predrag piper juznoslovenski jezici

Вјара Малџијева, Зузана Тополињска, Маја Ћукановић, Предраг Пипер

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ:

•·раматичке структуре и функције

Библиотека

ПуШуречи Књига 15

Уредник Милош ЈенШић

Рсцсн:�с1п

СреШо Танасић


ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ: граматичке структуре и функције

У редакцији Предрага Пипера

~ 61!0ГfАДСКА К Њ 11 Г А

Београд,2009

САДРЖАJ

Предговор ............... . . . . . . . . . ................................ .. . . . ....... .. . . . ... . . ..... . ..... 15

БЪЛГАРСКИ ЕЗИК (Вяра МШiд:жиева)

1. Фонология . . . . . ........................ . ... . . . ................ .. . .......................... ... 19

J • 1 . Гласни ............ . . . . ................... ............................................ . .. .. . 19

1. 1. 1. Гласни фонеми ...................... . ............ ................ . .... . ...... . 19

1. 1.2. Алофония .......... . . . ........ . ......... . . .................................... . .. 19

J .2. Сонанти ............. . ...... .... . . . ......................... . .................. ........... 20

1.2.1. Сонантни фонеми ........ . . ........ .......................... . . ........ . . ... 20

1.2.2. Алофония . .. . ............................... ..................................... 2 1

1.2.3. Дистрибуция н а сонантите .. . ......................................... 2 1

1.3. Обетруенти ....................... . . . ..................................... ............. 22

1.3 . 1. Обструентни фонеми ....... ................. . .... ..... . . ................. 22

1.3.2. Алофония . . .. . ............. .. . .......... .......... . ........... . ... ........ ....... 23

1.3.3. Дистрибуция на обетруентите ..... . . ................................ 23

1.4. Ударение и интонация .................................... . . . . ....... ........... 24

1.5. Графика . . .. . .... . . ...... . . ............................ . ..... . ....... .... . ... . ... ....... . . 25

1.6. Правопис ................................................................................ 26

2. Граматика . . ....................................... . . . . . . . . . ................................ . .. 28

2.0. Увод . . .. . .......... ............ . ............ . . . . ............ . ........... . . .. ................ 28

2. 1. Морфология .............................. .............. . .................... ....... ... 45

2. 1. 1. Глагол .... . . . . . . .......................................................... .......... . 45

2. 1. 1. 1. Синтетични глаголни форми ..... ..................... . .. . . . .. .4 7

2. 1. 1.2. Аналитични глаголни форми ...... . . .... . . ...... . ...... . . . . .. . 5 1

2. 1. 1.3. Глаголни прилагателни (причастия) ....................... 57

2. 1.1.4. Глаголно наречие (деепричастие) ............ . .............. 58

2. J .2. Съ�ствително име ......... . . . . . . . . ............ . . ......................... 59

2. 1.2.1.• Корелацията окончание: i родова принадлежност ............................................ 60

2. 1.2.2. Категорията число .................................................... 6 1

2. 1.2.3. Граматичната категория звателност ................ ....... 66

2. 1.2.4. Определителен член .. . ........ ... .............. . .... , ............... 67

2. 1.2.5. Местоименни съществителни ........................... .. . . .. 68

2.1.2.5.1. Изменяеми местоименни съществителни . . .... . 68

2.1.2.5.2. Неизменяеми местоименни съществителни . . . 70

2.1.2.6. Числителни съществителни ................................... . 71

2.1.3. Прилагателно име . . . . . . . . ................. .. . .. .... . .. . . . ....... . . . . . . . . . . .. 71

2.1.3.1. Форми за род .... . . .. .. . . . ... . . . . . . . . . ... . .. ........... .. ....... . ....... . 72

2.1.3.2. Форма за множествено число . .. . ... . . . . . . . . . . . . . . . ... .. . ... . . 73

2.1.3.3. Неизменяеми прилагателни .... .. .... ... . .. . . .. . . . . ... . . . . . . . . . 73

2.1.3.4. Определителен член ...................... ........ . .. . . .. . . . . .. . ... .. 73

2.1.3.5. Местоименни прилагателни . . . ........ ........ ...... . . ....... .. 74

2.1.3.6. Числителни прилагателни ............................. . ... ... ... 77

2.1.4. Числително име .. . . . . . ....... ........ . . ... . ..... .. . .. .. .. . ...... . . . . .... ... . . 78

2.1.4.1. Основни (бройни) числителни имена ....... . . . . .. . . ..... 78

2.1.4.2. Числителни за приблизителен брой ................. .. ... . 79

2.1.4.3. Умалителни числителни имена . . .... . . . . . . . . ................. 79

2.1.4.4. Местоименни числителни .......... ... . . ... . .. . . . ...... . . . ... . . . 79

2.2. Синтаксис . . ... ....................... . . . ... . . . . . . .. . . . . . .. . . . . . . . . . ......... ...... ..... 85

2.2.1. Синтаксис на именната фраза. Семантични категории в именната фраза и техните изразители .. ... .... ... . .. . . .. .. .... .. . . . . .... . . .. .. .. 85

2.2.1.1. Синтактична структура на именната фраза ........... 85

2.2.1.1.1. Проста именна фраза . ..... . .. . .. . . . . ............... .. . .. . .... 85

2.2.1.1.2. Разширена именна фраза . . .. . . .... .. . . .. . . . . ... ... ... . . . . . 88

2.2.1.2.3. "Разкъсана" именна фраза-т. нар. предикативна определение . ....... . ... ....... 91

2.2.1.2. Синтактична функция на именната фраза в изреченския израз . . . . . . . . . ... . . .. . .. ..... . ..... . ..... . . . ... ..... . . 92

2.2.1.3. Семантична структура на именната фраза .... . . . . . . . . 94

2.2.1.3.1. Определеност в именната фраза ........... . . . . ..... .. 95

2.2.1.3.2. Количество в именната фраза .. . . . ............... . .... 1 ОО

2.2.1.3.3. Интензивност в именната фраза ... . . .............. . 101

2.2.1.3.4. Участник в комуникативния акт в именната фраза ......... .............................. .. .. . . 1 ОЗ

2.2.1.3.5. Модалност, темпоралност и локативиост в именната фраза . . . . .................. .. .......... . . . ... ..... 105

2.2.1.4. Семантична функция на именната фраза в изреченския израз ....... . ... . . .. . ... . .. . . . . . .. . . ............ . ... 1 Об

2.2.1.4.1. Именната фраза като изразител на аргумент . ... . .... ............ . . . ... ... . . . ... . .. ........... . . . . . 107

2.2.1.4.2. Именната фраза като изразител на предикат .. . . . .. . .. .... . . . . . .................... . . .. . .. .. . . . ..... 111

2.2.2. Синтаксис на глаголната фраза. Семантични категории и техните изразители в предикатора и в изреченския израз . . . . . . . . . ... . . . . . ......... 112

2.2.2.1. Синтактична и семантична функция на глаголната фраза в изреченския израз . ............ 112

2.2.2.2. Синтактична структура на глаголната фраза ( предикатора) ..... ........ . . ....... . ... .. . .... .............. 113

2.2.2.3. Семантична структура на глаголната фраза (предикатора) ............ . . . . . . ............................. 115

2.2.2.3.1. Дикталната категория аспект .... . . . . . ................. 115

2.2.2.3.2. Дикталната категория количество .................. 116

2.2.2.3.3. Дикталната категория интензивност .............. 117

2.2.2.3.4. Актуализиращата категория участник в комуникативния акт .............. . . ...................... 117

2.2.2.3.5. Актуализиращата категория модалност ... ... . . 118

2.2.2.3.6. Актуализиращата категория темпоралност ... 124

2.2.3. Трансформации в изречението и реализацията им в изреченския израз ....... ...... ............ ... . . ........ .... . .... . 129

2.2.3.1. Подредба на аргументите. Диатеза ...... . . .............. 130

2.2.3.2. Свързване на предикатно-аргументни структури ........ . . . . .............. ................................ .... .. 132

2.2.3.2.1. Свързване със съюз или съюзна дума ......... . . 133

2.2.3.2.2. Номинализзция ................ ........... . .................... 135

МАКЕДОНСКИ JАЗИК (Зузапа Тойоли!Ьска)

Од авторката . ... . ... .... . . . .... . . . ............... . ............ . . . . ...... .. ........ ............ 141

О. Вовед . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .... . . . ......... . . . . . .............. . . . ........ . . . . .. . . .. . . . . . . . . . . . . .... 145

1. Преглед на формите на македонските менливи лекееми ..... . 153

1.1. Глагол ................................................... .... ............. ............ . . . 153

Формите на презентот ......... . . . . ....................................... 155

Формите на императивот .. . .. .................................. ... . .... 156

Формите на имперфектот . ... ......... . ................................ 157

Таканареченатал-форма на имперфектот ....... .......... . . . 158

Таканаречената л-форма од зористна основа ... . .......... 159

1.1.1. Глаголска придавка .. . ...... . . .... .... . ...... . . . . ......... . . .......... 161

1.1.2. Глаголски прилог ........ .. ;', .......................................... 161

1.2. Им;::� .. :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::��:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::�� Броj .. ........ . . ..... . .... ... . .......... .............. ................................. 165

Апел .... . .... ..... . .. .... ... .......... .. . ............. .. . ... .... ..................... 170

Определеност ......................... . ............................ ............ 172

1.2.1. Именски заменки ... .. . . ............................. . ..................... 173

1.2.1.1. Лични заменки .......................................... .............. 174

1.2.1.2. Именски заменки морфолошки немешшви .... . . . . 176 1.2.1.3. Заменки кои се базираат врз лексемата кој ... . ..... 176

1.3. Придавка . . . ..... . . .. . . . . .... . . . .. . .. . . .. ........................... . . .. . . . . . .......... 176 1.3 .1. Придавски заменки . . . . . . . . . . . . . ............................... ..... . . 180

1.4. Прилог . . ... . .. . . . . . . . . . .. . . . . .. . .. . . . . . . . . .... . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . ..................... 181 1.5. Број . .. . . . .. . . . . . . .. . ... . . . ....... . . ..... ...... . . . . . .. . . . . . . ... . . .. . . . . . . . . . . . . . . .......... 182

2. Основи на синтаксата на именската синтагма. Граматички категории на именската синтагма ................ . . . . . . 1 85

2.1. Јадрена именска синтагма ................. . . . . . . . . . . .... . ...... . . . . ... . ... . 1 86 2.2. Референцијална карактеристика

(начин на определување) на именската синтагма . . . . . . . . . . . . 186 2.2.1. Именска синтагма со конститутивен член селективен

според референцијалната карактеристика . . . . . . . . . . . .. . . .. 196 2.2.2. Лексемите- конститутивни членови

кои ја исклучуваат можноста на еднозначно сооднесување кон предметот . . . .. . . . .. . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . ... .. . . 18 7

2.3. Дополнителни членови во апозиција . . . .. ............ . . . . . .. . . . . . . . . 198 2.4. Именската синтагма и количествена оцена

на предметите и настаните . . . . . . . . . ....................... .... . . ....... .... 199 2.5. Граматичкиот род како синтаксички организатор

на именската синтагма .. . . . . . . . . . . .. . ... .................................. . . .. 205 2.6. Вокативна именска синтагма - функција и структура .... 207 2. 7. Синтаксички функции на именската синтагма

во реченичниот израз . .. . . . . . . . . . .. . . ..... . . ................ .. . . . . . . . ... . . . . . . 208

3. Краток преглед на синтаксата на реченичниот израз Граматички категории на предикатскиот израз . . . . . . .. . . . . .. . . . . .. . 214

3.1. Типови предикатски изрази и од нив конституирани предикатско-аргументски изрази . . . . .. . ......... . . . . . . . . . . . ... . ..... . . . 217

3.2. Зборообразувачки и лексичко семантички форми на модификација и дополнувања на предикатскот израз . ... . 219

3.2.1. Траење, измена, кратност како модифицирачки одлики на предикативната релациЈа. Категорија вид . . . ........ ........... . . ...... . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . .. . ... ... 2 1 9

3.2.2. Предикатски изрази со атрибутивен дополнителен член . . . . . ... . . . . . . . ............ . . . ...... . ............ . . . . . . 220

3.2.3. Променлива интензивност на предикативната релација. Таканаречената категорија на степен ........ 221

3.2.4. Фазна и модална модификација . . ......... . . . .... . . . . . . . . . . . . . ... 222

3.3. Избор на појдовен аргумент. Граматички показатели на дијатеза ........................................ . . . . . . . .. . . . . . . ..................... 222

3.4. Именска синтагма во функција на прв аргумент и врската на реченица со говорната ситуација, таканаречената категорија лице .. . ... . ...... . ....... .. . . ..... . . ... . . .... 224

3.5. Односот на конгруенција меѓу предикатскиот израз и именската синтагма во позиција на прв аргумент ... . ... 226

3.6. Модална и темпорална карактеристика на реченицатаграматички показатели, таканаречените категории начин и време ..... ................ . . . . . .. ... ........................ ... . .. .. ... . . . . 227

3.7. Наредба. Прашање ................ . . . . ..... . ......... ..... ....... . . ............. 235

3.8. Поврзување на различни ПАК во еден реченичен израз. Прилошки трансформи. Предлошки трансформи. Сврзници како показатели на предикати со реченични аргументи ........ . .......... . ..... . . . ................. ........ 238

3.8.1. Реченични изрази со прилошка трансформа . .. . . . . . . . ... 238

3.8.2. Реченични изрази со предлошка трансформа . . .. . . ... .. 239

3.8.3. Сврзнички конструкции ... .... ... . ..... . . ... ......... . .... . ... . . . . . . . 240

4. Фонологија .. . ................... . . . . . .. . .. . . . .. . .. . ......................... . . . . . .. . . .. . . . . 241

4.1. Инвентар на фонемите . . ......... . . . . . ...... . . ... . ..... . . . . ... . . . .. . ... . . . . . . 241

4.1.1. Вокали . .. . ........... . . . . . . ........ . ........ . . ...... . . ...... . . . . . . . . . . ........ . ... 241

4.1.2. Сонанти .... . . .......... ........... . . ... . . . ....... . . . . ................. . . . ....... 241

4.1.3. Консонанти ... . . ............. . .. . . . ...... . . ....... . . ................ . . . . ....... 242

4.1.3.1. Периферни . . . . . . . ................ ............ ... ....... . . ...... . . ..... . . 243

4.1.3.2. Централни . ... . ... . . . . ..... . ...... . . ...... . . . . . ...... . ......... . ... . . .... 243

4.1.4. Гранични сиrнали Uунктури) ........... . . . . ...... . ... . . . . . ........ 243

4.2. Дистрибуција на фонолошките единци (т.е. ограничувања во дистрибуцијата на фонемите и основни позициски адофони) ..... . . . ......... . . ... . ....... . .. . .. ..... 244

4.2.1. Дистрибуција на вокЦите . ... ......... .. . . ... ..... ... . . ............. 244

4.2.2. Дистрибуција на сона�тите . . . . .............................. . . . . . . . 244

4.2.3. Дистрибуција на консонантите .. . .............. . . . . . . ... . . . . . . . .. 245

4.2.3.1. Периферни . . . . ...... .. . . . . .... . . ............... ........... . .. .. ... . . . . . . 245

4.2.3.2 Централни . . . . . ...... . . ......... . . . .... ..... .. . . . . . . . ................... . . 246

4.3. Историски извод ... . ...... . . . . . ..... . . . . . . ..... . . . . . ......... . . ........ . . ... . . . . . . 246

4.3.1. Вокали ..................... . . . . . . ... ................................... . . . . . . . . . . . 246

4.3.2. Сонанти . . . .............................. . .... . .. . . .............................. 247

4.3.3. Консонанти ..... . . ........ . . . ................. . . . . ........... . . . . .. . . . ......... 247

4.3.3.1. Периферни .. .. . . . . . . . . . .......................... . . . . . . . . .. . . . . . . . . ... .. 247

4.3.3.2. Централни . . ................... . . . . . . . . . .... ............................. 248

4.4. Прозодија ..................... . . . . . .......................... ......................... 248

4.5. IIpaoonuc .................................................................. . ........... 250

IIooa)I(HH 6u6rruorpacpcKH noJHU.HH ............................................... 253

SLOVENSKI JEZIK

l. Glasoslovje (Maja Dukanovii:) .................................................. 257

1.1. Samoglasniki .......... ................. . .......................................... . .. 257

1.2. Soglasniki .......... .................................................................... 257

1.3. Glasovne altemacije ....... . ....... . . . ... . . ......... . ............................. 259 1.4. Naglaševanje ................................................................... . . . ... 261

2. Oblikoslovje (Maja Dukanovii:) ........ . ..... . . ... ............................... 263

2.1. Glagol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ................................ 263

2.1.1. Nezložene glagolske oblike .... .... . ................................... 264

2.1.1.1. Nedoločnik ........ . . . ................................................. ... 264

2.1.1.2. Namenilnik . . ... ... ....................................................... 265

2.1.1.3. Opisni deležnik na-/ ...... .......................................... 265

2.1.1.4. Deležnik na -ni-t ...................................................... 266

2.1.1.5. Deležnik na -šil-vši .................................................. 267

2.1.1.6. Glagolnik .................................................................. 267

2.1.1.7. Sedanjik ... . ................................................................ 267

2.1.1.8. Glagoli na -am ......................................................... 268

2.1.1.9. Glagoli na -im .......................................................... 268

2.1.1.1 O. Glagoli na -em .................. ......... ..................... ........ 269

2.1.1.11. Glagoli na -jem ....... ................................................ 270

2.1.1.12. Glagoli na -m ......................................................... 270

2.1.1.13. Velelnik ........................ . .......... . ........................ . .. ... 272

2.1.1.14. Deležje na -č ........ ....... ........................................... 273

2.1.2. Zložene glagolske oblike ........................................ ........ 274 2.1.2.1. Preteklik .................................................................. . 274

2.1.2.2. Predpreteklik .................. . . ............. . . . . . . . . ................... 274

2.1.2.3. Prihodnjik .. . ........................ ... ................................... 274

2.1.2.4. Pogojnik ...... . . . . ................... ...................................... 275

2.1.2.5. Trpnik ................................................ ....................... 275

2.2. Samostalnik ............................................................ ............... 276

2.2.1. Samostalniki moškega spola .......................................... 276

2.2.1.1. Skloni in njihove posebnosti ....... ............................. 276

2.2.1.2. Podaljšanje osnove ...................................... ............. 277

2.2.1.3. Krajšanje osnove .......... ............................................ 278

2.1.1.4. Premene naglašenih samoglasnikov ........................ 279

2.2.1.5. Posebnosti posameznih samostalnikov ........... . . . . . . . . . 279 2.2.2. Samostalniki ženskega spola . . . . . .... . . ........... ................. . . . 279

2.2.2.1. Prva ženska sklanjatev in njene posebnosti . . . . . . . .... . . 279 2.2.2.2. Druga ženska sklanjatev in njene posebnosti .... . . . . . . 280

2.2.3. Samostalniki srednjega spola . . . . . . . . . .................. . . . . . . . . ... . .. 281 2.2.3.1. Skloni in njihove posebnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ...... . . . . ... . . 281 2.2.3.2. Neobstojni samoglasniki . . . . . . .......... . . . . . . . .... ............. .. 282

2.3. Pridevniki ................. . . . . ................... . . . ...... . . . . ..... ............ .. . . . . . . 282 2.3.1. Sklanjatev pridevnika ..... . ... ..... . . . . . . . . . . . . . . . . ... ........ . ... . . . ..... 283 2.3.2. Določna in nedoločna oblika . ................. . . . . . ........ . . . . . . . . . .. 284 2.3.3. Stopnjevanje pridevnikov ..................... . . . .. . . . ......... . ... . . . . . 285

2.4. Zaimki . . . .. . . . ........................... ............ . . ...... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286 2.4.1. Samostalniški zaimki . . . . . . . ........... . ............ . . . . .. . ... . ... . ... . . . . . 287

2.4.1.1. Osebni zaimki ...................... . ... ...... . ... .. . . . . . . ... . . . . . ...... 287 2.4.1.2. Osebni povratni zaimek . .............. ...... . . . . . . . . . . .. .......... 288 2.4.1.3. Vprašalna in oziralna zaimka .... ... . . . ... . . . . . ... . . . . . . ... . . . . . 288 2.4.1.4. Nedoločni, splošni in ni kalni zaimki .. . . . . . . ..... . . ..... . . . 289

2.4.2. Pridevniški zaimki .... . . . . . . . ... . . . . . . . . . . . . . . . .. . .. . . . . .. . . ..... . . ... . . . . . . 289 2.4.2.1. Svojilni pridevniški zaimki in povratni

pridevniški zaimek ...................... . . . ... . . ... . . ... . . . . . . . ...... 290 2.4.2.2. Kazalni pridevniški zaimki .......... . . ... ....... ................ 290 2.4.2.3. Vprašalni in oziralni pridevniški zaimki ................ .. 291 2.4.2.4. Splošni, nedoločni in nikalni pridevniški zaimki .. . . 292

2.5. Števniki ....... ....... . . . . ... . ......... .. . ........... . . . . . .... . . ... . . . . . . . . ... . . . . . . . . . . . 292 2.5.1. Osnovni števnik ................................. . ... . . . . .... . .. . . ... . ........ 293 2.5.2. Vrstilni števnik ........... . .. .................... . . .. . .... . . . . . . . . . ... . ...... . . 293 2.5.3. Ločilni števniki .... . .... . . . . . . ... . . . . . . . . . . ... . . . . . . .. . . .. . ........ . . . . . . . . . . . 294 2.5.4. Množilni števniki .................................. ... . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . 294

2.6. Prislovi . . . ............ . . . . . . . .............................. . . . . ... . ... . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 294 2.7. Povedkovniki ........... . . . . ...... . . . . ... . . . . . . . . ... . . .. ........... . . . ......... . . . ... 296 2.8. Predlogi ..... ..... . . . ... . . . . . . . . . ... ..... .. . .... . . . ... ... . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . ... . . .... 296 2.9. Vezniki . . . .. . . . ............. . . . . . . . ...... . . . . ..... . .. . ...... . . . .. . . . ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297 2.1 O. Členki .. . ........ ... . . . . . . . . . . . . . . . . ... . . ... . . . . . . . . ........ . . ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298 2.11. Medmeti . . . ....... . . . . . ... . . . . . ......... .......... ............ . . . . . . . . . . . . . . . . . . ...... 298

3. Skladnja (Predrag Piper) ... ............... . . . . . . . . . . ... ...... . . . . . . . ........ . . . . . . . . 300

3.1. Samostalniška besedna zveza . . . . . . . . ....................... ... . .. . . ..... . .. 302 3 .1.1. Zgradba samostalniške besedne zveze ...... . . ... . . . . .. . . .... ... . 302

3.1.1.1. Zgradba jedrne samostalniške besedne zveze .. . . . . . . . . 302 3.1.1.2. Samostalniška besedna zveza kot argument,

oz. udeleženec . . . . . . . . . . . ... . . . . . . . . . . . . ... . . . .. . . . . . ... . . . . ... . . . . . . . . . 305

3.1.1.3. Sklon v samostalniški besedni zvezi ........................ 307

3 .1.1.4. Predlog v samostalniški besedni zvezi .............. . . ..... 311

3 .1.1.5. Samostalniška besedna zveza v stavčni zgradbi ...... 312

3.1.2. Semantična in pragmatična vsebina samostalniške besedne zveze . .................. . . .. . ....... ..... . ..... 313

3.1.2.1. Referenčnost ....................................... . . .. ... . .... . . ...... . . 313

3.1.2.2. Kolikostnost .............. .. . . . ......... ................................. 317

3.1.2.3. Druge pomenske kategorije samostalniške zveze .... 323

3.2. Stavčna poved ...... .......... . ............. . ....... ......... . .... . ... . . ............ 330

3.2.1. Zgradba povedka ............................................................ 330

3.2.2. Semantična in pragmatična vsebina povedka ............... .334

3.2.2.1. Osebovnost .................. .......... . .................................. 334

3.2.2.2. Časovnost ........ ......................................................... 336

3.2.2.3. Vidskost .......................... ........................ ....... . . ...... ... 338

3.2.2.4. Naklonskost ................................ .............................. 339

3.2.2.5. Nikalnost ................................ . ................ ................. 342

3.2.2.6. Pripovednost ............................................................. 345

3.2.2.7. Zvalnost .................. ........ .......................................... 345

3.2.2.8. Velelnost ............... .......... . ......................... . .. . . ........... 346

3.2.2.9. Želelnost ...... . . . ......................... ................. . . ..... . . . . . .... 348

3.2.2.10. Vprašalnost .................................................. . ..... . . . .. 349

3.2.2.11. Diateza .................................................... ................ 352

3.2.2.12. Svojilnost .......................................... .. . ......... ......... 353

3.2.2.13. Komparativnost ............. ................................ . ........ 354

3.2.3. Oblikoslovno-skladenjski vidiki stavčne skladnje ......... 360

3.2.3.1. Podredje in priredje ........ . ......................................... 360

3.2.3.1.1. Rekcija ........................................................... . . . . 361

3 .2.3 .1.2. Kongruenca .. ............ ............... . .......................... 361

3.2.3.1.3. Primik ............. ................................................... 364

3.2.3.3. Linearizacija ............................ ...... ......................... .. 366

3.2.4. Povezovanje povedkovo-udeleženskih zgradb v stavčno poved ... . .................................... . ........ ............. 369

3.2.4.1. Skladenjske zveze v zloženih povedih ....... .. . .......... 369

3.2.4.2. Podredje . . ................................ . .... . ........................... 370

3.2.4.3. Priredje ... . ............ ................. ......... ........................... 373

3.2.4.4. Poimenjenje ......................................... ..................... 374

Pomembnejši bibliografski podatki ........ .............. ................ ........... 375

Simboli in kratice ... . ......................... ............. ....... ........................... 377

CPTICKH JE3l1K (Jlpegpai Jluuep)

l. <l>OHOJIOrHja ........................................... . . . ........ ........... . . . . . . ...... . . . . 381

2. Морфологија ................................ .............................................. З90

2.1. Глагол ..................... . . . . . . . . . . ... . . . . . . . . ... . . . . . . . . . ...... . ... .. . ... . . .. . .. . . . . . . З94

2.1.1 . Једнотематски глагол и . ... . ....... . ...... . . ......................... . . .406

2.1.2. Двотематски глаголи ............. . . . . . . . . ... . . .. . . ............ . . . ...... .407

2.1.З. Вишетематски глаголи . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . ... . . . .. . . . . . . . . ... . . . . . . .408

2.1.З.I. Тротематски глаголи .. . . . . . .......... . . . ... .. . . ... ... . . . ... . ..... .408

2. Ј .З .1. Четворотематски глагол и . . . ... . . . . . . ........ . . . . ............. .4 Ј 2

2.1.З.1. Петотематски глаголи . . . . . . . . . . . . . . . ........ . . . . . .. . . ... . ... . . . . .415

2.2. Именске речи ................................. . . .................. . . . . . . . . . . . ... . . . . 417

2.2.1. Именичке речи . . . ....... ............................ . . . . . ... . . ... . . .... . . . .. 417

2.2.1.1. Именице . . . . . ... . . . . . .. . . . . . ... . . . . . . . .. . . . . . . . . . .. . . . . . ... . . . . . . . . . . . . . . . 417

2.2.1.1.1. Прва деклинација ....... ................ . . .. . . . .. . ....... . . . . .420

2.2.1.1.2. Друга деклинација . ............ . . . . . . ... . . . . . ............... .4З6

2.2.1.1.З. Трећа деклинација ................ . . . . . . ... . . . . . ........... . .4З9

2.2.1.2. Именичке заменице ............ . . . . .. . . . . .. . .. . . . .... . . . . . ... . . . .. .441

2.2.2. Неименичке речи . . . . . . . . .... . . . ... . . .. . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . ... . . . . . . . .445

2.2.2.1. Придев и .. . ......... . . .... . . . . ............................... ............. . 445

2.2.2.1.1. Адјективна парадигма . . . . . . . . . . ... . . .. . ........ . ...... . .. .446

2.2.2.1.2. Мешовита парадигма ... . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . ... .448

2.2.2.1.З. Придевски вид ........ ......................................... .451

2.2.2.1.4. Степени поређења . . . . . ............. . ............... . . . . . . .. . .45З

2.2.2.2. Бројеви ...... . ... . .. . .... . .. . . . . . . . . . . . . ................ . ..... . .......... . . 456

2.2.2.2.1. Основни бројеви ...................... . . . . . . . . ... . .. .... . . ... .457

2.2.2.2.2. Редни бројеви ........... . . . ..... . .................. . ........... .459

2.2.2.2.З. Бројеви сложених целина . . . ... . .... . ....... . . ... . . . . . . .461

2.2.2.2.4. Мушколични бројеви ......... . . . . . . . . . . . . . . ... . . . . . . ...... .461

2.2.2.2.5. Разломачки бројеви .......................... . . . .... . . . . . ... .462

2.2.2.2.6. Апроксимативни бројеви . .. . . . . . . . . . . ... . . . . . . . . . ... . . . .462

2.2.2.2.7. Општи бројеви . . .. . . ... . . ............. . . . . .. . . . . . ... . . . . . ... . . .462

2.2.2.З. Прилози . . . . ... . . ... . . . . ... . . . ... . . . . . . . . . . . .... . . . . . . ....... . . . . .. . . .... . . 46З

З. Синтакса . .. . . . . . . . . . . . .. . . . . . ........... . . . .. . . . .......... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ........... 464

З.1. Именска група . . . . . . . .. . . .......... . .. ................. . . . . .... . . ...... .......... . . 465

З .1.1. Структура именске групе ....... .. . .......... . . . . . . . . . . ..... . ... . . . . . .465

З .1. Ј .1 . Структура нуклеусне именске групе ........... . ... . . . . .465

З.1.1.2. Именска група као аргументски израз .............. . . .468

З.1.1.З. Падеж у структури именске групе ...................... .470

З.1.1.4. Предлози у структури именске групе . . . . . . . . . . . .. . . . . .47З

З .1.2. Семантички и прагматички садржај именске групе ............ . . ..... . ..................... . ....... ... ....... . . . . 474

З.1.2.1. Референцијалност .... . .. . . . . . ....... . . . ... .... . ..... . ......... . ... .474

3.1.2.2. Квантификација ........................... . ......................... .477

3.1.2.3. Друге категорије именске групе .......................... .483

3.2. Предикатски израз . . . . . . . ................................. . . . .................. .491

3.2.1. Структура предикатског израза ............ . ..................... .491

3.2.2. Семантички и прагматички садржаји предикатског израза ............ ... . . .................................... .494

3.2.2.1. Персоналност .................. .................. . . ................... .494

3.2.2.2. Темпоралност ... ...... . .. ... . ... ........ . . .......... . . . .............. .496

3.2.2.3. Аспектуалност ... . . . .... ....... . ..... ........... .......... ........... .497

3.2.2.4. Модалност .......... ... ...... .... .......... ..................... ......... 499

3.2.2.5. Негација .... ......... . . ........... .. ..... .... . ............................ 500

3.2.2.6. Афирмација ...... . . . ........ . . . ...................................... ... 503

3.2.2.7. Императивност .................... .... ......................... . . . . . . 504

3.2.2.8. Оптативност ....... . .................................................... 506

3.2.2.9. Интерогативност ......... ... .......... . .. ................ . .......... 506

3.2.2.1 О. Дијатеза ..................................... . ............. . ............. 509

3.2.2.11. Посесивност . . . . ...... . . . .......... . .. . .......... . .. .................. 511

З .2.2.12. Компаративно ст .. ......... . ...... ....... ........... ................ 512

3.2.3. Формално-синтаксички аспекти реченичне граматике .................... . . . ... . ......................... 518

3.2.3.1. Субординација и координација ...... ...... . .......... ...... 518

3.2.3.2. Линеаризација ..... .... . . ............ . ..... .... . . . .. . . .... ............ 524

3.2.4. Повезивање предикатско-аргументских структура у сложену реченицу . . .................. .................................. 527

3.2.4.1. Синтаксичке везе у сложеној реченици ............... 527

3.2.4.2. Субординација ........................................................ 529

3.2.4.3. Координација .................................. .. . ..................... 531

3.2.4.4. Номинализација ...................................................... 533

Скраћенице .......... . . . ... . ...................................................... . . . .... .. . .... 534

Симболи . . .. . . . ...... . . . . . .. . . . . ......... ......... . . . .... . . . . . . . ..... . . . . . . . . . . . . . . . .............. 534

Словни симболи ... . . . . ... . .. . . . ............ ....... . ... . ....... ................... . ..... . . . . 534

Важни ји библиографски подаци ............ ................ . ..... . . . .... . ........ 535

Прило'i: О природи граматичких разлика између српског и хрватског језика ............................................. 537

Цитирана литература ....... . ....... . . ... . . . .. ........................................... 551

ПРЕДГОВОР

КIЬига Jу:жнословенски )езици: iрамаШичке сШрукШуре и функциjе написана je са циJЪем да се на jедноме ме сту изложи преглед целине важнИJИХ граматичких одлика савре-. . . мених кiЬижевних Jужнословенских Jезика, КОJИ се овде описуjу без пopeljeiЬa, али на сличним теориjским основама и са сродном структуром описа поjединих jезика, што, по-. . ред увида у граматичке чиiЬенице KOJC се одиосе на сваки Jе-зик понаособ, треба да иде у прилог IЬиховоj ме})уjезичкоj упоредиво сти.

Опис граматике сваког поjединачног jужнословенског jезика коjи je предмет о ве кiЬиге дат je на jезику коjи се описуjе. Тиме се практично даjе метаjезик бугарске, македонске, словеначке и српске граматикографиjе . Иако ова кiЬига ниjе уuбеник, она je написана с мишJЪу о томе да може послужити и као универзитетски приручник. Осим тога што КIЬига садржи граматичке опиее четири jужнословенска jезика, IЬоме се мстовремено нуди нов прилог развиjаiЬу jедног модела граматичког описа за коjи аутори веруjу да има доста добрих страна.

Овоj кiЬизи претходио je граматички преглед македонског jезика Зузане ТополиiЬске, обjавJЪен у Кракову 1 994. Taj граматички опис, као и неки други граматички радови Зузане ТополиiЬске, наjвеhим делом су били стожер концепциjског обликоваiЬа кiЬиге. Иако je три године касниjе био обjавJЪен и преглед српске граматике написан на основу еличие методологиjе, околности у коjима се на Балкану живела и радило током последiЬих петнаеетак година нису ишле на руку оформJЪаваiЬу ауторског колектива и намери да се заjеднички посао раниjе приведе краjу, што се сада чини

1 5

заjедничким трудом академика Зузане ТополиiЬске, проф . др Bjape Малuиjеве, доц. др Maje nукановиn и потпиеника ових редова.

п.п.

Вяра Малджиева

БЪЛГ АР СКИ ЕЗИК

1. ФОНОЛОГИЯ

Краткото описание на българската фонологична система, направено тук, се основава върху една определена нейна интерпретация (виж по-долу) и използва приетия в нея запис и терминологичен апарат.

1�1. Гласни

1 . 1.1 . Гласни фонеми

Българската фонологична система включва шест елемента, характеризирани от положението на езика и устните:

Гласни фонеми: предни централно

задни задни

високи /i/ /u!

средно ниски /Е! /;J/ !:J!

ниски /а/

Задната висока гласна е допълнително лабиализирана.

1.1.2. Алофония

Най-изразителната алофония засяга не-високите гласни и се заключава в повдигане на артикулацията в неударени позиции (т. нар. редукция) . Срв. :

[Е]> [е] [ �] > силно лабиализирано [о] [о]> [л] (>[е]) [';}]>[е]

1 9

Български език

Най-силно се редуцира [::>], особено в първата сричка преди ударението и след ударение в изгласа, където често се стига до неутрализация на опозицията /::>/ vs /u/ в полза на /u/.

Неутрализация на опозицията /о/ vs /а/ с помощта на общ вариант [ л] се наблюдава в зависимост от условията.

Преход на [Е] в [ i] не се среща в стандартния (нормативен) изговор. Той е присъщ на източния изговор.

В литературата се формулират различни степени на редукция в зависимост от конкретното положение на сричката, но между отделните автори липсва единодушие.

Правилата за редукция вероятно трябва да се приемат за морфонологично обусловени. Актуалната им мотивация е съмнителна, тъй като се характеризират със задължителност. Те се проявяват редовно, независимо от темпото на изговор - дори при много бавно темпо.

Алофонията, свързана с консонантното обкръжение, е много слаба и не изисква въвеждането на специални правила. След меки съгласни артикулацията на българските гласни незначително се изтегля напред. Най-забележимо е изтеглянето напред на /о/, което се изговаря като средно [а] в контекста на палатализирани съгласни.

Реализацията /u/ > [ w] е спорадична и се среща след гласна, в неударена позиция в чужди думи, срв. напр. аут [awt].

Реализацията /i/ > [j] е факултативна след ударена гласна пред съгласна, срв. напр. моите [m::>ite]//[m::>jte], по-рядко преди членната морфема, срв. напр. стаите [staite]// [stojte ].

1.2. Сонанти

1.2.1. Сонантни фонеми

В състава на българската фонологична система влизат седем сонанта, характеризирани по следните признаци :

20

Фонология

Сонанти

глайдове палатален /jl

алвеолен вибрант /r/ ---

палатализиран /ri/ ликвиди

алвеолио-зъбен латерален /l/

палатален латерален /Л/

билабиален оклузивен Im/

палатализиран /mi/ носови

зъбен оклузивен lnl

палатален оклузивен /р/

1.2.2. Алофония

Задължителна е алофонията в следните случаи: [l] > [1] (алвеолно) пред IEI i /i/ [n] > [IJ] пред /kJ i /g/ [n] > [ц] пред алвеолни съгласни [m] > [ПJ] пред проходни лабиални.

Опозицията /n/ vs Im/ се неутрализира пред /v/ и /f/ чрез общ вариант [ПJ] , срв. напр. комфорт, конференция ([koПJf�rt] , [koПJferEntsija ]) .

Пред проходни обетруенти /n/ може да губи преградата.

1.2.3. Дистрибуция на сонантите

/1)/ и 1 IJ се срещат само пред задни съгласни, срв. напр. кон - коня ([k�n] - [k�pa]) .

/j/ не се среща след съгласни, нито пред предни гласни. Същевременно пред съгласна и в изгласа проявява тенденция към изпадане, срв. напр. софийски, магнезий ([sofijsci] > [sofisci] , [mлgnEzij] > [mлgnEzi]).

Сонантите не се появяват между обструенти, пред обструент в началото на думата и след обструент в изгласа. В тези типове контексти, резултат от изпадането на еровите

2 1


гласни, от деривация, или в заети думи, се появява неетимологично !:J!, срв. напр. gобър, метър, мъгла, вятър ([dob:Jr], [mEt�r], [m:Jgrn], [vjamr]). (Изключение: рвение.) Ограничението е свързано с т. нар. едновърхов модел на сричката, присъщ на всички южнославянски езици, но за разлика например от сръбския език не се отнася за реда на сонантите в мултисонантната група, в която сонантите могат да заемат всякакви позиции, независимо от степента на сонорност, срв. напр. химн, жанр ([ximn], [3ацr]). Единствено /j/ се среща само в съседство с гласна.

1.3. Обетруенти

1.3.1. Обетруентин фонеми

Българската фонологична система се характеризира с наличието на тридесет обструента, които имат следните белези:

Обетруенти

оклузиви африкати фрикативи

звучни беззвучни звучни беззвучни звучни беззвучни

билабиални IЬI /р/

билабиални l'dl /�/

палатализирани

лабиодентални /v/ lfl

лабиодентални /J/ IPI

палатализирани

дентални ldf /tl /dz/ /tsl lzl /s/

дентални l<fl /tj/ !d:il /tsi/ 1-il lfll палатализирани

алвеолни ld!J /tf/ lзJ IJI

палато-веларни /jl /с/ /r;:,/

веларни lgl /kJ /xl

22

Фонология

1 .3 .2. Алофония

Основните алофони на алоеолните обетруенти са леко палатализирани, но ограниченията в дистрибуцията на меките фонеми не са валидни за алоеолните съгласни.

Задължителна е следната алофония: /х/ > [у] пред звучни обетруенти /t/ > [t], а /dJ > [q] пред алвеолни съгласни. Освен задължителната алвеоларизация в последния

случай е възможна и по-силна степен на асимилация -африкатизация . Срв. напр. братче, млаgши ([bratJtJe] , [mlatSJi]). Африкатпзация се наблюдава и пред денталните обструенти, срв. напр. npeg цял (напр. npeg цял нароg), nogcemя ([pretsts1al], [potssEt1� ]).

Всички съгласни незначително се палатализират пред предни гласни, но в нормативния изговор степента на асимилация не води до неутрализация на опозицията /С/ vs /Cj/ в тази позиция . До такава неутрализация пред предни гласни може да се стигне в източния диалектен изговор. В тази система меките съгласни фонеми могат да се появяват както пред задни, така и пред предни гласни, а твърдите съгласни не се появяват пред предни гласни.

1 .3 . 3 . Дистрибуция на обетруентите

Палаталните и палатализираните съгласни могат да се появяват само пред задни гласни.

Ако се вземат пред вид ограниченията в дистрибуцията на фонемата /j/ (срв. по-горе), българската фонологична система може да се интерпретира като система без палатални и палатализирани съгласни. При такава интерпретация тези съгласни се разглеждат като съчетание на твърда съгласна и йота. Тогава повърхниниата реализация се описва с правилото : /Cj/ > [Cj] . Правилността на подобна интерпретация се потвърждава от явленията, наблюдавани на границата с клитика или на междуеловната граница при бърз изговор, срв. напр. в граg Ямбол [ vgrлt1ambol].

Останалите ограничения са свързани с неутрализацията на опозицията по звучност, която е налице в следните случаи :

23


а. в прозодичии думи (включително и съдържащи клитики) групите обетруенти са еднородни по отношение на звучността, а асимилацията е регресивна. Същото се отнася и за обструентите, отделени с междуеловна граница. Изключение представлява /v/, който вътре в морфемата не представлява озвучаващ контекст, срв. напр. твой ([tv:)j]), а спорадично (извън нормата) самият може да се обеззвучи в тази позиция ([tf:)j]). На междуеловните граници уподобяването пред /v/ е факултативно, срв. напр. свеж вятър ([ SVEЗ vJat"Er]//[svEJ vJat"Er], където обеззвучаването е като пред сонант, и пет вола [pEt v�"E ]//[pEd v�"E ] , където обеззвучаването е като пред обструент;

б. в изгласа на думите пред пауза, както и пред сонант или гласна в началото на следващата дума се срещат само беззвучни обструенти;

в. на праклитичен шев действат правилата на вътрееловната фонетика, а на енклитичен шев - на междусловната. Проклитичното /v/ обаче се държи както в междуеловната фонетика, срв. напр. в морето, в окото ([fmorEto], [f :)koto ], наред с [ v morEto ], [ v :)koto ]).

За разлика от останалите южнославянски езици, в българския език сравнително често се срещат съгласни геминанти. Те се появяват на морфологична граница, срв. напр. пролетта, беззлобеи ([pr:)letto], [bezzЬben]), но също така и на "неосъзнавани" граници, на които не може да бъде приписана стойността на юнктури, срв. напр. звыта, пийвам ([ zv;:,nn"E ] , [pijvwm ]), както и в морофологично неделими заемки, срв. напр. гюлле ([julle ]).

Количеството, качеството и честотата на консонантните групи в българския език е сравнима с тази на южнославянските езици. Те са сравнително много, но по-малко отколкото в сръбски и особено в македонски език.

1.4. Ударение и интонация

Българското ударение е свободно и подвижно и може да има фонологична функция. Най-редовен физически корелат

24

Фонология

на ударението е издълженото време за артикулация на ударената гласна, прецизпостта на артикулацията и споменатите по-горе (виж 1 . 1 .2 .) разлики в цвета на ударените и неударените гласни .

Характерно за българската фразова интонация е това, че последният такт на фразата носи каденция или антикаденция. Антикаденцията е присъща за незавършеното изказване, а каденцията-за завършеното (и за въпроса). В разговорната форма на българския език сс проявява тенденция към отслабване на каденцията.

С помощта на интонацията (дъгов контур) един от тактовете във фразата (т. нар. word in focus) може да бъде обособен. Този контур служи като изразител на рематично ударение, на емоционално ударение и на въпросителност. Във въпросителните изречения въпросителните местоимения се характеризират с по-слаб дъгов контур, а общите въпроси -с по-силен. Общите въпроси завършват с антикаденция само тогава, когато в последния такт ударението пада на последната сричка.

1.5. Графика

Българската азбука има ЗО букви, т.е . броят на буквите е по-малък от броя на фонемите. От това следва, че не всички фонеми (а още повече алофони) се отбелязват с отделни букви . От гледна точка на отношенията между звуковата система и графиката, българските букви могат да бъдат разделени на следните групи :

а. букви, които означават само една отделна определена фонема: ъ, у, о, е, и, й;

б. букви, които означават двуфонемни съчетания: я, ю след гласна или в началото на думата предава фонемиото съчетание /j/ + /а/, /j/ + /u/, щ предава съчетанието IJI + /t/;

в. съчетания от букви, които предават една фонема: gж, gз, срв. gжоб, gжамия, gзънкам (/сВ/, /�/);

г. буква ь, която няма стойност на фонема, а на диференциален признак - означава палаталиост пред /'J/, срв. шофьор, синьо;

25


д. букви, които предават една фонема и диференциален признак палаталиост на предшестващата съгласна: я, ю, срв. бял, търпя, люспа ([ja], [ju]), а в случаите на т. нар . условен правопис в окончанията за 1 л. ед. ч. и 3. л. мн. ч. на глаголите от 11 спрежение и определителния член в м . р. ед. ч .[j«], срв . напр. хоgя, хоgят; конят, коня ([xodj�], [xodj�t] ; [konj�t], [konj�]);

с. букви, които предават фонеми без един диференциален признак - това са всички букви за съгласни, които имат палатални (палатализирани) корелати, срв. лава - лява, марка -.;иярка, луg -лют и под. ; към този тип трябва да бъдат причислени и буквите за съгласни, които предават при писане неутрализацията на опозицията по звучност, срв. граg, сграgа, смазка и под. ;

ж. буква а предава две фонеми : /а/, а в случаите на т. нар. условен правопис в окончанията за 1 л. ед. ч . и 3. л. мн . ч. на глаголите от 1 спрежение - 1�1, срв. напр. чета, четат ([tJct� ], [tJet�t]) .

1.6. Правопис

Основните принципи на българската правописна система са: морфологичният (морфематичният), фонетичният (фонематичният), смисловият (семантичният) и традиционният (етимологичният).

Морфологичният принцип е основен за българския правопис. Той се прилага при писансто на всички видове морфеми: корени, представки, наставки, окончания и съединителни гласни и означава, че не се отбелязват по различен графичен начин алофонните редувания (напр. на гласни в ударсна и неударена позиция, на звучни и беззвучни съгласни и др.) . Отклонение от морфологичния принцип е писането на прилагателни, образувани с наставка -ски от корени, завършващи на дентални и алвеолни обструенти, срв. напр. горски, но бургаски, парижки, витошки и др.

Фонетичният принцип се прилага по-рядко и при отделни думи, които имат широка употреба и и общонародният

26

Фонология

им изговор е в противоречие с морфологичния им запис. Този принцип позволява в отделни случаи при писане да се отразяват алофонните редувания , срв . напр. гозба (+-гост), цъфтя (+-цвете), расна (раст-н-а), сърце (сърg-еч-ен) и др.

Смисловият принцип урежда слятото, разделното и полуслятото писане на сложните думи, писането на главни букви и др. Той само в отделни случаи има отношение към звуковия състав на думата - например сложните думи, които представляват една прозодична дума, се пишат слято, срв. кинотеатър, битпазар, но ски-спорт.

Традиционният принцип се прилага ограничено и само по отношение на отделни много разпространени думи. Така напр. Георги се изговаря [Jorgi] , но се пише както в миналото, срв . още евтин, втори, общ и под. , чиито правопис не може да се обясни нито с произношението, нито с морфологичния им строеж.

Тази част от очерка е написана въз основа на машинопис, предоставен на авторката от Ирена Савицка, и на труда: Димитьр Тил ко в, Българска фонетика, София 1977.

2. ГРАМАТИКА

2.0. Увод

Съдържанието на минималния самостоятелен (контекстово независим) езиков комуникат се определя като изречение. Негов основен формален изразител в езика е изреченският израз.

2.0. 1 . Изречението представлява йерархично организирана семантична структура. Нейни основни съставящи са стойностите на изреченските семантични категории - елементи на съдържанието, които участват в структурата на всяко изречение. Ядро на комуниката е gиктумът (пропозицията), който означава ситуация (съставена от събития и/или състояния, и/или отношения и техните обекти).

Логическата структура на диктума е съставена от една или повече предикатно-аргументни структури. Предикатно-аргументната структура е конституирана от предикат, който имплицира (отваря позиции за) аргументи с различен брой и характер в зависимост от селективните му признаци. Символно тази структура може да бъде представена като функция Р (х, у . . . n) . Предикатът може да отваря позиция (позиции) за предметни аргументи (понятия, които могат да бъдат отнесени към предмети, в най-общ смисъл) или за предикатин (пропозиционални, събитийни) аргументи, които от своя страна също представляват предикатно-аргументни структури. Така например понятия като 'вдигане ' , 'пълзене', 'ядене' и под. конституират структури с предметни аргументи, а понятия като 'мислене' , 'гледане' , 'търсене' и под. конституират структури, в които наред с предметните има и пропози-

28

Граматика

ционални аргументи. В изречението функцията на предикат изпълнява конкретно понятие, при което имплицираните от него позиции за аргументи могат да бъдат запълнени или незапълнени. Възможно е също така позиции за предметни аргументи да бъдат блокирани или запълвани с понятийно ( предикатно) съдържание. В последните два случая може да се говори за семантична деривация . Срв. напр. Детето яgе супата vs Детето не яgе супа vs Това gете не яgе и под. Символно семантичната структура на диктума може да се представи като функция със (частично или изцяло) свързани променливи: С (а, Ь, .. .) vs С (а, у .. .), С (х, Ь . . .) и под. Тук обект на описание ще бъдат главно основните, а нс деривираните предикатно-аргументни структури .

Семантичната структура на диктума може да бъде монопреgикативна, т.е. такава, която не съдържа никакви неимплицирани от конституиращия предикат съдържателни елементи. Изреченията, чиято диктална структура съдържа неимплицирани предикатин (и аргументни) съдържания или е конституирана от повече от един предикати, са с полипреgикативна структура. Неимплицираните съдържателни елементи в диктума представляват gобавена преgикация. Срв. напр. Детето яgе топла супа. В този очерк вниманието се съсредоточава преди всичко върху изреченията с монопредикативна структура и върху изреченията с добавена предикация. Съществено е да се подчертае, че и едните, и другите изречения могат да се реализират както от прости, така и от сложни изреченски изрази (виж по-долу 2 .2 .3 .2 .) .

Част от изреченските семантични категории участват в изграждането на диктума - в конкретизирането ( специфицирането) на неговото съдържание, зададено чрез общите импликации на предиката. В този смисъл семантичните категории аспект, количество, интензивност и определеност мо�ат да бъдат определени като gиктални категории. Конкретизираното съдържание на диктума се актуализира, съотнася се с "параметрите" на комуникативния акт - неговото време (и място) и неговите участници (подател, адресат и предмет). В този смисъл семантичните категории участник

29


в комуникативния акт, темпоралност и модалност се определят като актуализиращи. Ще отбележим още тук, че в семантично отношение съдържанията на актуализиращите категории фактически изпълняват функцията на надредни предикати, а съдържанията на дикталните категории количество и интензивност се присъединяват като добавена предикация.

2.0 . 1 . 1 . Съдържанието на дикталната категория количество примарно е свързано с дискретността на обекти, състояния, събития и отношения, т.е . с наличието на граници съответно в пространството или времето. Основна тяхна характеристика с броимостта, върху която сс формира опозицията 'единичност: нссдиничност (множественост) ' . От своя страна множеството еднородни дискретни същности може да бъде езиково характеризирано като колективно, неразчленено, или като дистрибутивно, отразяващо принадлежността към него на всеки поотделно взет елемент. Количествената характеристика на недискретните същности, които не могат да бъдат броени, но могат по различни начини да бъдат мерени, се основава върху опозицията 'частичност ( партитивност) : цялостност (тоталност) ' . Чрез съотнасяне с мерни единици, представляващи дискретни същности, недискреттните същности могат да бъдат характеризирани като единични или неединични. Изразителите на семантичната категория количество се разглеждат в 2.2. 1 .3 .2 . и 2 .2 .2 .3 .2 .

2.0. 1 .2 . Съдържание на дикталната категория интензивност (степен) е абстрактното количествено определение на признак (перманентно или омнитемпорално състояние или отношение) въз основа на сравнение между обекти по този признак. Сравнението може да става по два начина: а. чрез сравняване на (най-малко) два обекта по дадения признак и установяване на наличието му в равно или неравно (различно) количество в сравняваните обекти; б. чрез сравняване на обект (обекти) с приета в дадена общност абстрактна норма, мярка на дадения признак за този род обекти, която обикновено не се изразява. Двата вида сравняване позволяват да се различат съответно две разновидности на категорията ин-

зо

Граматика

тензивност (степен) - относителна и абсолютна. От казаното става ясно, че на характеристика по интензивност подлежат предикативни съдържания и то само онези, които могат да бъдат разглеждани абстрахирано от измеримостта във времето и пространството (чрез техните аргументи) . Към предикатите с такава природа се отнасят предимно едноаргументните (срв. напр. ' х - хубав ' , 'х - висок ' , 'х - голям' и под.) или деривираните от предикати с повече аргументи, срв. напр. Тя обича много (gеца) (-;:::; Тя обича голямо количество gеца) vs Тя много обича (gеца 1 gецата) (-;:::; Тя обича силно gецата) ; Майка ми се cъpgu на много хора vs Майка ми много се cъpgu (-;:::;Майка .�ии лесно се cъpgu) , срв. също Майка ми е сръgлива и под. Изразителите на категорията интензивност се разглеждат в 2 .2 . 1 .3 . 3 . и 2 .2 .2 . 3 . 3 .

2 .0 . 1 .3 . Дикталната категория определеност конкретизира както съдържанието на аргументните позиции, съставящи диктума, така и неговото предикатно съдържание, от гледна точка на възможността те да бъдат отнесени а. към единично определни (идентифицирани) обекти (множества обекти), събития и състояния, б. към неопределени (неидентифицирани) обекти (множества обекти), събития и състояния или в. към понятия за обекти, събития и състояния. В първият случай е налице нещо като указване, посочване на обект (множество обекти), събитие или състояние, които се идентифицират еднозначно от подателя и могат да бъдат идентифицирани еднозначно от адресата на комуниката. (При аргументните позиции в този случай се говори за аргумент sesnsu stricto.) Срв. напр. Жената на моя приятел (Мария) се oбagu снощи. Във втория случай също е налице отнасяне към обект (множество обекти), събитие или състояние, но без те да бъдат еднозначно идентифицирани от подателя и/или адресата. Невъзможността за идентификация от страна на подателя в този случай може да бъде свързана с липсата на информация, а от страна на адресата- с комуникатинното намерение на подателя, който смята еднозначната идентификация за неважна или нежелана. Срв. напр. Еgна жена на мой приятел (Някаква жена) се oбagu снощи.

3 1


В третия случай липсва отнасяне към обект, състояние или събитие. Тогава, независимо от позицията в предикатно-аргументната структура, даденото понятие има предикативна функция и, свързвайки се с друго понятие, образува ново -по-сложно понятие с по-ограничен обхват. (При аргументните позиции в този случай се говори за въвеждане на предикат в позиция за аргумент и за семантична деривация.) Срв. напр. Жена на приятел (Жена) мож·е ga се обаж·gа по всяко време. От казаното става ясно, че на характеристика по определеност подлежат всички съдържателни съставящи на диктума, независимо от това, дали те потенциално могат да се отнасят към обекти или към събития и състояния. От това следва, че изразители на тази семантична категория могат да се съдържат както в именната, така и в глаголната фраза. В този очерк вниманието се съсредоточава върху изразяването на определеност в именната фраза (срв. по-долу 2 .2 . 1 .3 . 1 .) . Трябва да се отбележи обаче, че семантичната стойност на езиковите средства като изразители на определеност може да бъде еднозначно установена единствено в контекста (на изречението, а по-често и на по-широкия текст), като се взема предвид взаимообусловеността на характеристиката по определеност на именната и глаголната фраза -срв . напр. Жена ua приятел ми се обаgи (неопределеност в именната фраза) vs Жена на приятел може ga ми се обажgа (понятийно съдържание на именната фраза); Лъвът изяgе месото (единична определеност) vs Лъвът яgе месо (понятийно съдържание).

2 .0 . 1 .4. Дикталната категория аспект е свързана с вътрешната темпорална характеристика (с т. нар. вътрешно време) на понятието, което конституира диктума, а оттам и на ситуацията, която е съдържание на предикатно-аргументната структура. Основна за аспекта е семантичната опозиция ' {проста) продължителност във времето : (проста) непродължителност във времето (моменталност) ' . Продължителността във времето е дефиниционен белег на състоянията, към които могат да бъдат причислени такива понятия като напр. 'радост' , ' вяра' , ' мълчание ' , 'разговор' , 'умора' , ' четене' и

32

Граматика

др. Непродължителносnа във времето характеризира събитията, към които могат да се отнесат такива понятия като напр. 'раждане' , 'смърт', ' избухване' , ' вик' , 'чукване ', 'изстрел' и др. Семантичната категория аспект (както се вижда от примерите) не съвпада с граматическата, тъй като е вътрешно присъща на понятията. Поради това нейни примарни изразители са семантемите (корените на лексемите), а не грамемите (морфемите с отвлечено аспектуално значение). В някои случаи последните само дублират аспекrуалното съдържание на семантемата. Семантичната струкrура на глаголните (и отглаголните) лекееми показва, че те могат да изразяват йерархично струюурирани комбинации от аспеюуални съставящи, при което определяща за цялостната вътрешно-темпорална характеристика е продължителната или моментална доминанта. Морфемиата структура на лекссмите, като комбинация от семантеми и грамеми, може да изразява прости аспектуални структури или различни аспектуални конфигурации, срв. напр. сп-(я) (проста продължителност, състояние) vs за-сп-{я) (инхоативна конфигурация - сложна непродължителност, събитие) vs за-сп-ив-{а-.м) (хабитуално-инхоативна конфигурация ); гръм-н-(а) (проста непродължителност, събитие) vs гръм-в-(а-м) (хабитуална конфигурация - сложна продължителност) vs гърм-(я) (телична конфигурация - сложна продължителност) и под. В това описание се сигнализират единствено някои основни грамеми - изразители на аспектуални съставящи (виж 2.2.2 .3 . 1 . ) .

2 .0. 1 .5 . Актуализиращата категория участник в комуникативния акт съотнася семантичната структура на изречението с комуникативния акт, като идентифицира аргументите от съставящите предикатно-аргументни структури с участниците в него. С други думи, тези аргументи се характеризират според своята роля в актуалния комуникативен акт -съответно като отправител (автор на съобщението), адресат (получател на съобщението) и предмет на комуникацията. Стойностите на семантичната категория участник в комуникативния акт (отделните комуникативни роли) невинаги съответстват на стойностите на граматичната категория лице

33


(повече за изразителите на тази категория - виж 2.2 . 1 .3 .4. и 2.2 .2 .3 .4.) .

2 .0 . 1 . 6 . Актуализиращата семантична категория модалност съотнася съдържанието на изречението с менталното състояние на отправителя, което е едновременно със състоянието на говорене (с акта на комуникация). Класификацията на менталните състояния на отправителя е организирана около семантичната опозиция 'убеденост в (не)истинноспа на изреченското съдържание (съответстваща на знанието за (не)истинноспа) : липса на убеденост в (не)истинноспа (съответстваща на липсата на знание) ' . Състоянието на липса на знание (незнание) у отправителя е свързано с мнението му за съобщаваната ситуация като за 'възможна (необходима) ' и/или 'желана' . Знанието или незнанието по отношение на съобщаваната ситуация може да бъде придружено от сигнал от страна на отправителя за източника на неговата информация. В това отношение отправителят с характеризиран като 'очевидец : неочевидец на съобщаваната ситуация' . Конфигурациите от тези съдържателни елементи в комбинация с темпорални отношения (виж по-долу) позволяват да се разграничат следните видове модалности със следната най-обща характеристика:

2 .0 . 1 .6 . 1 . Индикативноспа съответства на ментално състояние на отправителя, който е убеден в (не)истинноспа като очевидец на ситуацията, означена с изречението, или като неочевидец, който постига знанието за нея по пътя напр. на умозаключение (повече за изразителите на тази катсгория - виж 2.2 .2 .3 . 5 .).

Останалите модалности са неиндикативни, т.е . съответстват на ментални състояния на отправителя, характеризиращи се с липса на убеденост в (не)истинноспа на съобщаваната ситуация (липса на знание за нея) и произтичащи от това допълнителни нагласи (мнения) по отношение на тази ситуация.

2.0. 1 .6 .2 . Хипотетичноспа съответства на ментално състояние на отправителя, в което той приписва различна степен на (субективна) вероятност на съобщаваната ситуация, т.е . предполага, че тя е в една или друга степен възможна (в

34

Граматика

това число и невъзможна или необходима) . Срв. напр. Петър май купи вестник (:::::: 'Смятам, че е възможно 1 Предполагам, че Петър е купил вестник ') (повече за изразителите на тази категория - виж 2.2 . 1 .3 .5 . и 2 .2 .2 . 3 . 5 .) .

2 .0 . 1 .6 . 3 . Иреалноспа отразява сложна нагласа, която е резултат от конфронтацията на две мнения на отправителя по отношение на една и съща ситуация, възникнали по различно време и основани на различно негово знание за нея. Едното мнение предшества състоянието на говорене и определя ситуацията като възможна, а другото е едновременно със състоянието на говорене и свързано със знанието за неистинноспа на изреченското съдържание. Срв. напр. Петър без малко ga купи вестник (;::; 'Смятах, че е възможно 1 Предполагах, че Петър ще купи вестник; знам, че Петър не купи вестник ') (повече за изразителите на тази категориявиж 2 .2 . 1 .3 . 5 . и 2 .2 .2 . 3 . 5 .) .

2.0. 1 .6 .4. Оптативноспа и императивноспа съответстват на сложна нагласа на отправителя, в която съобщаваната, следходна спрямо състоянието на говорене, ситуация е обект на неговата воля (желание) и възможноспа тя да се осъществи зависи от волята му. При императивноспа на възможноспа за реализация на ситуацията се приписва максималната стойност (т.е . необходимост), а при оптативноспа - всички останали по-малки стойности. Срв. напр. Петре, купи вестник (:::::: 'Смятам, че не е така, че аз искам Петър да купи вестник и Петър няма да купи вестник; смятам, че е необходимо Петър да купи вестник' ) vs Петре, би ли купWl вестник? (;:::: 'Смятам, че не е така, че аз искам Петър да купи вестник и Петър няма да купи вестник; смятам, че е възможно Петър да купи вестник' ) (повече за изразителите на тази категория - виж 2 .2 . 1 .3 . 5 . и 2 .2 .2 . 3 . 5 .) .

2 .0 . 1 .6 . 5 . Условноспа отразява ментално състояние на отправителя, в което той приписва вероятност на поне една от две следващи една след друга ситуации въз основа на установената или предполагана от него зависимост между тях. Както се вижда, обект на вероятностна оценка тук могат да бъдат както едната, така и двете съобщавани ситуации, а

35


също и самата зависимост между тях. Същевременно на всяка от тези съставящи може да се приписва различна степен на възможност (вероятност). Различните комбинации от стойности на съставящите (които тук не могат да бъдат подробно представени) позволяват да сс разграничат такива разновидности на условността като: реално, потенциално и иреално условие, реално, потенциално и иреално отстъпване, изключване, минимално и единствено условие и др. Срв. напр. Ако Петър е купил вестник, тя ще се сърgи (::::::: 'Смятам, че е възможно Петър да е купил вестник, смятам, че не е така, че Петър купува вестник, а тя не се сърди, и затова смятам, че е възможно тя да се сърди ' - реално условие) и др. (повече за изразителите на тази категория - виж 2.2.1 .3 . 5 . и 2 .2 .2 . 3 . 5 .).

2 .0 . 1 .6 .6 . Интерогативността с близка на оптативноспа и импсративността, тъй като също отразява волята на отправителя, свързана този път не с действие, а с получаване на информация от адресата за съобщаваната с изречението ситуация. Интерогативността се реализира в две основни разновидности по отношение на типа информация, която отправителят иска да получи от адресата. Първият вид - въпросите за проверка (т. нар. общи въпроси), изискват от адресата потвърждение или отхвърляне на предположението на отправителя по отношение на истинността на цялото диктално съдържание или някоя негова част. Вторият вид - въпросите за информация (т. нар. частни въпроси) изискват от адресата информация за части от дикталното съдържание или (порядко) за цялото диктално съдържание. Срв. напр. Петър купи ли вестник?(::::: 'Смятам, че знаеш дали Петър е купил вестник и не е така, че аз искам да ми кажеш, дали Петър е купил вестник и ти няма да ми кажеш, дали Петър е купил вестник; смятам, че е възможно Петър да е купил вестник ') (повече за изразителите на тази категория- виж 2.2 .2 . 3 . 5 .).

2 .0. 1 .6 .7 . Индиректноспа отразява сложна нагласа на отправителя, която включва неговото знание за предходен спрямо състоянието на говорене комуникативен акт на друг отправител, чието съдържание е съобщаваната в изречението

36

Граматика

ситуация, и неговото незнание за истинността на тази ситуация, която поради това оценява единствено като възможна в по-голяма или по-малка степен (т. нар. слабо и силно преизказване). С други думи, отправителят не поема отговорност за истинността на изреченското съдържание. Срв. напр. Петър купил вестник (::::: 'Знам, че някой казва, че Петър е купил вестник; смятам, че (не) е възможно Петър да е купил вестник ') (повече за изразителите на тази категория - виж 2.2 . 1 .3 . 5 . и 2 .2 .2 . 3 . 5 .) .

2.0. 1 . 7. Актуализиращата категория темпоралност съотнася събитията, състоянията или отношенията, които са съдържание на изречението, със състоянието на говорене. Те могат да предхождат състоянието на говорене, да бъдат едновременни с него или да следват след него. При това поне едно от събитията или състоянията, изграждащи изреченската ситуация, е пряко (непосредствено) съотнесено със състоянието на говорене, а друга част могат да бъдат съотнесени непряко - чрез "посредничеството" на пряко съотнесените, спрямо които те от своя страна са предходни, едновременни или следходни (повече за изразителите на тази категория виж 2 .2 . 1 .3 . 5 . и 2.2.2 .3 .6 .) .

Съществено е да се подчертае, че съдържанието на изреченските семантични категории - съставящите на изреченската семантична структура, може да се изразява с езикови средства от всички равнища: морфологични, лексикални и синтактични. Предмет на описание в този очерк е главно граматичната формализация на съдържателните елементи (морфологичните и в по-малка степен синтактичните средства за изразяването им).

И още една уговорка: съдържанията на отделните семантични категории влизат в сложни отношения помежду си и взаимно си налагат ограничения, които са подчинени на правилата за комбинаторика на смиелите. Така например си взаимодействат стойностите на категориите определеност и количество, определеност и интензивност, определеност и участник в комуникативния акт, аспект и количество, модалност и участник в комуникативния акт, модалност и темпо-

37


ралиост и др. Езиковите форми от своя страна са полифункционални - най-често изразяват повече от една семантични категории, от което следват определени ограничения в съпаявимастта на отделните форми. Тук няма възможност да се разискват тези въпроси, те частично се сигнализират или илюстрират при описанието на изразителите на изреченските категории.

2 .0 .2 . Изреченският израз представлява йерархично организирана синтактична (формална) структура, съставена от форми на лекеемите (словоформи). Тя е конституирана от не-нелична (лична или безлична) глаголна форма, влизаща в подчинителни синтактични връзки с приглаголните членове - именни и/или глаголни фрази. Именните фрази в български език могат да бъдат конституирани от форми на лексеми от граматичните класове: съществително име, прилагателно име и наречие. В разширената именна фраза те могат да подчиняват форми на лекееми от граматичните класове: съществително име, прилагателно име, числително име и наречие, срв. напр. нов gом, gом за gеца, близо go gома и под. (повече за това - по-долу 2.2 . 1 .) . Глаголната фраза може да представлява не-нелична форма на глаголна лексема или да бъде съставена от глагол и име (имена) или глаголно прилагателно, при което глаголът може да бъде лексикално несамостаен или да образува с името (имената) перифрастичен израз (аналитичен предикатор), срв. напр. е лекар, са красиви, стана голям, оказа се беgен и под. vs gage обещание, влиза във влаgение, правя престъпление и под. (повече за това - по-долу 2 .2 .2 .) .

2.0 .3. Инвентарът от словоформи, които участват в изграждането на изреченския израз (в състава на глаголните и именните фрази) се задава от присъщите на българския език граматични категории с техните граматични стойности и класовете лексеми, схващани като набор от форми, противопоставени по тези стойности. Една най-обща релевантна за българския език граматическа класификация на лекеемите може да бъде изведена по пътя на дихотомично логическо

38

Граматика

деление чрез прилагане на следните морфологични (словоизменителни, флективни) и синтактични критерии: 1 . [ +/- изменя се], 2 . 1 . [ +/- изменя се по член], 3 . 1 . [ +/-изменя се по род], 4. 1 . [+/- изменя се по число], 3 .2 . [+/- изменя се по лице]; 2 .2 . [+/- употребява се самостоятелно] , 3 . 3 . [+/- има свързваща функция], 4.2 . [+/- може да свързва глагол с име], 5 . [+/може да свързва лекееми с една и съща синтактична функция], 6. [+/- може да се съотнася с целия изреченски израз].

11

1.

---------------2.1. 2.2.

� 3.1. 3.2

111 1Va IVб v Vl

3.3.

1\ 6.

(\ Vlla Vllб V\11 IX

Резултат от делението са следните непресичащи се множества (класове) лекееми със своята характеристика:

1. П р и л а г ате л н и и м е н а: изменят се по член, число и род.

Такива са повечето от прилагателните имена в българския език. Морфологичните категории член, число и род са съгласувателни за прилагателното име. Това означава, че техните граматически стойности се диктуват от стойностите на същите категории на съществителното име, с което прилагателното влиза в подчинителна синтактична връзка. В български език съществуват и неизменяеми имена ( обикновено от чужд произход), от типа на каре, яваш, серт и под., които се причисляват към класа на прилагателните, тъй като, подобно на изменяемите прилагателни, влизат в

39


синтактична връзка със съществителните имена, срв. напр. каре gеколте, яваш тютюн, серт човек. С оглед на морфологичните ( словоизменителиите) и синтактичните им свойства, към класа на прилагателните имена трябва да бъдат причислени освен това лексеми, отнасяни от традицията към други части на речта. Става дума за местоименията от редовете: мой, моя . . . , твой, твоя . . . , свой, своя . . . (т. нар. притежателни и възвратно-притежателни местоимения); този, тази . . . , онзи, онази ... , такъв, такава . . . , онакъв, онакава . . . , инакъв, инаква . . . , толкав, толкава . . . (т. нар. показателни местоимения); кой, коя . . . , какъв, каква . . . , чий, чия . . . (т. нар. въпросителни местоимения); някой, някоя .. . , някакъв, ня-каква . . . , нечий, нечия . . . , кой ga е, коя ga е . . . , какъв ga е, ка-ква ga е . . . , еgи-кой, еgи-коя . . . , еgи-какъв, еgи-каква . . . (т. нар. неопределителни местоимения); никой, никоя . . . , никакъв, никаква . . . , ничий, ничия . . . (т. нар. отрицателни местоимения); всякой, всякоя . . . , всякакъв, всякаква . . . (т. нар. обобщителни местоимения); който, която . . . , какъвто, каквато . . . , чийто, чиято . . . (т. нар. относителни местоимения) . Тук трябва да бъдат отнесени и т. нар. редни числителни имена от типа: първа, първи . . . , втори, втора . . . , Jwwtиmteн, А1.Wlионна, както и бройното числително еgин, еgна . . . (Повече за прилагателните имена - по-долу 2. 1 . 3 . ; за числителните имена - 2 . 1 . 3 .6 . ; 2 . 1 .4.) Граматичните свойства на изброените редове позволяват те да бъдат интерпретирани съответно като местоименни и числителни прилагателни. Морфологична и синтактична характеристика на прилагателни имена имат и част от неличните форми на глаголните лекееми (причастията), които в този смисъл могат да бъдат определени като глаголни прилагателни. Такива са всички нелични форми на глагола, освен деепричастието, срв. пишещ, пишеща . . . (сегашно деятелно причастие), писал, писала . . . (минало деятелно причастие), писан, писана . . . (минало страдателно причастие) (повече за тях - виж по-долу 2 . 1 . 1 . 3 . ) . (Според традиционните описания словоизменителна категория на прилагателните имена и наречия е степенуването. Тъй като на степенуване подлежат не всички прилагателни имена и

40

Гpa,;wamuкa

наречия, а в същото време се степенуват съществителни имена и глаголи, като при това възможността за степенуване е строго семантично обусловена, свързана със значението и употребата на лексемата, в това описание степента не се третира като морфологична категория.)

11. Ч и сл и тел н и и м е н а: изменят се по член и род, не се изменят по число.

В този клас лекееми се включват всички т. нар. бройни числителни, освен еgин. Към този клас - според синтактичните им свойства - трябва да бъдат причислени и традиционно определяните като местоимения лекееми от типа толкова, колко, няколко, николко, както и традиционно определяните като наречия Jиного и малко (Повече за числителните имена - по-долу 2 . 1 .4 .) . С оглед на граматическата им характеристика изброените лекееми могат да се интерпретират като местоименни числителни.

111. С ъ щ е ств ител н и и м е н а: изменят се по член и число, не се изменят по род.

Такива са повечето съществителни в българския език. Съществуват съществителни, които не се изменят по число и формите им имат:

а. граматическа стойност единствено число (т. нар. сингулария тантум), напр. щастие, иgеализъм, млаgост и под. , учителство, работничество и под. , възgух, ориз, грис и под. (срв. напр. безкраен иgеализъм, ранна млаgост );

б. граматическа стойност множествено число (т. нар. плуралия тантум), напр. очила, юzещи, л.ющи; въглища, устои; заговезни, gеветини и др. (срв . напр. силни очила, свети .мощи, черни въглища, тазгоgишни заговезни);

в . граматическа стойност на единствено и множествено число, напр. какаgу (срв. еgно - много какаgу).

Синтактична характеристика на съществителни имена с неопределен род имат личните местоимения от редицата аз, ти, той, . . . и някои неизменяеми лексеми, определяни традиционно като форми на показателни, въпросителни, неопределителни, отрицателни, обобщителни местоимения (това; кой, какво; някой, нещо, какво ga е; никой, нищо ; всеки, всич-

4 1


ко - повече за тях - виж по-долу 2. 1 .2 .5 .) . В този смисъл те могат да се определят като местоименни съществителни. Като местоименни съществителни според синтактичните им свойства трябва да се третират и т. нар. кратки форми на лично-притежателните и възвратно-притежателните местоимения, които могат да изпълняват в изречението функция на приглаголни членове, безпредложно свързани с глагола (срв. Даgох Aty воgа; Купих си шапка; Свирих им цяла вечер и под. - виж по-долу 2 .2 . 1 .4. 1 . ) .

Морфологична и синтактична характеристика на съществителни имена имат традиционно определяните като числителни имена лекесми хиляgа, милион, милиарg (срв. 2 . 1 .2.6.).

I V. Гл а гол и: всички глаголи се изменят по време, наклонение, число, род, залог; релевантна за по-нататъшното деленис на този клас е изменяемостта по лице, според която се обособяват подкласовете: IVa. лични глаголи и IVб. безлични глаголи (срв. напр. чета, глеgам, хваля vs съмва, лtръква; яg, сра.н; изгле:Jiсgа, трябва, стига и под. - повече за глаголите - виж по-долу 2 .2 .2 .2 .) .

V. М е жд у м е тия : не се изменят, употребяват се самостоятелно, срв . напр . Долу войната!, Марш оттук! Ей, люмче и под.

VI. П р едл о з и : не се изменят, не се употребяват самостоятелно, изпълняват свързваща функция и могат да свързват глагол със съществително име, срв. напр. Питам за пътя, Заставам преg къщата, Боря се срещу корупцията и под.

V II. С ъ ю з и: не се изменят, не се употребяват самостоятелно, изпълняват свързваща функция, но не могат да свързват глагол със съществително име; по-нататъшната подялба на съюзите в зависимост от способността им да свързват форми на лекеемите с една и съща функция в рамките на именната или глаголната фраза позволява да се обособят класовете: Vlla. съчинителни съюзи (срв. напр. момчета и момичета; хубав но глупав; свирят ала не пеят и под.) и Vllб. подчинителни съюзи (срв. напр. Раgвам се, когато те вижgам, Тръгвам си, защото ми е стуgено и под.) .

V I I I . Ч ас т и ци : не се изменят, не се употребяват самостоятелно, не изпълняват свързваща функция; могат да се

42

Граматика

съотнасят с целия изреченски израз. Срв. напр. Очевиgно те ще закъснеят, Влакът вече е пристигнал и под.

IX. Н ар е ч ия : не се изменят, не се употребяват самостоятелно, не изпълняват свързваща функция и не могат да се съотнасят с целия изреченски израз. Синтактична характеристика на наречие имат в българския език някои лексеми, интерпретирани традиционно като местоимения или като наречия от местоимения, от типа съответно: показателни (там, тогава, така, онака, иначе), въпросителни (кога, къgе, как), неопределителни (някъgе, някога, някак), отрицателни (никога, никъgе, никак), обобщителни (всякога, (на)всякъgе, всякак) и др. Граматична характеристика на наречие има и една от неличните глаголни форми - неизменяемото деепричастие, което може да бъде определено като глаголно наречие (виж по-долу 2 . 1 . 1 .4.).

Способността на частиците да се съотнасят с целия изреченеки израз ги отличава от наречията, като същевременно е причина за голяма степен на омонимия (полифункционалност) с тях, срв. напр. Тя е естествено ['както може да се очаква'] с руса коса vs Тя е с естествено [ 'по природа, по рождение ' ] руса коса и под.

2 .0.4. Описанието на репартицията (разпределението) на елементите от изреченската семантична структура между формите в изречението изисква да бъде определена функцията: а. на членовете на изреченския израз и б. на изграждащите ги словоформи, като изразители на съдържателните съставящи на изречението.

2 .0.4. 1 . Изразителите на предикати в изреченския израз се определя като предикатин изрази. Функцията на предикатен израз примарно се изпълнява от сказуемото - глаголна фраза, определяна още като npeguкamop. Функцията на предикатни изрази, реализиращи предикат от имплициран пропозиционален аргумент (вътрешен предикат) или добавен предикат, могат да изпълняват както глаголни, така и именни фрази или техни съставящи.

Изразителите на аргументи в изреченския израз се определят като аргументни изрази. Функцията на аргументни

43

�


изрази по отношение на предметните аргументи изпълняват приглаголните членове - именни фрази, а по отношение на пропозиционалните аргументи - както глаголни, така и именни фрази. Срв. напр. Котката яgе мляко vs Майката мисли, че синът й ще пристигне 1 за пристигането на сина си 1 за сина си (срв. по-горе 2 .0 . 1 . ; по-долу 2 .2 .3 .2 .2 . ) .

Предикатните и аргументните изрази, които реализират една предикатно-аргументна структура, образуват предикатно-аргументна конструкция. Примарно тя е конституирана от глаголна фраза, но може да има и вид на именна фраза, в която са изразени предикатин и аргументни съдържания. В този случай именните фрази могат да се нитепретират като трансформации ( номинализации) на изходни предикатно-аргументни конструкции. Срв. напр. Това моJниче е хубаво -+ Хубавото момиче (goйge) ; Той закъснява -+Неговото закъсиепие (ме gразни); Певицата изпя песен -+Изпятата песен (се хареса на публиката) ; Детето вър-веше по улицата и пееше -+ Детето вървеше по улицата, пеейки и под. (повече за това по-долу 2.2 .3 .4.2 .) .

2 .0.4.2 . Морфологичните категории, характеризиращи словоформите в изреченския израз (които традиционното граматическо описание третира по еднотипен начин и без оглед към класовсте лексеми), в различна степен функционират като изразители на съставящи от семантичната структура на изречението. Поради това те трябва да бъдат разглеждани във връзка с класовете лексеми, които характеризират. Една част от тях - родът на съществителното име и видът на глагола, определяни като класификационни, нс участват в репартицията на смиелите, нито в сигнализирането на синтактичните връзки между словоформите в изречението. Въз основа на тях лекеемите от даден клас се делят единствено на подкласове, задаващи начина на образуване на словоформите им и/или техния брой. Друга част от морфологичните категории за отделните класове лекееми не са изразители на съдържателни елементи от изречението. Те само сигнализират акомодацията на подчинения член на глаголната или именната фраза с главния. В този смисъл те имат само (формал-

44

Граматика

но-)синтактична функция. Такива са родът и числото на прилагателното и числителното име и лицето, числото и родът на глагола. Останалите морфологични категории имат семантични функции. Морфемите, маркирани с техни стойности, са морфологични изразители на съставящи от семантичната структура на изречението (като се изключат редките случаи, когато техните стойности се изискват от синтактично главен член - срв. напр. т. нар. съгласуване на времената). Така лицето на съществителните - лични местоимения, изразява участника в комуникативния акт, числото на съществителното име с изразител на количеството като елемент от дикталното съдържание . Времето и наклонението на глагола могат да бъдат изразители на актуализиращите категории темпоралност и модалност, а членът на прилагателното, числителното или съществителното име е изразител на определеността.

2.1. Морфология

В следващия по-долу преглед на изменяемите лекееми се използва опростен запис на морфемиата им структура, като морфемите се представят от основната им текстова реализация (основния им репрезентант) и се записват за по-голяма простота и удобство с кирилица. Фонемиият запис, предаден също с кирилица, лесно може да се съпостави с приетия във фонетичното описание (срв. по-горе Фонология, 1 . 5 . )

2 . 1 . 1 . Глагол

За целта на описанието във всяка глаголна форма се различават:

словообразувателна основа + тематичен суфикс + формант + окончание.

Словообразувателната основа има следната структура: (префикс 1 редица префикси +) корен (+ словообразува

телен суфикс).

45


Българският език разполага със следния инвентар от префикси: в- (въ-) , въз-, go-, за-, из-, наg-, о- (об-) , от-, по-, пре-, npeg-, при-, про-, раз-, с- (съ-), у- ; срв. също редиците �рефикси като напр. о-без-, из-по-, из-на-, из-по-на- и др. (За някои функции на префиксите - виж 2.2 .2 .3 . 1 . , 2 .2 .2 .3 .2 .) .

Суфиксите в еловобразувателната основа на глагола често указват категорналната характеристика на корена, срв. (-и-) , -с(-а)-, -ир(-а)- - от съществително име, напр. реgи, коленичи, сапуниса, яgоса, кръвяса, мииира, телефоиира; -е-е-, -и-ч(-и)- - от прилагателно име, напр. слабее, богатее, белее, нервничи, любезничи; -к(-а)-, -ичк(-а)-, -учк(-а)-, -ушк(-а)-, -оти- - от глаголи (експресивна деривация), напр. свирка, боричка се, 1сzатушка, gраскоти; -н(-е-)- - от глаголи (видова деривация), напр. боgна, мигна, легна. Най-слабо специализирани са суфиксите -а-, -ув(-а)-, които обслужват както деноминалната, така и девербатионата (аспектуална) деривация, срв . царува, купува и под.

Тематичният суфикс е релевантен за формалната структура на българските глаголни форми . Различават сс два тематични суфикса, които образуват т. нар. сегашна и минала основа: praesentis и aoristi .

Формантьт (на основата) в най-общ смисъл е онази формообразуваща част, която характеризира структурата на дадена форма и само нея.

Окончанието е последната част от текстовата форма, която определя дистрибутивната характеристика на формата и изразява граматичните категории лице и число или род и число.

Изходна точка при описанието на глаголното формообразуване за българския �зик е формата за 3 л . , ед. ч . , сегашно време, изявително наклонение, деятелен залог, тьй като в нея най-добре се разпознават елементите на формалната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + нулево окончание.

Тематичният суфикс praesentis е -е-, -и- или -а- . В зависимост от него се определят три спрежения на българския глагол.

46

Морфология

Тематичният суфикс aoristi е -а- , -е-, -о- или -и-. Неговата дистрибуция с различна от тази на презситния суфикс, затова в рамките на спреженията традиционно се определят следните разреди, които вземат пред вид и морфонологичните изменения в словообразувателната основа:

суфикс суфикс praesentis aoristi

1 . -е- -о-1-е- (чете :) четох/чете

2. -е- -а-(тръгна :) тръгнах/тръгна; (вgигна :) вgигнах/вgигна

3. -е- -а- (пише :) писах/писа

4. -е- -а- (простре :) прострях/простря

5. -е- -а- (играе :) играх/игра; (пее :) пях/пя

6. -и- -и- (носи :) носих/носи; (проси :) просих/проси

7. -и- -а-(мълчи :) мълчах/мълча; (търпи :) търпях/търпя

8. -а- -а-(глеgа :) глеgах/глеgа; (стреля :) стрелях/стреля

Всички възможни корелации на сегашната и миналата основи се виждат в типовете, представени в таблица 1.

2. 1 .1.1. Синтетични глаголни форми

А. Формите за сегашно време (praesens) имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + окончание.

Тематичният суфикс в 1 л. ед. ч. и 3 л . мн. ч. в разреди 1 - 7 е нула.

Окончанията за сегашно време са:

1 л. ед. ч. -а/-м 1 л. мн. ч. -.wl-мe

2 л. ед. ч . -ш 2 л. м н . ч . -те

3 л . ед. ч . -в 3 л. мн. ч . -(а)т

47


Примери: 1 . чет-в-а 6. хоg-в-я 8 . глеg-а-м

чет-е-ш xog-u-ш глеg-а-ш - -

чет-е-в xog-u-в глеg-а-в

чет-е-м xog-u-м глеg-а-ме

чет-е-те xog-u-тe глеg-а-те

чет-в-ат хоg-в-ят глеg-а-т

Преобладаващият брой глаголи образуват своите форми за сегашно време според подадения образец. Изключенията, зададени като отделни типове, както и разновидностите, свързани с морфонологични промени, са показани в табл. 1 .

Спомагателният глагол образува форми за сегашно време от две суплетивни основи : съм, си, е, сл-tе, сте, са. Наред с това образува по модела на разред 1 . и форми от основа бъg-: бъgа, бъgеш, бъgе, бъgеJи, бъgете, бъgат.

Б. Формите за повелително наклонение ( imperativus) имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + формант imperativi + окончание

Суфиксът в разреди 1 - 7 е нулев. Формантът е -и- в единствено число и -е- в множестве

но число; в позиция след гласна и двете стойности се реализират като -й- .

Окончанията са: 2 л . ед. ч . -в 2 л. мн. ч . -те.

Повелителното наклонение в българския език няма синтетични форми за останалите лица (виж по-долу 2. 1 . 1 .2 .Б.) .

Примери: 1 . чет-в-и-в 6. хоg-в-и-в 8. глеg-а-й-в

чет-в-е-те хоg-в-е-те глеg-а-й-те

Няколко глагола образуват повелително наклонение без формант, срв. вляза : влез/влезте, gържа : gръж/gръжте и

48


др. Изключенията, зададени като отделни типове, както и разновидностите, свързани с морфонологични промени, са показани в табл. 1 .

В . Формите за минало несвършено време (imperfectum) имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + формант praeteriti + окончание.

Суфикс -е- или -и- пред форманта преминава в -я-, ако е под ударение, или в -е-, когато е под ударение, но следващата сричка съдържа предна гласна (както е напр. във 2 и 3 л . ед. ч . на 1 разред), и когато не е под ударение (във всички останали форми).

Формантът има следните реализации : в 1 л. ед. ч. и в 1 , 2 и 3 л . мн. ч . -х-, във 2 и 3 л . ед. ч. -ш-.

Окончанията за минало несвършено време са:

1 л . ед. ч . -в 1 л . мн. ч. -.we

2 л. ед. ч . -е 2 л. мн. ч . -те

3 л. ед. ч. -е 3 л . мн. ч. -а

Примери: 1 . чет- 'я-х-в 6. х 'оg-е-х-в 8 . гл 'еg-а-х-в

чет-е-ш-е хоg-е-ш-е глеg-а-ш-е

1 чет-е-ш-е 1 хоg-е-ш-е глеg-а-ш-е

чет-я-х-л1е хоg-е-х-ме глеg-а-х-ме

чет-я-х-те xog-e-x-me глеg-а-х-те

чет-я-х-а xog-e-x-a глеg-а-х-а

Спомагателният глагол образува форми за имперфект от основа бя-/бе- : бя-е-х-о, бе-в-ш-е, бе-о-ш-е, бя-о-х-ме, бя-о-х-те, бя-е-х-а.

Изключенията, зададени като отделни типове, както и разновидностите, свързани с морфонологични промени, са показани в табл. 1 .

49


Г. Формата на т. нар. минало несвършено деятелно причастие има следната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + формант -л- + окончание

Суфиксът приема същите стойности както при формите за минало несвършено време.

Окончанията са: -в за м.р . , -а за ж.р. , -о за ер. р. и -и за мн. ч.

qримери : 1 . чет-'я-л-в 6. х

'оg-е-л-в 8. гл

'еg-а-л-в

чет-я-л-а хоg-е-л-а глеg-а-л-а

чет-я-л-о хоg-е-л-о глеg-а-л-о

чет-е-л-и хоg-е-л-и глеg-а-л-и

Д. Формите за минало свършено време ( aoristos) имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс aoristi + формант praeteriti + окончание.

Формантът има следните стойности: в 1 л . ед. ч. и в 1, 2 и 3 л. мн. ч. -х-, във 2 и 3 л. ед. ч. -в-.

Окончанията за аорист са:

1 л . ед. ч . -в 1 Л. МН. Ч . -ме

2 л. ед. ч . -в 2 л. мн. ч . -те

3 л. ед. ч. -в 3 л . мн. ч. -а

Примери : 1 . чет-о-х-в 6. нос-и-х-в 8. глеg-а-х-в

чет-е-в-в нос-и-в-в глеg-а-в-в

чет-е-в-в нос-и-в-в глеg-а-в-в

чет-о-х-ме нос-и-х-ме глеg-а-х-ме

чет-о-х-те нос-и-х-те глеg-а-х-те

чет-о-х-а нос-и-х-а глеg-а-х-а

50


Аористните форми на спомагателния глагол съвпадат с имперфектните (виж по-горе). Изключенията, зададени като отделни типове, както и разновидностите, свързани с морфонологични промени, са показани в табл. 1 .

Е . Формата на т. нар. минало свършено деятелно причастие има следната структура:

словообразувателна основа + суфикс aoristi + формант -л- + окончание

Суфиксът приема същите стойности както при формите за минало свършено време.

Окончанията са: -0 за м.р . , -а за ж.р . , -о за ер. р. и -и за мн .ч .

Примери : 1 . плак-а-л-о 6. хоg-и-л-о 8 . глеg-а-л-о

плак-а-л-а хоg-и-л-а глеg-а-л-а

плак-а-л-о хоg-и-л-о глеg-а-л-о

плак-а-л-и xog-u-л-u глеg-а-л-и

Подтиповете, изведени въз основа на морфонологични разновидности, са показани в табл. 1 .

Спомагателният глагол има следните причастни форми : би-в-л-в, би-0-л-а, би-0-л-о, би-0-л-и.

2 . 1 . 1 .2 . Аналитични глаголни форми

Останалите лични глаголни форми в българския език представляват аналитични (перифрастични) конструкции, съставени от лична форма на спомагателен глагол и/или частица (частици), и съответна форма на пълнозначния глагол.

А. Формите за бъдеще време (futurum) са съставени от: частица ще + форма за сегашно време. Отрицанието се изразява в бъдеще време с конструк

ция, съставена от: частица няма + частица ga + форма за сегашно време.

5 1


Пример: ще чета, ще четеш, ще чете, ще четем, ще четете, ще четат : ням.а ga чета, няма ga четеш, няма ga чете, няма ga четем, ням.а ga четете, ням.а ga четат.

Б. Формите за повелително наклонение за всички лица са съставени от:

частица нека + частица ga + форма за сегашно време. Едната от двете частици може да се изпуска. Пример: нека 1 ga чета, нека 1 ga четеш, нека 1 ga чете,

нека 1 ga четем, нека 1 ga четете, нека 1 ga четат.

В. Формите за условно наклонение (conditionalis) са съставени от:

форма за условно наклоненис на спомагателния глагол сыи + форма на минало свършено деятелно причастие.

Формите на спомагателния глагол съм имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс aoristi + формант praeteriti + окончание.

Суфиксът има стойност нула. Окончанията са същита както при аорист (виж по-горе Д.) Срв. би-е-х-е, би-е-е-е, би-е-е-е, би-е-х-ме, би-е-х-те,

би-е-х-а. Пример: бих чел (чела, чело, чели), би чел (чела, чело, че

ли), би чел (чела, чело, чели), бихме чели, бихте чели, биха чели.

Г. Формите за минало неопределено време (perfectum) са съставени от:

форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

Пример : съм чел (чела, чело), си чел (чела, чело), е чел (чела, чело), сме чели, сте чели, са чели.

Д. Формите за минало предварително време (plusquamperfectum) са съставени от:

форма за минало несвършено време на спомагателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

52


Пример : бях чел (чела, чело), беше чел (чела, чело) , бeUle чел (чела, чело), бяхме чели, бяхте чели, бяха чели.

Е. Формите за бъдеще в миналото (futurum praeteriti) са съставени от:

форма за минало несвършено време на спомагателния глагол ща + частица ga + форма за сегашно време

Спомагателният глагол ща образува форми за имперфект от основа щя-/ще- : щя-е-х-fJ, ще-fJ-ш-е, ще-fJ-ш-е, ЩЯ-fJ-х-.ме, щя-fJ-х-те, щя-fJ-х-а.

Стойностите на окончанията за лице и число на двете глаголни форми са еднакви във всяка конструкция.

Срв. щях ga чета, щеше ga четеш, щеше ga чете, щях-ме ga четем, щяхте ga четете, щяха ga четат.

Отрицанието се изразява с конструкция, съставена от: частица нямаше + частица ga + форма за сегашно време. Срв. нямаше ga чета, нямаше ga четеш, нямаше ga че-

те, нямаше ga четем, ня.маше ga четете, ня.Аtаше ga четат.

Ж. Формите за бъдеще предварително време ( futurum exctum, perfectum futuri) са съставени от:

частица ще + форма за сегашно време на спомагателния глагол сълt + форма на минало свършено деятелно причастие.

Отрицанието се изразява с конструкция, съставена от: частица HR.!Wa + частица ga + форма за сегашно време на

спомагателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

Пример: ще съм чел (чела, чело), ще си чел (чела, чело), ще е чел (чела, чело), ще сме чели, ще сте чели, ще са чели : ня.ма ga съм чел (чела, чело), няма ga си чел (чела, чело), няма ga е чел (чела, чело), ня.!Wа ga C)We чели, ня.,wа ga сте чели, HR.!Wa ga са чели.

3. Формите за бъдеще предварително време в миналото (futurum exactum praeteriti) са съставени от:

форма за минало несвършено време на спомагателния глагол ща + частица ga + форма за сегашно време на спома-

53


гателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

Отрицанието се изразява с конструкция, съставена от: частица нямаше + частица ga + форма за сегашно време

на спомагателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

Стойностите на окончанията за лице и число на двете глаголни форми са еднакви във всяка конструкция .

Пример : щях ga сыи чел (чела, чело) , щеше ga си чел (чела, чело) , щеше ga е чел (чела, чело) , щяхме ga сл-tе чели, щяхте ga сте чели, щяха ga са чели : нямаше ga СЪ./И чел (чела, чело) , НЯ/иаше ga си чел (чела, чело) , нямаше ga е чел (чела, чело) , нямаше ga сме чели, нямаше ga сте чели, НЯА-tаше ga са чели.

И. Формите за умозаключение ( conclusivus) за съответните времена представляват следните конструкции :

Минало несвършено време: форма на спомагателния глагол съм + минало несвършено деятелно причастие.

Пример : съм четял (четяла, четяло) , си четял (четяла, четяло) , е четял (четяла, четяло) , сме четяли, сте четяли, са четяли.

Минало свършено време: форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + форма на минало свършено деятелно причастие.

Пример: съм чел (чела, чело) , си чел (чела, чело) , е чел (чела, чело) , сме чели, сте чели, са чели. (Срв. формите за минало неопределено време).

Минало предварително време: форма за минало деятелно причастие от спомагателния глагол съм + форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + минало деятелно (свършено или несвършено) причастие.

Стойностите на окончанията за род и число на двете причастия са еднакви във всяка конструкция.

54


Пример : бил (била, било) съм 1 си 1 е чел (чела, чело) . . . били са чели : бил (била, било) съ . .w 1 си 1 е четял (четяла, четяло) . . . били са чели : били са четяли.

Бъдеще време и бъдеще време в миналото: форма на минало свършено деятелно причастие от спомагателния глагол ща + форма са сегашно време на спомогателния глагол съм + частица ga + форма за сегашно време на пълнозначния глагол

Спомагателният глагол ща има следните причастни форми, образувани от основа щя-/ще- : щя-lJ-л-lJ, щя-lJ-л-а, ЩЯ-@-Л-0, Ще-@-Л-и.

Отрицанието се изразява с конструкция, съставена от: частица ня..мало + форма за сегашно време на спомага

телния глагол съм + частица ga + форма за сегашно време на пълнозначния глагол.

Стойностите на окончанията за лице и число на двете глаголни форми са еднакви във всяка конструкция.

Пример: щял (щяла, щяло) съм ga чета, щял (щяла, щяло) си ga четеш, щял (щюzа, щяло) е ga чете . . . щели са ga четат : нямало съм ga чета, нямало си ga четеш, нямало е ga чете . . . нямало са ga четат.

Бъдеще предварително време в миналото: форма на минало свършено деятелно причастие от спомагателния глагол ща + форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + частица ga + форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + минало деятелно (свършено или несвършено) причастие.

Отрицанието се изразява с конструкция, съставена от: частица нямало + форма за сегашно време на спомага

телния глагол съм + частица ga + форма за сегашно време на спомагателния глагол съм + минало деятелно (свършено или несвършено) причастие.

Стойностите на окончанията за лице и число на двете лични глаголни форми и за число и род на двете причастия са еднакви във всяка конструкция.

Пример: щял (щяла, щяло) съм ga съм чел 1 четял, щял (щяла, щяло) си ga си чел 1 четял, щял (щяла, щяло) е ga е че-

55


ло 1 четяло . . . щели са ga са чели 1 четяли : нямало съм ga съм чел 1 четял, ня.;иало си ga си чел 1 четял, нямало е ga е чел 1 четял . . . ня.Ашло са ga са чели 1 четяли.

Й. Формите за преизказване (indirectivus) от съответните времена представляват следните конструкции:

Сегашно и минало несвършено време : (форма на за сегашно време на спомагателния глагол съм в 1 и 2 л. ед. и мн. ч. +) минало нссвършено деятелно причастис

Пример : съл-t четял (четяла, четяло), си четял (четяла, четяло), четя"rz (четяла, четяло), сме четяли, сте четяли, четяли.

Минало свършено: (форма за сегашно време на спомагателния глагол съ..1н в 1 и 2 л. ед. и мн. ч. +) форма на минало свършено деятелно причастие

Пример : съл.-t чел (чела, чело) , си чел (чела, чело) , чел (чела, чело), c.�we чели, сте чели, чели.

Минало неопределено време: форма за минало деятелно причастие от спомагателния глагол съ1w + (форма за сегашно време на спомагателния глагол съм в 1 и 2 л. ед. и мн . ч. +) минало свършено деятелно причастие.

Пример : бил (била, било) съм 1 си чел (чела, чело) . . . били чели.

Минало предварително време : форма за минало деятелно причастие от спомагателния глагол съм + (форма за сегашно време на спомагателния глагол съм в 1 и 2 л. ед. и мн. ч . +) минало деятелно (свършено или несвършено) причастие.

Пример: бил (била, било) съАt 1 си чел (чела, чело) . . . били сме чели : бил (била, било) съм 1 си четял (четяла, четяло) . . . били чели : били четя.izи.

Бъдеще и бъдеще в миналото: форма на минало свършено деятелно причастие от спомагателния глагол ща + (форма за сегашно време на спомагателния глагол съм в 1 и 2 л. ед. и

56


мн. ч. +) частица ga + форма за сегашно време на пълнозначния глагол.

Отрицанисто се изразява с конструкция, съставена от: Ч(J.стица нямало + (форма за сегашно време на спомага

телния глагол съл-t в 1 и 2 л. ед. и мн. ч. +) частица ga + форма за сегашно време на пълнозначния глагол.

Пример : щял (щяла, щяло) съм ga чета, щял (щяла, щяло) си ga четеш, щял (щяла, щяло) ga чете . . . щели ga четат : нямало съм ga чета, нямало си ga четеш, ня.iwало ga чете . . . нямало ga четат.

Чрез добавяне на съответната форма на миналото деятелно причастие на спомагателния глагол съм към горните конструкции се образуват аналитични форми за т. нар. посилно преизказване, срв. напр. бил живеел (еег. вр .) , ЩЯ./l бил ga xogu (бъд. вр.) и под.

Съгласуването на стойностите на глаголните форми по лице, род и число в рамките на перифрастичната прсизказна конструкция (аналитичната преизказна форма) е същото като при умозаключителните форми .

Преизказните форми за съответните времена се различават от умозаключителните по това, че в 3 л. ед. и мн. ч . конструкцията не включва спомагателния глагол.

2 . 1 . 1 . 3 . Глаголни прилагателни (причастия)

А. Формите на т. нар. сегашно деятелно причастие имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс praesentis + формант -щ- + окончание

Суфиксът при разреди 1 - 7 има реализация -я- под ударение и -е- без ударение

Окончанията са: -е за м.р . , -а за ж.р. , -о за ер. р. и -и за мн.ч.

Примери : 1 . чет-'я-щ-в 6. х

'оg-е-щ-в 8. гл

'еg-а-щ-в

чет-я-щ-а хоg-е-щ-а глеg-а-щ-а

чет-я-щ-о хоg-е-щ-о глеg-а-щ-о

чет-я-щ-и xog-e-щ-u глеg-а-щ-и

57


Подтиповете, изведени въз основа на морфонологични разновидности, са показани в табл . 1 .

Б . Формите н а т. нар. минало страдателно причастие имат следната структура:

словообразувателна основа + суфикс aoristi + формант -н- + окончание.

Суфиксът -и- пред форманта преминава в -е-. Формантът се реализира като -m-, когато словообразу

вателната основа завършва на /н/ (от разред 2 . ) или е равна на корена, завършващ на гласна (от разред 4.) .

Окончанията са: -в за м.р. , -а за ж.р. , -о за ер. р. и -и за мн.ч.

1 1 Примери : 1

l . чет-е-н-в 6. нос-е-н-в 8. глеg-а-н-в

! чет-е-н-а нос-е-н-а глеg-а-н-а г- ---- -------- чет-е-н-о fюс-е-н-о глеg-а-11-о i

1 чет-е-н-и нос-е-н-и гле_g-а-н-и

Някои глаголи с едносричен корен от разред 5. могат да образуват тези форми и с двете реализации на форманта (срв. нагрях : нагряи/нагрят ) . Подтиповете, изведени въз основа на морфонологични разновидности, са показани в табл. 1 .

Синтактична характеристика на глаголни прилагателни в българския език могат да имат и т. нар . минали свършени деятелни причастия (виж по-горе) извън перифрастичните конструкции за време (срв. по-долу 2 .2 .3 .2 .2 .) .

2 . 1 . 1 .4. Глаголно наречие (деепричастие)

Формите на глаголното наречие имат следната структура: словообразувателна основа + суфикс praesentis + фор

мант -йки. Суфиксът -и- пред форманта преминава в -е- .

58


1 Примери : 1 1 . 1 чет-е-йки 1 6. 1 нос-е-йки 1 8. 1 гле,9-а-йки \ Глаголното наречие от спомагателния глагол съм има

форма биg-е-йки.

2. 1 .2 . Съществително име

Във всяка форма на съществително име се различават: словообразувателна основа + окончанис ( + изразител на

определеност). Словообразувателната основа има следната структура: (префикс +) корен (+ суфикс 1 редица суфикси). Префиксите се появяват рядко и обикновено нямат функ-

ция на словообразувателни елементи, които опредслят категориалната характеристика на основата. Префиксите могат а. да разширяват основата, без да променят катсгориалната й характеристика (срв. нап . пра-баба, пра-gяgо), или б. ако деривацията е свързана с промени в категорналната характеристика, да сигнализират типа на деривата, като : б.а . девербален (срв. напр. затвор, примес, забава, преgстава, примамка, заgръжка), б.б. деноминален (срв. напр. преgграgие, преggверие ) .

Част от суфиксите сигнализират най-общо типа на деривата, така например суфикси -ач-(и), -тел-( и) , -л-(о) , -ив-(о) подсказват глаголна основа (срв . напр. читател, махало, гориво и под.); суфикси -от-( а), -от-и-(я) - прилагателна основа (срв. напр. gоброта, грозотия и под.); суфикси -еж-(и), -б-(а), -ил-(и) - не-съществителна основа (срв. напр. граgеж, веселба, боgил и под.); суфикси -ар-(и), -ищ-(е) - не-прилагателна основа (срв. напр. аптекар, игрище и под.); суфикси -ч-(о), -ин-(и), -аш-(и) - не-глаголна основа (срв. напр. арабии, глупчо, енориаш и под.); суфикси -gжи-/чи-(я), -ств-(о) , -л-(е), -ч-(е) , -ен-ц-(е) - съществителна основа (срв . напр. гуляйgжия, приятелство; братче, братле, братленце и под.) . Както се вижда от примерите, съответната информация обаче се носи не от самия суфикс, а от съчетанието му с определено окончание.

59


Последният суфикс от редицата (непосредствено преди окончанието) изпълнява функцията на формант (на основата) . При непроизводните съществителни geн-(G), зет-(G) , кон-(G) , крал-(G), лакът-(G), нокът-(G), огън-(G), път-(G), сън-(G) , цар-(G), както и при съществителните с формант -тел-(и) и -ap-(G) словообразувателната основа се характеризира с редуване : непалатална съгласна пред окончание с предна гласна или fJ : палатална съгласна пред окончание (и изразител на определеност) с непредна гласна (срв. напр. коня, лакътя, учителя, аптекаря и др.) .

Окончанието изразява граматичните категории род и число, одушевеност, звателност.

Изразителят на определеност представлява морфемна редица: членна морфема -т- + окончание. Появата й е семантично и/или синтактично мотивирана (виж 2 .3 . 1 . ) .

Изходна точка за описанието на формообразуването при съществителните имена в българския език е т. нар. основна - немаркирана по определеност и звателност, форма за единствено число, която има следната структура:

словообразувателна основа + окончание. Формантът (виж по-горе) позволява до известна степен

да бъде предвидено окончанието. Класически критерий за формалната класификация на

съществителните е тяхната характеристика по род. На практика всяко съществително име може да бъде причислено към един (и само един) от класовете: мъжки, женски, среден род. В повечето случаи показател за родовата принадлежност е редицата: формант + окончание. Изключение са част от местоименните съществителни (личните местоимения срв . 2 .0 .3 . 11 1 . ) и известен брой съществителни, които могат да бъдат характеризирани като не-среден род (виж по-долу) .

Окончанието на основната форма може да приема стойности -fJ, -а, -е, -о. Изключение са неизменяемите съществителни (срв. 2 .0.3 . 111 .) , преобладаващата част от които имат основна форма с окончание -и (т.нар. плуралия тантум).

2 . 1 .2 . 1 . Корелацията окончание : родова принадлежност е като правило нееднозначна. При производните основи (с

60


формант различен от нула) корелацията формант + окончание : родова принадлежност е еднозначна.

Окончанието -fj в незаети лекееми се появява при основи с невокален изглас и сигнализира не-среден род - най-често мъжки, по-рядко - женски, а при едно малко и ограничено множество - мъжки и/или женски род (срв. жар, кал, пот, прах) . В заети лекееми окончанието -в може да се появи и при основи с вокален изглас , напр. аташе, такси, жури, бижу, меню и под. ; Руси, Лили, Нели, Фани и под. При нарицателните съществителни това е сигнал за среден род, а при собствените - за мъжки или женски (т.е. не-среден род).

Окончанието -а сигнализира не-среден род, най-често -женски, а при малък брой съществителни: а. означаващи названия на роднини, професии и др. (напр. баща, войвоgа, слуга), б. образувани със суфкси -gжи-(я)/-чи-(я) , -ли-(я) -мъжки род. При съществителното роgнина и при някои експресивни названия, като напр. пияница, мижитурка, шушу.лшга и др. , това окончание сигнализира мъжки и/или женски род.

Окончанието -е сигнализира най-често среден род; единствено при някои лични имена - мъжки (срв. напр. Баре, Мите) или женски род (срв. напр. Ленче, Весе) .

Окончанието -о сигнализира не-женски, най-често среден род, а при експресивни названия от типа зъб.льо, краgльо, сънливко, бърборко, роднински названия от типа вуйчо, чичо, gяgo и собствени имена от типа Петко, Стойко, Кольо - мъжки род.

2 . 1 .2 .2 . Категорията число при съществителните имена има в българския език три стойности и съответно : форма за единствено число, форма за множествено число (основна, не-бройна) и бройна форма за множествено число.

Формата за единствено число съвпада с основната форма (срв. по-горе) .

Формата за множествено число приема различни окончания в зависимост от рода на съществителното име, от самото окончание и от структурата на словообразувателната основа. Редица словообразувателни основи приемат в множествено число разширяващи форманти.

6 1


По-долу ще бъдат разгледани главните (според числеността и/или редовността) типове форми за множествено число.

А. Окончание -и като единствено приемат преобладаващият брой многосрични съществителни имена с окончание -е и -а в основната форма, както и група едносрични съществителни имена с окончание -е. За друга група едносрични съществителни с основна форма на -fJ това окончание е дублетно (наред с -ове). Срв. зъб-е : зъб-и, стуgент-е : стуgент-и; кост-fJ : кост-и, cлagocт-fJ : слаgост-и, жен-а : жен-и, къщ-а : къщ-и, срв. също знаци 1 знакове, звуци 1 звукове и др.

Пред окончанието изгласните /к/, /г/, /х/ от основата в лекеемите от домашен произход и в стари заемки като правило преминават съответно в /ц/, /з/, /с/, срв. знак-е : знац-и, рък-а : ръц-е; ног-а : ноз-е; монах-fJ : монас-и, но: gансинг-fJ : gансинг-и, ycnex-fJ : успехи.

Формантът (на основата) -ин- при съществителните от мъжки род се губи, срв. българ-ин-fJ : българ-и, гражgаи-ин-fJ : гра:Jiсgан-и.

Някои словообразувателни основи - главно на роднински названия и собствени имена - в множествено число приемат разширяващ формант или редица форманти :

еловобразувателните основи на имена от женски род с окончание -а приемат разширяващ формант -ин-(-ц-) (паралено на -ов-1-ев-(-ц-) при мъжки род), срв. напр. лел-я : лел-ин-и, Hageжg-a : Наgежg-ин-и, Иваик-а : Иванк-ин-и 1 Иванк-инц-и и др.

Славобразувателните основи на имена от мъжки род с окончание за ед. ч. -о приемат формант -ов-, срв. чич-о : чич-ови, Петк-о : Петк-ови, Борис-fJ : Борис-ови и под.

Разширяващ формант -евц- приемат имена от мъжки род с окончание -е или друго окончание, ако основата завършва на /й/, срв . Мит-е : Мит-евци, PagoЙ-fJ : Раgо-евци, Или-я : Или-евци.

Разширяващ формант -овц- приемат съществителни нарицателни от мъжки род с окончание за ед. ч. -о (със или без

62


суфикс в основата), с окончание -в и със суфикс -ан-, срв . вуйч-о : вуйч-овци, глуп-ч-о : глуп-ч-овци, gебел-анк-о : gебел-анк-овци, присмех-улк-о : присмех-улк-овци, готов-ан-в : готован-овци. Същото окончанис приемат и съществителните собствени имена (с изключение на онези, които имат окончание -евци), срв. Борис-в : Борис-овц-и, Коль-о : Коль-овц-и, Никол-а : Никол-овц-и и под.

Разширяващите форманти -ин-(-ц-), -ов-1-ев-(-ц-), -евц-, -овц- могат да се разглеждат като редица, съставена от формант -ов-1-ев-, -ин-, характерен за т. нар. притежателни прилагателни (срв. по-долу 2. 1 . 3 . 5 . ) и формант -ц- . Както се вижда, те се приемат само от лични съществителни имена - собствени, роднински названия (в това число и експресивни названия) . Конкуренцията на редиците формант + окончание -ови- : -евци/-овци за мъжки род с свързана със семантична опозиция, срв. Борисови 'Борис със семейството си 1 жена си ' : Борисовци 'мъжете с име Борис ' ; gяgови 'дядо със семейството си 1 жена си ' : gяgовци ' стари мъже' . Семантична опозиция сс реализира и от конкуренцията формант + окончание -ини : окончание -и в женски род, срв. лелини 'леля със семейството си 1 мъжа си ' : лели 'много лели ' .

Б . Окончание -а приемат съществителните имена с окончание на основната форма -о (от среден род) и основи, образувани без наставка или с наставки -л-, -ал-, -ил-, -ц-, -ен-ц-, -ищ-, както и съществителни имена от среден род с окончание на основната форма -е, образувани без наставка или с наставка -ий-, срв . напр. сел-о : сел-а, цвет-е : цвет-я, пер-ц-е : пер-ц-а, пил-ен-ц-е : пил-ен-ц-а; извест-и-е : извест-и-я.

Окончание -а (винаги ударено) приемат съществителните с основна форма на -в (от мъжки род) крак-в, номер-в, рог-в (срв. крак-а, номер-а, рог-а).

Разширяващ формант -ет- пред това окончание приемат някои съществителни имена с основна форма на -е, образувани без наставка, срв . напр. мор-е : мор-ет-а, пол-е : пол-ет-а, или с наставки -ч-, -л- (умалителни) и с наставка -н-, срв . напр. вен-ч-е : вен-ч-ет-а, пет-л-е : пет-л-ет-а;

63


яgе-н-е : яgе-н-ет-а. Конкуренцията на форми с или без разширяващ формант е свързана с образуването на събирателни съществителни, срв . напр. пол-е : пол-ет-а : пол-я, лоз-е : лоз-ет-а : лоз-я .

Разширяващ формант -т- приемат съществителни от среден род от чужд произход с изглас на /и/, /е/ и /у/ и окончание -fJ, срв. напр. такси-lJ : такси-т-а, гише-tJ : гише-т-а, paнgeвy-fJ : ранgеву-т-а.

Разширяваш формант -ен- приемат съществителните от среден род z.uw-e, зншw-е, врем-е, сем-е, пле.м-е, стрем-е, рам-о (срв. съответно иJw-ен-а, знам-ен-а, врем-ен-а, сем-ен-а, пле.н-ен-а, стрем-ен-а, рам-ен-а).

Разширяващ формант -ес- приемат съществителните от среден род чуg-о, неб-е и като стилистично маркирана дублетна форма - gърв-о, слов-о, срв. неб-ес-а, чуg-ес-а; gрв-ес-а, слов-ес-а (gърв-ет-а, слов-а) .

Разширяващ формант -ищ- приемат основно съществителните краЙ-fJ, кър-fJ, nът-fJ, сън-fJ (срв. кра-ища, кър-ища, път-ища, сън-ища). С него се образуват и дублетни форми от други едносрични съществителни с окончание -fJ, които имат редовното окончанис -ове, срв. gвop-fJ : gвор-ища (gвор-ове) , кал-fJ : кал-ища (кал-ове), трап-lJ : трап-ища (трап-ове) и др. Дублетните форми с този формант са в повечето случаи маркирани с разговорност и могат да означават увелечителност или безредност.

В. Окончание -е (винаги ударено) приемат съществителните от мъжки род княз-fJ, кон-fJ, крал-fJ, JИЪ:JIC-fJ, цap-fJ (срв. юtяз-е, кои-е, крал-е, мъ:Jiс-е, цар-е) .

Разширяващ формант -ов- приемат останалите едносрични съществителни от мъжки род с окончание -fJ, както и следните многосричните съществителни със същото окончанис вятър-fJ, огън-fJ, център-fJ, срв. хляб-fJ : хляб-ове, 1IOЖ-fJ : нож-ове, стол-fJ : стол-ове; вятър-fJ : ветр-ове, огън-fJ : огнь-ове, център : центр-ове.

Разширяващи форманти -ов-ц- приемат известен брой умалителни съществителни от мъжки род с формант -ец- и окончание -fJ, срв. лист-ец-fJ : лист-ов-ц-е, граg-ец-l1 : граg-ов-ц-е.

64


Разширяващ формант -ев- и окончание -е приемат едносрични съществителни от мъжки род с окончание в основната форма -lJ и /й/ в изгласа на основата, което се губи в изговора на формата за мн. ч . , срв. бoй-ftJ : бо-еве, бpoЙ-ftJ : бро-еве и др. Изключение са съществителните бeй-ftJ, змей-в, яй-в, които приемат формант -ов- .

Корелацията между окончанията за единствено и множествено число може да бъде представена по следния начин :

-в

-е

-ев-е ,��======= -ов-е

� -ев-ц-е

-ов-ц-е

-а """":::::::_=��::::��= -и

-ев-и-

-ов-и

-ев-ц-и

-ов-ц-и

-ин-и

-0 �--------------------------�� -а -и щ-а -е-��§§��====�============== -ет-а -т -а

-ен-а

-ес-а

Подтиповете, изведени въз основа на рода на съществителното име и морфонологичните разновидности, са показани в табл. 2 .

Г. Бройната форма за множествено число при съществителни от мъжки род с окончание -в в основната форма се образува от словообразувателната основа с окончание -а. Употребява се след числителни имена и местоименни числителни колко, няколко, толкова (срв. по-горе 2 .0.2 .II .) . Срв. напр. gва, три, няколко граg-а, пет, колко лев-а и под. Окончанието -а не предизвиква никакви вокални промени в основата (срв. прозорец-в : прозорц-и vs gва прозорец-а). Изклю-

65


чение представляват названията за мерки метър, литър (срв. литър : литри vs gва литра).

След мъжколичната форма на числителните (виж подолу 2 . 1 .4.) в съвременния български език се употребява форма за множествено число, срв. напр. gвама стуgенти, cegJwинa работници.

2. 1 .2 .3 . Граматичната категория звателност има форми за единствено и множествено число, които се характеризират преди всичко със специфична интонация. В случаите, когато липсва специално окончание, звателните форми съвпадат по структура с формите за единствено и множествено число, като се отличават само интонационно.

А. Окончание -о приемат съществителни от мъжки род с окончание -fJ и основа на /к/, /х/, /ж/, /ч/, /ш/ и с формант -ин-, срв. напр. работник-@ : работник-о, юнак-fJ : юнак-о, българии-fJ : българин-о. Същото окончание приемат повечето съществителни имена от женски род (срв. по-долу) и някои съществителни имена от мъжки род с окончание -а - съществителното влаgик-а (влаgик-о) и съществителните със суфикси -ин-,-аг-, -иц- , срв. напр. луgет-ин-а : луgет-ин-о, юнач-аг-а : юнач-аг-о, пиян-иц-а : пиян-иц-о. Срв. също баб-а : баб-о, планин-а : планин-о, зми-я : з;wий-о и под.

Звателните форми с окончание -о при собствените имена са маркирани с разговорност и отстъпват пред основната форма, срв. Елен-о 1 Елен-а, Маргарит-о 1 Маргарит-а.

Б. Окончание -е приемат останалите съществИтелни с окончание -fJ и консонантна основа, срв. Борис-fJ : Борис-е, Петър-f1 : Петр-е, бог-fJ : бож-е, гpag-fJ : граg-е, старец-fJ : старч-е. Окончанието влече след себе си редуване на съгласните /к/ : /ч/, /г/ : /ж/, /х/ : /ш/ и изпадане на гласните /е/, /ъ/. Окончание -е приемат и съществителните от женски род с окончание -а, които са: нарицателни със суфикс -иц- и собствени със суфикс -к-, срв. напр. гълъб-иц-а : гълъб-иц-е, Вер-к-а : Вер-к-е, както и някои други без суфикс, срв. напр. Вер-а : Вер-е, Наg-я : Hag-e, Юл-и-я : Юл-е.

В. Окончание -у приемат съществителните с основа на /й/ и съществителните със суфикси -тел-, -ар- и с алтерна-

66


ция палатална : непалатална съгласна пред окончанието (виж по-горе 2 . 1 .2 . ), срв. ратай-е : рата-ю, славей-е : славе-ю, учител-е : учител-ю, gругар-е : gругар-ю и под.

При останалите съществителни имена звателната форма е със същата структура като основната форма и се различава само интонационно.

Звателните окончания са винаги неударени. В случаите, когато в основната форма ударението пада на окончанието, в звателната то се отмята на последната сричка на основата.

2 . 1 .2 .4 . Към формите за единствено и множествено число може да се присъединява постпозитивен изразител на определеност - т. нар . определителен член. Употребата на вариантите на определителния член зависи : а. от категориалната характеристика на съществителното име (от стойностите на категориите род и число); б. от фонологичната стойност на изгласа му и в. от синтактичната функция на съществителното име.

Определителният член има пет варианта: -ът-@, -а, -т-а, -т-о, -т-е.

А. Вариантите -ът-е (т. нар. пълен член) и -а (т. нар. кратък член) са характерни за формите за единствено число на съществителните от мъжки род с окончание -е. Дистрибуцията им е свързана с определени нормативни правила, валидни за книжовния език в писмената му разновидност. В узуса няма дистрибутивно-функционална разлика между двата варианта. По-долу се излагат нормативните дистрибутивни правила.

Вариант -ът-о приемат съществителните имена, конституиращи конгруентната именна фраза (виж по-долу 2.2 . 1 .2 . 1 . , 2 .2 . 1 .4 . 1 .) и/или кореферситната с нея именна фраза в състава на глаголния израз (виж по-долу 2 .2 .2 .2 .3 . ) . Срв. напр. Съсеgът е болен. v s Този болен. е съсеgът.

Вариант -а приемат съществителните имена от мъжки род във всички останали синтактични функции, срв . напр. Посетих съсеgа, Жената н.а съсеgа е болна. Срв. също Работникът товари камиона vs Камионът се товари от работника .

67


Според правописната норма вариантите на определителния член при съществителните с алтермация палатална : непалатална съгласна пред окончанието (срв. 2. 1 .2 .) се записват съответно като -ят и -я, срв. напр. кон-ят 1 кон-я, боят 1 боя, учителят 1 учителя, gругарят 1 gругаря и под.

Б. Вариант -т-а на определителния член приемат съществителните имена с окончание -а (-я) в единствено число (от мъжки и женски род) и с окончание -а (-я) в множествено число (от мъжки и среден род, както и плуралия тантум), срв . бащ-а : бащ-а-т-а, воg-а : воg-а-т-а, зши-я : зе.м-я-т-а; брат-fJ : брат-я : брат-я-т-а, poг-fJ : рог-а : рог-а-т-а, пол-е : пол-я : пол-я-т-а; книж-а : книж-а-т-а.

В. Вариант -т-о приемат съществителните от среден род в единствено число с окончание -о, -е, срв. блат-о : блат-о-т-о, .м.ор-е : мор-е-т-о и под.

Г. Вариант -т-е приемат формите за множествено число с окончание различно от -а, срв. бор-е : бор-ов-е : бор-ов-е-т-е, вестник-о : вестниц-и : вестниц-и-т-е и под.

2 . 1 .2 . 5 . Местоименни съществителни

Местоименните съществителни (виж 2 .0 .3 . II I .) имат следната структура:

словообразувателна основа + окончание. Основата понякога представлява редица от корени, в

други случаи е редица от думи, чес':!'и са и суплетивните форми . Поради това при характеристиката им не се дават морфологичните структури на формите.

От формална гледна точка местоименните съществителни сс делят на изменяеми и неизменяеми. Местоименните съществителни не притежават членувани форми (което е семантично мотивирано - виж по-долу 2.2 . 1 .3 . 1 .) .

2 . 1 .2 . 5 . 1 . Изменяеми местоименни съществителни

А. Личните местоимения се характеризират с богата парадигма, свързана със синтактичните позиции за аргументни изрази в изречението (виж по-долу 2.2. 1 .4. 1 .) и допълнително поделена на т. нар. пълни и кратки (клитични) форми.

68


Различават се следните форми на личните местоимения : форма за конгруентна (съгласувана) фраза (първи аргументен израз), пълна форма за неконгруентна фраза (втори, трети и четвърти ар гументен израз), кратка форма за неконгруентна безпредложна фраза (втори ар гументен израз), кратка форма за неконгруентна предложна фраза с предлог на (трети аргументен израз).

В отношение на синтактична вариантност с формите за неконгруентни фрази се намират формите на т. нар. възвратно местоимение.

Формите на личните и възвратното местоименни съществителни представя следната таблица:

Форма за: 3 л.

1 л. 2 л. възвр. м. р. ж. р. ер. р. ед. ч .

конrруентна фраза аз ти той тя то -

неконrруентна фраза (пълна) .мене тебе него нея 11его себе --

неконrруентна безпредложна о'Ие те го я го се фраза (кратка)

неконrруентна предложна .ми ти му й лtу си фраза (кратка)

мн. ч .

конrруентна фраза ние вие те -

неконrруентна фраза (пълна) 11ас вас тях -

неконrруентна безпредложна ни ви ги -фраза (кратка)

неконrруентна предложна ни ви им -фраза (кратка)

Личното местоимение има също архаични пълни форми за трети аргументен израз - нему, неи, нему, тям, които вече не се употребяват. Във всички лица третият аргумент се изразява с конструкция, съставена от предлог на и пълната форма за неконгруентна фраза (виж по-долу 2.2 . 1 .4. 1 .)

69


Б. Местоименните съществителни с основа -кой- имат двучленна парадигма, състояща се от форма за конгруентна фраза и (пълна) форма за неконгруентна фраза.

Срв . :

Форма за: конrруентна фраза неконrруентна фраза (Местоимение:)

(въпросително) кой кого

(отрицателно) никой ии кого

(обобщително) всеки (всякой) всекиго

(неопределително) някой някого

еgи-кой еgи-кого

кой ga е кого ga е

кой-гоgе -

Пълните форми за неконгруентна фраза (за трети аргументен израз) от типа кому, някому, всекиму са архаични и са изместени в съвременния език от конструкции, съставени от предлог на и формата за неконгруентна фраза, срв. на някого, на никого и под.

Формата за конгруентна фраза на разгледаните местоимения селекционира единствено число и мъжки род на глаголния израз .

Формите на местоименните съществителни с основа -кой- за конгруентна фраза са омонимни с формите за мъжки род единствено число на съответните местоименни прилагателни (виж по-долу 2 . 1 . 3 . 5 .) .

2 . 1 .2 .5 .2 . Неизменяеми местоименни съществителни

Неизменяеми са местоименните съществителни с основа -що-: нищо, нещо, еgи-що, що-гоgе, що ga е, определяни традиционно съответно като отрицателни и неопределителни местоимения.

Неизменяеми са още местоименните съществителни (определяни съответно като въпросителни, относителни и

70


показателни): какво, каквото и това (туй), онова (онуй), които са омонимни с формите за среден род единствено число на съответните местоименни прилагателни (виж по-долу 2 . 1 . 3 . 5 .) .

Неизменяемите местоименни съществителни като конститутивен член на конгруентната фраза селекционират единствено число и среден род на глаголния израз .

2 . 1 .2 .6 . Числителни съществителни

Според морфологичната и синтактичната си характеристика към съществителните се причисляват и традиционно определяните като числителни бройни хиляgа, милион, милиарg. Те имат пълната парадигма на съществителни имена съответно от мъжки (милион, .милиарg) и женски род (хиляgа) и могат да конституират именна фраза. Срв . .:иилион-fJ : милион-и : милион-fJ-ът-fJ : милион-fJ-а : милион-и-т-е; хиляg-а : хиляg-и : хиляg-а-т-а : хиляg-и-т-е.

2 . 1 . 3 . Прилагателно име

Във всяка форма на прилагателно име се различават: словообразувателна основа + окончание ( + изразител на

определеност) . Словообразувателната основа има следната структура: (префикс 1 редица префикси +) корен (+ суфикс 1 реди

ца суфикси). Префиксите се срещат рядко и като правило характери

зират основата на производното прилагателно като : а. отглаголно (срв. напр. о-свеж-и-тел-ен-fJ, при-каз-лив-fl) или б. от съществително име (срв . напр. при-мор-ск-и, c-pog-eн-fJ). Само префиксите от чужд произход могат да функционират · като форманти на прилагателно име, произведено от друго прилагателно (срв. напр. а-морален-fJ, анти-нароgен-fJ).

Значителен брой суфикси - сравнително повече, отколкото при съществителните имена, характеризират категориално производното прилагателно. Така напр. форманти -ат-, -ест-, -ист-, -ек-, -ов-, редица -ов-ит- подсказват съществителна основа (срв. напр. рогат, порест, блатист, братски,

7 1


чичов, gapoвum и под.), редиците -ик-ав-, -ич-ък- подсказват прилагателна основа (срв. напр. червеникав, нисичък и под.), формант -ив- подсказва не-прилагателна основа (срв. напр. гневлив, ревлив, свенлив и под.) и т.н .

Окончанието е изразител на граматичните категории род и число.

Изразителят на определеност показва характеристиката на цялата именна група, в която даденото прилагателно име е в инициална позиция.

Парадигмата на прилагателното име в българския език включва три форми за род в единствено число и една обща форма за множествено число. Всички форми на прилагателното име могат да се свързват с изразители на определеност.

Основната форма на прилагателното име има следната структура:

словообразувателна основа + окончание за мъжки род единствено число.

В преобладаващия брой случаи окончанията еднозначно информират за категорналната характеристика на формата. Многозначно е само окончанието -и.

2. 1 . 3 . 1 . Прилагателното име има отделни форми за род само в единствено число.

Окончание -и приемат прилагателните от мъжки род със стар формант -j - (срв. напр. вълч-и (vlk-j -) , коз-и, овч-и) и прилагателните с формант -ек- (срв. напр. гор-ск-и, българ-ск-и), а също и числителните прилагателни (т. нар. числителни редни, виж 2.0 .3 . 1 . , срв . първ-и, втор-и, трет-и . . . стот-н-и) . Окончанието се среща и в устойчиви съчетания с функция на собствени имена, срв. напр. Бели Искър, Долни Богров, Черни връх и под. Окончанието -и е винаги неударено.

Окончание -0 приемат всички останали форми за мъжки род (това е преобладаващият брой), срв. напр. бял-0, сив-0, gолен-в.

Окончание -а приемат формите за женски род, срв . напр. нов-а, бял-а, хубав-а. В редица случаи това е свързано с

72


редувания в основата /е/ : е, /ъ/ : е, срв . наnр. гроз-еи-е : гроз-н.-а, близ-ък-е : близ-к-а, бистър-о : бистр-а, какъв-е : какв-а и под.

Окончание -е приемат, като правило в рамките на дублетна двойка, формите за среден род на прилагателните с изглас в основата /ш/ (но не /щ!) или /ж/, срв. висш-е : висш-е 1 висш-о, бивш-е : бивш-е 1 бивш-о, враж-и : враж-е 1 враж-о и под. Окончание -о приемат всички оставали прилагателни в среден род, със същите редувания в основата, както при формите за женски род, срв. напр. гроз-ен-е : гроз-н.-о, близ-ък-е : близ-к-о, бистър-е : бистр-о, какъв-0 : какв-о и под.

Типовете прилагателни, изведени въз основа на морфонологичните разновидности, са представени в таблица 3 .

2 . 1 . 3 .2 . Общата форма з а множествено число н а прилагателното име приема окончание -и. Редуванията в основата са аналогични на редуванията в единствено число женски и среден род, срв. напр. гроз-ен-fJ : гроз-н-и, 6лиз-ък-fJ : близ-к-и, бистър-о : бистр-и, какъв-0 : какв-и и nод. Окончанието е винаги неударено.

2 . 1 . 3 . 3 . Една група прилагателни - заети или образувани със заета наставка -лия-, са неизменяеми, т.е . имат само синтактичните свойства на прилагателни и функционират като подчинен член на именната фраза, срв . напр. каре (gеколте) , сербез (човек, жен.а, мол-tче} , пешкин (жен.а, geme) , бойлия (пушка) и др.

2 . 1 . 3 .4 . Всички прилагателни могат да се свързват с постпозитивния изразител на определеност (определителния член). Дистрибуцията на определителния член е проста.

Член -ът-о или -а приемат формите за мъжки род единствено число. Формите с окончание -и, I<акто и с окончание -е и изглас на основата /й/ присъединяват определителния член без интерморф, а останалите прилагателни с окончание -fJ - с интерморф -и, срв. враж-и : враж-и-ят 1 враж-и-я, мой-0 : ./Ио-ят 1 мо-я vs малък-в : малк-и-ят 1 малк-и-я, бoc-fJ : бос-и-ят 1 бос-и-я и под. Морфонологичните промени са

73


същите както при нечленуваните форми (срв. по-горе) . Член -ът-и или -а приемат и неизменяемите прилагателни с консонантен изглас, срв. сербез-и : сърбез-ът 1 сербез-а и др.

Изборът на пълен или кратък член е зависим от синтактичната функция на именната фраза - както при съществителните имена (виж по-горе 2 . 1 .2 .4 . ) . Пълен член приемат при същите синтактични условия прилагателните имена, които конституират именна фраза или са част от неин апозитивен подчинен член (виж по-долу 2.2. 1 . 1 .2 .В.) . Срв . напр. Болният се нy:J�Cgae от почивка; Колегата ми, главиият счетовоgител, излезе в отпуска.

Член -т-а приемат формите за женски род единствено число, срв. напр. гроз-н-а : гроз-н-а-т-а, бистр-а : бистр-а-т-а. Член -т-а приемат и неизменяемите прилагателни, образувани със суфикс -лия, срв. каймак-лия-и : каймаклия-т-а и под.

Член -т-о приемат формите за среден род единствено число, срв. напр. гроз-н-о : гроз-н-о-т-о, бистр-о : бистр-о-т-о.

Член -т-е приемат формите за множествено число, срв. напр. гроз-n-и : гроз-н-и-т-е, бистр-и : бистр-и-т-е.

Постпозитивните изразители на определеност при прилагателните са винаги неударени.

2 . 1 . 3 . 5 . Местоименни прилагателни

Също както при съществителните, и тук структурата на местоименните прилагателни невинаги е прозрачна и затова по-долу тя няма да бъде демонстрирана.

Местоименните прилагателни имат същия брой форми както останалите прилагателни, а основна форма също е формата за мъжки род единствено число.

Най-общо се различават следните редици местоименни прилагателни:

а. с корен на съответно лично (и възвратно) местоимение: мой, твой . . . техеи; свой (т. нар. притежателни и възвратно-притежателни местоимения);

б. с корен т-, он- : този, такъв; онзи, онакъв (инакъв) (т. нар. показателни местоимения);

74


в. с корен -к- : кой, какъв; който, какъвто; някой, няка-къв; никой, никакъв (т. нар. въпросителни, относителни, неопределителни и отрицателни местоимения) ;

Формите на местоименните прилагателни са показани в таблицата:

единствено число MIIOЖeCТBeiiO ЧИСЛО

мъжки род женски род среден род

без член с член без член с член без член с член без чле11 с член

а. мой-в МОЯ(т) МО-Я моята мо-е iltoeтo мо-и моите

твой-в твоя(т) тво-я твоята тво-е твоето тво-и твоите

негов-в неговия(т) негов-а неговата негов-о неговото негов-и неговите

неин-в нейния(т) нейн-а нейната нейн-о нейното нейн-и нейните

наш-в нашия(т) наш-а нашата наш-е нашето наш-и нашите

ваш-в вашия(т) ваш-а вашата ваш-е вашето ваш-и вашите

техен-в техния(т) тяхн-а тяхната mRXH-0 тяхното техн-и техните

свой-в своя(т) сво-я своята сво-е своето сво-и своите

б. тоз-и таз-и тов-а тез-и

онз-и оназ-и онов-а онез-и

такъв-в такав-а таков-а такив-а

онакъв-в онакав-а онаков-а онакив-а

инакъв-в инакв-а инаКв.IQ инакв-и

в. кой-в КО-Я ко-е ко-и

кой-в-то 1 ко-я-то ко-е-то ко-и-то

ког-о-то

някой-в НЯКО-Я НЯКО-е НЯКО-и

никой-о нико-Я нико-е нико-и

какъв-в какв-а какв-о какн-и

какъв-в-то какв-а-то какв-о-то какв-и-то

някакъв-в някакв-а някакв-о някакв-и

никакъв-в никакв-а никакв-о никакв-и

всякакъв-в всякакв-а всякакв-о всякакв-и

всек-и всяк-а всяко всичк-и

всичкият всичката (всичко) всичкото всичките

75


Както се вижда от таблицата, местоименните прилагателни се разпределят почти изцяло между отделните типове същински прилагателни по отношение на окончанията и морфонологичните редувания .

Местоименните прилагателни не се свързват с изразителите на относителна интензивност (виж по-горе 2 .0 . 1 .2 . ) . Изключение са разговорните форми от типа по-такъв, поинакъв.

Местоименните прилагателни от редици б. и в. са семантично маркирани по отношение на категорията определеност и затова не се свързват с нейни изразители. Обратно, прилагателното всичкият е винаги с определителен член. Изключение е само формата за среден род и то във фрази от типа всичко живо, всичко gобро и под.

Употребени по отношение на лица, показателните местоимения могат да конституират именна фраза, срв. напр. Този е л-юят приятел : Тази е моята приятелка.

Относителните местоимения имат по-сложна парадигматична и дистрибутивна характеристика. Те имат следните форми : който (за конгруентна фраза, мъжки род), когото (за неконгруентна фраза, мъжки род), която (за всички фрази, женски род), което (за всички фрази, среден род), които (за всички фрази, множествено число). (Формата коJиуто е архаична и е измсетена от конструкция с предлог на.) Дистрибуцията им е ограничена до глаголната фраза като подчинен член на именна фраза. Те се употребяват в сложни изреченеки изрази, в които са "на двойно подчинение" : акомодират се по род и число с конститутивното съществително име в именната фраза на главната предикатно-аргументна конструкция, но се управляват и от глаголната фраза в подчинената предикатно-аргументна конструкция. Това се проявява в избора на форма за конгруентна или неконгруентна фраза в мъжки род. Срв. Това е човекът, който познава баща ми vs Това е човекът, когото познава баща ми. Формите на относителните местоименни прилагателни могат да заемат инициална позиция в подчинената предикатно-аргументна конструкция (но след предлога, ако има такъв), а могат да заемат позиция и непосредствено пред съществителното

76


име, с което се акомодират (както останалите прилагателни), срв . напр. Хвани gетето с ръката, която не те боли vs С която ръка не те боли, (с нея) хвани gетето; Човекът, който goйge, влезе в стаята vs Който човек goйge, ga влезе в стаята.

Някои от формите на местоименни прилагателни са омоними на местоименни съществителни (виж по-горе 2 . 1 . 2 . 5 .) . Различават се от тях по това, че не могат да влизат в пряка синтактична връзка с глаголния израз, а винаги изпълняват функцията на подчинен член на именната фраза. Срв. напр. двойките изреченски изрази, в които се появяват съответно местоименно съществително и местоименно прилагателно:

Кой се обаgи? vs Кой колега се обаgи? Пpegagox .. wy това vs Пpegagox му това съобщение и под.

2 . 1 . 3 .6 . Числителни прилагателни

Според своята морфологична и синтактична характеристика към прилагателните имена се причисляват т. нар . числителни редни от 1 до 1 ОО, числителните образувани с основа -хиляgен-, -милионен-, -милиарgен-, както и числителното бройно еgин (виж 2.0.2.1 .) и еgничък (срв. по-долу 2. 1 .4.3 .) . По отношение на окончанията и морфонологичните редувания те се разпределят без остатък между типовете същински прилагателни, срв. първ-и : първ-а, първ-о, първ-и (първ-и-я(т)-�, първ-а-т-а, първ-о-т-о, първ-и-т-е) , втор-и, трет-и . . . стот-ен-� : стот-н-а, стот-н-о, стот-н-и (стот-н-и-я(т)-�, стот-н-а-т-а, стот-н-о-т-о, стот-н-и-т-е) и т.н . , еgин-� : еgн-а, еgн-о, еgн-и (еgин-и-я(т)-�, еgн-а-т-а, еgн-о-т-о, еgн-и-т-е) , еgн-ичък-е : еgн-ичк-а, еgн-ичк-о, еgн-ичк-и и т.н .

Формата за множествено число на прилагателното еgин се съгласува със съществителни плуралия тантум, срв. напр. еgни очила, еgни панталони и под.

Числителното прилагателно еgин е омоним на лексикалния изразител на неопределеност. Той има по-бедна парадигма и се различава от числителното прилагателно по това, че: а. не може да носи изреченското ударение, б . фор-

77


мата за множествено число еgн-и се съгласува със съществителни имена в множествено число (срв. напр. Виgях еgни жени) и в. като маркиран с неопределеност не приема определителен член, срв. напр. Еgните обувки .�wy се скъсаха (но gругите са зgрави) vs Скъсаха му се еgни (/някакви) обувки.

2 . 1 .4. Числително име

Числителните (т. нар. бройни) имена са семантично маркирани по отношение на катсгорията количество, а оттам и по отношение на граматичната категория число.

По отношение на останалите граматични категории, присъщи на имената, изменяемостта им е ограничена. От тази гледна точка числителните имена могат да бъдат поделени на два класа: а. числителното gва и б. останалите числителни имена.

2 . 1 .4. 1 . Основните (бройни) числителни имена имат следните форми: обща форма за род (която е основната им форма) и форма за мъжколи·чен род. И двете форми могат да приемат поспозитивен изразител на определеност (определителен член).

Окончанието на общата форма на числителните 3 и 4 е -и (Шр-и, чеШир-и), на числителните 200 и 300 е -а (gвест-а, трист-а), а на останалите - -и (срв. пет, шест . . . еgинайсет, gваиайсет . . . gваgесет, триgесет . . . сто . . . четиристотин, петстотин . . . и т.н . ).

Числителното 2 има форми за мъжконеличен род (gва) и не-мъжки (женски и среден) род (gве) .

Мъжколичните форми на числителните имена 7 и 8 (и дублетно за някои други) се образуват с формант -мин-, а на останалите - с формант -м- при основи с вокален изглас и -иАt- при основи с консонатен изглас. Окончанието на всички мъжколични форми е -а. Срв. сеg-мин-а, ос-мин-а; gва-м-а (и дублетно gва-мин-а), тр-им-а, четир-има-а, пет-им-а (и дублетно пет-мин-а) . . . gесет-им-а . . . стот-им-а и т. н. Рядко употребявани са мъжоличните форми образувани с формант -(и)ц- от типа gвоица, троица, четворица.

78


<Dормитс с окончание -а приемат определителен член -т-а, а останалите - определителен член -т-е, срв. напр. gва--т-а, gва-Jи-а-т-а, три-м-а-т-а; gве-т-е, три-т-е, сто-т-е.

Парадигматичните типове числителни имена са представени в таблица 4.

2 . 1 .4.2 . Числителни за приблизителен брой се образуват за числата от 1 О до 1 ОО с формант -ин- и окончание -а, срв. gесет-ин-а, gвайсет-ин-а . . . стот-ин-а. Те приемат определителен член -т-а, напр. gесет-ин-а-т-а, стот-ин-а-т-а.

2. 1 .4. 3 . Умалителни числителни имена се образуват за числата от 2 до 4 с форманти -чк-, -нк-, -к- и окончание -и за общата форма и -а за мъжколичната (и съответно определителен член -т-е и -т-а) , срв. напр. gве-чк-и, три-чк-и, gве-нк-и, три-нк-и, четир-к-и; gвa./vt-к-a, трим-к-а, четири.Jи-к-а.

2. 1 .4.4. Местоименни числителни по отношение на синтактичните си свойства са лекеемите колко, няколко, николко, толкова. Те селекционират не-бройна форма за множествено число на одушевените и бройна форма за множествено число на неодушевените съществителни от мъжки род, с които се свързват в именната фраза. Срв. напр. колко 1 uяколко 1 николко 1 толкова ученици : колко 1 няколко 1 николко 1 толкова стола. Мъжколичните форми колцина, неколцина са архаични. Някои от местоименните числителни могат да приемат и определителен член, срв. Няколкото жени влязоха в киното, Донесох колкото стола U./иаше. В експресивно маркирани контексти колко и толкова се свързват с не-бройната форма за множествено число на съществителните имена от мъжки род и изразяват учудване от голямото количество, срв. Ах, колко макове! Толкова макове не съм ви.жgал.

Лекеемите много и малко могат да бъдат квалифицирани като неопределени числителни имена, тъй като селекционират множествено число на съществителните имена, с които се свързват, могат също така да приемат постпозитивния изразител на определеност, когато заемат инициална позиция в именната фраза, срв . розите : многото 1 малкото рози.

79

Таб

лица

1. Г

лаго

л

тип

еег.

lл

ее

г. Зл

м

ин. с

в.

мин

. св.

м

ин.

мин

. по

вел.

по

вел.

ее

г. де

ят.

мин

. св.

м

ин.

мин

. M

ИII

. де

епри

ч.

мин

. св.

м

ин.

ед. ч

ед

. ч

lл. е

д. ч

. Зл

. ед.

ч.

несв

. lл.

не

св. 2л

. на

кл. 2

л на

кл. 2л

пр

ич.

деят

. не

с в.

нес в

. ст

рад.

деят

. стр

ад.

м.р

. ед.

пр

ич.

деiiТ

. де

ят.

прич

. ед

. ч.

ед. ч

. ед

. ч.

мн.

ч.

прич

. мн.

nр

ич. м

н.

ч.

м.р

. ед.

пр

ич.

прич

. мн.

м.р

. ед.

ч

. ч.

ч.

м

.р. е

д. ч

. ч.

ч.

1 2

з

4

5 6

7

8

9

10

11

12

IЗ

14

15

16

1 спр

ежен

ие

1 че

та

чете

чето

х чет

е чет

iх

чете

ше

четИ

четi:т

е че

тйх щ

чет

ейки

че

n че

жли

четЯл

чет

еnи

чете

н чет

ени

2

отИд

а от

Иде

отИд

ох

отИд

е от

Идех

от

Идеш

е оти

дИ

отИд

ете

--

отИш

ъл

отИш

ли

отИде

л от

Идел

и -

-з

вruiзa

вл

езе

влЯз

ох

влез

е вл

езех

влезе

ше

влез

вл

езте

-

-вл

Язъл

влез

ли

влез

ел

впСз

ели

--

4

река

ре

че

реко

х ре

че

реч а

х ре

чеш

е ре

чИ

реч i:

те

речещ

/ ре

чейк

и ре

къл

рекл

и реч

ел

реч еn

и ре

чен

рече

ни

речащ

5 об

лека

об

лече

об

лЯко

х об

лече

об

лИчах

обл

Ичаш

е об

лечИ

обле

ч i:те

-

-об

лЯкъ

л об

лекл

и об

лИчал

обл

Ичал

и об

лече

н об

лече

ни

6

спра

сп

ре

спрi

х сп

рЯ

спрЯ

х сп

реш

е сп

рИ

спре

те

--

сnрАл

сп

рели

сп

рЯл

спре

ли

сnрЯ

н сп

рени

7

зова

зо

ве

зова

х зо

ва

зовЯ

х зо

веш

е зо

вИ

зове

те

зовЯ

щ

зове

йки

зова

л зо

вали

зовЯ

л зо

вели

зо

ван

зова

ни

8

заnо

чна

запо

чне

заnо

чнах

заn

очна

за

nочн

ех tJа

почн

еше

заnо

чнИ

започ

нете

--

заnо

чнал

запо

чнал

и за

nочн

ел зап

очне

ли з

аnоч

нат за

поч н

ати

9 дЯ

на

дене

шi

нах

дАна

де

нех

дене

ше

денИ

де

нСт е

-

-дЯ

нал

дАнал

и де

нел

дене

ли

дЯна

т дЯ

нати

10

кi.пя

кi.ne

кi.пах

кi.n

a кi.n

ex

кi.пеш

е къ

пИ

къпе

те

кi.пещ

кi.п

ейки

кi.п

ал

кi.пал

и кi.п

ел

кi.пел

и кi.п

ан

кi.пан

и

11

пл

ача

плач

е пл

аках

плак

а пл

ачех

пл

ачеш

е пл

ачИ

плач

Сте

плач

е щ

плач

ейки

пла

кал

плак

али

плач

ел

плач

ели

--

12

каж

а ка

же

казах

ка

за

кЭ.Жех

ка

жеш

е ка

жИ

каж

ете

--

казал

ка

зали

каж

ел

кiжел

и каз

ан

казан

и

IЗ р

ежа

реж

е рЯ

з.RХ

рАза

ре

жех

ре

жеш

е ре

жИ

реж

ете

реж

ещ

реж

ейки

рЯ

зал

рЯзал

и ре

жел

ре

жел

и рЯ

зан

рЯза

11и

14

лi.жа

лЪже

лi.гах

лi.r а

лЪж

ех

лЪжеш

е лъ

жИ

лъж

ете

лi.жещ

лi.ж

ейки

лiг.1л

лЪгал

и лi.ж

ел

лi.жел

и лi.rа

н лi.r

ани

15

жив

ея

жив

ее

жив

Ях

жив

Я ж

ивее

х ж

ивее

ше

жив

ей

жив

ейте

ж

ивее

щ

жив

еейк

и ж

ивЯл

ж

ивел

и ж

ивее

л жи

веел

и ж

ивiн

ж

ивен

и

16

жел

ая

жел

ае

жел

ах

жел

а ж

елае

х ж

елае

ше

жел

ай

жел

айте

ж

елае

щ

жел

аейк

и ж

елал

ж

елал

и ж

елае

л ж

елае

ли

жел

ан

жел

ани

17

зн3я/

зщiм

зн

ае

зная

х зн

ая

знае

х зн

аеш

е зн

ай

знай

те

знае

щ

знае

йки

зшiе

л зн

аели

зн

аел

знае

ли

--

18

пИя

пИе

пИх

пИ

пИех

пИ

еше

пИй

пИйт

е пИ

ещ

пИей

ки

пИл

пИли

пИ

ел

пИел

и пИт

пИ

ти

19

ПC

II

пее

пЯх

пil

пеех

пе

еше

nей

nейт

е nе

ещ

nеей

ки

пЯл

пели

пе

ел

пеели

пА

т/nЯ

н пС

ти!п

ени

20

Ид

а Ид

е -

-Ид

ех

Идеш

е ид

И ид

ете

Идещ

Ид

ейки

-

-Ид

ел

Идел

и -

-2

1 мо

га

мож

е мо

жах

мо

жа

мож

ех

мож

еше

--

мож

е щ

мож

ейки

м

ori.rJ

мог

лИ

мож

ел

мож

ели

--

1 2

3 4

5 6

7 8

9 10

11

12

13

14

15

16

22

тъка

тъ

че

тъках

тъ

ка

тъче

х тъ

чеш

е тъ

чИ

тъчС

те

тъче

щ

тъче

йки

тъюiл

тъ

кал

и

тъче

л тъ

чел

и тъ

кан

тъка

ни

23 д

ам

дад

е д

адох

д

аде

дa,;ul

x д

адеш

е д

ай

дай

те

--

дал

д

али

дад

Ял

дад

ели

дад

ен

дад

ени

24 Я

м

яде

� -Яд

ох

Яде

ядЯх

яд

еше

Яж

Яжте

��дЯщ

яд

ейки

Ji:n

Ji:n

и яд

Ял

ядеn

и Яд

ен

Яден

и

25 п

ера

пер

е пр

ах

пра

пер

Ях

пер

еше

пер

И пе

рСт

е пе

рЯщ

пе

рей

ки

прал

п

рал

и

пер

Ял

пер

ели

пран

пр

ани

26 в

зем

а вз

еме

взех

вз

е вз

емех

вз

емеш

е вз

емИ

вз

емет

е -

-вз

ел

взел

и вз

емал

вз

емал

и вз

ет

взет

и

27 къ

лна

къ

лне

кл

ех

кле

къл

нех

къ

лн

еше

къл

нИ

къ

лне

те

кълн

ещ

къл

нейк

и кл

ел

клел

и к ъ

лнел

къл

нел

и

къл

нат

къл

нати

II сп

реж

ение

28 р

абот

я ра

бот

и р

абОти

х

раб

оти

р аб

отех

ра

бОт

еше

рабо

тИ

рабо

тСте

рабО

тещ

ра

бОте

йки

раб

Отил

ра

бОти

ли

раб

Отел

р а

ООте

ли

рабОт

ен

раО

Оте

ни

29 с

лед

Я сл

едИ

след

Их

след

И сл

едЯх

сл

едеш

е сл

едИ

след

С те

след

Ящ

след

ейки

сл

едИл

сл

едИл

и сл

едli:л

сл

едел

и сл

еден

сл

еден

и

зо с

троЯ

стр

оИ

стро

Их

стро

И стр

оЯх

с т

рое

ше

стро

й

стрО

йте

стр

оЯщ

ст

ро

ейки

ст

ро

Ил

стр

оИл

и стр

оli:л

стр

оСл

и ст

роен

стр

оен

и

31 у

ча

учи

:Уч

их

уч

и

уче

х )'

чеш

е у

чИ

учет

е у

чещ

у

чейк

и у

чил

у

чил

и

уче

л

уче

ли

)'

чен

у

чени

32 въ

рвЯ

въ

рвИ

въ

рвЯ

х въ

рвЯ

въ

рвЯ

х въ

рве

ше

вър

вИ

вър

вете

въ

рвЯ

щ

вър

аей

ки

вър

вЯл

вър

вел

и въ

рвli:

л въ

рве

ли

вър

вЯн

въ

рве

ни

33 мъл

ча

мъ

лчИ

м

ъл

чах

мъл

ча

мъ

лче

х мъ

лче

ше

мълч

И

мъ

лче

те

мъл

чащ

м

ълче

йки

мъ

лчал

мъ

лчал

и м

ъл

чел

мъ

лче

ли

--

34 д

ър

жа

дъ

ржИ

дъ

ржах

д

ър

жа

дъ

рж

ех

дъ

рже ш

е д

р i.ж

др i.ж

те

дъ

ржащ

дъ

ржей

ки д

ърж

ал

дър

жал

и д

ърж

ел

дъ

ржел

и дъ

ржан

д

ър

жан

и

35 с

тоЯ

сто

И ст

оЯх

стоЯ

ст

оЯх

сто

еше

стО

й ст

ойте

ст

оЯщ

ст

оей

ки

сто

li:л

сто

li:ли

стоЯ

л ст

оli:л

и -

-36

вИд

я вИ

ди

ви

дЯх

ви

дЯ

вИд

ех

вИд

еше

вИж

вИ

жте

--

вид

li:л

вид

еn и

вид

ел

вид

ели

вид

Ян

вид

ени

37 с

пЯ

спИ

сп

ах

спа

спЯх

сп

еше

спИ

сп

ете

спЯщ

сп

ейки

сп

ал

с паn

и сп

li:л

спел

и (с

пан

) (с

пан

и)

38 б

ележ

а бе

леж

и бе

лJiз

ях

белв

за

бел

еже х

бел

ежеш

е б

ележ

И бе

леж

е те

беле

жещ

беле

жей

ки бе

лвз ал

бе

лJiЗ

JIЛИ

беле

жел

бе

леж

ели

белв

зан

белв

зани

39 M

eЛJI

мел

и мnJix

м

лЯ

мел

ех

мел

еше

мел

И м

елет

е м

елещ

м

елей

ки

млiт

мл

еnи

м

елел

м

елен

и м

лЯн

/ м

лен

и 1

млЯт

м

лет

и

40 к

оля

кол

и кл

ах

кла

кол

ех

кол

еше

колИ

ко

лСте

ко

лещ

ко

лей

ки

клал

кл

аnи

кол

ел

коле

ли

кл

ан

клан

и

III с

преж

ение

41 И

скам

Ис

ка

Иска

х Ис

ка

Иска

х не

каш

е Ис

кай

Иска

йте

Ис

кащ

И

скай

ки

Иск

ал

Иск

али

И

скал

И

скал

и

Иск

ан

Иск

ани

42 о

твар

ям

от вЗ

ря

отвар

ях

отв

аря

отва

рях

о

твар

яше

отв

аряй

отв

аряйт

е от

вар

ящ

отва

ряй

ки от

варi!Л

от

вар

яли

отва

рi!Л

отвЗ

рi!Л

и от

вар

ян

отв

арян

и

Спо

маг

ател

ни

rnaro

ли

43 с

ъм

е

бвх

б

еше

(бi:)

бвх

бе

ше

бъд

И бъ

дет

е -

бЪ

дей

ки

бИл

б

илИ

бitл

б

илИ

--

/бид

ейки

44

бi.ц

а бi.ц

е б

идох

б

иде

бi.llex

б

i.цеш

е б

i.аи

бъд

Сте

бi.цещ

б

Ъд

ейки

б

Ил

бил

И

бi.аел

б

i.аел

и -

-/б

идей

ки

45 щ

а щ

е щ

Ях

ЩJI/щ

еше

щЯх

щ

еше

--

--

щЯл

щел

и щЯл

щ

ели

--

Таблица 2. Съществително име

тип ед. ч. член. ед. ч. мн. ч. член. м11 . ч. бройна форма звателна форма

Мъжки род

1 град градi.т, града градове градовете града (граде)

2 брЯг брегi.т, брега брегове бреговете брЯга -3 врi.х върхi.т, върха върхове върховете вЪр ха -4 вЯтър вЯтърът, вЯтъра ветрове ветровете вЯтьра вётре

5 клон КЛОIIЪТ, клона клонове 1 клоновете 1

клона клони клоните

-

6 нарс)д народът, народа народи народите народа народе

7 чужде11ец чужденецът,

чужденцИ чужденцИте - чужденецо чужде11еца

8 театър театърът театри театрите театъра -9 метър мётьрът мётри метрите метра -

1 0 органИзъм органИзмът органИзми органИзмите оргiшизъма -1 1 грЪк гърriт гЪр ци гЪрците гЪр ка гЪр ко

1 2 боец боецът бойцИ бойцИте боеца боецо

1 3 езИк езИкът езИци езИците езИка -1 4 камък кс\мъкът камъни камъните камъка -1 5 б'i.пгарин бi.nгаринът б'i.пгари б'i.пгарите - бi.nгарино

1 6 турчин rурчинът т)'рци т)'рците - rурчюю

17 момък момъкът момцИ момцИте - момко

1 8 господИн господИнът господа господата - господИне

1 9 беглец беглецът бегълцИ бегълцИте - беглецо

20 крак кракi.т крака краката крака -2 1 мi.ж мъжi.т мъже мъжёте мi.жо -22 брат братът братя братятя - брате

23 ci.a съдЪт съдИлища съднлищата ci,aa -24 градец градецът градовце градовцете градеца -25 брОй броят броеве броевете броя -26 зет зётят зётьове зетьовете (зётя) зётьо, зётко

27 огън огънят огньове огньовете OГЪIIII -28 другар другарят другари другарите - другарю

29 герой гере) ят герои герс)ите - герОю

зо ден денЯт днИ днИте дена, днИ -3 1 нокът нокътят нокти ноктите IIОКЪТЯ -32 кон конят KOIIe конёте коня (кон ьо)

33 пi.т пi.тят пi.тища пътищата пi.тя -34 баща бащата бащИ бащИте - -35 съдиЯ съдиЯта съдни съдните - -36 дЯдо дЯдото дЯдовци дЯдовците - дЯдо

тиn ед. ч. член. ед. ч . Mll . Ч . чле11. мн. ч. бройна форма звателна форма

Женски род

37 жена жената женИ женИте - жено

38 уста устЗта уста, устИ устата, устИте - ()•сто)

39 вИра вИрата вери верите - (вИро)

40 овца овцата овце овцете - -4 1 ръка ръката ръце ръцhе - -42 земИ земИта земИ земИте - (земьо)

43 свинИ СВИНИта свине свинете - (свию.о)

44 вечер вечерта вечери вечерите - -45 nесен nесента nесни nесните - -46 мИсъл мисълта мИсли мнелите - -47 цЯлост целостта цЯлости цЯлостите - -4Н крi.в кръвта riрви riрвите - -

Среден род

49 село селото села селата - -

50 кълбо кълбОто кълба, кълбета кълбата, - -кълбетата

5 1 крило крилото крила, криле крилата, - -крилете

52 тИл о тЯлото теnа телата - -

53 рамо рамото рамена, рамената, - -рамене раме11hе

54 колИно колЯното колена, колене колената, - -коленете

55 чудо чудото чудеса чудесата - -

дървhа, дърва, дърветата, 56 дърво дървОто дървата, - -

(дървеса) (дървесата)

57 животно животното живОтни живОтните - -58 око окото очИ очИте - -59 море морето морета моретата - -60 учИлище учИлището учИлища учИлищата - -6 1 дете детето деца децата - -62 цвете цветето цветЯ цветЯта - -63 време времето времена времената - -64 изследване изследването изследвания изследванията - -65 таксИ таксИто таксИта таксИтата - -66 - - очила очилата - -67 - - финанси финансите - -

Таблица 3. Прилагателно име

тиn м.р. ед.ч. член. м.р. ед.ч. ж.р. ед.ч. ср.р. ед.ч. мн.ч.

1 нов HOBИJIT IIO&a IIOBO нови

2 бЪлгарски бiлгарският бi.лгарска бiлгарско бЪлгарски

3 сИлен СНЛНИJIТ сИлна CHЛIIO сИлни

4 добi.р добрИят добра добрО добрИ

5 бЯл белият бЯла бЯло бели

6 рЯдък редкият рЯдка рЯдко редки

7 верен верният вЯрна вЯрно верни

8 стрОен стройният стройна стройно стройни

9 сlш сИният сн ня сИньо CHIIИ

1 0 овчи овчият овча овче овчи

1 1 кози козият KOЗJI козе кози

1 2 следният (следната) (след11ото) (следните)

Таблица 4. Числително име

тип мъжконе-

,

� не-мъжки род мъжконе-

.

1 не-мъжки род мъжколиче11 род

форма за nриблизителен личе11 род (ж. и ер.) личен род (ж. и ер.) брой

основна форма членувана форма основна ф. членувана ф. OCIIOBHa чле11ува11а

1 два 1 две 1 две двата 1 двете 1 двете двАма двАмата - -2 трИ трИте трИма трИмата

3 пет пепе петнма петИмата

4 седем седемте седмИна седмИната

5 десет десепе десетнма десетИмата десетИна десетИната

6 сто стоте стотИна стотИната

7 петстопш nетстотинте петстотн11а петстотИната

2.2. Синтаксис

2.2. 1 . Синтаксис на именната фраза. Семантични категории в именната фраза и техните изразители

2 .2 . 1 . 1 . Синтактична структура на именната фраза.

Примарно конститутивен (главен) член на именната фраза е съществителното име (в това число и местоименно съществително). Негов подчинен член може да бъде прилагателно име (в това число и местоименно и числително прилагателно), числително име или друго съществително име.

Подобно на лексемите, и тук може да се говори за парадигма на именната фраза, тъй като от една страна съставящите я лекееми могат да се появяват в текста в различни (но обусловени от селективните изисквания на главния член) свои форми, а от друга страна, в състава й могат да бъдат включени и други непълнозначни словоформи (и едните и другите имат функцията на изразители на задължителни за фразата семантични категории - виж по-долу 2 .2 . 1 . 3 . ) . Срв. напр. нова къща : новата къща : тази нова къща : еgна нова къща : някоя нова къща : нови къщи : новите къщи : тези нови къщи : еgни нови къщи : някои нови къщи и .т.н . Във формално отношение първата от посочените фрази е найпроста (тя, както ще видим по-долу, е най-проста и в семантично отношение). В този смисъл тя може - отново подобно на лекеемите - да представлява в структурното описание цялата редица, т.е. да изпълнява ролята на нещо като "основна (речникова) форма".

2 .2 . 1 . 1 . 1 . Проста именна фраза.

Именната фраза от описания по-горе тип, която се сътои от две словоформи на пълнозначни лексеми, представляващи съответно главен и подчинен член, е проста.

Конституrивен член на простата фраза най-често е съществително име. В същата функция може да се появи и т. нар . субстантивирано прилагателно име от типа болен ( 'паци-

85


ент'), влюбен, поgсъgим и под. Главен член може да бъде и двусъставно съществително име от типа зам.естник-преgсеgател, къща-музей, което от гледна точка на формалните му свойства се третира като един член, а не като фраза (срв. заместник-преgсеgател(-ят) : заместник-преgсеgател(-и) : заместник-преgсеgател(-и-те); къща(-та)-музей; срв. също невъзможността за разкъсване на редицата от друга словоформа), за разлика от фразите от типа чаша воgа, чепка грозgе, понятие свобоgа и под. (срв. чаша стуgена воgа, чаша от воgата, чаша от стуgената воgа и под.).

А. Прилагателното име като подчинен член на именната фраза се съгласува със съществителното по род и число, срв . висок мъж, висока жена, високо gете, високи gеца какъв мъж, каква жена, какво gете, какви gеца; трета степен и под. Родът, а в някои случаи и числото на съществителното име са единствено селективни граматични категории и нямат семантична мотивация (освен в малобройните двойки съществителни, в които родът съответства на пола, от типа лъв -лъвица). Срв. напр. послеgното момче : послеgните момчета, веселото Коце ( 'веселият Константин'), малкото Марийче ( 'малката Мария ' ); нови очила, ръжgиви ножици, провинциално учителство и под. Освен умалителните собствени имена (срв. по-горе), и неизменяемите съществителни селекционират среден род на подчинения член : шарено какаgу : шарени какаgу.

Членувано в простата именна фраза е прилагателното име, напр. колата, която е червена ----. червената кола.

Както вече се спомена (виж 2.0 .3 .1 . ) , в българския език съществуват и неизменяеми прилагателни имена. Когато подчинен член на фразата е такова прилагателно, членувано е съществителното име, срв. каре gеколте : каре gеколтето.

В стилистично и/или експресивно неутрален текст прилагателното име предшества съществителното. В маркиран в това отношение текст, както и в терминологични фрази, се среща постпозиция на прилагателното име, срв. отечество любезно!, gъще мwza!; позиция трета, тръба поцинкована и под.

86

Синтаксис

Б. Подчинен член на именната фраза може да бъде съществително име. То се свързва с главния член с предлог или чрез прилагане.

В именната фраза, съставена от две съществителни, могат на практика да се появят всички български предлози, срв. маса от gърво, чаша за вино, gърво преg къщата, етаж поg земята и под. Най-чест безспорно е предлоrьт на, който в съпоставителен план може да бъде определен като "граматически", тъй като е приел функциите на сигнал за акомодация, изпълняван в падежните езици от окончанията, напр. за родителен и дателен падеж, срв. напр. шапката на татко, поgарък на учителката и др. Ако конститутивният член на групата е резултат от номиналпзация (най-често отглаголно съществително), предлог на сигнализира дясната безпредложна пряко подчинена именна фраза от изходното изречение (във винителен, родителен или дателен падеж в синтетичните езици), докато останалите предлози не се променят. Срв. Проgавам вестници : проgаване на вестници; Търся приятели : търсене на приятели vs Вървя межgу gърветата : вървене межgу gърветата; Бояgисва.м с четка : бояgисване с четка.

Когато подчиненото съществително име е свързано с главното чрез прилагане, то е в постпозиция. С малки изключения членувано във фразата е главното съществително. Срв. напр. хотел Плиска, улица Аксаков, връх Ботев; gен поиеgелник, месец януари, посока север; госпоgин Петров, професор Илиев, генерал Беров; госпоgин gиректор; чаша воgа, кутия боя, кшюграм захар, купчина пране, сеgмица път; понятие свобоgа, значение възможност и под. При липса на феминитив съгласуването е семантично, срв. напр. госпожа gиректор, gоцент Петрова, gоктор Райкова и под.

В. Подчинен член на простата именна фраза може да бъде наречие, свързано с главния член чрез прилагане. Наречието обикновено заема във фразата постпозиция, срв . посока наляво, поглеg наgалече, пътуване нощем, четене лежешком. Същото се отнася и за фразите с глаголно наречие (деепричастие), срв. четене лежейки. Когато именната фраза

87


е резултат от номинализация, наречията от прилагателни се преобразуват в изменяеми форми на тези прилагателни, съгласувани с главното съществително, срв. Говоря cWlнo : CWlнo говорене, силен говор.

Г. Като отделен тип трябва да се отбележат именните фрази със задпоставена кратка форма на т.нар. лично-притежателно и възвратно-притежателно местоимение, срв. майка ми, къщата му, чантата й и под. , които в българския език са по-чести от фразите със съответното местоименно прилагателно (моята майка, неговата къща, нейната чанта).

Д. В простата именна фраза, съставена от числително (бройно) име и съществително име синтактичните отношения са двупосочни. Числителното име изисква от съществителното определена форма със стойност множествено число, но съществителното име диктува рода на числителното, срв. петима мъже : пет жени 1 gеца; пет молива. Също както във фразата с прилагателно име и тук членувано е числителното име, срв. тримата шофьори, трите приятелки.

Е. Простата именна фраза може да бъде конституирана от наречие. Негови подчинени членове могат да бъдат: а. съществително име, което се свързва с главния член предложно (срв. напр. gалеч от къщи, високо в планината и под.), или друго наречие, свързано с главното чрез прилагане (срв. напр. gалеч напреg, високо горе и под.).

2 .2 . 1 . 1 .2 . Разширена именна фраза.

А. Най-общо казано, разширяването на именната фраза става по няколко пътя :

а. чрез добавяне на прилагателни или числителни, съгласувани с главния член - съществителното име (напр. хавлиена кърпа - бяла хавлиена кърпа);

б. чрез добавяне на други подчинени членове към главния член (напр. хавлиена кърпа - хавлиена кърпа на райета; gълго пътуване - gълго пътуване нощем; госпоgин Иванов госпоgин преgсеgателят Иванов; gоцент по физика - gоцент по физика Иванова; високо горе - много високо горе и под.);

в . чрез добавяне на подчинени членове към подчинения член на простата именна фраза, срв. напр. кърпа на сини ра-

88

Синтаксис

йета, пристигане късно вечерта, gоцент по молекулярна физика, високо горе в небето.

В първия случай позиционирането на разширяващото прилагателно и/или числително е мотивирано семантично, така както във всички езици с подобна структура на именната фраза. Срв. напр. стари gървета --+ три стари gървета - стари три gървета; високи стари gървета - стари и високи дървета и под. Семантично мотивирано е и членуването на едното или двете подчинени прилагателни (числителни) (за това - виж 2.2 . 1 .3 . 1 .) .

Разширяването на подчинения член на простата фраза зависи от синтактичната му характеристика - от типа на възможните фрази, които той може да конституира. Така напр. прилагателното (в това число и глаголното) отваря възможност за разширяване с наречие или предложно свързано съществително (напр. зgраво gете : физически зgраво gете; очаквано събитие : страстно очаквано събитие, със страст очаквано събитие и под.). Наречието е винаги в препозиция спрямо своя главен член - прилагателното, а предложиата група може да бъде както в пре-, така и в постпозиция (очаквано със страст събитие). Съществителното име може да бъде разширявано с друго съществително и/или прилагателно (числително), както и с наречие (напр. събиране на книги : събиране на книги за композитори; поgнос с чаши : поgнос с чаши вино; венец от цветя : венец от пролетни цветя, венец от gесетки цветя; решение за за;wинаване : решение за заминаване gалеч и под.) .

Глаголното прилагателно и отглаголното съществително, като номинализации на глагол, могат да запазват като разширения всички подчинени членове от изходната предикатно-аргументна конструкция, срв. Селяните очакват с раgост посещението : с раgост очаквано от селяните посещение. Глаголното наречие (деепричастието) и други отглаголни наречия в същата функция не допускат единствено преобразуване и изразяване на конгруентната фраза от изходната предикатно-аргументна конструкция, срв. напр. Мария отива от къщи на работа с автобус : *отивайки

89


Мария от къщи на работа с автобус, но отивайки от къщи ua работа с автобус; Той лежи на тревата : * ле:жешком. той на тревата, но лежешком. на тревата. Ограничението е семантично мотивирано от изискването за съдържателна идентичност на аргументите (виж 2 .2 .3 .2 .2 .) .

Заслужава да се отбележат разширените именни фрази с подчинен член, конституиран от глаголно прилагателно -поминализация на глагол. Те често запазват приглаголните членове от изходния изреченски израз . Подчиненият член се съгласува граматично по род и число с опорното съществително. Той може да заема инициална позиция във фразата и тогава се членува по същите правила както простата фраза с прилагателно име, срв. влизащи(те) в стаята хора; написано(то) от gобър поет стихотворение. Особено характерна за българския език е подчинената съставяща с минало свършено деятелно причастие от типа застанала(та) go вратата жена.

Б. Именната фраза може да включва и подчинена глаголна фраза. Универсална за всички опорни съществителни е акомодацията на въвеждащото глаголната фраза местоименно прилагателно (т. нар. относително местоимение) по род и число. Изборът на форма от мъжки род при местоименните прилагателни от редицата който. . . се диктува в българския език и от връзката с глагола в подчинената глаголна фраза. Срв . : човекът, който влезе - човекът, когото познавам; съобщение, кой пристига - съобще1ше, кого са изпратили {срв. 2 . 1 .3 .5 . ) . Когато конститутивен член на фразата е лично име, съгласуването по род е семантично, срв. Весето ( 'Весела '), която познавам от гоgини; Борето ( ' Борис' ), който се завърна наскоро. Възможността за присъединяване на неакомодирана глаголна фраза е семантично мотивирана и е свързана преди всичко с резултатите от номинализационния процес. Срв. напр. Съобщава/И, че 1 кога 1 къgе ще се събира ко,мисията - съобщение, че 1 кога 1 къgе ще се събира комисията.

В. Разширен подчинен член на именна фраза от всеки тип може да бъде "изваден" от състава й и да бъде позици-

90

Синтаксис

ониран непосредствено след главния член. Запазвайки всички сигнали на акомодацията, той придобива относителна, мотивирана от семантичната функция в изречението, самостоятелност по отношение на членуването. Срв. напр. хора, влизащи в стаята : хората, влизащи в стаята : хората, влизащите в стаята; учителка, млаgа жена в бяло : учителката, млаgа жена в бяло : учителката, млаgата жена в бяло; събитие, очаквано със страст : събитието, очаквано със страст : събитието, очакваното със страст; gете, физически зgраво : gетето, физически зgраво : _qетето, физически зgравото и под (но не: *хора, влизащите в стаята и под.). Този случай се определя като апозиция. Заслужава да се отбележи, че апозитивният подчинен член невинаги се съгласува според граматичния род на конститутивното съществително, а може да се съгласува и семантично, ако опорното съществително е лично име, срв. Марето, .. моята приятелка; Барето, колегата на баща ми; моJиuчето, учителка на първокласниците и под. В това отношенис апозитивният подчинен член запазва чертите на глаголната фраза и изреченския израз (срв. по-горе 2 .2 . 1 . 1 .2 .Б . ; по-долу 2 .2. 1 . 1 . 3 . ) .

2 .2 . 1 .2 . 3 . "Разкъсана" именна фраза -т. нар . предикативна определение

Като присъща за българския език трябва да се отбележи още един тип апозитивна именна фраза, която може да бъде както проста, така и разширена. Характерна за нея е, наред с апозитивността, нейната "разкъсаност". Неин конститутивен член е винаги членувано съществително име или собствено име. Между подчиненият й член - задължително печленувано прилагателно или глаголно прилагателно (минало деятелно или страдателно причастие), може да се разполага (и най-често се разполага) конститутивният член на предикатно-аргументната конструкция. Този тип фраза може да се разглежда като резултат от поминализация на предикатно-аргументна конструкция, още повече, че от семантична гледна точка подчиненият член е изразител на предикатно

9 1


съдържание (виж 2.2 .3 .2.2.) . По тази причина той се определя традиционно като предикативна определение. Срв. напр. Съсеgката хоgи засмяна, Съсеgката хоgи привеgена; Виgях съсеgката засмяна, Виgях съсеgката привеgена наg бебешката количка и под. Правилата за съгласуване в този тип фрази е същият като при останалите апозитивни фрази (срв. по-горе, срв. напр. Обичам gецата зgрави, Борето се върна възмъжал.) .

2.2 . 1 .2 . Синтактична функция на именната фраза в изреченския израз

В изреченския израз именната фраза изпълнява основно подчинената функция на приглаголен член, изискван (като задължителен или факултативен) или допускан от конститутивната глаголна лсксема, в зависимост от нейните индивидуални селективни признаци. Освен това именната фраза може да представлява (именна) част от глаголната фраза. В зависимост от типа на подчинителната връзка с конститутивния член на изреченския израз, именните фрази - приглаголни членове, могат да бъдат класифицирани според синтактичните признаци [ +/- конгруентно ст (съгласуваност по род и число)] и [+/- предложно свързване] .

2 .2 . 1 .2 . 1 . В българския изреченски израз има една конгруентна фраза, която съответства на наминативиата фраза в падежните езици и традиционно се определя като подлог. Съгласуването на именната фраза с глагола (глаголната фраза) е най-често граматическо, което отразява селективните свойства на съществителното, неин конститутивен член (виж по-горе), срв. Автомобилът е прибран : Колата е прибрана; Жената на сина ми е учителка : Мъжът на gъщеря ми е учител; Момичето 1 Момчето е хубаво, Девойката е хубава, Децата са хубави; Новите очила са уgобни, Неръжgаемите ножици режат gобре. Именната фраза е несъгласувана, когато в езика липсва съответната феминативна лексема, срв. Мария е gоцент. В такива случаи образуването на съгласуван феминатив е експресивно маркирано с депрециативност, срв. Мария е gоцентка. Семантично съгласуване

92

Синтаксис

на конгруентната именна фраза и глагола (глаголната фраза) има в случаите, когато:

а. именната фраза се съгласува с глаголна фраза със съществително име, срв . Момичето е учителка; Ножиците са необхоgи.м инструмент;

б. именната фраза, конституирана от съществително собствено име в среден род, се съгласува с глаголна форма или глаголна фраза с прилагателно име срв. Момчето се е прибрало, но: Кацето ( 'Константин ') се е прибрал : Ванчето ( 'Иванка' ) се е прибрала : Малкото Верче се е прибрало; Момчето е умно, но : Коцето е умен : Ванчето е умна : Малкото Верче е у.;uно. В последния случай формалното съгласуване е експресивно натоварено, срв. Ванчето се е прибрало, Борето се напило и паgнало насреg улицата.

2.2. 1 .2 .2 . Останалите приглаголни членове в изреченския израз са неконгруентни именни фрази, които се свързват с глагола подчинително чрез управление или прилагане. И в двата случая фразите могат да бъдат предложим или безпредложни. При управлението липсата или наличието на предлог се диктува от глаголната лексема и е част от нейните селективни Признаци (поради това предлогът бива интерпретиран в някои изследвания като свободна морфема от състава на глагола; липсата му може на свой ред да се интерпретира в тази конвенция като нулев предлог). Срв. напр. Петър яgе хляб, Детето рисува с четка, Учителят говори на учениците, Мама закъснява за влака и др. Прилагането може да се дефинира като синтактична връзка, при която липсва формално селективно изискване от страна на глагола - както за начилието или липсата на предлог, така и за един или друг конкретен предлог. Налице е единствено формална конотация на лексема с определна категорнална характеристика (принадлежност към определен клас лексеми, напр. числително име, наречие, предлог), срв . напр. Петър яgе gва часа, Детето рисува на gвора, Учителят говори gълго. Неконгруентните именни фрази в изреченския израз могат да бъдат повече от една. Срв. напр. Учителят говори gълго на събранието преg роgителите.

93


2.2 . 1 .2 . 3 . "Разкъсаната" именна фраза се появява в изреченския израз само в позицията на безпредложен конгруентен или неконгруентен приглаголен член, допускан от пълнозначна глаголна лексема и зависим от нейните индивидуални селективни признаци, срв. напр. Обичам супата гореща, Котката избяга уплашена и под. Възможността за появата й е семантично мотивирана, но с трудни за установяване правила (така напр. тя е невъзможна при глаголи от типа поgозирам, gопускши, преgполагам, а същевременно се среща при глаголи от типа мисля, очаквши, наgявам се) .

2.2 . 1 .3 . Семантична структура на именната фраза

Семантичната структура на именната фраза е изоморфна със семантичната структура на дикталната част на изречението - тя също е предикатно-аргументна структура. Тя може да бъде символно представена като р (х, у, . . . п) . Конститутивна семантична съставяща на именната фраза е предикативна съдържание, което може да бъде съдържателно допълнено. В зависимост от отношението, в което допълващото съдържание се намира с конститутивното съдържание, функцията му в семантичната структура на фразата е различна.

Допълващата съставяща може да запълва позиция за аргумент, имплициран от предикативното съдържание на конститутивната съставяща, срв. напр. полско посолство в България, където съдържанията 'Полша' и 'България ' са имплицирани от предиката 'посолство (дипломатическо представителство) ' (срв. '

х представлява у') ; срв. също бащин gом ( ' сграда, в която живее някой ' - 'баща') ; срв. още gиректор, секретар, управител на фирма; ивица плат, ръб на пола, планински връх, кът на стая. В подобни случаи изразителят на допълващата съставяща обикновено е задължителен в безконтекстова употреба и единствено в съответен контекст фразата може да се редуцира до изразителя на конститутивната съставяща (срв. Вчера беше националният празник на Полша. Бях поканен на прием в посолството. )

Между допълващата и конститутивната съставящи може да няма импликация и тогава допълващата съставяща е при-

94

Синтаксис

съединена към конститутивната като добавен предикат, срв. л-tлаg учен, където понятието 'учен ' не имплицира ' възраст' . Предикативните съдържания във функция н а допълващи съставящи също имплицират свои аргументи и могат да присъединяват добавени предикати, така че семантичната структура на фразата може да бъде доста сложна, срв. напр. шарено коте, което се промъкна през gупката в oгpagama.

Повятийното съдържание на именната фраза задължително с характеризирано по определеност (виж по-горе 2.0. 1 . 3 .) и количество (виж по-горе 2.0. 1 . 1 .), които са своеобразни конкретизиращи съставящи на семантичната й структура. В зависимост от характеристиката по определеност това съдържание може да бъде индивидуализирано така, че да отпраща към обект или състояние (събитие), които могат или не могат да бъдат еднозначно идентифицирани .

Елементи от семантичната структура на именната фраза факултативно могат да бъдат модални и темпорални съдържания (виж по-горе 2.0. 1 . 6 . , 2.0. 1 .7 .) , а също и съдържания, характеризиращи конститутивната съставяща по интензивност (виж по-горе 2 .0. 1 . 2.), както и идентифициращи я с един от участниците в комуникативния акт (виж по-горе 2.0. 1 . 5 .). В структурата на фразата споменатите съдържателни елементи са обикновено добавени предикати и появата им зависи от селективните признаци на конститутивната съставяща, която допуска или не допуска характеристика по тези семантични категории. (Това описание позволява проблемът да бъде единствено сигнализиран и илюстриран .)

По-долу ще бъдат разгледани изброените семантич ни съставящи главно с оглед към онези от тях, които имат граматични изразители.

2 .2 . 1 .3 . 1 . Определеност в именната фраза

Характеристиката на именната фраза по оqределеност има в българския език много различни изразители. От една страна тя може да се съдържа в значението на самата лексема (виж по-долу 2 .2 . 1 . 3 . 1 .) , а от друга - в зависимост от контекста различни езикови средства могат да изразяват едно и

95


също съдържание по отношение на определеността. Тук ще бъдат разгледани само основните изразители на категорията в българската именна фраза.

Изразители на идентифицираност (единична определеност) в именната фраза могат да бъдат:

а. постфиксалната членна морфемна редица (т. нар. определителен член) с акомодациоиии варианти : -ът, -а; -та; -то; -те;

б. местоименните прилагателни от редиците: този, . . . , онзи, . . . (при единична определеност на обект), всеки, . . . , ни-кой . . . (при единична определеност на множество), а в под-чинения глаголен израз - който, . . . ;

в. членувани форми на прилагателни от типа самият, същият (този) , слеgният.

Определителният член се разполага след флексията на първия изменяем израз от групата и се акомодира към него по род и число (виж по-горе 2 . 1 .2 .4.) . Прилагателните - изразители на единична определеност, се разполагат в началото на именната фраза и се съгласуват по род и число с нейния конститутивен член. Срв. напр. кола-та на gиректора : gиректорска-та кола : тази кола : онази кола; gом-ът на бащата : бащини-ят gом : този gом.

Изразители на неидентифицираност (неопределеност) в именната фраза могат да бъдат:

а. прилагателното еgин във функция на т. нар . неопределителен член;

б . местоименни прилагателни от редицата някой, . . . в . мечленувани форми на прилагателните известен,

опреgелен, gageu във функцията на неопределителен член; г. числителните (бройни) имена в контекст без изразите

ли на единична определеност; д. липса на постфиксална членна морфема в именна

фраза извън глаголния израз. Изразителите на неопределеност от класовете на прила

гателните и числителните заемат първо място във фразата и се акомодират към рода и числото на конститутивния член (виж по-горе 2 . 1 .2 .4.), срв. министър : еgин министър : някой

96

Синтаксис

министър : известен 1 опреgелен 1 gageн министър - работлив министър : еgин работлив министър : някой работлив министър : известен 1 опреgелен 1 gageн работлив министър и под.

В случаите, когато цялата фраза означава неидентифициран елемент от еднозначно определено множество, неин конститутивен член е изразителят на неопределеност, а подчиненият член се свързва с него с помощта на предлога от, срв . еgин от лекарите, някой от gепутатите, трима от групата и под.

Чисто панятийната (т. нар. предикативна) функция на именната фраза се изразява от печленуваните форми на прилагателните и съществителните. Тогава групата не съдържа сигнал за идентификация и не отпраща към обект, състояние (събитие), а изразява предикатно съдържание (повече за това - по-долу 2.2 . 1 .4.2.), срв . Това животно е азиатски тигър, Мария колекционира пощенски марки, Мъж преgсеgателства събранието, а не жена и др.

Изразител на понятийно (предикативно) съдържание или на единична определеност на множество може да бъде и членувана именна фраза в т. нар. генеричии изречения от типа а. Лъвът е хищник : Лъвовете са хищници, Мъжът си е мъж : Мъжете са си мъже и б. Кокошката снася яйца : Кокошките снасят яйца, Жената е по-gеликатна от мъжа : Жените са по-gеликатни от мъжете и под. Същата функция могат да изпълняват и именни фрази с местоименно прилагателно от редиците всеки, . . . ; никой, . . . , срв. Всеки лъв е хищник : Всички лъвове са хищници; Никой човек не хоgи на ръце и под. Както се вижда от примерите, предикативната употреба на именните фрази от разглеждания тип е синтактично ограничена до позицията на конгруентиня приглаголен член на изреченския израз и е възможна само при определена темпорална характеристика на изречението -при т. нар . атемпоралност.

В зависимост от семантичната функция в изречението членуваната именна фраза може да изразява предикативна съдържание и в други синтактични позиции, в които конку-

97


рира с нечленуваната фраза, срв. напр. Тази учителка обича gеца : Тази учителка обича gецата (повече за това - по-долу 2 .2 . 1 .4 .2 .) .

Предикативна функция сигнализират и формите на местоименното прилагателно какъвто, когато подчиненият член на фразата е предикатно-аргументна конструкция, срв. напр. Избрах на жена ми часовник, какъвто й харесва и под.

Някои именни фрази се характеризират с nостоянна стойност на характеристиката си по определеност nоради семантичната природа на това, към което отпраща конетитутинният или подчиненият им член.

Към фразите, които са маркирани с единична определеност, могат да бъдат отнесени:

а. Фразите с лични имена, независимо от това, че езиковата конвенция изисква някои от тях да бъдат винаги членувани или допуска да бъдат както членувани, така и нечленувани, срв. напр. Планетата Земя се върти около слънцето : Земята се върти около слыщето, но: Планетата Марс е голяма : Марс е голям. Срв. също: Димитър 1 Мария се върна : Митето 1 Марийчето се върна (При маркирана употреба в разговорната реч са възможни също членувани форми от типа Аната goйge.) В българския език е възможна апелативизация на личните имена, при която те се членуват, но тогава са изразители на предикатно съдържание, срв. Днес Татяните ( 'всички жени, които имат име Татяна' ) празнуват имен gен.

б. Фразите с лични местоимения, които винаги отпращат към еднозначно идентифициран участник в конкретния комуникативен акт. Това се отнася както за местоименните съществителни от редиците аз, ти, той . . . , мене, тебе, него . . . , ми, ти, му . . . , така и за местоименните прилагателни от редиците мой, . . . , твой, . . . , свой, . . . и т. н .

в . Вокативните именни фрази, които винаги отпращат към адресата (виж по-долу 2 .2 . 1 . 3 .4.) .

г. Фразите с лексеми, означаващи роднинска връзка, с изключение на брат, сестра, съпруг, когато контекстът позволява да бъдат еднозначно отнесени към подателя, срв . Мама ме посрещна и ме целуна.

98

Синтаксис

Към фразите, които са маркирани с неопределеност, се причисляват:

а. Фразите, конституирани от местоименните съществителни някой, нещо, никой, нищо, всеки, всичко от типа: някой 1 nикой 1 всеки умен; нещо 1 нищо 1 всичко хубаво и под. , или редуцирани до конститутивния член, от типа: Нищо не ми се прави, Нещо не му харесва, Всичко върви на провал и под.

б. Фразите с местоименни прилагателни от редиците някой, . . . , еgин, . . . като конститутивни или подчинени членове (виж по-горе 2 .2 . 1 . 3 . 1 .) .

При разширените именни фрази, чиито подчинен член е съставен от съчинително свързани прилагателни имена, липсата или наличието на членуване на второто и следващите прилагателни показва дали става дума за конюнкция на признаците на един обект (при единствено число) и на две (или повече) множества (при множествено число), или пък за конюнкция на два обекта (при единствено число) и две (или повече) различни множества (при множествено число), срв . високо(то) и gебело gърво - високото и gебелото gърво; високи(те) и gебели gървета - високите и gебелите gървета.

Трябва да се отбележи, че изреченският израз · не е достатъчен контекст, от една страна за интерпретацията на многозначния изразител на определеност, какъвто е определителният член, а от друга - за описанието на дистрибутивната еквивалентност на показателното местоимение и определителния член като изразители на идентифицираност. И двете средства могат да изпълняват в свързания текст деиктична или анафорична функция. В тези си функции те са взаимозаменяеми при определени условия - най-общо казано тогава, когато отпращат към едно и също съдържание, известно на участниците в комуникативния акт от общите им знания, или изразено в текста (но не непременно с едни и същи езикови средства), срв. напр. Вчера хоgихме на кино. Иван плати билетите; Спориха разгорещено. Дискусията проgължи повече от час; Срещнах майка му. Жената беше много притеснена и др.

99


2.2 . 1 . 3 .2 . Количество в именната фраза

А. Примарно (и най-често) семантичната опозиция 'единичност : множественост' , задаваща колективна количествена характеристика на именната фраза, се изразява в български език морфологично, чрез стойностите на граматичната категория число на конститутивното съществително име. Както вече се спомена, морфологичното число на прилагателното име е само съгласувателна категория (виж по-горе 2.0.3 . 1 . ) . Морфологично изразяване на количествена характеристика допускат названията на дискретни обекти, т.е . такива, които могат да бъдат броени (и мерени), срв. книга : книги, хляб : хлябове и под. Колективната количествена характеристика представя обектите от гледна точка на съдържанието, което ги обединява в множество.

По-рядко се квантифицират (характеризират количествено) състояния, събития и отношения, срв. напр. пролетен gъжg : пролетни gъжgове, послеgната ваканция : послеgните ваканции, събрание на gирекцията : събрания на gирекцията. Семантично условие за квантифицирането им е тяхната двустранна лимитираност (естествена за събитията и вторична за състоянията) и итеративно ст.

Недискретните същности, т.е . такива, които могат да бъдат само мерени, се квантифицират косвено, чрез съотнасянето им с дискретни обекти, задаващи мерните единици, срв. напр. чаша воgа : чаши воgа, чувал захар : чували захар, камион въглища : камиони въглища. Заслужава да се отбележи, че названията на недискретни същности често са неизменяеми по число съществителни (виж по-горе 2 .0 .3 . 1П .), а появата им във форма на число, различно от това на основната форма, е сигнал за омонимия, срв. напр. захар (лексема от общия език) и захар : захари (химически термин).

Колективна множественост изразяват и именните фрази с наречията от типа .много, .малко, срв. много хора, много захар и под.

Характеристиката на колективна множественост се съдържа в значението на някои неизменяеми производни лексеми, чиито форми имат граматическа стойност един-

1 00

Синтаксис

ствено число, напр. учителство, гражgанство, стуgентство; листак, gъбак.

Б. Основен изразител на дистрибутивна количествена характеристика са числителните (бройни) имена, включително и местоименните числителни колко, толкова, няколко, николко, като подчинена или разширяваща част на именната фраза, срв. 2 . 1 .4.4 . , 2 .2 . 1 . 1 . 1 .Д. Дистрибутивната количествена характеристика представя множеството като съставено от отделни еднородни обекти.

Изразител на дистрибутивно множество е също именната фраза, в която главният или подчиненият член съдържа т. нар. еднородни части, т.е . съчинително свързани словоформи на лекееми от един и същи граматичен клас. Съчинителното свързване може да бъде безсъюзно, или да се осъществява чрез съюзи от типа и, а също и, също така и, както . . . така и, срв. жени, мъже и gеца; млаgи, а също и стари хора и под.

Лексикалният изразител на количество заема в именната фраза първо място и приема определителния член, или второ място след лексикалните изразители на определеност, срв . петте цъфнали храста - тези пет цъфнали храста, еgни пет цъфнали храста и под.

В. Приблизително количество изразяват в българския език именните фрази с: а. числителни за приблизителен брой, напр. gесетина, петнайсетина и под. ; б. разширение на конститутивното съществително или на числителното -подчинен член, с наречие от типа около, горе-gолу, приблизително и др. , напр. около тон въглища, приблизително gва километра; в. съставен подчинен член от типа еgин-gва часа, пет-шест бири; г. разширение на числителното - подчинен член, с формата за среден род на числителното еgин, срв. еgно gесет gуши; възможно също: еgно четири-пет къщи.

2.2 . 1 .3 .3 . Интензивност в именната фраза

На интензитетна характеристика подлежат, както вече се спомена по-горе (2.0. 1 .2 .) , само предикативни съдържания. От това най-общо следва, че възможността за такова

1 0 1


характеризиране на именната фраза зависи от функцията на допълващата съставяща в семантичната структура на фразата, от една страна, и от функцията на цялата фраза в семантичната структура на изречението, от друга. И така, вътре в именната фраза могат да бъдат характеризирани по интензивност онези допълващи съставящи, които изпълняват функцията а. на пропозиционален аргумент, изискван от конститутивната съставяща (срв. напр. преgвижgане, че много ще вШLи : преgвижgане на големи вШLежи; очакване на иай-gългата нощ), и б. на добавен предикат (срв. напр. много известен учен, по-известен (от останалите) учен).

А. Абсолютна интензивност се изразява в българската именна фраза с наречия от типа много, мШJко, твърgе, gоста, прекШJено, прекомерно, неgостатъчно и др. , които заемат позиция пред прилагателното име (включително и глаголното) - подчинен член (срв. много високо gърво, МШLКО образован човек, твърgе вироглаво МОJиче и под.), или пред глаголното съществително (срв. напр. много пеене); при глаголното наречие е възможна както пре-, така и постпозиция на наречието, срв. напр. грижейки се прекомерно vs прекоЛ1ерно грижейки се.

Б. Изразител на относителна интензивност са в български език препозитивните граматични частици, съответно по- за сравнителна степен и най- - за превъзходна, които се свързват с прилагателни (включително и глаголни прилагателни) и наречия. Обектът, представляващ основа за сравнението, може да бъде или да не бъде включен в състава на фразата, срв. по-големият брат на Иван ( 'Иван е брат'), повисокото от gвете мшиичета : по-високо(то) момиче, найgобър от 1 cpeg учениците : най-gобър ученик. Двата вида фрази обаче изпълняват различни функции в изреченския израз (виж по-долу - 2.2. 1 .4.).

В разширената именна фраза изразителите на интензивност заемат инициална позиция, при което изразителят на абсолютна интензивност предхожда изразителя на относителна интензивност, срв. gобре развито gете : много gобре развито gете, по-gобре развито gете, много по-gобре раз-

1 02

Синтаксис

вито gете. Когато подчиненият член е съставен от съчинително свързани прилагателни или наречия, инициалният изразител на интензивност се отнася и към двете, срв. високо и стройно момиче : много високо и стройно момиче : високо и много стройно момиче : много високо и много стройно МОJwиче; по-високо(то) и стройно Аtомиче : по-високо(то) и по-стройно(то) момиче (виж също по-горе 2 .2 . 1 .3 . 1 . ) .

Изразител на интензивност може да се появи в български език и в именна фраза, редуцирана до конститутивния си член - съществителното име, когато то е употребено предикативно, срв. напр. много човек ( 'много човечен '), по-човек 1 по-хора (от gругите) ( 'по-човечен, с повече човешки качества' ), много герой ( 'много смел, героичен ') , най-герой ( 'най-смел, героичен, в най-висока степен достоен да се нарече герой '), най-жена 1 най-жени ( 'най-женствена, с наймного женски качества') и под. Възможността за такава употреба е мотивирана от семантичната функция на фразата в изреченския израз (за това по-долу 2.2. 1 .4.) .

Абсолютната интензивност в именната фраза може да има и лексикални изразители. Това са прилагателни и наречия, образувани от прилагателни (в това число и глаголни) с представки : пре-, въз-, супер-, много- и под., срв. напр. превъзбуgен човек, възкисел компот, суперскъпа кола, многоучен госпоgин и под. Относителната интензивност може да бъде елемент от лексикалното значение на съществителни имена от типа шеgьовър ( ' най-добро произведение в някаква област') или прилагателни от типа ненаgминат, несравним и др.

2.2 . 1 . 3 .4. Участник в комуникативния акт в именната фраза

Идентификацията с участник в комуникативния акт, чиито резултат е изречението, е по-принцип семантична категория, чието съдържание актуализира диктума (срв. по-горе 2;0. 1 .5 .) . Нейните изразители обаче се съдържат в именната фраза. (Както вече се спомена, граматичното лице на глагола е най-често съгласувателна категория - срв . 2.0.4.2 . , също 2.2 .2 . 3 .4.) .

1 03


Местоименните съществителни и прилагателни (т. нар . лични, възвратни, лично-притежателни и възвратно-притежателни местоимения) в именната фраза идентифицират еднозначно участника в актуалния комуникативен акт, само когато реферират съответно към подателя, адресата или предмета на изказването - изреченски израз като цяло, а не към подчинена предикатно-аргументна конструкция. (В останалите случаи именните фрази с тях са част от реферат на друг комуникативен акт). Срв. напр. Учителката показа на учениците моята ( 'на подателя ') работа - Момчето каза: Учителката показа на учениците моята ( 'на предмета на изказването ') работа; Поggържам Jwнението си - Той поggържа .мнението си; Искам тази книга за себе си - Иска тази книга за себе си.

Адресатът е винаги еднозначно изразен във вокативната именна фраза. В българския език той се изразява морфологично, с т. нар. звателна форма (виж по-горе 2 . 1 .2 .3 .) , когато конститутивен член е собствено име и/или титла, в по-редки случаи нарицателно съществително, срв. Иване! Марийо! (но и все по-често: Мария!); нароgе, жено, мъжо и др. , но може да бъде изразен и само интонационяо (срв. част от примерите по-долу) . Съгласуването на главния и подчинения член във вокативната фраза е задължително в мъжки род, когато подчинен член е прилагателно име, срв. напр. уважаеми госпоgине, мили Иване и под. При фрази с подчинени съществителни имена съгласуването е непълно и въпреки че системна възможност съществува в езика, най-често се появява само един морфологичен сигнал, срв . уважаем : уважаеми, госпоgин : госпоgине, професор : професоре, но: уважаеми госпоgин професоре, по-често: уважаеми госпоgин професор.

Идентификацията на адресата във вокативната фраза може да бъде придружена от добавено предикативно съдържание, чиято структура може да бъде представена с общата парафраза: ' аз, подателят, смятам, че ти, адресата, Р ' , срв. Прекрасно съзgание! Глупако! и под.

Емоционално маркираната вокативна фраза може да се характеризира със словоредна инверсия, срв. Елена мила! Магаре неgно! Маймуна такава! и под.

1 04

Синтаксис

Съдържанието, а така също лексикалното и граматическо оформление на вокативната именна фраза, са обусловени от редица прагматични условия, свързани с характера на общуването, йерархията на подателя и адресата и др. , които не могат да бъдат разгледани в това описание.

2 .2 . 1 .3 . 5 . Модалност, темпоралност и локативиост в именната фраза

Тези семантични категории също са изреченски актуализиращи категории (срв. по-горе 2.0. 1 . , 2 .0. 1 .6 . , 2 .0. 1 . 7 . ) и следователно изразителите на техни стойности в състава на именната група ще бъдат еднозначни, само ако отпращат към актуалния комуникативен акт, а не са реферат на друг комуникативен акт. Освен това те нямат граматически изразители в именната фраза, а се изразяват преди всичко по лексикален път, затова тук ще бъдат само сигнализирани. Изразители на модалност, темпоралност и локативиост в именната фраза са лекееми главно от класовете на прилагателните (включително и глаголните) и наречията.

Не всички модални съдържания могат да се изразяват в именната фраза. Изразяват се:

а. хипотетичност, срв. напр. вероятен канgиgат, възможен срок, преgполагаем баща; непоgозирано препятствие, съмнително признание и др. ;

б . иреалност - изненада и учудване, срв. напр. учуgващо бързо иgване, изненаgваща среща; уgивително ул-tен човек и под. ;

в. императивност, срв. напр. наложително присъствие, изисквано мнозинство и под. ;

г. оптативност, срв. напр. желан резултат, мечтано пътуване и под. ;

д. условност, срв. напр. мерки в случай на валеж, повеgение при закъснение на влака, заминаване въпреки волята на роgителите и под. ;

е. индиректност, срв. напр. уж хубав, мним болен, тъй наречения преgсеgател и под.

Не се изразява интерогативност.

1 05


Лексикални изразители на темпоралност и локативиост в именната фраза са деиктични по съществото си прилагателни и наречия във функцията на подчинени членове, както и предложни конструкции със съществителни имена като конститутивни или подчинени членове, от типа на:

- за време: тогава, преgи, сега, понастоящем; вчера, gнес, утре; тогавашен, преgишен, сегашен, настоящ, минал, бъgещ; снощен, вчерашеи, gнешен, утрешен; слеg това, преgи това, преgи (gве, . . .) сеgмици и др. , срв. напр. тогавашната власт, иgването .�иу вчера, хляб отпреgи сеgмица;

- за място: та.;и, тук, оттам, оттук, наса.;и, натам, (от/на)gалеч, (от/на)близо; тамошен, тукашен, gалечен, близък; ua (gва, . . .) килол-tетра оттук и др. , срв . напр. тукашен човек, обичаите тук, заминаване отта.;и; хи:JIСата на половин километър оттук.

Разбира се, всички средства за изразяване на модалност, темпоралност и локативност, присъщи на изреченския израз (срв. по-долу 2 .2 .2 .3 .5 . ) , могат да се появят в именната фраза с подчинена предикатно-аргументна конструкция . Срв. момчето, което Jиай познава гъбите; учител, който би работил в този граg; престъпникът, когото били хванали; книгите, които купиха 1 купуват 1 ще купят; цветята, които растат тал-t 1 тук и под. И тук обаче остава условието за идентичност на съотнасянето на подчинената конструкция и цялото изказване. {Срв. (Мисля, че) Момчето, което би gошло, е братовчеg на съсеgа - Петър смята, че момчето, което би gошло, е братовчеg на съсеgа; Мария писа от морето, че там е топло - Мария писа от морето: Тук е топло. и др.) .

2 .2 . 1 .4. Семантична функция на именната фраза в изреченския израз

Функциите на именната фраза като изразител на съдържателна съставяща от семантичната.структура на изречението, реализирана в изреченския израз, могат да бъдат различни. Както ще стане ясно по-долу, на практика именната фраза може да бъде изразител на всяка от семантичните съставящи.

1 06

Синтаксис

Нейните функции се определят преди всичко : а. от наличието или липсата на импликативна връзка на съдържанието й с ядрения предикат, и б. от селективните признаци на предиката, който имплицира съдържанието на именната фраза.

2 .2 . 1 .4 . 1 . Именната фраза като изразител на аргумент

За примарна функция на именната фраза в изреченския израз може да се приеме функцията й на изразител на аргумент, имплициран от ядрения предикат. В този случай именната фраза - аргументен израз, е синтактично пряко подчинена на глагола (глаголната фраза) - реализация на конститутивния предикат. В семантично отношение не може да се говори за ред (йерархия) на аргументите в изреченската структура, но типовете синтактични отношения (в това число и словоредните) между аргументните изрази и предикатния израз позволяват да се приеме следният условен, операционален ред на аргументните изрази:

Първи аргументен израз е конгруентната именна фраза (виж 2.2 . 1 .2. 1 .), съгласувана по лице, число и род с предикатния израз. При неутрален словоред на изреченския израз, тази фраза е в препозиция по отношение на предикатния израз. (В падежните езици това е номинативната фраза.) В писмената форма на българския език когато първият аргументен израз е конституиран от съществително име от мъжки род и е членуван, се отбелязва с пълен член. Срв. напр. Учителят goйge; Новият gиректор встъпва в gлъжност утре и под. Специални форми за първи аргументен израз имат местоименните съществителни (виж 2. 1 .2 .5 . 1 . ) . Предикатните изрази, конституирани от лични глаголи, в български език отварят синтактична позиция за първи аргументен израз.

Втори аргументен израз е неконгруентната безпредложна фраза, която при неутрален словоред на изреченския израз заема позиция непосредствено след предикатния израз (и е формален еквивалент на винителната, по-рядко на родителната, фраза в падежните езици). В писмените текстове тя се отбелязва с непълен член, когато аргументният израз е конституиран от съществително име от мъжки род и

] 07


е членуван. Срв. напр. Мария виgя учителя; Поgчинените посрещнаха новия gиректор и под.

Трети аргументен израз е неконгруентната предложна фраза с предлог на, която при неутрален словоред заема позиция непосредствено след предикатния израз или след втория аргументен израз (ако има позиция за такъв). Тя се отбелязва с непълен член при същите условия както втория аргументен израз . Срв. Децата по.л-югнаха на възрастния мъж; Мария gage книга на учителя; Поgчинените поgнесоха цветя на новия gиректор и под. (В падежните езици трети ар гументен израз е дателната фраза.)

Вторият и третият аргументен израз могат да имат разширен състав, в който влиза и съответната съгласувана по лице, род и число кратка форма на местоименното съществително (т. нар . удвоено допълнение). Разширена именна фраза от този вид може да изпълнява функцията на аргументен израз само при маркиран словоред на изречението. Срв. напр. Иван го повишиха : Него го повишиха; На Иван му gagoxa награgа : На него му gagoxa награgа; Награgата му я gagoxa на Иван : Награgата му я gagoxa на него и под. (повече за това - виж 2.2.3 . 1 .) .

Четвърти аргументен израз е неконгруентната предложна фраза, която при неутрален словоред заема позиция непосредствено след предикатния израз, ако няма други аргументни изрази, или съответно след втория и третия аргументен израз, и се отбелязва с непълен член както втория аргументен израз, срв . Магазинът се намира насреg площаgа; Леля купи книги на gецата от пазара; Избърсах масата с мокра кърпа и под.

Местоименните съществителни притежават морфологични форми за не-първи аргумент - т. нар. пълни форми, както и специализирани кратки клитични форми за втори и трети аргумент, срв. напр. Виgях лекаря : Виgях него : Виgях го, Награgиха учителката : Haгpaguxa нея : Haгpaguxa я; Благоgарих на приятеля : Балгоgарих на него : Благоgарих му, Помогнах на старата жена : Помогнах на нея : Помогнах й; Съгласихме се с него, Говориха за нея и под. (виж

1 08

Синтаксис

2. 1 .2 .5 . 1 .) . В неутралния изреченски словоред в българския език кратките форми на местоименните съществителни не могат да заемат инициална позиция в изречението, а найобщото правило за реда им изисква кратката форма за трети аргументен израз да бъде в препозиция спрямо втория аргументен израз, срв. напр. Даgох поgарък на gетето : Даgох л-tу поgарък : Даgох му го.

Част от предикатните изрази, конституирани от безлични глаголи (виж 2.0.3 . IV.), отварят синтактични позиции само за втори или трети аргументен израз. В изречението с неутрален словоред в българския език те могат да заемат инициална позиция и тогава в състава на именната фраза наред с главното съществително име или пълната форма на съответното местоименно съществително задължително влиза кратката форма на същото местоименно съществително в препозиция. Ако именната фраза се състои само от кратка местоименна форма, тя е в посmозиция спрямо предикатния израз. При маркиран словоред тези аргументни изрази заемат позиция след предикатния израз, като при това кратката местоименна форма предшества съществителното име или пълната местоименна форма, а също и свободната морфема се. Срв. напр. Момчето го е страх : Него го е страх : Страх го е : Страх го е момчето; На gетето му се спи : На него му се спи : Спи му се : Спи му се на gетето и под.

Когато именната фраза е изразител на предметен аргумент (срв. 2.0. 1 .) , тя може да бъде маркирана чрез главния си член както с единична определеност (идентифицираност), така и с неопределеност (неидентифицираност), и оформена граматически със съответните за тези съдържания изразни средства (срв. 2.2 . 1 .3 . 1 . ). Срв. напр. Колата на баща ми се повреgи, Този човек се запозна с Мария, Големите ученици поgариха на по-малките старите си учебници vs Някаква кола се повреgи, Еgин човек се запозна с (някаква) жена, (Някакви) Големи ученици поgариха на (някои) по-л-tалки (еgни) учебници и под.

Именната фраза във функция на пропозиционален аргумент също е маркирана с определеност или неопределеност.

1 09


Примарно тя е оформена като разширена фраза, конституирана от местоименното съществително това, с подчинена глаголна фраза (срв. 2 .2 . 1 . 1 .2 .Б. ) . В зависимост от селективните белези на конститутивния предикатен израз появата на такава фраза може да бъде задължителна или факултативна за отделните синтактични позиции за аргументни изрази. В случаите, когато този тип фраза е факултативна, появата й е комуникативно маркирана, срв . напр. Виgях, че татко иgва - Виgях това, че татко иgва. В българския език този тип фраза по-често е задължителна при първия аргументен израз, срв. напр. Това, че те се разgелиха, натъж·и приятелите им. (Характеристиката по отношение на определеността в този случай е по-сложна и е свързана с определеността на подчиненото изречение - на глаголния му израз и на именните му фрази - виж 2.0. 1 .3 .) .

Именната фраза във функция на пропозиционален аргумент може да бъде оформена като разширена фраза, която е резултат от номиналязация и с конституирана от глаголно съществително или друго съществително с абстрактно значение - факт, място, начин, време; понятие, иgея, значение и под. Срв. напр. Сестра ми вече мисли за заминаването на море, Слеgователят преgполага фалшифициране на gокументи от gържавни чиновници, Приемането на повече стуgенти означава откриване на 1юви щатове; Фактът, че са се срещали, ме разочарова, Мястото на преговорите влияе върху споразумението межgу страните и под. Броят и видът на подчинените членове в именната фраза от този тип зависят от селективните признаци на конститутивния член.

Семантичната структура на пропозиционалния аргумент (вътрешния предикат) може да бъде в различна степен експлицирана в изреченския израз. Тя може да бъде представена само от изразител на предметно-аргументно съдържание и тогава именната фраза (проста или разширена) е конституирана от съществително име, срв. напр. Виgях (иgването па) татко, Моля за воgа, Четох за (избухването на) войната и под. Възможностите за изпускане на предикатния израз от пропозиционалния аргумент в контекстово

1 1 0

Синтаксис

независими изречения се диктуват от селективните признаци на ядрения предикатен израз (още за това - 2.2 .3 .2.2.) .

Именната фраза във функцията на (който и да е) аргументен израз може да изразява чисто понятийно (предикативно) съдържание (срв. 2 .2 . 1 .3 . 1 .) . Тогава тя реализира позиция от изреченска семантична структура, конституирана от нов, производен предикат с по-ограничен обхват в сравнение с изходния. Механизмът на семантичната деривация в този случай е свързан с въвеждането на предикат в съставаща за аргумент. Срв . напр. Той проgава вестиици (срв. също Той е вестникопроgавец), Той проgава сутрешни вестници; Мария се отнесе към всички с благоgарност, Момчето помага на беgни(те) ; Спортуването се харесва на .млаgите, Заместник-gиректорът опреgеля награgите и под.

2 .2 . 1 .4.2. Именната фраза като изразител на предикат

Именната фраза - както проста, така и разширена - може да изпълнява функция на конститутивен предикатен израз. Показател за тази й функция в синтактичната структура на изреченския израз са т. нар. спомагателни, непълнозначни глаголи от типа съм, ставам, оказвам се като конетитутивни членове на глаголния израз, придружени от сигнал за предикативна функция (срв. 2 .2 . 1 .3 . 1 .) . Срв. напр. Иванов е уважаван лекар, Кучето етапа пазач, какъвто никой не очакваше, Сестра му се оказа умно момиче и под. (срв. също 2.2.2.2 . 3 .) .

Простата или разширена именна фраза, изразяваща понятийно съдържание, може да има функция в добавен предикатно-аргументен израз, чието съдържание не е имплицирано от ядрения предикат. Тогава тя е изразител на самия добавен предикат или на предикат в позицията на аргумент, имплициран от добавения предикат (който в този случай не е изразен). Показател за тези й функции, наред със съответните изразители на категорията определенос� е подчинителната й връзка с пълнозначен глагол като конститутивен член на изреченския израз. В тези случаи именната фраза не е аргументен израз по отношение на ядрения предикатен израз.

1 1 1


Срв. Посрещнаха побеgителите с раgост, Очаквам пристигането на гостите без ентусиазъм; Този пианист не свири преg непознати (срв. Този пианист не свири, когато се намира cpeg непознати) и под. (виж 2.2 .3 .2 .2 .) .

Именните фрази с еднозначно определено или с неопределено съдържание, подчинени на конститутивната глаголна фраза, са изразители на аргументи, имплицирани от добавения предикат, срв. Двамата си говореха на gвора (= Два-иата си говореха + gва.мата се намираха на gвора), Двамата си говореха от сутринта (= Двамата си говореха + gвамата започиаха ( ga говорят) сутринта) и под. (срв. също 2.2 .3 .2 .2 .) .

Именната фраза може да изпълнява всички разгледани по-горе аргументни функции по отношение и на подчинен предикатен израз.

По-детайлното описание на корелациите между строежа на именната фраза и функциите й във изреченския израз може да бъде предмет на отделно описание.

2.2.2. Синтаксис на глаголната фраза. Семантични категории и техните изразители в предикатора и в изреченския израз

2 .2 .2 . 1 . Синтактична и семантична функция на глаголната фраза в изреченския израз

Както вече се спомена (срв. 2 .0.4.), изреченският израз, като основен формален изразител на минималния самостоен езиков комуникат - изречението, може да бъде съставен от повече от една предикатно-аргументни конструкции. Примарно конститутивен член на предикатно-аргументната конструкция е глаголна фраза, която формализира предикат и в този смисъл се определя като предикатор (глаголен предикатен израз). В комуникативно и експресивно немаркирания изреченски израз ядреният предикат, конституиращ изречението, винаги се формализира като глаголна фраза - сказуемо. Във формално отношение то е конститутивен член на изреченския израз и изпълнява функцията на главен преди-

1 1 2

Синтаксис

катор. Останалите предикатин изрази могат да бъдат както глаголни, така и именни фрази.

2 .2 .2 .2 . Синтактична структура на глаголната фраза ( предикатора)

Глаголната фраза в българския език задължително съдържа лична глаголна форма. В зависимост от въ трешиата й синтактична структура могат да бъдат разграничени четири типа предикатори:

2 .2 .2 .2 . 1 . Първият (структурно най-прост) тип представлява глаголна фраза, която се състои единствено от форма на пълнозначна ( автосемантична) глаголна лексема. Синтетичните предикатори от този тип отварят синтактични позиции за различен брой и вид приглаголни членове - аргументни изрази. По отношение на тази си "външносинтактична" характеристика те могат да бъдат поделени на класове, които задават различна синтактична структура на конституираната от тях предикатно-аргументна конструкция:

а. предикатори, които отварят позиции за първи аргументен израз и :

а.а. за аргументен израз с предметна отнесеност, срв. напр. Котката яgе мишки;

а.б. за аргументен израз с непредметна отнесеност, срв. напр. Иван знае, къgе са gецата;

а.в. не отварят позиции за други аргументни изрази, срв. напр. Кучето спи;

б. предикатори, които не отварят позиция за първи аргументен израз и отварят позиции :

б .а. за аргументен израз с предметна отнесеност, срв. напр. На gетето му се спи;

б.б. за аргументен израз с непредметна отнесеност, срв. напр. Призлява ми от миризмата на лук;

в. предикатори, които не отварят позиции за аргументни изрази, срв. напр. Съмва, Мръква.

2 .2 .2 .2 .2 . Вторият тип представляват аналитичните предикатори, съставени от форма на непълнозначна (синсеман-

1 1 3


тична) глаголна лексема и подчинена именна фраза. Заслужава да се отбележи, че по отношение на своята семантика конститутивното съществително име в тази именна фраза в преобладаващия брой случаи е с непредметна отнесеност, срв. напр. изпитвам емоция, поgлагам на мъчения, поставям поg въпрос, губя пазар, имам власт и под. Аналитичните предикатори от този тип винаги отварят позиция за първи аргументен израз, който може да има предметна или непредметна отнесеност, и :

а . за аргументен израз с предметна отнесеност, срв. напр. Тази страна губи пазара за стомана;

б. за аргумснтен израз с непредметна отнесеност, срв. напр. Ръковоgството постави поg въпрос назначението на нов счетовоgител;

в. не отварят позиции за други аргументни изрази, срв . напр. Болният изпаgна в безсъзнание.

2.2.2.2 .3 . Третият тип предикатори - също аналитични, се състоят от форма на глаголен оператор (непълнозначен, спомагателен глагол) и именна фраза, конституирана от прилагателно име, съществително име и наречие (виж 2.2. 1 .4.2.). В българския език това са глаголите съм, бъgа, бивам; оказва.iи се 1 окажа се, ставам 1 стана. Срв. напр. Автобусът е нов, Кучето се оказа мъжко, В стаята стана тъмно и под.

Към този тип трябва да бъдат причислени и предикаторите, образувани с форма на глагола имам, в изреченски изрази от типа: Тя има gълга коса (Тя е с gълга коса) .

Аналитичните предикатори от този тип имат същата "външносинтактична" характеристика като предикаторите от класове а. и б . на първия тип (виж по-горе).

Броят и характеристиката на позициите за аргументни изрази при предикаторите от втория и третия тип зависи от съдържателните импликации на именната фраза.

2 .2 .2 .2 .4 . Четвъртият тип предикатори с също аналитичен. Той включва глаголни фрази, съставени от третоличната форма на спомагателния глагол съм и безличен глагол

1 1 4

Синтаксис

(виж 2.0.3 .IV.), срв. напр. Срамота е, че не са му казали, Известно ми е, че са пристигнали и др.

2 .2 .2 .3 . Семантична структура на глаголната фраза ( предикатора)

Значението на глаголната фраза не е просто, тъй като чрез нея могат да се реализират, наред с предикатното съдържание, всички изреченски семантични категории. Както в именната фраза, така и тук, те могат да бъдат изразени по морфологичен (граматичен и словообразувателен) и лексикален път. В корелация с глаголната фраза тези категории се изразяват също синтактично и лексикално в рамките на предякатно-аргументната конструкция. Тук вниманието ще бъде съсредоточено главно върху граматичните категории, присъщи на глаголната фраза, които изразяват изреченски семантични категории, а останалите средства ще бъдат само отбелязани.

2.2 .2 .3 . 1 . Дикталната категория аспект (виж 2.0. 1 .4.) се изразява в българския език главно със словообразувателни средства. Проста или сложна продължителност изразяват глаголите от несвършен вид, които са непроизводни, от типа чета, пиша, пия, мия, чистя и др. , или са образувани от глаголи от свършен вид със суфикси -а- (-я-), -ва-, -ава- (-ява-) , срв. напр. взема : взимам, изменя : изменям, платя : плащам, ка�а : казвам, премълча : премълчавам, изхвърля : изхвърля_,и и под. В корелация с несвършени глаголи продължителност изразяват и лексикално-синтактични средства - именни фрази от типа gълго, цял gен (сеgмица, месец, гоgина), gва часа, през цялото време, от няколко gни (сеgмици, месеца, гоgини) и под.

Проста или сложна непродължителност изразяват глаголите от свършен вид - първични (напр. gам, каж·а, купя, реша, роgя, хвърля и др.) и образувани от глаголи от свършен вид със суфикс -u(e)- или с представки, срв. напр. ле�а : легна, светя : светна; пиша : напиша, поgпиша, запиша; готвя : приготвя, сготвя, наготвя; зная : узная, позная и под. И тук в J\Орелация с глагола от свършен вид непродължител-

1 1 5


ността се изразява с лексикално-синтактични средства от типа .моментално, за .миг, в пет часа и под.

2.2 .2 .3 .2 . Българският език притежава средства за изразяване на дикталната категория количество (виж 2 .0. 1 . 1 .) чрез предикатора.

Става дума на първо място за т. нар. повторителност (многократност), която (ако не се съдържа в самото лексикално значение на глагола) се реализира в повечето производни глаголи от несвършен вид. Тя се изразява редовно от т. нар. вторичен несвършен вид, т.е. от глаголите, образувани от производни глаголи от свършен вид с наставка -(а/у)ва-. Характерни за българския език са редиците от типа пиша : напиша : написвам, тъмнея : потълтея : потъмнявам, пея : изпея : изпявам и под., в които последният глагол изразява многократност, т.е. количество на събитието. Лексикално-синтактичните средства за изразяване на такова количество, от типа често, pegoвno, през gен (сеg.мица, .месец, гоgина), (на) всеки час (gен, .месец, гоgина) и под. , са корелирани с несвършения вид на глагола и снемат двузначността в случаите, когато един и същи глагол може да изразява както продължителност, така и многократност.

Характерно за българския език е наличието на граматично средство за изразяване на многократност. Това са формите за бъдеще и минало несвършено време на глаголите от свършен вид, срв. напр. (И така всеки gен) ще мине, ще позвъни, ще се обаgи vs .ми;-tеше, позвънеше, обаgеше се.

По словообразувателен път в предикатора (в корелация със значението, изразявано от именната фраза) може да се изразява цялостно и частично (тотално и партитивна) количество. Така напр. глаголите с представка от- изразяват частичност, а глаголите с представки из-, go- изразяват цялостност, срв. напр. Отпих от .млякото; Дояgох супата, Изчетох вестника и под.

В случаите, когато първият аргументен израз е изпуснат, сигнал за количествената характеристика на диктума е и числото на глагола, срв. напр. Вървяха и разгле:жgаха витрините.

1 1 6

Синтаксис

2 .2 .2 .3 . 3 . Дикталната категория интензивност (виж 2.0. 1 .2 . ) се изразява в глаголната фраза по различни пътища. Относителна интензивност изразяват частиците по- и най-, присъединени към прилагателното име, причастието и наречието в аналитичния предикатор от третия тип (срв. по-горе 2.2.2 .2 .3 .), или друго наречие, пряко синтактично свързано с предикатора (т. нар. форми за сравнителна и превъзходна степен на прилагателните и наречията). Срв. напр. Моят син е най-хубав, Мария е по-поgготвена, В стаята е по-тихо, Тя живее най-gалеч. Частиците по и най в българския език (най-често в разговорната му форма) могат да се присъединяват и към съществителното име в предикатора от трети тип, а така също и към глаголната форма в предикаторите от останалите типове, срв. Той се оказа по човек, Най обичам ябълки, По имам влияние наg тях, когато говоря тихо, срв. също Най-естествено е тя ga се извини и под. Маркираноспа с относителна интензивност може да има определени синтактични последствия за изреченския израз. В контекстово независимия изреченски израз обектите на съотнасяне при сравнителната и превъзходната степен обикновено се експлицират чрез израз в сравнение с или съответно именна група с предлог от, отколкото (за сравнителна степен) и с предлог от, cpeg, межgу 1 измежgу или паралокативен израз (за превъзходна степен). Срв. напр. Този ученик е по-умен от 1 отколкото 1 в сравнение с останалите vs Този ученик е най-ул.шият от 1 cpeg 1 межgу учениците, Този ученик е най-висок в класа.

Абсолютна интензивност в предикатно-аргументната конструкция изразяват синтактично свързаните с предикатора изрази от типа много, малко, твърgе, gостатъчно, неgостатъчно, прекалено, прекомерно; голям малък, gостатъчен, неgостатъчен, прекален, прекомерен и под. Срв. Тя много страgа, Той има gостатъчно власт, Той излезе голям. герой, Твърgе срши1ю е и под.

2 .2 .2 .3 .4. Актуализиращата категория участник в комуникативния акт (виж 2 .0. 1 . 5 . ) се изразява в предикаторите от първи, втори и трети тип чрез стойностите на граматичната

1 1 7


категория лице в случаите, когато конгруентната именна фраза е изпусната. Тогава като правило формата за първо лице единствено число има семантична стойност 'отправител ' , а формата за второ лице единствено число - ' адресат ' . Срв. напр. Върнах се уморен, Хоgиш ли на кино? и под. Формите за първо и второ лице множествено число (също както и при местоименните съществителни - срв. 2 .2 . 1 .3 .4.) могат да изразяват или да не изразяват групов отправител или адресат, срв. напр. Вчера отиgохме [ние и gвамата vs аз и той} на кино, Отиgохте ли [вие и gвамата vs ти и той} на кино? В предикатно-аргументните конструкции с предикатори от клас б. на първия тип и от четвъртия тип участникът в комуникативния акт се изразява само в именната фраза (виж 2 .3 .4.) . В предикаторите от клас в. на първия тип съдържанието на тази категория не се изразява.

2.2.2.3 .5 . Актуализиращата изреченска категория модалност (виж 2 .0. 1 .6.) се изразява в рамките на глаголната фраза с граматични и лексикални средства. По лексикален път модалността може да бъде изразена чрез самата глаголна лексема (срв. напр. глаголи като преgполагам, питам, заповяgвам и др.) . В рамките на предикатно-аргументната конструкция тя може да бъде изразена лексикално - с помощта на пряко синтактично свързани с глаголната форма частици (като напр. май, сигурно, уж и под.) , и/или синтактично. Граматични изразители на модалност са отделни стойности на морфологичните категории на глагола. Българските глаголни форми за време са вторично натоварени с редица контекстово обусловени модални функции, които не могат да бъдат разгледани тук подробно. По-долу ще бъдат представени преди всичко примарните функции на глаголните форми като изразители на модалност и само онези вторични функции, в които дадената глаголна форма е единствен изразител на някоя от стойностите на семантичната категория модалност.

Индикативноспа (виж 2.0. 1 .6 . 1 . ), като "потвърждение на истинността", има две стойности, изразявани по граматичен път в българския език. Те са свързани в семантичната

1 1 8

Синтаксис

опозиция, маркираща отправителя като 'очевидец : неочевидец на съобщаваната ситуация' . Изразители на първия член на опозицията са част от глаголните форми, определяни традиционно като изявителни : презенс, футурум, аорист, имперфект, перфект, плусквамперфект, футурум претерити, футурум екзактум {срв. 2 . 1 . 1 . 1 . , 2 . 1 . 1 .2 .) . Вторият член се изразява от умозаключителните форми (срв. 2 . 1 . 1 .2 . ), които съдържат информация за това, че отправителят не е очевидец, но убеждението му в истинността на съобщаваното е постигнато по пътя на умозаключението. Срв. напр. Иван вчера замина за София [аз го изпратих на гарата} vs Иван вчера е заминал за София [куфарът му го няма в стаята} и под. Опозицията може да се изразява в българския език във всеки темпорален план (виж по-долу 2.2.2 .3 .6 .) .

Хипотетичноспа (виж 2.0. 1 .6 .2.) не се изразява в предикатора по морфологичен път. Предположението на отправителя по отношение на съобщаваното има лексикални изразители - глаголни лекееми (напр. преgполагам, поgозирам, съмнявал-t се, струва (ми) се) и частици (напр. май, вероятно, сигурно), или се изразява по синтактичен път - чрез структури, конституирани от лексикален елемент, характеризиращ се с определени изисквания към категорналната и формална характеристика на изразите, които запълват отворените от него синтактични позиции. Става дума за различните глаголни конструкции, конституирани от третолична глаголна форма от типа например на може ga 1 трябва ga 1 изглежgа ga + форма на перфект (в сегашния план) или плусквамперфект (в миналия план) и др. Срв. напр. Сигурно се е успал, Май закъсня; Може ga се е успал, Трябва ga беше закъснял и под.

Иреалността (виж 2.0. 1 .6 .3 .) може да се изразява в предикатора чрез формата за бъдеще в миналото в корелация с интонационяия контур, срв. напр. UJ,яx ga паgна! Щеше ga ме прегазиш и под. Същото съдържание изразяват синтактичните структури, конституирани от израза без малко ga 1 без малко не + форма за сегашно време или аорист, срв. напр. Без малко ga паgна, Без малко не nagнax. Разновидност

1 1 9


на иреалноспа е учудването, което в българския език също се изразява по синтактичен път - чрез структура с нима и въпросителна интонация, срв. Нима още не си разбрал?, Нима ще замине? и под.

Императивноспа (виж 2 .0. 1 .6 .4.) се изразява в предикатора от формите за повелително наклонение (виж 2 . 1 . 1 . 1 .Б. и 2 . 1 . 1 .2 .Б.) в корелация с интонациояния контур и факултативно с вокативна именна фраза (виж 2.2. 1 .3 .4.) . Категоричноспа на волята може да има различни степени, които се сигнализират от граматичния аспект на глаголната форма и от избора на синтетична или аналитична форма за наклонение. В българския език се очертава следната възходяща скала на категоричност, изразена съответно от: синтетична форма за повелително наклонение на глагол от свършен вид - синтетична форма за повелително наклонение на глагол от несвършен вид - аналитична форма за повелително наклонение на глагол от несвършен вид, срв. напр. Сеgни! - Сяgай! - Да сяgаш! Лексикални изразители на императивност са междуметията, които също се появяват в изреченския израз в корелация със съответен интонационен контур и вокативна именна фраза, както и някои глаголни лекееми (от типа заповяgвам, разпорежgам, изисквам), срв. напр. Назgраве ви, gраги гости! Марш оттук! Заповяgвам ти ga се махаш! и под.

Оптативноспа (виж 2.0. 1 .6 .4.) се реализира в предикатора от различни глаголни форми за наклонение и време, които в корелация с интонационяия контур изразяват различно по сила желание на отправителя. Така напр. формата за повелително наклонение в изреченски израз с изявителен интонационен контур изразява не категорична воля, а само по-силно желание. Формата за условно наклонение (виж 2 . 1 . 1 .2 .В.) при същите условия изразява по-слабо желание на отправителя, а при въпросителен интонационен контур -учтива молба към адресата, срв. Бих се поразхоgил из граgа. vs Би ли ми nogaл чантата? Деликатна молба към адресата изразяват формите на минало предварително време (виж 2. 1 . 1 .2 .Д.), въведени с частица ga в прости изреченски изрази от типа Да беше посетил баба си. Ненасочено към адресата

1 20

Синтаксис

желание на отправителя редовно изразява специализираната за българския език структура с третолична форма на глагола и неконгруентна именна фраза (за трети аргументен израз) от типа: Разхожgа ми се из граgа (vs Искам ga се разхожgам из граgа). Оптативност се изразява по лексикален път от частици и глаголни лекееми (срв. gано, нека; искам, моля, умолявам и др.) .

Условността (виж 2 .0. 1 .6 .5 . ) примарно се изразява в сложни изреченски изрази, конституирани от съюзи, които по отношение на семантичната си функция представляват изразители на главни предикати, имплициращи два пропозиционални аргумента, реализирани в две предикатно-аргументни конструкции (срв. също по-долу 2 .2 .3 .2 . 1 .) . За отделните модификации на условното отношение това са съюзите: ако, и ga, само ако (условие); въпреки че, макар че, макар ga (отстъпване); освен ако, освен ga (изключително условие). Формите на глаголите в предикаторите при различните разновидности на условността - реалност, потенциалност и иреалност - са корелирани помежду си и според темпоралния план. Срв. напр. Ако се върна навреме, ще ти се обаgя (реално условие) vs Ако се върна навреме, бих ти се oбagWl (потенциално условие) vs Ако бях се върнал навреме, щях ga ти се обаgя (иреално условие) и под. Възможните двойки глаголни форми в българския език представя следната таблица:

Форма в изречението: реално условие и отстъпванс

р q (съюзи: ако р, q; макар че р, q; освен ако р, q) pracscns pracsens Ако го виgи, казва ,wy.

pracscns futurum Ако излиза, ще се разхожgат.

futurum futurum Ако ще излиза, ще се oбagu.

pracscns pcrfectum А ко го виgи, всичко е пропаgнало.

pracscns imperfectum Ако си пийне, говореше.

impcrfectum impcrfectum Ако го виgеше, казваше му. impcrfcctum futur:um Ако го виgеше, ще ,uy каж·е.

pcrfcctum pcrfcctum Ако го е виgял, казал .-иу е.

perfcctum futurum Ако му е казал,, ще стане лошо.

pcrfcctum praesens Ако си купил бWlemи, ра_qвам се.

1 2 1


Форма в изречението: потенциално условие и отстъпване

р q (съюзи : ако/да р, q; макар/и да р, q; освен да р, q)

praesens futurum Ако го виgи, ще му каже.

pracscns imperat Ако го виgиш, кажи .wy. imperfcctum futurum Ако го виgеше, ще му каже.

perfectum impcrat Ако не си се приготвWI, не се обажgай.

pcrfectum pracscns Ако е чел книгата, познава я.

pracscns futurum Ако го виgи ще му каже.

pracscns conditionalis Ако го виgи, би .му казал.

pcrfectum futurum Ако го е виgял, ще -�'У каже.

иреално условие и отстъпванс

р q (съюзи: ако/да р, q; макар/и да р, q; освен да р, q)

impcrfcctum fut praeteriti Ако го виgеше, щеше ga .му каже.

imperfectum conditionalis Ако го виgеше, би .wy казал.

plusquamperf. fut. practeriti Ако го беше виgял, щеше ga му каже.

plusquamperf. conditionalis Ако го беше виgял, би му казал.

plusquamperf. imperfectum Ако го беше виgя.л, казваше му. perfcctum fut. praeteriti Ако е знаел, щеше ga omu_qe.

pcrfectum conditionalis Ако е знаел, би отишъл.

Както се вижда, в потенциалните и иреални условни изреченеки изрази се употребяват и формите на условно наклонение (виж 2. 1 . 1 .2 .В. ).

Задължителен изразител на интерогативносnа (виж 2.0. 1 .6 .6 .) и при двата вида въпроси - за проверка и за информация, е изреченският интонационен контур. Той може да се придружава от определена линсаризация на изреченския израз, която в комуникативно неутралния израз зависи от изискванията на лексикалните изразители - въпросителните частици и въпросителните местоимения.

При общите въпроси в повечето случаи елемент от изреченската структура е въпросителна частица: ли, gали, нали. Частицата ли е винаги синтактично свързана с израза, реализиращ онази част от диктума, която е обект на предположението на отправителя. Когато въпросът се отнася към цялото съдържание, частицата е синтактично свързана с

1 22

Синтаксис

предикатора, срв. Иван gонесе ли вестник? vs Иван ли gонесе вестник?, Иван gонесе вестник ли? 1 Вестник ли gонесе Иван?. Частицата gали заема винаги инициална позиция в изреченския израз. Това може да влече след себе си извеждането на следваща позиция на групата, с която тя е синтактично (и семантично) свързана, но по-често връзката се сигнализира интонационно, срв . напр. Дали вестник gонесе Иван? vs Дали Иван gонесе вестник?. Частицата нали се разполага винаги в края на изреченския израз, а връзката с групата, към която се отнася, се сигнализира интонациоина и/или словоредно, срв. напр. Иван gонесе вестник, нали? vs Вестник gонесе Иван, нали? Т. нар. интонациоиии въпроси в българския език рядко са неутрални, по-често са натоварени с допълнително съдържание, като напр. съмнение, учудване, изненада, или не са същински въпроси (а реторични). Съществува възможност тематичният аргументен израз да бъде изнесен на първо място, извън интонациояния контур на въпроса, срв . напр. Иван - gонесе ли вестник?, Иван - gали gонесе вестник?, Иван - gонесе вестник, нали?.

Частните въпроси се образуват с местоименна лексема (въпросително местоимение - срв. 2 . 1 .2 .5 . , 2 . 1 . 3 . 5 . , 2 . 1 .4.4.), което е конститутивна или подчинена част на аргументния израз, чието съдържание е неизвестно за отправителя, срв. Кой goйge? Какъв хляб искаш? Колко .молива купи? По кой преgмет учиш? Групата с въпросителното местоимение заема инициална позиция, което влече след себе си определена линсаризация на изреченския израз. Запазването на неутралния словоред във въпросите от този вид е разговорно, срв. напр. За гарата по коя улица ga тръгна? До gовечера каква ти е работата? и под.

Индиректността (виж 2.0. 1 .6 .7 .) в българския език се изразява основно чрез глаголната форма в предикатора. Българският език има специализирани форми за изразяване на индиректност във всички темпорални планове (виж 2. 1 . 1 .2 .Й .) . Срв. напр. Той хоgел всеки gен на работа, Ти си xoguл в Париж, синът бил излязъл, когато краgците влезли в къщата и под.

1 23


2.2 .2 .3 .6. Актуализиращата категория темпоралност обхваща редица съотношения във времето между събития и състояния, съобщавани с изреченския израз (виж 2.0. 1 .7 .) . Основно темпоралността се изразява в предикатора чрез формалната характеристика на глагола. Това е особено валидно за българския език, който разполага с богата система от темпорални форми на глагола. Може да се каже, че лексикалните и синтактични средства, изразяващи темпорални съдържания, са повече придружаващи и дублиращи, а не основни изразители на темпоралност. Тук те няма да бъдат специално разглеждани.

А. Прякото съотнасяне на дикталното съдържание със състоянието на говорене го локализира спрямо него като едновременно, предходно или следходно съответно чрез формите на т. нар. времена с проста ориентация (прости, абсолютни): сегашно време, аорист и бъдеще време, които не носят информация за съотнасяне с някакво друго събитие или състояние. Срв. напр. Учителят влиза в час : Учителят влезе в час : Учителят ще влезе в час. Едновременност със състоянието на говорене изразяват само формите за сегашно време на глаголите от несвършен вид. Същите по строеж форми на глаголи от свършен вид могат да изразяват само предходност, или следходност в зависими предикатно-аргументни конструкции, срв. Той пише статия vs * Той напише статия, но: Той паписа статия, Той се готви ga напише статия.

Б. Събития или състояния, които са част от дикталното съдържание, могат да бъдат съотнесени със състоянието на говорене не пряко, а чрез пряко съотнасяне с някакво друго събитие или състояние, по отношение на което те са едновременни, предходни и следходни. Теоретически възможните комбинации са следните: едновременност в миналото, едновременност в бъдещето; предходност в миналото, предходност в бъдещето; следходност в миналото, следходност в бъдещето. Българският език разполага със специализирани глаголни форми (т. нар. сложни, относителни времена, времена със сложна ориентация), които носят информация за :

а. едновременност на състояние в миналото: имперфект, срв. Той спеше [когато gецата goйgoxa];

1 24

Синтаксис

б. предходност на събитце или състояние в миналото: плусквамперфект, срв. Той беше станал [когато gецата goйgoxa}, Той беше спал [когато gецата goйgoxa};

в. следходност на събитие или състояние в миналото : футурум претерити, срв. Той щеще ga стане [когато gецата goйgoxa], Той щеще ga спи [когато gецата goйgoxa};

г. предходност на събитие или състояние в бъдещето: футурум екзактум, срв. Той ще е станал [когато gецата gойgат}, Той ще е спал [когато gецата gойgат}.

Едновременност и следходност в бъдещето се изразяват в рамките на синтактични структури с темпорално значение от формите за сегашно време. Срв. напр. Той ще спи, gокато gецата четат, Той ще спи пpegu gецата ga се върнат и под.

Едновременност със състоянието на говорене или с друго състояние или събитие във всички темпорални планове изразява глаголното наречие (деепричастието), както и някои отглаголни наречия, срв. напр. Разхо.жgайки се, тя стига 1 стигна 1 ще стигне go гарата; Детето чете 1 чтеше 1 ще чете лежешком.

Ориентацианното събитие или състояние може да не бъде изразено в изреченския израз, а да се съдържа в контекста или да се реконструира еднозначно от ситуацията или общите знания на говорещите за света.

Непрякото съотнасяне на предходни събития или състояния със състоянието на говорене може да бъде маркирано с допълнителна информация за едновременност (актуалност) на резултата от събитие или състояние със състоянието на говорене или с ориентацианното събитие или състояние. И тук са възможни трите основни темпорални отношения : едновременен, предходен и следходен резултат.

Изразители на резултативиост са т. нар. перфектни форми на глаголи от свършен вид (образувани с минало свършено деятелно причастие, виж 2. l . l . l .E. ), които биват определяни съответно като сегашно, минало и бъдеще резултатявно време (сегашен, минал и бъдещ перфект). Българският език има само две специализирани резултативни форми : за изразяване на едновременен резултат - перфект, и за следходен резултат в миналото - футурум екзактум претерити, срв. напр. Вчера съм написал пет страници vs Вчера go обеg щях ga

1 25


съм написал пет страници. Резултативиото значение на останалите форми е контекстово обусловено от ексллицитни изразители на ориентацианното събитие или състояние. (Виж таблицата по-долу.)

Резултативността е свързана с определена комуникативна перспектива, в която на преден план е изведено не самото събитие или състояние, а неговият резултат. В този смисъл тя може да се третира като едно от средствата на диатезата (срв. таблицата; виж по-долу 2 .2 .3 . 1 .) .

Възможните темпорални конфигурации, които в българския език се изразяват от глаголните форми ( самостоятелно или в корелация с изреченската структура), представя следната таблица:

Темпорално - резултативиост + резултатнвпост

отношение форма пример: форма пример:

r. c praesens Днес чета за изпит perfectum Днес съм написал пис.wото (== u.wa.w го написано)

С - Г aoristos Вчера четох за изпит plusquam Вчера пpegu обеg бях написал perfectum пис.wото (=: u.wax го написано)

Г - С futurum Утре ще чета за futurum Утре ще сь.м написал писмото изпит exactum (== ще го и.wa.w

_ написано)

Вчера по обеg четях Вчера go обеg съм написал

С, О - Г imperfec. perfectum• пис.11ото (== u.wax го написано за изпит

по обеg)

plusquam Вчера go обеg бях чел plusquam Вчера go обеg бях написа.1

С - 0 - Г пис.wото (== u.wax го написано perfectum за изпит perfectum•

пpegu обеg)

futurum Вчера c.1eg обеg щях futurum Вчера слеg обеg щях ga сь.w 0 - С - Г

praeterini exactum написа.1 писмото (=: щях ga го

ga чета за изпит praeteriti u.мa.w написано слеg обеg)

Докато чета за futurum Докато той спи, аз ще сь.w

Г - С, О praesens• изпит, той ще спи exactum•

написа.1 пис;wото (== ще го u.wa.w написано)

futurum Утре по обеg ще съ .. w futurum Утре по обеg ще съм написал

Г - С - 0 пис.wото (== ще го u.wa.w exactum чел за и.зпит exactum•

написано npegu обеg)

Той ще goйge пpegu futurum Утре слеg обеg ще съ.w написа.1

Г - 0 - С praesens• пис,wото (=: ще го u.мa.w ga чета за изпит exactum•

написано слеg обеg)

(Означения: Г - състоянис на говорене; С - съобщавано събитис или състояние; О

- ориентацианно събитис или състояние; • - задължителност на изразявансто на ориентацианното събитие или състояние, напр. в корелация с изреченската структура)

1 26

Синтаксис

В българския език темпорални отношения се изразяват и в рамките на неевидетелеката модалност - със съответните умозаключителни и преизказни форми (виж по-горе 2 .2 .2 .3 . 5 . 1 .) , при което информацията за резултативиост се подсказва от контекста. В рамките на умозаключителността не се изразява едновременност със сътоянието на говорене (ограничението е семантично мотивирано), а преизказните форми могат да изразяват всички темпорални отношения. Срв. напр. Той е пишел писмо, когато са го извикали (умозаключителен имперфект), Тя е била прочела книгата, когато са й я поgарили (умозаключителен плусквамперфект и аорист) vs Той пишел писмо, когато го извикали (преизказен имперфект), Тя била прочела книгата, когато й я поgарили (преизказен плусквамперфект и аорист).

Употребата на българските глаголни форми с темпорално и модално значение е и текстово обусловена. Тя е свързана с функционалната (стиловата) и жанрова разновидност на текста. Така в наративните текстове (или наративните фрагменти от по-големи текстове) глаголните форми функционират свързано, като образуват системи от четири елемента (т. нар. системи за разказ). Тези системи са организирани около формата, изразяваща основното събитие или състояние - събитието или състоянието, което е пряко ориентирано спрямо състоянието на говорене. Те включват и други три форми - за второстепенни, придружаващи събития или състояния - събития или състояния, които са съответно едновременни, следходни и предходни по отношение на първото. Формите в системите за разказ са същевременно и комуникативно натоварени, тъй като изборът на пряко ориентираното събитие или състояние му определя първо място по важност сред съобщаваните, като отрежда на непряко ориентираните ролята на своеобразен обстоятелствен фон, на който сс придвижва наративния сюжет. Иначе казано, запазвайки естествената (извънезикова) поредност на събитията и състоянията, чрез избора на някое от тях за основно, отправителят може да ги представи по различен начин с оглед на комуникатинните си цели. Срв. напр:

1 27


а. Беше тръгнал [ предходно] рано. Вървеше [ едновременно] вече повече от час. Стигна [основно] go мястото, къgето щеше ga коси [ следходно]. Почина [основно] си малко и се хвана [основно] за работа. Както си поgпяваше [едновременно], се сети [основно] за вчерашната случка.

6. Беше тръгнал [предходно] рано. Вървя [основно] повече от час. Стигнал беше [ предходно] go мястото, къgето щеше ga коси [ следходно ]. Щеше ga си почине [ следходно] малко и ga се хване [ следходно] за работа. Както си поgпяваше [едновременно], щеше ga се сети [ следходно] за вчерашната случка.

в. Тръгна [основно] рано. Беше вървял [ предходно] повече от час и беше стигнал [ предходно] go мястото. Беше си починагz [ предходно] малко и се хвана [основно] за работа. Косеше [едновременно] и си поgпяваше [ едновременно]. Тогава се сети [основно] за вчерашната случка.

Претериталните наративни системи са маркирани и с модалните опозиции 'очевидец : неочевидец на предмета на комуникацията' и 'директен : индиректен комуникат' .

И така, в българските наративни текстове се наблюдават следните системи от глаголни форми :

ГЛаГОIJI IИ форми: за основно събитие за второстеnенни събитик

nредходи о едновременно следходи о

в разказ:

за минали събитик:

A l . (aoristos) (plusquam

(imperfectum) (futurum

perfectum) praeteriti)

очевидец четох бях чел четях (четейки) щях ga чета

(conclusiva)

Б l . убеден би.·t съ.w че.1, . . . четял съ.w, . . . щя.1 съ.м ga

чел съ.w, . . . несвидетел би.1 е чел, . . .

четял е, . . . чета, . . . щял чел е, . . .

(четейки) е ga чете, . . .

Б2. (praesens imperf.) (perfectum) (praesens imperf.) (futurum)

(синонимна: т. чел съ.м, . . . чета

нар. сегашно чета (четейки)

ще чета историческо)

чел е, . . .

(indirectiva)

В. несвидетеп, бил съ. w чел, . . . четял съ.w, . . . ЩЯ.1 съ.11 ga

чел съ.м, .. . предаващ чужд би.1 чел, . . .

четял, . . . чета, . . . IЦЯ1

разказ чел, . . .

(четейки) ga чете, . . .

о сеrашни събитик:

А2. (praesens impcrf.) (perfectum) (praesens imperf.) (futurum)

очевидец чел съ.w, . . . чета

чета (четейки)

ще чета чел е, . . .

1 28

Синтаксис

В наративните текстове за минали ситуации изборът на система от глаголни форми е обусловен също и от принадлежността на текста към разговорния или научния текст. В този смисъл типовете текст в българския език могат най-общо да бъдат характеризирани в зависимост от: а. наличието или отсъствието на наративна система и б. наличието или отсъствието на една или друга наративна система. Срв . :

Тип текст: Системи от глаголни форми:

художествен текст наличие на всички системи

текст от точните науки отсъствие на системи

текст от хуманитарните науки отсъствие на системи А, В

административен текст наличие на система Б2

2.2 .3 . Трансформации в изречението и реализацията им в изреченския израз

Семантичната структура на изречението е винаги пълна, т.е . съдържа всички елементи - стойности на изреченските семантични категории, свързани помежду си единствено по правилата на семантичната комбинаторика, най-напред като главни и подчинени, а след това и по силата на селективни съдържателни ограничения . В различните изреченски изрази обаче съставящите на семантичната структура на изречението се експлицират в различна степен и в различен вид и поредност. Степента и начина на експликация на съдържателните елементи на изречението в контекстово независимия изреченски израз могат да бъдат както семантично мотивирани, така и свързани с параметрите на комуникативната ситуация (в това число и комуникативните цели на отправителя), и най-сетне наложени от формално-структурни ограничения, присъщи на дадения език. В рамките на приетия тук модел на описание се приема, че, най-общо казано, семантичната структура на изречението се формира чрез запълването на позициите за съдържателни съставящи с конкретно съдържание. След това тя се подлага на комуникативно мотивирани

1 29


трансформации, които позволяват дадено предикатно и/или аргументно съдържание да бъде изведено на преден план, и се реализира формално в изреченския израз. Това означава, че една и съща семантична структура може да се реализира в различни по форма изреченски структури. Тук ще бъдат разгледани само някои от типовете семантично и комуникативно мотивирани формализации.

2.2 .3 . 1 . Подредба на аргументите. Диатеза.

Доколкото всеки от аргументите в предикатно-аргументната структура, която е ядро на изреченското съдържание, е имплициран от предиката, т.е. представлява негово задължително съдържателно допълнение (а в известен смисъл - неотменна част от неговото съдържание), не може да се говори нито за задължителни и факултативни аргументи, нито за степенуване на аргументите по важност и/или по ред. (Приетото тук определяне на аргументните изрази като първи, втори и т.н . е условно и свързано с формални белези - срв. по-горе 2.2. 1 .4 . 1 .) . Една и съща предикатно-аргументна стрктура може да се реализира в повече от една предикатно-аргументни конструкции, които се различават помежду си както по броя на експлицираните аргументи, така и по реда, в който те са експлицирани. Подредбата на аргументите се обуславя, най-общо казано, от т. нар. комуникативна перспектива, свързана с цялостния замисъл на текста и мястото на даденото изреченско съдържание в него. Така например едно изречение, базирано на предикатно-аргументна структура от типа 'става така, че Хпредмет преминава от

У човек в Zчовск

', може да се реали:зира в следните предикатно

-аргументни конструкции с една и съща семантична структура, но с различен брой и поредност на изразените аргументи:

(1) Учителят gage на учениците книги. (2) Учениците получиха от учителя книги.

(1 а) Книгите бяха gаgени на учениците от учителя. (2 а) Книгите бяха получени от учениците от учителя.

1 30

(1 б) Книгите бяха gаgени на учениците. (2б) Книгите бяха получени от учениците.

(1 в) Книгите бяха gаgени от учителя. (2в) Книгите бяха получени от учителя.

(1 г) Книгите бяха gаgени. (2г) Книгите бяха получени. и т.н .

Синтаксис

Първите четири конструкции се различават помежду си само по избора на първи (изходен) аргумент и се намират в конверсно отношение помежду си. Иначе казано, те са формализации на една и съща предикатно-аргументна структура, но се различават по диатеза. Следващите четири конструкции се различават от първите и по броя (и характера) на изразените аргументи. Вътре във всяка от двойките предикатно-аргументни конструкции реализация на диатетичните различия са лексикалните конверен (в този случай глаголите gавам и получавам), които няма да се разглеждат тук.

Наред с това промяната в диатезата се изразява и с граматични средства. Те са възможни при семантични структури, конституирани от предикати, които имплицират поне два аргумента, като единият от тях задължително е 'човек' . Промяната в диатезата се състои в това, че втори (или следващ) аргументен израз заема позицията на първия (конгруентен) аргументен израз. В българския език това се осъществява по следните начини:

а. с помощта на глаголна фраза, съставена от форма на спомагателен глагол в 3 л . за съответното число и време и глаголно прилагателно (страдателно причастие), срв . напр. Учениците поgготвят тържество : Тържеството е поgготвяно от учениците;

б. с помощта на глаголна фраза, съставена от глаголна форма в 3 л. за съответното число и време и частица се, срв. напр. Учениците поgготвят тържество : Тържеството се поgготвя от учениците;

в. с помощта на глаголна фраза, деривирана от глагол с частица се (възвратен глагол), срв. напр. Доктор Иванов лекува сина ми : Синът ми се лекува при gоктор Иванов.

1 3 1


г. с помощта на т. нар. удвоено допълнение (срв. 2 .2 . 1 .4. 1 .), което заема инициална позиция в изреченския израз, срв. напр. Учениците поgготвят тържество : Тържеството го поgготвят учениците.

Така трансформираната изреченска структура става основа за по-нататъшни трансформации, при които в различна степен се редуцира броят на изразените аргументи, а същевременно на предно място може да бъде изведено локативното съдържание. Срв. по-горе примери 6, в, г, срв. също: Тържеството се поgготвя, Къщата се строи, Кафето се вари vs Синът .ми се лекува във воетюта болница vs В този граg се строи.

Парадигмата на предикатно-аргументните конструкции, базирани върху една и съща семантична структура, с различна диатеза и редукция на аргументите има следния вид: Ученикът 1 чете книга 2 ----. Книгата 1 е четена от ученика2, Книгата1 се чете от ученика2 ----. Книгата1 е четена fJ2, Книгата 1 се чете fJ 2 ----. Тук fJ 1 се чете fJ 2.

Извеждането на аргументно съдържание на по-предно място се осъществява и чрез словореда и/или мястото на изреченското ударение. На таз·и цел, както се спомена по-горе (виж 2.2.2.3 .6.), служат вторично и формите на резултативинтс времена. Извеждането на преден план на предикатно съдържание пък е свързано с изразяването му чрез форма за основно събитие от наративната система. Всички споменати механизми могат да действат (и най-често действат) едновременно и пораждат сложни конфигурации на комуникативна характеристика дори в рамките на неелиптичния изреченски израз.

2 .2 .3 .2. Свързване на предикатно-аргументни структури

Семантичната структура на изречението може да включва в състава си повече от една предикатно-аргументни структури. Както вече стана дума (срв. 2 .0. 1 . ), две предикатно-аргументни структури могат да се свързват в рамките на изречението в монопредикативен диктум, в който една от структурите имплицира друга (други). Могат да се свързват също в изречение с полипредикативен диктум, в който една (или повече) от предикатно-аргументните структури е доба-

1 32

Синтаксис

вена към друга (други). Примарен изразител на предикатноаргументната структура е предикатно-аргументната конструкция, в която всяка от съставящите е експлицирана в глаголната фраза и в именните фрази. Поради редица семантични, прагматични (комуникативни) и формални причини, които няма да се разглеждат тук, не всички съставящи на изреченската семантичната структура се изразяват формално. Наред с другото, това означава, че една предикатно-аргументна структура може да бъде представена в изреченския израз от именна фраза. Следствие от това е рекурсивноспа на именната фраза и предикатно-аргументната конструкция в рамките на изреченския израз, т.е. това, че една именна фраза може да бъде част от друга, а една предикатно-аргументна конструкция - част от друга, като най-общ резултат от свързването на повече предикативни съдържания в изречението. Глаголна фраза (и цяла предикатно-аргументна конструкция) може също така да бъде подчинена част от именна фраза {срв. 2 .2 . 1 . 1 .2 .) .

Могат да се набележат няколко основни езикови механизми, реализиращи свързването на две предикатно-аргументни структури в един изреченски израз. Общо условие за тях е неповтарянето на изразителите на едно и също съдържание - на кореферситните изрази, в комуникативно неутралния изреченски израз.

2 .2 .3 .2 . 1 . Свързване със съюз или съюзна дума

Примарният начин за свързване на две предикатно-аргументни структури в един изреченски израз е конструкцията със съюз или съюзна дума. Двата вида връзки се отличават по това, че съюзът не заема синтактична позиция в свързваните предикатно-аргументни конструкции, а съюзната дума заема позиция на елемент, подчинен на глагол или на име.

От семантична гледна точка повечето сnтози и част от съюзните думи са изразители на релационни предикати (предикати за отношение), които имплицират два пропозиционални аргумента (две предикатно-аргументни структури). Ето най-характерните отношения и примарните им съюзни изразители в български език:

1 33


- съединителни отношения: и, и - и, та, не само - но и, хе.м - хе.м, нито - нито, срв. напр. Тя се връщаше вкъщи и си пееше; Прехвърлихме планината, та тръгнахме къ.м селото; Този човек нито .ми е симпатичен, нито .ми е интересен.

- съотносителни отношения : или, или - или, ли - или, ли, gшlИ - или, я - я, ту - ту, било - било, срв. напр. Той е заспал или е излязъл; Или ще вървим заеgно, или ще се разgели.м; Ту валеше gъжg, ту спираше и под;

- противопоставителни отношения: а, ала, а.ма, но, обаче, пък, само че, срв. напр. Той не оригиналничи, а говори прямо и естествено; Говорих .му, ала 1 но не .ме послуша; Всичко ще направя, ама ще ти помогна и под;

- темпорални отношения: когато, gокато, като, слеg като, що.м, откак, откакто, преgи ga, срв. напр. Когато 1 Докато тя се приготвяше, той четеше вестник; Слеg като 1 Що.м 1 Преgи ga свърши разговора, излязоха; Не с.ме се вижgали, откак заминах и под;

- причинни отношения: защото, така че, понеже, пораgи това, слеgователно, за ga, та ga, ако, въпреки че, .макар че, освен че, срв. напр. Не я обичам, защото разнася клюки; Няма го, слеgователно е излязъл; Отиgе при .майка си, за ga й помогне и под.

Трябва да се отбележи, че някои съюзи не са изразители на релационно предикатно съдържание, а единствено сигнализират, че въведената от тях предикатно-аргументна конструкция е изразител на пропозиционален аргумент. Такива са за българския език съюзите че и ga, срв. напр. Виgяха, че преg къщата спря кола; Не смееха ga заговорят непознат и под.

По-голямата част от съюзните думи и някои съюзи сигнализират свързването на главна с подчинена - имплицирана или добавена - предикатно-аргументна структура. Синтактично тя може да бъде въведена в позицията за приглаголен член или да бъде подчинен член в именната фраза. Сигнали за свързване са местоименните съществителни и прилагателни: в първия случай от редицата на въпросителните местоимения, а във втория - на относителните местоимения . Свързването се осъществява чрез двойното подчинение на

1 34

Синтаксис

съюзната дума - нейната категорнална характеристика се диктува от управляващата форма в главния изреченски израз и от синтактичните изисквания на предикатора в подчинения изреченски израз, срв. напр. Виgях кой goйge; Не знам, къgе се е скрил и под. (имплицирана) и Ще го пратят, къgето решат; Яgеше, каквото му gagaт; Влезе човекът, когото чакахме, Отиgохме на мястото, на което 1 къgето ни пратиха и под. (добавена).

2 .2 .3 .2 .2 . Номинализация

В широк смисъл моминализация е всяко превръщане на изреченски в неизреченски израз - именна фраза с различни конститутивни членове. Номинализацията е възможна в случаите, когато предикатно-аргумснтна структура се реализира в синтактично подчинена позиция в изреченския израз, независимо от това, дали семантично тази структура е подчинена на друга, или не.

Изразяването на предикатно съдържание с глаголно наречие (деепричастие - виж 2 . 1 . 1 .4 .) е възможно при следните семантични условия : а. идентичност на изходния аргумент (изразен с първи аргументен израз в двете изходни предикатно-аргументни конструкции); б. едновременност или предходност на предикатното съдържание спрямо главния предикат, срв. напр. Тя вървеше + [еgновременно}[тя} пееше ----+ Тя вървеше, пеейки; Котката [най-напреg} скочи от масата + [котката} събори вазата ----+ Скачайки от масата, котката събори вазата и под. При предходност отношението между двете предикатин съдържания може да бъде разчетена и като причинно, срв. напр. Той я обиgи, защото й каза това ----+ Казвайки й това, той я обиgи.

"Класически" изразител на предикатно съдържание са прилагателните имена в синтактична позиция на подчинен член на именна фраза или конститутивен член на именна фраза в състава на предикатора. Семантично условие е идентичността на аргументите : изразеният с конститутивния член на именната фраза и изразеният с първия аргументен израз от изходната предиктано-аргументна конструкция, която се номинализира. Срв. напр. Жената влезе + Жената

1 35


беше млаgа �Жената, която беше млаgа, влезе � Млаgата жена влезе.

В българския език е възможно изразяването на предикатно съдържание с всички глаголни прилагателни. Изборът на глаголно прилагателно се диктува от темпоралните отношения между двете свързвани предикатно-аргументни структури и диатезата им, срв. напр. Вчера глеgахме фuлм + [този филм} беше рекламиран� Вчера глеgахме рекламирания филм; По улицата върви жена+ [тази жена} е навела глава � По улицата върви жена, навела глава 1 По улицата върви навела глава жена; Не познавам gете + [gете} обича лекарите � Не познавам gете, обичащо лекарите; Този е баща .�ии+ [баща ми} е застанал go вратата� Баща ми е застаналият go вратата; Тази е книгата + [книгата} беше поgарена от учениците � Тази книга се оказа поgарена от учениците и под.

Към този тип изразители на предикатно съдържание се отнасят и т. нар. предикатин определения в "разкъсаната" именна фраза (срв. 2.2.1.1.3.), срв. напр. Съсеgката върви по улицата+ [съсеgката}е привеgена � Съсеgката върви по улицата привеgена; Марин яgе супата+ [супата} е гореща � Марин яgе супата гореща.

Изразявансто на предикатно съдържание с именна фраза става по няколко начина , в зависимост от характера на ядрения предикат и/или формалните изисквания на предикатора. Именната фраза, конституирана от производно съществително име, най-често от глаголна или прилагателна основа , може да бъде предложна или бсзпредложна. При предикатите от втори ред липсата или наличието на предлог, както и конкретният предлог, зависят от формалните изисквания на главния предикативен израз. Срв. напр. Виgях иgването на полицията vs Наgявам се на иgването на полицията.

При релационните предикати липсата или наличието на предлог, както и конкретният предлог, зависят от съдържанието на предиката. Може най-общо да се каже, че предлогът в този случай е реализация на релационния предикат, а съществителното име- на пропозиционален аргумент, им-

136

Синтаксис

плициран от този предикат. Срв. напр. Ако влакът закъснее, ще се обаgя ---+ При 1 В случай на закъснение на влака, ще се обаgя; Въпреки че е болна, тя проgължи ga работи ---+ Въпреки заболяването си, тя проgължи ga работи; Когато тръгваха, не се сбогуваха---+ На тръгваие не се сбогуваха; Той отиgе на ко1-щерта, като се наgяваше ga я срещне ---+ Той отиgе на концерта с наgежgата ga я срещне; Те се срещнаха и се раgваха [че се срещат}---+ Те се срещнаха с раgост; Синът ми тръгна на учwzище и не беше ентусиазиран [че отива на училище}---+ Синът ми тръгна на училище без ентусиазъм и под.

Една имплицирана или добавена предикатно-аргументна структура може да бъде представена в изреченския израз само чрез изразители на предметно-аргументно съдържание. В контекстово независими изреченски изрази възможностите, които ядреният предикатор дава за изпускане на подчинения предикатен израз, се реализират, най-общо казано, когато според отправителя предикатното съдържание е известно на участниците в комуникативния акт, може лесно да бъде еднозначно реконструирано от тях, или е несъществено за тях, срв. Не goйgox, защото валеше gъжg---+ Не goйgox зараgи gъжgа; Иван отиgе за [ga купи 1 ga gонесе 1

ga вземе на заем} хляб; Искам [ga пия 1 ga купя} кафе; Той четеше [и той се НQ.;Иираше} на gвора и под.

В тази част на очерка бяха използвани:

Любомир Андрейчин, Константин Поnов, Стоян Стоянов, Граматика на

българския език, София 1977.

Studia gramatyczne bulgarsko-polskie, t. VII, Przewodnik ро akademickiej Gramatyce konfrontatywnej bulgarsko-polskiej, Warszawa 2003.

Zuzanna Topolinska, Zйlys gramatyki}fzyka maced01iskiego, Кrak6w 1995.

Машиноnис, nредоставен на авторката от 3. Тоnолинска, съдържащ nреглед на формите на българските изменяеми именни лексеми, и трудове на авторката.

137

Зузана Тоuолињска

МАКЕДОНСКИ ЈАЗИК

Од авторката

Македонскиот ј азик е службен ј азик во Република Македониј а и мајчин јазик на македонската малцинство во Бугарија, Грција и Албанија, како и на македонската дијаспора, особено бројна во Канада, Соединетите американски држави и Австралија.

Словенските дијалекти од околината на Солун, дел од денешната македонска јазична територија, во 9 век станале основа на старословенскиот јазик.

Првите обиди за создавање на општ македонски ј азик се случиле во првата половина на 19 век. Нормите на современиот македонски стандард конечно биле усталени во 1945 година.

* * *

Оваа кратка граматика на македонскиот јазик настана во годините 1980-1981 и беше замислена како дел од прегледот на јужнословенските јазици наменет за полски студенти на соодветни филологии. За жал, авторскиот колектив набргу се распадна и проектот не се реализира. За време на последниве 25 години се случи развој на теоријата на ј азикот, а исто така и на славистичката и на балканистичката линrвистика. Истовремено, и мојот став кон повеќе појави е изменет. Сеnак, искуството ме учи дека еднаш напишана книга не може да се преработува, само може да се напише одново. И при најдобра волја на авторот, преработувањата секогаш предизвикуваат "пукнатини" и како резултат носат некохе-

1 4 1

Л1акеgонскијазик

рентен текст, а за текст, којшто служи како дидактичка помош, тоа е многу поопасно, отколку да не се земат предвид извесни нови достигнувања во нашата дисциплина. За жал, во прирачниците, новостите секогаш доаѓаат доцна. Значи, го оставам текстот на КраШкаШа iра.л-tаШика на ЈиакеgонскиоШ јазик без измени, со надеж дека описот на македонскиот ја-зичен материјал е коректен. Споменатата 25 годишна временска дистанца, ќе се обидам делумно да ја пополнам додавајќи неколку понови библиографски позиции, коишто можат да се покажат како помош при проширувањето на информациите и при продлабочување на интерпретацијата.

Во 1995 година една варијанта од овој текст беше објавена во Краков како скрипта за полските студенти по македонистика.

Теоретска позадина на оваа книшка, во најопшта смисла, претставува теоријата рзавиена во граматиката на современиот полски јазик ( Gramatyka wsp6lczesnego j�zyka polskiego. 1. Skladnia, 1 red. Zuzanna Topoliilska. - Warszawa : PAN, 1984. - 397 ѕ .) . Сепак има и доста отстапки и додатоци, за кои сум одговорна само јас. Заинтерссираниот читател самиот лесно ќе ги открие.

Во КраШкаШа iрамаШика го претставувам морфосинтакстичкиот систем на стандардниот македонски јазик; краткиот опис на фонолошкиот систем се третира како неопходен додаток и сместен е на крајот на текстот. Редоследот на излагањето во основниот морфосинтаксички дел, исто така, се разликува од традиционално прифатениот м о дел на прирачници од сличен тип. Во првиот дел наведувам класификација на максдонските мснливи лексеми и правила за деривација на зависните форми од тие лексеми. Во вториот и третиот дел се занимавам со механизмите на функционирање на овие форми во текстот, како на ниво на именската синтагма, така и на ниво на реченичниот израз, во служба на семантичката структура на соодветните јазични конструкции .

Текстот на ГрамаШикаШа е преведен од полски на македонски ј азик во 2003 година од проф. д-р Милица Миркуловска за што авторката срдечно И благодари .

142

едн. еднина ж.р. женски род л. лице м.р. машки род мн. множина с.р. среден род

Кратенки

Симболи

( ... ) факултативен член (+) карактеристика актуелна во дел на опсегот на дадената

класа единици { ... } членови кои алтернираат во дадена функција "/" граница на морфемата

,ј/" - граница на фонолошката збороформа

,;:f. =/:-" - пауза во говорната низа --+ се реализира како (--+) - може да се реализира како

Кирилица:

al, az, аз ... АИ

дч г и

И г Из Илз Иоп ис

Исп к

кч

Буквени симболи

аргументи аргументски израз дополнителен член на конструкцијата глагол именка глаголска именка заменска именка

- лична заменка општа именка именска синтагма сопствено име квантитативна (просторна и/или временска) оцена на објектот конститутивен член на конструкцијата

143

А1акеgонскијазик

ли м м и п п ПАК

ПАС Пбр Пд П г п и

пк Пр Прг Прз П рм Прп пс Пз р Рф

РИ ск Т/Л ти

Латиница:

е ѕ v VS, SV

1 44

локативен израз модална компонента модален израз предикат придавка предикатско аргументска конструкција (= формализација на ПАС- предикатско-аргументска структура) предикатско-аргументска структура главен број предикатив глаголска придавка предикатски израз парадигматски карактер на категоријата прилог глаголски прилог заменски прилог модален прилог придавски прилог придавска синтагма заменска придавка

- реченица референцијална карактеристика, т.е. сооднесеност кон именуваниот објект

- реченичен израз селективен карактер на категоријата временско-просторни параметри

- темпорален израз

консонант (опструент или сонант) сонант вокал варијанти на линеарен редослед на реченичниот израз

О. ВОВЕД

Содржината на минималната јазична порака ја нарекуваме РЕЧЕНИЦА. Јазичната форма на реченицата се вика РЕЧЕНИЧЕН ИЗРАЗ.

Во ГрамаШикава ќе стане збор за структурата на простиот реченичен израз и на сложените реченични изрази во македонскиот јазик.

Реченицата како семантичка структура ја конституира ПРЕДИКАТОТ кој што имплицира определени АРГУМЕНТИ. Симболички: ПАС =п (а1, а2, а3 ••• ),каде што ПАС означува предикатско-аргументска структура (со други зборови: пропозиција), п - предикат, а пак: а1, а2, а3 . . . - аргументи. За да може да функционира како реченица ПРЕДИКА ТСКО-АРГУМЕНТСКАТА СТРУКТУРА мора да биде сместена во определена временско-просторна ситуација која ја конституира зборувачот, а на која, исто така, се одразува начинот на кој зборувачот го перцепира светот. Со симболичен приказ Р = {М, Т/Л, ПАС}, каде Р- означува реченица, М

- модална компонента, Т/Л- временско- просторни параметри. Претставена хиерархиски: Р = М {Т/Л [п(а1, а2, а3 ••• )]}. Наша задача е да се опишат можностите на формализација на наведените семантички компоненти во македонскиот текст.

Ќе додадеме дека за крајната формализација на реченичниот израз решава прагматскиот фактор, т.е. сите оние елементи на носената информација коишто ја врзуваат пораката со ситуацијата во којашто таа порака е искажана. Тоа пред се се: самото лице кое говори (говорителот, зборувачот) и неговиот адресат (адресати), времето и местото на комуникација, т.е. таканаречената говорна ситуација, и најпосле, контекстот, т.е. местото и функцијата на дадениот реченичен

145

Лfакеgонскијазик

израз во рамките на пораката чијшто составен дел е тој реченичен израз. Според тука претставената шема на семантичка структура на реченицата, прагматскиот фактор најизразено ги моделира елементите кои се "надградени" над предикатско-аргументската структура, т.е. елементите М и Т/Л, меѓутоа, исто така и самата пропозиција, нејзината линеаризација, формата на експлицитното учество на авторот на пораката итн. зависат од прагматските услови. Во оваа ситуација тешко е да се зборува за прагматската компонента (компоненти) на структурата на реченицата. Тоа поскоро е состав на фактори кои оперираат врз нејзината семантичка структура. Кога зборуваме за можната формализација на одделни компоненти на структурата на реченицата, во секој случај, ќе се потрудиме да ја посочиме зоната и ефектите на дејствување на прагматските моменти.

Определена содржина може да биде формализирана со помош на лексички и/или граматички средства. Ќе дадеме акцент врз граматичката формализација, т.е. ќе се занимаваме со градбата на граматичките формули во кои можат да се внесуваат елементи на одредени лексички класи. Ќе се потрудиме да ги опишеме формалните средства кои остануваат во служба на граматичките категории карактеристични за македонскиот Јазик.

Одделните ЛЕКСЕМИ и одделните ЗБОРОФОРМИ (= форми на лексеми) ќе ги карактеризираме како компоненти на основните синтаксички конструкции, т.е. реченичниот израз и ИМЕНСКАТА СИНТАГМА. Ако ги оставиме настрана случаите на секундарна формална деривација, првата од овие конструкции (реченичниот израз) И одговара на реченицата, а втората (именската синтагма) на АРГУМЕНТОТ СО ПРЕДМЕТНА РЕФЕРЕНЦИЈА.

КОНСТИТУТИВЕН ЧЛЕН на реченичниот израз е ПРЕДИКАТСКИОТ ИЗРАЗ. Предикатскиот израз може да има форма на:

- автосемантичен rлаrол;

- конструкции со лексички празен rлаrол, оптоварен само со категоријална содржина, како на пр.: е болен, ciiiaнa gекан, ogu војник итн., како и

146

Вовеg

- перифрастични предикатски изрази со различен распоред на содржината меѓу глаголската и именската компонента, како на пр.: чувсШвува блaiogapнociii, Шрuи мака, сврШува внимание, се оgнесува срgечно итн.

Предикатскиот израз во текстот покрај себе бара определени АРГУМЕНТСКИ ИЗРАЗИ во именска или реченична форма, сп. на пр. сuие (некој - еден аргументски израз со предметна референција), чиШа (некој, нешто - два аргументски изрази со предметна референција), gава (некој, нешто, некому - три аргументски изрази со предметна референција), мисли (некој, за нешто дека . . . - два аргументски изрази со предметна референција и еден со непредметна референција) итн. Поинаку кажано: конститутивниот член на предикатскиот израз т.е. глаголот бара околу себе присуство на аргуменстки изрази од определен вид, а тоа значи дека тој е селективен од гледна точка на категоријата на граматичка зависност (=има определена рекција). Освен тоа глаголот се менува според категориите време, начин, лице и број, а понекогаш и pog (односно, кон глаголските лексеми припаѓаат збороформи, на коишто им припишуваме различни вредности на споменатите категории). ВремеШо и начиноШ на глаголот се категоријални содржини коишто ја карактеризираат говорната ситуација и/или ситуацијата за која се зборува. БројоШ, лицеШо и роgоШ на глаголот се семантички празни категории, тие се израз на акомодација на предикатскиот израз кон еден од аргументските изрази кои го придружуваат, познат како СУБЈЕКТ. Кога отсуствува субјектот предикатскиот израз ја зема неутралната форма на 3 л. еднина среден род. Некои глаголи кои формализираат предикати што изразуваат особини/релации со променлив интензитет, се менуваат и по сШеuен.

Глаголите имаат придавски и прилошки ТРАНСФОРМИ коишто се развиваат во трансформи на реченични изрази.

Конститутивниот член на именскиот израз, т.е. именката се менува по оuреgеленосШ, pog, број, а изразува и различни форми на граматичка зависност од предикатскиот израз и различни вредности на категориите лице и аuел. Аuел,

1 47

А!акеgонскијазик

лице и оuреgеленосШ се категоријални содржини коишто го сместуваат соодветниот реченичен израз во говорната ситуација и/или во ситуацијата за којашто се зборува. БројоШ, а понекогаш и роgоШ претставуваат специфични предикати коишто се однесуваат на референтите на аргументските изрази. Општо земено, родот е семантички празен, сигнализира формална класа на средства на граматичка акомодација. Формата на зависност сигнализира акомодација на ИС кон соодветен предикатски израз или кон граматички надредената ИС.

Придавката т.е. членот којшто ги дополнува (задолжително) предикатскиот израз или (факултативно) ИС, се менува по pog и број, како и по сШеuен. Родот и бројот на придавката имаат единствено акомодациска функција, додека степенот е предикат којшто ја модифицира нејзината лексичка содржина.

Придавката, исто така, има и специјална прилошка форма, неспособна за формална акомодација, а која функционира на различни нивоа:

а) како неопходен елемент којшто го дополнува предикатскиот израз;

б) како факултативен елемент на предикатскиот израз; в) како факултативен елемент од втор степен кој ја до

полнува ИС. Прилошката форма се менува по степен.

Како што произлегува од претходно кажаното реченичниот израз се развива на следниот начин:

РИ � ПАК (МИ) (ТИ) (ЛИ) ПАК� ПИ (АИ1, АИ2, АИ3 • . . )

п и { кч КЧ,ДЧ КЧ (ДЧ) }

1 48

кч --+ г

дч --+ { ис Пр }

Вовеg

АИ ---+ { ис } РИ

{ кч

} 'само контекстно врзани-ис ---+ КЧ,ДЧ* КЧ (ДЧ) те конструкции'

кч ---+ и

{ п

} дч ---+ РИ и е

ПС � П(Пр)

{ м и

} { Пр/ИС } ти ---+

ли РИ

Објаснување на симболите: РИ - реченичен израз; ПАК - предикатско арrументска конструкција (= формализација на ПАС - предикатско-аргументска структура); МИ- модален израз, ТИ - темпорален израз, ЛИ - локативен израз, ПИ - предикатски израз, АИ - аргументски израз, КЧ- конститутивен член на конструкцијата, ДЧ - дополнителен член на конструкцијата, Г - глагол, ИС - именска синтагма, ПС - придавска синтагма, Пр - прилог, И- именка, П - придавка, ( .. . ) - факултативен член, { . .. } - членови кои алтернираат во дадена функција.

Симболите И, П, Г означуваат основни лексичко-супститутивни класи чиишто елементи подлежат на морфолошка категоризација. Лексемите со категоријална карактеристика којашто претходно ја формулиравме прават јадро на одделни класи, сепак, на описот на морфолошката деривација во рамките на тие класи мора да му претходи многу попрецизна категоријална класификација.

1 49

А/акеgонски јазик

Ја претставуваме следната табела која го отсликува карактерот и опсегот на функционална променливост и морфолошка менливост на одделни класи лексеми во македонскиот јазик.

Иоn Исn Илз Из п Пбр Пз П г Пд Прn Прз Прг П рм г

Опрсдсленост ск + + + + + + пк +

Број ск + + (+) + пк + + + + + +

Род ск + + (+) пк + + + + (+)

Апел ск пк (+) + (+) +

Зависност ск + + + (Падеж) пк + + + +

Начин ск + пк +

Време ск (+) пк +

Степен ск (+) (+) пк (+) (+) (+) (+)

Лице ск + + + + пк +

Објаснување на симболите: Иоп - општа именка, Исп -сопствено име, Илз - лична заменка, Из - заменска именка, П - придавка, Пбр - главен број, Пз - заменска придавка, Пг - глаголска придавка, Пд - предикатив, Прп - придавски прилог, Прз - заменски прилог, Прг- глаголски прилог, П рм - модален прилог, Г - глагол, ( +) - актуелна карактеристика во дел на опсегот, ск - селективност, пк - парадигматски карактер на категоријата.

Како што се гледа од табелата, категоријалните вредности можат да бидат iра.маШикализирани на ниво на одделни збороформи коишто И припаѓаат на конкретна лексема (т.е.

1 50

Вовеg

морфологизирани: лексемата поседува дадена категориЈа како парадигматска пк - акомодациска, т.е. лексемата се менува од гледна точка на таа категорија) или на ниво на лексемата, како таква (т.е. лексикализирани: лексемата поседува дадена категорија како селективна - ск, т.е. избира, селектира една од дадените вредности). Во случај на категорија со семантичка функција (а не само граматичка) лексемите, кои ја поседуваат дадената категорија како селективна, ги третираме на ист начин како морфеми со соодветна вредност, како категоријални показатели. Па така, броевите (бројните придавки) се показатели на категоријата број исто како и наставките за број кај именката; заменките (заменските придавки и именки) се показатели на категоријата определеност исто како и постпозитивниот член. (сп.: дел 2.2.); именките се показатели на категориЈата лице, што овозможува акомодација на соодветни форми на глаголот; модалните прилози од типот cuiypнo, веројаШно, можеби итн. се показатели на категоријата начин, и сл.; некои заменски прилози како на пр.: ceia, gенеска итн. се показатели на кетегоријата време и сл.

Израз на граматикализација на категоријалните лексички показатели способни за граматичка акомодација е нивната позиција во синтагматската низа.

Како што произлегува од претходно кажаното, класите на лексеми како на пр.: заменките или броевите се дефинираат преку нивната категоријално-семантичка функција, а не само синтаксичко-структурна функција.

Некои класи на лексеми, како морфолошки неменливи, се наоѓаат вон нашата табела. Тоа се:

- предлозите, т.е. показателите на акомодација на именските изрази, или модификатори на предикатските изрази и/или ( секундарно) самостојни показатели па предикатите кои доминираат врз именските изрази;

- глаrолските партикули, т.е. категоријалните показатели кои ги придружуваат предикатските изрази, како на пр.: ga, бu, ќе;

- сврзниците, т.е. показателите на акомодација на реченичните изрази и/или на логичките операции кои се извр-

1 5 1


шуваат врз реченичните изрази и именските синтагми, а кои по своЈата природа се предикати;

- извиците, т.е. експресивно маркираните замени за предикатски изрази или за реченични изрази.

Предлозите, партикулите и сврзниците од граматичка гледна точка во текстот се несамостојни.

Досегашните наши размислувања ја сугерираат следната функционална класификација на македонските лексеми:

1. лексеми со способност за граматичка акомодација (граматички акомодирачки и/или акомодирани);

1.1. граматички самостојни лексеми; 1.1.1. лексеми со синтаксичко-структурна мотивација:

iлaioлu, именки, iipugaвкu и iipuлoзu; 1.1.2. лексеми со функционално-категоријална мотива

ција: заменки, броеви; Забелешка: Збирот 1.1.2. е содржан во збирот 1.1.1.

1.2. граматички несамостојни лексеми: iipegлoзu, iiарШикули, сврзници;

2. лексеми неутрални во однос на граматичка акомодација: извици.

Со оглед на скромниот обем на оваа ГрамаШика, ќе се сконцентрираме на описот на rраматикализираните показатели на содржината, т.е. на описот: 1. на граматичка менливост на лексемите во рамките на одделни категории, како и 2. и 3. на форми на заемна акомодација на збороформите во границите на ИС и на реченичниот израз. Исто така во рамките на синтаксата на именската синтагма 2. и реченичниот израз 3. со шематски приказ ќе го претставиме начинот на приредување на формата кон содржината во рамките на граматичките категории својствени на тие два типа конструкции.

1 52

1. ПРЕГЛЕД НА ФОРМИТЕ НА

МАКЕДОНСКИТЕ МЕНЛИВИ ЛЕКСЕМИ

Нашиот преглед ќе го започнеме од основниот показател на предикативните содржини, а тоа е глаголот.

1.1. Глаrол

За наши цели во секоја глаголска збороформа разликуваме:

деривациска основа + суфикс на основата + формант + флексивна наставка

Деривациската основа ја има следната структура:

(префикс/низа на префикси +) корен ( + зборообразувачки суфикс)

Тука нема да го разгледуваме системот на префиксација. Инвентарот на префикси изгледа вака: без-, в/о-, воз-, go-, за- , из-, на-, наg-, о-, об-, og-, uo-, uog-, upe-, upeg-, upu-, upo-, uроШив-, раз-, е/о-, еу-, у-; сп. исто така и сложени префикси, како на пр. : о-без-, uз-uo-, из-на-, и др. За основи на функционално-семантичката интерпретација на префиксите сп. во делот 3.2.

Во деривациската основа на глаголот суфиксите често ја изразуваат категоријалната карактеристика на коренот, сп. : -и-, -ич-и-, -е-а-, -ир-а- - именски корен, на пр. : ма:ж:и, реgи, iосШи, коленичи, бojaguca, Шревјоеа, минира, Шелефонира . . . ; -е-е- - придавски корен, на пр. : елабее, боiаШее,

1 53

Аfакеgонскијазик

зgравее . . . ; -к-а-, -ол-и-, -oiii-и- - глаголски корен, експресивна деривација; -н-е- - граголски корен, видска деривација. Најмалку специјализирани се суфиксите -а-, -ува- кои И служат како на одименската деривација, така и на видската деривација, сп . : царува, gарува vs куuува, менува, итн. , ciiipeлa, весла vs умира, раѓа, итн.

Под суфикс на основата подразбираме суфикс со класифицирачка вредност, т.е. суфикс којшто ги дели македонските глаголски лексеми на rрупи, релевантни од гледна точка на особините на нивната формална структура. Разликуваме два такви суфикса: суфикс praesentis (презентски суфикс) и суфикс aoristi (аористен суфикс).

Под формант, без поблиско определување, подразбираме зборообразувачки елемент, којшто ја карактеризира таа и само таа формална стру�ра за којашто се зборува во моментот.

Флексивната наставка е показател на категоријата лице и број или на категоријата pog и број.

Речничката форма на македонскиот глагол, т.е . формата на З.л. еднина на сегашно време, која природно е појдовна при описот на деривацијата, ја има следната структура:

деривациска основа + презентски суфикс + нулта флексивна наставка

Презентскиот суфикс ја има следнава форма: -а-, -е- или -и-, затоа често се зборува за соодветните три македонски конЈугации.

Вториот суфикс на основата којшто има класификувачка вредност е аористниот суфикс со форма -а-, -на- , -е-, -и-. Дистрибуцијата на аористниот суфикс е поинаква отколку на презентскиот суфикс, оттука често се зборува за поделба на глаголите на класи во рамките на одделните конЈугации.

Го приведуваме клучот на заемното приредување на презентскиот суфикс (на 1 место) и аористниот суфикс (на 2 место) :

1 54

Преiлеg на формиШе на макеgонскиШе Јиенливи лексе.ми

1. -а- на пр. : iлeg-a-, uip-a-, куuув-а-, боgин-а-, блокир-а-, канgис-а-;

2. -е- на пр. : би-е-, блу-е-, ба-е-, ве-е-, iин-е-, iреб-е-;

3. -е-1-а- на пр. : Uлач-е-/uлак-а-, бриш-е-!бриш-а-, бер-е-/бр-а-, кол-е-!кл-а-;

4. -е-1-о- на пр. : gag-e-/gag-o-, iнеШ-е-/iнеШ-о-; 5 . -и- на пр. : бро-и-, io-u-, бyg-u-, кан-и-; 6. -u-1-e- на пр. : оiлув-и-1 оiлув-е-, uоцрп-и-/uоцрн-е- ; 7 . -u-1-a- на пр. : gpж-u-lgpж-a-, миж-и-/миж-а-; 8. -u-1-o- на пр. : вug-u-lвug-o-, изваg-и-/изваg-о-.

Забелешка: Поделбата на глаголите на класи мора да биде дадена во реч

никот.

Како што произлегува од примерите, во третата група се среќаваме со дополнителни морфонолошки компликации: во една подгрупа основи презентскиот суфикс предизвикува централизирање на краЈниот консонант на основата, а во друга подгрупа основи аористниот суфикс го редуцира коренскиот вокализам. Детални морфонолошки правила даваме заедно со карактеристиките на поодделни формации.

Формите на презентот ја имаат следнава структура:

деривациска основа + презентски суфикс + флексивна наставка

Презентскиот суфикс во 1 л. еднина во сите класи и во 3. л. множина во класите од 2 до 8 има нулта вредност.

Флексивните наставки се следните:

1. л. едн. -а.м 1. л. мн. -.л-tе 2. л. едн. -ш 2. л. мн. -Ше 3. л. едн. -е 3. л. мн. -аШ

155


Примери:

1 . 3. 5 .

iлеg-8-ам iiлач-8-ам нос-е-ам iлеg-а-ш iiлач-е-ш нос-и-ш iлeg-a-e iiлач-е-е нос-и-е iлеg-а-ме iiлач-е-ме нос-и-ме iлеg-а-Ше iiлач-е-Ше нос-и-Ше iлеg-а-аШ iiлач-е-аШ НОС-8-аШ

Нерегуларни форми : - глаголите знае, gава во l.л. еднина се однесуваат така

како да коренското -а- има вредност на суфикс на основата, т.е . творат форми: знам, gа.м.

- глаголот-копула е, базиран врз две суплетивни основи, има промена сул.f, си, е , сме, сШе, се.

Формите на императивот .ја имаат следната cтpyiQYPa:

деривациска основа + презентски суфикс + формант на императивот + флексивни наставки

Презентскиот суфикс во класите од 2 до 8 има вредност нула.

Формантот на императивот има вредност -и- во еднина, -е- во множина; во позиција по вокал, обете вредности се неутрализираат во -}-.


1 2. л. едн. -е 2. л. мн. -Ше

Забелешка: Императивот во македонскиот јазик има синтетски форми

само за 2. лице во двата броја.

1 56

Преiлеg на формиШе на макеgонскиШе менливи лексеми

Примери:

1. 3. 5 .

iлeg-a-j-8 iiлaч-u-8 HOC-8-U-8 i.лeg-a-j-iiie Илач-8-е-Ше нос-8-е-Ше

Нерегуларни форми: - глаголите, ЧИЈашто деривациска основа завршува на

суфиксот -ува, факултативно творат императив со испуштање на елементот -ва-, на пр.: куИува : куuуј, кyuyjiiie;

- глаголот клаgе твори императив со испуштање на последниот консонант на основата: клај, клајШе;

- глаголот gpжu факултативно твори императив со непуштање на формантот: gрш, gpшiiie.

Формите на имперфектот ја имаат слелната сrруктура:

деривациска основа + презентски суфикс + претеритен формант + флексивна наставка

Презентскиот суфикс пред претеритниот формант ја менува својата вредност -и- во -е-.

Претеритниот формант во 1. л. еднина како и во 1.л. и 2.л. множина добива вредност -в-, во 2.л. и 3.л. еднина добива вредност -ш-, во 3 .л. множина - вредност нула ( -8-) .


1. л. едн. -8 1. л. мн. -м е

2. л. едн. -е 2. л. мн. -iiie 3. л. едн. -е 3. Л. МН. -а

1 57


Примери:

1 . 3. 5 .

iлеg-а-в-8 Uлач-е-в-8 нос-е-в-8 iлеg-а-ш-е Uлач-е-ш-е нос-е-ш-е iлеg-а-ш-е uлач-е-ш-е нос-е-ш-е iлеg-а-в-ме uлач-е-в-ме нос-е-в-ме iлеg-а-в-Ше Uлач-е-в-Ше нос-е-в-Ше

iлeg-a-a Uлач-е-8-а нос-е-8-а

Нерегуларни форми: - глаголот-копула е твори имперфект со нулти суфикс

од основата бе- : бе-8-в-8, бе-8-ш-е, бе-8-ш-е, бе-8-в-ме, бе-8--в-Ше, бе-8-8-а.

Таканаречената л-форма на имперфектот ја има следната ст.руmра:

деривациска основа + презентски суфикс + формантот -л- + флексивни наставки

Презентскиот суфикс има иста вредност како и кај имперфектот.


1 едн. 1 м. р. -8 1 ж. р. -а е. р. -о мн. -е

Примери:

1 . 3. 5.

iлеg-а-л-8 Uлач-е-л-8 нос-е-л-8 iлеg-а-л-а Uлач-е-л-а нос-е-л-а iлеg-а-л-о Uлач-е-л-о нос-е-л-о iлеg-а-л-е Uлач-е-л-е нос-е-л-е

1 58


Формите на аористот ја имаат слелната струrора:

деривациска основа + аористен суфикс + претеритен формант + флексивни наставки

Кај бессуфиксните основи од групата 3. пред аористниот суфикс се среќаваат и други варијанти на коренската морфема отколку пред презентскиот суфикс:

- на крајот на основата на место на централните согласки ч, ж среќаваме задни периферни к, i, сп.: Uлач-е- : Uлак-а-, суч-е- : сук-а-, лаж-е- : лаi-а-; како и префиксираните форми од коренот -каж- : gокаж-е-: gокаж-а-;

- коренскиот вокализам на основата пред крајниот сонант подлежи на редукција, сп.: бер-е- : бр-а-, кол-е- : кл-а-.

Претеритниот формант ја добива вредноста -в- во 1.л. еднина и во 1. л. и 2.л. множина, вредност нула во 2.л. и 3.л. еднина, како и во 3 .л. множина.


1. л. мн. -м е едн. -IJ 2. л. мн. -Ше

3. л. мн. -а

Примери:

1. 3. 5 .

iлеg-а-в-в Илак-а-в-в нос-и-в-в iлеg-а-в-в Илак-а-в-в 1lOC-U-IJ-IJ

iлеg-а-в-в Илак-а-в-в HOC-U-IJ-IJ

iлеg-а-в-ме Илак-а-в-ме нос-и-в-ме iлеg-а-в-Ше iiлак-а-в-Ше нос-и-в-Ше iлеg-а-в-а Илак-а-в нос-и-е-а

1 59

Лfакеgонски јазик

Забелешка: Согласно со македонскиот правопис формите од типот нос

-и-е-а се реализираат како носија.

Нерегуларни форми: - некои глаголи од групата 5 . факултативно творат ао

рист како и групата 7 . , сп.: забележи: забележив/забележав, молчи: молчив/молчав, како и бессуфиксните глаголи од типот бои, крои, gои;

- глаголот-копула е твори аорист исто како и имперфект, т.е. со нулта-суфикс од основата бе-/би-: бе-в-в-в, би-о-в-о, би-о-е-е, бе-о-в-ме, бе-о-в-Ше, бе-в-е-а.

Таканаречената л-форма од аористна основа ја има следната сrруКЈУра:

деривациска основа + аористен суфикс + -л- формант + флексивни наставки

За формата на основата пред аористниот суфикс сп. погоре.

За формата на формантот пред одделни флексивни наставки сп. погоре во врска со л-формата на имперфектот.

Флексивните наставки се како кај л-формата од презентска основа.

Примери:

1. 3. 5 .

iлеg-а-л-е Uлак-а-л-е нос-и-л-о iлеg-а-л-а Uлак-а-л-а нос-и-л-а iлеg-а-л-о Uлак-а-л-о нос-и-л-о iлеg-а-л-е Uлак-а-л-е нос-и-л-е

Нерегуларни форми: - глаголот-копула сум има форма: би-е-л-е, би-о-л-а, би-

-е-л-о, би-е-л-е.

1 60


1 . 1 . 1 . Глаголска придавка

CтpyiQYPa на глаголската придавка:

деривациска основа + презентски суфикс + придавски формант + придавска флексивна наставка

Презентскиот суфикс пред а.цјективниот формант (исто како и пред претеритниот формант) ја менува вредноста од -и- во -е-.

А.цјективниот формант има форма -Ш-, во случај кога на крајот на основата се јавува /н/ или /њ/, во други случаи тој има форма -н-.

Примери:

1 . 3. 5.

iлeg-a-н-l?J Uлач-е-н-l?Ј 1 Uлак-а-н-l?Ј нос-е-н-l?Ј iлеg-а-н-а Uлач-е-н-а 1 Uлак-а-н-а нос-е-н-а iлеg-а-н-о Uлач-е-н-о 1 Uлак-а-н-о нос-е-u-о iлeg-a-н-u iiлач-е-н-и 1 Uлак-а-н-и нос-е-н-и

сп.: исто така и бањ-а-Ш-l?Ј, uagн-a-Ш-l?J, итн.

Нерегуларни форми: - префиксираните глаголи од групите 3. и 7. и некои

глаголи од групата 5 . (сп. погоре за нерегуларните форми на аористот) творат глаголска придавка со аористниот суфикс, сп.: набран, заклан, ucueaн, uосеан; непрефиксираните глаголи од овие групи факултативно творат глаголска придавка со аористен суфикс, сп.: бран/берен, клан!колен, upaнluepeн, сеан/сеен, бројан!броен.

1 . I .2 . Глаголски прилог

деривациска основа + презентски суфикс + адвербиален формант

1 6 1


Презентскиот суфикс пред адвербијалниот формант (исто како и пред ацјективниот и претеритниот формант) ја менува своЈата вредност од -и- во -е- .

Адвевербиалниот формант има вредност -јќи.

Примери:

1 . 3. 5 .

iлeg-a-jќu Uлач-е-јќи нос-е-јќи

Забелешка: Акцентот секогаш паѓа на претпоследниот слог на зборофор-

мата.

1.2. Именка

Во секоја именска збороформа разликуваме:

деривациска основа + флексивна наставка ( + показател на определеност)

Деривациската основа ја има следната структура:

(префикс+) корен (+суфикс/низа на суфикси)

Префиксите се јавуваат ретко и не се случува тие да се појават во функција на именски форманти (т.е. зборообразувачки елементи коишто решаваат за категоријалната карактеристика на основата). Префиксите или :

а . ја модифицираат основата без да ја променат нејзината категоријална карактеристика, сп. : Йри-мајка, Йpe-gego;

или

б. ако деривацијата. води кон категоријална промена, ја карактеризираат појдовната формација како:

1 62

б.а. rnаголска, сп. : ogioвop, обврска, ЙреЙрека; б.б. предлошка, сп. : заgуша.

Преiлеg на форлшШе на макеgонскиШе менливи лексеми

Некои суфикси ја сигнализираат категоријалната карактеристика на појдовните формации, така на пр. : суфиксите -оШ- (0) , -Шел-(0), -6-(а), -ач-(в) посочуваат на глаголска

основа; суфиксот -оШ-иј-(а) на придавска основа; суфиксите -еж-(в), -ик-(в) на неименска основа; суфиксите -сШв-(о), -осШ-(в), -оШ-(а) на неглаголска основа; суфиксите -ар-(в), -ин-(в), -џиј-а/-чиј-а, -лак-(в) , -ен-ц-(е), -у-л-(е) на имснска

основа, од кои двата последни на експресивна деривација;

суфиксите -л-(о), -ок-(в) , -к-(а) , -ин-(а), -иц-(а) ништо не

зборуваат за појдовната основа. Како што произлегува од

примерите, соодветната информација не ја носи само суфиксот, туку суфиксот заедно со флексивната наставка.

Последниот суфикс во низата (т.е . суфиксот којшто непосредно претходи на флексивната наставка) функционира како формант на основата.

Флексивната наставка е показател на категоријата род, број , апел, а ретко и, како трага на постари состојби, на граматичката зависност.

Поинаку отколку во случај на глаголот, каде основната парадигма има 6 елементи, флексивната парадигма на македонската именка, општо земено, има по два, а по исклучок (кај парадигмата по број ) по три или четири елементи.

Под показател на определеноста подразбираме подвижна низа од: заменска морфема + флексивна наставка, којашто во извесни употреби во постпозиција ги придружува

именските збороформи. Условите за нејзино појавување ги

определува семантичката и/или формалната синтакса (сп. : понатаму в о дел 2.2.) .

Речничката форма на македонската именка (т.е. незави

сната форма во еднина, немаркирана по апел) којашто е пој

довна при описот ја има следната структура:

деривациска основа + флексивна наставка.

Формантот на основата во извесен степен овозможува да се предвиди наставката. ,

Класичен критериум за формална класификација Iiu именските лексеми е нивната кактеристика по род. Родот за

1 63


именката е селективна категорија, т.с. во основа секој а лексема може да се карактеризира по род и тоа преку нејзиното вклучување во една и само една од трите можни класи: машки, женски и среден. Исклучок од овој принцип се личните заменки, коишто се наоѓаат надвор од категоријата род (сп. дел 1 .2 . 1 . 1 . , 2 .5 .), како и извесен број именки кои можат да се карактеризираат само негативно како од не-среден род или од не-женски род (сп. подолу).

Секвенцата: формант на основата + наставка на еднина најчесто еднозначно информира за родот, но, бидејќи : а) постојат исклучоци од овој принцип, б) морфолошката градба на речничката збороформа (речничката форма) не е секогаш прегледна, карактеристиката по род мора да биде дадена во речникот.

Флексивната наставка на речничката збороформа може да Ја има вредноста: нула или невисок вокал, т.е. -0, -а, -е, -о. Исклучок прават лексемите кои немаат форма за еднина (таканаречените pluralia tantum, сп. подолу), кои во речникот се претставени со збороформи со наставката -и, типична за множината.

Заемното приредување на наставките, од една страна, и класите на родот, од друга страна, по правило е повеќезначно. Во случај на мотивирани основи (т.е. со формант кој не е еднаков на нула) приредувањето на секвенците : формант на основата + наставка е еднозначно.

Наставката -0 во лексемите од домашно потекло се јавува кај основи кои на крајот немаат вокал и сигнализира несреден род, вообичаено машки, поретко женски, а во однос на не многу големата, затворена класа на именки - машки и/или женски род. Тоа се именките: вар, вечер, жал, жар, кал, uамеШ, ueueл, uесок, uрав, upecлau, сок.

Во позајмените лексеми наставката -0 може да се појави и кај основи со краен висок вокал, на пр. : жupu, инШервју, итн. , каде сигнализира не-женски род.

Наставката -а сигнализира не-среден род, општо земено женски род, но во однос на извесен број на лични именки : а) називи на степенот на сродство, професионални називи

1 64

Преiлеg на формиШе на макеgонскиШе мен.ливи лексеми

итн., како на пр. : шура, слуiа, војвоgа; б) сопствени имиња, како на пр.: Никола, Блаiоја, КосШа итн . ; в) позај мените зборови со суфиксите -чиј-а/-џиј-а, -лиј-а - што сигнализира машки род.

Забелешка: За функционалниот статус на лексемите со суфиксот -лиј-а

сп. подолу, дел 2.5.

Наставката -е, општо земено, сигнализира среден род, единствено во случај на извесен број епитети како на пр. : ушл-е, носл-е, каде сигнализира машки род, или пак во случај на извесен број сопствени имиња - машки род, на пр. : Гане, Блаже, Opge . . . ;или женски род, на пр. : Маре, СвеШле, Лиле .. .

Наставката -о сигнализира не-женски род, општо земено среден, или пак во случај на извесен број епитети, како на пр.: Шрчкара-л-о, влеч-к-о . . . , назив и на степен на сродство, како на пр.: ШаШ-к-о, чич-к-о . . . , како и сопствени имиња, како на пр.: МиШ-о, Саш-о . . . - машки род.

Забелешка: Зборувајќи за родската карактеристика на именката вреди да

се обрне внимание на две македонски одлики на експресивна деривација, необични во словенски контекст:

- огромниот број на хипокористици, меѓу нив сите хипокористици од П и 1П степен, независно од родот на појдовната основа тие се со среден род, деривирани пред се од основи од: машки род со формантот -ич-(е); од основи од женски род со формантот -ич-(е), од основите од среден род со формантот -ц-(е), -(ен)ц-(е); - многу експрссивни епитети имаат парадигматски род, сп. : уш-л-е: уш-л-а, gрс-л-о: gрс-л-а, влеч-к-о: влеч-к-а, и сл.

Парадигмата по број на македонската именка опфаќа две или три, ретко четири збороформи. Соодветните збораформи ќе ги наречеме (1) форма на еднина, (2) форма на основна (обична) множина (или едноставно множина), (3)

форма на збирна множина и (4) форма на избројана множина. Ако ги изземеме pluralia tantum, формата на еднината е

идентична со погоре опишаната речничка форма.

1 65


Формата на основната множина прифаќа повеќе наставки. Заемното приредување на наставките од еднина и од множина зависи од родот на именката, од самите наставки, а исто така и од структурата на зборообразувачката основа.

Кај основите на именки од машки род и на двородни именки од машко-женски род наставката на множината ги има вредностите -и, -ови, -еви, -овци, -евци.

Наставката -евци ја прифаќаат машколичнитс именки со наставка -е во еднина и сопстевните имиња кои завршуваат на вокал различен од -о, сп. : Пeiiip-e : Пеiiiр-евци, Meiiioguj-и !Meiiiogиj-a : Меiiiоgи-евци, итн.

Наставката -овци ја прифаќаат машколичните именки со наставка -о во еднина и сопствените имиња со наставка -о и/или со консонант на крајот на основата и наставка -и, сп . : iiiaШк-o : iiiaiiiк-oвци, Бож-о : Бож-овци, Јорgан-и : Јорgан-овци, итн.

Наставката -еви ја прифаќаат како единствена едносложните именки со /ј/ (но не и /еј/) на крајот на основата, сп. : бој-и : бој-еви, сШрој-и : ciiipoj-eви; крај-и : крај-еви итн. (ортографски : бој : боеви, ciiipoj: ciiipoeви, крај: краеви, и како алтернативна (покрај -ови) кај низа други едносложни именки, а и именката шур-а : шур-еви).

Наставката -ови ја прифаќаат едносложните именки (изземајќи ги оние кои ја прифаќаат единствено наставката -еви), именката шур-а, како и именките вeiiiap-иlвeiiiep-и и о'iан-о. Во последниот случај процесот на творење на множина е придружен со промени а : о, е : о, сп. : вeiiiap-olвeiiiep-o : веiiiр-ови, оiан-о : о'iн-ови.

Наставката -и ја прифаќаат општите повеќесложни именки како и затворен број на едносложни именки со наставка -о во еднина. Пред наставката -и крајните к, 'i, х, а по исклучок и в преминуваат во ц, з, е, сп. :јунак-l:Ј :јунац-и, бубре'i-l:Ј : бубрез-и, монах-о : монас-и, Влав-о : Влас-и. Исто така, ги забележуваме и промените а: l:J, е: о, о : о во извесни корени и форманти, сп. : Шeaiiiap-и : iiieaiiip-и, ciiiap-eц-l:J : сШар-ц-и, Uламен-и : Иламн-и, iipeg-oк-l:J : iipeg-ц-и, итн. И најпосле, пред наставката -и, може да подлегне на промена

1 66

Пре'iлеg на фopмuiile на макеgонскиШе менливи лексеми

и структурата на суфиксите на основата. Ова се однесува на суфиксите -ец- и -ин-, кои се јавуваат како форманти кај некои машколични именки во еднина, пред наставката -е и алтернираат со нула пред наставката -и, сп. : селан-ец-е 1 селан-ин-е : селан-е-и, скоiiјан-ец-е 1 скоiiјан-ин-е : скоiiјан-и, Срб-ин-е : Срб-е-и, хрисШијан-ин-е : хрисШијан-е-и.

На крајот ја добиваме следната слика на заемно приредување на наставките од еднина и основна множина каЈ именките од машки род:

-а---е========��--��--=-�� -0 ----------------------��--� -е------------------------------�

Оваа ситуација, спротивно на македонската граматичка традиција, би можеле да ја синтетизираме и вака: имаме универзална наставка -и, која за некои групи именки имплицира соодветно проширување на основата со формантите -ов-, -ев-, -ов-ц-, -ев-ц-.

Нерегуларни форми: - кај некои именски лексеми функцијата на основната

множина ја прифаќаат форми со наставки за збирна множина, сп. со наставката -}е: Шрн-е : Шр= њ= је1, бруШ-е : бру= ќ=е, косШен-е : косШе= њ=је; со наставката -ишШа: сон-е : сон-ишШа/сн-ишШа, iiaШ-e: iiаШ-ишШа/iiаШ-ови; со наставката -ја: браШ-е : бра=ќ=а;

- со редукција на формантот и промена на крајниот слог твори множина именката Турч-ин-е : Турц-и;

- исто како и во другите словенски јазици, суплетивен пар творат збороформите: човек-е : луѓ= е.

Именките од женски род творат основна множина со додавање кон основата на наставката -и.

1 = означува морфолошки јазол.

167

Макеgонски јазик

Нерегуларни форми: - именките рак-а и ноi-а ја прифаќаат наставката -е која

соодветно имплицира промена к : ц и i : з, сп. : рак-а : рац-е; ноi-а : ноз-е.

Кај основите на именките од среден род наставката за основна множина може да има две вредности: -а или -иња. Последната може да се сфати и како секвенца на формантот -ин- прифатен од збирната множина и наставката -ја.

Наставката -а ја прифаќаат именките кои во еднина завршуваат на -о, како и оние кои завршуваат на -е, а кои на крајот на основата имаат /ј/, /и/, /ц/, IШI, сп. : вин-о : вин-а, лозј-е : лозј-а, лиц-е : лиц-а, оiнишШ-е : оiнишШа.

Наставката -иња ја прифаќаат останатите именки со наставка -е во еднина, сп. : мор-е : мориња, uол-е : uолиња, каф-е : кафиља.

Нерегуларни форми : - именките ок-о и ув-о во множина ја прифаќаат настав

ката -и, што е придружено со промената к : ч и в : ш, сп. : ок-о : оч-и, ув-о : уш-и;

- именките рим-о, неб-о, чуg-о ја прошируваат основата во множина на следниот начин: задолжително со формантот -ен- или факултативно со формантот -ес-, сп. : ра.м.-о : ра_,иен-а, неб-о : неб-а/неб-ес-а, чуg-о : чyg-alчyg-ec-a;

- именката gеШ-е има множина gец-а, а именката јаiн-е покрај регуларната множинајаiн-иња има и нерегуларнајаiан-ц-а;

- некои имснки коишто во множина ја прифаќаат наставката -а со помош на наставката -иња творат експресивни, деминутивни форми на множината, сп. : gеШ-е : gец-а : gеч-иња, срц-е: срц-а : срц-иња.

Деривацијата на форми на збирната множина е повеќекратно ограничена, но сепак отворена. Ограничувањата имаат семантички и/или формален карактер. Доминираат семантичките ограничувања. Меѓу другото, во принцип, збирна множина не творат личните именки, што автоматски ги елиминира сите лсксеми од машки род со поинаква наставка во

1 68

Преiлеg на формиШе на макеgонскиШе .менливи лексеми

еднина освен -0. Меѓу ограничувањата кои по својот карактер се формални, суштествено е тоа дека збирна множина не творат позајмените лексеми.

Формите на збирната множина ги прифаќаат наставките -је, -ја, -ишШа, првата од нив е родски неутрална, втората е карактеристична за не-женските именки, третата сигнализира машки род.

Наставките -ја, -је предизвикуваат различни морфонолошки промени на границата меѓу зборообразувачката основа и наставката:

- групите сШ, зg на крајот на основата подлежат на упростување, сп. : бресШ-0: бресШ= -је, ipoзg-0: iроз=-је;

- кај крајните Ш, g, н во основите од машки род и женски род настанува морфолошки јазол во форма соодветна на фонемите ќ, ѓ, њ, преку кои поминува апстрактна морфолошка граница, сп. : рабоШ-а : рабо=ќ= е, uруШ-0 : uру=ќ=е, ливаg-а : лива=ѓ=е, Uланин-а : Uлани= њ= е.

Наставката -ишШа ја прифаќаат мал број на именки од машки род, сп. : gол-0 : gол-ишШа, pug-0 : риg-ишШа, куu-0 : куu-ишШа.

Наставката -ја ја прифаќаат мал број на именки од машки и среден род, сп. : роб-0: роб-ја, камен-0 : каме= њ= а, бор-0 : бор-ја, крил-о : крил-ја, gрв-о : gрв-ја.

Формите со наставките -ишШа и -ја најчесто се алтернативни во однос на формите со најчестата наставка -је.

Наставката -је ја прифаќаат именките од машки и женски род, како и мал број на именки од среден род, сп . : iлас-0

: iлас-је, gрум-0 : gрум-је, сноu-0 : сноu-је, воg-а : во=ѓ= е, Шрев-а : Шрев-је, uep-o: uep-je, жиШ-о : жиШ-је.

Некои, а особено едносложните именки од машки род со наставка -0 во едни}{а творат форми на избројана множина со додавање кон деривациската основа на наставката -а. Процесот на творење на овие форми е придружен со вокални промени е, а, о : 0. Формите на избројана множина, општо земено се факултативни варијанти на формите на основната (обичната) множина во позиција по број или по количествените прилози од типот: неколку, мноiу (т.е. по сите претставници

169


на супститутивната класа на бројот), сп. : gен-в : (gва) gен-а, леб-в : (uеШ) леб-а, оiан-в : (Шри) оiн-а.

Како што произлегува од нашиот опис, максимална, односно четиричлена парадигма по број поседуваат само одделни именки од машки род, со таа суштествена ограда дека секогаш е возможна замената на формите на збирната или избројаната множина со форми на основна множина. Сп. : сноu-в : cuouoвu ( : сноu-је ; (ИеШ) сноu-а) .

Парадигмата по категоријата апел се сече со парадигмата по број во таа смисла што постојат специјални, немаркирани форми на апел во еднина и во множина.

Формите на вокативот (т.е. маркираните форми на категоријата апел), пред се се карактеризираат со специјална интонациска рамка, која е решавачка за нивниот ранг на самостојни јазични пораки (сп. : дел 2.6 .)

Оваа рамка може да се наложи на таканаречената ( сп. подолу) независна форма на лексемата или, кај накои групи имснки од машки и женски род во еднина, на специјалната морфолошка форма на вокативот.

Родовата карактеристика на основата е релевантна (има класификувачка вредност) при процесот на избор на наставката на вокативот.

Именките од машки род ја прифаќаат наставката -е или -у. Наставката -у ја прифаќаат: а) именките со ч, ш, ж, ј, њ, к, i на крајот на основата,

сп. : Шеuач-в : Шеuач-у!, ќелеш-в : ќелеш-у!, маж-в : маж-у!, раШај-в : раШај-у!, коњ-в : коњ-у!, смок-в : смок-у!, беi-в : беi-у!;

б) повеќето именки со едносложна основа и в) оние двосложни, кои деривираат хипокористици со

помош на формантот -в и наставката -е, сп. : орел-в ( : орл-е) : орл-у!, ИеШел-в ( : uеШл-е) : uеШ.л-у!; кај овие последниве додавањето на наставката е придружено од алтернација е : в.

Како што лесно може да се забалежи постои вкрстување на опсегот на групата а) од една страна и б) и в) од друга страна.

1 70

Преiлеg на форлшШе на макеgонскиШе менливи лексеми

Наставката -е ја прифаќаат повеќето именки со повеќесложна основа и наставка -0 во речничката форма, едносложните именки iioii-в и кум-в, како и, алтернативно, именките cвaiii-9, сшt-9, зeiii-9, цар-9, сп. : iipujaiiieл-9 : iipujaiiieл-e !, Ciiiojaн-9 : СШојан-е!, цар-9 : Цар-е!/цар-у!.

Нерегуларни форми : - именките с о наставка -џија можат да творат вокатив

без наставка преку редукција на суфиксот, сп. : чорбаџиј-а : чорбаџ-и!;

- нерегуларни форми на вокативот имаат имснките: боi-в : бож-е!, gpyiap-9 : gруж-е!, човек-9 : човеч-е! (покрај човек-9 'маж' : човек-у!), iociiog-9 : iociiog-u!/iociiog-e!, сШарец-в : сШарч-е!, Јwесец-9 : месеч-е!/месец-е!; изолираната форма оче! се употребува при обраќање на свештсно лице.

Именките со женски род ја прифаќаат наставката -о или -е.

Наставката -е ја прифаќаат: а) именките со повеќесложни основи изведени со фор

мантот -иц(а), сп. : мајч-иц-а: мајч-иц-е!, маiар-иц-а: маiар-иц-е!;

б) сопствените имиња и некои општи именки со основи деривирани со формантот -к-(а), сп. : Paiii-к-a : РаШ-к-е!, мај-к-а : мај-к-е!, ШеШ-к-а : ШеШ-к-е!;

в) именките сваќ-а и uouaѓ-a, како и г) алтернативно, сопствените имиња со формантот -uj-(a),

сп. : Мар-иј-а : Map-uj-e! Наставката -о ја прифаќаат сите останати именки од

женски род со наставка -а во речничката форма.

Парадигмата по број , исто така, се сече и со остатоците од морфолошката парадигма по граматичка зависност (падеж). Некои називи на живи суштества од машки род, пред се сопствените имиња и називите на степен на сродство во еднина, освен независната (=речничката) форма поседуваат и специјални зависни форми, деривирани со додавање кон основата на наставките -а или -еШа (односно наставката -а на којашто, кај некои основи, И претходи формантот -eiii-) .

1 7 1

А1акеgонскuјазuк

Наставката -а ја прифаќаат именките со краен консонант на основата, со наставки -о или -в во речничката форма, сп . : СШојан-в : СШојан-а, Велк-о : Велка, ШаШк-о : ШаШк-а.

Наставката -eiiia ја прифаќаат именките со наставка -е во речничката форма, сп.: ПеШр-е: ПеШр-еШа, баШ-е : баШ-еШа, Сивч-е : Сивч-еШа, вујч-е : вујч-еШа.

Речничката форма, како и останатите форми на парадигмата по број на именката можат да прифаќаат во постпозициј а заменски показател на определеност. Формите на вокативот како и зависните форми, по дефиниција, ги исклучуваат ваквите поврзувања.

Постојат серии на заменски показатели на определеност, кои се базираат соодветно врз корените Ш-, ов-, он- и морфолошки се акомодирани кон именските збороформи коишто ги придружуваат. Изборот на формата на показателот на определеност зависи од:

а) категоријалната карактеристика на соодветната именска збороформа, како и

б) од нејзината последна фонема (т.е . за неа карактеристичната флексивна наставка).

Сите три заменски серии го имаат истиот инвентар и истата формална дистрибуција на форми. Во врска со ова се ограничуваме на описот на основната сериЈа, таканаречениот оuреgелен член, базиран на коренот Ш-.

Членот има четири форми на акомодација : -оШ-в, -Ш-а, -Ш-о, Ш-е.

Формата -оШ-в се врзува во постпозиција со еднинската форма на именките од машки род со основа Завршена на консонант и нулта наставка, сп.: човек-в : човек-в-оШ-в, војник-fЈ : вojнuк-fJ-oiii-fJ, 'iлас-в : iлac-fJ-oШ-fJ. Именките со формантот -изам-, покажуваат алтернациЈа а : в, сп. : комуниза.м-в : комунизм-fЈ-оШ-в. Сп. исто така и алтернаците а : в, о : fJ во изолираните примери како на пр.: веШар-в : вeiiip-fJ-oiii-fJ, лакоШ-в : лакШ-в-оШ-fЈ.

Формата -Ш-а се врзува со речничка форма со наставка -а, независно од родот и бројот ( сп. : еднина женски род vs

1 72


еднина машки род vs множина среден род) како и со формата на еднина на именките од женски род чија основа завршува на консонант и наставка нула, сп. : соб-а : соб-а-Ш-а, жен-а

: жен-а-Ш-а, слуi-а : слуi-а-Ш-а, вин-о : вин-а : вин-а-Ш-а, uол-е : uол-иња : uол-ињ-а-Ш-а, НОЌ-б : ноЌ-fЈ-Ш-а. Именките со -сШ на крајот на основата при ова ги упростуваат геминатите настанати со додавање на членот, сп. : pagocШ-fJ : раgосШ-0-Ш-а (раgосШа) , свежесШ-fЈ : свежесШ-0-Ш-а (свежесШа) .

Забелешка: Формите на избројаната множина кои исто така се творат со

наставката -а не се врзуваат непосредно со членот бидејќи никогаш не се јавуваат во текстот самостојно, т.е. во ранг на полна именска синтагма.

Формата -Ш-о се врзува со формите на именките со наставка -е/-је и -о (со исклучок на формите рац-е, ноз-е, сп. подолу), сп. : ШаШк-о-Шо, лу=ѓ= е: лу=ѓ=е-Ш-о, мор-е: мор-е-Ш-о- , мес-о : мес-о-Ш-о, нив-је : иив-је-Ш-о. Исто така и позајмените именки од типот жири, инШервју се врзуваат со членот во форма -Ш-о, сп. : жири-Ш-о.

Формата -Ш-е се врзува со формите на основната множина на именките од машки и женски род (со исклучок на формите лу=ѓ=е, сп. погоре), т.е . со именските збороформи кои завршуваат на -и како и со формите рац-е, ноз-е, сп. : жен-и: жен-и-Ш-е, маж-и: маж-и-Ш-е, крај-еви: крај-еви-Ш-е, ноз-е: ноз-е-Ш-е.

Забелешка: Некои морфолошки типови на именки, сопствени имиња или

називи на степен на сродство, не се опфатени со нашата класификација, бидејќи, како селективни од гледна точка на категоријата определеност по дефиниција не се врзуваат со членот.

1 .2 . 1 . Именски заменки

Тие се селективни од гледна точка на категоријата определеност и по дефинициј а не се врзуваат со членот. Заменските збороформи ја имаат следната структура:

1 73


деривациска основа + флексивна наставка.

Деривациската основа често претставува низа на неколку коренски елементи. Изолираниот карактер на заменските парадигми, како и многубројните суплетивни форми се причина за тоа дека во нашиот запис не ја откриваме морфолошката структура на заменските форми.

Врз база на семантичкиот критериум меѓу именските заменки кои се морфолошки менливи разликуваме : лични заменки и заменки кои се базираат на лексемата кој.

1 .2 . 1 . 1 . Лични заменки

Вистинските лични заменки, т.е. заменките за 1 . и 2. лице стојат надвор од категоријата род и се селективни по број .

Забелешка: Тука мислиме на основната интерпретација на формата ние,

вие: соодветно како 'јас + х ', 'ти + х ' ; употребата кога ние има интерпретација 'јас + јас + јас + . . . ' ; или кога вие има интерпретација 'ти + ти + ти + . . . ', т.е. во ситуациите кога имаме работа со групен испраќач и/или адресат на текстот, претставува само една од можните реализации на оваа основна интерпретација, сп. : дел 2.4.

Личните заменки имаат релативно разградена парадигма на граматичка зависност, дополнително збогатена со постоење на полните и клитичките форми (т.е. тематските и рематските форми). Најопшто земено можат да се изделат: а) независна форма, кај заменките од 1 . и 2. лице множина: полна и клитичка форма на непосредна зависност, или скратено: полна и клитичка форма со индскс 1 ; б) полна и клитичка форма на посредна зависност, или скратено: полна и клитичка форма со индекс 2 . Заменките за 1 . и 2 . лице еднина имаат само една (синкретска) полна зависна форма.

Соодветните форми на заменките за 1 . и 2. лице еднина и множина можеме да ги претставиме на следниот начин :

1 74

Преiлеg на форЈwиШе на макеgонскиШе менливи лексе.;wи

1. л. едн. 2. л. едн. 1 . л. мн. 2. л. мн.

независна форма јас Ши ние вие

зависна полна 1 форма .мене Шебе нас вас

клитичка 1 форма м е Ше не ве зависна полна2 форма зависна полна 1 форма наи ваи клитичка2 форма м и Ши Ни ви

Функциите на таканаречената лична заменка за 3. лице ги врши показната придавска заменка Шој, којашто во таа и само таа функција, покрај типичната придавска парадигмата по род и број има и суплетивна парадигма од гледна точка на категоријата на зависност (сп. подолу) . Во врска со ова би требало да разликуваме две лексеми со хомонимна речничка форма: Шој 1 кој што конституира именска синтагма (т.е. функционира како и секоја именска заменка) и Шој2 којшто се јавува како дополнителен елемент на синтагмата.

Инвентарот на морфолошките форми на Шој 1 е следниот:

м. р. едн. ж. р. едн. е. р. мн. мн.

независна форма Шој Шаа Шоа Шие зависна полна1 форма неiо неа неiо нив клитичка 1 форма io ја io iu зависна полна2 форма нему нејзе не.му HU.M

клитичка2 форма му и му UM

Забелешка: Во функција на лична заменка за 3. лице можат по исклучок

да се јават и придавските показни заменки овој и оној (овој 1 и оној 1 }, коишто во оваа функција ги задржуваат како реликтни општите зависни форми за еднина машки род: овеiа и онеiа.

Во однос на синтаксичката варијација со зависните форми на личните заменки влегуваат формите на таканаречената повратна заменка (cn. : дел 2.7 .). Тие се наоѓаат надвор од категориите род и број и творат редуцирана парадигма од гледна точка на категоријата зависност (лишена од независната форма) : себе (експресивно засилена себеси) : се : си.

1 75


1 .2 . 1 .2 . Именски заменки морфолошки неменливи

Тука спаѓаат: - заменките базирани врз лексемата шiii.o, т.е. шiii.o во

прашална и релативна функција, ceшiii.o, нuшiii.o, нeшiii.o, било шiii.o, шiii.o било, шiii.o ioge;

- заменката се; - показните заменки Шоа, ова, она; корените ов- и 011-

внесуваат информација за релативната близина или релативната одцалсчсност од говорителот.

Сите овие заменки ги карактеризира еднина, среден род.

1 .2 . 1 .3 . Заменки кои се базираат врз лексемата кој Ги карактеризира еднина, машки род. Тука спаѓаат кој

во прашална и релативна функција, којшШо во релативна функција, секој, никој, некој, бшш кој, кој било, кој ioge. Сите овие заменки имаат тричлена парадигма од гледна точка на категоријата зависност, при што променлив елемент е компонентата кој. Значи, имаме независна форма (-)кој, форма на непосредна зависност од предикатскиот израз (-)коiо (соодветно секоiо, никоiо, и тн.) како и формата на посредна зависност од предикатскиот израз �)кому (соодветно секому, никому, итн.) .

1.3. Придавка

Во секоја придавска збороформа разликуваме:

(префикс за интензификација +) деривациска основа + флексивна наставка (+показател на определеност)

Под префикс за интензификација подразбираме показател на категоријата степен, т.е . показател на таканареченото апсолутно или релативно степенување. Не сите деривациски основи го прифаќаат- префиксот на интензификација. Опсегот на реализација на показателите на апсолутно степенување е потесен и изразито конвенционален, опсегот на реализација на показателите на релативно степенување е поширок,

1 76

Преi.леg на фopмuiiie на лшкеgонскиШе менливи лексеми

а деривацијата е практично отворена. Кон показателите на апсолутно степенување спаѓаат: upe- (засилувачка оцена, +/синоним на ' многу'), сп . : uре-мил-fЈ, upe-cлagoк-fJ, upe-ioлeм-fJ; како и upu- (ослабувачка оцена, +/- синоним на ' малку'), сп. : upu-cШap-0, upu-iлyu-0. Показатели на релативно степенување се uo- за таканаречениот 1 степен (компаратив) и нај- за таканаречениот 11 степен (суперлатив), сп. : парадигмите како: висок-fЈ : uo-вucoк-fJ : нај-висок-0, gобар-в : Ио-gобар-в, нај-gобар-в.

Забелешка: Маргинално, во не многу голем опсег, пред се мотивиран се

мантички, префиксите iio- и нај- можат да се најдат и пред именска или глаголска дериваuиска основа, сп. ги формите како iiо-мајсШор-в, нај-јунак-в, iio-caк-a, и нивната интерпрстаuија во делот 3 .2 .3 .

Деривациската основа на придавката ја има следната структура:

(префикс/низа од префикси +) корен (+суфикс/низа од суфикси)

Префиксите се јавуваат ретко. Префиксите од домашно потекло, по правила ја карактеризираат појдовната формација: а) глаголска, сп. : не-у-лов-им-в, не-у-лов-л-ив-0, Иреg-из-вик-ув-ач-к-и-в; или б) именска, сп . : Ири-мајч-ин-fЈ, нај--мајсШор-ск-и. Со други зборови: префиксот од домашно потекло не е придавски формант, не решава за категоријалната карактеристика на основата. Префиксите од туѓо потекло се наложуваат евентуално на придавската основа, сп. : а-морШl-ен-fЈ, ексШра-мил-в, итн.

Многу суфикси, сразмерно повеќе отколку кај именката, ги карактеризираат категоријалните појдовни формации, значи, на пр. формантите -ин-, -ев-, ск-, -ј- , -есШ-, -иШ-, посочуваат именска основа; формантот -и.м-, секвенците -ач-к-, -Шел-ен, глаголска основа; секвенците -к-ав-, -уз-л-ав-, -ич--ок-, -еч-ок-, -оч-ок- придавска основа, при што последните четири посочуваат и експресивна деривација; формантот -ов- посочува неглаголска основа; а пак -ен- и -лив- непридавска основа.

1 77


Флексивната наставка е показател на категоријата род и број , исто така и, маргинално, категоријата апел.

Показателот на определеност ја покажува категоријалната карактеристика на именската синтагма, којашто линеарно ја отвора дадената придавска збороформа.

Морфолошки форми на придавската лексема во македонскиот ј азик се следните: трите форми за род во еднина и една универзална форма во множина, и освен тоа евентуално, во еднина вокативната форма за машки род, односно маркираната форма на категоријата апел. За придавките кои имаат парадигматска категорија на степен, сето ова треба да се помножи со три (сп. претходно за префиксните показатели на оваа категорија). И најпосле, со исклучок на формата на вокативот, сите останати можат да се врзат за показателите на определеноста.

Речничката форма на придавката ја има следната структура:

деривациска основа + наставка за машки род еднина

Во голем број случаи наставките на придавските збораформи еднозначно информираат за категоријалната карактеристика. Повеќезначна е само наставката -и.

Придавката има парадигма по род само во еднина. Формите за машки род прифаќаат наставка -б или -и. Наставката -и ја прифаќаат присвојни придавки со фор-

мант -ј-, сп . : коз-ј-и, бож-ј-и/бож-и, придавките со формант -ск-, сп. : сел-ск-и, сШоuан-ск-и, редните броеви ШреШ-и, чеШврШ-и (покрај ШреШ-l!Ј, чеШврШ-б), и понатаму само со наставката -и: uеШ-Ш-и, шесШ-и, сеgм-и и од gевеШ-Ш-и се до сШо-Ш-и, регуларно со формантот -Ш-, потоа, присвојната придавка нивн-и и, алтернативно, споредбената придавка исШ-и/исШ-l!Ј. Наставката -и може исто така, да се сретне во сложенките кои функционираат како сопствени имиња, сп. : СвеШи Cuac, Премуgри Соломон, Црни Сuиро, Цариiраg.

Сите останати придавки, значи поголемиот број , имаат во еднина машки род наставка -б, сп. : goбap-f:J, бел-f:Ј, uycШ-f:J, вШор-б, Jwoj-l!J, наш-б.

1 78

Преlлеg на формиШе на макеgонскиШе менливи лексеми

Формите за женски род ја прифаќаат наставката -а, што во повеќе случаи е придружено со алтернации е : в, о : в, а : в во деривациската основа, сп. : бол-ен-в : бол-н-а, как-ов-в : как-в-а, gобар-в : gоб-р-а. Акр пред формантот -ен- стои сонантот н тогаш во формата на женски род имаме упростување на геминатите и морфолошки јазол, сп. : склон-ен-в скло= н=а.

Формите за среден род прифаќаат наставки -о или -е. Наставката -е ја прифаќаат присвојни придавки со /ј/

или /ш/ на крајот на основата, сп. : мој-в : мој-е ( ортографски мое) наш-в : наш-е.

Сите останати придавки во еднина среден род прифаќаат наставка -о, која е придружена со истите морфонолошки алтернации, кои ја карактеризираат деривациј ата на формите од женски род, сп. : бол-ен-в : бол-н-о, как-ов-в : как-в-о, gоб-ар-в : gобр-о, склон-ен-в : скло= н=о.

Парадигмата по број на македонската придавката опфаќа три родски форми во еднина и една универзална форма во множина со наставка -и. Додавањето на оваа наставка кон деривациската основа е придружено со морфонолошки алтернации, аналогни на оние, што се карактеристични за деривацијата на формите од женски и среден род еднина, сп. : бол-ен-в : бол-н-и, как-ов-в : как-в-и, gобар-в : gобр-и, склон-ен-в : скло= н= и.

Кога се ј авуваат во именски синтагми маркирани по категориЈата апел, придавските изрази во еднина машки род можат да ја прифаќаат наставката -и, сп. : мил-и сине!, чесШиШ-и цар-е!. За синтаксичките услови кои го регулираат употребувањето на овие форми сп. дел 2.6 .

Сите придавски збороформи со исклучок на формите на вокативот можат да се врзат со постпозитивни показатели на определеност од сите три серии (соодветно базирани врз корените Ш-, ов-, он-) . Дистрибуцијата на акомодациските форми на определеност е многу проста.

Формите на еднина од машки род се врзуваат со формата -оШ-в ( -ов-в, -он-в), при што формите со наставката -и, како и формите со наставката -в и со ј на крајот на основата,

1 79


непосредно се врзуваат со показателот на определеноста, сп. : шесШ-и : шесШ-и-оШ-е, нивн-и : нивн-и-оШ-е, мој-е : мој-оШ-е, а пак останатите форми со наставка нула се врзуваат со показателите на определеност со посредство на интерморфот -и-, сп. : мал-е : мал-и-оШ-е, бел-е : бел-и-оШ-е, uусШ-е : uусШ-и-оШ-е.

Формите на еднина од женски род се врзуваат со формата -Ш-а (-в-а, -н-а), сп. : Ma'l-a : мал-аШ-а, uусШ-а : uусШ-а-Ш-а.

Формите на еднина среден род се врзуваат со формата -Ш-о (-в-о, -н-о), сп. : бел-о : бел-о-Ш-о, наш-е : наш-е-Шо.

Формите на множината се врзуваат со формата -Ш-е(-в-е, -н-е), сп. : Јиал-и : мал-и-Ш-е, бел-и : бел-и-Ш-е.

Условите на појава во текстот на придавските збораформи со показатели на определеност ги определуваат соодветни синтаксички правила ( сп. : дел 2.2 . ) .

Забелешка: Како што произлегува од примерите и од претходно кажано

то (е п . : 1 .3.) за категоријалната карактеристика на имињата, кон придавките, меfу другите, ги вброивме присвојните .мој-е, Швој-е, наш-е, ваш-е, свој-е, неiов-е, нејзин-е, нивн-и; показните Шаков-е, ваков-е . . . ; редните uрв-е, вШор-е, ШреШ-е . . .

1 .3 . 1 . Придавски заменки

Тие се селективни по категоријата определеност и по дефиниција не се врзуваат со показателите на определеност. Заменските зборофрми од оваа класа, исто како и именските заменки, Ја имаат имаат следнава структура:

деривациска основа + флексивна наставка

Исто како и кај именските заменки, и придавските заменки, како последица на нивната посебна позиција во системот, имаат слабо прегледна структура и тука неа нема да ја анализираме.

Придавските заменки стојат надвор од категоријата степен. Нивните флексивни наставки изразуваат род и број ,

180

Преl.леg на формиШе на макеgоискиШе менливи лексеми

при што, инвентарот на формите за број и род е ист како и каЈ придавката.

Речничката форма е формата на еднина машки род. Меѓу придавските заменки разликуваме : - три серии на показни заменки, соодветно базирани на

корените Ш-, ов-, он-, т.е . Шој, овој 'тој тука' , оној 'тој таму' ; - заменки кои се базирани на лексемата кој, т.е . кој во

прашална и релативна функција, секој, никој, некој; - обопштувачката заменка сиоШ.

Забелешка: Во функција на придавска заменка алтернативно со некој се

јавува и еgен, а алтернативно со никој - ниеgен; за морфолошката карактеристика на соодветните лексеми сп. подолу во делат за броевите.

Парадигмите по број и род на придавските заменки се следните:

едн.

м.р. Шој овој оној (-)кој сиоШ

ж.р. Шаа оваа онаа (-)која ceiiia

с.р. Шоа ова она (-)кое ceiiio

мн. Шие овие оние (-)кои cuiiie

1.4. Прилог

Морфолошка променливост покажуваат единствено таканаречените придавски прилози, поточно оние од нив кои ја имаат парадигматската категорија степен. Овие прилози во својата речничка форма, т.е. во формата на таканаречениот основен степен, општо земено, се идентични со формите за еднина среден род на соодветните придавки, сп. :. gобр-о : uo-goб-po : нај-gобр-о, висок-о : uо-висок-о : нај-висок-о. Функцијата на прилошкиот пандан на придавката МШl-8 ја врши формата МШl-к-у, која се степенува регуларно. Функ-

18 1


ција на прилошкиот пандан на придавката iолем-в ја врши формата мноi-у, која се степенува нерегуларно : мноi-у : uове= ќ= е : нај-ве=ќ= е/иај-мноi-у.

1.5. Број

Броевите по дефиниција се селективни по број , додека покажуваат ограничена промена по категориЈата род, а способни се и да се врзат со показателите на определеност.

Според нивните морфолошки својства, броевите треба да се поделат на неколку класи: во првата од нив ќе го вброиме бројот еgен, во втората бројот gва и бројната заменка обаШа, во третата останатите бореви со ограда дека во таа голема класа особена позиција заземаат паровите Шри, чеШири и uеШ, шесШ.

Бројот еgен-в има три форми за род во еднина: еgен-в : еgн-а : еgн-о, како и форма за множина, која е показател на акомодација на оваа лексема кон од неа определуваните именки - pluralia tantum, сп. : egн-u uанШшLОн-и, egu-u ножици.

Речничката форма е форма на еднина машки род. Акомодациските форми на показателите на определе

ност се како кај придавките, сп. : еgен-в : еgн-и-оШ-lЈ, еgн-а : еgн-а-Ш-а, еgн-о : еgн-о-Ш-о, еgн-и : egн-u Ш- е.

Забелешка: Лексемата еgен-о во текстовите се јавува и со функција на та

канаречената неопределена заменка (сп. за ова пошироко во делот 2.2.) и тогаш: а) формата egн-u има вредност на множина, т.е. ги придружува именките во множина; б) не е возможна постпозицијата на показателите на определеност, бидејќи еgен-о 2 е селективен по определеност.

Лексемите gва и обаШа имаат по три форми за род: формата за машки род немаркирана по лице (персоналност) gв-а, об-а-(Ш-а) , формите за не-машки род (т.е. женски-среден) gв-е, об-е-(Ш-е) , и формите на машки личен род gв-ај-ц-а, об-ај-ц-а-(Ш-а) .

Речнички форми се неличните форми од машки род.

182

Преlлеg на фopмuiiie на .«aкegoнcкuiiie мен.ливи лексеми

Со показателот на определеноста се врзува единствено бројот gв-а, додека заменскиот број об-а-Ш-а е селективен во однос на определеноста. Акомодациски форми на членот се: -Ш-а за gва и gв-ај-ц-а, и -Ш-е за gв-е, со. : gв-а-Ш-а : gв-е-Ш-е : gв-ај-ц-а-Ш-а.

Сите останати броеви освен основните форми, немаркирани по род, имаат и специјални машколични форми (за употребата на тие форми со. : дел 2.4.) .

Основните форми на броевите се следните:

еgинаесеШ сШо илјаgа

gванаесеШ gваесеШ gвесШе

Шри ШринаесеШ ШриесеШ ШрисШа

чеШири чеШиринаесеШ чеШириесеШ чеШирисШоШини

uеШ uеШнаесеШ uegeceШ uеШсШоШини

шесШ шеснаесеШ шеесеШ шесШоШини

cegyл-t сеgумнаесеШ сеgумgесеШ сеgумсШоШини

о сум осумнаесеШ осумgесеШ осумсШоШини

gевеШ gевеШнаесеШ gевеgесеШ gевеШсШоШини

gесеШ

Машколичните форми на броевите Шри, чеШири гласат: iiipojцa, чeiiiвopuцa; броевите ueiii, шeciii творат машколични форми со додавање кон основата на низите : формант -инили -мин- + наставка -а : ueiii-мuн-a/ueiii-uн-a, шeciii-мuн-a /шесШ-ин-а; останатите броеви творат машколични форми со додавање кон основата на низа -мин-а, сп. : осум-мин-а, gесеШ-мин-а, со. исто така и мно-iу-мин-а, неколку-мин-а.

Сите споменати форми на броевите можат да се врзат со постпозитивниот показател на определеност.

Акомодациската форма за лексемите со формантите -ц-, -ин- е -Ш-а (и соодветно -в-а, -н-а), со. : iiipojц-a : Шројц-а-Ш--а, uеШин-а : ueiiiuн-a-Ш-a.

Лексемите со формантот -мин- се врзуваат или со формата -iii-a во постпозиција, или со формата -Ш-е пред формантот, со. : uеШ-мин-а-Ш-а/uеШ-Ш-е-мин-а.

183


Лексемата gвесШе освен -Ш-е понекогаш се врзува во постпозиција со формата -Ш-о.

Лексемата ШрисШа освен -Ш-е понекогаш се врзува во постпозиција со формата -Ш-а.

Останатите бројни лексеми се врзуваат само со формата -Ш-е (-в-е, -н-е), при што називите на стотките од 400 па нагоре го "инкорпорираат" показателот на определеност, сп. : чеШири-Ш-е сШоШин-и, uеШ-Ш-е сШоШи-н-и . . .

2. ОСНОВИ НА СИНТАКСАТА

НА ИМЕНСКАТА СИНТАГМА.

ГРАМАТИЧКИ КАТЕГОРИИ

НА ИМЕНСКАТА СИНТАГМА

На именската синтагма (ИС) И ја припишуваме функцијата на именување на предметите и појавите, функцијата на НОМИНАЦИЈА.

Нашата анализа ќе ја започнеме од предлогот за семантички запис на именската синтагма како: РфК(х), каде Рф ја симболизира референциј алната карактеристика, т.е. сооднесеноста кон именуваниот објект, К е квантитативна (просторна и/или временска) оцена на објектот, а пак факултативниот елемент (х) е предикативната содржина конотирана од именската синтагма како израз способен да именува.

Записот на површинско-синтаксичката структура на ИС (во апстракција од линеарниот редослед) е следниот КЧ (ДЧ), каде што КЧ го симболизира конститутивниот член, а пак ДЧ се дополнителни членови. Конститутивен член на ИС примарно е именката (вклучително со заменската именка), а пак дополнителен член е придавката (вклучно со заменската придавка) и бројот.

Слсдствено, исто како и кај реченичниот израз, така и кај ИС отсуствува едноеднозначно приредувањс на компонентите на ссмантичката структура кон компонентите на формалната структура. Ако во текот на анализата на конкретна ИС се сретнеме со такво приредување, тоа ќе претставува еден издвоен случај , којшто не го руши општиот принцип, ниту е доволен за да биде променет овој општ принцип .

Да разгледаме неколку примери на македонски ИС употребени во конкретен текст, од гледна точка на заемениот сооднос на нивните семантички и формални компоненти :

1 85


( 1 ) ДвајцаШа млаgи uријашели се (2) Полјаци. (3) Тие живеаШ во (4) Варшава. (5) Еgен og нив шш (б) млаgа жена.

Во цитираниот текст употребени се шест ИС. Во ИС ( 1 ) КЧ uријаШели и ДЧ MJtagи се показатели на х, додека ДЧ gвајцаШа е показател истовремено на РфК; во ИС (2) имаме КЧ Полјаци како показател на х и нулта показател на РфК; во ИС (3) КЧ Шие претставува амалгам којшто ги изразува сите три компоненти; во ИС ( 4) во Варшава, исто така сите три компоненти имаат заеднички показател; во ИС (5) имаме случаЈ со синтаксички сложен, но семантички неделив показател еgен og нив; во ИС (б) КЧ жена и ДЧ млаgа се показатели едновремено на х и К, а пак Рф има нулта показател. Понатаму во оваа глава ќе се потрудиме да го дадеме одговорот на прашањето со какви граматички средства располага македонскиот Јазик за соодветно изразување на компонентите Рф, К и х. Меѓу другото, ова ќе ни овозможи да ги развиеме и мотивираме анализите кои погоре ги наведовме во скратена форма.

2.1. Јадрена именска синтагма

Секоја ИС којашто е правилно употребена во текстот ги поседува компонентите Рф и К. Различните вредности на овие компоненти во различни употреби можат да ја придружуваат истата предикативна содржина х. Врз овој принцип можеме да говориме за парадигма на ИС од гледна точка на нејзината референцијална карактеристика, т.е . начинот на идентификација на нејзиниот референт, или квантитативната оцена на истиот тој референт. Спореди ги низите, како на пр. : млаg сШуgенШ : лшаgиоШ сШуgенШ : овој млаg сШуgенШ : еgен млаg сШуgенШ : некој лишg сШуgенШ : млаgи сШуgенШи : млaguiiie ciiiygeнiiiи : Шие млаgи ciiiygeнiiiu : млаgиве сШуgенШи : Шројца млаgи сШуgенШи : Шројцана млаgи сШуgенШи : ueШwuнa млаgи сШуgенШи итн. , каде што при постојана промена на РфК не се менува х.

Формалниот показател на компонентата х во именските синтагми во коишто можеме еднозначно да ја посочиме оваа

1 86

Основи п а синШаксаiiiа . . .

компонента како различна од компонентите РфК, го карактеризираме како ЈАДРЕНА ИМЕНСКА СИНТАГМА. Во нашиот пример јадрена ИС е млаg сШуgенШ.

Јадрена ИС е нешто како "речничка форма" на ИС. Понатаму во овој дел ќе се задржиме на градбата на таквата ИС во македонскиот јазик.

Конститутивен член на јадрената ИС, речиси без исклучок е општа именка.

Забелешка: Секундарно, оваа функција може да ја врши придавка со

постпозитивен показател на определеност.

Понекогаш во функција на конститутивен член се јавува состав од две именки, сп.: uоеШ-у.меШиик, сШарица-gо.iиаќинка, нацрШ-uроiрама. Овие состави ги третираме како сложен конститутивен член, а не како отворена конструкција КЧ (ДЧ) (т.е. конститутивен член со дополнувачки модификатор ), бидејќи не е можно да се разбиваат со воведување на трета збороформа меѓу двете компоненти на сложениот конститутивен член. Редоследот на членовите во сложснката е слободен, во таа смисла дека оној кој ја врши функцијата на модификатор може да се пој ави и како прв, сп. : нацрШ-uроiрама 'програма што претставува нацрт' или како втор uоеШ-умеШник ' поет што е уметник' . Посебен петрифициран тип претставуваат составите во коишто функција на модификатор вршат формациите со формантот -лиј-(а), на пр. : upciiieн бурмалија, човек аирлија.

Кога ги дававме во воведот правилата за развивање на именската синтагма предвидовме две ситуации: КЧ(ДЧ) и КЧ, ДЧ. На тој начин сакаме да кажеме дека не секогаш и не секоја јадрена ИС може да се појави редуцирана на својот конститутивен член.

Семантичкиот однос меѓу конститутивниот член и дополнителниот член може да биде од два типа - конститутив .. ниот член или дозволува или бара покрај себе дополнителен член како модификатор. Следствено, втората ситуација е примарно или зависна или независна од контекстот.

1 87

АЈакеgонскијазик

Независно од контекстот, дополнувања бараат конститутивни членови со релациона содржина од типот:

а) ШаШко, мајка, сесШра . . . , сп. : ШаШко ми, ШвојаШа мајка, сесШра му на Гане;

б) gирекШор, секреШар, соuсШвеник, корисник . . . , сп. : gирекШор на нашеШо училишШе, uарШиски секреШар, корисник на сШаноШ;

в) ивица, раб, врв, каШче . . . , сп. : ивица на масаШа, Uланиuски врв, gеШско каШче.

Секундарно во соодветен контекст ИС од овој тип можат да се ПОЈават редуцирани на своите конститутивни членови, сп.: Зборувам со gирекШороШ. ; Се качив на самиоШ врв.

Во соодветен контекст самостојно не можат да се појават конститутивни членови чијашто содржина е веќе содржана во други, граматички надредени елементи на контекстот, сп. : КучеШо io лизна со црвениоШјазик (возможно е да се лиже само со јазик), следствено, реченицата *КучеШо io лизна со јазикоШ од семантичка гледна точка би била неправилна, нспотребна, редундантна. Сп. исто така и: Тој ја бакна со врели усни. ; gевојка со злаШна коса; Мајка ./ИU е uосШара жена. ; и др.

Дополнителните членови во јадрената ИС можат да имаат форма на: а) придавки, б) ИС, в) реченични изрази таканаречени релативни реченици, сп. :

а) gрвена маса, б) Јиаса og gрво, в) маса шШо е наuравена og gрво. Пред се ќе се задржиме на придавските модификатори. Во една јадрена ИС теоретски можат да се јават многу

придавски модификатори. Во пракса ретко се јавуваат повеќе од два или три, а најчесто се јавува еден.

Придавските модификатори според род и број се акомодираат кон конститутивниот член, сп. : мил-а gевојка, мил-о момче, мил-и момчиња.

1 88

Забелешка 1 : Во ретки случаи кога се работи за двородски именки, един

ствено формата на акомодираната придавка го открива родот на ИС, на пр. : жолШ uecoкl жолШа uесок и тн.

Основи на синШаксаШа . . .

Забелешка2: Во македонскиот јазик како последиuа на процеси на јазич

на интерференција постои значителен број на неменливи придавки, на пр. : Шазе, gpau. Нив ги оuенуваме како придавки само врз основа на синтаксички критериум. Овие придавки најчесто ги среќаваме во функuија на именски прирок (т.е. како именски дел на сложен предикатски израз), сепак тие можат да се појават и како доплонителни членови на ИС, на пр.: gpau боја, Шазе леб и сл.

Во експресивно немаркираниот текст придавките се сместуваат во препозиција во однос на именката што ја модифицираат, на пр. : црно кафе, висок врв, весело gрушШво. Во маркиран текст можна е постпозиција. Особено често се наоѓаат во постпозиција присвојните придавки, а особено во ИС маркирани од гледна точка на категоријата апел, на пр. : сине Јиој!; gpaiи мој сине!/сине мој gpaiи!.

Во случај кога се јавува повеќе од еден модификатор нивното линеарно подредување е семантички мотивирано на начин заеднички за сите Јазици со паралелна структура на ИС, значи македонскиот ј азик суштествено не се разликува од другите јужнословенски јазици, па на тој проблем нема де се задржиме.

Придавските модификатори отвораат позиција за прилошки модификатори, кои пак од своја страна нив ги модифицираат (П�П(Пр)). И тука македонската ситуација е паралелна со ситуациите во другите јужнословенски јазици, придавките кои ја поседуваат граматичката категорија на степен прифаќаат интензифицирачки модификатори, на пр. : мноiу висока зipaga, мошне ШаленШиран Иеач; глаголските придавки (Пг) ги прифаќаат истите модификатори што можат да ги придружуваат финитните форми на соодветен глагол, на пр. : iорко насмевнаШо момче, goлio ИоgiоШвувана uриреgба. И повторно, исто како и во другите јужнословенски јазици, симболот Пр ги опфаќа као морфолошките прилози (adverbia), така и таканаречените прилошки изрази (adverbiales), сп . : мошне ШаленШиран : сесШрано ШаленШиран : ШаленШиран во секој uoiлeg, goлio ИоgiоШвувана : uogioiiiвyвaнa неколку месеци.

1 89


Забелешка: Позицијата Пр во ИС се пополнува поретко отколку покрај

придавка која функционира како дел од именски прирок.

Прилошкиот модификатор во ИС се лоцира пред модифицираната придавка дури и тогаш кога морфолошки не е прилог, т.е. кога неговата немаркирана позициЈа во предикатскиот израз е факултативно или задолжително во постпозиција, сп. : во секој uoiлeg ШаленШирано момче : Шој е во секој uoiлeg ШаленШираи 1 Шој е ШаленШиран во секој uoiлeg; неколку Аtесеци ИоgiоШвувана Ириреgба : ИриреgбаШа беше ИоgiоШвувана неколку месеци.

Покрај зборовните (т.е . придавски) модификатори ИС може да биде модифицирана и со друга, граматички зависна ИС или и со реченичен израз.

Ако дополнителниот член на ИС има форма на друга ИС, тогаш показател на акомодација најчесто е "граматичкиот" предлог на, поретко og или други предлошки показатели, на пр. : uauкa на мојоШ учиШел, улици на нашиоШ ipag, сШаШија на/оg ИознаШ научник, маса og gрво, ИрсШен og злаШо, корuа за fубре, Аtашина за Иишување.

Ако конститутивниот член на модифицираната ИС е продукт на номинализација (т.с. глаголска именка Иг), тогаш показателите на непосредна зависност од даден прсдикатски израз, а кои се јавуваат во рсчсничната формализација, во ИС се заменуваат со предлошкиот показател на, а другите показатели на зависност остануваат без промени, сп. : Х куuува книiи : куuување на книiи ( og ciiipaнa на ХЈ; Х ipagи куќа : ipageњe иа куќа; Х Иишува со молив : Иишување со молив; Х сШаuува на gолж·носШ : сШаuување на gолжносШ . . .

Забелешка: За карактеристичнитс конструкции за македонскиот јазик од

типот uueљe ШуШун, .ииење раце, сп . : во делот 2.7 .

Дополнителниот член на ИС, исто така, може да има форма на реченичсн израз; тогаш референтот на модифицираната ИС го карактеризираме преку неговто учество во релацијата што ја изразува тој реченичен израз. Таквиот рече-

1 90


ничен израз ќе го наречеме елементарен реченичен израз, а пак реченичниот израз во којшто се јавува модифицираната ИС го нарекуваме матричен реченичен израз. Овие изрази претставуваат реченици со еден заеднички аргумент. Во матричниот реченичен израз овој аргумент има форма на ИС модифицирана од елементарен реченичен израз, а пак во елементарниот реченичен израз позициЈата отворена за него за пополнува показателот на акомодација во форма на таканаречена релативна заменка. Овој показател ех definitione стои на почетокот на елементарниот реченичен израз (т.е . во непосреден контакт со матричниот реченичен израз) и ја има категоријалната карактеристика (род, број , граматичка зависност) на аргументскиот израз што го заменува. Во македонскиот јазик овој показател има две форми:

а ) релативна заменка кој(шШо), б) релативна заменка шШо, на којашто како показатели

на родот, бројот и граматичката зависност му се придружени соодветни форми на анафорска заменка. Сп. : човек коiо(шШо) io среШнав./ие вчера 1 човек шШо io среШнавме вчера, женаШа со која(шШо) зборувавл,tе 1 женаШа шШо зборувавме со неа, итн.

Ако во соодветно формализираните реченици елементарната и матричната реченица се поврзани не со референЦИЈална карактеристика на еден од аргументите туку со предикативната содржина што му се припишува на аргументот, тогаш показател на акомодација е заменката каков(шШо), сп. : Ќе Ши кyua.At манШил каков(шШо) виgовме вчера итн.

Забелешка: За модификаторите на ИС како таква, а не само за нејзиниот

конститутивен член, т.е. за таканаречените апозитивни модификатори сп. во дел 2.3 .

2.2. Референцијална карактеристика (начин на определување) на ИС

Претходно кажавме дека ИС има функција на именување на предметите и настаните. Под референциј ална карактери-

1 9 1

Л!акеgонскијазик

стика на ИС го разбираме односот којшто ја врзува за именуваниот предмет или настан. Како што произлегува од ова, референцијалната карактеристика ИС ја има секогаш и само како текстуална, синтагматска единица. Јадрената ИС (т.е . "речничката форма", парадигматската форма на ИС) употребена во текстот автоматски бара определена референцијална карактеристика. Ќе разликуваме три типа на таква карактеристика:

а) референцијална идентификувачка употреба - во ситуација кога и двајцата, и испраќачот и примачот на пораката, еднозначно го идентификуваат тој еден единствен предмет (настан) за којшто станува збор, на пр. : Тија gouecoв книiаШа т.е. ' (ти ја донесов) таа книга за којашто се договаравме, за којашто знаеш, или знаеш која' ; или Bugu io човеков т.е. ' (погледни го само) тој човек, којшто и двајцата го гледаме тука пред нас ' итн . ;

б ) референцијална неидентификувачка употреба - во ситуации кога испраќачот на текстот не сака или не може во збирот на предметите (настаните) коишто ги именува јадрената ИС, поблиску да го посочи оној кој ја исполнува дадената реченична релација, сп. : Дојgе некој сШуgенШ т.е . ' (дојде) некој за кој што можам да кажам само дека е студент и дека дошол ' ; или Ми io gage Шоа еgно gеШе т.е. ' (тоа ми го даде) некое дете, извесно момче, не можам . . . /не гледам потреба тоа поблиску да го определам' итн . ;

в) нереференцијална употреба, т.е. предикативна употреба - во ситуации кога за пораката е важна само предикативната содржина на јадрената ИС, фактот на припадност на предметот (настанот) за којшто станува збор кон збирот именуван од таа ИС, сп . : Тој е учиШел т.е . '(тој ги има) сите одлики коишто дозволуваат за некого да кажеме дека е учител ' ; или Го наuравиле ИреШсеgаШел т.е . ' (му ги дадоа) сите овласувања својствени за некого за кого можеме да кажеме дека е председател ' , итн.

За пренесувањето на содржината којашто ја нарековме (тројна) референцијална карактеристика на ИС во јазикот служат повеќе различни показатели. Ова произлегува од фактот дека:

1 92


а) соодветните лексеми и/или морфеми освен референцијална карактеристика носат и повеќе други информации;

и б) во различни контексти различни средства служат за

пренесување на иста информација. Тука ќе се ограничиме на набројување на основните по

казатели на референцијалната карактеристика (наречена исто така и категориЈа на определеност или посоченост во македонскиот јазик). Ќе започнеме од показателите кои се среќаваат во ИС со ранг на дополнитслни членови, а дури и со понизок ранг на категоријални форманти (т.е. не збороформи, туку делови на збороформи) и ќе ги опишеме формите на нивна акомодација кон јадрената ИС.

Како показатели на идентификувачка употреба (т.е . показатели на идентификација на референтот, показатели на идентификувачка посоченост, показатели на определеност) ИС можат да ја придружуваат:

1 ) постпозитивните морфемски низ и во ранг на зборообразувачки форманти, базирани врз заменските корени Ш-, ов-, он-; функционалните низи базирани врз коренот Ш- (т.е. соодветните акомодациски форми -оШ-f1, -Ш-а, -Ш-о, -Ш-е) имаат вредност на таканаречен определен член, т.е. носат пред се идентификувачка информација; низите базирани врз корените ов-, он- имаат вредност на клитички вариЈанти на соодветните показни заменки (сп. подолу);

2) придавските показни заменки Шој, овој, оној; 3) придавската заменка за експресивна идентификација

исШиоШ (Шој); 4) придавската обопштувачка заменка сиоШ (Шој). Сите тука наведени показатели се сместуваат на почето

кот на ИС: морфемските низи кои не се збороформи се сместуваат во постпозиција во однос на првата збороформа која има наставка за род и за број и се акомодираат кон таа збороформа, заменските збороформи се сместуваат како први збороформи на ИС и се акомодираат по род и по број кон конститутивниот член на таа ИС, сп. : сШуgенШ : сШуgенШоШ : Шој сШуgенШ : исШиоШ сШуgенШ; млаg сШуgенШ :

1 93


млаgиоШ сШуgенШ : Шој млаg сШуgенШ : исШиоШ Шој млаg сШуgенШ; gевојка : gевојкаШа : Шаа gевојка и тн.

Како показатели на референцијална неидентификувачка употреба (т.е. показатели на неидентификувачка посоченост, показатели на "неопределеност") јадрената ИС можат да ја придружуваат:

1 ) лексемата еgен во функција на таканаречен неопределен член;

2) придавската заменка некој, секундарно исто така и извесен;

3) броевите, кога отсуствува показател на идентификувачка употреба (сп. подолу);

4) нулти показател во рамките на ИС - тежината на информацијата тогаш ја носи категоријалната карактеристика на реченицата.

Сите споменати показатели на неидентификувачка употреба се сместуваат на прво место во ИС и се акомодираат (прилагодуваат) кон родот и бројот на конститутивниот член на истата ИС, сп. : сШуgенШ : еgен сШуgенШ : некој сШуgенШ : извесен сШуgенШ; млаg сШуgенШ : egen л1Jlag сШуgепШ : пекој млаg сШуgепШ : извесеп млаg сШуgепШ; gевојка : egna gевојка : некоја gевојка итн .

Ако предметот на определување (референтот на ИС) е неидентификуван елемент на множеството (т.е . е подмножество на општото именувано множество) определено како идентификувано, лексичките показатели на неидентификувачката референција не ја придружуваат јадрената ИС, туку ја придружуваат зависната ИС референцијално карактеризирана како идентификувачка и бројно карактеризирана како множествена, при што ја акомодираат таа ИС со помош на предлогот og, сп : еgен og моиШе gpyiapu, некој og чиновнициШе, Шројца og чеШаШа и сл. Во оваа стуација, во ранг на конститутивен член на целата сложена конструкција се наоѓа показателот на референција, кој што ја прифаќа родската карактеристика на конститутивниот член на акомодираната ИС.

Забелешка: За изборот меѓу еgен и некој мотивиран сnоред категоријал

ната карактеристика на реченицата cn . : nодолу дел 3 .6.

1 94


Предикативно употребената ИС (со отсуство на предметна сооднесеност, отсуство на референција) има нулти показател . Со други зборови: ИС употребена пре.L(икативно е формално иста со јадрената ИС.

Забелешка 1 : Контраверзии побудува интерпретацијата на показателите на

референцијална карактеристика во таканаречените општи реченици од типот: АвШтиобилоШ е најiолемо зло. ; Не ygupa iром в коuрива. ; ЖенаШа е секоiаш жена. ; итн. т.е. реченици во кои членот е уnотребен генерички, а синтагмата именува цел genus, т.е. цело множество десигнати на дадениот поим, сфатено колективно или дистрибутивно. Во современиот македонски јазик во овие реченици се шири членот во ИС аргуменстски употребени и станува задолжителен во таканаречената независна ИС, која отвора реченичен израз, т.е. која на предикатскиот израз му наметнува "независна" форма, сп. на пр. претходно наведените примери.

Забелешка2: Како први збороформи во ИС можат, исто така да се јават и

придавските заменки секој и ниеgен/никаков, и тоа: а) ако непосредно И претходат на јадрената ИС или б) во случај кога секој и ниеgен ја акомодираат со посредство на предлогот og ИС референцијално карактеризирана како идентификувачка, а бројно како множествена. За интсрпретацијата на овие заменки, а исто така и за заменките сиоШ(Шој) и исШиоШ(Шој) сп. подолу.

Постојат неколку типа ИС кои поради семантички и/или синтаксички причини се неменливи (селективни) од гледна точка на референцијалната карактеристика. Меѓу нив има такви ИС во кои можеме да изделиме јадрена ИС и друг тип кои ја истата немаат. Ќе се задржиме, најпрвин на првиот тип:

1 . Таканаречениот определен член, а исто така и постпозитивниот заменски формант, освен основната семантичка функција, има и секундарна синтаксичка функција на подигнување на дополнителниот член (т.е. на придавската збораформа) на ниво на конститутивен член на ИС (овој процес се определува како супстантивизација на придавката). Сп. : Дојgоа gвајца луѓе. ПосШариоШ беше uознаШ во селоШо. ; или УбавинаШа на gевојкаШа зависи og косаШа. РусокосиШе за .мене се најубави.; сп. исто така и: Глеgај iu овие зipagu.

1 95


Високава не м и се gouaѓa. - како што произлегува од примерите ИС конституирани од придавски збороформи се употребуваат анафорски или деиктички и ех definitione имаат идентификувачка функција.

2. Вокативните ИС, т.е. оние кои се маркирани од гледна точка на категоријата апел, исто така ех definitione се референцијално употребувани и имаат идентификувачка функција - референт на овие ИС е адресатот на текстот, т.е . еден од учесниците во говорната ситуација. Можеме да забележиме дека во македонскиот Ј азик показателите на категоријата апел едновремено се и показатели на иднтификувачка референција.

3. Третиот тип на ИС, селективни во однос на референцијалната карактеристика, на којшто тука ќе се задржиме, е ИС конституирана од таканаречениот предикатив, т.е. кон-

. . ституирана од лексема КОЈа примарно или единствено се Ја-вува во предикативна служба. Во македонскиот ј азик тука спаѓаат, пред се позајмените лексеми со формантот -лиј-а, коишто, ако се изземат случаитс на секундарна лексикализација, не се употребуваат референцијално.

Тука споменатите три типа ИС се референцијално селективни од семантичка гледна точка, сепак, нивните конститутивни членови, во друга употреба, можат да се појават во текстот како показатели на менливи (парадигматски) ИС од гледна точка на категориЈата определеност.

Поинаква е ситуацијата кај ИС кои се референцијално селективни и кои ги сочинуваат:

2.2. 1 . ИС со конститутивен член селективен според референцијалната карактеристика

Тука ќе стане збор за ИС конституирани од лексеми чијашто семантика им наметнува определена референцијална карактеристика.

Најбројната група ја сочинуваат лексемите кои ех definitione се појавуваат во текстот со еднозначна сооднесеност кон предметот. Тука спаѓаат:

1 96

Основи на cuнillaкcailla . . .

а . Сопствени називи

Забелешка: Сопствените називи во македонскиот јазик, во принцип не се

врзуваат со членот. Ако се изостават составите настанати како експресивни кај повеќето прекари и кај некои хипокористици, ќе ни останат дват типа на отстапувања од овој принцип, едното кое се оденсува на затворен инвентар на лексеми и второто со категоријален карактер. Првото отстапување се однесува на релативно малку познатите rеографски називи, како на пр. : Аuенини, КарuаШи и др. , кои се управуваат според синтаксички правила: употребени во позиuија на арrумент прифаќаат член, а употребени во функuија на предикат најчесто го rубат, сп. : КарuаШиШе се наоѓаат крај iраницаШа покрај : Тоа се КарuаШи(Ше). Вториот тип, тоа се споствените називи чијашто компонента е примарно употребената општа класификувачка именка, како назив на класа, сп. : ПрофесороШ Конески gojge uорано покрај : Професор Конески gojge uорано каде што сопствениот назив составен од две компоненти не подлежи на понатамошна категоријална интерпретација.

б. Лични заменки

в. Именски показни заменки, од типот: Шој, Шоа, са.миоШ (Шој), caмoiiio (Шоа), овој, ова, оној, она. На оваа група лексеми еднозначност во деиктичката употреба И обезбедува соодветниот придружен гест.

r. Една група на лексеми, вообичаено ситуационо определени како определени дескрипции, на пр. степените на сродство, како на пр, : мајка, ШаШко, coupyia и сл. , ако соодветниот референт е мајкаШа, ШаШкоШо, coupyiaiiia на неКОЈ од соговорниците.

Забелешка: Ако rи изземеме лексемите од типот г. кои во конкретна си

туација функuионираат како сопствен назив, во македонскиот јазик определената дескрипција има реrуларен формален показател во облик на определен член.

2.2.2 . Помалку бројни се лексемите - конститутивни членови кои ја исклучуваат можноста на еднозначно сооднесување кон предметот (а со самото тоа и формално ја и склучуваат можноста за појавување на членот). Тоа се:

1 97


а. Именските заменки, таканаречени неопределени заменки : некој и нешШо, а секундарно и еgен.

Забелешка: Карактеристични се конструкциите од типот: нешШо убаво,

некој си.мuаШичен итн., треба да ги прифатиме како категоријални варијанти на претходно споменатите ИС од типот: убавоШо, си.wuаШичниоШ итн.

б. Придавските заменки, таканаречени неопределени заменки некој и еgен, како и броевите во конструкциите од типот некој 1 еgен 1 uеШ . . . og . . . , во кои соодветните збораформи се единствени репрезентанти на задолжително редуцираните граматички надредени ИС, сп. : еgен og чиновнициШе т.е. *еgен чиновник og чиновнициШе . . . , итн.

в. Заменките - интензификатори на референцијата: сеШо, секој, сешШо, никој, нишШо, коишто на ниво на РИ можат да се интерпретираат како негација на РИ со неопределена заменка, сп. на пр. : СеШо е убаво 'не е вистина дека има нешто што не е убаво ' , НишШо не Jwu се gouaѓa 'не е вистина дека има нешто што ми се до паѓа' , итн. Тие обична имаат експресивна функција - функционираат како интетзификатори на рсференцијата.

2.3. Дополнителни членови во апозиција

Веќе кажавме дека показателите н а референцијалната карактеристика на ИС, дали тие се морфолошки или лексички, секогаш се врзуваат со почетокот на синтагматската низа што ја твори таа ИС. Во врска со тоа, како сигнали на почеток тие можат да бидат од помош при поставување на границите, а со самото тоа и на бројот на одделни ИС присутни во текстот.

Дополнителните членови коишто изразуваат содржина х, како што произлегува од примерите, во принцип се сместени меѓу показателот на референција и конститутивниот член на ИС. Сепак, се случува дека покрај дополнителниот

1 98


член во функција на модификатор на конститутивниот член во текстот се јавува израз кој што ја модифицира ИС како целост. Слично како и во случајот на изразите што го модификуваат конститутивниот член на ИС тоа може да биде придавка, ИС или РИ. Битен е фактот дека овој израз стои надвор од опсегот на влијанието на показателите на Рф кои ј а карактеризираат модификуваната ИС, а ако таа самата има облик на ИС, по потреба може да го поседува сопствениот показател на R.

МлаgаШа сШуgенШка, А на



} секоiаш желна ga uомоiне неко.wу, се јави uрва.

} учиШелкаШа на ПеШре, не беше gома.

} која му беше како мајка на ПеШреШа, веgнаш се соiласи. и тн.

Како прво, ќе забележиме дека израз којшто ја дополнува ИС во вториот пример, исто така е ИС и тоа ИС со сопствена референцијална карактеристика; како втро, дополнуваната ИС, меѓу другото може да биде и сопствено име, односно ИС референцијално селективна којашто не може да прими никакви внатрешни модифицирачки (дополнителни) компоненти.

Изразите коишто ја модифицираат ИС, а коишто стојат надвор од неа, поточно, непосредно по неа во текстот ги карактеризираме како дополнителни членови во апозициЈа.

2.4. Именската синтагма и количествена оцена на предметите и настаните

И македонскиот и другите јужнословенски јазици имаат таква градба што предметите и настаните коишто ги именува ИС не можат да бидат лишени од показател на количестве-

1 99


на оцена. Ова произлегува од фактот дека конститутивниот член на ИС, т.е . именката, во текстот не се јавува надвор од таканаречената морфолошка категорија број, односно се јавува соодветно во еднина или множина. Семантичката интерпретација на формите според број во зависност од содржината што ја именува ИС во македонскиот јазик може да биде различна. Пред да се сконцентрираме на неа, да кажеме уште дека во ИС задолжителна е конгруенцијата по број , т.е. придавските дополнителни членови при изборот на формата за број се раководат според конститутивниот член:

млаgа gевојка t 1

gобар сШуgенШ t 1

gебел CHOU t 1

- .wлagu gевојки t 1

- gобри сШуgенШи t 1

gебели сноuови t 1

- gебели сноuје t 1

итн.

Исто така, во реченичните конструкции, е задолжителна конгруенцијата според број меѓу таканаречената независна ИС и личната форма на глаголот:

ЧовекоШ gojge. t 1

ЛисШоШ uagнa t 1

Забелешка:

- ЛуѓеШо gojgoa. t 1

ЛисШовиШе uagнaa -t 1

ЛисјеШо uagнaa. t 1

итн.

За onceroт на конrруенција меѓу независната ИС и ИС во предикатот cn. : дел 3 .5 .

Материјалните предмети ги перцепираме како индивидуализирани, пространствено оформени делови на светот којшто не опкружува, кои подлежат на операцијата на мере-

200


ње и броење. Во врска со тоа, ИС кои именуваат материјални предмети, зависно од нивната конкретна референција во текстот, т.е . зависно од тоа дали се употребени сооднесени кон еднинечен предмет или кон множеството на предмети, знаеме да ги оцениме како единечни ИС или множествени ИС, сп. : на пр. : Донесов книiа. - Донесов кнuiu. ; Го iлеgам човекоШ. - Ги iлеgам луѓеШо . ; итн.

Сигнализирањето на единсчниот карактер на ИС е основна функција на наставките за еднина. Формите за еднина се јавуваат и во дистрибутивните генерички ИС, сп. на пр. : ПеШелоШ е ИШица.

За нагласување на сдинечниот карактер на ИС може да се појави и лексичкиот показател еgен .

Забелешка: Еgен во заменска функција (сп. : дел 1 . 5 .) иако има парадигма

по број , но ја зачувал функцијата на индивидуализација на предметот и/или множество на предметите на кои се однесува.

Множествените ИС можеме да ги оценуваме или од гледна точка на тоа што ја поврзува именуваната група на предмети во множсство, т.е . како колективни - македонскиот ј азик поседува специјален морфолошки показател на таквата употреба, т.с . за збирна множина, или од гледна точка на множествсноста, т.е . бројноста на предметите што го сочинуваат даденото множество, т.е . како називи на множественост сфатена дистрибутивно. Во вториот случај отворена е можноста да се избројат елементите кои се составни делови на дадена група и може да се појави лексички показател на количина, т.е. број кој пак, во случајот на ИС конституирани од именки од машки род факултативно може да се врзе со специјалната форма за избројана множина, сп. : Kyiiuв uеШ лебови. - Kyuuв uеШ леба. ; итн.

Морфолошките форми на множината ни овозможуваат да го именуваме множеството од гледна точка на оние одлики кои ги поврзуваат елементите што го творат тоа множество (јаболки тоа е множество на елементи во кое секој елемент е јаболко, итн. ). Форма која овозможува множеството да биде

201


именувано со зачувување на особеноста на секој од елементите што му припаѓаат е конјункцијата. Во македонскиот јазик таа се гради, со одделување на компонентите една од друга со паузи (т.е. со запирка) или со сврзниците : и, исШо, исШо Шака, сп . : јас и Ши; ПеШре, МиШо и Ана; uеШјаболки и gесеШ круши; итн.

Забелешка : Дистрибуцијата на членот овозможува да се оцени кога се

работи за конјункција на одлики од исто множество, а кога за конјункција на две множсства на предмети, сп. на пр. : iолемиШе и сочни круши, т.е. 'круши коишто се големи и сочни ' и iоле.wиШе и соч1ш круши, т.с. 'големите круши и сочните круши' .

Таканаречената елиптична множина, т.е. онаа множина која ги именува множествата организирани околу еден истакнат елемент македонскиот ј азик ја создава или користејќи лексички средства, или со соодветните наставки на множината, сп. : ние 'јас и другите ' , вие 'ти и другите ' , Божовци 'Божо со жена си; Божо и семејството ' , Корубиновци 'Корубин со жена си; Корубин со семејството' итн .

Посебен вид на матсријални предмети претставуваат таканаречените супстанции коишто во јазикот ги перцепираме не како единки или збир на единки, туку како контунуитети без определена форма во просторот и коишто единствено со помош на соодветни единици мерки можат да подлежат на количествена о цена, сп. : воgа - gва лиШри воgа - uеШ чаши воgа и тн. ; јаiлен - Шон јаiлен - gве коли ја'iлен - uеШ вреќи јаiлен и тн. ; јаже - ИеШ .�иеШрајаже и тн. Се-како единиците мерки ги применуваме според потребите за оцена на предметите кои по друга основа се мерат "на парче", на пр. : uеШ јаболки - кило јаболки итн.

Настаните поретко од предметите подлежат на количествена оцена и поретко ги третираме како множества. Тоа што го броиме, сумираме, мислејќи за настаните како за множества, тоа се временски отсечки исполнети со тие настани (исто како и што кај материјалните предмети ги броиме со нив исполнетите делови од просторот) сп. : неколку uоројни gожgови, gва земјоШреса, uеШ сеgници итн.

202


Броевите, т.е . лексичките показатели на количествената оцена (= показатели на информацијата К) се сместени во ИС меѓу лексичкиот показател на референцијалната карактеристика (Рф) и јадрената ИС, сп. : Шие uеШ мали ШеШраШки, некои gесеШ црвени фломасШери и тн. Ова исто општо правила решава и за редоследот во ИС од типот: ние Шројца, вие uеШмина, т.е . кај ИС селективни е според референцијална карактеристика.

Кога отсуствуваат лексичките показатели на референцијална карактеристика показателите на количествена о цена ја отвораат именската низа и поради тоа кај ИС еднозначно сооднесени кон предметот токму тие се врзуваат со членот.

Забелешка: Кај ИС кои именуваат множества на луѓе може да отсустува

конститутивната именка од типот човек во случаите кога формантот на бројот внесува доволна информација, сп. : ТројцаШа .млаgи л1олчеа. ; ПеШлшнаШа новоgојgени не знаеа шШо ga uраваШ. ; итн.

Броевите остануваат во комплементарна дистрибуциј а с о лексемата еgен в о нејзината заменска функција н а показател на неопределена дескрипција. Отсуствувото на показатели на еднозначна референција автоматски ја квалифукува низата која започнува со број како неопределена дескрипција, сп. на пр. : Дојgоа gесеШ војници итн.

Забелешка 1 : Формата на средниот род еgно која се наоѓа пред број И на

метнува на соодветната количествена оцена приближен карактер, сп. : еgно uеШ кафиња и тн.

Забелешка2: Приближност изразуваат, исто така и составите како на пр. :

gва-Шри, uеШ-шесШ, сеgум-осум, uеШ-шесиаесеШ итн.

Таканаречените приближни броеви како на пр. : иеколку, мноiу, малку и сл. синтаксички се однесуваат исто како и вистинските броеви. Првите два изразуваат оцена на избројано множество, а вторите два изразуваат количествена оцена на дадена супстанција, сп.: НеколкуШе uаgнаШи сШуgеиШи се uобунија. ; Мноiу војници би.ле без uушки. ; Ми Шреба мноiу

203


uесок. ; Земи л1.алку шеќер. ; и тн. Сп. исто така и: Kyuuв .малку og сирењеШо 1 og јаболкиШе шШо io 1 iu виgов.ме на uазар и сл. ; тоа се констркции во кои ИС конституирана од .малку (со задолжителна редукција на појдовното *малку сирење og сирењеШо . . . и сл.) именува неопределен дел од еднозначно идентификувана "порција" на дадена супстанција или на идентификувано множество.

Забелешка: За конструкциите од типот 3еgов og сирењеШо. ; Да) Јии og ме

соШо. ; и сл. cn. во дел 2.7.

Меѓу ИС селективни (неменливи) според количествената оцена треба да ги споменеме ИС конституирани од а) сопствени називи и б) лични заменки за 1 . и 2. лице, како и предметните заменки од среден род: Шоа, (не)шШо, сеШо, сешШо, нишШо.

Селективноста на ИС според количествената оцена треба да се оддели од дефектната парадигма по број на конститутивниот член на ИС. Ваква дефектност во македонскиот јазик имаат таканаречените pluralia tantum, т.е. називите кои се јавуваат во морфолошка форма на множина и кога се однесуваат на единка и кога се однесуваат на множество, сп. на пр. : Куuив (egнu) ножици наспроти: Kyuuв uеШ ножици итн.

2.5. Граматичкиот род како синтаксички орrанизатор на ИС

Основната функција на граматичкиот род во македонскиот јазик исто како и во другите јужнословенски јазици е синтаксичка организација како на именските синтагми, така и, во поограничена мера, на реченичните изрази.

ИС по дефиниција е селективна по род, што претставува проста последица на селективноста на нејзиниот конститутивен член - именката. Дополнителните членови во форма на придавски лексеми, како во јадрената ИС, така и надвор од неа се акомодираат по род кон конститутивниот член, сп. :

204

низок мрачен хоgник

t t 1 - ниска мрачна соба

t t 1

Во ИС од типот:


- ниско .мрачно iiреШсобје

t t 1 итн.

еgен og чиновнициШе, нај.\1.Лаgа og сосеgкиШе,

t 1

исто така обврзува конгруенција по род. Ситуациите во кои изборот на граматичкиот род на кон

ститутивниот член (т.е. и на целата ИС) е непосредно семантички мотивиран се ретки и од гледна точка на хиерархијата на изборот што го наметнува јазикот како таков се секундарни. Тие се јавуваат во случаите на употреба на таканаречените феминативи, т.е. специјалните називи за женски род за женки на различни видови на животни, за жените носители на особини или вршители на професии итн. , сп . : Дојgе Шво-јаШа учиШелка. ; ВолчицаШа е uoouacнa og волкоШ. ; итн . Исто така, за биолошкиот род информираат и називите на мажјаци деривирани од општ назив со женски род, сп.: МачороШ cuue во бавчаШа итн. И најпосле, во случај на еднозначна референција на предметот кон називот, по пат на deixis, односно анафора, биолошкиот род имплицира граматички род на називот на машки вршител на дејство или носител на особина (секако, под услов во речникот да постојат соодветни феминативи), а исто така го имплицира и родот на заменката, сп. : Дојgе учиШелоШ (а не учиШелкаШа). ; Го uoceiiiuв болниоШ (а не болнаШа). ; Кој cu? (за маж); Која cu? (за жена); Таа секоiаш ме криШикува. (за жена); итн.

Забелешка: Личната прашална заменка кој во македонскиот јазик има

парадигма по број и по род.

Секундарна и интересна семантичка оптовареност на граматичкиот род на словенска почва во македонскиот јазик има средниот род. На дериватот му го наметнуваат средниот род (независно од родот на деривациската база) поголемиот број на деминутивни и хипокористични суфикси. Оттука са-

205


миот процес на деминуција или хипокоризација се прифаќа како процес на пренесување во категоријата на средниот род.

Кај реченичниот израз се среќаваме со прилагодување по род и по број кон таканаречената независна ИС. На акомодација подлежи предикатскиот израз, а исто така и придавскиот израз и/или ИС во именски прирок и ИС во апозиција, сп. :

а.

1 ЧовекоШ cuueл.

б.

1 1

1 - ЖенаШа ciiue.1a.

1

1 - ЛуѓеШо cuueлe.

1 1 1 uogнauueн. uogнauueнa. uogнauueнu.

ЧовекоШ е - ЖенаШа е - ЛуѓеШо се наш coceg. наша сосеШка. наши cocegu.

в.

! 1

uogнauueн

!

ЧовекоШ, ' не не iлеgаше.

206

нaшuoiii coceg

uo_qнauueнa

- ЖенаШа, нашаШа сосеШка

!

- ЛуѓеШо,

1 ! 1

' не не iле_qаше.

1

uogнauueнu ' не не i'legaa.

нatuuiiie cocegu


Секако, во случаите б. и в. конгруенциј ата по род на предикативните ИС зависни од постоењето во речникот на соодветни деривати од женски род. Во случаите кои се семантички (и формално) мотивирани може да отсуствува конгруенција по број , сп. на пр. : Жeнuiiie се моја несреќа. ; AвiiioJиoбuлuiiie се најiолемо зло. ; итн.

2.6. Вокативна именска синтагма -функција и структура

Вокативната ИС т.е. ИС маркирана од гледна точка на граматичката категорија апел претставува обрат кон соговорникот (актуелен или замислен), т.е . кон еден од учесниците во говорната ситуација, значи, по дефиниција има еднозначна сооднесеност кон предметот. Неменливата категоријална содржина на ваквата ИС би можело да се претстави како 'ти, кон кого апелирам, сврти го своето внимание кон мене ! ' . Како што произлегува од кажаното вокативната ИС е прсдикатска структура и како комуникативна единица го има истиот ранг како и реченичните конструкции.

Редовен показател на функцијата апсл е соодветната интонациска рамка, додека морфолошката форма на вокативот може, но не мора да се поЈ ави.

Сите содржини што ги носи вокативната ИС имаат карактер на предикати искажани од страна на говорителот за соговорникот кому му се обраќа. Имено, Милице! значи : 'ти на која И се обраќам именувајќи ја со името Милица' ; Дpaiu мој Пeiiipe! значи: 'ти кому му се обраќам именувајќи го со името Петре и на којшто му кажувам дека ми е драг ' ; Иguoiiie еgен! тоа значи: 'ти кому му се обраќам и кому му соопштувам дека го сметам за идиот' итн.

Многу моменти во интерпретацијата на вокативните ИС излегуваат надвор од сферата на семантика во права смисла, и навлегуваат во сферата на прагматиката и конвенцијата која обврзува при ј азичните контакти во дадена средина.

207


Во синтаксичката градба на вокативната ИС вреди да се нагласат два момента кои ја прават различна од ИС немаркирани по апел . Прво, вокативната ИС конституирана од сопствено име во извесни конвенционализирани ситуации, на пр. на почеток на писмо, прифаќа дополнителни елементи, сп. : Дpaiu МиШо . . . итн. Второ, вокативната ИС често се карактеризира со инверзиЈа на дополнителните членови, сп. : Сине .�иој gpaiu!; Maiape ниеgно! и сл.

2.7. Синтаксички функции на ИС во реченичниот израз; категоријата падеж

Во реченичниот израз ИС врши различни синтаксички функции и соодветно се акомодира кон нив зависно од функцијата и од синтаксичките единици со коишто според својата функција влегува во односи на граматичка зависност. Целиот збир на синтаксички функции на ИС придружен со показателите на тие функции тука го определуваме како граматичка категориЈа падеж.

На прво место, поради нивната семантичката значај ност, се наметнуваат функциите на основните аргументи на предикатот кој ја конституира реченицата, т.е. функциите кои ја прават ИС зависна од предикатскиот израз . Тоа се граматичките функции, лишени од универзална семантичка интерпретација, а соодветно ќе ги определиме како функции на првиот, вториот и третиот аргумент.

ИС во функција на прв аргумент, т.е. во функциј а на номинатив влегува во задолжителни врски на конгруенција по број и род со предикатскиот израз, при што правецот на акомодација (прилагодување) води од ИС кон предикатскиот израз . Поради ова и земајќи го предвид отсуството на показатели на ваквата функција во рамките на самата ИС, ИС во функција на прв аргумент се зема како независна ИС. Специјални независни морфолошки форми имаат личните и показните заменки, а исто така и извесни сопствени имиња од машки род.

208


При немаркираниот редослед на реченичниот израз ИС во функција на прв аргумент му претходи на предикатскиот израз и тогаш, обично има еднозначна референција. Сп. : Поштарот gojge наUлаgне. ; н о Наuлаgне gojge uоштарот/ uоштар.

Повеќето предикатски изрази во македонскиот јазик отвораат покрај себе синтаксичка позиција за ИС во функција на прв аргумент. Отсуството на ваква позиција сведочи дека во основната функционална реченична перспектива на даден предикат, на преден план се наоѓа самиот предикат, а не некој од неговите аргументи, сп. : Ми се сuие. ; Ми се оgи. ; ТоUло ми е. ; итн. За ова сп. пошироко во делот 3 . 3 .

ИС во функција на втор аргумент, т.е. во функција на акузатив влегува во однос на непосредна зависност од предикатскиот израз. Во случај на ИС со еднозначна референција, показател на овој однос е заменска клитика која е во согласност по род и број со ИС, а е сместена во позиција на проклиза во однос на предикатскиот израз. Освен тоа, личните и показните заменки имаат и специјални морфолошки форми на непосредна зависност, а пак некои сопствени имиња од машки род имаат општи форми маркирани како зависни.

Во случајите на ИС лишени од еднозначна референција единствен показател на непосредна зависност е линеаризацијата. При неутрална реализација ИС која е непосредно зависна стои по предикатскиот израз . Сп. : Го виgов uоштарот. - Виgов (еgен) uошШар. ; Ја виgов жената. - Виgов (еgна) жена. ; Ги виgов луѓето. - Виgов (еgни) луѓе. ; сп. исто така и : Го виgов (неiо). ; Ја виgов (неа) . ; Ги виgов (нив) . ; Го виgов Петрета. ; итн.

Забелешка 1 : Разликата меѓу Го виgов и Го виgов неiо; Ме вuge и Ме вuge

.иене; и тн. е разлика на топикализацијата, т.е. на таканаречената функционална перспектива на реченицата. Конструкциите без удвојување на заменските форми имаат карактер на проста констатација на фактот, додека во конструкциите со удвојување, непосредно зависната ИС носи информација од прв план: 'него го видов (а не неа, итн.) ' , 'мене ме виде (а не тебе) итн . ' .

209


Забелешка2: Во речениците конституирани од форми на императив имаме

енклиза (а не проклиза) на заменката, сп. : Bugu io uошШароШ!; Bugu io (неiо)! итн.

Кај повеќето македонски предикатски изрази кои отвораат покрај себе синтаксичка позиција за два аргументски изрази овие позиции соодветно ги пополнуваат независна ИС и непосредно зависна ИС. Релативно ретко непосредно зависната ИС се појавува како единствен можен аргументски израз (сп. на пр. : Срам Ше било итн.), или како една од двете можни ИС при што втората не е независна ИС (сп. : Heio io бива за Шоа итн. ) .

ИС во функција на трет аргумент, т.е. во функција на датив влегува во однос на посредна зависност со предикатскиот израз. Показател на овој однос е такаречениот граматички предлог на којшто во случај на ИС со еднозначна референција редовно е придружен, а во случај на други ИС факултативно е придружен заменска клитика која по род и по број е во согласност со таа ИС. Оваа клитика во однос на предикатскиот израз стои во позиција на проклиза (а кај императивните реченици во позициЈа на енклиза, сп. погоре Забелешка2). Освен тоа, личните и показните заменки имаат специјални морфолошки форми на посредна зависност, а пак некои сопствени имиња од машки род имаат општи форми маркирани како зависни. При неутрална линеаризациј а посредно зависната И С стои п о предикатскиот израз . Сп. : Му up'!cШauuв на човекоШ. - (Му) upucШauuв на (еgен) човек. ; И upucШauuв на женаШа. - (И) upucШauuв на ( еgна) жена. ; Им upucШauuв на луѓеШо. - (Им) ИрисШаuив на (egнu) луѓе. Сп. исто така и : Му uрисШаuив (нему). ; Му upucШauuв на ПеШреШа. ; итн.

Забелешка 1 : Разликата меѓу Му upucШauuв и Му uрисШаuив нему; Tu upu

cШauwz и Ти upucШauwz Шебе итн. , е како во случајот на непосредна зависност (е п. погоре).

Забелешка2: Ако реченичниот израз опфаќа и ИС во функција на втор ар

гумент и ИС во функција на трет аргумент клитиката на посредна

2 1 0


зависност И претходи на клитиката на непосредна зависност, додека редоследот на самите ИС зависи од функционалната перспектива на реченицата, сп . : Му ја gagoв книiаШа на gеШеШо. - Му ја gagoв на gеШеШо книiаШа.; а исто така и На gеШеШо му ја gagoв книiаШа. ; КниiаШа л1у ја gagoв на gеШеШо. ; На gеШеШо книiаШа му ја gagoв. ; КниiаШа на gеШеШо му ја gagoв.

Кај повеќето предикатски изрази кои отвораат синтаксичка позиција за посредно зависната ИС, таа се ј авува како една од трите ИС покрај независната ИС и посредно зависната ИС. Релативно ретко таа се јавува како единствен можен аргументски израз ( сп. на пр. : Драiо м и е итн. ) , релативно почесто како еден од двата имплицирани изрази покраЈ независната ИС ( сп. ги претходните примери базирани врз глаголот upucШauu ).

Забелешка: Во македонскиот јазик ИС кои се настанати по пат на номи

нализација на реченичните конструкции, а кои влегуваат во односи на rраматичка зависност со предикатскиот израз остануваат во комплементарна или факултативна варијација со неноминализираните реченични конструкции, сп. на пр. : ЉубезносШ секоiаш ќе Ши корисШи. 11 Да биgеш љубезен секоiаш ќе Ши корисШи. ; Заборви на нашиоШ вчерашен goioвop. 11 Заборавив gека 1 како се gоiоворивме вчера. ; позицијата на трет аргумент овозможува разбивање на аргументскиот израз, сп. на пр. : Ме чуgаШ uосШаuкиШе на РисШо. 11 Му се чуgам на РисШо како uосШаuува. ; итн.

Особена форма на граматичка зависност е зависноста

на една ИС од друга ИС, т.е . функцијата на генитивот. Показател на овој однос е граматичкиот предлог на, сп. : книiа(Ша) на ПеШре, браШучеШка(Ша) на еgна моја колешка, бреi(оШ) на езероШо, исuиШување (Шо) на новиоШ маШеријал итн.

Неколку типови на конструкции претставуваат исклучок од општото правила. Тоа се:

- фразеологизираните состави во кои надредената ИС е конституирана од номинализација (таканаречена глаголска именка), а пак подредената ИС е израз со функција на втор аргумент покрај номинализираниот глагол, сп. : uиење iiiyiiiyн, миење раце, uишување книiи итн. ; аргументскиот израз во

2 1 1


конструкциите од овој тип по дефиниција е нереференцијално употребен;

- составите во кои надредената ИС конституира назив на помалку или повеќе конвенционална сдиница мера, а пак зависната ИС е назив супстанција или на множество 1 збир кој што подлежи на операција на мерење, на пр. : чаша воgа, вреќа ќумур, чинија јаболки итн. ;

Забелешка: Во термините на описот предложени во делот 2.4. надреде

ната ИС во таквите конструкции треба да ја прифатиме како лексички показател на количествена информација, а зависната ИС, како семантички основна јадрена ИС која подлежи на оцена.

- во македонскиот јазик личните заменки се лишени од морфолошката форма која е способна да влезе во однос на зависност од ИС. Соодветна функција вршат таканаречените заменски присвојни придавки, сп. : моја книiа - книiа на Маре; Швоја иgеја - иgеја на ПеШре; наша uрошеШка - uрошеШка на колеiиШе итн. Сепак во македонскиот

-јазик опсегот на

појавата е поширок, и исто така, ги опфаќа таканаречените заменки за 3 . лице, сп. : книiа на ПеШре - неiова книiа; книiа на Маре - нејзина книiа; книiи на моиШе gpyiapи - нивни книiи итн. ;

- особена класа на конструкции творат ИС конституирани од називи на степени на сродство, а кои се определувани од личните заменки во поширока смисла, како погоре. Во овој случај , на заменската присвојна придавка И конкурира клитиката на посредна зависност, сп. : мојаШа Јwајка (поретко) - мајка ми (почесто); неiов(иоШ) ШаШко (поретко) -ШаШко му (почесто ) ; нејзина(Ша) сесШра (поретко) - сесШра и (почесто) итн. Енклитичките конструкции од типот мајка ми, ШаШко ми, ШаШко му, сесШра и. по правила имаат еднозначна референција и не прифаќаат член, ниту никакви други показатели на референција. Ако, пак, во однос на зависност влегува не личната заменка, туку произволна определена дескрипција, тогаш соодветната клитика на посредна зависност се јавува како показател на еднозначна референција на целата конструкција, сп. : мајка му на ПеШре, сесШра и на мојаШа колешка итн.

2 1 2


Најтешко е исцрпно да се опишат односите на зависност во кои со своето синтаксичко окружение влегуваат предлошките ИС во кои предлогот има не само функција на показател на зависноста, туку пред се, носи определена предикативна содржина, која на целата ИС И дава ранг на прилошки израз способен да влегува во сложени односи на граматичка (и семантичка) зависност како со предикатски изрази, така и со ИС во функција на аргументи.

Не можеме тука да ј а претставиме интерпретацијата на сите предлози и ИС со предлози во македонскиот јазик. Ќе се ограничиме на констатација дека тие функционираат како предикатски структури, а исто така и како имплицирани аргументски изрази во таквите структури. Сп. на пр. : АвионоШ upucШuiнa og ИсШа.мбул. ; КниiаШа og Шој авШор секоiаш е брiу pacupogageнa. ; ДеШеШо cu uipa со Шоuка. ; Таа Шрака Шреба ga ја сечеме со ножици. ; ОсШанавме без леб (= без ga има.ме леб). ; Го за.молив за еgен разiовор (= за ga разiовара еgнаш со мене) ; Му UлаШив за леб. ; итн.

Забелешка: Како што произлегува од примерите во македонскиот јазик

реченичната конструкција во функција на арrументски израз може да има дВа показатели на оваа своја функција: морфемата ga - сигнал на примарно зависна реченица - и предлог - сиrнал на позиција примарно резервирана за ИС, сп. : Ќе gojga.м за ga Ше виgам Шебе. ; ОШиgов без ga Ше вugCLи iiieбe.; итн. ; сп. исто така и Ќе gojga.м за кај Ана. (= за ga се најgа.м кај Ана); Јас су.и за во кино. (= јас су.и за Шоа ga oguмe во кино); итн.

2 1 3

3. КРАТОК ПРЕГЛЕД НА СИНТАКСАТА

НА РЕЧЕНИЧНИОТ ИЗРАЗ.

Г РАМАТИЧКИ КАТЕГОРИИ

НА ПРЕДИКАТСКИОТ ИЗРАЗ

Под реченица подразбираме комуникативна единица чијашто основна функција е предикација, т.е. констатирање на постоење на определени функции на предмети и/или појави, или на постоење на релации меѓу предметите и појавите. Реченицата е секогаш нечива реченица, таа е авторизирана предикација од страна на говорителот и сместена во просторот и времето преку просторните и временските параметри на говорителот.

Согласно со она што го кажавме во воведот како семантички запис на реченицата предлагаме М {Т 1 Л (ПАС)} , каде под ПАС подразбираме предикатско аргументска структура, т.е . предикат и од него имплицираните аргументи; под Т и Л ја подразбираме информацијата што ја сместува предикацијата соодветно во времето и во просторот; под М подразбираме модална компонента, т.е. изразување на односот на говорителот кон судот што е предмет на Т 1 Л (ПАС). И тука, исто како и кај именската синтагма, формалните показатели на соодветната синтаксичка конструкција се приредени не едноеднозначно кон показателите на семантичката структура. На пример, македонската реченица: Миле сШиiна носи предикација базирана на предикатот 'стигне ' , формализирана така што времето на пристигањето на Mwte му претходи на времето на искажувањето на реченицата. Со други зборови, информацијата за локализација на ПАС во времето може да се добие преку соодносот меѓу темпоралната информација којашто ја носи формата сШиiна и моментот на искажување на соодветната реченица од страна на говорителот. Од друга страна, инфомацијата за место, имплицирана

2 14


од предикатот 'стигне' , а на површината лишена од специјални показатели, ја примаме како 'стигна тука' , т.е. ' . . . на местото/во местото . . . /во зградата . . . и тн. каде што се наоѓа говорителот' . И најпосле, информацијата М наоѓа израз во изборот на таква формализациј а на предикатот, којашто ни наложува да ја примиме нашата реченица како асерција, т.е . како суд, во чијашто вистинитост говорителот е убеден (или ако ја ставиме под прашање неговата добра волја за зборување вистина, како суд во чија вистинитост говорителот сака да не убеди. Во понатамошниот дел од овој текст не го ставаме под прашање говорењето вистина од страна на говорителот, бидејќи размислувањата на оваа тема за структурата на текстот се ирелевантни). Сп. ја анализираната реченица со речениците: Миле сШиiнал или Јас се сомневам gaлu Миле сШиiнал во коишто информацијата М ја примаме како сомнеж на говорителот во вистинитоста на соодветната Т 1 Л (ПАС).

Од формална гледна точка на реченицата, како предикативна единица, И одговара реченичниот израз. Реченичниот израз е конституиран од предикатски израз, т.е . од формален показател на соодветниот предикат. Предикатскиот израз, т.е. начинот на формализација на соодветниот предикат, одлучува за формата на предикатско-аргументската конструкција, односно за тоа кои од имплицираните аргументи на предикатот добиваат површински показател, а исто така и за тоа кој од аргументите е појдовна точка на предикацијата, т.е . се формализира како конгруентен со предикатскиот израз (= како ИС во функција на прв аргумент) . Сп. на пр. :

Иван upegaвa комuараШивна линiвuсШика в о однос на Иван е uреgавач или СеgеШе мирно! во однос на Мир! и сл. Во секој од двата пара примери втората формализација го редуцира бројот на формализирани арументи. Сп. исто така, на пр. : Коле u ja uogapu книiава на Ленче во однос на: Ленче ја goбu книiава og Коле во однос на: Книiава е uogapoк (на Ленче og Коле) ; или Коле ја чиШа најноваШа книiа og Јанески во однос на: НајноваШа кнuiа og Јанески мноiу се чиШа во нашаШа cpeguнa итн. Во двата случаи секоја наредна

2 1 5

Л!акеgонскијазик

формализација на даден предикат прифаќа како ПОЈдовна точка друг аргумент.

Предикатскиот израз во огромен број на случаи е конституиран од лична rnаголска форма, сп. на пр. : Миле сШиiна. ; ПеШре е gобар сuецијалисШ. ; А на ми обрна внимание ua Шоа. ; РисШо сШаиа лекар. ; Влаgо io избраа LlpeiUcegaШeл. ; ДеновиШе беа мрачни. ; итн. Но, сп. ги и вокативните ИС во делот 2.6 . коишто имаат ранг на реченични изрази, сп . ги исто така и изразите како : Тишина. Ноќ.; а исто така и на пр. : ДирекШно или Кај мајка Јwи со интерпретација 'начинот како што ќе постапувам ќе биде директен' , 'лицето при коешто ќе одам нема да биде никој друг освен мајка ми' , итн.

Модалната компонента на реченицата семантички претставува надреден предикат во однос на ПАС. Од формална гледна точка оваа компонента неопходно се реализира преку избор на граматичка форма на предикатскиот израз и факултативно во форма на специјален модален израз како на пр. : веројаШно, можеби, сиiурно, со iаранција, без сомнение, gоколку зиам, чина.iw, чиниш итн. Поретко модалниот предикат ја конституира реченицата, на пр. : ДоаѓањеШо на ПеШре е uog uрашалник. ; ОсШварувањеШо на Шој Uлан не изiлеgа реално. ; и тн.

Темпоралната компонента на реченицата, како што кажавме, ја локализира ПАС на временската оска. Од формална гледна точка оваа компонента е неопходно да се реализира со избор на граматичка форма на предикатскиот израз и факултативно во форма на специјален темпорален израз, како на пр. : скоро, uоgоцна, upeg uеШ gена, во ШекоШ на еgна неgела, коiа ќе се разgени, upeg ga uagнe мрак, итн. Понекогаш локализацијата во времето ја конституира реченицата: Се разgени коiа gојgовме. ; Почна новаШа, 1981-Ша, iоgина. ; итн.

Локативната компонента на реченицата ја локализира ПАС во просторот. Локативната компонента се рсализира во рамките на ПАС како еден од аргументските изрази барани на површината, или како формализација на семантички имплицираниот аргумент кој на површината е факултативен . Сп. : Иван се враШи gома. ; Коле сШиiна во Скоuје со заgоцнување. ;

2 1 6


Ј/епче ја сШави новаШа блуза во u.лакароШ.; итн. ; или ДецаШа uipaa (upeg зiраgаШа). ; ПеШре Шрчаше се uoбpiy (низ рекаШа) . ; итн. Понекогаш локализацијата во простор конституира реченица, сп. : Скоuје лежи на Bapgap. ; КниiаШа се наоѓа ua Ј'.tасаШа. ; итн.

Забелешка : Паралелно со другите балкански јазици македонскиот често

прибегнува кон изразување на просторната локализаuија со помош на два предлози, на пр. : Доаѓаи og кај ШеШка ми. ; Го извлеков og uog масаШа. ; Тој излезе og заg враШаШа. итн.

Во понатамошниот дел од нашето излагање ќе се осврнеме на оние форми на реализација на одделни семантички компоненти на реченицата кои наоѓаат израз во регуларни граматички показатели на ниво на предикатскиот израз конституиран од лична глаголска форма. Ќе започнеме од краток преглед на македонските предикатски изрази.

3.1. Типови предикатски изрази и од нив конституирани предикатско-аргументски изрази

Во македонскиот јазик разликуваме 4 типа на предикатски изрази. Тука мислиме согласно со насловот на овој дел само на предикатски изрази конституирани од лична глаголска форма.

Првиот тип го сочинуваат автосемантичните глаголи, т.е . оние кои во функција на конститутивен член на предикатско-аргументската конструкција (понатаму ПАК) не бараат околу себе никакви дополнителни компоненти. Овие глаголи можат да формализираат како предикати од прв ред, така и од повисок ред, т.е . отвораат позиции и за аргументски изрази со предметни референти и за аргументски изрази со непредметни реферснти. Сп. на пр. : Коле cuue. ; ПеШре чиШа книiа. ; Леиче се uоШсеШи на своиШе вчерашни gоживувања. ; КосШа фаШи ga црШа. ; МојаШа оgлука uоШекнува og најgлабоко убеgување. ; НашеШо заминување uреgизвика секакви реакции. ; итн.

2 1 7


Автосемантичните глаголи се јавуваат и во извесни предикатско-аргументски конструкции кои немаат позиција за аргументски израз конгруентен со предикатскиот израз, сп. на пр. : Mu се cuue. ; На Коле му се слоши. ; Лен.чеја сн.ема. ; итн.

Автосемантичните глаголи се јавуваат и во конструкциите кои воопшто не бараат површинска реализација на аргументи, на пр. : Врн.е. ; Се разgен.ува. ; Се смрачи. ; итн.

Вториот тип претставуваат синсемантични глаголи придружени од номинализации, т.е. конструкции како на пр. : обрн.ува вн.иман.ие, uрезема мерки, gон.есува оgлука, врши ouepaцuja, бие шеiа, upaвu муабеШ, чувсШвува блаiоgарносШ, uројавува инШерес, итн. Перифрастичните изрази од овој тип, исто како и автосемантичните глаголи, врзуваат и аргументски изрази со предметни референти и аргументски изрази со непредметни референти, на пр. : Коле бие шеiа со нас. ; Ленче чувсШвува блаiоgарносШ кон ШаШка cu. ; Тој uројавува инШерес за нашаШа рабоШа. , ВлаgаШа uревзема мер-ки uроШив инфлацијаШа. ; итн.

Тука спаѓаат и прилошките формализации на предикати кои придружуваат синсемантичен глагол како на пр. : Тој се чувсШвува gобро. ; Тој uзiлega gобро. ; Тој uосШаuува uравилно. ; Тој се оgнесува срgечно. ; итн.

Но, нема перифрастични изрази кои би конституирале ПАК без конгруентен аргументски израз, значи нема и такви перифрастични изрази кои воопшто би можеле да се појават без аргументски изрази.

Забелешка: Номинализациите - компоненти на перифрастичните изрази,

ех definitione, предикатски употребени, се појавуваат со нулти показател на РфК, без референција; во реченичните изрази како на пр. : ОuерацијаШаја врши gокШор Х или ОgлукаШаја gонесе конiресоШ и тн. имаме синсемантичен глагол како оператор на релација меѓу референтите на соодветни аргументски изрази.

Третиот тип го сочинуваат таканаречените именски предикати, т.е. формализирани во форма на придавки и/или именки кои придружуваат глаголски оператор (=глагол лишен од лексичка содржина), таканаречен глагол-копула. Најчести

2 18


глаголи-копули во македонскиот ј азик се е/бива/биgува, сШане/сШанува, сп. на пр. : Коле е gобар. ; Иван е зgрав. ; КосШа е учиШел. ; Бане сШана Шерзија. ; ПеШре осШана вgовец. ; Лиле се сШори мајка. ; сп. исто така и идиоматизираните, архаични предикатски изрази како на пр. : КрсШе оШиgе војник. ; Душко ogu ерiен. ; и тн.

Тука припаѓа и глаголот има во конструкциите од типот: Тој има gолiи раце т.е . НеiовиШе раце се gолiи; или Таа има црна коса т.е. НејзинаШа коса е црна; итн .

Кон површински безаргументни конструкции спаѓаат конструкциите како на пр. : Беше зима. ; СШана gен. ; итн.

Четвртиот тип го сочинуваат таканаречените предикативи во форма на именка и/или прилог коишто ги придружува копулата е, на пр. : срамоШа е, ж·ал е, шШеШа (е), возможно е, Йожелно е, ЙознаШо е, итн. Предикатските изрази од овој тип бараат непредметни аргументски изрази со реченична формализациј а и операторите ga и/или gека, сп. на пр. : СраЈиоШа е ga се убие ласШовичка. ; ПознаШо е gека U!Иаш Јиноiу ЙријаШели. ; и тн. Можат исто така да се појават и без аргументски израз при што и именските предикативи се јавуваат без копула, сп. : СрамоШа. ; ШШеШа. ; Возможно е. ; итн.

3.2. Зборообразувачки и лексичко семантички форми на модификација и дополнувања на

предикатскиот израз

Во овој дел ќе се осврнеме на можностите на модификација и дополнувања на предикатскиот израз по пат на зборообразувачка и/или синтаксичко-лексичка деривација, т.е. со средства кои се одликуваат со помал степен на регуларност, а тоа значи и со послаб степен на граматикализација во однос на флексивната деривација.

3 .2 . 1 . Траење, измена, кратност како модифицирачки одлики на предикативната релација. Категорија вид

Ако фондот на глаголски лексеми во даден јазик е организиран врз база на корелација којашто ги опфаќа повеќето

2 1 9


од нив и ги средува така што истиот тој корен по пат на морфолошка деривација конституира лексеми коишто комуницираат дадена релација како апстрахирана од текот на времето, така и како подлежна на променливост во времето, тогаш велиме дека тој јазик поседува категорија вид. Оваа категорија ја имаат сите словенски јазици, па и македонскиот, сп . ги македонските видски парови вика : викне, куuува : куИи, кажува : каже, избеiнува : избене, наuива : нauue и тн. На глаголот кој изразува релациј а што трае или се повторува (која е повеќекратна) му припишуваме несвршен вид; на глаголот којшто изразува измена (извршување) на релацијата му припишуваме свршен вид.

Тука ќе посветиме внимание на две, заемно поврзани карактеристични одлики на категоријата вид во македонскиот јазик. Првата од нив, формална, тоа е големата продуктивност на суфиксот -ув-а, со којшто од свршени глаголи се деривираат несвршени, а во некои случаи и повеќекратни од оние кои изразуваат траење. Втората карактеристична одлика, семантичка, е фактот дека извесни деривати со суфиксот -ув-а се маркирани по кратност. Следствено, кратноста во македонскиот јазик е пред се морфолошка категорија и кај значителен дел од глаголите можеме да зборуваме за двојна и тројна корелација, а не за видски парови. Сп. на пр. : Шроuне vs Шроuа : Шроuнува, uagнe vs Иаѓа : Иаgнува, леШне vs леШа : леШнува, итн. Вреди и да се спомене дека покрај суфиксот -ув-а и лексичко-синтаксичките средства, како изразите од типот чесШо, секој час, . . . gен, . . . месец, . . . ioguнa, итн. , македонскиот има специјален граматички оператор на кратност, тоа е една од функциите на партикулата ќе, сп. на пр. : Тој ќе gojge, ќе се ogмopu, ќе cu земе нешШо ga jage . . . ; ·итн.

Нареден проблем кој се однесува на видот е интерпретацијата на таканаречениот аорист од несврш�ни глаголи, сп. дел 3 .6 .

3 .2 .2 . Предикатски изрази со атрибутивен доплонителен член

Извесни предикати, семантички сложени, се формализираат како атрибутивна синтагма. Со други зборови, како

220


вербалните така и номиналните компоненти н а предикатскиот израз можат да бидат дополнети соодветно со прилози и/или придавки, на пр. : Шрча брiу, uлаче iорко, скока високо, uee весело, gонесува важна оgлука, uокажува gлабока блаiоgарносШ, е gобар учиШел итн.

3 .2 .3 . Променлива интензивност на предикативната релација. Таканаречената категорија на степен

Називите на одлики/релации на коиишто им ја припишуваме променлива интензивност можат да бидат придружени од таканаречени интензификатори, т.е . прилози и придавки, како во : мноiу сака, мноiу ciiipaga, .мноiу брiу Шрча, .мноiу iласно uee, е мноiу iолем, сШанува .-wошне инiiiересен, uокажува iолема храбросШ, gоживува gлабока сШаросШ, е iолем! мноiу јунак итн. Показателите на истата класа на предикати имаат таканаречена категорија на степен, т.е . прифаќаат соодветно префикс uo- за компаратив и на}- за суперлатив. Како што споменавме, во македонскиот јазик тоа можат да бидат не само придавки и прилози, туку исто така, во исклучителни случаи и именки и глаголи. Менливоста на предикатскиот израз според степен има определени синтаксички последици. Додека таканаречениот основен степен (позитив) дозволува, но не бара експлицитно именување на вториот предмет на споредба, сп. на пр. : Коле е висок (колку Пeiiipe). ; Коле е висок (во cuopegбa со Kociiia) . ; итн. , тогаш компаративот и суперлативот бараат експлицитно именување на обата предмети на споредба. Формата на суперлативот служи за изразување на споредба меѓу два одделни збира, при што показател на зависноста на именската синтагма во функциј а на втор предмет на споредба е предлогот og, оgошШо, оШколку: Коле е uовисок og Диме. ; и тн. Во случај на највисок степен, вториот предмет на споредба е минимум тричлен збир кон којшто припаѓа и појдовниот елемент, првиот предмет на споредба; показател на зависноста на соодветната ИС е предлогот (uо)меѓу, сп. : Коле е највисок меiу нас итн. или различни квазилокативни изрази, сп. : Коле е највисок во своеШо оggеление итн.

22 1


3 .2.4. Фазна и модална модификација

Модификација на релацијата што ја конституира реченицата исто така внесуваат и таканаречените модални и фазни глаголи кои формално го подредуваат предикатскиот израз со помош на операторот ga, на пр. : сака ga каже, Иосакува ga cu ogu, Jwopa ga Иобеiне, Јиоже ga ogбue, итн. , uoчнa/фaiiiu/зege ga Иишува, upogoлжu ga зборува итн.

Фазата на релацијата може да ја сигнализира и соодветен префиксален дериват, на пр. : upoogu, Ирозбори, upopaбoiiiu . . . , googu, gорече, gopaбoiiiu . . . , итн.

Содржината којашто ја носат фазните и модалните модификатори се однесува на модалната и/или темпоралната карактеристика на релацијата. Ќе се навратиме на нив при разгледувањето на флексивните показатели на соодветните содржини.

3.3. Избор на појдовен аргумент. Граматички показатели на дијатеза

Веќе споменавме дека истата ПАС во различни реченици може да биде различно насочена, т.е. може да се формализира во вид на различни ПАК, зависно од изборот на појдовниот аргумент. Ќе се задржиме на примерот: Коле u ја uogapu книiава на Ленче vs Ленчеја goбu книiава og Коле vs Книiава е uogapoк og Коле за Ленче.

Трите наведени реченици меѓусебно се разликуваат според изборот на појдовниот аргумент, а трите предикатски изрази uogapu vs goбu vs е uogapoк се во меѓусебен однос на конверзија, односно тие се формализации на истиот предикат, а се разликуваат според дијатеза.

Во овој дел ќе ги претставиме граматичките, а не и лексичките средства за измена на дијатезата со кои располага македонскиот Јазик.

Сите три механизми на трансформации на дијатезата коишто тука ќе ги претставиме се однесуваат на ПАС со два аргументи, при што едниот агумент мора да има персонален

222


карактер. Појдовна е ПАК во форма на : ИС I - Г - ИС2, а пак трансформацијата се состои во преминувањето на ИС2

од позиција на втор во позиција на прв аргумент. Првиот механизам, којшто е најтипичен, се состои во

воведување на клитичкиот заменски оператор се, сп. : ВојнициШе ipagaШ мосШ. - МосШоШ се ipagu. ; Ленче up:жu месо. - МесоШо се up:жu. ; ШнајgероШ шие оgело. - ОgелоШо се шие. ; и тн. Како што произлегува од примерите авансирањето на вториот аргумент воедно е начин да се елиминира првиот аргумент. Ова се случува најчесто, бидеј ќи речениците од типот МосШоШ се ipagu og војнициШе итн. , иако граматички се невообичаени се среќаваат многу ретко. Сепак, по-. . стоЈат средства за именување на вршители на деЈства во кон-струкциите со операторот се. На пр. Се облекувам кај Бул е. ; Се лекувам кај gокШороШ Х ; и тн. сп. исто така и со префрлање на тежиштето од персоналниот вршител на локацијата: Се венчавме во цркваШа Св. Марко наспроти : Не венча uouoШ х итн. Конструкциите ОД типот ис2 -Г се -ИС 1 имаат каузативен карактер и интерпретација на пр. 'предизвикувам дека ми шие Буле ' , итн.

Вториот механизам, којшто поретко се сретнува, се состои во замена на синтетскиот предикатски израз со составот: копула е ( евентуално бива, при изразување на повеќекратност) + глаголска придавка. На пр. : ВојнициШе uзipaguja ЈwосШ. - МосШоШ е uзipageн og војници. ; УченициШе io uочиШувааШ uрофесороШ Х - Проф. Х е ИочиШуван og учеиициШе. ; Коле io Шеuа ДимеШа. -ДUJwe е Шeuau og КолеШа. ; и тн. Како што произлегува од примерите, конструкцијата со глаголска придавка дозволува експлицитно изразување на двата аргументи. Во текстот ја наоѓаме во ситуации, кога таа можност за говорителот е битна. Исто така, во резултативни реченици (= кога самата операција веќе припаѓа на минатоста, а констатираме постоење на нејзин резултат) доминира конструкцијата со глаголска придавка, сп. на пр. : МесоШо се up:жu. - МесоШо е исuр:жено. ; КниiаШа се чиШа. - KuuiaШa е uрочиШана. ; итн.

Еден од корелатите на трансформацијата на дијатезата е референцијлната карактеристика на аргументите - појдов-

223


ниот аргумент (согласно со тоа што го кажавме претходно во делот 2.7 .) не смее да се појави во текстот без позитивниот показател Рф.

Ако првите два механизми во помала или во поголема мера се познати во сите словенски Јазици , третиот мсханизам е карактеристичен само за македонскиот ј азик. Ова се однесува на каузативните конструкции и се состои во подигнување на целата отворсна серија на фактитивни глаголи до ниво на каузативи. Сп. :

Х io заiуби к.1учтu. = Х нaiipaвu gека клучоШ заiииа. = Х io заiина к.·1учоШ.

i

Како ефект на воведување на фактитивното заiине на место и во функција на каузат:ивот заiуби имаме: Х io заiина клучоШ. Значи имаме две паралелни конструкции : Х io заiина клучоШ и КлучоШ заiина, базирани врз истиот глагол, еднаш употребен интранзитивно, а во вториот случај транзитивно. Транзитивизацијата служи за измена на дијатезата. Сп. ги реченичнитс изрази добиени како резултат на оваа операција: Ќе Ше у.мрам/леiнам/сеgна.м/вцрвам наспроти: Ќе у.мреш/леiнеш/сеgнеш/се вцрвиш. ; Ќе io шеШа.м/засuијам gеШеШо наспроти : ДеШеШо ќе шеШа/ќе зacuue. ; Ќе io слеза.,w og коњ наспроти : Тој ќе слезе og коњ. итн.

За живата тенденција во македонскиот јазик на творење на секундарна транзитивизација сведочат, исто така и интересните примери на ПАК базирани врз таканаречените безлични глаголи, на пр. : Ме сШе.мни. т.е. 'се стемни околу мене ' ; М е разgени. т.е . 'се раздени околу мене ' .

3.4. Именска синтагма во функција на прв аргумент и врската на реченицата со говорната

ситуациј а, таканаречената .категорија лице

Референт на ИС во позиција на прв аргумент, т.е. ИС конгруентна со предикатскиот израз може да биде говорителот,

224

Основи на cuнiiiaкcaiiia . . .

неговиот адресат или, исто така и појава/предмет/трето лице. Граматичките показатели на извршениот избор на една од тие три можносm обична ги нарекуваме категорија лице.

Структурата на категоријата лице во македонскиот јазик во основа е иста како и во другите словенски јазици, извесни коментари бара само дистрибуцијата на категоријалните показатели во текстот. Во делат 1 .2 . 1 . споменавме за постоење на двојни заменски форми во зависна позиција под реченичен акцент и вон реченичен акцент ( сп. ги формите како мене/ме, нeio/io, итн.) . Утврдивме дека ИС во позиција на прв аргумент е "независна", конгруентна со предикатскиот израз. Во оваа позиција, во улога на "слаби" вонакцентски варијанти на личните заменки се јавуваат личните наставки на глаголот. Во врска со ова, клуч за дистрибуција на слободни и врзани, т.е . заменски и глаголски категориЈални показатели е функционалната перспектива на текстот и распоредот на реченичните акценти. Сепак некои формални особености на македонскиот граматички систем ја комплицираат оваа, во основа едноставна слика. Имено, во македонскиот, личните глаголски форми почесто, отколку на пр. во полскиот, се придружувани од заменски форми конгруентни со нив по лице. Ова се однесува на формите за второ, а пред се на фомите за трето лице, а еден од формалните фактори кои одговараат за оваа состојба се синкретизмите на глаголските парадигми, т.е. идентичноста на формите за 2 . и 3 . лице еднина аорист и имперфект. Со други зборови, во таканаречените синтетички минати времиња во еднина секвенцата: формант + наставка, сигнализира пред се разлика меѓу првото и не-првото лице . Оттука е потребно присуство на заменка, на пр. вообичаено прашуваме: Koia gojge? (со значење ' кога ТИ дој де ' , но, Koia gojge iiioj/Пeiiipe/yчuiiieлoiii ? ако се работи за 3 .

лице. Сепак, и в о други контексти во кои, с е чини, нема опасност од недоразбирање во македонскиот јазик се среќава таканаречената заменка за 3 . лице на којашто во полскиот јазик И одговара нула. Сп. на пр. : Се виgов вчера со Киро. Тој се вocxuiiiu og нaшuoiii upoeкiii. vs Spotkalem wczoraj Jurka. Zachwyci/ si� naszym projektem. ; или Ленче ќе gojge. Таа

225


upucШuiнa вчера. vs Przyjdzie i Helenka. Przyjechala wczoraj. ; или Најсреќен е ПеШре. Тој uoбegu Шрu uaШu. vs Najszcz�sliwszy jest Piotr. Wygral trzy razy. ; итн .

Исто како и другите јужнословенски јазици и македонскиот има предикатски изрази со редуцирана, на семантичко ниво, парадигма по лице, на 3 . лице. Тоа се формализации на предикати кои не допуштаат персонален референт на првиот аргумент. Тука спаѓаат на пр. : се разgенува, се смрачува, врне и сл. , ЙpWLeia, вpegu, итн. , тука исто така, спаѓаат и сите предикатски изрази од четвртиот тип ( сп. дел 3 . 1 . ), т.е. оние кои се базираат врз предикативи.

3.5. Односот на конгруенција меѓу предикатскиот израз и именската синтаrма

во позиција на прв аргумент

Предикатскиот израз со ИС во позициј а на прв аргумент влегува во однос на конгруенција по лице, род и број .

Принципите на конгруенција по лице се: Јас u Шu ќе oguмe нaupeg. ; Јас u Шој бевме uосреќнu. ; Tu u Шој оШugовШе uорано. ; итн.

Конгруенцијата по род се однесува на формите на перфектот во еднина. Копулата е конгруентна не со именскиот дел на предикатскиот израз, туку токму со ИС во позиција на прв аргумент, сп. : МомuчеШо било iuмназuјалка. ; ЖенаШа 6Wla uнженер. итн.

Конгруенцијата по број во случаи на именски прирок, исто така, не се однесува на именскиот дел, сп. : ЖенuШе се моја несреќа. итн. Социјативните ИС од типот: ЛWLe со Олiа, Ленче со маж u итн. имаат множинска конгруенција.

Забелешка: Семантичка множинска конгруенција од друг тип можеме да

забележиме во формата на имплицираната од извесни предикатски изрази збирна интерпретација на аргументскиот израз, сп. : СиШе uocegнaa но не и *Тој uocegнa. ; Ги исuолеiнав сиШе.; но не и *Го исuолеiнав неiо. ; Им uogeлuв на сиШе. ; но не и *Му uogeлuв

226

Основи на cuнiliaкcaiiia . . .

не.му.; или исто така и Тој е Шрiовец, upogaвa tuauки и шешири.; но не и * . . . upogaвa шаuка и шешир. ; Тој е шивач, шие машки оgела. ; но не и * . . . шие машко оgело. ; итн.

3.6. Модална и темпорална карактеристика на реченицата - граматички показатели,

таканаречените категории начин и време

Под модална карактеристика на реченицата подразбираме содржана информација во неа за односот на говорителот кон појавите за кои станува збор (констатација, предвидување, претпоставување итн.) . Информацијата од овој тип е морфологизирана на ниво на предикатскиот израз во таканаречената категорија начин.

Под темпорална карактеристика на реченицата ја подразбираме информацијата содржана во неа за приредување на појавите за кои станува збор кон временската · оска спроведена преку точката која ја претставува говорната ситуација и временски редослед (последователност во времето) на истите тие појави. Информацијата од овој тип морфологизирана на ниво на предикатскиот израз ја сочинува таканаречената категорија време.

Двете споменати категории меѓусебно изразито се ограничуваат и заемно се определуваат, и од тие причини ќе ги разгледуваме заедно.

Пред се ќе укажеме на извесни основни семантички дистинкции, кои меѓу другото, а дури и пред се, се пренесу�аат со морфолошки средства.

Најуниверзалната дихотомија во рамките на модалната карактеристика се однесува на условите за вистинитост на речениците кои ги искажуваме, т.е. разликата меѓу таканаречените реченици за фактите, за светот во којшто живееме

и речениците за замислените светови, психичките светови на мислите, желбите, доживувањата на говорителите. Речениците за актуелните или минати факти коишто имаат определени временско-просторни параметри подлежат на верификација, тие можат да бидат оценувани како вистинити или

227


лажни, имаат определена вредност на скалата со две вредности: вистина vs лага. Овие реченици ги определуваме како модално немаркирани. Вистинитоста на речениците за светот на мислите како да е суспендирана. Во нив станува збор за потреба, неопходност, можност, веројатност да почнат да постојат извесни појави. Овие реченици ги определуваме како модално маркирани.

Во рамките на темпоралната карактеристика се чини дека е најважна дистинкцијата меѓу речениците кои изразуваат омнитемпорални релации, т.е. реченици со неограничена актуелност, од една страна, и од друга страна речениците кои се актуелизирани во времето. Од своја страна речениците кои се актуелизирани во времето т.е. сместени на временската оска во однос на говорната ситуациЈа, можат да се однесуваат на сегашноста, минатото или иднината. Во двата последни случаи, исто така, можат да информираат и за релативниот временски редослед на настаните за коишто станува збор, т.е . да го определуваат настанот А како поран или како подоцнежен од настанот Б, независно од тоа дали тие два настани претходат или се подоцнежни од самата говорна ситуациЈа.

Да се задржиме најпрвин на речениците кои се модално немаркирани. На почетокот ќе воведеме уште една дистинкција којашто во македонскиот јазик е изразена, пред се со морфолошки средства. Тука мислам на експлицитно изразениот однос на говорителот кон вистинитоста на информацијата што тој ја пренесува, т.е . разликата меѓу речениците во коишто говорителот се оградува дека не превзема одговорност за вистинитоста на изразената релација, и речениците кои не содржат такви огради. Еднаш морфологизирано "оградувањето од вистинитоста" во различни ситуации подлежи на различна подетаљна интерпретација. Говорителот може да раскажува во соодветна форма за настаните за коишто слушнал од втора рака, на пр. : Дошол ПеШре 'веројатно Петре е дојден' , но истата форма може да се појави и во раскажување на настани чијашто вистинитост е несомнена, но кои на говорителот му се чинат толку чудни во однос на другите

228


факти, тешко е во нив да се поверува, на пр.: Тој бWl лекар! 'и тој да ти бил лекар' итн. Зборувајќи за самиот себе, во 1 . лице, говорителот, во ваква форма може да даде мислење што на негова сметка го изразуваат трети лица, на пр.: Јас L�vм бил uијаница! итн. Од друга страна, зборувајќи на пр. за историски настани, во кои говорителот не сака да се сомнева, иако само читал за нив, ќе ја употреби немаркираната форма итн. Веројатно, поради оваа многузначна интерпретација на формите за кои стана збор тие биле различно нарекувани. Во граматиките за нив се среќаваат називите: непосведочен залог, непосведочен начин, начин на прекажана информација, имперцептив и тн. Тука ќе го избереме називот кој , како што ни се чини, коректно го интерпретира најширокиот опсег на употреба не побудува никакви непотребни асоцијации, т.е. за "оградување од вистинитоста" изразено морфолошки ќе зборуваме како за ДУБИТАТИВ, а за соодветните форми како ФОРМИ НА ДУБИТАТИВ. Во некои понови американски трудови оваа категорија е определува со терминот статус.

Речениците актуелизирани во времето модално немаркирани (т.е. индикативните реченици) можат да се однесуваат на факти во сегашноста, т.е. едновремени со говорната ситуација, и факти во минатоста, т.е. кои претходат на говорната ситуација.

Најпрвин ќе извршиме преглед на темпоралните форми со кои располага македонскиот предикатски израз во недубитативните индикативни реченични изрази.

За сместување на констатираната релација во сегашноста служат формите на презентот на несвршените глаголи. Свршенитс глаrоли не можат да служат за приредување на содржини кон сегашноста. Сегашноста, sensu stricto, т.е. разбрана како потполна едновременост со говорната ситуација, исто така не можат да ја изразуваат формите на презентот на несвршените глаголи маркирани како повеќекратни (во опозиција кон дуративниот парник), на пр.: Некој iiipoua (durativum) на вpaiiia vs Некој Шроuнува (iterativurn) на враШа итн.

229

Макеgонскијазик

За сместување на именуваната релација во минатоста, т.е . пред моментот на зборувањето, а воедно во конкретен момент (во конкретна временска отсечка којашто говорителот со помош на лексички средства може поблиску да ја определи), служат пред се формите на таканаречените синтетички минати времиња, т.е. формите на аорист од свршени и несвршени глаголи, како и формите на имперфект од несвршени глаголи.

Извршеното, завршено, свршено дејство во минатото го изразуваат формите на аористот од свршени глаголи (на пр. : Х исuи шише ракија т.е . ' заврши со пиење, веќе не пие' итн.) . Започнатата и прекината релација во минатото ја изразуваат форми на аористот од несвршени глаголи (на пр. : ДосШа uивме! т.е. 'пиевме и престанавме да пиеме, веќе не пиеме' ). Тоа се многу специфични форми, ако се земе предвид отсуството на сигнал за измена, што е карактеристично за несвршените глаголи како и присуството на сигнал на прекин на релацијата, што е карактеристично за аористот. Оттука, формите на аорист од несвршени глаголи се јавуваат многу ретко во текстовите, како особено средство за стилизација. Релацијата којашто траела без прекини или се повторувала во минатото, без информација за нејзина прекинување или завршување ја изразуваат формите на имперфект од несвршени глаголи (на пр. : Х чиШаше книiа. - во оваа реченица нема информација дека веќе не ја чита книгата, па можеме да продолжиме на пр. : . . . шШо и ceia ушШе ја чиШа vs Х секој geu чиШаше нешШо gpyio. - ни тука нема информациЈа дека е сменета навиката, и затоа можеме да продолжиме, на пр. : . . . и исШоШо io uрави go gенеска итн.) .

Забелешка: Исто како и во полскиот јазик, за пренесување на минати

факти во живо раскажување може да послужи и формата на презентот, таканаречениот praesens historicum.

За изразување на кратноста во минатото (освен имперфектот) служи и перифрастичната конструкција: оператор ќе + форми на имперфектот од свршени глаголи, сп. на пр. :

230


Само оgвреме навреме ќе uукнеше uонекоја uушка (пример од ГрамаШикаШа на Б. Конески).

За изразување на кратноста, којашто од минатото достига до сегашноста, за изразување на хабитуална акција, често, а особено колоквијално или во колоквијална стилизациј а, се употребува императивот, сп. на пр. : Јас речи, Шој сШори. 'што ќе кажам тој ќе направи' , сп. исто така: И Шие шШо uраваШ - еgнаш uojgu в село, gpyiaш gojgu овgе. 'и што прават: еднаш одат на село, еднаш доаѓаат тука' (и двата примери се og ГрамаШикаШа на Б . Конески).

Покрај таканаречените синтетички минати времиња македонскиот поседува и три серии на перифрастични изрази од типот на перфектот. Сите тие овозможуваат да се претстави констатираната релација како минат процес без прецизно сместување на временската оска, а гледано од денешна перспектива. Се разликуваат според фреквенцијата на употреба, а исто така и според доминацијата на моментот на временска неопределеност или резултативност.

Првата серија со најголема фреквенција ја твори таканаречената л-форма на аорист од свршени и несвршени глаголи и л-формата на имперфектот од несвршени глаголи кои во 1 . и 2. лице се придружени од копулата е, на пр. :

сум

} cu iлеgал, Uлакал/Uлачел, носил/носел fJ

сме

} сШе lлеgале, Uлакале/Uлачеле, носиле/носеле fJ

Разликите во семантиката и во опсегот на употреба соодветно на изразите со л-формата на аористот и имперфек':" тот се mutatis mutandis исти како и во случајот на личните форми на аористот и имперфектот ( сп. погоре).

Формите на перфектот базирани на л-формата служат за изразување на неопределена мината релација, временски

23 1

Лlакеgонскијазик

поблиску неопределена, па отrука е честа употребата на тие форми со негација, во прашања, во релативни реченици, соодветно ретка е нивната употреба без негација во 1 . лице еднина и сл. На пр.: Јас бев во Париз upeg gве ioguнu vs Јас никоiаш на сум бWl во Париз итн.

Втора серија твори таканаречената глаrолска придавка во максимално немаркирана форма во среден род еднина придружена од копула wиа, на пр. : имам, имаш, има, и.маме . . . iлеgано, зе.мено, gojgeнo. Формите на перфектот со има имаат поизразена нијанса на резултативност.

Забелешка: Формите на перфектот со има влегуваат во литературнисrr ја

зик од западномакедонските дијалекти, во коиiiПо претставуваат дел на разграден конјуrациски систем, основен за тие дијалекти, cn. : u..wa зе.мено, имаше земено, и.мал зе.мено, ќе u.wa зеwено, би U.МШl земено итн. Сите овие форми можат да бидат сnораднчно сретнати во литературниот јазик, сеnак nоизразm статус имаат единствено rореразrледаните резултативни форми на п.ерфектот.

Третата серија, исто така со резултативна доминанта ја твори таканаречената глаголска придавка придружена од копулата е, на пр.: сум, cu, е, сме, сШе, се gojgeн/gojgeнu, ciiueн/cuueнu, вечеран/вечерани, ручаи/ручани, враШен/враШени и др. Оваа серија лексички и семантички е ограничена; следствено македонските граматичари со право во неа гледаат ефект на синтаксичка деривација, а не ефект на перифрастична флексивна деривација.

Како IIПO произлегува од она што го кажавме, нијансата на неопределеност се врзува со л-формата, додека нијансата на резултативност се врзува со глаголската придавка.

За изразување на релација којашто претходи на друга релација сместена во минатото служат формите на плусквамперфектот, т.е. л-форма на аорист од свршени глаголи, евентуално л-форма на нмперфект од несвршени rлаголи, придружени со копула е во форма на имперфект, на пр.:

232

бев беше беше

} gошол, разgелил, чул, слушал . . .


бевме бевШе беа

} gошле, разgелиле, чуле, слушале . . .

Забелешка: Формите на плусквамперфектот исто така можат да се срет

нат и во функuија на прост перфект со експресивно нагласување на минатоста оддалечена од моментот на зборувањето.

Во категоријата на дубитативот отсуствува разликување на форми кои ја сместуваат релацијата соодветно во сегашноста или во минатоста. Во двата случаи се употребуваат формите на перфектот базирани на л-формата.

Забелешка: Формите на плусквамперфектот, а исто така и сите други пе

рифрастчни конструкции кои содржат л-форма можат - освен својата основна семантика - да изразуваат и dubitativus.

Меѓу модално немаркираните реченични изрази единствено конструкциите со таканаречен модален глагол како на пр. : Шреба, мора, може итн. ја сместуваат релацијата во сегашноста.

За изразување на неизвршена релација во минатото служат формите на имперфектот со позитивниот оператор (партикула) ќе, на пр. : ќе оgев, ќе земев, ќе uueв и тн. Тоа е таканаречен conditionalis од балкански тип (термин на 3. Голомб). Општо земено, тој изразува релација која следи по некој а друга мината релациЈа, при што или, поретко, - едноставно недостасува информација за нејзино извршување (на пр. : Се збираа, ќе ogea во ipag. - пример од Гра.маШикаШа на Б. Конески) или сме информирани за нејзино неизвршување (сп. на пр. : Вчера за малку ќе uаgнев и тн.) .

Исто така и со операторите ga и ако формата на имперфектот изразува минато, неизвршено дејство, сп. на пр. : Да .wy речев? - Ем ga му речеше. ; сп. исто така и Ќе ga имаше еgно осумнаесеШ ioguнu (и двата примери од Гра.маШикаШа на Б. Конески), на крајот сп. во условните периоди: Ако му речеше, iоШов cu или Да знаев . . . 1 Ако знаев, не ќе му речев итн.

233


Забелешка 1 : Како што произлегува од примерите, формите на имперфек

тот од свршени глаголи се позициски врзани, се јавуваат единствено со операторите ќе, ga, ако.

Забелешка2: На конструкциите од типот ќе оgев во реченичните изрази со

негација им одговара не ќе оgев или нш • .,аше ga oga.iu.

За изразување на идно дејство служат формите на презентот со постпозитивниот оператор ќе, на пр. : ќе оgам, ќе gojgaм, ќе земам, ќе наuишам и тн. Овие конструкци, исто така ги негираме на два начина: не ќе оgам или нема ga оgам, при што втората негација е посилна.

Идната релација може да се изрази, исто така и со конструкција со ga или ако, сп. на пр. : Да оgам? или Ако оgа.м, ќе Ши gонесам итн.

Забелешка 1 : Формите на презентот од свршените глаголи, исто како и

формите на имперфектот, се врзани со операторите ќе, ga, ако.

Забелешка2: На поширок балкански фон конструкциите со операторот ќе

би требало да се оценат соответно како coniunctivus praesentis (тип: ќе оgам) и coniunctivus praeteriti (тип: ќе оgев), а конструкциите со операторот ga како subiunctivus praesentis (тип: ga оgам) и subiunctivus praeteriti (тип: ga оgев).

По пат на експресивна транспозиција формите на аористот, исто така, можат да послужат за изразување на идна релација, сп. на пр. : Чувај се, Ше убив! 'чувај се ќе те убијам' - пример од ГрамаШикаШа на Б. Конески.

Дубитативен еквивалент на обете серии со ќе, т.е. ќе оgев и ќе оgам, е серијата ќе сум оgел со л-формата на имперфектот. Лексемата е се јавува во оваа серија во форма биgел, -а, -о, -е: ќе биgел итн.

Можна релациј а изразува конструкцијата би + л-форма. Сп. на пр. : Тој би gошол уШре.

За изразување на омнитемпорални релации, независно од тоа дали нивната вистинитост зависи од коректноста на индуктивното воопштување на фактите или од дефинициите

234


на употребените термини (како во општите реченици за имагинарните светови) служат формите на презентот, сп. : Не ygupa iром во коuрива. ; АвШомобилоШ е најiолемо зло. ; ВолциШе живеаШ во шума. ; Два и gва чинаШ чеШири. ; АнiелиШе имааШ крилја. ; итн.

3. 7. Наредба. Прашање

Општо земено, пренесувањето на информација од испраќачот до примачот, како такво, во процесот на јазична комуникација не е цел сама за себе. Испраќачот му прснесува на примачот извесна информација, бидејќи сака да ја пре-

. . дизвика неговата реакциЈа, да го наведе на деЈствување, кое може да биде јазично (на пр. реплика во дијалогот, одговор на прашањето) или вонј азично (на пр. исполнување на наредба, молба и тн.) . Прагматскиот став на испраќачот, како таков, вообичаено се отсликува не само во содржината туку и во формата на пораката.

Тука ќе се задржиме на два типа реченици во коишто прагматскиот фактор, регуларно, се отсликува на формално ниво, т.е. ќе се задржиме на таканаречените наредбодавни реченици и прашални реченици.

За изразување на наредба, препорака, команда примарно служат формите на императивот.

Ако ја земеме предвид прагматската обележаност, не е тешко да разбереме зошто императивот има синтетски форми само за 2. лице. Сепак се случува да сакаме да наведеме на акција група кон која и самите припаѓамс ( 1 . лице множина), или исто така и трети лица (3 . лице еднина и множина). Во овие случаи македонскиот јазик прибегнува кон перифрастични конструкции. За 1 . лице множина тоа се конструкциите со ga и соодветната форма на презент: Да ogu.Jиe! Да наuишеме! и тн. Колоквијално, често, исто како и кај синтетичките форми на императивот, им претходи показател на универазлен поттик за акција - неменливиот израз Ajge!; на пр. : Ajge ga oguмe! во скратена форма Ај ga oguмe! итн. За 3 .

235


лице, т.е . во случај на nренесување на nрепорака преку посредник, тоа се конструкции со нека или со ga поврзани со соодветна форма на презент: Да gojge! Нека ogu! Нека вле-

- , заш. и тн. Исто така, во однос на 2. лице можат да се nојават и

конструкции со ga, сп. на пр.: Да знаеш - cлegнuoiii uaiii ќе - 1 ше казнам . .

За негација на имnеративот nокрај nростата конструкција со негација ие, исто така се јавува и перифрастична конструкција иемој ga, немојШе ga поврзана со соодветна форма на презент, сп. : Не ogu! 1 Немој ga oguш! Не чиШајШе! 1 Heмojiiie ga чuiiiaiiie! итн.

Забелешка 1 : Само нетwој, не.мојШе како реплиi<а во дијалог значи 'не го

прави тоа' , 'престани' , 'остави' и тн.

Забелешка2: Исто како и во другите словенски јазици по негацијата изра

зена со не, најчесто во императивот се појавуваат несвршени глаголи. Перифрастичната формула на негација ја ослабува оваа правилност, но не ја елиминира сосема.

Постојат повеќе перифрастични конструкции за изразување на ублажена наредба, молба, сугестија. На прво место треба да се споменат конструкциите со ga поврзани со формите на имперфектот, сп . на пр. : Да .ми gageшe малку uapu! - пример од ГрамаШикаiiiа на Б. Конески. Сп. исто така и честиот обрат за изразување на почит, љубезност ако сакаш, ако сакаШе, на пр. : Ако сакаШе ga ми gонесеШе egeu чај! итн.

Како што знаеме, прашањата ги делиме на такви кои бараат информација за одделни семантички компоненти на реченицата, како на пр. : Кој gojge? Koia gojge? Шiiio ciiiopu Пeiiipe? итн. ; и такви кои бараат nотврдување или негирање на вистинитоста на констатираната релација (во случај на прашања за релации сместени во иднината потврдување или негирање на коректноста на нашите предвидувања), на пр. : Дојgе ли ПеШре? Ќе се вpaiiiuш уШре? итн. Прашањата

236


од првиот тип во македонскиот јазик се изразени исто како и во другите словенски јазици ( сп . дел 1 .2 . 1 . во пасусот за прашални заменки). Тука накратко ќе ги разгледаме типичните оператори на прашања од вториот тип.

Основен показател на прагматскиот став на прашањето во македонскиот јазик е интонациската рамка на реченичниот израз, при што тоа е доволен показател. Покрај интонацијата или место неа се Јавуваат операторите ли, gaлu и зар.

Освен интонацијата, втор основен показател, иако не доволен, е линеаризациЈата - линеарниот редослед на реченичниот израз. Два суштествени моменти се: а) редоследот на предикатскиот израз и аргуменсткиот израз во функција на прв аргумент (во традиционалниот запис редослед SV или VS); б) евентуалната препозиција на тематскиот аргументски израз (=аргументски израз којшто е тема на прашањето), т.е . неговото вадење пред заграда на интонациската рамка на прашањето, сп . : Дојgе ли ПеШре? покрај ПеШре gojge ли? и тн.

Операторот gaлu се јавува на почетокот на реченичниот израз или по препонираниот именски тематски израз, сп. : Дали cu ја чиШал книiаШа? КниiаШа - gaлu си ја чиШал? Дали се враШи ПеШре og Белiраg? 1 Пeiiipe - gaлu се враШи og Белiраg?. Чест е редоследот VS. Операторот gaлu имплицира идентификација на референтот на тематскиот аргументски израз.

Енклитичкиот оператор ли се сместува по првиот акцентоген израз на секвенцата опфатена со интонациската рамка на прашањето. Ако целиот реченичен израз е опфатен со таа рамка, изразот КОЈ ШТО е придружен со ли, воедно е тематски израз, сп. : Се вpaiiiu ли ПеШре og Белiраg? Пeiiipe се вpaiiiu ли og Белiраg? Тоuка ли кyuu? итн .

Операторот зар е двојно маркиран - воведува реторички прашања и/или прашања со почеста пресупозиција на негација отколку на потврдување од страна на адресатот. Позицијата на зар соодветствува на позицијата на gaлu, сп. : Зар нaвuciiiuнa нема cuac? Tu - зар би io ciiiopWl Шоа? итн.

Репликата на потврдување гласи: Да на негирање: Не.

237

ЛЈакеgонскијазик

3.8. Поврзување на различни ПАК во еден реченичен израз. Прилошки трансформи. Предлошки трансформи. Сврзници како показатели на предикати со реченични

аргументи

Веќе утврдивме дека обете основни синтаксички единици ( сп. дел 3 . 1 . ), именската синтагма и реченичниот израз имаат рекурзивен карактер, т.е. ИС може да биде дел на друга ИС, а реченичниот израз - дел на друг реченичен израз. Веќе стана збор за таканаречената релативна реченица, т.е . за реченичниот израз во функција на дополнителен член на именската синтагма и за различните типови на номинализација, т.е. за реченичниот израз или негови трансформи во функција на аргументски израз покрај показатели на предикати од повисок ред (сп. дел 2. 1 . ) .

Сега ќе се осврнеме на други најтипични механизми на поврзување на ПАК во еден реченичен израз. Во овој краток преглед, пред се, ќе се сконцентрираме на одликите кои ги разликуваат двата Јазика.

Централниот проблем врзан со можностите на поврзување на ПАС во една реченица е нивната заемна хиерархија и тип на надредена релација којашто ги врзува. Следствено, разгледуваните конструкции ќе ги опишуваме пред се од гледна точка на показателите на таа хиерархија и на таа релација. Ќе земеме предвид три типа на конструкции: реченични изрази со прилошка трансформа, реченични изрази со предлошка трансформа и реченични изрази поврзани со сврзник.

3 . 8 . 1 . Реченични изрази со прилошка трансформа

Тоа се ПАС со предикат формализиран како таканаречен глаголски прилог, сп. дел 1 . 1 .2 . Тие изразуваат јасна хиерархија на зависност - трансформата е показател на ПАС која се наоѓа на втор план. Неопходен услов за ваква формализација е заеднички појдовен аргумент (т.е. прв аргумент, сп. дел 3 .3 .) за двете ПАС. Релацијата која ги врзува двете

238


ПАС може да има или темпорален карактер или причинско-последичен карактер, сп. на пр. : Ленче сеgеше на каучоШ чиШајќи книiа. ; Паѓајќи og скшlИШе ПеШре скрши ноiа. ; и тн.

Темпоралната релација која ги врзува двете ПАС, тоа е најчесто едновременост, или ако надредената ПАК е конституирана од свршен глагол - непосредна последователност на релацијата изразана во таа ПАК. Освен погоре наведените примери среќаваме и такви во кои претходноста на релацијата изразена со глаголски прилог е понагласена. Сп. на пр. : Дојgувајќи go ipagoШ, Шој Шрiна веgнаш на шеШање или Слеiувајќи заШроЙа со ласШаркаШа - и двата примери се од ГрамаШикаШа на Б. Конески, којшто сугерира дека маке-. . донскиот Ј азик на ТОЈ начин го компензира непостоењето на таканаречен партицип за изразување на претходност. Значи, општо земено, релацијата изразена со глаголски прилог треба да се определи како релација која не е подоцнежна од основната релациЈа.

Интересна е дека македонскиот јазик, освен типичните конструкции со блокада на првиот аргумент покрај прилогот, дозволува и конструкции со блокада во надредената ПАК, сп. на пр. : Ogejќu Шој Йо ЙаШ среШна еgно gеШе покрај типичното Ogejќu Йо ЙаШ Шој среШна еgно gеШе итн.

3 .8 .2 . Реченични изрази со предлошка трансформа

ПАС која се наоѓа на втор план е формализирана како ИС со предлог. Треба да се издвојат, пред се, бројните ном�нализации со предлог КОЈШТО изразува темпорална релациЈа, сп . : Веgнаш Йо gоаѓањеШо Шој се зафаШи со рабоШа. ; Веќе Йреg заминување м и беше јасно gека сум болен. ; На Шрiнување се сеШив за нешШо важно. ; итн.

Привлекува внимание специфичната македонска беспредлошка трансформа во форма на номинализација со неопределен член, на пр. : Еgно влеiување ја goiлega Ленче и тн.

А еве други примери на трансформи со ИС со предметна и/или непредметна конотација, на пр. : Дојgов без манШил т.е . . . . без да земам, без да носам мантил; ОШиgов Йо леб т.е . . . . да купам, да донесам леб; Не gojgoв Йopagu gожgоШ т.е . . . . оти врнеше; итн.

239

А4акеgонски јазик

Ако трансформата ја конституира номинализација којашто имплицира идентичност на ПОЈдовниот аргумент во двете ПАС, како и во случајот на прилошките трансформи (сп. дел 3 . 8 . 1 . ) можна е блокада на позицијата на овој аргумент во надредената ПАС, на пр. : Со наgеж Cwtjaн ga најgе луѓе, Шрiна ga оgи . . . - пример од ГралшШикаШа на Б. Конески.

3 . 8 .3 . Сврзнички конструкции

Најтипичен начин за поврзување на две ПАС во еден реченичен израз е сврзничката конструкција. Сврзникот како показател на надредената релација (надредениот предикат) имплицира аргументски израз во форма на реченица. Ќе ги наведеме најкарактеристичните македонски сврзници :

- со копулативна функција: и; ua; Ша; исШо и; не само . . . , Шуку; и . . . , и . . . и . . . . ; ни . . . ни . . . ; ниШу . . . ниШу . . . ; ем . . . , ем . . . ; на пр. : Дојgов и/uа/Ша лtу реков. ; Не само ја куiiив книiаШа, Шуку и ја uрочиШав. НиШу е инШересен, ниШу забавен. и тн. ;

- со таканаречена адверсативна функција: а ; ама; а.ми; но; меѓуШоа; на пр. : Јас gojgoв аlа.Iиа/ами/но/меiутоа тој не gojge. итн . ;

- со таканаречена дисјунктивна функција: или; или . . . , или . . . ; на пр. : Или gaj, или земи, не.мој ga се шеiуваш. и тн. ;

- со функција на временска линеаризација: коiа; gogeкa; откоiа; штом; на пр. : Koia gојgовме, веќе uagнa мрак. Доgека чекаме, можеме и ga се наuиеме нешто. Ќе Ши кажам, оШкоiа сам ќе научам. Штом gojge, се зафати со работа. итн . ;

- со функција на средување на низа од причини и последици : gека; оти; зашто; биgејќи; така што; ако; иако; макар шШо; на пр. : Не зеgов оти/биgејќи/зашто се брзав. Трчав без мантил така што/и насШинав. Ако gojgaм, ќе ти gонесам. Иако/макар шШо брзав, не сШиiнав. итн.

240

4.. ФОНОЛОГ ИЈА

Записот на македонскиот јазичен материјал во овој труд (ако се изземат пр:имерите со стандардна македонска кирилична ортографија) се темели врз една определена интерпретација на македонскиот фонолошки систем. Тука накратко ги давам најважните елементи на таа интерпретација, кои ни се потребни да го разбереме записот.

4. 1 . Инвентар на фонемите

4. 1 . 1 . Вокали

Тоа се фонеми кои се карактеризираат со слободен премин на воздушната струја преку усниот резонатор соодветно оформен со помош на положбата на јазикот и усните.

За карактеристика на македонските вокали непосредно е релевантна положбата на јазикот:

ниска + висока + централна +

4. 1 .2 . Сонанти

а и у е о

Сонанти се фонеми кои ги поврзуваат одликите на вокалите и на консонантите. За карактерот на македонските сонанти релевантно е учеството на носниот резонатор, а при

24 1


отворен носен резонатор - централниот карактер на артикулација; во рамките на усниот резонатор релевантна е положбата на јазикот, која е решавачка за (не)прекинатиот карактер на артикулацијата, како и формата на резонаторот. Како ефект на сето ова го добиваме следниот систем:

носна + централна + непрекината + латерална + предна +

Ова во голема мера е неекономичен систем (како што често се случува во системите на сонантите ): 5 признаци, 6

фонеми; сепак, треба да додадеме дека четири од пепе признаци се активни и во други подсистеми.

lл 1 1 е дентален латерал; тој не се појавува пред /и/, /е/ и ljl; во правописот му одговара буквата ,,л".

lл21 е алвеоларен латерал, кој се појавува пред /и/, /е/, lj/ и во неколку морфеми како на пр. : љуб- ; во павописот во првиот случај му одговара буквата ,,л", а во вториот - ,,љ".

/р/ има два позициски алофона: [р] и [/l] ( сп. дел 2. ) ; артикулацијата на [/l] се состои од две компоненти вокална и консонатска. Овие компоненти не се средени линеарно. Консонатската компонента е заедничка за [р] и [/l ], вокалната компонента може да се карактеризира како таканаречен неутрален вокал, т.е . шва. Неутрален значи во даден случај ненизок, невисок, нецентрален, непериферен.

4. 1 .3 . Консонанти

Консонанти се фонеми при ЧИЈа артикулација воздушната струја преминувајќи низ усниот резонатор се среќава со препреки предизвикани од ј азичната маса.

242

4. 1 .3 . 1 . Периферни

непрекината + предна + звучна +

4. 1 .3 .2 . Централни

непрекината + предна + оо задоцнето отстранување на преградата + звучна +

Фонолоiија

3 е � ш 3 ц g � џ ч f *

Коментар бараат фонемите 1*1 и /ѓ/, тоа не се африкати туку преградно-експлозивни консонанти. Во создавањето на преградата учествува средниот дел од јазикот; резултат на таа оклузија ненавикнато уво ги восприема, факултативно, како палатални *, ѓ, или палатални t ', d '.

4. 1 .4 . Гранични сигнали (јунктури)

За да ја опишеме правилно комбинаториката на фонемите земајќи ја предвид и морфолошката интерференција, ќе прифатиме уште три функционални сегментални единици :

граница на морфемата - "/" граница на фонолошката збороформа - "/ /" пауза во говорната низа - ,;:f.f:.". Ова ќе ни го овозможи описот на фонолошка акомода

ција на морфолошките единици во синтагматската низа.

243


4. 2. Дистрибуциј а на фонолошките единици (т.е. ограничувања во дистрибуцијата

на фонемите и основни позициски алофони)

Ги прифаќаме следните дополнителни симболи: С - консонант (опструент или сонант) V - вокал Ѕ - сонант ---+ - "се реализира како" (---+) - "може да се реализира како"

4.2. 1 . Дистрибуција на вокалите

Сите вокали, без оrраничувања можат да се појават на почетокот на збороформата пред консонант, во позиција меѓу два кононанта и на крајот на збороформата по консонант. Постојат извесни ограничувања во рамките на заемната комбинаторика на самогласкитс. Ако ги апстрахираме заемките, во македонскиот ј азик не постојат секвенци од два или повеќе вокали во рамките на една морфема. Во турските заемки како резултат на губењето на интервокалното х среќаваме вокални секвенци како на пр. : муабеШ, маало, сааШ и др.

Во лсксиката од домашно потекло среќаваме полн инвентар на комбинации од типот V N со исклучок на оние, коишто би биле поврзувања на /у/ со нецентрален вокал или на произволен вокал со /у/; секвснци од тој тип, т.е . yl/a, y/lo, у//у, о//у, е//у, и//у што ги среќаваме само на rраниците на збороформите. Оваа појава е морфолошки мотивирана, со отсуство на афиксални морфеми со вокал /у/. Во заемките, таканаречените "европски" групи аи, еи прсминалс во ав, ев, сп. : авШор, авШобус, Евроuа итн . Комбинациите што се базираат врз повторувањето, односно а/а, о/о, е/е, и/и факултативно можат да се реализираат како а:, о: , е:, и: .

4.2 .2 . Дистрибуција на сонантите

/њ/ се реализира релативно ретко, секогаш во еднострано соседство на вокал, а најчесто во двострано соседство на

244

Фонолоiија

вокали. Од примерите со еднострано соседство на вокал можам да ги наведам само: коњ и молња. Впрочем, опсегот на појавување на /њ/ полесно е да се определи морфолошки отколку фонолошки. Ако ги изземеме случаите во кои тоа се јавува на крајот на коренот (обична во именските корен и, а во глаголските, по правила, со определена морфолошка функција), /њ/ го среќаваме во суфиксите како -ње (формант на девербативи, како на пр. : gви:жење, берење; формант на колективи, како на пр. : Шрње ), -ња ( формант на колективи како на пр. : Шрња) или -иња (множинска наставка на именки од среден род што им припаѓале на старите парадигми *-е, *�-((t-, *((1-en-).

Македонскиот ја задржува опозицијата на /н/ - /њ/ во позиција пред /и/, сп. : (едн.) бања : (мн.) бањи, но. : (едн.) врана : (мн.) врани.

/л / не се јавува во позиција пред /е/, /и/. [n] се јавува во првиот слог пред консонант, како и во

позиција меѓу согласки, на rраницата на морфемата и пред вокал, имено lloC, СпС, VlnC, додека во останатите позиции среќаваме [р] .

4.2 .3 . Дистрибуција на консонантите

Звучните консонанти не се јавуваат во позиција _f. t-_,

_11, ниту во позиција пред безвучен консонант. Безвучните консонанти не се ј авуваат пред звучен кон

сонант. Позицијата _/ во процес на асимилација по звучност е

нерелевантна. Согласно ова, ранг на rраница на морфемата има исто така и rраницата меѓу предлогот и неговото соседство од десната страна во именската синтагма.

4.2 .3 . 1 . Периферни

/в/ ја чува звучноста во позиција по безвучна. /к/ и /i/ во позиција пред /и/ се рспрезентирани со пала

тализирани алофони [к '] , [i '] . /х/ се јавува релативно ретко, главно во заемки; во riози

ција пред звучна согласка е претставена со алофон [у] .

245


4.2.3 .2 Централни

Двата звучни африката имаат маргинален карактер: /ѕ/ се јавува во мал број зборови, пред се ономатопејски, главно на почетокот на збороформата, често во алтернација со /з/; /џ/ се јавува во принцип само во ономатопеи и во заемки.

При темпото allegro (т.е. при нормално, а не забавено темпо на говор) :

- геминатските групи -Ш!Ш-, -glg- , се изговараат со единствена имплозија и единствена засилена експлозија;

- групата -Ш/с- се изговара како -ц-; - групите -с/ш-, -з/ж-, -с/ч- се изговараат како -ш-, -ж-,

-шч-.

4.3. Историски извод

Сакајќи да го олесниме сооднесувањето на македонскиот со други јужнословенски системи, максимално накратко го даваме изводот на фонеми на македонскиот литературен Ј азик од хипотетичкиот систем од доцната прасловенска епоха.

4.3 . 1 . Вокали

4 .3 . 1 . 1 . а < псл .. *а со исклучок на 4 .3 . 1 .4. , CorC, ColC, *q, со исклучок на 4.3 . 1 .3 . ,

*(( во позиција по},

4.3 . 1 .2 . и < псл. *i , *у, *bjb, *ojb, *jb, во извесни услови и од *hj , *nj ,

4.3 . 1 .3 . у < псл. *u, во некои лексеми и од *q,

4.3 . 1 .4. е < псл. *е, *е, *(( со исклучок на 4.3 . 1 . 1 . , *Ја», а по палаталните во извесни услови од *а,

4.3 . 1 .5 . о < псл. *о, *\Ј, CblC, ColC, ClbC, CloC,

246

Фонолоiија

4.3 .2 . Сонанти

4.3 .2 . 1 . м < псл. *m, *w во групата -w/bn-,

4.3 .2 .2 . њ < псл. * nj ,*nbj во определени услови,

4.3 .2 .3 . н < псл. *n, * nj ,*nbj со исклучок на 4.3 .2.2. ,

4 .3 .2.4. л 1 < псл. * l, * lj со исклучок на 4.3 .2 .5 . ,

4 .3 .2 .5 . л2 < псл. * lj во определени услови и од псл. * l пред * i , *е како и во заемките,

4.3 .2 .6 . р < псл. *r, * rj ,

4.3 .2 .7 . ј < псл. *ј со исклучок на 4.3 .2 .2 . , 4 .3 .2.4. , 4.3 .2 . 5 .

4 .3 . 3 . Консонанти

4.3 .3 . 1 . Периферни

4.3 .3 . 1 . 1 . в < псл. *v со исклучок на 4.3 .2 . 1 . , 4 .3 .2 .2 . ,

4 .3 .3 . 1 .2 . ф < псл. //*xv- и од обезвучување на v и од заемките,

4.3 .3 . 1 .3 . б < псл. *b со исклучок на 4.3 .3 . 1 .4 . ,

4 .3 . 3 . 1 .4. u < псл. *р и од обезвучувањето на b,

4.3 .3 . 1 .5 . х < од словенски и несловенски заемки,

4.3 .3 . 1 .6 . i < псл. *g со исклучок на 4 .3 . 3 . 1 .7 . , 4.3 . 3 .2 . 1 . и 4.3 .3 .2 .3 . и 4.3 .3 .2 .7 . ,

4.3 . 3 . 1 .7 . к < псл. *k со исклучок на 4.3 .3 .2 .6 . , 4 .3 .3 .2 .8 . , 4 .3 .3 .2 . 1 0 како и обезвучувањето на g,

4.3 . 3 .2 . Централни

4.3 .3 .2 . 1 . з < псл. *z со исклучок на 4.3 .3 .2 .5 . како и од * g во групата * gv пред централни во определени услови,

4.3 . 3 .2 .2 . е < псл. *ѕ со исклучок на 4.3 .3 .2 .4 . , 4.3 . 3 .2 .6 . , 4 . 3 . 3 .2 .8 . и од обезвучувањето на z ,

247


4.3 .3 .2 .3 . g < псл. *d со исклучок на 4.3 .3 .2.9 . и од *d' во групата *zd' <*zdj , *zgj, *zg пред централни,

4.3 .3 .2.4. Ш < псл. *t со исклучок на 4.3 . 3 .2 . 1 О. и од *t' во групата *st ' <*stj , *skj и од обезвучување на d,

4.3 .3 .2 .5 . ѕ < псл. *z во определени услови и во ономатопеи,

4.3 .3 .2 .6 . ц < псл. *е и од *k во групата *kv пред централни, *ѕ во групата *pbs-

4.3 .3 .2 .7 . ж < псл . *z, *z во групата *zd' <*zdj , *zgj, со исклучок на 4.3 .3 .2 .8 . ,

4.3 .3 .2 .8 . ш < псл. *ѕ , *ѕ во групата *st ' <*stj , *skj и обезвучување на z,

4 .3 .3 .2 .9 . ѓ < псл. *dj ,

4.3 . 3 .2 . 1 0. ќ < псл. *tj , *kt пред централни,

4.3 .3 .2 . 1 1 . ч < псл. *е и од *ѕ во групата *роѕ-,

4.3 . 3 .2 . 1 2 . џ - во заемки и во ономатопеи.

4.4. Прозодија

Местото на акцентот во македонскиот јазик примарно зависи од слоговната градба на збороформата. Акцентот паѓа, согласно општото правило, на третиот слог од крајот на збороформата, а кај двосложните збороформи по сила на фактите, на вториот слог од крајот, т.е. на првиот слог на збороформата.

Една акцентска целост претставува акцентогената збороформа заедно се придружните клитики.. Во проклитики спаѓаат: сврзниците, партикулите, негацијата, предлозите кои во текстот имаат устален линеарен ред - тие по правило И претходат на акценстски самостојната збороформа со

248

Фонолоiија

којашто граматички се врзуаваат. Во оваа смисла во македонскиот јазик постојана енклитика е само ли. Клитичките заменски форми, зависно од граматичката карактеристика на збороформата што ја придружуваат, функционираат како енклитики или како проклитики. Местото на акцентот во рамките на цслоста што ја творат акцентогените збороформи со клитиките што ги придружуваат, во принцип е изведено од претходното општо правила: акцентот паѓа на 3 слог од крајот на целоста, сепак, понекогаш од семантички причини, спротивно на ова правила, акцентот се врзува со акцентогената збороформа што ја конституира целоста; ова особено го согледуваме во целостите со предлози.

Општото акцентско правила дозволува појава на целости со втора двосложна компонента, сп . : кисел 'о_млеко, сув'о_ iрозје, ЈирШ'ов_ uеШок, gобр 'о_уШро и тн. Појавата на целости од овој тип е регулирана од семантички правила.

Попрецизна анализа на соодветниот јазичен материјал овозможува попрецизно да го определиме местото на македонскиот акцент не како акцент на третиот слог од крајот, туку на третата мора од крајот на целоста. За ова сведочи постоењето на целости во кои доаѓа до контракција на 2 и 3

слог од крајот во еден слог со две мори, сп. : ioguн 'aвa (< ioguнa ова), вик 'ајќи (< викаеќи), нос 'ејќи (<носееќи), итн.

Особено интересни од теоретска гледна точка и тешки за опис се случаите кога вокализмот на контрахираниот слог се редуцира до /ј/ којшто твори дифтонг со претходниот вокал, сп. претходно наведените примери на прилозите како на пр. : викајќи, носејќи; сп. исто така и: uол 'ојна (<uоловииа) но uол 'ојнаШа, сп. : (ед.) u 'opoj - u 'оројоШ, (мн.) u 'opou uop 'ouШe, доказ за постоење на две мори во дифтонгот.

Во позајмената лексика среќаваме бројни примери на чување на оригиналниот акцент спротивно на општото правила за стабилизација. Меѓутоа, секогаш е отворена можноста за аЈ,<центска акомодација на заемката.

249


4.5. Правопис

Македонскиот правопис во многу висок степен е фонолошки, што значително го олеснува неговото правилно усвоЈување.

Заемната приреденост на фонемите и графемите се претставува на следниов начин (го чуваме редоследот на македонската азбука)

а /а/ на пр. : б /б/ на пр. : в /в/ на пр. : i /i/ на пр. : g lg/ на пр. : ѓ /ѓ/ на пр. : е /е/ на пр. : ж /ж/ на пр. : з /з/ на пр. : ѕ ls/ на пр. : и /и/ на пр. : ј /jl на пр. : к /к/ на пр. : л lл/ на пр. :

lл/ на пр. : љ !л21 на пр. : м /м/ на пр. : 1 1 /н/ на пр. : њ /њ/ на пр. : о /о/ на пр. : и /И/ на пр. : р /р/ на пр. : р [n] на пр. : е /е/ на пр. : Ш IШI на пр. : ќ /ќ/ на пр. : у lyl на пр. : ф /ф/ на пр. : х /х/ на пр. :

250

мајка /мајка/, алва /алва/ . . . баба /баба/, број /број/ . . . врана /врана/, Швоја /Швоја/ . . . ipag /ipaШI, ноiа /ноiа/ . . .

gаб 1 gaU/, воgа 1 воgа/ . . . лаѓа /л 1аѓа/, веѓа /веѓа/ . . . мрежа /мрежа/, сесШра /сесШра/ . . . жаба /жаба/, кожа /кожа/ . . . заб /заu/, мезе /мезе/ . . . ѕвон 1 ѕвон/, ѕиg 1 ѕиШ/ . . . ИиШа /uиШа/, исШорија /исШорија/ . . .

јас /јас/, земја /земја/ . . . куќа /куќа/, рок /рок/ . . . iлас /iл Јас/, клуч /кл1уч/ . . . леШо !л2еШо/, лиuа !л2иuа/ . . . љубов 1 л ЈУбов/, беља /бел 2al . . . мосШ /мосШ/, Шема /Шема/ . . . сШан /сШан/, нос /нос/ . . . коњ /коњ/, мориња /мориња/ . . . око 1 око/, со б а 1 соба/ . . . Иоле /uоле/, сШаu lcШaUI . . . рака /рака/, врв /врв/ . . . 'рбеШ [nбеШ] , 'рѓа [Rѓа] . . . коса /коса/, сон /сон/ . . . Шазе /Шазе/, луШ /луШ/ . . . ноќ /ноќ/, свеќа /свеќа/ . . . мноiу /мноiу/, усШа /усШа/ . . . фрла 1 фрла/, фурна 1 фурна/ . . . харШија /харШија/, Шехника /Шехника/ . . .

ц /ц/ ч /ч/ џ /џ/ ш /ш/

на пр. : н а пр. : н а пр. : на пр. :

цена /цена/, црвен /црвен/ . . . чаир /чаир/, мачка /мачка/ . . . џабе /џабе/, џуџе /џуџе/ . . . шара /шара/, решо /решо/ . . .

Фоноло'iија

Горните примери ги третираме како збороформи изречени во изолациј а (т.е. меѓу две паузи "#"# - "#"#) ; затоа во фо-

. . нолошката транскрипциЈа во краЈниот слог воведовме сека-де знаци за безвучни консонанти.

Неколку ортографски правила бараат дополнитслни коментари :

- [n] на почетокот на збороформата и по "/" се пишува со апостроф, сп. : 'рѓа, за'рѓа;

- апострофот го среќаваме исто така и во дијалектната стилизација на збороформите од турско потекло, како на пр. : к 'смеШ, е 'клеШ, и сл. , во овој случај апострофот означува вокал од типот шва: соодветен звук во литературниот изговор е акомодиран како /а/: касмеШ, саклеШ и др.

- на историски звучните консонанти на крајот на збороформата им одговараат знаци за соодветни звучни фонеми, што е мотивирано од нивното различно однесување во зависност од соседството (сп. дел 2.2 .2 .) ;

- во средишен слог во поголем број случаи ортографијата ги зема предвид асимилациите по звучност, сепак постоЈат случаи на правопис неакомодиран кон изговорот; тоа се однесува на:

- случаите каде границата на морфемата одделува елементи на сложенки, како на пр. : ueШioguшeн, gpyiuaШ, и сл. ;

- случаите кои се морфолошки мотивирани, како на пр. : кревок - кревка, војсковоgец - војсковоgци, upegoк - upegцu, и сл. ;

- правила н а правопис кои с е однесуваат н а факултативното интервокално /ј/ се претставуваат на следниот начин :

- отсуство на знак за /ј/ пред /и/, /е/, со исклучок на групите составени од три вокали, како на пр. : gоајен, фоаје, и сл. ;

- отсуство на знак за /ј/ во групата luo/ со исклучок на формата на вокативот за женските именки на -uja;

- регуларно се јавува знак за /ј/ во групата lua/, т.е. -uja-.

25 1

А1акеgонски јазик

Во низа други случаи дошло до лексикализација соодветно на изговор со 1}1 или без /ј/ во исти фоно-морфолошки услови или дури кај лексеми базирани на истите морфеми (секвенци на морфеми), ортографијата верно ја отсликува оваа nоЈава.

Погоре споменатиот (дел 2.2 . 1 . ) изговор на UJ на место на очекуваното и морфолошки мотивирано [и] , ако се изземат изолираните и лексикализирани случаи, не се отсликува во правописот.

Скоiiје-Варшава, 1 980-1981.

Поважни библиографски позиции

Кирилица

8идоески, Божо: Диjaлeкiiiиiiie на макеgонскиоiii јазик, Т. 1 . - Скопје : МАНУ, 1 998. - 365с.

Конески, Блаже: Грамаiiiика на на лшкеgонскиоiii лиiiiepaiiiypeн јазик. - Скопје : Просветно дело, 1 954. - 253с.

Конески, Блаже: ИсШорија на макеgонскиоiii јазик. - Скопје : Култура, 1 982. - 239с.

Конески, Кирил: Зборообразувањеiiiо во совреwениоШ макеgонскијазик. - Скопје : Бона, 1 995 . - 1 8 8с.

Минова-nуркова, Лилјана: СинШакса на макеgонскиоiii ciiiaнgapgeн јазик . - Скопје : Радинг, 1 994. - 3 1 3с.

Савицка, Ирена, Спасов, Људмил: Фонолоiија на современиоШ макеgонски сiiiанgарgенјазик. - Скопје : Детска радост, 1 997. - 30 1 с .

Тополињска, Зузана: Грамаiiiика н а именскаШа фраза во макеgонскиоШ лиШераШурен јазик (pog, број, uосоченосШ) . - Скопје : МАНУ, 1 974. - 1 55с.

Лаiiiиница

Englund, 8. : Yes/no-qиestions in Bиlgarian and Macedonian. - Stocholm: Fonn, 1 977. - 1 34ѕ.

Friedman, Victor А.: The Grammatical Categories ofthe Macedonian lndicative. - Columbus Ohio : Slavica, 1 977. - 2 1 Оѕ.

Friedman, Victor. А: Charakterystyka socjolingwistyczna wsp61czesnego j�zyka macedonskiego . - Socjolingwistyka 1 2- 1 3 , 1 993, 1 83 - 1 97.

Friedman, Victor. А: An Outline of Macedonian Grammar. - Slavonic languages [ ed. 8 Comrie & G. Corbett ], London : Routlege, 1 992,

249-305.

Gol�b, Zbigniew: Conditionalis tури ba/kшiskiego w j�zykach po/иdniowos/owiшiskich ze szczegolnym иwzgl�dnieniem macedmiskiego. -Wroclaw/Warszawa/Кrak6w : Ossolineum, 1 964. - 202ѕ.

Lunt, Horace G.: Grammar ofthe Macedonian Literary Language. - Скопје : Државно книгоиздателство на НРМ, 1 952. - 287 е . + 1 карта.

Topolinska, Zuzanna, Vidoeski, Bozidar: Polski vs macedmiski. Konfrontacja gramatyczna, zeszyt 1 . Wprowadzenie. - Wroclaw : Ossolineum, 1 984. - 1 70ѕ .

Користени се и усни консултации со Блаже Конески и Божидар Видоески.

253

Maja Dukanovic, Predrag Piper

SLOVENSKI JEZIK

Maja EJukanovic

l. GLASOSLOVJE

S 25-imi grafemi slovenske latinice zaznamujemo 29 fone-mo v :

samoglasnike - i , e, e, a, o, o , u, a; zvočnike - m, n, r, l, j, v; nezvočnike - p, b,f, t, d, s, z, š, ž, c, č, dž, k, g, h.

Pisanje imen v izvimiku zahteva tudi rabo tuj ih grafemov, saj se pisanje ne prilagaja izgovorjavi, kot je to navada v slovanskih jezikih, ki uporabljajo cirilico. Zato v besedilih, napisanih v slovenščini, najdemo tudi grafeme, kot so q, w, x, c, ii, 9 ipd.

1.1. Samoglasniki

Glasoslovni sistem slovenskega knjižnega jezika zajema osem samoglasniških fonemov. Samoglasnike lahko razdelimo na osnovi položaj a jezika, glede na trdo nebo. Na podlagi tega, v samoglasnike sprednjega reda sodijo {i, e, e), v samoglasnike srednjega reda (a, a), v samoglasnike zadnjega reda pa (u, o, o).

Druga delitev izhaja iz stopnje privzdignjenosti jezika proti nebu in se na podlagi tega ločijo visoki samo glasniki {i, u ), sredinski samoglasniki (e, e, o, o, a), ter nizki samoglasnik (a).

V slovenščini ni nosnikov, vsi samoglasniki so ustni .

1.2. Soglasniki

S oglasniški sistem slovenskega knj ižnega jezika zajema 2 1 soglasnikov s fonemskim statusom: 6 zvočnikov in 1 5 nezvočnikov.

Zveneči so: nosnika m, n; ustničnik v; srednjejezičnikj.

257

Slovenski jezik

Nczveneči so : zaporniki p- b, t - d, k - g; priporniki /, s

z, š - ž, h; zlitniki c, č (dž). Z nekaterimi grafemi zaznamujemo več fonemov:

1 - pred samoglasnikom ima vrednost t. i. nevtralnega 1, ki se izgovori dokaj mehko;

- pred soglasnikom ali pa na koncu besede zaznamuje nezlogovni y; za soglasnikom r se fakultativno izgovori tudi [ u ].

Navedena pravila imajo tudi svoje izjeme, od katerih so naj-pomembnej še :

258

v rodilniku množine samostalnikov, ki se v imenovalniku končujejo na -la, -lo, se 1, čeprav na koncu besede, izgovori kot nevtralni [1 ], ravno tako pa se v izpeljankah iz takih besed pred soglasnikom sliši [1 ]; v orodniku množine se pred končnico -mi tudi sliši [1 ]; v tuj ih besedah, izposojenkah, imenih.

v - pred samoglasniki zaznamuje labiodentalni sonant, nevtralni v;

- za samoglasnikom, na koncu besede, ali pa pred soglasnikom, z grafemom v zaznamujemo nezlogovni !1 oziroma dvoustnični w;

poleg nezlogovnega !1 se fakultativno izgovori tudi [u ].

r - pred samoglasnikom, ali na koncu zloga, za samoglasnikom, zaznamuje zobnojezični, soglasniški r;

na začetku besede pred soglasnikom, ali pa v sredini, med dvema soglasnikoma, z grafemom r predstavimo silabični r, ki je dvoglasnik, sestavljen od polglasnika in r [ar ]; v finalni pozicij i se silabični r zaznamuje s pisanjem grafema e.

lj- to dvočrkje pred samoglasniki zaznamuje glasovno sekvenco lj [1 -j ]; pred so glasnikom in na koncu besede, knjižna norma dovoljuje dve izgovorjavi : nevtralni 1 [1 ] in palatalizirani l.

Glasoslovje

nj- tako kot lj, tudi dvočrkje nj pred samoglasniki zaznamuje glasovno sekvenco nj [n -j ]; pred soglasniki in na koncu besede pa se izgovori bodisi kod nevtralni, bodisi kot palatalizirani n.

Ostali grafemi imajo v osnovi tako glasovno realizacijo, kot v drugih južnoslovanskih jezikih.

1.3. Glasovne alternacije

Slovenščina je iz praslovanščine prevzela celo vrsto morfonoloških altemacij .

Altemaci je ne palatalnih so glasnikov s palatalnimi (tip: k c) zajemajo naslednje pare soglasnikov in soglasniških skupin, ki altemirajo med sabo:

k : č jokati -jočem zd : ž jezditi -ježa

g : ž drag - dražji sl : šlj poslati - pošljem

h : š duh - duša r : IJ orati - orjem

t : č pozlatiti - pozlačen 1 : lj beliti - beljen

d : j roditi - rojen n : n J jelen -jelenji

s : š pisati - pišem p : p ij topiti - topljen

z : ž paziti - opažati b : b ij izgubiti - izgubljen

c : č stric - stričev v : v ij javiti -javljati

sk : šč iskati - iščem m : m ij lomiti - lomljenje

st : šč koristiti - koriščen

Navedene altemacije so posledica asimilacij skih sprememb, znanih kot t . i . prva palatalizacija, kjer se k, g, h spremenijo pred soglasniki sprednjega reda, ter pred mehkim palatalnim sonantomj.

V knj ižni slovenščini do tovrstnih sprememb pride v oblikah posameznih glagol o v v sedanj iku (pisati - pišem), velelniku (lagati - laži), trpniku (pozlatiti - pozlačen), pri tvorbi glagol-

259

Slovenski jezik

skih samostalnikih (lomiti-lomljenje) - tudi v primerniku in presežniku posameznih pridevnikov (drag - dražji), ter v sklanjatvi nekaj samostalnikov srednjega spola (oko - očesa). Takšen pojav zasledimo tudi pri tvorjenju besed, npr. samostalnikov (duh - duša), pridevnikov Uelen -jelenji) in glagolov (opaziti opažati).

V velelniku glagolov, čigar osnova se konča na -či, pride do alternacije k : c, g : z, npr. reči ( < rek-ti) : rekel - reci; leči ( < leg-ti) : legel - lezi.

·

Pri samostalniških sklanjatvah obstajajo le trije tovrstni pri-meri :

- imenovalnik množine samost alnika otrok - otroci - mestnik množine tega samostalnika otrocih - arhaični imenovalnik množine samostalnika volk - voleje,

ki v sodobnem jeziku ni več v rabi.

V slovenskem jeziku se zvočni zaporniki pred premorom ali drugo besedo, ki se začne s samoglasnikom, sonantom, ali nezvenečim zapornikom obezvočijo : mlad [mlat], mlad oče [mlat oče], mlad mornar [mlat mornar], mlad fant [mlatfant].

Izjema je primer, ko se zvočni zapornik na koncu besede najde v položaju pred drugo besedo, ki se začne z zvočnim zapornikom: mlad brat [mlad brat] . Enako velja za položaj v sredini besede: redko [retko], glasba [glazba] .

Dvojna soglasnika se pojavita na morfemski mej i znotraj besede, lahko pa tudi na mej i med dvema besedama, pogosto kot posledica asimilacijskih sprememb: odditi, izzviti, lep pes, tuj jetnik. V takšnih primerih se dva enaka soglasnika sestavita v enega, ki se izgovori podaljšano.

Prevoj se pojavi predvsem v glagolskih oblikah, ali pa v besedah, izpelj anih iz glagolov, tvorita pa ga dva, ali več samoglasnikov v vrsti :

o : a roditi - pomJ.ati e : o : a tečem - tok -pretakati V prevoju se pojavi tudi t. i. ničti alternant, kar pomeni, da

se v korenu besede ne nahaja samoglasnik. Tako nasproti seda-

260

Glasoslovje

nj ika berem, ki v korenu vsebuje samoglasnik e, obstaja nedoločnik brati, brez kakršnegakoli samoglasnika v korenu. Gre, torej za alternacijo e : ničti altemant. ·

1.4. Naglaševanje

V sodobni knj ižni slovenščini obstajata dva načina naglaševanja: jakostno in tonemsko. Za jakostno naglaševanje je razločevalna lastnost samo to, da naglašene samoglasniki izgovorimo z večjo močjo kakor nenaglašene. Tonemsko naglašene samoglasnike pa izgovorimo bodisi višje ( cirkumflektirani), bodisi nižje (akutirani). Obe vrsti naglaševanja sta knj ižni, vsaka slovenska pokraj ina pa v svoj ih narečj ih pozna le eno od obeh.

Tonemsko naglašujejo govorci slovenščine s Koroškega, iz Beneške Slovenije, prebivalci Gornjega Posočj a, del Gorenjcev, del Dolenjcev, Belokranjcev, Horjulci ter prebivalci Ljublj ane. Vsi ostali naglašujejo jakostno. Glede na to, da se v Ljublj ani, kot kulturno-izobraževalnem središču večinoma naglašuje tonemsko, je tonemsko naglaševanje v rahli prednosti pred jakostnim, vendar sta, kot je že rečeno, oba knj ižna.

V vsakdanji pisni rabi jezika se naglasna znamenja ne uporabljajo, srečamo jih v različnih jezikoslovnih publikacijah, kot so slovarj i, slovnice, jezikovni priročniki ipd.

V jezikovnih priročni kih in učbenikih slovenskega jezika so najpogosteje v rabi trije znaki, ki ne zajemajo tonskega razlikovanja, in sicer:

1- ostrivec, ki zaznamuje, da je naglašeni zlog dolg, samoglasnika e in o pa zaprta;

!\- strešica se uporablja samo nad e in o, ter zaznamuje da sta dolga in odprta;

\ - krativec zaznamuje, da je zlog kratek, e in o pa odprta.

V sistemu slovenskih samoglasnikov obstajajo določene omejitve, ki so v zvezi z nj ihovimi prozodičnimi lastnostmi :

- zaprta e in o sta vedno dolga; - polglasnik je vedno kratek;

26 1

Slovenski jezik

- dolgi samoglasniki so vedno naglašeni in se lahko pojavijo v katerem koli zlogu;

- kratki samoglasniki so lahko naglašeni ali nenaglašeni; naglašeni se praviloma pojavljajo v zadnjem, oziroma edinem zlogu.

Iz teh pravil izstopajo besede z dvema naglasoma, v katerih je prvi naglas kratek (nadčlovek, polizdelek, neverjetno), besede, ki v nefinalnem zlogu imajo naglašen polglasnik (vendar, tema, steber), ter še nekoliko oblik (ampak, tjale, tamkaj) .

262

Maja Dukanovic

2. OBLIK OSLOV JE

Oblikoslovna struktura slovenskega jezika je podobna oblikoslovnim strukturam drugih slovanskih, predvsem pa južnoslovanskih, jezikov, kar je posledica dejstva, da je do izrazitejšega diferenciran ja južnoslovanskih narečij prišlo sorazmerno pozno. Slovnična kategorija, ki pa slovenščino loči od drugih južnoslovanskih j ezikov je dvoj ina, saj se je drugje ohranila le v sledeh.

Tako kot pri drugih slovanskih jezikih, paradigmatski sistem tvorijo selektivne slovnične kategorije (spol samostalnikov, glagolski vid), ter skladenjsko pogojene paradigmatične slovnične kategorije (spol in število pri pridevniku).

2.1. Glagol

Slovnične kategorije slovenskega glagola so : vid, čas, oseba, način, naklon in vezlj ivost. Značilnost slovenskega glagola je, podobno kot pri glagol ih v drugih indoevropskih jezikih, da je njegova morfologija bolj razvita kot morfologija drugih besednih vrst.

Glagolska paradigmatika, ki je šc bolj zapletena zaradi obstoja vidskih dvoj ic, zajema celo vrsto nezloženih in zloženih oblik. Nezložene oblike so: sedanj ik delam; velelnik dejal; deležje na -č ali -e delajoč, de/aje; nedoločnik delati; nameni lnik delat; tvorni opisni deležnik na -1 uspel, -a, -o; tvorni opisni deležnik in deležnik stanja na -e(n) ali -t delan, -a, -o; popit; glagolnik delanje; deležje na -ši videvši. Zložene glagolske oblike se tvorijo iz tvornega opisnega deležnika na -/, ali deležnika stanja na -e(n) ali -t: delal sem (bil)/bi (bil)/bom; zapisan sem (bil)/bi (bil)/bom . . .

263

Slovenski jezik

Glagolske oblike se delijo tudi na osebne in neosebne. Osebne glagolske oblike dejanje pripisujejo govorečemu, ogavarjenemu, ali neudeleženemu v pogovoru. One izražajo čas, naklon in način glagolskega dejanja. Casi so v slovenščini štirje (sedanjik delam, preteklik delal sem, predpreteklik delal sem bil, prihodnik delal bom), nakloni so trije (delam, delaj, delal bi) , načina pa dva (tvornik in trpnik). Neosebne glagolske oblike ne izražajo glagolske osebe, ker je že izražena, ali pa je splošna.

Nekatere glagolske oblike tvorijo od nedoločniške, druge pa od sedanjiške osnove. Pri posameznih glagol ih, kot je npr. delati, sta ti dve osnovi enaki dela-, pri mnogih pa se nedoločniška in sedanj iška osnova razlikujeta, npr. dvigniti : dvigni- /dvigne-.

2. 1 . 1 . Nezložene glagolske oblike

2 . 1 . 1 . 1 . Nedoločnik

Knjižna slovenščina pozna dve nedoločniški končnici : -ti (delati, misliti, govoriti . . . ) in -či (teči, peči, reč i . . . ) . Nedoločniška osnova glagolov na -ti se lahko konča tako na samoglasnik, kot na soglasnik, ki je bodisi pripona, bodisi del pripone, ravno tako pa je lahko del korena. Nedoločniška osnova oblik, ki se končajo na -ti se tvori zelo enostavno - od nedoločnika odbijemo končnico. Osnova, ki ostane, je bodisi tematska, bodisi atematska, bodisi s pripono, bodisi brez nje. Nedoločniška osnova, ki se konča na soglasnik je vedno atematska. Neposredno pred končnico -ti v nedoločniku obstaja edino soglasnik s (tres-ti, pas-ti, nes-ti . . . ). Ta soglasnik s, ki se nahaja na koncu osnove, se je večinoma razvil iz različnih glasovnih sprememb, ki so posledica stika soglasni ka t iz končnice z zadnj im soglasnikom iz osnove (gristi : griz ti; plesti :plet-ti; krasti : krad-ti; tepsti : tep-ti; grebsti : greh-ti; . . . ).

Nedoločniška osnova glagolov na -či se vedno konča na soglasnik, saj je soglasnik č iz končnice -či posledica stika soglasnika t iz nedoločniške končnice z zadnj im soglasnikom nedoločniške osnove; to sta pa k ali g (peči : pek-ti; moči: mag-ti) .

Nedoločnik se najpogosteje uporabi ob faznih ali modalnih glagolih : Nehal je piti. Začela se je smejati. Ne morem razumeti tvojih dejanj.

264

Oblikoslovje

Pogosto se uporabi tudi v zvezi s posameznimi izrazi, npr. imeti navado, strah me je, lepo je, koristno je . . . Ima navado hoditi peš. Lepo je živeti v mestu.

Za pogovorno slovenščino je značilna kratka oblika nedaločnika, po obliki podobna namenilniku.

2 . 1 . 1 .2 . Namenilnik

Namenilnik se tvori z dodaj anjem končnice -t na nedoločniško osnovo: dela-t, tres-t. Pred namenilniško končnico pride do enakih soglasniških sprememb, kot pred nedoločniško končnico -ti. Vkolikor se osnova konča s soglasnikoma k ali g, se v namenilniku uporablja končnica -č, pred katero se nahaja skrajšana osnova, brez k ali g (pek-t - peč; mog-t - moe).

Namenilnik se uporablj a za finitnimi oblikami glagolov premikanja, kot nj ihovo dopolnilo: Jutri gremo kupit nove superge. Pojdi pogledat kdo je tam. Namenilnik se uporablja tudi ob glagolih, ki pomenijo gibanje, namen, ali ki lahko posredno povzročijo gibanje, premikanje: poslati, dati, ukazati, braniti, morati, nameravati, poklicati, vabiti, pustiti, moči, hoteti.

2 . 1 . 1 .3 . Opisni deležnik na -1

Opisni deležnik na -1 se tvori od nedoločniške osnove, kateri se doda nepregibna slovnična pripona -1-, za njim so pa pregibne končnice za spol in števi lo:

m. ž. s.

ed. -1 -la ! -lo

dv. -la -li -li

mn . -li -le -la

Če se osnova glagola konča na samoglasnik, je paradigma naslednja:

m. ž. s.

ed. dela-l dela-la dela-lo

dv. dela-la dela-li dela-li

mn . dela-li dela-le dela-la

265

Slovenski jezik

Če se osnova glagola konča na soglasnik, se v ednini moškega spola pred končnico -l vstavi polglasnik:

m. ž. s.

ed. tresel-/ tres-la tres-lo

dv. tres-la tres-li tres-li

mn. tres-li tres-le tres-la

Posebnosti : l . Pri atematskih glagolih z osnovo na -re, se pri tvorjenju

opisnega deležnika na -1 zadnji samoglasnik iz osnove zgubi : dreti : drl; umreti : umrl; treti : trl).

2 . Neprehodni glagoli s pripono -ni v osnovi imajo dvojne oblike opisnega deležnika na -/: pobegniti -pobegnil : pobegel.

3 . Glagol iti ima posebno paradigmo: šel, šla, šlo, šli . . .

Enako se spregajo glagoli, ki so izpeljani od iti: pritiprišel, prišla . . . ; oditi - odšel, odšla . . . ; najti - našel, našla . . .

2 . 1 . 1 .4 . Deležnik na -ni-t

Deležnik na -n tvorimo z dodajanjem pripon -n-, -en-, -t- na nedoločniško osnovo, na to pa dodamo končnice za spol in število. Pripono -n- dobijo glagoli, čigar osnova se konča na samoglasnik -a- (korenski ali priponski), ter glagoli z osnovsko pripono -e- (dati - dan; darovati - darovan; napisati - napisan). S pripono -en- deležnik tvorijo glagoli z osnovo na soglasnik, ali pa glagoli s pripono v osnovi -i- ali -ni-. Osnove, ki se končajo na k ali g, altemirajo s č/ž : pregristi -pregrizen ; ukrasti - ukraden; izgrebsti - izgreben; vpreči - vpreg-ti - vprežen; razdeliti - razdeljen; zlomiti - zlomljen . . .

Na -t- se končajo atematski glagoli, čigar osnova s e konča na samo glasnike e, i, u: napili - napit; posneti - posnet; obuti obut.

Glagoli z osnovo na -re izgubijo samoglasnik e: odpreti odprt; potreti - potrt.

266

Oblikoslovje

Deležnik na -ni-t uporabljamo predvsem za tvorjenje pasivnih konstrukcij ter v atributski funkcij i : hiša je sezidana; spoštovana gospa.

2. 1 . 1 . 5 . Deležnik na -šil-vši

Deležnik na -ši/-vši pozna prislovno in pridevniško obliko. Prislovna oblika se tvori od nedoločniške osnove malega števila dovršnih glagolov, katerim se doda pripona -šil-vši, in sicer pripono -ši dobijo glagoli čigar nedoločniška osnova se konča na soglasnik (reči- rek-ti- rekši), pripono -vši pa dobijo nedoločniške osnove, ki se končajo na samoglasnik (vstopiti- vstopivši). Pridevniška oblika deležnika se tvori na enak način kot prislovna, le da se na pripono -šil-vši dodajo še ustrezne pridevniške končnice.

S prislovno obliko deležnika na -šil-vši se izraža dejanje, ki se je zgodilo pred nekim drugim dejanjem, storilec pa je isti : Vstopivši v sobo, je pozdravil.

Pridevniško obliko deležnika na -šil-vši uporabljamo kot pridevnik, zato se v spolu, številu in sklonu ujema s samostalnikom zraven katerega se nahaja : Vstopivše�a potnika so vsi glasno pozdravili.

Deležnik na -šil-vši v sodobni slovenščini zveni precej umetno, zato se vse redkeje uporablja.

2 . 1 . 1 .6 . Glagolnik

Glagolnik se tvori tako, da na se nedoločniško osnovo doda zloženi formant, ki se sestoj i od pripone za tvorjenje deležnika ter pripone -je (brati - branje; deliti - deljenje; piti - pitje).

Glagolnik se lahko marsikdaj izrazi stavčno, v marsičem pa spominja na nedoločnik.

2 . 1 . 1 .7 . Sedanj ik

Slovenski glagoli se lahko glede na sedanjiške končnice razdelijo v pet vrst:

-am del-am -im misl-im -em tres-em

267

Slovenski jezik

-jem pi-jem, rež-em -m je-m

Sedanjiško osnovo dobimo, ko od l. osebe ednine sedanjika odvzamemo končnico -m, ki je sicer enaka za vse glagole .

2 .1 . 1 . 8 . Glagoli na -am

Pri teh glagolih je sedanj iška osnova enaka nedoločniški (delati : delam; končati: končam; prebivati: prebivam).

Posebnosti :

l. Edini glagol, ki sodi v to skupino, čigar nedoločniška osnova pa je različna od sedanj iške je glagol imeti (imeti: ima-m), skupaj s svojo zanikano obliko (ne imeti : nimam).

2. Določeno število glagolov z osnovsko pripono -a- ima alternativne sedanjiške oblike a pripono -je-1-(j)e- v osnovi. Gre za oblike, ki se razvrščajo v tip -atil-jem in -ati/-(j)em: pljuvati : pljuvam/pljujem; sikati : sikam/sičem; meketati : meketam/mekečem . .. Treba je omeniti, da so oblike na -am pogostejše.

2 . 1 . 1 .9 . Glagoli na -im

Spregatev glagolov na -im se načeloma glasi : mislim, misliš, misli, mis/iva, mislita, mislita, mislimo, mislite, mislijo.

Glagoli, ki v 3 . osebi množine imajo naglašeno končnico -ijo, poznajo tudi različico s kratko, stilno zaznamovano končnico -e (sušiti - sušijo:suše; sedeti- sedijo:sede).

Pri glagolih na -im se glede na nedoločniško končnico ločijo trije tipi :

268

-iti -im -eti -im -ati, -im

Posebnosti :

misliti, mislim besneti, besnim kričati, kričim

l. Glagoli tipa -ati, -im imajo v nedoločniku, pred pripono -a- palatalni soglasnik č, ž, š: molčati - molčim, bežati bežim, slišati - slišim. Izjema sta glagola spati - spim, smejati se - smejim se/smejem se.

Oblikoslovje

2 . V tip -ati, -im genetsko sodita tudi glagola: stati -stojim, bati se - bojim se.

2 . 1 . 1 . 1 O. Glagoli na -em

Glagoli, ki se v 3. osebi množine končajo na -ejo, imajo alternativno končnico -o (zapreti - zaprejo:zapro; začeti - začnejo:začno; nesti - nesejo:neso).

Glede na nedoločniške in sedanj iške končnice se pri glago-lih na -em ločijo naslednj i tipi :

-eti -em razumeti, razumem -ati -em tkati, tkem -ati -O)em rezati, režem -eti -O)em hoteti, hočem -Vti -O)em mleti, meljem -niti -nem dvigniti, dvignem - Vti -em vzeti, vzamem - Vti -nem deti, denem -sti -em -či -em

Posebnosti :

tresti, tresem reči, rečem

l . Glagol umeti ima poleg običajne oblike sedanj ika tudi stilno zaznamovano različico umejem, katero spregamo po obrazcu glagolov na -jem.

2. Pri glagolih na -ati -em je koren pogosto v prevoju: prati : perem; brati : berem; gnati : ženem; zvati: zovem.

3 . Posamezni glagoli tipa -ati -O)em imajo tudi alternativne oblike sdanj ika z osnovsko pripono -a-: jokati -jočem : jokam; zibati - zibljem : zibam.

4. Tip -eti -O)em je zastopan edino z glagolom hoteti in njegovimi izpeljankami. Ta glagol pozna tudi stilno zaznamovano obliko sedanj ika (čem, češ, če . . . ) .

5 . Pri glagolih - Vti -O)em je nedoločnik atematski, s korenom, ki se konča na samoglasnik. Koren je v prevoju: klati : koljem, mleti : meljem, žeti : žanjem.

6. Tudi glagoli tipa - Vti -em in - Vti -nem imajo atematski nedoločnik s korenom, ki se konča na samoglasnik. Pri

269

Slovenski jezik

glagol ih tipa - Vti -em j e koren v prevoju: žreti : žrem, treti : trem/tarem, kleti : kolenm, vzeti : vzamem . . .

7. Pri glagolih z nedoločniško končnico -s ti s e koren konča na -s, -z, -t, -d, -p, -b: tresti : tresem, gristi : grizem, plesti : pletem, bosti : bodem, tepsti : tepem, grebsti : grebem.

8. Pri glagolih z nedoločniško končnico -či se finalni korenski soglasnik -k ali -g v sedanj iku palatalizira: teči tek-ti - tečem, streči - streg-li - strežem.

2. 1 . 1 . 1 1 . Glagoli na -jem

Pri glagolih na -jem v 3 . osebi množine tudi obstaja kratka končnica, ki je stilno zaznamovana: biti - bijejo : bijo, liti - lijejo : lijo.

Z ozirom na končnice nedoločnika in sedanj ika se v okviru glagolov na -jem oblikujejo naslednji tipi :

- Vti -jem piti -jati -jem dajati -ovati/-evatil-uvati -ujem potovati

Opombe:

pijem dajem potujem

l. Glagoli na - Vti -jem imajo atematske nedoločnike s korenom; ki se konča na samoglasnik: piti - pijem; greti- grejem; čuti - čujem. Koren je lahko tudi v prevoju: peti - pojem.

2. V okviru glagolov na -jati -jem glagol smejati se; obstajajo različice smejem s e 1 1 smejim se; majem 11 majam.

3. Tip -ovati/-evatil-uvati -ujem tvorita dve genetsko različni skupini glagolov. Ena skupina nedoločniško osnovo tvori s pomočjo pripon -ova-; -eva-, sedanj iško pa s pomočjo pripone -uje-: potovati- potujem; bojevati - bojujem; v drugo skupino pa sodijo glagoli; ki v nedoločniku imajo osnovsko pripono -a- in koren na skupino -ov; -uv; ki se v sedanjiku zamenja s samoglasnikom u. Ti glagoli tvorijo sedanjiško osnovo s pomočjo pripone -je-. Glagoli s korenom na -uv imajo tudi alternativne 9blike sedanj ika z osnovnsko pripono -a- in nespremenjenim korenom: kovati- kujem; pljuvati- pljujem :pljuvam; ruvati - rujem : rovam.

2. 1 . 1 . 1 2. Glagoli na -m

Ta skupina glagolov tvori sedanjiško osnovo brez osnovske pripone. Pri njih se v 2. in 3. osebi dvojine ter v 2. osebi množine pred končnico pojavi soglasnik s. V 3. osebi množine imajo

270

Oblikoslovje

ti glagoli dvojno končnico -jo/-do: dam, daš, da, dava, dasta, dasta, damo, daste, dajo/dado.

Po tem obrazcu se sprega jo glagoli : dati dam, jesti jem, vedeti vem, iti grem, snesti snem in arhaični glagol deti dem.

Opombe: 1 . Po obrazcu dati dam se sprega jo tudi izpeljanke iz glagolov je

sti; vedeti (pojesti; izvedet i . . . ) ter glagoli; ki v nedoločniku imajo osnovo -veda-; v sedanjiku pa -ve- (povedati povem; odpovedati odpovem . . . ) . Glagol dati ima v 3. osebi množine tudi stilno zaznamovano končnico -do (dado); njegove izpeljanke (dodati; oddati; prodati ... ) pa imajo dvojne oblike za 2. in 3. osebo dvoj ine ter 2. osebo množine: dodati - dodasta : dodata.

2. Glagol iti tvori sedanj ik od supletivne osnove gre-. Izpeljanke iz glagola iti pa sedanj iško osnovo tvorijo od korena id- in osnovske pripone -e-; spregajo se po obrazcu skupine glagolov na -em: pridem; prideš; pride; prideva; prideta; prideta; pridemo; pridete; pridejo. Glagoli izpeljani od iti s predpono na-; izna- se glasijo: najti; iznajti. Glagoli doiti; preiti in zaiti imajo v sedanj iku dubletne obl ike - nevtralno doidem; preidem; zaidem,in stilno zaznamovano dojdem; projdem; zajdem.

3. Sedanj ik glagola biti se glasi: sem; si;je; sva; sta; sta; smo; ste; so. Zanikana oblika pa se glasi : nisem; nisi; ni; nisva; nista; nista; nismo; niste; niso.

Aktualni sedanj ik zaznamuje dejanje, stanje, ki se uresničuje v času, ko se o njem govori . V tem smislu se praviloma uporabljajo glagoli nedovršene oblike : Miha piše domačo nalogo. Kaj to delaš? Vreme je lepo.

V indikativnem sedanj iku se od glagolov nedovršne oblike pojavijo samo glagoli govorjenja (povedati, reči, povabiti, obljubiti, preklicati . . . ), čigar izrekanje je istočasno tudi dejanje : Povem ti, da nimaš prav.

Sedanj ik izraža tudi dejanje, stanje, ki ni v zvezi s časom govorjenja, ampak se opravlja stalno, ali traja dlje časa: Sava se izliva v Donavo. On piše nov roman.

Podskupina takšnega sedanj ika je tudi t. i . gnomski sedanjik: Kdor drugim jamo koplje, sam vanjo pade. V rana vrani ne izkljuje oči.

Sedanjik se uporabi tudi za izražanje prihodnih dejanj , v tem smislu pa se pogosteje uporabljajo glagoli nedovršne oblike, ob

27 1

Slovenski jezik

katerih se nahaja prislovno določilo za čas, ki določa kdaj se je, ali se bo uresničilo določeno dejanje : Jutri zgodaj vstanem. Prihodnji teden gremo na počitnice. Takoj pridem.

Pripovedni (zgodovinski) sedanj ik izraža dogajanja, ki so se pripetila v preteklosti : Včeraj nesem paket na pošto in srečam Janeza. Hodil je Krpan po ozki gazi; kar mu nasproti prižvenketa lep voz; na njem je sedel sam cesar.

Uporabljen modalno, sedanj ik izraža zapoved, možnost, namen ipd: Da mi pri priči izgineš! Kateri preplava reko?

2. 1 . 1 . 1 3 . Velelnik

Velelnik se tvori iz sedanj ika, tako da se sedanj iška pripona zamenja z velelniško. Pripone za tvorjenje velelnika so:

272

-aj- za glagole na -am -i- za glagole na -im , -em -j- za glagole na -jem, -m.

Končnice, s katerimi zaznamujemo osebo v velelniku so:

ed. dv. mn.

l. os. 1 -va -mo

2 . os. -{} -ta -te

Posebnosti : l. Glagoli na -am : imeti - imam - imej; gledati - gledam

-glej 2. Glagoli na -im: stati - stojim -stoj; bati se - bojim se

boj se (ni pripone -i-) 3. Glagoli na -em: rezati - režem - reži (glagoli na -(j)em

imajo jotirani soglasnik; reči - rečem - reci; streči -strežem - strezi (pri glagol ih na -či se sibilarizira končni korenski soglasnik) . Glagol moči, morem nima velelnika. Glagoli, čigar koren se v sedanj iku konča na -am (vzeti, vzamem) imajo v velelniku samoglasnik e: vzamem: vzemi.

4. Glagoli na -jem: dajati - dajem - dajaj

Oblikoslovje

5 . Glagoli na - m: vedeti - vem - vedi, iti - grem - pojdi

S pomočjo velelnika izražamo zapoved, prošnjo, ali željo : Zapri vrata! Prosim, pripeljite Janeza. Pojdi z menoj v trgovi-no.

Za izražanje zapovedi, prošnje ali želje v 3. osebi vseh treh števil, se uporablja členek naj z ustrezno obliko sedanj ika: Naj se oglasi (oglasila, oglasijo) pri meni.

2. 1 . 1 . 1 4. Deležje na -č

Prislovna oblika delež ja na -č se tvori od 3 . osebe množine sedanj ika. Pri glagolih na -im, -em, -jem se pripona -č doda kratki (alternativni) končnici za 3 . osebo množine, pri glagolih nam pa se pripona doda končnici -do.

delam - delajo - delajoč ležim - ležijo/leže - ležeč tresem - tresejo/treso - tresoč lijem - lijejo/lijo - lijoč vem - vejo/vedo - vedoč

Deležje na -č tvorimo od nedovršnih glagolov, edini dovršni, ki ima to obliko pa je reči - rečem - rekoč.

Glagoli na -em, čigar koren se konča s -p, -b, -v imajo v deležniku končnico -eč in ne -oč (sopsti, sopem - sopeč; grebsti, grebem - grebeč; pluti, plovem -plovec), pa tudi glagola hoteti, hočem - hoteč; bosti, bodem - bodeč.

Deležje na -č uporabljamo za izražanje dej anja, ki je istočasno z nekim drugim dejanjem. Obe dejanji imata istega vršilca : Gredoč po cesti, sta fanta žvižgala.

Pridevniška oblika deležja na -č se ujema v spolu, številu in sklonu s samostalnikom poleg katerega stoj i : Na seminarju se je zbralo veliko nemško govorečih udeležencev. Podpisal se je s tresočo se roko.

Nekatara deležja na -č so postala pravi pridevniki : mogoč, vroč, rdeč, boječ . . .

Deležje n a -č s e redko uporablja v vsakdanjem jeziku, predvsem je v rabi v pisanih oblikah.

273

Slovenski jezik

2. 1 .2 . Zložene glagolske oblike

Slovenski jezik pozna štiri zložene glagolske oblike tvornika in dve trpniški obliki. Zložene oblike tvornika so: preteklik, predpreteklik, prihodnj ik in pogojnik (sedanji in pretekli).

2 . 1 .2 . 1 . Preteklik

Preteklik tvorim o od deležnika na -1 polnopomenskega giagola in sedanjika pomožnega glagola biti : delal, -la sem; delal, -la si ; delal, -la, -lo je . . . .

Preteklik običajno uporabljamo za izražanje prej šnj ih dejanj , stanj , dogajanj : Včeraj smo vsi skupaj šli na sprehod. Prejšnji teden je vse dneve deževalo.

Preteklik glagola dovršne oblike se lahko uporabi tudi za izražanje dejanja, ki se je zgodilo v preteklosti, njegov rezultat pa je prisoten v trenutku govorjenja: Ves dan te čakam, in šele zdaj si prišel [--+zdaj si tu], Peter seje dobro naučil angleško [--+dobro zna angleško].

Če je ob pretek1iku uporabljen členek da, potem gre za izražanje zapovedi : Da si takoj pospravil svojo sobo!

2. 1 .2 .2. Predpreteklik

Predpreteklik tvorimo od deležnika na -/ polnopomenskega glagola in preteklika pomožnega glagola biti : delal, -la sem bil, -la; delal, -la si bil, -la; delal, -la, -lo je bil, -la, -lo . . .

S predpreteklikom običajno izražamo dejanje, k i se je zgodilo pred nekim drugim dejanjem: Ko sem prišla v domov, so domači že bili pripravili kosilo.

V sodobni slovenščini se predpreteklik uporablja dokaj redko.

2 . 1 .2 .3 . Prihodnjik

Prihodnj ik tvorimo od deležnika na -/ polnopomenskega glagola in prihodnj ika pomožnega glagola biti: delal, -la bom, -la; delal, -la si bom; delal, - la, -lo bo . . .

Uporabljamo ga za izražanje dejanja, stanja, dogajanja, ki se bo zgodilo šele po času govorjenja: Jutri bo spet deževalo.

S pomočjo prihodnj ika pogosto izražamo tudi zapoved, grožnjo, domnevo, pogoj : Boš tiho! Jaz ti bom pokazal! To bo

274

Oblikoslovje

tista gospa, ki si jo srečal v vlaku; Če boš priden, greš z menoj na tekmo.

2. 1 .2.4. Pogojnik

V slovenskem jeziku obstajata dve obliki pogojnika : sedanji in pretekli pogojnik. Sedanj i tvorimo od del �žnika na -1 polnopomenskega glagola in členka bi (delal, -la . . . bi), petekli pa s pomočjo pogojnika glagola biti.

S pogojnikom v sedanj iku izrazimo željo, možnost ali pripravljenost za uresničenje nekega dejanja, prošnjo, ugotovitev. Pretekli pogojnik pa izraža dejanje, katerega se ne da več uresničiti .

2 .1 .2 .5 . Trpnik

Slovenščina pozna dve obliki trpnika - deležniški in refleksivni trpnik.

Deležniški trpnik tvorimo s pomočjo deležnika na -n polnopomenskega glagola in glagola biti v ustrezni obliki : Deček je po hvaljen. Deklica je pohvaljena. Dete je pohvaljena.

Oblike trpnika v slovenščini obstajajo za:

nedoločnik sedanj ik preteklik prihodnj ik pogojnik velelnik

biti pohvaljen, -a . . . pohvaljen, -a . . . sem, si, je . . . pohval} en, -a . . . sem bil, -la . . . pohval} en, -a . . . bom, boš . . . pohval} en, -a . . . bi bil, -a . . . pohval} en, -a . . . bodi . . .

Refleksivni trpnik tvorimo s pomočjo tvomiške oblike polnopomenskega glagola in povratnega členka se. Najpogosteje ga uporabimo v 3. osebi ednine in množine.

V slovenščini oblike refleksivnega trpnika obstajajo za:

sedanjik Knjiga se tiska.

preteklik Knjiga se je tiskala.

predpreteklik Knjiga se je bila tiskala.

prihodnj ik Knjiga se bo tiskala.

pogojnik Knjiga bi se tiskala. Knjiga bi se bila tiskala.

velelnik Tiskaj se!

275

Slovenski jezik

2.2. Samostalnik

Samostalniške besede so tiste, ki ločijo spol, sklon, število ter osebo. Glede na slovnično kategorijo sklona, so samostalniki razvrščeni v štiri osnovne samostalniške sklanjatve. Moški in srednj i spol poznata po eno sklanjatev, samostalniki ženskega spola pa dve. Poleg teh štirih sklanjatev obstajajo tudi samostalniki, ki imajo v vseh sklonih ničto končnico, ter posamostaljeni pridevniki.

2 .2. 1 . Samostalniki moškega spola

2 .2 . 1 . 1 . Skloni in njihove posebnosti

V samostalnike moškega spola sodijo najpogosteje tisti, ki v imenovalniku ednine imajo ničto končnico -0 pred njo, kot končnico osnove pa soglasnik. . Poleg ničte končnice so možne tudi samoglasniške končnice -a, -e, - i, -o, -u. Prvi dve sta bolj običajni, npr. sluga, starešina, vodja . . . ; oče, Tone, France . . . , ostale pa so večinoma končnice izposojenk, oz. tuj ih imen, npr. taksi, metro, emu . . .

Običajno s e samostalniki moškega spola v rodilniku ednine končajo z nenaglašenim -a, npr. korak-a, človek-a, računalnik-a . . . Takšnih samostalnikov je največ.

Redkeje se končajo z naglašenim -a, in teh samostalnikov je malo, npr. bog, dolg, duh, hod, les, mož, sneg, svet, voz.

Le nekaj samostalnikov moškega spola pa pozna obe različici - z naglašeno in nenaglašeno končnico -a, npr. gnoj, loj, zob.

Poleg končnice -a se pri nekaterih enozložnih samostalnikih pojavi tudi končnica -u, ki je vedno naglašena. Takšni so, na primer, samostalniki grad (rod. grada/gradu), hlad, led, med, most, nos, sin, smrad, sram, strah, tat . . . Pri nj ih je končnica -u večinoma pogosteje v rabi, kot končnica -a .

V tožilniku ednine je oblika samostalnika odvisna od kategorije živosti . Če s samostalnikom zaznamujemo nekaj neživega, potem v tožilniku edn ine ostane končnica, kot j e v imenovalniku ednine. Vkolikor pa s samostalnikom zaznamujemo živo, ali nekaj , kar je v nečem podobno živemu, ali pa se doživlja kot živo, je končnica enaka končnici v rodilniku ednine : naglašeni

276

Oblikoslovje

ali nenaglašeni -a, npr: pri delu uporablja francoza; pili smo vipavca.

Dajalnik, mestnik in orodnik ednine nimajo nikakršnih posebnih izjem. Končnice zanje pa so v dajalniku in mestniku nenaglašeno -u, v orodniku pa -om, ali -em, kar je odvisno od položaja soglasnika s katerim se konča osnova.

Imenovalnik množine samostalnikov moškega spola se načeloma zaznamuje s končnico -i.

Poleg te končnice imenovalnik množine pozna tudi različico -je, ki je pogosto bolj v rabi kot -i, npr. bratje/brati. Takšni so še samostalniki ded, fant, gospod, gost, golob, kmet, oče, sosed, študent.

2.2 . 1 .2 . Podaljšanje osnove

Pri samostalnikih moškega spola se v določenih primerih osnova podaljša z -}-, -t-, -n- in -ov- .

S to podaljšavo -j- se sklanjajo prevzeti samostalniki, čigar osnova se konča s samoglasnikom. Takšni so na primer samostalniki : bife, bife-j-a; taksi, taksi-j-a; Verdi, Verdi-j-a . . .

Podalj šavo -j- pozna tudi večina samoglasnikov moškega spola, čigar osnova se konča z -r: profesor, profesor-j-a; frizer, frizer-j-a; šofer, šofer-j-a . .. .

O d pravila, da samostalniki moškega spola, čigar osnova se konča z -r, podaljšajo osnovo z -}-, odstopajo:

enozložni samostalniki npr. sir, par, vir; toda samostalniki car, far, jur podalj šajo osnovo z -j samostalniki z neobstojnim polglasnikom v osnovi, npr. meter, Peter, veter . . . samostalniki, izpeljani iz glagolov, čigar osnova s e konča z r, npr. govor, prepir . . . posamezni samostalniki , če niso lastna imena, npr. biser, prostor, sever, večer. Na primer priimki, kot so Sever in Požar pa osnovo podaljšajo: Severja, Požarja.

- osnovo podalj ša z -j- tudi samostalnik dež, dežja.

Slovenski samostalniki, čigar osnova se konča z-e, podalj šajo osnovo s -t-. Večinoma so to lastna imena, npr. Tone, Toneta ; France, Franceta . . . , ter samostalnika oče, fante.

277

Slovenski jezik

Z-n- so podaljšave zelo redke, oziroma ga poznajo le redki samostalniki, čigar osnova se konča na -elj, npr. nagelj, nageljna; mandelj, mandelj na . . .

Podalj šava -ov- se pojavi v dvoj ini in množini določenega števila enozložnih samostalnikov, katere imajo večinoma dolg samoglasnik v imenovalniku ednine, npr.

breg, bregovi; glas, glasovi; sin, sinovi; most, mostovi; vrt, vrtovi . . .

Vkolikor s e osnova takih enozložnih samostalnikov konča z mehkim soglasnikom (c, č, ž, š, j) , potem podalj šave ni, npr. koš, koši; cilj, cilji . . .

Obstaja samo en dvozložni samostalnik, čigar osnova se podaljša z -av-: veter, vetrovi.

2.2. 1 . 3 . Krajšanje osnove

Samostalniki moškega spola včasih skraj šajo osnovo, zaradi izpadanja neobstojnega polglasnika, ter neobstojnih samoglasnikov a, o. Neobstojni samoglasniki se pojavijo v zadnjem ali edinem zlogu osnove in sicer v sklonih z ničto končnico v imenovalniku ednine, ter tožilniku, če je enak imenovalniku.

Polglasnik je v največjem števi lu primerov neobstojen med zapornikom in sonantom, npr. kašelj, kašlja, ali pa med dvema sonantoma, npr. oven, ovna. Večinoma je neobstoj en tudi kot del derivacij ske pripone -ec in -ek, npr. lovec, !ovca; dedek, dedka.

Izjema so samostalniki, ki pred pripono -ec imajo dva soglasnika in bi zaradi izpadanja polglasnika nastal težko izgovorlj iv soglasniški sklop, npr. jazbec,jazbeca.

Neobstojni a se pojavi v osnovi samostalnika dan in nastanejo osnove dnev- in dn-.

Premena ove se pojavi za mehkimi soglasniki c , č, ž, š, j , ko se v orodniku cdnine, rodilniku, dajalniku in orodniku dvoj ine, ter rodilniku in dajalniku množine, namesto samoglasnika o, pojavi samoglasnik e: stric: stric-em, stric-ev, stric-ema, stric-em; koš: koš-em, koš-ev, koš-ema, koš-em; nož: nož-em, nož-ev, nož-ema, nož-em.

278

Oblikoslovje

2.2 . 1 .4. Premene naglašenih samoglasnikov

Premene so možne tudi v zvezi s kakovostjo in dolžino naglašenih samoglasnikov.

Kratki naglašeni samoglasniki se v zadnjem ali edinem zlogu osnove imenovalnika in v določenih primerih tožilnika ednine, podaljšajo v ostalih sklonih, npr. brat, brata; dim, dima; kruh, kruha.

V tej pozicij i kratka naglašena e in o najpogosteje alternirata z dolgima ozkima e in o, npr. obred, obreda; pritok, pritoka.

V ostalih primerih pa kratka naglašena e in o alternirata z dolgima odprtima e in o, npr. žep, žepa; grom, groma.

2.2 . 1 . 5 . Posebnosti posameznih samostalnikov

Samostalnik dan ima poseben sklanjatveni vzorec z veliko dubletov: dan, dneva/dne, dnevu, dan, dnevu, dnevom/dnem; dneva, dnevov/dni, dnevoma/dnema, dneva/dni, dnevih/dneh, dnevoma/dnema; dnevi, dnevov/dni, dnevov/dni, dnevom/dnem, dneve/dni, dnevih/dneh, dnevi/dnemi

Samostalniki las, mož, zob imajo poseben množinski sklanjatveni vzorec: zobje, zob, zobem, zobe, zobeh, zobmi.

Samostalnik človek ima v množini obliko ljudje, v dvoj ini pa se pojavita obe različici : človek, človeka, človeku, človeka, človeku, človekom; človeka, ljudi, človekoma, človeka, ljudeh, človekoma; ljudje, ljudi, ljudem, ljudi, ljudeh, ljudmi.

Samostalnik otrok v imenovalniku in mestniku množine ima namesto soglasnika k zobni soglasnik c: otroci, otrocih .

2.2 .2 . Samostalniki ženskega spola

2 .2 .2 . 1 . Prva ženska sklanjatev in njene posebnosti

Imenovalnik ednine ima praviloma pri samostalnikih ženskega spola končnico -a. Oblikovno se m sodijo tudi samostalniki moškega spola, ki v imenovalniku ednike imajo takšno končnico.

Posebno skupino tvorijo samostalniki ženskega spola, ki v imenovalniku ednine imajo končnico -ev, kot so npr. britev, molitev, podražitev, vrnitev. Takšni samostalniki imajo v imenovalniku, tožilniku in orodniku ednine posebne končnice - v prvih dveh navedenih sklonih ničto končnico, v orodniku pa končnico -ijo.

279

Slovenski jezik

Rodilnik ednine je pri samostalnikih ženskega spola zaznamovan s končnico -e.

Rodilnik množine samostalnikov ženskega spola ima posebne značilnosti . Dvozložni samostalniki, kot so gora, meja, osa, sestra, voda, v rodilniku množine poleg ničte končnice poznajo tudi različico z naglašenim -a, ki je pogosto stilno zaznamovana.

Pri samostalnikih ž enskega spola se osnova podalj ša z dodajanjem neobstojnih samoglasnikov, ter z dodajanjem soglasnika -j- ali pa končnice -er-.

Če se samostalniška osnova konča na soglasniško skupino zapornik + sonant (razen}), oziroma sonant +lj, nj, r, se v rodilniku množine doda polglasnik, npr: tekma, tekem; vidra, vider; vožnja, voženj; mravlja, mravelj . ..

Ko soglasniško skupino tvorita zapornik + j, ali pa gre za sonantno skupino rj, se namesto polglasnika doda samoglasnik i, npr. ladja, ladij; skorja, skorij . . .

V rodilniku množine dobijo prevzeti samostalniki ženskega spola, čigar osnova se konča s samoglasnikom, podalj šanje -}-, npr. alinea, alinej; oboa, oboj.

Podaljšanje -er- imajo samo samostalnika mati, hči, in sicer v vseh sklonih, razen imenovalnika ednine. Ta dva samostalnika imata posebno sklanjatev - končnice imenovalnika, tožilnika in orodnika odstopajo od osnovnega sklanjatvenega vzorca.

Precejšnje število posebnih oblik ima tudi samostalnik gospa.

2.2 .2 .2 . Druga ženska sklanjatev in njene posebnosti

Po drugi ženski sklanjatvi se sklanjajo samostalniki ženskega spola s končnico -i v rodilniku ednine. V imenovalniku ednine se takšni samostalniki končajo z ničto končnico.

Po vzorcu druge ženske sklanjatve se sklanjajo dvozložni in večzložni samostalniki ženskega spola, vkolikor v osnovi nimajo neobstojnega polglasnika, ter nekaj enozložnih.

Samostalniki, ki imajo v imenovalniku in včasih v tožilniku ednine polglasnik, npr. ljubezen, pesem, ki je neobstojen in v določenih položaj ih tvori skupino zapornik + sonant na koncu osnove, imajo v dajalniku dvoj ine, ter orodniku vseh treh števil končnice, ki odstopajo od osnovnega sklanjatvenega vzorca.

280

Oblikoslovje

Enozložni samostalniki, ter nekaj dvozložnih, glede končnic odstopajo od osnovnega sklanjatvenega vzorca v dajalniku, mestniku in orodniku dvojine, ter dajalniku in mestniku množine.

Poseben sklanjatveni vzorec ima samostalnik kri, ki v vseh sklonih, razen v imenovalniku in tožilniku ednine ima osnovo krv-.

2.2 .3 . Samostalniki srednjega spola

2 .2 .3 . 1 . Skloni in nj ihove posebnosti

Samostalniki srednj ega spola so tisti, ki v imenovalniku imajo končnico -o, če se pa osnova konča z mehkim soglasnikom (c, č, ž, š, j), imajo končnico -e. Ta končnica (-o, -e) se ponovi v tožilniku in orodniku ednine, v dajalniku in orodniku dvoj ine, ter dajalniku in orodniku množine pride do preglasa, tako da namesto končnic -oma, -om uporabljamo končnice -ema, -em .

Podaljšanje osnove j e značilno za samostalnike srednjega spola. Osnovo podalj šajo s formanti -t- , -n-, -s- . Poleg tega, samostalniki srednjega spola poznajo vstavljanje neobstojnih samoglasnikov -i-, -a- ali polglasnika znotraj soglasniške skupine na koncu osnove.

S formantom -t- osnovo podaljšajo samostalniki srednjega spola čigar osnova se v imenovalniku ednine konča na -e, ki zaznamujejo mlada, nedorastla bitja, ter majhne predmete, npr. tele, teleta; dekle, dekleta . . .

S formantom -n- osnovo podaljšajo samostalniki srednjega spola čigar osnova se v imenovalniku ednine konča na -me, npr. ime, imena; pleme, plemena; vreme, vremena.

S formantom -s- osnovo podaljšajo samostalniki črevo, čudo, drevo, kolo, nebo, pero, oko, slovo, telo, uho. Pri nj ih se končnica -o iz imenovalnika ednine, pred formantom -s- spremeni v -e, npr.drevo, drevesa), kar potem pogojuje tudi soglasniške altemacije k : č, npr. oko, očesa), g : ž, npr. igo, ižesa, h : š, npr. uho, ušesa.

Izjeme od tega pravila so naslednje : samostalnik črevo v množinskih oblikah ne dobi podalj šave -s-

28 1

Slovenski jezik

samostalnik čudo v množinskih oblikah podaljšavo -sdobi samo v stilno zaznamovani rabi samostalnik nebo ima podaljšavo -s- samo v množini in sicer le v verskem pomenu oko ima dve sklanjatvi : če zaznamuje organ vida, se v množini sklanja po drugi ženski sklanjatvi, če pa zaznamuj e del telesa ali rastline, se v množini sklanja kot drevo.

2.2 .3 .2 . Neobstojni samoglasniki

Neobstojni samoglasniki se pri samostalnikih srednjega spola pojavijo v rodilniku množine in dvoj ine. Gre za pojav, ko se osnova konča s soglasniško skupino zapornik+sonant (razen }) in se pred sonantom vstavi polglasnik, npr. okno - oken; deblo - debel.

V primeru, da se osnova konča s soglasniško skupino+}, pa se vstavi -i-, npr. poslopje - poslopij; obzidje - obzidij.

Samoglasnik -i- se vstavi tudi v sonantske skupine rj, v}, npr. morje - morij; gorovje - gorovi}, pogosto pa tudi v skupine lj, nj, npr. naselje- naselij; ostenje - astenij. Izjeme od tega pravila sta npr. samostalnika povelje -povelj in stanovanje - stanovanj.

Neobstojni a poznata le samostalnika tla in dno. Samostalnik tla je sicer oblikovno množinski . V mestniku

ima končnico -eh, v orodniku pa -emil-i. Ravno tako ima tudi samostalnik dno posebne končnice v

rodilniku dvoj ine in množine, dajalniku in orodniku dvoj ine, ter mestniku množine.

Tudi samostalnik drva ima samo množinske oblike, v mestniku je končnica -ehl-ih, v orodniku pa -mil-i.

Ena skupina samostalnikov pozna le množinske oblike, imajo pa običajno sklanjatev v množini . To so samostalniki jetra, usta, vrata, pljuča.

2.3. Pridevniki

Nekateri slovničarji pridevnike obravnavajo kot posebno besedno vrsto, drugi pa j ih uvrščajo v isto skupino s pridevniškimi zaimki in števniki .

282

Oblikoslovje

Značilnost pridevniške besede je to, da nekatere med nj imi, in sicer lastnosti pridevniki, poznajo stopnjevanje. Za pridevnike je značilno tudi to, da imajo inherentno trospolskost (mlad, -a, -o) - spol določa samostalnik, katerega pridevnik bližje določa. Imajo kategorijo živosti (vidim star zid: starega človeka) . Svoj ilni pridevniki izražajo osebo: moj: tvoj: njegov/-a : njun/-a . . . drugi pridevniki p a te kategorije nimajo. Del pridevniških besed pozna kategorijo določnosti (lep: lepi). Poleg naštetih kategorij , večina pridevniških besed pozna tudi številskost: ednino, dvoj ino in množino, ki je, tako kot spol, odvisna od samostalnika.

Pridevniki se pogosto razvrščajo v skupine glede na svoj pomen. Običajno se ločijo štiri vrste : lastnosti, vrstni, svoj ilni in količinski . Glede na tvorjenost pa so pridevniki pogosto izpeljani iz drugih besednih vrst.

2 .3 .1 . Sklanjatev pridevnika

Pridevniška beseda se sklanja po naslednjem sklanjatvenem vzorcu :

Moški spol

ed nina množi na dvoj ina l. mlad-e mlad-a mlad-i

R. mlad-ega mlad-ih mlad-ih

D. mlad-emu mlad-ima mlad-im

T. mlad-el-ega mlad-a mlad-e

M. mlad-em mlad-ih mlad-ih

O. mlad-im mlad-ima mlad-imi

Ženski spol

ed nina množina dvoj ina l. mlad-a mlad-i mlad-e

R. mlad-e mlad-ih mlad-ih

D. mlad-i mlad-ima mlad-im

283

Slovenski jezik

Ženski spol

ednina množi na dvoj ina T. mlad-o mlad-i mlad-e

M. mlad-i mlad-ih mlad-ih

o. mlad-o mlad-ima mlad-imi

Srednji spol

edn ina množi na dvoj ina I. mlad-o mlad-i mlad-a

R. mlad-ega mlad-ih mlad-ih

D. mlad-emu mlad-ima mlad-im

T. mlad-o/mlad-ega mlad-i mlad-e

M. mlad-em mlad-ih mlad-ih

O. mlad-im mlad-ima mlad-imi

Opombe: V pridevniški sklanjatvi opazimo določene kolikostne premene

naglasa v osnovi. Pomembna je tudi premena v zvezi z neobstoj nim polglasnikom;

npr. miren; mirna; težek; težka. V končnici za j; č; ž; š v imenovalniku in tožilniku edn ine sred

njega spola namesto -o končnica -e; npr. vroče; sveže. V posameznih primerih namesto oblike s polglasnikom pojavi

obl ika z naglašenim a; npr. lahek : lahak; mehek : mehak. V primeru bolan ; pa obstaja samo ta oblika za.

2.3 .2 . Določna in nedoločna oblika

Oblikoslovno izražanje kategorije določnosti je velika posebnost lastnostnega pridevnika. Razlika med tema dvema oblikama se izraža le v imenovalniku (in v tožilniku, kadar je enak imenovalniku) e dnine za moški spol (lep : lepi), in redko v osnovi (majhen : mali). Posamezni pridevniki razliko med določno in nedoločno obliko izražajo z različnim naglasom v osnovi.

284

Oblikoslovje

Glede na določnost se slovenski pridevniki delijo v tri sku-pme :

- pridevniki z dvema oblikama (mlad : mladi), - pridevniki z nedoločno obliko (bratov, sestrin, bukov), - pridevniki z določno obliko (slovenski, prvi, lepši) - sem

sodijo pridevniki na -j i, -ski, -ški , pridevniki v primerniku in presežniku ter vrstilni števnik .

Načeloma določeno obliko pridevnika uporabljamo, ko govorimo o že znani lastnosti nekega samostalnika, ali pa za kazalnimi zaimki in za zaimkom ves, npr. Nekoč sta živela dva brata: lep in grd. Lepi brat je bil reven, �rdi pa bogat; Pokažite mi, prosim, tisti zeleni klobu; Ves ljubi dan je lenaril.

2 .3 .3 . Stopnjevanje pridevnikov

Lastnostni pridevniki izražajo več stopenj svoj ega pomena, in sicer s posebnimi obrazili ali prislovi . Osnovnik, primernik in presežnik so tri obl ike stopnjevanja.

Slovenščina pozna dva tipa stopnjevanja pridevnikov - z obrazili, npr. lep, lepši, najlepši in stopnjevanje s prislovom, oziroma opisno stopnjevanje, npr. kuhan, bolj kuhan, najbolj kuhan .

Obstaja tudi elativno, ali pridvignjeno stopnjevanje, ko se uporabi predpona pre-, ali pa različne prislove. Pridevnik se lahko tudi ponovi , npr. Film je bil prečudovit. Cena je bila izredno ugodna. Tople, tople pozdrave vam pošiljam!

Pri tvorjenju primernika in presežnika so v rabi tri skupine obrazil :

l. -ji, -ja, -je . . .

2 . -ši, -ša, -še . . .

3 . -ejši, -ejša, -ej še . . .

težek - težji, težja težje

lep - lepši, lepša, lepše

čist - čistejši, čistejša, čistejše

Obrazila -ji, -ja, -je . . . in -ši, -ša, -še . . . se uporabijo pri pridevnikih, čigar osnova je stalno, ali pa globinsko enozložna, npr. lep, -a, -o; težak, težk-a, težk-o. Obrazilo -ejši pa se uporabi pri večzložnih osnovah, pa tudi pri enozložnih, če se nj ihova osnova končuje na dva soglasnika, npr. čist, čist-ejši; mehek, mehk-ejši. Le redko se obrazilo ejši uporabi ob enozložni osnovi, npr. nov, novejši; star, starejši.

285

Slovenski jezik

Pred -ji in -ši se izglasni nešumniški soglasnik premenjuje po jotacij i . Če je premenilni glas č, ž , š, primernik dobi obrazilo -ji, npr. drag, dražji. V ostalih primerih se uporabi obrazilo -ši, npr. mlad, mlajši, širok, širši; premenilnij se pred -ši izgubi, npr. trd, trši; grd, grši.

Tudi če premene ni, velja enako, npr. težek, težji; lep, lepši. Stopnjevanje z obrazili je precej zapleteno, zato se v pogo

vorni slovenščini dokaj pogosto uporablja opisna komparacija, stopnjevanje z obrazili pa le pri pogosteje rabljenih lastnostnih pridevnikih.

Opisno stopnjevanje, s prislovoma bolj, najbolj, se uporabi pri določenih skupinah lastnostnih pridevnikov, in sicer pri pridevnikih, ki zaznamujejo barve, npr. bolj rdeč, bolj bel, pri pridevnikih, ki so po nastanku deležniki, npr. bolj vroč, bolj uvel, pri pridevnikih, ki ne ločijo določne in nedoločne oblike, npr. bolj mladinski, bolj divji in pri pridevnikih na -en, -av, -ast, -at.

Presežnik se dobi z dodajanjem predpone naj- na obliko primernika, npr. lep, lepši, najlepši, oziroma s pomočjo prislova, npr. najbolj - najbolj kuhan.

Posamezni pridevniki primernik in presežnik tvorijo od osnov, ki se razlikujejo od osnovnika, npr. dober, boljši, najboljši; majhen, manjši, najmanjši.

2.4. Zaimki

Zaimki, v sodobnih slovnicah imenovani tudi zaimenske besede, se glede na slovnične lastnosti delijo na samostalniške in pridevniške.

286

Samostalniški zaimki zajemajo naslednje st(mantične razrede: osebni :jaz, ti, on, ona, ono; midva, medve, vidva, vedve, onidva, onidve; mi, me, vi, ve, oni, one, ona povratni : sebe, se vprašalni : kdo, kaj oziralni : kdor, kar nedoločn i: nekdo, malokdo, marsikdo, nekaj, malokaj, marsikaj splošni : vsakdo

- nikalni : nihče, nič

Oblikoslovje

Pridevniški zaimki so : svoj ilni :

• enosvoj i lni : moj, tvoj, njegov, njegov, njen • dvosvoji lni : najin, vajin, njun • večsvoj ilni : naš, vaš, njihov

povratni : svoj kazalni :

• pravi kazalni : ta, tisti, oni • lastnostni : tak, takšen • količinski : tolik, tolikšen • neposredno kazalni : tale, onile, takle

vprašalni : kateri, kakšen, kolikšen, čigav oziralni : kateri, kakršen, kolikršen, čigar nedoločni : nekateri, malokateri, marsikateri, nekak, malokak, marsikak, nekakšen, marsikakšen splošni : vsak, sleherni, ves, vsakršen nikalni : nobeden, noben, nikakršen.

Kot posebnost slovenskega jezika izstopaj o dvosvoj ilni zaimki, ki so posledica obstoja dvoj ine, ter neposredno kazalni zaimki, ob katerih se uporablj a členek le. Členek le se uporablja pred al i za zaimkom in v celi sklanjatvi ostane nespremenjen, npr. tale, tegale, temule . . .

2.4. 1 . Samostalniški zaimki

2 .4. 1 . 1 . Osebni zaimki

Osebna zaimkajaz, ti izražata udeleženca pogovora,jaz izraža govorečega, ti pa ogovorjenega. Oba sta trospolska, slovnična kategorijo spola pa določi naravni spol govorečega/ogovorjenega. Oblike on, ona, ona izražajo neudeleženca pogovora in imajo posebne oblike za moški, ženski in srednj i spol .

V l . in 2. osebi množine slovenščina loči moški in ženski spol (mi: me, vi : ve), v 3 . osebi pa tudi srednjega (oni, one, ona). Iz množinskih oblik so izpeljane dvoj i nske (midva, medve; vidva, vedve; onadva, onidve) .

Osnova osebnih zaimkov je, podobno kot v drugih slovanskih jezikih, od rodilnika naprej nadomestna, npr. jaz, mene; ti,

287

Slovenski jezik

tebe; on, njega; ona, nje; oni, njih . V rodilniku, dajalniku in tožilniku imajo osebni zaimki po dve obliki, npr. mene, me; tebe, te; njega, ga, čigar raba je odvisna od skladenjskega okolja. V tožilniku obstaja še tretja oblika, t . i . navezna, npr. mene, me, -me; njega, ga, -nj. Za l. in 2. osebo množine in dvoj ine naveznih oblik ni .

Naslonska oblika v slovenščini se uporabi tudi v primerih tipa: Ali si mi pisala? Seveda sem !i.!

V orodniku obstajata za l . in 2 . osebo po dve obliki , ki sta enakopravno v rabi : menoj/mano, teboj/tabo.

l . in 2. oseba množine v slovenščini ločita moški in ženski spol : mi : me, vi : ve. Obliki me, ve se uporabita, ko hočemo zaznamovati več kot tri osebe ženskega spola. Vkolikor se osebni zaimek vi uporabi kot izraz spoštovanja, je vedno v obliki za moški spol, tudi če nagovarjamo žensko : Gospa, Vi se na vrstil

V slovenščini t. i . navezne oblike zaimkov v tožilniku tvorijo skupaj s predlogom eno besedo, in sicer je to možno s predlogi : na, po, za, čez, skoz, med, pred, nad, pod, v � name, pote, zanj, ponjo . . . Če je soglasniška skupina težko izgovorlj iva, se med predlog in navezno obliko zaimka vstavi samoglasnik: v njo - vanjo, pred nj - predenj.

2.4. 1 .2 . Osebni povratni zaimek

Osebni povratni zaimek nima imenovalniške oblike, in ima samo edninsko sklanjatev. Uporablja se namesto os ebnega zaimka, kadar sta osebek in določilo isto.

V rodilniku in tožilniku ima povratni osebni zaimek enklitično obliko se, v dajalniku pa enklitično obliko si. V tožilniku ima tudi t . i . navezno obliko -se. Svoj polni pomen enklitične oblike uresničijo pri pravih povratnih glagolih tipa počesati se, obleči se, kjer se lahko zamenjajo s svojo polno obliko, ali kakšnim drugim določilom.

2.4. 1 .3 . Vprašalna in oziralna zaimka

Vprašalna zaimka kdo za živo in kaj za neživo, imata vzporedni obliki z obrazilom -r, oziralna zaimka kdor in kar. Sklanjajo se po vzorcu: kdo(r), koga(r), kom(ur), koga(r), kom(er) , kom(er) ; kaj/kar, česa(r) , čemu(r), kaj/kar, čem(er), čim(er).

288

Oblikoslovje

Z vprašalnim zaimkom kdo se vpraša po osebah, ne glede na njihov spol, s kaj pa načeloma po stvareh. Zaimek kaj je razvil veliko pomenov, npr. zakaj, koliko, ne bom, marsikaj. . . , in podobno velja tudi za obliko kar, npr. odkar, kolikor, precej. . .

Ob oziralnih zamkih kdor, kar s e lahko uporabi členek koli, ki se včasih piše ločeno, včasih pa skupaj z zaimkom (kdor koli 1 kdorkoli; kar koli 1 karkoli) . Oziralnemu zaimku koli razširi pomen in ga približa nedoločnemu in/ali splošnemu: Ko�ar koli boš srečal, ga pozdravi (= nekoga, vsakega).

2.4. 1 .4. Nedoločni, splošni in nikalni zaimki

Nedoločni , splošni in nikalni zaimki se tvorijo iz vprašalnih in se tudi sklanjajo po tem sklanjatvenem vzorcu. Z dodajanjem predpon ne-, marsi-, ali pa s prislovi redko, malo, se tvorijo nedoločni zaimki: nekdo, malokdo, marsikdo, nekaj, malokaj, marsikaj. Oblike s predpono ne-, npr. nekdo, nekaj se nanašajo na osebo ali predmet za katere v bistvu vemo, da obstajajo, ampak j ih ne moremo/nočemo poimenovati . Predpona marsi- zaimku doda pomen " dosti ", " veliko ". Kot nedoločni zamki se uporabljata tudi kdo, kaj, npr. Kdo me je iskal? Nekdo je vprašal zate, ampak se ni predstavil.

Nikalna zaimka nihče, nič, se sklanjata po vzorcu kdor, kar, npr. nihče, nikogar, nikomur . . . ; nič, ničesar, ničemur . . . , pogosto pa se namesto oblike nihče uporabi posamostalj eni pridevniški zaimek nobeden, nobena, nobeno, saj njegova raba razlikuje spol in število nanosnika.

Oblika vsakdo je nekakšno nasprotje zaimka nihče, ki se nanaša na osebe, za obliko nič, ki se nanaša na predmete pa ni ustrezne oblike v nasprotnem pomenu. V tem smislu se kot nadomestna oblika uporablja posamostaljeno vsak, vsaka, vsako.

2.4.2. Pridevniški zaimki

Osnovna lastnost, ki pridevniške zaimke loči od samostalniških, je ta, da se v spolu, števi lu in sklonu ujemajo s samostalnikom na katerega se nanašajo . V pridevniške zaimke se pogosto uvrščajo besede, ki sodijo tudi v druge besedne vrste, saj se nj ihov pomen pogosto prepleta.

289

Slovenski jezik

2 .4.2. 1 . Svoj ilni pridevniški zaimki in povratni pridevniški zaimek

S svojilnimi pridevniškimi zaimki izražamo last neke slovnične osebe, ali pripadnost. Slovenskih svojilnih pridevniških zaimkov je več kot v drugih slovanskih jezikih:

l . moj, -a, -e najin, -a, -o 2. tvoj, -a, -e vajin, -a, -o 3 . njegov/njen, -a, -o njun, -a -o

naš, -a, -e vaš, -a, -e njihov, -a, -o

Z oblikama moj, -a, -e; tvoj, -a, -e; njegov/njen, -a, -o se izrazi last 1 . , 2. in 3. osebe ednine; last osebka v množini se izraža z oblikami naš, -a, -e; vaš, -a, -e; njihov, -a, -o. Z oblikami najin, -a, -o; vajin, -a, -o; njun, -a, -o pa se poudari, da sta lastnika dva, npr. najin otrok - oče in mati imata enega otroka; najina otroka - oče in mati imata dva otroka; najini otroci - oče in mati imata več otrok.

Torej , z rabo dvoj inskih oblik zaimkov se izrazi pripadnost lastniku, ki je v dvojini, oziroma ima dva člana. Število oseb, predmetov ali pojmov, ki pripadajo temu dvočlanemu lastniku pa ni pomemben - je izražen z obliko samostalnika, npr. njuno stanovanje (= dva človeka imata eno stanovanje); njuni stanovanji (= dva človeka imata dve stanovanji); njuna stanovanja (= dva človeka imata več stanovanj).

Svoji lne pridevniške zaimke sklanjamo po pridevniškem sklanjatvenem vzorcu. Za zaimke v tožilniku moškega spola velja pravilo živosti - če je samostalnik, na katerega se nanaša zaimek, iz kategorije živo, se uporabi obrazilo -ega, če pa gre za kategorijo neživo je obrazilo ničto.

S povratnim svojilnim zaimkom svoj se zaznamuje last osebka, npr. Vsak naj vzame svojo knjigo.

Tudi povratni svoji lni zaimek se sklanja po pridevniški sklanjatvi .

2.4.2.2. Kazalni pridevniški zaimki

Tako kot sami pridevniki se tudi pridevniški zaimki lahko razdelijo na skupine na podlagi pomena. Kazalni pridevniški zaimki so torej lahko pravi (ta, tisti, oni), lastnostni (tak/šen/), količinski (tolik/šen/) in neposredno kazalni (tale, onile, takle).

290

Oblikoslovje

Pravi kazalni pridevniški zaimki se nanašaj o na nekoga/nekaj , kar je prostorsko, časovno, ali pa v zavesti govorečega bolj ali manj oddaljeno od trenutka govora. Tako se oblike ta , ta, to; ta, ti, ti; ti, te, ta, nanašajo na osebo, predmet ali kateri koli pojem, ki je govorečemu blizu. Oblike tisti, tista, tisto; tista, tisti, tisti; tisti, tiste, tista se nanašajo na nekoga/nekaj , kar je govorečemu dalje, za najbolj oddaljeno pa se uporabljajo oblike oni, ona, ono; ona, oni, oni; oni, one, ona.

Sklanjatev vseh teh oblik je pridevniška. Tožilnik ednine moškega spola je vedno enak rodilniku, ta

krat ko je zaimek uporabljen samostojno, ne glede na kategorijo živosti : Kateri kos torte hočeš, tega ali onega ?

Kazalni zaimki, ki s e nanašajo na neko lastnost, in kazalni zaimki za količino imajo dvojne oblike : tak, -a, -o, . . . in takšen, -šna, -šno, . . . ter tolik, -a, -o in tolikšen, -šna, -šno, .. .

Včasih se oblikam kazalnih zamkov doda, bodisi kot predpona, bodisi kot pripona, morfem le: tale, tistile, onile; takle .. . / le-ta, le-tisti, le-oni; le-tak. . . . Takšne oblike dobijo pomen "ravno ta/tak/takšen".

2.4 .2 .3 . Vprašalni in oziralni pridevniški zairnki

S samostalniškimi vprašalnimi zaimki se vpraša po osebah in predmetih, s pridevniškimi pa za nj ihove lastnosti oziroma kakovost (kakšen), vrsto (kateri), pripadnost (čigav) ali količino (koliko, kolikšen). Oziralni pridevniški zaimki se načeloma, tako kot samostalniški, od vprašalnih ločijo po končnici -r, npr. kakršen; kateri; čigar; koliko, kolikršen .

Lastnostnim oziralnim zaimkom se lahko na osnovno obliko doda morfem -koli, ki zaimku da pomen splošnosti in nedoločnosti : Kakršen koli kruh boš kupil, bo prav.

Oziralni zaimki, ki se nanašajo na vrsto, poznajo poleg oblik kateri, -a, -o, . . . tudi nepregibno obliko ki. Slednjo sodobne slovnice obravnavajo tudi kot veznik. Oblika kateri, -a, -o, . . . se uporabi v odvisnih sklonih in takrat, ko nepregibno ki nima jasnega pomena, npr. Prijatelje, ki sem jih imela v srednji šoli, ne bom nikoli pozabil. Dekle, o katerem sem ti govoril, se imenuje Polona. Ze dolgo ni videl prijatelja ki mu je posodil knjigo (= kateremu je posodil 1 kateri mu je posodil ?).

29 1

Slovenski jezik

Oziralni pridevniški zaimek čigar je tudi nepregiben in je pravzaprav oblika rodilnika ednine moškega spola. Ko se zaimek nanaša na ženski ali srednj i spol, ter vse oblike dvoj ine in množine, se namesto oblike čigar uporablja kateri, -a, -o . . . , npr. Profesor, či�ar predavanja obiskujem je zelo dober strokovnjak. Profesorica, katere predavanja obiskujem je zelo dobra strokovnjakinja.

2 .4.2.4. Splošni, nedoločni in nikalni pridevniški zaimki

Splošni pridevniški zaimek vsak, -a, -o, . . . in njegova sopomenka sleherni, -a, -o, . . . se nanašata na posamezne osebe, predmete ali pojme, na vse brez izjeme. Oblike ves, vsa, vse, . . . pa se nanašajo na celoto, na celoten obseg. Podoben pomen ima tudi pridevnik cel, -a, -o . . . , zato je meja med pomenom teh dveh besed pogosto nejasna: Vse/celo mesto je govorilo o tem.

Tako kot samostalniški, se tudi pridevniški nedoločni zaimki uporabljajo z različnimi predponami, npr. nekateri, malokateri, marsikateri; nekak, malokak, marsikak, nekakšen, marsikakšen - ki osnovnemu pomenu do neke mere spremenijo pomen, npr. malokateri = 'redko kateri ' , marsikateri = 'mnogi ' .

Pomensko nasprotje splošnim pridevniškim zaimkom, nikalne oblike nobeden/noben za kategorijo živo in nikakršen za neživo, se tako kot vsi ostali pridevniški zaimki sklanj ajo po pridevniški sklanjatvi za določen spol in število.

2.5. Števniki

Poleg tega, da števnik sodi v pridevniško besedo že po svojem pomenu, saj gre za količinski pridevnik, vanjo sodi tudi na podlagi tega, da loči sklon, spol in število, ki so odvisni od skladenjskega okolja. V slovenskem jeziku se števniki delijo v naslednje skupine:

l . osnovni 2. vrstilni 3 . ( ločilni) distributivni 4. (množilni) multiplikativni

292

en, -a, -o; pet; tisoč prvi, -a, -o dvoje, petero četveren, deseteren

Oblikoslovje

Včasih se v števnik uvrstijo tudi t . i . nedoločni števniki, ki so po poreklu prislovi : mnogo, malo, dosti, več, preveč . . .

2.5 . 1 . Osnovni števnik

Slovenski števniki 1 , 2, 3 i n 4 ločijo spol. Števnik en, -a, -o ima v moškem spolu tudi samostalniško obliko eden, čigar pomen se prepleta s pomenom nedoločnega zaimka nekdo (En gospod je klical : Eden je klical. ) Ob dva, dve, dve se uporabi dvojina, od tri naprej pa množina. Trije, tri, tri in štirje, štiri, štiri imajo posebne oblike za moški spol. S števniki od pet naprej se uporablja rodilnik množine, npr. Dva fanta. Dve lipi. Dve okni. Trije možje. Tri ulice. Tri pisma. Pet/sto/milijon golobov. Pet/ sto/milijon deklic. Pet/sto/milijon vprašanj.

Števnika 2 in 3 se sklanjata po zaimenskem vzorcu, 2 se sklanja po vzorcu kazalnega zaimka ta v dvoj ini (dva/dve, dveh, dveh, dvema, dva/dve, dveh, dveh), 3 pa po vzorcu kazalnega zaimka ta v množini (trije/tri, treh, trem, trije/tri, treh, tremi) . Števniki od 5 naprej se sklanjajo kot pridevniki v množini : pet-fJ, pet-ih, pet-im, pet-fJ, pet-ih, pet-imi.

Števnike večje od 20 pišemo in izgovorimo tako, da so na prvem mestu enice, potem desetice.

21 enaindvajset 158 sto oseminpetdeset 1 623 72 sto dvainšestdeset tisoč tristo dvaindesedemdeset

Pomen števnikov je včasih tudi prenesen. Pogosto se oblike sto in tisoč uporabljajo v pomenu " veliko ", npr. Sto stvari ti imam za povedati. Tisočkrat sem ti povedala da moraš biti priden!

2.5 .2 . Vrstni števniki

Vrstilni števniki so izpeljani iz osnovnih. Imajo oblike za vse tri spole. Tako kot velja za osnovne, tudi vrsti lni števniki 1 . , 2 . , 3 . , 4. imajo posebne oblike, števniki od 5 . naprej pa se tvorijo tako, da se na obliko osnovnega števnika dodajo končnice -i, -a, -o: prvi, prva, prvo; drugi, druga, drugo; tretji, tretja, tretje; četrti, četrta, četrto; pet-i, pet-a, pet-o; stopetdeset-i, -a, -o; . . .

293

Slovenski jezik

Zaporedni števniki se sklanjajo po pridevniškem sklanjatvenem vzorcu, npr. prvi, prvega, prvemu . . . ; prva, prve, prvi . . . ; prvo, prvega, prvemu . . . ; peti, petega, petemu . . . ; peta, pete, peti . . . ; peto, petega, petemu . . .

2 .5 .3 . Ločilni števniki

Pomen ločilnih števnikov je dvojen - lahko pomeni to, kar pomeni glavni števnik, lahko pa tudi to, kar pomeni glavni števik skupaj s samostalnikom, ki izraža vrsto, skupino, par. Tvorijo se z dodajan jem obrazil -er, -oj (enoj, dvoj, troj, četver, peter, . . . ) . Ujemajo v spolu, številu in sklonu se s samostalnikom zraven katerega stoj ijo, npr. Kupila si je petere čevlje. = Kupila si je pet parov čevljev; Še dvoje ti imam za povedati. = Dve stvari. ti imam za povedati.

2.5 .4. Množilni števniki

Tako kot ločilni, tudi multiplikativni števniki imajo dva pomena - da je nekaj dano tolikokrat, kot pove glavni števnik, ali pa da ima toliko vrst, npr. Kovček z dvojnim dno = . . . z dvemi dni; Trojno gibanje morske vode: valovanje, morski tokovi, plimovanje.

Množilni števniki se tvorijo z dodajanjem obrazila -en na obliko ločilne ga števnika: dvojen, peteren.

2.6. Prislovi

Prislovi so načeloma nepregibne besede, nekateri med nj imi (lastnostni) pa poznajo stopnjevanje. Nastali so večinoma iz samostalniških besed, pridevnikov, glagolov ter predložnih konstrukcij . Prislovi so polnopomenske besede, na podlagi pomena pa j ih delimo na prostorske, časovne, vzročnostne, lastnostne.

Prostorski prislovi se delijo v tri skupine, glede na vprašanje na katero odgovarjajo: kje?, kam ?, kod?.

l. Pri slovi, s katerimi se odgovori na vprašanje kje? se nanašajo na mesto na/v katerem se kaj dogaja, npr. kje? ---. doma,

294

Oblikoslovje

zunaj, notri, spodaj, zgoraj, daleč, blizu, nizko, visoko, tu, tam, nikjer . . .

Kje je Mojca ? Zunaj.

2 . Prislovi, s katerimi se odgovori na vprašanje kam ? se na-našajo na mesto proti kateremu je je dejanje usmerjeno:

kam ? -----. domov, dor, dol, vstran, noter, sem, tja, nikamor . . . Kam greš po službi? Domov.

3 . V tretj i skupini so pri slovi, s katerimi se odgovori na vprašanje kod? in le-ti se nanašajo na pot ali območje, po katerih se odvija dejanje:

kod? -----. tod, kod, ponekod, koderkoli . . . ; npr. Kod si hodil cel dan ? Koderkoli sem hodil, mi je bilo lepo.

Časovni prislovi najpogosteje odgovorijo na vprašalni zaimek kdaj? in ta skupina zajema bogato skupino besed. Veliko manj je prislovov, ki odgovorijo na vprašanji odklej? in doklej?, in sicer se v sodobni slovenščini tudi redkeje uporabljajo. Pomensko so tudi količinski, zato j ih včasih poimenujemo časovno-količinski .

kdaj? -----. zdaj/sedaj, nekoč, nikdar, zjutraj,jutri, lani, zdav-naj, zmeraj . . . ; npr. Lani sem bil na imenitnih počitnicah.

odklej? -----. odslej, poslej, potlej . . .

doklej? -----. dokler, doslej, dotlej . . . Vzročnostni prislovi so večinoma odgovori na vprašanje

zakaj? , nanašajo pa se na namen, dopuščanje, učinek. . . ; npr. zakaj? -----. zato, slučajno, pomotoma, namenoma, tako, hote, nehote . . . ; npr. Pomotoma sem dobil vašo telefonsko številko.

Z lastnostnimi prislovi se, poleg načina udejanjanja nekega glagolskega dejanja, izraža tudi količina ali mera. Najpogosteje so izpeljani iz samostalnikov, pridevnikov ali zaimkov. Dobimo j ih kot odgovor na vprašanja kako?, koliko?, kolikokrat?

kako ? -----. tako, kakor, dobro, korakoma, naglas, molče, lepo, dobro, zlepa . . . ; Molče so se poslovili.

koliko ? -----. toliko, nič, dovolj, veliko, malo . . . ; Toliko ti imam za povedati.

kolikokrat? -----. tolikokrat, nekajkrat, malokdaj, včasih, znova, stokrat . . . ; Malokdaj se odpravim smučat.

295

Slovenski jezik

2. 7. Povedkovniki

V povedkovnik sodijo besede, ki imajo funkcijo povedkovega določila, oziroma dopolnila glagola biti. Lahko j ih razumemo bolj kot skladcnjskopomensko kategorijo kot pa pravo besedno vrsto. Najpogosteje se uporabljajo ob pomožnem glagolu. Stavki s takšnim prislovom so večinoma brezosebni, npr. Dolgčas je bilo; Mraz je; Tema bo.

Povedkovniki se običajno nanašajo na: 1 ) stanje naravnega okolja, npr. Jutri bo soparno. Zunaj je

temačno. Vroče je bilo. 2) psihično in fizično stanje človeka, npr. Všeč mi je pri vas.

S teboj mi je zanimivo. 3) vrednotenje, ocenjevanje, npr. Tako je prav! Čudno je to

vse skupaj.

2.8. Predlogi

Predlogi so nepregibna besedna vrsta, brez predmetnega pomena. Predlogi vpl ivajo na sklon samostalniške besede in se uporabljajo za izražanje odvisnik skladenjskih odnosov med besedami in besednimi zvezami.

Glede na rabo, predloge delimo na prave in neprave. Pravi so tisti , ki se uporabljajo samo kot predlogi, neprave pa uporabljamo tudi kot prislove, samostalnike, ali druge bcsedne vrste, npr. za, mimo, okoli, kraj. . . Da je beseda uporabljena kot predlog in ne kot polnopomenska zveza sklepamo po tem, da izraža razmerje med vladalno in vladana imensko besedo (steza okro� parka), vpliva na sklon besede, ne more biti stavčni člen in ima nezamenlj iva mesto pred samostalnikom.

Nekateri predlogi imajo morfemske variante v pisani ali izgovorjeni obliki. Med take sodijo zis in kih. Varianta s se uporabi pred samostalniško besedi, ki se začne z nezvenečim soglasnikom, z pa pred zvenečimi soglasniki in samoglasniki . Predlog k uporabimo pred vsemi glasovi razen pred k in g, pred katerimi se uporabi h.

296

Oblikoslovje

V kino sem šel � prijatelji. Otrok se je igral � mamo.

Namenjen sem k zdravniku. Namenjen sem h. gospodu Novaku.

Predlogi se vežejo z določenimi skloni :

l. z rodilnikom se uporabljajo: brez, do, iz, od, zis, za, izmed, iznad, izza, izpred, okoli, zraven, poleg, blizu, mimo, sredi, zaradi . . Npr. Od Beo�rada do Ljubliane je 522 km; Okoli hiše je veliko rož; Zraven njega se vs edi!

2. z dajalnikom: k/h, proti, kljub . . . Npr. K prijateliici grem; Kliub dežju je šla ven,·

3 . s tožilnikom: na, ob, po, v, čez, skozi, zoper, med, nad, pod, pred, za . . . Npr. Vaza daj na mizo! Peljali smo se skozi tunel; Predme so postavili mikrofon.

4. z mestnikom: o, pri, na, ob, po, v. Npr. Pri nas je veliko zelenja; Ob poti raste trava; Gimmnazijo je končala v Celju.

5 . z orodnikom: z/s, med, nad, pod, pred, za. Npr. S šolo smo šli v muzej; Nad mestom je hrib; Za hišo je vrt.

Za slovenščino je značilno, da se v orodniku predlog z/s uporablja vedno, ne glede na to, ali gre za družbo, ali sredstvo.

2.9. Vezniki

Veznik je nepregibna besedna vrsta, ki je predvsem skladenjskega pomena - kaže na razmerje med dvema deloma sporočila. Za razliko od predlogov, vezniki nimajo vpliva na pregibanje drugih besednih vrst, ki stoj ijo ob nj ih . V vlogi vezniške besede se najdejo tudi prislovi, vprašalni in oziralni zaimki ter členki .

Po svoj i strukturi so vezniki enodelni ali dvodelni . Enodelni se nahajajo pred eno, ali med dvema elemcntoma vezniškega sklopa, dvodelni pa so zastopani v obeh delih, npr. Anka in Tinka sta šli po nakupih; Pogovarjali smo se kakor o poklicnih, tako o zasebnih vprašanjih.

V enodelne sodijo: l. enobesedni vezniki: da, če, ko, in . . . 2. večbesedni enodelni vezniki : kot da, brž ko, s tem da . . .

297

Slovenski jezik

2.10. Členki

Členki (partikule) so nepre gibna besedna vrsta, s katerimi izražamo pomenske odtenke, vzpostavljamo veze s sobesedilom ali tvorimo skladenjske naklone. Podobni so veznikom, prislovom, pa tudi zaimkom. Členki imajo običajno pomen izpuščenih stavkov, npr. Kupil je samo eno knjigo (= lahko bi jih kupil ve).

S členkom izražamo: - navezovanje, npr. Zakaj me potem sprašuješ o tem ? Sicer

J2Q niti ni pomembno. - čustva, npr. Vse je v redu, hvala bogu! Sreča, da se je vse

dobro izteklo. - naglaševanje, npr. Predvsem bi o tem morali premišljeva

ti; Celo to si mu povedala ? - izjemo, npr. Komaj pet jih je bilo; Le on se je oglasil. - dodajanje, npr. Poleg tega veliko bere; Tudi filme rada

gleda. - zatrjevanje, npr. Ja, res je; Dejansko je bilo tako; Seveda

je doma. - možnost, npr. Mogoče je res; Navsezadnje to ni slabo. - mnenje, npr. Menda je to poceni; Bi ti prišla, recimo ob

petih. - vprašanje, npr. Ali si prav slišala ? Kaj je že prišel? - negacijo, npr. Ne glej takšnih filmov; Ni ga nazaj. Številne možnosti in oblike rabe členkov omogočajo zelo

različne klasifikacije, kar velja tudi za druge slovanske jezike in ni posebnost slovenskega jezika.

11. Medmeti

Medmeti večinoma imajo pomen celih stavkov. To je lastnost, ki j ih jasno loči od predlogov in veznikov, toda včasih so podobni prislovom in členkom. Očitna razlika je v tem, da medmet uporabljamo popolnoma samostojno, kot stavek, npr. Pst! Hov, hov!, v ostalih primerih samostojne rabe pa gre za izpuščanje, npr. Kako se imaš? Dobro [se imam] .

298

Oblikoslovje

Medmet je včasih težko zapisati , saj te glasove izgovorimo drugače kot običajno, gre predvsem za posnemanje zvokov iz narave, ki so pogosto neartikulirani .

Glede na pomen j ih lahko razvrstimo v tri skupine : - ki izražajo razpoloženje: oh, eh, ih , uh, ah . . . - ki posnemajo : him ham, kikiriki, hov hov . . . - velelne: na, lej, dej. . . Lahko so tudi uporabljeni kot del stavka, npr. Koza pa skok

na steno. Medmeti so besede, ki se redko najdejo v slovarj ih in be

sednih seznamih, so nekako bolj del ustnega izročila, pogosti so v otroškem jeziku in so sti lno zaznamovani . So pogosto past za prevajalca.

299

Predrag Piper

3. SKLADNJA1

Stavek kot osnovna zgradbena in hkrati kot pomensko-skladenjsko samostojna jezikovna enota se v jeziku ubeseduje kot sporočilno zaokrožena stavčna poved in v govoru oz. diskurzu kot t. i. izreka. Diskurz obsega besedilo, ki ga tvorimo v določenem govomem dogodku, in prvine tega govomcga dogodka (kraj in čas govora, sodelujoče v komunikacij i , nj ihova vedenja oz. znanja in stališča, ipd.), brez katerih to besedilo ne bi postalo izreka in ne bi uresničilo svoj ih komunikativnih in drugih funkcij . Stavek ima praviloma en povedek, npr. lvanka bere knjigo. Dve ali več enopovedkovih zgradb tvorijo zložena poved, npr. lvanka bere knjigo in Minka piše pismo, hkrati pa te enopovedkove zgradbe lahko že imajo zgradbo enostavčnih povedi . Zapletcnejše so zgradbe nadpovednih skladenj skih enot kot so npr. odstavek ali dvogovor ali besedilo, ki so oblikovno in pomensko relativno samostojne skladenjske celote, razumljene kot proces in kot njegov rezultat. S komunikativnega vidika je besedilo samostojnejše kot stavčna poved, navadno pa tudi zgradbeno zapletenejše kot stavčna poved, čeprav je včasih tudi besedilo lahko samo ena poved, npr. aforizmi, pregovori ipd. Po drugi strani so v poved vključene manjše jezikovne enote: deli stavka oz. stavčni členi, slovnične oblike in leksemi z različnimi pomeni, stilnimi vrednostmi itd.

Osnovna funkcija stavka oz. stavčne povedi je ubesedenje določenega govomega dogodka, sodelujočih v njej in razmerij oz. odnosov med sodelujočimi. Stavek je določen s slovničnimi kategorijami, ki se v stavku uresničujejo tudi z d<?ločenimi iz-

1 Avtor se prisrčno zahvaljuje dr Maji Dukanovic za prevod teksta te slovenske skladnje na slovenščino, zahvaljuje se tudi dr. Andrej i Žele in dr. Maj i Dukanovic za koristne opombe.

300

Sklad nja

branimi leksemi. Pomensko vsebino stavka tvori njena propozicija (= pomenska podstava oz. povedkovo-udeleženska podstava) glede na posamezne prostorsko-časovne vidike govomega dogodka, npr. Ona je bila tukaj, Zdaj pa je v šoli, in modalni oz. naklonski okvir, npr. Ona je morda bila tukaj, Zdaj pa je verjetno v šoli.

Modalni oz. naklonski stavčni okvir postavlja propozicionalno oz. pomenskopodstavno zgradbo na višjo raven, medtem ko osnovna propozicijska oz. pomenskopodstavna zgradba ohranja udeležensko vlogo, npr. Ona je morda bila tukaj ' obstaja možnost, da je ona bila tukaj ' , ki je lahko izražena besedno, kot v prejšnjem primeru, ali pa stavčno, npr. Ne verjamem, daje bila tukaj.

Prostorskost se navadno ubeseduje z zaimenskimi besedami, npr. tukaj, tam, tja, ta, posredno pa se uresniči s pomočjo kategorije osebe, saj je sodelujoči v govomem dogodku istočasno del njenega prostora. Časovnost se ubeseduje s pomočjo slavnične kategorije časa in tudi s časovnimi deiktičnimi izrazi, npr. zdaj, tedaj, danes,jutri.

Poleg prostorsko-časovne sestavine glede na prostor in čas govomega dogodka ter usmerj anja na govorno osebo kot nosilca modalne oz. naklonske kvalifikacije pragmatični del stavčne vsebine tvori komunikativna (= tematsko-rematska) zgradba stavčne povedi in različne pragmatične funkcije oziroma govorna dejanja, ki se lahko ubesedujejo v stavčni povedi , istočasno pa lahko izražajo modalne vsebine kot vprašanje, dvom, prošnj a, povelje in dr.

Stavek oz. stavčna poved je tvorjena s povedkom (to je najpogosteje glagol, redkeje katera neglagolska beseda kot neglagolski del povedka oziroma povedkov o določilo), z udeleženskim določilom, ki je lahko tudi samostalniška besedna zveza (SamBZ), npr. Tvoj obisk nas veseli, ali odvisnik, npr. Veseli nas, da si nas obiskal. Stavčna poved je lahko že samo en stavčni člen, npr. povedek ali osebek ali predmet, npr. Dežuje, Katastrofa! ipd.

Osrednjo organizacij sko valenčno oz. vezlj ivostno vlogo v stavku ima povedek, ki v navezi z osebkom stavkotvomo odpira ali zapira možna udeleženska mesta za udeležence v stavčnoč-

30 1

Slovenski jezik

lenski vlogi predmetov ali prislovnih določil . Stavkotvoma vezljivost oz. valenca, ki se izraža kot ujemanje v osebi, števi lu in spolu, je t. i. prisojevalno levovezlj ivo razmerje med osebkom in povedkom, npr. lvanka je prišla, Mario je prišel. V povedku je lahko tudi brezosebni glagol, brez udeleženca kot vršilca dejanja ali nosilca poteka ali stanja, izražen s tretjo osebo ednine srednjega spola, npr. Mrači se, Deževalo je. Navadno imajo giagoli v povedku lahko od enega do štiri argumente.

Po stopnj i zapletenosti strukture predikatskega izraza, so povedki lahko enobesedni glagolski, npr. Marjeta telefonira, Tone pije kavo, ali pa t. i. zloženi povedki, v katere so poleg pomožnega oz. sinsemantičnega glagola vključene tudi neglagolske besedne vrste kot samostalniki, pridevniki, prislovi ; ožja klasifikacija oz . izbor določene besedne vrste je posledica večje al i manjše polnopomenskosti glagolov, npr. On k strokovnjak, On postaja strokovnjak, ali različne pomenske vrstnosti drugih neglagolskih besednih vrst, npr. Ona je moja sestra, Ona je pridna itd.

3.1. Samostalniška besedna zveza

3 . 1 . 1 . Zgradba samostalniške besedne zveze

3 . 1 . 1 . 1 . Zgradba jedrne samostalniške besedne zveze

Osnovna funkcija samostalniške besedne zveze je nominacija. Čeprav se samostalniška besedna zveza (v nadaljevanju SamBZ) pogosto nadomesti s stavkom, npr. Kajenje škoduje zdravju � Če kdo kadi, to škoduje zdravju, predmet ali pojav, ki je ubeseden kot SamBZ, ni predstavljen kot razmerje med stavčnimi členi v odvisnem stavku, ki ubesedujejo določeni predmet ali ta pojav, ampak se SamBZ poimenuje in obravnava kot celota.

Vsebina SamBZ je v slovenščini določena ( 1 ) s tistim, kar se poimenuje (x) , (2) s spaciotemporalno referenčno lokalizacijo oz. s prostorsko-časovno opredelitvijo določene vsebine (R) in (3) z njegovo kvantifikacijo (Q) oz. količinskostjo in obsegovnostjo, kar se skupaj lahko predstavi z zapisom RQ (x) .

302

Skladnja

Sestavo SamB Z tvorita ( 1 ) jedma oz. bistvena sestavina in (2) dopolnilna oz. dodatna sestavina. Konstitutivna oz. bistvena sestavina SamBZ je samostalnik ali druga besedna vrsta v samostalniški vlogi, npr. osebni zaimek SamBZ, posamostaljeni pridevnik, števnik, pa tudi nedoločnik, npr. Kajenje je prepovedano nasproti Kaditi je prepovedano. Za samostalniške besedne zveze je primarna oz. prvotna in tipična osebkova vloga, za druge besedne vrste pa je ta vloga sekundama oz. drugotna oziroma manj tipična ali netipična, npr. "Na " je predlog, " Ah " je medmet. Dopolnilna sestavina SamBZ je navadno pridevnik, npr. ljubljanski grad, pridevniški zaimek, npr. ta grad, števnik, npr. trije gradovi, nezaimenski ali zaimenski prislov, npr. grad nocoj, Ljubljana nekoč in sedaj, samostalnik, npr. profesor Jurančič. Po obliki in stopnj i skladenjske zapletenosti je dopolnilni element jedrne SamB Z lahko ( 1) beseda ali besedna skupina, ki ni samostalniška besedna zveza - to je običajno pridevnik in/ali prislov, oziroma prislovni izraz, npr. zelo star grad, kjer zelo določa star, in zelo star določa grad, (2) kakšna druga samostalniška besedna zveza, npr. hiša ob morju, (3) poved, npr. Hiša, ki se nahaja ob morju . . .

Pridevnik se kot sestavina jedrne SamBZ praviloma uporablja pred konstitutivno oz. jedmo sestavino SamBZ v stilno in komunikativno nevtralnem/nezaznamovanem besednem redu, kot levi kongruenčni atribut oz. kot levi ujemalni prilastek, npr. dobri ljudje, pridevnik kot desni kongruenčni atribut oz. kot desni ujemalni prilastek pa je redkej ši , npr. strela božja, ali pri stalnih besednih zvezah, npr. Aleksander Veliki. V SamBZ z izpuščenim konstitutivnim elementom lahko pridevnik prevzame funkcijo izpuščenega dela skupine, npr. Za prvega (tekmovalca) je pripravljena nagrada. Število pridevnikov, ki se lahko uporabijo v funkcij i dopolnilnega elementa v isti jedmi SamBZ je obratno sorezmeren verjetnosti, da se tolikšno število pridevniških dopolnilnih elementov uporabi v določeni funkciji, oziroma najpogosteje se uporablja en pridevniški leksem, redkeje dva, še redkeje tri itn. Pridevniški dopolnilni element se z jedmim elementom ujema v sklonu, spolu in številu, npr. Poglej tega študenta 1 Poglej ta patent, razen, če ne gre za nekega relativno maloštevilnih nesklonlj ivih pridevnikov, npr. poceni blago.

303

Slovenski jezik

Pridevniki so lahko modificirani , skupaj s samostalnikom, ki ga določajo, z drugo pridevniško besedo, npr. ta nova hiša, ali pa so modificirani tudi s prislovom (ali prislovnim izrazom), npr. zelo velik uspeh, kar velja tudi za deležnik na -n, kot glagolski pridevnik, npr. dobro pripravljeno srečanje.

Izražanje odnosa RQ (x) s konstitutivnim in dopolnilnim elementom SamBZ je lahko zelo različno, od možnosti, da tudi R in Q imata poseben izraz, npr. ti trije študenti, prek delno sinkretičnega izraza, npr. ti študenti (kjer so s samostalnikom študenti izražena x in Q, ali : oba študenta - kjer se prek leksema oba udejanjata funkcij i R in Q /ta druga funkcija se udejanja tudi prek dvoj inske oblike samostalnika/), do možnosti , da vse tri odnose izrazimo z isto besedo, npr. Sedanjost je težka, kjer leksikalni pomen kaže na čas govora (R, x), oblika ednine pa informira o količini (Q).

Jedma samostalniška besedna zveza je osnovni element razvite SamBZ in zajema tisti del neke vsebine, na katerega vpliva referenčna lokalizacija in kvantifikacija oz. s katerim se izraža x, npr. novi študent - v samostalniških skupinah: ta novi študent, trije novi študenti, naši novi študenti ipd. Jedma samostalniška besedna zveza predstavljena v razviti SamBZ s samostalnikom, npr. ta študent. Posamezne SamBZ imajo obliko samo jedrne SamBZ, npr. novo pokopališče, toda to ni mogoče tam, kjer so x, R in Q izraženi sinkretično, npr. lastna imena, apelativni samostalniki z določili , ki vsebujejo referenčni element ali kvantifikator (sedanje težave, večna vprašanja ipd.), apelativni samostalniki v čigar pomenu je vsebovan referenčni ali kvatifikativni element (npr. sedanjost, preteklost), osebne in kazalne samostalniške besede Uaz, ta, tisti . . . ) itn.

Konstitutivni element lahko dovoli ali zahteva prisotnost dopolnilnega elementa. Prisotnost dopolnilnega elementa v skupini zahtevajo samostalniki z odnosnim pomenom: sorodniškim, npr. oče, prostorskim, npr. sosed, časovnim, npr. potomec, posesivnim, npr. lastnik, funkcionalnim, npr. rektor, s pomenom dela in celote, npr. središče itn. Če kontekst vsebuje informacijo o drugem članu določene relacije, se modifikacija v jedmi SamBZ

304

Sklad nja

lahko izpusti, npr. Spoznal se je z rektorjem Ljub li anske univerze. Rektor ga je sprejel ob dvanajstih, tj . ' rektor Ljubljanske univerze ga je sprejel ob dvanajstih ' . Obvezno prisotnost dopolnilnega elementa včasih zahtevajo tudi določeni leksemi v konstitutivnem delu SamBZ, čigar semantična vsebina je vključena v slovnično nadrejeni del konteksta, npr. gledati s široko odprtimi očmi (brez določila široko odprtimi je raba leksema očmi tu informativno redundančna oz. nesmislcna), ali v okviru neujemalnega prilastka, npr. mož dobrih rok, kjer je brez pridevniškega atributa raba samega samostalnika roka skladenjsko nepravilna, saj samostalnik mož, določen s takšnim nekongruenčnim atributom rok, implicira skladenjsko vsebino samostalnika, ki je določen skozi odnos celote in njenega dela.

Dopolnilni elementi SamBZ imajo glede na leksikalno sestavo in skladenjsko vlogo različne pomene, predvsem okoliščinske, npr. mesto v Sloveniji, srečanje ob Božiču, in neokoliščinske, npr. roman Ivana Cankarja, portret Ivana Cankarja, svinčnik Ivana Cankarja. V obeh primerih je konstitutivni element skupine lahko glagolski samostalnik, kot rezulat nominalizacije, npr. razgled na morje, nasvet stare mame.

Pomen samostalniških skupin v funkcij i dopolnilnega elementa se udejanja z različnimi sklonskimi končnicami, s predlogi ali brez nj ih, s pridevniškimi modifikatorji , bodisi obveznimi ali fakultativnimi bodisi brez nj ih.

Opomba: Konstitutivni element se lahko modificira tudi z odvisnim stav

kom, npr. Spet smo se srečali s profesorjem, s katerim smo se včeraj spoznali.

3 . 1 . 1 .2. Samostalniška besedna zveza kot argument, oz. udeleženec

V stavku sta možni dve obliki izražanja argumenta udeleženca, in sicer samostalniška besedna zveza, npr. Gleda zahod sonca, in odvisni stavek, npr. Gleda kako zahaja sonce. Stavek ima do štiri takšne argumente, med katerimi je prvi izražen z neodvisno SamBZ, ostali pa neposredno ali posredno z odvisnimi samostalniškimi skupinami ali stavki. Ločimo, torej : ( 1) neodvisno SamBZ (v funkciji prvega argumenta): npr. ivica kupuje,

305

Slovenski jezik

(2) odvisne SamBZ - (a) neposredno odvisno skupino (v funkciji drugega argumenta) : npr. Ivica kupuje darilo, (b) posredno odvisno skupino (v funkcij i tretjega argumenta): npr. Ivica kupuje darilo očetu. (c) posredno odvisno skupino (v funkciji četrtega argumenta): npr. Ivica piše očetu pismo s svinčnikom.

Neodvisni status SamBZ prvega argumenta je predvsem razviden v ujemalnosti s povedkovnim izrazom po spolu in številu. V tisti meri, v kateri so te slovnične kategorije semantizirane, nj ihovo vsebino tvorijo posamezne lastnosti denotata (spol, količina), ki so razvidne v slovnici SamBZ, kot skladenjskega izraza denotata, nj ihovo izražanje v povedkovnem delu stavka pa je sekundarne narave in je predvsem v funkcij i formalnega poudarjanja (kongruence ), da se določeni deli stavka nahajajo v najbolj tesni smiselni povezavi, npr. Tone je študent, Vida je tajnica, Silvanec je bil dober.

Samostalniški del povedka ima v sodobni slovenščini obliko imenovalnika, npr. Tone je naš sosed, toda v posebnih leksikalno-semantičnih pogojih dobi obliko tožilnika s predlogom za, npr. Tone je bil za točaja, Ti bodi za pričo, s značenjom opravljanja določene socialne vloge, ki ni stalna.

Samostalniška besedna zveza prvega argumenta se praviloma nahaja v obliki imenovalnika in je postavljena pred povedkovni izraz v stavku, ki je stilno in komunikativno nevtralen. Osebek dobi obliko rodilnika, če je v stavku negiran povedek s polnopomenskim glagolom biti, npr. Slovarja ni na mizi, Tiste šole ni več. Blokiranje pozicije prvega argumenta v strukturi stavka je redkeje, prim. Sneži, Pozno je, in je znači lno za stavke z brezosebnimi glagoli ali s povcdki in nasploh - z brezosebnimi stavki. Odsotnost prvega argumenta je lahko fakultativna, kot v stavku Telefonira, npr. v dialogu Kaj dela Tone? - Tone telefonira 11 Telefonira.

Odvisna samostalniška besedna zveza, s pomočjo katere se udejanja drugi argument, ima konstitutivni element v tožilniku in je locirana za povedkovnim izrazom v stavku, ki je stilno in komunikativno nevtralen, npr. Ivanka bere knjigo. Predmet dobi rodilniško obliko ob zanikanem povedku, npr. Ni razumela tega vpra.�anja, ali pa če izraža del neke količine, npr. Vzemi še mesa.

306

Skladnja

Samostalniška besedna zveza v funkcij i tretj ega argumenta je v posredni odvisnosti od povedkovnega izraza. Če stilni ali komunikativni razlogi ne zahtevajo drugačne l inearizacije, se SamBZ tretjega argumenta nahaja za predikatskim izrazom in za SamB Z v funkcij i drugega argumenta, npr. Lidija piše pismo Aljažu. Če je SamBZ tretj ega argumenta edina SamBZ v stavku, se SamBZ prvega in drugega argumenta same po sebi razumejo, npr. Piše Aljažu, ali gre za stavke z neglagolskimi povedkovnimi besedami (povedki) kot nosilci povedkovnega izraza, npr. Žal mi je, oziroma brezosebnega stavka tipa Zdi se mi ipd.

Samostalniška besedna zveza v funkcij i četrtega argumenta je tudi v posredni odvisnosti od povedkovnega izraza. Če stilni ali komunikativni razlogi ne zahtevajo drugačne linearizacije, se SamBZ četrtega argumenta nahaja za povedkovnim izrazom, npr. Ivica piše pismo očetu s svinčnikom. Če je SamBZ četrtega argumenta edina v stavku, se tudi samostalniške besedne zveze ostalih argumentov sami po sebi razumejo, npr. Piše s svinčnikom.

Samostalniška besedna zveza, čigar realizacija je fakultativna, lahko kot dopolnilni element modificira drugo SamBZ ali pa neposredno povedkovni izraz, npr. To je knjiga moje mame.

Osebni zaimki, uključno z zaimkom sebe, ne morejo biti v odnosu odvisnosti od SamBZ, ustrezne pomenske vloge pa izražajo z osebnosvoj ilnimi zaimki (moj, tvoj, njegov . . . ) in povratno-svoji lnim zaimkom svoj, npr. Vozi avto svojega očeta, toda Vozi njegov avto namesto * Vozi avto njega ipd. To velja tudi za blokirano rabo sociativnega orodnika zaimka sebe, ki se v tej funkciji zamenja z zaimkom sam, npr. To si je sam naredil (ne pa * To sije naredil s sabo) .

3 . 1 . 1 .3 . Sklon v samostalniški besedni zvezi

Največji del pomenskih vlog SamBZ se udejanja v okviru kategorije sklona. Sklon je slovnična kategorija, s katero se pokažejo odnosi med deli stavka in nj ihova osrednja pomenska vloga.

Imenovalnik je sklon slovničnega oseb ka in je izraz prvega argumenta v pomenski strukturi stavka, npr. Mateja pije kavo.

Tipičen pomen slovničnega oseb ka je pomen osebe in določenosti, saj slovnični osebek zaznamuje predvsem vršilca dolo-

307

Slovenski jezik

čenega procesa ali odnosa oz. nosilca lastnosti ali stanj a. Slovnični osebek lahko zaznamuje tudi druga živa bitja, npr. Pes laja, ali živo v naj širšem pomenu besede, npr. Cvetje raste, ter ne-žive predmete, npr. Motor se sliši, uključno z naravnimi poj avi, npr. Dež gre.

Imenovalnik kot oblika slovničnega osebka kaže odnos medsebojne odvisnosti med SamBZ in povedkovnim izrazom, ki je razviden v njunem slovničnem ujemanju. Slovnični osebek običajno ima v komunikativni strukturi stavka funkcijo teme in zaseda mesto pred predikatskim izrazom.

Od imenovalnika imajo večjo stopnjo neodvisnosti glede na povedkovni izraz le samostalniške besedne zveze v funkciji zvalnika. Vsi drugi samostalniški izrazi so več ali manj skladenjsko podrejeni povedkovnem izrazu ali pa nekemu drugemu samostalniškemu izrazu.

Opomba: Imenovalnik se najpogosteje uporablja kot imenovalnik agensa

oz. vršilca dejanja, npr. Marjeta zaliva rože, imenovalnik paciensa oz. nosilca dejanja // stanja, npr. Učenka je pohvaljena od učitelja, Pozdravljen bodi tudi on, apelativni imenovalnik, npr. Ivica, počakaj.

Tudi samostalniški del povedka kot povedkovo določilo je praviloma v imenovalniku, npr. Tone je natakar. Glede na to skladenjsko vlogo se lahko govori tudi o povedkovniku kot o posebnem sklonu, če bi za ta pomen obstajala tudi posebna oblika, kakršne v slovenščini sicer ni; če pa na sklon gledamo kot na predvsem skladenjsko kategorijo, potem lahko na povedkovnik gledamo kot na posebni sklon (po teorij i sklona Z. Topol inske, u zvezi s funkcijo sklonov).

Tožilnik je sklon direktnega objekta (= prvega objekta ali bližjega objekta), čigar tipična oblika je brezpredložni tožilnik, kot slovnični izraz drugega argumenta v semantični strukturi stavka, s splošnim pomenom nečesa živega ali neživega, osnove za neko udejanjanje, npr. Mateja ima rada Janeza, Mateja pije kavo. Predmetni samostalniški izraz je skladanjsko odvisen od predikatskega izraza, kateremu po navadi sledi. Predmetni samostalniški izraz lahko zaznamuje tudi človeka, čeprav je za človeka tipična tista pomenska vloga, ki se izraža s samostalni-

308

Skladnja

ško skupino prvega argumenta. Če je v vlogi predmeta, na katerem se nekaj udejanja, moška oseba, je netipičnost takšne vloge zaznamovana z obliko tožilnika ednine, ki je v tem primeru oblikovno enak rodilniku ednine, npr. Poglej študenta proti Poslušaj ta koncert.

Poleg funkcije zaznamovanja moške osebe v vlogi predmeta, je oblika tožilnika enaka obliki rodilnika in se uporablja tudi za zaznamovanje drugih živih bitij v vlogi predmeta in moškega spola, npr. Poglej konja, psa, medveda itn. , redkeje pa tudi neživih objektov, ki po nečem spominjajo na žive, upr. Poglej tega pajaca .

Opomba: Tožilnik se najpogosteje uporablja kot toži lnik objekta, npr. Po

zdravi Toneta, spacialni (prostorski) tožilnik, npr. Midva pa greva v hišo, temporalni (časovni) toži lnik, npr. Prišlaje tisti večer, tožilnik mere, npr. Tri mesece čakamo nanjo, tožilnik vloge, npr. Bodi nam za pričo, substitutivni (nadomestni) toži lnik, npr. Pogosto ga imajo za njegovega brata.

Rodilnik je sklon, ki izraža predvsem odnos odvisnosti enega samostalnika od drugega; v obliki rodilnika so široko razumljene slovnične svojilnosti, ki zajemajo tudi svoj ilnost v ožjem smislu, ter odnos avtorja do njegovega dela, odnos dela do celote, sorodniški odnosi ipd.

Opomba: Rodilnik se uporablja kot rodilnik vršilca dejanja, npr. članek

Mateja Šo/arja, rodilnik nosilca stanja ob negacij i v eksistencialnem povedku, npr. Očeta ni doma, rodilnik paciensa, npr. pogreb Mateja Šo/arja, spacialni rodilnik, npr. Gremo iz šole, temporalni rodi lnik, npr. To se je zgodilo 28. januarja leta 2007, vzročni rodilnik, npr. Ali

je tega vesela?, kvalifikativni rodilnik, npr. Ona je dobrih rok, Andrej je dobre volje, svoj ilni rodilnik, npr. hiša našega soseda, partitivni rodilnik, npr. Dala mu je skodelico kave, rodilnik količine, npr. V tej lekciji je precej veznikov, rodilnik ob zanikanju, npr. Očeta pa nisem videl, Upam, da ne dobimo morske bolezni, rodilnik izdvaj anja, npr. Ena deklet je recitirala tisto mesto iz Prešernovega Krsta pri Savici 11 Ena izmed deklet je recitira/a tisto mesto . . . (Toporišič; 1 992a: 1 56, 1 68)

Dajalnik je sklon indirektnega, živega, objekta oziroma osebe ali bitja, kateremu se nekaj govori, daja ali katero se usmerja.

309

Slovenski jezik

Dajalnik zaznamuje skladenjska odvisnost od predikatskega izraza, npr. Janez piše sestri pismo. Na takšen osnovni pomen se naslanjajo drugi, izvedeni pomeni, npr. pomen koristi ali škodnje, npr. Zida bratu hišo, Maščuje se sovražniku in dr.

Opomba: Dajalnik se najpogosteje uporablja kor dajalnik drugega objekta,

npr. Piše čestitko prijatelju, dajalnik dopolnila, npr. To je zvestoba domovini, dajalnik prejemnika, npr. Ta svinčnik dam sestri, dajalnik koristi ali škode, npr. Prijatelju obrezuje sadje, Maščuje se sovražniku, dajalnik tistega, ki doživlja, npr. Znano ji je, Slabo mu je, etični dajalnik, npr. To ti je bil hec, t. i. svoj ilni dajalnik, npr. Onaje bratu žena, dajalnik smeri, npr. Gre proti hiši.

Orodnik je sklon indirektnega neztvega objekta oziroma predmeta, npr. Mati hrani otroka z žlico, Se upate voziti s čolnom ?, kot širše razumljenega sredstva, s katerim agens nekaj udejanja. Na takšen osnovni pomen imenskega izraza indirektnega neživega objekta se naslanjajo drugi, sekundami, pomeni, kot je pomen dopolnila, npr. Ona se ukvarja z jogo.

Opomba: Orodnik se najpogosteje upotrablja kot orodnik objekta, npr.

Ukvarja se z matematiko, povedkovni orodnik, npr. Poimenoval ga je s šefom 'Imenoval ga je za šefa' dopolnilni orodnik, npr. Naša dežela je bogata z rudami, prilastkovni orodnik, npr. ukvarjanje z matematiko, prislovnodoločilni orodnik, npr. On dela z lopata, spacialni (prostorski) orodnik, npr. Sedela sva pred hišo, temporalni (časovni) orodnik, npr. Pogovarjajo se med delom, vzročni orodnik, npr. Umrli so za rakom, telični (ciljni) orodnik, npr. Šli so v tujino za kruhom, orodnik orodja, npr. On piše s svinčnikom, sociativni orodnik, npr. Pogovarja se s prijateljem, komitativni orodnik, npr. Midva z očetom, kvalifikativni orodnik, npr. To so bili ljudje z veliko voljo, orodnik načina, npr. Brca se z vsemi štirimi.

Mestnik je predvsem sklon s pomenom umeščenosti nečesa v določene okoliščine (zlasti v prostor, čas ipd.), npr. Ona je v svoji hiši, To se je zgodilo v 20. stoletju, Živijo v strahu, Vse je v redu itd.

Opomba: Mestnik se najpogosteje uporablja kot mestnik logičnega osebka,

npr. Pri sosedovih pa danes ni miru, dopolnilni mestnik, npr. Razmi-

3 1 0

Skladnja

šljalaje o izpitu, spacialni ( prostorski) mestnik, npr. Vsi so v šoli, temporalni mestnik, npr. V tistih časih nam je vse bilo všeč, mestnik mere, npr. V treh skokih je bila pri otroku, vzročni mestnik, npr. V strahu je jokala.

3 . 1 . 1 .4. Predlog v samostalniški besedni zvezi

Samostalniške besedne zveze se večinoma uporabljajo s predlogi. Imenovalnik se uporablja samo brez predlogov, orodnik in mestnik samo s predlogi, dajalnik in tožilnik brez predlogov ali z nj imi . V realizacij i sklonskih funkcij SamBZ glede na celoto imajo predlogi pomembnejša vlogo od končnic.

Opombe: Rodilniške SamBZ se uporabljajo s predlogi brez, do, iz, od, zis,

izmed (zmed), iznad (znad), ispod (spod), ispred (spred) , izza, zaradi, okrog, nedaleč od itn . ; npr. Skoraj čisto do okna segajo drevesa; To so izdelki iz železa; Katero pesem je recitirala ena izmed deklet? Kaj pa je tista lepa stavba nedaleč od šole? Okrog Božiča je zapadel sneg;

Dajalniške SamBZ se uporabljajo s predlogi kih, proti, kljub, navkljub itn. , npr. H gospodu Kolariču pojdem; Morali so pluti proti toku; Kljub temu pridemo; Navkljub nasvetu pije.

Tožilniške SamBZ se uporabljajo s predlogi čez, raz, skoz(i), zoper, pod, med, nad, pod, pred, za, na, ob, v itn. ; npr. Odšli so z ladjo čez Savo; Čez deset minut se bo začela predstava; Med liste papirja je dala indigo; Imajo ga za dobrega.

Orodniške SamBZ se uporabljajo s predlogi s/z, pred, med itn ., npr. Ali Barbara že ve, kam bo šla med počitnicami? Vsak dan, ves čas imaš samo knjige pred seboj.

Mestniške SamBZ se uporabljajo s predlogi o, pri, na , ob, v, po itn . , npr. Se radi sprehajate ob reki? Prišla je ob treh ; Prišla je ob tretji uri; V dveh dneh bo vse dobro; Ob večerih so sedeli pred hišo; Živi ob kruhu in vodi; Razume se samo ob sebi; Sprehajali so se po kosilu).

Pozicij ska distribucija predložnih alomorfov zis in kih je odvisna od kakovosti naslednjega so glasnika: alomorf z se nahaja pred sonanti in zvočnimi soglasniki (npr. z roko, z ladjo), s pa se nahaja pred nezvenečimi soglasniki (npr. s teboj), npr. tudi Mi z Minka, ali Mi s Tonetom, predložni alomorf h se nahaja pred soglasnikoma k ali g, alomorf k pa pred vsemi drugimi soglasniki, npr. Gre k bratu, ali H komu greš? - H Kalinovim pojdem; H gospodu Ka/inu pojdem ipd. (Glej t. 8)

3 1 1

Slovenski jezik

Predlogi čez, med, nad, ob, po, pod, pred, skoz(i), za, v v stiku s tožilniškimi zaimenskimi klitikami -me, -te, -nj, -njo, ali -nje, ali s povratnim morfemom se prevzamejo naglas nase in tvorijo enotno naglasno besedo (posamezni predlogi, ki se končajo na soglasnik dobijo v takšnih konstrukcijah za soglasnikom samoglasnik, npr. vanj, meden), skozenj ipd.) : name, nate, nanj, nanjo, nanje, vame, vate, vanj, vanjo, vanje, obme, obte, obenj, obnjo, obnje, nase, npr. Zanj vedo, da je vesel; Le sto piva vanjo /hišo/; Zapira se vase.

V predložnem sistemu slovenskega jezika je eden funkcionalno najbolj obremenjenih predlogov predlog ob v imenskih skupinah z mestnikom, npr. ob delavnikih, ob petih, ob Novem letu, naselja ob poti, voziti se ob jezeru, in s tožilnikom, npr. postaviti prometni znak ob cesto, priti ob pamet itd.

Kopičenje predlogov je v slovenščini dokaj redko, npr. Ali imajo kaj primernega za na plažo? Imaš vse za na pot? Dogovorila sva se za ob pol osmih .

3 . 1 . 1 .5 . Samostalniška besedna zveza v stavčni zgradbi

3 1 2

Pomembnejše skladenjske funkcije SamBZ v stavku so: osebkova (osebkov imenovalnik), npr. Mario bere knjigo, predmetna: predmetni tožilnik, npr. Pozdravi brata, t. i . orfanski predmetni tožilnik, npr. Kupi belega, predmetni rodilnik, npr. Daj mi še kruha, predmetni rodilnik ob negacij i, npr. Upam, da ne dobimo morske bolezni, dajalnik drugega predmeta, npr. Piše pismo prijatelju, predmetni orodnik, npr. Ukvarja se z matematiko, dopolnilna: razmemi ali vsebinski d1jalnik, npr. Ta je zvest domovini, dopolnilni orodnik, npr. Naša dežela je bogata z gozdovi, dopolnilni mestnik, npr. Misli/je o počitnicah, prilastkova: atributski rodilnik, npr. vznožje gore, atributski tožilnik, npr. življenje za drugega, atributski orodnik, npr. ukvarjanje z drsanjem, atributski mestnik, npr. življenje v strahu, povedkovodoločilna: imenovalnik v imenskem delu povedkovnika, npr. Bratje postal zdravnik, rodilnik imenskega dela povedkovnika, npr. Andrej je dobre volje,

Skladnja

prislovnodoloči lna (adverbialna) : adverbialni rodi lnik, npr. lepega dne, adverbialni orodnik, npr. On dela z lopalo idr. zvalniška (apelativni imenovalnik), npr. Ivica, pridi sem.

Opomba: Orfanski toži lnik je tožilnik pridevnika moškega ali ženskega

spola v obliki rodilnika, in je edini član predmetne SamBZ, čigar konstitutivni član je izpuščen, ker se sam po sebi razume, pomeni pa neživo,

npr. Črnega, prosim (misl i se: črnega kruha). Če je izpuščen samostalnik srednjega spola, je lahko pridevnik v obl iki rodi lnika ali tožilnika, npr. Prinesite nam črnega (vina) 11 Prinesite nam črno (vino).

3 . 1 .2 . Semantična in pragmatična vsebina samostalniške besedne zveze

Semantična in pragmatična vsebina SamBZ se izraža s kombiniranjem slovničnih in leksikalnih sredstev, pri čemer se od kategorije do kategorije in od primera do primera loči način povezovanja teh dveh vrst sredstev v izražanju nečesa kar je zaznamovano s samostalniško skupino, ter stopnja leksikalne pogojenosti realizacije določenega slovničnega pomena.

3 . 1 .2 . 1 . Referenčnost

V saka samos tal niška besedna zveza je glede na rcferenčnost v slovenščini določena na eden od dveh načinov: uporabi se referenčno ali pa se uporabi nereferenčno. Referenčnost je postopek izbire situativno relevantnega denotata ali skupine denotatov iz širše skupine, ki j e imenovana v stavku, h kateremu ta denotat ali skupina sodi, npr. Pokličite tega fanta, ali Pokličite Janeza (določena referenčnost), Nekdo je poklical Janeza (nedoločena referenčnost), Pokličite kogarkoli (nereferenčnost).

Sredstva za PARADIGMATIČNO REFERENČNO KARAKTERIZACIJO v slovenščini so: ( 1 ) določena/nedoločena pridevniška oblika, (2) opozicija med rednimi in osnovnimi števniki, (3) opozicija med presežniki in t. i. osnovniki (oziroma ekvativi), in primerniki.

Opisni pridevniki imajo določno obliko, ko zaznamujejo znano lastnost, npr. pomembni pisatelj, v konstrukcijah s kazal-

3 1 3

Slovenski jezik

nimi zaimki, npr. tisti stari človek, v nekaterih stalnih stavah, npr. veliki teden, ko so posamostaljeni, npr. dežurni. Ko je imenovalniška oblika pridevnika uporabljena v okviru SamBZ, ki ima zvalniško vlogo, je pridevnik moškega spola obvezno v dolgi obliki, npr. Ljubi Bogec! Dragi sine! Spoštovani gospod Jesenšek! ipd.

Zaporedni števnik se uporablja v referenčno določenih samostalniških skupinah, za razliko od osnovnega števnika, za katerega ni obvezna referenčna raba, npr. Četrti študent je bil bolan glede na referenčno Štirje študentje so bolni, in nereferenčno Poklicali bomo štiri študente, naj nam pomagajo. Množinski števniki se lahko uporabijo določno ali nedoločno, npr. dvojen namen 1 ta dvojni namen.

Presežnik se uporablja referenčno, npr. Najstarejši je bil Francoz, nasproti drugim oblikam pridevniške komparacije, npr. Slišali smo najnovejša obvestila 1 Novejšim obvestilom se vedno bolj zaupa kot starim .

Opomba: Z ekvativom, npr. Lačen je kot volk se izraža nedoločna referen

čnost, značilna za rabo v samostalniškem delu povedka.

Vrstilni števnik in pridevnik v presežniku se uporabljata pred konstitutivnim elementom SamBZ, za kazalnimi in splošnimi zaimki, npr. ta peti študent, vsak peti študent, ta najnovejši slovar, vsi ti najnovejši slovarji ipd. , ter se ujemata s konstitutivnim elementom skupine v spolu, številu, sklonu in živosti, vrstilni števnik pa se navadno uporablja v ednini.

S sredstvi SELEKTIVNE REFERENČNE KARAKTERIZACIJE jedrne SamBZ se izraža bodisi referenčna (določna ali nedoločna) bodisi nereferenčna raba SamBZ. V primeru določne referenčnosti gre bodisi za zaimenska bodisi za nezaimenska sredstva.

Zaimenska sredstva določne referenčnosti SarnBZ so osebni zaimki (jaz, ti, on, ona, ono, midva, medve, vidva, vedve, onidva, onedve, mi/me, vi/ve, oni, one, ona), kazalne zaimenske besede (npr. ta, takšen, tolik), svoji lne zaimenske besede (npr. moj, tvoj, svoj), splošne zaimenske besede (npr. ves, vsak, povsod), skupaj

3 1 4

Skladnja

z leksemi cel, drugi, razni ipd. , ki so tudi zaimenski, ter z nikalnimi zaimenskimi besedami (npr. noben, nikdo, nič, nikoli) in z leksemom oba, ki ima lastnosti tako zaimka ves kakor števila dva, npr. Oba sta prišla .

Napotilna funkcija zaimenskih besed z obvezno refcrenčnostjo se, glede na smer, uresničuje kot egzofora - napoti na element govorne situacije izven samega besedila z zaimensko besedo (takšni so osebni in svoj ilnoosebni zaimki l . in 2. osebe, ter neposredno-kazalne zaimenske besede tale, le-ta, onile, le-oni, takle, le-tak), ali endofora (= anafora v širšem smislu, ter napotilo na predhodni ali naslednj i element konteksta), ki s svoje strani zajema anaforo v ožjem smislu (napotilo za nazaj), npr. Matjaž je priden fant. On je že študent, in kataforo (napotilo za naprej), npr. Polica se naredi tako: Vzameš en kilo�ram moke, kozarec mleka . . . itn .

Slovenščina sodi v pro-drop jezike, kar pomeni, da se v njej zaimek, uporabljen kot osebek, izpusti, če ni komunikativno naglašen, npr. Rad ima hribe, Pozdravila ga je, Bili so na Bledu, toda ostane, če je naglašen, npr. v komunikativnem nasprotju, kot v primeru On je že prišel, !Jk pa še ni, ali brez komunikativnega nasprotja, npr. On ima rad hribe, Ona ga je pozdravila, Oni so bili na Bledu ipd.

Druge kazalne zaimenske besede se lahko uporabi po potrebi ali egzoforično (npr. To je moj brat, tisto pa prijatelj; Po !.gj_ ulici tu sem prišel jaz, po oni tam pa ona; Takih knjig imamo veliko, Svinčnik je bil približno tako dolg; Tole je vrba) ali endoforično, kar je pogosteje, npr. To je Metka. Ona je moja prijateljica; Kupili so si nov avto. Takšen avto imamo tudi mi; Bil je srečen, in to bolj, kot si je mislil; V sredo smo se pripeljali na Bled. Tedaj smo se srečali z Boštjanom; V sredo smo se pripeljali na Bled. Tu smo se srečali z Boštjanom ; Imam še en euro. Le toliko mi je ostalo. ipd. Anaforično ali kataforično se lahko uporabijo tudi splošni ali nikalni zaimki, npr. Tukaj so Matjaž. Tomaž in Jože. Vsi so zaenkrat zadovoljni; Vse je pojedel: meso. krompir pa tudi solata. ali Tukaj so Matjaž. Tomaž in Jože. Noben ni zadovoljen. Anaforično se uporabljajo tudi neke druge besede; npr. prvi . . . , slednji . . . kot v primeru: Čitali smo o Kopi-

3 1 5

Slovenski jezik

tarju in Nahtigalu. Prvi je rojen v XVIII. stoletju, slednji pa v XIX stoletju.

Anaforično določeno referenčnost, ki velja samo znotraj istega stavka in se navadno imenuje refleksivnost, uresničujejo povratne zaimenske besede, čigar tipični predstavnik je zaimek sebe (s paradigmo brez imenovalnika in brez množine), ki napoti na animatni osebek stavka le-ta je istočasno agens in paciens dejanja, zaznamovanega s povedkovnim izrazom, npr. Brat se odpelje na postajo 1 Jaz brata odpeljem na postajo. Če zaimek sebe ni komunikativno naglašen, se namesto polne oblike uporabi njena klitična oblika se, npr. Ali sebe vidiš na sliki? 1 Ali se vidiš na sliki?

Zaimek sebe ima splošnopovratni pomen, nasproti drugim povratnim zaimenskim besedami: svoj ima svoj ilno-povratni pomen, npr. Lidija je odnesla svoje knjige, tvojih pa ne, prislovni izraz po svoje ima načinovno-povratni pomen, npr. Lidija doživlja morje po svoje, zaimek sam ima negativno sociativno-povratni pomen, npr. Lidija je to naredila sama, Zlatka pa z Janezom, zaimenski izraz drug drugega ima recipročno-povratni pomen, npr. Zlatka in Janez pozdravljata drug druger:a. enako ima načinovno-povratni pomen ekvivalentnosti, npr. Zlatka in Janez sta to naredila enako, a Lidija po svoje, lahko pa ima tudi načinovno-povratni pomen identičnosti, npr. Zlatka in Janez sta mi odpovedala enako, prislov različno pa ima načinovno-povratni pomen neekvivalentnosti, npr. Zlatka in Janez sta to naredila različno ali neidentičnosti Zlatka in Janez sta mi odpovedala različno itn .

Nedoločna referenčnost je obenem značilna tudi za nedoločne zaimenske besede, kot so nekdo, nekaj, nekje . . . (npr. Nekdo je telefoniral; To je nekaj zame), za vprašalne zaimke kdo? kaj? kateri? ipd. (npr. Je kdo tu? Vprašajte koga drugega; Je kaj rekla? Vprašajte kako drugo osebo; Vam ugaja katera slika?) in za druge vprašalne zaimenske besede, ko so uporabljene samostojno, npr. Kdo je telefoniral? = 'nekdo je telefoniral in hočem vedeti njegovo ime ' , ter v samostalniških skupinah z leksemom en, ko nima numeričke funkcije, npr. En gospod te čaka. Prim.

3 1 6

Sk/adnja

nedoločno referenčno in nereferenčno rabo v naslednj ih parih primerov: Nekaj mu je povedal 1 Mu bo že kaj povedal; Neki norec nam je zaklenil vrata 1 Kakšen norec nam lahko zaklene vrata.

Drugače povedano, tudi v slovenščini se jasno loči nereferenčna raba SamB Z od nedoločnosti, npr. v stavku Nekdo mu je pisal obstaja nedoločna referenčnost, v stavku Napišite komurkoli pa obstajata nedoločnost in nereferenčnost.

Nezaimenska sredstva določene referenčnosti SamBZ so : (a) samostalniki - tako lastni kot tisti skupni , ki so semantično ali situativno blizu lastnim, npr. Bog, papež, predsednik ZDA, rektor Ljubljanske univerze, ipd. , (b) osebno-svoj i lni pridevniki, Lidijin, Tonetov, očetov ipd.

N ereferencialna karakterizacija SamB Z se uresniči s pomočjo ustreznih nedoločnih zaimenskih besed, kot so kdorkoli, kakršenkoli, kdarkoli . . . (npr. Na to vprašanje vam lahko odpove kdorkoli), kdo, kaj, kakšen . . . (npr. Če me bo kdo bo iskal, naj počaka) ipd. , ter s pomočjo nereferencialno uporabljenih samostalniških skupin, npr. Zamislite si študenta, kateri ne bi vedel tega.

V izražanju referenčnosti ima pomembno vlogo linearizacija v stavku, saj je pri stilno in komunikativno nevtralni strukturi stavka inicialna pozicija rezervirana za določno-referenčno rabo, npr. Dekleta gredo po cesti, finalna pozicija pa praviloma za nedoločno-referenčno rabo, Po cesti gredo dekleta.

3 . 1 .2 .2 . Kolikostnost

Redka je raba SamBZ brez količinske zaznamovanosti njene vsebine, kar je predvsem možno s samostalniki pluralia tantum, čigar edina oblika je množinska (npr. vrata, sanke, škarje), nevtralna glede na semantično vsebino opozicije ednina 1 množina, številčna vrednost pa se po potrebi lahko izrazi z nekim številom, npr. ena vrata 1 troje vrat ipd.

Kvantifikacija se v okviru SamBZ uresniči z raznovrstnimi tako slovničnimi kot neslovničnimi sredstvi. Na semantični ravni obstajata števi lčna, tj . kvantifikacija, ki sloni na pojmu števila, in neštevilčna. Sam predmet več ali manj jasno dopušča oba načina kvantifikacije, npr. dvajset rož, veliko rož, toda denotati, ki niso diskretne narave, ali pa katerih ne razumemo kot takšne,

3 1 7

Slovenski jezik

nagibajo k nenumerični kvantifikaciji , npr. visoka temperatura, nizka temperatura, numerično kvantifikacijo pa uresničujejo preko posebnih, za to predvidenih leksemov, npr. temperatura od osemintrideset stopinj.

Slovnično jedro kvantifikacije v SamBZ je oblikoslovna kategorija števila, ob njej pa tudi kategorialni pomeni števila.

Oblikoslovno-skladenjska značilnost kategorije števila v slovenskem jeziku je obstoj treh gramemov števila: singular, dual in plural (npr. študent 1 študenta 1 študenti). S tem in s kategorijo števila nasploh so zaznamovane vse samostalniške besede v slovenskem jeziku in večina glagolskih oblik, s posledicami na skladenj ski ravni, npr. Študent-fJ je čakal-fJ, Študent-a sta čakal-a, Študent-i so čakal-i).

Opomba: Obstaja tendenca, da se namesto dvojine uporablja množina, ko

gre za pame dele nečesa, npr. Noge me bo/ijo, razen če želimo naglasiti števila, npr. Obe nogi me bo/ita.

Večina slovenskih samostalnikov ima paradigmo števila, manjšo skupino pa tvorijo samostalniki tipa singularia tantum in pluralia tantum . Pridevniški dopolnilni element se praviloma ujema s konstitutivnim elementom SamBZ v spolu, številu in sklonu, obe skupini samostalnikov pa predstavljata posebne kongruencij ske razrede. Glede na možnost numerične kvantifikacije SamBZ s samostalnikom pluralia tantum, je treba opozoriti na dejstvo, da se v takšnih primerih število en uporablja v množinski obliki , višja kvantifikacija pa se uresniči s pomočjo skupnih števil, prim. ena vrata 1 petero vrat, ko pa gre za oblačila, s pomočjo osnovnih števil in leksema par, npr. dva para hlač, kar je sicer običajen način numerične kvantifikacije pamih oblačil, ko niso zaznamovana s samostalnikom pluralia tantum, npr. dva para copat. Samostalnikom pluralia tantum so do neke mere podobni samostalniki, ki se uporabljajo najpogosteje v dvojinski obliki , lahko pa se nanašajo na osebe različnega spola, npr. zakonca.

Poleg pravih samostalnikov singularia tantum, npr. Stane, Marko, obstajajo tudi samostalniki, ki večinoma imajo potenci-

3 1 8

Sklad nja

alno množino. Takšni so večinoma snovni, skupni in abstraktni samostalniki, npr. voda, pesek, ljubezen, sovražnost. Njihova množina pomeni bodisi različne vrste iste snovi, npr. mineralne vode Slovenije, bodisi različne situacije z enakim dominantnim stanjem ali lastnostjo, npr. vse njene ljubezni, pri numerični kvantifikaciji snovnih in nekaterih skupnih samostalnikov v SamBZ pa se uvede partikularizator kot mema enota, npr. dva kozarca vode, tri kaplje vode ipd.

Opomba: Funkcija partikularizatorja oziroma števnika, ki uvaja partikulari

zator v SamBZ je lahko odvisna od različnih načinov udejanjanja istega denotata, npr. pet kilometrov ceste, kjer je ceste dopolnilni element, proti cesta s petimi ki/ometri, kjer je cesta konstitutivni element ipd.

Numerična kvantifikacija se, poleg tega da se uresničuje s pomočjo slovnične kategorije števila, uresniči tudi s pomočjo števnika kot besedne vrste v funkcij i dopolnilnega elementa v SamBZ, s pomočjo osnovnih števnikov (npr. dva učenca), vrstilnih (npr. drugi učenec), ločilnih (npr. dvoji učenci), skupnih (npr. dvoje učencev), množinskih (npr. dvojen dobiček) in ulomkovnih (npr. dve pet ini denarja).

Opomba: Najbolj regularni odnos je med osnovnimi in vrstilnimi števniki,

saj se (a) ob skoraj vsakem osnovnem števniku nahaja vrsti lnimi števnik z enako osnovo (npr. pet-o 1 pet-i), (b) osnovni in vrsti lnimi števniki imajo skupen splošni pomen števila ter skupni posebni pomen vsakega posebnega osnovnega in zaporednega števnika, (c) opozicija med osnovnimi in vrstilnimi števniki zajema zelo veliko (načeloma neomejeno) skupino primerov. Ker so lastnosti slovničnih kategorij : visoka stopnja obveznosti pomena, visoka regularnost izražanja tega pomena ter širok obseg skupine leksemov, za katero dani pomen velja, ne bi bilo napačno imeti opozicijo med osnovnimi in vrsti lnimi števniki za opozicijo med dvema gramemoma posebne slovnične kategorije urejenosti + /±, čigar markirani č lan izraža pomen linearne urejenosti numerično kvantificirane skupine, npr. peti 'zadnj i v vrsti od pet ' .

Če je konstitutivni element SamBZ ulomkovo število, je imenovalec konstitutivni element, števec pa dopolnilni element in se obnaša kot samostalnik v ustrezni funkcij i , npr. tri petine hruške.

3 1 9

Slovenski jezik

Funkcija dopolnilnega elementa v SamBZ je lastnost zaporednih števnikov, ki so tudi na oblikoslovni ravni oblikovani pridevniško, npr. peti tekmovalec, osma številka, razen če zaporedno število prevzame funkcijo konstitutivnega elementa od izpuščenega samostalnika, npr. Peti (tekmovalec) ne dobi ničesar.

Poseben primer so števniki en, dva, tri(je) in štiri (štirje) . Števnik en se obnaša pridevniško in kongruira s konstitutivnim elementom. Njegov dopolnilni status izhaja iz dej stva, da se posameznost lahko izrazi tudi edninsko, npr. Na mizi je (ena) knjiga. Števnik dva (tudi oba) kongruira s samostalnikom v dvoj inski obliki, npr. dve lipi, obe lipi, in je podobno štcvniku en lahko izpuščen, če je samostalnik v dvoj ini, npr. (Dva) prijatelja se pogovarjata, števnika tri/trije, štiri/štirje kongruirata s samostalnikom v množinski obliki , npr. tri lipe, števnika pet, šest, ter vsi števniki večj i od nj ih pa se rabijo v imenovalniku, ob samostalniku, čigar oblika je enaka obliki geni ti va množine, npr. pet lip, tako da se v slovenščini lahko poleg imenovalnika ednine, npr. en študent, in imenovalnika dvoj inske numerične množine, npr. oba študenta, govori tudi o imenovalniku majhne numerične množine, t. i . paukalu, npr. trije študenti, štirje študenti in o imenovalniku velike numerične množine, npr. pet študentov. Imenovalnik majhne numerične množine je formalno enak imenovalniku splošne, nenumerične množine (v tem primeru študenti) . V odvisnih sklonih samostalnika se majhna in velika množina ne ločita, npr. rod. treh študentov, daj . trem študentom . . . , tudi petih študentov, petim .�tudentom . . . itn. To velja za vse tri spale, kar ilustrirajo naslednj i primeri : en stol, dva stola, trije stoli, pet stolov, ena miza, dve mizi, tri mize, pet miz, eno okno, dve okni, tri okna, pet oken. Če je v okviru samostalniške besedne zveze pridevniški atribut, potem v imenovalniku obstajajo posebne oblike za pridevniški singular, dual, majhno množino in veliko množino, v odvisnih sklonih pa singulame oblike pridevnika imajo eno paradigmo, dualne oblike drugo, ostali pa tretjo, kar ilustrirajo naslednj i primeri :

dva lepa stola, dveh lepih stolov, dvema lepima stoloma, dva lepa stola, dvema lepima stoloma, dveh lepih stolih,

trije mladi fantje, treh mladih fantov, trem mladim fantom, treh mladih fantov, tremi mladimi fanti, treh mladih fantih,

320

Skladnja

štiri stare mize, štirih starih miz, štirim starim mizam, štiri stare mize, štirimi starimi mizami, pri štirih starih mizah,

pet naših fantov, petih naših fantov, petim našim fantom, pet naših fantov, petimi našimi fanti, pri petih naših fantih .

Opomba: Števniki so kot zelo frekventne besede del ustaljenih sintaktičnih

konstrukcij , kot so npr. tiste za osnovne aritmetične postopke, npr. ena ini/plus ena je dva, tri manjllminus ena je dva, štiri krat trije dvanajst, dvanajst deljeno s štiri je tri, in konstrukcij za izražanje časa v urah, npr. Koliko je ura? Ura je ena; Ura bo dve; Ura je pol enih/lene; Ura je pol dve; Ura je tri četrt na eno/dve; Čez eno minuto bo ena/pol enih; Eno minuto čez dvanajst; Ena trideset; Enaindvajset nič sedem.

Če splošni (= univerzalni) kvantifikatorji ne konstituirajo sami SamBZ (npr. Vse sem pojedel, Vsi so tukaj, Vsakdo že to ve) in če niso zaimenski prislovi (npr. Povsod so bile rože), imajo inicialno pozicijo v SamBZ, npr. Le pojej ves ta krompir; Vsak naš otrok že to ve; Vsakršne neumne šale pozna.

Nedoločni (= eksistencialni) kvantifikatorj i so najmanj informativni glede kvantitativne lastnosti vsebine jedrne skupine, saj oni samo zaznamujejo realni ali možni obstoj neke količine . Ta pomen vsebuje tudi neke nekoličinske pomene, ki so vedno prisotni v semantičnih strukturah nedoločnih kvantifikatorjev : nekakšen (lastnost), nekje (kraj), nekdaj (čas) i tn.

Poleg splošne in nedoločne kvantifikacije obstaja tudi nenumerična kvantifikacija razmemega tipa, v čigar osnovi je daj anje neke kvantitativne lastnosti s pomočjo lokalizacije dane količine ali stopnje kot višje ali nižje glede na neko drugo v danem stavku imenovano ali razumljena količino. Drugi element v takšni relacij i je lahko (a) posamične ali skupinske narave ali pa (b) izključno skupinske narave, kot 'povprečje ' , 'norma' . V prvem primeru gre za kvantifikacijo, ki se v SamBZ pogosto uresniči s primemiškimi oblikami pridevnika, npr. Višjemu fantu ime je Dušan, čeprav izražanje komparacije ne ostane vedno v sintaksičnih mejah SamBZ, npr. Dušan je višji kot Miloš. Obstajajo tudi druga, zaimenska sredstva takšne kvantifikacije, s katerimi se zaznamuje ekvivalentnost ali neekvivalentnost, v obeh primerih s stopnjevanjem ali brez stopnjevanja denotata, ki so v

32 1

Slovenski jezik

zvezi: enaki, isti, drugačen, podoben itn., npr. Vsi moški so enaki, Vidva sta si podobna. V nasprotju s takšnimi oblikami izražanja relacij ske kvantifikacije so komparativni pomeni pridevniških oblik vedno v zvezi z določenimi leskikalnimi vsebinami, npr. novejši, starejši, šir.h, ožji ipd.

Podobno velja tudi za razmerno kvantifikacijo po kriteriju 'običajne količine ali stopnje ' , ki je tudi lahko leksikalno prosta, npr. veliko denarja, zelo pridna ipd. , ali pa je lahko leksikalno vezana, vgrajena v leksikalni pomen besed, npr. bo�ati ljudje, visoki fantje, nove knjige.

Ko je povedkovni izraz v ednini, se v SamBZ prvega argumenta lahko nahaja samo števnik en (ali števniki, ki se z nj im končajo), npr. En študent že čaka; ko pa je povedkovni izraz v dvoj ini, so v SamBZ prvega argumenta lahko števniki dva (ali števniki, ki se z nj im končajo), oba, ali pa dvoj inski osebni zaimki, npr. midva, vidva . . . , pri čemer obstaja ujemanje v spolu, če oblika povedka ima spol, npr. Dva 1 oba študenta sta že čakala; Obe hčerki sta že čakali; Medve sva čakali.

Ko je povedkovni izraz v pluralu, v SamBZ prvega argumenta mora biti števnik tri ali štiri (ali pa števniki, ki se z njima končajo), npr. Trije študenti so čakali, pri čemer obstaja kongruenca v spolu, če oblika povedka ima spol.

Ko je povedkovni izraz v singularu srednjega spola, v SamBZ prvega argumenta morajo biti števniki pet, šest ali višj i ali pa nedoločni kvantifikatorj i malo, veliko, manj, več, dosti, npr. Pet študentov je čakalo; Včerajje bilo veliko študentov; Danes je bilo več študentov kot včeraj.

Vsebina snovnih in skupnih samostalnikov se kvantificira z uvajanjem partikularizatorjev v SamBZ, kot posebnih samostalnikov v službi konvencionalnih mernih enot, npr. dva kozarca vode, tri steklenice vina, pet krožnikov juhe ipd. Če samostalnik, katerega numerično kvantificiramo, ni snovni ali skupni, potem podobno funkcijo opravljajo fragmentizatorj i začetek, središče, konec ipd. , ki praviloma pomenijo posamičnost in se uporabijo brez števnika en, npr. začetek koncerta, središče mesta, konec tedna, redkeje pa se uporabijo v imenskih skupinah s števniki, npr. Oba konca dolge klopi sta že bila zasedena.

322

Skladnja

Kategorialni pomen količine se identificira z vprašanjem koliko?, poleg samostalniških skupin s količinskim pomenom, uporabljenih v adverbialni funkcij i , so lahko količinski adverbiali tudi prislovi z različnimi specifičnimi količinskimi pomeni, npr. koliko, toliko, nekoliko, kolikor, veliko, malo.

3 . 1 .2 .3 . Druge pomenske kategorije samostalniške zveze

AGENS oz. vršilec dej anj a se v samostalniški skupini izraža predvsem s pomočjo imenovalnika agensa, npr. Saša bere knjigo, pa tudi rodilnika agensa, npr. predavanje profesorja Oso/nika, redkeje s pomočjo mestnika logičnega osebka, npr. Pri sosedovih pa danes ni miru.

P ACIENS oz. predmet/prizadeto z dejanjem se v SamB Z izraža predvsem s pomočjo tožilnika paciensa, npr. Ada zaliva rože, imenovalnika paciensa, npr. Pipe so zaprte, Učenka je pohvaljena od učitelja ipd. Temu pomenu je blizu tudi pomen dajalnika prejemnika, npr. Ta svinček dam sestri, ter dajalnika uporabnika, npr. Prijatelju obrezuje sadje.

PRIPADANJE, kot eden izmed od kategorialnih pomenov, ki lahko izrazijo SamBZ, ima kongruenčno obliko, s posesivnimi pridevniki in pridevniškimi zaimki v prilastkovni vlogi, npr. naša sestra, mamina knjiga (pa tudi z dvosvoji lnoosebnimi zaimki najin, vajin, njun), ter nekongrucnčne atributivne oblike: svoj i Jni rodilnik, npr. hči prvega soseda, in t. i. svoj i lnik dajalnik, npr. Ona je bratu žena, ki je dejansko dajalnik commodilincommodi. Ko se izraža odnos korcferenčnosti mcd dvema SamBZ v istem stavku, se samostalniška besedna zveza s kongruenčnim svoj ilnim atributom lahko z uporabo postopka elipse zoži le na svoj atrubutivni del, če se v obeh koreferenčnih SamBZ pojavi enak samostalnik, npr. To je naš avto 11 Ta avto je naš (avto).

Odsotnost posesivnega odnosa zaznamuje model brez + Nrod, npr. Ostaja brez hiše.

Opomba: Posebnost slovenskega jezika je raba toži lniških samostalniških

skupin s predlogom ob v pomenu izgubljanja nečesa, npr. priti ob pamet ' izgubiti glavo' , tudi Tone je ob hišo; Marija je prišla ob dober glas; Spravili me boste ob dobro ime.

323

Slovenski jezik

KVALIFIKATIVNOST se navadno izraža s samostalniško skupino, v kateri je nahaja opisni pridevnik kot ujemalni prilastek, npr. dobri ljudje, lepa Vida, nova srajca, redkeje kot neujemalni prilastek, npr. mini krilo. K valifikativnost se izraža tudi s samostalniškimi skupinami z neujemalnim prilastkom v obliki kvalifikativnega rodilnika z obveznim determinatorjem, npr. Bila je dobrih rok (toda ne *Bila je rok), tudi Andrej je dobre volje (toda ne *Andrej je volje), ali pa v obliki kvalifikativnega orodnika, npr. To so bili ljudje z veliko voljo. V pozicij i kongruenčnega atributa s kvalifikativnim pomenom se lahko nahajajo tudi kvalifikativni zaimki kakšen: kakšen, kakršenkoli, nekakšen, nikakršen, takšen, taki, npr. Kakšno barvo imate radi vi? Za kakšnega materialista me imate; Nekakr(šen) občutek osamljenosti jo je mučil; Pozdravil jo je kot kako igra čo . . .

PRIMERJANJE je kate gori alni pomen, k i je blizu kvalifikativnemu. Ekvativnost se izraža z imenovalnikom v stavčnih strukturah tipa sladka kot med.

Enak model, v katerem je veznik kot z imenovalnikom, sodeluje v izražanju diferentivnosti, ko je pridevnik v obliki primernika, npr. slajša kot med.

Komparativ je lahko v semantični funkcij i oslabljenega osnovnika (absolutni primernik), npr. Ima rad grenkejšo kavo.

Presežna oblika v strukturi SamBZ ima tudi funkcijo ujemalnega prilastka, npr. naj slajše jabolko, kar velja tudi za elativno uporabljene SamBZ, v katerih so v slovenščini številni pridevniki s predpono pre-, npr. Od tam je prelep razgled po vsem pristanišču.

Enako velja za ekscesivno uporabljene SamBZ, npr. Te predrage knjige si ni mogel privoščiti.

Posebna vrsta subjektivne kvalifikacije se izraža s pomočjo samostalniških skupin s t. i. etičnim dajalnikom, npr. To ti je bil hec.

NACINOVNI pomen je tudi blizu kakovostnemu, osnovni model izražanja načina s pomočjo samostalniške besedne zveze pa je načinovni orodnik, npr. Brca se z vsemi štirimi. V načinskih adverbialih se namesto SamBZ uporabljajo prislovi (zaimenski in nezaimenski) : kako ? kako, nekako, kakorkoli, kolikor, nikakor, tako, po slovensko, po domače, lepo, rdeče, bolj, ali manj,

324

Sklad nja

hote, mimogrede, vedoma, npr. Kako je pa to povedala? Barbara je bila nekako nezadovoljna. Način se lahko izrazi tudi s pomočjo leksema način, npr. Na ta način sem povedal vse. Nezaimenski načinovni prislovi imajo stopnje primerjanja (npr. dobro - bolj - najbolj) ter možnost ekscesivne rabe, npr. Prevroče je, da bi pil, Upam da ne ostaneš predolgo, ali elativne rabe, npr. Bilo nam je prelepo.

SREDSTVO je kot kategorialni pomen blizu načina oz. tudi deloma prekriven z načinovnim pomenom, v SamBZ pa se izraža z orodnikom sredstva, npr. On dela z lopata, Vozi se z čolnom, Važnejše stvari si je zapisala s svinčnikom v beležnico; Marjeta

je mahala z robcem itd. DRUŽBA oz. t. i. druži lnik se v izraža s pomočjo sociativne

ga orodnika, npr. Pogovarja se s prijateljem, Vzela te bom s seboj, pa tudi s komitativnim orodnikom, npr. Tu so še bili oče z materjo, Za izražanje rkomitativnosti so značilne konstrukcije z množinskim ali dvoj inskim osebnim zaimkom (ki je lahko izpuščen, če to dopušča kontekst) in v orodniku s predlogom s/z, npr. mi z Janezom (= 'Janez in jaz ' ), midva z Janezom, me z Minka, medve z Minka ipd. , npr. Midva z bratom greva na ples; Kje je Marjeta? Z očetom sta se šla kopat.

PROSTORSKA LOKALIZACIJA je kategorialni pomen (cilj , pot ali smer gibanja) v čigar izražanju v samostalniški besedni zvezi sodelujejo vsi odvisni skloni in nekaj deset predlogov in predlažnih izrazov. Ena izmed komponent v semantičnih strukturah takšnih samostalniških skupin se nanaša na dinamični vid prostomega razmerja, kot tipa spremembe kraja (vs. kraj), kjer se nekaj lokalizira, npr. na cesto, s ceste, čez cesto vs. na cesti. Pomen prečkanja prostora je lahko izražen samo z glagolsko predpono, npr. Prečkava cesto na mestu, kjer ni prehoda za pešce vs. Greva čez cesto, če pa pot gibanja ne pomeni popolnega prečkanje neke površine, se uporablja mestniška SamBZ s predlogom po, npr. Po tej ulici tu sem prišel jaz, po oni tam pa on. SamBZ s predlogom po so lahko prostorsko-distributivnega pomena, npr. Izdelke iz železa so prodajali daleč po svetu.

Če se lokalizacija opravi z enim delom lokalizatorja, je to lahko površina lokalizatorj a (npr. na hiši 1 na hišo 1 s hiše 1 po

325

Slovenski jezik

hiši), ali pa njegova notranjost (npr. v hiši 1 v hišo 1 iz hiše 1 skozi hišo). Če je objekt lokalizacije izven lokalizatorja, je pomemben kriterij ravni objekta lokalizacije glede na lokalizator. Pri prostorski lokalizacij i 'v ravni ' je pomembna sprednja stran lokalizatorja (npr. Stoječ pred hišo, so se pogovarjali), ali pa njegova zadnja stran (npr. za hišo - za kraj in za smer), pri lokalizacij i ' izven ravni ' pa je relevantna zgornja stran lokalizatorja (npr. nad hišo - za kraj al i smer), al i njegova spodnja stran {npr. pod hišo - za kraj ali smer).

Če ni relevanten kriterij stopnje, je relevanten kriterij količine, samo če v lokalizacij i sodeluje več kot en lokalizator ali pa več kot ena njegova stran {npr. konverzija: Učitelj stoji med učenci <=> Učenci stojijo okrog učitelja). Stopnja se v zvezi s prostorom dojema kot velikost oddaljenosti med lokalizatorjem in objektom lokalizacije. Oddaljenost je lahko relativno majhna (npr. ob ograji, poleg hiše, pri morju) ali pa relativno velika, kar se izrazi s predložnimi izrazi (npr. daleč od hiše).

Če je lokalizator človek (ali redkeje kako drugo bitje), mestne SamBZ s predlogom pri poleg pomena prostorske bližine (npr. Lepo je sedeti pri morju) imajo tudi sociativni pomen (npr. Kadar pride v Ljubljano, kosi pri prijatelju) ali pomen lastnine {npr. Imaš denar pri sebi?). Dajalniške SamBZ s predlogi kih ali proti so nezaznamovane glede na vse do sedaj omenjene kriterije oziroma se nanašajo na čisto ekstralokalizacijo, toda z informacijo o smeri gibanja (adlativnost), npr. Greva k bratu; Dekleti sta šli proti hotelu.

Ker jasno razločevanje površine in notranjosti ni značilno za vse lokalizatorje, se predlogi s primarnim pomenom lokalizacije s pomočjo površine ali notranjosti včasih uporabljajo bolj konvencionalno, odvisno od leksikalne vsebine ali širšega konteksta, npr. Brata odpeljem na postajo; Mama je v kuhinji, oče pa na vrtu; Marjeta je na morju; Tista nova trgovina je na Miklošičevi cesti; V Zidanem mostu ne pozabite prestopiti, gospodična; Z ladje se vse lepo vidi ipd.

Opomba: Tu so predstavljena samo osnovna razmerja med samostalniškimi

skupinami s prostomimi pomeni. V funkcionalnem pogledu sem sodijo

326

Skladnja

tudi SamBZ z veččlanskimi predlogi (levo od, desno od, odmik od itd.) ter skupine s posameznimi nepravimi enočlanskimi pris lovi, npr. Konec vasi je stala koča, ki so tu izpuščeni zaradi omejenega prostora, tako kot je izpuščen tudi opis sti lne izdiferenciranost takšnih skupin in razvitosti sinonimnih razmerij med njimi.

V funkciji prostorskih adverbialov se poleg samostalniških skupin s pomenom kraja ali smeri, uporabljajo tudi prislovi in prislovni zrazi f:s.jg_? nekje, kjerkoli, nikje, kjer, tu, tja, povsod, vsepovsod; kam? nekam, kamorkoli, nikam, kamor, nikamor, sem, tam, kod? ponekod, nikod, koder, nikoder, koderkoli, tod, ondod; od kod? od tu, od tam, od nikod, odpovsod; blizu (komp. bližje), daleč (komp. dalje), od blizu, od daleč in dr. , npr. KJg ste?Kam bi šla? Od kod sta se Marjeta in Barbara vrnili v Ljubljano? Kaj vaju pa tako dolgo ni bilo od nikoder? Izdelke iz železa so prodajali daleč po svetu, Po oni tam ulici so prišli, Od ili z ladje se vse lepo vidi, Od tam je prelep razgled po vsem pristanišču; Biti mora precej star, in lepši je od daleč, kot od blizu itd.

ČASOVNA LOKALIZACIJA, zaznamovana s samostalniško skupino, je lahko predvsem lokalizacija časa nekega dogodka oz. stanja v mejah časovnega lokalizatmja, npr. Prišla je ob tretji uri, lokalizacija zunaj takšnih meja, npr. Čakal je nanjo do treh. Če je lokalizacija kontinuirana, ima obliko popolne ali delne simultanosti lokalizatorja in objekta lokalizacije ter se izraža v samostalniških skupinah s temporalnim rodilnikom, npr. Odšla je lepega dne, ali s časovnim tožilnikom, npr. Prišla je tisti ve-čer, Zadnji trenutek sva prišli na postajo, Vsak čas bomo krenili, v pomenskih skupinah s temporalnim orodnikom, npr. Med vojno so živeli na vasi, Pogovarjajo se med delom, v toži lniških samostalniških skupinah z zaimenskim kvantifikatorjem, npr. Čakali so ves teden, v mestniških samostalniških skupinah s predlogom ob, npr. Morala bi bila priti že ob pol osmih ; Pri.Ha je ob treh; Ob večerih so sedeli pred hišo; Ob takih prilikah je družinski praznik; Ob odhodu smo izmerili pritisk v kolesih, ali s predlogom v, npr. V tistih časih nam je vse bilo všeč.

Diskontinuirana simultanost se uresniči s pomočjo konstrukcij z ustreznim kvantifikatorjem, npr. Ona gre na sprehod vsak dan. Simultanost se pogosto izrazi tudi s toži lniškimi samostalniškimi skupinami s predlogom v, npr. v sredo, ali v mestniku, npr. V kolikem času ? V Bohinju so v preteklosti kopali železno rudo, odvisno od leksikalnega pomena SamBZ.

327

Slovenski jezik

Velikokrat je predmet časovne lokalizacije v celoti izven meja lokalizatorja, relevantno pa je, ali je le-ta pred nj im ali za njim. V prvem primeru je to lahko popolna antcriomost, npr. Čakali so name do začetka koncerta, ali nepopolna anteriomost, brez informacije o času, ki ločuje objekt lokalizacije od lokalizatorja, npr. Prišli so do začetka koncerta, ali s takšno informacijo, npr. Današnji film je lep, tisti pred nekaj dnevi pa je bil še lepši. V prvem primeru gre bodisi za popolno posteriomost, npr. Čakali so na me od začetka koncerta, bodisi za nepopolno posteriomost, brez informacije o času, ki deli objekt lokalizacije od lokalizatorja (npr. Prišli so po koncertu; Po kosilu so se sprehajali), bodisi s takšno informacijo, npr. Čez dobro uro sem doma, V dveh dneh bo vse dobro. Samostalniške besedne zveze s časovno uporabljenimi predlogi od in do imajo poleg anteriorno-adlativnega pomena, npr. do začetka, in posteriomo-ablativnega, npr. od konca, istočasno tudi limitativni pomen časovne meje, uporabljajo pa se tudi kombinirano, npr. od petih do sedmih . Časovno proksimalnost, toda časovno nedoločenost glede na kriterije antcriomosti 1 posteriomosti, izraža rodilniška samostalniška besedna zveza s predlogom okrog, npr. Okrog Božiča je zapadel sneg.

Opomba:

V funkciji časovnih adverbialov se poleg samostalniških skupin s časovnim pomenom uporabljajo tudi prislovi in prislovni izrazi kdaj? nekdaj, marsi kdaj, kadarkoli, nikdar, nikoli, zdaj, tedaj, pravkar, zmera; do kdaj? doslej, dotlej, kadar, dokler, od kdaj? odkar, odslej, odtlej, od nekdaj; včasih, redko, večkrat, velikokrat, pogosto, zjutraj, jutri, danes, podnevi, opoldne, dopoldne, popoldne, zvečer, včeraj, ponoči, opolnoči,nocoj, popo/noči, letos, poleti, počasi, pozimi, jeseni, spomladi, prvikrat, vsakokrat, zadnjikrat; prvič, drugič, stotič, zadnjič, poslednjič, kar naprej, zdavnaj, zadnje čase; kako dolgo? i dr., npr. Kdaj ste prišli domov? Kako dolgo je Barbara mahala Marjeti? Sedaj razumem, Tedaj je pozvonil telefon, Pravkar sem prejela pismo od staršev, Nikoli nisam slišal take besede, Že zdavnaj sem ti to svetovala, Prej moram hitro še v mesto, Miloš je kar naprej pogledoval na uro. Ravno danes nam je morala počiti zračnica, Reci mu, da pride jutri, Ali ste drugi dan trudni, če greste zvečer pozno spat? Kam pa zadnje čase tako pogosto telefoniraš? Preberi to večkrat, da ne pozabiš, Včasih imamo za to posebne oblike.

328

Skladnja

To so samo osnovni semantični odnosi med samostalniškimi skupinami s pomenom časovne lokalizacije in pomenom samo pomembnejših časovnih pri slovov.

Drugi pomeni, ki se izražajo s pomočjo samostalniških skupin so manj semantično in formalno izdiferencirani .

VZROČNI pomen izražajo s pomočjo ene od sklonskih ali predložno-sklonskih oblik, kot so npr. vzročni brezpredložni rodilnik, npr. Veselim se teh počitnic; A li je bil vesel Barbare?, orodniška s predlogom zis , npr. Umrli so za rakom, konstrukcije po modelih iz + Ngen, npr. zakon iz ljubezni, zaradi + Ngen, npr. Ne grem nikamor zaradi bolezni, za + Nace, npr. Dobil je nagrado za knjigo, s + Ninstr, npr. Oni so zadovoljni s svojim položajem, v + Nloc, npr. V strahu je jokala, v adverbialu pa se namesto vzročno uporabljene srečajo tudi vzročni prislovi zakaj? kaj? zato, čemu, hote, namenoma, hotoma, nehote, nepredivodoma, npr. Zakaj ni prišel? Kaj vaju pa tako dolgo ni bilo od nikoder? Zato ga ne bova čakala; Hote so to storili itd.

CILJNI pomen (teličnost), oziroma izražanje opravljanja tistega, kar je zaznamovano s povedkovnim izrazom, se lahko izrazi z obliko za + Ninstr , npr. Šla je u tujino za kruhom, ali oblikom za + Nace, npr. Silvanca sem prihranil za to priložnost; Za vsak primer smo zamenjali še olje; Marjeta se je učila za izpite, Poskrbela je tudi za rezervacijo, toda cilj se včasih izrazi tudi z rabo predloga za v konstrukciji z nedoločnikom, npr. Za jesti in piti je poskrbljeno. Pomen namena nečesa nečemu, se tudi izraža s tožilniškimi SamBZ s predlogom za, npr. Tone je dobil vstopnice za "Aida "; Pipa za plin je zaprta; Včasih imamo za to dvoje posebne oblike; Koliko metrov blaga rabi Marjeta za svoje krilo?

KoNCESIVNI pomen samostalniških skupin izraža model kljub + Ndat, npr. Kljub našemu povabilu, ni prišel; Kljub temu, se niso oglasili.

DEL-CELOTA je kategorialni pomen, ki se v izraža z rodilnikom brez predloga, npr. streha od hiše, noga od mize ipd. , pa tudi s partitivnim rodilnikom snovnih in skupnih samostalnikov, npr. Dala je otroku kruha; Kupi mi bonbon av ipd . , tudi če gre za

329

Slovenski jezik

izločanje neke osebe iz skupine po nečem istovrstnih oseb, npr. Ena deklet 11 Ena izmed deklet je recitirala tisto mesto iz " Krsta pri Savici " (Toporišič 1 992a: 1 56, 1 68).

Pri snovnih in skupnih samostalnikih se z rabo partitivnega rodilnika poudari, da gre za količino, ki je del večje količine in se takrat SamBZ lahko začne s kvantifikatorj i nekaj, malo ali precej, npr. Prinesi mi kruh 1 Prinesi mi kruha = Prinesi mi nekaj kruha. Če se namesto partitivnega rodilnika uporabi tožilnik teh samostalnikov, ni pomena partitivnosti, prim. stavke s predmetnimi samostalniškimi skupinami v obliki Nace in v obliki Ngen: Nalij čaj 1 Nalij čaja; Porabili sva sladkor 1 Sladkorja še imava, Vzemi jabolka 1 Dobila sem jabolk.

3.2. Stavčna poved

3 .2 . 1 . Zgradba povedka

Slovnica povedkovnega izraza je po eni strani opredeljena z njegovo leksikalno (pomensko) sestavo kot spremenlj ivo velikostjo, po drugi strani pa z njegovim oblikoslovjem in skladnjo kot obveznim in regularnim dejavnikom povedkovnega izraza. Meja med leksiko in slovnico, tako kakor med drugim v jeziku, tudi tukaj ni ostra: čim slabša je zastopanost neke jezikovne vsebine, torej čim ožja je enota, za katero je le-ta obvezen, in/ali čim več je izjem, ki motijo optimalno regularnost odnosa med danimi vsebinami in obliko njegovega izražanja, je takšen pojav manj gramatikaliziran oziroma čim bližj i je leksiki. Po drugi strani ni niti enega leksema, ki bi bil s lovnično povsem indiferenten oziroma izven nekega razreda pojavov, ki so zajeti v določeni slovnični oz. morfosintaktični kategorij i .

Slovnične kategorije (ter vse drugo, kar obstaja v jeziku, a ima vsebinsko raven) se nanašajo na določene elemente govornih situacij ali pa na situacije, o katerih se govori, ki pa niso govorne. Semantični povedek je del stavka, ki izraža osnovni odnos v situacij i , katero ta stavek zaznamuje. Tako je v stavku Minka piše pismo odnos med denotatom ' Minka' in 'pismo' izražen z glagolskim povedkom 'pisati ' . Semantični povedek kot

330

Skladnja

glavni del semantične stavčne strukture se izrazi s povedkovnim izrazom, ki se pogosto imenuj e kar enostavno povedek. Povedek je konstitutivni del stavka.

Opomba: V določenih primerih je izraz lahko oblikovan z reducirano skla

denjsko konstrukcijo, v kateri povedek nima posebnega izraza, ampak se on ali pa njegov del razumeta na podlagi konteksta ali govorne situacije, npr. Konec! Takšni izrazi niso formalno popolni stavki, čeprav, po eni strani lahko tvorijo izraz kot kompletni stavek, po drugi pa zanje ni značilna, pogosto pa je tudi popolnoma izključena možnost oblikovanja bolj zapletenih sintaktičnih struktur, kar je pomembna strukturna lastnost prostih stavkov.

Značilna lastnost povedkovnega izraza je glagol v osebni glagolski obliki (to so vse časovne oblike glagola in oblike velelnika). Osebna glagolska oblika je konstitutivni element povedkovnega izraza.

Obstajajo tudi stavki, čigar povedkovni izrazi so zoženi na osebno glagolsko obliko, npr. Piše, Dežuje, ter stavke, v katerih se posamezni deli povcdkovnega izraza nanašajo na posamezne udeležence situativnega odnosa, zaznamovanega s povedkovnim izrazom, npr. Janez piše; Janez piše pismo; Janez piše pismo Metki ipd.

Sintetični , analitični in zloženi povedkovni izrazi so tri vrste povedkovnih izrazov glede na stopnjo zloženosti nj ihove sintaktične oblike, npr. Študira, On bo študent, On začenja 1 končuje študirati. Ta delitev je pretežno formalne narave in se nanaša predvsem na strukturo povedkovnega izraza, vendar ima tudi pomensko stran.

Morfološka oblika glagola v povedkovnem izrazu je lahko prosta (npr. pije) ali zložena (npr. pila je). Na podlagi križanj različnih oblik morfološke in sintaktične zloženosti povedkovnih izrazov, se le-ti delijo na sintetične povedkovne izraze s prosto morfološko obliko, npr. On študira, sintetičke povedkovne izraze z zloženo morfološko obliko, npr. On je študiral, analitičke povedkovne izraze s prosto morfološko obliko, npr. On je študent, analitičke povedkovne izraze z zloženo morfološko obliko, npr. On je bil študent, složene povedkovne izraze s prosto

33 1

Slovenski jezik

morfološke obliko, npr. On nadaljuje študirati, in zložene povedkovne izraze z zložena morfološke obliko, npr. On je nadaljeval študirati.

Sintetični povedek je izražen s polnopomenskim glagolskim leksemom v osebni glagolski obliki, npr. Ona dela.

Analitični povedek ima glagolski in neglagolski del. Glagolski del analitičnega povedkovnega izraza nima samostojnega leksikalnega pomena. Analitični povedkovni izrazi se delijo glede na lastnosti glagolskega dela v nj ih na kopulativne, semikopulativne, modalne in fazne

Kopulativni analitični povedkovni izrazi imajo v glagolskem delu pomožni glagol biti. Stavki s kopulativnim povedkovnim izrazom so kopulativne stavki .

Semikopulativni analitični povedkovni izrazi imajo v glagolskem delu glagol, čigar funkcija je, zaradi posplošenega leksikalnega pomena deloma nominacijska, deloma pa kopulativna, zaradi česar se imenujejo semikopulativnim, tj . pol-pomožni, npr. opravljati, delati, narejati.

Modalni analitični povedkovni izrazi se najpogosteje izražajo z enim od modalnih glagolov, npr. morati, smeti.

Fazni analitični povedki vsebujejo en fazni glagol, npr. začeti, nadaljevati, končati.

Posamezni analitični povedkovni izrazi so rezultat sintaktične derivacije, saj predstavljajo bolj zapletene oblike, nasproti katerim se nahajajo ali bi se lahko nahajali sintetični povedkovni izrazi (prim. Ona kontrolira izdelke = Ona opravlia kontrolo izdelkov, Kdo dela z mesom ? = Kdo ima delo z mesom ?) in se zato imenujejo perifrastični povedkovni izrazi (ali pa dekomponirani povedki , poleg drugih poimenovanj), za razliko od primarno analitičnih povedkovnih izrazov, ki nimajo ustreznega sintetičnega povedkovnega izraza. Torej , nekateri analitični povedkovni izrazi so dekomponirani, drugi analitični povedkovni izrazi pa nimajo tega statusa.

332

Opomba: Povedi s ponovljenim polnopomenskim glagolskim leksemom v

osebni glagolski obliki, tipa Ona bere in bere (nasprotno načelnemu pravilu, da je število glagolov v osebni glagolski obliki navadno ena-

Sk/adnja

ko številu povedkovnih izrazov v povedi, število povedkovnih izrazov pa je enako številu stavkov v večstavčni povedi) so pravzaprav stavki s formalno zloženim povedkovnim izrazom (= zloženim slovničnim povedkom), v katerem ima ponovitev polnoznačnega glagolskega leksema ekspresivno funkciju, kakršno sicer ima ponovitev besed, s katero poudarimo dolžino trajanja ali intenziteto tistega, kar pomeni glagol v povedku.

Zloženi povedkovni izrazi z različnimi priredno porabljenimi polnopomenskimi glagoli v enaki osebni obliki so skrajnj i primer razčlenitve stavka in njegovega približevanja strukturi večstavčne povedi, npr. Ona govori in bere ruščino.

Povedek je kot del stavka neglagolski del v strukturi analitičnega povedka. Glede na besedno vrsto v katero sodijo, se povedki delijo na samostalniške, npr. Janez je natakar, pridevniške, npr. Janez je mlad, in prislovne, npr. Janez je daleč.

Prehodno obliko med povedkom in atributom predstavlja povedkovni atribut, npr. Ona dela bolna, kar pomeni 'ona dela' in 'ona je bolna ' .

Ko se v povedku nahaja samostalnik brez določil ali pa z njimi (npr. On je učitelj; On je dober učitelj), ali pridevnik, brez določil ali z nj imi (npr. On je dober, On je zelo dober), gre za samostalniški del povedka.

V povedku s samostalniško besedno zvezo, ki je takrat v imenovalniku, je kopula biti pomensko nezaznamovana, npr. On je študent, semikopulativni glagoli, npr. imenovati, zdeti se, nahajati se pa so pomensko zaznamovan, npr. On se nahaja pri nas.

Samostalniška besedna zveza v funkciji dopolnila s statusnim pomenom in s pomenom živosti, se uporabljajo v tožilniku, v konstrukciji s kot ali za ali v obliki prostega tožilnika, npr. Zapustila ga je (kot) otroka; Poznala ga je (kot) siromaka, Imela gaje (za) prijatelja.

Podobno velja za povedke s semantično nepopolnimi refleksivnimi glagoli : če je v povedku semantično ncpopolni refleksivni glagol, osebek ima pomen živosti, je v imenskem delu povedka alternativno lahko tudi v tožilniku, npr. Pokazal se je dober študent 11 Pokazal se je dobrega študenta .

Če je v neglagolskem delu povedka pridevnik, je v imenovalniku, če pa je v ednini moškega spola kratka oblika, ima pomen

333

Slovenski jezik

nedoločnosti, dolga oblika pa ima pomen določnosti, npr. Ta klobuk je star 1 Ta stari klobuk . . .

Opombe: Včasih se samostalnik ali glagol uporabita kot prislovni povedek

v brezosebnem stavku, npr. V če raj nam je bilo dolgčas; V če raj je bilo mraz; Treba bi bilo to končati.

V slovenskem jeziku se včasih načinski prislov lahko uporabi kot povedek v kopulativni povedi, ki ni brezosebna, npr. Bodi tiho!

V slovenskem jeziku se včasih sreča tudi 'glagolski zaimek' , ki lahko zamenja polnopomenski povedek, prisoten v kontekstu, npr. Ali še hočeta z mano? - Seveda, mami, ja:: že.

3 .2 .2 . Semantična in pragmatična vsebina povedka

3 .2 .2 . 1 . Osebovnost

Osebovnost kot kategorialni pomen povedka referira o sodelujočih v govorni situacij i (govoreči in tisti, kateremu se govori) ali o neki tretj i osebi, predmetu ali abstraktnemu fenomenu, neodvisno od njegove navzočnosti ali odsotnosti v govorni situacij i . Njena vsebina je gramatikalizirana v glagolski kategorij i osebe, toda v okviru kategorije osebovnosti se ta vsebina izraža tudi z drugimi jezikovnimi sredstvi, predvsem zaimenskimi, jaz, ti, on . . . moj, tvoj . . . , idr. , npr. On govori slovenščino; Vzamem tvoj avto.

Ko samostalniška besedna zveza prvega argumenta referira o t. i. tretj i osebi, jo lahko konstituira tudi sam samostalnik v imenovalniku, npr. Darja spi; Ona je bolna. Apelativno uporabljen samostalnik je funkcionalno korespondenčen z zaimkom druge osebe ali z osebno glagolsko obliko druge osebe, npr. Tone, !..i. nam bodi za pričo!

V strukturi finitivnih glagolskih oblik o osebi referirajo glagolske končnice. Raba osebnega zaimka ob osebni glagolski obliki pa ni obvezna, če osebni zaimek ni rematiziran, Grem v po nakupih 1 Jaz grem po nakupih, !..i. pa skuhaj večerjo (gl. 3 . 1 .2 . 1 ) .

Brezosebnost se kot obvezno izpuščanje oscbkovne uresniči v treh primerih: ( 1 ) ko je v povedkovnem izrazu brezosebni glagol, npr. Sneži, ali (2) ko je v povedkovnem izrazu brezosebno

334

Skladnja

uporabljeni glagol, npr. Dela se nekaj, ali (3) ko je v povedkovnem izrazu neglagolska povedkovna beseda, ki se uporabi samo kot del povedka, npr. Žal mi je.

Tipični brezosebni stavki so stavki z brezosebnim glagolom v povedku. Brezosebni glagoli imajo samo nedoločnik (npr. deževati), oblike ednine za tretjo osebo in za srednj i spol, npr. Deževalo je. Oni konstituirajo samo brezoseb(kov)ne stavke. Takšni brezosebkovni stavki imajo blokirano pozicijo prvega argumenta (kot vsi brezosebni stavki) in pomenijo stanje ali proces, ki je zamišljen, kot b i se udejanjal sam po sebi, brez kakršnega koli agensa, ki zato tudi ni poimenovan.

Brezosebkovni stavek pogosto tvorijo tudi glagoli , k i imajo paradigmo osebe, ko so uporabljeni v obliki 3 . osebe ednine in v obliki srednjega spola (če je treba izraziti spol), v konstrukcij i z morfemom se v stavku, v katerem je pozicija prvega argumenta blokirana, npr. Delalo se je noč in dan, pri čemer je lahko agens ali nosilec stanja (tj . semantični osebek) izražen s samostalniško skupino v dajalniku, npr. Spi se mi.

Če samostalniški del povedka v brezosebkovnem stavku ima obliko za spol, je ta oblika srednjega spola, npr. Za jesti in piti je poskrblieno.

Poseben tip brezosebnih stavkov so brezosebkovni stavki s t. i. povedkovnikom (besedo, ki se uporablja samo kot samostalniški del povedka), npr. Žal mi je da je tako; To mu je všeč.

Nedoločnoosebni stavki , v katerih je slovnični osebek obvezno izpuščen, semantični osebek navadno neznan (razen če nanj ne napoti kontekst ali situacija), povedek pa je v obliki 3 . osebe množine, so lahko enakega denotativnega pomena kot pasivne stavčne konstrukcij e z anonimnim agensom, prim. V Bohinju so v preteklosti kopali železno ruda proti V Bohinju se je v preteklosti kopala železna ruda, ali Izdelke iz železa so prodajali daleč po svetu proti Izdelki iz železa so se prodajali daleč po svetu.

Posplošenoosebni pomen, za razliko od brezosebnega in nedoločnoosebnega pomena, nima posebne oblike izražanja, nanaša pa se na katerokoli osebo, npr. Doma se najbolje naspiš = Doma se človek najbolje naspi, in je pogosto v pregovorih, npr. Kar seješ, boš žel; Česar oko ne vidi, tega srce ne želi; Čigar kruh jedla, tega prejo predla ipd.

335

Slovenski jezik

Osebovnost se poleg morfosintaktične kategorije osebe izraža tudi z drugimi, predvsem zaimenskimi sredstvi, z osebnimi in osebno-svojilnimi zaimki. Osebni zaimki, ki so konstitutivni elementi osebkovne so obvezno v semantični kongruenci z osebno glagolsko obliko v povedkovnem izrazu (npr. Jaz čakam, Ti čaka� ipd.), v stav kih s samostalnikom v neodvisni samostalniški besedni zvezi pa je povedek praviloma v tretj i osebi, npr. Ana čaka. Če je samostalnik v množinski obliki in ko pomeni človeškost, je lahko osebek v stavku s povedkom v prvi osebi množine, npr. Študenti veliko delamo.

Glagolski in zaimenski pomeni oseb se vedno uresničujejo skupaj s pomeni samostalniškega števila, na podlagi katerega se ločijo trije edninski, trije dvojinski in trije množinski pomeni prve, druge in tretje osebe.

Opomba: V različnih kontekstualnih in situativnih pogoj ih osnovni pome

ni osebnih glagolskih oblik v povedkovnem izrazu varirajo na več načinov, prim. prividno inkluzivni pomen v vprašanjih tipa Kako smo danes?, tj . 'kako si danes' , socioinkluzivni pomen kot v navijaškim izrazih tipa Spet smo zmagali, to je, 'spet je zmagalo moštvo za katerega navijam' , raba povedka v 2. osebi ednine ob nagovarjanju skupine oseb, npr. Pa so/ate si flgj vsak na krožnik ipd.

3 .2 .2 .2 . Časovnost

S slovnično kategorijo časa se trajanje odnosa, zaznamovanega s povedkovnim izrazom, lokalizira glede na čas govorne situacije - na najsplošnejši ravni kot anteriornost, simultanost ali posteriomost, glede na čas govorne situacije, potem pa tudi v obliki ožj ih časovnih lokalizacij . Poleg časa govorne situacije, kot osnovnega lokalizatorja, se v časovno lokalizacijo včasih uvede kakšen drug lokalizator, kot dogodek, glede na katerega se določi predmet časovne lokalizacije, kar je, na primer, značilno za predpreteklik, za čigar pravilno funkcioniranje je pomemben obstoj nekega dogodka v preteklosti, ki je anteriomo lokaliziran glede na čas govorne situacije, pred katero se lokalizira dogodek, zaznamovan s povedkovnim izrazom, npr. Mimo stare šole, ki ji je bila med vojsko eksplozija odprla steno, so prišli ljudje na pokopališče.

336

Skladnja

Slovnična kategorija časa predstavlja jedro semantične kategorije časovnosti, ki se uresničuje tudi s pomočjo zaimenskih sredstev, npr. sedaj, tedaj, nekdaj in s pomočjo nezaimenskih sredstev, npr. jutro, večer, rano, pozno, nadaljevati itn. V sodobni knj ižni slovenščini obstaja pet slovničnih časov: sedanj ik, npr. Sedi in piše, preteklik, npr. Sedela je za mizo, predpreteklik, npr. Ko je prišla domov, otroci so že bili zaspali, zloženi prihodnj ik, oz. prihodnjik nedovršnih glagolov, npr. Ne bom te čakal ter prost prihodnj ik, oz . prihodnj ik dovršnih glagolov, npr. Jutri odideva na drsanje. Sedanj ik je nezaznamovan glede na opozicijo temporalna intralokalizacija 1 ekstralokalizacija, in ožje: anteriornost 1 posteriornost, to je sedanj iške oblike se lahko uporabijo za lokalizacijo v vsakem takšnem obsegu, npr. Oni čakajo; Mi včeraj čakamo nanjo, ona pa sedi doma, Zjutri greva na sprehod, obratno pa ne velja - aktualna simultanost s trajanjem govorne situacije se lahko izrazi samo s sedanjiškimi oblikami. Preteklik in predpreteklik dasta anteriomo, prihodnj ik pa posteriomo lokalizacijo s povedkovnim izrazom zaznamovani relacij i glede na čas dogajanja odnosa, ki se razume kot komunikativni odnos v določeni govorni situacij i . Čeprav pripada sistemu glagolskih časov, je prihodnjik semantično in funkcionalno blizu kategorij i modalnosti, o čemer, poleg drugega, govori možnost velelniškne rabe prihodnj ika, npr. Hitro pojdeš na policijo ' hitro pojdi na policijo ' ipd.

Opomba: Poleg invariantnih pomenov glagolskih časov, obstajajo tudi

variantni, s kontekstom pogojeni pomeni, npr. pripovedni sedanjik, npr. Včeraj zvečer sedimo doma in gledamo televizijo, in nenadoma se sliši telefon, ali pa vsečasovni sedanj ik, npr. Zemlja se dviga okrog Sonca, gnomski sedanj ik, prim. Kar iz srca pride, k srcu gre, performativni pomen prostega prihodnj ika, npr. Obljubim ti, da pridem, am bo mogoče ipd. , čigar pregleda tukaj ni.

V slovenščini in v večini slovanskih jezikov, ampak ne tudi v drugih južnoslovanskih jezikih, ki imajo 'habere' prihodnj ik, je del strukture zloženega prihodnj ika pomožni glagol biti, npr. Jaz bom pisal. Sedanjiška oblika dokončnih glagolov ima primarno prihodnj iški pomen, npr. Zvečer pridemo, Dobimo se ipd. , spet

337

Slovenski jezik

kot v večini slovanskih jezikov in drugače kot v drugih južnoslovanskih jezikih, prim. srb. Večeras cemo doCi, Čucemo se ipd.

Časovna lokalizacija, kakor tudi prostorna, ne pogreša kvantitativnih pomenskosti, ki so, po eni strani, navezane na pojem oddaljenosti od časa govorne situacije, o čemer govori tudi ime predpreteklik, po drugi strani pa se kvantifikacija ob časovni lokalizaciji uresniči tudi v dejstvu, da se časovno odmerjanje lahko opravi ne le glede na čas govorne situacije ali nekega drugega dogodka, ampak tudi glede na začetek/konec časa trajanja odnosa zaznamovanega s povedkovnim izrazom. To je notranja časovna kvantifikacija, ki je v slovenščini gramatikalizirana kot kategorija glagolskega vida.

3 .2 .2 .3 . Vidskost

Vidskost je semantična kategorija z raznovrstnimi slovničnimi in leksikalnimi oblikami, čigar jedro tvori kategorija glagolskega vida, katera zajema vse oblike glagolske paradigme, in ki se najbolj regularne izraža s sufiksacijo, npr. rešiti 1 rešavati, manj regularne pa s prcfiksacijo, npr. brati 1 prebrati, izjemoma pa tudi supletivno, npr. povedati 1 govoriti.

Sintagmatski kriterij i določanja glagolskega vida so naslednji . Glagoli nedovršnega vida se lahko pojavijo v odgovoru na vprašanje Kaj dela(š) ? (npr. Berem), in dopuščajo rabo v konstrukciji s faznimi glagoli začeti, končati, npr. Začenja brati, ne pa *Začenja prebrati, glagoli dovršnega vida pa se lahko pojavijo v odgovoru na vprašanje Kaj je storil? 1 Kaj boš storil? (Prebral je 1 Prebral bo) ali v konstrukcij i s Počakaj, da . . . , npr. Počakaj, da preberem, ne pa tudi *Počakaj, da berem.

Opomba: Tako, kot se izrazi s prostorskim pomenom razlikujejo predvsem

glede na to, ali pomenijo zunanjo lokalizacijo (npr. skladenjski model poleg + Ngen pomeni majhno oddaljenost med dvema objektoma) ali notranjo lokalizacijo, tj . obliko (npr. ozek pomeni majhno oddaljenost med dvema skrajnj ima točkama istega objekta), tako se razlikuje tudi časovna zunanja lokalizacija (npr. čez teden, čez tri tedne) od aspekta kot načina časovnega obl ikovanja dejanja v povedku, npr. po.čakati pomeni majhno oddaljenost med začetkom in koncem dejanja, počiti pomeni punktualno oblikovan čas, slišati pomeni linearno oblikovan čas, skakati pomeni večkratno punktualnost, prihajati poudarja začetno mejo, dohajati poudarja dokončno mejo ipd.

338

Skladnja

Različni načini oblikovanja časa akcije v povedku (akcionalni pomeni) so zajeti v kriteriju izraženosti časovne meje ene v celoti obravnavane akcije, npr. počiti, priti, oditi ipd., ali pa pomanjkanja informacije o takšni mej i (npr. slišati), ali o njeni fragmentiranosti, npr. skakati, ali o njeni celovitosti, npr. priha-jati. Tudi časovni pomeni v ožjem smislu, aspektski in akcionalni pomeni, se nanašajo na različne oblike časovnega odnosa, zato so na sintaktično-semantični ravni tesno povezani.

Tudi adverbiali v obliki prislova ali prislovnega izraza izražajo čas, ki je razumljen punktualno (naenkrat, pravkar) , linearno (zmeraj, vedno), diskontinuirano (npr. petkrat, nekajkrat, večkolikrat, ničkolikrat, pogostokrat, čestokrat, katerikrat, vsakokrat), kar vedno mora biti usklajeno z vidskim, akcionalnim in leksikalnim pomenom Ieksema v povedku, npr. pravilno je Naenkrat jim je počila zračnica; Ob sobotah gre v službo; Ona je pravkar umrla, ne pa *Naenkrat jim je pokala guma; *Ona je večkrat umrla. Pogosto raba adverbiala razreši dvoumnost povedka, vzetega izven konteksta, npr. pomen ponavljanj a dejanja v prvem naslednjem primeru ter pomen aktualnega trajanja v drugem, kjer je poudarjen z adverbialom ravno: Jaz kupujem v tej trgovini 1 Sedaj ko ravno kupujem, me pusti pri miru.

V sintaktičnem izražanju vidskih in akcionalnih pomenov so še posebno pomembni fazni glagoli, kot so: začeti, končevati, ostati, nadaljevati se, spreminjati, ki se navadno uporabljajo v konstrukcij i z nedoločnikom polnopomenskega glagola, npr. Začela je delati, pa tudi kot namensko samostojni povedki S tem trenutkom se naše počitnice na morju zares začenjajo, To se lahko slabo konča.

3 .2 .2 .4. Naklonskost

Kategorija naklona predstavlja slovnično j edro semantične kategorije modalnosti kot kvalifikacije, ki jo govornik da o svojem izkazu. Slovnična in leksikalna sredstva takšne modalne kvalifikacije v vsakem stavku in povedi predstavljajo funkcionalno celoto. Modalni pomeni so zelo raznovrstni po svoj ih ožj ih vsebinah. Maksimalno je gramatikalizirana kvalifiKacija situacije, zaznamovane z izrazom s stališča realnosti/irealnosti danega

339

Slovenski jezik

odnosa. Takšna situacija se predstavi kot nekaj , kar je primarno irealno, toda v obsegu mogočega, nujnega, pogojnega, hipotetičnega ipd. , ali pa kot nekaj , kar je primarno realno, v obsegu uresničenega ali v procesu uresničevanja. Primarno irealni pomen je značilen za velelnik, npr. Beri naprej in pogojnik, npr. Prišli bi, če bi imeli čas, primarno realni pomen pa je značilen za indikativ, npr. Pišem. T. i. modalni glagoli, kot so moči, hoteti, smeti, morati, primorati, prepovedati, dovoliti, želeti (npr. Ne more

jo pozabiti; Želi kaj brati; Ne sme zapustiti hiše) so del sredstev oblikovanja modalne kvalifikacije .

Pri izražanju modalnih pomenov v slovenščini imajo poleg modalnih glagolskih povedkov pomembno vlogo tudi modalni povedkovniki, ki se uporabljajo v funkcij i neglagolskega dela analitičnega povedkovnega izraza, npr. lahko, mogoče, rad, všeč, žal, npr. Žal mi je, za jutri že imam dogovor; Ti lahko kaj pomagam pri tem ? Alenka rada bere.

Opomba: Povedkovnik lahko ima supletivne oblike za preteklik (/ni/sem

mogel . . . ), za rabo v sedanjiku brez nedoločniškega dopolnila (morem . . . , npr. Kdor le more, pride), za negacijo istega modalnega pomena v sedanjiku (ne morem . . . , npr. Ne morem priti). V brezosebkovnih stavkih se modalni pomen izraža s povedkovnikom mogoče, npr. Tega ni mogoče preprečiti. Pomen možnosti v določenih kontekstih izražajo tudi drugi glagoli, katerim ta pomen ni primarni, npr. Marjeta je mahala z robcem tudi še potem, ko Barbaro že ni bilo več videti (razume se 'ni bilo mogoče' ), Zvon je bilo slišati na gradu; Jn če le gre, pridite v Slovenijo.

Modalni glagoli in povedkovniki so nosilci modalnih pomenov možnosti, potrebe in nujnosti v povedkovnem izrazu, npr. Tudi tenis boš lahko igrala, Ali si je mogoče želeti kaj prijetnejšega ?, Ne morem pozabiti tvojih očes, Prav treba nam je bilo vlačiti še tega s seboj.

Drugo pomembno sredstvo modalne kvalifikacije so gramemi pogojnika (sedanjega, npr. Jaz bi ti to dal ali preteklega, npr. Jaz bi ti to bil dal, če bi to bilo mogoče) in velelnika v okviru slovnične kategorije načina nasproti indikativu, ki je zaznamovan z realnostjo dojemanja situacije, kateri pripada odnos, zaznamovan s povedkom, npr. Ti bi še sedela; Sedi! proti Ti sediš ipd.

340

Skladnja

Za slovenščino je značilna tudi raba skladenjskih konstrukcij z naj v funkcij i izražanj a različnih modalnih pomenov - možnosti , potrebe, namena ali pomena "povzetega" povelja, z informacijo o tem, kaj je nekomu velevano, npr. Kje naj Miloš kupi knjige? (= 'kje je Milošu povedano naj kupi knj ige ') , podobno tudi v primerih : Kje naj jeva ?, Kaj naj prinesem ? Členek naj v stiku z obliko preteklega pogojnika sodeluje v izražanju neuresničene možnosti , potrebe ali obveznosti, npr. Zakaj naj bi se Miloš naredil, kot dajo ne pozna? Bogve kjeje,jaz pa naj bi sama pospravljala.

Modalna kvalifikacija izkaza, kot realnega, lahko vsebuje oceno situacije kot koristne ali škodlj ive, takšna ocena pa se izrazi s posebnimi modalnimi besedami in izrazi, kot določili cele povedi oziroma stavka, npr. Danes nam je morala počiti zračnica! K sreči šele, ko smo bili že na Reki; Žal, Metke ni doma.

Persuazivnost je manj gramatikalizirana graduirana modalna kvalifikacija prepričanosti govorca v realnost/irealnost tega, kar je zaznamovano z izreko. V funkcij i takšnega modalnega stavčnega okvira se uporabljajo različne modalne besede in izrazi, običajno intonacijsko ločeni od osnovnega dela stavčne povedi oz. izreke, npr. morda, verjetno, nedvoma, seveda, vsekakor, menda, res, npr. Verjetno so še na službi; Ne vem, kam je šla. Morda na grad; Seveda je tukaj.

Imperceptivnost je modalni okvir kot kvalifikacija izkaza s stališča vira informacije, ki se v izkazu predstavi, npr. pravijo, se pravi, pač, baje, kot v primeru Pravijo, da je še v službi, Pravijo, da je na morju lepo, Ti si pač sam kriv, Ti baje nikamor ne greš.

Modalni stavčni okvir lahko vsebuje tudi kvalifikacijo povedi oz. izreke s stališča koristnosti ali nekoristnostin z nj im zaznamovane situacije, npr. Hvala Bogu, na srečo, žal, kot v primerih: Črnega, žal, nimamo; Oni so se, hvala Bogu, vrnili.

Poseben primer je kvalifikacija izkaza s stališča ocene ustreznosti njegove oblike, ki se predstavi z besedami in izrazi, ki uvajajo preciziranja ali parafraziranja povedanega, kot so namreč, to pomeni, drugače povedano itn. , npr. Namreč, to se natančno imenuje pastavek; Drugače povedano, ne utegnemo.

34 1

Slovenski jezik

Ne glede na to, s katerim sredstvom je izražena, modalnost - in ožje, kategorija načina, je obvezni dejavnik vsakega stavka v tesnem stiku s kategorijami časa in osebe.

V izražanju modalnega pomena realnosti/irealnosti ima posebno mesto nikalnost, zaradi razvitosti in precej šnje stopnje gramatikal iziranosti .

3 .2 .2 .5 . Nikalnost

Nikalnost se uporablja zato, da se določen stavek oceni kot napačen (in ta modalna funkcija je glavna negacija, druge funkcije negacije pa so stranske, npr. funkcija kvantifikacije ali emotivnega naglaševanja), izraža pa se z zanikanimi stavki, npr. Ne, ona ne čaka proti vprašalnemu Ali ona čaka? obvestilnemu Ona čaka ali velelnem Naj počaka ipd. Nekatere oblike negacije pripadajo tudi semantični kategorij i kvantifikacije, npr. nobeden, nič, nikoli proti vsak, vse, vedno itn.

Nikalnost je formalno zaznamovan pomen, saj slovnična nikalnost ima eksplicitni izraz, sem sodijo : l . členki ne, ni, niti, 2. stavčni členek ne, 3 . zanikani povedkovnik ne, nikar, 4. izvedenke s nikalnimi predponami ne-, ni-, 5. nikalne oblike sedanjika nisem, nimam, nočem.

V semantični strukturi stavčne povedi je nikalnost elementami povedek (prepričanost govorca v napačnost tistega, kar se predstavi v stavku, ki je podrejen temu povedku) ki omogoča mesto stavčnemu argumentu, npr. Ona ne čaka. 'ni res, da ona čaka' .

Če j e linearizacija povedi komunikativno i n stilno nevtralna, se cela poved negira z rabo nikalnega elementa pred povedkom, npr. To ne bo po moji volji, ali pred glavnim delom morfološko analitičnega povedka, npr. To se ni zgodilo po moji volji, če pa je treba posebno poudariti njen rematski del, se ta del zanika, npr. To se je zgodilo ne po moji volji.

Zunanja nikalnost kot izraz, ki je ločen, se nahaja pred povedjo ali stavkom, ki se z njim negira in je lahko ponovljena v strukturi povedi, ali ima skladenjsko razvito obliko, npr. Ni res. da ona čaka, ali je zožena na nikalni členek, npr. Ne, ona ne čaka, notranja nikalnost pa se nahaja v okviru predikatskega izraza,

342

Skladnja

npr. Ona ne čaka. Naglašeno zanikanje celega stavka, predvsem, ko pride kot odgovor na alternativno da/ne vprašanje, se najpogosteje izraža intonacijsko, s poudarjeno ali pravopisno naglašeno rabo povedkovnika ne na absolutnem začetku stavka, npr. Ne, s potniško ladjo ni mogoče, redkeje na absolutnem koncu stavka, Ne boš utonila, ne.

V zloženi povedi, v leksikalno precej omejenih primerih (glagolski povedki verjeti, meniti, pričakovati ipd.), prihaj a do dvigovanja nikalnosti, ko se izraz za negiranje spravi v glavni stavek, čeprav je obseg negacij e v odvisnem stavku, npr. Ne ver-

jamem, da čaka (prim. Vetjamem, da ne čaka), tudi Pričakujem, da ga ne bom videl (prim. Ne pričakujem, da ga bom videl).

Nikalnost povedka (npr. On ne ve) izražajo tudi nikalne oblike sedanjika nisem, nisi, ni . . . , nimam, nimaš, nima . . . , nočemi/nečem, nočešllnečeš, nočel/neče . . .

Opomba: V adverzativnih konstrukcijah je nikalnost glagola hoteti lahko

izkazana z nikalnim členkom za glagolom, npr. Hočem ne, a moram kot različica od Nočem, a moram.

V eksistencialnih stavkih z zanikano kopulo je logični osebek v rodilniku, npr. Metke ni v šoli (proti Metka je v šoli), Slovarja ni več na mizi (proti Slovar je še na mizi), toda če je rematizirano prostorsko ali časovno določilo, lahko logični osebek ostane v imenovalniku, npr. Metka ni v šoli, ona je doma 11 Metke ni v šoli, ona je doma.

Ko se z negirano kopulo zanika identičnost, se obe samostalniške besedne zveze, čigar vsebina je v odnosu neidentičnosti, nahajata v imenovalniku, npr. Metka ni študent; Nihče ni tako pameten, da se ne bi zmotil.

Raba nikalnih zaimenskih besed zahteva negacijo v povedku, ki ne izniči nikalnega pomena zaimenske besede, npr. Ničesar ne ve; Ne povem ti ničesar; Nikam ne pojdeva. To pravilo o dvojni negacij i pozna izjeme, npr. Knjiga je zanič.

V predložnih konstrukcijah predlog praviloma stoj i pred nikalnim zaimkom, ne pa za njegovim nikalnim elementom (pri nikomer, z nikomer, pri ničemer, z ničemer ipd.), npr. Z nikomer

343

Slovenski jezik

ne govori, razen poleg določenih povedkovnih konstrukcij z nedoločnikom, npr. Ni imela s kom govoriti.

Ko je nikalnost v povedku, je predmet stavka navadno v obliki rodilnika, npr. Vera ni prinesla knjige, kar pa ni povsem obvezno, npr. Niči/ničesar nimam, predvsem če je iz linearizacije, intonacije ali stavčnega konteksta jasno, da se ne zanika povedek, ampak predmet, npr. Vera ni prinesla knjigo, ampak časopis.

Prepoved se, kot zanikanje dovoljenja, izraža z rabo členka ne pred velelno obliko povedka, npr. Otroci, nikar samo mesa ne jejte, v bolj kategorični obliki pa z rabo negacije nič pred nedo ločnikom, npr. Barbara, nič spat po kosilu.

Zanikanje prirednih delov povedka se izraža s členki niti . . . niti . . . , ali ne . . . ne . . . , npr. Niti ti niti on tega ne vesta; Ne očeta ne matere ni doma; Ne kruha ne soli ni pri hiši.

Nasproti komunikativnim funkcijam nikalnega stavka stojijo (a) izjavno-nikalni stavek, npr. Ona ne čaka, (b) vprašalno-nikalni stavek, npr. Vendar ona ne čaka, in (c) velelno-nikalni stavek, npr. Naj ne čaka.

Samostalniške besedne zveze so lahko konstituirane z nikalnima zaimkoma nihče in nič, npr. Nihče tega ne ve; Ničesar nisem pojedel, drugi nikalni zaimki (če niso uporabljeni posamostaljeno, npr. Nobeden tega ne ve; Nobeden od naju ne bo prišel) pa so dopolnilni element v samostalniški besedni zvezi, npr. Noben otrok tega ne ve; Nikakršnih 11 Nobenih šal ne pozna.

Opomba: Posamezne nikalne zaimenske besede so lahko tudi drugega po

mena in imajo drugo funkcijo, npr. v samostalniških skupinah s snovnim samostalnikom nič ne konstituira samostalniško besedno zvezo, ampak je v njej nič dopolni lni element, ki hrani pomen nikalne splošne kvantifikacije, npr. Nič krompirja nisi pojedla (nič tu pomeni 'niti malo' , ali 'sploh') .

Eksprcsivno obliko izražanja nikalnosti predstavljajo retorični vzkliki in retorična vprašanja tipa Da je moralo priti do tegal, Ti neumnica ti, kaj si izmišlja, kako muči samo sebe!, Pa kaj bi se prepirali! ipd.

Nikalni zaimki so pozicijsko pogojena oblika splošne kvantifikacije (katero izražajo tudi ves, povsod, zmeraj ipd.) z nega-

344

Sk/adnja

cijo v povedku, kar je potrjeno s primerjanjem stavkov z protipomenskimi povedki in enakim obsegom kvantifikacije izven povedka, npr. To ni nikjer dovoljeno = To je povsod prepovedano; Nihče ni bolan = Vsi so zdravi.

3 .2 .2 .6 . Pripovednost

Afirmacija se kot potrdilo na formalni ravni najpogosteje opazi v odsotnosti slovničnega pokazatelja nikalnosti, npr. Ona čaka proti Ona ne čaka. Izražanje afirmacije s posebnimi leksemami ima bolj ali manj dodatne semantične in/ali stilne vrednote, npr. prav, tudi prav, seveda, res, tako, aha (pogovorno), npr. Aha, že vidim; Tako, tako; Prav, jaz bom pa med tem um ila okna; Seveda vem, da pride; Saj res dežuje.

S ponavljanjem nikalnosti v analitičnem povedku s kopulativnim ali modalnim semikopulativnim glagolskim elementom se izniči njen nikalni pomen in se izrazi afirmacija, npr. Ni nespametna = 'pametna je ' , Ne more ne sprejeti = 'mora sprejeti ' .

3 .2 .2 .7 . Zvalnost

Modalni pomeni se razlikujejo glede na stopnjo gramatikaliziranosti in ožje - glede na stopnjo sintaktiziranosti . Nekateri modalni pomeni so tako razviti, da se tradicionalno obravnavajo kot posebne kategorije. Takšni so predvsem pomeni, ki sodijo v kategorialni kompleks · apelativnosti (in, širše, direktivnosti), ki zajema funkcionalno usmerjenost izreke proti sogovorcu, z namenom, da se pozornost usmeri proti govorcu, da se usmerja obnašanje sogovorca, da se od njega dobi nek odgovor ipd. Takšni so kategorialni pomeni zvalnosti, velelnosti in vprašalnosti.

Slovenščina nima zvalnika kot posebne slovnične oblike samostalnika, toda tudi v slovenščini se lahko uporablja imenovalnik v skladenjsko-pomenski funkcij i izražanja zvalnosti . Primarna vsebina zvalnosti je izrekanje želje, naj bo imenovani naslovnik pozoren do govorca ali na njegovo izreko, tako da se stalni dejavnik zvalnosti lahko približno eksplicira kot ' ti , kogar imenujem, bodi pozoren name 1 na moj izkaz' , npr. Micka, oglasi se? Iz tega je razvidno, da je zvalna samostalniška besedna zveza skladenjski izraz propozicije.

345

Slovenski jezik

Poleg takšne, osnovne in primarne, rabe zvalnih samostalniških skupin so pogosti primeri tudi takšne rabe, kjer je direktivnost bolj ali manj v ozadju, izpostavljen pa je element ekspresivnosti , subjektivnega stališča, ocene ipd. , npr. O, lepi kraji! Sekundarna raba zvalnih imenskih skupin dejansko obstaja v vseh primerih, ko se zvalno uporabljena samostalniška besedna zveza nanaša na nežive denotate.

Zvalna samostalniška besedna zveza kot morfosintaktični izraz pomena zvalnosti ima tudi supersegmentne lastnosti : značilni intonacijski oris, pogosto cirkumfleksni namesto akutskega tonema in naglašeno izločenost od neposrednega konteksta s pomočjo pavz. Intonacijska izločenost zvalne je navadno močnejša, ko je takšna uporabljena v primarni zvalni funkcij i , slabša pa, ko je tudi zvalna funkcija skupine oslabljena oziroma ko je postavljena v ozadje. Pravila linearizacije v SamBZ veljajo tudi za zvalno samostalniško besedno zvezo. Odstopanja od komunikativno nevtralne l inearizacije so možna, ko zvalnosti sledi ali pa jo izzriva močnejša ekspresivnost, kar je sekundama funkcija vokativne skupine, prim. Draga mati! proti Mati moja!

Primarno uporabljena zvalna samostalniška besedna zveza je avtonomna celota v povedi in v besedilu katerega je del. Praviloma se nahaja v inicialni pozicij i , pogosto oblikovana kot poseben stavčni izraz. Če se apelativnost ne naglasi, zvalna samostalniška besedna zveza pogosto, ne pa obvezno, dobi v linearizaciji stavčnega izraza interpozicijo ali finalno pozicijo, npr. Poglej, Ivica, sem, Poglej sem, Ivica.

3 .2 .2 .8 . Velelnost

Med cilje govorne dejavnosti pogosto sodi vodenje obnašanja sodelujočih v komunikacij i , npr. usmerjanje na neko dejavnost (npr. zapoved), posebno na govorno dejavnost (vprašanje). Zapoved in vprašanje sta dve pomembni pragmatični funkcij i izkaza, kateri imata svoj slovnični izraz v strukturi velelnega ali vprašalnega stavka.

Velelnost se izraža predvsem z rabo povedka v obliki velelnika, npr. Človek, ne jezi se; Pridi sem; Počakajte na me; Pojdiva vanjo, pri čemer nedokončni vid lahko uporabimo za izražanje

346

Skladnja

nereferenčne velelnosti, npr. Odpiraj vrata pozorno v pomenu 'kadar koli odpreš vrata, j ih odpri pozorno' , dokončni vid pa za izražanje referenčne velelnosti, npr. Odpri vrata pozorno v pomenu 'tokrat vrata odpri pozorno' . Bolj kate gori čna vele ln ost se izraža z nedoločnikom, npr. Ne me jeziti 1 Ne me razjeziti.

Ker je primarna komunikacij a neposredna in dialoška, je razumlj ivo, da so tipične slovnične oblike velelnika - oblike za 2. osebo, npr. Delaj! Delajta! Delajte! Velelne oblike za l . os. mn. istočasno pomenijo nagovarjanje neposrednega naslovnika in nagovarjanje samega sebe, npr. Delajva! Delajmo! Možna je tudi neprava velelnost, usmerjena na govorca, izražena z obliko za 2. os. ed. , kot v primeru Jaz se muči in garaj, ti boš pa zapravljal, kjer velelne oblike ne pomenijo poveljevanja samemu sebi, ampak tisto, kar nekdo drug pričakuje od govorca, zahteva, ali poveljuje.

Trpna velelnost je tako leksikalno kot stilno precej omejena, izraža pa se z velelno obliko glagola biti v konstrukcij i z deležnikom na -n, npr. Bodi hvaljena, Bodite pozdravljeni.

Velelnost različne intenzitete je lahko izražena tudi s prihodnj iško obliko v ustreznem kontekstu in situacij i , npr. Ti, lvica, pojdi na travnik; Zofka pa bo šla v vinograd; Boš tiho, z obliko pogojnika, npr. Bi bil ti lepo tiho; Delat bi šla, ne pa da prosjačiš; Pa bi mu posodila, ko je tak revež, z nedoločnikom, npr. Ne klepetati, in nekaterimi medmeti, npr. Tiho! 'na desno ' (v nagovarjanju konja), Pst! Št! ' tiho ' , Na! Nate! itn . , zajema pa tudi odvisne povedi tipa Rekla mi je, da takoj pridi domov nasproti Takoj pridi domov! z zapovedjo preneseno v indirektnem govoru ter povedi z izpuščenim povedkom v velelniku, npr. Takoj domov! proti Takoj pojdi domov! ali frazcologizirane sintaktične strukture tipa Mirno! Pot pod noge! ipd. V okviru sintaktičnih struktur z imperativno obliko glagola biti se v slovenščini lahko najdejo tudi opisni prislovi, npr. Bodi tiho!

Posredna velelnost, t. i. velclnost 3. os. , se izraža s pomočjo členka naj in povcdka v 3 . os. , npr. Naj vzame knjigo! Naj vzamejo knjige!, kar velj a tudi za posredno vclclnost izraženo z in direktnim govorom v odvisnozloženi povedi , npr. Rekla mu je, naj vzame knjigo. Stavki tipa Naj vzame knjigo so direktno ve-

347

Slovenski jezik

leini glede na konkretnega so govorca, pomenijo 'povej mu: . . . ' , indirektno pa glede n a sogovorčevega sogovorca.

Olikana direktivnost je lahko izražena s pogojnim stavkom, npr. Če boste prijazni, da ne kadile, za 3 . os. pa tudi z oblikami pogojnika in preteklega pogojnika (= irealnega pogojnika), torej poleg Naj reče obstaja tudi Naj bi rekel, ali Naj bi bil rekel (v funkcij i informacije o velelniku v preteklosti) ipd.

Opomba: Razl ika v vidu se lahko uporabi za izražanje razlike referencial

nosti glede na možnost uporabe imperfektivnega vida, zaradi izražanja nereferencialne velelnosti, npr. Odpiraj vrata z nogo v pomenu 'kadar koli odpiraš vrata, j ih odpiraj z nogo', perfektivni vid pa za izražanje referencialne prohibitivnosti, npr. Odpri vrata z nogo v pomenu 'tokrat odpri vrata z nogo ' .

3 .2.2.9. Želelnost Želelnost je zaznamovana s slabšo direktivnostjo oziroma s

slabšim ilokucij skim naporom. Optativnost z retorično konotacijo commodi/incommodi (npr. v kletvah), in do neke mere frazeologizirano, se izraža po modelu da + pogojnik, npr. Da bi vrnili k nam se časi sreče! Da bi se v žlici vode utopil! Optativnost brez takšnega spremnega pomena pa se izraža po modelu velelnika za tretjo osebo naj + sedanjik, npr. Naj se zgodi Tvoja volja (ali brez členka naj, npr. Zgodi se Tvoja volja).

Optativnost je lahko izražena tudi s konstrukcij ami s primamo drugačnimi pomeni, ki so pa lahko sekundarno optativne, npr. v retoričnih vprašanj ih tipa Ko vsaj ne bi bilo res! Pogosto je optativnost funkcionalno blizu plehki direktivnosti izraženi z velelnikom, npr. Pa pridi, Stane, pridi kaj k nam ! ali sedanjikom v konstrukcij i z inicialnim daj, npr. Daj, greva domov, deleksikalizirano imperativno obliko glagola dati v konstrukciji z ustreznim samostalnikom, npr. Daj mir, no!, z vprašalnimi povedmi, npr. Ti nalijem belega ? Bi bila, prosim, za trenutek pri miru? itn.

Opomba: Optativnost se izraža tudi leksikalno, z izbiro ustreznega lekse

ma, pri čemer se irealni dejavnik tako izražene optativnosti poudari z obl ikovanjem povedka v obl iki pogojnika, npr. Zeli ji da bi si kmalu ustvarila družino.

348

Sk/adnja

Permisivnost za 3 . os . je lahko izražena z istim modelom naj + sedanj ik, z ustrezno leksikalno vsebino, npr. Naj pride, čeprav se permisivnost 3. os. lahko izrazi tudi s konstrukcijo tipa Bodi po tvojem (kjer se upotrablja stara oblika 3. os. velelnika), ali z obliko 3 . os. brez členka naj v izražanju pomena pogojnega dovoljenja, npr. X in Y imejta vrednost 2 in 3. Permisivnost usmerjena k sogovorcu se izrazi z obliko za 2. os. velelnika v ustreznem kontekstu, npr. Lahko začnemo? - Začnite, ali leksikalno, npr. Dovolite začeti. - Dovolim.

Prohibitivnost se izraža z negacijo pred velelniško obliko glagola (navadno nedokončnega), npr. Povejte po pravici; Dvignile se in pojdite domov proti Ne pravite mi laži; Ne dvigajte se in ne hodite domov.

Preventivnost nima posebnega slovničnega izraza, ampak se naslanja na velelniško obliko v konstrukcij i z leksiko v pomenu spominjanja, opomina, ipd. , npr. V Zidanem mostu ne pozabite prestopiti, gospodična.

3 .2 .2 . 1 0. Vprašalnost

Vprašalni stavki sodij o med osnovne funkcionalne vrste stav kov. Vprašanja v vprašalnih stavkih so po vsebini lahko: ( 1 ) splošna da/ne vprašanja, npr. Kadite? ali (2) posebna - (2. 1 . zaimenska, npr. Kdo telefonira ? ali (2 .2. disjunktivna, npr. Ali to vpraša Janez ili Tone? Splošna vprašanja imajo za .cilj pripraviti naslovnika do tega, da verificira stavek, posebna vprašanj a pa - identificirati določeni element vsebine. Stavek je lahko v celoti vprašalni, npr. Ali ste doma? ali pa samo v enem delu, npr. Jože, kam hitiš?

Vprašalne izkaze konstituirajo vprašalni členki, vprašalne zaimenske besede, linearizacij a stavka, pogosto pa tudi vprašalna intonacija. Vprašalni č lenki so ali, a, če, li, mar, npr. Ali ne ve tega? Ali si tudi videl? In mama gre tudi. A ne, mami? Mar to ni Jože? Vprašalni stavki s členkom li, npr. Je li bolan se čutijo kot zastareli . Vprašalni členek ali je lahko izpuščen, npr. Si ti to rekel, Tomaž? - Sem.

V izražanju splošnih vprašanj sodelujejo, poleg vprašalne intonacije {npr. Prišla je?), linearizacija vprašalnega stavka (prim.

349

Slovenski jezik

Prišla je proti Je prišla?), posebni členki (npr. Ali je prišla ?) in nekateri vprašalni izrazi (npr. Prišla je, kaj ne?). Vprašalni členki ali, a (pogovorno), kaj, mar so navadno na začetku vprašalnega stavka in se med seboj ločijo stilno in/ali semantično (npr. mar ima tudi pomen dvoma v pozitiven odgovor). Vprašalni izrazi, ki se nahajajo na začetku ali pa na koncu vprašalnega stavka, so kaj, kajne, kajneda, kajne da ne, ne res, da, ali kaj, mar ne, a ne in drugi, med seboj pa se ločijo stilno in/ali do neke mere semantično.

lndirektna splošna vprašanja se izražajo s odvisnimi stavki z veznikoma ali in če, od direktnih splošnih vprašanj se stavki z začetnim ali formalno razlikujejo samo po intonacij i in statusom stavki v zloženi povedi, npr. Vprašala gaje, alil/če je prebral ta roman.

Zaimenska vprašanja, čigar intonacija je navadno padajoča, se odprejo z zaimenskimi vprašalnimi besedami in izrazi kdo? kaj? kakšen ? kateri? čigav? kje? kam ? od kod? kdaj? kako dolgo? kako pogosto? kako ? zakaj? kaj dela(m}?, kaj napravi(m)? Ekspresivno stopnjevanje zaimenskega vprašanja se dobi z rabo členka pa, npr. Kaj meniš? 1 Kaj pa meniš? ali pa z rabo nedaločnika, prim. Kaj odpovem ? 1 Kaj odpoved eti?

Opomba: Vprašalni izrazi kaj dela(m)?, kaj napravi(m)? so vprašanja o de

janju; npr. Kaj dela? - Piše knjigo; Kaj napravi? - Napiše knjigo.

Funkcionalno težišče zaimenskih vprašanj je na vprašalnih zaimenskih besedah, S kom si pa govoril? Čigave planine so to ? Katere barve imate na sebi? Kakšen lokal je našel Marjetin brat? Kam paje šel Tomaž? Kdaj pride vlak? Koliko časa si bil v Mariboru? Zakaj ni prišla teta Mica? Kako dolgo je Barbara mahala Marjeti? in vprašalnih zaimenskih izrazih kot so glede na kaj, kljub čemu, pod katerim pogojem, do katere mere itn . , ki vprašanje povezujejo z določenimi kategorialnimi pomeni koncesivnosti, kondicionalnosti, gradacije ipd.

lndirektna zaimenska vprašanja se od direktnih splošnih vprašanj formalno razlikujejo zato, kar imajo status odvisnega stavka v zložcni povedi, prim. Kam gre? proti Vrašala ga je, kam gre.

350

Skladnja

Zaimensko vprašanje z obsegom kvantifikacije se izraža s stavkom, ki ima samostalniške besedne zveze, v katerih se vprašanje in kvantifikacija izražata posebej , toda v okviru iste in brez razdelitve s klitiko, npr. Kdo vse je prišel? (npr. srbsko Ko je sve došao).

Vprašalne izreke so pogosto zaznamovani z značilno intonacijo, ki je včasih tudi edina lastnost vprašalnosti , npr. Dežuje? Vprašanje, ki je izraženo samo z intonacijo je splošno vprašanje, razen v primerih, ko je namesto vprašalne uporabljena nedaločena zaimenska beseda, ker takrat, takšno vprašanje lahko funkcionira tudi kot zaimensko, to je, posebno vprašanje, npr. Pišeš pismo? - 'ali pišeš pismo ' ; Nekomu pišeš pismo ? - z dvema možnima interpretacijama 'komu pišeš pismo? ' , in 'al i nekomu pišeš pismo? ' .

Vprašalna intonacija s e v težišču ne obrača navzdol proti tonskemu dnu registra, ampak navzgor, ali pa se celo težišče prenese navzgor. Takšna intonacija je značilna za splošna in disjunktivna vprašanja, ne pa tudi za zaimenska vprašanja, ki imajo praviloma intonacijo, kakršna je značilna za afirmativne stavke, npr. Kaj je pa to ? - To je novi računalnik.

Vprašalna izreka je lahko v obliki prostega vprašalnega stavka, npr. Kje je?, ali zloženega stavka, bodisi z vprašalnim kot glavnim, Kje je ta slovar, ki si ga kupil?, bodisi z več vprašalnimi stavki, npr. Kaj ven hitiš, ali si se zamudil, si se nečesa spomnil . . . ?, bodisi z vprašalnim odvisnikom, npr. Tudi jaz sem reven, zakaj torej ne bi tudi jaz dobil solidarnostnega stanovanja.

Vprašalni stavek je del vprašalne dialoške izreke, čigar drugi del je rep lika, tj . odgovor na vprašanje, npr. Kam greš? - V službo. Retorična vprašanj a, kot neprava vprašanja, ki so to po obliki, ne pa tudi po funkcij i, praviloma ne sodijo v dialoške strukture .

Afirmativni odgovori na splošna vprašanja so ja (pogosteje), da, in/ali ponavljanje povedka vprašalnega stavka, ki je lahko reduciran na kopulo, npr. Ali je prišla? - Ja 11 Da 11 Prišla je 11 Ja, prišla je 11 Ja, je. Afirmacija z močnejšo ekspresivnostjo in/ali dodatnimi modalnimi lastnostmi se izraža z izrazi res, tako, seveda, vsekakor ipd. , gl. 3 .2 .2 .6 .

35 1

Slovenski jezik

Nikalni odgovori na splošna vprašanja so ne, in/ali zanikani povedek vprašalnga stavka, ki je lahko reduciran na kopulo, npr. Alije prišla? - Ne 11 Ni prišla 11 Ne, ni. V odgovoru na vprašanje z negacijo se uporablja členek pač, npr. Ali ni prišla ? -Pač je 1 Pač ni. , gl . 3 .2 .2.5 .

3 .2 .2 . 1 1 . Dia teza

Ena med funkcijami kategorije sklona, izražanje osebka ali predmeta, oziroma agensa in paciensa v nekem odnosu, ima tudi poseben s lovni čni izraz v morfosintaksični kategorij i glagolskega stanja, in širše - v sintaksično-semantični kategorij i diateze, čigar vsebino tvori kvalifikacija situativnega odnosa s stališča njegove smeri, oziroma s stališča nosi lca vloge izhodišča ali zaključne točke danega odnosa, Učitelj je pohvalil učenko <=> Učenka je pohvaljena od učitelja ipd. Kot kaže primer, je enak denotat, enaka situacija, lahko uresničena na več načinov, odvisno od izbire izhodiščnega argumenta, povedkovni izrazi v takšnih stavkih pa se nahajajo v odnosu semantične konverzije.

Slovenski jezik sodi v jezike, ki so aktivno organizirani, povedi so navadno oblikovane tako, da izhodiščni argument ima aktiven pomen in da povedkovni izraz ima aktivno, ne pa pasivno obliko.

Izražanje agentivnosti/pacientivnosti ima zelo raznovrstne oblike - leksične, tvorbene, slovnične. Obstaja več načinov, da se aktivna stavčna konstrukcij a transformira v pasivno. Eden od načinov je raba enklitične akuzativne oblike povratnega zaimka - se, npr. Marjeta zaliva rože <=> Rože se za/ivajo. Agens se v tako oblikovanem pasi vnem stavku ne izraža, to je, drugi argument aktivnega stavka zavzima v pasivni konstrukcij i poziciju prvega, prvi argument aktivnega stavka pa v drugem ne dobi argumentskega izraza.

Drugi način transformacije aktivnega stavka v pasivnega in oblikovanje pasivnega stavka sloni na deležniku na -n, prim. Urška je prebrala knjigo <=> Knjigaje prebrana, in se v tako oblikovanih pasivnih stavkih prvi argument nanaša na paciens v situacij i, ki je denotirana s stavkom. Samostalniška besedna zveza prvega argumenta kongruira s trpnim pridevnikom v imenskem

352

Skladnja

delu povedkovnega izraza. Poimenovanje agensa v takšnem pasivnem stavku ni izključeno, npr. Učenka je pohvaljena od učitelja, čeprav ni pogosto (SemBZ, ki imenuje agens ima obliko rodilnika s predlogom od) . Takšni stavki, čeprav nekoliko grobi, so sprejemlj ivi v administrativnem stilu .

Tretj i način oblikovanja pasivnega stavka se lahko razume kot podvrsta prvega. Zanj je značilno, da se v stavku poimenuje tudi prostorno zamišljeni agens, tako kot se s sredstvi, s katerimi se primarno zaznamujejo prostorni odnosi lahko zaznamujejo časovni, vzročni, ciljni, posesivni, kvalitativni in drugi odnosi, v tem primeru pa se s pomočjo lokalizacije v prostoru lahko napoti na situativno primarni agentivni odnos, npr. Ona se uči pri Lidiji <=> Uči jo Lidija. Takšne transformacije včasih zahtevajo tudi manj še leksične spremembe v skupini, s katero se poimenuje agens v tem smislu, da aktivna konstrukcija nagiba k personalizacij i agensa, npr. Poročil jih je duhovnik, pasivna pa poudari mesto, kjer agens opravlja svojo funkcijo, npr. Poročila sta se v cerkvi. Redkeje je prostorno oblikovanje skupine, ki se nanaša na paciens, npr. Spet si je ranil to mesto <=> Spet se je ranil na tem mestu ipd.

Pasivne stavčne konstrukcije z anonimnim agensom imajo isti denotativni pomen kot nedoločno osebni stavki (s povedkom v obliki 3. os. pl . , kjer je slovnični osebek obvezno izpuščenen, semantični osebek pa neznan, razen če nanj napoti kontekst ali situacija), npr. Stara cerkev sv. Janeza je bila zgrajena že pred stole lji 1 Staro cerkev sv. Janeza so zgradili že pred stole lji; Pred kratkim je bila o njej objavliena študija 1 Pred kratkim so o njej objavili študijo.

3 .2 .2 . 1 2. Svoj ilnost

Svoji lnost je lahko povedkovna, npr. Ivica ima avto, atributivna, npr. Naš avto je tukaj ali povedkovno-atributivna, npr. Lase ima dolge, Lasje so mu dolgi. Osnovna oblika povedkovne posesivnosti je glagol imeti, ki se uporablja tako za žive posesorje, npr. Janez ima avto, Krava ima tele, kot za nežive posesorje, npr. Teden ima sedem dni (kjer se pravzaprav posesivno oblikuje odnos del-celota), ter za odtuj ivo pripadnost, npr. Janez ima avto, tako in za neodtuj ivo pripadnost, npr. Janez ima črne

353

Slovenski jezik

oči, kakor za pravo pripadnost, npr. Janez ima avto, ter za relativno pripadnost, npr. Janez ima brata itn.

Atributska posesivnost se dobi na vprašanje čigav? (npr. Čigav je ta avto?), lahko pa je izražena z ujemalnim prilastkom s pomočjo posesivnih pridevnikov in zaimkov, npr. tvoja hiša, direktorjev avto, Janezov svinčnik, ali s posesivnim rodilnikom kot nekongruenčnim atributom, npr. avto direktorja. Veliko manj regulamo se posesivni odnos lahko izrazi kot nekakšen drugi odnos (običajno del-celota) in je izražen s samostalniško skupino s predlogom, npr. V vodi je preveč kalcija; Pri plugu je ročica.

Opomba: Za pogovomi stil je značilna raba svoj ilnega rodilnika s predlo

gom od, npr. otroci od sosede, tudi v samostalniških skupinah z osebnim zaimkom, npr. Čigav je ta dom ? - Od mene.

V slovenskem jeziku obstaja svojilni pasi v tipa Računalnik imam pokvarjen, kjer v semantičnem fokusu ni sam odnos pripadnosti, niti predmet pripadanja, ampak neka njegova lastnost, kot v povedkovno-atributivnem izražanju lastnosti neodtuj ivega predmeta svoj ilnosti s pomočjo glagola imeti v povedku, npr. Prste ima dolge, ali s pomočjo glagola biti v povedku in zaimenske enklitike v dajalniku, npr. Prsti so mu dolgi, pri čemer je v takšnih stavkih osebek tematiziran, pridevnik v imenovalniku pa rematiziran. Takšni stavki so bolj značilni za slovenščino kot za srbščina.

Negativna svoji lnost se izraža z zanikanjem izraza s svojilnim pomenom (samostalniških skupin ali povedka), in je lahko izražena s samostalniškimi skupinami s predlogom brez, npr. Kdo je še brez lis tka, prosim, ali leksemami, ki pomenijo odsotnost nečesa, npr. slep, bos, nem ipd.

Svojilni odvisnik se oblikuje z odnosnim zaimkom čigar, npr. Človek, čigar knjigo ste vzeli, s svoj ilnim rodilnikom odnasnega zaimka kateri, npr. Človek, katerega knjigo ste vzeli, s pomočjo odnosnega zairnka ki v kombinacij i s svoj ilnim zaimkom, npr. Človek, ki ste njegovo knjigo vzeli.

3 .2 .2 . 1 3 . Komparativnost

Komparativnost je kategorialni pomen, čigar slovnično jedro tvori morfosintaksa stopnje primerjanja. V pomenih primerjanja

354

Skladnja

sta vedno prisotna pomena lokalizacije in kvantifikacije, pri čemer je funkcija kvantifikacije izrazitejša, lokalizacija v kategorij i stopnje primerjan ja pa je bolj abstraktne narave, kot lokalizacija, ki se uresniči preko kategorije prostora ali preko kategorij časa in vida. Istočasno je komparativnost posebna oblika izražanj a kvalitete. Osnova stopnjcvanja neke lastnosti je lahko v izraženosti te lastnosti v drugem objektu, skupini objektov ali v njegovi "srednj i", "povprečni" izraženosti v vseh drugih objektih z oznako, katera se stopnjuje. V funkcij i tega drugega stopnj evanja se uporabljajo različna leksikalna in tvorbena sredstva, prim. lastnosti z močnejšim pomenom zelo majhen, majčken, ali slabše izražene lastnosti nekaj bolan, malo gluh, naglušen, z ekscesivnim pomenom: preveč bolan, predober, preslab itn. Gradacijsko ponavljanje je način izražanja večje izraženosti neke lastnosti, ki je znači lna za ekspresivno sintakso, npr. Hitro, hitro jejte; Pogled na grad je bi/ lep prelep. V slovenščini ekspresivna gradacij ska ponavanja zajemajo tudi zaimenskc konstrukcije tipa Ti. ti smrklja ti (srb. Prava si balavica) ali Ti, ti še v črno bi me oblekla (srb. Kakva si, još bi me u crno obukla) ipd.

S pomočjo slovnične kategorije stopnje primerjanja se določi kvantifikacija izraženosti lastnosti v enem objektu, posameznem ali skupinskem, proti izraženosti enake lastnosti v drugem objektu, ali v drugih objektih. Primerjanje lahko pokaže, da razlike ni (kar se izrazi z ekvativom), npr. bela kot sneg, ali da je. Če razlika obstaja, se stopnja izraženosti določene lastnosti v enem denotatu lokalizira izven, oz. nad ali pod stopnjo njegove izraženosti v denotatu, ki je secundum comparationis. Takšna graduclna lokalizacija ima lahko vgrajen univerzalni kvantiftkator, kar je obvezno del superlativncga pomena, npr. najpridnejši 'pridnejši kot vsi (drugi)' ali da dovoli univerzalno kvantifikacijo z oporo v kontekstu, poleg možnosti, da je izpusti, kar se izrazi s komparativom, prim. Pridnejši je kot ona proti Pridnejši kot vsi.

V realizacij i kategorije stopnje sodeluje povedkovni izraz in argumentski izrazi, npr. Brat je višji, kot sestra. Kategorijo stopnje v slovenščini imajo samo pridevniki in prislovi. Stopnjevani pridevnik se lahko poj avi kot samostalniški del povedkovnega izraza, pa tudi kot dopolnilni element povedkovnega

355

Slovenski jezik

izraza, npr. Miloš teče hitreje, kot Minka. S pridevniško obliko stopnje primerjanja se kvantificira lastnost denotata konstitutivnega elementa izražena z osnovo danega pridevnika. S prislovno obliko stopnje primerjanja se kvantificira lastnost izražena z osnovo danega prislova, ki pripada denotatu zaznamovanem s konstitutivnim elementom povedkovnega izraza, preko njega pa pripada tudi denotatu argumentskega izraza, npr. Ana poje lepše, kot Lidija - ' Anino petje je lepše, kot je Lidij ino petje ' . Dalje se v tem poglavju stopnja primerj anja pridevnika in prislova obravnavata skupaj , razen če ni posebej poudarjeno, da se ugotovitev nanaša samo na eno ali samo na drugo vrsto besed.

Slovnično stopnjevanje lastnosti je relativno stopnjevanje, saj se z njim izraženost lastnosti v enem objektu primerja z izraženostjo enake lastnosti v nekem drugem objektu (oziroma osebi, predmetu ipd.) . Slovnične stopnje primerjan ja so ekvativ in diferentiv (komparativ in superlativ).

Opomba: Oblika, ki se tradicionalno imenuje pozitiv/osnovnik, npr. lep,

dober, moder, sam po sebi ne nosi ideje primerjanja, brez katere ni stopnjevanja, in v obl iki t. i. pozitiva ni slovničnega izraza stopnje primerjanja. Pozitiv je obl ika pridevnika, ki imenuje neko lastnost ob možnosti, da je pomen stopnje izraženosti te lastnosti vsebovan samo v osnovi takšnga pridevnika, ali v njegovif afiksih, če sploh so, kar niso stopnje primerjanja v slovničnem smislu.

EKVATIV je slovnična, morfoskladenjska oblika, s katero se izraža, da je določena lastnost enako prisotna v dveh objektih ali v dveh skupinah objektov, npr. Ona je pridna kot čebelica. V izražanju ekvativnosti je glavni kazatelj primerjanja primerjalni veznik kot, ki povezuje imenovalniške oblike naziva objektov, čigar lastnost se primerja z imenovalnikom pridevnika (v pozitivu kot osnovni obliki) kot imena lastnosti, čigar intenziteta se primerja. V takšnih kontrukcijah pravzaprav veznik kot uvaja stavek, k i ima navadno izpuščen povedek, ker je enak povedku v glavnem stavku zložene povedi, npr. Ona je pridna, kot je · pridna čebelica.

Razlika med stopnjami izraženosti določene lastnosti, ki j e skupna z a dva posamezna ali skupna denotata, je lahko izražena

356

Skladnja

predvsem z zanikanim ekvativom, npr. Janez ni tako visok, kot Tone ipd.

Opomba: Veznik kot sodeluje v izražanju ekvativnosti v vsebinah povedka

različnih odvisnih stavkov, npr. Govori, kot bi imel polna usta, Ce le pride, kot je obljubil, in izražanje razlike v vsebinah povedka različnih odvisnih stavkov, npr. Veliko bolje pleše, kot žvižga, Bil je srečen, in to bolj, kot si je mislil.

Druga, običajnej ša in gramatikalizirana oblika izražanja razlike med stopnjama izraženosti določene lastnosti, ki je skupna za dva posoamezna ali skupinska denotata, je primernik. Poleg pridevnika ali prislova v obliki primernika, uresničevanje danega kategorialnega pomena zahteva, da sta primerjana denotata v imenovalniku in da je pred drugim članom primerjanja veznik kot, npr. Janez je višji kot Tone. Možno je izpustiti prvi ali drugi član primerjan ja, npr. Janez je višji, Višji je kot Tone.

Diferentiv je splošno ime za slovnične oblike stopnjevanja, ki pri dveh primerjanih členih izražajo neenako izraženost neke lastnosti . Primernik, kot posebni diferentiv, izraža neenako izraženost neke lastnosti v dveh članih primerjanja razumljenih kot dva posebna pojava, npr. Brat je višji, kot sestra. Presežnik, kot splošni diferentiv, izraža neenako izraženost neke lastnosti v enem članu primerjanja, kot v delu neke celote v primerjavi s celotnim delom te celote, npr. Oče je najvišji v naši družini.

Primernik je tradicionalno ime za takšno slovnično obliko stopnjevanja, pri kateri se razlika v izraženosti enake lastnosti v dveh članih primerjanja konkretizira s poudarj anjem enega nosi lea te lastnosti nad ali pod drugim nosilcem iste lastnosti na abstraktni lestvici stopnjevanja, npr. Brat je višji kot sestra, Se.... · tra je nižja kot brat, bodisi, da se oblikoslovno izraža kot prosta (s intetična) oblika, npr. Ana je lepša, kot Vida, ali kot zložena oblika primernika, in to s pomenom močnega primernika, npr. Lojze je bolj sposoben kot Ivan, ali pa slabega primernika, npr. Ivan je manj sposoben kot Lojze. Poleg močnega primernika opisnih pridevnikov, praviloma obstaja sinonimna oblika prostega pri mernika, npr. Ta-le voda je bolj vroča kot ona-le, npr. tudi primer za prislovno zložen o komparacij o: S kopanjem je pa bolj težko tam.

357

Slovenski jezik

Če v drugem članu primerjanja obstaja atribut, se samostalniška besedna zveza, ki zaznamuje drugi član primerjanja pogosto zoži na ta atribut (tj . samostalnik se razume sam po sebi), npr. Kupili so hišo lepšo, kot naša (hiša).

Če se primerjajo deli neke celote in se poudari kontinuiteta sprememb, se uporablja oblika pozitiva v konstrukcij i s faznim glagolom postati 1 postajati (ali nekim drugim izrazom podobnega pomena), stalnost spremembe pa je lahko naglašena z določilom za kontinuiranost, bodisi da gre, odvisno od pridevniškega pomena, za komparativni progresiv bodisi da gre za komparativni regresi v, npr. Cesta je postajala bolj in bolj široka, Cesta je postajala manj in manj široka, On je postajal manj in manj zainteresiran.

Mera razlike v primerjanju izkazanem s komparativom se v slovenščini izraža s pomočjo brezpredložnega tožilnika z osnovnim števnikom in samostalnikom za mero, npr. On je starejši le eno leto, ali prislovom za mero, npr. On je dosti starejši kot ona.

Oblika primemika oz. komparativa se praviloma uporablajo kot relativni komparativ, včasih pa tudi kot absolutni komparativ, tj . brez ideje primerjanja z nekim drugim objektom (toda kot implicitno primerjanje z normo izražanja dane lastnosti), npr. To je bil en starejši človek, Delala je v upravi večjega podjetja, Najprej si je važnej.5e stvari zapisala s svinčnikom v beležnico.

Presežnik, kot splošni diferentiv, izraža neenako izraženost neke lastnosti v enem delu neke celote v primerjavi s celotnim ostalim delom te celote, pri čemer se ta drugi član primerjanja v stavku navaja, ali se razume iz konsituacije, bodisi da gre za prosti presežnik, npr. Ona je najpridnejša (v naši skupini), bodisi da gre za zlo ženi presežnik, npr. Ona je najbolj pri dna (v naši skupini). Močan zloženi presežnik opisnih pridevnikov ima praviloma ustrezen prost ekvivalent (npr. najbolj pridna 11 najpridnejša ) , slab zlo ženi presežnik pa nima ustreznega prostega ekvivalenta. Presežnost se lahko izrazi tudi s konstrukcijo, v kateri sta primernik pridevnika in splošni zaimek vsi, npr. pridnejši izmed vseh.

Tako proste kot zložene oblike primemika in presežnika se uporabljajo bodisi atributsko (npr. Lepše dekle dobi nagrado;

358

Sklad nja

Bolj sposobno dekle dobi nagrado, Najlepše dekle dobi nagrado, Najbolj sposobno dekle dobi nagrado) bodisi kot imenski deli povedka (npr. Ona je lepša kot njena sestra, Ona je bolj sposobna kot njena sestra, Ona je najlepša v naši deželi, Ona je najbolj sposobna v naši tovarni).

V konstrukcijah s presežnikom je drugi član primerj anja lahko neizražen, npr. Ona je najlepša, ali pa je lahko izražen s samostalniškimi skupinami s različnimi predlogi. Superlativno primerjanje zahteva, da je v funkcij i poimenovanja drugega člana primerjanja oblikovana tako, kot da gre za prostorno lokalizacijo, pri čemer se rabijo trije predlogi : izmed z rodilnikom, v ali na z mestnikom, npr. Najnavadnejši izmed njih je on, Ona je najlepša v naši deželi, On je najvišji na svetu.

V funkciji izražanja superlativnega pomena se uporablja tudi oblika primemika s splošno zaimensko besedo v samostalniški besedni zvezi, ki je v funkcij i nekongruenčnega določila imenskega dela povedka, prim. On je višji od vseh; Bolezen je hujša od vsega. Predlog od je v imenskih skupinah s splošnim zaimkom v rodilniku obvezen, izbira oblike vsega ali vseh pa je določena s kategorijo živosti/neživosti drugega člana primerjanja.

Splošne in nikalne zaimenske besede se uporabljajo tudi za opisno izražanje presežnosti, npr. Povsod ti bo lepše kot doma; Nikjer ti ne bo tako lepo kot doma; Nihče ni pisal hitreje kot on.

Ožji presežnik obstaja takrat, ko se s stavkom poudari, da tudi vse drugi člani v primerjanju imajo izraženo tisto lastnost, ki se enemu elementu ali delu te skupine pripisuje kot najizrazitejša, npr. On je najumnejši med umnimi. Najožji presežnik (dvojni presežnik ali presežnik presežnika) ima funkcijo krepilca osnovnega presežniškega pomena, vsebovanega v slovnični obliki presežnika s poudarjanjem, da drugi član primerj anja ima enako lastnost v najvišj i stopnj i izraženosti (v okvirih neke ožje skupine, kar se navadno samo po sebi razume), npr. Ona je najlepša med najlepšimi.

Elativnost kot absolutno stopnjevanje s pomenom močne izraženosti lastnosti v primerjanju s tistim, kar se ima za normo izraženosti te lastnosti, se v slovenščini lahko izrazi z rabo ustreznega pridevnika za stopnjo, npr. zelo lep razgled, nadvse lep

359

Slovenski jezik

razgled, ali z retoričnimi vzkličnimi stavki tipa Kako lepo je! 'zelo lepo je ' , ampak se v slovenščini elativnost pogosto izraža z imenskimi skupinami s pridevniškim atributom z izvedeno predpone pre-, npr. Od tam je prelep razgled po vsem pristanišču; Rizling je bil predober, pa smo ga že spili.

Ekscesivnost kot pomen prekomerne izraženosti lastnosti, se navadno izraža tudi s pridevniškimi atributi, pridevniškimi povedkovniki ali prislovnimi adverbiali s predpone pre-, npr. Preslabi tekmovalci so že končali; Ta rizling je preslab zame; Prevroče je, da bi pil; Upam da ne ostaneš predolgo.

V skladenjskem oblikovanju komparativnosti se poleg samostojno uporabljenega veznika kot uporabljajo tudi različne veččlenske vezniške strukture, npr. Prišla sta tako oče kot mati; Prišla sta ne le oče, temveč tudi mati, Prišla sta in oče in mati, Nista prišla ne oče ne mati, Niti oče niti mati nista prišla, Ne le oče ni prišel - marveč tudi mati ne.

Za izražanje stopnjevan ja brez primerjan ja (oziroma z implicitnim primerjanjem s povprečno izraženostjo nečesa) se uporabljajo adverbijali sa prislovi in prislovnimi izrazi stopnje, npr. dosti, čisto, docela, povsem, popolnoma, prim. To je dosti dobro; Mene si čisto pozabila; Čisto majhnim iz mesta so nadvse ugajale kokoši.

3 .2 .3 . Oblikoslovno-skladenjski vidiki stavčne skladnje

3 .2 .3 . 1 . Podredje in priredje

Podredje, kot skladenjski odnos med glavnim in odvisnim članom, v stavku zajema: subordinacije v imenski skupini in subordinacije v povedkovnem izrazu, ter subordinacije v celotnem stavčnem izrazu.

V samostalniški besedni zvezi subordinacija odnos med glavnim članom skupine in drugimi člani : atributa (na pr. nova knjiga), atributiva (na pr. doktor Kreft), apozicije (na pr. Janez Rant, novi direktor, čaka), apozitiva (na pr. Janez, bolan, čaka), povedkovnega atributa (na pr. Janez čaka bolan). Takšno podredje je lahko v obliki ujemanja v spolu, števi lu, sklonu in živosti,

360

Skladnja

tako kot v prejšnjih primerih, lahko pa je tudi v obliki nekongruenčnega določila (npr. knjiga mojega prijatelja), določila z nesklonlj ivim pridevnikom (npr. mini krilo), ali določila s prislovom (npr. Bled nocoj) . V samostalniški besedni zvezi obstaja tudi odnos subordinacije med dopolnilnimi člani skupine, kot je subordinacija prislovnega določila za stopnjo opisnemu pridevniškemu atributu, npr. zelo pridni fantje.

3 .2 .3 . 1 . 1 . Rekcija

Rekcija (vezava) se izraža kot lastnost leksema, da kontrolira obliko elementa, ki j i je podrejen, čeprav z njo ne kongruira, npr. brati knjigo, branje knjige, ukvarjati se z atletiko, ukvarjanje z atletiko, hlepeti po denarju ipd. Rekcija je predvsem lastnost glagolskih leksemov, pa tudi samostalnikov, npr. pohlep po domovini, dajanje siromakom, kakor tudi pridevnikov, npr. lačen slave, zvest domovini, in leksikalno-slovničnega razreda povedka, npr. biti strah življenja, biti všeč vsakomur.

3 .2 .3 . 1 .2 . Kongruenca

Med povedkovnim izrazom in osebkovo samostalniško besedno zvezo obstaja kongruenca (ujemanje) v osebi, številu in spolu.

Osebnim glagolskim oblikam so kongruentni ustrezni osebni zaimki (npr. Ti bereš, Ona bere), z glagolsko obliko za 3. os. pa kongruira zaimek za 3 . os. (Ona bere), ali v imenovalniku (Ana bere).

Oseba glagola v povedku se uskladi z zaimkom v veččlanem osebku, tako da je povedek v obliki l . os . , če je v osebku zaimek l . os. (ne glede na druge elemente veččlanega osebka), npr. Jaz, Minka in Metka smo odšli v trgovino; Jaz, ti in ona smo odšli v trgovino, povedek pa v obliki 2. os. če je v osebku zaimek 2. os. (ne glede na druge elemente večbesednega osebka), vkolikor v osebku ni zaimka l . os. , npr. Ti, Minka in Metka ste odšli v trgovino, povedek v obliki 3. os. v vseh ostalih primerih, npr. Janez, Minka in Metka so odšli v trgovino

Čeprav s povedkom v l . os. množine praviloma semantično kongruira SamBZ prvega argumenta z osebnim zaimkom l .

36 1

Slovenski jezik

os. množine, npr. Mi čakamo, so tipološka specifičnost slovenskega jezika stavki v katerih je povedek v l. os. množine, v SamB Z prvega argumenta pa je samostalnik v množi ni, npr. Slovenci imamo radi hribe (srb. Mi Slovenci vo/imo brda), al i pa skupinski samostalnik, npr. Vsa družina gremo.

Ujemanje med predikatskim izrazom in samostalniško besedno zvezo prvega argumenta se uresniči tudi v številu in spolu, npr. Jože je čakal, Jože in Stane sta čakala; Jože, Stane in Tone so čakali.

V povedkovnem izrazu s samostalniškim delom povedka, glagolski element kongruira v številu s samostalniško skupino prvega argumenta, ne pa s samostalniškim delom povedka, npr. Tekme - one so njegovo življenje. Toda, če je konstitutivni element osebkovne samostalniške besedne zveze substantiziran kazalni zaimek v edninski obliki, glagol kongruira v številu s samostalniškim delom povedka, npr. To so njegovi spomini. Če je v osebkovni samostalniški skupini osebni zaimek v ednini, potem oblika za spol v povedkovnem izrazu referira o spolu osebe na katero zaimek napoti, npr. Jaz sem to napisal, ne pa ona.

Če je v osebkovni osebni zaimek v množini, je oblika za spol odvisna:

362

ali je v skupini, zaznamovani z osebnim zaimkom vsaj ena oseba moškega spola: v tem primeru je glagolska oblika moškega spola, če pa je v obliki, ki diferencira spol, npr. Mi smo se že srečali (če se mi nanaša na par ali skupino z najmanj enim moškim), ali Mi smo se že srečale (mi se tu nanaša izključno na osobe ženskega spola); od tega, ali je osebni zaimek uporabljen za zaznamovanje enega denotata ali več denotatov, najpogosteje se to nanaša na t. i . množino skromnosti ali množino olikanosti, npr. Mi smo bili mnenja da . . . (tudi v besedilu, čigar avtor je Ženska), Vi ste, gospa, nekaj pozabili, toda Vi ste, gospe, nekaj pozabile (prava množina, ne "vikanje"); od tega, ali je v osebkovni samostalniški skupini osebni zaimek v dvoj ini, ker je v tem primeru v povedku oblika za spol enaka, ne glede na spol osebe zaznamovane z osebnim zaimkom, npr. Midva sva se že srečala, Medve sva se že srečali.

Skladnja

Dejstvo, da slovenščina ima dvoj ino, ima za posledico to, da v stavkih z dvočlanim osebkom ima povedek dvojinsko obliko, npr. Predsednik in tajnik sta poročala o proračunu. Ampak, če samostalniki v dvočlanem osebku tvorijo bolj tesno semantično celoto, predvsem ko gre za abstraktne samostalnike, je povedek navadno v ednini, npr. Laž in zvijača pogine.

Ko sta v samostalniški skupini prvega argumenta dva samostalnika različnega spola v ednini, je povedek v dvoj ini, npr. Oče in mati sta šla na sprehod; Žalost in veselje sta me obiskala; Kosilo in večerja sta bila dobra; Zajtrk in večerja sta dobra, toda, ko sta v prvega argumenta dva samostalnika različnega spola v množini, je povedek vedno lahko v množini moškega spola, npr. Otroci in matere so že odšli, Matere in otroci so že odšli domov, Fantje in dekleta so plesali. Ko sta v samostalniški skupini prvega argumenta dva samostalnika različnega spola v množini, se množinska oblika v povedku lahko po spolu ujema z najbližj im samostalnikom, ni pa obvezno moškega spola, npr. Otroci in matere so že odšli 11 odšle domov, ampak samo Matere in otroci so že odšli domov, Odplavala 11 odplavali so vesla in čolni, ampak samo Vesla in čolni so odplavali, Hribi in doline so bili zeleni 11 zelene, ampak samo Zeleni so bili hribi in doline, Vasi in mesta v Sloveniji so majhni 11 majhna ipd. Ko so v samostalniški skupini prvega argumenta trije konstitutivni člani , od katerih je vsaj en moškega ali srednjega spola, je povedek moškega spola, npr. Oče, mati in sin so šli na sprehod.

Če je povedek v dvoj ini, npr. Imata se rada, in če osebkovni osebni zaimek ni izpuščen, je osebkovna samostalniška skupina v obliki imenovalnika dvoj inskega osebnega zaimka, npr. Vidva se imata rada, ali pa v obliki komitativne konstrukcije z glavnim članom samostalniške besedne zveze v dvojinski imenovalniški zaimenski obliki in z odvisnim članom v edninski orodniški obliki s predlogom s/z, npr. Vidva z Janezom se imata rada, ali pa v obliki komitativnc konstrukcije z izpuščenim glavnim članom samostalniške besedne zveze in odvisnim članom v edninski orodniški obliki s predlogom s/z, npr. Z Janezom se imata rada.

Če je povedek v množini, npr. Imate se radi, in če osebkovni osebni zaimek ni izpuščen, je samostalniška besedna zveza

363

Slovenski jezik

prvega argumenta v obliki imenovalnika množinskega osebnega zaimka, npr. Vi se imate radi, ali pa v obliki komitativne konstrukcije samostalniške besedne zveze z glavnim članom v množinski imenovalniški zaimenski obliki in z odvisnim članom v edninski orodniški obliki s predlogom s/z, npr. Vi z Janezom se imate radi, ali pa v obliki komitativne konstrukcije samostalniške besedne zveze z izpuščenim glavnim članom in odvisnim članom v edninski orodniški obliki s predlogom s/z, npr. Z Janezom se imate radi.

Opomba: Možnost, da je v stavkih tipa Z Janezom se imata rada in Z Ja

nezom se imate radi glavni član samostalniške besedne zveze izpuščen, temelji na njegovi popolni predvidlj ivosti, katero zagotovi oseba in število glagola v povedku. Enako pojasnilo velja tudi, če orodniško samostalniško skupino v takšnih stavkih tolmačimo ne kot odvisni del samostalniške besedne zveze prvega argumenta, temveč kot imenovalniški prislov, ki je l ineariziran kot nekongruenčni atribut, ne pa kot prislov.

Če so vsi samostalniki, ki tvorijo samostalniško skupino v osebkovni pozicij i ženskega spola (ne glede na število), je povedek v obliki ženskega spola, če sploh ima obliko za spol, Minka in Metka sta odšli v trgovino. V vseh drugih primerih je povedek praviloma v obliki moškega spola, npr. Jože in Janez sta odšla v trgovino, Minka in Janez sta odšla v trgovino.

3 .2 .3 . 1 .3 . Primik

Primik je za razliko od rekcije in kongruence takšna subordinativna povezava med stavčnimi deli, ki nima formalnih pokazateljev, razen linearizacije, npr. dosti lepo, zelo hvaležen, iti v park.

Subordinacija je široko zastopljena kot odnos med stavki v odvisnozloženi povedi, gl. 3 .2 .4.2.

Soglasno skladenjski koncepcij i o povedku, kot slovničnem centru stavka, so njemu podrejeni tudi vsi drugi deli stavka, nasprotno koncepcij i po kateri med osebkom in povedkom obstaja odnos koordinacije, in ne subordinacije .

Deli povedi se nahajajo v odnosih subordinacije al i koordinacije. Koordinacija, kot skladenjski odnos skupnega in enakopravnega opravljanja neke skladenjske funkcije, v katerem se

364

Sklad nja

lahko nahajajo deli stavka, ima več logičnih in skladenjskih tipov. Tako ima konjunkcija vezniške kazatelje, kot sta veznika in, pa (pogosto v pogovomi rabi) in veznik ter (redkeje kot prva dva, običajno v pomenu 'tudi ' . Konjunkcij ska funkcijo z dodatnim pomenom poudarj anja, da gre za enake povedke, od katerih se drugi izpusti ima tudi veznik tudi, npr. Ona je že prišla, tudi on (= 'ona je že prišla, in on je že prišel' ) . Sfera anaforičnega napotila z veznikom tudi ni omejena z zložena povedjo, npr. Da, morali bi bili zamenjati tudi plašče, pa se nam to ne bi bilo zgodilo.

Raba konjunkcijskih veznikov pred vsako samostalniško skupino ali pred vsakim stavkom v odnosu veččlane kordinacije (npr. Jn oče, in mati, in brat . . . ; Jn Ana piše, in Metka prevaja, in Tone bere . . . ), ali popolno izpuščanje veznika v takšnem odnosu (npr. Prišli so oče, mati, brat; Ana piše, Metka prevaja, Tone bere . . . ) , čeprav je tudi pravilno, je redkeje, ampak je zaznamovano tako stilno kot komunikativno. Enakopravnost samostalnikov ali samostalniških skupin v konjunkcijskem odnosu se poudari z modelom tako . . . kot . . . , npr. Prišla sta tako oče kot mati.

Negativna konjunkcij a se izrazi z modelom ne1 . . . ne2, npr. Ne on ne ona tega ne vesta, ali pa, z določeno ekspresivnostjo, s pomočjo modela niti 1 . . . niti2, npr. Niti on niti ona tega ne vesta . Koordinacija se v samostalniških skupinah, poleg omenjenih veznikov uresniči tudi po modelu tako . . . kakor (tudi), ki ima dodaten pomen (približno) enakega angažiranja dveh strani v tistem, kar pomeni povedek, npr. Knjiga je zbudila zanimanje tako pri profesorih kakor (tudi) pri študentih. Naglašena disjunktivnost se izrazi z modelom ali 1 ali 2, npr. Ali jaz ali ona, ali bodisi 1 bodisi 2, npr. bodisi jaz bodisi ona.

V povedih z več samostalniških skupin, ali z več stavki v koordinativnem odnosu, se veznik uporablja pred zadnj im členom v koordinacij i , če tip skladenjske veze ni stilno ali komunikativno naglašen, npr. Oče, mati, in brat že čakajo; Ana piše, Metka prevaja, Tone pa bere.

Poleg izpuščanja komunikativno nenaglašenih veznikov v koordinaciji stavkov se pogosto izpusti tudi kopula, če ni komu-

365

Slovenski jezik

nikativno naglašena, običajno pa ni, npr. poleg Prišla sta v našo hišo in začela sta nam pomagati se reče tudi Prišla sta v našo hišo in nam začela pomagati.

3 .2 .3 .3 . Linearizacija

Linearizacija stavčnega izraza, kot časovno ali prostorno zaporedje besed v ustni ali pisani obliki stavčnega izraza, je določena z večjim številom dejavnikov, med katerimi so najpomembenjš i : (a) komunikativna perspektivizacija stavka oziroma kaj se v stavku poudarja, kot komunikativno najpomembnejša informacija (rema), glede na izhodiščno informacijo (tema), npr. Vida čaka proti Čaka Vida, (b) stopnja in oblika sodelovanja intonacije in nekaterih funkcijskih besed, predvsem členkov, v organizaciji stavčne komunikativne perspektive, ( c) sintaksična in semantična struktura stavka ter različni pragmatični dejavniki, npr. funkcionalno-stilni - v zvezi s tipom govorne situacije v kateri se izkaz udejanja.

V časovnem in/ali prostornem pogledu je linearizacija stavčnega izraza definirana: ( 1 ) z glavnimi časovnimi in/ali prostornimi referenčnimi točkami, oz. lokalizatorj i v linearizaciji kot časovni ali prostorni lokalizacij i enih segmenatov diskurza glede na druge : 1 . 1 . z začetkom in/ali koncem stavčnega izraza, ali večjih sintaksičnih celot, 1 .2. s pozicijam glavnih besed v stavčnem izrazu, glede na katerega se določila ali dopolni lne besede in izrazi lahko najdejo v prepozicij i ali postpozicij i , (2) s stopnjo oddaljenosti med glavno besedo in posameznimi določili : graduelnost te distance izraža hierarhiju določil glede na glavno besedo s stališča linearizacije stavčnega izraza.

Ker je linearizacija stavčnega izraza na več načinov pogojena s komunikativno perspektivo stavka, to pomeni, da različni vidiki perspektivizacije enake povedkovno-argumentske strukture lahko rezultirajo z različnimi linearizacijami. Od tu naprej se obravnava samo osnovna, nevtralna in najbolj tipična osebkovno-povedkovna stavčna perspektiva.

V okviru osnovne komunikativne perspektive stavka se izhodiščni argument nahaja pred povedkovnim izrazom, npr. Andreja čaka. Mesto drugega argumenta, tam, kjer on obstaja,

366

Sklad nja

je za predikatskim izrazom (skrajšano : OPP, tj . osebek - povedek - predmet, npr. Andreja čaka Simono), mesto možnega tretjega argumenta pa je za drugim argumentskim izrazom, npr. Andreja piše pismo očetu.

Kongruenčna določi la in nespremenlj ivi pridevniki (npr. poceni blago) se v ponavadi nahajajo pred glavno besedo, npr. nova hiša , nekongruenčna določila pa - za glavno besedo v, npr. ključ od stanovanja. Prvo mesto v samostalniški skupini je rezervirano za univerzalni kvantifikator, npr. vsi študenti, noben študent ipd. , drugo za kazalni ali osebno-svoj ilni zaimek kot pokazatelj referenčnosti, npr. ves ta denar, vsi naši sosedje, tretje za numerični kvantifikator, npr. vsak takšen prvi korak, četrto za prislovni intenzifikator, peto pa za pridevniško določilo, npr. vsak takšen prvi zelo nezanesljiv korak. V okviru segmenta kongruenčnih pridevniških določil so opisni atributi pred relativnimi, npr. lepe slovenske planine. Običajno niso vsa možna mesta v prepozicij i zasedena z določili, v nekaterih od možnih pozicij je dovoljena tudi raba več istovrstnih določb, najpogosteje pridevniških, v nekaj dejanskih pozicij , npr. dobra, lepa, pridna deklica.

Atributiv je vedno neposredno pred glavnim članom, npr. pomembni profesor Nahtigal.

Določi lna samostalniška besedna zveza ne more stati pred glavnim članom samostalniške bescdne zveze, kot nekonguenčni atribut (npr. *s črnimi očmi dekle, proti : dekle s črnimi očmi), razen če je določilna samostalniška besedna zveza s predlogom dodana kongruenčnem atributu ali atributskem nizu, in takrat je takšna samostalniška besedna zveza pred opisnim pridevnikom, npr. Zivijo v za evropske pojme grozljivi revščini.

Za glavnim članom se linearizirajo določbe v obliki s predlogi, npr. vstop v laboratorij, ali brez predloga, npr. avto mojega brata, v obliki prislova, npr. Bled poleti, ali emfatično uporabljeni kongruenčni atributi, npr. mati moja draga.

Za linearizacijo delov povedekovnega izraza je predvsem značilno, da je nedoločnik pogosto pred modalnim glagolom, npr. Poslati moram telegram; Kupiti moram dopisnico, poleg: Ali moraš poslati pismo ?

367

Slovenski jezik

Linearizacija stavkov v zloženi povedi je odvisna od njene komunikativne, semantične in formalne strukture . V komunikativno in stilno nevtralni linearizaciji je glavni stavek običajno pred odvisno, tematski pa je pred rematskim, npr. Leži, ker je bolan ali Zaradi tega, ker je bolan - leži. Nekateri vezniki ne dovoljujejo, da je odvisnik, ki jim sledi, prvi v zloženi povedi, npr. a, ali, ampak, ampak, če se takšen odvisnik uporabi kot posebni stavek, je inicialna pozicija veznika možna, npr. A vi ste še tukaj, Mislili smo da ste odšli.

Linearizacija klitik, ki nimajo svojega naglasa, ampak tvorijo eno naglasno celoto z naglašcno besedo, pred katero, ali za katero stoj ijo, ima v t. i. prostem klitičnem nizu naslednje zaporedje, če se vse vrste klitik pojavijo v istem nizu, kar je redko: l . naj, 2. bi ali katerakoli sedanjiška oblika od biti, razen je, 3 . povratne (se, si), 4. dajalniške (mi, ti,je . . . ) , 5 . tožilniške (me, te, jo . . . ) , 6. rodilniške (me, te, je . . . ) , 7. glagolska kopulaje in prihodnjiške klitike od biti (bom, boš, bo . . . ) , 8. členek ne. Na ab-solutni začetek včasih pride tudi veznik, npr. Rekli so, da naj bi se mu jo ne ljubi/o učiti.

Slovenščina ima povratno dajalniško klitiko si, npr. Ali si človek lahko želi še kaj lepšega?

Klitike se, si vedno stojijo pred drugimi klitikami, npr. Zdelo se mi je, Ne smej se mi; Mislil sam si da je vse urejeno. Klitika je se ne izpusti za klitiko se, npr. Miloš se je poročil.

Inicialna pozicija klitike je v prostem stavku možna pod pogojem, da gre za vprašalni stavek z izpuščeno vprašalno partikulo, kar je značilno za kolokvialno komunikacijo, npr. Ali si pozabila? -+ Si pozabila ?, A li te zebe? -+ Te zebe?, Ali boš šla domov? -+ Boš šla domov?, Ali je to vedela? -+ Je to vedela? Poleg tega se prosti stavek lahko začne s klitiko, če je to odgovor na alternativno, da/ne vprašanje, ki se nahaja neposredno pred njim, npr. Ali si prinesel? - Sem prinesel. Inicialna pozicija klitike v odvisniku zložene povedi je tudi možna, npr. Marjeta je vstala, se um ila in oblekla.

Zaimenska klitika se uporabi tudi v stiku s predlogom, npr. Le stopiva vanjo, v cerkov; To bi bilo nekaj tudi zate; Zapirajo se vase; Alije knjigo kupoval zase?

368

Skladnja

V odvisniku klitike stoj ijo za veznikom ali vezniško besedo npr. Novica da se je vrnil Tone se je ko blis raznesla po vasi, toda v zloženi povedi z odvisnikom pred glavnim stavkom klitika glavnega stavka pride v njej na prvo mesto, npr. Ko se je stemnilo, smo prižgali luč. Podobno je v povedih z vstav ljenim odvisnikom, kjer se glagolska klitika lahko najde neposredno za vrinjenim stavkom, npr. Denar, ki si ga je bil prihranil, je varno spravil.

Vstavljanje členka na začetek stavka ne vpliva na pravilo o linearizacij i klitik, npr. Učil jo je proti Vsaj učil jo je.

Redukcija povedekovnega izraza na samo klitiko izniči pravilo o nenaglašenosti klitik, npr. Si že prebral ta roman ? Zdaj pa sem ga. (= 'zdaj sem ga prebral ') , (Ali) si je to privoščil? - Ja, je, Ali se to sliši? - Ja, se, A li si si to zmislil? Si si? - Ja, sem.

Če sta v povedkovnem izrazu dva glagola, od katerih je eden nepolnopomenski, drugi pa polnopomenski, se lahko ustvari skupna klitička skupina, npr. Danes ga je hotel presenetiti, od klitik, ki pripadajo oblikam hotel je in presenetiti ga (glagol hoteti je modalni glagol), ali Danes se je pozabila podpisati, od klitik, ki pripadajo oblikam pozabila je in podpisati se (glagol pozabiti je semantično nepopolen in zahteva dopolnilo).

Klitike se ne morejo vstavljati v samostalniško skupino kot v srbščini, npr. med prilastkom in konstitutivnim delom: Prvi mu je pu tnik reka o . . . , in še pogosteje v hrvaščini, npr. za samostalniškim prilastkom: Predsednik je Petrovic rekao . . .

3 .2 .4 . Povezovanje povedkovo-udeleženskih zgradb v stavčno poved

3 .2 .4. 1 . Skladenjske zveze v zloženih povedih

Povezovanje dveh ali več povedkovno-argumentskih struktur ima obliko sintaktičncga povezovanja dveh ali več stavčnih izrazov, kar pomeni povezanost klavz v zloženi povedi, v kateri obstaja enoten nadrejen povedek s subordiniranimi stavčnimi argumenti. Takšen povedek je vedno kategorialne narave, konjunkcija, disjunkcija, adverzativnost, kavzalnost, koncesivnost itn., običajno pa se izraža tudi s posebnimi slovničnimi besedami

369

Slovenski jezik

- vezniki in vezniškimi besedami in izrazi, zaimenskimi ali nezaimenskimi, ki so včasih lahko izpuščeni, npr. Ona je razumela, da je treba molčati proti Ona je razumela: treba je molčati.

Zložene povedi včasih imajo istočasno več kot en kategorialni pomen, npr. kavzalnost in temporalnost z enim pomenom kot primarnim. Kategorialni sinkretizem je v celoti bolj značilen za asindetske stavke (dejansko - stavke z izpuščenim vezniškim elementom), čigar aktualen pomen običajno trdneje sloni na kontekstu in govorni situacij i .

Opomba: V večj ih skladenjskih opisih se bolj podrobno klasificirajo in opi

sujejo zložene povedi s stališča kategorialnih povedkov, ki se z njimi izražajo in sredstev, s katerimi se te vsebine upovedujejo.

Odnosi v zloženih povedih z dvema ali več povedkovno-argumentskih struktur, izraženih v ločenih stavkih kot v monopredikatskih strukturah, od katerih ima vsaka poseben povedkovni izraz, so organizirani po načelu subordinacije, npr. Pride, če utegne, koordinacije, npr. Bere in piše, ali kombinacije enga in drugega, npr. Pom ila je posodo in odšla v zgornje nadstropje, da bi se odpočila.

Opomba: V slovenski slovnični tradiciji se kot poseben tip polipovedkovne

zveze poudarja SOREDJE - ko v pol ipovedkovni propoziciji ena povedekovno-argumentska struktura ni izražena niti s kompletno klavzo, niti s samostalniško besedno zvezo, ali glagolskim prislovom, ampak z neko prehodno obliko, kot je zvalni izraz, npr. Stane, pohiti domov, medmet, npr . .jgj_, kam bi del! , stavčni členek, npr. Da, to je naš sosed, parenteza, npr. V tistih časih - kje so že! -je to bilo vse drugače, odnos med glavnimi deli direktnega govora, npr. 'Ona pride spet ' sem rekla jaz.

3 .2.4.2. Podredje

Podredje v zloženi povedi je , glede na odnos do nadrejenega dela stavka, osebkovno, npr. Kar je dobro, se samo hvali, povedkovno, npr. Žal je, kar ne pride, predmetno, npr. Mislil si je, da bodo zelo veseli, adverbialno, npr. Kjer se prepirata dva, tretji dobiček ima, atributsko, npr. Prebral je knjigo, ki jo je danes kupil.

Glede na vezivno sredstvo, kateremu je podrejen odvisnik, je podredje lahko: vezniško, npr. Rekla je, da ne pride, členkovno,

370

Sk/adnja

npr. Je odšla, češ da mora obiskati bolnika, razmemo zaimenski, npr. Kjer je dim,je tudi ogenj, vprašalno, npr. Ne ve, alije res; Ne vem, kaj je temu otroku, asindetsko, npr. Le pojdi na sprehod, je lepo vreme.

Vezniki odvisnozloženih povedi so številni, npr. da, dasi, če, čeprav, čedtudi, kakor, ko, kot itn. Nekateri med njimi so večpomenski, npr. da, ko, v vezniški funkciji v odvisnozloženih povedih pa se uporabljajo tudi vezniške besede in izrazi, kot so kljub temu da, medtem ko, namesto da, ne da, potem ko, tako da, zato da, zato ker itn.

V odvisnozloženih povedih vezniki in vezniške besede ter izrazi uvajajo odvisnike z različnimi pomeni : mesta ali smeri (kjer, kam, od kod . . . ) , npr. Prečkata cesto na mestu, kjer ni prehoda, Premišljal se je, kam bi šel; časa (kadar, ko, medtem ko . . . ), npr. Kadar pride v Ljubljano, kosi pri nas; Ko je prišel šef, je ni bilo tam; Medtem ko je stara družina zbrana okrog matere in očeta, so se bratranci in sestrične razdelili na dvoje; vzroka (ker, zakaj, zato, da . . . ), npr. Ker je bilo zelo mraz, je bilo povsod tudi ledu za drsanje; Trudni in lačni sta dekleti šli proti hotelu, zakaj voda in sonce sta storila svoje; Marjeta in Barbara sta me prepoznali, zato sem avto ustavil; Oprostite, da vas motim; uslova (če, ko, ako . . . ) , npr. Če hoče, to lahko napravi; dopuščanja (čeprav, četudi, dasi . . . ) ; npr. Čeprav je že star, še ni dovolj pameten; stopnjevanja (ne le 11 samo . . . ampak 11 temveč 11 marveč tudi, ne . . . ne, niti . . . niti . . . ), npr. Barbara ji je pomagala ne le pakirati, temveč je poskrbela tudi za rezervacijo sedeža na vlaku; odnosnega odvisnika (da, kaj . . . ), npr. Prišla sem, da vam povem, kaj je rekel brat itd.

Opomba 1 : V slovenščini (kakor tudi v makedonščini, pa tudi v italijanščini)

ne obstaja formalna razlika med vprašalnim prislovom zakaj in ustrezno vezniško besedo, npr. v srbščini Zašlo . . . ? - . . . , zato št o . . .

Opomba 2 : V pogojnih stavkih obstoj dveh oblik pogojnika, sedanjega in

preteklega, omogoča različne semantične diferenciacije na skladenjski ravni, npr. Če bi imel, bi ti dal (= nimam) 1 Če bi bil imel, bi ti bil dal. {= nisem imel), ali pa razlikovanje v pogojnih odvisnozloženih povedih uresničivega stanja, npr. Saj bi ga dala v šole, pa je zmeraj bolan,

37 1

Slovenski jezik

in povedi neuresničivega stanja, npr. Saj bi ga bila dala v šole, pa je zmeraj bolan.

Distribucija dveh oblik pogoj nika je lahko pozicijsko in skladenjsko določena, npr. v pogojnem kopulativnem odvisniku se uporablja samo pretekli pogojnik, npr. Če bi bila nagrajena, bi bila na marsikaj morda gledala drugače.

Odvisnozložene povedi se z vezniki pogosto nahajajo v odnosu transformov sintaktičnih struktur, ki so drugače oblikovane, prim. Ko je prišel domov, si je skuhal kavo proti Po prihodu domov, si je skuhal kavo, ali Čeprav ve, ne pove proti Ne pove, a ve ipd.

Med posebnosti slovenskega jezika sodi struktura odnosnega zaimka in zaimenskih prislovov, ki se za razliko od ustreznih vprašalnih najpogosteje končajo na -r, prim. kdo? 1 kdor, kaj? 1 kar, kakšen ? 1 kakršen, kje? 1 kjer, kako? 1 kakor, kdaj? kadar itd., npr. Kdor zna, naj pove, Vi imate pa res samo to, česar ne želiva, Kadar pride, nekaj prinese, ali i Ko smo bili že na Reki, nam je počila zračni ca ipd.

V odnosnih stavkih je pogost odnosni zaimek ki, ki je nesklonljiv (na pr. Imajo naše gore čar, ki drugim goram manjka), tako da se v takšnih povedih pomeni sklonov, spola in števila, ko je to potrebno, izražajo s klitičnimi zaimenskimi oblikami, npr. Kajenje mu je bila strast, ki se k tudi v bolezni ni mogel odpovedati, Dekleta, ki jih je srečal, so šle v šolo . Odnosni zaimek ki se nahaja v odnosu dopolnilne distribucije z odnosnim zaimkom kateri, ki se uporablja (a) s predlogi , npr. Mesta, o katerih boš pisala . . . , (b) kot nekongruenčni rodilniški prepozitivni svoj i Ini atribut, npr. Pisatelj, katerega knjigo berem . . . , (c) ko bi ki bilo dvosmiselno, npr. Hči mojega šefa, katera je zdaj v Portorožu . . .

Zaimenski veznik ki se uporablja v vseh ostalih primerih, kot so (a) v nominativni funkcij i v atributskih stavkih, npr. Prebral je knjigo, ki je dobila nagrado, (b) v funkcij i odvisnega sklona brez predloga, npr. Kupila si je knjigo, ki si je včeraj prebral.

Veččlana subordinacija je lahko v zloženi povedi verižna, npr. Obljubila je da pride, če bo le mogla najti koga, ki bi ji varoval dom, ali vzporedna, npr. Obljubila je da pride in s seboj prinese slovar.

372

Skladnja

Namesto odvisnika v subordinativnem odnosu se lahko najdejo t. i . polpovedkovne strukture, tj . propozicije, ki nimajo pravega povedkovnega izraza, kot j e gerundska konstrukcija, npr. Pogovarjali so se, sedeč za mizo, participska konstrukcija, npr. Knji�e natisnjene v 1 6 stoletju so danes dosti redke, ali apozicija, npr. Tone, revež nad reveži, je vse prenesel.

Opomba: Sedanj iški glagolnik zaznamuje relativno simultanost (gi. primer

zgoraj ), pretekliški glagolnik pa zaznamuje relativno anteriomost, npr. A ne umrši,je po mnogih dneh zopet ozdravela (arhaično).

Namesto odvisnika se pogosto uporablja nedoločnik, npr. Nočemo spati, Ni se hotel sprehajati, Morala sam ti to pokazati, Slišala je ptičko peti, možna pa je tudi podvoj itev nedoločnika (npr. Treba je končati delati), ter njegova fakultativna nadomestitev z da-konstrukcijo (npr. Naša prva naloga je, da se učimo = Naša prva naloga je učiti se), ali, v leksikalno omejenih primerih, raba nedoločnika v ciljni konstrukcij i s predlogom za, npr. Kaj je danes za piti?

Namesto odvisnega ciljnega stavka, npr. Šla je, da bi se kopala, se pogosto uporablja supin, npr. Šla se je kopat, npr. tudi Bi šli poslušat Slovenski oktet?, Po zajtrku se hodiva sprehajal, Mora spat (sam po sebi se razume izpuščeni del povedka iti) ipd.

3 .2 .4 .3 . Priredje

Priredje v zloženi povedi je značilno za stavke v neodvisno zloženih stavčnih strukturah, ki so sestavljene bodisi od stavkov, bodisi od enostavnejših zloženih povedi ( odvisnozloženih ali neodvisnozloženih), bodisi od kombinacije enih in drugih. Le-te so lahko z zaprto strukturo ( = dvobesedne ), npr. Prišel je ne samo on, ampak je tudi prišla ona, ali pa z odprto strukturo (= večbesedne), npr. Alije bolna alije utrujena ali se jezi alije nekaj drugega . . .

Načeloma neodvisnozložene povedi lahko vsebujejo. odvisnozložene transforme, npr. Sedi in bere 11 Medtem ko sedi, bere kakor tudi transforme enostavnej ših struktur, npr. Sedeč bere 11 Med sedenjem bere.

3 73

Slovenski jezik

Neodvisnozložene povedi so konjunktivne, disjunktivne, adverzativne, gradacij ske, kauzativne, eksplikativne, konkluzivne idr., a obstajajo pa tudi njihove podvrste, npr. adverzativne so lahko kontrastivne, npr. Ona dela v šoli, on pa v trgovini, restriktivne, npr. Vsi so prišli, le nje ni bilo itd. Semantični odnosi med stavki v okviru neodvisnozložene strukture povedka se izražajo leksikalno, z zaporedjem stavkov ter predvsem z vezniki , ki j ih povezujejo, npr. konjunkcij ski vezniki so in , pa, ter, npr. Sedim in pišem, Stane je izstopil ter pohitel proti škali, Z rokami se je oprla na stol pa se hitro dvignila, disjunktivni ali, ali, pa, bodisi, npr. Boš vzel tega, ali 1 boš vzel 1 tistega? itd.

Asindetske povedi so zložene povedi z elipso veznikov ali vezniških besed. Le-te so običajno ekspresivno obarvane. Veza med stavki v takšni zloženi povedi se izraža predvsem intonacijsko, z zaporedjem slavkov in/ali z nj ihovo leksično-semantično sestavo, npr. Povej mi s kom se družiš, povem ti kdo si.

3 .2 .4 .4 . Po imenje

Predikatsko-argumentske strukture so lahko tudi tako povezane, da v stavčnem izrazu, v katerem je v prvi vrsti poudarjena ena povedekovno-argumentska struktura, je druga oblikovana v samostalniško besedno zvezo. Takšna poimenjenja imajo tudi konkretne referente, npr. Potuje brez listka 'potuje, a nima listka' , toda pogosto zaznamujejo abstraktne relacije , predvsem temporalne, kavzalne, ciljne, idr. , npr. Pomaga jim iz ljubezni 'pomaga j im zato, ker j ih ljubi ' ipd .

Povedkovo-udeleženske zgradbe so lahko tudi tako povezane, da je v stavčnem izrazu poudarjena ena takšna struktura, druga pa je obl ikovana v glagolski prislov. V povedih z glagolskimi prislovi se v istem stavčnem izrazu povezujejo strukture z enakim izhodiščnim argumentom, npr. Mimo grede se je oglasil pri meni, Smeje je povedal, kaj je slišal, Vede je to storil, Stoječ ob ograji, je Marjeta gledala morje, Molče je gledala bele galebe.

374

Pomembnejši bibliografski podatki

Latin ica

Bajec Anton, Kolarič Rudolf, Rupel Mirko, Slovenska slovnica, Ljubljana, 1 956.

Črnivec, Ljubica: Slovnične preglednice slovenskega jezika, Ljubljana, 2002.

E>ukanovic, M. , Markovic, Ž: Osnovi gramatike slovenačkogjezika, 1 izd. Filološki fakultet, Beograd, 2001 ; II izdanje, Leksikom, Beograd, 2005.

E>ukanovic Vlado, E>ukanovic Maja, Srbsko-slovenski in slovensko-srbski slovar, Ljubljana, 2005 .

Ferbežar 1 . , N. Domadenik, Jezikovod, Ljubljana, 2005.

Herrity, Peter: Slovene: a comprehensive grammar, London - New York, 2000.

Ivic, Milka: Obeležavanje imeničkog roda u (standardnom) slovenačkom uporedeno sa odgovarajucom srpskohrvatskom situacijam. - Zbornik za filologiju i lingvistiku, Xl, str. 49-55, Novi Sad, 1 968

Jenko, Elizabeta M.: Grammatik der slowenischen Sprache: eine Einfiihrung, Klagenfurt/Celovec, 2000.

Jurančič, Janko: O sintaksičkim razlikama u slovenačkom i srpskohrvatskom jeziku. - Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1 5/ 1 , Beograd, 1 986, str. 5- 1 O.

Jurančič, Janko: Slovenačkijezik: Gramatika slovenačkogjezika za Hrvate i Srbe. - Ljubljana: Državna založba Slovenije, 1 965.

Kalenič, Vatroslav: Raba sklonov v slovenščini in srbohrvaščini . - Slavistična revija, , 1 970, 1 07- 1 28 .

Lenček, Rado L. : The Structure and History of the Slovene Language, Columbus, 1 98 1 .

Lenček, Rado L. : The Verb Pattern of Contemporary Standard Slovene, Wiesbaden, 1 966.

Pi per Predrag, Predavanja o južnoslovenskim jezicima, Seul, 1 997.

Piper, Predrag: The Grammatical Structure of Slovenian as Compared to Serbian. - Journal of Hankuk University of Foreign Studies, Seoul, XXIX, 1 996, 633-648.

Priestly, T. M. S . : Slovene. - In: The Slavonic Languages. - Edited by Bernard Comrie and Greville G. Corbett. - London and New York: Routledge, 1 993, 388-455.

3 75

Slovenski jezik

Slovenski jezik 1 Red. A. Vidovič-Muha. - OpoJe. 1 998.

Slovenski pravopis, CD, Ljubljana, 2003.

Slovar slovenskega knjižnega jezika - elektronska izdaja na plošči CDROM, Ljubljana, 1 998.

Škerlj Stanko, Vido Latkovic, Radomir Aleksic, Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Beograd--Ljubljana, 1 964.

Toporišič, Jože: Enciklopedija slovenskega jezika. - Ljubljana: Cankarjeva založba, 1 992.

Toporišič, Jože: Slovenska slovnica. 4. izdaja, pregledana in razširjena. -Maribor: Založba Obzorja, 2000.

Toporišič, Jože: Zakaj ne po slovensko. - Ljubljana, 1 996.

Žagar France, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Maribor, 1 996.

Žele, Andreja: Glagolska vezlj ivost: Iz teorije v slovar. - Ljubljana: Zalo-žba ZRC: ZRC SAZU, 2003.

Žele, Andreja: Vezljivost v slovenskem jeziku (s poudarkom na glagolu). Ljubljana: Založba ZRC: ZRC SAZU, 200 1 .

Cirilica

,LI,ynw-IeHKO, A. ,LI,. : CnoseHCKHH Jl3biK // H3&lKU Mupa: C;weRHCKue R3&lKU. - MocKsa: Academia, 2005, 1 98-234 ..

Nomaci, Motoki : OT noceccHBHOCTH K acneKTyaJibHOCTH: ,AHCTpH6YI..\HJI maronos imeti H biti B THnonorwieCKOM ocsew.eHHH // Slavia Meridiana/is, Warszawa, VI, s. 65-90.

DHnep, Dpe,Apar: fpaMaTW·IKe CTPYKType cnoseHaLJKor H cpncKor je3HKa y orne,AaJIY pycKor // C;weuciiiuKa, 1 999, I I I , 1 50- 1 6 1 .

nnoTHHKOBa, O. C. : CnoBeHCKHH Jl3biK. - 8 KH. CrzaBRHCKUe R3blKU (O!�epKU ipaMMamUKU 3anagHOCJla6RHCKUX U IO�HOCJlaBRHCKUX R3blK06. no,A pe,A. A. r. lliHpOKOBOH H 8. n. fy,AKOBa. - MocKBa: MocKOBCKHH rocy.AapcTBCHHbiH yHHBepcHTeT, 1 977, CTp. 289-333.

376

Simboli in kratice

' . . . ' - pomenska interpretacija * - napačno o - ničti morfem (x) - vsebina SamBZ, oz. tisto, kar se poimenuje (R) - prostorsko-časovna referenčna lokalizacija vsebine SamBZ (Q) - količinskost in obsegovnost vsebine SamBZ SamBZ - samostalniška besedna zveza N - samostalnik nom - imenovalnik gen - rodilnik dat - dajalnik acc - tožilnik instr - orodnik loc - mestnik os. - oseba

377

Пpegpai Пийер

СРПСКИ ЈЕЗИК

1. ФОНОЛОГИЈА1

Фонолошки СИСТЕМ савременог српског књижевног језика обухвата 25 неслоготворних и б слоготворних фонема, односно 1 2 слоготворних фонема, ако се одвојено рачунају дуге и кратке слоготворне фонеме. Слоготворне фонеме су вокали а; е, о; и, у и вибрантни сонант р. Неслоготворне фонеме су сонанти в, м ; р, л, н; љ, њ иј (са статусом полувокала) и консонанти й, б, ф; Ш, g; ц, с, з; ћ, ђ; ч, џ, ш, :ж;; к, i, х.

Напомена: Овде и даље фонеме се из практичних разлога бележе одгова

рајућим словима српске ћирилице, док се само тамо где се посебно наглашава да је реч о фонеми, а не о графеми, фонема записује фонолошком транскрипцијом, нпр. Љ/, а реализација фонеме фонетском транскрипцијом, нпр. [Ь].

Поред слоготворности вокали се од сонаната и консонаната разликују и према начину протока фонационе струје кроз усни резонатор, који је нај слободнији код вокала, а најмање слободан код консонаната. Вокали су према месту творбе йреgњи (и, е), cpegњu (а) или заgњи (о, у), а према висини артикулације високи (и, у), средњи (е, о) или ниски (а).

Српски сонанти и консонанти су према месту творбе, односно према месту препреке: лабијални (уже се деле на билабијалнс й, б, м и лабиоденталне ф, в) , дентални с, з, ц, g, Ш, алвсоларни л, р, н, палатални ш, :ж;, љ, њ, ј, ч, џ, ћ, ђ, или веларни к, i, х. Према начину артикулације гласови се у српском језику деле на звучне (вокали, сонанти и полувокал ј, као и б, g, i, з, :ж;, џ, ђ) или безвучне й, Ш, к, с, ш, ч, ћ, ф, ц, х;

1 Аутор овог прегледа граматичких структура и функција српског језика захваљује др Срети Танасићу за корисне савете, као и др Рајни Драгићевић и др Александру Гордићу за корисне сугестије и помоћ у редиговањ у текста.

3 8 1

Срйски језик

на оралне (такви су скоро сви гласови у српском језику осим три назална) или назалне м, н, њ; на латералне л, љ и вибрант р; на преградне (6, g, i, й, Ш, к) или струјне (з, ж, в, с, ш, ф, х) као и на африкате ч, џ, ћ, ђ, ц. Према ширини фонационог канала разликују се гласови различитог степена отворености у скали од О до 7, при чему је О карактеристична за преградне консонанте, а 7 за отворено а.

У српском фонолошком систему већина звучних фонема има своје безвучне парњаке. Фонеме /f/, /с/, Љ/, које у неким изговорним позицијама (у сандхију) имају звучне алофоне [f] (као у споју шerkla), [�] (као у споју ciiipиula) и [У] (као у споју ciiipax ia), у фонолошком систему немају звучне парњаке.

На морфемској граници понекад долази до гласовних промена које су последица ограничења у дистрибуцији фонема у српском језику, нпр. у из-бећи и ис-йисаШи појављују се два аломорфа исте префиксалне морфеме из-, која се у глаголу ucйиcaiiiи реализује као ис-, што је последица регресивног ЈЕДНАЧЕЊА СУГЛАСНИКА ПО ЗВУЧНОСТИ/БЕЗВУЧНОСТИ, јер испред звучног сугласника може бити само звучни сугласник, нпр. з-брајаШи, а испред безвучног сугласника може бити само безвучни сугласник, нпр. с-йеваiiiи. Уп. једначење по звучности/безвучности на граници коренске и суфиксалне морфеме у примерима cлaiiiкa ( +--- слаg-ка ), ниска ( +--- низка), уџбеник ( +--- уч-беник ). Сон анти се после префиксалне морфеме на сугласник понашају као самогласници, тј. допуштају да претходни сугласник буде било звучан (нпр. изнеШи, израз, uзлeiii), било безвучан (нпр. cниJwaiiiu, cмucлuiiiи, cлeiiiaњe).

На морфемској граници понекад долази до регресивног ЈЕДНАЧЕЊА СУГЛАСНИКА ПО МЕСТУ ИЗГОВОРА, нпр. раш-чешљаШи +--- pac-чeшљaiiiu (+--- раз-чешљаiiiи), или ciiia.мбeнu +

ciiiaн-бeнu. У многим случајевима на морфемској граници реализују

се оба једначења, нпр. ишчаши Ши +--- ис-чашиШи +--- из-чашиШи; или обраш-чић +--- обрас-чић +--- образ-чић. Исти суседни фрикативни сугласници теже сливањ у у један сугласник,

382

Фонолоiија

нпр. иcиcaiiiu +-- ис-сисаiiiи +-- из-сисаiiiи, или безвучни +

без-звучни. На граници префиксалне морфеме на с и дела речи који

за тим префиксом следи а почиње на с, ш, з или ж такве суседне морфеме по правилу се раздвајају самогласником а, нпр. caciiiaвиiiiи, сазваШи, сажалиiiiи се. У неким случајевима до уметања а долази и када следећа морфема не почиње на с, ш, з или ж, нпр. caбpaiiiи (мада постоје облици са истим кореном и префиксом, али без самогласника а у префиксу, нпр. збир, збор, збрка), разабраiiiи, ogaiнaiiiи итд.

На граници предсуфиксалног дела основе и суфикса долази и до упрошћавања сугласничких група ciiiл, сiйм, ciiiн, нпр. paciiiao, али расла; као и усШа, али усмено; или йосШан, али йосна.

За разлику од скоро свих словенских језика, у српском језику звучни сугласник на апсолутном крају речи испред паузе задржава своју звучну реализацију, нпр. Боi, pog, воз.

У коренској морфеми се под одређеним позиционим условима реализују неке важне МОРФОНОЛОШКЕ АЛТЕРНАЦИЈЕ. Пре свега, савремени српски књижевни језик има равноправно екавски и ијекавски изговор гласа на месту прасловенског вокала ,јат". У екавском изговору рефлекс прасловенског јата је по правилу е (нпр. вера, бело), а у ијекавском изговору рефлекс прасловенског кратког јата је по правилу је, а рефлекс прасловенског дугог ј ата је по правилу двосложна секвенца uje (нпр. вјера, али бијело). Када се групаје пореклом од јата нађе иза л или и, долази до алтернација: л+ ј алтернира са љ (нпр. љейоШа), а н+ ј алтернира са њ (нпр. сњеiови).

Када се коренска морфема завршава на к, i или х, тада се у презенту и у аористу испред наставака КОЈИ почињу на -е, уместо наведених веларних консонаната, реализују палатални консонанти ч, ж или ш (нпр. йечеш, исйече; люжеш, йо.може; вршеш, оврше), што је познато као ПРВА ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА, а реализује се у још неким морфолошким и творбеним облицима: вок. једи. именица м. р. (нпр. Боже, gуше, свече), деминутиви м. р. (нпр. рачић, кружић, кожушић) и другде.

383


Када се коренска морфема завршава на к, i или х, тада се испред и у императиву и иjii у импсрфекту уместо наведених веларних сугласника реализују сибиланти ц, з или с (нпр. йеци, йецијах; йомози, сШризијах; врси, врсијах), што је познато као ДРУГА ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА, а реализује се у још неким морфолошким облицима: испред -и у ном. , вок. мн., и испред -има у дат.-лок. и инстр. мн. именица м. р. (нпр. йесници, йесницима; бубрези, бубрезшиа; gуси, gycuмa), као и испред -и у дат.-лок. једи. именица ж. р. (нпр. бајци, заgрузи, сврси).

Када се коренска морфема глагола завршава на к, i или х, имперфективизација је праћена алтернацијом тих велара сибилантима ц, з или с, када се у коренској морфеми појави и, ије, е или р (нпр. йроШииаiйи, йресијеuаiйи, уйрезаШи, расШрзан), што се назива ТРЕЋА ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА, а реализује се у још неким граматички мањс регуларним позицијама.

Посебну врсту представљају морфонолошке алтернације обухваћене појмом ЈОТОВАЊЕ јер су, у историјској перспективи, настале када су се одређени сугласници нашли испред полувокала ј. У савременом српском књижевном језику јотовање је алтернација ненепчаних са предњонепчаним сугласницима у неким граматичким парадигмама (компаратив, презент, трпни придев, имперфект, инстр. једи. именица ж. р. на сугласник), која обухвата следеће парове сугласника з : ж (нпр. брз-бржи; везаiйи- вежем; мазиШи

-мажен; йазиiйи- йажах); с: ш (нпр. висок-виши; йисаiйи - йишем; носиШи- ношен; посиiйи- ношах); g: ђ (нпр. луg - луђи; iлоgаiйи - iлођем; роgиШи- рођен; iраgиШи- iрађах; iлag- iлађу); Ш : ћ (нпр. љуШ- љући; меШаШи- мећем; йраШиiйи- йраћен; йраiйиiйи- йраћах; смрiй- смрћу); л: љ (нпр. бели- бељи; волеiйи-вољен; волеiйи- вољах; соли-сољу); н: њ (нпр. црн- црњи; храниiйи- храњен; храниiйи- храњах; зелен-зелењу); б: бљ (нпр. iруб -iрубљи; зобаiйи- зобљем; љубиiйи- љубљен; љубиШи - љубљах; зоб-зобљу); й : йљ (нпр. скуй- скуйљи; кайаiйи- кайљем; скуйиiйи- скуйљен; скуйиiйи- скуйљах; кай- кайљу); в: вљ (нпр. сув- сувљи;

384

Фонолоiија

славиШи- слављен; славиШи- слављах; крв- крвљу); м : АиЬ (нпр. храмаШи- храАUЬеЈи; осамиШи се- осамљен).

Јотовање се јавља и у творби речи (нпр. корен- корење, ioвego- iовеђи, исхраниШи- ucxpaњuвaiiiu).

Не јотују се завршни ненепчани сугласници префикса (нпр. сјеgиниШи, paзjeguнuiiiu, ogjegнo.w).

У српском књижевном језику ијекавског изговора испред је од некадашњег кратког ,јата" јотују се само л и н (нпр. љейоШа, сњеiови).

На граници између двеју речи које носе акценат, при бржем говорном темпу, може доћи до алтернација које су карактеристичне за унутрашњост речи , јер се граница између речи тада скраћује, а понекад и нестаје, нпр. може доћи до једначења по звучности (уп. iлас бpaiiia [гл3з-брfпа]) , једначења по месту изговора (уп. воз чека [ вбш-чека]), до удвајања изговора сугласника (уп. кнез зове [кнез :ове]) и других промена.

На граници између речи која има акценат и речи која нема акценат долази до алтернациЈа КОЈе су карактеристичне за унутрашњост речи, нпр. може доћи до једначења по звучности (уп. браШ би [брадби], броg се [брбтсе]), до удвајања сугласника (уп. йас се [пас:е]) , или до једначења по месту изговора (уп. iлас ће [глашће]) .

На граници између речи која нема акценат и речи која има акценат такође долази до алтернација које су карактеристичне за унутрашњост речи, нпр. приликом употребе неких предлога може доћи до једначења по звучности (уп. йоg йрозор [ потпрбзор ]), до удвајања сугласника (уп. из залива [ из :iпива]) или до једначења по месту изговора (уп. без жепе [беж:енё]).

Када се предлог с(а) употребљава испред речи која почиње на с, з, ш или, ж (а понекад и на ч, џ или ц), реализује се његов аломорф са, нпр. са синљи, са зеШом, са шураком, са чичом, са џаком, са цвеШом.

Напомена: Нормативна дистрибуција аломорфа с или са, као и к или ка

(уп. к мени, али ка кривини, ка iраничи), односно уз или уза, низ

3 85


или низа итд., подробно је описана у СинШакси савре.иеноiа срйскоi језика (2005, 730-732).

АКЦЕНАТ представља одлику вокала {ређе некtt� сонаната) која им није инхерентна (као што је то, на пример, висина артикулације), него се различито остварује у истим вокалима различитих речи и љихових облика. Као морфолошки битна фонолошка појава у српском језику, акценат је једна од најважнијих морфонолошких појава, уп. рана (ном . једн.) према ptiнa (ген . мн.) .

У српском језику свака реч осим проклитика (нпр. на, не, ни) и енклитика (нпр. ia, смо, ће) у свим својим граматичким облицима има један од четири акцента (односно четири акцентоване прозодеме ) : краткосилазни, нпр. ли1ма; краткоузлазни, нпр. Драiан; дугосилазни, нпр. giiн; и дугоузлазни, нпр. Шама; а постакценатски слогови могу бити дуги или кратки, уп. други слог у наведеним примерима: рана (ном. једи.) према ptiнa (ген. мн.) . Акценат је једно од средстава, а понекад и Једино средство за разликоваље речи (нпр. лук- назив биљке, лук- свод), или облика и значеља исте речи (нпр. књйiа - но м. једи. и књuiа - ген. мн. ). В окали испред акцента обавезно су кратки, а вокали иза акцента могу бити дуги или кратки (в. претходни пример). Акцентавани вокали по правилу се изговарају вишим тоном, дужи су и снажније се изговарају (у односу на друге вокале у истој речи) него неакцентовани вокали.

Према томе, у савременом српском кљижевном језику сваки вокал се мора појавити у једној од шест реализација: 1 . акцентовани кратки вокал са силазним тоном, 2 . акцентавани кратки во кал са узлазним тоном, З . акцентовани дуги вокал са силазним тоном, 4. акцентовани дуги вокал са узлазним тоном, 5. неакцентовани кратки вокал, 6. неакцентовани дуги вокал. Најчешће су реализације типа 5 .

Реч може имати само један акценат (неке сложене речи имају главни и споредни акценат). Акценат се по правилу не налази на последљем слогу у речи. Једносложнс речи увек имају силазни акценат: или краткосилазни, нпр. йас, или дугосилазни, нпр. йtic. Све друге речи могу имати на првом

386

Фоиолоiија

слогу сваки од четири могућа акцента, а на другом слогу (ако је реч тросложна) или на осталим слоговима (ако је реч вишесложна) увек имају узлазни акценат, нпр. барака, нoiapu. Силазни акценти могу се налазити, по правилу, само на првом слогу (нпр. Шужан) или на једином слогу (нпр. Шу). По изузетку силазни акценат ван првог слога може се налазити у неким сложеницама новијег порекла (нпр. йољойрйвреgа), у неким речима страног порекла у српском тексту (нпр. Ролан Гарде), или као експресивно средство (нпр. Шамдн). Узлазни акценти могу се налазити на било којем слогу осим на последњем. Другим речима, дистрибуција српских прозодема своди се на то да се силазне прозодеме могу срести само на почетку речи, узлазнс - на сваком слогу вишссложних речи осим на последњем слогу, док се кратки ненаглашени вокал може наћи и испред акцентованог слога и иза њега, а дуги ненаглашени само иза акцентованог слога. Једносложне речи могу имати само силазне акценте.

Бокал у слогу непосредно иза слога у којем је вокал са силазним акцентом обично има низак тон. Бокал у слогу непосредно иза слога са узлазним акцентом обично има висок тон, који је често и виши од тона вокала са узлазним акцентом. Разлику између краткосилазног и краткоузлазног акцента обично показује тонска разлика у слогу који следи. Зато се може рећи да су у српском језику силазни акценти једносложни, а узлазни двосложни, јер је високим тоном обухваћен и први слог после акцентованог.

Поједине речи, углавном граматичке, немају свој акценат, него се изговарају с најближом речју која има свој акценат као једна акценатска целина, у којој такве речи без свог акцента имају статус клитике: проклитике или енклитике, у зависности од тога да ли претходе акцентованој речи (проклитика), нпр. ка iраници, или јој следе ( енклитика), нпр. piigu се. Проклитикс су негација не, као и сви једносложни предлози и неки двосложни и тросложни предлози, нпр. око вiic, из.међу вiic, а енклитике су ненаглашени облици ген. , дат.-лок., акуз. личних заменица и присвојио-повратне заменице, ненаглашени облици презента помоћног глагола хШеШи,

387


презента и аориста помоћног глагола биШи и упитно-погодбена речца ли. Постоје и изузеци. У неким случајевима реч која је обично клитика може носити акценат у акценатској целини, нпр. нё знам, а постоје и дублети, нпр. за руку 11 за руку.

У свакодневном писаљу акценти се обично не означаваљу осим ако треба отклонити двосмисленост.

ГРАФИЈСКИ систЕм савременог српског кљижевног језика - српска ћирилица - обухвата 30 јсднословних графема и одговара фонолошком систему српског кљижевног језика уз малобројна одступаља, нпр. у писму се не разликују дуге и кратке вокалске фонеме нити слоготворно р од неслоготворног р уз вокалске фонеме (уп. iроце - грло у деминутивном облику, према Грдцка- место код Београда).

Српска ћирилица је службено писмо српског језика. У јавној употреби је и српскохрватска латиница, која има такође тридесет графема, али са три двословне графеме (dz, lj, nj).

ПРАВОПИСНИ СИСТЕМ савременог српског кљижевног језика заснива се на принципу према којем се графијским средствима бележи фонетска реализација најрепрезентативнијег аломорфа у датој позицији, нпр. GИаћи, али :.1_бациШи. Од тог принципа, које се популарно назива "Пиши као што говориш", постоје одступања, нпр. ogcecШu, Салzч.беiовић, оШан би и сл.

ИнтонАЦИЈА реченице у говору се укршта са акцентима речи. Као у другим језицима и у српском језику спуштаље тона је одлика завршене изјавне реченице. Интонација упитне рече нице зависи од тога да ли у изражавањ у љене упитности учествује и упитна реч. Ако у упитној реченици нема упитне речи, тон се диже на оној речи на којој је тежиIIПе упитности (уп. потврдно Они су оШишли према упитном Они су о Ш ишли?). Рематизовано истицаље неке речи у реченици прати љено изговараље повишеним тоном и повећаним интензитетом, нпр. АНА је оШишла, а Ивана је овgе. Реченична интонација маље или више модификује физичке особине акцената речи, тако да конкретна оствареља поједи-

388

Фонолоiија

них акцената зависе од реченице у којој су употребљени и од њене интонациЈе.

Слог, као самогласник који сам или са сугласником (односно са сугласницима) представља експираторну целину, такође је важан морфонолошки појам. Поред самогласника, слоготворна фонема у савременом српском књижевном језику може бити и Р./= rl, нпр. Шрн, мрк, црн (а по изузетку, у неким речима страног порекла и слоготворно л, нпр. бицикл, Пrzзен). Структура слога је ограничена дистрибуционим могућностима фонсма, тј . могућностима њихове употребе у почетној, средњој или завршној зони слога, нпр. у српском језику секвенца нg може се појавити у завршној зони слога (уп. секунg), али не и у почетној зони, осим у неким речима и именима из других језика (уп. властито име Нgебе, апелатив нgраiенiйа и сл.) . Између фонема које не могу бити у непосредном суседству у почетној зони слога пролази слоговна граница када су у непосредном суседству унутар речи, нпр. Сом-бор, а.Аt-вон, Шор-ба. С друге стране, у завршној зони слога на крају говорног низа неке сугласничке групе, осим оних на сiй, шiй, зg, жg (нпр. йосiй, йлашiй, ipoзg, gyжg), разбијају се уметањем самогласника а(= непостојана а), за шта је битан и граматички облик речи, нпр. йевац-о, али йев#ца, или К!lанац-о, али ююн#ца, и слично.

Напомена: Овде и даље #је знак за нереализовани непостојани вокал.

3 89

2. МОРФОЛОГИЈА

Морфологија се у овом граматичком прегледу схвата . . . .

као граматика речи, КОЈа Је у наЈтешњоЈ вези са синтаксом као граматиком реченице и с лексиком као скупом семантичких јединица од чијег садржаја умногоме зависи граматичко обликоваље речи и реченице. Граматика је, према једном од основних значења тог термина, систем правила о устројству реченице као минималне језичке јединице која може имати комуникацијску функцију и која се у говору може остварити као исказ. Као и у сваком другом језичком знаку, и у реченици се разликује формална структура (реченична интонација и континуирани и/или дисконтинуирани низ гласова и пауза организованих према одређеним правилима) и план садржаја, који чине њена семантичка структура (= пропозиција) и прагматичка структура.

Семантичку структуру реченице конституише семантички предикат, који имплицира одређене аргументе. У предикату је одражен однос између елемената неке ситуације, а у аргументу или у аргументима оно што се осмишљава као конкретан или апстрактан учесник у тој ситуацији. У прагматичку структуру реченице улазе елементи преко којих се њена формална и ссмантичка структура повезују с конкретном говорном ситуацијом, а реченица остварује као исказ. То су, пре свега, различита деиктичка средства, помоћу којих се садржај реченицс локализује у односу на простор и време говорне ситуације. Осим тога, у прагматичку структуру рече нице улази и њсна комуникативна структура (тј . тематско-рематска структура, функционална перспектива реченицс), која је одређена конкретним комуникацијским циљемпрагматичким фактором, који учествује у оформљавању сми-

390

Морфолоiија

сла реченице као начину презентоваља и интерпретираља дате семантичке структуре, уп. Ана чиШа и Ана чиШа са истом семантичком структуром а различитим комуникативним, односно прагматичким структурама.

Реч, као и реченица, има формалну структуру ( фонолошку, прозодијску, творбену, морфолошку, као и одређени синтаксички потенцијал), и план садржај а, који обухвата лексички, творбени и граматички аспект. Иако је овде пажња усмерена пре свега на граматику, лексички и творбени аспект не могу се сасвим оставити по страни, због прожимаља и узајамног условљаваља граматичког и неграматичког садржаЈа у структури речи.

Реченица у целини и љени делови понаособ носе и граматичку и неграматичку информацију. Граматичка информација је категоријалне природе. Она се одликује високим степеном општости, структурисана је на ужим, опозитивно постављеним значељима, обавезна је за широке класе језичких јединица и има регуларан израз. На пример, категорија броја је својствена скоро свим променљивим речима, а за именице или, на пример, придеве то је обавезно категоријално значеље, које се остварује у опозицији једнине и множине, и изражава се првенствено флексијом. У оној мери у којој неко од поменутих обележја ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ (морфолошке или синтаксичке) није изражено у потпуности, језичка информациј а је маље граматикализована. Пре свега се на тој основи граматичка категорија разликује од ЛЕКСИЧКО-ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ, нпр. градивне именице, ИЛИ ТВОРБЕНЕ КАТЕГОРИЈЕ, нпр. nomina agentis. Творбене И граматич'ке структуре, осим тога, међусобно се разликују и према начину изражаваља одговарајућих значеља.

У српском, као и у другим словенским језицима, граматичке категорије могу бити йараgиiл-tаШске природе (када се ужа, опозитивна значења исте категорије изражавају различитим граматичким облицима исте парадигме), нпр. једнина и множина као грамеме категорије броја, или селекШивне (=синтагматске) природе, када је уже категоријално значеље свој ствено свим граматичким облицима исте лексеме и испољава

39 1


се, пре свега, на синтагматском плану, нпр. категорија именичког рода.

Граматичка категорија је, дакле, јединство граматичког садржаја и граматичког израза. Поједине граматичке категорије могу међу собом бити у ближој или даљој вези (уп. глаголски вид и време, с једне стране, и време и падеж, с друге). Граматичке категорије су организоване у граматички систем.

Осим граматичких категорија и њихових веза са синтаксичким функцијама именске групе и реченице у целини, за опис граматике као система правила о устројству реченице релевантна су и функционална својства речи, која могу бити најбоље показана на позадини функционалне системске класификације речи српског језика.

Напомена: Именска група је, уз клаузу, један од два могућа начина изра

жавања аргумента из семантичке структуре реченице (уп . Ваш ogioвop им се gойао према Дойало u..w се како сШе и.м ogioвopu.лu). Именска група је група речи повезаних у именичку синтагму (нпр. ваш ogioвop) и/или група морфема организованих у граматички облик именице (нпр. ogioвop-e у реченици Ogioвop u..w се gойао). Један од синонима термина и.!Иеиска iруйа јесте и.wенски израз (в. 3.1 ) .

У систему ВРСТА РЕЧИ издвајају се, пре свега, два функционална блока речи: један чине речи с лексичко-граматичким својствима, а други речи са првенствено граматичким функцијама. Ужи односи међу њима могу се приказати на следећи начин:

1 . Речи с лексичко-iрамаiйички.м функцијама

392

1 . 1 . Речи које конституишу именску групу или реченицу 1 . 1 . 1 . Речи које конституишу именску групу (ИМЕНИЦЕ

И ИМЕНИЧКЕ ЗАМЕНИ ЦЕ) 1 . 1 .2 . Речи које конституишу реченицу (гллголи)

1 .2 . Речи које не конституишу ни именску групу ни реченицу

1 .2 . 1 . Речи са примарно адвербијалном функцијом (ПРИЛОЗИ И ЗАМЕНИЧКИ ПРИЛОЗИ)


1 .2 .2 . Речи са примарно атрибутском функцијом 1 .2 .2.1. ПРИДЕВИ И ЗАМЕНИЧКИ ПРИДЕВИ 1.2.2.2 . БРОЈЕВИ И ЗАМЕНИЧКИ БРОЈЕВИ

2. Речи с йреiйе:жио iрамаiйичким функцијшwа

2. 1 . Граматичке речи са примарно синтаксичко-семантичком функцијом

2 . 1 . 1 . Граматичке речи именске групе (ПРЕдлози) 2. 1 .2 . Граматичке речи реченице или именске групе

(ВЕЗНИЦИ) 2.2. Граматичке речи са примарно синтаксичко-прагма

тичком функцијом 2.2 .1. Комуникацијски самосталне граматичке речи

(УЗВИЦИ) 2.2 .2. Комуникацијски несамосталне граматичке речи

(РЕЧЦЕ)

Иако систематизациј а описа омогућава истицаље релевантнијих појава, уз занемариваље мање битних, треба имати у виду да у таквом опису не може бити одражена сва сложеност односа међу различитим функционалним типовима речи, односно прелазна природа односа међу прототипским представницима неке врсте речи и оним речима КОЈе представљају мањи или већи отклон од свог прототипа, као и прелазност односа који постоје у систему врста речи.

Заменичке речи у предложеној систематизацији врста речи немају посебно место, него припадају, пре свега у зависности од својих функција на нивоу реченице, појединим врстама речи из прве групе (лексичко-граматичким). Међутим, ако се узме у обзир специфичност заменичких речи као деиктичких речи, са претежно категоријалним значењима, чија се граматичка специфичност испољава више у надреченичним текстуалним структурама него у реченици, и ако се узме у обзир семантичка специфичност нумеричких речи, која је у граматици изражена у различитим морфолошким и синтаксичким специфичностима, онда је слика система врста речи у српском језику у њеном већем делу (лексичко-

393


-граматичке речи) сложенија и може се представити трима паралелним серијама врста речи: номинацијском, прономинацијском и нумерацијском, што би, с навођељем по једног примера за сваку врсту речи, имало следећи табеларни изглед:

номинациЈске речи 1 прономина-ЦИЈСКе речи

ненумерацијске 1 нумерацијске ИМЕНИЧКЕ

gвојица ... човек ... он ... РЕЧИ

ПРИДЕВ И gобар ... gpyiu ... Шакав ...

ПРИЛОЗИ gобро ... gвокраШно ... -шако ...

ГЛАГОЛИ увериШи ... уgвојиШи ... йреиначиШи ...

*Напомена: йреиначиШи - 'учинити друкчијим', 'учинити да не буде Ша

ко или Шакав'

*

Као што је иначе случај у поделама речи на врсте, неке класе обухватају велики број чланова, а неке мањи или сасвим мали број ; неке су у лексичко-граматичком погледу врло развијене и карактеристичне за дати језик, док с другима то није случај итд. У српском језику, и уопште у словенским језицима, најслабије су развијени прономинацијски и нумерациЈски глаголи.

2.1. Глагол

У српском језику глагол је врста речи с најразвијенијим системом облика и граматичких значења. Структура глаголског облика одређена је префиксом, коре�ом, творбеним суфиксом, тематским (граматичким) суфиксом, формантом и флексијом, нпр. йо-куй-ов-а-л-а (је), морфонолошким алтернациЈама, нпр. вози према вож:ен, или акценатским алтернацијама, нпр iдворй (3. л. презента) према iовдри (2. л. императива), или йевах- аорист, према йевах- имперфекат.

394


Корен и формант су обавезни елементи структуре глаголског облика (в. даље).

Непроменљивим глаголским облицима, тј . · облицима без флексије, традиционално се сматрају облици инфинитива и глаголских прилога. Међутим, ако се облик инфинитива посматра као део јединствене глаголске парадигме и израз посебног граматичког значења, онда и његов завршетак (као носилац тог значења, опозитивно постављеног према финитним граматичким значењима и облицима у истој укупној парадигми) има карактер флексивне морфеме, уп. йиса-Ш-и према йиса-л-и или йиса-н-и, односно йисал-а или йисан-а итд. Теже је на сличан начин интерпретирати завршетке глаголских прилога, који ће се стога сматрати непроменљивим глаголским облицима.

Глаголи у српском језику имају развијен систем пре-фикса (нпр go- за- из- MZLИO- на- наg- о- об- og- йо-. ' ' ' ' ' ' ' ' ' '

йоg-, йре-, йреg-, йри-, йро-, раз-, с-, су- и други), од којих неки префикси имају и аломорфе, нпр. раз-бацаШи према рас-кинуШи, раза-iнаШи и сл. , али је у целини префиксација важнија за творбену него за граматичку структуру глагола.

Глаголски творбени суфикси упућују на врсту речи и мотивациону основу глагола, и имају творбена значења, нпр. у йевуцкаШи (сложени) суфикс -уцк- има деминутивно (и итеративно) значење. Поред тога, суфиксација је основно средство исказивања видских значења, уп. решиШи/решаваШи, објавиШи/објављиваШи, зевнуШи/зеваШи.

Тематски (граматички) суфикс уводи у структуру глаголског облика формант, од којег се тематски суфикс обично разликује општијим граматичким потенцијалом, уп. тематски суфикс -а- у свим облицима глагола типа койqiйи, или исти суфикс у структури већине облика глагола типа звечqШи; нпр. звечqх . .. , звечqо ... , звечqвши.

Формант је у структури глаголског облика суфикс који спецификује значење тематског суфикса и има одређено категоријално значење, нпр. -л- у облику йозвала је (има значење прошлог времена), или -н- у облику йозвана је (има значење пасива) .

395


Флексија је систем граматичких наставака у (пот)парадигми променљиве речи. Другим речима, наставак је променљива (флексивна) морфема у глаголској потпарадигми, нпр. презента, футура, перфекта итд., којом се исказује граматичко значење броја, а уз то и лица, нпр. чиШам према чиШаш, или броја и рода, нпр. чиШалq према чиШалQ, или чиШалq према чиШалg_.

Глаголски наставак у српском језику или је прост (једночлан) са две функције, нпр. у облику койала наставак -а има функције обележавања рода и броја; или је сложен, с раздвојеним функцијама, нпр. у облицима койа-.м-е/ко-йа-м-о функцију броја (једнина/множина) има последња морфема, а функцију 1 . лица има претпоследља морфема.

Део граматичког облика речи који се завршава тематским суфиксом представља ТЕМАТСКУ основУ, нпр. йи са- у облику йи сала, а део граматичког облика речи који се завршава формантом представља ФОРМАНТСКУ основУ, нпр. йисал- у облику йи сала. То су основе простих глаголских облика. Основу сложеног глаголског облика чини део с којим је у вези помоћни глаголски елеменат, нпр. йи сала у облику йи сала је.

Глаголски облици према структури могу бити :

1. прости (= једночлани): 1 . 1 . пуни (= комплетни), нпр. йи је 1 .2 . градивни (= конструктивни, служе за грађење других

облика) : а) основни, нпр. йила б) помоћни, нпр. је

2. сложени (двочлани или вишечлани), нпр. йи ла је, или била је йшю

прости облици: сложени облици:

1 . презент 1 1 . футур 1 2 . императив 1 2 . футур 1 1

396


З . прилог садашњи 1 3 . перфект 4. аорист 1 4. плусквамперфект 5. имперфект 1 5. потенцијал I (и П) 6. придев радни 16. пасив 7. инфинитив 8. прилог прошли 9. придев трпни

1 0. футур 1

Напомена:

- Примери су дати ниже у обрасцима конјугацијских типова, чији је редослед идентичан са овде изложеним.

- Неки градивни облик може функЦионисати као једини члан сложеног облика, нпр. радни придев у функцији краћег перфекта, уп. дошла Ana!, или, чешће, као саставни део сложених облика перфекта (и пасива), нпр. дошла је Ana, Излечеп је.

- Футур Ј има и просте и сложене облике, уп. Ona ће чиШаШи према ЧиШаће и сл. , што, према правопису, не важи за глаголе са инфинитивом на -ћи, нпр. Ona ће goћu и Доћи ће, код којих се ћу, ћеш, ће . . . увек пише одвојено.

У речницнма српског језика као основни и полазни глаголски облик наводи се инфинитив. Међутим, пошто је крајње сиромашан у граматичким значењима и пошто нема посебну потпарадигму, инфинитив је врло нетипичан глаголски облик (доста близак девербативној именици, уп. ПушиШи није зgраво 11 Пушење није зgраво ). Најједноставнији глаголскм облици, који су уједно по комплексу својих граматичких значења типични за глагол као врсту речи, јесу облици презента.

Краћим ( енклитичким) презентским облицима помоћних глагола хШеШи или биШи морфолошки су деривирани сложени облици : нпр. (ја) ћу вероваШи, или вероваћу (футур 1), буgе веровао (футур 11), био је веровао (плусквамперфект), веровао би (потенциј ал), био би йоверовао (потенцијал прошли), виђен је (пасив).

У структури презентских облика, поред тематске основе. разликују се ( 1 ) формант начина и времена, (2) флексија, у оквиру кој е први члан има значење лица, а други члан носи значење броја (у множини- и броја и лица) :

397


је,цнина множина

1 . л . -.iИ-fJ -.iИ-0

2. л . -Ш-fЈ -Ш-е

З . л . -f}-f} -(ј)у или -е

У З . л. мн. аломорф завршетка -ју имају глаголи типа койаШи (2 . 1 . 1 ) и куйоваШи (2. 1 .2), а аломорф -у у истој функцији имају глаголи типа йисаШи, звизнуШи, gовесШи, умреШи (2. 1 .З .2 , подгрупе а-г), као и глаголи типа йећи, ipucШu (2 . 1 .З .З , поrрупе а , б), док завршетак -е у истој функцији имају остали глаголи - типа iовориШи, возиШи, белеШи, звечаШи (2. 1 .З . 1 , подгрупе а-г). У З . л. мн. завршна морфема -ју (-у), или -е синкретизуј е функцију во кала тематске основе (осим 2. 1 . 1 . и 2. 1 .2) и граматичка значења начина, времена, лица и броја.

У структури императивних облика поред тематске основе разликују се и ( 1 ) формант -ј-, или -о-, (2) флексија, у коју улазе флексивне морфеме лица и броја идентичне с презентским наставцима за 1 . л. мн. и 2. л. једи. и мн. (в. горе). У парадигмама неких глагола облици за друго лице презента и друго лице императива разликуЈу се само према акценту, уп. iдворй (презент) према iовдри (императив). Морфему -ј- у императивском форманту имају само једнотематски глаголи с тематским суфиксом -а- (тип койаШи), док -о- имају остали глаголи. В . примере даље, у обрасцима бр. 2 .

Структуру глаголског прилога садашњег, који има значење симултаности радње означене глаголским прилогом садашњим с радњом означеном глаголом у предикату исте реченице, чине основа ( идентична с презентским обликом З . л. мн. у парадигми истог глагола) и формант -ћи. Као облик који је индиферентан према лицу и броју, глаголски прилог садашњи нема ни нулте показатеље тих граматичких значења.

Као што се од облика З. л. једи. синтаксички деривирају финитно неодређени тзв. безлични облици, тако се од презентског облика З . л. мн. морфолошки деривира такође финитно неодређени облик глаголског прилога садашњег, који је са садржајем презентског облика повезан својим општим значењем симултаности. В. примере у обрасцима бр. З .

398


Напомена: Назив "глаголски прилог садашњи" често не одговара функ

цији тог облика, који обично означава си.:иулШаносШ двеју радњи у прошлости, садашњости или будућности, али се овде тај традиционални назив користи условно.

У структури аористних облика, поред тематске основе, разликују се ( 1 ) формант -х- , са аломорфима -с-, -ш-, -в-; и (2) флексија, чији је плуралски део идентичан с једном варијантом презентске плуралске флексије, док у сингуларском делу у свим лицама постоји само нулта морфема -в-, дакле:

)е,UНИНа множина

1 . л. -fJ-fJ -м-о

2. л. -е-в -iii-e

З . л . -fJ-fJ -ш-е

Дистрибуција аористних форманата стоји у вези са семантиком лица и броја, што тај формант функционално приближава наставцима. Испред личног наставка -е- аористни формант се реализује као -х- у облику за прво лице, а као -еу облицима за друго и треће лице, док се испред наставка који нису -е-, у плуралским облицима, аористни формант реализује као -с- у облицима за прво и друго лице и као -ш

у облику за треће лице, где крајње -е синкретизује значења лица и броја. В . примере даље, у обрасцима бр. 4.

У структури имперфекатских облика разликују се, поред тематске основе, ( 1 ) формант са аломорфима -х-, -с-, -ш-, дакле у укупности аломорфа готово идентичан с аористним формантом, али с донекле друкчијом дистрибуцијом, (2) флексија, чији је плуралски део у два од три елемента идентичан с једном варијантом презентске плуралске флексије, док је сингуларски део специфичан :

. ]е,UНИНа множина

1 . л. -е-в -м-о 2. л . -е -iii-e

З. л . -е -у

399


И дистрибуција имперфекатског форманта, као и аористног, условљена је, осим фонотактичких чинилаца, и семантичким факторима. Претконсонантски аломорф -с-, као у аористу, својствен је само облицима 1 . и 2. л. мн. Испред наставка с вокалом предљег реда -е аломорф имперфекатског форманта је -ш-. У остала два случаја ал ом орф је -х- ( 1 . л. једи. и З. л. мн.). Наставци -е и -у синкретизују значеља лица и броја. В. примере у обрасцима бр. 5.

У структури облика радног придева, поред тематске основе, разликују се: ( 1) формант са аломорфима -о-, -л- (у неким парадигмама претходи му непостојани вокал а/#) и општим не-презентским значељем; и (2) флексија, коју чине једночлани наставци са синкретичним значељем рода и броја:

Једнина множина

м.р. -fJ -и

ж.р. -а -е

с.р. -о -а

Формант радног придева остварује се као -л- искључиво у предвокалској позицији. В. примере у обрасцима бр. 6.

Структуру инфинитива чине тематска основа, затим, ( 1 ) формант, с аломорфима -Ши или -ћи. Формант -ћи долази само на крљу основу непосредно на коренски вокал вишетематских глагола с коренском морфемом на -к, -i, -х, нпр. йећи, ciiipuћu, врћи//врећи. В . примере даље у обрасцима бр. 7 .

Структуру глаголског прилога прошлог (тачније: глаголског прилога свршеног вида) чине, уз неке изузетке, тематска основа инфинитива и формант, са аломорфима -в/1-вши у односу факултативне варијантности. Облик на -вши је обичнији. В. примере даље у обрасцима бр. 8 .

Напомена: Назив "глаголски прилог прошли" често не одговара функ

uији тог облика, који обично означава антериорност у прошлости, садашњости или будућности, али се овде тај традиционални назив користи условно.

Структуру трпног придева чине тематска основа и ( 1 ) формант с а аломорфима -н-, -Ш-, (2) флективни наставци иден-

400


тични с флексијом радног придева. Формантски аломорф -Ш- имају nрелазни глаголи с тематском основом на -у- (тип йецнуШи) и, по изузетку, неколико других малобројних група глагола. В. примере даље, у обрасцима бр. 9.

Специфичност структуре про стих облика футура 1 јесте двочланост тематске основе - спој две тематске основе у истом граматичком облику, тако да коренска морфема друге основе (помоћног глагола) функционише као формант у односу на главну тематску основу. Енклитички облици помоћног глагола xiiieiiiu обухваћени обликом простог футура 1 јесу следећи (в. примере у обрасцима бр. 1 0):


1 . л. ћу ћемо

2. л . ћеш ћеШе

З. л. ће ће

Сложени облик футура 1 има структуру коју чине облик инфинитива и горе наведени облици помоћног глагола xiiieШu, чиј а је препозитивна или постпозитивна употреба одређена синтаксичким или стилско-експресивним (прагматичким) условима, нпр. ја ћу кренуШи 1 кренућу (наглашеност или ненаглашеност првог лица) . Међу њима су најважниј а два услова: д а енклитички облици помоћног глагола ћу, ћеш, ће .. . не могу отварати реченицу; и да морају раздвајати личну заменицу и основни глаголски део сложеног футурског облика, због чега је правилно ја ћу paguiiiu, а не *Ја paguћy и слично. В . примере у обрасцима бр. 1 1 .

Футур 11 има следећу структуру: облици помоћног глагола бuiiiu са презснтском флексијом, а футурским значењем + облици радног придева. Поменута потпарадигма помоћног глагола биШи изгледа овако (в. примере у обрасцима бр. 1 2) :

једнина множина

1 . л . буgем буgемо

2. л. буgеш бygeiiie

З . л. буgе буgу

40 1


Перфект има следећу структуру: радни придев + презентски облици суплетивне основе помоћног глагола биiйи. Препозитивну или постпозитивну дистрибуцију помоћног глагола у структури перфекта регулишу синтаксички фактори. Обично се употребљавају краћи, енклитички облици поменутог глагола, али се у рематској позицији употребљавају пуни облици. Помоћни глагол има следећу парадигму (в. примере у обрасцима бр. 1 З) :


1 . л. (је)сам (је)смо

2. л . (је)си (је)сiйе

З . л. (је)сiйе (је)су

Оптатив има облик самог радног придева употребљеног у одговарајућем синтаксичко-семантичком окружењу, нпр. У зgрављу носио. Ради уштеде у простору, он се у таблици изоставља.

Плусквамперфект има следећу структуру: облици перфекта или имперфекта глагола биШи + радни придев, нпр. Били смо чекали све go йоласка воза . Глагол биiйи у саставу плусквамперфекта има, дакле, следећс облике (у примерима, в обрасце бр. 1 4, наводе се само облици плусквамперфекта у којима је глагол биiйи у перфекатској форми):


1 . л. био сам 11 бе(ја)х били/-е смо 11 бе(ја)смо

2. л. био си 11 бе(ја)ше били/-е сiйе 11 бе(ја)сiйе

З . л. био/-ла/-ло је 1/бе(ја)ше били/-е су 11 бе(ја)ху

Потенцијал има следећу структуру: облици радног придева + аорис.тни облици помоћног глагола биШи (у препозицији или постпозицији, што се регулише синтаксичким факторима), нпр. Она би желела ga йође. Употреба јединственог облика би независно од лица и броја (нпр. *Ми би ручали)

402


сматра се супстандардном, али ј е врло раширена. Аористна парадигма глагола биШи изгледа овако (в. примере у обрасцима бр. 1 5) :

једни на множина

1 . л. бих бисмо

2 . л. би бисШе

З . л . би би ше

Потенцијал прошлог времена има следећу структуру: облици плусквамперфекта помоћног глагола биШи + облици радног придева, нпр. Kaga би и она бшю paguлa, било би нам лакше. У таблици се примери тог облика, иначе ретког у употреби, не наводе.

Структура парадигме пасива са трпним придевом у српском језику јесте следећа (в. у таблици под бр. 1 6) : облици помоћног глагола биШи у инфинитиву, индикативу, императиву и потенцијалу + облици трпног придева, уп. инфинитив, нпр. Указ мора биШи йрийремљен; перфект, нпр. Указ је йрийремљен; плусквамперфект, нпр. Указ је био йрийрел-иьен; футур 1, нпр. Указ ће биШи йрийремљен; футур 11, нпр. Kag указ буgе йрийремљен . . . ; имперфект, нпр. Указ беше йрийремљен; аорист, нпр. Указ би йрийре�иљен; потенцијал, нпр. Указ би био йрийремљен . . . ; императив, нпр. Буgи йрийремљен. (О пасиву с морфемом се в. 3 .2 .2 . 1 0.)

Скуп глаголских лексема савременог српског књижевног језика није одређен само једном морфолошком парадигмом, него постоји неколико парадигматских типова и већи број подтипова. Постој и више начина њихове класификације, односно систематизације. Овде је као основни критеријум систематизације различитих глаголских парадигми узет критеријум броја и квалитета тематских суфикса појединих потпарадигми укупне глаголске парадигме, тј . однос основа у оквиру исте парадигме. С тог становишта ГЛАГОЛСКЕ ПАРАдигмЕ у српском језику деле се на следећи начин.

403


1 . Једнотематски глаголи, нпр. койаШи, йецаШи, чекаШи 2. Двотематски глаголи, нпр. куйоваШи, цареваШи, gа

риваШи З . Вишетематски глаголи

- Тротематски глаголи, нпр. iовориШи, йисаШи, звечаШи, умреШи - Четворотематски глаголи, нпр. возиШи, белеШи, ШонуШи, gовесШи - Петотематски глаголи, нпр. йећи, сШрићи, врћи 11 врећи

Тематски суфикс -а- једини је суфикс који има свака глаголска парадигма бар у једном свом делу. Тим суфиксом се регуларно уводи формант имперфекта, али, у неким глаголским врстама, и форманти других глаголских облика (презента, радног придева, трпног придева итд.) . У мањем броју случајева аломорф тематског суфикса -а - има облик -иј а- (обавезно у парадигми четворотематских глагола с корен ском морфемом на к, i или х, а у неким парадигмама и факултативно). Ниједан други формант осим имперфекатског не уводи се истим тематским суфиксом у парадигмама свих глагола.

Презентски формант уводе суфикс -а-, нпр. койаШи -койам; -и-, нпр. звечаШи - звечшt, iовориШи - iоворШt, белеШи - белим ; суфикс -е-, нпр. йисаШи - йишем, ШонуШи- Шоием, iребаШи - iребеЈи.

Аористни формант уводе суфикс -а-, нпр. окойаШи -окойах; суфикс -и-, нпр. иаiовориШи - наiоворих; суфикс -н-у-, нпр. йоШонуШи - йоШонух; суфикс -о-, нпр. уiрисШи yipuзox, оiрейсШи - оiребох, исйећи - исйекох; суфикс -е-, нпр. умреШи - ул-tрех, самлеШи - самлех.

Формант радног придева и глаголског прилога прошлог уводе тематски суфикс -а-, нпр. найисаШи - найисао, найисавши, зазвечаШи - зазвечао, зазвечавши; суфикс -и-, нпр. наiовориШи - наiоворио, наiоворивши; суфикс -е-, нпр. йобелеШи - йобелео, йобелевши; суфикс -н-у-, нпр. йецнуШи - йецнуо, йецнувши. Исти суфикси уводе формант инфинитива, с том

404


допуном што у мањем броју случајева и суфикс -с- уводи формант инфинитива, нпр. ipeйciiiu, што важи и за футур 1, с том разликом што се испред футурског елемента -ћ- тематски суфикс првог дела основе у таквим случајевима реализује као -ш-, нпр. iрейшћу).

Тематски суфикс који уводи формант глаголског прилога садашљег увек је, као што је било речено, идентичан с настанком З. л. м н. у парадигми истог глагола.

Припадност глагола одређеном типу парадигме не значи да тај глагол има све облике предвиђене датим парадигматским типом, него да нема облике који нису предвиђени датим парадигматским типом, уз могућност да из неких разлога (нпр. непрелазност) за поједине глаголе постоје извесна парадигматска ограничења на основу којих се глаголи у оквиру Једне парадигме могу разврставати у поmарадигме, што се овде изоставља, а описују се само облици екавске изговорне варијанте српског језика, којој је равноправна његова ијекавска варијанта.

ОБРАСЦИ:

Напомена1 : Доследно рашчлањавање морфемске структуре свих грама

тичких облика, које је у основи овог описа, показује да је аглутинативни принцип изражавања граматичких значења заступљенији у доминантно флективној структури српске граматике него што се традиционално сматра. Граница између та два принципа, флективног и аглутинативног, у језичкој реалности није оштра. У опису који даље следи, у свим случајевима када -в у целој потпарадиrми алтернира само са -в, може се рећи да граматичку функцију сваке такве нулте морфеме, поготову у финалној позицији, у конкретном граматичком облику речи преузима суседна граматичка морфема, аутоматски постајући двофункционална или полифункционална, нпр. у синrуларској потпарадигми презента и имперфекта, али и у неким другим случајевима.

Напомена2: Редни бројеви испред примера упућују на одговарајуће обли

ке и парадигме у горе изложеном прегледу простих и сложених глаrолских облика. Редослед облика под 1 , 4, 5, 1 О јесте: 1 . л. једи., 2. л. једи., З . л. једи.; а испод тога: 1 . л. мн., 2. л. мн., З . л. мн. Ре-

405


дослед облика под 6 и 9 јесте: м. р. једи., ж. р. једи., с. р. једи., а испод тога м. р. мн., ж. р. мн., с. р. мн.

2. 1 . 1 . Једнотематски глаголи:

Напомена: Тематска основа једнотематских глагола има у свим облици

ма исту тематску морфему -а-.

1 . кой-а-е-м-е кой-а-е-ш-е кой-а-е-е-е кой-а-е-м-о кой-а-е-Ш-е кой-а-ју

2. - кой-а-ј-е-е

кой-а-ј-м-о кой-а-ј-Ш-е

З . койају-ћи

4. кой-а-х-е-е кой-а-е-е-е кой-а-е-fЈ-fЈ кой-а-с-м-о кой-а-с-Ш-е кой-а-ш-е

5 . кой-а-х-е-е кой-а-ш-е кой-а-ш-е кой-а-с-м-о кой-а-с-Ш-е кой-а-х-у

6. кой-а-о-е кой-а-л-а кой-а-л-о кой-а-л-и кой-а-л-е кой-а-л-а

7. кой-а-Ши

8 . (у )койа-вши

9. (у )кой-а-н-е (у )кой-а-н-а (у)кой-а-н-о (у)кой-а-н-и (у)кой-а-н-е (у)кой-а-н-а

1 0. кой-а-ћу-е-е кой-а-ће-ш-fЈ кой-а-ће-fЈ-fЈ кой-а-ће-м-о кой-а-ће-Ш-е кой-а-ће-0-е

1 1 . (ја) ћу ко-йа-Ши . . .

1 2. 6yg-e-fJ-м-е кой-а-о-fЈ . . .

1 3 . кой-а-о-fЈ с-а-м-fЈ . . .

14. 6-u-o-fJ сам кой-а-о-е . . .

1 5 . кой-а-о-е 6-u-x-e-fJ . . .

1 6 . (у)кой-а-н-е је . . .

406


Наnомена: Морфемска структура глаголских облика овде и даље наводи

се, ради веће економичности излагања, само у њеном nравоnисном лику, а не и у морфонолошкој транскриnцији.

2 . 1 .2 . Двотематски глаголи :

Глаголи с а тематским суфиксима -ов-, -ев- или -ив- (нпр. куйоваШи, цареваШи, gариваШи) у алтернацији са -уј- у презенту и императиву:

1 . куй-уј-е-м-в куй-уј-е-ш-в куй-уј-е-в-в куй-уј-е-м-о куй-уј-е-Ш-е куй-уј-у

2 . - куй-уј-в-в-в

куй-уј-в-м-о куй-уј-в-Ш-е

З . куйују-ћи

4. куй-ов-а-х-в-в куй-ов-а-в-в-в куй-ов-а-в-в-в куй-ов-а-с-м-о куй-ов-а-с-Ш-е куй-ов-а-ш-е

5. куй-ов-а-х-о-в куй-ов-а-ш-е куй-ов-а-ш-е куй-ов-а-с-м-о куй-ов-а-с-Ш-е куй-ов-а-х-у

6. куй-ов-а-о-в куй-ов-а-л-а куй-ов-а-л-о куй-ов-а-л-и куй-ов-а-л-е куй-ов-а-л-а

7. куй-ов-а-Ши

8 . ( йо )куйова-вши

9. куй-ов-а-н-в куй-ов-а-н-а куй-ов-а-н-о куй-ов-а-н-и куй-ов-а-н-е куй-ов-а-н-а

1 0. куй-ов-а-ћу-в-в . . . 1 1 . Ua) ћу куй-ов-а-Ши . . . 1 2 . 6уg-е-в-м-в куй-ов-а-о-в . . . 1 3 . куй-ов-а-о-в с-а-м-в . . .

1 4. 6-и-о-в CQ.;U куй-ов-а-о-в

1 5. куй-ов-а-о 6-и-х-в-в . . . 1 6 . (йо )куй-ов-а-н-в је . . .

407


Напомена: Такву парадигму имају и rлаголи с коренима -ga- и -зна- у

основама са суфиксом -ва-, дакле: -gава-, -знава-, с том разликом што уместо алтернаuије суфикса -уј-1-ов-, -уј-1-ев-, -уј-1-ив- уочавамо алтернацију -ј-1-в-, нпр. ga-j-e-o-o према gа-в-а-о-о и слично.

2 . 1 .3 . Вишетематски глаголи

2. 1 .3 . 1 . Тротематски глагол и

(а) Глаголи с тематским суфиксима -и-, -а-, -е-:

1 . iовор-и-fЈ-м-е iовор-и-е-ш-е iовор-и-е-е-е iовор-и-е-м-о iовор-и-е-Ш-е iовор-е

2. - iовдр-и-е-е-е

iовдр-и-fЈ-м-о iовдр-и-е-Ш-е

З. iоворе-ћи

4. iовор-и-х-е-е iовор-и-е-е-fЈ iовор-и-е-е-е iовор-и-с-м-о iовор-и-с-Ш-е iовор-и-ш-е

5 . iовор-а-х-е-е iовор-а-ш-е iовор-а-ш-е iовор-а-с-м-о iовор-а-с-Ш-е iовор-а-х-у

6. iовор-и-о-е iовор-и-л-а iовор-и-л-о iовор-и-л-и iовор-и-л-е iовор-и-л-а

7 . iовор-и-Ши 8. (из )iовори-вши

9. (из )iовор-е-н-е (из }iовор-е-н-а (из )iовор-е-н-о (из )iовор-е-н-и (из )iовор-е-н-е (из }iовор-е-н-а

1 0. iовор-и-ћу-е-е . . . 1 1 . (ја) ћу iовор-и-ши . . . 12 . буg-е-е-м-е iовор-и-о-е . . . 1 3 . iовор-и-о-е с-а-м-е . . . 1 4. 6-и-о-е сам iовор-и-о-е . . . 1 5. iовор-и-о-е 6-и-х-е-е . . . 1 6. (из)iовор-е-н-fЈ је . ..

408


Напомена: Тамо где су наставuи различитих облика подударни, ди

стинктивну граматичку функuију понекад има акuенат, уп. у наведеној парадигми З. л. мн. презента iдвор-u-б-б-б према 2. л. једи. императива iовдр-u-б-б-б.

(б) Глаголи с тематским суфиксима -и-, -а-, -е- и предтематским алтернацијама с/ш, з/ж, сШ/шШ (шћ), нпр. gисаШи, возиШи, крсШиШи, у облицима имперфекта и трпног придева.

1 . воз-и-п-Ји-п воз-и-в-ш-в воз-и-в-в-в воз-и-е-м-о воз-и-в-Ш-е воз-е

2. - воз-и-в-в-в

воз-и-в-м-о воз-и-п-Ш-е

З . возе-ћи

4. воз-и-х-п-8 воз-и-в-в-в воз-и-п-в-п воз-и-с-м-о воз-и-с-Ш-е воз-и-ш-е

5 . вож-а-х-п-в вож-а-ш-е вож-а-ш-е вож-а-с-м-о вож-а-с-Ш-е вож-а-х-у

6. воз-и-о-п воз-и-л-а воз-и-л-о воз-и-л-и воз-и-л-е воз-и-л-а

7 . воз-и-Ши

8.

9. вож-е-и-в вож-е-н-а вож-е-н-о вож-е-н-и вож-е-н-е вож-е-н-а

1 0 . воз-и-ћу-п-п . . .

1 1 . Ua) ћу воз-и-Ши . . .

1 2 . 6уg-е-п-м-п воз-и-о-п

1 3 . воз-и-о-в сам . . .

1 4. 6-и-о-в ca.iu воз-и-о-п . . . 1 5 . воз-и-о-п 6-и-х-п-п . . .

1 6. вож-е-н-п с-а-м-в . . .

409


(в) Глаголи с тематским суфиксима -и-, -е-, -а- и предтематском алтернацијом л/љ или н/њ у облицима имперфекта и трпног придева.

1 . бел-и-в-м-в бел-и-в-ш-е бел-и-в-в-в бел-и-в-м-о бел-и-в-Ш-е бел-е

2. - бел-и-е-о-о

бел-и-о-м-о бел-и-о-Ш-е

З . беле-ћи

4. бел-е-х-в-о бел-е-о-о-о бел-е-о-в-о бел-е-с-м-о бел-е-с-Ш-е бел-е-ш-е

5 . бељ-а-х-о-о бељ-а-ш-е бељ-а-ш-е бељ-а-с-.iи-о бељ-а-с-Ш-е бељ-а-х-у

6. бел-е-о-о бел-е-л-а бел-е-л-о бел-е-л-и бел-е-л-е бел-е-л-а

7 . бел-е-Ши 8 . (из )беле-вши

9. бељ-е-н-е бељ-е-н-а бељ-е-н-о бељ-е-н-и бељ-е-н-е бељ-е-н-а

1 0. бел-е-ћу-е-о . . . 1 1 . (ја) ћу бел-е-Ши . . . 1 2 . буg-е-о-м-о бел-е-о-о

1 З . бел-е-о-е с-а-м-е . . .

14 . б-и-о-о сам бел-е-о-о . . . 1 5 . бел-е-о-о-о б-и-х-о-о . . .

1 6. (из)бељ-е-н-о је . . .

(г) Глаголи с тематским суфиксима -и-, -е- (само у З . л . мн. презента) или -а-, чије се коренске морфеме у свим об� лицима завршавају на ч, ж, шШ, жg или), нпр. звечаiiiи, gpжaiiiи, йишШаiйи, звижgаШи, блејаiiiи :

4 1 0


1 . звеч-и-fЈ-м-fЈ звеч-и-fЈ-Ш-fЈ звеч-и-fЈ-fЈ-fЈ звеч-и-fЈ-м-о звеч-и-fЈ-Ш-е звеч-е

2 . - звеч-и-fЈ-fЈ-fЈ

звеч-и-fЈ-м-о звeч-u-fJ-iii-e

З . звече-ћи

4. звеч-а-х-fЈ-fЈ звеч-а-fЈ-fЈ-fЈ звеч-а-fЈ-fЈ-fЈ звеч-а-с-м-о звеч-а-с-Ш-е звеч-а-ш-е

5 . звеч-а-х-fЈ-fЈ звеч-а-ш-е звеч-а-ш-е звеч-а-с-Ји-о звеч-а-с-Ш-е звеч-а-х-у

6. звеч-а-о-fЈ звеч-а-л-а звеч-а-л-о звеч-а-л-и звеч-а-л-е звеч-а-л-а

7 . звеч-а-Ши 8. (за )звеча-вши

9 . - (али /за/gржан од зagpжaiiiu)

1 0 . звеч-а-ћу-fЈ-fЈ

1 1 . (ја) ћу звеч-а-Ши . . .

12 . 6yg-e-o-м-fЈ звеч-а-о-о . . .

1 3 . звеч-а-о-о с-а-м-fЈ . . .

14 . 6-u-o-fJ сам звеч-а-о-о . . .

1 5 . звеч-а-о-о 6-u-x-fJ-fJ . . .

1 6. -

(д) Глаголи чије се тематске основе завршавају на -е-, -fJ- , -и-, -а- и са алтернацијом предтематског консонанта: g/ђ, i/ж, х/ш, к/ч, з/ж, с/ш, 6/6љ, й!йљ, м/мљ, в/вљ, нпр. iлogaiiiu, ciiipyiaiiiu, њuxaiiiu, њaкaiiiu, лuзaiiiu, йлecaiiiu, зо6аШи, кaйaiiiu, xpaмaiiiu . . . ) у презенту и императиву, нпр. йиш-fЈ-е-м-о према йис-а-л-а и сл.

4 1 1


1 . йиш-е-е-м-е йиш-е-е-ш-е йиш -е-е-е-е йиш-е-е-м-о йиш-е-е-Ш-е йиш-у

2. - йиш-и-е-е-е

йиш-и-е-м-о йиш-и-е-Ш-е

З . йишу-ћи

4. йис-а-х-е-е йис-а-е-е-е йис-а-е-е-е йис-а-с-м-о йис-а-с-Ш-е йис-а-ш-е

5. йис-а-х-е-е йис-а-ш-е йис-а-ш-е йис-а-с-м-о йис-а-с-Ш-е йис-а-х-у

6. йис-а-о-е йис-а-л-а йис-а-л-о йис-а-л-и йис-а-л-е йис-а-л-а

7 . йис-а-Ши 8 . (на )йиса-вши

9. йис-а-н-е йис-а-н-а йис-а-н-о йис-а-н-и йис-а-н-е йис-а-н-а

10 . йис-а-ћу-е-е . . .

1 1 . (ја) ћу йис-а-Ши . . .

1 2 . 6yg-e-e-м-е йис-а-о-е . . . 1 3 . йис-а-о-е с-а-м-е . . . 14 . 6-и-о-е сам йис-а-о-е . . . 1 5 . йис-а-о-е 6-и-х-е-е . . .

1 6. (на)йис-а-н-о је . . .

2. 1 .3.2. Четворотематски глаголи

(а) Глаголи с тематским суфиксима -не-, -ни- , -ну-, -а-. Алтернације -н-е- 1 -н-и- 1 -н-у- показују да је реч о сложеном суфиксу са сталним првим делом.

1 . звиз-н-е-е-м-е звиз-н-е-fЈ-ш-е звиз-н-е-fЈ-и-е звиз-н-е-fЈ-Ји-о звиз-н-е-fЈ-Ш-е звиз-н-у

2. - звuз-н-u-fJ-fJ-fJ

звиз-н-и-е-м-о звиз-11-и-е-Ш-е З . - (уп. од несврш. глагола ШонуШи - Шонући)

4 1 2


4. звиз-н-у-х-е-е звиз-н-у-е-е-е звиз-н-у-е-в-е звиз-н-у-с-м-о звиз-н-у-с-Ш-е звиз-н-у-ш-е

5 . - (уп. од несврш. глагола ШонуШи - Шоњах, Шоњаше . . . )

6. звиз-н-у-о-в звиз-н-у-л-а звиз-н-у-л-о звиз-н-у-л-и звиз-н-у-л-е звиз-н-у-л-а

7. звиз-н-у-Ши 8 . звизну-вши 9. звиз-н-у-Ш-е . . . (у фигур. зн. )

1 0. звиз-н-у-ћу-е-е 1 1 . (ја) ћу звиз-н-у-Ши . .. 1 2. буg-е-е-м-е звиз-н-у-о-е ... 1 3 . звиз-н-у-о-в c-a-.w-e . . . 1 4. б-и-о-в сам звиз-н-у-о-fЈ ... 1 5 . звиз-н-у-о-в 6-u-x-fJ-fJ . . . 1 6 . звиз-н-у-Ш-fЈ је ...

(б) Глаголи с коренским морфемама на -Ш- и -g-, нпр. gовесШи, йомесШи, тематским суфиксима -е-, -и-, -о-, -ија-, као и алтернацијама на крају коренске морфеме:

1 . goвeg-e-8-м-8 gовеg-е-8-Ш-8 goвeg-e-8-8-8 goвeg-e-8-м-о gовеg-е-8-Ш-е goвeg-y

2. - gовеg-и-8-8-8

goвeg-u-8-м-о goвeg-u-8-Ш-e З . - (али уп. : йлеШу-ћи)

4. goвeg-o-х-8-8 goвeg-e-o-8-8 goвeg-e-8-8-8 goвeg-o-c-м-о gовеg-о-с-Ш-е gовеg-о-ш-е

5 . - (али уп. : йлеШ-ија-х-8-fЈ . . . )

6 . gове-8-о-е gове-е-л-а gове-е-л-о gове-е-л-и gове-fЈ-л-е gове-и-л-а

7 . gовес-е-Ши 8. gове-вши

4 1 3


9. gовеg-е-н-е gовеg-е-н-а gовеg-е-н-о gовеg-е-н-и gовеg-е-н-е gовеg-е-н-а

1 0. gовеш-ћу-е-е . . . 1 1 . (ја) ћу gовес-Ши . . . 1 2. 6уg-е-е-м-е gове-о-е . . . 1 3 . gове-о-е с-а-Ји-е . . . 14. 6-и-о-е сам gове-о-е . . . 1 5 . gове-о-е 6-и-х-е-е . . .

1 6. gовеg-е-н-е· сам

Напомена: Дистрибуција аломорфа коренске морфеме датог типа глаго

ла стоји у очигледној вези са граматичким својствима појединих облика, уп. у rорњем примеру: -веg- (презент, императив, аорист, трпни придев), -ве- (радни придев, глаголски прилог прошли), -вес- (инфинитив), -веш- (прости фуrур 1).

(в) Глаголи с коренским морфемама на р и л (тип умреШи, клаШи) и тематским суфиксима -е-, -е-, -и- или -а- :

1 . умр-е-е-м-е умр-е-е-ш-е умр-е-е-е-е умр-е-е-м-о умр-е-е-Ш-е умр-у

2 . - улt�р-и-е-е-е

умр-и-е-м-о умр-и-е-Ш-е

З . -

4. умр-е-х-е-е умр-е-е-е-е y.Atp-e-e-e-e умр-е-с-м-о умр-е-с-Ш-е умр-е-ш-е

5 . - (али уп. : кл-а-х-е-е, . . . )

б. умр-е-о-е умр-е-л-а умр-е-л-о умр-е-л-и умр-е-л-е умр-е-л-а

7. умр-е-Ши 8. уЈире-вши 9. - (али уп. : закл-а-н-е-е, . . . )

1 0. улt�ре-ћу-е-е . . . 1 1 . (ја) ћу умр-е-Ши . . .

4 1 4


1 2. 6уg-е-в-м-в умр-о-в

1 3 . умр-о-в је . . . 1 4. 6-и-о-в је умр-о-в

1 5 . умр-о-в 6-и-х-в-в

1 6 . - (али уп. : закл-а-н-в-в је, . . . )

Напомена: Овај образац је карактеристичан за малобројну групу глаго

ла с различитим специфичностима (морфонолошким, акценатским и другим) у појединим потпарадигмама, које се овде не разматрају.

2. 1 . 3 . 3 . Петотематски глаголи

(а) Глаголи с коренским морфемама на к, i, х, нпр. йећи, сШрићи, врћи//врећи, и тематским суфиксима -е-, -в-, -и-, -о-, -иј а- :

1 . йеч-е-в-м-в йеч-е-в-ш-в йеч-е-в-в-в йеч-е-в-м-о йеч-е-о-Ш-е йек-у

2 . - йец-и-и-в-в

йец-и-в-м-о йец-и-в-Ш-е

З . йеку-ћи

4. йе к -о-х -в-в йеч-е-в-в-в йеч-е-в-в-в йек-о-с-м-о йек-о-с-Ш-е йек-о-ш-е

5 . йец-ија-х-в-в йец-ија-ш-е йец-ија-ш-е йец-ија-с-м-о йец-ија-с-Ш-е йец-ија-х-у

6. йек-в-а-о-в йек-в-#-л-а йек-в-#-л-о йек-в-#-л-и йек-в-#-л-е йек-в-#-л-а

7 . йе-в-ћи 8 . (ис)йека-вши

9. йеч-е-н-в йеч-е-н-а йеч-е-н-о йеч-е-н-и йеч-е-н-е йеч-е-н-а

1 0. йећи ћу-в-в . . . 1 1 . Ua) ћу йе-ћи . . . 1 2. 6уg-е-м-в йек-а-о-в . . .

4 1 5


1 3 . йек-а-о-е с-а-м-е . . . 14 . 6-u-o-e сам йек-а-о-fЈ . . . 1 5 . йек-а-о-fЈ 6-u-x-fJ-fJ . . . 1 6 . йеч-е-н-fЈ је . . .

Напомена: И код глагола овог типа дистрибуuија аломорфа коренске

морфеме у вези је са rраматичким значењима и укупном rраматичком структуром појединих облика, уп. у горњем примеру: йеч(презент, трпни придев), йец- (императив, имперфект), йећ- (инфинитив, футур 1), йек- (остали облиuи).

(б) Глаголи с коренским морфемама на з/ж/с или с/ш, нпр. inucШu йасШи тематским суфиксима -е- _п_ -и- -о- -uia- · r ' ' ' "' ' ' ' 'Ј •

1 . ipuз-e-fJ-M-fJ ipuз-e-f:J-Ш-8 ipuз-e-8-8-8 ipuз-e-fJ-м-о iриз-е-е-Ш-е ipuз-y

2 . - ipuз-u-8-f:J-8

ipuз-u-e-м-o ipuз-u-8-Ш-e З . ipuзy-ћu

4. ipuз-o-x-f:J-8 ipuз-e-8-8-f:J ipuз-e-f:J-8-8 iриз-о-с-м-о iриз-о-с-Ш-е iриз-о-ш-е

5 . ipuз-uja-x-f:J-8 iриз-ија-ш-е ipuз-uja-ш-e iриз-ија-с-м-о ipuз-uja-c-Ш-e ipuз-uja-x-y

6. ipuз-8-a-o-8 ipuз-fJ-#-л-а iриз-е-#-л-о ipuз-fJ-#-л-u ipuз-fJ-#-л-е ipuз-fJ-#-л-a

7 . ipuc-fJ-Шu 8 . (у )iриза-вши

9 . (у )ipuз-e-н-fJ (у )iриз-е-н-а (у )iриз-е-н-о (у )iриз-е-н-и (у )iриз-е-н-е (у )iриз-е-н-а

1 0 . iриш-ћу-е -8 . . . 1 1 . (ја) ћу ipuc-Шu-fJ . . . 1 2 . 6уg-е-м-8 ipuз-a-o-e . . . 1 3 . ipuз-a-o-fJ с-а-м-fЈ . . . 14 . 6-u-o-f:J сам ipuз-a-o . . .

4 1 6


1 :�: 1 ipuз-a-o-e 6-u-x-e-e 1 (у)zриз-е-н-0 с-а-м-0 . . .

Поред пет основних глаголских парадигми (глаголских врста), које, с обзиром на број тематских основа, обухватају 1 једнотематске глаголе, 11 двотематске, III тротематске глаголе, IV четворотематске глаголе и V петотематске глаголе, са укупно 1 2 подврста, постоје и друге, још специфичније подврсте, које обухватају сразмерно маљи број глагола, па се овде изостављају.

2.2. Именске речи

2.2. 1 . Именичке речи

2.2 . 1 . 1 . Именице

Именице су променљиве именске речи које имају категорије рода, броја и падежа, и које могу саме да конституишу именску групу. Морфологију именице чини ј единство љене унутрашље и спољашље морфологије. У исказиваљу граматичких значеља унутрашља морфологија (морфологија основе) учествује маље регуларно од спољашље морфологије (морфологија флексије ) .

Напомена: У традиционалној и школској граматици вокатив се такође

сматра падежом, иако се он и синтаксички, и семантички, и праrматички уочљиво разликује од категорије падежа, в. 3 . 1 .2 .3 .

Обавезни елеменат морфолошке структуре именичке основе јесте корен (у именичким сложеницама - два корена, нпр. йvШ-о-каз ), а по изузетку и више од два корена, нпр. oiiiopuнoлapuнzoлoiuja. Позиција испред корена у струюури основе резервисана је за префикс( е), а позиција иза корена (ако је он једини у речи или последљи у сложеној речи) за суфикс(е), уп. ис-йо-раз-бољеваiiiи се, уч-и-Шељ-иц-а и сличне случајеве. То су основни елементи структуре именичке основе.

Именички суфикси су разноврснији од именичких префикса и у већој мери учествују у исказиваљу граматичких и

4 1 7


њима блиских значења, нпр. суфикси -ац- (йросац) или -оњ-а (iлавоња) својствени су само именицама мушко г рода, као и -исШ-(а) (йроШаiонисШа), -Шељ- (учиШељ), -џиј-а (йровоgаџија), уколико нису укључени у секундарну деривацију, нпр. йроШаiонисШкиња, учиШељица, йровоgаџика и слично; суфикси -ињ-а (кнеiиња), -к-а (чиШанка), -уљ-а (зекуља), -уш-а (намиiуша) својствени су само именицама женског рода; суфикси -анц-е (беланце), -еиц-е (gеШенце), -л-о (њушкало ), -ч-е ( чобанче) само именицама средњег рода; суфикси -ак-(а), -ач-(а), -ар-(а) само именицама не-средњег рода, уп. gивљак и gивљака, йевач и нарикача, йекар и йекара итд. Суфикси -исШ-(а), -ињ-а, -џиј-а срећу се само код аниматних именица и, још уже - код именица које значе човека, нпр. буgисШ(а), йесникиња, бунџија, а суфикс -ај-, нпр. лежај, код инаниматних именица. Суфикси -осШ- и -оћ-а, нпр . .млаgосШ, скуйоћа, својствени су именицама са апстрактним, а суфикс -ag- обично именицама са збирним значењем. У оној мери у којој су укључени у исказивање граматичких и граматичко-лексичких значења, именички суфикси мање или више одређено сигнализују и подтип морфолошке парадигме.

То није случај са именичким префиксима apxu-, квази-, .међу-, наg-, нagpu-, назови-, не-, йо-, йоg-, йолу-, йра-, йреg-, йроШив-, су-, веле- и др. , и уопште са префиксалним именичким изведеницама, које су и малобројније од суфиксалних, али и чији су префикси готово изван ближе везе са граматичким значењима именица; нпр. префиксално-суфиксалне изведенице типа йри.мор-ј-е, Поgунав-љ-е и сл. означавају потеп loci, тј . нешто конкретно, што иначе није обавезно значење самог суфикса -ј-1-љ-, уп. узgарје, зрневље итд.

Граматичке категорије именица које су у најнепосреднијој вези с њиховом морфологијом јесу род, број и падеж.

Категорија рода се испољава пре свега у конгруенцијским могућностима именице ( синтагматско исказивање подударности одређених морфолошких категоријалних значења именице и променљивог зависног елемента у именскоЈ групи). Три именичка рода (мушки, женски и средњи), у

4 1 8


спрези с категоријама падежа и броја и граматичким значењем аниматности или инаниматности, обухватају више конгруенцијских класа именица у српском језику. Као основне се издвајају класе које могу бити илустроване следећим именицама: 1. тип йрофесор, П. тип зиg, 111. тип село, IV. тип iеШо, V. тип жена, Vl. тип село, VII . тип ноiари, VIII. тип враШа, IX. тип маказе, Х. тип фламинiо (в. парадигме даље, у табели). Уп. разлике у акузативу једнине између Шоi йрофесора и Шај зиg, Шо село. ГеШо се у једнини у конгруенцијском погледу понаша као зиg, а у множини као село. Суgија у једнини има конгруенцију као йрофесор, а у множини као жена; најзад, именице типа (Ши) ноiари, (Ша) враШа, (Ше) Аtаказе имају конгруенцију као искључиво множински облици (2), (3), и (6) конгруенцијске класе (тип зиg, село, iеШо респективно ) . За разлику од именица plиralia tantиm, које обухватају три конгруенцијске класе и којима је заједничко потпуно одсуство могућности конгруенције са сингуларским облицима одредби, то није случај са именицама singularia tantиm, јер је одсуство множинских облика за њих пре уобичајсно него обавезно: највећи број таквих именица потенцијално има множинске облике и према потреби их, додуше ретко, реализује (нпр. ЈесШе ли уйознали све Ане у њиховој йороgици ?), па стога не чине посебну конгруенцијску класу.

Напомена: Ипак, постоје именице и именички изрази singularia tantum,

који се заиста не употребљавају у множини, осим можда фигуративно (нпр. космос, васељена, кисеоник, смак свеШа, СШрашни cyg), или се њихов rраматички иоле прихватљив множински облик не може ни замислити (нпр. Вељко, Павле, Pagoje). Њих би било оправдано издвојити у посебне конгруенције класе, али због малобројности таквих случајева и просторне ограничености овог описа, они ће се овде третирати као поткласе њима најсроднијих конгруенцијских класа које обухватају облике и за једнину и за множину. Из истог разлога (ограниченост обима овог описа) паукални облици (в. 3 . 1 .2.2) нису узети за један од критеријум_а одређивања конгруенцијских класа у српском језику.

У конгруенцијским класама одражене су, пре свега, морфолошке парадигме именичког рода и оних аспеката па-

4 1 9


дежа и броја који су конгруенцијски релевантни (идентичност акузатива с номинативом или генитивом, одсуство сингуларских облика). Разноврсност падежних парадигми (у вези с категоријама вокатива, рода и броја) показују именичке деклинациЈе.

Наnомена: У ширем смислу деклинацијом називамо сваку граматичку

nарадигму именске речи и оне потпарадигме глагола које имају именску флексију (радни и трnни nридев), док друге глаголске nарадигме nриnадају конјугацији. Деклинације које су најкарактеристичније за именице зову се суйсШанШивне, односно именичке. У савременом српском књижевном језику могу се разликовати три општа тиnа таквих деклинација. Прву именичку деклинацију имају именице не-женског рода, нпр. сШуgенШ, село, другу именице не-средњег рода, нnр. жена, cyguja, а трећу именице женског рода које се завршавају на суrласник, нпр. весШ. Деклинације имају и парадигму броја (једнина!множина), при чему множински облици нису увек једнако уобичајени, нnр. ређи су или сасвим ретки множински облици властитих или неких збирних, градивних или апстрактних именица, уп. множинске облике као Мwюши, yжagu, йива, .хуманиз.ми и сличне.

Разликовање дативних и локативних падежних облика у савременом српском језику готово је сасвим изгубљено, уп. акценат као дистинктивно обележје које многи говорни представници српског језика у овом случају не осећају и не употребљавају, као у nримерима: датив ipagy: локатив ipagy, па се значење директивности, својствено дативу, или одсуства директивности, својствено локативу, исказује nревасходно глаголом у конструкцији са одређеним nредлошко-nадежним обликом, нnр. Иgу ка ipagy vs. Ншzазе се у ipagy.

Морфолошке парадигме именице одређене су, с једне стране, инвентаром и дистрибуцијом наставака, а с друге -инвентаром и дистрибуцијом творбених и морфонолошких, тј . морфолошки релевантних фонолошких особина основа у парадигмама именица.

2 .2. 1 . 1 . 1 . ПРВА дЕКЛИНАЦИЈА је именичка парадигма коју чине следећи наставци:

једни на множина

н. -и, -о, -е -и, -а

420


г. -а -а, -и

а. = ном. или iен. -е, -а

и. -ом, -ем -има

д.-л. -у -има

Облик акузатива једнине једнак је облику номинатива Једнине код инаниматних именица мушког рода и свих именица средњег рода као и код аниматних збирних именица мушког рода, нпр. виgи зиg, jege хлеб, чиШа йисл.ю, йознаје нароg. Аниматне именице су именице м. р. са основом на консонант, које значе нешто живо или што личи на живо (нпр. мрШвац, йокојник, робоШ, луШак). Аниматне именице имају акузатив једнине једнак са обликом генитива једнине, нпр. виgи шефа, виgи йокојника. Облик именице која може имати и аниматно и инаниматно значење зависи од тога у којем је значењу именица употребљена, уп. УхваШио је рака, али Нема рак. Код неких именица (називи спортских тимова, марке кола, компјутера и сл.) постоје колебања, или облик именице зависи од неких посебних семантичких околности или синтаксичких околности, нпр. Побеgили су ПарШизана//ПарШизан, Возио је " ауgија "//" ауgи ".

Даље се прво излаже преглед инвентара граматички релевантних облика основа именица прве деклинације, а затим се описуј е дистрибуциј а наставака према различитим типовима именичких основа.

Ако се изоставе нетипичне појаве, као И оне које су акценатске природе, и о којима се говори засебно, може се констатовати двадесет шест важнијих морфонолошких и творбених граматички релевантних појава у основама супстантивних парадигми прве деклинације. Те појаве издвајају се на основи следећих чињеница:

(а) да је код једног броја именица основа непромењена у свим облицима парадигме, нпр. Словен, ређе на самоrласник, нпр. резиме, сако, марабу);

- док друге именице имају у различитим облицима парадигме мање или више различите облике основе:

42 1


(б) са алтернацијом крајњег сугласника основе к/ц, i/з, х/с, нпр. ученик/ученици, викинi/викинзи, усйех/усйеси;

(в) са непостојаним вокалом /а/, нпр. меШар/меШри; (г) са обе претходне промене, нпр. чворак/чворци; (д) са алтернацијом -лац-1-оц-, нпр. чинилац/чиниоци; (ђ) са алтернацијом -о/-л-, нпр. анђео/анђели; (е) са алтернацијама наведеним под (в) и (ђ) и алтерна

цијом на крају основе -в-1-ов-, нпр. орао/орлови; (ж) са алтернацијом крње основе на -о-1-л-, нпр. биво/

бивола; (з) са алтернацијом на крају основе -о-1-ов-, нпр. йар!йа

рови; (и) са # и променом на крају основе -о-1-ов-, нпр. вейар/

вейрови; (ј) са алтернацијом на крају основе -о-/ев-, �пр. йуж!йу

жеви; (к) са алтер нацијама наведеним под (в) и (ј), нпр. све

жањ/свежњеви; (л) са алтернацијом као под (ј) и алтернацијом -ц-Ј-ч

испред суфикса -ев-, нпр. зец - зечеви; (љ) са алтернацијом на крају основе -ин-1-о-, нпр. iрађа

нин/iрађани; (м) са алтернацијом на крају основе -о-1-еШ-, нпр. Миле,

без множине; (н) са алтернацијом на крају основе -о-1-ј-, нпр. Шакси; (њ) са алтернацијом као у случају (в) уз додатно обе

лежје да одсуство реализације непостојаног вокала за којим следи сугласник /с/ повлачи одсуство реализације сугласничких фонема [t] или [d] који претходе непостојаном вокалу, нпр. кревеШац/кревеци ) ;

(о) са алтернацијама као у случају (б), (в) и (њ), нпр. заgаШак;

(п) са алтернацијом као у случају (в), али само у множини, нпр. ребро/ребра, ребара . . . ) ;

(р) са алтернацијом на крају основе -о-1-ен-, нпр. раме/ рамена;

(с) са алтернацијом на крају основе -о-1-еШ-, нпр. кубе/ кубеШа;

422


(т) са алтернацијом на крају основе -в-1-ић-, нпр. маче/ мачићи;

(ћ) са алтернацијом као у случају (в), уз додатно обележје да одсуство реализације непостојаног вокала за којим следи сугласничка фонема [с] повлачи десоноризацију сугласника који претходи непостојаном вокалу, нпр. кобац/ койца;

(у) са алтернацијом као у случају (ћ), али само с множинском парадигмом, нпр. ШШрйци!ШШрбаца;

(ф) са алтернацијом као у случају (в), али само с множинском парадигмом, нпр. Карловци/ Карловаца;

(х) са алтернацијом као у случају (г) с том разликом што се у свим облицима множине основа завршава на [с] , дакле и у генитиву, нпр. йосйанко!йосйанци, йосйанаца . . . ) .

Именица, као конститутивни елеменат именске групе, обликује морфологију именске групе како припадношћу једној од конгруенцијских класа тако и специфичностима своје флексије. С обзиром на могућне комбинације конгруенцијских обележја са флективним обележјима може се разликовати шеснаест главних типова именица прве деклинације (не узимајући у обзир дублетне парадигме и облике).

Напомена: Обележја се наводе редоследом: број конгруенцијске класе,

номинатив и инструментал једнине, номинатив и генитив множине. Наставци за акузатив и локатив једнине као и за акузатив, инструментал и локатив множине, као предвидиви, не укључују се у конфигурацију обележја којима су одређени типови ниже наведених именица.

Овде се не описују дублетне парадигме, колебања у употреби, сасвим ретки парадигматски типови именица прве деклинације или парадигме које су својствене само једној именици, нпр. ХрисШrк., ХрисШа . ..

( 1 ) I , -в, -ом; -и, -а (тип йрофесор); (2) I, -в, -ем; -и, -а (тип учиШељ) ; (З) I, -о, -ом (тип Вељко) ; (4) I, -е, -ом (тип Павле) ; (5) I, -е, -ем (тип Pagoje); (6) П, -fJ, -ом; -и, -а (тип зиg); (7) П, -fJ, -ем; -и, -а (тип йањ ); (8) П, -в, -ом; -и, -и (тип саШ [у временском значењу 'час ' , а не 'часовник ']); (9) IV, -о, -ом; -а, -а (тип iеШо); ( 1 0) IП, -о, -ом; -а, -а (тип село);

423


( 1 1 ) III, -е, -ем; -а, -а (тип море); ( 1 2) III, е, -ом; -а, -а (тип кубе); ( 1 3) VIII -и, -а (тип нoiapu); ( 1 4) IX, -а, -а (тип враШа); ( 1 5) XI, -о, -ом (тип фламинiо).

Пошто неки од наведених наставака траже алтернације у основи, и обратно - неки облици основе долазе само са одређеним наставцима, укупан број парадигми именица прве деклинације одређен је односом сваког од наведених дистрибуционих типова флексије именица прве деклинације према могућним алтернацијама у основи у оквиру исте парадигме, и обратно. То се може приказати табелом у којој су према управо изложеном прегледу нумерички означени дистрибуциони типови флексије и конгруенције, а словио типови основа. Обрасци парадигми су дати после њиховог табеларног приказа.

Напомена: У парадигмама које следе наводи се по пет облика за једни

му (пошто је облик датива практично увек, с ретким разликама у акценту, в. горе, идентичан с обликом локатива, а вокатив, с функцијом која није падежна, обрађује се одвојено) и по четири облика за множину (пошто су, поред одсуства формалне разлике датив/локатив, у множини и облици инструментала и локатива увек идентични).

Табеларни йриказ сисШема йapaguiмu йрве gеклинације

1 2 3 4

професор учитељ Вељко Павле а

резиме

б научник

в мештар сужањ

r чворак

д посетилац

ђ анђео

е орао

ж б иво

з со м

и ве пар

ј дужд пуж

424


к

л зец стриц

љ Миле

м грађанин

н Ганди

њ светац

о цуретак

п

р

с

т

ћ коб ац

у

ф

х

ц пос пан ко

5 6 7 8

а Радоје авион локвањ сат'

б звоник

в метар наковањ

г чварак

д чинилац

ђ предео

е посао

ж р а со

з том саГ

и ветар

ј пришт пањ

к свежањ

л херц

љ м

н такси

њ креветац

о задатак

Напомена: саШ' је овде именица са значењем 'час' , а саШ2 'часовник'.

425


п

р

с

т ћ зуба ц

у

ф

х

ц

9 1 0 l l 1 2 а гето село море

б

в

r

д

ђ

е

ж

з

и

ј к

л

љ

м

н

њ

о

п ребро сунце

р раме

с кубе

т мач е

ћ

у

ф

х

ц

426


1 3 1 4 1 5 1 6 а ногари врата фламинго

б

в

г

д

ђ е

ж

з

и

ј

к

л

љ

м

н

њ

о

п

р

с

т

ћ

у Штрпци

ф Карловци

х

ц

Обрасци Шийова йapagui.мu йрве gеклинације

1 а 2а За 4а

једнина

н. професор учитељ Вељко Павле

г. професора учитеља Вељка Павла

а. професора учитеља Вељка Павла

и. професором учитељем Вељко м Павлом

д.-л. професору учитељ у Вељку Павлу

427


множина

н. професори учитељ и

г. професора учитељ а

а. професоре учитеље

и.-д.-л. професорима учитељ има

5а ба 7а 8а

једнина

н. Радоје авион локвањ сат

r. Радоја авиона локвања сата

а. Радо ја авион локвањ сат

и. Радојем авионом локвањем сатом

д.-л. Радо ју авиону локвању сату

множина

н. авиони локвањи сати

г. авиона локвања сати

а. авионе локвање сате

и.-д.-л. авионима локвањима сатима

9а l Oa l l a једни на

н. гето село море

г. гета села мора

а. гето село море

и. rетом селом морем

д.-л. гету селу мору

множина

н. гета села мора

г. гета села мора

а. гета села мора

и.-д.-л. rетима селима морима

1 3а 14а 1 5а 1 6

једни на

н. фламинго научи и к

· г. фламинга научника

а. фламинга научника

и. фламингом научником

д.-л. фламинrу научи и ку

428


множина

н. ногари врата научниuи

г. ногара врата научника

а. ногаре врата научнике

и.-д.-л. ногарима вратима научниuима

66 l в 2в бв

једнина

н. звоник мештар сужањ метар

г. звони ка мештра сужња метра

а. звоник мештра сужња метар

и. звоником мештром сужњем метром

д.-л. звони ку мештру сужњу метру

множина

н. звони ии мештри сужњи метри

г. звони ка мештара сужања метара

а. звонике мештре сужње метре

и.-д.-л. звониuима мештрима сужњима метрима

7в l г бг 2д

једнина

н. наковањ ч во рак чварак посетилаu

г. наковња чворка чварка посетиоuа

а. наковањ чворка ч ва рак посетиоuа

и. наковњем чворком чварком посетиоuе

д.-л. наковњу чворку чварку посетиоuу

множина

н. наковњи чворuи чварuи посетиоuи

г. наковања чворака ч ва рака посетилаuа

а. наковње чворке чварке посетиоuе

и.-д.-л. наковњима чворuима чварuима посетио ии ма

6д l ђ 6ђ Ј е

једнина

н. чинилаu анђео предео орао

г. чиниоuа анђела предела орла

а. чиниоuа анђела предео орла

и. чиниоuем анђелом пределом орлом

д.-л. чиниоuу анђелу пределу орлу

429


множина

н. ЧИНИОЦИ анђели предеди орлови

г. чинила ца анђела предела орлова

а. чиниоце анђеле пределе орлове

и.-д.-л. чиниоцима анђелима пределима орловима

б е lж бж l з

једнина

н. посао б иво р а со со м

г. посла би вола расола со ма

а. посао би вола р а со со ма

и. послом биволом расолом сомом

д.-л. послу би волу расолу со му

множина

н. послови би воли (расоли) сомови

г. послова би вола (расола) с ом ова

а. послове би воле (расоле) с ом ове

и.-д.-л. пословима би воли ма (расолима) сомовима

Напомена: Именица расо се, због свог градивног значења, ретко употре

бљава у множини осим када је реч о различитим врстама расола.

б з 8з l и би

једнина

н. том сат вепар ветар

г. тома сата вепра ветра

а. том сат ве пр а ветар

и. том ом са том вепром ветром

д.-л. тому сату ве п ру ветру

множина

н. томови сатови вепрови ветрови

г. томова са то ва вепрова ветрова

а. томове сатове вепрове ветрове

и.-д.-л. томовима сатовима вепровима ветровима

430


lj 2ј 6ј 7ј

једнина

н. дужд пуж пришт пањ

r. дужда пужа пр ишта пања

а. дуж да пужа пришт пањ

и. дуждом//-ем пужем при што м пањем

д.-л. дужду пужу пришту пању

множина

н. дуждеви пужеви приштеви пањеви

г. дуждева пужева приштева пањева

а. дуждеве пужеве приштеве пањеве

и.-д.-л. дуждевима пужевима приштевима пањевима

7к lл 2л 6л

једнина

н. свежањ зец стриц херц

r. свежња зец а стрица херц а

а. свежањ зец а стрица херц

и. свежњем зец ом стриц ем херц ом

д.-л. свежњу зец у стрицу херцу

множина

н. свежњеви зечеви стричеви херчеви

r. свежњева зечева стричева херчева

а. свежњеве зечеве стричеве херчеве

и.-д.-л. свежњевима зечевима стричевима херчевима

4љ l м 2н 7н

једнина

н. Миле• грађанин Ганди такси

r. Милета грађанина Ганди ја такси ја

а. Милета грађанина Гандија такси

и. М ил ето м грађанином Ганди јем таксијем

д.-л. М ил ету грађанину Ганди ју такси ју

множина

н. грађани таксији

r. грађана такси ја

а. грађане такси је

и.-д.-л. грађанима такси ј има

• Поред ређеr и регионалног: МИле или МИле, МИла, МИла, МИлом, МИлу.

43 1


2њ 7њ l o б о

једни на

н. светац кревета ц цуретак задатак

r. свеца кревеца цуретка задатка

а. свеца креветац цуретка задатак

и. свецем кревецем цуретком задатком

д.-л. свецу к ре вецу цуретку задатку

множина

н. свеци кревеци цуре ци задаци

r. светаца кревета ца цуретака задатака

а. свеце кревеце цуретке задатке

и.-д.-л. свецима кревецима цурецима задацима

l l п 1 2п 1 3р 1 3с

једнина

н. ребро сунце раме кубе

r. ребра сунца рамена кубета

а. ребро сунце раме кубе

и. ребром сунце м раменом кубетом

д.-л. ребру сунцу рамену ку бету

множина

н. ребра сунца рамена кубета

r. ребара сунаца рамена кубета

а. ребра сунца рамена кубета

и.-д.-л. ребрима сунцима раменима кубетима

1 2т 2ћ бћ 1 3у

јед нина

н. мач е ко бац зуба ц

r. мачета копца зупца

а. мач е ко п ца зуба ц

и. мач ето м копцем зупцем

д.-л. ма чету ко п цу зупцу

множина

н. мачићи КОПЦИ зу п ци Штрпци

r. мачића кобаца зуб аца Штрбаца

а. мачиће ко п це зупце Штрпце

и.-д.-л. мачићима копцима зупцима Штрпцима

432


1 3ф З ц

једнина

н. поспанко

г. поспанка

а. поспанка

и. поспанком

д.-л. поспанку

множина

н. Карловци поспанци

г. Карловаца поспанаца

а. Карловце поспанце

и.-д.-л. Карловцима поспанцима

Непостојани вокал реализује се као /а/ у слогу испред нултог наставка у ном. и акуз. Једнине као и испред наставка -а у ген. множине када се у другим облицима исте парадигме основа завршава групом сугласника, изузев група сШ, зg, шШ, жg, шћ, жђ (као у iосШ, ipoзg, йришШ, gyжg, ушће, iрожђе). Крајњи сугласници основа с непостојаним вокалом обично припадају суфиксима -ац-, -ак-, -ањ-, -ар-, -лац- итд. (али има и доста другачијих случајева, нпр. йрвак, йрвака . . . , iробар, iробара . . . и сл.), и неким туђицама, нпр. йсала.м, йсалма . . . , ЕiийаШ, ЕiийШа . . . , хуманизам, хуманизма . . . , оркесШар, оркесШра . . . , риШа.м, риШма . . . Факултативно непостојани самогласник запажа се, по правилу, и у основама на групе -кШ, -нШ, -йШ, -рШ, нпр. Шрајек(а)Ш, ШрајекШа; йроцен(а)Ш, йроценШа; концей(а)Ш, концейШа; концер(а)Ш, концерШа . . . ; итд. , али постоје и именице које немају факултативни непостојани самогласник у ном. једи. иако би се он ту могао очекивати, нпр. асисШенШ, gоценШ, gесерШ и друге. У ген . мн. именице с наведеним сугласничким групама реализују непостојани вокал (уп. ШрајекаШа, концераШа, концейаШа, факаШа . . . ), чак и оне које га не реализују у ном. једи. (уп. асисШенаШа, gоценаШа, gесераШа . . . ). Вокализација непостојаног самогласника у ген. мн. изостаје код основа на групе нi, кс, рс, нпр. gифШонiа, рефлекса, реверса. У речима са суфиксом -ец-, преузетим у стандардни српски језик из

433


других словенских језика и дијалеката, /е/ се понаша као непостојано /а/ или се основа уопште не мења, нпр. Муромец, Муром(е)ца . . . , али има и случајева да је у таквим основама /е/ прави непостојани вокал, нпр. Чаковец, Чаковца . . . , или да основа остаје без промене у свим падежима, нпр. Хлебец, ХТ�ебеца.

У множини проширење основе суфиксом -ов-1-ев- искључује реализацију непостојаног вокала (в . парадигматске тип ове 1 и, 7к).

Наставак -lJ у ном. и ак. једнине својствен је само именицама мушког рода док у парадигмама типа 1 3р, 1 3с, 1 3т (типови раме, уже, маче) крајње -е у истом падежу имају именице средњег рода са основом на мек сугласник, на р или ц ( 1 2а, нпр. йоље, море, лице, 1 2п, 9а, l l a), а наставак -е у истом падежу имају именице средњег рода са основом на мек сугласник, на р или ц ( 1 2а, нпр. йоље, Atape, лице, 1 2п), именице на тврд сугласник типа 1 3р, 1 3с, 1 3т; такође 4а, 5а, 4љ.

Облик и акценат вок. множине увек је једнак облику и акценту ном. множине. Засебан облик за вок. ј еднине у првој деклинацији имају само именице с настанком ;..lJ у ном. једнине, али не све. Иначе се у функцији вок. једнине употребљавају облици за ном. једнине. Наставак за вок. једи. именица м . р. -е имају именице са основом на сонанте в, л, м, н, нпр. Раgославе, Раgуле, Џuме, Милане; на уснене сугласнике б, й, ф, нпр. робе, йойе, iрофе; на задњонепчане сугласнике к, i, х; на зубне сугласнике - спирант з и африкату ц уз алтернације к/ч, ilж, х/ш, з/ж, ц/ч, нпр. човек/човече, вpail враже, gyxlgyшe, кнез/кнеже, сШриц!сШриче. Од тога има доста изузетака, уп. мачак/мачку, йаШак!йаШку, коњиц/коњицу и други; а понегде изостаје алтернација: баксуз/баксузе.

Наставак -у у вокативу именица прве деклинације по правилу је обавезан за именице код којих се основа у ном. једи. завршава на меке сугласнике ј, љ, њ, ђ, ћ, или на тврде ж, ш, џ, ч, нпр. змају, роgиШељу, коњу, сл,zуђу, млаgићу, йужу, мишу, ковачу. И ту има одступаља, нпр. карактеристично је да лична имена на -ш често имају дублетне вокативне облике, уп. Милошу//Милоше, Pagoшyi!Pagoшe и сличне дублете.

434


Иза основе која се завршава на р могу се појавити алтернативно оба наставка, нпр. ко/vtанgире//команgиру, уколико се испред р не налази самогласник задњег реда, када је обичнији наставак -е, нпр. йрофесоре, gирекШоре, злоШворе, ђауре, Менсуре. Код презимена на -р постоји тенденција изједначавања облика вок. једнине са обликом ном. једнине, вероватно због тога што у именским групама с таквим именицама апелативну функцију често носи претходна именица за ословљавање, нпр. колеiа РајШер, iocйoguнe ПинШер, йрофесоре Ивир. Иначе за мушка имена и надимке, као и за именице с непостојаним а, и основом на -р, у вокативу је обичнији наставак -е, нпр. ПеШре, МиШре, Иiоре, Шuipe.

Вокативни облик идентичан с обликом за номинатив имају многа имена и презимена страног порекла, нпр. Мишел, Мачек, Злобец, Кекец (али супротно томе Ирфане, Хасане, Черчиле итд.), називи војних јединица, нпр. ogpeg, воg, йук, обично и презимена на -ац, -ов, -ев, нпр. Узелац, Пойов, Ђурђев, као и неке друге именице, нпр. апелативи келнер (разг.), конобар (разг.), мисШер и сл. Поред тога, вокативни облик идентичан с номинативним може бити и прагматички условљен - у случајевима емфатичног обраћања с наглашавањем благонаклоног, снисходљивог или изразитије негативног става говорника према саговорнику, нпр. Браво, iолман! ЋуШи, балавац! и слични колоквијални изрази .

Употреба вокатива ј е уобичајена за именице које значе људе или животиње (браШе, соколе), укључујући и неке збирне именице које се односе на људска бића (gечурлијо), а мање или више неуобичајена за именице које не значе живо, нпр. сШоле, зuge, малШеру . . . , где је у таквим случајевима реч о персонификацији или о употреби вокатива са експресивном, а не са апелативном функцијом.

Напомена: Регуларније акценатске промене у вези с вокативом јесу сле

деhе. ( 1) Једносложне именице са силазним акцентом у н ом. (акуз.) једи. , а узлазним акцентом у другим падежима, у вок. једи. имају акценат који има и облик ном. једнине, нпр. крiiљ, крtiља . . . вок. крiiљу. (2) Именице с непостојаним /а/ у ном. једи. и акцентом на првом слогу двосложних речи или на претпоследњем слогу

435


вишесложних речи имају у вок. једн. силазни акценат на првом слогу, нпр. Смеgеревац/Сwёgеревче. (3) Двосложне именице са дугоузлазним акцентом имају у вок. једн. дугосилазни акценат, нпр. ловац/ловче. (4) Двосложне именице средњеr рода с краћом основом у ном. (акуз.) једн. и дужом основом у другим облицима имају само у вок. једн. дугосилазни акценат, нпр. geiiielgeiiie).

2.2. 1 . 1 .2 . ДРУГОЈ дЕКЛИНАЦИЈИ припадају именице женског или мушког рода шесте и седме конгруенцијске класе, са следећим наставцима:


н . -а, -о , -е -е

г. -е -а, -и

а. -у -е

и . -ом -ама

д.-л. -и -ама

С обзиром на три могућа наставка у номинативу једнине, може се говорити о трима с тог становиiiПа различитим парадигмама, а с обзиром на граматички релевантне алтернације у основи, може се констатовати седам случајева:

(а) нема промене у основи; (б) алтернациј а крајњих сугласника основе к/ц, ilз, х/с

испред наставка -и;

(в) алтернације с непостојаним /а/; (г) алтернације типа (б) и (в) у истој парадигми; (д) алтернације као у парадигмама типа (г), уз губљење

сугласника који претходи позицији непостојаног /а/. Узимајући у обзир облике основа и могуће наставке у

другој деклинацији, можемо констатовати осам основних парадигматских типова:

436


l a l б l в l г

једни на

н. кућа мука вишња девојка

г. куће муке вишње девојке

а. кућу муку вишњу девојку

и. кућом муком вишњом девојком

д.-л. кућа муци вишњи девојци

множина

н . , а. куће муке вишње девојке

г. кућа мука вишања девојака

и . , д.-л. кућама мукама вишњама девојкама

l д l ђ 2а За

једнина

н. битка клемпо Владе г. битке клемпе Владе

а. битку клемпу Влади и . битком клемпом Владом

д.-л,. бици клемпи Влади

множина

н., а. битке маказе клемпе Владе г. битака маказа клемпи Влада

и . , д.-л. биткама маказама клемпама Владама

У ном. једн. наставак -а имају именице женског рода (шеста конгруенцијска класа) и, ређе, мушког рода (седма конгруенцијска класа), а наставак -е имају релативно ретка лична имена и презимена, нпр. Влаgе, Даие, ХрасШе, док -о у ном. једи. имају само именице мушког рода, међу којима такође знатан део чине лична имена, нпр. Иво, СреШо, клеЈийо итд.) .

У ген. мн. непостојано /а/ се реализује доста недоследно када се основа именице завршава сугласничким групама, нпр. земља - земшьа, али йеШља - йеШљи; а доследније у основама које се завршавају групама /vc/, /kv/, /tk/, /snj/ (ако именица значи нешто конкретно), уп. овце - оваца, Шикве -Шикава, биШке - биШака, вишње - вишања. У парадигмама

437


многих именица на сугласничку групу непостојано /а/ се не вокализује, нпр. xopge - хорgи, и тада је наставак у ген. мн. -и, а постоје и дублетне могућности с наставцима -а/1-и у ген. мн. без вокализације непостојаног вокала, нпр. Шајна/1 Шајни.

У лок. једи. алтернација (б) у основи изостаје код имена и презимена (Данка - Данки, Massиka - Massиki), хипокористика (бака - баки, gека - geкu ), етника (Црноiорка -Црноiорки ), а обично и код географских властитих имена која нису у синхронијској творбеној вези са апелативима (нпр. Малаiа - Малаiи, али ипак АЈиерика - А.iиерици, Африка - Африци), као и код именица основа са сугласничком групом на /g/ (осим кавiа), нпр. Шајiа, или са групама /sk/, /sk/, /zk/, /zk/, /zg/, нпр. aia, инШриiа, кечиiа, колеiа, шуiа.

Неке именице друге деклинације, већином са суфиксом -иц-, које припадају шестој конгруенцијској класи могу бити употребљене и као именице седме конгруенцијске класе, нпр. УхваШиШе Шу изgајицу 11 Шоi изgајицу.

Именица маШи има проширење основе -ер- у свим облицима осим ном., ак. и вок. једи. У ном. једи. и вок. наставак је -и, а у акуз. једи. -ftJ.

Напомена: Акценатске алтернације у парадиrмама друге деклинације

малобројније су него у првој деклинацији . Наставак ном. једи. , инстр. једи. и ген. мн . увек је дуг, као и крајњи слог основе у ген. мн. С вокализацијом непостојаног вокала иде -а- уместо -в- у ном. једи. (љуска - љусака), а код двосложних именица са дугоузлазним акцентом тај акценат остаје и у ген. мн. на крајњем слогу основе (с вокализованим непостојаним вокалом), нпр. двца -оваца, иако је ном. мн. овце. Двосложне именице у ген. мн., уместо краткоузлазног, увек имају дуrоузлазни акценат на једином слогу основе, односно на крајњем слогу основе с вокализованим непостојаним вокалом, уп. кдза - коза, сесШра - сесШара, док тросложне именице са краткоузлазним акцентом на првом слогу имају у ген. мн. на истом месту краткосилазни акценат (уп. мдШика - моШйка).

Облик и акценат за вок. мн. увек је идентичан с оним за ном. мн. Бок. једи. именица друге деклинације најчешће

43 8


има наставак -а. Изузеци су тросложне именице на -иц-а, које имају наставак -е (нпр. сесШрица - сесШрице, Милица Милице), затим мушка имена, где је вок. једи. облички и акценатски једнак ном. једнине (Анgрија - Анgрија!). Вишесложна женска имена, као и апелативи мушког рода у вок. једи. , обично имају дублетне наставке -о/1-а (чешће -о), нпр. војвоgо//војвоgа, као и вишесложна женска имена (чешће с наставком -а) ако нису на -иц-а, нпр. Јованка//Јованко.

Акценту ном. једи. једносложних и двосложних основа . . са акцентом на другом слогу у вок. Једи. , ако вок. Једи. има посебан облик, одговара дугосилазни или краткосилазни акценат (уп. војска - војско, oguвa - оgиво), а оне именице друге деклинације које у н ом. једи. на истим слоговима имају краткоузлазни акценат у вок. једи. имају краткосилазни акценат (нпр. жена - жено, лейдШа - лейоШо 11 лейдiйо ).

2.2 . 1 . 1 .3 . !РЕЋОЈ ДЕКЛИНАЦИЈИ припадају само именице женског рода, шесте конгруенцијске класе, с наставцима у ном., акуз. једи. -о, ген. , вок., инстр. , дат.-лок. једи. -и (у инстр. ј еди. наставак може бити -у/-ју); у ном. , акуз. и ген . мн. -и, у инстр. и лок. мн. -има.

С обзиром на граматички релевантне морфонолошке алтернације у основи може се констатовати седам типова основа:

(а) у основи нема промене кроз читаву парадигму, (б) основе с непостој аним /а/, (в) основе с непостој аним /а/ и алтернацијом о/л у ном.

једи. према другим падежним облицима, (г) основе с финалним проширењем -љ- у инстр. једи. , (д) основе с меким крајњим сугласницима у инстр. једи.

испред -у уместо тврдих у другим облицима: морфонолошке алтернације Ш/ћ, g/ђ, л/љ, н/њ, сШ/шћ, сл/шљ, зн/жњ,

(ђ) парадигме са алтернациј ама (б) и (д); (е) парадигме са алтернацијама (в) и (д) . Имајући у виду могућне алтернације у основи и настав

ке, можемо констатовати седам парадигматских типова именица треће деклинације:

439


l a l б 1 в

једнина

н., а. ноћ раван мисао

г., д.-л. ноћи равни мисли

и. ноћи равни мисли

множина

н., а. ноћи равни мисли

г. ноћи равни мисли

и., д.-л. ноћима равнима мислима

2г 2д 2ђ 2е

једни на

н., а. љубав маст за раван мисао

г. , д.-л. љубави масти за равни мисли

и. љубављу машћу заравњу мишљу

множина

н . , а. љубави масти за равни мисли

г. љубави масти за равни мисли

и., д.-л. љубавима масти ма заравнима мислима

Напомене: - Непостојани самогласник се вокализује у сугласничким

групама на крају основе испред наставка -в (в. парадигму 1 б) и испред фонетске реализације [о] у алтернацији са [1] у саставу двају аломорфа исте морфеме (в. 1 в). Основе на фонемске групе /st/, /stl немају непостојани самоrnасник.

- Наставак -у се употребљава првенствено онда када би због употребе облика са -и значење именске групе било нејасно, али неке именице и поред тога преферирају или -и или -у, нпр. обичнији је инстр. једи. коби, али је у истом падежу обичније крвљу. Испред наставка -у у ин стр. једи. основа се проширује за /1 '1 када се у другим облицима завршава фонемама /р/, Љ/, /v/, /rn/, в. љубав - љубављу, 2д.

- Именице косШ, кокош, уш, ваш у ген. мн. могу да имају и наставак -ију (косШију, кокошију, ушију, вашију), као што и иначе у српском језику именице често имају дублетне облике.

- Именица кћи има у ном. једи. наставак -и, и само у том падежу има основу без суфикса -ер-. ·

- Акценатске алтернације у парадигмама именица треће деклинације сразмерно су мање изражене него код именица прве и друге деклинације, а одликују се и мањом регуларношћу, па утолико и мањом граматикализованошћу. Наставак за ген. мн. увек

440


има дуг самогласник, као и код именица прве и друге деклинације. Вишесложне именице које се у ном. и акуз. једи. завршавају на -бсШ- испред других наставака у једнини немају дуг крајњи самогласник основе (уп. раgбсШ - раgосШи).

Неке именице, посебно презимена и топоними, имају адјективни тип парадигме, нпр. Црњански, Пољска, Тойуско), или мешовити (супстантивно-адјективни) тип парадигме, нпр. Делчев, Бошкова; адјективни наставци су израженији у множини : Делчеви, Делчевих, Делчевима, Делчеве).

Српска женска презимена која немају адјективну или мешовиту парадигму женског рода су индеклинабилна, нпр. Марија Илић, Марије Илић . . . , Марија Пойов, Марије Пойов . . . (али ако је руско или бугарско женско презиме, онда је Пойова), Марија Пачу, Марије Пачу . . .

2.2. 1 .2 . Именичке заменице

Именичке заменице су језгро заменичког система, у који, према функционалним обележјима, улазе и неке речи са придевским, прилошким и везничким особинама.

У семантичком погледу именичке заменице су издиференциране на: 1 . личне

1 . 1 . праве личне: ја/ми, Ши/ви, он/ они, она/оне, оно/она 1 .2 . повратно-личне : себе, јеgан gpyioi

2. не-личне 2. 1 . неодређене

2. 1 . 1 . упитно-неодређене : ко?, шШа? 2 . 1 .2 . праве неодређене: ко, шiйа, неко, нешiйо, ико,

ишiйа, кoiog, шiйaiog 2.2. опште

2.2 . 1 . афирмативне: свако, свашiйа 2.2.2 . негативне: нико, нишiйа

Напомена: Афирмативне и негативне опште заменице повезује значење

максималне квантификације (= општа или универзална квантификација), што се најизразитије показује у односу између реченица типа Сви су йрисуШни - Нико није оgсуШан, које означавају потпу-

44 1


но исте ситуације, осмишљене на супротан начин, тј . које имају исто денотативно значење, а супротна сигнификативна значења.

Морфолошка парадигматика именичких заменица одликује се израженим суплетивизмом и неким флексивним и морфонолошким специфичностима у односу на друге врсте речи.

Праве личне заменице обухватају (а) личне: ја/ми, Ши/ви, и (б) предметно-личне: он/они, она/оне, оно/она. Прве имају следећу парадигму:

Једни на Множина

н. ја ти ми ви

г. мене тебе нас вас

Д. мени/ми теби/ти нама/нам вама/вам

а. мене/ме тебе/те нас вас

и. мноме/мном тобом нама вама

л. мени теби нама вама

Напомена 1 : Испред дативних клитичких облика не може стајати предлог.

Пред акузативним клитикама .ме, Ше (такође њу, се, в. ниже) предлог на сугласник има акценат и добија на крају -ii, нпр. yзii ме, йpegii Ше, а једносложни предлог на самогласник испред акузативних клитика .ме, Ше мора имати дугоузлазни акценат, нпр. за ме, на Ше.

Напомена2 : У основним не-клитичким (= наглашеним, пуним) облицима

заменице ја, Ши, ми, ви у инструменталу и дативу-локативу имају сингуларску, односно плуралску флексију као у парадигми типа жена.

Напомена3: У беспредлошкој инструменталној употреби замени це ја па

дежни облик завршава се на (факултативни) самогласник, нпр. мноме, док у предлошкој конструкцији заменици мора претходити вокал, а предлог је под акцентом, нпр. йреgа ЈИНОЈИ, за мном, са мном и слично.

442

Напомена4: Облик вокатива заменица другог лица идентичан је са обли

ком номинатива.


Парадигма предметно-личних заменица он, она, оно (заменица тзв . трећег лица) изгледа овако:

Једнина Множина

н. он 1 оно она они 1 она 1 оне

г. њега/га ње њих/их

Д. њему/му њој/јој њима/им

а. њега/га њу/је/ју њих/их

и . њиме/њим њоме/њом њима

л. њему њој њима

Напомена: Нерематизовани (енклитички, ненаrлашени) облици пред

метно-личних заменица не појављују се иза предлога.

У оквиру општеповратних заменица општеповратно-лична заменица себе има парадигму заменице Ши без облика за номинатив и вокатив, а индиферентна је према роду и броју.

У парадигми реципрочно-повратних заменица, односно заменичких израза Uegaн gpyioi, јеgна gpyie, јеgно gpyio) променљив је само други део, који има а.цјективну парадигму одређеног вида без облика за номинатив и вокатив . Реципрочно повратне заменице средњег рода немају акузатив множине (*јеgна gpyia). У предлошким конструкцијама предлог се налази између првог и другог дела реципрочно-повратне заменице: јеgан og gpyioi, jegнa йре.ма gpyioj и сл .

Не-личне именичке заменице имају две варијанте а.цјективне парадигме. Једна је својствена заменици ко и заменицама које су од ње изведене: ном. ко, ген.-акуз. коiа (-коi[а] ), дат.-лок. коме (-ком[ е]) , ин стр. ки.ме ( -ки.м[ е]) . Такву пара-

. . дигму у Једнини мушког и средњег рода имаЈу и придеви ти-па висок, с том разликом што ти придеви у мушком роду имају друкчији облик ном . и инстр., и што разлика између дужих и краћих облика код придева није само формална него је и функционална (одређени/неодређени придевски вид). Заменице типа ко не могу, а придеви са одговарајуhом променом могу бити употребљени у именским групама с вокативном

443


функцијом, разуме се, само у облику једнаком номинативу придева одређеног вида, нпр. Нови ipage, сјеgиш на крај мора 1 И валове бројиш низ йучину (Његош).

Друга парадигма је својствена заменици шШа или шШо и свим заменицама изведеним из облика -шiйа или -шШо: ном.-акуз. шiйа//шШо, ген. чеiа (-чеi[а]), дат.-лок. челtу (-челt[у]), инстр. чиме (-чим[е]). У конструкцијама одричних заменица ( = опште негативне) са предлозима, предлог се интерполира између одричне и заменичке морфеме, нпр. ни og коiа, ни за шШа . . . , уп . у пословици Све за образ, образ ни за шШа. Наставци заменичке парадигме типа шШа//шШо карактеристични су и за придеве у парадигмама са основом на мек сугласник, нпр. леШњи (и придевске заменице као мој), на -ш, нпр. лош (и придевске заменице као наш), или -ж (нпр. компаративи типа gражи) у једи. м. и ср. рода, али уз неке разлике у односу на поменуrу заменичку парадигму: наставак у номинативу је друкчији и не показује разлику у роду (уп. шШа//шШо, али леШњ-и/леiйњ-а/леШњ-е), разликује се дистрибуција крајњих вокала у наставцима (уп. дат.-лок. чему према леiйњем[у] , а само у придевској парадигми (а не и у заменичкој , типа шШо//шШа) постоји облик који се употребљава у вокативним именским групама и који је идентичан са обликом номинатива, нпр. Дpaiu браШе!

Падежне парадигме именичких заменица углавном су . . вариЈанте размотрених супстантивних или аЦЈективних пара-дигми, са израженим суплетивизмом и одсуством ПОЈединих падежних облика. Изражена је и факултативна или комплементарна варијантност падежних облика, а сасвим специфичну појаву представљају непотпуне клитичке парадигме неких заменица.

Заменице првог и другог лица и повратна заменице себе могу се односити на лица било мушког било женског пола, што се изражава обликом за род у предикату ако у предикату постоји облик за род (нпр. Ја сам сйавао!сйавала, Виgеоје себе 1 Bugeлa je себе на слици) . Предметно-личне и реципрочно-повратне заменице имају род као селективну и синтаксичку, а не као парадигматску категорију (нпр. Он и

444


она су из Ниша (као Јован и Јована су из Ниша), Гgеје Краљево ? Оно је у Србији, Јанко и Марко су йомаiалијеgан gpyioм, Ана и Ивана су йомаiШtе јеgна gpyioj). Заменице са ко у основи имају граматичку спојивост као да су именице мушког рода, нпр. Које куцао?, а заменице са шШа или шШо у основи имају граматичку спојивост као да су именице средњег рода, нпр. НишШа није йШlо, НешШо је йШlо.

У погледу категорије броја, поред заменице себе, која не изражава број (уп. ПосмаШра себе у oiлegШty 1 ПосмаШрају себе у oiлegШty), неке именичке заменице немају множинске облике (ја, јеgно gpyio, све не-личне заменице ), заменица ми нема Једнину, док остале именичке заменице имају број као парадигматску категорију, тј . имају облике за оба броја. Заменице ви, они, јеgни gpyie могу да имају збирно значење, нпр. ви може да значи 'ти + они ' , они 'он + она' итсл.

2 .2 .2 . Неименичке речи

2.2 .2 . 1 . Придеви

Морфемска и творбена структура придева, као и именица, одређена је обавезном коренском морфемом (или, у сложеницама, коренским морфемама) и различитим афиксима - пре свега префиксима и суфиксима, нпр. йра-слов-ен-ск-и. Највећи део придевских префикса нема граматичка значења, нпр. на-, не-, о-, йо-, йре-, йри-, йро-. Изузетак је суперлативни префикс нај-, нпр. најлейшu. Придевска суфиксација (придеви имају, на пример, суфиксе -ак-, -ан- , -асШ-, -ашан-, -ав-, -ачак-, -ен-, -евuШ-, -uчасШ-, -инск-, -љuв-, -овuШ-, -овск-, -ск- . . . ) , иако развијенија од префиксације, такође рет-ко учествује у исказивању граматичких значења, уп. компаративне суфиксе -иј-, -љ-, -ш-, нпр. вернији, gубљи, лейши, или суфиксе који искључују разликоваље одређеног и неодређеног придевског вида: -ј- , -њ-, -шњ-, -ск- итд., нпр. geчju, леШњи, онgашњи, морски.

У српском језику су скоро сви придеви променљиве речи (уп. као изузетак: беж, браон, лила . . . , нпр. Куйилаје беж

445


хаљину); и имају граматичке категорије рода, броја, падежа и аниматности, као и лексичко-граматичке категорије степена и одређеног или неодређеног вида.

За разлику од именица, род придева је парадигматска категорија. Сваки придев има засебну падежну потпарадигму за мушки, женски и средњи род у оба броја, с ретким изузецима, нпр. Шруgна. У именским групама облике рода, броја и падежа придева конгруенцијски контролишу категоријални облици именица, нпр. йлаво небо, йлавоi неба . . . То важи и за категорију живог, нпр. Bugи нашеi Раgована, али Bugu наш јорiован, што значи да је аниматност придева, за разлику од именице, парадигматска категорија својствена свакој придевској речи. Као што се разликују парадигме мушког, женског и средњег рода и парадигме једнине и множине, тако се разликују и аниматне и инаниматне придевске парадигме, супротстављене само обликом акузатива мушког рода у једнини. Категорије степена поређења и одређеног или неодређеног вида у мањој су мери граматикализоване него претходне, јер нису обавезне за све придеве, него само за један њихов део (за описне придеве, уз неке изузетке).

2.2 .2 . 1 . 1 . АДЈЕКТИВНА ПАРАДИГМА је парадигма која је најширс заступљена међу придевима, тј . која је типична за придеве. Део придева има само парадигму а.цјективног типа, нпр. придеви са суфиксима -ј- (као козји), -њ- (као вечерњи), -шњ- (као сйољашњи), -н- (као йараgни), -ен-и (као йлаiйпени); придеви на -ћи (йисаћи, Шекући, шиваћи . . . ) и низ других придева, нпр. јарки, жарки, сињи . . . , док други део придева има само мешовити, а.цјективно-супстантивни тип парадигме : придеви са суфиксом -ов- (као йойов), -ев- (као очев), -ин- (као мајчин) (в. даље). Придеви који имају категорију вида исказују је као опозицију између а.цјективне и мешовите парадигме.

У а.цјективној парадигми, у којој је основа увек иста, тако да су подтипови те парадигме одређени различитошћу наставака у појединим падежним облицима, наставци су следећи :

446


м. р. 1 с. р. ж. р. м. р. с. р. ж. р.

н. -и 1 -о/-е -а -и -а -е

г. -or(a) 1 -er(a) -е -их -их -их

а. -и/-or(a)/-er(a); -о/-е -у -е -а -е и. -им -о -им( а) -им( а) -им( а)

д.-л. -ом(е) 1 -ем(у) -ој -им( а) -им( а) -им( а)

Акузатив једи. мушког рода једнак је или облику ном . једи. или облику ген. једи. , у зависности од тога да ли придев одређује аниматну или инаниматну именицу.

Тамо где постоје два могућа наставка од којих је један -о (или почиње тим гласом), а други -е (или почиње тим гласом), њихова дистрибуциј а зависи од квалитета придевске основе: ако се придевска основа завршава тврдим сугласником (осим ж, ш, ч), придевски наставак је -о (или почиње тим гласом), а ако се придевска основа завршава меким сугласником или сугласницима ж, ш, ч, наставак је -е (или почиње тим гласом). Уп. йлавоi, йлавом, йлаво, али леiйњеi, леШњем, леШње; свежеi, свежем, свеже.

Факултативни самогласник на крају облика за лок. једн. придева м . р. и с. р. јесте е, нпр. йлавоАt(е), што не важи за придеве са основом на мек сугласник или на ж, ш. ч, који се обично употребљавају без факултативног вокала у дат.-лок. једи. , али се понекад срећу и у облику с факултативним у, нпр. крајњему (правило међуслоговне дисимилације: крај-

. . њи самогласник Је друкчиЈИ од оног у претходном слогу -йлавоме, али Шуђему), што је у савременом српском књижевном Језику стилски маркирано као архаично, песнички или регионално, па и тада се такав облик пре среће у случајевима поименичене употребе придева него у њиховој примарној употреби, нпр. Дај Шо oнo/rte крајњем)!_.

Употреба факултативних вокала се препоручује ако је то начин да се избегне суседства два сугласника истог или сличног квалитета, нпр. срйскоi.а књижевиоi језика, али таква изговорна пракса није честа и осећа се као књишка - а није ни нормативно обавезна.

447


Код придева су, као и код именица, квантитативни номинатив и акузатив облички једнаки са генитивом, нпр. Мноiо бeoipagcкux сШуgенаШа бави се сйорШом = Mнoiu бeoipagcкu сШуgенШи баве се сйорШом (уп . за именице 2.2.2.2. 1 ; као и 3 . 1 .2 .2; и 3 .2 .3 . 1 ), што није унето у таблицу јер важи само за конструкције с бројевима и количинским изразима.

Постоје четири подтипа а.цјективне парадигме (у обрасцима 2, З и 4 наводе се само оне потпарадигме код којих постоји разлика у наставку у односу на друге, наведене потпарадигме а.цјективне парадигме) :

l једнина

н . морск-и морск-о морск-а

г. морск-ог(а) морск-ог( а) морск-е

а. морск-и морск-о морск-у

и . морск-им морск-им морск-ом

д.-л. морск-ом( е) морск-ом( е) морск-ој

множина

н. морск-и морск-а морск-е

г. морск-их морск-их морск-их

а. морск-е морск-а морск-е

и. морск-им(а) морск-им(а) морск-им(а)

д.-л. морск-им(а) морск-им(а) морск-им(а)

2 з 4

н. морск-и летњ-и летњ-е летњ-и

г. морск-ог(а) летњ-ег(а) летњ-ег(а) летњ-ег(а)

а. морск-ог(а) летњ-и летњ-е летњ-ег(а)

и. морск-им летњ-им(а) летњ-им(а) летњ-им(а)

д.-л. морск-ом(е) летњ-ем(у) летњ-ем(у) летњ-ем(у)

2.2.2. 1 .2 . МЕШОВИТА ПАРАДИГМА одликује се ОСНОВОМ КОја може бити :

(а) иста у свим облицима; (б) различита у зависности од вокализациј е непостоја

ног вокала у ном. или акуз. једи. м. р . ;

448


(в) различита као под (б), уз одсуство реализације сугласничких фонема /d/, /t/ у групама зg#н, сШ#н испред #, коЈе НИЈе вокализовано;

(г) као под (б), уз друкчију звучност претпоследњег сугласника, тако да су оба крајња сугласника основе исте звучности;

(д) са алтернацијом [o] : [ l ] на крају основе, при чему се [о] остварује само испред наставка -в (в. примере у табели).

Број могућности употребе различитих наставака у истој падежној функцији (при различитим условима) исти је као и у управо размотреној адјективној парадигми: ( 1 ) у једи. м. р. једнаки су облици за ном. и акуз. ( -0) , а у једи. с. р. ном. и акуз. имају наставак -о; (2) у једи. м. р. једнаки су облици ген. и акуз. (-а), а у ном. и акуз. једи. с. р. наставак је -о; (З) у једи. м. р. једнаки су облици за ном. и акуз. (-0), а у ном. и акуз. једи. с. р. наставак је -е; (4) у једи. м. р. једнаки су облици за ген. и акуз. (-а), а у н ом. и акуз. једи. с. р. наставак је -е.

Дистрибуција наставака -о/-е одређена је природом крајњег сугласника основе: иза тврдих сугласника основе дате наставачке морфеме реализују се као -о односно -ом, а иза меких или ж, ш, ч - као -е.

Инвентар наставака мешовите промене у целини је следећи:

једнина множина

м. р. с. р. ж. р. м. р. с . р. ж. р. н. - е -о/-е -а -и -а -е

г. -а -а -е -их -их -их а. -е -о/-е -у -е -а -е

и. -им -им -ом -им( а) -им( а) -им( а)

д.-л. -у -у -ој -им( а) -им( а) -им( а)

Табеларни приказ подтипова мешовите промене придева има следећи изглед (у обрасцима 2а, За, l б, 2б, l в, 2в, l г, 2г, l д, 2д наводе се парадигме само оног рода и броја где постоји разлика у односу на друге, наведене парадигме):

449


l a једнина

н. плав-е плав-о плав-а

г. плав-а плав-а плав-е

а. плав-е плав-о плав-у

и. плав-им плав-им плав-ом

д.-л. плав-у плав-у плав-ој

множина

н. плав-и плав-а плав-е

г. плав-их плав-их плав-их

а. плав-а плав-а плав-е

и. плав-им( а) плав-им( а) плав-им( а)

д.-л. плав-им( а) плав-им( а) плав-им( а)

2а За l б 2б l в

н . плав-е сињ-е тужан-е тужан-е постан-е

г. плав-а сињ-а тужн-а тужн-а поен-а

а. плав-а сињ-е тужан-е тужн-а постан-е

и . плав-им сињ-им тужн-им тужн-им поен-им

д.-л. плав-у сињ-у тужн-у тужн-у поен-у

2в l г 2г lд 2д

н. постан-е тежак-е тежак-е бео-е бео-е

г. поен-а тешк-а тешк-а бел-а бел-а

а. поен-а тежак-е тешк-а бео-е бел-а

и. поен-им тешк-им тешк-им бел-им бел-им

д.-л. поен-у тешк-у тешк-у бел-у бел-у

Непостојани вокал у парадигми имају придеви чија се основа испред наставка који није -е завршава двама сугласницима, осим ciii, шШ.

Код придева, као и код именица, квантитативни номинатив и акузатив облички су једнаки са генитивом, нпр. Мноiо йлавих засШава се вијори = Мноiе йлаве засШаве се вијоре; Виgим мноiо йлавих засШава = Виgим мноiе йлаве засШаве (уп. за именице 2.2.2.2. 1 ; као и 3 . 1 .2.2; и 3 .2.3 . 1 ),

450


што није унето у таблицу, јер важи само за конструкције с бројевима и количинским изразима.

Придевски облици који припадају адјективној парадигми по правилу се од придевских облика који припадају мешовитој парадигми разликују и по акценту, али та разлика у говорној пракси савремених говорних представника српског књижевног језика често није стабилна чак ни у говору високо образованих људи. Преовладава акценат који је карактеристичан за облике адјективне парадигме.

2.2 .2 . 1 .3 . Описни придеви (који изражавају особину подложну поређељу и степеновању, граматичком или неграматичком, уп. бео, бељи, беличасШ, веОЈиа бео и сличне) имају и категорију одређеног/неодређеног ПРИДЕВСКОГ видл. Категорија придевског вида исказује се опозицијом облика адјективне и мешовите промене у оквиру исте придевске парадигме. Облик одређеног придевског вида употребљава се у функцији одређене референцијалности ИГ с таквим придевским обликом у свом саставу, нпр. Тај сШари човек вас чека. Облик неодређеног придевског вида се употребљава нереференцијално, било као одредбени елеменат ИГ, нпр. СШар човек се брзо умори, било као именски део предиката, нпр. Тај човек је сШар. То су главне могућности употребе одређеног и неодређеног придевског вида. Референцијалношћу се овде назива повезаност садржаја реченице или неког њсног дела са извесном конкретном ситуациЈОМ или неким њеним елементом.

Облик одређеног придевског вида обавезно се користи у именској групи с показним заменицама, нпр. овај нови кайуШ . . . , у саставу двочланог или вишечланог имена или назива (Шћейан Мали, Нови Cag, Мали Мокри Луi и слични), или у саставу двочланих или, евентуално, вишечланих апелативних израза са описним придевом (бели слез, црни йришШ, велики кашаљ, високи евройски комесар за избеiлице итд.) .

Облик неодређеног придевског вида обавезно се појављује у предикату, нпр. Снеiје бео (= нереференцијално 'снег се бели '), Дунав Шече муiйан и слично.

45 1


У конгруентном атрибуту сусрећу се оба вида (уп . Добар ловац Ш о мора ga зна vs. Добри ловац им је йомоiао ), по правилу сваки у својој функцији, али је у неконгруентном атрибуту као позицији неутрализације дате видске опозиције без измене значења чешћи облик одређеног вида, нпр. Човек исШанчаноi укуса Шо осећа, што ипак не искључује могућност употребе другог облика, уп. Човек исШанчана укуса Шо осећа и сл.

Напомена: Осим ових, основних карактеристика одређеног и неодређе

ног придевског вида, у српском језику постоје и неки посебни случајеви употребе видских облика описних придева, који, због своје слабе регуларности, излазе изван домена изразитије граматикализованих појава.

Придеви (најчешће присвојни или релациони) са суфиксима -ов-, -ев-, -ин- (као йойов, очев, Чеховљев, мајчин . . . ) имају дублетну мешовиту промену: (а) супстантивно-мешовиту (с мање адјективних наставака) и (б) адјективно-мешовиту (с више адјективних наставака), која је чешћа, уп.

(а) (б) н. мамин-е мамин-е г. мамин-а мамин-ог( а)

а. мамин-е/-а мамин-е/ог( а)

и . мамин-им мамин-им

д.-л. мамин-у мамин-ом( е)

Напомене: - Наведена је, као релевантна, само парадигма једнине м. р. - Суфиксу -ев- никада непосредно не претходи лабијал. Ако

се претходна морфема завршава лабијалом, за њим следи епентетско /1 '/ испред /ev/, нпр. зеШовљев, Пойовљев и слично.

Презимена (дакле, именице) са суфиксом -ов-, -ев-, или -ин- (Мшьанов, Делчев, Пушкин и слична) имају супстантивно-мешовити тип парадигме, али у инстр. , поред адјективног наставка -им, често имају и дублетни супстантивни наставак -ом, тј . Миљановом//Миљановим итд.

452


2.2.2 . 1 .4. Придеви који значе упоредиву особину имају и систем облика за исказиваље поређеља исте особине присутне у различитим објектима, или присутне у истим објектима у различито време, тј . облике за СТЕПЕНЕ ПОРЕЋЕЊА. У исказиваљу одговарајућих значеља учествују три придевска облика, којима је одређена придевска лексичко-граматичка категорија степена: екватив (који се често назива позитивом), компаратив и супсрлатив. Односи међу љима су уређени на основу два семантичка критеријума: ( 1 ) еквивалентности : екватив (+) 1 компаратив, суперлатив (-) ; (2) обавезности универзалне квантификације : суперлатив ( +) 1 компаратив (+/-); наиме, за компаратив није обавезно поређење са свим елементима неког скупа, уп. Ана је бржа og Марије, иако је такво поређење могућно, нпр. Ана је бржа og свих.

Екватив је облик који учествује у исказиваљу еквивалентности степена изражености неке особине, нпр. Крушка је слаШка као шећер и слично. Употреба тог облика није ограничена само на исказиваље поређеља, уп. Крушка је слаШка (тзв. позитив; о љеговој парадигми в. горе). У парадигми степена поређеља екватив је у опозицији с компаративом, нпр. брз/бржи, а преко компаратива и с љеговим дериватом - суперлативом, нпр. бржи/најбржи.

Облик компаратива одређен је компаративним суфиксом (-ј-, -иј- или -ш-), настанком (-и, е или а), врстом сугласничке промене на крају основе у односу на квалитет основе полазног облика (нпр. Ших/Шиши), и конкретном коренском морфемом (нпр. Шуй/Шуйљи, али лей!лейши).

Компаративни облици имају падежну парадигму типа З и 4 (в. леШњи), а разликују се од основног придевског облика по квалитету краја основе.

Придеви једносложне основе (нпр. gpai) имају у облику компаратива краткосилазни акценат и алтернацију на крају основе (gражи), која је историјска последица утицаја компаративног суфикса -ј- на последљи сугласник основе (јотоваље). Тако придеви једносложне основе која се у полазном придевском облику завршава на б (нпр. iруб), g (нпр. Шврg), i (нпр. сШроi), х (нпр. Ших), к (нпр. јак), о/л (нпр . бео), й

453


(нпр. Шуй), сШ (нпр. чврсШ), в (нпр. сув) или з (нпр. брз), имају у облику компаратива на крају основе респективно сугласнике бљ (нпр. iрубљи), ђ (нпр. Шврђи), ж (нпр. сШрожи), ш (нпр. Шиши), ч (нпр. јачи), љ (нпр. gубљи), йљ (нпр. Шуйљи), шћ (нпр. чвршћи), вљ (нпр. сувљи) или ж (нпр. бржи).

Промена квалитета последњег сугласника основе повезана је с променом типа придевске парадигме, уп. Шихи, Шихоi . . . , али Шиши, Шишеi . . .

У српском језику ијекавског изговора јата ум. дугог ије у полазном облику придева имамо е у компаративу, нпр. йријек!йречи.

Такве алтернације краја основе карактеристичне су и за морфологију неких придева двочлане основе са суфиксима -ак- (нпр. Шанак), -аи- (нпр. ipgaн), -ек- (нпр. gалек), -ок(нпр. gубок), уп. Шањи, iрђи, gаљи, gубљи. Уп. такође: pegaкl ређи, краШак/краћи, жесШок/жешћи, за разлику од придева који суфикс -ак- задржавају у компаративу, уп. iибак/iийкији, йиШак!йиШкији, виШак/виШкији итд.

У неким случајевима придеви двочлане основе са суфиксима -ак- или -ан- имају у компаративу исти суфикс, али са друкчијим аломорфом, уп. iорак/iорчи, бесан/бешњи, Шесан!Шешњи.

Неки придеви с једносложном основом на б, в, м, н, с, Ш, сШ, имају у компаративу суфикс -ј- без промене на крају основе, нпр. слаб/слабији, зgрав/зgравији, сШр.w!сШр.Јиији, фин/ финији, кос/косији, шкрШ!шкрШији, кљасШ!кљасШији.

Већина придева двосложних и вишесложних основа има у компаративу суфикс -иј- без промене на крају основе, уп. нежап/нежнији, сйособан/ сйособнији.

Компаративни облици придева лак, лей, мек јесу лакши, лейши, .мекши, а компаратив придева gебео је gебљи.

Једносложне основе придева имају у компаративу краткосилазни акценат, а двосложне и вишесложнс основе придева имају у компаративу краткоузлазни акценат на трећем слогу од краја граматичког облика речи.

Четири придева имају суплетивни компаратив : goбapl бољи, зао/iори, Јиали/мањи (такође .;иален/мањи), велик/већи.

454


Облици компаратива неких придева могу се употребити елативно (појачано основно значење), нпр. Виgели су jegнoi ciiiapиjei човека; Узео је јеgно мање йарче; Био је бољи ђак и слични случајеви. У неким случајевима облик компаратива значи ослабљено основно значење, уп. Хоћу јеgну iорчу кафу, тј . ' мало горку' и Хоћу јеgну iорку кафу.

Облици суперлатива разликују се од облика компаратива истог придева само префиксом нО}-, нпр. Шањи/најШањи, виши/највиши, јачи/најјачи, бољи/најбољи, разу.мнији/најразу.�wнији.

Висок степен регуларности имају суперлативни облици с почетним йонај-, нпр. йонајлакши, йонајбрж:и, йонајбољи. Они су обичнији у разговорном језику, а иницијални префикс йо- у таквим облицима у поређењу са облицима који га немају ублажава категоричност суперлативног значења.

Напомена: - Граматички најрелевантније акценатске алтернације у об

лицима степена поређења јесу следеће. Највећи број једносложних придева са дутосилазним акцентом у облицима који имају наставак -е (ном. или акуз. једн. ) у друтим облицима мешовите парадигме има дугоузлазни акценат на истом слогу, нпр. блйi, ген. блtlia итд. , док је у свим облицима а.цјективне парадигме акценат дугосилазни, уп. ном. једн. блйiй, блйiа, бшiiо).

Придеви с непостој аним вокалом у основи и дугоузлазним акцентом на првом слогу у облицима мешовите промене, имају у облицима а.цјективне промене дугосилазни акценат на истом слогу, нпр. муgар, али муgрй, муgра, муgро), а вишесложни придеви с непостоЈаним вокалом у основи и узлазним акцентом на унутрашњем слогу имају тај акценат само у мешовитој промени, док се у а.цјективној промени њихов акценат налази на првом слогу, нпр. gуiачак, gуiачка, gуiачко, али gуiачкй, gуiачка, gуiачко . . .

Независно од природе и места акцента у облику екватива, у облицима компаратива са суфиксом -иј- придеви имају краткоузлазни акценат на крајњем слогу основе, нпр. брuж:љив/брижљuвијй, а у облику компаратива са -љ-, -ш- или без икаквог суфикса, али са променом у основи, акценат ј е

455


увек краткосилазни на првом слогу, нпр. скУйlскуйљи, лёй/ лейшй, вйсок/вйши. Облик суперлатива има увек дугосилазни акценат на префиксу, а може имати и споредан акценат - онакав какав је у облику компаратива истог придева, нпр. нiiјраgдснијй.

2.2.2 .2 . Бројеви

Бројеви се издвајају у засебну врсту речи на основу специфичног комплекса граматичких и семантичких својстава. Бројеви су именске речи са најједноставнијом творбеном структуром, ј ер немају префиксе, а суфикси за деривацију бројева релативно су малобројни и углавном имају граматичка и лексичко-граматичка значеља збирности (-ој-, -ор-, нпр. gвоје, йеШоро), разломка (-ин-, нпр. йеШнаесШина), приближности (-ак-, нпр. йеШнаесШак), мушког лица (-иц-, нпр. йеШнаесШорица). У творбеном погледу бројеви се разликују од других врста речи и понеким карактеристичним суфиксом, уп. -наесШ, нпр. йеШнаесШ, често и вишечланом структуром, нпр. gвесШа gваgесеШ oca.iw, а и конверзијом, која је иначе у српском језику маље заступљени начин деривације, уп. йеШнаесШ према йеШиаесШи и слично. Бројеви у ширем смислу, како се овде излажу, обухватају речи са бројевним значељем као заједничким и с неким специфичним категоријалним значељем као посебним, уп. йеШ, йеiйи, йеШоро, йеШина итд., укључујући и бројевне именице. Бројеви у ужем смислу обухватају речи са бројевном семантиком које се морфолошки разликују од именичких и придевских парадигми, мада су и између себе морфолошки знатно разликују, уп. јеgан, gва, Шри, чеШири, йеiй; йеШоро.

Бројеви су изразито отворен језички подсистем, чији је инвентар начелно (из семантичких разлога) неограничен. По структури могу бити (а) ј едночлани: прости, нпр. йеiй, изведени, нпр. йеШнаесШ, сложени, нпр. йеШсШо, и (б) двочлани и вишечлани, нпр. йеiйсШо йеiй, йеШсШо йеgесеШ йеШ. Једночлани су бројеви одјеgан до gваgесеШ, сви бројеви који значе десетице и стотине закључио са gевеШсШо, као и именички бројеви xuљaga, милион, мuлujapga, билион, Шрилион, а остали бројеви су двочлани или вишечлани.

456


У српском језику издвајају се следећи граматички и семантички типови бројева: ( 1 ) основни, нпр. йеШ; (2) редни, нпр. йеШи; (3) збирни, нпр. йеШоро; (4) бројеви сложених целина (застарело), нпр. йеШори; (5) мушколични, нпр. йеШорица; (6) разломачки, нпр. йеШина; (7) апроксимативни, нпр. gесеШак. Њихове функционално-семантичке особине разматрају се у одељку о квантификацији у именској групи .

Основни и редни бројеви налазе се у односу уочљиво (с ретким изузецима) регуларне формалне и семантичке опозиције, због чега се могу посматрати као чланови граматичке категорије УРЕЂЕНости (= уређене бројевости), у којој су редни бројеви маркирани члан, јер обавезно имају дато значење, уп. ПеШ йацијенаШа чека према ПеШи йацијенШ чека (в. више у одељку о кванитификацији именском групом). Традиционално се, међутим, основни и редни бројеви посматрају одвојено, при чему се редни бројеви, због њихових а.цјективних парадигми, у неким словенским граматикама разматрају као посебан тип придева. Нешто је слабија, али у целини доста изразита регуларност односа између основних и других врста бројева, нпр. редних, мушколичних.

2 .2 .2 .2 . 1 . Основни БРОЈЕВИ већином су непроменљиви. Од њих само бројевијеgан , gва, Шри, чеШири (и вишечлани бројеви који се њима завршавају) имају парадигму. Бројеви јеgан, gва, Шри и чеШири, као и сви вишечлани бројеви који се њима завршавају, имају граматичку категорију падежа, иако фреквентност употребе облика косих падежа нагло опада с порастом нумеричке вредности тих бројева. Број јеgан има а.цјективно-мешовиту парадигму (тј . такву која је само мањим делом супстантивна), с непостојаним вокалом који се вокализује само ако је наставак -е, бројеви gва, Шри и чеШири имају посебне парадигме, а остали променљиви основни бројеви имају супстантивне парадигме. У погледу категорије броја основни бројеви gва, iйpu, чеiйири понашају се селективно - конгруирају с паукалним обликом именице.

Напомена: Множински облици бројајеgан употребљавају се ређе, углав

ном са именицама pluralia tantum (уп. јеgне санке, јеgне .маказе).

457


Као што се види из парадигми бројева gва, Шри и чеШири наведених у следећој табели, те парадигме су доста специфичне - не толико у појединим наставцима колико у целинама парадигми. Од основних бројева парадигму категорије рода имају само бројевијеgаи, јеgна,јеgно (мн . јеgни,јеgне, јеgна), gва (не-женски род) 1 gве (женски род) и, наравно, двочлани и вишечлани бројеви који се њима завршаваЈу (ciiio јеgна, сШо gве и слични).

н. један 1 једно једна једни 1 једна 1 једно r. једног( а) једне једних

Д. једном( е) једној једнима

а. = н. или r. једну једне

в. = н. = н. = н.

и . једним једном једнима

л. једном( е) једној једнима

н. два две три четири

r. двају двеју трију четири ју

Д. двама двема трима четирма

а. два две три четири

в. = н. = н. = н. = н.

и . двама двема трима четирма

л. двама двема трима четирма

Облик gва је не-женског рода, а облик gве је женског рода. Коси падежи (тј . њихови засебни облици) бројева gва, Шри, чеШири употребљавају се ретко, што посебно важи за Шри и чеШири.

Осим тих основних бројева, као и вишечланих основних бројева који их садрже, други основни бројеви су непроменљиви, са изузетком именичких бројева (xuљaga, милион, милијарgа итд.). У конструкцијама с конгруентним атрибутом број xuљaga се у морфолошком погледу понаша као именица, нпр. јеgна хиљаgа, јеgне xuљage . . . , Ша xuљaga, Ше xuљage . . . ; у конструкцијама с називима мерних јединица употребљава се непроменљиви облик xuљagy, нпр. xuљagy gинара, og xuљagy gинара, хшьаgу gевеШсШо gевеgесеШ gpyia iоgина и сл.

458


Када се променљиви основни бројеви (осим броја јеgан) употребљавају с предлозима, могу бити непроменљиви и користити се само у облику номинатива, а у различитим падежним функцијама у зависности од избора предлога и ширег синтаксичког окружеља, нпр. og gва сШуgенШа, са Шри сесШре, за чеШири села, што је карактеристично и за основне бројеве који су увек непроменљиви, нпр. og йеШ сШуgенаШа, са шесШ сесШара, за сеgам села.

2 .2 .2 .2 .2 . РЕдни БРОЈЕВИ имају посебно граматичко значеље уређене бројивости, које се испољава у опозицији између облика основних и редних бројева, односно у супротстављености значења уређеног, структурисаног скупа (редни број) значељу скупа који је према том критеријуму неутралан (основни бројеви), нпр. йеШнаесШи!йеШнаесiй.

Редни бројеви у погледу морфолошке парадигматике и синтаксичких функција припадају придевима, а у творбеном погледу су, осим малобројних суплетивизама (јеgан йрви, gва - gpyiи, iйри - Шрећи, чеШири - чеШврiйи), изведени из основних бројева. Изузеци су йрви (vs. јеgан), gpyiи (vs. gва), Шрећи (vs. iйри), чеiйврiйи (vs. чеiйири), сШоiйи (vs. сiйо), хиљаgиiйи (vs. xuљaga), ми.;rzиониiйи (vs . милион) . . . , као и бројеви који ове садрже. Сви редни бројеви имају адјективне парадигме - тип 1 а, 2а; изузетно број Шрећи припада деклинацијском типу За и 4а. Само у парадигмама сеgам/ сеg.лt�и, осам/ос.,wи постоји непостојани вокал. У вишечланим редним бројевима последљи члан има облик редног броја, а претходни имаUу) облик основног броја и не мењаUу) се, нпр. сiйо gваgесеШ йрви, сiйо gвageceiй йрвоi . . . Испред последљег члана допушта се употреба везника и, нпр. gваgесеШ и йрви.

ЗБИРНИМ БРОЈЕВИМА се традиционално називају бројеви чије се граматичко значеље колективне бројивости испољава у љиховој супротстављености основним бројевима, од којих су изведени суфиксима: -ој-е, нпр. gвоје, Шроје, gваgесеШ gвоје, gвageceiй Шроје, и -ор-о/1-ер-о нпр. йеШоро!!йеШеро. Број јеgан (као и gваgесеШ јеgан итд.), и бројеви за стотине, хиљаде, милионе немају одговарајућих јединица у

459


систему збирних бројева, па се уместо њих користи облик средњег рода, нпр. gваgесеШ јеgно, gваgесеШ gвоје, gваgесеШ Шроје итд.

Функционални садржај категорије збирности чини супротстављеност обичне нумеричке квантификације неког скупа таквој нумеричкој квантификацији којом се, пре свега, наглашава да скуп представља сложену целину, мање-више компактно схваћену групу исказану именицом у облику који изван употребе са збирним бројем има значење плуралности, нпр. Шроје ученика, чеШворо јаiњаgи, йеШоро gеце. Поред тога, збирни бројеви често означавају скуп чије су јединке различитог пола, нпр. Шроје ученика, чеШворо сШуgенаШа, йеШоро йролазника итд. Изузетак од тога су именске групе са збирним бројевима и називима за младунчад, које не садрже информацију о полу, нпр. gвоје йилаgи, Шроје јараgи.

Напомена: У административном и научном стилу, када је реч о лицима,

поготову са вишим друштвеним статусом, уместо квантификације збирним бројевима предност имају основни бројеви, нпр. Скуйу је йрисусШвовало йеШ gекана (не *йеШоро gекана).

Збирни бројеви употребљавају се и за квантификацију предмета које означавају именице класе plиra/ia tantиm, нпр. gвоје маказа, или предмета који обично долазе у пару, нпр. gвоје чарайа. Ако је реч о квантификацији скупа од пет или више елемената, уз именице p/иra/ia tantиm уместо збирних бројева често се употребљавају основни бројеви, нпр. йеШ маказа, а за предмете који обично долазе у пару користи се именица йар и квантификација основним бројем, нпр. йеШ йари чарайа.

Збирни бројеви нису представљени континуираним низом: недостају чланови који би одговарали броју јеgан и вишечланим бројевима са јеgан у систему основних бројева. Бројеви gвоје и Шроје имају суфикс -ој- и падежну парадигму, а остали су изведени суфиксом -ор- (регионално и -ер-) од редних бројева и немају падежну парадигму. Променљиви збирни бројеви имају следеће облике (редоследом н . , г. , д. , а., и . , л .) :

460


gвоје, gвoia, gвома, gвоје, gвома, gвома; Шроје, iйpoia, Шрома, Шроје, Шрома, Шрома;

али се у одређеним синтаксичким условима (с предлозима) употребљавају као непроменљиви бројеви, нпр. Дошла је са gвоје gеце. Именске групе са збирним бројем које конституише именица могу се употребити само у номинативу и акузативу, нпр. Двоје gеце чека, а именске групе које конституише поименичено употребљен збирни број могу се појавити у било којем падежном облику, нпр. Њu/vta gвљиа је Шо било gpaio.

2 .2 .2.2 . 3 . БРОЈЕВИ СЛОЖЕНИХ ЦЕЛИНА (који се у савремеНОМ српском књижевном језику срећу ретко, а и тада обично са именицама без облика за једнину или са именицама које значе пар : Шроје чарайе, Шроја враiйа и сл.) такође нису заступљени континуираним низом, на исти начин као ни збирни бројеви, од којих се не разликују по квалитету основе, него само по томе што имају парадигму рода.

2 .2 .2 .2 .4 . МУШКОЛИЧНИ БРОЈЕВИ су именички бројеви КОји представљају посебну морфолошку формацију бројева у српском језику са обавезним значењем мушке полне структуре квантификованог скупа људи. Мушколични �ројеви у погледу конгруенције слажу се са плуралским облицима предиката, нпр. Двојица ogyciйajy, и облицима средњег рода, нпр. Двојица су оgусШала.

Основни бројеви су према критеријуму полне структуре скупа постављени неутрално, уп. йеШ gечака према йеШ gевојчица, или йеШ cyguja, тј . могу квантификовати било мушка било женска лица. Редни бројеви, захваљујући посебним облицима за мушки и женски род, дају у том погледу прецизнију информацију (уп. йеШи gечак, али йеШа gевојчица), иако, у зависности од лексичког значења именице, облик мушког рода може у односу на значење пола бити и неутралан, нпр. йеШи cyguja може бити и жена. Збирни бројеви, као што је било речено, када су употребљени за квантификацију скупа људи који није именован збирном именицом или за јединке младог узраста, реферишу о хетерогеној полној структури таквог скупа, а мушколични бројеви означавају скупове лица искључиво мушког пола.

46 1


Само облицијеgна, gве, обе, обаgве (регионално) и множински облици женског рода редних бројева, који се ретко употребљавају, нпр. Прве Шак.мичарке из сваке iруйе иgу gаље, реферишу о лицима искључиво женског пола.

2 .2 .2 .2 .5 . Доста је регуларно, па у том степену и граматикализовано, исказивање разломака, што се исказује РА1ЛОмлчким именичким бројевима, изведеним од редних бројева суфиксом -ин-а (iiipeћuнa, чeiiiвpiiiuua, йeiiiuнa итд.), осим йоловииа наспрам редног броја gpyiu. Ови бројеви имају парадигму именица друге деклинације, тип l a.

2.2 .2 .2 .6 . Знатно је нижи степен граматикализованости АПРоксимлтивних бројева, изведених из основних бројева суфиксом -ак, нпр. gесеШак, йеШнаесШак, gвageceiiiaк и сл.), који, због своје малобројности, очигледно не конституишу посебну грамему у оквиру категорије бројивости. Апроксимативни бројеви су непроменљиви а могу се односити на величине између десет и двадесет, на десетице, стотине, као и на бројеве који се овима завршавају.

Разломачки и апроксимативни бројеви, као и основни бројеви, неутрални су према критеријуму пола.

2 .2.2 .2 . 7. Општи БРОЈЕВИ су посебан тип нумеричких квантификатора, који имају функционалне особине основних бројевајеgан, или gва, или gвоје, и заменичког универзалног квантификатора ( = опште афирмативне заменице ). Основни општи бројеви су: jeguнu, оба (нс-женски род), обе//обје (женски род); обаgва, обаgве!/обаgвије (регионално), општезбирни број је обоје, а мушколични општи бројеви су обојица, чсшће, поред обаgвојица, ређе (регионално). Оба значи 'и један и други ' , одн. 'сви, а укупно два ' , нпр. Сломио је обе ноiе. На сличан начин се интерпретирају значења других општих бројева.

Број јеgини ( 'један и то је све ' , уп. Виgели смо јеgиноi њеноi сина према Виgели смо jegнoi њеноi сииа) има ацјективну деклинацију. За обаgва и обаgве в. gва и gве, за обоје в. парадигму gвоје, а за обојица и обаgвојица в. другу деклинацију, тип 1 а. Оба и обе имају следећу парадигму: ном., акуз. оба/обе, ген. обају/обеју, инстр. , дат.-лок. обама/обе.:wа.

462


2.2 .2 . 3 . Прилози

Морфолошку парадигму има само део прилога. То су прилози формално идентични с номинативом једнине средњег рода одговарајућих описних придева, уп. gобар, gобра, gобро и прилог gобро. Парадигмом тих прилога исказује се само граматичка категорија степена поређења. Она је формално идентична с парадигмом степена поређења одговарајућих придева у ном. једи. с. р. (уп. придев : сйоро, сйорије, најсйорије и прилог: сйоро, сйорије, иајсйорије), што се односи и на различите нерегуларнс облике у таквим парадигмама појединих прилога, односно придева, пре свега у вези са суплетивним облицима, или с неправилним алтернацијама краја основе, нпр. мноiо - више, мало - /vtaњe, gобро - боље, лоше - iope, лако - лакше, лейо - лейше, Јиеко - Јиекше, gубоко - gубље, йлиШко - йлиће, високо - више, ниско - ниже, Шешко - Шеже, уско - уже, широко - шире, близу (без таквог облика у придевској парадигми) - ближе, gалеко - gаље, cлaiiiкo - слађе итд. Суперлативни облици прилога изводе се из компаративних облика префиксом нај-, нпр. слађе најслађе итд.

Основна синтаксичка функција прилога јесте адвсрбијална (и тада је основни тип субординативне везе у којем се прилози налазе - прикључењс), нпр. Он чвpciiio сйава, али прилози могу бити употребљени и као предикативи, нпр. Ана је gобро, или у саставу допунског одредбеног елемента (модификатор придева или неког другог прилога) у именској групи, нпр. врло лейа слика.

Заменички прилози, као речи које упућују на текст или на говорну ситуацију у којој су употребљене, имају посебне функције у граматици текста и структури дискурса, нпр. Он је Шу зaciiiao, где се Шу може односити или на неки претходно поменути догађај или на одређено место у говорној ситуацији.

463

3. СИНТАКСА

Реченица је језичка јединица која служи, пре свега, именоваљу извесне ситуације, учесника у тој ситуацији и односа међу њима. Реченични израз, као формална страна реченице, зависи од граматичких категорија које се у њој остварују и од њеног лексичког састава. Семантички садржај реченице, односно њена пропозиција (предикатско-аргументска структура), локализован је у односу на време и простор говорис ситуације (нпр. Caga су Ша.мо, а суШра ће биШи овgе), и у односу на модални оквир који има свака пропозиција, нпр. Caga су, )\-южgа, Ша.мо; Caga су, вероваШно, Шa_,rwo.

Временска локализација пропозиционалног садржаја реченице остварује се путем граматичке категорије времена, а често и помоћу временских деиктичких израза, нпр. caga, онgа, синоћ, док се просторна локализација пропозиције обично остварује помоћу заменичких речи, нпр. овgе, онgе, Шуgа, свуgа, али, посредно, и помоћу категорије лица, јер су учесници у говорној ситуацији део њеног простора.

Модални реченични оквир је пропозициј а вишег реда, у којој основна пропозиција има аргументску функцију, нпр. Caga су, .;woжga, Шa.iwo значи ' постоји могућност да су тамо' , а који може бити исказан лексички, као у претходном примеру (можgа ), или граматички, нпр. читавом клаузом Моiуће је ga су Ша.мо.

Прагматички део реченичног садржаја чине такође (поред локализације у односу на простор и време говорис ситуације, и упућивања на говорио лице, као носиоца модалне квалификације) комуникативна (тематско-рематска) структура реченице, као и прагматичке функције, односно говорни

464

Синiйакса

чинови који се реченицом остварују, са свој им модалним садржајима: питање, молба, сумња, заповест итд.

Реченични израз обухвата предикатски израз (глагол или израз са глаголским елементом) и аргументски израз (или изразе), који има облик ИГ, нпр. Њихова йoceiiia нас pagyje, или клаузе, нпр. Pagyje нас шiiio су нас йосеШuлu. Реченични израз може бити сведен само на предикатски израз, нпр. Веје!, или само на аргументски израз, нпр . Снеi!

Семантички предикат отвара или блокира позиције за аргументе, међу којима је најважнији први аргумент, чији израз конгруира са предикатским изразом, нпр. Joвauq је gошлq; Пuс.мQје cШuiлQ. Предикати могу имати од једног до четири аргумента, а могу бити и без иједног аргумента, нпр. Грл-tu.

Према степену сложености предикатског израза предикати могу бити прости, нпр. Ана сйава, или сложени, ако се у предикатском изразу, поред помоћног или синсемантичног глагола, и неке неглаголске речи : именице, нпр. Он је goбpuчuua, придеви, нпр. Он је gобар, прилози, нпр. Он је gобро. Ужа класификација таквих предикатских израза ослања се на врсту глаголског елемента у њима: помоћни глагол, нпр. Он је сШручњак; фазни глагол, нпр. Он йосШаје сШручњак; непунозначни глагол у перифрастичном предикату, нпр. Он врши коиШролу йроuзвоgа.

3.1. Именска група

З . 1 . 1 . Структура именске групе

З . 1 . 1 . 1 . Структура нуклеусне именске групе.

Именска група (ИГ) има номинацијску функцију (јер се њоме именује неки објект или нека ситуација), и синтаксичко-конструктивну функцију (јер је она део реченице). Садржај ИГ у српском језику зависи од онога што се именује (х), од спацио-темпоралне референцијалне локализацијс датог садржаја (R), и од његове квантификације (Q), што се заједно може представити записом RQ (х).

465


Облик ИГ се састоји од конститутивног елемента и допунског елемента.

Конститутивни елеменат ИГ је именица или реч која се синтаксички понаша као именица (лична заменица, поименичени придев, број , понекад и глагол, нпр. у инфинитивном облику, уп. Забрањено је баиање ойушака према Забрањено је баиаШи ойушке). За именице је функција конститутивног елемента ИГ примарна, а за друге врсте речи та функција је секундарна, нпр. " Из " је йреgлоi; " Ух " је узвик.

Допунски елеменат ИГ обично је придев, нпр. беоiраgска Шврђава, придевска заменица, нпр. Шај ipag, број , нпр. Шри ipaga, али то може бити незаменички прилог, нпр. шума зими; или заменички прилог, нпр. Бeoipag некаg и cag; именица, нпр. gокШор Зgравковић. Допунски елеменат нуклеусне ИГ према облику и степену синтаксичке сложености може бити : реч или група речи која није именска група (то је обично придев и/или прилог, односно прилошки израз, нпр. врло gобар йлан); или именска група (нпр. gечак йлаве косе); или реченица (нпр. gечак који u.Ata йлавv косу) .

Придев као елеменат нуклеусне ИГ у стилски и комуникативно неутралном реду речи употребљава се, по правилу, испред конститутивног дела ИГ као леви конгруентни атрибут, нпр. моја .iиајка, док је придев као десни конгруентни атрибут знатно ређи, нпр. у вокативу мајко .моја, или у саставу устаљених имена, нпр. Јован ЗлаШоусШи. У именској групи са изостављеним конститутивним елементом придев може преузети функцију изостављеног дела, нпр. Први (Шакмичар) goбuja нaipagy. У функцији допунског елемената у истој нуклеусној ИГ најчешће се употребљава један придев, ређе два, још ређе три итд. Придевски допунски елеменат конгруира с конститутивним елементом у падежу, роду, броју и аниматности, уп. Виgи овоi чворка према Bugu овај чварак, осим ако није у питању неки од релативно малобројнијих непроменљивих придева, нпр. браон цийеле, који се могу сматрати придевима на основу њихове синтаксичке функциЈе и лексичког значења.

Придеви могу бити модификовани, заједно са именицом коју одређују: другим придевом, нпр. нова свWLена хшьина;

466

Синiйакса

или придевском речју, нпр. Ша свилена хаљина; или могу бити модификовани и прилогом (или прилошким изразом), нпр. врло лейа хаљина; што важи и за партицип пасива, као глаголски придев, нпр. gобро йрийре.мљена йpegciiiaвa.

Исказивање односа RQ(x) помоћу конститутивног и допунског елемента ИГ може имати разноврсне облике. То могу бити посебни изрази за R и Q, нпр. Ше gве хаљине, делимично синкретични изрази, нпр. Ше хаљине (плуралним обликом хаљине исказани су и х и Q; до могућности да сва три односа буду исказана истом речју, нпр. СаgашњосШ је лейа и сШрашна, где лексичко значење именице саgашњосШ упућује на време говора (R, х), а облик једнине те именице информише о количини (Q) .

Нуклеусна именска група је основни елеменат развијене ИГ, који обухвата онај део садржаја ИГ што подлеже референцијалној локализацији и квантификацији, то јест, помоћу којег се исказује х, нпр. нова хаљина - у именским групама: Ша нова хаљина, йеШ нових хаљина, Швоја нова хаљина. Нуклеусна именска група у развијеној именској групи има облик именице, нпр. Шај jp_gg_. Неке развијене ИГ могу бити редуковане на нуклеусну именску групу, нпр. нови ipag, али то није могућно када се х исказује синкретички са R и Q, што је карактеристично за властите именице (нпр. Никола Тесла), апелативне именице које имају уграђени референцијални елеменат или квантификатор (нпр. gанашњосШ, саgашњосШ, йрошлосШ), или уз које стоје одговарајуће одредбе (нпр. gанашњи сасШанак), личне заменице и показне заменичке речи итд.

Конститутивни елеменат ИГ може дозвољавати или захтевати присуство допунског елемента. Присуство допунског елемента у ИГ изискују именице с релационим значењем: родбинским, нпр. браШ; просторним, нпр. близина; временским, нпр. йреgак; посесивним, нпр. gобиШник; функционалним, нпр. gекан; значењем дела и целине, нпр. йериферија. Ако контекст ИГ садржи информацију о другом члану дате релације, или ако се из говqрне ситуације разабира о чему је реч, модификација у нуклеусној именској групи може изостати,

467


нпр. ГосШu су йосеШwlИ йpegceguuкa ойшШине. Преgсеgнuк их је лейо йрuмuо, тј . 'председник општине их је лепо примио ' . Обавезно присуство допунског елемента ИГ понекад захтевају и неке именице у неконгруентном атрибуту, нпр. gеШе йлаве косе, где би употреба неконгруентне ИГ у одредби без допунског елемента *gеШе косе била неправилна, јер именица у конститутивном делу ИГ имплицира именицу у допунском делу ИГ, као целина свој део, па је именоваље самог тог дела без одредбе неинформативно.

Конститутивни елеменат ИГ може бити модификован и зависном реченицом, нпр. Куйио јој је хаљину коју је желела.

У зависности од свог лексичког састава и контекста употребе, допунски елементи ИГ имају различита значења, било околносна, нпр. излаз у gворишШе, сасШанак у йоgне, било неоколносна, нпр. Кућа Ане Илић, слика Ане И'lић, сШиховu Ане И'lић, шал Ане Илић. У оба случаја конститутивни елеменат групе може бити глаголска именица, нпр. йоiлеg на море, усйех Ане Илић.

Значења именских група у функцији допунског елемента остварују се различитим падежним облицима са предлозима или без њих, са придевским модификаторима, обавезним или факултативним, или без њих.

3 . 1 . 1 .2 . Именска група као аргументски израз

Два могућа облика аргументског израза у реченици представљају именска група, нпр. Глеgа gолазак воза, и клауза, нпр. Глеgа како gолази воз. Реченица најчешће има до четири таква аргумента, од КОЈИХ Је први исказан независном именском групом, а остали, непосредно или посредно, зависним именским групама, тако да се разликују: ( 1 ) независна именска група (у функцији првог аргумента) : нпр. Ана сйава; (2) зависне ИГ: (а) непосредно зависна група (у функцији другог аргумента) : нпр. Ана йише йисмо; (б) посредно зависна група (у функцији трећег аргумента): нпр. Ана йише сесШри йисмо; (в) посредно зависна група (у функцији четвртог аргумента): нпр. Ана йише сесШри йисмо оловком.

468

СинШакса

ИГ првог аргумента конгруира са предикатским изразом у роду и броју (в. 3 .2 .3 . 1 ) . Сразмерно семантизованости рода и броја у значењу појединих именица, нека својства денотата (пол, количина) могу бити одражена у синтаксичком облику ИГ, док је њихово исказиваље у предикатском делу реченице секундарне природе и испољава се у формалном истицању конгруенцијом да се субјекатски и предикатски део реченице налазе у најтешњој смисаоно ј вези, нпр. Ана је gобра, Јован је gобар.

Именски део предиката обично има облик номинатива, нпр. Ана је учеиица, Ана је вреgна, а, ређе је именски део предиката у облику неког зависног падежа, нпр. у малобројним случајевима када су у глаголском делу предиката одређени непунозначни глаголи, именица у именском делу предиката појављује се у инструменталу без предлога, нпр. Проiласио се царе.м (поред Проiласио се за цара).

Конститутивни елеменат ИГ првог аргумента налази се, по правилу, у облику номинатива. Таква именска група смешта се испред предикатског израза у реченици која је стилски и комуникативно неутрална. ИГ првог аргумента представља ИГ граматичког субјекта у реченици . Семантички субјекат се понекад не подудара са граматичким, као у реченицама типа Боли$ iлава - 'она осећа бол у глави ' . Уп. такође Писмо је још бwю на сШолу, али Писма више није било на сШолу, поред Писмо више није било на сШолу.

Понекад је позиција субјекатске ИГ блокирана за употребу било које ИГ, што је својствено, пре свега, безличним реченицама, нпр. Смркава се. Одсуство ИГ обавезна је одлика и неодређеноличних реченица ( = реченица са анонимним субјектом), нпр. Дају йлаШу, а може бити и факултативно, нпр. (Aua) йева, (Она) йева.

ИГ другог аргумента има конститугивни део у облику акузатива, а налази се иза предикатског израза када је реченица стилски и комуникативно неутрална, нпр. Ана йише йисмо. Објекат долази у облику генитива ако се исказује аниматном именицом мушког рода на консонант, у једнини, нпр. Глеgа йролазника, Bиgu йокојника, или ако се исказује

469


именицом која значи део извесне количине, нпр. УзмиШе салаШе, понекад и уз глагол нелшШи у предикату, нпр. Немам новаца за Шо (поред Не.мам новац за Шо, ређе Нелш.м новце за Шо).

ИГ у функцији трећег аргумента налази се у односу посредне зависности од предикатског израза. Када стилски . . . или комуникацијски разлози не захтевају друкчију линеари-зацију, таква ИГ смешта се између предикатског израза и групе у функцији другог аргумента, нпр. Аиа куйује сесШри йоклои. Када је ИГ трећег аргумента једина именска група у реченици, тада се именске групе првог и другог аргумента подразумевају, нпр. Пише сесШри, или су у питању реченице с неглаголским предикативним речима ( предикативима) као носиоцима предикатског израза, нпр. Зwиа му је, Жао мије, односно безличне реченице без предикатива, нпр. Чини ми се.

ИГ четвртог аргумента такође је у односу посредне зависности од предикатског израза. Ако стилски или комуникацијски разлози не траже друкчију линеаризацију, ИГ четвртог аргумента налази се иза предикатског израза и именских група трећег и другог аргумента, нпр. Ана йише йисмо сесШри оловком. Ако је ИГ четвртог аргумента једина ИГ у реченици, тада се именске групе осталих аргумената само

. . . подразумевају или су изостављене јер се сматрају комуни-кативно небитним, нпр. Пише оловком.

ИГ чија је реализација факултативна може, као допунски елеменат, модификовати другу ИГ, нпр. То је йuс.;ио Ане Илић.

3 . 1 . 1 .3 . Падеж у структури именске групе

Највише семантичких функција ИГ остварује се путем падежа као граматичке категорије којом се показују односи између делова реченице и њихове главне семантичке функције.

Номинатив је, пре свега, падеж граматичког субјекта (а секундарно и именског дела предиката) и израз је првог аргумента у значењској структури реченице, нпр. Ана слуша

470

Синiйакса

музику. Типично значење граматичког субјекта јесте значење лица и одређености, ј ер се граматичким субјектом означава, пре свега, вршилац извесног процеса или односа, као и носилац особине или стања. Поред лица, граматички субјекат може означавати и друга жива бића, нпр. Пiiiuцa йева, или нешто живо у најширем смислу речи, нпр. Дрво лuciiia, као и неживе објекте, нпр. Броg йлови, укључујући и природне појаве, нпр. Снеi веје.

Као облик граматичког субјекта номинатив показује однос међузависности између именског израза и предикатског

. . . израза, КОЈа се испољава у њиховоЈ граматичкоЈ конгруенци-ји. Граматички субјекат у комуникативној структури реченице обично има функцију теме и место испред предикатског израза.

У поређењу с номинативом већи степен независности у односу на предикатски израз имаЈу само именски изрази у облику или у функцији вокатива. Сви други именски изрази мање или више су синтаксички подређени предикатском изразу или неком другом именском изразу.

Напомена: И именски део прсдиката као део предикатског израза по

правилу је у облику номинатива, нпр. Ана је ученица. С обзиром на ту синтаксичку функцију могло би се говорити и о предикативу као посебном падежу, када би за то значење у српском језику постојао и посебан морфолошки облик, а ако се падеж посматра као пре свега синтаксичка категорија, онда постоји основ да се предикатив види као посебан падеж (према падежној теорији З. Тополињске, која је у основи овог дела описа српске граматике).

Акузатив је падеж директног објекта (= првог објекта или ближег објекта), чији је типичан облик акузатив без предлога, као граматички израз другог аргумента у пропозиционалНОЈ структури реченице, са општим значењем нечег неживог или живог, на чему се или на коме се врши нека радња нпр. Aua йије чај, Ана чува gецу. Објекат синтаксички зависи од предиката, који му у реченици обично претходи. Објекат може означавати и човека, иако је за човека типична она семантичка улога која се изражава субјекатском именском

47 1


групом. Ако се у улози објекта на којем се нешто врши нађе мушко лице, специфичност такве семантичке улоге обележена је обликом акузатива једнине, који је тада формално једнак генитиву једнине, нпр. Глеgа буgwzник, али Глеgа йролазника.

Поред функције означавања мушког лица у улози објекта, облик генитива једнаког облику акузатива, као што је било

. . речено, своЈствен Је другим аниматним именицама мушког рода употребљеним у једнини, нпр. Слуша славуја, Храни йса, ХваШа лейШира итд. , као и именицама мушког рода које означавају живо или нешто што личи на живо, нпр. Има gрвеноi йајаца, или је било живо, нпр. Глеgа йокојника, па се зато граматички понашаЈу као аниматне именице иако не значе нешто живо.

Датив је падеж индиректно г, живог објекта, односно лица или бића којем се нешто говори, даје, намењује, усмерава и слично, а одликује се синтаксичком зависношћу од предикативног израза, нпр. Ана куйује мајци йоклон. На такво основно значење датива наслањају се друга, изведена значења, нпр. значења користи или штете, уп. Плеiйе сину шал, Kpage комшији јабуке и сл.

Инструментал је падеж индиректног неживог објекта, односно предмета, нпр. Ана оiйвара враiйа кључем, као шире схваћеног средства којим субјекат нешто остварује. На такво основно значење инструментала наслањају се његова друга, секундарна значења, нпр. значење допуне, нпр. Ана се бави алйинизмо.;и.

Напомена: Поред бсспредлошког изражавања објекта акузативом (нпр.

Jege воће), што је примарно, али и генитивом (нпр. Најела се воћа), дативом (нпр. Pagyje се воћу), инструменталом (нпр. Tpiyje воће.м), постоје и објекатске именске групе с предлозима. Уп. акузативне објекатске ИГ без предлога и објекатске ИГ с предлозима: OgбWla је канgиgаШуру према OgycШшiQ је og канgиgаШуре (og + Ngen), ТреШира сесШру зашШиШнички nрема Oguocu се йрелtа сесШри зашиШнички (йреwа + Ndat-loc), Не разуме .wogepнy умеШносШ према Не разу.wе се у моgерну умеШносШ (у + Nacc), Она нас йрихваШа за сараgника према Она с њима сарађује (с/а/ + Ninstr), Објашњава свој неусйех према Прича о свом неусйеху (о + Nloc ).

472

Crmiiiaкca

Локатив је првенствено падеж са значењем смештености нечега у простору, у времену, у одређеном стању, у одређеним околностима и сл. , нпр. Ана је у соби, СасШанак је у марШу, Живе у йаници, Све је у pegy.

Напомена 1 : Као што је било речено (2.2. 1 . 1 ), у српском језику је у мор

фолошком погледу врло мало имениuа које имају различите облике датива и локатива па и код тога малог броја имениuа разлика између датива и локатива је само акuенатска, а многи говорни представници српског језика је не препознају као функционално битну.

Напомена2: О вокативу као именичком облику чија синтаксичка, семан

тичка и прагматичка природа нија падежна в. 3 . 1 .2 .3 .

3 . 1 . 1 .4 . Предлози у структури именске групе

Имснске групе с номинативом употребљавају се само без предлога, а именске групе с локативом увек у конструкЦИЈИ са предлозима, док се датив, акузатив и инструментал употребљавају или без предлога или са предлозима.

Са генитивом се употребљавају предлози без, go, gуж, из, иза, између, изнаg, исйоg, исйреg, крај, мшwо, og, йореg, pagu, с(а) и други, нпр. без куће, go куће, gуж куће, из куће, иза куће, између кућа, исйоg куће, ucйpeg куће, крај куће, мимо куће, og куће, око куће, йореg куће, pagu куће, с куће; са акузативом предлози међу, на, наg, йоg, йреg, у итд., нпр. међу куће, на кућу, наg кућу, йоg кућу, йреg кућу, у кућу; са инструменталом предлози с(а), йреg, йоg, наg, за, .�иеђу и др. , нпр . с кућо.�и, йреg кућом, йоg кућом, наg кућом, за кућом; са дативом-локативом предлози к(а), йрема, уйркос, на, о, йо, йри, у, нпр. нпр. ка кући, йре.ма кући, уйркос Шешкоћа.ма, на кући, о кући, йо кући, йри кући, у кући. Поред предлога, од којих је овде наведен само део најчешћих, у предлошкој функцији се употребљавају и многи предлошки изрази, нпр. неgалеко og куће, у йравцу куће, йаралелно с кућом и сл.

У ограниченим случајевима у српском језику је могуће гомилање предлога, нпр. СШиiли су go йреg кућу, Дошао је са око gваgесеШ сваШова, Дошао је са йреко сШо војника итд.

473


3 . 1 .2 . Семантички и прагматички садржај именске групе

3 . 1 .2 . 1 . Референцијалност

Свака именска група употребљена је или референцијално или нереференцијално. Референцијалност је својство исказа, односно неког његовог дела, да се односи на ситуативно релевантан денотат или скуп денотата издВОЈеН из класе којој он припада, нпр. Узмиiйе ову књиiу, или Уз;wиiйе " Свеiйо йис .. wо " (одређена референцијалност), Узео је јеgну књиiу (неодређена референцијалност), Уз-:wиiйе било коју књиiу ( нереферснциј алност ) .

Средства ПАРАДИГМАТСКЕ РЕФЕРЕНЦИЈАЛНЕ КАРАКТЕРИЗАЦИЈЕ именске групе у српском језику јесу: ( 1) одређени/неодређени вид придева, (2) опозиција између редних и основних бројева, (З) опозиција између суперлатива и тзв . позитива, односно екватива.

Облици одређеног придевског вида знак су референцијалне употребе ИГ, нпр. Нови ученик је сео у йослеgњу клуйу (уп. нереференцијалну употребу неодређеног придевског вида Овај ученик је нов и не зна ige ga сеgне).

Када је номинативни облик придева употребљен у саставу ИГ кој а има вокативну функцију, придев мушко г рода је обавезно у одређеном, дужем облику, нпр. Драiи йријаiйељу!, Пошiйовани iосйоgине!, Мили сине!

Редни бројеви се употребљавају у референцијално одређеним именским групама, за разлику од основних бројева, за које рсференцијална употреба није обавезна, уп. Трећи йокушај је био усйешан према такође референцијалном Три йокушаја нису била усйешна, и нереференцијалном Имаiйе йраво на Шри йокушаја.

Суперлатив се увек употребљава референцијално, нпр. НајЈилађа ћерка се зове Ана, за разлику од других облика придевске компарације, уп. референцијалну употребу ИГ са суперлативом Слушали с.мо најновије весiйи према нереференцијалној употреби ИГ с компаративом Новије весiйи су љуgи.ма увек инiйересанiйније.

474

Синiйакса

Еквативном конструкцијом, нпр. Ана је gобра као њена Јwајка, исказује се неодређена референцијалност, својствена употреби ИГ у именском делу предиката.

Редни бројеви, као и придеви, употребљавају се испред конститутивног елемента ИГ, а иза показних и општих заменица (нпр. Шај Шрећи йокушај; сваки gесеШи сШуgенШ, овај најусйешнији Шшvwичар, сви ови најусйешнији Шакмичари) и конгруирају с конститутивним елементом групе у роду, броју, падежу и аниматности, а редни бројеви се обично употребљавају у једнини.

Средствима СЕЛЕКТИВНЕ РЕФЕРЕНЦИЈАЛНЕ КАРАКТЕРИЗАЦИ

ЈЕ нуклеусне ИГ исказује се или референцијална (одређена или неодређена), или нереференцијална употреба ИГ помоћу посебних речи и израза. У случају одређене референцијалности то су или заменичка средства, или незаменичка средства.

Заменичка средства одређене референцијалности ИГ јесу личне заменице (ја, Ши, он . . . ), показне заменичке речи (овај, Шакав, онолики . . . ), присвојне заменичке речи (�woj, Швој, свој. . . ), опште заменичке речи (нпр. сав, сваки, свуgа . . . ) , укључујући и лексеме цео, gpyiи, различиШи и сличне, које су такође заменичке природе иако нису заменичког порекла, као и одричне заменичке речи (нпр. нико, нишШа, ниigе . . . ) и лексеме оба, обојица, обоје, које имају својства и заменице сав и броја gва, нпр. Обојица су оШишла.

Упућивачка функциј а заменичких речи са обавезном референцијалноћу остварује се, према смеру упућивања, као егзофора (упућивање заменичком речју на неки елеменат говорне ситуације изван самог текста), што је својство личних и посесивно-личних заменица 1 . и 2 . лица, нпр. ја, Ши, мој, Швој, или као ендофора (= анафора у ширем смислу, тј . упућивање на претходни или следећи фрагмент контекста), која, са своје стране, обухвата анафору у ужем смислу (упућивање уназад), нпр . Ана је овgе. Она Ше чека и катафору (упуhивање унапред), нпр. Ана Шо раgи овако: узме кwюiралt брашна, чашу млека, gве кашике шећера . . . итд.

Субјекатски употребљена лична заменица у српском језику се изоставља ако није комуникативно наглашена (што

475

Срйскuјезuк

је особина тзв. pro-drop језика, који могу да изостављају личну заменицу у субјекту), нпр. (Он) iлega филм, (Ја) Шелефонирам, али у комуникативном контрасту лична заменица остаје : Филм iJJega он, а не она.

Друге показне заменичке речи могу бити употребљене, према прилици, егзофорски (нпр. Та књиiа је Швоја, а она књиiа Ша.мо је њеiова) или ендофорски, што је чешће, нпр. Ана и.иа йлаву хаљину. Такву хаљину има и Ивана. Анафорски такође могу бити употребљене опште и одричне заменице, нпр. Сви су tuy: Васа, Никола, Јова . . . ; Нико није изосШао: ни Васа, uи Никола, ни Јова . . . Анафорски се употребљавају и неке друге речи, нпр. йрви . . . , gpyiи . . . , йослеgњи . . . , као у примеру: Говорио ил-tје о Вуку и Белићу. Први је рођен у XV/11 веку, а gpyiи у Х/Х веку.

Анафорска одређена рсференцијалност унутар исте реченицс назива се рефлексивност, а својствена је повратним заменичким речима, чији је типичан представник заменица себе, која упућује на субјекат реченице у којој је употребљена. Субјекат на који упућује себе обично значи нешто живо. Такав субјект је истовремено и агенс и пацијенс радње означене предикатом, уп. Ана виgи себе у оiлеgалу. Када заменица себе није комуникативно наглашена, уместо пуног облика употребљава се њен клитички облик се, уп. Ана се виgи у oiлegarzy. Заменица себе може упућивати и на субјекатску позицију која није попуљена именском групом када се садржај ИГ подразумева, нпр. Треба йошШоваШи себе као и gpyioia, тј . 'сваки човек треба да поштује себе као и другога' .

Заменица себе има општерефлексивну анафорску функ-. .

ЦИЈУ, за разлику од других повратних заменичких речи, КОЈе су специјализоване: свој за посесивну рефлексивност, нпр. Ана сређује своје књиiе, а не Швоје; прилошки израз йо своме за начинску рефлексивност, нпр. Ана све раgи йо своме; заменица ctiи за негативну социјативну рефлексивност, нпр. Ана је Шо ypaguлa сама, а Ивана с Вером; заменички израз јеgан gpyioi за реципрочну рефлексивност, нпр. Ана и Ивана йома:жу јеgна gpyioj; јеgнако за рефлексивност еквивалентности, нпр. Ана и Ивана су се јеgнако обукле, или идентич-

476

СинШакса

ности, нпр. Ана и Ивана су ogioвopuлe исШо; прилог различиШо за рефлексивност нееквивалентности или неидентичности, нпр. Ана и Ивана су се обук.rzе различиШо или Ана и Ивана су оgiовориле различиШо итд.

Неодређена референцијалност је такође својствена неодређеним заменичким речима, као што су неко, нешШо, некаg, нпр. Неко Ши је йисао; упитним заменичким речима, нпр. Ко је Шелефонирао ? = ' неко је телефонирао и хоћу да знам његово име ' ; а понекад и именским групама с лексемомјеgан, нпр. Јеgна iосйођа вас је Шражила.

Незаменичка средства одређене референцијалности у ИГ јесу: (а) именице, како властите тако и оне заједничке именице које су семантички или ситуативно блиске властитим, нпр. Боi, СвеШи Сава, Никола Тесла, gекан МаШелшШичкоi факулШеШа; (б) лично-присвојни придеви, нпр. Анин, Јованов, Даничин.

Нереференцијална карактеризација ИГ остварује се помоћу одговарајућих неодређених заменичких речи, као што су било ко, Јиа ко, кoiog, нпр. ЗшиолиШе било коiа ga ва/и йомоiне, помоћу неодређених заменичких речи формално једнаких упитним, нпр. Да ли је ко iлаgан ?; Ако вам шiiia Шреба, рециШе; као и помоћу нереференцијално употребљених именичких група, нпр. Не знам човека који Шо и е би умео ga йойрави.

Линеаризација реченице такође може бити средство за изражавање референцијалности : у стилски и комуникативно неутралној структури реченице почетна позиција ИГ по правилу је знак њене одређено-рсференцијалне, анафорске употребе, нпр. Дечак је ушао у собу, а завршна позиција је знак њене неодређено-референцијалне употребе, нпр. У собу је ушао gечак.

3 . 1 .2 .2 . Квантификациј а

Већина имснских група носи информацију о некој количини, с ретким изузецима као што су, на пример, именске групе са именицама plиralia tantиm, чији је једини облик множински (нпр. маказе, санке, враШа), који је неутралан

477


према семантичком садржају опозиције једнина/множина, па се, према потреби, нумеричка вредност у таквим ИГ исказује неким од бројева, нпр. јеgне маказе, Шроје маказе, сШо маказа, или помоћу ненумеричких количинских израза, нпр. неколико ма каза.

У именској групи у српском језику квантификација се остварује и граматичким и неграматичким средствима. У семантичком погледу квантификаЦија у ИГ може бити нумеричка, тј . квантификација која се ослања на пој ам броја, и ненумеричка. Објекти с мање-више јасним границама допуштају оба начина квантификације, нпр. йеШ сШуgенаШа, мало сШуgенаШа, док се денотати који нису дискретне природе, или који се не схватају као такви, чешће означавају помоћу именских група за нснумеричку квантификацију, нпр. висока ШемйераШура, ниска ШеАtйераШура, а нумеричку квантификацију остварују преко посебних лексема, нпр. ШелtйераШура og чеШрgесеШ сШейени.

Граматичко језгро квантификације у ИГ представљају морфолошка категорија броја, а, уз њу, и категоријална значења броја као врсте речи. Морфолошка категорија броја у српском језику може се посматрати као опозиција између јединичности Uеднина, х = 1 ) и нејединичности (множина, х > 1 ), што је често тачно објашњење, које, ипак, не важи за неке класе случај ева, нпр. за обележавање скупа обликом једнинс, било да је реч о генеричкој употреби, нпр. КиШје сисар, или о збирним именицама, нпр. сШење, лишће, iрлtље. У таквим случајевима се сингуларским облицима означавају денотати који се схватају као нерашчлањене целине, а плуралским облицима се означавају денотати који су осмишљени као рашчлањена целина, нпр. КиШови су сисари, СШене су биле високе. Изван таквог објашњења остају именице plиralia tantиm, али је за њих већ речено да су оне функционално неутралне према категоријалној опозицији броја.

Морфосинтаксичка одлика категорије броја у српском језику јесте постојаље две основне грамеме броја: једнина и множина, нпр. сШуgенШ!сШуgенШи (поред паукала, нпр. сШу-

478

СинШакса

geнiiia), које имају све именске речи у српском језику, а и већина глаголских облика, што се испољава и на синтаксичком плану, нпр. у конгруенцИЈИ, поред грамеме паукала, карактеристичне за одређени тип количинских конструкција, нпр. gва сШуgенШа (в. даље).

Паукални облик именице (и њене конгруентне одредбе), као израз грамеме паукала, јесте номинативни облик граматичког броја (= мала нумеричка множина, паукал) у којем именица стоји у именској групи с паукалним бројевима (то су gва, Шри, чеШири или бројеви који се њима завршавају, као и оба) и који је формално једнак облику генитива једнине, нпр. gва лейа gана, gве лейе ноћи, gва лейа јуШра.

Поред правих именица singularia tantum, нпр. Ана, Милаш, Јован, постоје и именице које потенцијално имају множину, али се ретко употребљавају у облику множине. Такве су већином градивне, збирне и апстрактне именице, нпр. воgа, вино, љубав. Њихова множина значи или различите врсте исте материје, нпр. Јиинералие воgе Србије, или различите ситуације са истим доминантним стањем или особином, нпр. све њене љубави, а приликом нумеричке квантификације градивних и неких збирних именица у ИГ се уводи партикуларизатор као назив јединице мере, нпр. gве куШије шибица, Шри чаше воgе, чеШири iлавице куйуса.

Бројеви као врста речи једно су од основних средстава нумеричке квантификације именском групом. Од више лсксичко-граматичких класа бројева најрегуларнији однос постоји између основних и редних бројева, ј ер ( 1 ) према скоро сваком основном броју постоји рсдни број са истом основом (нпр. geceiii-и - geceiii-и); (2) основни и редни бројеви имају заједничко опште значсње број а, али и заједничко посебно значење сваког засебног основног и редног броја; (З) опозиција између основних и редних бројева обухвата врло велики (начелно неограничен) скуп јединица. Пошто су обележја граматичке категорије висок степен обавезности значења, висока регуларност изражаваља тог значења и широк обим скупа лексема за које дато значење важи, опозиција

479


између основних и редних број ева може се сматрати опозицијом између двеју грамема посебне граматичке категорије уређеносiйи +/±, чији маркирани члан изражава значење уређености нумерички квантификованог скупа, нпр. gесеiйи - 'последњи у низу од десет' .

Када је конститутивни елеменат у ИГ разломачки број (бројевна именица), именилац таквог разломка је конститутивни елеменат групе, а његов бројилац је допунски елеменат ИГ, нпр. Шри осминејабуке.

Редни бројеви, слично придевима, имају функцију допунског елемента у ИГ, нпр. Први йосеiйшшц, осим када се редни број употребљава поименичено и тада преузима функцију конститутивног елемента ИГ, нпр. Први gобија нaipagy.

Бројеви јеgан, gва, Шри и чеiйири се не само морфолошки него и синтаксички разликују од других основних бројева. Број јеgан конгруира с конститутивним елементом ИГ. Његов допунски статус проистиче из чињенице да се јединичност може исказати и самим сингуларским обликом именице, нпр. У соби је био Uegaн) кревеiй. Бројеви gва, Шри и чеШири, као и бројевна заменица оба, конгруирају са именицом у паукалном облику, нпр. gве књиiе, gва романа, обе хаљине, оба романа.

Напомена: Бројеви у.1азе у састав неких устаљених синтаксичких кон

струкција, као што су оне за основне аритметичкс радње, нпр. јеgан и!/йлусјеgан су gва; чеШири мање gваје gва; йеШ йуШа йеШје gвageceiii йеШ; geвeiii йоgељено на//са Шрије Шри; и конструкције за исказиваље времена према сату, нпр. Колико је caiiiu? Caga је јеgан caiii, Caga су gва caiiia, Пола јеgан, ПеШнаесШ go јеgан, Јеgан и gecezu, Око јеgан.

Општи (= универзални) квантификатори сви, свако, нико, uиjegau и слични означавају максималан опсег обухваћености или необухваћености извесног скупа неким обележјем, нпр. Сви сШуgенiйи су йоло:жили исйиiй - Нијеgан сiйуgенШ није йао на исйиiйу, а могу бити конститутитивни елементи ИГ, нпр. Сви су йоло:жили исйиiй - Нико није йао на исйиiйу (в. 2 .2 . 1 .2).

480

СинШакса

Општи квантификатори имају иницијалну позицију у вишечланој ИГ (нпр. Сви йријављени Шак.«ичари су йрисуШни, Нијеgан йријављени Шакмичар није оgсуШан ) , а могу и сами конституисати ИГ ако су именичке заменице или ако се могу употребити поименичено, нпр. Сви су йpиcyiiiuu, Hujegaн није оgсуШан.

Неодређени (= егзистенцијални) квантификатори најмаље су информативни у погледу квантитативне карактеристике садржаја нуклеусне групе, будући да они означавају само реално или могуће постојаље извесне количине. То значеље је праћено и неким неколичинским значељима, која су увек присутна у семантичким структурама неодређених квантификатора: неко (лице), нечији (припадност), некакав (особина) итд.

Поред опште и неодређене квантификације, постоји и ненумеричка квантификација релационог типа, у чијој ј е основи даваље једне квантитативне карактеристике путем локализациЈе дате количине или степена као више или ниже

. . у односу на неку другу количину коЈа се у датоЈ реченици именује или подразумева. Други члан у таквој релацији може бити (а) појединачне или скупне природе; или (б) искључиво скупне природе, као 'просек' , односно ' норма' . У случају (а) то је квантификација која се у именској групи често остварује компаративним облицима придева, нпр. Слабији Шакмичар исйаgа, иако исказиваље поређеља не остаје увек у синтаксичким границама ИГ, нпр. Ана је виша og Иване. Постоје и друга, заменичка средства такве квантификације, којима се указује на еквивалентност/нееквивалентност, у оба случаја са степеноваљсм или без степеноваља денотата који се доводе у везу: исШи, јеgнак, gрукчији 11 gруiачији, сличан итд. , нпр. Браћа су била исШоi pactua, !Ьих gвојица су слични. За разлику од таквих облика исказиваља релационе квантификације, компаративна значеља придсвских облика увек су везана за одређене лексичке садржаје , нпр. Шежи, лакши, бољи, iори.

Када је предикат у сингулару, у субјскатској ИГ може бити само број јеgан (или бројеви који се љиме завршавају),

48 1


нпр. Јеgна књиiа је на сШолу, који употребљен уз именице plиralia tantиm има множински облик, а тада је предикат у плуралу, нпр. Јеgна враШа су оШворена.

Када су у субјекатској ИГ паукални бројеви (gва, Шри, чеШири, или бројеви који се њима завршавају, као и оба) и именице у паукалном облику, тада је предикат, по правилу, такође у паукалном облику, нпр. Два браШа су чекШlа. Категоријом броја као системом од четири грамеме: ј еднина (нови сШуgенШ), основна множина (нови сШуgенШи ), мала нумеричка множина - паукал (gва и ова сШуgенШа) и велика нумеричка множина (йеШ нових сШуgенаШа) обухваћени су, дакле, и глаголски облици, што се испољава у конгруенцији између предиката и ИГ првог аргумента. Уп. облике предиката у следећим примерима: Јеgан сШуgенШ је чекао (једнина), СШуgенШи су чекали (основна множина), Два сШуgенШа су чекала (мала нумеричка множина - паукал), ПеШ сШуgенаШаје чекШlо (облик предиката с којим конгруира ИГ у облику велике нумсричке множинс ) . Ако је у ИГ именица женског рода или средњег рода, тада у предикату не постОЈИ формална разлика између основне множине и мале нумеричке множине. Уп. Јеgна gевојка је че кала, Девојке су чекале, Две gевојке су че кале, ПеШ gевојака је чекало; Јеgно јаiње је сисШlо, Jaiњag су сисала, Два јаiњеШа су сисШlа, ПеШ јаiњаgи је сисало.

Садржај градивних и збирних именица квантификује се увођењем у именску групу партикуларизатора као посебних именица у служби конвенционалних мерних јединица, нпр. gве iлавице лука, Шри зрна iрашка, чеШири чаше вина. Када именица која се нумерички квантификује није збирна нити градивна, сличну функцију врше фрагментизатори йочеШак, среgина, крај и слични, који обично значе јединичност и употребљавају се без броја јеgан, нпр. йочеШак йреgавања, среgина хлеба, крај раШа, а понекад се употребљавају у именским групама с бројевима, нпр. Оба краја конойца су висила, или у плуралу, нпр. Крајеви конойца су висили, што је могућност коју немају једнако сви фрагментиза1ори (нпр. за именицу среgина плурализација није уобичајена, мада није ни сасвим искључена).

482

СинШакса

Категоријално значење количине идентификује се питањем колико? Поред именских група с количинским значењем употребљених у адвербијалној функцији, количински адвербијали могу бити прилози са различитим специфичним количинским значењима, нпр. колико, Шолико, н.еколико, мн.оiо, мало.

3 . 1 .2 .3 . Друге категорије именске групе

АГЕНС се у именској групи исказује, пре свега, помоћу номинатива агенса, нпр. Ан.а кува чај; али и помоћу беспредлошког генитива агенса, нпр. уШицај њеiовоi goкiiiopa; или генитива с предлошким изразом og сШран.е, нпр. Помиловани су og сШран.е йреgсеgн.ика; ређе помоћу генитивних конструкција с предлогом коg, нпр. Он. се шиша коg Пере, или беспредлошким инструменталом типа Њеiовим залаiањем йреgлоi је усвојен..

Напомена: Томе је блиско значење које се исказује генитивом логичког

субјекта уз негацију у егзистенцијалном предикату, нпр. Ане неЈиа коg куће; или дативом семантичке улоге доживљавача, нпр. Драiо му је, ПознаШо му је; итд.

ПлциЈЕНС се у именској групи исказује пре свега помоћу акузатива пацијенса, нпр. Ан.а кува чај или номинатива пацијенса, нпр. Он. се шиша коg Пере. Томе је блиско значење датива примаоца, нпр. Шаље н.овац син.у; и датива корисника, нпр. Коси ливаgу комшији.

ПРИПАДАЊЕ, када се исказује именском групом, може имати конгруентни атрибутски облик, с посесивним придевима и придевским заменицама у функцији атрибута, нпр. наша ceciiipa, .иамииа књиiа, или неконгруентни атрибутскм облик: посесивни генитив, нпр. син. Павла Павловића, и тзв. посесивни датив, нпр. Пеiла син.у кошуљу (који је заправо датив даљег објекта). Када се исказује однос кореференцијалности између две ИГ у истој простој реченици, именска група с конгруентним посесивним атрибутом може бити сведена само на свој атрибутски део ако се у кореференцијалним ИГ појављује иста именица, нпр. То је н.аша кућа 11 Та кућа је н.аша (кућа).

483


Негирање посесивног односа означава се моделом без + Ngen' нпр. Caga je без сШана - 'сада нема стан ' .

КвллиФиклтивност с е обично изражава именском групом са описним придевом као конгруентним атрибутом, нпр. краШка сукња, а понекад помоћу непроменљивог атрибута, нпр. ШеiеШ сукња, или именском групом с неконгруентним атрибутом у форми квалификативног гснитива са обавезним детерминатором, нпр. Даница је gобре воље (али не *Даница је воље), или квалификативног инструментала с предлогом с( а), нпр. То је био gечак с великим gapoA1 за шах. У позицији конгруентног атрибута ИГ с квалификативним значењем могу се налазити и квалификативне замснице какав, некакав, било какав, нпр. Какву кафу желиШе?

Посебна врста субјективне квалификације исказује се именским групама са тзв . етичким дативом, нпр. ШШа ми раgиш? То вам је йрва улица лево и сл. , којима се став говорника према саговорнику квалификује као присан, благонаклон, приЈатељски.

ПОРЕЋЕЊЕ је категоријално значеље блиско квалификативном. Опште значење поређења имају ИГ у чијој је основи модел с + NinstP нпр. Пореgе је с ШеШком. Еквативност се исказује номинативом у реченичним структурама типа лейа као њена сесШра, а диферентивност се исказује компаративним конструкцијама типа лейша og своје сесШре 11 лейша неiо њена сесШра или супсрлативом. Суперлативни облик у структури ИГ такође има функцију конгруентног атрибута, нпр. најбоља ученица, што важи и за елативно употребљене ИГ у којима су придеви с префиксом йре- , нпр. йрелейа хаљина. Исто важи и за ексцесивно употребљене ИГ, нпр . йрескуйа хаљина.

Нлчинско значењс се изражава пре свега адвербијалима с начинским прилозима (нпр. како, Шако, некако, иикако, свакако, лейо, gобро) или именским групама, које су често устаљени изрази, нпр. Пева на сав iлас, Раgи с мноiо воље, Бори се као лав. Не-заменички начински прилози могу имати степене поређења (нпр. лако - лакше - најлакше ), а неки од њих и могућност ексцесивне употребе, нпр. Прекасно је ga иgем Шамо, или слативне употребе, нпр. Било нам је йреgивно.

484

СинШакса

СРЕдство као категоријално значење блиско начинском исказује се у ИГ пре свега инструменталом средства, нпр. Она слика широко/и чеiйком.

ДРУШТВО се у именској групи исказује социјативним инструменталом с предлогом с(а) , нпр. Пуiйује с gpyioвuмa, Овgе су мајке с geцo.'w.

ПРОСТОРНА локллиздЦИЈА је категоријално значење места, линије или смера кретања у чијем исказивању у ИГ учеСТВУЈУ сви коси падежи и неколико десетина предлога и предлошких израза. Једна компонента у семантичким структурама таквих именских група увек се односи на динамички аспект просторног односа као тип промене места наспрам значења самог места на којем се нешто локализује, нпр. на улицу, са улице, йреко улице vs. на улици. Значење пресецања простора такође може бити исказано глаголским префиксом йре- у конструкцији с беспредлошким акузативом, нпр. Прелази улицу на йоiрешном месiйу 11 Прелази йреко улице на йоiрешно.м месiйу, а за кретање које не мора бити усмерено, и које се обично одвија на некој површини, употребљава се локативна ИГ с предлогом йо, нпр. Деца се јуре йо ливаgи. ИГ с предлогом йо могу имати просторно-дистрибутивно значење, нпр. Тај iлас се брзо разнео йо сви.м кућа.ма.

Када се локализација врши неким делом локализатора, то може бити површина локализатора, нпр. на куiйији (на + Nloc), иа куiйију (на + Nacc), с куiйије (с + Ngen) йреко куiйије (преко + Ngen), йо куiйији (по + N10c), или његова унутра-шњост: нпр. у куiйији (у + N10c), у куiйију (у + Nacc), из куiйи

је (из + Ngcn), кроз куiйију (кроз + Nacc) . За изражавање усмереног кретања користи се и беспредлошки инструментал, нпр. Иgе обалши, Луiйа шуА-tом, Плови A1ope.i'vt.

За означавање објекта локализације који је изван локализатора релевантан је критеријум нивоа објекта локализације у односу на локализатор. За просторну локализацију 'у нивоу' битна је предња страна локализатора, нпр. Cege йреg кућо.м (йреg + Ninstr), или његова задња страна, нпр. Cege иза куће - место (иза + Ngen), Оiйишли су иза куће (иза + Ngen), Cega за клавир - смер приближавања (за + Nacc), Појавwш

485


се иза уiла - смер удаљавања (иза + Ngen) . За локализацију 'изван нивоа' релевантна је горња страна локализатора, нпр. Haiнyiiia је наg колевком - за место (наg + Ninstr), или Наiнула се наg колевку - смер приближавања (наg + Nacc), Скинула је коШао изнаg ваШре - смер удаљавања (изнаg + Ngen), или је релевантна доња страна локализатора, нпр. Завукао се йоg кревеШ (йоg + Nacc).

Када није релевантан критеријум нивоа, релевантан је критеријум количине уколико у локализацији учествује више него један локализатор, нпр. Ружа paciiie међу лалалш (међу + Ninstr), или више од једне његове стране, нпр. Лале paciiiy око руже (око + Ngcn), што омогућава однос синтаксичко-семантичке конверзије (са истим денотативним, а супротним сигнификативним значењима) : Ружа расШе .�wеђу лалама <=> Лале paciiiy око руже. Када је за локализацију битно постојање више од једног локализатора, то могу бити значења места, нпр. Сеgи између синова (изЈuеђу + Ngen); приближавања, нпр. Cega између синова (између + N gen); издвајаља, нпр. Усйравио се између gpyioвa (између + Ngen) ; или линије кретања, нпр. Прошао је између реgова (између + Ngen).

Степен се у вези с простором поима као величина растојања између локализатора и објекта локализације. Дистанца може бити релативно мала, нпр. йореg куће, крај куће (йореg + Ngen' крај + Ngen), или релативно велика, што се исказује предлошким изразом, нпр. gалеко og куће (gалеко og + N gen)· Гранично приближавање се изражава моделом go + Ngen' нпр. Дошао је go ивице, а гранично удаљавање моделом og + Ngen' нпр. Оgмакао се og ивице.

ИГ са предлозима к(а), йрема немаркиране су према до сад поменутим критеријумима. Такве ИГ односе се на чисту екстралокализацију и значе усмереност, односно смер приближавања, нпр. Окренула се ка йрозору, Иgе йрема шуми (к/а/ + Ndat-loc' йрема + Ndat-loc).

486

Напомена: Овде су изложени само основни односи међу именским гру

пама са просторним значењима, без осврта на мање типичне слу-

Синiй.акса

чајеве њихове употребе. У функционалном погледу ту такође спадају ИГ с вишечланим предлозима (нпр. лево og, gесно og) и групе с неким неправим једночланим предлозима (нпр. чело сШола, више iлаве), које се овде изостављају, као што се изоставља и разматрање стилске издиференцираности таквих група и синонимских односа међу њима.

Поред именских група, у функцији просторних адвербијала такође се употребљавају прилози и прилошки изрази, нпр. ige, нeige, ма ige, било ige, cвygalcвyige, иige, ниigе, igeige, куgа, некуgа, ма куgа, било куgа, свукуgа, икуgа, никуgа, оgакле, оgнекуg, ниоiUкуg, оgсвакуg, близу, gалеко, около, лево, gесно и други, нпр. Гgе су они?, Ту су нeige, CegиiUe било ige, Свуgа је иciUo, CegиiUe ближе, ИgиiUe йраво итд.

ВРЕМЕНСКА ЛОКАЛИЗАЦИЈА именском групом у ОСНОВИ је или локализациј а времена неког догађаја/стања у границама временског локализатора, нпр. Срешћемо се за йразиике, или локализација изван временског локализатора, нпр. Caciiiaнaк ће се ogpжaiUи йосле йразника. Када је локализација континуирана, симултаност локализатора и објекта локализације или је потпуна, као у именским групама са темпоралним акузативом или генитивом и општим квантификатором, нпр. Page цео gан, Page целе iоgине или је делимична, као у именским групама с темпоралним генитивом, нпр. Jeguoi jyiUpa им је Шелефонирала; или с темпоралним акузативом без квантификатора, нпр. То вече је йpeciiiaлa киша; или у локативним именским групама с предлогом у, нпр. Завршио је йосао у мају. Дисконтинуирана симултаност се изражава именским групама с темпоралним инструменталом, нпр. Cpego.\-1 би ишао у клуб (могућност употребе у таквим реченицама како прилога обично тако и прилога увек показује да такве реченице немају обавезно значење временске редовности) .

Када је објекат временске локализације у целини изван граница локализатора, релевантно је да ли он претходи или следи локализатору. У првом случају то може бити потпуна антериорност, нпр. Чекао је све go йоласка воза (све go + Ngen) , или непотпуна антериорност, без информације о временској дистанци које дели објекат локализације од локали-

487


затора, нпр. Дошао је йре йоласка воза (йре + Ngen), или непотпуна антериорност са информацијом о временској дистанци, нпр. Дошао је уочи йразника (уочи + N gen), где је реч о непосредној антериорности. У другом случаЈу то може бити потпуна постериорност, нпр. Чека og йочеШка йреgавања ( og + N gen), или непотпуна постсриорност, без информације о временској дистанци између објекта локализације и локализатора, нпр. Дошао је йосле йочеШка йреgавања (йосле + Ngen), или с таквом информацијом, нпр. За йеШ минуШа бићемо у Бeoipagy (за + Nacc) - ИГ с темпорално употребљеним предлозима og и go имају, поред антериорно-аблативног значења, нпр. Чека go йоласка воза, или постериорно-аблативног значења, нпр. Чека og краја йреgсШаве, истовремено и значење временске границе, а употребљавају се и комбиновано, нпр. Преgавање Шраје og шесШ go сеgам. Темпоралну проксималност, али временски неодређену с обзиром на критеријуме антериорности/постериорности, исказује генитивна именска група са предлогом око, нпр. Уйознали су се око Нове iоgине (око + Ngen) .

У овом прегледу су дати само основни семантички односи међу именским групама са значењем временске локализацијс.

Напомена: У функцији темпоралних адвербијала употребљавају се и

прилози и прилошки изрази каg(а), оШкаg(а), gокле, некаg(а), било каg(а), никаg(а), увек, оgувек, заувек, cag(a), ogcag(a), gocag(a), iliag(a), oiliag(a), goiliag(a), онg(а), йонекаg(а), йовремено, реШко, чесШо,јуче, йрекјуче, накјуче, суШра, йрексуШра, наксуtuра, gанас, нoћac,jyilipoc, вечерас, ла ни, ноћу, gању, леШи, зи. ии, неgавно, gавно, оgавно и друти, нпр. Caga је леШо, Оgавно CJIIO овgе, Данас је веgро итд. Често се у функцији временских адвербијала сусрећу прилози и прилошки изрази са nримарно nросторним значењем, нпр. Докле ga чекш.ю?, Све gоШле су били cilipй.rьивu, Ту су изiубили сШрйљење и сл.

Узрочно значење се најчешће изражава именским групама с предлозима: збоi + Ngen, нпр. Посвађали су се збоi йара; услеg + Ngen• нпр. Леg се Шойи услеg йорасШа ШемйераШуре; og + Ngen' нпр. Плаче og раgосШи; из + Ngen' нпр. Пришла U./И

488

СинШакса

је из раgозналосiйи; у + N10c, нпр. У сiйраху је заћуiйала; за + Nacc, нпр. Наiрађен је за рейорШа.жу итд. , а у узрочним адвербијалима се, поред именских група, употребљавају и прилози, нпр. зашiйо, заiйо, нехоiйице, случајно и други, нпр. Зашiйо касни?, Заiйо в ши је захвалан, То је учинила нехоШице, Повреgио их је случајно.

Циљно значење, као исказиваље циља, сврхе или намере вршења онога што Је означено предикатом, изражава се именским групама према моделу раgи + N gen' нпр. Дошла је раgи йомирења; за + Ngen' нпр. Учи за исйиiй; понекад у споју за значсњсм намене, нпр. на + Ngen' уп . Дао је рачуиар на йойравку.

КонцЕсивно значењс именских група обично се изражава моделима уйркос + Ndat-loc' или без обзира на + N асс' нпр. Уйркос iйешкоћа.ЈИа он је йобеgио; Без обзира на iйешкоће он је йобеgио.

Однос дЕо-ЦЕЛИНА у именској групи исказује се генитивом без предлога, нпр . кровови кућа, или с предлогом, нпр. ручица og механизма, као и партитивним генитивом градивних или збирних именица, нпр. Узми йарче iйорШе, а када се у ИГ са значењем односа између дела и градивне или збирне целине уводи број , неопходно је употребити неки од партикуларизатора (в. 3 . 1 .2 .2), нпр. Шри кайи кише, gва зрна бибера.

Партитивни генитив збирних и градивних именица истиче да је реч о количини која је део веће количине и тада именска група може почети квантификаторима мноiо, мало, нешiйо или gосШа, уп. Дај Јии хлеба, Дај .iИи мало хлеба према Дај ми хлеб, где нема значеља партитивности.

Воклтивност је такође једна од функција ИГ. Српски језик има вокатив као засебан граматички сингуларски облик именице, али регуларност вокатива НИЈе изразито висока. Ниједна именица у множини, а многе именице ни у једнини немају посебан облик вокатива, него се облик номинатива тих именица, када је потребно, користи у синтаксичко-семантичкој функцији вокативности. Примарни садржај вокативности чини саопштавање жеље да именовани адресат обра-

489

Срйскц језик

ти па)f(њу на говорио лице (адресанта), или на његов исказ, тако да се стална компонента вокативности може приближно експлицирати као 'ти, кога именујем, обрати пажњу на мене 1 на мој исказ ' , нпр. Ана, слуша} ово! Из тога се види да је :вокативна именска група синтаксички израз пропозиције. Поред такве, основне и примарне употребе вокативних именских група, чести су случајеви и такве њихове употребе у којима је директивност мање или више потиснута у други план, док је у првом плану елеменат експресивности, субјективног става или оцене, нпр. СШојШе, iалије царске, 1 ИловиШе Шихим xogo/vt (Милутин Бојић) .

Вокатив се из морфолошких разлога традиционално прибраја падежима иако се он од падежа суштински разликује и упућивачком фукцијом (обраћање тзв . другом лицу), и обаsезном пропозитивном семантиком, и интонацијском, односно интерпункцијском издвојеношћу од осталог дела реченице. Вокатив је заправо именички облик за друго лице, због чега вокатив може семантички конгруирати само с личном заменицом другог лица, нпр. ШШа Ши. ПеШое, мислиш о Шо.ме?

Експресивна употреба вокатива фактички постоји у свим случајевима када именица у вокативу означава нешто што није живо. Вокативна именска група, као морфосинтаксички израз значења вокативности, има и супрасегментна обележја: карактеристичну интонацијску контуру и наглашену издвојеност паузама од непосредног контекста, која је обично јача када је таква ИГ употребљена у примарној , вокативној функцији, а слабија када је вокативна функција ослабљсна, односно потиснута у други план.

Правила линеаризације у ИГ важе и за вокативну именску групу. Одступања од комуникативно неутралне линеаризације могуhа су када је вокативност праћена или потиснута појачаном експресивношћу, што је секундарна функција вокативне групе, уп. Драiа мајко! према Мајко .woja! Примарно употребљена вокативна именска група аутономна је целина у реченици и у тексту у којем је употребљена. Њоме по правилу почиње реченица, нпр. Ана, gођи!, а често је офор-

490

СинШакса

мљена као посебан реченични израз, нпр. Ана! Дођи! Вокативна ИГ може бити употребљена у средини реченице, нпр. Молим Ше, Ана, gођи!, или на њеном крају, нпр. Дођи, Аиа!

3.2. Предикатски израз

З .2 . 1 . Структура предикатског израза

Семантички предикат је део пропозиције (предикатско-аргументске структуре) који одражава основни однос у ситуацији означеној неком реченицом. Део реченичног израза којим је изражен семантички предикат јесте предикатски израз. Тако је у реченици Ана чиiiia йисмо однос између денотата 'Ана ' и 'писмо ' исказан глагол ом у предикатском изразу чиiiia. Када није неопходно истаћи разлику између семантичког предиката и његовог предикатског израза, предикатски израз се често, ради краткоће, такође назива просто предикат. Предикат је конститутивни део реченице.

У извесним случајевима исказ може бити оформљен синтаксичком конструкцијом у којој семантички предикат нема посебан израз, него се он или неки његов део само подразумевају на основу контекста или говорис ситуације, нпр. Мир!, или реченице с презентативима ево, eiiio, ено, iле, нпр. Ево Мирка. Такве конструкције формално нису потпуне реченице, јер, иако могу да оформе исказ, за њих није карактеристична могућност да као зависне клаузе учествују у оформљавању сложенијих синтаксичких структура, што је структурна особина правих и потпуних простих реченица.

Конститутивни елеменат предикатског израза јесте лични глаголски облик, тј . било који временски облик, облик императива или потенцијала. Сви други глаголски облици су нелични (инфинитив, глаголски прилози и глаголски придеви). Поред пунозначног глагола у личном глаголском облику, у структури предикатског израза се може налазити копулативни, семикопулативни, модални или фазни глагол у личном глаголском облику у конструкцији с инфинитивом или неком пунозначном неглаголском речју или именском групом,

49 1


нпр. Он је наш йpujaiiieљ, Он обавља йослове за вас, МораШе се лeчuiiiu, Почиње ga йаgа.

Синтетички, аналитички и сложени предикати јесу три врсте предиката према степену сложености свог синтаксичког облика, нпр. Ciiiygupa; Он је ciiiygeнiii; Он Аюра ciiiygupaiiiu. Та подела се тиче пре свега структуре предикатског израза, али она има и семантичку страну.

Морфолошки облик глагола у предикатском изразу може бити прост и сложен. На основу укрштања различитих облика морфолошке и синтаксичке сложености предиката, они се деле на: синтстичке предикатс с простим морфолошким обликом, нпр. Он ciiiygupa; синтетичке предикате са сложеним морфолошким обликом, нпр. Он је ciiiygupao; аналитичке предикате с простим морфолошким обликом, нпр. Он је ciiiygeнiii; аналитичке предикатс са сложсним морфолошким обликом, нпр. Он је био ciiiygeнiii; сложен е предикате с простим морфолошким обликом, нпр. Он мора ciiiygupaiiiu ; и сложене предикате са сложеним морфолошким обликом, нпр. Он је Ји орао ciiiygupaiiiu .

Синтетички предикат је предикат изражен пунозначном глаголском лексемом у личном глаголском облику, нпр. Он чека.

Аналитички прсдикат има глаголски и неглаголски део. Глаголски део аналитичког предиката нема самостално лексичко значење. Аналитички предикати се према одликама глаголског дела у њима деле на копулативне, семикопулативне, модалне и фазне. Копулативни аналитички предикати садрже у глаголском делу помоћни глагол бuiiiu . Реченице с копулативним предикатом јесу копулативне реченице, нпр. Он је ciiiygeнiii . Семикопулативни аналитички предикати имају у глаголском делу глагол, чија је функција, због уопштеног лексичког значења, једним делом номинацијска, а једним делом копулативна, због чега се такав глагол назива семикопулативни, тј . полупомоћни, нпр. вpшuiiiu, йpaвuiiiu , чuнuiiiu, уп. Он йрави iрешке (= Ои ipeшu). Модални аналитички предикати у глаголском делу укључују неки од модалних глагола, нпр. iiipeбaiiiu, A-topaiiiu, cмeiiiu, уп. Он мора

492

СинШакса

сшуgираши. Фазни аналитички предикати садрже неки фазни глагол, нпр. йочеШи 1 йочињаШи, насШавиШи 1 насШављаШи, йресШаШи 1 йресШајаШи, уп. Он йочиње ga сШуgира 11 Он йочиње сШуgираШи.

Неки аналитички прсдикати су резултат синтаксичке деривације, јер представљају сложеније облике наспрам којих стоје или би могли стајати синтетички прсдикати (уп . Он конШролише йроизвоgе = Она врши коиШролу йроизвоgа) и зато се називају декомпонованим предикатима (или перифрастичним предикатима, поред других назива), за разлику од примарно аналитичких предиката, који према себи немају одговарајући синтетички предикат. Другим речима, неки аналитички предикати су декомпоновани, а неки аналитички предикати немају тај статус, нпр. Шреба рећи, мо:же йо-иоћи, йочиње смеШаШи.

Просте реченице с формално сложеним предикатским изразом (= сложеним граматичким предикатом) ј есу реченице с поновљеном пунозначном глаголском лексемом у личном глаголском облику, нпр. Он сйава ли сйава, супротно начелу да је број глагола у личном облику обично једнак броју предикатских израза у реченици, а да је број предикатских израза једнак броју клауза у сложеној реченици . У таквим реченицама понављаље пунозначне глаголске лексеме има експресивну функцију истичући трај аље или интензитет онога што значи глагол у предикату.

Сложени предикати с различитим напоредно употребљеним пунозначним глаголима у истом личном облику представљају крајњи случај разуђивања просте речснице и њсног приближавања структури сложене реченице, нпр. Она йева и свира своје комйозиције.

Предикатив, као неглаголски део у структури аналитичког предиката, према врсти речи којој припада, може бити : именички, нпр. Ана је ученица; придевски, нпр. Ана је .. илаgа; и прилошки, нпр. Ана је gалеко .

Прелазни облик између предикатива и атрибута представља предикатски атрибут, нпр. Мајка сйава уморна, што значи ' мајка спава ' и ' мајка је уморна' .

493


Када је у предикативу именица без одредби или са одредбама (нпр. Ана је ученица, Ана је gобра ученица) или придев без одредби или са одредбама (нпр. Ана је gобра, Ана је веома gобра ), говори се о им ен ском делу предиката.

З .2 .2 . Семантички и прагматички садржај предикатског израза

З .2.2 . 1 . Персоналност

Именска група може реферисати о говорном лицу и адресату, као учесницима у говорној ситуацији, али и о неком трећем лицу или предмету (конкретном или апстрактном), независно од тога да ли је он присутан у говорној ситуацији. Дати садржај је граматикализован у глаголској категорији лица, али се у оквиру категорије персоналности исказује и другим језичким средствима, пре свега заменичким, ја, Ши . . . , мој, Швој. . . , и сл. , нпр. Ви некоiа чекаШе; Имам нешШо за њеiа; Ми смо овgе.

Када се ИГ првог аргумента односи на треће лице, њу може конституисати сама именица или заменица трећег лица у номинативу, нпр. Ана лежи, Она је болесна. Вокативно употребљена именица функционално је усаглашена са заменицом или с личним глаголским обликом другог лица, нпр. Ана. Ши ћеш нам йомоћи. На лице упуhују и глаголски наставци у саставу личних глаголских облика. Ако лична заменица није рематизована, њена употреба уз лични глаголски облик није обавезна, нпр. (Ја) чиШам новине (али: Ја чиШам новине, а она чиШа књиiу).

У реченицама без субјекатске ИГ изостаје и податак о персоналности који се исказује таквом ИГ, што је обавезно у три случаја: ( 1 ) када је предикат изражен безличним гnаголом, нпр. Свиће, (2) када је предикат изражен безлично употребљеним глаголом, нпр. ШШа ga се раgи?; или (З) када је у предикатском изразу неглаголска предикативна реч, тзв. предикатив, нпр. Драiо ми је.

Безлични глаголи имају само облике једнине за З . лице (и за средњи род) и конституишу безличне реченице, у којима

494

Синiйакса

је блокирана позиција првог аргумента, а обично и осталих аргумената, тако да су сведене на предикатски израз са општим значењем стања или процеса, који је осмишљен тако као да се остварује без агенса и који се стога не именује .

Безличну реченицу могу оформити и глаголи који имају парадигму лица када су употребљени у облику 3. лица сингулара (и у облику за средњи род) с морфемом се, у реченици у којој граматички субјекат није и не може бити изражен, нпр. Иiрало се и йевало сву ноћ.

Неодређеноличне реченице, у којима је граматички субјекат обавезно изостављен, семантички субјекат обично анониман (осим ако на њега упућује контекст или ситуација), а предикат у облику 3 . лица плурала, могу имати исто денотативно значење као пасивне рсченичне конструкције са анонимним агенсом, уп. Овgе су некаgа ваgили pygy, поред Овgе се некаgа ваguла pyga.

Уопштенолично значење, за разлику од безличног и неодређеноличног значења, нема посебан синтаксички облик изражаваља, а односи се на било које лице, нпр. ШШо йосе

јеш, Шо ћеш и йожњеШи. Категорија лица са предикатским категоријама времена

и начина конституише граматичку структуру предикатског израза. Основна функција категорије лица јесте означавање комуникацијске улоге у говорној ситуацији : активне ( 1 . л . ) непосредно пасивне (2 . л.) или посредно пасивне и медијалне (3 . л.) .

Категоријална значења времена и начина увек се остварују у спрези с личним значењима, али се време и начин не изражавају увек истим облицима: облици за императив и потенцијал лишени су временског, али не и личног значења.

Персоналност се изражава и разним другим средствима, пре свега, личним и лично-присвојним заменицама. Личне замснице у позицији граматичког субјекта обавезно се значењски слажу с личним глаголским обликом у предикату, а у реченицама са именицом у граматичком субјекту предикат је у трећем лицу.

И rлаголска и заменичка значења лица увек се остварују заједно са значењима граматичког броја, на основу чега се

495


разликују три сингуларска и три плуралска значења првог, другог и трећег лица. Прво лице множине увек је говорио лице у скупу с неким другим лицем или с другим лицима; друго лице множине може имати плуралско значење (ви 'ти и ти . . . ' ), али не мора (нпр. ви као 'ти и она') . У различитим контекстуалним и ситуативним условима лична значења предикатског облика варирају се на више начина, уп. емпатичко привидно инклузивно значење у питањима типа Како C.iWO йуШовали?, тј . 'како си путовао/путовала' , социо--инклузивно значење, типа навијачког Добро смо иiршzи, тј . 'тим за који навијам добро је играо ' , и сл.

3 .2 .2 .2 . Темпоралност

Граматичком категоријом вре.тиена трајаље односа означеног предикатским изразом локализује се према времену говорне ситуације као антериорност, симултаност или постериорност у односу на време говорне ситуације, а затим и с неким ужим временским локализацијама. Поред времена говорне ситуације, као основног локализатора, у временску локализацију понекад се уводи и неки други локализатор, као догађај према којем се такође одређује објекат временске локализације, што је, на пример, релевантно за футур П или за плусквамперфект, за чије је правилно функционисаље битно постојаље неког догађај а у прошлости, дакле антериорно локализованог у односу на време говорне ситуације, пре којег се локализује догађај означен предикатом, нпр. Оии су били gошли йре неiо шШо је йреgсШава йочела.

Граматичка категорија времена представља језгро ссмантичке категорије темпоралности, која се остварује и заменичким средствима, нпр. caga, Шаgа, онgа, и незаменичким средствима, нпр. gан, н.оћ, рано, касно, лане, неgавно.

Презент је, у основном значељу симултаности времена вршења глаголске радље са временом говорне ситуације, немаркиран према опозицији антериорност/постериорност, пошто презентски облици могу бити употребљени за локализацију у сва та три домена, нпр. Они уче; Гоgине 1 848. он. gолази у Бeoipag; Доiоgин.е иgемо у Грчку.

496

СинШакса

3 .2 .2 .3 . Аспектуалност

Временска локализациј а, као ни просторна, није лишена квантитативних одлика, које су, с једне стране, везане за појам удаљености од времена говорис ситуације, о чему, на пример, говори назив плусквамперфекта, а, с друге стране, квантификација се уз временску локализацију остварује и у чињеници да се временско одмеравање може вршити не само према времену говорне ситуације или неког другог догађаја него и према почетку или завршетку времена трајања односа означеног предикатом. То је унутрашња временска квантификација, која је у српском језику граматикализована као категорија глаголског вuga, аспекта, која се изражава у опозицији између глагола свршеног вида и глагола несвршеног вида.

Глаголи свршеног вида значе радњу ограниченог трајања (пре свега, пунктуално ограниченог трајања, нпр. cкoчuiiiu, почетно ограниченог, нпр. зайеваШи, или завршио ограниченог, нпр. goвeciiiu), а глаголи несвршеног вида у свом значењу немају информацију о ограничености трајања радње на коју се односе и деле се, пре свега, на сталне (нпр. cйaвaiiiu) и учестале (нпр. луйкаШи). Већина глагола у српском језику јесте или свршеног или несвршеног вида, за разлику од малобројних двовидских глагола, који се према контексту могу употребити било као свршени било као несвршени, нпр. вugeiiiu, pyчaiiiu, ШелефонираШи, и који у својој парадигми обично имају облике и свршених и несвршених глагола, нпр. оба глаголска прилога, уп. Доручкујући, чuiiiao је новине и Доручковавши, йpoчuiiiao је новине.

Аспектуалност је категорија с разноврсним граматичким и лексичким облицима, чије језгро чини морфолошка категорија глаголског вида, којом су обухваћени сви облици глаголске парадигме и кој а се најрегуларније исказује суфиксацијом, нпр. cйpeчuiiiulcйpeчaвaiiiu, али се исказује и префиксацијом, нпр. yкpaciiiulкpaciiiu, а по изузетку и суплетивно, нпр. peћu/ioвopuiiiu.

Синтагматски критеријуми одређивања глаголског вида јесу следећи. Само глаголи несвршеног вида могу се појавити у одговору на питања са глагол ом paguiiiu у предикату,

497


нпр. Шiйа си раgио? - Чиiйао са.м, а само се глаголи свршеног вида могу појавити у одговору на питање са глаголом ураgиШи у предикату, нпр. ШШа си ypaguo? - ПрочиШао сам gойис. Само глаголи несвршеног вида могу бити употребљени с фазним глаголима (йочеiйи 1 йочињаiйи, насiйавиiйи 1 насiйављаiйи, йресiйаiйи 1 йресiйајаiйи . . . ), нпр. Почиње се љуiйиiйи, али не и * Почиње се наљуiйиiйи. У конструкцији са Сачекај ga . . . употребљавају се само глаголи свршеног вида, нпр. Сачекај ga йрочиiйа..и, али не и *Сачекај ga чиiйам.

Као што се изрази са просторним значењем разликују, пре свега, према томе да ли значе спољашњу локализацију (нпр. йореg + Ngen значи мало растојање између два објекта) или унутрашњу локализацију, тј . облик (нпр. узак значи мало растојање између две крајње тачке истог објекта), тако се и временска спољашња локализација (нпр. за йеiй Јиинуiйа) разликује од аспекта као начина временског уобличавања радње у предикату, нпр. йричекаiйи значи мало растојање између почетка и краја радње 'чекати ' , йресiйајаiйи значи велико растојање између почетка и краја радње 'стајати ' (нпр. Сву ноћ је йресiйајао у хоgнику ваiона), уgариiйи значи пунктуално уобличено време, слушаiйи значи линеарно уобличено време, скакаiйи значи вишекратну пунктуалност, оiйићи истиче почетну временску границу, goћu истиче завршну временску границу итд. Различита начини уобличавања времена акције у предикату (= акционална значења) подводе се под критеријум постојања временске границе једне у целини схваћене акције, нпр. ygapuiйu, оiйићи, goћu; или одсуства информације о таквој граници, нпр. слушаiйи; или о њеној нејединичности, нпр. скакаiйи. И временска значења у ужем смислу, и аспекатска значења, и акционална значења односе се на различите видове временског односа, па су зато на синтаксичко-семантичком плану тесно повезана.

Зато и адвербијали у форми прилога или прилошких израза могу изражавати време схваћено пунктуално, нпр. оgмах, или линеарно, нпр. сiйално, или пак дисконтинуирано, нпр. йовремено, што мора бити усклађено са видским, акционалним и лексичким значењем лексеме у предикату,

498

СииШакса

нпр. правилно је СШално је йаgала киша, али не и * СШално је йала киша; или Ogл-tax је uала киша, али не и * Оg.мах је йаgала киша. Често само адвербијал разрешава двозначност предиката узетог ван контекста, уп. примере са истим предикатом у истом граматичком облику: Он обично /2Ј!.!:1Ј!:.. у чеШири саШа (понављаље радље) и Он caga Ј2Ј!!Ш. и немој л-tу с.меШаШи (значеље актуелног трајаља) .

У синтаксичком изражаваљу аспекатских и акционалних значеља посебно су важни фазни глаголи, који се употребљавају у конструкцији ga + презент пунозначног глагола, или у конструкцији са инфинитивом пунозначног глагола, нпр. Почео је ga се мршШи 11 Почео се мршШиШи.

3 .2 .2.4. Модалност

Модалност представља обавезну компоненту сваке реченице у чврстој вези с категоријама времена и лица. У граматичком језгру семантичке категорије модалности, као квалификације коју говорио лице даје о свом исказу, налази се категорија начина. Лексичка и граматичка средства модалне квалификације у свакој реченици чине функционалну целину. Модална значеља су врло разноврсна.

Квалификације исказом означене ситуације са становишта реалности/иреалности датог односа одликују се високим степеном граматикализованости . Њима се означена си-

. . туациЈа представља као нешто што Је примарно иреално, у домену могућног, нужног, условног, хипотетичког и сл. , или као нешто што Је примарно реално, у домену оствареног или у процесу оствариваља. Примарно ирсално значеље карактеристично је за императив, нпр. ЧиШај gаље, и потенцијал , нпр. Чиiiia.izu би каgа би имали вpe.iweua, а примарно реално значеље карактеристично је за индикатив, нпр. ЧиШам. Модални глаголи, попут моћи, хШеШи, сЈиеШи, ЈиораШи, йри.мораШи, Шреба (нпр. Мора оgлучиШи, Не сме йочеШи,_ Треба йресШаШи), део су средстава којима се исказу даје модална квалификациј а.

Поред модалних глагол ских предиката у исказиваљ у модалних значеља користе се и модални предикативи (мо-

499


далне неглаголске речи које се употребљавају у функцији дела аналитичког предикатског израза), нпр. Он је каgар ga Шо ураgи.

Осим модалних глагола, иреалну модалност изражавају потенциј ал и императив у оквиру граматичке категорије начина, насупрот индикативу, који је маркиран поимањем ситуације којој припада однос означен предикатом као реалне; уп. Ти би још cegeo или Сеgи! према Сеgиш и сл.

Модална квалификација исказа као реалног може садржати оцену њиме означене ситуације као корисне или штетне, а таква оцена се износи посебним модалним речима и изразима као одредбама читаве реченице, нпр. Ана је, срећо.·\t, gошла; На срећу, Ана је gошла; На жалосШ, Ана је gошла.

Персуазивност је мање граматикализована градуирана модална квалификација убеђености говорног лица у реалност или иреалност онога што је означено исказом. У функцији таквог модалног оквира реченице употребљавају се различите модалне речи и изрази, обично интонационо одвојени од основног дела реченичног израза, нпр. вероваШно, можgа, наравно, неосйорно, несумљиво, сиiурно, Шешко ga, уп. Ана је, вероваШно, gошла; Ана је, наравно, gошла; Тешко gaje Ана gошла.

Имперцептивност је модална квалификација исказа са становишта извора информације која се у исказу износи, нпр. кажу, веле, йрича се, уп. Кажу gaje Ана gошла; Ана је, веле, gошла; Прича се ga је Ана gошла.

Посебан случај представља квалификација исказа са становишта оцене адекватности његове форме која се даје речима и изразима који уводе прецизирања или парафразирања реченог, као што су наиме, gpyiU;W peчU;Wa, Шо јесШ, украШко итд. , нпр. Друiим речима, Шо није Шачно; Ou је их је gезинформисао, Шо јесШ слаiао.

3 .2 .2 .5 . Негација

У изражаваљу модалног значења реалности или иреалности посебно место, због развијености и знатног степена граматикализованости, има негација. Негацијом се извесна

500

СинШакса

пропозиција оцењује као неистинита (што је главна функције негације, док су њене друге функције споредне, нпр. функција квантификације или емоционалног наглашавања), а исказује се одричним реченицама, уп. Не, Ана не чека према упитном исказу Да ли Аиа чека? или Чека ли Ана? према обавештајном Аиа чека или императивном Нека чека. Неки облици негације припадају и семантичкој категорији квантификације, уп. нико, нишШа, никакав према свако, свашШа, свакакав и слично.

Основна средства изражавања негације чине: 1 . речце и е, ни, ниШи; нпр. Не знам; Ни Ши ни ја Ш о нисмо моiли знаШи; Не зна.«, ниШи ме инШересује; 2. реченична речца не, нпр. Не, не знам; 3 . изведенице са одричним префиксима ни-, не-, нпр. Нико не зна или Он је несйособан према Он није сйособан.

Негација предиката, нпр. Он Шо не зна, исказује се и посебним одричним облицима презента ниса«, ниси, није . . . ; нема«, немаш, неЈиа . . . ; нећу, нећеш, неће . . . , или императива немој, немојмо, немојШе.

У значењској структури реченице негација представља елементарни предикат (са значењем уверености говорника у нетачност онога што се износи у пропозицији подређеној том предикату), који отвара место за пропозиционални аргумент, нпр. Аиа ue чека. ' није тачно да Ана чека ' .

Ако је линсаризација комуникативно и стилски неутрална, цела реченица се негира употребом одричног елемента испред синтетичког предиката, нпр. То се не gешава мојом вољом, или на почетку морфолошки аналитичког предиката, нпр. То се није gесило мојом вољом, а ако треба посебно истаћи њен рематски део, негира се тај део реченице, нпр. То се gecuлo не мојо.м вољом. Отклањање могуће двосмислености умногоме зависи и од реченичног нагласка, уп. То се није gecuлo мојом вољом 'Десило се, али не мојом вољом ' , То се није gecuлo мојом вољом 'Није се десило зато што сам ја хтео да се не деси ' .

Спољашња негација, као израз издвојен испред реченице или клаузе која се њиме негира и која може бити поновљена у структури реченице - или има развијени синтаксички

5 0 1


облик, нпр. Није Шачно ga Ана чека, или је сведена на одричну речцу, нпр. Не, Ана не чека, док се унутрашња негација налази у саставу предикатског израза, нпр. Ана не чека. Наглашено негирање целе реченице, поготову када наступа као одговор на алтернативно питање да/не, најчешће се исказује интонационо наглашеном или правописна издвојеном употребом речце не на апсолутном почетку реченице, нпр. Не, Ана не чека.

У сложеној реченици је могуће подизаље негације, када се израз за негирање смешта у главну клаузу, иако Је домен негације у зависној клаузи, уп. Не верујеАt ga чека и Bepyje.�w ga не чека. Подизаље негације среће се у лексички врло ограниченим случајевима (глаголски предикати желеШи, вероваШи, с.�wаШраШи, очекиваШи и сл.) .

Када се одричном копулом негира идентичност, оба аргумента у односу неидентичности изражена су номинативом, нпр. Ана није ученица.

Употреба одричних заменичких речи захтева негацију у предикату КОЈа не поништава одрично значење заменичке речи, без обзира на број употребљених одричних заменичких речи, нпр . Никаg никоме иишШа иећу о Шоме рећи.

У предлошким конструкцијама предлог долази после почетног одричног елемента одричне заменице, нпр. nuкo, али ни о коме; нишШа, али ни са чи"wе, уп. Ни йреg кши се ue савија, Ни йоg каквUЈw изiовором неће Шо учиниШи.

Забрана, као негираље дозволе, исказује се употребом речце не испред императивног облика предиката, нпр. Не сйавај, или употребом облика не.мој (за мало учтивију, односно блажу заповест) испред инфинитива или конструкције са ga + презент, нпр. Не.мој сйаваШи, Не.�иој ga сйаваш.

Негација узастопних именских аргумената обично се исказује везницима ни . . . ни . . . , нпр. Нијеgнљwе ни gpyio"we Шо се не goйaga; а негација узастопних предиката везницима ниШи . . . ниШи . . . , нпр. НиШи jege ниШи йије, .али за употребу везника ни или ниШи може бити важан и степен истицаља негације, која се више истиче везником ниШи, нпр. НиШи јеgноме ниШи gpyioмe Шо се не goйaga.

502

СинШакса

Одричне реченице према комуникацијским функцијама деле се на (а) изјавно-одричне реченице, нпр. Ана не чека; (б) упитно-одричне реченице, нпр. Зар Ана не чека; и (в) заповсдно-одричне реченице, нпр. Нека не чека.

Одричне замсницс uико и uишiйа конституишу ИГ, нпр. Нико није gошао; Нишiйа се није gecuлo, а друге одричне заменице употребљавају се као допунски елеменат у ИГ, нпр. Нема никакав разлоi ga осiйане, Нијеgан човек iiio не зна.

Експресивни облик исказивања негације представљају реторичка питања типа Ко Шо зна?! ( 'то нико не зна') , Шiйа ga се раgи ?! ( 'ништа се нс може учинити' ) итд.

Одричне заменице су позиционо условљени облик опште квантификације (коју изражавају и сав, свуgа, увек и сличне речи општег значења) када је негација у предикату, што потврђује поређење реченица са антонимичним предикатима и истим опсегом квантификацијс изван предиката, уп. Сви су йрисуiйни = Нико није ogcyiiiaн; Сiйално је болесiйан = Никаg није зgрав и сл.

3 .2 .2 .6 . Афирмација

Афирмација, као потврђиваље, на формалном плану најчешће се своди на одсуство граматичког показатеља негације, нпр. Ана чека према Ана не чека. Изражаваље афирмације посебним лексемама има мање или више додатне семантичке и/или стилске вредности, нпр. ga,jeciiie, слаже.м се, свакако, наравно, у pegy, Шако је, аха (разг.), уп. Да ли ciiie били у шеШњи ? -Да (били смо), Јесмо. Употреба обликајесШе уместо афирмативног ga одлика је колоквијалног изражавања у којем се рематизујс копула у елиптичној потврдној реплици, нпр. Да ли је он Шу? - Jeciiie. ( 'он јесте ту') . Потврдна реплика јесiйе чешћа је ако питање почиље са Је(с.мо) ли . . . ?, нпр. Jeciiie ли све йрийремили? - Јес.ио; иако и у таквим случајевима може бити замељена стилски неутралним афирмативним ga.

Понављаљем негације у предикату с копулативним или модалним семикопулативним глаголским елементом поништава се љено одрично значеље и исказује се афирмација,

503


нпр. Није несйособан = 'способан је ' , Не може ga не йрихваШи = 'мора прихватити' .

3 .2 .2 .7 . Императивност

Модална значења се међусобно разликују по степену граматикализованости. Нека модална значеља су тако развијена да се традиционално разматрају као засебне категорије . Таква су, пре свега, значеља која припадају категоријалном комплексу АПЕЛдтивности, односно директивности, које обједиљава функционална усмереност исказа на саговорника с намером да се скрене љегова пажља на говорника, да се управља љеговим понашаљем, да се од љега добије неки одговор итд. Таква су, пре свега, категоријална значеља вокативности, императивности и интерогативности (в. даље).

Један од циљева говорне делатности често је управљаље понашаљем учесника у комуникацији, нпр. подстицаље на било коју делатност, тј . заповест, или, посебно, подстицаље на говорну делатност, тј . питаље. То су две важне прагматичке функције исказа, које имају свој граматички израз у структури реченице, заповедне или упитне.

Императивност се исказује, пре свега, употребом предиката у облику императива, нпр. Ана, gођи!, при чему имперфективни вид може служити исказиваљу нереференцијалнс императивности, нпр. Ойрезио йрелази улицу! = ' кад год прелазиш улицу, буди опрезан/опрезна' , а перфсктивни вид исказивању референцијалне императивности, нпр. Ойрезио йређи улицу! у значењу 'овом приликом опрезно пређи улицу' .

Пошто ј е примарна говорна комуникација непосредна и дијалошка, разумљиво је што су типични граматички облици императива - облици за 2. лице, нпр. Чека}( Ше)!, Дођи( Ше)!, Поiлеgај(Ше)! Императивни облици за 1 . лице плурала значе истовремено обраћањс и непосредном адресату и самоме себи, као групном агенсу, нпр. Сачекајмо!

Импсративност у обраћаљ у самоме себи ослања се на израз xajge, нпр. Xajge ga сачекам!, који се може и подразумевати, нпр. Да сачекам! Уп. и за 1 . л. мн. Xajge ga сачекамо! или Да сачекамо!

504

СинШакса

Императивност може бити исказана и футурским обликом у одговарајућем контексту и ситуацији, нпр. ДаћеШе )ИИ gве йоiачице и лиШар млека; и неким узвицима, нпр. ПсШ! На! Гле!, а обухвата и реченице са изостављеним предикатом у императиву, уп. СмесШа кући! према СмесШа ugu кући! или фразеологизоване синтаксичке структуре типа Мирно!, ПокреШ!, ПуШ йоg ноiе!

Посредна императивност, тзв. императивно ст 3 . лица, исказује се помоћу речце нека и предиката у 3. лицу, нпр. Нека uge кући! Нека ugy кући!, што важи и за посредну импсративност исказану у облику индиректног говора у зависно сложеној реченици, нпр. Рекла .«у је нека uge кући. Реченице типа Нека uge кући! директно су императивне у односу на саговорника и значе 'реци му: . . . ', а индиректно су императивне у односу на саговорниковог саговорника којем треба пренети заповест.

Учтива директивност може бити исказана редукованом условном реченицом, нпр. Ако бисШе били љубазни ga заШвориШе йрозор, или формално упитном реченицом, нпр. Да ли бисШе били љубазни ga заШвориШе йрозор?

Прохибитивност, као императивност забране, исказује се прохибитивним конструкцијама, односно прохибитивима, који имају облик или (а) негације испред императивног облика глагола (обично несвршеног), нпр. Не смеШајШе .rwy!, Не слуша)Ше ia!, али не и *Не чу)Ше ia!, или (б), с мало ублаженом категоричношћу, негације не .. wој, немојмо, немо)Ше испред инфинитивног облика глагола, или испред конструкције са ga + презент, нпр. HeJtfoj(iiie) .. иу смеШаШи!, Немо)Ше ga ЈИУ смеШаШе!

Превентивност, као императивност упозореља, нема посебан граматички израз, већ се ослаља на негиране, прохибитивне облике глагола са значељем подсећаља, упозораваља и сл. , који конституишу превентиве, нпр. Не заборавиШе кишобран! Не йройусШиШе ga йробаШе ово јело! Разлика у виду може служити за исказиваље разлике у референцијалности, тако што имперфективни вид може служити за исказиваље нереференцијалне превентивости, нпр. Не заборавља)

505


кишобраи у значењу 'кад излазиш, никад немој заборавити кишобран ' , а перфективни вид може служити за исказивање референцијалне превентивности, нпр. Не заборави кишобран у значењу 'овом приликом немој заборавити кишобран' .

3 .2 .2 . 8 . Оптативност

Императивним значењима су блиска оптативна значења. Оптативност је модално значење жеље, које се одликује слабијом директивношћу, односно слабијим илокутивним напоном од императивности. Значења жеље се исказују разноврсним средствима, и лексичким и делимично граматикализованим, као што су: оптатив, нпр. Живи били, йа виgели, оптативни императив, нпр. ХГfеб наш насушни gaj нам gанас; оптативни потенцијал, нпр. Ја бих ociiiao овgе; оптативни презент, нпр. Зgрав си!; оптативна реченица, нпр. Камо среће ga је она caga овgе, која припадају семантичкој категорији оптативности, у склопу категоријалног комплекса модалности. Оптативност нема чврсто граматикализовано језгро, због ограничене сфере употребе морфолошког оптатива везане за реализацију у говорним жанровима исказивања добрих жеља, честитања, благосиљања, проклињања и заклињања, као и због функционално-стилске и експресивно-стилске маркираности. Значење жеље да се некоме догоди или настави догађати нешто добро или нешто лоше представља одлику оптатива у српском језику, нпр. Живели, Зgрави били, Проклеiii био, али не и категорије оптативности у целини.

3 .2 .2 .9 . Интерогативност

Упитне реченице су једна од основних функционалних врста реченица. Питања у упитним реченицама према садржају могу бити : ( 1 ) општа питања galнe, нпр. ЖуриШе?; или (2) посебна питања - (2. 1 ) заменичка питања, нпр. Ко жури? или (2 .2) дисјунктивна питања, нпр. Да ли жури Ана или Ивана ? Оп шта питања су усмерена на подстицање саговорника да потврди или да одбаци оно што се износи у пропозицији реченице, а посебним питањима се од саговорника тражи да идентификује одређени део пропозиционалног са-

506

СинШакса

држаја реченице. Реченица може бити упитна у целини, нпр. Да ли :JICypиiiie? или само у неком делу, нпр. Ana, куgа журиш?

Упитне реченице се конституишу упитним речцама, упитним заменичким речима, линеаризацијом реченице (инверзијом), а често и упитном интонацијом. Упитне речце су: ли, ga ли, је ли, зар, нпр. Знaiiie ли нeшiiio о iiio.мe?, Да ли знaiiie нeшiiio о iiioл,te?, Је л ' знaiiie нeшiiio о iiioAte? {разг.) , Зар не з наШе нишiiiа о iiioмe?

У исказивању општих питлњл учествују, поред упитне интонације (нпр. Дошла је?), линеаризација упитне реченице и употреба посебне речце (нпр. Да ли је gouшa ?) и неки упитни изрази (нпр. Дошла је, зар не?). Упитне речце, осим ли и зар не, употребљавају се на почетку упитне реченице и међусобно се разликују стилски и/или семантички, нпр. зар има значење сумње да ће се саговорник сагласити са оним што се износи у предметном делу питања, односно очекивање супротног. Индиректна општа питања исказују се клаузама с везником ga ли, а од директних општих питања клаузе са почетним ga ли формално се разликују само интонацијом и статусом клаузе у сложеној реченици, нпр. Пиiiiao ca_,w ia ga ли је gошла.

ЗлмЕничкл питлњл, чија је интонација обично падајућа, отварају се заменичким упитним речима и изразима ко?, шiiia?, какав?, који?, чији?, ige?, куgа ?, оgакле?, каgа?, колико gyio ?, колико чeciiio?, како?, зautiiio?, йоg кој�LН услово.н ?, go које Atepe? Експресивно стспеновање заменичког питања обично се постиже употребом речце йа, нпр. Шiiia мислиш? 1 Па шiiia лtИслиш?, или употребом инфинитива, уп. Шiiia ga ogioвopu.-w? 1 Шiiia ogioвopиiiiu ?

Функционално тежиште заменичких питања налази се на упитним заменичким речима и изразима, нпр. С ким је gошао?, Чији је ово ayiiio ?, Који је gанас gан?, Какав је iiiaj кола ч? , Колико ciiie iiio йлаШили?, Kyga ugeш ?, Оgакле су gошли?, Kaga йолази воз? Колико gyio ociiiajeiiie овgе?, Зaшiiio она није gошла?, Колико чeciiio ugeш на yiiiaк..мuцy? Поg којим би условолt они Шо йрихваiiiили?, До које мере се Шо може iiioлepиcaiiiu?, Шiiia pagиiiie вечерас?

507


У реч ени цама са заменичким питањима заменичка реч је на првом месту, осим у експресивно обојеним и заменичким питањима ограниченим на посебне комуникативне ситуације, типа Пинiвини живе . . . ige?, или Из ayiiioбycaje изашао . . . - ко ?

Индиректна заменичка питања с е од директних општих питања формално разликују тиме што имају статус клаузе у сложеној реченици, уп. ПиШала ia је шiiia жели ga йојеgе према директном питању ШШа желиш ga йојеgеш?

Упитни искази се често одликују карактеристичном интонацијом, која је понекад једино обележје упитности, нпр. Паgа? Питање исказано само интонацијом јесте опште питање, осим у случајевима када је уместо упитне употребљена неодређена заменичка реч, ј ер тада такво питање може функционисати и као заменичко, тј . као посебно питање, уп. Пишеш? - 'да ли пишеш ' , Некоме йишеш? - са две могуће интерпретације : 'коме пишеш ' или 'да ли (уопште) некоме пишеш ' .

Упитна интонација се у тежишту н е окреће наниже, према тонском дну регистра, него навише, или се целокупно тежиште преноси навише. Таква интонација је карактеристична за општа и дисјунктивна питања, али не и за заменичка питања, која по правилу имају интонацију каква је карактеристична за обавештајне, односно афирмативне реченице, нпр. реченицс Ко је Шо найисао? и Пeiiiap је Шо найисао имају исту интонацију.

Упитни исказ може имати облик просте упитне реченице, нпр. Гgе је Ана?, или сложенс реченице - било са упитном клаузом као главном, Гgе је Шај gиск о које.м. си .ми iоворио?, било с више упитних клауза, нпр. Да ли је искључио Шелефон, или му је айараШ у квару, или сйава, йа не чује?

Упитна реченица је део упитног дијалошког исказа, чији је други део реплика, тј . одговор на питање, нпр. Kyga иgеш-? - На йосао.

Заменичка питања са опсегом опште квантификације исказују се реченицама са именским групама у којима су питање и квантификација исказани посебно и раздвој ени

508

СинШакса

енклитичким обликом помоћног глагола, нпр. Ко је све gошао ?, ШШа сШе све gонели?

Реторичка питаља, као неправа питаља, која су то према облику, али не и према функцији, по правилу не припадају дијалошким структурама, нпр. Колико је Ш у вреЈwена йоШрошено!

Афирмативни одговори на општа питаља јесу ga, ређе јесШе, и/или понављаље предиката упитне реченице, нпр. Да ли је gошао? - Да. ЈесШе. Дошао је. Афирмација с јачом експресивношћу и/или додатним модалним обележјима исказуЈе се и изразима наравно, свакако, разуме се и другима.

Одрични одговори на општа питаља јесу не и/или негирани предикат упитне реченице, који може бити редукован на помоћни глагол, нпр. Да ли је gошла ? - Не 11 Није gошла 11 Није.

3 .2 .2 . 1 0. Дијатеза

Садржај категорије дијатезе чини квалификација ситуативног односа са становишта љеговог смера, односно са становишта носиоца улоге исходишта или завршне тачке у датом односу, нпр. УчиШељ је йохвалио уче ницу <::::> Ученица је йохваљена og сШране учиШеља. Као што показују примери, исти денотат или иста ситуација могу бити осмишљени на два начина, а често и на више начина, у зависности од избора полазног аргумента, док се предикатски изрази у таквим реченицама налазе у односу семантичке конверзије. На тај начин једна од функција категорије падежа - исказиваље субјекта или објекта, односно агенса и пацијенса у неком односу - добија и посебан граматички израз у морфосинтак-

. . сичкоЈ категорИЈИ глаголског стаља, и шире - у синтаксичко--семантичкој категорији дијатезе.

У српском језику, као језику активног устројства, реченице се обично уобличавају тако да полазни аргумент има активно значеље и да предикатски израз има активни, а не пасивни облик.

Однос агентивности или пацијентивности изражава се граматичким средствима, али и творбеним (категорије nomina agentis, нпр. учиШељ, и nomina patientis, нпр. ученик).

509


Постоји више начина да се активна реченична конструкција трансформише у пасивну.

Један се ослаља на трпни придев, уп. Писац је найисао књиiу <::::> Књиiа је найисана, при чему се и у тако уобличеним пасивним речсницама први аргумент односи на пацијенс у реченицом означеној ситуацији. ИГ у функцији првог аргумента конгруира са трпним придевом у именском делу предиката. Именоваље агенса у таквој пасивној реченици, такође је могуће мада је ретко, нпр. Осуђеници су йљwиловани og сШране йресеgника gржаве. Главни члан именске групе која се односи на агенс има облик генитива са предлогом og или с предлошким изразом og сШране. Такве реченице углавном припадају административном стилу, поготову када аге нс има обележје 'руководилац' . Српски језик има развијену парадигму пасива са трпним придевом (в. 2 . 1 ) .

Други начин формираља пасивне реченице јесте употреба енклитичког акузативног облика повратне заменице -

се, нпр. Раgници зиgају кућу <=> Кућа се зиgа. Уп. такође Кућа се gyio зидала, Кућа ће се gyio зидати и сл. У тако уобличеној пасивно ј реч ен ици аге нс се не исказује, тј . у пасив но уобличеној реченици други аргумент активне реченице заузима позицију првог, док се први аргумент активне реченице у љеном пасивном трансформу не појављује.

Трећи начин оформљаваља пасивне реченице, који се може сматрати и подврстом првог, састоЈИ се у томе да се у . . рече ници именуЈе просторно осмишљени аге нс, ТЈ . као што се средствима којима се примарно означавају просторни односи дају означавати и временски, узрочни, циљни, посесивни, квалитативни и други односи, тако се у овом случаЈу преко локализације у простору може упућивати на ситуативно примарни агентивни однос, нпр. Ана се лечи коg gокШора Зgравковића <=> Ану лечи gокШор Зgравковић . Трансформације те врсте понекад захтевају и мање лексичке измене у именској групи којом се именује агенс, јер активна конструкција тежи персонализацији агенса, нпр. Венчао их

је свешШеник, а пасивна конструкциј а често има обслежје анонимности агенса и истицаља у први план места где агенс врши своју функцију, нпр. Венчали су се у цркви. Знатно је

5 1 0

СинШакса

ређе просторносно уобличавање групе која се односи на пацијенс, нпр. Повреgио се на исШо.м месШу (ua нози) <=:> Повреgио је исШо месШо (на нози) .

Активна реченична конструкција може се преобликовати у пасивну само ако је у предикату прелазни глагол (такав који захтева објекат у облику акузатива без предлога, а у неким случајевима и генитива без предлога), нпр. Сви чиШају Ши књиiу <=:> Та књиiа се чиШа.

Прелазни глаголи се у реченици могу појављивати у активном или у пасивном облику. За непрелазне глаголе (нпр. ићи, сеgеШи, лe:жaiiiu) та могућност не постоји . Они се не употребљавају у пасивном облику. Непрелазним глаголима припадају и повратни глаголи, било да су прави повратни (субјекат врши радњу на себи, нпр. Он се брије), узајамно-повратни (нпр. Они се рукују), посредно-повратни (нпр . Он се gр:жи за сiйолицу, тј . 'он држи столицу, а столица држи њега') , или неправи повратни глаголи, који су то само формално, али не и семантички (нпр. белеШи се, бојаШи се, чуgиШи се и сл.) .

3 .2 .2 . 1 1 . Посесивност

Посесивност може бити атрибутска, нпр. То су наше књиiе, или предикатска, нпр. Те књиiе су наше. Атрибутска посесивност обухвата ( 1 ) конструкције с конгруентним атрибутом, било заменичким, нпр. њеiов сШо, било незаменичким, нпр. Јованов сШо; или (2) конструкције с неконгруентним атрибутом, нпр. сШо Јована Јовановића. Предикатска посесивност се исказује предикатом, било глаголским, нпр. Јован има ауШо, било именским, нпр. Јован је власник ауШа.

Основни облик предикатске посесивности представља глагол и_;иаШи, који се користи како за означавање ситуација с посесором који је човек или било шта живо, нпр. Јован и.ма кућу, Мачка има .маче, тако и за друге врсте посесора, нпр. AйpWl шtа 30 gaua (где се посесивно осмишљава заправо однос део-целина); како за отуђиву припадност, нпр. Јован tL;Wa кућу, тако и за неотуђиву припадност, нпр. Јован и.ма чворуiу на челу; како за праву припадност, нпр. Јован и.wа кућу; тако и за релативну припадност, нпр. Јован илш ceciiipy.

5 1 1


Постоји и посесивни пасив типа Caga имамо засејано 300 хекШара, где у фокусу нису сам однос припадности, него нека особина тог односа.

Атрибутска посесивност долази на питање Чији? (нпр. Чија је Ша кућа ?), а може бити исказана конгруентним атрибутом - помоћу посесивних придева и заменица, нпр. кшишијин бициюz, Јованове санке, Швоја кућа; или посесивним генитивом као неконгруентним атрибутом, нпр. ауШо Швоi gирекШора; али када је посесор биће, уобичајенији је посесивни придев. Посесивни однос ређе може бити осмишљен као неки други однос (обично део-целина) и исказан именском групом с предлогом, уп. кровови кућа и кровови на кућама.

Напомена: У посесивне конструкције се често убрајају и конструкције с

тзв. посесивним дативом-локативом типа Никола ciiieжe Јовану руку, иако су то конструкције са директним и индиректним објектом, али, пошто се у таквим реченицама директни и индирсктни објекат односе на део и целину којом је тај део обухваћен, индиректни објекат се истовремено схвата и као посесор, што је према неким умесним запажањима (Мотоки Номаћи) слично, али не сасвим једнако посесивним конструкцијама у реченицама типа Никола сШеже Јованову руку. Другим речима, посесивни датив-локатив, као облик којим се, поред објекатског значења, исказује и посесивност, није неконгруентни посесивни атрибут, него индиректни објекат који, осим објекатског значења, преко лексичког значења целине, има и значење посесора.

Негативна посесивност се исказује негирањсм израза с посесивним значењем - именских група или предиката, а може бити исказана и генитивним конструкцијама са предлогом без, нпр. ОсШао је без gоку.�wенаiйа, или лексемама које значе одсуство нечега, нпр. ћелав, ћосав, слей, бос, н е.м итд.

Посесивна зависна клауза оформљује се односном заменицом чији, нпр. Сликар чију сШе слику куйили зове се Бојан Шаровић.

3 .2 .2 . 1 2. Компаративност

Специфичан вид исказивања квалитета чини морфосинтакса степена поређења. Основа степеновања неке особине

5 1 2

СинШакса

може бити у изражености исте особине у другом објекту (односно у групи објеката) или у љеговој "средљој", "просечној" испољености у свим другим објектима са обележјем које се степенује. У функцији овог другог степеноваља употребљавају се различита лексичка и творбена средства: уп. са значељем појачане особине, нпр. врло сйособан, gосШа йоузgан, сасвши Шачан; или слабије изражене особине мало болесШан, мајушан, накисео; са ексцесивним значељем : Иревише iласан, йреiласан итд. Градацијско понављаље је начин исказиваља веће изражености неке особине који је карактеристичан за експресивну синтаксу, нпр. ОсШао је сdм-сшщаiй.

Помоћу граматичке категорије степена поређеља врши се квантификација изражености особине у неком појединачно или групно узетом објекту према изражености исте особине у другом објекту или у другим објектима. Поређељем може бити констатовано одсуство разлике, што се изражава еквативним конструкцијама, нпр. Вреgна је као њена мајка. Уколико разлика постоји, степен изражености дате особине у једном денотату језички се локализује изван (изнад или испод) степена љене изражености у денотату који је други члан поређеља. Таква градуелна локализација може да има уграђени општи квантификатор, што је обавезно део суперлативног значеља, нпр. најлейша = 'леп ш а од свих (других) ' , или да допушта општу квантификацију са ослонцем на контекст, нпр. компаративна конструкција Ана је лейша og свих, поред могућности да општа квантификација изостане, нпр. компаративна конструкција Ана је лейша og Иване.

У реализацији категорије степена учествују предикатски израз и аргументски изрази, нпр. ОШац је виши og мајке. Категорију степена у српском језику имају само описни придеви, уз неке изузетке, и део начинских прилога.

Напомена: Даље се степени поређења придева и прилога разматрају за

једно, осим ако се посебно не каже да се констатација односи само на једну или само на другу врсту речи.

Описни придеви означавају особине, које обично могу бити изражене с већом или с маљом јачином, а та јачина

5 1 3


изражавања особине може бити степенована различитим језичким средствима. Лексичко степеновање се испољава у избору лексема које својом основом обележавају јачу или слабију израженост неке особине, нпр. млаg - сШар, мек -Шврg, мали - велики. Афиксално неграматичко степеновање испољава се у избору речи које, захваљујући афиксима у свом саставу, значе различите степене изражености особине, нпр. наiлув, йрелей, оволицки. Граматичко степеновање се састоји у избору морфосинтаксичких облика са категоријалним значењима степена изражености особине.

Граматичко степеновање је релативно степеновање, којим се израженост особине у једном објекту пореди са израженошћу исте особине у неком другом објекту (односно лицу, предмету, појави и сл.). Облик који се традиционално назива позитивом, нпр. бео, gобар, слаgак, сам по себи не носи идеју поређења, без које нема степеновања, нити се у облику тзв . позитива налази граматички израз степена поређења. Позитив је облик придева који именује неку особину, уз могућност да је значење степена изражености те особине садржано само у основи таквог придева, или у његовим афиксима, ако их има, што нису степени поређења у граматичком смислу (в. 2.2.2. 1 .4). Граматички степени поређења су екватив и диферентив (компаратив и суперлатив).

Екватив је граматички, морфосинтаксички облик којим се исказује да је нека особина једнако присутна у два објекта или у две групе објеката, нпр. Ана је gобра као њена сесШра, или Деца су ћуШала као бубице. У изражавању еквативности главну улогу има поредбени везник као (ређе предлог йойуШ + Ngen' нпр. миран йойуШ овце), који повезује номинативне оолике назива објеката чиј а се особина пореди са номинативом придева (у позитиву као основном облику) као назива особине чији се интензитет пореди. У таквим конструкцијама везник као заправо уводи клаузу чији се предикат обично изоставља, јер је ј еднак предикату главног дела сложене реченице, нпр. Она је вреgна као (шШо је вреgна) йчелица.

Проксимална еквивалентност изражава се еквативним конструкцијама у чијем је саставу прилог одговарајућег зна-

5 1 4


чеља, нпр . Она је висока скоро (= iоШово 11 безмало) као њена мајка.

Диферентивност као разлика између степена изражености извесног обележја заједничког за два појединачна или групна денотата може пре свега бити исказана негираним еквативом, нпр. Јова није Шако висок као Васа.

Други, обичнији и изразитије граматикализовани облик исказиваља разлике између степена изражености извесног обележја заједничког за два појединачна или групна денотата јесте компаратив. Поред придева или прилога у облику компаратива, реализација датог категоријалног значеља изискује да именске групе које означавају један и други члан поређеља буду у номинативу, а да именској групи другог члана поређеља претходи везник неiо, или предлог og са генитивом, нпр. Јова је ни:жи неiо Васа, Јова је ни:жи og Васе. Први или други члан поређеља може бити изостављен када постоји довољан ослонац на контекст или на говорну ситуацију, нпр. Јова је ни:жи, Ни:жи је неiо Васа.

Диферентив је општи назив за граматичке облике степеноваља који изражавају неједнаку испољеност неке особине у два члана поређеља. Компаратив, као посебни диферентив, изражава неједнаку испољеност неке особине у два члана поређеља схваћена као две посебне појаве, нпр. ОШац је виши неiо мајка. Суперлатив, као општи диферентив, из-ражава неједнаку испољеност неке особине у једном члану поређеља као делу неке целине у поређељу са осталим делом те целине, нпр. ОШацје највиши у нашој йороgици. Употреба суперлатива могућа је ако у скупу чији се један члан по некој особини издваја постоје још најмаље два члана.

Компаратив је традиционални назив за такав граматички облик степеноваља код којег се разлика у изражености исте особине у два члана поређеља конкретизује издвајаљем једног носиоца те особине изнад или испод другог носиоца исте особине на апсiрактној скали степеноваља, нпр. Васа

је виши og Јове, Јова је нижи og Васе, било да се морфолошки исказује као прости (синтетички) облик, као у претходним примерима, или као сложени облик компаратива, са значе-

5 1 5


њем јаког компаратива, нпр. Ана је више ШаленШована неiо Ивана, или са значењем слабог компаратива, нпр. Ивана је мање ШаленШована неiо Ана. Поред ј аког компаратива описних придева, по правилу постој и синонимски облик простог компаратива, нпр. Ана је ШаленШованија неiо Ивана, уп. и пример за прилошку сложену компарацију: То йосШаје све више комйликовано према простој компарацији, која је обичнија : То йосШаје све комйликованије. Употреба јаког компаратива је честа и у реченицама у којима се пореде различите особине истог носиоца, нпр. Он је више лей неiо йамеШан.

Када у другом члану поређења постоји атрибут, тада се ИГ која означава други члан поређења често своди на тај атрибут (тј . именица се подразумева), нпр. Њихова кола су боља ueio наша (кола).

Када се пореде делови неке целине и истиче континуитет промена, употребљава се облик позитива у конструкцији с фазним глаголом йосШаШиlйосШајаШи (или с неким другим изразом сличног значења, нпр. йочиње ga бива), а сталност промене може бити наглашена одредбом за континуираност, било да је реч, у зависности од придевског значења, о компаративном прогресиву, нпр. Река је йосШајала све шира (и шира) , или о компаративном регресиву, нпр. Он је йосШајао све мање (и мање) моШивисан за Шај йосао.

Мера разлике у поређењу исказаном компаративом у српском језику се изражава помоћу основног броја и именице за меру у облику беспредлошког акузатива, нпр. Ана је млађа iоgину gана, или прилогом за меру, нпр. Ана је мало млађа og Иване.

Иако се облик компаратива по правилу употребљава као релативни компаратив, он се понекад употребљава и као айсолуШни комйараШив, тј . без идеје поређења с неким другим објектом (али као имплицитно поређење са нормом испољавања дате особине), нпр. Пойио јејеgну слађу кафу, Долазили су јеgан сШарији човек и јеgна млађа жена.

Пошто се употребљава као општи диферентив, суперлатив изражава неједнаку испољеност неке особине у једном делу неке целине у поређењ у са укупним осталим делом те

5 1 6

СинШакса

целине, при чему се други члан поређења у реченици експлицитно наводи, или се подразумева из говорне ситуациЈе, нпр. Ана је највреgнија (у нашој йороgици ). Суперлативност се може изразити и конструкциЈОМ у КОЈОЈ су компаратив придева и општа заменица сав, нпр. Ана је вреgнија og свих.

Облици компаратива и суперлатива употребљавају се атрибутски, нпр. Бољи Шакмичар gобиће нaipagy, Најбољи Шакмичар gобиће нaipagy, или као именски делови предиката, нпр. Он је бољи неiо она, Он је најбољи.

У конструкцијама са суперлативом други члан поређења може бити неисказан, нпр. Она је најлейша, или може бити исказан именским групама с различитим предлозима. Суперлативно поређење захтева да именска група у функцији именовања другог члана поређења буде уобличена тако као да је реч о просторној локализацији, нпр. Ана је најлейша међу њи.iиа, Ана је најлейша у нашој йороgиии, Он је највиши на свеШу.

Ради исказивања суперлативног значења могу се употребити и реченице с компаративом у именском делу предиката у којима је други члан поређења изражен генитивном именском групом са општом заменицом и предлогом og, уп. Он је виши og свих; РаШ је iори og свеiа. Предлог og је у таквим именским групама са општом заменицом у генитиву обавезан, а избор облика свеiа или свих одређен је тиме да ли други члан поређења значи нешто живо ( . . . og свих) или нешто неживо ( . . . og свеiа) .

Опште и одричне заменичке речи, укљ учујући заменичке прилоге, могу служити описном исказивању суперлативности када означавају први члан поређења, нпр. Сви су сйорији og њеiа, Свуgа му је било боље неiо Шамо, Нико није Шако брз као он, Hиige му није било Шако лоше као Шамо.

Када се реченицом истиче да и сви други чланови у поређењу имају изражену ону особину која се једном елементу или делу тога скупа приписује као најизраженија, реч је о ужем суперлативу, нпр. Он је најбоiаШији међу боiаШима. Најужи суперлатив (= двоструки суперлатив или суперлатив суперлатива) има функцију да појача основно супер-

5 1 7


лативно значење, садржано у граматичком облику суперлатива, наглашавањем да и други члан поређења има исту особину у највишем степену изражености (у оквирима неког ужег скупа, што се обично подразумева), нпр. Ана је најлейша међу најлейшима.

Елативност, као апсолутно степеновање са значењем јаке изражености особине, не у поређењу са неким другим објектом, него уопште (тачније - у поређењу са оним што се сматра нормом изражености те особине), у српском језику се може изразити употребом одговарајућег придева за степен, нпр. врло лейа слика; изузеiйно лейа слика; или реторичким узвичним реченицама типа Како је лейо! 'врло је лепо ' , али се елативност понекад изражава и именским групама са придевским атрибутом изведеним прсфиксом йре-, нпр. Добила йрелейе йоклоне (в. 3 . 1 .2 .3) .

Ексцесивност, као значење прекомерне изражености особине, обично се такође исказује придевским атрибутима, придевским предикативима или прилошким адвербијалима с префиксом йре-, нпр. Хаљина је била йрескуйа за њене моiућносiйи.

У синтаксичком оформљавању значења једнакости, поред самостално употребљеног везника као, употребљавају се и неке вишечлане везничке структуре, нпр. Тако су ogioвopuлe и Ана и Ивана; Тако је ogioвopuлa не само Ана неiо и Ивана; Тако није ogioвopuлa ни Ана ни Ивана.

За изражавање степеноваља без поређења (односно са имплицитним поређељем у односу на просечну израженост нечега) користе се прилози за степен, нпр. врло, веома, gociйa, сасвим, йоШйуно итд., нпр. Слика је gосШа лейа, Слика

је врло лейа, Слика је изузеШно лейа, Он је сасвим хлаgан, Он је йоШйуно хлаgан и сл.

З .2 .3 . Формално-синтаксички аспекти реченичне граматике

3 .2 .3 . 1 . Субординација и координација

Субординација као синтаксички однос између главног и зависног члана обухвата субординацију у именској групи,

5 1 8

СинШакса

субординацију у предикатском изразу и субординацију у целом реченичном изразу.

Субординација у именској групи јесте однос између главног члана групе и других њених чланова: атрибута, нпр. лей йосШуйак; атрибутива, нпр. учиШељ Савић ; апозиције, нпр. Јован Савић, нови учиШељ, шеШа; апозитива, нпр. Јован, раgосШан, йева; предикатског атрибута, нпр. Јован йева раgосШан . Таква субординација може бити конгруентна (када има облик конгруенције у роду, броју, падежу и аниматности, као у претходним примерима), или неконгруентна, када има облик неконгруентне одредбе исказане именском групом, нпр. То је слика йознаШоi сликара, непроменљивим придевом, нпр. Виgи ове браон иийеле, или прилогом, нпр. То је Злаiйибор зими.

Однос субординације може постојати и између допунских чланова ИГ, као што је субординација прилошке одредбе за степен у односу на описни придевски атрибут, нпр. врло лей йоiлеg.

У предикатском изразу постоји однос субординације између глагола у личном глаголском облику, као конститутивног дела предикатског израза и као главног члана у односу предикатске субординације, и могућих неглаголских делова предикатског израза, укључујући целе именске групе, нпр. Они обављају йойис ( 'пописују'), Он чини меШанија ( 'метанише'), Она врши наgзор наg йроиесом йроизвоgње ( 'надзире процес производње') , а ако је глагол прелазан, субординација има облик рекције (уп. ойросШиШи йријаШељу, али йовреgиШи йријаШеља). Други облици субординације у предикатском изразу зависе од пре свега од граматичких и лексичко-семантичких своЈстава глагола као главног члана у таквој субординацији, нпр. ако је то модални глагол, њему може бити подређен инфинитив (Он мора оШићи, Он не сме осШаШи, То не Шреба раgиШи и сл.) .

Схватање субординације у целом реченичном изразу зависи од тога да ли се предикатски израз сматра или се не сматра главним чланом реченице. У складу са синтаксичким поимањем предиката као граматичког центра реченице, њему

5 1 9


су подређени други делови реченице, за разлику од концепције према којој између субјекта и предиката постоји однос координације, а не субординације .

РЕКUИЈА, као један вид синтаксичке субординације, а истовремено и синтаксичке акомодације, испољава се у својству многих лексема да оне у функцији контролора у рекцијском односу контролишу падежни облик подређених именских група, нпр. чиШаШи књиiу, бавиШи се сйорШом, йослаШи некоме йакеШ. Уп. разлике у глаголској , именичкој и придевској рекцији у примерима као што су желеШи слобоgу, жеља за слобоgо.м, жељан слобоgе. Врсте рекцијских односа разликују се према томе, с једне стране, којој врсти речи припада контролор у рекциЈском односу, а с друге стране, у којем зависном падежном облику мора бити подређена ИГ, да ли се подређена ИГ мора употребити с предлогом или без предлога, и да ли контролор управља само једном зависном ИГ. У случајевима двоструке рекције главна реч у рекциј ском односу контролише два подређена елемента, нпр. ойросШиШи некоме iрешку.

КонгРУЕНЦИЈА је такав вид синтаксичке субординације и акомодације у којем све или неке граматичке категорије облика зависног елемента у конгруенцијском односу морају бити подударне са граматичким категоријама облика главне речи у конгруенцијском односу {= контролора), нпр. лей gан (подударност зависног елемента ИГ с конститутивним делом ИГ у роду, броју и падежу), што важи и за конгруенцију унутар именских група у функцији неконгруентних атрибута, нпр. исШорија ciiiapoi ipaga, исШорија сШарих ipagoвa. У примерима типа Ана је gошла постоји непотпуна конгруенција између глаголског облика у предикату и именице у субјекту, јер, за разлику од конгруенције у роду и броју, ту не постоји конгруенција у падежу, будући да глаголски облик у предикату нема категорИЈУ падежа.

Личним глаголским облицима у предикату семантички су конгруентне одговарајуће личне заменице у субјекатском делу реченице (уп. Ти чиШаш, Ми чиШамо ), а са глаголским обликом за З. лице у предикату слаже се заменица за З . лице

5 20


или именица која конституише субјекатску ИГ у номинативу (уп. Она чиШа, Ана чиШа).

Семантичка конгруенција је карактеристична за однос између двочланог или вишечланог граматичког субјекта и предиката: с лицем глагола у предикату слаже се заменица у вишечланом субјекту тако да предикату у облику 1 . лица мора одговарати у субјекту бар једна заменица 1 . лица (без обзира на остале елементе вишечланог субјекта), нпр. Ја, Ана и Ивана смо gошли (када је говорник мушкарац); предикату у облику 2. лица мора одговарати у субјекту бар једна заменица 2. лица (без обзира на остале елементе вишечланог субјекта) - ако у субјекту нема заменице 1 . лица, нпр. Ти, Ана и Ивана сШе gошли (када је саговорник мушкарац); а ако је предикат у облику З . лица, онда у субјекту не могу бити заменице 1 . или 2. лица, него могу бити само заменице З . лица, именице или неке поименичене речи, нпр. Он, Ана и Ивана су gошли; Она, Ана и Ивана су gошле; Први су gобили нaipagy.

Конгруенција између предикатског израза и субјекатскс ИГ остварује се и у броју и роду када се предикатом исказује род, нпр. Јован је сйавао, СесШре су сйавале. У реченицама с вишечланим субјектом конгруенција у роду између предиката и субјекта је граматичка, а конгруенција у броју је семантичка, као у следећим примерима: Јова и Васа су чекали, Ана и Ивана су чекале. Уколико су именице које конституишу граматички субјекат женског рода, предикат је у плуралском облику, који је женског рода ако има облик за род (в. претходни пример). У другим случајевима предикат је у облику мушког рода, нпр. Јова и Васа су gошли, Јова и Ивана су gошли.

У случају да у предикату постоји глаголски и именски део, именица или заменица у субјекту конгруира у броју са глаголским делом предиката, док са истим тим глаголским делом предиката не мора конгруирати његов именски део, нпр. КарШе су њеiова суgбина. Међутим, када се у субјекту налази супстантивизована показна заменица у сингуларском облику средњег рода, тада постоји конгруенција између по-

52 1


моћног глагола и именског дела предиката, нпр. То су њене жеље. Када је у субјекту лична заменица у једнини, облик за род у предикату реферише о полу особе на коју упућује заменица, нпр. Ти си Шо рекао 1 Ти си Шо рекла.

Плуралски облик личне заменице у граматичком субјекту одређен ј е следећим околностима у односу на облик за род у предикату: (а) да ли је у скупу означеном личном заменицом бар ј едно лице мушког пола: у том случају је глагол у предикату у мушком роду ако је у облику који диференцира род, нпр. Ми смо се већ уйознали, али Ми смо се већ уйознале (када заменица у субјекту упућује искључиво на женске особе); (б) да ли је лична заменица у субјекту употребљена за означавање више денотата (као у претходном примеру) или ј едног денотата, што се најчешће односи на тзв. множину скромности и множину учтивости, нпр. Ми смо били gрукчијеi мишљења (и у тексту чији је аутор жена); Ви сШе, iосйођо, Шо већ рекли (учтиво обраћање једној особи); али Ви сШе, iосйође, Шо већ рекле.

Две именице у граматичком субјекту које су различитог рода, а у облику множине, конгруирају с предикатом у множини мушког рода, при немаркираној линеаризацији, нпр. Момци и gевојке су шеШшzи, Деца и жене су ослобођени, Писма и књиiе су несШали.

Када је бар један од конститутивних чланова вишечланог субјекта у мушком или у средњем роду, предикат је у мушком роду, нпр. ОШац, мајка и gеШе йошли су у шеШњу; Ово момче и ово gевојче рођени су исШоi gана.

Када предикат претходи вишечланом субјекту (маркирана линеаризација), облик за род у предикату може бити конгруентан са родом најближе именице, нпр. НесШала су йисл1а и књиiе, али НесШали су и йисЈиа, и књиiе.

Посебан случај представљају реченице типа Вас gвојица се gружиШе, Вас gвоје се gружиШе, Вас gве се gружиШе, Вас gвојица сiйе се gружили, Вас gвоје сiйе се gружили, Вас gве сiйе се gружиле, у којима постоји конгруенција плуралског личног облика у предикату са значењем плуралске личне заменице у субјекту, која се у конструкцији са мушколичним

522

Синiйакса

бројем (нпр. gвојица), збирним бројем (нпр. gвоје) или основним бројем (нпр. gве) налази у облику једнаком облику генитива, иако конституише именску групу граматичког субјекта, због чега се тај облик не може сматрати генитивом, него паукалом (в. 3 . 1 .2 .2).

ПРИКЉУЧЕЊЕ је, за разлику од рекције и конгруенције, такав вид синтаксичке субординације и акомодације код којег нема формалног израза односа зависности осим, евентуално, линеаризације речи у реченици, нпр. Пева врло gобро, Раgи gосШа усйешно, Она иgе у шеШњу, Говори зал1уцкујући.

Субординација је широко заступљена и као однос међу клаузама у зависно сложеној реченици (3 .2 .4 .2) .

КООРДИНАЦИЈА, као синтаксички однос з�едничког и равноправног вршења неке синтаксичке функције, у којем се могу налазити делови просте и сложене реченице, има више логичких и семантичких типова.

Тако, конјункцију најчеће изражава везник и , нпр. Ана и Ивана page и зарађују, а ређе везници йа и Ше. Иако је такође правилна, ређа је, а понекад стилски или комуникативно маркирана употреба конјункцијских везника испред сваке ИГ или испред сваке клаузе у односу вишечлане координације, нпр. И Ана, и Ивана, и Милена ишле су ua излеШ; И Ана йева, и Ивана свира, и Милена иiра . . . ; или потпуно изостављаље везника у таквом односу, нпр. Ту су Ана, Ивана, Милена; Ана йева, Ивана свира, Милена иiра . . .

Равноправност именских група у конјункцијском односу истиче се моделом како . . . Шако и . . . , нпр. То су йоШврgиле како Ана Шако и Ивана.

Негативна конјункција изражава се моделом ни ИГ 1 ни ИГ 2, нпр. Ни њеiов оШац ни мој браШ нису uлt .моiли йомоћи.

Дисјункција се изражава везником или, нпр. Или узми, или осШави, који повезује различите предикате, а наглашена дисјунктивност се изражава моделом или ИГ 1 или ИГ 2, нпр. Изабери: или оgлазак на уШакмицу, или оgлазак na концерШ, или моделом било ИГ 1 било ИГ 2, нпр. Moiao је ga бира: било уШакмица, било концерШ.

У реченицама с више именских група, или с више клауза у координативном односу, везник се употребљава испред

523


последњег члана у координациЈИ ако тип синтаксичке везе није стилски или комуникативне наглашен, нпр. Ана, Ивана и Милена су gошле; Ана йише, Иванка илусШрује, а Милена йревоgи.

Сем изостављања комуникативне ненаглашених везника, у координацији клауза често се изоставља и копула ако није комуникативне наглашена, а обично није, уп. Ушао је, сео и йочео ga йрича, поред Ушао је, сео је и йочео је ga йрича.

3 .2 . 3 .2 . Линеаризација

Као временски или просторни редослед речи у усменом или писменом облику реченичног израза, линеаризација је одређена првенствено: (а) комуникативном перспективом реченице, ТЈ . оним што се у реч ен ици истиче у први план као комуникативне најважнија информација (рема), у односу на полазну информацију (тема), уп. Ана чека према Чека Ана; (б) степеном и обликом учествовања интонације и неких функцијских речи, пре свега речци, у обликовању реченичне комуникативне перспективе; (в) синтаксичком и семантичком структуром реченице, као и различитим прагматичким факторима, нпр. функционално-стилским, експресивно-стилским или индивидуално-стилским.

У временском и/или просторном погледу линеаризација реченице је одређена: ( 1 ) главним временским и/или просторним референтним тачкама, тј . локализаторима у линеаризацији као временској/просторној локализацији једних делова дискурса у односу на друге : ( 1 . 1 ) почетком и/или крајем реченице, или већих синтаксичких целина, ( 1 .2) местом главних речи у реченици, према којима се одредбене или допунске речи и изрази могу налазити у препозицији или постпозицији, (2) растојањем (степеном удаљености) између главне речи и појединих одредбених речи и израза: градуелност те дистанце одражава хијерархију одредбених речи у односу на главну реч са становишта линеаризације речснице.

Пошто линеаризација реченице на више начина зависи од комуникативне перспективе реченице, то значи да различите перспективизације исте предикатско-аргументске структуре могу имати различите линеаризацијс.

524

СинШакса

Напомена: Овде се има у виду само основна, неутрална и најтипичнија

субјекатско-предикатска комуникативна перспектива реченице, а када је реч о другим случајевима, то се посебно истиче.

У основној комуникативној перспективи ИГ првог аргумента претходи предикатском изразу, нпр. Ана чека. Место другог аргумента, ако га у рече ници има, Јесте иза предикатског израза (скраћено симболички: СПО, тј . субјекат - предикат - објекат, нпр. Ана чека Ивану), а место евентуалног ИГ трећег аргумента јесте испред ИГ другог аргументског израза, нпр. Ана йише оцу йисмо.

Конгруентне одредбе и непроменљиви придеви обично се налазе испред именице коју одређују, нпр. свилена хшьина, а неконгруентне одредбе - иза главне речи у именској групи, нпр. хаљина og свиле. Прво место у именској групи има општи квантификатор, нпр. сви сШуgенШи, нијеgан сШуgенiй, друго место - показна или лично-присвојна заменица као показатељ референцијалности, нпр. сав Шај новац, све наше ко-wшије, треће - нумерички квантификатор, нпр. сваки Шакав йрви корак, четврто прилошки интензификатор, а пето придевска одредба, нпр. сваки Шакав йрви врло несиiуран корак. У оквиру сегмента конгруентних придевских одредби описни атрибути претходе релативним, нпр. сШари срйски .манастири.

Сва могућа места у препозицији обично нису попуљена одредбама, а у некима од могућих позиција допуштена је и употреба више истоврсних одредби, најчешће придевских, у неколико стварних позиција, нпр. gобра, лейа, вреgна gевојчица.

Атрибутив увек претходи главном члану ИГ, нпр. наш йрофесор Ивић.

Одредбена именска група с предлогом не може стајати испред главног члана ИГ као неконгруентни атрибут (нпр. не *gyie браgе сШарац, него сШарац gyie браgе), осим ако је одредбена ИГ с предлогом додата конгруентном атрибуту или атрибутском низу, и тада таква ИГ претходи описном придеву, нпр. Живе у за савремене йојмове Шешким условима, што се ипак не може сматрати одликом узорног српског књижевног Језика.

525


Иза главног члана ИГ линеаризују се одредбе у облику именских група с предлозима, нпр. излаз на улицу, или без предлога, нпр. йас .моiа комшије, у облику прилога, нпр. Буgва зи.wи, или емфатички употребљени конгруентни атрибути, нпр. мајко моја gpaia.

Енклитике теже другој позицији у реченици, нпр. Данје био лей. Ако ИГ првог аргумента садржи више од једне речи, друга позиција не значи и друго место у реченици, него место непосредно после именске групе КОЈОМ почиње реченица, нпр. Јучерашњи gанје био лей. Ипак, ако реченица почиње именском групом са атрибутским допунским елементом или елементима, клитика се понекад ставља иза првог атрибута у групи, нпр. Нови су иiрачи били усйешнији, или Ти су нови иiрачи били успешнији, али је обичније Нови иiрачи су били усйешнији, Ти нови иiрачи су били усйешнији, поред Нови иiрачи били су усйешнији, или Ти нови иiрачи били су усйешнији. Стављање клитичког облика иза атрибутива ретко је и звучи као граматички кроатизам, нпр. Преgсеgпик је Мирковић gойуШовао.

Линеаризација енклитика повезује линеаризацију именске групе са линеаризацијом предикатског израза. У српском језику енклитике су ненаглашени облици глагола биШи и хШеШи (сам, си,је, смо, сШе, су; бих, би, бисмо, бисШе; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћеШе) и ненаглашене личне и повратне заменице (ме, ми, Ше, Ши, ia, му,је,јој, нас, нам, вас, вам, их, им, се) . У српском језику енклитике се (према Вејлсу Брауну) линеаризују на следећи начин. (1) ли, (П) помоћни глаголи и презент глагола биШи, осим облика за трсће лице једнине: бих, би, би, бисмо, бисШе, би; ћу, ћеш, ће, ћемо, ћеШе, ће; са.м, си, -, смо, сШе, су; (III) датив личних заменица: ми, Ши, му, јој, нам, вам, им ; (IV) акузатив или генитив личних заменица: ме, Ше, ia, је, нас, вас, их; (V) повратна заменица или рсчца се; (VI) треће лице једнине презента глагола биШи: је, уп. Виgи ли се Ана?; Ана ia се клонила; Ана би му ia gала; Ана ће је йознаШи; Ана му ia је gала.

У српском књижевном језику енклитика не може доћи на апсолутни почетак реченице (нпр. Дошли смо, а не *C,wo gошли), нити на почетак клаузе (нпр. Дошли смо и учесШво-

526

СинШакса

вали смо, а не Дошли смо и *смо учесШвовали), нити на почетак оног дела реченице који следи после парентезе (уметнутог дела реченице ), нпр. Јовановић и Мwюшевић, йрема gобро обавешШеним изворима, йрошли су без йовреgа, а не Јовановић и Милошевић, йрема gобро обавешiiiепим изворима, *су йрошли без йовреgа.

У зависној клаузи клитике стоје иза везника или всзничке речи, нпр. Hoвociii ga се он вpaiiiuo брзо се йрочула; Г.qе је навика, Шу је и оgвика.

Када су у предикатском изразу два глагола од којих је један непунозначан, а други пунозначан, може се формирати заједничка клитичка група, нпр. Дшюс ia је xiiieo uзueнagиiiiu, од клитика које припадају облицима xiiieo је и изиенаgиШи ia (глагол xiiieiiiи је модални глагол).

За линеаризацију делова предикатског израза посебно је карактеристично да у конструкцији са инфинитивом модални глагол претходи инфинитиву, нпр. Мора/и йocлaiiiu Шелеiрам.

Линеаризација клауза у сложеној реченици зависи од њене комуникативне, семантичке и формалне структуре. У комуникативно и стилски неутрално ј линеаризациј и главна клауза обично претходи зависно ј, а тематска клауза претходи рематској , нпр. Лежи јер је болесiiiан. Неки везници (нпр. супротни, раставни) не дозвољавају да клауза која за њима следи буде прва клауза у сложеној реченици, али ако се таква клауза употреби као засебна проста реченица, иницијална позиција везника јесте могућа, нпр. А ви још чuiiiaiiie Шу књиiу. Мислио сам ga ciiie се уморшш. С друге стране, неке зависне клаузе (нпр. условне, допусне) често претходе главНОЈ реченици.

3 .2.4. Повезивање предикатско-аргументских структура у сложену реченицу

3 .2.4. 1 . Синтаксичкс везе у сложеној речсници

Две предикатско-аргументске структуре у облику реченичних израза, или више таквих структура, повезане су у

527


сложеној реченици као њене клаузе. У сложеној реченици постој и јединствени надређени предикат са субординираним реченичним аргументима. Такав предикат је категоријалне природе: конјункција, дисјункција, адверзативност, каузалност, концесивност итд., а обично се исказује специЈалним граматичким речима - везницима и везничким речима и изразима, заменичким или незаменичким, који понекад могу изостати, уп. Он је схваШио ga Шреба ga иgе према Он

је схваШио: Шреба ga иgе, редоследом клауза, њиховим граматичким обликом и садржајем, лексичким саставом и интонациЈОМ.

Сложене реченице могу истовремено имати и више од једног категоријалног значења с једним значењем као примарним, нпр. и темпоралност и каузалност, уп. реченицу у КОЈОЈ се зависном клаузом, поред временског, износи и узрочно значење Kaga йаgа киша, он не иgе у шеШњу. Категоријални синкретизам је више својствен асиндетским реченицама, у којима је везнички елемент изостављен и чије је актуелно значење обично чвршће ослоњено на контекст и говорну ситуацију. У исцрпнијим синтаксичким описима подробно се класификују и описују сложене реченице са становишта категоријалних предиката који се њима исказују и средстава којима се ти садржаји изражавају.

У сложеним реченицама односи међу клаузама органи-зовани су на принципу субординације, нпр. Ако буgе .моiао,

јавиће се; координације, нпр. Пева и свира; или комбинације једнога и другога, нпр. Ана је завршила йосао и села ga се оgм.ори.

Као што показује последњи пример, ако се у предикатима суседних клауза појављује помоћни глагол у истом облику, он мора бити изражен у првој клаузи, али може бити изостављен у следећим клаузама, уп. претходни пример са примером Ана је завршш�а йосао и села је ga се оgм.ори.

Посебан тип. полипредикатске везе представља приређеност, када у полипредикатској пропозицији једна предикатско-аргументска структура није исказана ни комплетном клаузом, ни именском групом или глаголским прилогом, него

528

Cuнiiiaкca

неким прелазним обликом, као што је вокативни израз, нпр. Ана, чиШај; узвик, нпр. Ау, шШо је хлаgно!; реченична партикула, нпр. Не, он није овgе; парентеза, нпр. Она је била, ако сме.�w ga кажем, усйешнија og свих; однос између главних делова директног говора, нпр. " Ко зна зашШо је Ш о gобро ", рекао је gega.

3 .2 .4.2. Субординација

У сложеној реченици субординација је синтаксичка веза у којој се налазе функционално неравноправне клаузе од којих једна, зависна, ближе одређује или допуњава другу, главну клаузу. Однос субординације исказује се посебним везницима, везничким речима и изразима, као и редоследом клауза, њиховом граматичком структуром и лексичким саставом. Више везничких речи, које су заменичког порекла, може се употребити с предлозима (који, шШо, какав, колико . . . ) .

Предлози у таквим случајевима ближе изражавају врсту зависног односа, која је одређена и другим контекстуалним условима, и помажу разрешавању системске вишсзначности већине везника и везничких речи и израза у зависно сложеним реченицама. Три главна типа зависних реченица јесу: комплетивне (нпр. Каже ga је gобро ) , релативне (нпр. ЧиШа књиiу коју је куйио) и адвербијалне реч ени це (нпр. Дошао је каgа је било йоШребно).

По врсти речи којој се подређује зависна клауза субординација може бити: именичка, нпр. Сликар коiа су уйознали зове се Јован; придсвска, нпр. Он је вреgан, какав је и њеiов браШ; прилошка, нпр. Иiрао је оgлично, како само он уме; глаголска, нпр. Чека ga йочне йреgсШава.

Према везивном средству којим се подређује зависна клауза субординација може бити: везничка, нпр. Рекла је ga неће gоћи; партикулна (остварује се речцама), нпр. Не знам ga лије Шо исШина; заменичка, нпр. Гgе има gиJwa, Шу има и ваШре; упитна, нпр. Не знам ga ли је Шо исШина; асиндетска, нпр. Xajge усШани, време је за gоручак.

Везници зависно сложених реченица врло су разноврсни. Клаузе могу бити повезане и везничким речима и изразима,

529


као што су ко, који, чији, заШо шШо, умесШо ga, уйркос Шоме шШо и др.

У зависно сложеним реченицама везници и везничке речи и изрази уводе зависне клаузе с различитим значењима:

- места или правца, нпр. Књиiаје Ша.мо ige сије осШавио; Иgи куgа Ше срце вogu; Дошао је оgакле се нисмо наgшш;

- времена, нпр. Kag може, свраШи go нас; Док gеШе сйава, Ана раgи; Раgиће gок iog буgе моiла; ОШкаg ia зна, увек је Шакав;

- узрока, нпр. ПошШо је била у.Iиорна, оg.мах је засйала; Оgмах је засйала јер је била уморна; Оgмах је засйала за Ш о шШо је била уЈ"vюрна; ОйросШиШе шШо смеШалt; услова, нпр. Ако буgе уморна, засйаће;

- уступка, нпр. Иако је била уморна, није засйала ; Maga је била уЈиорна, није засйала; Уйркос Шоме шШо је била уморна, није засйала; Без обзира на Шо шШо је била уморна, није засйала;

- степеновања, нпр. Није засйала сшио Ана неiо је засйала и Ивана и др.

Зависно сложене реченице често могу бити преобликоване у реченице у којима је ј една пропозициј а изражена именском групом, тј . номинализована и добила облик тзв. мале клаузе, док Је предикат друге изражен глаголом, уп. ПошШо је gошао у Бeoipag, оШишао је у хоШел према По gоласку у Бeoipag оШишао је у хоШел.

Вишечлана субординација у сложеној реченици може бити ланчана, нпр. Рекао је ga ће се јавиШи чим буgе нашао некоiа ко би ia заменио на йослу, или паралелна, нпр. Рекао је ga ће gоћи и ga ће gонеШи књиiу.

У субординативном односу могу се уместо зависне клаузе наћи тзв. полупредикатске структуре, тј . пропозиције које немају прави предикатски израз, као што је герундска конструкција, нпр. Разiоварали су шеШајући йореg реке, Обавивши разiовор, разишли су се; партиципска конструкција, нпр. Иконе насликане Шом Шехником имају врло Шрајне боје, или апозиција, нпр. Ана, наша мала коЈwшиница, оgлич1ю слика.

530

СинШакса

Напомена: Глаголски прилог несвршеног вида (= глаголски прилог

садашњи) означава релативну симултаност (в. пример горе), а глаголски прилог свршеног вида (= глаголски приЈ1ог прошли) најчсшће означава релативну антериорност (в. пример горе).

Уместо зависне допунске клаузе понекад се употребљава инфинитив, обично уз неке модалне глаголе, нпр. Мора нешШо ураgиШи; или уз фазне глаголе, нпр. Почиње се нервираШи; а могуће је и удвајање инфинитива, нпр. Треба знаШи йочеШи, али се уместо инфинитива често користи конструкција са ga + презент, некад факултативно, уп. Он жели ga Ши йомоiне према Он Ши жели йомоћи, а некад обавезно, нпр. Он иgе ga йеца, али не и * Он иgе йецаШи (осим регионално, углавном у западним деловима српског говорног подручја) .

3 .2 .4 .3 . Координација

У сложен ој реч ен ици координација је назив за однос између клауза које не служе као одредба једна другој него су међусобно равноправне, обично припадају истом типу реченица и могу бити употребљене као самосталне реченице. Изражава се помоћу везника, јукстапозиције и интонације (клаузе у координацијском односу повезане су несилазном интонацијом), а опште значење сложене реченице са координацијском везом у основи зависи и од значења клауза у координацијском односу. Типични кооординацијски везници су конјункцијски везници, нпр. и, йа, Ше . . . , уп. Сеgим и йишел-t, дисјункцијски везници су или, било, воља итд., уп. Хоћеш ли йоћи с њима или ћеш осШаШи коg куће? и адверзативни везници, нпр. а, али, неiо, већ, уп. Лежи, али не сйава. Неки координацијски везници могу, у зависности од значења клауза које повезују, да учествују у исказивању различитих категоријалних значења, нпр. ОШворила је књиiу, йа је йочела ga чиШа (сукцесивност), Оклизнуо се йа је йао (узрок и последица) . Поред тога, неки координацијски везници могу бити употребљени непосредно испред енклитике (као у претходном примеру), а неки не допуштају да им енклитика непосредно следи, нпр. не * Оклизнуо се и је йао него Оклизнуо се и йао (је).

53 1


Сложене реченице у чијој је основи координацијски однос могу бити отворене структуре, ако се могу начелно продужавати додавањем нових функционално равноправних клауза (нпр. Она комйонује и свира и йева . . . ), или затворене структуре (нпр. ОюlUзнуо се, али није йао). За отворене структуре обично је карактеристично понављање истог везника, нпр. и . . . и . . . ; ни . . . ни . . . ; или . . . , или . . . и сл.

Независно сложене реченице обично су према значењу копулативне (нпр. УсШаје и оgлази), дисјунктивне (нпр. ЧиШа WlИ йише) или адвсрзативне (нпр. УсШаје, шtи не оgлази), поред неких других категоријалних значења, нпр. конклузивног, градационог, експликативног итд.

Клаузе у саставу независно сложених реченичних структура налазе се у односу координације, који је карактеристичан било за клаузе као елементарне реченичне структуре у сложсној рсченици, било за однос између једноставнијих сложених реченица (зависно сложених или независно сложених), било за комбинације једних и других. Реченице у односу координације могу бити затворене, двочлане структуре, нпр. Није gошао сшио он неiо је gouuza и она, или отворене, вишечлане структуре, нпр. Итzи је болесна, или је уморна, WlИ се љуШи, илије йосреgи нешШо gpyio . . .

Независно сложене реченице у неким случајевима могу се преобликовати у зависно сложенс реченицс, уп. Лежи и чиШа према Док лежи, чиШа, или у једноставније синтаксичке структуре, уп. Лежи и чиШа према ЧиШа лежећи.

Основне врсте односа међу клаузама у независно сложеним рсченицама јесу конјунктивнс, дисјунктивнс, адверзативне, градационе, каузативне, експликативне, конклузивне и друге, а постоЈе и њихове подврсте, нпр. адверзативне реченице могу бити : контрастивне, нпр. Он раgи у инсШиШуШу, а она на факулШеШу; рестриктивне, нпр. Сви су gонели ойрему, ca.Jwo он није gонео нишШа итд.

У сложеним реченицама може бити изостављен везник, односно везничка реч или израз, нпр. Чини gобро - не кај се, чини зло - наgај се. Такве реченице, асиндетске, по правилу се одликују скспресивношћу. Веза међу клаузама у асиндет-

532

СинШакса

ској реченици исказује се, пре свега, интонацијски, редоследом клауза и њиховим лексичко-семантичким саставом.

3 .2 .4.4. Номинализација

Предикатско-аргументске структуре могу у реченичном изразу бити тако повезане да једна буде уобличсна у именску групу, тј . номинализована, док друга има облик клаузе. Номинализације могу имати конкретне референте, нпр. ЧиШа без наочара = 'чита, а нема наочаре ' ; или могу означавати апстрактне односе, пре свега темпоралне, каузалне и циљне, нпр. ПиШа из раgозналосШи = 'пита зато што је радознао/радознала' , што је чешће.

Повезиваље предикатско-аргументских структура у реченични израз може имати и такав облик да једна од тих структура буде заступљена глаголским прилогом, а друга предикатским изразом са глаголом, нпр. УсШајући, завршава йричу; УсШавши, завршио је йричу.

Скраћенице

једи. - једнина

ж. р. женски род л. лице

мн . множина

м . р. мушки род с . р. средњи род

( . . . ) (+) 1 11 # � ? ·равњу *

можем -

Симболи

факултативни члан

обележје које има део датог скупа јединица

опозитивни однос

однос факултативне варијантности

нереализовани непостојани вокал реализује се као граматичка прихватљивост облика може бити спорна граматички неприхватљив облик

интерпретација

Словни симболи

- аргументи

- модапни елеменат пропозитивне структуре

- објекат

Ћирилица ПАС - предикатско-аргументска структура

ЛаШиница

534

Р предикат р предикат Q квантификација R референцијална локализација S субјекат T/L временско-просторни параметри

х с адржај пропозиције

Важниј и библиографски подаци

Ћири.лица

Белић, Александар: О језичкој йрироgи и језичколt развиiйку. Књига 1 и 1 1 . Приредила Милка Ивић. - Београд: Завод за уџбенике и на

ставна средства, 1 998. (= Изабрана дела Александра Белића, т. 1 )

Гудурић, Снежана: О йрироgи iласова. - Београд: Завод за уџбеникс и наставна средства, 2004.

Кречмер, Анна - Герхард Невекловский : Сербохорватский язык (сербский, хорватский, боснийский языки) // Языки л-tupa: славянские языки. Москва: Academia, стр. 1 39- 1 98 .

Пипер, Предраг: Oiлeg срйске морфосииiйаксе (у йоређењ у с люкеgоиском) . С еу л : Катедра за југословенске студије, 1 997.

Пипер Предраг, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић: Сииiйакса caвpe.weuoia срйскоiјезuка: Просiйа реченица. - У редакцији академика Мил

ке Ивић. - Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за срп

ски језик, Београдска књига, 2005 .

Симић Радоје, Јелена Јовановић, Срйска синiйакса 1-1 1 . - Београд, Никшић, Подгорица: Јасен, 2002.

Станојчић Живојин и Љубомир Поповић, Грамаiйика срйскоi језика, Уџбеник за 1, 1 1 , 1 1 1 и IV разред средње школе, 7. изд., Београд: ЗУНС, 2000.

Стевановић, М ихаило : Савре.мени срйскохрваiйски језик (Грамаiйички сисiйелш и књижевиојезичка иорма) , 1-11 , 5. издање. Београд, 1 99 1 .

Славянски елщи: Граматични очерци. - София : БАН, 1 994.

Тополињска, Зузана: Антропоцентричка теорија језика и срnски падеж

ни систем // Јужнословенски филолоi, 2002, LVII I , 1 - 1 3 .

Увод в изучаването ua южнославянските езици. - София : БАН, 1 986.

Лаiйиница

Brown, Wayles . : Serbo-Croat // The Slavonic Languages. Ed. Ьу Bemard Comrie and Greville G. Corbett. - London and N ew York 1 993,

306-3 8 8 .

lvic, M ilka: Lingvisticki ogledi. Beograd: Prosveta, 1 983 . (Друго изд. 1 995; треће, nроширено издање 2008)

5 3 5


lvic, Milka: О zelenom konju: Novi lingvisticki ogledio Zemun: Slovograf - Beograd: BiЬlioteka ХХ vek, 1 995 0

lvic, Milka: Lingvisticki ogledi, trio Zemun - BiЬlioteka ХХ vek, 1 9990

Ivic, Milka: Red reCi: Zingvisticki ogledi, cetirio Beograd: BiЬl ioteka ХХ vek, Cigoja stampa, Krug, 2002 0

Ivic, M ilka: О reCima: lingvisticki ogledi, peto Beograd: BiЬlioteka ХХ vek, Кrug, 2005 о

Ivic, Milka: Jezik oko nas: Zingvisticki ogledi, sesto Beograd: B iЬlioteka ХХ vek, Krug, 20060

lvic, Pavle - DaliЬor Brozovic: Jezik, srpskohrvatski/hrvatskosrpski, hr

vatski ili srpskio - Zagreb: Jugoslavcnski leksikografski zavod, 1 988 0

Jurancic, Janko: Juinoslovanski jezikio - LjuЬljana: DZS, 1 9560

Lehiste, I lse - Pavle lvic: Prozodija reCi i recenice и srpskohrvatskom jeziku o - Sremski Karlovci - Novi Sad: lzdavacka knjizamica Zorana Stojanoviёa, 1 9960

Lehiste, I lse - Pavle lvic : О srpskohrvatskim akcentimao - Sremski Karlovci - Novi Sad: Кnjizamica Zorana Stojanovica, 2002 0

Topoliilska, Zuzanna: Skladnia grupy imennej // Gramatyka wsp6/czesnego j(fzyka polskiego: Skladniao - Pod rcdakcj<t Zuzanny Topol iilskiej о

- Warszawa: PWN, 1 984, so 3 0 1 -3900

Topoliilska, Zuzanna: Zarys gramatyki j(fzyka macedmzskiegoo - Кrakбw, Uniwersytet Jagielloilski, 1 9940

536

Пpegpaz Пийер

Прилог

О ПРИРОДИ ГРАМАТИЧКИХ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ СРПСКОГ

И ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА

После књижевнојезичке реформе српског језика у XIX веку развој српског књижевног језика прошао је у ХХ веку кроз период српскохрватског језика, умноmме припремљен у XIX веку тзв. бечким Кљижевним договором, радом хрватских вуковаца и српских филолога опредељених за реализацију бечког Књижевног договора, а и политичким приликама после Првог светског рата, пре свега, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и пројектом стварања "интегралног југословенства", чији је оцјек у другој Југославији била политичка парола о братству и јединству југословенских народа, која је временом све очигледније постајала само декларативна.

У идентитет српскохрватског књижевног језика био је највећим делом унет језички идентитет српског језика, да би, после распада српскохрватског језичког стандарда, срп-

. . . ски Језик наставио да развиЈа своЈ идентитет под називом који је одувек имао, а који у српском народу никада није напуштан. 1 Србима се не може пребацити да су у дезинтегра-

. . ЦИЈИ статуса српскохрватског као стандардног Језика уче-ствовали колико и други. Од назива срйскохрваiйски језик Срби су последљи званично одустали, да не би само они говорили српскохрватски када су се сви други определили за неке друге називе истог језика. У уставу Србије од 1 990. до 2006. године срйскохрваiйски језик био је једини назив језика у службеној употреби.2 Претходно је назив срйскохрваiйски

1 У вези с тим в. Радовановић 2006, посебно стр. 22-23 . 2 Уп. Устав Републике Србије, чл. 8 (Службени iласник, бр. 1 , 28 .

септембар 1 990), Устав Републике Србије, чл. 10 (Службени iласник, бр. 98, 1 О. новембар 2006).

539


језик, постепено и без аверзије, осим по изузетку, углавном изашао из употребе у српском културном простору.

Српскохрватски језик данас нема статус стандардног језика. Тај статус су од њега преузеле његове књижевнојезичке варијанте, источна и западна, а затим сукцесивно и два политичка језика (Пипер 2005а), бошњачки и црногорски, који немају упориште за посебан идентитет ни у језичкој емпирији ни у лингвистичкој теорији, него у доминантној политичкој вољи и субјективном ставу оних који ту вољу желе да следе. Ипак, српскохрватски језик тиме није престао да постоји као језичка реалност. Он је изгубио своје правно и политичко утемељеље, али не и своју емпиријску основу, _ обухватајући све оно што је заједничко данашњем српском и хрватском књижевном језику, а остала им је скоро идентична језичка структура, док им је највећим делом истоветан и лексички састав.з

Пре него што су се водећи хрватски филолози у XIX веку определили да заје�но са Србима развиј ају кљижевни језик на штокавској основи, заједничкој свим Србима и мањем броју Хрвата (делом српског порекла), Хрвати су имали три књижевна језика - на чакавској , на кајкавској и на штокав-

. . . скоЈ основи - па Је у том смислу и љихов књижевноЈезички идентитет био подељен, што није било повољно за цсловитост хрватског културног и националног идентитета.

Прве значајне описе заједничког кљижевног језика Хрвати су дали на језичкој грађи српске народне кљижевности коју је прикупио и објавио Вук Караџић. У тим филолошким описима био је занемарљиво мали удео примера из хрватског књижевног корпуса, али језик који су описивали хрватски филолози ипак су најрадије називали хрваiйски или срйски,

Ј Мишљење да хрватскосрпски/српскохрватски језик и даље постоји најистрајније, са доста аргумената, заступа Сњежана Кордић сматрајући да он није престао да постоји ни као стандардни језик. Међутим, ако постоје различити службени називи језика, различита службена писма, а делимично различита правописна, граматичка, лексичка и стилска норма, онда се ту не може говорити о истом језичком стандарду без корените измене садржаја тога појма (Пипер 2005 : 60-73).

540

О йpupogu ipљwaiiiuчкux разлика између срйскоi и xpвaiucкoi

или само хрваШски. Временом се повећавао број хрватских кљижсвника, научника, публициста и, уопште, људи од пера који су писали на том језику, па је сразмерно томе растао

. . и новоштокавски кљижевноЈезички корпус КОЈ И су створили Хрвати (укључујући многе изворне чакавцс и кајкавце), а, систематским радом на лексикографији, граматикографији, терминологији, функционалној стилистици, нормативној лингвистици, стандардологији и развоју кљижсвног језика уопште, тај језички корпус који су створили Хрвати, нс ретко с пуристичким тенденцијама или с тсжљом за облицима који неће бити исти као у кљижевном језику Срба, добијао је све више места у граматикама и речницима, да би примери из српске народне кљижевности данас постали врло ретки у граматикама хрватског Језика, али су задржани све до најновијих хрватских граматика (нпр. Poletjela dva vrana gavrana, Da је komи stati ра gledati, Ni ро babl ni ро stricevima и др.). 4 Званичним, уставним преименоваљем српскохрватског/хрватскосрпског језика западне варијанте у хрваШски

језик, 5 а тај глотоним су Хрвати повремено користили за на-зив заједничког језика са Србима и пре него што је назив срйскохрваШски/хрваШскосрйски језик добио статус назива службеног језика, а повремено и касније, стигло се до статуса који назив хрваШски језик има данас, и у којем многи Хрвати, уз доста подршке на страни, желе да виде језички идентитет битно друкчији од српског.

За лексичке разлике између српске и хрватске вари ј анте српскохрватског језика амерички лингвиста Кенст Нејлор утврдио је да су маље од разлика између америчког и британског енглеског (Нејлор 1 996: 1 66- 1 70). У међувремену се број тих разлика нешто повсћао, али, рекло би се, нс толико да би Нејлорова оцена могла бити битно коригована, што ипак остаје предмет за будућа истраживања.

4 Хрватски примери који се у овом раду наводе узети су из Gramatike hrvatskogajezika Ј. Силића и И. Прањковића (2005), која је једна од новиј их већих хрватских граматика.

5 Што се приближно подударило са отцепљењем Хрватске од СФР Југославије, мада је започета раније.

54 1


* * *

Да ли постоје граматичке разлике између савременог српског и савременог хрватског књижевног језика и каква је њихова природа ако их има? С понеким статистички занемарљивим изузетком, те разлике се своде на следеће главне врсте случаЈева.

Прво, понекад заиста постоје разлике у инвентару граматичких облика. То су случајеви када у једном од та два језика постоји неки граматички облик који се не користи у другом језику, што је врло ретко. Такве су, на пример, реченице типа Zeli ga se upozoriti, које су правилне у хрватском језику, а не користе се у српском књижевном језику (осим у Хрватској), где се то исто каже Желе ga ia уйозоре или Жели се ga он буgе уйозорен и сл .

Друго, постоје разлике у варијантним могућностима употребе неког облика у једном језику у односу на други језик. То су случајеви када у оба језика постоји исти облик са истом функцијом, али у једном од њих постоји још неки сличан облик као његова факултативна или функционална варијанта, нпр. у српском језику датив заменице ко? гласи коЈне?, а у хрватском дати в заменице tko? може бити kome?, komu? или kom ?

Tpehc, постоје и разлике у учесталости употребе истог облика.То су случајеви када у оба језика могу у оквиру неке граматичке категорије постојати две могуhности, али се у једном језику више користи једна могућност, а у другом друга. На пример, оба језика имају категорију придсвског вида, али се у српском чешће користе облици одређеног вида, уп. срп . Добро се осећао jeguнo ua чисШо.м. вазgуху, хрв. Dob1·o se osjecao jedino па Cistu zraku. Слично је са односом између посесивног генитива и посесивног придева: обе могућности постоје у оба језика, али се у хрватском чешће среће посесивни придев, а неки хрватски нормативисти на томе инсистирају (в. Бабић 200 1 ) .

Томе су блиски случајеви када су у једном језику две изражајне могућности истог значења углавном равноправне, док у другом језику једна од њих има предност. На пример,

542

О йpupogu iрамаШичких разлика из.wеђу срйскоi и хрваШскоi

у српском језику предлог ми_,ио обично се користи са генитивом, а ретко са акузативом, док се у хрватскоЈ граматици употреба предлога mimo са генитивом или са акузативом сматра равноправном, уп. пример Tako se ne prolazi mimo starih prijatelia 11 Tako se ne prolazi mimo stare prijatelie.

Четврто, постоје и разлике у стилској вредности облика заједничких за оба језика. То су случајеви када исти облик постоји у оба језика, али је он у једном језику стилски маркиран, а у другом НИЈе, односно има друкчиЈу стилску вредност. Тако употреба генитива множине у конструкцији с предлогом у типа И Madara је to drukcije reseno у савременом српском Језику звучи као граматички архаизам, а у хрватској граматици се даје без такве квалификације.

Разлике у дублетним могућностима, у учесталости употребе и у стилској вредности често се стичу у истом граматичком облику, јер оно што се ретко употребљава, често је стилски маркирано (нпр. као граматички архаизам), док када постоје две или три могућности изражаваља истог граматичког значења, оне се скоро увек разликују по учесталости употребе, а не ретко и по стил ској вредности. 6

У Gramatici hi'"Vatskog jezika Ј. Силића и И. Прањковића (2005) могу се наћи примери реченица или синтагми које изворни говорни представници српског језика не употребљавају, иако их разумеју, или које ретко употребљавају у српској говорној средини, где би углавном били препознати као граматички кроатизми. 7

6 О српско/хрватским граматичким разликама као разликама које се испољавају пре свега у учесталости и.1и стилској вредности неких граматичких облика в. у раду: Гутков 2004: стр. 1 33- 1 45. Овде се не даје преглед литературе о разликама између српског и хрватског језика (в. Прањковић 1 998; Окука 1 999; Тошовић 2008) јер је у овом прилогу главни циљ да се испита природа граматичких разлика између та два језика и да се пружи систематизован преглед важнијих таквих разлика на основу примера из једне од новијих хрватских граматика, а не исцрпан и коначан попис међујезичких разлика.

7 Широка анкетна истраживања, каква још нису обављена (а од малих анкета мала је и корист), можда би донекле релативизовала понеку оцену о томе да наведени примери из Gt-atnatike hrvatskog Je=ika нису карактеристични за савремени српски књижевни језик у Србији, али је мало вероватно да би укупну оцену битно променила.

543


Највише таквих разлика обухвата конструкције с предлозима и предлошким изразима, нпр. Postupili su usuprot пjegove izricite ielie; ипаtос velike vruCine bili smo па igralistu; Glede zakoпa о udrugama misljeпja su podijeljeпa; Za ove vlade пеkе su stvari ipak kreпule паЬоlје; Tijekom vremeпa sve se ipak popravilo; Kupovati se moie uzdui glavпe ulice; Тај поvас је prikupljeп и ime milodara; Izmeau паs је sve gotovo; Postupili su usuprot пjegove izriCite ielie; Prigodom otvaraпja izloibe obratio пат se i voditelj galerije; и povodu Maruliceve ohljetпice tiskaпa је i postaпska marka; Sjedili smo пaprama sumi; К ljetu је postajalo sve toplije; Diпamo је pobijedio Rijeku ·

tri парrата dva (3:2) ; Kroz пос је bolesпiku uvijek teie; иz korizmu uvijek posti; Uz rat su tesko stradali; Projurio је mimo koloпu; Sjedi па celu stola; Smrdi ро naftalinu; Njeziпi su kucom gostioпicari; Za misom se пе razgovara; Pod misom se пе razgovara; Duiiпom staze bllo је puno gledatelja; Radio је svima usprkos; Okolo sedam sati . . . ; и (s)vezi s пedavпim dogaaajima . . . ; Glede паЈеg jucerasпjeg dogovora . . . ; Pri jaku vjetru (пе ide se па puCiпu) ; Nastavili su s poslom uпatoc пevremeпu.

То што се наведени примери овде узимају као карактеристични за савремени хрватски кљижевни језик, али не и за српски, не значи да се у савременом српском кљижевном језику ниједан такав пример никада не може срести. Као и у многим другим кљижевним језицима и у данашљем српском језику постоје регионализми, који се не могу ни игнорисати ни забраљивати, али им не треба давати значај који објективно немају. Поред тога, у језику појединих говорних представника српског језика, у љиховим идиолектима, може се наћи понека појединост која је нетипична за српски језик као социолект, али ти појединачни случајеви не могу бити основа за констатације општије природе.

Неки предлози хрватског порекла који су се у време српскохрватског стандардног ј езика одомаћили у љеговој источној варијанти задржали су се у данашљем српском језику и сад их мало ко доживљава као кроатизме иако се повремено чују гласови (нпр. у писмима пуристички настроје-

544

О йpupogu iра..wаШичких разлика између срйскоi и хрваШскоi

них читалаца новинама) да их не треба употребљавати, као што је случај с предлогом након и везничким изразом након шШо, уп. Nakoп veёere та/о smo popriёali; Nakoп sto su ga пapali и поviпата, odustao је od svojih zahtjeva. 8

Понекад у једном језику постоје два облика истог предлога или предлошког израза који се употребљавају с различитом дистрибуцијом, док се у другом језику у оба случаја употребљава само један од та два облика, уп. у хрв. Тijekom vremeпa sve se ipak popravilo, али Tokom proslog stoЦeca bllo је previse ratova према српском Шоко.и вре.мена, Шоком йрошлоi сШолећа.

Део регистрованих разлика односи се на везничке изразе и конекторе, нпр. Ovo је kolega о kojemи sam ti govorio, Ovo је prijedlog kakvu se пismo пadali; Nije оп ёovjek kоти se mozes povjeriti; Ne odlazi vise svojima, kamo је prije ёesto odlazio; Stovise. izgublt се i pravo па stиdij; Istom sto smo izisli iz kиi:e, роёеlа је kisa; Razgovara ипаtоё tome sto sи se posvailali; Usprkos tome sto sи potpisali sporazиm, оп ih је tиiio; Ni pored toga sto smo и dиgovima, place пе kasпe,

Иако у оба језика постоје и инфинитив и конструкција ga + презент, у српском језику су конструкције ga + презент сразмерно чешће него у хрватском, а у неким случајевима инфинитив се у српском не користи, или би се врло ретко могао срести тамо где се користи у хрватском, уп. хрв. примере: OdlиCio је pokиsati пastaviti treпirati. Nisи mogli odlиCiti prestati se optиzivati, Otisli sи и sити пabrati gljiva, Ne vole se svadati или конструкцију odlиёiti doCi и сл.9

Инвентар заменица и заменичких облика у малоброј-. .

ним случаЈевима НИЈе подударан у савременом српском и хрватском језику, уп. х рв. : Dao �је obrijati bradи према срп. Обријао је браgу или Дао је ga му обрију браgу 11 Дао је ga му се обрије браgа; или хрв. Tko se пijejavio? према срп. Ко

8 Предлог накои има синоним у предлогу йосле, али везнички израз након шШо нема одговарајући синоним *йосле шШо (али има синоним йошШо).

9 О употреби конструкција ga + презент и инфинитива у српском језику в. Синтакса 2005 : 324-329; Српски језик 2006: 1 49- 1 54.

545


се није јавио? и сл. Уп. такође заменичке облике у хрватским примерима који се не срећу или се ретко могу срести у српским кљижевним текстовима: Tesko је Ыti sати; Ovo је kolega о kojemи sam ti govorio; Ovo је prijedlog kakvи se пismo пadali; Nije оп covjek kоти se mozes povjeriti; Ne odlazi vise svojima, kamo је prije cesto odlazio; То је bas опо: пikоти se опато пiје iSlo.

У српском књижевном језику нису могуhе рефлексивне конструкције са директним објектом попут хрватских: Vozace se иpozorava па maglи; Nikako ih se пiје moglo пagovoriti; Nikoga se nece tripиt пиditi, нити неке безличне конструкције које се у српском књижевном језику не употребљавају, осим можда као регионализми: Pretиklo ga iz Cista mira; Odиzelo im i kиси i zemljи i tvorпicи; Tesko је biti sати.

Разлике у линеаризацији реченице такође су релативно ретке. Тако се линеаризација у именској групи као у примеру Svrseпi sи glagoli и takvoj porabi posve rijetki може чути и у српском језику, где би ипак било обични је Свршени iлaioлu су у iiiaквoj yйoiiipeбu сасвим peiiiкu, док је линеаризација проклитике непосредно иза атрибутива, као у примеру Miпistar је Juric doputovao (пример није из цитиране граматике), која је уобичајена у хрватском језику, у савременом српском књижевном језику мање уобичајена, или се доживљава као регионализам.

Рекцијске разлике такође су ретке, уп. у срп. Свађали су се око йрихоgа са зељfЉе или Свађали су се збоi йpuxoga са земље према хрв. Svadali su se о prihod sa zemlje, а ретке су и разлике у рефлексивности глагола, уп. хрв. Namjeravam preseliti и Istru, према срп. Намеравам ga се йреселu.м у Иciiipy.

Неке од хрватских граматичких конструкција које се разликују од функционално одговарајућих српских конструкција, у хрватском језику су застареле, регионалне или стилски маркиране, на шта аутори Gramatike hrvatskoga jezika умесно скреhу пажњу, нпр. Ne moze опа osim svojih vrsпjaka; Istakli su se и borbi protiv пadiruCim Turcima; То su postigli kroz svoje poklisare; Djevojkom је bila sutljiva; Ciпilo se da se rodio lovcem; То је bilo i glavпim uzrokom пjihova poraza па

546

О йpupogu iрљиаШичких разлика између срйскоi и xpвaiucкoi

izborima; Bijase uciteljem и Istri; То је uzrokom svih njegovih nevolja; lvan се Ьiti zastupnikom и Saboru; Poslala il1 је и sumu nabrati gljiva; Kolege se nisu javili; Spomenik iz bUela kamena. За реченице типа Marko је ravnateljem изричито се каже: "izrazito su stilski obiljezene, iako su od poslednjega desctljeca prosloga stoljeca nesto ucestalije nego prije, dijclom vjerojatno i zato sto se prcdikatni instrumental katkada smatra specificnoscu hrvatskoga standardnog jezika и odnosu prema srpskome" (Силић и Прањковић 2005 : 235).

Наведене специфичности хрватског језика у поређењу са српским су, скоро све, синтаксичке природе. У домену морфологије, поред онога што је већ речено о инфинитиву, одређеном и неодређеном придевском виду, хрватском заменичком облику si, хрв. заменичким облицима tko, netko и сл. , хрв. дативу komu, nekomu и сл. , може се констатовати следсће.

У српском и хрватском језику постоје исте врсте речи, исте граматичке категорије, исте грамеме и исте морфонолошке ПОЈаве.

Унутар парадигматике појединих врста речи у сразмерно малом броју случајева постоје разлике, нпр. у дистрибуцији наставака у појединим деклинацијским типовима. Тако мушка имена типа Maiiio или Cpeiiio у у српском језику у генитиву могу имати два наставка: или -е, или -а, ЧИЈа Је дистрибуција донекле регионална, а у хрватском језику само наставак -е. 1 О

Према српским хипокористичним зоонимима типа зека 11 зеко, чија је дистрибуција такође регионална, у хрватском предност имају облици типа zeko. Према Д. Брозовиhу наспрам српског номинатива зека, у хрватском Је номинатив исте именице zeko (Брозовић 1997: 1 3 1 ), али се ипак и у хрватском језику може се наћи облик zeka (Тошовић 2008).

Факултативни вокал -а- у именицама типа acйeк(a)iii нема сасвим исту лексемну дистрибуцију у српском и хрват-

10 У вези с тиме, као и у вези са следећим юiпомснама, говори се у раду: Тошовић 2008. О разликама између хрватског и српског на раз:тичитим нивоима, а посебно о покушајима са хрватске стране ла се број разлика вештачки увећа, в. О кука 1 999.

547


ском језику. Иако се у оба језика ти облици често подударају (нпр. само асисШенiй, не *acиciiieнaiii) срећу се и разлике, нпр. у срп. acйeкiii и, ређе, аспект, а у хрватском само aspekt. Употреба факултативног вокала -а- у таквим случајевима није карактеристична за хрватски језик мада није ни сасвим искључена.

Постоје и разлике у роду пој единих именица типа срп. основ или основа, хрв. osnova. У томе нема видљиве регуларности, па преостаје да се закључи како је реч о изолованим или малобројнијим различитим лексикализацијама именичког рода дата два језика, а не о граматикализованим, тј . регуларним разликама. Регуларне међујезичке разлике могу да постоје у оквиру појединих творбених типова, нпр. срп. фоне.ма, хрв. fonem, срп. линiвисiй(а), хрв. lingvist, али творба речи строго узев не спада у граматику јер нема битна обележја граматичких категорија - обавезност, регуларност израза и широку заступљеност у језичком систему (Пипер 1 988).

Постоје и разлике у алтернацији -л/-о на крају основе именица мушког рода испред нултог наставка, нпр. срп. ciiio, хрв. stol, али постоје и случајеви међујезичког подударања типа анђео и бол у оба језика. Регуларност такве међујезичке кореспондентности треба подробно испитати, али је и без тога јасно да је у питању малобројна група лексема, а не појава од категоријалног значаја.

У лексикализацију граматичких облика спада и преовладавајућа употреба инструментала pиtom у хрватском језику (Крмпотић 200 1 : 1 64 ) , према претежној употреби облика йуШел1 у српском језику уз могућност семантичке диференцијације у оба језика (у значењу посредства може само йyiiieJw, в. Клајн 2004).

Наведене појаве, а и неке друге, нпр. однос између дуге и кратке множине именица мушког рода, или употребе наставка -у (-ју) и -и у инструменталу именица женског рода на нулти наставак у номинативу (нпр. сољу 11 соли), требало би статистички испитати на обимном и репрезентативном корпусу, што је већ у току (Тошовић 2008), али се и без коначних резулатата тих истраживања види да су то појаве с

548

О йpupogu ipa.нaiuuчкux разлика из.међу срйскоi и хрваШскоi

периферним статусом у целини граматичког система, те да чак ни у таквим случајевима нема оштре међујезичке поларизације, него је ту пре реч о изолованој лексикализованости појединих граматичких облика.

У глаголском систему најфреквентнија је разлика у облицима футура I, уп. срп. чиШаћу према хрв. Citat си, али има и више лексикализованих разлика, нпр. у вези са употребом облика знСLи и знаgе.и (овај други облик је чешћи у хрватском, постоји и у српском), сйасем или сйасим (први чешћи у српском, други чешћи у хрватском), guћu и guiнyШu, супстандардно (први чешћи у српском, други чешћи у хрватском), што све спада у поменуте међујезичке фреквенцијске разлике у употреби једног од два могућа облика појединих глаголских лексема.

Ономе што је овде већ речено о заменицама и предлозима може се додати да се заменички ненаглашени облик трећег лица пј у хрватском користи уз предлоге pod, pred или nad, који тада имају завршио дуго -а, нпр. Stala је preda п}, што је у савременом српском књижевном језику граматички архаизам.

У облицима збирних бројева типа чеШворо или чеШверо (и њиховим изведеницама, нпр. чеШворойреi), српски језички стандард даје предност облицима типа чеШворо, а хрватски прописује само cetvero и сл. , као што такође препоручује употребу бројевних придева типа dvoji, troji, cetvori, petori . . . "Takvi se besprijedlozni odnosi kad је rijec о nesklonj ivim brojevima mogu razrjesavati i brojevnim pridevima, koji se tada rabe uz imenice bez obzira na spol i rod. Usp. Тiтје petnaestorim siromasnim grailanima potrebna trajnija ротос" (Силић и Прањковић 2005, 1 44). У савременом српском језику такви бројевни придеви се застарели и ретко се употребљавају.

* * *

Говорећи начелно, у оквиру сразмерно малобројних укупних разлика између савременог српског и хрватског књижевног језика таквих разлика је највише на лексичком

549


нивоу (посебно у терминолошким системима), маље на творбсном нивоу, још мање, заправо врло мало на граматичком нивоу и уопште их нема на фонолошком нивоу.

Граматичке разлике између српског и хрватског нешто су веће у говору него у језичком систему, пре свега зато што су неке од граматичких речи које се не подударају у та два језика (пре свега, наведени предлози, везници, заменице и бројеви) одликују високом учесталошћу употребе, што може донекле створити утисак да разлика има више него што их у Језику заиста има.

Ипак, наведене хрватске граматичке специфичности у односу на српски језик немају централно место у граматичком систему него су на љеговој периферији и већином су фреквснцијскс или стилске природе, а у мери у којој се срећу у кљижевном језику Срба у Хрватској , оне представљају регионализме у савременом српском књижевном Језику.

Избациваље из хрватског устава назива хрваiйскосрйски језик, и избациваље из хрватског устава формулације о српском народу као конститутивном народу у Хрватској , претходили су избациваљу деведесетих година ХХ века (највећим делом почетком августа 1 995) преко 250.000 Срба из Хрватске, из крајева где су живели вековима, што је учиљено уз велике цивилне жртве и уз прећутну или отворену сагласност већег дела света који себе сматра и назива хришћанским, цивилизованим и демократским. И српска и хрватска лингвистика (колико се буду руководиле научним, а не политичким мотивима) мораће уважавати чиљеницу да постоји српски књижсвни језик у Хрватској , а он ће због својих регионалних особености остати једна од карика које повезују српски и хрватски кљижевни Језик.

550

Цитирана литература

Бабић 200 1 : Stjepan Babic, H1-vatska jezikoslovna pt·enja. - Zagreb: G1obus, 200 1 ' 1 85-226.

Брозовић 1 997: Brozovic, Da1ibor: Gramaticke znacajke hrvatskoga jezika // Jezik, 1 997, 44, 1 27- 1 35 .

Гутков 2004: Владимир Гутков, СлависШика - србисШика: Изабрани раgови. - Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина - Нови Сад: Матица српска, 2004.

Клајн 2004: Иван Клајн, Речник језичких неgоуиица. - Београд: Српска школска књига, 2004.

Кордић 2004: Snjezana Kordic, Pro und kontra: ' Serbokroatisch ' heute // Sla

vistische Lingиistik 2002 1 М. Кrause, С. Sappok. - Mi.inchen, 2004, 97- 1 48.

Крмпотић 200 1 : Кrrnpotic, Marijan: Hrvatski jezicki prirucnik. - K1ostar lvanic: Agapa, 200 1 .

Нејлор 1 996: Кенет Е . Нејлор, СоциолинiвисШички йроблеми .weђ.v· Јужтш Сrювени.ма, {Превео и приредио Мирољуб Јоковић, Биографија Кенета Нејлора и редакција превода Милорад Радовановић, Поговор Павле Ивић). - Просвета: Београд, [ 1 996].

Окука 1 999 : Mi1os Okuka, Hrvatski kontra srpski, Зборник МаШице срйске за фи.лолоiију и линiвисШику, 1 999, XLII, 277-302.

Пипер 1 988 : Предраг Пипер, О граматичком значењу // Живи језици, 1 988, ХХХ, 1 --4, 1 0- 1 6.

Пипер 2005 : Предраг Пипер, Срйски из,wеђЈ' великих и малих језика. -Друго, проширено издање. - Београд: Београдска књига, 2005.

Пипер 2005а: Предраг Пипер, Историјски језик и политички језици, Расйеће језика срйскоiа, Никшић, 2005, 2, стр. 24-28.

Прањковић 1 998: Ivo Pranjkovic, Chorwacki j�zyk standardowy i serbski j�zyk standardowy // Nowe czasy, nowe jt;.zyki, пои,'е (i stare) proЬ/emy. Pod red. Ewy Jttdrzejko. - Katowice: Wydawnictwo Uniwersytetu Slц_skiego, 1 998, 252-264.

Радовановић 2006: Милорад Радовановић, Како је 'српски' (п)остао 'српски ' // АншlU Оiранка САНУ у Ново_w Cagy, 1 , 2006 [за 2004. и 2005], 1 7-28 .

Силић и Прањковић 2005 : Josip Si1 ic i Ivo Pranjkovic: Gramatika hrvatskogajezika: za gimnazije i visoka иcilista. - Zagreb: Sko1ska knj iga, 2005.

55 1


Синтакса 2005 : П. Пиnер, И. Антонић, В. Ружић, С. Танасић, Љ. Поnовић, Б. Тошовић, СинШакса савреwеноiа срйскоi језика: ПросШа реченица. - У редакцији академика Милке Ивић. -- Нови Сад: Матица срnска. Београд: Институт за срnски језик, Београдска књига, 2005 .

Срnски језик 2006: Срйскијезик у нормаШивном оiлеgалу: 50 Оgлука Оgбора за сШанgарнgизацију срйскоiјезика 1 Приредили Бранислав Брборић, Јован Вуксановић, Радојко Гачевић. - Београд: Београдска књига, 2006.

Тошовић 2008: Branko Tosovic. Gramaticke razlike izmedu srpskog, hrvatskog i bosnjackog jezika (preliminarium) // Morphologie - Mйnd/ichkeit - Medien: Festschrift fiir Jochen Raecke. Tilman Berger & Biljana Golubovic. - Hamburg: Verlag Dr. Kovac, 2008. - S. 3 1 1-322.

552


Јужнословенски језици: ipaмaiiiuчкe ciiipyкшype и функције

Издавач Беоiраgска књиiа

Београд, Милоша Поцерца 5

За издавача Милан Тасић

Библиотека ПуШ у речи

Књига 1 5

Уредник Милош ЈевШић

Рецензент СреШо Таиасић

Ко ректор Драiица Маслаћ

Технички уредник Пера СШанисављев Бура

Ликовно решење корица Алексанgар Пајовић

Штампа БуgућносШ, Нови Сад

Штампано у 1 .000 примерака

2 009 .

ISBN 978-86-7590-233- 1

C I P -- Каталогизација у публикациј и Н ародна библиотека Србије, Београд

8 1 1 . 1 63 '362

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ Ј езици : граматичке структуре и фун кциј е 1 Вјара Малџиј ева . . . [и др.] ; у редакциј и Предрага П ипера. - Београд : Београдска књига, 2009 ( Н ови Сад : Будућност). - 552 стр. : табеле, графикони ; 20 c m .

( Библиотека Пут у речи ; к њ . 1 5)

Текст на више ј езика. - Тираж 1 .000. - Напомене и библиоrрафске референце уз текст. - Библиографиј а уз свако поглавље.

1SBN 978-86-7590-233- 1

1 . Малџијева, Вјара [аутор] 2. Тополињска, Зузана, 1 93 1 [аутор] З. Ђукановић , Маја, 1 962 [аутор] 4. Пипер, Предраг, 1 950 [аутор] [уредник] а) Јужно словенски ј езици - Компаративна анализа

COB1SS.SR-ID 1 56494348

predrag piper juznoslovenski jezici

Documents

samostalniki

praesentis

aoristi

ga

ga

delenik na

njihove posebnosti

glagoli na