СВАРОГОВО КОЛО ЛЕТА 7521.

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР

Прављење календара за 7521. (2013.) је само један покушај реконструкције нашег родноверног календара. Такође, овај календар није само српски него свесловенски јер су осим датума наших, српских и јужнословенских, празника коришћени датуми слављења одређених празника који су прихваћени у различитим родноверним заједницама широм словенског света. На тај начин присећамо се, код нас, заборављених богова и обичаја и попуњавамо празнине настале заборавом услед вековног прогона поштовалаца старе вере. Без обзира што не можемо бити потпуно сигурни у датуме празника које наводимо, мишљења смо да је боље прослављати празнике било ког дана него их уопште не прослављати. Прихватајући већ одређене датуме којих се држе друге родноверне заједнице, прихватамо и могућност грешака које су оне, евентуално, направиле. Исто тако, и поред великог труда, наша тумачења домаћих празника и обичаја не морају бити потпуно тачна што значи да су могуће промене и преправке. Из тих разлога, овај календар није завршен, ово је само полазна основа за неки бољи и савршенији до кога ћемо, уз помоћ богова, временом доћи. Овај календар би требао да буде и корак напред у односу на досадашње обележавање словенских празника код нас које је било пуко преписивање и превођење, углавном, руских описа и датума празника. У овом раду ћемо се трудити да се што мање задржавамо на описима самих божанстава, као и обичаја који су у вези са њима, а више на разлозима због чега славимо празнике одређених датума.

„РОМЕЈСКИ КАЛЕНДАР“

Почнимо од тумачења 7521. године, односно тзв. „ромејског“ рачунања времена. Постоје недоумице да ли је данас 7520, 7521. или 7522. Ако погледамо запис са Мраморног стуба, за који се верује да га је подигао (око 1402. год.) деспот Стефан Лазаревић у част погинулима на Косову, видећемо следеће: „...Не ин бо други усекну јего, о љубимици, и сама рука убице того сина Амуратова. И си васа речена савршише се ва лето 6897...“ Бој на Косову је био 1389. пре 624 године, па ако на 6897 додамо 624 добијамо данашњу 7521. годину.

Нема јаког разлога из ког би предност у бројању година дали календару по коме је 2013. година од рођења Христа у односу на тзв. ромејски по коме је данас 7521. година. Постоје разне теорије које се тичу овог календара. Календар је званично почео да се користи 988. године у Источном римском царству (тзв. Византији) у време владавине Василија Другог, а коришћен је до пропасти царства 1453. Употребљаван је у Србији као и у другим земљама под византијским утицајем. У Русији се задржао чак до 1700. године. Постоје сумње да је овај календар преузет од староседелачког становништва Балкана, које је у сродству са српским, односно словенским народима. Постоји и теорија о Србима као староседеоцима Балкана, која је тотално супротна званичној верзији о великој сеоби Словена у 6. веку (одлично објашњено у књизи: Континуитет винчанске цивилизације/Драгољуб П. Антић). Полазећи од тих теорија јавља се сумња да је Василије Други плански усвојио тај (код балканских народа већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство. Пре тога Владимир је оженио хришћанку - сестру Василија Другог. Постоји још једна теорија о настанку календара. Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе. Сличног мишљења је и археолог Драган Јацановић: „Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва.“ Време ће показати да ли су ове теорије тачне али ми ћемо се до тад и даље држати старог календара јер смо родноверни и нема разлога да бројимо године од Христовог

рођења. Бројања година по овом календару, осим нас, држе се разне родноверне заједнице, широм словенског света, међу којима је највећа украјинска „Об`єднання Рідновірів України“ састављена од 26 родноверних општина, затим „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Savez Hrvatskih Rodnovjeraca“ и многи други.

РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА

Код неких родноверних заједница можемо приметити да се датуми празника не поклапају са датумима астрономских промена, него касне неколико дана или чак почињу раније. Нема разлога за такав несклад. Наши преци, живећи у складу са природом, обраћали су велику пажњу на све астрономске појаве усклађујући са њима свој живот и рад. Упркос наметнутом мишљењу да су пре примања хришћанства Словени били дивљаци, готово људождери, истина је сасвим другачија. Стари Словени су имали велика знања о свим животним областима, па и о астрономији и разним природним појавама од којих им је зависио живот. Знали су за календар о чему сведоче ископавања у Волинској области (Украјина) где су нађене две глинене посуде из 3. или 4. века на којима је утиснут стари календар. Сличан календар нађен је и на крчагу из 4. века у селу Ромашки у близини Кијева. Наши преци су умели са великом тачношћу да одреде датуме астрономских појава и то на врло једноставне начине: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке, гледањем у звезде итд. Датаљна и веома занимљива објашњења мерења времена можемо прочитати у књизи „Календар предака“ Александре Бајић. Као што смо рекли, заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневнице, дугодневнице...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Таква грађевина (звездарница-опсерваторија) је и Стоунхенџ, чија је градња почела пре око 5.000 година. Веома је популарна теорија астронома Џералда Хокинса из 60-их година који је сматрао да су људи помоћу Стоунхенџа предвиђали краткодневницу и дугодневницу, па и помрачења Сунца и Месеца. Примањем хришћанства стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да постоји велика временска разлика између старих народних и христијанизованих народних празника. Мишљења смо да наше највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима, ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве: Коледов дан 21.12. на дан зимске краткодневнице, Младенце 20.3. на дан пролећне равнодневнице, Купалов дан 21.6. на дан летње дугодневнице и Радгостов дан 22.9. на дан јесење равнодневнице.

ЈУЛИЈАНСКИ, ГРЕГОРИЈАНСКИ И МИЛАНКОВИЋЕВ

(НОВОЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР)

Примањем хришћанства наши стари празници бивају замењени новим, хришћанским, а одређивање датума празника преузима црква. Званичан календар цркве био је јулијански који је 45. године пре нове ере направио грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара. Осим што календар нема никакве везе са хришћанством при том је и веома непрецизан – касни 11 минута 14.75 секунди за астрономском годином, па је питање зашто га СПЦ још увек примењује... Шта то тачно значи за нас родноверне? Ако је неки наш стари празник замењен хришћанским, а време празновања је остало исто, то време се данас пореметило због непрецизности јулијанског календара. 1582. године када је католичка црква почела да користи грегоријански календар разлика између тог и јулијанског календара износила је 10 дана. Данас је та разлика 13 дана и иде ка 14. Непрецизан календар све више удаљава наше народне празнике, сачуване делимично у хришћанству, од правог датума слављења. Данас смо у ситуацији да је (због непрецизности календара као и разних померања датума) разлика између христијанизованог и старог народног Божића 16 дана и иде ка 17! Због тога при одређивању датума празника користимо тренутно најсавршенији - Миланковићев календар (тачније Трпковић-Миланковићев или новојулијански) који се поклапа са грегоријанским само је много тачнији – касни 2.75 секунди за астрономском годином и треба га кориговати тек за 28000 година!

НАРОДНИ НАЗИВИ МЕСЕЦИ

Као и сви други Словени и Срби су имали своје називе месеци. Јануар је био коложег, фебруар – сечко, март – дерикожа, април – лажитрава, мај – цветањ, јун – трешњар, јул – жетвар, август – гумник, септембар – гроздобер, октобар – шумопад, новембар – студен и децембар је био коледар. Детаљније о називима празника можемо прочитати у књизи „Годишњи обичаји у Срба“ коју је написао наш етнолог Миле Недељковић или у „Српском календару“ Дуње Матић. Сигурно има скептика који ће рећи да су ови називи новијег датума. Доказ да није тако имамо у више старијих извора где видимо баш овакве или веома сличне називе. Неке од њих записао је половином 19. века Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“. Већина назива је иста као са почетка текста, неки су заборављени, док се само три знатно разликују:

1. јануар – заборављен народни назив

2. фебруар – велики сечко

3. март је мали сечко или дерикожа

4. април или ђурђевски месец

5. мај – заборављен народни назив

6. јун је трешњар

7. јул – жетвар

8. август је господински месец

9. септембар – гроздобер

10. октобар – листопад

11. новембар – мратињи месец

12. децембар – божићни месец или коледар.

Ми ћемо се држати наших народних назива јер поред њих нема разлога да користимо туђе.

ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРСКЕ ГОДИНЕ

Са набрајањем и описом празника почећемо од краја коледара (децембра) јер је тада почињао нови календарски циклус – нова словенска година. Остале празнике из месеца коледара (децембра) описаћемо на крају када ћемо се поново вратити на овај месец.

КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР)

Детинци; Материце; Оци; Коледарски дани; Коледо; Бадњи дан/вече; Божић-Сварожић, почетак нове календарске године

22.12. Божић-Сварожић, почетак нове календарске године

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Божић је нови почетак, нова година, нов годишњи циклус - круг, ново коло. И сама реч „календар“ је веома занимљива, а такође је у вези са почетком године и рађањем младог Сунца: „Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце;“ Дуња Матић/Српски календар „Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку ''Ad kalendas grecas'' ("На грчке календе''), што значи "Никад", "На куково лето", "Кад на врби роди грожђе", што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именица календар је потпуно исте основе као и реч у српском језику коледа и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев "... коледо, коледо." Површно и формално је порекло српских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно. Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицом коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означава дар, поклон и изведен је од глагола дати. Први део сложенице коле, означаваколо, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означава Сунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло.“

Драган Јацановић/Српско календарско знање у народним епским песмама Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала нова година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:

„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“ „Бадњак - Божић, као Стара и Нова година, при чему се новом годинoм обновља свет. Код нас je, дакле, празновање Нове године у основи значило и обнављање света, почетак новог циклуса.” Антропологија српских ритуала

„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“ Јарослав Францисти/Календар и мерење времена

"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време." Ненад Ђ.Јанковић/Година и календар

„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“ Дуња Матић/Српски календар

Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, одговарају да га не виде, а он им каже на то: „Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“ Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице. 22.12. Божић славе и друге родноверне заједнице, међу којима је највећа украјинска „Об`єднання Рідновірів України“ на челу са Галином Лозко.

1. КОЛОЖЕГ (ЈАНУАР)

Пасји дани; Водокрес - Водице; Морана Зимска

1, 2, 3, 4. и 5.1. Светковине паса - Пасји дани

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из доба неолита. Тако, уз светковање дана посвећених: вуковима, коњима, змијама или мишевима, имамо и Пасје дане. Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо бити сигурни да су то прави дани обележавања нашег старог празника несумњиво повезаног са култом умрлих. Наиме на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање нема везе са старим обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи страдао. Наш етнолог Миле Недељковић сматра да: „старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“. Овај обичај је доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али пси нису убијани и мучени, чак су уживали одређене привилегије. Као и код свих вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – дан када се душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и бруталном облику.

Занимљиво је да се овај период (1.1.-5.1.) поклапа са метеорским пљуском познатијим као Квадрантиди. Овај метеоерски пљусак понавља се сваке године, видљив је голим оком у касним ноћним сатима поготово у време када је Месец слабо осветљен. У веровању нашег народа појава метеора повезана је са смрћу и значи да је нечија душа отишла на други свет што је у складу са Пасјим данима који су обележавани у част умрлима.

6.1. Водокрес - Водице

Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани. се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су била отворена 12 дана. „На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се". Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством. „...девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“ С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког 6.1. Водокрес славе родноверне заједнице: „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“ и др.

17. и 18.1. Морана Зимска - Моранини (Чумини) дани

Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра), међутим према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. Ових дана жене не куну децу, нити преду и ткају. Верује се да ко се разболи 18.1. неће преживети болест. Хришћански свеци који се славе на ове дане (Антоније Велики и св.Атанасије) немају никакве везе ни са болешћу ни са митолошким бићем Кугом, Чумом или Мораном, па смо склони веровању да су ти дани у вези са неким старијим, вероватно претхришћанским, *празником (*условно речено 'празником' јер се Моранини дани не празнују и не славе него само обележавају). Куга или Чума је само један од аспеката Моране. Занимљиво је да на санскриту реч 'марака' значи куга или епидемија. Чума је замишљана исто као Мора или Морана и верује се да се ради о једном истом митолошком бићу или божанству. 17-ог и 18-ог коложега обележавамо дане Моране Зимске док је 21-ог студена Морана Јесења.

2. СЕЧКО (ФЕБРУАР)

Громница - Сретење; Велесов дан; Коњски дани; Мишји дани – шумопадске задушнице

2.2. Громница – Сретење

Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. На овај дан срећу се зима и лето. То је један од ретких зимских дана када може да се чује грмљавина и виде муње. Овај дан у вези је са богом Перуном. Неколико дана раније имамо празник познат у народу као Верижњаци који је такође повезан са Перуном, а вероватно и са празником Громница. 2.2. Громницу или Сретење славе родноверне заједнице: Rodná cesta, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

11.2. Велесов дан

Велес је бог мудрости и магије, заштитник стоке, стада и усева, а такође и владар подземног света. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: „Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.” Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом као медвед. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој. 11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице: „Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

16, 17, 18, 19. и 20.2. Светковине коња - Коњски дани

Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за који га је везала црква, па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Ми би повезали ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића повезана са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као дан. Постоји још један разлог обележавања Триглавовог дана баш у време хладних зимских дана. Ради се о природном феномену појављивања три Сунца – parhelion или sundogs али о томе ћемо више писати 20.2. В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ помоћу кога се прорицало. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери: „У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу..." Кулишић „За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца" Лудолф Малтен У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Постоје бројни нађени

споменици који овог коњаника представљају са три главе. „Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника." Сретен Петровић/Систем српске митологије Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини? Надамо се да ће на та питања једнога дана бити одговорено. Везу Триглава и Тројана покушао је да објасни Стојан Станојевић у тексту „Триглав, Тројан и свето тројство“: "...Систeм тројства у прeдстављању митололошких божанства код словeнских народа, у прeд-хришћанско врeмe, јe много пута поновљeн и можe сe извeсти закључак да јe то правило типично за вeровањe словeнских народа у стара врeмeна. Интeрeсантно јe узeти за примeр имe Тројан као назив за митолошко словeнско божанство. Сама рeч јe разумљива и настала јe од рeчи 'три' и 'јан'. Рeч 'јан' сe користи код свих словeнских народа као мушко имe и синоним за мушко људско бићe. Прe двe хиљадe година, у римском царству јe бог Јанус био главно божанство и зато сe у јулијанском калeндару први мeсeц зовe јануар, у част бога Јануса. Бог Јанус јe прeузeт из eтрурскe цивилизацијe, која јe дуго трајала на тeриторији данашњe Италијe. Да ли јe случајно да сe данашњи Словeнци поистовeћују са имeном Јанeз. Ако јe бог Јанус био главно, или најважнијe божанство, онда јe сасвим разумљиво која јe снага у бога тро-јан-уса, односно у бога Тројана. Тај начин уважавања и увeличавања у смислу «јак јe за тројицу» постоји и данас и то јe суштина настанка и постојања тројства код главних словeнских божанства." Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен богу Триглаву, па би овај дан могли уврстити у родноверни календар. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине. Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар) (као и готово цела зима) у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота буде баш 16.2. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом

месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу после деветог уторка после Божића. То значи да би дани посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни период за празник остаје субота после Велесовог дан. Празник коњима би трајао пет дана и завршавао би се у среду чиме би спојили два празника о којима имамо записе: Тодорову суботу и Тодорову среду.

20.2. Триглавов дан

Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да је 3 и Триглавов број, празник овог бога би могао да буде баш тога дана. На тај дан завршавају се коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика. Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Као што смо већ рекли: Трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме, коју је записао М.С.Милојевић, можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:

„Ми слависмо прослависмо, Прослависмо величасмо. Величасмо силна Бога! Силна Бога великога. Држитеља створитеља! Створитеља рушитеља! Бога нашег највећега. Највећега Пра Пра Бога! Који нас је сатворио. Сатворио и одржо. Коме ће мо и отићи.“

Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом parhelion или sundogs (у енглеском говорном подручју). У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три Сунца. „Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“

Александра Бајић/Календар предака По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти. Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).

„ ... Нашем силном Триглав бору Те гледала што нам чини Што нам чини заповеда." Шта чињаше наш господар, Наш господар Триглав вељи, Наш Створитељ и Држитељ И велики Уморитељ?“ Милош С. Милојевић/Песме и обичај укупног народа српског

Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. Триглав је и створитељ што значи соларно божанство. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће Триглавов начин испољавања моћи, ипак, остати непознат још неко време. Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

23, 24, 25, 26. и 27.2. Мишји дани - сечковске задушнице

Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 22.12. то значи да ове 7521. или 2013. године Мишји дани почињу задушницама 23. сечка (фебруара), а завршавају 27. растурњаком. Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“: „...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“ „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

3. ДЕРИКОЖА (МАРТ)

Беле покладе - Бела недеља; Младенци - равнодневница; Веснин дан; Водена недеља

14, 15, 16, 17, 18, 19. и 20.3. Беле покладе – Бела недеља

Покладе су народни празник распрострањен не само по словенском свету него и по читавој Европи. Корени поклада су многобожачки, везани су за култ предака али и за рађање и јачање Сунца. Назив „бела“ добила је по хришћанском тумачењу зато што су људи (припремајући се за ускршњи пост који следи) избегавали месо и јели млечне производе који су беле боје. Српски митолошки речним нам говори другачије: „Назив Бела недеља настао је, вероватно, у народној прошлости, када се бела боја употребљавала као знак жалости за покојницима, који су, по веровању, оживљавали и ходали у време мртвог зимског периода, па и уз Белу недељу.“ Лужички Срби и данас белу боју употребљавају како би показали да су у жалости за умрлима. Најсличније Белим покладама су покладе које имамо у коледару (децембру), то су Коледарски дани који се завршавају на најкраћи дан у години – Бадњи дан/вече, односно, у време Коледове смрти, непосредно пред рођење младог Сунца. Беле покладе

почињу када је дан још увек краћи од ноћи, а завршавају се на дан пролећне равнодневнице непосредно пре него што дан први пут у току године постане дужи од ноћи. Већина покладних традиција укључује поворке маскираних људи које певају (култ предака, душе умрлих налазе се у животињама), спаљивање лутке од сламе (Моране), као и паљење ватре како би се помогло Сунцу да ојача. „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“ Српски митолошки речник Маскиране поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци. Покладе почињу 14. дерикоже (фебруара), трају седам дана и завршавају се на дан пролећне равнодневнице 20.3. (Младенци).

20.3. Младенци - Масленица - пролећна равнодневница

По хришћанском календар Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји на тај дан немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо рекли, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци: „У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“ Српски митолошки речник Младенци су се некада, вероватно, славили на дан пролећне равнодневнице. Томе у прилог иде обичај паљења ватре (за коју се верује да је у вези са Сунцем) увече на Младенце како би се помогло Сунцу да ојача и победи таму. Сличан обичај имамо и на Бадњи дан када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. нема потребе палити ватру јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи. Празник Младенци је повезан са Белим покладама и представља њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране и рођење Весне богиње пролећа (на руском реч 'весна' значи 'пролеће'). Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима. За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је повезана са култом

предака како мисле многи аутори: „У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“ Сретен Петровић/Систем српске митологије „...Магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“ М.Елијаде Овде постаје још јасније зашто Младенци морају бити на дан пролећне равнодневнице, можда и пре али никако после. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Змија као хтонско биће никако не може бити у вези са соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја: „Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка. ...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“ Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имао другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи злих демона, мисли В.Чајкановић, и даље каже: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“. Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако почетак Весниног дана. Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују услед физичке раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: пролећна равнодневница, паљење и прескакање ватре, прављење колача или палачинки са медом, посипање и закопавање пепела, паљење сламене лутке итд. Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневнцу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.

21.3. Веснин дан

Весна је код Словена била богиња пролећа. Пролеће почиње 21. дерикоже (марта) дан после пролећне равнодневнице. Дани постају све дужи, а ноћи краће. Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци. О овим обичајима писаћемо више на дан празника. Верујемо да је постојао један већи родноверни празник који је замењен хришћанским Ускрсом. Тај празник је заборављен, а Ускрс је постао оријентир за многе наше старе, данас, христијанизоване празнике. Пошто је Ускрс покретан празник, наши непокретни празници постају покретни и самим тим губе нешто од свог смисла. Знамо да су оријентири за слављење претхришћанских празника биле одређене астрономске појаве као што су равнодневнице, краткодневнице и дугодневнице. Таква појава, најближа Ускрсу, је пролећна равнодневница. Дан после је Веснин празник као веома битан у нашем старом календару. Можда би овај оријентир могли да усвојимо уместо досадашњег Ускрса? Оно што повезује Веснин дан и Ускрс је фарбање јаја. О обредима у којима се употребљава јаје имамо доста трагова у време око пролећне равнодневнице. Када црквени званичници кажу да је прва недеља после Ускрса Водена недеља, за нас родноверне би то могло да значи да је прва недеља после Весниног дана Водена. Ако црква каже да је седма недеља после Ускрса Русална, ми би могли рачунати седму недељу од Весниног дана итд. Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака (касније назване „лазарице“) које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали врбине гранчице којима су се китили али и међусобно шибали говорећи: “Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“ Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко нарасте. Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама тзв. лазарица које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка Сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље. Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима. Мада се одређене родноверне заједнице не би сложиле са нама, мишљења смо да наше највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима, ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве (равнодневнице, дугодневнице или кракодневнице). Велики број родноверних заједница обележава на неки начин први дан пролећа.

22.3. - 3.4. Водени дани

Водени понедељак је први понедељак после Ускрса, а Воденом недељом називају целу недељу после тог празника. Ако се држимо нашег оријентира – Весниног празника, Водена недеља или Водени дани почињу 22.3. а завршавају се 3.4. на Водопол – Воданов дан. Обележавају се због поплава који су у веома честе у том периоду. Могуће је да ови дани имају везе и са воденим вилама Русалкама, као и са поворкама тзв. лазарица.

4. ЛАЖИТРАВА (АПРИЛ)

Воданов дан-Водопол, Симарглов дан, Биљни петак, Љељник-Љељ-Љеља-Лада, Јарилов дан

3.4. Воданов дан – Водопол

Водопол је дан вода. Овим даном се завршава Водена недеља. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање леда и бујање река али и поплаве и несрећу коју оне доносе. Источни Словени славе овај дан и као рођење воденог духа – Воденога. Код нас не постоји сећање на Воденога али зато постоји на моћнијег бога - Водана, господара свих вода, о коме има доста сачуваних народних песама од којих је једна ова: „Ој Водане Водане, И твој сине Моране! Не мути нам водице Не пушт у њу Морице. Нама вода потребна За прстена венчана. Чиста вода пречиста Љубав чиста да нам је Без твог сина Морана И сестрица Морица. Што но момке морају Од наске их отимљу. Па јих море и љубе У дубљине увлаче. Те дубљине студне И вртлоге проклете.“

Ако ускладимо источнословенски празник са нашим јужнословенским веровањима добијемо празник река, језера, мора и свих вода – Воданов дан.

3.4. Водопол славе родноверне заједнице: „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

14.4. Симарглов дан - Огњебог

Према руским изворима (Андрей Тюняев/Русские праздники: происхождение, значение, магия) 14.4. је дан бога Симаргла. Веома су различита тумачења овог божанства као и датуми празника њему посвећених. Знамо да је, према Несторовој Повести минулих лета, Симаргл био један од богова кијевског пантеона. Међутим, Нестор бележи раздвојено Сим и Ргл, па постоји веровање да се радило о два богу која су вероватно заједно владала. Симаргла можемо посматрати и као Огњебога, заштитника домаћег огњишта и господара ватре. Луј Леже је тврдио да се ради о седмоглавом богу (од руске речи семь – седам – Семарьгл) док неки аутори сматрају да је имао седам руку и седам језика (М.Јанковић). Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч 'јагње' са Агни, односно Огњебогом, па даље каже: „велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“. Пошто би почетак седмомесечног периода владавине Симаргла – Огњебога могао бити месец лажитрава (април), можемо претпоставити да су обичаји везани за ово божанство доласком хришћанства делимично пренети на, временски приближне, ђурђевданске празнике.

19.4. Биљни петак

Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове 7521. (2013.) то је 19.4. Биљни петак је дан када (углавном) жене беру лековито биље. Верује се да биљке убране на овај дан имају посебна лекововита својства. Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана. У хришћанском православном календару (народни обичаји на празник Цвети) пише да је забрањено брање цвећа од Цвети па до Духова. Међутим, по истом том календару, видимо да се цвеће бере и на Ђурђевдан (Јарилов дан) и пре тога на Биљни петак. Друга нелогичност је то што су и Цвети и Духови у хришћанству покретни празници, па је немогуће да су душе умрлих чекале одређен хришћански датум да би прешле у цвет, поготово што хришћанство не признаје инкарнације душа у биљке, животиње, предмете и др. Вероватно је некада у пролеће постојало тачно време када се није брало цвеће због душа умрлих. Пошто знамо да се на Веснин дан бере цвеће као и на Јарилов дан (односно Биљни петак), једини период који нам остаје за забрану је време између ова два празника.

22.4. Љељник, Љељ, Љеља, Лада

Сматра се да је Љељник био пролећни празник посвећен женема, има оних који га чак називају словенским Даном жена. На овај празник мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Љељник је повезан и са богињом Ладом, може се назвати и Ладиним даном. Лада је словенска богиња љубави и лепоте. Обичаји око Јариловог дана (Ђурђевдана) доста су се измешали и, може се рећи, спојили у један велики празник, мада се некада вероватно радило о различитим празницима. 22.4. Љељник и Ладин дан славе родноверне заједнице: „Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

23.4. Јарило,Јаровид, Геровит, Ђур

Један од битнијих родноверних празника, дан посвећен Јарилу богу рата, срџбе (јарости, љутње) али и богу пролећа лета и плодности. Примањем хришћанства Јарила делимично наслеђује св.Ђорђе. И поред покушаја христијанизације нашег старог бога, претхришћански обичаји у славу Јарила остају у живом народном сећању. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела. О томе сведочи доста сачуваних народних песама, ево дела једне коју је записао М.Милојевић:

„Лази лази Лазаре! Наш силени Јарило! Ој Јарило божило! Наш престрашни рабрило! Војска ти се готови: У Грмове лугове. У Грмове лугове, У Драшкове ограње. Силна војска велика: Обучена црвено. Обучена црвено, Светлу боју Јарила. Опосана зелено, Тврдом ветком дубовом. Тврдом граном и светом, Да побједи душмана. Огрнуто плаветно, Да му буде стасито.

Тврдо јако стасито, Свето красно и стално. Пригрнуто пребело, Да му буде невино.“

Занимљиво је да су народни обичаји који прате Јарилов дан доста у вези са богом Триглавом и веома је тешко објаснити зашто је то тако. 23.4. Јарилов дан славе родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“ „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

5. ЦВЕТАЊ (МАЈ)

Живин дан; Мокош Пролећна – Дан Земље; Русалије-Русалке

1.5. Живин дан

1. цветањ (мај) је дан посвећен Живи великој богињи живота. Уз Мокош жива је једно од највећих словенских божанстава. Као и свако женско божанство Жива је један од облика богиње мајке. Такође, богиња је жетве, свих земаљских плодности и живота уопште. Била је веома поштована код полапских Словена и код других западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу. Постоји једно веровање (које треба узети са дозом резерве) везано за Живин дан, односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је „тајанствена ноћ“ када су врата Нава отворена према Јаву. У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ која траја до првих петлова који најављују Живин дан и почетак новог, лепшег, периода. 1.5. Живин дан славе родноверне заједнице: „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

10.5. Мокош Пролећна – Дан земље

Дан богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни на тај дан обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Празник богиње Мокош славимо и на јесен као један од битнијих родноверних празника. Према Несторовој Повести минулих лета, Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. 10.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:

„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

14 - 21.5. Русалије - Русалке

Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин, охридски архиеписком у периоду од 1217. до 1236. године, записао је: „...пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим шалама,плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од становника...“ Из текста видимо да се празник Русалија славио, као и данас, у недељи после Педесетице, односно Свете Тријице – Духова. И данас се недеља после Духова назива Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима имамо обичаје русалки, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу. Међутим, празник Русалије који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима да оздраве. Празник мушкараца Русалија баца другачије светло на опис бића русалки. Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару (децембру) и дерикожи (марту). Сам назив празника веома подсећа и на назив цвећа - руже (русалије-ружалије?). Празник је после Духова што значи да може бити месеца цветња (маја) или трешњара (јуна). Занимљива је и сличност у називу наших Русалија и латинског празника Rosalia или Rosaria (који можда има везе са староседелачким етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био је посвећен култу предака. Знамо да дивље руже цветају у мају у време наших Русалија које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије? Готово да нема начина да реконструшемо све наше старе празнике, ми ћемо се определити за један од ова два. Можда се некада у време пре хришћанства радило о два различита празника која су касније због сличних назива ружа и вила русалија, спојена у један? Или, што је вероватније, од старог празника маскираних мушкараца временом је постао празник жена које се, опет, маскирају у мушкарце (краљ и краљица) носе мачеве или сабље, па и мушка одела. Држаћемо се русалки као вила, празник Русалије или Русалке обележаваћемо женским обредним играма и песмама познатим данас као краљице, русалке, ладарице или љеље. О русалкама као воденим вилама сведочи народна песма:

„Виле момче послушале, И слегоше са планине,

Кад је било у пол ноћи, У то страшно глуво доба, Русалке се разиграше, Из воде ми испливаше, На брегу ми коло воде, Срашно коло љућег смеја, Све зелене и све модре, Зелен власе разпустиле. Виле мотре постарије, Које деву позанеле, Позанеле умориле, Уморише најстарије, Устрелише постарије“

Сретен Петровић/Митологија Срба

По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је покретан празник и може бити и цветњу и у тршењару. Ако се сетимо приче о ружама и русалијама, ми би се пре определили за месец цветањ (мај) и време када цветају руже. Други разлог за то је наш оријентир – Веснин дан уместо Ускрса. Педесети дан после Весниног дана (уместо Ускрса) је 10. цветањ (мај) – Мокошин дан. Првог уторка после Мокошиног дана почиње Русална недеља, ове године то је 14. цветањ. Уторак, као почетак Русалија, усвојили смо од источнословенских родноверника који сматрају да се тога дана појављују русалке. Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се време слављења разликује.

6. ТРЕШЊАР (ЈУН)

Видовдан; Купалов дан – дугодневница

15.6. Видовдан

Световид је био врховно божанство Рујанаца и заштитник града Арконе. Хроничари описују Световидов кип као застрашујућу, осам метара високу представу божанства које је имало четири главе. Две Световидове главе биле су спреда а две страга при чему је свака глава гледала у свом правцу, због чега је деловало као да Световид гледа на све четри стране света. Бог је у руци држао лук, док је поред њега била типична ратничка опрема: узде, седло и мач. Световиду је такође припадао и бели коњ који је био у власништву храма, а о овом коњу бринуо се искључиво свештеник. Видовдан обележавамо 15.6. у славу погинулима на Косову у одбрани српства, словенства и уопште целе Европе од најезде Турака. 15.6. смо такође објаснили у

тексту о Миланковићевом календару. Световидов дан вероватно нема много заједничког са овим датумом али је временом на неки начин постао доста повезан и мишљења смо да би требали тада да га прослављамо. Саксо Граматик, историчар који је највероватније био очевидац покрштавања балтичких Словена, пише да се Светивидов дан у Аркони славио када се сабере летина. Сабирање летине нам говори да је жетва већ завршена, а у време нашег Видовдана она није ни почела. Треба размислити и о празнику Спасовдану који може бити на неки начин у вези са Световидом. Паљење ватре на врховима брда говори нам о неком моћнијем божанству, заштитник је житних поља исто као Световид, постоје спасовдански обичаји у којима одређену улогу има бели коњ као што је имао Световидов бели коњ код Рујанаца. Тешко је тврдити да је Спасовадан исто шта и Видовдан, можда ће временом овај празник бити боље објашњен. 15.6. Видовдан славе родноверне заједнице: „Об`єднання Рідновірів України“ и др.

21.6. Купалов дан - летња дугодневница

Купалов дан је један од четири најбитнија словенска празника у току године. То је уједно и летња дугодневница. Празник је 21. трешњара (јуна) и славио се више дана. На Купалов празник надовезује се Коледов дан. Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у време разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум слaвљeњa пoмeрeн нeкoликo дaнa, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa прaзник Купaлa пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe "лилe" oд трешњинине или брезове коре, зaтим oбилaзe тoрoвe дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Овај дан је уједно и смрт бога Купала и најава рођења Коледа дан касније. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледа делимично остало у петровданским народним обичајима. У песми Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:

„Ивањско цвеће Петрањско, Ивањско цвеће рујано, Претрањско цвеће плаветно! Иван га бере те бере, Петар га плете те плете. Иван га бере те бере, Даје га брату до себе Свом млађем брату Коледу. Дајући брата мољаше:

„Ај мио брате Коледо! Ево ти цветак мој дајем Чувај га дивни Коледо. Чувај га па га сачувај До мога чудна ређења До твога страшна умрења Умрења брата Коледа Старијег брата Божића, Синова старог Сварога." Петар ми цветак примаше, Петар ми венце вијаше. Па вели брату Купалу: Ој мио брате Купало. Старији брате Иване, Примам ти цветак и живот До мога страшног умрења И нашег брата ређена Рођења младог Божића Сина нам старог Сварога.“ Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског

Мада се можда неке родноверне заједнице не би сложиле са нама, мишљења смо да наше највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима, ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве (равнодневнице, дугодневнице или кракодневнице). 21.6. Купалов дан славе родноверне заједнице: „Dažbogovi vnuci“, „Об`єднання Рідновірів України“ и др.

7. ЖЕТВАР (ЈУЛ)

Перунов дан

20.7. Перунов дан

Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Он је бог грмљавине, муња, временских и природних непогода али и бог рата. Легенде говоре да је, када се Перун у својој кочији возио по небу, грмело од клопарања точкова. Перун је на киповима представљан као јак мушкарац са брадом. Делови одеће говоре да се ради о ратнику у оклопу, што је случај са већином словенских богова. Постоје представе Перуна са каменим маљем у руци којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође, постоје представе Перуна са луком, који се некад поистовећивао са дугом, а кад би њиме гађао, стреле би се претварале у муње. По примању хришћансва, људи су веровали да се не треба крстити док грми јер би их Перун могао казнити као невернике.

Пошто је везан за правду, кажњава зле и непоштене тако што им затвара небеска врата и не пушта их на Сварогове ливаде. Такође, кажњава их и за време живота, а поготово кривоклетнике, па је познато да су се Словени некада заклињали на поштовање уговора управо Перуну. Оне који би се посебно исказали у биткама Перун је награђивао примањем у свој пук бесмртних ратника. Према Нестровој Повести минулих лета, Перун је био један од седам богова кијевског пантеона. 20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“ и др.

8. ГУМНИК (АВГУСТ)

Стрибогов дан; Хорзов дан; Преображење природе; Међудневице

15.8. Стрибогов дан

Мада је много тога заборављено о Стрибогу знамо да је био бог ветра, ваздуха али и погода и непогода. Сваки ветар је Стрибогов унук. Замишљан је као старац са ратничким рогом у рукама којим је дозивао ветрове али и као моћно крилато божанство у ратничком оделу са металном капом на глави, наоружан луком и стрелом. Према Нестровој Повести минулих лета, Стрибог је био један од седам богова кијевског пантеона. Стрибогов дан славимо на дан Стефана (Стевана) Ветровитог. Верује се да је пре примања хришћанства у том периоду постојао празник посвећен богу Стрибогу па је у народу остао назив Стеван Ветровити од старијег Стрибога Ветровитог. Напоменимо и то да хришћански светац Стефан нема никакве везе са ветром. Остаје да разјаснимо зашто овај празник обележавамо по јулијанском календару уместо по Миланковићевом по ком овај празник пада 2.8. Први разлог је што није сигурно да је Стрибогов дан био баш тог дана. Верујемо да је био у месецу гумнику али не можемо тврдити да је био 15.8. Други разлог је што смо прошле 7520. (2012.) године обележили Стрибогов дан 15.8. па слављење Стрибога на овај дан постаје полако традиција. Стрибогов дан славе готово све родноверне заједнице али различитих датума.

18.8. Хорсов дан

Хорс је један од готово заборављених словенских богова, иако је некада био слављен широм словенског простора. Према Несторовој Повести минулих лета (из 12. века) на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је и кип бога Хорса који је стајао уз велике и моћне кипове Перуна, Мокоши, Стрибога, Симаргла и Дажбога. То нам говори да је Хорс био веома поштован. Знамо да су некада постојала светилишта

посвећена овом богу, хроничар Јорданес спомиње Хорсово светилиште на Дњепру. Неки аутори приписуje Хорсу слeдeћe физичкe aтрибутe: сунчaни oрeoл изнaд глaвe, а нa глaви рoг кojи симбoлизуje Месец. Свe тумачења рeчи „хорз, хорс, хорос“ повезују Хoрсa са Сунцем. Meђутим, oн ниje сaмo тo. Хoрс je, кao Свaрoжић, зaпрaвo сaмo jeдaн oблик Сунцa схвaћeнoг кao oгaњ или свeтлoст кojа сe нoћу пojaвљуje кao Meсeц, a уjутру кao рaнo Сунцe. O тoмe гoвoри њeгoв aспeкт Свaрoжићa, дaклe, синa Свaрoгa, нeмaтeриjaлнoг, нeбeскoг oгњa. Taкo у Хoрсу видимo рaзличитe oбликe oнoг зeмaљскoг oгњa кojи je мaнифeстaциja Свaрoгoвe нeбeскe вaтрe, светлости кoja сe нa зeмљи пojaвљуje кao Сунцe, Meсeц и oгaњ. Нашим боговима не могу се строго приписивати соларни или хтонски принципи, могуће је, да једно божанство (као што је случај са Хорсом) има и соларну и хтонску улогу. Хорс се стално мења и пролази кроз све те облике. Као јутарње Сунце Хорс нам доноси дан после ноћи али као Месец доноси и ноћ после дана. Пошто је Хорс бог који се мења, преображава, јасно је зашто је његов празник дан пре Преображења. На дан Преображења мењају се и гора и вода, како каже наш народ, а Хорс управо најављује те велике промене. 18.8. Хорзов дан славе родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

19.8. Преображење природе

Бог Хорс, бог Месеца али и јутарњег Сунца, бог који се мења, преображава, најављује овај празник. У народу постоји веровање да се на данашњи дан преображавају вода и гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан оријентир за разне послове. Ближи се крај лета, Сунце слабије сија, воде су хладније, па Преображење важи и за последњи дан купања у рекама и језерима. Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен преображења природе. У недељи око Преображења киша суштински мења свој хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од цветња (маја) па до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром. После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо киселе постаје неутрална што има великог утицаја на природу. Ако би појаву познату као Сунчев ветар погледали из угла родноверја, могли би да закључимо да Стрибог – бог свих ветрова уз помоћ Сварожића Хорса, доноси на Земљу Сунчев ветар који утиче на целокупан живи свет. Све ово само доказује да су наши преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас потврђује и да су, духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним дешавањима.

19.8. - 22.9. Међудневице

Време од између хришћанских празника Велике и Мале госпојине зове се Међудневице. Тада жене беру међудневичке траве за које се верује да имају посебно лековита својства. У то време лоше је започињати било какве послове, верује се у нашем народу. Велика госпојина пада 21.9. по новом календару дан пре јесење равнодевице и Радгостовог дана. Верујемо да Међудевице воде порекло из претхришћанског периода и да су се, можда, некада завршавале јесењом равнодневницом. Почетак Међудневица је, такође, био повезан са неким родноверним празником, а пошто је Велика госпојина два дана после Преображења ми ћемо везати празник за тај дан.

9. ГРОЗДОБЕР (СЕПТЕМБАР)

Дан Усуда и Суђаја; Радгостов дан – равнодневница

8.9. Дан Усуда и Суђаја

Суђаје, суђенице или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета. Под мало другачијим именима ова божанства судбине познају скоро сви Словени, премда под мало другачијим именима. Суђајама наређује Усуд. Усуд је бог који је сваки дан живео живот на другачији начин. Некад је био богат и живео у изобиљу, док је другим данима био сиромашан. Постојале су огромне разлике у начину живота на који је живео. Веровало се да какав живот живи Усуд на дан када је дете рођено, таква ће бити судбина том детету. Можемо рећи да оно што су Род и Рожанице код источнословенских народа, то су Усуд и Суђаје код јужнословенских. Празник Усуса и Суђаја (Рода и Рођеница) славе углавном Руси и Украјинци, па смо датум празника усвојили од њих. 8.9. Усуда и Суђаје славе родноверне заједнице: „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Родовое огнище родной православной веры“ и др.

22.9. Радгостов дан – јесења равнодневница

Јесења равнодневница – Радгостов дан је један од четири најбитнија словенска родноверна празника. Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту.

О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршилу у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе у време Александра Македонског. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта. На јесењу равнодневицу, у време када се почињало са орањем и сетвом озимих усева, завршавају се Међудневице. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица одличан период за свадбе. Позивани су гости на весеља, одржаване су велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан? Мада се одређене родноверне заједнице не би сложиле са нама, мишљења смо да наше највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима, ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве (равнодневнице, дугодневнице или кракодневнице). 22.9. Радгостов дан славе родноверне заједнице: „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

10. ШУМОПАД (ОКТОБАР)

Мишји дани – шумопадске задушнице; Мокошин дан

19,20,21,22. и 23.10. Мишји дани – шумопадске задушнице

Осим у месецу сечку (фебруару) Мишје дане имамо и у шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“: „...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у

облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“ „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. О мишу и разлозима зашто је то сеновита животиња причаћемо више на сам дан задушница. Како тврди Веселин Чајкановић, митровданске и михољданске задушнице имају претхришћанско порекло. Некада се радило о једним задушницама које су подељене примањем хришћанства и везивањем за различите хришћанске празнике. Заједнички назив Мишољдан, остао је сачуван у данашњем Михољдану (Ми'ољдану). У источним и централним крајевима настањеним Србима већина се определила за митровданске задушнице док су у западним највише обележаване михољданске задушнице. Митровданске задушнице (које везујемо за крај шумопада - октобра) вероватно су старије због мноштва култних радњи, забрана и разних обичаја, док су михољданске (везане за гроздобер - септембар) сиромашније народним обичајима и данас једва познате. За крај шумопада (октобра) може се рећи да је најподеснији месец за приношење жртви мишевима јер се тада, због доласка хладнијих дана, склањају мишеви из поља у село. Последњи петак у шумопаду (октобру) је Мокошин дан, субота пре Мокошиног дана је почетак Мишјих дана. Бројне родноверне заједнице обележавају задушнице крајем месеца шумопада (октобра) али се датуми мало разликују.

25.10. Мокошин дан

Последњи петак у октобру (шумопаду) је празник богиње Мокош или Мокош Јесења, ове 7521.(2013.) године то је 26.10. Осим овог, постоји пролећни празник посвећен богињи, то је Мокош Пролећна. У Несторовој Повести минулих лета спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорза, Дајбога, Стрибога и Симаргла. Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Сматра се, такође, да Мокош има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Уз Сварога, Мокош је заслужна за стварање првих људи. Мокош Јесења је један од битнијих родноверних празника. Мокошин и Јарилов празник познати су као "главе од године" јер деле годину на две једнаке половине. 26.10. Мокошин дан славе родноверне заједнице:

„Dažbogovi vnuci“, „Об`єднання Рідновірів України“,„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

11. СТУДЕН (НОВЕМБАР)

Вучји дани; Дајбогов дан; Морана Јесења

5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11.11. Светковине вукова - Вучји дани

Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени „животињама“: мишевима, псима, медведима, кокошкама итд. у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак: „...посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“ Сретен Петровић/Српска митологија За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, као форму "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено занимљиво веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.

11.11. Дајбогов дан

Вучји дани завршавају се Дајбоговим даном. Дајбог је окупио вукове он их и распушта. Даjбог (Дабог, Дажбог) је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише који су најважнији услови за опстанак људи. Он је

истовремено и бог подземног света (што је можда и његова најбитнија карактеристика). Већ смо видели да боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи већ једно божанство може заступати и соларни и хтонски принцип. Дајбог се сматра родоначелником Срба и свих Словена. Дајбог је замишљан као старац, одевен у животињску кожу, са штапом у руци којим се помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи вука који је такође хром. Дајбог и вук су нераскидиво повезани, јер је вук један од Дајбогових облика. Вук је, такође, сматран претком свих Срба:

„Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa (в. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, 3, 175. Jeдaн je oбjaвиo Шaфaрик у Слoвaнскe стaрoжитнoсти, Прaзe, 1863, 2, 733 идд) и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симвoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи. Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao (ГНЧ, 34, 1921, стр. 274), митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa." В.Чајкановић Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана Дечанског. Ако погледамо обичаје око овог празника биће нам јасно да немају никакве везе са хришћанством. Овај празник познат је и као Мратин дан. Етнолог Радомир Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је и лужичких Срба који су се касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је очуван до данашњих дана. Ни св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке да је можда овај празник био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто нам не објашњавају народне обичаје. Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним богом код Срба и сматра да је то био Дајбог. Дајбог јесте био моћан бог познат свим словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био на брду код Кијева али, ипак, не верујемо да се радило о врховном божанству. И сам Чајкановић је усамљен у својој тврдњи.

21.11. Морана Јесења

Осим у месецу коложегу, Моранин дан обележавамо и крајем јесени 21. студена (новембра). Овај дан прихватили смо од словенске браће са истока. Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин. Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. На овај дан она најављује свој период владавине и тешке дане које очекују људе. 21.11. обележавају родноверне заједнице: „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

12. КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР)

Детинци; Материце; Оци; Коледарски дани; Коледо, Бадњи дан/вече; Божић-Сварожић, почетак нове календарске године

1.12. Детинци

По нашим старим, претхришћанским, веровањима пред Божић имамо неколико битнијих празника који сви заједно припадају циклусу божићних празника. Детинци се славе 1.12. три недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру (можда некада и пре изласка сунца), одрасли вежу руке или ноге својој или чак туђој деци. Везују се канапом једним крајем за столицу, а другим за сто. Деца да би се откупила, да би била одвезана, дају дарове (суво воће, колаче и сл.) који су унапред спремљени. Ово везивање има вишеструку улогу, а податак на који најчешће можемо да наиђемо је да чин везивања има за циљ стварање чвршћих веза између родитеља и деце. То је тачно, међутим, везивање само по себи има много дубљу улогу. Завезак и чвор имају, по народном веровању, велику магијску снагу, везивањем се духови и демони завезују, они остају везани у завеску или чвору и не могу да науде (на првом месту деци). При одвезивању водило се рачуна да се чвор не одвеже него се канап секао пре или после чвора, јер сечењем чвора ослободили би се заробљени демони, болести и сл. Магично везивање познато је у свим крајевима у којима живе Срби. Аналогно практичном везивању и одвезивању, магичним се уклањају препреке и опасности и штити се унапред од истих злих сила.

8.12. Материце

Материце се славе 8.12. две недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге својој мајци. Мајка да би се откупила, да би била одвезана, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код претходног празника.

15.12. Оци

Оци се славе 15.12. недељу пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге свом оцу. Отац да би се откупио, да би био одвезан, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код Материца и Оца. Везивање има исту улогу као и код претходних празника.

15,16,17,18,19,20. и 21.12. Коледарски дани

Коледарски дани су повезани са богом Коледом и дан-данас се обележавају (у доста измењеном облику) у неким крајевима Србије али и у другим словенским земљама. Коледарски дани су обавезно почињали пре Божића у време задушних дана и у вези су са култом предака. Завршавани су на Коледов дан, односно, Бадње вече. Учесници су

искључиво мушкарци. Коледари носе маске и прерушавају се у животиње (вука, медведа, лисицу, јарца...), гараве лица, лупају у звона и клепетуше правећи велику буку, певају и скупљају дарове од мештана. „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“ Српски митолошки речник Обичај се доста мењао и губио од свог изворног облика, у 19. веку је већ био измењен, а данас је готово изгубљен и заборављен. Ево како је Милош С. Милојевић описао коледарске обичаје у 19. веку:

„У свима крајевима србским на туцин дан, а увече бадњег дана, ишла је од пре момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7 момака добрих, - а увек мора бити лијо, а не тако, - иду од куће до куће и под сваким прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива. У вече Бадњег дана целу ноћ скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и сабирају поклоне, као што смо казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару Коледу даду највише.“ Постоји проблем код одређивања почетка Коледарских дана и њиховог трајања. Можемо бити прилично сигурни да су се завршавали пре рођења младог Сунца, вероватно на Коледов дан/Бадње вече (21.12.) због повезаности са култом предака. Сличан обичај маскираних мушкараца, који ритуално певају и играју, имамо на Беле покладе и траје седам дана завршавајући се на пролећну равнодневницу пред почетак првог дана дужег од ноћи. По тој логици и Коледарски дани би требали да трају седам дана, тако да ћемо као датум почетка узети 14.12.

21.12. Коледо, Бадњи дан/вече - зимска краткодневница

Већ смо писали о томе да је наш стари претхришћански Божић био дан после зимске краткодневнице када дани постају дужи и када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. Дан пре Божића наши преци обележавали су Бадње вече и Бадњи дан. Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло, мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају.

„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“ Сретен Петровић/Антропологија српских ритуала За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта. Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка Сунца. Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече. И Бадњи дан и Бадње вече повезани су са култом предака. О овим обичајима писаћемо опширније на сам дан празника. У вези са зимском краткодневницом, Бадњом вечери и даном је и бог Коледо. На овај дан Коледо умире и завршава свој период владавине од шест месеци. Сутрадан, на Божић, рађа се Купало како би наставио окретање точка природе све до своје смрти и поновног рођења Коледа. Коледов дан славе готово све родноверне заједнице само се време слављења мало разликује.

Литература

1. „Словенска митологија“, Луј Леже

2. „О магији и религији“, Веселин Чајкановић

3. „Мит и религија у Срба“, Веселин Чајкановић

4. „Родна вера - зборник радова о старој вери Словена и њеној обнови", Весна Какашевски

5. „Српске славе - чувари огњишта“, Невенка Недељковић

6. „Календар предака“, Александра Бајић

7. „Триглав, Троглав, Тројство“, Александра Бајић

8. “Песме и обичаји укупног народа српског”, Милош С. Милојевић

9. ''Систем српске митологије'', Сретен Петровић

10. „Антропологија српских ритуала“, Сретен Петровић

11. „Буквар словенске духовности“, Момир Јанковић

12. „Словенска митологија“, Спасоје Васиљев

13. „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Растко Костић

14. „Српски митолошки речник“, Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић

15. „Година и календар“, Ненад Ђ. Јанковић

16. „Српске славе“, Б. Грубачић, М. Томић

17. „Српски календар“, Дуња Матић

18. „Српски народни обичаји из среза бољевачког“, Саватије М. Грбић

19. „Велесова књига“

20. „Календар и мерење времена“, Јарослав Францисти

21. „Годишњи обичаји у Срба“, Миле Недељковић

22. „Стара вјера Срба и Хрвата“, Натко Нодило

23. „Српске народне пјесме“, Вук С. Караџић

24. „Српско календарско знање у народним епским песмама“, Драган Јацановић

25. „Обичаји српског народа из Левча и Темнића“, Станоје М. Мијатовић

26. „Један византијски запис о обичају Русалија код Словена“, Александар В. Поповић

27. „Владар трију светова“, Весна Какашевски

28. „Триглав, Тројан и свето тројство“, Стојан Станојевић

29. „Сунце старешина србскога рода“, Светлана Стевић Вукосављевић

30. „Словенска митологија“, Ненад Гајић

31. „Континуитет винчанске цивилизације“, Драгољуб П. Антић

32. „О пореклу Словена“, Павел Шафарик

33. „Многобожачка симболика словенских архајских ритуала“, Наталија Н. Велецкаја

34. „Словенска астрологија“, Александар Асов

35. „Атила и Русија 4. и 5. века“, Александар Ф. Вељтман

36. „Ликови словенске митологије“, А. А. Кононенко, С. А. Кононенко

37. „Русские праздники: происхождение, значение, магия“, Андрей Тюняев

38. „Язычество древней Руси“, Борис А. Рыбаков

39. „Коло Свароже на 7520 літо“, Об’єднання рідновірів України

40. „Коло года“, Велесов круг

41. „Колодарные Праздники“, Родовое огнище родной православной веры

УПОРЕДНИ КАЛЕНДАР ЗА 2013. / 7521.