Прва нишка гимназија „Стеван Сремац“

СЕМИНАРСКИ РАДПредмет: Информатика

Тема: Архитектура

Предметни професор: Ученик

, 2012.

САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................2

ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ АРХИТЕКТУРЕ.............................................................................3Разлика између архитектуре и грађевинарства.......................................................................4Основни појмови у архитектури..............................................................................................5

АРХИТЕКТОНСКИ СТИЛОВИ..................................................................................................8Дефиниција појма......................................................................................................................8Класификација стилова.............................................................................................................8Материјали и конструкције......................................................................................................8

ИСТОРИЈА АРХИТЕКТУРЕ.....................................................................................................11Опште напомене......................................................................................................................11Стари век..................................................................................................................................12Античка архитектура...............................................................................................................13Средњи век...............................................................................................................................15Нови век....................................................................................................................................16

АРХИТЕКТУРА САВРЕМЕНОГ ДОБА...................................................................................17Уводне напомене.....................................................................................................................17Сецесија....................................................................................................................................17Арт нуво....................................................................................................................................18Пуризам....................................................................................................................................18Функционализам......................................................................................................................19Баухаус......................................................................................................................................20Арт деко....................................................................................................................................20Интернационални стил............................................................................................................21Архитектура слободних облика.............................................................................................22HI-TECK архитектура.............................................................................................................22Постмодерна.............................................................................................................................23Деконструктивизам.................................................................................................................23Модерно доба...........................................................................................................................23

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА....................................................................................................24

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................27

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................28

1

УВОД

Чувени немачки филозоф Мартин Хајдегер свет дефинише као све оно сто је између земље и неба, тврдећи да је „Свет станиште где станују смртници...“. Полазећи од тог става, може се рећи да су „смртници“ област становања почели плански веома рано да осмишљавају. Стога, архитекте воле да кажу да је њихова дисциплина једна од најстаријих и најнеопходнијих, јер задовољва базичну људску потребу за сигурним сколоништем. Скоро стара колико и сам човек. Такође тврде да је историја архитектуре дуга колико и историја човечанства. Додају и то да је то специфично и само људска дисциплина, иако и неке животње, нарочито инсекти граде компликоване грађевинске моделе. Рећи ће и то, да је градња једно, а архитектура нешто сасвим друго – врста уметности која је резултат невероватне креативности и скоро невероватне способности да се машта претвори у стварност. Неке модерне грађевине то и потврђују својим неверовтним изгледом.

Без обзира на намере и жеље оних који су их пројектовали грађевински објекти, било да су стамбени, пословни или спортски, по завршетку почињу да живе “свој живот” и да на различите начине утичу на људе. Скоро свако место има неку грђевину која га карактерише. Ако неко помене Кип слободе знаћете да мисли на Њујорк, Ајфелова кула Вам говори да је реч о Паризу, Голден гејт Вас води у Сан Франциско, Авалски торањ дочекује испред Београда, а Бановина чини препознтљивим Ниш.

Колики значај поједине градјевине могу да имају на људе говори и чињеница да се о њима пишу радови, преве репортаже, прати се њихова историја, служе као уметничка инспирација, радо сликан објект …

Као што својим делом и дотигнућима неки људи постају бесмртни, тако постоје и безвремене градјевине. Египатске , као и пирамиде оне Маја и Инка, Стоунхенџ, ахрамови античке Грчке и Рима, скоро да су вечни. Иако нагрижени зубом времена и даље трајно сведоче о људима, и добу у ком су настали. Многи објекти више не постоје, али митови о њима и зеља да се реконструишу и пронадју и даље су трајни. Атландида, Семирамидини вртови, Светионик са Родоса… и даље хране машту обичних заљубљеника у уметност, али и научника, историчара, археолога и идругих истраживача.

Питања на која могу да одговоре подаци о овим, као и о многим савременим градјевинама, бројна су и разноврсна, али сва говре о човековој тежњи да укроти природу, да прекорачи границе могућег, да се искаже као стваралац и уметник, алтруиста и доброчинитељ.

Архитектура као дисциплина и наука о њој напредују са развојем предмета којим се баве- планирањем корисних, прикладних, великих, необичних, визионарских и маштовитих објеката.

Због свих наведених питања, мноштва тема и жеље да се, бар делимично, проникне у основе архитектуре, настао је и овај рад. С обзиром на њену дугу историју и широк предмет којим се бави, аутор не не сматра да ће овим радом пружити неки оригиналнан допринос науци о архитектури,али ће бар покушати да, на један поједностављен начин пружи неки увид у њен развој и значај.

У самом уводу отворено је много тема и постављена су бројна питања која неће бити разматрана, али као незаобилазна остају да сам читалац размисли о њима. Уколико, пак аутор овог рада успе да пробуди радозналост код читалаца да се сами упознају са неким темама, сматраће да је то сасвим довољно.

Рад ће пак покушати да у неколико основних делова дефинише појам архитектуре, прикаже њен развој кроз историју, направи разлику између грађевинарства и архитектуре, разграничи основне појмове у архитекрури, дефинише материјале и конструкције и укаже на уметничку димензију архитектуре.

2

ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ АРХИТЕКТУРЕ

Човек од давнина настоји да себи обезбеди место у коме ће моћи да се склони од временских неприлика и тако заштити од непредвидивих ћуди природе. Још у древна времана, кад су почли да се издвајају од осталих примата усправним ходом и коришћењем палца и алата, људи су тражили разне природне заклоне: пећине, јазбине, издубљена дебла дрвета - служили су као склоништа.

Са развојем човека и његове интелигенције развијала се и потреба за прелазак са природних на вештачке заклоне. Најпре примитивним алатом и од најраспорострањенијег материјала- земље и дрвећа, а потом све савремнијим инструментима и машинама и широким избором вештачких материјала, човек је током времна почео да гради све примереније, складније, промишљеније, веће и лепше објекте. На начин на који је градио одсликавао је његове потреба, али и ниво знања и вештина које је стекао. Географски положај, клима, природна богатство, све је то утицало на начин градње и коришћење материјала. Од примитивних земуница до небодера којима се не види врх, човек је градио и изражавао себе. Градњом је од преке потребе стигао до науке и уметности.

Како су се развијале грађевине тако се јавила и потреба за планирањем градње. Пре него што би се кренуло у изградњу објекта требало је направити план објекта и фазе изградње. И то нас је довело до појаве архитектуре.

Архитектура (лат. architektura, од старогрчке речи arkitekton, ὰρχιτεκτονική, од ὰρχι — главни и Τεκτονική — градитељ) у ужем смислу је наука и уметност пројектовања и обликовања зграда, односно унутрашњег и спољашњег архитектонског простора ентеријера и екстеријера.

Архитекта се бави планирањем и пројектовањем зграда и других грађевина, те суделује у надзору и вођењу градње. Архитекта осмишља грађевине с обзиром на контекст и програм, разматрајући при том масу, форму, волумен, простор, текстуру, структуру, светла и сенке, материјале и прагматичне ствари као трошкове, конструктивних и технолошких ограничавања да би дошао до практичног, економског и по могућности уметничког.

Стоунхенџ

3

Разлика између архитектуре и грађевинарства

Разлика између архитектуре и грађевинарства често је била предмет контроверзи. Николаус Певснер, европски историчар из прве половине 20. века, рекао је: „Гаража за бицикле је грађевина, катедрала у Линколну је архитектонско дело“. Данас је разлика прилично нејасна. Бернард Рудофски је у славном делу „Архитектура без архитеката“ сврстао у архитектуру читав низ грађевина које дизајнирају аматери. Што се више враћамо у прошлост, то је веће слагање око онога што спада у архитектуру, с обзиром да време изоштри разлике. Ако попут Витрувија сматрамо да је архитектура сва добра изградња, значи ли то да лоша архитектура не постоји? Како би се проблем решио, поготову с обзиром на велики број грађевина у данашњем свету, можемо дефинисати архитектуру као оно што раде архитекте. Тако би се нагласак ставио на развитак архитектуре и архитеката.

Партенон у Атини

Пре се сматрало како је архитектура уметност, а грађевина инжењерство. Данас је таква подела неодржива, јер колико је свака грађевина јединствена, толико више долази до израза нужност сарадње инжењера и архитеката, колико је важна чврстоћа и сигурност грађевине, толико је битна њена функционалност и естетика, а све у сврху корисности и употребљивости као коначног циља. Данас се појам архитектура највише односи на високоградњу, урбанизам и сл.

У једном се смеру одвија грађење зграда. Зграде се истичу својим главним деловима изнад земље, граде се дакле у висину, па се грађење зграда често назива високоградња. Високоградња је дословни превод старогрчке речи „ὰρχιτεκτονική“ (архитектура) која је интернационализована. С друге стране имамо градњу саобраћајница (путева, же l езнице , мостови, тунели) и хидротехничких грађевина (водовод, канализација, хидротехничке регулације, мелиорације, искориштавање водених снага те пловност река и канала) поменути се објекти граде углавном при самом тлу, иако није правило. Такво се грађење често називају нискоградња обичнији је назив грађевинарство.

Архитектура као уметност Архитектура је уметност обликовања простора волуменом. Она је ликовна уметност која има практичну намену — заштита од природних непогода (киша, ветар, снег, итд), хладноће или топлоте. Грађевина изван ствара волумен (као скулптура), дакле има распоред и однос маса, однос пуног и празног, затвореног и отвореног, својства грађе, особитости обраде површина, обојеност итд. Уз три димензије – ширину, висину и дубину, архитектура укључује и четпарку димензију – време, тј. кретање потребно да се архитектура „доживи“ са свих страна, изнутра и споља! Посебан је и простор унутрашњости архитектуре који је потребно посматрати неодвојено од спољашњег омотача.

4

Потапањем у центру зграде, спуштени кров смањује унутрашњи волумен

Распоред и организацију простора, величину појединих простора и њихове везе, можемо спознавати тек из архитектонских цртежа или снимака. Они морају бити правилни и "у размери", тј. да свака мера у цртежу одговара мери у стварности у некој размери (1:100, 1:50, итд). Једини начин да доживимо архитектуру кроз слике је да сложимо јединствен доживљај о грађевини из слика изгледа (изглед), унутрашњег простора одозго (основа) или најбоље пресеком грађевине.

Када говоримо о пропорцијама, нешто може бити мало, велико или складно. Нпр. грађевине грађене за човека, по неким људским мерама, гробна хумка је минијатуран, египатске пирамиде су хипердимензиониране, а грчки храм је складан. Грци су градили складну архитектуру јер су за мерење користили мере преузете из величине делова људског тела по којима су и назване: палац – длан – лакат – рука – корак итд. Зато, кад погледамо грчку архитектуру, у свим тим ширинама и дужинама, ми несвесно видимо нешто што нам је „слично“ и зато нам се то свиђа. Примењујући људске мере (антропометричке, према грчком антропос, човек) и омере или употребљавајући их супротно, може се свјесно и намерно градити грађевина у којој ћемо се осећати добро и угодно, или у којој ћемо се осећати „малима“ или „изгубљенима“. Управо такав је однос грчког храма или ренесансног летњиковца, према египатском храму или, рецимо, савременом музеју жртава холокауста у Берлину.

У историји човечанства – градитељство се јавило после сликарства и вајарства, тек у млађем каменом добу. Али, неке од првих грађевина су толико мудро грађене да су остале у непрекидној употреби до данас (ескимски игло, итд). Градитељство према употребној грађи усклађује и развија одговарајуће технике градње (као опека, бетон ...) и врсте конструкција (нпр. аркада, купола, свод, ...) зависно од материјала и њиховог везива.Архитектура се обично дели на:- профану (световну) архитектуру; ( у профаној се битно разликују стамбена и друштвена архитектура).- сакралну (религијску) архитектуру;- фортификацијску (утврђења) архитектур.

Поделу архитектуре не треба схватити круто, јер су се кроз историју јављале грађевине којима је функција помешана.

Основни појмови у архитектури

Одређени појмови се стално понављају и на нов начин реализују при пројектовању грађевина, независно од стила и епохе.

Простор: Дефиниција, димензије, положај, реализација и формално обликовање простора су најбитнији задатак архитектуре.

Форма: Облик архитектонског дела, његова скица, форма и величина, су аспекти који нису једноставно изведени из функције. Нацрт никада није директна последица задатих параметара. Ту постоји увек компонента естетске и формалне организације. Како

5

ће грађевина изгледати из одређеног угла? Које боје и материјали су најпогоднији? Све ово лежи у домену пројектанта-уметника.

Функција: Добро функционисање једне грађевине је основна сврха архитектуре. Ово подразумева техничко функционисање архитектонског дела у пракси, али и естетске и друге функције које оно треба да испуни. Архитектура је једна од ретких уметности (уз дизајн), која поред естетске вредности има и употребну вредност, и стоји увек на размеђи уметности и функције.

Порука: Национална библиотека Француске има форму 4 заклопљене књиге и тиме даје поруку о својој намени. Команда Ратног ваздухопловства у Земуну подсећа на авион и такође даје поруку о својој функцији.

Веза са околином: Идеализован пример архитектуре је нацрт грађевине, који се на више начина може уклопити у своју реалну околину. Ово се постиже, на пример: различитим формама, избором боја и материјала.

Значење: Свака грађевина има индивидуални исказ и карактер, који се показује кроз облик, функцију или организацију.

Национална библиотека Француске у Паризу

6

7

АРХИТЕКТОНСКИ СТИЛОВИ

Дефиниција појма

Архитектонски стил може да се односи на један лични стил појединог архитекте, једну архитектонску школу или за једну историјску епоху на његов типични језик форме. Архитектонски стилови се јављају и преовлађују током одређеног историјског времена и јављају се као одређена мишљења или реакције на такова мишљења и имају своје ране фазе, и развијене фазе и тако се уопштено узев сваки архитектонски стил једноставно дели на: рани, средњи и касни стил - односно његову фазу у развоју за које се могу са сигурношћу утврђивати појаве одређених карактеристика и форми које га прате и ту се примењују. Границе између појединих стилова нису увек тачно одређене и врло често се јавља мешање појединих стилова и њихово продирање једнога у други и постепене прелазе у току временских периода.

Класификација стилова и епоха је уско повезана са другим стиловима у уметности и на пример у стиловима намештаја иако у новије време, поред великих стилова који су оставили последице на све врсте уметности, где се запажа велико нагомилавање и појава многобројних стилова- јављају и стилови који се карактеристични само у појединим врстама уметности и тако и у архитектури.

Класификација стилова

Историја архитектуре у којој се говори о појединим стиловима у архитектури у појединим историјским епохама се једноставно може поделити на:Историју архитектуре старог векаИсторију архитектуре средњег века Историју архитектуре новог века, где у свим овим епохама можемо да разликујемо велики број разноврсних стилова који су били карактеристични за поједина временска раздобља у одређеним регионима.

Материјали и конструкције

Конструкција је битан грађевински, али и естетски, елемент архитектуре. Свака конструкција се састоји од носача (окомитих елемената) и терета (водоравних елемената). Носачи су: зид, пилон, ступ (архитектура), стуб и аркада. Терети су: архитрав, забат, плафон, свод, кров и купола.Конструкцијски елементи

Конструктиван је онај елеменат који је статички и технички неопходан да би неки објекат могао да стоји. Архитектонске конструкције се разликују по материјалима који су употребљени као дрво, бетон, гвожђе, камен, опека и сл. Природа материјала и функција диктира облик конструкције али у основи он је зависан од отпора и гравитације. Основни елементи код сваке конструкције су терети и носачи.

Конструктивна нужност доводи до низа облика конструкција али социајално историјска потреба и развој свести дају нове конструкције. За поједина раздобља је карактеристично да се поједине конструкције приказују и јасно су видљива док се у другим случајевима прикривају. Нови материјали и тенике дали су нове и изванреедне могућности и посебно значење конструкцијеу модерној уметности („конструктивизам“). Параболоидне и хиперболоидне форме армирано бетонских конструкција доводе до стапања сила и терета. Носиоци експресивне силе архитектуре постају елементи конструкције. Облици и грађевинске конструкције челика и бетона у знатној су мери утицале на поставке естетике у савременој уметности.

8

Камен је један од најстаријих грађевних материјала, и може бити клесан у правилне квадрове, деломично обрађен, намерно грубо клесан (рустика), ломљен или необрађен. Дрво се већином користило у облику носећих греда (вертикалних или хоризонталних), и дасака. Још један стари материјал је опека (земља или глина из калупа печена или сушена на сунцу). Овим традиционалним материјалима настајале су грађевине које су имале бочне волумене - носачи (зид, ступ и стуб, греда и лук) и горње волумене - терет (кров, плафон и свод, као и купола), а облик је зависио од њихових различитих решења.

Хиљадама година градња се служила каменом, дрветом и опеком, а онда се с индустријском револуцијом у 19. веку уводе металне конструкције и армирани бетон (бетон преко конструкције од челичне жице). Тада се почиње увелико користити и стакло, не само за испуњавање прозора, него и као грађевински елемент фасада. Металном конструкцијом уведен је потпуно нов начин градње: делови по мери направљени у фабрици се повезују у целину спајањем или монтажом.

Као што је 19. век обележен челичним конструкцијама тако се у 20. век највише градио у армирано-бетонским конструкцијама. Насупрот традиционалној градњи, кад кућа расте постепено, армирано-бетонску се грађевину гради у две фазе: најприје се постави костур од вертикалних носача (попут стубова) и водоравних плоча (плафон или спрат), а онда се изнутра подижу преградни зидови, споља се поставља стаклена (или нека друга) преграда.

Опера у Сиднеју, пример грађевине са сводовима од армираног бетона.

9

10

ИСТОРИЈА АРХИТЕКТУРЕ

Опште напомене

Човек је, борећи се за опстанак у суровој природи увек био приморан да себи тражи скровиште. Прва човекова склоништа биле су пећине, а касније је сам себи градио склоништа и скровишта. Борба за опстанак и тежња за бољим животом терала је човека да мења и користи предмете из природе, да гради и ствара. Градитељство је једна од најстаријих људских делатности.

Развијеност ове ове делатности одувек је говорила, а и у данашње време говори, о степену развијености одређене земље, државе или нације. Од праисторије наовамо, иако техника није била на данашњем степену развоја, људи су градили запањујуће грађевине (нпр. Стоунхенџ у Енглеској). Ове грађевине свакако нису биле одраз људске потребе за склоништем, већ за незаборавом и славом.

Тако су кроз људску историји сви велики владари имали тежњу да изграде што велелепније дворове, градове, храмове или друга обележја свог постојања и владавине. Да би набројали све грађевинске објекте значајне историјске, културне, уметничке, а надасве архитектонске и грађевинске вредности, био би нам потребан нов наставни предмет који ову област проучава, а зове се историја архитектуре. Кроз историју су се такође појављивали, остављали трагове у виду објеката и умирали многи архитектонски правци, од којих многима и име више не знамо, посебно онима у најстаријој људској историји. Све старе цивилизације имале су неке своје специфичности у градњи о чему сведоче сачуване грађевине тих култура.

Историја архитектуре односи се на на све техничке, функционалне и естетске степене развијања кроз историју. Архитектуром су се људи бавили од свог настанка па све до дана данашњаг.  Људи су од давнина имали потребу да нешто створе, да направе, па је тако настала и архитектура која се постепено развијал и усавршавала.роз историју градило се на различите начине па су се тако и стилови мењали. Стилови градње зависили су од раздобља, климатских услова, религије и културе. Са доласком индустрије архитектура добија нове стилове који се мењају из године у годину.

Архитектура се кроз историју делила се на праисторијску архитектуру, архитектуру старог века, архитектуру средњег века, архитектуру новог века, архитектуру 19. века, архитектуру 20. века и архитектуру 21. века.

Најстарији текст о архитектури као грани људске делатности је „О Архитектури“ (De Architectura) латинског аутора Витрувија, који каже да се архитектура заснива на складу и равнотежи три основна начела: Лепоте (Venustas), Чврстоће (Firmitas) и Корисности (Utilitas).

У историји човечанства први изграђени објекти су стамбени објекти који су названи земунице (јаме покривене шибљем) и сојенице (брвнаре на обалама). У средњем веку куће се поједностављују. У готици почиње ширење, а ренесанса са собом доноси изградњу већих градских кућа и палата по узору на антику. Од тада стамбене зграде почињу да расту у висину што омогучава да у градским зонама почиње да живи много већи број становника на малом простору.

У каснијој историји развојем хришћанства развијани су многобројни стилови попут Готике, Барока, Сецесије, Модерне, итд. Савремено грађевинарство црпи инспирације у градњи објеката из свих идеја и праваца које је човек користио, користећи нове технике, машине, материјале и др. 

Од троспратница и четвероспратница у 19. век, настају десетоспратнице и на крају небодери у 20 век Данас је незамисливо становати у дому који нема специјализиране

11

просторије (купатило, кухињу, дневни боравак ...), а величина, распоред и везе просторија зависе од њихове намене.

Одмах након куће за себе, људи су развили грађевине за своје богове. У сакралну архитектуру спадају: храмови, светишта, маузолеји (монументална гробне грађевине), цркве, манастири, џамије ... Храмови широм света (од мезопотамских високих степенастих храмова, огромних египатских, или потпуно прекривених скулптурама у Индији), грађени су да буду величанствени и богати како би се богу удобровољило и навело да посети та места за молитве и обреде.

Стари век

Човек прво почиње развијати профану архитектуру и то стамбену. У праисторији граде се земунице (јама покривена шибљем) или сојенице (брвнаре на обалама). То су једноћелијске куће (јединицу простора у кући називамо ћелија) са огњиштем и простором за спавање.

Персија и Месопотамија су древне цивилизације које су се простирале на територији данашњег Ирана и Ирака. Највећи допринос ове цивилизације огледа се у изуму опеке (цигле) без које је незамисливо и савремено грађевинарство, те конструктивно решење лука и куполе. Они су глину обликовали у облик опеке и сушили на Сунцу и од њих су градили себи куће, улице, храмове. Опека само сушена на Сунцу (без печења у пећима) зове се ћерпич. У архитектурама ових култура први пут је направљен лук и купола. Најчувенија грађевина са ових простора били су  Семирамидини висећи вртови.

Староегипатска култура развијала се на територији данашњег Египта. Највелелепније грађевине ове културе, која има неколико развојних путева, јер је трајала хиљадама година, огледају се у храмовима које су градили својим божанствима и сахралним објектима које су египатски владари (фараони) дизали себи за живота.

Најпознатија грађевина из овог периода је Кеопскова пирамида (или Каауфов хоризонт).

Ово је највиша пирамида икад саграђена. У време када је изграђена била је висока 146,5 метара, а данас је висока 137. Врх пирамиде је током векова оштећен зубом времена. Направљена је од камених блокова тешких у просеку 2,5 тоне, док поједини комади теже и 15 тона. Иначе, она није највећа пирамида икада саграђена. 

12

Културе латинске Америке (Инке и Маје). Највећа пирамида икад саграђена је Кецелкоатл у Мексику, и то је највећи споменик икада саграђен. Њена висина је много мања од Кеопсове, само 54 метара, али јој је запремина много већа; 3,3 милиона метара кубних, док је запремина Кеопсове тек 2,5 милиона метара кубних. Основа Кецелкоатла заузима површину од невероватних 18,2 хектара, а грађена је између 2. и 4. века нове ере.

Античка архитектура

У античкој Грчкој познајемо двоћелијску кућу којој је прва просторија била за госте (мегарон), а повученија за жене и децу. Римљани развијају кућу са квадратним двориштем окружен ходницима и тремовима (атријум), около којег се нижу собе.

Допринос старогрчке културе огледа се у свим свакоденим аспектима живота и каже се да је колевка данашње европске цивилизације управо стара Грчка.

13

Најкарактеристичније грађевине ове културе које се граде и дан данас јесу театри и стадиони. Театри (позоришта) су објекти намењени извођењу позоришних представа. Данашња конструкцијска решења су индентична старогрчким : центар театра чини позорница, а испред ње се уздижу редови за публику. Грци су практиковали извођење олимпијских игара сваке четврте године и зато су градили и стадионе. Савремене олимпијске игре обновио је Пјер де Кубертен, тиме је и градња стадиона добила поново на значају. Најзначајније старогрчке грађевине јесу храм Партенон-на брду Акропољ у Атини, посвећен богињи мудрости и ратне вештине Атени, чији се остаци могу видети и данас. Споменици који више не постоје, а који су били најчувеније грађевине у време старих Грка, су:

- Светионик (122 метара, и најстарији светионик на свету, саграђен 224 год. пре н.е, а уништен у земљотресу 1375 године)  Сосрата из Книда на острву Фарос(испред Александрије-Египат),

- Зевсов храм из Олимпије (данашњи Истанбул), те статуа Зевса (12 метара мермера, злата и слоноваче) који је градио Фидије, нестао у пожару.

- Колос са Родоса -споменик богу светлости, љубави и поезије, Аполону (35 метара, саграђен 280 год. пре н.е. а уништен у земљотресу 224. год. пре н.е.),

- Артемидин храм богиње лова у Ефесу (Турска) и Гробница краља Маузола Каријеског (отуд се за и данас за посмртну гробницу каже маузолеј) у Халикарнасу (данас Бодрум у Турској).

Грађевине карактеристичне за Римско царство јесу базилике, амфитеатри, и циркуси. Римљани нису били љубитељи позоришта нити су упражњавали олимпијске игре, али су уживали у борбама робова - гладијатора.  Зато су градили амфитеатре, где су се робови морали борити на живот и смрт, или међусобно, или са дивљим животињама. Амфитеатри су такође били и губилишта осуђених на смрт, јер је у време Рима најчешће прописивана смртна казна, поред разапињања на крст, била и извођење осуђеника у амфитеатарску арену у коју би касније пустили изгладнеле лавове, или друге разбеснеле животиње (бацање лавовима), или би осуђени на смрт морали да пруже отпор већој групи "професионалних" гладијатора. У оваквим осудама дешавало се, али врло, врло ретко, да осуђени буде помилован након би пружио жесток отпор убивши животиње, или гладијаторе.

Колосеум у Риму, највећи Амфитеатар икада саграђен, али је у то време и сваки и

најмањи градић Римског царства имао амфитеатар.Циркус (круг) је објекат који су у време Римљана били намењени извођењу

коњичких игара, односно трка двоколица. И данас се по свету граде хиподроми, по узору на римске циркусе.

14

Најзначајнији објекат Римљана по касније европско грађевинарство је базилика, заправо пијаце, нешто налик данашњим тржним центрима. Поред улоге пијаце, оваква места била су у време Рима и суднице, и градски тргови, једном речју најважнија места у граду везана за јавни живот, јер би се из централног дела базилике јављале новости присутном народу, одржавала се суђења пред судијама, адвокатима, и публиком, чије су реакције на реторичке вештине адвоката најчешће и утицале на изрицање пресуде од стране судија, итд.

Првих векова свог постојања хришћанство је била забрањена религија и Рим је на смрт осуђивао сваког за кога би се дознало да је хришћанин. У то време хришћани су се крили на најтајнијим и најстрашнијим местима и своје верске обреде су најчешће одржавали у катакомбама, у које нико није залазио из страха. У Риму није постајао обичај закопавања мртвих у земљу, као данас, или спаљивање на обредној ломачи, као код неких других народа(старих Грка, нпр.) већ су мртви одношени у катакомбе и тамо остављани. Катакомбе су подземни лавиринти који су се простирали километрима испод зидана града а у које су одношени умрли. Дакле, катакомбе су биле најстрашније могуће место у то време, на које нико није одлазио и у које нико није залазио, нешто као подземни свет, или свет мртвих и умрлих, и као такво било је најзгодније могуће место за одржавање тајних састанака, те је у време прогона хришћана то било једино сигурно и безбедно место за састајања и одржавања хришћанских обреда тог времена.

Развојем хришћанства, и њеним признавањем од стране римских царева као званичне религије, хришћани су престали да буду прогањани и добили су право да граде цркве. Како се у ближој и даљњој историји ниједан објекат није могао узети као основа за градњу цркве, ни храмови богова из времена многобоштва, ни циркуси, а посебно не амфитеатри који су оличење људског страдања и зла, основа за градњу цркве била је базилика, као место где се ништа зло није дешавало, где се трговало и размењивала добра. Како су све цркве, без обзира на касније правце у архитектури или самој хришћанској религији, имале изворни облик базилике, тако је и већина других стамбених објеката добила сличан облик. Када погледамо већину кућа, било где у Европи, ми заправо видимо облик базилике.

Средњи век

У средњем веку куће се поједностављују (соба изнад собе, дрвени строп и степениште). У готици се куће шире на суседне, а у ренесанси се поново граде веће градске куће и палате по узору на антику. Од тада стамбене зграде расту у висину и градови окупљају велики број становника на релативно малом простору.

Зграде јавне и друштвене намене су најчешће већа здања у градовима за различите потребе друштвене заједнице. Испрва се здравствена, просветна, културна или уметничка делатност обављала у зградама које се нису разликовале од стамбених. Но, у новиој архитектури ове грађевине разликујемо по намени: позоришне зграде, концертне дворане, музеји, галерије, биоскопске-дворане, стадиони, спортске дворане, домови

15

културе, итд За управљање градом, од најранијих времена развила су се два типа грађевина: већница или палата владара.

Палата, ма коме припадала, увек мора вршити две функције: осигурати што удобнији живот власнику и другима приказати његово богатство и моћ. Најраније палате су биле утврђене високим и дебелим зидинама, па их називамо тврђавама. Свака тврђава носи одлике свога времена (у готици високи зидови, у ренесанси звездасти, у бароку с огромним парковима и базенима, итд). Занимљив је прелаз из готике у ренесансу где високи квадратни зидови тврђава постају ниски, обли, у облику петоуглаа зидови. Разлог тому је промена начина ратовања, тј. прелаз са хладног оружја (стреле, мачеви, копља, итд) на ватрено оружје (топови, мускете, итд) . За овај период истојије архитектуре посебно је взначајна изграднја фрамова у којима су се људи молили бог , што је довело до дефинисанња такозване сакралне архитектуре.

Нови век

Од троспратница и четвероспратница у 19. веку, настају десетоспратнице и на крају небодери у 20. веку. На почетку трећег миленијума зграде пркосе свим законима теше и уздижу се и преко осам стиотина метара у небо. Данас је незамисливо становати у дому који нема специјализиране просторије (купатило, кухињу, дневни боравак ...), а величина, распоред и везе просторија зависе од њихове намене. Нови грађевински материјали дефинисали су модерну архитектуру.

Архитектура будућности у Јужној Кореји, идејно решење Мас Студија из Сеулаза Зграду по угледу на зупчанике

16

АРХИТЕКТУРА САВРЕМЕНОГ ДОБА

Уводне напомене

Од троспратница и четвероспратница у 19. веку, настају десетоспратнице и на крају небодери у 20. веку. На почетку трећег миленијума зграде пркосе свим законима теше и уздижу се и преко осам стиотина метара у небо. Данас је незамисливо становати у дому који нема специјализиране просторије (купатило, кухињу, дневни боравак ...), а величина, распоред и везе просторија зависе од њихове намене. Нови грађевински материјали дефинисали су модерну архитектуру.

Упркос технолошком напретку на крају 19. века, у архитектури, као и у другим гранама уметности, постоји одређена збрка што се тиче ликовног израза. То је најочитије у САД-у, где зграде постижу невиђене висине (енглески sky-scraper дословно значи - небодер), али били су призматични, тешки, обложени каменом и оптерећени украсима из 19. века. Дакле, време још није пронашло свој стил којим би се изразило и већином су се радиле копије ранијих стилова – тзв. неостилови или историцизми, али почетком 20. века јављају се нове струје и стилови у архитеткури.

Сецесија

Сецесија се развија у архитектури када нови начин конструкције од армираног бетона и челичних конструкција захтева и нове приступе у решавању објеката, у сликарству, скулптури и примењеној уметности (намештај и витражи), и у литератури. У архитектури код Антонија Гаудија откривамо архитектуру пуну изненађења и он се не залаже за било који облик функционалности, док се у Чикашкој школи у САД остварују нове структуре те се одбацују сви некорисни украси и окрећу се чистој функционалности а у Европи су у овом погледу највише одмакли у Белгији и Холандији код Хенрија ван де Велдеа и у супротности је са архитектуром Виктора Хорта који је у Брислу употребио гвожђе и остварио свечане фасаде зграда.

Антонио Гауди, Саграда фамилија, Барселона

Архитектура сецесије је правац који се јавља око 1880.године у Енглеској. Утицао је на рану модерну, дело Баухауса (сарадња уметности и индустрије) и припремио је тло

17

за функционализам. Од 1914. године се угасила и неки архитекти су прешли и изградили се у примени модерне.

Циљеви су били стварати нови стил у уметности и архитектури који би деловао органски и био ослобођен од доба историзма и еклектицизма. Овај стил је последњи стил који се пројављивао и деловао на све превце у уметности у сликарству вајарству, музици и архитектури.

Водећи центри сецесије су били: Шкотска, Белгија, Француска Париз и Нант, Немачка Минхен и Дармштат, Аустрија Беч, Италија, Шпанија, Њујорк, Русија, Пољска, Холандија, Скандинавија, Чешка Република...

Арт нуво

Арт нуво (Art Nouveou) је везан за сецесију, тако је један од најоригиналнијих архитеката припадао уметничком кругу Арт Нуво-а, - Шпанац Антонио Гауди (Antonio Gaudí 1852.-1926.). Он гради армирано-бетонске грађевине слободног тлоцрта и чврсте конструкције, тако да може изводити еластичне, вибрирајуће конкавно-конвексне плоче прочеља. Због примене органичког начела обликовања сврставамо га у сецесију, али у његовим делима има и најаве надреализма. Надреалистички је утисак изазван његовим појасевима на прочељу (са бројним разноликостима и неправилностима) који као да су резултат некаква природног таложења или брушења у живој стијени, а не људског хтења и рада, а тлоцрти подсећају на организам неког живог ткива. Таква је његова зграда Casa Mila (1905. - 1910., Барселона) која има мека заобљења целе масе око угла улице с валовито обликованим балконима и венцима што одвајају спратове, а на крову су фантастични апстрактни димњаци од којих је сваки оригиналан својим другачијим усјецима и истакама. Он је умјетник који је у архитектуру унио највише особности, дорађивао је особно сваки и најмањи детаљ на својим грађевинама (Нпр. црква Саграда Фамилиа из Барселоне коју је започео 1889. није довршио до смрти 1926.).

Пуризам

Пуризам (фр. Le Purisme), (од франц. pur — чисто) је уметнички правац који је настао у Француској 1918. године, а везан је за сликарство и архитектуру. Идејни творци покрета су француски сликар Амеде Озанфан (Amédée Ozenfant) и архитекта и сликар Шарл-Едвар Жанере (Charles-Edouard Jeanneret) познатији по псеудониму Ле Корбизје (Le Corbusier). Правац је настао као реакција на кубизам, односно на његову праксу разлагања и деформисања предмета које покушава да прикаже, за коју је сматрао да као таква ствара уметност која је превише орнаментична и декоративна. Пуризам се првенствено заснива на неоплатонистичкој филозофији која у уметничком смислу значи одбацивање реалног представљања предмета и покушај приказивања "суштине" његовог облика. Овакву естетику покушава да примени на све облике пластичног израза - сликарство, дизајн и архитектуру. Манифестом пуризма сматра се чланак "Апре Ле Кубизм" ("Aprés Le Cubisme") који је објављен 1918. године, а прва потпуна формулација пуристичке естетике објављена је 1920. године у чланку "Le Purisme" часопису "Л еспри нуво" ("L'Esprit Nouveau") који је био и гласник покрета. Пуризам је дефинисан као концепт који се односи не само на сликарство и архитектуру, већ садржи и скуп особина које треба да карактеришу целокупну модерну мисао. Слави се једноставна и јасна естетика машина као предмета који смболизују модерно доба, а природа се дефинише као савршена логичка машина чија лепота произлази из подвргнутости физичким законима. Инжињерска професија се сматра узвишеном због своје дисциплинованости и рационалности. Као лајтмотив пуризма наглашава се повратак логици, јасноћи, једноставности и реду - особине које треба да буду присутне у сваком облику и производу људског деловања.

18

Насловна страна књиге "L'Esprit Nouveau: Purism in Paris 1918-1925" са приказом унутрашњости "Павиљона новог духа" ("Pavillon de L'Esprit Nouveau")

У архитектури пуризам сматра да објекти треба да задовоље два критеријума - с једне стране треба да буду функционални, а са друге да садрже у свом облику апстрактне елементе који имају функцију да хране чула и ум.

За промовисање пуризма била је значајна изложба декоративних уметности "Exposition des Arts Décoratifs" одржана у Паризу 1925. године на којој је изложен "Павиљон новог духа" ("Pavillon de L'Esprit Nouveau") који је дизајнирао Ле Корбизје и који је био прототип модерне стамбене јединице изграђене у складу са пуристичким начелима. Павиљон је био покушај да се представи сензибилитет пуризма – био је дизајниран тако да има могућности сличне машини, опремљен индустријским типским намештајем, и у њему су биле изложене пуристичке слике Ле Корбизјеа, Озанфана и Фернанд Лежеа (Fernand Legér).

Крај пуризма запажа се почетком 30-их година. У сликарству он није имао велики замах, али је утицао на касније модерне сликарске правце. У архитектури је значајно утицао на "Интернационални стил" који се јавља 1925. године.

Функционализам

С друге стране постојала је струја архитеката која се опирала сецесионистичком начину мишљења. Њих обично називамо претечама модерне архитектуре. То су оне архитекте који су осетили дух времена и оценили како је потребно користити нове, квалитетне материјале (челичну конструкцију, армирани бетон, стакло), лишити се сувишних украшавања и спојити лепоту архитектуре с њеном функционалношћу. Ове поставке уоквирио је тек бечки архитект Адолф Лоос (1870.-1933.) у својој књизи „Орнамент и злочин“ (1908.) изданој у Бечу, једном од најистакнутијих еуропских жаришта и расадишта сецесије. Као узор те нове архитектуре апстрактне чистоће и геометријске јасноће узима се његова револуционарна Кућа Стеинер (1910., Беч). Волумен објекта подлеже свим законитостима и могућностима материјала, захтевима конструкције (армирани бетон) и постиже лепоту контрастним односима пуних плоча и неопходних отвора, без сувишних детаља и украса.

Поставке Лоосове архитектуре – глатке плоче, одсуство било каква украса, компоновање чистих волумена под правим углом – следили су ће бројне архитекте двадесетог века у целом свету. Најбоље их је разрадио Швајцарац Ле Корбизије ( Le

19

Corbusier - Piere Jeanneret) својим делом Пет принципа армираног бетона из 1915. који су постали начела модерне архитектуре:Слободно приземље објекта са стубовима – први спрат за гараже или пословне просторе;Слободан тлоцрт – фиксни су само стубови, преградни зидови се могу стављати произвољно;Слободно прочеље – прочеља се исто тако могу варирати по потреби;Максимално остакљење – ако је прочеље слободно зашто не ставити што више прозора;Раван кров – кров више није бескористан, може бити препун зеленила, за игру … нпр. као замена габарита (тла које је зграда одузела од крајолика).

Такав пројект Ле Курбизије назива домино (1914.) јер је сматрао да се такве обитељске куће требају слагати попут плочица у игри домина; на тај начин ријешио би проблем повећане потребе за јефтиним становима у градовима. Пет принципа Ле Цорбусиер је потпуно примијенио у градњи великих армирано-бетонских зграда, али и стамбених кућа изнимне љепоте као што су Вила Стеин (1927., Гаршес, Француска), Вила Савој (1929., Писо, Француска) или Вила Тугендхат (Брно, Чешка, 1928.).

Функционализам у архитектури дочекан је као решење обликовних конфликата 19. стољећа. Откривајући оно што се прије скривало, функционализам је сакрио оно што се прије показивало. Тако су нестала прочеља, некоћ најпретенциознији дијелови архитектуре, и више се водило рачуна о погледу из куће, него о погледу на кућу.

Нова размишљања о архитектури заживела су у деловању групе De Stijl и школе Баухаус. Уметничка група окупљена око часописа "Де Стијл" основаног 1917. у Холандији под геслом "сврха природе је човек, а сврха човека је стил" деловала је двадесетих година. Водили су је Пит Мондриан, Ван Доесбург и П. Оуд, а придружује им се и Герит Ритвелд.

Баухаус

Баухаус (1919.-1933.) је био посебна школа која је желела повезати све ликовне умјетности у индустријску производњу кроз дизајн. Први је њен оснивач је Валтер Гропиус (1883.-1969.) који је већ 1910. својом "Фабриком Фагус" најавио своје схваћање архитектуре, а објектом Баухауса у Дессау дефинирао речник "модерне". Објекат је јасног тлоцрта, скелетне конструкције поливалентне намјене наставе, максимално остакљена тамо гдје треба, чистих и јасних волумена, редукција, тј. лишена свега сувишнога.

Други важни архитекта који у Баухаусу води радионицу за архитектуру и урбанизам је Холанђанин Лудвиг Миес ван дер Рохе (1886.-1969.). Своја уверења у архитектури је најбоље изразио чувеном реченицом: "Мање је више!". Године 1929. на Међународној изложби у Барселони пројектира "немачки павиљон" који има бриљантни тлоцрт сведен на неопходну суштину ствари (вертикалне и положене плоче). Ликовно је компонирао зидове, стубове, преграде од стакла и базеном у којем се огледали једноставност простора – данас класика модерне.

Ова двојица уметника-архитекте 1933., кад је Хитлер затворио Баухаус, одлазе у САД и тамо скупа с Ф. Л. Врајтом предводе револуцију у архитектури. Од тада је САД предводница модерне архитектуре.

Арт деко

Арт деко је универзални декоративни стил који се раширио у САД и у Европи у 20.-тим и 30.-тим годинама 20. века у индустрији и занатству. Носи карактеристике многих праваца у првом реду кубизма, футуризма и сецесије.

20

Најбољи представник овог стила у архитектури је славна зграда у центру Њујорка Емпајер стејт билдинг на којој се виде главне карактеристике стила, чврсто дана линија за разлику од кривих линија сецесије и декоративни ентеријер.

Развојем две конструкцијске технике у веку дошло је до развоја архитектуре 20. века. Прва је свакако развој челичне конструкције као архитектонског елемента, а друга, најчешћа и најбоља у 20. веку, која је омогућила неслућене могућности обликовања и нова решења у градитељству, - армирани бетон. Армирани бетон (костур од гвоздених шипака уоквирен цементом с песком) почео се користити крајем 19. в. за фабричке погоне, а за примену у станоградњи најодговорнији је француски архитекта Аугуст Пере (Auguste Perret) који је истицао костур конструкције на својим зградама (Нпр. осмоспратница у Руе Франклин, Париз, 1903.), костур који су друге архитекте скривале разним украсима (историцистичким или сецесијским).

Интернационални стил

С јачањем нацизма у Немачкој, најбоље њемачке архитекте траже склониште у САД-у, и увелике утичу на развој америчке архитектуре. Гропиус, као председник одсека архитектуре на Харварду, и Лудвиг Миес ван дер Рохе у Чикагу ће након другог светског рата остварити сан модерне архитектуре. Они започињу стил у архитектури који ће трајати неких 25 година, а ми га називамо Високи Модернизам (Интернационални стил). То је био врхунац развитка који се одвијао првом половином 20. ст. Његови јединствени простори, геометријски или органски, утеловљују складну визију стила који се развијао, без обзира на небројене лоше копије које су истовремено настајале широм свијета.

Крунско дело америчке архитектуре након II светског рата је свакако облакодер (Skysraper), који је увелико дефинисао Миес ван дер Рохе. Његово дело "Зграда Сеграм" из 1958. г. је утеловљење достигнућа Лоуиса Саливана, Ф. Л. Рајта и Баухаус и Чикаго школе с тежњом ка висинама. Па опет, зграда не личи нимало на претходне. Утјеловљујући своју крилатицу: "Мање је више", постижући максималну вертикалу застакљене фасаде, скривајући конструкцију, постигао је склад вертикалних и хоризонталних сила. Складност ове зграде одражава друштвени и естетски идеализам који промовира архитектура високог модернизма.

Лудвиг Миес ван дер Рохе, Зграда Сеаграм, 1958. Њујорк.

У Европи Ле Корбизије, иде даље од "зграда-кутија на стубовима"; он гради у складу с човеком, тј. посебну позорност обраћа на људске пропорције, и зградама даје вајарски додир. Таква је зграда у Марсељу , Unité d'Habitation (1952.), са становима

21

апсолутно пропорционалним људским мерама, вајарским степеницама и отворима за вентилацију, те касетираном прочељу од бетонских линија (што је постало уобичајено у топлијим крајевима).

Архитектура слободних облика

Најреволуционарнија Ле Корбизијеова зграда је његова црквица Notre-Dame du-Haut у Роншампу, Француска. Црквица ирационалног дизајна, масивних зидова који се увијају и извијају као да су од папира, крова који изгледа као огромни шешир или преполовљени брод, и ситних периодичних отвора који смисао добивају тек изнутра творећи предивну (божанску) игру свјетла.

Након рата, осећа се засићење од једноставних коцколиких грађевина од бетона и уметници – архитекте започињу цијели низ објеката који се опиру строгим геометријским плановима. Неки од понајбољих су "Спортска палата" (Пиер Луиђи Нерви и Анибале Вителоци, 1960. год. – за олимпијаду у Риму; касетирана купола и ипсолон контрафори држе лебдећу куполу), ТWА терминал аеродрома Јохн Ф. Кенедy у Њујорку (1963.) Ероа Саринена (коме кров као да лебди – асоцијација лета), циели комплекс зграда (као и урбанизација) града Бразилије у Бразилу архитекта Оскара Ниемyера (1960-их), Опера у Сyднеју (Џорн Утзон) итд.

Након 1970-их, настаје више струја: Касни модернизам, Постмодернизам и Деконструктивизам.

HI-TECK архитектура

Касни модернизам је започео као увођење нових материјала и форми, а завршио као екстремна високо-технолошка (HI-TECH) градња. То су зграде на којима се није штедило и изгледају футуристички у својим оригиналним рјешењима. Таква је Центар Помпидоу, у Паризу (Ришар Рожер и Рензо Пиано, 1977.) . Она изгледа као зграда изврнута наопако, тј. циела конструкција и степениште је споља на челичним носачима (изгледа као висећи мост – зграда), тако да је интеријер потпуно поливалентан, тј. нема фиксних зидова уопће, собе се могу планирати произвољно и служити свакој намјени.

Најрепрезентативнија зграда овог стила је свакако Хонгконг банка у Хонг Конгу (1986.) архитекта Нормана Фостера. Огромна, најскупља зграда до тада на којој је све екстремно. Као код готичке катедрале, носиви елементи су споља, а изнутра скелетна градња с огромним атријумом – "катедрала банкарства" – што су наручитељи и желели.

Норман Фостер, Хонк Конг банка, 1986.

22

Постмодерна

Постмодернизам се у архитектури одликује као и у сликарству: еклектичном мјешавином без смисла, овиси само од маште архитекта и жеља наручитеља. (нпр. Мајкл Грејвс, Јавна зграда у Портланду из 1982. г.; Вентури кућа Роберта Вентурија, и др.)

Мајкл Грејвс, Хумана, Луисвиле, Кентаки, САД.

Деконструктивизам

Деконструктивизам у архитектури је усмерен против правила утврђених у стилу модернизма. Ту архитекти граде противно правила па се грађевина понекад доимље као да не прати оно основно правило: чврстоћу (нпр. СИТЕ, Бест продаваонице, Хоустон, 1975.; Френк О. Гехрy, Музеј Гуггенхеим у Билбаоу, Шпањолска и Фред и Гингер у Прагу (1996.), и др).

Модерно доба

Развој науке и нових материјала донели су нове тенденције у архитекури. Небодери који се уздижу и на стотина метара у небо, необични облици и невероватна просторна решења карактеришу грађевине с краја 20. и почетка 21. века.

Имитације шкољки, кошница, клипова кукуруза и других необичних облика више нису само плод маште архитектонских занесењака већ стварне грађевине које имају своју стамбену или пословну функцију. Данас, скоро све што машта архитекте може да осмисли, рука да нацрта, градитељим огу да направе. У сфери архитектуре у будућности само је људска машта лимит.

23

САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА

Одмах након куће за себе, људи су развили грађевине за своје богове. У сакралну архитектуру спадају: храмови, светишта, маузолеји (монументална гробне грађевине), цркве, манастири, џамије ... Храмови широм света (од месопотамских високих степенастих храмова, огромних египатских, или потпуно прекривених скулптурама у Индији), грађени су да буду величанствени и богати како би се богу удобровољило и навело да посети та места за молитве и обреде.

Сакралне грађевине, као најбогатије и највеће у граду, можемо проматрати као огледало друштва у којем су настале и одраз целе културе једог народа. Тако је црква, одувек, осим за верске обреде, служила за друштвена окупљања и била је средиште културног живота. Кроз средњи век, црква је била једина галерија уметности, музеј сликарства и скулптуре, једина концертна дворана у граду, школска установа. Ипак је првенствено служила духовним потребама становника, њиховом схватању Бога и живота. Наравно, та схваћања су се мењала током времена, а с њима и архитектура цркве.

Српски православни манастир Жича, Црква Христовог Вазнесења

Тако је нпр. романичка црква (11. –12. век) својим обликовањем одговарала немирном времену сталног ратовања међу феудалцима, и уопште осјећају несигурности, па су те цркве имале што дебље и затвореније зидове, звонике попут кула, уске прозоре и уопште је личила тврђави.

24

Готичка црква (13. и 14. век) слави већу сигурност и снажан привредни развој градова, обрта и трговине. Уместо зидова поставља огромне прозоре, и њих испуњава сликама од комада разнобојног стакла (витраж).

Катедрала Нотр-Дам у Шартру је пример готичке градње.

Ренесансна црква (15. и 16. век) поштује начело "Човек је мјерило свих ствари", стога оно што је добро за човека добро је и за веру. Цркве су личиле на стамбене грађевине, можда мало раскошније и ослањала је се на достигнућа антике (с луковима, куполама, аркадама, итд).

Барокна црква (17. и 18. век) је често овална, а украшена је тако да негира границу простора и ствара привид (илузију) да се унутрашњи простор цркве претаче у бескрајни простор у којем се све креће и миења.

Модерна црква (20. век) верује у ново доба које мора наћи нов израз. Стога се лишава свих устаљених елемената цркве (ступови, капител, лукови, украсни облици, итд) и као и све у 20. веку битно се разликује од целог претходног развоја човечанства.

25

26

ЗАКЉУЧАК

Архитектура као област људске практичне делатности и истовремено врста уметности има врло дугу историју. Можда не баш толико као што је историја човечанства, али која датира још из петог миленијума пре нове ере.

Са сигурношћу се може рећи да је архитектура врло комплексна област која у себи сједињава многа људска умећа, знања и вештине. Њихово напредовање, нарочито у области конструкције и материојала дало је невероватни полет архитектама да остваре своје идеје и направе невероватне помаке у планирању и градњи објеката. Тако је свако доба у историји човечанства имало специфичне карактеристике које се препознају као особени стилови епохе у којој су настали.

Основне карактеристике неком архитектонском стилу давали су генијални појединци и групе људи који су одређени стил својим идејама и замислима започињали и касније га развијали. Из сваке епохе и одређеног стила остале су нам грађевине које, као главна облежја карактеришу време и поднебље у коме су настале. Оне најстарије, које већ миленијумима одолевајуи зубу времена, како кажу прогнозе, остаће још дуго да сведоче о историји градитељства, људске снаге и знања и целокупног човечанства. Ново доба донело је нове објекте који, мада нису тако трајни, али су невероватно маштовити и пркосе природи, законима и самом човеку. О њиховом значају за човечанство и планету Земљу сведочиће, ако не они сами, онда нека друга докумета и записи.

Поред тако дуге историје, архитектура пред собом, свакако има, врло дугу и интересантну будућност. Њу ће наравно красити ново време, нове идеје, материјали и изнад свега – људи. Једни ће стварати прелепе објекте, други ће о њима писати, трећи их посматрати као туристичке атракције и све то као залог новим поколењима и будућности.

27

ЛИТЕРАТУРА

Х. В. Јансон, Историја уметности, Београд 1962.

Удо Култерман, Савремена архитектура, Нови Сад 1971.

http://sr.wikipedia.org/sr/архитектура

http :// www . projektovanje . info / istorija - arhitekture / istorija - arhitektura . html

www . arhitektura . ac . me / me /.../ i .../ istorija - arhitekture - ii - srednji - vijek

28