Psihologija 1 Opta i psihologija linosti uvod 1. godina, 1. semestar

Bojana korc Fakultet likovnih umetnosti Bskorc@yahoo.com Beograd, Rajieva 10

1

Lista pitanja koja nisu u skriptama, spremaju se iz V. Pani Razvoj, uenje i mera psihikog 33. Sloeni motivi R 34. Glad i e R 35. Roditeljski motiv R 36. Seksualni motiv R 39. Pojam mehanizma odbrane R 40. Osnovni odbrambeni mehanizmi R 42. Poremeaj navika R 43. Poremeaj spavanja R 44. Poremeaj apetita R 45. Neuroze R 46. Psihoze R

1. SMISAO NAUKE I PREDMET PSIHOLOGIJE Teko je, ako je uopte i mogue, okriti jasne poetke nauke zbog toga to se nauna misao razvila iz svog opteg, prednaunog korena, pa tako otra granica izmeu naunog i ne-naunog ne postoji. Uobiajeno otvaranje naunih tema poinje sa korenima koji seu u misao Antike Grke. Razlozi za to su u tome to je grka misao veoma rano beleena, to nam je geografski i kulturno bliska, to se njeni tragovi prepoznaju u savremenom miljenju i zato to se kasnija evropska misao oslanjala na nju i nadovezivala se na nju. Opte je uverenje da je u davnim vremenima postojala jedna univerzalna filosofija (pogled na svet) koja je u sebi sadrala sve klice iz kojih e se kasnije razviti posebne, specijalizovane grane ljudske misli. U optem sistemu, razumevanje oveka je bilo isto to i razumevanje vasione, prirode ili natprirodnih svetova. ak do srednjeg veka, ono to e kasnije biti nauka je bilo neraskidivo povezano sa alhemijom, astrologijom, mistikim uenjima, teologijom, umetnou, leenjem i drugim poljima misli i delatnosti. Postepeno razvijanje i specijalizacija je uspostavljala posebno polje interesovanja za svaku posebu oblast. Ono to bi u Antikoj Grkoj bilo uobiajeno na primer objanjavati bolest razumevanjem boijih zakona ili usklaivanjem sa harmonijom planeta, danas je sasvim nezamislivo. Ipak, mnogo toga je trajnog i univerzalnog u istoriji ljudske misli, kao to je tenja ka otkrivanju istine u okviru celine sveta, vasione, ivog sveta ili oveka. TA JE EMPIRIJSKA NAUKA U nedoumici oko toga kako da odredimo kriterijume istine, psihologija kao nauka se poziva na iskustveno opaanje empiriju. To znai da kada pristupamo ispitivanju sveta ili oveka, oslanjamo se na iskustveno proverive injenice. One ine osnov naunog saznanja na kome se gradi nauna graevina. Makoliko sloene naune konstrukcije

2

imamo stvorene danas, polazite bi im trebalo da bude iskustvena injenica, takoe, one se opet mogu svesti na injenino potvrdive posledice. To je sutinsko odreenje naune misli u okviru empirijske nauke. Osnovni instrument u traganju za istinom je eksperimentalna provera. Ovo je bilo neophodno uvesti u nauku o oveku jer empirijska zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: injenica je injenica, a kako e se nae tumaenje nadovezati na tu injenicu je stvar teorije koju zastupamo.

POETAK PSIHOLOGIJE Psihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih poetaka filozofije kao nuke. Tanije, u poetku, u optem shvatanju, istraivanje oveka nije bilo odvojivo od istraivanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom duom - onim to se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje, promenama, tenjama... U okviru filosofije nauka o dui koristila se postupcima koje je imala na raspolaganju - spekulativnim miljenjem i zakljuivanjem. Termin psiha je grkog porekla i vezan je za pojam due. Kao i njen latinski parnjak anima, psiha znai dah - treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni jezik ogranien jer su znaenja drevnih jezika optija i potiu iz drugaijih iskustvenih okvira. Identifikovanje due sa neim lakim, prozranim, gasovitim ima drevne korene. Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije, Grke i Rima, stara slovenska verovanja, mnogoboake religije i Hrianstvo, predstavljaju ljudsku duu na slian nain. Dua je na dvojnik za vreme ivota i naputa nas u izuzetnim situacijama kao vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica (Slovenska mit.). Shvaena je kao jedan deo oveka koji se u budnom stanju i dok je ovek iv, nalazi vezan za telo ali nou dok sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja due dua kao laka koprena izlazi iz tela i kree se po svetu. Stari Kinezi ak ne preporuuju naglo buenje spavaa - moe se desiti da dua ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog figurativno govori Svi negde jurimo, toliko jurimo da naa dua nee moi da nas stigne pa emo ostati bez due (Savi iz Psiholoke novine, novembar, 2006). U simbolinom obliku dua se predstavlja kao vazduasti oblik, esto lebdea i sa krilima. Ona je povezana sa materijalnim svetom ali ima drugaije karakteristike prolazi kroz vrste predmete, leti, postupa prema duhovnim a ne fizikim zakonima i slino. U slovenskom predanju ponekad zadobija oblik malenog oveka prozirnog tela ili deteta sa krilima. Meu ivotinjama, nju simbolizuje leptir, lak, kratkog ivota ali bie koje prolazi kroz metamorfoze i koje je veito zbog svoje promenjivosti. U Hrianstvu e se leptir nai kao slika uskrsnua i besmrtnosti kroz promenjivost stadijuma ivot smrt - vaskrsenje, zbog ega se ponekad sree na ruci Hrista kao deteta (Slovenska mitologija). Shvatanja ta je dua su, naravno, veoma razliita, kako kroz epohe, tako i kroz ljudske zajednice. Ipak, postoje neka opta mesta koja se kao univerzalne ideje ponavljaju u veini ovih uverenja, kao to je to sluaj sa gasovitom prirodom due. Dua se shvatala kao sloena celina koja se sastoji iz razliitih elemenata staro jevrejsko verovanje deli duu na dve tenje: viu (nebesku) i niu (zemaljsku), dva principa (muki i enski) koje treba ujediniti u ruah (dah ili duh). Pitagora razlikuje psihu (ivotna snaga), osetljivost (ulno opaanje) i nus (intelekt). Aristotel govori o pasivnom intelektu i aktivnom

3

intelektu koji stremi logosu (ideja, plamen uma) ili Bogu. Pneuma (spiritus) je kod Rimljana princip ivota i misli predstavljen kao vazduh koji gori istom, nebeskom vatrom. Sveti Pavle govori o duhu (pneuma), dui (psihe) i telu (soma). Kod svetog Augustina sreemo duh i meso, tj. slojevitost due, ideju da su razliiti slojevi due poreani u nekakvom ureenom odnosu. U analizi simbolike boja Lier (Lier, M,) pominje plamen duha kao simbol koji ima bogato polje znaenja, on u jasnom plamenu izbija iz ljudskog uma i zrai svetlost. Zajedniki imenitelj teolokog razumevanja due bila je metafizika ono to je nepristupano naunom metodu ostajalo je u meama duhovnog sveta oko koga je podizan bedem oprezne bojaljivosti. Jedno od monih sredstava za odvraanje od promene, pa tako i novog, bilo je stavljanje radoznalosti na listu poroka u srednjem veku (Blumenberg, 1973/2004:253 iz Jovanovi, 2007). Zato je jedna od motivacionih pretpostavki novog veka bilo rehabilitovanje i opravdavanje radoznalosti. Privilegovan predmet radoznalosti novovekovnog oveka, postao je upravo sam ovek. (Jovanovi, 2007) Da bi se dalje gradila istraivaka delatnost, vidimo, nauka je morala da saeka promenu klime u kojoj napreduje ljudska misao da bi se psiha (dua, duh, logos, ideja) nala u njenom fokusu. Odvajanje psihologije od svoje majke filosofije je bio dug proces kome je teko odrediti poetnu ili krajnju taku. Zato je dogovorno prihvaeno da se roendanom psihologije smatra momenat otvaranja prve Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, u Nemakoj, 1897. godine. Poetak samostalne psihologije je momenat kada je ona u svoje postupke uvrstila eksperiment ili empirijsku (iskustvenu) proveru svojih hipoteza. To u okvirima filosofije nije bilo mogue. Osniva prve laboratorije bio je Vilhelm Vundt, istraiva i osniva kole u psihologiji koja se naziva strukturalizam. Vunt je u istraivanje oveka uveo proveravanje, merenje, uredno beleenje. Psihologija ima dugu prolost, ali kratku istoriju Ebinghaus (Zimbardo, 1995), tanije, istorija interesovanja za unutranji ivot oveka je mnogo dua od istorije samostalne psihologije. Promene koje je otvaranje laboratorije donelo bile su mnogostruke objekat istraivanja postao je ovek sa konkretnim pojavama kao to su brzina reakcija, ulna osetljivost, refleksni odgovori i slino.

1. PREDMET PSIHOLOGIJE KAO NAUKE Danas je uobiajeno da se o psihologiji i istraivanju duha govori kao o dominantno eksperimentalnoj nauci koja svoja dostignua ili nalaze podvrgava neprekidnom proveravanju. Neprestana nauna sumnja u nalaze se, za razliku od istraivanja oveka u okviru drugih oblasti, u psihologiji smatra pokretakom energijom koja vodi nauku u potrazi za istinom o oveku i bogatstvu njegovog unutranjeg i spoljanjeg sveta. Psihologija je tako kroz svoj razvoj od teorijske i spekulativne nauke postala u dananjem trenutku dominanto eksperimentalna nauka ali ne naputajui svoje filozofske i uniterzalne korene. Nauke su podeljene meusobno na osnovu dva dominantna kriterijuma - toga ta prouavaju (predmet) i kako prouavaju neko polje (metod). Uopteno reeno, psihologija je nauka koja prouava psihiki ivot i psihike pojave na objektivan, proveriv i sistematian nain.

4

Mnogo razliitih pristupa i autora bavilo se izborom najvanijih predmeta psiholoke nauke. U skladu sa uverenjima naunika i njihovim sistemom znanja, moe se razlikovati vie krupnijih polja (pravaca) u psihologiji koji se nazivaju kole pomenuemo neke od vanijih. Takoe, razlikujemo nekoliko razliitih predmeta kojima se psihologija bavila ili se jo uvek bavi, od kojih e biti predstavljeni svest, nesvesno i ponaanje kao objekti istraivanja.

OPTI PREDMETI PSIHOLOGIJE Sprema se iz Nae namere i oseanja P. Ognjenovi, B. korc 1. Svest kao predmet psihologije Svest je enigma za istraivae kako pre a tako i posle uspostavljanja samostalnosti psihologije. Svest je holistiki (celovit) fenomen koji se predstavlja kao unutranje polje u kome se odvijaju mentalni dogaaji. Jedan od prvih i najpoznatijih istraivaa svesti u psihologiji kao samostalnoj nauci je bio Viljem Dejms. On je pokuavao da istrai procese i elemente iz kojih se svest sastoji. 2. Podsvest kao predmet psihologije Ova oblast psihologije ima svoju predistoriju u razvoju tretmana mentalno obolelih osoba a nastavila se radovima psihoanalitike kole. Iako Frojd nije bio prvi koji je otkrio podsvesno i nesvesno, bio je sigurno najznaajniji naunik u oblasti izuavanja zakona podsvesnog i njegove strukture. 3. Ponaanje kao predmet psihologije Uvoenje ponaanja i spolja merljivih, vidljivih pojava kao predmet posmatranja je nastalo iz tenje da se u nauku o oveku uvede to objektivnije, pozitivno znanje. Ovaj pravac je nastao kao reakcija na neempirijske, neproverive i univerzalne pretpostavke u psihologiji. Ideja bihejviorizma je u svom poetku bila direktno pod uticajem ruske fizioloke kole i Pavlovljevih nalaza. Ruska fizioloka kola je, kako znamo, svoja istraivanja refleksnih odgovora i uslovljavanja reagovanja, proirila preko granica fiziolokih nalaza i izvodila univerzalne zakljuke koji su teili da obuhvate psiholoko reagovanje. Vie se nije govorilo o refleksnoj reakciji nego o uenju na osnovu stvaranja asocijativnih puteva. Osnovnu ideju da je psihiki ivot oveka, njegovo iskustvo i uenje zasnovano na automatskom stvaranju refleksnih veza, ameriki naunici su sa entuzijazmom prihvatili i razradili u nove pristupe koji su stvaranje veza videli kao osnovu celokupnog ljudskog ponaanja. Poto je ponaanje definisano kao skup telesnih, merljivih promena, objekat nauke postaju ove promene. Mata, miljenje, snovi, moralno rasudjivanje i mnoge druge psiholoke pojave nisu u ovakvom koncetpu moge da ostanu objekat posmatranja, proglaene su tzv. mentalistikim pojmovima i proterani iz oblasti istraivanja.

5

2. PRAVCI U PSIHOLOGIJI Strukturalizam iji je osniva Vundt, je pravac koji tei da pronae osnovne elemente (strukturu) psihikog ivota, linosti, svesti i slino. Model otkrivanja istine putem okrivanja elemenata, grae neega je pozajmljen iz prirodnih nauka koje su u Vundtovo vreme beleile veliki prodor i uspeh. Vundt i njegovi savremenici u potrazi za strukturom koriste eksperiment i novu metodu nepoznatu prirodnim naukama introspekciju (samoposmatranje). Tu se od uesnika u istraivanju trai da svesno posmatraju svoje unutranje doivljaje i da na osnovu izvetavanja o njima ponude uvid u unutranju psihiku ravan. Cilj je bio otkrivanje sadraja normalne, budne svesti fundamentalnih elemenata mentalnog iskustva, a to znai strukture uma. Strukturalizam je pokuaj da se na ureen nain, kontrolisan nain, ue u svet psihikog. Funkcionalizam je pravac koji istrauje svest kao proces koji je u neprekidnom odnosu sa okruenjem u kome se nalazi. Funkcionalisti se interesuju za uenje, adaptaciju ogranizma na sredinu, praktine aspekte razumnog delovanja. Od osnovnog znaaja je uloga psihikih funkcija u zadatku prilagoavanja i opstanka. Funkcionalizam pokuava da sagleda oveka u odnosu prema okruenju i ne pridaje primarni znaaj grai, elementima i kontroli eksperimentalne situacije, tanije, nije vie pitanje ta su elementi koje otkrivamo. nego emu to slui. Funkcionalisti smatraju da je paljivo posmatranje vrednije od zbira testovnih rezultata. Predstavnici su Viljem Dejms, Tiener i Don Djui. Getalt psihologija je nastala kao kritika strukturalizma ali i konstruktivan nain prevazileaenja ogranienja strukturalistikog vidjenja procesa u oveku. Dok je strukturalizma zasnovan na ideji da je naa svest i procesi u njoj zasnovana na povezivanju kljunih elemenata na osnovu zakona povezivanja, i da je stoga dovoljno poznavati elemente procesa i naine njihovog vezivanja u celinu, getalt ideja polazi od suprotnog stava. Getalt zastupa ideju da je celina naih doivljaja neto kvalitativno drugaije od sume elemenata. Kao to hemijski elementi ine jedinjenja - stupajui u meusobne kombinacije, gube svoje pojedinane osobine i stvaraju nov zajedniki kvalitet, isti zakon vai i kod sloenih saznajnih procesa kao to je, na primer, miljenje ili opaanje. Na osnovu toga je kola i dobila ime (gestalt celina, raspored). Prema ovoj ideji, pokuaj da se psihike pojave analiziraju preko elemenata je unapred promaen poduhvat - tako se izgubi najvanija, sutinska odlika iskustva a to je celovitost, organizacija, sklop (sloaj). Getaltisti pokazuju da ni jedan doivljaj nije nepromenjiv i apsolutno dat u svesti oveka nego je uvek pod uticajem celine, odnosa izmeu elemenata. ovek i ivotnje opaaju u relacijama a ne u apsolutnim merama. Kako to znamo? Zamoimo ruku u mlaku vodu i na doivljaj e zavisiti od toga ta se desilo pre toga. Ukoliko smo izvesno vreme drali ruku u hladnoj vodi, mlaka e nam delovati kao topla, a ukoliko smo pre toga drali ruku u vruoj vodi, mlaka e nam delovati hladno. Ono to doivljavamo nije neutralan oseaj, nego odnos izmeu oseaja. Zamislimo oveka normalnog rasta na koarkakom terenu, meu profesionalnim koarkaima. A zatim tog istog oveka meu Pigmejima. U jednom sluaju e delovati kao kepec a u drugom kao div. Radi se, meutim, o istoj visini. Na doivljaj zavisi od odnosa, relacija u perceptivnom polju a ne od apsolutnih veliina oseta.

6

Najvei doprinos getalt psihologija daje u oblasti istraivanja vizuelnog opaanja - organizacije opaaja, odnosa izmeu figure i pozadine, zakona formiranja opaaja, kontrasta, forme, iluzija itd. Getalt je izvrio snaan uticaj na Bauhaus kolu u umetnosti. Biheviorizam je pravac u psihologiji koji tei da se bavi iskljuivo merljivim, vidljivim, spoljnjim psihikim pojavama kao to su miine i lezdane reakcije. Ime je dobio od rei behaviuor - ponaanje, jer je osnovni objekat istraivanja ljudsko ponaanje. Biheviorizam je dugo vremena bio dominantan pravac ali i nain shvatanja psihikog ivota iskljuivo kao ponaanja. Tako miljenje, svest, sanjanje, govor i druge funkcije postaju nelegitimni objekti za istraivaa jer se ne mogu direktno spolja opaziti. Prema osnivau i najpoznatijoj figuri ovog pravca, Donu Votsonu, oni aspekti individue koji se ne mogu direktno opaziti nisu od interesa za psihologiju a sva ponaanja su rezultat uenja uslovljavanjem. Sve to inimo, inimo zarad cilja, svako ponaanje je instrument da bi se do neega stiglo. Votsonov eksperiment sa uslovljavanjem (mali Albert) bie predmet poglavlja o emocijama. Njegov uticaj na savremenike je bio ogroman i sa velikim posledicama. On preporuuje majkama da ne grle, ne ljube decu, niti ih uzimaju na krilo: "Ako ba morate, poljubite ih u elo pre spavanja kada vam kau laku no. Rukujte se sa njima ujutru." (Votson, 1928) Iako vrlo problematine vrednosti u domenu socijalne i deije psihologije, bihejviorizam je najvei doprinos dao u oblasti istraivanja uslovljavanja i uenja kod ivotinja. Zbog svoje praktine primenjivosti, ovaj pravac i danas ima znatnog uticaja, posebno u amerikoj psihologiji, uprkos injenici da se svojim sredstvima i ciljevima esto odvajao od humanosti. Psihoanaliza spada u najpoznatiji i najire primenjivan pravac u psihologiji. Osnovao ju je Zigmund Frojd u Beu, krajem 19-og i poetkom 20-og veka. Iako je kao kola nastala u okviru medicine, psihoanaliza predstavlja pravi poetak i osnov savremene klinike psihologije. Osnovne svoje ideje psihoanaliza razvija u polju prouavanja podsvesti, strukture linosti, seksualnog razvoja, nastanka neuroza, analize umetnosti i slino. Frojdu pripadaju zasluge za uvoenje tema podsvesti, nagona, zabrana, potiskivanja, snova, psihoanalize umetnosti i drugih tema u oblast nauke. Sutinske ideje teorije su da je ovek pod daleko jaim uticajem nesvesnih tenji i nagona nego to se veruje, te da ovi unutranji sadraji i mehanizmi imaju svoje zakonitosti, funkcije u linosti i da zapravo dominiraju ovekovim ponaanjem i oseanjima. Frojdova teorija linosti ne samo da je nepovratno izmenila pogled na oveka, nego je i unapredila i postavila na humaniju osnovu pristup mentalnom oboljevanju, jer se ono prvi puta videlo kao logian odgovor na ivotne okolnosti u kojima je osoba rasla. Smatra se da ni jedan drugi pravac kao ni autor nije izvrio tako snaan uticaj na psihologiju i kompletan drutveni momenat u kome je delovala. Bez obzira na burne kritike i revizije koje je teorija istrpela, do danas je ostala sigurno najuticajniji psiholoki pristup - kako u oblasti psihologije i medicine, tako i u irokom polju socijalnih nauka i umetnosti. Kognitivna psihologija je u usponu od 50-ih godina 20. veka. Za ovaj pravac je karakteristino da je usko povezan sa praktinim istraivanjima i potrebama, kao i da koristi multidisciplinarne naune nalaze najee iz tehnikih nauka, medicinskih nauka i biolokih nauka. Centralni interes je istraivanje saznanja (saznajnih procesa ili

7

kognitivnih procesa) panja, miljenje, pamenje, oekivanje, reavanje problemsituacija, matanje i svest. Prema ovom konceptu, osoba reaguje na svet ne samo na objektivan nain, kao rezultat objektivnog odnosa sila u svetu, nego i u skladu sa objektivnom realnou unutar oveka, individualnim unutranjim svetom misli koji takoe ima zakonitosti zakoni miljenja, memorisanja, rekognicije, formalnog miljenja, prepoznavanja objekata, percepcije itd. Kognitivna psihologija koristi i razvija eksperimentalne pristupe i laboratorijska istraivanja saznanja. U potrazi za odgovorima na pitanja o oveku, kognitivna psihologija se koristi merljivim pojavama i objektivnimpostupcima. Savremena psihologija Savremena psihologija vie nije omeena kolama kako je to na poetku njene samostalnosti bilo. Svaka promena bila je obeleena dobrim i loim posledicama. Dobra strana osamostaljenja psihologije bila je uvoenje eksperimentacije i proveravanja, to je omoguilo veliki prodor znanja u do tada nepristupanu oblast. O looj strani se danas manje govori ali ona i dalje ostaje vidljiva: savremena psihologija koja je krenula u proces specijalizacije i rasparavanja znanja o oveku, sve vie pojedinanih informacija o oveku sve tee uklapa u celovitu sliku. Dogaa se da mnogo vrednih stvari otkrijemo u jednoj oblasti istraivanja ali to ne uspemo da uklopimo u celovitu teoriju linosti. Uvid u celovitost, bogatstvo ljudskog bia, bio je mogu sa stanovita filosofije ali je veoma otean sa stanovita na primer, psihologije propagande, psihologije marketinga, fizioloke psihologije i slino. Dominirajua slika oveka danas je fokusirana na neki od njegovih segmenata ali je celinu iza toga teko (ponekad i nemogue) videti. Kao reakcija na dominaciju i oboavanje kontrolisanja i metode u prouavanju oveka, krajem 20. veka se pojavljuje koncept kvalitativnih studija u psihologiji, tj. pokuaj uvaavanja predmeta koji se istrauje, uvaavanja subjektivne dimenzije oveka, realnog ivotnog okruenja oveka i okruenja u kome se izvodi istraivanje. Iako je jo uvek dominantan deo akademski priznate psihologije iskljuivo odreen metodom (kvalitativna istraivanja se uglavnom ne priznaju kao legitimni postupci), pokuaj uvoenja ireg, manje striktnog i otvorenijeg naunog postupka ne prestaje, i u ovom momentu u psihologiji kvalitative studije diu glavu, to e oznaiti poetak povratka optosti u psiholoko polje. Psiholoka istraivanja oveka i njegovog okruenja su specijalizovana i zbog toga koncept oveka zavisi od teorije u koju verujemo. Jedan od zadataka kursa psihologije je da ponudi uvid u vei broj razliitih teorija i nalaza, kako bi studenti imali mogunost da se upoznaju sa naukom a ne da se opredeljuju u okviru nje. to vie ideja susretnemo, otvorenije nam je polje razumevanja oveka. Pihologija u oblasti umetnosti Argumenti na kojima poiva kurs psihologije za studente umetnosti su viestruki. Jedan deo kursa se odnosi na upoznavanje oveka, linosti, zakona koji tu vladaju, odnosa koji postoje, razvojnih promena u vremenu. Ove oblasti su neophodne za budui rad u obrazovanju, za rad sa ljudima i ovladavanje neophodnim znanjem koje pomae u tom procesu. Nadalje, kako u ovom asu izgleda, obrazovne institucije se nalaze u promeni, novi oblici obrazovanja sve vie izlaze izvan okvira zvaninih institucija i zadobijaju vialternativne, fleksibilnije oblike. Novi pokuaji u obrazovanju imaju

8

vidljive karakteristike umetnikih pokuaja (All Star Talents Show u Americi, Teatar potlaenih, Forum teatar, performans art Meredit Monk i mnogi drugi). U tom procesu umetnost i umetnici e uvek imati znaajnu ulogu zbog manje obaveznosti prema klieima i unapred zadatim formama rada, zbog vee slobode u izrazu i pristupu i zbog vee otvorenosti i prilagodljivosti nego to postoje u zvaninim obrazovnim institucijama. To je vidljivo ve sada otvaraju se kole crtanja, keramike, fotografije, multimedijalnih izraza i mnoge druge, iji polaznici nisu nuno budui umetnici, a niti se tei vrhunskom postignui ve se razvijaju interaktivne, komunikacione uloge umetnosti. U takvim oblicima rada, neophodno je imati bazino znanje o ljudima. Drugi bitan razlog zbog koga kurs psihologije postoji u obrazovanju umetnika je taj to kroz znanje i razumevanje procesa unutar nas i unutar drugih ljudi, podstiemo lini razvoj, ne samo kao razvoj individue, nego i ue, kao umetnika. Upadljiv trend danas je da se pod imenom popularne psihologije nude i prodaju naini na koje se podrava samorazvoj. Ne treba posebno naglaavati da je veliki deo takve literature bezvredan, a u neku ruku moe imati i loe efekte. Sutinsko znanje o sebi i drugima jeste dragoceno, a posebno onda kada se ne shvata kao recept uspeha nego kao obogaivanje linog razumevanja oveka pa time i linog izraza koji e se dalje razvijati kroz itavu umetniku karijeru. Kognitivno, saznajno ovladavanje unutranjim procesima, prepoznavanje onoga to oseamo, to drugi oseaju i to nam se dogadja, je dragocen instrument samorazvoja. 4. Svest kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja 5. Nesvesno kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja 6. Ponaanje kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja

7. METODE I TEHNIKE U PSIHOLOGIJI Statistike pokazuju da je do punoletstva svako od nas bio podvrgnut bar jednom psiholokom testiranju. Testiranje, eksperimentacija, anketiranje javnog mnjenja i druge primene psiholokih postupaka su uobiajena pojava. 1969. je jedan od uglednih psihologa napisao delo pod nazivom Psihologija kao sredstvo za unapreenje dobrobiti ljudi u kome se iznosi ideja da psihologija nije ispunila svoju misiju ukoliko ne postane dostupna svim ljudima i ukoliko u najirem smislu ljudi ne mogu sami da je koriste (Miler iz Zimbardo, 1995). Ako ostanemo pri ovom stanovitu, metode i posebni postupci kojima se psihologija slui uvek moraju biti u slubi unapreenja ljudskog znanja i kvaliteta ivota. Korienjem metoda dolazimo do odreenih nalaza i rezultata. Tumaenje dobijenih rezultata bi trebalo da nam osvetli neki deo istine o psiholokim zbivanjima unutar oveka ili zbivanjima u interakciji izmeu oveka i sveta. Metode su opti pristupi koji u sebi sadre vie posebnih postupaka koje nazivamo tehnikama. Metode su optije od tehnika. U psihologiji postoje tri grupe metoda: neeksperimentalne, eksperimentalne metode i instrospekcija (ili samoposmatranje). Efikasnost metoda je najvea ako moemo da ih kombinujemo jer su slabosti jedne metode ujedno prednosti druge. Tako nam, na primer, subjektivnost neeksperimentalnih pristupa omoguava uvid u veoma sloene 9

pojave kao to su snovi, mata, apstraktno miljenje, koji se ne mogu direktno ispitivati eksperimentom. Sa druge strane, potrebna nam je objektivnost nalaza, dokaz da nalazi imaju objektivnu vrednost. Ovo moemo da postignemo samo uvoenjem eksperimenta tamo gde postoji bilo kakva prilika. Tako, na primer, iako ne moemo direktno da merimo ta je neko sanjao, moemo da uvedemo objektivne pokazatelje snevanja kao to su elektroencefalografski zapis o aktivnosti mozga i drugi objektivni pokazatelji snevanja. Tako da iako ne moemo da udjemo snevau glavu i snimimo san direktno, moemo indirektno prii blie samom procesu i pratiti ga preko fiziolokoh korelata a ne preko direktnog sadraja. U istoriji nauke i ljudske misli metode i tehnike su se koristile kombinovano jer je to davalo najveu verdostojnost istraivanjima.

8. NEEKSPERIMENTALNE METODE Neeksperimentalne metode su starije od eksperimentalnih, one su se pojavile veoma rano, pre pojave tzv. pozitivne nauke. Odvijaju se u prirodnim situacijama u kojima se posmatrane pojave dogadjaju. Za oblast umetnikih istraivanja, neeksperimentalne metode imaju daleko vei znaaj jer se oslanjaju na prirodno odvijanje dogadjaja oko nas i imaju optost u pristupu. Eksperimentalne metode, nasuprot tome, remete prirodni tok dogadjaja time to interveniu u nekim ispitivanim situacijama da bi se videle i izmerile posledice tih intervencija. Nadalje, eksperiment je fokusiran na unapred zadate oblasti posmatranja i nema irinu pristupa. Zato se na oblast umetnosti mnogo ee primenjuju neeksperimentalni pristupi. Opservacija, posmatranje je esto koriena metoda. Ona se sponatno koristi i izvan naunog okvira ali tada je ne smatramo metodom. Ako imamo unapred zadatu ideju ta emo posmatrati i svesni smo procesa posmatranja, onda govorimo o tome kao o metodi. a Slobodno posmatranje - Posmatranje moe biti slobodno ako nemamo unapred zadat fokus posmatranja nego posmatramo celovitost pojava. Na primer, antropolog posmatra ponaanje pripadnika nekog plemena. On nije sebi zadao plan ta e da posmatra, nego prati pojavu u celini i belei je onako kako se javlja. Umetnik na primer, posmatra proces stvaranja dela i pokuava da ga objektivno belei. Pikaso je, na primer, bio poznat po tome to je imao veliko poverenje u budua istraivanja umetnosti pa je ostavio za sobom veliki i bogat dokumentacioni materijal koji prati procese stvaranja dela. Na osnovu toga je danas istraivaima mogue da korak po korak prate stvaranje Gernike, na primer, sa varijacijama koje su se u potrazi za reenjima pojavljivale. b - Kontrolisano posmatranje se javlja kada imamo unapred zadat cilj sa kojim vrimo posmatranje, pa se fokusiramo na taj segment pojave. Ako elimo da posmatramo grupu dece u igri, na primer, moemo imati unapred zadat cilj, na primer, da ustanovimo, da li se mlaa deca razlikuju od starije u stepenu pridruivanja zajednikim igrama. Najpre registrujemo decu koja su u mladjoj i nasuprot njima starijoj grupi i posmatramo ih u prirodnoj igri. Tada izvodimo kontrolisano posmatranje. Umetnik, na primer, pokuava da posmatra svoje stvaranje pod razliitim okolnostima, kada je smiren, kada je uznemiren, kada nema vremena, kada je slobodan, kada su ljudi prisutni i kada nisu i slino. U ovim situacijama postoji jednostavan nacrt ta e se i pod kojim okolnostima posmatrati.

10

Opservacija, iako deluje jednostavno kao metodloki model, naime, potrebno je samo otvoriti oi, nije tako jednostavna za kvalitinu primenu iz prostog razloga to se ljudi veoma mnogo razlikuju izmedju sebe po tome ta primeuju u situaciji, tanije, ta iz situacije izdvajaju kao bitno. Zbog razlika u vidjenjima stvari i procesa, opservacija poiva na kapacitetu posmatraa da uoava. Dobar posmatra je onaj koji svojim uvidom zahvata sutinu posmatranog (bitne odlike pojave), a lo posmatra je onaj koji ne pravi razliku izmedju bitnog i nebitnog, tako da se iz materijala ne moe izdvojiti nita korisno. Zbog toga se dogadja da jednu istu pojavu u istom vremenskom periodu, vide svi posmatrai ali samo jedan izmedju njih svoju opservaciju usmerava prema razvojnom toku ljudske misli i postaje zaetnik novih ideja. Frojd je, na primer, nasledio znanje svog vremena ali je u psihopatolokim pojavama video pravilnosti i sadraje koje njegovi savremenici nisu uoili. Studija sluaja je istraivaki nacrt koji spada u neeksperimentalne metode a koji se zasniva na dubljem posmatranju i praenju nekog procesa. Fokus je na sloenosti pojave koja se posmatra. Naziv je poreklom iz klinike psihologije gde se kao jedna od najstarijih metoda pojavilo praenje jednog pojedinanog sluaja, ali takvo praenje koje ulazi u dubinu i sloenost posmatranog procesa. Tako na primer, posmatramo pojavu mentalne bolesti, razvoj bolesti, uspostavljanje procesa leenja, tok procesa leenja, promene tokom procesa i finalni ishod. Psiholog mora ire predstaviti situaciju u kojoj se ovek sa kojim radi nalazi, koji su kljuni faktori uestvovali, iz kakve sredine i sa kakvom linom istorijom ovek stupa u proces leenja i slino. Najvei deo Frojdovog opisa rada su bile studije sluaja, na primer, poznati sluaj Ane O. koji se bavi najdubljim elementima procesa psihoanalize (kreativnu i matovitu obradu sluaja Ane O. moete proitati u knjizi Kada je Nie plakao Irvina Jaloma). U umetnosti je studija sluaja najee zastupljena u opisu priprema izlobi, kao magistarski rad (narativni deo rada) posmatra se stvaranje umetnikog koncepta, razvoj koncepta, njegovo opredmeenje u delo, selekcija i modifikovanje segmenata dela, proces unutranjeg vrednovanja sopstvenog dela, praenje linih procesa koji su bili ukljueni, objanjavanje zavrnice i odluka umetnika ta i kako e se prezentovati. Izrada umetnikog koncepta izlobe, zavrnog rada, uvek zahvata ire polje nego to je sam finalni ishod, ono to se prikazuje publici. Umetnik sam prati i opisuje proces koji je poput levka u poetnim fazama ukljuivao ire polje ideja i proizvoda i postepeno se svodio na ono to je na kraju procesa, tj. prikazani produkt. U neeksperimentalne metode spadaju i voenje dnevnika, prigodno posmatranje (primenjivo samo u toku odvijanja neke pojave) i drugo. Prednost pristupa Prednost neeksperimentalnih pristupa je u tome to se oni prirodno uklapaju u ivotne situacije, mogue ih je primenjivati tamo gde eksperiment nije mogue i to je kod njih otvorena mogunost ukljuivanja novih, kvalitativnih injenica koje se pojavljuju tokom izvoenja posmatranja. Za razliku od njih, eksperimentalni nacrt unapred propisuje koje injenice se ispituju i nita novo izvan tog opsega nije mogue registrovati. Slabost ove grupe metoda je u tome to su daleko manje objektivne od eksperimentalnih nacrta, a podaci koje dobijamo su zavisni od posmatraa, ne postoji 11

kontrola uslova u kojima se ispitivanje dogaa, tako da ne moemo sa sigurnou tvrditi ta je sve bilo od uticaja u posmatranoj pojavi. Takoe, posmatrane pojave su neponovljive i jedinstvene tako da zakljuci koje izvlaimo moraju naknadno da se proveravaju. U nauci je pravilo da neeksperimentalne metode prethode eksperimentalnim proverama, naime, prvo se neto primeti, testira se opta ideja, a zatim se pokuava sa posebno objektivnim psotupcima provere. U umetnosti je ovaj proces razliit u smislu to je umetnost kao duhovna delatnost slobodnija od zahteva empirijske provere, tako da umetniki opisi najee ostaju na nivou kvalitativnih opisa. Dobra osobina kvalitativnih opisa u umetnikim istraivanjima je njihova irina i otvorenost, a mana je nedovoljna objektivnost to ih ini vie umetnikim nego univerzalnim instrumentima misli.

9. EKSPERIMENTALNE METODE Eksperimentom se pod kontrolisanim uslovima izaziva i varira neka pojava. Kod eksperimentalnih metoda postoji unapred zadata situacija u kojoj tragamo na ureen nain, za odnosom izmeu dve ili vie pojava. Eksperiment se postavlja tako da bude proveriv, dostupan svakome i ponovljiv. To znai da eksperimentator kontrolie posmatrane pojave (varjable). Ono to se dobije kao rezultat ovog ureenog postupka se smatra naunom injenicom. Na primer, ako elimo da ustanovimo da li veba utie na postignue na testu znanja, izabraemo dve grupe ispitanika sa istim poetnim nivoom znanja. Jednoj emo dopustiti da veba a drugoj neemo. Zatim emo posle izvesnog vremena dati novi test znanja i uporediti rezultate izmeu grupa. Ovakvi nalazi potvrdjuju da postoji jasan pozitivan uticaj vebe na svaku oblast delatnosti. Jedan istraiva je, na primer, jednoj grupi dao zadatak da u mislima vebaju gadjanje stralama iz luka a drugoj nije. Obe grupe su posle toga gadjale strelama iako nikada pre to nisu pokuale. Ona grupa koja je u mislima vebala je imala bolje postignue, a to svedoi o tome da je i misao aktivnost iako nije praena fizikim pokretima tela. Ovo je jednostavan oblik eksperimenta a broj moguih eksperimentalnih nacrta je neogranien i moe da bude vrlo sloen. Na primer, jednog istraivaa je zanimalo da li je sadraj snova povezan vie sa emotivnim, socijalnim ili kognitivnim razvojnim fazama i zato je izveo 14-godinju studiju praenja dece od novoroeneta do kraja osnovne kole. Upotrebio je sve poznate vrste testova, intervjue i ankete, kao i fizioloko praenje modanih talasa u snu (Foulkes, 1973). Ovo je primer ekstremno sloenog istraivanja koje je imalo veliki broj posmatranih varijabli. U oblasti psihologije umetnosti eksperimentalno istraivanje je samo izuzetno mogue koristiti zbog toga te se sutinske odrednice umetnosti ne mogu namerno izazivati kao to je to mogue se, na primer, refleksnom reakcijom na svetlost. Neki od nacrta koji se koriste eksperimentom su istraivanja neuroloke reakcije na umetnost, merenja fiziolokog, telesnog, odgovora na umetniku stimulaciju, ispitivanje promene stepena svianja kod manipulacije umentikim objektima i slino. Eksperiment je idealno primeniti kada god je mogue. U mnogim situacijama to nije mogue i to je osnovni nedostatak ove metode nekada je eksperiment neizvodiv a nekada je izvodiv ali se iz etikih razloga to ne ini. Neke od najinteresantnijih pojava u psihologiji ne mogu da se ispituju eksperimentom, kao to je na primer matanje,

12

stvaralatvo, snovi, predstave, halucinacije i slino. One su subjektivne i odvijaju se na unutranjem planu za koji ne postoji objektivni pokazatelj. Kada ispitujemo snove, na primer, to uvek podrazumeva verovanje na re onome ko govori o svom doivljaju. Pored toga, neke pojave u psihologiji nije moralno eksperimentalno ispitivati, na primer, kako odbacivanje deteta utie na njegov razvoj, kako se izgladnjivanje odraava na emocije, kako bi izgledali odnosi izmeu ljudi kada bismo ih prisilno izolovali na due vreme (pokuaj postoji u emisiji Veliki brat), kako fizika oteenja mozga utiu na psihiki ivot i slino. Eksperimenti ove vrste se ne izazivaju, ali se dogaa da se sticaj okolnosti pokae prirodnim eksperimentatorom. To nazivamo prirodnim eksperimentom u kome posmatramo i prouavamo pojave koje ne bismo smeli da izazivamo. Dogaa se u prirodnim okolnostima da roditelji odbace dete ili ga dre u potpunoj izolaciji. Kada se takvo dete pronae, ono je izvor informacija do kojih mi ne bismo smeli da doemo namernim putem. Ponekad je i istorijski momenat pogodovao neetikim eksperimentatorima, poznato je da su tokom drugog svetskog rata nad zatvorenicima u logorima vreni neetiki eksperimenti roman Hajnriha Bela Zmijsko jaje se na zanimljiv nain bavi ovim pitanjem.

10. INTROSPEKCIJA - SAMOPOSMATRANJE Kad posmatramo ono to se dogaa u naoj svesti, pamenju, oseanjima, ponaanjima, vrimo introspekciju. Poreklo rei znai pogled unutra. To znai da posmatramo sami sebe i da smo sami sebi objekat istraivanja. Po svojim osobinama introspekcija je blia neeksperimentalnim metodama jer ne postoji sistematsko variranje uslova pod kojima se neto pojavljuje i veoma je snaan uticaj subjektivnog. Postoje pokuaji da se ona priblii eksperimentalnim metodama tako to se ispitanici vebaju u samoposmatranju a onda im se zadaje neki unapred odreen zadatak. Dok se reava taj zadatak, istovremeno posmatramo ta se dogaa u naoj svesti. Introspekcija nas stavlja u posebno interesantnu situaciju da istovremeno budemo u dve razliite uloge posmatraa i posmatranog. Dok se neto odvija (uloga subjekta) usredsreeni smo na posmatranje toga to se odvija (uloga objekta ili posmatranog). Introspekcija se spontano dogaa kad god pokuamo da se setimo ta nam je bilo u glavi pri nekom dogaaju, tada svesno tragamo za sadrajima misli i svesti, analiziramo sebe same i otkrivamo sadraje koji su tekli automatski ali ih nismo bili svesni. Individualne razlike i introspekcija Ljudi se veoma mnogo razlikuju u sposobnosti samoposmatranja i opisivanja onoga to su doiveli. Prema Jungovoj tipologiji, introvertne linosti e biti daleko spremnije na samoposmatranje, osetljivije na unutranje sadraje i davae bogatije opise onoga to se dogaalo u unutranjem svetu od ekstrovertnih linosti. Astenini tip e biti skloniji introspekciji nego pikniki tip linosti. Umetnici su po pravilu osetljivi na unutranje sadraje i veti samoposmatrai, tako da se to esto vidi na delu i u opisu dela. Introspektivni sadraji se uvek provlae kroz stvaranje i esto su prepoznatljivi snovi, mata, vizije, predstave, halucinacije, uspomene, apstraktne zamisli sve su dole iz bogatog, unutranjeg prostora umetnika. Da bismo ih izvukli i postavili u akt stvaranja, morali smo prethodno da budemo dovoljno radoznali i osetljivi da ih uoimo i uhvatimo, a to se dogaalo na planu introspekcije kada smo sami sebi bili istovremeni akteri i svedoci. 13

Voena i slobodna introspekcija Ako imamo unapred zadat plan po kome emo vriti samoposmatranje onda govorimo o voenoj introspekciji. Danas se u terapiji i najirem psiholokom radu koristi metod voena fantazija a to je oblik introspekcije u kome se osoba dovede u neku zamiljenu situaciju i tada treba da posmatra ta se dalje odigrava na unutranjem planu. Na preimr, zamisli se da osoba odlazi na neko mesto na kome se osea prijatno. Tada ona posmatra koje je to mesto i ta se na njemu odigrava. U terapijama se ponekad osoba vodjenom fantazijom dovede u neku izmiljenu kritinu situaciju i tada se posmatra ta se deava na unutranjem planu, na primer, mora da se oprosti od nekoga, mora da ode odnekuda zauvek, dobila je sav novac na svetu i ta sa njim radi i slino. Unutranji sadraji su posmatrani od strane same osobe jer se pretpostavlja da daju koristan podsticaj za lini razvoj. Ako nas zanima ta se dogaa bez uplitanja u sadraj dogadjaja, onda je to slobodna introspekcija iji je cilj da uhvati ono to se spontano deava u unutranjem prostoru. Ovde treba naglasiti da je introspekcija nauna metoda i da je ne treba meati sa posebnim postupcima koji se zasnivaju na introspekciji kao jednom od elemenata, dok se posmatramo dolazimo do veoma vanih podataka o naem unutranjem svetu. A ta emo sa tim podacima uraditi, je odvojeno pitanje. Introspekcija je, bez obzira na svoju subjektivnost, ostavila koristan trag u psihologiji i umetnosti. Kljuni deo linih preispitivanja tokom faze izrade nekog koncepta i dela su upravo introspektivni podaci odnose se na unutranji svet umetnika, njegove misli, dileme, oekivanja, nezadovoljstva, krizne situacije, bojazni, zadovoljstva, iznenadjenja i slino. Posmatranje i iznoenje tih misli pred publiku predstavlja integralni deo dela, on prati i dodaje sadraj izloenom. Introspekcija se u dananjim klasifikacijama, esto vie i ne pominje kao posebna metoda. Zajedno sa neeksperimentalnim metodama, ona se nalazi na margini naunog interesa. Dok je savremena nauka koncetrisana na eksperimentalne pristupe, mesto za kvalitativne, subjektivne metode ostalo je vie u polju umetnosti i filozofije gde je sloboda kretanja misli vea.

11. TEHNIKE U PSIHOLOGIJI Tehnike su posebni postupci koji se koriste u naunim pristupima oveku. Dok su metode podrazumevale opte pristupe, tehnike su konkretni, praktini naini na koje se dolazi do podataka. Tehnika ima veliki broj i dele se na razliite naine. Ovde e biti predstavljene one tehnike sa kojima se najee susreemo i koje su direktno povezane sa buduom praksom u obrazovnom sistemu. Tehnike su objektivni postupci ija primena se zasniva na uspostavljenim pravilima primene. Svaki postupak se primenjuje na isti nain da bi se poveala objektivnost podataka koje dobijamo. Tehnike su u veoma irokoj upotrebi danas. One imaju svoje prednosti ali i orgranienja. Da bi se nalazi dobijeni praktinim postupcima smatrali verodostojnim, neophodno je tehniku primeniti na uredjen nain i izbei zamke koje se u tom procesu pojavljuju. esti propusti koji se danas ine u upotrebi tehnika u psihologiji su: slaba

14

kontrola situacije koja se ispituje, preuveliavanje objektivnosti tehnika, preslobodno tumaenje nalaza, biranje neadekvatnog uzorka i slino. Ipak, njihova praktina primena i korist su izvan dileme i svako od nas je tokom kolovanja bar jednom bio subjekt u nekoj situaciji ispitivanja. INTERVJU Razgovor izmedju dvoje ljudi koji bi se odvijao i u prirodnim, spontanim okolnostima, postaje psiholoka tehnika onda kada ga primenjujemo sa ciljem da dodjemo do zakljuka o osobi sa kojom razgovaramo. U tom sluaju imamo unapred zadat cilj zbog koga vodimo razgovor. Intervju je mnogo vie od jednostavne razmene rei. Istraivanja pokazuju da osobe koje su ukljuene u komunikaciju samo jednim manjima delom (25%) razmenjuju rei, a veim delom u komunikaciji uestvuje neverbalni faktor boja glasa, izraz lica, nain na koji gestikuliramo, poloaj tela, telesni izgled, boje koje nosimo, odea koju nosimo, nain na koji sluamo ili ne sluamo sagovornika, nain na koji posmatramo sagovornika, tikovi i pokreti miia lica i slino. Ovaj segment razmene spada u neverbalnu razmenu i oslanja se na nesvesne, intuitivne naine formiranja opteg utiska o nekome. Dok sa nekim razgovaramo istovremeno prikupljamo mnogo razliitih podataka o sagovorniku a kojih ne moramo biti svesni. Na odgovor na drugog oveka je uvek do izvesne mere intuitivan i obojen oseanjima. Zakljuci koje izvodimo ne moraju nikada dospeti do svesnog dela ali se time njihova snaga ne umanjuje, snano utiu na dalju komunikaciju i razvoj odnosa. Socijalni psiholozi pokazuju da se opti, intuitivni utisak o nekome stvara veoma brzo, ve tokom prvih reenica u dijalogu i ima relativnu trajnost. To znai da nain na koji brzo i nesvesno delujemo jedni na druge ima znaaja za uspostavljanje trajnijeg utiska. Ovaj prvi utisak se naziva prva impresija, i najee ima formu blagog i nejasnog pozitivnog ili negativnog stava koji prema nekom formiramo. Ako je na kontakt sa nekim vrlo kratak, na primer, brzi intervju od par minuta, na sagovornik e formirati prvu impresiju koja e trajati u vremenu i posle prestanka razgovora. Razliiti ljudi su u razliitom stepenu spretni u uspostavljanju kontakata sa sagovornicima, kao i u ostavljanju utiska. Pojedine osobe imaju sklonost da izazivaju esto blagi pozitivni a druge blagi negativni utisak kod sagovornika. Istraivanja, medjutim pokazuju jo neto prva impresija nije odluujua za na stav prema nekome. Ako je naa prva impresija bila veoma povoljna a kasnije se upoznamo bolje i svoj stav ublaimo, na doivljaj te osobe e postati negativniji nego da smo u poetku bili ravnoduni. I u obrnutom smeru se pojavljuje slino pravilo ako smo neku osobu procenili blago negativno a kasnije popravimo svoj stav, onda emo tu osobu doiveti jo pozitivnijom nego da smo u poetku bili ravnoduni. Zato, pokazuje socijalna psihologija, sa brzim i povrnim poetnim utiscima treba biti oprezan, jer oni vremenom mogu da se preokrenu i tada e teiti da se pretvore u svoj negativ. Znamo iz sopstvenog iskustva da kada nas neko brzo fascinira i opini, ukoliko dodje do razoaranja, ono e biti vee i jae nego ako smo se razoarali u nekoga prema kome smo imali umeren stav.

15

35 30 25 20 15 10 5 0 prva impresija kasnija impresija pozitivna neutralna negativna

Danas postoje posebni postupci koji se bave obukom ljudi za uspeno vodjenje odreenih segmenata komunikacije. Sadraj obuke je vebanje spoljanjih tehnika komunikacije kako da izgovaramo rei (vebe dikcije), kako da gestikuliramo (vebe mimike), da se kreemo (motorike vebe), kako da se obuemo (stiling), pa i specifino - kome da se obraamo, kako da odgovorimo ako nam sagovornik kae ovo ili ono... Obuka ove vrste moe biti korisna jer pomae ljudima da osveste i kontroliu neke aspekte svog ponaanja i komunikacije, da razumeju svoje postupke, emocije ili namere. Isto tako, obuka ove vrste moe biti i tetna ukoliko se iskljuivo koncentrie na spoljanje (formalne) aspekte komunikacije ili ako se organizuje zbog bolje trgovake manipulacije ljudima, ukoliko joj cilj nije poboljanje komunikacije nego poboljanje prodaje neke robe, poveanje broja vernika, poveanje broja biraa, uticanje na sagovornika da bi se neto sekundarno dobilo od njega i slino. Pored verbalnog i nesvesnog, intervju ima jo jedan segment komunikacije koji se naziva empatiki i podrazumeva da se tokom razgovora dve osobe nalaze u emocionalnom kontaktu. Svaki uesnik donosi svoj deo emocije i stavlja je u interakciju sa sagovornikom. Ljudi najee nisu svesni emocija koje indukuju drugima i ovaj segment komunikacije najee ostaje nevidljiv. Nastavnik koji ulazi nervozan na as, profesor koji namrgodjen zapoinje ispitivanje, osoba na alteru koja nas namrteno gleda, su osobe koje vidljivo indukuju svoja oseanja na okolinu. ak i kada su nam oseanja slaba i manje vidljiva, postoji tendencija da se prenose na sagovornika i na sve druge uesnike u komunikaciji. Zbog toga nam neki ljudi prijaju kao sagovornici a neki ne, neki ljudi vae za mrgude u svom okruenju, svaki ovek pronalazi prijatelja koji je njemu odgovarajai a sa nekim drugim, iako osea da je ta osoba u redu, ne moe da ostvari kontakt.

ANKETA Kada koristimo neku od postojeih tehnika na unapred odreenom uzorku ljudi ili situacija, nazivamo ih anketa. Bez obzira u kom obliku se sprovodi (direktnim susretom, pismeno, telefonski, internetom) anketa tei da objektivno pokrije neku tematiku. Da bi se to postiglo, anketa mora da se primeni na unapred odabranoj grupi. Sutinski je bitno da odabrana grupa koju pitamo predstavlja pravi pokazatelj za grupu koja nas interesuje da bude reprezentativan. Ako ne odredimo unapred i na osnovu injenica koga emo i u kolikom broju pitati, neemo moi da garantujemo verdostojanost rezultata. U praksi se relativno esto deava da zbog neadekvatno odabrane grupe, zakljuak koji tako formiramo bude pogrean. Zamislimo da pitanje koje nas zanima, na

16

primer: Koliko je umetnost vana u Vaem ivotu? postavimo razliim grupama studentima umetnosti, slubenicima, predkolskoj deci ili drugima. Odgovori koje emo dobiti bie veoma razliiti. Ako na osnovu istraivanja elimo da formiramo strategiju za razvoj umetnosti, na primer, onda nam deiji odgovori nee biti relevantni. Ako elimo da znamo opti stav u drutvu prema umetnosti, na primer, onda nam odgovori studenata nee biti relevantni jer e biti visoko pozitivni i nee odraziti opti stav. Istraivanja javnog mnjenja koja sprovode raziite marketinke kue, dolaze ponekad do oprenih rezultata. Pogledajmo procenu najgledanijih programa u Srbiji i videemo da prema marketinkoj kui ova procena varira. Ista je situacija sa procenama prihvatanja politikih programa ili linosti. Ovo se dogadja zbog toga to od grupe koju ispitujemo zavisi kakav emo odgovor dobiti ako pitamo grupu slinih ljudi iz slinih ivotnih okruenja, dobiemo jedinstvene odgovore (koji se visoko slau). Ako na zakljuak tei da se proiri i uopti, onda emo morati dobro da upoznamo kako ono to istraujemo, tako i grupu koja nas interesuje. Evaluacije nastave koje se rade sa studentima takodje pokazuju da je za dobijanje opte slike stanja nastave vano ukljuiti to vei broj studenata svih smerova i to u proporciji u kojoj se oni pojavljuju u celovitoj grupi. Samo takvi zakljuci e imati valjanost i omoguiti poboljanje procesa nastave.

12. PROJEKTIVNI TESTOVI Projekcija je mehanizam odbrane koji postoji u svakoj osobi a koju je otkrio i prouavao Frojd. Ovaj mehanizam se aktivira nesvesno, mimo nae volje i svesti i cilj mu je da unutranje, potisnute sadraje koji se nalaze u nesvesnom delu linosti, ispolji ali na takav nain da osoba ne ugrozi sopstveno samopotovanje i sliku o sebi. Projekcija znai izbacivanje nesvesnih sadraja u spoljanju sredinu, projektovanje sopstvenih unutranih tenji tako da se one pripiu neemu spolja. Na primer, osoba koja se projektuje e ono to ne eli samoj sebi da prizna videti u drugima, u dogadjajima ili procesima u kojima to, zapravo, ne postoji. Projekciju izazivaju situacije koje nisu sasvim odredjene, koje imaju viak neodredjenog znaenja, nedoreenosti. Ovaj mehanizam deluje svakodnevno, are od kafenog taloga, iako besmislene, vide se kao simboli simbole koristi osoba koja ita i govori ih drugoj osobi. Projekcija pretpostavlja da se ita zapravo projektuje, izbacuje nesvesne sadraje koje druga osoba tumai kao predvidjanje. Na slian nain postoje rituali predvidjanja kod mnogih naroda gledanje u zrna pasulja, gledanje u listove aja, gledanje u kapljice rastopljenog olova, kristalnu kuglu, ivotinjsku utrobu, prirodne oblike, let ptica, oblik oblaka itd. Ono to je zajedniko je da oblici nisu potpuno zaokrueni, nego imaju deo sluajnog u sebi. Frojd je ovu pojavu opisao i time postavio osnov za primenu u dijagnostici i proceni unutranjih, nesvesnih sadraja kod ljudi. Danas, projektivne tehnike se koriste veoma iroko. Rorahov test Najpoznatija i najea projektivna tehnika je Rorahov test mrlja. Mrlje od tua su napravljene tako da nemaju odreen oblik nego su besmislene i presavijene po uspravnoj osi. Od velikog broja mrlja koje su u poetku koriene, odabran je jedan manji

17

broj koji ima najjae projektivno dejstvo. Od ispitanika se trai da opie ta vidi na toj slici. Najee, ljudi govore o tome na ta im mrlja lii. Prepoznavanje simbola u besmislenoj mrlji, dolazi iz nesvesnog i govori o osobi. Drugi esto korien projektivni test je TAT, koji se sastoji od realistino nacrtanih scena na kojima se prepoznaju likovi i njihovi odnosi. Likovi i znaenja scena su nedoreeni ali su dizajnirani tako da imaju blago provokativno dejstvo na primer, mlada ena se gleda u ogledalo a starica iza nje neto govori sa neprijatnim izrazom lica, mlad ovek lei na krevetu a stariji na vratima neto govori, dete sedi na pragu kolibe i slino. Zadatak ispitanika je da sastavi priu na osnovu slike. Sadraj prie odslikava unutranji nesvesni svet. Ako u tom polju postoji neka velika tenzija ili konflikt, on e se ispoljiti kroz priu. Projektivni testovi, iako su veoma popularni, imaju ozbiljan nedostatak orijentisani su iskljuivo na patoloke sadraje i rezultati koji se dobijaju zavise od procene ispitivaa. Njihova objektivnost u poredjenju sa drugim psiholokim tehnikama je veoma niska. Zato se projektivne tehnike koriste u poetnim fazama terapije kada je korisno bolje upoznati unutranji svet klijenta ali nisu objektivno dijagnostiko sredstvo. U polju umetnosti projekcija je prisutna mnogo vie nego to se vidi na prvi pogled. Mi ne znamo ta je umetnik nameravao ali stvaramo sopstveno tumaenje. Kada nae tumaenje dolazi iz nepriznatih, nesvesnih delova projektujemo se u umetniko delo i govorimo zapravo o sebi, govorei o delu. Naravno, nije svako tumaenje umetnosti projekcija. Projekcija se dogadja kada je tumaenje i prihvatanje nekog dela od strane publike (ili kritiara) proizvod konflikata i problema koji dolaze iz samog posmatraa. Tokom istorije razvoja umetnosti dogaalo se da posmatrau smeta neto na delu runoa, nemoralnost, religioznost, nereligioznost, ostraenost, politizovanost, pornografski element dela... Razumevanje dela kao takvog ipak, potie od posmatraa. Kritiari koji se projektuju su prepoznatljivi po tome to u veini dela vide isto i reaguju na jednu vrstu dela a na ostalo ne. To znai da postoji unutranja tenzija koja se izraava kroz kritiku.

13. SOCIOMETRIJSKI POSTUPAK Praktina primena postupka je korisna u radu sa grupama dece i ljudi. Osnovni cilj postupka je da se dobije uvid u mreu i vrstu odnosa koji u grupi postoje. Kada nas interesuje i vano je da znamo kako funkcionie grupa, upotrebiemo sociometrijski postupak. On je jednostavan za primenu. Ako nas interesuje, na primer, stepen prihvatanja ili odbacivanja lanova grupe, postaviemo celoj grupi ista pitanja na primer, sa kime bi voleo da bude u drutvu a sa kime ne bi voleo. Deci se postavljaju pitanja sa kim bi voleli da se igraju, sa kime vole da ue, sa kime bi ili na izlet i slino. Kada svako odgovori na pitanja, odgovori se sabiraju za svakog lana grupe dobije se broj prihvatanja i broj odbijanja. U psihologiju je ovu tehniku uveo istraiva po imenu Moreno koji je istovremeni i osnova pravca u psihoterapiji koji se naziva psihodrama. Moreno je svoj profesionalni angaman posvetio pomaui ljudima kroz grupni rad, pojedinac se menja

18

kroz svoj rad u grupi i zbog toga je bilo vano unaprediti razumevanje odnosa koji u grupi postoje. Ovaj naoko jednostavan postupak je veoma dragocen uvid u grupnu strukturu. Individualno posmatrano, lanovi grupe mogu biti neutralni (jednak broj pozitivnih i negativnih izbora), prihvaeni (vei broj pozitivnih, malo ili nita negativnih) ili odbaeni (vei broj negativnih, malo ili nita pozitivnih). Posmatrano sa nivoa grupe, grupa moe biti razbijena (biraju se parovi ili trijade izmedju sebe), koherentna demokatina (lanano i umnoeno biranje svih prema svima) koherentna autokratina (postoji zvezda oko koje se sumira vei broj izbora, ili svi biraju jednog). Mogunosti i naini na koje se formiraju odnosi u grupi su neogranieni, a opta slika mree odnosa se dobija na osnovu odgovora uesnika. Ovaj postupak se primenjuje u kolama (na razredima), u formalnim institucijama i svuda gde ja vano pratiti naine funkcionisanja odnosa u grupi. Na osnovu nalaza koji se dobijaju je mogue videti na koji nain se strukturira unutranja mrea prihvatanja ili neprihvatanja lanova izmedju sebe. Ako radimo sa razbijenom grupom, treba imati u vidu da se radi zapravo sa vie grupa istovremeno. esto se pojavljuje rivalstvo izmeu podgrupa. Zadatak vaspitaa je tada da neguje koheziju u grupi, na primer, podrava zajednike aktivnosti. Ako imamo demokratinu atmosferu, lanovi e se ee kofrontirati ali i ee saradjivati izmedju sebe, rezultati rada sa takvom grupom su bolji ukoliko imamo neki kreativan zadatak. Zadovoljstvo lanova grupe je vee ukoliko postoji ovakva atmosfera. Kod autokratske atmosfere u grupi postoji zvezda osoba sa najveim bojem izbora, koja je ujedno i vodja. Treba skrenuti panju da kod takvih grupa esto postoji i negativna zvezda odbaeni lan koji ima najvei broj negativnih izbora. Vodja u deijim grupama je najee dete iz vieg socio-ekonomskog sloja, fiziki spretnije dete, bolji uenik, uspenije, lepe obueno. Nasuprot tome, treba naglasiti da veu verovatnou da postane negativna zvezda ima dete iz niih socio-ekonomskih slojeva, dete bez roditelja, jedinad i deca iz porodica sa velikim brojem dece, deca nacionalnih manjina (kod nas posebno Romska deca). Sociogram, slika mree odnosa u grupi je promenjiv isto tako kako su promenjivi i dinamini odnosi unutar grupe. Ono to se dobije kao nalaz u jednom trenutku, ne mora vaiti u sledeem vremenskom preseku. Istraivanja socijalnih odnosa u grupama pokazuju da ak i sasvim mala intervencija, kao to je, na primer, ispitivanje statusa jednog lana, poveava stepen njegovog prihvatanja u grupi. Na primer, ako se pojave u razredu ispitivai koji posmatraju jedno dete iz grupe i ako se tada uradi sociometrijsko ispitivanje, nivo prihvatanja tog deteta e biti vii nego to je bio pre ispitivanja sam interes ispitivaa je pomerio poloaj deteta. Treba imati u vidu da je uticaj koji vaspita, profesor ili nastavnik ima na grupu, daleko moniji i samo se moe pretpostaviti koliko je velika i odgovornost koja uz to ide.

14. INTELIGENCIJA

19

Uobiajena definicija je da je inteligencija opta intelektualna sposobnost koja poiva na kognitivnim (saznajnim) mentalnim funkcijama a koja se odraava u svim naim aktivnostima. Ova sposobnost je pod snanim uticajem mnogih faktora: naslednog faktora, uenja, aktivnosti i socijalnih uticaja kao to su porodica, grupa, obrazovanje, naslee, kultura i slino. Ne postoje slaganja oko toga ta inteligencija stvarno jeste. Na poetku istraivanja inteligencije, 1921. godine je asopis za psihologiju obrazovanja organizvao simpozijum sa idejom da se 17 najpoznatijih naunika iz ove oblasti dogovore oko definicije inteligencije. Rezultat simpozijuma je bio novih 17 definicija inteligencije (Thorndike, 1921). Ovaj raskorak postoji i danas. Istraivanja pokazuju da je do studentskog uzrasta, svako bar jednom proao kroz testiranje inteligencije a velika veina ljudi ak vie puta u ivotu. Ponekad su rezultati koje testovi pokazuju odluujui ili veoma vani za odluke koje neko donosi o budunosti neke osobe. Druga polovina 20-og veka obeleena je velikim brojem istraivanja inteligencije i davanjem velikog znaaja ovoj sposobnosti. Danas su u upotrebi mnogi testovi inteligencije koji su se pokazali dobrim metodama predvianja neijih razvojnih kapaciteta, mogunosti i postignua. Svi oni su slini u tome to zahtevaju objektivnu testovnu situaciju, a to znai da svi subjekti prolaze kroz iste zadatke pod istim uslovima. Testosi su standardizovani, a to znai da pokazuju realne, empirijski potvrene, validne i objektivne rezultate. Pre nego to se prihvate u iroj upitrebi, testovi se podvrgavaju mnogim proverama. Meutim, pria sa testiranjem inteligencije ipak nije tako jasna i zaokruena, to emo videti u daljem tekstu najee zbog toga to se ponekad preuveliava znaaj testovnih rezultata a zanemaruje uticaj mnogih drugih faktora koji utiu na razvoj i merenje inteligencije. Poetak merenja inteligencije Zato bi se takvo neto kao to je "pamet" uopte merilo? Razlozi su veoma praktini i proizilaze iz jedne vane tekovine graanske kulture a to je demokratizacija obrazovanja. U trenutku kada je osnovno obrazovanje postalo otvoreno (obavezno) za svu decu, pokazalo se da izmeu intelektualnih mogunosti dece postoje razlike. Deca koja nisu mogla da prate nastavu su usporavala grupni proces obrazovanja do te mere da je negde napredovanje cele grupe bilo dovedeno u pitanje. Obrazovni proces se morao postaviti tako da odgovara deijim kapacitetima i omoguava razvoj grupi. Zbog toga je bilo potrebno izdvojiti decu koja oteano ue da bi im se ponudio odgovarajui obrazovni program. Na zahtev francuskog Ministrastva prosvete 1905. godine je konstruisana prva skala za merenje inteligencije Bine-Simonova skala. Sa sadanje pozicije, ovaj dogaaj oznaava poetak pokreta mentalnog testiranja koji je oznaio 20. vek. Prvi test inteligencije i mentalni uzrast Njaznaajniji i najuspeniji pokuaj merenja inteligencije je izveo francuski lekar Alfred Bine. Iako nije bio prvi pionirski pokuaj, Bine-Simonov test je jo uvek u upotrebi. On se zasniva na jednostavnom principu da dete odreenog uzrasta treba da odgovori na proseno teke zadatke koje deca tog uzrasta reavaju. Pitanja su poreana po teini tako da se pone od lakih (ispod deijeg uzrasta) i zavrava tamo dokle dete moe da ih rei. Brojani odnos izmeu mentalnog skora (mentalni uzrast) i kalendarskog skora (godine i meseci starosti deteta) pomnoeni sa 100, daju kolinik intelektualne sposobnosti ili IQ :

20

IQ =

Mentalni uzrast Kalendarski uzrast

h 100

Iz kolinika je jasno da ukoliko mentalni uzrast prednjai, tj. neko reava zadatke koje njegovi vrnjaci jo uvek ne mogu, tada je indeksna vrednost via i njegov IQ prelazi vrednost 100. Danas je uobiajeno da se IQ = 100 smatra objektivnom merom intelektulane sposobnosti koja predstavlja prosek. Primer zadataka: Da li si ti deko ili devojica? Koliko ima godina? Koje su ove etiri boje? Daj mi tri kocke sa ove gomile. Ponovi za mnom brojeve... Koja je re suprotna od veliki? Testovi inteligencije za odrasle Inteligenciju moemo da merimo na veliki broj naina. Testovi prema vrsti materijala koji koriste mogu biti figuralni, numeriki, slikovni, verbalni, logiki... Prema testovnoj situaciji mogu biti testovi brzine i testovi snage. Testovi brzine su oni koje radimo za vreme unapred zadatog, kratkog vremenskog intervala. Ispitanicima se kae koliko vremena imaju i da se ne oekuje da urade test do kraja. Testovi snage obino nemaju vremensko ogranienje koje je presudno. Zadaci su poreani po teini tako da ispitanik stigne do nekog nivoa posle koga ne moe dalje koliko god vremena da mu se da. esto je u upotrebi Vekslerova skala koja ima dve podgrupe testova verbalnu i manipulativnu. Verbalni deo se oslanja na rei a manipulativni na rasporeivanje, premetanje i slino. Svaka osoba ima sklonost ka odreenom materijalu u svojoj praksi. Tradicionalno, studenti umetnosti e imati vie skorove na slikovnom i figuralnom materijalu, a nie na numerikom. Osobe koje rade sa tehnikom e biti uspenije na numerikim testovima, studenti drutvenih nauka e imati vie postignue na verbalnim testovima nego na ostalim, itd. Svako od nas ima odreenu vrstu materijala koji mu vie odgovara od ostalih. Kada se vre testiranja, vodi se rauna o tome da zadatak koji se pojavljuje na testu ima veze sa onim to e se u realnoj situaciji zahtevati od ljudi.

16. Raspodela inteligencijeNormalna inteligencija Inteligencija se kao i mnoge druge psihike sposobnosti rasporeuje na poseban nain koji se naziva Gausova kriva ili normalna raspodela. Ovo je zvonasta kriva koja pokazuje da se veina nas nalazi u oblasti proseka (intervalu izmeu 80 - 120 IQ). 85% oveanstva se nalazi izmeu ovih mera. Ispod vrednosti IQ od 80 se nalaze osobe koje su kategorisane kao intelektualno zaostale a iznad IQ vrednosti 120 se nalaze intelektualno darovite osobe. U psihologiji se mnogo polemisalo (pa i svaalo) na temu imenovanja ovih kategorija - da li su nazivi kategorija uvredljivi ili ne, da li je neophodno kategorisanu decu izdvajati iz vrnjake grupe itd. Ista pitanja se u ogledalu

21

mogu preneti i na drugi kraj krive: da li je dobro izdvajati intelektualno darovitu decu i podsticati razvoj intelekta drugaije nego kod prosene grupe? Treba umati u vidu da merenje inteligencije, kao i sam koncept IQ vrednosti ima ozbiljnih ogranienja preko kojih se olako prelazi. Jedno od osnovnih ogranienja je da je IQ relativna mera. Ona je nastala na osnovu odnosa izmeu skorova jedne grupe, tako da ne postoji univerzalno proseno inteligentna osoba. Prosek je uvek proizvod praktino postojeih mera. Istraivanja i merenja inteligencije e ve na poetku pokazati da se inteligentna osoba jedne grupe moe pokazati kao mentalno zaostala u drugoj. Ovo je stoga to je inteligencija odraz praktine delatnosti neke grupe i njena brojana vrednost se pravi na osnovu velikog broja skorova. Iz njih se izraunava srednja vrednost a ne na osnovu neke apsolutno date vrednosti. Koliko smo "pametni" dakle, nikad nije merljivo merljivo je gde se mi kao osoba nalazimo u kontekstu svoje grupe. Intelektualna darovitost Smatra se da je neka osoba intelektualno darovita ako vrednost IQ mere prevazilazi 140 jedinica. Mnoge studije u psihologiji su tragale za odgovorima na pitanja kakve su razlike u ivotnim postignuima, motivima, uspenosti i drugim parametrima izmedju ove grupe ljudi i grupe prosenih. Mentalna ometenost Kategorizacija stepena mentalne ometenosti poinje od 80 IQ poena nanie. Treba imati u vidu da osoba sa nultom inteligencijom ne postoji (ne bismo je mogli smatrati osobom) jer skale koje predstavljaju model psihikih osobina, nisu jednake matematikim skalama nemaju nule i nemaju maksimalne vrednosti jer se sve mere smatraju relacionim i stavljaju se u odnos jedna prema drugoj.

17. Struktura inteligencije Od naina na koji shvatamo inteligenciju, razumevanja njene strukture zavisi kako emo posmatrati razvoj ove sposobnosti. to se tie strukture inteligencije, postoje mnoga pitanja koja nisu definitivno odreena, kao to su: Da li postoji jedna opta ili vie posebnih sposobnosti koje su relativno nezavisne? Da li je inteligentno ponaanje neto to se prostire na sve oblasti intelektualnog ponaanja kod jedne linosti ili postoje razliite sposobnosti u okviru istog oveka? Istraiva po imenu Spirman utvruje 1927. da se kod postignua na svakom testu radi o dve grupe uticaja. Jedan je opta intelektualna sposobnost (g faktor) a druga grupa uticaja proizilazi iz specifinosti zadataka (specifine sposobnosti). Zato on smatra da postoji jedna opta sposobnost koja se ispoljava u svim ivotnim i testovnim zadacima. Pored nje, specifine sposobnosti se vide na posebnim ivotnim poljima. G (opti faktor)

22

S (posebne intelektualne sposobnosti)

S

S

Drugi istraiva po imenu Terston (1938) govori da intelektualna sposobnost nije tako jedinstvena kao to se moe pomisliti naprotiv, radi se o nekoliko primarnih mentalnih spsobnosti. Podrvgnuvi veliki broj ljudi velikom broju testova, utvrdio je da se rezultati kod jedne linosti nalaze u ureenim odnosima i da sainjavaju tzv. profile. Svako od nas, misli on, moe se opisati na osnovu profila postignua na zadacima: numerike sposobnosti brzo, tano operisanje brojevima, rezonovanje - sposobnost nalaenja pravilnosti, otkrivanja odnosa i pravila, nalaenje logikih sledova, verbalna fluentnost biti spretan sa reima, reit prostorni odnosi vuzializovanje i manipulacija objektima i prostoru i zamiljenom prostoru percepcija brzo i tano zapaanje perceptivnih stimulusa pamenje zapamtiti simbole i odnose verbalno shvatanje razumevanje znaenja rei Jedan jo kasniji model, Gilfordov (1967), potpuno negira postojanje opte sposobnosti. On misli da se inteligencija sastoji od velikog broja relativno nezavisnih sposobnosti, tanije, njegova faktorska analiza pokazuje da tu imamo 4 vrste sadraja, 5 vrsta operacija i 6 vrsta produkata. Kada se sve to sklopi u mogue kombinacije, dobijamo kocku u trodimenzionalnom prostoru od 120 faktora koji opisuju inteligenciju. Svaki od njih je nezavistan ili relativno nezavistan od svih ostalih. Gilford je verovao da su vremena raunanja jednog IQ skora zauvek otila u istoriju i da e svaki ovek imati vei broj nezavisnih mera koje oznaavaju njegove intelekturalne sposobnosti. Iako su poetni elan i oduevljenje otkriem opte intelektualne sposobnosti splasli, praktina primena merenja inteligencije je jo uvek veoma korisna. Istraivai nakon Gilforda su nastavili da lome optu sposobnost na sve vei broj manjih dok su istraivai skloni optem profilu ostali na toj putanji. Danas moemo rei da i jedna i druga struja imaju argumenata za svoje uverenje. Ipak, uobiajeno je shvatanje inteligencije kao opte sposobnosti koja se ispoljava na svim specifinim sposobnostima. To znai da visoko inteligentan ovek tei da se ponaa tako u svim zadacima. Ali i ovo pravilo ima izuzetke neki ljudi imaju ak ekstremno visoko razvijenu jednu grupu sposobnosti dok su im druge sasvim zakrljale setimo se likova iz filmova: naunik koji izuzetno barata atomskom fizikom nikada ne zna gde mu je kiobran ili lako zaluta na putu do kue. esto su intelektualno visoko daroviti ljudi poznati kao asocijalni, oni koji 23

ne vole da se drue, povlae se od ljudi, imaju slabo razvijen verbalni faktor i slino. Vidljivo je esto da umetnici iako imaju vrhunska postignua u umetnosti imaju tekoa u verbalnom opisu onoga to rade. To nam pokazuje da grupe intelektialnih sposobnosti mogu biti relativno nezavisne.

18. UTICAJI NA INTELIGENCIJU Inteligencija i nasledni faktor Fransis Golton, jedan od zaetnika nauke je uinio pokuaj 1884. godine da ubedi naunu i iru javnost u tezu o postojanju superiornih predispozicija kod odredjene grupe ljude, tj. da postoje genetski odabrani ljudi ija je inteligencija direktno povezana sa superiornim perceptivnim i fizikim osobinama. On je izvrio veoma opsena merenja irokog spektra fizikih i mentalnih sposobnosti na vie od 9000 subjekata. Bio je siguran da e fizike osobine kao to su oblik glave, snaga miia, otrina vida biti direktno povezane se intelektualnim kapacitetima. Tako, ako znamo kako neko fiziki izgleda i iz kakve porodice dolazi, moemo sa sigurnou da pretpostavimo i kolika mu je inteligencija. Veza izmedju fizikih osobina i inteligencije, koju je oekivao se nije pojavila, na njegovo veliko iznenaenje. Sa dananjeg stanovita oigledno je da su ovakve hipoteze naivne, jer je opta intelektualna sposobnost, kao i mnoge druge visokosloene sposobnosti pod uticajem velikog broja faktora koje ne deluju nezavisno nego se sklapaju u sistem uticaja. I pored toga, mnogi istraivai u psihologiji i dalje idu Goltonovim tragom, na primer Jensen 1970 pokuava da pokae da su nia postignua crnake dece na testovima inteligencije, odraz njihove genetske inferiornosti (Crider). Naravno, ovakve neutemeljene i tetne hipoteze, izazivaju burne reakcije, ne samo javnosti, nego i psihologa koji se bave ovom temom, a koji dokazuju da se nii skorovi pojavljuju kao posledica slabije motivacije, slabije fizike i drutvene nege, slabije ifnormisanosti, veeg straha i nesigurnosti tokom testiranja, i slino. Uticaj naslednog faktora, genetske predispozicije je nesumnjivo veliki najvee podudarnosti u vrednostima IQ mera se pojavljuju kod jednojajanih blizanaca koji imaju najslinije genetske konstitucije (0.87). Ova podudarnost ostaje visoka ak i kada se blizanci odvajaju po rodjenju i rastu u razliitim okolnostima (0.75). Kako se udaljava stepen srodstva, tako se i smanjuje podudarnost u vrednostima IQ (deca-roditelji 0.50, braa sestre 0.50, braa-sestre odgajani odvojeno 0.35)). Studije koje ispituju decu koja posmatraju decu iz iste porodice koja su kasnije odgajana odvojeno su od velikog znaaj za istraivae zato to pokazuju kombinaciju uticaja gena i sredine. Iako je nedvosmisleno jasan uticaj genetskog faktora, on se danas posmatra kao PREDISPOZICIJA da se sposobnost razvije, a da li e se ona razviti i u kolikoj meri zavisie od sloenog sklopa okolnosti kao i od aktiviteta same osobe. Ni najbolja genetska predodreenost nee se moi maksimalno ispoljiti u razvojno loim ivotnim uslovima, kao ni ako osoba sama ne bude aktivirala svoje potencijale i razvijala ih. Kako su pokazali prirodni eksperimenti, deca koja su i pored urednih genetskih predispozicija bivala teko razvojno oteena (naputanje od roditelja, ivot u potpunoj izolaciji, ivot u nesocijalnoj zajednici, na primer, divljini itd.) nisu uspevala da aktiviraju svoje

24

predispozicije. Isto tako, ukoliko se sposobnost ne aktivira i ne veba, ona nee moi da se razvije. Sredinski uticaji na inteligenciju Dve najvee i najznaajnije psiholoke kole (iz vajcarske i SSSRa) se nisu sloile oko toga koliko na razvoj inteligencije kod dece treba uticati posebnim programima ili ne. Dok je jedna aktivno radila sa decom i vrila uticaj na sazrevanje inteligencije, druga je razvila svoje argumente da na decu ne treba uticati jer je razvoj inteligencije suvie sloen i osetljiv proces koji svoje najznaajnije momente ostvaruje u sprezi sa fizikim sazrevanjem. Naslee i sazrevanje se nalaze i neprestanoj interakciji. Najznaajniji sredinski uticaji su oni koje se aktiviraju odmah po rodjenju (porodica) i koji se smatraju ranim uticajima. Sa odrastanjem, dete se postepeno od svoje prodice orijentie ka drugim socijalnim mreama uticaja (vrnjaci, braa, sestre, ira porodica, kola, kultura) i do kraja ivota e razvijati svoje intelektualne sposobnosti. Pokuaji da se inteligencijom manipulie su mnogobrojni. Jedan od pominjanih je pokuaj da se visokointeligentni roditelji povezuju, ime se oekuje visokointeligentan porod (slino ideji o arijevskoj rasi). Istraivanja pokazuju da postoji visoka povezanost izmeu inteligencije dece i roditelja a takoe i da ta povezanost nije dovoljno visoka da bismo je genima objasnili. Najvea slinost izmeu mera inteligencije postoji kod jednojajanih blizanaca, neto je nia ako su oni odgajani odvojeno ili ako su dvojajani blizanci, jo je nia povezanost izmeu blizanaca razliitog pola, zatim brae i sestara, roditelja i dece. Niska povezanost je izmeu roditelja i usvojene dece, dece koja nisu u srodstvu, a odgajana zajedno i slino. Meutim treba imatu u vidu da je skor na testu inteligencije osetljiv na porodicu tamo gde se neguje i razvija komunikacija izmeu deteta i sredine, vrnjaka, kulture, umetnosti, pojavljuju se inteligentnija deca nego u porodicama u kojima je to redukovano. Moemo rei da predispozicija za pojavu i razvoj inteligencije jeste nasledna. Da li e se predispozicija razviti u visoko sloenu sposobnost ili ne, zavisie od mnogih drugih faktora od kojih su najvaniji porodica, odnos sa roditeljima, razvijena razmena i komunikacija sa sredinom i drugi. Istraivanja su pokazala da deca koja imaju vie razvojno podsticajnih medija knjige, asopisi, televizija, internet, posete kulturnim institucijama, posete umetnikim dogadjajima, pokazuju znaajno vie postignue na testovima inteligencije. Inteligencija i vebanje Iako je naslonjena na prirodnu predispoziciju, inteligenciju je mogue vebom razvijati i uticati na nju. U prirodnim ivotnim okolnostima se upravo to i dogaa, neprekidno vebamo i ispoljavamo svoju sposobnost da se pomou uma i razuma prilagodimo, razvijemo i stvaramo ne samo sebe kao osobu nego i svoje okruenje. Uobiajeno je da se pri istraivanju uticaja na inteligenciju pravi jedna greka postignue na testu se izjednaava sa pravom sposobnou. Ove dve stvari su nekada podudarne a nekada nisu. Ako je test inteligencije osetljiv, objektivan, standardizovan i korektno primenjen onda e vrednost skora biti odgovarajua naoj pravoj sposobnosti. Naalost, veoma esto to nije sluaj. Tako se dogaa da veliki broj dece iz drugih kulturnih sredina zbog nepoznavanja jezika na samom poetku obrazovnog procesa bude prepoznato kao mentalno zaostalo. Oteenje sluha kod dece, koje je esto veoma teko

25

otkriti, a koje se ispoljava na govoru, esto biva prepoznato kao niska inteligencija. To su takozvane pseudozaostalosti koje su izazvane grekom merenja. Poto smo utvrdili da inteligencija ima svoje podstrukture ili specifine sposobnosti, moemo da pretpostavimo da su one razliito osetljive na vebanje, na fiziloke promene, starenje i slino. Postoje intelektualne sposobnosti koje ranije dostiu maksimum i rano ponu sa opadanjem, kao to je na primer, neposredno memorisanje koje pone da opada sa 17 godina. Nasuprot tome, neke vrlo fine i sloene sposobnosti kao to su na primer verbalna inteligencija, socijalna inteligencija, sposobnost evaluativnog miljenja, vremenom i vebom se sve vie razvijaju. Dok jedinstvena mera inteligencije pokazuje slabo opadanje posle 30 godine ivota, posebne sposobnosti unutar nje se ponaaju razliito verbalna inteligencija ostaje ista dok manipulativna opada (Jones, Conrad, 1933). Isto tako, ako se iz testova ukoni zahtev za ogranienim vremenom (slobodno vreme za rad), opadanje se ne pojavljuje. Istorija i tradicija prepoznaju ovaj kvalitet intelektualnih sposobnosti pa se tako smatra da su stari ljudi obdareni drugaijim intelektualnim sposobnostima od mladih na primer, za odluke koje su od ogromnog znaaja za zajednicu se konsultuje vee mudraca, vee staraca i slino. Vrhunski verski poglavari se biraju doivotno, jer je u osnovi izbora pretpostavka da su najvanije intelektualne funkcije u razvoju tokom itavog ivota. Drugi uticaji na inteligenciju Inteligencija i socijalni poloaj roditelja - Sva istraivanja o vezi inteligencije dece sa roditeljskim postignuem, pokazuju visoku povezanost. Postignue na testovima inteligencije je znaajno vie kod dece iz viih socio'ekonomskih slojeva. Istraivanja pokazuju da to je ovaj uticaj sredine raniji, to je jai. Na primer, deca iz porodica Crnaca u Americi, dosledno pokazuju nia postignua na testovima od dece iz belakih porodica. Ako bela porodica uvoji crno dete, njegovo postignue na testu se znaajno poveava i dostie vrednosti kao kod bele dece. Na osnovu toga jasno vidimo da je inteligencija, iako se oslanja na nasledni faktor, znaajno zavisna od uticaja sredine. Nalazi ak pokazuju da uzrast deteta koje se usvaja ima znaaja rano usvojena crnaka deca od strane belaih porodica imaju vii stepe postignua od kasnije usvojene dece. To pokazuje da je stimulacija za razvoj koja dolazi iz sredine najjaa kada se pojavi rano, a slabi joj uticaj tokom odrastanja deteta. Mada, naravno, uvek ima naina da se deluje na inteligenciju. Kako smo videli ova povezanost je samo delimino poreklom iz genetske predispozicije a delimino je odreena drugim jakim uticajima koji dolaze od roditelja. Istraivanja koja se bave tanou procena koje odrasli daju za decu, pokazala su da su subjektivne procene nivoa inteligencije od strane nastavnika nepouzdane (orevi, 1979, Smiljani, 1992) u skoro 50% sluajeva. Nastavnici seoskih sredina su objektivniji od nastavnika gradskih sredina a procene uenika izmeu sebe su pouzdanije od procena nastavnika i seoskih i gradskih sredina! Osnovna greka u proceni kojoj su nastavnici bili skloni je da izjednaavaju kolski uspeh i optu intelektualnu sposobnost, pa ako je dete uspean uenik, prirpisuje mu se visok intelektualni skor, a ove dve mere se ne nalaze u direktnoj vezi. Istraivanja inteligencije i njene veze sa drugim aspektima linosti se nastavljaju u mnogo razliitih smerova. Ovo polje istraivanja se sa pravom smatra jednim od najplodnijih polja psihologije.

26

Literatura Psychology, Crider A, Goethals, G, Kavanaugh, R., Solomon, P. (1986) Scott, Foresman and Company, Illinois.

20. PSIHOLOGIJA LINOSTI Svi smo linosti, svi smo osobe. Ako psihologija pokua iz korisnih razloga da nas ralani, pokazae se da postoji veliki broj osobina, crta, sklonosti, stavova, uspomena koje nas sainjavaju. Svi ljudi imaju mnogo zajednikog i mnogo toga to svakoga od nas ini jedinstvenom pojavom koja se nikada u prirodi nee ponoviti na isti nain. Linost je ureen, organizovan skup kvaliteta koji su relativno trajni i koji karakteriu individuu. Kako se linost razvija, iz ega se sastoji, koje osobine su osnovne i sutinske a koje su manje vane, su neka od pitanja na koja psihologija ne moe da da jedinstven odgovor. Teorija linosti u koju verujemo e odrediti nain na koji linost vidimo. Poto je teorija mnogo i veoma se razlikuju izmeu sebe, polje linosti se obino otvara tako to se obrauju neke od teorija linosti za koje postoji opte slaganje da su dale vaan doprinos izuavanju oveka. To naravno, nipoto ne znai da smo dali fiksan odgovor na najsloenije pitanje kojim se psihologija bavi ta je ovek i ime je odreen. Pojmovi iz oblasti psihologije linosti kojima emo se baviti su crte, tipovi, osobine, temperament i karakter. Teorije linosti koje su najee citirane i najpoznatije su Frojdova i Jungova teorija linosti. One e biti obraene u posebnim poglavljima. TEORIJE CRTA Teorije crta pretpostavljaju da se linost sastoji od veeg broja osnovnih jedinica crta. Kombinacije, sloene celine koje nazivamo linost, su prema ovom uverenju konstrukcija sastavljena iz veeg broja crta. To su najjednostavnije jedinice na koje se svako od nas moe razloiti i analizirati. Najpoznatiji autori iz ovog pravca psihologije linosti su Olport i Katel. Olport govori da je linost dinamika organizacija u okviru individue i njenog psihofizikog sistema koja odreuje njene osobine, misli i ponaanje. Crta tako nije samo osoben nain ponaanja nego sadri i motive i predispozicije u osobi koje izazivaju i vode odreeno ponaanje. Zajednike crte su one koje imaju svi ljudi. Individualne crte su one koje karakteriu neku osobu. Najvanije su, veruje Olport, centralne crte koje su dovoljne da se pomou njih opie svaka osoba, a njihov broj je ogranien i predstavljaju konstantan, nepromenjiv deo linosti. Centralne crte su, prema njemu: svadljivost (sumnjiavost), samo-centriranost, nezavisnost, dramatinost, artizam (sklonost umetnosti), agresivnost, cinizam i sentimentalnost. Znamo li koliko od svake crte ima u nekome, tada smo uspeli da opiemo linost. Katel je u svom pokuaju da opie linost preko crta upotrebio obimna statistika istraivanja i rezultate protumaio kao faktore. Kada se ogroman broj podataka koji su dobijeni na testovima linosti kod velikog broja ljudi podvrgne faktorskoj analizi, cilj je da se pokae da li postoje neke pravilnosti u rasporeivanju rezultata faktori. Tako se

27

pokazalo da postoje dve vrste crta povrinske (ispoljene) i izvorne koje lee ispod povrinskih. Linost se tada opisuje preko liste crta koje zajedniki odgovaraju nekoj osobi. Olportov i Katelov pokuaj dao je znaajan doprinos razumevanju oveka ali se ubrzo pokazalo da se preteranim razlaganjem linosti gubi celovitost. Istraivanje crta je posluilo kao uvod u istraivanja sloenijih struktura linosti skupova crta, ili tipova. Moe se rei da diskusija o tome ta su crte i koje su crte sutinske za opis osobe, nije zavrena.

20. TIPOVI I TIPOLOGIJE Razliite crte se ne ponaaju nezavisno jedna od druge, nego neke tee da se grupiu i da se kod veine ljudi javljaju zajedno. Grupa crta se organizuje u tip. Tip je sloeniji konstrukt nego crta i zahvata ire oblike ponaanja. Prve teorije tipova se pojavljuju znatno pre nego eksperimentalni nalazi koji ih istrauju. Opisi linosti preko tipa se nazivaju tipologije. Osnovna ideja je da se svakoj linosti moe odrediti tip kome pripada. Tako smetanje ljudi u tipove pomae ljudima da opiu i procene neku linost. Kremerova klasifikacija Jedan od esto pominjanih pokuaja klasifikovanja ljudi je Kremerova podela prema telesnoj konstituciji. Prema njemu se svi ljudi mogu podeliti na piknike (horizontalna graa) i astenike (vertikalna graa tela). Pikniki tip linosti se odlikuje telesnom graom koja se razvija u irinu i oni su ee atletski ili bucmasti tipovi. Astenini tip grae znai da se telo znatnije razvijalo u visinu nego u irinu i ova telesna konstitucija je vitka, uskih zglobova, izduenih ekstremiteta i duguljastog lica. U ekstremnom obliku deluju asketski. Kremer je pretpostavio da telesna graa odslikava razlike u linosti.

piknik

astenik

Piknici su ljudi koji su skloni prijatnosti i uivanju, rado jedu i piju, skloni su gojenju, vole drutvo, konkretni su i veseli. Astenini tipovi su dugaki i suvonjavi, skloni su razmiljanju, apstrahovanju, nisu praktini ni drueljubivi. Ova dva tipa se kao celina esto sreu u literaturi, oni su dobri prijatelji koji se nadopunjavaju, kao, na primer, Don Kihot i Sano Pansa, erlok Holms i Don Votson i drugi... U tom paru, oni su

28

razliiti ali se nadopunjuju tako to dok jedan konkretno operie i vodi brigu o svom prijatelju, ovaj drugi razmilja, filosofira, dedukuje i analizira... U osnovi klasifikacije na osnovu tipova je verovanje da smo svi kao linosti skloni nekoj od opisanih kategorija ali retko ko meu nama je ist tip onako kako se u tipologijama opisuje. Najee, mi smo meavine tipova, i nain na koji reagujemo e zavisiti od konkretne ivotne situacije u kojoj smo se nali. Zato se opisi linosti pomou tipova ili klasa, sve ree sreu u savremenoj psihologiji i oni se koriste vie u opisne svrhe nego kao sistemi objanjenja.

Ajzenkova tipologija Na Jungovu podelu istraiva po imenu Ajzenk se nadovezao jo jednom, dodatnom dimenzijom linosti koju je nazvao stabilnost/nestabilnost. Pored otvorenosti/zatvorenosti, svaka osoba se nalazi na nekoj vrednosti ose stabilnosti. Na primer, ekstrovert moe biti stabilan ili nestabilan.

Introverzija Pasivan Paljiv Misaon Miroljubiv Kontrolisan Pouzdan Ravnoduan Smiren Stabilnost Voa Bezbrian ivahan Easygoing Osetljiv Priljiv Otvoren Drutven Ekstroverzija Tih Nedrutven Rezervisan Pesimistian Trezven Krut Anksiozan Neraspoloen Nestabilnost Dirljiv Neumoran Agresivan Razdraljiv Promenjiv Impulsivan Optimistian Aktivan

29

22. Jungova tipologija Karl Gustav Jung je u psihologiji poznat po svojoj sloenoj, neobinoj i za svoje savremenike intrigantnoj teoriji linosti. Ovde emo pomenuti jednu od poznatih Jungovih podela linosti na osnovu odnosa prema sredini podelu na introvertne i ekstrovertne linosti. Introvertna linost je okrenuta prema svojim unutranjim procesima dok je ekstrovertna linost okrenuta prema spolja, tanije prema socijalnom polju. Introvertnu linost opisujemo kao zatvorenu, onu koja teko stupa u razgovor, tei da se povue od ljudi, stidljiva je i u socijalnim situacijama deluje neupadljivo. Introvertna linost lako podnosi usamljenost, sklona je da se preda razmiljanju i matanju, ume da bude nerealna, u oblacima, utljiva. Interesovanja su joj duboka i zahtevaju posveenost. Nezainteresovana je za ulna zadovoljstva. Osobe ovog tipa teite daju unutranjim aktivnostima, dok prema spoljanjim kriterijumima mogu da pokau pasivnost. Ako bira okruenje teie prirodi, tiini, umerenoj i diskretnoj stimulaciji. Ekstrovertna linost je otvorena, lako razvija komunikaciju, uiva u razgovoru, razmeni i zajednikim aktivnostima, u socijalnoj komunikaciji je otvorena i lako ju je uoiti. U ivotnom okruenju je aktivna, potrebni su joj stimulacija, ulna prijatnost, dinamika i kretanje. Ako bira okruenje teie aktivnoj, bunoj i dinaminoj sredini koja obavezno podrazumeva druge ljude. Opta orijentisanost ka unutranjim i apstraktnim ili spoljanjim i konkretnim sadrajima razlikuje ove grupe. Ekstroverti vie vole jaku stimulaciju, jake zvuke i ive boje dok e introverti vie voleti tihe zvuke i blage, pastelne boje. Njihova otvorenost za line doivljaje je razliita: introverti su zainteresovani za unutranje dogaaje kao to su uspomene, utisci, doivljaji, razmiljanje, snovi i mata. Ekstroverti se manje interesuju za ove dogaaje a vie za konkretnu razmenu sa drugima. Jedno istraivanje pokazuje da je veina osoba koje tvrde da ne sanjaju ekstrovertna. Oni nemaju interes za snove pa ih zbog toga ne pamte. Podela na dva osnovna tipa ne znai da je svako od nas jednak profilu koji taj tip opisuje. Naprotiv, podrobnija istraivanja strukture linosti su pokazala da veina nas poseduje crte i jednog i drugog tipa, tanije, nalazimo se negde na sredini skale intovert estrovert a ne na ekstremnim takama. U odreenim ivotnim okolnostima ili pod uticajem porodice i grupe, vaspitanja ili dominantne vrednosti koje kultura neguje, mi teimo da naglasimo jedan od polova u svom ponaanju. Pogledajmo jedan instrument koji nam pokazuje kome tipu smo blii introvert sluam malo misaone ljude ozbiljan linija retko ne razmiljam ekstrovert govorim. mnogo. ivahne ljude. veseo. boja. obino da. - da. uestvujem.

U drutvu radije.... Imam prijatelja.... Vie volim.... Ja sam..... Na slici me privlai... Tuim planovima se prikljuujem Uivam da sretnem nepoznate Po prirodi...

30

Kod kue sam priljiv...

slabo

prilino.

Kada neka osoba odgovara na ovaj upitnik, primetie da odgovori skoro nikada nisu smeteni samo na jednu stranu. Na isti nain naa linost nikada nije ekstremna nego se nalazi u odreenoj zoni izmeu polova. Uticaj nagrade i kazne na decu razlitih tipova je razliit. Dok ekstrovertna deca pozitivno reaguju na kritiku jer ih kritika pokree na jo bolje postignue, introvertna deca se od kritike povlae u sebe jer je doivljavaju kao udarac na svoju linost. Ista namera iza postupka prema detetu, moe doneti sasvim razliite efekte ukoliko ne prepoznamo o kakvom se detetu radi. Intovertna deca koja su pohvaljena pozitivno reaguju na pohvalu jer je doivljavaju kao podsticaj, dok pohvala na ekstrovertno dete nema jai uticaj. Ovo treba shvatiti kao opti nalaz naelnu podelu koja moe da pomogne u procesu rada sa decom ne postoji apsolutna vrednost nagrade i kazne, nego je ona relativna u odnosu na svako pojedino dete/osobu. Tako da ako su roditelji, na primer, prema svojoj deci postupili jednako, posledice postupka nee biti jednake nego relativne u odnosu na svako dete, pa se tako esto uje da roditelji ne znaju na koga je dete takvo jer su prema svima postupali jednako. Povrno posmatrano postoji jednakost tretmana, ali na nivou individue ne postoji, jer se sve to se odvija u neijem ivotu doivljava subjektivno, prelomljeno na unutranji nivo znaenja o kome moemo ali ne moramo znati dovoljno.

23. TEMPERAMENT Najstarija teorija tipova koja se danas koristi je iz medicine antikog vremena, sainio ju je Hipokrat, a kasnije nasledio Galen. To je podela ljudi na etiri osnovna tipa temperamenta koja oslikavaju etiri elementa materije zemlju, vodu, vatru i vazduh. Hipokrat je, budui da se bavio telom i zdravljem, verovao da kod svakog oveka postoji jedan organ koji je dominantan u sistemu i da ponaanje i oseanja te osobe zavise od dominantne telesne zone. On je verovao da postoji direktna veza izmeu telesne grae i psihikih osobina, spremnosti na reagovanje, brzine reagovanja i slino. Te etiri osnovne telesne oblasti su po njemu: jetra, crna slezina, sluz i . Na toj osnovi je postavljena podela na etiri tipa temperamenta: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik. Ove etiri grupe ljudi se razlikuju po spremnosti da reaguju, jaini reakcije, brzini kojom se smiruju, tj. trajanju reakcija. Tako moemo da razlikujemo one koji se brzo pale, brzo dolazi do reagovanja sangvinici i kolerici, i one koji se sporo pale, tj. sporo dolazi do reakcija melanholici i flegmatici. Prema jaini reakcija, mogu da budu snane kolerici i melanholici, i slabeflegmatici