1

ИЗВОРИ Општа историја средњег века

Садржај:

Аурелије Августин (354 – 430) датум обраде: 01.07.2006. Свети Јероним (331 – 420) датум обраде: 01.07.2006. Касиодор Сенатор (480/90 – 555/60) датум обраде: 02.07.2006. Јорданес (6. век) датум обраде: 02.07.2006. Павле Ђакон (720 – 799) датум обраде: 03.07.2006. Гргур Турски (539 – 595) датум обраде: 03.07.2006. Псеудо-Фредегарева хроника (8. век) датум обраде: 04.07.2006. Ајнхард (770/80 – 840) датум обраде: 04.07.2006. Анали манастира Лорш (9. век) датум обраде: 05.07.2006. Опат Регино (840 – 915) датум обраде: 05.07.2006. Acta Sanctorum (AASS) (1643 – 21. век) датум обраде: 06.07.2006. Lodovico Antonio Muratori (1672 – 1750) датум обраде: 06.07.2006. Monumenta Germaniae Historica (1826 – 21. век) датум обраде: 07.07.2006. Исидор Севиљски (560 – 636) датум обраде: 07.07.2006. Видукинд из Корвеја (925 – 973) датум обраде: 08.07.2006. Лиутпранд из Кремоне (925 – 975) датум овраде: 08.07.2006. Анали манастира Кведлинбург (11. век) датум обраде: 09.07.2006. Титмар Мерсебуршки (975 – 1018) датум обраде: 09.07.2006. Адам из Бремена (11. век) датум обраде: 10.07.2006. Козма из Прага (1045 - 1125) датум обраде: 10.07.2006. Беда Венерабилис (673 – 735) датум обраде: 11.07.2006. Екхард из Ауре (1050 – 1130) датум обраде: 11.07.2006.

2

Аурелије Августин (354 – 430)

Живот Аурелије Августин је рођен 354. године. Родом је био из Тагасте, града у провинцији Нумидији. Потицао је из средњостојеће породице. Његова мајка Моника је по верском опредељењу била хришћанка, а отац Патриције као римски чиновник паганин; присталица традиционалне римске вере. Основно образовање је Августин стекао у Тагасти, више у Мадаури, а високо у Картагини. У Картагини је проучавао Цицеронова дела. Године 383. је напустио континент и отишао у Рим, тадашњи културни центар света. Пошто је префект Милана тражио професоре реторике, Августин се одазвао позиву и отишао у Милано, престоницу западне половине Царства. У Милану се зближио и спријатељиио са епископом Амброзијем, водећом личношћу западне цркве. Амброзијев утицај био је пресудан на Августинов прелазак у хришћанство. Наиме, Августин је прво био манихејац1, а затим неоплатоничар2. Године 387. се определио за хришћанство. Напустио је Италију и вратио се у Картагину. Пошто су му родитељи умрли, Августин се повукао на породично имање у Тагасти. Тамо је провео три године проучавајући хришћанске догме. Након три године је одлучио да ступи у свештенике, распрода очевину, а новац раздели сиротињи. Таленат и образовање довели су га на место епископа Хипона (395). Овде је и умро 430. године, када су град опседали Вандали. Дела Августин је био плодан писац. Саставио је око 93 списа, која се углавном могу поделити у две групе: филозофска и теолошка. Постоје и списи који не потпадају ни под једну од наведених група. Од Августинових полемичких списа треба поменути: Против манихејана, Против донатиста3, Против пелагијанаца4. Августин је имао тај незгодан обичај да пошто напусти једну веру, напише спис против исте. Ипак, у нову веру је уносио обрисе старе, што се уосталом и види у његовим делима. Спис Contra academos или Против академичара устаје против неоплатоничара. Августин замера наоплатоничарима њихову претензију да постану религијска секта. 1 Манихејизам – учење персијског јеретика Манеса (3. век) по којем је од почетка постојало царство светлости и царство мрака; манихејци су се уздржавали од чунлих задовољстава, ручног рада и земаљског поседа. 2 Неоплатонизам – оснивач Плотин (3. век); стапање Платонових, Аристотелових и др. учења са источњачким религиозно-спекулативним елементима, у један јединствен поглед на свет; имао јак утицај на изградњу хришћанске филозофије. 3 Донатизам је северноафричка јерес, а донатисти су присталице картагинског свештеника Доната. 4 Пелагијанци - присталице енглеског калуђера Пелагијуса (5. век), који је проповедао да не постоји наследни грех и да су природне силе човекове довољне да се стекне вечно блаженство; ово учење осуђено као јеретичко на сабору у Ефесу, 431. године.

3

Спис De ordine или О поретку разматра питање поретка у природи и међу људима. Спис De trinitate или О тројству представља покушај дефинисања појма тројства. Најзначајнији Августинов спис је De doctrina Christiana или О хришћанској доктрини, састављен око 397. године. Представља систематски целокупни приказ на основу Библије. Спис Confessiones или Исповести представља споменик Августиновог интелектуалног и духовног развоја. То је опис његовог живота до 387. године. На основу овог списа је Жан Жак Русо саставио своје Исповести. Најугледнији и најобимнији Августинов спис јесте De civitate Dei или О божјој држави. Спис обухвата 22 књиге. Настао је после Алариховог пустошења Рима, дакле после 410. године. Пошто су пагани опужили хришћане за ту несрећу, Августин је устао у одбрану хришћана. Истовремено је наговорио Павла Орозија да састави своју Историју против пагана. Спис је настајао дуго, од 413. до 426. године. Августин разликује две државе: божију и земаљску. Божија је настала као резултат узајамне љубави Бога и човека. Земаљска пак као потреба човека према самом себи; из жеље да задовољи недуховне потребе. Поданици божије државе су предодређени за спас, а поданици земаљске тек треба да измоле ту милост. Августин је веровао да је човек у бити зао и да је унапред одређено ко ће бити спасен а ко не. Међутим, овакав став је био опасан по даље ширење хришћанства и Августин га је морао кориговати. Износи мисао да се човек може поправити уз божију милост (dei gratia), коју ће му посредно обезбедити Црква. Спис обилује историјским примерима којим Августин настоји показати да човек својим делима вређа Бога и да у складу са тим земаљска држава мора пропасти. Дело је било омиљено штиво средњовековних писаца, између осталих Ота из Фрајзинга, немачког писца 12. века.

4

Свети Јероним (331 – 420)

Живот Јероним је рођен 331. године, како тврди традиција, или 340. године, како сматра савремена наука. Родом је био из Стридона, града у Далмацији. Потицао је из угледне и имућне породице. Богатство му је омогућило школовање у Риму, где је стекао световно образовање. Његов учитељ је био Донат, латински граматичар и ретор. Поред латинског, Јероним је научио и грчки језик. Пошто су му родитељи били хришћани и пошто су га упутили на тражење Бога, Јероним је напустио Рим и отишао у Аквилеју, а затим у Тријер. Аквилеја, седиште црквене дијецезе, и Тријер, престоница Констанција Хлора, били су познати по добрим теолошким школама. Затим је Јероним са групом истомишљеника напустио Тријер и отишао на Блиски исток. Посетио је сва света хришћанска места, почев од Антиохије. Носио се мишљу да се ода аскетском животу. Ипак је променио мишљење и вратио се у Рим. Изненадио га је распусни и раскалашни град. Са друге стране сам Рим није био спреман на овог необичног човека, који се облачио и бријао на источњачки начин. Исмејан, Јероним је напустио Рим са одлуком да се никад више не врати у ,,вечни град''. Године 380. је посетио Цариград, а затим Витлејем, град Христова рођења. У Витлејему је основао манастир и у њему је остао до своје смрти (420). Дела Папа Дамас I позвао је Јеронима да очисти Свето писмо. Наиме, Свето писмо је први пут преведно на латински језик у 2. веку. Тај превод је био познат под називом Itala. Током времена монаси су тај превод изнова и изнова преписивали и услед сталног преписивања, поткрале су се опасне грешке. Јероним је одлучио да помогне папи. У свом манастиру у Витлејему поново је превео Свето писмо на латински језик и препис послао папи. Тај превод је познат под називом Vulgata. Био је у употреби кроз читав средњи век, па и касније. Током свог боравка у Цариграду, Јероним је пронашао заборављени Јевсевијев рукопис Временски ступци. Рукопис је давао преглед догађаја од постанка света до смрти Константина Великог (337). Јероним је спис превео на латински језик и допунио га до битке код Хадријанопоља (378), када је римска војска претрпела страховит пораз од Гота и када је погинуо цар Валенс. Савременици су ову битку посматрали као битку код Мегидона, описану у Јовановом откровењу. Јевсевијев, односно Јеронимов спис представља основ свих будућих хроника. Затим је написао дело De viris illustribus или О славним људим; то је прва хришћанска историја књижевности. Јероним је и писац првих житија. Саставио је дело под називом Хагиографије; збирка од 135 биографија чувених античких личности.

5

Касиодор Сенатор (480/90 – 555/60)

Живот Касиодор је рођен у периоду између 480. и 490. године. Родом је био из места по имену Скилациј, које се налазило у јужној Италији. Потицао је из гало-римске, аристократско, сенатске породице. Касиодоров отац је имао поседе у провинцији Абрутији и био је у служби узурпатора Одоакра (476 - 489). У време рата Одоакра и Теодориха (493 - 526), године 489. променио је страну и пришао Теодориху. Пошто је на време пришао победнику, обезбедио је свом сину напредак у каријери. Касиодор је прво био квестор, 514. године конзул, а 533. префект преторија или заповедник краљеве гарде. У готској служби је остао све до 540. године, када су Готи први пут капитулирали пред византијском војском. Године 540. Касиодор се повукао из јавног живота. Касиодор је носио мишљу да оснује теолошки факултет у Риму. Међутим, готско-византијски рат је омео његове планове. Године 550. основао је манастир Виваријум, што у преводи значи ,,рибњак''. Пошто је Касиодор од монаха манастира очекивао да буду писмени, да сакупљају, преписују и преводе античке рукописе, Виваријум је стекао једну од најбоље снабдевених библиотека. Касиодор је умро после 555. а пре 560. године. Дела Касиодор је био плодан писац. Његова дела делимо на она која су настала пре 540. и она која су настала после 540. године. Из прве групе треба издвојити: Hronica, Historia Gettica и Variae. Касиодорова Хроника је настала 519. године. Била је посвећена Теодату, Амалсфинтином мужу и савладару, који је 519. године био конзул. Дело даје преглед догађаја од Адама до 519. године. Представља проширени списак краљева и конзула. Спис Historia Gettica, што се може превести као Готска историја, настао је у периоду између 526. и 533. године. Обухватао је 12 књига и био посвећен пореклу и постојбини Гота, њиховој сеоби, христијанизацији и држави. Као изворе за састављање своје историје Касиодор је користио готског писца Аблавиуса и византијског писца Приска. Желео је показати да Готи нису варвари већ цивилизован народ. Нажалост ово дело данас није сачувано. Препознајемо га код Јорданеса у делу De origine actibusque Getharum. Касиодор је родоначелник германске историографије. Variae представља збирку писама, написаних у античком маниру и систематизованих у 12 књига. Сведочи о ауторовој широкој образованости.

6

После 540. године Касиодор је саставио Institutiones или Правила за монахе манастира Виваријум. Правила обухватају 33 главе, а разликују две целине: прва је посвећена уводу у теологију, а друга резимеу профаних наука. Дело је послужило Бенедикту из Нурисије као основ за његову Регулу. Касиодор је саставио и спис De anima или О души, а превео је Јеврејске старине од Јосифа Флавија, затим Сократа, Созомена... (Historia ecclesiastica tripertita)

7

Јорданес (6. век)

Живот О животу Јорданеса, епископа Кротона, знамо веома мало. Живео је у 6. веку. Био је варварског порекла, по свој прилици Алан, мада је сам тврдио да порекло води од Гота и да потиче из рода Амала. Био је правоверни хришћанин у време када се већина Гота определила за аријанство. Дела Најзначајнији Јорданесов спис јесте De origine actibusque Getharum или О пореклу и делима Гота. Спис је настао 521. или 522. године у Цариграду; у предвечерју коначног пораза Гота од стране Византије. Као извор Јорданес је користио Касиодорово дело Historia Gettica. Сам приповеда да је Касиодорово дело држао свега три дана и да је преписао онолико колико је стигао. Спис разликује четири целине.

Прва целина је посвећена постојбини и пореклу Гота. Позната је по називу Origo Gothorum. Друга целина сведочи о породици Амала и њиховој борби са Хунима. Трећа целина говори о образовању племенских савеза и подели Гота. Наиме, Јорданес приповеда да је преко реке Дњепар постојао дрвени мост који је спајао Готе једне са Готима друге обале. Онда када је река однела мост, Готи су се отуђили и поделили на Остроготе и Визиготе. Четврта целина је посвећена Остроготима и њиховој држави у Италији. Јорданес је савременик догађаја које описује у овој целини.5

Овим делом Јорданес је желео показати да су Готи најзначајнији и најкултурнији германски народ. Његово сведочанство о држави Острогота крајем 5. почетком 6. века је једино које данас имамо. Ова историја представља основ свих каснијих германских историја. Јорданес је саставио и један преглед римске историје до 551. године: De summa temporum vel De origine actibusque Romanorum или О збиру времена или о пореклу и делима Римљана. Спис јесте компилација Амијана Марцелина, Јевсевија Цезарејског, Павла Орозија, Јеронима... Нема самосталну вредност, али због концизности је радо читан у средњем веку. Представља основ доцнијих светских хроника.

5 Мирослав Стојановић у својој скрипи даје нешто другачију поделу: 1) порекло и постојбина Гота, 2) стварање савеза, раздвајање Гота, 3) Амали, осамостаљивање Острогота, 4) држава Острогота.

8

Павле Ђакон (720 – 799)

Живот Павле Ђакон је рођен 720. године. Пореклом је био Лангобард, а родом из Фурланије. Потицао је из угледне и имућне породице; довољно имућне да му обезбеди најбоље школовање у Италији. Школовао се у дворској школи у Павији, лангобардској престоници, где је доцније постао наставник. Углед и образовање обезбедили су му место приватног учитеља принцезе Адалперте, ћерке последњег лангобардског краља Дезидерија (756 - 774). Онда када се Адалперта удала за Арихиса, лангобардског војводу Беневента, у нови дом је повела и Павла. Арихис је постао Павлов мецена. Године 774. франачки владар Карло Велики (768 - 814) је одлучио да сруши државу Лангобарда. Наиме, код краља Дезидерија су уточиште нашли потомци Карловог брата и непријатеља Карломана. Године 774. Карло је заузео Павију. Дезидерије је послат у манастир, а Адалперта, Арихис и Павле беже у Беневент. Павле је потом уточиште нашао у манастиру Монте Касино. Пошто се франачка војска повукла, у северној Италији је избио устанак. Карло је угушио устанак и похватао предводнике, између осталих и Арихиса, Павловог рођеног брата. Уплашивши се за судбину свог несрећног брата, Павле је писао франачком владару. Карло Велики је изразио спремност да ослободи заробљеника под условом да Павле преузме место наставника у Палатинској школи у Ахену. Тако се 782. године Павле нашао на Карловом двору. Ту је остао до 786. године, када су га црквене власти позвале да осавремени манастирски живот. Године 787. Павле се вратио у Монте Касино. Посветио се кориговању Бенедиктове Регуле. У Монте Касину је и умро, мада тачна година Павлове смрти није позната. Дела Павле Ђакон је био плодан писац. Писао је поезију, историјске и теолошке списе (хомилијар). Од његових историјских списа треба поменути: Historia Romana, Gesta episcorum Mettenisium, Историја папе Гргура I Великог и Historia Langobardorum. Historia Romana или Римска историја даје преглед догађаја до цара Јустинијана I (527 - 565). Као изворе Павле је користио Еутропија, Јеронима, Јорданеса... Дело нема самосталну вредност. Gesta episcorum Mettenisium6 или Геста епископа Меца представљају прва геста у западној историографији. То је списак епископа Меца и њихових значајнијих дела до 766. године.

6 Мирослав Стојановић у својој скрипти даје другачији назив: Gestae episcorum Metacarum.

9

Историја папе Гргура I Великог представља пре житије него биографију. Гргур се посматра као узорна личност, а аутор не посвећује пажњу његовом мисионарском и политичком раду. Historia Langobardorum или Историја Лангобарда даје преглед догађаја до смрти лангобардског краља Лиутпранда, дакле до 744. године. Описијући време сеоба, Павле акценат ставља на народ, а описујући време државе, Павле пажњу посвећује краљевима. Догађаје датује према владавини краљева. Дело обилује анегдотама. Нема хагиографских елемената, а податке које преноси, Павле не проверава. Као изворе користи Исидора Севиљског, Гргура Турског и анонимни спис Origo gentis Langobardorum. Дело је значајно као извор за историју Медитерана (Франачке, Византије, Словена).

10

Гргур Турски (539 – 595)

Живот Гргур Турски је први писац у трилогији меровиншке историографије. Његово право име је Георгије Флоренције. Међутим, доцније га је сам променио у Грегорије или Гргур, узевши име једног свог предака, епископа Тура. Гргур је рођен 539. године у провинцији Оверњ, у граду Клермон-Феран. Потицао је из аристократске, сенатске породице. Пошто је рано изгубио оца, његово образовање је на себе преузео његов стриц Гал, епископ Клермона, а затим Авит, такође епископ Клермона. Године 573. умро је Еуфроније, епископ Тура и Гргуров ујак. Исте године Гргур је на положају епископа Тура наследио свог ујака. Посветио се писању. Жалио се на пад образовања, а сам је био свестан свог слабог познавања латинског језика. Гргур је био лојалан поданик франачким владарима. Учествовао је у првој фази тзв. Рата две краљице (573 - 613), када је покушао да измири завађене стране. Дела Најзначајније Гргурово дело јесте Historia ecclesiastica Francorum или Црквена историја Франака. Спис обухвата десет књига и даје преглед догађаја до 571. године.

Прва књига даје преглед догађаја од најстаријих времена до смрти св. Мартина Турског (397), заштитника Галије и доцније Француске. Књига је значајна као извор о ширењу хришћанства у Галији. Друга књига посвећена је периоду од упада Вандала и других народа у Галију, од 406. до Хлодовехове смрти, до 511. године. Књига углавном говори о Хлодовеховој влади. Трећа књига даје преглед догађаја од Хлодовехове смрти, од 511. до смрти аустразијског краља Теодеберта I (?), до 548. године Четврта књига пружа преглед од смрти Теодеберта I, од 548. године до смрти аустразијског краља Сигиберта I, до 575. године. Почев од ове књиге Гргур у дело убацује историју своје породице, а као извор користи казивање своје мајке Арментарије. Пета књига сведочи о периоду захуктавања Рата две краљице, од 575. до 581. године. Почев од ове књиге, Гргур користи метод аутопсије: пише на основу личног искуства. Шеста књига се завршава смрћу неустријског краља Хилперика I, дакле 584. годином. Седма и осма књига дају преглед догађаја од 584. до 587. године Девета од 587. до 589. године Десета књига се завршава списком епископа Тура и њихових дела до 591. године.

11

I Адам - 397 II 406 - 511 III 511 - 548 IV 548 - 575 V 575 - 581 VI 581 - 584 VII VIII 584 - 587 IX 587 - 589 X 589 - 591

Дело је од огромне важности за историју читаве Западне Европе. Од Гргурових дела треба још поменути Miracula: спис посвећен чудима на гробу св. Мартина Турског, De Gloria martirium: о чудима галских светитеља у седам књига.

12

Псеудо-Фредегарева хроника (8. век) Псеудо-Фредегарева хроника припада трилогији меровиншке историографије. Пронађена је у 16. веку. Тада се веровало да је њен аутор неустријски опат Фредегар. Међутим, доцније је утврђено да је хроника настала у Аустразији и да у складу са тим Фредегар не може бити њен творац. Ипак, назив се очувао уз префикс ,,псеудо'', што значи ,,лажни''. Анализом података које пружа хроника, дошло се до закључка да су у њеном стварању учествовала три писца. Писци хронике су савременици писца Liber Historiae Francorum; дакле, живели су у 8. веку. Пошто двојица од тројице користе бургундске анале, верује се да потичу из околине Бургундије. Трећи писац пак користи документе библиотеке у Мецу, те отуда претпоставка да је из околине Меца. Сва три писца су монаси, што потврђују следеће чињенице: 1) у периоду у коме је настала хроника углавном су монаси писмени, 2) кроз читаво дело провејава песимизам. Псеудо-Фредегарева хроника даје преглед догађаја до треће деценије 8. века. Пошто писци стално допуњују један другог, хроника обилује интерполацијама. Догађаји су приказани сажето, са дистанце, без емоција. Хроника је значајна као извор за онај период франачке историје за који је сачуван мали број докумената. Пружа сведочанство о Словенима, кнезу Саму, Дагоберту I и Арнулфинзима. Хроника има три анонимна настављача: до 734. затим до 751. и до 768. године.

Liber Historiae Francorum (8. век)

Liber Historiae Francorum припада трилогији меровиншке историографије. Настала је у првој половини 8. века у Неустрији. Њен аутор је анонимни монах, скромног образовања, који пише на лошем латинском језику. Даје преглед догађаја до 727. године и значајна је као извор за крај 7. и почетак 8. века.

13

Ајнхард (770/80 – 840)

Живот Ајнхард је рођен у периоду између 770. и 780. године. Родом је био из околине Мајне. Пореклом је био Франак, а потицао је из угледне и имућне породице. Његов отац се звао Ајнхард, а мајка Енгелфрида. Пошто је носио очево име, верује се да је Ајнхард био млађи син. Наиме, најстарији син је добијао име по деди. Ајнхард је основно образовање стекао у манастиру Фулда. Пошто га је опат манастира Фулда Багаулф запазио као бистро дете, 791. га је послао на двор франачког владара Карла Великог. У то време Карло је тражио младе и талентоване људе за државну службу. Ајнхард је био ниска раста и није се могао надати да ће постати ритер, али га је очекивала каријера у администрацији. Ајнхард се брзо истакао на двору. Писао је епиграме, а потписивао се као Веселеил; у Библији име архитекте који је саградио јерусалимски храм. Стекавши наклоност Карла, добио је звање ,,domesticus regni palatii'' или ,,надзорника јавних градњи у Царству''. Године 806. Ајнхард се нашао на челу делегације послате папи Лаву III ради потврђивања тестамента којим је Карло церство поделио између својих синова. Седам година доцније (813) када је Карлу у животу остао само један син, Ајнхард је учествовао у преправци тестамента. Верује се да је управо он наговорио Карла да за наследника именује Лудвига Побожног. Године 814. умро је Карло Велики, а Ајнхард ступа у службу новог цара. Лудвиг Побожни је био веома наклоњен Ајнхарду. Године 815. му је даровао поседе, где је Ајнхард подигао неколико манастира, а 817. га је именовао ,,надзорником образовања'' свих његових синова. Ајнхард је био поборник јединства франачке државе и тако када није успео да осујети грађански рат 830. године се повукао из јавног живота. Десет година доцније је умро у свом манастиру Зелигенштат, а Црква га је прогласила светитељем. Дела Биографију Карла Великог (Vita Caroli Magni) Ајнхард је саставио по угледу на Августову биографију, чији је творац антички писац Гај Светоније Транквил. Ајнхард од Светонија преузима шему излагања, па чак и читаве реченице. Ипак, Карлова биографија има самосталну вредност, будући да је Ајнхард савременик већине догађаја које описује. Ајнхард Карла представља као скромног човека, кога је вест о крунисању изненадила. Ајнхард слави род Каролинга на уштрб Меровинга. Последње Меровинге представља као ,,лење краљеве'' и ,,дегенерике'', а у скалду са тим оправдава узурпацију Пипина Млађег. Биографија нема хагиграфских елемената, пошто Ајнхард пише као световно лице. Догађаји се излажу хронолошки. Од осталих Ајнхардових дела треба поменути: Збирку писама: упућена Карлу и његовим синовима; Историја преноса Христових мученика Марцелина и Петра у

14

Ајнхардову задужбину у Зелигенштату: мошти које биле украдене из Рима, откупио је Ајнхард, О поштовању Крста, Анали манастира Лорш и Анали манастира Фулда.

15

Велики анали манастира Лорш

Велики анали манастира Лорш7 или Annales Laurissenses maiores разлукују две целине. Прва даје преглед догађаја до 795. године. Пошто је писац добро обавештен о догађајима о којим сведочи, верује се да је био какав монах из пратње Карла Великог. Друга целина даје преглед догађаја од 795. до 829. године. Друга целина се разликује од прве по језику, стилу и углу посматрања, затим по количини и квалитету пружених података. Писац друге целине изврсно познаје латински језик и добро је обавештен о политичким приликама о којим сведочи. Издавачи MGH – а верују да је аутор друге целине Ајнхард. Претпоставља се да је Ајнхард излагање прекинио 829. годином пошто је игубио наду у обнову јединства франачке државе. Велики анали манастира Лорш су први западни извор који разликује словенске народе. Помињу се Срби који насељавају Далмацију.

7 Манастир Лорш се налазио у западној Немачкој, недалеко од Вормса. Манастир је основан 764. године, а већ у 9. веку је постао културно жариште и поседовао је једну од најбоље снабдевених библиотека.

16

Опат Регино (840 – 915)

Живот Регино је рођен 840. године у општини Алтрип, у околини Шпајера. Године 892. је постао опат манастира Прим. Манастир се налазио у Лотарингији, на реци Прим, притоци Рајне. Основан је 720. године као задужбина породице Берте. Године 763. га је обновио Пипин Млађи, када постаје задужбина Каролинга. Одликовао се великим богатством и представљао је културно жариште. Године 882. Нормани су га први пут опљачкали. Десет година доцније су га спалили. Тада је опату Регину поверена обнова манастира, која је у потпуности успела. Године 899. Регино напушта Прим, пошто се завадио се војводом Лотарингије. Отишао је у Тријер код свог пријатеља епископа Радбода. Овај му је на управу поверио манастир св. Мартина. Дела Године 906. Регино је завршио дело под називом De synodalibus causis et disciplinis ecclesiasticis или О судским стварима и црквеној дисциплини. Дело је било посвећено епископу Мајнца Хатону, који је на источно-франачки престо прво довео Конрада I, а затим Хајнриха I Птичара. Дело представља приручник за епископе и значајно је као извор за етнологију Лотарингије. Године 908. Регино је завршио својu Хронику. Дело је било посвећено епископу Аугсбурга Адалберону, учитељу Лудвига IV Детета, последњег Каролинга на источно-франачком престолу. Хроника спада у ред светских хроника. Разликује две целине.

Прва даје преглед догађаја од Христова рођења до смрти Карла Мартела; дакле, до 741. године. Као изворе Регино је користио између осталих: Беду Венерабилиса и Павла Ђакона. Друга целина даје преглед догађаја од 741. до 906. године.

Самосталну вредност дело има за период од 813. до 906. године. Регино је типичан хроничар. Пажњу посвећује владарима. Диви се Карлу Великом, а поборник је јединства франачке државе. Будући припадник вишег клера, догађаје тумачи према важности по цркву. Опширно пише о Карловој мисионарској делатности, као и о покрштавању паганских Словена. Добро познаје латински језик, а стил му је као у античких писаца. Угледа се на античког историчара Помпеја Трога са којим се упознао преко Јустинових Епитома. Слаб је у хронологији, али издваја битно од небитног. Издавачи MGH – а су га узимали као мерило веродостојности.

17

Acta Sanctorum (AASS)

Acta Sanctorum је едиција настала у време борбе католичке цркве против покрета реформације. Наиме, реформисти су тражили апостолску цркву. Били су против култа папе, као и култа светитеља. Један од одговора католичке цркве на нападе реформиста била је едиција Acta Sanctorum. Године 1643. у Антверперну доминиканац8 Јохан Боланд, пореклом Холанђанин, стао је објављивати аутентичне текстове старих житија са таквим критичким апаратом какав ранија издања не познају, не би ли показао да су светитељи стварно постојали. Прихватио се великог посла, али је добио подршку братије. Тако је едиција и после његове смрти наставила излазити. Црква је издвојила посебан подред, по имену Боландисти, који и данас постоји и издаје Acta Sanctorum. Acta Sanctorum представља збирку живота светих западне цркве. Едиција је организована према календарском принципу: сваки светац има своје житије и дан када се слави. У прво време житија су објављивана само на латинском језику. Данас се издају и на другим језицима. Такође у прво време су објављивани само животи светаца западне цркве, а доцније и оних који не припадају католичкој цркви, на пример, почетком 20. века објављено је житије св. Саве, које је саставио Томко Марновић. До данас је објављено 400 томова Acta Sanctorum.

8 Мирослав Стојановић у својој скрипти пише бенедиктинац.

18

Lodovico Antonio Muratori (1672 – 1750)

Живот Лодовико Антонио Муратори је рођен 1672. године у Вињоли, а умро је 1750. године у Модени. Био је свештеник, али и библиотекар код Линалда I, војводе Модене и чувеног мецене свога времена. Будући библиотекар, имао је приступ библиотекама и архивима. Почев од 1700. године посветио се проучавању и објављивању средњовековних италијанских извора. Дела Треба поменути три Мураторијеве серије. Rerum Italicarum scriptores – представља збирку извора за историју Италије у периоду од 500. до 1500. године. Збирка обухвата 23 тома, а излазила је у периоду од 1723. до 1751. године. Садржи углавном изворе за историју северне Италије (Милано, Модена...). Концепцијски збирка је данас застарела. Године 1900. двојица научника из Рима, Кaрдучи и Фјорини, поново су покренули едицију под називом Нови Муратори. Annali d' Italia – серија обухвата 20 томова, а излазила је у периоду од 1744. до 1749. године. Представља покушај да се писмено и научно формулише методологија историјске науке. Муратори је правио разлику између извора и литературе. Сматрао је:

да историја мора износити само истину о прошлости да историја представља процес развоја, а не збир изолованих догађаја да сваки догађај има узрочно-последичну везу да приликом тумачења једног догађаја, историчар мора консултовати све изворе о том догађају

Antiquitates Italicae medii aevi – збирка од 75 Мураторијевих расправа из привредне, црквене и дипломатичке историје.

19

Monumenta Germaniae Historica (MGH)

Monumenta Germaniae Historica представља најстарију едицију средњовековних извора. Обухвата изворе немачке историје за период од 500. до 1500. године. Пошто је старија наука сматрала да су сви Германи, па чак и Англосаксонци преци Немаца, збирка је широког карактера. Како је дошло до покретања ове збирке? Наиме, године 1806. Фрањо II се одрекао титуле цара Светог римског царства и узео је само титулу аустријског цара. Некадашње царство се распало на 365 независних држава и државица. После Наполеона и француске окупације, од 365 обновљено је свега 20 држава, и то оних најкрупнијих. Тада јача идеја о уједињењу немачког народа. Да би ову идеју оправдали, учењаци потврду траже у старим изворима. Године 1819. витез фон Штајн основао је Друштво за проучавање старије немачке историје. Задатак Друштва је био сакупљање и објављивање извора, као и обезбеђивање средстава за тај посао. Седиште Друштва се налазило у Франкфурту, главном граду некадашњег Царства. Године 1820. Друштво почиње издавати часопис Архив. У часопису је вођена активна полемика о методологији историјске науке. Године 1826. Хајнрих Перц, Ваитц и Ватенбах покрећу едицију Monumenta Germaniae Historica. Едиција је обухватала изворе за историју Немачке у периоду од 500. до 1500. године. У прво време, извори су објављивани на латинском језику. Са реформом друштва 1875. извори се објављују и на немачком језику. Едиција разликује пет основних серија, које се деле на 10 подсерија:

Scriptores - писци Leges - законски споменици Diplomata - повеље Epistulae - писма Antiquitetes - разно: поезија, проза

До данас је објављено 400 томова, а члан редакције MGH је и наша професорка Јованка Калић.

20

Исидор Севиљски (560 – 636)

Живот Исидор је рођен 560. године. Потицао је из угледне и имућне хиспано-римске породице. По његовом рођењу, породица је напустила Картагину, град у источној Шпанији, и преселила се у Севиљу. Основно образовање Исидор је стекао у катедралној школи при цркви у Севиљи. Доцније је постао епископ Севиље, наследивши на том положају свог брата Леандра. Исидор је имао старијег брата Леандра, који је седамдесетих година 6. века био епископ Севиље. Године 580. Леандар је наговорио визиготског престолонаследника Хермeнегилда I да пређе у правоверно хришћанство. Шест година доцније (586) на исту ствар је наговорио краља Рекареда. Године 589. сазвао је Први сабор у Толеду, када је цело визиготско краљевство прешло у правоверје. Исидор је имао и млађег брата Фулгенција, који је био епископ Астијага, као и сестру Флорентину, која је била опатица у више манастира. Поставши епископ Севиље, Исидор је кренуо стопама свог брата Леандра. Године 619. сазвао је Трећи сабор у Толеду. Том приликом је донета одлука о оснивању катедралних школа по узору на ону у Севиљи. Наставни програм за те школе саставио је сам Исидор. Предвидео је изучавање седам слободних вештина, права и медицине. Године 633. Исидор је сазвао Четврти сабор у Толеду, када визиготска краљевина постаје изборна монархија. Дела Дело Etymologiae представља прву хришћанску енциклопедију, у којој су сакупљена сва дотадашња знања сведена на ниво дефиниције. Дело обухвата 22 тома. Носи поднаслов Origines или Корени будући да није постојао јасан метод и да је писац користио корен речи и његово значење као основ за сврставање. Дело је објавио Исидоров ученик Браулије. Дело је било посвећено визиготском краљу Сизебуту. Поред Светог писма, Исидорова Енциклопедија је била најомиљеније штиво у средњем веку. Дело De natura rerum, што у преводу значи О природи ствари, представља збир дотадашњих знања из природних наука. Дело Elogium Hispaniae или Похвала Шпаније представља увод у велику историју Гота. Дело Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Sueborum је сачувано у две редакције. Прва даје преглед до 620. а друга до 625. године. Историја у првом реду говори о прошлости Гота, а тек затим о прошлости Вандала и Свева. Исидор је изнео тврдњу да Готи порекло воде од Гога и Магога, народа са севера, који су описани у Откровењу.

21

Исидорова историја је значајна као извор за историју Визигота и западног Средоземља. Исидорова Chronica maiora је настала 615. године, а по типу припада светским хроникама. Заснована је на делима Јулијана Африканца, св. Јеронима и св. Августина. На пример, од Августина Исидор преузима поделу на 6 епоха. Увидевши да је хроника преобимна, Исидор ју је кориговао 627. године. Тако је настала Chronica minora. Ово је једини савремени извор који датује долазак Словена на Балкан. Дело De viris illustribus или О славним људима представља збирку биографија угледних хришћанских писаца Шпаније и северне Африке, који су живели и деловали у 5. и 6. веку. Добар део материјала за ову збирку Исидор је добио од папе Гргура I Великог, чија се биографија налази у 40. поглављу. Исидорова биографија се налази на крају дела, а саставио ју је његов ученик Браулије. Збирка је настала у периоду између 616. и 618. године по угледу на Светонија.

22

Видукинд из Корвеја (925 – 973)

Живот Видукинд је рођен 925. године, а потицао је из племићке породице. Године 940. је постао монах манастира Корвеј. Корвеј је био задужбина саксонске војводске породице и служио је као центар образовања за младе аристократе. Пошто је Видукинд био веома скроман, није оставио више података о свом животу. Дела Дело Res gestae Saxonicae је настало у периоду између 967. и 968. године. Представља историју Немачке посматране из угла саксонске династије. Наиме, Видукинд је, као дворски историчар, сматрао да је власт Лиудолфинга дата од Бога. Дело је било посвећено Матилди, кћери Отона I и опатици манастира Кведлинбург. Дело је обухватало три књиге, а завршавало се некрологом Отону I.

Прва књига сведочи о пореклу и постојбини Саксонаца, њиховој христијанизацији... Књига се завршава владом Хајнриха I, а Видукинд сведочи о пореклу надимка ,,Птичар''. Друга књига даје преглед догађаја од крунисања Отона I за немачког краља (936) до смрти Едите (946), Отонове прве жене. Трећа књига почиње нападом на Француску као одмазда за француско пустошење Ахена. Следи опис унутрашњих немира у Немачкој, битке на Леху (955)... књига се завршава 967. годином.

Као изворе Видукинд користи Ајнхарда, Беду Венерабилиса, цитира Библију, Салустија... Не пише о Отоновој италијанској политици нити о крунисању за цара (962), што је вероватно прекор цару због дугог одсуствовања из Немачке. Видукинд је писао и хагиографска дела: житије св. Павла, житије св. Текиле...

23

Лиутпранд из Кремоне (925 – 975)

Живот Време и место Лиутпрандова рођења није познато. Живео је у 10. веку. Пореклом је био Лангобард, а потицао је из племићке породице. Школовао се у Павији, образовном центру северне Италије. Угодан глас и образовање довели су га у службу Хуга од Провансе, претендента на италијанску краљевску круну. Хуго од Провансе поверавао је Лиутпранду деликатне политичке мисије. После смрти Хуга, за краља се прогласио Беренгар II, маркгроф Ивреје. Лиутпранд се приближио Беренгару II и убрзо је постао његов човек од поверења. Године 949. као Беренгаров изасланик, посетио је Цариград. Тамо је усавршио своје знање грчког језика. Пошто се вратио у Италију, из нама непознатих разлога се завадио са Беренгаром. Био је принуђен напустити отаџбину. Једно време је лутао Европом. Године 956. Лиутпранд се обрео у Немачкој. Стекавши наклоност краља, Отон I му је поверио положај епископа Кремоне (961). Године 962. узео је учешћа у крунисању Отона за цара. Годину дана доцније заступао је Отонове интересе у преговорима са папом Јованом XII. Том приликом обновљен је савез царства и папства. Године 968. Лиутпранд се нашао на челу посланства послатог у Цариград ради тражења руке једне од византијских принцеза за престолонаследника Отона II. Посланство је претрпело неуспех. Византијски цар Нићифор II Фока (963 - 969) Отона је сматрао варварским владарем и није био спреман да му да руку византијске принцезе. Лиутпранд је пак на својој кожи осетио византијску власт и царине. Морао је вратити робу коју је пазарио у Византији. Даља Лиутпрандова каријера нам није позната. Верује се да је умро као педесетогодишњак, око 975. године. Дела Најобимније Лиутпрандово дело јесте Retributio или Освета. Дело даје преглед историје Западне Европе у оквирима Каролиншког царства, а за период од 888. (од смрти Карла III Дебелог, последњег краља који је владао читавим Каролиншким царством) до 950. године. Овим делом Лиутпранд је желео показати да Беренгар II нема право на италијанску краљевску круну, односно царску круну Карла Великог. Лиутпранд се желео осветити Беренгару II за све патње које је претрпео током свог прогона. Себе је поистоветио са Боецијем, последњим римским филозофом неоплатоничарске оријентације, кога је 524. године погубио Теодорих Амалијац. Дело Liber de rebus gestis Ottonis magni imperatoris или Књига о делима Отона великог цара представља биографију Отона I. Даје преглед догађаја до 966. године. Значајна је као извор за Отонову италијанску политику, будући да је други савремени извори, као на пример Видукинд из Корвеја, занемарују.

24

У свом Извештају о цариградском посланству Лиутпранд пружа претерано негативну слику о Византији и Грцима. Грке посматра као слабиће и лицемере. Утицао је на западњаке да формирају мрачну слику о Византији.

25

Анали манастира Кведлинбург (11. век)

Град Кведлинбург се налазио у околини Берлина. Недалеко од овог града немачки краљ Отон I Велики је подигао један женски манастир. Прва опатица тог манастира је била Матилда, Отонова ћерка. Сам Отон је често боравио у манастиру; ту је умро и ту је сахрањен. Annales Quedlinburgenses или Анали манастира Кведлинбург дају преглед догађаја од Христова рођења до 1025. године. Први део Анала састављен је као хроника, а заснован је на сведочанствима Беде Венерабилиса, каролиншких хроника и локалних немачких историја. Део Анала посвећен прегледу догађаја од 914. до 983. године данас није сачуван. Последњи део Анала који пружа преглед догађаја од 983. до 1025. године има самосталну вредност. Посвећен је историји саксонске династије. Писац Анала није познат. Анализом пружених података дошло се до закључка да су у стварању Анала учествовала најмање два писца9. Писци су били монаси, који су добро знали латински језик и који су писали помпезним стилом: користили су синониме не би ли показали своју ученост. Предност Анала је прецизна хронологија. Мањкавост пак је у томе што писци не разликују битне од занимљивих догађаја, па Анали некад прелазе у штиво забавног карактера.

9 Случај везан за владу Конрада II: на почетку анала влада Конрада се слави, док на крају куди.

26

Титмар Мерсебуршки (975 – 1018)

Живот Титмар је рођен 975. године. Потицао је из грофовске породице од Валбека. Мада ова породица није била у сродничким везама са саксонском династијом, ипак је била једна од најзначајнијих породица у тадашњој Немачкој. Титмар је, као трећи син грофа Зигфрида, био предодређен за духовну каријеру. Основно образовање је стекао у манастиру Кведлинбург. Школовање је наставио у катедралној школи Магдебургу. Године 1002. је постао опат у породичној задужбини у Валбеку. Седам година доцније Тагино, архиепископ Магдебурга, предложио је Хајнриху II да за епископа новоосноване епископије у Мерсебургу постави Титмара. Хајнрих II није имао ништа против, пошто је Титмар био заговореник цареве политике. Тако 1009. године Титмар је постао епископ Мерсебурга. На овом положају је остао до своје смрти, до 1018. године. Као епископ, Титмар се завадио са Тагином, некадашњим својим заштитником. Наиме, тражио је да Магдебург врати Мерсебургу оне поседе који су му одузети, пошто је затворен. Један од резултата Титмарове борбе био је и настанак његове Хронике. Дела Титмарова Хроника је настала у периоду између 1012. и 1018. године. Обухвата осам књига и даје преглед догађаја немачке историје од 908. до 1018. године. Била је намењена будућим епископима Мерсебурга као духовни подстицај да одоле притисцима из Магдебурга. У овом делу Титмар је забележио да је епископија у Мерсебургу први пут затворена 981. године. Године 982. немачка војска претрпела је страховит пораз у бици код Котроне, у јужној Италији. Сам цар Отон II једва се спасао. Наредне године Љутићи су организовали покољ немачког свештенства. Ове несреће Титмар је посматрао као божје казне због затварања Мерсебурга. Титмарова Хроника је значајан извор за владу Отона III и Хајнриха II, који је чак 26 пута посетио Мерсебург. За старију историју Титмар као извор користи Видукинда из Корвеја. За новију историју пак као извор користи породичну усмену традицију. Титмар је прво планирао да дело заврши 1014. годином. Међутим, када је пронашао Анале манастира Кведлинбург (1016), одлучио је да своју Хронику допуни. Међутим, она се изненада завршава 1018. годином, вероватно због Титмарове смрти. Титмар пише латинским језиком, а његов стил је помпезан и извештачен. Титмар је знао и словенски језик. Наиме, Мерсебург се налазио на Лаби. Преко реке живели су некрштени Словени. Титмар се залагао за њихово покрштавање, само не путем мача, већ путем проповеди. Стога је научио словенски језик. У свом делу пружа податке о Чесима и Пољацима.

27

Адам из Бремена (11. век)

Живот О Адамовом животу знамо веома мало. Родом је био из источне Франконије. Школовао се у Магдебургу. Године 1066. је дошао у Бремен, где постаје управник школе. Био је пријатељ Адалберта, архиепископа Хамбурга10 и водеће личности у тадашњој Немачкој. Наиме, 1056. године је умро немачки цар Хајнрих III Црни. На престолу га је требао наследити син Хајнрих IV. Међутим, како је овај био малолетан, власт преузима намесништво на челу са Адалбертом. За време намесништва Адалберт се борио за повратак крунских добара, које су пак присвојили феудалци. Године 1065. Хајнрих IV је напокон преузео власт, а Адалберт је постао његов саветник. У време борбе за инвеституру док су феудалци, а међу њима и саксонска војводска породица, стали на страну цркве, Адалберт је, иако припадник клера, заступао цареве интересе. У јеку ове борбе, Адам је из пријатељства према Адалберту саставио свој спис Gesta Hammaburgensis ecclesiae ponitificum. Дела У уводу списа Gesta Hammaburgensis ecclesiae ponitificum Адам приповеда како до његова времена нико није писао о делима епископа Хамбурга и како се он сада прихватио тог задатка. У ствари, спис је састављен са циљем да се кроз историју покаже како извесни поседи припадају Хамбуршкој архиепископији, а не саксонском војводи. Дело обухвата три, у ствари четири књиге, са тим да се четврта књига објављује посебно.

Прва књига даје преглед догађаја од најстаријих времена северне Немачке до смрти Хајнриха I Птичара (936). Заснована је на сведочанствима Ајнхарда, франачких Великих Анала и папских писама и була. Друга књига обухвата период од 936. године до средине 11. века. У њој је описано спаљивање Хамбурга (983). Трећа књига говори о периоду од средине 11. века до 1072. године, дакле до Адалбертове смрти. Посвећена је борби за инвеституру. Адам је савременик догађаја о којима пише. Четврта књига представљају белешке са путовања Северним морем и Балтиком. Наиме, дански краљ Свен позвао је Адама да учествује у покрштавању Скандинаваца. Адам се одазвао позиву и тада су настале његове белешке.

10 Године 834. основана је епископија у Хамбургу. Године 849. припојен јој је Бремен. Тада је уздигнута на ранг архиепископије.

28

Козма из Прага (1045 – 1125)

Живот Козма је рођен 1045. године. Родом је био из Прага11, а потицао је из племићке породице пољског порекла. Школовао се у Лијежу и Келну. Једно време је радио као учитељ у Прагу. Године 1086. Козма је учествовао на државном сабору у Мајнцу, као капелан прашког епископа Јаромира. На том сабору Јаромир је од цара Хајнриха IV добио повељу којом се потврђују поседи прашке епископије. У служби Јаромира Козма је остао све до његове смрти, до 1090. године. Године 1092. прашки епископ Хенрик послао је Козму у Италију, ради учешћа на државном сабору у Мантови. Козма је присуствовао догађајима које ће касније описати у својој хроници. Године 1099. прашки епископ послао је Козму као свог заступника, архиепископу Острогона. Том приликом решена су нека јурисдикциона питања. Године 1100. Козма је постао декан цркве св. Вида у Прагу. Декан је био старешина колегијума каноника једне катедрале. Катедрала св. Вида се налазила у горњем делу Прага, тзв. Вишеграду. На овом положају Козма је остао све до своје смрти, до 1125. године. Дела Једино сачувано Козмино дело јесте Chronica Bohemorum или Чешка хроника. Дело је настало у периоду између 1115. и 1125. године. Обухвата три књиге различитог садржаја и квалитета.

Прва књига посвећена је историји Чеха од најстаријих времена до 1038. године. У овој књизи Козма говори о чешкој земљи и људима. До 894. године, када је кнез Боривој примио хришћанство, Козмино казивање се углавном заснива на легендама и причама, због чега су неки немачки историографи оспоравали веродостојност његова дела. Друга књига даје преглед догађаја од 1038. до 1092. године Трећа књига говори о периоду од 1092. до 1125. године. Изненада се завршава 1125. годином због Козмине смрти.

Као изворе Козма је користио опата Регина, затим легенде и приче (као на пример легенду о Либуши и Пшемислу), хагиографска дела (као на пример житије св. Вацлава, мисионара међу Словенима), документарну грађу из архива прашке епископије (као на пример повељу из 1092. о потврди поседа). Козмина хроника је значајна као извор за прошлост централне Европе и антропологију Словена. Чеси га сматрају својим националним историчарем.

11 Од 10. века Чешка улази у састав Немачког царства. Била је подељена на две епископије: у Прагу и Оломуцу.

29

Козма је имао три настављача. Први је анонимни каноник из Вишеграда, који хронику допуњује до 1142. године. Сведочи о угарско-византијском рату (1123 – 1129), и учешћу Срба у истом. Други је анонимни монах из манастира Сараве12, који хронику допуњује до 1162. године. Даје податке о Кијевској Русији. Трећи је група анонимних аутора из Прага, који хронику допуњују до 1190. године. Дају податке о Фридриху I Барбароси и његовој политици у Италији.

12 Притока чешке Мораве

30

Беда Венерабилис (673 – 735)

Живот Беда је рођен 673. године. Родом је био из околине манастира Вермут. Овај манастир је основан 672. године од стране мисионара Бенедикта Бискупа. Бенедикт је својевремено пет пута посетио Рим, одакле је у Енглеску донео драгоцене рукописе. Такође је у енглеску цркву увео Грегоријанско појање13. О животу Бенедикта Бискупа писао је Беда у оквиру свог списа Животи светих опата у Вермуту. Основно образовање Беда је стекао у манастиру Вермут. Школовање је наставио у манастиру Џероу. Са 19 година је постао ђакон, а са 30 свештеник. Умро је 735. а 100 година доцније је на сабору у Ахену канонизован. Дела Најзначајније Бедино дело јесте Historia ecclesiastica gentis Anglorum или Црквена историја Англа. Зашто само Англа? Зато што је Беда сматрао да су сви Германи на Острву у ствари Англи. Историја даје преглед догађаја од 56. године п. н. е. до 731. године н. е. Обухвата пет књига.

Прва књига даје преглед догађаја од Цезаревог освајања Британије (56/55 г. п. н. е.) до смрти папе Гргура I Великог (604) Друга књига почиње некрологом Гргуру, а завршава се битком код Хетфилда (633) када је Пенда, краљ Мерсије и паганин, поразио Едвина, краља Нортумбрије и хришћанина. Трећа књига представља тријумф хришћанства и сведочи о сабору у Витбију (664) Четврта књига даје преглед догађаја до 687. године Пета књига се завршава списком епископа и њихових дела (725 – 731)

Беда је савременик догађаја описаних у четвртој и петој књизи. Беда је историју написао на латинском језику. Енглески краљ Алфред Велики (9. век) дао је да се дело са латинског преведе на стари англо-саксонски језик. Бедина историја значајна је као извор за период хептархије. Остала Бедина дела су: Животи светих опата у Вермуту, Martylogium, једна светска хроника без веће вредности. Беда је саставио и ускршње таблице за период од свог времена до 1603. године. Од ових таблица, које су ирски и англосаксонски монаси користили и преписивали, настали су анали.

13 збирка црквених песама из средине 7. века

31

Екхард из Ауре (1050 – 1125)

Живот Екхард није оставио сведочанство о свом животу. Ипак, о њему сазнајемо преко његових дела. Верује се да је рођен 1050. године. Замонашио се у манастиру св. Михајло код Бамберга у Баварској. Извесно време је провео у манастиру Корвеј. Године 1101. Екхард је учествовао у мањем походу немачке војске, која је била послата као појачање Јерусалимској краљевини. Он је на путу водио белешке, на пример, писао је о односу крсташа према становништву оних земаља кроз које су пролазили. Боравећи у Јерусалиму, пронашао је једну анонимну историју Првог крсташког рата. Понео ју је собом у Немачку. Године 1102. Екхард је присуствовао Латеранском сабору, када је папа по четврти пут изопштио немачког цара Хајнриха IV. Године 1106. Екхард се обрео у Риму као заступник цара Хајнриха V у преговорима са папом Паскалом. Том приликом, био је ухапшен, али је убрзо ослобођен захваљујући интервенцији самог цара. Године 1108. Екхард је постао опат Ауре, задужбине баварске војводске породице, која се налазила између Бамберга и Вирбурга. Дела Најзначајније Екхардово дело јесте Chronicon Universale или Општа хроника. Даје преглед догађаја од најстаријих времена до 1125. године. Обухвата пет књига различите садржине и квалитета.

Прва књига даје преглед догађаја од Адама до оснивања Рима. Друга књига посвећена је историји Рима и Медитерана, а завршава се Христовим рођењем. Трећа књига даје преглед догађаја до смрти Карла Великог; дакле, до 814. године. Четврта књига обухвата период од смрти Карла Великог до збацивања Хајнриха IV са престола; дакле, до 1105. године. Последња или пета књига завршава се смрћу Хајнриха V (1125).

Верује се да је Екхард прве четири књиге саставио на основу Фрутолфа, приора манастира св. Михајла. Самосталну вредност дело има за период од 1080. до 1125. године, када Екхард углавном пише на основу личног искуства. Сведок је борбе за инвеституру. Прво, вероватно следећи Фрутолфа, подржава папску политику, а затим прелази на цареву страну. Сачувана су два рукописа Екхардове хронике. Старији или ,,рецензија А'' се чува у Карслуену, а млађи или ,,рецензија Б'' у универзитетској библиотеци у Јени.

32

Екхардова Историја обухвата преглед догађаја од Карла Великог до Хајнриха IV. Дело нема самосталну вредност. Настало је уочи женидбе немачког цара Хајнриха IV са Матилдом, енглеском принцезом. У ствари дело је посвећено Матилди са циљем да је упозна са новом домовином. Дело Hierosolymita или Јерусалимљанин обухвата свега петнаест страна. Представља прераду и допуну ранијих Екхардових дела. Сведочи, између осталог, о просјачком походу (1096) који је предводио пустињак Петар из Амијена.

33

ОСТРОГОТИ

Листа најзначајнијих остроготских владара у Италији

Име

Године владања

Подсетник

Теодорих Велики

493 - 526

Аталарих

526 - 534

Амалсвинта

526 - 535

Теодат

Витигес - 540

Тотила 541 - 552

О пореклу Гота и њиховој сеоби Готи су били источни Германи. Њихова прапостојбина се налазила у Скандинавији. Јорданес, епископ Кротона, који се и сам издавао за Гота, у свом делу О пореклу и делима Гета (551) сведочи да су Германи у једном непознатом тренутку напустили Скандинавију и прешли на балтичке обале данашње Пољске. Наводно било је три лађе: у једној су били Гепиди, у једној Херули, а у једној Готи. Није немогуће да су Готи заиста у периоду око Христова рођења населили балтичке обале. Антички писац Тацит приповеда да је извесно племе Готона насељавало област Доње Висле. Оно се разликовало од осталих варварских народа по чврстој власти краљева. У другој половини 2. века једна група Гота напустила је област Висле и преко Дњестра се спустила на обале Црног Мора. Тај део Гота је назван Визиготима, што значи западни Готи, или Тервинзима, што значи шумски Готи. Друга група Гота је преко Западног Буга, Припјате и Дњепра такође продрла до Црног Мора. Тај део Гота је назван Остроготима, што значи источни Готи, или Грејтунзима, што значи степски Готи. Дошавши до јужноруске степе покорили су нека германска и сарматска племена. Током 3. века Готи ће пустошити римске провинције. Године 251. у бици код Абрита предвођени краљем Книвом потукли су римског цара Трајана Деција, који је у бици погинуо. Године 268. у бици код Наиса римски цар Клаудије II је привремено зауставио Готе, због чега је добио надимак Gothicus. Године 271. Клаудијев наследник Аурелијан је препустио Дакију Готима. То је доба када Готи почињу да прихватају заоставштину грчке и римске културне баштине, између осталог и хришћанство. Године 341. патријарх Еусебије је Готима као проповедника послао аријанског свештеника Улфилу, који је и сам по пореклу био

34

Гот. Улфила је превео Библију на готски језик, ударивши тиме темеље за даље ширење хришћанства међу Готима и то у аријанском виду. Остроготи пре доласка у Италију Половином 4. века остроготски краљ Херманарих (350 - 375) је образовао племенски савез у који су улазила германска, сарматска и словенска племена. Њему суседан савез чинили су Хуни. Године 375. Хуни су поразили Готе, а Херманарих је извршио самоубиство. Остроготи су прикључени Хунском племенском савезу. Почетком 5. века они продиру и пустоше територију римске Паноније. Године 405. остроготски владар Радагајст предводећи војску састављену од Германа и Сармата, упада у Италију. Међутим, њему се супроставио и убио га Стилихон, врховни заповедник војске западно-римског цара. Пошто је хунски владар Атила преминуо (453), Остроготи су се дигли на устанак и ослободили хунске власти. Године 454. источно-римски цар Маркијан давши им статус савезника, дозволио им је да се населе на простору северне Паноније. Валамир, Видемир и Теодемир Око 469. године Остроготи су населили простор средњег Дунава. Предводила су их три брата из аристократског рода Амала: Валамир, Видемир и Теодемир. Валамир је погинуо нешто пре 471. године. Видемир се са својим делом племена желео населити на простору Италије. Међутим од овога га је дипломатским путем одвратио западно-римски цар Глицерије (473 - 474). Тада Видемир одлази у Галију, где се придружио Визиготима. Теодемира је наследио син Теодорих. Теодорих Велики Порекло и каријера до освајања Италије - Теодорих је потицао из остроготског аристократског рода Амала. Младост је провео у Цариграду, где се упознао са римском управом. Мада је сам био неписмен, поштовао је античку културу и уметност. Пошто је наследио оца Теодемира, највећи део Острогота повео је на Балкан, у префектуру Илирик. Источно-римски цар Зенон (474 - 475, 476 - 491) да би остроготског вођу што чвршће везао за себе, именовао га је за патриција и свог посинка. Ипак, то Теодориху није сметало да устаје против цара и да угрожава Цариград. Теодорих Амалијац се повезао са Теодорихом Страбоном, који је као заповедник најамничког одреда служио у Тракији. Власти у Цариграду чиниле су све не би ли завадиле ове две стране. То је заиста довело до сукоба у којима су трачки Остроготи поражени. Године 484. Теодорих Страбон је убијен, а Теодорих Амалијац је сјединио све Остроготе на Балкану и почео угрожавати Цариград.

35

У међувремену је источно-римски цар одлучио да ,,једним ударцем убије две муве''. 488. Теодориху је доделио намесништво у Италији, којом је тада владао Одоакар14. Године 489. у два наврата, у биткама код Аквилеје и Вероне, Теодорих је поразио Одоакра. Године 493. два германска владара су се састала ради расправе око поделе власти над Италијом. На гозбеној вечери Теодорих је сам убио свог супарника. Мада је и даље признавао врховну власт источно-римског цара, постао је неоспорни господар Италије, Далмације, Паноније, Реција, Норика и Сицилије. Теодорих као владар Италије (493 - 526) - Теодорих је у Италију довео 100 000 Острогота, од чега су 20 000 били ратници. Населио их је у северној Италији искључиво на некадашњим поседима Одоакрових ратника, док су у јужној Италији била подигнута само војна утврђења. Водио је рачуна и о интересима свог народа и о интересима већинског романског становништва. Један од његових првих потеза је био оснивање комисије за доделу готских парцела на челу са сенатором Либеријем. Сваки Гот је добио 1/3 неког имања, а усто и робове, колоне и стоку која је том делу имања припадала. Сам Теодорих је, као владар, узео царски посед тзв. фиск, којим је управљао преко својих службеника. Ради лакшег управљања Италијом, земљу је поделио на 19 провинција15 на челу са comes Gothorum. Ови су у првом реду били војни заповедници. Врховна цивилна управа налазила се у рукама преторијанског префекта са седиштем у краљевој престоници Равени. Поред цивилне управе, преторијански префект је имао право регрутовања војске. Сваки град задржао је своје веће (курију), а Рим свој сенат. У римски сенат улазили су угледни Римљани, чији је главни задатак био прикупљање пореза. Остроготи су задржали римски систем магистратура и администрације, са тим да су војне службе вршили Готи, а цивилне Романи. Нарочито велику улогу играо је римски аристократа Касиодор, који је заузимао положај државног секретара у остроготској држави и по Теодориховом налогу написао Историју Гота. Почетком 6. века Теодорих је објавио један законик, тзв. Edictum Theodorici regis. Представљао је скраћену компилацију римских закона и није утврђивао тзв. персоналитет права; био је једнак и за Готе и за Романе. Теодорих је, мада аријанац, морао сачувати непристрасност према и аријанској и католичкој цркви. Спољна политика - Што се тиче спољне политике, Теодорих је гледао да учврсти превласт Острогота над осталим германским народима Западне Европе. Године 507. у бици код Вујеа погинуо је визиготски краљ Аларих II. Њега је требао наследити син Амаларих, који је уједно био и сестрић остроготског краља16. Пошто

14 Пошто је Ромул Августул постао западно-римски цар (475), одбио је да варварским најамницима смештеним у северној Италији да награду у виду земље. Под вођством Одоакра, најамници су 476. заузели Рим. Одоакар је том приликом признао врховну власт источно-римског цара, а овај му је поверио положај magister militum per Italium. Формално Одоакар је био царски намесник, фактички Империја је изгубила Италију и већи део Запада који је дошао под власт Германа. Како је Одоакар деловао самостално, замерио се Источно римском царству. 15 На пример: Венеција, Noricum mediterraneum, Dalmatia, Savia, Panonia... 16 М. Брандт тврди да је Амаларих био по мајци унук остроготског краља Теодориха.

36

је Амаларих био малолетан, његов регент постаје Теодорих и на том положају остаје до 526. године. Смрт Алариха II искористио је франачки владар Хлодовех (481 - 511) да заузме готово целу визиготску Галију, изузев Септиманије и Провансе. Да би сачували ове две области на средоземној обали Галије, Визиготи улазе у савез са Теодорихом. До 508. године Теодорих је потиснуо Франке из Септиманије, а Бургунде из Провансе. Потом је територију Провансе анектирао и склопио мир са Бургундима. Мир је потврђен браком између Теодорихове ћерке и Сигисмунда, сина бургундског краља Гундобада. (Теодорих је често своје војне акције допуњавао успешним женидбеним везама са владарским кућама тада најугледнијих германских држава) Династичка политика - Пошто Теодорих није имао синова, поставило се питање његовог наследника. Године 519. своју кћер Амалсвинту (што значи ,,светлост Амала'') удао је за Еутариха (а ко је овај?). Из овог брака родио се син Аталарих, кога је Теодорих именовао својим наследником. Крај - Теодорихов крај је био умрљан једном политичком афером. Мада се трудио да води политику измирења, неки сенатори се ипак нису могли навићи на превласт варвара. Стога су тајно слали писма источно-римском цару Јустину I (518 - 527) да их ослободи превласти Острогота. Када је сазнао за ова писма, Теодорих је дао да се утамниче многи угледни Романи; међу њима и филозоф Боеције који је управо у заточеништву саставио своје најпознатије дело ,,Утеха филозофије'', а који погубљен 524. Теодорих је умро 526. године. Сахрањен је у Равени, не у подножју него на спрату једног маузолеја, у ковчегу направљеном од једног комада црвеног мермера. Остроготи у Италији Теодориха је требао наследити унук Аталарих. Међутим, како је био малолетан место њега влада мајка-регент Амалсвинта (526 - 535). Она је одмах покушала обновити добре односе са Римљанима и Цариградом. У супротном претила јој је политичка изолација. Остроготска аристократија се противила таквој политици и Амалсвинта је већ била спремна на тајни бег у Цариград. Али, око 534. млади Аталарих је умро. Не би ли придобила Остроготе, Амалсвинта се удала за Теодата, који је такође потицао из рода Амала. Теодат је убрзо затражио и фактичну власт за себе. А кад у томе није успео споразумно, убио је Амалсвинту у једној завери (535). Њено убиство је искористио источно-римски цар Јустинијан I (527 - 565), који је тежио обнављању светског царства. Пошто је Теодат одбио његов ултиматум, цар је послао војску на Италију. Један део војске је заузео Далмацију, а други је под вођством Велизара из северне Африке продро на Сицилију (535), затим у Напуљ и напокон у Рим. За кратко време Велизар је освојио јужну Италију. У међувремену Остроготи добијају новог краља по имену Витигес (а шта би са Теодатом?), који се трона дочепао женидбом за Амалсвинтину ћерку. Витигес је опсео Велизара у Риму, али се овај успео пробити и у низ успешних битака до 539. заузети Равену,

37

заробити остроготског краља и постати господарем северне Италије. Године 540. Велизар се вратио у Цариград, а у тријумфалној поворци је показао и Витигеса. Године 540. источно-римски цар је био заузет решавањем персијског питања, што су Остроготи искористили за ново јачање. Остроготски краљ Тотила (541 - 552) уживао је подршку нижих друштвених слојева. Он је римску аристократију сматрао непоузданом. Његове сумње нису биле неосноване. Сетимо се да су по избијању рата многи угледни сенатори напустили Италију и побегли у Цариград (међу њима је био и Касиодор). Стога је Тотила војску попуњавао из редова римских робова и колона. До 552. године опустошио је Сицилију, заузео јужну Италију и ушао у Рим. Тада је већ Јустинијан I био слободан позабавити се питањима на Западу. Против Тотиле је послао Нарзеса, евнуха јерменског порекла. Нарзес се показао достојним задатка и у бици код Тагина поразио Остроготе и убио њиховог краља. До 554. он је уз помоћ Лангобарда, Бугара (?) и католичке цркве завршио освајање Италије. Тотилине мере биле су опозване, а имања, робови и колони враћени претходним власницима. Након 20 година рата територија Италије била је опустошена.

38

ВИЗИГОТИ Листа најзначајнијих визиготских владара Име

Године владавине Подсетник

Аларих I

395 - 410

Атаулф 410 - 414

Валија 414 - 418

Теодорих I 418 - 451

Теодорих II 451 - 466

Еурих 466 - 484

Аларих II 484 - 507

Амаларих (507 - 526 регент Теодорих) 526 - 531

...

Агила

Атанагилд

Лиувигилд 573 - 586

Рекаред 586 - 601

...

Сизебут 612 - 620

Свинтила 620 - 631

...

Хиндесвинта 642 - 653

Рекцесвинта 653 - 672

39

Вамба 672 - 680

...

Витика 697 - 710

Родриго 710 - 711

Увод Визиготи су припадали племену Гота, које је у периоду око Христова рођења напустило Скандинавију и населило балтичке обале данашње Пољске. Тацит, антички писац првог века, помиње племе Готона које насељава област Доње Висле. У другој половини другог века једна група Гота тзв. Визиготи или Западни Готи, кренула је преко Дњестра ка обалама Црног мора. Током трећег и четвртог века, Визиготи ће прелазити границе Римског царства и пустошиће римске провинције. У другој половини четвртог века у страху од Хуна, знатан део Визигота замолио је источно-римског цара Валенса (364 - 378) да се стално насели на територији Царства. Дозвола им је била дата под условом да предају оружје. Населили су се на простору Трачке дијецезе. Међутим, овде су Готи били злостављани од стране римских чиновника. На пример, Римљани су им продавали храну по далеко вишим ценама од уобичајених. Незадовољни, Визиготи су се стали наоружавати. Године 377. избио је устанак под вођством Фритигерна. У чувеној бици код Хадријонопоља Готи су поразили римску војску коју је предводио Валенс. Пошто је цар погинуо, западно-римски цар Грацијан (375 - 383) је за његовог наследника именовао свог зета Теодосија (379 - 395). Мада је Теодосије био млад и способан војсковођа, убрзо је увидео да нема могућности да потчини Визиготе силом. Стога је 382. године склопио са њима уговор о савезништву. Преда одредбама уговора Готи су били дужни да за одређену годишњу плату служе у редовима римске војске. Били су организовани у посебне одреде на челу са својим старешинама. Визиготи су били први римски савезници (федерати) насељени на територији Царства. Све до Теодосијеве смрти Визиготи су остали верни Царству. Теодосије је успео да под своју власт уједини простор читавог Царства. Међутим, пред смрт одлучио је да Царство формално подели на два дела: управу над источном половином Царства поверио је свом сину Аркадију (395 - 408), а управу над западном Хонорију (395 - ). По Теодосијевој смрти, Визиготи се више нису осећали обавезним да и даље служе Римљанима.

40

Аларих I ( 395 - 410) Аларих је потицао из аристократског визиготског рода Балта. Војну вештину је стекао на Теодосијевом двору. После Теодосијеве смрти, Визиготи су се ујединили, избрали за свог племенског краља Алариха и почели да се мешају у борбу дворских партија. Знајући да се источно-римски и западно-римски цареви јагме око префектуре Илирик, а која је обухватала простор Македоније и Дакије, Аларих је вешто левитирао између завађених страна. Напокон, источно-римски цар не би ли задобио његову наклоност, доделио му је титулу mаgistеr militum per Illirycum17. Године 397. на подстицај Цариграда, Аларих са војском улази у Италију. Међутим, већ 401/402. његов даљи продор је зауставио Стилихон, врховни заповедник војске западно-римског цара Хонорија. Тада је Аларих са Стилихоном склопио тајни уговор и прешао у службу западно-римског цара за велику годишњу плату. Иначе, Стилихон је све снаге Царства користио за борбу против варвара. Међутим, будући пореклом Германин, није уживао наклоност сенаторских кругова. Тако када је 407. године услед малобројности римских снага у Италији, повукао своје легије из Британије у Италију, сенатори су га оптужили за издају и сарадњу са Аларихом. Оно истина у пар наврата Стилихон је био близу заробити Алариха, али је овај увек за длаку измицао, па можда сумње сенатора и нису биле неосноване. Како било, Стилохон је са породицом погубљен у Равени (408), а анти-германска политика узима маха у Италији. 30 000 германских војника, који су служили у редовима римске војске, сада у страху дезертирају и прелазе на страну Алариха. Године 408. Аларих је поново ушао у Италију, а само висок откуп одвратио га је од похода на ,,вечити град'' (409). Онда када су Римљани напали његов табор док је сам водио преговоре са Хоноријем у Равени, Аларих је по трећи пут опсео Рим (410). Пошто су робови отворили Готима градске капије, Аларих је ушао у град и подвргнуо га тродневном пљачкању. Овај чин изазвао је запрепаштење тадашњег света, како макар сведоче свети Јероним и Августин. Био је то први пад града Рима у историји. Том приликом Визиготи су заробили Хоноријеву полусестру Плацидију и повели је собом у јужну Италију. Аларих је планирао да се из јужне Италије пребаци у Африку ради оснивања државе. Али, његове планове осујетила је превремена смрт. Умро је од исцрпљености у 33. години живота. Хришћани су у овоме видели Божији знак, будући да је и Исус Христ умро у истој животној доби. Према традицији Аларих је сахрањен код Козенце, у кориту реке Бусенто. Пошто је река враћена у корито, веровало се да ће по свету пронети глас о Алариху и његовој слави. Атаулф (410 - 414) Алариха је наследио или син или рођак по имену Атаулф. Овај визиготски краљ је извео свој народ из Италије и населио га у Галији, пошто је 413. године заузео Нарбону и учинио је престоницом. Да би добио званично признање, 414. године оженио се без царева пристанка Плацидијом. Како је признање ипак изостало, 17 војна команда ограничена на регион Илирика

41

Атаулф за цара подржава извесног Атала Приска. Разгневљени Хонорије против Атаулфа шаље свог најбољег војсковођу Констанција. Констанције је потиснуо Визиготе преко Пиринеја, где ће ови надаље ратовати против Вандала. У току битке за Барсин, данашњу Барселону, Атаулф је погинуо. Није искључено као жртва завере аристократа. Валија (414 - 418) Атаулфа је наследио брат Валија. Водио је политику измирења. Пошто је Римљанима вратио Плацидију, ови су му испоручили товар житарица. Прихватио се савезничких обавеза и за рачун Римљана ратовао против Вандала и Свева. За учињене услуге цар му је дозволио да насели област у јужаној Галији (Аквитанију) са центром у Толоси, данашњем Тулузу. Ова територија је представљала заметак будуће Толосадске (тулуске) краљевине (419). Теодорих I (418 - 451) Мада је Теодорих I, као и његов претходник, сарађивао са Римљанима, он је уједно и учвршћивао своју власт у Галији. Наиме, користећи се слабљењем централне власти, он се од римског војника претворио у господара римских провинција. У самој Аквитанији је присвојио две трећине галске земље, а неподељена земљишта и шуме постала су својина и Визигота и романског становништва; са тим да су Романи морали давати држави намете док Визиготи нису имали ту обавезу. Теодорих је према потреби сарађивао са римским намесницима Галије. Године 451. у бици на Каталаунским пољима ратовао је са Римљанима, Бургундима и Францима против Хуна, које је предводио Атила. Мада је исход битке био неодлучан, Теодорих је у боју погинуо. Теодорих II (451 - 466) Теодорих II је признао врховну власт западно-римског цара, али је уједно наставио да осваја територије Царства. Пиринејско полуострво га је нарочито интересовало. Године 456. поразивши Свеве у Галецији, постао је господар те области на полуострву. Покушао је и пробити пут ка северној Галији, али га је 463. у бици код Аурелијанума, данашњег Орлеана, поразио mаgistеr militum per Galliam Идија. Граница је остала на реци Лоари. Године 466. Теодориха ће убити брат Еурих. Еурих (466 - 484) Пошто се Еурих докопао престола, западно-римски цар Антемије је против њега послао војску (зашто?). Али, ову је Еурих поразио негде на Рони. Отада ће цар бити посебно благонаклон према Бургундима, надајући се њиховој помоћи у рату против Визигота. Еурих је, као и његови претходници, покушао освојити северну Галију. Али, како је претрпео неуспех (470), окренуо се освајању преосталих оаза романског

42

становништва. Једна таква оаза је била област Аверна, данашњи Оверњ, са центром у граду Аверн, данашњи Клермон. Епископ града Сидоније Аполинарије, један од последњих римских песника, са својом паством је четири године бранио град. Међутим када је цар Јулије Непот 475. године признао Еуриху сва освајања на Пиринејском полуострву и у Галији (зашто?), Аверн се морао предати. Сидоније је протестовао, а Еурих га је утамничио. Убрзо је визиготски краљ увидео да Визиготи представљају мањину у односу на Романе, те се окренуо политици измирења. Ослободио је Сидонија и вратио му епископску столицу, а за саветника је узео ученог Римљанина Лава из Нарбона. Еурих је у периоду између 470. и 480. објавио збирку закона Codex Euricianus. Овај законик није премостио разлике између Гота и Романа (зашто?). Аларих II (484 - 507) У време владавине Алариха II франачки владар Хлодовех (481 - 511) је као католик и заштитник католичке цркве уживао већу подршку романског клера и народа него Визиготи-аријанци. Не би ли задобио наклоност романског становништва, Аларих је 506. године објавио Lex Romana Wisigothorum или Breviarium Alarici. Била је то скраћена компилација кодекса из 438. године, који је објавио источно-римски цар Теодосије II, и неких других зборника римских правних прописа. Законик је гарантовао романском становништву пуну личну и правну слободу. У борби против Франака Аларих је био неодлучан. То су знали искористити Франци и пошто су напали и поразили усамљене Бургунде, продрли су до обала Лоаре. До одлучујуће битке између Алариха са једне и Франака са друге стране дошло је код Вујеа (507), када је Аларих претрпео страховит пораз и погинуо. Након Аларихове смрти међу Визиготима наступа расуло. Прилику је искористио Хлодовех да у периоду од 507. до 510. заузме читаву визиготску Галију, изузев Провансе и Септиманије18. Да би сачували ове области Визиготи улазе у савез са моћним краљем Острогота Теодорихом (493 - 526)19, уступивши му Провансу. Тежиште визиготске власти се из Галије преместило на Пиринејско полуострво. Пошто је 511. године католичка црква донела декрет о борби против аријанства, у Галији су Готи практично истребљени. Визиготи у Шпанији Од средине 6. века потиснути из Галије, Визиготи се све више интересују за простор Пиринејског полуострва. У то време на сз. полуострва су живели Свеви, југ је припадао Византији, а Кантабријске планине су насељавали Баски. Визиготски краљ Агила ( - ) покушао је своју власт проширити на југ полуострва. Међутим, поражен је код Кордобе, после чега га је незадовољна аристократија лишила трона.

18 области на средоземној обали Галије 19 Остроготски краљ је у периоду од 507. до 526. био регент Амалариха, сина његове сестре и визиготског краља Алариха Другог. Амаларих је самостално владао од 526. до 531. када је погинуо код Нарбоне.

43

После Агилиног свргавања, дошло је до борбе претендената за престо. Победу је однео Атанагилд ( - ), који је уживао подршку византиског цара Јустинијана I (527 - 565). Према раније склопљеном договору, пошто је постао краљ, Атанагилд је Византинцима препустио Бетику. Престоницу пак је из Барселоне преселио у Толедо. Тако настаје Толедско визиготско краљевство. Лиувигилд (573 - 586) - У време краља Лиувигилда пратимо заоштравање борбе између католика и аријанаца. Не би ли измирио ове две стране, Лиувигилд је 580. године у Толеду сазвао сабор световних и духовних великаша. Међутим, до споразума није дошло и настављен је прогон католика. Лиувигилдов старији син Херменегилд је био ожењен франачком принцезом и присталица католичке странке. Он је дигао устанак против оца, а подршку су му пружили Свеви, Баски и Византија. Лиувигилду је пошло за руком да ухапси и погуби сина. До 585. године он је срушио краљевство Свева, поразио Баске и потиснуо Франке, који су желели осветити смрт Херменегилда и његове жене. Што се тиче његове законодавне делатности, направио је препис Еуриховог кодекса, а објавио је и један кодекс у коме су на латинском записани обичајно право Гота и римско право. Утврдио је ,,персоналитет права''. Наиме, Роману је суђено по римском праву, а Готу по записаном обичајном праву. Лиувигилда је наследио млађи син по имену Рекаред. Рекаред (586 - 601) - Рекаред је у борби аријанаца и католика видео немалу опасност по своје краљевсто. Зато је 589. године сазвао II сабор у Толеду. Изјаснио се у корист католика и многи Визиготи су кренули његовим примером. Ипак, већ по његовој смрти сукоб католика и аријанаца је настављен. Сизебут (612 - 620) - До привременог смиривања односа дошло је за владе Сизебута, који се изјаснио у корист католика. Будући католик, црквени извори га величају као доброг и благог владара. Истина је, међутим, да од времена Сизебута пратимо сурове прогоне јевреја. Сизебут је био учен владар и сам је у часовима доколице писао поезију на латинском језику. Њему је Исидор Севиљски посветио своје дело De natura rerum или О природи ствари. Била је то једна врста средњовековне енциклопедије природних наука, која је једнако цитирала и хришћанске и античке паганске писце. Сизебут је био и добар ратник. Искористивши заузетост Византије (?), освојио је већи део југа. Свинтила (620 - 631) - Сизебута је требао наследити син, али овога је са власти свргао Свинтила. Био је први визиготски краљ који је, 200 година пошто су Визиготи ступили ногом на полуострво, постао господар читаве Шпаније. Године 631. аристократија га је свргла са власти. Хиндесвинта (642 - 653) - Године 633. је одржан IV сабор у Толеду, када је одлучено да Визиготско краљевство постане изборно. Године 642. аристократија је на власт довела Хиндесвинту. Супротно очекивањима, он се показао као поборник

44

неограничене краљевске власти. Спровео је низ мера против великаша (VII сабор у Толеду), а престо је оставио свом сину. Рекцесвинта (653 - 672) - Рекцесвинта се измирио са аристократијом и опозвао је очеве мере (VIII сабор у Толеду). Међутим, његова влада је важнија по томе што је дошло до потпуног изједначавања Романа и Гота пред законом. 654. је усвојен тзв. Liber judiciorum, којим се укида персоналитет права. Вамба (672 - 680) - Рекцесвинту је наследио Вамба. Током своје владе Вамба је спровео војну реформу по којој је сваки земљопоседник био дужан десетину својих зависних људи дати у војску. Покушао је спровести и црквену реформу, па је на XI сабору у Толеду (колико је уопште било сабора великаша у Толеду?) предложио да се поштри дисциплина међу свештенством. Због реформи ће доцније и бити лишен власти. Што се тиче његове спољне политике, ратовао је против Арапа из северне Африке који су угрожавали јужне обале Шпаније. Процес феудализације - Током седмог века визиготску Шпанију је захватио процес феудализације. Сиромашно становништво се претвара у колоне, који од патрона добијају земљишни посед (прекариј). Ропства допадају онда када нису у могућности да врате дугове. Брисање верских разлика довело је до стапања романске и готске аристократије у феудални сталеж који је владару давао чиновнике и ратнике. Родриго (710 - 711) - Родриго је био војвода Бетике, кога је на власт довела аристократија. У време његове владе на Пиринејско полуострво продиру Арапи из северне Африке. Једни верују да је Арапе позвао цевтонски гроф Јулијан, рођак краља кога је Родриго убио не би ли се дочепао власти, док други позив приписују јеврејима, чије је злостављање достигло врхунац. 19. јула 711. у бици код Herez De La Frontеra Родриго се супроставио Арапима и претрпео пораз. Традиција узрок поразу види у издаји андалузијског војводе. Визиготска држава је уништена, а Арапи су преплавили Пиринејско полуострво.

45

ХУНИ Увод Хуни су били азијатско племе, туркменско-монголског порекла. Био је то номадски народ вештих коњаника и стрелаца, који је прошао кроз ,,Врата народа'' из степе средње Азије у равницу јужне Русије20. Образовао је племенски савез у који су улазили народи настањени на простору Доње Волге, Дона и северног Кавказа. Њему суседан племенски савез чинили су Готи, који су под краљем Херманарихом насељавали простор Доњег Дњепра. Године 375. Хуни су поразили Готе, после чега је Херманарих извршио самоубиство. Бежећи пред најездом Хуна, остали варварски народи притискају границе Римског царства. Тако настаје читав низ ланчаних сеоба у Европи, у историографији познат као ,,Велика сеоба народа'', а која је у ужем смислу трајала све до друге половине 6. века. До краја 4. века Хуни су стигли до Паноније. Њихов савез, од Волге на истоку до Паноније на западу, чинила су племена Анта, Хазара, Гепида, Херула, Свева, Квада, Острогота и Скира. Почев од Теодосија I (379 - 395), римски цареви су примали хунске најамничке одреде у своју службу. Неки Хуни, као на пример Ругила, ујак доцније познатог Атиле, заузимали су висока звања у римској војној хијерархији. Међутим, већина Хуна је наставила са пљачкашким походима. Угрожене су биле области Закавказја, Балкана и Мале Азије. Управо због тога је источно-римски цар Теодосије II (408 - 450) године 413. подигао још један бедем којим је боље утврдио Цариград. Атила (433 - 453) Године 433. власт над Хунским племенским савезом наследила су два брата: Атила, који је младост провео као талац на двору источно-римског цара, и Блед. Већ 445. Атила је ликвидирао свог брата и остао једини господар простране територије. У својим разорним походима стигао је до Јитланда на северу и до Термопилског кланца на југу. У ретким тренуцима када није био у седлу ратујући, време је проводио на свом двору, а који се налазио негде око града Токаја на Горњој Тиси. Средином 5. века Атилин двор посетила је једна делегација из Цариграда, коју је предводио учени дипломата Приск. Приск ће касније саставити једно дело посвећено опису хунског двора и начина живота. На жалост, ово дело је данас изгубљено. Ипак, сачувани су фрагменти који пружају драгоцене податке. Према Присковом сведочанству Атила је био окружен свитом коју су чинили главари племена потчињених Хунима. Дворски цермонијал је био готски21, а сам двор утврђен бедемима са кулама. Хуни су се искључиво бавили сточарством, а остало су набављали преко намета од потчињених. Стални освајачки и пљачкашки походи

20 Из њихових станишта на Далеком Истоку, Хуне су потиснули тунгушки народ Сиен-

Пи, а са југа Кина династије Хан. 21 Уосталом, име Атила је готског порекла; деминутив готске речи atta што значи ,,отац''.

46

довели су до имовинске диференцијације. Родовска и чиновничка аристократија располагала је робовима, а они најмоћнији чак селима зависних људи. Хуни су од источно-римских царева, све до Маркијана (450 - 457), убирали високе намете у злату (како до тога дошло?). Ступивши на престо (450), Маркијан је одбио да то и даље чини. Рекао је да за хунског краља има гвожђе, али не и злато. Да би надокнадио штету, Атила се окренуо западној половини Царства. Већ у то време хришћани су му наденули надимак flagellum Dei што значи ,,бич Божји''. Веровали су да га је сам Бог послао не би ли их казнио за њихове грехе. Западно-римским царством владао је Валентинијан III (425 - 455). Његова сестра Хонорија одбила је да се уда за једног аристократу и печатни прстен, као позив у помоћ, послала је хунском владару. Атила је позив протумачио као брачну понуду и од Валентинијана затражио руку његове сестре и приде половину Царства као мираз. Пошто га је Валентинијан одбио, Атила решава да уђе у Галију. До значајне битке дошло је 451. године на Каталаунским пољима, сз. од Париза на реци Марни. Римску војску, појачану одредима Франака, Визигота и Бургунда, предводио је намесник Галије Аеције, док хунску сам Атила. Мада је исход битке био неодлучан, Атила је са великим пленом напустио Галију. Године 452. Атила је упао у долину реке Падус и опустошио Аквилеју и Медиоланум. Од похода на Рим одвратио га је папа Лав I (440 - 461) или запретивши му анатемом како тврде црквени извори или давши му богате дарове. Како било, Атила се повукао у Панонију. Године 453. Атила је након свадбене гозбе (?) преминуо; неизвесно је да ли природном да ли насилном смрћу. Према традицији сахрањен је у три ковчега: златном, сребрном и гвозденом. Због његове славе сачуван је у традицији многих народа, на пример: код Мађара као Етцел, код јужних Словена као Атила Пооглавог. Убрзо након Атилине смрти Хунски племенски савез се распао. Истина, Хуни се помињу кроз читав 5. век, али никада више неће образовати јачу државну формацију. Временом су се повукли у јужно-руске степе где су се стопили са сродним народима.

47

ВАНДАЛИ

Увод Порекло - Вандали су били источно-германско племе. У 1. веку су насељавали области у поречју реке Одре. Делили су се на Харије и Силинге. Тацит сведочи да су Харији били огранак Лугијаца, који су се разликовали од Германа и који су улазили у састав Свевског племенског савеза. Харији су били познати и под именом (Х)аздинзи; тако названи према свом владарском роду. Дакија - У другој половини 2. века Вандали су кренули на југ. Придруживши се Маркоманима, учествовали су у тзв. Маркоманском рату (165 - 180). Године 174. римски цар Марко Аурелије (161 - 181) дозволио им је да населе територију Дакије. Током 3. века Вандали ће из Дакије продирати на територије римских провинција. Мада је 270. године Дакија и формално престала бити римска провинција, Вандали се нису задржали у овој области. Потиснути од стране Гота, продрли су у римску Панонију. Панонија - У Панонији су Вандали у потпуности овладали коњаничком вештином. Римски цар Константин Велики (324 - 337) званично им је дозволио да населе Панонију, под условом да служе као коњаници у његовој војсци. Вандали су у Панонији примили хришћанство и то у аријанском виду. Године 335. предвођени краљем Висимером упадају у Ердељ. Међутим, овде су им се супроставили и поразили их Готи. Крајем 4. века услед најезде Хуна, Вандали су напустили Панонију и ушли у Норик и Рециј. Галија и Пиринејско полуострво - Почетком 5. века Вандали су прешли залеђену Рајну заједно са Свевима22, Аланима23, Алеманима и Бургундима. Продревши у римску Галију, ту су се задржали све до 409. године. Тада су прешли Пиринеје и продрли на Пиринејско полуострво, где су основали низ државица. Хаздинзи и Свеви су населили област Галеције у сз. Шпанији; Силинзи су населили област Бетике ј. Шпанији; а Алани област Лузитаније, данашњи Португал. Око 413. године на Пиринејско полуострво су упали Визиготи предвођени краљем Атаулфом (410 - 414). Пошто су Визиготи формално признавали власт западно-римског цара, у корист Римљана, као и у своју корист, ратовали су против својих германских сународника. Визиготски краљ Вителије (414 - 418) је готово ликвидирао племе Силинга. Један други визиготски владар, Теодорих II (451 - 466), је 456. године срушио државу Свева у Галецији. Гејзерих ( - 477)

22 сарматско племе које још Цезар помиње у свом спису посвећеном Галским ратовима 23 сарматско племе које једно време живело на Понту

48

Исцрпени међусобним борбама, вандалски краљ Гејзерих одлучио је да напусти Пиринејско полуострво и заједно са Аланима пређе у северну Африку. Виктор, епископ афричког града Вита, сведочи да је Гејзерих прво спровео ценз не би ли утврдио колико ће му бродова бити потребно за транспорт. Попис је обухватио све мушкарце Хаздинга и Алана, као и робове ослобођенике. Наводно је било 80 000 људи, од чега су 20 до 25 000 чинили ратници. Гејзерих у северној Африци - Године 429. Вандали су се допловили до обала северне Африке. Тамо су затекли хаотично стање услед борби католика и донатиста24. Искористили су унутрашње немире да заузму низ значајних градова. На пример, 430. године заузели су Хипо Региј, чији је епископ блажени Августин у време опсаде умро. Године 435. западно-римски цар Валентинијан III (425 - 455) дао им је статус савезника. Године 439. Гејзерих се довољно осмелио да заузме Картагину, други по значају град у Западно-римском царству. У току једне деценије Алано-Вандали освојили су афричку провинцију. Контролишући највећу житницу западне половине Царства, Гејзерих се прогласио независним владарем. Пошто је 441. одбио један напад Римљана, 442. влада из Равене признала је независност Вандалске краљевине. Цар Валентинијан III је чак своју кћер Евдокију Млађу заручио за Хунериха, Гејзериховог сина. У освојеној територији Гејзерих је поседе потчињених великаша конфисковао, затим је те поседе поделио на парцеле и напокон парцеле разделио својим ратницима. Међутим, Вандали нису били љубитељи ратарства... радије су се бавили гусарењем. Запленили су затечену флоту, употпунили је својим бродовима и стали пљачкати околне области: Балеарска острва, Сицилију, Сардинију, Корзику... чак и обале јужне Италије. Гејзерих и Рим - Гејзерих је сањао да опљачка Рим. Убрзо му се указала прилика да реализује своје жеље. Наиме, цара Валентинијана III са власти је збацио и убио Петроније Максим. Потом је Петроније одлучио да се ожени удовицом свог претходника, као и да раскине веридбу Евдокије Млађе и Хунериха. Овим је Гејзерих добио повод за поход на Рим. Чувши за долазак Вандала, Петроније уместо да организује одбрану града дао се у бег. Међутим, на изласку из града каменовала га је и убила разјарена светина. 02. јуна 455. године Вандали су умарширали у Рим. Папа Лав I (440 - 461) није успео Гејзериха одвратити од пљачке ,,вечнога града'', као што је својевремено одвратио хунског владара Атилу (452). Вандали су две недеље пљачкали Рим са таквом бахатошћу, која је постала пословична у термину ,,вандализам''. На крају је Гејзерих одлучио да се врати у северну Африку, а собом је повео удовицу и кћери Валентинијана III . У периоду који следи Гејзерих ће пустошити јужну обалу Италије, под изговором да убире Евдокијин мираз. Године 456. Евдокија се удала за Хунериха. Гејзерих и источно-римски цар Лав I (457 - 474) - Године 467. Гејзерих је опустошио територију Пелопонеза. Овим се замерио источно-римском цару Лаву I, који потом заједно са својим штићеником, а западно-римским царем Антемијем 24 тзв. циркумцелиони или агностици

49

(467 - 472), организује поморску експедицију против Вандала. Ромејска флота је наводно бројала 1 113 бродова и око 100 000 људи, а команда је била поверена Лавовом шураку Василиску. Године 468. Василиск је допловио до обала Картагине. Гејзерих је међу непријатељске бродове послао запаљене лађе, а потом је својом флотилом уништио оне противничке бродове које пламен није опхрлио. Неславни Василиск се повукао на Сицилију, а Вандалска краљевина више није била узнемиривана од стране Римљана. Гејзерихов крај - Гејзерих је преминуо 477. године, оставивши за собом државу која се простирала од Мавретаније на западу до провинције Африке на истоку и која је обухватала Балеарска острва, Сицилију, Сардинију и Корзику. Пад Вандалске краљевине У времену после Гејзерихове смрти Вандалску краљевину потресају унутрашњи немири. Пратимо сукобе странке која је била за трпељивост према потчињеном романском становништву, а коју је предводио краљ Хилдерих (523 - 530) и странке аријанске аристократије коју је предводио Гелимер. Из сукоба је као победник изашао Гелимер, који је проглашен за краља (530 - 534). У то време источно-римски цар Јустинијан I (527 - 565) је тежио обнављању светског царства. Године 533. послао је војсковођу Велизара са 18 000 ратника против Вандалске краљевине. До 534. године он је заузео краљевину, заробио Гелимера и одвео га у Цариград. Вандали се помињу у историји још само 536. године када су дигли један безуспешан устанак против Византинаца. Након тога им се у светској историји губи сваки траг.

50

БУРГУНДИ Листа најзначајнијих бургундских владара Име

Године владања Подсетник

Гундахар

- 436

...

Гундиох 464 - 480

Гундобад 480 - 516

...

Гундимар - 534

Увод Бургунди су били источно-германско племе. Они су првобитно живели на Прибалтику, код ушћа Одре, као и на острву Балтичког Мора које се звало Бургундархолм, данашњи Борнголм. Са морских обала су их потисли Ругијци, које Тацит помиње као племе Свевског савеза. Већ од 2. века Бургунди се помињу као житељи крајева између средњег тока Одре и Висле. Средином 3. века кренули су на јз. и долином Мајне избили на границе Римског царства. Крајем 406. године заједно са Вандалима, Свевима, Антима и Алеманима прелазе залеђену Рајну. Бургунди у Галији и њихов краљ Гундахар Бургунди су затекли хаотично стање у римској Галији, где су се услед варварских напада стално мењали цареви-узурпатори. Једном таквом цару, Јовину, Бургунди су пружили подршку и учврстили се у области Рајне. Мада је Јовин убрзо свргнут са власти, Констанције, војсковођа западно-римског цара Хонорија, није успео да потисне Бургунде. Године 413. цар је бургундском краљу Гундахару дозволио да образује суседну државу у области Рајне са седиштем у Борбетомагу, данашњем Вормсу. Ту су Бургунди примили хришћанство у виду аријанства. Гундахар се временом осмелио да покуша продор на запад. Међутим, супроставио му се Аеције, намесник Галије. Године 436. уз помоћ хунских најамничких одреда, Аеције је поразио и убио Гундахара.

51

Бургунди су се као римски савезници борили против Хуна кад је Атила напао Галију (451). За заслуге у том ратовању намесник Аеције им је дозволио да се преселе у област Сабаудију25. Гундиох (464 - 480) Западно-римски цар Антемије (467 - 472) је био посебно благонаклон према Бургундима надајући се њиховој помоћи у борби против нелојалног визиготског краља Еуриха (466 - 484). У то време Бургундима је владао Гундиох. Он је био ожењен сестром Рицимира, а који је био magister militum per Italiam. На предлог Рицимира, Антемије је дао Бургундима 2/3 обрадиве земље, 1/3 робова и 1/2 шума и пашњака у Галији. Међутим, Гундиох се показао недостојним поверења. Наиме, заузео је Лунгдунум, данашњи Лион, најзначајнији град римске Галије, и образовао тзв. Лионску краљевину. Гундобад (480 - 516) Порекло и каријера до освајања власти - Гундобад је био син бургундског краља Гундиоха. Године 472. постао је magister militum per Italiam, али се већ 474. одрекао овог положаја надајући се трону. Околности доласка на власт - Године 480. преминуо је Гундиох. Према патримонијалном схватању имовина поседника делила се на онолико делова колико је поседник имао синова. У складу са овим, Гундиох је државу поделио на три сина. Амбициозни Гундобад лако је изашао на крај са једним братом, али је са Годегисилом водио дугу и тешку борбу. Убрзо је сукоб браће попримио верски карактер. Гундобад је бранио интересе аријанаца, а Годегисил католика. Мада је Годегисил уживао подршку Франака26, Гундобад је ипак изашао као победник. Остао је једини господар Лионске краљевине. Унутрашња политика - Да би учврстио свој положај и измирио Романе и Бургунде, Гундобад је 490. године донео један законик Lex Romana Burgundionum. Овај законик сведочи о саставу друштва: 1) аристократија; 2) средњи слој становништва, који у поседу има земљишне парцеле; 3) нижи слој становништва, који нема земљу и који се налази у клијентском односу према аристократији; 4) колони; 5) робови и 6) ослобођеници. Гундобад је гледао са сачува средњи слој, пошто је чинио главнину бургундске војске, и забранио му да продаје земљу. Спољна политика - Гундобад је водио ратове против суседа, у првом реду против Франака. Године 500. Хлодовех (481 - 511) га је поразио код Дижона, али се код

25 Тако каже М. Брандт, а у непотписаним белешкама стоји да је Аеције око 443. готово десетковане Бургунде населио у Сабаудији, данашњој Савоји, у области Горње Роне са центром у Женеви. Дакле, или пре сукоба са Хунима или је аутор погрешио те уместо 543. написао 443. 26 Годегисил је своју кћер Хлотилду удао за франачког владара Хлодовеха. Није искључено да је управо Хлотилда наговорила Хлодовеха да 494. прими католичанство.

52

Авињона Гундобад одбранио. Склопљен је мировни споразум и већ 507. године Бургунди помажу Франке против Визигота у бици код Вујеа. Поразивши Визиготе, окупирали су простор Провансе. Међутим, потиснуо их је остроготски краљ Теодорих Велики (493 - 526). Пошто је са Остроготима склопио мир, Гундобад је свог сина Сигисмунда оженио за Теодорихову кћер. Бургунди улазе у састав Меровиншке државе После смрти Гундобада, настављена је борба између његових потомака и Франака. Године 534. последњег бургундског краља Гундимара поразили су Хлодовехови синови и његову државу припојили Меровиншкој држави.

53

ЛАНГОБАРДИ Листа најзначајнијих лангобардских владара Име

Године владања Подсетник

Албоин

565 - 572

...не бира се краљ... 574 - 584

Аутарије 584 - 590

Агилулф 590 - 616

...

Ротарије 636 - 652

...

Куниперт 688 - 700

Ариперт 700 - 712

Лиутпранд 712 - 744

...

Аистулф 749 - 756

Дезидерије 756 - 774

Увод Лангобарди су били источно-германско племе. Њихова прапостојбина се налазила у јужној Скандинавији. У 1. веку се помињу као житељи леве обале Лабе. Тацит сведочи да су били малобројан, али слободољубив народ, који је улазио у састав Свевског племенског савеза.

54

Почетком 5. века Лангобарди су дошли до граница Римског царства на средњем Дунаву. Пошто је 490. германски вођа Одоакар срушио државу Ругијаца у некадашњој римској Панонији, Лангобарди су искористили прилику да пређу Дунав и населе те крајеве. У Панонији су им се наметнули Херули, моћан суседан народ, чије су се власти ослободили тек 506. године. Пошто су Лангобарди били добри коњаници, источно-римски цар Јустинијан I (527 - 565) их прима у своју војску. Пошто су му помогли у рату против Острогота, 546. званично им је дозволио да насељавају простор Паноније. У периоду који следи Лангобарде ће узнемиравати Гепиди. Мада су били азијатског порекла, Гепиди су око себе окупили многа германска племена и основали државу источно од Дунава. Са Гепидима ће се коначно обрачунати лангобардски краљ Албоин. Албоин (565 - 572) Пошто је дошао на власт, Албоин је одлучио да се ослободи гепидске претње. Како није располагао са довољно средстава и људства, ступио је у савез са Аварима27. Године 567. заједно су поразили Гепиде и срушили њихову државу. Албоин је био амбициозан владар и сањао је о освајању Италије. У то време Италија је, после Јустинијанових ратова са Остроготима (535 - 554), била опустошена. Искористивши прилику, Албоин је 569. заузео Милано и долину реке По, 570. Тоскану са Фиренцом и 572. Павију (некадашњи Тицин), где је сместио своју престоницу. За разлику од Острогота, Лангобарди су били нетрпељиви према потчињеном романском становништву. Конфисковали су њихова имања и убирали трећину прихода. Албион је покушао да се супростави оваквој беспоштедној отимачини, али је због тога убијен у једној завери. Интеррегнум (574 - 584) У периоду од 574. до 584. Лангобарди себи нису бирали краља. Територију коју су освојили поделили су на 35 војводства, којима су управљале лангобардске војводе. На пример, у средњој Италији основано је Војводство Споленто, а у јужној Италији Војводство Беневент. Распарчаност Лангобарда знао је да искористи византиски цар Маврикије (582 - 602). Наиме, Лангобарди нису освојили целу Италију. Захваљујући својој флоти, Ромеји су сачували низ области: Венецију, Равенску област до Анконе на југу, покрајину Капуу са седиштем у Напуљу, Калабрију (античка Брутија), Апулију (античка Калабрија), Рим са околином, Лигурију са Ђеновом и острва Сицилију, Сардинију и Корзику. Да би сачувао тзв. Византиску Италију, цар Маврикије је одлучио да спроведе војну реформу и нову административну поделу. Године 584. Византиску Италију је

27 Авари су били номадски народ монголског порекла. Својевремено су помогли цару Јустинијану I да одбрани границе Царства. Поразили су остатке некада моћних Хуна у руској степи, затим Бугаре на северним обалама Црног мора и напокон Словене на Доњем Дунаву (553).

55

поделио на војводства, а врховну власт над свим поверио је егзарху са седиштем у Равени (тзв. Равенски егзархат). Егзарх је у првом реду био војни заповедник. Затим он је уживао право да поставља, односно смењује чиновнике, као и право да склапа, односно раскида уговоре са непријатељем. Напокон, он је имао и цивилна овлашћења. У градовима пак цар је постављао заповеднике са титулама magister militum или dux. Ипак, цар није располагао са довољно средстава и људства да свој план реформе приведе крају. Зато је ступио у савез са Хилдебертом II (575 - 595), франачким владарем Аустразије. Године 584. Франци су упали у северну Италију и покорили низ лангобардских војводстава. Ова околност нагнаће Лангобарде да изаберу краља, коме ће поверити јединствену команду над војском. Аутарије (584 - 590) Пошто је изабран за краља, Аутарије је 588. године успео потиснути Франке. Следеће године је Хилдеберта одвратио од казненог похода, обавезавши му се на плаћање годишњег трибута. Године 590. и једна и друга страна су биле расположене за мировне преговоре, али је током преговора Аутарије преминуо. Односе са Францима средио је његов наследник. Агилулф (590 - 616) Агилулф је прави утемељивач лангобардске моћи у Италији. Његов први потез је био да реши питање франачке претње. Био је спреман да Хилдеберту плаћа годишњи данак под условом да његова војска не угрожава лангобардску Италију. Затим, да би учврстио положај међу својим сународницима, Агилулф је под своје подвео све лангобардске војводе. Напокон, одлучио је да своју власт прошири и на територију Византиске Италије. Године 592. заузео је Перуђу, чиме је прекинио копнену везу између Равене и Рима. Његов војвода од Сполента опсео је Рим. Тада се на политичком плану ангажовао папа Гргур I Велики (590 - 604)28. Гргур је у лангобардском пустошењу видео опасност не само по Италију, већ и по црквену организацију. Наиме, Црква се ослањала на градове као епископска седишта, а које су сада уништавали варвари. Зато је папа 593. понудио Агилулфу да му плаћа трибут под условом да овај ослободи Перуђу и одустане од опсаде Рима. У неколико наредних година папа је вештом дипломатијом сачувао ,,вечни град'', али ипак Падова, Кремона и Мантова су доспеле у руке Лангобарда (602). Године 603. је склопљен мир (какав и између кога?). Том приликом су Лангобарди, иако махом пагани и аријанци, примили католичанство. Пред крај живота Агилулф је у миланском циркусу за свог наследника именовао сина Адалоалда. Године 626. Павија је и званично постала престоница Лангобардске краљевине.

28 Гргур је потицао из аристократске породице. Од 572. до 573. је био префект града Рима. 575. се замонашио у манастиру Monte Celio, који је сам основао. Период од 579. до 585. провео је у Цариграду као делегат папе Пелагија II.

56

Ротарије (636 - 652) Рат против Византиске Италије обновио је лангобардски краљ Ротарије. Године 640. он је заузео Лигурију, а његов војвода од Беневента је заузео Салерно. Ипак, Ротарије нам је познатији по једном законику, тзв. Edictus Rothari (643). Била је то збирка састављена на латинском језику, а посвећена лангобардском обичајном праву. Неки историографи су мишљења да је то најбољи рад на пољу законика германских владара. Византиска реакција у Италији. Јачање папског положаја у Италији Мада је 652. године византиски цар признао Лангобардима сва њихова освајања, било је само питање времена када ће наступити византиска реакција. Констанс II (641 - 668) - После двадесетогодишње владавине на Босфору, Констанс II је решио да напусти Цариград и да пренесе своје седиште на Запад. Констансов одлазак на Запад доказује колико је византинској влади било стало до одржавања западних области. У изворима се као разлог Констансовог одласка на Запад наводи сукоб са братом Теодосијем и раскид са престоничким становништвом које га је називало Каином. Изгледа да је Констанс намеравао да посети најважније центре европског дела своје државе. Посетио је Солун, Атину и Таренто (663), одакле је отпочео рат против Лангобарда. Пошто су му неки градови отворили капије, Констанс се осетио сигурним да опседне Војводство Беневента. Беневентом је тада управљао Гримвалд, један од најмоћнијих Лангобарда, који је чак ковао и свој новац. Убрзо се показало да цар не располаже ни са довољно средстава ни са довољно људства да настави опсаду. Повукао се у Напуљ, а затим у Рим. У Риму га је свечано примио папа Виталијан (657 - 672)29. Констанс је био први источно-римски цар који је после пада Западно-римског царства (476) посетио ,,вечни град''. Посета је трајала свега 12 дана. Констанс је напустио вечни град и кренуо преко Напуља на Сицилију. У Сиракузи је основао своју нову резиденцију. Место резиденције било је добро изабрано, јер је са Сицилије цар могао да брани и италијанске области од Лангобарда и северну Африку од Арапа. Међутим, 668. године организована је завера и цара је у купатилу убио један његов слуга. Убрзо је равенски егзарх ухватио и погубио заверенике, а царев леш је пренесен у Цариград и сахрањен у цркви св. Апостола. Константин IV (668 - 685) - Констанса је наследио син Константин IV. Пошто је за све време своје владе био заузет ратовима против Бугара и Арапа, Константин је 680. године признао Лангобардима њихова освајања. Јустинијан II (685 - 695 и 705 - 711) - Константина IV је наследио Јустинијан II.

29 Вероватно се Виталијан добро сећао несрећне судбине једног од свог претходника, папе Мартина. Пошто је Мартин на Латеранском сабору (649) осудио царев Типос којим се забрањивала расправа о Христовој природи, Констанс га је ухапсио, довео у Цариград и осудио. Године 656. у време прогонства на Херзонесу Кримском, Мартин је умро мученичком смрћу.

57

Под покровитељством Јустинијана године 692. је одржан један црквени сабор, тзв. Пето-шести или Трулски сабор30, ради допуна одредаба Петог и Шестог васељенског сабора. На сабору су усвојене одлуке које су биле у супротности са схватањима римске цркве. На пример, свештеницима је дозвољен брак, затим забрањен је пост суботом, епископска столица Цариграда изједначена је по рангу са епископском столицом Рима. Тадашњи папа Сергије (687 - 701) одбио је да потпише одредбе Трулског сабора. Разгневљени цар је послао људе да ухапсе нелојалног папу и да га доведу у Цариград на суђење. Међутим, од времена папе Мартина ситуација се изменила. Цар није уживао у Италији исти ауторитет, а папин положај се учврстио. Римска и равенска милиција снажно су се успротивили захтевима царевог изасланика. Понижење које је сада доживео цар остало је неосвећено, јер је ускоро после тога Јустинијан збачен са престола (695). У време друге Јустинијанове владавине (705 - 711), цар се одлучио за освету. Послао је војску на Равену, која је опустошена. Епископ града је ослепљен, а угледни грађани ухапшени и одведени у Цариград. Спор са папом је решен на много суптилнији начин. Папа Констанин I (708 - 715) је 710. посетио Цариград, где га је Јустинијан дочекао са свим почастима. Папској јурисдикцији је потчинио архиепископа Равене. Године 711. Јустинијан је по други пут свргнут са власти, а његова одсечена глава послата је у Рим и Равену да се истакне на јавном месту. Јустинијан II је био последњи владар из Ираклијеве лозе. Вардан-Филипик (711 - 713) - После Јустинијанове смрти на византиски трон се попео Вардан-Филипик. Он је пореклом био Јерменин и као такав склон монотелитизму. Монотелитизам је било учење настало у 5. веку31, према којем Христ и поред своје две природе, има само једну божанску вољу. За време Константина IV, на Шестом васељенском сабору (680) то учење је осуђено као јерес. Вардан-Филипик сада пак одбацује одлуке Шестог васељенског сабора и монотелитизам признаје за једину праву веру. Наредио је да се слика сабора уклони из палате. Чувши за цареве поступке, папа Константин I одговорио је на сличан начин. Дао је наредбу да се царева слика у Риму уништи, као и да се слике свих шест васељенских сабора истакну у Цркви св. Петра. Царево име се више није помињало у молитвама и папским повељама нити се више ковао новац са царевим ликом. Верски сукоб цара и папе био је увод у период тзв. иконокластичке кризе. Лав III Исавријац (717 - 741): цар-иконоборац - Године 717. за византиског цара је именован Лав III. Пре него што је постао цар, био је стратег Анатолске теме у Малој Азији. Тамо је дошао у додир са источним религијама: исламом, јудеизмом, хришћанским учењима монофизита32 и павликијанаца33... Све оне су се слагале у

30 по Трулској сали на царском двору у Цариграду, где је сабор одржан 31 Оснивач патријарх Сергије 32 Учење настало средином 5. века према којем су се две Христове природе после оваплоћења спојиле у једну, божанску природу. Оснивач Евтихија. 33 Гностичко-дуалистичка секта у Јерменији, основана око 650., која је захтевала од својих чланова живот скроман и једноставан, каквим су некада живели апостоли. Били су против поштовања икона.

58

једном: да је ликовно представљање Бога равно идолопоклонству. Под утицајем ових источних веровања, Лав је 726. донео одлуку о забрани поштовања икона. Тадашњи папа Гргур II ( - 731), иако се није слагао са верским схватањима Лава III, остао је лојалан цару. Наиме, бојао се све већег јачања Лангобарда. Године 731. Гргур II је преминуо, а на столицу св. Петра је засео Гргур III (731 - 741). Нови папа је заузео одлучнији став према цару иконоборцу. На црквеном сабору у Риму (731) осудио је иконоборачки покрет, а његове присталице ескомуницирао. Византиска реакција није изостала. Године 732. Калабрија, Апулија, Сицилија и префектура Илирик подведене су под јурисдикцију цариградског патријарха. Затим је из Солуна, главног града префектуре Илирик, протеран папски викар. Напокон, папски приходи јужне Италије преусмерени су из папске у царску касу. И поред ових оштрих мера, није се могло забашурити слабљење византиског утицаја на Западу34. У међувремену јужну Италију угрожавају Арапи из северне Африке. Наиме, они су 697. године срушили Картагински егзархат. Одатле су прешли на Сицилију, где су заузели Сирaкузу. Лангобарди у 8. веку Куниперт (688 - 700) и Ариперт (700 - 712) - Почетком 8. века Лангобардска краљевина јача прво под краљем Кунипертом, а затим и под краљем Арипертом. Свој врхунац доживљава за време владавине Лиутпранда. Лиутпранд (712 - 744) - Лангобардски краљ Лиутпранд 717. године је заузео Равенску област, а претио је освајањем Рима. Папа Гргур II надао се помоћи византиског цара, али је овај био заузет решавањем иконокластичких распри. Тада се папа окреће војводи од Сполента, који му је заиста помогао да 730. одбрани Рим. Још у неколико наврата Лиутпранд ће покушати да освоји ,,вечни град''. Напокон 741. године у Термама склопио је договор са папом Захаријем (741 - 752) да ће одустати од освајања Рима под условом да му се дозволи освајање било које друге територије у Италији. Уређење Лангобардске државе - О уређењу Лангобардске државе сведоче едикти које је Лиутпранд објавио у периоду од 713. до 735. године. На челу државе се налазио краљ, чија је функција прво била изборна, а доцније је постала наследна. Краљу су формално биле потчињене лангобардске војводе. У ствари војводе су често, као на пример војводе од Сполента и Беневента, деловале самостално оглушујући се о краљеве законе. Лангобардско друштво је било подељено на ,,аримане'' , ,,алдије'' и робове. Аримани су представљали слободно становништво, које се састојало од ,,гасталда'' и ,,гасинда''. Гасталди су прво били заповедници градских војних посада. Временом постају градска аристократија. Гасинди су били они којима је краљ за учињене

34 На пример, 727. године Венеција је после лоше судске процене, збацила византиског војводу и изабрала Орса, из редова домаће аристократије. Истина је да је Орс ипак признавао врховну власт византиског цара.

59

услуге даровао земљу. И гасталди и гасинди су потицали од Лангобарда, а чинили су народну скупштину која је ограничавала самовољу краља. Алдији су представљали полуслободно становништво. Били су лично слободни, али опет везани за земљу или за низ обавеза према господару. Потицали су из редова потчињеног романског становништва. Робови су врбовани из редова ратних заробљеника. Некада су то били људи од поверења, који су као послуга служили у кућама лангобардских великаша, тзв. ,,министаријалаца''. Аистулф (749 - 756) - Лангобардски краљ Аистулф је 751. године заузео Равену, а желео је, као и његови претходници, да освоји Рим. Папа Захарије се за помоћ обратио Пипину Малом. Заузврат је био спреман да га подржи као претендента на франачки престо. Године 751. Пипин Мали је свргао са власти меровиншког владара Хилдерика III. На сабору франачких великаша у Соасону миропомазао га је св. Бонифације и крунисао за франачког краља. У међувремену је Захарије умро (752), а на столицу св. Петра је засео Стефан II (752 - 757). Како је 753. године притисак постао неиздржив, папа Стефан II је одлучио да напусти Рим. У пратњи франачког посланства папа је слободно прошао поред Лангобарда. Годину дана је провео на двору франачког краља у Понтиону на реци Марни. Тада је поново крунисао Пипина Малог, а његова два сина миропомазао. Године 754. папа и франачки краљ су се састали у Керсију, у месту си. од Париза. Пипин Мали се тзв. ,,Керсијским обећањем'' обавезао да ће помагати папу у борби против Лангобарда, да ће му вратити старе почасти и имања. Године 755. франачка војска је упала у северну Италију и убрзо окружила Аистулфа, који се затворио у Павији. Пошто је обећао да ће равенску област препустити папи, Франци су се повукли. Међутим, како се лангобардски владар није држао дате речи, Пипин Мали је поново интервенисао 756. године. Овај пут, Аистулф је био приморан да папи препусти Равену и Рим, где се после 754. године више није бирао ,,дукс''. Тако је папа постао и световни владар. Идеолошку потпору је овај случај имао у тзв. ,,Константиновој даровници'', фалсификованом документу насталом или за Стефана II или за његова наследника Павла I (757 - 767). Према апокрифној легенди папа Силвестар I (314 - 335) је чудом излечио цара Константина I (324 - 337) од куге, после чега му је овај дао пурпурни огртач, златну дијадему и ,,град Рим, земље и градове Италије и читавог Запада''. Дезидерије (756 - 774) - Аистулфа је наследио, уз одобрење франачког краља, Дезидерије. Дезидерије је уствари био вазал франачког краља. Пошто је 767. преминуо папа Павле I, Дезидерије је покушао да утиче на избор новог. Ипак, изабран је противнички кандидат Стефан III (768 - 772). Године 768. франачког краља Пипина Малог наследила су његова два сина: Карломан и Карло. Дезидерије је тако удесио ствар да се Карломан ожени његовом кћерком Гербергом, а Карло његовом ћерком Дезидератом. Међутим, већ 771. године Карломан је умро, па се његова удовица са децом вратила оцу. У то време се и Карло развео од Дезидерате. Тако је лангобардски краљ изгубио сваки утицај у Франачкој.

60

У једном тренутку Дезидерије је покушао да приволи папу Хадријана I (772 - 795) да његова унука, а Карломановог сина, крунише за франачког краља. Папа је одбио и страхујући од одмазде у помоћ позвао Карла. Године 774. Карло је прешао Алпе и опсео Дезидерија у Павији. Пошто је опсада потрајала, Карло је искористио прилику да посети Рим. Папа га је именовао патрицијем, а Карло је папи потврдио право на Patrimonium Sancti Petri. Напокон, Дезидерије је капитулирао, после чега је конфиниран (послат у манастир). Његову гвоздену круну Карло је ставио на главу и прогласио се Rex Francorum et Langobardorum. Крај Лангобардске државе - Адалгиз, Дезидеријев син, је дигао устанак против франачке превласти. Помоћ су му пружили Цариград, баварски гроф Тасил и Авари. Међутим, Карло је са устаницима лако изашао на крај. Адалгиз је побегао у Цариград, где је остао до краја живота. Тасил је конфиниран, а његова грофовија прикључена држави Каролинга. Године 780. Карло је за краља Италије крунисао сина Пипина. Међутим, овај последњи је само формално био владар, а живео је до 810. године. Права власт се налазила у рукама Карла. Треба истаћи да је Карло уништио Лангобардску државу на северу Италије. Војводства Споленто и Беневент су се још дуго одржала. Истина, признавала су врховну власт Каролинга. Војводства су уништена тек у 11. веку од стране Нормана. Најзначајнија успомена на Лангобарде остала је у имену равнице у долини реке По - Лангобардија, тј. Ломбардија.

61

DRUŠTVENO UREĐENJE LANGOBARDA

Edictus Rothari → - nastao u VII veku - zbornik zakona kralja Rotarija (636-652) - zbirka langobardskog običajnog prava - jezik: latinski – vulgata - najbolji zakonodavni akt Germana u ranom srednjem veku

Zahvaljujući ediktima kralja Liutpranda (714-744) izdatim između 713 – 735 g. saznajemo o pre-feudalnim odnosima Langobardske države → 1. REX → isprva je biran a od VIII veka uveden je dinastički princip 2. MINISTRIJALCI → langobardski veleposednici 3. ARIMANI → slobodno stanovništvo,deli se u dve grupe: a) GASTALDI – isprva zapovednik vojne posade u gradu a potom gradska aristokratija b) GASINDI – od kralja ili zemljoposednika dobijaju zemlju i lično su vezani za svog darodavca 4. ALDIJI → poluslobodno stanovništvo,imaju ličnu slobodu ali su vezani za gospodara; Rimljani su najčešće bili aldiji 5. ROBOVI → mahom ratni zarobljenici - u VII veku u narodnu skupštinu ulaze svi punoletni Langobardi ali od VIII veka sastav skupštine čine samo arimani,što svedoči o ulozi aristokratije;skupština je ograničavala vlast kralja

62

ФРАНАЧКА ДРЖАВА МЕРОВИНГА Листа најзначајнијих меровиншких владара Име

Године владавине

Подсетник

Меровеј

448 - 458

Хилдерих I

458 - 481

Хлодовех I

481 - 511

Хлодовехови синови

Теодорих I

511-534 Аустразија

Хлодомер

511 - 524 Орлеан, Аквитанија

Хилдеберт I

511 - 558 Париз

Хлотар I

511 - 561 Неустрија

Хлотарови синови

Сигисберт

561 - 575 Аустразија

Хилдеберт II/Брунхилда

575 - 595/575 - 613

Хилперих

561 - 584 Неустрија

Хлотар II/Фредегунда

584 - 629

Дагоберт I

629 - 638

Хариберт I

561 - 567 Париз

Гунтрам

561 - 592 Бургундија

Дагобертови синови

63

Сигисберт III

634 - 656 Аустразија

Хлодовех II

638 - 657 Неустрија и Бургундија

Хлотар III

657 - 673

Хилдерих II

662 - 675

лењи краљеви/моћни мајордоми

675 - 714

Дагоберт II

675 - 679

Теодорих III

675 - 691

Франци Франци су били германско племе, а њихова прапостојбина се налазила у областима које су окруживале западни део Балтичког мора, као и у северној Немачкој. Назив Франци се први пут користи средином 3. века да означи скупину германских племена, настањену између Рајне и Везера. У то време Франци су делили на три племена: Салиске, Рипуарске и Источне Франке. Салиски Франци се помињу као житељи Доње Рајне и већ од 4. века притискају границе области које одговарају данашњој Холандији и Белгији. Рипуарски Франци су живели на Средњој Рајни, док су Источни насељавали област источно од Рипуарских Франака, тзв. немачку Франконију. Први Франци који су ступили на тло Римског царства, били су Салиски Франци. Средином 4. века, обавезавши се да ће границе Царства бранити од напада других германских племена, Салиски Франци су постали римски федерати. Године 451. у бици на Каталаунским пољима, ратовали су на страни Римљана. Били су верни цару све до пада Западно-римског царства. После 476. године су се учврстили у северној Галији са тежњом да се прошире више ка унутрашњости. У периоду који следи Франци ће образовати своју државу, а предност те државе у односу на остале германске била је у томе што је увек обухватала и постојбину Франака.

64

Хлодовех I (481 - 511) За време Хлодовеха је створена држава Франака. Порекло и околности доласка на власт- Хлодовех је потицао из рода Меровинга. Његов деда је био Меровеј (448 - 458), родоначелник династије и човек који је предводио одред Франака у бици на Каталаунским пољима (451). Његов отац је био Хилдерих I (458 - 481), који се преселио у Турне, град на данашњој француско-белгијској граници. Хлодовех је наследио оца као заповедник одреда Салиских Франака у Турнеу. Пад Западно-римског царства (476) је искористио за учвршћивање сопствене власти. Освајање средње Галије (486) - Један од Хлодовехових првих потеза је био ширење власти на територију средње Галије; тј. на простор између Сене и Лоаре, а који је припадао Римљанима. Године 486. он је упао у средњу Галију и нанео пораз римским трупама. Границу своје државе је проширио до Лоаре, а престоницу је преселио из Турнеа у Париз. Захваљујући овом успеху, Хлодовех се наметнуо као најзначајнији вођа Салиских Франака. Политички брак (492) - Да би учврстио пријатељство са Бургундима, Хлодовех се 492. године оженио Хлотилдом, ћерком бургундског краља Годегисила. . Рат против Алемана (496) - Хлодовех се суочио и са алеманском претњом. Наиме, Алемани су били германско племе које је у прво време живело на Горњој Рајни. Око 406. године Алемани су заједно са Вандалима, Свевима, Аланима и Бургундима, прешли залеђену реку и ушли у Галију. Учврстили су се у њеним централним и источним деловима. Да би спречио њихово даље ширење, Хлодовех им се 496. године супроставио. Поражени и потиснути из Галије, преостали Алемани су ступили у службу остроготског краља Теодориха I Великог (493 - 526). Примање правоверног хришћанства (496) - После рата са Алеманима, Хлодовех је примио правоверно хришћанство. Према традицији, пошто су га у борби против Алемана пагански богови изневерили, Хлодовех их се одрекао и одлучио прећи у хришћанство. Постоји и прича да је на Хлодовеха у ствари утицала његова жена Хлотилда, иначе хришћанка. Ипак, чини се највероватнијим да су Хлодовеха на овај потез нагнали политички разлози. Као правоверан хришћанин, могао је рачунати на подршку цркве, а интеграција франачког и гало-римског становништва била би далеко лакша. Који год да је разлог, 496. године Ремигије, архиепископ из Ремса, заиста је покрстио Хлодовеха, неколико франачких вођа, као и још 3 000 других Франака. Како се огледала сарадња Цркве и франачког владара у периоду који следи? Црква је Хлодовеху пружала свесрдну подршку у свим његовим подухватима, а он јој је заузврат давао поседе, зидао храмове и помагао у ширењу хришћанства. Рат против Бургундије (500) - У међувремену је у Бургундији дошло до рата између два краља, а који су уједно били и рођена браћа, Годегисила и Гундобада.

65

Хлодовех се умешао у сукоб браће наводно да помогне оцу своје жене, који је уједно, за разлику од Гундобада, био присталица правоверног хришћанства. У ствари, Хлодовех се потајно надао да ће Бургундију припојити својој држави. Године 500. Хлодовех је поразио Гундобада код Дижона, али се код Авињона овај одбранио. Тада је склопљен мировни споразум. Рат против Визигота (507) - Неуспех у борби против Гундобада није обесхрабрио Хлодовеха да покуша своју власт проширити источно од Лоаре, где се пружала држава Визигота. Као разлог за напад на Визиготе, Хлодовех је искористио то што су они били аријанци, дакле јеретици. До значајне битке је дошло 507. године код Вујеа, када су Франци поразили визиготског краља Алариха II. Хлодовех је постао господар читаве Галије, с тим да му остроготски краљ Теодорих није дозволио освојити Провансу и Септиманију. Интересатно је да је источно-римски цар Анастасије I (491 - 518), бојећи се Острогота, Хлодовеха именовао конзулом и тиме практично његову власт у Галији легализовао. Рат против Рипуарских Франака (509) - Пред крај своје владе, Хлодовех се умешао у сукоб међу Рипуарским Францима, уклонио немирне елементе и остао једини господар. Овим се његова држава проширила и на територију Средње Рајне. Сабор 511. године - Да би утемељио савез цркве и државе, Хлодовех је 511. године у Орлеану сазвао црквени сабор. Законодавна делатност - Хлодовех је издао прве законе којима су сређени правни односи у његовој држави. Утврдио је тзв. персоналитет права. За гало-римско становништво је важио Аларихов кодекс или Breviarium Alaricianum (506)35, а за франачко је пописао обичајно право, које је обнародовао у тзв. Салиском законику или Lex Salicia.

35 Била је то скраћена компилација кодекса из 438. године, који је објавио источно-римски цар Теодосије II, и неких других зборника римских правних прописа. Законик је гарантовао романском становништву пуну личну и правну слободу

66

После 511. године Код Франака је власт краља била изборна. Међутим, тај избор је био ограничен само на род Меровинга. Пошто се није правила разлика између државне и краљеве личне имовине, Меровинзи су краљевство сматрали својом баштином. Тако када један краљ из рода Меровинга умре, краљевство међу собом деле његови синови. Овако патримонијално схватање монархије дошло је до изражаја 511. године када су државу, после Хлодовехове смрти, поделили међу собом четворица његових синова: Теодорих I (511 - 534) је постао краљ Аустразије (долина Рајне), Хлодомер (511 - 524) краљ Орлеана и Аквитаније, Хилдеберт I (511 - 558) краљ Париза, а Хлотар I (511 - 561) краљ Неустрије (северна Галија). Сваки од њих управљао је својим делом независно, а имао је и своју престоницу. Наравно, било је и случајева када су деловали заједничким снагама, као на пример: 534. када су освојили Бургундију или 536. када су освојили Провансу са луком Марсеј. Рат две краљице (573 - 613) Хлотар I (511 -561), најмлађи Хлодовехов син, који је пред крај живота успео да под своју власт уједини државу Франака (558), умро је 561. године. Наследила су га четири сина: Сигисберт I (561 - 575), Хилперих I (561 - 584), Хариберт I (561 - 567) и Гунтрам (561 - 592). Сигисберт је на управу добио Аустразију (долина Рајне), Хилперих Неустрију (област северне Галије), Хариберт Париз, а Гунтрам Бургундију (долина Роне). Владавина ове браће, као и њихових наследника, обележена је дубоком кризом; кризом која је свој врхунац достигла у тзв. Рату две краљице. Рату две краљице су претходили политички бракови Сигисберта и Хилпериха. Они су се оженили визиготским принцезама, које су уједно биле и рођене сестре. Сигисберт је за жену узео Брунхилду, а Хилперих Галесвинту. Како је Хилпериху жена убрзо досадила, он ју је отерао и оженио се својом слушкињом Фредегундом. Ова последња да би показала свој значај, наредила је да се Галесвинта удави. Желећи да освети смрт сестре, Брунхилда је повела рат против Хилпериха и Фредегунде. Тако је 573. године почео тзв. Рат две краљице. Рат две краљице је у ствари био рат две франачке државе: Аустразије и Неустрије. Ове две земље су се разликовале како по етничком саставу становништва, тако и по привреди. У Аустразији је становништво било германско, претежно источно-франачко, док у Неустрији мешовито, и франачко и гало-римско. У Аустразији се чувао мали земљишни посед слободних сељака, док је у Неустрији постојао систем велепоседа. И после смрти њихових мужева, настављен је рат две краљице. Наиме, Сигисберт је преминуо 575. године, а наследио га је син Хилдеберт II (575 - 595). Како је овај био малолетан, стварну власт је имала његова мајка Брунхилда. Брунхилда је наставила рат са Неустријом, али се борила и против сепаратистичких тежњи домаће аристократије. То ју је приближило Гунтраму, краљу Бургундије, који је такође имао доста невоља са великашима. У жељи да ојачају краљевску власт, Гунтрам и Хилдеберт II су 587. године склопили тзв. Анделотски споразум. Споразум је предвиђао вечно пријатељство два краља, затим узајамно наслеђивање

67

у случају да један од ова два краља нема деце и напокон утврђена је граница две краљевине, као и сарадња у кажњавању непослушних леуда. Године 592. умро је Гунтрам, не оставивши за собом деце. У складу са Анделотским споразумом, краљ Бургундије је постао Хилдеберт II. Међутим, како је овај умро већ 595. године, Аустразијом и Бургундијом је у име својих унука владала Брунхилда. Као и раније, она је наставила рат са Неустријом, где су владали Фредегунда и Хлотар II (584 - 629), Хилперихов син. У тежњи да ојача краљевску власт, ратовала је и против аристократије, дописивала се са папом Гргуром I Великим (590 - 604), форсирала трговину, градила путеве... Међутим, 613. године пала је као жртве завере аристократије. Носиоци завере су били Пипин Ланденски, мајордом аустразијског двора, и Арнулф, епископ из Меца. Они су оптужили Брунхилду за убиство десет чланова рода Меровинга. Пошто је окривљена, три дана је мучена, а затим сурово погубљена - везана је за коњске репове и растргнута. Њеном смрћу завршио се Рат две краљице.

68

После Рата две краљице Хлотар II (584 - 629) Из Рата две краљице Хлотар II, Хилпериохов син, изашао је као једини преживели припадник династије Меровинга. Он је успео да под своју власт поново уједини државу Франака. Међутим, та је власт зависила од воље аристократије. Већ 614. године Хлотар II је принуђен да у Паризу сазове општи сабор световних и духовних великаша и да аристократији да низ уступака. На пример, донете су одлуке: да се леудима признају сви поклони у земљишту, које су обећали краљеви претходници, да се грофови појединих округа и други службеници бирају из редова локалних земљопоседника, да епископе не поставља краљ, већ свештеници и верници, да једино епископ има јурисдикцију над свештеницима... На крају сабора, понизни краљ се покајао за све грешке његових претходника и свечано обећао да се оне више неће поновити. Ипак, желећи колико толико очувати власт краља, Хлотар II је 622. године као краља Аустразије именовао свог сина Дагоберта I. Дагоберт I (629 - 638) Дагоберт I, син Хлотара II, је био последњи меровиншки краљ који је колико-толико успешно владао читавим краљевством. Околности доласка на власт - Још 622. године отац га је именовао краљем Аустразије. Међутим, како је тада био малолетан, праву власт у земљи су имали мајордом Пипин Ланденски и Арнулф, епископ из Меца. Године 629. је умро Хлотар II, а Дагоберт је постао краљ и Неустрије и Бургундије. Рат против словенског владара Сама - Дагоберт је, као и његов предак Хлодовех I, водио активну спољну политику. У његово време, франачка војска Аустразије је претрпела пораз од словенског владара Сама (626 - 658). Наиме, око 630. године Словени (Венди) су угрожавали територије Аустразије. Аустражани су покушали да им се супроставе, али у томе нису имали успеха. Године 631. Саксонци су Дагоберту понудили помоћ у борби против Словена, под условом да укине намет од 500 крава који су Саксонци морали давати Аустразији. Дагоберт се повиновао њиховом захтеву, али није имао више успеха у рату против Словена. Доцније ће франачки краљ заратити и против Саксонаца, које је и поразио. Мада су Саксонци обећали да ће давати годишњи данак, нису се држали дате речи. Рат против Баска (635) - Дагоберт се суочио и са претњом племена Баска. Наиме, 585. године визиготски краљ Лиувигилд је потиснуо Баске са Пиринејског полуострва. Тада су они почели угрожавати област Аквитаније, која је припадала држави Франака (од 507. године). Године 635. Дагоберт им је нанео тежак пораз, али ипак тиме није зауставио њихово даље ширење.

69

Односи са Византијом - Као његов велики дипломатски успех помиње се склапање вечног мира са Византијом. Династичка политика - Желећи учврстити краљевску власт, Дагоберт је као краља Аустразије именовао свог млађег сина Сигисберта III. Сам се пак преселио у Неустрију. Фредегарова хроника сведочи да је Дагобертов одлазак толико ражалостио становнике Аустразије, да им је опао морал, што је за последицу имало пораз у рату против Сама. Сам је одолевао Францима све до своје смрти 658. године. Крај - Дагоберт је умро 638. године. Био је први меровиншки владар сахрањен у цркви Сен-Дени36, коју је проширио и богато украсио. Доба лењих краљева и моћних мајордома (7. и 8. век) Дагоберта I су наследила два сина: Сигисберт III (634 - 656) и Хлодовех II (638 - 657). Године 634. Сигисберт III је именован за краља Аустразије, а 638. је Хлодовех II постао краљ Неустрије и Бургундије. Већ у њихово време јача власт мајордома. Године 656. је преминуо Сигисберт III. Мајордом Аустразије Гримоалд (643 - 657), син Пипина Ланденског, протерао је из земље Сигисбертова сина, легитимног наследника трона, и на власт довео свог сина под именом Хилдеберт ,,Усвојени''. Године 662. Хлотар III (657 - 673), краљ Неустрије (у каквој је овај вези са својим претходником Хлодовехом II?), напао је Аустразију и погубио узурпатора Хилдеберта, а као новог краља поставио свог млађег брата Хилдериха II (662 - 675). Сада је Хлотар III владао Неустријом и Бургундијом, док његов брат Хилдерих II Аустразијом. Године 673. Хлотар III је умро, а мајордом Еброин (656 - 683) је желео да за краља у Неустрији и Бургундији постави Теодориха III (који је сад па овај?). Аристократија, која је некад била против јаке краљеве власти, сада се изјаснила и против порасти моћи мајордома. Године 673. сковала је заверу и прогнала мајордома Еброина. На место краља Неустрије и Бургундије је довела краља Аустразије, Хилдериха II. Супротно очекивањима, Хилдерих II се показао као поборник јаке краљевске власти. Аристократија није имала другог избора до да организује још једну заверу и 675. уклони Хилдериха. Хилдерих је био последњи меровиншки краљ који је покушао да ојача власт краља. После његовог свргавања наступа доба тзв. лењих краљева и моћних мајордома. Након убиства Хилдериха II за краља у Неустрији и Бургундији је постављен Теодорих III (675 - 691), док је на престо у Аустразији доведен Дагоберт II (675 - 679). Након Дагобертове смрти Теодорих је постао франачки краљ, али без икаквог 36 Хилдерих I је сахрањен у Турнеу, где је у 17. веку пронађена његова гробница, а Хлодовех I је први од Меровинга сахрањен у Паризу.

70

утицаја. Праву моћ у Неустрији је имао мајордом Еброин, а у Аустразији се учврстио мајордом Пипин II Херисталски (675 - 714), потомак Пипина Ланденског. И Еброин и Пипин Херисталски су тежили да под својом влашћу уједине Аустразију, Неустрију и Бургундију. Дошло је до рата у коме је Пипин изашао као победник. После битке код Тертрија (687), мајордом Аустразије је ујединио краљевство под формалном влашћу Теодориха III. Рат мајордома ојачао је сепаратистичке тежње у Аквитанији, Прованси и Бургундији. У периоду који следи Пипин Херисталски и његови наследници имаће доста мука да тај сепаратизам угуше. Године 714. Пипина Херисталског је наследио његов незаконити син Карло Мартел, који постаје оснивач нове краљевске династије. Друштвено уређење и управа у време Меровинга На челу државе се налазио краљ. Краљева власт је била изборна. Међутим, тај избор је био ограничен само на род Меровинга. Пошто се није правила разлика између државне и краљеве личне имовине, Меровинзи су краљевство сматрали својом баштином. Тако када један краљ из рода Меровинга умре, краљевство међу собом деле његови синови. Овако патримонијално схватање монархије дошло је до изражаја 511. године када су државу, после Хлодовехове смрти, поделили међу собом четворица његових синова. Краљ је имао два важна задатка: 1) да предводи народ у рат и 2) да чува обичајно право. Краља су окруживале две врсте поданика: леуди и антрустиони. Леуде је чинила група људи коју је бирао краљ и која се по привилегијама приближавала краљу. У ствари, леуди су били краљеви чиновници. Антрустионе је чинила група људи коју је такође регрутовао краљ. Они су били краљева оружана пратња. Један од услова да се постане антрустион је и полагање заклетве верности краљу. Центар франачке управе је представљао краљев двор. Управник краљева двора је био мајордом. У почетку су мајордоми бирани из редова краљеве личне послуге, тј. из редова робова и ослобођеника. Поред мајордома постојале су и друге службе. На пример, Канцеларија за издавање исправа и слање писама, где су углавном радили потчињени Романи. Затим, постојао је ,,ризничар'', који је увек био уз ризницу, а која је била покретна. Напокон, ,,штала'' је код Франака била веома важна, јер је основу војске чинила коњица. Зато су за надзорнике штала, тзв. comes stabuli, бирани људи од поверења. Ради лакшег управљања државом, оне области у којима је претежно живело романско становништво, биле су подељена на територијалне јединице - civitates. Центар те јединице је био град, који је представљао и епископско седиште. На челу такве јединице налазио се краљев чиновник са титулом - comes. Он је имао управну, судску и војну власт. Оне пак области у којима је претежно живело

71

франачко становништво, биле су подељене на округе - pagus, на челу са грофовима. Грофови су имали иста овлашћења као comes. Грофови и comes су бирани из редова антрустиона. Царев посед, тзв. фиск, био је изван власти грофова и comes-а и њиме је управљао мајордом. Институције патроната, прекарија, бенефиција и имунитета Слободни људи - Слободни људи у држави Меровинга су били различитог социјалног и економског статуса. На пример, слободни сељаци су располагали са таман толико земље да прехране своје породице. Са друге стране, за мале поседнике је радило од 5 до 20 закупаца. Интересантно је да су постојали и веома имућни људи, који уопште нису имали земље. Патронат - Током 7. и 8. века стварају се крупни земљишни комплекси, који су припадали или световним лицима или цркви. Беземљаши пак у ово време траже заштиту економски моћнијих људи, тзв. патрона (у чему се огледала та заштита?). Поред индивидуалног постојало је и заједничко патронство, на пример када читаво село дође под заштиту свог најближег суседа. Прекариј - Прекариј се манифестовао у више облика. На пример, prekariа data је када човек узме од велепоседника комад земље на коришћење, углавном доживотно. Тиме тај човек постаје ,,прекарист'' и дужан је да велепоседнику даје намет и кулук. Prekariа oblata је када осиротели сељак свој комад земље преда велепоседнику, а овај му потом да исти комад на коришћење; са тим да то више није сељакова, већ туђа земља и сељак за њу плаћа намет. Прекаристи су често поред своје, добијали од манастира и комад црквене земље да обрађују. Можемо рећи да се положај прекариста није много разликовао од положаја једног колона. Бенефициј - Бенефициј је привилегија држања земље. Наиме, човек за вршење војне службе од краља добија бенефициј. Бенефициј је подразумевао комад земље, заједно са људима који су ту земљу обрађивали. Имунитет - Имунитет подразумева заштиту поседа приватног лица. Наиме, човек који од краља добије повељу о имунитету, на територији заштићеној имунитетом ужива судску и управну власт; затим право да приходе те територије преусмери са краљеве у личну благајну; практично има сву власт над становништвом те територије. Краљеви чиновници не смеју ступити на тло заштићено имунитетом. Судско уређење Када говоримо о судском уређењу у држави Меровинга разликујемо Дворски суд и локалне судове. Краљ је имао врховну судску власт. Он је своја судска овлашћења преносио на Дворски суд. У овај суд су улазили они које је краљ бирао по свом нахођењу, а из редова најугледнијих леуда. На челу суда стајао је ,,палатин'' или comes palatii.

72

Дворски суд није био надлежан за жалбе на одлуке локалних судова. Он је само решавао спорове између леуда, који су пак били ван надлежности локалних судова. Локални судови били су организовани по окрузима, а преседавали су им грофови или комеси тих округа. Најчешћа санкција је била глоба, са тим да је трећина глобе ишла краљу, трећина преседавајућем суда (грофу или комесу), а трећина оштећеној страни. Судски спорови решавани су на основу различитих закона, зависно од етничке припадности странака у спору - за Салиске Франке је важио Lex Salicia (прелаз 5. у 6. век), за Рипуарске Франке Lex Ribuaria (забележен за Дагоберта I, 629 - 638), а за Гало-Римљане Breviarum Alaricianum (506).

73

DODATAK ZA MEROVINGE

Akvitanija, Provansa i Bretanja u VII veku Borba za prevlast između majordoma oslabila je franačku državu i ojačala u njoj

separatističke težnje pre svih Akvitanije, Burgundije i Provanse. U Akvitaniji je bilo malo Franaka, već je dominiralo brojno romansko stanovništvo, te je odatle i počelo romanizovanje zapadnih delova franačke države, kasnije Francuske. U Akvitaniji koja je priznavala vrhovnu vlast franačkih kraljeva bili su postavljani grofovi koji međutim nisu uspeli da nametnu svoju upravu. Zbog toga su sami Akvitanci počeli u drugoj polovini VII veka da biraju svog vojvodu i vremenom je vojvodska vlast prestala da bude izborna i postala je nasledna. Između Pirineja i reke Garone živeli su Baski koji su uporno napadali Akvitaniju, pa je vojvoda morao da sprečava njihovo širenje. Separatizam Akvitanije je pokušao da suzbije već Pipin Heristalski, ali u tome nije uspeo. Akvitansko pitanje je naročito mučilo Pipinovog naslednika Karla Martela, a akvitanski vojvoda Eudo (717-735) je čak uspeo da porazi nekoliko Karlovih vojski. Ipak pod pritiskom Arabljana iz Španije Akvitanija je priznala Karlovu vlast te je pod njegovim vođstvom izvojevana pobeda kod Poatjea 736 godine. Ipak separatizam Akvitanije ugušen je tek za vreme Karla Velikog.

Provansa je bila posle Akvitanije druga oblast koja se skoro potpuno osamostalila

za vreme tzv. lenjih kraljeva. Glavni grad ove oblasti bio je Marsej. Pošto se nalazila daleko od centralne vlasti na njenom području nije bila uspostavljena mesna uprava – nije bila podeljena na paguse tj. okruge niti je bila potčinjena grofu. Formalno ona je priznavala vrhovnu vlast Franačke, ali stvarno je živela potpuno samostalno pod vlašću svog patricija koji je bio nezavisni vladar.

Bretanja je bila treća oblast u kojoj je franačka vlast bila slaba. Ona je bila

nastanjena Britima koji su se iz Engleske, pod pritiskom Angla i Sasa, povukli u Armoriku i tu zasnovali sopstvenu državu. Franački kraljevi iz dinastije Merovinga, a posle njih i Karolinga su u više navrata pokušavali da osvoje ovu oblast, ali uzaludno. Najviše što je ikada postignuto jeste da je Bretanja priznavala vlast Franačke, ali je to trajalo trenutno koliko i Franačka moć. Sa njenim opadanjem Bretanja bi odbacivala ovu vlast.

Društveno uređenje i državana uprava u vreme dinastije Merovinga

Kraljevska vlast: Najznačajnija obaveza kraljeva bila je da predvode vojsku u

ratu. Kralj je bio vojnik i starešina rodovskog društva. Osnovno kraljevsko ovlašćenje bilo je da pozove svakog sposobnog i slobodnog Franka pod oružje. On nije priznavao nikakve privilegije drugim rodovima, ni po rođenju, ni po bilo čemu drugome. Drugi važan zadatak koji je imao kralj bilo je čuvanje običajnog prava. Kraljevstvo je bilo izborno, ali je izbor bio ograničen na lozu Merovinga. Merovinzi su gledali na kraljevstvo kao na porodičnu baštinu. Takvo patrimonijalno shvatanje monarhije došlo je

74

prvi put do izražaja 511 godine i od tada se redovno koristilo sve do uklanjanja dinastije. Vlasteoske porodice predstavljale su najbližu okolinu kralja. Postojale su dve grupe podanika koje su učestvovale u upravnom aparatu franačke kraljevine. To su bili LEUDI tj. grupa ljudi koja se po privilegijama približava kralju i kralj je bio taj koji ih je birao. Druga grupa su tzv. ANTRUSTIONI, koji su predstavljali grupu ljudi koje je kralj regrutovao i koji su činili kraljevsku družinu. Svako ko je hteo da bude njen član morao je da položi doživotnu zakletvu na vernost kralju i tek tada je mogao da stupi u kraljevu službu. Sama zakletva se zvala trusis. Dok su LEUDI predstavljali činovnike, ANTRUSTIONI su bili vojnici koji su sačinjavali oružanu pratnju kralja. Kraljevski dvor: Kraljevski dvor je bio centar državne uprave odakle je kralj upravljao svojom državom. Na svo stanovništvo, bilo Romane bilo Franke, kralj je gledao kao na ljude koji su od njega lično zavisni. Najbliže kraljeve agente, pomoćni personal njegovog dvora, činile su njegove provbitne lične sluge – MINISTERIJALCI, birani iz redova robova ili oslobođenika. Tako se činovnik koji je prvobitno stajao na čelu državne uprave zvao SENEŠAL (od senescalus – stariji rob) ili MAJORDOM (maior domus – upravnik imanja). Pored njih postojali su i drugi dvorski činovnici istog ranga: postojala je KANCELARIJA za izdavanje isprava, sklapanje mira i slanje pisama. U njoj je većinom bilo zaposleno pokoreno romansko stanovništvo. U ovu grupu je ulazio i RIZNIČAR koji je uvek išao uz riznicu, koja je bila pokretna. Inače običaj je bio da se ne odvaja privatna od državne riznice. ŠTALA (stabulum) je kod Franaka zauzimala važno mesto, jer je osnovni vid vojske prestavljala konjica, a konj je bio i prevozno sredstvo. Najpoverljiviji ljudi su bili zaposleni u štali, a jedan od njih je bio comes stabuli koji je predstavljao nadzornika štala. Od ove titule potiče kasnije najviše plemićka titula u Francuskoj – cometabl. Unutrašnja uprava: Antička upravna organizacija Galije gotovo potpuno je iščezla u vreme seobe naroda. Sačuvale su se samo njene osnovne jedinice. Svaka provincija se naime delila na civitates teritorije kojima je upravno sedište bio grad, u kom je ujedno bilo i sedište episkopa. Merovinška država je preuzela teritorijalnu jedinicu civitates kao osnovu za izgradnju državne uprave. Naime franački kraljevi su u svaki do gradova koji su bili središte civitatesa postavljali po jednog predstavnika kraljevske vlasti – comesa. Tu praksu su Franci preuzeli od Vizigota i Burgunda koji su pre njih u gradovima Galije postavljali kraljevske vojne i dvorske funkcionere, koji su nazivani comesima. Merovinški comes je imao upravna, sudska i poreska ovlašćenja i time faktički položaj potkralja.

U oblastima naseljenim pretežno germanskim stanovništvom nisu stvarane oblasti zvane civitates već su tu Franci formirali svoje tradicionalne okruge – paguse. U svakom od njih na čelo je postavljan jedan grof koji je imao ista ovlašćenja poput comesa. Zbog toga su funkcije comesa i grofa dobile isto značenje. Comesi ili grofovi su postavljani iz redova ANTRUSTIONA. Znatna područja kraljevskog fiska (poseda samog kralja) bila

75

su u upravnom pogledu izostavljena iz vlasti comesa odnosno grofa. Na njima su upravnici kraljevskih imanja vršili upravnu, sudsku i finansijsku vlast. Svi okruzi bili civitates ili pagusi delili su se na manje oblasti zvane stotnije i njima su upravljali stotnici ili tungini.

Postanak zemljišne svojine (prekarii, beneficii i imunitet): U franačkom društvu

postojalo je mnogo slobodnih ljudi, koji su živeli na različitim ekonomskim i socijalnim nivoima. Postojali su sitni slobodni seljaci koji su obrađivali samo onoliko zemlje koliko im je bilo dovoljno za prehranjivanje svoje porodice. Bilo je malih zemljoposednika za koje je radilo između 5 i 20 zakupaca. Potom bilo je i ljudi koji su bili prilično imućni iako nisu imali sopstvene zemlje. U periodu VII i VIII veka stvoreni su veliki zemljišni posedi koji su se bez prestanka povećavali bilo da je reč o crkvenim ili velikaškim posedima. Većina bezemljaša, sitnih ili pak srednjih posednika, tražila je zaštitu ekonomski moćnijih ljudi tzv. patrona. Ovde se naširoko koristilo pravo preporuke ili ius commendationis, pa je patron ubrzo postajao senior čoveka koji je stajao pod njegovom zaštitom.

Pored individualnog patronata postojao je i zajednički patronat ili zajedničko

zaštitništvo tj. kada su čitava sela prelazila pod patronat obično svog najbližeg suseda. Takav oblik se naziva patricinia vicorum tj. pokroviteljstvo nad čitavim selima. Veoma rasprostranjen bio je pojam PREKARIJA koji se manifestovao u nekoliko oblika:

2. Bezemljaš je od veleposednika uzimao komad zemlje na korišćenje, mahom doživotno

(precaria data). 3. Osiromašeni seljaci često su prodavali svoju zemlju privilegovanim veleposednicima s

tim da je opet dobiju nazad na korišćenje (precaria oblata), ali ne više kao svoju već kao tuđu zemlju.

4. Često je prekarist dobijao od manastira pored svoje zemlje i komad crkvene zemlje (precaria remuneratoria). U najtežem položaju vezanom za prekarij bili su mali prekaristi ili oni koji su pre toga bili bez zemlje, jer su dospevali u položaj pravih kolona, dužnih da plaćaju i danak i kuluk. Pored prekarija veleposednici su praktikovali i BENEFICIJ tj. privilegovano držanje zemlje. Zahvaljujući ovom sistemu vlasnik je dobijao verne pratioce i nejgova zemlja je obrađivana, a primalac je imao sredstava za život. Takođe beneficij je podrazumevao vojnu službu u korist davaoca beneficija. Za primaoce beneficija upotrebljavani su različiti nazivi. Vremenom će najrasprostranjeniji postati naziv koji potiče od reči vassus. Država je sankcionisala postanak privatne vlasti veleposednika pomoću IMUNITETA. Suština ove institucije je bila je u tome da je kraljevim agentima i grofovima zabranjeno da stupaju na teritoriju pojedinih privatnih lica koja su od kralja dobila povelju o imunitetu. Povelja o imunitetu je omogućavala na datoj teritoriji vršenje

76

nekih sudskih, administrativnih i fiskalnih funkcija. Sve ove dužnost prenesene su u nadležnost lica koje je dobilo imunitet. Umesto državnih agenata (iudices publici) sve funkcije vršili su privatni agenti nekog magnata koji je dobio imunitet (iudices privati). Time je on dobio privatnu vlast nad stanovništvom koje je živelo na njegovoj zemlji. Uz sve to posebna kraljeva milost izražavala se u tome da je nekom magnatu davano upravo pravo da u svoju korist sa teritorije zaštićene imunitetom, inače prihode koji su išli u kraljevsku blagajnu.

Sudsko uređenje i franački zakoni (Lex Salica i Lex Ripauria) Dvorski sud: Najvišu sudsku vlast u Franačkoj imao je kralj koji je svoja sudska prava prenosio na dvorski sud, čije je članove imenovao po slobodnom nahođenju iz redova svojih najuglednijih leuda. Na čelu tog suda bio je comes palatii (dvorski grof ili palatin). Ovaj sud nije bio apelaciona instanca koja bi rešavalaalbe na odluke lokalnih sudova već je skoro isključivo rešavao sporove između kraljevskih leuda, koji su bili izuzeti iz nadležnosti lokalnih sudova. Lokalni sudovi: Lokalno sudstvo u Franačkoj razvijalo se posebno, a na njegov razvoj presudno je uticalo franačko običajno pravo. U prvo vreme među Francima je običaj bio da se svi sporovi rešavaju na redovnim skupštinama stotina uz prisustvo predstavnika seoskih opština ili thungina. Već u vreme Hlodoveha I (481-511) koji je zaslužan i za popisivanje i kodifikaciju običajnog prava Salijskih Franaka, preneta je na grofove nadležnost za suđenje većine sporova. Pri tome su oni sudili u prisustvu najuglednijih predstavnika lokalne zajednice (najmanje tri porotnika), koji su zajednički donosili presudu. Najčešća kazna po starom germanskom običaju bila je globa. Trećina naplaćenih globa uvek je pripadala kraljevskoj blagajni (fredum), a jedan deo je ostajao grofu, koji je pored prihoda od globa dobijao od vladara na korišćenje i jedno kraljevsko imanje na svom upravnom i sudskom području. Sudski sporovi rešavani su na osnovu različiti zakona, zavisno od etničke pripadnosti stranaka u sporu – za Salijske Franke važio je Salijski zakon ili Lex Salica (zabeležen za vreme vlade Dagoberta I), a za Galo-Rimljane Alarihov kodeks. Lex Salica ili Salijski zakonik predstavlja najstariji zakonski spomenik Franaka, a potiče s kraja V ili početka VI veka u vreme kralja Hlodoveha I. Zapisan je na latinskom jeziku i u njemu je popisano i kodifikovano franačko običajno pravo. Salijskim zakonom je pre svega propisan sudski postupak i propisane novčane kazne za krivična dela poput krađe stoke i druge nasrtaje na tuđu pokretnu i nepokretnu imovinu. Za najteža krivična kao što je ubistvo i ranjavanje propisana je krvnina koja predstavlja neku vrstu novčane protuvrednosti svakog čoveka u franačkom društvu. Svaki pojedinac imao je po Salijskom zakonu svoju ''ljudsku cenu'' (vergeld – krvnina), koja je zavisila od društvenog statusa žrtve, njenog pola i uzrasta:

4 Za ubistvo slobodnog Franka, ukoliko je pripadao kraljevskoj pratnji, plaćalo se 600

77

solida. Toliko se plaćalo i za ubistvo grofa (čl. 41 i 54). 5 Za ubistvo drugih slobodnih Franaka plaćalo se po 200 solida (čl. 29 i 41). 6 Za ubistvo Rimljanina koji je živeo na kraljevskom dvoru plaćalo se 300 solida (čl. 41). 7 Za ubistvo Rimljanina – zemljoposednika plaćalo se 100 solida (čl. 41). 8 Za ubistvo Rimljanina – poreskog obveznika plaćalo se 62,5 solida (čl. 41). 9 Za ubistvo ili otmicu kućnog sluge plaćalo se 30 solida (čl. 37).

Među posebno zaštićene osobe spadale su trudnice, slobodne žene sposobne da rađaju i dečaci do 10 godina, pa je krvnina za njihovo ubistvo iznosila: 700 solida za ubistvo trudne žene, 600 solida za ubistvo slobodne žene i 600 solida za ubistvo dečaka do 10 godina. Ubistvo sa pokušajem prikrivanja tela ubijenog kažnjavano je teže nego ubistvo bez pokušaja prikrivanja. Polovinu vergelda dobijali su sinovi ubijenog, a drugu polovinu su delili između sebe njegovi najbliži srodnici.

78

КАРОЛИНЗИ Листа најзначајнијих владара из династије Каролинга Име

Године владања Подсетник

Карло Мартел

714 - 741

Пипин Мали 741 - 768

Карло Велики 768 - 814

Лудвиг Побожни 814 - 840

Карло Ћелави 843 - 877

Династија Каролинга Име

Године

владања Подсетник

Пипин Ланденски

мајордом Аустразије за Брунхилде (575 - 613), жене меровиншког владара Сигисберта I (561 - 575)

Гримоалд I

643 - 657 син Пипина Ланденског и мајордом Аустразије

...

Пипин Херисталски

675 - 714 унук Пипина Ланденског (син његове кћери) и мајордом Аустразије

Гримоалд II

син Пипина Херисталског који умро за очева живота

Карло Мартел

714 - 741 незаконити син Пипина Херисталског и мајордом Аустразије. Родоначелник династије Каролинга

79

Синови Карла Мартела

Карломан

741 - 747 мајордом Неустрије, Бургундије и Провансе. 747. повукао се у манастир

Пипин Мали

741 - 768 мајордом Аустразије, а од 751. краљ Франака

Синови Пипина Малог

Карло Велики

768 - 814 краљ Аустразије и Неустрије; од 771. краљ Франака; од 774. краљ Франака и Лангобарда и римски патрициј; од 800. Imperator Augustus

Карломан

768 - 771 краљ Бургундије, Провансе и Септиманије

Синови Карла Великог

Пипин

умро за очева живота

Бернард

Пипинов син, а Карлов унук. 813. именован за краља Италије

?

Лудвиг Побожни

814 - 840 Imperator Augustus

Синови Лудвига Побожног

Лотар I

840 - 855 825. именован за савладара Лудвига Побожног; од 840. Imperator Augustus; од 843. владар Италије, са тим да задржао царско достојанство

Пипин Аквитански

817 - 838 краљ Аквитаније

Лудвиг I Немачки

817 - 875 краљ Баварске; од 843.

80

источно-франачки краљ

Карло Ћелави

829 - 877 краљ Бургундије; од 843. западно-франачки краљ; од 875. Imperator Augustus

Синови Лотара I

Лудвиг II

855 - 875 царска титула са Италијом

Лотар II

855 - 870 краљ Лотарингије

Синови Лудвига Немачког

Лудвиг II Немачки

875 - 882 краљ Саксоније и Франконије; од брата отео Баварску и Карантанију; 879. добио Лотарингију

Карломан

875 - краљ Баварске и Карантаније

Арнулф Карантански

ванбрачни син Карломана; владар Карантаније; 887. источно-франачки краљ

Карло Дебели

- 888 881. крунисан за цара Италије;882. западно-франачки краљ; 885.- 887. источно-франачки краљ

Синови Карла Ћелавог

Луј II Муцави

877 - 879 западно-франачки краљ

Карломан 879 - 885

син Муцавца; западно-франачки краљ

Карло Безазлени

81

Карло Мартел (714 - 741) Порекло и околности доласка на власт Пипин Херисталски је умро 714. године, пошто је поново ујединио државу Франака. Његов син Гримоалд II је умро још за његова живота. Међутим, Пипин Херисталски је имао још једног сина, истина незаконитог, по имену Карло прозвани Мартел, што значи чекић (како добио овај надимак?). Карло Мартел се показао достојним наследником свог оца. Учврврстивши се на положају мајордома, на престо је довео Теодориха III, припадника династије Меровинг. Теодорих III је само формално био краљ Франака. У ствари праву власт је уживао сам Карло Мартел. Спољна политика Војна реформа - Пошто војни поредак меровиншке државе није био у стању да се супростави непријатељима, Мартел је приступио војној реформи. Он је желео образовати јаку коњицу. Да би коњаници набавили неопходну, а скупу опрему и да би непрекидно вежбали, било је потребно обезбедити им земљу, а уз то и сељаке. Мартел је у ту сврху конфисковао велика црквена имања. На крају је Мартел успео направити јаку и верну војску са којом је однео низ победа. Рат против Саса, Бавараца, Алемана и Фригијаца - У рату против Саса није имао пуно успеха. Баварце је покорио, али им је такође оставио на власти домаћег војводу. Фригијце (ко су ови?) и Алемане је поразио. Према овим последњим није био тако дарежљив као према Баварцима и укинуо им је војводску част. Припајање Аквитаније (732) - Године 731. Мартел је изразио спремност да припоји област Аквитаније. Наиме, дo 507. године, после битке код Вујеа, Аквитанија је припадала Францима. Међутим, у време тзв. лењих краљева и моћних мајордома она се осамосталила. Карло Мартел је покушао да 731. поново освоји ову област, али је његов први покушај пропао. Већ 732. године сам аквитански војвода Еудо позива у помоћ Мартела ради заједничке борбе против Арапа из северне Африке. Ови Арапи почетком 8. века нападају обале јужне Шпаније. Године 711. после битке код Херез де ла Фронтера, они су срушили Визиготско краљевство и тиме постали господари Шпаније. Године 717. освајају област Септиманије и угрожавају Аквитанију. До одлучујуће битке између Карла Мартела и Аквитанаца са једне и Арапа са друге стране, дошло је код Поатјеа (732). Мартел је нанео пораз Арапима и зауставио њихов даљи продор ка Европи. Аквитанија пак сада није имала другог избора до да призна врховну власт Франака. Покоравање Провансе (739) - У међувремену, сепаратистички настројене војводе Провансе позивају Арапе у помоћ ради борбе против Карла Мартела. Искористивши заузетост Карла Мартела на северу, где је ратовао против Саса, Арапи су кренули уз Рону. Немајући довољно људства да се супростави арапској претњи, Мартел је у помоћ позвао лангобардског краља Лиутпранда (712 - 744).

82

Овај је заиста зауставио даљи продор Арапа37, а Прованса је била покорена 739. године. Династичка политика Године 737. умро је легитимни краљ Теодорих III. Карло Мартел се није потрудио да на престо доведе новог краља и на даље је државом сам владао; истина само као мајордом. Непосредно пред смрт (741) државу је поделио међу своја два сина: Карломана и Пипина Малог. Пипин Мали (741 - 768) Околности доласка на власт Године 741. је умро Карло Мартел. Непосредно пред смрт разјединио је оно што је тешком муком ујединио. Власт над Аустразијом поверио је свом сину Карломану, а власт над Неустријом, Бургундијом и Провансом свом сину Пипину Малом. На почетку своје владе браћа су се суочила са бројним немирима. Под изговором непостојања легитимне краљевске власти Аквитанија се одметнула, Алемани и Баварци су се побунили, а Саси су стали нападати границе државе. Да би озаконили своју власт, Карломан и Пипин Мали су пронашли дечака из куће Меровинга и довели га на престо под именом Хилдерик III. Потом су умирили Аквитанију, угушили устанке Алемана и Бавараца, потиснули Сасе. Браћа су заједно владала до 747. године, када се Карломан повукао у Италију, у један самостан. Овим је Пипин Мали остао једини прави владар Франака. Ипак, учвршћивање његове власти није прошло без отпора. Супроставили су му се брат Грифон, као и Дрогон, Карломанов син. Све ово је изискивало да се утврди правна основа Пипинове фактичке власти. Пипин Мали - Краљ Франака Године 750. Пипин Мали је послао једно писмо папи Захарију (741 - 752) у коме га је упитао да ли краљевски наслов треба да носи онај који нема моћ или онај способан да управља државом. Папа је био мишљења да краљ треба да буде онај који ужива праву власт. У ствари, папа је изашао у сусрет Пипиновим жељама. Зашто? У ово време у Италији јача моћ Лангобарда, који угрожавају папске поседе. Папа се надао помоћи Византије, али како је она изостала морао је тражити новог заштитника. Нашао га је у личности Пипина Малог. Био је спреман пружити му подршку у борби за франачки престо, надајући се заузврат његовој помоћи у борби против Лангобарда. Охрабрен папином подршком, Пипин Мали је са власти свргао Хилдерика III и послао га у манастир. 751. сазвао је сабор великаша у Соасону. Сабор га је прогласио краљем Франака, а Бонифације, епископ Мајнца, га је крунисао и миропомазао. 37 Мартел неће заборавити овај гест лангобардског краља и када је папа Гргур III (731 - 741) затражио помоћ Франака у борби против Лангобарда, Мартел је одбио да му је пружи.

83

Рат против Лангобарда (Стварање папске државе) Шта се у међувремену дешавало у Италији? Године 751. лангобардски краљ Аистулф је заузео Равенски егзархат, а желео је, као и његови претходници, освојити Рим. Већ 753. године притисак је постао тако неиздржив да је папа Стефан II (752 - 757) одлучио напустити Рим. Сада је било ред на Пипина Малог да помогне папство. У пратњи франачког посланства папа је непустио ,,вечни град'' и слободно прошао поред Лангобарда. Годину дана је провео на двору франачког краља у Понтиону на реци Марни. Тада је поново крунисао Пипина Малог, а његова два сина миропомазао. Године 754. папа и франачки краљ су се састали у Керсију, у месту си. од Париза. Пипин Мали се тзв. ,,Керсијским обећањем'' обавезао да ће помагати папу у борби против Лангобарда, да ће му вратити старе почасти и имања. Године 755. франачка војска је упала у северну Италију и убрзо окружила Аистулфа, који се затворио у Павији. Пошто је обећао да ће равенску област препустити папи, Франци су се повукли. Међутим, како се лангобардски владар није држао дате речи, Пипин Мали је поново интервенисао 756. године. Овај пут, Аистулф је био приморан да папи препусти Равену и Рим, као и да призна врховну власт Франака. Тако је папа постао и световни владар. Идеолошку потпору је овај случај имао у тзв. ,,Константиновој даровници''. Други Пипинови ратови Године 752. је Пипин својој држави припојио Септиманију. У периоду између 753. и 755. ратује против Саса, које обавезује на плаћање данка. Године 763. Баварска се осамосталила. Године 768. умирује Аквитанију, чије војводство укида и територију дели на грофовије. Бројни ратови онемогућили су Пипина да цркви врати поседе које јој је одузео његов отац. Ипак, да би јој то некако надокнадио обавезао је све становнике да јој дају десетину прихода.

84

Карло Велики (768 - 814) Околности доласка на власт Године 768. је умро франачки краљ Пипин Мали. Непосредно пред смрт управу над Аустразијом и Неустријом поверио је сину Карлу, а управу над Бургундијом, Провансом и Септиманијом сину Карломану. Браћа нису сложно владала земљом и до продубљивања јаза међу њима дошло је у вези са политиком према Лангобардима. Били су ожењени кћерима лангобардског краља Дезидерија (756 - 776). Карло је био ожењен Дезидератом, а Карломан Гербергом. На почетку владе Карло је следио политику свог деде Карла Мартела; политику савеза са Лангобардима. Ипак, тај савез се није показао повољним. По смрти папе Павла I (767), лангобардски краљ је покушао на столицу св. Петра попети свог кандидата. У томе није успео, али се замерио цркви. Тада је Карломан иступио као заштитник папства и противник Лангобарда. Карло је морао увидети да овим Карломан добија подршку црквених кругова и великаша у Франачкој, те је брже боље раскинуо савез са Лангобардима, развео се од Дезидерате и сам ступио у преговоре са папством. Карломан је био политички изолован. Напокон, онда када је Карломан умро 771. године његов брат није имао већих проблема да преотме његове земље, иако су по закону припадале његовим синовима. Карломанова жена се са синовима вратила оцу. Карлова политика у Италији. Краљ Франака и Лангобарда У једном тренутку Дезидерије је покушао да приволи папу Хадријана I (772 - 795) да његова унука, а Карломановог сина, крунише за франачког краља. Папа је одбио и страхујући од одмазде у помоћ позвао Карла. Године 774. Карло је прешао Алпе и опсео Дезидерија у Павији. Пошто је опсада потрајала, Карло је искористио прилику да посети Рим. Папа га је именовао патрицијем, а Карло је папи потврдио право на Patrimonium Sancti Petri. Наиме, потврдио је повељу из 756. године коју је издао његов отац. Повеља је потврђивала као папски посед: Равенски егзархат, Римски дукат, Венецију и Истар (мада су ове последње две области још увек биле у рукама Византије). Лета 774. године Дезидерије је капитулирао, после чега је конфиниран (послат у манастир). Његову гвоздену круну Карло је ставио на главу и прогласио се Rex Francorum et Langobardorum. Године 780. папа је покушао својој територији припојити област Тоскане, Сполета, Беневента и Корзике. Међутим, то је онемогућио Карло својим доласком у Рим. Да би учврстио власт у Италији, Карло је као краља Италије именовао свог сина Пипина. Треба имати на уму да су Напуљ, Калабрија, источна Апулија и Сицилија још увек припадале Византији, а у Беневенту је самостално владао лангобардски војвода. Године 787. Карло је освојио војводство Беневент. Овим је угрозио интересе Византије у Италији, а византиска царица Ирина (780 - 802) је раскинула заруке свог сина Константина VI (780 - 797) и Ротруде, Карлове кћери. Дошло је чак и до

85

рата, али се стање није изменило. Франци су задржали Беневент, а Византија југ Италије. У међувремену је Карло ратовао и на својим подунавским и прекорајнским границама. Саксонски ратови (772 - 804) На прелазу из 7. у 8. век Саси су живели на простору између река Емс и Лабе. Представљали су скупину племена. На западу су живели Вестфалци, на истоку Остфалци, јужније од њих Ангаријци и северно од ушћа Лабе тзв. Нордалбижани. Ова племена су са времена на време угрожавала државу Франака и франачки владари су имали доста мука да сузбију њихове нападе. Карло Мартел није имао много успеха у борби против Саса; Пипин Мали их је натерао на плаћање данка (753 - 755); а Карло Велики ће се са њима коначно обрачунати. Године 772. Карло је организовао један поход против Ангаријаца. Поход се завршио 776. године покоравањем и покрштавањем Саксоније. Међутим, само две године касније (778) Видукинд, владар Вестфалаца, дигао је устанак и поубијао или из земље протерао многе присталице Франака и хришћанске свештенике. Карло је одмах организовао казнену експедицију. Пошто је угушио устанак, Саксонију је припојио Франачкој. Њену територију је поделио на грофовије на челу са оданим Сасима. Ипак, ово није обесхрабрило Видукинда да у периоду између 782. и 785. диже нове устанке. Карло је устанке угушио у крви и на крају је нагнао Видукинда да се покори и покрсти. У Саксонији је завео строг режим који се заснивао на закону Capitulatio de patribus Saxonicae. Закон је прописивао смртну казну за сваког оног ко се супростави окупационој власти. Злостављање од старне Франака нагнаће становништво Саксоније на нове устанке. Устанак из 794. године Карло је угушио после четири похода и то захваљујући помоћи Бодрица, суседа Саса. Становништо Саксоније је депортовао у унутрашњост Франачке и организовао у изолована насеља. Њихову земљу у Саксонији је конфисковао и разделио цркви, франачким великашима и оданим Сасима. Пошто се закон из 785. показао одвећ строгим, 797. усвојен је нови Capitulare Saxonicum. Саксонске ратове Карло ће завршити походом против Норалбижана (798 - 804). Пошто их је покорио, њихову земљу је дао Бодрицима. Покоравање Баварске (784 - 788) Године 540. Баварска је први пут признала врховну власт Франака. У наредних двеста година она ће се више пута осамостаљивати и поново долазити под њихову власт. Године 763. у време владе Пипина Малог, баварски војвода Тасило III је успео изборити самосталност. Међутим, пошто га је 784. у бици на Леском Пољу поразио Карло Велики, морао је положити заклетву вазалске верности. Покушао је

86

788. да дигне један устанак, али је заробљен и осуђен на смрт. На крају је ипак помилован и конфиниран. Баварска је изгубила своју аутономију. Ратови у Шпанији (778. и 795 - 812) Карло Велики је желео своју власт проширити и на југ; на простор Шпаније, где је од 756. године владао Абд-ал-Рахман, одбегли представник свргнуте династије Омејада. Карлов први поход завршио се безуспешном опсадом Сарагосе (778). Франачку војску су на повратку напали Баски, када је погинуо Роланд, префект Бретањске марке. Његова смрт опевана је у тзв. Песми о Роланду. Неуспех у Шпанији нагнао је Карла да реорганизује власт у Аквитанији. Поделио ју је на два округа на челу са грофовима. Да би сачувао вид самоуправе свог трећег сина Лудвига именовао је за краља Аквитаније (781). Године 795. Карло је био спреман за други поход. До 812. године освојио је простор од Пиринеја до реке Ебро, који је припојио Аквитанији као посебну Шпанску марку. Imperator Augustus До почетка 9. века Карло је под своју власт подвео готово читаву западну Европу, тачније простор од Саксоније на северу до Пиринеја на југу. Његов пријатељ Алкуин, опат манастира св. Мартина у Туру, имао је обичај проповедати да је Карло послат од самог Бога да штити веру и папство. Године 795. умро је папа Хадријан I. На столицу св. Петра се попео Лав III, коме се замерало да води разуздан живот и продаје црквена достојанства. Приликом једне службе 799. године, завереници су напали папу и готово га изгазили. Покушали су да му изваде очи и ишчупају језик, али је папу на време спасао војвода Сполета. Карло је добио прилику да се наметне као заштитник папства, а уједно да се обрачуна са опозицијом. У сукоб се умешао као арбитар. Позвао је папу у Падерборн (а то је...?) да се оправда, а у Рим је послао два бискупа да испитају основаност оптужби. Пошто су се оптужбе показале неоснованим, завереници су похватани и одведени у Франачку. Године 800. Карло је посетио Рим, где га је захвални папа свечано дочекао. Сазван је сабор великаша на коме је донета одлука да се папа заклетвом очисти од свих оптужби. У исто време једна делегација из опседнутог Јерусалима у име патријарха града предала је Карлу заставу и кључеве светог града38. На Божић (25.12.800.) Карло је посетио цркву св. Петра ради молитве. Франачки анали сведоче да оно што је затим уследило није било планирано ни по вољи Карла. Наиме, папа је пришао Карлу и ставио му круну на главу, а римски народ га је три пута поздравио као Августа и цара Римљана. Како је на овај потез реаговала Византија? За тадашњи свет постојало је само једно царство и једна хришћанска црква. Византија је сматрана јединим законитим царством; Новим Римом који је наследио стару Римску империју. Крунисањем Карла за цара нарушен је устаљени ред. Истина, ни Рим није желео два царства.

38 као што је својевремено и Лав III Карлу предао заставу и кључеве града Рима

87

Надао се да ће Франачка заменити Византију. Ипак од 800. године фактички постоје два царства: једно на Истоку и једно на Западу. Карло је морао тражити признање Византије, јер без тога његово царство је у правном погледу висило у ваздуху. Године 802. он шаље изасланство Ирини са понудом за брак, што би довело до новог уједињења Истока и Запада. Међутим, пошто је изасланство стигло у Цариград, Ирина је свргнута са власти. Нов цар постаје Нићифор (802 - 811), који заузима непомирљив став и према франачком владару и према папи. У међувремену Карло јача и шири своју власт. Још за Ирине је заузео Истру и Далмацију, а 810. године и Венецију. Под условом враћања ових територија Византији, цар Михаило Рангабе (811 - 813) је 812. године преко изасланика у Ахену признао Карла за василевса. Сада и формално постоје два царства. Мада је франачки владар признат само за цара, а не за римског цара, довело се у питање искључиво византиско право на римско наслеђе. Управна организација Карлове државе Умиреним областима Карлове државе управљали су грофови, док су пограничним областима тзв. маркама управљали маркгрофови. Синови Карла Великог су владали као краљеви одређених области. На пример, Пипин је од 780. године владао као краљ Италије, а Лудвиг од 781. као краљ Аквитаније. Постојали су посебни чиновници који су грофовима и маркгрофовима преносили наредбе Карла, а који су уједно за свог господара испитивали прилике у једном округу. Личност Карла Великог Ајнхард је по угледу на Светонијеве биографије саставио Карлов животопис. Описао је његову одећу, навике у јелу и пићу, његова интересовања... Карло је био висок (шта се сматра високим у то време? 170 или 180 или 190цм...) и снажне грађе. Волео је телесне вежбе, лов и био је умерен у пићу. Говорио је франачки, латински и тек мало грчки. Међутим, никада није у потпуности савладао вештину писања. У Ахену је подигао палату и окружио се ученим људима. Његова дуга владавина је и политички и културно променила лице Европе. Неки историчари су уверења да његова владавина означава почетак ,,правог средњег века''. Карлова обнова Овај одељак прекопиран је из скрипте М. Шеган за предмет Помоћних историјских наука.

88

Graditeljska delatnost Uzevši 800. godine carsku titulu, kojoj je sam pridavao veliki značaj, Karlo je težio da se izjednači sa vizantijskim carevima po velelepnim građevinama i luksuznom dvorskom životu. U Ahenu, Ingelhajmu, Nimvegenu, Vormsu i drugim mestima u kojima se za duže ili kraće vreme zadržavao skitački dvor Karla Velikog, građeni su dvorci i podizane crkve. Većina karolinških građevina podignuta je od drveta. Sve su one propale; delimično su se sačuvale samo pojedine crkve od kamena. Takva je Ahenska kapela, čija je izgradnja završena 805. godine. Ona danas predstavlja sastavni deo Ahenske katedrale. Ovaj spomenik karolinške umetnosti svedoči o imititativnom karakteru karolinškog građevinarstva. Ahenska kapela predstavlja kopiju osmougaone crkve sa kupolom sv. Vitala u Raveni, najstarijeg sačuvanog primera vizantijske umetnosti (VI vek). Isto je tako i dvorac Karla Velikog u Ahenu, sudeći po opisima, predstavljao kopiju dvorca Teodoriha Ostrogotskog u Raveni. Osnivanje škola O nameri osnivanja škola u vreme Karla Velikog svedoče dva dokumenta: 72. član Admonitio generalis i jedno pismo De libris calendis. Kralju Karlu je 774. godine papa Hadrijan I poslao uticajnu kanonsku zbirku koja se zvala Dionysio - Hadriana, jer ju je stvorio Dionisije oko 500. godine, a papa poslao u osavremenjenoj formi. Na važnom sastanku episkopa, opata i svetovnih plemića Karlo je izdao niz naređenja koja se zovu Admonitio generalis, Opšte uredbe, koje se umnogome temelje na zborniku Dionysio - Hadriana. U 72. poglavlju ovih uredba donosi se opšta odluka o osnivanju škole za dečake i određuju se glavni ciljevi nastavnog plana:,, I neka postoje škole koje će učiti dečake da čitaju. U svakom manastiru i episkopskom domu podučavajte Psalme, muzičku notaciju, pojanje, računanje i [latinsku] gramatiku" De libris calendis jeste pismo nastalo oko 780/800. godine, koje se čuva u jednoj biblioteci u Oksfordu. Pismo, namenjeno opatu manastira Fulde, diktirao je Karlo. U pismu se navodi da treba negovati školska znanja i da je zadatak škola pri manastirima da obrazuje monahe kako bi bolje razumeli hrišćanske pisce. Treba napomenuti da ove škole nemaju veze sa renesansom, okretanju antici. Škole su bile rezervisane za plemstvo i ,,tanak sloj" obrazovanih. Ovi ljudi, često povezani rođačkim vezama, težili su istom cilju. Školski sistem počivao je na manastirskim i katedralnim školama. Manastir je razlikovao spoljašnju i unutrašnju školu. Spoljašna je bila namenjena za širi sloj ljudi i podrazumevala je osnovna znanja kao što je opismenjavanje. Unutrašnja škola pak bila je rezervisana za monahe, tj. elitu srednjovekovnog društva. Svetovni đaci obrazovani su ili na dvoru ili pri katedralnim školama. U katedralnim školama

89

uglavnom su obrazovani dečaci iz viših staleža, koji bi potom dobijali vodeće položaje u crkvi. Školu je vodio episkop koga je postavljao kralj. Najpoznatije katedralne škole bile su u Laonu, Majncu, Remsu i Orleanu. Redakcija Svetog pisma Na zahtev Karla Velikog izvršena je i redakcija Svetog pisma, radi pročišćavanja latinskog jezika. Zadatak je poveren Alkuinu iz Jorka. Na Božić 800. godine Karlo je dobio redigovano Sveto pismo. Ovo je samo jedan od rezultata Karlove obnove. Dvor - centar intelektualnog života Među delatnicima karolinške prosvete posebno se ističe anglosaksonski monah Alkuin. Nastanivši se na dvoru Karla Velikog, Alkuin je postao carev glavni savetnik u pitanjima prosvete, kao i učitelj nj egov i njegove dece. Pored Alkuina u tom dvorskom krugu, između ostalih, delali su Got Teodulf, episkop orleanski, i učeni Langobard Pavle Đakon, koga je Karlo doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grčkog jezika. Jedan od učenika dvorske škole bio je Ajnhard. Najpre je vaspitavan u Fuldi, a dalje obrazovanje stekao je u dvorskoj školi, u kojoj je kasnije i sam radio kao učitelj. Karlo je poveravao Ajnhardu glavni nadzor nad kraljevskim zdanjima i nekim manastirima, kao i važne diplomatske misije. Među njegovim delima najpoznatije je Život Karla Velikog , napisano 833. po ugledu na Svetonija.

90

Лудвиг Побожни (814 - 840) Околности доласка на власт Да би решио питање наслеђа, Карло Велики је још 806. године објавио један текст којим је државу поделио између своја три сина. Међутим, како су двојица умрла још за Карлова живота, Карло је 813. године у Ахену за цара крунисао свог једино преживелог сина Лудвига. Том приликом донета је одлука да Бернард, Карлов унук и Пипинов син, постане краљ Италије. Године 814. Карло је умро. Када је ступио на престо Лудвиг је имао 36 година. Био је образованији но отац, али ипак није поседовао његову јасноћу погледа што се уосталом и показало у низ контрадикторних одлука које је донео или под утицајем свештенства или под утицајем жена. Реформа Лудвиг Побожни био је ,,језиво'' побожан, те је ставио нагласак на духовне теме, морални и дидактички садржај. Он је желео спровести ,,морализацију'' друштва и државе. На пример, своје распусне сестре нагнао је да ступе у манастир. Међу свештенством је очекивао строжу дисциплину. Бенедикту Анијанском поверио је реформу манастира и школа, са циљем да из њих изагна све трагове световних интереса. Промене у време Лудвига довеле су до опадања учености, а знања су похрањена у манастирским центрима: Корби, Туру, Рајхенау, Лиону, Фулди... У свом подухвату ,,морализације'' Лудвиг се ослањао на цркву. За разлику од оца који је, мада је био заштитник цркве, папство држао у покорности, Лудвиг није имао толику моћ. На пример, папа Лав III му није положио поданичку заклетву, а његови неследници нису се трудили да за свој избор траже потврду цара. Напокон, папа Паскал I добио је од Лудвига потврду којом се Рим изузимао из јурисдикције царске власти. Цар више није имао право да се меша у избор папа. Папство у ствари није желело јако ослабити царску власт. Њему је требао заштитник и то заштитник у лику цара. Ordinatio Imperii (817) Године 817. на предлог свештенства донет је указ Ordinatio Imperii. Овим указом се из титуле франачког владара изостављао наслов Краљ Франака и Лангобарда и остављао се само царски наслов Imperator Augustus. Уведен је систем примогенитуре. Наиме, држава се више није делила између владаревих синова. Сада је само најстарији син могао наследити царску власт, док су остали синови били предвиђени за зависне владаре. У складу са овим схватањем, Лудвига је требао наследити најстарији син Лотар. Његов син Пипин добио је управу над Аквитанијом, а син Лудвиг управу над Баварском.

91

Поделом из 817. године био је изостављен Бернард, Карлов унук, који је 813. био именован краљем Италије. Он се побунио, али је заробљен и погубљен. Лотар је добио задатак да отпутује у Италију не би ли је умирио. Constitutio Romana (824) Лотар се показао поборником јаке царске власти. Да би Рим поново подвео под непосредну царску власт, он је 824. године објавио Constitutio Romana. Овим је папа добио право да сам бира и поставља функционере у својој држави, под условом да тај избор одобри цар. Сукоб Лудвига Побожног и синова Године 823. Лудвиг је добио још једног сина, Карла (доцније званог Ћелави). Унео га је у тестамент, што је изазвало незадовољство његових старијих синова. То ће бити узрок сукоба оца и синова који ће трајати све до Лудвигове смрти 840. године. Сабор у Вормсу (829) - Године 829. на сабору у Вормсу цар Лудвиг под притиском жене, донео је одлуку да се Карлу (Ћелавом), његовом сину из другог брака, да у баштину: Алеманија, Алзас, Рециј и део Бургундије. Како су ове области до тада припадале Лотару, остала браћа су се побунила. Државни удар (830) - Године 830. Лотар, Пипин Аквитански и Лудвиг Немачки организовали су државни удар и одлука из 829. је повучена. У периоду који следи Лудвиг Побожни је живео као заробљеник; окружен монасима са задатком да га приволе да ступи у манастир. Трећа подела - Бојећи се јачања Лотара, Пипин Аквитански и Лудвиг Немачки вратили су оца на власт, а Карлу су признали земље прописане 829. године. Међутим, ни овакво стање није потрајало. Сабор у Ротфелду - Омрзнувши Карла, два брата су се поново окренула Лотару. Пошто су браћа обезбедила подршку папе Гргура IV, на сабору у Ротфелду Лудвиг Побожни је лишен власти и Лотар је признат за цара. Карло је лишен земље, а извршена је нова, четврта подела државне територије. Пета подела (835) - Лотар се није задовољио самим свргавањем оца. Натерао га је да се јавно покаје, што је довело до огорчења Лудвига Немачког. Овај је ослободио оца, а Лотара потиснуо у Италију. Године 835. Лудвиг Побожни је поново признат за цара и извршена је пета подела. Шеста и седма подела (838) - Године 838. повећање Карлових поседа довело је до спора са Лудвигом Немачким и до шесте поделе, а смрт Пипина Аквитанског и до седме поделе. За то време Лотар је живео повучено у Италији не мешајући се у спорове.

92

Састанак Лотара и Лудвига Побожног (839) - Године 839. Лудвиг и његов син Лотар су се састали и договорили да после Лудвигове смрти, државна територија се подели између Лотара и Карла Ћелавог. Граница две земље би ишла долином река Роне, Сене и Мезе. Карло би добио земље западно од границе, а Лотар источно, са тим да би задржао царско достојанство. Спољна политика У време владавине Лудвига Побожног, Царство узнемиравају Арапи. Они су 824. године освојили Крит, а већ 826. су стигли до Сицилије39. Године 839. су освојили Тарент, а 840. Бари. Највећи Лудвигов војни успех био је припајање Панонске Хрватске. Наиме, Ратбод, маркгроф Подунавске марке, 838. године је Бугарима отео Панонску Хрватску, а 845. и источну Славонију са Сремом. Ове области је припојио Подунавској марки.

39 Освајање Сицилије су завршили 902. године, када је пало последње византиско упориште Таормина. Острвом ће владати до краја 11. века.

93

Распад Каролиншког царства Верденски уговор (843) Године 840. умро је цар Лудвиг Побожни. Његов син Лотар решио је да одбаци уговор из 839. године и под својом влашћу уједини читаво Царство. Наишао је на подршку великаша, нарочито црквених, али не и на подршку браће која су била војно јача. Године 841. у бици код Оксера Лотара су поразили Лудвиг Немачки и Карло Ћелави. Том приликом браћа су се заклела да ће се против Лотара борити све до његовог уништења. Лудвиг Немачки је заклетву изговорио на романском да би га разумела Карлова војска, а Карло на немачком да би га разумела Лудвигова војска. Потом су се обе војске обавезле да ће напустити своје господаре ако прекрше задату реч. Године 842. Лудвиг Немачки и Карло Ћелави су међу собом поделили Лотарове поседе у Галији. Напокон, 843. године браћа су се састала у Вердену, када је извршена нова подела државне територије. Лотарева власт сведена је само на простор Италије. Задржао је царско достојанство, које није било више од почасног звања. Лудвиг Немачки је добио земље које су се простирале источно од Рајне, са бискупијама Мајнцом, Вормсом, Спајером... Карло Ћелави је добио земље западно од Италије. Верденским уговором напуштена је идеја јединствене државе; идеја обнове Западно-римског царства. Распад царства У периоду који следи најнеповољније прилике су биле у Западно-франачком краљевству. Карлов покушај да заузме Бретању завршио се неуспехом. Аквитанију је морао препустити синовима свог брата Пипина Аквитанског, који су, истина, положили заклетву вазалске верности. Истовремено, обалу Галије од ушћа Гароне до Фригије узнемиравали су Нормани. Да би им се супроставио, Карлу је била неопходна јака војска. Њу је могао обезбедити само уз помоћ вазала. Да би ове одобровољио, морао им је давати поклоне у земљи. У Источно-франачком краљевству прилике су биле нешто повољније. Великаши нису били толико моћни, а црква је штитила краља. У Италији прилике нису биле на завидном нивоу. Лотар је не северу (у Фригији) ратовао против Нормана, на југу против Сарацена, а у Риму против тежњи папства да се ослободи патроната царске власти. Наследници Лотара - Године 855. умро је Лотар. У складу са схватањем примогенитуре, наследио га је најстарији син Лудвиг II. Син Лотар II је пак на управу добио област између Западно-франачког и Источно-франачког краљевства, која је по њему добила име Лотарингија, а син Карло јужни део до Средоземља.

94

Године 870. умро је Лотар II, а његову земљу су међу собом поделили Карло Ћелави и Лудвиг Немачки. Године 875. умро је Лудвиг II, не оставивши за собом законитог мушког наследника. По уобичајеном реду требао га је наследити стриц Лудвиг Немачки, али је овог претекао Карло Ћелави. Дошао је у Рим, где га је папа Иван III крунисао за цара. Лудвиг Немачки је био спреман да интервенише силом, али га је у томе спречила смрт. Наследници Карла Ћелавог и Лудвига Немачког - Године 877. је умро Карло Ћелави. Две године потом (879) умро је и његов наследник Луј II Муцави. Поставило се питање да ли престо Западно-франачког краљевства треба да наследе малолетни синови Луја II. Група великаша је радије била спремна своју подршку пружити Лудвигу II Немачком. Овај је био син Лудвига Немачког, који је умро 875. године. После очеве смрти, Лудвиг II Немачки је на управу добио Саксонију и Франконију. Касније је од болесног брата Карломана преотео Баварску и Карантанију. Што се тиче западно-франачког престола, на крају је постигнут споразум. Лудвигу II Немачком је препуштена Лотарингија, а Лујевим синовима Западна Франачка. Смрт Луја II искористио је и гроф од Беча, Бофон да одметне јужну Бургундију и Провансу и да оснује засебну државу Арелат (879). Распад Каролиншке државе довео је у опасност папство, које више није имао ко да штити. Сарацени шире своју власт у Италији. Године 842. су први пут напали Рим, а већ 877. су принудили папу да им плаћа годишњи данак. Због свега тога папа међу Каролинзима тражи такву личност која ће га заштитити, али која га опет неће подвести под свој утицај. Пошто се папа није слагао са Лудвигом II Немачким, избор је пао на његовог брата Карла Дебелог. Позван је у Рим и крунисан прво за краља, а затим 881. и за цара. Године 882. умро је Лудвиг II Немачки, а Карло Дебели је под својом влашћу ујединио Италију и Немачку. У међувремену у Западној Франачкој умро је краљ Карломан, син Луја II Муцавог. Домаћа аристократија заобишла је петогодишњег Карла Безазленог, исто сина Луја II, и 885. на престо довела Карла Дебелог, италијанског цара и немачког краља. Овим је држава Карла Великог привремено била уједињена. Међутим, Карло Дебели или није био заинтересован или способан да земљу брани од Нормана, па је одбрана пала на терет великаша што је природно изазвало њихово незадовољство. Године 887. на сабору у Франкфурту, великаши су на источно-франачки престо довели Арнулфа Карантанског, ванбрачног сина Карломана. Опет се држава поделила на Источно и Западно-франачко краљевство. Године 888. умро је Карло Дебели. Великаши Запада су за краља изабрали Ода, грофа од Париза који се 885. истакао у одбрани града, који су десет месеци опседали Нормани.

95

Деведесетих година 9. века Каролиншко царство се распало на 5 краљевина: Француску, Италију, Немачку, Северну Бургундију и Арелат, као и на два војводства: Аквитанију и Бретању. У Немачкој је владао потомак Каролинга и то ванбрачни Арнулф, док у Арелату потомак те куће по женској линији. У осталих пет области владали су великаши који су се издигли у време Каролинга и у време норманских најезди.

96

Odo Kapet (888-898)

888 umire Karlo Debeli. Sve veća opasnost preti od Normana koji sada nisu

samo pustošili priobalne gradove, već su rekama dolazili u unutrašnjost, nagnala je velikaše da za kralja izaberu jaku ličnost koja će biti sposobna da se odupre ovim napadima. Najpogodnija ličnost bio je Odo, grof Pariza, koji se veoma istakao u odbrani Pariza 885/6.

Pošto je jedini živi član kuće Karolinga, Šarl III Bezazleni (898-922), bio

devetogodišnje dete, Odo je 888 krunisan za kralja. Vlast Oda je međutim obuhvatala samo teritorije severno od Loare:

Akvitanija – praktično nezavisno vojvodstvo. Severna Burgundija – kojom je vladao Rudolf I. Arelat – Luj od Provanse. Septimanija, Španska Marka i Bretanja – gotovo nezavisne. Odmah na početku vladavine Odo je izovjevao veliku pobedu nad Normanima koji su se vraćali iz Lotaringije, ali pošto su se njihovi napadi nastavili Odo je bio nemoćan da ih zaustavi. Francusku je od daljih pustošenja oslobodio Arnulf Karantanski koji je 891 izvojevao veliku pobedu nad Normanima u Belgiji, pa su oni sada težište svojih napada usmerili ka Engleskoj. Zbog ovih neuspeha Odo je 893 zbačen s vlasti, a za kralja je izabran Šarl III Bezazleni. Ubrzo je došlo do rata između njih dvojice. Odo je bio jači i skoro je osigurao sebi pobedu kada je došlo do nove velike provale Normana, pa su Odo i Šarl morali da sklope primirje 896 Ubrzo nakon ovoga Odo je umro 898 i Šarl je postao kralj Francuske.

Šarl III Bezazleni (898-922) Posle smrti Oda Šarl III je priznat za francuskog kralja. 911 jedna normanska vojska na čelu sa Rolonom napala je Francusku. Šarl je izvojevao pobedu, ali je imao mnogo gubitaka pa je na kraju pristao na mir. Po mirovnom ugovoru Normani su dobili zemlju za naseljavanje (Normandija), morali su da polože vazalnu zakletvu kralju i da prime hiršćanstvo. Drugi važan događaj je rat za Lotaringiju 911 Šarl III je ovu teritoriju pripojio Francuskoj nakon smrti poslednjeg Karolinga u Nemačkoj, Ludviga IV Deteta (900-911). To je dovelo do velikih sporova među francuskim feudalcima. Čitavu tu situaciju je iskortisio Rolon I, vojvoda Normandije, da bi proširio svoju teritoriju. Šarl III je ubrzo pao u zarobljeništvo jednog svog pobunjenog vazala pa je za kralja proglašen brat Oda Kapeta, Robert I (922-923). Nakon brze pogibije ovog za kralja je izabran Rudolf (923-

97

936), vojvoda Burgundije. Ovo haotično stanje u Francuskoj je iskoristio nemački kralj Hajnrih I Ptičar (919-936) da bi povratio Lotaringiju.

Rudolf od Burgundije (923-936) 929 umro je kralj Šarl III, a njegov sin Luj se nalazio u Engleskoj, tako da je sva vlast bila u rukama Rudolfa od Burgundije. On je utrošio šest godina da bi nametnuo vlast svim feudalcima. Umro je 936 ne dovršivši svoj plan.

Luj IV Prekomorski (936-954) Posle smrti Rudolfa počinje borba između velikaša oko vlasti. Čovek koji je u to doba imao najveću moć bio je Rudolfov rođak Hugo Veliki. On je imao veliki uticaj u celoj zemlji i činilo se da to ništa ne može pomutiti. Zato je on samouvereno pozvao Luja da se vrati i iste godine ga krunisao za kralja. Luj IV je bio veoma sposoban vladar koji nije imao nameru da bude ničija marioneta. Zbog ovoga dolazi do borbe među njima u kojoj je Hugo uspeo da na svoju stranu pridobije Otona I (936-973). Oton je u ovoj borbi imao interes jer su lotaringijski velikaši stali na stranu Luja IV i otcepili se od Nemačke. Međutim čim je uspeo da povrati Lotaringiju Oton je na savet pape izašao iz rata, a svi francuski velikaši su priznali Luja IV za svog kralja. Odmah na početku Luj IV je morao da interveniše u Normandiji gde je došlo do ustanka uperenog protiv nasilnog širenja hrišćanstva. Tu je Luj IV pao u zarobljeništvo jednog Hugovog pristalice i oslobođen je tek onda kad im je obećao znatne koncesije. Luj IV je bio veoma sposoban vladar, ali nije imao vlastitih vojnih snaga. Zato je on zajedno sa Otonom I i papom 948 sazvao opšti koncil na kome je odlučeno da svako ko ustane protiv kralja mora biti izbačen iz crkve i na njega mora biti bačeno prokletstvo. Luj IV je umro 954 a iste godine dolazi do velikih provala Mađara pa su se svi složili da u takvoj situaciji za kralja bude proglašen Lujev sin, Lotar III.

Lotar III (954-986) Kada je nasledio oca imao je svega 13 godina. Zato je njegov staratelj postao nadbiskup Kelna Bruno, koji je inače bio brat cara Otona I. On je učinio sve u svojoj moći da oslabi kraljevsku vlast u Francuskoj podupirući stalne sukobe, kako bi olakšao posao svom bratu u osvajanju Lotaringije. Lotar III je uspeo da povrati Lotaringiju tek 983 nakon smrti Otona II (973-983). Tada je nemačkom formalno vladao maloletni Oton III (983-1002). Lotara III je nakon smrti 986 nasledio sin Luj V Lenji (986-987), ali je on nakon godinu dana umro. Jedini živi potomak loze Karolinga bio je Lujov stric Karlo, vojvoda donje Lotaringije, ali je on bio neprihvatljiv za francuske velikaše jer je bio vazal

98

nemačkog kralja. Tako je 987 na saboru u Noajonu odlučeno da novi kralj Francuske bude Hugo (Ig) Kapet, sin Huga Velikog.

Ig Kapet (987-996) 987 na skupu svetovnih i duhovnih seniora Francuske za kralja je izabran Ig Kapet. Tako je mirno dinastija Kapeta smenila dinastiju Karolinga. Dinastija Kapeta je direktno vladala do 1328 Sporedna linija dinastije Kapeta, Valoa vladala je Francuskom do 1589

Lični posedi Iga Kapeta, koji su činili njegov ''domen'' bili su mali. Pripadale su mu zemlje oko Sene i Loare sa gradovima Parizom i Orleanom. Francuski kralj u stvari nije bio gospodar na svom posedu jer je on tu imao niz vazala koji su ga priznavali za svog sizerena samo formalno. Da bi prošao s jednog kraja poseda na drugi kralj je morao da povede sa sobom oružanu pratnju. Čitavu svoju vladavinu Ig je vodio borbu sa neposližnim vazalima. Prve četiri godine vodio je borbu sa donjolotarinskim vojvodom Karlom. Dugo je ratovao i sa biskupom Remsa pa je zbog toga bio u lošim odnosima s papom. Još za života je svog sina Roberta proglasio za savladara i naslednika prestola.

Politička rasparčanost Francuske Francuska tada nije predstavljala jedinstvenu državu. Ne može se govoriti ni o nacionalnom jedinstvu Francuske u to vreme, ni političkom, ni kulturnom, ni etničkom. Na severu i na jugu Francuske govorilo se različiim dijalektima, a postojao je i niz lokalnih narečja. Francuska se delila na niz vojvodstava i grofovija koje su samo nominalno zavisile od kralja. Svaki pojedini senior težio je potpunoj političkoj samostalnosti, pa su vojvode i grofovi isto tako mogli računati na pokornost svojih vazala koliko je i kralj na njih mogao računati.Izuzetak je donekle bilo vojvodstvo Normandija. Od 1066 Normandija je bila politički ujedinjena sa Engleskom. Na severoistoku od Normandije pružala se grofovija Flandrija koja je u X i XI veku bila najvažnija zanatska i trgovinska olast. Tu je ranije nego u drugim delovima Francuske počeo da se razvija gradski život.

I Bretanja je bila samo nominalno pod vlašću kralja.Bretanju su krajem V i u VI veku kolonizovali Briti koji su spasavajući se od najezda Angla i Saksonaca prešli na poluostrvo koje se do tada zvalo Armorika. Stanovništvo Bretanje je govorilo keltskim jezikom koji se održao prilično dugo. Tek u XVI veku Bretanja je definitivno pripojena kraljevini Francuskoj (1532). Na Loari su se nalazile Anžu i Turen, a nešto severnije Men. Na jugu Loare ležala je grofovija Tuluz, a još južnije veliko vojvodstvo Akvitanija, koja je predstavljala vojvodstvo samo po imenu. Faktički se delila na više zasebnih oblasti.

99

Južno od Akvitanije uz same Pirineje nalazilo se vojvodstvo Gaskonja, što znači ''zemlje Baska''. U prvoj polovini XI veka Gaskonja je ušla u sastav Akvitanije. Na istoku od Akvitanije ležala je Tuluska grofovija. Na istoku Francuske se nalazilo vojvodstvo Burgundija. Severno od njega ležala je grofovija Šampanja koja je u XII i XIII veku bila čuvena po svojim sajmovima.

Robert II Pobožni (996-1031) Kao i njegov otac čitavu vladavinu proveo je u borbama sa feudalcima i na učvršćivanju kraljevskog domena. 1002 pripojio je svom domenu Burgundsko vojvodstvo kad mu je umro ujak bez naslednika. Ipak tokom Robertove vladavine kraljevska vlast je još više opadala i bila je svedena na isključivo kraljevski domen.

Anri I (1031-1060) Protiv njega je njegov mlađi brat digao pobunu, pa ga je Anri smirio tek kad mu je dao Burgundiju na upravu. Protiv ostalih velikaša ratovao je 12 godina i čak je tom prilikom morao da traži pomoć od normandijskog vojvode Roberta Đavola. Ovaj mu je zaista i pomogao, ali je zauzvrat tražio i dobio proširenje svojih teritorija.

Filip I (1060-1108) Kada je došao na presto imao je svega šest godina pa je za regenta postavljen flandrijski grof. Za vreme vladavine Filipa kraljevska vlast u Francuskoj je na najnižoj tački. Sam kralj Filip nije bio ništa drugo do drumski razbojnik, kome su svoju volju diktirali mnogo jači feudalci iz okruženja kraljevskog domena.

Politika prve četvorice Kapeta Oni su vodili politiku u sitnim razmerama, pa su nekad i čitav život provodili u borbama protiv jednog ili više nepokornih vazala. Život su provodili skitajući sa pratnjom sa jednog imanja na drugo. Oni nisu bili čak ni među jačim feudalcima u Francuskoj XI veka. Bili su osrednji političari, ali u nedostatku podataka nemoguće je dublje govoriti o njihovim ličnostima. Izvori koji su sačuvani posebno loše govore o Filipu I. Pošto su raspolagali malim sredstvima tome su morali da prilagode i svoje težnje. Orlean je više nego Pariz važio sa sedište kraljeva. Da bi povećali svoje prihode nisu se libili da pribegavaju pljački. Tako je poznato da je Filip I opljačkao neke italijanske trgovce. Za vreme njegove vladavine dolazi i do prvog širenja gradova i prvih ustanaka gradova protiv seniora.

100

Luj VI Debeli (1108-1137) Od početka XII veka dolazi do preokreta i do jačanja kraljevske vlasti kako na samom domenu tako i na prostoru čitave Francuske. Inače Luj VI Debeli važi za jakog kralja i sposobnu ličnost. Odmah na početku vladavine on je poveo uspešnu borbu sa vazalima na svom domenu, a onda se ova borba proširila na čitavu Francusku. Rušio je zamkove sitnih vlastelina i na njihovom mestu pravio garnizone u koje je smeštao svoje trupe. Upravo ove njegove težnje su ga uvele u borbu sa nekim od najjačih feudalaca u to vreme. Važan preokret u odnosu na njegove prethodnike jeste Lujevo oslanjanje na crkvu. Crkva sad postaje oslonac i zaštitnik kralja i preko crkve kralj širi svoj uticaj po čitavoj zemlji. On preko crkava i manastira utiče na feudalce i u najudaljenijim mestima. Naročitu pomoć Luju VI su pružale dve opatije: Sen Deni sa opatom Sugerijem i San Žerman de Pre.

Luj VII (1137-1180) Njega je još otac oženio Eleonorom, vojvotkinjom Akvitanije. Ovo je u početku izgledalo kao odličan politički potez. Uskoro se pokazalo suprotno jer je vojvoda od Akvitanije posedovao samo neka manja područja oko Poatjea, Bordoa i još nekih gradova dok je ostatak zemlje samo nominalno priznavao njegovu vlast. Isto tako je i vlast Luja VII u Akvitaniji bila formalna. Sa druge strane Luj VII i Eleonora se od početka nisu slagali, a i nisu imali muške dece već samo dve kćeri. 1147 Luj VII je krenuo u II krstaški rat koji se završio neuspehom. Odmah po povratku (za vreme njegovog odsustva vlast je vršio Sugerije) on se 1152 razveo od Eleonore. Sam razovd mu nije naneo neke veće štete, ali je udaja Eleonore za vojvodu Normandije i grofa Anžua Henrija II Plantageneta koji je ubrzo postao kralj Engleske (1154-1189), predstavljala pravu katastrofu. Inače engleski kraljevi su u Francuskoj posedovali Anžu, Normandiju, Men, Poatu i Akvitaniju. Njihovi posedi u Francuskoj su bili nekoliko puta veći od poseda Kapeta, a sa druge strane presecali su Kapetima izlaz na more. Zato je izmešu Francuske i Engleske u više navrata dolazilo do ratova što je kulminiralo u stogodišnjem ratu (1337-1453). Luj VII se nakon razvoda oženio po drugi put, ali je i ovaj brak propao jer nije imao potomstva. 1164 on se oženio i treći put Adelom od Bloa. Ovaj brak je za njega bio više nego koristan. Naime dobio je toliko željenog naslednika prestola, sina Filipa. Sa druge strane Adelina braća su bila najmoćniji feudalci u tadašnjoj Francuskoj: Anri – grof Šampanje, Tibo – grof Bloa i Viljem – episkop Remsa.

101

Luj VII je svoje dve kćeri iz braka sa Eleonorom udao za Anrija i Tiba i ovim brakovima je učvrstio savez sa njima. Upravo uz pomoć moćne kuće Bloa Luj VII se mogao suprotstaviti Henriju II Plantagenetu. Međutim u poslednjim godinama svoje vladavine Luj VII je pokazivao veliku neodlučnost i slabost pa su korist iz gore pomenutog saveza imali samo Anri i Tibo. Sam Luj VII se pred kraj života povukao u okrilje kuće Bloa ostavivši svom sinu Filipu presto.

Kapetovska Francuska na vrhuncu moći

Filip II Avgust (1180-1223) Filip II Avgust, sin Luja VII bio je više nego uspešan vladar. Zahvaljujući vojnim uspesima povećao je kraljevski domen otprilike četiri puta, organizovao na njemu odgovarajujću administraciju. Na taj način postavio je čvrste temelje jednoj moćnoj monarhiji koju će kasnije izgrađivati naredne četiri generacije kraljeva iz kuće Kapeta: Luj VIII (1223-1226), Luj IX Sveti (1226-1270), Filip III (1270-1285) i Filip IV Lepi (1285-1314). Filip II, koji je kasnije dobio nadimak ''Avgust'', postao je još kao dečak savladar svog oca, ali je posle Lujeve smrti kada je kao petnaestogodišnjak preuzeo presto, morao da se suoči sa koalicijom nezadovoljnih vazala. Koalicija se ubrzo raspala, ali je Filip II uspeo da iskoristi priliku i da priključi svom domenu neke teritorije u Flandriji. Dobio ih je od flandrijskog grofa na ime kontribucije i naplate relevijuma40. Francuska monarhija nije mogla bitno da ojača bez prethodnog slamanja moći engleskih Plantageneta, koji su u Francuskoj držali Men, Anži, Akvitaniju i Normandiju. Međutim Filip II godinama nije mogao postići ništa opipljivo na tom polju pa je za života Henrija II (1154-1189) svoje akcije svodio na podsticanje porodičnih pobuna u porodici Plantageneta. Zbog toga se i dogodilo da je Filip II u trenutku Henrijeve smrti bio saveznik oba njegova sina, Ričarda I (1189-1199) i Džona (1199-1216). To savezništvo nije bilo dugog veka jer je sukob među njima bio neminovan. Pre nego što je došlo do sukoba Filip II i Ričard I su se odazvali pozivu pape i 1190 godine zajedno krenuli u Treći krstaški pohod (1189-1192) čiji je povod bio pad Jerusalima u ruke egipatskog sultana Saladina 1187. Ratni pohod na Bliskom Istoku završio se za Filipa II već u leto sledeće godine kada je pod zidinama Akre umro flandrijski grof Filip Alzaški. Francuski kralj je želeo da iskoristi tu priliku i da u ime svoje žene preuzme deo nasleđa flandrijskog grofa. Vrativši se u Francusku Filip II je pokušao da zagospodari većim delom Normandije pozivajući se na ugovor koji je navodno sklopio sa Ričardom I na Sicilije za vreme krstaškog pohoda. Međutim njegov plan se izjavolio jer je senešal Normandije

40 Relivijum (fran. relif) predstavlja naslednu taksu koju je vazal morao da plati svom senioru prilikom nasleđivanja prestola. Plaćala se u naturi ili novcu.

102

odbio da sprovede ugovor u delo bez prethodnog Ričardovog odobrenja. Ne mireći se sa neuspehom Filip II je hteo da zarati na Normandiju, ali su njegovi vazali odbili da krenu u taj pohod jer su Ričardove zemlje, pošto je bio u krstaškom pohodu, bile zaštićene pod pretnjom ekskomunikacije od strane pape. Preostala su mu samo diplomatska sredstva – sporazum sa Džonom Laklandom, koji je u Ričardovom odsustvu upravljao Engleskom. Njih dvojica su pokušala tada da udruže snage pod sledećim uslovima – Filip je trebao da pomogne Džonu da se dokopa prestola, a ovaj bi mu zauzvrat dodelio engleske posede u Francuskoj. Ričard Lavlje Srce je saznao za ove pregovore pa je pokušao da se što pre vrati iz Palestine, ali je prilikom povratka 1192 pao u zarobljeništvo austrijskog vojvode koji ga je predao caru Hajnrihu VI (1190-1197) uz obećanje da će dobiti polovinu otkupa. Filip II je ponudio Hajnrihu VI veliku količinu novca da zadrži Ričarda u zarobljeništvu, ali ovaj plan nije uspeo jer su nemački feudalci insistirali da car oslobodi Ričarda. Konačno 1194 isplaćen je veliki otkup i Ričard I se vratio u Englesku. Sada Filipu II nije preostalo ništa drugo do da ratom ostvari svoje planove o preuzimanju poseda Plantageneta u Francuskoj. Ali sve do 1199 kada je Ričard poginuo prilikom opsade zamka jednog svog nepokornog vazala nijedna strana nije postigla odlučujući uspeh. Smrću Ričarda Lavljeg Srca otvoreno je pitanje nasleđa engleske krune. Na nju su pretendovali brat pokojnog kralja Džon i njegov sinovac Artur Bretanjski, vojvoda Bretanje i Anžua41. Filip II podržao je težnje Artura Bretanjskog, ali su ishod spora rešili engleski plemići koji su izabrali za kralja Džona Laklanda. Kako je time izbegnut ozbiljniji sukob između dvojice pretendenata francuski kralj je izgubio povog za vojnu intervenciju, pa je morao da sačeka drugu zgodniju priliku i da to vreme iskoristi za prikupljanje sredstava za rat. Zbog toga je dao Džonu Laklandu investituru za njegove posede u Francuskoj. Međutim priliku nije morao dugo da čeka – Džon je naime preoteo i oženio raniju verenicu svog vazala Iga Luzanjskog, grofa La Marša u Poatuu. Pored toga oduzeo mu je i neke posede. Kada se Ig Luzanjski požalio kraljevskom sudu, Filip II je pozvao Džona Laklanda da se pojavi i opravda pred njegovim sudijama. Engleski kralj odbio je sudski poziv pa su mu sudskom presudom izrečenom zbog ogluhe o sud oduzeti svi posedi koje je držao kao vazal francuske krune (1202). Praksa ''zaplene feuda'' često je praktikovana i primenjivana u feudalnom pravu, ali je obično predstavljala samo sredstvo da se neposlušni vazal primora na pokornost pa mu je tada njegov posed vraćan. Međutim novina je sada bila u tome što je Filip II Avgust hteo da ova presuda i zaplena budu konačne, odnosno da Džon Lakland bude neopozivo lišen svih svojih poseda u Francuskoj. Slično je ranije postupio Fridrih I Barbarosa (1152-1191) u sukobu sa Hajnrihom Lavom. Filip II je od zaplenjenih poseda za sebe rezervisao samo Normandiju, a Anžu, Men, Turen i Poatu je prepustio svom vernom vazalu Arturu Bretanjskom. Preuzimanje zaplenjenih poseda nije se moglo izvesti bez rata sa engleskim kraljem pa je stog francuska vojska ušla u Normandiju gde je počela da zauzima utvrđenja. Artur Bretanjski

41 Henri II (1154-1189) imao je četiri sina: Henrija Mlađeg (†1183), Džefrija ili Žofroa (nestao 1186), Ričarda (1189-1199) i Džona (1199-1216). Artur, vojvoda Bretanje i Anžua bio je sin nestalog Džefrija ili Žofroa Plantageneta.

103

je dobivši pomoć od francuskog kralja ušao sa vojskom u Poatu, ali je prilikom opsade zamka svoje babe, kraljice Eleonore bio zarobljen i potom pogubljen (1203). Krivica za ovo ubistvo je naravno pala na Džona Laklanda i Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua su prešli na stranu francuskog kralja koji je u međuvremenu u Normandiji postigao niz pobeda. Na kraju zaposeo je 1204 Ruan, glavno uporište Džona Laklanda u Normandiji. Posle pada Ruana cela Normandija je priznala vlast Filipa II. Sledeće 1205 Filip II je zaposeo Men, Anžu, Turen i veći deo Poatua. Međutim rat nije bio završen jer Džon Lakland nije hteo prihvatiti novonastalu situaciju, ali zbog otpora engleskih barona, koji su odbijali da idu u rat protiv Francuske, nije mogao da je promeni. Nastavak rata bio je neminovan, ali Džon Lakland nije imao sredstava za njegovo nastavljanje, pogotovo što je izgubio ogroman deo prihoda iz Francuske. Pored toga njegov položaj se drastično pogoršao i u Engleskoj jer je 1207 došao u sukob sa papom Inoćentijem III (1198-1216) oko izbora kenterberijskog nadbiskupa, a potom i zbog progona velikog broja episkopa lojalnih papi. Zbog toga je papa bacio interdikt na Englesku, a to je podstaklo francuski dvor, a posebno prestolonaslednika Luja da započne pripreme da rat prebaci na tlo Engleske. Time je papsku stolicu pridobio za saveznika kako u sukobu sa engleskim baronima, tako i u sukobu sa svojim ocem. Koristeći promenjenu situaciju Džon Lakland je stvorio dosta široku koaliciju radi novog rata sa Filipom II Avgustom. Njegovi glavni saveznici bili su nemački car Oton IV Velfski (1208-1215) i flandrijski grof Ferdinand. Napad ove koalicije, koja je u svom sastavi imala veći broj pobunjenih vazala i neprijatelja francuskog kralja, išao je iz dva pravca – Džon Lakland je prodirao iz Akvitanije u Poatu, a Oton IV i Ferdinand Flandrijski sa severa prema Parizu. Zato je i francuska vojska bila podeljena na dva dela – jedan pod zapovedništvom Filipa II, a drugi pod komandom princa Luja. Vojska pod Lujevom komandom je presrela vojsku Džona Laklanda i teško je porazila u bitci kod La Roš o-Moana, dok je vojska Filipa II u bitci kod Buvima 27 jula 1214 potpuno porazila trupe Otona IV i Ferdinanda Flandrijskog. Ovom poslednjom bitkom rešen je ishod rata – francuski kralj je zauzeo većinu engleskih poseda u Francuskoj, dok su u rukama engleskog kralja ostale samo prioblane oblasti Akvitanije, Gaskonja i Gijena. Poatu je postao pogranična grofovija. Nju je konačno osvojio princ Luj, kasniji kralj Luj VIII (1223-1226), neposredno po dolasku na presto 1223. Međutim sukobi sa Plantagenetima su potrajali još neko vreme. Završeni su Pariskim mirovnim ugovorom koji su potpisali 1258 (ratifikovan 1259) Luj IX Sveti (1226-1270) i Henri III (1216-1272). Tim ugovorom Henri III se odrekao Anžua, Poatua i Normandije, a zadržao deo Akvitanije kao vazal francuske krune. Njegovi posedi su trebali da budu uvećani za neke manje teritorije (oko 250 km kvadratnih), ali to se nije dogodilo. Krstaški rat protiv albižana (katara) 1209-1215: Vladavinu Filipa II Avgusta obeležio je, između ostalog, krstaški rat protiv albižana (katara)42 u južnoj Francuskoj, a posebno u

42 Katari (grč. ''čisti''), koji su se takođe nazivali albižani (tako su nazvani po svom najvažnijem uporištu, gradu Albi u južnoj Francuskoj) i patareni (u Italiji), predstavljali su jeretičku zajednicu koja je u XII i XIII veku ozibljno ugrozila katoličku crkvu. U osnovi oni su bili samo jedna od brojnih dualističkih sekti koje

104

Tuluskoj grofoviji i grofoviji Foa gde su oni bili najbrojniji. Teško je utvrditi da li su oni u tim oblastima uživali otvorenu naklonost feudalnih gospodara ili su tolerisani zbog svoje brojnosti, obzirom da bi njihov progon i uništenje predstavljali i stvaranje pustoši u zemlji. Papa Inoćentije III bio je rešen da se obračuna sa jereticima u južnoj Francuskoj pa je stoga uputio u Tuluzu (oblast Langdok – Tuluska grofovija) veliku grupu propovednika i svog legata Petra od Kastelnoa. Međutim ni propovedi ni inkvizicija43

su verovale da u kosmosu postoje dve sukobljene strane – dobro (sve što je duhovno) i zlo (sve što je materijalno, uključujući i ljudsko telo). Osnovno obeležje katara bilo je verovanje u dva principa i to dobro i zlo odnosno Boga i Satanu. Bog je bio tvorac i gospodar duhovnog sveta, a Satana meterijalnog. Pošto je sve materijalne stvari stvorio Satana, savršeni život je po verovanju katara morao biti asketski. Oni koji su potpuno posvećeni ovom učenju morali su da se drže potpunog celibata, nisu smeli da jedu hranu životinjskog porekla osim ribe i nisu smeli posedovati nikakvu ličnu svojinu. Kako je ovakav način života bio suviše strog za većinu njihovih pristalica, delili su se na dve grupe – ''savršene'' i ''verne''. ''Savršeni'' su uvođeni u to zvanje ceremonijom koju su obavljala druga dvojica savršenih i koja je nazivana konsolamentum (prenošenje Svetog Duha rukopoloženjem). Oni su predstavljali neku vrstu katarskih sveštenika i teologa. Kako su nosili krajnje jednostavnu odeću i živeli potpuno asketski predstavljali su upadljivu suprotnost katoličkom sveštenstvu koje nije živelo siromašno i čiji je moral bio pod znakom pitanja.

''Verni'' su mogli da žive normalnim životom, da ulaze u brak, jedu meso i imaju privatnu svojinu. Jedino su morali da prime konsolamentum pre smrti kako bi se očistili od svih prethodnih greha odnosno postali ''savršeni'' i tako izbegli ponovni povratak u materijalni svet (reinkarnacija) nakon koga bi ponovo morali da vode borbu za oslobođenje od materije. Kako se konsolamentum nije mogao ponoviti mnogi samrtnici su posle njegovog primanja pribegavali tzv. enduri (samoubistvo glađu) i tako izbegavali da ponovo počine bilo koji greh. Mogućnost da se dosta lako postigne spasenje, kao i da se samo jednim predsmrtnim obredom ponište svi gresi u životu činila je učenje katara vrlo privlačnim za mnoge obične hrišćane posebno na veselom i bezbrižnom jugu Francuske. Celina katarskog učenja nije poznata, ali se dosta zna o razlikama između katarskog učenja i učenja katoličke crkve, jer su ta pitanja detaljno istražena prilikom saslušanja pojedinih katara od stran inkvizicije. Tako se zna da su oni odbacivali Svete tajne (krštenje dece, pričešće), učenje o paklu i čistilištu i osporavali bilo kakvu moć svetcima i njihovim moštima. Poreklom sa istoka katari su u XII veku najviše učvrstili u južnoj Evropi, a posebno u Francuskoj gde su stvorili pet dijeceza. Tu u južnoj Francuskoj katari su stekli svojim učenjem podršku lokalnog plemstva. Neki plemeći su bili pridobijeni njihovim učenjem i načinom života. Drugi su u njima videli mogućnost da umanje uticaj i posede vladajuće crkve. Pod zaštitom uticajnih ljudi katarski ''savršeni'' propovednici su putovali i propovedali, pa čak i držali javne rasprave sa rimokatoličkim sveštenicima krajem XII i početkom XIII veka. Kako se borba protiv katarske jeresi nije mogla voditi dotadašnjim sredstvima (propovedi, ekskomunikacija, interdikt) pribeglo se novim radikalnijim merama – inkviziciji i krstaškim pohodima protiv jeretika. 43 Inkvizicija (lat. inquisitio, istraga; službeni naziv Sanctum Officium) predstavlja istražno telo crkvenih vlasti u Zapadnoj crkvi, stvoreno sa ciljem da se bori protiv jeresi, prvenstveno valdenške i katarske. Prvobitno su inkviziciju vršile ad hoc formirane komisije, ali je 1184 prilikom susreta Fridriha I Barbarose i pape Lucija III u Veroni rođeno ideja da se unutar Zapadne crkve stvori stalna komisija za istragu i progon

105

nisu doveli do preobraćanja jeretika, a papski legat nije uspeo da zainteresuje tamošnje feudalce da se sa njima obračunaju silom. Posebno veliku nezainteresovanost pokazivao je tuluski grof Rajmond VI pa ga je zbog toga crkveni legat izopštio iz crkvene zajednice 1207. Kada je pomenuti legat sledeće godine ubijen krivica je pala na tuluskog grofa. Papa Inoćentije III potvrdio je njegov izopštenje iz crkvene zajednice, a njegove podanike razrešio zakletve na vernost svom gospodaru. Takođe je zatražio od Filipa II Avgusta da povede vojsku na Tuluzu, mada mu je Rajmond VI nudio javno pokajanje. Filip II koji je prethodnih godina zagospodario velikim delom dotadašnjih poseda Plantageneta u Francuskoj nije bio voljan da interveniše sa vojskom na jugu zemlje jer bi napad na posede tuluskog grofa bez valjanog povoda predstavljalo kršenje feudalnih običaja. Njemu je intervencija protiv tuluskog grofa izgledala kao politički nepromišljen potez jer nije želeo da učvrsti načelo da crkveno izopštenje predstavlja dovoljan razlog da neko bude lišen svojih feudalnih poseda. Otklanjajući mogućnost da sam zaposedne tulusku grofoviju obavestio je papu da se neće protiviti tome da njegovi vazali učestvuju u pohodu protiv Rajmonda VI, ukoliko se dokaže da je on jeretik. Kako je to bio jedini način da okupi potrebnu vojsku, papa Inoćentije III počeo je 1208 da propoveda krstaški pohod protiv jeretika na jugu Francuske. Krstaška vojska, koju su činili brojni vitezovi i vojnici sa crkvenih poseda, okupila se u leto 1209 i pod zapovedništvom novog papskog legata prodrla na jug Francuske. Njen cilj je bio grad Bezije koji je zauzet 21 jula 1209. Tom prilikom pobijeno je celokupno gradsko stanovništvo. Uskoro su u ruke krstaša pali i drugi gradovi uključujući i dobro utvrđeni Kakrkason, koji je njegov gospodar predao krstašima da bi izbegao sudbinu Bezijea. Nakon početnih uspeha u krstaškoj vojsci je došlo do promene vođstva. Umesto papskog legata Arnolda Amalrika, koji je postao arhibiskup Narbone, vođa je postao sitni feudalac Simon Monfor, koga su ostali zapovednici izabrala za vicegrofa Bezijea. Premda se krstaška vojska stalno osipala Simon Monfor je uspeo da do 1212 osvoji čitavu tulusku grofoviju osim same Tuluze. Njegovi uspesi uznemirili su Pedra II (1196-1213), kralja Aragona i grofa Barselone, koji je polagao neka prava na deo tuluske grofovije (vojvodstvo Narbona) i grofovije Foa. On je najpre zamolio Inoćentija III da mu pomogne da zaštiti svoje vazale u pomenutim oblastima, ali nije naišao na razumevanje. Zato je 1213 okupio vojsku i napao Simonove trupe, ali je doživeo težak poraz kod tvrđave Mire44, pa krstašimaviše nije imao ko da se suprotstavi. Samo je grad

jeretika. Posle tog susreta papa je izdao dekret Ad abolendam kojim su iz crkvene zajednice ekskomunicirani albižani i kojim je naređeno episkopskim sudovima da vrše istrage protiv osumnjičenih za jeres. Ovaj akt se smatra glavnim za stvaranje inkvizicije. Na IV lateranskom saboru 1215 godine konačno je ozakonjeno stvaranje inkvizicije i propisano kažnjavanje jeretika od strane svetovnih vlasti nakon prethodne osude inkvizicije. Na dalji razvoj inkvizicije presudan uticaj je imala činjenica što je inkvizitorski rad početkom XIII veka prešao u ruke učenih dominikanaca koji su delovali pod nadzorom samih papa. Na saboru u Tuluzi 1229 postala je inkvizicija u Zapadnoj crkvi stalno telo. 44 Tom prilikom Pedro II je i poginuo.

106

Tuluza ostao neosvojen do 1215 kada ga je zaposeo francuski princ Luj i predao Simonu Monforu. IV lateranski sabor održan 1215 zaključio je da je Rajmond VI izgubio svoje zemlje kao jeretik i doneo odluku da se one predaju na upravu Simonu Monforu koji je tada postao grof Tuluze. Premda je lateranski sabor prisvojio sebi pravo da daje investituru na posede u njegovoj kraljevini Filip II Avgust je ipak primio hominium od novog tuluskog grofa. Rajmondu VII, sinu ranijeg grofa Tuluze, ostali su samo posedi na teritoriji Svetog rimsko-nemačkog carstva, ali i velike simpatije stanovništva Langdoka koje je 1218 počelo da se buni protiv Simona Monfora. Na kraju Simon je poginuo pokušavajući da uguši pobunu u Tuluzi, a nasledio ga je njegov najstariji sin. Strahujuću da će ovim pobunama biti poništeni rezultati krstaških pohoda novi rimski papa Honorije III (1216-1227) zatražio je 1220 od francuskog kralja da interveniše u tuluskoj grofoviji. Čini se da je Filip II bio na kraju rad da interveniše, ali je umro 1223 u toku pregovora sa papom. Luj VIII (1223-1226), sin i naslednik Filipa II Avgusta, nije dugo oklevao oko intervencije u tuluskoj grofoviji. On je pre svega otkupio prava na grofoviju od naslednika Simona Monfora, a zatim postigao da papa ekskomunicira Rajmunda VII. Potom je sa vojskom zauzeo tulusku grofoviju. Na kraju je Rajmund VII povratio svoju grofoviju, ali tek pošto se izmirio sa crkvom i udao svoju kćer i naslednicu za Alfonsa, grofa Poatua i mlađeg brata Luja IX. Posle Alfonsove smrti Poatu i Tuluza su uključeni u kraljevski domen. Reforma uprave: Organizacija uprave kraljevskim domenom u vreme prvih Kapeta nije bila naročito složena, a najvažniju ulogu u njoj su imali tzv. prevoi. Oni su u početku bil upravnici kraljevskih poseda u određenom okrugu, a sa postepenim jačanjem kraljevske vlasti dobili su određena sudska ovlašćenja i obavezu da u slučaju potrebe skupljaju vojsku u kraljevo ime. Proširenje kraljevskog domena koje je ostvareno tokom sukoba sa Džonom Laklandom i Otonom IV nametnulo je potrebu da se preuredi organizacija kraljevske uprave u zemlji. Važnu ulogu u novom sistemu uprave koji je počeo da se izgrađuje u prvim decenijama XIII veka imali su administrativni službenici tzv. baili (bailis). Oni se prvi put pominju u Pravilniku upravljanja kraljevinom koji je izdao Filip II 1190 pripremajući se za pohod na Svetu Zemlju. To su u početku bili povremeni kraljevi izaslanici koji su upućivani u određene oblasti radi kontrole i nadgledanja na prevojima. Nakon toga se ustalila praksa da se baili stalno postavljali i nastanjuju u određenim okruzima koji su nazivani bajaž i gde su pored pomenutih dužnosti u kraljevo ime vršili izvesne sudske i druge upravne funkcije. Pre svega oni su imali pravo da preispituju, potvrđuju ili poniptavaju pojedine sudske presude koje su doneli prevoi ili kraljevi vazali. Zahvaljujući tome sud baila je postao viši apelacioni sud kome su zainteresovane strane ulagale žalbe na presude koje su im izrekli prevoi ili pojedini feudalci. Baili su pored toga objavljivali kraljeva naređenja, predstavljali kralja u odnosu sa vazalom, predvodili narodnu miliciju (seržane) i preko posebnih službenika skupljali kraljeve prihode i razne globe. Regrutovani su, pre svega među nižim feudalcima i vitezovima, a za svoj rad su dobijali platu pa su na taj način potpuno zavisili od vladara.

107

Pored bajaža, kojih je za vreme naslednika Filipa II bilo oko 20, postojali su i senešalati kojima su upravljali senešali. Oni su kao institucija preuzeti iz upravnog sistema na posedima anžujske i tuluske kuće, a najviše ih je bilo Langdoku. Tamo su senešalima bili potčinjeni lokalni baili i vikari, pa senešali nisu imali bitno drugačija ovlašćenja od ovlašćenja baila na kraljevskom domenu. Za vreme naslednika Filipa II bilo je ukupno pet senešalata.

Luj VIII (1223-1226) Za vreme svoje kratkotrajne vladavine Luj VIII je prihvatio molbu pape i intervenisao u tuluskoj grofoviji, gde je zbog pobune stanovništva i pristalica Rajmunda VII postojala opasnost da budu poništeni svi rezultati albižanskog krstškog rata (1209-1215). Tokom ovog pohoda koji je omogućio jačanje kraljevske vlasti na jugu Francuske Luj VIII je umro, a vlast u kraljevini je preuzela njegova žena Blanka Kastiljska, koja postala regent maloletnom Luju IX. Baštinivši od svog oca učetvorostručen kraljevski domen Luj VIII je podelio trećinu kraljevskih poseda svojim sinovima kao apanaže. Robert je dobio Artoa45; Alfons je postao grof Poatua i Overnja, a kasnije i Tuluza; Šarl je dobio Men i Anžu na upravu. Od svih posed Plantageneta osvojenih u ratu 1202-1215 ostala je samo Normandija.

Luj IX Sveti (1226-1270) Luj IX Sveti46 stupio je na presto sa svega 12 godina, pa je za vreme njegovog maloletstva (1226-1234) upravljala njegova majka Blanka (Blanš) Kastiljska. Spoljna politika Luja IX: Spoljnu politiku Luja IX obeležilo je sređivanje odnosa sa englesom i aragonskom kraljevskom kućom, neutralnost u sukobu između papstva i Fridriha II Hohenštaufena (1215-1250), kao i kraljevo učešće u dva krstaška pohoda. Pariskim mirom skopljenim 1258 između Luja IX i engleskog kralja Henrija III (1216-1272), učvršćen je spoljno-politički položaj Francuske i ponovo uspostavljeni vazalni odnosi između francuske krune i engleskih kraljeva. Ovim mirom koji je ratifikovan 1259 engleski kralj se odrekao prava i pretenzija na Normandiju, Men, Anžu i Poatu, a zadržao deo Akvitanije (Gaskonja). Ovim ugovorom obnovljen je dotadašnji zavisni položaj engleskog kralja u odnosu na francusku krunu. Henri III postao je ''čovek'' i vazal svog zeta Luja IX. Drugi korak u učvršćivanju spoljno-političkog položaja francuskog kraljevstva bio je sporazum sa aragonskim kraljem iz 1258. Njime se aragonski kralj odrekao u korist

45 Artoa je do 1329 godina bila grofovija pod jakim francuskim uticajem, ali je ostala van kraljevskog domena. Posle 1329 usledio je period Burgundske dominacije, a 1500 godine Habsburgovci je dobijaju na upravu. Pod vlast Francuske se vraća nakon 30-ogodišnjeg rata (1618-1648) što je potvrđeno pirinejskim mirovnim ugovorom između Francuske i Španije (1659). 46 Luj IX je 1297 proglašen za sveca, pa mu odatle i nadimak sveti.

108

francuske krune svojih prava na baštinu tuluske i provansalske kuće, a Luj IX svog fiktivnog sizerenstva nad Katalonijom.

Uprkos dobrim odnosima sa rimskim papama Luj IX je odbio da im pruži neposrednu pomoć u njihovom sukobu sa carem Fridrihom II jer je smatrao da su za sukob krive obe strane. Međutim dozvolio je svom bratu Šarlu Anžujskom da povede ''krstaški pohod'' u južnu Italiju protiv Manfreda Hohenštaufena (1254-1266) i da to kraljevstvo uz papin blagoslov pripoji francuskoj kraljevskoj kući. Krstaški pohodi Luja IX: Luj IX Sveti je predvodio dva krstaška pohoda, koji se po tradiciji nazivaju VII (1248-1254) i VIII (1270). VII krstaški rat bio je uperen protiv Egipta, a na njegovom čelu stajao je Luj IX koji se za vreme bolesti 1244 zavetovao da će povesti krstaše na Egipat. Njegova vojska je 1248 osvojila Damijetu, tvrđavu na ušću Nila u Levant. Krenuvši dalje na jug krstaška vojska se izgubila u rukavcima Nila gde je trpela velike gubitke od neprijatelja. U ropstvo je pao i sam kralj (1249), ali je oslobođen plativši veoma visok otkup. Nakon toga Luj IX je proveo još četiri godine u Palestini na ostacima Jerusalimske kraljevine, ali osim nekoliko izgrađenih i opravljenih tvrđava ništa nije postigao. Osmi krstaški pohod je vođen 1270, a na čelu pohoda su stajali Luj IX i Šarl Anžujski. U ratni pohod, koji je krstaše odveo u Tunis, krenuli su na osnovu neproverenih izveštaja da je tuniski emir spreman da se pokrsti. Međutim to se nije pokazalo kao tačno, pa su krstaši uvučeni u težak rat. Zbog toga što je bilo malo onih koji su dobrovoljno pošli u rat, Luj IX je bio prinuđen da unajmljuje ritere za novac. Među krstašima u Tunisu je izbila kuga koja je pokosila dobar deo vojske. Tako se i ovaj pohod završio neslavno, a sam francuski kralj je umro od kuge pod zidinama Tunisa. Zbog okolonosti da je umro u krstaškom pohodu javno mnenje je odmah posle smrti ubrajalo Luja IX među blažene47. Unutrašnja politika i reforme: Unutrašnju politiku Luja IX Svetog, koga istoriografska tradicija prikazuje kao pobožnog i pravednog vladara, obeležila su njegova nastojanja da još više učvrsti kraljevsku vlast reformišući upravu i sudstvo u zemlji. Luj IX je posredstvom jedne ad hoc stvorene komisije sproveo temeljno ispitivanje prilika u svojoj kraljevini počev od 1245. Cilj istrage bio je utvrđivanje zloupotreba od strane predstavnika vlasti, a nakon njenog završteka 1256 kralj je izdao ''Ordonansu'' kojom su detaljno propisana prava i obaveze baila. Nakon toga usledile su nove ordonanse kojima su zabranjeni sudski dvoboji, kockanje i nošenje oružja i naređeno strogo kažnjavanje jeretika i bogohulnika. Ove naredbe su trebale važiti u celoj kraljevini. Centralno mesto u reformama Luja IX zauzima sudska reforma. On je pre svega zabranio sudske dvoboje u oblastima kraljevskog domena. Strankama koje se parniče

47 Žan, gospodar Žoenvila, službenik Luja IX Svetog, napisao je u dubokoj starosti krajem XIII veka vreme vladavine svog kralja u knjizi Istorija Svetog Luja. U ovom delu uglavnom su opisani krstaški pohodi francuskog kralja.

109

stvorena je mogućnost da iznesu spor pred kraljevski sud. Na rešenje svakog feudalnog suda mogla se podneti apelacija kraljevskog sudu. Zahvaljujući tome kraljevski sud je postao vrhovna instanca za sudske predmete u celoj kraljevini, a kralj je dobio mogućnost da se meša u poslove svakog feudalnog suda. Ovome treba dodati da se proširio krug tzv. ''kraljevskih dela''. Čitav niz krivičnih dela izuzet je iz nadležnosti feudalnih sudova i za njih je postao nadležan isključivo kraljevski sud. U radu kraljevskog suda učestvovali su i dalje članovi kraljevskog doma, prelati i baroni, ali njihovo učešće je praktikovano samo u slučaju da su stranke u sporu bile visokog društvenog ranga. Međutim većina sporova koja je iznošena pred telo sastavljeno od profesionalnih pravnika za koje je uskoro ustaljen naziv ''Pariski parlament'' . Ovaj parlament je imao tri posebna tela – jedno je donosilo presude u sporovima, drugo razmatralo žalbe i treće je vodilo sudske istrage. Za vreme Luja IX centralna uprava se i dalje razvila. U njegovo vreme izdvojila se iz kraljevske kurije posebna apelacija ili parlament. Još u XII veku za vreme Filipa II uvođeni su u kraljevsku kuriju sitni feudalci – riteri, a najčešće i duhovna lica, kao najobrazovaniji ljudi tog vremena u kraljevini. U doba Luja IX izdvaja se poseban sloj legista – poznavaoca zakona. Legisti su bili specijalisti u oblasti rimskog prava, čije su ideje, a posebno učenje o neograničenoj kraljevskoj vlasti, uporno sprovodili u delo. Najzad, radi veze centralne uprave sa lokalnim vlastima stvorena je dužnost kraljevskih revizora, koji su morali kontrolisati rad lokalne administracije i obaveštavati kralja o svim zloupotrebama. Luj IX Svet je na kraljevskom domenu zabranio privatne ratove feudalaca, a na posedima koje još nije prisjedinio domenu uveo je tzv. ''četrdeset kraljevskih dana'' tj. rok u kom bi izazvana strana mogla da apeluje na kralja. To je oslabilo međusobne sukobe mešđu feudalcima. Među reformama koje su učvrstile položaj kraljevske vlasti treba pomenuti i novčanu reformu. Raznovrsnost montearnih sistema u Francuskoj lrajnje je otežavala trgovački promet. Za vreme Luja IX na čitavom kraljevskom domenu bio je uveden jedinstveni monetarni sistem, a ''zdravi'' kraljevski novac, pariska livra, počeo je da potiskuje obično nekvalitetni novac pojedinih feudalaca. Ne ograničavajući se na to kralj je naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora biti u opticaju zajedno sa lokalnim monetama. Ta okolnost je doprinela ekonomskom ujedinjenju Francuske pošto je sada svaka oblast imala mogućnost da vrši obračune u kraljevskoj moneti. Ova moneta, pošto je imal punu vrednost, počela je potiskivati iz opticaja drugi novac jer su trgovci prvenstveno primali krlajevsku monetu ili čak isključivo nju tražili.

Filip III (1270-1285) Vladavinu Filipa III obeležena je u spoljnoj politici prvim osvajačkim ratom koji je dinastija Kapeta povela van granica svoje kraljevine. Reč je o tzv. ''Aragonskom krstaškom ratu'' koji je, na insistiranje pape Martina IV (1281-1285) i napuljskog kralja Šarla Anžujskog (1266-1285), poveo kralj Filip III protiv aragonskog kralja Pedra III

110

(1276-1285). Naime aragonski kralj oženio se svojevremeno ćerkom Manfreda Hohenštaufena (1254-1266), pa je na osnovu toga zahtevao sicilijansku krunu koja se od 1266 nalazila u rukama Anžujaca. Njegovi agenti kao i agenti vizantijskog cara Mihajla VIII Paleologa (1261-1282) podstakli su 1282 pobunu Sicilijanaca protiv Šarla Anžujskog, brata kralja Luja IX. Posledica je bilo tzv. ''Sicilijansko večerje'', pokolj između tri i četiri hiljade Francuza na ostrvu. Pedro III je smesta krenuo da podrži pobunjenike, pa je zauzeo Siciliju i proglasio se za njenog kralja, koju su njegovi potomci držali do ujedinjenja Kastilje i Aragona (1479). Šarl Anžujski i njegovi naslednici su zadržali kontinentalne posede tj. Napuljsku kraljevinu. Pogođen promenom prilika na jugu Italije Pogođen promenom prilika na jugu Italije papa Martin IV je proglasio krstaški rat protiv aragonskog kralja i podstakao Filipa III da napadne Aragon. Aragonsko kraljevstvo obećano je Šarlu od Valoa najmlađem sinu Filipa III. Međutim francuska vojska nije postigla nikakve vidne rezultate, a sam Filip III je umro 1285 vraćajući se iz neslavnog vojnog pohoda. Njegov sin i naslednik Filip imao je dosta problema na početku vladavine da izvuče ostatke očeve krstaške vojske iz Katalonije. Na unutrašnjem planu Filipovu vladavinu obeležilo je daljnje širenje kraljevskog domena koje se dogodilo bez njegove zasluge. Naime Alfons od Poatjea i njegova žena Žana grofica Tuluza umrli su 1271 godine po povratku iz krstaškog pohoda u Tunisu. Kako nisu imali direktnih naslednika njihova ogromna baština je priključena kraljevskom domenu i zahvaljujući upornom i sistematskom radu kraljevih činovnika prvih legista čvrsto su integrisani u kraljevinu.

Filip IV Lepi (1285-1314) Vladavinu Filipa IV Lepog obeležilo je nekoliko važnih zbivanja, pre svega sukob sa papstvom i slamanje teokratskih ideja rimskih papa, pototm uništenje moćnog reda templara, prvo sazivanje skupštine državnih staleža, flandrijski ratovi, problemi sa Engleskom oko njenih poseda u Francuskoj, kao i mnoge upravne i finansijske reforme, uključujući i prve pokušaje uvođenja javnih poreza i prvu devalvaciju kraljevske monete. Sukob Filipa IV sa papstvom, prvo sazivanje skupštine državnih staleža i početak ''avinjonskog ropstva'' papa: Vladavinu Filipa IV kao što je rečeno najsnažnije je obležio sukob sa rimskim papama koje su nakon pobede nad Hohenštufenima neosnovano počeli da veruju da svoje odnose sa svetovnim vladarima mogu uređivati samo na osnovu kanonskog prava. Naime nakon smrti Fridriha II Hohenštaufena 1250, kao i krstaških ratova radi uklanjanja njegovih naslednika48 činilo se da nema nikoga ko bi hteo ili smeo da se suprotstavi papskom autoritetu. Rimski kanonisti su razvijali teorije po kojima pape nisu imale samo punu duhovnu vlast, već posredno i svetovnu vlast – kao vrhovni sudija među hrišćanima papa je, prema takvim shvatanjima, bio iznad kraljeva i mogao je da ih

48 1254 vođen je pohod protiv Fridrihovog sina Konrada IV (1250-1254), poslednjeg nemačkog kralja iz dinastije Hohenštufena. Nakon njegovog uklanjanja u Nemačkoj je izbio period bezvlašća poznat kao interregnum koji je trajao sve do izbora Rudolfa I Habsburga (1273-1291) za kralja. 1266 vođen je drugi krstaški pohod protiv vanbračnog Fridrihovog sina Manfreda koji je vladao u južnoj Italiji (1254-1266). Njegovo uklanjanje izvršio je Šarl Anžujski koji je utemeljio Anžujsku dinastiju u Napuljskoj kraljevini.

111

kažnjava, zbacuje i raspolaže njihovim zemljama. Kao dobar poznavalac kanonskog prava, a uz to i vrlo ohol i sujetan čovek papa Bonifacije VIII49 (1294-1303) zastupao je i sam takve stavove50, pa zbog toga i nije čudo što se na samom početku svog pontifikata sukobio sa francuskim i engleskim kraljem. Pri tom je papa izgubio iz vida da kanonsko pravo, koje su pape u velikoj meri oblikovale, predstavlja mrtvo slov na papiru bez uverljive pretnje sankcijama i kaznama. U to se na svoju žalost morao ubrzo uveriti, ušavši u sukob sa francuskim kraljem, čija je vlast zavisila u najvećoj meri od odanog plaćenog činovništva, a ne od plemstva. Zbog toga Kapeti nisu doživeli sudbinu Hohenštaufena, premda su im pape takvu sudbinu i namenile. Povod za sukob Bonifacija VIII i Filipa IV bila je kraljeva odluka da nametne poreze sveštenstvu kako bi prikupio sredstva za rat sa engleskim kraljem Edvardom I (1272-1307) oko vojvodstva Gaskonje. Francuski kralj zatražio je 1295 od svog sveštenstva desetinu, koju je i do tada ubirao samo sa blagoslovom papstva. Kada su se sveštenici na to požalili papi, Bonifacije VIII reagovao je tako što je izdao bulu Clericis Laicos kojom se sveštenstvu zabranjuje da plaća poreze vladarima. Ova bula nije se odnosila samo na Francusku već i na Englesku, jer je i engleski kralj iz istih razloga kao i francuski počeo da oporezuje sveštenstvo. Na papsku bulu Filip IV je odgovorio tako što je stavio zabranu na izvoz zlata i time prekino oticanje novca na papski dvor. Papa je konačno popustio tako što je priznao kraljevima pravo da oporezuju sveštenstvo u slučaju velikih potreba, ali i da sami određuju kolike su te potrebe. Pored toga da bi izrazio svoju naklonost francuskoj monarhiji pristao je da proglasi Luja IX za sveca. Ni ovo nije pomoglo Bonifaciju VIII da pronađe zajednički jezik sa Filipom IV, pa je ponovo došlo do sukoba. Novi sukob između Bonifacija VIII i Filipa IV izbio je 1301 kada je po kraljevom naređenju uhapšen jedan francuski episkop pod optužbom da održava tajne veze sa engleskim i aragonskim kraljem, neprijateljima Francuske. Dokazni materijal, kome su dodate i optužbe za jeres, upućen je papi da bi na osnovu njega raščinio optuženog episkopa i prepustio ga državnim vlastima radi kažnjavanja. Bonifacije VIII nije prihvatio zahtev francuskog kralja već je šta više ponovo objavio bulu sa zabranom ubiranja poreza od sveštenstva. Pored toga pozvao je sve episkope u Rim radi dogovora o merama koje bi trebalo preduzeti protiv neposlušnog kralja. Međutim nijedan episkop nije hteo ili nije smeo da ode u Rim.

49 Bonifacije VIII (1294-1303) je bio tašt, ohol i nadmen čovek poreklom iz jedne niže plemićke porodice. Njegova taština je išla tako daleko da je delio svoje statue i na sve moguće načine pokušavao da ojača moć i bogatstvo svoje porodice. Početkom svog pontifikata dao je svom sinovcu novac iz papske blagajne da kupi jedno vredno imanje. Kada je porodica Kolona preotela pošiljku sa novcem i kada ga je sklonila na sigurno mesto, budući da je i sama bila zainteresovana za sporno imanje, Bonifacije je poveo krstaški rat protiv njih isključivo iz ličnih interesa. Zauzeo je zamkove ove porodice i podelio njihove zemlje svojim rođacima. Tako je stekao mnogo neprijatelja među feudalcima i plemstvom, a to mu nije bilo od koristi u predstojećim sukobima sa najmoćnijim zapadnoevropskim vladarima – francuskim i engleskim kraljevima. 50 Bonifacije VIII izložio je svoje teokratsko učenje u teoriji o ''dva mača''. Crkvi pripadaju, po njegovim rečima, dva mača – ''duhovni'' i ''svetovni''. Prvi će upotrebljavati samo crkva dok će drugi služiti crkvi. Prvi će u ruci držati samo sveštenstvo, a drugi kraljevi i gospoda, ali samo dok su po volji sveštenstvu i dok im ono bude dozvoljavalo da rade. Valja da je mač pod mačem, svetovna vlast pod duhovnom vlašću.

112

Svestan da će se sukob još više zaoštriti Filip IV je 1302 sazvao, po prvi put u istoriji Francuske, državne staleže – skupštinu predstavnika crkve, plemstva i gradova. Ovo telo, čijim zasedanjem su vešto rukovodili legisti, snažno je podržalo kraljevu politiku i omogućilo miuu da se lakše suoči sa svojim protivnikom51. Bonifacije je u međuvremenu iste godine izdao čuvenu bulu Unam Sanctam. U njoj je u najekstremnijem obliku izloženo učenje o vrhovnoj vlasti pape nad kraljevima i nagoveštena njegova namera da zbaci francuskog kralja, kao što su ranije pape zbacivale nemačke careve.

Filip IV je tada rešio da za svoje potrebe angažuje jednu krajnje zanimljivu ličnost – Gijoma de Nogarea. Nogare je bio majstor laži i izmišljanja optužbi, ali i pronalaženja svedoka koji su potvrđivali istinitost tih optužbi. A najzanimljiviji su bili tzv. ''dobrovoljni'' iskazi koje su davale njegove žrtve. Jednom prilikom svedok i Nogareov pomoćnik su izjavili da je svedok dao dobrovoljni iskaz, ali da je malčice potpomognut time što su ga svukli, prelili medom i obesili iznad košnice. Pošto se Nogare pokazao dovoljno maštovitim i domišljatim Filip je odlučio da ga angažuje da savlada papu Bonifacija VIII. Papa je prvo proglašen za jeretika i čarobnjaka, koji je uveliko zagazio u crnu magiju. Dalje su papi pripisivali trovnaje nekih visokih crkvenih dostojanstvenika, ali i da ima ljubavnicu preko koje prikriva činjenicu da je sodomista. Nogare je krenuo u Italiju zajedno sa Skjarom Koloneom, ogorčenim neprijateljom pape. U okolini Rima njima se pridružilo mnoštvo Koloneovih pristalica i svi zajedno su se uputili u Anjani, gde je papa odseo kod nekih svojih rođaka. Ova skupina napala je Anjani 7 septembra 1303 i zarobila samog papu. Iako su plemići iz okoline naterali Nogarea da oslbodi papu Bonifacije VIII je ubrzo umro od posledica straha i pretrepljenog šoka.

Novi papa Benedikt XI (1303-1304) našao se u krajnje neprijatnoj situaciji. On je

bio Bonifacijev prijatelj i sluga, ali pošto je držao do svog položaja nije smeo dozvoliti da zločin iz Anjanjija proće nekažnjeno. Sa druge strane on nije želeo sukob sa moćnim Filipom IV pa mu je predložio da će povući sve Bonifacijeve optužbe protiv njega, ali je zauzvrat tražio da kralj kazni Nogarea. Benedikt XI nije dočekao da čuje kraljev odgovor jer je uskoro umro.

Kolegijum kardinala izabrao je juna1305 za papu Bertrana, arhibiskupa Bordoa. Iako nema konkretnih dokaza smatra se da je Bertran izabran na zahtev Filipa IV. Kao Arhibiskup Bordoa i podanika Edvarda I, Filipovog neprijatelja, on nije izazivao podozrenje italijanskih kardinala koji na njega nisu gledali kao na Francuza. Međutim nema sumnje da je Bertran odnosno Kliment V (1305-1314) bio čovek kralja Filipa IV. Kada je saznao da je izabran za papu Kliment V je sazvao sabor kardinala u Lionu i tu je posevećen i ustoličen za papu. Od trenutka kada je seo na papski presto Kliment V je imao problema sa Nogareom koji je tražio da se mere koje je preduzeo protiv

51 Drugi put sazvani su državni staleži 1308 da bi se obezbedila podrška kralju u progonu templara. Međutim ni ova skupština staleža, kao ni prethodna, nije ni o čemu odlučivala – one su samo saslušale govore kraljevih činovnika i aklamacijom podržale kraljevu politiku. Tek mnogo kasnije, oko 1340, državni staleži postaju telo koje o nečemu odlučuje. Naime, novčane teškoće sa kojima se kraljevstvo suočavalo tokom Stogodišnjeg rata prinudile su vladare da od skupštine staleža traže odobrenja za skupljanje i povećanje poreza.

113

Bonifacija proglase opravdanim. U početku je papa izbegavao ovo poniženje, ali je nakon šest godina odlaganja morao da otvori istragu o Bonifacijevom ponašanju. Nogare je dobio priliku da iznese svoje dokaze koji su kao i uvek bili vrlo ubedljivi, ali je na kraju još bezobzirno zahtevao da se Bonifacijevi ostaci ekshumiraju i javno spale. U ovoj situaciji papa Kliment V je pristao na kompromis i povukao sve optužbe izrečene na račun Filipa IV i njegovih pomoćnika i objavio a su kraljevi postupci bili valjani i dostojni svake hvale. Posle dužih kolebanja oko izbora novog sedišta u želji da izbegne stalne nemire u Rimu gde su se sukobljavali Gvelfi i Gibelini i stalno jačao pokret komuna, papa Kliment V je 1309 uzeo za svoje boravište Avinjon, grad na obali Rone. Avinjon je formalno bio na teritoriji Nemačkog carstva, ali je bio pod vlašću kneževa iz anžujske kuće. Pored toga na drugoj obali Rone bili su posedi Filipa IV. Iako de iure nije bio u Francuskoj papa je de facto bio potčinjen francuskom uticaju – papa i sam Francuz, bio je okružen francuskim kardinalima (od 28 koje je imenovao za svog pontifikata 25 su bili Francuzi) u gradu koji se nalazio na samoj granici Francuske i u kom se govorio francuski jezik. Time je počelo tzv. ''avinjonsko'', ili kako je to pisao italijanski pesnika Frančesko Petrarka, ''vavilonsko ropstvo'' papa52.

52 Avinjonskim ropstvom ili vavilonskim ropstvom papa naziva se period u istoriji papstva koji je započeo 1309, kada je Kliment V preselio papsko sedište u Avinjon i trajao do 1378 kada je počeo ''veliki raskol'' u katoličkoj crkvi izborom dvojice papa, jednog u Rimu i drugog u Avinjonu. Sukobom Filipa IV i Bonifacija VIII započelo je stvaranje pretpostavki za slamanje papskih teokratskih pretenzija, posebno prilikom procesa protiv templara. Bonifacije VIII je ušao sukob sa francuskim kraljem u dubokoj veri da će papstvo iz njega izaći kao pobednik, a takva njegova uverenja podgrejala je i spektakularna proslava kraja XIII veka u Rimu. Naime Bonifacije VIII je proglasio će dobiti oprost od grehova svi vernici koji od Božića 1299 do kraja 1300 dođu na hodočašće u Rim, a to je izazvalo pravu malu ''seobu naroda'' jer se svakodnevno u Rim slivalo oko 30.000 ljudi. U završnici proslave kraja XIII veka Bonifcije je išao na čelu velike procesije naroda, a pred njim su u skladu sa njegovim učenjem nošena dva mača. Međutim suprotno njegovim očekivanjima dolazeći XIV vek doneo je najveće poniženje i srozavanje papskog autoriteta i trujumf svetovnih vladara nad duhovnim vlastima. Preseljenje u Avinjon smatrale su pape samo privremenim čak i onda kada su 1348 kupile Avinjon od grofice Provanse i pretvorile ga u svoj posed. Nesređene prilike u Papskoj državi, a posebno unutrašnji sukobi u Rimu bitno su doprineli tome da pape decenijama ostanu u Avinjonu. Vremenom je moralni pritisak na avinjonske pape porastao, pa su neke pape preduzimale razne diplomatske, političke i vojne mere radi sređivanja prilika u Rimu i stvaranja pretpostavki za svoj povratak. U tome su se ponekad oslanjale i na takve ličnosti kao što je polovinom XIV veka bio Kola di Rijenc. Bilo je čak pokušaja vraćanja u Rim – papa Urban V (1362-1370) je privremeno boravio u Rimu od 1367 do 1370, a njegov dolazak je pozdravio Frančesko Petrarka sledećim rečima: ''Sveti oče, Izrael je izašao iz Egipta, anđeli klikću od veselja i na nebu i na zemlji, tek sada si ti pravi papa, naslednik Sv. Petra i namesnik Isusa Hrista''. Međutim zbog nemira u Rimu papa Urban V se morao vratiti u Avinjon 1370. Na nagovor Svete Katarine, nepismene monahinje koja je još za života smatrana za svetu, papa Grgur XI (1370-1378) se takođe vratio u Rim 1377, ali je nedugo potom umro što je otvorilo vrata ''velikom raskolu'' u Zapadnoj crkvi. Avinjonske pape nastojale su da budu istinski verski poglavari hrišćanstva, ali naslednici Klimenta V nisu uspeli da se oslobode uticaja francuskih kraljeva. Njihova zavisnost od Francuske bila je velika tako da im niko u hrišćanskom svetu nije više verovao. Uz to avinjonske pape nisu bile izopačene, ali im ni duhovnost nije bila jača strana. Živeli su vrlo raskošno u Avinjonu, gde su podigli velelepnu palatu, a mnogi kardinali

114

Uništavanje reda templara 1307-1311: Vojničkired vitezova templara ili

hramovnika koji je stvoren za vreme krstaških pohoda radi odbrane hodočasnika i Svete Zemlje izgubio je svoju prvobitnu svrhu postojanja 1291 kada su muslimani zauzeli Akru, poslednje krstaško uporište na Bliskom istoku. Malobrojnim preživelim templarima, čiji je red spadao u najbogatije crkvene redove, ostalo je tada samo staranje o svojoj drugoj delatnosti, bankarskim poslovima, koje su do tada prilično razvili i usavršili pa su predstavljali najznačajnije kreditore evropskih vladara. Templari su imali posebno značajnu ulogu u finansijama Francuske – državna riznica se od vremena Filipa II nalazila u manastiru njihovog reda u Parizu. Francuska država je imala kod templarskog reda neku vrstu tekućeg računa sa kog su vladari po potrebi uzimali novac, ali i deponovali na njega državne prihode koje su skupljali na kraljevskom domenu prevoi. Radi kontrole prihoda i rashoda stvorena je posebna institucija – Državna kontrola čiji su članovi odlazili povremeno u templarski manastir i proveravali račune izdataka i prihoda, jer su i templari i prevoi vodili odvojena knjigovodstva. Državna kontrola je za vreme vladavine Filipa IV smeštena u posebnu zgradu (1303) i prerasla u najvažniji organ uprave na kraljevskom domenu. Ona je proveravala račune lokalne i centralne uprave, čuvala arhivu kraljevskog domena, primala popise feuda i vodila računa o tome da neki od njih ne bude neosnovano odvojen. Njenim razvojem stvoreni su i uslovi da država preuzme potpuno staranje o državnoj riznici, odnosno da je prenese iz templarskog manastira u Luvr. Time je prestala da postoji i potreba za templarskim redom. Ne zna se pouzdano šta je navelo Filipa IV da ''reši'' templarsko pitanje i da uništi red. Postoje manje ili više osnovane pretpostavke da je to učinio iz koristoljublja, straha od dobro naoružanih i ratu vičnih pripadnika reda ili pak zbog iskrenog uverenja da su templari jeretici, obzirom da nisu bili na dobrom glasu. Takvim glasinama je najviše doprinosila tajnovitost njihovih pravila i obreda prilikom stupanja u red53. Bilo kako bilo, Filip IV i njegovi službenici temeljito i tajno su sproveli pripreme za hapšenje svih templara u Francuskoj54. Francuski kralj je o ovom koraku obavestio i druge evropske vladara, pa čak i svog neprijatelja Edvarda I. Edvard je zaista pohapsio sve templare u Engleskoj i sačekao dalji tok događaja. Pretraživanje templarskih zgrada nije donelo nikakvih rezultata pa su zato Filipovi islednici počeli da primenjuju čitav arsenal mučenja nad zatvorenicima i ubrzo su dobili priznanja svih mogućih optužbi. Nakon toga Filip IV

su živeli u raskošnom predgrađu Vilnev. Odlaskom iz Rima pape su izgubile sve prihode iz zaostavštine Svetog Petra pa su morali tražiti druge izvore prihoda. Stoga su avinjonske pape razradile sistem prikupljanja papskih prihoda iz čitavog hrišćanskog sveta. Ovi porezi nisu nigde dobro primani, a naročito se na njih žalila Engleska u kojoj su pape smatrali za saveznike francuskih kraljeva. Tada je u Engleskoj počelo da jača neraspoloženje prema papama. Godine 1351 kralj Edvard III (1327-1377) je doneo Statut o provizorima kojim je oduzeo papi pravo naimenovanja na crkvene položaje u Engleskoj. Zatim je 1353 donesen Statut o pritužbama kojim se zabranjuje upućivanje žalbi na rad engleskih sudova bilo kojem stranom, pre svih papskom sudu. Ova politička kampanja protiv papske vlasti poprimila je dvadesetak godina kasnije oblik jeresi u učenju Džona Viklifa. 53 Navodno su se tada novopridošli članovi reda morali odreći Hrista. 54 Akcija je sprovedena 22 septembra 1307 kada su vođi i članovi templarskog reda pohapšeni i pritom je izvršena pretraga njihovih zgrada.

115

je obavestio papu, koji je poslao svoje opunomoćenike da saslušaju iskaze i pošalju svoje izveštaje jednom posebnom savetu. Kada su templarske vođe izveli pred ovo telo oni su porekli sve što su ranije priznali. Filip IV se tada odlučio na još radikalnije mere. Mada su pitanje o optužbama protiv templara rešavali papski opunomoćenici, sudska ovlašćenja imali su lokalni prelati, arhibiskupi i biskupi. Koristeći se tom okolnošću arhibiskup Sensa, po nalogu Filipa IV, osudio je 50 templara na smrtnu kaznu spaljivanjem na lomači i presuda je odmah izvršena. Papa Klement V je stao na stranu kralja Filipa, ali je zahtevao da se imovina temlarskog reda preda redu Hospitalaca tj. vitezovima Svetog Jovana (Jovanovci). Najveći deo ovih papinih zahteva je ipak ostao neudostojen od strane kralja i Filipa i može se samo pretpostaviti koliku je dobit imala kraljevska blagajna iz svih ovih događaja55. Progon templara i zaplena njihove imovine u Francuskoj su završeni tek 1311.

Rat sa Engleskom i rat u Flandriji → 1294-1305: Rat sa Engleskom počeo je 1294, trajao je deset godina i veoma je iscrpeo finansije Francuske. Do rata verovatno ne bi ni došlo da Filip IV u svojoj mladalačkoj razmetljivosti nije izazvao svog formalnog vazala engleskog kralja Edvarda I. Iako je došlo i do nekoliko sukoba na moru, ovaj rat se u principu vodio u Gaskonji. Filipove pobede iz 1297 su svakako zadovoljile njegovu taštinu, ali su sve teritorije koje je osvojio bile povraćene od strane Edvarda. Da bi otežao situaciju francuskom kralju Edvard je sklopio savez sa flandrijskim grofom, Gijom od Dampjera, otvorivši na taj način drugi front Francuzima. Situacija u Flandriji je bila zrela za pružanje otpora Francuzima jer se Filip IV već poprilično mešao u autonomnost flandrijskih gradova. Međutim ovo nije urodilo plodom i sukob je dospeo u svojevrsnu pat-poziciju. Do 1302 mirovni predlozi između Engleske i Francuske su vodile ka potpisivanju mirovnog ugovora sledeće godine.

Konačno, mir između Engleske i Francuske je potpisan 1303. Odredbe mira su bile sledeće: Filipova kćer Izabela trebala je da se uda za sina Edvarda I, Edvarda II; posed teritorija se vraća na status quo; Edvard I ostavlja Filipu IV određene ruke prema Flandriji. Zbog toga Edvard I nije mogao da pruži odgovarajuću pomoć svom savezniku u Flandriji, pa je Gij od Dampjera je bio prinuđen da se zajedno sa sinovima preda francuskom kralju. Međutim tada se dogodilo ono što niko nije očekivao. U Brižu su srednji i donji slojevi (zanatlije) stanovništva, koji su zbog kraljevih mera ostali bez posla i zarade, digli su 18 maja 1302 bunu i pobili oko 3.000 Francuza. Nakon ''Briškog jutrenja'' pobuna je zahvatila i ostale flandrijske gradove, pa je Flandrija oslobođena od Francuza. Rešen da uguši pobunu Filip IV je okupio znatnu vojsku koja se sa pobunjenicima sukobila 12 jula 1302 u bitci kod Kurtrea. Bitka je ostala zapamćena kao ''bitka mamuza'' i u njoj su pobunjenici izvojevali veličanstvenu pobedu nad francuskim vitezovima. Pobijeno je nekoliko hiljada ritera i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su predstavljale 55 Prethodne godine 1306 kralj je naredio da se iz Francuske proteraju svi Jevreji i da se njihova imovina zapleni. Iako je ovo bilo samo delimično izvedeno, kraljevska blagajna je imala dosta priliva od ovih ''vanrednih'' prihoda.

116

obeležje riterskog zvanja. Te su mamuze bile kasnije obešene u jednoj crkvi kao uspomena na tu bitku. Bitka kod Kurtrea, premda veoma značajna, nije mogla da reši ishod celog rata koji je nastavljen i sledeće dve godine. Zbog toga je Filip IV bio voljan da se nagodi sa flandrijskim grofom. Ugovorom u Atisu 1305 vraćeni su flandrijskom grofu njegovi posedi, osim tri grada (Lil, Due i Betin) koje je francuski kralj zadržao na ime ratne odštete. Flandrijski gradovi, po slovu ugovora, bili su dužni da polože zakletvu na vernost francuskom kralju i da sruše gradske bedeme. Kako gradovi na to nisu pristali, francuski kraljevi su morali godinama da vode skupe i neuspešne flandrijske pohode. Uključivanje u kraljevski domen tri flandrijska grada i njihove okoline, koji su spadali u tzv. ''galsku Flandriju'' bio je jedini dobitak u dugogodišnjim ratovima. Flandrija tevtonskog jezika, koja je tada odsečena od zemalja romanskog govora, ostala je u privrednoj sferi Engleske. Ona se ponovo pobunila 1322, a njena pobuna nije mogla biti ugušena, pa je fladnrijski grof zamolio francuskog kralja da interveniše i održi red u preostalim delovima njegovih poseda.

Problemi Akvitanije i Gaskonje: Pariskim ugovorom iz 1259 trebalo je da engleskom kralju, posle smrti Alfonsa od Poatjea, pripadnu neke oblasti u Akvitaniji. Međutim francuski kraljevi nisu bili voljni da izvrše ovu tačku ugovora, pa je to stvaralo napetu atmosferu u odnosima Engleske i Francuske u poslednjim decenijama XIII veka. Napetost je pojačavalo i stalno mešanje francuskog kraljevskog suda u sve sporove u Akvitaniji, pa su engleski kraljevi morali da drže u Pariskom parlamentu svoje prokuratore zadužene za ''sporove iz Gijene''. Premda im je smetalo stalno uplitanje u njihovu juridsdikciju u Akvitaniji, engleski kraljevi Edvard I (1272-1307) i Edvard II (1307-1327) izbegavali su da uđu u otvoreni sukob sa svojim seniorom. Uprkos tome francuski kralj je dva puta (1294, 1324) beznačajne povode da proglasi zaplenu akvitanskih poseda engleskih kraljeva i potom da im te posede vrati pod sve težim uslovima, bilo finansijskim, bilo u pogledu ograničavanjaprava vazala radi povećanja prava seniora. Na kraju Edvard III (1327-1377) je morao 1327 da pristane da njegov posed u Akvitaniji bude sveden samo na uski pojas primorske zemlje. Međutim time nije obezbeđen mer već su stvoreni svi preduslovi za Stogodišnji rat. Fiskalne i finansijske reforme: Najvažnije promene u sferi državnih finansija, izvršene u vreme Filipa IV, bile su sledeće: stvaranje Državne kontrole za praćenje državnih prihoda i rashoda, prenošenje državne blagajne iz templarskog manastira u Luvr, zatim pokušaj uvođenja opštih poreza i na kraju prva devalvacija kraljevskevalute, pariske livre. Obzirom na stalno povećanje izdataka, kako za unajmljivanje vojske tako i za plaćanje već razgranatog činovničkog aparata, francuska kruna se suočavala i sa ozbiljnim finansijskim problemima. Kako prihodi sa kraljevskog domena, kao isredstva dobijena od vazala na osnovu feudalnog prava, nisu bili dovoljni da podmire povećane

117

troškove, Filip IV je pokušao da uvede opšte poreze u državi. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja uveden je 1303 opšti porez, nazvan ''dimnina'' koji su plaćale opštine prema broju ognjišta ili kuća. Ovaj porez koji je vremenom dobio naziv taj bio je osnovica poreskog sistema francuske do kraja XVIII veka. Filip IV bio je takođe prinuđen da 1296 izvrši reformu monetarnog sistema, odnosno neku vrstu devalvacije kraljevske monete. Naime zbog porasta državnih dugova, ali i stalnog opadanja vrednosti novca, pribeglo se zameni starih komada novca novim, ali sa 20% manjim sadržajem plemenitih metala. Pri tom je vrednost novca nominalno ostala ista, ali je de facto umanjena za tih 20%. Na taj način država je poništila deo svojih dugova, ali je Filip IV zbog ove transakcije ostao zapamćen kao kovač lažnog novca. Ovu praksu su nastavili Filipovi naslednici pa je francuska moneta devalvirana još desetak puta u narednih pola veka. Feudalna opozicija: Politika jačanja kraljevske vlasti koju je vodio Filip IV izazvala je opoziciju feudalaca. Pred kraj Filipove vlade znatno je poraslo nezadovoljstvo feudalne aristokratije, ozlojeđene stalnim mešanjem kraljevske vlasti u poslove oblasnih gospodara, posebno u oblasti sudova i time što je kralj od njih neprekidno tražio vojnu službu. Nezadovoljstvo feudalaca nalazilo je podršku i u opoziciji gradova u kojima su nepodnošljiva poreska opterećenja i politika direktnog gušenja njihove samostalnosti izazivali širok pokret. U Francuskoj počinju da se javljaju lige ili savezi feudalaca kojima se pridružuju i građani. Takve su lige nikle u Normandiji, Šampanji i Burgundiji. Stupale su jedna s drugom u vezu i bile spremne da svoje zhteve potpomognu oružanom silom. U jeku tog pokreta umro je Filip IV. Za njegovu politiku imao je da plati njegov sin Luj X (1314-1316) koji je morao da učini niz ustupaka ligama. Bile su im date povelje u kojima su predviđene privilegije feudalaca, pored ostalih i njihova sudska prava i prava svakog feudalca da ratuje s kim hoće. Kralj se obavezao da na zemlje feudalaca neće udarati nove poreze niti tražiti od njih vojnu pomoć bez njihove prethodne saglasnosti. Međutim trijumf liga nije dugo trajao jer je kraljevska vlast uspela da ubrzo znatno ograniči učinjene ustpupke.

Opadanje Francuske pod poslednjim Kapetima iz direktne linije

Luj X (1314-1316) Luj je bio najstariji sin Filipa IV Lepog. Pre nego što je postao kralj Francuske, bio je kralj Navare od 1305 do 1314. Kada je stupio na francuski presto predao je krunu u Navari svom bratu Filipu. Luj je bio čovek nemirne naravi pa je stoga dobio nadimak ''jogunasti''. Od 1305 bio je u braku sa Margaretom, ćerkom burgundskog vojvode Roberta II. Ovaj brak je sklopljen sa ciljem da Filipu IV obezbedi uticaj u Svetom Rimskom Nemačkom carstvu. Filip IV je tada Luja postavio za kralja Navare, a mlađeg

118

sina Filipa je pokušao da postavi 1308 za nemačkog cara. Kako u ovome nije uspeo sledilo je i zahlađenje odnosa između Margarete i Luja. To je kulminiralo pred kraj vladavine Filipa IV kada je Margareta optužena za brakolomstvo i preljubu i pritom zatvorena. Po stupanju na presto krajem 1314 Luj X ju je osudio na smrt što je i izvršeno sledeće godine. Luj se nakon toga u julu 1315 oženio Klemensom, ćerkom ugarskog kralja Karla I Anžujskog (1309-1342). Glavni cilj Lujeve unutrašnje politike bilo je smanjivanje nezadovoljstva plemstva zbog poteza njegovog oca Filipa IV. Stoga je Luj umnogome bio popustljiv prema vlasteli, a veoma darežljiv prema crkvi ne bi li na taj način obezbedio sebi sredstva za rat sa flandrijskim gradovima, koji su hteli da zbace sa sebe francuski jaram nakon smrti tako jakog vladara kao što je bio Filip IV. Ono što je veoma značajno za vladavinu Luja X jeste to da je on ozakonio mogućnost kmetova da se sa isplatom određene svote oslobode kmetovskih dužnosti. Prošlo je svakako mnogo vremena dok se ovaj princip nije ustalio. Luj X je umro 5 juna 1316, a 5 novembra rodio se njegov posmrtni sin iz braka sa Klemensom, Žan I. Ovo novorođenče je međutim umrlo nakon pet dana i kralj je postao mlađi brat Luj X, Filip.

Filip V (1316-1322) Filip, koji je u francuskoj tradiciji poneo pridev ''visoki'', bio je energičan vladar koji je uspeo da donekle povrati ugled krune okrnjen vladavinom njegovog prethodnika. Filip je od 1311 do 1314 bio grof Poatua, a od 1314 do 1322 bio je kralj Navare (kao Filip II). Filip se po smrti svog brata Luja izborio da bude regent njegovom nerođenom sinu, a kada je novorođenče umrlo pet dana po rođenju, Filip se proglasio za kralja. Luj je iza sebe ostavio i maloletnu kćer Žanu, koja je mogla biti smetnja Filipu da postane kralj. Bilo kako bilo, Filip je krunisan januara 1317 u Remsu, a februara iste godine na skupštini državnih staleža potvrđen je za kralja jer po ''tradiciji'' Žana nije mogla da nasledi presto jer je bilo žensko. Filip je bio rešio da sredi prilike u svom kraljevstvu, pošto je kraljevska vlast bila znatno poljuljana nakon smrti Filipa IV. Stoga je on organizovao sistem lokalnih milicija sa zapovednicima odgovornim direktno kralju. Filip je takođe uspeo da pospeši rad birokratske mašinerije i da u isto vreme kontroliše rad i eventualne zloupotrebe lokalnih upravitelja.

Šarl IV (1322-1328) Šarl je bio sin Filipa IV i poslednji kralj iz direktne linije dinastije Kapeta, koja je poticala od Iga (Huga) kralja od 987 do 996. U Francuskoj je upamćen kao Šarl ''Lepi'', a u Navari kao Šarl ''Ćelavi''. Bio je kralj Francuske i Navare (kao Karlo I) od 1322 do 1328.

119

Šarl je bio najmlađi od braće i na prestolu je nasledio svog brata Filipa V. Njegova neslavna vladavina je počela intervencijama u Nemačkoj i Flandriji. Naime u Nemačkoj je izbio sukob između kralja Fridriha Dobrog (1314-1322), inače vojvode Austrije iz dinastije Habsburga i Gornjo-Bavarskog vojvode Ludviga. Ludvig je pobedio Fridriha, zarobio ga i ostavio u zatočeništvu sve do njegove smrti (1330). Sam Ludvig je postao kralj Nemačke i kao Ludvig IV vladao punih dvadeset pet godina Nemačkom56. Šarl je pokušao da bude izabran za nemačkog kralja, a kad mu to nije uspelo pokušao je da potčini Flandriju svojoj kruni. I u Flandirji je pretrpeo neuspeh. Šarl se zbog ovih neuspeha okrenuo Akvitaniji. U Engleskoj je došlo do sukoba između kraljice Izabele, inače sestre Šarla IV i kralja Edvardu II (1307-1327). Kralj Edvard je bio podržavan od strane Despensera kraljičinih neprijatelja. Stoga je ona otišla u Gaskonju i objavila da se neće vraćati u Englesku dok kralj ne protera Despensere. Kako Edvard II nije pristao na to, Izabela je 1326 sa sinom Edvardom III (1327-1377) i ljubavnikom Rodžerom Mortimerom prešla Eseks, porazila trupe Edvarda II i Despensera i postavila svog sina za kralja (januar 1327). U haosu koji je nastupio Filip V je video šansu za proširenje svog uticaja u Akvitanijia. On je 1327 objavio rat Engleskoj i izvojevao mnoge pobede u Gaskonji. Stoga je mladi kralj Edvard III morao pristati na njegove uslove i predati mu neke teritorije u Gaskonji i isplatiti mu 50.000 zlatnih maraka. Kada je Šarl IV umro februara 1328 dinastija Kapeta se ugasila. Na presto je došao Filip VI (1328-1350), sin Šarla od Valoa koji je bio sina kralja Filipa III (1270-1285). Prema tome bliskost između dve dinastije je veoma velika pa se stoga smatra da je dinastija Valoa (1328-1589) u stvari produžetak dinastije Kapeta.

56 Ludvigova vladavina je potrajala od septembra 1322 do oktobra 1347. Godine 1328 Ludvig je umarširao u Italiju i bio proglašen za Sveto-Rimsko Nemačkog cara. Cela njegova vladavina je obležena sukobom sa avinjonskim papama, podržavanim od strane francuskih kraljeva i italijanskim gradovima, pre svih Lombardijskom ligom. Francuskim kraljevima Ludvig je uzvraćao preko Flandrije, koja je bila naročito osteljivo mesto za Francuze.

120

ЕНГЛЕСКА ДО 1066. ГОДИНЕ

Садржај

Британија под Келтима Британија под Римљанима Долазак Германа у Британију Покрштавање Енглеске Превласт Мерсије Најезда Нормана Алфред Велики (871 - 899) Дански краљеви као владари Енглеске (1016 - 1042) Едвард Исповедник (1042 - 1066)

121

Британија под Келтима Келти се у Британији први пут појављују око 1000. године п. н. е. Они напуштају своју постојбину на простору данашње Француске и постепено се насељавају на Острву. Око 600. године п. н. е. простор данашње Шкотске и Ирске населило је келтско племе Гојдела или Гела. Нешто касније простор данашње енглеске равнице населило је келтско племе Бритона или Брита, по којем је Острво и добило име. Последње је стигло племе Белга. Келтска племена су остварила превласт над староседеоцима, тзв. Иберцима, и основала низ државица. Британија под Римљанима Британија је била интересантна Римљанима из више разлога. Представљала је извор нове робовске радне снаге, а била је богата и рудама бакра и калаја. Године 55. п. н. е. римске легије предвођене Јулијем Цезарем први пут су ступиле на тло Британије да би се обрачунале са Белгима, који су ометали њихово ратовање у Галији. Цезар се на овом простору кратко задржао и при том није учврстио римску превласт. То је учинио цар Клаудије 43. године н. е. када је са четири легије покорио Британију. Касније ће војсковођа Агрикола покушати заузети Шкотску, а цар Хадријан ће подићи један бедем између обала Северног мора и Антлантика не би ли онемогућио продор варвара из Шкотске у Енглеску. Римске легије и римски колонисти увели су хришћанску веру у оне делове Британије у којима су дуже боравили. Нова вера се брзо проширила у Ирској (Патрик57) и Шкотској (Колумбан58). Дакле, римска превласт над Британијом је трајала од средине 1. века п. н. е. до пада Западно-римског царства (476). Онда када су римске легије стале напуштати Острво, са њима се повукло и сво римско и романизовано становништво. Убрзо је латински језик заборављен, а римске институције су нестале. Келти поново остварују превласт и тај период у историји Енглеске је познат под именом ,,келтског препорода''.

57 Године 444. мисинар Патрик основао је у Армагу бискупију са циљем ширења хришћанства међу Ирцима. Он тада није установио чврсту црквену хијерархију, већ су жаришта хришћанства представљали ирски манастири, тј. колибе састављене од глине у којима су проучавана дела хришћанских писаца, преписиване верске књиге и из којих се кретало на мисионарска путовања. Током времена у Ирској је свако племе добило је свој манастир, а положај игумана је био наследан. Миса је у тим манастирима, за разлику од Римске цркве, држана на келтском, а не на латинском језику. Ускрс је слављен истог дана у години; тј. није био покретни, већ непокретни празник. Ирски манастири нису имали поседе, нити приходе 58 Мисионар Колумбан заслужан је како за ширење хришћанства у Ирској, тако и у Шкотској. Основао је манастир Јону у Ирском мору, насупрот Шкотске.

122

Долазак Германа у Британију Германски гусари су узнемиравали обале Британије још у 3. веку. Њихови походи тада били су чисто пљачкашког карактера. Међутим, већ од 5. века они са собом воде породице и трајно насељавају Острво. Једна легенда сведочи да је краљ Брита Вортигерн позвао у помоћ германско племе Јита, које је насељавало северни Јитланд, ради борбе против Шкота и Пикта. Јити су заиста потисли непријатеље свог домаћина, али су се убрзо и окренули против свог господара. Под своју власт су подвели област Кента. Недуго затим дошло је до инвазије и других германских народа, на пример: Јити су населили област Кента; Англи са јужног Јитланда су населили области Источне Англије, Нортамбрије и Мерсије; Саси из сз. Немачке су населили области Есекса, Сасекса и Весекса; Фризи из северне Холандије су населили неке области на југу Острва... Староседелачко, келтско становништво било је принуђено да се пред освајачима повуче у неплодне крајеве. На пример, један део Брита се повукао ка западу и населио област данашњег Велса, а други део је прешао Ламанш и населио Бретању, која је по њима добила име. Англосаксонски језик је сменио келтски, а многобожачка вера хришћанство. Као и њихови претходници и германска племена су основала низ државица на Острву. У седмом веку посведочено је 12 краљевина. Временом је њихов број услед процеса уједињавања, сведен на пет: краљевину Кент (превласт до 616. године), Источну Англију (до 617. године), Нортамбрију (до 659. године), Мерсију (до 825. године) и Весекс (до 12. века). Покрштавање Енглеске59 За покрштавање Англосаксона једнако су заслужни и мисионари римске цркве и мисионари манастира Јоне. Године 597. папа Гргур Велики послао је у Енглеску међу Англе и Сасе једну делегацију предвођену Августином ради ширења хришћанства. Од англосаксонских краљевина хришћанство је прво примила краљевина Кента; вероватно зато што је краљ Кента Етелберт († 616) био ожењен франачком принцезом, иначе хришћанком. Он је дозволио Августину да оснује бискупију у Кентерберију. Хришћанство су затим примили и краљ Есекса и краљ Нортамбрије Едвин, пошто се оженио кентском принцезом. Кентска принцеза је собом у Нортамбрију повела мисионара Паулина, који је у Јорку основао бискупију. Напокон је и краљ Источне Англије примио хришћанство. Даљем ширењу хришћанства привремено је на пут стао оснивач краљевине Мерсије – паганин Панда. Он је у савезу са келтским краљем Велса покорио северну Нортамбрију, Весекс и Кент. Овим је Нортамбрија била одсечена од Рима. Краљ Освалд, који је једно време провео у манастиру Јони, где се покрстио, позвао је калуђере из Јоне и дао им острво Линдисфарн у Северном мору да на њему

59 Британију ћемо одсад звати Енглеском. Тај назив потиче од имена Англа и временом се проширио на читав народ.

123

заснују нов манастир. Тада је уследило масовно покрштавање становника Нортамбрије, а 655. године Освалд је поразио и убио Панду. Средином 7. века Англосаксони су били покрштени, али је хришћанство било нејединствено. За једне је центар цркве био у Кентерберију, а за друге у Јони. У Нортамбрији се највише осећала незгода због двојства црквене организације и размимоилажења између римског и келтског хришћанства. Стога је нортамбријски краљ Осви сазвао велики црквени сабор у Витбију 664. године. Већина у сабору, на челу са краљем, определила се за римску цркву. Увређени Шкоти и Ирци напустише Витби. Ускоро за тим њихови монаси повукли су се из Енглеске у свој манастир на острву у Ирском мору. У Енглеској град Кентербери постаде седиште архиепископије, а из Рима стиже нов архиепископ, Теодор из Тарза. Превласт Мерсије Мерсија је свој врхунац доживела за време владавине краљева Етелберта и Офе (787 - 796). Краљ Офа је под своју власт подвео све англосаксонске краљевине, са тим да је у Кенту и Весексу на власти оставио домаће владаре, пошто су му претходно положили заклетву верности. Према келтској краљевини Велс подигао је одбрамбени бедем. Он је ковао новац, доносио законе, а плаћао је папи и трибут од једног златника дневно. Хегемонију Мерсије окончао је Весекс. Најезда Нормана Од 9. до 11. века Енглеска је била изложена инвазији Скандинаваца, који су били познати као људи са Севера – Northman или Нормани. Савременици су их називали Викинзима, а били су германског порекла. У почетку су напади Нормана били пљачкашког карактера. На пример, године 787. нормански гусари су опустошили обале Весекса, а 793. године неке манастире у Ирској: Џероу, Јону, Линдисфарн. Године 850. једна данска флота је долином Темзе стигла до Лондона и Кентерберија. Опљачкавши их, упутила се ка Мерсији и Весексу, када ју је зауставио весешки краљ. Док су Норвежани оперисали на простору Ирске и Шкотске, Данци су били заинтересовани пре свега за простор источне Енглеске: Нортамбрију, Источну Англију и Весекс. Од средине 9. века Нормани не само да пљачкају, већ се за трајно насељавају на простору Енглеске. Године 870. Данци предвођени краљем Гутрумом (проверити!) збацили су дотадашњу владу у Источној Англији и основали своје краљевство. Шест година касније заузели су Јорк (876), град у Нортамбрији, а Мерсију су нагнали да плаћа данак. Њихов даљи продор зауставио је весешки краљ Алфред Велики.

124

Алфред Велики (871 - 899) Весешком краљу Алфреду Великом, који је владао од 871. до 899. године, приписује се учвршћивање државне власти и стварање националног осећања. Од дана када је ступио на престо па све до упада Данаца у Весекс (878), Алфред је плаћао Данцима порез, тзв. ,,денгелд''. Напокон, одлучио је да сакупи војску и пружи отпор угњетавачима. Године 880. у бици код Едингтона поразио је данског краља Гутрума и натерао га да прихвати тзв. Ведморски уговор. Овим уговором била је утврђена тачна граница између тзв. Земаља данског права (Danelaw) и земаља краља Весекса. Алфреду су остали: Весекс, Кент, део Мерсије и Лондон са околином. До 10. века његови наследници повратиће власт над тзв. Земљама данског права. Краљ Алфред није био само војник и политичар. Волео је ученост и књижевност, а сам је научио да пише као средовечан човек. На свом двору основао је школу за синове дворана, а подржавао је превођење дела са латинског на англосаксонски језик. Његовом утицају приписује се оживљавање интереса за националну историју. Дански краљеви као владари Енглеске (1016 - 1042) Године 980. нов талас данских гусара угрозио је обале источне Енглеске. Етелред II Неспремни, весешки краљ и Алфредов наследник, уплашио се да ће ови напади охрабрити потчињене Данце у Енглеској на устанак против англосаксонске превласти. Зато је, искористивши рат Норвешке и Данске (1002), спровео стравичан покољ Данаца у Енглеској. Већ следеће године уследила је данска одмазда. До 1013. године Данци су повратили контролу над тзв. Земљама данског права, а 1014. су заузели Лондон. Етелред је напустио отаџбину и склонио се у Нормандију. Дански краљ Свен проглашен је за краља Енглеске. Исте године када је постао краљем Енглеске, Свен је умро. Његово наслеђе су међу собом поделила његова два сина: Харалд је на управу добио Данску, а Кнут Норвешку и Енглеску. У међувремену се у Енглеску из Нормандије вратио Етелред, повевши собом и сина Едмунда Гвозденог. До 1016. године дошло је до низа крвавих обрачуна између Кнута са једне и Едмунда Гвозденог са друге стране. На крају су се завађене стране споразумеле. Едмунд је на управу добио Кент, а Кнут преосталу Енглеску. Пошто је Едмунд убрзо умро под неразјашњеним околностима, Кнут је остао једини господар Енглеске. Кнут Велики је владао од 1016. до 1035. године. Био је краљ Данске, Норвешке и Енглеске. Његов двор се налазио у Винчестеру, а Енглеску је сматрао седиштем своје државе. Одржавао је добре односе са папством и Немачком. Уједињена краљевина није надживела Кнута. Његови наследници су кратко владали.

125

Едвард Исповедник (1042 - 1066) Године 1042. за енглеског краља је био проглашен Едвард, звани Исповедник. Он је био потомак Алфреда Великог. Његов отац је био Етелред Неспремни, а мајка Ема, ћерка нормандијског војводе Ричарда I, која се по смрти мужа преудала за краља Кнута. Едвард је младост провео у Нормандији, на двору свог ујака Роберта I. Био је чудан младић, пре времена оседео, занет вером. Када је дошао на престо, није знао језик својих поданика и окружио се само људима из Нормандије. Све послове препустио је великашу Годвину. Сам није имао наследника.

126

ЕНГЛЕСКА ОД 1066. ДО 1154. ГОДИНЕ

После норманског освајања

Садржај Виљем I Освајач (1066 - 1087) Наследници Виљема I Освајача (1087 - 1154)

127

Виљем I Освајач (1066 - 1087) Године 1065. енглески краљ Едвард Исповедник (1042 – 1066) формално је за наследника именовао Виљема, свог рођака и незаконитог сина нормандијског војводе Роберта I. Следеће године Едвард је преминуо. Виљем се у то време налазио у Нормандији. Његово одсуство искористио је Ерл Харолд, син великаша Годвина, да се у Јорку прогласи за краља. Онда када је Харолд отишао на север да сузбије напад Норвежана, Виљем је окупио војску, допловио до јужних обала Енглеске и утврдио се код Хејстингса. Овде је 14. октобра 1066. године дошло до одлучујуће битке између Виљема и Харолда. Први је извојевао победу и убио свог противника. Преплашени великаши позвали су Виљема у Лондон да преузме престо. На Божић 1066. године у Вестминистарској цркви Виљем је крунисан за енглеског краља. Виљем и његове војсковође, углавном нормандијски феудалци, поделили су међу собом поседе Харолда и његових присталица. 1/2 поседа је подељена међу великашима, 1/4 је дата цркви, а чак 1/5 је припала круни. Потом се Виљем вратио у Нормандију да прослави победу, а његове војсковође у Енглеској стадоше пљачкати домаће становништво. То је 1069. године довело до отворене побуне против норманске превласти, коју је Виљем угушио тек око 1071. године. The Doomsday Book (1087) – или ,,Књига страшног суда'' представља једну врсту пореског регистра; попис свих добара државе Енглеске. Више о томе говори професорка Ковачевић у својој Историји Енглеске:

,,Виљем је одлучио да изврши попис свих вредности у својој краљевини. Пописивачи су се размилели по читавој земљи године 1086. Стигавши у одређени шајер, пописивач је сазивао представнике из сваког села и ови су морали положити заклетву да ће говорити истину... бележио је име села, име његовог власника за време краља Едварда и његовог садашњег власника... записано тачно колико има обрадиве површине... ливада, пашњака и забрана... број крупне и ситне стоке... слободних сељака, кметова... Огромна маса ових података поднета је краљу на увид. А када је он идуће године умро (1087) све је то сакупљено и записано у једну књигу. Та књига зове се The Doomsday book, а чува се у државном архиву у Лондону''

(стр. 57.)

Однос Виљема и Рима – Виљем је по својој вољи постављао епископе како у Нормандији, тако и у Енглеској. Примао је папске мисионаре само онда када им је сам упутио позив. Папа је био трпељив према Виљемовој црквеној политици из два разлога: 1) у њему је видео савезника у борби против немачког цара Хајнриха IV и 2) Виљем је на епископске столице доводио људе високих моралних квалитета.

128

Наследници Виљема I Освајача Виљем II Риђи (1087 - 1100) – Још за живота енглески краљ Виљем I Освајач свом сину Роберту поверио је на управу Нормандију, а Виљему II Енглеску. Године 1087. Виљем II, прозвани Риђи, проглашен је за краља Енглеске. Показао се похлепнијим него отац. На пример, тзв. ,,Књигу страшног суда'' допунио је са низ одредаба које су отежале положај његових поданика. Сада ако је барон желео удати своју кћер, морао је дати новац краљу не би ли добио његово одобрење или ако би барон умро оставивши за собом неудати кћер наследницу, краљ јој је бирао мужа на лицитацији. Због свега овога барони су били незадовољни, а њихово незадовољство кулминирало је у низ побуна. Ипак, све ове побуне краљ је угушио. Хенри I (1100 - 1135) – Године 1100. приликом лова на јелене у Новој шуми, погинуо је несрећним случајем краљ Виљем II Риђи. На престолу га је наследио брат Хенри I, најмлађи син Виљема I. На почетку своје владе Хенри I морао се суочити са незадовољством свог брата Роберта, нормандијског војводе, који је сматрао да полаже више права на енглески престо. Тек пошто је умирио брата, Хенри се могао посветити унутрашњој политици своје земље. Једна од његових најзначајнијих мера посвећена је реформи финансијске управе. До његова времена резерве новца чуване су у утврђеном замку, а новац у оптицају чуван је у ковчегу у краљевској одаји. О ковчегу се старао један коморник. Хенри сада уводи институцију од три благајника са седиштем у Винчестеру. Један је водио књиге држаних прихода, а двојица су чувала државну благајну. Стефан од Блоа (1135 - 1154) – Хенри I није имао мушких потомака, али се за живота побринуо да барони положе заклетву верности његовој кћери Матилди. Ова је прво била удата за Хајнриха V, а затим за Жофроа, грофа од Анжуа. Пошто је 1135. умро краљ, барони су заобишли Матилду и на престо довели Стефана од Блоа, сестрића Хенрија I. Влада Стефана од Блоа била је обележена сталним грађанским ратовима између њега са једне и Матилде и Жофрое са друге стране. Слабљење централне власти искористили су барони за сопствено јачање. Енглеска се нашла у потпуном расулу.

129

ЕНГЛЕСКА ОД 1154. ДО 1399. ГОДИНЕ Династија Плантагенета

Садржај Хенри II Плантагенет (1154 - 1189) Ричард I Лавље срце (1189 - 1199) Јован Без земље (1199 - 1216) Хенри III (1216 - 1272) Едвард I (1272 - 1307) Едвард II (1307 - 1327) Едвард III (1327 - 1377) Ричард II (1377 - 1399)

130

Хенри II Плантагенет (1154 - 1189) Хенри II Плантагенет је владао од 1154. до 1189. године. Био је родоначелник династије Плантагенета, тако названа према цвету из њиховог породичног грба. Хенри II је био Француз, који никада није научио говорити енглески. Иако енглески краљ, више је времена проводио на својим поседима у Француској. Спровео је низ мера којим је учврстио краљевску власт. Околности доласка на власт – Године 1153. састали су се Стефан од Блоа, енглески краљ и Хенри II, Матилдин син и један од најмоћнијих људи у Француској60. Преговорима се дошло се до следећег споразума: Стефан је имао остати краљ Енглеске све до своје смрти, када би престо наследио Хенри II. Већ следеће године 1154. Стефан је умро, а Хенри II је заиста постао краљем. Да би учврстио свој положај, Хенри II је одлучио да се обрачуна са баронима. Наредио је да се поруше сви замкови које су барони подигли у време грађанских ратова. Оне замкове које пак није порушио прогласио је краљевским и у њима је сместио своје гарнизоне. Реформа судства – Учврстивши се на власти, Хенри II се могао посветити реформи државне управе. Једна од његових првих мера била је посвећена реформи судства. Проширио је овлашћена краљевског суда (curis regis) у односу на властелинске судове. Сада је сваки слободан човек, у случају да је имао средстава да подмири трошкове, могао захтевати да његов случај испита краљевски суд. Затим, донео је одлуку да сваки сумњив случај истраже државне власти, без обзира да ли оптужница постоји или не. Наиме, до његова времена државне власти су истраживале само оне случајеве за које је постојала оптужница61. Напокон, увео је пороту. Наиме, порота од 12 окружних и 4 градска поротника изјашњавала се пред краљевским судом или шерифом да ли зна за какав злочин. Уколико би порота оптужила неког, томе је судио краљевски суд. Судске реформе Хенрија II представљају почетак тзв. common law или ,,општег права''; права које важи за цело краљевство и све слободне људе у њему. Реформа војске – До Хенријева времена, у случају каквог оружаног сукоба краљу су војне одреде обезбеђивали барони. Овим је краљ војно зависио од барона. Да би се ослободио те зависности, Хенри више од барона не захтева војне одреде већ тзв. scutagium или штитарину; одређену своту новаца са којом је могао унајмити ратнике. Овим феудалци нису били ослобођени војне обавезе. У случају рата сваки слободан човек морао се одазвати позиву у краљеву војску. Реформа шерифа – Енглеска је била подељена на округе (шајере) на чијем челу су се налазили краљевски чиновници са титулом шерифа. Дужност шерифа је била да

60 Био је гроф Анжуа. Под његовом влашћу су се налазили Мен, Турен, Поату, Нормандија. Женидбом са Еленором Аквитанском, постао је и господар Аквитаније. 61 На пример, пошто би један човек био убијен, његова родбина могла је захтевати истрагу. У случају да несрећник није имао родбине, његов случај остао би нерасветљен.

131

убире порез, да руководи месном полицијом, да надгледа рад суда и убира црквени десетак. До Хенријева времена шерифи су бирани из редова крупних и моћних феудалаца, који су могли угрозити краљеву власт. Стога је 1170. Хенри сменио 20 шерифа и на њихово место довео људе из нижих друштвених слојева. Од тада, шерифи више нису бирани из редова моћних феудалаца. Закон примогенитуре – До Хенријева времена није постојао чврст закон о праву наслеђа на престо. Хенри је увео систем примогенитуре. Наиме, држава се више није делила између владаревих синова. Сада је само најстарији син могао у целости наследити оца. Кларедонске конституције (1164) – Хенри II је покушао да умањи утицај цркве у својој држави. У том циљу је 1164. године саставио тзв. Кларедонске конституције, којим су ограничена овлашћена црквеног суда. Наиме, сада је краљевски суд могао одбацити одлуке црквеног суда. Укинуто је право жалбе папи. Пошто би црквени суд осудио једног свештеника, казну му је имао одредити краљевски суд будући да су казне црквеног суда биле одвећ благе. Против конституције је устао кентерберијски архиепископ Томас Бекет, кога је сам краљ довео на положај. Пошто је проглашен издајником, Бекет је побегао из Енглеске да би се поново вратио 1170. године. Убрзо је убијен, а његову смрт искористила је црква да га прогласи за светитеља и да Хенрија II изопшти из цркве. Хенри II не само да није уживао подршку цркве, већ се морао суочити са побуном својих синова, као и барона у Енглеској и Нормандији. На крају није имао другог избора до да се покаје и подвргне јавном бичевању на Бекетовом гробу. Повукао је Кларедонске конституције, а својим синовима је опростио. Почетак освајања Ирске – Године 1170. Ирска се побунила, а 1171. Хенри II је покушао да је подвргне под своју власт. Због немира у земљи Хенри је морао одустати од ове намере, али су енглески барони под своју власт подвели исток Ирске. Ричард Лавље срце (1189 - 1199) Године 1189. умро је енглески краљ Хенри II. На престолу га је наследио син Ричард, прозвани Лавље срце. Од десет година своје владе само је једну провео у Енглеској. Био је учесник Трећег крсташког рата, а време је углавном проводио на својим поседима у Француској. Погинуо је 1199. године приликом опсаде једног замка у Француској.

132

Јован Без земље (1199 - 1216) Године 1199. на енглески престо се попео Јован, брат Ричарда и син Хенрија II. Јован Без земље и Француска – Јованову спољну политику обележио је сукоб са Француском. Наиме, 1204. године француски краљ Филип II Август подвео је под своју власт Анжу, Мен, Турен, Поату и Нормандију. Енглески краљ је задржао само Гаскоњу и град Бордо. Том приликом је добио надимак ,,Без земље''. Десет година доцније (1214) склопио је савез са немачким царем Отоном IV и фландријским грофом не би ли повратио своје поседе у Француској. Међутим, Филип II је у два наврата поразио савезничку војску: прво Енглезе, а затим код Бувина и Немце, и тиме потврдио своја освајања из 1204. Енглески краљ пак добио је нови надимак ,,Млитави мач''. Јован Без земље и Рим – Јован, као и његови претходници, покушао је да на своју руку поставља епископе. Међутим, његов избор кентерберијског архиепископа одбацио је папа, који је за тај положај предвидео Стивена Ленгтона, професора теологије из Париза. Јован је Ленгтона протерао из земље и забранио му повратак за наредних седам година. Незадовољни папа је потом 1208. године бацио интердикт на Енглеску. Онда када је енглеско свештенство стало делити папино мишљење, Јован му је конфисковао имовину. Папа није имао другог избора до да 1212. године изопшти Јована из цркве и да га лиши круне, која је потом била предвиђена за Филипа II. Јованов положај је био незавидан. Са једне стране није уживао подршку цркве, а са друге претила је побуна барона. На крају се Јован покајао. Признао је избор Ленгтона за кентерберијског архиепископа, вратио конфискована имања и положио папи заклетву вазалне верности, а која се огледала у 1 000 фунти годишње. Јован Без земље и барони – Ипак, догодило се оно чега се краљ највише плашио. Пролећа 1215. барони су дигли побуну, која је претила да поприми шире размере. Сам краљ је био неодлучан. Час је изражавао спремност на преговоре, час је позивао војску из Гаскоње. Онда када су побуњеници заузели Лондон, краљ се ипак одлучио на преговоре. У месту Ранимед на реци Темзи барони су краљу предали тзв. ,,баронске привилегије'', у којима су изразили своје жеље. Резултат преговора било је усвајање документа под именом Magna charta libertatum или Велика повеља слобода. Magna charta libertatum – Велика повеља слобода је донета 15. јуна 1215. године. Обухватала је четири групе одредаба. Прва група је садржала само једну одредбу посвећену црквеном праву. Друга група је била посвећена регулисању односа краља и вазала. На пример, краљ није могао захтевати више обавеза од вазала него што је било предвиђено. Краљ није имао право кћер наследницу удавати против њене воље нити воље њене родбине. Тзв. auxilium је краљ могао потраживати од вазала само у случајевима личног откупа из заробљеништва, наименовања свог најстаријег сина у ред

133

витезова, удаје своје кћери. Штитарину и друге дажбине могао је убирати само уз одобрење вазала. Трећа група одредаба била је посвећена краљевској власти (?). На пример, ниједан слободан човек није могао бити лишен своје имовине, нити затворен без одлуке суда. Барони су могли захтевати помоћ од својих вазала, као што је и краљ могао од својих барона. Грађански спорови који нису имали везе са краљем, нису изношени пред краљевски, већ пред редовни суд. Последња група одредаба је била посвећена оснивању Великог савета. У овај савет је улазило 25 барона. Њихов задатак је био надзор над извршавањем одредаба документа. Уколико би се краљ оглушио о одредбе, савет је имао право објавити му рат. Мада је овај документ требао гарантовати индивидулану слободу, као и показати да власт краља није изнад закона, Јован га је убрзо повукао. Папа је подржао енглеског краља, а барони су га прогласили свргнутим. Круна је понуђена Лују, сину Филипа II. Енглеској је претио нов грађански рат, али је већ 1216. Јован умро. Хенри III (1216 - 1272) Околности доласка на власт – Године 1216. умро је енглески краљ Јован Без земље. На престолу га је наследио син Хенри III. Међутим, како је он био малолетан до његовог пунолетства, дакле до 1227. године, државом је управљало намесништво у следећем саставу: Ленгтон (кентерберијски архиепископ), Вилијам Маршал (гроф Пемброка) и Хјуберт де Берг. Извори нису благонаклони према Хенрију III. О њему сведоче као слабом владару, који је одлуке доносио под туђим утицајем. Хенри III и барони – Хенри III је својом политиком изазвао незадовољство барона. Прво је на двор примио децу своје мајке Изабеле и очуха Хуга Лусињанског, грофа Ла Марша, а затим и рођаке своје жене Еленоре из Провансе. Овим странцима је даровао поседе, угрожавајући тиме интересе својих барона. Незадовољство барона је кулминирало 1258. године. Наиме, папа Иноћентије III је био спреман Сицилију препустити Хенријевом сину, под условом да Хенри материјално помогне папу у борби против Фридриха II Хоенштауфена. Понуда се свидела енглеском краљу, те је он 1258. године од својих барона затражио 1/3 прихода. Била је то кап која је прелила чашу. Барони су организовали побуну и изнели захтев пред краља да отера странце, као и да образује комисију од 24 лица које ће спровести реформе. Оксфордски статут. Настанак парламента – Комисија је донела нови устав, тзв. Оксфордски статут, којим је сва власт у земљи предата Већу од 15 барона. Сам краљ се обавезао да убудуће неће владати сам, већ у сагласности са Већем. Рат барона – Оксфордски статут представљао је победу племства. Међутим, оно није било сложно, што је знао да искористи Хенри III. Успео је да за себе придобије један део племства. На чело опозиције пак стао је Симон де Монфор, племић француског порекла и муж Хенријеве сестре.

134

Године 1264. у бици код Луиса Симон де Монфор је поразио и заробио енглеског краља и његовог сина Едварда. Следеће године (1265) је први пут сазвао Веће. Поред племства, били су позвани и представници округа и градова. Ипак, влада Симона де Монфора није дуго потрајала. Године 1266. Едвард се ослободио заробљеништва. У бици код Ивсема је поразио и убио Монфора, после чега се опозиција распала. Хенри III је остао да формално влада Енглеском, а све краљевске послове је водио краљевић Едвард. Едвард I (1272 - 1307) Године 1272. умро је енглески краљ Хенри III. На престолу га је наследио син Едвард I. Овај је још за очева живота водио све важније државне послове. Напокон, поставши сам краљ, показао се као способан владар. Био је добар администратор. Спровео је низ мера не би ли побољшао прилике у краљевству. Овом приликом поменућемо неке од његових мера. Статут ,,мртва рука'' – Године 1279. усвојио је статут ,,мртва рука''. Овим статутом покушао је са спречи даље ширење црквених поседа без краљева одобрења. Наиме, до његова времена црква је стекла велике поседе који се нису могли отуђити, тзв. поседе ,,мртва рука''. Претило је да утицај и богатство цркве угрози краљев утицај и приходе. Стога је Едвард био приморан донети споран статут. Трговачка повеља – Године 1303. донео је једну трговачку повељу. Ова повеља гарантовала је страним трговцима слободан улазак у земљу, увоз и извоз робе, а регулисала је питање плаћања царина. Овом повељом Едвард је желео са једне стране подстаћи прекоморску трговину, која је Енглеској доносила велике приходе, а са друге стране спречити зеленаштво. Франшизе – Едвард је извршио и ревизију ,,франшиза''. Франшизе су представљале извесне повластице које је краљ давао својим поданицима. Временом, право додељивања франшиза за себе присвајају моћни феудалци. Едвард је сада спровео ревизију франшиза од времена Ричарда I. Онај који није могао доказати да је повластице примио од самог краља, сада је морао платити за те повластице. Штитарина – Енглески краљ је спровео и реформу ,,штитарине''. Штитарину није више узимао посредно, од правног корисника поседа, већ од директног корисника поседа. Акт ,,О неодобравању пореза'' – Едвард I је поштовао Велики савет, тј. парламент. Године 1297. је усвојио акт ,,О неодобравању пореза''. Овим актом се обавезао да ће потраживати порез тек пошто добије одобрење парламента.

135

Спољна политика – У спољној политици Едвард I није следио традицију Плантагенета; није био заинтересован за проширивање поседа у Француској. Своју пажњу је усредсредио на Острво. Велс – Године 1282. заузео је Велс. Од тада престолонаследник ће носити титулу ,,принц Велса''. Шкотска – Године 1285. умро је шкотски краљ Александар III. За собом је оставио само кћер Матилду. У Шкота није било уобичајено да жена наследи престо. Прилику је искористио енглески краљ да предложи брак између свог сина, а принца Велса, и принцезе Матилде. Овим би две краљевине дошле под једну круну. Већу шкотских племића се предлог свидео. Међутим, уочи свадбе млада Матилда је преминула. Тада је почела мучна борба за шкотски престо. Енглески краљ је био спреман пружити подршку претенденту Џону Белиолу, под условом да овај Едварда призна за сизерена. Споразум је склопљен и 1391. Белиол је проглашен за краља Шкотске. Онда када је енглески краљ формално право врховног господара покушао спровести у дело, Белиол и шкотски племићи су се побунили. Године 1396. Едвард је сакупио војску и организовао поход на север. Поразио је и заробио Белиола, а престони камен, на коме су крунисани шкотски краљеви, однео у Енглеску и поставио испод свог престола у Вестминистерској катедрали. Шкоти су наставили борбу за независност. Године 1397. дигнут је устанак под вођством Виљема Валаса. О овом сиромашном витезу историја мало зна. Није имао поседа у Енглеској, није знао говорити француски, али је био добар војсковођа. У бици код Стерлинга је поразио енглеску војску, али је сам претрпео пораз у бици код Фолкирка (1378). Недуго потом је ухваћен и погубљен. Едвард је поново учврстио своју власт над Шкотском. Мир није дуго трајао. Око 1307. године устанак је дигао Роберт Брус, унук некадашњег претендента на престо, који је младост провео на двору енглеског краља. Едвард се спремао да сам угуши устанак, али је преминуо надомак шкотске границе (1307). Едвард II (1307 - 1327) Године 1307. умро је енглески краљ Едвард I. На престолу га је наследио син Едвард II. Овај се показао као слаб и неодлучан владар. Владао је под утицајем свог рођака Тома Ланкастера, који се налазио на челу групе ,,Господа налогодавци'', а која је управљала свим органима власти. У спољној политици Едвард II је наставио политику свог претходника. Године 1314. организовао је један поход против устаника у Шкотској, које је предводио Роберт Брус. Следеће године претрпео је страховит пораз код Банок Берна, када одустаје од даљег војевања на северу. Мир између Енглеске и Шкотске склопљен је 1328. године, када је Брус проглашен за краља. Мир је потписао млади краљ Едвард III.

136

Едвард III (1327 - 1377) Године 1327. енглески краљ Едвард III на наговор своје жене Изабеле од Француске и њеног љубавника Роџера Мортимера, абдицирао је у корист свог малолетног сина Едварда III. Стогодишњи рат (1337 - 1453) – У спољној политици Едвард III склопивши мир са Шкотима (1328), поново се окренуо Француској. Будући да му је мајка пореклом била из француског краљевског рода, веровао је да полаже право на француску круну. Такође је желео вратити под власт Плантагенета оне области које је изгубио још Јован Без земље. Није само краљ био заинтересован за рат, већ и сви слојеви друштва. Француска је била богатија но Енглеска, а нарочито примамљивим чиниле су се области Фландрије због трговине вуном и Гаскоње због трговине вином. Парламент је одобрио краљу средства за рат. Тако је 1337. почео тзв. Стогодишњи рат, који је са прекидима трајао све до 1453. године. Прва већа битка одиграла се код Кресија 1346. године, када су Енглези захваљујући својим лукострелицима извојевали победу. Едвард III је потом заузео Кале, а 1356. извојевао је победу у бици код Поатјеа. Године 1360. склопљен је привремени мир и француски краљ уступио је Едварду већи део својих поседа. У овом рату као енглески војсковођа истакао се краљев син познат под надимком Црни принц. Реформа парламента – За владе Едварда III дошло је до реформе парламента. Парламент је подељен на Горњи дом (Дом лордова) и Доњи дом (Дом комуна). У Горњи дом су ушли представници племства, а у Доњи представници градова, округа и ритери. Доњи дом је уживао право да предлаже законе, као и да одобрава потраживање пореза. Горњи дом пак разматрао је предлоге закона, а представљао је и највиши апелациони суд. Црна смрт (1348) – За Едварда III године 1348. Енглеску је задесила куга (,,црна смрт''), која је собом однела чак трећину укупног становништва. Једна од последица ове пошасти била је промена у привреди, недостатку радне снаге. Сада је натурална рента замењена новчаном, а присилан рад на поседима је замењен плаћеном надницом. Џон Виклиф – Едвард III није био у најбољим односима са Римом. Године 1353. забранио је Енглезима право жалбе папском суду. Такође је одбио да и даље плаћа папи данак од 1 000 фунти, на које се обавезао још Јован Без земље. До заоштравања односа између Енглеске и Рима дошло је када је Џон Виклиф, професор теологије на Оксфорду, стао отворено говорити против цркве. Тврдио је да папа нема права потраживати било какве дажбине од Енглеза, а да енглески краљ има право конфисковати црквене поседе. Енглески епископи на захтев папе дигли су оптужницу против Виклифа и били су спремни судити му. Међутим, суђење су прекинули енглески грађани. Виклиф се осмелио и стао тражити радикалну реформу цркве. Устао је против црквених догми, сматрајући да је права истина садржана у Светом писму. Отуда је

137

и ову књигу са латинског превео на енглески језик. Његово учење заснивало се на учењу св. Августина. Мада су папа Гргур XI и лондонски архиепископ Кортни осудили његово учење, Виклиф је уживао подршку не само државе, градова, већ и сиротиње. Тек онда када је стао тврдити да су хлеб и вино оно што јесу и после свештениковог посвећења, избачен је са Оксфорда. Виклиф је осуђен после смрти, на сабору у Констанци 1415. године; тело му је извађено из гроба, спаљено и пепео бачен у реку. То ипак није спречило Виклифове следбенике, тзв. лолариде да даље шире његово учење. Поставио је темеље каснијој реформацији. Навигациони акт (1369) – За Едварда III године 1369. донет је тзв. ,,навигациони акт'' који је прописивао да сви енглески трговци своју робу морају превозити на енглеским бродовима. Овај акт подстакао је енглеску бродоградњу и постанак енглеске трговачке флоте. Ричард II (1377 - 1399) Године 1377. умро је енглески краљ Едвард III. На престолу га је наследио млађи син Ричард II, пошто је старији син Црни принц раније умро (1376). Ричард II се показао поборником јаке краљевске власти. Сељачки рат (1381) – Године 1377. парламент је увео нов порез, који су били дужни давати сви слободни људи. До 1380. овај порез је увећан чак три пута. Становништво је било незадовољно и већ 1381. је избио тзв. Сељачки рат. Устанике је предводио зидар Ват Тајлер. Устаници су прво продрли у Кентербери и поубијали црквене великодостојнике. Затим су опсели Лондон. Капије града отворила им је градска сиротиња. Млади краљ Ричард II се нашао у незавидном положају и изразио је спремност на преговоре. Уочи састанка са вођама устанка један од краљевих поданика је убио Вата Тајлера. Захваљујући својој лукавости краљ је спречио покољ и договорио се са преосталим вођама устанка. Дао им је повеље и обећања и тиме окончао устанак. Апсолутизам – Ричард II је био поборник јаке краљевске власти. Тако када је једна група барона, тзв. барони позивари, покушала под своју управу подвести администрацију, краљ је представнике те групе ухапсио и бацио у тамницу. Затим је 1397. године нагнао парламент да своја овлашћења преда новоустановљеном телу, чије је чланове бирао сам краљ. Незадовољство барона је расло и кулминирало 1399. године. Дошло је до побуне коју је предводио Хенри, војвода од Ланкастера. Парламент је прогласио Ричарда II свргнутим, а на његово место је довео Хенрија од Ланкастера, као Хенрија IV.

138

ЕНГЛЕСКА ОД 1399. ДО 1485. ГОДИНЕ

Династија Ланкастера. Династија Јокшира

Садржај Хенри IV (1399 - 1413) Хенри V (1413 - 1422) Хенри VI (1422 - 1461) Едвард IV (1461 - 1483) Ричард III (1483 - 1485)

139

Хенри IV (1399 - 1413) Године 1399. парламент је свргао дотадашњег краља Ричарда II и на власт довео Хенрија од Ланкастера. Хенри од Ланкастера, сада краљ Хенри IV, сматра се родоначелником нове владајуће династије – династије Ланкастера. Ланкастери су управљали Енглеском од 1399. до 1461. године. Побуна барона (1402) – Барони који су довели на власт Хенрија IV очекивали су заузврат извесне повластице. Међутим, како су оне изостале, већ 1402. дошло је до побуне. Ову побуну подржао је Велс. Док је енглеске бароне предводио Хенри Перси, Велшане је предводио Овен Глендовер. Ипак, краљу је пошло за руком да угуши побуну. Затим је, да би учврстио свој положај, дао да се убије некадашњи краљ Ричард II. Јачање парламента – За владе Хенрија IV парламент је знатно ојачао. Уживао је право да одобри, односно не одобри краљев избор службеника. Затим, била је загарантована слобода говора, тј. дебата у парламенту није подлегала кривичном гоњењу, а током заседања чланови парламента нису смели бити хапшени. Напокон, сам краљ је парламенту потврдио право одобравања, односно неодобравања пореза. Хенри V (1413 - 1422) Године 1422. умро је енглески краљ Хенри IV. На престолу га је наследио Хенри V, који је своју владу посветио Стогодишњем рату. Стогодишњи рат – Због унутрашњих неприлика енглески краљеви Ричард II и Хенри IV занемарили су борбу против Француза. Краљ Хенри V пак обновио је ту борбу. Августа 1415. године Хенри V је опремио војску – 2 000 оклопника и 6 000 витезова – и организовао поход на Нормандију. Међутим, до септембра исте године није остварио већи успех. Истина, заузео је низ мањих градова, али му је војска услед глади и болести била десеткована. Носио се мишљу о повратку у Енглеску. Да Француску не би напустио баш ,,подвијена репа'', одлучио се за један демонстративни марш од Нормандије до Калеа. У међувремену Французи нису седели скрштених руку. Опремили су војску – 10 000 ратника – и кренули у сусрет непријатељу. Формално војском је заповедао Контеабл, господар Албреа. Енглеска и француска војска су се судариле 25. октобра код Аженкура. Киша и блатњав терен умањиле су учинак француске коњице и Енглези су однели победу. Поседи Хенрија V су после ове битке знатно проширени. Године 1419. један присталица странке Армањака убио је Жана Неустрашивог. На место бургундског војводе доведен је Филип III Добри, који је одмах склопио савез са енглеским краљем. У граду Троа потписан је уговор. Хенри V је именован дофеном Француске, а дотадашњи дофен Шарл је разбаштињен. Бургундија је изборила независност и добила Шампању и области источно од Париза.

140

Хенри VI (1422 - 1461) Године 1422. умро је енглески краљ Хенри V. На престолу га је наследио једногодишњи син Хенри VI. Пошто је био малолетан, у прво време место њега земљом је управљало намесништво. За намесника Енглеске је био именован Хемфри од Глостера, а за намесника Француске Јован од Бедфорда. Хенри VI је био слаб и неспособан владар. Формално је управљао државом, а стварну власт су имали краљица Маргарета и кућа Бофорта. У својој тридесетој години је душевно оболео. Рат ружа (1455 - 1485) – Пошто је енглески краљ душевно оболео, Ричард од Јорка је именован његовим намесником, али и престолонаследником у случају да краљ не остави за собом мушког потомка. Међутим, краљица Маргарета је родила дечака и уз помоћ Бофорта протерала Ричарда из земље. Ово Ричарда није обесхрабрило. Сакупио је војску и повео рат против Ланкастера. Такозвани Рат ружа добио је такав назив пошто је у грбу Ланкастера стајала бела, у грбу Јорка црвена ружа. Рат је вођен у периоду од 1455. до 1485. са циљем да се у потпуности уништи противник. Док су кућу Ланкастера подржали барони са севера, кућу Јорка су подржали барони са југа, ритери и грађани. Прва значајнија битка одиграла се 1460. године код Вејкфилда, када је Ричард од Јорка погинуо и када су Ланкастери извојевали победу. Следеће године у бици код Таутона тријумфовао је Едвард од Јорка, Ричардов син. Он је заузео Лондон и прогласио се краљем. Едвард IV (1461 - 1485) Године 1461. Едвард од Јорка прогласио се краљем Енглеске. Сматра се оснивачем династије Јокшира. Да би учврстио свој положај Едвард од Јорка, тј. краљ Едвард IV одлучио је да се обрачуна са кућом Ланкастера. Краљицу Маргарету је протерао из земље, краља Хенрија VI је затворио у лондонску кулу, а њиховог сина Едварда је погубио. Присталице Ланкастера је такође погубио, а њихову имовину конфисковао. Едвард IV није поклањао више поверења ни баронима који су подржали кућу Јорка, а који су искористили рат за сопствено богаћење. Едварду је била потребна подршка, али не онакве аристократије каква је до тад постојала. Зато је одлучио образовати нову аристократију. План је био да средњи слој витезова обдари привилегијама и поседима, а да би тај план спровео у дело била су му неопходна средства. Зато је спровео ,,беневоленцију'' – добровољно сакупљање новчаних прилога од трговаца и занатлија. Тек онда када је ојачао своју власт, Едвард IV се могао посветити спољној политици. Године 1475. повео је рат против француског краља Луја XI. Оставио је непријатеља на миру, тек пошто му је француски краљ даровао извесну своту новца и обећао му исплаћивање доживотне пензије.

141

Ричард III (1483 - 1485) Године 1483. умро је енглески краљ Едвард IV. На престолу га је наследио син Едвард V. Пошто је овај био малолетан, земљом је управљао његов стриц Ричард од Глостера. Ричард је био веома амбициозан. Убио је Едварда V и прогласио се краљем. У међувремену присталице Ланкастера иступају са новим кандидатом за престо – Хенријем Тјудором. Деда Хенрија Тјудора – Овен Тјудор, био је ожењен Катарином од Француске, удовицом Хенрија V, а мајка Хенрија Тјудора потицала је из куће Бофорта. Захваљујући подршци француског краља62, Хенри Тјудор је организовао поход против Ричарда III. До битке је дошло код Босворта 21. августа 1485. године. Пошто је у одлучујућем тренутку Стенли од Дербија, очух Хенрија Тјудора, одлучио помоћ пружити Хенрију, овај последњи је извојевао победу. Ричард III је погинуо у бици.

62 Пошто је кућа Јорка подржавала бургундског војводу у његовим сепаратистичким тежњама, француски краљ Луј XI подржао је представника Ланкастера.

142

NORTUMBRIJA

Etelfrit († 616), kralj Bernikije (od 592/593) i Deire, koje su zajedno formirale Nortumbriju. Etelfrit je bio sin Etelrika i unuk Ida, kralja Bernikije i njegova vladavina predstavlja granicu u istoriji ujedinjene Nortumbrije i uistinu, Engleske. Oženio se Ačom, kćerkom Ele, kralja Deire, kog je njegov otac nasledio 588. ili 590. prognavši prethodno Elinog sina Edvina. 603. Etelfrit je odbio napad Aidana, kralja dalriadskih Škota kod Degastana, nanevši mu pritom velike gubitke. Prisustvo Heringa, sina Etelfritovog prethodnika, na strani napadača označava da je došlo do porodičnih sukoba u kraljevskoj porodici Bernikija. Kasnije tokom vladavine, verovatno 614. pobedio je Velšane u velikoj bitci kod Čestera i pritom masakrirao monahe u Bangoru koji su se okupili da bi molitvama ohrabrili Velšane. Etelfrit je ovaj rat poveo u cilju gonjenja odbeglog Edvina, ali i da bi Severni Vels odvojio od Brita iz Stratklajda. 616. Etelfrit je bio pobeđen i ubijen kod reke Idle od strane Redvalda, kralja Istočne Anglije, kog je Edvin pozvao u pomoć.

Edvin († 12.X.632, Hetfild Čejs), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 616. do 632. Bio je najmoćniji engleski vladar u svoje vreme i prvi hrišćanski kralj Nortambrije. Sin kralja Ele od Deire, jednog od dva nortambrijska kraljevstva, Edvin je otišao u izgnanstvo kada je Etelrik, kralj Bernikije zauzeo Deiru 588. ili 590. 616. kralj Redvald od Istočne Anglije je potukao i ubio Etelrikovog sina Etelfrita i postavio Edvina na nortambrijski presto. Edvin je pokorio deo Velsa i bio je priznat kao poglavica od strane ostalih vladara Engleske osim kralja Kenta. Edvinovo pokrštavanje bilo je rezultat braka sa hrišćanskom princezom Etelburtom od Kenta. Ona je u Nortambriju dovela misionara Paulinusa koji je pokrstio Edvina i mnoge njegove podanike 627. 632. keltski kralj Kadvalon od Gvineda (Severni Vels) i kralj Penda od Mersije su napali Nortambriju i ubili Edvina u bitci. Paulinus i Etelburta su pobegli, a nortambrijska crkva je privremeno ukinuta. Sledeće godine Nortambrijom je vladao sv. Osvald, sin Etelfrita.

Sv. Osvald (604 - † 642, Maserfeld), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 633. do 642. koji je uveo keltsko hrišćanstvo preko keltskih misionara i dao im nadležnost nad većim delom Engleske. Osvaldov otac, kralj Etelfrit bio je vladar koji je dva antička kraljevstva Bernikije i Deire ujedinio u jedinstvenu Nortambriju. Izgnan je iz Nortambrije od strane svog ujaka Edvina 616. i tada su on i njegov brat Osvi pobegli u Jonu na Hebridima gde su primili hrišćanstvo. Edvin je poginuo u borbi sa Kadvalonom od Gvineda i Pendom od Mersije 632. ali je sledeće godine Osvald potukao i ubio Kadvalona blizu Hekshama. Istoričar Beda Venerabilis govori da je Osvaldovu vlast nakon toga priznala cela Severna Engleska. Međutim paganski kralj Penda se nije sa ovim mirio pa je napao i potukao Osvalda kod Maserfelta nedaleko od današnjeg Osvetrija, Šropšajer. Mrtvi kralj je proglašen za mučenika od strane nortambrijske crkve i verovalo se da njegove mošti isceljuju i prave čuda.

Osvi (612 - † 15.II.670), Anglo-saksonski kralj Nortambrije od 655 do 670. Osvijev otac je bio kralj Etelfrit, a stariji brat kralj sv. Osvald. 642. Nortambrija je podeljena i Osvi je preuzeo kontrolu nad Bernikijom, a Penda je držao Deiru. Punih trinaest godina Osvi je bio potčinjen kralju Mersije, Pendi. Konačno 655. Penda je napao

143

Bernikiju, ali je pritom ubijen u bitci kod Vinvaeda blizu Lids. Osvi je nakon toga ujedinio Nortambriju i preuzeo vrhovnu vlast nad celom Engleskom. Anektirao je severni deo Mersije, ali je južni ostavio Pendinom sinu Peadi. Međutim Peada je ubijen 656. i u buni plemića Mersije 657. Osvijeva vlast u ostatku Engleske se srušila. 663/664. Osvi koji je bio pristojan hrišćanin pokušao je da prebrodi razlike u crkvenim običajima Rima i Kelta na crkvenom saboru u Vitbiju. Takođe je osnovao nekoliko manastira. Nakon smrti nasledio ga je sin Ekgfrit.

Ekgfrit († 20.V.685), kralj Nortambrije od 670. do 685. koji je u potpunosti izgubio ratove koje je vodio sa Mersijom na jugu i protiv Pikta na severu. Ekgfrit je bio sin kralja Osvija i nećak sv. Osvalda. Do 674. potukao je južno-englesku koaliciju na čelu sa Mersijom i anektirao oblast Lindzi. Ali 678. bio je potučen nedaleko od reke Trent od strane kralja Etelreda od Mersije. Sa druge strane za vreme invazije na teritoriju Pikta bio je ubijen kod mesta Nečtanesmere (Duin Nečtain) u bitci u kojoj mu je uništena cela vojska.

Edbert († 768), kralj Nortambrije od 737. do 758. Edbert je nasledio tron nakon abdikacije njegovog rođaka Keolvulfa. 750. on je zauzeo oblast Kile od Britanaca iz Stratklajda. 756. uz pomoć Pikta primorao je Britance opsednute u prestonici Stratklajda Alkluitu (Dambrton), ali je ubrzo nakon toga potučen od tih istih Britanaca. Edbert je abdicirao 758. i postao sveštenik u katedrali u Jorku, gde je njegov brat Egbert bio arhibiskup. Njegov sin Osvulf (758-760) koji ga je nasledio bio je ubrzo ubijen i kruna je prešla u ruke plemića po imenu Etelvald Mol. Edbertov unuk Elfvald je vladao od 779. do 788. Pod Edbertom i njegovim bratom koji je bio biskup od 732. do 735. i potom arhibiskup crkva u Nortambriji je dodatno ojačala i Jork je postao vidljiv centar njenog obrazovanja.

MERSIJA

Penda († 15.XI.654), Anglo-saksonski kralj Mersije od oko 632. do 654. koji je Mersiju učinio najjačom kraljevinom u Engleskoj i privremeno zaustavio uspon Nortambrije. 628. Penda je pobedio narod Zapadnih Saksonaca poznat pod imenom Hvikke u bitci kod Sirenkestera i potom anektirao njihovu teritoriju. On i kralj Kadvalon od Gvineda su napali Nortambriju 632. i ubili u bitci njenog kralja Edvina. Pobedom je Penda obezbedio sebi kraljevstvo Mersije, ali je sledeće 633. bio primoran da prizna vrhovnu vlast Nortambrije. Penda nije povratio svoju nezavisnost sve do 642. kada je u bitci kod Maserfelda potukao i ubio nortambrijskog kralja Osvalda. Nakon toga on je proširio svoju vlast nad oblastima današnjeg Češira, Šropšajera, Hereforda i Vorčestera. Njegov sin Peada bio je postavljen za sa-kralja u Srednjoj Angliji 653. Istočna Anglija je potčinjena Pendi, a kralj Veseksa Kenval bio je proteran iz zemlje skoro tri godine (645-648). 654. Penda je poveo vojsku iz svih krajeva svoje države na Nortambriju, ali je bio potučen i ubijen od strane nortambrijskog kralja Osvija u bitci kod Vinvaeda blizu

144

današnjeg Lidsa. Iako je Penda bio paganin, njegov sin Peada je dozvolio širenje hrišćanstva u Srednjoj Angliji.

Peada († 656), kralj južne Mersije i sin kralja Pende. Za života svog oca on je vladao Srednjom Anglijom od 653. Nakon pogibije njegovog oca u bitci kod Vinvaeda 654. bio je primoran da prizna vrhovnu vlast nortambrijskog kralja Osvija. Time je izgubio severni deo Mersije. Među plemstvom Mersije njegova politika ostajanja u paganstvu i pored tolerancije prema hrišćanima nije bila naročito popularna i on je ubijen 656.

Vulfher († 674), kralj Mersije od 657. do 674. On je sebe učinio najjačim kraljem južno od reke Hamber (granica sa Nortambrijom). Proširio je svoju vlast nad Eseksom, Londonom, Sarejom i Veseksom, severno od Temze. Vulfher je bio mlađi sin kralja Pende i držan je u zatočeništvu u Nortambriji neko vreme nakon očeve pogibije 654. Nakon ubistva njegovog brata 656. postao je kralj Mersije u 657. Pošto je zbacio vrhovnu vlast Nortambrije sproveo je energične mere da bi proširio hrišćanstvo u čemu mu je značajno pomagao njegov biskup Jaruman, a nakon njega i sv. Čad. Izvan Mersije on je primorao istočne i južne Saksonce da prihvate hrišćanstvo i smatra se da je osnovao jedan ili dva manastira. Oduzeo je Lindzi Nortambriji 657. i bio uspešan u sukobima sa Veseksom. Proširio je granice Mersije na sve strane i bio je osnivač prevlasti Mersije u VIII veku. Njegova jedina kćer bila je sv. Verburh, opatica Elija.

Etelred († 716, Bardni), kralj Mersije od 674. do 704. poznat po svom ktitorskom odnosu prema hrišćanstvu. Nasledio je svog brata Vulfhera 674. i dobar deo vladavine je proveo u stalnim ratovima. 676. poharao je Kent, zauzimajući Ročester. 679. u bitci na obalama reke Trent potukao je Ekgfrita, kralja Nortambrije. Elfvin, brat Ekgfritov, bio je za vreme bitke ubijen od strane Etelreda, pa je ovaj na intervenciju Teodora, arhibiskupa Kenterberija pristao da Nortambriji plati vergeld zbog počinjenog ubistva princa. Etelred je abdicirao 704. godine ostavljajući presto svom nećaku Kenredu (Koenredu) i povukavši se u manastir. Umro je kao opat Bardnija 716.

Kenred († 716), kralj Mersije od 704. do 716. Kenred ili Koenred je bio sin Vulfhera od Mersije, a presto je nasledio od svog strica Etelreda koji se povukao u manastir. O njegovoj vladavini se jako malo zna.

Etelbald († 757), kralj Mersije od 716. do 757. koji je postao bretvelda svih Anglo-Saksonskih kraljevstava u Engleskoj između reke Humber i La Manša. Bio je sin Kenreda. Njegov uspon je počeo smrću moćnog kralja Kenta, Vihtreda (725) i abdikacijom Ine od Veseksa (726). Za vreme njegove vladavine London je prešao pod konrolu Mersije (dotle je bio pod Eseksom). Iako darežljiv prema crkvi bio je od strane Bonifacija i drugih Anglo-Saksonskih misionara u Nemačkoj (746. ili 747.) osušen zbog svog razvratnog ponašanja i kršenja crkvenih prerogativa. 749. oslobodio je crkve od plaćanja javnih radova osim popravki mostova i obnavljanja tvrđava. Njegovi ugovori su potpisivani sa ''kralj Britanije''. Bio je ubijen 757. od strane pripadnika svoje svite.

145

Ofa († VII.796), jedan od najmoćnijih kraljeva u ranom periodu Anglo-Saksonske Engleske. Vladao je Mersijom od 757. do 796. Ofa je doveo južnu Englesku u najviši period političkog ujedinjenja koji je postojao u istoriji Anglo-Saksonske Englese (od VI do XI veka). Takođe je ojačao odnose sa vladarima na kontinentu. Kao član mersijske kraljevske kuće Ofa je uzeo vlast nakon građanskog rata kojem je prethodilo ubistvo njegovog rođaka kralja Etelbalda. Nemilosrdno je ugušio svaki otpor u nekoliko manjih kraljevstava u okolini Mersije. Ostali kraljevi su mu dali omaž i on je oženio svoje kćeri vladarima Veseksta i Nortambrije. Ofa je izgleda težio da bude priznat za kralja jednakog sa kontinentalnim vladarima. Karlo Veliki se stoga zavadio sa Ofom jer je smatrao da njemu pripada prvenstvo, ali je nesporazum izglađen pred Ofinu smrt 796. Ofa je takođe održavao dobre odnose sa papom Hadrijanom I koji mu je zauzvrat dozvolio da proširi svoju kontrolu nad engleskom crkvom. Na Ofinu molbu papa je dozvolio stvaranje arhibiskupije u Ličfildu. Iako privremeno ovakvo mešanje u crkvenu organizaciju oslobodilo je Mersiju zavisnosti od kenterberijskog nadbiskupa. Impresivni spomenik Ofine moći jeste veliki Ofin bedem koji je načinjen izmešu granica Mersije i Velsa. Takođe Ofa je zaslužan za stvaranje nove novčane forme koja je nosila kraljevo ime, titulu i ime odgovornog za kvalitet novca. Njegov novčani sistem nije se menjao u Engleskoj još nekoliko vekova kasnije.

Kenvulf († 821), kralj Mersije od 796. do 821. Kenvulf je uspeo da održi primat koji je Mersija imala u Engleskoj za vreme Ofe. Za vreme pobune u Kentu protiv sizerenstva Mersije pokušao je da premesti sedište engleske crkve iz Kenterberija u London. Napustio je ovaj plan nakon gušenja pobune (798) i postavljanja svog brata za satelitskog vladara Kenta. Kenvulf je vodio nerešeni rat protiv Eardvulfa od nortumbrije između 801. i 802. i umro je na pohodu u Vels 821.

VESEKS

Egbert († 839), kralj Veseksa i prvi bretvelda iz dinastije Veseksa. Egbert je bio kralj Veseksa od 802. do 839. Od početka njegove vladavine Veseks je kontrolisao sve oblasti južno od Temze i zapadno od Kenta i Saseksa. Nakon smrti mersijskog kralja Kenvulfa 851. moć Mersije je počela neumitno da opada. To je iskoristio Egbert pa je 825. potukao kralja Mersije i učinio kraj dominaciji ove države. Nakon toga Veseks je preuzeo primat u Engleskog, a Egbert je priznat za bretvelda svih zemalja od La Manša do reke Hamber.

Etelvulf († 858), anglo-saksonski kralj u Engleskoj, otac kralja Alfreda Velikog. Kao vladar Zapadnih Saksonaca od 839. do 856. ujednio je svoje kraljevstvo Veseks sa Mersijom i na taj način se suprotstavio invaziji danskih Vikinga. Sin velikog vladara Zapadnih Saksonaca Egberta (802-839), Etelvulf je nasedio tron četiri godine nakon što su Danci otpočeli razarajuće upade na englesku obalu. 851. izvojevao je odlučnu pobedu nad velikom danskom armijom kod mesta Aklea u Sareju. Etelvulf je tada udao svoju kćer za mersijskog kralja Burgreda (853) i 856. se on sam oženio kćerkom Karla II Ćelavog, kralja Zapadne Franačke. Etelvulf je uklonjen sa prestola od strane protivničke

146

frakcije nakon povratka sa hodočašća u Rimu 856. ali je nastavio da vlada Kentom i nekoliko drugih istočnih provincija sve do svoje smrti.

Etelbald († 860), kralj Veseksa od 855/856. Bio je sin Etelvulfa sa kojim je vodio Zapadne Saksonce u pobedu protiv Danaca kod Aklea (851). Pobunio se protiv oca ili pre 855. ili nakon očevog kasnijeg povratka iz Rima 856. Oca je uspeo da zbaci i potom je vladao do smrti. Po smrti svog oca oženio se svojom maćehom, a očevom udovicom, Džudit. Etelberht († 865/866), kralj Zapadnih Saksonaca odnosno Veseksa. Isprva je nasledio od oca kraljevstvo Kent 858. da bi nakon smrti starijeg brata Etelbalda 860. preuzeo vlast nad Veseksom. Odbio je da prihvati zahteve dvojice mlađe braće Etelreda i Alfreda za podelom zemalja. Vladao je sam punih pet godina. Njegova vladavina bila je označena sa dva ozibljna upada Danaca koji su uništili Vinčester 860. uprkos otporu namesnika Ozrika i Etelvulfa. 865. Danci su poharali Kent.

Etelred I († VI. 871), kralj Veseksa i Kenta od 865/866. do 871. Sin Etelvulfa od Veseksa. Po testamentu svog oca trebalo je da nasledi Veseks posle smrti svog starijeg brata Etelbalda. Izgleda međutim da je bio gurnut u stranu u korist svog drugog brata Etelberhta, kralja Kenta. Po smrti ovog potonjeg on je nasledio presto u oba kraljevstva 865. ili 866. Etelredova vladavina bila od početka u znaku velikih borbi protiv Danaca. Već u godini kada je nasledio presto veliki broj Danaca se iskrcao u Istočnoj Angliji. 868. Etelred i njegov brat Alfred su požurili da pomognu Burgredu od Mersije u borbi protiv Danaca, ali je Burgred ubrzo sklopio mir sa Dancima. U 871. Danci su se ulogorili kod Redinga gde su potukli Etelreda i njegovog brata. Kasnije iste godine Saksonci su izvojevali veliku pobedu kod mesta ''Eskesdun''. Dve nedelje kasnije opet su potučeni kod Basinga, ali su donekle popravili svoju sreću pobedom kod ''Maeretuna'' i pored toga što su Danci kontrolisali bojno polje. U vreme Uskrs ove godine Etelred je umro, verovatno do rana koje je zadobio u borbama protiv Danaca i bio je sahranjen u Vimbornu.

Alfred (849-899), poznat i kao Alfred Veliki, kralj Veseksa od 871 do 899. Sprečio je pad Anglo-Saksonske Engleske u ruke Danaca i proširio je učenost i pismenost u svom kraljevstvu. Kompilacija Anglo-Saksonske Hronike začeta je za njegove vlade 890. Kada se rodio Alfred je, na prvi pogled, imao veoma male šanse da postane kralj pošto je imao trojicu starije braće. Za sebe je rekao da nikada nije želeo kraljevsku vlast. Za njega je verovatno planirana karijera učenjaka i duhovni život. Njegova majka mu je prenela ljubav prema poeziji, a od malih nogu se posvetio učenju latinskog jezika, za koji se zainteresovao pri posetama Rimu 853. i 855. iako je bio prilično mali. Sa 19 godina pojavljuje se zajedno sa bratom, kraljem Etelredom I, u borbi protiv Danaca koji su napali Mersiju. Danci su se još 865. iskrcali u Istočnoj Angliji i zauzeli Nortambriju 867. Te godine je Alfred oženjen Ealhsvitom, ćerkom kralja Mersije Burgreda. Kasnije 871. Danci su napali Veseks pa su Etelred i Alfred vodili nekoliko promenljivih bitaka protiv njih. Kada je Etelred I ubrzo umro Alfred ga je nasledio na kraljevskom prestolu. Posle

147

neuspešne bitke kod Vilton potpisao je mir. Izgleda da je žilav otpor Anglo-Saksonaca naterao Dance da pristanu na mir od pet godina.

876. Danci su ponovo napali Veseks. Povukli su se iduće godine ne postigavši ništa, ali im je novi iznenadni napad u januaru 878. umalo doneo odlučnu pobedu. Danci su se učvrstili u Čipenhajmu i zapadni Saksonci su ih priznali za gospodare ''osim kralja Alfreda''. On je uznemiravao Dance iz tvrđave u močvarama Somerseta i sedama nedelja nakon Uskrsa tajno je okupio vojsku koja je potukla Dance u bitci kod Edingtona. Danci su se predali, a njihov kralj Guthrum je primio hrišćanstvo i priznao Alfreda za svog suverena. Danci su se nakon toga povukli u Istočnu Angliju.

Veseks nikada više nije bio u takvoj opasnosti. Alfred je odahnuo od borbi do 885. kada se ponovila invazija Danaca na Kent, koju su podržali Danci iz Istočne Anglije. U 886. Alfred je preduzeo protiv-ofanzivu i zauzeo London. Ovaj uspeh je Alfredu doneo priznanje u neokupiranim delovim Engleske. Osvajanje Londona je takođe omogućilo Alfredovom nasledniku da povrati najveći deo teritorija pod danskom vlašću. Danci se međutim nisu mirili sa ovakvim gubitcima pa su u periodu od 892. do 896. vršili žestoke napade na Alfredove posede.

Neuspeh Danaca da pokore Alfredovu državu bio je rezultat odbrambenih mera koje je Alfred sprovodio od početka svoje vladavine. Stare tvrđave su ojačane i podignuto je nekoliko novih utvrđenja na ključnim strateškim mestima. Alfred je takođe reorganizovao vojsku i počeo da koristi brodove u odbijanju neprijatelja od oko 875. Kasnije je pravio i veće brodove koji su pravljeni po njegovom dizajnu i koji su korišćeni da u samom startu spreče bilo kakvu invaziju na njegove posede. Mudrom diplomatijom on je još više ojačao svoj položaj u Engleskoj. Popravio je odnose sa Velsom i Mersijom. Velšani su čak tražili njegovu pomoć i zaštitu i snabdevali njegove trupe 893.

Alfred je bio uspešan kako u ratu tako i u organizovanju svog kraljevstva. Bio je mudar administrator koji je dobro organizovao svoje finansije i naterao na pokornost svoje tane, feudalce. Takođe je pažljivo proučavao uređenje sudova i preduzeo korake da otkloni korupciju iz njih. Objavio je važnu zbirku zakona pošto je prostudirao zakonodavstvo u Knjizi Izgona i u zakonima Etelberta od Kenta, Ine od Veseksa (688-694) i Ofe od Mersije. Glavni razlog za ovo bila je kraljeva želja da zaštiti svoje slabije podanike od onih jačih.

Alfred je ipak bio najpoznatiji po svojoj želji da proširi učenost po Engleskoj. Delio je zajedničko mišljenje da su provale Skandinavaca i njihove pljačke i ubijanja bili zaslužena božanska kazna za grešnike. A ovi gresi su po njemu bili neučenost jer su samo kroz učenost ljudi mogli da razumeju božansku volju. U periodu privremenog mira između 878. i 885. on je pozvao mnoge učenjake iz Mersije, Velsa i evropskog kontinenta na svoj dvor. Čak je i sam kralj prevodio neka dela, mada je njegov udeo u tome bio prilično mali. Na primer Crkvena istorija engleskog naroda od Bede Venerabilisa (VII vek) i Sedam knjiga istorije protiv pagana od Pavla Orozija (V vek) nisu bila dela koja je preveo Alfred lično, ali je njihov prevod sa latinskog na engleski jezik pripisan njemu. Alfred je recimo preveo Brigu o pastvi od Sv. Gregorija I (590-

148

604), a biskup Verfert je preveo Gregorijeve Dialoge. Najznačajnije delo njegove vladavine svakako je Anglo-saksonska hronika koja je napisana oko 890. Alfredov zaštitnički stav prema nauci svakako je omogućio da dela poput ovog zažive u kasnijim pokolenjima.

Edvard Stariji († 17.VII.924), Anglo-saksonski kralj Veseksa od 899. do 924. sin kralja Alfreda. Edvard je nasledio tron po očevoj smrti oktobra 899. i zatim je u borbi 902. ubio pretendenta na presto Etelvalda, koji je sklopio savez sa Dancima. Pošto je potukao Dance iz Nortambrije kod Tetenhola on je avgusta 912. krenuo da pokori Dance iz istočne Mersije i Anglije. Od 910. do 916. podigao je niz fortifikacionih linija oko svog kraljevstva. U isto vreme njegova sestra Etelfled, kraljica Mersije (911-918) je to isto učinila u svom kraljevstvu. 917. Edvard i Etelfled su otpočeli veliku ofanzivu na oblasti pod danskom kontrolom. Brzo je uništena danska vojska u istočnoj Angliji i ta oblast je pripojena Veseksu. Nakon Etelfledine smrti 918. Edvard je preuzeo njeno kraljevstvo Mersiju i tako ojačan nastavio rat sa Dancima. Do 919. Edvard je pokorio sve oblasti južno od ušća reke Hamber. U 920. je ugušio ustanak u Nortambriji. Potpuno ujedinjenje Engleske je završeno za vreme Edvardovog naslednika, Etelstena (924-939) koji se smatra i prvim kraljem Engleske.

149

STOGODIŠNJI RAT (1337-1453)

UZROCI : - vojvodstvo Gaskonja → bila je posed engleskog kralja ali kao feud francuske krune;Francuzi su osvojili vojvodstvo u dva navrata 1294. i 1324. i vratili ga Englezima ali je ostao kod Engleza ostao utisak da Francuzi samo čekaju pogodnu priliku pa da zauvek stave ovo vojvodstvo pod svoju vlast - pomorske trzavice → u XIII i XIV veku gusarenje na moru je bila uobičajena pojava te se veoma često dešavalo da francuski ili engleski brodovi pljačkaju jedni druge - grofovija Flandrija → Flandrija je bila glavno englesko tržište za englesku vunu koje je Englezima donosilo velike novčane prihode ali grofovija je bila podložna čestim ustancima a flandrijski grof je bio nemoćan da ih zaustavi te je pomoć tražio od francuskog kralja;ovo se nije svidelo Englezima jer je postojala opasnost da Francuzi osvoje Flandriju te onda da ometaju englesku trgovinu vunom i ugroze engleske prihode - pretenzije na francusku krunu kralja Edvarda III → smrću francuskog kralja Karla (1322-1328) izumrla je muška linija starije loze dinastije Kapeta; krunu je nasledio Filip od Valoa (Filip VI 1328-1350) ali i Ričard III je po ženskoj liniji imao pravo na francusku krunu jer mu je majka bila ćerka kralja Filipa IV (1285-1314) tj. francuski kralj mu je bio rođeni deda po majci a majka Izabela je bila rođena sestra kraljeva: Luja X (1314-16), Filipa V (1316-22) i Karla IV (1322-1328) ovi kraljevi su Ričardu III bili rođeni ujaci. povodi za rat → - Ričard III je 1329 g. otišao u Francusku i položio vazalnu zakletvu Filipu VI za svoje vojvodstvo Gaskonju ali već naredne godine on je postao punoletan i preuzeo je engleski presto te su Francuzi zahtevali da ponovo dođe i položi zakletvu kojom bi Filipa VI priznao za prvog među svojim seniorima (liež omaž) ali je Ričard ovo odbio - Filip VI je pomagao Škote u ratu protiv Filipa VI - Filip VI je 1337 g. objavio da konfiskuje vojvodstvo Gaskonju

150

PRVA FAZA RATA do mira u Bretinjiju 1359 g. (1337-1359) - Ričard III je 1338 g. sklopio sporazum u Koblincu sa Ludvigom IV (1314-1347), vojvoda Bavarske i car Svetog Rimskog carstva, kojim je postao carski vikar u oblasti donje Rajne i dobio je vlast na tim kneževima (koje je finansijski pomagao). Iste godine Ričard III prelazi na kontinent i formalno se proglašava za francuskog kralja; 1338 i 39 organizovao je dva bezuspešna pohoda na kontinent. - 1340 g. engleska flota je porazila francusku u bici kod Sleisa (ili Ekliza) čime su Englezi dobili punu kontrolu nad Lamanšom - 1341 g. umro je bez naslednika vojvoda Bretanje Jovan, a jedan od pretendenata Jovan, grof Monroa je obezbedio podršku Ričarda III dok je Karlo od Bloa dobio podršku Francuza te je tako počeo rat za Bretanju koji je trajao do 1363 g. - 1346 g. Filip VI napada bezuspešno Gaskonju a Ričard kreće u pomoć, ali ga bura odvodi na obale Normandije gde uspeva da osvoji grad Kaen. Na ovu vest Filip VI je okupio u Parizu vojsku i krenuo na Ričarda koji je imao samo 9000 vojnika te je nameravao da se vrati u Englesku; ali engleska flota je već bila otplovila te je Ričard krenuo u proboj do Flandrije (njegov saveznik); Filip VI je gonio Ričarda sve do mesta Kresija gde se i odigrala odsudna bitka. bitka kod Kresija 26.avgusta 1346 g. → snage Filipa VI bile su nadmoćnije od Ričardovih ali je Ričardova taktika i naoružanje (dugi luk od 2m. koji je moga više strela da izbaci od samostrela) donela pobedu Englezima; u bici je poginuo i Jovan Luksemburški, slepi kralj Češke, na strani Filipa VI - Nakon bitke Ričardu III se pružila mogućnost da osvoji celu severnu Francusku jer niko nije mogao da je brani;ali kralj je uvideo da ima male i iznurene snage te je 1347 g. oseo i zauzeo luku Kale;obesio je gradonačelnika a stanvoništvo proterao i naselio grad engleskim konlonistima;grad je ostao Englezima do 1558 g. a Ričard III ga je koristio kao stanicu za iskrcavanje vojske za invaziju na Francusku. - 1350 g. umire Filip VI a nasleđuje ga sin Jovan II Dobri (1350-1364) Edvard Crni princ,sin Edvarda III i princ Velsa → - Crni princ je sa malom pokretnom vojskom prešao iz Gaskonje u južnu Francusku i opljačkao je grofoviju Tuluz a potom se sa velikim plenom vratio u Bordo; sledeći njegov pohod je bilo pustošenje doline Loare (1356) ali kralj Jovan II je rešio da ga eliminiše te je krenuo u poteru za njim, onemogućio mu je povlačenje ka Bordou ali Crni princ nije želeo bitku pa je sa velikim plenom nastojao da pobegne; uvidevši da će morati ili da

151

ostavi plen ili da prihvati bitku, Crni princ je poslao kola sa plenom ka Bordou i pripremio se za bitku. bitka kod Poatjea 19.septembar 1356 g. → potpuni debakl Francuza – iako mu je Crni princ uništio 2/3 vojske i ako je bitka bila izgubljena kralj Jovan II je ipak krenuo u napad i tom prilikom su zarobljeni: kralj Jovan II i njegov sin Filip; 13 grofova,16 barona, 5 vikonta,1 arhiepiskop - ovom bitkom završena je prva faza rata - kralj Jovan je isprva bio zarobljenik u Bordou a potom i u Engleskoj gde ga Ričard III nije držao kao običnog zarobljenika već je uvažavao njegov status Mirovni ugovori → - 1359. Jovan II i Ričard III utvrdili su mirovni sporazum – otkup je bio 4 miliona kruna, Ričard dobija: Akvitaniju, Normandiju, Anžu, Men, Turen, sizerenstvo nad Bretanjom i luku Kale a zauzvrat mora da se odrekne francuske krune dok bi Jovan II se odrekao engleskih poseda u Francuskoj. - Ovaj kraljevski ugovor činio se nerealnim te su Crni princ i dofen Karlo (kasnije Karlo V), koji je preuzeo vlast u očevom odsustvu, potpisali sporazum u Bretinjiju po kome: otkup iznosi 3 miliona kruna, Englezi dobijaju Akvitaniju, grofoviju Poatje i luku Kale sa okolinom.

Šarl V i obnova Francuske

1364-1380

Novi kralj Šarl V (1364-1380) je bio kao preporučen da postane kralj u tako odsudnom trenutku za Francusku. On nije bio vojnik, ali je uvek znao da izabere prave ljude oko sebe, pa su pod njegovom vladavinom ispravljene greške njegovog oca i dede. 1364. Žan od Monfroa je potukao vojsku Šarla od Bloa, koji je poginuo na bojištu. Tom pobedom je zadobio vojvodstvo Bretanju. Iste godine je Šarl Loši potučen u bitci kod Košrela pa je primoran da preda svoje posede u Normandiji u zamenu za nove posede oko Monpeljea. Za to vreme je Burgundija došla u posed najmlađeg sina Žana II, Filipa II Smelog63 (1363-1404). On se oženio 1367. Margaretom64, ćerkom Luja III od Flandrije. Ženidbom sa njom dobio je u posed grofovije Flandriju, Retel i Never, preko njene bake i vlast nad carskom Burgundijom, kasnijim Franš-Konteom. Na taj način je udario temelje moći Burgundije u XV veku. U međuvremenu se kralj Šarl V obavezao na redovnije isplaćivanje otkupa u ratama. Ali do 1366. isplaćeno je samo 400.000 kruna od potrebnih tri miliona. Šarl nije

63 Nadimak ''Smeli'' je dobio nakon bitke kod Poatjea. U toj bitci on je zajedno sa svojim ocem kraljem Žanom bio zarobljen od strane Engleza. 64 Za ovu ženidbu Filip je tražio podršku pape. Naime Margareta je trebala da se uda za Edmunda, četvrtog sina kralja Edvarda III. Papa je osporio mogućnost ovog braka jer su Margareta i Edmund bili u ''previše bliskom srodstvu''.

152

ni nameravao da nastavi sa isplaćivanjem ovog duga, već se spremao za rat. Strogi režim koji je uspostavio princ Edvard u Akvitaniji išao mu je na ruku. Lokalni plemići su uputili žalbe francuskom kralju i on je Edvarda lišio njegovog vojvodstva. Rat je ponovo počeo (1369). Rat se sveo na pljačkaške pohode sa engleske strane. Ali oni i pored plena koji je donošen nisu urodili plodom. Francuski kralj je strpljivo, koristeći više diplomatiju, novac i lukavstvo osvajao engleske zamkove po Normandiji, Anžuu, Poatuu i Gaskonji. Do 1374. sa padom La Reola engleski posedi u Francuskoj su svedeni na uzan pojas vojvodstva Gaskonja, od ušća Garone do Pirineja. Ubrzo zatim su umrli princ Edvard (1376), kralj Edvard III (1377) i kralj Šarl V (1380). Nakon toga su ratne operacije zamrle, ali je zvaničan mirovni ugovor potpisan tek 1396. između Ričarda II (1377-1399) i Šarla VI (1380-1422). Francuska se na prelazu vekova nalazila u unutrašnjim sukobima, a u engleskoj je buknuo prvo ustana Vat Tejlora, a zatim i ustanak protiv kralja Ričarda II. Obe strane su mir željno prihvatile.

Lažni mir →1380-1413 Smrt Edvarda III i Šarla V zaustavila je ratovanje između Francuske i Engleske. U periodu od pune tri decenije nije bilo većih sukoba između ove dve države. Razlog za to bili su pre svega unutrašnji problemi sa kojima su se suočile obe države. U Engleskoj je izbio veliki seljački ustanak, a u Francuskoj je zbog mentalno zaostalog kralja Šarla VI vladalo stalno razračunavanje između stranaka koje su to stanje htele da iskoriste. Engleska je nakon velike kuge 1348. i 1349. imala prepolovljen broj stanovnika. Bez obzira na to gornji staleži su kroz Parlament progurali zakone kojima su obaveze seljaka ostale iste kao pre kuge, a još su i kalfe i nadničari morali da rade na posedima kako feudalac tako i crkve. Gornji slojevi se nisu želeli lišiti svojih beneficija ni po koju cenu, a u narodu se već odavno podgrevalo nezadovoljstvo zbog tako beskrupuloznog stava. Na selu su se u to vreme pojavili siromašno odeveni propovednici koji su nazivani lolardi65 i koji su propovedali protiv bogate crkve i njenih nebrojenih poseda. Među lolardima veliku popularnost je stekao izvesni Džon Bul. Zbog svog buntovnog rata on je po naređenju kenterberijskog nadbiskupa bačen u tamnicu. Nakon toga je u Engleskoj planuo veliki seljački ustanak 1381. Ustanak je počeo najpre kao protest protiv kraljevih činovnika koji su ubirali poreze, ali se uskoro okrenuo protiv svih feudalaca. Vođa ustanka je postao seoski zidar Vat Tejlor kome su pridružio oslobođeni Džon Bul. Ustanak se naročito raširio u jugoistočnoj Engleskoj. Odredi seljaka su uništavali manastirska i vlastelinska imanja i spaljivali dokumenta u kojima su bile zapisane seljačke obaveze66. Mnogi feudalci i crkveni velikodostojnici su stradali u ovom ustanku,

65 Od srednjo-holandskog lollaert. Značilo je ''onaj koji mrmlja'' tj. onaj koji se može smatrati vernikom koji se buni protiv vladajuće crkve. Pridev je korišćen u pejorativu. 66 Seljaci su naivno mislili da će spaljivanje papira sa listom njihovih obaveza te obaveze učiniti nepostojećim.

153

a među njima i kenterberijski nadbiskup. Ustanak je iznenadio kralja i velikaše. Stoga su se oni sastali sa predstvanicima seljaka u Londonu i obećali raznorazne olakšice. Deo seljaka je bio zadovoljan ponuđenim, ali seljaci bezemljaši i gradska sirotinja su tražili ukidanje feudalnih povlastica i izjednačavanje svih staleža. Došlo je do podele među ustanicima pa su feudalci sa velikom vojskom uspeli da potuku glavnu seljačku vojsku i uhvate Vat Tejlora koji je ubrzo ubijen na gradskom trgu u Londonu. Sada je posao velikašima bio umnogome olakšan i oni su s lakoćom uništili preostale seljačke čete. Uhvaćen je i Džon Bul koji je ubijen posle svirepog mučenja. Kralj Ričard II je po preuzimanju vlasti želeo da proširi svoj apsolutizam do granica u kojima do tada nisu bila njegova ovlašćenja. Ovo ga je dovelo u sukob sa baronima koji su dizali stalne bune, a takođe i u sukob sa crkvom koja je ljubomornu čuvala svoju autonomiju i posede. 1399. je izbila pobuna koja je Ričarda koštala prestola, a ubrzo i glave. Na presto je stupio Henri, vojvoda od Lankastera, sin Džona od Gana, trećeg sina Edvarda III. On je uz podršku plemstva i Parlamenta stupio na presto kao Henri IV (1399-1413). Kako ga je za kralja izabrao Parlament, a baroni ga postavili na tron, on je tokom cele svoje vladavine morao da im pruža ustupke. Kako su ga postavili za kralja tako su ga mogli i svrgnuti ako im ne bi odgovarao. Za to vreme u Francuskoj je na prestolu bio Šarl VI. Kralj je bio maloletan, a i kada je odrastao bio je nesposoban za kraljevsku službu. Do 1384. namesnik je bio Luj od Anžua, a posle njegove smrti Filip Smeli je postao stvarni gospodar kraljevstva. On se međutim stalno sukobljavao sa Šarlovim bratom, Lujem od Orleana. Posle 1392. Šarl VI je u potpunosti poludeo i samo u kratkim navratima mu se vraćala svest. Za vreme dok je kralj bio koliko toliko svestan kraljevstvom je vladao njegov brat Luj. Za vreme kada je bio pod teretom ludila, vladao je Filip Smeli. Između Luja i Filipa je dolazilo do velikih sukoba. Filip Smeli je umro 1404. a nasledio ga je njegov sin Žan Neustrašivi (1404-1419). Žan je 1407. organizovao ubistvo Luja od Orleana i postao stvarni vladar kraljevstva. Međutim 1413. pristalice pokojnog vojvode su se organizovale i proterale Žana na njegove posede u Burgundiji. Postavljen je kamen temeljac za kasniju saradnju Burgundije sa Engleskom i njenom neprijateljstvu prema Francuskoj.

Henri V i Jovanka Orleanka

Henri IV je umro 1413. Na engleski presto je stupio njegov sin Henri V (1413-1422), jedan od najvećih vojskovođa u engleskoj istoriji. Kao čovek je međutim bio nemoguć u svom samoljublju i vlastoljublju. On je želeo da skrene pažnju engleskih barona sa unutrašnjih prilika na rat protiv Francuske i za to je brzo našao dobar izgovor. On je naime pretendovao na francuski presto i u skladu sa tim zahtevao je da mu se predaju sporne oblasti Akvitanije, Anžua, Turena, Poatua i Normandije. Kako mu nije udovoljeno on je otpočeo rat. Avgusta 1415. Henri V se iskrcao u Normandiji sa nekih 2.000 oklopnika i oko 6.000 vitezova. Do kraja septembra nije načinio nijedan značajniji uspeh do osvajanje nekih manjih gradova, a do tada mu je vojska prepolovljena bolestima i glađu. Henri je rešio da se vrati natrag u Englesku, ali da bi ponizio Francuze, to je hteo da učini maršom

154

od Normandije do Kalea. Za to vreme Francuzi su okupili dva puta veću vojsku i krenuli da mu preseku put. Francuze je formalno vodio konteabl, gospodar Albrea, ali on nije imao stvarnu vlast nad trupama. Konteabl je zastupao mišljenje da Henriju treba preseći put do Kalea i naterati ga da napadne prvi. Međutim francuska gospoda su rešila da ponove greške kod Kresija i Poatjea. Engleza je bilo manje od 6.000, a Francuza oko 10.000. Englezi su se zaustavili kod mesta Aženkur i ponudili Francuzima bitku. Tada su Francuzi silovito krenuli napred. Međutim vremenske prilike nisu pogodovale jurišu teške konjice. Bio je 25. oktobar i kiše koje su obilno padale su učinile da bojno polje bude blatište. Francuzi su u svom jurišu izgubili konje koje su engleski strelci poskidali, pa su se kroz blato nekako doteturali do engleskih položaja. Već iscrpljeni Francuzi su postali lak plen za Engleze i bitka je bila izgubljena. Nakon bitke kod Aženkura Henri V je znatno proširio svoje posede. Nakon ubistva Žana Neustrašivog od strane jednog pripadnika stranke Armanjaka67 1419. novi burgundski vojvoda je postao Filip III Dobri (1419-1467). On je smesta ponudio savez Henriju V i do dogovora je ubrzo došlo. U gradu Troa potpisan je ugovor po kom je Henri V priznat za dofena68 Francuske, predate su mu oblasti koje je tražio, a dofen Šarl je razbaštinjen. Burgundija je sebi obezbedila nezavistan položaj i pod njenu upravu su došle Šampanja i oblasti istočno od Pariza. Ubrzo zatim umrli su Henri V i Šarl VI 1422. Sin i naslednik Henrija V bio je jednogodišnji Henri VI (1422-1461, 1470-1471), koji je priznat i za kralja Francuske. Sin Šarl VI i legalni naslednik francuskog prestola bio je dofen Šarl, kasniji kralj Šarl VII Dobro Služeni69 (1422-1461). Francuska južno od Loare se nalazila pod njegovom kontrolom, a on sam je boravio u zamku Šinon70. U okupiranoj Francuskoj je upravljao kao namesnik vojvoda Džon od Bedforda, koji je bio mlađi brat kralja Henrija. Englezi su hteli da iskoriste francusku neaktivnost i ovladaju basenom Loare. Tada su za njih nastupila teška iskušenja. Bedford je oktobra 1428. opseo grad Orlean koji je dominirao basenom reke Loare. Francuzi su se branili hrabro, ali i prilično nevešto pa se Orelan nalazio pred padom. Lokalne aristokrate nisu bile zainteresovane za odbranu, kao i velikaši oko dofena. Tada na scenu stupa mlada i neobrazovana seljančica Žoana, kasnija Jovanka Orleanka. Ona je verovala da je predodređena da povede Francusku u oslobodilački rat i stoga je sa tim svojim vizijama gnjavila lokalnog zapovednika na istočnoj granici Šampanje, Roberta de Bodrikura. Posle silnog navaljivanja odobreno joj je da poseti dofena u Šinonu što je i uradila februara 1429. Ona je plašljivom dofenu ulila snage i vere u povoljan ishod rata sa Englezima, pa ju je on stoga uključio u odred pod komandom Žana II od Alensona koji je kretao u pomoć opsednutom Orleanu. 29. aprila nakon osvajanje nekoliko engleskih utvrda oko Orleana ona je sa namirnicama ušla u

67 Što su u stvari bile pristalice ubijenog vojvode od Orleana, Luja. 68 Odnosno za prestolonaslednika. U prava legalnog kralja Šarla VI se nije diralo. 69 Ili Le Bien-Servi. Šarl je bio slab i plašljiv vladar, ali je imao tu sreću da oko sebe ima sposobne i odvažne ljude. 70 Dofena Šarla je besomučno potkradao i koristio vojvoda La Tremoala, Žorž, koji je vladao Šinonom.

155

grad.Ubrzo je ona u nekoliko žestokih akcija od 4 do 8. maja porazila Engleze, zauzela mnoge njihove utvrde oko Orleana i naterala ih na povlačenje. Nakon pobede kod Orleana vratilo se samopouzdanje Francuzima. Tada je Jovanka povela vojsku od 12.000 ljudi na marš ka Remsu. Dofen Šarl se šćućurio pored nje preplašen zbivanjima. 17. jula 1429. dofen je krunisan za kralja u katedrali u Remsu. Iako je postignut značajan uspeh Jovanka nije odustajala od daljih borbi. Sam kralj Šarl i njegova okolina bili su više skloni pregovorima jer u slučaju da privuku Bretanju i Burgundiju na svoju stranu, rat bi za Engleze bio izgubljen. Učestalo Jovankino pozivanje na ratovanje i njena neukrotivost doveli su do toga da je ona bukvalno predata Burgunđanima prilikom odbrane grada Kompjenja (14.V.1430). Burgunđani su je predali Englezima71, a ovi su joj priredili ''pošteno'' suđenje. Jovanka je spaljena na lomači kao jeretik u Ruanu 30. maja. 1431. Nakon smrti Jovanke Orleanke rat je nastavljen još dvadeset godina bez nekih većih potresa. Najmlađi brat kralja Henrija V Hemfri od Glostera se pobrinuo da ionako labav savez saBurgundijom postane prošlost. On je oženio groficu i naslednicu Ena, Holandije i Zelandije. To je bilo protiv interesa Filipa Dobrog koji je takođe pretendovao na iste oblasti, pa je sa vojskom upao u njih i pripojio ih Burgundiji. Kada je 1434. umrla Filipova sestra, a Bedfordova supruga i poslednje veze između Burgundije i Engleske su pokidane. Avgusta 1435. tri strane su se sastale u Arasu. Kako su Englezi postavili prevelike zahteve tako su se Francuzi i Burgunđani približili jedni drugima. 20. septembra došlo je do sklapanja saveza između njih, a protiv Engleza. Bedford je umro ubrzo nakon ovoga i engleski posedi u Francuskoj su ostali bez efektivne uprave. U narednih 15 godina Francuzi su osvajali engleske posede jedan po jedan. Poslednja velika bitka vođena je 15. aprila 1450. kod Forminjija u Normandiji. U ovoj bitci su Francuzi prvi put koristili topove koji su ih spasili ubitačnih engleskih stela. 17. jula 1453. erl od Šruzberija bio je poražen kod Kastiljona u Gaskonji i ovom francuskom pobedom je završen stogodišnji rat.

71 Iako je Šarlu VII ponuđeno da je otkupi on nije pristao.

156

‡ ‡ ‡

NEMAČKA

(887-1125)

‡ ‡ ‡

DINASTIJE:

SAKSONSKA (919-1024) &

SALIJSKA (1024-1125)

NEMAČKA do OTONA I 887 god. na saboru velikaša u Majncu Arnluf Karantinski izabran je za kralja Istočne Franačke(Nemačke),bio je vanbračni potomak Karla Velikog tj. njegov prapraunuk. Nakon smrti cara Karla Debelog 888 g. karolinška monarhija se raspada a Arnulf Karantinski vodi ratove sa Velikomoravskom kneževinom ali uskoro je mora da prizna samostalnost velikomoravskog kneza Svjatopluka. Arnulf Karantinski gajio je pretenzije prema Italiji te je pripremao pohod na Italiju � u Italiji su tada ratovali Vido II,vojvoda Spoleta i furlanski markgrof Berengar I,kao pobednik izašao je Vido II te dobio carsku krunu Italije(891) ali Vido II uskoro umire te Arnulf Karantinski prelazi Alpe prodire u Italiju a od pape Formoza dobija carsku krunu. Sada su postojala dva cara – car Lambert od Spoleta i car Arnulf Karantinski;kada se spremao da nastavi svoj italijanski pohod i eleiminiše Lamberta od Spoleta,Arnulf se razboleo i vratio u Nemačku.

157

Arnulfa Karantinskog nasledio je,na nemačkom prestolu,šestogodišnji sin Ludvig Dete (900-911); doba Ludviga Deteta karakterišu strahovita pustošenja Mađara. 905/6 uništavaju Velikomoravski kneževinu i prodiru u Saksoniju,Bavarsku i Frankoniju; u leto 906 g. mađarska vojska je strahovito porazila nemačku vojsku te su usledile višegodišnje provale, pustošenja i krvoprolića;kako se na prestolu nalazio desetogodišnji dečak veliku ulogu u odbrani od Mađara preuzeli su lokalni grofovi pa već krajem vladavine Ludviga Deteta Nemačka se raspada na pet samostalnih nacoinalnih vojvodstava � Saksonija,Frankonija, Bavarska,Švapska i Lotaringija. 911 g. za nemačkog kralja izabran je vojvoda Frankonije Konrad I (911-918).Po samom stupanju na presto Konrad I morao je da uguši sutanke u Saksoniji,Bavarskoj i Švapskoj a 917 g. održan je crkveni sabor u Hohenalthmajnu na kome je kralj Konrad I formirao savez kralja i crkve � crkve je zapretila izopštenjem svake osobe koja se pobuni protiv kralja. 919 g. za nemčkog kralja izabran je vojvoda Saksonije Hajnrih I Ptičar(919-936). Hajnrih I je 925 g. svojoj državi pripojio vojvodstvo Lotaringiju,926 g. sklopio primirje sa Mađarima na 7 godina i za to vreme ojačao vojnu moć te je 928 g. porazio Lužičke Srbe a u njihovoj oblasti na reci Labi podigao je utvrđenje Majsen a 933 g. u bici u Turingiji porazio Mađare;Hajnrih I je porazio Poalpske slovene Ljutiće & Bodriće i nametnuo im plaćanje danka.934 g. Hajnrih I je porazio Dance i formirao markgrofoviju Šlesvig čime je odvojio Dance od Slovena i eliminisao danske upade na nemačku teritoriju. STVARANJE SVETOG RIMSKOG NEMAČKOG CARSTVA OTON I (936-973) 936 g. umire Hajnrih I Ptičar a nsleđuje ga sin Oton I unutrašnja politika Nakon smrti bavarskog vojvode Arnulfa(937),Oton I je porazio arnulfovog najstarijeg sina i za vojvodu Bavarskog doveo Arnulfovog mlađeg sina Bertolda kao svog vazala.

Pobunu koju je oraganizovao Otonov mlađi brat Hajnrih,Oton je konačno ugušio bitkom u Poranju kada su poginule vojvode Frankonije i Lotaringije.Potom je Oton I Lotaringiju predao frankonskom feudalcu Konradu Riđem kao vazalnu teritoriju a Frankoniju je direktno podredio kraljevskoj kruni.Kada je 948 g. umro bavarski vojvoda Bertold Oton I je Bavarsku dodelio svome bratu Hajnrihu kao vazalnu teritoriju. Rezime: u periodu 939-949 Oton I je uspeo da eliminiše nezavisna vojvodstva sa samostalnim vladarskim dinastijama pa je u svih 5 vojvodstva kralj Oton I samostalno raspolagao vojvodskim položajem tj. mogao je da,za vojvodu,postavi koga hoće.

158

crkvena politika Oton I je samostalno postavljao biskupe i nadbiskupe u Nemačkoj i sve njih je smatrao svojim neposrednim vazalima.Davao im je određene privilegije: pravo da kuju novac,ubiraju carine,dodela grofovskih prava. Budući da je biskupe i nadbiskupe smatrao svojim vazalima Oton im je poveravao crkvenu funkciju svečanim činom- investitura: crkvenim funkcionerima je predavao u ruke biskupski štap kao simbol svešteničke službe a biskupi su morali da polože vazalnu zakletvu na vernost kralju Otonu I pa tek nakon investiture usledio bi crkveni obred posvećivanja. Činom investiture Oton I je ojačao biskupsku vlast u odnosu na lokalne feudalce koji su

se u vreme Ludviga Deteta duboko mešali u politiku lokalni biskupa (antagonizam lokalnih vojvoda i lokalnih biskupa). politika Otona I prema Italiji i građanski rat u Nemačkoj 951 g. u Nemačku,kod Otona I, dolazi Adelaida - Adelaida je bila udovica italijanskog kralja Luja od Provanse koju je Berngar zarobio i bacio u tamnicu ali je ona odatle pobegla u Nemačku. Oton je osvojio Paviju i oženio se Adelaidom ali je iz Italije morao da se vrati u Nemačku jer je izbio građanski rat između Otonovog sina Liudolfa i Otonovog brata Henriha Bavarskog a vlast nad Italijom dodelio je Berengaru II od Ivreje kao svom namesniku. Oton I je građanski rat i niz lokalnih pobuna ugušio te je skoro svu vlast skoncentrisao u svojim rukama: Lotaringiju je oduzeo svome zetu Konradu jer je podržavao Otonove protivnike i dao je svome bratu nadbiskupu Kelna Brunonu; Bavarsku je ostavio bratu Henrihu; Švapsku je dodelio grofu Burkhardu (zet Henriha Bavarskog); za nadbiskupa Majnca je postavio vanbračnog sina Viljema. Oton I i Mađari Građanski rat u Nemačkoj je veoma oslabio državu što su iskoristili Mađari 954 g. da opustoše zemlju te su i naredne 955 god. ponovo upali i opustošili Bavarsku i Švapsku. U bici na Leškom polju (kod Leha) Oton I u sadejstvu sa češkim knezom Boleslavom I žestoko je porazio Mađare te nakon ovog poraza mađarska invazija na Srednju i Zapadnu Evropu biva zauvek zaustavljena. Oton I i Polapski Sloveni Nakon pobede nad Mađarima Oton I je organizovao osvajački pohod istočno od Labe na Polapske Slovene koji su digli ustanak. Tako žestoko je porazio ustanak Slovena i izvršio silne pokolje da su Sloveni bili smireni za period od 25 godina. Inače 945. godine Polapski Sloveni podigli su ustanak koji su Nemci krvavo ugušili i učvrstili svoju vlast, a 948. osnovane su biskupije u Brandenburgu i Havelbergu koje su zajedno sa Magdeburgom (na levoj obali Labe,osnovana još 937) postale centri za širenje hrišćanstva među Polapske Slovene. Oton i Italija i carsko dostojanstvo Berengar II od Ivreje je upravljao Italijom kao namesnik Otona I ali ubrzo se odmetnuo

159

od njega. Papa Ivan XII je bio sin spoletanskog vojvode Alberiha koji je nakon smrti svoga oca vojvodstvo Spoleto prisajedinio Papskoj državi;papa je želeo i da prisajedini Kapuu i vojvodstvo Benevento.

Pod ovim okolnostima Oton I je poslao jednu kaznenu ekspediciju u Italiju 957 g. na čelu sa sinom Liudolfom ali Liudolf se razboleo i umro te je ekspedicija doživela neuspeh.

Oton I je novu priliku dobio kada je papa Ivan XII zatražio pomoć od njega tj. papi su pretile zavere te je on pozvao Otona da zaštiti papu i svoju vlast nad Italijom a Oton se pozivu odazvao. 961 g. Oton I upada u Italiju i stiže do Rima kada se sastaje sa papskim izaslanicima pred kojima polaže zakletvu da se neće mešati u stvari Papska države i da će štititi papske posede a za uzvrat papa je obećao da neće pomagati Otonove neprijatelje te je Oton I 962 god. u crkvi sv.Petra u Rimu krunisan za cara. Oton I je 13.02.962. objavio tzv. ”Otonove privilegije” kojima su potvrđene donacije Pipina Malog(Mlađeg) i Karla Velikog Papskoj državi. Ovim privilegijama Oton I je sebe smatrao seniorom papstva. 963 g. izbila je pobuna Pape i italijanske aristokratije protiv Otona I te je Oton krenuo u treći pohod na Italiju,porazio ustanike a italijansku aristokratiju je zarobio dok je papu Ivana XII svrgao i postavio protivpapu Lava VIII. Na crkvenom saboru u Rimu 963 g. Oton je ozakonio obavezu pape da položi zakletvu na vernost caru Otonu I pre crkvenog obreda posvećivanja.Ovo je sada značilo da Oton I ima pravo da postavlja i smenjuje papu. Potom se Oton I vraća u Nemačku ali u Italiji izbija pobuna koju će Oton I ugušiti 966 godine u svom 4 pohodu na Italiju.A na Božić 967 g. u crkvi sv.Petra u Rimu krunisan je,za Otonovog naslednika,Oton II(sin Otona I).972 g. Oton II se oženio vizantijskom princezom Teofano čime je donekle priznata carska titula Otona I.

OTON II (973-983) 974 g. Oton II je suzbio pobunu bavarskoj vojvode Hajnriha II Svađalice koji beži u Češku a njemu su u pobuni pomagali češki knez Boleslav II(967-999) i poljski knez Mješko. Da bi suzbio separatističke tendencije Bavarskog vojvodstva Oton II je od delova ovog vojvodstva formirao vojvodstvo Karantaniju i time smanjio obim Bavarskog vojvodstva. Oton II je porazio danskog kralja Harolda Plavozubog koji je pokušao da upadne u Saksoniju i osujetio je pokušaj francuskog kralja Lotara III da osvoji Lotaringiju od Nemačke.

160

OTON III (983-1002) Oton III je imao samo tri godine kada je umro Oton II te je regent postala njegova majka vizantijska princeza Teofano.Regentkinja Teofano je vladala do svoje smrti 991 a potom je regent postala Otonova baba-carica Adelaida koja je umrla 996 g. te je Oton III kao šestnasetogodišnjak preuzeo presto.

Za papu je postavio Nemca Bruna Karantinskog koji postaje papa Grgur V i 996 g. papa kruniše Otona III za cara.Papu Grgura V je zbacila rimska aristokratija te je Oton III krenuo u pohod na Italiju,porazio ustanike i vratio(998) na presto papu Grgura V. 999 g. papa Grgur V umire a nasleđuje ga papa Silvester II,učitelj Otona III. Oton III,uz pomoć pape Silvestera,uspostavio je dobre odnose sa Mađarskom,Češkom i Poljskom � papa Silvester II je u Mađarskoj formirao posebnu nadbiskupiju sa sedištem u Ostrogonu koja je bila direktno podvrgnuta papi,papa je mađarskom kralju Stepanu priznao kraljevsku krunu; u Poljskoj je formirana nadbiskupija u Gnjeznu koja je bila direktno podvrgnuta papi a car Oton III odobrio je knezu Boleslavu Hrabrom da uzme kraljevsku titulu; Oton III je do 999 g. stolovao u Rimu po vizantijskom ceremonijalu a onda je primoran,zbog nezadovoljstva u Rimu,da tajno napusti grad i ode na sever Italije;planirao je treći pohod na Rim ali je 1002 g. umro ne ostavivši potomke.

161

HAJNRIH II (1002-1024) Nakon smrti Otona III velikaši su izabrali,za kralja,vojvodu Bavarskog Hajnriha II koji je 1002 g. u Majncu krunisan za kralja. Hajnrih II & Boleslav Hrabri Velike borbe vodio je Hajnrih II sa poljskim knezom Boleslavom Hrabrim (995-1025) koji je uspeo da 1001 g. otrgne Poljsku od Nemačke a 1003 g. da Poljskoj pripoji Češku i Moravsku. Ovim osvajanjima Poljska se prostirala od Baltika do srednjeg Dunava.

Hajnrih II nakon neuspele intervencije u Italiji 1004 g. odlučio je da se suprotstavi poljskoj ekspanziji; napravljena je koalicija na čelu sa Nemačkom kojoj su se pridružili: prognani češki knezovi Jaromir i Oldržih (sinovi Boleslava II), Mađari i polapski Ljutići. Borbe su se okončale mirom 1005 g. po kome je Češka postala vazal Nemačke, Lužica je pripojena Nemačkoj a Moravska i Slovačka su pripale Poljskoj. Hajnrih II & Italija Prvi neuspeli pohod na Italiju odigrao se 1004 g. a drugi bio je uspešniji jer je papa krunisao Hajnriha II za cara 1014 g. te se potom Hajnrih povlači u Lombardiju a kontrolu nad Papskom državom predaje papi; treći pohod bio je neuspešan jer su Papskom državom zagospodarili svetovni feudalci. Hajnrih II & Crkva Hajnrih II je isključivo samostalno postavljao biskupe i mešao se u pitanja dogme ali ipak je njegova crkvena politika doprinela disciplinovanju sveštenika. napomena: O Hajnrihu II vidi beleške sa Antonovićevih predavanja

162

KONRAD II (1024-1039) Konrad II je bio praunuk Otona I a za kralja Nemačke izabrali su ga velikaši. Konrad II je prevashodno bio ratnik koji je zahtevao apsolutnu pokornost crkvenih velikodostojnika i velikaša. 1026 g. Konrad II je preduzeo uspešan pohod na Italiju i 1027 g. krunisan je za cara a potom je sredio prilike u južnoj Italiji jer je Benevento,Salerno i Kapuu podvrgao svojoj vlasti. Nakon sređivanja prilika u Italiji Konrad se vratio u Nemačku jer je izbila pobuna njegovog rođaka Ernesta Švapskog oko Arelatskog kraljevstva (koje je kralj Rudolf III Arelatski obećao Hajnrihu II nakon svoje smrti a Ernest Švapski je smatrao da je njegovo pravo na Arelatsku kraljevinu veće od cara Konrada II); borbe su završene 1030 g. smrću Ernesta Švapskog. 1030 g. poljski kralj Mješko II napada Saksoniju a Konrad II napada Lužicu dok Konradov saveznik češki knez Oldržih napada Mađarsku. Rat se završio mirom iz 1031 g. po kome je Moravska pripala Češkoj a Mađarska je zadržala Slovačku. Iste godine ruski knez Jaroslav uspeo je da protera Mješka II iz Poljske i da na vlast dovede njegovog brata Besprima koji je zatražio zaštitu od cara Konrada II te je u zanak pokornosti caru poslao poljsku kraljevsku krunu na čuvanje. Ali 1032 g. izbija pobuna te gine Besprim a na vlast se vraća Mješko II, međutim Poljska je silno oslabila usled unutrašnjih borbi te je kralj Mješko II bio primoran da na saboru 1033 g. u Merseburgu se odrekne kraljevske krune i Lužicu preda Nemačkoj. Odmah nakon sabora Konrad II je organizovao pohod na Češku te je ona priznala vazalsku podčinjenost caru Konradu II U jesen 1032 g. umire kralj Arelata Rudolf III te Konrad II 1034 g. uspeva da porazi burgundske feudalce i da Nemačkoj pripoji kraljevstvo Arelat tj. dolinu reka Sene i Rone sa gradovima Ženevom,Lionom,Arlom i Marsejom;područje Savoje;zapadnu Švajcarsku. U periodu od 1033 do 1036 g. Konrad II je porazio Ljutiće i nametnuo im danak a 1035 g. je suzbio pobunu svog šuraka koruškog vojvodu Adalberona.

163

HAJNRIH III (1039-1056) Hajnrih III je bio sin Konrada II. Hajnrih III je preduzeo pohod na istok i periodu od 2 godine 1040-41 uspeo je da porazi češkog kneza Bržetislava (1037-1055) koji je uspeo da 1038 g. ujedini Češku i Poljsku i tako formira slovenski blok na istočnoj granici Nemačke; porazom češkog kneza, države Češka i Poljska postali su vazali Nemačke. Iskoristivši unutrašnje nemire u Mađarskoj, Hajnrih III je preduzeo tri vojna pohoda na Mađarsku i na vlast doveo Petra kao štićenika nemačkg cara. Hajnrih III je 1046 preduzeo pohod na Italiju i za papu je postavio svoga prijatelja episkopa Bamberga (papa Kliment II) koji je na Božić iste godine krunisao Hajnriha III za cara. Potom je preduzeo vojni pohod na južnu Italiji i normanske gofove od Apulije i Aversa stavio u vazalni položaj prema caru. 1049 g. car Hajnrih III je ugušio pobunu u Lotaringiji a za to vreme Mađari su zbacili sa prestola nemačkog štićenika kralja Petra i potpuno se osamostalili. Do kraja vladavine cara Hajnriha III situacija u Italiji se zakomplikovala: južnu Italiju zauzeli su Normani tj. braća Rober i Rožer Gviskard, pa kada je papa napao normansko vojvodstvo Apuliju ne samo da je pretpreo poraz već je i zarobljen;pušten je na slobodu ali je morao da prizna njihovu vlast u južnoj Italiji. Car Hajnrih III je krenuo u pohod na Italiju ali je morao da odustane jer je u Nemačkoj izbila pobuna velikaša koju je on ugušio ali je ubrzo umro a presto je ostavio svome šestogodišnjem sinu Hajnrihu IV(1056-1106).

164

HAJNRIH IV (1056-1106) Hajnrih IV je imao samo šest godina kada mu je umro otac te je za regenta proglašena njegova majka Agneza koja ubrzo odlazi u manastir a za regenta biva postavljen nadbiskup Bremena Adalbert koji tu funkciju obavlja sve do 1066 g. (Hajnrih postaje punoletan 1065). Hajnrih IV & papa Grgur VII: borba za investituru 1059 g. održan je crkveni sabor u Lateranu na kome je doneta odluka da papu mora prvo da designira skup od 7 rimskih kardinala-biskupa a potom ga biraju ostali kardinali; ovom odlukom ukinuto je pravo nemačkom caru da unapred odredi papu. Kada je 1073 g. za papu izabran Hildebrand (Grgur VII) bez carevog znanja, Hajnrih IV je ipak odobrio ovaj izbor jer u tom trenutku u Saksoniji je izbila pobuna velikaša. Da bi ugušio pobunu car se obratio papi, rekao da se pokorava njegovoj volji a zauzvrat papa je posredovao u sklapanju mira (pobuna je suzbijena).

Potom Hildebrand (papa Grgur VII) otišao korak dalje i 1075 g. sazvan je crkveni sabor u Rimu na kome je donet dekret protiv laičke investiture tj. svetovnim licima se zabranjuje da postavljaju biskupe na crkvene položaje.

Potom papa Grgur VII sastavlja spis ” Dictatus papae ” u kome je izložio da je crkvena vlast iznad svetovne i da papa, po pravu datom od Boga, može da oduzme krunu vladaru i da vladareve podanike razreši zakletve na vernost. Ova tri krupna događaja nagnala su cara Hajnriha IV da 1076 g. sazove sabor u Vormsu nemačkog klera i velikaša koji donosi zaključak da je papa Grgur VII nazakonito došao na položaj a nemački kler odbio je poslušnost papi. Papa je zapretio izopštenjem učesnika sabora u Vormsu ako u roku od 6 meseci ne povuku odluku a samog cara Hajnriha IV je prokleo, izopštio, njegove podanike razrešio vernosti i proglasio ga lišenim krune.

Ovu papinu reakciju koriste švapski, bavarski i karantinski vojvoda te 1077 g. sazivaju sabor u Triburu koji donosi odluku ako car ne dobije oprost od pape oni mu uskraćuju poslušnost.

Hajnrih je uvideo da mu preti zbacivanje te je tajno otišao u Italiju po oprost a papa ga je ostavio tri dana da čeka pred kapijom zamka Kanosa(1077) i dao mu oprost.Ovo poniženje car nikada nije zaboravio. Pa ipak velikaši su, i pored carevog dobijenog oprosta,izabrali (1077) za protivkralja vojvodu Rudolfa Švapskog, papa (1080) je podržao Rudolfa a Hajnriha IV je opet izopštio. Hajnrih IV je iste godine postavio protivpapu Klimenta II, ubio Rudolfa Švapskog, krenuo u pohod na Italiju i 1081 g. počeo je da opseda Rim.

U Italiji je sklopio savez sa Vizantijom protiv Normana koji su podržavali papu i kontrolisali južnu Italiju te je vojno ugrozio Normane, sve ovo je imalo za posledicu da su Normani uskratili pomoć papi te je Hajnrih IV 1084 g. zauzeo Rim izuzev Anđeoske

165

tvrđave u kojoj se sklonio papa Grgur VII. Car je iste godine (1084) sazvao sabor u crkvu sv.Petra, pročitao je spis ”Odbrana

kralja Hajnriha IV” a sabor je svrgao papu Grgura VII i postavio protivpapu Klimenta III & krunisao Hajnriha IV za cara. Papa Grgur VII uspeo je, uz pomoć Robera Gviskarda, da se vrati na položaj i da zauzme Rim ali pustošenja Normana ogorčila su stanovništvo te je izbila pobuna a Grgur VII je morao da pobegne u Salerno gde je 1085 g. i umro. Hajnrih IV i pape: Urban II(1088-1099) & Paskal II Hajnrih IV se 1085 g. vratio u Nemačku i sredio je unutrašnje prilike ali situacija u Italiji se zakomplikovala kada je papa Urban II izopštio cara Hajnriha IV i protivpapu Klimenta III, car je krenuo u drugi pohod na Italiju ali je pretrpeo neuspeh a carev najstariji sin Konrad je izdao oca i u Milanu se krunisao za kralja Italije. 1093 g. italijanski gradovi Milano, Pjaćenca i Kremona formirali su Ligu gradova protiv Hajnriha IV (tj. protiv njegove vlasti u Italiji) a 1095 g. u Pjaćenci je održan sabor koji je po četvrti put izopštio cara Hajnriha IV; iste godine(1095) papa Urban II objavio je pohod u krstaški rat (za oslobođenje Hristovog groba u Palestini) koji je krenuo 1096 a završio se 1099 zauzećem Jerusalima.Položaj cara Hajnriha IV u ovom periodu bio je katastrofalan. Pa i kada je papa Urban II umro 1100, novi papa Paskal II je 1102 opet izopštio Hajnriha. Sada su gotovo svi crkveni krugovi protiv cara a i carev sin Hajnrih podigao je pobunu protiv oca kojoj se priključuje gotovo cela Nemačka. Car Hajnrih IV je zarobljen u Kelnu i morao je da ,na saboru u Majncu, preda sinu Hajnrihu krunu (Hajnrih V je krunisan za cara) a potom je po 7 put izopšten;iako je pobegao iz zarobljeništva Hajnrih IV je iste godine(1066) umro.

166

HAJNRIH V

(1106-1125) Iako je obećao da se odriče laičke investiture ipak car to nije uradio već je samostalno postavljao biskupe.Ovim činom došao je u sukob sa papom Paskalom II. Hajnrih V je intervenisao u Češkoj i za kneza postavio Svatopluka te je Češku načinio zavisnom od Nemačke;potom je 1108 g. upao u Poljsku ali je 1109 pretrpeo dva poraza u Šleskoj(kod Glogova i Vroclava) te se povukao. 1110 g. Hajnrih organizuje uspešan pohod na Italiju - primorao je papu da prizna laičku investituru i da ga 1111 g. kruniše za cara. 1115 g. papa je izopštio cara te je pretila pobuna u Nemačkoj pa je car bio primoran na drugi vojni pohod na Italiju,ali ovog puta bezuspešan. Treći pohod na Italiju bio je iniciran izborom novog pape Gelazija II bez carevog znanja;car je izabrao protivpapu a Gelazije je cara izopštio po drugi put. Sukob cara i pape rešen je 1122 g. kada je sklopljen ” Vormski konkordat ” odredbe:

• Episkope u Nemačkoj bira sveštenstvo(a i narod) u prisustvu cara ili legata a car ima pravo da se umeša ako se ne slaže sa izborom

• u Nemačkoj je skiptar predavao car a prsten i štap papa i prvo je išla laička pa duhovna investitura napomena: skiptar – označava laičku investituru i vlast nad posedom episkopije prsten i štap – označava duhovnu investituru i crkvenu vlast episkopa

• u Italiji car nema pravo da se meša u izbor episkopa a prvo ide duhovna pa laička investitura

• papi i Crkvi vraćena su oteta imanja Vormski konkordat je u stvari kompromis po kome su :

• materijalna dobra bila pod vlašću cara čime se onemogućava da crkvena dobra (i zajednice) postanu potpuno samostalna tj. država u državi podložna uticaju pape

• duhovne funkcije su u nadležnosti pape čime je omogućen moralni preporod sveštenstva jer je prodaja crkvenih položaja osuđena i ukinuta

167

HAJNRIH I PTIČAR

(919-936)

PREDAVANJA PROF. MILOŠ ANTONOVIĆ

168

843. se odigrala deseta podela franačke države među trojicom braće:

1. Lotar I (843-855) – Italija i centralni delovi države (Lotaringija) kao najstariji sin Ludviga Pobožnog.

2. Ludvig II Germanus (843-875) – Istočna Franačka (istočno od Rajne). Nadimak germanus dobija posle 844 godine.

3. Karlo II Ćelavi (843-877) – Zapadna Franačka.

Ludvig u to vreme još uvek nije nemački car, ali će Nemačka to postati kroz nekih 60 godina putem političkih i socijalnih preobražaja. Najvažniji socijalni preobražaj jeste jačanje plemena, odnosno njihovih vojvodstava u Istočnoj Franačkoj. 1. Saksonija 2. Frankonija – nazvana po tzv. Istočnim Francima naseljenim uz reku Majnu. Tu se danas nalazi Frankfurt ili most Franaka. 3. Švapska – nalazi se južno od Frankonije, a naziv je dobila po Svevima, a koju je svojevremeno obrazovao plemenski savez Alemana sa kojima je Hlodoveh ratovao. Svevski element je ojačao nakon poraza koje je pretrpeo alemanski savez, pa se time i njihovo ime nameće. 4. Bavarska – sa ovim vojvodstvom tvorci nemačke države imaće veliki problem. Načelno, vojvodstvo je pod kraljem, međutim uspomena na staro plemensko vojvodstvo bila je još uvek živa iako je 778 godine Karlo Veliki zbacio poslednjeg vojvodu kojeg je sa porodicom poslao u manastir. Od tada su imenovane samo vojvode iz Franačke. Konrad I i Hajnrih Ptičar imali su loših iskustava sa ovim vojvodstvom. 5. Lotaringija – samo ime ove oblasti sugeriše da u njemu nema nacionalnog plemenskog jedinstva domaćeg stanovništva. Znamo pouzdano da je bilo dosta Romana u centralim delovima Franačke, ali i puno drugih naroda kao što su Alemani i Frizi. Ono što ih čini posebnim jeste politička pripadnost, pa time Lotarinžanin znači podanik kralja Lotara. Po smrti Lotara I (843-855) država se deli njegovim sinovima: a) Najstariji sin Ludvig II (855-875) dobija carsku krunu i Italiju. b) Srednji sin Karlo (855-863) dobija Burgundiju. c) Najmlađi sin Lotar II (855-869) dobija Lotaringiju.

Oba sina, a moguće i treći bili su epileptičari. Kada je umro Karlo 863 Ludvig je zauzeo njegovu oblast. Međutim kada je umro Lotar II 869 Ludvig se sukobio sa željama svojih stričeva – Karla Ćelavog i Ludviga Germanusa. Ludvig protiv njih dvojice nije mogao da istera neku pravdu i primoran je da se povuče. Tako je Lotaringija podeljena.

169

880 godine ugovorom u Ribeonu fiksirana je podela, ali je kasnije zapadno-franački kralj iskoristio sukobe u istočnom kraljevstvu da otme i njegov deo. U ovim sukobima beleži se nekakav osećaj pripadnosti, posebnosti Lotarinžana. Svojim većim delom Lotarinžani su pripadali germanskog govornom području. I danas oni delovi koji se nalaze u Francuskoj, a stanovništvo govori svojim maternjim jezikom, za sebe tvrdi da su Francuzi. Tvorac nemačke države Hajnrih I Ptičar (919-936) imao je velikih problema u smirivanju oblasti pod svojom vlašću. On je takođe bio u sukobu sa Karlom Prostim, zapadnim kraljem. Kako ni Karlo nije bio preterano popularan protiv njega je izbila pobuna 921. koja ga je koštala prestola. On je 929. umro u zatočeništvu prethodno pokušavši da prethodno osigura sebi Lotaringiju, u nastojanju da ojača materijalnu bazu prema pobunjenim vojvodama, u prvom redu grofu Šampanje. Ovo mu je u jednom trenutku pošlo za rukom pa je saksonska istoriografija zalepila Karlu nadimak Prosti da bi time što više osporila njegova prava i prava zapadne Franačke na Lotaringiju. Konačno 925. Hajnrih je osvojio Lotaringiju i time stavio tačku na ovaj spor.

918. umro je Konrad I, prvobitno vojvoda Frankonije, iz porodice Karolinga. Celu vladavinu on nije imao sreće u sukobima sa Mađarima i plemstvom. Umro je dva dana pred Božić (23.12.918) posle vladavine od sedam godina koja je Nemačkog donela samo građanske ratove. Njegov najveći problem je bio što je pokušao da vlada na način Karolinga, pa su ga otuda smatrali konfliktnom ličnošću. Zemlja stoga počinje da se raspada, vojvoda Lotaringije je prešao na stranu Karla Prostog i položio mu vazalnu zakletvu. Sama Frankonije nije do 918. htela da bilo kome da političku zakletvu i suprotstavljala se volji kralja. Vrhunac nevolja je došao sa Bavarskom jer je tamošnja vlastela za kralja izabrala svog vojvodu, koga crkvena tradicija zove Anful I Zli (919-937) jer je nastojao da raspolaže crkvenim imanjima po svojoj volji. Hajnrih ga je međutim porazio i naterao da položi vazalnu zakletvu, ali su ga njegove pristalice i dalje smatrale svojim kraljem. Skupština franačkih i saksonskih velikaša okupila se u maju 919. da bi priznala Hajnriha za kralja. Aristokratija je pristala da se odrekne pretenzija da monarh bude njen podanik.Novi kralj nije bio ni Karoling, ni Franak već je porodica kojoj je pripadao etnički bila saksonska. Na ovaj način su Saksonci proglašeni za državotvorni narod. Putem hrišćanske vere, hristijanizacije, Franci i Saksonci su postali jedan narod. Način na koji se lokalna plemena utapaju u buduću nemačku naciju ide upravo u tom pravcu – princip jedne vere. Jedna država, jedan vladar i jedna vera su elementi koji čine konstitutivne sile buduće nemačke nacije.

170

Kada je Hajnrih I postao kralj našao se pred problemima koje Konrad nije uspeo da reši: 1) suzbijanje bavarske pobune & 2) povratak Lotaringije & 3) suzbijanje Mađara. Ovo je mogao da izvede samo u slučaju da ojača ugled krajlevske porodice, a taj ugled neće biti ojačan krunisanjem već dogovorom sa vlastelom.

Hajnrih I & Arnulf Bavarski Arnulf Bavarski se proglasio za kralja u Forhajndu, koji je bio blizu Bavarske granice i u istom mestu se 911 Konrad krunisao za kralja. Pored Arnulfa, vojvode Bavarske, protivnici kralja Hajnriha bili su i Burkhard II Švapski i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Kraljevi protivnici su se povezivali sa inostranim silama a najdalje je otišao Arnulf koji je imao savez sa Mađarima. Mađari su u tom trenutku posebno opasniprotivnici jer nisu bili hrišćani, a njihovi pohodi su prvenstveno usmereni na bogate manastire. Arnulf je sklopio savez i sa Česima i Poljacima, u to vreme još nekrštenim. Burkhard nije imao naročiti izbor, ali se oslanjao na Burgundiju, u to vreme takođe opasnog konkurenta Nemačkoj. Međutim Hajnrih je nastupio dosta oprezno. → Da bi povratio povoljan uticaj u vojvodstvima morao se nagoditi sa aristokratijom. Smatralo se naime uspehom ako bi od pobunjenih aristokrata dobio makar zakletvu na vernost. Hajnrih stoga u prvi mah zanemaruje i Arnulfa i Gizelberta i kreće na Švapsku a Burkhard II se predaje kralju bez borbe i priznaje njegovu vlast. Prvi pravi ispit imao je Hajnrih položiti u borbi sa Arnulfom Bavarskim. Posle 919. Arnulfov uticaj u Bavarskoj je još više ojačao. Posle smrti Arnulfovog oca, osnivača dinastije Liutpolda, mladi Arnulf je preuzeo političko vođstvo, kao naslednik oca i ratni vođa Bavaraca. Pojedinačni manji uspesi protiv Mađara jačala su ugled porodice Liutpolda, pa oni sada imaju i pretenzije na presto. Nemačka vojska je 921. opsela Regensburg,glavni grad Bavarske i Arnulf je shvatio da je najbolje da se preda. Pritom su oba vladara i njihove vojske težile da ne dođe do većeg krvoprolića. Između kralja Hajnriha I i vojvode Arnulfa postignut je usmeni sporazum, ali detalje ne znamo. Zna se da o kraljevskoj kruni i nezavisnoj Bavrskoj nije više moglo biti reči. Ipak u rukama vojvode su ostala znatna prava: 1. Pravo mobilisanja vojske. 2. Zadržavanje krunskih prava i dvorova Karolinga. 3. Kovao je sopstveni novac. 4. Zadržao je pravo da slobodno sklapa sporazume. 5. Pravo da po volji raspolaže crkvenom imovinom. Vojvodska vlast je ojačala toliko da je Arnulf po svojoj volji raspolagao imovinom crkve i bez ikakve kontrole kralja. Zato je i dobio nadimak ''zli'' od crkve.

171

Cena koju je kralj morao da plati za umirivanje zemlje bila je prilično visoka. Vojvodstvo postaje sada takav činilac da ga kruna ne može više zaobilaziti.

Hajnrih I & Lotaringija Konrad I Frankonski je uzalud pokušavao da iz Lotaringije protera Šarla III Prostog (898-923), a Hajnrih je opet delovao opreznije, ali sa većom upornošću. On je želeo dobre odnose sa Šarlom, ali i povratak Lotaringije pod vlast Nemačke. Šarl III je svoja nastojanja da obnovi kraljevsku vlast započeo u Lotaringiji. Do otvorenog sukoba je došlo kada je Gizelbert biskupa grada Litiha postavio ne pitajući Šarla III za mišljenje. Ovo je za francuskog kralja bio izazov na koji je morao odgovoriti. 919. kralj je izdejstvovao sudsku presudu da se iz opatije sv. Servantije ukloni Gizelbertov čovek. Posle ovoga opatija je data, kao vrsta pomoćne selekture, nadbiskupu Trijera Ruotgeru, koji je bio verni pristalica Šarla III. Gizelbert je prećutao incident sa ovom opatijom odlučan da u biskupiji Litih deluje odlučnije nego ranije. Naime Litih leži u srcu oblasti koju kontroliše Gizelbertova porodica i veoma je važno da lokalni biskup ovde bude njegov čovek. Litih je važan i za kralja jer je to načn da se ograniči Gizelbertova moć. U samoj Lotaringiji na stranu kralja stala je porodica Matfridina kojo je pripadao Rihard, opat Trima, u stvari čovek Šarla III podređen za Litih. Gizelbert se oslonio na Hermana, nadbiskupa Kelna, a moguće da ga je i Hajnrih podsticao. Pošto je privremeno ugušio pobunu svoje vlastele Šarl III se okrenuo Lotaringiji i sa vojskom stigao do Vormsa, koji je ležao na levoj obali Rajne. Hajnrih je sa vojskom izašao na Rajnu, a kada je stigla vest o približavanju nemačke vojske Francuzi su se okrenuli nazad. I Nemci su se tada povukli jer je bavarsko pitanje još uvek bilo nerešeno. Tu je zaključeno kog se Hajnrih ozbiljno držao dok ne reši pitanje Bavarske. 7. II. 921. sklopljeno je primirje iz kog je nastao Bonski ugovor koji je značajan jer predstavlja prvi nemačko-franački ugovor. 4. XI. 921. dva kralja su se srela u Bonu, a 7.XI. su isplovili brodićem na Rajnu. Na sredini reke, gde je trebala da bude granica, oni su uz prisustvo duhovnih velikaša i vlastele ratifikovali ugovor, posle čega je u lokalnoj crkvi usledila zakletva pred relikvijama. Iz spiska svedoka iz koga se vidi ko je bio prisutan zaključuje se da je sa Šarlove strane učestvovala lokalna lotarinška vlastela, čime je Šarl izrazio svoje pretenzije na Lotaringiju. Hajnrih je sa tim u datom trenutku morao da se složi. U strogom ceremonijalu Hajnrih je sebe potpuno izjednačio sa Karolingom, jer te ceremonije podvlače jednakost kraljeva. Šarl III je odmah iz Bona požurio u Lotaringiju koja je jako opustošena, ali otpor i dalje nije jenjavao. Nadbiskup Remsa Flodoard72 je prebacivao Šarlu zbog pustošenja Lotaringije u vreme posta. Šarl je u međuvremenu bio slomljen. Oslonivši se previše na saveznike iz Lotaringije on je opatiju Šel kod Pariza poverio Haganonu, koji je bio Lotarinžanin niskog porekla. Činjenica da je neplemenit čovek postavljen za opata 72 Inače analista.

172

uvredila je čast francuske gospode. Tako su se pobunili oni feudalci iz okoline Šela: Robert, grof Pariza i njegov sin Hugo od Francije73. Pobuni se priključio Rudolf, vojvoda Burgundije i i njegov brat Hugo Crni. Uz pomoć Gizelberta oni su 29. VI. 922. izabrali Roberta za kralja. U Remsu ga je miropomazao biskup grada Soasona, jer je Heravej biskup Remsa ostao veran Šarlu III. Hajnrih je priznao Roberta I (922-923) za kralja pa se time Šarlov položaj još više pogoršao. Stoga je on pokušao da problem reši u jednoj odsudnoj bitci. Juna 923. kod Soasona se odigrala bitka u kojoj je Robert poginuo, ali je Šarlova popularnost tolika opala da su ga odmah posle bitke izdali vazali. Šarl III je prinuđen na bekstvo, ali je pao u ruke Hariberta od Vermandoa, koji je čak bio rođak kraljevske porodice. Šarlova žena, krlajica Edita, izbegla je zarobljavanje i pobegla je sa maloletnim sinom u Englesku. Edita je bila kćer engleskog kralja Edvarda74 (899-924). Šarl je ostao zarobljen do kraja života 929. Nakon ovih događaja zavrenici su na mesto poginulog Roberta I postavili Rudolfa Burgundskog (923-936). Međutim Šarl je iz zarobljeništva doturio pismo Hajnrihu u kome ga poziva na poštovanje Bonskog sporazuma. Ovaj poziv odgovara Hajnrihovim namerama. 923. nemačka vojska ulazi u Lotaringiju gde je Gizelbert potpuno slomljen. Nakon ovoga Hajnrih je u celoj kraljevini priznat za kralja. Dalja osvajanja privremeno nisu bila moguća, a i Rudolf se spremao da upadne u Lotaringiju. 927. Gizelbert je pokoren jer su Rudolfove snage u borbi sa Normanima poražene. Od tada je Lotaringija čvrsto vezana za Nemačku. Osvajanje Lotaringije je jedna od najznačajnijih prekretnica u nemačkoj istoriji. Ovo je prvi korak nemače obnove Karlovog carstva. Riade je gradić za koji se ne zna gde se tačno nalazio, ali se poredpostavlja da je bio u blizini današnjeg Ritesburga, u istočnoj Saksoniji.

Hajnrih I & Mađari 924- 926 g.

Samo što je pripajanje Lotaringije završeno, Nemačka se suočila sa prodorom Mađara. 924. Nemačka nije imala odgovor na mađarski izazov. Mađarska konjica je bila brza, a ratnici okrutni i nemilosrdni. Naime 924. jedan odred Mađara upao je u Saksoniju, a kralj se sklonio u Verlu. Jedan od zapovednika Mađara ne očekujući otpor upao je u zamku i pritom bio zarobljen. Po Vidukindu doveden je pred kralja u lancima. Mađari su odmah ponudili kralju veliku količinu dragocenosti da pusti zarobljenika. Ipak Hajnrih je dragocenosti odbio traživši samo jedno - mir. Dolazi do pregovora koji su potrajali dve godine. 926. konačno je sklopljeno primirje na devet godina, s tim da nemački kralj plaća određeni godišnji danak Mađarima. Ovaj ugovor ojačao je njegov položaj u Nemačkoj, pošto je primirje važilo za celo kraljevstvo, a ne samo za Saksoniju. Na ovaj način se Hajnrih pokazao kao kralj cele Nemačke, čime je dodatno oslabio Arnulfov položaj, koji se još 920. proglasio za kralja.

73 Obojica iz kuće Kapeta. 74 Reč je o Edvardu Starijem (899-924) sinu Alfreda Velikog (871-899).

173

Mađari za vreme primirja sa Nemačkom pljačkali su po Provansi, Šampanji, Burgundiji i oblastima Loare. Primirje se obema stranama činilo kao dobar potez, ali se ispostavilo da je bilo na štetu Mađara. Nemci su tada ojačali, a mađarska opasnost je ujedinila nemačka plemena. Kruna je stvorila Nemačku i Nemce a lojalnost kruni je predstavljala i pripadnost naciji. Novembra 926. čim je primirje stupio na snagu kralj je sazvao najviše plemstvo na dvorski sastanak, sabor u Vormsu. Na samom čelu agende75 bila je odbrana od Mađara. Između kralja i vlastele vladalo je potpuno saglasje. Odlučeno je da se oko biskupskih rezidencija, crkava i manastira podignu zidine. Kralj je obnovio starogermanski običaj LANDWEHR tzv. zemaljske odbrane. To je opšta mobilizacija seljaka koji su se starali o tvrđavi i njenim instalacijama. Vidukind na neki način zamera kralju što je stvorio ''seljačku vojsku''. Kralj je seljaštvo organizovao u devetine tj. odrede od po devet ljudi. Jedan od njih bi sedeo u tvrđavi i starao se o njoj, a ostali bi je snabdevali hranom. Za oružje su bili zaduženi plemići. Svaka tvrđava dobija svog komandanta koji komanduje odbranom tvrđave. Kralj naređuje da su tvrđavi održavaju suđenja i da se tu odvijaju okupljanja seljaka, da bi ljudi stekli naviku da borave u njoj. Mnoge od ovih tvrđava će kasnije prerasti u gradove, ali su u trenutku kada su podizane bile mesta bojišta. Hajnrih je nastojao i da ojača vojsku. U vojsku kao pešake poziva svo ostalo seljaštvo. Glavna reforma koja je iznela pobedu nad Mađarima jeste stvaranje konjice tako da glavninu vojske čine oklopljeni plemići na konjima.

Hajnrih I & Sloveni U zimu 928. Hajnrihova konjica je napala Havelce, pleme Polapskih Slovena. Neuobičajeni zimski napad počeo je zbog svesti o tome da je zemlja Havelaca močvarna i da konjica može proći samo zimi. Havelci nisu očekivali napad te su Nemci su zauzeli Brandenburg. Hajnrih je znao da ne može da se bori na dva fronta pa stoga Slovene napada jedne po jedne. Sledeći su bili Daleminci. Oni su napadnuti i opsednuta je njihova tvrđava Jahna (Jona). Daleminci su bili ratoborniji, Jona dobro utvrđena, a oni spremni za odbranu. Pritom su u prošlosti bili saveznici Mađara. Opsada je trajala 12 dana i pružan je žestok otpor. Pobednici su masakrirali stanovništvo grada. Sledeći su bili Česi. Oni su bili već ozbiljniji protivnici. Bilo ih je više jer je to bio čitav plemenski savez. na čijem čelu je bio Vaclav I (921-929). Kada je video da sa severa upada kralj, a sa juga Arnulf Zli zatražio je primirje. Vaclav je položio vazalnu zakletvu76 i obećao godišnji danak i od tada će Češka biti u sastavu Nemačke, a potom i

75 AGENDA (lat.) - ''ono što treba da se uradi''. 76 Pored zakletve i danka Vaclav je primio hrišćanstvo što je naročito negativno odjeknulo među paganskim Česima. Stoga je već 929. Vaclav zbačen i ubijen. Kao prvi hrišćanski vladar Češke, Vaclav je kasnije proglašen za sveca.

174

Austrije do 1918. Pošto postaje vazalna država, Češka opozicija diže glavu i svrgava Vaclava, a na vlast dovodi Boleslava I Okrutnog (929-967).

Hajnrih I & Mađari 933 g.

933. ističe primirje sa Mađarima i Hajnrih odbija da plaća dalji danak što ove provocira i oni ponovo napadaju. Postoji i priča da je Hajnrih smrtno uvredio Mađare bacivši im mrtvog psa kada su došli po danak, ali ovo nije tačno. U proleće 933. Mađari upadaju u Saksoniju. Kada su prešli Labu podelili su se u dve vojske kojima su želeli da obuhvate planine Harc i tako završe sa Hajnrihom. Zapadnu vojsku je uništio saksonski vojvoda sa odredima Tirinžana. Južnu vojsku je sačekao Hajnrih sa svojom netaknutom vojskom. Iako su Mađari bili brojniji nisu imali nikakvu taktiku niti su njihovi konjanici bili okloljeni. Stoga su u čeonom sudaru sa nemačkom konjicom bili samleveni i pocepani na više delova i odbačeni prema Riadi. Značaj ovog događaja je ogroman jer su Mađari prvi put na otvorenom polju doživeli poraz i mit o njihovoj nepobedivosti je uništen.

Hajnrih I & Normani (Danci) 934. Hajnrih je napao Normane na njihovoj teritoriji. Granica između Nemačke i Danske bila je tada na reci Ajderu. Hajnrih je napao jednog od danskih kraljeva, Hnuba (Chinuba). To je bio presedan jer je prvi put neki hrišćanski vladar napao Normane na njihovoj teritoriji. Hnubova prestonica se nalazila na obe obale reke Šlaje (Schlei) i zvala se Hajtabu (Haithabu) odnosno Hedebu (Hedeby). Niko se pre Hajnriha nije usudio na ovakav korak. Nakon pobede Hajnrih je pomerio granicu i preko Ajdera.

935. Hajnrih je postigao novi uspeh. U malom mestu Ivoa na rečici Šijer (Ivois sur Chiers) sastala su se dva kralja, nemački i francuski. Hajnrih je presudio u sporu izmešu pobunjenog grofa od Vermandoa Heriberta i kralja Rudolfa. Na kraju sastanka zaključen je mirovni ugovor između država s tim što je Rudolf priznao Hajnrihu pravo na Lotaringiju. U jesen 935. na vrhuncu moći kada se nalazio u lovu na planini Harnosu, u jugoistočnoj Saksoniji, kralja Hajnriha je pogodio srčani udar. On međutim nije odmah umro tako da se postarao za pitanje svog naslednika. Na samrtničkoj postelji za prestolonaslednika je odredio svog srednjeg sina Otona, Matildinog sina. Hajnrihova prva žena se zvala Hateburg (Hatheburg). Njen i Hajnrihov sin se zvao Tankmor (Thanknar), koji je proglašen kao nepodoban da nasledi presto, tim pre što je brak između Hajnriha i Hateburg još ranije poništen. Tek deset meseci nakon srčanog udara Hajnrih je umro (2.VI.936) u Memlebenu, u istočnoj Saksoniji. Njegovo telo je prebačeno u kapelu sv. Marije. 7.VIII.936. je obavljeno krunisanje Hajnrihovog sina Otona I (936-973) za kralja.

175

ISTORIJA NEMAČKE U X VEKU

PREDAVANJA M. ANTONOVIĆA V I VI SEMESTAR 2002/2003

176

843. se odigrala deseta podela franačke države među trojicom braće:

4. Lotar I (843-855) – Italija i centralni delovi države (Lotaringija) kao najstariji sin Ludviga Pobožnog.

5. Ludvig II Germanus (843-875) – Istočna Franačka (istočno od Rajne). Nadimak germanus dobija posle 844 godine.

6. Karlo II Ćelavi (843-877) – Zapadna Franačka.

Ludvig u to vreme još uvek nije nemački car, ali će nemačka to postati kroz nekih 60 godina putem političkih i socijalnih preobražaja. Najvažniji socijalni preobražaj jeste jačanje plemena, odnosno njihovih vojvodstava u Istočnoj Franačkoj. 1. Saksonija 2. Frankonija – nazvana po tzv. Istočnim Francima naseljenim uz reku Majnu. Tu se danas nalazi Frankfurt ili most Franaka. 3. Švapska – nalazi se južno od Frankonije, a naziv je dobila po Svevima, a koju je svojevremeno obrazovao plemenski savez Alemana sa kojima je Hlodoveh ratovao. Svevski element je ojačao nakon poraza koje je pretrpeo alemanski savez, pa se time i njihovo ime nameće. 4. Bavarska – sa ovim vojvodstvom tvorci nemačke države imaće veliki problem. Načelno, vojvodstvo je pod kraljem, međutim uspomena na staro plemensko vojvodstvo bila je još uvek živa iako je 778 godine Karlo Veliki zbacio poslednjeg vojvodu kojeg je sa porodicom poslao u manastir. Od tada su imenovane samo vojvode iz Franačke. Konrad I i Hajnrih Ptičar imali su loših iskustava sa ovim vojvodstvom. 5. Lotaringija – samo ime ove oblasti sugeriše da u njemu nema nacionalnog plemenskog jedinstva domaćeg stanovništva. Znamo pouzdano da je bilo dosta Romana u centralim delovima Franačke, ali i puno drugih naroda kao što su Alemani i Frizi. Ono što ih čini posebnim jeste politička pripadnost, pa time Lotarinžanin znači podanik kralja Lotara. Po smrti Lotara I (843-855) država se deli njegovim sinovima: a) Najstariji sin Ludvig II (855-875) dobija carsku krunu i Italiju. b) Srednji sin Karlo (855-863) dobija Burgundiju. c) Najmlađi sin Lotar II (855-869) dobija Lotaringiju.

Oba sina, a moguće i treći bili su epileptičari. Kada je umro Karlo 863 Ludvig je zauzeo njegovu oblast. Međutim kada je umro Lotar II 869 Ludvig se sukobio sa željama

177

svojih stričeva – Karla Ćelavog i Ludviga Germanusa. Ludvig protiv njih dvojice nije mogao da istera neku pravdu i primoran je da se povuče. Tako je Lotaringija podeljena. 880 godine ugovorom u Ribeonu fiksirana je podela, ali je kasnije zapadno-franački kralj iskoristio sukobe u istočnom kraljevstvu da otme i njegov deo. U ovim sukobima beleži se nekakav osećaj pripadnosti, posebnosti Lotarinžana. Svojim većim delom Lotarinžani su pripadali germanskog govornom području. I danas oni delovi koji se nalaze u Francuskoj, a stanovništvo govori svojim maternjim jezikom, za sebe tvrdi da su Francuzi. Tvorac nemačke države Hajnrih I Ptičar (919-936) imao je velikih problema u smirivanju oblasti pod svojom vlašću. On je takođe bio u sukobu sa Karlom Prostim, zapadnim kraljem. Kako ni Karlo nije bio preterano popularan protiv njega je izbila pobuna 921. koja ga je koštala prestola. On je 929. umro u zatočeništvu prethodno pokušavši da prethodno osigura sebi Lotaringiju, u nastojanju da ojača materijalnu bazu prema pobunjenim vojvodama, u prvom redu grofu Šampanje. Ovo mu je u jednom trenutku pošlo za rukom. Pošto ratna propaganda nije savremeni izum saksonska istoriografija je zalepila Karlu nadimak Prosti da bi time što više osporila njegova prava i prava zapadne Franačke na Lotaringiju. Konačno 925. Hajnrih je osvojio Lotaringiju i time stavio tačku na ovaj spor. Karledmar – napisao je to da je Hajnrih pripadao malom broju nemačkih vladara o kojem su sačuvane narodne pesme. U kolektivnom pamćenju nemačkog naroda najstarije su zabeležene krajem XII veka. Uostalom tradicija koja se već formirala oko njegove ličnosti, prvog vladara je nazvala Ptičar. Navodno Hajnriha je vest o izboru za kralja stigla u lovu. Ipak u svom izboru za kralja Hajnrih je uzeo i te kakvo učešće. Kod Vidukinda postoji čitav ep o smrti kralja Konrada I Frankonskog (911-918). On je navodno Eberhardu naložio da kraljevske insignije preda Hajnrihu i sveto koplje u čijoj se osnovi nalazi jedan od klinova kojim je Isus zakovan na krst. Vidukind klasifistički u usta umirućeg kralja stavlja podugačak govor o tome šta je kraljevska vlast. Kroz ovaj govor se pokazuje da je narodna tradicija utisnula svoj pečat u sve pore nemačkog društva. Sreća – osnovni pojam u mentalnom sklopu Germana, direktno vezan za sudbinu. Iz ovoga se vidi da nam je Vidukind preneo samo tradiciju. Po njoj vlast treba da ima onaj kog je sudbina odredila i ko ima sreću, a to je njihov vojvoda koji ima sve karakteristike jednog kralja. Vidukind je takođe preneo da je Hajnrih, kada je saznao, prihvatio izbor, ali je na saboru franačke gospode (rex francorum) obavestio da se ne smatra dostojnim časti pa je odbio da se kruniše. Kada se 962. njegov sin Oton I proglasio za cara, bio je krunisan u Rimu. Original ove krune čuva se u narodnom muzeju u Beču. Vidukindovo delo se zove RES GESTAE SACSONICUS. Pisao je sa jasnom namerom da važne događaje opisuje iz saksonske perspektive. Događaji kojima mogu da se objasne politički planovi vladara iz saksonske porodice.

178

918. umro je Konrad I, prvobitno vojvoda Frankonije, iz porodice Karolinga. Celu vladavinu on nije imao sreće u sukobima sa Mađarima i plemstvom. Umro je dva dana pred Božić (23.12.918) posle vladavine od sedam godina koja je Nemačkoj donela samo građanske ratove. Njegov najveći problem je bio što je pokušao da vlada na način Karolinga, pa su ga otuda smatrali konfliktnom ličnošću. Zemlja stoga počinje da se raspada, vojvoda Lotaringije je prešao na stranu Karla Prostog i položio mu vazalnu zakletvu. Sama Frankonija nije do 918. htela da bilo kome da političku zakletvu i suprotstavljala se volji kralja. Vrhunac nevolja je došao sa Bavarskom jer je tamošnja vlastela za kralja izabrala svog vojvodu, koga crkvena tradicija zove Anful I Zli (919-937) jer je nastojao da raspolaže crkvenim imanjima po svojoj volji. Hajnrih ga je međutim porazio i naterao da položi vazalnu zakletvu, ali su ga njegove pristalice i dalje smatrale svojim kraljem. Kao verodostojan možemo uzeti podatak da se skupština franačkih i saksonskih velikaša okupila tek u maju 919. da bi priznala Hajnriha za kralja. Izbor se odigrao u mestu daleko od Švapske i Bavarske jer se njihovo učešće na saboru nije ni očekivalo. Nije moguće ne primetiti da je sam način izbora, mesto, okolnosti, kašnjenje dokaz da metafizički nemoguće da ne postoji kralj u zemlji. Ova teorija jeste osnova Vidukindovih izlaganja. Jer odugovlačenje nosi strašne posledice. Sve to je ostavilo loš znak na prve godine Hajnrihove vladavine. Aristokratija je pristala da se odrekne pretenzija da monarh bude njeg podanik. Kod Eberharda je ovo potčinjavanje prikazano kao dobrovoljno. Tim pre što novi kralj nije bio ni Karoling, ni Franak. Porodica kojoj je pripadao etnički je bila saksonska. Na ovaj način su Saksonci proglašeni za državotvorni narod. Putem hrišćanske vere, hristijanizacije, Franci i Saksonci su postali jedan narod, ali postoji veliko nepoverenje u ovu teoriju. Način na koji se lokalna plemena utapaju u buduću nemačku naciju ide upravo u tom pravcu – princip jedne vere. Jedna država, jedan vladar i jedna vera su elementi koji čine konstitutivne sile buduće nemačke nacije. Kada ulazi u sastav nemačke države Bavarska se naziva slobodna država Bavarska što samo pokazuje koliko je mučan proces unifikacije germanskih plemena. Što se tiče ostatak karolinške tradicije ona je naročito bila opasna za Hajnriha jer ne treba zaboraviti zakletvu datu od strane plemstva papi i Pipinu Malom (751-768) 754. da će birati na presto samo Karolinge. Stoga je izvesno da je odbijanje carske krune i miropomazanja predstavljalo izvestan raskid sa karolinškim tradicijama. Uz to ide i sukob Hajnrihov sa predstavnicima nemačke crkve, u prvom redu biskupom Majnca, koji je imao starešinstvo nad nemačkom crkvom. Sakralne kraljevske titule obavezuju da se fizički kruna stavi na glavu da bi se obeležio ulazak u vršenje kraljevske vlasti. Logika stvari upućuje na to da neko ko ne pripada kraljevskom rodu , prosto bi hteo da se kruniše. Možda je po sredi hrišćanska skromnost ili politička računica. Uz sukob, da li ovo znači da se Hajnrih odriče i političke mogućnosti da se oslanja na crkvu. Možda je Hajnrih osećao da je uticaj crkve za vreme Ludviga u samoj osnovi kraljevske vlasti i procenjivao je da je njen uticaj postao prejak.

179

Danas se veruje da je hteo da se odrekne političke kontrole nad crkvom, ali i da pokaže vlasteli da se odriče starih načela vladavine. S obzirom da se distancira od oslonca koji bi mu pružila crkva, stvorio je osnovu za sporazum sa aristokratijom. Izgleda da je stvarno došlo do nekog sporazuma između Hajnriha i vlastele, jer ga je ona posle početno odbijanja priznala za kralja. Bilo je i istoričara koji su Hajrnihovo odbijanje krune smatrali vraćanjem starogermanskim tradicijama. I pored ovih poteza za Hajnriha se može reći da je bio dobar hrišćanin, što se ne može reći za njegovog prethodnika Konrada I, kom je jedan hroničar svojevremeno nalepio epitet mač bez balčaka. Samo kraljevsko dostojanstvo nije stanje voljne odluke – da je bio dobar hrišćanin Hajnrih bi odbio da bude kralj. Kada je prihvatio titulu našao se pred problemima koje Konrad nije uspeo da reši: suzbijanje bavarske pobune, povratak Lotaringije i suzbijanje Mađara. Ovo je mogao da izvede samo u slučaju da ojača ugled krajlevske porodice, a taj ugled neće biti ojačan krunisanjem već dogovorom sa vlastelom. Arnulf Bavarski se proglasio za kralja u Forhajndu, koji je bio blizu Bavarske granice i u istom mestu se 911 Konrad krunisao za kralja. Ovo je bilo potencijalno opasno po Hajnriha. Tim pre što je Arnulf svoje pretenzije zasnivao na nekoj daljoj povezanosti sa porodicom Karolinga čime se vidi da je pretendovao na vlast nad celim kraljevstvom. Pored Arnulfa, vojvode Bavarske, protivnici kralja Hajnriha bili su i Burkhard II Švapski i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Gizelbert je bio sumnjičen da traži i teži većoj vlasti nego što je njegova vojvodska. Kraljevi protivnici su u isto vreme i veliki protivnici krune. Oni se povezuju i sa inostranim silama, što kraljevstvo dovodi u životnu opasnost. Najdalje je otišao Arnulf koji je imao savez sa Mađarima. Mađari su u tom trenutku posebno opasniprotivnici jer nisu bili hrišćani, a anjihovi pohodi su prvenstveno usmereni na bogate manastire. Arnulf je sklopio savez i sa Česima i Poljacima, u to vreme još nekrštenim. Burkhard nije imao naročiti izbor, ali se oslanjao na Burgundiju, u to vreme takođe opasnog konkurenta Nemačkoj. Međutim Hajnrih je poznavao neke tajne vladanja i nastupio je oprezno. Da bi povratio na kratko povoljan uticaj u vojvodstvima morao se nagoditi sa aristokratijom. Smatralo se naime uspehom ako bi od pobunjenih aristokrata dobio makar zakletvu na vernost. Hajnrih stoga u prvi mah zanemaruje i Arnulfa i Gizelberta i kreće na Švapsku. Kada su Burgunđani uvideli da kralj ne preza čak ni od rata oni su okrenuli leđa Burkhardu i ovaj se kralju predao bez borbe i priznao njegovu vlast. Potčinjavanje kralju ojačalo je Burkhardov uticaj u vojvodstvu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, kako prema crkvi tako i prema drugim aristokratama. Za biskupa grada Augsburga postavljen je Udalrik. Pri njegovom postavljanju kralj se samo složio sa onim što je vojvoda predložio. Prvi pravi ispit imao je Hajnrih položiti u borbi sa Arnulfom Bavarskim. Posle 919. Arnulfov uticaj u Bavarskoj je još više ojačao. Posle smrti Arnulfovog oca, osnivača dinastije Liutpolda, mladi Arnulf je preuzeo političko vođstvo, kao naslednik oca i ratni

180

vođa Bavaraca. Pojedinačni manji uspesi protiv Mađara jačala su ugled porodice Liutpolda, pa oni sada imaju i pretenzije na presto. U Regensburgu, glavnom gradu Bavarske, Arnulf je čekao napad iz Saksonije nadajući se da će ovakav napad na grad imati iste efekte kao sa kraljem Konradom I (911-918) ranije. Hajnrih je međutim imao ozbiljne namere. Nemačka vojska je 921. opsela Regensburg i Arnulf je shvatio da je najbolje da se preda. Pritom su oba vladara i njihove vojske težile da ne dođe do većeg krvoprolića. Između kralja i vojvode postignut je usmeni sporazum, ali detalje ne znamo. Zna se da o kraljevskoj kruni i nezavisnoj Bavrskoj nije više moglo biti reči. Ipak u rukama vojvode su ostala znatna prava: 1. Pravo mobilisanja vojske. 2. Zadržavanje krunskih prava i dvorova Karolinga. 3. Kovao je sopstveni novac. 4. Zadržao je pravo da slobodno sklapa sporazume. 5. Pravo da po volji raspolaže crkvenom imovinom. Vojvodska vlast je ojačala toliko da je Arnulf po svojoj volji raspolagao imovinom crkve i bez ikakve kontrole kralja. Zato je i dobio nadimak ''zli'' od crkve. Cena koju je kralj morao da plati za umirivanje zemlje bila je prilično visoka. Vojvodstvo postaje sada takav činilac da ga kruna ne može više zaobilaziti. Moguće je da je Hajnrih iz ličnog iskustva znao da lojalni vojvoda predstavlja stabilizujući faktor u državi i da tu vlast77 može da ima. Borbe koje je Konrad vodio sa vojvodama oslabile su ugled kraljeva, ali je Hajnrih uključivanjem vojvoda u državnu politiku otklonio tu paralizu. Konrad I Frankonski je uzalud pokušavao da iz Lotaringije protera Šarla III Prostog (898-923), a Hajnrih je opet delovao opreznije, ali sa većom upornošću. On je želeo dobre odnose sa Šarlom, ali i povratak Lotaringije pod vlast Nemačke. U ovom slučaju rešenje Švapske i Bavarske nije bilo moguće. Ovde je aktivnu ulogu odigrao Šarl III, mada mu je Lotaringijia pala u ruke bez ikakvih zasluga. Shvatio je da mu se pruža dobra prilika jer je u svojoj državi bio potusnut od strane Burgundije i drugih velikaša. Međutim njegov pokušaj da obnovi franačka vlast nije uspeo. Šarl III se ponašao kao da se ništa nije promenilo od vremena Karla Velikog. Ali od vremena Karla Velikog društvena hijerarhija nije više odlika plemenske solidarnsoti ratnika već je to vazalna zakletva. Naravno vazali su se zaklinjali kralju, ali je vazalni odnos bio dvostran. Svoja nastojanja da obnovi kraljevsku vlast Šarl je započeo od Lotaringije. Do otvorenog sukoba je došlo kada je Gizelbert biskupa grada Litiha postavio ne pitajući Šarla III za mišljenje. Ovo je za francuskog kralja bio izazov na koji je morao odgovoriti. 919. kralj je izdejstvovao sudsku presudu da se iz opatije sv. Servantije ukloni Gizelbertov čovek. Posle ovoga opatija je data, kao vrsta pomoćne selekture, nadbiskupu Trijera Ruotgeru, koji je bio verni pristalica Šarla III. Gizelbert je prećutao incident sa ovom opatijom odlučan da u biskupiji Litih deluje odlučnije nego ranije. Naime Litih leži u srcu oblasti koju kontroliše Gizelbertova porodica i veoma je

77 ''Kraljevsku vlast bez krune''

181

važno da lokalni biskup ovde bude njegov čovek. Litih je važan i za kralja jer je to načn da se ograniči Gizelbertova moć. U samoj Lotaringiji na stranu kralja stala je porodica Matfridina kojo je pripadao Rihard, opat Trima, u stvari čovek Šarla III podređen za Litih. Gizelbert se oslonio na Hermana, nadbiskupa Kelna, a moguće da ga je i Hajnrih podsticao. Pošto je privremeno ugušio pobunu svoje vlastele Šarl III se okrenuo Lotaringiji i sa vojskom stigao do Vormsa, koji je ležao na levoj obali Rajne. Hajnrih je sa vojskom izašao na Rajnu, a kada je stigla vest o približavanju nemačke vojske Francuzi su se okrenuli nazad. I Nemci su se tada povukli jer je bavarsko pitanje još uvek bilo nerešeno. Tu je zaključeno kog se Hajnrih ozbiljno držao dok ne reši pitanje Bavarske. 7. II. 921. sklopljeno je primirje iz kog je nastao Bonski ugovor koji je značajan jer predstavlja prvi nemačko-franački ugovor. 4. XI. 921. dva kralja su se srela u Bonu, a 7.XI. su isplovili brodićem na Rajnu. Na sredini reke, gde je trebala da bude granica, oni su uz prisustvo duhovnih velikaša i vlastele ratifikovali ugovor, posle čega je u lokalnoj crkvi usledila zakletva pred relikvijama. Iz spiska svedoka iz koga se vidi ko je bio prisutan zaključuje se da je sa Šarlove strane učestvovala lokalna lotarinška vlastela, čime je Šarl izrazio svoje pretenzije na Lotaringiju. Hajnrih je sa tim u datom trenutku morao da se složi. U strogom ceremonijalu Hajnrih je sebe potpuno izjednačio sa Karolingom, jer te ceremonije podvlače jednakost kraljeva. Šarl III je odmah iz Bona požurio u Lotaringiju koja je jako opustošena, ali otpor i dalje nije jenjavao. Nadbiskup Remsa Flodoard78 je prebacivao Šarlu zbog pustošenja Lotaringije u vreme posta. Šarl je u međuvremenu bio slomljen. Oslonivši se previše na saveznike iz Lotaringije on je opatiju Šel kod Pariza poverio Haganonu, koji je bio Lotarinžanin niskog porekla. Činjenica da je neplemenit čovek postavljen za opatauvredila je čast francuske gospode. Tako su se pobunili oni feudalci iz okoline Šela: Robert, grof Pariza i njegov sin Hugo od Francije79. Pobuni se priključio Rudolf, vojvoda Burgundije i i njegov brat Hugo Crni. Uz pomoć Gizelberta oni su 29. VI. 922. izabrali Roberta za kralja. U Remsu ga je miropomazao biskup grada Soasona, jer je Heravej biskup Remsa ostao veran Šarlu III. Hajnrih je priznao Roberta I (922-923) za kralja pa se time Šarlov položaj još više pogoršao. Stoga je on pokušao da problem reši u jednoj odsudnoj bitci. Juna 923. kod Soasona se odigrala bitka u kojoj je Robert poginuo, ali je Šarlova popularnost tolika opala da su ga odmah posle bitke izdali vazali. Šarl III je prinuđen na bekstvo, ali je pao u ruke Hariberta od Vermandoa, koji je čak bio rođak kraljevske porodice. Šarlova žena, krlajica Edita, izbegla je zarobljavanje i pobegla je sa maloletnim sinom u Englesku. Edita je bila kćer engleskog kralja Edvarda80 (899-924). Šarl je ostao zarobljen do kraja života 929. Nakon ovih događaja zavrenici su na mesto poginulog Roberta I postavili Rudolfa Burgundskog (923-936). Međutim Šarl je iz zarobljeništva doturio pismo Hajnrihu u kome ga poziva na

78 Inače analista. 79 Obojica iz kuće Kapeta. 80 Reč je o Edvardu Starijem (899-924) sinu Alfreda Velikog (871-899).

182

poštovanje Bonskog sporazuma. Ovaj poziv odgovara Hajnrihovim namerama. 923. nemačka vojska ulazi u Lotaringiju gde je Gizelbert potpuno slomljen. Nakon ovoga Hajnrih je u celoj kraljevini priznat za kralja. Dalja osvajanja privremeno nisu bila moguća, a i Rudolf se spremao da upadne u Lotaringiju. 927. Gizelbert je pokoren jer su Rudolfove snage u borbi sa Normanima poražene. Od tada je Lotaringija čvrsto vezana za Nemačku. Osvajanje Lotaringije je jedna od najznačajnijih prekretnica u nemačkoj istoriji. Ovo je prvi korak nemače obnove Karlovog carstva. Riade je gradić za koji se ne zna gde se tačno nalazio, ali se poredpostavlja da je bio u blizini današnjeg Ritesburga, u istočnoj Saksoniji. Samo što je pripajanje Lotaringije završeno, Nemačka se suočila sa prodorom Mađara. 924. Nemačka nije imala odgovor na mađarski izazov. Mađarska konjica je bila brza, a ratnici okrutni i nemilosrdni. U javnom mnjenju Nemačke javlja se isti utisak koji su imali Rimljani pred naletima Atilinih Huna. Naime 924. jedan odred Mađara upao je u Saksoniju, a kralj se sklonio u Verlu. Jedan od zapovednika Mađara ne očekujući otpor upao je u zamku i pritom bio zarobljen. Po Vidukindu doveden je pred kralja u lancima. Mi ne znamo o kome se radi, ali ponašanje Mađara ukazuje da je taj poglavica zauzimao vrlo visoko mesto u mađarskoj hijerarhiji, pa je čak i moguće da je bio u srodstvu sa dinastijom Arpada. Mađari su odmah ponudili kralju veliku količinu dragocenosti da pusti zarobljenika. Ipak Hajnrih je dragocenosti odbio traživši samo jedno - mir. Dolazi do pregovora koji su potrajali dve godine. 926. konačno je sklopljeno primirje na devet godina, s tim da nemački kralj plaća određeni godišnji danak Mađarima. Ovakav ugovor je pomračio sjaj Hajnrihove vladavine. U načelu u to vreme je uspešan kralj i uspešan vojskovođa i on treba da uzima novac, a ne da ga daje. Međutim ovaj kraljev potez, naizgled diskutabilan, ojačao je njegov položaj u Nemačkoj, pošto je primirje važilo za celo kraljevstvo, a ne samo za Saksoniju. Na ovaj način se Hajnrih pokazao kao kralj cele Nemačke, čime je dodatno oslabio Arnulfov položaj, koji se još 920. proglasio za kralja. Mađari, inače verolomni, ovoga puta pokazali su se kao spremni da drže reč. Naime verovali su da im ovo primirje daje slobodne ruke za delovanje u Francuskoj i Italiji.Za vreme primirja sa Nemačkom pljačkali su po Provansi, Šampanji, Burgundiji i oblastima Loare. Primirje se obema stranama činilo kao dobar potez, ali se ispostavilo da je bilo na štetu Mađara. Nemci su tada ojačali, a mađarska opasnost je ujedinila nemačka plemena. Kruna je stvorila Nemačku i Nemce. a lojalnost kruni je predstavljala i pripadnost naciji. Novembra 926. čim je primirje stupio na snagu kralj je sazvao najviše plemstvo na dvorski sastanak, sabor u Vormsu. Na samom čelu agende81 bila je odbrana od Mađara. Između kralja i vlastele vladalo je potpuno saglasje. Odlučeno je da se oko biskupskih rezidencija, crkava i manastira podignu zidine. Najbolji primer za ovaj nedostatak odbrane je manastir Sveti Gal u Burgundiji:

81 AGENDA (lat.) - ''ono što treba da se uradi''.

183

''Opat Egzelbert naoružao je svoje monahe i nagovorio ih da pruže otpor napadačima. Međutim u manastiru nije bilo uslova za odbranu i oni su se povukli na brdašce koje je opat ranije utvrdio. U manastiru je ostao samo maloumni opat Heribald. Mađari su sve spalili, a Heribalda su poštedeli zbog ludila iako su inače monahe ubijali. Što se tiče onong brda gde je trebalo pružiti otpor, Mađari su ga zaobišli. Ovo je u ponosnoj opatiji Sv. Gala prikazano kao čudo Sv. Egzelberta. Međutim čuda nije bilo i da su Mađari kojim slučajem napali sve bi monahe pobili''. Kralj je na neki način obnovio prastari starogermanski običaj tzv. zemaljske odbrane pozantije kao LANDWEHR. To je opšta mobilizacija seljaka koji su se starali o tvrđavi i njenim instalacijama. Vidukind na neki način zamera kralju što je stvorio ''seljačku vojsku''. Kralj je seljaštvo organizovao u devetine tj. odrede od po devet ljudi. Jedan od njih bi sedeo u tvrđavi i starao se o njoj, a ostali bi je snabdevali hranom. Za oružje su bili zaduženi plemići. Svaka tvrđava dobija svog komandanta koji komanduje odbranom tvrđave. Kralj naređuje da su tvrđavi održavaju suđenja i da se tu odvijaju okupljanja seljaka, da bi ljudi stekli naviku da borave u njoj. Mnoge od ovih tvrđava će kasnije prerasti u gradove, ali su u trenutku kada su podizane bile mesta bojišta. Kraljeva naredba se generalno poštovala, ali npr. Hercfeld znamenita Karolinška opatija je takođe fortifikovana, ali prilično nemarno. Zbog toga se jedan deo zida obrušio i jedan radnik je povređen, a od smrti ga je spasao Sv. Vigibert, patron ovog manastira. Osim podizanja Hajnrih je nastojao i da ojača vojsku. U vojsku kao pešake poziva svo ostalo seljaštvo. Glavna reforma koja je iznela pobedu nad Mađarima jeste stvaranje konjice tako da glavninu vojske čine oklopljeni plemići na konjima. Koliko je kralju bilo stalo do vojske pokazuje i primer lopovske čete. Jednu veliku grupaciju lopova i šljama kralj je pomilovao i poslao naoružane na granicu Saksonije, prema Polapskim Slovenima. Ovi lopovi su se pokazali kao prilično lojalni prema kralju. Napadali su Slovene da bi izazvali reakciju i da kao odgovor kralj započne rat protiv njih. Nameravao je da u tom ratu izvežba svoju novu vojsku. U zimu 928. Hajnrihova konjica je napala Havelce, pleme Polapskih Slovena. Neuobičajeni zimski napad počeo je zbog svesti o tome da je zemlja Havelaca močvarna i da konjica može proći samo zimi. Havelci nisu očekivali ovako masovan napad i njihov vođa Tugomir se pokazao nevešt u datoj situaciji. Nemci su zauzeli Brandenburg, a Tugomir je odveden u zarobljeništvo, ali se zna da jeiveo još u prvoj deceniji Otonove vladavine. Hajnrih je znao da ne može da se bori na dva fronta pa stoga Slovene napada jedne po jedne. Sledeći su bili Daleminci. Oni su napadnuti i opsednuta je njihova tvrđava Jahna (Jona). Daleminci su bili ratoborniji, Jona dobro utvrđena, a oni spremni za odbranu. Pritom su u prošlosti bili saveznici Mađara. Opsada je trajala 12 dana i pružan je žestok otpor. Pobednici su masakrirali stanovništvo grada. Sledeći su bili Česi. Oni su bili već ozbiljniji protivnici. Bilo ih je više jer je to bio čitav plemenski savez. na čijem čelu je bio Vaclav I (921-929). Kada je video da sa severa upada kralj, a sa juga Arnulf Zli zatražio je primirje.Arnulf nije napadao Čehe zato što mu je kralj to naložio. On u stvari želi zaštitu bavarskih interesa. Političkih i crkvenih jer je želeo da ojača uticaj

184

Salcburške nadbiskupiju. Vaclav je položio vazalnu zakletvu82 i obećao godišnji danak i od tada će Češka biti u sastavu Nemačke, a potom i Austrije do 1918. Pošto postaje vazalna država, Češka opozicija diže glavu i svrgava Vaclava, a na vlast dovodi Boleslava I Okrutnog (929-967). 933. ističe primirje sa Mađarima i Hajnrih odbija da plaća dalji danak što ove provocira i oni ponovo napadaju. Postoji i priča da je Hajnrih smrtno uvredio Mađare bacivši im mrtvog psa kada su došli po danak, ali ovo nije tačno. U proleće iste godine Mađari upadaju u Saksoniju. Kada su prešli Labu podelili su se u dve vojske kojima su želeli da obuhvate planine Harc i tako završe sa Hajnrihom. Zapadnu vojsku je uništio saksonski vojvoda sa odredima Tirinžana. Južnu vojsku je sačekao Hajnrih sa svojom netaknutom vojskom. Iako su Mađari bili brojniji nisu imali nikakvu taktiku niti su njihovi konjanici bili okloljeni. Stoga su u čeonom sudaru sa nemačkom konjicom bili samleveni i pocepani na više delova i odbačeni prema Riadi. Značaj ovog događaja je ogroman jer su Mađari prvi put na otvorenom polju doživeli poraz i mit o njihovoj nepobedivosti je uništen. 934. Hajnrih je napao Normane na njihovoj teritoriji. Granica između Nemačke i Danske bila je tada na reci Ajderu. Hajnrih je napao jednog od danskih kraljeva, Hnuba (Chinuba). To je bio presedan jer je prvi put neki hrišćanski vladar napao Normane na njihovoj teritoriji. Hnubova prestonica se nalazila na obe obale reke Šlaje (Schlei) i zvala se Hajtabu (Haithabu) odnosno Hedebu (Hedeby). Niko se pre Hajnriha nije usudio na ovakav korak. Nakon pobede Hajnrih je pomerio granicu i preko Ajdera. 935. Hajnrih je postigao novi uspeh. U malom mestu Ivoa na rečici Šijer (Ivois sur Chiers) sastala su se dva kralja, nemački i francuski. Hajnrih je presudio u sporu izmešu pobunjenog grofa od Vermandoa Heriberta i kralja Rudolfa. Na kraju sastanka zaključen je mirovni ugovor između država s tim što je Rudolf priznao Hajnrihu pravo na Lotaringiju. U jesen 935. na vrhuncu moći kada se nalazio u lovu na planini Harnosu, u jugoistočnoj Saksoniji, kralja Hajnriha je pogodio srčani udar. On međutim nije odmah umro tako da se postarao za pitanje svog naslednika. Na samrtničkoj postelji za prestolonaslednika je odredio svog srednjeg sina Otona, Matildinog sina. Hajnrihova prva žena se zvala Hateburg (Hatheburg). Njen i Hajnrihov sin se zvao Tankmor (Thanknar), koji je proglašen kao nepodoban da nasledi presto, tim pre što je brak između Hajnriha i Hateburg još ranije poništen. Tek deset meseci nakon srčanog udara Hajnrih je umro (2.VI.936) u Memlebenu, u istočnoj Saksoniji. Njegovo telo je prebačeno u kapelu sv. Marije. 7.VIII.936. je obavljeno krunisanje Hajnrihovog sina Otona I (936-973) za kralja. U Vidukindovom delu Res Gestae Sacsonicae pružena nam je slika Otonovog krunisanja: ''Oton je nakon

82 Pored zakletve i danka Vaclav je primio hrišćanstvo što je naročito negativno odjeknulo među paganskim Česima. Stoga je već 929. Vaclav zbačen i ubijen. Kao prvi hrišćanski vladar Češke, Vaclav je kasnije proglašen za sveca.

185

pristupanja na presto krenuo ka crkvi gde ga je dočekao narod sa uzvicima, proglašavajući ga za kralja. Oton zatim odlazi u crkvu, na sebi ima veliki broj insignija, svečani ogrtač, a biskup Majnca izgovara određene reči za svaku od insignija. Kada je sa tim završio biskup je miropomazao Otona i stavio mu krunu na glavu. Kralj je potom otišao u katedralu i seo na Karlov kameni presto i saslušao liturgiju. Oko kralja su se u jednom trenutku okupili Gizelbert, vojvoda Lotaringije (komornik); Edgebart, vojvoda Frankonije (trpeznik); Herman, vojvoda Svabije (peharnik) i Arnulf, vojvoda Bavarske (dvorski maršal). Ranke je u svemu ovome video osnivački akt nemačke države. Otonov vladalački program je svoj akcenat imao na ostvarivanju političkog jedinstva. Iste godine u februaru umro je francuski kralj Rudolf. U Lavonu aristokratija je izabrala za novog kralja sina Šarla III, Luja IV Prekomorskog (936-952). Sve do 967. traju manje ili krupnije pobune, braće, sinova i drugih neprijatelja cara Otona. Još 929. Hajnrih I je napravio redosled naslednika i Oton je već tada smatran prestolonaslednikom. Ćerka Edvarda Starijeg (899-925), Edgita, udala se za Otona I što mu je znatno povečalo ugled jer je supruga bila iz kraljevske porodice. Pred smrt Hajnrih I je predao kraljevske insignije i blagajnu svom drugom sinu Otonu. Hajnrih je međutim imao i starijeg, prvog sina, koji se zvao Tankmar. Brak Hajniha i Tankmarove majke Hateburge bio je poništen tako da je dete iz ovog braka proglašeno nepodobnim za naslednika prestola. Otonova mlađa braća bili su Hajnrih Mlađi i Brun. Oni su 929. bili premladi tako da se nisu mogli smatrati za naslednike. Zigfrid od Magdeburga vaspitavao je Hajnriha Mlađeg, a najmlađeg Bruna je vaspitavao biskup Utrehta, Baldrih. Brun je bio predodređen za duhovnu karijeru i čak je postao biskup, ali je umro mlad. Još dok je Hajnrih I bio živ Otonu i Edgiti rodio se sin, koji je dobio ime Liudolf, po Liudolfu I († 866.) osnivaču saksonske vojvodske porodice. Nakon Hajnrihove smrti dolazi do mnogih pobuna, a najčešći uzroci su bili: a) Zaobilaženje starijeg sina. b) Sukob kralja i vojvode. Naime Arnulf Bavarski je rpe smrti odredio sebi naslednika i naredio da ga proglase za vojvodu. c) Pitanje lokalne aristokratije. Oton I nije želeo da toleriše privatne rasprave vlastele što je uticalo na pojavu nezadovoljstva kod aristokratije. To je dalo povoda za njihove pobune. Nakon Hajnrihove smrti i Mađari su videli svoju šansu. Ono što karakteriše početak Otonove vladavine jeste neuspešan pohod na češkog kneza Boleslava. Markgrofovi na granicama bili su Herman Bilung i Gero. Njih je sam Oton postavio. Stariji Hermanov brat, Filham, bio je zaobiđen u izboru markgrofa pošto nije želeo da se bori protiv Slovena na granicama. On se stoga sklonio u Saksoniju gde su se okupljali ljudi nezadovoljni Otonovom vladavinom. Gero je postavljen za markgrofa nakon Zigfridove smrti. Eberhart, brat ranijeg vladara Konrada I, ostao je vojvoda u Frankoniji. 938. prema Vidukindu odigralo se Tankmarovo ubistvo na samom oltaru jedne kapele. Za to

186

vreme Eberhart je bio zatočen, a potom pušten da bude vojvoda u Frankoniji, ali pod punom kraljevom kontrolom. Početkom 939. izbio je ustanak Hajnriha Mlađeg kome su se priključili Eberhart i Gizelbert, vojvoda Lotaringije. Uz Zalfeldovu (Saalfeld) okupljale su se pristalice Hajnriha Mlađeg koji je u to vreme imao samo 18 godina. Iako mlađi od Otona, Hajnrih je smatrao da od njega ima više prava na krunu. Naime kada se Oton rodio, Hajnrih I je bio još uvek vojvoda, a u vreme kada se Hajnrih Mlađi rodio, Hajnrih I je već bio kralj. Zagovornik pobune bila je Otonova i Hajnrihova majka, Matilda, koja je smatrala da Hajnrih ima veće pravo na presto. Eberhart i Gizelbert su bili prave vođe i začetnici pobune. Oton je takođe naterao Eberhartove vazale da istrpe tradicionalnu germansku kaznu, nošenje psa. I ovo je bio jedan od razloga za pobunu. Oton I je ipak izvojevao pobedu kod Ksantena. Prilikom prelaska preko Rajne, kralja i njegovu prethodnicu napala je Gizelbertova vojska. Kralj se našao odsečen od središnjeg dela vojske. Tada je Oton I uzeo u ruke koplje83 i počeo da se bori. Njegov postupak je ohrabrio vojnike i oni su pobedili brojčanu jaču Gizelbertovu vojsku. Luj IV Prekomorski (936-954) je iskoristio borbe u Nemačkoj i upao sa vojskom u Alzas. Njegovi planovi nam nisu poznati. Upad francuskog kralja naterao je Otona I da stupi u savez sa francuskom aristokratijom na čijem se čelu nalazio vojvoda od Francije, Hugo Kapet i grof od Vermantoa, Heriberg. Ovo je nateralo Luja IV da odstupi iz Alzasa. U međuvremenu Gizelbert dobija nova pojačanja od nadbiskupa Majnca Hildriha, biskupa Strazburga Rurgarda i Adalberona od Meca. Sve ovo nije mnogo pomoglo buntovnicima jer je ubrzo Eberhart poginuo, a Gizelbert se udavio u Rajni prilikom bekstva iz zasede u koju je njegova vojska upala. Hajnrih Mlađi se sklonio kod Gizelbertove udovice Geberge. Kralj Oton I je pomilovao svog brata i postavio ga za vojvodu Lotaringije. To se pokazalo kao pogrešan potez jer je Hajnrih Mlađi spremao zaveru. Kada se vojska udaljila od kralja, odlučeno je da on treba biti ubijen na Uskrs 941. u Kvediburgu gde je planirano da se izvede atentat. Neko je međutim javio kralju o zaveri i on je dozvolio da se proslava održi kako bi pohvatao sve zaverenike. I stvarno nakon proslave vojnici su uhvatili sve zaverenike izuzev jednog grofa koji je pružio otpor i pritom bio ubijen. Svi zaverenici bili su kažnjeni smrću. Hajnrih Mlađi je pobegao, ali je brzo bio uhvaćen i poslat u Ingejham u zatočeništvo. Hajnrih je uspeo da pobegne uz pomoć jednog sveštenika iz Majnca i potom je otišao kod kralja da ga moli za oproštaj. Dok je Oton išao na jutarnju misu na Badnji dan, Hajnrih je istupio ispred njega i bacio se na pod, tražeći milost84. Posle pomirenja Otona sa bratom Hajnrihom izgledalo je kao da je borba prošla. Međutim

83 Koje je bilo deo insignije. Oton je naime uvrstio ovo kultno oružje u insignije koje je dobio njegov otac od kralja Burgundije. 84 Detalji u vezi ovog događaja sačuvani su u delu ''Dela Otona Velikog cara'' Rozvite iz Gandershajma. Rozvita je bila nemačka pesnikinja-monahinja. Bila je veoma obrazovana i pisala je drame po ugledu na Terencija.

187

velikodušnost se pokazala ili kao preuranjena ili kao nepotrebna. Fridrih, nadiskup Majnca, pušten je iz zatvora pa je čak i vraćen na položaj koji je zauzimao pre izbijanja pobune. Sada je izgledalo kao da je došlo vreme za ostvarivanje još jednog Otonovog plana. To je bilo rešavanje pitanja vojvodstava i rešavanja učešća njihovih članova z vlasti. Pitanje vojvodstava nastojao je da reši intenzivnom porodičnom politikom kombinovanjem između dinastičkih problema i samog problema koji je postojao. Kako je koje vojvodstvo dolazilo na red tako se njegovo pitanje rešavalo. 14.VII.937. umro je vojvoda Bavarske Arnulf Zli. Osetivši da mu se bliži kraj za svog naslednika je odredio svog sina Eberharta (937-938). Čak je dozvolio da lokalna bavarska aristokratija Eberharta izabere za vojvodu kao da se radi o nezavisnoj državi. Izgledalo je da se Bavarska vraća na put samostalnosti kakvu je posedovala za vreme Konrada I i u početku vladavine Hajnriha I. Oton međutim nije imao nimalo volje da dopusti ovakvo ponašanje Bavaraca tim pre što je imao svest o tome koliko je bavarsko pitanje značajno za celu Nemačku kao državu. Tako je kralj tokom 938. u dva uspešna pohoda izbacio Eberharta iz igre, ali se nije usudio ili možda nije hteo da dira u nasledna prava porodice Liutpoldinga. Stoga je za vojvodu imenovan Arnulfov mlađi brat Bertold (938-947) koji je primio znake svog dostojanstva od kralja. Položaj vojvode prema kralju se iz osnova promenio. On je morao da prizna svoj položaj kraljevog vazala i da položi vazalsku zakletvu. Još je morao da prekine sa Arnulfovom crkvenom politikom jer je kralj hteo da od bavarskih crkvenih poseda ima dobit za sebe. Bertold je morao da prihvati ovakve uslove. Ovo se pokazalo kao efikasan i uspešan metod jer je Bertold bio dobar vojskovođa koji je zadržavao upade Mađara. Međutim sam Bertold nije bio mnogo mlađi od svog brata i umro je već 947. Tada je Oton sproveo svoj plan do kraja. On je umesto sinu pokojnog Bertolda vojvodstvo Bavarske poverio svom bratu Hajnrihu Mlađem. Ovo je bio rizičan potez, ali izgleda da je Hajnrih ozbiljno shvatio ono što mu se zbilo 941. Jednom pokajani grešnik zauvek je ostao veran kralju. Takođe se pokazao kao vešt vojskovođa koji je suzbijao navale Mađara, poput Bertolda. Međutim zbog suda javnog mnjenja kralj i njegov brat su se morali nagoditi sa Liutpoldinzima. Stoga se Hajnrih Mlađi oženio Juditom, ćerkom Arnulfa Zlog tako da je došlo do spajanja dinastije Liutpoldinga (Bavarska) sa dinastijom Liudolfinga (Saksonija). Mada je i ovo bilo rizično rešenje pokazalo se kao pun pogodak. Prvi put posle 907. nemačka vojska prelazi granicu i upada na teritoriju Mađara. Polako delovanjem zakona i druga vojvodstva su se dovodila u red. 938. poginuo je frankonski vojvoda Eberhard i Frankonija dobija novog vojvodu u liku samog kralja. Sam Oton je voleo da centralne oblasti nemačke drži pod svojom kontrolom. U samoj Nemačkoj preostalo je još vojvodstvo Švapska. U njoj je vladao Herman, potomak frankonske dinstaije Konradinaca. Od 947. Hermanova ćerka Ida bila je udata za prestolonaslednika Liudolfa, Otonovog najstarijeg sina iz prvog braka. Već 949. Liudolf je postao vojvoda Švapske.

188

Poslednje vojvodstvo van direktnog kraljevog domašaja bila je Lotaringija. Nakon Gizelbertove pogibije 940/941. pitanje Lotaringije je ostalo nerešeno. Francuski kralj Luj IV Prekomorski nikako ne zaboravlja da je Lotaringija jednom bila deo Zapadne Franačke i da se u njoj nalazi srce nekadašnje države Karolinga. Kao jedini vladar iz dinastije Karolinga na prostoru nekadašnjeg carstva Luj je imao veoma visoko mišljenje o svom ugledu i smatrao je da ima primat nad ostalim kraljevima bivšeg carstva. Stoga se on veoma brzo oženio Gerbergom, udovicom Gizelberta. Na ove pretenzije francuskog kralja Oton nije mogao gledati blagonaklono. Ubrzo je jaka nemačka vojska prodrla preko granice i proterala kralja i vojvodkinju iz Lotaringije. Vlast je poverena grofu Otonu koji je i sam bio Lotarinžanin. On je prognan nakon Hajnrihove pobune 941. ali je ubrzo vraćen na svoj položaj. Već 944. Oton je umro i vojvoda u Lotaringiji je postao znameniti Konrad Crveni. Konrad je bio rajnski Franak, prethodno grof Vormsa, Špajera i Izupa. Mada ga lokalna vlastela nije volela kao rođenog Franka, Konrad je vladao gvozdenom rukom i u početku je bio lojalan kralju. Za to je imao i dobrih razloga jer je za ženu dobio Otonovu kćer Liutgard. Krajem 40-ih godina X veka izgledalo je kao da su svi nemački problemi rešeni i da je u toku izgradnja čvrste i moćne države. Ovo međutim Nemačkoj nije bilo suđeno. Pre svega su italijanski pohodi Otona I doveli do pobune princa Liudpolda. Italija je ulazila u vidokrug kraljevog posmatranja još daleko ranije i nema nikakve sumnje da je Oton sanjao o carskoj kruni. Promena stanja u Italiji omogućila mu je takvu intervenciju. Vojno mešanje u italijanske prilike bilo je iznušeno jer je izgledalo da je na pomolu stvaranje italijansko-burgundske države koju bi činile severna Italija i Arelat (Burgundija i Provansa). Stvaranjem ove države Nemačkoj bi bio preprečen kopneni put za Rim. Krajem 30-ih godina postojala je stvarna mogućnost za stvaranje ovakve države jer je za kralja izbran grof Hugo od Provanse (931-948) jedan od unuka Lotara I po ženskoj liniji. Iza smrti kralja Rudolfa II od Burgundije (912-937) Hugo se oženio njegovom udovicom te je dobio u posed i Burgundiju. Zbog ovoga u Nemačkoj su ''sva zvona zvonila na uzubnu''. Oton je na svog dvor domamio Konrada, sina Rudolfa II, koji je bio prinuđen da prizna vazalitet prema Nemačkoj. Da bi dalje oslabio Hugov položaj Oton je podupirao njegovog političkog protivnika, markgrofa Ivreje, Berengara II (950-963). 941. Berengar je poražen u borbi sa Hugom pa se sklonio na Otonov dvor. Tada je i on morao da položi zakletvu. Nakon toga nemačke trupe su ga vratile natrag u Italiju te je počeo da potiskuje Huga. 948. umro je Hugo od Provanse. Presto je ostavio svom sinu Lotaru II (948-949) koji je bio oženjen Adelaidom, ćerkom gornjo-burgundskog kralja Rudolfa II. Na taj način Adelaida je i sama postala kraljica Italije. Mešutim u tom trenutku Berengar II je bio gospodar gotovo cele severne Itlaije. Lotar se nekako održavao, ali je već 949. umro. Berengar izlazi kao pobednik, a u ruke mu pada i Adelaida koju je imao nameru udati za svog sina Adalberta. Adelaida ga nije želela i odbila je da se uda za Adalberta. Da bi je ''ubedio'' Berengar ju je zatvorio u tvrđavu Garda. Uz pomoć odane posluge i jednog sveštenika ona je poslala pismo kralju Otonu u kom ga moli za pomoć. Kada se govori o razlozima koji su Otona naveli na italijanski pohod možemo ih svesti na sledeće:

189

Lični razlozi: Oton je već nekoliko godina bio udovac. Imao je četrdeset godina, a Adelaida svega devetnaest. Politički razlozi: Adelaida je bila ćerka Rudolfa II od Burgundije i udovica kralja Lotara II. Ona svojom ličnošću time nosi pravo na oblasti veoma značajne za Nemačku. Njen rođeni brat Konrad Crveni se nalazio pod ''zaštitom'' kralja Otona. Konrad Crveni i Hajnrih Mlađi su u međuvremenu pažljivo posmatrali šta se dešava u severnoj Italiji. Po svemu sudeći Hajnrih je imao neke svoje planove. Ovo se vidi iz pokušaja da se obračunaju sa Berengarom. Prvi je potegao mač princ Liudolf, ali je Hajnrih javio o ovome Berengaru, a zatim sa bavarskom vojskom upao u markgrofoviju Furlaniju i osvojio je bez otpora. U ovim trenucima kralj Oton nije mogao dozvoliti da nejgov sin i brat bacaju ljagu na krunu svojim postupcima. Stoga septembra 951. jaka nemačka vojska prelazi Brener85. Berengar nije pružao otpor pa su Nemci zauzeli Paviju gde je lokalna vlastela položila zakletvu, a onda se Oton krunisao za kralja ''Franaka'' i ''Langobarda''86. Trebalo je pripremiti papu Agapita II (946-955) i tadašnjeg stvarnog gospodara u Rimu, kneza Albertika za ono što se sprema. Albertik je bio stvarni gospodar u Rimu i zaslužan je za najdublji pad papstvau čitavoj njegovoj istoriji. Kada se Fridrih pojavio odmah je konstatovao da Rimljani nisu voljni da prime Nemce i vratio se Otonu neobavljena posla. Kralj ga je primio vrlo hladno što je Fridriha odbilo u protivnički tabor. U međuvremenu Adelaida je pobegla čim su ratne operacije počele i sklonila se kod biskupa Ređa. Berengar nije ni pokušao da je goni i kada je Otonovo svečano poslanstvo ono je sa sobom donelo darove i prsten Adelaidi. Ovog puta ona je pristala da ''sarađuje'' i pristala da se uda za Otona. Već u jesen 951. brak je sklopljen. Ovo je pomoglo Otonu da još više osnaži svoje pretenzije i Berengara proglasi za uzurpatora. Međutim kraljevski par je morao požuriti natrag u Nemačku jer su se tamo nadvijali crni oblaci. Princ Liudolf je shvatio da ovaj brak može izaći samo na loše po njega. Ukoliko bi Oton i Adelaida dobili muško dete Liudolf je trebao biti razbaštinjen. On je stoga pohitao iz Italije u Nemačku i počeo okupljati nezadovoljnike na istom mestu gde je to činio svojevremeno i njegov stric Hajnrih. Osim toga on je sa kraljevskim sjajem proslavio Božić, čime je podvukao svoje pretenzije na krunu. Ali u februaru 952. Oton i Adelaida se vraćaju u Nemačku. Svečano su proslavili Uskrs uz još veći sjaj i raskoš nego Liudolf Božić. Pošto nije došlo do otvorenog raskida i princ je prisustvovao službi koju je vršio nadbiskup Majnca, Fridrih. Možda bi i Liudolf odustao od svega da se tih dana nije približio Konrad Crveni sa zarobljenim Berengarom II. Čim je saznala za to lokalna saksonska aristokratija je požurila na dan hoda da oda kraljevske počasti Berengaru. Sam Berengar je bio spreman da položi sve zakletve, a da mu se zauzvrat vrati kruna.

85 U pratnji su bili sva trojica vojvoda, nadbiskup Fridrih od Majnca i nadbiskup Trijera Ruotbert. U njihovoj pratnji se nalazio najmlađi kraljev sin Bruno. 86 Ovu titulu je nosio i Karlo Veliki. Oton ju je namerno prisvojio da bi stavio do znanja svima svoju pretenziju na Itlaiju i carski naslov.

190

Saksonska aristokratija je požurila ne pitajući kralja za njegove namere. To je godilo Konradu Crvenom, ali je kralj eksplodirao pa puna tri dana nije hteo d aih primi. Berengar je mogao da pretpostavi šta ga čeka, a konrad je sa svoje strane bio jako uvređen. Razume se cela ova predstava je išla na ruku princu Liudolfu i nadbiskupu Fridrihu. Avgusta 952. u Augsburgu (Švapska) održan je sabor na kome su Berengar i Adalbert priznali vlast Otona i primili italijansko kraljevstvo iz njegovih ruku. Markgrofovije Furlanija i Verona su ušle u sastav Nemačke čime se najviše okoristio Hajnrih Mlađi jer su pomenute teritorije ušle u sastav Bavarske. Ovo je bio mudar potez jer je obezbeđivao prelaz preko Brenera u svako doba. Krajem 952. Adelaida je rodila sina koji je na Liudolfov užas dobio ime Hajnrih. Mada Oton nikada nije direktno pretio Liudolfu da će ga razbaštiniti, davanje imena po dedi-kralju bila je nema opomena šta ga čeka. U proleće 953. počela je pobuna unapred osuđena na neuspeh jer se princ Liudolf nije pripremio za sukob sa svojim ocem. Liudolf je hteo da silom natera oca da prizna njegovo pravo na nasleđe prestola. Pobuna je takođe imala za cilj da odstrani Hajnriha Mlađeg iz bilo kakvog učešća u vlasti. Kada je otpočela pobuna se brzo proširila i smesta su joj se priključile Švapska i Frankonija. Palatinski grof Arnulf, sin Arnulfa Zlog, se takođe priključio pobunom u Bavarskoj. Naročito je crkva okrenula leđa Hajnrihu Bavarskoj. Posebno iznenađenje za kralja je bilo držanje markgrofa Zigfrida od Gerona koji je bio oženjen damom iz porodice Konradina. Zigfrid je ostao neutralan u ovom sukobu. Kada je ustanak otpočeo Italijani su napali Veronu i Furlaniju ne bi li ih povratili. Kralj se sastao sa Liudolfom i Fridrihom u Majncu gde je nateran na kompromis. Kako je od njega iznuđeno to što je iznuđeno, Oton se nije smatrao obaveznim da se toga i pridržava. Šta je tačno sadržavo ultimatum nije ni danas poznato. Oton je po susretu u Majncu sazvao sabor u Friclau gde je od zaverenika traženo da se pojave i opravdaju pred kraljem. Liudolf i konrad Crveni nisu došli. Dalji događaji nisu se povoljno odigravali za kralja Otona. Iako je Konrad Crveni zbačen sa položaja lotarinškog grofa on je uspevao da odoli kralju u Majncu gde je bio napadnut. Nadbiskup Fridrih je proteran iz zemlje, a kralj je tražio od Liudolf i Fridriha da predaju pomagače, ali oni su to odbili. U međuvremenu u Bavarskoj dolazi do prevrata. Arnulf II (952-954) postaje vojvoda i Regensburg otvara vrata predstvaniku stare dinastije Liutpoldinga. Liudolf nakon toga odlazi u Bavarsku. U kraljevskoj vojsci počinje gunđanje te je kralj bio primoran da raspusti veći deo vojske, ali se i dalje nije predavao. 953. Brun je postao nadbiskup Kelna, a u jesen iste godine i vojvoda Lotaringije. Tokom cele 953. kraljevska vojska je trpela poraze. Oton nije uspeo ni da osvoji Regensbrug u kom su se nalazili Arnulf II i Liudolf. 954. Mađari su osetili da na granici više nema Hajnriha te su upali u Nemačku i došli do Rajne. Stanovnici Vormsa su ih ugostili, a Mađari odatle kreću u pustošenje Lotaringije, Francuske i Burgundije da bi se preko severne Italije vratili u Panoniju.

191

Nema dokaza da su pobunjenici pozvali Mađare, ali je verovatno da su paktirali sa njima. Kada je opasnost prošla javno mnjenje je bilo toliko ogorčeno da je počelo masovno otpadanje od Liudolfa i Arnulfa II. Oni stoga moraju od kralja tražiti milost. Bili su zbačeni sa vlasti i lišeni svakog ugleda, ali su ostavljeni u životu. Najgore je prošao biskup Salcburga, Herot. on je stajao na čelu crkvene opozicije Hajnrihu Mlađem i zato su mu iskopane oči. Švapska je vraćena porodici Hunfridinga, pri čemu se Burkhard III (954-973) oženio Hadvigom, ćerkom Hajrniha Bavarskog. Iste godine umro je i Fridrih što je Oton iskoristio da postavi na njegovo mesto svog nezakonitog sina Vilhelma. Ovaj je pogrešno protumačio želje svog oca. Bio je izuzetan biskup i ni u kom slučaju slepo oružje u kraljevim rukama. Na ove načine je Oton umirio zemlju i pripremio se za konačan obračun sa Mađarima. Kada se pogleda na izvore mora se zapitati da li su savremenici shvatili epohalni značaj Otonovog krunisanja za cara. Adalbert iz Magdeburga piše o tome samo u jednoj rečenici kao i Liutprand iz Kremone. Neki izvori čak ni ne spominju krunisanje iako znaju da je do njega došlo. Od takvog stanja javnog mnjenja odudara jedino Rozvitina poema o caru Otonu. Postavlja se pitanje da li je i ona bila svesna šta je krunisanje u Rimu značilo. Ono što se zna jeste da aristokratiji u Saksoniji nije bilo drago to silno kraljevo angažovanje u Italiji, pa ni njegovo krunisanje za cara. Ovo se može objasniti i logičnom činjenicom da je stalno odsustvo kralja iz zemlje ohrabrivalo njegove političke protivnike. Osim toga glave dižu i spoljni neprijatelji, pre svih Mađari i polapski Sloveni. Stoga je kraljevo prisustvo bilo neophodno u Nemačkoj. Ponešto od ovog stava nemačke aristokratije znamo i iz Vidukindovog dela. Kao dvorski istoričar on odaje priznanje Otonu. Za njega car nije onakav kakvim ga vide u Italiji. On ga vidi kao cara-vojskovođu i u njegovim rečima osećamo prizvuk maksime ''vojska čini carevinu''. Prilagođeno nemačkim prilikama Otona carem nije učinilo samo krunisanje već i vojnički uspesi. Polovinom X veka kada je obnova carstva još uvek bila samo ideja, Nemačka se našla u novoj opasnosti od mađarske navale. Oton je bio najugledniji evropski vladar toga vremena i bilo je očekivano da on ponese titulu cara kao vrhovni vladar na zapadu. Osim navedenog njegov ugled se vezivao za epohalnu pobedu nad Mađarima na Leškom polju 10. VIII. 955. Samo godinu dana pre ovog događaja nije izgledalo da bi se stvari mogle povoljno rešiti za Nemačku. Naime Mađari su 954. načinili jedan od svojih najdubljih i najpustošnijih prodora u zapadnu Evropu. Rešili su da to ponove i naredne 955. Vratili su se po ono što je ostalo, prodrli preko Bavarske do Švapske gde im je otpor pružio biskup grada Augsburga, Ulrik. Ulrik se pokazao kao čovek veoma sposoban da se odupre Mađarima, nevičnim opsadnom ratovanju. I mada je Augsburg bio slabo utvrđen (rimski bedemi su odavno propali), uspevao je da se održi pre svega zahvaljujući Ulrikovom požrtvovanju. Braniteljima je podstrek dalo i jedno ''čudo'' koje se dogodilo. U jednom trenutku je na Ulrika pao oblak strela, ali je on izašao potpuno nepovređen. Mađari nisu mogli da vide da su promašili metu, ali sama činjenica da im je neko još uvek pružao otpor ih je veoma naljutila. Spremali su se za konačan juriš kada je stigla vest o približavanju

192

nemačke vojske. Mađari su tada digli opsadu i spremili se za obračuna sa Nemcima na otvorenom polju. Za to vreme Oton je čim mu je stigla vest o prodoru Mađara počeo da okuplja vojsku. Počeo je od Saksonije, ali odavde nije uzeo mnogo ljudi jer su mnogi bili angažovani na istočnoj granici gde su upade vršili polapski Sloveni. Oton se sa oko 2.000 vojnika ulogorio blizu Augsburga na reci Leh, čekajući pojačanja iz Bavarske, Frankonije i same Švapske. Vojsku Frankonije vodio je Konrad Crveni, oženjen jednom od kraljevih kćeri, a vojsku Švapske novopostavljeni Burkhard III. Brun, biskup Trijera i vojvoda Lotaringije je čekao sa trupama na Rajni. Vidukind piše detaljno o vojsci koju predstavlja legijama. Bavarska je vodila tri, Švapska dve legije, Saksonija i Češka pomoćnu vojsku od oko 1.000 ljudi. Posebnu jedinicu oko samog kralja čini 1.000 ljudi. Od prilike oko 10.000 vojnika, pre svega konjanika se okupilo na Lehu. Vidukind je izveštaj o bitci temelji na iskazima pojedinih učesnika. Tako su pojedini delovi bitke kod Vidukinda opisani sa tačke gledišta jednog vojnika koji se bori na jednom sektoru i nema pregled na drugim sektorima bojišta. Mađarska konjica koja je bila brza i pokretljiva napala je prva i to nemačku komoru. Napad je bio iznenadan, a rezultat bežanje češke pomoćne vojske koju je činila pešadija. Mađarima je u ruke pala komora sa velikim brojem zarobljenika, među njima i žene pošto su i one pratile muževe u ratu. Sledeći su na red došli Burkhardovi Švabi koji su takođe potučeni. Ali prekretnicu je doneo Konrad Crveni koji je iskoristio razvlačenje mađarskog bojnog reda i jendim napadom povratio komoru. Nakon toga bitka je privremeno utihnula. Položaj Nemaca je bio jako loš, bili su razvučeni po celom bojnom polju sa velikim gubitcima. Presudan trenutak bio je juriš nemačke konjice koju je predvodio sam Oton naoružan Svetim kopljem. Ne zna se šta je kralj mislio, ali je sigurno sebe video kao branitelja hiršćanstva od sila zla i bezbožnika. Sudar je bio strašan, ali na skučenom prostoru Mađari nisu mogli da iskoriste manevarske mogućnosti svoje konjice, a Nemci su sa svojom teško oklopljenom konjicom cepali mađarski bojni red na sitne komade. Nastao je strahoviti pokolj pa su se Mađari dali u paničan beg, a Nemci su ih gonili. Vidukind svedoči da ih se jako malo spasilo begom u Panoniju. Na bojnom polju uhvaćeno je nekoliko mađarskih vojvoda kojima nije zabeleženo ime, a koji su obešeni nakon bitke. Gubitke su imali i Nemci. Vidukind ih ne spominje, ali potvrđuje da su bili jako veliki. Među palima se nalazio i Konrad Crveni. Naime Vidukind piše kako je dan u kom se bitka odigrala bio jako topao. Konrad je u jednom trenutku razvezao kaiševe koji su vezivali vratni i grudni deo oklopa i u tom trenutku ga je pogodila strela. Njegovo telo je preneto u Vorms i svečano sahranjeno. Iz razdoblja unutrašnjih sukobljavanja Nemačka izlazi ojačana jendom jasnom pobedom. U bitci na Lehu su učestvovala sva plemenska vojvodstva i ojačala je svest o pripadnosti jednoj naciji. Tako ova bitka predstavlja prekretnicu u nemačkoj istoriji. Na samom bojnom polju nakon bitke, na starogermanski način vojnici su uzvikivali ovacije Otonu, a Vidukind ih je predstavio kao proklamovanje carstva. Carsku vlast je Oton osvojio na Lehu, a ne u Rimu.

193

Oton se postarao da se glas o njegovoj pobedi raširi po celoj Evropi. Specijalno naređenje određivalo je da se po crkvama služe svečane liturgije i procesije. I sama javnost u zapadnoj Evropi je postala svesna značaja ove pobede. Jedan hroničar je zabeležio da se ova pobeda može uporediti sa pobedom Karla Martela nad Arapima. Vojničko Vidukindovo carstvo, ako je ikada i postojalo kao ideja, nije imalo svoju budućnost. Još je i Karlo Veliki imao jasnu sliku da je carstvo vezano samo za Rim i papstvo. Otonov savez sa crkvom i imperijalne franačke tradicije ukazivale su na Italiju ako na pravac delovanja. Ali i sam Oton je uvideo da su se stvari promenile i da je priroda kraljevske vlasti drugačija, a drugačije su i papske privilegije. Zbog ovoga je Oton morao da sačeka da ga papa pozove. Sledećih nekoliko godina oton je održavao državne sabore u Lotaringiji što je pokazivalo da je stanje u toj pokrajini još uvek nerešeno. Takođe su ga i veliki gubitci u bitci na Lehu terali da se posveti unutrašnjim prilikama u Nemačkoj, a da pohod u Italiju ostavi za bolje dane. Na vest da Berengar II tiranski vlada u Italiji i da sprema ujedinjenje sa Burgundijom, Oton ne reaguje vojnim pohodom već šalje manju vojsku koju predvodi Liudolf, u međuvremenu vraćen u milost. U jesen 956. Liudolf je prešao Alpe i proterao Berengara iz Pavije. Ovaj je pobegao, ali je njegov sin Adalbert pružio otpor i pritom poginuo. Liudolf je pokorio celu severnu Italiju, dobio zakletve na vernost i sa velikim plenom krenuo u Nemačku. Umro je 6. IX. 957. u severnoj Italiji kod Logo Mađore, ostavljajući iza sebe ženu sa dvoje dece. Vremenom se formirala legenda o njemu, čije su se istorijske osnove stapale sa likovima drugih pobunjenika iz poznijeg vremena, ali je uspomena na njega ostala da živi u narodu. Kao kulminacija ovih nemačkih uspeha u Italiji Oton I je krunisan za cara na Sretenje 2. II. 962. Berengar II međutim nije prihvatio ovakvo stanje stvari pa je nastavio sa pružanjem otpora iz nekoliko tvrđava. Najpoznatije su bile Garda i San Leone87. Car Oton i njegova supruga su se povukli u Padovu. Do kraja 962. je trajao sukob između Otona i Berengara. U međuvremenu papa Jovan XII (955-963) je počeo da kuje zavre protiv cara, za šta je ovaj saznao putem glasina koje su nemački istoriografi zapisali. Jedna od ovih glasina koja je kružila bila je ta da je Oton u pomoć protiv Berengara pozvao Mađare. Stoga je Oton poslao vojsku na Rim. Jovan XII i Adalbert su pobegli iz Rima da ne bi bili uhvaćeni. Plemstvo Rima je potom obećalo caru da neće birati papu, a da se prethodno ne konsultuje sa carem. U decembru 963. u Rimu je sazvan jedan sinod na koji su došli biskupi iz Italije i Nemačke. Ovim saborom je predsedavao sam car, po ugledu na Konstantina Velikog, sa ciljem da sudi odbeglom papi. Ovo se suprotstavljalo kanonima crkve jer se crkvenom licu ne sme suditi na svetovnom sudu. O ovome je pisao Liutprand Kremonski i to veoma pristrasno, stavši na stranu cara protiv pape. Papi se sudilo za ubistvo, krivokletstvo, jeres, incest i brakolomstvo. Krajem iste godine Jovan XII je proglašen krivim i zbačen sa

87 U blizini današnjeg San Marina.

194

mesta pape, a na njegovo mesto je postavljen Leon VIII (963-965). Sinodisti su sebe nazivali vaseljenskim konsilijima i nastupali su javno. Car Oton je veći deo svoje vojske raspustio kako bi sprečio ekscese i sukobe. Pre toga je osvojena Garda, a posle deset meseci i San Leone. Berengar i njegova porodica su odvedeni u zarobljeništvo. O sudbini njegove porodice se malo zna, a sam Berengar je odveden u Hamburg gde je umro avgusta 966. Sahranjen je u Hamburgu uz kraljevske počasti. Jovan XII je u međuvremenu organizovao jednu zaveru koja se odigrala 3. I. 964. a u kojoj je glavom trebalo da plate Oton I i Lav III. Zavera nije uspela, a na ulicama Rima je došlo do nereda. Nedelju dana nakon ovog događaja Oton I je napustio Rim. Jovan XII je tada ušao u grad sa namerom da se osveti Lavu VIII. Ovaj je međutim pobegao u nemački vojni logor izvan gradskih zidina. Tada su Nemci upali u Rim i proterali Jovana XII. Biskup Špajera Otger dobio je kaznu bičevanja i potom je bačen u tamnicu. Ubrzo je pušten i upućen caru da bi posredovao između Otona i Jovana XII. Međutim Jovan XII je ubrzo umro (14. V. 964.), a Rimljani su zaboravili na zakletve date caru pa su za papu postavili uglednog Benedikta V Gramatika (964). Nemačka vojska brzo ulazi u Rim bez borbe, zarobljava Benedikta V i vraća na papski tron Lava VIII. Benedikt V je odveden u Hamburg gde je ubrzo umro. O ovim događajima pisao je Adalbert, nastavljač opata Regina. Za vreme opsade Rima okolina je opustošena tako da je kasnije bilo onemogućeno snabdevanje, a uz to su vladale i vleike vrućine. Oton je iz ovih razloga hteo da vojsku prebaci u drugi deo Italije. Pojavila se epidemija, najverovatnije kolera, među vojnicima i veliki broj ih je umro. Među predvodnicima nastradali su biskup Trijera Hajnrih, opat Vajserburga i vojvoda Lotaringije Gotfrid. U proleće 965. car je preko Koma i kantona Hur prebacio ostatak vojske u Nemačku. Sama Nemačka nije pretrpela nikakve štete i to pre svega zahvaljujući Otonovoj braći koji su ostali u Nemačkoj i održavali red i mir u zemlji. Zaslužni su bili i markgrof Geron i Herman Bilung. Otonov povratak u Nemačku je izazvao veliko olakšanje. Brun, Otonov brat, kasnije je proglašen za sveca, a napisao je bratovljevo žitije. 962. je njegovom zaslugom održana prva sednica Rajhstaga u Kelnu. Uporedo je održan i državni crkveni sabor. A Matilda žena Hajnriha I Ptičara i majka Otona I je posvetila jednu crkvu Otonovom povratku u Nemačku. Rajhstagu su prisustvovali i Gerberga, udovica Konrada Prekomorskog i Hajnrih sin pogubljenog Hajnriha, koji je od oca i majke nasledio Bavarsku. Hajnrih je bio miljenik svoje babe Matilde. Na saboru iz 965. politika Otona I je doživela svoj vrhunac.

Oton II (973-983), nasledio je svog oca Otona. Sa svega 18 je postao samostalan vladar. Za sebe je smatrao da stoji na čelu porodice zapadno-evropskih naroda. U očima drugih Oton nije bio tako značajan. Vrhunac njegove politike i politike njegovog oca bilo je dobijanje carske krune. Do pojave krize dolazi prvo u samoj Nemačkoj i to vezano za dinastijska osporavanja. Nemiri su počeli u Bavarskoj i Švapskoj i to tamo gde je vojvoda bio Hajnrih Svađalica. Njegov otac je bio Hajnrih Pobunjenik, brat Otona I. Deda mu je

195

bio Hajnrih Ptičar. Majka mu je bila Judita i to po poreklu sa majčine strane Hajnrih je bio iz bavarske porodice. Deda mu je sa majčine strane bio Arnulf Zli.

Oton II je trebao da dobije markgrofovije Veronu i Furlaniju. Vojvotkinja Judita

je bila vlastoljubiva žena. Posle smrti njenog muža 955. preuzela je regenstvo nad maloletnim sinom. Potom je svoju kćer Hadvigu udala za švapskog vojvodu Burkharda. Iste godine iznenada umiru Oton I i Burkhard 973.

Kada je Hajnrih Svađalica postao punoletan bio je oženjen Gizelom rođakom

carice Adelaide i suprugom Otona I. Na taj način Hajrnih i Gizela imaju jak uticaj na južnu Nemačku. Biskup Augzburga je prešao mladog princa. Biskup je igrao veoma važnu ulogu u svakodnevnom crkvenom i svetovnom životu. Mogao je da ima uticaj u razvoju privrede i ekonomskom životu neke oblasti.

Krajem 973. umro je Burkhard koji iz braka sa Hadvigom nije imao dece. Za to

vreme mladi Oton II je svoje poverenje ukazao Otonu, sinu Liudolfa koji je postao švapski vojvoda. Ovo imenovanje je značilo casus beli Hajnrihu Svađalici. Ovaj je stupio u savez sa Mješkom I (960-992) i Boleslavom II Pobožnim (967-999), poljskim odnosno češkim knezovima. Rajstag je potom sudio Hajnrihu Svađalici zbog pobune, ali ovaj je pobegao i ponovo se pobunio. Tek 978. Oton II je uspeo da uguši njegovu pobunu. Oton II je u međuvremenu osnovao novo vojvodstvo, Karantiju tako da je značaj Bavarske znatno umanjen. Liutpold Bauenberg je dobio na upravu istočnu marku. Njegova loza je tu vladala do XIII veka kada su je zamenili Habsburgovci.

Judita se povukla u manstir Nider Minster ma Šlajeru. Carica majka Adelaida

ćutke je morala da se povuče na svoje posede u Burgundiji, a kasnije je otišla u Italiju. Njeno mesto je zauzela Teofana, vizantijska princeza čiji uticaj sve više jača. Najveće borbe u ovo vreme su vođene na severu kod danske granice. Harold I Plavozubi (940-987), danski kralj potčinio je svojoj vlasti i Norvešku. Njegove trupe su prešle tzv. danski zid (Deneverk) i Oton II je na brzinu prikupio vojsku koja je potisnula napadače nazad preko zida. Hakon je sa svojim Norvežanima pružio žestok otpor pa je došlo do velikih borbi. U jesen 974. kada su Norvežani otišli ka svojim fjordovima Nemci su zauzeli Deneverk.

Titmar Mersemburški je dao nemačkom narodu pesmu u kojoj je predstavljena

bitka kod Videlforda. Slično je radio Snori Stilinson, norveški pesnik. Neprilike Otona II je iskoristio Lotar II (952-986) od Francuske pa ga je napao 978. Početkom te godine Lotar je na saboru u Laoru pridobio lotarinškog vojvodu. Napad nije bio ničim izazvan i iznenadio je Nemce. Rihem od Remsa je ostavio svedočanstvo o ovim događajima. Car i carica su pobegli iz Ahena prilikom ovog iznenadnog napada. Palata Karla Velikog je tom prilikom opljačakana.

1. X. 978. je dogovoreno na nemačkom saboru da se svim snagama krene na

Francusku. To je odmah učinjeno i već krajem oktobra nemačka vojska se nalazila u bilizini Pariza. Oton je dozvolio svojim vojnicima da tri dana pljačkaju okolinu Pariza. Njegov logor je bio na Mon Martru. Prilikom prelaska reke Aisne (Ene) Nemci su

196

napadnuti od strane Francuza. Ali Lotar nije želeo više da se bori. 980. ugovoren, uz primenu statusa quo. Posle sedam godina vraćen je mir i bezbednost na severu i zapadu države uz velike gubitke.

Za vreme ovih Otonovih borbi u Italiji dolazi do uspona porodice Krispentija. U

samom Rimu se u to vreme nalazila nemačka posada sa nemačim prefektom grada na čelu. Na jugu Italije je vladao knez Beneventa, Kapue i Smolenta Bandulf Gvozdenoglavi. Od velikog strateškog značaja bila je i markgrofovija Kamerino. Bandulf je pre svega želeo da osigura vojvodstvo Salerno. Na taj način bi držao južnu Italiju pod svojom kontrolom i stvorio preduslove za stvaranje nekog manjeg carstva na jugu poluostrva.

Zgodna prilika za Otonovo pojavljivanje u Italiji jeste poziv pape Benedikta VII

(974-983) koji je posle ubistva ranijeg pape Benedikta VI (973-974) postao papa. Ubrzo je bio proteran od strane antipape Bonifacija VII (974, 984-985) pa je otišao caru u severnu Italiju. Tek u jesen 980. malobrojna vojska je krenula iz Nemačke i u novembru iste godine stigla do Alpa. Vojsku je vodio sam Oton sa najbližim članovima porodice. Kao namesnik u Nemačkoj ostao je Vigilis, biskup Majnca. Carica Adelaida se povukla Padovu.

Oton je hteo da njegova žena Teofano preda Adelaidi na čuvanje tek rođenog

Otona III, koji je tada imao nekoliko meseci. Adelaida nije mogla do ovo odbije. Na to su je mnogi savetovali mnogi, a među njima i uticajni opat Klinija, Major. Sjedinjena porodica je otišla u Ravenu gde je proslavila Božić. Januara 981. Oton II je sa svojom vojskom krenuo ka Rimu. Antipapa Bonifacije je pobegao u Carigrad, a na presto je vraćen Benedikt VII. još u maju iste godine carska porodica se nalazila u Rimu i njegovoj okolini. U toku maja i juna 981. rezidencija cara Otona u Italiji, Pola di Ćelići bila je centar zbivanja evropske diplomatije. Tu su dolazile delegacije i predstvanici mnogih zemalja.

Situacija za cara nije bila loša. U proleće 981. umro je vojvoda Bandulf. Njegov

stariji sin Landulf je vladao matičnim oblastima vojvodstva. Ali veliku opasnost predstavljaju Arabljani sa Sicilije koji koriste promenu u vrhu vlasti da bi proširili zone svojih upada. Oni se šire kroz Kalabriju i Apuliju gde formiraju svoje ''mostobrane''. Pošto je Vizantija u tom trenutku bila usred građanskog rata na Nemačkoj je bilo da spase južnu Italiju od nevernika. Stoga u jesen 981. mala nemačka vojska polazi na jug da bi se borila sa Arabljanima. Otonu II se žurilo iako mu je iz Nemačke tada krenulo pojačanje od 2.000 teško oklopljenih vitezova. On ih međutim nije čekao već je sa malim snagama krenuo na jug. Oktobra 981. zauzeo je Benevent, a azatim i Napulj i Salerno. Kada mu je konačno pristiglo pojačanje iz Nemačke u proleće 982. on je odlučio da udari na vizantijske posede oko Tarenta. Sam Tarent je pao posle nekoliko dana i Oton II uzima titulu IMPERATOR ROMANORUM AUGUSTUS. Napad na vizantijske posede i uzimanje sporne titule odjeknulo je negativno u Vizantiji.

Napredovanje Otona II je nastavljeno i u junu 982. kada je ušao u Kalabriju.

Carica i prestolonaslednik su ostali u mestu Rozano pod zaštitom Teodoriha od Meca.

197

Oton se u tom trenutku nalazio na vrhuncu svoje moći. Nakon što je zaustavio prodor Danaca na severu, odbio Lotara od Lotaringije, ušao u Rim i osvojio skoro celu južnu Italiju on je mogao da se smatra rimskim imperatorom. U to će njegov pad biti još veći nakon Kotrone.

Vrhovni komandant arabljanske vojske bio je emir Sicilije Abul Kasir, koji je i

organizovao upade u južnu Italiju. Kada je saznao da je nemačka vojska u blizini njegovih poseda objavio je džihad i podigao dosta veću vojsku od Nemaca, ali ne i toliko kvalitetnu. Dve armije su se sukobile 13. VII. 982. kod mesta Kotrone u podnožju planine Kapo de la Kotrone. Nemci su za bojno polje odabrali ravnicu koja odvaja planinu od mora. Arabljani su shvatili da neće moći izdržati udar nemačke konjice pa su pri prvom sudaru sa neprijateljem rasturili svoje redove i krenuli u beg. Ova taktika navlačenja neprijatelja potpuno je upalila i Nemci su krenuli u mahnitu poteru. Abul Kasir je međutim pre bitke u obližnjem klancu sakrio veliki broj vojnika koji su u pogodnom trenutku izjurili na usplahirene Nemce. Arabljanski kontranapad bio je katastrofalan po Nemce i oni su od gonilaca postali gonjeni.

Poraz je bio više nego evidentan. Mali je broj onih koji su se spasili begom. Oton

II, vojvode Švabije i Bavarske i nekoliko slugu su se sapsili. Titmar Mersemburški navodi imena palih plemića među kojima stu bili njegov rođak biskup Hajnrih, dva sina Bandulfa Gvozdenoglavog, Landulf i Bandulf, knez Landulf od Kapue i nejgov brat Atenaulf. Biskup Petar iz Varčelija je zarobljen kao i veliki broj plemića od kojih se samo mali broj kasnije oslobodio. Brun iz Kverfurta je napisao da se ''zemlja obojila purpurnom krvlju otadžbine''. Otonovo spasenje je bilo pravo čudo od avanture u ono vreme. Priča o tome se nalazi kod Titmara Mersembruškog:

''Sa samo dvojicom ljudi88 stigao je do mora. Blizu obale su ugledali jedan brodić

iz lokalne vizantijske oblaske straže. Car je uzjahao Kalominosovog konja i ujahao u more s njim pokušavajući da se dokopa lađe, ali ga kapetan nije primio. U to se se u daljini videli Arabljani koji nisu hteli da im izmakne tako siguran plen. U tom trenutku se pojavila i druga vizantijska lađica i car je sa obale video jednog lokalnog Langobarda koji ga je prepoznao i koji mu je dugovao uslugu, tako da je primio cara na brod. Neko od posade je prepoznao cara i javio za to kapetanu. Oton je priznao da je car i dodao još da se u luci Rozano nalazi njegova porodica sa državnom blagajnom i da bi hteo da ih ukrca na brod i da se tako preda vizantijskom caru. Kapetan je poverovao priči, pristao u blizini seoceta i dozvolio Ditrihu od Majnca da se ukrca na brodić. Dok se ovaj peo na brod svi su gledali u njega pa je Oton iskoristio nepažnju, skočio u more i doplivao do obale. Preko Salerna i Kapue je otišao u Rim''.

Koliko god neverovatna ova priča bila likovi koji se u njoj pominju su svakako

istorijski. Nemački poraz kod Kotrone bio je potpun, ali su i arabljanski gubici bili ogromni, tim pre što je emir Abul Kasir pao u bitci. Zako su se, umesto da iskoriste veliku pobedu, Arabljani vratili na Siciliju. Ono što je ostalo od nemačke vojske Oton je

88 To su bili Hajnrih, njegov lični telohranitelj slovenskog porekla i Kalominos, Jevrejin iz Italije i kasniji veliki rabin Majnca.

198

poslao natrag za Nemačku što se pokazalo kao pogrešan potez jer se priča o porazu raširila, što nikako nije valjalo interesima države. Car je u Rimu proveo Božić 882. i Uskrs 883. Mada je poraz bio težak Oton je smatrao da se samo novom akcijom može popraviti novonastala situacija. Ali u proleće 983. nemačka vlastela zahteva da se sastane sa carem. Poraz je državu rastrojio, a caru je malo šta škodilo. Naime cvet nemačkog plemstva je pao u bitci, a mnogi su se nalazili u zarobljeništvu. Razlog zbog kog su plemići hteli da se sastanu sa carem jeste regulisanje stanja u državi jer ako se zemljište bez posednika ne podeli izbio bi građanski rat. Zato je sazvan jedan od najvećih Rajstaga u istoriji Nemačke u Veroni.

Sabor se pretvorio u jedan od najbolje posećenih u istoriji. Prisustvovali su mu

carica majka Adelaida, carica Teofana, nadbiskup Akvileje, mnogobrojni biskupi, opati uglednih manastira i već neizbežni opat Klinija, Major. U međuvremenu je umro Oton Švapski koji je držao vlast u Švabiji i Bavarskoj. Glavna pitanja na saboru su bila podela lena i pitanje prestolonaslednika. Prva unija Švabije i Bavarske je ukinuta i svaka je dobila zasebnog vojvodu. Vojvoda u Švabiji je postao Konrad od Konradinaca, a vojvoda Frankonije je postao njegov brat Ludo. Bavarsku je dobio nazad Hajnrih Svađalica koji je vraćen iz progonstva. Pitanje prestolonaslednika je rešeno tkao što je tza kralja Nemačke postavljen trogodišnji Oton III, koji je postao prvi kralj koji je izabran u Italiji i to glasovima Italijana. Sa obzirom na predstojeći rat Oton će ga odmah objaviti, a pratiće ga Vigilis, nadbiskup Majnca i Jovan, biskup Ravene. Jova je mladog kralja odveo u Ahen na krunisanje. U Italiji je ostao Oton II da sprema rat protiv Arabljana.

Pripreme za napad već su dobro odmakle kada je Nemce snašla nova opasnost.

Naime izbio je ustnak Ljutića i drguih Polapskih Slovena u Nemačkoj. Plemena Polapskih Slovena bilo je mnogo, a najveća su bila plemena Abordita (Oborditi), Ljutića89 i Lužičkih Srba. Polapski Sloveni su se jako patili pod nemačkom okupacijom jer su Nemci krajnje bezobzirno vladali, hristijanizacija je nasilno izvršena, a nemačka vojska se prema njima odnosila kao prema životinjama. Pripadnici nemačke vojske slovenskog porekla vratili su se nakon italijanskog pohoda i počeli da šire vesti o porazu koji je car pretrpeo. Ovo je bila idealna prilika i do ustanka je došlo sponatno bez ikakvih priprema. Krajem juna 983. Sloveni su napaali Havelberg, jednu nemačku tvrđavu u srcu teritorija Havelaca, koja je ujedno bila i sedište biskupije. Posada je pobijena, a crkva spaljena. Oštrica napada je prvenstveno bila uperena protiv omrznutog hrišćanstva, a potom prema Nemcima. Tri dana kasnije pao je i Brandenbrug, sedište lokalnog markgrofa Ditriha i biskupije. Biskup Folkman je pobegao još ranije dok se Ditrih probio iz grada koji je goreo. Duhovna lica su poubijana, a crkve opljačkane i spaljene. Grob biskupa Danila je otvoren, a njegove kosti oskrnavljene i razbacane. Ustanak je dobio dodatno na snazi kada mu se priključio knez Abodrita, Mstivoj90.

89 Ljutići su bili plemenski savez zasnovan prevashodno na ideološko-religioznoj osnovi, za razliku od mnogih drugih saveza koji su mahom zasnivani na krvnom srodstvu i političkim interesima. 90 U ovom postupku je određenu ulogu igrala i povređena čast kneza Mstivoja. On je učestvovao u vojnim operacijama carske vojske, pa je po povratku zatražio ruku ćerke

199

Mstivoj je napao Hamburg, sedište nadbiskupije i glavno misionarsko mesto

odakle su kretali misije ka Polapskim Slovenima, Baltiku i Skandinaviji. Hamburg je spaljen do temelja. Sloveni su potom prešli Labu i opljačkali oblasti severno od Landenburga. Titmar kaže da ga je Mstivojev kapelan obavestio da je ovaj poludeo zato što je napao malo mesto u kom se nalazila crkva sv. Lavrentija. Ovome je teško poverovati jer je Mstivoj poput svojih sunarodnika odbacio hrišćanstvo po izbijanju ustanka pa mu samim tim nije trebao kapelan i u ovome možemo osetiti samo hrišćansko-nemačku propagandu.

Glavni slovenski napad je usmeren ka Magdeburgu koji je bio najvažniji centar

Saksonije u to vreme. grad je bio zadužbina saksonske vladajuće porodice i u njemu se nalazio grob Otona I u gradskoj katedrali. Ukoliko bi ovaj grad pao u ruke Slovena propala bi nemačka vlast severno od Labe. Međutim Ditrih je mobilizovao saksonsko plemstvo i uspeo da u jednoj nerešenoj bitci kod gradića Tangera odbije dalje napade Slovena. Sloveni su se vratili preko Labe, a nemačka vlast istočno od reke je potpuno srušena za narednih dvesta godina91. Plemena Polapskih Slovena koijh je bilo oko dvesta je narednih vekova pružalo otpor što Nemcima, što Poljacima i od svih tih plemena preživelo je jedino pleme Lužičkih Srba. Bitka kod Tangera je zaustavila dalji prodor Slovena, a ditrih je osigurao granicu podižući utvrđenja na Labi. O vraćanju izgubljenih teritorija Nemci su u datom trenutku mogli samo da sanjaju.

Posle Rajstaga Oton II je opremio jednu vojsku i prodro čak do Barija, ali se u

septembru 883. vratio nazad u Rim gde je nastojao da sa ličnim uticajem osigura izbor svog pape umesto nepodobnog Benedikta VII. Njegov prvi kandidat je bio opat Klinija Major, koji ovo nije prihvatio, pa je car proturio svog italijanskog arhikancelara, biskupa Pavije, Petra. Ubrzo iza izbora za papu car je počeo da pokazuje znake oboljenja od malarije, koja je bila čest bolest u rimskoj oblasti. Da bi se vratio vojsci koja je ostala u južnoj Italiji Oton II je uzeo ''jako sredstvo'' za brz oporavak, ali je umro decembra 983. Njegov mermerni sarkofag se i danas nalazi su katedrali sv. Petra u Rimu. Tako se završila vladavina cara koja je ostala pod znakom neprekinutog rata. Zanimljivo je da iskustva Otona II, teška i opasna po državu nije naučio njegov naslednik. Borba za očuvanje integriteta carstva nastaviće se i pod Otonom III (983-1002).

Geribert iz Orijaka koji je prihvatio poziv Otona III da dođe na carski dvor, pa je

uskoro postao carev prijatelj i savetnik. Uticao je na Otona III podsećajući ga na njegovo grčko poreklo po majci Teofani i na dužnosti cara. 998. car je imenovao Geriberta za nadbiskupa Ravene, a crkva ga je rukopoložila. Geribert je voleo da mu se odaju priznanja.

Otrid iz Magdeburga. Oton III je želeo da ojača položaj nadbiskupa Ravene.

Njegovoj vlasti je potčinio posede u Pentapolju i na taj način učinio je gerberta jednim od

saksonskog vojvode, koja mu je ranije obećana. Tada se umešao markgrof Ditrih i rekao da neće dozvoliti da se ćerka jednog vojvode uda za jednog psa. 91 Samo je grad Majsen u Sorobiji ostao u nemačkim rukama.

200

kneževa carstva. U martu 999. umro je papa Gregorije V (996-999), a na to mesto je Oton III rešio da dovede Geriberta. Prilikom stupanja na presto kandidat uzima drugo ime pa je Geribert uzeo ime Silvester, po papi Silvesteru I (314-335) koji je navodno krstio Konstantina Velikog (306-337). Geribert je postao Silvester II (999-1003). Cara i njegovu okolinu je obuzimalo veliko osećanje religioznosti. Kraj X veka je početak obnove zapadne religioznosti i značajnu ulogu u tom buđenju je odigrao manastir Klini. Opat Odil iz Klinija, Nil Kalabrijski, pustinjak Romualt iz Kanadolija i biskup grada Praga Adalbert su bili najznačajnije ličnosti ove duhovne obnove. Careva religiozna osećanja bila su isprepletana sa univerzalnim osećanjima o postojanju jednog velikog carstva.

Adalbert, biskup Praga, kršteno ime mu je bilo Vojteh. Bio je sin češkog kneza

Slavnika i rođen je 955. Obrazovao se u Magdeburgu. Prilikom krštenja i miropomazanja Vojteh odbacuje svoje slovensko ime i uzima ime prvog nadbiskupa Magdeburga. Od juna 983. Adalbert je bio biskup grada Praga. Kao pripadnik reda Slavnika došao je u sukob sa češkom porodicom Pšemisla. Diliginis, nadbiskup Majnca, pozvao ga je kod sebe kao svog potčinjenog. Dok je Adalbert bio van Praga, Pšemisli su napali rod Slavnika i potpuno ga istrebili. Adalbert se nije smeo vratiti u Prag, pa odlazi u Mađarsku, a zatim i u Poljsku, a odatle među Pruse. Kod Prusa je kao misionar postigao veliki uspeh. Pri povratku je napadnut od Prusa i ubijen. Nakon toga je zasnovan kult o njemu. Boleslav I Hrabri (992-1025), poljski knez, iskoristio je Adalbertovu smrt, od Prusa otkupio njegovo telo i sahranio ga u poljskoj prestonici Gnjeznu. Tokom 80-ih godina X veka Adalbert se susretao sa carem Otonom II. njegov rođeni brat Radim, koji je kao monah dobio ime Gaudecije, nalazio se na čelu jedne poljske delegacije koja je išla kod pape kako bi dobila dozvolu za osnivanje poljske crkve i nadbiskupije. Protiv toga je bio nadbiskup Magdeburga pod čijom juridsdikcijom je bila biskupija u Poznanju. Gaudecije je dobio titulu nadbiskupa od svetog mučenika Adalbeta, a poljska crkva je svedena na rang misionarske crkve.

Krajem 999. izvršene su pripreme za hodočašće u Gnjezno ka grobu Adalberta.

Po prvi put je car Oton III napusito zemlju ne predvodeći vojsku. Oton III je tu stvar u Nemačkoj predstavio kao odlazak na hodočašće, a ne odlazak u drugu zemlju radi diplomatskih pregovora. Zaobilazeći Češku, Oton je prošao kroz Saksoniju istigao u Šleziju gde ga je dočekao Boleslav I kao bi ga otpratio u Gnjezno. Približavajući se gradu, Oton III je sjahao i bosonog ušao u Gnjezno obavljajući na taj način pokloničko putovanje. U poveljama koje su nastale posle događaja u Gnjeznu Oton III se nazivao slugom Isusa Hrista, što je uzeto iz poslanice apostola Pavla. Na taj način car s identifikovao sa apostolom. Gaudecije je tom prilikom proglašen za nadbiskupoa Gnjezna, dok je biskup Kolbert je dobio položaj u Krakovu i Bratislavi. Oton III je predao Boleslavu I kopiju svetog koplja, a potom su dva vladara izdelila relikvije: car je dobio celu ruku sv. Adalberta, a Boleslav I čestice moštiju sv. Mavrikija92. Boleslavove dužnosti u odbrani hrišćanstva su dobijanjem svetog koplja postale identične sa carevim. To je ujedno značilo da Boleslav I nije vazal nemačkog cara.

92 Patron i zaštitnik nemačke države. Živeo je početkom IV veka, a u kasnijem periodu je predstavljan kao crnac.

201

Titmar Mersemburški je izbegavao da u svojoj Hronici opširno piše o poljskom

knezu i o tome da je car dodelio Boleslavu I krunu ili da mu je priznao političku nezavisnost. Na jednom mestu on kaže: ''Bože oprosti caru što je vazala uzdigao na rang gospodara''.

Gal Anonim, anonimni pisac francuskog porekla bio je u Poljskoj i pisao njenu

istoriju oko 1100. Piše da je car proglasio Boleslava za kralja, da ga je čak i krunisao sopstvenom krunom i da ga je proglasio za svog brata. Danas se smatra da Boleslav I nije krunisan od strane cara već da je sam sebi stavio krunu na glavu i to tek 1025.

202

FRIDRIH BARBAROSA

(1152-90) Fridrih ("gospodar mira") I (1152-90) je imao trideset godina kada je izabran za kralja. Nije bio impozantnog izgleda ‡ bio je to čovek malog rasta, bledog tena i žute kose, i crvene brade po kojoj je u Italiji dobio ime Barbarosa (Crvenobradi). Ali um mu je bio bistar, a volja jaka; život je proveo u napornim državničkim poslovima; i, mada je pretrpeo mnogo poraza, Nemačku je ponovo doveo na vodeće mesto u hrišćanskom svetu. Proglasio je Landfried ® mir zemlje, izmirio svoje neprijatelje, smirio prijatelje i energično suzbio svađe, nered i prestupništvo. NJegov privatni život bio je hvaljen kao visoko moralan; međutim od prve žene se razveo pod izgovorom da su u krvnom srodstvu, pa se oženio naslednicom grofa od Burgundije, te je tako sa nevestom dobio jedno kraljevstvo. U želji da ga papa kruniše za cara, obećao je papi Evgeniju III pomoć protiv buntovnih Rimljana i neugodnih Normana, u zamenu za miropomazanje. Kada je stigao u Nepi, na domak Rima, ponositi mladi kralj sastao se sa novim pontifom, Hadrijanom IV, i tom prilikom izostavio uobičajeni ritual po kojem je svetovni vladar pridržavao papi uzde i stremen i pomagao mu da sjaše s konja. Hadrijan je sišao bez pomoći, i odbio da Fridrihu da "poljubac mira", i carsku krunu, sve dok se ne obavi tradicionalni ritual. Dva dana su pomoćnici pape i kralja raspravljali o tom problemu, i carevina je zavisila od protokola. Onda je Fridrih popustio; papa se povukao i ponovo nastupio jašući na konju; Fridrih je pridržao uzde i stremen. Carska titula ga je učinila i kraljem Lombardije. Nijedan nemački vladar od vremena Henriha IV nije tu titulu shvatao doslovno; ali, Fridrih je sada u svaki grad severne Italije poslao podestate da vladaju u njegovo ime. Te tuđinske gospodare su neki gradovi prihvatili, a neki su ih odbacili.Fridrih je 1158. godine krenuo da pokori buntovne gradove. Na svoj dvor u Ronkalji pozvao je učene pravnike koji su u Bolonji obnavljali rimski zakon. Bio je zadovoljan kada je od njih saznao da po tom zakonu car ima apsolutnu vlast nad svim delovima Carstva, da poseduje svu imovinu u njoj, i da može da menja ili ukida privatna prava kad god smatra da je to za državu poželjno. Strahujući za sekularna prava papstva, i navodeći donacije Pipina i Karla Velikog, papa Aleksandar III je odbacio te zahteve i, kada je Fridrih na njima insistirao, on ga je izopštio (1160). Dve godine je Fridrih opsedao nepopustljivi Milano; na kraju ga je osvojio i spalio do temelja (1162). Razgnevljeni tom okrutnošću i ogorčeni zbog poreza koje su im nametali nemački načelnici (podesta), Verona, Vićenca, Padova, Trevizo, Ferara, Mantova, Breša, Bergamo, Kremona, Pjaćenca, Parma, Modena, Bolonja i Milano formirali su

203

Langobardski savez: Lombardijsku ligu (1167). Godine 1176. u Lenjanu, vojska tog Saveza porazila je Fridrihovu nemačku vojsku i primorala ga na šestogodišnje primirje. Godinu dana kasnije, car i papa su se pomirili; i, Fridrih je u Konstancu potpisao (1183) ugovor kojim se italijanskim gradovima vraća samouprava. Oni su za uzvrat priznali formalnu vrhovnu vlast Carstva i velikodušno se saglasili da hranom snabdevaju Fridriha i njegovu svitu prilikom poseta Lombardiji. Fridrih je u Italiji bio poražen, ali je na svim drugim mestima trijumfovao. Uspešno je učvrstio carsku vlast nad Poljskom, Češkom i Mađarskom. Ponovo je kod nemačkog sveštenstva potvrdio, u praksi, ako ne na rečima, sva prava imenovanja koja je Henrih IV zahtevao, i dobio je podršku tog sveštenstva čak i protiv papa. Godine 1189. stari car poveo je 100.000 ljudi u Treći krstaški rat. Godinu dana kasnije utopio se u Kilikiji.

HAJNRIH VI (1190-1197) Henrih VI je godine 1194. uz pomoć Đenove i Pize, osvojio je južnu Italiju i Siciliju preotevši ih od Normana 1194-1266 dinastija Hoenštaufen u kraljevini Obe Sicijije ; 1 Őĺíđčőó ńĺ pokorila cela Italija osim Papskih država 2 Provansa, Dofine, Burgundija, Alzas, Lorena, švajcarska, Holandija, Nemačka, Austrija, Češka, Moravska i Poljska bile su ujedinjene pod Henrihovom vlašću. 3 Engleska mu je priznala svoje vazalstvo 4 almohadski Mavri iz Afrike slali su mu danak 5 Antiohija, Kilikija i Kipar tražili su da budu uključeni u carevinu 6 Henrih je na Francusku i Španiju bacao oko sa nezasitim apetitom i planirao da osvoji Vizantiju Prvi odredi njegove vojske već su se uputili na Istok kada je Henrih, u trideset trećoj godini života, podlegao dizenteriji dok je boravio na Siciliji. NJegov jedini sin bio je dečak od tri godine; usledila je decenija nereda dok su se pretendenti na carski presto među sobom borili.

204

FRIDRIH II HOENŠTAUFEN

(1215-1250) žene: 1. 1209. ® Konstanca od Aragona, umrla 1222 g. 2. 1225. ® Izabela od Jerusalima, umrla 1235 g. 3. 1235. ® Izabela od Engleske

Izopšteni krstaš

Konstanca je imala trideset godina kada se udala za Henriha, a četrdeset dve kada je rodila svoje jedino dete. Plašeći se sumnji u njenu trudnoću i zakoniti status deteta, ona je dala da se podigne šator na tržnici blizu Ankone; i tu, na očigled svih, ona je rodila dečaka koji će postati najfascinantnija ličnost kulminacionog perioda srednjeg veka. U njegovim venama je tekla krv normanskih kraljeva Italije pomešana s krvlju nemačkih careva dinastije Hohenštaufen. Imao je četiri godine kada je u Palermu krunisan za kralja Obe Sicilije (1198). Otac mu je umro godinu dana ranije, majka godinu dana kasnije. U oporuci je molila papu Inoćentija III (1198-1216) da preuzme starateljstvo, školovanje i političku zaštitu njenog sina,a za uzvrat ponudila znatnu rentu,kao i namesništvo i obnovljeno sizerenstvo nad Sicilijom. Papa je to rado prihvatio i svoj položaj iskoristio da raskine onaj savez Sicilije s Nemačkom koji je Fridrihov otac bio nedavno postigao; pape su se s razlogom plašile carevine koja bi Papske države okružila sa svih strana, i zapravo utamničila papstvo i njime vladala. Inoćentije je Fridrihu obezbedio školovanje, ali je Otona IV pomagao da dođe na nemački presto. Fridrih je rastao zanemaren, povremeno u siromaštvu, tako da su saosećajni građani Palerma morali povremeno da donose hranu tom kraljevskom gamenu. Bilo mu je dozvoljeno da slobodno trčkara ulicama i po pijacama te poliglotske prestonice i da bira drugare gde god mu drago. Nije dobio sistematsko obrazovanje, ali je zahvaljujući pronicljivom umu učio iz svega što bi čuo ili video; svet će se kasnije diviti obimu i detaljnosti njegovog znanja. U to vreme, i uz ondašnje običaje, on je naučio arapski i grčki, i nešto od jevrejske nauke. Pročitao je mnogo knjiga iz oblasti istorije. Postao je dobar jahač i mačevalac, i ljubitelj konja i lova. Bio je niskog rasta, ali snažan, "lepog i otmenog držanja", i duge, riđe, kovrčave kose; bio je pametan, samopouzdan, i ponosit. U dvanaestoj godini(1206) je otpustio Inoćentijevog podnamesnika i preuzeo vlast;u četrnaestoj godini(1208) postao je punoletan;u petnaestoj(1209) se oženio Konstancom od Aragona, i dao se na posao da vrati carsku krunu. Sreća mu je bila naklonjena, naravno, uz izvesnu cenu.

205

Oton IV je prekršio svoj dogovor da će poštovati vrhovnu vlast pape i Papske države; Inoćentije ga je izopštio, i naredio baronima i biskupima Carstva da za cara izaberu njegovog mladog štićenika Fridriha. Ali, iako se naglo okrenuo Fridrihu, Inoćentije nije odustao od namere da zaštiti papstvo. Kao cenu za podršku, on je od Fridriha tražio (1212) obećanje: 1 da će i dalje plaćati danak i nastaviti feudalnu lojalnost Sicilije u odnosu na pape; 2 da će čuvati neprikosnovenost Papskih država; 3 da će "Dve Sicilije" ‡ normansku južnu Italiju i ostrvo ‡ trajno održavati odvojenim od Carstva; 4 da će živeti u Nemačkoj kao car, a Siciliju ostaviti svom tek rođenom sinu Henrihu kao kralju Sicilije pod regentom kojeg će imenovati Inoćentije. Osim toga, Fridrih se obavezao: da će očuvati sva ovlašćenja klera u svom carstvu, da će kažnjavati jeretike, i da će poneti krst kao krstaš. Plativši za svoje putovanje i pratnju novcem obezbeđenim od pape, Fridrih je ušao u Nemačku koju su još držale Otonove vojske. Ali, Filip Avgust je kod Buvina(1214) porazio Otona; njegov otpor je oslabio; Fridrih se krunisao za cara na veličanstvenoj ceremoniji u Ahenu (1215). Tu je svečano ponovio svoj zavet da će poći u krstaški rat. Tako je, u punom oduševljenju pobedonosnog mladića, mnoge prinčeve privoleo da daju isti zavet. Ali, pojavile su se prepreke. Otonov brat Henrih je sakupio vojsku da svrgne Fridriha, a novi papa, Honorije III, složio se da mladi car mora da brani svoj tron. Fridrih je savladao Henriha. Verovatno je već čeznuo za svojom rodnom Italijom jer je od pedeset šest godina života u Nemačkoj je proveo samo osam godina. Baronima je dao velika feudalna prava, povelje o samoupravi nekolicini gradova, a upravljanje Nemačkom je poverio ® 1 nadbiskupu Engelbertu od Kelna i & 2 Hermanu od Salce, Velikom majstoru tevtonskih vitezova. Baroni i biskupi su bili toliko zadovoljni svojim odsutnim gospodarom da su, da bi mu ugodili, njegovog sedmogodišnjeg sina Henriha krunisali za "kralja Rimljana" ‡ tj. za naslednika carskog trona (1220). U isto vreme, Fridrih je sebe postavio za regenta Sicilije umesto Henriha, koji je ostao u Nemačkoj. Papa Honorije je popustio, pa je čak Fridriha krunisao za cara Rima, jer je bio nestrpljiv da Fridrih odmah počne da spasava krstaše u Egiptu. Međutim, tada su pobunu podigli baroni u južnoj Italiji i Saraceni na Siciliji; Fridrih je dokazivao da mora da obnovi red u italijanskom delu svoga carstva pre nego što pođe na dugo putovanje.

206

U međuvremenu (1222) mu je umrla žena. U nadi da će ga podstaći da ispuni svoj zavet, Honorije ga je ubedio da se oženi Izabelom, naslednicom izgubljene Jerusalimske kraljevine. Fridrih je pristao (1225), i titulu kralja Jerusalima dodao titulama kralja Sicilije i cara Svetog rimskog carstva. Godine 1227, Honorije je umro, a na papski presto je došao strogi Grgur IX. Fridrih se sada ozbiljno pripremio za krstaški rat , izgradio veliku flotu, i okupio 40.000 krstaša u Brindiziju. Tu je strahovita kuga izbila u njegovoj vojsci. Na hiljade je pomrlo, više hiljada dezertiralo. Sam car se razboleo, kao i njegov glavni vojskovodja, Luj od Turingije. No, Fridrih je ipak izdao naredbu da se isplovi; Luj je umro, a Fridrihu se stanje pogoršavalo. NJegovi lekari, i viši sveštenici koji su bili sa njim, savetovali su ga da se vrati u Italiju. On je to i učinio, i potražio lek u Pocuoliju. Izgubivši strpljenje, papa Grgur je odbio da sasluša objašnjenja Fridrihovih emisara, i svetu je objavljeno da je car izopšten. Sedam meseci kasnije,i dalje izopšten, Fridrih je isplovio za Palestinu (1228). Saznavši za njegov dolazak u Siriju, Grgur je Fridrihove podanike i sina Henriha oslobodio zaveta na vernost, i počeo pregovore sa ciljem da svrgne cara. Shvativši te postupke kao objavu rata, Fridrihov namesnik u Italiji je započeo napad na Papske države. Grgur je uzvratio poslavši vojsku da napadne Siciliju; monasi su širili glasine da je Fridrih poginuo; i, veliki deo Sicilije i južna Italija bili su ubrzo u papskim rukama. Dva franjevca, kao papini izaslanici, stigla su u Akru ubrzo posle Fridriha, i svima u redovima hrišćanske vojske zabranila da se pokoravaju izopšteniku. Saracenski zapovednik al-Kamil je bio zapanjen kada je ustanovio da jedan evropski vladar razume arapski i ceni arapsku književnost, nauku i filozofiju, pa je sklopio povoljan mir sa Fridrihom, koji je sada ušao u Jerusalim kao osvajač bez kapi prolivene krvi. Pošto nijedan sveštenik nije hteo da ga kruniše za kralja Jerusalima, on se krunisao u crkvi Svetog groba. Biskup Cezareje je izjavio da su hram i grad oskrnavljeni Fridrihovim prisustvom, i izdao zabranu održavanja verskih službi u Jerusalimu i Akri. Saznavši da Fridrih namerava da poseti čuveno mesto Hristovog krštenja u reci Jordan, neki vitezovi templari su poslali tajnu poruku al-Kamilu, sugerišući da je to za sultana prilika da zarobi cara. Muslimanski vojskovođa je to pismo poslao Fridrihu. Da bi Jerusalim oslobodio zabrane bogosluženja, car ga je napustio trećeg dana i otišao u Akru. Tu je, dok je koračao ka svom brodu, gomila bacala blato na njega. Kada je stigao u Brindizi,Fridrih je organizovao improvizovanu vojsku,i krenuo da ponovo zauzme gradove koji su se predali papi.Papska vojska se razbežala, gradovi su otvorili kapije;jedino je Sora pružila otpor,i odolevala opsadi;bila je zauzeta i pretvorena u pepeo.Na granici Papskih država, Fridrih se zaustavio i poslao papi molbu za mir.Papa

207

se saglasio;potpisan je Ugovor u San Germanu (1230) ® izopštenje je povučeno. Na kratko vreme zavladao je mir.

Unutrašnje uređenje Fridrih se posvetio upravljanju sa dvora u Fođi u Apuliji. Posetio je Nemačku 1231, i u "Zakonu u korist kneževa" potvrdio ovlašćenja i povlastice koje su on i njegov sin dali baronima. Pobunjeni Saraceni u brdima Sicilije bili su pohvatani, prevezeni u Italiju, obučavani kao najamnici i postali najpouzdaniji vojnici u Fridrihovoj vojsci. Palermo je po zakonu ostao prestonica Dveju Sicilija tj. /Regno/, kako su se one nakratko zvale; ali prava prestonica bila je Fođa. Godine 1223, počeo je da u Fođi gradi asimetričnu palatu-zamak. Ubrzo je oko njegove palate podignut veliki broj palata za smeštaj njegovih pomoćnika. Pozvao je plemiće italijanskog dela svog carstva da služe kao paževi na njegovom dvoru; tu su oni napredovali kroz sve šire funkcije i vršili vlast. Među njima je vodeći položaj zauzimao pravnik Pjero dele Vinje, Fridrih ga je imenovao za logoteta, tj. državnog sekretara. U Melfiju 1231, on je za /Regno/ ‡ uglavnom zahvaljujući pravnoj veštini i savetima Pjera dele Vinje ‡ izdao Liber Augustalis, prvi naučno kodifikovani sistem zakona od vremena Justinijana, i jedan od najcelovitijih tekstova pravne nauke u istoriji prava® 1 njime su zadržana stara prava gospodara nad kmetom ali plemiće je lišio zakonodavne i sudske vlasti i prava kovanja novca, i sve ih koncentrisao u rukama države; 2 ukinuo je suđenje pomoću dvoboja, kao i pomoću mučenja; 3 predvideo je da državni tužioci gone prestupe koji su do tada prolazili nekažnjeno ako nijedan građanin nije podneo tužbu. 4 Zabranio je odlaganja sudskih procesa, nalagao sudijama da skrate govore advokata, i od državnih sudova zahtevao da zasedaju svakoga dana osim u dane praznika. Godine 1235, umrla mu je druga žena( Izabela od Jerusalima) i on se ponovo tj. po treći put oženio, ali Izabela od Engleske nije mogla da shvati njegov duh i moral, i povukla se u pozadinu, dok se Fridrih družio s ljubavnicama i dobio nezakonitog sina. Neprijatelji su ga optužili da drži harem, a Grgur IX ga je optužio za sodomiju. Devet jezika je govorio, a pisao na sedam ®

� na arapskom se dopisivao s al-Kamilom � na grčkom sa svojim zetom, grčkim carem Jovanom Vatacem

� na latinskom s ljudima iz zapadnog sveta

208

Fridrih je bio pesnik, a Dante je pohvalio njegove stihove pisane na italijanskom. Lično je čitao mnoga arapska remek-dela, dovodio muslimanske i jevrejske naučnike i filozofe na svoj dvor, i plaćao učenim ljudima da na latinski prevode naučne klasike Grčke i islamskog sveta. Toliko je voleo matematiku da je sultana Egipta ubedio da mu pošalje čuvenog matematičara al-Hanifija, a bio je blizak s Leonardom Fibonačijem, najvećim hrišćanskim matematičarem toga doba. Fridrih je 1224 g. osnovao univerzitet u Napulju ‡ redak primer srednjovekovnog univerziteta osnovanog bez odobrenja Crkve. Na taj univerzitet je pozvao učenjake iz svih umetnosti i nauka i dao im velike plate. Odredio je novčanu pomoć da bi siromašnim ali sposobnim studentima omogućio da se školuju. Mladićima njegovog /Regno/ zabranio je da idu u druge zemlje radi višeg školovanja. Prema glasinama u koje je poverovao papa Grgur IX, Fridrih je optužen da je rekao da su "trojica opsenara vešto zaveli svoje savremenike da bi osvojili vlast nad svetom ‡ Mojsije, Isus i Muhamed"; cela Evropa je brujala zbog tog bogohuljenja. Fridrih je porekao optužbu, ali je ona doprinela da se javno mnjenje okrene protiv njega u kritičnim trenucima pred kraj njegovog života. Za sve vreme svoje vladavine izgradio je samo jednu hrišćansku crkvu.

Carstvo protiv papstva Kako se Fridrihova vladavina u Fođi razvijala, njegovi dalekosežni ciljevi su postali mnogo jasniji: uspostaviti vladavinu širom Italije, ujediniti Italiju i Nemačku u obnovljeno Rimsko carstvo, a Rim eventualno ponovo učiniti političkom, kao i verskom prestonicom zapadnog sveta. Kada je 1226. pozvao plemiće i gradove na skupštinu u Kremoni, otkrio je svoje namere time što je u svoj poziv uključio vojvodstvo Spoleta, koje je tada bilo papska država, a i time što je sa vojskom prošao kroz zemlje koje su pripadale papama. Papa je plemićima Spoleta zabranio da prisustvuju skupštini. Gradovi Lombardije, podozrevajući da Fridrih namerava da ih uvede u stvarnu, a ne samo nominalnu pokornost Carstvu, odbili su da pošalju svoje predstavnike; umesto toga oni su formirali drugi Lombardijski savez, u kojem su se Milano, Torino, Bergamo, Breša, Mantova, Bolonja, Vićenca, Verona, Padova i Trevizo zavetovali na odbrambeni i ofanzivni savez za period od dvadeset pet godina. Skupština nikada nije ni održana.

209

Godine 1234, Henrih (Fridrihov sin) se pobunio protiv oca i udružio se sa Langobradskim savezom. Fridrih je iz južne Italije odjahao u Vorms, bez vojske, ali sa mnogo novca; na vest o njegovom dolasku pobuna je propala. Henrih je bačen u tamnicu, venuo u njoj sedam godina, a onda je, prilikom prebacivanja na drugo mesto konfinacije, odjahao na konju do jedne stene i tu izvršio samoubistvo bacivši se u ambis. Fridrih je nastavio za Majnc, predsedavao skupštini u tom gradu, i ubedio mnoge plemiće da mu se pridruže u pohodu za obnovu carske vlasti u Lombardiji. Uz njihovu pomoć, Fridrih je porazio vojsku Saveza kod Kortenuove (1237); svi gradovi su se predali osim Milana i Breše; Grgur IX je pokušao da posreduje ali bezuspešno. U tom kritičnom času, Grgur je, iako je imao devedeset godina i bio bolestan, odlučio da svoju sudbinu podeli sa Savezom jer ako bi Fridrih savladao te gradove, Papske države bi bile progutane u okviru ujedinjene Italije i ujedinjenog Carstva kojim vlada neprijatelj hrišćanstva i Crkve. Godine 1238, Grgur je Veneciju i Đenovu ubedio da se pridruže njemu i Savezu u ratu protiv Fridriha; u energičnoj poslanici on je optužio cara za bezbožništvo, svetogrđe i despotizam, kao i za nameru da uništi autoritet Crkve; izopštio ga je 1239. godine i naredio svim rimokatoličkim prelatima da ga proglase odmetnikom, a njegove podanike oslobodio zakletve na vernost. Na Fridrihovu stranu je stalo plemstvo Nemačke i Italije, nadajući se da će gradove vratiti na feudalnu potčinjenost. Fridrih je u Rimu imao mnogo pristalica. Dok se sa malom vojskom približavao Rimu, gradovi su pred njim jedan za drugim otvarali kapije. Grgur je predosećao da će biti uhvaćen, pa je kroz prestonicu poveo tužnu povorku. Hrabrost i fizička krhkost starog pape dirnuli su srca Rimljana, i mnogi su se latili oružja da ga zaštite. Pošto nije bio voljan da forsira ishod događaja, Fridrih je zaobišao Rim i prezimio u Fođi.

NJegov sin Konrad je (1237) krunisan za kralja Rimljana. Upravu nad Vićencom, Padovom i Trevizom predao je svom zetu, sposobnom ali surovom Ecelinu da Romanu, a vlast nad ostalim pokorenim gradovima dodelio je svom sinu miljeniku Enciju.

U proleće 1240, car Fridrih je zauzeo Ravenu i Faencu, a 1241, razorio je Benevento, središte papske vojske.

NJegova flota je presrela đenovski konvoj koji je plovio za Rim prevozeći grupu francuskih, španskih i italijanskih kardinala, biskupa, opata i sveštenika. Fridrih ih je u Apuliji držao zatvorene, kao taoce pomoću kojih bi se cenjkao sa drugom stranom. Ubrzo je oslobodio Francuze, ali ostale je dugo zadržao, i nekoliko njih je umrlo u tamnici, što je zgranulo Evropu naviknutu da sveštenstvo smatra neprikosnovenim; mnogi su sada poverovali da je Fridrih antihrist.

210

Fridrih je predložio da oslobodi prelate ako Grgur potpiše mir, ali stari papa je sve do smrti (1241) ostao nepokolebljiv. Inoćentije IV je bio pomirljiviji. Na nagovor svetog Luja on se saglasio s uslovima mira (1244). Lombardijski gradovi su odbili da ratifikuju taj sporazum a Inoćentije je u tajnosti napustio Rim i pobegao u Lion. Inoćentije je sazvao prelate Crkve na Sabor u Lionu; Sabor je obnovio izopštenje cara, i optužio ga kao nemoralnog, bezbožnog i nelojalnog vazala pape kojeg je priznavao za sizerena (1245). Na papin nagovor, grupa nemačkih plemića i biskupa izabrala je Henriha Raspea kao anticara; i, kada je ovaj umro, oni su za naslednika izabrali Vilijama od Holandije. Proglašeno je izopštenje svih Fridrihovih pristalica, a religiozne službe su zabranjene u svim oblastima koje su mu bili lojalne;protiv njega i Encija je objavljen krstaški rat, a oni koji su uzeli krst za spas Palestine dobijali su sve privilegije krstaša ako bi se pridružili ratu protiv bezbožnog cara. Fridrih je tada izdao je "Manifest reforme" osuđujući kler kao "robove ovozemaljskog duha, opijene svetovnim uživanjima; sve veće njihovo bogatstvo ugušilo im je pobožnost". U Regno-u je konfiskovao riznice Crkve da bi finansirao svoje ratovanje. Primivši od sina Konrada IV poziv za pomoć, krenuo je u Nemačku; kod Torina je saznao da je Parma zbacila svoj garnizon, da je Encio u opasnosti, i da se na pobunu digla cela severna Italija, pa čak i Sicilija. Gušio je pobunu za pobunom, krećući se od jednog do drugog grada; iz svakog je uzimao taoce, i te ljude ubijao kada bi se njihovi gradovi pobunili. Zarobljenicima za koje se ustanovilo da su papini glasnici odsecane su ruke i stopala, a saracenski vojnici, neosetljivi na suze i kletve hrišćana, korišćeni su kao xelati. Za vreme opsade Parme, Fridrih je, nestrpljiv zbog neaktivnosti, pošao s Encijom i pedeset vitezova u lov na ptice u obližnje močvare. Dok su bili odsutni, muškarci i žene Parme napravili su očajnički juriš, savladali dezorganizovanu i obezglavljenu carevu vojsku, zarobili carevu blagajnu, njegov "harem" i celu menažeriju. On je uveo visoke poreze, sakupio novu vojsku i nastavio borbu. Onda mu je neko doneo dokaz da njegov pouzdani prvi ministar Pjero dele Vinje kuje zaveru protiv njega; Fridrih je naredio da ga uhvate i oslepe; potom je Pjero udarao glavom o zid u tamnici sve dok nije umro (1240). Iste te godine došla je vest da su Encija zarobili Bolonjci u bici kod La Fosalte. Otprilike u isto vreme, Fridrihov lekar je pokušao da ga otruje. Brzo nizanje tih udaraca caru je slomilo duh; povukao se u Apuliju, i više nije učestvovao u ratu. Godine 1250, njegovi generali su imali mnogo uspeha, i izgledalo je da se talas preokrenuo. Sveti Luj, kojeg su muslimani zarobili u Egiptu, zahtevao je od Inoćentija da okonča rat, tako da bi Fridrih mogao da dođe u pomoć krstašima.

211

Cara je oborila dizenterija. Tražio je oprost i dobio ga: slobodni mislilac je obukao ruho cistercitskog monaha i umro u Fjorentinu 13. decembra 1250. Fridrihov uticaj nije bio očigledan; njegovo carstvo je ubrzo propalo, i njim je zavladao još veći haos nego kada je on došao. Nestalo je jedinstvo za koje se borio, čak i u samoj Nemačkoj. Fridrih je bio "čovek renesanse" čitav vek pre nego što je ta epoha nastupila. Niče je priznavao Fridrihov uticaj ‡ "prvi Evropljanin po mom ukusu". Još jedan period od dvadesetak godina meteža usledio je posle smrti Fridriha II(1250) u kojem su izborni kneževi prodavali presto Nemačke svakom slabiću koji bi im ostavio slobodu da učvršćuju svoju nezavisnu vlast. Kada se haos raščistio, dinastiji Hohenštaufen je došao kraj; i, tako je godine 1273. proglasivši Beč svojom prestonicom, Rudolf Habsburški započeo novu kraljevsku dinastiju. Da bi dobio carsku krunu, Rudolf je 1279. godine potpisao objavu kojom priznaje potpunu podređenost kraljevske vlasti papskoj vlasti, i kojom se odriče svih prava na južnu Italiju i Siciliju. Rudolf nikada nije postao car; ali, zahvaljujući njemu obnovljeni su red i blagostanje Nemačkoj, i učvršćena je dinastija koja je vladala Austrijom i Mađarskom sve do 1918. Godine 1263. sedmorici plemića ‡ nadbiskupima Majnca, Trira i Kelna, vojvodama Saksonije i Bavarske, grofu palatinu i markgrofu Brandenburga ‡ na osnovu lenske dužnosti je povereno da izaberu kralja; i, ti izborni kneževi su ograničavali ovlašćenja vladara, uzurpirali kraljevske prerogative, i prisvajali posede krune. Nemačka nacija još nije postojala. Postojali su samo Saksonci, Svabi, Bavarci, Franci... Još nije postojao nacionalni parlament, već samo teritorijalne skupštine, /Landtage; Reichstag/, ili Diet, tj. Skupština zajednice država, osnovana 1247. slabila je u vreme međuvlašća, a istaknutu ulogu stekla je tek 1338. Grupacija "ministerijala" ‡ kmetova ili slobodnjaka koje je postavljao kralj ‡ činila je labavu birokratiju i kontinuitet vlasti. Nijedna od nekoliko prestonica nije koncentrisala lojalnost i interes države; nije postojao jedinstven sistem za upravljanje kraljevstvom. Uprkos Barbarosinim naporima da celoj Nemačkoj nametne rimske zakone, svaka oblast je zadržala svoje običaje i zakonike. Godine 1225. zakoni Saksonaca formulisani su u /Sachsenspiegel/, tj. Saksonskom ogledalu godine 1275; /Schwabenspiegel/ je sistematizovao zakone i običaje Svabije. Tim zbornicima ustanovljeno je drevno pravo ljudi da biraju svog kralja, i seljaka da čuvaju svoju slobodu i zemlju. Kmetstvo i ropstvo, pisalo je u /Sachenspiegel/-u

212

suprotni su prirodi i volji Boga, i svoje poreklo duguju prisili ili prevari. Ali, kmetstvo je raslo. Henrih VII (1308-1313) je napravio poslednji pokušaj da ujedini Nemačku i Italiju. Sa neznatnom podrškom nemačkih plemića, i malom pratnjom valonskih vitezova, on je prešao Alpe (1310) i u Lombardiji dočekan sa dobrodošlicom od mnogih gradova umornih od staleških ratova i međusobne borbe, i željnih da zbace političku vlast Crkve. Dante je osvajača pozdravio traktatom "O monarhiji" smelo proglasivši oslobođenje svetovne od duhovne vlasti, i pozvao Henriha da Italiju spase od papske dominacije. Ali, firentinski Gvelfi stekli su prevlast, uznemireni gradovi su uskratili svoju pomoć, a Henrih je, okružen neprijateljima, umro od malarične groznice.

Fridrih III ( 1440/1452 – 1493 )

Fridrih III, rođen je u Insbruku 21.IX.1415. Bio je nemački kralj od 1440. i Sveto-Rimsko Nemački car od 1452. Najznačajnije njegovo delo jeste uvećanje snaga i poseda Habsburgovaca. Fridrih je bio sin vojvode Ernesta od Austrije a po smrti svog oca 1424. nasledio je posede Habsburgovaca, Štajersku, Karantiju, Karniolu i Goricu. Do 1439. postao je senior habsburške porodice, a 1440. je postao i nemački kralj. Od početka je njegova vladavina bila u znaku obesti svemoćnog plemstva. Bio je neka vrsta čuvara Ladislavu II Posmrčetu (1445-1457), ugarskom kralju i sinu Fridrihovog rođaka Alberta. Fridrih je hteo da iskoristi svoje ''starateljstvo'' nad maloletnim kraljem i da vlast u Češkoj i Ugarskoj prenese na njegov ogranak Habsburške porodice. Njegovo buntovno plemstvo, kao i plemstvo Ugarske, ga je nateralo da oslobodi Ladislava tutorstva pre vremena 1452. Kada je mladi ugarski kralj umro 1457. Habsburzi su privremeno izgubili Češku i Ugarsku. U Češkoj je kralj postao Jiržij Podjebrad, a u Ugarskoj mladi Matija Korvin. Pobune austrijskog plemstva, sporovi sa nemačkim knezovima i nesposobnost da sprovede unutrašnje reforme uzrokovale su Fridrihovo povlačenje iz oblasti nemačkih poslova. Ovo je dovelo do velikog omrznuća Fridriha u Nemačkoj i do pojave mnogih pretendenata na presto, uključujući i Fridrihovog rođenog brata, Alberta VI. Albertovom smrću 1463. i prepuštanjem Tirola od strane Fridrihovog rođaka Sigismunda Fridrihovom sinu Maksimilijanu došlo je do poboljšanja situacije. Austrijske nasledne zemlje koje su od 1379. bile podeljene između dve zavađene strane porodice Habsburga, bile su ponovo ujedinjene. Fridrih je uspeo da donekle poboljša odnose sa crkvom. Putujući u Italiju on je primio krunu Lombardije 1452. a 19.III.1452. sam papa ga je krunisao za Rimskog cara. Fridrih III je bio poslednji Sveto-rimsko nemački car kog je krunisao papa.

213

Fridrih nikada nije uspeo da učvrsti svoje istočne granice. Osmanlije su zauzele Carigrad 1453. i potom su njihove pljačkaške čete navaljivale sve do Štajerske i Karantije. Finansijski i vojno slab car nije im se mogao suprotstaviti. Tim pre što je sam Fridrih od svojih savremenika, a i kasnijih istoričara okarakterisan kao najveći slabić i kukavica svog vremena. Njegova vladavina međutim predstavlja prekretnicu jer se od tada Austrija našla na granici hrišćanske Evrope naspram nadirućeg Islama i takvo stanje je potrajalo naredna tri veka. Fridrih je za života morao još da pretrpi poniženje da vidi ugarskog kralja Matiju Korvina kao gospodara najvećeg dela Austrije. Matija Korvin je 1485. zauzeo Beč i tek je njegova smrt 1490. omogućila princu Maksimilijanu da povrati Austriju (1490-1491). Najveći uspeh Fridrihove vladavine jeste taj što je svog sina i naslednika Maksimilijana oženio Marijom, ćerkom Karla Smelog, vojvodom Burgundije 1477. Habsbrugovci su ovim brakom u naredna tri veka kontrolisali Najveći deo današnje Belgije, Flandrije, Luksemburga, Franš Konta itd. Može se slobodno tvrditi da je ovaj brak doneo habsburškoj monarhiji epitet velike sile u kasnijim vekovima. Posle 1486. na insistiranje nemačkih knezova, Maksimilijan je postao kralj Nemačke i regent Carstva. Sam car je preuzeo manje aktivnu ulogu u državnim poslovima. Kao mnogi ljudi tog vremena Fridrih je bio naklonjen humanizmu, astrologiji, magiji i alhemiji. Takođe je u mladosti 1437. sa mnogim poznatim humanistima otišao za Svetu Zemlju odakle se vratio sa mnogim dragocenim knjigama i dragim kamenjem. Umro je u Lincu 19.VIII.1493.

214

HANZA (savez severnonemačkih gradova)

Teško je odrediti momenat kada je Hanza nastala ali u zna se da su u početku to bili sporazumi između nekoliko gradova. Sredinom XIV veka Hanza obuhvata sve severnonemačke gradove koji su se nalazili na obali Baltika ali i one gradove u unutrašnjosti zemlje koji su bili vezani za trgovinu na Severnom i Baltičkom moru. Jezgro Hanze su činila tri grada Hambrug, Libek i Bremen.Vremenom ovim gradovima se pridružuju gradovi na rekama Rajni (npr.Keln),Vezeru i Odri, zatim gradovi u Pruskoj npr. Dancig, Kenigsberg. Treba napomenuti da je važnu ulogu u Hanzi igrao grad Vizbi na ostrvu Gotland koji je bio centar trgovine sa južnom Skandinavijom. Hanza je u Brižu,Londonu,Novgorodu i drugim gradovima imala kontoare → posebni kvartovi u kojima su se nalazila Hanzina stovarišta i domovi, koje su čuvale naoružane straže a žene nisu puštane u domove. Glavni predmet Hanzine trgovine bilo je Severno i Baltičko more tj. proizvodi baltičkih zemalja, Rusije i Skandinavije. Hanza je uvozila žito, krzna, so, med, ribu, mast, drva, vosak, bakar, gvozdenu rudu, a izvozila je tkaninu, metalne proizvode, vino, začine i luksuzne proizvode. Prvi put termin ”nemačka Hanza” javlja se 1356 g. kada je flandrijski grof ukinuo privilegije trgovcima iz severne Nemačke a članovi Hanze su zajednički ustali protiv grofa i uveli blokadu Flandrije te su na kraju primorali grofa na ustupke. Od druge polovine XIV veka Hanza formira kongres u koji ulaze predstavnici svih gradova ovog saveza.Odluke kongresa donošene su prostom većinom i bile su obavezujuće za sve članice Hanze. Krupan događaj u istoriji ovog saveza odigrao se 1367 g. → Kada je Danska pokušala da podrije trgovački značaj Hanze onda se u gradu Kelnu sastao kongres na kome je doneta odluka da se objavi rat Danskoj. Ovo je ujedno bilo i prerastanje saveza iz strogo trgovačkog u politički savez.Rat se završio tako što je Hanzina mornarica zauzela Kopenhagen a na strani Hanze učestvovali su i Švedska, Holštajn i Meklenburg. Nakon pada Kopenhagena usledio je 1370 g. potpisivanje Štralzundskog mira koji je bio izuzetno nepovoljan po Dansku jer pri izboru danskog kralja bila je obavezna saglasnost Hanze. Nakon Štralzundskog mira Hanza prerasta u trgovačkog i političkog gospodara Severnog mora i Baltika što je za posledicu imalo i dobijanje povlastica u Engleskoj.

215

Iako je Hanza Štralzundskim mirom prerasla i u političi faktor na Severnom moru i Baltiku ipak političko ustrojstvo saveza nije bilo čvrsto.Naime,nije postojala zajednička blagajna,niti zajednička flota a ni neki zajednički upravni organ a stalno su isplivavali na površinu sukobi između gradova članica oko raznih interesa. Odnose unutar saveza regulisao je Veliki statut Hanze koji se odnosio na sve gradove. Sredinom XV veka moć Hanze počinje da opada i to prevashodno zbog ekonomske konkurencije drugih zemalja u oblasti trgovine npr. Engleske a otkrivanjem novih pomorskih puteva Hanza u ptpunosti gubi svoju prevlast.

216

NORMANI u južnoj Italiji ( XI vek) Istoričari ponekad nazivaju sredinu XI veka ''Prvom resnsansom'' jer sredinom pomenutog veka,narodi se bolje upoznaju a počinje i izgaradnja puteva i raznih građevina od čvrstog materijala. Početkom XI veka Normani se pojavljuju u južnoj Italiji. Italiju u,ovo vreme,na sever i jug delila je Papska država a sever Italije poprimio je germanski karakter dok jug Italije donekle zadržao grčki karakter. U južnoj Italiji postojale su tri republike→Gaeto,Napulj,Amalfi a prema Papskoj državi na severu se nalaze tri kneževine→Benevento,Salerno,Kapua. Ostrvo Sicilija bilo je pod vlašću Arapa. Oblastima Apulijom i Kalabrijom vladala je Vizantija koja je težila da helenizuje ove oblasti ali imala je uspeha samo u oblastima Apulije i Otranta jer u ostalim oblastima uspešno se,vizantijskom uticaju,suprotstavio germanski element i autonomni gradovi. Protiv Vizantije dizane su pobune,npr.lombardijski aristokrata Melo je 1009 god. digao bunu a nakon neuspeha morao je da pobegne u Nemačku,odakle se vratio 1016 god. i stupio u pregovore sa Normanima.Rezultat pregovora manifestovan je činjenicom da su normanski vojnici počeli da postepeno popunjavaju Melovu vojsku;jedan od značajnijih normanskih vojskovođa bio je Žilber Tonelije ( sa četvoricom braće). 1017 god. Melo dobija pomoć salernskog princa i diže pobunu sa ciljem da protera Vizantince ali već 1018. biva poražen te beži u Nemačku gde i umire. Normani nakon Melovog poraza i bekstva(1018 god.) stupaju u službu Pandulfa od Beneventa i opata Monte Kasina( nap. Pandulfo od Beneventa ovladao je ovim prostorima). U periodu 1034-1037 god. Normani su bili u službi više gospodara a pojavili su se novi normanski lideri od kojih je najpoznatiji bio Rober Gviskard. Vizantijski upravnik južne Italije,Georgije Manijakis,koristio je usluge Normana a nakon svađe sa njima pokušao je da zauzme Siciliju što je oslabilo vlast Vizantije u južnoj Italiji te su ponovo počele da niču pobune protiv Vizantije.1041 god. ustanici potomognuti Noramnima uspevaju da pobede Vizantiju u bici na Monte Mađoreu.1042 god. Georgije Manijakis postaje guverner čitave južne Italije ali je ubrzo smenjen pa je sa nekim normanskim pustolovima krenuo u Carigrad kako bi preuzeo vlast.Manijakis je ubrzo je umro a Normani su stigli na zapadne obale Grčke. Kada je Normanin Viljem-Gvozdena ruka zauzeo neke vizantijske posede stanovništvo se 1049,zbog dobro poznate normanske surovosti,obraća za pomoć papi Lavu XI.Organizovana je zavera sa ciljem da se u jednom danu pobiju svi Noramni a to je i

217

delimično uspelo 1051 jer su tada pobijene neke normanske vođe.Potom je papa pozvao svoje saveznike ali su tu vojsku 1053 god. porazili Normani te Normani stižu do Otranta,Lećea i opsedaju Ređo. 1058 god. stanovništvo Kalabrije se pobunilo zbog gladi a 1059 god. Rober Gviskard se približio papi.Naslednici pape Lava XI→Viktor II i Stefan IX borili su se da investitura pripadna papi te pape stupaju u savez sa Normanima a papa Nikola II je priznao osvajanja Robera Gviskarda a ovaj mu je obećao neizostavnu podršku.Papa Nikola II u svojoj borbi (za investituru) koristio se falsifikatom tj. Konstantinovom darovnicom. Protiv Gviskarda pobunjuju se neki noramnski plemići potpomognuti Vizantijom te Gviskard gubi neke posede ali kada su se pojavili Seldžuci Vizantija je morala da povuče svoje trupe.Ovo povlačenje koristi Gviskard da porazi pobunjenike i da povrati izgubljene teritorije a počeo je da razmišlja i o osvajanju Sicilije jer su Apulija i Kalbrija bile siromašne.Pored toga,Sicilija je bila ključna za bezbednost normanskih poseda u južnoj Italiji samo ostrvo je blizu i severnoj Africi. Glavnu ulogu u osvajanju Sicilije imao je Gviskardov brat Rožer koji se umešao u sukobe između muslimanskih emira.Uz normansku pomoć,deo muslimana je 1061 god. zauzeo Mesinu. 1064 god. Rožer bezuspešno pokušava da zauzme Palermo ali ipak će ga osvojiti 1072 god.Pober Gviskard je dobio Palermo i Mesinu a Rožer ostatak Sicilije,braća su pažljivo vladala ostrvom i onemogućavala su pobune. 1072 god. Rikard,knez od Kapue,diže ustanak a pomoć mu pruža papa Aleksandar II;cilj je bio da se u južnoj Italiji stvori država pod vlašću crkve. Ali ubrzo su se knez Rikard i papa Aleksandar II sukobili što koristi Rober Gviskard da uguši ustanak i da se okrene protiv pape Grgura VII.Nakon toga papa Grgur VII i Rikardo se približavaju.Papa je 1074 god.ekskomunicirao Robera Gviskarda.Henrik IV nudi pomoć Gviskardu sukobu sa papaom ali Gviskard odbija.Rober Gviskard je ubrzo opseo Salerno i Napulj a potom i papski posed Benevento.Benevento je spasio Đordano-sin i naslednik pokojnog Rikarda,kneza od Kapue. Uskoro Apulija i Kalabrija dižu ustanak protiv Robera Gviskarda ali on ustanak ubrzo guši.Nakon ugušenja Robrova moć dostiže vrhunac te papa stupa u pregovore sa njim,neprijateljstva se obustavljaju a Rober Gviskard se okreće Vizantiji jer želi da kazni Romeje jer je pomagala ustanike.Stupio je u pregovore sa vizantijskim carem da bi se orodio sa carskom dinastijom ali ipak je Gviskard želeo da na bilo koji način stavi Vizantiju pod svoju vlast te se krajem maja 1081 god. iskrcao u Valoni a potom zauzeo Krf i Drač.Ovime su bili ugroženi interesi i Mletačke republike te je maletačka flota u nekoliko navrata porazila Normane.Na zapomaganje pape,Rober se povukao u južnu Italiju.Za to vreme Gvikardov sin Bohemond uspeo je da osvoji neke vizantijske gradove ali uskoro ga je porazio Aleksije Komnin. U novom pohodu (vs Vizantije) Gviskardovu vojsku zahvata epidemija od koje i sam umire.Nasledio ga je sin Rožer koji je stupio u savez sa stricem Rožerom I, grofom od Sicilije. 1085 god. zauzeta je Sirakuza a 1091 god. i čitava Sicilija; Rožer I je umro 1101 god. a vlast je ostavio sinu Rožeru II.

218

ČEŠKA I POLJSKA U SREDNJEM VEKU

Češka pod Pšemislima

Češkom je od početka X veka vladala dinastija Pšemisla. Legenda spominje da je kćer kneza Kodra, Lubiša nakon smrti oca za svog muža izabrala jednog od plemića Pšemisla. Ova legenda se može smatrati istinitom. Tek više od vek posle toga možemo pratiti istoriju Češke. Prvi istoriji poznat, češki knez bio je Vaclav I, poznat i kao sveti Vaclav (924/925-929) i prvi hrišćanski vladar češke države. Vaclav je odrastao pod uticajem svoje babe hrišćanke sv. Ljudmile, ali je njegova ambiciozna majka Dragomira pogubila Ljudmilu i preuzela regentstvo. Konačno 924. ili 925. Vaclav je postao samostalan vladar željom naroda, umornog od stalnog sukobljavanja hrišćana i pagana i Dragomirinih intriga. Kao vladar bio je pobožan i pomagao je rad nemačkih misionara u Češkoj. Ipak imao je i dosta protivnika u borbi sa paganima. 929. suočio se sa nemačkim napadom koji je vodio kralj Hajnrih I Ptičar (919-936). Njegovo potčinjavanje nemačkom kralju i pomirljiv stav izazvali su mnoge velikaše da organizuju zaveru u koju su ukjučili i Vaclavovog mlađeg brata Boleslava. Vaclav je bio presretnut na putu za misu od strane Boleslava koji ga je ubio na vratima crkve. Kasnije tokom svoje vladavine Boleslav je uplašen vestima o čudima na grobu svog brata naredio da se njegovi zemni ostaci prenesu i sahrane u crkvi sv. Vita u Pragu (932). Vaclav je postao zaštitnik češkog kraljevstva tokom čitave njegove istorije.

Vaclava je zbacio i ubio njegov mlađi brat Boleslav I Okrutni (929-967). Boleslav je udario temelje srednjovekovnoj češkoj državi. Na presto je došao nakon što je uklonio svog starijeg brata sv. Vaclava. Učinio je Prag efektivnim administrativnim centrom svog domena, pomagao je širenje hrišćanstva i Češkoj pripojio oblasti Moravske, Slovačke i Šlezije. Češka država je te oblasti držala kroz ceo srednji vek93. Posle napada nemačkog kralja Otona I Velikog (936-973) 950. bio je primoran da prizna nemačko sizerenstvo. Njegove obaveze prema Nemačkoj bile međutim sasvim formalne i Češka je uživala široku autonomiju pod Nemačkom kroz ceo srednji vek. Pet godina kasnije Boleslav je sa svojim trupama pomogao Otonu da porazi Mađare na Lehu (955). Vladavina Boleslava I je trajala još do 967. bez nekih većih potresa. Nasledio ga je njegov sin Boleslav II Pobožni (967-999). Nastavio je napore svog oca na konsolidaciji države i prevlasti Češke nad ostalim okolnim plemenima. Osnivao je mnoge manastire, bolnice i dr. Boleslav II je osigurao osnivanje biskupije u Pragu 973. ili 974. pod nadleštvom nadbiskupa od Meca. Izdajnički je uspeo da istrebi rod Slavnikovca koji su bili jedini stvarni rivali vladajućim Pšemislima (995). Tokom svoje vladavine bio je relativno veran svojim sizerenima, rimsko-nemačkim carevima Otonu II (973-983) i Otonu III (983-1002), a prvom je pomogao u njegovom ratu sa poljskim kneževima. Ipak on je pomagao buntovnog vojvodu Bavarske, Hajnriha Svađalicu što je navelo Otona II da pokrene kaznenu ekspediciju protiv Češke 975. i 977/978.

93 Sa  izuzetkom Slovačke koja  je od kraja X veka bila u sastavu Mađarske  i Šlezije koja  je bila u sastavu Poljske od početka XI do početka XIV veka. 

219

Nakon smrti Boleslava Pobožnog Češka je zapala u anarhiju. Između Boleslavovih sinova je izbio sukob oko toga ko će naslediti tron. Borbe su potrajale sve do 1012. kada je pobedu izvojevao Oldrih (1012-1037), najmlađi Boleslavov sin. On je međutim vladao u samo jednom delu kraljevstva, koje je ujedinjeno tek za vreme njegovog naslednika. Oldriha je nasledio njegov sin Bratislav I Obnovitelj (1037-1055). Bratislav je nastavio borbu svog oca da povrati teritorije izgubljene u građanskom ratu s početka XI veka. Uspeo je da povrati neke oblasti od Poljske, a u dve velike kampanje da osvoji i Šleziju, Krakov, Poznanj i Gnjezno (939). Ovi Bratislavovi uspesi nisu nimali radovali Hajnriha III (1037-1056) koji je iskoristio zauzetost Bratislava u Poljskoj da napadne samu Češku (941). Bratislav se povukao iz poljskih gradova, ali je do kraja života zadržao Šleziju94. Njegovi napori da povrati Slovačku takođe nisu urodili plodom. Da bi izbegao sukobe prilikom nasleđivanja prestola Bratislav se dogovorio sa plemstvom da se u Češku uvede prinicip primogeniture. Tako je Bratislava I nasledio prvo njegov najstariji sin Spitihnev II (1055-1061), a zatim njegov drugi sin Vratislav II (1061-1092).

Vladavina Vratislava II po mnogo čemu je značajna za istoriju Češke. Vratislav je bio vazal cara Hajnriha IV (1056-1106) i pomogao mu je da savlada ustanak Saksonaca 70-ih godina XI veka. Ovaj mu je zauzvrat dodelio kraljevsku titulu 1085. Njegov naslednik Vladislav I (1092-1117) postao je i lični vinonoša cara Hajnriha V (1106-1125) oko 1114. Kao lični poslužitelj cara, u skladu sa hijerarhijom, tadašnji češki vladar je obezbedio svojoj zemlji položaj elektora odnosno države koja je učestvovala u biranju nemačkog kralja. Ovo se pokazalo na delu za vreme Vladislavljevog naslednika Borivoja II (1117-1140), kada su elektori nemačkog kraljevstva nakon smrti Hajnriha V umesto nekog frankonskog dinasta za kralja postavili Lotara II od Suplinburga (1125-1137). Naslednik Borivoja II bio je Vladislav II (1140-1173) koji je pomagao caru Fridrihu I Barbarosi (1152-1190) u njegovim kampanjama u Italiji. Kao nagradu car Fridrih ga je svojom rukom krunisao za kralja Češke u Milanu 1158.

Kasni XII vek bio je obeležen sukobima među članovima dinastije Pšemisla. Za vreme vladavine Bratislava II (1173-1197) otpočeli su unutrašnji sukobi. Njih je pomagao i car Fridrih I koji je hteo da pored sebe ima oslabljenu Češku. Stoga je on, kao vrhovni sizeren Češke, 1182. naredio da se smanji zavisnost oblasti Moravske od Praga. Time je doprineo dezintegraciji Češke monarhije. Takođe je 1187. prašku biskupiju podredio carskoj vlasti i zabranio je da Pšemisli dalje zauzimaju ovaj važan položaj. Ipak ovi problemi su se rešili sami od sebe. Dinastija Pšemisla je svedena na jednu granu tako da je problem nasledstva postao neprimetan, a smrću cara Fridriha I 1190. smanjio se pritisak Nemačke na Češku. Novi car Hajnrih VI (1190-1197) bio je više zaintersovan za svoje italijanske provincije koje je ubrzo proširio pripajanjem južne Italije i Sicilije. Novi češki vladar je 1197. postao Pšemisl Otokar I (1197-1230) koji se ubrzo sam proglasio za kralja Češke 1198. i koji je vladao do 1230. Ovo je predstavljalo direktan izazov nemačkom interesu u Češkoj. Međutim u Nemačkoj tada vlada rat između suprotstavljenih Hoenštaufena i Velfa.

94 Koja je posle njegove smrti ponovo pripala Poljskoj.

220

Kralj Filip od Švabije (1197-1208) bio je primoran da Otakaru I prizna široku autonomiju. Nakon Filipovog ubistva kralj je postao Oton IV od Brunsvika (1198-1215) koji je pokušao da povrati svoj uticaj u Češkoj. Međutim Otakar I se tada udružio sa pristalicama Hoenštufena i pomogao dolazak na presto mladog Fridriha. Konačno 1212. bulom cara Fridriha II (1215-1250) rešeni su sporovi između Nemačke i Češke. Vlast nemačkog kralja bila je svedena na minimum zlatnom bulom od Sicilije, a Češki kralj je dobio garancije da će Pšemisli ostati jedina vladajuća dinastija u Češkoj. Pod Otakarom I Češka je ušla u XIII vek ojačana i spremna za vrhunac koji će nastupiti polovinom veka.

Otakara I je nasledio njegov sin Vaclav I (1230-1253). Vaclav je 1241. uspeo da spreči dublji upad Mongola u Češku, ali nije uspeo da ih spreči da poharaju Moravsku. Po smrti poslednjeg Babenberga od Austrije, Fridriha II (1246), Vaclav je obezbedio ruku rođake preminulog vojvode svom sinu Vladislavu. Ali kako je Vladislav ubrzo umro, Vaclav je izgubio Austriju. Kada je ugušio pobunu u Češkoj 1248/1249. Vaclav je naterao austrijske plemiće da priznaju njegovog sina Otokara za svog vojvodu. Za vreme Vaclava I nemački kulturni uticaj na Češku je bio na vrhuncu. Vaclava I je nasledio njegov sin Pšemisl Otakar II (1253-1278). Za vreme njegove vladavine Češka je dosegla vrhunac svoje moći. Otakar II je još od 1251. bio vojvoda austrijski, a od septembra 1253. i kralj Češke. 1254. poveo je krstaški rat protiv paganskih Prusa. Kasnije je poveo krstaški rat protiv paganskih Litvanaca (1266-1267). Oduzeo je Štajersku Mađarima (1260), a u 1269. je uspostavio svoju vlast nad Karantijom, Karniolom i Istrom. Bio je najjači vladar u Nemačkoj. Međutim njegov pad je počeo prvo uzdizanjem za cara Rudolf I Habsbruškog (1273-1291). Na isto mesto je i Otakar II konkurisao, ali nemački kneževi nisu želeli da sa njim dobiju jakog kralja sa najvećim posedima u državi. Dietom od Regensburga Otakar II je prvo lišen svojih austrijskih oblasti (1274). 1276. Otakar II je bio označen kao buntovnik pa je Rudolf krenuo protiv njega i primorao ga da prihvati tzv. Bečki ugovor novembra 1276. Dve godine kasnije Otakar II je pokušao da ratom povrati izgubljene teritorije pa je stoga upao u Austriju. Bio je međutim poražen i ubijen u bici kod Dernkurta 26.VIII.1278.

Pogibija Otakara II značila je slom moći koje je Češka pod njim stekla. Otakara je nasledio njegov sedmogodišnji sin Vaclav II (1278-1305). Vaclav je bio sposoban vladar koji je uspeo da umanji katastrofu nastalu nakon Otakarovog poraza. Vaclav je u početku vladavine živeo na dvoru svog rođaka Otona IV od Brandenburga koji mu je biu regent do 1283. Posle 1283. Vaclav II se vratio u Prag i shvatio da je stvarni vladar ambiciozni Zaviša od Falkenštajna, ljubavnik i kasnije suprug njegove majke. Vaclac je 1289. uništio Zavišine pristalice, a njega samog poogubio 1290. Nakon toga je vladao samostalno, koristeći bogatstva Češke i pomažući trgovinu. Pošto je anektirao veći deo Gornje Šlezije, Vaclav je osvojio Krakov 1291. i konačno postao kralj Poljske 1300. Ponuđena mu je i kruna Ugarske, ali ju je odbio i postavio svog sina Vaclav za ugarskog kralja 1301. Bio je međutim primoran da ga povuče iz Ugarske 1304. Ubrzo nakon ovih događaja kralj Vaclav II je umro oktobra 1305. Nasledio ga je 16-ogodišnji sin Vaclav III (1305-1306). Vaclav III je bio kralj Ugarske od 1301. do 1304. i nikada nije odustao od borbe za ugarsku krunu. Bio je veoma obrazovan i ambiciozan vladar. Odmah po dolasku na presto ozvaničio je svoje pretenzije na vojvodstvo Austriju i krune Poljske i Ugarske. Već je počeo i da skuplja vojsku u proleće 1306. da bi svoja prava i ostvario

221

kada je ubijen od strane atentatora 4.VIII.1306. u Olomucu. Sa njim je izumrla vladajuća dinastija Pšemisla

Poljska pod Pjastima Pjasti su dinastija koja je vladala Poljskom od druge polovine IX veka do 1370. Verovatno četvrti vladar iz dinastije Pjasta i prvi vladar ujedinjene Poljske bio je knez Mješko I (960-992). Mješko je prihvatio hrišćanstvo direktno iz Rima 966. sa namerom da spreči da Poljska dobije hrišćanstvo iz neprijateljske Nemačke. Mješko je svakako hteo da izbegne sudbinu Češke i ovo njegovo razmišljanje se pokazalo ispravnim. Češka je kroz ceo srednji vek bila sastavni deo Nemačkog carstva, a Poljska je bila nezavisna država. Mješko je iskoristio snage sjedinjene pod svojom vlašću da osvoji oblasti Šlezije, Galicije i Malopoljske (989-992) na račune Češke, a na severu je iskoristio pobunu Polapskih Slovena protiv Nemaca da zauzme Pomeraniju (967-990). Nasledio ga je sin Boleslav I Hrabri (992-1025), kog je imao sa češkom princezom Dubravkom. Po smrti oca Boleslav je nasledio oblasti Velikopoljske (izmešu Odre i Varte), 996. je pokorio Pomeraniju i osvojio Krakov. 996. je od paganskih Prusa otkupio zemne ostatke sv. Adalberta, biskupa Praga i sahranio ih u svojoj prestonici Gnjeznu. 1000. ga je u Gnjeznu posetio Rimsko-nemački car Oton III (983-1002), koji je došao da se pokloni moštima svog učitelja i prijatelja. Tom prilikom je Boleslav navodno krunisan za kralja Otonovim rukama. Sa blagoslovom pape Silvestera II car je Poljskoj darovao samostalnu nadbiskupiju, sa sedištem u Gnjeznu. Boleslav je tako uredio crkvu u Poljskoj da je ona bila podređena direktno pape, bez posredstva nemačke crkve. Po smrti Otona III 1002. Boleslav I je zauzeo carske zemlje Lužice i Misnije (Majsen), kao i deo češke kneževine.

Ove njegove akcije su pokrenule nemačkog kralja Hajnriha II (1002-1024) na rat koji je potrajao do 1018. Te godine je potpisan mir u Baucenu kojim je Boleslav I zadržao Lužice i Misniju, a Hajnrih II je osigurao Češku. Na drugoj strani Boleslav je izvojevao veliku pobedu nad velikim knezom Jaroslavom I u bici kod Kijeva 21.VII.1018. Potom je na tron u Kijevu postavio svog posinka, Jaroslavljevog brata Svjatopolka. Kako se njegovo kraljevstvo prostiralo od srednje Elbe do Zapadnog Buga Boleslav je želeo da učvrsti svoj međunarodni položaj. Stoga je na Božić 25.XII.1024. krunisan za kralja od strane nadbiskupa Gnjezna. Bio je to prvi poljski kralj. Ubrzo zatim juna 1025. on je umro. Smrt kralja Boleslava I predstavljala je veliki udarac za Poljsku. Ona je zapala u građanski rat prvo između Boleslavljevih sinova, a potom i njihovih potomaka.Vladari su se brzo smenjivali: Mješko II (1025-1034), Vesprim (1031-1032), Kazimir I Obnovitelj (1034-1037, 1038-1058), Boleslav II Odvažni (1058-1079) i Vladislav I Herman (1079-1102). Vladari iz dinastije Pjasta su izgubili svoju kraljevsku titulu i samo je Boleslav II u kratkom vremenskom periodu posedovao (1076-1079). Za vreme vladavine Vladislaveljevog naslednika Boleslava III Krivoustog (1102-1138) situacija u Poljskoj se donekle poboljšala. Za života svog oca vladao je jednim delom kraljevstva, a njegov stariji polubrat Zbigniev drugim delom. Boleslav III je nasledio titulu kneza95 od oca i prvih godina svoje vlade se borio Zbignievom kog je proterao 1107. Poljska se našla pred 95 Nijedan poljski vladar od 1079. do 1296. nije nosio kraljevsku titulu.

222

opasnošću kada je car Hajnrih V (1106-1125) napao Šleziju 1109. Ipak Boleslav III je uspeo da ga odbije, a nakon toga je pomilovao Zbignieva i dozvolio mu povratak u Poljsku 1112. Ubrzo je naredio da se on oslepi zbog navodne izdaje. Zbigniev je umro ubrzo posle toga. Sledeće dvadeset dve godine vladavine (1113-1135) Boleslav je najviše napora posvetio osvajanju provincije Pomeranije (Pomorja). Uspeo je da osvoji istočnu Pomeraniju 1122. ali je zapadnu dobio u posed tek kada je položio vazalnu zakletvu nemačkom kralju Lotaru III (1125-1137). Nakon toga Boleslav je poslao misionare u Pomeraniju, primorao Pomerance da prime hrišćanstvo i inkorporirao ih u poljsku državu. Nakon toga je propisao red na koji će se država podeliti nakon njegove smrti. Najstariji sin je trebalo da dobije Pomeraniju i Šleziju, a ostala trojica druge manje provincije. Ovaj sistem je poznat i kao senioratski jer je najstariji sin vladao najznačajnijim oblastima, a ostala braća su mu se morala formalno pokoravati, ali su u svojim oblastima vladali samostalno. Ovo je nakon Boleslavove smrti dovelo do raspada Poljske. U drugoj polovini XII veka u Poljskoj je vladala anarhija. Nakon smrti Boleslava IV Mazurskog (1138-1173), koji je vladao Pomeranijom i Šlezijom, na presto je došao Mješko III Stari (1173-1177) za kog je vladao građanski rat između suprotstavljene braće. Mejškov protivnik bio je Kazimir II Pravedni (1177-1194), vladar Krakova i Sandomjerža. Iako je Mješko još u dva navrata na kratko vratio presto (1190-1191 i 1194), Kazimir je vlast držao čvrsto u svojim rukama. Kazimir je bio najjači vladar u Poljskoj i 1180. je bio priznat od strane plemstva i klera. Obećao im je privilegije, a oni su mu se zakleli da će samo njegove naslednike priznavati za legitimne vladare. Kazimira je nasledio njegov sin Lešek I (1194-1202) koji je svoju vladavinu proveo u stalnim borbama sa pretendentima. Njegov naslednik Boleslav V Blistavi (1202-1227) je bio još beznačajniji vladar. Tokom perioda podela koje su trajale skoro dvesta godine (do vladavine Kazimira III) Poljska je prošla kroz transformaciju celokupnog društva. Centralizovani aparat iz perioda ranih Pjasta bio je utemeljen na sistemu fortifikovani naselja kojima je komandovao kastelan, koji je bio administrator, vojni komandant, sudija i sakupljač poreza. Oko ovih naselja su živeli tzv. nadničari koji su svoja dugovanja nadoknađivali kulučenjem. Socijalna piramida tog doba na vrh je stavljala kneza, njegove velikodostojnike, najviše vojne zapovednike, slobodnjake, poluslobodne ljude i na robove na dnu. Između X i XII veka ovaj sistem je postepeno propadao. Unapređenje sistema obrađivanja zemljišta tzv. sistem tri polja povećali su vrednost zemlje koju je držao vladar i druge koja je darivana crkvi, plemićima, vojnicima i dr. Porast stanovništva je takođe bio vidljiv. Stari sistem družine je ustupio mesto odabranoj ličnoj gardi, koju su činili plemići-zemljoposednici. XIII vek je označio prekretnicu u istoriji srednjovekovne Poljske. Revolucija u polju agrokulture bila je praćena otvaranjem rudnika zlata i srebra u Šleziji i solana u Malopoljskoj. Poljska je postala veoma značajan činilac u trgovini Baltika sa centralno-evropskim državam i Sredozemnim basenom. Povećanje i umnožavanje velikih poseda omogućili su stvaranje viška proizvoda koji su prodavani na trgovima. Postalo je mnogo profitabilnije da zemlju obrađuju seljaci-zakupci nego seljaci-kmeti, pa su velike grupe

223

naseljenika dolazile iz Nemačke i Nizozemske, ohrabrene povoljnim uslovima. Ovi naseljenici su uživali ličnu slobodu, fiksne rente i neke samoupravne mere pod tzv. nemačkim zakonom. Gradovi su dobijali formalne ugovore koji su im donosili autonomiju, samoupravu po ugledu na nemački grad Magdeburg96. Odatle termin Magdeburški zakon. Međutim naseljavanje ovih nemačkih seljaka-zakupaca bilo je ograničeno na Pomeraniju i Šleziju. Ostatak zemlje ostao je poljski. Veliki priliv Jevreja bio je rezultat pomirljive politike Pjasta. Boleslav VI Čestiti je Jevrejima izdao tzv. Kališku privilegiju (1264) kojom im je obećana lična sloboda, nešto autonomije i sloboda veroispovesti. Šanse za ujedinjenje bile su maglovite jer je nekoliko vladajućih grana dinastije Pjasta teralo svoje interese i doprinosile daljoj podeli zemlje. Oblasti zapadne i istočne Pomeranije imale su domaće dinastije i bile su umnogome udaljene od Poljske. Na zapadu je Poljskoj pretio agresivni Brandenburg, na jugu je Češka bila najjača država u carstvu, na istoku i severoistoku su živeli paganski Litvanci i Prusi. 1226. Konrad I od Mazovije je pozvao nemačke krstaše, poznatije kao Tevtonci, obezbedio im baze i krenuo sa njima u osvajanje Pruske. Prusi su postali Konradovi vazali, ali su Tevtonski vitezovi taktizirali i omogućili podršku pape i cara protiv Konrada koji je bio primoran da prizna njihovu nezavisnot. Oblast kasnije istočne Pruske bio je očišćen od Prusa i na tom prostoru je formirana država Tevtonskih vitezova.

Ipak i pored podeljenosti Pjasti su očuvali crkvenu strukturu, jezik i ekonomiju, sve što je činilo bazu za kasnije stvaranje poljske države. Prvi pokušaji za ujedinjenjem su međutim propali. Te korake su učinili šleske vojvode Henrih I i Henrih II Pobožni. Međtuim 1241. Malopoljska i Šlezija pretrpele su ogromne štete od prodora Mongola. Vojvoda Šlezija Henrih II Pobožni, koji je u međuvremenu planirao da ujedini Poljsku pod svojom vlašću poginuo je u bici na Legnici i Mongoli su poharali pomenute oblasti. Posle njih je Velikopoljski knez Pšemisl II (1279-1295) priznat za poljskog kralj u periodu 1295. do 1296. Kada je češki kralj Vaclav II (1278-1305) postao kralj dve trećine Poljske u Poljskoj je došlo do velikih promena. Vladislav I Lokjetek97 (1306-1333) , unuk Konrada I od Mazovije poveo je borbu protiv tuđina i 1306. po smrti Vaclava III (1305-1306) je osvojio Krakov i Sandomjerž. Velikopoljska je osvojena 1314. a ubrzo je pripojena oblast Pomeranije i Danciga. Međutim Pomeraniju su ubrzo zauzeli Tevonci i ona je ostala odvojena od Poljske sve do 1945. Pošto je ujedinio državu Vladislav se krunisao za kralj 20.I.1320. u Krakovu.

Kasnije u toku vladavine Vladislav je pokušao da se obračuna sa Tevtonskim

vitezovima. Međutim 27.IX.1331. pretrpeo je težak poraz u bici kod Plovca i time su sve njegove pretenzije pale u vodu. Na diplomatskom planu Vladislav je jačao dobre odnose sa Ugarskom, koja mu je pomagala protiv Čeha. Privremeno je uspeo i da zaustavi prodore Litvanaca udavši svoju kćer za njihovog vođu. Po smrti Vladislava stvorena je sigurna baza za dalje jačanje Poljske. Vladislava je nasledio njegov drugi sin Kazimir III Veliki98 (1333-1370). Još 1325. Kazimir je oženjen Aldonom-Onom, ćerkom litvanskog

96 Vroclav 1242, Poznanj 1253 i Krakov 1257. 97 Odnosno ''kratki''. 98 Poznat i pod nadimkom ''seljački kralj''.

224

vojvode Gediminasa. Sa sobom je kao miraz dovela 24.000 poljski ratnih zarobljenika. Međutim ona je umrla 1339. ne rodivši Kazimiru sina. Dve godine kasnije Kazimir se oženio nemačkom princezom Adelaidom od Hesena, ali je i ovaj brak bio jalov pa je princeza poslata nazad 1356. Treći brak iz 1365. sa šleskom princezom Hedvigom od Glogau-Sagana bio je takođe jalov. Kako nije imao muškog naslednika Kazimir je za naslednika odredio svog nećaka, ugarskog kralja Lajoša I Velikog (1342-1382), a kao drugu alternativu sina svoje najstarije kćeri Kazimira od Pomeranije. Ova druga alternativa pokazala se kao idealno oružje u rukama plemstva protiv jačanja kraljevske vlasti. Pošto nije imao sina i naslednika Kazimir se potrudio da barem dobro uda svoje kćeri. Njegova druga kćer se udala za Ludviga Brandenburškog 1345, treća se udala za Vaclava (1378-1411), sinu cara Karla IV (1343-1378) 1369. Sam car se oženio Kazimirovom unukom.

Kazimir je tokom cele svoje vladavine vodio miroljubivu politiku, koliko je to bilo moguće. Nizom diplomatskih poteza između 1335. i 1348. Kazimir je obezbedio savez sa Češkom i Ugarskom. Češkoj je priznao Šleziju, a ona je zauzvrat odvacila svoje pretenzije na poljski tron. Daljom diplomatijom je osigurao povlačenje Tevtonskih vitezova iz Kujavie i Dobrcina. Pošto je osigurao zapadne granice diplomatijom i političkim brakovima Kazimir se okrenuo istoku. Kazimir je okupirao oblasti nekadašnjeg vojvodstva Halič i Vladimir i da ih korak po korak inkorporira u Poljsku. Kao rezultat ove pomirljive politike do tada buntovni kneževi Mazovije su priznale Kazimira za svog suverena (1351-1353). Do 1370. je udovstručio poljsku teritoriju. Ipak važnije od teritorija bio je prestiž koji je kralj imao u celoj Evropi. Na kongresu u Krakovu 1364. bili su prisutni kraljevi Ugarske, Češke, Danske i Kipra, kao veliki broj kneževa. Kazimir, koji je trideset godina ranije ponizno molio na dvoru ugarskog kralja u Višegradu, bio je tada zamoljen da arbitrira u sukobu cara i ugarskog kralja.

Na domaćem planu Kazimir je pomagao ekonomske aktivnosti i planirao da

ujednini državu pod jednim zakonom i valutom. Osnovao je i nekoliko novih gradova99, a postojeće je pomagao. Mnogim gradovima je obezbedio Magdeburški zakon da bi ojačao njihovu strukturu, trgovinu i sl. U Krakovu je osnovan poseban sud koji je radio po zakonima kodifikovanim u Liber iuris Teutonici odn. Tevtonskim zakonima. Postojeće privilegije Jevreja su proširene i utvrđene. Ipak Kazimir je uspeo da uvede jedan zakonski sistem u Malopoljskoj i Velikopoljskoj, dok su oblasti Mazovije, Haliča i Vladimira ostale pod svojim nepisanim zakonima. Želeći da obuči što više novih pravnika i administratora osnovao je Univerzitet u Krakovu 1364. koji je procvetao nakon njegove smrti. Kazimir je umro 5.XI.1370. nakon nesreće u lovu. Bio je poslednji muški predstavnik dinastije Pjasta koja se posle njega ugasila.

99 Dva su nazvana po njemu.

225

UZROCI KRSTAŠKIH RATOVA Prvi neposredan uzrok Krstaških ratova bio je napredovanje Turaka Seldžuka. oni su 1070. zauzeli Jerusalim od Fatimida i hodočasnici su počeli da kući donose vesti o ugnjetavanju hrišćana i skrnavljenju svetinja. Drugi neposredan uzrok Krstaških ratova bilo je opasno slabljenje Vizantijskog carstva. Godine 1071. vizantijska vojska je bila gotovo uništena kod Mancikerta. Seldžuci su zauzeli Edesu, Antiohiju (1085), Tarsos, pa čak i Nikeju i preko Bosfora gledali na sam Konstantinopolj. Car Aleksije I (1081-1118) spasao je deo Male Azije potpisavši ponižavajući mir, ali nije imao vojna sredstva da se odupre daljoj invaziji. Ako Konstantinopolj padne, cela Istočna Evropa će ležati otvorena Turcima, a pobeda kod Tura (732) će biti poništena. Zaboravivši na teološki ponos, Aleksije je poslao izaslanike Urbanu II i Saboru u Pjaćenci, moleći Latinsku Evropu da mu pomogne da istera Turke. Bilo bi mudrije, tvrdio je, boriti se sa nevernicima na tlu Azije nego čekati ih da preko Balkana nagrnu ka zapadnim prestonicama. Treći neposredni uzrok Krstaških ratova bila je težnja italijanskih gradova Pize, Đenove, Venecije, Amalfija i drugih da prošire svoju rastuću trgovačku moć. Kada su Normani oteli Siciliju od muslimana (1060-1091), a hrišćanska vojna moć smanjila muslimansku vlast u Španiji (1085), zapadni Mediteran je bio oslobođen za hrišćansku trgovinu, a italijanski gradovi smerali da okončaju muslimansku prevlast u istočnom Mediteranu. Konačna odluka je potekla od samog Urbana. Druge pape su prihvatile ideju. Gerbert je, kao Silvester II, apelovao na hrišćanski svet da spase Jerusalim i jedna neuspešna ekspedicija iskrcala se u Siriji (oko 1001). Grgur VII je usred iscrpljujuće borbe sa Hajnrihom IV uzviknuo: "Radije bih dao život oslobađajući sveta mesta, nego što bih vladao čitavom vasionom". Ta svađa je bila još žestoka kada je Urban predsedavao na Saboru u Pjaćenci u martu 1095. On je tu podržao molbu Aleksijevih legata, ali je savetovao oprez jer je predvideo da bi neuspeh ozbiljno naškodio ugledu Crkve. Od marta do oktobra 1095. putovao je po severnoj Italiji i južnoj Francuskoj, proveravao raspoloženje poglavara i osiguravao podršku. U Klermonu u Overnju, održan je istorijski sabor na kome je papa održao govor. Kroz gomilu se prolamao uzbuđen uzvik: "Bog tako hoće!" Urban je to prihvatio i predložio da im to bude ratni poklič. Zatražio je da oni koji krenu u krstaški rat nose krst na čelu ili na grudima. Energični papa je prešao na druge gradove: Tur, Bordo, Tuluz, Monpelje, Nim i devet meseci držao propovedi zalažući se za krstaški rat. Kada je stigao u Rim posle dva meseca odsustva, preuzeo je pravo da oslobodi krstaše od obaveza koje su ometale krstaški rat. Kmeta i vazala je, za vreme trajanja rata,

226

oslobodio lojalnosti gospodaru. Svim krstašima je dao privilegiju da im sude crkveni, a ne vlastelinski sudovi i jamčio im za vreme njihovog odsustva, episkopsku zaštitu njihove imovine. Uspostavio je novo načelo poslušnosti iznad kodeksa feudalne vernosti.

227

PRVI KRSTAŠKI RAT 1096-1099

Izvanredni motivi doveli su pod ratni steg ogroman broj ljudi. Potpuni oprost kojim se oslobađaju svih kazni zbog greha bio je obećan onima koji poginu u tom ratu. Kmetovima je bilo dozvoljeno da napuste zemlju za koju su inače bili vezani. Građani su oslobađani poreza, dužnici su koristili moratorijum na kamatu, zatvorenici su oslobađani, a smrtne kazne su zahvaljujući smelom proširenju papske vlasti, zamenjivane doživotnim služenjem u Palestini. Urban je mesec avgust 1096. označio kao vreme polaska.

Siromašna seljačka vojska Petar Pustinjak i Valter Siromah

Nestrpljivi seljaci koji su bili prvi regrutovani nisu mogli da čekaju. Jedna takva ''vojska'' koja je brojala nekih 120.000 ljudi, među kojima je bilo samo osam vitezova, pošla je u martu iz Francuske, na čelu sa Petrom Pustinjakom i Valterom Siromahom. Jedna druga grupa, možda oko 5.000 ljudi, pošla je iz Nemačke pod vođstvom sveštenika Gotšalka. Treća je napredovala iz Rajnske oblasti na čelu sa grofom Emikom Lajningenom. Regruti su poneli skromna sredstva i malo hrane, a njihove neiskusne vođe su loše organizovali snabdevanje hranom. Kada su sredstva potrošena, a oni počeli da gladuju, bili su primorani da na svom putu pljačkaju njive i domove, a uskoro su uz pljačku dodali i silovanje. Kada su napokon bez prebijene pare stigli do Konstantinopolja i desetkovani glađu, kugom, leprom, groznicom i bitkama na putu, dočekao ih je Aleksije, ali ih nije dovoljno nahranio. Oni su onda provalili u predgrađa i opljačkali crkve, kuće i palate. Da bi prestonicu oslobodio tih pobožnih skakavaca, Aleksije im je obezbedio brodove da pređu Bosfor, poslao im namirnice i zamolio ih da čekaju dok ne stignu bolje naoružane vojske. Bilo zbog gladi ili uznemirenosti, krstaši su ignorisali ta uputstva i krenuli ka Nikeji. Turska vojska izašla je iz grada i gotovo uništila prvu vojsku Prvog krstaškog rata. Među poginulima je bio i Valter Siromah. Petar Pustinjak, kojem se zgadila njegova neobuzdana vojska, vratio se pre bitke u Konstantinopolj, gde je mirno živeo do 1115. U međuvremenu feudalni poglavari koji su uzeli krst okupili su svaki svoju vojsku u svom mestu. Među njima nije bio nijedan kralj. Odista, Filip I kralj Francuske, Vilijem II kralj Engleske i Hajnrih IV kralj Nemačke su svi bili pod izopštenjem kada se Urban zalagao za krstaški rat. Mnogi grofovi i vojvode su pristupili krstaškoj vojsci i gotovo svi su bili Francuzi ili Franci. Prvi krstaški rat bio je u velikoj meri francuski poduhvat. Vojvoda Godfrid,

228

gospodar Bujona (mali posed u Belgiji) bio je pobožan do fanatizma. Grof Bohemund od Taranta bio je sin Robera Giskarda. Bio je hrabar i vešt poput oca. Rajmund, grof od Tuluza, već se borio protiv islama u Španiji. Te su se vojske različitim putevima probile do Konstantinopolja. Bohemund je Godfridu predložio da zauzmu grad, ali je Godfrid to odbio, govoreći da je došao samo da se bori protiv nevernika. Aleksije je krstaše zamolio za pomoć u borbi protiv Turaka, a ponudio je krstašima novčanu pomoć, prevoz, vojnu pomoć, a vođama lep mito. Zauzvrat je tražio da se plemići zavetuju na lojalnost njemu kao svom feudalnom suverenu. Svi posedi koje oni osvoje spadali su u vazalsku obavezu prema njemu. Odobrovoljeni srebrom plemići su se dali zakletvu. Početkom 1097. moreuz su prešle vojske sa ukupno otprilike 30.000 ljudi. Muslimani su bili podeljeni. Fatimidski kalifi Egipta držali južnu Siriju, dok su njihovi neprijatelji, seldžučki Turci, držali severnu Siriju i veći deo Male Azije. Vojske Evrope su krenule na opsadu Nikeje i kada je Aleksije obećao da će im životi biti pošteđeni, turski garnizon se predao (jun 1097). Posle nedelju dana odmora, krstaši su krenuli prema Antiohiji. Sukobili su se sa turskom vojskom pod komandom Kilidž Arslana blizu Dorileuma i izvojevali krvavu pobedu (1. jula 1097) i potom promarširali kroz Malu Aziju gde im je jedini neprijatelj bila nestašica vode i hrane, kao i vrućina. Muškarci, žene, konji i psi umirali su od žeđi na tom surovom maršu od 500 milja. Prelazeći planinski lanac Taurus, neki plemići su svoje vojske odvojili od glavnine da bi obavili privatna osvajanja. Rajmund, Bohemund i Godfrid u Jermeniji, Tankred i Balduin (Godfridov brat) u Edesi. Tu je Balduin osnovao prvu latinsku kneževinu na Istoku (1098), grofoviju Edesu. Antiohija odolevala je opsadi osam meseci. U maju 1098. stigla je vest da se velika muslimanska vojska približava na čelu sa Karbogom, princom od Mosula. Antiohija je pala 3. juna 1098. nekoliko dana pre nego što je ta vojska stigla. Napredujući sa grčkom vojskom, Aleksije je bio zavaran dezerterima te je poverovao da su hrišćani već poraženi. Vratio se natrag da štiti Malu Aziju i nikada mu nije oprošteno pa kada su pod Bohemundovom jedinstvenom komandom krstaši postigli odlučujuću pobedu, a Bohemund postao knez Antiohije tvrdili su da ih je Aleksijev nedolazak u pomoć oslobodio njihovih zakletvi na vernost. Pošto su proveli šest meseci u oporavku i reorganizovanju svojih oslabljenih snaga, poveli su vojske na Jerusalim. Konačno 7. juna 1099. posle trogodišnjeg ratovanja, svedeni na 12.000 boraca, krstaši su stajali pred zidinima Jerusalima. Fatimidski garnizon od 1.000 ljudi je četrdeset dana pružao otpor, a kada je grad pao pobijeno je 70.000 muslimana koji su ostali unutar zidina. Preživeli Jevreji su sakupljeni u sinagogi i živi spaljeni.

229

LATINSKO KRALJEVSTVO JERUSALIMA 1099-1143

Godfrid od Bujona bio je izabran da Jerusalimom i njegovom okolinom vlada pod skromnom titulom Branilac Svetog groba, a Latinsko kraljevstvo Jerusalima postalo je odmah suverena država. Grčkoj crkvi je oduzet službeni položaj, njen patrijarh je pobegao na Kipar, a parohije nove kraljevine prihvatile su latinsku liturgiju, italijanskog primata i papsku vlast. Dve nedelje posle velikog ''oslobođenja'' jedna egipatska vojska je došla do Aškalona da ponovo oslobodi grad Jerusalim, ali ju je Godfrid porazio, da bi posle godinu dana umro (1100). Njegov brat, Balduin I (1100-1118) uzeo je titulu kralja. Pod kraljem Fulkom V, grofom od Anžua (1131-1143), nova država je priključila veći deo Palestine i Sirije, ali muslimani su i dalje držali Alep, Damask i Emesu.

Uređenje Kraljevstvo je podeljeno na četiri feudalne kneževine, sa središtima u Jerusalimu, Antiohiji, Edesi odnosno Tripolisu. Svaka od četiri kneževine bila je isparcelisana na praktično nezavisne feudalne posede, čiji su pohlepni gospodari vodili ratove, kovali sopstveni novac i na druge načine podražavali nezavisnost. Kralja su birali baroni, a kontrolisala ga je crkvena hijerarhija potčinjena jedino papi. Kralj je još bio oslabljen time što je kontrolu nad nekoliko luka Jafom, Tirom, Akrom, Bejrutom i Aškalonom ustupio Veneciji, Pizi ili Đenovi, što je bila cena pomorske pomoći i namirnica transportovanih morskim putem. Baroni su preuzeli svo vlasništvo nad zemljom, sveli ranije vlasnike hrišćane ili muslimane na položaj kmetova i nametnuli im feudalne obaveze surovije od bilo kojih u tadašnjoj Evropi.

Vojničko-monaški redovi Mlada kraljevina je imala jedinstvenu podršku u novim redovima kaluđera vojnika. Još 1048. trgovci Amalfija su od muslimana dobili dozvolu da izgrade bolnicu u Jerusalimu za siromašne ili bolesne hodočasnike. Oko 1120. Rejmon di Pi je osoblje te ustanove reorganizovao i to kao religiozni red zavetovan na siromaštvo, poslušnost i vojnu zaštitu hrišćana u Palestini. I ti hospitaleri, ili vitezovi bolnice svetog Jovana, postali su najplemenitija udruženja u hrišćanskom svetu. Otprilike u isto vreme (1119) Hugo de Pajen i osam drugih krstaških vitezova svečano su se posvetili monaškoj disciplini i vojničkom služenju hrišćanstvu. Oni su od

230

Balduina II dobili rezidenciju blizu Solomonovog Hrama, i uskoro se nazvali vitezovi hramovnici (templari). Sveti Bernard je sastavio pravilo za njih. Hospitaler je nosio crnu odeću s belim krstom na levom rukavu, a templar je nosio belu odeću s crvenim krstom na ogrtaču. Svaki je prema onom drugom gajio religioznu netrpeljivost. Sa zaštite hodočasnika i brige o njima, hospitaleri i templari su prešli na aktivne napade na saracenska uporišta. Mada je templara bilo samo 300, a hospitalera nekih 600 godine 1180. oni su igrali istaknutu ulogu u bitkama za vreme Krstaških ratova i stekli veliki ugled kao ratnici. Oba reda su finansijsku pomoć primala od Crkve i države, od bogatih i siromašnih. U trinaestom veku svaki od njih je posedovao velika imanja u Evropi, uključujući opatije, sela i gradiće. Godine 1190. Nemci su u Palestini, pomognuti nekolicinom u zavičaju, osnovali red tevtonskih vitezova, kao i bolnicu blizu Akre. Većina krstaša se vratila u Evropu posle oslobađanja Jerusalima. Godine 1144. Zangi, mladi princ Mosula (inače poreklom rob) je zauzeo Edesu i vratio je u islamske ruke. Zangi je poginuo, ali ga je nasledio sin Nurud-din, jednake hrabrosti i veće sposobnosti. Upravo je vest o tim događajima nagnala Evropu na Drugi krstaški rat.

231

DRUGI KRSTAŠKI RAT 1146-1148

Bernard je otišao pravo kralju Luju VII i ubedio ga da uzme krst. Sa kraljem na svojoj strani, održao je govor masi u Vezleu (1146). Kada je završio, ljudi su počeli masovno da se prijavljuju. Kada je pridobio Francusku, prešao je u Nemačku i ubedio kralja Konrada III (1137-1152), da prihvati krstaški rat kao jedinstven povod kojim može da ujedini stranke Gvelfa i Hohenštaufena koje su tada razjedinjavale carstvo. Mnogi plemići su sledili Konardov primer. Među njima bio je i mladi Fridrih, vojvoda od Šabije koji će ostati poznat kao Barbarosa koji će umreti u toku Trećeg krstaškog rata. Na Uskrs 1147. Konrad i Nemci su krenuli. Na Duhove, Luj i Francuzi su pošli za njima, na bezbednoj distanci, nesigurni da li su im veći neprijatelji Nemci ili Turci. Manojlo I Komnin (1143-1180) je predložio da vojske pređu Helespont kod Sestosa, umesto da idu kroz Konstantinopolj, ali su Konrad i Luj su to odbili. Luja je pratila njegova Eleonora, poznata po teškoj naravi. Uprkos Manojlovom savetu, Konrad je navaljivao da ide putem Prvog krstaškog rata i Nemci su upali u niz pustinja bez hrane, kao i u muslimanske zasede. Njihovi gubici u ljudstvu bili su obeshrabrujući. Kod Dorileuma, gde su krstaši u Prvom ratu porazili Kilidž Arslana, Konradova vojska se sukobila sa glavnom muslimanskom vojskom i bila tako strašno poražena da je jedva jedan u deset hrišćana preživeo. Francuska vojska, daleko pozadi, bila je zavarana lažnim vestima o nemačkoj pobedi. Ona je neoprezno napredovala i bila desetkovana glađu i muslimanskim napadima. Stigavši do Atalije, Luj je pregovarao sa grčkim pomorskim kapetanima da njegovu vojsku prevezu morem do hrišćanskog Tarsosa ili Antiohije. Kapetani su tražili nerealno veliku naknadu po putniku. Luj i nekoliko plemića, Eleonora i nekoliko gospi, krenuli su na put ka Antiohiji, ostavivši francusku vojsku u Ataliji. Muhamedanske snage su silovito napale taj grad i pobile skoro sve Francuze u njemu (1148). Luj je stigao u Jerusalim sa damama, ali bez vojske. Konrad je ostao sa žalosnim ostatkom vojske sa kojom je pošao iz Ratisbona. Od tih preživelih, kao i od vojnika koji su već bili u prestonici, improvizovana je vojska, koja je krenula na Damask pod podeljenim zapovedništvom Konrada, Luja i Balduina III (1143-1162). Za vreme opsade došlo je do sporova među plemićima u vezi sa tim ko će vladati Damaskom kada ovaj bude pao. Kada je došla vest da emiri Alepa i Mosula napreduju sa velikom vojskom da pomognu Damasku hrišćanska vojska se razbila na delove i pobegla u Antiohiju, Akru ili Jerusalim.

232

Konrad, poražen i bolestan, vratio se osramoćen u Nemačku. Eleonora i većina francuskih vitezova vratili su se u Francusku. Luj je ostao još jednu godinu u Palestini i išao na hodočašća obilazaći svetilišta.

SALADIN U toku četrdeset godina mira koji je usledio posle Drugog krstaškog rata, Latinsko kraljevstvo Jerusalima nastavilo je da se raspada zbog unutrašnjih sukoba, dok su se njegovi muslimanski neprijatelji kretali ka jedinstvu. Nurud-din je svoju vlast iz Alepa proširio na Damask (1164). Kada je on umro, Saladin je Egipat i muslimansku Siriju doveo pod jedinstvenu vlast (1175). 1183. mala vojska vitezova pustolova pod komandom Redžinalda, zapovednik tvrđave Krak de Ševalije, rešila je da napadne Medinu te je otplovila Crvenim morem, iskrcala se u el-Hauri i krenula na Medinu. Iznenadila ih je jedna egipatska vojska, te su posečeni svi osim nekolicine koji su pobegli sa Redžinaldom, kao i nekoliko zarobljenika koji su odvedeni u Meku i pobijeni umesto koza kao žrtve na godišnjem hodočašću. Ovim činom je Saladin uvređen do srži u svojoj pobožnosti te je formirao vojsku koja je za njega osvojila Damask i sukobila se sa vojskom Latinskog kraljevstva u neodlučnoj bici na istorijskoj poljani Esdraelon (1183). Nekoliko meseci kasnije napao je Redžinalda u tvrđavi Krak de Ševalije , ali nije uspeo da uđe u tvrđavu. Godine 1185. Redžinald je napao, iz zasede, jedan muslimanski karavan i uzeo bogat plen i nekoliko zarobljenika, uključujući Saladinovu sestru, a Saladin se razbesneo, objavio poziv na sveti rat protiv hrišćana i zakleo se da će Redžinalda ubiti vlastitim rukama. Presudan okršaj u Krstaškim ratovima odigrao se kod Hitina, blizu Tiberiasa, 14. jula 1187. Saladin je zauzeo položaje sa kojih je kontrolisao sve bunare. Pošto su ravnicu prešli po vrućini sredine leta, hrišćani su pod teškim oklopima ušli u bitku dahćući od žeđi i bili su poraženi. Saladin je naredio da se kraq Gij i vojvoda Rexinald dovedu pred njega. Kralju je dao da pije kao jamstvo oprosta, a Redžinaldu je dao da bira ili smrt ili da prizna Muhameda kao Božjeg proroka. Kada je Redžinald odbio, Saladin ga je ubio. Deo plena koji su pobedioci uzeli bio je Pravi krst, koji je kao bojnu zastavu nosio sveštenik. Saladin ga je poslao kalifu u Bagdad. Videvši da nikakva vojska nije ostala da ga ugrozi, on je nastavio sa zauzimanjem Akre, gde je oslobodio 4.000 muslimanskih zarobljenika, a svoje vojnike platio bogatstvom iz te prometne luke. Nekoliko meseci gotovo cela Palestina bila je u njegovim rukama.

233

Saladin je osvojio Jerusalim 1187. a opsada je trajala samo dvanaest dana. Potom je poveo umornu vojsku na opsadu Tira, ustanovio da ne može da ga osvoji, raspustio veći deo vojske i povukao se u Damask bolestan i iscrpljen (1188) u pedesetoj godini života.

234

TREĆI KRSTAŠKI RAT

1189-1192 Zadržavanje Tira, Antiohije i Tripolisa ostavilo je hrišćanima neki delić nade. Italijanske flote su još kontrolisale Mediteran i bile spremne da prevezu nove krstaše za izvesnu cenu. Vilijam, nadbiskup Tira, vratio se u Evropu i pred skupovima u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj pričao o padu Jerusalima. U Majncu je njegov apel tako uzbudio Fridriha Barbarosu, da je veliki car, star šezdeset sedam godina, gotovo odmah krenuo sa svojom vojskom (1189). Prešavši Helespont kod Galipolja, nova vojska je, na novom putu, ponovila iste greške i tragedije Prvog krstaškog rata. Turske čete su ometale njeno napredovanje i prekinule njeno snabdevanje hranom. Na stotine ljudi pomrlo je od gladi. Fridrih se sramno utopio u maloj reci Salef u Kilikiji (1190) i samo jedan deo njegove vojske doživeo je da se pridruži opsadi Akre. Ričard I Lavlje Srce, nedavno krunisan za kralja Engleske u trideset prvoj godini, bio je rešen da okuša svoju ruku na muslimanima. Strahujući od upada Francuza na engleske posede u Francuskoj, on je insistirao da ga prati Filip Avgust francuski kralj, mladić od dvadeset tri godine. Ovaj se složio i dva mlada monarha su primila krst od Vilijama iz Tira na uzbudljivoj ceremoniji u Vezleu. Ričardova vojska sastavljena od Normana, jer malo je Engleza učestvovalo u Krstaškim ratovima, pošla je brodovima iz Marseja, a Filipova iz Đenove, da bi se sastale na Siciliji (1190). Tu su se kraljevi svađali i na druge načine se zabavljali pola godine. Tankred, kralj Sicilije uvredio je Ričarda, a ovaj je zauzeo Mesinu i onda je vratio za 40.000 unci zlata. Tako finansijski obezbeđen krenuo je sa svojom vojskom za Palestinu. Nekoliko njegovih brodova razbilo se na obali Kipra. Posade je zarobio grčki guverner. Ričard je na kratko zastao, osvojio Kipar i dao ga Giju de Luzinjanu, nestalnom kralju Jerusalima. Stigao je u Akru u junu 1191. godinu dana pošto je pošao iz Vezlea. Filip je stigao pre njega. Hrišćani su Akru opsedali već devetnaest meseci i nekoliko nedelja posle Ričardovog dolaska Saraceni su se predali. Pobednici su tražili i bilo im je obećano 200.000 zlatnika, 1.600 odabranih zarobljenika i vraćanje Pravog krsta. Saladin je potvrdio dogovor, a muslimanskom stanovništvu Akre, osim onih 1.600, bilo je dozvoljeno da odu s onoliko hrane koliko su mogli da ponesu. Filip Avgust bolestan od groznice vratio se u Francusku, ostavivši za sobom francusku vojsku od 10.500 ljudi, a Ričard je postao jedini vođa Trećeg krstaškog rata. Kada su vođe opsednute Akre oklevale u izvr{ewu dogovorenih uslova predaje, Ri~ard

235

je naredio da se 2.500 muslimanskih zarobljenika pogubi ispred zidina što je ove trebalo da podstakne da požure. Kada je Saladin saznao za to naredio je da se ubijaju svi od tada uzeti zarobljenici u bici s engleskim kraljem. Promenivši raspoloženje, Ričard je predložio okončanje krstaških ratova oženivši svoju sestru Džoanu za Saladinovog brata al-Adila. Crkva je osudila taj potez i on je odbačen. Znajući da Saladin neće ostati miran posle poraza, Ričard je reorganizovao svoje snage i pripremio se za marš od šezdeset milja na jug duž obale da oslobodi Jafu, koja je, opet u hrišćanskim rukama, bila pod opsadom muslimana. Njegova vojska se sukobila sa Saladinovom kod Arsufa i odnela neodlučnu pobedu (1191). Saladin je predložio da se bitka ponovi, ali se Ričard sa svojim ljudima povukao iza zidina Jafe, a Saladin je ovlastio svog brata da sa Ričardom potpiše mir prepuštajući hrišćanima sve obalske gradove koje su oni tada držali, kao i polovinu Jerusalima. Ričard je bio toliko zadovoljan ali nešto kasnije, čuvši da je Saladin suočen sa pobunom na istoku, odbacio je Saladinove uslove, opseo i zauzeo Darum i napredovao do na dvanaest milja od Jerusalima. Saladin, koji je vojnike bio za zimu raspustio, pozvao ih je ponovo pod oružje. U međuvremenu je u hrišćanskom taboru izbio spor je su izviđači su javili da su bunari na putu za Jerusalim otrovani i da vojska neće imati ništa da pije. Sastalo se veće da bi se donela odluka o strategiji i izglasano je da se odustane od Jerusalima i krene na 250 milja udaljeni Kairo. Ričard se bolestan, uvređen i potišten povukao u Akru. Ali kada je Ričard čuo da je Saladin ponovo napao Jafu i zauzeo je za dva dana, odmah je otplovio za Jafu i 1192. sa samo 3.000 ljudi zauzeo grad. Potom je Saladin u spas pozvao glavninu svoje vojske. Ona je brojčano daleko nadmašivala Ričardovih 3.000, ali je Ričardova hrabrost donela pobedu. Videvši Ričarda da se bori peške, Saladin mu je poslao bojnog konja, govoreći da je sramota da se jedan tako hrabar ratnik bori peške. Sledećeg dana ratna sreća se izmenila. Saladinu su stigla pojačanja, a Ričard, ponovo bolestan i bez podrške vitezova u Akri i Tiru, još jednom je molio za mir. U groznici je vikao tražeći voće i osvežavajući, hladni napitak. Saladin mu je poslao kruške i breskve i snega, kao i svog lekara. Godine 1192. 2. septembra, dva junaka su potpisala mir na tri godine i podelila Palestinu. Ričard je imao da zadrži sve obalske gradove koje je osvojio, od Akre do Jafe, muslimani i hrišćani će moći da prelaze sa jedne teritorije na drugu i obratno, a hodočasnici će biti zaštićeni u Jerusalimu. Ali bilo je predviđeno da taj grad ostane u rukama muslimana. Saladin je umro 1195. kada je imao samo pedeset pet godina. Ričard je umro 1199. u četrdesetoj godini.

236

ČETVRTI KRSTAŠKI RAT 1202-1204

U Trećem krstaškom ratu oslobođena je Akra, ali Jerusalim nije bio spasen. Bio je to obeshrabrujuće slab učinak učešća najvećih kraljeva Evrope. Utapanje Barbarose, bekstvo Filipa Avgusta, sjajan Ričardov neuspeh, bezobzirne intrige hrišćanskih vitezova u Svetoj zemlji, sukobi između templara i hospitalera, kao i obnavljanje rata između Engleske i Francuske sve je to slomilo ponos Evrope i još više oslabio teološku uverljivost hrišćanstva. Ali rana Saladinova smrt i raspad njegovog carstva, stvorili su nove nade. Inoćentije III (1198-1216) je na samom početku svog pontifikata zahtevao da se učini još jedan napor, a Fulk iz Nejia, običan svešetnik, propovedao je u prilog Četvrtog krstaškog rata, ali rezultati su bili obeshrabrujući. Carević Fridrih II bio je dečak od četiri godine. Filip Avgust je smatrao da mu je jedan krstaški rat dovoljan a Ričard I podsmevao se Fulkovim nagovaranjima. Ali je papa Inoćentije bio uporan. Nagoveštavao je da pohod na Egipat može da uspe zahvaljujući italijanskoj kontroli Mediterana i da će to omogućiti put za približavanje Jerusalimu iz Egipta kao baze. Posle mnogo cenkanja Venecija se saglasila da za uzvrat dobije 85.000 srebrnih maraka da bi opremila brodove za 4.500 vitezova i konja, 9.000 štitonoša, 20.000 pešaka i zaliha hrane za devet meseci. Ona će takođe obezbediti pedeset bojnih galija, ali sve to pod uslovom da polovina plena od osvajanja pripadne Venecijanskoj republici. Međutim, Venecijani nisu imali nameru da napadnu Egipat. Oni su svake godine zarađivali milione izvozeći drvnu građu, gvožđe i oružje u Egipat, a uvozeći robove. Oni nisu ni pomišljali da tu trgovinu ugroze ratom ili da je dele sa Pizom i Đenovom. Dok su pregovarali sa većem krstaša, oni su s egipatskim sultanom napravili tajni ugovor, garantujući toj zemlji da je neće napasti (1201). Savremeni letopisac, Ernoul, tvrdi da je Venecija primila ogroman mito da odvrati krstaše od Palestine. U leto 1202, nove vojske su se okupile u Veneciji. Bili su tu markiz Bonifacije od Monferata, grof Luj od Bloa, grof Baldvin od Flandrije, Simon od Monfora (koji se proslavio u krstaškom ratu protiv albižanskih jeretika) i među mnogim drugim uglednim ljudima, Žofroa de Vilarduen (1160-1213), maršal Šampanje, koji će igrati vodeću ulogu u diplomatiji i ovom krstaškom pohodu. Kao i obično, Francuska je obezbedila najviše krstaša. Svaki čovek je dobio upute da donese veliku sumu novca, u srazmeri s mogućnostima, da bi se sakupio iznos od 85.000 maraka koje treba platiti Veneciji za njene troškove. Ukupna suma je bila manja od 34.000 maraka.

237

Na to je Enriko Dandolo, gotovo slepi dužd sa svoje devedeset četiri godine, predložio da se neplaćena razlika oprosti ako krstaši pomognu da Venecija zauzme Zaru (današnji Zadar). To je sada bila najvažnija jadranska luka posle same Venecije. Venecija ju je osvojila 998. godine, ali sada je pripadala Mađarskoj i za tu zemlju je bila jedini izlaz na more. Njeno bogatstvo i moć su rasli, a Venecija se bojala konkurencije u oblasti trgovine na Jadranu. Inoćentije III je osudio taj predlog kao podao i zapretio da će izopštiti sve učesnike. Ali združene flote su napale Zadar i zauzele ga za pet dana. Onda su krstaši poslali izaslanstvo papi moleći za oprost. On ga je dao, ali je zahtevao da vrate plen; oni su mu se zahvalili na oprostu i zadržali plen. Venecija je ignorisala izopštenja i prešla na drugi deo plana i to osvajanje Konstantinopolja. Svojevremeno je car Manojlo Komnin uhapsio hiljade Mlečana u Konstantinopolju i na neko vreme tu ukinuo venecijanske trgovačke privilegije (1171).

Prilike u Vizantiji i zauzeće Carigrada Isak II Angelos (1185-1195) nije oklevao da stupi u savez sa Saracenima. Godine 1195. Isaka je svrgnuo, bacio u tamnicu i oslepeo njegov brat Aleksije III. Isakov sin, po imenu takođe Aleksije, pobegao je u Nemačku. Godine 1202. otišao je u Veneciju, zamolio venecijanski Senat i krstaše da spasu i vrate na tron njegovog oca, a zauzvrat im obećao sve što je Vizantija mogla da obezbedi za njihov napad na islamske zemlje. Dandolo i francuski baroni su nastojali da sa mladićem izvuku veliku korist. Ubedili su ga da krstašima obeća 200.000 maraka srebra, opremi vojsku od 10.000 ljudi za službu u Palestini, a grčku pravoslavnu crkvu potčini rimskom papi. Godine 1202. 1. oktobra, zaplovila je velika flota od 480 brodova i posle raznih odlaganja, armada je 24. juna 1203. stigla pred Konstantinopolj. Aleksiju III je predat ultimatum: on mora da vrati Carstvo oslepljenom bratu ili mladom Aleksiju, koji je išao sa flotom. Kad je ovaj to odbio, krstaši su se iskrcali i pred zidinama grada naišli na slab otpor. Aleksije III je pobegao u Trakiju, grčki plemići su Isaka Angelosa otpratili od tamnice do prestola, a u njegovo ime poslata je poruka latinskim poglavarima da on čeka da pozdravi svog sina. Pošto su od Isaka izvukli obećanje da će se držati obaveza koje je im je dao njegov sin, Dandolo i baroni su ušli u grad, a mladi Aleksije IV je krunisan za sacara. Ali, kada su Grci saznali za cenu po kojoj je ta pobeda kupljena oni su se sa gnevom i prezirom okrenuli protiv njega, a sveštenstvo je gnevno odbacilo predlog da se poklone Rimu. U međuvremenu, neki latinski vojnici su bili užasnuti kada su našli muslimane koji idu bogosluženje u džamiju u jednom hrišćanskom kvartu, pa su tu džamiju zapalili,

238

a vernike poubijali. Požar je besneo osam dana, proširio se na tri milje i znatan deo Konstantinopolja pretvorio u pepeo. Jedan princ kraljevske krvi poveo je narodnu bunu, ubio Aleksija IV, ponovo bacio u tamnicu Isaka Angelosa, zauzeo presto kao Aleksije V Duka i počeo da organizuje vojsku da istera Latine iz njihovog logora kod Galate. Ali, posle mesec dana opsade oni su se predali(1204), Aleksije V je pobegao a krstaši su opustošili grad. Kada je zamah pljačke popustio, latinski plemići su izabrali Balduina od Flandrije da bude na čelu Latinskog kraljevstva (1204) i francuski proglasili za zvaničan jezik. Vizantijsko carstvo je bilo podeljeno na feudalne posede, a svakim je vladao latinski plemić. Venecija je u želji da kontroliše trgovinske puteve, za sebe obezbedila Adrijanopolj, Epir, Akarnaniju i Jonska ostrva, deo Peloponeza, Eubeju, Egejska ostrva, Galipolj i tri osmine Konstantinopolja. Sam Dandolo je uzeo titulu "Dužd Venecije, Gospodar jedne četvrtine i jedne osmine Rimskog carstva". Ubrzo zatim je umro, na vrhuncu svog bezobzirnog uspeha. Grčke sveštenike su većinom zamenili Latini, u nekim slučajevima na brzinu zaređeni za tu priliku. Inoćentije III je, još protestujući protiv tog napada, s milošću prihvatio zvanično ujedinjenje Grčke i Latinske crkve. Većina krstaša se vratila kući s plenom, neki su se naselili na novim posedima, samo šačica je stigla do Palestine i to bez rezultata.

239

DEČJI KRSTAŠKI POHODI 1212

Sramotni ishod Četvrtog krstaškog rata, koji je u jednoj deceniji dopunio neuspeh Trećeg, nije dao mira hrišćanskoj veri. Nekim prostim dušama je palo na pamet da jedino nevinost može da povrati Hristovu citadelu. Godine 1212. jedan mladi Nemac, poznat kao Nikolas objavio je da mu je Bog dao u zadatak da povede decu u Svetu zemlju, u krstaški rat. Osudili su ga i sveštenici i laici, ali se ta ideja brzo širila. Roditelji su se trudili da spreče decu, ali se na hiljade dečaka i nešto devojčica u dečačkoj odeći, u proseku dvanaest godina stari, iskralo i pošlo za Nikolasom. Gomila od 30.000 dece, koja su mahom pošla iz Kelna, išla je dolinom Rajne i preko Alpa. Mnoga su pomrla od gladi, neku decu koja su zaostala pojeli su vukovi. Lopovi su se umešali u kolonu i krali odeću i hranu. Preživeli su stigli u Đenovu, ali kapetani brodova nisu hteli da ih prevezu do Palestine, a kada su se obratili Inoćentiju III on im je blago naredio da se vrate kući. Neki su se razočarani uputili nazad preko Alpa, a mnogi su se naselili u Đenovi Iste godine u Francuskoj, dvanaestogodišnji pastir po imenu Stefan je objavio da mu se Hrist prikazao i naredio mu da povede Dečji krstaški rat u Palestinu. Iako mu je kralj Filip Avgust naredio da se vrati svojim ovcama ipak se okupilo se 20.000 dečaka spremnih da pođu za Stefanom. Oni su se probili kroz Francusku do Marseja, gde će se, kako im je Stefan obećao, okean podeliti da bi im omogućio da se po suvom domognu Palestine. Okean ih je izneverio, ali zato su se dva brodovlasnika ponudila da ih besplatno prevezu do odredišta. Oni su se ukrcali na sedam brodova, i zaplovili pevajući pobedničke himne. Dva broda su se razbila o hridine nedaleko od Sardinije i utopili su se svi koji su na njima bili. Ostala deca su dovezena u Tunis ili Egipat, gde su prodata kao robovi. Brodovlasnici su obešeni po naređenju Fridriha II.

240

PETI KRSTAŠKI RAT 1217-1218

Tri godine kasnije (1215) Inoćentije III je na Četvrtom lateranskom saboru opet apelovao na Evropu da povrati Hristovu zemlju i vratio se na plan koji je Venecija osujetila, napad na Egipat. Godine 1217. Peti krstaški rat je ostavio Nemačku, Austriju i Mađarsku pod mađarskim kraqem Andrijom. Krstaši su bezbedno stigli u Damijetu, na najistočnijoj tački ušća Nila. Grad je pao posle godinu dana opsade, a Malik al-Kamil, novi sultan Egipta i Sirije, ponudio je uslove mira: predaju većeg dela Jerusalima, oslobađanje hrišćanskih zarobljenika, vraćanje Pravog krsta. Krstaši su tražili i odštetu koju je al-Kamil odbio. Rat se nastavio, ali se odvijao loše. Očekivana pojačanja nisu došla i konačno je potpisano osmogodišnje primirje po kojem su krstaši dobili Pravi krst, ali je muslimanima vraćena Damijeta i zahtevana je evakuacija svih hrišćanskih vojnika sa tla Egipta. Krstaši su za svoju tragediju krivili Fridriha II, mladog cara Nemačke i Italije. On je dao krstaški zavet 1215. i obećao da će se pridružiti vojsci koja je opsela Damijetu, ali sprečile su ga političke komplikacije u Italiji.

ŠESTI KRSTAŠKI RAT 1228-1229

Godine 1228. dok je bio izopšten zbog svojih zakašnjenja, Fridrih II je pošao u Šesti krstaški rat. Kada je stigao u Palestinu, nije dobio nikakvu pomoć od tamošnjih hrišćana, koji su se klonili čoveka kojeg je Crkva izopštila. Poslao je izaslanike al-Kamilu, koji je sada predvodio saracensku vojsku kod Nablusa. Dva vladara su započela prijateljsku razmenu pohvala i ideja i potpisali su mirovni ugovor (1229) po kojem je al-Kamil Fridrihu prepustio Akru, Jafu, Sidon, Nazaret, Vitlejem i ceo Jerusalim osim ograđenog prostora svetog za islam u kojem se nalazila "Kupola u steni". Bilo je predviđeno da se hrišćanskim hodočasnicima omogući ulaz u taj prostor da bi obavili svoje molitve na mestu Solomonovog Hrama. Takođe je bilo predviđeno da slična prava uživaju muhamedanci u Vitlejemu. Svi zarobljenici na obema stranama su imali biti oslobođeni, a svaka strana se zaklela da će održavati mir deset godina i deset meseci. Izopšteni car je uspeo tamo gde

241

je hrišćanski svet u toku sto godina doživljavao fijasko, ali je papa Grgur IX osudio pakt kao uvredu za hrišćanski svet i odbio da ga ratifikuje. Posle Fridrihovog odlaska hrišćansko plemstvo Palestine je preuzelo upravu nad Jerusalimom i udružilo hrišćansku vlast u Aziji s muslimanskim vladarom u Damasku protiv egipatskog sultana (1244). Ovaj je u pomoć pozvao Turke iz Kvarizma, koji su zauzeli Jerusalim, opljačkali ga i masakrirali veliki broj njegovih stanovnika. Dve godine kasnije, Bajbars je pobedio hrišćane kod Gaze, a Jerusalim je opet pao u ruke muhamedanaca (oktobra 1244). Dok se Inoćentije IV zalagao za krstaški rat protiv Fridriha II, a svima koji bi zaratili protiv cara u Italiji ponudio iste indulgencije i povlastice koje se daju onima koji su služili u Svetoj zemlji, sveti Luj IX, francuski kralj, organizovao je Sedmi krstaški rat. Ubrzo posle pada Jerusalima, on je uzeo krst.

SEDMI KRSTAŠKI RAT 1248-1250

Nastojao je da Inoćentija pomiri sa Fridrihom, tako da bi ujedinjena Evropa mogla da podrži Krstaški rat. Inoćentije je odbio i umesto toga, poslao je fratra Đovanija de Pjano Karpinija Velikom kanu, predlažući savez Mongola i hrišćana protiv Turaka. Kan je odgovorio zatraživši pokoravanje hrišćanskog sveta mongolskoj vlasti. Napokon, 1248. Luj je krenuo. Ekspedicija je stigla do Damijete i ubrzo je zauzela, ali redovna godišnja poplava Nila, na koju nisu računali u planiranju pohoda, počela je kada su krstaši stigli i tako poplavila zemlju da su pola godine bili prikovani za Damijetu. Kada je vojska nastavila marš bila je iscrpljena glađu, bolešću i dezerterstvom, a oslabljena nedisciplinom. Kod Mansure (1250), uprkos hrabroj borbi, ona je poražena i dala se u bezglavo bekstvo. 10.000 hrišćana je zarobljeno, uključujući i samog Luja, koji je zbog dizenterije gubio svest. Arapski lekar ga je lečio i posle mesec dana muka i nevolja bio je oslobođen, ali je zauzvrat morao da preda Damijetu i preda otkup. Luj je ostatak vojske poveo u Akru i tu ostao četiri godine, uzalud pozivajući Evropu da obustavi svoje ratove i pridruži mu se u novom pohodu. Poslao je monaha Vilijama iz Rubrukisa mongolskom kanu ponovivši Inoćentijev poziv, ali je ishod bio sličan. Godine 1254. vratio se u Francusku.

242

OSMI KRSTAŠKI RAT 1269-1270

Od 1256. do 1260. rat Venecijana protiv Đenovljana u sirijskim lukama uvukao je sve frakcije i iscrpeo hrišćansku vojsku u Palestini. Bajbars, sultan (poreklom rob) Egipta, iskoristio je tu priliku, krenuo uz obalu i redom zauzimao hrišćanske gradove: Cezareju (1265), Safad (1266), Jafu (1267), Antiohiju (1268). Zarobljeni hrišćani su ubijani i oterani u roblje, a Antiohija je bila tako opustošena pljačkom i požarom da se nikada nije oporavila. Podstaknut na novi entuzijazam u starosti, Luj IX je po drugi put uzeo krst (1267). Sinovi su pošli za njegovim primerom, ali francusko plemstvo je odbacilo njegove planove. Ovoga puta se kralj iskrcao sa malom vojskom u Tunisu, nadajući se da će tamošnjeg beja obratiti u hrišćanstvo i napasti Egipat sa zapada. Jedva da je dotakao tlo Afrike kada se "razboleo od krvarenja u želucu" i umro s rečju "Jerusalim" na usnama (1270). Godinu dana kasnije, engleski princ Edvard se iskrcao u Akri, hrabro poveo nekoliko uzaludnih juriša, a zatim pohitao nazad da primi englesku krunu. Konačna propast je došla kada su neki hrišćanski pustolovi opljačkali muslimanski karavan u Siriji, obesili devetnaest muslimanskih trgovaca i opljačkali nekoliko muslimanskih gradova. Muslimanski sultan Halil je tražio satisfakciju i pošto je nije dobio, on je krenuo na Akru, najjaču hrišćansku bazu u Palestini. Zauzeo ju je posle opsade od četrdeset tri dana (1291), a svojim ljudima dozvolio da pobiju ili oteraju u roblje 60.000 zarobljenika. Ubrzo posle toga, pali su Tir, Sidon, Haifa i Bejrut. Latinsko kraqevstvo Jerusalima je neko vreme avetinjski opstajalo u titulama taštih velikaša, a Evropa je znala da je Krstaškim ratovima došao kraj.

243

CRKVA U SREDNJEM VEKU

REGULA ST. BENEDICTI REGULA (tipik) sv. Benedikta je najčuveniji tipik koji je postao uzor organizovanog monaštva na zapadu i taj uzor je opstao do danas. Sv. Benedikt je bio patrijarh zapadnog monaštva u vreme kada su se stvarala varvarska kraljevstva. njegova delatnost pada u vreme kada nije postojalo mnogo istorijskih izvora tako da o njegovom delovanju saznajemo na osnovu izvora u obliku hagiografije koju je napisao papa Grgur I Veliki oko 593/4 godine. Napisao ju je 40 godina posle Benediktove smrti, a samo žitije je drugi deo Grgurovih ''Dijaloga''. Ideja o pisanju dijaloga je da moralno vaspita i u okviru tog vaspitanja je idealna uzorna priča o sv. Benediktu. Poruka dijaloga jeste da se predstavi asketizam Bendeiktov u Italiji, da se pokaže da i Italija ima askete. Ovo je trebalo da da nadu Rimu da ih bog čuva i da spašava narod u italiji koji je prolazio kroz teške trenutke. 529 godine je sv. Benedikt osnovao manastir Monte Cassino. Regula manastira je sačuvana i to je jedan od najvažnijih izvora ranog monaštva; najstariji rukopis iz Monte Cassina je iz VIII veka oko 710 godine. 1. Prolog (kratka žitija). 2. 73 člana (tu su odvojeni delovi o radu, službi božjoj, disciplini, o načinu života i obavezama monaha). Regula je sastavljena sredinom VI veka i vođene su rasprave u nauci oko toga da li je ovo delo stvarno Benediktovo ili je to skup pravila koja su u reguli (u smislu da to nije njegovo delo, odnosno da je on indirektni autor). Ova regula pokazuje kako je izgledala askeza u na zapadu u VI veku. Interesantno je to da je ona i dan danas spis koji uređuje monaški život Monte Cassina se koristi. treba još istaći da je ona delo veoma obrazovanog čoveka. Važno je istaći da svi izvori o kojima smo pričali (pisma, regule) su pisani poluuncijalom. Ovo je prvo minuskulno pismo iz koga su nastalasva pisma koja su se razvila u varvarskim kraljevstvima.

Monaštvo u Galiji je imalo duboke korene. Centar monaštva je bio manastir sv. Martina u Turu, a glavni izvor o tome je Grgur iz Tura. Sv. Martin je bio prihvaćen kao zaštitnik svih Franaka. Centri monaškog života su se nalazili u episkopskim gradovima i pod nadzorom biskupa. Oko 590 godine monaštvo iz Galije je pojačano misionarstvom iz Irske.

244

SV. KOLUMBAN Sv. Kolumban (oko 543-615) je bio veoma važna ličnost u hrišćanskoj istoriji

Irske. On je bio jedan od retkih ljudi koji je ostavio značajan trag kao individua u ona vreme kada je to bilo teško. Postoji i podatak da je čak bio i princ iz jedne aristokratske porodice. U početku je bio učitelj i monah u manastiru Bandor u Irskoj. Nakon toga je simbolično otišao u ''pustinju''. Naravno ne pravo pustinju već u nehristijanizovane krajeve. Odlazi u Galiju, a zatim i kod burgundskog kralja Hildeberta kod kog je bio gost. Ova njegova misija bila je uspešna jer je Burgunde mahom Arijance priklonio katoličkoj veri. Odatle nastavlja misije po Galiji i oko 590 godine osniva manastir Liksej (Luxeuil) koji će postati važan centar galskog monaštva odnosno ''rasadnik'' iz koga će biti osnivano drugi manastiri. Osnivač je još manastira (odnosno njegovi učenici), a to su: Bobbio (614), St. Gallen (613) i dr. Ovi manastiri su bili prave irske kolonije i one predstavljaju pravu invaziju irskog monaštva na kontinent i oni su veoma zaslužni za snažan talas hristijanizacije kod Franaka. Sv. Kolumba je umro 615 godine u Bobiju (Bobbio).

Sv. Kolumban je bio velikim uticajem monaštva iz Egipta. Odatle je došao u Irsku

da širi hrišćanstvo i 563 godine je osnovao manastir Jonu (Iona) na ostrvu Man. Kelti su pustinjsko monaštvo prilagodili svojoj prirodi i mentalitetu i stvorili jedinstven oblik monaštva. Kolumba je bio taj koji je u manastire doneo pravilo (regulu), koje je više poznato kao REGULA ST. COLUMBANI. Ova regula je takođe pisana poluuncijalom i to je tzv. irska poluuncijala koja je veoma lepo pismo i doprinos svetskoj kulturi od strane Irske. Irski misionari šire ovo pismo u anglosaksonsku Englesku uporedo sa hrišćanskom verom. Ovo pismo ima specifičnu kaliografiju i ostavilo je traga u literaturi. Čuveno Lindisfarnsko jevanđelje (manastir Lindisfarn) koje je čuveno upravo zbog svoje lepote je napisano ovim pismom (danas se čuva u Britanskom muzeju). Ovaj ''irski fenomen'' hrišćanstva i umetnosti je rodio i posebnu crkvenu organizaciju. Karakteristike hrišćanske crkve prvih vekove njenog širenja su uslovljene i direktno zavise od romanizacije odnosno urbanizacije tih prostora koji su hristijanizovani kao npr. Galija koja je bila skroz romanizovana i u kojoj su tragovi rimskog elementa bili presudni za razvoj crkve.

Irska pad nikada nije bila pod rimskom vlašću i nije imala tradicije urbanog

društva. Sedišta crkve su bila u manastirima i manastir je centar duhovnog života u tadašnjoj Irskoj. Posed manastira utvrđuje lokalna ''dinastija''. opat manastira bio je najčešće (ili uvek) iz takve porodice. Glavni manastir i centar hrišćanske misli u Irskoj bila je Jona koju je osnovao sv. Kolumba. Veza kraljeva i i crkve je ključ za razumevanje irskog monaštva. Ovakav sistem monaštva se kasnije širi i u franačkoj (npr. manastir Linseil).

635. godina Lindisfarne – manastir u severnoj Engleskoj. 650. godine Corbie – manastir koji je osnovao Hlodovehova žena. Ovaj manastir

je kasnije postao jedan od centara franačkog monaštva. 651. godine Flury – manastir na Loari. Kod svih manastira je važno koju će

245

regulu prihvatiti, Benediktovu ili Kolumbijanovu. Ovaj manastir je preuzeo REGULAE BENEDICTI. Tamo se stvara novi oblik ''pulenskog'' odnosa između manastira oji se kasnije osnivaju i Monte Cassina ili Ionae, tako da je manastir Flury poslao delegaciju u Monte Cassino i postoji priča da je ta delegacija ukrala mošti sv. Benedikta.

Engleska je imala drugačiju sudbinu. ona je nekada bila deo rimske imperije, ali

od tog uticaja nije ostalo mnogo, osim dobrih puteva, Hadrijanovog i Antoninovog zida i ponekog arheološkog ostatka. Rimljani se povlače sa ostrva 410. godine i tada nastupa tzv. keltski pretperiod uključujući i legende o kralju Arturu i sl. Između 441-449 počinju da pristižu na ostrva prvi kontigenti Angla i Sasa, koji su bili čak i među Germanima najzaostalija plemena. Oni osvajaju najveći deo rimske Britanije i odbacuju Kelte na prostor Velsa i Kornvola. Hrišćanstvo je nestalo sa prostora koje su osvojili ovi varvari. U vremenima koja slede ono se ipak vraća na ove prostore i to iz dva centra:

1. Iz Irske Jone što možemo okarakterisati kao keltsku misiju. 2. Iz Rima direktno od pape što možemo nazvati papskom misijom.

Papska misija je veoma značajna jer je inicijativa potekla od samog pape, Grgura I (590-604) i on šalje preko franačke misionare koji dolaze na dvor kralja Kenta. Ovaj im dozvoljava da osnuju manastir Keneterberi gde će se ubuduće krunisati kentski kraljevi. U blizini Kenterberija osnovan je manastir Sv. Petra i Pavla koji je po osnivaču i vođi cele misije preimenovan u manastir Sv. Avgustina. Ovaj manastir imao je REGULAE BENEDICTI kao ustrojstveno. Tako dolazi do ponovnog jačanja rimskog uticaja na britanskom ostrvu nakon dvesta godina. Naš najveći izvor za period ove crkvene dualnosti Engleske jeste Beda (673-735) i njegovo čuveno delo Historia Ecclesiastica. On opisuje razna dešavanja u Engleskoj po pitanju ovog zaoštravanja i opisuje razne spletke i intrige koje su bile posledice toga. Najznačajnije iz njegovog dela je opis dramatične 664. godine kada je došlo do otvorenog sukoba između Rima i Irske. Te godine je nortumbrijski kralj Osvi sazvao crkveni sabor u Vitbiju sa idejom da crkva koju mu bolje izloži svoj ''program'' bude prihvaćena kao glavna na prostoru njegove kraljevine. Rimska ideja je odnela pobedu i to je od presudnog značaja za dalju istoriju ostrva. Ubrzo je i Irska crkva priznala vrhovnu vlast rimskog pape.

246

KAROLINŠKA REFORMA Karlo, kao i Konstantin gradio je crkve, davao bogate darove manastirima. Prva faza obnove carstva je vezana direktno za Karla, a druga posle njegove smrti. Carstvo puni sjaj doživljava za vreme Karla Ćelavog. Deca bogatih će biti školovana u manastirima, u Italiji će se pristupiti prepisivanju dela antičkih pisaca da bi se sačuvala od zaborava. Takođe se tragalo za savršenstvom forme, a hrišćanstvo inače pridaje veliki značaj knjizi. Reč (λογος) je bila sredstvo kojim se ostvarivala direktna veza sa bogom.

Javljaju se novi oblici reljefa, skulptura, a unutar same jnige se nalazi predstava cara ili jevanđeliste, a to očigledno evocira antičke uzore. U okviru kulturne reforme se težilo ka jačanju škola i skriptorija, a to se činilo tako što su vladari davali dosta materijalnih sredstava da bi biblioteke bile što punije. Način ostvarivanja toga bio je kroz davanje darovnih povelja i ovakvi primeri su bili rezultat pobožnosti vladara, ali i kompromisa koji bi se, prosto rečeno, svodio na ovo: Mi ćemo vama dati sve što treba od materijalnih dobara, a vi ćete za uzvrat da se molite za nas i naše duše, da odemo u raj i budemo slavljeni. Ovakva oraganizacija je igrala glavnu ulogu na novoosvojenim teritorijama tako da su manastiri Hercfeld i Fulda imali zadatak da šire hrišćanstvo na istok. Takođe je manastir Rajhenau značajna opatija na jugu. Odatle se sprovodi Karlova politika širenja na istok. Svi ovi manastiri u doba Karla Velikog okupljaju intelektualnu elitu, a to za cilj ima uspostavljanje jednoobraznog modela organizacije tih manastira. Ipak ova ideja nikada nije sprovedena do kraja. Karlo je opatije uzeo direktno pod svoju kontrolu, njegov naslednik Ludvig Pobožni je pozvao Benedikta iz Anijane u Ahen na dvor i dao mu na upravu novu opatiju blizu dvora. Ova je reforma bila izuzetno značajna za razvoj asketskog monaštva i došlo je do stvaranja monaškog kapitularija (edikt) sa ciljem da se ojača monaški duh. Opat je bio neka vrsta svetovnog šefa u manastiru. Vremenom je napuštena ravnoteža između molitve i pisanja, manastiri su vremenom postali čuvari starog, a ne stvaraoci novog. Manastiri su uvek bili slabi za odbranu tako da nisu odoleli upadima Vikinga i Mađara. Tako je 883. godine stradao Monte Cassino. Na krizu je dosta uticao sukob među sinovima Ludviga Pobožnog (814-840). Glavni izvor za ovo nemirno i nesređeno vreme je žitije sv. Oda. Ovo žitije traga za manastirom koji je jedini sačuvao tipik sv. Benedikta i tako nailazi do manastira Klini. Iako su Karlovi prethodnici utrli put stvarnog carstva, Karlov doprinos je veliki korak dalje. Granica carstva na istoku je pomerena na Labu, a osvajanjem Saksonije i Bavarske je osvojena teritorija kasnije Nemačke. Veći deo Italije i severna Španija do Ebra su bili pod vlašću Franaka. Van Karlovog carstva su bili Irska, Britanija, veći deo Španije i južna Italija. U ovo vreme u Francuskoj se javljaju prvi tragovi feudalizma, ali se on stvarno razvija tek u XI veku. Karlovo krunisanje carskom krunom je značilo da je centar hrišćanstva ponovo vraćen na zapad. Značaj ovog događaja će se osetiti tek u budućnosti. Karlo je podigao crkvu u Ahenu upravo zbog ideje obnove rimskog carstva. Umetnička stremljenja su težila obnovi rimske umetnosti, ali figuralni stil, veliki portreti cara i jevanđelista su ipak uticaj germanske umetnosti.

247

KLINIJEVSKA REFORMA Manastiri su u Karlovo vreme bili duhovne vođe intelektualnog života. Slom carstva donosi kraj ovoj ''idili''. Jovan iz Salerna u žitiju sv. Oda dosta opisuje predklinijevsko vreme. Ova reforma je reforma manastira. 909. godine Vilem I Akvitanski daje opatu Bernou svoje selo Klini za mesto novog manastira koji će uživati autonomiju. Manastir je naime stekao pravo da opate bira samostalno i da ima kontrolu nad svojim imanjima. Manastir je stavljen pod direktnu ingerenciju svete stolice što je u pravnom smislu bio presedan za ono vreme. Klini je obnovljen i počeo je da jača za vreme svojih vrlih opata sv. Oda, sv. Odila i sv. Iga. Opati Klinija postaju nosioci diplomatske aktivnosti i posrednici između pape i cara. U Kliniju su se odigravali tajni pregovori između pape i cara tako da je Klini kako duhovno tako i politički važan centar. Klinijevski red je postao izuzetno bogat. U Parizu je sačuvana velika zbirka rezidencije ovog reda sa mnogim predmetimaiz života reda. Opat ovog manastira Odo dao je manastiru novu ideju misionarstva i novu teologiju. Bio je opsednut strašnim sudom i smatrao je da je spas u molitvi i povlačenju iz života i u obnovi Benediktove regule. To je u Kliniju i uspostavljeno, kao i u drugim manastirima kasnije pod kontrolom Klinija. U žitiju sv. Oda opisana je jedna epizoda njegovog odlaska u druge manastire. Odlazi u obližnji manastir Fleri (Fleurie) gde uspeva da tamošnje neuke i grube monahe privuče na svoju stranu. Tako je Fleri ušao u domen Klinija. Ove su reforme na neki način značile stvaranje duhovnog carstva. Na taj način Klini je vremenom postao najznačajniji manastir srednjeg veka, a njegova organizacija postala je svojevrsni uzor ustrojstva jednog srednjovekovnog manastira. Iako je Karlova reforma propala Klini je dosta od nje preuzeo i nasledio, ali sa druge strane Klini donosi nešto novo i upravo taj aristokratizam reda određuje mnoge stvari. Primera radi zna se da se kod Benediktinaca praktikovao fizički rad u sklopu monaških aktivnosti. Kod Klinijevaca to je bilo sasvim drugačije jer su monasi-aristokrate ostajali i pod rizom aristokrate, pa je fizički rad zamenjen lepom i razvijenom liturgijom. Opat je u Kliniju i njemu potčinjenim manastirima apsolutni gospodar koji je birao svog naslednika. Naglo širenje manastira od sredine X veka daje sliku ovog doba koje stavlja akcenat na ceremonijalno i ritualno. Centri reforme u Evropi su bili: Gorze kod Meca, Fulda, Regensburg, Hirsau u Normandiji, Fecamp u Francuskoj, Limoges (Limož) u Italiji, Monte Cassino, Frutaria i Vinčester u Engleskoj. Javlja se više tipova crkvi, u tom periodu hodočašća postaju češća i po hodočasnicima bio je poznat manastir Satiago de Compostela. Preko hodočašća se prenose umetnički stilovi, a sa opadanjem manastira završava se romanička umetnost. Ideja koja se na zapadu prožimala kroz ceo srednji vek je obnova rimskog carstva ili RENOVATIO IMPERIO. Kada se posle Karla carstvo raspalo zamrla je i ideja o obnovi. Obnovljena je u Nemačkoj početkom X veka. Nemačka je naime najmanje

248

stradala od vikinških najezdi, a Mađare koji su je dosta mučili zaustavila je 955. godine na Lehu. Centar nove imperije postaje Saksonija koja je možda poslednja pokreštena u Karlovom carstvu, ali sa posebnom vrstom zanosa. Oton I (936-972) 962. godine postaje imperator svetog rimsko-nemačkog carstva koje je trajalo sve do 1806. godine. Opet je na delu bio poseban vladarski dvor i episkopski stalež. Ideja je bila da se obnove klasičke forme i ona je bila potpomognuta uzorima koji su dolazili iz Vizantije. Oton II (962-972) oženio se vizantijskom princezom Teofanom i njen je dolazak u Nemačku obeležen donošenjem mnogih značajnih relikvija i umetničkih dela. Njihov sin Oton III je 1000. godine hteo da prestonicu carstva premesti u Rim što samo dokazuje kolika je jaka bila želja za obnovom stare slave rimske imperije. 1000. godina je bila simbolična u teološkom smislu jer se verovalo u smak sveta. U ovakvoj atmosferi je došlo do drugačijih pogleda na boga. Crkveni istoričar Ladiri (čuven po monografiji o selu ''Mongaju'') je bio upravo za ovaj period značajan sa svojim zapažanjima pošto je i sam bio zainteresovan. Nemački prinčevi su širili svoju vlast ka istoku od XI veka i teritorije tamo su otimali od slovenskih plemena koja su i pokrštavali. Čuda božja u ovo vreme pokreću ljude i oni kreću na hodočašća, najviše u Kompostelu, Rim i Jerusalim. Polovinom XI veka se javlja želja za oslobođenjem svete zemlje od neverničke vlasti. U XI veku se polako centri duhovnog života sele iz manastira u gradove. Ipak ovaj proces će postati očigledan tek u sledećem veku. Otvaraju se prvi univerziteti i knjiga u potpunosti menja svoju namenu i postaje ne samo duhovno već i materijalno dobro. Najznačajniji grad u ovo vreme pa kroz ceo srednji vek postaje Pariz. On je bio podeljen na četiri dela (odatle reč gradska četvrt). Jedna od četvrti zvala se latinska upravo po studentima koju su tu živeli i znali latinski jezik.

249

SHOLASTIČKA KULTURA Nastava se odigravala u tremu crkve Notrdam i u latinskom kvartu. Abelar je bio prvi intelektualac, prvi profesor i predstavnik lutajuće intelektualne grupe. U tim grupama se kroz satiru oštro kritikovalo društvo. Abelar je bio svedok svih promena u XIII veku i imao je želju i intelektualnu potrebu za rušenjem idola. Ovaj period je bio veoma značajan za dalji razvoj knjige koja se u ovo vreme prepisivala pro precio tj. ''za cenu'' i po narudžbini. Za dalju istoriju je vrlo važno što se knjiga desakralizuje odnosno više ne služi samo u duhovne svrhe i nemaju samo duhovna lica privilegiju čitanja i pisanja. Najznačajniji vladar dinastije Kapeta u Francuskoj (987-1322) bio je Luj IX Sveti (1226-1270). On je udario temelje ideji o francuskoj naciji koja je kulminirala konačnim ujedinjenjem Francuske nakon stogodišnjeg rata (1337-1453). Luj IX Sveti bio je poslednji kralj-vitez. Njegovom smrću završava se vreme svetih ratova i počinje vreme trgovaca. Primera radi Marko Polo je 1291. godine krenuo svilenim putem u Kinu, a preduzimljivi trgovci daju ton novom vremenu. Na glavne teološke katedre u Parizu dolaze Toma Akvinski i Bonaventura. Između 1250 i 1280. godine dešava se veliki razvoj Evrope i centar razvoja se iz Francuske seli na Mediteran i uzdižu se italijanski gradovi u kojima nastaje jedno novo društvo. Umetnost katedrala polako slabi jer se pogled čoveka na život menja tj. postaje mnogo ''svetovniji''. Umetnička dela nastaju u jednoj homogenoj sredini, a posle 1280. godine se širi područje na kom nastaju. Počinju da se izrađuju i po narudžbini i veoma važna je ideja nastajanja dela, dok je sam umetnik puki interpretator – majstor. Posle 1280. godine se takođe menja i agrarna politika; jačaju kneževski dvorovi, nastaje umetnički pravac koji se naziva devotio moderna, ars nova onoga vremena. U njoj se umetnost desakralizuje i prestaje da bude rezultat samo duhovnih vrednosti. Umetnost postaje traganje za imaginarnim i to je veliki preobražaj društvenog tkiva. Prelomni trenutak ovog razvoje je velika epidemija kuge u XIV veku (1348-1351) u kojoj je stradala 1/3 evropskog stanovništva. Ova epidemija je uticala na promenu shvatanja stanovništva Evrope jer njeni ljudi počinju da stiču nove navike i ukuse. Veoma je značajno što su ljudi onog vremena, naravno najviše aristokrate i učenjaci shvatali značaj svog vremena i bili svesni modernosti u odnosu na prethodno vreme što se dosta sreće u izvorima. Tada dolazi do procvata književnosti na narodnom jeziku i stapanja aristokratske kulture sa gradskim vrednostima. To je vreme kada se teži približiti ''viteški ideal'' novom vremenu. Ideal viteštva je podrazumevao vojničke vrline, junaštvo, snagu i odanost slobodno izabranom vođi. U ovim idealima leži suština feudalnih odnosa. Žena u književnosti dobija posebno mesto. Vrlo je karakteristično za XIII vek traganje za svetim gralom. Npr. Rolan je junak o kom je nastala priča u XII veku, ali je događaj iz VIII veka. Roman XIV veka takođe neguje viteški ideal, ali je bio pod uticajem franjvačkog monaštva. Duh ovog veka je kolektivni duh, on se javlja u novoj crkvenoj arhitekturi. Novi oblik crkve je skroman, ona je pobednička i njena osnovna svrha je kolektivna molitva. To je osnovno i važno za zajedničko doživljavanje i

250

obeležavanje nekih praznika. Crkve su imale mesta određena samo za vladare tzv. kraljevska kapela. Kapela je samo minijaturan detalj velike crkve. Skromno ukrašena ona dobija svoj smisao tek sa relikvijama koje simbolizuju Novi Jerusalim.

SVEST O PAPSKOJ VLASTI

Plemstvu i vladarima bila je neophodna pomoć crkve koja je u ime boga opravdavala novonastalo feudalno uređenje. Feudalizam je u vreme poslednjih Karolinga dobio karakteristike koje će imati kroz ceo srednji vek. Za usluge koje je činila plemstvu i vladarima crkva je od njih dobijala posede, privilegije i darove. Tako se i sama crkva pretvarala u moćnog feudalca. Samim tim ona je postala ideološki stub feudalizma kroz ceo srednji vek. Od svih crkvenih velikodostojnika na zapadu najveće bogastvo i ugled imao je svakako rimski papa. Već u VI veku pape su posedovale velike zemljišne parcele u Italiji, Sardiniji, Siciliji i Korzici. U to vreme pape su bile pod vrhovnom vlašću vizantijskih careva nakon obnove rimskog carstva pod Justinijanom I (527-565). Međutim već 568. u Italiju upadaju Langobardi i vizantijska vlast je ograničena na Ravenu, gde se formira egzarhat, Veneciju, južnu Italiju i tri pomenuta ostrva. Okolina grada Rima bila je formalno pod nadleštvom ravenskog egzarhata. U biti je vladar Rima i njegove okoline postao papa, a Rim i njegova okolina su nazvani rimski dukat. Prvi otpor carskoj vlasti se javlja već početkom VII veka, ali je prvi papa Martin I (649-654) otvoreno protivurečio caru Konstansu II (641-668). Za to je bio kažnjen izgnanstvom, ali to je carsku vlast u rimskom dukatu još više oslabilo. Do otvorenog raskola je došlo za vreme pape Gregorija II (715-731), kada je car Lav III (717-741) ediktima iz 726. i 730. proglasio ikonoborstvo za vladajući oblik hrišćanstva u celom carstvu. Papa je žestoko osudio taj potez i cara proglasio za jeretika. Car je uzvratio tako što je papi uskratio prihode sa preostalih vizantijskih poseda u Italiji. Na pape su se još okomili i Langobardi pod kraljem Liutprandom (712-744), tako da je rimski dukat sveden na grad Rim sa užom okolinom. Papa Grergorije III (731-741) je tražio pomoć od franačkog majordom Karla Martela (719-741), ali ga je ovaj odbio i ostao veran Langobardima koji su mu pomogli u borbi protiv Arabljana. U tom trenutku papstvo se , u svađi sa Vizantijom, u stalnom ratu sa Langobardima, sa Francima koji su bili nezainteresovani našlo gotovo pod totalnim padom pod vlast jedne strane sile. Bolji dani za pape došli su za vreme Pipina Malog, sina Karla Martela. On je želeo da osnaži svoj položaj u kraljevstvu time što bi uzeo kraljevsku krunu. Međutim nije mogao da pređe prkeo prava legitimne dinastije Merovinga koja je figurirala na kraljevskom položaju zadnjim sto godina. Stoga je Pipin sklopio savez sa papstvom. Uzeo je kraljevsku krunu 751. a 752. je došao sam papa Stefan II u Franačku i krunisao Pipina za kralja Franaka. Zauzvrat papa je tražio pomoć protiv obesnih Langobarda. U međuvremenu je došlo do drastičnih promena snaga u Italiji. Langobardski kralj Estulf (749-756) je zauzeo Ravenu i uništio egzarhat. Stoga je papa molio Pipina za pomoć. I

251

Pipin je stvarno upao u Italiju 756. zbacio Estulfa i doveo na presto Deziderija (756-774) i dao papi odobrenje za stvaranje papske države. Za vreme Karla Velikog papstvo je još dobilo na snazi. 774. uništena je država Langobarda, a papstvo je još proširilo svoje posede u srednjoj Italiji. Međutim papstvo je moralo da plati cenu u svojoj samostalnosti, jer je Karlo crkvom vladao kao svojim domenom. Za vreme njegovog naslednika Ludviga Pobožnog papstvo se dobrim delom osamostalilo, ali je takođe pomagalo posrnulu franačku imperiju jer joj je bio potreban moćan zaštitnik. U to vreme su ojačale aristokratske frakcije u Rimu i severnoj Italiji, a na jugu poluostrva su pljačali Arabljani. Međutim carstvo Karolinga se raspalo 840. i papin najbliži sused postala je kraljevina Italija. U njoj je kroz celu istoriju do 962. vladalo haotično stanje. Ipak u početku su pape umnogome zavisile od preostalih franačkih vladara. Već u doba Karolinga javlja se ideja o svetskoj papskoj vlasti. Da bi se ona i opravdala ponikli su u papskim kancelarijama razni falsifikati i legende. Najpre se pojavio falsifikovani dokument zvani ''Konstantinova darovnica''. Nešto kasnije se javlja legenda da je Hristov apostol Petar bio prvi biskup grada Rima i da je on papama kao božjim namesnicima na zemlji podario starešinstvo nad čitavim svetom. Na žalost posle raspada imperije Karolinga položaj papa nije bio najsretniji. Samovoljni feudalci su napadali crkvena i manstirska imanja u težnji da ih prisvoje. Zatim italijanski feudalci i razni strani vladari su se mešali u izbor papa. Nije bio redak slučaj da pape budu zbacivane pa i ubijane. Najbolji primer za ovo jeste suđenje koje je papa Stefan VI (896-897) priredio ekshumiranom papi Formozu (891-896). Sam Stefan VI je ubrzo zbačen i udavljen u tamnici. Ceo X vek bio je ispunjen ovakvi događajima koji su urušili papsku vlast i umanjili njen ugled. Ovakvo stanje se završilo pontifikatom Benedikta IX (1032-1044, 1045, 1047-1048) koji je poslednji papa izabran od strane uticajnih rimskih feudalaca. Od tada je papu biralo posebno veće kardinala. Kao reakcija na ovakvo stanje nastao je klinijevski pokret. Duša klinijevskog pokreta bio je lukavi i uporni monah Hildebrand. On je prošao kroz strogu školu klinijevskog manastira i bio je do fanatizma odan ideji stvaranja svetske papske vlasti. On je vrlo rano dospeo na papski dvor gde je stekao veliki uticaj da je kod dvojice papa upravljao svim poslovima crkve. Njegovim nastojanjem sastao se crkveni sabor u Lateranu 1059. sa ciljem da sprovede reforme u klinijevskom duhu. Na saboru je doneta odluka da papu ubuduće biraju kardinali tj. najviši crkveni dostojanstvenici koje imenuje papa, a ne plemstvo ili car. Sabor se još izjasnio za celibat sveptenika kao i za to da se vladarima uskrati pravo da imenuju biskupe tzv. laička investitura. Godine 1073. Hildebrand je izabran za papu pod imenom Gregorije VII i na tom položaju je ostao do smrti 1085. Kao papa preduzeo je niz mera sa ciljem d aogromno bogatstvo i uticaj kojim je raspolagala crkva pretvori u papsku političku moć nad celim hrišćanskim svetom. Gregorije VII je vladarima zabranio da postavljaju biskupe. On je tvrdio da su vladari dužni da se pokoravaju papi kao svom vrhovnom senioru i da papa ima pravo da svrgava neposlušne vladare, pa i same careve. Mnogi vladari su se pokorili papi i dobijali od njega potvrdu svoje vlasti (Francuska, Mađarska, Zeta, Hrvatska,

252

Engleska). Jedini evropski vladar koji nije hteo da prihvati novonastalu situaciju bio je nemački car Hajnrih IV (1056-1106). Sa težnjama Gregorija VII nije se mirio Hajnrih IV pa je sa papom započeo energični obračun. Tako je došlo do borbe između dveju najmoćnijih sila tadašnjeg feudalnog društva, carstva i papstva. Povod za sukob bilo je biskupsko pitanje. Hajnrih IV se nije hteo odreći prava da u svojoj zemlji postavlja biskupe jer su od careva postavljeni biskupi predstavljali glavni oslonac carske vlasti u borbi protiv svetovnih feudalaca. Hajnrih IV je doneo odluku da po ugledu na svog oca Hajnriha III (1039-1056) zbaci Gergorija VII i na njegovo mesto dovede nekog podobnijeg papu. Sabor nemačkih biskupa doneo je odluku da se papa zbaci. Na to je papa znajući da ima podršku nemačkih feudalaca Hajnriha IV proglasio za otpadnika od vere i lišio sve njegove podanike zakletve na vernost, a samog Hajnriha zbacio sa prestola (1076). Nemački feudalci su jedva dočekali ovu priliku pa su se pobunili protiv cara. Hajnrih je video da je dospeo u ćorsokak pa je sa malom pratnjom prešao preko Alpa u Italiju da bi papu molio za oproštaj. Pred zamkom u Kanosi u severnoj Italiji gde se tada nalazio papa Hajnrih je morao u odelu pokajnika provede tri dana moleći papu da ga primi. Tek četvrtog dana papa mu je dodelio oproštaj pošto je ovaj pristao da mu se potčini (1077). Tako je Hajnrih, po cenu poniženja u Kanosi, uspeo da se održi na prestolu i da uskoro pobedi pobunjene feudalce. U međuvremenu je nastavio sa svojom dotadašnjom politikom u pogledu investiture. Papa je shvatio da je izigran pa je ponovo ekskomunicirao Hajnriha i zbacio ga s prestola (1080). Hajnrih je u međuvremenu postigao uspehe protiv pobunjenih feudalaca pa je obnovio borbu sa papom samo sada pod povoljnijim okolnostima. Hajnrih je sa vojskom ušao u Italiju i opseo Rim. Uzalud je papa pokušavao da mu skrene pažnju sa Rima, Hajnrih ga je uporno opsedao do 1084. Papa se sklonio u tvrđavu San Anđelo i pozvao u pomoć Robera Gviskarda. Ovaj je odmah došao sa jakom vojskom odbacio Nemce i ušao u Rim. Rim je tom prilikom dobrim delo stradao u požaru pa se sada omrznuti papa sklinio na jug Italije kod Normana gde je i umro. Borba se nastavila i posle Gregorijeve smrti.Ona nije donela odlučujuću pobedu ni jednoj ni drugoj strani. Ipak carstvo je iz ove borbe izašlo oslabljeno i rasparčano i takvo je ostalo sve do ujedinjenja Nemačke. 1122, je došlo do privremenog sporazuma koji je poznat pod imenom Vormski konkordat. Po tom sporazumu svaka strana je zadržala svoje pozicije. Pitanje postavljanja novih biskupa je rešeno kompromisom: papi je priznato pravo da dodeljuje biskupsko zvanje dok je car mogu već postavljenom biskupu dati feud na uživanje. Vormski konkordat je predstavljao privremeno rešenje je osnovno pitanje prvenstva svetovne ili crkvene vlasti nije bilo rešeno. Papstvo je konačno trijumfovalo nad carstvom nakon smrti Fridriha II (1215-1250).

253

FRANJEVCI

- Franja iz Asizija (1181-1226),sin bogatog trgovca,bio je očaran apostolskim životom te je očevo bogatsvo podelio sirotinji a na glavnom trgu u Asiziju skinuo se potpuno go i primio je odeću iz ruku episkopa. U početku je pomagao gubavcima i opravljao zapuštene crkve u okolini Asizija. - sakupio je oko sebe sledbenike tj. grupu sledbenika koja je sebe nazivala fratres minores tj. malom braćom;fratri su lutali Italijom uglavnom proseći za hranom a propovedali su mmir i pokajanje. - 1209 g. fratri dolaze u Rim kod pape Inoćentija III da im odobri njihov način života i dozvoli da propovedaju;papa je odobrio način života a onda se uverio da je Franja izuzetno blizak Crkvi i da je veoma poštuje te mu je odobrio da propoveda ali uz uslov da propoved bude ograničena na moralni život jer su propovedi smeli da drže samo rukopoloženi sveštenici a Franja je bio laik pa njegove propovedi nisu smele da zalaze u sferu teologije;Franja je ovo prihvatio. - Franja se odlučio na ekstremno siromaštvo → nema rezervne odeće,nema materijalnih dobara(novac,zgrade,crkve),prosio je od vrata do vrata,radio u zamenu za hranu ili često bio gladan. - propovedao je o Božjoj ljubavi i potrebi ljudima da se pokaju;nije zalazio u teologiju, nije odobravao jeretike,nije napadao zvanično sveštenstvo;svojim sledbenicima je nalagao da čine dobra po svetu. - napisao je „Pesma o bratu Suncu“ u kojoj iznosi svoje stavove - Franja se 1211 g. uputio u Svetu zemlju ali zbog brdoloma je morao da se vrati; 1219 g. pridružio se krsrstašima Petog krstaškog rata i stigao je u Egipat gde je propovedao pred sultanom Iluminatom. - 1224 g. Franji se dogodila STIGMATA – na telu su počele da se pojavljuju otvorene rane koje su tumačene kao pet rana Isusovih prerastanje u verski red - kako su franjevci sticali pristalice i većavali svoj broja uočilo se da je bilo sve teže primenti Franjin ideal o ekstremnom siromaštvu na toliki broj ljudi;papa Honorije III i neki fratri učinili su da franjina grupa postane verski red;crkve i kuće,koje su koristili franjevci,pravno su pripadale papi a svoje fratrije su osnivali u gradovima gde su

254

propovedali i ispovedali ljude;ovo je naišlo na unutrašnji otpor te su neki fratri, ovo prerastanje u verski red, smatrali kao izdaju Franjinih ideala pa su se povukli u osamu. uređenje reda - Franjevci su pripadali redu kao celini a ne pojedinoj fratriji i po potrebi su bili slati svugde po hrišćanskom svetu - fratrije → osnivane su u gradovima;fratrijom je rukovodio glavni sveštenik; fratrije su delegirale predstavnike za pokrajinski sabor koji je opet delegirao učesnike glavnog franjevačkog sabora koji se održavao svake treće godine. Drugi red sv. Franje - ženski red koji je 1212 g. osnovala Klara od Asizija,blizak prijatelj i sledbenik Franje - pošto nije mogla da živi kao fratar ona je osnovala zajednicu monahinja u crkvi San Damijano u Asiziju;nije koristila Regulu sv.Benedikta već svoju koju je odobrio Papa Aleksandar III Treći red sv.Franje - ovom redu su pripadali obični ljudi tj. pobožna gradska svetovna lica koja nisu mogla da pristupe franjevcima jer su bili oženjeni,imali decu,ili bili zaposleni tj. nisu hteli da se odreknu ovozemaljskog života i posvete se apostolsom načinu života; oni su veoma poštovali učenje franjeaca;ovaj red je nastao da bi ovi pobožni ljudi mogli da zadovolje svoje verske potrebe a ne da se priklone katarima ili valdenzima

255

MANASTIR KLINI

& KLINIJEVSKA REFORMA

Manastiri su u vreme Karla Velikog bili duhovne vođe intelektualnog života. Slom carstva donosi kraj ovoj ''idili''. Jovan iz Salerna u žitiju sv. Oda dosta opisuje predklinijevsko vreme. 909. godine Viljem I Akvitanski daje opatu Bernou svoje selo Klini za mesto novog manastira koji će uživati autonomiju - manastir je stekao pravo da opate bira samostalno i da ima kontrolu nad svojim imanjima. Manastir je stavljen pod direktnu ingerenciju svete stolice što je u pravnom smislu bio presedan za ono vreme. Klini je počeo je da jača za vreme svojih opata sv. Oda, sv.Odila i sv.Iga. Opati Klinija postaju nosioci diplomatske aktivnosti i posrednici između pape i cara. U Kliniju su se odigravali tajni pregovori između pape i cara tako da je Klini kako duhovno tako i politički važan centar.

Sv.Odo & Klini

Opat ovog manastira Odo dao je manastiru novu ideju misionarstva i novu teologiju. Bio je opsednut strašnim sudom i smatrao je da je spas u molitvi i povlačenju iz života i u obnovi Benediktove regule. To je u Kliniju i uspostavljeno, kao i u drugim manastirima kasnije pod kontrolom Klinija. U žitiju sv. Oda opisana je jedna epizoda njegovog odlaska u druge manastire. Odlazi u obližnji manastir Fleri (Fleurie) gde uspeva da tamošnje neuke i grube monahe privuče na svoju stranu. Tako je Fleri ušao u domen Klinija.

širenje i moć Klinija - opat Klinija Ig Veliki (1049-1109) bio je po prestižu drugi iza pape a prvi po bogatsvu jer je upravljao sa više od 1000 manastira,u samom manastiru bilo je 300 monaha,liturgija u Kliniju je služena 24 sata,velika crkva u Kliniju bila je najveća do 16 veka,pregršt aristokrata je darivalo Klini i nudilo svoje sinove - red se raširio po Španiji,južnoj Francuskoj i Italiji godine 1000 postoji oko 30 manastira, početkom XII veka – 600 sa 10 000 monaha a ½ XII veka više od 1000 pa se može zaključiti da je Klini stvorio prvi internacionalni red ( iako nije imao tu nameru) - centri reforme u Evropi su bili: Gorze kod Meca, Fulda, Regensburg, Hirsau u Normandiji, Fecamp u Francuskoj, Limoges (Limož) u Italiji, Monte Cassino, Frutaria i Vinčester u Engleskoj. Jedan od opata Klinija bio je i Hildebrand, kasnije poznat kao papa Grgur VII - papa Urban II je bio veliki prior Klinija - moć je počela da opada u XII veku jer se promenio verski ideal – raširio se ideal apostolskog života – franjevci,valdenzi, predavanje ekstremnom siromaštvu ...

256

- mana: Klini nije imao opšte sabore priora sa opatom te kako se red povećavao smanjivala se verovatnoća da će opat uspeti da obiđe i nadgleda sve manastire pa je u pojedinim dolazilo do opadanja monaške discipline - karakteristika : aristokratizam reda odredio je mnoge stvari npr. kod Benediktinaca se praktikovao fizički rad u sklopu monaških aktivnosti a kod Klinijevaca to je bilo sasvim drugačije jer su monasi-aristokrate ostajali i pod rizom aristokrate, pa je fizički rad zamenjen lepom i razvijenom liturgijom.

KATARSKA JERES - reč ’katar’ na grčkom znači čist - katarska jeres je harala Zapadnom Evropom u periodu XI-XIII vek a stilgla je tokom krastaških ratova sa Balkanskog poluostrva gde je bila poznata kao bogumilska jeres - u južnoj Francuskoj katari su se zvali Albižani po gradu Albi (centar jeresi), u Lombardiji - humilijati(ponizni) ili patareni,u Nemačkoj –Ketzer : KATARI = ALBIŽANI = PATARENI - katari su oštro napadali katoličku crkvu tvrdeći da je papa namesnik Đavola i da je katolička crkva zajednica bludnika i poročnika učenje: katari su matrijalni svet smatrali svetom zla i tame � svaka materija,telo ili telesni nagon smatran je za manifestaciju zla;katari su smatrali da je greh jesti meso a brak i poodica bili su oličenje zla;bili su protiv prolivanja krvi,državnih ustanova,feudalizma i vojske. organizacija katara: Katari su se delili u dve grupe –perfecti (savršeni): mali broj propovednika koji su se strogo pridržavali učenja i credentes(prosti vernici ili obični ) - ljudi koji su krili pripadnost jeresi Kako su perfecti isticali visokim moralnim vrlinama lako su pridobijali vernike te su predstavljali opasnost za katoličku crkvu i feudalizma te i ne čudi da su dva protivnika papa i Fridrih II Hoenštaufen bili najžešći neprijatelji jeretika. Katarska jeres se širi u Lombardiji i južnoj Francuskoj potom na severnu Francusku,južnu Nemačku te stiže do Bamberga i Pruske a odatle u Englesku; jeres se najviše širla trgovinom tj. trgovačkim putevima i sajmovima.

257

Ako se neki credentes razboli onda sledi običaj zvan uteha (consolamentum) – oblik krštenja Jovanovim jevanđeljem - koji podrazumeva da će se duša,nakon smrti tela,spasti ali ako bolesnik počne da ozdravlja onda katari strepe da njegova duša neće biti čista te mu uskraćuju vodu i hranu pa bolesnik umire ali bitno je da mu je duša čista i da je očekuje spasenje,ovaj običaj zvao se endura.

Albižanski krstaški pohod

(1209-1229) Kada je Inoćentije III postao papa borba protiv jeresi poprima radikalni oblik � umesto bezuspešnih propoved i raznih istraga protiv jeresi pokrenut je krestaški rat;kuriozitet je zaj što je sada po prvi put krstaški pohod bio usmeren protiv unutrašnjeg neprijatelja. Albižanski krstaški pohod predvodio je francuski grof Simon od Monfroa a kasnije francuski kralj Luj VIII(1223-1226).

Inkvizicija Inkvizija je sud koji je stvoren da iskoreni preživele jeretike nakon Albižanskog krastaškog pohoda,bio je nezavistan od mesnog episkopa. Car Fridrih II Hoenštaufen je 1232 g. uveo inkviziciju ali papa Grgur XI (1227-1241) se bojao jačanja Fridrihove moći te je stvorio papski kontrolisanu inkviziciju koju su sprovodili dominikanci, ova papska inkvizicija je bilo moćno oruđe protiv jeretika jer su fratri bili obrazovani i revnosni a imali su velika ovlašćenja. Inkvizicija je postojala gde god je bilo jeretika i gde su lokalni vladari inkvizitorima dozvoljavali da deluj;u južnoj Francuskoj inkvizicija je radila jedan vek.

Katari su nestali do 1330 g. .

258

VALDENZI

( XII i XIII VEK)

- tvorac valdenškog pokreta tj. valdenga bio je bogati trgovac iz Liona Valdo;on je bio očaran apostolškim siromaštvom te se 1173 g. odrekao bogatstva i posvetio se apostolskom siromašnom životu. - Kao i apostoli i Valdo je hteo da propoveda ali Valdo nije bio dovoljno obrazovan ali je bio jake vere te je proučavao neke teološke spise;međutim pravo propovedanja su imali samo rukopoloženi sveštanici te je Valdo uskoro došao u sukob sa Crkvom. → Počeo je da, sa grupom sledbenika, propoveda ulicama Liona ali mu je lionski arhiepiskop to zabranio te se Valdo žalio papi;na Trećem lateranskom saboru u Rimu (1179) Valdo je svoje spise,iz kojih je držao propovedi,podneo na uvid koncilu ali koncil je ustanovio da Valdo ne poznaje dovoljno teologiju pa njegve propovedi mogu da zbune vernika;ipak papa Aleksandar III našao je kompromisno rešenje – odobrio je njegov način života ali mu je zabranio da propoveda ukoliko to ne dozvole lokalne crkvene vlasti. Kada se vratio kući lionski kler mu nije odobrio da drži propovedi te je usledio definitivni raskid valdenga sa Crvom. → Valdo nije bio jeretik jer njegova verovanja nisu se znatije razlikovala od crkvenih ali do definitivnog raskida je došlo zbog toga što Valdo nije hteo da se odrekne propovedanja a ni crkva nije htela da se odrekne zabrane pa je papa Lucije III isključio valdenge iz Crkve. - Valdo je nastavio sa propovedima a valdenzi,mahom svetovnjaci, nisu priznavali sveštenstvo ni Svete tajne;veliki broj pristalica stekli su u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji te su počeli da ugrožavaju zvaničnu Crkvu;papa Inoćentije III bio je svestan opasnosti koju donose valdenzi te je stupio u pregovore sa njima i uspeo je da jedan deo njih prikloni Crkvi dok se drugi deo priklonio katarima

259

FEUDALNO DRUŠTVO I SREDNJEVEKOVNI GRADOVI

prof.Momčilo Spremić

predavanja,V semestar

260

Vazalni odnosi → vazal i senior Termin vazal naučnici su posle dugih diskusija zaključili da potiče od reči vassus.Još dva termina su vezana za termin vazal-miles(vitez) i homo.Velike diskusije su vođene u nauci oko toga kako su nastali vazalni odnosi. Slobosni ljudi se preporučuju(commendatio) drugom slobodnom čoveku i stupaju u njegovu družinu.Pošto su stvorene prve varvarske kraljevine odvija se sledeći proces.U seobi naroda Evropa je,u ekonomskom i kulturnm pogledu, pala dosta nisko.Zemlja je bila neobrađena pa je država u beneficium( bene-dobro,ficium-raditi,činiti→beneficium bukvalno znači dobročinstvo)davala zemlju.Davana je zemlja pod povoljnim uslovima uz određene nadoknade. Konačno u IX veku(u karolinško doba) se spajaju commendatio i beneficium→ jedan čovek stupa u službu drugog i dobija posed.Onaj koji je dobio beneficium ima i svoju zemlju,njegovo pravo na beneficium i na svojoj nasleđenoj zemlji dobijenoj od oca(allodium) nije isto. Nad allodium-om vlasnik ima punu svojinu dok kod beneficium-a nema punu svojinu,ne može da radi šta hoće,ne može da je proda,ne može da je da u miraz ćerki,ne može da je pokloni crkvi,ne može da je preda sinu u nasledstvo( ali poštopoto to želi da uradi pa je ta tendencija izražena(da je ostavi sinu u nasledstvo)) Tokom vremena beneficium dobija naziv feud koji daje ime čitavom društveno-ekonomskom uređenju(feudalizam). Srednji vek je doba ceremonija→ kada su se dva čoveka dogovorila formira se ceremonija hominium(homaqium) omaž se sastoji iz jedne ceremonije koja ima nekoliko delova:obično bi senior sedeo ili stajao a vazal bi kleknuo i sklopio bi scoje ruke i stavio ih u ruke seniora(inixtio manum-mešanje ruku). Potom bi senior i vazal dodirnuli mošti nekog sveca ili Sveto pismo i zaklinjali su se da će poštovati ugovor koji su sklopili(zakletva-sacramentum).Većina vazalnih ugovora je sklopljena usmeno a postoje i pismeni ugovori. Posle sacramentum-a vazal ustaje i njih dvojica(senior i vazal) se poljube(osculum). Kada je ugovor sklopljen obojica imaju prava i obaveze→ vazal senioru duguje pomoć i savet(auxilium et consilium).Auxilium se deli na servitium(služba) i materijalnu pomoć.Naravno,najvažnija pomoć je vojna pomoć a u dokumentima servitium može biti i expdito(odlazak u rat). Već u karolinškim dokumentima se kaže da je vazal dužan da pruži vojnu poimoć senioru(expedito) do 40 dana u godini a u ratu do neke reke ili neke planine odnosno dokle je ovaj bio vremenski i teritorijalno ograničen.Posle 40 dana sve troškove vazala snosi senior. Vazal je senioru bio dužan i da ispuni neke obaveze i u doba mira npr. Eqitatio (jahanje, konjica) tj. pratnju senioru ili custodia (straža) tj. obično bi vazal, na zahtev seniora, slao svoje ljude na seniorov dvor ali davanje straže je bilo vremenski ograničeno. Što se tiče materijalne pomoći vazal je daje senioru ponekad isključivo u novcu i to u tačno određenim slučajevima:

261

a) kada senior padne u ropstvo vazal ga otkupljuje b) kada se seniorov sin proizvodi(imenuje) u ritera deo troškova gozbe snosi vazal c) kada senior udaje najstariju ćerku vazal pomaže senioru oko miraza d) kada bi senior odlučio na putovanje u Jerusalim išao je sa pratnjom a troškove puta finansirao je vazal Vazal je bio dužan da senioru da savet tako što bi povremeno dolazio na seniorov dvor gde su na suđenjima vazalovi saveti pomagali senioru.Suštinski, vazal je dolazio na dvor seniora i da mu poklonjenjem izrazi vernost. U karolinškim dokumentima daju se opšte odredbe o seniorovim obavezama:

- da je senior dužan da pruža zaštitu svom vazalu - da je senior dužan da pruža odbranu svom vazalu

- da je senior dužan da pruža garanciju za svog vazala Vazalni odnos najpre je važio doživotno→ ako prvo umre senior onda vazal obnavlja vazalni odnos sa najstarijim sinom pokojnog seniora; ako vazal nema sina nego ćerku onda senior traži muža toj vazalovoj najstarijoj ćerki.Zemlja ostaje u posedu jedne vazalske porodice iz naraštaja u naraštaj (iz generacije u generaciju). Vazalni odnosi su retko raskidani. Vazal može raskinuti odnos ako senior pokuša da ga ubije, bije, ako mu otme imanje, ako ga ne štiti, ako hoće da ga pretvori u roba, ako mu otme ženu. Princip primogenture se najpre učvrstio u privatno-pravnim odnosima. U ranom sredjem veku sinovi, nakon očeve smrti, dele zemlju. Senior je vazalu predavao zemlju tako što mu je davao busen zemlje. To je tzv. uvođenje u posed tj. investitura. Kasnije termin investitura označava uvođenje u čin episkopa. Vazalni odnosi su rašireni u Franačkoj u VIII veku. Sa proširenjem Franačke proširili su se i vazalni odnosi. Vremnom vazal sklapa odnose i sa po nekoliko seniora (od kojih mu je jedan glavni a on je njegov homo liqius) da bi dobio što više poseda. Vremeno se ustalio običaj da kad senior umre, vazal obnavlja odnos sa njegovim najstarijim sinom uz uslov da mu ovaj nešto da (pokloni) a to je najčešće bio prsten-relevium(reljef)→nasledna taksa. Jedan feudalac ima zemlju i dvor. Ta zemlja se delila na dva idealna dela: dominium directum (direktno je obrađuje) i bliža je dvoru

262

& doninium utiles (posredni iz nje izvlači korist) je isparcelisana i data seljacima na korišćenje (obrađivanje). Jedna parcela naziva se mansus a više mansus-a je villu i na čelu villu-e je villicus, više villu-a čini fiscus na čijem čelu se nalazi iudex (fiscus je više sela), više fiscus-a čini pagus (grofovija) i na čelu je comes (knez,grof). rezime: mansus→villu→fiscus→pagus napomena: mansus je deonica zemlje koju dobija jedna porodica kada se raspada rod →→???

Postoji više vrsta mansus-a: a) mansi iugeniules → parcela data seljaku b) mansi lidiles → parcela data oslobođeniku c) mansi serviles → parcela data robovima Najmanje rabote i davanja imali su seljaci (mansi iugeniules), rabote se dele na mano pere (rad rukama) i carrofere (rad sa kolima), a rabote su mogle da podrazumevaju i čuvanje stoke. Seljak je dužan da u toku jedne sedmice radi 2 dana na dominium directum. U srednjem veku davanja su mogla biti i u naturi i u novcu.Od krstaških ratova feudalci traže i rentu za zemlju pa se seljaci vezuju za tržište. Ovo je podstivalo promet novca Od X do XII veka zapadna Evropa je narasla za oko 50 miliona ljudi. Feudalci daju seljacima šumu na krčrnje a na krčevinama oni (seljaci) imaju bolji položaj od onih na mansus-ima a zovu se hospites. Gradovi U gradovima su svi ljudi slobodni te zato seljaci beže u gradove a ukoliko odbeglog seljaka feudalac vrati u roku od godinu dana taj seljak je idalje feudalčev kmet. Da ne bi seljaci bežali, feudalci su počeli od XIII veka da praktikuju da oslobađaju seljake teških taksi i vezanosti za zemlju. Sve do kraja srednjeg veka oko 90% ljudi živelo je na selu (ali postojali su izuzeci kao što je severna Italija). Pod gradom se podrazumeva privredno središte sa nepoljoprivrednim zanimanjima. U gradu-tvrđavi sedi grof i taj grad je administrativno

263

središte a ako u njemu sedi (stoluje) episkop onda je taj grad i versko središte. Međutim ovakav grad ranog srednjeg veka nije i privredno središte. Tokom ranog srednjeg veka u Evropu upadaju azijski narodi. U IX veku Arabljani kontrolišu čitav Mediteran. Od X i XI veka počinje hrišćanska rekonkvista (ponovno osvajanje). Normani su u drugoj ½ XI veka zauzeli Siciliju. Italijanski gradovi tj. njihove flote oslobađaju Sardiniju i Korziku. Od XI veka nastaje Klinijevski red (manastir Klini). Klinijevci traže centralizaciju crkvene vlasti i postaju pape. Naročito su bili angažovani u borbi protiv Saracena. Krstaški ratovi počinju 1096 godine. Zanatlija živi na mansus-u i deo zanatskih proizvoda daje gospodaru. Postoji trgovina sa Vizantijom i Istokom ali trgovinu ugrožavaju Normani i Arabljani. Od XI veka na pojedinim raskršćima puteva, prelazima preko reka, pored manastira održavaju se svečanosti. Na te svečanosti zanatlije donose robu i prodaju je. Vremenom neki od tih se tu i trajno naseljavaju. Pošto se dešavalo da feudalac neće da ih pusti oni su ili bežali ili su otkupljivali svoju slobodu. Njihova naselja bila su slobodna i zvala su se mercatum(trg) a da bi se zaštitili od napadača podizali su odbrambene zidine te su tako od XI veka nastajali pravi gradovi u kojima žive zanatlije i trgovci. Feudalci traže od gradova novac a građani od seniora slobodu. Građani su najčešće otkupljivali svoja prava. Najpre su otkupljivali pravo sudske vlasti → gradovi dobijaju sudsku samoupravu. Zatim su tražili učešće u upravljanju gradom (npr. organizovanje straža,izgrađivanje vodovoda i ...). Na kraju su gradovi tražili samostalno vođenje unutrašnje i spoljne politike. Tako su nastali gradovi-države (gradovi-komune), naročito u Italiji. Neki gradovi su ostvarivali samo delimičnu autonomiju. Vremenom su gradske starešine uvidele da su gradovi isplatljiviji od sela te su neka sela pretvarali u ''nove gradove'' i tim novim gradovima prodavali prava. napomena: jedino su stanovnici gradova zapadne Evrope bili lično slobodni Naselja u zapadnoj Evropi mogla su nići i oko nekog zamka. Prilikom izgradnje gradova prvenstveno se vodilo računa o njegovoj bezbednosti. Zbog širenja grada diže drugi pa i treći bedem. Oko gradskih zidina kopa se vodeni rov. Zidovi kula bili su naročito debeli. U grad se ulazilo preko pokretnog mosta. U srednjem veku gradovi su padali najčešće zbog nedostatka hrane pri dugoj opsadi. Oblik grada je zavisio od tla na kome je podizan. U ravnici su gradovi najčešće podizani na ušću dveju reka i bili su najčešće u obliku trougla. Najčešće su deljeni na mali i veliki grad s'tim što je mali grad bio dobro utvrđen (dvostruke zidine, mnogobrojne kule).

264

Gradske kapije su mogle biti uzane (za pešake i konjanike) i široke( za zaprege). Najčešće je grad imao dve kapije sa ciljem da ako napadači prodru kroz jednu kapiju branioci bi mogli da pobegnu kroz drugu. Kapije zamka imale su svoja imena. Svaki grad je imao svog sveca-zaštitnika (npr. Venecija-sv. Marko) i često je grad imao mošti svoga sveca-zaštitnika. Iznad kapija se na Zapadu često nalazio kip sveca-zaštitnika a na Istoku njegova freska. Sve mošti su na Zapad stigle preko Istoka. U okolini grada nalazilo se i podgrađe koje je moglo biti i naknadno utvrđeno. Ulica srednjovekovnog grada mogla je biti uzana i široka (za kolski saobraćaj i polazi od ulazne kapije). Svaki grad morao je da ima makar jedan trg na kome se nalaze najvažnije ustanove. Ukoliko je grad imao više trgova onda je gospodar grada određivao koja roba će se prodavati na kom trgu. Na gradskom trgu nalazi se katedrala. Svaki grad imao je makar jednu tajnu kapiju koja se relativno lako mogla otvoriti a koja je služila za tajno odlaženje i dolaženje. Kuće su isprva građene od drveta a kasnije od kamena. Zbog skučenog prostora unutar gradskih bedema kuće se dižu u vis. London je imao 120 crkava a Rim čak nekoliko stotina. Kasnije gradovi izgrađuju vodovode. Srednjovekovni grad je mračan pa se vremenom organizuju gradske straže → ljudi noću patroliraju gradskim ulicama sa upaljenim bakljama. Ukoliko se grad nalazio na moru imao je luku a naročito su građani i neke službe vodile računa da li na brodu se nalaze naoružani ljudi i da li brod stiže iz zaraženih krajeva. Samostalniji gadovi imali su sopstvenu kovnicu novca. U Engleskoj je u XII veku u gradovima živelo 5% ukupnog stanovništva a u XIV-XV veku 12-15%. Manji gradovi su imali nekoliko stotina stanovnika, sredji nekoliko hiljada a najveći nekoliko desetina hiljada stanovnika. Najveći gradovi na Zapadu su bili: London, Pariz, Milano, Venecija i Napulj Napomena: Italija ima najveći broj velikih gradova Posetioci grada (seljaci koji donose proizvode za prodaju i stranci) nisu mogli da noće u njemu osim sa posebnom dozvolom.

265

Grad se brinuo o ishrani svojih građana i snabdevao se naročito žitaricama (zbog hleba). Snabdevanje se vršilo iz sopstvenog distrikta (ukoliko je plodan) i preko sindika a sindici su izaslanici komuna koji u žitnim oblastima kupuju pšenicu za svoj grad. U srednjem veku je uvek više ili manje bilo nestašice žitarica pa su neke države zabranjivale izvoz žita dok su druge tražile posebnu dozvolu (trata). Sa dozvolom(trata) bilo je moguće izvesti samo određenu količinu žita (npr. 100 kola žita). U komunama žito se smešta u žitne rupe (fosae). Cena žita u gradu je bila uvećana, u odnosu na kupovnu cenu, za vozarinu(n(v)aulum→?). U gradu su stanovnici mogli da kupe samo određenu količinu žita svake nedelje. Zbog vođenja ovakve brižljive politike u gradovima nije bilo gladi. O seljacima niko nije vodio računa pa je obično jedna godina u deceniji bila gladna. U gradovima je najniži sloj bio habitator (stanovnik) i oni su obično bili nosači ili sluge. Viši sloj bio je civis (građanin) a najviši sloj nobilis (plemić). Plemići su upravljali gradom. Neki gradovi su se međusobno sporazumevali i recipročno smanjivali carine. Pored pšenice najvažnije namirnice bile su još i ulje, sir i vino. Ulje je moglo biti od masline (koristi se naročito u manastirima zbog posta) ali češće je korišćena svinjska mast. Sir se prodavao u kolutovima, sušen i svaka porodica je mogla kupiti krišku nedeljno (npr.1/8 koluta). U gradovima se nastojalo da se očuva cena vina (npr. zabranom sadnje novih vinograda). Drugi veliki strah srednjovekovnog čoveka (prvi je bio glad) bila je epidemija. Najčešća bolest bila je kuga a najstrašnija epidemija bila je ona koja je izbila polovinom XIV veka a došla je iz Kine preko italijanskih trgovaca. Kuga se prenosila dodirom, zvala se još i crna smrt (jer čovek-žrtva promeni boju kože). Naročito su gradovi bili podložni epidemijama pa su zbog toga mnogi gradovi doneli i neke higijenske propise (npr. stoka se izbacuje van grada, uvode se gradski lekari, čiste se ulice, ...) Komuna je plaćala gradskog lekara a lekar je mogao biti internista ili hirurg Lekar je morao da ima univerzitetsku diplomu. Uziman je obično na godinu dana (zbog probe) i bez posebne dozvole nije mogao da napušta grad. Ukoliko bi lekar morao iz privatnih razloga da duže odsustvuje iz grada, zvanični gradski lekar morao je da nađe zamenu pre no što napusti grad a tu zamenu je sam plaćao. Vladari su imali svoje lekare a gradovi su mogli da pozajme svog vladara nekom feudalcu. Da bi se zaštitili od bolesti gradovi su van zidina pravili kontumace i svi sumnjivi putnici morali su da provedu određeno vreme u kontumacima. Napomena: grad Salerno je imao razvijenu medicinsku školu Prve bolnice nastaju u manastirima.Prvi apotekari bili su takođe monasi. Pacijent je lekaru plaćao neke usluge ali samo u slučaju ukoliko bi bio izlečen. Benedektinci su podizali manastire u močvarama koje su prethodno isušili a franjevci i dominikanci u gradovima.

266

U ranom srednjem veku samo su monasi bili pismeni. Gradovi organizuju tzv.gradske škole a u većim gradovima profesor je imao univerzitetsku diplomu. U gradskim školama su izučavane Septem Artes Liberales ( Sedam slobodnih veština). SEPTEM ARTES LIBERALES se sastojalo od tropuća i četvoropuća tj. 3+4 tropuće→ Gramatika obuhvata čitanje i pisnje na latinskom jeziku Retorika izučava hrišćanske retore (npr. Jovan Zlatousti) i podučavala je nadovezivanju reči u govoru tj. tečnom govoru i izražavaju Dijalektika je bila slična današnjoj Logici (predmet u školi i faxu) četvoropuće→ Aritmetika podučava 4 osnovne računske operacije Geometrija važna za Arhitekturu Astronomija važna za izračunavanje praznika (uskrs,...) Muzika crkvena muzika Gradom su upravljala veća. Mediteranski gradovi su sačuvali aristokratsko uređenje. U Consilium Maius (Veliko Veće) ulazi svo punoletno plemstvo ,ređe se sastaje i donosi zakone. Consilium Minus (Malo Veće) je bilo nešto kao gradska vlada i bila je izvršni organ; često se sastaje ima manje članova i vodi zapisnik Gradski senat( u Dubrovniku je to Veće umoljenih) vodi spoljnu i unutrašnju politiku grada. Na čelu grada može biti dužd, mer, duka, knez, markiz, grof,... On predsedava većem i ima samo jedan glas. Dešavalo se da gradonačelnik uspostavi i svoju tiraniju ali i ona je mogla trajati samo nekoliko generacija. Zato od XII veka gradonačelnik ima samo ''dekorativnu'' namenu jer mu je vlast ograničena većima. Gradska privreda. Esnafi. Glavni nosioci gradske privrede su zanatlije i trgovci. Seoske zanatlije ne proizvode za tržište već su njihovi proizvodi namenjeni poljoprivredi a gradske zanatlije proizvode fine predmete prevashodno za tržište. Srednji vek je razvio mnoge zanate. Za zapadnu Evropu karakteristična je proizvodnja tkanina (naročito od vune). U gradovima su zanatlije bile grupisane u kvartove i ulice. U radionici rade šegrt, kalfa i majstor. Šegrt i po 7 godina uči zanat a na kraju polaže ispit. U ime šegrta ugovor sa majstorom potpisuju dečakovi roditelji. Šegrt ima stan i hranu a ponekad i malu platu.

267

Kalfe su imale svoja sturkovna udruženja, zamenjivale su majstore a kao i šegrt radile su mnogo godina, na kraju su izrađivale remek-delo i postajali majstori. Kalfe su obavezno bile palćene u majstorovoj radionici. U srednjem veku se često dešavalo da otac i sin rade isti posao. Zanatlije su u srednjovekovnim gradovima bile vrlo brojne. Strukovno udruženje srednjovekovnih zanatlija zove se esnaf, ceh ili bratovština. Tako su, recimo, postojali esnafi nožara koji proizvode korice i esnafi nožara koji proizvode oštrice. Esnaf određuje: kvalitet robe, snabdeva radionice sirovinama, zabranjuje noćni rad (zbog slabijeg kvaliteta robe i da ne bi jedna radionica proizvela više robe od druge), određuje koliko članova ima jedna radionica, plasira proizvode, brine se da nijedna radionica ne propadne (ali i da nijedna ''ne odskoči'' od ostalih radionica). Pravila esnafa utvrđena su statutom esnafa. Svaka radionica morala je bude u esnafu. U esnafu nisu bili samo malobrojni majstori kao što su vitražisti. Esnaf ima svoj sud a sudije su bile najistaknutiji majstori tog zanata. Kazne su mogle biti novčane ali i takve da se majstoru trajno zabrani rad te se kažnjeni majstor obično selio u drugi grad. Svaki esnaf je imao svoga sveca-zaštitnika i praznik posvećen tom svetitelju se slavio (npr. zaštitnik ribarskog esnafa bio je sv.Petar). Pripadnici raznih esnafa razlikovali su se i po odelu. U slučajevima rata esnafi su bili i vojni odredi. Vlasnik svake radionice uplaćivao je ''članarinu'' koja je služila za socijalno-humanitarne potrebe (npr.esnaf pomaže svog unesrećenog člana). Dakle, esnafi su bili čvrste organizacije. Srednjovekovni trgovac je stalno bio na putu. U ranom srednjem veku crkva u zapadnoj Evropi je preprodaju robe smatrala grehom. U srednjem veku postoje dve izrazite trgovačke regije: a) Mediteran & b) Severna oblast: Flandrija,Engleska,severna Nemačka, južna Skandinavija do Rusije. U srednjem veku se trguje malo kabastim i relativno skupim proizvodima. Roba se prenosi kopnom (karavani) i vodom (reke i mora). I tada su postojali međunarodni i lokalni trgovački putevi (Mediteran i Sever su bili povezani i kopnenim i morskim putevima). Svaki grad u srednjem veku imao je svoj statut.Vremenom statuti su dopunjavani novim odredbama

268

САДРЖАЈ

Аурелије Августин 2 Св. Јероним 4

Касиодор Сенатор 5 Јорданес 7

Павле Ђакон 8 Гргур Турски 10

Псеудо-Фредегарева хроника 12 Liber historiae Francorum 12

Ајнхард 13 Велики анали манастира Лорш 15

Опат Регино 16 Acta Sanctorum 17

Лодовико Антонио Муратори 18 Monumenta Germaniae Historica 19

Исидор Севиљски 20 Видукинд из Корвеја 22

Лиутпранд из Кремоне 23 Кведлинбуршки анали 25 Титмар Мерсебуршки 26

Адам из Бремена 27 Козма из Прага 28

Беда Венерабилис 30 Екхард из Ауре 31

Остроготи 33 Визиготи 38

Хуни 45 Вандали 47 Бургунди 50

Лангобарди 53 Друштвено уређење Лангобарда 61

Меровинзи 62 Франци 63

Хлодовех I 64 После 511.г. 66

Рат две краљице 66 После Рата две краљице 68

Хлотар II 68 Дагоберт 68

Доба лењих краљева 69 Друштвено уређење у доба Меровинга 70,73 Аквитанија, Прованса и Бретања у 7.веку 73

Судско уређење и франачки закони 76 Каролинзи 78

269

Карло Мартел 81 Пипин Мали 82 Карло Велики 84

Лудвиг Побожни 90 Распад Каролиншког царства 93

Одо Капет 96 Шарл III Безазлени 96 Луј IV Прекоморски 97

Лотар III 97 Хуго (Иг) Капет 98

Роберт II Побожни 99 Анри I 99

Филип I 99 Луј VI Дебели 100

Луј VII 100 Филип II Август 101

Луј VIII 107 Луј IX Свети 107

Филип III 109 Филип IV Лепи 110

Луј X 117 Филип V 118 Шарл IV 118

Енглеска до 1066. 120 Британија под Келтима 121

Британија под Римљанима 121 Долазак Германа у Британију 122

Покрштавање Енглеске 122 Превласт Мерсије 123 Најезда Нормана 123 Алфред Велики 124

Дански краљеви као владари Енглеске 124 Едвард Исповедник 125

Енглеска од 1066-1154. 126 Виљем I Oсвајач 127

Наследници Виљема 128 Енглеска од 1154-1399. 129 Хенри II Плантагенет 130 Ричард Лавље Срце 131

Јован Без Земље 132 Хенри III 133 Едвард I 134 Едвард II 135 Едвард III 136 Ричард II 137

Eнглеска од 1399-1485. 138

270

Хенри IV 139 Хенри V 139 Хенри VI 140 Едвард IV 140 Ричард III 141

Нортамбрија 142 Етелфрит 142

Едвин 142 Св. Освалд 142

Осви 142 Егфрит 143 Едберт 143 Мерсија 143 Пенда 143 Пеада 144

Вулфхер 144 Етелред 144 Кенред 144

Етелбалд 144 Офа 145

Кенвулф 145 Весекс 145 Егберт 145

Етелвулф 145 Етелбалд 146 Етелберхт 146 Етелред I 146

Едвард Старији 148 Стогодишњи рат 149

Узроци 149 Прва фаза 150

Мировни уговори 151 Шарл V и обнова Француске 151

Лажни мир 152 Хенри V и Јованка Орлеанка 153

Немачка до Отона I 156 Отон I 157 Отон II 159 Отон III 160

Хајнрих II 161 Конрад II 162

Хајнрих III 163 Хајнрих IV 164 Хајнрих V 166 Хајнрих I 167

Историја Немачке у X веку 175

271

Фридрих Барбароса 202 Хајнрих VI 203 Фридрих II 204 Хајнрих VII 212 Фридрих III 212

Ханза 214 Нормани у јужној Италији 216 Чешка под Пшемислима 218

Пољска под Пјастима 221 Узроци крсташких ратова 225

1.крсташки рат 227 Јерусалимска краљевина 229

Војничко-монашки редови 229 2.крсташки рат 231

Саладин 232 3.крсташки рат 234 4.крсташки рат 236

Дечји крсташки походи 239 5.крсташки рат 240 6.крсташки рат 240 7.крсташки рат 241 8.крсташки рат 242

Црква у средњем веку 243 Regula St. Benedicti 243

Св. Колумбан 244 Каролиншка реформа 246 Клинијевска реформа 247 Схоластичка култура 249

Свест о папској власти 250 Фрањевци 253

Клини и реформа 255 Катари 256

Валдензи 258 Феудално друштво и средњевековни градови 259

Вазални односи – вазал и сениор 260 Градови 262

Градска привреда 266 Еснаф 267

Садржај 268