ruska knjizevnost

75
Реформе Петра Великог. Народна сатира о Петру (лубок и народна драма) Историја нове руске књижевности почиње управо од Петровог времена, тј. од прве четвртине 18. века. Петар Велики рођен је као једно од четрнаесторо деце цара Алексеја Михајловича 1672. године. После смрти Алексеја, цар постаје Фјодор, али он умире 1682. Поставља се питање ко ће наследити престо – Петров старији брат (који је био болестан и слабоуман, али је имао формално право првенства) Иван, или десетогодишњи Петар. Изабран је Петар, међутим, Софија Алексејевна организује Устанак стрелаца који ће је довести на власт као рендгенткињу малолетног Петра. Петар је склоњен у село Преображенско, где се од веома рано почиње занимати за војску и ратовање, има свој мали „потешный полк“, касније ће од њега настати Преображенски пук. Пораставши, Петар решава да преузме власт и 1689. и фактички постаје цар Русије, а Софију насилно монаши у Новодевичјем манастиру. Био је суров и својеглав владар, али, како је то Карл Маркс рекао: „Својим варварством је победио руско варварство“. Његову свирепост јасно видимо у спремности да крваво угуши било какве пометње у народу, да ради успеха жртвује животе десетине хиљада људи, да изгради нову престоницу на костима многих сељака. Упркос томе, он је ипак учинио изванредно много за своју државу. Прве битке Петра Првог су два Азовска похода, први, 1695. неуспешан и други, 1696. успешан. Следеће године Петар са 250 људи креће у тзв. „Великое посольство“ . Посетио је Холандију, Енглеску, Аустрију, Италију, упознао се са Лајбницом итд. Бавио се проучавањем бродоградње, технике уопште. Овај пут прекинуле су вести из Москве о новом устанку стрелаца, Петар се враћа и сурово гуши устанак (→ Утро стрелецкой казни). 1700 – 1721. траје рат са Шведском око излаза на Балтичко море. Назива се још и Великим северним ратом . У бици код тврђаве града Нарве Петрова војска је претрпела страшан пораз, али већ две године касније долази до обрта, осваја тврђаве на ушћу Неве (овде ће почети изградња Санкт Петербурга), а 1704. осваја и Нарву. Шведски краљ, Карл XII, није пристајао на примирје и напада Украјину. Хетман Иван Мазепа, коме је Петар веровао, издаје Русију и прелази на страну Швеђана. Петру су више пута стизали извештаји о Мазепином издајству, али им он није веровао и кажњавао је оне који су подносили такве извештаје. Међутим, после једног Петровог наређења које није испунио тврдећи да је болестан, Мазепа бежи плашећи се да ће бити раскринкан. Тако се сазнало за његову издају. 1709. одиграла се Полтавска битка у којој је Шведска поражена (→ „Погиб как швед под Полтавой“). Рат са Швеђанима коначно је завршен тек 1721. године. Што се тиче ратова са Турцима које је Русија водила на југу између 1710. и 1713. Петар је био поражен у Пруском похо ду и изгубио оно што је добио Азовским походима. За време Петра Русија се проширила и на исток, први пут укључена је у састав Русије и Камчатка. Највећи поход после Великог северног рата био је Персијски поход 1722. коме је учествовао отац Антиоха Катемира) у коме је Русија освојила делове око Каспијског језера, али не задуго. 1

Upload: nemanja-ruzicic

Post on 30-Oct-2014

230 views

Category:

Documents


20 download

DESCRIPTION

Ruska knjizevnost II za studente Filoloskog fakulteta

TRANSCRIPT

Page 1: Ruska knjizevnost

Реформе Петра Великог. Народна сатира о Петру (лубок и народна драма)

Историја нове руске књижевности почиње управо од Петровог времена, тј. од прве четвртине 18. века.

Петар Велики рођен је као једно од четрнаесторо деце цара Алексеја Михајловича 1672. године. После смрти Алексеја, цар постаје Фјодор, али он умире 1682. Поставља се питање ко ће наследити престо – Петров старији брат (који је био болестан и слабоуман, али је имао формално право првенства) Иван, или десетогодишњи Петар. Изабран је Петар, међутим, Софија Алексејевна организује Устанак стрелаца који ће је довести на власт као рендгенткињу малолетног Петра. Петар је склоњен у село Преображенско, где се од веома рано почиње занимати за војску и ратовање, има свој мали „потешный полк“, касније ће од њега настати Преображенски пук. Пораставши, Петар решава да преузме власт и 1689. и фактички постаје цар Русије, а Софију насилно монаши у Новодевичјем манастиру.

Био је суров и својеглав владар, али, како је то Карл Маркс рекао: „Својим варварством је победио руско варварство“. Његову свирепост јасно видимо у спремности да крваво угуши било какве пометње у народу, да ради успеха жртвује животе десетине хиљада људи, да изгради нову престоницу на костима многих сељака. Упркос томе, он је ипак учинио изванредно много за своју државу.

Прве битке Петра Првог су два Азовска похода, први, 1695. неуспешан и други, 1696. успешан. Следеће године Петар са 250 људи креће у тзв. „Великое посольство“. Посетио је Холандију, Енглеску, Аустрију, Италију, упознао се са Лајбницом итд. Бавио се проучавањем бродоградње, технике уопште. Овај пут прекинуле су вести из Москве о новом устанку стрелаца, Петар се враћа и сурово гуши устанак (→ Утро стрелецкой казни). 1700 – 1721. траје рат са Шведском око излаза на Балтичко море. Назива се још и Великим северним ратом. У бици код тврђаве града Нарве Петрова војска је претрпела страшан пораз, али већ две године касније долази до обрта, осваја тврђаве на ушћу Неве (овде ће почети изградња Санкт Петербурга), а 1704. осваја и Нарву. Шведски краљ, Карл XII, није пристајао на примирје и напада Украјину. Хетман Иван Мазепа, коме је Петар веровао, издаје Русију и прелази на страну Швеђана. Петру су више пута стизали извештаји о Мазепином издајству, али им он није веровао и кажњавао је оне који су подносили такве извештаје. Међутим, после једног Петровог наређења које није испунио тврдећи да је болестан, Мазепа бежи плашећи се да ће бити раскринкан. Тако се сазнало за његову издају. 1709. одиграла се Полтавска битка у којој је Шведска поражена (→ „Погиб как швед под Полтавой“). Рат са Швеђанима коначно је завршен тек 1721. године.

Што се тиче ратова са Турцима које је Русија водила на југу између 1710. и 1713. Петар је био поражен у Пруском походу и изгубио оно што је добио Азовским походима. За време Петра Русија се проширила и на исток, први пут укључена је у састав Русије и Камчатка. Највећи поход после Великог северног рата био је Персијски поход 1722. (у коме је учествовао отац Антиоха Катемира) у коме је Русија освојила делове око Каспијског језера, али не задуго.

Реформе Петра Великог. Када је у другој половини 17.в. дошао на власт, Русија је јасно заостајала за Западном Европом и у економском, и политичком, и културном смислу. Била је врло пожељна у очима освајача због добрих путева ка Индији и Персији, те је била изложена опасности од поробљавања. Петар је међутим то схватио на време и успео је да одбрани националну независност и самосталност руске државе и од ње је начинио праву европску државу. Управо то је учинио и са руском културом – желео је да изгради своју сопствену националну културу за Русију, ону која ће прихватити највећа достигнућа Запада, али сачувати своје национално лице.

Уопште, Петрове реформе биле су свеобухватне: тицале су се и локалне управе, финансија, цркве, трговине, социјалне политике, војске (поготову флоте), културе, образовања...

Једна од највећих несрећа Русије је било опште необразовање људи. Зато је као један од основних задатака Петар схватио унапрећење просвећивања у Русији. Најпре је одлучио да пошаље многе поданике на школовање у иностранство. Он сам је ускоро кренуо на путовање по Западу (1697/8) где је обилазио многе музеје, лабораторије, библиотеке, упознавао се са научницима и користио сваку шансу да научи нешто ново.

1

Page 2: Ruska knjizevnost

Био је чак изабран за члана француске Академије наука. Убрзо постепено почиње да отвара разне тзв. технические школы (математичку, навигациону, морску...). Године 1721. наређује да свака епархија мора имати своју школу. Те школе су се истицале својим демократизмом – у њима се нису учила само деца духовника, већ и деца трговаца, занатлија, па чак и сељака. Он је истицао да је за науку битан таленат, а не слава или ранг. Није се либио да људе са ниског сталежа „подигне“ уколико то заслуже. Ускоро, у јануару 1724. г. пише статут Академије наука, но она бива отворена тек после његове смрти 1725. г. Западне установе тог типа су пре свега функционисале као научно-истраживачке организације које окушљају велике научнике. Петар је схватао да таквих људи у Русији још увек нема, те је организовао, поред истраживања и предавања. Чак је 1726. г. при Академији отворена гимназија. Петрови наследници, међутим, нису желели да наставе да развијају његову идеју и Академија после његове смрти полако замире, све до уписивања Ломоносова на њу.

До доласка Петра на власт, у Русији се штампало врло мало књига и то пре свега оних црквеног карактера. Петар је изменио ту ситуацију – најпре се договорио са холандским трговцем Тесингом да штампа руске књиге у Амстердаму 1700. г. Истовремено се штампају књиге и у Москви и Петербургу. Временом је нестало те потребе за штампањем у иностранству захваљујући развоју штампе у Русији. За време владавине Петра I иштампано је више од 600 књига и брошура. Године 1708. излази прва књига оштампана грађанским писмом. Петар је у реформисању писма видео нов начина да одвоји руску културу од црквеног утицаја. Званично је реформисао азбуку 1710. и увео тзв. грађанску азбуку поједноставивши црквенословенску ћирилицу, избацивши назалне вокале и титле, а убацивши арапске цифре и слова Я и Э. Пре свега је од књига издавао уџбенике, који су били потребни за васпитање новог грађанства. Скоро све књиге су биле преводи (књиге из геометрије, географије, математике, одбране, права...). Издавао је нпр. и Езопове басне, али то је такође било у просветне сврхе. Издавала су се такође и публицистичка дела руских аутора. Петар лично се са највећом пажњом бавио издавачком делатношћу своје земље, чак је истицао књиге које треба превести и издати, руководио је преводима, бавио се чак и спољашњим изгледом књиге. Петар је такође желео да Руси усвоје и нове облике пристојности, бонтона. Друга књига које је 1708. г. написана гражданком је превод књиге „Приклады, как пишутся комплименты разные“ са немачког, а 1717. г. издаје „Младости часне огледало“, неку врсту бонтона. У њој се говори о томе како се треба понашати за столом, како треба разговарати са старијима од себе, како се понашати у друштву и сл. Те књиге су привукле много пажње и оставиле су велики утицај на читаоце.

Једна од најбитнијих новитета које је Петар донео је било издавање првих руских новина – „Ведомости“. Почеле су да излазе 1703. г. и те године је рођена руска журналистика. Прве године издавања је изашло 39 примерака, а и идуће године су излазиле врло нередовно. Биле су врло мале новине, није било чланака, већ пре информација о томе шта се збива у Русији и иностранству. Често је Петар лично уређивао ове новине, био је њихов коректор, указивао је на материјал који треба превести из страних новина. Основни задатак Ведомости је био ширење политичког и општекултурног видокруга читалаца, али наравно и пропаганда Петрових политичких и друштвених потеза као владара. Прва четвртина 18. в. није дала нека посебно велика дела у погледу књижевности, али је ипак за Русију донела процват публицистике. Петар је користио публицистичка дела да заштити и разјасни своје реформе и војне подухвате. Такође, и реакција на њих је била штампана, посебно од стране црквених кругова. Познат је Стефан Јаворовкси који је у почетку, око 1700. г, подржавао Петра и његове потезе, али се временом удаљио од њега и почео да се чак противи његовим реформама, о чему је наравно и писао. Скоро ништа што је он написао није било за његова живота одштампано, његова дела су упознала јавност тек почетком 19. в.

Петар је 1699. издао указ о преласку са старог на нови календар (од рођења Христовог уместо од византијског од настанка света). Укинуо је ранг патријарха и свео све на епископе, а сам био „епископ над епископима“. 1711. увео је Таблицу о ранговима у којој је све чинове хијерархијски распоредио и одредио напредовање према заслугама за отаџбину. Изменио је правила етикеције на двору, трудећи се да некако уведе западне манире ( „Младости часне огледало“). Земљу је поделио на губерније, реформисао новчани систем.

2

Page 3: Ruska knjizevnost

Народно стваралаштво о Петру. Петрово време је оставило своје последице и у народном стваралаштву. Још за време Петровог живота народ је, страдао у ратовима и при изградњи Русије, изражавао своје негодовање због угњетавања и експлоатације. Настале су легенде о Петру као антихристу или о томе како на руском престоли седи не прави Петар, већ самозванац, којег су подметнули Немци. У таквој средини је настао лубок «Мишеви мачка сахрањују», по Петровој смрти. На тој слици су приказани умрли мачак Алабрис (Петар), који је целог свог живота гутао мишеве, и његова удовица Малања (Катарина Прва).

Настао је читав низ историјских песама и легенди о Петру. После једне неуспешне побуне против Петра у којој се сматра да је учествовао и његов син Алексеј, настаје народна драма „Цар Максимилијан“, у којој се цар сурово односи према сину Адолфу који одбија да се покори паганским боговима.

Повести и поезија Петровог доба

Поезија. Поезија је поред театра била још један начин да се Русима открију нови хоризонти душевне племенитости и префињених осећања. Јавља се нов начин поимања љубави, сада не као неког грешног осећања, већ као високог, нежног доживљаја душевне преданости вољеној особи. Први пут се у Русији јављају галантни каваљери који се суптилно удварају дамама. До Петровог доба су се љубавна осећања изражавала у народној песми. Сада се поред ње јављају и поетична изражавања љубави у стихованим драмама или у уметничкој, лирици. За њих је карактеристична збрка најразличитијих речи и израза који су одражавали општу збрку која је владала у језику тог доба. Али без обрзира на то, оне су у руској поезији отвориле нову страницу, сада не црквеног или дворског, већ чисто људског израза. Љубавне песме су врло брзо постале врло популарне у 18. в. У тим песмама се готово по први пут исказивао стил личне, особне лирике. Јављају се мотиви из митологије: Купидон, Фортуна... Затим мотиви као што су: љубавна стрела, рана на срцу, метафора љубави као огња и сл. Изражавање љубави се даје у високо сентименталном тону, са уздасима, сузама, неизбежном смрћу итд. С друге стране, долази до стварања веза са народном лириком, јављају се епитети типични за народне песме: «голубчик белый», «сокол ясный», «глубушка» и сл. Нпр: у песми «Радость моя паче меры, утеха драгая» с једне стране видимо утицај народне лирике, народног говора: «лапушка», «голубка» и сл, а с друге стране савремене речи, пре свега позајмљенице које су биле врло популарне и модерне у то доба: «виват». Такође, видимо обраћање час на ви, час на ти.

Већина стихова који су настали у Петрово време су анонимни, али позната су два имена у области љубавне лирике: Виллим Монс, љубавник Екатарине Прве, и магистар Јован Вернер Паус. Виљим је писао песме са практичним циљем удварања дворским дамама. Занимљиво је то да је све песме писао на руском, али немачким словима и правописом. Паус је писао, поред љубавних, и похвалне оде цару и његовим рођацима, као и велможама.

Уопште гледано, уметничка лирика између 1700-1720. г, па и касније, ослањала се пре свега на традицију Симеона Полоцког. Такође, лирика Петровог доба је била и по стилу, и по садржају врло блиска стихованој драми те епохе, пре свега монолозима-аријама, у којима су ликови дела изражавали своја љубавна осећања.

Посебно место заузима дидактичка (поучна) поезија. Стихови се срећу у уџбеницима, у букварима, имају педагошку вредност. Фјодор Поликарпов саставља «Тројезични речник» у стиху, по узору на који ће Ломоносов написати своју Песму о користи стакла.

Велика пажња придаје се звуковној страни, ту су леонинске риме, палиндроми, тонска версификација, «рачји» стихови. Појављује се роман у стиховима, сатирична поезија уперена против свештенства (у облику азбука). Треба имати у виду да за време Петра огроман број страних речи улази у руски језик, то се одражава и на књижевност.

Проза. Можда су најкарактеристичнија и најтипичнија дела књижевности Петровог доба биле повести. Нови хоризонти и перспективе, нове могућности су се отварале пред руским човеком. Он више није притиснут уским видокругом старозаветне московске Русије, он је постајао Европејац. Преводи страних повести и романа су били популарни

3

Page 4: Ruska knjizevnost

још у 17. в, међутим, у 18. в. оне су знатно популарније, распрострањеније и чешће превођене. То су обично авантуристичко-витешки романи у којима се говори о многобројним, необичним догађајима, често и фантастичним, који се дешавају младом хероју, храбром и заљубљеном и који се завршавају браком са вољеном девојком. Такав је нпр: «Прича о храбром каваљеру Евдону и о прелепој принцези Берфи», чија је тема прослављање верне љубави, која превазилази све препреке. Ова дела су превођена са немачког, француског, италијанског, пољског.

Писане су наравно и оригиналне руске повести, које су се додуше ослањале на већ постојеће сижее страних дела. При томе, она су се прерађивала и русификовала, пунила новим, руским елементима и садржајима. Главни лик је обавезно херој, руски младић, пред којим су Петрове реформе отвориле нови свет и који се бацио на освајање тог света. Он не жели више да се моли и робује, већ жели да достигне своју личну срећу, да напредује у каријери, да заради богатство. Петров став о томе како само лични труд и моља, упорност, а не порекло, могу дати успеха у животу младим људима, се учинио врло привлачним многим младим савременицима. И управо међу њима је настао овај лик хероја повести петровског доба. тај херој је идеал новог човека, он је префињен, лепо васпитан, уме да плеше и да се мачује, уме да свира флауту и пише нежне песме. Авантуре и опасности које му прете га не плаше.

Међу причама тог типа, вероватно најпопуларнија је била «Повест о руском матросу Василију». Она је настала на слободно прерађеном сижеу «Повести о гишпанском (?) пољском племићу Долторну». Њена популарност се огледа у великом броју преписа и редакција. У руској Повести се говори о дворјанину Василију Кариотском, који живи у крајњој беди у «российских Европиях», како се често називала нова Русија. Тиме је аутор желео да нагласи да је Русија тада већ била европска земља. Василије решава да се запосли, да заради новац и постаје морнар. Добро је научио све што је требало и постао је одличан морнар, прославио се. Потом одлази у Холандију (на своју жељу) да изучава аритметику и језике. Уселио се код богатог трговца који га је много заволео, толико да му је ускоро поверио своје трговачке послове. Василије је, тргујући, зарадио много новца. То је опет карактеристична црта: поштовање трговине коју је Петар много пропагирао. Василије креће у Русију да се сретне с оцем, међутим, задеси га бура на мору и његов брод тоне. Он се нашао на острву где су га заробили разбојници. Својом лукавошћу се ослободио и постао чак њихов атаман. Једном је открио да се прелепа девојка налази у ропству разбојника – то је била Ирклија, фирентинска принцеза. Они се, наравно, међусобно заљубљују и заједно беже с острва. Потом их чекају многе авантуре и препреке, али на крају се ипак венчају и Василије постаје краљ Фиренце. Тако је због своје упорности, смелости и верне љубави према Ираклији био награђен и чак постао краљ. Таква прича је имала задатак да у своме читаоцу буди вољу, полет, веру у себе. Такође, она је била већ блиска читаоцу због неких црта које ову причу повезују с народном причом: почетак повести, разбојничке сцене и сл. И све је то написано живим језиком тог времена, где су се речи и изрази једноставног руског говора преплитали са старим, старословенским речима с једне, и новим позајмљеницама, с друге стране.

У Петрово доба су постојале и повести другог типа у којима центар сижеа нису разне авантуре хероја, већ њихова осећања, префињени и дубоки доживљаји. У њима се пропагира идеал савршеног светског каваљера, идеал верности и озбиљних осећања. Повести овог типа, које говоре о љубави каваљера, имале су велики заначај за руску књижевност: дале су први образац психолошке анализе, привукле су пажњу на личност човека. Таква је, нпр. «Прича о Александру, руском племићу». Прилично механички је састављена од неколико засебних западних новела, обједињеним само именом главног хероја. Говори се о руском племићу, врло лепом и образованом младићу, који је отпутовао у иностранство. Пошто је провео неко време у Паризу, населио се у граду Лилу у Француској. Ту је заволео добру девојку, ћерку пастора Елеонору, и она је заволела њега. Подробно је описано удварање младића Елеонори. Куну се на вечну верност једно другоме. Међутим, Александра је приметила утицајна и богата особа, ћерка генерала, и заљубила се у њега. Безобзирно је тражила његову љубав и он замењује Елеонору за њу. Сазнавши за то, Елеонора се од туге разболи. Александар јој се враћа, проклиње генерала, али било је већ касно. Елеонора је умра, опростивши му. Дакле, нема никаквих необичних ситуација у тој причи, говори се о једноставним, уобичајеним људима, тема новеле је садржана у психолошком конфликту. Оправдава чесну љубав скромне

4

Page 5: Ruska knjizevnost

Елеоноре и осуђује фриволне страсти утицајне особе. Аутор се посебно зауставља на описима Александровог удварања Елеонори, описима нежних сцена и љубавних мука. Када је утучен, Александар свира флауту, и тиме привлачи пажњу хероине, пасторске ћерке Елеоноре. Заљубивши се у њу и сумњајући у узвраћеност своје љубави, он бди целу ноћ у великом очајању. У писму које јој шаље говори о великој туги, великом огњу у стомаку који више не може да издржи – моли Елеонору да «буде доктор његове болести», обећава јој верност до гроба. Лирски карактер ове приче условљава појављивање многих стихованих «уметака»: у сцени када Елеонора умире, излагање готово прелази у стиховану драму. Све особености језика којим је написана се поклапају са уобичајеним одликама језика Петровог доба: има словенизама, као и позајмљеница.

Поред ове две повести петровског времена, важно је поменути и психолошку новелу «Повест о руском трговцу Ивану и прекрасној девојци Елеонори». Она је занимљива због тога што њен главни херој није племић, већ млади трговац, али притом галантан и образован каваљер, колико и Василије и Александар. Руског трговачког сина Јована отац шаље у Париз да изучи «иностране науке» код познатог трговца Маљтика. Заљубљује се у његову ћерку Елеонору, као и она у њега. Међутим, њена сестра Ана-Марија, уједно и њена супарница, саобштава све о томе родитељима. Маљтик истерује Јована, а Елеонору на силу удаје за француског официра. Јован се враћа у Русију и до краја живота не заборавља Елеонору.

У повестима Петровог времена, као и у лирици уосталом, одразио се онај културни и морални раст људи Русије, који се јавио као последица препорода земље. Уметничка вредност књижевних дела Петровог времена није врло висока, што и није чудно с обзиром на то да је земља била заузета ратовима и реорганизацијом, изградњом фабрика, градова, бродова – није имала више снаге за изградњу нове уметности.

Теофан Прокопович. Живео је између 1681. и 1736. г, био је истакнути књижевник и ретор, један од најближих Петрових сарадника. Рођен је у Кијеву, школовао се у Кијево-могиљанској академији и Риму. Био је веома образован монах, имао је велику библиотеку која је бројала 15 хиљада књига. Петар га је приметио врло рано, још 1706. године, када је приликом његове посете Кијеву Теофан држао говор. Позвао га је у Петроград 1716. г, где је постао практично поглавар Цркве (формално је био псковски епископ). Он је био убеђени присталица Петрових реформи, чврсто уверен да је Русији потребна монархија и самовлашће Петра које ће угушити егоистичне тежње појединаца и све натерати да раде за „општу ствар“. Притом је Петрову власт оправдавао не религиозним, већ чисто политичким разлозима. Иако је био монах, оповргавао је светост списа црквених отаца, није веровао у њихова чуда и признавао да верује само у Библију. Један шпански монах приметио је да он лично није код Прокоповича запазио било каква религиозна уверења. Његови религиозни погледи некада се описују као отворено протестантски. Био је врло надарени писац. Писао је, између осталог, стихове по угледу на западну ренесансну поезију. Написао уџбенике из поетике и реторике, пропагирао је једноставност и јасност стила и прихватао је просту поделу на високи, средњи и ниски стил, што ће усвојити и Ломоносов. Његови узори у писању ових уџбеника били су Овидије, Хорације, Вергилије итд.

У то време када је предавао на Кијево-могиљанској академији, 1705. г. тачније, написао је и школску драму „Владимир“ која говори о покрштавању Русије. У лику мудрог реформатора Владимира је прославио Петра, а у сатиричким ликовима дивљих и наглих жрецова (?) који пропагирају паганство је представио и исмејао противнике петровских реформи, пре свега свештенство свога времена. Сцене у којима се јављају жреци су написане смело, забавно, имају карактер довитљиве, али сасвим провидне сатире. Дело је састављено по правилима школске драме: дело је написано у стиховима, има пролог, пет чинова и епилог у коме хор анђела и апостол Андреј предсказују славу Кијеву. Међутим, по двема одликама се ово дело разликује од типичне школске драме: обилује сатиричним елементима, ироничним, забавним цртицама које дају овој „трагедо-комедии“ живост, и јасан покушај да се изрази душевно стање ликова, психолошки конфликт у самоме Владимиру пре свега.

Међутим, када је Петар позвао Теофана у Петербург, он је одбацио писање драма и стихова, и потпуно се посветио пропаганди Петрових реформи. Писао је најразличитија дела: законске прописе, богословске трактате, педагошко дело „Первое учение

5

Page 6: Ruska knjizevnost

отрокам“, историјске списе, политичке чланке, проповеди... Посебно значајно дело је његов Духовни регламент, својеврсни законик о новој организацији цркве. У њему се обрачунава са застарелим црквеним праксама, са реакцијом која се опирала на црквену традицију и видела у науци распростањивача јереси и безбожности. Основна идеја дела је неопходност просвећења и развоја наука.

Био врсни ретор. Писао је проповеди поводом најразличитијих догађаја и оне су најчешће биле штампане. Ретко су биле богословског карактера, то су углавном били политички говори и чланци, врло живо и једноставно написани. У њима одлучно устаје против тежње цркве да игра одговарајућу улогу у политици државе, ратује за потчињавање цетрализованој власти. Његове проповеди су биле актуелне – односиле су се на текуће политичке догађаје.

Године 1717. написао је проповед „Јака као смрт је љубав“, посвећену првој Петровој жени – Екатерини Алексејевној, и у тој проповеди је напао лицемере, реакционаре који не схватају величину Петровог дела. Одазивао се својим проповедима на многе Петрове потезе (нпр. када је Петар ишао у иностранство, писао је да га оправда, или ако му је био потребан новац за флоту, писао је о неопходности стварања флоте по сваку цену), о Полтавској бици написао је Епиникион у коме је проклињао Мазепу а величао Петра. Користи високи стил и реторичке и митолошке украсе. После Петрове смрти писао је похвалне стихове и у част Екатерине I, Петра II и Ане Ивановне. Увео је октаву у руску књижевност (по узору на италијанске писце Таса и Ариоста). *Октава је строфа која се састоји од 8 стихова у којој су заступљене риме: парне, укрштене са 4 различите риме (абаб цдцд) или укрштене са 2 риме (абабабаб). Најчешће су стихови октава у петостопном и шестостопном јамбу. Иначе, наша најпознатија песма написана у октави је „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића (1909).

После Петрове смрти запао је у невоље због реакционара. У то време написао је песму Плачет пастушок в долгом ненастии (1730), алегорију која описује положај у коме су се нашле Петрове присталице после његове смрти, али и саме тековине његових реформи. У питању је елегија. Пастир и стадо осећају тугу, безнађе, жалост испуњава читаву песму. Прошло је пет дана – пет година. Песма је написана десетерцима и четверцима који се смењују. Уводи укрштену риму (раније била парна). Код Теофана су увек женске риме (као и код Тредијаковског). У ово време Прокопович је организовао „Учену дружину“ чији су чланови били и Антиох Кантемир и Татишчев. Међутим, када Ана Ивановна ступа на власт, њему је положај поново осигуран и он наставља жучно да се расправља са непријатељима.

Драма у Петрово време

За време цара Алексеја Михајловича у Русији је постојао театар, али је он био при двору и није био доступан свим друштвеним слојевима. Петар је схватио да театар може да постане моћно средство масовне пропаганде политике и културе коју је стварао. Књига је, у поређењу са позориштем, била скупа и мало доступна, а осим тога, велики део становнишва био је и даље неписмен. Петар је одлучио да направи театар који ће бити доступан широкој публици. Године 1701. послао је у иностранство човека који је требало да преговара са западним позоришним трупама и наговори једну од њих да дође у Москву. Договорено је са једном трупом из Данцинга чији је главни глумац био Јохан Кунст. Следеће године су Кунст и његова трупа стигли у Москву. Петар је наредио да се гради позориште („комедийная хоромина“) на Црвеном тргу, код самог Кремља и многи племићи су то видели као светогрђе. Али спорити се с Петром је било немогуће и театар је саграђен. Године 1703. Кунстова трупа почела је са приказивањем представа на немачком језику, па су према томе представе биле неразумљиве већини публике. Зато је Кунсту било наложено да увежба групу Руса за глумце. Међутим, Кунст је умро још те године и његов положај је наследио Ото Фирст. Театар је постојао до 1707, када је престоница постао Петербург.

Неопходно је истаћи да спектакли Кунста и Фирста нису били први руски спектакли у 18. в. Раније, најкасније 1701. г. су се при Московској духовној академији изводила дела која су и по професионалности и по саставу и типу репертоара превазишла школске драме. Такође, постојало је позориште при хируршкој школи чији је оснивач била љубитељка позоришне уметности, царева сестра Наталија Алексејевна, која је чак и

6

Page 7: Ruska knjizevnost

сама некада писала дела за извођење. Он је у Петербургу функционисао све до Наталијине смрти 1717. г.

Репертоар овог позоришта чиниле су преведене, али и оригиналне драме. Теме су биле најразличитије – било је драма о Александру Македонском, о Бајазиту и Тамерлану, о Дон Жуану итд. Често су драме биле преводи са немачког драма које су оригинално биле француске, италијанске... На руску сцену стижу и комедије Молијера, које су биле врло популарне, но најчешће у веома лошим преводима („Смешне прециозе“, „Амфитрион“, „На силу лекар“), додуше, директно са француског. Молијер је имао утицаја на руске драматурге прве половине 18. века.

Треба споменути два лика која су била посебно популарна у драмама: јунаци надљудске снаге, који су пролазили кроз различите херојске авантуре, захваљујући којима се пред руским гледаоцима отварао нови, узвишени, племенити свет; и тзв. „љубимац западног театра“, весељак, пијаница, дворска луда. Овакви ликови типични су и за Шекспирове драме и шпанске драматурге.

Међутим, театар Кунста и Фирста није сасвим задовољавао Петра, јер се није непосредно одазивао на актуелна политичка дешавања нити је отворено пропагирао Петрову политику. За ту сврху боље је послужио школски театар и већ 1702. на репертоару су биле представе „Страшна слика другог доласка Господњег на земљу“ и „Царство света...“ чисто политичког и пропагандног садржаја. Следеће године приказиване су „Ревность православия“ (у којој се Петар прославља под именом Исуса Навина) и „Ослобађање Ливоније и Ингерманландије“ (која велича победе Петра), а театар се одазвао представама и на победу на Полтави и крунисање Јекатерине Прве. Посебну врсту представа чини приказивање популарних преводних романа и новела, које су приказивале необичне авантуре хероја, њихове љубави, страдања и сл. Писане су у стиховима. Иако нису биле посебно вредне у уметничком смислу, гледаоци су са посебном пажњом и уживањем пратили овакве сижејне ситуације. То су биле нпр: комедија о прекрасној Мелузини, роман о Евдону и Берву, о Петру Златним Кључевима итд. Школски театар је опстао и после Петрове смрти, све до средине 18. века. Године 1730. је изведена „Комедија о грофу Фарсону“. Била је у стиху и говорила о љубавној и дворској причи младог Француза, грофа Фарсона, који је захваљујући нежној љубави португалске краљице дошао до високог положаја на двуру, а потом о његовим страдањима због зависти португалских велможа.

И најзад, још једна одлика Петровог театра биле су интермедије, мале комичне сцене, скечеви (некада су трајале свега по неколико минута), уметане су између чинова велике представе, које нису имале никакве везе са њом ни по стилу, ни по сижеу. Оне су представљале најдемократскији део репертоара и имале су пуно тога заједничког са театром Петрушке и другим видовима „народног театра“. Повезују се и са западном књижевношњу анегдота. Углавном су то смешне фарсе на тему љубавних авантура уобичајених, простих људи или сатиричне сцене. Углавном су писане простим, смелим, народним језиком, стихом „рајошник“, различитим дужинама стиха. Познат је зборник „Једанаест интермедија осамнаестог столећа“ из 1915. г.

Креонт

Рођен је у Теосу, па прелази на Самос, Поликратов пријатељ. Легенда: да је био увек пијан и да је волео раскалашну љубав. Анакреонтика – анакреонтска поезија (вино, радост живота, љубав), кратке лирске песме. Први век п.н.е. Анакреонтика – збирка коју није написао, већ су му приписане. Сачувани су само фрагменти његове праве поезије. Заступљени су каталектички јамбски диметри, често са анаклазом. Код нас је Анакреон, а у руском Анакреонт. Навести на кога је утицао. (???)

Стваралаштво Кантемира

Кнез Антиох Дмитријевич Кантемир родио се 1708. године у Константинопољу. Његово необично презиме вероватно је татарског порекла. Потицао је из молдавске породице, отац му је био научник-енциклопедиста, Дмитриј Кантемир, близак сарадник Петра Великог. У детињству је добио одлично образовање, имао је кућне учитеље,

7

Page 8: Ruska knjizevnost

Афанасија Кондоидија и Ивана Иљинског. 1722. године, његов отац, велики познавалац источних народа и језика, пошао је у Персијски поход пратећи Петра Великог. Са њим је пошао и четрнаестогодишњи Антиох. У повратку са овог пута Дмитриј Антиох умире, претходно оставивши необичан тестамент, да „све имање оставља оном сину који буде најбољу у науци“. Вероватно је притом мислио управо на Антиоха, који је још од раног детињства показивао изузетну надареност. Примера ради, са 18 година примљен је у Руску академију наука. Године 1725. ступа у војну службу, у Преображенски пук.

Што се тиче његовог стваралаштва, у раној младости писао је љубавну поезију која није сачувана, могуће да ју је сам аутор уништио пронашавши себе у жанру сатире. Године 1727. издаје књигу о црквенословенском језику у којој за сваку реч из Псалтира навео сва места где је она употребљена наводећи број псалма и стиха. Књига се звала «Симфония на Псалтырь». Посветио је ту књигу царици Екатерини Првој која је и помогла њено издавање. У књижевном стваралаштву Антиоха Кантемира су уопште најзначајније место заузимале његове сатире. Укупно их је девет: пет написаних до одласка у иностранство и затим прерађених у Лондону и три осмишљених и написаних у Паризу. Тзв. Девета сатира је позната само у једном немарном списку, која по стилу и језику највероватније припада првој групи и датира се од 1731. г. Њу Кантемир није успео да преради у иностранству.

Он своје сатире обично пише по истом принципу. После увода (који најчешће представља обраћање, нпр: своме уму, Теофану, музи, сунцу и сл.) Кантемир одмах прелази на конкретне, живе примере, које, нижући их један за другиме, саставља у галерију књижевних портрета. Зато је и карактеристичан двојни наслов за његова дела: први се односи на то коме се обраћа, даје рам сатире, а други слика сатиричне портрете. О структури сатира се учио од Боалоа. Тако нпр. његова прва сатира „К уму своему. На хулящих учение“, потиче од Боалово сатире «A son esprit», а трећа сатира, у којој се обраћа Теофану, одговара оној Боаловој у којој се он обраћа Молијеру. Међутим, метод портретисања, који преовладава код Кантемира, не среће се код Боалоа (ту се угледа на Лабрујера). Кантемир у својим делима тежи за реалним побољшањем руског живота, он жели да заиста делује на просвећивање и грађанско васпитање руског народа својим радом.

Портрете својих ликова он пише тако живо и убдљиво да се може чинити да и сада видимо те људе са њиховим карактерима, навикама и гестовима. Чини се као да су његове сатире (посебно првих пет) нешто попут историјског документа реалне политичке борбе тога времена. Он у својим сатирама осуђује конкретна лица, нпр: сма је рекао да је у својој првој сатири описивао епископа Георгија Дашкова.

Године 1729. је написао своју прву сатиру, „К уму своему. На хулящих учение“. Ова сатира је била управљена против реакције, односно против противника Петрових реформи и добила је велику похвалу од Теофана Прокоповича. За њом следи сатира «На зависть и гордость дворян злонравных» у којој он осликава Петрове погледе на племиће, који су постали то што јесу захваљујући не својим, већ заслугама својих предака.

У периоду између друге и треће сатире дошло је до установљења самовласти Ане Ивановне, те је стога положај «Дружине учених» био знатно олакшан. То се јасно види и у Кантемировим делима. Он пише сатиричне басне пуне пакосних алузија на пропале замисли велможа.

До 1732. написао је 5 сатира које нису штампане, већ су се умножавале преписивањем. Осим тога, написао је и неколико басни («Огонь и восковой болван», «Верблюд и лисица» и др.). У својим сатирама Кантемир критикује реакционарно и необразовано свештенство, притом не описујући апстрактног свештеника, већ конкретне личности, представнике цркве («сатира на лицо»). У својој другој сатири он се у форми дијалога између Јевгенија (благорођеног) и Филарета (доброчинитеља) бави идејом да није рођење оно што заслужује човеку место у друштву, већ његова дела, заслуге за отаџбину. Ова идеја била је потпуно у складу са Петровом «Табелом рангова».

Године 1730. постаје члан групе истомишљеника која се звала «Учена дружина», а вођа јој је био Теофан Прокопович. Године 1732. одлази у принудно изасланство у Лондон. Наставља да се бави књижевношћу, преводи Анакреонтове песме, Јустинову историју итд. Године 1737. добија премештај у Француску, не би ли поправио везе Русије и Француске које су биле прекинуте због рата с Пољском. У Француској је боравио до

8

Page 9: Ruska knjizevnost

1744. године. Упознао се са Фонтенелом, чије је дело «О мноштву светова» превео на руски. Ово дело је представљало популарно тумачење хелиоцентричног система Коперника. Превод је био забрањен у Русији јер се косио са ставовима Цркве. Овим преводом, Кантемир је поставио темеље руској научно-популарној литератури. Године 1744. је требало да оде на лечење у Италију, али је дозволу за одлазак добио сувише касно – тада је већ био сувише болестан да би поднео пут, а није добио ни новац за пут. Умро је у марту те године, његово тело је донето у Русију и сахрањен је у Никољском грчком манастиру. Тај манастир је тридесетих година 20. века био порушен, а да се претходно нико није потрудио да његове земне остатке одатле однесе, тако да му сада практично нема ни гроба. Све заједно, написао је девет сатира које одликује утилитарност, дидактичност, критички и оштар поглед на социјалне прилике у Русији.

Те године када је умро, објављено је «Письмо Харитона Макентина», то је заправо теорија руске силабике и версификације, написана као одговор на «Новый и краткий способ к сложению российских стихов» Тредијаковского . Кантемир је остао веран силабичком систему версификације (насупрот силабичко-тонском који је употребљавао Ломоносов), али ипак прави мали уступак новом систему, уводећи у свој тринаестерац обавезну цезуру са наглашавањем петог и седмог слога. При преради својих пет сатира у иностранству, он је у све њих увео тај принцип цезуре. Био је против француске поезије, која је после Боалоа установила правило поклапања стиха са синтаксичким јединицама. Италијански писци су допуштали пренос, те се он угледа на њих.

Белински сматра Кантемира за оснивача сатиричног правца у руској књижевности. Сатирични ликови које је осмислио Кантемир су оставили дубок траг у руској књижевности – његове незналице, фанатици-сујеверци, дивљи властелини и њима слични се могу срести у Сумароковљевим и Фонвизиновим, па чак и касније у Грибоједовљевим и Гогољевим делима.

Исте године је објављен и његов превод десет Посланица Хорација у издању Петербуршке академије наука, мада није наведено Кантемирово име као преводиоца. Њима је дао образац тексолошки и стилистички културног превода класичног писца. Заједно са Тредијаковским, он се сматра првим руским историчаром књижевности. То се не може одмах приметити јер је његова заслуга заправо разбацана по великом броју дела, али битне је уочити да у њима он показује невероватно знање о историји књижевности, посебно сатире. Године 1749. Гуаско је издао у Лондону сатире Кантемира на француском језику. Године 1750. су његове сатире биле поново издане и преведене на немачки. Кантемир је постао познат у Европи. У Русији су његова дела први пут била публикована 1762. г, дакле 18 година од његове смрти. Једно Кантемирово дело је први пут објављено тек 2004. године, у питању је руско-француски речник, битан извор за проучавање историје руског језика 18. века.

Стваралаштво Тредијаковског

Василије Кирилович Тредијаковски (Василий Кириллович Тредиаковский) се родио 1703., а умро 1769. године. Био је син астраханског свештеника. Основно образовање је добио у школи католичких монаха, где су се сви часови одржавали на латинском језику. Из Астрахана је отишао у Москву, где је провео две године на Славјано-грко-латинској академији (Заиконоспаска академија). Претпоставља се да му је у Москви помагао Илија Иљински, секретар Дмитрија Кантемира. Они су са Петром Великим били у Астрахану на путу за Персију, могуће је да су тада приметили Тредијаковског. Крајем 1725. одлази у Холандију, где налази уточиште код руског посланика, грофа Головкина. Поводом смрти краља Петра Великог, Тредијаковски пише 1725. године прву редакцију поеме «Элегия о смерти Петра Великого». У њој се примећују црте, карактеристичне за жанр оде. Научивши у Хагу француски, Тредијаковски одлази у Париз 1727. и остаје тамо три године. Тај период његовог живота проведеног у иностранству остаје мутан. Зна се да је студирао на Сорбони, али се не зна да ли ју је завршио. Нејасна је и његова политичка улога у Паризу. Сматра се да је Тредијаковски, радећи као секретар посланика Куракина, преговарао са сорбонским богословима, који су причали о уједињењу католичке и православне цркве. Кажу да је смешно причао, незграпно и застарело, уопште је изгледао смешно – како због идеја, тако и због свог сиромаштва.

9

Page 10: Ruska knjizevnost

Године 1730. Тредијаковски се вратио у Москву. Исте године, у издању петербуршке Академије, објављује превод галантног романа Пола Телмана „Пут на острво љубави“ («Езда в остров любви»). Књига се састојала из два дела. Први део је представљао сам превод романа, а у другом делу су се налазиле песме Тредијаковског написане на руском, француском и једна на латинском. У предговору превода овог романа он говори о томе, како је потребно писати на језику разумљивом обичном народу и почиње да ради на секуларизацији руског језика од црквенословенизама. И заиста, у његовом преводу црквенословенизми су готово искључени, а варваризама из Петровог доба има мало. Намерно се удаљавајући од црквенословенизама, он прибегава стварању нових речи, сједињавајући црквенословенске корене речи и суфиксе («союзность», «любовность»). Ти неологизми нису ушли у језичку праксу и остали су на нивоу његових експеримената. Ове тежње ка активном коришћењу народног говора с почетка 18. века довеле су до крајње шареноликости и неуређености његовог књижевног стила. Године 1732. почиње да ради као преводилац у петербуршкој Академији. Ту долази на идеју да почне да преводи „Стару историју“ Шарла Ролена. Године 1735. објављује «Свечану оду о предаји града Гдањска». Ово дело представља прелаз са панегирика с краја 17. и почетка 18. века на жанр оде, карактеристичан за класицизам.

Једна од најважнијих страна стваралаштва Тредијаковског представља његова реформа руског стиха. Године 1735. издаје «Новый и краткий способ к сложнению российских стихов с определениями до сего надлежающих знаний». У овом делу Тредијаковски говори о стопи као основној јединици стиха. Затим предлаже да се у стих уведе распоред дугих и кратких слогова, али не као код Грка и Римљана, већ да се прилагоде руском језику, то јест да се замене акцентованим и неакцентованим слоговима. Уводи тонски стих као термин, и размишља о поетским средствима, о учесталости сталних епитета у усменом стваралаштву. Такође, он утврђује да је црквенословенски неопходан за изражавање високих мисли, што значи да међу првима теоретски формулише једну од најважнијих одлика класицизма - корелацију језика са карактером жанра. Уз ово дело он додаје и зборник песама, које треба да буду обрасци за писање његовим новим стихом, и обрацси разних жанрова (рондо, епиграм, сонет, елегија). Стих који Тредијаковски користи у овом делу је седмостопни трохеј (хорей). То је, у ствари, стари силабички стих од тринаест слогова, само тонски организован са правилним редоследом акцената. Неки научници тврде да је до идеје о тонском стиху, Тредијаковски дошао читајући стихове немачког песника Пауса, који је радио на Петербуршкој Академији као преводилац пре Тредијаковског. Да је то тачно, Тредијаковски би у својим стиховима користио руске дактиле, амфибрахе, јамбе као његов претходник. Неки су покушавали да објасне реформу као резултат унутрашњег процеса постепене тонизације. По тој теорији силабички стих је сам од себе прешао у тонски. Они су сматрали да ако се одбаце помоћне речи, остаће само по четири главне речи и самим тим 4-5 акцената у стиху. Али нису успели да докажу да се крајем силабичке епохе такви стихови срећу чешће.

До стварања тонског стиха је дошло зато што је само такав стих одговарао руском језику и слободној природи његовог акцента. Акценат у руском може да падне на све слогове, од последњег па до 7, 8. слога од краја речи. Било који други стих се не би разликовао од обичног говора. Ода и остали жанрови класицизма су се морали разликовати од обичног говора не само по речнику и стилу, него и по метру стиха. Силабички стих је слабо организован што се тиче акцената, па се зато често поклапа са мелодијским покретом обичног говора. Због тога Тредијаковски силабичке стихове назива «прозаические строчки». Сам Тредијаковски у свом „Новом и кратком способе“ каже да га је књижевност простог народа довела до ових идеја, а у делу „Писмо неког Руса своме другу“ (писмо Штелину) каже да је појам стопе преузео из античке версификације. Неки научници су мислили да је до својих идеја дошао на основу далматинске књижице, коју је имао пре пожара, који га је задесио око 1737. То је била прича о блудном сину написана у четворостопном трохеју. Сматрало се да је то поема Ивана Гундулића, али то не објашњава седмостопни трохеј код Третјаковског, већ само указује на његово широко образовање. Касније је рекао да је све своје идеје (осим стопа – то је узео из антике) нашао у народној књижевности.

10

Page 11: Ruska knjizevnost

Ова реформа Третјаковског је била половична. Он је створио прелазни стих, који је био епилог старе врсификације и пролог нове. Тредијаковски је створио услове за Ломоносовљеву реформу стиха.

Године 1737. га је задесио пожар, па је морао да проведе две године у провинцији, где је 1738. почео да преводи тридесетотомну „Стару историју“ Шарла Ролена.

Године 1745. добија звање професора руске и латинске елоквенције, што је било равно звању академика. Тредијаковски је размишљао о увођењу фонетског правописа у руски језик у свом делу «Разговор о орфографии» (1748). Убацивао је неке цртице, thitu, избацио је зарез, оставио и десетерично за сва и, увео је S, акценатске целине је повезивао. У току 1750-их година његов положај у књижевности се погоршава због сукоба са Ломоносовим, затим са Сумарковим и са његовим ученицима. Расправљало се о правцу у којем треба да иде нова руска књижевност. Тредијаковски је прихватио Ломоносовљев четворостопни јамб и александринац као боља решења за оду од свог седмостопног трохеја. Он је био и мета епиграма, различитих увреда, новинских чланака. Све то је довело до тога да се Тредијаковски сматра неталентованим чистунцем.

Током спора са Ломоносовим, Тредијаковски преводи политички роман француског писца Д. Барклаја „Аргенида“, који излази из штампе 1751. године. Годину дана после тога, издаје збирку свих својих састава, као и преведених дела: «Сочинения и переводы как стихами, так и прозою». У њима се поред превода Барклајеве „Поетике“ и Хорацијеве „Посланице Пизонима“ налазила и прерађена редакција „Нового и краткого способа“ у којој је изменио своје ставове о тонском стиху и прихватио неке Ломоносовљеве, које је овај разрадио у раду «Письма о правилах российского стихотворства» и остварио у одама.

Године 1753. је било такмичење песника – сви су преводили 43. псалм. Он га је превео у седмостопном трохеју. Јасно се видело да то не функционише баш најбоље, те Ломоносов захваљујући свом јамбу побеђује.

Написао је и чланак «О древнем, среднем и новом стихотворении российском» (1755), где је први, древни стих код Словена био стих врачева, силабички стих назива средњим, а свој реформисани новим. У овом чланку он само понавља оно што треба објаснити. Политичко-поучни роман «Похождение Телемаха» Ф. Фенелона преводи 1766. у форми епске поеме од 15 000 стихова (Телемах је био Одисејев син), потпуно у хексаметру. Пошто је отишао у пензију 1759. године, запао је у још гору немаштину, 1760. је дао оглас у новинама у коме нуди часове науке. Умро је сам 1769. године, сахрањен је на Смоленском гробљу у Петербургу. Његов син Лав је био губернатор Смоленска за време Павла I, умро је без наследника.

Хексаметар. Током педесетих година 18. века, Тредијаковски ствара руски хексаметар, што је много значајније од тонског стиха, јер би њега неко већ открио. Тредијаковски се увек занимао за прозу, и сви његови преводи су били преводи романа, али у стихованим формама. Мислећи на читалачку публику, он трага за стихом погодним за прозна дела. Био му је потребан стих другачији од четворостопног јамба, стиха ода. Иако је користио четворостопни јамб и александринац Ломоносова, он никада није добро њима овладао, јер су му били страни. И због свега тога он трага за стихом који почива на тросложној стопи. Образац за руски хексаметар је пронашао у немачкој поезији. Хексаметром се занимао и Ломоносов, али је одустао, што даје легитимност хексаметру Тредијаковског. Тредијаковски примећује да не само Готшпед, већ и други млади немачки песници раде на стварању хексаметра. Па тако већ у првом тому „Аргениде“ налазимо прве ваљане хексаметре. Он је решио проблем античке версификације тако што је заменио дуге и кратке слогове са акцентованим и неакцентованим и прилагодио хексаметар тонској версификацији. Схватао је да је хексаметар дугачак стих и да не допушта риму, и зато пажњу поклања звуковном и ритмичком односу у стиху. У „Телемахиди“ поправља хексаметар: сада је он тонски, дактило-трохеј од шест стопа, стилски и фразеолошки сличнији Хомеру и Вергилију, него самом писцу романа. Али поред добре организације стихова, они остају неразумљиви због избора и реда речи. Желео је да синтаксу латинског пренесе у руски стих, па зато срећемо узвике ах! и о! тамо где не треба да буду, везник а у значењу везника и, двојну негацију, апозиције. Његови стихови често треба да се преведу на обичну реченичну конструкцију, ради бољег разумевања.

11

Page 12: Ruska knjizevnost

Његово познато дело је песма „Стихи похвальные России“. Настала је у Паризу 1728. г. у духу осећања носталгије за домовином. Ово је једна од првих родољубивих песама 18. века у Русији. Заступљена је више латинска, него руска синтагма, употребљени су десетерци, силабички стих. Непрестано користи апострофе, анафоре (тебе, тебе...). Риме: парне, граматичке, чисте, женске. Одликује се једноставношћу, патриотска је песма. За Русију каже: мати, бескрајни мој свете, јасно сунце руском небу, ко на свету не би мислио о твојој племенитости, сви твоји људи су православни и по својој храбрости свуда познати, деца достојна такве мајке, чиме ти ниси богата и где ти не би била јака, ''Виват Россия! Виват дорогая! Виват надежда! Виват благая!“, требало би ми сто језика да прославим све што је у теби драго.

*Имао је идеју о томе како су Словени најстарији народ и како су сви раније причали на словенском.

*Утицао је на касније преводиоце (Жуковског, Медића...).

Ломоносов (биографија, литературна позиција, Разговор са Анакреоном)

Михаило Васиљевич Ломоносов се родио 1711. године на северу Русије, на Северној Двини, на острву Куростовском, у селу Денисовки и ту је провео првих 19 година свог живота (био је помор - поморье је читав север Русије од Карелије до Урала, ИЛИ само део око Карелије, код Финске, на северној Двини). Ова област је била специфична, крајем 17. и почетком 18. века представљала је центар народне културе. Њу нису дотакли ни монголска најезда, нити је знала за кметство. Цело становништво Севера чинили су сељаци који нису имали своје спахије. Овде су долазили и староверци, и људи који су бежали од угњетавачке власти, бунили се против званичне цркве, сељаци који нису желели да буду кметови и сл. На северу су настали и манастири важни за културни живот Русије, ту су постојале школе сликара који су сликали не само иконе, већ и портрете, постојале су и библиотеке, штампарија, развијала се резбарија кости, облик народне културе, архитектура дрвета је била изузетна (Кижи на Оњешком језеру) и привлачила бројне архитекте који су изучавали народно градитељство. Дакле, Ломоносов је растао у окружењу које је било далеко од заосталог, упознавао се са тековинама високе народне културе, усвојио дух слободног расуђивања, предузимљивости и љубав према уметности. Отац му је био Василиј Доротејевич; он је имао доста велико домаћинство, али и неколико мањих бродова и бавио се риболовом. На својим бродовима је путовао и до лука Шведске и Норвешке и са њим је ишао и његов син Михаило. Иван Шубни, скулптор, му је био први учитељ који га је научио да чита и пише. Знао је псалтир, јеванђеља, учио се аритметици, граматици... Врло брзо је овладао црквенословенским језиком и будио је завист код вршњака. Мајка Елена Ивановна умрла је када је Михаило имао 9 година, отац се после тога двапут женио. Његова друга маћеха није волела свог пасторка, била је незадовољна што стално чита и учи и хтела је да га што пре ожени. Књиге које је Ломоносов тада читао и које су имале велики утицај на њега, биле су Аритметика Леонтија Магницког у којој су осим основа математике (укључујући и геометрију) били изложени и основи физике, географије, астрономије, навигације и др, затим Римовани Псалтир Симеона Полоцког, као и Граматика црквенословенског језика коју је саставио Мелентије Смотрицки.

Не желећи да се жени, већ да настави учење, Ломоносов је 1730. отишао из очевог дома (не зна се да ли је отишао уз очеву сагласност или је побегао). У оближњем граду Холмогорску нису хтели да га приме у училиште јер је био из слоја сељаштва. Пешке је отишао је у Москву, докле су га довели трговци, и успео је да се упише на Славено-грко-латинску академију, слагавши да је племићког порекла. Учио је веома брзо, прешао три разреда за једну годину, а до 1734. већ је завршио 6 разреда и почео седми, „философски“. Осим тога, добио је дозволу да иде у све московске библиотеке и тамо читао разне књиге о философији, историји, теорији књижевности итд. Међутим, те године у Заиконоспаској академији биле су тешке за њега – отац се љутио што га је син јединац оставио и што ће му имање пропасти, а с друге стране, све време је живео у великом сиромаштву. Зато је 1734. одлучио да крене у својству свештеника на експедицију која се спремала на Урал, да оснује град на реци Ори (у питању је Оренбург). Ипак, тада су га открили, јер када је хтео да постане свештеник, рекао је да му је отац био поп

12

Page 13: Ruska knjizevnost

Ваведењске цркве, а то се није слагало са оним што је рекао приликом уписа у Заиконоспаску академију (да је племићки син). Иако није могао да оде на ту експедицију, нису га прогнали, очигледно је његова даровитост већ била запала за око властима. Могуће је да му је помогао и Теофан Прокопович.

Исте године, уместо на Урал, он одлази у Кијев, на Кијевску академију. Тамо се задржао око годину дана јер није нашао довољно широку литературу и вратио у Москву. Тада стиже позив из Петербугшке академије наука да се из Заиконоспаске академије пошаље 12 најбољих студената. Један од њих је био Ломоносов, и он стиже тамо 1. јануара 1736. Међутим, није дуго остао у Петрограду. Русији су били потребни стручњаци из металургије и рударства да би се покренула експлоатација природних богатстава земље и зато је одлучено да 3 младића буду послата у Немачку на усавршавање. Пошли су: Ломоносов, Виноградов (изумитељ руског порцелана) и Рајзер. Прво су послати у Марбург на припреме код професора Христијана Волфа. Учили су философију, физику, математику, механику и хемију. Осим тога, Ломоносов се бавио и проучавањем теорије књижевности, читао је западне песнике, учио нове језике и чак цртао (посебно је волео мозаике).

У то време се у Немачкој успостављала епоха класицизма, чији је главни представник био Готшед, чије је радове Ломоносов читао. Осим тога, читао је и француске писце, поготово га је привукло стваралаштво Жан-Батиста Русоа. Такође, на њега је јак утицај извршио Гинтер, последњи представник немачког барока. Хладноћа класицистичког стила му није одговарала (у клас. се одбацују емоционалност и фантастичност). Одговарала му је гражданственость поэзии, тј. старање о општем добру, добру за цело друштво. Дакле, он следи нека правила класицизма, али уводи и новине. Одлазећи у Немачку, понео је са собом примерак „Новог и кратког начина“ Тредијаковског и брижљиво га проучио, оставивши на маргинама бројне белешке, често ироничног карактера. Он је у принципу усвојио идеје Тредијаковског, али их је и даље развијао, потпуно усвајајући силабичко-тонски принцип стиховања. Године 1738. је послао из Марбурга у Русију свој стиховани превод Фенелона, цео урађен у трохејима и већ је тада почео расправу са Тредијаковским. Тредијаковски прихвата само женску риму, а Ломоносов и мушку и женску. Ради на проблему руског стиха, детаљно проучава страни стих и примењује га на руски језик. Уверава се да није само трохеј погодан за руски стих, већ и јамб. У јамбу преводи кратку Анакреонову песму 1738. г. То је била прва руска песма у јамбу. Одмах затим, 1739. г, пише и шаље у руску Академију наука свечану, дугу оду посвећењу освајању тврђаве Хоти - „Ода на взятие Хотина“ (у Украјини), има 280 стихова. Исте године су били и догађај и ода.

Објаснио је како долази до горења, до поларне светлости, био је пун идеја. Сматра се оснивачем прве лабораторије у Русији. Био је деиста – верује да је Бог створио свет али не и у чуда, види Бога у природи. Имао је противнике – неки га сматрали чак и јеретиком. Говори о хелиоцентричном систему, чак и црква реагује, тражи да се спале неке његове књиге. Истиче јамб и друге метре у руској поезији, сматра да је потпуно природно и оправдано смењивање рима.

У Фрајбургу се усавршио у металургији и рударству. Учитељ му је био Хенкел, Ломоносов га није волео, сматрао је да Хенкел шкрто чува знање за себе. У Ларгофу се жени Немицом, па одлази у Холандију и најзад се враћа у Русију. Обилазио је лабораторије, руднике, упознавао се са научницима, математичарима – сви су му се дивили, хвалили га. Године 1741. се враћа у Петербург на Академију и добија место адъюнкта за физику (најнижи степен предавача). Основао је прву стаклару на северу Русије. Године 1745. добија звање академика, када и Тредијаковски. Био је врло родољубив, желео је да унапреди Русију. За њега је наука увек имала практичну страну, одређену сврху и примену. Био је врло темпераментан.

Препевао је Псалтир, писао је и лирске, љубавне стихове. Међутим, љубавну лирику напушта по повратку у Русију и замењује је просветитељским темама. Политички ставови: подржава идеју просвећеног апсолутизма, монархију. Сматра да благостање у држави зависи од владара, тј. његове мудрости, просвећености... Често говори кроз уста владара, тј. даје идеал онога што треба да буде просвећени монарх. Међутим, његова дела најчешће нису била схваћена како треба – није схваћено како он то излаже своје идеје кроз владаре. Посветио је свој живот борби са непријатељима науке у Русији.

13

Page 14: Ruska knjizevnost

Ломоносовљеву литерарну позицију (поетску оријентацију) он сам излаже у „Разговору са Анакреоном“, делу написану средином 18. века, компонованом као превод једне строфе Анакреонове оде, Ломоносовљевог „одговора“ Анакреону, Анакреонове реплике итд. Ово дело је објављено тек после његове смрти. *Анакреон га моли да му представи своју драгу, а он описује мајку домовину. Његову оријентацију најпре можемо одредити као утилитарну (практично корисну, употребљиву – утилитаризам: гледиште корисности, етички правац који сматра да је сврха човечјег делања корист и благостање, било појединца, било средине). Он прославља потчињавање личних интереса интересима државе (тема „славы и пользы России“), велича разум и просвећеност, преузима на себе задатак величања, али истовремено и поучавања владара. Ломоносовљева делатност у науци и у књижевности су неодвојиве једна од друге („Писмо о користи стакла“), он пропагира научни прогрес својом књижевним радом. Уводи нов поглед на однос историјског и измишљеног у књижевности, настојећи да у својим делима не искриви историјске чињенице и да их верно пренесе. Ова традиција коју је он установио имала је утицаја на разне руске писце, можда највише на Толстоја у „Рату и миру“, али и на „Историју Пугачова“ и „Капетановој кћи“ Пушкина итд.

Ломоносовљеве оде и натписи

Прву значајну оду Ломоносов је написао док је боравио у Немачкој и послао ју је руској Академији наука. То је била „Ода поводом заузећа Хотина“, поводом велике победе руске војске над Турцима и заузећа тврђаве Хотин 1739. године. Исте године су били и догађај и ода. Има 280 стихова, написана је јамбом, а риме су наизменично мушке и женске (утицај Гинтера). Ова ода представља револуциоју у развоју руске поезије и то не само по питању стиха, већ и стила, отменог језика, античког призвука у њој. Она је приказала све недостатке поезије Тредијаковског. Уз њу је Ломоносов приложио и свој трактат „Писмо о правилима руског стиховања“. Међутим, ова два дела нису наишла на одјек који су по значају заслуживала. Академија није нашла за сходно да објави оду и њено интегрално издање објављено је тек 1751. а трактат тек 12 године после смрти Ломоносова.

Постепено одређује теме које захтевају јамб: племенитост, лепота, велелепност и узвишеност – најбоља им је примена у свечаним одама. Користи и дактилски метар и то су били први хексаметри у руској оригиналној поезији. Сматрао је да треба достићи чисти јамб (без пириха), нарочито у одама. Ни у духовним песмама не сме бити много пириха. Касније када слаби немачки утицај на њега (40их год. 18.в) допушта слободно и широко употребљавање пириха.

Његове оде су сачињене од строфа које имају свака по 10 стихова. Писао их је углавном поводом великих догађаја (нпр: поводом Јелизаветиног ступања на престо). Није се покоравао, показивао је свој несмирени дух, али такође и жељу за компромисом у својим одама. По повратку из Немачке, посвећује се писању ода.

Основни вид Ломоносовљеве поезије су управо свечане, похвалне оде. Написао их је око 20, све су прилично дуге, са великим бројем строфа од по 10 стихова, у четворостопном јамбу. Поводи су углавном били рођења, рођендани, ступање на престо итд. Углавном се тичу Јелизавете Петровне јер се време њене владавине углавном подудара са временом његовог стварања. Ломоносовљевим одама некада се приписује сервилност (ласкавост) у обраћању владару, али треба имати у виду да је Ломоносов полагао огромне наде управо на владара државе и веровао да од њега зависи благостање Русије. Потврду ових својих ставова налазио је у Петру и надао се да ће његова кћерка наставити његову политику. Међутим, стварност је била другачија. Прогрес је каснио, његови идеали о просвећеном монарху нису одговарали реалном стању ствари. Сматрао је својим задатком да подучава монарха, да делује у правцу просвећивања народа и улагао огроман труд у то, често своје речи и наде у својим одама стављао у уста царици, иако су њене намере биле другачије, а делање супротно, позивао је на оно што је сматрао правим путем изнова и изнова... Кроз своје оде он, дакле, износи свој политички програм. Иако у његовим одама фигурирају комплименти и похвале који су били обавезни део церемонијала, Ломоносов никада не слика у одама конкретног владара, не даје његове индивидуалне црте, већ даје лик идеалног монарха, дајући му

14

Page 15: Ruska knjizevnost

име оног акутелног. Наравно, његов омиљени лик ипак је био Петар, он је почео да пише и велику поему о њему „Петар Велики“, али успео је да напише свега прве две песме. Године 1755. (???) је Петру посветио опсежно слово – био је одушевљен њиме, а слово је наводно било посвећено Јелизаветиној годишњици владавине. Почиње о њој, каже како у њој види предсказања јер се родила исте године када је извојевана Полтавска битка, даје јој врлине муза, назива је покровитељком науке. Изражава жељу да стане рат. Онда на наредних 10 страна пише о Петру. Уноси предања о њему, назива га творцем света јер је Русију, која је била огрезла у грубости, узнео до небеса и довео науку у њу. Наставља о томе како очекује од Јелисавете да настави Петров рад и његове идеје. Потом описује Русију: њену пространост, многа богатства у природи, лепоте Русије. На крају позива Русе, будуће научнике, да је откривају, на да се да ће они стасати јер и Русија може имати своје Платоне и Њутне. Оду завршава обраћањем царици у похвалном тону. Године 1747. представља Русију као огромну земљу која се ослања на Кавказ. Код Мајаковског се уочава утицај Ломоносовљевих ода. У науци се највише истиче ода Јелизавети из 1747. године. Хвали је, назива је шедром краљицом, посебно често говори о мотиву тишине, тј. мира, јер се тада сматрало да њено име значи тишина (грешка). Уводи се симболика ветрова (да ли је то једна иста ода из 1755???).

Из Јункерове оде (петербуршки предавач у Немачкој) преузима неке теме, нпр: пространство Русије (формула од-до), позивање муза у Русију и сл. За његов високи стил се често каже парение его стиха (лебдење). Ломоносов је опширно објашњавао како треба развијати тему, како повезивати мотиве, говорио о хијерархији мисли, реченица... Користи доста црквенословенизама – сматрао их је узвишеним.

Теме Ломоносовљевих ода су величање идеалног монарха, слава и корист Русије, величање моћи, владара, могућности и велике будућности отаџбине, прослављање науке, природе (али не као статичне слике, већ као поља стваралачког рада). *Јелисавета се спрема за рат, а он је прославља као доносиоца мира.

Осим свечаних ода, Ломоносов је писао и духовне оде. Језик тих ода веома се разликује од језика оних свечаних – он је једноставан, јасан и лак. Ту спадају „Вечернее...“ и „Утренее размышление о Божьем величестве“. Написане су у четворостопном јамбу (сматрао је да је он незаменљив за оде – утицај Немаца). Обично се обе датирају из 1743. г, међутим, постоје претпоставке да је Утренее настало крајем 40их, почетком 50их година (то сматра нпр. Виктор Жирмунски који је то закључио на основу промена у метру – због пириха, Ломоносов их дозвољава тек после 40их година). У овим одама он застаје одушевљен пред поларној светлости. Вечернее – укрштена и парна рима. Иначе у торжественым одама има по 10 стихова у свакој строфи, али овде има по 6. Научна поезија - сматра да постоји више светова што црква наравно осуђује. Он види божју величанственост у природи – налик на шестоднев. Био је деиста и то се јасно види у његовим одама. Сматрао је да је Бог све створио и да потом нема никакве везе с тим. Пита се – ако је свет око нас тако диван и величанствен, шта онда можемо само рећи о његовом Творцу. Утренее – опет се јавља по 6 стихова у строфи. Опет мотиви научне поезије – сунце види као горући океан. Као да описује нову Земљу, јасно изражено усхићење, дивљење. Свако тело говори о величини Божјој, наличи на псаламску поезију – вапаји, усклици Богу. Пушкин је овај део Ломоносовљевог стваралаштва сматрао најбољим.

Посебан део његовог стваралаштва чине тзв. похвални натписи, углавном кратке, лапидарне песме писане у александринцу које су се урезивале у постоља скулптура.

Сумароков се слаже са Ломоносовим око тога да је четворостопни јамб незаменљив за оде, док се Тредијаковски залаже за трохеј. Преводили су делове Псалама, јер су били општепознати, те су могли да пореде своје преводе. То је била прва полемика у новинама око тога који метар највише одговара значењу оде.

Ломоносовљеви филолошки радови (Теорија о три стила, Писмо о правилима руског стиховања, Реторика, Граматика)

„Писмо о правилима руског стиховања“ Ломоносов је написао 1739. године уз „Оду поводом заузећа Хотина“. У овом сјајном трактату он коначно успоставља систем руског стиха. Ступа у полемику са Тредијаковским (иако га не именује), тврдећи да је и јамб у духу руског језика, а не само трохеј. Осим тога, он се бави концепцијом самог

15

Page 16: Ruska knjizevnost

језика и тиме како он треба да се развија: да се развија природно, али не мимо токова европске културе, да не треба да уноси у себе оно што му није својствено, али ни да пренебегне оно што му је потребно (а ту се првенствено мисли на научну терминологију). Овај трактат је објављен тек 12 година после Ломоносовљеве смрти.

Ломоносов се озбиљно бавио питањима теорије књижевности и граматике. Плод његових студија у првој области је „Реторика“ из 1743. године (и 1748. г.), а из друге области „Граматика“ издана 1757. и која представља први научни опис и систематизовани преглед тадашњег савременог руског језика. Она није имала претходника у правом смислу и сви Руси који су се учили писмености у 18. веку, учили су о свом језику из ове граматике. Она улази у основу свих каснијих граматика руског језика.

Још један значајан филолошки рад Ломоносова је његов чланак под насловом „Предговор о користи црквених књига у руском језику“. То је заправо трактат, предговор збирци његових радова из 1757. г. Каже да је црквенословенски историјска основа руског – тако је дошло све најбоље из грчке и византијске традиције. Наводи пример Пољака и Немаца који су католици и који се нису упознали са тиме. Основна мисао овог чланка јесте да се руски језик од времена Владимира до тог тренутка (дакле више од 700 година) није толико променио да би био неразумљив. Одатле он изводи да ствараоци 18. века могу да се угледају на језик староруске књижевности, да црпу из њега уметничку вредност његовог израза.

У вези са оваквим начином сагледавања континуитета руског језика је и Ломоносовљева теорија о три стила: високий, посредственый и низкий стил. Такође и лексику дели у три групе: прву групу речи чине и црквенословенске и руске (народне) речи које се употребљавају (Бог, рука, слава, ныне), другу групу – речи којих нема у говорном (отверзаю, м. открой), трећу групу чине руске речи којих нема у црквенословенском. Из све три групе искључује ружне, грубе речи. Тако се формира подела на три стиха:

1. високи – одговара пре свега другој групи речи, њиме треба писати поеме, трагедије, оде, прозне текстове о битним догађајима.

2. средњи – одговара првој групи речи, ту спадају сатире, писма, посланице, мора се пазити да не буде извештачено, претерано или сувише просто.

3. ниски – одговара трећој групи речи, ту спадају комедије, шаљиве песме, свакодневни описи, епиграми, писма пријатељима и сл.

Ломоносов је највише писао високим стилом, мада некада и средњим („Писмо о...“) и ниским (шаљиве песме). Истиче предност руског језика у односу на друге – Руси са различитих територија се могу разумети више него Немци нпр. Могу се споразумевати са другим Словенима (због црквенословенског); руски језик се временом није толико мењао да Руси не могу разумети језик својих предака. Не морају уносити стране речи јер им црквенословенски даје снагу да се изразе. Сматра да основа новог књижевног језика мора бити жив, народни говор, али да се богати црквенословенизмима. Сматра такође да међународни научни језик треба усвојити, али не и непотребне стране речи.

Ломоносовљева сатира, драма и публицистика

Ломоносов је 1750. године ненадано добио прилику да се опроба и у жанру трагедије. Наиме, Академија је наручила од њега и Тредијаковског да напишу по једну трагедију. Ломоносов је написао своју за месец дана, искористивши мотив из повести о Мамајевом боју и користећи се Историјом Русије од Татишчева. Трагедија се звала „Тамира и Селим“ и била је изведена двапут на сцени при двору. По наруџбини је написао још једну трагедију, „Демофонт“ на сиже из античке митологије. Написана је по класицистичким правилима, али има и утицаја школске драме. Драме знатно заостају у односу на остала његова дела.

„Химна бради“ је Ломоносовљева сатирична, антиклерикална „ода“ уперена против задртог руског свештенства, његовог тврдоглавог незнања, користољубља, непријатељства према науци. Ломоносов је сматрао да постоје разни насељени светови и подржавао је хелиоцентричну теорију, против чега је, наравно, била црква. Ово дело није било штампано и умножавано је преписивањем, али је и поред тога стигло до Синода који је тражио Јелисавети Петровној да најстроже казни њеног аутора

16

Page 17: Ruska knjizevnost

прогонством, а саму Химну спали крај вешала. Ипак, Ломоносовљеви покровитељи су га спасли од казне. Написао је још једну сатиричну поему касније: „Гимн бороде за суд“. Настаје и пародија на ову песму: „Переодетая борода или Гимн Ивяной голове“. Око Химне бради се дигла огромна полемика, Ломоносова су беспоштедно нападали. Постојала је пародија која се звала „Прерушена брада или химна пијаној глави“ коју је потписао извесни Зубницки, а Ломоносов је подозревао да ју је написао Тредијаковски. Ипак, није био у праву, око ауторства пародије постоје само нагађања и претпоставке, али је извесно да њен аутор није био Тредијаковски. Ломоносов је написао одговор у песми Зубницком. Још једно његово антиклерикално дело била је песма о Копернику и Птоломеју, а исмевала је став цркве која и даље није признавала хелиоцентрични систем и сметала је Ломоносову да објави један свој рад из астрономије. Постоји и његов текст о Птоломеју у коме критикује однос цркве према науци. У миту о Птоломеју види научника кога су сујеверни људи (црква) оковали.

Од публицистичких дела, битан је спис који је посветио намножењу, увећању руског рода, под називом „О сохранении и размножении российского народа“. У њему он даје савете владарима, упућује их на неке друге радове који нису сачувани. У почетку су били изостављени делови који критикују цркву (око крштења хладном водом и зими – сматра да се вода не мења ако се загреје; тражи да се помери пост у време када има више плодова, јер су постове установили људи с југа; посебно јер је Масленица пред пост). Рад почиње причом о недостатку прираштаја у Русији и наводи разлоге томе: дечаци се жене старијим женама што је извор несрећа у браку, па и злочина. Треба да се забрани велика разлика у годинама (она не сме више од две године да буде старија, а он може и 15 година старији да буде – жене брже старе, а и ретко рађају после 45. године). Каже да где нема љубави, тешко ће се дете родити. Дете у утроби чује, осећа, посебно ако је нежељена трудноћа. Сматра да свештеник не сме да дозволи присилно венчање. Наводи оца као пример – он је имао три брака. Сматра да људи могу више пута да се жене и удају – у циљу раста прираштаја наравно. Свештеници којима жена умре су раније слати у манастир – Ломоносов каже да је то пре грех него спасење. Тражи да се жене други пут. Такође каже да мушкарци не би требало пре 50е да се монаше, а жене не пре 45е. Каже да децу треба слати да се уче медицини (апотеке тада није било ни у престоници), да треба да се уче томе како се лече бебе. Треба да се преводе уџбеници из медицине. Прави чак рачуницу колико би деце могло да се роди: рецимо да има 12 милиона мушкараца, рачуна на једно дете на сваке 2 године. Свештенике назива незналцима. Помало је ироничан – каже „воли ближњега свога савешћу, а не језиком“. Дело је у целости објављено тек у 19. в.

Опште одлике класицизма, Песничка уметност Боалоа, епистоле „руског Боалоа“ и руски класицизам

Класицизам је стил који се развија у 17. веку првенствено у Француској одакле се шири у Енглеску, Немачку, Италију и, коначно, Русију. То је био основни стил у Европи током једног и по века. Политичке и друштвене околности под којима настаје су апсолутистичка владавина краља Луја IV и меркантилизам (схватање по коме је трговина једини прави извор народног благостања и богатства). Главни представници класицизма су Расин (Федра) и Молијер (Тврдица, Уображени болесник,Учене жене, Дон Жуан итд.), а главни теоретичари су Лесинг (Лакоон, Хамбуршка драматургија) и Никола Буало. Основна одлика класицизма је то да је био племићки стил, стил апсолутизма и да је централна тема био култ државног, грађанског добра, због кога класицизам жртвује личне тежње човека као индивидуе. У основи идеологије класицизма је најстрожа дисциплина потчињавања свих поданика апсолутној сили државне власти.

Боало се сматра највећим теоретичарем класицизма. Написао је критичко дело у стиху о књижевницима савременицима, под именом „Песничко умеће“. У њему је дефинисао улогу књижевног ствараоца, и кодификовао различите лирске, драмске и епске жанрове. Ово дело је доживело велики успех, и било прихваћено као нека врста законика у књижевном стваралаштву своје епохе. То је антииндивидуалистичко и рационалистичко дело где излаже своје мисли о томе како је за песника-класицисту цео културни свет саздан на логичности, а не осећањима. Класицисти су хтели да правилно представе истину и

17

Page 18: Ruska knjizevnost

реалност. Сматрали су да је права стварност не засебни живот сваког човека, већ закони разума. Није представљан конкретан човек, већ човек уопште. Уметност представља вечну истину, нешто обште, својствено свим људима у свим временима и народима. Тако је књижевно стваралаштво почело да наличи на егзактну науку. Легендарна је прича о четворици пријатеља – Ла Фонтену, Молијеру, Расину и Боалоу – који проводе време у забављању и ћаскању о литератури, али она је настала заправо на основу погрешног тумачења једног места у Ла Фонтеновом роману «Психа». Мит о огромном утицају Боалоа на француски класицизам срушен је тек крајем двадесетих година 20. века, када је Жан Демер у својим истраживањима доказао да су заправо само Боало и Расин били пријатељи, а да се сам Боало појавио тек када је већина главних представника овог правца већ била оформљена као писци и стварала своја главна дела. Главна заслуга Боалоа, према томе, лежи у томе што је он сакупио све те растурене идеје на једно место и дао им упечатљиву форму стиха, од којих су многи постали прави афоризми. Дело у коме је то учинио заправо је – «Песничка умеће». Основне претпоставке и правила поетике класицизма су:

- стварање по узору на античке писце, али не копирање њихових дела, већ изналажење онога што чини непролазну вредност њихових дела (у том смислу идеја је «ићи истом стазом, али не траговима претходника»)

- огољавање личности и ситуација од свих индивидуалних црта (јер су оне пролазне) и осветљавање оног универзалног (зато се може рећи да су ликови у класицизму типови, готово персонификоване врлине и мане, у том смислу они могу бити и неуверљиви, јер је из њих одстрањено све оно што је индивидуално, све оно што их чини јединственим личностима)

- строго разликовање књижевних родова и врста, правила која регулишу шта је у којој врсти допуштено (екстремни случај: Шапленова «Девица Орлеанска») , чистота стила

- доминантне књижевне врсте: трагедија, комедија, лирска песма, спев и поетичке расправе

- величање разума – зато је Аристотел велики узор, али само зато што су све његове тврдње доступне разуму; не поричу неопходност надахнућа, али сматрају да га мора контролисати и усмеравати разум

- тачност, јасност, једноставност и логичност стила су највеће достигнуће класицизма (Пушкин је управо то од класицизма наследио)

У 18. веку класицизам достиже свој други полет на новој идејној и друштвеној основи. У Француској је 18. в. био период припрема за буржоаску револуцију. Уметност је васпитавала народ за будуће велике класне борбе. Баве се правим наукама, чувају рационализам. Вођа овог новог класицизма је био Волтер. За њега су најкарактеристичнији учење о слободи од цркве и феудализма, страсна љубав према њој и беспокојство.

Први представници руског класицизма су Кантемир, Тредијаковски и Ломоносов, а представници зрелог класицизма су Сумароков и његова школа, и делимично Державин. Оно што је карактеристично за руски класицизам је да жанровски прати европски класицизам, али ипак чува своје национално лице. Две су основне разлике: у руском класицизму је изузетно наглашена сатирична тематика, а такође има јаких везе са народном традицијом (вулгаризми, обичаји, нпр: недељу пред Тројице девојке праве венчиће; венчић који тоне одређује судбину девојке) с чиме су Расин и Боало сасвим раскрстили. Сумароков пише песме у духу народне лирике, у баснама и комедијама користи разговорни језик. Оно што је Русији одговарало у класицизму јесте тај култ општег добра – класицизам је Русе учио потчињавању душевног живота човека идеалу разума. Изражене су реалистичке црте, везе са политичком стварности. То се посебно назире код Сумарокова који је уопште руском класицизму дао највећи полет и највише га је унапредио. У свом опусу је дао обрасце и теорије и књижевности класицизма и зато се назива и «руским Боалоом». Први превод Боалоове «Поетике» (не баш најсрећније решење) урадио је Тредијаковски. Сумароков је такође превео ово дело, али не у целости, тако да се ту пре може говорити о преради него о преводу. Он прилагођава Боалоову поетику руским условима, бави се нешто другачијим жанровима (нпр. помиње басну и херојску поему, док изоставља водвиљ, епопеју и роман којим се

18

Page 19: Ruska knjizevnost

Боало бави), придаје различиту важност неким жанровима у односу на важност коју им придаје Боало итд.

Још пре овог дела, 1747. г, Сумароков је објавио две епистоле у којима се бави проблемима поставке руског језика као основе књижевног језика, велича његове изражајне могућности (чувен је његов цитат «Прекрасный наш язык способен ко всему»). То су «Писмо о руском језику» и «О стихотворстве». У њима се види зачетак разлика у односу на Ломоносова. У њима даје карактеристику реторског стила и жанра оде у потпуности у духу Ломоносова, препоручује писцима да читају црквене књиге. Међутим, у њима такође први пут формира своје ставове о потреби за једноставности стила. Он помиње, поред оде и трагедије, и друге жанрове, салонске, интимно-лирске, комичне, стране Ломоносову (еклогу, комичну поему...). Ове две епистоле - излазе поново 1774. године, прерађене и обједињене у једну књигу под називом «Поука онима који хоће да буду писци». Оне су, заједно са прве две Сумароковљеве драме, биле његова победа као песника. Убрзо се око њега формира група поштовалаца и истомишљеника, који заједно иступају против племићке књижевности. Управо та позиција племићког идеолога и песника је определила много тога у његовом стваралаштву – определила је и његово коначно разилажење с Ломоносовим, крајем 40их, почетком 50их година.

Сумароков је сматрао да књижевна делатност треба да служи друштву, да буде облик активног учешћа у политичком животу земље. Сматрао је да је главни задатак његовог стваралаштва просвећивање, васпитање племства као управљачког елемента државе. Није желео да ствара «уметност ради уметности», баш супротно – сматрао је да као књижевник треба да има јаку улогу у политици, да се својим делима бори за своје политичке идеале. Његови политички ставови су били прилично противречни. Био је племић и сматрао је да власт припада управо племићима, чак је, када је Катарина II проматрала ослобађање сељака, Сумароков јој се одлучно супротставио. Сматрао је да се идеална држава састоји из два слоја: сељаштва и племства, и да су први дужни да раде рукама, да њима није потребна култура, односно да је њихов удео – физички рад. С друге стране, племићи су ти који треба да раде главом, да управљају државом. Племић је имао права да буде судија својим вазалима. Међутим, није никада имао права да се према сељацима обраћа као према робовима, а управо је таква била практика у 18. в. Сумароков се супротставља таквом облику сељачког ропства, бори се за увођење права сељака, оснивање законски оквира барем. У својим сатиричним приповеткама је према «недостојним» племићима врло оштар. Међутим, његова несрећа је у томе што су практично сви племићи били тако «недостојни». Они су били властелини-робовласници, а не идеалне вође.

70их година 18. в. се јавља криза у класицизму – настаје сентиментализам, чији је главни представник био Сумароковљев ученик Херасков.

Сумароков – драматург

Будући један од главних представника руског класицизма, Сумароков се сматра заслужним за оформљавање главних класицистичких жанрова у Русији – трагедије и комедије. Иако ствара у време када је у Француској просветитељство већ кренуло да смењује класицизам, он се угледао на француски класицизам. Његове драме имале су 5 чинова и биле написане правилним александринцем, што је било општеприхваћено у Европи, али ново за Русију. Ипак, у многим стварима Сумароков битно одступа од канона класицизма. За почетак, он је написао 9 трагедија, а свега две се завршавају трагичним исходом, што је било у супротности са класицистичким правилима. Даље, његове драме одликују се минималним бројем ликова и доста слабим заплетом, што води инертности у развоју догађаја, па и одсуству расплета. Суштинска разлика ипак је у схватању конфликта: док привидно и у драмама француског и руског класицизма постоји сукоб између друштвеног дуга и личних жеља и интереса лика, то не представља код Сумарокова централни конфликт. Разлог томе је потпуно другачија ситуација у земљама које су прошле кроз ренесансу и доживеле на неки начин слом идеала слободе и индивидуалности човека у сукобу са друштвеним поредком, и у земљи у којој се проблем личности схватао на сасвим другачији начин. У Русији је управо служба друштву била начин да се личност потврди, да стекне место у друштву. Русија још увек није била зрела за поимање трагичног разилажења интереса појединца и друштва у целини.

19

Page 20: Ruska knjizevnost

Сумароков је написао 9 трагедија које се све могу поделити на три раздобља стваралаштва. Првој групи припадају: „Хорев“, „Хамлет“ и „Синав и Трувор“ (од 1747. до 1750.). Прва трагедија, „Хорев“, настаје 1747. г. и као историјски извор за њу Сумароков користи „Синопсис“ (излагање првих векова историј) Инокрентија Гизела. То је и иначе била врло популарна књига којом су се користили аутори тог доба. Ова драма представља заправо прелаз од школске драме ка класицистичкој драми. У њој се ради о следећем: Киј влада Кијевом. Пре њега је владао Заблох који је био протеран из Кијева и коме ћерка Оснелда остаје као талац. Она се заљубљује у Хорева, Кијевог брата. Хорев јој узвраћа љубав, али то међусобно не знају. Бори се са самом собом, поверава се дадиљи и он то сазнаје. У својој љубави они обоје морају да бирају између осећања и дужности. Кијев великаш почиње да скреће пажњу Кијеву на то да Хорев спрема заверу против њега (из зависти). Заправо, бивши владар жели да нападне Кија, те Хорев, да би се оправдао, и поред обећања драгој, учествује у бици с њеним оцем. Киј је отровао Оснелду, а Хорев се убија пошто то види. Динамике конфликта заправо нема, јер је неизвестност суспендована – не може бити никако другачије до да се обоје приклоне дужности. Сличан случај је и са Хамлетом (1748). Сумароков мења Шекспиров сиже утолико што је убица његовог оца Полоније, Офелијин отац, а не нови краљ. Дакле, он мора да бира између љубави према Полонијевој кћерки и освете оцу. Али прави конфликт заправо лежи другде – у ономе што чини монарх, односно у непомирљивости онога што владар чини и што би требало да чини. Проблем дуга монарха према онима којима влада је једна од главних Сумароковљевих тема. У Синаву и Трувору, најпопуларнијој од раних Сумароковљевих трагедија, заљубљеним Синаву и Илмени супротстављен је управник Новгорода, Трувор, Синавов брат. Он хоће да се ожени Илменом, коју му је Гостомисл, Илменин отац, обећао за жену као спаситељу Новгорода. Конфликт је управо у разилажењу закона и формалног права са правом личности на избор и слободу осећања. Представљен је владар који, дозвољава да га обузме љубомора, уместо да влада разумно. Због тога постаје тиранин. Сумароков је хтео у овој драми да покаже шта може да се деси као последица немогућности владара да обузда страсти.

Године 1749. се „Хорев“ и „Хамлет“ изводе у кадетском корпусу, а касније и на двору. ***Прво позориште после Петра је отворено 1756. г. по указу Јелизавете Петровне. Сумароков је био директор тог позоришта, али је 1761. г. отпуштен због конфликта са човеком из управе. Тада се зарекао да неће више никада ништа написати – али јесте. Године 1769. се сели у Москву и укључује се у позоришни живот Москве.

Другу групу трагедија чине „Артистон“ и „Семира“ написане педесетих година 18. века и „Димиза“ (касније „Јарополк и Димиза“) и „Мстислав“, написани шездесетих година 18. века.

Најзад, трећу групу чине „Вишеслав“ и „Дмитриј Самозванац“, обе написане крајем шездесетих година. У трагедији „Вишеслав“, говори се о љубави између Вишеслава и Зениде. Међутим, она је већ обећана Љубочеесту и дала је реч да ће поћи за њега. Јавља се типичан мотив борбе обавезе (разума) и љубави (страсти). Вишеслав обуздава своје страсти и својим врлинама изазива такво дивљење код Љубочеста, да се овај одриче Зенидине руке. Срећно се завршава. У драми „Дмитриј Самозванац“ је заступљена идеја да народ има право да свргне владара-тиранина. Дмитриј је прави деспот који мрзи Русе, хоће да покатоличи Русију, крв пролива стално. Он воли Ксенију (ћерку Шуљског), заљубљену у Григорија. Дмитриј баца Григорија у тамницу. Јавља се просветитељска идеја о једнакости свих људи: владар је представљен као отац свих поданика. Прича као Катарина кроз Дмитријева уста: богат може да буде богат, а земља сиромашна. Дмитриј се убио, јер упадају побуњеници (поданици) – не може да се спаси.

Ако погледамo Сумароковљево стваралаштво у жанру трагедије у целини, приметићемо да је пре свега сиже најчешће узиман из древне руске историје. Ово је везано за развијање националног осећања у том периоду, интересовање за националну прошлост државе која се укључује у живот Европе. Осим тога, апсолутно најбитнији моменат је дидактички, поучавање владара. Типичан мотив је трагични сукоб страсти и разума увек везан за монарха. Сумароков у својим трагедијама јасно изражава своје политичке ставове.

У једном броју трагедија монарх нарушава свој дуг друштву, било због страсти (Синав и Трувор, Артистон), било због утицаја спољашњих сила (Јарополк и Димиза).

20

Page 21: Ruska knjizevnost

То се разрешава на два начина: један, ређи, јесте да поданици постају жртве (Синав и Трувор), а други, чешћи, јесте да понашање владара изазива бунт поданика, а у пресудном тренутку, када је живот монарха у опасности, неко од ликова га спасава и под утицајем тог племенитог поступка он се претвара из тиранина у милостивог и праведног владара. (Артистон, Јарополк и Димиза, Мстислав). У другим трагедијама монарх непоколебљиво испуњава своје дужности, али се својевољни поданици буне против њега. Њихова непокорност оставља владару законско и чак морално право да их казни, али он то не чини из милости своје и управо то „побеђује“ бунтовнике, који на крају признају своју кривицу пред њим (Семира, Вишеслав).

Оно што разликује Сумароковљеве трагедије од западне драме јесте то што се трагичан завршетак среће само у две (у „Синаву и Трувору“ и у „Хореву“). Такође, у западној класицистичкој трагедији се радња смешта у римским републикама (апстрактно је све приказано) или у антици, временски и просторно што даље од земље у којој се пише. Код Сумарокова је заступљена чисто руска тема, представљени су догађаји од пре век, век и по најдаље. У осталим правилим класицистичке драме је доследан.

Сумароков је сам режирао своје драме. Језик у њима је лак, очишћен, јасан... Његови ликови су црно-бели (или позитивни, или негативни), статични, не мењају се током драме, не еволуирају (Боалова препорука). Најчешћи мотиви: владар-тиранин, конфликт страсти и разума, суровост према кметовима, осуђивање племства.

Када је у питању жанр класицистичке комедије, у Русији она врхунац достиже у стваралаштву Фонвизина, али је Фонвизинов претходник био Сумароков. Оне свакако заузимају друго место у његовом стваралаштву. Написао је 12 комедија. Био је први озбиљни комедиограф у Русији. У својим комедијама Сумароков као да покушава да уклони оне елементе који би подсећали на стање у Русији. Имена која даје ликовима (Оронт, Дорант, Флориза, Пасквин, Арлекин...) као и услови у којима се одиграва комедија веома се разликују од руске стварности. То се објашњава жељом Сумарокова да се потпуно одвоји од традиције „ниже“ комедије (пре њега су постојале интермедије и народне представе, балагани и театр петрушки) која је постојала у Русији и да уведе потпуно нов тип комедије. Буоало у свом трактату упозорава ауторе да се чувају сваке врсте ниже комедије, он то замера Молијеру. Међутим, Сумароков је био под утицајем Молијера и није могао сасвим да неутралише његову тежњу ка народној фарси, поготову што је и сам Сумароков у другом једном жанру, песмама које су биле предвиђене за извођење, итекако користио богати народни фолклор и разумео његове могућности. Осим Молијера, на њега је утицао и дански драматург Голдберг.

Од раних Сумароковљевих комедија можемо споменути „Тресотиниус“, „Чудовишта“, „Пустая ссора“, све из 1750. г. Ове прве комедије су биле најтешње везане за традицију до Сумарокова (како руску, тако и страну, пре свега италијанску, тзв. комедија дел арте). Све његове комедије су написане у прози, углавном су једночинке, личе на сцене, нема сижејне повезаности. Једино што их слабо повезује јесте сиже љубави двоје који се на крају венчавају. То је оно што повезује и остале ликове. ликови представљају свако свој порок – нису праве, формиране личности, као маске су. Има много ликова (нпр. у једном чину њих десет). Воли задиркивања, пецкања, туче међу ликовима. Њихов заплет је отприлике овакав: отац удаје кћерку на коју истовремено „претендује“ више удварача, и притом се кћерка и отац редовно разилазе у избору младожење. На крају кћерка успева да се на неки начин избори за свог љубљеног, а родитељи бивају приморани да се с тим помире. У оваквом сижеу препознају се утицаји италијанске комедије масака. У „Чудовиштима“ се исмевају бирократија, кицоши и чиновништво. Ове прве три комедије се доста разликују од преосталих шест – у последњима се види јасан помак ка комедији карактера (један лик у центру пажње).

У комедијама из периода шездесетих година ова структура се мења, Сумароков замењује комично сатиричним, бави се социјалном и политичком проблематиком. Комедије из тог периода су „Опекун“, „Лихоимец“ и „Ядовитый“. Привремено тријумфујући порок (оличен у ликовима Чужехвата, Кашчеја, Герострата итд.) ипак на крају бива кажњен. Расплет се одвија по „рецепту“ тзв. грађанске драме (то је драма која у Француској потискује класицистичку драму, у Русији јој је претходила „слезная комедия“, против које је Сумароков у начелу био против [чак је против њих писао у

21

Page 22: Ruska knjizevnost

предговору „Дмитрија“, 1771], али не сасвим ван њеног утицаја). У тим драмама заправо нема комике, она има задатак да гане, да изазове јаке изливе осећања.

Године 1772. Сумароков пише три комедије: „Мајка-супарница ћерке“, „Умишљени рогоња“ и „Вздорщица“. Ове комедије прави су претходници Фонвизинових комедија („Бригадир“ и „Малолетник“ пре свега), пише о свакодневици у провинцији, приказује неуке, необразоване људе. Прелази у бытавую комедию. Јавља се нов начин приказивања човека. У „Умишљеном рогоњи“ нпр. заплет се врти око неосноване љубоморе провинцијалног племића Викула који верује да се гроф из суседства заљубио у његову жену Хавронију (име јој значи свиња, бтв), док је гроф заправо заинтересован за њихову младу штићеницу Флоризу (сирота, али образована). Употреба народних пословица и изрека, народни говор, чак вулгарне речи, има и језика бајке.

У својим сатиричним драмама се подсмева конкретним личностима, нпр. Тредијковском или Емину (у „Хорострату“).

Сумароков (оде, сатирична и љубавна поезија). Песнички спор Сумарокова, Ломоносова и Тредијаковског

Његова лирика је била врло разноврсна, карактерише је обиље жанрова. Себе је сматрао за ствараоца руске књижевности, те је тежио да својим савременицима, као и наследницима, покаже и остави све облике књижевности. Писао је врло много и врло брзо. За једну годину је написао 75 песама – слободно прерађених псалама. Писао је песме, елегије, идиле, еклоге, притчи (басне), сатире, епистоле, сонете, станце, епиграме, мадригале, оде (свечане, философске, „разне“). Користио је најшире могућности руског стиха, писао је свим метрима, састављао најсложенија ритмичка дела, писао је слободним стихом.

Уопште гледано, Сумароковљево поетично дело се може поделити на две велике групе: на лирику у ужем смислу речи и на сатиричну поезију у коју спадају и алегорије (басне). Управо алегорије заузимају главно место у овој другој групи. Његове прве басне су биле објављене 1755. г. Године 1762. су објављене две књиге „Притчи Александра Сумарокова“. Укупно је написао 374 притчи. Иако је до њега у руској књижевности био познат жанр басни (превођен је Езоп у Петрово време, а и Ломоносов је написао три басне), нигде се не јављају са таквом сатиричном цртом и у метру разностопног јамба као код Сумарокова, што постаје типична одлика руских басни. Његове притчи, као и остала сатирична дела, углавном актуелне, исмевају конкретне нереде руског друштва тог доба. Тематски су врло разнолике. Често је Сумароковљева алегорија само мали оглед или фељтон у стиховима, оштроумана и злобна сатирична, шаљива сцена, понекад врло кратка. Његови лавови представљају цареве или људе из високог друштва уопште. Даје све лоше карактеристике руских бирократа, велможа, писара, отимача, умишљених и грабљивих људи Русије. Често у својим параболама прича и о сељацима, који изгледају као безазлена, али сасвим дивља бића. Најзад, најважнија тема Сумароковљевих басни је племство – сурови, некултурни властелини, који се свирепо опходе према својим сељацима. Уопште, у својим баснама он прилично смело и праволинијски напада своје друштвене непријатеље, изражава се слободно, чак дрско. Но, не ограничава се на сатиру чисто политичког карактера, бави се и обичним људима, најразличитијим сценама обичног живота који су му се учинили смешним или неприличним. Представља нпр: плашљивог мужа који дрхти пред својом женом у песми „Бољар и бољарка“, затим обичај песничења, који Сумароков није одобравао, тврдичлук трговачке удовице и сл. Одликују се комичним елементима. Такође, једна од вредности ових басни је и језик којим су написане – жив, упечатљив, врло одсечан и близак разговорном. Користи пословице, разговорне обрте, уводи чак вулгаризме. Због његових басни је настао басен ый стих .

Поред парабола, писао је и друга сатирична дела. Разлика је пре свега у томе што су писана другачијим метром (кориштен је александринац), а чак ни то није доследно – у његовој најпознатијој сатиричној песми „Наставление сыну“ користи произвољни јамб. У ову групу спадају и Сумароковљеви епиграми. Највећи део епиграма је управљен против неодређеног лица, представља кратку новелу у неколико редова или римовану анегдоту, оштроумно, довитљиво пишчево размишљање о различитим животним темама. Његови епиграми су на неки начин забавне карикатуре на живот пре свега племства.

22

Page 23: Ruska knjizevnost

И у својој лирици, разуме се, Сумароков остаје класициста. Жели кроз лирику да да општу анализу човека. У том смислу је посебно битна његова љубавна лирика. Он даје опис љубави у основном облику, било да је срећна или несрећна. У његовим стиховима не налазимо никаквих индивидуалних црта или карактеристика ни вољеног ни онога који воли. У његовим песмама нема таквих чињеница, не зна се ко изговара стихове, нема никаквих детаља. Сматра се да је написао око 130 песама, намењених извођењу уз музику, а не читању, те води доста рачуна о мелодији док пише. Зна се да су биле веома популарне. Међутим, Сумароков их готово уопште није штампао. У својим стиховима не даје конкретне личности у конкретним ситуацијама, већ пре уопштену анализу човекових осећања, даје слику љубави у њеном „чистом“ виду, притом користећи једноставан и природан језик. С тим у вези је и чињеница да је подједнако писао песме у којима је лирски субјекат жена као и оне у којима је лирски субјекат мушкарац. За његов метод то није представљало значајну разлику. Највећи значај Сумароковљеве песме имале су за развој руског стиха. Стиховна реформа Тредијаковског је била делимична и ограничена, а Ломоносов је као закон поставио јамб, четворостопни за оде, а шестостопни за епска и дидактичка дела. Управо је најшире могућности ронског стиха у руском језику приказао Сумароков у својој лирици. Осим елегија и еклога које пише шестостопним јамбом, остале песме имају најразличитије ритмичке комбинације. Гуковски за њих каже да су „лабораторија руског стиха“. Користи јамб и трохеј који се смењују, стихове различите дужине итд. Користи и дољник, гради строфе од стихова различитог метра, стихове слободног тонског ритма.

У неким његовим песмама се јасно види утицај народне књижевности. Он стилизује народно лирско стваралаштво, користи његове теме, ликове, речник и чак ритмику. Таква је песма о младој жени која иде за човека којег не воли, песма о народном врачању (девојке са венцима – већ објашњено).

Осим љубавних песама, писао је и оде, препевавао Псалтир (што су пре њега чинили Полоцки, Тредијаковски и Ломоносов). Његови пслами су лирске песме о човеку, изнемоглом под бременом живота, човека који мрзи порок. У многим песмама преовладава туга и очајање као последица неслоге хероја песме са средином која негодује над њим. Он пише о својој борби са злотворима и тиранима, о својој верности идејама правде и добра. О тој борби и о дубоком негодовању говори нпр. у свом сонету „Сонет на отчаяние“ или у стиховима „Противу злодеев“.

Он је кривио Ломоносова за китњастост, претеривање, нагомилавање стилских фигура, извештаченост у стилу, неприродан језик, и толико је претеривао у томе да је на сваку Ломоносовљеву нешто смелију метафору гледао безмало као на граматичку грешку. Што се тиче Тредијаковског, Сумароков га заједно са Ломоносовим критикује за невешто стиховање, за замршен језик. Тредијаковски је критиковао Ломоносова што само јамб сматра подобним за оде. Сва тројица преводила су 43. псалм. (проширити, не знам како)

*Био је масон, као и његови ученици.

Староверци у 18. веку. Књижевна делатност Виголексинског манастира

Оно што је било карактеристично за староверце 18. века је то да настављају да негују завете протопопа Авакума. Јављају се разне струје, а две основне су били поповци и беспоповци. Беспоповци нису прихватали свештену хијерархију, нема свештенства, свако (па и жена) је могао да обавља обред. Староверци из економских разлога прихватају Петрову власт, плаћају дажбине да би могли да очувају свој обред. Неки су у знак протеста против власти прибегавали самоспаљивању. Чак су догматизовали бежање и повлачење од света у изоловане и затворене заједнице. Постојало је неколико центара старовераца: Волга, Москва, Поморје (од Карелије до Урала), али постоји јасна престава о књижевности само једне заједнице старовераца – то је била заједница Олоњецке области, у Карелији. Они су тамо живели скоро као монаси мада су били мирјани.

Виголексиниски манастир. Ову заједницу основали су крајем 17. века Андреј Денисов и Данило Викулин на обали реке Виг. Културни живот заједнице организовали су браћа Андреј и Семјон Денисов. Жене су биле одвојене на реци Лекси, зато се заједница назива виголескинском. То је било једно огромно домаћинство, са развијеном трговином,

23

Page 24: Ruska knjizevnost

занатством... Могло је само да се издржава. За историју ове заједнице битан је догађај који се назива „Соловетское сидение“. Наиме, монаси Соловецког манастира су од 1668. до 1676. пружали јак отпор Никоновим реформама, па су на њих слали војску која је опседала манастир. На крају су ипак поражени. Петар после тога два пута посећује тај манастир, што је значило да им је опростио.

Културна активност ове заједнице је била прилично развијена, иконописало се, није била дозвољена никаква световна литература, али преписивали су се апокрифи, поуке, есхатолошка књижевност (учење о свему после смрти, о вечном, загробном животу, о паклу и рају и сл.), житија, списи црквених отаца итд. Од Петровог времена они су прихватили мало новина, нпр. Ломоносовљеве препеве псалама, али никако неке друге његове радове. „Повест о Китежу“ је обликована код старовераца. Имали су велику библиотеку, чији је инвентар од 257 књига саставио Семјон Денисович. У тој библиотеци могао се наћи и, на пример, Милтонов „Изгубљени рај“. Образовању су посвећивали посебну пажњу, образовала су се деца оба пола. Из те школе је и потекла књижевност ове обитељи која се неговала до краја 18. в.

Одлике књижевности ове заједнице:- апстрактно-богословски карактер списа -

идеализовање дониконовске Русије - китњастост стила (насупрот непосредности раних старовераца, упор. Авакумов стил)

- негују силабику, имају сопствену терминологију за врсте стихова, њихови стихови имају општа места по чему подсећају на народну књижевност

- доследна употреба црквенословенског, не дозвољавају уплив „простог“, живог језика у дела

- прославља се трпљење и истрајност, а не толико чуда- у списима често полемишу са никоновцима- пишу свечане беседе поводом празника, панегирике поводом сахрањивања

стараца и старица- песимистичне, депресивне теме, честе су биле репресалије (одмазде, враћање

увреде за увреду)Занимљив моменат у књижевности виголексинске заједнице представљају и тзв.

„поморские ответы“, одговори које су дали на 106 питања Синода руске цркве о разликама између старовераца и православних. Семјон Денисович је саставио зборник дела заједнице, зове се „Виноград руски“. Још један књижевник ове заједнице био је Иван Филипов (настојатељ манастира), који је наследио Данила на месту вође ове заједнице. Он је 1744. године саставио „Историју Виговског манастира“ у којој помиње Андреја као оснивача манастира. Његов стил је такође китњаст, али је ипак био нешто једноставнији, умеренији, има супстандарда, дате су живе слике старовераца.

Староверци су имали низ правила понашања у свакодневном животу који их је разликовао (а и даље их разликује) од људи који не припадају њиховој заједници. Забрањивали су пијење чаја и кафе, пушење, хмељ, кромпир, јер су сматрали да све то долази од Антихриста. Нису смели користити много одеће и сви који прихватају новотарије – гореће у паклу. У Петру су видели Антихриста, разуме се. Постоји повест у којој се објашњава како су беспоповци настали из тела грешника. Имали су и низ повести о томе како је нпр. настао кромпир или кафа, повести о Никону, у којима га „часте“ свакојаким погрдним епитетима. Прогони старовераца за време Петра били су релативно чести. Они су бежали од њих на периферију земље, придруживали се Пугачовљевом устанку или се самоспаљивали. Постојала је и радикална струја старовераца која се звала „бегуны“, они су потпуно одбијали да признају законе државе (нпр. пописе и регрутовања становништва, лична документа). Постоје лубоки старовераца на којима се пародира издавање пасоша, у вези са фалсификованим пасошима који су се појавили. После устанка се издваја нова струја – странники (ходочасници) који су били прилично радикални, сматрали су да је читаво државно уређење од антихриста и да треба бежати од истог, пропагирају непоштовање закона.

Просветитељство у Русији. Новиков и сатира у часописима (1769-1774)

24

Page 25: Ruska knjizevnost

Задаци који су пред Русијом, као државом, стајали крајем 17. и почетком 18. века су успешно испуњени у време Петра, и ти успеси су коначно заокружени владавином Јелизавете Петровне и Јекатарине Друге. У последњој трећини 18. века је дошло до великих комешања у области културе. Властелинска управа је била приморана да уступи при појави нове жеље за просвећивањем, које су захватале најразличитије слојеве руског друштва. У време Јекатарине Друге је било отворено мноштво школа, како у престоници, тако и на периферији. У то време је Московски универзитет представљао јак центар културе. У Петербургу и у Москви је организован рад многих књижевних и научних друштава.

Руска уметност на крају 18. в. доживљава период великог процвата. Све више и више се развија и расте руска интелигенција, цветају књижевност и журналистика, пре свега. Већ 1772. г. познати писац, публициста и просветитељ Николај Иванович Новиков у својој књизи «Опыт исторического словаря о русских писателях» набраја 220 великих и малих писаца свог времена. Међутим, у то исто време у Русији долази до брзог развитка управитељске самовоље. Властелини, почевши интензивно да тргују са Западом и тако згрнувши новце, све више су сељака поседовали и постајали су све суровији према њима. У фабрикама и предузећима су сељаци радили од јутра до мрака за готово никакву плату. Себи су дозволили власт над целом личношћу сељака, а управа је на све то гледала кроз прсте. И отуда је у руској књижевности против те појаве почела велика борба, која се настављала наредних век и по.

Започевши ову борбу са злом феудализма, руска култура је одговорила на општеевропски покрет који је настао у другој половини 18. в. Захваљујући пре свега француским предреволуционарима – просветитељство. У Европи је настала велика епоха обарања феудалног поретка на Западу. Француска буржоазија се, у духу револуције, уједињује са народним масама у борби против заједничког непријатеља – феудализма. Књижевност је добила задатак да помогне том рушењу власти феудалних предрасуда. Вођа просветитеља је био Волтер. „Волтеријанство“ врло брзо постаје општераспрострањена појава у Русији. Велики број људи из различитих друштвених слојева се укључује у овај општеевропски покрет, учествујући у идејној револуцији. Многи се одручу прадедовске вере у хришћанског Бога, одбијајући да признају тадашњи друштвени поредак за нормалан. У Русији се јављају многи преводи дела француских просветитеља.

Године 1762. када Јекатарина Друга ступа на власт, просветитељски покрет у Русији је већ био у пуном јеку. Јекатарина, наравно, није могла да му се отворено успротиви, посебно не у почетно време. Морала је да врда, околиша и даје неодређена обећања либералима. Наредних година Јекатарина је показивала разумевање за идеје тога века, чак је говорила да је Волтер њен омиљени писац, њен учитељ. Заправо, увек је у виду имала јавно мњење изокрене тако како њој и уопште владајућем племству одговара. Она је све те идеје заправо хтела да угуши. Желећи да у својој земљи изгради илузију просвећене монархије, она је такође била заинтересована за завођење јавног мњења Западне Европе. Осмислила је читаву мрежу лажи да би на Западу била схваћена као „философ на трону“, добротвор својих поданика. Упустила се у преписку с Волтером, хвалила га је и обавештавала о политичким догађањима и стању уопште у Русији. Наравно, лагала га је како је њој одговарало , причала је о томе како у Русији нема човека који не може да једе пилетину када му се прохте, некада чак и преферирају ћуретину. Она је одлично знала да руски сељаци масовно гладују и да меса не једу месецима, па и годинама. Дописивала се и са другим просветитељима – материјално је подржавала Дидроа, нпр. Француски просветитељи су је хвалили, али наравно, схатали су да не могу сасвим веровати њеним либералним изјавама. Међу руководиоцима руског друштва су се налазиле и крупне велможе, на челу са Јекатарининим љубавником Орловом.

Јекатарина је одлучила да утиче на јавно мњење (у циљу његовог „отрезњења“) уз помоћ штампе. При томе се она лично трудила да узме учешћа у том послу. Надала се да нико неће смети да се супротстави царичином мишљењу и да ће успети да интерпретира стање ствари како њој одговара. Она од 1769. г. почиње да издаје недељни сатирични часопис „Всякая всячина“. Био је анониман, а његов уредник је био царичин секретар Козицки. Заправо, сви су знали да је руководилац Всјакој всјачине Јекатарина, а њен уредник Козицки. Одмах по појављивању овог часописа, јављају се и други

25

Page 26: Ruska knjizevnost

сатирични недељни часописи: Чулковљев „И то и сио“, Еминов „Смесь“, Новиковљев „Трутень“, Рубанов „Ни то ни се“, као и месечни Еминов часопис „Адская почта“. Неки од њих су се одржали врло кратко („Ни то ни се“ само пет месеци нпр.). То оживљење журналистике 1769. г. је било дотада невиђено у Русији. Врло брзо су међутим сви укидани. То се врло лако може објаснити. Јекатарини није пошло за руком да „уразуми“ поданике својим часописом како је планирала, пре свега због тога што су се јавили писци који нису желели да се повинују царици. У својим часописима они су подизали баш она питања која је Јекатарина хтела да прикрије. На њене чланке су одговарали оштрим нападима, и уместо мира и благостања, на које је она рачунала, у журналистици се повела љута борба између органа власти и либералних представника. Представник прогресивне журналистике, најсмелији борац против Јекатарине је био Н. И. Новиков, сиромашни племић.

Приступајући издавању свога часописа, Јекатарина није скривала његов официјални карактер. У свом часопису била је необично хвалисава, разметљива. Овај часопис је Јекатарина декларисала као сатирични, међутим, она је сатиру ипак схватала на свој начин. „Всякая всячина“ се придржавала умерено-моралистичких погледа, воли да морализује, избегава политичка и друштвена питања, у својим чланцима излаже теме које оправдавају њену владавину и нападају оне који нису њоме задовољни. Нпр: објавила је чланак-сатиру на слободноумне жене које се баве књижевношћу и науком. Улога коју су играле жене као што су биле Херасковљева супруга или Сумароковљева кћер, проповедајући морал, причајући о философији или, још горе, политици, није одговарала Јекатарини. Ствар, при томе, није уопште била у томе што су те жене читале књиге и занимале се за књижевност (то је радила и сама Јекатарина), већ у политичком карактеру њихових дела. Убрзо после жена, сатири „Всјакој всјачине“ су подвргнути старци. Напада их због њихове привржености, по Јекатаринином мишљењу, свему старом, прошлим временима. Затим, „Всякая всячина“ иступа против политичког незадовољства у алегоријској причи. Ту се говори о неком сељаку који треба да сашије кафтан. Он се обратио управнику имања. Овде се наравно ради о свирепим временима Ане Ивановне, а потом и о идућим царевима (управницима имања), који нису умели да земљи дају законе (кафтан). Наравно, тада се појављује „добра“ Јекатарина.

Против московских брбљиваца Јекатарина устаје у својој комедији „О время!“ 1769. г. „Всякая всячина“ штити стурктуру власти. Једна од основних тема сумароковаца је сатирично представљање чиновника. „Всякая всячина“ им одговара оштрим замеркама, у којим штити чиновнике и сваљује кривицу на административно-судску структуру и на саме поданике.

„Всякая всячина“ не воли либерализам. Сурово осуђује благо опхођење према сељачким слугама, недвосмислено саветујући строгост према њима. Овај часопис се увек према дворјанима односио с поштовањем. Наравно, самој Јекатарини се „Всякая всячина“ обраћа са отвореним похвалама и прикривеним ласкањем. Уједно се у часопису славе и оправдавају царски фаворити. Карактеристичне „сатиричне“ теме Јекатарининог часописа су биле: сувише намештаја у собама, прегласан глас жена, навика пијења много чаја, кафе, лимунаде на маскарадама нпр. “се доста ослањала на енглески часопис „Зритель“ – у њеном часопису је мноштво превода и прерада из овог часописа.

„Трутень“ је, несумњиво, заузимао либералну позицију. Осуђује ропство сељака, суровост и свирепост великаша-робовласника. Епитаф већ у првом броју часописа (1769) говори о томе. Главни задатак овог часописа је била пропаганда идеја о обавезама племства, као и идеја искорењивања племићке предрасуде права на беспосличарење, што се види и у самом називу часописа: трут – нерадник, онај који живи од рада других. Године 1770. издаје текст у коме жели да убеди племиће да је сељак такође човек колико и они, да га не треба мучити и обраћати се према њему као према стоци. Кроз неколико месеци је објављен „рецепт“ за господина Безрасуда, у којем се даје живописан, сатирички опис племића, који се односи према својим сељацима као према робовима, мучи их. У том чланку даје цео социјални програм племићког либерализма. Сви чланци у овом часопису су анонимни, тако да се не може тачно одредити Новиковљев удео као аутора.

„Трутень“ је смело нападао и бирократско-деспотску управу и политичку затуцаност. Пише и против кицоша, „петиметров“ – младих племића, нерадника, који живе на рачун свог породичног иметка, „на чипкама“, незналице, које презиру било какав

26

Page 27: Ruska knjizevnost

рад, посебно сељаке. Године 1770. у листу број 8 је „Трутень“ објавио несатирични чланак „Чензыя китайского философа совет, данный его государю“, у коме јасно дели савете Јекатарини Другој: да гради установе корисне за државу, да учврсти устав, да не верује ласкавцима... Чланак показује и мржњу према фаворитизму. Колико је само била смела тај „кинески“ чланак, види се по томе што је Новиков сматрао неопходним да се заштити и уз њу је написао напомену у којој даје комплименте Јекатарини.

Иако су сатире „Трутень“-а биле углавном усмерене ка врховима друштва, он не заборавља ситне чиновнике и писаре – они такође изазивају негодовање. „Трутень“ се смеје над старом формално-црквеном културом, али опет не жели да заоштрава тежњу ка западноевропском атеизму.

До полемике између „Трута“ и „Всјакој всјачине“ је, наравно, морало доћи. „Трут“ је при томе био врло смео и енергичан, бестидно је нападао „В. в.“. Први пут је спор настао по питању карактеристика сатире. „Всјакаја всјачина“ је пропагирала веселе, неувредљиве шале, кратке, које се никако не односе на конкретне личности. Дакле, када је „Трут“ дошао на књижевну сцену као суров сатирик, „Всјакаја свјачина“ је била затечена. Она је заговарала „улыбательную, беззубную“ сатиру, а „Трут“ је настојао да сатири учини личном, практично употребљеном за борбу за своје принципе. Већ први бројеви „Трута“ су пореметили „Всјакују всјачину“. Јекатаринине новине издају два текста против разоткривајуће тенденције „Трута“. Међутим, „Трут“ се није уплашио и одговара одсечним тоном на оба чланка. Чак апелује на суд публике, која треба, по његовом мишљењу, лично да реши спор. Дрскост „Трута“ је прелазила све границе: они су јавно исмевали Јекатаринино лоше познавање руског језика. Ова полемика је све више добијала карактер спора са самом монархињом, при чему је основна тема била протест против постојећег поретка у држави.

Наравно, „Трут“ није могао да прође сасвим некажњено. Све чешће почињу да се јављају чланци несатиричног карактера, у покушају да се спасе часопис (тада се издају неки Мајковљеви стихови). На крају је Јекатарина ипак стала на пут „Труту“. У последњем броју часописа, Новиков протествује против окривљавања сатире „на лицо“ (против конкретне особе) – каже да само празноглавац у њој види сатиру личности, а због тога издавач страда. Чак у последњем чланку, „Растанак или последњи опроштај од читалаца“, говори о „насилној смрти“ тог часописа.

Борба новиковског „Трута“ са Јекатарином Другом се није одвијала „један на један“. Истовремено се јављају други сатирични часописи који нису могли а да не одреагују на „Всјакују всјачину“. Новиковљева смелост је давала храбрости и другима. „Труст“ је постао центар опозиционих снага у књижевности. Наравно, било је и људи који су сматрали практичнијим подржавање власти – такав је био Рубанов часопис „Ни то ни се“. Сасвим оправдава свој назив, с обзиром на то да покорно следи сва Јекатаринина писанија. Али зато су, насупрот томе, Еминови часописи јавно пружали подршку Новикову. Емин је себи дозвољавао оштру сатиру и врло често сатиру „на лицо“, усмерену према конкретним личностима. У „Адској почте“ иступа против свештевнства, њихове распуштености и халапљивости и ту тему пренеси и у „Смесь“. Такође је у оба часописа нападао бирократију, петиметре, штитио је трећи сталеж. Врло упечатљив чланак из „Смесь“ је „Речь о сушестве простого народа“. Еминова „Смесь“ је такође узела учешћа у полемици „Трута“ и „Всјакој всјачине“. Критикује Јекатаринин часопис и тиме се одриче „части“ да сматра „Смесь“ ћерком царичиних новина. У броју 11 критикује њене претензије да у народу исправи „све лоше нарави“. Такође се противи њеној плиткој световној сатири. Најзад, у 20ом броју је укључено и писмо Новикову са директном подршком против „Всјакој всјачине“. Против „Всјакој всјачине“ се чак осмелио и стидљиви Чулковљев часопис „И то и сио“ који је одувек избегавао социјално-политичке теме.

Сатиричне новине, пре свега Новиковљеве новине у периоду од 1769-1773, унеле су много новина у литературу 18. в. Ове новине су остале живи фактор књижевности још много година после њиховог последњег издања. О томе јасно сведочи чињеница о њиховом поновном издавању наредних година.

Бурлеске В. И. Мајкова

Василий Иванович Майков је био најстарији из Херасковљеве групе, из групе Сумароковљевих ученика другог таласа. Живео је од 1728-1778. године. Потиче из старе,

27

Page 28: Ruska knjizevnost

може се чак рећи аристократске породице, међутим, био је сиромашан и примио је врло слабо образовање. Чак није знао ни један страни језик, а већ од 19 година почиње да служи у гарди – све до краја 1761. г. када на престо ступа Петар Трећи. У то време он ступа у Херасковљев кружок и од тада почиње да пише. Прво песничко дело које је написао је било објављено у „Полезном увеселении“ 1762. г. То је била еклога. Потом пише оду поводом Катарининог ступања на престо. У њој понавља и оправдава све што је изнето у Катаринином „Детаљном манифесту“. Године 1763. пише још две. Укупно је написао три оде у периоду 1762-1763. г. Такође је тада написао и песму „О страшном суду“ у часопису „Свободные часы“. У њима даје слику страшног суда непријатељима прогресивног племства. Као и други чланови Херсковљее-Сумароковљеве групе, почиње да напредује у каријери за време Катарине Друге. Био је помоћних московског губернатора, а потом је радио у војном колегију. Међутим, Пугачовљев устанак, као и прелаз власти у руке Потјомкина, срушили су његову каријеру. Прешао је у Москву, де се окупио штаб племићке опозиције. Овде је Мајков добио нешто попут финог, уљудног отказа.

Мајковљево стваралаштво до устанка изражава чист племићки либерализам. И у том смислу је он био Сумароковљев ученик. Једно од његових дела је „Ода о вкусе Александру Петровичу Сумарокову“ у којој он не само да отворено признаје зависност од њега, већ и понавља систем песништва који је установио Сумароков. Писао је дела у истим жанровима као и Сумароков, настављајући његову традицију. Његове басне, шаљиве приче у стиховима, такође имају јасну реалистичку црту која је присутна и код Сумарокова. Такође, он у својим баснама користи мотиве руског фолклора и старе руске књижевности.

У области лирике иде путевима који су карактеристични за све припаднике Херасковљевог кружока. Његова философска лирика је под утицајем, како Хераскова, тако и Сумарокова. Најзначајнија и најнезависнија од философских песама је „Война“, у којој смелу иступа у заштиту мира и ослобођење од рата. Написао је и две трагедије, али су оне безначајне у односу на остатак његовог стваралаштва.

Пугачовљев устанак није утицао само на његов положај у служби, већ и на саме његове ставове. Страшна опасност од сељачког устанка, опасност од погибије племићке државе је приморала Мајкова да се одрекне либерализма. Промене у његовом мишљењу се добро виде у „пастирској драми са музиком у два чина“ – у „Сеоском празнику“ из 1777. г. Ту приказује класне разлике између властелина и сељака. Последњи су идеални пастири Медор и Надежда (Медор је типично пасторално име). У суштини алудира на то како је сељачки режим добар и без промена.

Тих последњих година свог живота, под утицајем за њега страшних догађаја, он се све више повлачи у мистична размишљања, у масонство. Ти утицаји се јасно виде у философско-религиозним одама из 1777. г. Мајковљев крај живота и рада представљају тужну слику пада песника.

Године 1763. се појавила његова прва шаљива песма „Игрок ломбера“, а 1771. г. његово ремек-дело, врхунац његовог стваралаштва – шаљив поема „Елисей“. О популарности ових дела говори то да су више пута била поново издавана - „Игрок“ само за Мајковљевог живота три пута поново издаван.

Шаљива или „херојско-шаљива“ поема је жанр који је класицистичка теорија признала одавно и који је био широко распрострањен у Запдној Европи. У Француској је још средином 17. века по њима био познат Пол Скарон. Он је издао „Перелицованную Энеиду“. Позната Вергилијева поема је овде изнета у шаљивом духу, њени ликови су богови, представљени у виду обичних, Скарону савремених људи, врло обични, али забавни. У дело су пренети услови „ниског“ живота, стил је „простонародан“, груб. Барков (Скаронов савременик) се такође доводи у везу са стилом. Против њих је устао Боало. Он је 1674. г. дао образац другачије шаљиве поеме, која би могла заменити такве бурлексне перелицовки (перелицовка – [пре]окретање одеће). Та поема се звала „Налой“. Узео је „ниску“ тему, свађу између црквењака око ситнице (око тога где ће стајати аналој), и изложио ју је у стилу херојске епопеје, дакле у високом стилу. У 18. в. су у западној традицији живеле обе шаљиве поеме: и Буалоова (бурлеска) и Скаронова (травестија).

Руски теоретичари су признавали оба вида шаљиве поеме. У Француској је, међутим, травестија била недопустива. У Русији се око тога Сумароков јавно разилазио

28

Page 29: Ruska knjizevnost

са Боалоом. У свом „Писму о песништву“ (1747) дозвољава равноправност оба типа. Описује их: претвара Дидону у просту жену (то је травестија) или Бурлака представља као Енеја, кавгаџије као витезове (бурлеска). Травестија: Хектор представљен као кавгаџија, Зевс железом добија ватру из кремена. Бурлеска: бара као океан, мусави ковач – вулкан, высокие слова на низкие дела.

Прва Мајковљева поема, „Игрок ломбера (коцкар ломбера)“, је написана у духу Боалоа (1763). Говори о човеку који је све прокоцкао и коме се у сну јављају карте, воде га у чаробни свет, све је сликовито описано (златна врата – умереност, срећа; бакарна врата – пакао). Богови му изричу казну – од сада ће стално добијати. Чудно је што је Сумароков дао примере за све постојеће жанрове, осим ових, иако их је описивао, као што смо већ видели. Примере за њих даје Мајков.

„Елисей или раздраженный Бакх“ је изграђен по шеми херојске поеме, при чему се перелицовки подвргава читав низ мотива епопеје. Дакле, ово дело је могао у потпуности да схвати само онај који је знао опште карактеристике епова, што је опет сужавало круг читалаца. Штампан је 1771. г. Јунаци овог дела су откупщики (куповали монополе од државе), проститутке, кочијаши, трговци итд. Мајков је осликавао „ниски“ живот под углом комичности, а све наравно у достојанственом стилу епопеје. За њега је живот кочијаша егзотика, за њега су они ликови који су смешни већ само због тога што су кочијаши. Он се ни не труди да осуђује пијанство, суровост, тучњаве, безобразлук живота „ниског“ друштва, али је грубост нарава кочијаша за њега била забавна. Метод који Боало препоручује овде свакако није примењен. Мајков широко користи високе мотиве за ниске представе. Користи грубе, чак и непристојне изразе: „задница“, „Нептун – преглупаја скотина“, „раскрвављен нос“, „пљугавици“ (неугледници), „рило“ за нос, итд. То је већ било учињено у Сумароковљевим баснама. Оне су овде употребљене као праве „пијане“ речи и изрази.

Сиже: Најпре је описан Бакхов (бог пијанства) бес јер нико не пије – види да Јелисеј може да му помогне. Јелисеј, пошто се напио и изазвао тучу, доспева у полицију – Бакх моли Зевса да помогне Јелисеју. На сабору богова је одлучено - Зевс шаље Херса да помогне Јелисеју, овај га преодева у женску одећу и изводи га као жену, смешта га у поправни дом за проститутке. Јелисеј се представља као жена, мисли да је у манастиру. „Игуманија“ схвата да је он мушкарац, те проводе ноћ заједно. Њему то убрзо досади. Начелник дома је заљубљен у ту управницу. Сазнаје да Јелисеј није жена - замало их није ухватио на делу – Хермес му даје шапку-невидимку и он бежи. Управница спаљује његову одећу – као Дидона – игра се митолошким сижеима. Јелисеј бежи и види неку жену која такође бежи да се спасе – то је била његова жена. Заправо је она била и у тамници с њим. Долази до неког откупника у бањи са женом. Истерује га и сам се окупа, обуче одећу трговца, спава са његовом женом (ваљда са шапком), трговац мисли да домовой (дух) дави његову жену. Одлази у подрум, тамо све попије и тако у више кућа – Бакх одушевљен. Јелисеј почиње све да пустоши. Богови одлуче да га пошаљу у војнике. Туча, он са шапком све бије, падне му капа, ухапсе га, па у војску. *са Ајаксом, Диомедом пореди Јелисеја.

Заплет у роману писац гради због повишења цена вотке. И Сумароков је писао о томе. У својој поеми Мајков напада и подмитљиве писаре и чиновнике. На крају, критикује и непријатеље Сумарокова (Петрова и Лукина). Сам аутор помиње Скарона као узор на неким местима. Назива га прерушеним Вергилијем. Позива се на Сумарокова и његов захтев да се не пише узвишеним стилом. Додуше, има црквенословенизама, писано је у јамбу. Пушкин 13.6.1823. г. пише Марлинском о овом делу – толико је смешно; потпуно недопустиво са становишта Боалоовог класицизма.

Управо ратоборни сатирични карактер дела је дозволио Мајкову да у поему унесе богати материјал из живота, из друштвене стварности тог времена.

*Писао је и загонетке.*научити опозиције, копенхашку, женевску и прашку школу -.-

Стваралаштво Богдановича. „Душенька“

Међу представницима Херасковљеве и Сумароковљеве групе је било и оних који, уплашивши се крвавог устанка, напуштају либерализам и приклањају се држави и деспотизму. Тај пут, којим је пошао и Ипполит Федорович Богданович, је некада међутим

29

Page 30: Ruska knjizevnost

водио ететизму, култу лепоте ради лепоте, уметности ради уметности, тј. ларпурлартизма. Он је био пре свега Херасковљев ученик. Дошао из Украјине у Москву као јункер (нижи чин племића) и стасао је у Херасковљевој кући. Херасков га је и запослио и нашао му је службу при универзитету. Прва дела је објавио у „Полезном увеселении“. Био је у дипломатској служби код Никите Палина. Богданович је живео од 1743-1803. г. Постао је дворски песник. Две и по године је у Дрездену био секретар руског изасланства. Напушта службу 1779. г. и министарство иностраних послова, и постаје званични дворски песник.

У Херасковљевом кружоку, Богданович је потпуно прихватио опиозиционе политичке погледе. Њему, сиромаху, је то и одговарало као човеку који нема ништа да изгуби изјашњавањем таквих ставова. Новине „Невинное упражнение“ је уређивао неко време. У њему преводи Волтера и његову поему „На разрушение Лиссабона“. У њој Волтер одлучно иступа против теологије, против идеалистичког оптимизма, негира се Божја промисао, говори о свету где нема среће, где људи страдају. Преводио је и чланке из енциклопедија Дидроа и Даламбера, преводио је чак и Русоа. Такође је превео и Волтерову комедију.

Од 1775-1776. г. је био уредник новина „Собрание новостей“. Ту излази чланак у коме доказује мисао да је „слободни“ рад сељака на властелиновој земљи много продуктивнији од кулучења, тако да би било у личном интересу велможа да преврате сељаке у слободне закупнике. Године 1765. настаје поема „Сугубое (двоструко) блаженство“ и говори о првобитној срећи људи, о неискварености, а затим описује пад човека, грехове, пороке.

Средином 70их постаје уредник другог часописа у коме предлаже се мере о ублажавању кметства. Добио је службу у државном архиву, стаје на чело као званичник „Санпетербуршких вести“ (до 1782). Тада још увек није сасвим напустио своја либерална гледишта. Међутим, 1783. г. почиње да ради за часопис који је надгледала Катарина: „Собеседник любителев русского слова (Саговорник љубитеља руске речи)“. У то време се већ рославио својим делом „Душенька“ која је била издавана од 1778-1783. г. Јекатарина поставља Богдановича за најамног песника и тај окрет у његовој каријери постаје погубан за његово стваралаштво. Отада пише слаба дела, недостојна „Душењке“ или чак његове раније лирике. Очигледно је на његову судбину утицала некаква мутна прича из 1783. г. Међутим, не зна се тачно шта се збило тада. О том времену у својој аутобиографији пише Богданович да су га оклеветали у друштву. Тако је жучно почео да се правда, уплашено, да је дошао до крајње понизности. Његово стваралаштво губи ранију маштовитост и идеју. Тада је писао само неувредљива дела придворног стила. Пише безазлене комаде по наруџбини – добија за своја дела од Катарине табакеру, новац...

Богданович је постао званични специјалиста за пословице. Царица му је наручила да направи зборник руских пословица. Године 1785. излази из штампе. То је, међутим, била отворена фалсификација фолклора. Богданович је преправљао пословице, мењао им метар, тежио да их нормира, чинио их је двостиховним или четворостиховним.

„Душенька“ је највеће и најбоље Богдановичево дело које му је и донело славу. Настаје онда када се није сасвим отргао од либералних идеала, али је почео да се одаљава од жестине коју је осећао у младости. Писао ју је средином 70их год. и прва књига поеме излази 1778. г. У потпуности излази тек 1783. г. Потом ју је два пута преправљао, стилски је обрађивао и доста радио на звуковном плану. Настала је на стилистичкој традицији Херасковљеве школе. По неким особинама (сам стих којим је написана – разностопни јамб) подсећа на његове басне. По одређеним особинама героикомическој поеме подсећа на Мајкова. Она спушта цареве, богове и хероје античког света, међутим ипак није груба, у њој нема реализма као код „Јелисеја“. Богданович тежи ка префињеној, салонској раздраганости. Без обзира на митолошки сиже, она је лишена елемената актуелности, који нарушавају античку декорацију. Богданович жели да буде аполитичан у својој поеми, тј. да се придржава друштвене и политичке критике. Међутим, грчки ликови се неприметно претварају у велможе и цареве његове епохе, и окружење се мења у петербуршко или царскосеоско. Опис дивног Аморовог дворца постаје прослављен Јекатаринин дворац с парком. Говори о богу Амуру који се заљубљује у обичну девојку. Богови су приказани као људска бића (Венера је љубоморна на Душењку). Антички мит се наје неозбиљно, у виду травестије, у тону шале дамског

30

Page 31: Ruska knjizevnost

угодника и ласкавца. Сама хероина поеме постаје налик на портрет Јекатарине Друге. Нпр: опис Душењке у другој књизи потпуно наличи на познати Јекатаринин портрет на коњу). Такође, Богданович помиње и московску маскараду из 1763. г. под називом „Торжествующая Минерва“. Алудира на Катарину – цар није кажњавао него је надевао маске људима – када је Катарина дошла на престо, организовала је маскембал Поводом Јекатарининог организовања преводилаца, Богданович кроз Душењку пише: како преводе пишу најпознатији људи, али их она често не разуме и зато Амору тражи да их опет преведу (Катарина је позвала све који желе да преводе књиге са страних језика; није нешто разумела у Душењки и тражила је да јој опет преведу). У таквом веселом тону пише Богданович и о борби прогресивних часописа са званичним. Прве назива „разные листки“ који „предерзко выходили“, а под „полезные листки“ свакако подразумева „Свјакују свјачину“.

Салонски стил „Душењке“ црпи основне мотиве из античког мита о Амору и Психеји, о љубави душе (Психея на грчком значи душа). При томе, Богданович се није угледао на дело Акулеја, већ на Ла Фонтенову обраду („Любовь Психеи и Купидона“). Обрађује Ла Фонтена у стиху, али до те мере мења и проширује да се и те како разликује од њега. Користи вольный ямб. Лафонтен је тежио да одржи дух антике, док Богдановича не занимају антика, ни мит сам по себи. Он жели да напише префињену бајку и његов задатак је да одведе читаоца што даље од великих и озбиљних проблема у светли, весели свет шала, лаких осећања. Зато је сва поема, од почетка, до краја, шаљива и иронична. Он се смеје над људима и боговима, над љубави и над страдању, над Венером и чак над Душењком. Он више не верује ни у какве идеале, верује само у смех, у могућност да се заборави, у то да можемо естетиком надоместити несрећу у души, прави живот заменити осмехом и љубавним фикцијама.

Врло је забавно приказано у поеми како Душењка бежи из Аморовог дворца и хоће да се убије. Али на несрећу је пажљиви бог отклањао све начине. Срела је старог рибара који ју је питао ко је она. Она рече да је она Душењка и да воли Амора и заплаче се. Он поче да плаче с њом, а са њом је заплакала и сва Натура. Тако Богдановича забављају и саме сузе.

Њему је свеједно да ли Јекатарини дели комплименте или не. За њега је поема само бајка, игра ума, „лака игра уобразиље“ како је то рекао Карамзин. Сви њени ликови су безлични, фиктивни, равни илузији. Зато Богданович о поуци приче говори тек на самом крају. Зато је тако мало заузет око сижеа мита и више од свега описује чаробни свет маште и бајке, блажених вртова и сл. Ослободивши се од задатака активне друштвене борбе, ослобађа се и стега по питању језика. У целој поеми је заступљен интимно-разговорни тон, користи лексику „средњег“ нивоа и то је језик који је први пут разрађен Богдановичем. Због тога је имао и велику улогу у историји руске књижевности. Утицао је на Карамзина и Дмитријева. Дакле, он гради посебан језик поетичности, естетског самонаслађивања, због чега су код њега тако честе речи као: „благоприятный“, „прелестный“, „нежный“, „сладкий“ и сл. У овој поеми готово да нема утицаја из народне књижевности. Понекад ипак има утицаја пре свега руске бајке. Нпр. у њој постоји тзв. Змей Горынич, затим: „био некад неки цар“ почетак, трећа ћерка најлепша, сарафан (одећа својствена нар. књижевности). Сав свет је у овом делу за њега изгубио дубље значење – за њега постоје само машта о лепоти, о лаким фантазијама које спасавају од реалности. Много је радио на језику: отмен, леп, язык приятности. Фантазија, потпуно раскидање са стварношћу.

У „Евгенију Оњегину“ Пушкин помиње Богдановича, али није за велику похвалу њему. Њега посебно хвали Баратински. ***эпиграф – мото.

Емин и Чулков

Федр Александрович Емин је био Сумароковљев највећи «непријатељ» живео од 1735-1770. г. Много је дела написао, био је врло плодан стваралац. Не зна се да ли је сам измислио своје биографске податке – представио се као Махмуд Емин из Лондона (муслиман) и изразио је жељу да прихвати православље у Русији где је дошао као намесник. Тако је могао да добије одговарајуће олакшице (јер је преобраћеник). Крштен је 1761. г, а почео је да пише 60их година. Био је вешт, довитљив, умео је да се додвори. Причао је да се школовао се у Московско-кијевској академији, да је владао земљама, да

31

Page 32: Ruska knjizevnost

су га ухватили пирати и водали по земљама, прича да је одмах овладао руским и почео одмах да ствара... „Пошта из Пакла“ и „Смесь (смесице, смеша)“ су његови часописи. Сам је писао за „Пошту“. Пред крај живота је издао три тома руске историје у које је унео много фантастичних података, измишљао је чак и изворе. Није скривао да ствара за новац. Био је опортуниста (човек који се уме сналазити у радничком покрету), сналазио се у политичким ситуацијама, био је против кметства, али је такође сматрао да су сељаци срећнији, јер имају мање потреба од племића. Познат је као аутор романа, био је нарочито познат у средини где људи нису много образовани. Егзотичне повести: „Награжденная постојаност“, „Бесчастный коридор“, „Непостояная фортуна или Похождение Миромонда“. Најпознатија је поседња у којој алудира на то да је главни јунак управо он. Често је причао да их је превео с португалског и сл. језика да би додао егзотике или да би се заштитио. Користио је повести из 17. и 18. века (авантуристичке и сл.) пре свега са запада: храбар јунак, низ опасности, спасава се, пирати, бродоломи, брдо перипетија, ропство, бежи, спасава девојке из заробљеништва... Написани су врло лошим језиком, неправилним, грубим – као да је журио у жељи да заради.

Други роман: „Писма Ернеста и Доравре (Письма Эрнеста и Доравры)“ из 1766. г. То је огромно, четворотомно дело, написано по узору на „Нову Елуизу“ Ж. Ж. Русоа (1761) (сентименталиста, Ричардсон такође). Роман има епистоларну форму што је посебно згодно за исказивање осећања. Ернест је сиромашан племић који се заљубљује у Доравру (која му узвраћа љубав), али због разлика у социјалном положају, не могу да се венчају. Ернест добија посао у дипломатији и одлази у Париз и нада се, међутим, појављује се његова жена за коју је мислио да је умрла, враћа се из Париза и обоје су несрећни. Доравра се удаје за другог, Ернест постаје писац. Умире Дораврин муж, а она се заљубљује у другог и наш драги Ернест опет бива несрећан. Ово је био први покушај руског психолошког романа.

Трећи роман је поучан – „Авантуре Фемистокла (Приключения Фемистокла)“, по угледу на Фенелона („Телемахида“). То је политично-морално дело, покушај првог руског поучног романа.

Разночинцы – не припадају ни једном сталежу, нису обезбеђени, а немају ни племићки статус, неплемићи-интелектуалци. Ту спадају Емин и други аутор периода који поменух већ: МихаИл ДмИтриевич ЧулкОв, који је живео у периоду од 1734-1792. г. Сумароков је са непријатељством гледао на неплемиће-писце. Чулков је највећи писац из групе разночинаца. Они први у руској књижевности откривају народну књижевност у књижевности 18. в. – користе је у својим делима и пропагирају је. Интересују се за народну књижевност, нар. обичаје, старине, митологију... Године 1767. пише „Краткий мифологический лексикон“ у коме обрађује приче о античким и словенским боговима. Сличну књигу је Попов 1768. г. написао – описана су позната божанства, али и измишљена. Нпр: Лей и Зимстерла су измишљени (богиња пролећа). Божанства су поређена са грчким и римским. Чулков је објавио речник руских сујеверја – „Абевега русских суеверей“. Издаје „Збирку руских песама (Собрание русских песен)“ – прву велику штампану песмарицу у Русији. Многе од њих су народне. Поделио их је у две групе: ауторска поезија 18. в. и народне песме. Састоји се из четири тома. За свој часопис „И то и се“ користи народне бајке као извор. Велико интересовање за пословице.

Роман „Прихожа (згодна) повариха или Похождения развратной женщины“ – 1770. г. је штампан први део, други, због цензуре, није изашао. Садржај је прилично баналан, посебно после периода класицизма. Кораци ка литератури 19. в. Роман говори о љубавном животу Мартоне, која је присиљена да се као удовица (са 19 година) сама издржава, те мења љубавнике који је издржавају. Она је потпуно нови лик у руској књижевности. Сачинио је дело под утицајем западноевропске књижевности. Жена из нижег слоја, из народа, сама гради свој живот, срећу, бори се за њу, незаинтересована за врлину, ништа не може да је заустави у њеном настојању, очигледан аморализам. Лепа је и то користи без икакве гриже савести, потпуно је равнодушна према искреним осећањима љубави, нежности. Жели успех по сваку цену. Тријумфује над племством – намагарчила и завела многе племиће. Блискости, црте реализма – сам живот је врло реалистично представљен. Представљен је грубо реалан живот, није нимало улепшан, егоизам, страст, обмане подвале. Чулков пише једноставно, готово канцеларијски,

32

Page 33: Ruska knjizevnost

користи канцеларизме, као да описује протокол безличног утицаја, стил као канцеларијска белешка. Суворов је посебно волео овај роман.

Зборник прича и бајки „Пересмешник (данас значи подсмешљивац али тада је могло просто да означава особу која жели да засмеје, шаљивџију)“ или „Славенские сказки“. Излазио је дуго – четири тома у периоду од 1766-1768. г. Пети том је изашао 1789. г. Пише и објективне приче засноване на традицији. Пише дела на основу повести 17. в. и романа тима „Бова краљевић“. У предговору истиче да нема ничег поучног у делу, већ само нуди штиво за корисно провођење доколице, за разоноду; за себе каже да је човек који вешто лаже. Низ повести: „Лупешки роман“, „Бајке о витезовима (витешке бајке)“.

„Сказка о рождении тафтяной мужки“ – мужка је била мала фигура од тканине које су жене лепиле на лице као украс у стара времена у Русији (а мисли на своје време заправо). Говори о студенту Неоху који ће се заљубити и проводити време са ћерком свештеника (која је ненормална). Он доспева до разних жрецова (мисли на монахе и свештенике), има низ авантура, на крају се заљубљује у ћерку бољарина, напредује у каријери. Она се јавља са маском на фаци, он је не препознаје – да би је препознао на балу, испружио јој каменом лице. Зато се она с маском појављује и од тада све даме почињу да носе ту маску. На крају се оженио њоме.

Користи мотиве из руске и западњачке књижевности. Сличност Неоха и Василија Матроса (личе ликови на витезе из средњег века). Говор је жив, пун шала – подсећа на народног приповедача. Објавио је и кратку новелу „Горькая участь“ у оквиру зборника. То је заправо оштра сатира против тлачитеља кметова – један од првих детективских прича у европској књижевности уопште. Пародира патетичне авантуристичке и љубавне романе, племићку углађеност... у зборнику је читав низ прича о богатырима, о добрим и злим волшебницима, подсећа на руску народну бајку (битке, чудовишта, волшебни предмети...). Необичне ситуације: љубав брата према сестри, заљубљен у птицу, отац убија кћи и сина... Утицај италијанског писца Ариоста. Пушкин је читао овај зборник и неке мотиве је пренео у свој роман „Руслан и Људмила“. Чулков гради словенски, руски колорит у бајкама, чак и имена указују на то (Силослав нпр.). Избегава да говори о политици, социјалним темама, свестан је свог положаја и тога да само сопственим радом може да обезбеди услове и успех у животу.

Стваралаштво Фонвизина

Пушкин је за Фонвизина рекао да је „властелин смеле сатире“ и „друг слободе“. Он му је био драг не само јер је био претходних декабризма, већ и реализма. Денис Иванович Фонвизин се и као политички идеолог, и као писац формирао на традицијама Сумарокова и Хераскова, на традицијама племићког класицизма и либерализма. Остао је веран тим традицијама до краја живота. Политички живот Русије никуда није водио и било је неопходно коренито га изменити ради спасења не само племства, већ и целе земље, целог народа – за то се ватрено борио. Био је борац по природи, није могао да се не свађа са непријатељима. Чак и као писац нимало не ласка читаоцима. Он је зли писац, његова сатира није нимало весела. Живот у Русији у њему изазива гнев, стиди се због свог народа. Међутим, он је ипак цео свој живот писца и политичара посветио својој домовини.

Родио се 1745. г, а умро је 1792. Његов отац је био племић старог кова, човек Петровог времена. Фонвизин се учио на гимназији при Московском универзитету, а потом и на самом универзитету. Одмах потом је ступио у Херасковљев кружок. Почео је да ради при „Полезном увеселении“ већ са 16 година. Постао је млади писац сумароковске школе. Од самог почетка је навикао да се супротставља својим мислима. Године 1762. прелази у Петербург и постаје преводилац. Следеће године прелази у службу при министарству, само да би био ближи позоришту које му је већ тада привукло пажњу. Већ 1763. г. он добија репутацију талентованог песника-сатирика због својих смелих дела. Само две су потпуно сачуване до данас: басна „Лисица Кознодеј“ и „Послание к слугам моим Шумилову, Вањке и Петрушке“. У „Послании слугам“ декларативно иступа против основа црквеном учења и против свакаквих заштитника религије. Каже да не зна зашто је настао овај свет, али да зна да је гнусан, и да није уопште тако диван и мудро саздан како сматрају заштитници религије и цркве. Напада црквењаке, каже да се

33

Page 34: Ruska knjizevnost

попови само труде да обмане народ, слуге се труде да обману господу, господа обмањује познатије бојаре, а они и самога цара. Каже да црквењаци све опраштају за новце. Око 1766. г. Фонвизин је покушао да преиспита свој однос према религији и да се одрекне атеизма. Међутим, није се поклонио цркви, већ је изградио неку врсту философског деизма. Те исте године у писму сестри се подсмева црквеним обредима, уопште црквеној мистици и то поводом предстојећег Ускрса. За савременике, он је остао безбожник довека.

Око 1764. г. је почео да пише комедију „Малолетник“, но није је завршио. То је било дело о суровим провинцијским племићима, незналицама, али који упркос томе сасвим ревносно испуњавају све црквене обичаје. Безобзирно васпитују свог сина Иванушку, који расте у ниткова. Њима као контраст се јавља културни племић који даје образац правилног васпитавања и образовања сина. Језик је оштар, реалан – „фонвизиновски“. Међутим, ово дело није ни близу оног истоименог које ће постати његов најзначајнији рад у целокупном стваралаштву.

Године 1766. је написан „Бригадир“. Ту комедију је читао при двору и у салонима познатих велможа. Комедија је била врло успешна. Дело је везано за идеологију племићког либерализма, које исмева варварство, глупост и подлост племића, непросвећеног новом културом, притом провинцијалног. Поред тога, у комедији се критикује мода на целом западу, французоманија, презирање младих племића према својој отаџбини и своме језику. Основни задатак комедије је просветитељски, чини се да су политичке идеје аутора у другом плану.

Фонвизин је под утицајем Никите Панина коначно формирао своје политичке ставове. Са њим је преузео активно учешће у политичкој борби и његово даље стваралаштво је било тесно везано за ту борбу. Панин је Фонвизинову оданост хтео да награди као што је Катарина награђивала своје велможе, те му је поклонио имање са 1180 душа. Панинова група је добила облик праве политичке организације, која је највећим делом била усмерена против владе. Идеализовао је старину (због тога се и један од његових позитивних хероја назива Стародум). Осећао је ближење катастрофе, видео је дубоке потресе у друштву, осетио је да се буржоаска револуција надвила над Европом. У свом „Кратком изјасненију о вољности гранцузского дворјанстава и о пољзе третјего чина“ се састоји из два дела. Први део је заправо превод, али је други његово оригинално делу у коме предлаже реформе. Каже да у Русији племство треба да буде самостално, нижи слојеви сасвим ослобођени, а народ не сасвим ослобођен, али да има јаку наду о самосталности. Каже да им треба омогућити да се образују и баве различитим делатностима.

У периоду од 1777-1778. г. је боравио у Европи, пре свега у Француској. Тамо се већ могла наслутити револуција. Феудализам се распадао пред самим очима. Видео је јасно рушење старог програма, видео је јачину и славу Волтера, међутим, све га је то љутило – мислио је на своју земљу и на то како је она још далеко од тога. Њега Француска није много занимала сама по себи, већ због тога што се надао да ће, изучивши је, боље схватити и утицати на будућност Русије. Убедио се у то да пут Француске не даје срећу народу, за Русију је хтео нешто још боље од капитализма. Шта је тачно желео, ни сам није знао. У основи његове концепције идеалне државе је углавном Монтескјеово учење. Желео је аристократску ограничену монархију, чија је основна одлика част. Даље од Монтескјеа, Фонвизин није развијао идеју. Борио се за своје политичке идеале и речју и делом. Никита Панин и његова „партија“ су играли велику улогу. *Потемкин ступа на власт 1774. г. Фонвизинова борба у литератури се посебно заоштрила у периоду од 1782-1783. г. Панин је био принуђен да напусти своје место у служби и да напусти своје јавно политичко деловање. Годину после тога је умро. Фонвизин је пред његову смт написао по његовим мислима политичко завештање усмерено против руске самовласти, против владавине Јекатерине и Потемкина.

У то време, када је решена судбина Панинове партије, Фонвизин је открио борбу у књижевности и њоме се бори до краја. Централни моменат тог боја је био „Малолетник“. Написан је 1781. г, али је иштампан 1782. Доживео је бурни успех. У њему Фонвизин даје оштру социјалну сатиру руских велепоседника и њихове политике. Пише о неписменој племићкој провинцији која чини снагу управе. Живо је описана, у целини. Говори се о двору, о влади. Фонвизин поручује своја гледишта и идеале кроз лика Стародума. Зато је Стародум главни лик у комедији. У дугим разговорима са Правдиним, Милоном и

34

Page 35: Ruska knjizevnost

Софијом Стародум изражава мисли директрно везане за ставове Фонвизина и Панина. Осуђује управу коју воде не најбољи људи, већ фаворити. Њих представљају Скотини и Простакови, властелини-чудовишта. Простакови и Скотини не владају сељацима, они их муче. Они доводе експлоатацију до крајње тачне, разарају сељане. Фонвизин показује како не треба давати много власти Простаковим, јер они уништавају земљу, руше њено благостање. Пугачовљев устанак се није смео јавно помињати, али слике властелинске тираније у „Малолетнику“, наравно, племићима који су се окупили за пријатно вече у позоришту, доводе на ум ту помисао о сељачкој одмазди. Ове сцене су могле звучати као опомена. Најзачајнији моменат по питању исказивања Фонвизинове идеологије је сам крај. Правдин добија имање Простакових. Влада одбија закон о имању који су предложили напредни племићи и Фонвизин то питање ставља на сцену.

Спори и о границама власти властодржаца. Простакова и Скотинин сматрају да је она безгранична, а Правдин тражи њено ограничење. Животна практика је заиста била на страни Простакових и Скотининих, али их Правдин ипак лишава имања. У суштини, у „Малолетнику“ се показује шта власт треба да уради, шта је исправно, а шта ипак не чини.

Васпитање је за Фонвизина, као и за његове учитеље, оправдање племићких привилегија. Племићко васпитање чини човека племићем. Неваспитани племић је недостојан да се користи туђим трудом. Фонвизин тражи да се племићка деца не дају дадиљама из сељачких слуга. Тако у „Малолетнику“ дадиља Јеремејевна самоштети малом Митрофану. У петом чину Стародум напада племиће-очеве који васпитање свога сина остављају неком сељаку-робу. За Фонвизина је тема васпитања основна у његовом књижевном стваралаштву уопште. О васпитању племићке деце је писао и у комедији „Избор гувернера“, у чланцима за новине „Друг часних људи или Стародум“, туговао је због недостатка сопственог васпитања. И „Малолетник“ је пре свега комедија о васпитању. То се јасно види још у оном првом, недовршеном спису. Стародум каже да је недостојни племић нешто најгоре на свету. Те речи су упућене Простаковима и Скотининима, али тиме наравно заправо целој властелинској класи, против које је, уопште, цела комедија у суштини усмерена.

На овом делу је Фонвизин радио скоро читавих 20 година, а чак и када је дело било завршено, цензура је више од једног века мењала текст, изостављала одређене делове и сцене, покушавајући да ублажи антифеудалну поруку дела. Ово је руска друштвено-политичка комедија која се бави поред проблема неписменог, суровог властелинства, и проблемом васпитавања племићке омладине. Негативни ликови у овом делу имају главну улогу. За њих Кључевски каже да су комични, али не и смешни – комични су као улоге, док уопште нису смешни као људи. У центру пажње је слабо просвећена и некултурна племићка породица, налик на хиљаде других у Русији тог доба. Иако се ово дело зове по Митрофану, најупечатљивији лик је свакако његова мајка, Простакова, родом Скотињина. У сцени у којој Митрофан проба кафтан, она оцењује да је исувише узак и свој бес искаљује на јадног кројача Тришку, самоуког мајстора, кмета и роба. Ово спада у најуспелије реалистичке сцене у комедији. Она га назива најразличитијим погрдним именима, показује своју злу нарав и свирепост. Простакова и њен брат, Скотињин, су неукротиве и тиранске природе, непрестано вређају и злостављају и своје ближње, и себи подређене, не обазирући се на њихова права и осећања. Дотадашња руска књижевност није знала такве тиране. Апсолутна превласт и свемоћ необразоване, сасвим неписмене жене у малом, затвореном феудалном царству је истицана у комаду на све начине. На крају се сви одређују према њој, као „сестрин брат“, „мамин синчић“ или „женин муж“. Простакова осећа невероватну љубав према сину и у суштини сви у породици око њега лете. Он постаје распуштен, празне главе и лудих мисли, хвата га жеља да се жени („не хочу учит'сја, хочу женит'сја!“), а што је најсмешније и најбесмисленије, он заиста и треба да се жени јер тако жели његова мајка. Он полако постаје достојан изданак свога рода да би на самом крају чак и према мајци био груб и безосећајан. Стародум на крају показује на Простакову и узвикује „Ево достојних плодова изопачености!“.

Година 1783. је била врло значајна за његово стваралаштво. Те године је издат „Малолетник“ и тада је било написано „Завештање“ Панина. Он је објављивао своје чланке у „Сабеседнику љубитеља руске речи“, у новинама које је уређивала сам Јекатарина. Већ у првом броју је издао „Оглед руских сталежа“, одломак из речника

35

Page 36: Ruska knjizevnost

синонима. У трећем броју су објављена „Питања“ која је Фонвизин послао новинама. У одељку „Были и Небылицы“ су иштампани и одговори. Његова питања су била врло смела и оштра, у њима је изразио своје незадовољство влашћу, опадањем племства, оставком многих добрих људи и сл. Фонвизинова дрскост је до крајности љутила царицу. У четвртом броју она је на неколико страница продужила о питањима. Он је у том истом броју објавио још један део „Руских сталежа“, где руши Катаринине одговоре, наравно у форми примера за синонима. Сви су знали о чему је наравно реч. Припремио је још један чланак у коме говори против велможа, против двора и владе, против улизица. Чланак се звао „Свеопшта придворна граматика“, међутим, Катарина је забранила да се пусти у штампу. Вештина, остроумие и смелост нападања на монархијску власт чине овај оглед једним од најбољих дела социјалне сатире у европској култури 18. в. уопште. Међутим, све то Катарина није могла тек тако да му опрости. После смрти Никите Панина, Фонвизин је морао да поднесе оставку. Све путеви учешћа у политичком животу су му били затворени. Тако се за њега затворила и књижевност. Јекатарина није дозвољавала штампање његових дела. У причи „Калисфен“ говори о мудрацу који се трудио да Александра Македонског научи како добро да влада. Међутим, цар, опчињен неограниченом влашћу, постаје гнусни тиранин. Њему је Калисфен почео да досађује и када га је овај назвао чудовиштем које није достојно имена човек, бачен је у тамницу. Калисфенова судбина се симболично може схватити као Фонвизинова.

Године 1788. Фонвизин је желео да изда сатирични и поучни часопис „Друг часних људи или Стародум“. Чак је и иштампао обавештења о његовом изласку. Међутим, на томе се све и завршило – његово штампање је забранила Катарина. Године 1790. је желео да преводи Тацита, но она и то забрањује – не жели да преводи дела историчара-тираноборца. Он се тешко разболео, чак је ишао и у иностранство на лечење, што га је додатно замарало. Пред смрт, под утицајем болести, постаје чак религиозан и почиње да пише своје мемоаре под називом „Искрено признање о мојим делима и мислима“, међутим смрт га прекида.

Фонвизин први поставља питање реализма као принципа, као система схватања човека и друштва. С друге стране, реалистички моменти у његовом стваралаштву су често ограничени сатиричним цртама. Целог живота његово стваралачко мишљење је сачувало јасни утицај Сумароковљеве и Херасковљеве школе. Рационалистичко схватање света, карактеристично за класицизма, снажно се показује у Фонвизиновом стваралаштву. За њега је човек не конкретна личност, индивидуа, колико јединица социјалне класификације, то „друштвено“ у његовом делу гута човекову личност. У својим ликовима он представља грађанске врлине или пороке. За Фонвизина су биле својствене велике врлине класицизма његовог доба: јасност, јасност анализе човека као социјалног појма, као и научност те анализе, и социјални принцип оцене људских дела и морала. Њему су такође били својствени и поједини недостаци класицизма, као нпр: механичност, схематизам и апстракција људи и сл. Код Фонвизина се многе личности не граде по закону личнога, индивидуалног карактера, већ по унапред датој и ограниченој шеми морално-друштвених норми. Цео састав улоге је сведен на једну, две црте. Такав метод класицизма који подразумева представљање не правих људи, већ засебне пороке или осећања. Ликови у комедијама, сатиричним делима код Фонвизина се схематизују. Сама традиција претпоставља да и њихова имена преносе ту њихову главну, често и једину црту личности. Тако постоје ликови: подмитљивац Взяткин, будала Слабоумов, простакуша Халдина, праведник Правдин и сл. У суштини Фонвизин све људе, односно ликове дели на племиће и «остале». Док племићи добијају имена по својим способностима, моралним наклоностима или осећањима (Правнид или Скотинин, Милон или Простаков), «остали» се карактеришу по њиховој професији, сталежу, месту у друштву (Кутејкин, Цезуркин и сл.).

За писца-класицисту је типичан сам однос према традицији, већ постојећим улогама-маскама. Фонвизин слободно барата таквим готовим, традицијом датим формулама. Свет му се чини као одавно рашчлањен, разложен на типичне црте. За њега је карактеристичан антипсихолошки манир. Чак и кад пише некролог-биографију свог учитеља Никите Панина, он говори о политичким ставовима, чак врло ватрено, но конкретне Никитине личности, па чак ни његове биографије нема. Најзанимљивије је то што таквих црта нема ни у његовим сопственим мемоарима. У његовим делима људи су статични, сви су дати само као начела и не развијају се у процесу кретања радње. Остају

36

Page 37: Ruska knjizevnost

исти, не еволуирају. Фонвизин остаје класициста у жанру комедија посебно. Сиже дела је само рам, мање-више услован. Ређа се ред комичних сцена, пре свега ред објашњења о љубавима које се јављају на сцени. Радње у његовим комедијама као да нема. За Фонвизина је писац «чувар општег блага», «користан саветодавац цару, а некада и спаситељ грађана своје домовине».

Фонвизинов језик – потребно је одмах нагласити да је Фонвизин у погледу језика био највећи мајстор свога века. Знао је руски одлично и умео је да га користи као нико други у 18. в. (или бар до Карамзина). У свом језику он одолева класичним канонима жанровске класификације и књижевне условљености речи. Основни елемент његовог језика је реални разговорни језик, жив, прави елемент језика из живота. Он воли украсе речи, игру речима, каламбуре (досетке са двоструким значењем речи) и сл. Чак чува неке старе облике речи. Говори «битовим» језиком.

Тај тип комедије који је Фонвизин написао нема својих извора на Западу. Он је искористио све најбоље традиције Запада и стопио их себи својствену, нову «легуру», при чему се доста ослањао и на родну руску традицију.

Фонвизин је утицао на многе писце 19. в, пре свега Грибоједова, Гогоља и Островског.

Стваралаштво Державина

Гаврила Романовича Державина многи сматрају за највећег руског песника до Пушкина. Он је одиграо велику улогу у ослобађаљу руске књижевности од класицизма, као и увођењу реалистичког стила. Живео је од 1743-1816. г. Породица му је била слаба племићка породица у провинцији, у Казањској губернији. Средина у којој је одрастао је била полусиромашна, дивља, халапљива. Када му је отац умро (имао је 11 година), породица је сасвим осиромашила. По закону су племићки синови морали да се школују. Державинова мајка је била потпуно неписмена, те је Гаврила учио неки црквењак. Затим је доспео код Немца Јосифа Розеа. Пошто му је отац умро, учио се код гарнизонског учитеља, а потом код штикјункера Полетајева. Најзад, у Казању је била отворена гимназија и Державин се уписао 1759. г. У гимназији су га такође лоше учили. У њој се истица својим цртежима које је цртао пером. У виду награде је уписан у гарду. Не завршивши гимназију одлази у Петербург са 19 година. Постао је војник Преображенског пука. Био је сиромашан, слабо образован, недаровит, није имао везе, а кроз само 10 година достиже први официрски чин. ***Пугачовљев устанак је био 1773! Када му је било 34 заљубљује се у Јекатарину Бастион којој је било 16. Свадба је била 1778. г. Стихове је почео да пише још од младости. Читао је руске и немачке песнике и трудио се да их подражава. 70их година је већ писао песме, басне, оде, епиграме, врло наивно и неумешно и с највишим степеном подражавања. Први пут 1773. анонимно штампа свој превод с немачког. Крајем 70их година се зближио са песницима Љвовом, Капристом, Хемницером. Спојила их је жеља да се обнови руска књижевност и дружење. Допуштали су себи да коригују Державинове песме, јер он није стекао много образовања (што је и срећа за руску поезију – због граматичких грешака, облика, нижег стила...). Неке исправке је прихватао, неке не (нису имали слуха за Державинов метар, за његове експерименте). Тесно је везивао метар са садржином дела. Крајем 70их година увиђа свој самостални развој, почиње да се одваја, осамостаљује се у својој поезији – до тада безуспешно имитира, подражава Ломоносова. У формирању његових естетских ставова су велику улогу имале теорије Батеа (теоретичар књижевности из 18. в.). Бате истиче потребу песника да буде слободан, да не подражава, а ако подражава, да подражава природу – та теорија га је ослободила.

Године 1779. анонимно објављује песму „Ключ (врело)“ у „Санктпетербуршком веснику“. Говори о надахнућу и његовом значају, хвали Хераскова због „Росијаде“. Слике из природе су му изненађујуће конкретне, предметне, упечатљиве. Слика стварности, предметност, пластичност, конкретност су карактеристичне за Державина. Нпр: детаљан опис трпезе. Державин је доста писао под утицајем немачке поезије, нарочито Клопштока. Потом се појављује песма посвећена рођењу сина Павла Петровича (умро 1801. г.) – Александру I, „На рождение порфирородного отрока“. Ту се јавља и прва, слабија верзија „На смерть князя мещерского“ – касније боља верзија. Он у њој својим

37

Page 38: Ruska knjizevnost

савременицима открива дубину философске мисли, које обједињује судбине људи и природе у општу концепцију живота. Упознаје руску поезију са лиризмом индивидуалне човекове душе. Његова поезија се знатно зближила са страсном поезијом смрти, с поезијом раног енглеског романтизма (енглеског песника Јанда („Ноћне мисли“)), усвојеног од немачких песника, пре свега Клопштока. Державин је утицао на Александра Введенского (познат по недовршеној песми „Елегия“).

Још у његовој раној поезији, примећује се утицај немачке поезије, највише песника који су засновали немачки романтизам (Клопшток посебно). Державин је знао немачки, иако је имао слабо образовање. Подучавао га је неки Немац (био прогнан), затим је учио код црквењака и у гимназији. Державин је чак преводио с немачког.

Друго велико Державиново остварење које га је учинило славним је ода „Бог“ писана између 1780-1784. г. Била је врло популарна, најмање осам пута је превођена на немачки, на француски 15, па чак и на шведски, шпански и јапански. Сам Державин је коментарисао своје песме, што је драгоцено за тумачење. Он иступа против атеизама француских просветитеља, међутим, не говори ни са позиција тадашње цркве, ослања се на романтичарски поглед на свет, на осећање стапања човека с природом. Оставио је и сведочанство о томе како је ода настала.

Године 1782. је написао „К Фелице“ – оду упућену Катарини II. Одмах је постао познат захваљујући њој. Царица је била толико одушевљена да га је наградила. [*бтв, Катарина је написала и „Бајку о царевићу Хлору“. Радњу је сместила у место где расту руже без трња, где обитава врлина, а као водича царевићу Хлору је поставила Расудок (разум). Без ове приче се не може једна строфа из Державинове оде разумети.] Нема ни трага односа према владару као код Ломоносова. Катарина је представљена као обичан човек, писац јој се обраћа као обичној особи – хвали је, али истовремено је то оштра сатира Катарининих велможа (односи се на конкретне личности: Потемкина, Орлова... – то је савременом читаоцу било одмах јасно). Ода је најпре анонимно објављена – рекао је да је преведена с арапског заправо. В „Собеседнике любителев...“ први пут објављује под његовим именом, у првом броју тог часописа 1783. г. Написана је једноставним језиком простог човека, без неке уметничке напрегнутости, чак и са појединим сатиричним цртама.

Напредује у каријери због поезије – постаје губернатор. Био је плаховит човек, није умео да се прилагођава, често је ступао у конфликте с намесником (чак доспева до суда – суд га ослобађа јер ипак нема јаке оптужбе). Одлази у Петербург где тражи службу. Године 1791. је написао је нову песму – „Изображение Фелиции“, што му је обезбедило царичину милост. Постао је царски секретар – није сакривао ту практичност своје поезије. Постао је врло богат, обезбеђен. Царица му даје место личног секретара желећи да Державин настави да је хвали, међутим, када ју је он боље упознао, није желео даље да је хвали, чак је био врло оштар и смео према њој. Скретао јој је пажњу чак и на ситнице и она га се убрзо ослобађа. Године 1793. постаје сенатор са чином тайного советника – ослободила га се практично немилошћу уз почаст. Мења службе (био и у министарству трговине) јер на свим положајима изазива конфликте, непрестано губи и наступа на службу. За време Александра је министар правде. После бурне каријере, 1803. г. напушта службу, али добија средства од двора. Последњих година свог живота живи као спахија. Најпре је био у манастиру код Новгорода, а потом је премештен и сахрањен код Софинског сабора у Новгороду.

Бележио је све моменте свог живота (када се оженио, када му је жена умрла...). Године 1790. је написао оду „Ода на взятие Измаила“ (Суворов је тада предводио руску војску). Највећи поетски успон доживљава 90их година – тада настаје сатирична ода „Велможа“. То је врло смела сатира против великих владара, порока а са православном идеологијом. Оду „Водопад“ посвећује смрти кнеза Потемкина (Тавриде, како га назива).

38

Page 39: Ruska knjizevnost

Од средине 90их година све више ради на кратким формама, интимној, лакој лирици коју назива анакреонтским одама (пише читаве циклусе). Описује тренутна осећања и расположења, представља човека свакодневице, присутни су одјеци народних мотива, плеса, достиже лепоту стила. Настаје низ малих ремек-дела. Подлеже утицају европских романтичара. Делује на њега мистификација Оскана (Маферсоновог). Све шире користи приказе битака, мрачну природу Севера, буре и ноћ... Има утицаја и северне митологије Нормана. (јављају се Валкерије, Бардови итд.).

Под утицајем јаке струје реалистичког приказивања живота пише „Јевгенију. Живот у Званки“, епопеју обичног живота, насликаног са свим подробностима и дубоким лиризмом. Опис богате руске трпезе.

Писао је и драме. Од 1807-1808. г. је написао три драме (трагедије тачније) од којих су неке остале незавршене: „Ирод и Мариамна“, „Јевпраксија“ и „Тамни“. Писао је и опере у којима је јасан утицај народне књижевности (нпр: опера „Добрыня“), затим историјске драме (о Пожарском), шаљиве опере, али његова драма генерално није била толико запажена и квалитетна иако је он сматрао да је добра.

Пише теоријски трактат „Рассуждение о лирической поэзии или об оде“ који до данас није издат у потпуности. Користи дотадашња достигнућа како руских, тако и западњачких теоретичара (о којима су му препричавали пријатељи). Евгений Боговитинов је био његов пријатељ који га је великим делом упознао са западњачком теоријом. Износи свој важан став о романтизму – истиче важност надахнућа. Сматра да је песма резултат надахнућа, осећања (вдохновение), што представља сасвим романтичарски приступ књижевном стваралаштву. Посебну пажњу посвећује историјским приликама у којима ствара (што је народ примитивнији, то му је уобразиља већа, али језик није избрушен). Сликовност (картинность) – у поезији је свака реч слика, чулност и сликање је врло битно (поезија је као слика пером: упечатљива са пуно детаља).

Пише неку врсту аутобиографије од 1811-1812. г. Врло је обимна, зове се „Записки“. Његова дела су издана крајем 18. в. заслугом Карамзина, а још неколико томова је објављивано кроз читав 19. в. Упознао се са Карамзиновом поезијом – Карамзин је поздравио његова прва дела. Међутим, сарађује и са Карамзиновим противницима, учествује у кружоку супарничком Карамзину (Шишков на челу). Настоји да оба на неки начин споји. „Беседа любителей российского слова“ је Карамзинов часопис, тачније часопис његовог друштва (окупљања). Године 1815. (8. јануара) Державин одлази у Царско село где се упознаје са Пушкином, којиме је одушевљен. У јулу 1816. г. умире.

Преводио је Шилера и Гетеа. Први траг Шилерове књижевности у руској поезији – Радишчевљево „Путовање из Петрограда у Москву“. Његово теоретско мишљење је било елементарно и неоригинално. Није био врло објективан по питању својих дела – под старост је своје трагедије сматрао бољим од његових ремек-дела.

Державинове оде: За њега ода има друго значење – исто је што и било која песма. Његова сва дела су нека врста поетске аутобиографије – у њима је његова личност сасвим јасно присутна. Намек – алузија – поступак карактеристичан за Державина.

Ода „Бог“ је философска ода, бави се темом вечности и смрти, као и идејом Бога, тачније Бога и човека. Другачије се односи према Богу у односу на нпр. Ломоносова који је такође писао о томе у својим одама. Восхищение Божјим творевинама и његовом величином, прославља Божју величину и свемоћ, његову бескрајност. Унижава себе, види да је ништа, да је мали (черв) пред Богом. Ма колико се људски ум трудио немоћан је да се приближи и схвати „Божју суштину“, мисао о Божјој недостижнасти. У другој половини је заступљен други тон – у свему што нас окружује се види Божја величина, у свему око нас, и цар, и слуга, и црв, и Бог може човек да буде. „Ако ја јесам, постојиш и ти (ако Бог постоји, постојиш и ти, и обрнуто)“. Величање човековог ума. Признаје да не зна одакле је дошао, али зна да је однекуда морао доћи. По коментарима – одступа од црквених погледа на Бога: о лицима св. Тројице, каже вечно трајање времена „нескончаемое течение времени“ (православље: време има и почетак, и крај). О множестве миров, солнца (има само 1). „На пушкинских святых горах“ – Пушкин тамо сахрањен. Веза са традицијом до Державина: слично је то што се Бог одражава у природи. Разлике: Лом:

39

Page 40: Ruska knjizevnost

изједначава Бога с природом, деизам, а Дер: не мисли да је Бог природа већ ју је само створио. Ова ода је на неки начин похвала Богу. Размер: ямб (иначе користи разне, али је овде ямб), рима: перекрестная (укрштена) и смешаная. По 10 стихова је у свакој строфи – као код Ломоносовљевих ода (што значи да има у виду традицију до њега). Због хваљења Бога подсећа на Псалтир. *существо, сущесть – суштина.

„На смерть князя Смещерского“ – **познавао га је Державин – обраћа се заједничком пријатељу на крају. Ово је једна од његових првих запажених песама. Говори о појединачној судбини, смрти једног типичног Катарининог великаша и богаташа, „сина раскоши, забаве и уживања“. Ниже ланац мисли о ономе општем: о несталности, пролазности и краткотрајности људског трајања, љивота уопште, препушта се размишљањима о положају сићушног и слабог човека у бескрајном простору и времену, у вечности. Сузбивши ипак тај страх од смрти, песник пред крај ове рефлексивне оде постаје ведрији, па се чак предаје оптимистичким мислима – да треба да се ужива у свему што живот може да пружи човеку упркос неизбежном крају. Такво двојако схватање света и живота се види и у оди „Водопад“ (Пушкин ју је сматрао његовим највећим делом). Нова обрада, дубока обрада теме смрти. Корак ка реализму – описује сцене врло реалистично. Прокрчио је пут руском реализму. Почетак – бой часов (тај мотив је увео Сумарков) = сазнање о смрти. „Там“ – јер не знамо где је после смрти. Свима следи смрт, и монарху, и сељаку – сви се рађамо да бисмо умрли, нико не може то да избегне. Биће краја света (и звезде, и Сунце). Он находится в преддвери вечности. Традиционалне слике (берега...). Страх од смрти. На месту где је био сто за ком су пировали – сад је сандук (Введенски је искористио тај стих). Али то није крај духа – он не зна где је то „там“, али зна да га има. Видимо оптимизам у овој оди. Дијалог с Богом. Последњи стихови: док смо живи да то искористимо, благословять удры, не бојати се, него живети. У свакој строфи по осам стихова (можда представља број вечности). Разм е р : врло је слободан, чак комбинује риме или пише без рима – велико ритмичко богатство. Чак користи слободан ритам (без неког посебног метра). Ради доста на звуковном плану, превазилази силабику. Пејзаж открива на нов начин – потпуно конкретно, реалистично, потпуно ново. Код Державина нема анализе стварности, она је слика; осећајност, одушевљење оним што га окужује.

„Властителям и судиям“ – Катарина је у овој оди видела револуционарну ноту, најаву револуције. То је заправо оштра сатира, опомена, подсећа на Радищева. То је слободнији препев 81. Псалма – владар се упознаје с тиме да и он може да буде свргнут.

„К Фелице“ – песма са којом је песнику дошла слава, веома јасно илуструје у којој мери је Державин оставио пут Ломоносова. У тој оди по први пут изводи успешан спој двају супротних начела поезије, узвишено-свечаног и сатиричног, оштро нарушивши до тада позната правила класицизма. Ласкаве похвале руској царици су се удружиле у тој оди са јетком сатиром управљеном против њених фаворита и најближих веродостојника, а истовремено, он слободно износи сопствене судове, изречене на свој рачун, што је друга новина ове оде. Обичне људске слабости пороке је свалио на самога себе. Идеја оде: да се и најузвишенијом поезијом приближи животним врелинама и појавама. Зато се он, када ваја царичин лик, служи примерима из њеног свакодневног живота. Велика владарка зна и да иде пешке, храни се једноставним јелима, не мисли на одмор, већ много чита и пише, туђи су јој балови, игре карата, разне забаве, маскараде, како то за себе у првом лицу изјављује песник. Державин критикује велможе критикујући и самога себе, „порочног“, какав му је „сав свет налик“. Јак је контраст који песник користи да би боље осликао „божанство, представио небеску светлост између црних облака“. Проширује жанровске могућности, у дотле неприкосновену поезију је ушла „ниска“ стварност. Нарушава Ломоносовљеву теорију о три стила, брише оштре границе међу њима. Уз архаичне и црквене речи се ређају обичне, чисто руске речи, понекад грубе, припросте и шаљиве. То је био сасвим нови, разговорно-неусиљени стил, који са Державином улази у руску поезију, што је и сам сматрао својом највећом књижевном заслугом.

Личност човека се код Державина потпуно открива. Он користи лични, искрен тон, нема разлога за сумњање у његову искреност. Усмерен на разне догађаје из историје (смењивање царева, фаворита, оснивање нових губернија, промене у моди, народна весеља и плес сељанки...). Суворов – конкретан жив човек, а лик у његовом делу.

40

Page 41: Ruska knjizevnost

Радишчев и «Путовање из Петербурга у Москву»

Истовремено са стваралаштвом највећег руског песника 18. в, Державина, развијала се друштвена и књижевна делатност највећег руског мислиоца 18. в, демократе и револуционера Александра Николаевича Радищегова. Линија револуционарних мисли налази своје прво појављивање у Радишчевљевом раду. У свом најпознатијем делу «Путовање из Петербурга у Москву» он иступа као истински демократа, против власника кметова и управе, позива на народну револуцију.

Радишчев је живео од 1749-1802. г. Одрастао је у богатој властелинској породици, на селу у Саратовској губернији. Његов отац је био образован, хуман човек, који није угњетавао своје сељаке. Они су га на крају (са породицом) спасли од смрти за време Пугачовљевог устанка. Када је Радишчеву било осам година, одвели су га у Москву. Ту је живео код рођака Аргамакова и учио се заједно с његовом децом. Учитељи су му били професори Московског универзитета јер је Аргамаков био у сродству са директором универзитета. Године 1762. је дошао у Пажески корпус који је више био општеобразовна установа него школа будућих племића. Тамо су мало учили, али су били обавезни да служе при царичином двору. Од детињстава је Радишчев знао село, био је упознат са кметским поретком. Сада је упознао и двор и нови утисци нису могли да га не погоде. На јесен 1766. г. Одлази у Лајпциг ради изучавања права. Пет година које је провео у иностранству су у многоме прошириле његове видике. Поред правних и историјских наука, изучавао је и философију и природне науке. У Лајпцигу је водио тежак живот, као и други студенти уосталом. Катарина их је послала у иностранство под назором глупог ниткова, мајора Бокума, који је све новце које је она слала за студенте, чувао за себе. Студенти су трпели неко време. Међу њима је било младића који су били спремни да трпе много само да би могли да се уче. То су биле вође групе пре свега: Радишчев и Фјодор Васиљевић Ушаков. Ту је почела дугогодишња дружба ова два пријатеља. Ту се Радишчев такође спријатељио с Кутузовим. Француски просветитељи, радикали и демократе, који су спремали револуцију, су били истинити Радишчевљеви учитељи. Проучавање њихових дела је само учврстило вредности које је стекао још као дете. Ушаков, Радишчев и други студенти су подигли устанак против Бокума. Једном је једном од студената лупио ћушку. Студенти су донели пресуду да је тај студент дужан тирану да узврати. Чак га је два пута ударио. Бокум се жалио властима и студенте су сместили у кућни притвор. Ушаков је написао жалбу у Петербургу, али на њу нису ни обратили пажњу. Касније је о Бокумовим делима сазнао нечији отац, врло утицајан човек при двору. Бокума су најзад зауставили, чак су га скинули с тог места. Међутим, Радишчев је тада већ завршио обуку. Он се вратио у Русију, а Ушаков је остао у Лајпцигу где је и умро.

Радишчев је у Русију кренуо заједно с Кутузовим. Обојица су жарко маштали о великој и слободној друштвеној ситуацији у домовини. Радишчев постаје протоколиста у сенату, међутим убрзо одбацује ту службу и запошљава се као правник. Желео је лично да учествује у механизму класном преуређењу. Године 1775. даје отказ и жени се. Кроз две године опет ступа у службу, почиње да се бави пословима у области трговине и индустрије. Њега је занимало и проучавање економских наука. Директор фирме у којој је радио је био Воронцов, либерал, који му постаје пријатељ за цео живот. Ускоро, Радишчев почиње да води читаву петербуршку царину. Међутим, хтео је да служи својој отаџбини на други начин, да учествује у грађењу слободе и у томе је видео посао писца у једној кметској земљи.

Почиње да објављује дела у Новиковљевим новинама „Живописец“. Најпре објављује анонимни одломак из „Путешествија в*** И*** Т***“. Дело је изазвало гласине. То је било прво дело руске књижевности 18. в. у ком је била дата у потпуности реалистична слика ужаса кметства. Данас се у науци прихвата да је тај одломак написао Радишчев. То је био први нацрт «Путовања из Петербурга у Москву». Године 1773. излази превод Маблове књиге «Размишљања о грчкој историји». Током 80их година Радишчев је радио на «Путовању» и на многим другим делима у прози и стиховима. У то доба се коначно формирао његов поглед на свет.

Друштвени успон везан за почетак револуције у Француској је знатно утицао на Радишчева. Он је по природи био борац. Његова трагедија је, међутим, била у томе што није могао да установи директне везе са сељаштвом, са широким народним масама

41

Page 42: Ruska knjizevnost

(«народ наш книг не читает...»). Ипак, ни та чињеница му није дозволила да седи скрштених руку. Године 1789. у Петербургу се образовало полумистично, полулиберално «Друштво пријатеља филолошких наука», које је окупљало младе књижевнике, офицере и чиновнике. Радишчев је ступио у то друштво и повео је своју пропаганду. Почињао је да добија контролу и над њиховим новинама «Беседујући грађанин». У њима је објавио чланак «Беседа о томе шта је син отаџбине». У тим новинама су објављиване резолуције градске скупштине, у циљу раскринкавања племића. У мају 1790. г. Рат са Шведском је доживео преокрет који је претио и Петербургу. У том тренутку се Радишчев показао ка иницијатор организације народне војске добровољаца. Међутим, 30. јуна те године је био ухапшен и послат у Сибир.

Године 1789. се појављује аноимна брошура «Житије Фјодора Васиљевича Ушакова». Састојала се из два дела: у првом је Радишчев дао књижевни опис свог друга и његове младости, писао је о њиховом животу у Лајпцигу. Други део су чинили преводу философских и правних нацрта, идеја Ушакова, које је формулисао Радишчев. Сам назив дела, његово жанровско одређење је оштро управљено против житија светаца и против панегирика велможама. Његов јунак није био светац, чак ни познати велможа, већ обичан младић, чиновник, студент. Али он представља младића новог доба, преданог науци и идејама слободе, што је за Радишчева било вредније од свих генерала и великодостојника. Поред тога, он је био Радишчевљев друг. Та тема пријатељства је била карактеристична за буржуаско-сентименталне писце Европе. Сведочећи о борби студената са угњетавачем, начелником Бокумом, Радишчев гради систем ликова, који закључују мисао о борби са угњетавачима. Дакле, он по први пут зачиње идеју о револуцији. Студенти су представљени као народ, а Бокум као тиранин. Све веће појачавање угњетавања води ка револуционаризовању народа, дизању устанка. Он сматра да друштвени и психолошки закони, који су студенте натерали да устану против Бокума и дали им право на то, могу се такође применити код народа. Радишчевљева повест се завшава тужно – главни лик, Ушаков умире. Радишчев је у овом малом делу објединио психолошку анализу младићке спознаје, озбиљно поставио тему педагогије, живо описао свакодневни живот и унео дубоку револуционарну мисао.

Већ 1789. године је Радишчев завршио своје «Путовање из Петербурга у Москву». Дао је рукопис на цензуру и пропуштена је без читања. Међутим, нико није желео да штампа ту књигу са револуционарним идејама, те Радишчев отвара малу штампару при својој кући. У почетку, иштампао је своју брошују «Писмо другу, који живи у Тобољску». От је био чланак написан још 1782. г. посвећен откривању споменика Петру Првом у Петербургу. Садржао је дубоку анализу Петрових реформи, али истовремено га Радишчев осуђује за то што својој земљи није дао слободу. У мају 1790. г. издаје «Путовање», само 25 примерака, остатак чува код себе и дели познаницима. Ауторовог имена није било на књизи, а крају је нагласио да ју је полицијска цензура одобрила. Међутим, брзо је почело да се прича о тој књизи у граду. То је био нечувени догађај. За њу се заинтересовала и сама Јекатарина која је почела да је чита и запрепастила се. Написала је многе белешке за њу: да је њен сачинитељ потпуни деиста, да није православне вере; да је идеја дела да излије своју злобу против двора; да оплакује сељаке којима нигде на свету не би било боље него у Русији; и сл. Своме секретару је чак рекла да је аутор те књиге «гори бунтовник од Пугачова». Убрзо су га нашли и случај је поверен озлоглашеном Шешковскому («кнутобојцу»). Сазнавши да му прети опасност, Радишчев је спалио све преостале примерке књиге. Ухапсили су га 30. јуна. Радишчевљева жена је умрла још 1783. г, те је за васпитање његових четворо деце била задужена сестра њихове покојне мајке. Јелизавета Рубановскаја. Када су Радишчева одвели, она је сакупила све брилијанте које је имала и послала их је на двор. Тиме је Радишчева спасила мучења. Истрага је трајала нешто мање од месец дана. Желео је да испуни три задатка: 1. да никога другог, поред себе, не уплете у истрагу, у чему је и успео; 2. да од опасности избави своју децу; 3. да обмане Шешковског, тј. Јекатарину и да се спасе. Он је тврдио да је књига само обично књижевно дело. У тамници је почео да пише повест о светом Филарету Милостивом. По спољашњости је то било типично житије светог. Међутим, његов смисао је био потпуно другачији. Кроз Филарета је заправо представљао себе, а житије је заправо била његова аутобиографија. Процес није сломио Радишчева, о чему сведочи његово стваралаштво после 1790. г. Средином јула је отишао на суд. Читав тај процес је био заправо само

42

Page 43: Ruska knjizevnost

формалност. Најпре су читали дело наглас, а потом му је постављено пет питања. Осуђен је зато што је издао књигу пуну само штетним размишљањима. Пресудили су му смртном казном. На њу је чекао месец и 11 дана. Јекатарина га је помиловала 4. септембра и осудила га је само на изгнанство, у Сибир, у Иљимску тамницу на 10 година, а његова књига је била осуђена на уништење. Воронцов је био врло утицајан човек са многим везама. Захваљујући њему, Радишчев је могао да путује у подношљивим условима. Путовање је трајало дуже од годину дана, а само у Тобољску су се задржали више од 7 месеци. У изгнанство га је пратила Јелизавета Рубановскаја, повевши двоје најмлађе деце и оставши са њим до краја прогона. На крају му је постала жена. Захваљујући материјалној помоћи и везама које му је уређивао Воронцов, Радишчеву је живот у Иљимску био прилично добар. Могао је да чита књиге, да се бави природним наукама. Воронцов се побринуо за остатак Радишчевљеве породице. Радишчев је провео тамо 6 година. Много је радио у прогону, водио је своје домаћинство, васпитавао и учио своју децу, проучавао природу Сибира, живот људи тамо, као и економско стање тог краја, лечио је сељаке и доста писао. Ту је написао, нпр, обимни философски трактат «Об человеке, его смертности и бессмертии».

Овај трактат показује ширину Радишчевљевог знања, његову начитаност, енциклопедичност његових интереса. Наравно, пре свега се ослањао на философска дела и то: Адама Смита, Лока, Русоа, Декарта, Волфа и др. Иако је широко користио њихове идеје, сачувао је пуну самосталност, оригиналност своје мисли. Овај трактат је подељен на четири књиге. У првој он одређује место човека у природи и његове спознајне способности. Затим у другој даје доказе у корист смртности душе, у корист материјализма. Најзад, у трећој и четвртој књизи, даје доказе о користи учења о бесмртности душе, идеализма. Човекову смртност, материјалистичку концепцију Радишчев доказује подацима, научно и неоспорно. Он сам сматра те доказе логички необоривим. Његова убеђења су материјалистична, а у бесмртност душе може само да верује, како каже. Претешки живот, посебно за једног слободољупца у доба деспотизма, чини човеку тешко да верује у бесмртност. Из тога следи да је Радишчев у суштини размишљао материјалистички, при чему су и његов уметнички метод, и социјално-политички ставови имали материјалистички карактер.

Крајем 1796. г. је умрла Јекатарина Друга. Павле Први је волео да све што је чинила његова мајка изврће, да ради супротно, те је дозволио Радишчеву да се врати у европски део Русије, али да буде под назором и без права слободног кретања. На путу из Сибира у Тобољску умире Јелизавета Васиљевна. То је био тежак удар за Радишчева. У селу је наставио да ради, мисли, чита. Ту је написао поему «Бова» из које је сачувана само прва песма. Такође, ту је написао и битан оглед о поеми Тредијаковског, «Телемахиди», хвалећи њену метрику и звуковну страну. Када се вратио из Сибира, вратио се на старо, као да га и нису мучили. Није се одрекао своје мисли о слободи сељака. Године 1801. је нови цар Александар Први потпуно ослободио Радишчева, вратио му је племство, чин и орден. Воронцов је у то време почео да ради при влади. Цар је обећавао реформе за државу, изигравао либерала, скоро републиканца. Многи су му поверовали и чекали су обнову земље. Воронцов је обезбедио Радишчеву посао при Комисији за доношење закона. Он се ватрено предао послу. Истовремено наставља са стваралачким радом. У то време настају две његове значајне поеме (обе незавршене): «Песни древние» и «Историјска песма». У првој, која је настала на основу изучавања «Слова о Игоровом походу», говори о продорима Варвара-Келта у словенске земље. Видимо како је Радишчевљев патриотизам заправо револуционарни патриотизам. Он је брзо схватио да је царев либерализам само маска. У «Историјској песми» прича о светској историји са позиције слободољубља и борбе против тираније.

Револуција на Западу је прелазила у диктатуру буржоазије и тај призор је за Радишчева био врло тежак. За Русију није видео могућности скорог устанка. Свој живот завршава самоубиством 11. септембра 1802. г. Нешто пред смрт је рекао: «Потомство ће ме осветити».

У «Путовању» говори о философији, праву, моралу, свакодневним проблемима, васпитању, уметности и књижевности, при чему то ништа није утицало на његово јединство. Друштвени ставови Радишчева се опиру на учење француских просветитеља, пре свега на Русоа. Он при томе није био пасивни ученик, јасно показује своју самосталност и своје идеје. У овом делу писац тобоже путује поштанским колима,

43

Page 44: Ruska knjizevnost

прелазећи у етапама раздаљину од Петрограда до Москве, и успут бележи своје утиске и сусрете, осећања и мисли које се у њему стварају због онога што се пред њим дешава. Али већ од његових првих бележака се јасно види да то неће бити обичан путопис – види се да је ово дело писано, како писац каже, «крвљу срца», а све до краја се испољава његово «дубоко осећање душевне туге». Од 26 глава колико их има, 12 говори о положају сељака. Управо га је кметско ропство руског сељака натерало да мало јасније и шире објасни питања револуције. Први и основни задатак «Путовања» је борба против угњетавања човека. Он том проблему прилази са различитих страна. Труди се да прикаже неправду, ужас, варварство кметског уређења. Али он не жели само да утиче на емоционалност читалаца, већ жели да изазове и осећање беса и огорчења. Он своју тезу и рационално образложава. При томе користи моралну, правну и чак економску аргументацију. Каже да сељачко кметство није погодно ни са тачке народног домаћинства, јер ће се сељак увек трудити више на својој земљи него туђој. На почетку је дат разговора са сељаком који и недељом обрађује земљу, јер га велможа тера осталим данима код њега. Каже код власника може и да умре од рада, свеједно му не би рекли хвала, а и он ионако има поред њега још много сељака. У «Пројекту о будућности» такође образложава ову тему. Радишчевљева аргументација против ропства је заснована на природном праву и природној равноправности свих људи. Радишчев принципијално одбија помисао права на угњетавање једног човека другим. Такође, истиче да кметовско уређење морално уназађује човека.

Мисао о кварењу властелина због тога што су заправо робовласници је врло заступљена у «Путовању». Радишчев не даје ретке особе, изузетке, већ баш супротно – типичне случајеве. Властелин је по својој природи звер, како сматра Радишчев. У глави «Зајцево» описује властелина – потпуно некултурног човека, мучитеља својих сељака. Радишчев у «Путовању» даје читаву галерију таквих ликова-чудовишта. Ова књига оптужује целу класу властодржаца. Радишчев истиче да никакве врлине нема у племићима. Разврат, некултура, суровост су својства властелина. У целој књизи, ако се узму добар човек из главе «Городња» и идеални отац у «Крестцама» (који је битан ради излагања Радишчевљевих мисли о принципима васпитања), постоје само два племића која нарушују опште правило: сам путник - мрзитељ робовласништва, и господин Крестјакин из главе «Зајцево». За Радишчева класа властелина губи право да их називају људима и грађанима. Они труле не само морално, него и физички. Радишчев представља проблем сифилиса, болести која, по Радишчеву, у руском друштву иде одозго надоле. Он говори Ањути у глави «Једрово» о њеном драгом да не иде у Петербург јер ће га тамо сачекати пропаст, мислећи наравно на ту болест.

У «Путовању» је Радишчев подробно образложио своју љубав према народу, пре свега сељацима. Они су јаки духом, здрави и телом, и морално, њима припада будућност. Међу сељацима видимо и талентоване људе, људе са истанчаним осећањем за морал. Нпр: у Чудову чује од свога пријатеља о морнару који херојски спасава људе, онда кад нису смели пробудити чиновника ради спасавања човечјег живота. Посебно се истиче глава «Једрово» у којој Радишчевљева Ањута није представљена уопште идилично, желео је да је представи са свим цртама реалне руске сељанке, јер тај лике је необично узвишен. У почетку главе Радишчев пореди племићке жене са лепим, здравим, простим сељанкама. Њихова представница је управо Ањута. Посебно је значајна сцена када сељаци одбијају новац који јој даје путник, који их готово вређа. Говори о Ањути као о учитељици живота и правде. У својој љубави према народу Радишчев користи и панегирични тон, покушава да објасни како историја Русије највише припада управо народу. Његова мисао се своди на то да само народ-радник има у себи честитости, дубоких, праведних осећања, истинско људско достојанство. Радишчев је говорио да само сељанке умеју да воле, само је њима својствено добро, слободно осећање. Радишчевљево интересовање за фолклор је било другачијег карактера него код руских писаца до њега. За Радишчева је морална култура народа највиша култура и он у његовом уметничком стваралаштву види основу праве, истинске уметности. У глави «Клин» Радишчев прича о народном певачу – слепцу, који пева стихове о Алексеју, човеку Божјем. Каже да је он можда неискусан, али да нежност његове песме «прониче у само срце слушалаца». Радишчев не допушта народну уметност само као чињеницу, већ истиче да је она значајнија од «китњасте» уметности двора. Већ у првој глави «Софија», Радишчев, чувши свог возача како пева, говори о руским песмама као о споменику

44

Page 45: Ruska knjizevnost

народног духа. Ко је чуо руске народне песме мора признати да у њима има нечега што изазива душевну тугу. Јасан утицај народног стваралаштва се види у нпр: његовој поеми «Бова» (он је то такође сматрао нар.стваралаштвом) и у «Песни древние».

Питање руског сељаштва, руског народа и његове могућности је највише занимао Радишчева у последњој глави под називом «Слово о Ломоносове». Радишчев није безусловно одушевљен Ломоносовим. Он истиче да је Ломоносов, један од најзначајнијих људи руске књижевности, био човек из народа. Хвали његов живот и дело, међутим, такође га криви за одсуство револуционарске усмерености његовог стваралаштва. Он га је прекоревао јер је ласкао царевима, који најчешће нису ни били достојни те похвале. То га је приморало да мало потцени Ломоносовљеве научне заслуге. Карактеристично је то што Ломоносову препоручује историју Тацита, Рејнаља и друге историчаре који су пропагирали либералне идеје, затим препоручује Франклинову физику (био је борац за слободу Америке). Препоручује му само ораторе-републиканце и револуционере: Пита, Фокса, Цицерона и сл. Радишчев пре свега оправдава Ломоносова његовим историјским местом. Он високо цени његов дух, гениј, страст према науци. Радишчеву је најбитније то што је Ломоносов човек из народа. Горко осуђује његово ласкање. Уопште у структури «Путовања», «Слово о Ломоносову» представља свечани, оптимистични закључак. При крају књиге уводи оног кметског интелектуалца, а на крају се дело завршава приказом генијалног сељачког сина Ломоносова.

Основна супротност и основни сукоб у «Путовању» је сукоб сељачке масе и властелина. Врло је битна глава «Новгород». Радишчев даје слику типичне трговачке породице. Карп Дементјевич и његов син Алексеј су лупежи, лопови, лукави, а при томе се они у руском друштву осећају надмоћнима. Приказује развратне људе, лаж, некултуру, пијанство суровост... Такво лоше мишљење има Радишчев о буржоазији. У глави «Подберезје» осликава човека разночинца-интелектуалца, семинаристу жедног знања, који је преводио Блекстона. За културу таквих људи се бори Радишчев.

Ова књига лежи на историји целе Европе, да би се потпуно схватила, потребноје бити упознат са различитим историјским покретима у Европи тог доба. Радишчев је био гласник велике буржоаске револуције краја 18. в, применио је достигнућа револуције на Западу, на услове руског живота. Радишчев је био идеолог антифеудалних, антимонархистичких и антивластелинских снага у руским условима. Он показује какво је велико зло кметство, са различитих тачака гледишта. Показује оно што је неправедно, слика сурове слике дивље самовоље властелина, искаљивање на сељацима, експлоатацију. Подржавао је ослобођење сељака уз предају све земље њима.

Радишчев је био оштар противник монархије. Он је без сумње сматрао за једино исправно уређење републику. Негодује поводом руске деспотије, самоуправљања. У «Путовању» више пута говори о царској власти, осуђује је. Он истиче нечовечност, глупост, суровост целог система власти у Русији његовог доба, кварење власти почевши од велможа па све до ситних чиновника. Радишчевљева књига је сасвим конкретна, даје савршено тачне податке о друштвеном животу његове земље тог времена. Када је критиковао монархију, говорио је и о монархији уопште као уређењу, и о Јекатарини и Потемкину. Битно је поменути главу у којој он усни сан где заправо кроз себе приказује царицу. Упечатљив је слика из главе «Зајцево» у којој приказује суштину практике Јекатаринине владавине. Сељаци, који се су се дигли против свог властелина и који су убили и њега, и његове синови, морали су бити осуђени. Кретјакин сматра да су они који су устали против свог угњетавача невини. Против њега су сви остали, криве га да је узео мито. Сељаци су морали бити кажњени не због задовољавања права или принципа, већ ради очувања власти која угњетава народ. Властелински суд није суд, већ само још једно оруђе за угњетавање поробљене масе. Закључак је јасан: друштво мора да пресече штетну власт монархије, а против насиља властелина постоји само један начин: узваћање насиља. Тако се пред читаоцем ставља питање револуције.

Радишчев сматра да се народ може спасти од тираније властелина и цара само револуцијом. Револуција у Русији је сељачка револуција. Радишчев је изанализирао све основне групе друштва у својој домовини и закључио је да је основа револуционарних могућности у право у сељаштву. И овом питању он прилази са више страна. Револуцију он зове, оправдава и сматра је неизбежном. У глави «Новгород» пише да примери кроз историју кажу да је «право без силе одувек било само правна реч». У глави «Једрово» каже: «Али сељак је у закону мртав, рекли су ми... Не, не, он је жив, биће жив аколи то

45

Page 46: Ruska knjizevnost

узжели». У глави «Вишњи Волочек» описујући властелина који је довео експлоатацију сељака до крајње мере, изговара монолог који недвосмислено позива не револуцију. Каже да угњетавач заслужује строгу казну, да треба да се сруши оружје његовог делања, да се спале његове житнице, штале, да се пепео распе по њивама, на којима их је он мучио. Радишчев проучава питање револуције и у погледу права и закључује да је она праведна и закона. Не само да је жели, већ је и оправдава теоретски, рационално. «Ако ја некога ударим, тај неко може да удари мене». О овом питању подробно прича у глави «Зајцево». То је вероватно главна глава у делу. Радишчев прича о устанку сељака и убиству властелина. Радишчев изучава црте тог догађаја и истиче право народа на устанак, оправдава га. Каже да су имали право и да су чак морали да ураде то што су урадили.

Ода «Вольность» је у суштини посвећена сличним темама као и «Путовање». Износи питање монархије, коју Радишчев проклиње. Са питањем деспотије Радишчев најчвршће везује и питање бирократије и цркве. Каже да црква и монархија заједно, уједињено угњетавају друштво. Ово дело је посвећено и револуцији, каже да револуционарни народ изводи цара на суд и погубљује га. Дан револуције је «дан изабран из свих дана». Теоретско право народа на револуцију је дато и у овом делу. Ту своју теорију о природном праву човека, Радишчев је примио пре свега од Русоа. Он прави самосталне, оригиналне изводе из те теорије који су применљиви на Русију. Сматра да је неизбежно да идеја револуције исплива на видело, било да ће је он изнети или неки други политичар. Пита се колико је руски народ спреман на револуцију уопште. Каже да су Руси замишљени, да воле да проводе време у крчми, да су одважни када су пијани, често започињу тучу. Каже да је приметио да руски народ уме много да трпи, али да када догура до крајности у свом трпљењу, ништа га не може задржати.

Радишчев затим описује Пугачовљев устанак. Врло су важна места «Путовања» у којима о њему говори. Радишчев је био једини писац 18. в. који се осмелио да прича о овом устанку не само без осуђивања, већ и са саосећањем. Он овај устанак схвата као доказ да поробљени руски народ може сваког тренутка да се подигне против својих угњетавача. Он јасно види суштински карактер таквих устанака, види да немају идеолошке основе коју мора имати револуција. Схвата да од Пугачовљевог устанка до те очекиване револуције у Русији треба да прође још много времена.

Када говори о проблему новог уређења, каже да је заправо народна култур најбоља, да ће се убрзо после револуције издићи снажни мушкарци ради организације и вођства «племена».

И. А. Крилов

Иван Андреевич Крылов није имао широко образовање нити је могао да изнесе философска гледишта попут Радишчева, али још од детињстава умео да мрзи племићку државу и њихову културу. Званично је био племић, али заправо је био само «мали човек» који се рано сусрео са понижењем и недостацима у животу. Рођен је 1769. г. Његов отац је био племић, али не родом, већ по заслузи. То у племићким круговима заправо и није било племство. Био је ситни чиновник, човек без права, али с многим обавезама. А. П. Крилов је учествовао у грађанском рату и од Пугачовљевих устаника је бранио Ураљск. Умро је када је Ивану било 9 година. За породицу је наступио изузетно тежак период сиромаштва. Мајка и два сина (Иван и Лав) су остали без икаквих средстава. Код куће се Крилов мало чему могао научити – мајка му је била сасвим необразована жена. Он је био самоучка, читао је књиге које су остале из његовог оца. Затим је доспео у дом локалног тверског властелина, те се заједно са његовом децом учио, између осталог, француском језику. У ситне чиновнике је био записан још од своје 8 године, фиктивно, наравно, у циљу течења радног стажа. Када је заиста ступио у службу, то се не зна, али свакако је било врло рано у његовом животу. Године 1782. се тринаестогодишњи Крилов с мајком преселио у Петербург. Био је провинцијски секретар и радио је скоро без плате. У то време је већ био писац. Када је написао «Кофейницу» било му је само 14 година,

46

Page 47: Ruska knjizevnost

међутим смер његових мисли и идеја се већ могао назрети. То је била социјална сатира. Племкиња-властелинка, светска жена која прати моду представљена је као мучитељка својих сељака. При томе је и глупа. Тема ове опере су ужаси кметства, угњетавање сељака и недостатак њихових права. После ове опере пише трагедију. Први покушај под називом „Клеопатра“ није сачуван. Потом је Крилом написао „Филомелу“ 1786. г. Много шта у тој комедији одговара Сумароковљевим обрасцима, а такође је јасна тежња да се подражавају француски драматурзи. То је младалачка, незрела и несамостална драма, али је занимљиво то што младић жели да прикаже проблеме права цара на самовољу и народа на устанак или проблем породичног морала. Ни ова драма није доспела на сцену. После пропасти тог трагичког стваралаштва, враћа се комичној драматургији. Око 1786. г. је написао комичну оперу „Бешеная семья“, као и комедију „Стваралац у предсобљу“. Година 1787-1788. настаје комедија „Проказники“. Централна тема свих ових комедија је пропадање нарава највишег племићког света. У „Бешеној семје“ је приказана љубавна грозница, флеротвање и сл. које је ухватило све жене из породице Сумбур – од ћерке до баке. У питању је фарса са сатиричним елементима. У Криловљевом стваралаштву су се помешали елементи сумароковске фарсе и фонвизиновксог реализма.

Криловљеве комедије се не ограничавају на теме општесоцијалне сатире. Оне су усмерене и против књишевних противника, писаца-разночинаца. У „Ствараоцу у предсобљу“ говори против њих. Крилов ратује за високо достојанство писца и његову улогу учитеља. Уметност Емина и њему сличних он подвргава исмевању.

У „Проказниках“ је дат реални памфлет на људи, тачније на песника Књажњина, на његову жену и њеног друга. У питању је комедија. Он оштро напада тог вођу племићког либерализма у књижевности. За њега, сиромаха и радикала новог таласа, опозицијска аристократија је била непријатељ. Са огорчењем напада свог непријатеља, и целу племићку културу. Он ступа у политичку борбу и гази одређена правила писања ради вишег циља – да уништи непријатеља. За крилова је књижевност сцена отворене класне борбе. Без сумње су о тој новој буржоаско-радикалној ноти у Криловљевим ставовима чули управитељи позоришта, те ни једно његово дело тада није избођено, иако нису била ништа лошија од просечних представа које су се редовно изводиле.

Око 1785-1786. г. Крилов се упознаје са Дмитревским, који је на себе узео улогу Криловљевог учитеља драматургије. Он преправља његове драме. Крилов напушта претходну службу и запошљава се при позоришту, преводи опере највише, али такође изводи своја дела. Међутим, већ 1788. г. се посвађао са управитељем и опет дао отказ. Управник се љути на Крилова и овај због тога не може да изводи своја дела. Од 1788-1801. г. више није радио при влади, постаје професионални писац. Године 1787. почео је да објављује дела у часопису „Лекарство от Скуки и Забот“. Године 1788. објављује своје стихове у часопису „Утренние часы“ (чији је уредник био Рахманинов). Године 1789. он стаје на чело новина „Почта Духов“ која се издавала у Рахманиновој штампарији. Они су се дошта зблизили, пре свега због слободоумља које им је било заједничко.

Управо се у журналистици, тачније сатири у часописима Крилов пронашао. Он је још увек био сасвим млад, са само 20 година је издавао „Почту“. Био је врло дрзак и смео. „Почта Духов“ је засигурно један од најупечатљивијих часописа 18. в. Она уопште не личи на часопис заправо, то је зборник огледа у виду преписке разних гномова и сл. са чаробњаком Маликулмуљком која је излазила месечно. Чланци су били анонимни, сасвим је могуће да је Крилов писао сам за њега, ако не, онда је бар обрадио материјал. „Почта“ је била орган радикалне идеологије. Крилов се обрушава у својим новинама на цео систем власти и културе сељачко-бирократске државе. Овај часопис није штедео никога. Иступа и против аристократске претензије племићких вођа и против власти силника и богаташа уопште. Он раскринкава суд и чиновнике, лицемере, не боји се да нападне ни на саму царску власт, на управу у целини. При томе је његова критика актуелна и дубока. У „Почту“ Крилов ставља и економска питања, при чему се бори против надмоћи страних тржишта и, у вези са тим, против французоманије (као и англоманије). Такође пише о руским трговцима, затим кметском праву. Философска позиција „Почте“ је врло карактеристична. Иступају против рационализма француских просветитеља. Међутим, та критика није директна, већ са позиција које је штитио Русо. Француским просветитељима-материјалистима се обраћа у две песме: „Посланица о користи страсти“ и „Писмо о користи жеље“. „Почта Духов“ се није одвајала од

47

Page 48: Ruska knjizevnost

савремености. Њена сатира није општељудска, односи се на конкретне чињенице и особе у време владавине Јекатарине Друге (нпр. пише се против царичиних фаворита). Необична смелост овог часописа, његова дрскост и отвореност нису могли да не привуку пажњу управе. Крилов је морао да се позабави књижевним одбранама. Пише морално-религиозне чланке, патриотске о турском рату нпр, прославља Јекатарину и сл. У „Почти“ се Крилов појавио као прави мајстор сатире. Уочљиве су његове везе са западним сентиментализмом. Такође, велики утицај је на њега извршио Волтер: волтеровски сарказам, кратке, бледе карактеристике људи, сатиричне теме које се брзо смењују, иронија, оштроумност, сам лаки, течни, епиграмски стил. Крилов је презрео сву социјалну стварност тадашње Русије. „Почта“ престаје да излази у августу 1789. г. Имао је мало претплатника, али основа затварања је била ипак Јекатаринина интервенција. Она је исувише била испрепадана због Француске револуције. Током наредне две године Крилов готово уопште више не иступа на књижевну сцену.

У то време се спријатељио са Александром Ивановиче Клушиним који је такође био син ситног чиновника, сиромашан и самоук. Додуше, био је безбожник, атеиста и ругао се хришћанству. Крајем 1791. г. Крилов, Клушин, Дмитрјевски и Плавиљшчиков су основали сопствену штампарију. Сва четворица јсу били писци наклоњени позоришту. Ни један од њих није био властелин нити богат. Борили су се против заједничког непријатеља – племићког преовладавања у земљи. Новиков их је научио како да се користе машинама.

Штампали су књиге, афише, карте... Почели су штампати и часопис „Зритель“ у фебруару 1792. г. (до децембра). Уредници су били Крилов и Клушин, а у писању је учествовао и Плавиљшчиков. Код њих се јавља оштра сатира и занос раскринкавања сличан Радишчеву. Два најзначајнија дела која је ту објавио Крилов су биле источна повест „Каиб“ и „Похвални говор у спомен мом деди“.

У причи „Каиб“ представљени су срећа и благодат који цветају далеко од света, у глувој шуми. Овде се истиче да удаљавање од света, о коме машта Крилов, уопште није племићка идила. Насупрот томе, Крилов разобличује племићку идилу у сцени сусрета са пастиром. Уместо срећног, живахног пастира, он среће реалног, руског сељака, гладног и сиромашног. Он разобличује лаж племићке поезије. Основна тема „Каиба“ је самовлашће. Источна декорација није могла обманути управу, јер је тада често коришћен тај амбијент Истока за прикривање од цензуре. Он исмева велможе и деспотију, али опет ништа не предлаже у замену за тај постојећи систем. У овој причи је у први поглед план постављено питање монархије.

У „Похвалном говору у спомен мом деди“ у првом плану је питање кметског права. Сама форма дела је занимљива: то је пародија на официјалне племићке или некада црквене жанрове спомена и похвалних говора који су се састављали по одређеном канону. Тај какон Крилов раскринкава оруђем пародије и целу класу властелина стапа у лику деде. Уопште, за Крилова је карактеристичан тај облик пародије ради вођења борбе против непријатељских идеологија. Иначе, те похвалне говоре је често пародирао. Овде је изнео све што је мислио о властелинима, о њиховој култури и привилегијама.

Победа Француске револуције је изазвала ужас монарха широм Европе. Радишчев је био у Сибиру, Новиков је био затворен, и овакво јавно исказивање антифеудалних идеја од стране два младића је било недопустиво. Јекатаринај е наредила полицији да истражи рад у Криловљевој штампарији, да нађе његово дело „Моје грознице“, као и Клушиново дело „Горлицы“. Потом их је полиција надгледала.

Од почетка 1793. г. Крилов и Клушин су почели да издају нов часопис – „Санктпетербургский Меркурий“, који је по много чему био наставак „Зрителја“. Излазио је годину дана, сваког месеца. Окупила се нова група људи: поред Крилова и Клушина ту су били и Николаев, Мартинов и др. Своја места су двојица оснивача морала да уступе новим уредницима, либералима. „Меркуриј“ је много уздржанији у односу на „Зритељ“ у погледу политичких и социјалних питања. У томе се наравно види деловање одозго, из горњих друштвених слојева. Без обзира на то што су КиК показали много више благоразумија и спремности да се смире пред властима него у „Зритељу“, Јекатарина је осећала претњу од њих и желела је тихо да их уклони јер није имала разлога за гоњење. Она је била убеђена да су француску револуцију покренули француски писци Волтер, Русо и Рејнали. У сваком случају, Крилов и Клушин су били принуђени да одустану од

48

Page 49: Ruska knjizevnost

штампе. Од авгурста, међутим, часопис почиње да се издаје при Академији наука. Истовремено је у њему важну улогу почео да игра Мартинов, човек лојалнији и поузданији од КиК – управа је преузела часопис под своје. У августовском броју је иштампана рецензија Књажниновог „Вадима“, ипак потпуно пријатељска. У септембру је часопис већ постао сасвим „безуб“, благонамерност је завладала њиме. КиК су у последњем, децембарском броју рекли да по одлуци издавача више неће постојати. Непоуздани журналистичко-књижевни рад двојице разночинаца је заустављена и они су били укроћени. КиК треба да иду да се школују у иностранству, међутим проћердавају све новце који су им за то дати. Клушин је отишао код брата у село и оженио се, наставља да пише, учи немачки. Крилов одлази из Петербурга у село и нестаје. Он и Клушин су Јекатаринином самовласти изузети из књижевности. Године 1793. се завршио први период у књижевној делатности Крилова.

У „Санктпетербургском Меркурии“ је иштампао и неколико својих песама и посланица. Занимљиво је „Послание другу моему А. И. К.“ (тј. Клушину). Ово дело је прихваћено као једно од најранијих пријатељских посланица у руској поезији. Изграђено је пре свега око једне теме – теме љубави, али има и општих размишљања моралног и философског карактера, па чак и сатиричних мотива. Уопште за жанр пријатељских посланица је карактеристична тежња да се изрази аутобиографија песника, посебно да се укаже на његову безнадежност, његову ружну спољашњост. Такође се унижава покућство песника, што је у вези са његовим малим успесима у каријери. Такође се јавља тема маштања о војној служби, што је карактеристично за овај жанр. И наравно, тема интимног пријатељства. Криловљева посланица је написана лаким разговорним језиком, који је дуго остао одлика тог жанра. Наравно, није Крилов измислио тај жанр – он се у култури Запада јавља раније (нпр. код Гресеа). Угледа се на Державина, који је писао своју аутобиографску и философску лирику. У Криловљевој посланици се могу чути одјеци державинове поезије, његови мотиви, ликови, стилистички поступци и сл. Мотив љубави према Ањути претвара ову посланицу у прави циклус песама, обједињених јединственим стилом. То је „лака поезија“, написана живо, просто, оштроумно, неспутана строфама. Код стихова тог циклуса јавља се и лирика, и сатира, и чак бытописание, размишљање о животу које се претвара у беседу са самим собом или сабеседником – читаоцем. Слобода личног израза слобода индивидуалне речи образује унутрашње јединство ових стихова. Циклус пркоси племићкој естетици. Овако су писали и Клушин, Карабанов и др. У стиховима овог циклуса се јављају и зла сатира, и озбиљна медитација, и реалистична слика живота; державиновска реч. Има црта сентиментализма, али такође и јаких разлика: нпр. он Ањуту не представља као идиличну сентименталну девојку, већ као стварни лик из живота, окужен реалним племићким животом, датим притом иронично.

Други циклус у лирици Крилова је сстављен од социјално-философских дела. У њима има сатирике, огорчених мотива протеста, раскринкавања племићког друштва, што све звучи чак снажније него у његовој прози. Он проклиње племићку власт, њихов разврат, зове у природу, у село. Али ипак зна да у селу и нема тишине – да је сељак ипак онај пастир из „Каиба“, измучени роб. Ови русистички мотиви као и култ природе су уоквирени тоном песимизма, безнадежности. Сматра да је само у потпуној усамљености спас и за тим трага. У тај циклус спада „На случај грози в деревне“. Такво стваралаштво је прилично мрачно, изражава друштвени гнев и у суштини има револуционарни карактер.

Тако у својим стиховима „Уединение“ Крилов формира не само русистичка расположења, већ и свој социјално-политички радикализам. Крилов је, као и Русо, мрзео феудалну културу и феудално ропство. Он прославља бекство из свере његовог утицаја у уједињење, у дивљу природу, али ипак се не мири с непријатељем, бори се против њега. „Уједињење“ није само индивидуално-лирско дело, већ и грађанска политичка ода. Крилов проклиње свет где су крваве сузе и преступи у подножју храмова, „сиромаштво јеца“, где себични, сурови људе живе од сељачког крвавог рада.

Оглед реалистичког романа представља велика Криловљева повест „Ноћи“. У њој реализам и прихологизам, у суштини сатирички, приближавају Крилова са проблемом грађења романа. Крилова од Радишчева разликује његова тежња как сатиричном раду, у ком погледу је навише на њега утицао Волтер, али и Дидро. Уопште, Криловљеве везе са западним радикалним сентиментализмом су врло битне. Није било исправно мислити да

49

Page 50: Ruska knjizevnost

је „Зритељ“ (затим „Меркуриј“) био непријатељ Карамзина због тога што је био против сентиментализма. То је било зато што је он био против пасивног сентиментализма у погледу односа према сељаштву. Једном речју: племићког сентиментализма. На Крилова је утицао и Стерн.

Крилов се дуго склонио од очију управе. Не зна се тачно шта је радио тих 5 година. Живео је код различитих велможа, осим тога играо карте, а пошто је освојио велике новце, велико и изгубио. Тих година се десио прелом у Криловљевом ставаралаштву. Он је коначно престао да верује у могућност побољшања и праве борбе. Године 1797. се упознао са кнезом Голициним. Ускоро је постао његов лични секретар. Године 1799. се Павле Први наљутио на Голицина и послао га у село, где га прати Крилов. Тамо је написао трагикомедију „Подщипа" 1800. г. У њој се, с једне стране, смеје над павловском французоманијом по немачком обрасцу, јер жели да удовољи свом покровитељу Голицина, а с друге стране, жели да искористи случај и исмеје различите Павлове навике, уопште руске кнежеве и цареве. Они су представљени кроз ликове идиота Вакуле, Кретена и кукавице Сљуњаја, царевог саветника Вакулија, Дурдурана итд. Ова пародија трагедије далеко превазилази обичну шалу – има оштру политичку поруку и управљена је и против сумароковсе традиције.

При Александру Првом, Крилов се враћа у престоницу. Године 1805. је почео да пише басне које су засениле сав његов ранији рад. У Петербургу се крилов изнова зближио с писцима, али то су били људи сасвим другачијег кова него Крилов и његови пријатељи из младости. Знајући слободну Криловљеву младост, људи су били неповерљиви према њему. После неког времена у њему виде само дебељка, прождрљивца и лењивца. У то време је почео да се анегдотски лик Крилова, кога мрзи да се помири, који само мисли на храну и кога не занима ништа друго, који живи у прашини и прљавштини, ништа не радећи и читајући само глупе романе. Таквог Крилова је управа одобрила. Године 1812. је он ступио на рад у библиотеци где је радио 29 година. У животу му се ништа није мењало, живео је при двору, примао пензију од цара. Добио је новац, ордене и везе. Постао је члан реакционе књижевне организације „Беседа љубитељеј...“. Није био ни равнодушан, нити добро расположен. У његовим баснама видимо посматрача живота који пажљиво проматра шта се у њему збива. У многим својим баснама је алегорички представио политичке догађаје, одређена лица, велможе, па чак и цара. Пушкин за њега каже да је „најнароднији песник од свих“.

Дубоки реализам његових басана, њихов демократизам, живи, једноставни, истински народни језик су му донели заслужену славу и истакли га на једно од најутицајнијих места руске књижевноти. Године 1841. је поднео оставку. Кроз три године је умро.

КВАРТЕТ

Проказница-Мартышка, Осел, Козел Да косолапый Мишка Затеяли сыграть Квартет. Достали нот, баса, альта*, две скрипки И сели на лужок под липки - Пленять своим искусством свет. Ударили в смычки, дерут, а толку нет. "Стой, братцы, стой! - кричит Мартышка. - Погодите! Как музыке идти? Ведь вы не так сидите. Ты с басом, Мишенька, садись против альта, Я, прима, сяду против вторы*; Тогда пойдет уж музыка не та: У нас запляшут лес и горы!" Расселись, начали Квартет; Он все-таки на лад нейдет. "Постойте ж, я сыскал секрет, - Кричит Осел, - мы, верно, уж поладим,

50

Page 51: Ruska knjizevnost

Коль рядом сядем". Послушались Осла: уселись чинно в ряд, А все-таки Квартет нейдет на лад. Вот пуще прежнего пошли у них разборы И споры, Кому и как сидеть. Случилось Соловью на шум их прилететь. Тут с просьбой все к нему, чтоб их решать сомненье: "Пожалуй, - говорят, - возьми на час терпенье, Чтобы Квартет в порядок наш привесть: И ноты есть у нас, и инструменты есть; Скажи лишь, как нам сесть!" - "Чтоб музыкантом быть, так надобно уменье И уши ваших понежней, - Им отвечает Соловей. - А вы, друзья, как ни садитесь, Все в музыканты не годитесь".

* Альт и бас - музыкальные струнные инструменты. * Прима - первая скрипка в оркестре, втора - вторая скрипка.

ЛЕБЕДЬ, ЩУКА И РАК

Когда в товарищах согласья нет, На лад их дело не пойдет, И выйдет из него не дело, только мука. Однажды Лебедь, Рак да Щука Везти с поклажей воз взялись И вместе трое все в него впряглись; Из кожи лезут вон, а возу все нет ходу! Поклажа бы для них казалась и легка: Да Лебедь рвется в облака, Рак пятится назад, а Щука тянет в воду. Кто виноват из них, кто прав - судить не нам; Да только воз и ныне там.

Крилов није у својим баснама само критиковао царску власт, управу и чиновништво, већ је сатирички приказивао и исмејавао конкретне догађаје и историјске личности. Тако у басни «Квартет» је Крилов исмејао Државни савет и његову управу која се показала неспособном и беспомоћном пред конкретним политичким задацима. Крилов окреће своју сатиру против незналица и брбљиваца. Басна је била написана после годину дана када је Савет ступио на снагу. Цар га је поделио на четири дела, на чијем челу су били постављене високо народне велможе: Лопухин (јарац), гроф Аркачејев (медвед), Завадовски (магарац), Мордвинов (мајмун).

Кренуше дуги спорови о томе ко од велможа треба да надгледа који део. Неколико пута су морали по вољи цара да мењају улоге, док на крају нису коначно распоређени:

    Вот, пуще прежнего пошли у них разборы     И споры     Кому и как сидеть.

Али мудри Соловей — народ — схвата важност сложне игре квартета – рада Државног савета – професионализма:    “Чтоб музыкантом быть, так надобно уменье     И уши ваших понежней”,

51

Page 52: Ruska knjizevnost

    Им отвечает Соловей.

И скоро као афоризам, кратко и категорично звуче речи приговора:    “А вы, друзья, как ни садитесь.     Все в музыканты не годитесь”.

Крилов у има народа, свих разумних људи, говори да за бављење политиком и пословим државе, није довољно само припадати највишој класи по рођењу, неопходни су друштвено образовање и култура, памет и говорничке способности. Ове велможе немају ничега од отга и због тога нису успели ништа да ураде.

Ту исту тему Крилов обрађује у басни “Лебедь, Рак и Щука”. По обиму је басна сасвим мала али то не умањује њену важност. Она је оштро сатирична, поука коју даје аутор на почетку дела помаже читаоцима да се одмах поставе са праве стране, и да без грешке одмах схвате његове мисли. Савременици Крилова су одлично схватали његове алегориј.

Криловљево мајсторство је у универзалности његових дела. Она су написана за конкретне догађаје, али по снази своје многозначности могу да се примене на било које време. Постоје ван времена и простора, у њима је главно њихово достојанство. Оне су и данас популарне, као и пре двеста година.

Крилов узима своје ликове из фолклора, захваљујући чему писцу нису потребни нови хероји, стереотипи су већ формирани током претходних векова.

Крилов је истински народни писан, уметника велике снаге, његов утицај на руску књижевност је огроман. Он је био учитељ великим мајсторима као што је Островски.

ВОЛК НА ПСАРНЕ

Волк ночью, думая залезть в овчарню, Попал на псарню. Поднялся вдруг весь псарный двор. Почуя серого так близко забияку, Псы залились в хлевах и рвутся вон на драку; Псари кричат: "Ахти, ребята, вор!" И вмиг ворота на запор; В минуту псарня стала адом. Бегут: иной с дубьем, Иной с ружьем. "Огня! - кричат, - огня!" Пришли с огнем. Мой Волк сидит, прижавшись в угол задом. Зубами щелкая и ощетиня шерсть, Глазами, кажется, хотел бы всех он съесть; Но, видя то, что тут не перед стадом И что приходит наконец Ему расчесться за овец, - Пустился мой хитрец В переговоры И начал так: "Друзья! к чему весь этот шум? Я, ваш старинный сват и кум, Пришел мириться к вам, совсем не ради ссоры; Забудем прошлое, уставим общий лад! А я не только впредь не трону здешних стад, Но сам за них с другими грызться рад И волчьей клятвой утверждаю, Что я..." - "Послушай-ка, сосед, - Тут Ловчий* перервал в ответ: - Ты сер, а я, приятель, сед,

52

Page 53: Ruska knjizevnost

И волчью вашу я давно натуру знаю; А потому обычай мой: С волками иначе не делать мировой, Как снявши шкуру с них долой" И тут же выпустил на Волка гончих стаю.

* Ловчий - охотник, который управлял у помещика охотой с собаками. Здесьпод ловчим подразумевается великий русский полководец М. И. Кутузов. Волк -Наполеон, который, вступив в 1812 году в Москву, скоро понял, что проигралвойну, и запро-сил мира. Крылов написал эту басню в 1812 году и послал ее вармию Кутузову.

Басна је написана на основу догађаја из 1812. г. када је Наполеон ушао у Москву и тражио закључење мира с Русијом. Међутим, Руси одбијају, нису хтели ни да причају о договору, докле год је непријатељ на њиховој земљи, и то у њеном срцу – Москви. У алегоричној форми, са доста сатире Крилов описује ту ситуацију у коју је доспео непријатељ.

Наполеон није могао победнички и лако да прошета Русијом, како је то урадио у другим европским земљама и престоницама. Руси су могли да се заштите и сачувају своју способну рамију. Крилов одлично преноси ту ситуацију у којој се нашао Наполеон.

    Мой волк сидит, прижавшись в угол задом     Зубами щелкая и ощетиня шерсть,     Глазами, кажется, хотел бы всех он съесть;     Но, видя то, что тут не перед стадом     И что приходит наконец     Ему расчесться за овец, —     Пустился мой хитрец в переговоры.

У лику седог ловца Крилов уводи мудрог главнокомандујућег Кутузова, који је био категоричан и непоколебљив.

    “Ты сер, а я, приятель, сед,      И волчью вашу я давно натуру знаю;     А потому обычай мой —     С волками иначе не делать мировой,      Как снявши шкуру с них долой”.      И тут же выпустил на Волка гончих стаю.

    Отимистично и победоносно звучи крајња фраза у басни, Крилов ни мало не сумња у победоносност руског оружја.

53