Она ради

све толико споро да ћу полудети ако се не

примирим. Ах, каква је ово лекција! Учи се

стрпљењу и смирењу, каже отац Сава. И

ево мене где држим тело у мировању,

тешком силом поштено да признам, али

успевам. Зато ће ми и победа над собом

бити слађа. А како ћу мисли упрегнути у

јарам који ће вући тамо где душа хоће, а не

да се расипају као вода која се разлива

рукавцима?

Јун

ани пролазе налик један на други.

Устанем пре Анђелке, што раније

могу, да ме не омета у мојој светињи,

мом ритуалу испијања кафе, у јутарњем

миру божијем. Блажени моменти сабирања

мисли! Понекад се прави да спава, па чим

се извучем из кревета, она устаје за мном, и

Д

-Софија-

41

онда од уживања нема ништа. Она не

познаје осећаје ни потребу неког другог.

Зна само то, да када је устала, ја морам да

оставим све, да је обучем, да јој послужим

слатко и кафу, па доручак, па тек када се

она намири, онда могу и ја. Сасвим као

дете. Једини проблем је у томе што сам ја

таква некаква себична, и браним свој

јутарњи тренутак као да ми живот од тога

зависи. Свесна сам тога, па се покоравам

њеним ћудима. Правим се да не видим та

мала лукавства којима се служи као

неваљало дете, које добро зна да се нешто

не сме радити, али ипак то ради, јер је та

унутрашња потреба већа од свега. А ја сам

нервозна, неразумна, и несвесна свега, док

не попијем ту дозу кофеина. И борим се,

борим се против себе колико ме срце носи,

да се откачим од те потребе да прво

удовољим својој зависности. Али тешко је.

Желим да господарим собом, а не да ми

буде господар та црна течност. Хоћу да

владам собом, а не да ми она одређује како

ће ми започети дан. Борим се да ми ово

људско биће постане важније и вредније,

од једног варљивог јутарњег тренутка, и да

је дочекам без нервозе и љутње, што ми не

да да попијем кафу с миром. Тешко је, али

није немогуће.

Хоћу ли се усудити да закорачим у

њено царство? Имам ли храбрости да

пређем линију која дели стварно од

нестварног? Или су то, можда, две

стварности? Како ми је то зачуђујуће, и

-Софија-

42

помало страшно! Та мисао да постоји више

стварности, а да познајем само једну. И

жалосно ми је малчице. Ко зна колико

могућности, колико недоживљених лепота,

или страхота губим, не познајући неку од

тих других реалности? Ко зна колико

постоји других светова, реалних, и

стварних и постојећих, колико је реалан и

стваран овај један у коме живим? А мора

бити стварност, јер Анђелка, очигледно

живи, постоји, креће се, мисли, ради, све у

тој другој стварности. А то што ја не могу

ући у тај свет, то је моја несрећа. Или

неспособност. А када би ми усело, када бих

неким чудом ушла у тај други свет, питање

је, да ли бих нашла пут за повратак? Можда

не бих знала да се вратим? А можда се не

може припадати двема стварностима?

Можда се мора одабрати једна, и у њој

живети. Па ипак, волела бих да видим и те

друге, макар само да ме не гризе

радозналост.

А ако не бих знала да се вратим,

прогласили би ме лудом, и стрпали у неку

установу, са другима који нису нашли пут

да изађу из другог света.

Седим на дрвеном сандуку на тераси. Ноћ

је ведра, и звезде излазе једна по једна.

“Где сте биле до сад?” питам их.

“Дуго вам је требало да дођете.” “А

можда вам се није ни долазило?”

А оне намигују и трепере, јурцају по

тамном своду, и врте се око месеца, све у

својој лудој игри. Махнем им, тек онако, да

-Софија-

43

их поздравим, и видим комшију који стоји

на тераси и пуши, како ме гледа. И видим

му у очима жаљење, што он не може, и не

усуђује се, да маше звездама. А његове

мисли све јаче одјекују у простору између

нас, као његова одбрана од жеље, или

оправдање пред собом

“0на је луда, она је луда, она је

луда...”

Насмејм се у себи. Ето, ни моја

стварност није иста за мене и за њега. У

истом смо времену и простору, а нисмо.

Иста стварност је различита за различите

људе. И целим бићем почнем да се молим

Господе Исусе Христе помилуј ме! Тргнем

се из молитве тек када ми је ноћна студен

укочила тело, неколико сати касније. То

тело! Само ми смета.

Јун

та ли ово треба да значи?“ питам

се потпуно зачуђена оним што

видим. Очи моје старе варалице!

Ево ти моје Анђелке, пребацила завежљај

преко рамена, и гега као патка преко

ходника. Али то није обичан завежљај.

Направила га је од властитих панталона,

тако што им је увезала ногавице.

А унутра, мајко мила, пола њеног

ормара! Шта је нашла, то је спаковала! Не

знам да ли је дементна или креативна?!

Опремила се, жена, за дугачко путовање, а

како није могла да нађе при руци (чим јој

Ш

-Софија-

44

није у видокругу и не постоји) никакву

торбу, лепо је доскочила невољи и везала

панталоне у чвор! А шта је тек све успела

да нагура! Невероватно! Скинем јој

завежљај са рамена, вратим је на њено

место, не буни се. А и зашто би. Она је већ

отишла и дошла са пута. Док сам вадила и

враћала ствари на место, питала сам се, на

кога ми је онако натоварена личила? Био је

то неко познат, али нисам могла да се сетим

ко. И онда ми је синуло! То је Чарли

Чаплин и његов лик скитнице. Каква

сличност!

Јун

ледам са прозора људе који ране на

посао. Излазе из начичканих улаза,

окрећу се према својим прозорима.

Како би се радо вратили у топлину кревета!

А ово јутро је мутно, такво да огади човеку

и најлепшу мисао. Посебно, као да стојим

близу њега, видим једног човека. Гледам

како удише тугу са јутарњим ваздухом, и

невољно одлази, не питајући се да ли би

могло бити другачије. Размишљам, да ли за

њега, измученог том свакодневницом, увек

истом, постоји моменат када осећа да се

нешто мора променити, помаћи са мртве

тачке неделовања, немишљења,

Г

-Софија-

45

неживљења, и када осећа да ће

експлодирати ако се не деси било шта

различито, добро или лоше, само да се

деси! Све му је једнако. Све му је свеједно.

Нити воли, нити мрзи. Нити има у њему

страсти, нити је бестрастан. Све му је исто,

није ни врућ ни хладан. Устаје, једе, ради,

рађа децу, јер сви тако раде. Утапа се у тој

равнодушности и непромењивости. Он не

сања, нема жеља, није ни сретан ни

несретан. Подноси већину, али никога не

воли превише. Не тиче га се шта се дешава

у свету, не тиче га се шта се дешава у

граду, не тиче га се пуно ни шта се дешава

у његовој кући, а понајмање у глави.

Вечито је неопредељен. Није радостан, није

ни жалостан. Никада није истински пао, да

би се могао истински подићи. И тако

тавори, од јутра до сутра, у тој равној

линији, без таласа, успона и падова. Ништа

га не пече, ништа га не боли. И сад, да ли за

њега постоји тај тренутак када осећа да ће

се разлетети на све стране, да ће пући, ако

се не деси нешто? Јер у супротном, остаће

без ваздуха и гушиће се, мало по мало,

никако одједном. Прво ће га заболети

груди. Притискаће их рукама, трљати

,покушаваће да остане прибран. Све ће

проћи, то је само тренутак, бол пролази,

сетиће се, јер је једном давно знао шта је

бол. Тешиће се, али већ моменат касније

знаће да је то- то. Свестан је да његово

властито одумирање долази тако.

Покушаваће да удахне ваздух надљудском

-Софија-

46

снагом, као и милијарде људи које не

познаје, али се срећу сваког јутра, али му

нешто не да. Ипак, један удисај се пробио,

постоји нада, и његову победничку мисао

зауставља на том мјесту. Не излази назад.

Паничићеш човече! Мислићеш да то не

може бити, да све што је ушло у плућа мора

и да изађе, не може остати унутра. Људи су

то доказали! Али ти овде немаш посла са

људима. А онда ће се десити преокрет.

Један удах се вратио, и други улази, и

излази, све је у реду, и ти си сретан, човече,

јер ти се чинило да ћеш експлодирати ако

се не деси нешто. А онда све заборавиш.

Навикао си тако. Све једнако, ни тешко, ни

лако, али никако другачије него тако. И не

помишљаш да би могао да преокренеш

живот наглавачке, па да ти значи више од

свега, нешто што ти до тада није значило, и

да се решиш, па да упалиш у души кандило,

и да се лепо опростиш од живота прошлог,

и да поново оживиш. И да се тугама дивиш,

и да се болу дивиш, и да се свету дивиш, и

да у свему налазиш радост, умјесто муке

бескрајне једноличности. И да брате

живиш. Заиста да живиш.

Крај јуна

ао гром из ведра неба почели су

тешки дани. Приметила сам ситне

знакове који су то наговештавали,

али нисам знала да их протумачим, и да се

некако припремим. Последњих дана

К

-Софија-

47

тражила је да лежи више него обично. Како

сам слепа! Нисам видела да сакупља снагу.

Пратила ме погледом, хватала се својим

животом за мој, свом снагом. Устајала је

изненада, и ходала за мном као нежељена

друга сенка, купећи моје животне силе,

цедећи из њих сваку капљицу сока, коју је

могла неприметно исциедити. Видим како

покушава да се отараси своје

непокретности. Ухватила се за мене, као да

је живот прелазан, па ће тако чврсто

приљубљена исисати мој, а мени

великодушно поклонити своју старачку

немоћ. Гледа ме, одмерава, као да очекује

да кажем

„Добро, ево поклањам ти га, тај свој

још довољно млад живот, дајем ти га од

срца, драге воље” и прихватила би ту

трампу, ту могућност, оберучке. Али ја не

нудим. И гадим се себи. И стидим се себе, и

ове мисли која је тако ружна. А целим

бићем знам, и осећам да је истинита.

Волела бих да сам боља, дарежљива и

несебична, и да јој га на неки начин

поклоним. То би била љубав. Али,

очигледно не знам да волим. Овако, остаје

ми само тај гадни укус труле мисли

Чудно, како не осећа ништа. Неће

ништа. Не мисли ништа. Не нада се ничему.

Чула су јој замрла. Све изгледа као да се

дешава успорено, и у неком старом црно -

белом филму. Креће се рука, плови кроз

ваздух, готово невидљиво се покреће.

Стане негде на пола пута, као вратила би

-Софија-

48

се, а и не би, а онда наставља даље као да

ништа није било, док не стигне тамо где је

пошла. Нешто говори, али не знам како, јер

готово не отвара уста, а можда и отвара па

се то не види. А можда и нека сила, чудна и

неухватљива, говори уместо ње. А можда

ми се само привиђа. Седим поред ње.

Донела сам кафу на малом послужавнику и

ставила на сто. И пијемо тако, ћутке, ту

кафу, свака у својим мислима. Гледам је,

али на њој се ништа не види, ништа ни да

се наслути, ни трачак онога о чему мисли.

Мирно лебди шољица и примиче се уснама.

Оне се склопе, па растворе, и шољица опет

иде назад, и тако док није попила и задњу

капљицу са њеног дна. И када се опасно

приближила тацни, и таман када сам

помислила да ће је испустити и већ била

спремна да је прихватим, она је једним

трзајем окреће на доле, али и тај трзај више

слутим него што видим. Као да смо обе

зачаране. Спушта се ноћ, али ми не палимо

светло. У тој соби све мирише на устајале

године прошлости. Није било паучине, није

било ничега што би наружило и умањило

сјај старог кревета, преко кога су безвољно

висили крајеви прекривача, и на коме је

било њено тело. У њој се у том сумраку,

све избрисало садашње, а све оживело

прошло. Та соба је свет за себе, успорена,

трома, нема. Напољу је бука, брзина, људи,

а унутра мир, тишина, сенке. Креће се једна

њена нога, друга је можда стиже, али све је

то тако споро и нестварно, да нисам

-Софија-

49

сигурна да нису одувиек биле тако

скрштене. И онда моја рука тражи њену

косу, да се спусти на њу благо као сутон,

неосетно као лахор, и говорим јој тихо,

тихо, да је не отргнем нагло из мисли.

Слуша ме, али ми се некако удаљила, као

да није више ту у соби, него негде у свету

без граница, где не постојим ни ја, ни ова

соба, ништа. А онда су дошле сенке.

Покушала је да устане, али било је тешко.

Морала је молити сваки дио тела да се

покрене. И сваки се креће сам за себе, а сви

су некако повезани у један дугачак покрет.

За тренутак се заљуља, и сва се соба

заљуља, и све се ускомеша и окрене око ње.

Несигурна је само за трен, а онда зашкрипи

под испод њеног тела и она наставља. Не

бих се смела заклети да хода, мада остају

улегнућа у тепиху. Навикавам се да не

верујем очима у овој соби. Све се дешава, и

не дешава. И Анђелка и ја постојимо, а

може бити и да не постојимо. Иде према

вратима, и док стигне до њих прође једна

вечност. А онда друга вечност на

кривудавом путу до прозора. И полако се

враћа на кревет. Да ли урони она у кревет,

или он у њу? И да ме сад убију не знам да

ли је сан мекани глас који тако личи на

жубор воде, кога су украли и ставили у

музичку кутију. Слуша ме, али не зна шта

јој говорим. И она нешто говори. Као

хипнотисана гледам у усне које се час

брже, час спорије отварају и затварају, и

одједном сам заробљеник тог гласа и једва

-Софија-

50

приметног осмеха. Заробљеник који не

бежи, и који би остао вечно заробљен. И

као да немам више никога осим ње на

овоме свету.

Јули

дем ја сада кући” каже разгледајући

и осврћући се по соби, у потрази за

одећом. Мирно је гледам. “Ово је

твоја кућа”

“Ма шта то причаш?” увредила се,

“Није, имам ја другу!”

“Немаш мила, ово је твоја кућа”

Говорим, чврсто одвајајући слогове, да бих

тако макар мало доспела до ње.

“Откуд ти знаш које је моја кућа?”

презриво ми се уноси у лице

“Имам ја другу кућу! Више ти нећу

никада доћи кад си таква!”

“Добро” кажем помирљиво „Не

мораш. Хајде, да ја сада нама скувам

кафицу па да попијемо”. Повучем је да

седне, јер је била устала и подбочила се,

спремна да се свађа. Седа послушно, и ја

сва сретна због тако лаке победе донесем

кафу. Срче малим, кратким гутљајима,

искапи је на брзину, и каже

“Хајде ми сад отвори врата.”

Као, ето послушала сам те, испоштовала

сам то што сам у гостима код тебе, сад

одох, и чик да ме зауставиш!

И

-Софија-

51

“Па рекла сам ти да не можеш

никуда. Видиш да је ово твоја кућа, и твој

кревет, ево види, и твоје ствари у регалу.“

Отварам све редом, показујем, набрајам,

али она је глува за све.

“Ма пусти ме, сад ћу да ти зовем

милицију па ћеш да видиш!” сва се

изобличила, лепо ме страх ухватио од те

промене. Али сам прибрана и мирна.

Говорим јој као детету тихо, говорим разне

бесмислице, говорим

“Све ће бити у реду мила моја, после

ћемо кући, сад не раде аутобуси, велика је

врућина.“

Лажем како је нестало струје свуда

по граду, и мало по мало, напетост

попушта, згрчени мишићи се исправљају, и

она се враћа, полако ми се враћа. Хвала ти

драги Боже! Заспала је минут после као да

нема никаквих проблема, и спавала је

слатко до вечере. А ја сам у купатилу,

плакала и плакала, као да ћу прецркнути од

жалости, што то мора тако, што се тако

мучи и кида, што је човек ништа, данас га

има, сутра га нема. Душа ми се кидала од

жалости! Тако сам, у том малом купатилу,

први пут закорачила на пут љубави.

Примирје. Дан после увек је

примирје. Као да ми остави времена да се и

ја оснажим, саберем, да кажем себи

хиљадити, пут како је то део болести, да

тако треба, да се измирим са тим. Читала

сам о деменцији све што сам могла наћи, од

медицинских уџбеника, до чланака у

-Софија-

52

новинама на страницама “ваш доктор”.

Почиње ситним заборављањем имена,

ликова, догађаја из непосредне прошлости.

Што више ћелије у мозгу одумиру, то су и

симптоми све јаснији. Постоји фаза у којој

болесник сумња на све и свакога, сви око

њега га поткрадају, варају и лажу, сви су

потенцијални лопови, па зато сакрива и

склања ствари на најневероватнија места,

штитећи тако своју имовину, где их после

детаљне потраге пронађу ти “лопови”.

Узалуд је покушавати да се разувере.

Мозак не прима ништа логично и разумно,

јер је једина истина за болесног, његова

властита истина. Не препознају ни своје

најближе укућане, децу, рођаке. То је

страшан ударац за све око њега, али не и за

болесника, јер је његова стварност

другачија. Замишљам како би мени било да

ме моји најрођенији не препознају, да ме

сматрају туђином, странцем, можда и

лоповом, а можда чак и опасном. Ту фазу

код Анђелке су издржала њена деца, а

“лопов” је била жена која се бринула о њој

на почетку болести. Могу да замислим како

јој је било.

Ко би био сигуран код таквих

оптужби да ниси стварно украо нешто, да

родбина неће поверовати пре болеснику,

али свом, него некоме ко је ипак странац у

кући? Јер треба времена и времена, да се

човек помири са тим (ако се икада и

помири заиста) да му је најдражи

неповратно болестан. Та жена је издржала

-Софија-

53

месец и по, и када је једног петка отишла

кући просто се није више вратила. Друга

фаза је наилазила спорије, мало по мало,

готово неприметно. Заборављала је да ли је

јела, заборављала је да пусти воду у

купатилу, заборављала је називе предмета

чак и оних које користи сваког дана.

Устајала је ноћу и шетала до бесвести, без

потребе и циља, палила и гасила светло, као

да је била под неком присилом која је није

напуштала. Готово је престала да говори,

јер више није била у стању да изусти оно

што је мозак мислио и хтео, већ су из уста

излазили неки чудни звуци, или нешто

потпуно невезано за оно што је хтела рећи,

чему се и сама чудила у ретким тренуцима

свесности. Тада их је још увек имала. Нису

били чести, али их је било, и ма како кратко

трајали, постојала је нада да ће се болест

споро развијати. То је издржала моја

претходница читава два месеца, а то сам и

ја затекла. Али она није могла да поднесе

затвореност и самоћу, стални притисак, и

напетост од које кости пуцају, јер никада

није била начисто каква ће се Анђелка

пробудити тога дана. Није могла да издржи

неизвесност шта ће се десити, да ли ће се

паковати и одлазити, што је стварно тешко

гледати и поднети, јер се сви разлози и

риечи одбијају од ње, као што се одбија

човек који скаче на трамполини. Нико није

долазио, а са Анђелком је било немогуће

шетати дуже од петнаест минута. Тако да је

остајала једино самоћа. А она није била у

-Софија-

54

стању, или није знала, да искористи своју

самоћу, да се посвети себи, тако да је

напетост расла све више свакога дана, и

логично жена је пукла. Али убедљиво је

најтеже то, што бака хрче као

средњевековни јунак, бркат и под оружјем

и оклопом. Како тако мало тело успева да

произведе тако разоран звук за мене је

чиста мистерија. Жена која је била са њом

пре мене, гутала је увече неке таблете за

живце, па је спавала као топ, и тако се

спашавала, мученица, јер то хркање

потреса читав стан. Чује се врло јасно и

кроз двоја затворена врата, која чак дели и

подугачак ходник. Понекад за трен

престане, а онда тако ужасавајуће и

страшно закркља, да ми просто срце

задрхти, и настави да хрче. Нема спокоја,

ни начина да се то заустави. Дакле, мора се

издржати. И ево издржавам.

Јули

нђелкина кћерка је изненада почела

да ми ласка. Зове ме Талија, прича

ми како сам дивна, како се Анђа

смирила од када сам са њом, ма само сипа

речи све лепше од лепших. Знам чему све

то води. Мисли да ће ме тако уљуљкати, и

да нећу приметити, проста ја, да она гура ка

неком свом циљу. Увићемо лек у шећер, па

ће се лакше прогутати. Више бих је

поштовала да ми отворено каже шта хоће.

Али њој не треба моје поштовање. Мало ко

А

-Софија-

55

говори лепе речи џаба. Само је било питање

шта хоће. И није прошло ни седам дана, кад

ме (како је она мислила) довела пред

свршен чин. А вала је могло и без све те

представе.

“Ја идем на море, па на Златибор са

кћерком. Мораћеш да останеш бар три

недеље са Софијом”

Дакле ту смо. Не морам ја ништа,

драга моја, морам једино да умрем. Али

правићу се блесава тебе ради. Мирно ћу

прихватити твоју подвалу. Ти то не знаш,

али човека нико не може натерати на оно

што не жели. А ја ћу отићи још даље. Даћу

ти оно што ми никада не можеш платити,

задње лето са кћерком којој је шеснаест

година, и која више никада неће на море са

мамом. Купићу ти својим пристајањем

непроцењиво вредно време са њом, јер вам

се више неће поновити. И пустићу те да

живиш срећна у убеђењу да си ме прешла,

да си паметна и домишљата (па си ме без

паре надокнаде навела да урадим шта

хоћеш), а да сам ја глупа и да ме можеш

окретати по својој вољи. Ја знам нешто што

ти не знаш. И дајем ти могућност да

уживате једна у другој сада, јер вам се то

неће поновити. Не знам како то знам, али

знам да је ово ваше задње лето. И не љутим

се на тебе, мила жено. Такви су људи. Иди

с миром.

Крај јула

-Софија-

56

нђелкино стање сталног немира се

продужило читавог месеца. Била

сам страховито уморна, и на

крајњој ивици стрпљења. Узалуд сам себи

говорила да је то болест. Чим би отворила

очи ујутро, почињала је са чудним

питањима

“Хоћеш ли ти данас на сахрану?”

пита сасвим мирна, најмирнија. Седим

преко пута ње, у грлу ми застаје гутљај

прве јутарње кафе. Боже, зар ће сад и мртве

да потеже и извлачи из спокоја?

“А ко је то умро?” питам

савлађујући се, по ко зна који пут ове

седмице и месеца.

“Па твоја мајка је умрла” трепће у

мене оним сићушним очима, сасвим

убеђена у оно што говори. Као да ми је

шамар опалила! Уједам се за усну, није она

крива, не мисли она то тако, само прича,

мељите уста да нисте пуста, али не вреди,

већ ме ујела, већ ме до кости заболело.

“Није моја мајка умрла, ти и не знаш

моју мајку” кажем наизглед мирно, а душа

хоће да ми искочи. Она слеже раменима,

опушта уста на доле

“Не знам.“ каже и ућути, али то што

она “не зна” мени није помогло. Већ сам

три недеље са њом, изолована од света,

сама са њеним нестварним бићима. Уморна

сам од тога да легнем увече, окружена

тешком буком њеног хркања, и са

стрепњом шта ће донети нови дан. Ћутала

је неко време, па је опет почела

А

-Софија-

57

“Ја ћу сада ићи кући, муж ме чека,

морам да спремим ручак” “Не можеш

никуда сада, можда ћемо после” лажем,

обећавам, али је данас решила да буде зла.

“Каква си ти то жена?” готово

вришти на мене

“Дабогда ишла код црног ђавола!

Дабогда без очију да останеш!“ дере се на

мене, куне ме свиме чега се сети

“Погледај се каква си! Не личиш на

жену!” Сва је избезумљена! Добила је неку

страховиту снагу, сва је силна у том злу и

хаосу! И онда сам пукла. Потпуно сам

пукла Осјећала сам како ми се језик

наоштрио, на њој ће се наплатити, а нисам

смогла снаге да га зауставим, на моју

срамоту. Почела сам да је изазивам.

“Хајде куни, куни још! Да видим

шта све знаш! Куни слободно!”

Сад сам се и ја набрусила, и било ми

је доста убеђивања, смиривања,

додворавања оној другој, која није моја

Анђелка. Ухватила сам је с леђа испод

руку, и буквално донела, и спустила на

кревет. Мора да сам изгледала као

чудовиште, јер је одједном изгубила сву

снагу, али је погани језик и даље сипао

“Гадуро, гадна! Што ме бијеш?

Видећеш ти кад ја кажем мужу да си ме

била! Види ми модрице!”

Изобличено лице ме гледало са

кревета. Била је јадна, била је патетична,

била је готово сломљена.

-Софија-

58

“Кажи коме год хоћеш баш ме

брига! Причај шта хоћеш! Лези ту, да се

ниси мрднула, иначе ће сада бити свашта!”

готово шапућем у њене очи. Покушава да

ме удари, али је тако жалосно спора и

немоћна, да ми је одједном толико жао као

да ми је род најрођенији. Пребацујем себи

што сам планула, што нисам успела да се

смирим и суздржим. Какав сам ја то човек?

Она је стара и болесна, ко зна кога је

видела, кога је клела и пљувала? Па шта

ако је баш и мене! Шта сам то урадила?!

Као и увек послије олује затворила је очи, и

причала са својим духовима. Сасвим

мирно. Ни трага оној жестини од мало пре.

А ја сам клекла пред мог Бога. Свака у свом

свету, а повезане једном реалношћу.

Анђелкина кћерка се вратила са

мора свежа, препланула, одморна. Прича о

граду у коме је била, о мирису мора, о

лаванди, сва блиста.

“А шта сте вас две радиле? Како вам

је било?”

“Хммм! Ништа посебно” одговарам,

а сјај из мог ока налази одсјај у

Анђелкином, и она ми се осмехује, као

чувар заједничке тајне.

Одједном, потпуно нежељена и

непозвана, ни у сну сањана, пробудила се у

мени љубав према цвећу. Не у смислу да

сам желела да га негујем, заливам, плевим

-Софија-

59

од сићушног корова, већ неко разумевање

тог малог животића, који ето, постоји поред

мене, никоме не смета, не тражи пуно, тек

да му понекад дам да пије, а мирише,

мирише, да се просто сва разнежим. То

његова душа мирише. Их, кад би једном и

моја тако замирисала! Сво је нежно и

крхко, чисто и невино, да ми је милина да

га гледам. У почетку сам га стварно само и

гледала. Тако и започињу љубави. Што смо

се боље познавали, многе сам ноћи провела

на тераси са њим, тражећи спокој под

ведрином неба, и простор за поглед кад би

му досадио скучени облик стана. Онда сам

почела да певам тим малим, тањушним

створовима, скромним, смерним,

задовољним у свом постојању, и тада сам и

ја постајала задовољна што постојим. А и

што имам част да певам некоме ко је

толико бољи од мене. А оно је цветало и

бујало најлепшим цветовима у целој

згради. Нико није имао такве! Или сам ја то

мало пристрасна јер сам их тако заволела?

Али онда су на зелене листиће напале неке

бубице. Густо су се наслагале и нагомилале

са доње стране. Окомила сам се на њих

свом жестином новопробуђеног

заштитничког инстинкта. Зар оне да поједу

и униште онога кога сам тако заволела?!

Гадљиво сам их скидала палчевима,

придржавајући осталим прстима онемоћали

листић, грдећи успут те ларве.

“Не дам ја тебе” говорила сам свом

цвећу

-Софија-

60

“Средићу ја њих, ништа ми се не бој,

биће теби опет добро” тако сам га тешила,

да ли њега или себе, и упорно дан за даном,

све грозничавије скидала напаснике. Што

сам их више скидала, као неком чаролијом

све их се више стварало. Ујутро би листић

био чист, и просто се чуло како одахне од

тежине, а увече би опет био препун тих

изјелица. Дуго је трајало то прегањање

између мене и тих буба. Листићи су се све

више тањили и опадали, на мој ужас, и

после само неколико дана остала је гола,

светло зелена стабљика са кржљавим

патрљцима, тамо где су некада били нежни

светли листови, јаки и здрави. Не знам шта

ме више поразило, да ли поглед на ту

пустош, или властита немоћ. Нисам могла

да победим, да заштитим своје цветове.

Ако не могу да се носим са црвима, како ћу

са било чим другим? Како је човек

немоћан.

Август

оја лепа, моја драга Анђелка!

Данас је само Анђелка. Пробудио

ме јутрос њен поглед. Стајала је

изнад мене, сва у облаку од сунца, и сијала

од благости, онако бела, готово провидна

под светлошћу. Стајала је у спаваћици и

гледала ме. Рашчупана јој се коса

извитоперила на све стране, руке мирно

држи поред тела, и сва је нестварна као

М

-Софија-

61

утвара. Безуба уста су се увукла унутра у

шупљину, нешто је мрмљала.

“Шта си рекла?” питам је

“Ништа те нисам разумела.”

“Шта бих ја без тебе?” каже

стидљиво, као да говори о некој великој

срамоти. Шапуће и даље

“Шта бих ја без тебе мила моја?”

Устанем, помогнем јој да седне, загрлим је,

читаву је обухватим тим загрљајем. И

љуљушкам је у наручју као дете, а ганута

сам до сржи. И сузе ми се сливају на њено

голо теме, натапају га као њиву. И те сузе

први пут јасно видим. То су чисте,

првобитне, незахтевне, самодајуће љубави

сузе. Хвала ти мили, добри Боже! Хвала ти

што ме воли неко ко и не зна да постојим,

ко не очекује ништа од мене, нити ја од ње.

И кроз маглу суза видим сјајни облак

трепереће светлости како нас обавија, њу и

мене, сједињене, спојене чистом,

најчистијом љубављу.

Август

стала сам пре шест. Пробудила ме

носталгија. Не дође ми често, али

када дође, зна зашто је дошла. Док

ме не удави, не одлази. Пуна сам чежње за

сарајевским улицама, за каменом оградом

корита Миљацке, за планинама око града,

толико, да се осећам као онај Селимовићев

јунак који је после двадесет година

изгнанства, и лутања по свету, дошао у свој

У

-Софија-

62

град, и поваздан лутао улицама и сокацима,

сав занесен и заблентављен, видећи га

онаквог каквог га је годинама стварао у

својој машти.

Ех, што је сећање. Ничега у њему

нема стварног. Бирам само оно што хоћу, и

то остаје у свести. Памтим само оно лепо,

улепшавам још више бујном маштом и

жељом, а Бог свети зна шта бих видела када

бих стварно отишла тамо. Вероватно би ми

срце пукло по други пут, јер то није град из

маште, није то моје детињство, ни она

ведра радост младости. Више нема никога

ко би ме знао, и ко би ми се обрадовао. И

све знам, али не вреди. И даље га сањам

онаквог какав је био некада непромењеног,

окупаног топлим пролетним сунцем, кад у

рано јутро од тешког, од слатког мириса

бехара не може да се дише јер су га пуна

плућа и грло. И ходаш, тако, ошамућен од

те слаткоће и сјаја, и сав си расточен од

милине! Ето, па да не умре човек од

лепоте! Већину живота човек живи у

илузијама. Не треба ми ни најмање то

сећање, а сећам се мимо своје воље.

Прошлост је прошлост, и треба тамо и да

остане. Садашњост се живи.

Август

олико је вруће да не налазим ни

места ни начина да се расхладим.

Десетак пута на дан се умивам,

пљускам водом као делфин, држим дуго

Т

-Софија-

63

руке под млазом окрећући час рамена, час

дланове, али сво то олакшање је само за

тренутак. Покушавам наивно, и надасве

глупо да направим промају, али коме је још

то успело без дашка ветра, без икаквог

кретања ваздуха? Ипак нисам чудотворац,

мада бих јако волела да јесам. И ово што

удишемо није ваздух, већ нека засићена

маса врелине и мириса упаљеног сунца,

која ствара опекотине сваким удахом. Да

ми је да престанем да дишем! А Анђелка не

осећа овај пакао од кога и птице падају

мртве по улицама, изврнуте на леђа,

укочених црвених ножица, и стаклених

очију. Њој није врућина. Тражи да је

покривам, облачи вунени прслук чим

устане. Ко зна има ли у себи крв, или неку

другу непознату течност, када може тако?

Када је дотакнем сва је лепљива и врела,

али изнутра јој је хладно. По читав дан

нервозно хода, нешто тражи, али ми не уме

рећи шта тражи. Има слику тога пред

очима, али не зна изрећи, и онда се љути на

мене што не погодим шта то тако истрајно

тражи, па се љути на себе што не може да

каже, па се љути на живот, и кад већ

достигне врхунац немира и беса, псује као

кочијаш, и себе, и мене тако глупу, и живот

тако тежак и окрутан, и Бога који се

испизмио на њу и који је крив за сву њену

немоћ, старост, за умртвљен и дрвен језик.

Али више ме не избацује из равнотеже. У

мени се нешто изравнало, уједначило, знам

да ће проћи. Можда ће трајати читав дан,

-Софија-

64

можда и дуже, али ће, на послетку, проћи.

Богу хвала што све има крај.

Август

та ли се то деси у човеку па тако

кврцне, заискри, као кад прегори

утичница, и више не буде оно

што је до јуче био? Ништа ми не значи оно

медицинско објашњење о одумрлим

ћелијама, и мозгу који управља телом.

Некако ми је несхватљиво, и

неприхватљиво, да је само то разлог, и

никакви логични људски аргументи ме не

задовољавају. Мало ми је све то скупа

сумњиво, да само тако одумру ћелије, и

више ништа не остане од човека. Само

кутија у коју је толико година била

упакована мисао, осећај, разум. И однекуд

се у тој кутији појави неко сасвим други.

Јесте овај исти, али није исти него бивши.

А бивши је био и док није кврцнуло, само

повучен у илегалу, затрпаван свим

садашњим моментима. И онда трас! Нема

више садашњих који су се таложили преко

бившег годинама, и гушили га до

непостојања. Куда ли они нестану? Не знам

шта се то дешава са мном. Више ме не

задовољава логика. А до јуче сам била

зависник од анализе и синтезе! Одумру

ћелије, мозак успорава, престане да ради,

све је јасно као дан! Али ето, нисам

задовољна тим објашњењем. Некако ми ту

има нека шупљина, нешто погрешно,

Ш

-Софија-

65

неиспуњено, неки гласић који ми говори да

то није потпуна истина, да мора постојати

неко друго објашњење, само што не извире

из разума и логике. Нешто тако нелогично,

предлогично, нешто што нећу наћи ни у

једном уџбенику, ни у каквој докторској

дисертацији. Сама себи товарим муку

размишљања о ономе што ми је

недостижно, а ко зна да ли уопште и

постоји. Ма знам да постоји, само ја не

могу да докучим. Нисам дорасла. Што се

други људи не бакћу таквим размишљањем,

него лепо прихвате оно са логиком и

медицинским закључком? Доктори су

паметни људи. Годинама, па и вековима су

испитивали мозак, разбијали главу тиме

зашто је то тако, и сад сам се нашла само ја

да то не прихватам, већ тражим длаку у

јајету, и неко објашњење само за мене

измишљено.

Шта ме кошта, да као и сви други,

кажем “ тако је”, и шта ја имам ту да се

слажем или не слажем? Поготово што

немам појма о медицини. То моје чуђење

долази искључиво из праксе са Анђелком.

А кога је, баш, и брига за моје неслагање?

Ко сам ја, да се имам питати за нешто? И

шта ми уопште треба да мислим о томе?

Што лепо не мислим шта ћу за ручак, или

нешто слично? Не вреди. Ово је јалово

размишљање. Нити ћу шта докучити, нити

ће ми бити лакше. Нећу више да мислим о

томе! Појачала сам радио да заглушим

-Софија-

66

властите мисли, али нема користи. И даље

мислим.

Е сад стварно више нећу! Баш се

љутим на себе! Али, ипак, има ту нека

шупљина. Чезнем за тишином ума,

ушушканом, мирном, спокојном тишином,

коју ми доноси молитва, кад успем да се

отарасим мисли. Измучи ме ово

размишљање без почетка и краја. Одлазите

мисли! Не требате ми! Не желим вас! Хоћу

тишину која је мудрија и већа од сваког

разума!

Август

ви би волели, сви без изузетка, када

би се десило чудо, па да се ствари

врате на старо, какве су некада биле,

када је Анђелка била Софија. То је зато што

не познају њен свет, што не могу у њега

ући, не могу разумети. Она је само

другачија, а људи не воле да ишта буде

другачије. Одбијају јој, и оспоравају право

да се промени. Ко је у ствари она? Ко може

са сигурношћу рећи :”Ја је познајем.” Могу

препричавати њен живот, могу говорити о

осећањима која су делили са њом, могу

мислити да је познају на основу онога како

је поступала у разним тренуцима свог

живота, или на основу тога какву је улогу

имала према некоме, али ко може рећи да је

то заиста била она? Колико је тајни сакрила

од њих, колико мисли помислила а није

изрекла, што због обзира што због

С

-Софија-

67

васпитања, што због страха шта би јој то

донело уколико ипак изговори? Ко може

знати кога је волела, кога је сањала дубоко

у себи без икога да би му тајну поверила,

јер су људи врло строги када суде другоме,

па и ономе, ко изговори или уради, управо

оно што би и сами волели, али се због

истих таквих судија не усуђују?

Ко сме рећи:”Јадна, несрећна

Софија!” када нико не зна да ли је несрећна

у том свету, или је можда срећнија него

што је икада била? Овај живот јој је донео

толико бола, страха и муке да је доста за

три мало обичнија живота, па би се сада

могло претпоставити да у овом другом

свијету живи неоптерећена свом том

тежином, дакле срећнија и спокојнија. Ко

може сасвим сигурно рећи да зна ко је

Софија? Зато би и волели да се ништа не

мења, да увек све буде исто као што је

било, трајно и непромењиво, јер би у

супротном морали да признају, да се

читавог живота нису ни потрудили, заузети

собом и својим животом, да сазнају ко је

права Софија.

Већ је ноћ. Седим поред ње, не може

да заспи, па сам узела њене руке у своје, и

милујем их. Чудна слика. Стара, осушена

рука у мојој нестварно белој. Те моје руке!

Наизглед су исте као пре двадесет година, а

ипак су сасвим различите. Пре рата, то су

биле дивне руке, али руке за украс. Беле,

нежне, само су знале за оловку, листање

страница неке књиге, и за пребирање по

-Софија-

68

жицама гитаре. Прилично некорисне руке.

Биле су некако превише мекане,

господствене, препуне танких линијица,

као да нису од овога света. После су силом

прилика ухватиле мотику, па су ти дланови

постали тврди, црвени, жуљевити, понекад

крвави, али и даље, упркос свему, нису

губиле бледило ма колико биле изложене

сунцу, киши, ни кад су биле заривене у

земљу и блато. Дланови су пуцали, али са

горње стране су остајале исте. А сада, те

руке, као да живе неким својим животом.

Милују, купају, лече, хране, превијају и

додирују ране старог тела, и има у њима

нешто што јој доноси мир. Чудне моје,

драге моје руке! Оне изгледа знају да воле.

Август

дједном је наш мир почела да

нарушава најезда комшиница, које

су долазиле под изговором да

долазе да обиђу Софију, која им је толико

недостајала (а нису је се сетиле неколико

месеци!), али ми је одмах све било јасно,

као да им на челу пише. Све до једне су

биле усамљене, напуштене, без икога коме

би се изјадале, без икога ко их не би

нестрпљиво прекинуо, и одјурио за неким

својим, важнијим послом. И шта да радим!

Налазе ме непогрешиво само стари,

болесни и напуштени, а не знам да ли могу

ја то, да ли могу да понесем њихове муке?

Али некако се прочуло да слушам све

О

-Софија-

69

редом, да не бежим кад почну да говоре о

својим јадима и истресају сву своју жуч, и

тако су навалиле. Боже, има ли краја

људској беди! Једна је стара колико и

Анђелка. Једва се вуче јер има металну

шипку у куку. Подочњаци, а вала и дах, ми

говоре да тугу лечи неком препеченицом,

па тек онда није у стању да се брине о себи.

За час јој је заплакати, а зајеца чим се сети

кћерке која живи у истом граду, али никада

не долази због неке давне свађе коју никада

није опростила мајци. То ми је рекла друга

комшиница, јер ова ни мртва не би

признала да је властито дете неће, и да је

ипак, и она помало крива за то. Упорно и

даље штити и крије истину и кћерку, да

макар за јавност “мала” има пуно посла,

нема када главу да дигне, а мајци хлеб,

млеко и ракију купује комшилук кад се

смилује. Али тешко ономе ко зависи од

туђе милости! А ова друга која све зна, има

старог мужа, који јој је као камен око врата.

Несрећни човек нема ни један здрав орган.

По читаве дане лежи, јауче, гута лекове, а

она да излуди поред њега. Али не зато што

га воли, па су јој његове муке као властите,

већ зато што се не осећа баш толико стара

да не би могла перјати по граду, и тражити

каквог „момка” бољег здравља и имовног

стања. Али у сузама се умива кад се сети

овог свог, толико га жали. И тако се ређају

једна за другом. Дођу, исплачу се, отворе

душу. Траже само да их слушам, натоваре

ме својим јадом и оду као нове кући. Више

-Софија-

70

се и не питам што баш ја? Куд баш мене

нађоше? Ћутим, слушам, не знам како

успем, али некако успем да их утешим и

добро је.

Имам и две комшинице које долазе

да би се играле. Играју се оне и без мене,

али им понекад досади да то раде у својој

кући, па дођу. То је посебна игра, позната у

психологији као „ Што ти не? Да, али ја..“

То се игра овако: једна има неки проблем,

који као не може да реши, износи га пред

играче, а они дају предлоге. Ма колико

инвентивни и корисни, и изводљиви били,

она свакоме нађе ману и одбија га. Онда

играчи изналазе нова решења, и тако то

траје у недоглед. То јесте, трајало би, да кад

тад не мора да се напусти игра, и оде кући

ради осталих обавеза. Да бих то пластично

приказала даћу пример.

„Моја драга“ каже прва играчица,

она која износи проблем „лако ми је теби.

Твој Стева све зна да уради по кући. А онај

мој ништа не зна. Ето јуче нам прегори

лампа, и фино му кажем да је поправи, а он

све нешто одуговлачи, те сад ће, те нема

алата, те ово, те оно, и ништа не уради.“

„Па што не научи?“ прихвата игру

друга.

„Да, али када да учи кад ради од

јутра до мрака?“

„Па можеш ти да му на пример,

купиш књигу, и неки алат, па би могао из

књиге да научи.“

„Да, али нема он ни за то времена.“

-Софија-

71

„Што онда не позовеш мајстора?“

„Да, али мајстор кошта! То је

превише за нас у ова времена.“

И тако игра траје, и траје, док се не

уморе. Измишљају се решења, одбацују, да

би се све наставило сутра.

Познајем и друге врсте комшиница.

Комшиница на селу се не зове комшиница,

ако те не обиђе бар три пута на дан.

Обавеза комшинице је да зна све о теби,

укључујући посебно највеће тајне, оне које

се крију од свакога. Ако не може никако

другачије да их сазна, лепо те позове на

кафу, и отворено те пита. Ако ниси склон

лагању, под њеном унакрсном паљбом,

признаћеш јој и оно што никада никоме

ниси. Већина комшиница је савршено

способна да обавља дужност председника

адвокатске коморе. Исцедиће из тебе све

што су наумиле, и још ће те убедити да је

то за твоје добро! Ако хоћеш нешто да

сазнаш, само питај комшиницу! Ако желиш

да се нешто прочује по селу, само кажи њој

у „поверењу“, и не брини све ће се сазнати!

Деси се да кажеш нешто куми, кума тетки,

ова прији, прија стрини у суседном селу, и

за трен ока, пола Србије зна оно што си

само у поверењу куми казао. Због

комшиница је Милош Обреновић направио

познати затвор Забела. „Да би мајкама деца

била у комшилуку, да им несрећнице не

носе далеко понуде“ Казао је, и наредио

зидање чувеног здања. Знао је нарав својих

-Софија-

72

комшија. Посвађају се, побију, али је зато

Забела близу па могу и пешке до ње.

Једно је бити комшиница, а нешто

сасвим друго комшија. Већ позната изрека

„само да комшији цркне крава“ временом

се проширила на свиње, овце, козе и

живину. И није заживела само као изрека,

већ добри комшија узима ствар у своје

руке, па у недостатку бољих средстава,

најчешће трује комшији прво пса, па све

остало што мрда по дворишту. Онда

оштећени открије помор, па секиром

поломи супарнику тарабу. Следи заливање

винограда нафтом, од чега се за дан сав

осуши. На то комшија одговара чупањем

биљака из баште, па му и то буде понекад

мало, него је још и уредно прекопа, да се

затре и оно што је евентуално преживело.

Чупање цвећа испред куће повлачи паљење

сламе. Е кад се то обави, прелази се на

преоравање њива, паљење жита, разбијање

прозора. Па кад лудост већ ухвати маха,

трује се вода у бунару, а заузврат комшија

посече воћњак. И ту, кад дара преврши

меру, насрне на неког члана породице и то

разним оружјем : Кочевима (глоговим?!),

тарабама обичним, моткама за сушење

веша, цепаницама, циглама, секирама,

ашовима, лопатама, будацима и другим

пољопривредним алатом. Па следе ножеви,

од оних обичних за хлеб до сатара. А од

ватреног оружја све врсте пиштоља, пушке

из првог, другог, и овог последњег рата. Па

онда бомбе фабричке израде и домаће

-Софија-

73

производње. А некада се деси да комшији

пред вратима пукну колечка. То је посебан

феномен, кога верујем, нема нигде друго у

свету. На дрвена колица се стави сав

гвоздени отпад који може да се нађе, све се

добро сабије, па се напуни барутом, лепо се

полије нафтом јер ништа не ваља оставити

случају, и упаљено остави пред вратима

мученика кома сва та скаламерија треба да

направи штету. Е онда долази до рањавања

и убистава. И док комшије воде рат,

комшинице прво покушавају да убеде једна

другу да смири свог помахниталог мужа,

јер на добро то никако не може бити. Па

обзиром да једно причају када су заједно, а

друго када су у својој кући, почине

оговарање, а кад се сретну љубе се, и јадају

једна другој, како ето, онај њен, неће ништа

да чује ни да зна. А како оговарања иду од

уста до уста, сваки језик дода по мало, и до

ушију и једне и друге доспе и оно што

никада нису рекле, и онда побесне. Па се

још ватреније оговарају, присећајући се

свега што су једна другој позајмиле, а

никада им није враћено. Од џакова брашна

стигну до кесице прашка за пециво од пре

пет година. Па се сећају шта је која оној

другој помогла, а није јој било узвраћено, и

шта је која донела на свадбу, а како јој је

бедно враћено. И онда се ухвате за

последњи адут – децу, која су код њих

дањивала и ноћивала, јела и пила ( јер,

наравно, у својој кући немају шта) и како су

дрска и неваспитана, што није ни чудо кад

-Софија-

74

су од зла оца и још горе мајке! И

неминовно се у читавом селу створе

табори, јер ни једна комшиница не смије

остати неутрална. Тако, осим глава, пуцају

и родбинске везе. Јадна деца не смеју да се

играју заједно. Једна иду у школу пола сата

раније, а дуга пола сата касније, само да се

не сретну. Зло и наопако, али је жива

истина, и нисам претерала.

Али кад се деси да се запали кућа,

ипак ће прво звати комшију. Јер док

фамилија стигне, све ће изгорети, а

комшија ће први прискочити. Не зато што

кипти од љубави, већ зато што пламен

може захватити и његову кућу.

Август

ајде да ми нађеш неку другу

хаљину” каже Анђелка. Стоји већ

десет минута пред огледалом,

потпуно спремна и обучена за шетњу, али

би сад да се пресвлачи. Загледа се, чешља

већ стоти пут, и никако није задовољна

својим одразом. Да зна сад би запевала ону

„Роди мајко још једну ко мене, нек по селу

поцркају жене!“ Огледалце, огледалце...

Стајала сам поред ње и чекала да се

нагледа, и чекала, и чекала, а онда сам

одустала, и села на једну столицу у кухињи,

док она не утврди да је довољно лепа да

може изаћи из куће. То је баш чудно. Не

зна ко је, не зна где је, не зна сама да

подигне ни панталоне кад заврши у

Х

-Софија-

75

купатилу, али зато зна да се до бесвести

лицка. Сујета умире последња.

То ме подсетило на прву жену која

је ушла у мој живот, наравно осим мајке и

женске родбине. Имала сам око три, можда

или четири године, и то је једно од првих

мојих сећања. Негде у то време, тата је

почео да ми прича приче пред спавање.

Пошто Црвенкапа, Пепељуга и остале нису

имале ништа што би ме заинтересовало и

што би ми се свидело, дошао је на

спасоносну мисао да ми прича Илијаду и

Одисеју. Верујем да сам ја била једина

девојчица тада, која се успављивала грчким

митовима. Тако је лепа Хелена ушетала,

право у мој живот и моју машту, из своје

родне Спарте. Прво сам била (као што би

сигурно и свака друга девојчица) очарана

њеном лепотом, али кад је та иста лепота

изазвала онолики рат и крвопролиће, више

нисам могла да је смислим. Сећам се јасно,

да сам мислила да је та жена стварно пала

на само дно, када дозвољава да због ње

гину онолики дивни јунаци, и још све то

гледа са зидина Троје! А они су ми тада

(напомињем да сам имала свега четири

године) изгледали још будаластији. Имају

ли ти људи имало памети? Од тог момента

мени су све лепе жене омрзле, а Хелена је

била крива за све. Мој тата је тако

убедљиво и живописно причао, да сам

јасно видела све од почетка до краја.

Ахилов двобој са Хектором, и сјај и

јунаштво, и Ахила кога је шмокљан који је

-Софија-

76

све и започео, погодио стрелом, и ту више

није могло бити никаквог говора о

спавању! Почетак Илијаде сам могла

слушати до судњег дана :”Певај ми гнев

Ахила!” Велика срећа мог тате, а то је

касније и сам признао, је што је Одисеј

упао у Киклопову пећину пуну оваца, и док

би јунаци, један по један, држећи се за руно

са доње стране излазили, ја бих заспала.

Ипак нисам могла да чекам да се сви

извуку.

А сада Анђелка стоји, лицка се и

уврће пред огледалом. Иста Хелена! Срећа

што није мираџика из раног бронзаног

доба, иначе би се сад поновиле чувене

ријечи:”Певај ми гнев! Толико ме та њена

сујета излуђује!

Август

алазим њен пријав веш на све

стране. Устанем, и прво што

угледам то је смотуљак испод

стола, или чак и на сред стола, али уредно

покривен столњаком, јер се тада као не

види. Док спавам, она нечујно устане, иде у

купатило, успут га скине , смота у клупко и

сакрије. Налазим га међу сложеним, тек

опраним стварима, испод јастука, гурнут

иза кревета, свуда где она сматра да га нећу

наћи. Понекад и дању мора да га скине

иако је чист. Можда јој је лепше и лакше

без њега, али ипак не могу да јој дозволим

Н

-Софија-

77

да се таква шећка по кући. И наравно никад

није она.

“Ко ли је оставио овај веш овде?”

питам је, као чудећи се. И она се као

размишља и чуди, али прво за сваки случај

каже “Нисам ја. То је неко дошао и ставио

их ту.”

“Па јесте, свакаквог света има“

помирим се и ја са ситуацијом, и тим

несрећником, који нам се врзма по кући и

скида веш.

Поподне је, седимо на тераси и

пијемо кафу, ја моју велику, а она њену

разређену водом. Не може дуго да седи.

Све је онда иритира, па само коментарише

људе који пролазе, и свакоме нађе неку

ману и недостатак, који је просто

недопустив.

“Види како је она доле стара” каже

за једну добро држећу госпођу.

“Куд је пошла тако стара? Боље да

седи кући” коментарише моје младунче од

осамдесет пет година. Ја се слажем, све се

слажем са њом. Ништа јој не значи и да јој

докажем да греши, или да јој кажем да није

лепо тако налазити мане људима, јер их и

сама има колико јој воља. Слажем се и када

види људе који шетају кучиће, а овде нема

ко нема куче на ланцу. Згражавам се

заједно с њом, како је све пуно пашчади,

ујешће кога, па шта ће онда? Али највише

је избезумљује тераса испод наше, потпуно

-Софија-

78

затрпана ђубретом сваке врсте. Од стотину

празних флаша, подераних кутија,

пробушених лопти, уцрвљалог лука и

кромпира, нога ту не може де крочи. Ипак,

домаћица само одгурне мало ногом ђубре,

угура потезом чаробњака сушилицу за веш,

и лепо га простре да се суши. А моја

чистуница што оставља гаће на све стране,

добија нападе гадљивости на људе који ту

живе, на смеће, на смрад, и толико се

нервира да ћу тачно отићи доле, позвонити

на врата, и лепо рећи “Будите добри и

дозволите ми да вам очистим терасу, јер ми

се Анђелка нервира,” Ала би то била сцена!

Али све Анђелки за љубав! Хватам себе

како се злурадо смејуцкам замишљајући

како би све то изгледало, па брже боље

пожурим да нађем неко оправдање за тај

ужас. Можда су људи ту болесни можда су

непокретни, а можда једноставно воле

неред и смрад. Укуси су различити, а ово је

слободна земља, па човек може да воли шта

год хоће. Па што неко не би, на пример,

волео мирис трулежи? Не морају сви да

воле исто. Нема ти друге мила моја

Анђелка, него да гледаш и брундаш и даље.

Август

уго сам испипавала по стану где је

најбоље место за молитву. У соби је

било немогуће због хркања од којег

не чујем ни властите мисли, а камоли да се

умирим и концентришем, на нешто чему се

Д

-Софија-

79

треба предати у миру и тишини. Тишине

није било. Ово је велики град, бучан је и

без Анђелкиног месечарског шетања у сред

ноћи. Прекине ме баш кад успем бар мало

да се концентришем, и кад ми је слатко.

Мораћу некако да решим то питање

хркања. Кухиња је отпала зато што је до ње

собица у којој је спавао мртав уморан

момак коме су је издавали. Човек ради као

грађевинац од зоре до мрака, и увече је

способан само да се истушира и сруши у

кревет. Само би му још фалило да мене

слуша како се молим, и да му тако не дам

да заспи. Тако ми је остало купатило,

велико таман да клекнем, довољно одвојено

да ме не чују, и да не сметам никоме, а ни

они мени. Недостају ми по мало прави

живи људи. Већ је два месеца како живим

са неким ко је само физичким телом ту, а

душа јој је негде, у неком селу, педесет

година уназад у прошлости. Затворена сам

као монаси исихасти у својој келији, без

готово икаквог додира са спољним светом,

и понављам, шта год да радим Исусову

молитву. Понављам је у нади да ћу у овој

самоћи (која и није потпуна самоћа јер

Анђелка наглас разговара са свим тим

људима, тако да имам понекад утисак да

нам је пуна кућа као да живимо у комуни),

и изолованости уз помоћ с неба, успети да

ишчепркам из себе сваку мрвицу зле мисли.

Да ћу успети да видим себе јасно, не како ја

замишљам да јесам, већ каква сам пред

очима онога кога не могу заварати, пред

-Софија-

80

ким не могу сакрити ни оно што од себе

кријем. Најтежи сам посао одабрала да

радим.

Сагледати и одредити себе свакако

је велики подвиг. Или ћу пасти у дубок

очај, или ћу се преценити. Али нико ме није

био по ушима да се тога подухватим.

Продирем оштрим сечивом у тело,

немилосрдна сам према себи, проналазим

све што је било прикривено, а сада сам у

стању да сагледам. Колико још тога има

испод површине! Немам оправдања. Не

ваљам, ништа не ваљам. Али једно ме теши

- имам храбрости да све то откријем себи, и

да признам да је тако, а ево сада и овом

папиру, оно што већ сва небеса знају. Има

наде за мене. Кроз бол ћу се поправљати,

кад већ не умем другачије. И тако у тој

својој молитви, ја станем таква каква јесам,

шарена да шаренија не могу бити, али тако

је једино поштено. Не могу се претварати

пред њим, и не може само пола мене, она

боља половина, да се сретне са Њим који

добро зна и ону другу. И знам да ме због

тога неће одгурнути од себе. Не могу

ништа на пола. Не могу дозивати “0че”, а

мислити о себи како сам дивна, кад и ја, и

Он, знамо добро да нисам. И таква, каква

сам, и даље молим, преклињем, вапим, и

знам Он је љубав. А љубав само прашта,

даје, уздиже, милује. И што више време

одмиче, све ми се јасније оцртава пут којим

идем. Само треба волети свим срцем,

сваком мишљу, свом снагом и вољом.

-Софија-

81

Желим да ми Он буде прво и задње на шта

помислим. То заиста желим из дна душе. А

и верујем да су и мени могућа чуда.

Када сам почела са Исусовом

молитвом, кренула сам са пуно жара,

терана огромном жељом, да и ја осетим то

смирење и благодат, и тај мир изван сваког

разума. Понављала сам молитву по читав

дан, сва сам изгарала изнутра као да имам

високу температуру, којој је једини лек

да ми се Бог смилује, и да ми да оно за чим

толико жудим. Када би ме неко прекинуо,

страшно сам се љутила, и гледала да

обавим што брже могу само да бих се што

пре вратила молитви. Била сам сва

узнемирена, и у ишчекивању када ће то већ

једном да се деси, сва нестрпљива и без

мира у себи. А онда су почеле разне мисли

да ми се врзмају по глави, и да искрсавају

слике, и то од најбезазленијих, као на

пример шта ћемо тога дана за ручак, до

најстрашнијих призора, који су били тако

фантастични и надреални да их сада

сигурно не могу поновити, нити такве исте

дозвати у сећање. Све ми се у мозгу

узбуркало. Читавог живота су ме учили да

мислим, и успели су у томе толико, да

мислим и када спавам.

А сада се требало одрећи било какве

мисли, ослободити мозак, а са њим и срце и

душу. Тешко! Није хтео да мисли на оно

што уста изговарају, уопште ме није

слушао. Бранила сам се од тих налета чим

-Софија-

82

би наишли, хватала их у тренутку када би

се устремили на мене, свим силама воље

покушавајући да се концентришем. У исто

време, осећала сам страховит стид да се

молим, а да мислим на ко зна шта.

Ништа на пола урађено не ваља, а камоли

молитва. Боже мили шта ми се све петљало

по мозгу! Просто се не да речима описати!

А чежња је и даље била толика, да ме, чини

ми се, сваки дио душе болео од

незадовољене жеље. Никада у животу

нисам ни за чим осећала толику чежњу.

Било је, или ћу успети помоћу Божијом,

или ћу умрети покушавајући. Тада нисам

била тога свесна, али сам терала само своју

вољу, не питајући се шта је воља Божија,

хоће ли Он уопште да ми приђе? Нисам ни

застала да размислим о томе, да и Бог има

слободу воље, доћи ми или не доћи, само

сам знала шта ја хоћу. Некада ми је било

толико криво што не могу ни тај властити

мозак да контролишем, као да није мој, као

да је нечији туђи, па сам плакала од муке и

жалости, као дете када му нешто не дају, па

опет настављала још решенија и истрајнија,

све се надајући да је милост већа него што

могу и да замислим. И та је борба трајала и

трајала и још траје и не видим јој крај. Али

се и даље надам и вјерујем.

Мој коначни циљ је, у ствари, да

постанем човек осмог дана. Какав би то

човек био? То није нека величина. Није

обавезно славан, ни богат, ни познат. То

није чудотворац ни мађионичар. То је

-Софија-

83

обичан човек. То је онај који настоји да у

себи развије до максимума сваки делић

свог унутрашњег бића. То је онај који

препознаје свој дар, и дели га са другима.

То је онај ко ствара. То је онај ко креира

оно што је у складу са даром који има, било

да је то ручак, било добре односе и

хармонију у породици или међу људима,

било праведно решење неког спора међу

пријатељима, било уклањање зла, или

освешћивање других људи, било неговање

и лечење, све осмишљава, свестан свог

задатка, и даје све од себе. Можда пева док

се тушира, можда игра између кухињских

столица, можда смишља стихове, можда

сања, а сан претвара у стварност, за себе и

друге. То је онај ко зна разлику између

себељубља и човјекољубља. То је онај ко

води свој караван и зна одакле је кренуо и

куда иде, и баш га брига што пси лају и

покушавају да га уплаше и зауставе. Он ће

свој караван довести до краја пута. То је

онај ко прашта истински. Не носи на

леђима терет освете, јер је схватио да су му

леђа нејака за то, и да га то вуче у

бесконачни понор коме нема краја. То је

онај ко плаче са вама уз колено када ви

плачете, онај ко вас држи за руку када

тонете, да не бисте сасвим потонули. То је

онај ко болује са вама, ко се са вама радује.

То је онај кога ћете приметити можда

сувише касно, тек када га изгубите,а био

вам је ту пред носом, и живели сте са њим,

носио је ваше терете и бриге, а нисте га

-Софија-

84

препознали. Уради шта уради, и што мора,

и не прича о томе, већ иде даље, чак и не

мисли више о томе шта је урадио, јер већ на

видику има други посао. Не треба му

одобравање, ни аплауз. Он зна и сигуран је

у то што ради да је исправно, и да само тако

може. То је онај ко зна да је човек син Бога

живога, и царски син, и увек се понаша,

чини и мисли како доликује царевићу, и

оправдава своје постојање свим својим

бићем. То је онај ко зна који је циљ и сврха

његовог властитог живота, па ако то буде и

распеће, он се радосно пење сам на њега,

јер ништа не може да заустави то

испуњење, ни страх, ни бол, ни смрт. То је

човек осмог дана, који зна да је смисао

живота да се што више уподоби Богу, да се

обожи. Такав човјек и планине може да

премешта. То је човек молитве. То је онај

ко стално разговара са Богом.

Август

тоји испред мене и чека да је

пресвучем. Тај поглед! Док сам жива

нећу заборавити начин на који ме

гледа у тим моментима. Као у Свемогућег

Бога, пуна поверења, радосног

ишчекивања, да ћу ја урадити све што она

немоћна не може, покорна и потпуно

препуштена мојој милости. Право,

правцато дете. Као лутки, подигнем јој руке

до мере докле је то у стању, свучем

спаваћицу преко главе. Ноге јој се тресу,

С

-Софија-

85

млитава и опуштена кожа дрхти, јако тешко

стоји. Брзо јој увлачим руке у рукаве

хаљине, и онда је спустим да седи. Одахне

мученица, већ је мртва уморна. А онда

навлачимо панталоне. Некада зна да има

две ноге, а некада када кажем „ Хајде, дај

ми сада другу ногу” одговори “Немам више

ни једну.”

Углавном, узмем сама њену ногу, и некако

навучем ногавице. Лакше је када носи

хаљину, али изгледа да се лепше осећа у

панталонама. Сва је укочена, али ја сам већ

довољно вешта да то могу обавити, а да је

не мучим ничим. Она само гледа, као да се

то о неком другом ради, потпуно је

одсутна, не учествује ни најмање. Ни

једним покретом да ми олакша. Ма ни

прстом да мрдне! Све то обавим клечећи.

Клечим пред њом понизно, до јуче ми то

мој непотребни херцеговачки понос не би

дозволио, али за ова два месеца све се

изменило. Ја сам се изменила. Док још

седи, узмем је за зглоб ноге и натакнем јој

прво једну, па другу папучу. За њу је то,

чак и када је при свести тешко, јер су јој

стопала сва деформисана и искривљена од

тешког рада, и терета који је носила док је

могла. Палчеви се пружају готово преко

три суседна прста хоризонтално, чудо је

како уопште може да хода, и да одржава

равнотежу. Онда устанем, пружим јој руке

за које се ухвати, ослоним се чврсто ногом

о под, и подигнем је. Навучем јој панталоне

до краја, и можемо даље. Наш заједнички

-Софија-

86

живот је пун ситних ритуала који се у

недоглед понављају. Кад хоће да легне

морам да скочим истог трена да јој

подигнем ноге на кревет. Сама то врло

тешко може. Морам и да је покријем, јер

ако покуша сама тако изгуби контролу над

собом зато што ноге неће да се подигну

саме, и онда је од те нервозе до “одлажења

кући” само корачић. Некада се јуначи, па

ухвати руком ногавицу, и тако покуша да

дигне ногу, али то је углавном јалов посао.

Она је потпуно дете. Крупно, осамдесет

петогодишње дете, али дете.

Друга ствар на коју морам строго да

пазим је да папуче, кад их изује, буду у

милиметар равно једна поред друге испод

стола. Када се сама изува, запне прстима

једне ноге на пету друге, и тако их скине. А

онда их полако гурка прстима док их не

доведе у перфектну линију. То траје, све

што ради јако дуго траје, а ја стојим поред

ње и вежбам стрпљење. Толико је спора, и

изван домашаја времена, да је то за мене

прави лек. Од собе до кухиње путујемо

неколико минута, корак по корак. Па стане,

па се гледа у великом огледалу у ходнику,

па то опет траје и никако да стигнемо. Да је

по смрт пошаљем, наживела бих се! Она је

као онај човек у причи, кога је господар

послао да однесе писмо, па га после

неколико дана пита је ли обавио посао, а он

каже :“Сад ћу ја ага, само да завежем

опанке!“ А ја сам још увек сва хитра и

жустра, тако да ми је права мука да обуздам

-Софија-

87

своје нестрпљење. Падала сам у искушење

да је просто подигнем и понесем ( и бих

каква сам!) да није два пута тежа од мене.

И тако сам се по Божијем промислу учила,

и још се учим, стрпљењу. Научила сам да

будем сасвим мирна ма колико нешто

трајало, и то сасвим природно, без

присиљавања. Научила сам и да мирно

примим све гадости које ми каже, у данима

када полуди од беса, да на сва њена

вређања и пљувања, на све што смисли да

ме унизи кажем: “У праву си. Све си у

праву. Јесам и зла и гадна, и одвратна, и све

што кажеш да јесам, а и гора сам од тога,

само што ти то још не знаш. Сасвим си у

праву, и заслужила сам да ме неко још и

горе нагрди! Сада ти не могу боља бити, а

грђа немам куд! Претрпи још мало,

поправићу се.“

Слободно може да ме пљује колико

јој је воља. Сигурна сам да ништа није

оманула, ни погрешно рекла, јер сам била

свакаква у животу, и чисту истину говори.

А све и да није тако, а јесте, ништа ми не

фали да отрпим. Неке ме псује, нека вређа,

нека говори све што јој у том тренутку

падне на ум, ма како грозно било! Нека. И

тако ме Анђелка научила смирењу.

Август

еца се играју у парку. Гледам их да

терасе, пуне су их клацкалице и

тобогани. Међу њима има једна Д

-Софија-

88

девојчица препуна снаге и енергије, која је

вођа сваке игре, сваког заједничког

подвига. Зове се Симонида.

Хиљаду двеста деведесет треће или

четврте године, не сећам се баш тачно, у

Цариграду је рођена иста таква мала

девојчица. Њеним родитељима је умрло

троје деце, па су били у великом страху

када се она родила да ли ће преживети.

Онда им је нека од искусних и часних жена,

дала савет којим су покушали спасити

новорођенче, а све на начин како су у то

време спасавали децу јер је смртност била

огромна. Савет је био следећи: испред

дванаест икона Апостола, постави се

дванаест једнако дугих и дебелих свећа, све

се истовремено упале, и појући до зоре, без

престанка се моли за новорођенче, све док

се свеће не погасе. Она која преостане

последња међу угашеним, то име треба

дати детету, како би било сачувано и

преживело. Пошто је у овом случају

последња остала свећа испред Апостола

Симона, девојчицу су назвали Симонида.

Преживела је, и постала српска краљица, а

живот је завршила као монахиња у

Цариграду. Отац јој је био василевс

Андроник, мајка Ирина Монфератска, а

читаву причу о томе је записао Георгије

Пахимер византијски монах и писац. Не

знам како је ова моја Симонида добила име,

али је сигурно да је сам Бог чува, какве све

вратоломије она изводи.

-Софија-

89

Август

шта сте ви по занимању, чиме се

бавите? Питала ме једна жена у

возу, у очигледној жељи да започне

разговор. Баш ме затекла. Како се зове ово

што радим? Мотала сам по глави разне

називе и опције, као на примјер: чувар

старице, вршилац онога што родбина не

може или неће, тешитељ и слушалац, али

ни једна од тих дефиниција није права. А

свакако није оно што пише у огласу када

тражите посао. Изгледа да је моје занимање

- жена. Тако се пише: тражи се жена. Не

пише: тражи се чувар, слуга, неговатељица,

болничарка, пише само жена, и у тој

одредници је садржано све што сам већ

побројала. Па добро. Свашта сам радила у

животу, сад могу баш да будем и жена.

Данас се тај посао сматра једним од

послова који су најгори и испод части, који

се избегавају као куга, јер је срамота рећи

да бринеш о некоме, да га чуваш и негујеш.

Ту нема славе, части, не звучи помпезно

као на пример примаријус доктор, или

председник општине, а није ни плаћено

сразмерно уложеном труду, да би такви,

који се ипак одлуче упркос свему, због

зараде прежалили понос, и да би бар могли

рећи:”Да, али погледај колика ми је плата”.

Мени није ништа испод части, и поносим

се што могу да радим нешто тако лепо. Кад

кажем некоме чиме се бавим, обавезно

А

-Софија-

90

уследи жалостив и сажаљив поглед и једно

дугачко:

„ Ијаааој! Па зар ниси могла да

нађеш ништа боље?”

А ја онда упитам забезекнутог питача (који

тим својим јаукањем мени даје на знање и

показује јасно како је успешнији, толико да

може да дозволи себи да ме жали) шта је

лепше и вредније од старања о некоме. И

беби ситерке се брину о некоме, али за тај

посао нема јаукања, јер бебе су бебе, а

стари су као шугави и кужни! Ма немојте!

Њих не треба неговати, јер су стари, па их

треба пустити да умру! Овај посао по

правилу треба да раде сиромашни,

необразовани, или на било који други

начин несрећни људи, који нису способни

за било који други посао. То нико не ради

зато што воли, јер је то немогуће волети.

Скоро ми је једна госпођа комшиница у

поверењу, рекла, како ће и она себи (што да

она буде мање паметна од Софије?) наћи

“ту једну избеглицу”, јер они немају избора

и морају да раде све што им се нареди, а за

њих и није неки финији посао, па да

отимају домаћој деци хлеб из уста. Остала

сам без текста, а ретко ми се деси да

останем без текста. Успела сам само да

исцедим једно прилично бедно “Алал вера

госпођо!”

А онда ме погледала, па кад је

схватила шта је рекла, решена да поправи

ствар, почела је да се правда, и мени, и

себи, како ће она то урадити само да

-Софија-

91

помогне јадне људе! Два пута алал вера!

Сад сте баш загрдили, госпођо комшинице!

Дакле, моје занимање је жена. Ни мање ни

више.

Август

рућина ће да нас истопи. Дошла сам

јутарњим возом, не бих ли избегла

највећу жегу, али ме она сачекала на

изласку из воза. Пењем се полако уз брдо,

бројим кораке да не бих мислила на

вртоглавицу која ми мути поглед. Прелазим

преко мостића испод којег се отегао

Топчидерски поток, сав блистав од сунца,

светлуцају му капљице, топло се зелени

маховина по каменом кориту, и ја, као и

увек, застанем на том мостићу, и кажем

„Здраво, здраво пенушави поточићу!

Како си ми данас?”

Неки галебови вичу и свађају се

изнад њега. Не знам шта им је. Падају

изгледа неке тешке речи између њих, и

видим како се увређено и презриво окрећу

леђима једни другима, и разилазе у

најљућој завади.

“Видиш како су шашави” кажем

потоку. И њему је то смешно. Зашто би се

било ко свађао по овако сунчаном дану?

Један старац, вукући торбу са пијаце, чуо

В

-Софија-

92

ме када сам то рекла потоку, и хитро се

ситним старачким кораком преместио на

другу, осунчану и врелу страну улице,

подозриво ме меркајући.

“Свет је пун лудака” говори другом,

који му долази у сусрет, показујући главом

на мене. Чудно! Баш сам и ја то помислила.

Облачим је и рецитујем. Највише

воли песмицу „Материна маза“. Смеје се

раздрагано! Смејем се и ја! Прва строфа и

хоп, руке сам јој увукла у рукаве! Друга,

обукла сам јој панталоне! Трећа, чарапе су

на ногама! „Има дете у селу име му је

Лаза...“ тепа за мном, понавља слатко речи,

срећна је. И ја сам срећна! Ко ли јој је

рецитовао песмице? Можда није нико.

Можда је дете у њој препознало лепоту

речи, ритмику звукова, и ужива да их

котрља по устима. Игра се, тачно се игра! И

ја исто волим да се играм, па се играмо

заједно. На крају сваког стиха, када кажем

речи “Материна маза!“ сву је разбарушим,

тако да коса само лети, а она цичи од

радости! Онда јој узмем руке у своје, и

певам „Таши таши танана..“,а она пљеска

ручицама! Драго моје дете!

Август

а клупи пред мрак увек срећемо

младе маме са бебицама. Ово је

изгледа била плодна година, пун је

паркић беба. Тако су лепе и нежне зачуђено

трепћу окицама дивећи се свему око себе,

Н

-Софија-

93

откривајући своју стварност и свој свет

први пут. Анђелка сједи испршена као

бродски прамац (заузима тај став само када

изађемо) и не гледа ни у децу, ни у

пролазнике. Чиста слика народног хероја,

погледа упртог у даљине и светлију

будућност. Понекад нам прилазе голубови.

Кљуцају без престанка као шиваћа машина,

прилазе сасвим близу. Они су нека

комбинација дивљих и питомих голубова.

Уосталом као и сви ми, мало дивљи, а мало

питоми. Она гледа у њих, а ја све молим

Бога да неки слети на њу, да осети нешто

живо у рукама, нешто што има срце и топлу

крв да је загреје, али ни један неће.

Из неког свог голубијег разлога

више воле да се попну на моју ногу, и да

балансирајући као акробате, и одржавајући

равнотежу на мојим грбавим патикама

кљуцају пертле. Већ су ми искљуцали сво

платно на њима. Шта ћу рећи кући што су

ми подеране? Ко би ми веровао да су ме

градски голубови искљуцали?

Прилазе нам неке Анђелкине

пријатељице и исписнице, и ту је љубе,

питају за здравље, а онда се окрећу правом

циљу тј. мени. Мајко мила знам те погледе,

још како их знам! То су погледи жена са

села, које све и свакога мотају око прста,

које просто морају све да испитају и

испипају, да не остане ни траг сумње, или

било шта да оне не сазнају. Не волим то! Јој

што не волим! Бојим се да су код мене

удариле на погрешна врата. Ја о себи не

-Софија-

94

причам ни људима које добро познајем, јер

познајем и људску природу, а камоли ћу

њима, само да би се нахранила њихова

болесна радозналост. Немам шта да кријем,

али њима стварно нису потребна сазнања о

мом имовинском статусу, о брачном стању,

укратко ја их се не тичем, зато што ме то

питају само да би после могле слагати неке

своје комбинације у глави. Имам великог

искуства са таквим женама, и свако од њих

је наопако. Селе су једна са једне, друга са

моје друге стране, и окупација је почела.

Али у трен ока се та првобитна намера

окренула у сасвим другом смеру. Видим да

ни саме не знају како им се то десило.

Почеле су да ми причају о себи, да се јадају

на све могуће болести које прате старост.

Детаљно су ми описивале изглед и боју

мокраће и столице са последњег прегледа,

толико верно, да сам се побојала да не

кажу: “Седи ти ту, сад ћемо за часак да

скокнемо по узорак да ти покажемо.”

Причале су о деци која их обилазе једном

годишње, којима су ваљале док су биле

млађе и здраве, па су чувале унуке, кувале

и прале, а сад више ником не требају тако

болесне и старе. Ма срце да ти пукне!

Старости како си тешка! Знам да то није

пренемагање. Пуна ми је зграда старих

људи о којима нико не брине, које су

одбацили као изношене ципеле. Имају ли

ти људи душу? Боје ли се Бога? Зар не знају

да се све врати и наплати? Зар нећемо сви

-Софија-

95

једном тим путем? Још нико није постао

млађи.

Јесам, љута сам! Љута сам на тврда

срца, на кратко памћење, на незахвалност,

на те људе који су толико себични, и који

дају и својој деци пример како се одбацује

љубав, како је треба утући у семену, и не

дозволити да проклија. Они неће да воле, а

своју децу уче да то и не треба , и тако им и

не дозвољавају. Чудовишта се не рађају,

чудовишта постају!

Август

очела је да пљује. Лепо заспи, све

по реду, а онда је ухвати онај тешки

старачки кашаљ. Сва се зацрвени,

повуче дубоко из дна плућа, ослони се на

лакат, и просто испљуне на тепих. Мука ме

хвата јер сам природно гадљива да

гадљивија не могу бити, али опет и опет

побеђујем себе. Кажем себи “Шта ми се сад

ту правиш фина! Од истог сте теста

умешене” засучем рукаве, и све очистим.

Знам да је узалуд да јој било шта кажем.

Или ће ме погледати мртва хладна и рећи

“Нисам ја пљувала, не знам ко је” или

напросто неће ништа одговорити. Тако ми

је и до сада сто пута рекла, чак и када је

ухватим у моменту док ради нешто што по

мом мишљењу не би никако требала да

ради. На пример, баца оглодану коску под

сто, и још јој је у руци, и видим шта

намерава, и кажем “Немој молим те да је

П

-Софија-

96

бациш под сто” а она ме само некако дрско

гледа у очи, у истом трену је баци и каже

„Нисам ја.”

А може и да ме само погледа, да

констатује да сам, ето, неко ко само отвара

уста, и ником ништа. Причала ја, не

причала она уради своје. Мисао јој је

кратка, толико кратка да не стигне ни да се

створи, а већ се изгуби. Осећам се сасвим

немоћно. Као да стојим пред неким

дебелим бетонским зидом, докона и

залудна, и објашњавам му, и причам да се

нешто не ваља радити. Наставиће она и

даље да пљује, па таман се ја окренула

наглавачке! Да поштедим себе, убудуће ћу

стављати новине поред кревета.

Август

овине нису дале резултата. Кад их

спази, онако успавана и буновна, са

устима пуним шлајма и пљувачке,

фино их одгурне, и пљуне тамо где је

зацртала да се треба пљунути. На колена

Пепељуго! Понизи се, утуци гордост и

гадљивост, и рибај! Рибај брате и навикавај

се, ко зна колико ће ово трајати! После, ево

читавих седам дана мучног трљања, кад сам

се већ измирила са тим да је то трајно, и

кад сам се измирила са собом, и успела без

повраћања да орибам тепих, дакле кад сам

завладала собом, престала је да пљује.

Просто тако. Зар баш све морам да научим

на тежи начин?

Н

-Софија-

97

Август

пет је добила жељу да путује. Од

раног јутра пали и гаси светло,

устаје само да би поново села, па

поново устаје, па иде у купатило безброј

пута, али сада већ знам шта је то. Решила је

да иде, и ја ту не могу ништа. Опет

убеђивања, лагања, тешења, све

исцрпљујуће и тешко, као да сам онај

несретни Сизиф, па гурам стену узалуд уз

брдо. Она ме не чује. Као да глувом човеку

говорим. Није проблем у њој. Не могу да је

прихватим као болесника. Просто је као и

други људи за мене, само мало другачија.

Проблем је што до мог малог мозга,

наученог да све има логичан узрок и

последицу, не допире да ме неко ко хода,

дише, не чује и не примећује. Да гледа кроз

мене, као што ја гледам кроз ваздух. Када

ћу већ једном схватити да сам невидљива?

Хоћу да полетим, да уђем у њен свет, а

држим се толико чврсто свог. Тако неће

ићи. Хоћу ли смоћи храбрости, или треба

да одустанем, и одрекнем се заувек прилике

да видим и доживим нешто сасвим

другачије. Како сам само тврдоглава! Нећу

да се откачим од овог тела које ме држи за

земљу, само због страха. А због страха се

пропуштају све шансе да се оствари оно

што се жели. Мозак увек калкулише. Треба

се обратити срцу. Оно не зна за

калкулацију.

О

-Софија-

98

Спрема се олуја. Од јутрос се све

ускомешало од неба до земље. Волим олује,

оне праве, страшне у својој силини, оне

које кидају и руше све чега се дотакну. Тек

када видим такву силу, јасно видим и своју

минијатурност. Е, таква се олуја сада

спрема. И ако је рано поподне готово је

мрак. Ваздух је толико тежак да се једва

дише. Спарно је толико да боли. Нигде

дашка ветра. Све се умирило. Ништа се не

мрда у ишчекивању онога што ће се десити.

Лако се може предвидети када ће почети.

До пре пола сата ласте су биле високо, а

сада се спуштају све ниже. Када буду на

висини на којој су жице на бандерама –

почеће. Имам десетогодишње искуство са

олујама и животињама, па сам тако,

пратећи њихово понашање из године у

годину, и ја нешто научила. Све се у

природи прилагођава промени, а пошто

животиње имају пуно истанчанији осећај за

природне непогоде, ја гледам у њих, и знам

шта ће се десити. И када ће се десити. Већ

се осећа како се мешају ветрови. Осетим на

лицу час руку јужног топлог, час лагани

дах северног. За сада је југ јачи, али

повлачиће се све више, да би уступио место

леденом, и када се он буде размахао, од

силине ће се савити све пред њим.

Прошло је још пола сата. Птице

узневерено лете неком путањом која се

-Софија-

99

мени чини без икаквог реда, боје се, тачно

се види да се боје. Све је хладније и

тамније. Небо је готово црно, ветар све

јачи. Сад ће! Стојим на тераси. Напета сам

од ишчекивања. Нећу да дишем да бих се

потпуно утопила, да бих постала део ове

силе. Нигде живе душе. И заиста је почело.

Кидало се небо парано стотинама муња!

Пљуштало је чим ветар мало ослаби, а чим

се појача, летеле су капи куда их носи,

крцкале откинуте гране, од грмљавине и

пуцања громова све се тресло. Уживам у

тој дивљој лепоти, знам да ће после ње све

бити чисто и ослобођено притиска. И онда,

одједном, све се умирило и престало. А

Анђелка није ништа чула. Све је

преспавала.

Август

д јутрос потпуно непомично седи.

Не брине ме то што тако седи, већ

што готово не дише. Гледа у

телевизор, не трепће, не помера се. Шта год

је питам, само ми кратко одбруси “не” и не

удостоји ме погледа. Као да није живо

биће, него камена статуа без душе.

Страшно је и погледати кад је таква. Боже

мили, више бих волела да ме сада куне и

псује, и прави све могуће што год у нападу

беса направи, него што је овако непомична.

Тај поглед празан и туп, који гледа а не

види, ствара ми немир. Већ сатима је таква.

Једино по ретком и слабом померању

О

-Софија-

100

кошуље знам да дише. Подсетила ме на

једну усамљену, жалосну жену, која је

стајала у месту поред прозора више од

петнаест сати, из страха, да ако седне или

легне, неће више никада устати. После

толико сати мучења тела, док јој је дух био

негде друго, само се срушила мртва.

Сирота, усамљена, паметна, несрећна,

остарела краљица Елизабета. Сви знају

каква је краљица била. Неки су је волели,

неки су гледали да јој дођу главе. Али ја

видим, и читавом душом осећам, жену која

пати, која воли а не сме да воли, којој је

страх од одбацивања већи од свега, која је

превише оштроумна да не би знала чега се

одриче, и због чега се одриче, и зато је

њена патња хиљаду пута већа. Много већа

храброст треба да се одрекне некога кога

толико волиш, свесно и намерно, одлучан у

тој жртви која ће донети само највећи бол,

да би неко други био сретан. То знам врло

добро. Познајем тај бол одрицања,

својевољног, тајног, и ћутања заувек.

Е, моја Елизабета! Моја јадна

краљице! Моја сирота жено! Дали су ти

круну, сјај, богатство, а одузели оно што

свака најједноставнија жена може тако лако

да има. Јесте, била је горда јер је била

изузетно образована и поносна на своје

знање, била је и сујетна јер је била

окружена ласкавцима и улизицама, била је

свакаква, али то не мења ништа у односу на

то колико је била несрећна, и колико је

-Софија-

101

патила. Уосталом, ко је без греха нека први

баци камен.

А Анђелка је данас Софија. Ни трага

од мекоће и нежности коју има Анђелка.

Софија је друга жена. Далека је, хладна,

суздржана или зла, већ према томе како се

у том тренутку осећа. Али је за поштовање

то, што је у сваком том трену оно што јесте.

Када је Анђелка, онда је потпуно и само,

брижна, умиљата, и слатка Анђелка. А када

је Софија онда је само Софија, и ништа

друго. Њих две се никада не дотичу и не

преплићу. То је што је.

Стално говори о мртвима. Одједном

отвори широм очи и пита “Где је ујна?”

Већ сам помало навикла, али никако

потпуно, на те разговоре о бившим људима.

“Чија ујна?” питам.

“Па моја ујна. Баш се секирам шта

ћу за ручак кад она дође”

„Не брини” тешим је, “спремила сам

ја, ево има и за ујну, и поред ујне”

“А је ли дошао мој муж?” пита, и

даље сасвим забринута хоће ли бити

домаћица на месту када јој дође муж са

посла.

“Није још,” кажем “јавио се

телефоном да ће закаснити. Има нека

посла. Само ти ручај, и ништа не брини.

Има за њх спремно све када дођу.”

Утешим је тако, и већ и сама помало

верујем, да ће ми на ручак, из света мртвих,

изненада банути гости. Навикавам се на

-Софија-

102

њих све више из дана у дан. Готово их

прихватам као стварне и постојеће људе. И

уопште, није ми више тако чудна ни страна

помисао да мртви могу да наврате. Свашта

може бити, па није најгора ствар на свету

ни да угостим неколико Анђелкиних

духова.

Август

а страшним сам мукама. Не зна шта

једе, не зна када је гладна, не зна

колико једе, нема уопште осећај

ситости. Ако јој дам тањир супе добро је.

Ако на то додам, рецимо, три шницле, плус

пире, плус чинија салате, па преко свега

тога и колаче сасвим је исто. Како сад да

човек зна меру нечије глади? Оно што ја

једем толико је мало да би и дете појело

више. Према себи не могу мерити. А откуд

да знам колико једу други људи? И кад сам

јела у друштву, људи су се уздржавали,

устручавали, и нису јели онолико колико

би у својој кући, где их нико не гледа, где

су слободни и комотни од свих друштвених

норми и обзира, и од тога да ће их после

неко оговарати због прождрљивости, или

не дај Боже бројати залогаје. Мени је

углавном потребно врло мало хране.

Понекад данима једем само хлеб, и

уживам као што би неко други у најслађем

јелу. Моје тело воли да добије само по мало

хране. Такво је. Не кажем, има дана када

једем за три добра јунака, али се после јако

Н

-Софија-

103

лоше осећам. Као да сам прогутала

воденички камен који никако не могу да

сварим. Изгубим сву снагу и енергију. А

колико Анђелки треба?

Нисам видовита и почињем да

жалим због тога, сад би ми баш добро

дошла нека таква вештина. Ако јој дам

премало, како ћу знати да је премало кад

она не уме да ми каже? Ако је превише,

како да знам да је превише? Не могу да се

играм са живим створом, па да дам колико

дам, и да ми буде мирна душа. Тачно ћу да

скренем с памети. Али од овог

философирања нема ништа. Треба

деловати. Зато сам позвала докторку која

нас обилази с времена на време, и питала

шта да радим.

“Не смете да јој дајете превише”

рекла ми је.

“А колико је то превише?” питала

сам упорно.

“Па сами процените. Дајте јој

колико ви једете.”

Е, тешко њој! Ако јој толико дам

умреће од глади! Баш ми је помогла! То

сам знала и без ње. Јадна моја Анђелка!

Одредила сам као неку средину између

строгог поста и преједања. То јој је, што јој

је. Не знам боље. Могла је, баш, и нека

боља жена запасти, али јој је, ето, Бог

одредио мене. Неко не би направио драму

око тога колико ће осамдесет петогодишња

старица са апетитом двадесетогодишње

девојке појести, а ја се жива гризем да је не

-Софија-

104

ускратим ни за грам. Нећу моћи да живим

са савешћу док то не рашчистим. Позвала

сам њене кћерке, распитала се детаљно

колико је раније јела, и коначно се смирила,

када сам видела да сам погодила меру. Како

је тешко људима да одговарају за некога ма

и за тренутак. Одговараш за једно живо

биће! За живог створа еј!

Август

рати ме у стопу. Не дозвољава ми

ни тренутак самоће. Куд год да

кренем, она је већ пошла за мном.

Док спремам ручак, она седи на столици и

прати сваки мој покрет. Пеку ме по леђима

њени погледи. Кад једемо, нетремице гледа

у мој тањир (све јој се чини да ја једем неко

боље јело, које њој, каква сам одвратна, не

дам!) гледа у кашику коју приносим

устима, као да хоће да ми погледом прогура

храну кроз грло, готово да заборави и сама

да једе. Онда чека да је очистим од свега

што је просула по себи, да је ухватим за

руке и подигнем са столице. Одведем је до

кревета. Неће да легне. Ако легне, заспаће,

па ће пропустити неки мој важан покрет,

нешто што је толико важно, да се не сме ни

случајно пропустити. Седи и гледа ме

нетремице. Као змија која укочено вреба

плен. И заиста се осећам као њен плен.

Одем ли у купатило, истог момента креће и

она. Пали ми, и гаси светло док ме не

истера, или отвара врата да провери да ли

сам стварно унутра. Нема никакве везе то

П

-Софија-

105

што ми чује глас, то за њу није никакав

доказ мог постојања. И тако читавог дана.

Од раног јутра, кад отворим очи, прво

угледам њене које ме гледају. Не говори

ништа, само ме гледа.

Данас сам је замолила да седи, дала

јој чинију кекса, ољуштену и исецкану

дињу посуту шећером јер јако воли слатко,

чашу сока, да се занима нечим док се

истуширам. Озарио је смешак при погледу

на храну. Наравно да хоће, чуди се што јој

то уопште и говорим, мислим ли ја да је она

луда да иде за мном, и прионула је својски

на јело. Тек што сам ушла у каду и почела

да опуштам напете мишиће под топлом

водом, врата су се отворила, и ушла је без

икаквог обзира, стида, или било којег

другог осећања непријатности. Радознало

ме гледала.

Кад је видела довољно, окренула се

и изашла. Изгрдила сам је као дете (Баш

немам памети! Као да то њој нешто значи!),

али је на све моје оптужбе и доказе, само

слегла раменима, повила у лук на доље

горњу усну, и презревши ме из дубине

душе што је тако лажно нападам рекла:

“Немој да лажеш. Нисам ја.”

Вриштаћу! Вриштаћу из све снаге!

Ово је већ десети дан како ме прогони и

излуђује тим немим гледањем. Чини ми се

да ме гледа и када спава. Није ни чудо што

нико неће да ради овај посао. Сви издрже

највише месец - два, и побегну главом без

обзира. То ми је испричала патронажна

-Софија-

106

сестра, дебељушкаста, плава, весела.

Долази једном недељно да окупа Анђу, да

јој скрати нокте, и измери притисак. Код

нас баш нема посла. У почетку, када би је

купала, задивљено сам гледала како

вештим и брзим покретима свлачи одећу са

ње, како је хитро купа. Али једног дана,

Анђелка је у том тренутку била Софија, па

када ју је увукла у каду, и онда без пуно

обзира и претеране њежности стала да трља

по тако танкој кожи, згужваној и сувој, да

се под њом видео као нацртан сплет

капилара, почела је да се мргоди и криви

уста, а то је значило да је љута. Сестра јој је

прала косу у гуменим рукавицама, и чупала

је оно мало преостале. Држала је туш

једном руком, а другом је рибала, а тако је

и морала, јер је купатило мало и другог

начина нема.

Када је обавила посао и отишла,

Софија је постала Анђелка, и зацвилела је

као штене да јој више никада не дам да

дође. Од тог дана савладала сам вештину

купања. Рукавице ми нису требале. Не

бојим се коже која у комадима отпада, нити

црвених, упаљених оједа на превојима тела.

Не бојим се да ћу се заразити било којом

болешћу. Не смета ми да додирујем и

превијам ране које се отварају испод груди,

јер је врућина несношљива. Она је људско

биће, а не крпена лутка која ништа не

осећа. Разумем ја и сестру. Има толико

пацијената да нема времена да буде нежна.

Кад би свакога тако полако купала, не би

-Софија-

107

завршила летњи дан до подне. Зато ћу ја,

све што могу урадити. Добро сестри, добро

Анђи, па куд бих више!

Август

оћ је увелико. Мислим да је прошло

десет. Још увек из бетона избија

врелина, до јутра се празне зидови,

да би се опет већ у свитање загрејали до

неподношљивости. Тело ми је толико врело

да избегавам да додирнем руком другу

руку. Нема начина да се овоме доскочи. На

тераси је мало боље. Отварају се један по

један прозори који су читавог дана били

замрачени и заптивени. Људи излазе из

станова да удахну бар за мрвицу хладнији

ваздух. Сви траже олакшање од врућине

које доноси ноћ. Испод уличне светиљке, са

задње стране зграде, стоји једна девојка у

својој најлепшој хаљини на цветиће. Знам

да јој је то најлепша хаљина, јер видим да

се дуго спремала да стане под ову

светиљку. Сваки час вади огледалце,

загледа се, па га враћа у торбицу. Изгледа

да је задовољна. Па се онда окреће око

себе, проверава како се хаљиница врти, па

се онда умири, ослушкује кораке људи.

Један ће бити онај кога она чека. У почетку

Н

-Софија-

108

стоји мирно, сабрано, размишља шта ће

рећи када се сретну, шта ће он одговорити,

како ће погледати њену хаљину на цветиће,

како ће она, да би му показала сву своју

лепоту, раширити руке и завртети се у круг,

као показујући ту хаљину. Чини ми се да

сва трепери од ишчекивања. А време

пролази. Гледа на сат, проклета казаљка се

не помера. Тресе руком не би ли је некако

натерала и приморала да се мрдне. Али

време иде како иде, ни пребрзо ни

преспоро. А њој се чини да се зауставило,

да је то због ње, због онога што треба да се

деси. Постаје нервозна. Шета напред -

назад, покушава да ставља ногу пред ногу,

као да хода по греди, само да забави нечим

мисли док чека. Па онда убрза тај ход као

да се устремљује на некога кога мрзи из дна

душе. Ходала је тако још задуго, а онда

смождена и уморна села на тротоар. Гледам

је како покушава да заустави сузе, како

мисли да ће умрети ту на улици, јер на

свету никада није било таквог бола као што

је њен. Јадна моја дјевојчице у хаљиници

на цветиће! То сам могла бити ја, то је

могла бити моја сестра, моја мајка! Тако је

Јулија чезнула, тако је Татјана несрећна

плакала, можда је и Ева тако Адама чекала,

и све смо ми ова остављена девојка у својој

најлепшој хаљини. И заиста на свету

никада не би толиког бола, јер је наш

властити бол увек највећи бол.

Почетак септембра

-Софија-

109

очетак је септембра, и воз је пун

ђака и студената. Натоварени су

торбама и ранчевима у које су

брижне мајке побожно нагурале све што би

њиховим пилићима у туђем, непознатом

свету, могло затребати - од топлих чарапа,

до туршије у кофицама. Чини ми се да баш

и немају поверења у способности своје

деце. Као да ће без њих потпуно пропасти и

умрети од глади. Више ми, тако

натоварени, личе на планине него на људе.

Мушкарци се још и држе јуначки, али

девојке ненавикле на било какав терет

посрћу по перону. Неке су непромишљено

у ципелицама са високом штиклом, па

криве ноге, псују, мрште се и зноје, при

свом првом упознавању живота, у коме се

не могу ослонити ни на кога, осим на себе.

А високе потпетице нису за гурање по возу.

Једна плаче сва ојађена.

Испадају јој торбе, таман подигне

једну, а друга склизне се рамена. Ма жалост

је погледати! Углавном су весели, а како и

не би били!? Биће далеко од родитељске

контроле, радиће све што је забрањено,

нико их неће питати ништа, ни позивати на

одговорност. Чист занос слободе!

Новостечене, а дуго прижељкиване. И ја се

смејем у себи. Дивни су у том свом полету!

Тако изгледају сами себи способни за све,

моћни и јаки, а неће проћи ни месец дана,

па ће већина њих увидети како је лепо кад

ти мама кува оно што волиш. Сетиће се

П

-Софија-

110

тога кад буду једва гутали храну у некој

мензи. Видеће да се паре које су са муком

одвојене за то високо школовање морају

распоредити некако на читав месец, а не

смеју се спискати за један дан... Али тако

треба да буде. Научиће да цене оно што су

оставили иза себе, и што су сматрали да им

без поговора припада као ваздух који дишу,

научиће да се брину о себи, тако се расте.

Научиће да су у свом граду неко ко има

име, лице, пријатеље, родитеље, и сазнаће

како је бити странац и провинцијалац, који

по мишљењу староседелаца на правди Бога

заузима место некоме рођеном ту. Место

рођења је нешто што даје неопозиво право

на све привилегије. И док се окрену биће

усамљени као да су пали на другу планету.

Ни та чувена слобода неће им ускоро бити

тако чаробна и слатка, јер ће је сами себи

ограничити обавезама, а уколико то не

учине, вратиће се у своје мало место,

пропуштајући шансу да остваре своје

снове. Али има времена. Схватиће да

слобода нема никакве везе са одласком од

куће, одвајањем од родитеља, одбијањем

или пребацивањем обавеза на неког другог.

Слобода је нешто друго. Драга децо! Вас

чека живот. Он ће вас обрађивати као

метал, али мало по мало, док се неки од вас

не сломију, а неки не добију неку

неизмерно лепу форму. Али уживајте сада,

блажени у свом незнању о томе шта вам

будућност носи, предивни у својој

-Софија-

111

младости, самопоуздању ничим основаном,

немерљиви у својој животности!

Пети септембар

ткуд човеку толика потреба за

самообманом? Зар стварно не би

могао живети у миру са собом, и са

светом, онакав какав јесте, или баш мора

себи додавати особине којих никако нема?

Да ли заиста не види истинске мотиве и

пориве, који стоје иза сасвим обичних речи

и дела, за које би сви рекли да су сасвим

исправни и добри? А када се сасвим оголе,

види се, да иза њих лежи, или потреба за

тим да их људи воле (па кад већ не могу

овакве истинске, онда се укалупе у неку од

већ постојећих а прихватљивих форми),

или потреба за доказивањем неке вредности

које нема, или ко зна шта све не? На прсте

једне руке могу набројати људе које

познајем, а који немају потребу да

обмањују ни себе ни друге, и никаквих

проблема немају што су то што јесу, а не

оно што би можда волели бити. А како би и

могао човек постати оно што би волео, ако

прво није начисто, и не зна ко је сада?

Колико сам пута чула као оправдање, да

ако бисмо стварно говорили оно што

мислимо, нико не би проговорио са нама

или неку од тих варијанти. Пусти страх,

О

-Софија-

112

како само компликује живот! Зато ја режем

по себи, копам, тражим, сумњам у сваку

мисао и стављам је под микроскоп истине,

а свако га има у себи, само ако је вољан да

га употреби.

Говорим себи:”Хајде сад поштено

реци има ли твоја мисао неку позадину,

која би ти сметала да је нечија друга, због

које би те било срамота? Реци поштено, да

ли све што радиш, радиш да би добила неке

поене код људи, или зато што осећаш да је

тако право?” Замишљам да то нисам ја,

него неко други, кога не познајем и не

волим. Јер кад некога волим ја му онда

припишем у заслугу и оно чега нема. А

људи су склонији да у другоме виде све

позадинске намере, све скривене мотиве. Е

тако ја сад себе преиспитујем, и судим

себи.

И строг сам судија. Други се не би

ни осврнули на оно што ја себи не

толеришем и не праштам, али сматрам да је

за мене једино тако добро и право. Ако ја

сама себи не скрешем у брк нико неће.

Људе спречавају и обзири. Разбијам се на

парампарче, али вреди! Осећам се као да

скидам добар комад блата с душе. Нема

лажи нема преваре. То ми је што ми је.

Суочавала сам се ја и раније овако очи у

очи са собом, али никада тако до сржи, да

ме заболи. А једино тако може. Васкрсење

не бива без смрти.

Шести септембар

-Софија-

113

ва човека у парку се свађају. Страшно

вичу један на другог. Као да сваки

рачуна на сигурну победу уколико му

глас буде јачи. Око њих се окупила гомила

посматрача, али нико не предузима ништа

да их развади. Не воле људи да се петљају,

не воле да буду умешани у ништа што би

им донело проблеме. И зато, тако само

стоје, и гледају представу. Не знам зашто се

ти људи свађају. Не знам ни зашто сам се ја

некада свађала. То је страховито губљење

времена, а не доноси ништа корисно ни

добро, ни за једну од посвађаних страна. На

крају свађе, један се осећа надмоћно, други

смождено, а обојица исцрпљено и празно.

И ништа се не реши. Евентуално се испоље

реторичке способности оних који се

свађају, и то им је сав ћар. А реторику би

могли вежбати и пред огледалом. Тако не

би повредили никога, ни себе ни друге. Али

не. Ту нема публике да их види, ту нико не

би знао колико је елоквенције и

виспрености, а на крају чему причати

огледалу, кад може јавно, да га сви виде и

чују. А када свађа дође на врхунац, нестане

свих аргумената, и остану само грубе и зле

речи. Они који се свађају, један другога

виде само као злотвора, коме би било боље

да се никада није ни родио, а себе увек као

бранитеља правде и истине, узвишеног у

свом подухвату, да супарника уништи

речима што боље зна и може, и тако

Д

-Софија-

114

ослободи свет једне напасти. А никакве

користи. Само себи наносе штету и јад.

Заиста не видим сврху том

несрећном свађању. Ако се нешто не може

решити људски, вала неће ни свађом. Може

бити само горе. Може се само више мрзити,

а мржња је рупа без дна, која се никада не

може напунити, а тражи све више. Може се

само гристи и мучити самог себе. Може се

само дозволити злу да се размаше. А то

време проведено у свађи, и време

проведено у препричавању исте свима који

су заинтересовани (а њих увек има зато што

људи више воле туђе зло, него своје добро)

могло би се искористити лепо, и провести у

нечему што свакоме од нас доноси радост.

Када дође моменат да човек остави овај

свет, жалиће за свим оним што није урадио,

рекао, за временом које је улудо протраћио,

а могао је свашта, да није изгубио тако

много времена у љутњи и свађи. А све ни за

шта.

И ова двојица која стоје један

наспрам другога као два петла,

накострешени и спремни да до крви

истерају свађу до краја, закрвављених

очију, спремни на зло, не знају да су

смешни. Не знају да ће им се та публика

која их бодри и подстиче на свађу, чим

окрену леђа, смејати и коментарисати како

су глупи. Ништа не знају. Мисле да су

силни, а мањи не могу бити.

Седми септембар

-Софија-

115

едела сам и гледала Анђелку како

спава, кад ми је из чиста мира (или

немира?) на памет пала једна

старица која је умрла десетак дана пре свог

стотог рођендана. Игром људске воље (зато

што нико други није хтео, а ја нисам могла

да поднесем мисао да ће умрети сама) била

сам поред ње док је умирала, и после сам је

купала и облачила, јер је увек желела да

буде лепа кад је ставе у сандук. Не знам

зашто сам се сетила баш ње. На неки начин,

сам тренутак смрти је увиек исти код

свакога; налик на одлазак, на дубок сан,

само су мале разлике у начину на који неко

одлази са овог света, у начину на који се

растаје.

Она је лежала у старинској ноћној

кошуљи од тканог платна, извезеној, на

крајевима рукава и по ободу ситним

цвећем, и толико јој је била широка, да се

смежурано и скупљено тело изгубило у

њој. Подигла сам кошуљу, и почела да је

перем полако, полако, да је неким наглим

покретом не повредим. Као да сам то и

могла! Тада сам приметила неке бубе по

кревету. Дугуљасте, сиве бубице, које се

јављају тамо где је велика влага, где је

трулеж и распадање. Невероватно брзе на

својим малим, готово провидним ногама.

Трчале су свуда по кревету и по њој. Терала

сам их, одгуривала рукама, стресала са ње и

са својих руку када би се нека одважна

попела на мене, али било их је стварно

С

-Софија-

116

превише. Није ми било јасно одакле

извиру. Прекинула сам прање и почела да

завирујем иза кревета, испод њега, по

зидовима, тражећи неку рупу, или место

одакле излазе, али нигде нисам могла да

видим ништа слично. Поново сам се латила

прања, и поново иста трка налик на игру

оне трче, ја их терам. Ко ће бити бржи? А

онда сам видела одакле излазе. Размакла

сам јој ноге, и угледала како из ње извире и

куља река буба. Испао ми је сунђер из руку

колико сам се изненадила.

Што ти је човек! Мислиш да је жив,

а њега већ заузели црви! Већ се настанили у

њему, одомаћили се и раскомотили. Улазе

и излазе, живе у човеку, хране се у њему и

њиме, а нису пробирачи. Не праве разлику

коју људи годинама граде. Баш њих брига

да ли је неко рођен у порфири или на

камену, да ли је паметан или глуп, добар

или лош. Ништа није за бацање! Брига их

да ли је неко диван музичар, велики и

славан писац, градитељ неке величанствене

грађевине, једу све редом. А човек појма

нема, ма ни да наслути, шта се у њему

дешава, шта је у унутрашњости. Не воле ни

да помисле на смрт, колико је се плаше. Ни

она није знала. Умрла је мирно, ни не

сањајући да је била мртва и пре смрти. Што

ли сам се сетила ње?

Не знам.

Десети септембар

-Софија-

117

анас ми је рођендан. Отпевала сам

себи “диван дан”, и стварно ми је

диван. Лепши од овог материјала не

могу направити. Имам једну малу

традицију: сваке године на овај дан,

подвучем црту, и сагледам свој живот у

протеклој години. Испитујем себе да бих

стекла тачну слику о томе где сам била, а

где сам сада, куда идем, шта сам научила, и

какав је плод то ново знање донело. Јесам

ли остварила оно што сам желела, или сам

оманула. Ове године сам научила да не

треба гледати телевизију. Нема никакве

потребе да гледам друге људе у некој

трећој стварности. Пуна ми је капа ових,

што мојих, што Анђелкиних, да бих се

замлаћивала са још неком. Нема ни неке

нужде да будем информисана.

Да бих видела какво ће време бити

погледаћу кроз прозор. Кад нешто поскупи

видећу у продавници, не мора нико то да

ми унапред говори. Сасвим фино могу и да

не знам шта се дешава у свету. Дешаваће се

и без мене. Поготово ме не занима шта је

нека звезда рекла, или урадила. Тај свет не

зна да ја негде постојим, и живи свој живот.

А неће се десити ништа што већ није

виђено, па шта онда да гледам? Не тиче ме

се ни најмање шта се ове године носи. Баш

ме брига ако обучем нешто што је демоде,

или нешто по чему ћу се разликовати од

других. Није ме брига ни шта је мудро

рекао тај и тај главешина, пресипајући из

шупљег у празно. Што бих ја имала неко

Д

-Софија-

118

мишљење о њима? Ни они немају никакво

о мени. Наши се светови не дотичу. Нећемо

се срести ни на чијој слави. А ако избије

рат, чућу и без њих. Не могу да гледам у

телевизор. Имам живот који хоћу и желим

да живим. Не могу да губим време живећи

нечији туђи. Али свако се жив понекад

превари, а камоли нећу ја. Пребацујем са

канала на канал, ни на једном се не

задржим дуже од трептаја ока, и искључим.

Потпуно сам убеђена да ће скоро пропаст

света.

Ево шта сам закључила гледајући:

живота нема без анатомски обликованог

јастука. Дан ће потпуно пропасти ако

будемо удисали ваздух који није очишћен

од триста чуда, и баш сам се задивила и

запрепастила, како смо још живи шта смо

све до сада удахнули.

Живети се не може без шампона са

неким балсамом, и готови смо ако

изаберемо погрешан. Све је присутнија

тенденција да нећемо преживети уколико

не будемо гурали три ствари у једну. Кафа,

шећер и млеко, од сада иду заједно. Никако

их не ваља раздвајати! Чак и онај дивни

“црвени” смоки мог детињства, сад није

тако леп, јер су га умочили у чоколаду,

кикирики, а ко зна у шта ће га још

потопити! Не знам како смо до сада

преживели без машине која сецка, дроби,

меље, кува, све у исти час. Млади људи

опрез! Не помишљајте да стварате

потомство и породицу без кредита неке

-Софија-

119

банке, неће вам успети. А ако ваше дете не

буде носило пелене од неког специјалног

материјала, ко зна у каквог ће монструма

израсти. Никако немојте остати без зубне

пасте од које готово расту нови зуби, без

жвакаћих гума које леде дах, без витамина

протеина и минерала у таблетама. И шта ће

бити са оним грешницима, који још наивно

мисле да се може слободно јести све што

нам природа даје у облику у коме нам то

даје, а не спаковано у кесу или кутију?

Тешко нама који немамо справе за вежбање

да се натакнемо на њих!

Како му драго! Ја ћу и даље пити

кафу, која је само кафа, па шта ми буде!

Јешћу јабуке убране са дрвета, а не из

конзерве. Преживећу и без познанства са

председницима! Познаваћу добре и просте

људе који ни мрава не би згазили, а други

како хоће. На вољу им. Човек није створен

да седи у фотељи, и гледа сатима у

телевизор, него да живи. Тек пред смрт

већина људи постане свесна да уопште није

живела, и одатле она чувена реченица: “Е

да ми је још један живот па да га

проживим.” Дође ми да хватам људе по

улици, да их дрмам, да их тресем! Људи,

тргните се! Постаните свесни свог живота!

Да ли је заиста битно седети пред

телевизором и живети туђи живот?

Окрените свој! Будите ствараоци! За то сте

створени! Измишљајте, сањајте, живите!

Шта ће бити од вас кад схватите да сте пола

живота проћердали, а могли сте толико

-Софија-

120

тога? Шта би се десило када би одједном

пропала индустрија козметике, па да будете

присиљени да видите себе без прикривених

бора, са седом косом, са ноктима у боји са

којом су се родили? Шта би се десило, ако

би ваше трепавице биле нормалне дужине

без маскаре која им даје волумен, и када

бисте остали без свих уметака, који ваше

тело претварају у оно што није. Морали

бисте да се запрепастите како сте стари,

збрчкани, млитави - и дивни, јер је са вас

спало све што је чинило да будете оно што

нисте. А године сте провели правећи

илузију! Верујте ми на ријеч, ваљате, и

добри сте, и лепи сте баш овакви какви

јесте!

Све ми се чини да људима треба

опет нека катастрофа, неки велики рат,

поплава, пожар, земљотрес, нешто тако

силно и јако, да их уздрма трагедијом,

губитком, болом, да би се ослободили свега

неважног, да би се оголили, и остали само

то што јесу. Изворни и чисти какви су били

некада у рају, док их разне занимације нису

одвојиле од властитог бића, од свега што

људе чини људима. Сад је човек прво неко

занимање, па преко тога родитељ или не, па

политички опредељен, па припадник неке

нације, па Балканац, Европљанин, па

наравно вероисповест.

А где је ту човек? Где је биће? А прво треба

бити човек. Бог је створио човека, а исти је

то своје нормално, и природно стање

људскости, заменио свим горе исписаним

-Софија-

121

(ако не баш свим, а онда макар половином),

а човека је потиснуо. Знам шта би неки

рекли, да је све то оно што нас одређује

према другима и према свету. А ја кажем да

не желим да ме било шта, осим првобитног

људског стања одреди. Нећу да будем било

шта од свега тога, а да прво не будем човек.

А не може се бити свој када се говоре туђе

речи као своје. Није поштено. Не може се

бити свој и не говорити истину. Како један

мудар рече ”Аристотел ми је пријатељ, и

Платон ми је пријатељ, али истину волим

више”.

Не може ми неко, ко ме чак ни не

познаје, одредити шта треба да мислим,

осећам или радим, и ако не радим тако, да

постанем неко ко није нормалан. Ако не

пристанем да живим у тој већинској

стварности, избегаваће ме, зваће ме

чудаком, лудом, одбациће ме, па ће навести

(све под велом исправности), и моје

најближе да ме се стиде, што на пример,

нисам као друге кћерке, као друге маме,

што нећу да ми лице буде прелепљено

шминком тако да је ни ножем не могу

састругати, само да бих покушала да будем

лепша него што сам. Нећу, па ни њима за

љубав, да будем неко ко нисам. Нећу да

бојом покривам седе. Поносна сам на њих!

Свака је доказ једне мудрости до које сам

дошла тешком муком. Волим своје боре

које су трагови мојих битака и болова, и

ево победник сам, јер и даље растем,

постајем бољи човек, а надам се, да ћу

-Софија-

122

једном постати и прави исконски, онакав

каквог је Бог створио у првобитним

данима. Онај који је саздан од чисте

љубави, који из ње расте, развија се, доноси

свој плод, мисли, ради, живи и умире, да би

се једном опет родио, када дође час за то.

А друго, научила сам - да сам

наивна. Ако сви око мене тако кажу, мора

бити да је истина. Наивна сам јер још

верујем људима, и верујем у људе да ће кад

- тад открити у себи доброту и лепоту.

Верујем да су људи добри. Буду зли само

зато што су несрећни. Не бих могла да

живим, ако бих веровала да су зли. Свакоме

могу наћи оправдање, па кад већ некога

оправдам, не могу га мрзити.

Од оволике анализе изађоше ми светлаци

пред очи.

Петнаести септембар

ањам, три жене у пустињи.

Ана је бака. Иза ње се чује само

млечно дисање унука у сну. Меким

су ручицама обгрлили снове. А Ана, мајка

њихових мајки, пред Свемоћним клечи. 0,

не зна она молитве, ни речи, али зна за

врисак египатске деце, зна за крв и бол, и

страх од кога још дрхти! Да ли је то јуче,

или прекјуче било? И да ли је било, тих

хиљаде смрти? Да ли је то стварност? Је ли

могло бити? Није сигурна.

С

-Софија-

123

Поноћ је у пустињи. Пред шатором

седи стара Рахела. Њено је лице

испресецано вијугавим траговима, дубоким

линијама, као што је дубоко драгоцена

вода. Седи сама, и шара штапом по песку.

Никада до те ноћи није видела месец у

мирној води Нила. Никада није видела

лепоту величанствених пирамида поред

којих је живела. Није видела ни сунце у

гранама палми. Ноћас први пут грубе руке

цртају небески свод. Месец и звезде сијају

у праху пред њом. Ноћас први пут, плаче

стара Рахела. Јер све до ноћас је била слепа.

Трећа је Ребека. Она је најмлађа.

Чујем себе како јој говорим, “На песку су

трагови крви твојих малих стопала, Ребека,

издржи још само мало скоро ће дуже сене

Ребека, данима, данима ходаш у гомили

људи Ребека, караван ће стати сунце ће

заћи у голо небо, и чућу те када се будеш

питала, колико дана још, колико до краја

пута? Ребека, ноћас ће песак врео, и пар

звезда над њим дочекати твог сина, који ће

видети што ти нећеш Ребека, ти видиш

човека кога изабра Бог, и кога следиш већ

данима, а сваки корак приближава твој крај

Ребека, и ти живиш због наде да ће онај,

који се роди ући у земљу обећану, а знаш,

да ти њену никада нећеш проћи капију.

Сваке ноћи сањам. Већ је четврта

година како сваке ноћи сањам. И сваки сан

памтим. То је негде око хиљаду одсањаних

снова. Не размишљам о њима. Прихватам

-Софија-

124

да живим у једном свету, који се само

граничи са стварним, али заједно са њим

чини једну целину. Без тих снова не бих

била потпуна. И они су део мог живота, као

и јава.

Шеснаести септембар

нђелка лежи. У свом је свету.

Научила сам да препознам моменат,

када из овога, прелази у тај свој. И

више ми није чудно. Сличније смо него што

сам мислила. Потпуно је мирна, тако да

само с времена на време подигнем поглед

са књиге коју читам, и проверим дише ли

како треба. То је нека врста укочености.

Личи на хибернацију код змија и жаба.

Непокретна је, али у исто време само у

другој реалности, живи неким својим

животом. Ево, сада полако подиже руку

која дрхти, у њој је шољица кафе, приноси

је устима и пије. Видим како гута, и опет

враћа руку на место поред тела. Сад ће

поново, кажем себи, и стварно, рука се

креће кроз ваздух, полако се примиче

устима. Два прста су спојена на месту где је

дршка. Отпија гутљај. У почетку сам, као

што би и свако други, видела само празну

руку која се приближава глави, савијену у

зглобу, и са та два стиснута прста. Видела

сам усне које се отварају, и јабучицу како

се мрда да прогута то што пије, ту мени

непостојећу течност. А сад видим како

јесте у тој другој стварности. Она заиста

А

-Софија-

125

пије, и то је чиста истина. И заиста постоји

све то, и ја сам на неки начин увучена с

њом у ту другу раван. Нисам сасвим, нити

потпуно, мислим да је то и немогуће, али и

ово је превише за мене. Чврсто сам стегла

бројанице, да имам за шта да се ухватим,

кад се будем враћала истим путем назад. Не

може се живети у два света истовремено.

Да би се сасвим прешло из једног у други,

мора се одрећи једног. А ја то не могу. Не

могу.

Нешто тражи, а не зна шта тражи.

“Шта хоћеш? Кажи ми, па ћу ти ја

дати” питам је, јер се одупире рукама о

кревет, немоћна да се исправи и устане.

“Скини ми онај петак па ми дај.”

Ма и звезду небеску скинућу, а не

неки тамо прости петак! Правим се да

скидам са зида нешто (не знам какав би био

петак), и пружам јој празне руке, као да јој

дајем то што сам за њу скинула. Она се

смешка, сва озарена, и узима то ништа, и

све је у набољем реду. Добила је свој петак.

И вуци сити и овце на броју.

Септембар

раги гледаоци, добар дан” каже

водитељ неке емисије на телевизији, а

моја Анђелка му учтиво одговара

“Добар дан”.

Заценила сам се од смеха, и нисам

могла да се зауставим, док ме сузе нису

облиле.

Д

-Софија-

126

“Што се смејеш?” пита ме, а и сама

се смеје.

“Ништа мила, сетила сам се нечега”

одговарам јој, а поново ме гуши напад

смеха.

Побегла сам од ње у кухињу, јер сам видела

да је моје лудило узнемирава. А заиста сам

се сетила нечега. Готово идентична

ситуација, само сам ја била главни јунак.

Жива је истина да сам одрасла у музеју,

боље речено у музејима. Још док сам била

скоро беба, тата ме уместо у паркић, сваке

недеље водио у неки музеј. Мора бити да

сам тамо била најмирнија.

Једном смо се прикључили некој

туристичкој групи која је обилазила

етнолошки део. Он је тада био уређен као

старе босанске куће, са старим намештајем,

и воштаним фигурама у народној ношњи. У

миру божијем, док је кустос још уводио

народ, у муклој тишини, тата ме мало

гурнуо и опоменуо “Кажи чикама и тетама

добар дан” показујући на фигуре, а ја сам,

као свака добро васпитана цурица, из

петних жила назвала добар дан луткама из

бившег света. Људи око нас су зацичали и

завриштали од смеха, и све је више личило

на циркус, него на угледну градску

установу, а ја сам у првом моменту била

затечена не схватајући, зашто би било

смешно бити пристојан и васпитан, па сам

се наљутила на њега, јер се смејао са

осталима, а на крају ме било толико стид да

сам једва чекала да се нагледају

-Софија-

127

миндерлука и синија, чибука и филџана, и

да оду одатле. И ево, и сада се тога сећам са

толико радости. Музеј ми је, иначе, био као

родна кућа. Знала сам тачно одакле потиче

који експонат, из ког је времена, где је

пронађен, све локалитете, а није ни чудо.

Док су се друга деца играла, ја сам по

хиљаду први пут обилазила мртве душе. И

никад ми није било доста. Срећа, па се моје

интересовање поклопило са татиним. Не

знам шта би урадио да ми је на памет пало

да идемо, рецимо, на балет, за који он

уопште не мари. Временом се то

претворило у озбиљну, велику љубав према

историји, учитељици живота, од које је

мало ко нешто научио, а посебно према

историји старе Византије. Нису ме

занимали датуми великих битака, већ мало

познати подаци о владарима, и њима

потчињеним људима, који се наравно нису

ни случајно могли наћи у уџбенику. Кад

сам већ код Византије, тог огромног и

моћног царства, које је подигнуто (као у

осталом и сва друга царства) на крви

хиљада и хиљада малих људи, који су

плаћали сјај дворова и богомоља,

приметила сам да се велики број принцеза

звао Теодора.

То је било баш модерно име. Било

би сулудо да покушам да их све набројим.

Чим се у царској палати роди девојчица,

они одмах повичу:”Ево мале Теодоре,

будуће царице!” Додуше, царске кћери

нису биле претерано срећне. Чисто као да

-Софија-

128

гледам како маме говоре младим

Теодорама: “Или царица, или монахиња, па

ти бирај кћери.” А боље је било бити

монахиња јер царицама није ишло глатко.

Цареви су се мењали пре него што би

стигли да остаре, и то све тешким насиљем.

А како прође цар, тако и царица. Било је и

оних које су убијале мужеве, бавиле се

заверама свих врста, јер глад за влашћу не

искључује нежне принцезе, али уопштено

гледано нису добро пролазиле. Боље да су

седеле кући и везле, што каже моја

Анђелка. Али остаје и чињеница, да нам је

Византија оставила читаво богатство у

књижевности, грађевинарству, црквеној

музици. Чудо, како је нешто што је никло и

расло на крви, могло да роди такву лепоту.

Када сам мало поодрасла, бацила сам се

свим својим унутрашњим жаром на друге

науке. Прва је била психолоигија, јер да би

разумео себе, човек мора да разуме како

мисле, раде и шта осећају други, мора да

научи да чита између редова, да би

препознао истину и разлоге зашто је нешто

баш тако како јесте. Сећам се рата са

библиотекарима јер нису хтели да ми дају

књиге које сам тражила, сматрајући, с

правом, да сам премлада за њих. Али

читала сам их, и узимала из библиотеке

милом или силом, мољакањем, прављењем

тужног и жалосног лица, да би се сажалили,

и дали ми шта хоћу. Довијала сам се на све

могуће начине, док и сами нису увидели

колико је узалуд борити се против тако јаке

-Софија-

129

жеље. 0 књижевности нећу ни да причам!

Обавезна реченица у нашој кући је била

„Ти ћеш оћоравити, ако наставиш тако!”

Али та глад је била, а и данас је

неутажива. И нисам оћоравила. И медицина

ме занимала. Детаљно сам проучила

анатомију, лечење биљем (а свака је травка

лек за нешто), превртала сам лекаруше из

разних времена и делова света, па сам их

упоређивала. Кинеска медицина, арапска,

египатска, римска, грчка, ништа ми није

умакло! А да ме неко питао зашто ће ми то,

морала бих да кажем, стварно ни за шта.

Просто да будем задовољна зато што знам.

Па онда, како је време пролазило, дошла је

на ред философија, али од ње је било више

штете него користи. Читавог живота

говорили су ми мисли, мисли својом

главом, учи јер је знање сила, и када сам

тако свашта научила, и то знање почела да

примењујем у пракси, наравно прво на тати

(јер ако он издржи, сви ће!) постала сам

философ. Ето буди паметан! Овамо учи, а

са друге стране подсмешљиво “философе”!

И нова чувена реченица :”Немој да ми

философираш!”

И тако, када погледам уназад, читав

ми се живот врти око учења. У њему сам

налазила разлог за постојање, а нисам знала

шта ћу са свим тим знањима која леже у

мени, мртва и бескорисна. Све сам радила

нагонски, сакупљала све у себе,

филтрирала, и држала се онога што је

остало, тако процеђено, али није било

-Софија-

130

никакве користи ни за кога другог осим

мене. А онда сам открила, да прави мир (за

којим сам трагала) испуњење и радост, не

долазе из књига, мада је свако знање

вредно и потребно. Прави мир долази када

се живот посматра са једне друге тачке,

када пред собом нема неумитност

коначности. И тако сам пустила науку да се

одмори од мене, и кренула у потрагу за

Богом.

У време незнабожачког цара

римског Максимина (царовао је од тристо

пете до тристо тринаесте) живела је у

Александрији девојка по имену Катарина

кћерка малог цара Консте. Била је необично

велике лепоте, висока растом, и врло добро

школована. До осамнаесте године одлично

је изучила грчку философију, медицину,

реторику и логику. Познавала је савршено

дела Хомера, Аристотела, Платона, и не

само философа, него и чувених лекара

Асклипија, Хипократа, Галена. Поврх тога

знала је многе језике и наречја, зато су се

сви дивили њеној учености и знању.

Многи богати и угледни људи су

покушавали да је испросе од мајке која је

била потајна хришћанка због стравичног

гоњења хришћана у то време. Девојци су

често саветовали да се уда, али она то није

никако желела. Али, како су је стално

притискали, она им постави услов да нађу

младића који је превазилази у четири дара,

-Софија-

131

за које су јој говорили да њима надмашује

све остале: по знаменитости рода, по

богатству, по лепоти и по мудрости.

Видећи да таквог не могу наћи, мајка се

обратила свом духовнику, старцу који је

живео ван града, и једном је повела и

Катарину код њега. Он јој је рекао да

познаје младића који је у свим даровима

далеко превазилази, а она се јако уплашила

да је не удају против њене воље, па је

питала чији је то син, и да ли би могла да га

види, и сама се увери у то што је старац

говорио. Он јој је дао икону Пресвете

Богородице, и рекао јој да се њој помоли да

јој покаже свог сина. И она је тако и

учинила.

Читаву ноћ се молила, и када је

исцрпљена заспала, имала је овакво

виђење: видела је Царицу Небеску као на

икони како држи у рукама свето Детенце,

али је оно стално одвраћало главу од ње не

желећи ни да је погледа. Чула је како

Пресвета говори Сину свом: “Погледај чедо

на слушкињу твоју Катарину како је дивна

и добра”, а Дете је одговорило:”Не, ова

девојка је веома ружна и помрачена тако да

не могу да гледам у њу.” Тада Пресвета

Богородица поново рече :”Зар ова девојка

није мудрија од свих философа? Зар

високородством и богатством не

превазилази све остале девојке?” “Опет ти

кажем Мати моја, да је ова девојка безумна

и убога, и ја нећу погледати на њу, нити

хоћу да види лице моје док не остави

-Софија-

132

незнабожје своје.“ Када је Пресвета

упитала сина шта треба да уради Катарина

да би видела његово лице, Он је посла код

старца који јој је објаснио науку и тајну

вере хришћанске, и она од срца поверова у

Христа и прими крштење. И тако је пустила

науку да се одмара од ње и нашла Бога.

На тај начин, свукавши старог

човека, и обукавши се у одећу обновљења

Духа, она се врати кући и сву ноћ се молила

док поново није видела Богородицу и

Христа који је сада гледао у њу и говорио

како му је веома по вољи, јер је сада

прекрасна и славна, а не ружна и срамна

каква је била раније, како је сада богата и

мудра, а не убога и неразумна.

Тада јој Господ стави на руку прстен

као знак зарука, и после овога виђење се

заврши, а она је пробудивши се, стварно

видела на својој десној руци прстен, и од

тог часа за њу више није постојала никаква

земаљска наука, никакво знање, ништа

осим велике радости и љубави према

Христу. Цар Максимин, чијих је педесет

најбољих философа побиедила у расправи о

Богу, и доказала да је њен Христос

непобедив, мучио је док није издахнула.

Анђели су поломили точак на коме је

мучио њено тело.

Мудра Катарина! Схватила је

истину:”Мудрост мудрих - погубићу, и

разум разумних одбацићу.”

-Софија-

133

Када сам кренула у потрагу за Богом

нисам ни сањала да ће ми на крштењу дати

име Катарина.

Осамнаести септембар

е могу бити оно што нисам, ма

колико би људи то волели. И сам

Бог каже:”Ја сам онај који јесам”.

Па како бих се онда ја усудила да не будем

она која јесам? У томе и јесте лепота. Ти си

онај који јеси. Непоновљив! Јединствен!

Уникат! Нема од толико милијарди људи

на свијету нико такав као ти! Ако то није

чудо, не знам шта би било, и шта јесте.

Заиста је велика грешка трудити се читавог

живота да будемо неко други. Када дође

час умирања, биће ми небитно какав ми је

био живот, тежак или лак, нећу ни

помислити на то што је било, јер док је

било у том тренутку је трајало, постојало и

прошло. Кад будем умирала бићу само она

која јесам. Без људи који су чинили део мог

живота, без ствари које су ме окруживале,

без ичега, само ја. И чему се онда кидати?

Не треба мучити себе и друге то мало

времена које имамо да бисмо сазнали ко

смо, и да са тим сазнањем урадимо најбоље

што знамо.

Треба волети. Кад неко зна да воли

он ничим неће повредити онога кога воли.

И то је, чини ми се, сва тајна и сва мудрост.

Просто волети. Чинити све што можеш да

тај неко други буде срећан. За сада, не дај

Боже да нечија срећа зависи од мене. Још

Н

-Софија-

134

не знам да волим. Нема ништа изван

љубави. Наравно, нисам открила топлу

воду, што кажу људи, него ето тако пишем.

Наравно људима је слободно и да не воле, и

да раде зло, све им је слободно. А некако и

не умем да мрзим. Има неко време од кад

не умем више ни да се наљутим. Чудно,

чини ми се, чак све и да хоћу, не могу се

сетити како се љути. А и што бих? Шта би

ми донела љутња осим лоше мисли, лоше

поступке, значи ништа. Јер лоше је заиста

ништа. Нема никакву вредност. Шта је ту

толико тешко да човек буде добар? Људи

су рођени добри, знам сигурно да јесу. У

свакоме постоји доброта, само се треба

замислити над собом, пронаћи то добро, и

свим силама се ухватити за њега. Оно је

највредније и најдрагоценије што имамо.

Ма колико да је мало, може осветлити

читавог човека. Стварно све је једноставно

и лако. Људи сами запетљавају живот, као

да ће трајати хиљаду година, па ето од

дугог времена, могу да одвоје једно

педесетак година да размрсе све што су

замрсили.

У свакоме је доброта, и просто

одбијам да видим ишта друго. Ако ми се то

обије о главу, нека. Повредиће ме,

одболоваћу, и то је све што ми се може

десити. Нећу да тражим оно што ће ми

било кога удаљити. А ако је неко баш

решен да ми покаже само ту гору страну, ја

ћу копати све док не нађем светло у њему,

и тек ћу онда одахнути душом. Понекад

-Софија-

135

треба некога мало погурати, да увиди да у

себи носи лепоту и светлост.

Деветнаести септембар

авалила су од некуд сећања

потиснута у најзабаченије и

најмемљивије просторе мозга,

изникла из потпуне таме заборава. Шта год

да урадим, то покрене неки унутрашњи

механизам, и хоп, искочи сећање као

чупоглавац из кутије!

Сишла сам да погледам има ли у

сандучету неки рачун. Овде имају лепе

велике сандучиће, само не знам шта ће им

толико велики. Кад сам га отворила (а има

тако велики кључ, налик на онај што се даје

заслужним грађанима као почасни) засула

ме гомила летака. Оглашавају људи све и

свашта! Сетила сам се једног огласа којег

смо својеручно саставиле Јасна и ја, некада

давно када је тај вид оглашавања био тек у

повоју, а данас би био смешан.

“Еј, имам једну дивну идеју!” виче

сва усхићена властитом мишљу Јасна,

улећући као ураган у моју собу. Сва се

зажарила, и видим да је та мисао потпуно

обузела, и да се неће смирити док је не

спроведе у дело. А баш то ме највише и

брине. Њене идеје су понекад добре, али

већином су сулуде. Али џабе, кад она

нешто утуви у главу, или уради, или цркне

од муке. Видим по њеним очима које се

Н

-Софија-

136

цакле као да је прилично припита да је

смислила неки “савршен план”. Срећа па је

прво дошла код мене. Ја сам на земљи за

нас обе. Ваљда ћу је некако умирити. Она у

том стању може да уради свашта, да из

чиста немира направи неко чудо па да се

сви чешемо после и тамо где нас не сврби.

Мили Боже шта ли је сад смислила! А она

се блажено смешка, сва у плановима и

облацима. Фино ме ухватио страх. Уђе и

моја мама носећи кафу, па кад је видела

њено лице које сија као месец, и она се

препала. Даје ми сигнале очима, трепће као

семафор дајући ми на знање да пазим шта

радим. Драга мама, ценим твоје добре

намере, али као да нешто може да ме спаси

од ове фурије! Кад је мама изашла, она сва

устрептала као без душе изусти

“Написаћемо оглас!”

“Хајде, удахни дубоко, изброј до

десет, па ми сувисло реци о чему причаш.

Какав оглас? Продајемо нешто? “

“Ма не! Написаћемо оглас за

Мелиндицу! Да јој нађемо будућег!”

“Јој мила! А зна ли она за то? Јеси

ли је макар питуцнула?”

“А јеси ли ти луда? Па да сам је питала

главу би ми откинула као врапцу! Ово је

моја, и само моја дивна идеја!”

“Шта ће њој оглас? покушавам да је

уразумим “наћи ће она и сама шта јој треба.

Не можеш се тако петљати у нечији

живот.”

-Софија-

137

“Да је могла до сада би нашла! И

ћорава кока убоде зрно, а она,..? Чека

принца!”

“А ми ћемо као да убрзамо тога

веселника да се појави?” чудим се чудом, и

већ хватам себе како полако пристајем на

ту будалаштину.

“Ма само ћемо да погурамо мало

ствари. Хајде дај папир и оловку па да

почнемо.” Побиће нас, мислим у себи,

Мелинда, када чује за ово, а чуће пре или

касније, свет је мали. А онда нам остаје

само да се иселимо на Нови Зеланд, или

тако негде на крај света, не бисмо ли се

спасле од праведног гнева. Саставићемо тај

оглас, али то још не значи да ћемо га

објавити! Тако ће Јасна бити мирна, а

Мелинда неће ништа знати! После два

литра кафе, масе разбацаног папира са

одбаченим идејама, остао је као резултат

оглас којим нисам била сасвим

незадовољна. Једино ме хватала паника при

помисли на Мелиндине огромне очи које

постају још веће, ако икада буде чула за

ово.

“Е сада још да решимо ко ће да јој

каже” шапућем себи у браду, а знам као да

гледам, да ћу то бити баш ја.

“Па нећемо јој ни рећи” каже Јасна.

„Е хоћемо вала! Не може бити да не

зна!”

“Па добро, онда јој реци” мирно ће

она.

-Софија-

138

А ја се мирим са оним што сам већ

знала. Нека се сав гнев сручи на моју главу!

Реч трагедија потиче из Грчког језика, и

означава стање безизлаза. Хоће ли Нептун

и сав океан спрати ову крв с моје руке? То

сам мислила док ме Мелинда гледала прво

збуњено, па отворених уста, и на крају тако

бесно, да сам пожелела свим срцем да ме

црна земљица прогута. Али она

достојанствено одржава мир, па ме пита

чија је то сјајна идеја, а ја користим обилно

своје говорничке способности, које нисам

ни знала да имам (као да ми је Цицерон

неки род!) па везем ли везем. Сва сам

слатка и умиљата, и видим како се мало по

мало отапа љутина са њеног лица, па је на

крају дошла дотле, да је чак признала да то

и није тако лоша идеја, али да је ипак

нећемо остварити. А ја сам помислила како

бих једном могла и да уновчим, тај свој,

новооткривени ораторски дар.

Срећни дани, лакоће живљења!

Двадесети септембар

манастир Копорин сам први пут

дошла гоњена муком. Као што лепо

каже наш народ - без невоље нема

богомоље. Жалосно је што је тако, али је

тако код већине људи. Не знам ни сама

колико пута сам прошла са сином поред тог

манастира, и он ме безброј пута питао када

У

-Софија-

139

ћемо отићи у њега, али ето, још годинама

ми се није дало. Није било време.

Дакле, била сам већ јако дуго

болесна и врло слаба, тако да сам већ

помишљала да је сваки дан можда и задњи

дан, и да ми спаса нема. Вртећи тако

милион црних мисли по глави, решила сам

да не умрем док не спознам Бога, тј. док не

осетим да је поред мене, да ме држи за

руку, да ме неће оставити, и да ће ме

водити куд год треба да се иде. Нисам баш

нешто пуно рачунала да бих могла

оздравити. Превише ми је било лоше.

Отишла сам да бих Га нашла, и нисам ни

сумњала да ме баш тамо чека. А где би

друго?

Био је дан светог Василија Великог.

Као да ме сам узео за руку и одвео у

Копорин. Била сам превише слаба да бих

стајала на литургији, па сам клекла поред

места где игуманија Агнија има своју

столицу. Лепо сам клекла поред ње,

подигла поглед, и видела чврсту стену за

коју ћу се ухватити, и која ће ме спасити.

Из ње је истицао у таласима толики мир,

толика сигурност, нека стамена одлучност,

да се то све скупа пренело и на мене, и

рекла сама себи да од умирања нема ништа,

да ћу се ухватити за њену одежду, и да ћу

оздравити. Као у причи о болесној удовици.

И заиста сам се ухватила за руб одежде, као

дете за мајчину сукњу, и нисам га

испуштала до краја литургије. Да ли је она

то видела или осетила - не знам. Али ја сам

-Софија-

140

устала са потпуном извесношћу да ћу бити

здрава. Једноставно сам знала. Кад су ме

привели оцу Сави да ми чита молитву за

здравље на моштима Светитеља, он је знао

исто као и ја, да је то већ решен проблем, да

су се за то побринули сам Господ, Свети

Василије Велики и свети Стефан Високи,

над чијим сам моштима стајала. Велика је

милост на мене изливена! Само је стао,

погледао ме чини ми се до сржи у костима,

и рекао :”Молићемо се” али као да је рекао

„Теби молитва, због тога због чега си ту

неће требати. Пре да ће ти требати за нешто

друго.“

И тако је и било. После три месеца,

на ултразвучном снимку, био је само траг

да је ту некад било зло. Слава Богу!

И ко не верује у Бога, у Копорину

мора поверовати, јер се осећа велика

благодат, мир и спокој. Све је у савршеном

поретку, све је на свом месту, баш како и

треба да буде, захваљујући сестрама које су

неуморне, захваљујући мати игуманији која

се лавовски бори да све функционише у

најбољем реду, захваљујући оцу Сави, који

је толико пун љубави да му се прелива из

сваког покрета, и који је толико пун свога

Бога да све привлачи Њему! Не знам боље

место да човек расте.

Двадесет други септембар

-Софија-

141

аживела сам се са њеном старошћу и

њеним боловима. Нисам ни

приметила када се то десило, не

знам како је почело, али сам сада сасвим

сигурна и свесна да је то- то. Све је, чини

ми се, кренуло од коже. Моја, дотле масна

кожа, из које се некада могла исцедити

флаша уља, сада је сасвим сува, као и

Анђелкина. Ситне беле љуспице се одвајају

од ње, и падају као неки прах свуда около.

Не бих ни приметила да ми нису почеле

упадати у очи. Прво сам помислила да је то

нека промена у организму, недостатак воде,

или витамина Б, па сам данима пила

размућен квасац. Не знам има ли ишта

одвратнији укус од њега, мада сам,

читајући свашта, наишла на податке из

старог и средњег века, када су људе лечили

лековима који су морали бити страшни, јер

су се састојали од неких излучевина

људског тела. Језиво. На пример некога

заболи зуб, и он се одмах мора дати у

потрагу за речним раком, ухватити га

живог, ископати му лево око и ставити

десном руком на болни зуб. Римски доктор

Секстус Плацитус (далеко му лепа кућа)

каже овако - ако неко има маларију нека

обеси око врата зечије срце. Спаљене лавље

канџе са медом лече зубобољу (шта би са

раком?) грчеве у цревима трајно лечи

скуван, тек рођен пас, кога треба читавог

појести.

Арапска медицина топло

препоручује лекове од делова змаја и

С

-Софија-

142

једнорога, јер то уништава сваки отров,

наравно, ако се добро припреми. Аматус за

лек против каменца у бубрезима каже –

смрвљено стакло, љуска од јаја, пепео

спаљеног зеца, а његови савременици тврде

да је одличан доктор. Код рана које труле,

препоручује се сало од мачка, код отеклина

у ногама кожу тек одране овце, код уједа

бесног пса, пасје длаке и бакарни новчић на

место уједа, а ко је глув има да прочује, ако

поједе смесу од глиста, мрављих јаја и

неког лишћа. Јесу ли, или нису имали

ефекта ти лекови, не знам. Ја сам покушала

да мажем лице неком кремом за тек рођене

бебе, али ништа није помогло. Гулила сам

се као да ме неко трљао шмирглом. Чак шта

више, проширило се на остатак тела. Пало

ми је на памет да имам алергију на прашак

за веш. Прала сам, због те сумње, сав веш

сапуном, наравно узалуд. Онда ми је почела

опадати коса. Анђелки страховито опада.

Када се чешља, на чешљу остане половина

косе са главе, а и иначе је нема за три шаке!

Е тако је и мени било. Пуне шаке косе сам

бацала сваког јутра. Косе, моје и њене, је

било на све стране, али ми никако није

било јасно, зашто је то тако.

Није прошло ни десет дана, а на ред

су дошле очи. Црној Анђелки, на оно мало

трепавица, налепи се дебео слој неке беле

скраме. По читав дан трља очи, чудо

направи од њих. Закрваве као да је неко

сасуо флашицу црвеног мастила у њих.

Лечила сам је некаквим мастима које су јој

-Софија-

143

преписивали доктори, кувала јој камилицу

и испирала их три пута на дан, претила да

ћу јој руке везати ако буде дирала очи, али

ништа. Свраб је био јачи. Мало после

радила сам себи све то исто, само што сам

се ја некако обуздавала да их не ископам од

свраба. И најзад, када је једног дана

прикукала да је боли кук, а мене истог

трена заболео на сасвим истом месту,

напокон сам схватила.

Сада знам како ради њено тело!

Постајала сам све тромија, све

непокретнија, успорена, све супротно

ономе што јесам. О, старости како си

тешка! Лепо каже господин Ујевић:” Како

је тешко бити стар, како је тешко бити

слаб...” Схватила сам све то на својој кожи.

Више ми нико није морао ништа рећи.

Тачно сам знала, ма шта знала, осетила,

како је то бити стар, и дошло ми је да

вриштим. Да вриштим колико ме грло

носи! Уместо да вриштим, (јер не знам да

вриштим), када ми је тако тешко, и када ми

је нека велика мука, ја певам. Срце моје од

камена јаче, оно пева кад треба да плаче!

Отишла сам у кухињу јер смо биле саме, и

певала колико год сам могла да пустим глас

Господи помилуј Господи прости! Орило

се, све се орило, али је и то био слаб и

немоћан глас, у односу на прави физички

бол који ме је читаву обухватио, и није ми

дао да живим. Остајала сам без даха,

хватала га опет у залету, и певала, певала

-Софија-

144

док нисам осетила да ћу пасти у несвест.

Све ми се замрачило. И напољу је био мрак.

Људи у становима поред нас живе своје

животе, али мени је свеједно, можда први

пут апсолутно свеједно, шта ће ко

помислити или рећи. Мени је јако, јако

тешко, мучим се и боли ме душа, и певам!

Дозивам том песмом све Анђеле на небу,

Бога Пресвету Богородицу! Има ли ико да

ме чује? Мора да ме чује, јер се небеса

проламају од мог гласа! Помагајте! Немој

сада да ћутиш Боже! Не могу да поднесем

твоју тишину! Сад, када знам како је!

Господи помилуј Господи прости! Кад у

мени више није било снаге, ни како ми се

чинило живота, пала сам на под. Више

нисам могла да проговорим, али сам и даље

вапила небу читавом душом, умири ме

Боже, успокоји ме, узми ме у крило Мајко

Божија, утишај бол сазнања, помози ми да

се навикнем на њега, и да живим с њим, да

њој будем боља сада када знам. А Бог је

ћутао. Када ми се већ помрачила свест,

постала сам свесна његове љубави у том

ћутању. Он је тај који страда са мном. Он је

поред мене на том поду. Он плаче кад ја

плачем. Он дели све моје са мном. Заспала

сам на голом кухињском поду, љуљкана

топлином са неба. И тако сам прешла

границу. Док човек на себи не испроба, док

не осети, не може знати. И ништа није како

сам мислила да ће бити.

Двадесет трећи септембар

-Софија-

145

звадила је своје вештачке зубе из

уста, чепрка по њима дрхтавим

прстима, и слатко их лиже, као да

најслађи сладолед држи у рукама, а не

пластичну розе - белу масу. Палаца језиком

по њој да не остане ни милиметар не

олизан. Пљувачка се протеже и цеди, и

развлачи по њој. Онда их некако опет врати

у уста, а вади други део. Кад заврши, стави

га у шаку, извади поново оне које је већ

лизала, и све скупа мало подржи у руци. Не

отвара очи. Њој вид не треба. Онда развуче

панталоне око струка, и покуша да све то

загура у гаће. До тог момента сам гледала

шта ради, савлађујући нагон за

повраћањем, и надајући се, да ће да

престане, али сада сам морала да

интервенишем.

Узмем јој зубе без речи, и ставим у

чашу. Што је много, много је. Не могу бити

у гаћама, ма колико јој се то свиђало. А не

могу ни да верујем, да сам их онако балаве

добровољно узела у руку! Чуда се

дешавају. Задњих дана почела је и лекове

да пљује у чашу са водом, коју морам да

придржавам, јер јој се руке тресу, и дешава

се да се сва залије. Ставим јој таблете на

длан, догурам руку до уста, она их усиса, и

кад почне да пије воду да би их лакше

прогутала, само их испљуне.

Па добро. Није крај света.

Раствараћу их у кашичици, као што се и

ради малој деци. Све више ми се губи. Све

И

-Софија-

146

су слабије способности њеног тела. Шта ће

бити када и оно откаже сасвим, не смем ни

да мислим. Срећа је, што је докторка која је

лечи дивна жена, више бестелесни дух него

жена, па ми је потанко објаснила шта ће се,

и како даље одвијати. По њеним речима

нестаће потпуно осећај за све физиолошке

функције, па ћемо морати да користимо

пелене, па ће онда доћи дан када више неће

бити у стању да се помера. Умртвиће се

тело, па се логично може очекивати да

заборави и основне радње, као што је

гутање. Вегетираће тако, до дана када

заборави и да дише. Питала сам, сасвим

утучена тим сазнањима, може ли се то како

спречити, може ли се макар мало успорити,

а она ме погледала сажаљиво оним својим

дивним, благим очима, у којима сам

видела, да је све што ми је рекла истина, и

да је то неумитно след догађаја и рекла

“’Па чудо је да је и до сада у овако добром

стању. Иначе се деменција много брже

развија. Заиста у пракси немам баш пуно

примера као што је Софија, да се толико

дуго одржава извесна стабилност, без

агресивности, да су физиолошке функције

још активне. Стварно велико чудо.”

Значи тако стоје ствари. Анђелка ће

се једног дана претворити у биљку. Али на

неки начин, сада, када знам како ће се

одвијати ствари, спремна сам на њих.

Мирна сам, и могу да се ухватим у коштац

са свим невољама које имају доћи, када

тело буде одбило да постоји.

-Софија-

147

Свакако тело није ништа. Само

оклоп који нас штити. Душа је вечна.

Крај септембра

тано! Дођи брзо Стано!” виче колико

може, јер јој је глас слаб, готово

нечујан, доста висок, али као да га

производи негде на дну стомака. Чак ни

велика паника, као што је очигледно ова

сада, не може из ње истерати ништа јачи

звук. Дотрчала сам као без душе. Бојим се

да није пала негде, па не може да устане. То

ми је највећа брига, јер је пад у тим

годинама, и са тако крхким костима кобан.

Није пала. Седи сва скврчена, дивљег

погледа, покушава да се савије као фетус од

неког страха.

“Шта је било?” питам “Шта те

уплашило?”

Сад је сва дрхтава, сва напета, као да ће у

трену скочити и побећи.

“Дошли су ови страшни људи” једва

успевам да саставим њене речи, јер мисли

немају никакве везе једна са другом.

“Па нема никога, видиш да нема,

саме смо ти и ја”

“Има, има, ево дошли су!”

“Аман нема, не бој се”

“Има они ће ме напаствовати!”

Од све муке морам да се насмејем.

Одакле ли јој само та реч? Одакле ли је

С

-Софија-

148

искрсла, кад се иначе изражава врло

једноставно, говором своје родне Баније?

“Не бој се ти ништа, ту сам ја. Ако

неко дође, ја га само звизнем, види колике

су ми шаке, па кад га распалим има да га

нема!”

Али она и даље показује негде у

правцу телевизора, и виче како из њега

излазе ти страшни људи. Погледам и ја у

телевизор. Тамо безазлено пева нека жена.

Пустим је из загрљаја за трен, пребацим на

канал са животињама, “Ево нема више

људи. Види.”

Подигнем јој браду да ме гледа у

очи, и говорим полако, полако, А онда јој

главу окренем према телевизору.

“Погледај, ево животиње. Види како

су лепе.“

Екраном се шета неки лав. Ни не

слути да о њему говорим.

“Бојим се те кучке!” тера Анђелка

своје. Укинем и кучку. И онако телевизор

ради само због ње, да бих јој створила неки

осећај да је окружена људима, да није спала

само на мене.

“Ево, сад нема ништа. Нема кучке.

Је ли сада у реду?” питам је.

“Јесте” каже опет својим

уобичајеним, тихим гласом. Донесем јој

јабуку. На свој чудни начин, једино је, чини

ми се, сасвим сретна, тако када једе. А и

разумем је. Људи који су у животу

гладовали као што је она, не остављају ни

мрвице у тањиру. Ни зрна жита окупатору!

-Софија-

149

Негде у њима живи страх да ће опет бити

гладни, а тешко је бити гладан. Као да једу

за убудуће, као да желе да се наједу сада,

јер ко зна када ће опет моћи. А и старост

тражи да се стално додаје храна у тело, јер

се тако осећа живље. Глад подсећа на смрт,

а на њу се не ваља мислити никако. Зато

стално траже, и неопходно је да се у стомак

додаје нешто.

Сад сам се сетила једног догађаја

који се одиграо у Никеји. Ова Анђелкина

халуцинација ме подсетила на то. Догађај је

био врло сличан њеном, само што они нису

били дементни, већ прави здрави.

Био је понедељак, двадесет трећи фебруар

(проверила сам), хиљаду двеста шездесет

пете године. Све је почело једног јутра, које

је било нормално, као и свако друго јутро.

Некако се пронео глас по читавом граду да

су Селџуци убили стражу, и упали у град.

Свакога на кога би наишли немилосрдно су

убијали на најсвирепији начин. Становници

Никеје су се одмах узвртели, бежали су из

кућа, сударали по улицама. Сви су сумњали

у властито избављење, јер су Селџуци били

познати по свирепости, али нико није

посумњао у истинитост ове вести. Људи из

других делова града су долазили потпуно

избезумљени, доносили приче како су

својим очима видели страшне грозоте које

Селџуци чине, људе исечене на комаде и

слично. Слушаоци су ужаснути

покушавали да се сакрију, а неки су чак

-Софија-

150

улазили у старе гробове (устаните ви мртви

да легнемо ми живи!) не би ли тако

измакли окрутној судбини. Али нису сви

изгубили главу. Неки су се наоружавали са

намером да се боре, а међу њима и

градоначелник Никеје Никола Манулит.

Али ни њима није пало на памет да провере

тачност ове вести, која је натерала у највећу

панику, и губитак сваког разумног

расуђивања њихове суграђане.

Са свих страна су допирала

запомагања, а како су сви били

избезумљени од страха, сумњали су и у

своје најближе, и никакве помоћи од њих

није могло бити, јер су сви мислили само на

своје спасење. У то време, у чувеном

никејском затвору било је пуно заточеника

окованих гвозденим оковима, који дакле,

нису никако могли побећи, и сада се у

њиховим главама родила мисао да могу

искористити панику и ослободити се.

Видевши да нико не обраћа пажњу на њих,

покидали су окове са себе, и дали се у трк

према градским капијама, а за њима гомила

људи.

Трчећи кроз сасвим помахнитали

град, сасвим слуђени, стигли су до градске

капије, где су стражари спокојно седели и

мирно прекраћивали досаду. Може се само

замислити њихово изненађење када је на

капију нагрнула гомила успаничених људи.

Они нису имали појма шта се у граду

дешава, а људи су били затечени

-Софија-

151

чињеницом, да од Селџука нема ни трага

ни гласа.

Ћутке су почели да се враћају. Ипак

су, за сваки случај, одлучили да провере и

остала градска врата, али је и тамо све било

мирно и у најбољем реду. Након свега што

се издешавало, кад су се мало умирили,

покушали су да нађу узрок овој пометњи,

јер је очигледно да је неко морао први

започети причу о страшним покољима

Селџука.

Ево шта се у ствари десило. Тога

дана је, ради поклоњења, изнесена икона

Пресвете Богородице, за којом је готово

вичући речи молитве, ишла колона жена.

Оне су се молиле Пресветој Богородици да

их узме у заштиту од Турака и Татара врло

гласно, и тако се некоме учинило да су то

узвици страха и очајања пред најездом.

Тако је кренула гласина која је довела до

силне панике, коју наравно више није било

могуће зауставити. Ова прича је допрла и

до самог цара, Михајла осмог Палеолога

који је веома огорчен писао писма у

Никеју, да укори грађане за оно што се

десило.

Непуних седамдесет година касније

Никеја је заиста пала у руке емира Орхана

и заувек остала турска. Ту сам историјску

причу прочитала давно, али ми је до

танчина остала у сећању.

Па кад је читав један град, са свим

својим умним главама могао да види напад

-Софија-

152

Селџука, што не би и моја Анђелка неке

опасне људе и кучке.

Хоће кући. Баш хоће, и баш је

навалила. Узалуд ја причам да друга кућа

не постоји, она ме само гледа као

незналицу, и тера даље. Гледам у њу, а

видим лик једног свога деде.

Он је био магнет за све могуће

природне непогоде :за земљотресе,

преобилне кише, немилосрдно јако сунце,

громове, муње и олује. Често су га молили

да без преке потребе не излази из куће, да

би мајка пирода радила у миру оно што би

без њега радила. Па како га силе природе

нису остављале на миру, тако га ни људски

фактор није мимоишао. Ако је где избила

каква буна, револуција, рат, било је сигурно

као што је сунце на небу, да је и он негде

ту, можда и у самом центру догађаја. Он је

био сведок мало познате историјске

чињенице, да градска кућа у Сарајеву није

власништво ни града, ни државе, ни цара,

ни краља, већ извесног Хасана Хаве.

Једне године, цар је изволео позвати мога

деду да одужи дуг царству, и са јави у

Сарајево ради истог. Деда је пожурио да са

осталим регрутима седне у воз, и из свог

крша крене у неизвесност и то чудо

невиђено, то Сарајево. Лепо су га дочекали,

узели му меру, опремили, научили свему

што један честит војник мора да зна, и деда

-Софија-

153

се није жалио. Због висине и стаситости су

га одредили да стражари испред Вијећнице.

То му је било баш мило, све док се једног

дана није појавио Хасо Хава. Хасана су

звали Хава (турски- ваздух) јер је имао ту

дивну особину да се појављује и нестаје као

ваздух невидљиво, што му је помагало у

свакодневним пословима. По занимању је

био сецикеса, лупеж, лопов и преварант. Е,

на тог Хаву, је једног дивног дана налетео

неки сељак са Романије, коме су се тих

дана отац и стричеви подавили у набујалој

Дрини, па му на његову неописиву срећу, а

своју несрећу, оставили прилично

богатство. Па како се осетио богатим и

моћним, решио је да прода све на Романији,

и да купи кућу у сред Сарајева. Лутајући,

тако, улицама, заболео га је врат од

гледања у минарете и висока аустријска

здања, па је сео на неки камен поред

Миљацке да мало одмори ноге, и среди

утиске. Е, тада је ђаво умешао прсте, јер је

управо туда окренуо ноге беспосленог

Хаве. Он је одмах гостољубиво почео

разговор, и миц по миц, сељак му је открио

да би хтео да купи кућу јер су му се сви

подавили и оставили грдне паре. Хава је у

себи дубоко ганут, захвалио богу и свим

небеским силама што се брину за њега, и

што му шаљу овчицу за шишање, а

Романијца је присно ухватио под руку, па с

њим правац пред Вијећницу где је мој деда

војнички набијао калдрму. Стали су мало

даље од њега, и Хава је показујући тврдо

-Софија-

154

здање, објашњавао забезекнутом човеку

како је, ето, и њему та кућерина остала од

оца, али му не треба јер има другу, бољу.

Драге воље би му је продао, да му учини

услугу. Онај се веселник још није ни

снашао, а већ је гледао своју у Хавиној

руци, и већ је бројао паре. Није ни

приметио избечене очи мог деде, кога су

само строги војнички прописи спречили да

скочи и испребија Хаву као мачку. Минут

касније Хава је оправдао име, слуђени

сељак је хитао на Романију да опрема

ствари и чељад за селидбу, а деда се три

пута прекрстио, да од чуда дође себи.

Додуше, мало после ове „продаје“, поново

се крстио кад је готово под његовим носом

Гаврило потегао револуцију, али и то му је

изгледало мање чудно у односу на ону

трговину

И сад, ако је онолика Вијећница

власништво једног лупежа и преваранта,

што да не верујем једној доброј, честитој

жени да има другу кућу, када је тако запела

да ми докаже. Какав ли сам ја монструм у

њеним очима! Ваљда она боље зна има ли

кућу или нема! Сигурно да је има! Сада

„знам“ и ја. Једино ми остаје да не будем

зликовац и да је лепо водим кући.

Пустила сам је да се спакује, обукла је,

обула, и сад идемо њеној кући. Напокон

сам је схватила озбиљно, признала јој да

боље зна има ли кућу или нема, једина ја од

толиких људи! Задовољна је. Поздравља

-Софија-

155

све редом на улици, свима се јавља. Они се

чуде, окрећу се за нама јер је не познају,

могу мислити како изгледам лудо овако

закачена за њу! Неко се пристојно јави,

сигурно мисли да се познајемо од некуда па

не може да се сети! Обишле смо круг око

зграде и било јој је доста. Ићи ће кући

други пут. А док смо стигле до стана, већ је

и заборавила да је хтела да путује негде.

Стропаштала се у кревет и одмах заспала.

Ето, све то сам могла и раније, али није

дала памет.

Октобар

език може толико да спетља човека и

да га ували у невоље, као што не може

ништа друго. Треба га се пазити више

него змије отровнице. Многоговорљивост

је престо таштине, на коме се она радо

појављује у свом бљеску своме.

Многоговорљивост је знак незнања, капија

оговарања, слуга лажи, разрешење

смирења, расејање мисли, губитак

опрезности, замрачење молитве'' каже Јован

Лествичник, и додаје

„Разборито ћутање је мајка молитве,

неосетно напредовање, скривено пењање.

Онај ко је упознао грехе своје,

загосподарио је и својим језиком. А онај ко

много прича, још не познаје себе онако

како би требало да познаје. Пријатељ

ћутања се приближава Богу и разговарајући

са њим тајно бива осветљен од њега.''

Ј

-Софија-

156

Да бих боље напредовала у молитви,

вежбам се и у ћутању. Постоји ћутање у

додиру са људима, и ћутање пред Богом. То

није исто ћутање. Оно ћутање са људима

сам већ давно делимично научила, а ово

друго тек учим.

Имала сам петнаестак или шеснаест

година када сам то научила, и када сам врло

јасно увидела да треба држати (макар

колико - толико) језик за зубима. Сећам се

врло лепо тог догађаја, јер ме добро опекло

то што нисам знала да ћутим. У крају

одакле је мој тата рекли би: “Дабогда те

махниту под Острог водили” и били би у

праву. Јесте махнит свако ко не може да

држи језик тамо где му је место. То ме и

највише јело после овог догађаја којег ћу

испричати да га никад не заборавим. Као да

су ми свраке попиле мозак.

Ево мене на вашару и то новогодишњем.

Пуна хала народа, сви срећни и весели,

само ја испаштам због своје гадне нарави и

предугачког језика. Све је почело

безазлено, још и сад не могу да се начудим

како се све тако на брзину издешавало.

Кренула сам једно поподне да се нађем са

другарицама, и као увек ушла у дневну

собу са испруженом руком

„Ова рука просиии...!“ певала сам, и

гледала у тату у очекивању да ми да паре за

тролејбус и још понешто. Али он изгледа

није музикалан данас.

-Софија-

157

“Шта хоћеш сад? Јесам ли ти јуче

дао?”

“Их! То је било јуче! Јуче сам јела,

али морам и данас, је ли тако? То ти је

принцип преживљавања.“

“Е, кад је принцип, а ти хајде пред

Вијећницу. Тамо је и он стајао и

преживљавао“ мисли на Гаврила Принципа

чије стопе стоје изливене у бетону.

“Али није просио, него је држао

пиштољ у руци!” већ кувам у себи.

“Па држи и ти, ко ти брани?” каже

он хладан као леш. И ту је на сцену ступио

мој несретни темперамент, који сам тада,

руку на срце, једва понекад успевала да

обуздам.

“Даш или не даш?”

Мрко га гледам.

„Питај Принципа” церека ми се тата,

и испија кафу мирно.

“Јуче сам ти дао, одакле ми и

данас?”

Видим да не да, и видим да је

расположен да се играмо тако довека и до

судњег дана, али ми је џаба што све видим

и знам , када кипим на све стране. Ударила

ми ватра у уши па само прштим.

“Добро, кад не даш - не даш! Али

само да знаш, наћи ћу ја посао па ти нећу

ни тражити!” завршим, обрнем се на

петама, и одмарширам љута као рис. И

онда, као за инат, налетим на неку назови

другарицу, која ми рече да могу да радим

на вашару, и тако, ево мене иза тезге где се

-Софија-

158

продаје крема која лечи све болести

одједном.

Истог момента, пожелела сам да ме

нема, али је инат био јачи. Толико ме било

стид да продајем људима маглу, да немам

речи да то опишем. А изгледа да народ

воли чуда. Навалили су као на солило, а

газда у микрофон виче страшним гласом, и

само сипа речи, као да је прогутао камен

мудрости. Тај за све зна дијагнозу и лек. А

како је крема коју је продавао била

“чудотворна” он је топло препоручивао за

све: и за упалу грла, и за ишијас, и за

бубуљице. Молила сам се да не наиђе нико

познат, да се некако спасим од те беде и

срамоте у коју ме увалио властити језик, а

живот ће показати да то није био задњи

пут.

Али стегла сам зубе, смешкала се,

ћутала као заливена, и продавала идеју и

илузију о свемоћи науке. Шта сам тражила

то сам и добила, и то и више него што сам

се надала! И тако свих дугих десет дана.

Нисам проговорила. А једанаестог дана,

када сам окренула леђа циркусу, као да сам

се поново родила. Тај ме догађај опаметио,

и дуго сам будно пазила на језик и нарав, и

успевала да их држим под контролом

прилично. Али се и даље дешавало да се

одреши, па да ми направи толико

компликација, да сам се после тешком

муком копрцала из невоље. Сада ћутим и

када бих могла говорити. Паметнија сам

кад ћутим.

-Софија-

159

О ћутању пред Богом, не могу пуно

да кажем, јер још не знам да ћутим пред

њим. Павле Евдокимов говори о томе.

Ћутање је пост пред Божић, тј. време

чекања. Ради се о очекивању неочекиваног.

Ненадање нас разара и испуњава

ништавилом, док је очајање на прагу наде.

Једино кроз ћутање можемо схватити речи,

да љубав према Богу и љубав према

људима, јесу две стране једне целовите

љубави. У једном бескрајном уздаху,

ћутање покрива миром земљу. Све је твоје

Господе! Ја сам Твој, прими ме!

Свети Серафим је говорио: „Нађи

свој унутрашњи мир и ћутање, и мноштво

људи око тебе ће наћи своје спасење.

Господ ће ратовати за вас, а ви ћете ћутати!

То је једно посебно ћутање, безмолвије,

које представља битку за чистоту и

безазленост срца, способног да прими дар.“

Ћутање пред Богом подразумева да сваки

покрет престане, и да се душа моли ван

молитве. То је исихија, ћутање духа, мир

који превазилази сваки мир. Сусрет са

вечношћу. Према учењу Светих отаца, пре

него што почнемо да слушамо речи Бога,

ми треба да ослушкујемо Његово ћутање,

које је, према Исаку Сирину, језик света

који ће доћи, док ћутање овде значи

обитавање у дубини Божијег Слова. Као

што каже Григорије Ниски, на питање шта

је то Бог: „Ти си онај кога воли душа моја!“

И стварно, само је немо дивљење у

стању нешто да схвати! Ту логика и речи

-Софија-

160

немају никакве моћи! Прво што сам

научила о Богу је било то, да је Он

апсолутна љубав. Да је он вечно Да. Да

човек Богу може да каже Не, али Бог то не

може човеку, јер је сам потпуно Да. Вера је

заснована на сусрету два Да. Бог пружа

руку, а човек има слободу да је прихвати,

или одбије. Апсолутна љубав милује,

уздиже, не завиди, не мисли о злу, не

надима се... Све друго није апсолутна

љубав. И дакле, како је човек створен из

такве љубави, и сам је предодређен за њу.

И ја као човек не могу, у светлу тог

сазнања, да се задовољим ничим мањим.

Све друго би било недовољно и недостојно,

створења које је из савршенства постало.

Све друго ме не би усрећило. Не, заиста не

желим ништа мање. Знам да је људима

страшно тешко достићи макар и приближно

ту љубав, али има људи којима је то

могуће.

Преко пута Анђелке станују Латинка

и Света, двоје дивних старијих људи. Како

они пазе и чувају једно друго! Педесет

година су у браку, а као да су се јуче

венчали. Прошли су они тешке дане, сито и

решето, страшни рат, па глад после рата, па

су се нашли у Београду као избеглице из

Приштине, али све су муке издржали

заједно. Код њих не постоји “ја”, постоји

само “ми”. Како се само љубав

трансформише! У почетку брака била је

заљубљеност, па је прерасла до великог

-Софија-

161

пријатељства, а сада је нешто што не умем

тачно дефинисати. Нешто као потпуна

посвећеност. Пре годину дана, Латинка је

кренула рано ујутро код унука. Носила им

је колаче у торби. Била је недеља, пусте

улице, али је ипак стала на семафору да

сачека зелено светло. Оно се појавило,

кренула је на другу страну, и то је све чега

се сећа. Аутомобил је налетио однекуд

огромном брзином, и ударио је на сред

пешачког прелаза. Чудо је како је

преживела. Сада, после неколико

операција, тешко говори, уста не могу да

изговоре мисли, не може да чита нити да

пише, али истрајно поново учи слова. А

Света се брине о њој, о кућним пословима,

како зна и може, и толико ме та њихова

пажња и љубав одушевљава де немам речи!

Могу само да замислим како је бившој

учитељици да учи читање и писање. А и он

је болестан. Човек има три бајпаса! И даље

јој купује књиге иако не може да их чита,

али јој тиме показује да је уверен да ће

једном моћи. Све ради да би њој било

лакше и боље. Ако то није љубав, она права

и чиста, онда не знам шта је. Толико

поштовања оне друге личности, помагања

да се та личност до краја развије, толико

занемаривање властитог бола, одрицање од

својих потреба, заиста достојно сваког

дивљења! Ето, један мали тренутак им је

променио животе, и на неки начин дао

замаха тој великој љубави да се оствари у

свој могућој пуноћи.

-Софија-

162

Сећам се још једне приче о љубави.

У Немачком логору, био је међу осталима и

један дечак Јевреј, коме је свакога дана

долазила, ризикујући властити живот (а

вероватно ни не знајући шта ризикује)

девојчица Њемица, и доносила му јабуку,

или комад хлеба. Дуго га је тако хранила, и

не би преживео да није било ње. Једног

дана јој је рекао да му више не долази, јер

га шаљу у други логор. И више се нису

видели. Имали су тада око осам година

обоје. Њега су депортовали у други логор, и

самим Божијим промислом су га од сигурне

смрти спасили Руси, који су га ослободили

два сата пре него што је требао бити

стрељан. Прошло је дванаест година, дечак

се преселио у Америку код неких рођака.

Једне вечери му је неко од њих заказао

састанак се непознатом девојком, јер су

сматрали да га треба оженити. На том

састанку се појавила она иста девојчица

која га је хранила.

Никада се више нису раздвојили ни

на један дан. На прослави

педесетогодишњице брака, он је клекао

пред њу и рекао: “Хранила си ме када сам

био дечак у логору, хранила си ме свих

ових година, а сада док ти ово говорим, још

увек сам само гладан твоје љубави.” Када

су их питали како су решавали проблеме и

свађе, обоје су одговорили: “Увек смо се

запитали пре него што планемо, шта је оно

због чега те волим, због чега смо изабрали

једно друго, и пред тим сазнањем све би

-Софија-

163

било безначајно, и нестао би сваки разлог

за свађу.”

Ова два примера су најближе оној

савршеној, ничим условљеној осим

властитим слободним пристанком, љубави.

Та љубав само даје, ништа не тражи за себе.

Павле Евдокимов каже: “Христ је просјак

љубави на вратима нашег срца.“

Не знам за већег просјака.

Октобар

во мене драги деспоте Стефане

Лазаревићу! Ево мене теби! Сва сам

срећна! Грлим његов кивот, као да

грлим најдражег пријатеља или рођака, а он

ми се чисто осмехује. И он се радује што ме

види! Пазим да ме не види неко од народа

који улази и излази из црквице која је стара

вековима. Препашћу их, помислиће ево још

једна луда дошла, баш свако долази овде, и

нема поштовања према светињи! А како да

објасним некоме да ова присност коју

осећам, не значи одсуство поштовања?

Боље је да никога не саблажњавам, па

чекам да се људи разиђу, да останемо сами,

да се можемо сити наразговарати. Седим

поред њега, вероватно имам потпуно

блесав израз на лицу, гледам у њега и он

гледа у мене. И тако се гледамо и

разговарамо. Некада ухватим себе како

говорим наглас, а он ме пажљиво слуша, па

се брзо поправим и ућутим. Говорим само

Е

-Софија-

164

мислима и срцем. Причамо доста дуго, и

нема од мене срећнијег бића под капом

небеском. Па ко не би био срећан да се

сретне са најблискијим пријатељем?

Сва лебдим, не осећам тежину тела,

само неизмерну радост. А да ме неко пита

шта смо то причали, не бих знала да кажем,

нити да поновим. Може ли онај ко је

заљубљен да понови разговор са оним кога

воли? Може само да сија од среће, да се као

кроз маглу сећа да је ту било и неког

разговора, али речи се губе из свести.

Довољно је само присуство вољеног. Тако

и ја не знам о чему смо причали, али тачно

знам, и осећам сасвим поуздано, да га

волим и да он воли мене. Па куд бих

више?!

0 томе ћутим. Не знам колико би

људи то разумели. Није то моја машта ни

фантазија. Он је заиста жив, жив је колико

и ја, али како то објаснити људима који су

ограничени разумом? Разум и логика много

сметају да видимо даље од света у коме

постојимо. Све тражимо да нам се нешто

објасни у оквиру наше реалности, и нашег

уског наученог оквира схватања, и чим је

то тешко, а можда и немогуће, одбацујемо

то као нешто што не може бити, што је у

крајњој линији плод маште. Зато ништа не

објашњавам ни себи ни другима.

Препуштам се без учешћа разума, отварам

се до крајњих граница својих садашњих

могућности. И тако сам срећна када осетим

како је и Стефан Високи радостан што сам

-Софија-

165

ту, што постојим таква каква јесам. Хвала

Богу што ме баш такву створио! И никакву

другачију! Замишљам како је то чудесно!

Колико се људи морало срести, заволети

или не, колико се животних путева морало

преплести, да бих се родила ја, баш оваква!

Прво мој отац и мајка, па баке и деде, па

њихови родитељи, хиљаде живота се

морало слити само да се ја родим! Каква

радост! Од њих сам свашта наследила, па и

ову кутију у коју је упакован

најдрагоцијенији део мене - моја душа.

Драги моји преци, које знам и које не знам -

Хвала вам!

Октобар

ела сам на терасу. Дубока је ноћ, а ја

не могу да спавам иако сам уморна.

Можда ми баш тај умор не да да се

успавам. Јако је хладно. Небо надамном је

необично ведро, индиго плаво. Месец се

жути, око њега пар облачића

недефинисаног облика. Оно мало слабе

светлости коју се удостојио просути по

нама смртнима, распада се и набада на

шиљке стабала у дрвореду. Почела сам да

дрхтим, па сам устала, узела ћебе, и поново

изашла. Умотала сам се сва, само ми глава

вири из тог топлог заклона. Гледам у небо,

гледам, и не могу да одвојим очи од њега.

Не размишљам ни о чему, некако сам

празна, и нема ништа у мени. Ћутим и

гледам. Зачудо, мирно је све. Нема људи на

С

-Софија-

166

улици, нема лавежа паса, баш мир. Образи

су ми хладни, чујем своју мисао да би било

паметно да уђем у собу, али не могу да

склоним поглед са неба. Загледана у то

пространство, као да излазим из тела, али

не да бих ишла ка небу које ми је тако

заковало очи за себе, већ се окрећем

унутра, и пролазим до самих дубина

властитог срца. Не плашим се. Силазим и

силазим, чини ми се нигде краја томе, као

да нема дно, а у исто време знам да се

морам негде зауставити. Све је као сан, а

није сан јер сам свесна свог постојања, и

физичког тела сасвим. И онда сам стала.

Мало је рећи да сам се изненадила. У самом

дну мог срца стајало је мноштво људи и

жена. Непознати, јер ни једно лице не

распознајем нити га има у мом сећању, а

сви од некуд познати. Сви имају по неку

црту на лицу и телу која је налик мојој. Све

су то моји преци, сви они који су се

вековима састајали и рађали, и од сваког

имам по нешто, као да сам скуп људи

различитих по свему, а сличних по томе

што су сви у мени. Сви су они без изузетка

тврди планинци.

Несаломиви.

Зими их окива лед и хладноћа, лети

их пече сунце и бије ветар, али их ништа не

може сломити. Познајем све те жене.

Научиле су да живе тако да не воле ништа

превише, јер што год би заволеле то би

изгубиле. Или би им отели, или би биле

приморане да се саме одрекну. Сурова

-Софија-

167

планина их је гајила без икакве милости, и

сажаљења. Нису их мазили ни људи, ни

живот, а оне нису ништа ни очекивале.

Мириле су се са судбином да ће све

изгубити пре или касније. Биле су обузете

борбом за опстанак, сталним трудом да се

победи планина, и да се од посне земље и

камена, отме што више, да би нахраниле

своју децу, а увек тајно спремне на

неминовност: губитке, смрти, болести,

глад, трпљење. Стално трпљење у

одрицању, патњи и болу. Поштовале су бол

онолико колико су га се плашиле. Нису

показивале да ишта осећају, криле су то и

од себе. Душе су им биле скамењене. Оне

нису плакале јер је суза слабост, а у

њиховом свету није било места за слабости.

Све је око њих било тврдо. Сиви камен,

сиво небо, сива лица, облаци, звери.

Живеле су без наде да ће их ико

помиловати икад, да ће им неко рећи нешто

лепо. Држале су се на неком одстојању и од

своје деце, јер су знале да њихова деца на

неки начин нису њихова, да ће их пре или

касније, узети или пушка, или планина.

Терале су се преко граница снаге,

такмичећи се са мушкарцима у сваком

послу, подижући и чувајући тако њихов

углед, част имена и племена. Ћутале су, и

ропски слушале, и кад су им срца крварила,

а никоме нису дале да то види. Као да су и

саме постале дио стења, окамењене,

одвојене од света, ћутањем довека. И више

ме не чуди што сам се препознала.

-Софија-

168

Разгледам их не журећи. Имам времена.

Око њих у бескрај, простирале су се

стеновите литице. Волела сам их. Оне су

ми биле сигурност, нешто што нико не

може отети, нешто што је ту вековима, и

биће и кад мене не буде више. То је оно

што је и хранило и мучило, оно што нас је

стварало да будемо такве из колена у

колено. Испод њих је био живот. Нисам их

увек примећивала, те планине, нисам их

стварно видела. Навикла сам да су увек ту.

Нисам мислила о њима. Оне су непролазне.

Осећам и тај мрак, густ и тежак. Притиска

ме, обавија, заплиће ми се у косу која се

извукла испод шнала. У његовој дубини

сам се крила, у његово црнило сам се

умотавала годинама пре, као и ове ноћи. А

он ме, кап по кап растаче, раставља ме, да

би ме опет скупио. Део сам тог мрака и

стена, и они су део мене. Нераздвојиви смо.

У мени је бездан љубави који се никада

неће напунити, увек ће бити места за још

једну љубав. У мени је прошлост,

садашњост и будућност.

И ја сам била као оне. Носила сам на

леђима терет готово моје тежине, терала га

да се пече на сунцу када ни пса не бих

пустила, да се смрзава док не почне

неподношљиво да боли, да гладује до

несвестице, да умире за чашом воде, само

да бих га победила, то моје тело. Годинама

сам се плашила да осећам било шта, ни

љубав ни мржњу, ни страх ни љутњу,

потпуно отупила и свесна тога. И ја добро

-Софија-

169

познајем и разумем јад, сиромаштво, очај,

превару, зло, смрт. Знам како је бити

странац у туђој земљи, унапред осуђен без

суда, коме је једина кривица то што је

рођен негде друго.

Знам и за стравичну глад од које се

уврћу црева и хвата несвест. На далеко

препознајем очај онога, ко је тога јутра

устао са намером да оконча сва мучења

болесног тела, ко је дошао до краја снаге и

моћи, а онда га сјај сунца кроз гране, или

барица светлуцаве воде заустави у намери.

Познајем дубок и неутешан уздах који

раскомада тело неспособно да плаче, када

дубоко у ноћ схвати да нема ни динара, и

да сутра неће имати шта да да детету да

једе, а оно га гледа не схватајући тај

мученички поглед, и очекује само добро и

лепо из тих уста, која од бола не могу ни да

се покрену. Познајем и смрт, и своју и туђу,

и све вас познајем, преци моји, у себи вас

носим.

Сву вашу патњу знам јер је иста као

и моја, сва ваша стегнута срца кад не смеш

осећати да се не би сломио. И колико би

било безнађа у мени, да не познајем и то, да

кад увече легнеш сав скрхан болом, и

сасвим немоћан да промениш ишта, јадан

да јаднији не можеш бити, ујутро се деси

чудо, и однекуд се створи прилика или

нешто за ручак, или изненадна, чврста и

несаломива воља да се оздрави, да се не сме

умрети, док свакоме кога волиш не кажеш

то стотину пута, док не оствариш неки

-Софија-

170

далеки детињи сан. И била бих изгубљена,

да не познајем силу која ме једне Бадње

ноћи носила на крилима кроз небеске

сводове, као кад ме придржавала сигурна

мајчина рука у детињству, до срећног места

где не постоји ни болест, ни страх, ни очај,

ништа осим вечног мира. Знам дане када

сам лебдела између живота и смрти, и знам

шта је иза, и знам, јер сам на себи сазнала,

да душа има своје место када изађе из тела,

јер је у њој прави живот, и има неку другу

врсту знања, богатства и лепоте.

До сада нисам знала шта ми ваља

урадити, али сада знам. Нисте ми донеле

само камен. Донеле сте ми и Тврдош, и

Острог, и Светог Василија и Светог Саву!

Отворила сам своје срце! Дођите сви

одбачени, невољени, непотребни, стари и

немоћни, ви који сте ме годинама пратили

и сусретали по возовима, по улазима, по

свету, а ја нисам знала зашто! Ви од којих

сам бежала и склањала, се не

препознавајући у вама своје сиромаштво, и

беду! Дођите, отворено је срце моје, и има

у њему места за све вас. Нећу више бежати.

Све ћу вас волети, и надам се да ће то бити

довољно и доста, и све што вам треба, јер

сада немам шта друго да вам дам. Не бојим

се више да волим, и да ће све што дотакнем

да се изгуби и нестане. Ништа не нестаје

без трага. Дођите!

Никада тако јасно нисам сагледала

себе, и никада се тако страшно нисам

уплашила себе. Како окрутна и

-Софија-

171

немилосрдна могу бити! Како трен

непажње може да ме претвори у звер, јер је

звер у мени! Каква језовита спознаја! Сва

зла овог света имам могућност да урадим.

Колико је силна и опака та звер!

Како је истерати из мене? Како да се

ослободим? Страх од себе ме паралисао.

Укочено зурим у ту неман. А онда, као да

се направила нека шупљина, кроз њу се

пробила светлост, и све је опет било мирно.

Враћала се душа полако, и очигледно

нерадо, у тело. Опет сам постала свесна

своје целине на тераси, леденог

октобарског ноћног ваздуха. Једва сам

отргла поглед од неба. Сва сам укочена јер

је сандук на коме седим јако мали, па се

скврчим на њему, тако да ми колена дођу

испод браде. Отетурам до кревета, и као

сломљена се сручим на њега и заспим

дубоким, окрепљујућим сном.

Октобар

икако не могу да објасним људима

да мени ништа не фали, и да могу

да будем затворена овако још

триста година. Мој унутрашњи свет је

много већи него вањски, тако да у ствари, ја

тек сада потпуно живим. Кажу ми да људи

нису створени за самоћу, да то једноставно

није нормално. Онда, по тој логици, ни ја

нисам нормална. Испитују ме стално шта ја

то радим по цели боговетни дан, како да ми

није досадно, како то да немам жељу, ни

Н

-Софија-

172

потребу, да ми неко дође. Просто не могу

да схвате. А ја им не знам рећи. Самоћу

волим више него неко окупљање људи.

Читавог живота, бавила сам се људима

само онолико колико сам морала. Силом

воље сам се терала да проводим време с

њима, и то само док не испуним обавезе

које сам осећала да имам према некоме, а

увек са мишљу, да ћу што пре завршим те

обавезе, бити слободна да останем сама.

Сада знам - нисам волела људе.

Сећам се, једном давно ми је то исто

рекла госпођа Наталија, професорка на

факултету. Ставила ми је огледало под нос,

да се лепо погледам, али бојим се да је

нисам послушала. Управо сам била

прекинула студије славистике, али сам и

даље долазила на вечери које су

организовали студенти и професори, а са

циљем да се дружимо, развијамо и ширимо

културу. Стварно сам јако волела те вечери,

да није тако не бих редовно долазила, иако

сам се грозила сваког већег окупљања

људи. Више од три човека, за мене је већ

превише народа. Дакле, ево мене на мом

старом факултету, у старој драгој мензи,

гитара у рукама, уживање! Некако

природно волим Руску културу, и све што

је везано за њу, али што волим Руске песме

то већ надилази моћ разума. Као када

нешто врло драго изгубиш па нађеш.

Скупили се студенти па певају,

менза у полумраку, нешто због романтике,

нешто због штедње, свеће трепте има их

-Софија-

173

безброј, сенке лелујају, а моја гитара као да

зна, па јеца ли јеца. Одакле ли долази та

туга?

Само се пробудим и она је ту. Пре

мене је устала, пре мене била спремна.

Увукла се, бесправно уселила, окупирала

целу мене. Сјатили се и професори око нас,

па и њих ухватило. Асистенткиња са којом

сам својевремено имала неких вербалних

обрачуна ( језик ме стварно пуно

коштао, а мој тата је тврдио да ће ме он и

сахранити!), ето и она брише сузице. Песма

је такла. Па добро, здраво је заплакати, а и

ваља се понекад, како каже наш мудри

народ. До мене села нека нова професорка,

па ме наговара да упишем славистику, као

душу сам дала за то, те имам природан

таленат, и све тако у том смислу, поломи се

жена убеђујући ме. А ја ћутим, пуштам је

нека вежба требаће јој, а она би тако ко зна

колико, да се није умешала госпођа

Наталија, и објаснила јој да сам студирала,

да је то виша сила што више не студирам, и

да је то воља Божија, да је тако морало

бити.

Онда смо се нас две малчице

издвојиле из гомиле, и рекла ми је на

руском (увек је инсистирала да говоримо

руски, и не знам чиме сам заслужила ту

привилегију, јер је са осталим студентима

говорила врло течно српски), рекла је

„Знате ли који је ваш тајни проблем и

мука?” Нисам сматрала да имам било какав

-Софија-

174

проблем, али сам је, наравно, учтиво

слушала

“Ви ћете увек бити међу људима, а

никада са људима. А тако ћете себи

нашкодити. Научите да волите људе.

Немојте их процењивати, само их

прихватите. Оставите се те самоће. Има

времена и за њу.”

“Али туга и самоћа су руска наука”

рекла сам.

„Ах, ви се од Русије и од онога што

је она за вас, више не можете отргнути,

ушла вам је у крв, а од тога спаса нема.

Није важно да ли ћете студирати руски или

не, од тога нећете побећи.”

Тако ми је рекла, и баш се чудим

што се тог разговора, и њених тачних речи

сјећам после толико година. И даље волим

самоћу, али сада волим и људе. Више не

бежим од њих. Биће сам само у односу на

друге, а другачије као и да не постојим. Ето

после толико година исправљам

неваспитање, и грешку и захваљујем дивној

Наталији, Бог је благословио тако мудру и

пуну љубави!

Овај се октобар баш запетљава и

компликује преко сваке мере. Анђелкина

кћерка се већ данима жали да је боли

желудац. Покушала је да га умирује чајем

-Софија-

175

од нане, двопеком, посном храном и

мировањем, колико је то њој уопште и

могуће, јер је од оних људи, који као да

раде на млазни погон. Али бол није

попуштао. Ноћима је буди, не да јој да се

одмори ни мало. Трпела је десетак дана

рачунајући, да све што дође мора и да

прође, али ово није пролазило. И што је

дуже чекала, све је горе болело. Најзад је

умртвљена боловима, десетог дана отишла

код доктора.

Сумњају да има чир на желудцу, али

док се све анализе не обаве не могу бити

сигурни. И даље гута чајеве, јер је то

изгледа једино што стомак хоће да прими.

Е, сада јој се остварила жеља да смрша, а

годинама већ покушава безуспешно. За

трен ока, све оно што нису успеле дијете,

остварио је бол. Не дај Боже никоме!

Послије седам дана

ије чир. Тумор маркери показују да

се негде у њој запатила зла бољка.

За сада се држи јуначки, после тако

тешког сазнања, а како јој је души, то само

она зна. Али рекла ми је да сада увиђа сву

глупост кидања због дечијих лоших оцена,

због неразумног претераног рада да би се

сваки динар уложио у кућу на Златибору,

због одрицања од онога од чега се никада, и

ни по коју цену није смела одрећи – свог

мира. Желела би само да се све то, та мучна

и болна испитивања што пре заврше, и да

Н

-Софија-

176

се утврди тачно колико је све одмакло, и

гдје је тумор пустио корен. Неизвесност је

гора од сваке извесности, ма како страшна

била. Заказали су јој преглед сондом пре

него што донесу било какву дијагнозу и

одлуку. Њена је срећа, у свој овој несрећи,

што је и сама здравствени радник. Сви се

на неки начин знају, а ако и не знају, ту је

увек неко ко познаје некога, тако да се све

одвија много брже, него што би то било да

је она неки обичан човек, који нема ни кума

ни прикумка у тој струци. Дај Боже да се

све то што брже заврши, па да напокон зна

ко јој је непријатељ. Онда ће знати тачно

против кога се бори, и којим оружјем.

Новембар

ма тумор на дебелом цреву

величине мушке песнице. Кажу да

га носи више од десет година у

себи. Стварно ме чуди како то до сада нико

није видео ни приметио, јер она иде

редовно два пута годишње на систематски

преглед, пази шта једе, креће се активно,

укратко, за њу би свако рекао да живи

здраво. Јунак је. Није се толико уплашила

да би јој то помутило разум и расуђивање.

Храбро се суочила са оним што је чека.

Операција је заказана за децембар.

Пре тога тело мора да се очисти. Готово

ништа не сме да једе и пије, осим неког

горког чаја. Ако настави овим темпом да

мрша достићи ће моју тежину, мада сви

И

-Софија-

177

тврде да је немогуће бити толико мршав.

Била је код нас. Анђелка је, наравно, није

препознала, а њој се сва туга скупила

гледајући мајку, и мислећи како су велике

шансе да оде пре ње са овога света.

Плакала је. Више није могла да потискује и

контролише осећања. Да човеку пукне срце

од жалости. Загрлила сам је и љуљала исто

као Анђелку, а када се умирила, отишла

сам у купатило и тамо кришом плакала да

ме не види, јер ме сву преплавио њен бол.

И сама знам како боли.

Одлучено је да после празника

Анђелка оде на месец дана код пасторке.

Сматрају да ће тако свима бити лакше. Та

њена друга кћерка (слободно то могу рећи)

је жена већ у годинама, и није јој до

ломатања по возовима када долази да ме

одмени, поготово када напада снег и стегне

мраз. А уз то има децу и унучиће којима је

такође неопходно потребна, тако да се

нашла разапета између обавеза љубави,

које има према жени која је подигла, и

љубави према деци и унучићима. А и ја

морам мало да се одморим. То је све тако

једна дивна теорија, а како ће бити у пракси

то не можемо знати.

Како ће се Анђелка снаћи у

простору који није њен и који не познаје?

Да се не слуди, па да не буде брже

одонуд него одовуд?

Али стално заборављам да она није

моја. Немам право да кажем било шта. Она

је њихова, и како год одлуче да је најбоље

-Софија-

178

тако ће и бити. Моје је да слушам, да радим

шта ми се каже, и ништа друго. Не свиђа

ми се да је тако премештају и вуку ,

узнемириће се, пореметиће се коцкице у

њеној глави па ће бити још горе, а таман

смо увели неки ред. Али таква је одлука и

шта ја ту могу.

Новембар

ве више се смирујем. Успевам да

некако мирно прескочим сваку

мисао и слику која ми се појави, и да

још мирније без узбуђења и напетости,

свесна да ми успева, наставим молитву. И

ништа није дошло одједном. Што сам се

више молила покрети су ми бивали

смиренији, срце је било мирније (а не

дивље и необуздано као што је навикло)

куцало је брже само када бих изговорила

име Исусово. Чак ми се и дисање толико

успорило, да сам ухватила себе једном како

сам заборавила да дишем, и умало се нисам

угушила. Тада сам схватила (практично) да

морам имати контролу над читавим телом,

али како то остварити нисам имала појма. Е

у том тренутку, баш на самој тој тачки где

сам била немоћна, стигла је помоћ са неба.

Како то да објасним некоме када не

могу ни себи? За то нема објашњења, бар

не рационалног. Слично као када неко учи

да вози бицикл. Нема равнотеже, пада,

лелуја, тресу му се руке и ноге, и ма колико

се трудио не иде. А онда одједном, ни од

С

-Софија-

179

куд, све се уравнотежи само, све се

усклади, и ето вози и зна да вози. Е тако је

било мени. Некако сасвим независно од

мене све је дошло на своје место, све се

сложило у прави поредак. Мисли су

пратиле оно што уста говоре, и све је текло

без икаквог напрезања са моје стране.

Просто је ишло само од себе, као да је

одувек тако било. Верујем да је тако било

на самом постању. Као да сам се читавог

живота само молила. Нисам више могла да

изговарам друге молитве, јер је ум стално

понављао само Господе Исусе Христе

помилуј ме. Била сам у исто време и

усхићена и уплашена од толике силе. И све

некако у исто време и све заједно. Чисто

нисам знала да се разаберем. Али Отац

Сава је рекао да само наставим, а када он

нешто каже ја му верујем више него себи,

јер он зна шта говори, а ја понекад не знам

ни шта мислим, а камоли шта говорим. И

иначе у свему сам му послушна. Шта год

ми каже да радим, ја одмах урадим. Немам

чак ни најмању, ни најскривенију жељу, ни

потребу, да питам зашто нешто треба

урадити, а „зашто” је моје главно питање

од када знам за себе. Потпуно му се

препустим, потпуно му верујем. И толико

сам срећна и задовољна када нешто могу да

га послушам, и онда да дођем и кажем да

сам све урадила како ми је рекао.

Волим да слушам. Он ме боље зна

него што ја себе знам, и сасвим сам сигурна

да ме он води поузданије него што бих сама

-Софија-

180

себе. И волела бих да ми стално даје нека

послушања, само да видим како је

задовољан када све тачно испуним. То је

веза између духовника и његовог чеда.

Како је то лепа ријеч “чедо”! Веза која се

створи на сва три нивоа свести- умом,

срцем и свом душом својом. Он ме зна и

када сам најгора и када сам најбоља. Он ме

воли и када ја себе не волим. Духовни отац

није онај који придикује, него онај који нас

рађа. Очинство се не учи. Евдокимов на

једном месту говори: „Духовни отац није

никада управљач савести. Он никада не

обликује своје духовно чедо. Обоје се

заједно обучавају истини. Ученик прима

харизму духовног слушања, а отац прима

харизму да буде орган Духа Светога.“

И тако сам, вођена његовом драгом

руком кренула даље. И стварно, није

прошло много када је почело да се дешава,

и да се сваке ноћи понавља исто. Умирим

се, утишам мисли, разагнам их од себе да

ми се ни једна не уплете у ум, успокојим

дисање, а са њим се и срце успори у

одбројавању удараца, и пустим се у

молитву. И док говорим, одједном се

пробије нека брана у мени, и ја више нисам

ја, не постојим на том поду у купатилу, и

крену да лију сузе. Праве правцате сузе! И

плачем, и плачем, док се готово не загушим

од њих. Онда се умири тело које се до тада

грчило и тресло од плакања, и то траје

кратко врло кратко, и опет креће лавина

суза. И оне лију, стварно лију, и неспособна

-Софија-

181

сам да их зауставим. У почетку сам их

брисала, али их је било толико да сам

морала увидети сву узалудност тога, па сам

стављала пешкир преко колена, и пуштала

нека га слободно натапају. Некада су те

сузе показивале мене у најгорем и

најреалнијем издању, па сам плакала од

муке што сам таква, некада су биле због све

наше људске слабости и немоћи, некад због

тога што смо сви скупа тако саможиви,

горди, тврди на милост и сажаљење, некада

зато што не знамо да волимо стварно и

истински, већ наивно, или можда лукаво,

мислимо да су наши поступци наизглед

прави и пуни љубави, у ствари само

прикривена љубав према себи. А права

љубав је љубав према другоме. Лако је

постићи спољну исправност, али како

постићи унутрашњу? Ништа ми не значи да

споља гледано будем дивна и красна! А

некада сам плакала и од неке неисказиве

радости, од неке милине и топлине, од

лебдења у простору ни на небу ни на

земљи. После тих суза, осећала сам да је у

мени све у савршеном поретку и хармонији,

а онда се то преносило и на стварност око

мене. Десет година нисам плакала. Срце

моје је било од камена јаче. Сада се више

не питам зашто сам ту, зашто тако мора

бити све што јесте. Била сам глупа као црна

ноћ! Морала сам се петљати у Божија

посла! Шта се мене тиче зашто је тако како

је? Као сам ја неко битан, да би ми се то

морало објаснити и положити рачун?

-Софија-

182

Стварно сам била луда. Све ми је сада на

неки начин јасно, а да ме неко упита шта

ми је то тако јасно, ништа му не бих знала

рећи, шта сам то тако значајно сазнала.

Није ми остало ни једно питање. Све је баш

како треба, све је савршено и перфектно, и

све је кристално провидно и једноставно.

Ништа више није тешко ни мучно ни

непознато. Ево ни сада не умем да објасним

то стање. То се изгледа мора осетити. Како

бих некоме објаснила каквог је укуса вода?

Могла бих описивати данима, али не би

знао док не проба. Само знам да ме после

тога савлада мир, потпун и дубок до сваке

поре на кожи, сваког органа у телу, сваке

мисли. Желим да стално будем у том миру,

сваки тренутак свог живота. И знам да је то

оно за шта се молим, и чему управљам

душу, да је то оно “помилуј ме”.

0, кад би ме довека миловала та

милост!

Крај новембра

рестала сам да говорим. По

петнаест дана не идем кући (некако

се увек тако намести да нико не

може да чува Анђелку, а ја нисам довољно

безобразна да се успротивим томе), а и

видим да је нико баш не жели превише,

тако да по петнаест дана не проговорим ни

реч. Нити нам ко долази, нити ја могу да

одем било куда ни на минут од ње, тако да

људе уопште не виђам. Када хоћу да чујем

П

-Софија-

183

неки глас, кад баш пожелим, ја одем у

кухињу и упркос докторским забранама

певам. И то ми је довољно.

Не жалим се. Сама сам се одрекла свега

чега сам могла због ове жене, и то

добровољно, и куће и родитеља и детета на

неки начин, и људи и говора, али ми није

жао ни мало. Сви су ми хвала Богу живи и

здрави, имају ко ће о њима да брине, ако

дотле дође, само ова моја мрвица стара као

да ником не треба. Дођу једном у недељи,

некада ни толико, донесу све што треба,

али да поремете своје животе ради ње, е то

не могу. Не кривим их. Људи су људи.

Криво ми је једино када неко каже да је

она, ето, проживела своје. Ко је тај ко може

да одреди када је неко довољно живео, и

када му је доста живота? Могли би исто

тако рећи: Хајде да је убијемо јер је по

нашем (неприкосновеном) мишљењу

довољно живела, и сада више не треба да

живи.” А тек што је имала живот! Већини

се ни у сну није снио! Људи стварно не

знају колико су срећни!

Рођена је дванаестог маја двадесет и

треће године у селу X, у које је сада тако

запела да иде. Не знам ништа о њеном

детињству, али није сигурно могло бити

нешто дивно, јер деца тада нису имала баш

пуно од детињства. Знам да није волела

школу, и знам да је отац терао да иде, што

ми је посебно чудно и занимљиво, јер се у

то време сеоска женска деца нису

школовала. Да би се удале није им требала

-Софија-

184

школа. Знам да није хтела да иде јер се

дешава да виче, и моли оца да је не бије ако

не иде. Стварно ми је то магловито.

Магловито у односу на време у коме се

школовала. Или ме често пита колико је

сати, и онда сва избезумљена јауче како ће

закаснити у школу, и како ће добити

батине. Изгледа да је била често тучена.

Знам да се удала негде пре рата јер,

тада почиње њено страдање. Све што је

било мушко у том селу, сатерано је у цркву

и ту поклано. Причали су ми да је крв,

лепљива и густа, истицала потоцима из

цркве тога дана. Само су се два мушкарца

спасила, и то случајно, јер нису били у селу

тога дана. Када су наишли, видели покољ и

чули урлике, сакрили су се у неку

травуљину, и тако остали живи. Само две

мушке главе од тог богатог и берићетног

села! У том ужасу, мојој Анђелки су

заклали оца, мужа, браћу, све стричеве и

ујаке. Нико није претекао. Нико јој није

остао.

Како је то није убило не знам. И да

је то бар био крај њене несреће! Драги

Боже! Са осталим женама, кренула је у збег

преко планина. Ко зна колико њих удовица

и ојађеница! Ни једна није била поштеђена.

Ни једној није остао нико на кога би се

ослонила. Давно пре овог догађаја, после

косовског боја, таква иста колона жена без

икога свог, кренула је у Љубостињу. За

један дан три стотине удовица се

замонашило. Бог је био једино за шта су

-Софија-

185

живеле, јер им другачији живот, без оних

које су изгубиле, није више требао нити су

га желеле.

И Анђелка се нашла у колони

самртница, али је имала дете на рукама.

Мислим да је тада само због њега остала

жива. Али страхота је стизала страхоту.

Нису имале хране, ходале су дан и ноћ, и

исцрпљене и полумртве стигле на Козару.

Била сам на Козари када сам имала десет

година, а нисам ни слутила да је нека

Анђелка по њој ходала, ни да ћу је

упознати. Нисам је препознала ни у густој

шуми, ни у бујном зеленилу траве и

папрати, ни у киши која је тога дана падала.

Нисам је видела.

Нисам знала ни да постоји. Од глади

су копале рукама по тој несрећној планини,

вадиле корење, гулиле кору са дрвећа и

јеле, али дете то није могло јести, а друго

ништа није било. Имало је седам месеци

када јој је умрло на рукама од глади. Како

је било њеном срцу слушати слабе крике

свог гладног детета, а немати му шта дати,

како је било гледати како се претвара у

мали костур велике главе и очајних очију,

које гледају у њу, и преклињу, и надају се,

и очекују, како јој није срце пукло, мозак и

разум се помутили, никада нико неће

сазнати. Није залуд Створитељ направио

жену од чвршћег материјала, него

мушкарца. Њега је замесио од земље, а њу

је створио од кости. Боже много ми је

тешко да пишем о томе. Морам прекинути.

-Софија-

186

Прибрала сам се. Мислила сам да

одустанем од овог писања, али нећу. Нема

смисла не завршити започето. Нема смисла.

Замишљам каква је морала бити душа

некога ко је преживео све те смрти, тако

окрутне и страшне. Шта је то што је

одржало када је пожелела да умре, а морала

је пожелети. Морала је дозивати смрт

свакога дана и трена, а она бедница није

долазила! Боже каква је душа коју си тако

темељито просејао на најгушће сито? Јеси

ли и за њу рекао:”Ево све што има у твојој

је руци, али јој душу чувај” као што си

рекао за праведног Јова, а за њу није

претекао ни онај један да јави? Од ње

ништа друго не може постати до анђео.

Ништа друго!

Ја само могу да клекнем пред

толиком патњом и болом, пред победницом

свих ужаса које је издржала, а није се

стврднула, и још је могла да воли! Пред

истинским херојем према коме су ми сви

други мали, пред мајком, пред женом, пред

том мученицом! Господе од чега си је

направио тако величанствену?! Од чега си

је саздао?!

Крај децембра

перација је добро прошла. Тако

каже Анђина кћерка. Али уз то је

додала да јој је хирург врло

бездушно рекао да је она отписана (Одакле

отписана? И откуд он може да има толику

О

-Софија-

187

слободу да отписује илл не отписује

некога?!) и да од ње нема ништа, и да

упркос операцији сумња у добар исход. И

то јој је поновио два пута, ваљда да је

сасвим убеди, и да утврди деловање својих

речи на њу. Трећи пут је исто рекао и

њеном мужу.

Нека је и најбољи хирург на свијету,

и нека и зна свој посао, и нека и зна крај,

али срам га било! Човеку увек треба дати

наду, а не утући му је! Не мислим да треба

сакрити истину (ако је већ тако сигуран да

је зна), али шта је истина без наде? А шта је

све скупа без љубави? Да је имао имало

љубави, не би јој одузео наду. А да је она

била мало лабилнија, могла је после тих

његових речи скочити са прозора! Али

уздам се у њен инат који понекад може

бити и користан, да ће баш намерно да се

узјогуни, да се ускописти толико да јој то

да снаге да оздрави. Баш у инат њему и

науци!

Једино што могу да учиним овога

часа за њу то је да се молим, и да се бринем

о Анђелки, да бар са те стране буде

спокојна. Сада ће јој требати сваки атом

снаге, и воље, и живота да се опорави.

Битка је тек почела.

Читавог месеца нисам могла ништа

друго да радим, него да се молим за њу. Од

јутра окрећем бројанице, понављам

молитву, и то је све што могу. Надам се.

Али ко би знао шта је воља Божија? Како

год било, има времена, дао Бог, да прими

-Софија-

188

крштење. То јој је жеља, а поготово сада

када је преживела операцију и све те муке.

Каже да се осећа као да је добила на поклон

нови живот. Питање је само шта ће урадити

са тим поклоном. Може га искористити у

свој могућој пуноћи, а може га бацити у

неповрат ако настави живети како је до

сада. Има избор, а шта ће изабрати остаје

да се види. Добила је могућност, а њена је

одлука. А према томе шта одлучи,

развијаће се и даљи догађаји у њеном, и

животима њених најближих.

Шести јануар

нег пада као да никада неће стати.

Данима већ пада. Лед се свуда

ухватио дебео и сјајан, стегао је

моћно бетон, тако да људи падају и ломе се

по њему. Више му се не радују ни највећи

оптимисти! Ни деца која се иначе свему

радују. Сад сам се сетила да никада нисам

видела две исте пахуљице. Анђелкине и

моје ствари сам спаковала у три торбе,

погасила струју и воду, и сада чекамо да

дођу по нас. Збуњена је сасвим, не схвата

шта је снашло, зашто седи обучена, и то са

рукавицама на рукама и шубаром на глави.

Хоће у свој кревет. Устаје. Тешко је љута

на мене што јој то не дам, а ја је враћам већ

стоти пут у седећи став, јер људи касне.

Дебело касне. Безбрижни људи којима се

нигде не жури, који шетају по граду,

гледају излоге и светла окићених улица.

С

-Софија-

189

Докони људи, који не знају да је Анђелка

јако нервозна. Само што је не ухвати оно

њено стање када се отима из руку, када

себе види пуну снаге, када крене да скочи

од беса па се затетура да падне, и да је

таква већ читав сат. Само што не пукне!

Руке ме боле од рвања с њом.

А када дођем кући, наћи ће се неко,

као да гледам, ко ће ми рећи:”Лако је теби.

То је тако лако радити. Завидим ти.”

Мислићу, али нећу одговорити: „Па када је

тако лако и лепо, само изволи, ево ти је на

два дана па уживај у лепоти. Кад је тако

лако што не радиш то?“

Али туђе је увек лако и лепо, и

слатко, и без муке. Где су ти људи до сада

за Бога милога? Лажем је како сада идемо

кући( ја до душе и идем, али она не иде), и

некако се мало смири. То је само за

тренутак. Док трепнем оком она опет све по

старом. Вучемо се и надвлачимо по

кухињи, обе натронтане зимским стварима,

наоштрила се да ме бије. Да нисмо жалосне

биле би смешне. Када бих јој барем нешто

могла дати да се занима, да јој прекинем

ток мисли, неки колач или чашу сока, Али

не смем. Не знам како подноси вожњу.

Може јој позлити, а може јој пасти на памет

и да иде у тоалет, па куд ћу онда с њом?

Напокон стижу! Сишле смо лифтом, и чим

смо изашле испред зграде и она осетила

хладноћу, почела је да цвили да се вратимо,

па да се јаче буни и да ме вуче за руку

према вратима, а на крају је била толико

-Софија-

190

љута, да се драла на мене из свег гласа. Е

вала, не вратила ти се сад, када сам све ово

изгурала! Стадоше нека кола у тај час, из

њих изађе жена, то јој је нека кума, те

покушасмо да је сместимо да седне. Али

она се, благо мени удрвенила, па неће ни

колена да савије. Лепо видим да ми се тако

свети што јој нисам дала да се врати.

Замолим госпођу да се одмакне, те је

гурнем да изгуби равнотежу, и тако успем

да седне у кола, а под колена је лако

куцнем, па их је и мимо воље савила.

Прођем са друге стране, дохватим за јакну

и увучем потпуно. Сад нема куд. Јесте мало

накриво, али сада не могу да је исправим.

Немам простора за маневар. Главно да је

она унутра. Вратим се по торбе, и њих

сместише, и кренусмо напокон.

Сва сам се презнојила. А она се

препала. Видим да се препала. Само ми

нешто шапуће у уво, ништа је не разумем.

А онда, неко урођено јунаштво јој

исправља кичму и поносно гледа смрти у

очи. Главу дајем ако није убеђена да је ово

њен судњи дан, и да иде у сигурну смрт!

Стигли смо, истоварили Анђу, довукли је

некако до стана, све молећи Бога да се не

оклизне, јер су степенице мокре и

поледиле, и сада напокон могу кући. Први

пут после осам месеци бићу код куће дуже

од четири дана месечно. Радост!

Јануар

-Софија-

191

х што ми је одмор! Е што ћу се

одморити чудо једно! Ево ме, лежим

у кревету, ухватио ме неки грип са

температуром, не могу да мрднем.

Размазило ме оно београдско парно

грејање, сва сам се разнежила, па сам сада

зато тако неотпорна и слаба. Вала ми сад

све ово баш и није требало. Али опет, боље

да ме сада дрма све што ме има дрмати,

него када се вратим у Београд. Тамо бих

могла само да плачем од јада, јер ако бих се

разболела не бих имала никога да ме

одмени код Анђелке, нити бих могла мирно

да легнем и болујем као човек, јер она

тражи своје. Шта је се тиче могу ли, или не

могу. Овако лепо лежим, дворе ме, угађају

ми. Скоро да пожелим да потраје, колико

ми прија ова пажња.

Пошто не могу да устанем,

користим прилику да читам колико год

могу. Читам Јеванђеље по Јовану.

Примењујем га као лијек. И нехотице ми

излазе пред очи људи који су живели тада.

Врло јасно замишљам ту гомилу која се

креће за Њим. Не знам зашто сам одабрала

да замислим баш те одрпане и јадне, сакате

и губаве, а могла сам нешто лепше. Можда

зато што сам и сама таква, па сам се

нехотице препознала? Не знам. Видим и

оне који су увек, и у сваком времену,

вољни да виде чудо (чуда ради, само да се

прича), нешто необично, који су из чисте

радозналости ходали за њим не би ли

видели како лечи, диже из мртвих. Тачно

Е

-Софија-

192

их видим како иду у стопу за Њим, а када

застане да помогне некоме, како се

бездушно гурају и пробијају напред

лактовима, да им шта не промакне. Чак и

тада је морало бити залудног и радозналог

света. Али, много је више оних који су

читавог живота покушавали безуспешно, да

се излече. Из очаја су давали и последње

што имају докторима, приносили жртве,

чинили све што су знали, и остајали

неизлечени, и јаднији него што су били, јер

је још једна нада била покопана. Многи

задњим атомом снаге крећу да траже

човека о коме се прича, који не тера никога

од себе, који воли људе, и не тражи да му

се плати ништа. Уосталом ко може љубав

платити? Замишљам хиљаде људи у

непрегледној колони како полако ходају,

једну жалосну гомилу која путује у нади да

ће га видети макар из даљине, или о среће,

дотакнути! А како му прићи када је

окружен са свих страна шумом тела? Они

више немају шта да изгубе. Спремни су и

да издахну на том путу. Он је њихов задњи

покушај! Слепи, глуви, сакати, ко ће их

такве? Свима су само терет. Сви су их

одгурнули да им не сметају, и да скончају

негде сами. Замишљам како их сунце

немилосрдно жеже, како своја болесна тела

немају чиме да заштите јер су пука

сиротиња, замишљам како им на том

тегобном путу упада песак у обућу (ако су

уопште и обувени) и крваре ноге.

Замишљам како их изнемогле и гладне,

-Софија-

193

гурају јачи од њих, како посрћу и падају, па

гоњени очајањем, поново некако устају и

настављају. Знају само да је Он тамо негде.

Знају да морају напред, према њему, јер

повратка више нема. Има и оних који

можда на домаку одустају, седну поред

неког камена или кржљавог дрвета, предају

се немоћи и слабости, и умру.

Да ли су тако уморни од свега,

могли било шта осим да мисле о

могућности да негде, на крају овог мучног

пута, клекну пред онога од кога очекују

спас, и да завапе колико их грло

носи:”Спаси ме!”, и да тако вичу и вичу,

све док се не деси чудо? Знам да бих ја

тако. Видим у тој непрегледној маси и оне

који су остали разочарани, који су мислили

да ће спасење доћи сад и одмах, без

њиховог труда и напора, само због

припадања народу и племену. Ти су се баш

разочарали! Остали су зачуђени његовим

речима, пуни сумње и неверице. Да ли је

Он спаситељ или није? Можда јесте, а може

бити и да није. И толико људи свако са

својим очекивањем, свако са својом

визијом шта ће угледати када види Исуса,

свако са својом потребом која се чини

најпреча, и разочараних када не виде то

што су очекивали.

Ништа није другачије ни данас. И

данас би се многи вратили видевши човека.

А они који нису ништа очекивали, који су

отвореног срца кренули да се сретну са

њим, само они су видели Сина Божијег.

-Софија-

194

Тај мој одмор се претворио у

присилно стање мировања. Ништа од онога

што сам планирала да ћу радити, сада није

могуће. И шта ћу, мирим се са тим.

Очигледно тако треба. Треба да мирујем,

што опет значи да треба да скупим снагу, а

то значи да ће бити великих напора. Па

добро.

Већ се четири седмице ређамо по

креветима. Од мене је вирус прешао на

маму, па сам се некако придигла да сада ја

негујем њу. Е јаке јој помоћи! Сва јела која

сам тих дана скувала била су бљутава и

неукусна, јер сам остала без чула мириса и

укуса, па сам солила и зачињавала онако од

ока па како испадне! А испадало је готово

нејестиво! Прерано сам се понадала да сам

преболела, јер није прошло ни читавих пет

дана, а морала сам да се вратим у кревет

поново, са још већом температуром. Онда

се разболео тата, који је неговао нас две, и

тако смо сви били килави и заразни. Могли

смо слободно написати на вратима

“карантин” одговарало би истини. Ко би се

први мало придигао лечио би остале, и тако

смо се шетали са топломером кроз кућу све

у круг.

Стално сам мислила на Анђелку, а

нисам се усуђивала да позовем јер знам

себе. Обузела би ме жеља да је видим, а

када бих је видела, ни сто дивљих коња ме

не би спречило да идемо назад у Београд,

где би била у својој кући, где би била

-Софија-

195

слободна и никоме на сметњи. А сада сам

потребна овим људима овде, и они мени.

Могло би се десити да јој од мене пређе тај

вирус па да се разболи. Мислим о њој са

пуно нежности, на све што је радила,

говорила. Сећам се како сам је ухватила да

гура гумене рукавице у шољу у купатилу,

јер се претходно њима обрисала као тоалет

папиром. Рукави џемпера су јој били мокри

до лаката, али она благо мени, ништа не

хаје за то. Сва је предана свом послу и

задатку: прогурати велике, жуте, гумене

рукавице. Срећа што сам ушла, јер би

зачепила шољу, па би ми направила посао и

без посла. А сећам се и када ме невидљива

рука довела до ње у моменту када је

истресала своје вештачке зубе у ту исту

шољу (очигледно је привлачила јако!), и у

задњи моменат сам спречила да их потопи.

Остала би без зуба, не би могла да једе, а ко

би јој направио нове? Она није у стању да

иде било куда, а камоли да седи код зубара.

Морала бих да јој правим кашице, и

пасирам храну као беби. Добро је што сам

је у правом тренутку спречила у том послу.

Не сумњам да би јој било занимљиво

гледати како вода истиче из чаше у којој су

зуби, не сумњам ни да би била одушевљена

када би исти пљуснули у шољу. Па које се

дете не радује пљускању?

Али децу треба чувати од њих

самих. Тек сада, са дистанце од месец дана

видим колико сам јој се посветила. Нисам

уопште била свесна тога док смо биле

-Софија-

196

заједно. Све ми је то било некако нормално

и природно. Није ми ни падало на ум да би

могло бити другачије. А сада видим да је

имала и има сваки мој тренутак, све моје

мисли су мисли о њој, сав мој труд је био

труд око ње, свако неспавање је било због

њеног неспавања. Заиста, она је сада моја

колико и њихова, јер када се посветиш

некоме тако, читавим бићем, он постаје део

твог бића, јер си му дао све што си био у

могућности да му даш, а посебно све оно

што излази из срца. Само се требало

посветити. Колико још имам да учим!

Посвећивање је тек почетак.

Нашло се, наравно, неколико људи

који су решили да ми покваре и те дане.

Сретну ме тако на улици, па се као

распитују како ми је, како живим с бабом,

ма све су слатки. Ја кажем истину, како сам

срећна, како сам напредовала од када сам

са њом више него читавог живота, а онда

ме пореко погледају, па кажу:“Каква си ти

мајка? Дете си оставила само, дивља, а тебе

брига, уживаш тамо?! Зар те не гризе

савест?!“ Ето, све ми могу опростити, осим

да будем срећна. Не осећам никакву грижу

савести. Осећала сам је кад сам радила два

посла, а он остајао сам данима. Осећала сам

је кад нисам имала шта да му дам да једе.

Најбоље би било да не радим, да седим код

куће, а он ће живети од ваздуха! Чудна ми

чуда! Сва деца једу ваздух! Најбоље би

било када би могли да ме сажаљевају. Тако

је лепо жалити некога. А ја, дрзница,

-Софија-

197

радим, па још и уживам у томе! Бар да се

патим на послу! То би било у реду. Нису

могли ништа да ми прикаче, па ме оптужују

да сам лоша мајка. А њихова деца, која су

им уз скут, гора су од мога стотину пута.

Али то се не види. Види се само туђе. Ето,

што су људи!

Јануар

поново ми се све изокренуло и

променило за један дан. Али шта

друго очекивати за некога ко је

самим рођењем предодређен да му се све

тако дешава - рођена сам на земљотрес! Не

би ни ваљало да буде другачије. Све те

промене су ме некада плашиле, јер су све

од реда биле ружне и тешке, и што је

најгоре долазиле су изненада. Лако је

могуће да ја нисам била у стању да их

осетим унапред, и да видим шта се иза брда

ваља, па нисам имала времена да се

припремим за оно што долази. Бар не

никада довољно. На нешто се човек ни не

може припремити. Како се може бити

спреман да за један дан останеш без

родитеља, дома, лепог живота, без свега и

свих који су до тада чинили твој живот?

Човек се учи старећи. Тако се и ја

прилагођавам новој ситуацији учећи у

ходу, исправљајући се у тренутку, али се

више не плашим ни бола, ни неимаштине,

ни великих напора и труда тела. Све сам то

већ прошла, видела да могу да издржим,

И

-Софија-

198

одвојила важно од неважног, и све

непотребно и оно што ме спутавало, и што

ми је отежавало живот, побацала у воду као

терет са претовареног брода са кога

морнари бацају све што им није неопходно

да преживе, не би ли довели брод у луку.

Није ми неопходна баш ни кућа јер

се може спавати и под небом ако је нужда.

Не кажем да је не треба имати, али не треба

читав живот посветити томе да се стекне

што већа. Не мора се јести три јела,

одличан је и само хлеб. Не мора се обући и

имати сто ствари лепих и нових, јер ћу

сасвим бити ја и у старим. А ако останем

без земље, наћи ћу себи неко место на

кугли земаљској, јер су сва моја подједнако,

и земља је само тренутно пребивалиште.

Небо је мој прави дом. Да сам била мудрија

пре двадесет година све би се лакше

прегурало, али мудрост је ретко особина

младости. Једноставно, и она има неко

своје време када ће се појавити у нечијем

животу. Треба сачекати. Мени се јавља

увек кроз губитке, као и већини људи.

Паметни уче на туђим грешкама, а ја

блесава, у све баш морам да ударим главом.

Учим се још увек, а тако ћу све до смрти. И

младост има своје терете.

Несвесни да постоје много већи

болови и губици, патимо истински и дубоко

због малих. И то је тако велика мудрост

неба. Већина би се сломила под

превеликим притиском коме није дорасла.

Ови мали су као нека припрема и увод, за

-Софија-

199

будуће, веће напоре. Ако добро научимо да

се носимо и боримо са њима у младости,

сва је прилика да ће се отворити велика и

непојмљива врата дубље, и праве мудрости,

у старијим данима. А они који ништа не

науче док су млади, могу остати и без

знања и мира дубоке старости. А то је баш

штета. Свака мудрост, и дубока спознаја су

корак ближе Богу.

Моја велика промена није била лоша ни

болна као све раније, а почела је са нашим

повратком у Београд.

И тако, била спремна или не, ево

мене опет са мојом Анђелком, путујемо

назад. Дан је диван, сунце бљешти по

белини снијега. Она ме игнорише потпуно,

као да ме и нема. Гледа кроз прозор, очи не

могу да јој прате оно што виде због брзине

којом се возимо. Мршти се, али истрајно

држи главу укочено, као да има гипсану

крагну око врата. Рекли су ми да је била

мирна, и да никаквих проблема нису имали

са њом. Знам ја добро тај мир! Кад год је

затишје, то је само мали одмор души и телу

пред напоре, и буру која их очекује. Бар

сам са тим начисто. Умем да препознам

када ће се привид мира претворити у

немир.

И тако смо кренуле. Она, зато што

ни не зна да некуда иде, и зато што је

водим, и што јој је све апсолутно равно

ишла или остала, а ја зато што ми се сасвим

увукла под кожу. Толико се тај осећај

продубио да сам чак (а сви су од реда рекли

-Софија-

200

да сам луда), одбила неколико понуда за

исти посао, али за два пута већу плату.

Нисам могла. Дакле, путујемо мирно и

ћутимо.

Ни човек који нас вози не проговара,

што ми у овом тренутку баш и треба. Могу

да гледам кроз прозор ову лепоту кроз коју

пролазимо, а да ме ништа не омета. Не знам

да ли на свету данас има некога ко се

толико радује животу као ја! Чим сам се

пробудила просто сам се одушевила што

сам још жива, а могла бих и да не будем,

што поново могу да гледам, да слушам, да

додирујем, да се радујем, да патим, ма све,

што год ми дође тог поклоњеног дана. И

где год де окренем и погледам, видим само

лепоту. Свуда је налазим ( или она налази

мене?), у шуштању ветра, у јутарњем

сунцу, у облацима, у начину на који лете

птице, у протрчавању једног мрава по

ивици прозора, унутра у себи налазим

лепоту. У сваком појединачном покрету

руке, ноге, ока, уста, видим чудо невиђено

и непоновљиво, зато јер се дешава тада, у

том тренутку, и никада више исто тако. И

сутра ћу можда дисати, али то неће бити

удисај од данас. Па се радујем, па подигнем

руке изнад главе, и сва полетим свом Богу,

јер је Он сва та лепота коју налазим! Волим

у том тренутку све на свету, толико да ме у

грудима боли колико волим! То није занос,

нити је близу осећаја заљубљености. То је

прожимање читавог бића срећом. Срећна

сам што постојим, што ме не заборавља

-Софија-

201

иако ја заборавим на њега, што ме зове по

имену од толико милијарди људи на

планети, а ја међу њима као невидљиви

трун прашине. Зове ме и ја се одазивам у

својој мисли, док тешим, док купам

Анђелку, док радим, док слушам, док

стављам руке на њене руке, ја се одазивам,

и кажем “Погледај све сам то ја!”

Стигли смо. Лакше је било да је

извучемо из аутомобила, него да је увучемо

у њега. Поздравиле смо се лепо са возачем

и ушле у зграду. Још док сам откључавала

врата улаза нањушила сам мирис амонијака

и помислила - ево доказа да смо у

метрополи. Али грдно сам се преварила.

Тај мирис није имао никакве везе са

градским мирисима. Панталоне су јој биле

сасвим мокре одозго до доле. Мајко мила,

није се ваљда умокрила човеку у ауту?!

Пресвукла сам је. Рекла сам врло мирно да

је не препаднем, да други пут каже када јој

се буде ишло у тоалет, па ћу је одвести.

Само ме погледала оним погледом који

гледа а не види ништа, оћутала на моје речи

и легла. Зашто ли се тако умокрила? Можда

од страха, ко зна шта се њој врти по глави,

а можда се прехладила? Зима је, она је

стара, а на старе најлакше и најпре удари

свака болест и невоља. Опрала сам

панталоне и веш, и вратила се да је питам

треба ли јој шта, али још са врата сам

осетила мокраћу. И хајд Јово наново. Опет

пресвлачење, само што је сада и све испод

ње било мокро, и ћебе, и чаршаф, и она.

-Софија-

202

Све сам то одмах стрпала у каду и опрала.

Ћебе ме баш уморило онако натопљено

водом и тешко. Одмах сам позвала

докторку, и обећала ми је да ће доћи за дан

- два, јер бака није имала температуру, нити

било који симптом за узбуну, а њој су пуне

руке посла јер вируси харају, па стари чак и

умиру од обичне прехладе, јер су слаби, и

тело не може да се брани. А много њих

нема никакву негу, нити се ко брине о

њима, тако да су препуштени промењивој

милости комшија. Родбини није стало.

Живели или умрли њима је свеједно. 0 јада!

Мили Боже јада! Људи, волите своје

старе, они су беспомоћни, требате им,

гришће вас савест што сте их одбацили и

заборавили! Опростите им све што год

сматрате да су вам зло учинили, и

погледајте на њихове задње дане и немоћ!

А нико није толико лош да га тако

забораве. Чули сте ви и лепих речи са тих

усана старих и дрхтавих, те су вас руке

љуљале, држале су вас када сте ви

беспомоћно тетурали и посртали у првом

покушају да корачате. Те су очи биле будне

ноћима када сте били болесни, смилујте се

и сажалите! Обиђите их, попијте заједно

кафу нека вам испричају шта их боли, вама

неће пасти круна с главе, а њима ће бити

сва срећа овога свијета. Волите их, јер су

због вас трпели муке рађања, одгајали вас

како су најбоље знали, стварали вас такве

какви сте сад, и ако сте задовољни собом,

знајте да је то њихових руку дело. Волите

-Софија-

203

их и ако су вас оставили. Не знате која их је

мука на то натерала, не знате ни хоћете ли

ви бити бољи. Не судите им ма колико да

су вам мало пружили и дали, јер су вам

дали све што су могли. Да су имали више и

знали боље, све би то вама било. Не

кривите их што нису знали другачије.

Размислите мало и о себи. Колико је ту и

ваше грешке, колико сте им заиста

допустили да вам се приближе? Имајте

милости! Ако их ви нећете, ко ће их? Они

су ваша крв, свиђало се то вама или не, од

истог сте претка потекли, носите исти ген.

Има бољих, сигурно, али нису ваши.

Будите уз њих, не зато што вам је то

дужност, већ зато што су људска бића,

Божија створења, исто као и ви. Бићете

богатији за једну велику љубав.

Ви који се хвалите како волите сва

створења, како волите животиње,

помилујте своје старе, јер су вам вреднији

од сваког другог бића, и помислите где је

ту љубав којом се тако дичите кад милујете

пса, а ваше рођене избегавате и да

додирнете? Нема у вама љубави, нити знате

да волите. Само се заваравате и лажете. И

ви којима се прелива чаша богатства, а

којима родитељи скапавају у беди,

размислите гдје ће вам душа? Данас имате

све, а сутра ћете можда бити беднији него

они. Може вам се десити, нисте ни ви

имуни, да се разболите, па да вам никакве

паре не могу купити лек. Не стидите се, и

не бојте се да ћете испрљати своје

-Софија-

204

скупоцене хаљине ако им уђете у кућу. Они

су вам те хаљине и натакли, тиме што су

вас учинили способним да их зарадите. И

ви који немате времена, запитајте се ко вам

је пречи, посао или жив човек који има

душу и пати због вас? А ви му не долазите.

И још вас крије, и лаже свима како сте, ето

били, али вас нико није видео.

Погледајте се у огледало. Да није тих лажи

сви би знали како сте себични и јадни. О

људи, безумни и чемерни, немате се чиме

поносити! Немојте никоме рећи да се

сматрате људима! Човек је нешто друго, а

то што сте ви нема име. И ви који кажете

”Имамо своје животе. Не можемо оставити

свој живот, породицу, да бисмо бринули о

њима.” Дабоме да имате свој живот (они су

вам га дали, сећате се?), и нико вам не каже

да не треба више да га буде, и да га

прекинете. Ваши стари су део вашег

живота, а не само ваша нова породица и

деца. Сетите се почетка. Одакле је потекла

река вашег живота? Зар можете рећи

извору да не треба више да постоји, и да

вам више није ништа сада када течете? Не

остављајте своју породицу, већ је

употпуните и обухватите све њене чланове,

од првог до тек рођеног.

Без извора нема ни реке, ни малих

рукаваца који су из ње постали. Не

одбацујте део вашег живота зарад друге

половине. Живот је једна целина коју чине

сви људи који су ушли у њега, које сте

рођењем добили, које сте успут срели, које

-Софија-

205

ћете тек срести. Мислите колико сви

можете добити. Искористите ту прилику

коју сада имате, јер ће после бити касно, и

биће вам жао што сте протраћили толико

драгоценог времена мрзећи, или налазећи

свакаква оправдања за себе. Ако ли

преврћете по глави шта су вам све рекли, а

вас је повредило, шта су вам тако

неопростиво урадили, знајте да губите

време. И ви сте њима свашта говорили, и

свашта сте радили, па зар не бисте волели

да вам се све заборави? Волите, људи, своје

старе, биће вам жао једног дана.

Није ни чудо што сам овако горка.

Превише сам видела. Тога дана Анђелка се

седам пута умокрила. Седам пута сам је

пресвукла. Седам пута прала чаршафе. Кад

сам легла у неко доба ноћи, нисам осећала

властите руке ни леђа. Ујутро је поново све

било мокро и натопљено, и читава соба је

имала онај тешки, загушујући мирис

амонијака. И тај дан ми је прошао у прању,

пресвлачењу и надању, слабом, али ипак

надању, да је то само прехлада. А у души

сам знала да су неке телесне функције

отказале и да повратка на старо нема.

Фебруар

окторка је дошла и прошла. Сада знам

на чему сам. Потврдила је све моје

сумње. Никад више као што је било.

Али опет ће некако бити. Помирила сам се

са новим стањем ствари, и отишла у

Д

-Софија-

206

апотеку. За пултом стоји девојка са

широким осмехом на лицу. Тражила сам

пелене за одрасле, а она ме пита коју врсту

и марку извољевам тражити? Одкуд ја

знам, драга, девојко?! До данас нисам ни

знала да постоје врсте пелена! Мислила сам

да је пелена, пелена, да ту нема никакве

разлике. Кад оно испаде да их има толико,

да неупућен човек може само да стане, и да

блене збуњено. Напокон се некако

споразумесмо, да ми пелене требају за

некога ко је висок метар и жилет, то сам јој

пластично показивала рукама, одређујући

Анђелкину висину, али потешког, то знам

јер ми кичма пуца од дизања. Изгледа да је

овај неодређени начин за њу био довољан,

те ми донесе узорке тих пелена на увид.

Објашњавала ми је, својски се трудећи, да

постоје дневне и ноћне, мушке и женске, па

онда са различитом моћи упијања, па неке

које су парфимисане, хиљаду и једна врста!

Узела сам неколико различитих комада за

пробу, и сва срећна што се ова авантура

куповања нечега о чему немам ни најблаже

представе завршила, отперјала кући. Шта

то би са женом за онај сат вожње?

Кренула је у једном, а стигла у

сасвим другом стању. Сад више не може,

или не зна, ни да стоји сигурно. Заклати се,

замлатара рукама кроз ваздух, и полети да

падне. И никако не могу унапред одредити

смер пада, јер се љуља као посечено стабло,

па где претегне.

-Софија-

207

Сад ћу јој ставити пелену. Није то

мудро слово. Колико стављање једне

обичне пелене може бити тешко? Баш сам

погодила! Није мудро слово! Може бити и

да није, када ти је у рукама дете које

можеш окретати по вољи, подизати и

спуштати како ти је згодно. А она се

отромбољила и укочила колико је год

могла. Не чује ништа шта јој говорим.

Лежи на кревету онако гола, а ја је гурам на

бок, као Сизиф ону своју каменчину

мудрости уз брдо, да јој подметнем пелену,

и некако је прикопчам на њу. И што ја више

гурам, то се она све више опире и вуче на

своју страну. Ем је тежа од мене, ем се

укочила, ем је запела из све снаге да ми не

дозволи да је окренем. Зној ме сву пробио

док смо се натезале, сва сам мокра. Осећам

поточић воде који ми се слива низ леђа.

Ако ће овако сваког дана, немам пуно

избора: или ћу некако ојачати, или ћу

пронаћи начин да то изведем без оволико

гурања и силе. Села сам да размислим. Оно,

најбоље би било када бисмо то обавиле

стојећи ( осим што бих се онда морала

борити са гравитацијом ), не бих имала

проблема са њеном тежином која се

уротила против овога посла. Али ако не

буде могла стајати?

Онда ми је пало на памет да се

послужим физиком. Бар да некакве користи

имам од те науке, која ми и није била баш

нешто драга. Смислила сам ово: када човек

треба да помакне терет тежи од себе

-Софија-

208

користи полугу. Пошто не могу жену да

подглавим неком мотком, направићу

платнену полугу.

Савила сам један чаршаф на пола, па

још на пола, повукла је да устане, и

придржавајући је једном руком, и

подупирући раменом да не падне, прострла

сам моју “полугу” испод ње. Сада могу да

вучем чаршав, и да је обрћем на све стране

без тешке силе. Уврћем је лако као

ролницу. То смо дакле решили. Добро је

што постоји та физика. Следећег дана је

дошла сестра, и показала ми како се

стављају пелене у стојећем ставу. Треба је

поставити да се придржава за нешто,

залепити пелену са задње стране, па

притиснути својим телом да не спадне, а

онда се акробатски савити, и извући

предњи крај кроз ноге, све то саставити и

залепити, и то је то. Овај кратки курс ми је

помогао, и врло брзо сам се свештила

толико, да сам успевала да избегнем сваки

сувишан покрет. Сваки покрет више значио

би за њу дуже стајање, а она се сада тако

јако тресе, као да је у некој великој

грозници. Значи што брже, и без

показивања умећа својој сујети. Увежбала

сам толико да не правим ни мрвицу

непотребног стајања тој души која се мучи

и при најмањем напору.

За њу је то као пењање на Хималаје.

Март

-Софија-

209

зненада је рекла да хоће у купатило.

Да ли је могуће да је оно било само

пролазно, само тренутак

изгубљености? Стојим испред врата

купатила. Допратила сам је, помогла јој да

уђе и да се спусти на шољу, и сад чекам да

заврши. Отегло се ово чекање, нешто ми је

сумњиво што је тако дуго унутра, али опет

мислим, можда јој данас није неки дан.

Данас јој можда треба више времена. Добро

је кад је уопште пристала да седне. Куцнем

на врата, питам је ли готово, одговара ми да

није, и тако и даље чекам. Стајала сам

стрпљиво још десетак минута, па сам

поново покуцала, али ми је опет изнутра

одговорила да још хоће да седи, јер још

није готово. Очигледно нисмо мислиле на

исто. Она је мислила на посао који она

обавља, а ја сам мислила (баш сам наивна!),

да има тешкоћа са цревима. И тако сам опет

мирно стајала и чекала. Прошло је још

сигурно петнаест минута, и решила сам да

уђем, и видим у чему је проблем. Али она

није имала никаквих проблема.

Читаво купатило, докле год је могла

да досегне руком, и где је нашла равну

површину, измазала је изметом. По кади,

по плочицама на зиду, по ормарићу, свуда

је мазала! Смрад је био страховит! У

умиваонику је на комадићу папира био

измет, као што уметник спрема боје, а рука

међу ногама, јер је управо узимала још. На

трен сам устукнула корак назад

обухватајући погледом тај призор, а онда

И

-Софија-

210

сам удахнула јако, ухватила је за замазане

руке, подигла, опрала сваки део тела који је

био прљав, пресвукла је и одвела у кревет.

Купатило нема прозора и смрад се

раширио свуда по стану. Поотварала сам

прозоре на кухињи и соби да уђе чист

ваздух, засукала рукаве, подигла очи ка

небу (као да питам докле ћеш Боже?), и

ушла да орибам све што је умазала. Три

пута сам била на ивици да повратим док је

све било готово. Али нисам јој ништа

рекла. Не би имало никаквог смисла. Нити

би ме чула, не би разумела, нити би

запамтила за убудуће. Читавог дана сам

само немоћно ћутала. Она и овако више

готово и не говори, тако да је тишина

владала.

Нисам ја довољно добра за овај

посао. За ово човек мора бити толико

саосјећајан и пун љубави, да му не смета ни

смрад, ни ништа. Бојим се да је код мене

мрка капа. Или ћу постати бољи човек на

неки начин, или ћу одустати. Не знам како

да победим моју гадљивост. Просто не

знам. Знам да начин постоји, а не знам да га

нађем. Читавог дана сам била утучена.

Вукла сам се као пребијена мачка од собе

до кухиње, а нисам налазила мира нигде.

Сетила сам се приче Владике Николаја, о

монаху који је стално тражио премештај из

једног у други манастир, јер му је свуда

било лоше, а коме је Владика одговорио да

би му радо дао дозволу, само да тамо куда

-Софија-

211

иде, не мора носити себе самога. Е тако се и

ја осећала.

Бежим од себе, а себе собом носим.

Анђелка је мирна, за њу се ништа није

догодило, не зна шта је радила, ничега се не

сећа, а ни ја је не питам. Немам снаге да

поново чујем оно њено чувено “нисам ја”.

Напокон је пала ноћ, и заспала је истог

трена када јој је глава дотакла јастук. И ја

сам рано легла, сва здробљена, без воље,

без снаге да и даље мислим о себи, а

упорно баш то мислећи, згађена том

мишљу. Узела сам бројанице и одбројавала

зрна молећи се без очекивања да ће се било

шта десити, само сам из навике понављала

молитву. Тако сам и заспала. Пробудила

сам се у глуво доба ноћи у мрклом мраку и

тишини. Рука је сама и даље одбројавала, а

моја душа је била пуна умиљења, сва је

треперила и читаво биће је изливало

молитву. Невероватна радост ме сву

окружила, као да сам у облаку пене, и

поново сам утонула у сан.

Ја, беба нахрањена и сита,

ушушкана у топлини, без мисли, само

испуњена и срећна. Јесам, пала сам, али

право у Његово наручје! Он је био ту уз

мене, мене слабу и немоћну је дотакнуо,

мене љигаву и прљаву, и није ме се гнушао

као што сам се ја гнушала туђе нечистоће,

већ ме додирнуо да устанем, да се

исправим, да наставим. Није ми пришао

када сам ја то хтела желела и молила, већ

када је требало. Следећег дана нисам могла

-Софија-

212

да вратим тај осећај исцјељења, умирене

душе ма колико да сам се трудила. Моје је

да трчим, да се борим, да падам и да

устајем, а награду даје Господ када је

његова воља. Али сам тај осећај ми је дао

укус онога што ме чека, и што ћу добити

ако истрчим до краја. И још га осећам.

Март

анас нам је после три седмице дошла

Анђелкина кћерка да нас обиђе.

Одлично подноси хемотерапију, чак

одлази на њу и враћа се пешке. Дивим се

храбрости те жене. Премршава је, али није

никакво чудо. Данима пре операције није

ништа јела, а ни сад не сме баш много, и

мора строго да пази шта једе, јер свака

погрешна врста хране може јој направити

превише проблема, да би могла то да

игнорише. Гледала је у мајку која је била

негде далеко, далеко, и рекла кроз сузе

„Кад би дао Бог да бар само месец дана

буде као пре, да проживи као пре, па нека

умре.” Иако је скоро две године овако као

нека нежна биљчица, никако није у стању

да се помири са тим, и да је прихвати такву

другачију. Исту каква је и била, само

одвојену од ње и породице. И ово је

Софија. Људи су такви. Зачуде се, и наљуте

када неко престане да буде онакав на

каквог су навикли, када се неко промени не

питајући за дозволу и жеље нас свемоћних!

Како се само усуђује мењати када ја то не

Д

-Софија-

213

желим! А не питају се ти исти људи, шта је

најбоље за онога ко се променио, већ

сажаљевају себе жалећи другог. То је тако

прикривено и замаскирано да се и не

примети. А када би само знала!

Анђелка је задовољна за сада овим

другим животом. Видим то по ономе што

говори, по осмеху када је у том другом

свету. Милостиво заборав покрива

најстрашније дане њеног живота. А сви би

волели да их се сећа. Да пати и да се мучи

због њих. Да поново буде оно што њима

треба, па макар се и мучила у том вртлогу

бола и сећања. А она је и даље њихова,

само мало другачија. Мени ово њено

живљење у прошлости изгледа као велики

благослов! Која би мајка могла мирно

издржати такву болест свог драгоценог

детета? Можда би јој срце пукло? Овако,

Бог јој је дао заборав да под старе дане не

пребира по болним успоменама, да не пати

због садашњег бола. Заиста, мудрост је то

изнад сваког разума. Али њена кћерка не

може то тако да гледа. Она би и даље

волела да је њена мајка свесна свега. И не

размишља о томе колико би јој бола баш

она донела. А живот јој је већ толико рана,

тешких и непреболних задао, да би било

свирепо ударити у неку од њих отворену

заувек. Изгубила је једно дете! Зар би јој

помогла мисао да може изгубити и друго?

Унуци је нису обишли од када сам ја овде.

Зар би било добро да буде свесна да у

њиховим животима нема места за њу?

-Софија-

214

Или њена кћерка не може да је види

као људско биће, одвојено од ње саме. За

њу су оне нераскидиво повезане, и што је

добро за њу, мора бити добро и за Анђу. За

њу она није биће, већ њена мама. Она је

дављеник који се хвата за сламку. Једино

што сада зна, то је да јој треба њена мама.

Биле смо у кухињи када је Анђелка позвала

из друге собе по имену. Сва се обрадовала

и засијала:’’Видиш, познала ме!” Нисам

имала срца да јој кажем да је и мене звала

читавог тог дана њеним именом. Остављам

јој ту ситну радост. Толико могу учинити за

њу. Разумем је. Тешко је болесна, и жели

само да се сакрије у сигурност мајчиног

крила, гдје јој се ништа зло неће десити. У

руке оне, која је снагом своје мајчинске

љубави већа и од смрти. Мора да има за

шта да се ухвати!

Када је отишла, нешто сам

размишљала. Зашто је она у ствари

несрећна? Није то само због болести. Чини

ми се да је њена, а и већина људских

несрећа у односима једних према другима

долазе из два разлога. Први је што од

других по сваку цену желимо да направимо

другог себе. Не волимо људе када су

онакви какви јесу, када не говоре речи које

желимо да чујемо, када одаберу да раде оно

што ми нисмо смислили да би за њих било

најбоље да раде, и чини ми се да је тако у

свим људским везама, у пријатељству, у

браку, у родбинским односима. Сваки отац

и мајка имају у глави слику шта ће им дете

-Софија-

215

постати, и шта ће радити када порасте,

каквом ће се особом оженити или удати.

Када се дете побуни против замисли

родитеља, и стане само бирати свој пут,

када почне испољавати своје жеље и

таленте, који нису по жељи родитеља, ови

се нађу увређени и љути, што им деца неће

да буду оно што су они смислили да ће

бити. Главно оправдање је да родитељ увек

зна шта је најбоље. А деца се наравно љуте

када их спречавају и ограничавају, па макар

то било заиста за њихово добро, јер због

неискуства не могу увидети последице

неких својих поступака. И једни и други

изговарају оно чувено :”Ја сам у праву” или

“Ја најбоље знам”. И то “ја” ће их једном

довести до тога, да уверени у своју потпуну

исправност и непогрешивост, покушају да

наметну своју вољу једни другима, и да

праве једни од других оно што њима

одговара. А како су савршени, најбоље би

било када би се она друга страна

претворила у њих саме! И онда се свађају, и

не покушавајући да разумеју своје (које

наводно воле, али изгледа да воле себе у

њима) ближње.

Хиљаду пута сам чула:”Види какав

сам сада, то су ми све родитељи направили,

они су ми то урадили” или још горе :”Моји

су родитељи зли и наопаки, онакви и

овакви, и сада се мрзимо и не разговарамо.”

Најлакше је тражити кривицу у другом. А

шта је то изазвало родитеље да нешто кажу

или ураде, ни не поставља се као питање.

-Софија-

216

Важно је само то осећање да је неко жртва.

Тако има оправдање за сваки неуспех, јер

забога, није могао ништа тако унакажен.

Када је неко жртва, нада се да ће тако

изазивати пажњу и сажаљење других, да ће

бити макар док то говори, нечији центар.

Диван алиби! И тај суди оцу и мајци што

нису онакви какве је он замислио. Не

дозвољава да буду такви какви су. А

највећа осуда је када кажу: „Нису ме

волели.” Можда и нису. Али размисли мало

човече. Није ти та глава само да носиш

фризуру на њој. Да ли су они уопште и

знали волети? Можда и нису. Можда их

нико није волео. Можда их нико није

научио да воле. Можда нису имали од кога

научити. Судиш ли им можда за незнање?

Како ће ти дати оно што немају или не

знају? А запитај се, када им већ тако судиш,

шта си ти њима дао?

За свађу треба двоје. Да ти ниси

узвратио злом ни они не би, јер више не би

било смисла ни воље да неко буде зао, када

му нико не узвраћа. Зло се злом храни. Шта

је било човече? Ниси био у стању да

задржиш властити језик да не каже зло? Не

можеш да контролишеш себе, ни да

командујеш себи, али би умео врло лепо

другоме. Да знаш да волиш, пре би одсекао

језик него изговорио нешто због чега би

неко био жалостан. Да си ти, врли, знао да

волиш, видео би да су све то што им

пребацујеш радили из незнања и страха, да

ћеш ти бити неко други, а не онај кога су

-Софија-

217

они сањали. То није неопростиво. И када си

постао оно што желиш, они су се можда и

разочарали, јер су те другачијег (или

бољег) замислили. Није забрањено сањати.

То што се снови не остваре увек, није грех.

Зар им замераш што су имали сан? Сан о

теби.

А оне који имају старе родитеље

чујем кад кажу :”Неће да се здраво хране,

неће код доктора, а још се, замисли молим

те, друже са тим и тим који никако није

њихово друштво.” Е они би да одреде

старом човеку шта ће да ради, и с ким да се

дружи. Заустави се човече и сети се ко је

кога родио. Ти би да наметнеш своју вољу

да неко живи (и то свој рођени живот! ),

како се теби свиђа, да ти некоме бираш

друштво! Не иде то тако. Свако има право

да бира, па макар да и само зло изабере,

има право на то. Када би ти могао да их

прихватиш такве какви су, а не какви би

теби требали, и волео их без пребацивања и

осуде, све би се изменило.

Или однос брачних другова, који у

почетку виде само добре особине, или оне

које желе да виде, па када временом

открију да онај други има и “лоших” (под

знацима навода, јер лоше не мора бити

нужно и зло, већ само може да не одговара

већ некој одређеној шеми), онда настаје

пакао, и оно : “Ти си овакав, да сам то знао

– ла, не бих се никада удала - оженио, ти

први почињеш, више не проводимо време

заједно“, а готово сви очекују да се свет

-Софија-

218

заврти око њих. Сво то пребацивање (не

зове се џабе пребацивање, јер се из једног

дворишта прљава вода баца у друго)

потпуно непотребно отвори пукотину за

даље тражење мана. Има неких који почну

баш и да уживају у томе, као да имају нови

хоби. А рупа ће се временом само све више

ширити и стварати провалију. А када се

једном стрмекну у њу, тешко се извадити.

А то што се другој страни свашта

пребацује, само показује да неко покушава,

држећи се чврсто своје замисли, да га

направи по свом замишљеном нацрту. И то

је слом. 0чекујеш принца, а добијеш жабу.

И кад си већ изабрао жабу, уместо да је

видиш тако, и да је волиш зато што је

дивна, зелена жаба, ти би да уз помоћ мало

чаролије, већ изабрану жабу сада мало

претвориш у принца. А када ти и принц

досади (или ти проради уметничка жица),

шта онда? Што не упита ту жабу хоће ли

она уопште да буде принц? Не сањају све

жабе да постану принчеви када порасту. И

откуд то може бити добро? Желимо

слободу за себе да будемо то што јесмо, а

не дамо је другом, већ запнемо из петних

жила да буде ипак наша слика, јер где ћеш

савршеније од себе!? А онај ко зна да воли,

знаће да препозна да ли је неко принц или

жаба, и да га воли баш зато. И рећи ће:” То

си ти, и ја те волим и тврдоглавог, и охолог,

и леног, и брбљивог. Не свиђа ми се то, јер

желим да будеш бољи душе своје ради, али

то си ти и ја те волим. И баш због те

-Софија-

219

огромне силе љубави, коју људи не познају

довољно, не знају јој праву моћ и

потцењују је, све ће почети да се мења.

Пробуђен пажњом и љубављу, други

ће својевољно исправљати себе само да би

вас усрећио. Али не заборавите да се и ви

морате поништити на неки начин, зарад

његове љубави.

Не мислим да било ко буде оно што

није, већ да на прво место стави свог друга

и његову срећу, а када он буде срећан

бићете и ви. Ако знате да волите, поштујте

оно што га чини таквим да сте га изабрали

између толиких људи на свету. Сетите се да

свако има душу којој је потреба да се

испуњава и расте независно од вас, од ваше

воље и хтења. То није само мушкарац или

жена, који као такви одређени полом, имају

улогу у стварању свијета.

Питам се колико ли је Анђелка

успела да испуни тај задатак? Оно опште,

заједничко, мјесто жене, је испунила

рађањем кћерке, која је наставила тај круг

родивши и сама двоје деце. А шта је са

оном обавезом коју свако има према себи,

да израсте, да оствари своје дарове, своје

властите снове, своје таленте и

способности по којима се разликује од

других људи? Разне душе не задовољавају

иста достигнућа. Нека душа срећу налази у

својој породици, другој треба деловање и

рад да би била срећна, а некоме треба све

то, и више од свега тога заједно. А душа је

-Софија-

220

једино вредно у нама, и ако се она не

усрећи, и не буде мирна и задовољна, ако

јој се наруши њен раст, онда то више ништа

не може да поправи. Анђелка се поново

удала за човека који је већ имао дете, и њу

је прихватила и подигла као своју, не

правећи разлику између оне коју је сама

родила и ове друге. Тако бар кажу, а ја им

верујем, јер то тако личи на њу. И желим да

верујем да је кроз то дете и њена душа

расла.

Дакле, треба се манути ћорава посла

и сагледати прво себе. А то је други разлог

за несреће. Готово никада себе не видимо

реално и стварно, већ онако како смо се

замислили да јесмо. Стварно је људски ум

чудо једно (или збир чуда!), толико је

несагледив! Свака наша реч је права, сваки

поступак исправан, дивни смо, вољени,

успешни, а стварност је малчице другачија.

Врло је мало људи који ће копати по себи

темељно и несубјективно, и имати

истинску слику о себи и свом мјесту у

свету.

И тако видевши себе без мане и

страха, или баш у крајњој линији са неком

безначајном маницом, мислимо да нам

нема равног на свету. И онда мука и јад.

Скоро сам у возу слушала једног

неоствареног певача како се жали, да су му

отели место које му по свим његовим

огромним квалитетима припада. Као да се

то може отети! Као да се то може сакрити!

Ко је то могао отети Моцарту, Шекспиру,

-Софија-

221

Достојевском, Пушкину? Свако има свој

део слагалице, и ни један други комадић ту

не може стати, нити бити нечији други.

Празнина је створена само за тај један

посебан. Просто други не одговара. А свако

има своје место у тој слагалици. Може се

десити да неко и не покуша да је састави,

или да му недостаје један од три услова да

би се наместио део у слагалици, а то су

жеља, воља, и могућности. Реалне, а не

замишљене.

Ако само та жеља није била од оних

које разарају душу и тело у намери да се

испуне, које крате сан и јело, од којих се не

може дисати, то она није права жеља.

Праву жељу ништа не може зауставити да

се не оствари. На њу се мисли сваки трен, о

њој се сања, због ње се одриче, и једино

таква се остварује. Несрећа стиже када дође

до разлике између жеља и способности, јер

су људи углавном несвесни колико могу -

или се прецене, или се потцене. Он је хтео

да буде певачка звезда, али се канда није

видео реално, или ништа није предузимао

да се то деси. Он је изгледа само сањао о

себи у слави. Не треба губити време, већ

остваривати оно што је у том тренутку

реално могуће, имати пред очима циљ, али

само у складу са оним за шта имамо снаге,

воље, жеље и могућности.

„Што ти је судбина“ каже несуђени

певач из воза. Судбина! Најлакше је тако

рећи, и скинути одговорност са себе,

опрати се пред собом и пред светом.

-Софија-

222

Најлакше је њу окривити за све, јер нема

уши па да чује ту лаж па да се наљути, а

нема ни очи да би видела људско

претварање па да се увреди. Најлакше је

сваку неправду приписати необјашњивој

сили, и тако се ослободити размишљања о

себи, и о томе, да ли је могло другачије.

Обично тај прст судбине такне тамо где

највише боли, па или се унесрећимо, или

испаднемо глупи, или обоје. Тај је прст

крив за сопствену неспособност,

недоследност, за властите грешке. Тешко је

рећи „Погрешио сам“. Много је лакше рећи

“Ех судбина ми је ваљда таква“. Било је

суђено. Пијанцу, који се годинама ваљао на

путу од кафане до куће, на сахрани нико

није ни поменуо ракију, која га је

докусурила. Пресрећној удовици (жао ми је

што тако морам да кажем, али она је била

тако срећна!), сви су говорили “Ето, шта

ћеш! Било му је суђено“. А она је

захваљивала и Богу, и врагу, и тој

невидљивој судбини, само кад је ишчупаше

из канџи тог злотвора, који у пићу није знао

шта мисли, а камоли шта ради!

Ето господине певачу, па ти

размисли, да се можда твоја судбина не

зове неким другим именом.

Март

оз, десет до осам, али је празник па

нема уобичајене гужве. Уђем у један

купе, готово па да сам сама, јер је у В

-Софија-

223

њему само један деда који међу коленима

стишће пијачну торбу, и готов је заспати.

Нисам ни ја далеко од сна. Ходам као дух,

сва успорена и умртвљена, јер ноћима не

спавам. Чини ми се, само ако ли прислоним

главу на седиште, заспаћу дугачким сном

од једно стотињак година. Тога се и

плашим највише, да се не успавам толико

дубоко, па да преспавам своју станицу (а не

би ми било први пут), и не завршим у

Нишу. Оно, ред је, а и лепо би било, да

једном видим град где има толико лепих

ствари и места. Не би било најстрашније ни

да се сада пробудим у њему, али док се ово

чудо докотрља до Ниша биће поноћ. А шта

да радим у Нишу у сред глуве ноћи? И тако

се мучим да одлепим капке, а они се мимо

моје воље затварају. Топло је, воз монотоно

клопара, деда слатко спава. Замолио ме да

га пробудим у Младеновцу. Драги деда!

Ала сам ти ја нека сигурација! Само што не

заспим! Могло би се десити да заједно

обилазимо археолошке ископине у Нишу!

На следећој станици (да ли среће или

несреће?), уђе једна жена. Не могу а да не

гледам у велику масницу испод левог ока.

Ко је тако унакази?! Нисам морала ништа

питати. Ћутала сам, а она је сама започела

причу. Причала је испрва неповезано, али ја

сам са Анђелком постала стручњак да

одгонетнем шта је говорник рекао када

прича без икаквог реда и везе, па је почела

тихо да јеца, и ни сама не знам како после

-Софија-

224

два минута плакала је на мом рамену, а ја

сам је грлила као дете.

Боже одкуд сад то?! Одакле се

створи у мојим рукама? Ту, и још пуно

других масница, оставиле су шаке њеног

мужа, који је после двадесет година брака

решио да му она више није оно што би он

желео, и да ће себи довести, како она рече,

поред ње живе, девојку дупло млађу и

лепшу наравно. А кад је већ све тако лепо

смислио, ништа га није могло одговорити

од тог наума. Ни троје деце, од којих је

најстарије било годину дана млађе од те

нове младе. А модрице су резултат

убеђивња, и покушаја да се нешто промени.

Не тера он њу из куће, таман посла!

Великодушно јој је рекао да су то ипак

заједно кућили, па има и она неко мало

право да буде ту. А на крају крајева, рекао

је, он њу ипак, на неки начин воли. Од

такве љубави и кучићи цркавају! Баш му је

велика та љубав! Велика колико и шаке!

Умирила се после неког времена и тих суза

у мојим рукама. Људе треба мазити. Свима

недостаје тај обичан, мали, топли додир и

нежност. Да могу, ја бих све несрећнике

тако миловала по коси, као њу! Шта да

кажем овој жени? Ни једна моја реч, ма

каква била, не може променити ништа.

Овако јој додиром дајем мало моје снаге,

требаће јој. Нема куда да оде. Ни не зна за

боље, нити да може бити другачије у

односу двоје људи. Нико је није научио да

препозна љубав, и о њој зна само оно што

-Софија-

225

је муж научио, а какав је учитељ, види се

по траговима учења на лицу. Себе криви

што је остарела, што више није лепа, што

су јој руке црвене и грубе од крвавог рада,

што су јој ноге тешке. Себе криви за све.

0 жено! Како да ти кажем да је

љубав нешто друго? Како да ти то кажем, а

да те не пореметим још више? Не могу.

Само ћу те спетљати, а спетљана си и

овако. “Ниси ти крива, ниси ти крива...” то

је једино што смем да изговорим, и гле

чуда поверовала ми је! Видим јој на лицу

нову наду, ново светло у очима када је

подигла главу према мени, видим да верује,

јер јој страшно треба да верује мојим

речима, и да неће направити ништа у очају

што би било кобно. Истрпеће све, средиће

све, сада када зна да није она крива. Њене

мирне очи налик на псеће, биле су пуне

наде и нечега што нисам могла да

одгонетнем, када ме пољубила и изашла на

својој станици.

Април

Јоване, молим те одазови се! Чујеш

ли весели Јоване колико виче? Чује

је сав комшилук, ко зна шта мисле,

дере се као да јој кожу са леђа неко кида,

још ће нам и милицију натоварити на врат,

помислиће да је бијем колико јауче! Црни

Јоване, па и да си глув до сад би прочуо! Да

си на крај света чуо би колико те дозива! И

да си мртав, Јоване, и у гробу би је чуо и

О

-Софија-

226

одазвао се. Из мртвих би се дигао! Јави јој

се Јоване, молим те као што се старији

моли! Одазови јој се или у овом, или у

неком другом свету, како ти је воља, само

јој се одазови!

Поноћ је одавно прошла, а она не

посустаје. Како не чујеш толике вапаје,

толике урлике, мили Јоване?! Па није ти ни

то село на ивици свемира. Зар ти ни мало

не задрхти душа Јоване? Зар стварно не

можеш да чујеш? Три дана и три ноћи виче,

не престаје! И ја имам душу Јоване, а и она

ми спава! Сажали се макар на мене, ако

нећеш на њу. Јави јој се јер више не могу да

је слушам, срце ће ми пући! Сви су је

заборавили као да је није ни било, зар ћеш

и ти? Виче по читав дан, неуморна је. Лежи

затворених очију и зове те. А када падне

ноћ, уместо да одахне од муке и напора,

она скупи сву неисцрпну снагу (одакле јој

више?!), и тебе зове несрећниче! Јави се

преклињем те, јер ћу се срушити од

неспавања, па нећу ваљати ни себи ни њој.

Три је прошло, још мало па ће и сванути, а

она виче као да се са душом растаје. Христа

ради, одазови јој се драги, мили, Јоване, па

да сви спавамо као људи.

Чини ми се да све у мени спава. Не

чујем ни мисао, ни дисање, ништа се не

мрда и не помера. Само је срце, изгледа,

будно. Оно откуцава своје, истина

успорено, али ипак куца. Силазим низ брдо

према железничкој станици, и лепо видим

себе како ходам, али као да гледам из неке

-Софија-

227

друге перспективе, и неког странца а не

себе. Уморно ми је читаво тело. Од јутра

сам је држала за руку, и преседела поред ње

тако готово до подне. Затвори очи, рекао би

човек да спава, а онда само дрекне тако

изненада, да ми се крв следи. Све јој је

опасно и страшно, и слике по зидовима, и

сене које се мрдају и трепере, и све оно што

ја не могу видети, нити слутим. Па пружа

руке некоме, узима нешто, па се са неким

љуби ситним, малим, пољупцима стотину

њих у низу, и онда је опет пресече нека,

мени невидљива сила и опасност. А то што

је ја не могу видети, не умањује њен страх,

и не значи да за њу више неће постојати.

Седим поред ње, а ни ја нисам баш ту.

Понављам своју молитву, из које ме само с

времена на време тргне њена вика. Хвала

Богу што могу да се молим, и да не чујем

шта све прича, бојим се свашта бих чула.

Одрвенела сам поред ње до ручка, а онда се

смирила.

И ево ме сада где корачам, ако сам

то уопште ја, а поред мене промичу сене

људи сасвим нестварне. Као да сам у некој

слици Салвадора Далија. Знам да је један

део мене уредно купио карту за воз, ставио

је у џеп, изашао на перон и сео на клупу. А

други део спава. Погледала сам телефон.

Празно. Нема ни једне поруке. Занимљиво

је то. Од толико људи које познајем, готово

ме се нико месецима није сетио. Потпуна

усамљеност. Живим са женом која не зна да

постојим, а они који знају су ме избрисали

-Софија-

228

из сећања. Појавиће им се можда на трен,

некад мој лик, али ће исто тако брзо

ишчезнути. У старом веку је постојао један

обичај, да се грешницима који су се грдно

огрешили о народ, или владара, што је тада

некако излазило на исто, јер је он био све и

свја, избришу ликови и имена из свих

докумената тог времена, из молитава, са

зидова храмова, и то се звало друга смрт.

или мало поетскије заборав после смрти, и

сматрало се најгором срамотом која може

некога снаћи. Људи су се одрицали и

сећања на некога. Тако сам се некако

слично и ја понекад осећала. Ма колико сам

се трудила нисам могла да докучим зашто

је то тако.

Чиме сам ја увредила тај народ?

Преметала сам по мозгу и срцу и тражила,

мора да постоји нека моја грешка, а онда

сам се тргнула. А шта ако није грешка?

Шта ако је то део неког плана који за мене

ствара небо? Шта ако заиста у овом делу

живота треба да се одвојим од људи да бих

научила нешто што не могу са њима?

Размишљала сам о томе, неких се навика

тешко ослободити, али не мислити је теже

од свега, јер је то навика која се стиче

читавог живота. Нису се они одвојили од

мене, него сам ја од њих отишла, и због ове

моје Анђелке немам никаквог додира са

светом, то је истина. А код већине људи

важи правило, далеко од очију, далеко од

сваке помисли на некога. Али мало по

мало, у мени се стварала друга веза, веза са

-Софија-

229

Богом, и однос који значи, и подразумева,

да Он није само удаљена мисао, не само

нека свесност о његовом постојању и

ништа више, већ стварно и опипљиво

деловање између Њега и мене. Осетим Га у

свакодневном животу, препознајем у

разним ситуацијама, изненадим себе јер

подигнем главу да видим да ли ме гледа,

ослањам се на Њега, он делује у мени и око

мене, тако да је испуњена та потреба за

другим.

Тог присуства, о коме сам наравно,

све што се теоретски може знати - знала,

постала, сам свесна једног дана када ми је

најдража сестра дошла у Београд. Нисмо се

виделе скоро три године. Она је мој цврчак

паметни од када смо биле у пеленама. Она

је мој глас савести (када унутрашњи

затаји), и увек је у мом срцу и мислима.

Једва сам чекала да се сретнемо! Цупкала

сам од нестрпљења да је видим, и да

проведемо овај дан заједно. И када смо се

среле, било је као да није прошао ни дан од

када смо се растале. Причале смо, и

причале, и причале, јер је у тај један дан

морало да се сабије и смести три године.

Шетале смо по граду неколико сати, ни

једна нам књижара није умакла, ноге су ме

болеле страховито. Није никакво чудо.

Годину дана сво моје кретање се своди на

трку до продавнице сваког трећег дана, јер

увек журим да Анђелка не буде сама.

Никада не знам шта јој може пасти на

памет да уради. То трчање траје најдуже

-Софија-

230

петнаест минута, а кретање због кућних

послова, уопште не рачунам у неко кретање

и напор, тако да су ми сада сви мишићи

закржљали, и мало им треба да атрофирају.

Активно ходање од неколико сати, сада је

за моје тело равно напору планинара који

се пење на неки врх планине.

Вратила сам се око пет, испратила

замену, и ушла у собу да видим шта Анђа

ради. Лежала је и жвакала устима без зуба

нешто невидљиво. Погледала сам у шољу у

којој их иначе држи али их тамо није било.

Сигурно су на њеном тајном мјесту - у

пелени. Опипала сам пелену, а онда и њу

читаву, као да је претресам. Чак сам и у

чарапе завирила. Што њој може синути

идеја ником не може! Али зубе нисам

нашла. Подигла сам је, и део по део све

поскидала са кревета, ћебе, чаршафе,

душек, јастуке, све сам изврнула наопачке,

помакла читав кревет тражећи, али ништа.

Као да су у земљу пропали. Е тада сам се

већ забринула. Тако је и раније знала да

сакрива ствари. Она их у ствари не сакрива,

већ склања на место, а то место је одређено

у њеној глави, и мисли да тако сређује стан.

Неке од тих ствари више нису нашли. А ово

је озбиљно, јер без зуба не може.

И тако сам кренула у потрагу, прво

тражећи вођена мојом логиком, а када то

није помогло, покушала сам да размишљам

као она. Дакле, тражила сам на

најневероватнијим местима: у саксијама са

цвећем, у кеси са већ употребљеном

-Софија-

231

пеленом, у канти за ђубре (сво сам ђубре

повадила само да их нађем!) у сандуку међу

постељином, у корпи са чарапама и у

купатилу међу прљавим стварима, и нигде

их нисам нашла. Сваки ми је покрет био

као да ходам по ножевима, али сам знала да

морам наћи те зубе или ће бити муке. Само

сам се надала да их није бацила у тоалет и

пустила воду.

У седам сати више нисам имала ни

једну, макар најлуђу идеју, гдје би могли

бити. Потпуно сам сустала. Онда сам се

сетила како је мати Нина, једног дана у

Копорину, причала о свом анђелу чувару,

који јој помаже, па чак и да нађе кључеве

или шта друго, за шта се не може сетити

где је оставила. То ми је било задња нада, и

скоро да сам зајаукала мом анђелу чувару

да ми помогне да нађем бабине зубе, иначе

ће јести пасирану храну и биће права беба,

јер је и овако већ у пеленама. И села сам

смождена. Трен касније, поглед ми је пао

на ормар са њеним стварима. Ту сам већ

контролисала и тражила, али сам устала

полако као у трансу, отворила га, и рука ми

је такорећи сама ушла у џеп сакоа њеног

покојног мужа. У њему сам напипала зубе,

победоносно их извукла, и показала јој.

Гледала ме сва у чуду што се толико

радујем, као да никад нисам видела зубе.

Шта је мени шашавој? Од тога дана, мој

однос према бестелесним силама и Богу се

проширио, и са мисаоног и неког као

осетног прешао у стваран, опипљив. Више

-Софија-

232

се нисам осећала као да сам сама, јер то

стварно нисам ни била никада.

То Божије деловање сам стално

осећала. Записујем само један догађај, зато

што је у њему садржано све што бих могла

рећи, да што верније прикажем шта је све

могуће Богу. Путовала сам за Београд. У

торби сам носила шећер и тамјан са

Острога, који ми је донела комшиница.

Још, пре пута сам се премишљала, да ли да

то понесем или не, јер ми је торба била

крцата стварима. Али у задњем моменту

сам ипак спаковала и то, јер сам помислила

како ће Анђелки требати све што је било у

додиру са Светим Василијем, јер се кроз

његове мошти пројављује Божија енергија.

У купе је ушла жена са девојком од

двадесетак година. Ја сам гледала кроз

прозор, и одбројавала своје молитве, када

ме замолила да јој дам бројанице да их

погледа. Удовољила сам јој. Онда ми је

рекла, да је тих дана размишљала да ли да

иде под Острог, или да оде на поклоњење

Светом Владики нашем Николају

Велимировићу. Ипак се одлучила да оде у

Лелић, јер је, како ми је сама у стиду

признала, он „наш“, а Свети Василије је

Црногорац. Муж јој је био тешко болестан,

као и Анђина кћерка, од карцинома дебелог

црева. Планула сам у себи! Не може

Светитељ да буде ни „наш“ ни „њихов“!

Извадила сам из торбе шећер и тамјан, и

пружила јој од свег срца и рекла: „Ево,

послао ти свети Василије!“

-Софија-

233

Почела је да плаче, да се вајка како

је погрешила, како види чуда, Свети

Василије мисли на њу, и дубоко захвална

примила дар. Потресена до дна душе,

пребацивала је себи за такво размишљање.

Размениле смо бројеве телефона, и растале

се у највећој љубави. Неко би рекао

случајност. Нема случајности! Њен муж је

устао из кревета следећег дана! После пар

месеци, поново ми се јавила. Био је на

ивици смрти, чак је долазио свештеник да

га исповеди и причести пред смрт, али је

опет узео шећер и Богу хвала и Светом

Василију, толико се опоравио да сада ради!

Она је такође нашла посао и сада су срећни.

Бог је свуда и у свему. Ми га видимо када

делује својим енергијама. Не видимо

његову суштину, али је у свакој тој

енергији Он сав.

Мај

но што ми се десило, и што је

променило тако темељито мене

саму, а самим тим и све друго,

дошло је без неке видљиве најаве, тихо, а

ипак све што ми се дешавало раније било је

припрема за тај тренутак. Како би прост

човек, као што сам ја, знао шта га све чека,

када у једном тренутку донесе неку одлуку?

И који је то трен, када се на једној тачки

живота, десе и усагласе сви потребни

услови, да се нешто испуни као већ давно

одређено и зацр тано, а покренуто нашом

О

-Софија-

234

слободном вољом. Ипак као да чека тај

моменат и трен, када ће неко између

понуђених могућности изабрати баш ту,

сасвим слободно. Тако ни ја нисам ништа

слутила у тренутку када сам пре готово

годину дана дошла у ову кућу. Мислила

сам да је то само посао, да је он читав мој

добитак, и била задовољна тиме. Ни сањала

нисам да сам у једној невидљивој (а

постала ми је видљива) школи, и да ове

године полажем велики испит. Корак по

корак, све је било више знакова који су

указивали на то, када ће тај час доћи. Била

сам све свеснија сваког положеног и

неположеног испита, свих околности које

су биле неопходне да се уопште упишем у

ту школу, и да знам који је њен крајњи

циљ.

У недељу поподне стигла сам у

Београд, као и увек истрескана од вожње, и

још на вратима ме дочекао смрад, тежак и

неописив. Читав стан је смрдео. Сирота

моја Анђелка је добила пролив. Шест пута

тога дана. Била је сва бледа, сва исцрпљена,

јер се ништа није задржавало у њеној

утроби. На све стране цурио је измет низ

њу, око ње, по кревету, ма свуда. Само

један поглед на њено измучено лице био ми

је доста. Тај дан се претворио у чекање.

Седела сам поред ње, и чим бих осетила

смрад, одмах бих је дизала, а једва се

држала на ногама, водила некако до

купатила, свлачила и прала прво њу, па

онда све што је било на њој. Прскао је

-Софија-

235

измет свуда по мени, била сам умазана све

до лактова, а она се, мученица, тресла од

слабости. Сваког часа сам очекивала да ми

исклизне из руку, и стропошта се. Некако

смо претуриле ноћ.

Ујутро је дошла сестра да је купа.

Одвеле смо је полако, подупирући је, једна

са једне, а друга са друге стране, оставила

сам их, и пожурила да променим

постељину док се она не окупа. А онда сам

зачула вику из купатила, и премрла од

стрепње. Да није пала онако слаба? Кад сам

отворила врата, Анђелка је зачуђено седела

на шољи ништа не схватајући, а сестра је

повраћала у лавабо. Толико је био страшан

тај смрад. Ипак се некако прибрала,

завршила свој дио посла, а мене је

посаветовала да позовем одмах доктора, јер

би ми могла, ако се настави овако, и

дехидрирати. Још док смо разговарале, она

се поново унередила, и сестра је брже боље

отишла, а ја сам остала сама да се носим са

том невољом. До мрака нисам више бројала

колико сам је пута опрала. Само знам, да је

задњи пут до купатила дотетурала готово

ношена на мојим леђима.

Док сам клечала пред њом и

облачила је, погледала сам сасвим случајно

(први пут тога дана) на своју одећу, на

руке, све упрљано и замазано, и остала

скамењена. Као кад сам била дете, па ме на

игралишту ударила лопта у стомак и избила

ми ваздух. “Стој!” рекла сам себи “стој!

-Софија-

236

Видиш ли ти ово?! У измету си до гуше, а

није ти гадно! Шта се то дешава?”

И одговорила сам себи, осветљена у

тренутку истином :”Па заборавила сам на

себе. Мислила сам само на њу, на то што

треба урадити, нисам се ни сетила себе, ни

тога да сам гадљива.”

И то је било то. Схватила сам. Ја њу

волим! Заиста, у правом најлепшем смислу

речи, волим. Дигла сам се изнад сопствене

природе, поништила себе. То може бити

само љубав! Тај моменат и то сазнање и

потпуна спознаја да волим, да сам у стању

(каквог ли изненађења за мене!) да волим

више другог него себе, потпуно ме

преобразила! То је права правцијата љубав!

Све остало су тричарије! Толико сам била

изненађена, да сам посумњала у једном

часу, да је све то уопште истина, и да се

догађа мени. Али било је толико очигледно

и сасвим јасно да јасније не може бити -

научила сам да волим. Не речима, и не

делима која не захтевају много труда и

одрицања, не привидно као љубазност којој

се човјек научи као неком спољњем виду

исправности, већ стварно, до сваког

најмањег и најдаљег атома и честице у

мени. Не постојим ја, постоји она. Она ми

је важнија од мене. Волим је! Понављам ту

реч, која ми више није реч, и слатко ми на

устима. Све до сада нисам истински знала

волети. Требало је да се појави у мом

животу ова немоћна старица, којој су сви

исти, која не разликује човека од човека, па

-Софија-

237

да ме учини невидљивом за себе саму. 0

драги Боже!

Тек сада видим колико нисам ништа

знала, и колико, сва је прилика, и даље

ништа не знам. Тек сад сам свесна шта сам

добила. Тек сада знам да је овај дан плод

моје молитве. Није то она потпуна благодат

(а како би и била када нисам знала

волети?), није то тај сјај кад се молитва

излива сама од себе из читавог бића, али и

ово ми је много. Дао си ми да сагледам себе

туђим очима, да се сретнем са собом каква

јесам, дао си ми да волим, па куд бих више!

Осећам, и јасно видим свој грудни кош

разрезан по средини, размакнут, и Тебе

величанствени и милостиви, који си се

сажалио на мене неуку и слепу, како месиш

и мекшаш моје стврднуто срце! Осетим

како се све у мени креће, мења место,

преображава у нешто друго ( а не знам шта

ће то бити, ни куда ће ме одвести), али се

препуштам твојим рукама да раде од мене

шта хоће. Ако има наде за мене има за

читав свет! И све сада видим другачије! Ни

људи ми нису исти, нису ми уопште људи,

мушкарци и жене, него душе! Још сам сва

збуњена због те промене, која није дошла

мојим деловањем ни вољом, јер то нисам

ни тражила ни молила, а ето, добих мимо

свих жеља и надања!

Свуда по мени је спокој. Све што

сам мислила да знам, заборавила сам. Све

књиге које сам прочитала, сва мудрост коју

сам познавала, све је ишчезло, све сам

-Софија-

238

заборавила. Као да сам годинама била у

несвести, а онда одједном дошла к себи!

Све си за мене припремио, и Анђелку, и ову

самоћу, и ћутање. Водио си ме, пустио да

учим, и све то да бих ја научила да волим.

И сада када то знам, не желим више ништа

друго да радим.

Први јун

оћас је умрла Анђелкина кћерка.

Тачно је годину дана како сам са

њом. Није ли то симболично?

Отишла је брзо, али је бол задњих дана био

подношљив, тако да се надам да није много

патила. Али ко то може рећи и знати. Већ

поподне је кренула најезда комшиница,

које су долазиле спремне да јаучу и наричу,

и над Анђелком и над њеном кћерком, али

сам их све стражарно спроводила у кухињу,

и ни једној нисам дозволила да је види, и да

својим плакањем и тужњавом поремети

њен спокој. Бог јој је дао заборав, дао јој је

да не зна шта се десило, нека тако и остане.

Не би разумела ни кад бих јој рекла, али би

је јако узнемирио плач тих жена. А неке од

њих сам морала на брзину да испратим. То

су биле оне које су држале проповед о

томе, како Бог не ради право, како узима

младе, а оставља у животу старе који су

“проживели“, како није право да Анђелка

ништа не зна, а да оне кукају.

Признајем, нисам била ни мало

питома. Ко су оне па да тако одлучују да ли

Н

-Софија-

239

Бог ради право или не? Оне би то сигурно

боље! Оне би биле бољи Бог, само да их

неко постави на то место! Како тако немају

срца! Како се не сажале на ту жену која

лежи као биљка, него ме још терају да је

подигнем, да јој кажем да ни другог детета

више нема. Да је Бог хтео да зна не би јој

одузео памет и памћење! Ја против тога

нећу. По њима, сад би могла и Анђелка, да

би доказала како је дивна жена, да умре за

својим дететом! Е не дам је! Сви је мрзе

што је још жива! Што није умрла пре? Како

је смела да се усуди да још живи кад је тако

болесна? Требала је одавно да сконча, па да

не прави никоме проблем! А Бог не мери

колико ће ко живети по нашим мерилима.

За њега је живот живот, а не временски

одређен период. Исти му је живот тек

рођеног и старца, јер је живот. А ове што

би хтеле да буду богови, не пуштам ни

близу Анђе. Оне размишљају : “Кад ми

патимо, што да она не пати? Што да се

само она извуче? “ Не дам да је дирају.

Криво им је што је Бог био милостив према

њој! А ако им се не свиђа нека се жале!

Отац Сава ми је скоро рекао, да она

сада живи само због мене. И то је чиста

истина. Она живи да ја будем боља, она

живи да ја имам од чега, она живи јер је

таква милост Божија да се ја научим свему

чему ме треба научити. Она живи само због

мене!

-Софија-

240

Двадесет седми септембар

утрос је отишла и моја Анђелка. Мир и

спокој души њеној.

Што више видим, све мање говорим.

И молитву више не изговарам она ми је

сада стисак љубави. Без речи.

И кад ме питају, што ћутим, ја оћутим.

Мудрија сам,

зато ћутим.

Ј

-Софија-

241

ПОГОВОР

Аутору књиге СОФИЈА, посвећујем

ове редове, са намером и жељом да ова

буде само прва у низу следећих....И не само

подршке ради, већ управо зато, што је

успела да читаоца заинтересује и одржи

будном пажњу до краја. Читава тематика је

испреплетана двема причама, двеју тако

различитих особа, а ипак негде блиских у

тренуцима када је и једној и другој баш то

требало. Чини се да је то неминовност и дар

Божји, који само из љубави и вере у љубав

Божју, може се некоме подарити...

Аутор књиге је упорна и снажна

личност, током авантуре од годину и по

дана, коју је сама одабрала. То је њен

избор. Са тим је добро. Чини се на моменте

да је то оно што ју је довело до циља, кога

током свих тешких тренутака није ни била

свесна. Знала је само то да је то њен избор,

и да истрајношћу може победити све муке,

тешкоће и кризе, зато што је донела такву

одлуку, а примарно посвећеност једном

надасве хуманом послу.

Деменција је тешка болест, тражи

свеукупну пажњу и негу болесне особе.

Ипак није све у давању лекова, хране,

одржавању хигијене...Нешто што је врло

доминантно у Софијином животу, а

-Софија-

242

мањкало јој је, је љубав. Ту је љубав,

напокон, добила. У највећој мери, колико

се може некоме посветити и поделити

болно и тешко преживљено искуство

емоционалних губитака у младости, а

сачувано у меморијској матрици, како то

бива у деменцији.

Младалачки дух ауторке књиге, и

УВЕРЕЊЕ ДА ЈЕ НАЈБОЉЕ БИТИ ТО

ШТО ЈЕСИ , сведоче о теоријски зацртаном

правилу, а прагматично виђеном у животу,

да до промене на боље, долази онда када

ПОСТАНЕМО ТО ШТО ЈЕСМО, не оно

што је неко од нас очекивао, што смо сами

мислили или желели да будемо. И то је

тачно. Уверење да је тако, стичем већ

годинама у психотерапијској пракси.

Преокрети и све епизодне сцене на путу до

куће и назад, су само освежења и

освешћења, какви смо ми стварно људи,

како себе видимо, колико ценимо реално то

што јесмо МИ такви какви смо, или то

тражимо од других да виде. Тако је лакше,

каже наша ауторка књиге, чија јунакиња

повремено бива тако мила и добра, да је

права АНЂЕЛКА.

На крају, верујем да ће књига стићи

у руке оних који желе да науче нешто више

о деменцији, гледано из перспективе

доживљајног и искуственог са старом

особом, о нама самима, као импулс

израстања из свакодневне рутине и

тривијалности тога ШТА ЋЕ СВЕТ ДА

КАЖЕ. Верујем у живот, у људе, у

-Софија-

243

ЉУБАВ, као и наша ауторка СОФИЈЕ, баке

која је имала на крају живота среће....Ко

зна, можда се негде и сама потрудила да

тако буде својом племенитошћу у

младости.

Децембра 2008.год

С љубављу и поштовањем

Драгица Станковић

-Софија-

244

УКРАТКО О ПИСЦУ

иолета (Катарина) Бјелогрлић

је рођена 10.09.1970.године у

Сарајеву, где је завршила

основну, средњу школу, и привела крају

студије на Педагошкој Академији. Радила

је за позориште. Објављивала је своје

радове у Светигори. Ово је њен роман

првенац. Живи и ради у Смедеревској

Паланци са родитељима и сином Марком.

В