skripta novinarstvo iv

AKADEMIJA LEPIH UMETNOSTI

NOVINARSTVO IV-skripta-

Tema: Ispit septembar 2007Mentor: prof. Zoran Jevtović Student: Nataša Ristić 2004/76 art + mas

Beogradavgust, 2007 godine

Skripta Novinarstvo IV

Pitanje br. 1. Pojmovno određenje morala i etike noinarstva

Informisati znači uobličiti određeno obaveštenje sa namerom da se ono nekome saopšti. Informacija obuhvata istovremeno i sadržaj i formu, kao i prenošenje, saopštavanje tog sadržaja i te forme. Izrazi moral i etika se kod mnogih autora javljaju kao sinonimi. Međutim, današnje rasprave o moralu i etici su takve da postaje umesno da se uspostavi razlikovanje između ta dva termina. T razlikovanje ustanovljava se u funkciji dva modela.

Prvi model – Moral je iskonska, pribovitna instanca i povezuje se sa skupom pravila koja se nalaze u osnovi delovanja ljudi i odnosa među ljudima, skup koji čovek prihvata i pristaje da mu se pokorava, da bi živeo u društvu. Etika se onda shvata kao lično primenjivanje određenog skupa vrednosti koji je pojedinac slobodno usvojio da bi ostvario cilj koji sebi postavlja i smatra ga ispravnim. Pol Riker – ono što se smatra ispravnima (etika) i ono što se nameđe kao obavezno (moral). Drugi model – Moral je skup pravila prihvaćenih u određenoj epohi i određenom društvu, napor koji se ulaže u prilagođavanje tim pravilima i podsticanje na njihovo poštovanje. Što se etike tiče, ona se određuje kao nauka čiji je predmet donošenje suda koji predstavlja procenu u tom smislu što se primnjuje na razlikovanje dobra od zla.

Etika je grana filozofije koja se bavi pitanjima moralnog ponašanja. Proučavanje etike može ponuditi sredstva za donošenje teških moralnih odluka, ličnih i profesionalnih. Cilj nije da se donose etičke odluke sa kojima će se svi složiti, već da se ojača naša sposobnost da na racionalnoj osnovi branimo kritičke sudove. Etika kao formalno polje istraživanja sadrži tri potkategorije: Metaetika pokušava da apstraktnom jeziku moralne filozofije dodeli značenja. Normativna etika pruža temelje za donošenje odluka kroz razvoj opštih pravila i proncipa moralnog postupanja. Primenjena etika se odnosi na upotrebu teoretskih normi za rešavanje etičkih problema u stvarnom svetu. Etičke situacije su obično složeni odnosi u kojima moralni agent (onaj koji donosi etičku odluku) preuzima radnju (verbalnu ili neverbalnu) u određenom kontekstu sa određenim motivom usmerenu na pojedinca ili publiku, obično uz određene poseledice, pozitivne ili negativne. Moralni razvoj počinje u ranom dobu i traje celog života. Samo kroz učenje na predhodnim iskustvima i kroz paksu dobrog ponašanja možemo steći etičku kondiciju odnosno sposobnost donošenja čvrstih etičkih odluka. Njeni temelji su kredibilnost (moralna vrlina na kojoj se zasniva poverenje), integritet (koji je od ključnog značaja za naš moralni razvoj) i civilizovaost (kao sredstvo za interakciju sa drugima).

Moralno rasuđivanje je sistematičan pristup donošenju etičkih odluka koji se pre svega zasniva na logičkim argumentima i ubeđivanju. Moralni sudovi bi trebalo da se zasnivaju na čvrstim etičkim teorijama i trebalo bi da mogu da se brane racionalnom analizom situacije. Proces rasuđivanja zahteva znanje i veštine iz tri oblasti: Moralnog konteksta, Filozofskih temelja teorije morala i Kritičkog razmišljanja. Prvo, moralni agent mora da razume kontekst u kojem je dilema nastala. Drugo u problem se mora uvesti teorija morala. Postoje tri tipa tih teorija: teološke, zasnovane na posledicama, deontološke, zasnovane na moralnim dužnostima i motivima igrača koji su važniji od posledica njihovih dela, i teoriji vrlina, koja se fokusira na karakter umesto na moralno ponašanje u određenim situacijama. Treće, kritičko razmišljanje je od suštinskog značaja za moralno rasuđivanje.

Područje etike informisanja - Na osnovu anglosaksonske tradicije, poimanje etike može se analizirati na tri nivoa. Prvi nivo, deskriptivni, spada u domen sociografske i istorijske analize moralnih pravila, po onome što im je zajedničko i onome u čemu se razlikuju u raznim epohama. Drugi nivo, normativni, pripada filozofiji morala, koja nastoji da odredi iz čega se sastoje dobro i zlo, pravično i nepravično, i da proklamuje dužnosti i prava. Treći nivo, metaetički, nalazi se u domenu jedne refleksivne etike koja, sa jedne strane, preispituje epistemološka, logička i semantička pitanja koja se odnose na prva dva nivoa, a, sa druge strane, prevazilazeći aspekt formalne kritike moralnog diskursa, preispituje legitimitet prakse i normi.

Etika informisanja se odnosi na sve zaposlene u medijima i na medije kao organizacije.

Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 2


Kritičke zone etike su: krhka nezavisnost novinara u odnosima sa raznim nosiocima vlasti; propusti u proveravanju informacija; brkanje slobode izražavanja i slobode štampe... Etika informisanja je izazov za društvo.

DAO formula se sastoji od Definicije, Analize i Odluke. Definicija situacije se sastoji od opisa činjenica, uočavanja principa i vrednosti u datom slučaju i jasnog iznošenja etičkog pitanja koje se razmatra. U analizi moralni agent oderava suprotstavkjene principe i vrednosti, razmatra posledice spoljnih faktora na sam sličaj... Poslednji korak sastoji se u donošenju moralne odluke, odnosno moralni agent donosi sud i brani ga.

Pitanje br. 2. Maloletnici u medijima

Maloletni prestupnici su tradicionalno bili zaštićeni od očiju javnosti. Donedavno su mediji poštovali taj kodeks ćutanja i nisu objavljivali imena maloletnih prestupnika. Ali porastom broja teških zločina koje izvršavaju maloletnici, u nekim državama je nastao trend da se maloletnim prestupnicima nasilnih zločina sudi kao odraslim osobama, pa su novinari počeli da preispituju etičke norme čak i zakone koji medijima prete kaznama u sličaju objavljivanja imena maloletnih prestupnika. Tradicionalisti tvrde da objavljivanje takvih informacija sprečava rehabilitaciju zato što mlade postavlja pred neprijatne poglede javnosti. Ipak, porast broja zločina među maloletnicima povećao je i interesovanje javnosti, pa se javlja sve izraženiji stav da mnogi maloletnici, posebno tinejdžeri, znaju razliku između dobrog i lošeg i da zbog toga ne postoji uverljivo etičko opravdanje njihove zaštite od posledica počinjenih dela, uključujući tu i pažnju medija. Odluka o objavljivanju imena maloletnika optuženog za zločin zavisiće, između ostalog, od prirode zločina, starosti maloletnika i eventualno, okolnosti u vezi sa incidentom.

Intervjui sa decom su uvek riskantni. Zbog odsustva zrelosti i sklonosti dece ka fantaziranju, posebno među mlađima, pouzdanost je uvek krupno pitanje kada se razmišlja o upotrebi dece kao očevidica ili novinskih izvora. Ali to je pre svega pitanje privatnosti, imajući u vidu to da ona nisu u stanju da donose sudove zasnovane na informacijama. Pošto ne postoje zakonske zabrane upotrebe dece kao izvora informacija etičke dileme su još izraženije. Upotreba maloletnika kao izvora informacija podrazumeva ravnotežu interesa deteta i javog interesa za postojanjem tačnih i istinitih informacija. Ako je maloletnik predmet izveštavanja novinar treba da uzme u obzir: starost i emotivnu zrelost deteta, prirodu događaja o kojem se sa detetom razgovara, u kojoj meri su informacije dobijene od deteta i njegoo znanje ključni za priču. Osim toga novinari bi trebalo da izbegavaju konfrotirajuće, istraživačko ispitivanje i, tamo gde je moguće, ulože trud da dobiju dozvolu roditelja ili staratelja pre nego što upotrebe informacije dobijene od maloletnih izvora.

Etichke smernice izveshtavanja o deci - Unicef je postavio ova načela sa namerom da pomogne novinarima da izveštavaju o pitanjima koja se tiču dece. Smernice treba da podupru najbolje namere moralnih izveštača da služe javnom interesu ne ugrožavajući dečija prava.Načela: Dostojanstvo i prava svakog deteta moraju se poštovati u svim okolnostima. Mora se posvetiti posebna pažnja pravu svakog deteta na privatnost, poverljivost i spostveno mišljenje. Zaštita najboljeg intresa deteta predhodi svim drugim obzirima. Ne objavljivati priču ili sliku koja bi mogla da dete dovede u opasnost.Smernice za intrevjuisanje dece: Ne nanositi štetu ni jednom detetu. Ne odvajati decu. Nema nameštanja. Predstaviti se kao novinar. Treba dobiti dopuštenje za svaki intervju. Obratiti pažnju gde i kako intervjuišete dete.Smernice za izveshtavanje o deci: Nema dodatnog obeležavanja i diskriminacije deteta po bilo kojoj osnovi. Detetovu priču uvek stavljati u tačan kontekst. Ime se menja ili zamućuje u slučaju da je dete: žrtva, bolesno, optuženo ili osuđeno na zločin. Kada se koristi detetov stvarni identitet, detetu treba obezbediti zaštitu. Proveriti tačnost onoga što dete ima da kaže.



Pitanje br 3. Poreklo i smisao postojanja novinarske etike

Još je Teofrast Renodo u svom listu Gazzete de France (1631) postavio vrlo visoke zahteve u pogledu istine. Normativna etika, u vidu profesionalnig pravila, počinje da se uobličava u drugoj polovini 19og veka, što je povezano sa činjenicom da novinarstvo polako stiče status profesije. Profesionalni kodeksi i saveti za štampu udovoljavaju danas opštim zahtevima koji glase: obezbediti čitavoj populaciji tačnu, poštenu i potpunu informaciju; zaštiti one koji se profesionalno bave informisanjem i obezbediti najbolji moguć protok informacija u društvu.

Novinarstvo koje nije etično teško da uopsše, zavređuje da nosi to ime. Pravo novinarstvo se od drugih delatnosti koje se nazivaju novinarstvom izdvaja pre svega po etičkim ali i upotrebnim vrednostima na kojima je sazidan osnovni novinarski proizvod. Svaki će dobar novinar reći da u medijima koji pretenduju da budu etični nije sve dopušteno i slobodno. Pod etikiom se podrazumeva skup normi, načela ili pravila zanata koje propisuju sami novinari ili njihove organizacije. U našoj zemlji ponašanja medija uvek je propisivao i nametao neko drugi. Pravila nametnuta ondašnjim novinama znala su da budu i pisana i nepisana. Tom vrstom pravila i propisa obično je najpre štićen monopol vlasti i države na sve informacije od javnog interesa. Ne postoji nikakvo opšte ili ljudsko pravo na pisanje i obraćanje u medijima. Svako može pod jednakim i zakonom utvrđenim uslovima da osnuje sopstveni medij. A da bi zaista radio ono što je naumio, mora biti u stanju da ispuni sve uslove i standarde koje takva delatnost podrazumeva. Nasuprot tradicionalnoj medijskoj regulativi, koja počiva na naivnom uverenju da se baš svi problemi u ovoj oblasti mogu rešiti kontrolom novinara, pravi etički kodeksi polaze u načelu od zaštite bitno drugčijih vrednosti i interesa. Štiteci pre svega svoje profesionalne interese, novinari su najviše zainteresovani za afirmisanje i zaštitu osnovnog ljudskog prava svakog čoveka da bude istinito, blagovremeno i valjano informisan o svemu što bi moglo da ga se tiče. Puni i pravi smisao etičkog novinarstva može doći do izražaja samo ako služi ostvarenju temeljnog ljudskog prava na informacije. Etično novinarstvo može biti samo potpuno slobodno novinarstvo a etičan novinar samo dobar profesionalac.

Pitanje br 4. Redakcijski marketing i redakcijski menadžment

Novinarska sloboda i novinarski okviri su u biti redakcijskog marketinga i redakcijskog menadžmenta. Zadatak redakcijskog marketinga je da razvije i uspostavi takav redakcijski koncept koji će, što je moguće više, voditi računa o potrebama i željama publike. Redakcijski menadžment treba da dovede do optimalnog korišćenja raspoloživih resursa. U redakcijskoj svakodnevnici se to, međutim, često ne poklapa sa potrebama novinara za samorealizacijom. Redakcijska autonomija i pouzdane informacije pretpostavljaju finansijsku nezavisnost i ekonomski napredak medijskog preduzeća. Reč je o usklađivanju interesa. Mnogim novinarima još izgleda neobično da govore o medijskom proizvodu i da čitaoce, slušaoce i gledaoce posmatraju kao potrošače. Interesovanja piblike i ciljnih grupa su promenjiva, a novinari, da bi bili u toku, uspostavljaju povratnu vezu sa publikom. Publika se redovno analizira i obogaćuje se znanje o njenim interesovanjima i modelima njenog ponašanja. Konačno, na osnovu analiza, ponašanje publike može i da se predviđa. Medijska istraživanja se postepeno uvode i potiskuju tradicionalni način gledanja na publiku i tržište. Rezultati istraživanja imaju sve veći uticaj na redakcijsku ponudu i programe, oni će uskoro određivati njihove okvire.

Tokom poslednjih nekoliko godina, iskristalisali su se pravci razvoja redakcijskog koncepta koji se mogu opisati ključnim pojmovima – Servisna ponuda, Interaktivni odnos sa piblikom i Zabava. Orjentacija ka ponudi što boljeg informativnog servisa, povratne veze i zabave razvijaju se kao koncept koji treba uvesti u svakodnevni rad redakcije, uprkos svim otporima i prigovorima o nedostatku osoblja i siromašnom budžetu. Vođenje redakcije se svodi na postavljanje cljeva, (planiranje), Realizaciju cilleva (organizovanje, koordiniranje, motivaciju) i na posmatranje razvoja (evaluacija i kontrola uspeha). Bez pažljivog usaglašavanja sa saradnicima i koordinacije posla ne bi bilo ni večernjaih dnevnika ni jutarnjih novina. Sve to potvrđuje da planiranje postoji i da je unapred



pretpostavljeno kao sastavni deo poslovne rutine, koju neki urednici samo otežavaju ne dozvoljavajući bilo kakve promene u planiranju. Planiranje je sprovodljivo samo ako je prilagodljivo.

Upadljivo je da je u redakcijama često sproveden klasični linijski model organizacije: kičma redakcije je oblikovanje rubrika koje vodi po jedan urednik i jedan zamenik, koji su dalje podređeni glavnom i odgovornom uredniku. Nešto je raznovrsnija organizacija na vrhu redakcije: glavni i odgovorni urednik, njegov zamenik i šef smene. Oni su podređeni upravi medijskog preduzeća. Ključna figura je najčešće šef smene koji brine manje o sadržaju a više o koordinaciji rada rubrika i drugih delova medisjke produkcije koji učestvuju u svakodnevnoj proizvodnji. Ponekad se dve ili više rubrika osećaju nadležnim za istu temu, a ponekad ni jedna. To dovodi do konflikata i gubljenja energije, vodi ka dupliranju tema i neprofesionalnom radu. Bilo bi idealno kada bi svaka tema bila obrađena bez obzira na kom nivou se odigrava i ko je za nju u redakciji nadležan. Što je veća redakcija to je teže postići precizne odgovore. Novinarstvo je delatnost koja se odvija pod velikim pritiskom rokova i time je osuđeno da u svakodnevnom radu pribegava rutinskim procedurama. Organizacione strukture su veoma važne, naročito u stresnom svakodnevnom redakcijskom poslu.

Najvažniji instrument usaglašavanja rada u redakcijama i između njih su redakcijski kolegijumi. Na sastancima kolegijuma planiraju se teme i dodeljuju se pojedinim rubrikama i urednicima. Koordinira se izveštavanje da bi se izbegla dupliranja sadržaja, dogovaraju se teme za komentare i razgovara se o mogućem tonu koji će ih određivati. U dobro vođenim redakcijama je kritika programa obavezna tačka na dnevnom redu.

Kvalitet košta. A upravo novac nedostaje redakcijama. Rukovodioci u medijima postaju svesniji toga da se investicije u redakciju, a time i u kvalitet proizvoda, isplate, posebno kada je jača konkurencija ili publika preti da će se opredeliti za druge medije. Danas ni jedan glavni i odgovorni urednik ne može biti nezainteresovan za komercijalni uspeh svog proizvoda. Računanje budžetskih rashoda je veoma problematično. Okvirni uslovi redakcijskog posla se menjaju brzim tempom, uporedo sa novim temama, promenom situacije sa konkurencijom, tehničkim inovacijama. Redakcijski budžet ako je dobro vođen može da bude instrument povećanja redakcijske efikasnosti.

Pitanje br. 5. Medijska politika i odnosi s javnošću, pravo na protiv stav

Političari neprekidno nastoje da podrede redakcije svojim ciljevima ili da ih pretvore u svoje razglasne stanice. To je mnogo teže postići ako su mediji ekonomski nezavisni i organizovani na prostoru cele države. Pojedini oglašivači imaju manji uticaj na medijske sadržaje ili sami povremeno preuzimaju deo uticaja. Kroz ciklično kretanje kriza može se sagledati da većina medijskih kompanija zarađuje dovoljno dugo da bi, zbog ovih uticaja, sebi dozvolila da izgubi poverenje publike. Bojkotovanje oglašavanja kao metod uticaja pokazalo se kao sredstvo koje ne daje naročite rezultate. Postoji strukturalna zavisnost medija od reklamnog tržišta. Gubi onaj medij koji ne osvaja određene pozicije na reklamnom tržištu i nema na tom tržištu ciljne grupe kojima se obraća.

U većini evropskih zemalja, sektor odnosa s javnošću se razvija brže od novinarstva. U nekim delovima medisjkog sistema novinarstvo i PR se do te mere prožimaju da se novinarstvo više ne može prepoznati. Novinari nemaju vremena za istraživanja i zato koriste materijale koje dobijaju od službi za odnose s javnošću. Ti materijali su neretko izvor njihovih dodatnih prihoda, jer se mnogi, zbog malih primanja, bave prikrivenim PRom u isto vreme kad i novinarstvom. Ako se uporedi nivo obrazovanja i prfesionalnog iskustva između predstavnika za odnose s javnošću i novinara, upadljivo su velike razlike u korist prvih. Često iskusni novinari prelaze na drugu stranu. Postoje i takvi medijski profesionalci koji se, posle niza godina intenzivnog angažmana, vraćaju u novinarstvo. Njihova nezavisnost je sumnjiva, posebno ako treba da izveštavaju o ranijem poslodavcu. U novinarstvu je rašireno nepoverenje i sumnja prema poslovima s javnišću. Barbara Berns – odnosi s javnošću imaju pod kontrolom teme i vreme izveštavanja u medijima. Veoma retko se navodi izvor informacija ukoliko su one preuzete od onih koji su zaduženi za odnose s javnošću. Sve su ređa novinarska dodatna istraživanja i sve je manje provera. Zavisnost medija od PR izvora je uspešniji ukoliko usmerava svoju informativnu politiku prema vladajućim vrednostima. U međuvremenu mnogi istraživači odnosa s javnošću zastupaju tezu da bi simbioza bila normalna u odnosima PRa i novinarstva. Novinari se tome žestoko suprotstavljaju jer, prema njihovom samorazumevanju i osećanju za posao koji Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 5


obavljaju, takvo nešto je nespojivo. Uprkos tome, društveni odnosi su postali tako komplikovani da novinari bez pilot funkcije PR poslenika ne bi mogli da izveštavaju kvalitetno i svakodnevno. Konkurencija, ipak, utiče na službe za odnose s javnošću i agencije te se one međusobno sukobljavaju, utiču jedna na drugu i na taj način se međuobno kontrolišu. Novinari ne moraju da proveravaju svaku poruku, nego to čine preuzimajući materijale od konkurenata. Tako se smanjuje i uticaj na novinarstvo. U krizama PR službe imaju tedenciju da postanu otežavajući faktor posla sa javnošću, da otkažu ili vode ka preteranoj revnosti i upravo zato praznom hodu. Poslovi sa javnošću bi pre mogli da se odvijaju u saradnji kad su prožeti svakodnevnim iskustvima, nego pod okolnostima konflikta. Ove službe različitih kabineta, političkih i privrednih, u kriznim situacijama anticipiraju novinarska istraživanja. Između PRa i novinarstva postoji trajna borba za vlast. Odnos snaga između novinarstva i PR je u korist PRa.

Pravo na protivstav - Pravo na predstavljanje suprotne pozicije omogućava osobi koja se oseća oštećenom da se suprotstavi medijskim prilozima ukoliko oni, prema njenom mišljenju, iznose neistinite tvrdnje. Samo osoba koja je neposredno oštećena može da objavi demanti i mora lično da ga potpiše. Demantijem se mogu negiirati podaci, ai ne i komenttari i vrednosni sudovi. On može da sadrži samo činjenice koje dokazuju netačnost tvrdnji iznetih u spornom prilogu. Redakcija ima mogućnost da ojača svoje pozicije dodatnim proligom ako protivstav smatra neistinitim. Taj prilog može da sadrži samo istinite podatke, ali ne može njihovim objavljivanjem da donosi ocene o protivstavu. Protivstav može samo da izazove sumnju u verodostojnost izveštavanja medija, ali ne može nikoga da prinudi da poveruje u njega. Razmetanje protivstavom ima smisla samo ukliko postoji potreba da se bezuslovno uđe u javni dijalog. U protivstavu stoji izjava protiv izjave, pri čemu nije jasno koja je strana u pravu. On je zato samo neka vrsta prve pomoći koju je prevideo zakonodavac, pored drugih pravnih odredaba koje štite pogođenu stranu. Protivstav zato ne bi trebalo mešati sa ispravkom.

Pitanje br. 6. Prvi kodeksi i saveti za slobodnu štampu

Prvi kodeksi nastali su početkom 20og veka, već u prvoj deceniji u SAD a u Evropi tokom druge decenije. U Švedskoj je sud časti osnovan već 1916 godine a etički kodeks usvojen je 1923 godine. U Norveškoj je savet ustanovljen 1928 godine. U Francuskoj je Nacionalno udruženje novinara usvojilo „Povelju francuskih novinara“ u julu 1918 godine, ta povelja je revidirana 15. januara 1938 godine. To je najstariji etički kodeks koji je još uvek na snazi. U Americi je prvi veliki normativni tekst donelo 1982 godine Profesionalno udruženje urednika. U Velikoj Britaniji prvi Kodeks ponašanja Nacionalnog udruženja novinara usvojen je 1938 godine. 1953 je osnovan savet za štampu, koji su novinari iz evropskih zemalja dugo smatrali uzorom.

Podela sveta na Istok i Zapad, proistekla iz Drugog svetskog rata odrazila se i na način i uslove raspravljanja o misiji novinara i regulisanju njihove delatnosti. 1964 godine osnovana je Međunarodna organizacija novinara (Prag). 1952, kao odgovor na tu organizaciju osnovana je Međunarodna federacija novinara (Brisel). Federacija je 1954 usvojila Deklaraciju o načelima ponašanja novinara. Za razliku od federacije, organizacija u svojim rezolucijama insitira na pojmu odgovornosti novinara.

Iako se većina medijskih radnika slaže da su etičke norme važne u njihovim oblastima formalni kodeksi postupanja još su kontraverzni. Zagovornici takvih kodeksa tvrde da je pisani pravilnik jedini način da se izbegne prepuštanje moralnog suda o pojedinačnim tumačenjima i da, ako su etičke vrednosti toliko važne da se za njih zalažemo javno, onda bi ih trebalo formalizovati. Pored toga kodeksi omogućavaju zaposlenima da u pisanoj formi vide šta se od njih očekuje. Protivnici kodeksa smatraju ih oblikom autocenzure, odustajanjem od nezavisnosti i autonomije neophodnih u slobodnom i čvrstom preduzeću za masovne komunikacije.

Nasuprot tradicionalnoj medijskoj regulativi, koja poćiva na naivnom uverenju da se baš svi problemi u ovoj oblasti mogu rešiti kontrolom novinara, pravi etički kodeksi polaze u načelu od zaštite bitno drugčijih vrednosti i interesa. Štiteci pre svega svoje profesionalne interese, novinari su najviše zainteresovani za afirmisanje i zaštitu osnovnog ljudskog prava svakog čoveka da bude istinito, blagovremeno i valjano informisan o svemu što bi moglo da ga se tiče. Etički kodeks novinara je samo drugo ime za «pravila igre» koja utvrđuje i poštuje novinarska profesija, a ta pravila imaju smisla samo ako su proizašla iz šireg društvenog konteksta koji karakteriše prihvatanje određenog Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 6


sistema univerzalnih vrednosti. Puni i pravi smisao etičkog novinarstva može doći do izražaja samo ako služi ostvarenju temeljnog ljudskog prava na informacije. Svim kodeksima je zajedničko uverenje da se mediji i novinari prema svojim karajnjim korisnicima moraju ponašati časno i pošteno-profesionalno.

Pitanje br. 7. Kodeks UNS – a

Istinitost: Najsvetlija obaveza novinara je poštovanje istine. Novinar ima pravo slobodnog pristupa svim izvorima informacija. Novinar ne sme odlagati niti sprečavati objavljivanje bitne informacije. Novinar snosi odgovornost za izbor činjenica. Novinar je dužan da čuje obe strane.N epotpisani prilozi se smatraju redakcijskim.Otpor spoljnim pritiscima: Novinar se dosledno odupire svim spoljnim pritiscima i težnjama za zloupotrebom novinarstva, stavljajući odgovornost prema javnosti iznad odgovornosti prema poslodavcima i javnim vlastima bez obzira na ponude i pretnje koje mu otuda dolazile. Novinar je protivan svakom vidu cenzure. Novinar se ne može prisiliti na čin protivan svojim ubeđenjima. Novinar štiti grupe i pojedince izložene nepravdi.Načela u radu: Novinari neguju kulturu i etiku javne reči.N ovinar poštuje embargo, profesionalnu tajnu i štiti izvor informacija. Novinar se ne sme lažno predstaviti niti služiti nečasnim metodama za prikupljanje informacija. Novinarstvo ne sme donositi lažnu nadu.Poštovanje lichnosti: Novinar poštuje ljudsko dostojanstvo i integritet ličnosti o kojoj piše. Novinarstvu je strana svaka vrsta deskriminacije. Novinar ne sme zloupotrebiti osećanja ljudi. Mora poštovati načelo da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.Oglašavanje i uhođenje: Propaganda mora biti jasno izdvojena od novinarskih sadržaja. Bavljenje novinarstvom je nespojivo sa radom u obaveštajnim službama.Nezavisnost i povlastice: Svako uživanje privilegija i popusta novinar je dužan da označi javnosti. Ne sme se koristiti položaj za sticanje materijalnih dobara.Odnos prema kolegama: Novinar poštuje kolege, ne ometa ih i u svakoj prilici izražava profesionalnu solidarnost. Plagijatorstvo je nedopustivo.Zaštita novinara: Novinar koji se pridržava kodeksa je u potpunosti zaštićen. Svaki prekršaj istog dovodi do kazne.

Pitanje br. 8. Minhenska deklaracija

Deklaraciju o dužnostima i pravima novinara usvojili su 24 i 25 novembra 1971 godine, u Minhenu, predstavnici udruženja i federacija novinara zemalja koje su tada bile članice Evropske ekonomske zajednice (Francuska, Republika Nemčka, Italije, Belgija, Holandija i Luksemburg). Minhenska deklaracija je veoma brzo stekla autoritet u profesionalnom svetu novinara. Tekst Minhenske deklaracije ima prednost da, osim što proklamuje dužnosti koje novinari imaju prema javnosti, nabraja i prava koja omogućavaju novinarima da udovolje tim dužnostima.

Suštinske obaveze novinara jesu: Da poštuje istinu, Da brani slobodu informisaja, komentara i kritike, Da iznosi samo činjenice iz njemu znanog izvora, Da se ne služi nečasnim metodama, Da poštuje privatnost drugih lica, Da ispravi svaku objavljenu informaciju za koju se pokaže da je netačna, Da poštuje profesionalnu tajnu, Da se odupire svakom pritisku.

Deklaracija o pravima: Novinari polažu pravo na slobodan pristup svim izvorima informacija, Novinar ima pravo da odbije potčinjavanje bilo čemu što je protivno opštoj politici organa informisanja. Novinar se ne može prisiliti na profesionalni čin ili izražavanje mišljenja protivno svojim ubeđenjima i savesti, Redakcijski sastav mora biti informisan o svim važnim odlukama koje mogu uticati na život preduzeća.



Pitanje br. 9. Zadaci saveta za štampu

Saveti za štampu su nevladine institucije koje treba da budu posrednici između medija i javnosti. Savet najčešće čine, na dobrovoljnoj bazi, lica iz profesionalnih novinarskih krugova, koji i finansijski izdržavaju savete. Savet za štampu je glavni instrument samoregulative štampe. Pošto su njegove odluke javne, on je i instrument koji omogućava da te norme budu poznate i dostupne javnosti. Savet za štampu štiti javnost onogućavajući svakom ko se oseti pogođen ili šokiran nekim novinarskim činom da se žali, što je takođe jedan način da se javnosti pruži mogućnost da se izjašnjava o radu medija. Sa druge strane, savet štiti i same novinare, a i medije u celini, od eventualnih inicijativa političkih vlasti, sudskih instanci, pa čak i javnosti, inicijativa čiji bi cilj bio ostvarivanje nedozvoljenog nadzora nad praksom medija. Savet za štampu ima ulogu posrednika između medija i njihove publike. Ipak teško se može smatrati da je on neutralan organ. Savet za štampu obično ostaje blizak profesionalnim krugovima, koji finansiraju njegove aktivnosti. Savet ima funkciju da tumači profesionalne norme, da pomno vodi računa o njihovom poštovanju, da ih razvija i po potrebi upotpunjava.

Saveti obavljaju svoju funkciju na tri moguća nivoa: lokalnom, na nivou čitave zemlje ili na regionalnom nivou. Prvi, lokalni nivo, je zastupljen naročito u SAD. Reč je o lokalnim savetima za štampu koji postoje u malim gradovima ili gradovima srednje veličine i koji često na neformalan način, omogućavaju značajnim ličnostima iz te zajednice da se sreću sa predstavnicima štampe. Saveti za štampu sastavljeni su uglavnom od predstavnika profesionalnih krugova, novinara, izdavača i vlasnika medija. Negde ima članova i iz drugih krugova poput predstavnika političkih partija, pravnika, prfesora... Prisustvo predstavnika javnosti u savetima za štampu nije svuda podjednako i u velikoj meri varira od zemlje do zemlje. Izvori finansiranja saveta obično odslikavaju njegovu strukturu. Savet za štampu u Švedskoj poseban je po tome šrto se deo sredstava obezbeđuje pomoću novčanih kazni koje taj savet izriče.

Prvi saveti za štampi obrazovani su da bi se bavili poslovima u vezi sa novinama i časopisima. Većina saveta stupa u dejstvo kad im se pritužbom obrate lica iz redova javnosti, ali ovlašćeni su i da sami pokrenu inicijativu za ispitivanje nekih spornih slučajeva. U donošenju odluka saveti se oslanjaju ili na sopstvene kodekse ili na kodeks jedne ili glavne profesionalne organizacije, koja je i sama uključena u rad saveta. Saveti obično poseduju ovlašćenja da izriču kazne samo objavljivanjem svojih odluka u određenim glasilima ili u obliku saopštenja, a mediji imaju slobodu da ih po sopstvenom nahođenju objave ili ne objave.

Dana 01. avgusta 1973. godine obrazovan je National News Council (Njujork). Naišao je od samog osnivanja na neprijateljski doček medija. Argument koji su navodili protivnici tog saveta bio je da su mediji već dovoljni izloženi kritikama javnosti i raznih lobija. Stoga je, po njima, takva institucija vrlo lako mogla otvoriti put vladinoj kontroli štampe. Delovao je do 31. marta 1984. godine. Sama štampa na koju su se izveštaji direktno odnosili, objavljivala je te izveštaje samo povremeno i nepotpuno. Zbog toga je javnost ostala veoma slabo obaveštena o aktivnostima tog saveta, a samim tim i o mogućnostima za žalbe koje joj je savet nudio. Na kraju se ugasio usled nedostatka finansijskih izvora i zbog toga što ga javnost nije prihvatila. Propadanje tog saveta pokazuje koliko je teško nametnuti neku jedinstvenu instancu za regulisanje na širokom planu, u jednom domenu u kome postoje mnogostruke prakse i koji pokreću veoma raznorodni komercijalni interesi. Ono takođe potvrđuje da postiji određenog otpora klasičnog liberalizma koja prepušta isključivo individualnoj savesti novinara zadatak definisanja etike informisanja i odgovornosti koja je sa tom etikom povezana.

Novinski saveti, može se reći najdemokratičniji od regulatornih mehanizama, predstavljaju jednu vrstu „nadzornika“ sa zadatkom da razviju dijalog između medija i publike. Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 8


Pitanje br. 10. Funkcija ombudsmana

Odnosno posrednik. Termin je skandinavskog porekla, predstavlja neku vrstu savesti određene redakcije. On je iskusan i poštovan novinar koji je povezan sa određenom medijskom kućom. Može se smatrati i da je predstavnik čitalaca koji prima njihove pritužbe i bavi se njmia. Deluje unutar redakcije, raspravljajući stvari sa novinarima na koje se žalbe odnose. Osim toga, obično piše redovnu hroniku.

Možda najvidljiviji primer posvećenosti samokritici jeste prisustvo, u nekim medijskim organizacijama, ombudsmana angažovanog da istražuje sporne novinarske postupke i da preporuči mere. Zagovornici ombudsmana tvrde da oni mogu direktno da proslede žalbe čitalaca, smanje mogućnost sudskih tužbi, pomognu da se zacementira odnos lista sa čitaocima, služe kao veza između lista i publike i podignu etičku svest osoblja. Protivnici insistiraju da su ombudsmani skupe i luksuzne igračke i da bi taj novac bolje bilo potrošiti na novinare i urednike, da su ombudsmani šminka i smicalica odeljenja za odnose sa javnošću i da stvaraju birokatsku prepreku između publike i onih koji bi trebalo da se pozabave onim štp publiku brine, pre svega urednika i novinara. Ombudsmani ne zasnivaju svoje savete na fiksnim kodeksima, već ih, više od pridržavanja uopštenih i ponekad neodređenih foermalnih pravilnika, zanima unapređenje društvene svesti institucije. Iako se ombudsmani smatraju predstavnicima javnosti, oni bi trebalo da budu nepristrasni u pristupanju žalbama publike. Mogu da obezbede kanal za konstruktivne kritike i platformu za razuman dijalog sa bezimenim institucionalnim čuvarima. Ali novinari ih preziru isto ko što i policajci preziru službu unutrašnje kontrole.

Pitanje br. 11. Pravo javnosti na informisanje i odgovornost novinara

Po Minhenskoj deklaraciji misija informisanja nužno sadrži ograničenja ali ta ograničenja novinari sami sebi nameću. Danas se za štampanje i rasturanje publikacija više ne podnosi zahtev za odobrenje. Štampani mediji potpuno su slobodni i mogu biti podvrgnuti restrikcujama, u vidu cenzure, jedino u vanrednim prilikama. U Evropskoj konvenciji zadržana je odredba da država može imati ovlašćenje da na radio stanice, filmske ili televizijske kuće primenjuje sistem dozvola. Radio i Televizija imaju, dakle, suženu slobodu difuzije. A to je zato što njihovi kanali distribucije pripadaju javnom a ne privatnom sektoru. Sloboda informisanja je povezana i sa pravom na kritikovanje. Takođe povezana je i sa pravom da se traga za izvorima informacija. Novinar ima u okviru svoje medijske kuće ličnu odgovornost prema: Svojoj publici, Svojim izvorima informisanja, Profesionalnim pravilima, Ličnim ubeđenjima, Rukovodstvu redakcije i preuzima odgovornosti koje snosi njegova kuća prema raznim lobijima, državi i društvu u celini.

Pitanje br. 12. Traganje za izvorima informacija i odgovornost novinara

O tom pitanju, postoji znatna razlika između Univerzalne deklaracije i Evropske konvencije. U Univerzalnoj deklaraciji govori se o pravu na „traženje, primanje i širenje“ informacija i ideja, bez obzira na granice. U Evropskoj konvenciji ne pominje se pravo na traganje za informacijom, nego samo „sloboda primanja i širenja“ informacija ili ideja. Minhenska deklaracija više je okrenuta ka Univerzalnoj deklaraciju u tom smislu što pominje pravo na informisanje. U toj deklaraciji propisuje se da ako su činjenice od javnog imnteresa „tajne koje se tiču javnih ili privatnih poslova mogu se pred novinarima skloniti samo u izuzetnim slučajevima i uz jasno naznačen motiv“. Informacija pripada javnosti.



Lični odnosi novinara sa izvorima od kojih dobija informacije zavise u velikoj meri od veza koje medijska kuća tog novinara ima sa svojim okruženjem i od činjenice da nužno mora da održava odnose ravnoteže sa glavnim činiocima društvenog sistema. Izvori žele i nastoje da određene informacije budu puštene u javnost a medijska kuća ima potrebu za prikupljanjem raznih materijala da bi od njih pravila vesti. Informacije koje izvori žele da pruže nisu uvek i obavezno one informacije koje mediji smatraju interesantnim za javnost. A informacije koje novinari traže nisu uvek one informacije koje izvori lako pristaju da pruže. Između novinara i njegovog izvora postoji, dakle, određeni odnos snaga. U tom odnosu najčešće su jači izvori informacija, koji gospodare tom situacijom na taj način što odlučuju o sadržaju informacija i o tome u kom će se trenutku one pustiti u javnost. Novinar se nalazi u ulozi molioca. Osim toga, on je i u konkurentskoj poziciji u odnosu na kolege, što mu takođe oslabljuje položaj. Traganje novinara za informacijama usmerava se ka domenima i temama koji se tiču interesa viših klasa. Odnosi između novinara i njihovih izvora su, u svakom slučaju, veoma složeni i u velikoj meri determinisani političkom kulturom koja je svojstvena svakom pojedinom društvu.

Treba uspostaviti kontakte ili obnoviti one koje noivnar već ima, da bi se proverile tobožnje činjenice, dokazali stavovi. Treba istraživati i dokumentovati. U tome mogu pomoći arhive, biblioteke i internet. Novinari moraju da se upoznaju sa suštinom materije koju obrađuju. Ko se odluči za sopstvenu arhivu mora vrlo kritično da prikuplja dokumenta i da razmisli o tome koliko vremena gubi i koliko nepotrebnih informacija može da sakupi tokom godine. Oni koji ne žele da formiraju sopstvenu arhivu moraju da se usmere prema informacijama koje su obrađivali PR stručnjaci. Treba biti oprezan u korišćenju arhivskog materijala i zauzeti kritičku distancu, voditi računa o starosti imformacije. Istraživanje počinje sa malim stvarima. Npr. proverom kako se piše neko ime ili naziv.

U novinarstvu sve pochinje od izveshtača. Uspešni reporteri treba da poseduju nekoliko osobina i sposobnosti, počev od ličnog integriteta, radoznalog duha, odanosti prema tačnosti; treba da budu istrajni, odlučni, agresivni, treba da prepoznaju vest. Potrebno je da znaju kako da otkriju činjenice ispod površinskih informacija i moraju da budu svesni da činjenice ne dovode obavezno do istine. Naravno tu je i tiranija rokova, gde se uglavnom ide za onim što se ima. Osnovno načelo za novinare je da se ništa ne uzima zdravo za gotovo.

Izvori informacija: 1.Arhivi 2.Intervjui 3.Zapazanja. Najvažniji princip je pocžći od predpostavke da dokument postoji. Dokumenta ne treba tražiti po naslovu, već tako što ćete potencijalnom informatoru opisati šta tražite. Dokument pruža dokaz u slučaju da neko želi da diskredituje vaš prilog. Reporter i izvor treba da se međusobno razumeju i da znaju pod kojim uslovima se daju informacije. Svi novinari moraju da imaju razvijenu mrežu informacija. Geslo dobrog novinara je: steći svakog dana jedan novi izvor informacija. Treba ići na najjači i najautoritativniji izvor informacija. Novinar mora da stupa u najuže kontakte sa svojim izvorima i da obezbedi njihovo trajno poverenje ali u ostvarivanju ovakvih veza treba imati meru. Novinar treba da se kloni stalnog društva, ne sme da uzima informacije za svoje napise od svakog lica koje mu ih ponudi.

Među dužnostima koje novinar sebi postavlja nalazi se obaveza da odbija otkrivanje svojih poverljivih izvora informacija, naročito ako je pozvan kao svedok na sud. Postoje informacije od javnog interesa koje izvor tih informacija pristaje da pruži jedino pod uslovom da njegov identitet ostaje sakriven. Obaveza novinara da ćuti u pogledu porekla tih informacija deo je moralnog ugovora koji novinar sklapa sa svojim izvorom informacija. Misija novinara sama po sebi podrazumeva da novinar koristi informacije koje su mu saopštene i da ih prenosi javnosti. Što se tiče novinara, ponekad izvor mora ostati poverljiv ali informacija ne. Razlog za postojanje obaveze novinara da ćuti u vezi sa izvorima svojih informacija nalazi se ne samo u potrebi da se poštuje dogovor koji novinar ima sa svojim izvorom informacija nego i u nužnosti da se zaštiti celokupan rad na traganju za informacijama. Prve zemlje u kojima su poverljivi izvori dobili zaštitu su Nemačka, Austrija i skandinavske zemlje. Svuda se zapaža opšta tedencija da se poverljivim izvorima pruži bolja zaštita, a to bi doprinelo jačanju slobode informisanja.

Nije lako zadržati neophodnu distancu prema izvorima informacija, sa kojima novinari dolaze gotovo svakodnevno u kontakt. Novinari koji neguju prijateljske odnose sa izvorima informacija ogrešiće se o publiku ako prećute neku informaciju ili ne postave važno pitanje, da bi sačuvali izvor od neprijatniostri. Pored takve uzdržljivosti iz ličnih simpatija, postoji i opasnost od korupcije. Pokušaji da se utiče na izveštavanje davanjem malih, ali čestih poklona i usluga kao jasne, nedvosmislene Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 10


ponude da se uticaj na informisanje na neki način plati, deo su svakodnevice. Poznajući materijalnu stranu većine novinara, gotovo svaki šef marketinga koji raspolaže iole većim budžetom, nastojaće da to zloupotrebi i da poklonima ili direktno novcem dovede novinare u položaj da izveštavaju onako kako odgovara PR službi ili agenciji.

Pitanje br. 13. Govor mržnje u politici i medijima

Govor mržnje je govor koji napada pojedinca ili grupu na osnovu toga što su. Najčešći oblici govora mržnje jesu verbalni ili pisani napadi na različite grupe zbog njihovog rasnog, etničkog ili nacionalnog porekla. Postavlja se pitanje da li zaposleni u medijima treba da brane svoje uloge kada je reč o širenju govora mržnje na osnovu zakonske obaveze ili imaju moralnu obavezu da takav govor suprotstave prikazu suprotnih stavova. Pošto je govor mržnje suštinski nerazuman i fanatičan, ne iznenađuje da apostoli mržnje vide nove tehnologije kao zlatnu mogućnost za širenje svojih horizonata. U potrazi za etičkim standardima za borbu protiv moralnih šteta govora mržnje, treba da se prisetimo da je sloboda govora osnova slobodnog društva. Pravi protivotrov za govor mržnje nije gušenje govora, već mnogo više govora. Ključ za civilno društvi leži, koliko u publici toliko i u onima koji to prenose. Voditelji talk show-a čija su specijalnost špkantni epiteti i poruke ispunjene mržnjon opstaju zahvaljujući reklami zbog visoke gledanosti, drugim rečima to je privlačno publici. Realnost je da ukoliko zaista želimo i zaslužujemo etičko društvo, onda apostoli vrline i uljudnosti treba da se pobedonosno pojave na tržištu ideja u otvorenom sučeljavanju sa ciničnim zaštitnicima govora mržnje.

Pitanje br. 14. Internet i govor mržnje

Jedna od najvećih briga jeste lakoća kojom se lične informacije mogu prikupljati i deliti preko interneta. Osnovna vrednost još uvek je privatnost. Upotreba veba u pirateriji muzike ili filmova, umesto klasičnih metoda presnimavanja ne menja činjenicu da neetičko postupanje obuhvata krađu intelektualnme svojine. Informacije dobijene preko računara mogu biti veoma korisne u vestima posebno ako se odnose na javne i druge medijski zanimljive ličnosti. Pojedinačni pristup internetu stvorio je i zabrinutost, pravnu i etičku, u vezi sa upotrebom sajberspejsa za neregulisano širenje pornografije i nekontrolisano širenje krađe intelektualne svojine. (Napster). Sajberspejs se razlikuje od konvencionalnih sistema medijske distribucije po tome što ne postoji centralna kontrola i ne postoji vlasništvo. Novinske organizacije su uvek bile primarni stražari u procesu protoka informacija u našoj demokratiji. U takvom sistemu javnost može imati poverenja u relativno visok nivo pouzdanosti informacija zbog razrađenog sistema provere od strane novinara i urednika. Sa neograničenim pristupom internetu i drugim računarskim izvorima podataka, i za pojedinačne komunikatore i za promaoce, postoji strah od pada kvaliteta informacija a sa tim i pada kvaliteta demokratskog diskursa. Digitalna tehnologija je postala zavodljiva alatka u rukama beskrupoloznih ili neetičkih medijskih radnika. (Menjanje fotografija). Demokratizujući aspekt sajberspejsa povećao je interesovanje korisnika interneta za etička pitanja. Tradicionalne etičke vrednosti i principi prevazilaze inovacije informacionog doba tako da strategije zauzdavanja novih tehnologija moraju, iz etičke perspektive, staviti pojedinca u središte moralnog univerzuma.

Tehnološki izazovi našoj privatnosti nisu počeli pronalaskom interneta. Magnetofoni i fotoaparati već deenijama predstavljaju pretnju našoj želji da budemo ostavljani na miru. Policijske kamere na raskrsnicama, kamere u prodavnicama, bankama i aerodromima postale su standardni deo svakodnevnice. Možda je sadašnja nelagodnost u vezi sa zaštitom naše privatnosti u sajberspejsu izazvana lakoćom prikupljanja podataka na vebu i činjenicom da mnogi potrošači nisu u tom smislu tehnički izverzirani. Elektronska sredstva zaštite naše privatnosti postoje, ali su još primitivna. Prvo korisnuk, ili predmet podatka, ne vidi većinu računarske aktivnosti. Drugo, kod većine transfera podataka ne zna se ko iza toga stoji. Treće, dok tradicionalne vidove komunikacije ograničava geografija, internet bez problema povezuje ljude na čitavoj planeti.



Pitanje br. 15. Razlika između komercijalnih i novinarskih priloga

Prema pravilima koja mediji sami sebi postavljaju ili koja im postavlja zakon, mora postojati stroga i jasno naznačena razdvojenost novinarskog prostora ili dela programa, sa jedne strane, i reklamnog prostora sa druge strane. Što se tiče novina, zabunu stvara pre svega žanr „reklamna reportaža“, hibridni žanr koji se nalazi na pola puta između novinarstva i reklamiranja. Reklamna reportaža nema, sama po sebi, nikakve veze sa novinarskom etikom, već je jedan od načina reklamiranja u novinama. Oglašivač zakupljuje određeni prostor u novinama, i umesto da ga potpuni nekom slikom koja podstiče na kupovinu njegovih proizvoda ili na korišćenje njegovih usluga i nekim dobro odabranim reklamnim smicalicama, on objavljije na tom prostoru tekst novinarskog karaktera, tekst čija je namena da hvali proizvode ili usluge tog oglašivača. Reklamana reportaža mora biti stavljena na ono mesto koje je uvek namenjeno reklamama. Neophodno je jasno naznačiti da je to reklamna reportaža, a ona treba da bude tako prezentirana i grafički obrađena da se čitaocu omogući da je prepozna i razlikuje od novinarskih tekstova. Taj tekst ne sme potpisati ni urednik ni neki drugi profesionalni novinar. Pod plaštom činjenja usluge čitaocu koji je neosporno, zainteresovan za novosti, često se krije pravljenje usluge nekom stvarnom ili potencijalnom oglašivaču. Što se tiče televizije problematična je takozvana „indirektna reklama“: razni proizvodi na kojima se jasno vidi naziv proizvođača defiluju preko ekrana za vreme emisija ili reportaža, a kamera se ponekad posebno zaustavlja na njima. Problematičan odnos između novinarskog rada i reklamne aktivnosti postao je još složeniji sa razvojem sponzorisanja u medijima, tako da se javlja tedencija zamagljivanja jasnih granica povučenih između ta dva domena.

Pitanje br. 16. Prava novinara i prigovor savesti.

Osim zahteva za slobodnoim pristupom svim izvorima informacija, nastoji se da se funkcija novinara pomoću njegovih prava postavi na što je moguće čvršće osnove. Predviđaju se interno infrmisanje o odlukama koje su takve prirode da utiču na život medijske kuće, konsultovanje u vezi sa otpuštanjem, zapošljavanjem, premeštanjem sa jednog radnog mesta na drugo i unapređenjima unutar medijske kuće. Pravo koje je najvažnije sa profesionalnog stanovišta tiče se odnosa prema opštoj orjentacionoj liniji dotičnog medija i prema prigovoru savesti. Odredba o prigovoru savesti predviđa da se novinar ne može prisiliti na profesionalni čin ili izražavanje mišljenja protivno njegovim ubeđenjima ili savesti. Opšta orjentaciona politika, koja može, ali ne mora da bude eksplicitno izražena u nekom internom dokumentu, određuje smer rada redakcije. Novinaru koji se opredeljuje za saradnju sa određenom medijskom kućom ta prjentaciona linija je poznata. Služi mu kao orjentir i od nje zavisi da li će on stupiti u određenu medijsku kuću, s obzirom na svoja lična ubeđenja.

Pitanje br. 17. Poštovanje novinarske tajne

Među dužnostima koje novinar sebi postavlja nalazi se obaveza da odbija otkrivanje svojih poverljivih izvora informacija, naročito ako je pozvan kao svedok na sud. Postoje informacije od javnog interesa koje izvor tih informacija pristaje da pruži jedino pod uslovom da njegov identitet ostaje sakriven. Obaveza novinara da ćuti u pogledu porekla tih informacija deo je moralnog ugovora koji novinar sklapa sa svojim izvorom informacija. Misija novinara sama po sebi podrazumeva da novinar koristi informacije koje su mu saopštene i da ih prenosi javnosti. Što se tiče novinara, ponekad izvor mora ostati poverljiv ali informacija ne. Razlog za postojanje obaveze novinara da ćuti u vezi sa izvorima svojih informacija nalazi se ne samo u potrebi da se poštuje dogovor koji novinar ima sa svojim izvorom informacija nego i u nužnosti da se zaštiti celokupan rad na traganju za informacijama. Prve zemlje u kojima su poverjvivi izvori dobili zaštitu su Nemačka, Austrija i skandinavske zemlje. Svuda



se zapaža opšta tedencija da se poverljivim izvorima pruži bolja zaštita, a to bi doprinelo jačanju slobode informisanja.

Princip poverljivosti nameće obavezu čuvanja imena izvora od trećih strana pod određenim okolnistima. Pojam poverljivosti ide dalje od zaštite izvora, Nekada novinske organizacije moraju da odluče hoće li objaviti tajne ili poverljive informacije dobijene od izvora. Poverljiva državna dokumenta ili istrage velike porote su neki od primera. Pod takvim okolnostima nije reč samo o pitanju izvora, već i to da li bi mediji trebalo da objave informacije na koje u opšte nemaju prava.

„Nezvanično (off record)“ znači da informacije date novinaru nisu za objavljivanje. „Bez pozivanja (without attribution)“ znači da izvor ne želi da bude identifikovan. „ O pozadini (on backgraund) “ obično znači neki aranžman po čijem državni zvaničnici ili drugi izvori zovu novinare da ih obaveste o nekom pitanju od javnog interesa. Izvor se naziva npr Saradnik u Beloj kući.

Sposobnost čuvanja tajne i selektivnog davanja informacija drugima daje osećaj moći nad sferom uticaja pojedinca. Ta moć je posebno značajna novinarima, koji više cene otvorenost od tajanstvenosti u slobodnom društvu. Štampa je najvažnija kontrateža prirodnim tedencijama vlade i drugih institucija da kontrolišu protok negativnih ili osetljivih informacija. Novinski izvori koriste svoj osećaj autonomije (ili moći) kada poverljive informacije prosleđuju novinarima. Opravdanje za poverljivost jeste da ona uspostavlja osećaj poverenja u društvu. Poštovanje tajni drugih ključno je za očuvanje odnosa. Poverljivost je nekad neophodna da bi se sprečila šteta drugima. Ponude poverljivosti koje novinar daje izvorima često se zasnivaju na pretpostavljenj šteti koja može nastati po te osobe ako njihov identitet postane poznat. Javni interes je najuverljivije opravdanje za objavljivanje informacija.

Osnovno pitanje je da li uopšte obećavati anonimnost. To je ključna odluka, zbog toga što pokreće potencijalni sukob sa drugim suprostavljenim interesima, posebno kada se informacije dobijene od izvora odnose na krivične ili građanske istrage ili panrice. Zato obećanje poverljivosti treba koristiti izuzetno oprezno u procesu prikupljanja informacija. Pošto je kredibilitet izvora jedan od barometara iskrene komunikacije, poverljivost uskraćuje publici priliku da sama odluči u kojoj meri da veruje iznetim informacijama. Osim toga novinarski izvori postupaju sa raznim motivima od kojih neki nisu časni. Sledeći problem je što izvori nekad koriste plašt poverljivosti da bi napali treće strane koje ne mogu da se brane od nepoznatog napadača. Kritičari privilegije novinara posebno kada se ta privolegija odnosi na suđenja za krivična dela, tvrde da novinari ne bi trebalo da budu izuzeti od moralne i zakonske obaveze koja postoji za građanje. Njihov glavni argument jeste da novinari koji spremno ukazuju na to da političari nisu iznad zakona, često nisu spremni da iste ideale jednakosti primene na svoje profesionalno ponašanje. U novinarskoj zajednici vodi se debata o tome da li obećanja anonimnosti treba da daje novinar ili njegova institucija. Uobičajena praksa je da se informacija dobijena od poverljivog izvora potvrdi bar još kod jednog izvora. Ako se priča zasniva na poverljivom izvoru, razlog za anonimnost treba objasniti publici.

Etičke dimenzije odnosa novinar – izvor počivaju na dva važna principa. Prvo, moralna obaveza poštovanja obećanja datog izvoru nastaje iz opštih obaveza koje važe za svakog člana društva. Drugo, poverljivost ovog odnosa se zasniva na konkretnim obavezama novinara prema polju novinasrstva. Ukratko, etička briga u vezi sa odnosom novinar – izvor javlja se u tri tačke: Kada novinar odlučuje da li izvoru da obeća anonimnost; Kada novinar odlučuje da li uredniku ili drugom nadređenom da otkrije identitet izvora i Kada novinar razmišlja da prekrši obećanje poverljivosti zbog nekog suprotstavljenog moralnog principa ili možda pod pretnjom zakonske kazne. Nema potrebe naglašavati da kršenje obećanja nije usputna stvar i da joj treba pribegavati nakom detaljnog promišljanja, samo onda kada se zasniva na nekim jačim etičkim faktorima. Možda najveći izvor pritiska dolazi od advokata u vidu sudskih tužbi i novčanih kazni. Sledeći razlog koji se često navodi za otkrivanje izvora jeste profesionalna obaveza da se stvari razjasne. Novinar mora da se poziva na „izmenjene okolnosti“ kada opravdava kršenje obećanja izvoru.



Pitanje br. 18.Istina kao centralna vrednost novinarstva i odnos sa glasinama

Da bi bila dobra, štampa mora da pridaje veliki značaj zahtevu za istinitošću: tačne proverene informacije, pružene na nepristrasan način, mišljenja izložena pošteno i bez predrasuda i verodostojno novinarsko izveštavanje u kome će se voditi računa o autentičnosti. Zahtev za istinom postavlja se ne samo novinaru kao posmatraču koji izveštava o činjenicama i događajima u pravom smislu te reči nego i novinaru kao tumaču i novinaru kao pripovedaču. Tim nivoima odgovaraju tri metodološka zahteva: objektivnost, nepristrasnost i autentičnost. Ako informisati znači uobličavati određeno obaveštenje radi njegovog saoptavanja, onda samo obavešatenje mora biti tačno i mora biti na adekvatan način uobličeno. U protivnom, informacija nije informacija. Kredibilitet medija povezan je sa istinitošću informacija, sa poštenjem u obradi i sa tačnošću sadržaja informacija. Obrada informacije zasniva se na procedurama provere činjenica i kontrole izvora. Profesionalna praksa podrazumeva da se, korak po korak, utvrdi prvo ko je izvor informacija, da se zatim informacija upotpuni i da se, na kraju, uporedi sa verzijama koje daju drugi izvori, da bi se bilo što bliže istini i činjenicama. Pošto se u novinarstvu sve mora obaviti hitno, rad novinara se često svodi na obavljanje prva dva od tri nabrojana posla. Onda tačnost informacije u potpunosti zavisi od pouzdanosti izvora. U takvim okolnostima mediji se danas se češće služe agencijskim vestima. Potrebno je stalno vršiti izbor izbor ugla posmatranja, izbor glavnih i sekundarnih elemenata, izbor novih aspekata koji će izaći na videlo... Sporna stvar nisu ti izbori, nego oni koji bi doveli novinara do toga da, među elementima koji sačinjavaju određenu informacuj, odabere neke, a uklanja druge, čineći to namerno, i da izvrće navode.

Najočigledniji koncept u osnovi pojma istine o izveštavanju jeste da izveštavanje mora biti tačno. Ako postoji sumnja ili spor u vezi sa činjenicama, to publici treba otkriti. Ono što u novinarskoj profesiji nijeopravdano jeste izmišljanje ili menjanje sadržaja izjava, čak i kada odražava suštinsku istinu onoga što je rečeno. Kada novinar ne prisustvuje događaju lično ili kada informacije nisu opšte poznate, novinari bi morali reći ko je izvor informacije. To je osnovni zahtev tačnog izveštavanja. Nažalost, netačne izjave i priče često dobijaju sopstveni život kada novinari ne sprovedu sopstvene istrage i samo prihvate svedočenja svojih kolega kao svetinje. Što je više sajtova koji jedni od drugih preuzimaju sadržaj, ili se pozivaju na njega, to je veća verovatnoća da dođe do trajnih propusta. Mnogi novinari koji u svom liberalnom obrazovanju nikada nisu prošli kurs statistike ili ekperimentalnog dizajna zastaju zbunjeni pred naučnim studijama i neretko ih pogrešno interperetiraju. Minimalni etički zahtev je da se takve studije pripisuju njihovim izvorima, tako da javnost može da oceni njihov kredibilitet. Dok većina novinara smatra tačno izveštavanje prvim principom etičkog novinarstva, vremenski pristsci i pritisci konkurencije nekada negativno utiču na tačnost novinarskog izveštavanja. Drugi zahrev za novinarskom istinom, pored tačnosti, jeste da bi istinita priča trebalo i da promoviše razumevanje. Cilj bi trebalo da bude davanje suštinski kompletnog izveštaja. Činjenica da se cela istina o nekoj situaciji verovatno nikada ne može saznati ali etička pitanja nastaju kada moralni agenti namerno zadrže neke ili sve činjenice od značaja za javni interes. Dva glavna primera su vesti o terorizmu i otmicama. Postoje i druge prilike kada novinarski imperativ istinitog izveštavanja trpi pred moćnijim silama koje su isto tako rešene da zbog svojih ciljeva kontrolišu protok informacija do javnosti. Medijsko praćenje vojnih sukoba je primer koji se stalno javlja. Ponekad promocija razumevanja ne uspeva zato što novinari nemaju dovoljno znanja o priči na kojoj rade. Treći kriterijum istinitog teksta je da on mora biti pošten i uravnotežen. Ta dva udvojena koncepta podrazumevaju, prvo izbegavanje bilo kakve primetne novinarske pristrasnosti i drugo prepoznavanje onih gledišta koja produbljuju razumevanje teme. Najveća pretnja istinitosti obično se javlja tokom perioda kriza. (primer let 93 11. 10. 2001). Izveštavanje o bilo kojoj nacionaloj tragediji riskantan je posao sa etičke tačke gledišta ali je događaj 11. septembra uveo još jedno pitanje – kako pružiti tačne izveštaje o događajima u kontekstu promovisanja razumevanja, a pri tom ne podgrevati dodatno strah i paniku. Veoma je važno da novinari ne potpiruju vatru grešaka i netrpeljivosti.



Uznemirujuća tedencija koja ugrižava sva tri opisana stava jeste žurba medija da donesu sud kada obrađuju neku senzacionalnu priču. To se ponekad zove opšta pomama ili mentalitet stada.

Činjenica je da i u najobjektivnijem mišljenju ima emocija. Mišljenje, ono objektivno, koje je osnovni izvor znanja, ako želi da bude i kreativno ima korene u subjektivnom stavu. Objektivne veze su moguće samo između objekata, odnosi između ljudi su subjektivni. I kada se trudimo da mislimo objektivno supotstavljaju nam se emocije. Prema tome ni jedan čin saznavanja, pa i obaveštavanje javnosti ne može biti bez prisustva emocija, makar i minimalnih. Uzaludno je od novinara zahtevati potpuno objektivno obaveštavanje kada se zna da, i pored svih svesnih nastojanja, ne mogu biti lišeni emocija. Istinito obaveštavanje se može shvatiti kao svesna i dobronamerna tedencija,a do pravog objektivnog obaveštavanja treba tek dosegnuti. I novinari su ljudi a čoveka bez emocija nema. Niko nije rođen hladan kao led. Jedino što je bitno to je sposobnost novinara da razluči na šta utiču njegove emocije, jer novinarstvo teži objektivnosti. Emocije kod novinara koji stvara za javnost nisu pozeljne ali je svakako pozenjno da novinarski produkt izazove emocije.

Aksiome kako novinari treba da se ponašaju u odnosu na glasine i sumnjive informacije: Kompanije moraju da prohvate javnu kritiku svoje ekonomske situacije, ukolimo se sumnja da postoji opasnost za potrošače, pa i u sličaju da je to rizično za njihovo poslovanje. Zahtevi za proverom i utvrđivanjem istine rastu sa povećanjem obima nanete štete. Istraživanja moraju da budu dokumentovana i dokaziva.

Novinari treba dobro da odmere informacije koje objavljuju ukoliko one mogu da nanesu štetu privredi ili da ugroze privatni i intimni život građana, svejedno da li je reč o temama koje mogu da dovedu do tužbi i novčanih naknada ili ne. To posebno važi za glasine, predpostavke ili sumnje.

Pitanje br. 19. Poštovanje embarga i redakcijska etika

Postupkom stavljanja embarga medijima se tačno naznačava kog dana i u koje vreme smeju objaviti neku informaciju. Izvor informacije pribegava tome kada je reč o informaciji koja prvo treba da bude saopštena krugovima na koje se direktno odnosi a tek potom javnosti. Embargom se ostavlja vreme medijima da pažljivo obrade informaciju. Tim postupkom se obezbeđuje da mediji, koji su jedni drugima konkurencija, dobiju podjednak tretman u onim slučajevima kad nije zajemčeno da će svi istovremeno dobiti određene materijale i dokumente. Međutim, stavljanje embarga mora biti opravdanom a u praksi se embargo ne poštuje uvek i svuda, šti može da stvori sukobe između izvora informacija i medija i među samim medijima.

Redakcijska etika - Opšta orjentaciona politika koja može ali ne mora da bude eksplicitno izražena u nekom internom dokumentu, određuje smer informacije. Novinaru koji se opreljuje za saradnju sa određenom medijskom kućom ta orjentaciona linija je poznata. Služi mu kao orjentir i od nje zavisi da li će on stupiti u neku medijsku kuću, s obzirom na svoja lična ubeđenja.



Pitanje br. 20. Pravo objavljivanja ispravki i demantija

U Minhenskoj deklaraciji stoji da se od novinara očekuje da ispravi svaku objavljenu informaciju za koju se pokaže da je netačna. Objavljenu vest mogu demantovati ispraviti ili upotpuniti bezbrojni akteri, svedoci ili stručnjaci. Uprkos nastojanjima da informacija bude istinita što je njena temeljna odrednica ona je nužno izložena kritičkom procenjivanju. Ako je izvesna činjenica bila preneta delimično ili netačno onda se činjenice moraju precizirati a greške ispraviti. Ozbiljne novine i veoma savesni novinari razlikuje se od ostalih po tome što, ukoliko objave neku nepotpunu ili netačnu vest, objavljuju dopune i ispravke. Većina zemalja predviđa u svojim zakonima pravo na odgovor, koje omogućava osobi koja bi se osetila pogođena nekim člankom ili emisijom da iznese svoju viziju dogđaja i, u izvesnim slučajevima, da posebno naglasi sopstveno stanovište, Za razliku od prava na odgovor, za koje su uslovi definisani zakonom, dužnost da se daju ispravke je obaveza koju novinar sam sebi dobrovoljno nameće. Konstatuje se da je pogrešnoj informaciji bio priklonjen veliki značaj, a ispravka data na vrlo neupadljiv način.

Ukoliko su prava građana ili preduzeća povređena oni mogu zatražiti ispravku, opoziv ili mogu da tuže redakciju za propust ako nije objavila nešto što je bila zakonski obavezna da objavi. Ispravkom se može korigovati greška izneta u objavljenom tekstu ili prilogu. Pored toga, građani i kompanije mogu da budu obeštećeni i da dobiju novčanu nadoknadu za pretrpljeni društveni bol. Velike novčane sume odštete učinile su medije opreznijim kada treba da se upuste u rizik izveštavajući o poznatim ličnostima. Ranije su iznosi ovih odšteta bili tako mali da je redakcijama moglo u da se isplati da obešteti određenu osobu, ali je to u poređenju sa porastom tiraža bilo sasvim beznačajno. Materijalna nadoknada štete može da bude isplaćena i u slučaju štete nanete poslovanju, ukoliko se to može dokazati. Kompanije moraju da prohvate javnu kritiku svoje ekonomske situacije, ukoliko se sumnja da postoji opastnost za potrošače, pa i u sličaju da je to rizično za njihovo poslovanje. Zahtevi za proverom i utvrđivanjem istine rastu sa povećanjem obima nanete štete. Istraživanja moraju da budu dokumentovana i dokaziva. Advokatske kancelarije pri redakcijama procenjuju isplativost objavljivanja u odnosu troškova tužbe i moguće novčane štete.

Ispravka: Podvrsta vesti koju sastavlja obično redakcija kada uoči neku grešku u obaveštavanju, ali se mora objaviti i na zahtev ličnosti kojoj je netačnim obaveštavanjem naneta šteta. Ispravka se objavljuje u narednom broju lista, na istom mestu, istim tipom slova. Ukoliko redakcija odbije da objavi ispravku snosiće zakonsku odgovornost. Ispravka je, dakle, oblik obaveštavanje javnosti koji govori o spremnosti redakcije da se kritički odnosi prema istini.Demanti: Objavljuje se i posle isteka roka od 15 dana. Njime se ukazuje da je neka objavljena informacija bila neistinita, pa se u tu svrhu pruža odgovarajuća argumentacija.Objavljuje se na zahtev zvaničnih institucija, ali praktično nikada nema onu snagu koji je imala plasirana lažna vest.

Pitanje br. 21. Odbijanje nečasnih metoda

Traganje za informacijom nije opravdanje za probegavanje svim mogućim sredstvima i ne daje za pravo da se tvrdi kako su sva sredstva dozvoljena. Dakle cilj ne opravdava sredstvo. Nezakonita sredstva su: krađa, provala, prisluškivanje telefonskih razgovora, ucena, potkupljivanje ili bilo koje drugo sredstvo čija je upotreba zakonom zabranjena. Služenje raznim nečasnim ili zaobilaznim sredstvima lakše se prihvata nego upotreba nezakonitih sredstava. U novinarskoj profesiji se smatra posebno nečasno ako novina prikriva činjenicu da je novinar. Novinarima se često daju dezinformacije kada se iskreno predstave kao novinari, sa druge strane. Oni uočavaju da je u nekim ekstremnim situacijama jedini mogući način da dođu do izvesne informacije najbliže istini da prećute



činjenicu da su novinari. Pribegavanje nečasnim sredstvima može se pravdati samo time da se to čini u neporecivom interesu javnosti. Minhenskom deklaracijom zabranjuje se i plagijat. Plagijat se pre svega, tiče odnosa među novinarima. To je čin preuzimanja izvesne informacije, elemenata nekog istraživanja, delova neke reportaže ili nečeg drugog šrto su objavile kolege novinari,a da se pri tom ne navede izvor.

Pitanje br. 22. Granice privatnosti i život javne ličnosti

Prema Minhenskoj deklaraciji novinar se obavezuje da poštuje privatnost drugih lica i da teškim povredama profesije smatra sledeće: blaćenje, uvredu, klevetu, i neosnovane optužbe. Što se širenja informacija o nekoj istini koja je takvog karaktera da može štetiti ugledu ličnosti, otkrivanja izvesne tajne, nužnost da se zadire u privatan život neke ličnosti, tu shvatanje novinara o javnom interesu ili o pravu da bude informisana može biti različito od sudije za sprovođenje zakona. U pravničkim doktorinmaa je veoma široko prihvaćeno shvatanje zakonodavstava koje pravi razliku između javne sfere u životu pojedinca koja može biti predmet legitimne pažnje novinara, i privatne ili intimne sfere u životu pojedinca koja pripada samo tom pojedincu. Poznati su brojni slučajevi pozorišnih ili filmskih zvezda ili zvezda estrade koje rado dopuštaju da se zaviruje u njihov privatni život da bi održale slavu. Najosetljiviji su onu slučajevi koji se odnose na povrede privatnog života javnih ličnosti, naročito političara. I pored toga što su zakoni veoma precizni a sudovi veoma obazrivi, pravo je više u stanju da kazni neku lošu odluku koju je doneo novinar nego da pruži novinaru sve elemente koji će mu omogućiti da napravi dobar izbor.

Opšti stav je da pravo na privatnost znači pravo pojedinca da bude ostavljen na miru ili pravo da se ima kontrola nad neželjenim publicitetom u vezi sa ličnim stvarima. Naravno, medijima je posao da ljude ne ostavljaju na miru. Etička dilema se javlja kada treba odlučiti gde povući crtu između razumnog i nerazumnog ponašanja medija.

Postavlja se pitanje zašto nam je privatnost tako važna. Prvo, obeležje autonomnog pojedinca jeste njegova sposobnost da sačuva privatne informacije. Može se reći da svetinjom smatramo stav da drugi nemaju prava da znaju sve o nama. Drugo, privatnost može da nas zaštiti od prezira i ismevanja drugih. Treće, privatnost stvara mehanizam kojim možemo da kontrolišemo našu reputaciju. Peto što više drugi znaju o nama teže nam je da kontrolišemo sopstvenu sudbinu. Četvrto, privatnost nam je dragocena kako bismo druge zadržali na distanci i regulisali stepen naše socijane interakcije. Konačno privatnost služi kao štit od moći države. Ipak mi smo istovremeno privatna i društvena bića i te dve uloge se sudaraju po nekad na našu štetu.

Činjenica da su državni zvaničnici i javne ličnosti sami odabrali ulazak u javnu arenu ukazuje na njihovu spremnost da prođu kroz rigorozne poglede i da trpe posledice neprijatnh otkrića. Svakako da javne ličnosti moraju očekivati neke neželjene efekte izloženosti očima javnosti ali to ne znači da oni moraju žrtvovati svu privatnost i predati autonomiju nad svojim ličnim životom. Mediji, nažalost, verujući da zadovoljavaju neutoljivu glad svoje publike za pričama o grehovima javnih ličnosti, često pravdaju svoje ponašanje tako što odbijaju da takvim osobama priznaju zonu privatnosti. Činjenica da čitaoce i gledaoce zanimaju takve stvari nije, sama po sebi, dovoljno opravdanje za objavljivanje privatnih informacija o javnim ličnostima. Privatnost može biti posebno problematično pitanje u izveštavanju o porodicama, prijateljima ili saradnicima javnih ličnosti. Novinari tvrde da javne ličnosti koriste medije zbog svog publiciteta i nisu iskreni kada se žale na štampu što juri za pričama. Poslednjih godina paparaci su postali simbol mračne strane novinarstva i ozbiljno ugrozili tolerantnost javnosti za takve neukusne taktike prikupljanja informacija. Više pažnje treba obratiti na to šta javnost treba da zna nego na to u vezi s čim je radoznala. Čista radoznalost ne može predstavljati javni interes. Aktivnosti koje se odvijaju u javnosti, po definiciji, nisu privatne ali čak i na javnom mestu nekada tražimo određen stepen samoće. Država nije obavezna da neprijatne informacije učini dostupnim javnostim ali jednom kada to uradi one više nisu privatna stvar. Zato štampa samo objavljuje ono što bi pojedinačni građani mogli i sami da vide ako žele.

Žrtve su oni kojima se medijskim izveštavanjem nanose poslovni gubici ili povrede časti. Gubici koje su novinari u stanju da proizvedu svojim, ponekad neodgovornim, izveštavanjem dostižu astronomske Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 17


sume. Mnogi novinari ne mare da li će povrediti nečiji privatni ili intimni život, svejedno da li je reč o poznatim ličnostima ili o običnim građanima Poznate ličnosti su najupornije u borbi za zaštitu sopstvene privatnosti od nastrljivih novinara. Novinari treba dobro da odmere informacije koje objavljuju ukoliko one mogu da nanesu štetu privredi ili da ugroze privatni i intimni život građana, svejedno da li je reč o temama koje mogu da dovedu do tužbi i novčanih naknada ili ne. To posebno važi za glasine, predpostavke ili sumnje. Povrede nanete nekorektnim izveštavanjem medija mogu da dovedu do depresija i egzistencijalnih strahova.

Pitanje br. 23. Pretpostavka nevinosti u novinarstvu

U Evropskoj konvenciji o pravima čoveka je rečeno da sve osobe optužene za neki prekršaj smatraju se nevinim dok god njihova krivica ne bude zakonskim putem utvrđena. Postoji određeni način prikazivanja prekršaja ili zločina i sažimanja osnovnih elemnata na kojima počiva suđenje, način koji dovodi do ukazivanja prstom na krivca. Ono svakako neće uticati na profesionalne sudije ali se može u velikoj meri odraziti na porotu, koja nije sastavljena od profesionalaca i njenu procenu slučaja. Uvažavanje predpostavke nevinosti sprovodi se u delo i tako što se imena optuženih stavljaju pod konrtrolu. Eksplicitno dovođenje izvesne ličnosti u vezu sa nekim zločinom ili prekršajem može naneti toj ličnosti veliku štetu ako njena krivica nije pouzdano utvrđena, čak i u slučaju kada sud na kraju potpuno dotičnu osibu oslobodi krivice. Objavljivanje informaacija, uključujući i identitet ličnosti, dopušteno je u potpunosti, bez obzira na prestup, u situacijama o kojima bi javnost apsolutno morala biti informisana: Kada okrivljeni obavlja neki javnu funkciju, a protiv njega se vodi postupak zbog dela koja su neodvojiva od dužnosti koju obavlja, Kada je u pitanju osoba koja je nesporno veoma poznata u javnosti, Kada je neka zvanična instanca objavila identitet okrivljenog u javnosti, Kada je sam okrivljeni otkrio svoj identitet ili kada je prihvatio da isti bude otkriven, Kada javni interes opravdava otkrivanje identiteta. U ostalim slučajevima davanje publiciteta u štampi predstavlja povredu pretpostavke nevinosti. Posle donošenja osuđujuće presude, ono znači stavljanje na stub srama, čime se izrečena kazna još više otežava, pri čemu se ne vodi računa ni o potrebi ponovnog integrisanja osuđenog u društvo ni o interesima njegove porodice i njegovih najbližih.

Pitanje br. 24. Poštovanje žrtava u javnosti

Nužnost da novinari daju događajima određenu ljudsku notu ni na koji način ne opravdava lov na patnje i nekontrolisano i neumereno esploatisanje tih patnji. Neophodno je poštovanje žrtava i osoba koje doživljavaju šok, i na licu mesta, i u načinu prikazivanja događaja u medjima. Mediji imaju slobodu da neke slike ne objave, odnosno da ih iseku, ali ne rukovođeni duhom cenzure, nego iz poštovanja prema ličnostima umešanim u određeni događaj, kao i prema osećanjima i osetljivosti javnosti. Novinar je prvi koji je odgovoran za zapažanja koja prenosi, za osmišljavanje podataka i za način na koji će ispričati određeni događaj. Ali, njegov rad je deo jednog sistema koji ima svoja pravila i ograničenja i taj sistem takođe mora biti smatran apsolutno odgovornim za ono što objavljuje, i što se tiče teksta, i što se tiče slike. Svakom pojedincu, članu zajednice i pripadniku javnosti, ostaju sloboda i odgovornost da bira među tekstovima i slikama koji su mu ponuđeni i među raznim izveštajima o određenom događaju koje dobija zahvaljujući postojanju pluralizma u informisanju.

Nesreće i lične tragedije su često informativno vredne, ali žrtve nisu verzirane u kontaktima sa medijima. Zato novinari moraju biti pažljivi da ne zloupotrebljavaju situaciju i da poštuju privatnost onih koji se nađu u tako nesrećnim okolnostima. Naravno, postoje trenutci kada je neophodno doći do određenih informacija i intervjuisati žrtve nesreća ili ličnih tragedija. Ali takve zahteve treba postavljati oprezno i sa razumevanjem. TV novinar, na primer, ne treba da potura mikrofon ožalošćenom članu porodice žrtve nesreće, samo da bi zabeležio taj dramatični i emotivni trenutak na traci. Mediji su posebno podložni optužbama koje idu od bezosećajnosti do nezajažljivosti kada objavljuju „srceparajuće“ slike nečije privatne tuge. Nekada urednici brane upotrebu uznemiravajućih slika ne na osnovu kontekstualnog značaja kao takvog već na osnovu nekog većeg javnog dobra ili time što fotografije nisu napravljane tajno. Pritisci konkurentnosti mogu takođe dovesti do nedozvoljenog narušavanja privatnosti i maltretiranja.



Pitanje br. 25. Zakon o informisanju i granice sloboda

Pravni propisi koji važe za medije odnose se na sve činioce koji deluju u medijima. Svaka zemlja donosi svoje zakone i ima svoje procedure, sa tim da se sve zemlje pridržavaju izvesnog broja zajedničkih odredbi kao što su poštovanje prava čoveka i regulisanje radio - difuzije. Ustavno pravo definiše slobode pojedinca, slobodu štampe i režim radija i televizije. Ono predstavlja osnovu za aktivnost medija i za misiju novinara i pruža garanciju koja potvrđuje koliki se značaj u demokratskim zemljama pridaje informisanju. Upravno pravo reguliše sprovođenje u delo prava ili sloboda. Ono omogućava državi da obezbeđuje nužne kontrole. Propisima koji spadaju u domen upravnog prava reguliše se sistem elektronskih medija, određuju se propisi za protok produkata štampe... Krivično pravo definiše odgovornosti i nabraja prekršaje u domenu medija poput blaćenja i širenja lažnih podataka. Građansko pravo pruža skup zaštitnih mera od nedozvoljenih postupaka medija prvenstveno ka pojedincu poput povrede časti i ugleda, povrede privatnog života i imidža. Postojeći pravni okviri predstavljaju određenu stegu za novinarstvo po sistemu – prinuda podstiče novinara na istpravno postupanje. Baviti se dobrim novinarstvom u etičkom smislu ne sastoji se samo iz prostog i jednostavnog poštovanja zakona.

Pitanje br. 26. Stege koje nameće medijska kuća

Stupanje u određenu medijsku kuću obavezuje novinare na pravljanje neprekidnog kompromisa između primene etičkih normi i zahteva medijske kuće. Činjenica da sebi postavlja za cilj informisanje javnosti ne oslobađa medijsku kuću brige o tome kako da obezbedi svoju egzistenciju. Zabavni sadržaji pomažu joj da proširi publiku a reklame da poveća prihode. Da bi mogla da se bavi informativnom delatnošću, medijska kuća mora da stekne dovoljno široku publiku koja će joj oogućiti i da prodaje ono što proizvodi i da privuče oglašivače. Rad novinara u medijskim kućama predstavlja specifičnu fazu u jednom prizvodnom lancu. On zavisi i od raznih činilaca koji su svojstveni proizvodnji vesti: generalno pitanje snadbevanja određene medijske kuće informacijama, regulisanje sadržaja u funkciji kapaciteta (broj stranaica, trajanje emisija), mogućnosti i sposobnosti predviđanja i planiranja posla. I konačno, novinarsski rad u medijskoj kući zavisi i od materijalnih uslova (oprema...).

Pitanje br. 27. Reklama, PR, tekstovi i informacija

U većini evropskih zemalja, sektor odnosa s javnošću se razvija brže od novinarstva. I nekim delovima medijskog sistema novinarstvo i PR se do te mere prožimaju da se novinarstvo više ne može prepoznati. Novinari nemaju vremena za istraživanja i zato koriste materijale koje dobijaju od službi za odnose s javnošću. Ti materijali su neretko izvor njihovih dodatnih prihoda, jer se mnogi, zbog malih primanja, bave prikrivenim PRom u isto vreme kad i novinarstvom. Često iskusni novinari prelaze na drugu stranu. Postoje i takvi medijski profesionalci koji se, posle niza godina intenzivnog angažmana, vraćaju u novinarstvo. Njihova nezavisnost je sumnjiva, posebno ako treba da izveštavaju o ranijem poslodavcu. U novinarstvu je rašireno nepoverenje i sumnja prema poslovima s javnišću. Barbara Berns – odnosi s javnošću imaju pod kontrolom teme i vreme izveštavanja u medijima. Veoma retko se navodi izvor informacija ukoliko su one preuzete od onih koji su zadženi za odnose s javnošću. Sve su ređa novinarska dodatna istraživanja i sve je manje provera. Zavisnost medija od PR izvora je uspešnije ukoliko usmerava svoju informativnu politiku prema vladajućim vrednostima. U međuvremenu mnogi istraživači odnosa s javnošću zastupaju tezu da bi simbioza bila normalna u odnosima PRa i novinarstva. Novinari se tome žestoko suprotstavljaju jer, prema



njihovom samorazumevanju i osećanju za posao koji obavljaju, takvo nešto je nespojivo. Uprkos tome, društveni odnosi su postali tako komplikovani da novinari bez pilot funkcije PR poslenika ne bi mogli da izveštavaju kvalitetno i svakodnevno. Konkurencija, ipak, utiče na službe za odnose s javnošću i agencije te se one međusobno sukobljavaju, utiču jedna na drugu i na taj način se međusobno kontrolišu. Novinari ne moraju da proveravaju svaku poruku, nego to čine preuzimajući materijale od konkurenata. Tako se smanjuje i uticaj na novinarstvo. U krizama PR službe imaju tedenciju da postanu otežavajući faktor posla s javnošću, da otkažu ili vode ka preteranoj revnosti i upravo zato praznom hodu. Poslovi s javnošću bi pre mogli da se odvijaju u saradnji kad su prožeti svakodnevnim iskustvima, nego pod okolnostima konflikta. Ove službe različitih kabineta, političkih i privrednih, u kriznim situacijama anticipiraju novinarska istraživanja. Između PRa i novinarstva postoji trajna borba za vlast.

Prema pravilima koja mediji sami sebi postavljaju ili koja im postavlja zakon, mora postojati stroga i jasno naznačena razdvojenost novinarskog prostora ili dela programa, sa jedne strane, i reklamnog prostora sa druge strane. Što se tiče novina, zabunu stvara pre svega žanr „reklamna reportaža“, hibridni žanr koji se nalazi na pola puta između novinarstva i reklamiranja. Reklamna reportaža nema, sama po sebi, nikakve veze sa novinarskom etikom, već je jedan od načina reklamiranja u novinama. Oglašivač zakupljuje određeni prostor u novinama, i umesto da ga potpuni nekom slikom koja podstiče na kupovinu njegovih proizvoda ili na korišćenje njegovih usluga i nekim dobro odabranim reklamnim smicalicama, on objavljije na tom prostoru tekst novinarskog karaktera, tekst čija je namena da hvali proizvode ili usluge tog oglašivača. Reklamana reportaža mora biti stavljena na ono mesto koje je uvek namenjeno reklamama. Neophodno je jasno naznačiti da je to reklamna reportaža, a ona treba da bude tako prezentirana i grafički obrađena da se čitaocu omogući da je prepozna i razlikuje od novinarskih tekstova. Taj tekst ne sme potpisati ni urednik ni neki drugi profesionalni novinar. Pod plaštom činjenja usluge čitaocu koji je neosporno, zainteresovan za novosti, često se krije pravljenje usluge nekom stvarnom ili potencijalnom oglašivaču. Što se tiče televizije problematična je takozvana „indirektna reklama“: razni proizvodi na kojima se jasno vidi naziv proizvođača defiluju preko ekrana za vreme emisija ili reportaža, a kamera se ponekad posebno zaustavlja na njima. Problematičan odnos između novinarskog rada i reklamne aktivnosti postao je još složeniji sa razvojem sponzorisanja u medijima, tako da se javlja tedencija zamagljivanja jasnih granica povučenih između ta dva domena.

Reklamne agencije i službe za odnose s javnošću bave se poslom ubeđivanja, one na tržište izlaze pristrasne i u tome nema ničeg lošeg. Razni profesionalni kodeksi u reklamnoj industiji i industriji odnosa s javnošću obavezuju svoje radnike na standarde istinitosti i tačnosti. Nažalost, ti sandrardi se ignorišu kada direktori agencija dozvole da njihova lojalnost deoničarima nadvlada odgovornost prema društvu koje im je dalo privilegiju da posluju. Iako su svi oni koji se bave ubeđivanjem javnosti, ako svesno govore laži, moralno krivi koliko i novinari, oni nisu pod etičkom obavezom da budu uravnoteženi. Osoba zadužena za odnose sa javnošću će pokušati da istakne samo najbolje aspekte neke kompanije, ne ulazeći uopšte u njene probleme. Oni koji se bave ubeđivanjem javnosti pribegavaju selektivnoj istini da bi sastavili svoje poruke i u tome nema ničeg neetičkog. Ubeđivanje je jedna od legitimnih funkcija masovnih komunkacija i društvo ne očekuje isti nivo istine od ljudi koji se bave ovim poslom kao od onih koji se bave informisanjem, dakle novinara. Očekujemo tačne informacije ali ne očekujemo objektivnost i ravnotežu.

Reklamiranje je nešto problematičnije zbog dve srodne i kontraverzne tehnike: jezičke dvosmislenosti, kada se ne govori ništa konkretno o proizvodu, kao i preuveličavanja. U konkurentnom tržišnom okruženju koji često pokreću faktori zabave, cilj reklamiranja nadjačava obavezu pružanja tačnih informacija. Cilj reklamiranja je da stvori povoljan imidž nekog proizvoda ili kompanije i tako poveća prodaju ili očuva udeo na tržištu. Zato potrošači u većini reklamnih poruka prepoznaiju i prihvataju dvosmislenost. Preuveličavanje je takođe efikasna tehnika u savremenom marketingu. U tržišnoj ekonomiji publika treba da preuzme određenu odgovornost i da reklamne poruke prima sa zdravom dozom skeptičnosti. Međutim, kada oglašivači izostave važne informacije u tako navedu potrošače na pogrešan zaključak, odnosno na pogrešnu odluku o kupovini, takve reklame su obmanjujuće i postavljaju ozbiljana etička pitanja.

Oni koji se bave odnosima s javnošću i novinari često gledaju jedni na druge sumnjičavo. Neki novinari smatraju odnose s javnošću parazitskim poslom, kojim se bave ljudi koji za život zarađuju upotrebljavajući medije u svoju korist. Oni koji se bave odnosima s javnošću, sa druge strane, često Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 20


gledaju na novinske redakcije kao na skladišta cinizma iz kojih novinari radoznalo pregledaju teren tražeći slučajeve političke ili poslovne neodgovornosti. Činjenica je, međutim, da nijedna profesija ne može da tvrdi da je moralno superiornija od one druge. Misija novnarstva je da otkriva činjenice te etički novinari ništa ne bi trebalo da rade iz ličnih interesa ili nešto promovišu. Zaposleni u službama za odnose s javnošću po definiciju su nečiji zastupnici i posvećeni su ostvarenju ciljeva organizacije koju zastupaju. Oni takođe pružaju informacije za javnu upotrebu, ali to obično rade tako da ostvare što povoljniji rezultat za svoju kompaniju ili klijenta.

Novinarska roba je otkrivanje, javno širenje što više relevantnih i značajnih informacija. Sa druge strane, poverljivost informacija i odnosa igra važnu ulogu u životu nekog ko se bavi odnosima s javnošću. Uprkos ovom očiglednom nepoverenju između novinara i onih koji se bave odnosima s javnošću, njihov odnos je pre simbiotičan nego neprijateljski. Novinske organizacije zavise od informacija PR službi, kako iz ekonomskih tako i iz novinarskih razloga. Troškovi prikupljanja informacija od svake moguće organizacije u jednoj zajednici mogu biti ogromni bez pomoći predstavnika tih organizacija. Pored toga, zvaničnici kompanija i njihovi predstavnici za javnost dobri su izvori informacija koje se drugde možda ne mogu naći. Oni pružaju konstantan dotok informacija medijima. Za uzvrat, mediji služe kao dobrovoljni i ponekad nekritički forumi za širenje poruka i informacija koje šalju državni organi i kompanije. Saopštenja za javnost pružaju kompanijama priliku da iznesu svoju verziju priče, posebno u okruženjima u kojem oni koji se bave odnosima s javnošću ne veruju u objektivnost medija.

Najočigledniji i najkontraverzniji dokaz ovog simbiotičkog odnosa jeste rasprostranjena upotreba video – saopštenja. Video saopštenja po svom pakovanju podsećaju na tipične televizijske vesti, ali se prave u ime klijenta. Besplatno se distribuiraju TV stanicama i ona su efikasan i efektan način da neka firma za odnose s javnošću predstavi svoje klijente masovnoj publici. Proizvodnja i upotreba video saopštenja nameće etičke obaveze kako onima koji se bave odnosima s javnošću tako i stanicama kojima se materijal šalje. Novinske organizacije imaju etičku obavezu da kažu ko je izvor saopštenja bez obzira na to da li je saopštenje emitovano u celosti ili delimično.

Pitanje br. 28. Agenda setting, konstruisanje javnosti

Kao što novinari ne rade isključivo individualno i samostalno, tako ni medisjke kuće ne funkcionišu na samostalan način. Sve su one deo jednog zajedničkog sistema, čiji je najočitiji efekat agenda setting, odnosno ređanje po važnosti. U određivanju tog redosleda po važnosti medijske kuće nude opštu interpretaciju realnosti, izdvajajući kao dostojne pažnje teme i događaje koji se smatraju posebno istaknutim. Uspostavljanje redosleda po važnosti jeste odraz složenih mehanizama, gde u igru ulaze razni društveni sistemi, uključujući i politički sistem, zatvorene društvene krugove i procese automatskog kopiranja koji postoje među raznim medijima.

Pitanje br. 29. Sukob interesa u novinarskoj profesiji

Sukob interesa je sukob između lojalnosti profesiji i spoljnih interesa, koji narušava kredibilitet moralnog agenta. Iako se sukobi interesa mogu javiti u mnogim situacijama oni sa kojima se suočavaju medijski radnici mogu se svrstati u tri šire oblasti: suprotstavljeni odnosi, suprotstavljen javni aganžman i skriveni interesi.

Suprtstavljeni odnosi: Pokloni i usluge – Novinari imaju primarnu odgovornost prema svojoj publici i ako od zainteresovaniih strana ili svojih izvora primaju uluge poklone ili nešto slično, to onda otvara ozbiljna pitanja njihove objektivnosti. Iako sitni gestovi, kao ručkovi koje plaća izvor, možda nisu problematilni, vremenom bi oni mogli da naruše profesionlanu distancu novinara. Jedan od problematičnijih poklona jesu besplatna putovanja koja plaćaju izvori sa određenim interesima. Kodeks ne zabranjuje medijske obilaske mesta od legitimnog informativnog interesa, odnosno probe proizvoda o kojima se piše. Etički su sumnjiva putovanja čiji je jedini cilj užitak. Novinari koji putuju sa onima o kojima pišu postaju podložni sukobu interesa, pr. sportski novinari. Novinari ne bi nikada trebalo da koriste svoj položaj za ličnu dobit.Novinarstvo čekovne knjižice – Plaćanje sagovornika i izvora može ukaljati kvalitet informacija uključivanjem ekonomskih motiva u jednačinu. Plaćanje intervjua poznatim javnim ličnostima privlači



veliku pažnju i kritike. Nije neuobičajeno da neke novinske organizacije plaćaju, prevoz, smeštaj i hranu infromativno vrednim osobama da bi ih intervjuisale na željenim lokacijama.. Mnogi izvori i sagovornici danas očekuju da budu plaćeni za svoje insajderske informacije. Vesti su roba tvrde neki i kao svaka druga koja sa prodaje i kupuje na tržištu. Bez obzira na oblik novinarstva čekovne knjižice, ta praksa svakako otvara pitanja u vezi sa vrednošću dobijene informacije. Plaćeni sagovornici možda osećaju da imaju finansijsku obavezu da pruže nešto novinarski interesantni, a to može voditi ka preuveličavanju ili izmišljanju.

Lični odnosi – Novinari su ljudi i nekada razvijaju lične odnose sa izvorima ili su u srodstvu sa njima Pod takvim okolnostima teže je zadržati distancu. Novinari moraju biti posebno oprezni ako su u romantičnoj vezi ili braku sa potencijalnim izvorom informacija. Zapošljavanje više članova jedne porodice u istoj novinskoj organizaciji može se smatrati etičkim problemom.Novinar kao građanin – Iako novinari moraju voditi računa da ne otkrivaju tajne koje mogu da ugroze vojne operacije ili da dozvole sebi da postanu pioni terorista isto tako ne smeju da odustaju od kritičke analize vladine politike. Novinari se često suočavaju sa sukobima između profesionalnih obaveza i ljudskih instikata. Novinari su takođe građani oni ne mogu da se isključe iz kulture koja ih je odgajila. Ako novinar nije na konkretnom zadatku izveštavanja o događaju u kojem su životi ljudi u opasnosti, on treba da pruži pomoć ako nema nikoga drugog da to učini. Ali čak i kada su na zadatku, novinari ne bi smeli da zaboravljaju na svoje građanske dužnosti. Ako je nekome potrebna pomoć, novinari treba da je pruže (pod uslovom da time ne ugrožavaju sopstvenu bezbednost) dok ne stignu stručne službe. Na taj način novinari ispunjavaju svoje građanske dužnosti bez značajnijeg kompromitovanja novinarskog cilja nepristrasnosti.

Suporotstavljeni javni angažmani: Novinari ne mogu biti društveni pustenjaci i povući se iz svakog angažovanja u svojoj zajednici. Novinari bi trebalo da se čuvaju direktne političke aktivnosti zato što je to pristrasnost. Poslednjih godina uredici su kritikovali novinare zbog učestvovanja u javnim demonstracijama povodom kontroverznih pitanja, čak i u slobodno vreme. Lojalnost mora, pre svega, biti prema novinama a građanske aktivnosti koje dolaze u sukob sa tom lojalnošću treba izbegavati. Kada su sukobi interesa očigledni, treba ih izbegavati. Kada su neizbežni ili nepredviđeni, javnost treba da bude obaveštena o situaciji u treba da uloži svaki napor da se redakcija zaštiti od pritisaka za povlašćeni tretman. Pokretački princip javnog novinarstva je to da mediji treba da budu agenti promena, tako što se ne fokusiraju samo na probleme već i na rešenja. Tako mediji postaju aktivni partneri unutar zajednice u suočavanju sa društvenim problemima. Mnogo je važnije da ljudi o kojima pišem veruju da sam nepristrasan, nego da ja učestvujem u toj zajednici, mišljenje suprotno.

Nasleđeni i skriveni interesi: Kada medijski radnici pristupe svom poslu sa skrivenim namerama, očekujemo da tu činjenicu znamo. Nažalost, sakriveni motivi i interesi nisu tako retki među novinskim organizacijama i ponekad mogu da pomute njihove uredničke i etičke odluke. Do sukoba interesa dolazi i kada moćni mediji pokušavaju da zaštite svoje finansijske interese u drugim preduzećima. Mnoglo bi se reći da je otkrivanje posrednih interesa, što sa sobom nosi utisak o sakrivanim namerama, iskrena stvar i da predstavlja ispunjenje obaveza prema publici. Naoružani tom informacijom gledaoci i čitaoci bili bi sasvim u stanju da samo utvrde koliko će kredibiliteta dati porukama medija.

Cilj treba da bude izbegavanje ličnih sukoba koji mogu da naruše profesionalne obaveze medijskog radnika. Ako se sukob ne može predvideti, treba uložiti napore da se reši dilema, čak i naknadno. Ako se sukob interesa ne može izbeći, javnost i klijenti treba za njega da znaju.

Pitanje br. 30. Država kao subjekt međunarodnog komuniciranja



Pitanje br. 31. Liberalne teorije i sloboda štampe

Liberalne teorije počivaju na načelu slobodnog tržišta informacija i ideja, čiji je cilj da obezbedi pluralizam kao uslov za izlazak istine na površinu. Te ideje verne su idealu koji proklamuje Džon Milton u svom delu Aeropagitika. Temelji liberalizma su individualizam, priznavanje prirodnih prava, među kojim se nalaze sloboda izražavanja i sloboda štampe, i načelo društvenog ugovora. Individualizam je teorija koja u pojedincu prepoznaje ili prvi i osnovni oblik društvene realnosti, ili najveći stepen vrednosti. Prirodna prava svakome pripadaju od samog rođenja i ona su neotuđiva. Danas se viš govori o pravima čoveka nego o prirodnim pravima. Po teoriji o društvenom ugovoru, ugovor treba da reši pitanje koegzistencije pojedinaca koji omaju ista prava, tamo gde postoji opasnost od konflikta. Liberalizam je, od samih početaka, pridavao posebnu pažnju ograničavanju političke moći, jer prirodna prava pojedinca imaju prioritet u odnosu na režim koji treba da ih sprovodi u delo. Suštinska i prevashodna društvena funkcija štampe kao nezavisnog činioca te institucionalizovane slobode, jeste da kontroliše državne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske) i da im stvara protivežu. Ona se smatra psom čuvarem čiji je zadatak da upozori građanina onda kada dođe do neke zloupotrebe vlasti. Liberalna misao usredsređuje pažnju na odnos pojedinca prema državi.

Klasična liberalna teorija o informisanju razvila se u SAD na osnovu radikalne definicije slobode štampe koja je data u Prvom amandmanu na Ustav: „Kongres neće donositi nikakve zakone koji bi ograničavali slobodu izražavanja i slobodu štampe“. Jedan od najistaknutijih predstavnika klasične liberalne škole u oblasti novinarstva je Džon Meril koji se zalaže za potpunu uređivačku samostalnost kao uslov za istinski slobodnu štampu. On takođe odbacuje sve one profesionalne statute novinara u kojia bi postojala opasnost da dovedu do homegenizacije prakse i do stvaranja usaglašenih i jednodušnih mišljenja. Meril tvrdi da su kodeksi i saveti opasni mehanizmi kontrole- jer po njemu sloboda koju je moguće definisati nije u potpunosti sloboda. Klasična liberalna teorija smatra da preterivanja u štampi, njene greške i njena skretanja sa puta treba rešavati u procesu prirodnog ispravljanja, koji je neuporedivo bolji kao opredeljenje od bilo kakve druge profesionalne kontrole. Razvoj medija tokom 20og veka primorao je državu da se umeša. Donošenje zakona protiv trustova imalo je za cilj održavanje uslova pluralizma onda kada se prirodni mehanizam tržišta navodio na koncentrisanje i na stvaranje monopola. Regulisanje domena elektronskih medija nametalo se kao nužnost zbog toga što je broj kanala za difuziju prilično mali, a opravdano je činjenicom da je etar javno dobro.

Moderna liberalna teorija: Sloboda štampe je posledica zajedničkog sprovođenja u delo slobode istraživanja i slobode preduzetništva. Moderni liberalni model dopušta intervencije države ali ne dozvoljava mešanje u sve ono što bi se moglo ticati sadržaja slobode štampe, odnosno samih informacija i mišljenja, što prema tom modelu, spada u domen privatnog. U domenu etike, moderno liberalno shvatanje slobode štampe i dalje smatra da krajnja odgovornost počiva na pojedincima, na prvom mestu na novinarima, i da je to pitanje individualne savesti. Međutim, ono dopušta da pojedinci budu usmeravani i podržavani postojećim profesionalnim normama.

Kada se polazi od liberalnih shvatanja, postoji tendencija da se sloboda štampe izjednačava sa slobodom izražavanja. Liberalne teorije počivaju na dvema konvencijama koje pripadaju domenu praktičnog. Prema prvoj konvenciji novinar je činilac slobode izražavanja i on govori umesto građanina. Prema drugoj konvenciji novinar sporovodi tu slobodu izražavanja tako što ga delegira vlasnik njegove medijske kuće. Teškoća poizilazi prevashodno iz toga što se neprekidno održava brkanje dva pojma, pojma slobode izražavanja shvaćenog kao pravo privatnih ličnosti i prema slobode štampe shvaćenog kao objavljivanje javne funkcije. Liberalni diskurs ne uzima u obzir to razdvajanje i ne vodi računa o njemu. Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 23


Liberalizam karakteriše shvatanje slobode bez nametnutih odgovornosti; u takvom okruženju sazrela je američka štampa 19og veka. Tako je sistem odgajio štampu koja je bila slobodna, ali se i opirala razvoju snažnih etičkih kodeksa, Ipak, liberalna štampa poznaje neke temeljne vrednosti od kojih mnoge i danas dobijaju istaknuto mesto u kodeksima savremene industrije kao što je objektivnost. Za većinu novinara objektivnost je svetinja, ali takođe postoji i prihvatanje stava da je apsolutna objektivnost iluzija. Ipak, liberali se protive nametnutoj odgovornosti, čak i ako postoji opasnost da neki beskurupolozni urednici mogu zaraziti javnu arenu neistinama i poluistinama. Prema liberalnom gledištu, lekove za takve indiskrecije bolje je prepustiti tržištu i savesti pojedinačnih medijskih radnika.

Liberalni pokreti 19og veka ne mogu se ni zamisliti bez štampe. Najvažniji oblik izražavanja bio je članak: uvodnik, načelni članak, rasprava, polemički članak. Liberali su razvili koncept štampe kao slobodne javne tribine, koja treba da bude otvorena za sva mišljenja. Zahvaljujući raznim privilegijama položaj konzervativne štampe je, po pravilu, povoljniji od položaja liberalne štampe. Najpoznatiji teoretičar građanskog liberalizma Džon Stujart Mil u delu „O slobodi“ iz 1859 kaže da svakom čoveku mora biti dato pravo da izrazi svoje mišljenje, bez obzira o kakvom je mišljenju reč. Njen oslonac je u Idealu istine koja proističe iz slobodne, otvorene i ničim sputavane javne rasprave među slobodnim građanima. Mil je isticao i potrebu da se čuje suprotno mišljenje.

Џон Милтон,прослављени филозоф и песник је заступао теолошки приступ.У времену бурних политичких и верских сукоба 1644. он је одржао чувени говор о штетности цензуре и грађанским слободама,касније познат под именом "Ареопагитика".Не одричући право цркве и државе да воде бригу о понашању грађана и садржаја књига које се објављују,он лукаво примећује да је увођење цензуре велики корак уназад.Цензори немају право да одлучују у име других,јер је Бог свима подарио разум који не сме бити спутаван.Само пет година после «Ареопагитике»Џона Милтона постаје члан Државног савета и цензора провладиног листа.Милтон ће 1651. потпуно ослепити (у 43 години живота), али га лична трагедија неће спречити да настави са политичким ангажовањем.За историју новинарства иронија је да се човек који је као опозиција ватрено проповедао слободу изражавања по доласку на власт сурово обрачунавао са идејама које је некада тако убедљиво бранио. Теорија која ће се накнадно појавити заснива се на огледу "О слободи енглеског филозофа и посланика Џона Стјуарта Мила.Теоријски,њен ослонац је у идеалу Истине која проистиче из слободне,отворене и ничим спутане јавне расправе међу слободним грађанима. Непрепознавање другог пута значи порицање његовог постојања,чиме цензура уклања супротне аргументе.Мил изванредно уочава да преовлађујуће мишљење ретко садржи целу истину до које се може доћи тек након сучељавања ставова произашлих из јавног дијалога. Ако је неко мишљење неспорно,али се не суочава са оспоравањима,постоји опасност да се претвори у догму или предрасуду,које ће време прегазити. Samo slobodna shtampa moze da razvije javnu diskusiju, čime se obezbedjuje potpuna istinitost.

Pitanje br. 32. Značaj „Hačinsove komisije“ i uticaj na medijska razmišljanja

Komisija za slobodu štampe u SAD, pod predstavništvom Roberta Mejnarda Hačinsa je podnela izveštaj 1947 godine. Zaključila je da je liberalni model prevaziđen i pripisala posebnu i specifičnu odgovornost medijima kao organizacijama. U preporukama Hačinsove komisije iznosti se pet načela za koja se smatra da odgovaraju zahtevima određenog ljudskog društva u pogledu difuzije ideja i vesti: Verodostojno potpuno i inteligentno izveštavanje o dnevnim novostima, smešteno u kontekst koji mu daje smisao; Forum na kome se izmenjuju komentari i kritike; Verno održavanje raznih grupa koje konstituišu društvo; Predstavljanje i razjašnjavanje ciljeva i vrednosti društva; Potpun pristup svim dnevnim informacijama.

Oni dovode do stvaranja reza unutar liberalne misli i dopuštaju intervenciju države kako bi se postiglo da mediji, odnosno njihovi rukovodioci, poštuju prava celokupne javnosti, koja su iznad slobode štampe onakve kako je do sada shvaćena.

Ideja društvene odgovornosti medija dobila je na značaju posle Drugog svetskog rata kroz rad tzv. Hačinsove komisije za slobodu štampe. Kancelar univerziteta u Čikagu Robert Hačins angažovan je 1942 godine da prouči budućnost slobode štampe. Hačins je okupio trinestoro ljudi i oni su 1947 Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 24


godine objavili izveštaj „slobodna i odgovorna štampa“. Prvi zahtev prema komisiji jeste da se iskreni i sveobuhvatni i inteligentni izveštaji o dnevnim događajima u kontekstu koji tim događajima daju značenje. Štampa mora ne samo na da bude tačna već mora i da pravi jasnu razliku između činjenica i stavova. Interpretirajuće novinarstvo mora da ide dalje od čistih činjenica i da pruži odgovarajuću pozadinu tih činjenica. Druga preporuka komisije jeste da štampa služi kao forum za razmenu komentara i kritika. Na štampu se apeluje da pruži platformu za stavove suprotne njenim vlastitim i da istovremeno ne odustane od tradicionalnog prava zastupanja nekoga ili nečega. Treći zahtev jeste da štampa projektuje reprezentativnu sliku konstitutivnih grupa u društvu. Drugim rečima, rasne, društvene i kulturne grupe trebalo bi prikazivati precizno bez oslanjanja na stereotipe. Mediji bi trebalo da premoste kulturno nasleđe i osnaže tradicionalne vrednosti i vrline. Poslednji zahtev Hačinsove komisije jeste da bi štampa trebalo da omogući pun pristup dnevnim informacijama.

Pitanje br. 33. Kritika teorije o društvenoj odgovornosti

Teorija o društvenoj odgovornosti pripada liberalnoj tradiciji. Nova je po tome što afirmiše odgovornost medija, koja se razlikuje od odgovornosti novinara. Uvodi ideju da pitanje slobode štampe nije samo nešto što se rešava između štampe i države nego takođe između štampe, države i javnosti odnosno društva. Prema Džonu Roulsu i njegovoj Teoriji pravde, informacija se može smatrati osnovnim dobrom na koje svako ima pravo. Građanin ima moralnu dužnost da bude informisan i ta dužnost je deo njegove odgovonosti prema političkoj zajednici. Teorija o društvenoj odgovornosti štampe vodi ka shvatanju da su štampa i svi mediji javna služba. Ona na taj način opravdava izvesna ograničena mešanja države onda kada treba ispraviti omaške rukovodioca medija u obavljanju dužnosti od opšteg interesa, npr. obezbediti manjinama veći pristup medijima.

Ideja društvene odgovornosti razvila se u kontratežu liberalizmu. Iako ta teorija nastavlja da naglašava slobodu, ona smatra da je odgovornost neizbežan partner slobode u ponašanju institucija. Nije jasno kada je pojam društvene odgovornosiri prvi put ušao u svest medijskih radnika, ali njegovom razvoju je doprinelo pet istorijskih trendva. Prvo industrijska revolucija. Drugo sve veći broj medijskih alternativa, u obliku magazina i radio stanica, počeo je da zatrpava tržište. Treće, do sredine 19og veka novinarstvo je počelo da privlači ljude sa jakim obrazovanjm koji su usoostavili etičke standarde u svojoj oblasti rada i nastojali da ih poštuju. Četvrto novinarske škole su počele da se pojavljuju i doprinele su osećaju profesionalizma u ovoj oblasti. Konačno ideja društvene odgovornosti dobila je na značaju kroz rad tzv. Hačinsove komisije. Danas se medijski kritičari posebno oni koji predstavljaju intelektualnu i kulturnu elitu, još žale na nizak kvalitet medijskog sadržaja. Njima su se pridružile brojne organizacije za nadzor medija sa raznolikim političkim motivima. Tu spadaju Asocijacija američkih porodica, Tačnost u medijima i Poštenje u tačnnost u izveštavanju. Jedna od upadljivijih grupa za zaštitu interesa javnosti je Akcija za dečiju televiziju. Iako je stvarni uticaj kritičara ponekad teško proceniti. oni služe kao još jedan vid pritiska koji treba da podseti medijske rukovodioce na njihovu moralnu odgovornost društvu koje im obezbeđuje prihode.

Pitanje br. 34. Ugrožavanje novinarskog identiteta i podilaženje zahtevima tržišta

Dobit može biti materijalna ili moralna. Novinar ne sme prihvatiti da ga potkupe da bi o nečemu govorio niti da bi o nečemu ćutao. Aji je u pitanju novac ili sticanje bilo kakve dobiti cenkanjem i nagodbom, novinar mora to kategorično odbiti. Sitni pokloni su boljka novinarske profesije. Novinarima se daju primamnjive ponude najčešće zato da bi se postiglo objavljivanje blagonaklonog članka ili neke povoljne informacije iz koje se može izvući dobit. Cilj je da se štampa pretvori u pukog distributera određene informacije koju fabrikuje neko drugi. Uobičajeno sredstvo jete poziv na novinarsko putovanje. Novinar ako pristane u tom slučaju mora da učini bar toliko da bez okolišanja saopšti publici da je reportaža napravljena po pozivu. Umesto da se prihvataju pozivi za novinarska putoanja novinari se šalju na put samostalno.

Pokloni i usluge – Novinari imaju primarnu odgovornost prema svojoj publici i ako od zainteresovaniih strana ili svojih izvora primaju uluge poklone ili nešto slično, to onda otvara ozbiljna pitanja njihove objektivnosti. Iako sitni gestovi, kao ručkovi koje plaća izvor, možda nisu problematilni, vremenom bi oni mogli da naruše profesionlanu distancu novinara. Jedan od problematičnijih poklona jesu besplatna putovanja koja plaćaju izvori sa određenim interesima. Kodeks ne zabranjuje medijske obilaske mesta od legitimnog informativnog interesa, odnosno probe proizvoda o kojima se piše.



Etički su sumnjiva putovanja čiji je jedini cilj užitak. Novinari koji putuju sa onima o kojima pišu postaju podložni sukobu interesa, pr. sportski novinari. Novinari ne bi nikada trebalo da koriste svoj položaj za ličnu dobit. Novinarstvo čekovne knjižice – Plaćanje sagovornika i izvora može ukaljati kvalitet informacija uključivanjem ekonomskih motiva u jednačinu. Plaćanje intervjua poznatim javnim ličnostima privlači veliku pažnju i kritike. Nije neuobičajeno da neke novinske organizacije plaćaju, prevoz, smeštaj i hranu infromativno vrednim osobama da bi ih intervjuisale na željenim lokacijama.. Mnogi izvori i sagovornici danas očekuju da budu plaćeni za svoje insajderske informacije. Vesti su roba tvrde neki i kao svaka druga koja sa prodaje i kupuje na tržištu. Bez obzira na oblik novinarstva čekovne knjižice, ta praksa svakako otvara pitanja u vezi sa vrednošću dobijene informacije. Plaćeni sagovornici možda osećaju da imaju finansijsku obavezu da pruže nešto novinarski interesantni, a to može voditi ka preuveličavanju ili izmišljanju. Lični odnosi – Novinari su ljudi i nekada razvijaju lične odnose sa izvorima ili su u srodstvu sa njima Pod takvim okolnostima teže je zadržati distancu. Novinari moraju biti posebno oprezni ako su u romantičnoj vezi ili braku sa potencijalnim izvorom informacija. Zapošljavanje više članova jedne porodice u istoj novinskoj organizaciji može se smatrati etičkim problemom.

Pitanje br. 35. Rubrike i polja rada, specijalizacija novinarskih sadržaja

Dnevne novine imaju obično pet „klasičnih rubrika“: vesti i politika, privreda, kultura, sport i lokalne teme. Pored toga, oblikuju se i rubrike: mediji, nauka, automobilizam i turizam.

Vesti i politika – U hijerarhiji rubrika tradicionalno je politika najvažnija. Danas druge oblasti, lokalne teme ili nauke, a naročito tračevi o istaknutim ličnostima, često potiskuju političke teme u izboru vesti. U malim redakcijama urednici političkih rubrika staraju se za izbor vesti i komentare o njima. U velikim medijskim kućama je teže. Jedan deo redakcije nadležan je za vesti i obrađuje agencijski materijal i izveštaje dopisnika. Drugi deo piše recenzije i komentare. Istraživači zaključuju da mediji ne sao da izveštavaju o politici, nego i nju samu sve više primoravaju da poštuje njihova pravila. Tako se otvaraju makaze između kreiranja politike i njenog predstavljanja- Zahvaljujući personalizaciji izveštavanja, publika sve manje zna o partijskim programima i konkretnim izjavama. Omiljeni mit o novinarstvu je da je njegov javni zadatak ispunjen u vanrednim prilikama, odnosno da se u kriznim situacijama temeljno istražuju problemi i uspešno otkrivaju skandali. Inostranstvo – Samo u velikim redakcijama postoji posebna rubrika „inostranstvo“. U većini medija je izveštavanje iz inostranstva dodeljeno političkoj rubrici ili desku. Uprkos rastućem internacionalnom zbližavanju ekonomija i društava, novinarstvo se sve više bavi temama iz najbliže okoline. Razlozi za nazadovanje izveštavanja iz inostranstva su npr. troškovi i nezaintereseovanost publike. Dopisnik je nadležan z ajednu zemlju ili češće za grupu zemalja. Vreme koje mu stoji na raspolaganju za priloge i emisije znatno jekraće od onog koje smatra potrebnim. Privreda – Sve je veća potreba za privrednim i finansijskim informacijama. U Beogradu izlazi „Privredni pregled“ a pored toga listovi poput „politike“ i „Danas“ su uveli nedeljne privredne dodatke. Privatizacija, preuzimanje akcija... Kultura i mediji – Ništa ne povećava gledanost i tiraže kao graja o zvezdama. Kulturna kritika obuhvata posmatranje kulturnih procesa i izraza, kao i njihovog privrednog i političkog zaleđa. Sport, lokalne teme.....

Bilo bi idealno kada bi svaka tema bila obrađena bez obzira na kom nivou se odigrava i ko je za nju u redakciji nadležan.

Pitanje br. 36. Proizvodnja i redigovanje teksta

Kada je istraživanje završeno, priču treba napisati i ilustrovati, ili ceo filmski i tonski materijal montirati. Rezultate istraživanja treba oblikovati prema žanru i mediju, imajući u vidu raspoloživo vreme i prostor.

Oblikovanje teksta – Postoji mnogo tehnika pisanja. Ne postoji recept kako treba pisati i proizvoditi. Prvo treba odvojiti bitno od nebitnog. Što je duži neki tekst, utoliko je važnije napraviti njegovu skicu.



Saveti za početnike: Prvo razmisliti pa onda pisati. Prvo napisati tekst a zatim ga poboljšati. Do predaje teksta još jednom sve pažljivo pročitati proveriti.

Redigovanje: To je obrada rukopisa čiji je cilj da se postigne što bolja, konačna verzija teksta. Pri tom još treba proveriti tačnost, jezički izraz, formu teksta i etički i pravni aspekt. Istovremeno, prilog treba, u listu ili na programu, opremiti naslovom, ilustracijama, možda skratiti i doterati, čuvajući pri tom smisao. Urednik treba da sledi originalni tekst što je više moguće, izmene mogu biti samo u granicama nužnog. Sa druge strane, treba biti korektan prem autoru, i koliko god je moguće, ne menjati njegove stavove i stil. Autor i urednici bi trebalo da slobodno sarađuju i da se jasno dogovore o sadržaju i dužini priloga. Sa stanovišta autora, ispravke redaktora su prilog sa jedne strane popravile a sa druge oštetile. Autor stoji svojim imenom iza prologa, dok redaktor ostaje anoniman. Ukoliko skraćenje teksta nije osporeno, redaktor često izbacuje neku rečenicu iz teksta koja je autoru posebno draga. Autor poznaje temu o kojoj piše a ne redaktor. Zato bi sve veće intervencije u tekstu trebalo preduzimati uz saglasnost autora. Prilikom redigovanja i novinarskog prikazivanja postoji uvek rizik da se povredi zakon ili da bude dat demanti. Urednici radije konsultuju pravnika kada je reč i temi koja može da izove demanti ili zahtev za novčanom odšetetom. Autor i redaktor treba da budu različite osobe, između autora i redaktora treba postići jasne dogovore.

Pitanje br. 37. Deklaracija o pravima i obavezama novinara

(Pitanje br.8.)

Pitanje br. 38. Pravo na slobodan pristup informacijama u SAD i Evropi

Pitanje br. 39. Pravo na slobodan pristup informaacijama

Pitanje br. 40. Novinarstvo na internetu, budućnost koja traje

Rečnik našeg društva sada je prepun modernih izraza kao što su internet, sajberspejs, digitalizacija, elektronska pošta i informacioni superautoput. Internet novinarstvo se razlikuje od novinarstva u klasičnim medijima ali ga istovremeno i obuhvata. Prelazak sa tradicionalnih oblika komunikacije, kao što su štampani i elektronski mediji do distribucije informacija sa jednog na drugi računar izrodio je rastuću industriju prikupljanja i prosejavanja informacija. To je, pak, povećalo broj veza u komunikacijskom lancu pravljanja i distribucije podataka.

Računarske mreže i njihov na izgled beskonačni kapaciteti za čuvanje podataka doveli su do revolucije u istraživačkom novinarstvu. Ali kada država ima toliko mnogo podataka o ljudima, do kojih treće strane (npr. novinari) mogu sa lakoćom da dođu, povećava se potencijal za zloupotrebe. Mukotrpni posao fizičkog listanja velikog broja papira zamenjen je jednostavnim pristupom bankama podataka direktno iz redakcije ili čak novinarove kuće. Pojedine novinske organizacije sada objavljuju javno dostupne informacije na svojim veb sajtovima kako bi čitaocima omogućile da sami kopaju po sirovim podacima i zapravo postanu sami svoji urednici. Najočigledniji primer je internet koji predstavlja skladište korisnih informacija za potrošače ali istovremeno služi i kao platforma za širenje govora mržnje i pornografije. Na pozitivnoj strani, računarske baze podataka pomažu novinarima da ispune svoju ulogu vladinih nadzornih tela. Izvešataji o lošim postupcima vlasti jačaju poverenje u medije kao poverenike običnih grašaka i te građane uveravaju da se vlast u određenoj meri može prozvati. Sa druge strane, nasumični pristup državnim bankama podataka dovodi u pitanje privatnost, posebno kada se informacije koriste u druge svrhe od onih zbog kojih su dobijene ili uzete. Činjenica da su podaci dobijeni iz državne banke podataka, preko složene računarske mreže, ne oslobađa novinske organizacije odgovornosti da provere tačnost tih informacija.

Računari menjaju karakter informacija, nudeći zamenu za privatnost i intimu. Poštovanje ljudskih sloboda i prava na privatnost, primenom novih tehnologija je samoukinuto, što je rezultat čovekove narcisoidne želje da izađe iz anonimnosti. Internet je teorijski pošten prema većini, jer se za relativno nisku cenu mogu otvoriti sopstvene web stranice, ali da bi ste privukli pažnju publike potreban vam je kvalitetan, atraktivan, informativan i dizajniran program a on košta. Iz svog stana čovek može obvaljati posao za potrebe redakcije ili bilo koje druge korporacije, čitati dnevne novine ili ulaziti u sadržaje



drugih elektronskih medija. U sajber prostoru su akumulirani svi predhodni mediji, pa se može reći da predstavljaju multimedije (sintezu više medija) ili metamedije. Očekivanja nekih teoretičara da će, npr radio izlaskom na digitalnu autostradu slušanost značajno porasti nisu se ispunila iz dva razloga: kvalitet zvuka na Internetu je slabiji od FMa, dok iznajmljivanje frekvencije još nije ni blizu konkurentnosti kojom bi se publika privukla na plaćanje umesto besplatnog slušanja. Komunikaciona revolucija nije samo u prenosu informacija već i u zamahu biznisa, koji se neosetno sa tradicionalnih seli na nove medije. Države sporo shvataju značaj globalnih tehnoloških otkrića i moć transnacionalnih medijskih korporacija, boreći se da očuvanjem lokalnog monopola zadrže nacionalnu stabilnost. Internet novinarstvo neće ukinuti postojeće žurnalističke obrasce ali će znatno ujednačiti njihov kvalitet i sadržaj.

Internet, cenzura i demokratija – Na sastanku grupe G 8 u Okinavi /Japan 2002), prvi put je obelodanjeno postojanje Pariskog kluba, ekspertske grupe sa zadatkom kontrolisanja sobraćaja globalnom mrežom. Podrazumevao je da svakog trenutka i na bilo kom delu teritorije ove države građanin može kontrolisati zahvaljujući specifičnim informacijama koja su navodno u njihovom interesu. Novi zakoni o prisluškivanju i praćenju aktivnosti američkog građanina koji su ekspresno usvojeni u Senatu legalizovanli su pravo kontrole sadržaja na Internetu. Novim aktima zakonski se reguliše pravo nadležnih organa da u realnom vremenu kontrolišu podatke koji se tiču sadržine apsolutno svim medijima, uključujući i elektronske mreže. Kao odgovor kritičke javnosti profesori Kris Kšišentmihali i Rajan Mak Kinli sa MIT otvorili su sopstveni internet sajt sa nazivom Totalno informisanje o vladi. Namera autora je da se na viosko globalizovane oblike praćena informacija odgovori kontorlom kontorlora. Odluka o blokiranju produkcija, čije se vrednosti predhodno ne mogu proveriti na mala vrata uvela je pomalo zaboravljanu cenzuru, ali i zaustavila širenje evropske kulture koja je počela da osvaja globalne prostore. Ideja o nestajanju informativnog jaza samo je san koji će zaokupljati velikog dela siromašnih, jer da bi prosperitet bio moguč za sve je neophodno ukinuti kontrolu, koja evidentno postoji. Izraz multimedija podrazumeva upotrebu više medija u procesu komuniciranja a prvi put je upotrebljen 1970. Multimedijalnost se može objasniti kao sinhronizovano korišćenje više sekundarnih medija u sistemu, čime se širi informativno jezgro poruke. Samo računarskim softverom može se obezbediti sinhronizovano delovanje više medija.

Razlichitost informacija u industrijskom i digitalnom poredku - Дигитална технологија није само промена аналогне технике, како се наивно мисли, већ стварање новог начина мишљења, организованог и чврстог комуникационог система који се ослобађа архаичних модела производње телевизијских информација. У журнализму дигитална опрема представља само квалитетнију алатку којом стварамо програм, а дигитална техника нам једино олакшава посао. Уместо некадашњих центара емитовања информација из којих се лако каналисао њихов трансмисиони пут, сада је тешко лоцирати извор порука које симболички уводе неред у могућност контроле. Дигитална технологија захтева од нас другачији приступ мишљењу, нову концепцију јавног мнења и апсолутно другачији однос ка информативном систему и његовим моделима. Она омогућава бржи и квалитетнији приступ обраде информације, јер дигитални снимци, нелинеарне монтаже, сервери и рачунари захтевају нове садржаје и језик комуникације. Квалитет ће бити знатно побољшан. Пасиван однос и архаична сазнања, смењује нови начин мишљења који захтева стално тренирање брзине и вештине опажања, истраживања, анализирања и предвиђања, активан однос ка стварности и континуирано праћење технолошких открића.U industrijskom poretku protok informacija je sporiji i njihovo plasiranje takodje.

Buducnost shtampe i mogucnost kontrole sadrzaja - Четврта технолошка револуција карактеристична је по глобалности утицаја а у штампи она се везује за 1992. када је "Chicago Tribune" објавио прво електронско издање новина. У технолошком погледу напредак је евидентан: нема потребе за папиром и оловом, ротацијом и транспортом, писаћим машинама, факсовима или телефонирањем,ј ер се текст преноси модемом, припрема, слаже и шаље посредством мреже. On line издања расту сваког тренутка, пошто сваки савремени лист технологију штампања заснива на рачунарима, односно, дигитализацији. У готово свим земљама света постоји прикривена контрола садржаја које припремају телевизијске редакције, само се она негде више или мање испољава. Тзв. "онлајн" новинарство у будућности ће привући велики број гледалаца, слушалаца и читалаца, производећи конкуренцију међу сајтовима и борбу за реципијентима. Електронске новине не значе само укидање папира, Ristić Nataša ALU Art + Mas III/IV 2004/76 28


трошкова штампања и сл. већ и ширење граница људских слобода, јер ће нестајањем финансијске зависности доћи до формирања слободног грађанског мнења. Нови концепт објективности подразумева посматрање догађаја у перспективи, без емоција и ставова новинара, како би се аналитичким приступом истина могла приближити публици.

Štampanim medijima srednjoročno preti opasnost da ih u ovom delu posla oglašavanja zameni internet, jer je spreman da prihvati informacije banaka i berzi. Zato će se možda dogoditi da će u buduće najvažnija izdanja privrednih časopisa biti njihova on – line ponuda.

Korišćena literatura:1. Danijel Korni „Etika informisanja“2. Jevtović / Bjelica „Novinarstvo u teoriji i praksi“3. CPM „Etika novinarstva – priručnik za profesionalne novinare“4. Jevtović / Bjelica „Istorija novinarstva“5. Luis Alvin Dej „Etika u medijima“6. Štefan Rus Mol „Novinarstvo“7. Skripta „Novinarstvo I Alu“8. Skripta „Mediji I Alu“9. Beleške sa predavanja prof. Jevtović 2006/2007



Pitanje br. 1. Pojmovno određenje morala i etike noinarstva...................................................................2Pitanje br. 2. Maloletnici u medijima........................................................................................................3Pitanje br 3. Poreklo i smisao postojanja novinarske etike.......................................................................4Pitanje br 4. Redakcijski marketing i redakcijski menadžment................................................................4Pitanje br. 5. Medijska politika i odnosi s javnošću, pravo na protiv stav................................................5Pitanje br. 6. Prvi kodeksi i saveti za slobodnu štampu............................................................................6Pitanje br. 7. Kodeks UNS – a..................................................................................................................7Pitanje br. 8. Minhenska deklaracija.........................................................................................................7Pitanje br. 9. Zadaci saveta za štampu......................................................................................................8Pitanje br. 10. Funkcija ombudsmana.......................................................................................................9Pitanje br. 11. Pravo javnosti na informisanje i odgovornost novinara....................................................9Pitanje br. 12. Traganje za izvorima informacija i odgovornost novinara................................................9Pitanje br. 13. Govor mržnje u politici i medijima.................................................................................11Pitanje br. 14. Internet i govor mržnje....................................................................................................11Pitanje br. 15. Razlika između komercijalnih i novinarskih priloga.......................................................12Pitanje br. 16. Prava novinara i prigovor savesti....................................................................................12Pitanje br. 17. Poštovanje novinarske tajne............................................................................................12Pitanje br. 18.Istina kao centralna vrednost novinarstva i odnos sa glasinama......................................14Pitanje br. 19. Poštovanje embarga i redakcijska etika...........................................................................15Pitanje br. 20. Pravo objavljivanja ispravki i demantija.........................................................................16Pitanje br. 21. Odbijanje nečasnih metoda..............................................................................................16Pitanje br. 22. Granice privatnosti i život javne ličnosti.........................................................................17Pitanje br. 23. Pretpostavka nevinosti u novinarstvu..............................................................................18Pitanje br. 24. Poštovanje žrtava u javnosti............................................................................................18Pitanje br. 25. Zakon o informisanju i granice sloboda..........................................................................19Pitanje br. 26. Stege koje nameće medijska kuća...................................................................................19Pitanje br. 27. Reklama, PR, tekstovi i informacija................................................................................19Pitanje br. 28. Agenda setting, konstruisanje javnosti............................................................................21Pitanje br. 29. Sukob interesa u novinarskoj profesiji............................................................................21Pitanje br. 31. Liberalne teorije i sloboda štampe...................................................................................23Pitanje br. 32. Značaj „Hačinsove komisije“ i uticaj na medijska razmišljanja.....................................24Pitanje br. 33. Kritika teorije o društvenoj odgovornosti........................................................................25Pitanje br. 34. Ugrožavanje novinarskog identiteta i podilaženje zahtevima tržišta..............................25Pitanje br. 35. Rubrike i polja rada, specijalizacija novinarskih sadržaja...............................................26Pitanje br. 36. Proizvodnja i redigovanje teksta......................................................................................26Pitanje br. 37. Deklaracija o pravima i obavezama novinara..................................................................27Pitanje br. 38. Pravo na slobodan pristup informacijama u SAD i Evropi.............................................27Pitanje br. 39. Pravo na slobodan pristup informaacijama......................................................................27Pitanje br. 40. Novinarstvo na internetu, budućnost koja traje...............................................................27


skripta novinarstvo iv

Documents