RADIO KAO DRUŠTVENI MEDIJ I TEHNIČKI MEDIJUM

MEDIJSKE, KOMUNIKOLOŠKE I ORGANIZACIONE KARAKTERISTIKE RADIJA I RADIO PRODUKCIJE

1. MEDIJSKE KARAKTERISTIKE ELEKTRONSKIH MEDIJA

Era tehnološkog razvoja karakteristična za kraj XX i početak XXI vek u brojnim segmentima se odrazila na sadržaje i tehnike karakteristične za medijsku, masovnu i individualnu komunikaciji. U prvom redu se može govoriti o zamahu digitalizacije i obilju novih mogućnosti bežičnog komuniciranja u smislu čega neizbežno moramo pomenuti korišćenje sateliteskih komunikacija i Interneta. Elektronske novine, internet radio, mobilne platforme, savremenom čoveku su „produžili čula“ do neverovatnih transnacionalnih razmera nudeći mu mogućnost akcije i interakcije kroz, blog, podcasting, socijalne mreže, interaktivni tv programi i tzv. tv na zahtev. Novonastala situacija prema nekim parametrima može se uporediti i sa početkom XX veka kada štampa doživljava zenit, afirmiše se film kao umetnički čin, ali i medij odnosno kada radio kroz brojne kontinuirane eksperimente pokazuje moć „bezgraničnih talasa“.

Definisanje pojmova - radiodifuzija i radio

U cilju teorijski utemeljenog proučavanja i diskusije vezane za radio i njegove osnovne i vrlo raznorodne karakteristike kao neophodna pretpostavka nameće se definisanje osnovnih pojmova. U tom smislu definisanje moramo započeti pojmom koji je znatno širi od pojma radio i kome je ovaj pojam subordinrira, a to je pojam radiodifuzije. Termin radio-difuzija kao složenica označava plansku raspodelu mreže radio-stanica na nekom području1. Na anglosaksonskom govornom području ekvivalentan mu je termin broadcasting2, u francuskom jeziku radiodiffusion i nemačkom Rundfunk3. Zakon o radiodifuziji Republike Srbije (2002) ističe da je radiodifuzija „opšti pojam za radio i televiziju kao elektronske medije masovne komunikacije, koja se ostvaruje posredstvom analognog ili digitalnog prenosa teksta, govora, zvuka, nepokretnih i pokretnih slika u vidu programskih sadržaja namenjenih najširoj javnosti putem radio talasa ili kablovskih distributivnih sistema do odgovarajućih prijemnih uređaja”4. To

1 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1991, str. 748. 2 Termin "broadcast" u originalnom značenju se odnosio na sejanje, setvu metodom razbacivanja što je prihvaćeno od strane inženjera i pionira radija.3 Leksikon filmskih i televizijskih pojmova, Naučna knjiga i Univerzitet Umetnosti u Beogradu, Beograd, 1993.4 Zakon o radiodifuziji RS, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 42/2002. .

1

je sisitematsko emitovanje zabavnih, obrazovnih, informativnih i drugih programa, koji su namenjeni istovremenom prijemu od strane širokog kruga međusobno odvojenih primalaca koji su opremljeni odgovarajućim prijemnim aparatima. Rad radio-difuznih predajnika u pogledu talasne dužine, snage i visine antene regulisan je nacionalnim i međunarodnim propisima i planovima, koji su sačinjeni tako da se izbegnu međusobna ometanja predajnika5. Za razliku od drugih oblika radio-komunikacija gde je emitovani signal namenjen tačno određenoj ili određenim prijemnim stanicama, sadržaji – radio i televizijski programi koji se prenose radiodifuznim putem dostupni su i namenjeni opštem, javnom prijemu na način i pod uslovima koji su predviđeni i propisani međunarodnim i nacionalnim zakonskim aktima. U tehničkom smislu radiodifuzija bi mogla biti definisana kao postupak rasprostiranja (difuzije) zvučnih i vizuelnih poruka putem spektra elektromagnetnih talasa. Sa druge strane u produkcijskom smislu ona predstavlja organizovanu distribuciju audio-vizuelnih informacija i poruka putem mreže predajnika, uz pretpostavku masovnosti i realizaciju određenih društvenih funkcija.Radiodifuzna organizacija ili emiter je “fizičko ili pravno lice koje jeregistrovano za delatnosti proizvodnje i emitovanja radio ili televizijskog programa“6

kome je izdata dozvola za emitovanje programa, dok je Javni radiodifuzni servis „proizvodnja, kupovina, obrada i emitovanje informativnih,obrazovnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, spotrskih i drugih radio i televizijskih programa koji su od opšteg interesa za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava, razmene ideja i mišljenja, negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta”7. Osnovna delatnost emitera iscrpljuje se u radiodifuznoj delatnosti i predstavlja skup aktivnosti na planu pripreme i emitovanja radio i televizijskog programa za javnost. U tehničkom smislu pod ovim pojmom se podrazumeva slanje, bežično putem spektra elektromagnetskih talasa, zvukova ili slika za neograničeni javni prijem.Ovo određenje radiodifuzne delatnost u značajnoj meri može biti podvrgnuto redefinisanju iz razloga što brojne radio i televizijske stanice svoje programe emituju i obavljaju radiodifuznu delatnost, ali ne bežičnim putem već putem kablovskih ili internet distributivnih sistema.Radiodifuzna mreža je “tehnički pojam, predstavlja za jednu pokrajinu, zemlju ili kontinent tehničku povezanost radio-difuznih centara odnosno radio-difuznih predajnika koji neposredno emituju program ka prijemnicima slušalaca ili gledalaca”8.

5 Mala enciklopedija Prosvete, opšta enciklopedija, IV izdanje, Prosveta, Beograd, 1986. 6 Zakon o radiodifuziji RS, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 42/2002. 7 Isto.8 Isto.

2

"Radiodifuzna mreža" je telekomunikaciona mreža koja se koristi za emitovanje i distribuciju radio i televizijskih signala,koji su namenjeni za direktan javni prijem, u otvorenom prostoru, od strane neodređenog broja korisnika“9.Radiodifuzni sistem predstavlja celokupnost programskih i tehničkih mogućnosti i dogovora svih radiodifuznih organizacija u sastavu jedne zemlje. To je istovremeno zbir i svih programa i svih tehničkih postrojenja na teritoriji jedne zemlje. Radio prijemnik je “električni uređaj koji reaguje na elektromagnetnu energiju dobijenu od antene radio-prijemnika te tako omogućuje bežičnu vezu između radio-prijemnika i udaljenog radio-predajnika podešenog na istu učestanost”10. Radiodifuzna stanica ili stanica u radio-difuznoj službi, predstavlja jedan ili više predajnika i prijemnika, kombinacija predajnika i prijemnika uključujući i pomoćnu opremu potrebnu za vršenje radio-komunikacijske odnosno radio-difuzne službe11. Radio (nlat. radium, lat. radius – zrak, radiare - zračiti) je pojam koji je subordiniran pojmu radiodifuzija. Reč je o terminu koji se samostalno ili kao deo polu složenioca12

ima niz vrlo različitih značenja. Istovremeno reć je o terminu koji je deo brojnih složenica kao na primer radiofonija, radiofoničnost sa značajno proširenim značenjima13. Leksikon stranih reči i izraza14 ističe da je poreklo ovog termina vezano za novolatinski i pridodaje mu sledeća značenja: radio je “uređaj za odašiljanje bežičnim putem na veliku udaljenost elektromagnetskih talasa, pretvarajući ih u zvukove (slike i znake) i aparat za prijem tih zvukova”; istovremeno to je i “ustanova za organizaciju radio-emisija” i “skraćenica za radio-telefon, radio-telegraf, radio-telegram, radio-aparat”. Ipak kada je ovaj pojam u pitanju utisak je da neka izdanja opštih15 enciklopedija i specijalizovanih leksikona16 nude sveobuhvatnije, kvalitetnije i konkretnije određenja pojma radio. Tako Leksikon novinarstva17 pod radio izjednačava sa:

- nazivom za bežičnu telegrafiju i telefoniju, - službu komuniciranja putem radio-talasa,

9 Zakon o telekomunikacijama RS, 2003, član 4.10 Leksikon novinarstva, Savremena administracija, Beograd, 1979. 11 Nikola Maričić, Profili radija, Radio Beograd, Beograd, 1994.12 Radiopredajnik, radioprijemnik, radiostanica, radiopretplata, radiodrama, radioemisija, radiotelefonija,radiotelegrafija... 13 Radio je i prvi deo složenica koje na pripadaju komunikacijama i radio-difuziji, već su nazivi iz nauke radiologije i radioaktivnosti kao stalnog zračenja nevidljivih zraka prodirući kroz različite materije i omogućujući između ostalog, snimke unutrašnjih delova čovekovog tela (Dušan Đurić, Novinarska enciklopedija, BMG, Beograd, 1997)14 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1991.15 Mala enciklopedija Prosvete, opšta enciklopedija, IV izdanje, Prosveta, Beograd, 1986.16 Leksikon novinarstva, Savremena administracija, Beograd, 1979.17 Isto.

3

- popularni naziv za radio-prijemnike i - takođe popularni naziv za sve ustanove koje se bave “stvaranjem i emitovanjem

zvučnog programa” koje na bazi iskustva novinskih kuća organizuju svoj rad, dostavu i obradu informacija.

Veoma slično određenje prethodnom srećemo i u jednom od enciklopedijskih izdanja18 gde se pod radiom definiše radiodifuzni prijemnik, institucija koja se bavi pripremom, proizvodnjom i emitovanjem tonskog radio-difuznog programa za potrebe javnog prijema, ali i da je to “opšti naziv za zračenje i detekciju signala koji se prostiru kroz prostor u vidu elektromagnetnih talasa, noseći pri tome određenu informaciju. U funkcionalnom smislu radio je jedna od glavnih grana telekomunikacija i obuhvata: radio-telegrafiju, radio-telefoniju, radiodifuziju (radio i televiziju) i radar. Sublimirajući navedene odrednice koje su manje ili više precizne, stičemo okvirnu sliku o kompleksnosti pojma radija koji od stručne literature do kolokvijalnog govora nosi brojna značanje koja se zbirno svode na: tehnički fenomen, naziv za uređaj ili specijalizovanu instituciju odnosno njenu delatnost. Radio program glavni proizvod radiodifuzne organizacije odnosno ustanove, emitera, stanice, mada i sve ono što se preko predajnika kontrolisano emituje. Kao celovita zvučna informacija sastoji se iz govornih i muzičkih emisija, koje su organizovane kao zaokružene celine. Planira se priprema, obrađuje i emituje iz pomoć tehničkih uređaja i sa velikom odgovornošću. o-difuzne organizacije.

Dualna polazišta u definisanju radija

U globalnom sistemu informisanja i komuniciranja, sistemu masovnih medija, radio je organizaciono-tehnički podsistem koji usaglašeno i komplementarno sa ostalim podsistemima priprema, realizuje, proizvodi i ostvaruje difuziju programskih sadržaja. Radio je jednodimenzionalni auditivni medij i najbrže sredstvo informisanja odnosno komuniciranja. Dometi radijske poruke su neograničeni i u fizičkom i psihološkom smislu. Njegovi najveći nedostaci su vezani za: trenutnu dostupnost odnosno efemernost; ograničenost koja je vezana za upućenost samo na čulo sluha i poznavanje jezika19.U različitim izvorima, od onih koji potiču od normativnih akata do stručno-teorijskih tekstova, pojavljuju se vrlo različiti načini definisanja radija. Radio je:

- sredstvo javnog informisanja;- sredstvo masovnog komuniciranja;- medij masovne komunikacije;

18 Mala enciklopedija Prosvete, opšta enciklopedija, IV izdanje, Prosveta, Beograd, 1986.19 Josip Biškup: Osnove javnog komuniciranja, Školska knjiga, Zagreb, 1981.

4

- masmedij;- elektronski medij;- javno glasilo20;- opštilo...

Sva navedena određenja manje ili više su opšta, ali nedvosmisleno su tačna. Ono što privlači pažnju je činjenica da se iz navedenih određenja razvijaju dualiteti koji nam pružaju mogućnost da se opredelimo za neke od aspekata opozicionih određenja i zauzmemo stav:da li je radio sredstvo – medij – glasilo – opštilo;da li putem radija komuniciramo ili se informišemo;da li je radio javan ili masovan odnosnoda li je prirodi radija primerenija reproduktivna ili produkciona dimenzija.

Radio kao sredstvo – medij – glasilo – opštilo

Termin medij ili medijum u našem jeziku se najčešće prevodi kao sredstvo. Na taj način medij i sredstvo postaju sinonimi i kao takvi se koriste - „Masovni medijum predstavlja sredstvo masovnog komuniciranja čijim posredstvom se ostvaruje difuzija poruka... od izvora ka nebrojenoj...masovnoj publici“21.sredina, sredstvo, posrednik)Međutim dubljim promišljanjem aktuelne komunikološke prakse dolazimo do situaciju da kada upotrebimo termin sredstvo obično ograničeno mislimo samo na tehničke elemente jednog komunikacijskog procesa. Radio je u svakom slučaju sredstvo ili sistem sredstava kojima se posreduje u ostvarivanju radiodifuzne delatnosti, međutim njihovo postojanje nije izolovano i moguće bez aktivnog učešća čoveka kome on daje humanu dimenziju. Predajnik i prijemnik u kibernetskom smislu mogu da ostvare kontakt kao mašina i mašina, ali sadržaj njihove razmene mora da definiše čovek kroz komunikaciju na relaciji on i mašina, tehnički uređaj, sistm. Zato je sa aspekta društvenog komuniciranja koje uvažava čoveka kao najznačajnijeg pokretača i dominantnu osobu u procesu prenošenja i transponovanja poruka primerenije korišćenje termina medij pod kojim se podrazumeva skup i tehničkih i socijalnih podsistema posredstvom kojih se ostvaruje komunikacija. U tom smislu terminom medij imenuje se komplesni, vrlo često stabilno institucionalno organizovan posrednik u komunikacijskom procesu, mnogo složeniji od medijuma – sredstava, kakvi su telefon, faks, teleprinter kojiu se takođe koriste kao tehnički posrednici. Termini opštilo i glasilo nisu u tako bliskoj vezi sa terminom medij. Pojam opštilo u komunikološkoj literaturi ušao je sa prvim prevodima dela Maršala MakLuana22. Pri prevodu njegovih baznih stavova iznetih u delu „Medijum je poruka“ (The Medium is

20 Zakon o javnom informisanju RS, 2003, član 11.21 Dr Toma Đorđević: Teorija informacije – teorija masovnih komunikcija, Partizanska knjiga, Beograd, 1979.

5

the Massage), termin medij je preveden novim terminom opštilo kao ekvivalentom. Tako se i generalno proces komuniciranja povremeno naziva i opštenjem. Sa druge strane termin glasilo koji je vrlo pristuan u savremenoj zakonskoj regulativi koja se odnosi na oblast medija23 u brojnim članovima medije označava „javnim glasilima“. Pojam glasilo osnovu bi mogao imati i ruskom jeziku24 sa značenjem sredstva kojim se vrši oglašavanje „obanrodovanje“, objavljivanje informacija koje su bitne za javnost, ukupan auditorijum. Bez obzira da li radio sagledali kao sredstvo što je nedvosmisleno radio predajnik, prijemnik, kao glasilo kako ga prepoznaju normativna akta ili kao medij odnosno opštilo svakako moramo ponoviti da je reč o sistemu koji u društvenom, tehničkom, organizaciono-produkcionom i kreativno-umetničkom smislu predstvalja kompleksno sredstvo i institucionalnog posrednika u komunikacijskom procesu između realnosti, totaliteta i javnosti, auditorijuma.

Maršal Mekluan, pokušavajući da razumije medije, govori o toplim i hladnim medijima. Njegova teorija o toplim i hladnim medijima, naslanja se na ideju da su mediji ustvari čovjekovi produžeci – „vrući medij je onaj koji produžuje jedno osjetilo u ’visokoj definiciji’. Visoka definicija jest stanje zasićenosti podacima“25. Shodno tome, topli mediji su radio i film, a hladni televizija i telefon. To govori o tome da nije bitno samo to da medij djeluje na jedno čulo, odnosno jedan čovjekov produžetak, već kakav je i kvalitet tog djelovanja, potpun ili ne. Topli mediji ne ostavljaju publici mnogo za dopunjavanje ili dovršavanje, dakle, oni ne zahtjevaju aktivno učešće publike, dok hladni mediji podrazumjevaju dopunjavanje. Logično, topli i hladni mediji prema tome, potpuno drugačije djeluju na korisnika. Vrući mediji/opštila Hladni mediji/opštila

radio, film, štampa, fotografija televizijaVisok stepen određenosti Nizak stepen određenostiDaju obilje podataka tako da je korsnik pasivan i dobija poruku u celini

Zahtevaju aktivnije učešće korisnika, recipijent sam upotpunjava poruku

Nizak stepen uključenosti, participacije publike

Dubinsko prožimanje, organsko jedinstvo recipijenata i medija

Svedenost na jedno čulo Angažovanje svih čulaKarakteristika nerazvijenih društava Karakteristika razvijenih društava

22 « Jedno novo opštilo nikada nije dodatak nekom starom, niti pak ostavlja staro opštilo na miru. Ono nikada ne prestaje da tlači stara opštila, sve dok za njih ne pronađe nove oblike i položaje.“ (Maršal Makluan, Poznavanje opštila čovekovih produžetaka, Prosveta, Beograd, 1971, str.224).23 Zakon o javnom informisanju RS, 2003.24 Glasnost – javan način iznošenja raznih ideja, mišljenja, društvenih problema pred narod25 Marshall McLuhan: „Razumijevanje medija“, Golden marketng-Tehnička knjiga, Zagreb, 2008. godina, str. 25.

6

Radio informiše ili putem njega komuniciramo ?

Ukoliko informisanje definišemo kao aktivnost jednosmernog prenošenja poruka od komunikatora ka recipijentu, pri čemu svaki od subjekata komunikacijskog procesa od početka do kraja zadržava istu, početnu ulogu, a komuniciranje kao interaktivni, dvosmerni proces protoka informacija pri čemu učesnici interakcije menjaju svoje uloge, postavlja se pitanje: da li je adekvatnije radio definisati kao medij kojim se ostvaruje informisanje ili komuniciranje? Putem radija, odnsono njegovih programa nedvosmisleno se ostvaruje i informisanje i komuniciranje. Stepen interakcije između auditorijuma, publike, slušalačkih grupa, pojedinačnih recipijenata i programa različit je svaki programski segmenta. Ipak zbog činjenice da se emitovanjem radio programa iz jednog centra, informacije distribuiraju ka masovnom auditorijumu, za njega bi karakterističnije određenje bilo da je reč o sredstvu informisanja pošto se emitovanje poruka od komunikatora – radio stanice očekuje i podrazumeva, dok je recipijent oslobođen obaveze da na poruke odgovori. Ako do odgovora, fidbeka dođe aktivnost stanice postaje interaktivni proces. Karakter i obim fidbeka je različiti od emisije do emisije, od programa do programa uz već istaknutu pretpostavku da do njega uopšte ne mora da dođe. Sa druge strane poredeći radio sa drugim tradicionalnim medijima – štampom, televizijom26, kod kojih je mogućnosti da do fidbeka i interakcije uopšte dođe mnogo manj, za radio pre možemo konstatovati da spada u red medija koji svoj auditorijum jednim delom informiše, ali i da postoje potencijali da sa njima u nekim segmentima i komunicira.

U odnosu na sve duge medije, radio je u prilici da obezbeđuje komunikaciju, odnosno dvosmernu interakciju, koja od dominantnih kreatora radio-programa pravi recipijente, a od slušalaca u masovnom auditorijumu aktivne komunikatore. Zato je radio više od drugih medija sredstvo i informisanja i komuniciranja, sredstvo širenja najraznorodnijih informacija, kulture, zabave, razonode i edukacije, kroz čije programe se neposredno i posredno čuje glas javnosti.

Radio je javan ili masovni?

Dualitet koji se često sreće u definicijama radija i koji se odnosi na dilemu da li je reč o javnom ili masovnom mediju nije adekvatno utemeljen pošto ova dva pojma nemaju dimenziju antipoda.

26 U komunikaciji sa svojim slušaocima ili gledaocima, radio odnosno televizija koriste ista auditivna sredstva čime praktično izražajnim sredstvima radija gledaoci televizijskog programa ostvaruju komunikaciju sa svojim televizijskim programom.

7

Pojam mase27 punu afirmaciju dobija sa razvojem industrijskog društva krajem 18. i početkom 19. veka, kada dolazi do porasti produktivnosti, kompleksnije podele rada, učestalih migracija i urbanizacije. Osnovna karakteristika mase, a potom i masovnog društva je slabljenje ili čak odsustvo svakog oblika neposredne povezanosti koje je preovladavalo u tradicionalnim seoskim i gradskim zajednicama. Masa kao mnoštvo pojedinaca na uniforman način reaguju na informacije koje dolaze posredstvom masovnih medija. Pripadnici mase u manjem obimu izražavaju svoje mišljenje i unutar nje nema komunikacionih kanala. Za razliku od mase, gomilu karakteriše fizičko prisustvo mnoštva pojedinaca, koji uspostavljaju međusobne afektivne i emocionalne odnose i koji su skoncentrisanih na jednom mestu. Javnost se od mase razlikuje po tome što je čine pojedinci koji angažovano raspravljaju o pitanjima od opšteg društvenog interesa. Javna sfera prema stavovima Jirgen Habermas doživljava kulminaciju u zapadnoj Evropi 17. i 18. veka. “Građanska javnost” se sastojala od pojedinaca koji su se okupljali na javnim mestima, kao što su saloni i kafeterije, da bi kritički razmatrali društvene i političke probleme. Za razliku od gomile i mase, politička javnost izrašava svoja neslaganja i protest oblicima građanske neposlušnosti i glasanjem Javnost u funkcionisanju i ukupnoj delatnosti pojedinca i institucija ne isključuje javnost, ali je i ne podrazumeva. Svako informisanje je oblik javnog delovanja, mada postoje i drugi brojni oblici javnog delovanja koji ne poseduju komponentnu masovnosti (oglasi na tablama, izlaganja na sastancima, lične poruke...). Sa druge strane masovnost, kao pretpostavka neke informacijsko-komunikacijske interakcije, u sebi uključuje postojanje i korelaciju sa nekom javnošću. Radiju se pri definisanju vrlo često pridodaje epitet javnog iz razloga negativnih konotacija koje sobom nosi pojam mase, masovnosti28, masovnog društva, kao i iz razloga apostrofiranja njegove bitne uloge u kriranju javnosti kao oblika društvenosti. Međutim masovnost kao odrednica primerenija je radiju i iz tehničkih i komunikoloških razloga, njegove mogućnosti da se u istom trenutku obrati brojnom, masovnom auditorijumu, masi koja iz godine u godinu gubi na svojoj amorfnosti i postaje velika struktuirana i istražena slušalačka grupa. Radio se javno obraća hipotetički masovnom i nebrojenoim auditorijumu, ne prenebregavanje mogućnosti da delovi tog auditorijuma participiraju u programu i programskim sadržajima. Ovome možemo dodati i činjenicu da su savremeni mediji sve više usmereni na zaradu, a ne na brigu o javnom interesu, što za posledicu posledicu ima tzv. refeudalizaciju javne sfere. Umesto jedinstvenog javnog prostora u kome se merodavno raspravlja o pitanjima od opšteg interesa - nastaje više javnosti, više

27 Lat. elika količina nečega; mnoštvo ljudi, gomila.28 Masovnost u prvom redu asocira na veliku pojavu nekog proizvoda, roba, programskih sadržaja, kvantitativno veliku produkciju, osrednji ukus, siromaštvo u korišćenim simbolima.

8

paralelnih masovnih slušalačkih grupa kojima je njihov posebni, a ne opšti interes na prvom mestu

Medijske karakteristike radio-difuzne delatnosti i radija

Od prvih eksperimenata u oblasti bežičnog prenosa akustičkih sadržaja na daljinu do danas, radio je doživeo ekspanziju u gotovo najuniverzalniji medij. U delićima sekunde radio-talasi povezuju kontinente, a usmereni ka satelitima čine bliskim ljude sa različitih delova zemljine kugle. Dodamo li ovoj slici tradicionalnog radija sve ono što nove tehnologije – digitalizacija, internet radio, svaki mobilni telefon kao radio prijemnik, pružaju on postaje zaista najuniverzalnije sredstvo komuniciranja. Informativne i estetske poruke, stvorene izražajnim i tehničkim sredstvima radija donese nova saznanja brojnim slušaocima među kojima su bogati i siromašnih, obrazovani i neobrazovani, mladi i stari. Stvaraoci i kreatori radio-programa svakog minuta spajaju hiljade akustičkih simbola u nameri da informišu, obrazuju, zabave, nešto propagiraju, muzikom ispune etar. U svojoj ovovekovnoj istoriji radio je od elitne tehničke novotarije izrastao u kompleksan masovni medij, sa svojim izražajnim sredstvima karakteristikama, osobenostima i novom budućnošću.

1. Brzina

Radio je nedvosmisleno najbrži medij, što je njegova možda najpozitivnija osobina u odnosu na druge medije. O ovoj karakteristici prvenstveno možemo govoriti sa tehničkog aspekata prenosa signala, a potom i sa aspekta produkcije poruka koje su oblikovane po medijskim zakonitostima. Akustički sadržaj koji može biti osmišljen i « uživo » interpretiran ili zabeležen na nekom nosaču zvuka (CD, magnetofonska traka, hard disk računara) distribuira se i odašilja, difuzioniše ka slušaocima. U fazi distribucije poruka koja je saopštena akustičkim simbolima, u elektroakustičkom pretvaraču – mikrofonu, transformiše se u elektronski signal, a potom u elektromagnetni talas, kao fizički nosilac, čime započinje faza difuzije. Brzina prostiranja elektromagnetskih talasa je ekvivalentna brzini svetlosti29, što znači da u ovom procesu akustička poruka dobija oblik koji joj omogućava da u deliću sekunde bude preneta do potencijalnih slušalaca. U komunikološkom smislu, brz proces enkodiranja smenjuje brz proces prenosa potom i dekodiranja čime se poruka vrlo brzo vraća u svoj početni oblik. Dakle proces produkcije/reprodukcije i emitovanja radio-signala odvija se izuzetno velikom brzinom, što postaje jedna od dominantnih osobina radija kao medija. Sa druge strane i sam proces produkcije sadržaja koji će biti emitovani putem radio-talasa odvija se znatno brže nego kod drugih medija –

29 Brzina prostiranja zvuka u vazduhu približno iznosi 330 000 m/sec doj ke brzina svetlosti oko 298 000 ili 2,988 X 10/8.

9

štampe, televizije... Oblikovanje radio-poruka obično je vrlo brz proces posebno ukoliko je reč o trenutnoj produkciji radiofonskih sadržaja, direktnim, živim emitovanjem30. Nešto je kompleksnija produkcija sadržaja koji se snimaju i na kojima se vrše određene intervencije u vidu montaže i obrade, mada je i ovaj vid produkcije znatno brži nego kod drugih medija.

2. Promenljivost, fleksibilnost, spremnost na reagovanje

Promenljivost ili fleksibilnost su vrlo bitne osobine kako radio-programa, tako i radiodifuznih organizacija. Možemo je posmatrati kao deo redovne i planirane aktivnosti menadžmenta radio stanica do koje dolazi kao rezultat evaluacije različitih segmenta aktivnosti stanice – programa, efekata poslovanja, društvene vidljivosti... Na osnovu dobijen podataka evidentirani su i prihvaćeni elementi koji u cilju unapređenja moraju biti integrisani u program i ukupno delovanje radio-stanice. Promene koje nastaju kao deo planske aktivnosti obično su u tesnoj vezi sa organizacionim delovanjem, producentskim opažanjima o neophodnim promenama, a sve u funkciji boljeg menadžmenta radio-stanice. Promenljivost se može pojaviti i kao spontana i neočekivana, nastala kao rezultat potrebe da se brzo i pravovremeno reaguje na neki aktuelni problem, pojavu - građanski protesti, demonstracije, hapšenja, zemljotres, smrt zvaničnika, elementarne nepogode, rat...).Promene do kojih dolazi u aktivnostima i delatnosti radio-stanice mogu biti uzrokovane spoljnim i unutrašnjim faktorima. Kao spoljne faktore mogli bismo definisati: socijalna, politička, ekonomska, tehnološka, kulturna i druga očekivana i neočekivana dešavanja, dok o unutrašnjim faktorima možemo govoriti kao o faktorima vezanim za: izbore ili imenovanja novog rukovodstva, nove oblike organizovanja ili reorganizovanja, promenama u programskoj politici, promene finansijskog statusa radio-stanice, tehničke inovacije... U kontekstu istorijskog razvoja radija i radiodifuzije može se identifikovati i jedan specifičan oblik razvojne, dijalektičke promenljivosti koja je najkompleksnija u sublimira i spoljne i unutrašnje faktore i dominantno je vezana za sociokulturne odnose i njihove reflesije na sferu ovog medija. Jasno je da su radio programi sa početka veka u programskom, organizacionom i tehničkom smislu bili bitno drugačiji od savremnih programa što predstavlja jasnu demontraciju opšte razvojnosti koja ima posebno vidljive implikacije na sve, a posebno tehnološke aspekte svih medija.

3. Radio “pravi slike”

30 Mogućnost komentarisanja i izvođenja programa paralelno sa samim događajem uz angažovanje minimalnih kadrovskih i tehničkih potencijala (sportska dešavanja, zemljotre, Olimpijada...)

10

Radio je auditivni medij koji mobiliše samo slušaočevo čulo sluha, ne traži stoprocentnu pažnju, ali je može pridobiti. Upravo iz ovih razloga to je medij izvanrednih mogućnosti stimulisanja imaginacije. Ovaj proces započinje već kod autora i kreatora radio-programa, završava se kod svakog pojedinačnog slušaoca. Zvuci – glas, muzika, različiti efekti, koji dopiru iz radio-aparata kod slušaoca podstiču slobodnu i neposrednu vizuelizaciju prema njegovim individualnim parametrima. Uživajući u radio programu slušaoci su u prilici da zamišljaju predele iz reportaža, glumce koji interpretiraju radio-drame, spikere koji autoritativno iščitavaju saopštenja i vesti. Neretko ove imaginacije izazivaju određene emocije, formiranje i jačanje stavova, čemu doprinose prijatna muzika u izboru nekog DJ-ja, vest o nesreći, prikaz novog filma. „Radijske slike“ su veličine koju su slušaoci odredili, nepoznati stranac iz radio-drame je opasan koliko je uverljiv glas glumca ili koliko je slušalac plašljiv, dok je mera privlačnosti voditelja u srazmeri sa impresijama o njegovom glasu. Publika radija je verna i brojna pošto mu je „scenario uvek mnogo bolji“ i od filma i od televizijskih emisija.Nedostatak vizuelne komponete od radija pravi „slep“ medij, medij koji angažuje samo jedno čulo - čulo sluha, čime u brojnim situacijama postaje pozadina, paravan, nevidljivi vršilac dužnosti prisutnog u tuđim domovima. Ne okupirajući potpunu pažnju slušalaca, radio omogućava da se uz slušanje radio programa obavljaju drugi poslovi – čita, jede, radi za računarom, čak i spava. Ponekad slušaoci nisu ni svesni da se prijatnije osećaju upravo zbog muzike koja dolazi iz radio prijemnika. „Diskretnog gosta“ slušaoci postaju svesni tek kada opaze omiljeni ili iritirajući sadržaj. Međutim imaginacije do kojih dovode pojedine vesti, izjave i izveštaji, nisu uvek usaglašene sa željama koje imaju kreatori radio-programa, zbog čega posebno u kritičnim društvenim trenucima radio-poruke moraju biti jasne, razumljive i nedvosmilene.

4. Radio - masovni ili individualni medij

Kada se kaže da je radio masovni medij onda se sa rezervom mora dodati da ova karakteristika nije važila za prve decenije i njegove pionirske dane. Kao tehnička dostignuća radio-uređaji nisu bili dostupni svima. Razlozi su vezani za visoku cenu radio-uređaja, straha od novog i nepoznatog, nejasne mogućnosti novog medija. Popularizacija, utemeljenje i ekspanzija radija doveli su do masovnog interesovanja, a time i do industrijske proizvodnje i kupovine radio-uređaja. Od tehničkog čuda „u kome žive i iz koga govore mali ljudi“ ili “nameštaja koji govori”, radio postiže toliku popularanost, da su u vreme ekonomske krize tridesetih godina u Americi, ljudi rađe odricali šporete nego ovih aparata.U tesnoj vezi sa masovnošću, u smislu broja ljudi koji poseduje i potencijalno može da prati radio-programe, jeste i pitanje kako se radio-programi najčešće slušaju. Za

11

razliku od TV prijemnika, koji se najčešće nalazi u centralnom delu stambenog prostora i okuplja sve članove jedne porodice ili zajednice, radio je medij individue, usamljeničkog kutka, studentske sobe, automobila... Njegovi programi se slušaju u objektivnoj ili subjektivnoj samoći, čime se stvaraju uslovi i prostor za formiranje individualnih vrednosnih stavova slušaoca. Kroz individualni pristup radio smanjuje osećaj usamljenosti i stvara utisak društvenosti. Pojedince usmerava u rešavanju problema, povećava individualna iskustva, svojevrstan je vodič u socijalnom ponašanju time što nudi prihvatljive modele sa kojima je moguća identifikacija. To obično čine voditelji, govornici, nevidljivi autoriteti, koji kod slušaoca stvaraju utisak da se obraća upravo njemu i određene sadržaje baš njemu posvećuju. Zbog osećaja poverenja slušaoci neretko kontaktiraju radio-stanice, pozdravljaju prijatelje i rođake, ako “i sve u studiju” i imaju utisak da je sve podređeno njihovom malom, personalnom svetu. Slušateljke imaju naklonost prema baršunastom baritonu spikera, slušoc veruju da se voditeljka zavodljivog glasa obraća upravo njemu, preteći glas glumca u dečijoj radio-emisiji nateraće skoro svako dete da na vreme ode u krevet ili opere zube. Svaki glas nosi sobom specifičnu ekspresivnost koju retko primećujemo u vizuelnim medijima, a itekako kod radija. Glas može biti topao, može da nosi radost, bol, tugu, saosećanje, ljutnju. Dodamo li i različite akcente, pauze, isticanja i naglašavanja, radio postaje moćno oružje za najraznovrsnije ciljeve.Potencijali radija u javnoj i masovnoj komunikaciji je izuzetno veliki. Međutim njegova veličina je i u mogućnosti da nesmetano zadovlji potrebe manjih slušalačkih grupa, da uvođenjem specijalizovanih programa zadovolji nove i sasvim male potrebe dela auditorijuma. Od specijalizovanih blokova i emisija u okviru ukupnog programa jedne radio-stanice, savremeni radio izrasta u radio-difuzni sistem koji čine brojne stanice sa specijalizovanim programima koji su namenjeni omladini, starim ljudima, slepima, intelektualcima, ljudima i viših i nižih kulturno-umetničkih potreba. Koliko će mogućnosti specijalizovanog i često previše demokratizovanog etra biti iskorišćene zavisi od spretnosti i talenta stvaralaca. Kad se apostrofira da je radio bezgranični medij onda se tu ne misli na njegove neverovatne mogućnosti, već se pravi analogija sa realnim granicama između zemalja i granicama u etru, koje nije moguće podići. Dok knjige, revije, novine mogu biti u nekoj zemlji zabranjeni, što znači da im se zabranjuje fizičko prisustvo na nekom prostoru, radio-programi koji se spektrom elektromagnetskih talasa difuzionišu nisu zaustavljivi i nemoguće ih je cenzurisati31. Iz ovih razloga radio pomaže u spajanju ljudi različitih kultura, nacionalnosti, geografskih širina, ali je ima i veliku manu ukoliko je reč o stanicama čiji programi opstruktivno deluje na moral, svest i ideologiju stanovnika neke zemlje.

31 U blizini državnih granica moguće je postaviti ometače koji u tehničkom smislu deluju na radio talase – guše ih, izobličuju... Internet sa svojim mogućnostima uključujući i internet radio predstavlja apsolutno nezaustaviv i bezgranični oblik difuzije radiofonskih sadržaja.

12

5. Radio je ekonomičan

Ekonomičnost radija moguće je sagledati u više segmenata. Razumna je novčana suma koju je neophodno izdvojiti za otvaranje radio-stanice, niska niska je cena produkcije radio-programa, repromaterijal je jeftin, u finansijskom smislu nije nedostižno posedovanje prijemnog aparata i praćenje programa, načini finansiranja stanica su brojni i raznovrsni.Pokrećući radio-stanicu svako privatno lice ili drugi pravni subjekt, u obavezi je da izdvoji novčana sredstva za pokretanje radio stanice - osnovna sredstva, prostor, pribavljanje odobrenja za korišćenje frekvenciju na kojoj će se emitovati radiofonski program, plaćanje takse za postavljanje radiostanice odnosno korišćenje etra. Raspodela frekvencija za civilnu upotrebu realizuje se na nivou međunarodnih organizacija na čijim sastancima i konferencijama svaka zemlja stiče pravo na korišćenje određenog frekventnog opsega. Dobijeni „kapital“ se predano čuva i pravilno rasporediti na sve ono koji su zainteresovani za dobijanje frekvencije i emisiono delovanje. Obezbeđujući frekvenciju za rad, institucija ili pojedinac u čijem posedu je stanica, obezbedio je najbitnije pitanje egzistencije stanice. Sa procesom prelaska na digitalno emitovanje radio (i TV) programa doći će do višestruke multiplikacije broja frekvencija na kojima će biti moguće emitovanje. Načini finansiranja radio-stanica su krajnje različiti. Načelno razlikujemo finansiranje putem : komercijalnih izvora, državnih dotacija, javne pretplate, donacija, sponzorstava... Ono što je sa aspekta publike bitno je da su svi prametri od predviđene cene za korišćenje frekvencije do oglasnog prostora višestruko niže od televizijskih. Radio je jeftin i sa aspekta slušalca. Za razliku od dnevnih novina i štampe uopšte za čiju kupovinu je potrebno izdvojiti finansijska sredstva i televizijskih programe za koje je neophodno plaćati pretplatu odnosno finasijsku naknadu za uživanje u specijalizovanim programima32, prijem radio-programa ne košta ništa. Dovoljno je pritisnuti dugme, uspostaviti izvor energije i dobićemo neki od željenih sadržaja, bilo da je reč o muzici, informacijama, koncertu umetničke muzike. Takođe ni nabavka radio-uređaja nije izdatak koji opterećuje preterano budžet pojedinca ili porodice. Istorijski, radio-prijemnici su pretostavka bogatih i situiranih ljudi, naročito u zemljama koje nisu imale sopstvenu radio-industriju. Zato su neretko entuzijasti, studenti, amateri, sami konstrisali uređaje za prijem programa koristeći raspoloživa, često diletantska sredstva. Danas gotovo da nema porodice koja ne poseduje i po nekoliko radio-prijemnih aparata, a gotovo svaki mobilni telefon ga poseduje.

32 Ukoliko televizijske programe pratimo preko kablovskih distributivnih sistema u obavezi smo da plaćamo za ovu uslugu dok sa druge strane kao građani imamo obavezu plaćanja RTV pretplate na ime mogućnosti praćenja programa javnog servisa.

13

6. Prolazna priroda radija - efemernost

Efemernost je jedna od navećih negativnih karakteristika radija. Ova karakteristika sobom povlači nedostatnosti u odnosima na relaciji auditorijum - radio-program, odnosno ukupno javno mnjenje.Ukoliko slušalac nije pažljivo slušao program, biće uskraćen za prvu informaciju u vestima, najavu emisije, predstavljanje gosta u studiju, informaciju o izvođaču muzičke numere. S obzirom da se sadržaji radio-programa preciznom ne najavljuju u dnevnim novinama, neophodno bi bilo da slušaoci imaju punu koncentraciju tokom praćenja programa. S obzirom da je ovaj preduslov često teško ispoštovati, jedino što preostaje je predan rad radio-stvaralaca, autora i producenata, na planu borbe sa imanentnom efemernošću. Brojna ponavljanja istih verbalnih sadržaja u različitim fomama, upečatljiva i karakteristična špica informativne emisije, kratak izvod najbitnijih vesti i rezime najbitnijih informacija po završetku interpretacije svih vesti, podsećanje ko su gosti u radio-studiju samo su neki od pokušaja da se prevaziđe ova negativana osobenost radija. Prolaznost možemo posmatrati kao trenutni fenomen za koji je karakteristično vremensko ne poklapanje emitovanog programa i pažnje slušaoca, međutim moguće je identifikovati i odloženu efemernost. Ona nastaje u situacijama kada je radio-program u svom punom obliku primljen od strane slušalaca, što nije dovoljno za njegovo razumevanje. Sudari između izrečenog i shvaćenog, idividualno dekodiranog i neshvaćenog, poseban su problem na relaciji radio-stanica – autor – radio-program – masovni auditorijum. Ova situacija otvara problem jezika i govora koji se koristi u pojedinim programima i radio-emisijama, a koji upravo iz ovih razloga mora biti kompatibilan sa obrazovnim nivoom i jezikom koji koriste slušaoci u ciljnom i potencijalnom auditorijumom. Svojim ukupnim i delovanjem kroz pojedinačne programe, radio neprekidno dokazuje da je živ mehanizam koji pulsira i neprekidno iznenađuje. Kupujući knjigu, određeni časopis ili aktivirajući muzički disk, sa velikom sigurnošću i jasnim očekivanjima, recipiramo određene sadržaje. Ovakva situacija nemoguća je kada je reč o radiju i njegovim programima. Iznenađenje i susret sa neočekivanim uvek su prisutni i u sadržinskom i u formalnom smislu kod ovog medija. Iz ovih razloga nije isto čuti omiljenu muzičku numeru, eksperimentalnu radio-dramu, koncert uvaženog muzičara sa nekog od nosača zvuka ili putem radio talasa. Zato sa puno prava radio program možemo smatrati neprekidnim akustičkim iznenađenjem. Efekat iznenađenja u korelaciji sa efemernošću, delimično amortizuje negativnost neumitne prolaznosti. Intenzivnu i iz formalnih razloga bitnu brigu o efemernosti konkretnih radio-programa neprekidno vode: rukovodioci, direktori, menadžeri i producenti radio-stanica. Pravilo je i zakonska obaveza radio stanica da svi programi moraju biti snimani i čuvani beleženi do 30 dana, kako bi se u slučaju potrebe raspolagalo nekom vrstom „audio

14

dnevnika“ o sadržaju i toku radio-programa. Ovo je veoma bitno u situacijama kada deo javnosti, pojedinci ili grupe, imaju primedbe i zapažanja o nekim delovima programa. Arbitražu i pravilnu procenu ovih sporova bi u tim slučajevima bilo nemoguće izvršiti upravo zbog nepovratnosti, iverzibilnosti onoga što je isijano putem spektra elektromagnetnih talasa. Zato se poseže za snimcima koji su autentičan dokaz o izgledu, sadržaju i strukturi radio-programa.S obzirom na konstatovane negativnosti u smislu efemernosti radio programa, nove tehnologije prvenstveno mogućnosti interneta, funkcionalno se koriste u svrhe navladavanja ove negativnosti. U prvom redu se misli na podkasting (podcasting) kao inovaciju kojom se emitovani sadržaji « pakuju » i postavljaju na internet sajt stanice čime su u svakom trenutku dostupni na raspolaganju slušaocima koji nisu uspeli, bili u prilici, stigli da odslušaju željeni sadržaj. 7. Dostupnost i mobilnost

Ove dve osobenosti radija i radio-difuzije možemo posmatrati sa više aspekta. Moguće je govoriti o dostupnosti sa stanovišta autora programa, koji se veoma brzo, sa svom tehničkom opremom mogu naći u epicentu bitnih dešavanja, bilo da se radi o saobraćajnoj nesreći, mitingu, sportskim ili umetničkim događanjima. Sa druge strane slušaoci na najrazličitijih mestima mogu primati radio-programe što im najdirektnije omogućavaju najsavremeniji uređaji, razvijeni sistemi predajnika i uopšte posttranzistorska era.U tesnoj vezi sa obimom dostupnosti radio-programa je i pitanje selektivnosti. Da li svaki dostupan radio-program i radio sadržaj u istom trenutku zadovljava potrebe i da li nam je uopšte potreban? Kako iz obilja koju nam nude radio-programa izabrati pravi? Selekciju u prijemu programa slušaoci mogu ostvariti s obzirom na tehničku dostupnost frekvencija određenih stanica i sa druge strane s obzirom poznavanje karaktera i funkcija određenih programa. Suština izbora je u svesti, potrebi i željama slušalaca. Prema nekim procenama svaki radio-stavaralac putem programa koji kreira ima samo nekoliko minuta da slušaoca ubedi da nastavi sa slušanjem programa ili da ga izgubi činjenicom da slušalac pređe na konkurentsku radio-stanicu ili u potpunosti odustane od slušanja radija33. Dostupnost je uvek potencijalna čega moraju biti svesni i slušaoci i stvaraoci radio-programa.

8. Raznovrsnost

Raznovrsnost radija se ispoljava na više različitih načina i oblika. Moguće je govoriti o raznovrsnosti programskih sadržaja, tematici, oblicima njihove prezentacije i plasmana, načinima korišćenja izražajnih sredsatva, funkcijama koje su postavljene 33 Majkl Blend i Simon Mondezir: Promocija na radiju, CLIO, Beograd, 1995.

15

pred program. Velika raznorodnost je prisutna i u smislu odabira onih koji nam se obraćaju petem radio talasa. To mogu biti novinari, voditelji, spikeri, prezenteri, anonimni anketirani građani koji u formi « glasa javnosti » (vox populi) izražavaju svoje stavove, autoriteti u nekim oblastima – političari, profesori, umetnici i konačno glumci koji učestvuju u raznim radiofonskim igranim strukturama. Kao posebnu dimenziju identifikujemo produkcijsku raznovrsnost koja se manifestuje kroz ukupnu ili karakteristike produkcije pojednih programskih segmenata – mesto, način i vreme realizacije programa, oblici organizacije, sredstva, namenu, efekte koji se ostvaruju...Modeli i tipovi radio stanica i vrlo raznorodni formati radijskih programa neki su od pojavnih oblika raznovsnosti i radija kao medija i radiodifuzne delatnosti. Činjenica da je neka stanica definisana kao komercijalna, javni servis ili radio civilnog sektora apsolutno se reflektuje njeno funkcionisanje i ukupno delovanje. Definisanost u smislu formata nudi široku paletu tipova radio programa diferenciranih najšire na govorne, muzičke i govorno-muzičke formate.

9. Stimulisanje i pokroviteljstvo umetničkog stvaralaštva

Od prvih dana postojanja brojne radio-stanice u svetskim i domaćim okvirima su vodile neprekidnu brigu o umetnicima i umetničkom stvaralaštvu. Jasno je da je primarno mesto pripadalo muzičarima, dramskim umetnicima, književnicima koji su samostalno ili u sklopu izvođačkih, umetničkih tela participirali u programu. Njihov glavni zadatak je bio da se ispune programski zahtevi odnosno da se program ispuni relevantnim i kvalitetnim umetničkim sadržajima. S obzirom da su radio-insustrija i produkcija nosača zvuka bila skromno razvijene i u usponu, stanice tog vremena su nukleus oko koga su se okupljali kreativni stvaraoci koji su svoja dela prvo izvodili na programima radija, a potom iščekivali sud javnosti. U tom smislu delovanje radija kao medija i radio-stanica kao nosilaca ove delatnosti možemo posmatrati kroz različite forme: praćenje, propaganda i medijsko sponzorisanje umetnika i njihovog stvaralaštva; snimanje izvođenja i nastupa mladih i neafirmisanih umetnika, čuvanje trajnih zapisa i ekspolatacija snimaka u programima. Konačno najznačajniji i najskuplji način kroz koji su radio-stanice stimulisale umetničko stvaralaštvo je osnivanje i finansiranje stalnih umetničkih ansambala koji su svojim delovanjem i radom pokrivali prvo celokupne, a potom specifične programske potreba radio-stanice. Organizacioni oblik u kome radio stanica u svom sastavu kao posebnu organizacionu jedinicu ima umetničke ansamble sačuvao se do danas i karakterističan je za radio stanice koje su definisane kao javni servisi34.

34 U sastav Muzičke produkcije RTS-a ulaze : Simfonijski orkestar, Mešoviti hor, Dečiji hor, Dečiji hor « Kolibri », Narodni orkestar, Narodni ansambl i Džez orkestar – Big Bend.

16

10. Pokretačka/inicijatorska, animatorska, organizatorska i koorganizatorska uloga radio-stanica

Radio-stanice nedvosmisleno su mediji, ali i društvene i kulturne organizacije. Ova njihova osobenost reflektuje se sve aktivnosti koje su vezane za pokretanje i učestvovanje u izvođenju određenih programskih akcija kojima radio-stanica postaje aktivni subjekt i društvenih i kulturnih dešavanja. Radio-stanice mogu skrenuti pažnju javnosti na neki društveni problem ili negativnost koja može biti globalnog ili lokalnog nivoa – od globalnog zagrevanja i pandemije do problema sa vodosnabdevanjem u nekom od prigradskih naselja. Takvi oblici angažovanja kako medija uopšte tako i radio stanica otvaraju prostor za razmatranje mogućih oblika njihovog društveno odgovornog poslovanja35. Radio može da informiše o sadržajima iz kulture, ali i da animira slušaoce u smislu praćenje nekih bitnih dešavanja u ovoj oblasti, stimulišući kulturne potrebe i animirajući u pravcu njihovog zadovoljenja. Anamaciono i društveno odgovorno delovanje radija svoj pojavni oblik dobija kroz samostalno ili partnersko organizovanje najrazličitijih programa od koncerata i javnih izvođenja popularnih zabavnih programa do okruglih stolova i polemika, bilo u samoj stanici ili u eksternim prostorima.

35 Krajnji cilj implementacije društveno odgovornog poslovanja predstavlja unapređenje kvaliteta života svih zainteresovanih strana, što bi zauzvrat imalo blagotvorno dejstvo na poslovanje same kompanije, medija prvenstveno kroz jačanje korporativnog imidža i reputacije.

17

2. RADIO PRODUKCIJA IZMEĐU MENADŽMENTA I NAUKE O ORGANIZOVANJURADIO PRODUKCIJA IZMEĐU NAUKE O UPRAVLJANJU I NAUKE O ORGANIZOVANJU

Način na koji ćemo proučavati i razmatrati radio produkciju kao medijsku delatnost u mnogome zavisi od načina definisanja oblasti kojima je ona sub ili superordinirana, oblasti nauke o organizovanju odnosno nauke o upravljanju - menadžmenta.

1. Organizacija

Oraganizacija je jedna od najstarijih i najvažnijih čoveka tvorevina. Ona je sastavni deo njegovog života i rada, oblik potvrde kao svesnog bića. Istraživanja antropologa utvrdili su da se organizacija u primitivnim oblicima pojavljuje još u prvim periodima razvoja ljudskog društva - plemenima, bratstvima, religioznim sektama. Najprimitivnije organizacije i tehnike imaju gotovo identične ciljeve i namenu kao i one koje se razvijaju u savremenim civilizovanim sredinama.Individualna ili organizacija kolektivna pruža čoveku i zajednici ogromne mogućnosti - da uspešno zadovolji bazične potrebe (hrana, odeća, stanovanje...), ali i one koje su na višem nivou prihološke, socijalne i duhovne prirode. Ipak organizacija tačnije pripadnost nekim njenim oblicima ima i druge pomalo negativne aspekte. Kao nadogradnja, naknadna tvorevina, svaka organizacija snažno utiče na čoveka, ograničava slobode i ponašanje, deo društva pretvara u kontrolore, a deo u kontrolisane pri čemu je poštovanje normi i ograničavanje individulanih sloboda motivisano opštom dobrobiti društva i pojedinca u njemu. Pojam organizacije pojavljuje se u više različitih varijeteta:

- Organizacija (lat.) predstavlja: 1. spajanje, ujedinjenje nečega u jednu celinu u određeni sistem; 2. uređeno ustrojstvo neke ustanove ili radne organizacije odnosno udruženja ili partija koje ujedinjuju zajedničke programe rada.

- Organizator (lat.) je čovek koji organizuje i vodi neku organizaciju, ali istovremeno i čovek koji priprema neku konkretnu priredbu posao. On je i osnivač, tvorac nečega.

- Organizaciona naredba je mera organizacionog karaktera vezana za proces realizacije programa kojom se obezbeđuje opsluživanje događaja u sistemu.

- Organizovanje (grč.) pravljenje, stvaranje organizacije.- Organizovano ili organizirano (fr.) povezanost, sređenost, oblikovano,

jedinstveno.- Organizovati ili organizirati (fr.) nosi značenje okupljanja ljudi u neku

organizaciju; osnovati, urediti neku ustanovu, partiju i slično. On sobom nosi i

18

značenje dovođenja nečega u red, osposobiti za rad i aktivnosti uz neminovno oblikovanje i povezivanje u celinu36.

- Nauka o organizovanju za svoj predmet ima sam proces organizovanja i organizacione strukture koje nastaju kao rezultat tog procesa.

U tesnoj vezi sa naukom o organizovanju je nauka o upravljanju, kao čiji sinonim se često koristi termin menadžment. Jedan broj autora smatra upravljanje delom organizacionih aktivnosti i ove delatnosti, dok drugi imaju suprotan stav prema kome je organizovanje deo upravljačke delatnosti. Na anglosaksonskom govornom području pedesetih godina dominirali su teorijski radovi u kojima se nauka o organizovanju i menadžment, kao nauka o upravljanju tretiraju nezavisno, da bi se u kasnijim radovima pojavio stav po kome se ove oblasti vide kao svojevrsno simbiotičko jedinstvo.

U svakom slučaju jedno je nesporno: funkciju upravljanja bi trebalo što efikasnije organizovati, dok se kroz funkciju organizovanja može manje ili više uspešno upravljati.

“Organizacija je grupa ljudi, sastavljena od specijalista koji rade zajedno na nekom zajedničkom zadatku, poslu. Za razliku od društva, građanske zajednice, ili porodice - tih tradicionalnih socijalnih skupina - organizacija je projektovana s određenom svrhom i nije zasnovana ni na psihološkoj prirodi ljudskih bića, ni na biološkoj neophodnosti. A opet, mada je ljudska tvorevina, njena je namena da traje - možda ne zauvek, ali ipak u nekom znatnom vremenskom periodu. Organizacija je uvek specijalizovana - definisana je svojim zadatkom, poslom. Građanska zajednica i društvo se razlikuju po tome što ih definiše neka veza koja okuplja ljudska bića, bilo da je reč o jeziku, kulturi, istoriji, ili mesnom obeležju. Organizacija je delotvorna samo ako se usredsređuje na jedan zadatak, posao. Društvo, građanska zajednica, porodica, svi oni postoje; organizacije rade – deluju i delatne su. Organizacijom se uvek upravlja. Društvo, građanska zajednica, porodica, mogu da imaju "vođu" - a isto tako i organizacije. Ali organizacijama se, i to samo organizacijama, upravlja. Upravljanje može biti ovlašno i isprekidano u vremenu - kao što je u primeru Saveta roditelja i nastavnika u nekoj školi, gde izabrani službenici provode samo po nekoliko sati godišnje baveći se problematikom ove organizacije. Ili, menadžment može biti posao u punom smislu, i to zahtevan posao, za prilično veliku grupu ljudi, kao što je slučaj u vojsci, u poslovnom preduzeću, radničkom sindikatu, na univerzitetu, i tako dalje. Samo, moraju da postoje ljudi koji donose odluke, ili se ništa nikad neće

36 Ljubo Mićunović: Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991. i Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1991.

19

obaviti. Moraju da postoje ljudi koji odgovaraju za misiju organizacije, za njen duh, praktično funkcionisanje, njene rezultate. Mora da postoji "dirigent" koji upravlja odvijanjem "partiture". Moraju da postoje ljudi koji usredsređuju organizaciju na njenu misiju, postavljaju strategiju da se ona izvrši, i definišu šta su rezultati koje treba postići. Ovaj menadžment mora da igra znatan autoritet, ovlašćenja. Ipak, njegov posao u organizaciji znanja nije da komanduje; zadatak mu je da usmerava.

2. Menadžment

U etimološkom smislu menadžment (eng.) može da predstavlja: 1. rukovođenje, primenu nauke na probleme rukovođenja u privredi; 2. organizaciju rukovođenja, organizacioni sistem rukovođenja radi ostvarivanja određenih ciljeva; 3. upravljanje u cilju ostvarivanja ciljeva jednog preduzeća37.Menadžerstvo (eng.) je posao, zanimanje medažera. Menadžer ili menedžer (eng.) direktor, rukovodilac uopšte, organizator poslova u firmi; priređivač ili posrednik u priređivanju sportskih utakmica o mečeva. Menadžerska bolest kao bolest koja nastaje zbog preopterećenosti rukovodilaca i psihičke napregnutosti38. Menadžment je kategorija stara koliko i organizovane ljudskih zajednica. Potreba za vođom, proširivanje i delegiranje odgovornosti predstavlja najstariji vid menadžmenta. Sa smenjivanjem društvenih uređenja smenjivali su se i oblici menadžmenta kako u državnom tako i u privrednom sektoru. Brojna su teorijska i praktična polazišta kojima se definiše šta je menadžment Neka od njih su u svojoj iscrpnosti prekomplikovana, a neka nepotpuna. “Menadžment znači koordinisanje aktivnosti vezanih za posao, tako da se one obavljaju efikasno i efektivno – s ljudima i uz pomoć drugih ljudi, izvlačenje maksimuma iz resursa uz minimalna ulaganja“39. Zanimanje menadžera se može definisati kao “neko ko radi sa ljudima i uz pomoć drugih ljudi koordinira njihov rad da bi postigao organizacione ciljeve”40. Prema nekim stanovištima menadžment i posebno medijski menadžment svodi se na poslove usklađivanja samo dva resursa – ljudi i novca (Klark Polak)41. Određenje koje daju Mandi, Holms i Flipo je obimnije, ali veoma slično prethodnom. Njime se ističe da je menadžment proces “planiranja, organizovanja, uticanja i kontrole sa zadatkom da se organizacioni ciljevi postignu koordiniranom upotrebom hunamih i materijalnih resursa”42. Savremena menadžerska misao koja se razvija posle 1960-te koncentriše se

37 Ljubo Mićunović: Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991. 38 Isto39 Stephen P. Robins, Mary Coulter: Mendažment, Data Status, Beograd, 2005.40 Isto.41 Nikola Maričić Menadžment radija, RDU RTS – Radio Beograd i Institut za pozorište, film radio i televiziju FDU, Beograd, 2008.42 Isto.

20

oko dve teorije – teorije sistema i teorije situacije (teorije kontingencije)43 čijim povezivanjem dolazi do celovitog shvatanja menadžmenta. Menadžment je skup „aktivnosti kojom se vrše određene funkcije s ciljem da se na efikasan način obezbede, rasporede i iskoriste ljudski napori i fizički resursi kako bi se postigao neki cilj“44.U organizacionom smislu menadžment može biti uspostavljen na tri nivoa:

- nižem – koji predstavlja prvu, operativnu liniju, središte ostvarivanja ciljeva i zadataka organizacije;

- srednjem – nivo upravljanja i koordinacije. Zadaci na ovom nivou vezani su za period od jedne ili najviše dve godine i

- vršnom – koji predstavlja strateški nivo menadžmenta i obezbeđuje precizno pozicioniranje organizacije ka postavljenim ciljevima - misija.

Menadžment medija – menadžment radija

Sintagme menadžment medija koja je linerano preuzeti iz engleskog jezika, uz moguće leksičke i semantičke probleme, ima učestalu i bez većih kritičkih otpora primenu u domećem medijskom prostoru i medijskoj literaturu. Aktuelni teorijski okvir bavljenja ovom oblašću kao primerenije sugeriše korišćenje sklopa menadžment medijske organizacije ili menadžment u medijskom preduzeću. Menadžment u medijskom preduzeću mogao bi biti definisan kao „skup aktivnosti, specijalizovanog i veoma razuđenog tima stručnjaka, kojim se upravlja, rukovodi i operativno usmerava proces selekcije, obrade i medijske diseminacije različitih informacija/sadržaja, uz optimalno korišćenje kadrovskih potencijala, tehničko-tehnoloških resursa i ekspresivnih mogućnosti određenog medija, radi ostvarivanja lukrativnih i/ili nelukrativnih ciljeva“45. Ovako dato određenje apsolutno je ispravno, ali je moguće staviti primedbe u smislu zanemarivanja organizacionog okvira u kome se menadžment medijskog preduzeća ostvaruje, preopštog shvatanja medijske produkcije, njenog svođenja samo na informativni okvir, kao i činjenica da se menadžment ograničava na aktivnost, a ne celovitu delatnost. Menadžment medijske organizacije, medijskog preduzeća u visokoj meri zavisi od „sposobnosti menadžera da stalno zadovoljavaju zahtjeva korisnika, povećavaju produktivnost (odnos outputa i inputa u nekom vremenskom periodu, uz ostvarenje zadovoljavajućeg kvaliteta), inovativnost, povećavaju kvalitet medijskih proizvoda i usluga, kao i kadrovsku strukturu, da održavaju stabilne finansije i predlažu pravilne dugoročne investicije, da budu odgovorni prema okruženju i društvu, da se racionalno 43 Menadžmen uopšte, kao i menadžment medija umnogome zavisi od konkretne situacije. To znači da ne postoji standardn, jedinstven i univerzalni način delovanja čime posao menadđera postaje rizičan i neizvestan. 44 Wren A.D., Voich D. Jr: Менаџмент, процес, структура и понашање, ПС Грмеч – Привредни преглед, Београд, 2001.45 Mirko Miletić: Menadžment medija,

21

ponašaju u svakodnevnom poslovanju i da se pridržavaju kriterijuma ekonomske efikasnosti i poslovne efektivnosti u ostvarivanju sklada između medijske organizacije i okruženja”46. Dakle poznavanje poznavanje principa opšteg menadžmenta pretpostavka je uspešnog menadžmenta medijskih organizacija, ali se postvalja dilema da li je to isključivi i samodovoljni princip. Neki autori47 u tom smislu smatraju da je menadžment medija istovetan kao i menadžment u bilo kojoj drugoj oblasti. Neophodno je imati iskustva, funkcionalan biznis plan sposobnost da se vodi organizacija kako bi ostvarila što je moguće bolji uspeh bilo u komercijalnom bilo u nekom drugom smislu. Generalno za menadžment medijskih organizacija i preduzeća i konkretno za menadžment radija možemo reći da eksplicitno počiva na specifičnostima radija kao medija. Ovaj krajnje specifični menadžment koji u sebi uz elemente opšteg, objedinjuje i elemente menadžmenta u sferi informativne delatnosti, kulture, umetnosti pa i kreativnosto, izgrađuje autonomnosti i samosvojnosti prvenstveno kroz elemente koji su vezani za naučno utemeljenja, definisanje predmeta, metodologije i naučne aparature koja se delom odlikuje interdisciplinarnošću, a delom autentičnošću. Poznavanje ekonomije, prava i tehnologije kao pretpostavke za bavljenje menadžmentom radija su povezani i sa složenošću informativnih i umetničkih sadržaja koje radio kroz svoje programe treba da posreduje auditorijumu, uz šta se ne retko pred njega postavljaju zadaci vezani za ekonomsku isplativost i finansijsku racionalnost. Osim unutrašnjih faktora koji su vezani za samog menadžera na menadžment uopšte i posebno jedne radio-stanice veliki uticaj ostvaruje i korpus spoljnih faktora, među kojima istaknuto mesto imaju: društveno-politički odnosi, privredne aktivnosti (nacionalna i lokalna ekonomija), socijalni faktori, javnost, oglašivači, radio-industrija konkurencija, sindikalne organizacije... Iz ovog razloga menadžmet radija48 predstvalja specifični oblik upravljanja i organizacije rada koji za cilj ima optimalno usklađivanje kreativnih i operativno-tehničkih elemenata produkcije koji za cilj ima stvaranje kvalitetnih (tehnički, umetničkih, informativnih) medijskih, radijskih produkata u najširem smislu reči, uz racionalno korišćenje svih raspoloživih resursa.

3. Produkcija

Kada govorimo o bilo kom obliku materijalnog stvaranja nedvosmisleno ćemo koristiti termin proizvodnja. U domenu duhovnog, umetničkog, medijskog stvaranja pre ćemo se opredeliti za termin produkcija. Na prvi pogled proizvodnja i produkcija bi mogli biti posmatrani kao sinonimi, na šta upućuju i neka leksička određenja:

46 Mr sc. Mimo Drašković: Primjena menadžmenta u medijima, Medijski dijalozi, Podgorica, 2008, str. 85.47 Julian Newby: Inside broadcasting, Routledge, London&NewYork, 1997.48

Menadžment radio stanica, menadžment radiodifuznih ustanova/organizacija/preduzeća.

22

- Produkcija (lat.) stvaranje, proizvođenje, proizvodnja, izrada, fabrikat. U novije vreme ovaj pojam označava predstavu, koncert naročito mladih umetnika.

- Produkcioni odnosi predstavljaju odnose ljudi u procesu proizvodnje i to u okviru jednog sistema.

- Producent (lat.) proizvođač, onaj koji proizvodi; režiser na filmu, u pozorištu; organizator filmske ili TV proizvodnje.

- Producirati (lat.) 1. tvoriti, stvarati, proizvoditi, izrađivati; 2. donositi plod, biti koristan, davati priplod49.

- Produkt (lat.) proizvod, delo, plod prirode ili čoveka.

U oblasti medijskog delovanja i umetničkog stvaralaštva terminom produkcija označavamo proces koji nadrasta okvire proizvodnje i iscrpljuje se:

- u ukupnoj organizacionoj aktivnosti koja prethodi procesu stvaranja ovih specifičnih tvorevina – organizacija produkcije, produkcionih aktivnosti i ukupne delatnosti;

- njihovom uspešnom vođenju do konačne realizacije – rukovođenje produkcionom delatnošću i njenim pojedinačnim aktivnostima

- brizi, organizacija i upravljanje ostvarenim produktom kroz različite oblike distribucije, plasmana.

Na osnovu rečenog može se zaključiti da se produkcija generalno i posebno medijska produkcija snažno oslanja na iskustva menadžmenta, nauke o upravljanju i organizacionih nauka. Koristeći i jedna i druga iskustva produkcija može biti posmatrana kao snažno suboridinirana obema ovim oblastima, ali i kao integrativni element koji kroz snažnu interakciju i sinergiju povezuje ove dve oblasti ekstraktujući najpozitivnije elemente i gradeći uspešna polazišta produkcije uopšte i posebno medijske odnosno umetničke produkcije.

Teorijski aspekti izučavanja organizacije i menadžmenta

Zbog složenosti fenomena organizacije i menadžmenta, kao što je već bilo reči, brojni su teoretičari koji su dali svoj doprinos ovoj oblasti. U svom radu oni su dolazili do vrlo sličnih, ali i krajnje raznorodnih, ponekad i oprečnih stavova i zapažanja. Razloge treba tražiti u složenosti ovih fenomena i brojnim mogućim aspektima njihovog proučavanja. Među prvim imenima čija bi se zapažanja mogla okarakterisati kao promišljanja o organizaciji i upravljanju je antički filozof Ksenofon. Shodno zapažanjima do kojih je 49 Ljubo Mićunović: Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.

23

došao posmatrajući proces proizvodnje sandala počeo je da proklamuje i da se zalaže za neku vrstu primitivne podele rada. Isticao je da se proizvodni proces može podeliti na više različitih operacija sa ciljem da se sa istim vremenom i energijom postigne veći učinak50. Još polovinom XV veka Dubrovčanin Benko Kotrulić je u svojoj knjizi “O trgovini i savršenom trgovcu” ukazao na značaj organizacije, da bi polovinom XVII veka francuski trgovac i ekonomista Žak Savari u knjizi “Savršeni trgovac” istraživao probleme organizacije u prometu robe. Otprilike u isto vreme francuski inženjer i maršal Voban izučava organizacionu problematiku sa posebnim akcentom na problem vremena koje je potrebno za izvođenje pojedinačnih produkcionih operacija, a sve sa ciljem efiksane organizacije i rukovođenja. Sredinom XVIII veka intenzivno se radilo na merenju vremena, nekoj vrsti normiranja, koje je neophodno za različite radne operacije, mada su dobijena saznanja sporadično primenjivana. Tako je na primer fizičar Kulomb ukazivao na negativnu pojavu rasipanja ljudske energije koja je uzrokovana lošom organizacijom rada51. Elementi menadžment svoje pojavne oblike imali su još od perioda prvobitne ljudske zajednice. Međutim pravi temelji savremenog naučnog pristupa organizovanju i upravljanju postavljeni su krajem XIX i početkom XX veka, mada je to vreme kada se otvaraju problemi socijalne i političke prirode vezani za depersonalizaciji i dehumanizaciju proizvodnje. Genezu teorijske i praktične misli o organizaciji i organizaciji rada možemo analizirati kroz nekoliko grupa teorija. 1. Klasičan pristup u proučavanju menadžmenta karakteriše korpus teorija koje se specifikovano mogu označiti kao:

- teorije naučnog menadžmenta, rad Frederika Tejlora i H. Ganta (H. Gantt) i - klasične teorije – administrativnog (Anri Fajol) i birokratskog menadžmenta

(Maks Veber).Klasičan pristup u proučavanju menadžmenta započeo je sa tzv. biologističkom teorijom. Ova teorija organizaciju i sve što se u njoj dešava tretira kao organizam, živu, prirodnu celinu sastavljenu od brojnih, svrsishodno povezanih elemenata. Svaki pojedinačni element ima za cilj da neometano i skladno funkcioniše čime obezbeđuje pravilno funkcionisanje čitavog organizma. Kao i živi organizam i organizacija svojim postojanjem definiše svoju svrhu, cilj i zadatak. Pri tome svaki pojedinačni organ, deo, ima svoje funkcije i zadatke koji su podređeni, subordinirani ostvarenju ukupnog zadatka organizma odnosno organizacije. Sa stanovišta ove biologističke teorije se insistira i na automatskom funkcionisanju organizacije koja se sagledava analogno ljudskom organizmu

50 Slična razmišljanja biće karakteristična i za manufakturni kapitalizam kada se afirmisala ideja o raščlanjenom proizvodnom procesu, koji se obavlja na različitim mestima, procesom koji je koordiniran i kontrolisan.51

24

Kada je reč o teorijama naučnog menadžmenta onda prvenstveno govorimo o praktičim radovima koji su rezultirali postavljanjem teorijskog okvira i principa menadžmenta, a koje su vezane za rad Frederika Tejlora i Henri Ganta. Među naučno zasnovanim teorijama menadžmenta i organizacije svakako da centralno mesto pripada teorijskim polazištima američkog inženjera Frederika Tejlora (Frederick W. Taylor, 1856 – 1915) koji se u mnogim izvorima tretira kao “otac naučnog menadžmenta”. U želji da poveća produktivnost, efikasnost i ekonomičnost proizvodnje, Tejlor do detalja izučava svaku radnu operaciju, razlažući je do detalja kako bi došao do prave norme i standarda52. U inženjerskom razmišljanju Tejlor organizaciju, proizvodni sistem primarno tretirati kao tehnički, a ne kao socijalni sistem. Analizirajući proces proizvodnje Tejlor jasno i precizno definiše faktore proizvodnje, ali u tom smislu ne identifikuje mesto i ulogu čoveka, aktera proizvodnje, već vrši izrazitu depersonalizaciju. U proizvodnji koja je organizovana po Tejlorovim stavovima sve je precizno regulisano i programirano mada bez adekvatnog sagledavanja čoveka, njegovog mesta i uloge, pa time i organizacije. Realni nedostaci ovih teorijskih stavova su: idealizacija organizacije kao stanja besprekornosti; depersonalizacija i stavljanje znaka jednakosti između čoveka i mašine kao i zanemarivanje kompleks uticaja koje imaju društveni odnosi.Henri Gant (Henry Gantt, 1861-1919) je bio Tejlorov saradnik koji je stajao na pozicijama da neke Tejlorove pristupe treba humanizovati i demokratizovati. U tom smislu usavršio je sistem nagrađivanja i bonusa čime je postigao određene efekte na planu motivacije. Osmislio je grafikon za potrebe planiranja i kontrole izvršenja određenih radnih zadataka, koji se po njemu naziva Gantova karta ili Gantogram i koji se i danas koristeGovoreći o klasičnim teorijama menadžmenta prvenstveno mislimo na teoriju administrativnog (A. Fajol) i birokratskog menadžmenta M. Veber.Tvorac tzv. administrativne doktrine u upravljanju preduzećima, Tejlorov savremenik koji je živeo i radio u Francuskoj Anri Fajola (Henry Fayol, 1841 – 1925) u svojoj knjizi «Opšti i industrijski menadžment» iz 1916. godine poslove jedne organizacije deli na proizvodne i neproizvodne, pri čemu među neproizvodnim najznačajnije mesto pripada administrativnoj grupi koja vodi računa o funkcionisanju svih grupa. Ova funkcija prema njegovim stavovima pripada rukovodiocima koji se intenzivno bave: predviđanjem, organizovanjem, komandovanjem, koordiniranjem i kontrolisanjem. On također definiše bazične funkcije menadžmenta: planiranje, organizovanje, upravljanje, koordiniranje i kontrola53. Organizacija rada u jednom preduzeću prema stanovištima Fajolovih sledbenika nije ništa drugo nego organizacija rukovođenja u

52 Nikola Maričić Menadžment radija, RDU RTS – Radio Beograd i Institut za pozorište, film radio i televiziju FDU, Beograd, 2008.53 Isto.

25

njemu. Kritički sagledavajući ovu teoriju možemo reći da je važnost rukovođenja u svakom preduzeću veoma velika, mada ona predstavlja samo jedan njen segment. Kao još jedno od naučnih polazišta klasične škole u proučavanju organizacije i menadžmenta uzima se teorijski rad nemačkog sociologa Maksa Vebera (Max Weber, 1864 – 1920). Prema Veberovom shvatanju racionalno-legalna organizacija koja je uspostavljena prema njegovim shvatanjima « birokratske organizacije » počiva na brojnim precizno utvrđenim pravilima. Njome upravlja birokratija sastavljena od rukovodilaca različitih profila i nivoa. U njoj sve mora da bude precizirano i normirano čega se svi moraju pridržavati. Odnosi u sistemu impersonalni i bezlični, bez neposrednih i prisnih kontakata. Rukovođenje je isključivo hijararhizovano.Uz izrazitu krutost, jednostranost i asocijalnost, osnovni nedostaci birokratske teorije organizacije vezuju se za njeno:- preterano insistiranje na formi, robovanje propisima i pravilima;- glorifikacija birokratije, koja je često i nekompetentna i neefikasna- dehumanizovan i depersonalizovan odnos prema organizaciji.Ipak, bez obzira na pomenute nedostatke ova teorijska misao se održala do danas imajući brojne pristalice naročito među autorima u kapitalističkim sistemima. 2. Bihejviriostički pristup menadžmentu javlja se kao reakcija na industrijsu proizvodnju XIX i početkom XX veka u kojoj poslodavci nisu zapošljavali radnike već su unajmljivali radnu snagu. Izučavajući ponašanja ljudi u organizaciji, bihejvioristi akcenat stavlja na socio-psihološke aspekte i parolu „organizacija to su ljudi“ pun zamah dobija pedesetih godina XX veka. Predhodnicu prunom zamehu ovih teorijskih okvira dali su Meri Parker Folet (Mary Parker Follet, 1863 – 1933) i Čester Bernard (Chester Bernard, 1886 – 1961), da bi se kasnije došlo do razrade u teorijskim (i praktičnim) radovima Elton Mejo-a i Daglasa MekGregora. Meri Parker Folet smatra da je „menadžment sposbnost (veština) obavljanja posla preko ljudi ili kraće obavljanje poslova pomoću drugih ljudi“ "Upravljanje predstavlja umetnost da se stvari obave pomoću ljudi". Unoseći ideju o socijalnoj dimenziji proizvodnje, ona je stajala na pozicijama da pojedinac u proizvodnim sistemima ne bi trebalo da se oseća izolovano već kao član grupe s obzirom na sviju suštinu socijalnog bića. Menadžer i radnik su jedistvo. Insistirala je na razvoju komunikacije kao osnovnoj aktivnosti menadžmenta. Čester Bernard smatra da je organizacija „sistem svesno koordiniranih aktivnosti ili napora dve ili više osoba“.Važnu ulogu u ostvarenju ovih ciljeva za sve učesnike igra motivacija. U tom smislu izbalansiranost ciljeva organizacije, preduzeća i pojedinca vodiće ka efikasnom poslovanju. Spajajući teoriju međuljudskih odnosa sa teorijom o ponašanju u organizaciji, čime suštinski reaguje na rigidnu Tejlorovu teoriju, australijanac Elto Majo (Elton W. Mayo, 1880 - 1949) je realizovao jednu od neoklasičnih teorija menadžmenta i organizacije. Nek od osnovnih karakteristike ove i neoklasičnih teorija uopšte su:

26

stavljanje akcenta na motivaciju u proizvodnom procesu, važnost neformalne organizacije, efikasne i efektivne komunikacije, upravljanje koje počiva na socijalnim i tehničkim znanjima. Smatrajući da ključna uloga svake organizacije pripada čoveku, kao društvenom biću, Majo je sprove niz istraživanja koja su bila fokusirana na međuzavisnost uslova rada i produktivnosti (tzv. Hotvornške studije54). Neki od osnovnih zaključaka su da pojedinac ne sme da bude izolovan već ujedinjen i sa snažnim osećajem pripadnosti grupi što može i jeste bitniji podsticaj od novčanog. Takođe bitnu ulogu u organizaciji i upravljanju njome igraju neformalni odnosi . Daglas Mek Gregor (Douglas McGregor, 1906 – 1964) svojim teorijskim stavovima značajno unapredio teorijska polazišta menadžmenta. Kao tvorac sheme o humanističkom upravljanju. Način na koji će se upravljati i rukovoditi kompanijom prevashodno je rezultat promišljanja vođe – lidera. Međutim njegove odluke u značajnoj meri su uslovljene ljudskom prirodom i njihovim ponašanjem. Prema tradicionalnoj teoriji X ljudi su lenji i nesposobni; rade samo zato što nemaju izbora; ne vole da rade; vole da budu vođeni. Takođe, ljudi ne mogu da preuzmu odgovornost za sebe same i zato se njihov rad mora kontrolisati. Sa druge strane teorija Y smatra da je ljudima rad potreban, da oni žele da rade nešto i preuzmu odgovornost za svoj rad, ne žele da drugi brinu od njima i žele da urade sve sami. U cilju primene Teorije Y Mekgregor se zalaže za: decentralizaciju sistema, obogaćivanje i oplemenjivanje rutinskih poslova i učestvovanje zaposlenih u procesu odlučivanja.

Teorija hijerarhije motiva i potreba Abrahama MaslovaTeoretičar Abraham Maslov jesvojim radom značajno demantovao teorijski rad Daglasa MekGregora smatrajući da su ovi stavovi previše generalni odnosno da različitim ljudima treba različito upravljati. Polazeći od ovih stavova Maslov je utvrdio sledeću strukturu i hijararhiju potreba. Prvu grupu čine fiziološke potrebe – san, hrana, vazduh. Drugu potreba za sigurnošću, treću društvene potrebe – komunikacija i druženje, četvrtu grupu - potrebe za poštovanjem, uvažavanjem, statusom prestižom kao izraz čovekovog ega – “kada se one zadovolje čovek doživljava osećanje samopouzdanja, a kad se ne ispune demorališe se”. Peta grupa potreba pojavljuje se kada su prethodne četiri zadovoljene, a to je potreba za samopotvrdjivanjem. Sve navedene potrebe su u međuzavisnom hijararhijskom odnosu i zadovoljenje svake od njih otvara prostor za novu. .

54 U fokusu istraživanja našla se veza između stepena osvetljenja na radnom mestu i produktivnosti radnika. Neki od eksperimenata su pokazali da što se osvetljenje povećava - raste produktivnost rada, da samostalno biranje pauza dovodi do povećanja učinka rada i da zaposleni rade više ako veruju da rukovodstvo brine o njihovoj dobrobiti i ako obraćaju pažnju na njih.

27

3. Sistemski pristup menadžmenti predstavlja najsavremeniji trend u pristupu menadžmentu. Sa stanovišra ovih teorijskih polazišta organizacija se prepoznaje kao jedinstven sistem sastavljen od podsistema koji su kao samostalni delovi međusobno povezani. Ključni koncepti ove teorije su:

- Sinergija koja mora postojati između veće celine i pojedinačnih delova koji je sačinjavaju. Veća interakcija, kooperacija i saradnja među delovima omogućava veću produktivnost;

- Otvoreni i zatvoreni sistemi. Produkcioni, proizvodni sistemi mogu biti otvoreni i zatvoreni. Sistem je otvoren kada je međusobno povezan sa svojim okruženjem, obratno - sistem je zatvoren;

- Granica sistema determinišu, odvajaju sistem od okruženja. Ukoliko su sistemi otvoreni ova granica je fleksivilna – propustljiva ili polupropustljiva, dok je kod zatvorenih sistema rigidna i kruta;

- Tok. Sistem ima svoj tok informacija, materijala i energije. Ovi tokovi dolaze iz okruženja kao inputi i outputi sistema;

- Povratna informacija koja je ključ upravljanja sistemom po kome se rezultati rada vraćaju pojedincu, dozvoljavajući da se procedure rada analiziraju i koriguju.

Opšta obeležja menadžmenta radija i radio-stanica kao medijskih organizacija

Svaka organizacija – proizvodna, medijska, radio stanica predstvalja složeni socio-tehnički sistem koji karakterišu: podela rada, izvori autoriteta i ovlašćenja i uspostavljanje međusobnih odnosa i veza55. Međutim ispravno bi bilo konstatovati da u svakoj organizaciji, bez obzira na ciljeve, funkciju, veličinu, pre svega primat imaju ljudi, njihove interakcije i ciljevi koji su osnovni motiv njihovog udruživanjasu organizaciji56. Zajedničko za sve oblike organizacije, uključujući i radio stanice kao poseban is vamosvojan tip, je postojanje osnovnih elemenata kakvi su: cilj, zadatak, funkcija, organi i sredstva koji su u tesnoj vezi i međusobnoj uslovljenosti. Cilj i svrsishodnost jedne organizacije, bilo da je spolja nametnut ili unitrašnjeg karaktera, preduslov je njeno postojanja. Cilj nikad ne može da bude individualan već je jedinstven za čitavu organizaciju. Preko organizacije i njenog menadžmenta, cilj se pretvara u zadatak, koji se dalje transformiše u funkciju i to kroz proces izvršenja na taj način što se deli, raščlanjuje na jednostavnije, pojedinačne zadatke, odnosno grupe poslova. Ove grupe poslova postaju organi organizacije, čiji karakter i formiranje je usaglašeno sa prirodom i veličinom organizacije. Da bi ovi organi mogli da izvršavaju

55 Louis A. Allen: Menagment and Organization, McGraw-Hill Book Co, New York, 1958.56 Herbert G. Hicks: Menagment and Organization, McGraw-Hill Book Co, New York, 1967.

28

funkciju moraju da raspolažu određenim sredstvima, kao neophodnim elementom svake organizacije. Svih pet elemenata organizacije su međusobno povezani i uslovljeni, tako da pogrešno definisan cilj povlači postavljanje pogrešnog zadatka, koji se dalje odražava na funkcije, organe i konačno pretpostvku o neophodnim sredstvima. Ako ovako postavljenu matricu prenesemo na radio i radio stanicu kao specifičnu medijsku organizaciju možemo reći da je:

- cilj radio stanice – proizvodnja i emitovanje radio programa;- zadatak radio stanice – planiranje, priprema, realizacija pojedinačnih emisija,

blokova, programa;- funkcija – ostvarivanje programskih funkcija i drugih ciljeva postavljenih pred

radio stanicu (komercijalni efekti, društveni aktivizam....)- organi – delovi organizacione strukture – programske, radne jedinice; redakcije;

sektori...- sredstva – u dijapazonu od prostorno-tehničkih ( studio, računari, mobilni

uređaji za snimanje zvuka – diktafoni, minidisk, kasetofon...; studijska tehnika...) do finasijsko-materijalnih.

Iz svega iskazanog nedvosmisleno proizilazi da organizacija uopšte i specifikovano radio stanica kao medijska oprganizacija i njen menadžment može biti posmatrana kao opšta kategorija koju odlikuje:

- svrsishosnost; - udruženost ljudi i njihove interakcije; - plansko i osmišljeno delovanje; - stalnost odnosno trajnost; - racionalnost i efikasnost; - dinamičnost i fleksibilnost; - materijalna zasnovanost i opremljenost57.

Menadžment radio stanice kao medijske organizacije predstvaljao bi proces stvranja, rukovođenje i održavanje stabilne organizacione strukture u kojoj su udruženi za kreativni, operativni i tehnički kaadrovi specijalizovani za medijsku/radio produkciju koji imaju za cilj permanentnu, plansku i u svakom pogledu efikasnu produkciju i plasman radio programa, različitih perfomansi i ciljeva, uz maksimalnu racionalizaciju svih raspoloživih kapacitat od kadrovskih do finansijsko-tehničkih.

Ciljevi menadžmenta radija

Jedno od najvažijih obeležja menadžmenta i menadžmenta radija su ciljevi. Najopštiji cilj svakog menadžmenta je uspostavljanje i održavanje optimalne organizacije koja obezbeđuje ostvarivanje postavljenih ideja, zadataka, funkcija. Pravilno definisani ciljevi menadžmenta radio stanice morali bi biti:57 Manojlo Babić: Osnovi organizacije, “Svjetlost”, OOUR Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo, 1985.

29

- jasni, s obzirom da nejasni ciljevi stvaraju zbrku i usmeravaju napore u pogrešnom smeru;

- ostvarljivi, ne predeimenzionirani, kako se kod zaposlenih ne bi stvorila frustracija i

- pravilno odabrani i rangirani s obzirom da se samo na ovaj način postiže efikasnost i brzina u njihovoj realizaciji.

Ciljevi koji se postavljaju pred menadžment jedne radio stanice kao medija odnosno kao organizacionog sistema, nisu autonomni, već najneposrednije proizilaze iz strateški postavljenih zadataka – misije proizvodno-produkcione celine. Generalni cilj svake radio stanice je produkcija, emitovanje i plasman programa, ali u zavisnosti od tipa, modela radio stanice, od činjenice da li je reč o komercijalnoj ili stanici koja obavlja funkciju javnog servisa zavisiće definisanje ciljeva koji će biti ostvarivi od strane menadžmenta.

Funkcije menadžmenta radija

Funkcije menadžmenta medija i konkretno radija vrlo su slični funkcijama opšteg menažmenta. Iako najveći broj autora kao funkcije opšteg menadžmenta identifikuje pet funkcije: planiranje, organizovanje, vođstvo, briga o kadrovskoj strukturi i kontrola, autori iz oblasti medijskog menadžmenta, menadžemnetu radija pridodaju 4 funkcije: planiranje, organizovanje, upravljanje/vođenje i kontrolu58. Suštinska razlika između ove dve klasifikacije je u činjenici što se u definisanju funkcija menadžmenta radija povezuju ljudski resursi sa liderstvom i brigom o motivaciji u jedinstvenu funkciju upravljanja.

Planiranje je faza u kojoj se donose odluke o misiji i ciljevima organizacije i određuje kurs akcije neophodan za njihovo ostvarivanje. Planiranje je pretpostavka svakog uspešnog menadžmenta, oa tako i menadžmenta radija bilo da je reč o planiranju sadržaja programa ili emisija, finsnijskim planovima, planovima koji se odnose na kadrove, studijsku tehniku...

Organizovanje obuhvata više aktivnosti koje se generalno svode na pitanje kako definisane i usvojene odluke pretvoriti u akcije.

Vođstvo, liderstvo je proces kojim se utiče na druge kako bi se angažovali na najbolji način radi efikasnog i efektivnog ostvarivanja ciljeva. Vođstvo u menadžentu radija može biti definisano na više različitih nivoa – od nivoa čitave stanice kao organizacione celine do nivoa pojedinačne emisija i pitanja da li je vođa, lider,

58

30

menadžer na ovom nivou voditelj, novinar, prezenter ili producent, urednik, organizator emisije.

Kontrola je faza menadžmenta koja mora da omogući proveru da li su sve planirane aktivnosti i rezultati zaista ostvareni.

Faktori uticaja na menadžmenta radija i radio stanice

Polazeći od integralne teorije menadžmenta koja je bazirana na teoriji sistema i teoriji kontigencije, sve faktore uticaja na ukupno funkcionisanje i menadžment radio stanice možemo podeliti u dve velike grupe na: Unutrašnje faktore:

- ekspresivne mogućnosti radija kao medija, semiotički sistemi koji su svojstveni određenom mediju i koji tvore tzv. ’jezike’ pojedinačnih medija);

- pravni status i oblici povezivanja medijskih preduzeća (inokosno, akcionarsko društvo, poslovno udruženje; lanac, mreža, konglomerat)59;

- veličina, tip i lokacija radio stanice; - programsko-produkcione osobenosti; - tehničko-tehnološka infrastruktura- način finansiranja i - kadrovska struktura i

Spoljne faktore koji ukazuju na interakciju koja postoji između medija, radio stanice i okruženja, sredine u kojoj ona funcioniše i sa kojom je u međudejstvu. Splet spoljnih faktora uticaja možemo klasifikovati na:

- institucionalne faktore koji su precizno definisani karakterom društvemo-ekonomskog i političkog sistema i merama koje taj sistem preduzima. Ovi uslovi su zakonskim i podzakonskim aktima precizirani i trebalo bi da budu obligatorni su za sve medijske institucij;

- tip medijskog sistema (etatistički, tržišni, mešoviti) i modeli organizovanja medijskog preduzeća;

- oblik svojine nad medijskim preduzećem (javno vlasništvo, privatno vlasništvo) 60;

- integracijski procesi na različitim nivoima od lokalnog do međunarodnog; - razvoj nauke i tehnike čiji su uticaji veoma bitni i neminovno dovode do

promene u organizacionim strukturama, a time i menadžmenta i

59

60 Isto.

31

- uticaj tržišta koje svojom širinom i zahtevima ima veliki uticaj na kvalitet, vrste medijskih, radijskih proizvoda. Pod tržištem posebno bi trebalo staviti akcent na specifične segmente koje čini javnost – ukupna (javno mnjenje), tržišna (oglašivači) i medijska - auditorijum odnosno publika kao i konkurencija.

Subjekti i objekti menadžmenta i menadžmenta radija

U osnovi svake humane organizacije je postojanje i aktivna uloga čoveka, pojedinca, ličnosti. Važnost organizacije se u tom smislu ogleda i u najnaposrednijem prilagođavanju organizacije, materijalnim, kadrovskim prostornim i vremenskim uslovima.Osnovni subjekt svake organizacije i menadžmenta u njenim okvirima je čovek i to kao stručni, profesionalni menadžer, organizator na različitim nivoima i sa odgovarajućim zadacima koji u procesu rukovođenja i organizovanja koristi naučna znanja i iskustva.S obzirom da su osnovni ciljevi i zadaci svake organizacije i njenog menadžmenta usklađivanje elemenata proizvodnje sa osvrtom na razlike usled kojih treba uticati na pojedina postojeća organizaciona rešenja, kao glavne objekte menadžmenta identifikujemo: čoveka, tehnološki (radni) proces, predmet rada i oblik organizacije.Čovek ili skup pojedinaca dakle radni kolektiv, ekipa, tim koji je uključeni u realizaciju ciljeva i zadataka jedne organizacione celine, predstavljaju najbitniji objekat nad kojim se sprovodi menadžment, odnosno kojim se rukovodi i upravlja. Svaki skup ljudi nije ekipa, tim, radna celina. Skup ljudi to postaje tek kada su njegovi članovi povezani jedinstvenim, zajedničkim ciljevima kojima se ispunjavaju zadaci organizacije i njenog menadžmenta.Tehnološki proces se stalno mora unapređivati i prilagođavati novim sredstvima za proizvodnju. Za dobru organizaciju i menadžment od velikog značaja je permanentno proučavanje i unapređivanje tehnološkog i radnog procesa.Predmet organizacije je bitan objekat menadžmenta. Svaki predmet organizacije zahteva drugačiji oblik organizacije i odlikuje ga različiti tretman tokom tehnološkog procesa.Oblik organizacije kao objekat menadžmenta neminovno preživljava stalne transformacije. On ne sme ostati stalno isti, ne smeju se zanemariti faktori uticaja, svi elementi se moraju uvažavati i integrisati.

Radio produkcija i producent radija

Produkcija radio programa ili radiofonskih sadržaja za potrebe rado stanica odlikuje se specifičnostima koje su u tesnoj vezi sa osobenostima radija kao medija, ali polazi od univerzalnih osobenosti produkcije u sferi medija, kulture i umetnosti. Faze rada,

32

organizacione i upravljačke aktivnosti, tehnike i metode koje će biti korišćene u procesu produkcije sadržaja za radio zavisiće prvenstveno od tipa produkcije, a potom i od osnovnih karakteristika radio stanice. Produkcija radio programa uopšte predstavlja uobičejeno, svakodnevno, »uživo«, kad-kad i rutinsko pripremanje i emitovanje programskih sadržaja. Muzički sadržaji se emituju sa nosača zvuka, najveći deo govornih uživo, mada se pojavljuju i pojedinačni snimljeni elementi – kraće izjave, ankete, komentari, prikazi... Produkcija radiofonskih sadržaja obično podrazumeva autentičnu, kreativnu produkciju kratkih formi kakve su špice, džinglovi, najrazličitije forme radio reklame, dramska, muzička i najrazličitija radiofonska ostvarenja. Ovaj oblik produkcije može biti delimično ili u potpunosti poveren nezavisnim produkcijama koje za potrebe stanice ili klijenata pripremaju ovu vrstu sadržaja(najčepće kada je reč o reklamama), mada u okviru kompleksnijih komercijalnih radio sistema i posebno institucija koje obavljaju funkciju javnog servisa postoje posebna odeljenja kojima je poveran ovaj zadatak – odeljenje marketinga, dramski program, muzička produkcija, odeljenje specijalnih programskih akcija.... Osnovne karakteristike radio stanice njen tip, vlasništvo i način finansiranja, zona pokrivanja, kao i auditorijum61 kome je program namenjen svakako će uticati i na vrstu i način produkcije, kvantitativni odnos različitih vrsta programa ..... Govoreći o poslovima i zadacima radio producenta nalazimo se u teškom položaju prvenstveno iz razloga što se ovoj medijskoj profesiji potpuno drugačije pristupa u našim uslovima i u medijskim sistemima na anglosaksonskom govornom području. Za razliku od britanskog pa i američkog shvatanja producenta na radiju čija je uloga vrlo slična ulozi reditelja na televiziji, s obzirom da je on osoba koja precizno determiniše sve ono što auditorijum mora da čuje62, u našim uslovima producent se izjednačava sa organizatorom programa na višem nivou, kome se pridodaju odgovorniji poslovi vezani gotovo isključivo samo za organizacione, tehničko-tehnološke i finansijske aspekte realizacije programa. Idela kome bi trebalo težiti je producent koji je obavlja poslove od uredničkog preko produkcijskog do tehničkog nivoa. Ipak ono što je možda najbitnije u shvatanju pozicije producenta je činjemica da bi producent trebalo da poseduje ideju. To može biti ideja o novoj emisiji, prilogu, osobi koju bi bilo smisleno intervjuisati. Ideje nisu rutina već sa jedne strane proizilaze iz suštine radio stanice i njenog programa i okruženja, slušalaca kojima su ti programi namenjeni. Iz tog razloga producent na radiju mora biti u stalnoj interakciji – direktno ili indirektno sa svojim auditorijumom. Nova ideja ne mora istovremeno da bude i dobra ideja zbog čega producent kao oblik autocenzure mora imati razvijen kritički 61 Aktuelni Zakon o radio difuziji RS (2002) predviđa postojanje radio stanica javnog servisa, komercijalne radio stanice i radio stanice civilnog sektora. Prema zoni pokrivanja stanice mogu biti: lokalne, regionalne, pokrajnske, nacionalne i prekogranične. S obzirom na programsko određenje, sadržaj radio stanice mogu biti stanice opšteg tipa i specijalizovane odnosno fprmatirane. 62 Julian Newby: Inside broadcasting, Routledge, London&NewYork, 1997.

33

stav. U svakom slučaju ideja bi trebalo da ima jasan cilj koji je relevantan za ciljnu grupu ili ukupan auditorijum radio stanice, praktičan i ostvarljiv sa aspekta raspoloživih resursa. Druga faza u ostvarivanju postavljenih ciljeva bilo bi ubeđivanje – vlasnika, generalnog menadžera, programskog direktora u opravdanost realizacije predviđene ideje, projekta. Ovaj postupak prate kontekstualizacija i smisleno pozicioniranje ideje u sve organizacione segmente stanice. Ovo je trenutak kada producent, posebno ukoliko je u statusu honorarno angažovanog sardnika, na sebe preuzima izuzetno veliku odgovornost. On mora da sagleda najadekvatnije mesto poziciju njegove ideje u postojećim programskim okvirima, da odredi dan i datum emitovanja, termin, sadržaje koji će biti emitovani pre ili posle sadržaja koji producira. Realizovan projekat istovremeno može da zadovolji postojeću publiku, poveća ili smanji njen obim što znači uspeh ili neuspeh, što je posebno bitno sa aspekta komercijalnih emitere63.

63 Robert McLeish: Radio production, Elsevier Science & Technology, Focal Press, Boston, 2005.

34

Producent se bavi planiranjem troškova i rokova, definisanjem autorskog i izvođačkog dela ekipe i njihovih honorara, neophodne tehnike. Objedinjujući ekipu koja možda nikada pre nije bila u kontaktu, a iako jeste to je bilo u vezi sa nekim drugim projektom, producent je psihološki most između svih njih koji za krajnji cilj ima stvaranje autentičnog, kreativnog i utilitarnog dela koje će biti emitovano na programu definisane radio stanice. Rukovodeći radom ekipe producent mora da raspolaže svim podacima, spretno vodi ekipo kroz pojedine faze koristeći različite stilove rukovođenja – od naređivanja, preko vođenja i podsticanja do delegiranja sve sa jednim ciljem – što uspešnijeg okončanja svake faze projekta bilo da je reč o snimanju i post produkciji ili „uživo“ realizaciji u studiju64. Iz navedenih razloga posao producenta u radio stanicama je višedimnzionalan – istpovremeno kreativan i operativno tehnički, urednički, menadžerski i administrativni. Zbog svega toga postavlja se pitanje adekvatne edukacije za obavljanje producentskih poslova. Generalno najčešći oblici učenja su tako što pratimo kako neke druge osobe obavljaju isti posao, kroz učenje teorije, roz samostalne eksperimente i kroz lično, praktično iskustvo. Svaki od ovih oblika ima svoje prednosti i nedostatke – prebrzi ulazak u svet prakse može da izazove frustracije, preveliki kvantitet teorije može da atrofira osećaj za primenjeno i empriju, dugi eksperimenti mogu da pasivizuju dok tuđi primeri mogu dovesti do gubitka kreativnosti i usvajanja tuđih šablona. U svakom slučaju sticanje znanje iz oblasti koje su u bližoj i daljoj interakciji sa oblašću radija i radio produkcije, trebalo bi da bude početak procesa edukacije koji bi se obogatio određenim eksperimentima, vežbama u kontrolisanim, akademsko-obrazovnim okvirima da bi se tek potom prešlo na sticanje praktičnih iskustava bilo kroz oblike pasivne ili aktivne prakse.

Zaključak i pitanja

64 Isto.

35

3. PRIMENA TEORIJE SISTEMA NA MENADŽMENT RADIO STANICA

Jedan od najsavremnijih pristupa u menadžmentu i menadžmentu medija je sistemski pristup sa čijih stanovišta organizacija i njen menadžment se prepoznaju kao jedinstven sistem sastavljen od podsistema koji su kao samostalni delovi međusobno povezani. Sinergija koja mora postojati između celine i njenih pojedinačnih delova koji je sačinjavaju, kao i njihova interakcija, kooperacija i saradnja omogućava veću produktivnost. Sistemsko shvatanje menadžmenta vrlo je bitno i sa aspekta menadžment u oblasti radija i radio-difuzije.

Pojam sistema

Sam pojam sistema moguće je prema različitim kriterijumima i autorima. Sistem može biti definisan kao “izdvojena, funkcionalna celina, sastavljena od objekata, njihovih atributa i relacija koje povezuju objekte i njihova svojstva“ 65. Za sistem istovremeno možemo reći da predstavlja “skup (kompoziciju) elemenata (delova) čiji međusobni odnosi počivaju na pdređenim zakonima ili principima”66. Iz oba navedena određenja jasno se izdvaja ono što je zajedničko i jedinstveno za svaki pojedinačni sistem, a to su: elementi i principi sistema. Elementi sistema čine njegovu sadržinu i njihovo postojanje je pretpostavka egzistencije sistema. Ovi elementi suštinski predstavljaju sadržaj koji sistem određuje kvantitativni, ali ne i kvalitativno. Elementi sistema mogu biti posmatrani, samostalno i kao grupa elemeneta kao podsistemi u okviru ukupnog sistema. Ciljevi postavljeni pred sistem nisu isti kao i ciljevi pojedinačnih podsistema, ali su u njih interpolirani i doprinose ostvarenju globalnih ciljeva sitema. Pincipi na osnovu kojih su komponovani ili prema kojima funkcionišu sistemi, zajedničko su obeležje sistema koji su deo čovekovog stvaralaštva.

Vrste sistema

Sisteme je moguće klasifikovati na više različitih načina i prema raznorodnim kriterijumima.Prema načinu nastajanja sistemi mogu biti:

prirodni (fizički, biološki, kosmički, geološki, atmosferski) i veštački (tehnički, organizacioni).

Prirodni sistemi nastaju, razvijaju se i gase, nestaju, u skladu sa prirodnim zakonima. Veoma često egzistiraju kao podsistemi nekih drugih sistema. Veštački sistemi su rezultat nekog stvaranja, stvaralačkog rada i pojavljuju se kao tehnički i organizacioni sistemi.

65 Dr Dušan Simić Osnovi kibernetike, Naučna knjiga, Beograd, 1981. 66 Dr Stevan Kukoleća Osnovi teorije organizacionih sistema, IŠRO “Privredno finansijski vodič”, Beograd, 1980.

36

Tehnički sistemi predstavljaju kompozicije elemenata u skladu sa jednim prirodnim zakonima kako bi se pružio otpor drugim prirodnim zakonima. Njihovi ciljevi su jasno i precizno definisani i deo su čovekovog stvaralaštva. Organizacioni sistemi nastaju kombinovanjem tehničkih i prirodnih sistema. U njihovom delovanju i funkcionisanju jasna je funkcija čoveka koji definiše ciljeve koji su višestruki. Njihova dominantna osobina je uređenost i sposobnost da se uspostavi red u korišćenju materija, energije i informacija67. Bitna određenja organizacionih sistema su: da nastaju radi ostvarenja određenog cilja, dinamički su i nastaju ka svesna ljudska tvorevina sa čovekom kao obaveznim podsistemom koji je nosilac procesa funkcionisanja, udruživanja i kontrole.Pojavni oblici organizacionih sistema su:

- organizacioni sistem koji je jedinstvo biološkog i tehničkog podsistema – npr. radio-stanica;

- organizacioni sistem koji je sastavljen samo od bioloških podsistema - verske zajednice, sporstski klubovi i

- organizacioni sistemi koji se ne sastoje ni od tehničkih, ni od bioloških podsistema - intelektualno stvaralaštvo.

Prema obliku ili stepenu apstrakcije sistemi mogu biti: - realni, konkretni sistemi, sistemi koje identifikujemo čulima i koji se odlikuju

visokim stepenom organizovanosti i - apstraktni sistemi koji su obično rezultat misaonih istraživanja (verbalni,

grafički, matematički, klasifikacioni modeli). Prema stepenu složenosti, što podrazumeva broj članova, način funkcionisanja, strukturu, sistemi mogu biti:

- prosti (ameba) i - složeni (čovek).

Prema vezi sistema i okruženja sisteme možemo podeliti na: - zatvorene sisteme - čije ponašanje je unapred određeno, nemaju vezu sa

okruženjem, ne ostvaruju razmenu energije i materija sa sredinom u kojoj egzistiraju;

- relativno zatvoreni sistemi koji svoju interakciju sa okruženjem definišu kroz postojanje samo jednog ulaza i izlaza i

- otvoreni sistemi na koje okruženje ostvaruje brojne uticaje, otvoreni su za brojne upravljačke odluke ; sistemi čije ponašenje nije regulisano prirodnim zakonima.

Prema postojanju potrebe za upravljačkim impuilsima sisteme delimo na: - statičke sisteme obično samoregulacione, automatske sisteme koji nemaju

potrebu za upravljačkim delovanjem. Ovi sistemi se ne menjaju i neistorični su i

67 Dr Miloš Rajkov Teorija sistema,

37

- dinamičke sisteme obično otvorene, sisteme na koje je potrebno primeniti neke upravljačke akcije, podložni su promenama i razvojni su. Promene do kojih dolazi kod otvorenih i dinamičkih sistema možemo podeliti na: endogene promene - promene strukture koje pak dalje mogu biti evolutivne i revolucionarne i egzogene promene - promene koje su vezane za funkcije i funkcionisanje sistema.

Konačno s obzirom na predvidljivost ponašanja i odnos prema promenama sisteme delimo na:

- determinisane sisteme, sisteme čije je ponašanje moguće predvideti i to na osnovu poznavanja njihove strukture i zakonomernosti njihovog funkcionisanja i

- nedeterminisane, stohastičke sisteme čije ponašanje nije moguće predvideti.Proučavanje sistema je od velikog značaja za ukupno proučavanje i bavljenje menadžmentom radija i radijskom produkcijom. Svaka produkcija za svoju pretpostavku ima postojanje određenog sistema. Moguće je da to bude postojeći sistem u okviru koga se vrši produkcija, da se stvara novi sistem, da ne postoji sistem a da se produkcija ipak odigrava u okviru socijalnog, privrednoga, ekonomskog, kulturnog, političkog ili nekog drugog sistema jedne zemlje.

38

4. MESTO RADIJA U INFORMACIJSKO-KOMUNIKACIJSKOJ PRAKSI

Komuniciranje, kao pojava, staro je koliko i ljudska zajednica i društvo. Od najranijih vremena čovek je prepoznavao svoju potrebu da prima nova saznanja, informacije i da ih saopštava drugim ljudima. Kontakti među ljudima i razmene informacija za čoveka su značili mnogo toga. Ponekad je reč bila o zadovoljenju primarnih potreba i egzistenciji mada je razvoj komunikacijske interakcije sobom nosio i neke druge oblike opšte i samorealizacije čoveka. Time se ostvaruje individualni napredak pojedinca zajednice i društva u celini. Zbog toga možemo reći da je problem komuniciranja izuzetno važan na različitim nivoima - od individualnog do društvenog, kao i u različitim procesima i oblastima – oblast politike, sociologije, teorije organizacije, menadžmenta, kibernetike68. Prvi oblici ljudske komunikacije bili su vezani za primitivne oblike dovikivanja, pevanja, uz pomoć bubnjeva, vatrenih i dimnih signala sa najrazličitijim ciljevima. Savremeni žični i bežični transferi poruka, satelitska difuzija, mobilna telefonija i Internet, suštinski pred učesnike u komunikacijskom procesu postavljaju ista pitanja: kako doći do novog saznanja, kako ga oblikovati, preneti, ponekad i sačuvati i konačno ostvariti izvesne efekte.U najvećoj meri izučavanje procesa komuniciranja oslanja se na znanja, metodologiju i iskustva: komunikologije, kibernetike i opšte teorije informacije.

Informacija

Termin informacija ima vrlo široku upotrebu od svakodnevnog govora do stručne literature. Njime se obično označava novo saznanje, do tada nepoznato, tek otkriveno ili pronađeno sa manjim ili većom vrednošću za naš život, delovanje i ukupne aktivnosti. Informacija treba da bude pouzdana, proverena, kontrolisana, ali i dinamična. Ona nije jednom zauvek data, već podleže promenama (komunikativni dualizam). Proces protoka informacija ne sastoji se samo u emisiji – slanju informacija, već zahteva i primanje, pravilno dekodiranje određene poruke i povratnu reakciju69. Milan Vujaklija70 ističe latinski koren reči informacija - informatio, pridodajući mu značenja kakva su podučavanje, upućivanje, obaveštavanje, izveštaj i brojna druga značenja. Etimološki se pojavljuje još jedan koren pojma informacija in formam sa značenjem biti u biti. Informacije mogu imati vrlo raznorodan karakter, pa je čak moguće govoriti i o umetničkim informacijama.

68 Dr Franc Vreg: Društveno komuniciranje, 69 Marina Marković, Poslovna komunikacija, Clio, Beograd, 2003.70 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1991.

39

Enciklopedija političke kulture ističe da je pojam informacije nemoguće konačno definisati pošto informaciju definiše kao “događanje izolovano iz totaliteta, osmišljeno i posredovano svešću”.

Utemeljivač kibernetike Norbert Viner informaciju definiše kao “sadržaj onoga što razmenjujemo sa spoljnim svetom dok mu se prilagođavamo i na njega utičemo svojim prilagođavanjem”71. On je istovremeno utvrdio vezu između informacije kao mere organizacije i njenog antipoda entropije koja kao meru ima dezinformaciju. Prema Vineru svakom obliku upravljačke delatnosti – menadžmentu predhodi kvalitetna informacija. Slične stavove srećemo i kod ruskog teoretičara Lava Teplova koji informaciju određuje kao “meru sređenosti strukture”.

Teoretičar dr Toma Đorđević72 celokupnu stvarnost deli na: svet empirije – iskustvenih pojava i svet komunikativno-informativnih činjenica. On daje jednu kvalitetnu, ali vrlo obimnu definiciju pojma informacije ističući da “pod pojmom informacije označavamo praksom stečeno saznanje, do tada nepoznato ljudskom iskustvu, saopšteno jezičkim ili nejezičkim sistemima značenja, kako bi moglo da se razmenjuje među subjektima komunikacijskog čina, kao simbolički posredovano iskustvo, od značaja za smer i efikasnost ljudske prakse”. Razlažući ovu definiciju dolazimo do najbitnijih elemenata prema kojima je informacija:- novo saznanje nastalo na temeljima iskustva u društvenoj praksi;- saopšteno u odgovarajućoj formi – karakterističnim simbolima - svrsishodno i aktuelno.

Poruka

Veoma često u jednodimenzionalnom poimanju pojmova poruke i informacije između njih se stavlja znak jednakosti, što je netačno. Svaka poruka sobom nosi nove i ljudskom iskustvu nepoznate informativne sadržaje, međutim njena suština se ne iscrpljuje samo u ovom elementu. Poruka predstavlja skup simbola kojima se prenosi određeno značenje između subjekata komunikacijskog procesa. Strukturu poruke čine dve simbiotičke celine:- informativno jezgro, rudimentarna informacija – deo koji nosi elemente novog, nepoznatog saznanja i- redundanca, neophodni “višak”, komponenta ranije stečenog znanja koje doprinosi prijemu i organizaciji novih, nepoznatih sadržaja.

71 Norbert Viner: Kibernetika, Prosveta72 Toma Đorđević Teorija informacije – teorija masovne komunikacije Partizanska knjiga, Ljubljana, 1979.

40

Poruka teško egzistira bez postojanja redundantnih sadržaja, a ne može biti sastavljana samo od ovih sadržaja jer bi tako bila neinformativna, pa prema tome i neinteresantna za učesnike u procesu komuniciranja.Poruka obično mora biti oblikovana prema nekim kriterijumima koji bi obezebedili njeno formiranja, odašiljanje transport i prijem. U tom smislu treba voditi računa:- da je poruku moguće preneti primaocu - da postoji adekvatan kanal komuniciranja;- da je oblikovana i saopštena simbolima koji su poznati primaocu i - da se njen sadržaj tiče primaoca.

Subjekti komunikacijskog procesa Učesnici u procesu prenošenja poruka nazivaju se subjektima komunikacijskog procesa. Razlikujemo: - komunikatora /izvor/ - koji predstavlja pojedinca, osobu ili grupu ljudi koji saopštavaju poruku, informativni sadržaj i- recipijenta /odredište/ - takođe pojedinca ili grupu ljudi koji prima ili primaju poruku koju odašilja, emituje komunikator.Subjekti komunikacijskog procesa se nalaze u korealciji, skladnom odnosu koji je pretpostavka dobre i uspešne komunikacije. Njihovi međusobni odnosi i pojedinačna imena su različiti. Mogu se definisati kao: predajnik – prijemnik; koder – dekoder, govornik – slušalac/publika; glumac – pozorišna publika;...

Komunikacioni kanal

Komunikacioni kanal ili Kanal komuciranja je neka vrsta sredstva u prenošenju poruka. Ispravno bi ga bilo definisati i kao neku vrstu puta koji poruka prelazi između komunikatora i recipijenta (vazdušni prostor, bežični put elektromagnetnog talasa, kabl, voda...). U skladu sa svakim od tih „puteva“ potrebno je poruku izraziti onim jezikom, onim simbolima, koje je moguće tim kanalom preneti. To može biti pisana reč, radio-telegrafski znak, magnetski ili digitalni zapis, jezik filma, govor. Najveći mogući broj signala koji se istovremeno i kvalitetno može preneti određenim kanalom naziva se i određuje kapacitet kanala. Bitna pojava vezana za komunicione kanale su smetnje koje ograničavaju efikasnost prenosa poruka i najdirektnije zavise od karakteristika i kapaciteta kanala. U tom mslučaju reč je o kanalskim smetnjama koje se odnose na one poremećaje usled kojih se ometa fizička vernost prenosa poruka. To mogu biti razlilčita izobličenja, slabljenje signala, izčezavanje, prekidi, stapanje osnovnog signala sa neželjenim. Druga vrsta smetnji do kojih dolazi u komunikacionim procesima su tzv. semantičke smetnje do kojih dolazi u situaciji kada je poruka primljena u obliku u kome je poslata – kvalitetno i bez izobličenja, a to što nije pravilno shvaćena uzrokovano je je neskladom u sistemima simbola koje koriste

41

subjekti procesa komuniciranja ili nekom drugom drugim oblikom njihove neusaglašenosti. Treća vrsta smetnji koja se u teoriji pojavljuje su ambijentalne smetnje koje mogu biti tretirane samostalno, ali i kao podvrsta tehničkih smetnji pošto su vezane za odnos recipijenta i komunikatorai situaciju u kojoj zbog buke, nekih spoljnih elemenata, a ne kanalske smetnje recipijent ne može kvalitetno da primi poruku.

4. 6. Kod, /en/kodiranje, dekodiranje

Svaki proces komuniciranja podrazumeva postojanje jedinstvenog, zajedničkog koda. Najstariji kodovi su bili kriptogrami (šifre) koje pominje Herodot u V veku pre n. e. Englesi filozof i državnik Bekon prvi je za svoje tajne prepiske koristio samo dva znaka L i O. Kod (francuski code od latinskog codex drvena tablica za pisanje) u komunikološkom smislu predstavlja sistem znakova i pravila po kojima se struktuira i struktuira informacija odnosno poruka. Koriste se sa funkcijom prenošenja, obrade i čuvanja informacija. Postoji veliki broj kodova razvijenih za različite namene ili prilagođenih karakteristikama komunikacionih kanala. Signal (lat. signum znak)predstavlja znak, poziv koji je objavljen nekim instrumentom. Obično se radi o svetlosnim, zvučnim, ili nekim drugim vidnim znacima kojima se nešto saopštava. Sobom nose neko upozorenje da se treba čuvati opasnosti ili nešto preduzeti. Bitna pretpostavka signala je da su to dogovoreni znaci pa prema tome i nihov sadržaj jasan i razumljiv. Simbol (grč. symbolon) predstavlja znak po kome se nešto može saznati, raspoznati ili zaključiti. On može biti definisan i kao znak, znamenje materijalna ili misaona slika koja nije adekvatna ili bolje rečeno ekvivalentna slici onoga šta predstavlja, ali se na osnovu njega jasno može poznati ono što određeni simbol predstavlja. Simbol je i materijalni ili apstraktni, zamišljen, znak koji označava neki pojam ili na njega podseća, nešto po čemu je on prepoznatljiv (grb, golub kao simbol mira...).Proces prevođenja saopštenja ili poruke u odgovarajući sistem znakova je kodiranje, a rekonstrukcija saopštenja na osnovu poznavanja značenja kodova je dekodiranje. Korišćenje znakova u procesu komuniciranja, signala i simbola, u vezi je sa kanalom komuniciranja, mada je recipročno izbor kanala vezan za simbole koji se koriste u procesu komuniciranja.

Informisanje - Komuniciranje

U zavisnosti od karaktera i smera prenošenja poruka i informativnih sadržaja uopšte u komunikološkom smislu razlikujemo aktivnost informisanja i proces komuniciranja.

42

Informisanje, komuniciranje u užem smislu ili jednosmerno komunikacijom je aktivnost kojom se struktuirana poruka prenosi od komunikatora do recipijenta. U trenutku kada je poruka stigla do onoga kome je namenjena informisanje je završeno.

Komuniciranje, komuniciranje u širem smislu ili dvosmerna komunikacija je proces u kome se poruka prenosi od komunikatora do recipijenta i obratno. To znači da po obavljenom informisanju, recipijent na osnovu dobijene, struktuira novu poruku, pojavljuje se u ulozi komunikatora i tu novu poruku saopštava recipijentu, koji je u prethodnom delu komunikacijskog procesa bio komunikator. Tako dolazimo do dvosmernog procesa komuniciranja, protoka informacija odnosno poruka između subjekata komunikacijskog procesa u kome oni ciklično menjaju uloge, manje ili više su aktivni u procesu slanja, formiranja i prijema poruka. Svako informisanje ukoliko je dobro postavljeno i obavljeno trebalo bi da pobudi određene reakcije i da na učinjenu akciju izazove određenu reakciju.

Povratna spega – fidbek (feedback)

Fidbek je povratana informacija o rezultatima neke akcije koja je dostupna osobi koja je tu akciju izazvala ili izvela. Njegovo postojanje omogućava objektivnu evaluaciju efektivnosti i efikasnosti preduzetih akcija, kao i modifikacije kako bi slične akcija bile uspešnija u bućnosti. Utemeljivač kibernetike Norbert Viner pod povratnom speregom podrazumeva svako “podešavanje budućih postupaka na osnovu prethodno izvršenog rada”. Baveći se teorijom informacije i kibernetikom definisali smo da su u središtu interesovanja ove dve naučne discipline složeni, dinamički sistemi koji egzistiraju u izvesnom okruženju i sa njim su u neprekidnoj interakciji. Tako se stvaraju mnogostruke veze i odnosi u kojima sistem utiče na okruženje, ali i okruženje na sistem. Za svako komuniciranje od najvećeg značaja su one relacije i informacije putem kojih sistem dobija obaveštenja o stanju okoline bilo da je reč o postojećem stanju ili stanju koje je nastalo kao poseledica delovanja sistema. Teorija razlikuje pozitivnu povratnu spregu koja u sistemu upravljanja povećava uticaj ulaznog dejstva (akcije) na izlaznu veličinu upravljanog podsistema. Negativna povratna sprega je veza koja u sistemu sa upravljanjem smanjuje uticaj ulaznog dejstva (akcije) na izlaznu veličinu upravljanog podsistema.U eri dominacije masovnih medija pojam povratne sprege, fidbek dobija na svojoj aktuelnosti. Najrazličitije informacije koje se preko medija prenose do recipijenata formirane su i odaslane sa ciljem da izazovu, dovedu do određenih reakcija. Reakcije okruženja na delovanje sistema, dakle reakcije auditorijuma na poruke koje im je uputio neki od medija iz sistema masovnog komuniciranja predstavljaju fidbek. Po svom karakteru sve reakcije publike mogu biti javno manifestovane (dostupne) ili

43

nedostupne, poznate samo grupama ili pojedinscima koji čine auditorijum. Prema kriterijumu vremenskog ispoljavanja dostupne reakcije mogu biti trenutne (telefonsko uključenje) ili sa vremenskim kašnjenjem (pisma slušalaca/gledalaca), a po načinu ispoljavanja direktne (telefonska uključenja, pisma) i indirektne (dobijene putem ankete). U situaciji pokretanja novog medija ili redefinisanja njegovih programa, svaka organizacija, sistem, medij ima vrlo veliku potrebu i očekivanja od fidbeka realnog ili potencijalnog auditorijuma što kroz različite tipove istraživanja dobija kao informaciju.

Oblici komuniciranja

Svaki proces komuniciranja se odlikuje nekim univerzalnim karakteristikama mada se mogu uočiti i neki specifični i po svojim osobinama autentični oblici. Kao specifične oblike komuniciranja razlikujemo: intrapersonalno, interpersonalno, medio i masovno komuniciranje, mada je moguće identifikovati i neke druge oblike poput: neverbalne, političke, organizacione komunikacije.Intrapersonalno komuniciranje ili tzv. govorenje samom sebi je normalna pojava koja često predhodi ostalim oblicima komuniciranja. Kod ovog oblika komuniciranja ideje se kreću u okviru samog pojedinca koji je u isto vreme i komunikator i recipijent. Upliv spoljne sredine uopšte ne postoji, a diskrecija je zagarantovana. Interpersonalno komuniciranje je neposredna, direktna razmena poruka između dve ili više osoba u uslovima njihove fizičke blizine. Tokom ovog komuniciranja koriste se sva čula aktera, a reakcije recipijenta je moguće neposredno pratiti i prema njima usmeravati potonju komunikaciju. Organizaciono komuniciranje je specifična vrsta interpersonalnog komuniciranja. Akteri komunikacijskog procesa imaju određene uloge, povezani su profesionalnim normama, komuniciraju propisanim komunikacionim kanalima... Ovaj oblik komunikacije je predvidljiv i u pogledu oblika, ali i sadržaja poruka uz šta je karakteriše i neka vrsta serijske produkcije i reprodukcije poruka. Pretpostavka organizacionog komuniciranja je pripadnost pojedinaca određenoj organizaciji što praktično garantuje da se proces komuniciranja odvija na propisani način. Jedna od pratećih pojava ovog komuciranja je i pojava tzv. “kanala u senci” – neformalnih kanala komuniciranja, koji su neka vrsta opozicije postojećim, propisanim i formalizovanim kanalima. Neki od neformalnih kanala su:

44

rumor, ogovaranja i šuškanja odnosno glasine kao oblici rumora. Rumor je intelektualna komunikacijska aktivnost koja nastaje kada se ljudi nalaze u nejasnoj i dvosmislenoj situaciji te pokušavaju da formulišu neka razumna objašnjenja. On je obično zamena za verifikovanu vest, nepoznatog je izvora, razvija se van institucionalnih kanala i u situaciji kada oni ne daju adekvatne informacije. Većina rumora je istinita mada se ovaj zaključak ne može generalizovati. Šuškanja i glasine su početni oblici rumora. Obično se odnose na javna pitanja i nastaju u situaciji kada po ovim pitanjima ne postoji određen i artikulisan stav. Siguran “lek” za otklanjanje ovih pojava je potpuna i pravovremena informacija. Ogovaranje je neverifikovana vest koja se prenosi interpersonalnim kanalima. To su najčešće vesti od interesa za uži krug ljudi, po obimu znatno manji od onog koji bi bio zainteresovan za rumore. Obično se odnose na privatne i intimne detalje odnosa i ponašanja koji su sa nekih stanovišta i devijantni. Neki postupci ljudi u društvenoj praksi i životu mogu biti posledica ogovaranja ili straha od ogovaranja. Posebni oblik komuniciranja je i neverbalna komunikacija koja u osnovi ima korišćenje specifičnih grupa simbola (pokreti, gestovi, mimika, smeh, intonacija u glasu), a moguće je govoriti i o političkoj komunikaciji koja je karakteristična za svaku društvenu zajednicu i koja predstavlja složeni oblik informativnog delovanja radi ostvarenja određenih ciljeva. Političkim komuniciranjem se artikulišu interesi određenih društvenih grupai koji su saopšteni sa jasnom intencijom da dovedu do ostvarenja postavljenih ciljeva.Medio komuniciranje (medio – sredina, srednji, posrednik, sredstvo) svojim osobinama povezuje interpersonalno i masovno komuniciranje. Njegova najbitnija karakteristika je postojanje tehničkog instrumenta putem koga se informacije posreduju poznatim i malobrojnim, obično 1 – 2, učesnicima komunikacijskog procesa. Ovo komuniciranje obuhvata: telekomunikacione veze (telefon, telegraf, teleprinter, pokretne radio-stanice), kontrolne telekomunikacije (radari, meteorološke službe, satelite), interne TV sisteme, kućne kino i video projektore, interfone, u nekim segmentima i Internet.Masovno komuniciranje predstavlja proces stalnog i sistematskog informisanja koje je usmereno ka brojnim, heterogenim, manje ili više struktuiranim recipijentima. Kod ovog oblika komuniciranja komunikator je najčešće kompleksna i institucionalizovana organizacija, koja javno prosleđuje, širi aktuelne poruke koje mogu biti primljene u istom trenutku od strane brojne i heterogene publike. Ovo je i komuniciranje kod koga se uz pomoć tehničkih sredstava širenja upućuju saopštenja, poruke, javno, posredno i jednostrano. Tehnička sredstva uz pomoć kojih se odvija masovno komuniciranje su masovni mediji koji mogu biti klasifikovani na štampane i elektronske,73tople i hladne medije.

73 Firdus Džinić: Nauka o komuniciranju

45

Komunikacioni modeli

Aktuelna literatura iz obasti teorije komunikacije i masovnih medija razlikuje veliki broj različitih modela kojima se definišu i objašnjavaju komunikacijski procesi. Među najznačajnijim svakako su rani modeli, matematički modela Šenon-Viverov komunikacioni model, niz izvedenih modela, interaktivni, transakcioni, ekološki modeli komunikacijskog procesa

Jedno od prvih pokušaja sistemskog proučavanja komunikacijskog procesa. vezano je za Aristotelovo bavljenje elementima i problemima retoričkog procesa. Ukoliko kao osnovni cilj retorike vidimo želju da se utiče na usvajanje odluka onda spona govornik – govor – slušalac apsolutno... Ukoliko katarzu kao jednu od osnovnih funkcija umetničkog dela pokušamo da primenimo na sferu komunikacije onda je katarza ekvivalentna fidbeku.Iapk jedno od prvih pokušaja modelskog predstavljanja komunikacijskog procesa vezan je za Harolda D. Lasvela (Harold Lasswell, 1902 – 1978). Polazeći i razrađujući klasična načela govorništva izloženih u Aristotelovoj Retorici, Lasvel 1948. konstruiše tzv. verbalni model, formulu komunikacijskog procesa poznatu kao 5W kojom se definiše pet osnovnih elemenata svakog komunikacijskog procesa: Ko (Who), Šta (What), Posredstvom kog kanala (Which), Kome (Whom) i Sa kakvim učinkom ili Zašto (Why)74. Ipak epitet «majke svih komunikacionih modela» poneo je autorski model, matematičara Klod Šenona (Claude E. Shannon) i Vorena Vivera (Warren Weaver) nastao 1948/49. godine. Kao što pomenuti epiteti govore ovaj model datira iz vremena prvih istraživanja medija i komunikacijskog procesa. Kao inženjer Belove telefonske kompanije Klod Šenon je imao ideju da napravi univerzalni model koji će efikasno objasniti transformaciju koju doživljava poruka kao i put koji prelazi od jeden do druge tačke. Osnovni elementi ovog modela su: izvor, poruka, predajnik sa enkoderom, signal (autentični i primljen), prijemnik sa dekoderom, odredište i smetnje do kojih može doći u procesu prenosa poruke. Početna tačka ovog modela je izvor informacija, što može biti komunikator, osoba, institucija koji saopštavaju informaciju. Ova osoba struktuira poruku koja bi trebalo da bude prenesena i primljena od strane onoga kome je namenjena. Transmiter ili predajnik predstvalja tehnički uređaj koji ima za cilj da uspešno izvrši transformaciju poruke u signal koji svojim karakteristima nadrasta okvire i granice prenosa poruke (telefon koji audio siganal transformiše u električni...) Najjednostavnija transmisija je u interpersonalnoj komunikaciji Signal putuje komunikacionim kanalom gde se reči i gestovi transformišu u elektronske signale, radio talase, reči i slike u knjige... Najčešći

74 Who (says) What (to) Whom (in) What Channel (with) What Effect.

46

komunikacioni kanali su vazduh, svetlo, elektricitet, radio talasi, hartija, poštanski sistem. Buka, smetnje kao neka vrsta sekindarnog signala koji se ojavljuje u komunikacionom kanalu Today we use noise more as a metaphor for problems associated with effective listening. Prijemnik, risiver je tehnički uređaj koji omogućava prijem signala i njegovu transformaciju u poruku kakava je saopštena od strane izvora, komunikatora. Odredište je osoba koja je primalac, recipijent i kome je poruka namenjena.Imajući na umu vreme u kome je ovaj model nastao i ukupan ambijent kao i činjenicu da je reč o inženjeru, matematičaru koji je vrlo rano pokazao interesovanje za komunikacijske procese i želju da struktuira jedan univerzalni i opšteprmenjiv model kojim će moći da se objasne gotovo svi i vrlo raznorodni procesi komuniciranja. U tome je upravo i najveća vrednost modela što zbog svoje jednostavnosti poseduje univerzalnu primenjivost od nivoa inter, pa čak i intrapersonalnog komuniciranja do kompleksnog masovnog.Ono što bismo mogli da primetimo je činjenica da ovaj model zanemaruje ukupan kontekst, okruženje u kome se komuniciranje odvija i ne uzima u razmatranje pitanja kakva su kako je izvor, komunikator dođao do poruke, kako je informativni sadržaj struktuirao u poruku, koji su njegovi ciljevi i ideje bili aktuelni u ovom procesu, kao i kakvi su efekti čitavog komunikacijskog procesa.

Kao svojevrstan derivat Šenon Viverovog komunikacijskog modela pojavio se 1957. Kacov (Elihu Katz, 1926) posredni komunikacijski model koji se često naziva i model čuvara prolaza ili two-step flow. Model stavlja akcenat na sadržaj teksta u

47

masmedijskoj komunikaciji i vrlo važnu ulogu koju u tom procesu imaju posrednici, urednici koji odlučuju šta je ili nije adekvatan sadržaj za medij i njegov auditorijum. mnogi posrednici imaju veštinu da odluče šta će drugi videti u poruci, kontekst i kada poruku treba proslediti. Ponekad oni su u prilici da menjaju poruke ili spreče kontakt sa asuditorijumom. Čuvari prolaza u ekstremnim situacijama mogu biti prepoznati i kao cenzori. Oni se pojavljuju u obliku: urednika, moderatora, recenzenata, pa čak i radnika koji rade na isporuci masmedijskih sadržaja.

Vilbur Šram (Wilbur Schramm, 1907 – 1987) je među prvim teoretičarima pristupio korekciji Šenon-Viverovog matematičkog modela. Njegov model nastao 1954. godine akcenat stavlja na personalnu dimenyiju procesa komuniciranja. Posebno je izrazio interesovanje75 za proces kodiranja i dekodiranja kao aktivnosti koje se odražavaju na pošiljaoca i primaoca poruka i to na nivou od interpersonalnog, preko organizacionog do masovnog komuniciranja. U svom delu “The Nature of Communication” komunikaciju definiše "kao zajedničku orijentaciju ka nizu informacionih znakova”76. Iz ove definicije proizlazi da se informacija javlja kao nejasan činilac, označitelj, a ne kao aktivan član. Ono što je za Šrama suštinski uslov koji određuje sam čin komunikacije jeste “polje iskustva”. Posledica toga onda jeste da je veza između akcije i komunikacije bogata: otvara mogućnost da komunikacija može da se dogodi u svim čulima i kroz mnogo medija simultano, pa tako i neverbalni govor, pokreti, taktilna razmena i sl., mogu takođe da se smatraju činom komunikacije. U skladu sa tim, u komunikaciji kao procesu delenja komunikaciona okolina postaje bogata i višeslojna.

75 Wilbur Schramm The Process and Effects of Communication, ed. Wilbur Schramm (: University of Illinois Press, Urbana 1954, pp. 3-26.76 J. Janićijevič

48

U procesu komunikacije prva osoba (Džek) kreira poruku u skladu sa svojim kontekstom i prosleđuje je drugoj osobi, recipijentu (Džilu). Džil prima i dekodira poruku koristeći sopstevna iskustva i u skladu sa sopstevnim ambijentom, kontekstom. Ukoliko su njihovi konteksti identični, isti ili sličan rečnik, imaju slična uverenja komunikacija će biti jednostavnija. Ukoliko je pak reč o raznorodnim i heterogenim kontekstima sam prenos poruka i komunikacija mogu imati brojne nedostatke. Zbog toga je u svakom komunikacijskom procesu a posebno u ljudskoj, humanoj komunikaciji vrlo bitna homogenizacija konteksta učesnika komunikacijskog procesa. u tom smislu uspeh komunikacijskog procesa neophodno je: postojanje pažnje, zajedničko iskustveno područje, buđenje potreba i interesovanja recipijenata i uzimanje u obzir grupne situacije, konteksta svakog od učesnika komunikacijskog procesa. Uz činjenicu da ovaj model snažno uvažava postojanje direktnog ili indirektnog fidbeka odnosno dvosmernog protoka, dvosmerne komunikacije između učesnika komunikacijskog procesa.

49

Osim postojanje fidbeka i konteksta veliki značaj za komunikacijski proces imaju kultura i društvo odnosno kompleks uticaja ova dva faktora. Kao osnovni nedostatak Šramovog modela možemo navesti činjenicu da je reč o prilično linearnom modelu koji komunikaciju posmatra u jednoj ravni i između dve ili nešto više osoba bez mogućnosti da ostvari univerzalnost u smislu viših komunikacionih nivoa.

Gerbnerov model audio-vizuelnih komunikacija 1956.

Džorž ili Georg Gerbner je (George Gerbner, 1919 – 2005) rođen je u Budimpešti (Mađarska). Emigrirao je u SAD 1939. godine gde je stekao bečelor diplomu iz oblasti žurnalizma. Posle rata radio je kao slobodni novinara i publicista, nezanemarujući akademsku karijeru koju je razvio kroz master i doktorske studije. Smatra se utemeljivačem jedne socijalne , kultivacione teorije (Cultivation theory) koja se razvila 60tih i 70tih godina u America primarno se usmeravajući na ulogu televizije u američkom društvu. U svom delu « Ka opštem modelu komuniciranja »77, što je istovremeno i njegova doktroska disertacija, Gerbner komuniciranje tretira kao socijalnu interakciju preko simbola. Njegov model ima tri glavna dela: događaj (E), komunikator (M) i komunikacijski proizvod (SE). Događaj (E – event) obrađen je od strane komunikacijskog fakrora (M – čovek ili mašina) koji stvara sliku o događaju (E’) na osnovu koje se stvara komunikacijski proizvod (SE). Ovaj proizvod odlikuje sadržaj (E) i oblik (S) koji je konstantan i neodvojiv od sadržaja. Ovi delovi su povezana sa dve dimenzije, ose. Prva tzv. saznajna ili percepcijska dimenzija uspostavlja realciju između događaja i komunikatora (čoveka ili mašine) koji percipira događaj. Parametri karakteristični za ovu dimenziju su: selekcija, kontekst i dostupnost kao elementi koji određuju način na koji će događaj biti predstavljen. Ova dimenzija se naziva još i slobodnom dimenzijom pošto je određuju elementi interakcije, slobode izbora i stvaračkog čina. Komunikator odnosno njegova percepcija događaja i komunikacijskog proizvoda uspostavljena je osa neslobode, institucionalna, medijska dimezija koju određuju kanali, mediji i kontrole. Zanimljivo je da gerbnerov model ne prikazuje komunikacijske veze komunikacijskog proizvoda sa publikom pošto je pojam publike donekle sadržan u ulozi komunikatora kao izvora i cilja komunikacije. S obzirom da se u svojim teorijskim radovima Gerbner intenzivno bavio televizijom kao medijem često se ovom modelulu pridodaje epitet modela audivizuelnih komunikacija mada se kao jedna od njegovih najvećih kvaliteta navodi univerzalnost i

77 George Gerbner: Toward a General Model of Communication, AV Communication Rewiew, 4, Summer, 1956, pp. 171 – 199.

50

fleksibilnost. Akcenti se stavljaju na percepciju i reprezentaciju realnosti koja može biti vrlo istovetna ili višestruko različita u odnosu na stvarno stanje stvari. Transakciona priroda komunikacije i teorijski okvir koji je poznat kao kultivaciono istraživanje masmedije vide kao faktor socijalizacije pri čemu tv gledaoci veruju da je realnost ono što gledaju na tv programu. (Cultivation Theory looks at media as having a long term passive effect on audiences, which starts off small at first but has a compound effect, an example of this is body image and the bombardment of images.)

51

Model Džona i Matilde Rajli

Model Džona i Matilde Rajli (John& Riley Model)Komunikacija integralni model socijalnog sistema Oba subjekta (K – R) pripadaju primarnim i sekundarnim grupama,

socijalnim strukturama i socijalnom sistemu Dinamička interakcija

52

5. TEHNIČKI ASPEKTI PRODUKCIJE I REPRODUKCIJE RADIO SIGNALA

5. 3. Pojam, karakteristike i faze produkcija radio signala

5. 3. 1. Formiranje, način i faze prenosa radio-signala

Slušajući u svojim domovima programe neke ili brojnih radio-stanica, realni i potencijalni slušaoci su fizički veoma daleko od izvora, prostorija radio-stanice, njenog predajnika, voditelja - novinara koji u iščitava u studiju. Akustički događaj - govor, muzika, reportaže ili radio-dramska ostvarenja. Postavlja se pitanje kako ovi talasi uopšte dolaze do nas ma gde bili? Rešenja u ovoj situaciji na nude odgovarajuća tehnička sredstva. Od trenutka kada je formiran određeni akustički događaj ma šta on bio i od koliko izvora se sastojao, do trenutka dok ne postane akustički događaj koji opažamo našim čulima i u vlastitom okruženju, on prolazi kroz nekoliko faza. U komunikološkom smislu put koji poruka prelazi od komunikatora do recipijenta karakterišu četiri karakteristične faze koje se razgraničavaju prema tehničkim osobenostima. To su: produkcija odnosno reprodukcija radio-signala78, distribucija, difuzija i prijem.

a) produkcija (reprodukcija) radio-signala

Jedan od osnovnih zadataka svake radio-difuzne organizacije je proizvodnja, produkcija radio-programa kroz karakteristične sadržaje i forme oblikovane u radio-emisije. Sa aspekta teorije informacije svi ovi sadržaji se mogu podvesti pod jedinstven pojam poruke odnosno radiofonske poruke. Radiofonska poruka ili poruke su iskazane akustičkim sredstvima, oblikovane po zakonitostima medija - radija pa prema tome i u adekvatnom obliku kako bi stigle do slušalaca odnosno recipijenata. Putem elektroakustičkih pretvarača (mikrofona), akustički signali izgovoreni, interpretirani u studijskim prostorima radio-stanica transformišu se u električne signale. Kablovskim putem dakle žično ovi signali se odvode do režijskog stola gde se na njima interveniše i dalje se konzerviraju – zapisuju na određene nosače zvuka ilio prosleđuju u sledeću produkcionu fazu. Po karakteru ovaj signal je niskofrekventnog opsega od 30 Hz do 15 KHz. Kada je reč o zapisivanju akustičkih sadržaja bitno je istaći da postoje tri karakteristična načina njihovog beleženja a to su: - mehaničko - gramogonske ploče,- magnetsko ili magnetno - magnetofonu i 78 U situaciji kada je novinar ili voditelj u nekom radio programu u ulozi komunikatora koji najneposrednije saopštava aktuelnu informaciju, najavaljuje muzičku numeru, vodi intervju reč je o produkciji, dok u situaciji kada se emituju konzervirani sadržaji zabeleženi na nosačima zvuka reč je o reprodukciji kojom započinje produkcija radio-signala.

53

- digitalno - DAT i CD

b) distribucija

Distribucija je druga faza u procesu rasprostiranja radio-talasa. Niskofrkventni signal (NF) koji je žičnim putem od mikrofona stigao do režijskog stola tokom ove faze se takođe žičnim putem odvodi, prenosi do predajnika kao mesta difuzije. Ova faza je neka vrsta spone, karike na putu radio-signala od mesta nastanka do mesta na kome će se izvršiti isajavanje, difuzija. U situaciji kada je reč o direktnim prenosima iz razloga bezbednosti i sigurnog kvaliteta prenosa fazu distribucije signala je neophodno obezbediti postojanjem dvojnih veza.

c) difuzija

Difuzija je treća faza u procesu prenošenja radio-talasa. S obzirom na činjenicu da niskofrekventni signal koji je kablovskim, žičnim putem stigao do predajnika nema mogućnost da bude prenesen na daljinu, isijan. Zato se vrši povezivanje postojećeg niskofrekventnog signala (NF) sa visokofrekventnim signalom (VF) čime nastaje zbirni signal. Novonastali signal u komunikološkom smislu je spoj informativnog - NF i redundantnog - VF, čiji je zadatak da obezbedi i omogući prenos. Zbirni signal se emituje preko antenskog sistema postupkom isijavanja elektromagnetskih talasa čija je brzina prostiranja bliska brzini prostiranja svetlosti. Difuzija se obično i u slučaju najvećeg broja radio-stanica obavlja bežičnim putem mada je moguće govoriti i o difuziji žičnim i kombinovanim (žično-bežičnim) putem.

d) prijem Prijem radio-signala je poslednja faza u procesu prenošenja poruka radio-difuznim putem. Da bi se ostvario kvalitetan i nesmetan prijem emitovanih poruka neophodno je posedovati kvalitetan prijemnik sa odgovarajućim antenskim sistemom koji je podešen za prijem programa koji se emituje na određenoj talasnoj dužini. Prijemni radio-aparati imaju osobinu da prilikom prijema zbirnog signala (NF + VF) iz njega izdvoje redundantne elemente i dobijeni niskofrekventni signal transformišu uz pomoć zvučnika u početni akustički oblik. U fazi prijema uz pomoć tehničkih sredstva slušaoci, recipijenti imaju mogućnost da poruku, akustički sadržaj oblikovan daleko od njih prime u izvornom, zvučnom obliku. Prijemom poruke, njenim tumačenjem i razumevanjem od strane recipijenata kao i odgovarajućom reakciojom ostvaren je čin komuniciranja putem radija kao medija, a posredstvom radio-talasa. Vreme za koje poruka pređe put od komunikatora do recipijenta odnosno od predajnika radio-stanice do prijemnih uređaja veoma je kratko zahvaljujući činjenici da je brzina prostiranja

54

elektromagnetskih talasa bliska brzini prostiranja svetlosti. Broj prijemnika kojima se istovremeno može pratiti radio-program je neograničen, a kako pored svakog prijemnika u oblasti čujnosti nekog programa može biti više slušalaca, moguć broj primalaca poruke - recipijenata u jednom trenutku je veoma veliki.

5. 3. 2. Karakteristični oblici difuzije radio-programa

Difuzija je naziv za treću fazu u procesu prenosa radio-signala. Ova faza smenjuje fazu distribucije i u najvećem broju slučajeva se obavlja bežičnim putem mada nisu isključeni ni oblici kombinovane (žično-bežične) i samo žične (kablovske) difuzije.U smislu bežičnog prenosa radio-signala razlikujemo: - bezičnu difuziju putem amplitudno i frekventno modulisanih talasa- kablovsku difuziju- satelitsku difuziju, kao i - RDS sistem.

5. 3. 3. 1. Vrste i karakteristike radio-talasa

skraćenica broj opsega frekvencija talasna dužina naziv talasa

VLF 4 3 – 30 kHz 100 – 10km mirijametarskiLF-dugi 5 30 – 300 kHz 10 – 1km kilometarski MF-srednji 6 300-3000kHz 1km – 100m hektometarskiHF-kratki 7 3 – 30 MHz 100 – 10m dekametarskiVHF-ukt 8 30 – 300MHz 10 – 1m metarskiUHF-ukt 9 300-3000MHz 1m – 10cm decimetarskiSHF 10 3 – 30 GHz 10 – 1 cm santimetarski EHF 11 30 – 300GHz 1cm – 1mm milimetarski

Radiofrekvencija: osnovni fizički parametar elektromagnetnih talasa ili radio talasa koji se slobodno prostiru kroz prostor i čije se vrednosti konvencionalno nalaze u opsegu od 3 KHz do 3000 GHz;Osim komercijalnih radio-difuznih stanica korisnici frekvencijskog opsega elektromagnetnih talasa od 150 KHz do 790 MHz su:- vatrogasne, policijske, PTT, bolničke i druge stacionarne, nepokretne stanice;- pokretne radio-stanice;- radio-amateri;- radio-gonometrija i radari;- radio-navigacija i pomorska služba;

55

- službe za zaštitu od opasnosti i nepogoda;- veze aeronautičke navigacije;- meteorološke službe;- satelitske veze;- radio-astronomija;- istraživanje prostora.

a) amplitudna modulacija i amplitudno modulisani talasi

Za naše bavljenje radijom i radio-difuzijom najznačajnije mesto od amplitudno-modulisanih talsa imaju dugi, srednji i kratki. Amplitudno modulisani talasi su talasi kod kojih se menja amplituda u zavisnosti od nisko frekventnog signala dok frekvencija ostaje ista.A - B je breg odnosno visina brega amplitudeA – E je talasna dužina Frekvencija je broj ciklusa u jedinici vremena. F=1/t, a t=1/Ftalasna dužina lambda ( ) = brzina puta vremene.

Dugi talsai (LF) se prostiru na talsanoj dužini od 10 - 1 kilometra i u frekventnom opsegu od 30 do 300 KHz. Nazivaju se još i kilometarskim talasima.Ovi talasi imaju relativno veliki domet, lako savlađuju prepreke reljefa, mada registruju meteorološke smetnje i smetnje iz električne mreže. Prijem programa koji se emituju posredstvom ovih talasa je lošeg kvaliteta, a njihova talsna dužina je krajnje nepodesna za emitovanje muzike, pošto u ovako ostvarenoj tonskoj slici nedostaje neophodan registar niskofrekventnih tonova. Dugi talasi se danas manje koriste za difuziju i prijem radio-programa. Njihova upotreba je izraženija u nekomercijalnim oblastima života - pomorskoj komunikaciji, pri radu radara, u radu navigatorskih službi, a noviji modeli prijemnih uređaja ne pružaju mogućnost njihovog prijema, pošto njihovog spektra jednostavno na njihovim skalama i nema. I dok je domet ovih talasa tokom dana prilično skroman zajednička karakteristika za sve tri vrste amplitudno modulisanih talasa koje uzimamo u razmatranje (dugih, srednjih i kratkih) je da im je čujnost znatno bolja u večernjim časovima. Ova pojava je u tesnoj vezi sa fenomenom i pojavom da se radio-talasi odbijaju o jonizovane slojeve vazduha u atmosferi što omogućava da se signal u povratnoj putanji daleko jači vrati do slušalaca. Ovako odbijeni talasi omogućavaju relativno dobar prijem programa, ali mogu biti i velika opasnost i smetnja za program te ili nekih drugih radio-stanica zbog mogućih preklapanja.

Srednji talasi (MF) su hektometarski talasi pošto se prostiru na talasnoj dužini od 1 kilometra do 100 metara i u frekventnom opsegu od 300 – 300 KHz. Za ovo talsno

56

područje postoji velika zainteresovanost mnogih zemalja i njihovih subjekata. Prema svojim karakteristika ovi talasi daju mogućnost kvalitetnog prenosa akustičkih sadržaja na teritoriji države srednje veličine, pri čemu je kvalitet tonske slike prilično dobar. Njih je moguće koristiti i za stereofonske, dvokanalnu reprodukciju na teritoriji SAD-a, dok je na teritoriji Evrope opterećenost ovog područja izuzetno velika zbog čega je i kvalitet tonske slike nešto lošiji. U Evropi naime imamo situaciju da se zbog velikog interesovanja zemalja za ovo talsno područje mnoge od njih opredeljuju za njihovu upotrebu i kvalitet tonske slike nije zadovoljavajući.Ovi talasi su veoma dobri za emitovanje i govornih i muzičkih sadržaja, u večernjim časovima njihov domet je povećan zbog napomenutih dešavanja u atmosferi, mada neke od smetnji mogu povremeno ili trajno uticati na kvalitet prijema programa. Na ovom talasnom području vrlo su moguće i česte smetnje, ono nije HI – FI, primećuje se odsečenost jednog dela registra tonova, a zbog prezagušenosti etra među zemljama korisnicama ovih talasa postoji dogovor o smanjenju opsega koji svaka od njih koristi. Kratki talasi (HF) pripadaju tzv. dekametarskim talasima pošto je njihova talasna dužina od 100 do 10 metara, a frekvencija od 3 do 30 MHz. Najveća vrlina i vrednost ovih talasa je što imaju izuzetno veliki domet zahvaljujući osobini da se prijem ostvaruje posle njihovog odbijanja o jonosferu - jonizovani sloj atmosfere. Naime kada se predajnici, odašiljači usmere pod određenim uglom na jonizovani sloj ovi talasi se odbijaju i vraćaju ka zemlji. Posebno podešeni antenski sistemi ostvaruju prijem ne pravog, izvornog signala, več neke vrste njegove kopije. Ovim načinom emitovanja ostvaruje se pokrivanje željenog područja, obično veoma udaljenog od mesta emitovanja, ali se zato uskraćuje mogućnost prijema ovih talasa u neposrednoj blizini. Na ovaj način se praktično ostvaruje precizno pokrivanje prostora pošto se uz osnovni talas pojavljuje i odbijeni tzv. nebeski talas kojim se pokrivaju baš određeni delovi zemljine kugle odnosno teritorije određenih zemalja. Kratki talasi se koriste najčešće u interkontinentalnom saobraćaju. Emitovanje posredstvom ovih talasa karakterišu i određene negativnosti kao na primer smetnje, nesposobnost kvalitetnog prenosa muzičkih sadržaja i konačno pojava fedinga. Feding je je vrsta smetnji koja se pojavljuje u procesu difuzije putem kratkih, amplitudno modulisanih talasa. Ona je posledica prodiranja elektromagnetskih talasa kroz slojeve jonosfere, a kao posledica njene nejednake gustine. Zbog nejednake gustine jonosfere talasi emitovani sa zemlje posredstvom predajnika se nejednako i odbijaju tako da prilikom povratka nebeskog talasa na zemlju ka ciljanim regionima dolazi do pojave njihovog kašnjenja, međusobnog sabiranja. Kratkotalasno područje je opterećeno brojnim radio-predajnicima čime se i broj smetnji povećava. Regulisanje starih i novonastalih problema su u pripremi. b) frekventno modulisani talasi

57

Frekventno modulisani talasi su talasi kod kojih se menja frekvencija dok amplituda ostaje ista. U oblasti difuzije putem frekventno modulisanih talsa najznačajnije mesto ima difuzija putem ultrakratkih talasa. Ultrakratki talasi (UHF i VHF) su metarski - dužina od 10 do 1 metra i decimetarski od 1 metra do 10 santimetra. Njihovo rasprostiranje se ostvaruje na frekvenciji od 30 - 300 MHz ili 300 - 3000 MHz. Osnovna karakteristika ovih talasa je njihov relativno mali domet u prečniku oko 50 kilometara i velika osetljivost na fizičke prepreke bilo da je reč o zgradama ili preprekema reljefa. Ova vrsta talasa je u velikoj upotrebi što na prvi pogled nije logično s obzirom na mali domet. Međutim kada se ima u vidu da brojne radio-stanice mogu da emituju svoje programe putem spektra ultrakratkih talasa, da se putem njih ostvaruje kvalitetan prenos akustičkih sadržaja, naročito muzike i stereo snimaka (Hi Fi) i da se nedostaci malog dometa prevazilaze postavljanjem dobrog antenskog sistema imamo situaciju da se ovi talasi koriste izuzetno mnogo u radio-difuznoj praksi. Pored ultrakratkih talasa u frekventno modulisane talase spadaju i već pomenuti decimetarski i santimetarski talasi. Što su dužine ovih talasa kraće njihovo ponašanje je bliže ponašanju svetlosnih talasa. Ukoliko se na putanji ovih talasa pojave prepreke one na njih deluju u smislu strvaranja smetaji, pa čak i potpunog prekida emisije. Zato je njihova upotreba najčešća i moguća u satelitskoj difuziji.

5. 3. 3. 2. Satelitska difuzija

Satelitska difuzija spada u red žično-bežične difuzije. Ostvaruje se tako što se u zemljinu orbitu lansiraju sistemi tehničkih, elektronskih uređaja koji omogućavaju ovaj oblik transmisije i komunikacije. Satelitska difuzija služi u naučne, komunikacijske, meteorološke, vojne i druge svrhe. Najveća vrednost satelitske difuzije kada je reč o komunikacijama je što je njena osnovna karakteristika vezana za mogućnost da se sa jednim predajnikom pokrije velika površina i veliki delovi zemljine kugle na primer čitavi kontinenti. Na ovaj način brišu se granice između država i zemalja, a recipijenti su u mogućnosti da putem svojih uređaja ostvare prijem brojnih radio-difuznih programa (radio i TV). Realizacije satelitske difuzije nije nimalo tehnički i finansijski jednostavan proces. Njen početak je vezan za postavljanje satelita, tačnije njegovo lansiranje u zemljinu orbitu. Ovaj postupak se može sprovesti na dva načina: posredstvom geostacionarnog satelita ili sistema koji je sastavljen od većeg broja satelita.Prvi sistem podrazumeva postavljanje satelita u ravan sa Ekvatoromi to na određenu visinu. Brzina kretanja satelita u ovoj situaciji mora biti jedna ka sa ugaonom - angularnom brzinom kretanja zemlje, tako da su oni na neki način “nepokretni”. Ovakva vrsta satelita naziva se geostacionarnim satelitom i oni su najčešće postavljeni iznad jedne tačno i unapred izabrane tačke nad Ekvatorom. Ovako

58

organizova sistem i satelit su stabilni, a radio-difuzni programi se mogu pratiti u oblastima na i oko Ekvatora.Osnovna karakteristika drugog sistema satelitske difuzije koji je u upotrebi je što iziskuje lansiranje većeg broja satelita (obično oko 8) koji se kreću po unapred utvrđenim putanjama i lančano preuzimaju signale i čine ih dostupnim brojnim recipijentima koji su jedni od drugih fizički veoma udaljeni, čak i na različitim kontinentima.Kao što sistem emitovanja putem satelita nije jednostavan tako ni sitem prijema satelitskog programa nije jednostavan i izuskuje kompleksan antenski sistem (antena, risiver, dekoderi...) za njegov prijem. Iz ovih razloga karakteristična pojava je da se uz individualno realizovanje sistema za prijem satelitskog programa pojavljuju sistemi kojima se satelitski signal prima i prosleđuje domaćinstvima u čitavom jednom naselju. U tom smislu signal koji je bežičnim putem primljen sa satelita, kablovskim putem se distribuira do svih stanovnika ili zainteresovanih u jednom naselju. Ovaj dodatki zahtev podrazumeva da centar u kome se ostvaruje prijem programa sa svim korisnicima ima kablovsku vezu uz mogućnost intervencije na kvalitetu distrubuiranog signala.

5. 3. 3. 3. Kablovska difuzija

Difuzija je proces kojim se ostvaruje emitovanje - isijavanje elektromagnetnih talasa putem predajnika i antenskog sistema.Ovo je postupak bežične difuzijena koji se obično i misli kada je reč o načinu na koji svoje programe čine dostupnim javnosti radio difuzne organizacije. Međutim uz ovaj bažični način prenosa askustičkih pa i vizuelnih sadržaja difuzija radio i televizijskih programa se može ostvarivati i žičnim dakle kablovskim putem.Za uspostavljanje žične (kablovske) veze neophodno je postojanje sistema predajnika i prijemnika koji su povezani kablom. Za širu upotrebu ovog načina difuzije neophodno je postojanje infrastrukture, znači žičnim putempovezati sve učesnike u komunikaciji slično telefonskim linijama, toplovodu ili gasovodi. U razvijenijim zemljama i nekim objektima u našoj zemlji ovaj sistem kablovske difuzije je zaživeo bilo da je reč o bolnicama robnim kućama, aerodromima ili naseljima čija su sva domaćinstva povezana u jedinstvenu kablovsku mrežu.Kablovska difuzija ima svoje pozitivne i negativne strane. Dobre osobine ovog oblika difuzije su:- u tehničkom smislu odličan, pa čak i perfektan kvalitet signala koji se prenosi;- šumovi na kanalu su minimalni;- ostvarivanje veza izvan spektra radio-talasa, koji je najčešće pretrpan, kvalitetnije je i bez smetnji.Loše karakteristike kablovske difuzije su:- nedovoljna razvijenost kablovske mreže;

59

- neophodnost velikih materijalnih ulaganja u podizanje objekata i uspostavljanje mreže;- nemogućnost praćenja programa svugde i na svakom mestu dakle uz pomoć pokretnih prijemnika;- ograničenost u smislu komunikacije s obzirom da se ovi programski sadržaji prosleđuju određenoj i poznatoj publici (odobina koja može biti tretirana i kao pozitivna osobina);- kontrola potrošača bilo da je reč o naplati pretplate za određeni kvalitet programa, ali i u smislu emitovanja komercijalnih poruka.Kablovska difuzija je kvalitetan oblik prosleđivanja vizuelnih i akustičkih sadržaja, sa brojnim kvalitetima i jednim krupnim nedostatkom koji se vezuje za finansijska sredstva koja je potrebno uložiti u opremanje i pokretanje jednog ovako zatvorenog sistema.

5. 3. 3. 4. Radio DATA sistem (RDS)

Eksperimenti u oblasti primene novih tehnologija u oblasti difuzije radio programa počeli su još tokom 1977/78. godine. U tom smislu je bilo postavljeno jedno zanimljivo pitanje: Kako talas koji nosi informacije “obogatiti” ili opteretiti dodatnim informacijama, a da pri tome izgled i sadržaj primarne poruke ne bude nenarušen. Tako se došlo do RD Sistema. Najjednostavnije bi bilo reči da se RDS sistemom odašiljaju informacije koje imaju servisnu funkciju i karakter, koje dopunjuju i čine kompletnijim radio program i koje ne ulaze niti narušavaju akustičku sliku događaja.Prenos podataka preko RDS razvijen je u više evropskih sistema kojima se koriste i radio-televizijske organizacije i pošte. Standardizovano rešenje se sastoji u korišćenju radio mreže (tehnički lanac od studija radio-stanice i njenog emisionog sistema do slušaočevih radio-prijemnika) za prenos nečujnih signala koji utiču na kvalitet reprodukovanja i emitovanja postojećih mono ili stereo radio-programa, a pružaju potencijalnim korisnicima niz dodatnih mogućnosti i korisnih podataka. Ovi dodatni servisi mogu biti korisni u obavljanju brojnih poslova i delovanju raznih službi. Prijemnik koji ima mogućnost da vrši prijem ovih dodatnih informacija ne razlikuje se od ostalih osim što nešto uočljivije mesto ima displej na kome se očitavaju sve bitne odašiljane informacije kojima je obogaćen osnovni talas u tehničkom smislu ili osnovna informacija u komunikološkom pogledu.Ukupno se može utvrditi 14 kategorija korišćenja radio DATA sistema. To su:1. identifikacija programa - traženje najbolje frekvencije za automatski prijem određenog, željenog programa i to preko najbližeg predajnika odnosno repetitora;2. ime i naziv programa koji su upisani na displeju;3. definicija, tip ili format programa - sporski, informativni...

60

4. saobraćajne informacije koje mogu biti opšteg karaktera ili spcifične za određeni region zavisno od toga gde se radio-program sluša;5. najava saobraćajnih informacija koja može biti ili vizuelna ili zvučna;6. lista alternativih frekvencija na kojima se može pratiti taj isti program;7. podaci o ostalim programima odnosno kanalima;8. dan, datum i vreme;9. identifikacija dekodiranja, tehnički podaci - da li je program mono ili stereo, koja vrsta stereo programa...10. odnos govora i muzike u programu;11. mogućnost da se izaberu odrešeni delovi programa, odrešene emisije i da se izvrši programiranje njihovog snimanja u odrešeno vreme;12. radio-tekst - imena autora emisija, programa, spikera, gostiju ili izvođača muzičkih numera;13. mini TV - prijem vizuelnih materijala, grafikona, tabela čak i njihovo kopiranje i14. kućna primena - servis za druge sisteme u domaćinstvu. 5. 3. 3. 6. Pokrivenost, čujnost, slušanost

Pokrivenost je fenomen pod kojim se podrazumeva područje (površina) koju pokrivaju određeni radio-talasi, tačnije domet nosećeg talasa. Zona pokrivanja: oblast u okolini nekog predajnika u kojoj je zadovoljen uslov da jeintenzitet elektromagnetnog signala veći od minimalno neophodnog za kvalitetan prijem bez prisustva drugih ometajućih signala;

Čujnost zavisi od vrste emitovanih sadržaja i mesta emitovanja. Ovaj pojam podrazumeva mogućnost da se određeni program primi i čuje bez smetnji. Ovo je subjektivna kategorija.Zona servisa (opsluživanja): oblast u okolini nekog predajnika u kojoj je ispunjen uslov kvalitetnog prijema signala u realnim uslovima. Servisna zona u realnim uslovima je uvek manja od zone pokrivanja;Željena zona servisa: geografska oblast ili administrativno područje kojem je namenjen radiodifuzni servis. željena zona servisa (opsluživanja) u zavisnosti od potreba jeste pojedinačna servisna zona ili

Slušanost je takođe subjektivna kategorija i tretira pitanje da li se određeni program koji je emitovan zaista i sluša. Pokrivenost i čujnost nekog programa mogu biti velike, ali da slušanost i praćenje nekog programa budu nikakvi. Slušanost može biti: procenjena (vlastita procena), realna (istražena od strane agencija i podraz stvarnog opdnosa auditorijuma) i potencijalna (onakva kakva je prema mogućnostima).

61

zbir servisnih zona svakog predajnika. željena zona servisa (opsluživanja) u slučaju mreže predajnika, predstavljazbir pojedinačnih servisnih zona svakog predajnika;

5. 3. 3. 5. Nove tehnologije u proizvodnji, distribuciji i difuziji radio signala Internet radioPodcastingSatelitski radio

Ispitna pitanja iz predmeta POZORISNA I RADIO PRODUKCIJA – RADIO PRODUKCIJA

školska 2014/2015.

PRODUKCIJA, ORGANIZACIJA I MENADŽMENT Šta je organizacija i čime se bavi ?Da li je organizacija nauka ili veština ?Subjekti i objekti organizacijeCiljevi organizacijeFaktori organizacije Uloga i značaj organizacijePojam radio produkcije i producentaMenadžment radija

NAČIN SHVATANJA I PROUČAVANJA ORGANIZACIJE I MENADŽMENTA Primena naučnih polazišta u proučavanju organizacije i menadžmentaKlasičan pristup i klasične teorije (Tejlor, Gant, Fajol, Veber)Bihejviriostički pristup (Folet, Bernara, Majo, Mek Gregor, Maslov)Sistemski pristup u proučavanju organizacije i menadžmenta

MESTO RADIJA U INFORMACIJSKO-KOMUNIKACIJSKOJ PRAKSI

Informacija, informisanjeKomuniciranje

62

Poruka - karakteristike i strukturaSubjekti komunikacijskog procesa - komunikator/recipijentKanal, vrste, karakteristike i pojam kapaciteta kanalaKod, /en/kodiranje, dekodiranjePovratna sprega - feedbackVrste komuniciranja:intrapersonalnointerpersonalnomedio masovno

GRAFIČKI MODELI KOMUNICIRANJA

Šenon - Viverov opšti model prenošenja informacijaŠramov grafički modelGerbnerov model audio-vizuelnih komunikacijaModel Džona i Matilde Rajli

DEFINISANJE RADIJA I RADIO DIFUZIJE

Šta je radio-difuzija ?Šta je radio ?Pojam masovnog. Pojam javnogSistem - pojam, osobine i vrsteUpravljanje sistemima - organizacioni sistemiRadio sredstvo informisanja ili komuniciranja Radio medij ili sredstvo Radio kao sredstvo produkcije i reprodukcije

OSOBINE RADIJA I RADIO DIFUZIJE

BrzinaPromenljivost, fleksibilnostDirektno obraćanjeDostupnost, mobilnostEkonomičnostRaznovrsnostEfemernostJednodimenzionalnostVremenska ograničenost

63

Podložnost smetnjamaAlimentiranje i osnivanje umetničkih ansambalaInicijativa, animacija, organizatorska i koorganizatorska uloga

PRODUKCIJA I REPRODUKCIJA RADIO SIGNALA

Produkcija/reprodukcija radio signalaDistribucija radio signalaDifuzija radio signalaOblici i vrste difuzije radio signalaPrijem radio signala – pokrivenost, čijnost i slušanost

KARAKTERISTIKE DIFUZIJE PUTEM:Dugih talasaSrednjih talasaKratkih talasaUltrakratkih talasaPrednosti i nedostaci amplitudno modulisanih talasaPrednosti i nedostaci frekventno modulisanih talasaKablovska difuzijaSatelitska difuzijaRadio DATA sistem Nove tehnologije u transferu radio-signala: Digitalni radioInternet radioPodcasting

Literatura:Bajić, Dejan: Radio talasi, Zavod za izdavanje udžbenika SRS, Beograd, 1963.Crisell, Andrew: Understanding radio, Routledge, London, New York, 1996.Debre, Režis, Uvod u mediologiju , Klio, Beograd, 2000. Džinić, Firdus: Nauka o komuniciranju, Savremena administracija, Beograd, 1978.Đorđević, dr Mira: Aspekti radija, Svjetlost, Sarajevo, 1978.Đorđević, dr Toma: Teorija masovnih komunikacija, Savez inženjera i tehničara Jugoslavije, Beograd, 1989.Fiske, John: Introduction to communication studies, Routledge, London, New York, 1994.Korać, Aleksandar i Popović, Zoran: Delatnost radija i televizije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985.

64

Makluan, Maršal, Poznavanje opštila – čovekovih prožetaka, Prosveta, Beograd, 1971.McLeish, Robert: Radio Production, Fourth Edition, Focal Press, London, 1999Negroponte Nikolas: Biti digitalan, Clio, Beograd, 1998. Pecelj, Čedo: Radio DATA sistem, časopis RTV Teorija i praksa broj 50 iz 1988.Radojković, Miroljub, Djordjević, Toma: Osnove komunikologije, Čigoja, FPN, Beograd, 2001.Radojković, Miroljub, Stojković Branimir: Informaciono-komunikacioni sistemi, Сliо, Beograd, 2004. Radojković, Miroljub, Miletić Mirko: Komuniciranje, mediji i društvo, Stilos, Novi Sada, 2005. Rajkov, dr Miloš: Teorija sistema, Fakultet organizacionih nauka, BeogradVreg, France, Demokratsko komuniciranje , NUB BiH, Sarajevo, 1991.

65