Сима Милутиновић Сарајлија

Право рођење песника дгодило се у Видину, када је за два месеца чувања бостана написао шездесетак љубавних и космичких песама. Оне су по духу романтичарске. Писане су скоро чистим народним језиком, с мало или нимало неологизама и црквенословенизама, стихом који произилази из народне лирске песме. Али оне нису подражавање народне песме.

1. Љубавне песме:Мило ропство, Разврат, Љубав је живот итд.

o Мило ропство – опозиција мотив славе : мотив љубави. Одустајање од славе у корист љубави, од јавног у корист приватног. Песма је ослобођена натчулних мотива, то је романтизам који тежи задовољству. „Рај нашавши шта ће мени пара-рај?“ – кључно је оно што је овде, егзистенција се ограничава на оно што је овде. Да ли љубавна лирика има своју трансцеденцију? Он се одриче славе, онога што је трансцедентно. „Рујно винце и љубавна стрелицо / вами с једва светске бриге избави“.

o Разврат – Отклон од хероике (шта је слава и јунаштво?), отклон од етике (шта је образ и поштење?), отклон од бесмртности (шта по смрти празно име?). Поставља два питања: 1) Шта је рај? 2) Где је вечност? (где – тражи конкретизацију, перспектива сведена на овоземаљско). Тело се појављује као мера граница вечности, а смрт и рака као опште место (иронија – депатетизује идеју смрти). „Кости у прах, прах у ништо“ – иде се ка доле, а не ка горе, нема трансцеденције. Душа – пара, пара – ветар; напад на идеју бесмртности душе. „Нема хвале по заслуги, нити живот после овог“ – експлицитно одрицање трансцеденције. Развија се похвала разврату из једног доживљаја смрти: „јести, пити – то је наше, испод дојки раја тражит, докле будеш пак и прођеш, та у гробу нејма добра, све л залуду, кад се умре.“ – разврат као одговор на ништавило. Разврат – притајени тон очајања.2. Космичке песме:

Будни сан једне тихе ноћи у Видину и На питање шта све сам радим, одговор.o Расвит самоће први – самоћа се појављује као егзистенцијално искуство, а ћутањем се открива да

се егзистенција одваја од света – нисам ту! – померање ка унутрашњости. А онај ко се помера, ко одлази у ћутање, не враћа се исти већ са спознајом, са сазнањем. Бити сам значи ступити у неку другу димензију свог постојања, самоћа је ствар велике душе, и тада се душа огледа у самој себи – самоћа је пут самоспознаје. „душа моја невиђени крили, дијели се у небеса лети“ - душа се дели, кретање душе овде је немотивисано. Душа доспева до Бога који је претстављен кроз патријархалну слику земљорадника који обрађује њиву. Супротност душе и земље, Бог каже души: Ако ти досади земља, отиди од ње. Душа препуна пренебесног знања враћа се телу и буди га. „Ван је ништо при у себи свету“ – понирање у себе.

o Расвит самоће други – искуство душе које долази као последица сазнања. Код Његоша је јунак песниково ја, а овде је јунак душа. Душа = Бог – „Ја сам, вели, што ми је и отац“, „Мен почетка к ани њему нема“ – успоставља се однос између Бога и душе, душа је истог својства као и Бог. Бог је бесмртан и она је бесмртна. Она је општег творца искра, „ја ти живот и по смрти дајем“ – и она обезбеђује бесмртност. Недостаје човек, људска судбина стављена је по страни. Представља се позорнива Бог : душа, човека ту нема. Душа се претвара у неку врсту божијег помоћника, извршиоца. Однос према Његошу: Не знамо зашто је душа овде (немотивисаност); Однос између земље и неба није дат у трагичком светлу, код Његоша је земаљско постојање трагично, душа је заробљена у телу; Сарајлила дедраматизује, а Његош драматизује.

o Будни сан једне тихе ноћи у Видину – ноћу на небу влада месец и звезде веселим играма изражавају радост због његове владе. Али чим се на истоку појави Даница и за њом изађе сунце, месец бежи . Милутиновић овоме додаје и моралну поуку: како месец од сунашца бежи, како глупост пред мудрињом божјом, тако и ти безтрага ћеш поћи. Романтични поглед са земље на небо + морална поука просвећеног морализовања. Наиван поглед земаљског човека са земље у васиону.

o Мазда – моћ божанства. Разликује две врсте људи: смртни људи који се губе у лепотама неизмерно мудрог Бога и они који су здружено с Богом и који могу посматрати процес вечног стварања. Слика велике сцене која се одиграла на небесима после створења једног од нових светова, а оред унуштење наше земље. Бог хоће да умије лице земљино од разврата, да освежи површину земље за нове створове. Праведни људи да се пренесу на новостворени свет, анђели их прате да не би залутали. Показује Бога у свом стваралачком послу. Сцена са заштитом двоје праведних и њихове породице, Бог је сачувао песника и његову породицу од пропасти земље, а за песнике и његове најближе створио је нови свет. „Гердхарчићи“ – Герхарда и његову породицу је означио као једине праведнике.