Predrag Perišić

Heroji Pozorišna komedija u dva dela Lica: RADOVAN, stariji seljak MIHAJLO, njegov sin MARIJA, njegova žena JELENA, mlada, lepa devojka, njegova ćerka HANS PITER FRANC ŽIVANA, seljanka POP MILENA, njegova ćerka SEKRETAR GRADSKI NOVINAR NOVINARKA I SELJAK II SELJAK SELJANKA, filmofil Epizodne uloge: Oficir, Komandanti, Pilotcrnac, Pukovnik, Šofer, Partizan, mladi nemački vojnici, skoro deca PRVI DEO Na levoj strani scene unutrašnjost seoske kuće: ognjište, sa velikim kazanom u kome se nešto kuva, veliki krevet, kredenac, nema struje gori petrolejka. U produžetku kuće, štala. U štali stogovi sena, meh za potkivanje. U dubini scene put koji vodi negde u brda. Duva jak vetra, pada sneg. Čuju se urlici vukova. Odsjaji dalekih eksplozija. U kući pored ognjišta sede: Radovan, Mihajlo, Marija, Jelena. Radovan i Mihajlo krune kukuruz, Jelena veze, Marija kuva u velikom kazanu kačamak. MIHAJLO: Tata da ti objasnim, Kina je najveća sila na svetu RADOVAN: Ma kakva Kina... Japan je dva puta veći i tri puta jači! MIHAJLO: Kako može da Japan bude veći od Kine...Kina ima milijardu stanovnika. RADOVAN: Ti baš znaš koliko Kina ima stanovnika. Jesi ih brojao? Možda je Kina veća ali je Japan jači. MIHAJLO: Zašto misliš da je Japan jači? RADOVAN: Zato što ima Cara! MIHAJLO: Ti misliš da je Japan jači samo zato što ima cara a Kina nema? RADOVAN: Jeste, to je poznata stvar: svaka zemlja koja ima cara je jača od zemlje koja nema cara? MIHAJLO: A Rusija? Rusija je sada jača nego kada je imala cara!

RADOVAN: Ne budali Mihajlo, vidiš da su Nemci pred Moskvom! Kada su Nemci došli do Moskve kada je Rusija imala cara! MIHAJLO: A Napoleon on je došao do Moskve kada je Rusija imala cara! RADOVAN: Znamo kako je došao i kako je otišao! Svaka zemlja mora da ima voñu. Car je taj kome svi veruju i za kojim svi idu... MIHAJLO: A Austrougarska, ona je imala Cara pa je opet izgubila rat. RADOVAN: E to je druga stvar... MIHAJLO: Zašto druga stvar... Taj Car nije valjao! RADOVAN: Ne, nego on nije mogao da se bori protiv svoga brata ruskog cara baćuške... Druga je stvar kada se bore dva cara jedan protiv drugog... Onda se oni dogovore pa jednom izgubi jedan a drugi put drugi... MIHAJLO: Tata! RADOVAN: Veruj meni: jedino Japan može da spase svet od Nemaca! MIHAJLO: Kako sada Japan da spase svet od Nemaca kada su oni zajedno sa Nemcima! MARIJA: Prekinite sa politikom, praznik je, Božić! Vidite da je rat svuda oko nas! Radovane upali sveću! Da se pomolimo Bogu na ovaj sveti dan, da nas rat mimoiñe... RADOVAN: Mi smo takve sreće, dobro će nas mimoići a zlo će nam se olupati o glavu! JELENA: Koja bi vojska došla u naše selo? Nema puta, sve zavejano. Da životinju primiš u kuću a ne čoveka? MARIJA: Ko će da seče česnicu? Ko nañe paru taj će biti srećan do kraja života! Hvala ti Bože što je rat daleko od nas! MIHAJLO: Ja! Ja sam našao paru! Ja ću biti srećan do kraja života! Čuje se zavijanje vukova. Svetlo se gasi. Sa bukom vetra meša se buka motora, metalnih gusenica. Na rikvandu promiču farovi... Treba stvoriti iluziju da je to kolona tenkova... Poslednji tenk u koloni se zaustavi. Farovi se ugase. Zvučni efekti pokvarenog motora... Vetar i urlici vukova. (NAPOMENA AUTORA: Govor Nemaca u drami je ustvari srpski jezik sa nemačkim akcentom) Na proscenijum istrčava nemački oficir. OFICIR: Šta se dogaña, zašto ste stali? Tri mlada momka u nemačkim uniformama garavih lica i zamašćenh ruku. HANS: (Salutira) Pukla je osovina her komandant... OFICIR: Požurite sa popravkom, opasno je da tokom noći ostanemo u planini! Mogu da nas napadnu neprijatelji! HANS: Razumem Her komandant. OFICIR: Ti Hans imaš čarobne ruke, ti ćeš to popraviti zar ne? HANS: Her komandant, ne možemo da popravimo kvar treba nam rezervna osovina! KOMANDANT: Čim stignemo do prve veće jedinice poslaću vam pomoć. Ostaviću vam hranu za jedan dan i šator. Mi produžavamo za Grčku... Vi ostajete ovde. Sutra stiže pomoć sa rezervnim delovima... Pošto popravite tenk odmah se uputite prema Grčkoj... HANS: Razumem, her major! KOMANDANT: Nemojte paliti vatru da vas neprijatelj ne otkrije... Ove planine su pune crvenih bandita... Tri mlada Nemca razapinju šator zavlače se u šator. Farovi i buka koja se udaljava U daljini velika eksplozija.

Nemačka komanda. U kancelariji sedi jedan pukovnik... uñe oficir, salutira OFICIR: Gospodine pukovniče šifrovan telegram za vas! PUKOVNIK: (Čita) Diverzija, most bačen u vazduh... Partizani. Treća tenkovska četa iz drugog bataljona na putu za Grčku uništena... OFICIR: Nema preživelih? PUKOVNIK: Nema preživelih! Obavestite rodbinu poginulih vojnika... Komandanta odlikovati gvozdenim krstom! OFICIR: Razumem her pukovnik! Pukovnik priñe karti koja je okačena na zidu. Vide se tenkovske kolone koje se kreću u raznim pravcima. Pukovnik nacrta nekoliko crnih krstova. U štali Radovan i Mihajlo. Radovan kuje, Mihajlo duva meh. MIHAJLO: Tata, da ti objasnim! RADOVAN: Šta ti imaš meni da objašnjavaš! Ko se borio u Velikom ratu ti ili ja? Ko je dobio kuršum u levu nogu a? Otkuda Japan sa Nemcima. Sa Nemcima je Italija... Japan je protiv Nemaca a zajedno sa Rusima... MIHAJLO: Tata, to je bilo u onom ratu! RADOVAN: Duvaj u taj meh vidiš da se ugasila vatra! Ništa ti ne znaš... Zato su te i izbacili iz škole... Ja sam se borio protiv Nemaca a ne ti... Radovan i Mihajlo kuju potkovice. MIHAJLO: Ja ne mogu više bole me leña! RADOVAN: Iskovali smo tri potkovice ni jednog konja ne možemo da potkujemo! A koliko ja znam, konj ima četiri noge. MIHAJLO: Zašto moramo da radimo. Ja više volim da spavam! RADOVAN: Zato što je rad stvorio čoveka! Da čovek nije radio ostao bi majmun! MIHAJLO: Ja ne volim da radim a nisam majmun! RADOVAN: I priroda po neki put pogreši! Svi seljaci potkivaju konje u drugim selima. Crknućemo od gladi ako ne radimo! Zatamnjenje otamnjenje Jutro, sve je prekriveno snegom. Vrh brda pokriven snegom. Vidi se deo gusenice tenka, kupola i cev koja je uperena u nebo. Iz šatora se izvlače tri mlada Nemca. HANS: Koliki sneg! Kolika planina! FRANC: Koliko još ima do Afrike? HANS: Ne znam... Daleko je! PITER: Gde se sada nalazimo? FRANC: Da pogledam kartu: Jugoslavija... Negde u brdima Jugoslavije... Kada preñemo brda spuštamo se na more... Tamo se ukrcavamo na brod... PITER: Ja u životu nisam video ovoliki sneg... FRANC: Ni ja... HANS: Ako je ovde ovako, kako li je u Rusiji? Mladići cupkaju pored šatora pokušavaju da se ugreju. Hans gleda kroz dvogled. FRANC: Jesi li nešto otkrio? HANS: Nigde ništa... Samo brda i šume i sneg! PITER: Šta ćemo da radimo? HANS: Čekaćemo pomoć... Major je naredio da ne krećemo odavde dok pomoć ne stigne... PITER: Da zapalimo vatru, smrznućemo se!

FRANC: A šta ako privučemo partizane! PITER: Neka doñi mi ćemo im objasniti da u ovom ratu još nismo ispalili ni jedan metak... Tenk se pokvario... Da nam pomognu da popravimo tenk i mi idemo dalje! HANS: Dok to objasniš bićeš mrtav! FRANC: Nema više hrane! PITER: Da uzmemo puške pa da idemo u lov HANS: Ne smemo da pucamo zbog partizana. PITER: Isto je umreti od metka ili od gladi! FRANC: Zec! Na proscenijumu se pojavi zec. Tri mladića mu se puzeći prikradaju... Kako se približe zec pobegne. Mladići puze za zecom lupe glavama u ogradu kuće. PITER: Kuća! HANS: Selo! FRANC: Spašeni smo! HANS: A šta ako su u selu njihovi? FRANC: Izgleda sve mirno... Nigde se ništa ne kreće... PITER: Sneg već danima pada. Svi su putevi zavejani... Da uñemo u kuću i da zatražimo malo hrane. Da preživimo dok ne stigne pomoć! HANS: Ako se pojavimo u uniformama sa oružjem, pomisliće da smo došli da ih napadnemo... FRANC: Na kome jeziku ćemo se sporazumevati, kako ćemo razgovarati? PITER: Rukama... Moramo pokazati da smo prijatelji... Moramo da izgledamo miroljubivo... Prijateljski... FRANC: Ja imam nešto novca... To su mi dali roditelji pre nego što sam krenuo u rat... Da mi se nañe... Možemo jednostavno da zamolimo da nam prodaju malo hrane! PITER: Ili da se trampimo! Mi njima damo ašov, dvogled, nož... A oni nama hranu... U štali Radovan i Mihajlo. MIHAJLO: Ja ne mogu više da radim, bole me leña... Moram da odmorim? RADOVAN: Ceo dan se izležavaš, ništa ne radiš! MIHAJLO: A vidiš ipak sam postao čovek! RADOVAN: Nešto si postao ali čovek nisi! Idi popni se na peć i spavaj! Da te ne gledam! MIHAJLO: (Zeva) Idem da spavam.. (Izañe iz štale) U štalu bojažljivo uñu tri mlada Nemca... Radovan se prepadne Nemaca a i oni se prepadnu Radovana... on dohvati vile... stoji i gleda ih... Nemci dižu ruke u vazduh objašnjavaju rukama da su prijatelji. Hans otvara džak... u džaku su nekoliko ašova jedna baterijska lampa, dvogled... Nemci pokazuju rukama hoće da menjaju za mleko i kukuruz. RADOVAN: (Pošto se povratio od zaprepašćenja muca) Ko... ste vi... HANS: Dojčland soldaten... Essen... RADOVAN: (Ohrabri se pošto shvati da su ovo deca) Nemci... Odakle ste došli... Da niste vi neki Nemci zaostali iz onog rata... Franc pokazuje rukom da su došli negde iz visine. RADOVAN: Sa neba? Pali ste sa neba!? Nemci klimaju glavom. RADOVAN: Da vi niste došli avionom?

Nemci klimaju glavom. RADOVAN: Pa da kako bi po ovom snegu nego avionom! Mladi Nemci uzmu džak sa kukuruzom... sipaju mleko u šlemove, piju... zahvaljuju i brzo se izgube iz štale. Radovan sakrije u slamu bateriju, dvogled i ašov. U štalu se vraća Mihajlo. MIHAJLO: Mama me poslala po mleko za večeru! Jedan seljak koji je bio u gradu kaže da je radio javio: Japan napao Ameriku! RADOVAN: Svašta se u gradu priča! Dok istina stigne do nas, sto puta promeni i lice i dušu. Japan napao Ameriku, lažeš Mihajlo samo da meni napakostiš! Nisi ti to dobro razumeo... MIHAJLO: Japanci bombardovali Per Harbor! RADOVAN: Pa da, to znači da su napali Kinu... Jel ima grad u Americi koji se zove Per Harbur... Razmisli pa sam kaži... Nema... Jel’ su bombardovali Njujork i Čikago? MIHAJLO: Ne znam... RADOVAN: Mihajlo glup si kao noć! Per Harbur je grad u Kini! Japan je napao Kini kao što sam ja rekao! Svejedno ko je koga napao... Mene brine ko će da pobedi! Mihajlo, uštini me za ruku! MIHAJLO: Molim tata! RADOVAN: Uštini me! MIHAJLO: Šta ti je tata, zašto da te štipam? RADOVAN: Uštini me da vidim da li sam živ ili mrtav! MIHAJLO: Živ si da življi biti ne možeš. RADOVAN: Uštini me kada ti kažem! MIHAJLO: Dobro, kada baš hoćeš! Uštine ga iz sve snage. RADOVAN: Jao, pa nisam ti rekao da mi otkineš komad mesa... Znači, živ sam! MIHAJLO: Na žalost, živ si! RADOVAN: Doñi da ti kažem nešto u poverenju: da ti šapnem na uvoda niko ne čuje! MIHAJLO: Šta ima da šapućeš, ko će da čuje! Tata, nema nikoga kilometrima okolo... (Gleda praznu kačicu) Sam si popio svo mleko? Šta ćemo sada mi da večeramo? RADOVAN: Nisam ja popio mleko! MIHAJLO: Nego ko, duhovi? RADOVAN: Nemci! MIHAJLO: Kakvi Nemci, crni tata! Nije te sramota da lažeš u tim godinama... Gde će ti duša, ostavio si nas bez večere! U kući. Veče. Zemljani pod, ognjište, gori petrolejka... Za stolom sede Radovan, Mihajlo, Marija i Jelena. Jedu tvrdo kuvani kačamak. JELENA. Zar nema ni kapi mleka? MIHAJLO: Nema, sve popio tata! RADOVAN: Nisam, duše mi... došli Nemci i sve popili! MARIJA: Tebi je vrana popila mozak, kakvi Nemci? RADOVAN: (Tiho) U selu su Nemci! MIHAJLO: Da to nisu neki Nemci zaostali iz onog rata! MARIJA: To su njemu zaostali neki Nemci u glavi... Ostavio si decu bez mleka... Kako si tako alav! JELENA: Ostavite tatu na miru... Pilo mu se mleko, popio je i šta onda!

RADOVAN. Kada vam kažem... Ja krenem iz štale kad na vratima Nemci... I to ne jedan, tri Nemca! MIHAJLO: Da to nisu bili Japanci ili Kinezi? MARIJA. Tebi se sve nešto priviña u poslednje vrme! Izlapio si Radovane, eto to je to! Kakvi Nemci! To je tvoja luda glava! RADOVAN: Ako su došli Nemci, to znači da je rat stigao i kod nas! MARIJA: Radovane, ne prizivaj zlo i ne šegači se sa nama... Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo... Ti si pametniji od celog sela! Na spavanje! Jutro je pametnije od večeri! Marija gasi petrolejku, Radovan se okreće na jednu pa na drugu stranu. MARIJA: Šta ti je, smiri se! RADOVAN: Ne znam šta mi je ne mogu da spavam... Nešto mi san ne dolazi na oči! MARIJA: Jesi se pomolio Bogu pre spavanja’ RADOVAN: Jesam... Ali mi se čudne misle motaju po glavi... MARIJA: Sačuvaj me Bože u tvojim godinama RADOVAN: Nije ono što ti misliš... MARIJA: Nego... Priznaj da si sve izmislio! Praviš se važan pred decom... Junačiš se bez razloga... Deca ti se smeju iza leña... Izmišljaš nekakve Nemce... Samo si ih ti video... Niko drugi ih nije video! Radovan ustaje, oblači se. MARIJA: Kuda ćeš po noći? RADOVAN: Imam neka posla u planini! MARIJA: U planini, po ovakvom vremenu? O luda, čoveka! Radovan izañe iz kuće, uñe u štalu... zapali sveću, razgrne slamu... tamo stoje ašov, dvogled, baterijska lampa... Iz slame Radovan izvuče staru pušku, stavi sebi dvogled oko vrata i izañe iz štale... Planina – rano jutro, sviće. Duva vetar. Zavijaju vukovi. Radovan se sa naporom se probija kroz snežne nanose Na uzvišici ugleda mali šator zavejan snegom. Radovan zalegne, počne da puzi kroz sneg... Udari glavom u nešto tvrdo... Uspravi se: ispred njega tenk pokriven snegom Radovan polako obilazi oko tenka... Oprezno se prikrade zaviri u šator. U šatoru zbijeni jedan pored drugog spavaju tri mlada Nemca. Radovan izvadi nož, preseče konopce koji drže šator. Šator se sruči na mladiće, koji su uhvaćeni kao u ribarsku mrežu. Radovan se izmakne nekoliko koraka uperi pušku u mladiće RADOVAN: (Natuca nemački) Los, los... Ruke u vis... Zarobljeni ste... Mladi Nemci se uplašeni izvlače ispod šatora. Dižu ruke u vis. U koloni Radovan ih tera prema selu. Iza vrhova planina počinje da sviće zora. U štali. U jednom uglu stoje uplašeni i zbunjeni mladi Nemci. S druge strane znatiželjno ih gledaju Mihajlo, Marija i Jelena. Radovan sa puškom i dvogledom oko vrata ponosan. RADOVAN: A šta sada kažete? Ja popio mleko?... A? Što ćutite... Mihajlo opipava uniforme, gleda oznake. MIHAJLO: Nemci, stvarno Nemci... Pravi Nemci... Jel govore nemački? RADOVAN: Ne, kineski... Govore nemački, neko kako... MARIJA: Ma kakvi Nemci, to su neka deca... Zalutala u planini... Izgubili se od roditelja... RADOVAN: Kakva deca, imaju i tenk! MIHAJLO: Borio si se sam protiv tenka? RADOVAN: Nego šta... Jedva sam ih savladao...

MARIJA: Ja i dalje mislim da su to neka deca koja su zalutala u planinu! Pošli na izlet iz grada, uhvatila ih noć u planini... RADOVAN: Ako ne veruješ da su Nemci, pitaj ih nešto pa ćeš da vidiš! MARIJA: Možda su i Nemci ali su svejedno deca... Kako te nije sramota da se boriš sa decom... RADOVAN: A tenk? MARIJA: Kakav tenk, izmišljaš, znam ja tebe! Sigurno si ih uhvatio na spavanju... oni te pitali: čiča gde je put za selo? A ti ih kao zarobio! JELENA: Oni su gladni da im damo nešto za jelo... Jelena donosi sir i mleko... Mladi Nemci halapljivo jedu. HANS: (Pokušava da se sporazume mešajući nemački i engleski) Danke... Džou are friends... Tenk... Kaput... Mare... Grece... Afrika... Romel... RADOVAN: Jel sada vidiš da su pravi Nemci... imaju tenk... Idu za Afriku! MARIJA: Pa otkuda ovuda put za Afriku!? RADOVAN: A kuda bi inače išli? MARIJA: Kroz naše selo? MIHAJLO: Kroz naše selo, pa preko Grčke i mora u Afriku! MARIJA: Bože da sam juče umrla ne bih znala da se kroz naše selo ide za Afriku... RADOVAN: Baš pored naše štale, kroz dvorište... Tu vodi put za Afriku... Pored staje za Afriku a kroz šljivik za Aziju! Ženo idi spremaj večeru... Nije za tebe politika! MARIJA: Ne, nego je za tebe... Pusti tu decu da idu kući... RADOVAN: Pustio bih ja njih samo ne znam gde im je kuća! FRANC: Tenk... Kaput... Čekamo pomoć... Čim stigne pomoć... Mi popravimo tenk i idemo dalje... MIHAJLO: Koliko sam ja razumeo, stvarno im se pokvario tenk... Eto ti, nemačka tehnika pa se kvari... RADOVAN: To je zato što nemaju više Kajzera... Nemaju više cara! Za vreme onoga rata kada sam ratovao u Galiciji, kada su imali Kajzera, ja nisam video ni jedan pokvareni nemački tenk! Nemci halapljivo jedu. RADOVAN: Ala su izgladneli... pojedoše sve za pet minuta... JELENA: Da im donesem još hrane? RADOVAN: Donesi! Zatamnjenje otamnjenje. U kući. Za stolom sede Radovan, Mihajlo, Marija i Jelena. Na stolu nekoliko korica hleba. MIHAJLO: Nema više hleba? MARIJA: Nema... RADOVAN: A sira? MARIJA: Nema ni sira... Sve pojedoše Nemci... I stalno im malo! RADOVAN: Šta ćeš mladi ljudi... MARIJA: A šta ćemo mi? Daleko je do proleća a oni nam ispraznili ambar... Crna Radovane donese nam zlo u kuću! Kako ćemo preživeti do proleća... Pocrkaćemo od gladi! Mihajlo sedi zamišljen, delje neki štap. U štali spavaju mladi nemci, rumeni i ugojeni MIHAJLO: Tata, Nemci smislili rakete da iz Berlina gañaju Moskvu i Njujork! RADOVAN : Ne budali Mihajlo... Ko upravlja tim raketama

MIHAJLO: Niko, same lete... RADOVAN: Pa kako mogu rakete same da lete... Kako da pogode Njujork ako niko njima ne upravlja... Znaš li ti koliko je more do Amerike... Kako da prelete toliko mora... Nisu to ptice... MIHAJLO: Tata, ja sam gladan! RADOVAN: I ja sam sine... Nema ništa za jelo, propali smo... U štalu uñu Radovan i Mihajlo. Mladi Nemci spavaju u jednom uglu. RADOVAN: Probudi ih i isteraj napolje Mihajlo ih budi... Radovan širom otvori vrata, pokazuje da izañu napolje. RADOVAN: Slobodni ste, idite, puštam vas... Idite! Nemci gledaju... veje sneg, duva vetar. RADOVAN: Evo vam šlemovi, ašov, dvogled, baterijska lampa, sve vam vraćam... Samo idite... Izgura ih na sneg... Nemci stoje... MIHAJLO: Neće da idu! RADOVAN: Vidi stvarno, neće da idu! Nemci se vrate u štalu i ponovo sednu na pod. MIHAJLO: Tata, šta ćemo da radimo sa njima... Neće da idu! RADOVAN: Nisu ludi da idu napolje... Ovde im je toplo, dobro ih hranimo... Vidi kako su se ugojili! MIHAJLO: Oni se ugojili a ti i ja kost i koža! RADOVAN: Vezuj ih! MIHAJLO: Tata!? RADOVAN: Vezuj kada ti kažem... Daj pušku! Mihajlo vezuje Nemce... Oni su premrli od straha. HANS: Mi smo ratni zarobljenici... Prema Ženevskoj konvenciji... MIHAJLO: Tata, ne misliš da ih... RADOVAN: Neću ja vas da streljam, nemojte da se plašite... Vodim vas u selo... Možda će neko hteti da vas uzme... Da budete od neke koristi... Da sečete drva, nosite vodu... Mi nemamo više hrane... Selo – noć... Put je pust nigde nikoga. Radovan i Mihajlo teraju tri Nemca kroz selo. Zakucaju na jedan prozor osvetljen petrolejkom. RADOVAN: (Mihajlu) Skloni se ti sa njima iza živice dok ja obavim razgovor... Živana, otvori! Na vratima se pojavi krupna, lepuškasta seljanka. ŽIVANA: A to ste vi čiča Radovane! RADOVAN: Kako živiš Živana? ŽIVANA: Teško! Ja sama a treba pospremiti, decu nahraniti... doneti drva iz šume... Nema ko da mi okopa baštu, da mi oreže vinograd, da mi zaseje kukuruz... Deca su stalno bolesna... Nema dovoljno drva... Hladno je... Dok je moj Toma bio živ, išlo je nekako... Od kako je on proletos umro meni nema života... RADOVAN: Znam ja sve to zato sam i došao da ti pomognem... (Viče) Mihajlo! Vidiš mog Mihajla tamo ispod drveta! ŽIVANA: Vidim... RADOVAN: A vidiš ono troje pored njega... ŽIVANA: Vidim ali ih ne poznajem... Neka deca...

RADOVAN: Ne možeš ni da ih poznaješ... Oni nisu iz našeg sela i nisu deca... Oni su Nemci! ŽIVANA: (Prekrsti se) Bože me spasi, otkuda Nemci u našem selu? RADOVAN: Rat je došao i do našeg sela! To su nemački vojnici, pravi... Ja sam ih zarobio... ŽIVANA: Bože, ja sam mislila da su ti Nemci kao neke aždaje, kao ñavoli... Ogromni, sa buljavim očima i iskeženim zubima... A ono vidi deca... Deca kao i naša... A šta ćete da radite sa njima? RADOVAN: Držaću ih do proleća u selu a kada sneg okopni, predaću ih vlastima u gradu... ŽIVANA: A ko će da ih hrani preko zime... I mi sami umiremo od gladi! RADOVAN: Zato sam i došao... Izaberi jednog, da ti pomaže, da ti donosi drva iz šume, da kruni kukuruz, popravi crep na krovu, donosi vodu iz bunara... Pa će tako da ishrani i sebe i tebe i decu... Da proñe zima a posle šta Bog da i njima i nama... ŽIVANA: A šta ako pobegne? RADOVAN: Gde da pobegne? U ove planinčine? Da umre od zime i gladi... Ili da ga rastrgnu vukovi... Neće da beži, budi sigurna... Uzmi jednog nećeš se pokajati... ŽIVANA: Ne mogu, sramota me... Šta će selo da kaže? Ja sam udovica... Muškarac u kući... RADOVAN: Pa nije baš da ti ni jedan muškarac posle Tomine smrti nije svratio u kuću... Uostalom ti kako hoćeš... Ako nećeš ti uzeće ga drugi... Uzmi ga ili crkavaj od gladi i zime... ŽIVANA: Dobro bi mi došla muška ruka u kući, ne mogu sve sama... Ali se plašim, nepoznat muškarac... I još Nemac... RADOVAN: Sama si rekla, nije to muškarac to je dete... Sve će da te sluša... Oni su moji zarobljenici... Ti imaš da nareñuješ a on će da sluša i sve da radi kako ti kažeš... ŽIVANA: Baš sve... RADOVAN: Baš sve... Bez pogovora... ŽIVANA: Pa onda dobro da uzmem jednog na probu, na sedam dana... Da vidim kako će da se pokaže... RADOVAN: Mihajlo, dovedi zarobljenike! Mihajlo uvodi mladiće koji se tresu od straha i hladnoće. RADOVAN: Evo, izaberi sama. Hoćeš nekog jačeg ili pametnijeg? ŽIVANA: Ne znam... Stidim se... Izaberite mi vi... Možda ipak snažnijeg... RADOVAN: (Mihajlu) Odvezuj ovoga... Name? PITER: Piter! RADOVAN: Petar, zove se Petar... Vidiš kako se lako sporazumeš... Namesti mu u štali neka tamo spava u senu... I samo ga noći zaključavaj, a preko dana neka radi... Arbeiten... Versten... PITER: Arbeiten... Versten... RADOVAN: Vidiš sve je razumeo... I neka je sa srećom. Idem ja dalje da vidim ko će da uzme ovu dvojicu! I ne moraš ti baš svake noći da ga zaključavaš. Radovan i Mihajlo izañu sa dvojicom Nemaca. ŽIVANA: Jao Bože, šta me snañe! Živana uzme veliki sekiru da naseče drva za vatru. Piter priñe uzme sekiru i naseče drva...

PITER: Ja ću da nasečem drva i da založim vatru... ŽIVANA: Ništa ja tebe ne razumem... Piter seče drva... loži vatru Sjaj vatre osvetli sobu... PITER: Sutra ću ja da idem u šumu da nasečem još drva... Da bude toplo, da se deca ne razbole... Piter loži vatru... pokrije decu... Živana ga gleda... Seoska crkva, polusrušena. Kroz napukle crepove vidi se zvezdano nebo. Gori nekoliko sveća... po crkvi šetaju kokoške... POP: Nemoj Radovane tako ti Boga, kako ću Nemca u crkvu! Skrnaviš mi crkvu! Kako da mi bude ñakon čovek druge vere... RADOVAN: Prekrsti ga u našu veru... Pope, rat je, sada su svi ljudi iste vere... Živ ili mrtav, to su sada dve jedine vere! Jel’ možeš sam da držiš službu božiju? Ne možeš! Crkva propada, krov prokišnjava..Imanje ti je zaraslo u korov... Nema ko da ti drži epitrahilj kada sahranjuješ... POP: Sve si ti u pravu... Ako se ovako nastavi neće uskoro biti ni mene ni crkve... A šta ako narod sazna da je Nemac? Da Nemac služi službu božiju! RADOVAN: Ti, pope, znaš malo nemački... Nauči ga malo srpski da možete da se sporazumete... Naredi mu da ćuti... Kaži narodu da je gluvonem od roñenja... Niti će ga oni šta pitati niti će on imati potrebe da bilo šta govori... Božiji čovek... Neka ti crkvu popravi... imanje očisti od korova... POP: Istina je sve što kažeš! Imanje nam propada nema ko da radi... Sahranjujemo ljude kao pse... Nema ko da mi pridrži kandilo... Šta će Bog na sve to da kaže? RADOVAN: Ostavi Boga na miru... Da mi kao ljudi pomognemo jedan drugom... Da preživimo u ovim teškim vremenima. Samo do proleća a onda ih vodim u grad i predajem vlastima... Pa neka vlast odluči šta će dalje sa njima... POP: Kojim vlastima crni Radovane... Ko zna koja će vlast bitina proleće... RADOVAN: Meni je svejedno: ako budu komunisti, dobiću orden što sam zarobio Nemce... Ako budu Nemci, njihove sam spasao... Pope, meni je najvažnije da sam tu decu izbavio sigurne smrti... Da ih nisam našao smrzli bi se gore u planini... Bog će to znati da ceni kada doñe sudnji čas... Bar se ja tako nadam... U štali kod Radovana. MIHAJLO: Ovoga niko neće! RADOVAN: Neće, mnogo je mršav i slab! MIHAJLO: Pa šta ćemo sa njim? RADOVAN: Neka prespava kod nas, pa ćemo sutra videti... Znaš kako se kaže: dan je pametniji od večeri! MIHAJLO: Da ga vežem? RADOVAN: Što da ga vezuješ kada i onako nema kuda da beži! U uglu štale stari kovački meh i nakovanj. Hans gestovima objašnjava da je on kovač i da zna da kuje. MIHAJLO: Šta kaže? RADOVAN: Koliko ja njega shvatam on je kovač! MIHAJLO: Gde on ovako žgoljav može da bude kovač... RADOVAN. Nemci su ti čudo moj Mihajlo! Žilav je to narod... I svi se razumeju u tehniku... Zato su oni nepobedivi! MIHAJLO. Tata, kako su nepobedivi kada su izgubili prvi rat... Pobedili su ih Francuzi i Englezi...

RADOVAN: Ti si naivan Mihajlo... Niko ne može Nemca da pobedi... To je bio dogovor velikih sila... sve su to zakuvali Englezi! I to znaš zašto: da sačuvaju Indiju! MIHAJLO: Kakve sada ima veze Indija sa tim? RADOVAN: Ima nego šta... U Indiji Englezi dresiraju slonove da bore sa tenkovima... Slonovi se popnu dan drvo i kada naiñe nemački tenk, oni skoče pravo na tenk... Ali to još niko ne zna... To je velika tajna... Kuća kod Živane. Piter dovlači gomili drva, loži vatru, čisti stan. Donosi vodu sa bunara, kupa decu... Jedno dete ima groznicu... Piter iz svog vojničkog ranca vadi lekove, leči dete... Noć... Piter sedi pored deteta stavlja mu obloge na čelo. Ispod kreveta raskupusani bukvar... Piter uzima bukvar... piše slova ćirilicom. ŽIVANA: Nemac, mnogo vam hvala što ste mi izlečili dete... PITER: Nema na šta... Ja mnogo volim decu! I mnogo tužan kada vidi bolesno dete! Ja našao bukvar i naučio vaša slova... naučio da čita... ja sam učitelj... Ja u Nemačkoj učio decu da čitaju i pišu... ŽIVANA. Naša deca ne znaju da čitaju i pišu... U selu nema škole, nema učitelja... Svi su nepismeni i stari i mladi... Ja sam nabavila bukvar za decu ali nema ko da ih uči... PITER: Ja ću naučiti decu da čitaju i pišu... Ja u Nemačkoj bio učitelj. Učio decu da čitaju i pišaju... ŽIVANA: Imaš li ti, tamo u Nemačkoj neku familiju? PITER: Ima familiju... Otac, majka, brat, sestra! ŽIVANA: A žena? Jesi li ženjen? PITER: Bio ženjen. Žena ostavila, otišla s drugim! ŽIVANA: I ta tvoja kao i onaj moj... Trčao je za svakom suknjom i dugačkom i kratkom. Taj nije znao šta je dosta. PITER: Moja trčala za pantalonama i dugačkim i kratkim! ŽIVANA: E baš smo se ti i ja našli! Našla vreća zakrpu... PITER: Našla vreća za pičku... Ja ne razumem šta to znači? ŽIVANA: Teško je to objasniti! Ne možeš ti to da shvatiš! To ti je Nemac kada dvoje, kako da ti kažem, tužnih, nesrećnih, usamljenih ljudi, nañu nekoga i onda više nisu nesrećni nego postanu srećni! Jesi sada razumeo? PITER: Sada sam razumeo! Dvoje se tužnih nañu, prepoznaju i zavole... I onda su veseli! ŽIVANA: Tako nekako... Samo se to u životu retko dogodi... Ili skoro nikada! Seoska crkva. Krov je popravljen... zidovi omalterisani... Pop drži božiju službu, pored njega Franc maše kandilom. Pop peva “Oče naš...” I SELJAK: Imaš novog crkvenjaka popo? POP: Imam II SELJAK: Odakle je došao? POP: Iz planine... Ostao bez roditelja, siroče... II SELJAK: A što je tako ćutljiv... Ne ume da peva? POP: (Poverljivo) On je gluvonem od roñenja... Niti šta čuje niti zna da govori... ima zlatne ruke, mnogo je vredan... Radi po ceo dan... Crkva mi konačno liči na dom božiji... Neka ga Bog čuva i poživi... U štali kod Radovana. Hans je namestio meh, raspalio vatru... kuje potkovice. Sav je crn od dima i gari. SELJAK: Hvala ti Radovane ko bratu roñenom... Tri meseca nije imao ko da mi potkuje konja... Koliko sam dužan?

RADOVAN: Deset jaja i kačicu kajmaka... I da se vidimo opet... Kovačnica je otvorena od zore do mraka... Ispred štale red seljaka koji čekaju za potkivanje. MIHAJLO: (Hansu) Sedi, odmori da popijemo jednu rakiju! HANS: (Meša srpski i nemački) Ja ne pije dok radim... Ja sam sebi dao normu: još pet potkovica za danas... MIHAJLO: Ceo dan radi! RADOVAN: To ti je Nemac! MIHAJLO: Takvo čudo još nisam video u životu! Niko ga ne tera a on radi! I ništa mu nije teško!? U štalu uñe Jelena. JELENA: Donela sam večeru! HANS: Danke, frojlajn! Sada završio posao, sada mogu da sednem i da jedem! Hans uzme petrolejku okači je o gredu. HANS: Zašto kod vas nema električne struje? JELENA: Nema... Grad je daleko... ko će dovde da dovuče struju? Nema ko da radi! Mladi su otišli iz sela u grad... Ostali su samo žene, deca i starci... HANS: A ima li u selu žice i debelih balvana? JELENA: Žice ima, a ima i debelih blavana u šumi... Samo nema ko da seče! HANS: Mi idemo u šumu, isečemo drva, ja vama uvedem struju... JELENA: Ti baš imaš vešte ruke! Sve što dohvatiš, napraviš! HANS: Ja sam mehaničar. Tamo u Nemačkoj opravljam automobile, kosilice za travu... Sve mašine ja znam da popravim! JELENA: A otkuda vi u našem selu! Ovde zimi niko ne dolazi! HANS: Pokvario se tenk... Nema rezervnih delova... Čekamo da pošalju! JELENA: I onda ćete da odete svojim putem? HANS: Meni je ovde lepo... Ovde je sve mirno! Da čovek zaboravi da je rat! Ako preživimo rat, ja ću tebe da provozam automobilom po selu! JELENA: Ja bih umrla od straha! HANS: Pored mene ne treba da se plašiš... Školska učionica: prljavi podovi, razbijeni prozori... na sredini školske učionice polomljena tabla. Piter sa grupom dece kreči zidove.Živana donosi vodu, pere pod u školi. Sa strane stoji grupa seljaka i posmatra. ŽIVANA: Ljudi šta gledate, doñite pomozite... Da očistimo školu da deca imaju gde da nauče da čitaju i pišu... I SELJAK: Nekako čudno govori ovaj novi učitelj! ŽIVANA: Nije iz naših krajeva... Ali mnogo voli decu! II SELJAK: LJudi da pomognemo biće dobro i za nas i za decu... Pored crkve – njiva. Drveće je ozelenilo, cveće procvetalo. Franc kalemi voćke. Iz crkve izañe popova ćerka, lepuškasta devojka Milena... MILENA: Donela sam ručak... FRANC: Danke... Nije još vreme ručku, mora još da se radi! MILENA: Šta ti to radiš? FRANC: Kalemim paradajz na jabuku... Paradajz će biti veliki kao jabuka i rašće na drveću... MILENA: (Prekrsti se) ðavo te odneo, kako je to moguće... Paradajz da raste na drvetu...

FRANC: Lakše će biti da se obere a biće i ukusniji! MILENA: Svašta ćete vi Nemci da izmislite... Reci mi: kakvo je selo u Nemačkoj tamo gde ti živiš? FRANC: Selo ko selo... Zemlja je tvrda kao kamen, nije kao ovde... Ovde i štap da zasadiš i on će roditi... A kod nas moraš tri puta da oreš, da ñubriš... Mnogo radiš a malo rodi! MILENA: A ovde: malo radiš, mnogo rodi! FRANC: Ja i ovde mnogo radim da bi rodilo! Vaša njiva kada zasadim pšenicu može celo selo da hrani! Ali mora da se radi! MILENA: Što ste vi Nemci čudni ljudi stalno bi da radite... Tamo u Nemačkoj imaš porodicu... FRANC: Imam oca i majku... I oni su seljaci, obrañuju zemlju kao i vi... MILENA: A ženu, imaš ženu? FRANC: Nemam, nisam stigao da se oženim... Mi smo seljaci kao i vi ovde... Dok nije počeo rat ja sam obrañivao zemlju, sadio, žnjeo... A sada su mi majka i otac ko zna gde, brinem za njih... Iz crkve izañe Pop. POP: Franc, doñi ovamo da vežbamo pevanje! FRANC: Meni to teško ide. Ja nema glasa. Više volim da orem i kopam! Žanjem, sadim! Pop uči Franca da maše kandilom i peva “Oče naš...” POP: Moraš da naučiš da pevaš... Nije teško ponavljaj za mnom... FRANC: A kako gluv i nem čovek može da peva? POP: To će biti čudo, božije čudo... Odjednom si progovorio jer ti se u snu javila Devica Marija... To će da vrati u crkvu sve nevernike. Kada vide da si ti progovorio i da čuješ, pomisliće da je to božije čudo i dolaziće ponovo u crkvu... Hans, Mihajlo i Radovan vuku veliko stablo. MIHAJLO: Tata je ne mogu više! Ovaj Nemac će nas ubiti... nikada ovoliko nisam radio u svom životu! RADOVAN: Ako hoćemo struju moramo da se namučimo... MIHAJLO: Ja ne mogu više... Boli me svaka kost... Srce će da mi prepukne... A i šta će nam struja? Celoga života živimo bez struje... Pa šta nam fali, živi smo i zdravi... Sa ovim Nemcem izgubićemo i život i zdravlje! HANS: Manje priče više rada... Do noći bar još dve bandere da odvučemo u selo! MIHAJLO: Tata, kaži nešto! Spasi me ove napasti! RADOVAN: Ćuti i radi! MIHAJLO: Zašto da radimo kada nas niko ne tera! Hajde da podelimo posao: ja ću da ćutim a vi radite! Ispred škole, Piter sa nekoliko seljaka seče daske, prave ñačke klupe. U crkvi. Pop drži propoved... Zapeva... Odjednom zapeva i Franc. Narod se u čudu krsti. POP: Narode, čudo se dogodilo... Ovaj gluvonemi nesrećnik je progovorio... U snu mu se javila Devica Marija... On čuje, on zna da govori.. To nas Bog blagosilja i oprašta nam naše grehe... Pomolimo se Bogu za njegovu milost i dobrotu... Škola. u školskoj učionici sakupili su se seljaci i deca. Škola je sreñena, okrečena, sve je čisto i uredno. ðačke klupe uredno poreñane... Piter se popne na stolicu, zašrafi malu sijalicu. Sijalica u školi zatreperi, upali se. Deca se prvo vrište od straha a zatim se

raduju. Seljaci bojažljivo prilaze i gledaju u sijalicu. Piter ugasi petrolejku. U kući kod Radovana... Umesto petrolejke gori sijalica. Mihajlo sa oblogom leži u krevetu, stenje i jauče. MARIJA: Onaj Nemac nam ubi dete! RADOVAN: Bar će od njega da napravi čoveka... MARIJA: Kaže, sve ga boli ne može da se pomeri... RADOVAN: Vidi sine kako gori sijalica! Zar nisi ponosan što smo uveli struju? MIHAJLO: Jao, sve boli i ruke i noge i leña... Neću više da radim! U sobu uñe Jelena, svečano obučena. RADOVAN: Jelena, zašto si se tako obukla... Da ne ideš nekome na svadbu ili na sahranu? JELENA: Idem u školu? MARIJA: Crna kćeri gde u ovo doba u školu? JELENA: Ima igranka. RADOVAN: Šta reče? MARIJA: To što si čuo! Doći će nam glave ovi tvoji Nemci! RADOVAN: Zašto moji! MARIJA: Zato što si ih ti doveo u selo... Kada ćeš da ih vodiš u grad da ih predaš vlastima? RADOVAN: Na proleće! U školi. Franc svira na harmonici. Deca se ludiraju trče po učionici. Devojke i mladići stidljivo stoje uz zid. Piter priñe Živani pozove je da igraju... Živana stidljivo odbija, pravda se da ne zna... Piter joj objašnjava korake... igraju... Hans igra sa Jelenom... Opšte slavlje... Nekoliko starijih seljaka nepoverljivo vrte glavom... Kuća kod Radovana. Iz daljine se čuje grmljavina... niz prozore se slivaju mlazevi kiše. MIHAJLO: Kakvo nevreme, ala grmi... Da nas ne pogodi grom... RADOVAN: Ma nije to grmljavina od nevremena... To Nemci i Partizani vode bitku za grad... Topovi su to Mihajlo a ne grom! MIHAJLO: A ko će tata da pobedi? RADOVAN: Uvek neko pobedi! MARIJA. Meni je vračara pre neki dan gledala u pasulj i kaže mi: crveni će da pobede! RADOVAN: Mnogo zna ta tvoja vračara! MARIJA. Stiglo proleće Radovane! RADOVAN: Pa šta? MARIJA: Treba da odvedeš Nemce u grad i da ih predaš vlastima... Rekao si: kada doñe proleće... JELENA: Mama! MARIJA: Šta je? JELENA: Ništa... RADOVAN: Put je raskvašen, teško je otići do grada! MARIJA: Može da se ide... Može... JELENA: Ja sam čula da je bujica potkopala most... RADOVAN: Misliš da je vreme da ih vodim u grad? MARIJA: Ja tako mislim, da budemo mirni... RADOVAN: Kako da ih vodim, čuješ pucnjavu... Da sačekamo prvo da vidimo ko će da pobedi pa onda da ih vodim...

MARIJA: Da ne bude kasno? RADOVAN: Nikad nije kasno... Tri puta meri jednom seci... Zamisli ako ih odvedem u pogrešnom trenutku... Ako kojim slučajem pobede oni koji ne treba da pobede a izgube oni koji ne treba da izgube, šta onda? Kako objasniti: otkuda kod mene Nemci? MARIJA: Ja samo kažem: bolje ih vodi na vreme! Bolje i za njih i za nas! Jer ovo na dobro neće izaći! RADOVAN: I to ti je rekla tvoja vračara? MARIJA: Ne, to mi govore moje oči koje sve vide! I moja pamet koja sve razume! U kući kod Živane. Piter pravi deci bukvar... Rukom ispisuje slova. Off tutnjava topova. ŽIVANA: Zašto ne legneš, kasno je? PITER: Pravi deci bukvar da imaju odakle da uče... Mora svako dete da ima bukvar! ŽIVANA: I sve si to sam rukom ispisao? PITER: Moram, ja sam njihov učitelj! U kući je sve je sreñeno, čisto... deca spavaju... Sve bliža tutnjava artiljerije. ŽIVANA: Pucaju... Bore se za grad... Naši i vaši... PITER: Sve su bliže i bliže... ŽIVANA: Ko zna šta nam nosi novi dan? Hoću da ti kažem: život mi se promenio od kada si ti došao... Ja sam do tada znala samo za muku! A od kada si ti došao kao da me je sunce obasjalo... PITER: I meni je lepo kod tebe... volim i tebe i decu! ŽIVANA: Baš si dobar čovek... Samo šteta što si Nemac! PITER: Pa i ja sam čovek... Iako sam Nemac! ŽIVANA: A šta ako doñu u selo partizani? PITER: Ne znam... Neprijatelj. Ode glava! ŽIVANA: A ako doñu Nemci? PITER: Dezerter. Opet, ode glava! Ko god da doñe meni nema spasa! Ali budi sigurna: tebe i decu neću ostaviti! Piter ćuti nastavi da ispisuje bukvar. ŽIVANA: Petre, hoćeš da me naučiš da čitam i pišem, sramota me od dece... Oni čitaju i pišu a ja ništa ne razumem... PITER: (Uzme ñačku tablicu i kredu) Hoću... (Uhavati je za ruku) Kosa tanka, uspravna debela, poprečna crtica vesela... I to je slovo A! ŽIVANA: Pa to nije ništa teško... I već sam naučila jedno slovo... PITER: Dva crtice i slovo V, kružić je slovo O, dve tačkice i L, jedna uspravna je I, kada se drže ze ruku je M, jedna na drugu i to je T, jedna velika drži tri male je E... Pročitaj šta sam napisao... ŽIVANA: (Sri če) V... O... L... I... M... T... E...! Piter je nežno zagrli i poljubi... Iz daljine se čuje tutnjava topova... U kući kod Radovana. Dotrči jedno dete. DETE: Čika Radovane, poslao me tata da vam kažem, gore u planini gde smo čuvali ovce... Četa partizana ide prema selu... RADOVAN: Brzo u selo! (Mihajlu) Javi Francu i Piteru, neka odmah doñu kod nas u štalu... MIHAJLO: Tata, šta će da nam rade partizani kada saznaju da smo čuvali Nemce? RADOVAN: Ima da nas streljaju i da nam posmrtno dodele orden za glupost! Meni prvog a tebi drugog reda! Jesi zadovoljan!

Planinska kosa iznad sela. Na padinu iznad sela iz šume izlazi komandant partizana, visoki brkajlija razgleda dvogledom okolinu... Digne ruku kolona se zaustavi. U štali kod Radovana. Kroz prozor na krovu Radovan dvogledom osmatra. U štalu utrče Mihajlo, Hans, Petar i Franc. HANS: Šta se dogaña? RADOVAN: Partizani... Idu prema selu! Tri mladića uplašeno gledaju u Radovana. RADOVAN: Ulazite u seno! PITER: Šta? RADOVAN: Ulazite u seno! Nemci se bace u stog sena... Sa njima se u seno zavuče i Mihajlo. RADOVAN: (Izvlači Mihajla iz sena) Ti izlazi napolje... Šta ćeš ti u senu! MIHAJLO: (Trese se od straha) Draži su ti Nemci od roñenog sina!!! U štalu uñe Marija. MARIJA: Crni Radovane, šta to radiš, zašto ih kriješ? RADOVAN: Šta da radim... Da ih predam partizanima da ih streljaju!? MIHAJLO: Zašto da ih streljaju? RADOVAN: Zato što su Nemci! MARIJA: Ništa oni nisu krivi, oni su još deca... Ako im ti lepo objasniš... RADOVAN: Dok ja objasnim ode njima glava! MARIJA: A šta ako neko u selu potkaže? RADOVAN: Ode nama glava! MARIJA: Svi ćemo nastradati zbog te tvoje lude glave! Idem i ja u seno! Partizanski komandant kroz dvogled posmatra selo... Na brdu više sela stoji tenk prekriven granjem, sav zarastao u travu. PARTIZAN: Hoćemo li u selo druže komandante da se ugrejemo i nahranimo? KOMANDANT: (Pruži mu dvogled) Pogledaj i reci mi šta vidiš? PARTIZAN: Ništa druže Komandante, sve je mirno... KOMANDANT: Pogledaj tamo levo, iznad sela u brdu... PARTIZAN: Boga mu jebem, pa ono je tenk... Nemački tenk! KOMANDANT: Dobro su ga zakamuflirali, da ga ne primetimo... PARTIZAN: Eno i žice... Izgleda da su razvukli telefone po celom selu... KOMANDANT: To mora da je veća nemačka jedinica čim imaju i tenk... U svakoj kući je sigurno po jedan Nemac... Komandant osmatra kroz dvogled. Pored kolone partizana prolazi Seljak. Seljak je mali. Žena je krupna. Žena nosi Seljaka na leñima. KOMANDANT: Stari jel ti ideš iz sela? SELJAK: Da, iz sela! KOMANDANT: A kuda si krenuo? SELJAK: U grad, vodim ženu kod doktora... mnogo je bolesna... Jedva ide... KOMANDANT: Jel’ ima u selu Nemaca? SELJAK: Ima! KOMANDANT: Koliko ih ima? SELJAK: Ja sam video tri: jednog u školi, jednog u kovačnici i jednog u crkvi... KOMANDANT: Zaseda! Dobro su se rasporedili... Hvala stari... Žena uprti Seljaka na leña i odu sa scene.

KOMANDANT: Drugovi, Nemci su u selu... Sigurno se radi o bataljonu a možda i o celoj diviziji... Imaju i tenkove... To je zaseda... Povlačimo se... Trkom prema šumi... Partizani trče prema šumi... Nestaju u šumi. U štali. Mihajlo proviri iz sena. MIHAJLO: Tata, jel idu? RADOVAN: Stali su iznad sela nešto osmatraju! MIHAJLO: Ako doñu nema nam spasa! Tata, jel’ idu u selo? RADOVAN: Jok... Trče prema šumi... MIHAJLO: A što trče prema šumi? Jel ih neko juri? RADOVAN: Niko ih ne juri!!! MIHAJLO: Sami trče prema šumi? A da ih nisu napali obadi ili pčele? Ili ne daj Bože da nisu nagazili na mravinjak? RADOVAN: Trči za njima pa ih pitaj! U crkvi. Pop se moli ispod ikone Majke Bogorodice. POP: Bože, pomozi nam i spasi nas onog ludog Radovana zbog koga ćemo glave izgubiti u ova nesrećna vremena! MILENA: Tata, ručak je na stolu! POP: Partizani, dolaze u selo, sve će nas pobiti... MILENA: Kakvi partizani? Ja sam sada došla iz sela. Nema u selu partizana! POP: Kako nema... Javili seljaci da su na brdu iznad sela i da idu prema selu... MILENA: Predomislili su se i otišli na drugu stranu u susedno selo! POP: Hvala ti Bože, spasitelju naš... Franc, živ si, hvala Bogu, ja sam se uplašio šta će biti sa nama ako doñu partizani! FRANC: Ja, oče, nisam nikoga ubio... Nisam ni metak ispalio u ovom ratu! POP: Znam, ali ti si Nemac... U ovo ludo vreme to je dovoljno da izgubiš glavu... Obuci se idemo na sahranu u susedno selo... Danas je sve manje života a sve više smrti... FRANC: (Veselo) Sahrana, sahrana! POP: Sahrana a ne svadba... U školi. Dva seljaka vode za ruku dvoje male dece. I SELJAK: Učitelju, mi smo došli da se raspitamo da li možeš i našu decu da primiš u školu! II SELJAK: Mi smo iz susednog sela, s one strane brda, kod nas nema škole... Ima škola ali nema učitelja... A vaša škola se raščula po celom kraju, mislimo, zašto naša deca da budu nepismena a vaša pismena... I SELJAK: Mi ćemo da platimo koliko treba! PITER: Školovanje je kod nas besplatno... Deca sve dobiju besplatno i sveske i knjige... Naravno, primiću ih... Iz svih okolnih sela deca dolaze kod nas u školu... Biće mesta i za vaše... I SELJAK: Hvala ti Učo, mnogo si nas zadužio! Neka ti je sa srećom! Dva seljaka idu kroz selo. II SELJAK: Čudan mi učitelj, nekako čudno govori... I što je još veće čudo: ne traži novac... Kao da nije od naših? I SELJAK: I nije od naših? II SELJAK: Kako nije od naših... A čiji je? I SELJAK: Nemac... II SELJAK: Šta kažeš, Nemac?

I SELJAK: Da ti objasnim... dovodio ga je Radovan da prezimi kod mene, a ja budala nisam hteo da ga uzemem. Uplašio sam se... II SELJAK: Dešava se ponekad: od tame ne vidiš svetlo! Pa kreneš putem za koji ne znaš kuda vodi! I SELJAK: Teško je biti pametan u smutna vremena! I kada misliš dobro ispadne na zlo! II SELJAK: I obrnuto: i zlo se nekada pokaže ko’ dobro! Dva seljaka idu kroz selo... Okrečene kuće, ureñene ulice... bandere za struju... Seljaci gledaju, čudom se čude... Na tablama natpisi ulica: “Šilerova”, “Ludviga van Betovena”, “Geteovo sokače”. I SELJAK: Vidi, čuda neviñena, promenili nazive ulica! II SELJAK: Šta su napisali, kako im se zovu ulice? I SELJAK: “Šilerova”, “Geteova”, “Ludviga van Betovena”! II SELJAK: Ko su ti sad pa ti? I SELJAK: Nemam pojma, neki njihovi! II SELJAK: Meni je lakše bilo da upamtim one stare nazive! I SELJAK: A kako su se ranije zvale? II SELJAK: Nikako! Doñu do kuće u kojoj živi Radovan... I SELJAK: Dobar dan Radovane! RADOVAN: Dobar dan Sredoje... Koji vetar vas donese u naše selo? I SELJAK: Doveli smo decu u školu... II SELJAK: Radovane, dobro ti ide posao... RADOVAN: Ne mogu da se požalim. I SELJAK: Dobar ti ovaj momak... Pročuo se, nema takvog kovača odavde do mora! RADOVAN: Boga mi i nema... Radi od jutra do mraka i opet ne može da postigne... I SELJAK: Eh da mi je onda bila današnja pamet kud’ bi nam bio kraj... Sećaš se kad si ga dovodio kod mene da prezimi? RADOVAN: Sećam se: a ti me izbacio iz kuće, ni rakiju nisam popio... Bio si se uplašio kada si video Nemca, kao da si samu alu video! I SELJAK: Pogrešio sam, izvini... pokajao sam se ali ne vredi! Mi pocrkasmo od gladi i zime... A vi imate i hrane i struje... I više nego što vam treba! RADOVAN: Imamo, imamo... ponekad i pretekne! I SELJAK: Radovane, pomagaj brate... Komšije smo, prijatelji... Hoću nešto da ti predložim! RADOVAN: Da čujem! I SELJAK: Da nam ti pozajmiš tvoje Nemce na izvesno vreme... Da doñu u naše selo da uvedu struju, otvore školu, kovačnicu... Da nam pomognu da preživimo dok ne doñu bolja vremena! RADOVAN: A šta vi meni nudite za uzvrat? Oni su ratni zarobljenici... Po Ženevskoj konvenciji ja ne smem da ih mučim i iskorišćavam... II SELJAK: Ostavi ti sada te konvencije... Ako mi možemo da se dogovorimo kao ljudi! I SELJAK: Rat će se završiti jednog dana... Naši će pobediti Radovane! RADOVAN: A koji su to “vaši”? I SELJAK: Znaš ti dobro ko je sve iz našeg sela... Kada se rat završi, onda će se pitati: ko je bio na kojoj strani? Ko je koga pomagao? RADOVAN: Ja sam ih zarobio i predaću ih onima koji pobede! Ma čiji bili...

II SELJAK: Dobro, samo mnogo ih paziš... Kao najroñenije... Da ti se sutra to ne uzme za zlo! RADOVAN: Šta vi meni nudite? I SELJAK: I mi imamo zarobljenika... Amerikanca, pilota... Srušio se iznad našeg sela... Crn kao gar! Plaše ga se deca i žene kao vraga! RADOVAN: A jel’ taj zna šta da radi? I SELJAK: Zna, kako da ne zna! II SELJAK: Odlično igra karte... Igra poker po ceo dan... Pola sela je opelješio... RADOVAN: Bolje da vi njega zadržite za sebe... A ja da čuvam moje Nemce... I SELJAK: Imamo i nešto komunista, pobegli su iz grada pa se kriju u našem selu... RADOVAN: A jel znaju oni nešto da rade? I SELJAK: Ma jok, oni samo sede i filozofiraju... RADOVAN: Šta ćete kada ste zle sreće! Ovaj moj Nemac radi po ceo dan! Niti se kocka, niti juri žene, ne opija se, ništa ne pita, ne filozofira, ne interesuje se za politiku... Samo ćuti i radi... I SELJAK: Znači nećeš? RADOVAN: Neću I SELJAK: Radovane, kad doñe osloboñenje nekom će svanuti a nekom će smrknuti! RADOVAN: Nekom obojci a nekom opanci... Takav ti je život! Tu se ništa ne može! Piter sa decom šeta kroz šumu. PITER: Deco, kako ćemo da odredimo strane sveta? Gledamo sa koje strane na drvetu raste mahovina, to znači da je to sa te strane... Kaži ti Jovane! JOVAN: Sever! PITER: Tačno... Vidite oluja je oborila ovo drvo... Po ovim krugovima možemo da odredimo koliko je drvo staro... A sada ćemo da crtamo. Nacrtaćemo naše selo kako ga vidimo odavde... Deca crtaju, Piter im ispravlja crteže. Jedno dete dohvati crvenu boju i na tenku nacrta veliku zvezdu petokraku... Deca se smejulje... Piter ništa ne primećuje... U crkvi. POP: Svi su nam ambari puni! Došli seljaci što si ih pozvao! FRANC: Neka uzmu žita koliko mogu da ponesu... I za sebe i za komšije... Seljaci dolaze i nose džakove žita na leñima. I SELJAK: Koliko treba da se plati za žito? FRANC: Ništa, besplatno! Nosi koliko ti treba! II SELJAK: Delite besplatno žito? FRANC: Toliko je rodilo, ima za sve... I SELJAK: To neće izaći na dobro! To nije nikada bilo, niti će biti! Niko nama nije dao ništa besplatno! II SELJAK: Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji! FRANC: Ništa ja vas ne razumem! Ako hoćeš nosi – ako nećeš, ostavi! Seljanka mu ljubi ruke... SELJANKA: Da te Bog poživi na hiljadu leta... Ti si naš spasilac, ti si naš anñeo... Sam te je Bog poslao da nas spaseš od uništenja i smrti... SELJAK: Možda je to dobro a možda i zlo! Ko će ga znati? POP: Bog jedini sudi šta je dobro a šta je zlo! Milena i Franc šetaju kroz voćnjak.Franc ubere jedan paradajz koji raste na drvetu. FRANC: Probaj... Šta kažeš?

MILENA: Paradajz... FRANC: A raste na drvetu... Šta sam ti rekao proletos... MILENA: Ne mogu da verujem: veliki je i ukusan kao jabuka... A raste stvarno na drvetu... FRANC: Nauka je čudo... Jednoga dana, ljudi će sami da prave životinje a možda i ljude prema sebi i drugima... MILENA: Ne razumem? FRANC: Na primer, imaš psa koga voliš ili ovcu, kravu... uzmeš jednu ćeliju, zamrzneš, oplodiš i rodi se isto takvo kuče, ovca ili krava... MILENA: Izmišljaš... LJudi i životinje su smrtna bića... Ne možeš ih ponovo napraviti... Život daje i uzima Bog! FRANC. Ali u dalekoj budućnosti u XXI veku sve će biti moguće... Ljudi će leteti na Mesec, oko Zemlje kružiće veštački sateliti... MILENA: Ništa ja tebe ne razumem... Ti to sve nešto izmišljaš! Franc, šta ćeš ti da radiš kada se završi rat? FRANC: Ako ostanem živ, vratiću se u Nemačku... Upisaću Poljoprivredni fakultet i baviću se naukom... MILENA: Sigurno tamo imaš nekog ko te čeka. FRANC: Nemam nikoga... MILENA: Svi muškarci tako govore... dok ne dobiju ono što traže! FRANC: Ja zaista nemam nikoga... Prošlo put kada si me pitala nisam ti rekao istinu... Roditelji su mi umrli kada sam bio mali... Usvojila me je jedna porodica, oni su me odgajili... Pred rat, njih su odveli u logor... MILENA: Zašto su ih odveli u logor... FRANC: Tek sam tada saznao... Oni su Jevreji! Sve sam pokušao da ih izvučem iz logora... Nisam uspeo... Ko zna da li su danas jož živi... Prema njima trči Pop... Jedva govori od straha. POP: Brzo kod Radovana u štalu... Prema selu ide četa Nemaca... Kakve će se još nesreće sručiti na našu glavu... Bože jedini ti znaš šta nas čeka u ova nesrećna vremena? Sada nam nema spasa, sve će nas vaši pobiti! U štali kod Radovana. Radovan gleda kroz dvogled. RADOVAN: Pancir divizija idu prema selu! MIHAJLO: Tata, sada nam definitivno nema spasa... Obesiće nas o prvu krušku, zato što smo im zarobili vojnike... MARIJA: Crni Radovane, šta ćemo sada? Spaliće selo zbog tebe! RADOVAN: I ja mislim da je kucnuo sudnji čas... doñite da se izljubimo i oprostimo... Ja ću da kažem da sam sve sam uradio... da niko od vas ništa nije znao... ja sam ih zarobio, neka meni sude... HANS: U salamu! RADOVAN: Molim? HANS: U salamu... RADOVAN: Kakvu salamu? HANS: U slamu! Tata, ja sada vas sakrijem u salamu... Ja razgovaram sa Nemcima... Ja vas spasim. U slamu! Tata ja vas volim. Radovan, Marija, Mihajlo i Jelena se zavlače u stog sena. Nemački komandant zaustavi kolonu vojnika. Kroz dvogled osmatra okolinu.

KOMANDANT: Pogledaj kroz dvogled i reci mi šta vidiš? NEMAC: (Gleda) Ništa, her major, sve je mirno! KOMANDANT: Pogledaj tamo gore iznad sela! NEMAC: Mein Got... Tenk, partizanski tenk! Vidim i žice... Razvukli su žice po celom selu... To je zaseda Her major! KOMANDAT: Trkom nazad u šumu! Nemački vojnici trče u šumu. U štali. MIHAJLO: (Proviri iz sena) Jel’ idu prema selu? RADOVAN: Ne... Trče u šumu!!! MIHAJLO: A zašto trče u šumu? RADOVAN: Nemam pojma! MIHAJLO: Da nisu nagazili na otrovne pečurke! Ili ne daj Bože da ih nisu napale smrdibube! RADOVAN: Pobegoše u u šumu... Neće kod nas ni Nemci ni Partizani... Nešto nije u redu! HANS: Možda smo falični. U kovačnici. Hans radi. Uñe Jelena. JELENA: Hans, donela sam ti ručak! HANS: Hvala! JELENA: Ja treba tebi da zahvalim što si nas danas spasao od Nemaca! HANS: Nije to ništa! JELENA. Da te pitam nešto? Kada si danas video tvoje, zašto nisi otišao? HANS: Mrzim rat, mrzim da ubijam ljude... JELENA: Jednoga dana, kada se rat završi, ti ćeš se vratiti u Nemačku, zar ne? HANS: Ne znam... Može se desiti i da ostanem... JELENA: Zašto bi ostajao šta tebe ovde privlači? HANS: Ima neko zbog koga vredi ostati? JELENA: A ko je to? HANS: Doñi da ti kažem da niko ne čuje... Jelena mu priñe, Hans je zagrli... U kući. Radovan sedi zamišljen... Marija prede vunu. MARIJA: Što si se zamislio Radovane? RADOVAN: Onako... MARIJA: Jel’ zbog Jelene? RADOVAN: Zašto zbog Jelene? MARIJA: Imaš li ti oči Radovane? RADOVAN: Imam? MARIJA: I šta vidiš? RADOVAN: Ništa... MARIJA: Jesi primetio da nam dete ne izbija iz štale... Misliš da je to zbog Rumenke... Ne razdvaja se od onog Nemca... Crni Radovane, nisam pametna šta nam je činiti... Bedu si nam na vrat navukao... RADOVAN: Ja odoh u planinu, ne čekajte me na ručak! Radovan dolazi do tenka. Obilazi oko tenka... S jedne strane na tenku nacrtana velika crvena petokraka... S druge strane veliki kukasti krst... Odjednom sve mu postane jasno... Nasmeje se i krene prema selu... U kući kod Radovana. Veje sneg... U kuću uñe Radovan sav pokriven snegom...

RADOVAN: Marija, Marija da ti kažem nešto... Zašto vojske nas zaobilaze... MARIJA: Zašto? RADOVAN: Zato... Zato... Zato što je sve zaledilo... MARIJA: Zato što je sve zaledilo... Ma šta pričaš? Pa normalno da je zaledilo kada je zima... A ti još nisi odveo Nemce u grad? RADOVAN: Kako ću kada je zima... Na proleće! MARIJA: Jedno je došlo i prošlo... Radovane, opameti se... Vidiš da Nemci gube rat... Visićeš na prvoj banderi kada partizani doñu u selo! I to na onoj koju si sam podigao i sproveo struju... RADOVAN: Šta da radim nema mi povratka! Kada kreneš krivim putem, teško je naći pravi! MARIJA: Kada bi unapred znali koji je pravi put manje bi bilo nesreća u životu! Ja vidiš što vidim! Čujem što čujem! Svašta se po selu priča! Neće izaći na dobro! RADOVAN: Samo da okopni sneg, odmah ih vodim u grad! U štali kod Radovana. Mihajlo igra poker sa američkim pilotom koji je crnac. CRNAC: Ja ću tri karte! MIHAJLO: Ja ću dve! Pot! CRNAC: Repot! MIHAJLO: Platio... CRNAC: Četiri keca... MIHAJLO: (Besno baci karte) Četiri kralja! U štalu uñe Radovan. RADOVAN: Šta to radiš Mihajlo... MIHAJLO: Igram poker sa ovim ñavolom! CRNAC: Sve ovo moje i kuća i štala i krava... RADOVAN: Kako tvoje? Otkud tvoje? CRNAC: Dobio na kartama od tvog sina... On sve prokockao... Sve je ovo moje... MARIJA: Crni Radovane pa šta ćemo sada? Gde ćemo mi da živimo? RADOVAN: Eto ti, htela si da pričuvamo i saveznike... A oni nas opelješili... U štalu uñu dva seljaka vode trojicu Nemaca. I SELJAK: Evo, vraćamo ti Nemce kako smo se i dogovorili! II SELJAK: Uveli su struju i kod nas u selo... Okrečili školu, asfalatirali glavnu ulicu, napunili ambare pšenicom... Ali šta vredi, došla vojska i sve popalila... Kroz naše selo stalno prolaze neke vojske... Sve nam uništiše i odnesoše... I SELJAK: A vi vidim lepo živite... II SELJAK: Kod vas niko ne svraća... Vojske prolaze i odlaze a vas zaobilaze? RADOVAN: Nas zaobilaze nekako im nismo na putu... Malo smo skrajnuti... I SELJAK: Radovane, vaše selo je na glavnom putu... Kako to da vas vojske obilaze? RADOVAN: I ja se to pitam? II SELJAK: Bog vas čuva... RADOVAN: Malo Bog a malo i naša pamet... Nego vodite mi što pre ovog saveznika dok nas nije doveo do prosjačkog štapa... Mi nekako lakše izlazimo na kraj sa neprijateljem nego sa saveznicima... MIHAJLO: Tata, Nemci idu prema selu! I SELJAK: Dolaze Nemci? Da mi bežimo da nas ne uhvate sa ovim Amerikancem. RADOVAN: Ništa vi ne brinite, neće oni u naše selo!

I SELJAK: Ma to se nikada ne zna, da mi bežimo dok je vremena... Seljaci sa Crncem brzo izañu iz štale. MIHAJLO: (Gleda kroz dvogled) Tata, ovo izgleda nisu Nemci... Imaju neku čudnu uniformu... Na glavi im neko perje, kao da su ne daj Bože velike kokoške! Radovan gleda kroz dvogled. RADOVAN: Sine, to su Italijani... MIHAJLO: A sada je meni jasni zašto ih kod nas zovu kokošari. Četa Italijana. Naleti na Seljaka i Amerikanca. KOMANDANT: Porka mizerija... Amerikano... Invazija! Amerikano došli na Balkano... Italijani se sjure se prema selu. Radovan gleda kroz dvogled... U štalu uñe Mihajlo. RADOVAN: Ceo rat smo pregrmeli gde sada da nastradamo od Italijana! Italijani sa dignutim rukama u vis idu kroz selo. Nalete na dva seljaka koji idu sa Crncem. Italijani grle i ljube Crnca. ITALIJANI: Amerikano, amerikano... Frateli... Dvorište Radovanove kuće. U dvorište ulazi grupa Italijana sa rukama podignutim u vis u znak predaje. MIHAJLO: Tata, došli Italijani!!! RADOVAN: Italijani... Sada nam stvarno nema spasa! Šta hoće? Italijani bacaju oružje. MIHAJLO: Tata, predaju se... Bacaju oružje... KOMANDANT: Italija, kaput... Gde su Amerikano? RADOVAN: Kakvi Amerikanci, nema ovde Amerikanaca! KOMANDANT: Kako nema Amerikanaca... Mi videli... RADOVAN: Vezuj ih i vodi u štalu! MARIJA: Crni Radovane, ko će ishraniti ovoliku vojsku? Hoćeš i njih da držiš do proleća? RADOVAN: Neću... Ove sutra vodim u grad!! MARIJA: Ti sam zarobi više neprijateljske vojske nego sve ove partizanske čete što se lomataju po planinama... RADOVAN: Šta da radim kada mi ide od ruke! Ni metak nisam ispalio a vidi puna kuća zarobljenika! MARIJA: Crni Radovane, ko će to sve nahraniti... U crkvi. Ispred oltara su Piter i Živana... Živana je sa velikim stomakom. RADOVAN: Pope, došla deca da ih venčaš... Na putu im dete pa neće da žive u grehu! POP: Kako da ih venčam, on nije naše vere! RADOVAN: Zar je sada važna vera, oče... Rat je, ljudi ginu svakoga dana.. U crkvu uñu Hans i Jelena... I Jelena je sa velikim stomakom. RADOVAN: Šta ćeš ti ovde... JELENA: Tata, moram nešto da ti priznam... RADOVAN: Nemoj ništa da mi priznaješ, vidim i sam... Pope, venčavaj i njih... Neću da mi se unuče rodi ko kopile! POP: Ne smem da ih venčam, ne smem od Boga... U crkvu uñu Franc i Milena... I Milena je sa velikim stomakom. MILENA: Tata, i mi smo rešili da se venčamo... Molim tvoj blagoslov... POP: Bože, šta me snañe... Ali šta je tu je... doñite deco da vas prvo krstim a onda da vas venčam!

RADOVAN: I Bogu će biti milo da se u ova nesrećna vremena kada se svi mrze neko i zavoli! Pop krsti Franca, Pitera i Hansa, zatim ih venčava po pravoslavnim običajima... U kući kod Radovana. Marija ljulja kolevku... Napolju proleće. MARIJA: Radovane, doñe i proñe, još jedno proleće... RADOVAN: Doñe i proñe... MARIJA: A ti ih ne odvede u grad!? RADOVAN: Kako da ih sada predam vlastima kada su nam rod najroñeniji? MARIJA: Neće ti glava još dugo biti na ramenima! RADOVAN: Za svoju ne brinem, samo da vaše sačuvam! Čuje se pucnjava, rafali iz mitraljeza. MARIJA: Čuješ tu pucnjavu! Bore se naši i njihovi! RADOVAN: Bore se! Samo ja više ne znam ko su naši a ko su njihovi! Nekako mi se u glavi zbrkalo! MARIJA: Samo ti filozofiraj dok te ne stave ispred zida i po “kratkom postupku”. Budi siguran neće ti suditi! Ne nadaj se! RADOVAN: Moja luda glava je sačuvala mnoge pametne glave... Proñoše četiri godine rata a nismo ih ni osetili... Nikada bolje nismo živeli! Spasao sam selo! To ću im reći kada doñu! MARIJA: Ja se plašim da neće imati ko da sluša! Trg u selu. Okupila se grupa seljaka... Meñu njima i Radovan, Mihajlo i dva seljaka. Sredinom puta dolaze partizani. Zaustave se na seoskom trgu... Jedan partizan se popne na tribinu. PARTIZAN: Drugovi seljaci, rat je završen! Fašistička Nemačka je pobeñena... Naša slavna Narodno-oslobodilačka vojska na čelu sa drugom Titom izvojevala je pobedu. Pobeda je skupo plaćena. Mnogo naših drugova palo je u borbi sa mrskim neprijateljem... Dok su se oni borili po šumama mnogi do vas su sedeli po kućama... Svi oni koji su sarañivali na bilo koji način sa neprijateljem biće najstrožije kažnjeni... Da živi KPJ! Da živi NOB! Da živi drug Tito! Dva seljaka priñu Radovanu. I SELJAK: Došao i tebi crni petak, Radovane! RADOVAN: Zašto? II SELJAK: Čuješ li ti šta ovaj govori? I SELJAK: Sada će da se svode računi... Sada će da izañe istina na videlo! Neko je čuvao komuniste, neko saveznike, a neko... RADOVAN: Ti Sredoje, bolje ćuti... I ti si ih vodio u tvoje selo da ti uvode struju i zidaju školu... Ako se raščuje neće ni tebi čitava glava ostati na ramenima... PARTIZAN: Drugovi seljaci, jedan rat smo dobili, sada počinje novi rat, nova Revolucija. Počinjemo da gradimo put u komunizam! Drugovi seljaci, u komunizmu u svakoj kući će biti električna struja, svako dete će ići u školu... Ambari će biti puni žita, obori puni svinja... Sve će biti besplatno... Svako će uzimati koliko mu treba! Da žive drugovi Marks i Engels... Da živi drug Staljin! Da živi KPJ! U štali kod Radovana. Mihajlo i Radovan krune kukuruz. MIHAJLO: Tata, a hoće li oni sada nas da streljaju? RADOVAN: Hoće! MIHAJLO: Zašto tata, ništa nismo uradili...

RADOVAN: Pa baš zato što ništa nismo uradili... Ako budemo imali sreće možemo da se izvučemo sa doživotnom robijom... Ali, sumnjam... MIHAJLO: Tata, ja neću da idem u zatvor... RADOVAN: Nećeš ti da ideš, ići će tata... Ja sam sve zakuvao, red je i da sam sve pokusam... Sutra ću da idem u grad da se sam prijavim... Da im uštedim benzin, da ne dolaze po mene... Samo ti meni nešto da objasniš Mihajlo: ako sam ja dobro razumeo onoga što je govorio na Trgu, to za šta će oni sada da se bore, za taj komunizam... Mi to već imamo u selu... Mi smo se za to već izborili... Imamo struju u svakoj kući, deca idu u školu, besplatno delimo žito... I to sve zahvaljujući ovim našim Nemcima! MIHAJLO: Naravno, kada su oni izmislili komunizam! RADOVAN: Šta? Nemci izmislili komunizam? MIHAJLO: Pa naravno tata, Marks i Engels su izmislili komunizam... A oni su Nemci! RADOVAN: Stani Mihajlo... Komunizam su izmislili Lenjin i Staljin... A oni su Rusi... MIHAJLO: Pa da oni su Rusi! Ali su komunizam izmislili Nemci! RADOVAN: Da se razumemo: jesu li Marks i Engles bili Rusi ili Nemci? MIHAJLO: Nemci! RADOVAN: Znači, komunizam su izmislili Nemci... A šta su radili Lenjin i Staljin? MIHAJLO: Oni su to oteli od Nemaca! RADOVAN: A onda su Nemci napali Ruse da vrate to što su im ovi oteli! MIHAJLO: Ne! Nemci su napali Ruse jer su hteli da budu gospodari celog sveta! RADOVAN: Pa da u celom svetu uvedi komunizam! MIHAJLO: Ko? RADOVAN: Nemci MIHAJLO: Ne. Rusi hoće u celom svetu da uvedu komunizam za inat Nemcima... RADOVAN: Mihajlo, baš si mi lepo objasnio... Sve sam shvatio... U kući kod Radovana. Marija sipa jelo... Radovan sedi zamišljen, ništa ne jede. MARIJA: Šta ti je, već danima ništa ne jedeš? Umrećeš od gladi! RADOVAN: Da li ću umreti od gladi ili ću visiti na banderi, na isto mu doñe... Razmišljam kako vaše glave da sačuvam... Sa svojom sam se već oprostio... MARIJA: Spakovala sam ti ovo što si tražio... Potkošulju, dugačke gaće, vunene čarape... RADOVAN: Da bude sve spremno kada doñu... MARIJA: Lepo sam ti ja govorila dok je bilo vreme... Vodi ih u grad... Hajde sada budi pametan pa nešto smisli... Hans i Jelena, Piter i Živana, Franc i Milena sa bebama. Radovan ih zagrli, pričaju na nemačkom. RADOVAN: Da vas više nisam čuo da pričate na nemačkom... Hoćete da izgubite glave ako vas neko čuje... Deco, sastali smo se da bismo se rastali. Pozvao sam vas da se oprostimo... Kucnuo je sudnji čas... Sutra ujutru idem u planinu i sam ću sebi da presudim... Napisaću pismo da sam ja za sve kriv i da vas ne diraju... Vi ste mladi vi treba da živite. Ja sam svoje završio... doñite da vas izljubim i da se oprostimo... Sutra se rastajem sa životom! MIHAJLO: Tata jel se ti sada rastaješ sa životom? RADOVAN: Da sine rastajem se sa životom. Radovan se oprašta, ljubi se sa svima. Zatamnjenje-otamnjenje. Radovan sedi pored starog zarñalog tenka... Pored njega naslonjena na drvo stara puška... Radovan na listu papira piše oproštajno pismo

RADOVAN: Drugovi partizani, ja sam izdajnik i narodni neprijatelj. Zato sam odlučio da presudim sam sebi a vi mi za uzvrat poštedite familiju. Ja sam celo vreme rata umesto da ratujem sa partizanima za slobodu i da se borim protiv mrskog neprijatelja čuvao u svojoj kući tri nemačka vojnika koje sam zarobio u neravnopravnoj borbi. Oni su deca, oni nisu ništa krivi... Nisu ispalili u ovom ratu ni jedan metak. Ali svejedno oni su kako kaže Mihajlo izmislili komunizam ali ja njemu ništa ne verujem jer je ponavljao u školi. Želim još da kažem da su oni u naše selo doneli komunizam. Jer kao što znamo Marks i Engels su bili Nemci i oni su izimislili komunizam. Drugovi, ja ću se i na onom svetu boriti za taj komunizam i reći svima tamo gore da ako ne prihvate komunizam moraju da se samoubiju. Radovan uzme pušku, nasloni je sebi na slepoočnicu. Okrene se prema tenku... Odjednom nešto se doseti... RADOVAN: Mihajlo, Mihajlo! Dolazi ovamo! Upreži volove! MIHAJLO: Tata jel si to ti? Živ ili mrtav? Zar nisi rekao da ćeš danas da se ubiješ? Ti se ubiješ a nas spasiš! Predomislio si se! Draži ti je tvoj život od života roñene dece... RADOVAN: Jeste, ustvari nije... Ništa ne govori, preži volove! MIHAJLO: Šta ćemo sa ovom gvožñurijom? Radovan poljubi tenk. RADOVAN: On je moj spasilac! Zlata nam on sada vredi... (Poljubi tenk) Vuci u selo! Još ja nisam rekao zadnju reč! Istorija je kurva! Ide od jednog do drugog! S kolena na koleno! Pišu je pobednici! I ja ću da napišem nekoliko stranica! Nekome će svanuti, nekome smrknuti! Kom obojci kom opanci! Takav je život, šta da se radi! Kraj prvog dela DRUGI DEO Scena je mali seoski trg. Na trgu stoji stari, zarñali tenk. RADOVAN: Mihajlo, ovu drvenu tablu, pobodi u zemlju i piši što ti govorim: Nemački tenk zarobljen u borbi, herojskoj borbi, 29. XI 1941. godine od grupe hrabrih partizana, nemoj grupe, napiši dva hrabra partizana... MIHAJLO: A ko su ti hrabri, partizani, tata? RADOVAN: Ti i ja, budalo jedna... Radovana i njegovog sina Mihajla, koji nisu žalili svoje mlade života... MIHAJLO: Tata! RADOVAN: Dobro, izbriši ovo “mlade”... Koji nisu žalili svoje živote u borbi protiv mrskog neprijatelja... A sada idemo kod kamenoresca da nam to sve ukleše u kamen... Seljaci se okupljaju oko tenka zagledaju natpis. Dva seljaka nepoverljivo klimaju glavama. I SELJAK: Radovane, opet si nešto smislio! II SELJAK: Ti si kao zmaj sa tri glave! Jednu ti odseku nikne nova! RADOVAN: Ja, drugovi pišem istoriju našeg kraja. I SELJAK: To je tvoja istorija a ne našeg kraja! RADOVAN: Ako neko zna bolje široko mu polje! Ja hoću samo da se sačuva uspomena na hrabre borce našeg sela! I SELJAK: Koji su se borili pod jorganplaninom

RADOVAN: Tenk je tenk! Pipni, pravi čelik, nemački. Trebalo je to osvojiti!? Nije to palo sa neba! Kancelarija sekretara komiteta. Sekretar komiteta, nizak debeli čovečuljak... Ispred njega na masnoj hartiji slanina, hleb, sir... Zvoni telefon SEKRETAR: Da, druže Gradski, slušam Tenk? Kakav tenk? Nisam čuo ni za kakav tenk! Ustvari čuo sam. Na glavnom seoskom Trgu! Nemački tenk? Mi, zarobili tenk? Nemoguće! U stvari, moguće! Sve je moguće! Ne znam. Znam! Kako da ne. To su borci iz našeg kraja zarobili tenk! Kada! Nemam pojma! Ustvari imam pojma, tokom rata! To je herojski poduhvat... Istorija našeg kraja će morati da se piše od početka... Druže Gradski, ima onih koji tvrde da smo u rat krenuli 1945. godine kada se već videlo ko pobeñuje... Uveravam vas, to narodni neprijatelji hoće da unesu smutnju i razdor u naše redove... Ako je tačno za tenk... To je zgodno za nas i naš kraj. Muzej Revolucije u našem mestu. VI ćete postaviti kamen temeljac još ovog proleća! A na počasnom mestu tenk! Idem odmah u selo da proverim... Ne verujem! Ustvari verujem! Čim proverim, šaljem izveštaj... Strogo poverljivo. Nikom ni reči, samo vama... Ako nema tenka, sve ću ih uza zid... Bolje mi njih nego oni nas! Selo. Trg. Sekretar se zaustavi na trgu pored tenka. Sekretar obilazi oko tenka. Ne može da veruje svojim očima. Čita natpis. SEKRETAR: Nemački tenk zarobljen u borbi, herojskoj borbi, 29. XI 1941. godine od grupe hrabrih partizana... Boga mu jebem, pravi nemački tenk! PARTIZAN: Pre dva dana smo bili u ovom selu, nije bilo tenka! SEKRETAR: Ćuti... Nikom ni reči! Što si video nisi video, što si čuo nisi čuo! Sada je došlo vreme da više ne veruješ ni svojim očima ni svojim ušima. Vidiš što ja vidim, čuješ što ja čujem! Jesi razumeo! PARTIZAN: Razumeo! Jel’ da hapsimo redom po kućama, ili samo one koje vi odredite... To su sve izdajnici! SEKRETAR: Kakvi izdajnici, to su heroji... Da nikoga nisi ni dirnuo... Oni su zarobili tenk! PARTIZAN: Razumem... SEKRETAR: Postavi stražu oko tenka... Počasnu stražu... I da se niko nije mrdnuo dok se ja ne vratim! Kancelarija Gradskog komiteta. U kancelariji je Gradski sekretar. Pun sebe, osoran, grub. Sekretar kuca na vrata, snishodljivo uñe. SEKRETAR: Druže Gradski bio sam u selu, sve proverio... GRADSKI: I? SEKRETAR: To je pravi tenk... Nemački tenk... GRADSKI: Kada su ga zarobili? SEKRETAR: Piše 29. XI 1941! GRADSKI: Sjajno... To su pravi heroji... Nisam ni znao da su se tako oštre borbe vodile u našem kraju još 1941... SEKRETAR: Nisam ni ja znao! U stvari znao sam. Nije bilo tu nikakvih borbi. Ustvari bilo je velikih borbi. Bilo je borbi kako da ne... Kako bismo inače zarobili tenk! GRADSKI: Sada ćemo zatvoriti usta onima koji govore da je prva puška u našem kraju opalila 1944. i to u lovu na divlje patke... SEKRETAR: To su smutljivci i otpadnici od radničke klase... Mi smo se borili još od početka... Pa sve do kraja... Neprekidno! Može se čak reći da smo se prvi u zemlji digli

na ustanak... ili bar meñu prvima... GRADSKI: Vrati se u selo i proveri sve detalje: kolika je bila četa, ko je komandovao, koliko ima preživelih boraca, koga dana se tačno odigrala bitka... Sve su to veoma važni podaci za budući Muzej Revolucije... Jesi razumeo? SEKRETAR: Nešto sam razumeo, nešto nisam... Ali idem da proverim! Seoski trg, ispred tenka. Pored Sekretara i naoružanih partizana stoje postrojeni: Radovan, Mihajlo, Hans, Piter i Franc. MIHAJLO: Tata, hoće li sada da nas streljaju? RADOVAN: Ćuti i ništa ne govori! SEKRETAR: Gde je ostatak čete? RADOVAN: Koje čete? SEKRETAR: Čete koja je učestvovala u napadu na tenk! RADOVAN: Nema čete... SEKRETAR: Znači, samo ste vas petorica preživeli... Ostali su izginuli... Ko je bio komandant čete? RADOVAN: Ja! SEKRETAR: Politički komesar? Radovan gurne Mihajla. MIHAJLO: Ja... Ja sam bio politički komesar... SEKRETAR: Jeste li imali mine, artiljeriju? RADOVAN: Ne, mi smo to golim rukama... Ovo nam je bilo jedino oružje! (Pokaže staru pušku) SEKRETAR: (Uzme staru Radovanovu pušku) Ovo nosim direktno u Muzej... Drugovi seljaci hoću da vam čestitam na herojskoj borbi tokom rata! Zahvaljujući vašem herojskom podvigu o našem selu će se daleko čuti... Ovih pet heroja su golim rukama osvojili neprijateljski tenk... Oni nisu žalili svoje živote u surovoj borbi sa mrskim neprijateljem... Malo je primera takvog junaštva i herojstva u našoj Revoluciji... Od sada će naš kraj služiti za primer budućim generacijama... Ali ne zaboravimo nisu oni sam osvojili tenk... Iza njih je stajala Partija... Naša slavna Komunistička partija... Dva seljaka ispod oka gledaju Radovana, nepoverljivo klimaju glavom. I SELJAK: Opet Radovan nešto zakuvao! II SELJAK: Što zakuva sam će i da pokusa! I SELJAK: Od dobre hrane ne boli stomak... II SELJAK: Ali od loše rakije ume da zaboli glava... Scena je seoska ulica. Sekretar sa Radovanom i Mihajlom obilaze selo. SEKRETAR: Drugovi, ne mogu da verujem svojim očima! Neverovatno: sva okolna sela su spaljena a kod vas ambari puni žita, struja u svakoj kući... RADOVAN: Mi smo se borili na dva fronta... Danju protiv neprijatelja a noću protiv zaostalosti i siromaštva... SEKRETAR: Čestitam junaci, iskreno čestitam... Ovo je čudo neviñeno... vi ste na pravom putu u komunizam... Pošteno rečeno: vi ste već jednom nogom u komunizmu! U školi. Sekretar uñe u učionicu. Deca ustanu da ga pozdrave. SEKRETAR: Sjajno, imate i školu i učitelja... Odmah organizujte analfabetski tečaj za odrasle... U komunizmu neće biti nepismenih! PITER: Kod nas u selu nema nepismenih... SEKRETAR: Nema nepismenih... Kako je to moguće?

PITER: Svi znaju da čitaju i pišu... Ja ih naučio... SEKRETAR: Svi, baš svi... PITER: Svi i mladi i stari... I onaj gluvi Rade što čuva groblje i on naučio slova... SEKRETAR: Čestitam, bravo junaci... Deco da čujem šta ste naučili... Deca u horu počnu da recituju neku pesmu na nemačkom. PITER: Gete: “Jesenja elegija”. RADOVAN: (Isprepadan) Deco, dosta, dosta Getea!... Znate onu “Kraljević Marko i Musa Kesedžija”. Deca gledaju “belo”... Neka počnu da plaču. SEKRETAR: Deco, nemojte da se plašite... sjajno, sjajno... Dete kako se ti zoveš? DETE: Fridrih. RADOVAN: (Lupi ga po glavi) Šta pričaš! Fića, Fića se zove... SEKRETAR: Našoj radničkoj klasi će u budućnosti trebati mladi koji znaju strane jezike... Bravo, deco, bravo! (Tiho Piteru) Učitelju, da vam kažem nešto u poverenju: ruski, forsirajte ruski... To je jezik budućnosti... To je jezik kojim će se govoriti u komunizmu... RADOVAN: Ruski, naravno, treba učiti ruski. Ja to isto govorim, niko me ne sluša! Sekretar okači Piteru odlikovanje. SEKRETAR: Odlikujem vas ordenom junaka socijalističkog rada za postignute uspehe u obrazovanju mladih! Čestitam! Sekretar i Radovan idu kroz voćnjak. SEKRETAR: Sjajan vam je učitelj... Samo nekako čudno govori kao da nije iz ovih krajeva? RADOVAN: I nije... On je negde, ne znam odakle je došao... Nemci su mu ubili roditelje na njegove oči... I od tada, on tako govori... Franc pruži jednu voćku Sekretaru. SEKRETAR: Ukusno, jako ukusno... Druže, mislim da ste apsolutno pogodili ukus i miris naše radničke klase. Radnici će veoma voleti ovo vaše voće... U poverenje, kakvo je ovo voće... Ja nikada tako nešto nisam jeo... FRANC: Jabšljiv... Naš originalni proizvod... Dobijen ukrštanjem jabuke i šljive... Zato smo ga i nazvali jabšljiv... Oblik i veličina jabuke a ukus šljive... I što je najvažnije – nema koštice... RADOVAN: Nema koštica... niht koštica... Zamislite druže Sekretaru, naši radnici će moći mirno da jedu ovo voće ne plašeći se da će polomiti zube... SEKRETAR: Sjajno druže poljoprivredniče, sjajno! Ti koračaš stopama velikog ruskog naučnika Mičurina! Ti ćeš biti novi Mičurin! U komunizmu voće će samo rasti po drveću... Moći će da ga ubere ko hoće... Prikači Francu odlikovanje. SEKRETAR: Odlikujem te ordenom junaka socijalističkog rada za uspehe u razvoju poljoprivrede u duhu socijalizma i komunizma... Sekretar stoji pored bandere. SEKRETAR: I struju imate? HANS: U svakoj kući! SEKRETAR: Sjajno, drugovi sjajno... Da čovek ne poveruje? Sve ste vi ovo napravili sami i to u ratnom okruženju... RADOVAN: Uz neprestane borbe protiv stostruko jačeg neprijatelja... Što oni preko dana

poruše mi preko noći izgradimo... I tako... SEKRETAR: Četiri godine... RADOVAN: Četiri duge godine... SEKRETAR: U komunizmu u svim našim selima u gradovima biće struje... Narod će se grejati preko zime jeftino, džabe... Niko neće plaćati struju! I kod nas, na Dunavu i Savi, kao na Dnjepru i Volgi dizaće se hidrocentrale do neba... Struja će teći kao reka, sama od sebe... Svako će da uzima koliko mu treba... Sekretar prikači Hansu odlikovanje. SEKRETAR: Druže, odlikujem te ordenom junaka socijalističkog rada za uspehe u razvoju tehnike i elektrike u duhu socijalizma i komunizma... U kući kod Radovana. Sekretar sedi za stolom koji je prepun raznih jela i pića. SEKRETAR: Ne mogu da verujem: cela zemlja gladuje a vi rasipate... Ovako se nisam najeo još od pre rata... Priča o vašem selu će još danas otići u prestonicu... O vama i vašem uspehu mora da sazna cela zemlja... I ne samo cela zemlja, ceo svet, cela planeta... RADOVAN: Ne treba preterivati... Nije to ništa... Možemo mi i bolje! SEKRETAR: To je pravi komunista i heroj! Osvoji tenk golim rukama, sazida školu, uvede struju, opismeni celo selo i kaže: nije to ništa, možemo mi i bolje! Druže, ova tvoja misao će ući u sve ñačke čitanke. Da buduće generacije znaju koje su to osobine koje krase pravog komunistu... Ceo svet će saznati kakva je snaga naše Partije i šta smo mi komunisti u stanju da učinimo... Mi smo ti koji menjaju svet... Od jabuke pravimo šljive i to bez koštica... Nema prepreka za nas komuniste! Radovan ga gleda klima glavom. SEKRETAR. Šta je junače? U čemu je problem!? RADOVAN: Druže Sekretaru ima jedan mali problem: u našem selu nema komunista... Mi nismo organizovani... SEKRETAR: Kako nema komunista? RADOVAN: Tako, nema... SEKRETAR: Boga mu jebem, to nije moguće... Ovo što ste vi napravili to su mogli da naprave samo komunisti... RADOVAN: I ja tako mislim... Ali, mi smo samo seljaci... SEKRETAR: Ali vi ste sami napravili sve ovo? RADOVAN: Mi to sami da napravimo... Ni govora!. SEKRETAR: Niste sami napravili? Pa ko vam je pomagao? RADOVAN: Niko. SEKRETAR: Niko vam nije pomogao a niste mogli sami da napravite? RADOVAN: Tačno tako... SEKRETAR: Pa ko je onda to sve uradio? RADOVAN: Mihajlo, stvarno ko je to sve uradio... MIHAJLO: Nemci... RADOVAN: (Stavi mu ruku na usta) Kakvi Nemci? Odakle Nemci? Ne zna dete šta govori! Ne zna! On je malo zaostao, njega su izbacili iz škole! SEKRETAR: Pa ko je sve ovo napravio: sazidao školu, opismeni narod, uveo struju u svaku kuću? RADOVAN: Ovaj... Nemam pojma... SEKRETAR: Hoćete da kažete: vi ste se probudili jednoga dana i... RADOVAN: Tačno tako... Padao je sneg, ja sam se probudio jednoga dana... I...

SEKRETAR: U selu struja, ambari puni žita, škola okrečena, crkva popravljena... E što si ti jedan šaljivdžija... Drugovi, čestitam vam na vašim uspesima! Do viñenja drugovi, još ćemo se mi videti i sresti! Živeli! Radovan sedi zamišljen. MARIJA: Bože Radovane šta si se ti sve nalupetao... Sve sam čula... “Što oni preko dana poruše mi preko noći izgradimo...” Kao da si ti lično zidao Skadar na Bojani! RADOVAN: Ženo bila si u pravu: ništa sada ne vredi govoriti! Niko te ne sluša! Ali šta da radim, spašavam živu glavu! Lepo smo živeli dok niko nije znao za nas... Šta će sada biti kada se sazna? MARIJA: Glava je u pitanju i tvoja i svih nas! Ali svejedno, manje laži, Bog sve vidi... RADOVAN: Lako ću ja sa Bogom... Ali kako da se spasem ovih crvenih ñavola! Kancelarija sekretara. Sekretar priñe telefonu, hoće da telefonira... Odustane, briše znoj. Očigledno nešto ga muči... Drži slušalicu ne usuñuje se da telefonira. U kancelariju bučno uñe Gradski. GRADSKI: Zdravo druže! SEKRETAR: (Ponizno) Dobar dan druže Gradski!... Kakva čast da doñete čak iz grada u našu varoš... Zamislite, ja se celo jutro premišljam da vam telefoniram... Plašio sam se da vas ne uznemiravam, znam da vi imate važnih poslova... Ma da i meni gori pod nogama... Gradski ga srdačno zagrli i bučno i ljubi. GRADSKI: Ja da nemam vremena za tebe... doñi da te zagrlim roñeni... Priča o našem selu je već stigla do prestonice... Jutros mi je telefonirao... (Šapne mu na uvo) SEKRETAR: ON? GRADSKI: On, lično... Prvo mi se u stvari javi njegova sekretarica, pita: da li je to taj i taj? Ja jedva promucam ime, prezime zaboravim ne mogu da se setim da me ubiješ... Onda se javi on lično... A meni se noge odsekle ne mogu da progovorim... On kaže: “Zdravo druže, zdravo junačino, kako idu stvari na terenu?” Ja hoću da odgovorim, a ne mogu, steglo mi se grlo, mucam, krkljam kao da me neko davi... A on pomislio kvar na liniji i prekide... Tek tada se ja isprepadam, šta ako sazna da nije kvar na liniji... Ja gola voda od znoja, kao da sam izašao ispod tuša... (Kine) Navukao sam i kijavicu... Ali to mi je najdraža kijavica u životu... Kroz pet minuta ponovo on zove a ja se već pribrao... I znaš šta me je pitao, roñeni? SEKRETAR: Šta? GRADSKI: Da li je tačno da postoji selo u kome su svi pismeni i gde svaka kuća ima struju? SEKRETAR: Sve je tačno... Ja sam se uverio svojim roñenim očima... GRADSKI: I ja sam to rekao... Verujem ja u tvoje izveštaje, roñeni... A on mi kaže: Veliki Vladimir Ili ć Lenjin je napisao: “Sovjeti plus električna struja – to je komunizam”. Ja se osmelim i kažem: struju već imamo u selu! A on mi naredi onim njegovim čelično toplim glasom: “Odmah formirajte Sovjete”... Ono o čemu sanja pola zemljine kugle vi ste ostvarili, vi ste u komunizmu... Ništa lakše odgovorim ja: odmah ćemo formirati sovjete, puno je selo komunista... A on će: “Bravo junače, priča o vašem selu će uskoro obići celu zemlju...” i tu prekide... I telefon poče da zuji... I kako je tada zujao tako mi i danas zuji u glavi... Kao pčela da mi je ušla u mozak... Pa zuji li zuji... SEKRETAR: Svaka čast, druže Gradski... Ja bih umro od straha da sam bio na vašem mestu! GRADSKI: Nije mi bilo lako: znoj se slivao niz mene u potocima... Ispod mene ovolika

bara... Uñe daktilografkinja i ne veruje svojim očima... Bara vode kao da se konj popišao! Još mi se ruke tresu kada pomislim na taj razgovor... SEKRETAR: Tako se piše istorija... Ovaj vaš razgovor ući će u ñačke udžbenike... Znaće ga ñaci na pamet... Kao pesmicu... GRADSKI: Ja sam siguran u to... Istorija je to moj brajko... Istorija... Struju imamo sada nam je prvi zadatak da formiramo Sovjete... I u komunizmu smo... SEKRETAR: Ovaj... GRADSKI: U čemu je problem? SEKRETAR: Ima jedan mali problem... GRADSKI: Nema tog problema koji komunisti ne mogu da reše... SEKRETAR: Problem je što u selu nema komunista... GRADSKI: Kako nema? SEKRETAR: Nema... GRADSKI: Ni jednog?! SEKRETAR: Ni jednog... GRADSKI: A ko je osvojio tenk? Ko je uveo struju? Ko je podigao školu... Ko je opismenio narod? SEKRETAR: Pojma nemam? GRADSKI: Ne igraj se životom... Kako pojma nemaš... Jel’ si pitao? SEKRERTAR: Pitao! GRADSKI: I ... SEKRETAR: Oni su seljaci neuki, neobrazovani... Ne znaju... GRADSKI: Ne znaju ko je podigao školu, uveo struju u selo, izgradio branu na jezeru... Jesi li ti poludeo? Da nije palo sa neba? SEKRETAR: Nije... Bog ne postoji... A i da postoji, što bi dao baš njima... GRADSKI: To su mogli da urade samo komunisti... SEKRETAR: I ja tako mislim? GRADSKI: To je naučno dokazano... Komunisti su avangarda radničke klase... SEKRETAR: Proverio sam više puta: u selu nema ni jednog komuniste... Sve sami kulaci i seljaci... Neprijatelji radnog naroda! GRADSKI: Hoćeš da kažeš da sada zbog jednog sela treba cela nauka da se promeni... Da ideolozi marksizma i lenjinizma nisu u pravu... SEKRETAR: Na žalost ovo je izgleda neki poseban slučaj još nepoznat marksističkoj nauci... GRADSKI: Pa kako ćemo da formiramo Sovjete... Šta nam vredi ekektrična struja bez Sovjeta... Propade nam put u komunizam... Toliki uspesi a nema komunista... To nije moguće... Smisli nešto, jebem ti Boga, inače zovem streljački stroj i sve ću vas “po kratkom postupku” uza zid... SEKRETAR: (Preznojava se) Imam jedan predlog... GRADSKI: Predlaži nešto inače ode glava! SEKRETAR: Da ih primimo u Partiju! GRADSKI: Koga? SEKRETAR: Pa ove što su osvojili tenk, uveli struju, sazidali školu... I stvar je rešena! GRADSKI: Nije rešena budalo: ako ih primimo u Partiju oni će biti komunisti od dana kada ih primimo, a velika dela su napravili pre toga... Kako to rešiti? SEKRETAR: Da im računamo partijski staž od dana kada su osvojili tenk... Pa kao zbog

ratnih uslova nismo mogli ranije... Ali smo još tada doneli odluku... Papiri izgoreli u ratu... Imamo naše ljude koji će to da potvrde... GRADSKI: To nije loše, roñeni moj! Ima nešto i u toj tvojoj ćupi! Ako nema u selu komunista, mi ćemo ih stvoriti! Mi smo jedini za to sposobni... Dva naoružana partizana izvode iz kuće Radovana, Mihajla, Hansa, Franca i Pitera. RADOVAN: Drugovi kuda nas vodite? I PARTIZAN: Ne smem da kažem: vojna tajna! MARIJA: Zbogom Radovane, zbogom Mihajlo... Zbogom deco... Evo spremila sam vam nešto preobuke i malo hrane... II PARTIZAN: Neće im to trebati... MIHAJLO: Tata, jel’ nas vode na streljanje? RADOVAN: Ne na slikanje! MARIJA: Crni Radovane lepo sam ti ja govorila. Izgubićeš glavu zbog svoje gluposti! Nije mi žao tebe, ti si svoje živeo! Žao mi ove dece! RADOVAN: Ja sam sve smislio, ja sam sve organizovao... Ja sam za sve kriv! Mene streljajte, pustite ovu decu... Oni nisu ništa krivi... I PARTIZAN: Ćuti i napred marš! Prostorija kod Gradskog. Svečano ukrašena sala. Izmeñu dva naoružana partizana sede: Radovan, Mihajlo, Hans, Franc i Piter... Gradski namesti Radovana i ostale u sredinu svečano postavljenog stola. GRADSKI: Dobro došli, drugovi heroji! Čast mi je da se upoznam sa vama... (Rukuje se i ljubi sa svakim) Ja vama dugujem jedno veliko izvinjenje... Napravili smo veliku grešku i ja to javno priznajem kao komunista pred komunistima... Po svojim herojskim delima vi ste odavno članovi naše slavne Komunističke partije... U duši ja znam, vi ste svi od roñenja komunisti. Jer samo pravi komunisti su mogli da učine ono što ste vi učinili. SEKRETAR: Na osnovu izjava svedoka i očevidaca na partijskom sastanku održanom 29. XI 41. godine vi ste primljeni u članstvo KPJ... Na žalost papiri su izgoreli u ratu, svedoci izginuli, ali smo se mi potrudili da nañemo nove koji garantuju predhodno izneto... GRADSKI: Sa zakašnjenjem od četiri godine mi vam dodeljujemo partijske knjižice i ponosni smo što vas primamo u naše redove... Gradski zapeva Internacionalu. Nemci ga belo gledaju... Radovan ih gurne i oni počnu da pevaju na nemačkom. U kući kod Radovana. Ispred Radovana sede Marija i Jelena. RADOVAN: Moram i vas da primim u Partiju, takva je direktiva... Vi ste porodica heroja! MARIJA: Crni Radovane, sada smo definitivno propali! Uñe Mihajlo, nosi novine. MIHAJLO: Tata, stigle novine iz Beograda... Pogledaj ja, ti i Nemci na naslovnoj strani! Naslovna strana “Borbe”. Radovan, Mihajlo i tri Nemca na naslovnoj strani. Ispod naslov “Heroji u borbi – heroji u miru”. Lupa na vratima. RADOVAN: Mihajlo vidi ko to lupa! MIHAJLO: Tata, neki ljudi su ovde! RADOVAN: Šta hoće? MIHAJLO: Hoće da razgovaraju sa nama? RADOVAN: Ti da ćutiš... Ti ništa da ne govoriš... MIHAJLO: Zašto tata i ja sam heroj!

RADOVAN: Ćuti ako hoćeš da preživiš... Ja ću da govorim! U kuću upada filmska ekipa sa mladom Novinarkom. NOVINARKA: Mi smo doputovali iz Beograda. Mi smo ekipa “Filmskih novosti”. Sedite svi zajedno, zagrlite se da vas slikamo... Nalazimo se u kući heroja. Oni su golim rukama osvojili tenk, oni su od sela napravili grad... Mnogi bi za ovo selo pomislili da je selo u Švajcarskoj. Ovo selo je kao i selo u Švajcarskoj okruženo brdima i ovde kao i u Švajcarskoj pola godine pada sneg. I ovde kao i u Švajcarskoj seljaci gaje krave. Ali ovo nije selo u Švajcarskoj, ovo je nešto više, nešto lepše. Ovo je naše selo. Deo naše Otadžbine. Selo se nalazi na putu izmeñu Vučijeg Dola i Medveñe jaruge. Do skoro niko nije znao da ovo selo i postoji. A danas svi znaju za ovo selo. Dok u drugim delovima zemlje još uvek vlada glad i nestašica u ovom selu vlada blagostanje... Svi imaju koliko im treba... Svako može da uzme žita koliko želi! Svaka kuća ima struju! Svi u selu su pismeni! Ovde se živi kao u komunizmu! Ovo je dom jednog od heroja. Ovo su njegova žena, sin i ćerka! Tu su zet o unuci... Deca pričaju na nemačkom. Radovan ih utišava isprepadan. RADOVAN: Deco ćutite šta vam je šta ste se raspričali! Idite napolje, igrajte se! NOVINARKA: Neverovatno, ova deca govore strane jezike. Dok je pola zemlje nepismeno ovde se već uče strani jezici. Ova deca su naša budućnost! Na svakom koraku u ovom selu dogaña se nešto neobično! Jel’ vam bilo teže u ratu ili u miru! Dok ste se borili ili dok ste gradili? RADOVAN: Teško je i jedno i drugo! Jedno je možda teže od drugoga! Ali i to drugo ume da bude teško i preteško... A o trećem i da ne govorim... To ne može da se izmeri... Sve u svemu bilo je veoma lako i veoma teško.... Na početku lako na kraju teško. A ponekad ume na početku da bude teško a na kraju lako... NOVINARKA: A sada ćemo da izañemo na ulicu i da pitamo nešto nekog slučajnog prolaznika. Ispred kuće prolazi neka zabrañena starica. Novinarka joj gurne mikrofon pod nos. NOVINARKA: Hoćete da nam pročitate šta ovde piše... STARICA: (Sriče) U Beogradu je ove nedelje počeo da se prikazuje film... “Bal na vodi” sa Ester Vilijams u glavnoj ulozi... NOVINARKA: Bravo i ova stara žena zna da čita i ona je raskrstila sa nasleñem prošlosti, neznanjem i nepismenošću. Tačnije i ako je u to teško poverovati, u selu nema ni jednog nepismenog stanovnika! Starica vuče gajtan mikrofona. NOVINARKA: Izvolite, želite još nešto da kažete? STARICA: Mi smo još pre tri meseca u našem selu u bioskopu gledali “Bal na vodi”... NOVINAR: Pa to je neverovatno... U selu postoji bioskop? STARICA: Naravno da postoji... Ali ja više volim Hemfri Bogarta od Ester Vilijams... Tri puta sam gledala “Kazablanku”! A šest puta sam gledala “Pandorina kutija” Georg Vilhelma Pabsta, mnogo volim Frica Langa posebno “Nibelunge” i “Metropolis” a Murnoa obožavam. “Zora” je moj omiljeni film. NOVINAR: U ovom selu sva čuda su moguća... Naravno kada svaka kuća ima struju i vodovod... U stanu kod Radovana. NOVINARKA: Na početku Filmskog žurnala, specijalna reportaža o jednom selu i trudbenicima ovoga sela koji su na čelu sa

KPJ postigli neverovatne uspehe kojima se divi cela zemlja! Evo tih heroja! To su heroji u ratu i miru... Do juče nepoznati a danas slavni u celoj zemlji... Predstavite se našim gledaocima! RADOVAN: Radovan! MIHAJLO: Mihajlo, zvani Miša... PITER: Petar! FRANC: Franja! HANS: Jovan! NOVINARKA: Samo ime i ništa više... Kakva skromnost... To su osobine pravih heroja... Ni reči o svojim podvizima u ratu i miru! Dok svi o njima govore oni ćute... Umesto njih govore njihova dela... Imena nisu važna, poreklo nije važno, važna su samo dela... Oni su postali uzor trudbenicima čitave zemlje... Svi se trude da ih dostignu... Na rir platnu montirane fotografije. Naši junaci govore na kongresu. Presecaju vrpcu, otvaraju novu fabriku. Drže predavanje deci. Kancelarija sekretara. Sekretar ispred ogledala vezuje kravatu. Muči se ne ume da veže “Čvor”. Zvižduće neku revolucionarnu pesmu. Zvoni telefon. SEKRETAR: Halo, ko je to? Halo ne čujem vas... Berlin... Koji Berlin? Kako koji? Istočni ili Zapadni... Istočni, e onda mo žemo da razgovaramo... Šta? Videli ste u novinama slike naših heroja... Došao glas do Nemačke o našim herojima... Dobar glas se daleko čuje! Ne razumem... Vaš bruder... Šta? Vaš brat? Kakav brat? Nestao za vreme rata... Nemac... Sigurni ste... Sto posto! To je vaš brat... Nemac... Ne može vaš brat da bude naš heroj. Može? Sigurni ste! Naš heroj, Nemac?! Sekretar samo što se ne onesvesti... Padne u fotelju, briše znoj sa čela. Ulazi Gradski. Veoma je veseo i zadovoljan. GRADSKI: Roñeni, jesi li slušao vesti na radiju? Naši Heroji u Belom dvoru... Maršal ih odlikovao... Sledeće nedelje će odlikovati i nas... Zvali iz Beograda... Idemo u Beli dvor! Ti i ja! Zamisli ti i ja u Belom dvoru! Gardisti, vojna muzika, počasna paljba... A ja i ti koračamo po crvenom tepihu. Svi aplaudiraju... A on nas zagrli i kaže: “Dobro došli junaci... Svi se ponosimo vama”... I onda nam okači orden... Sekretar pokušava nešto da kaže, ne može da doñe do vazduha. GRADSKI: Što si se toliko uzbudio... Zbog odlikovanja? Nije to mala stvar. Potpuno te razumem... Pozliće ti! Moraš da se smiriš! Idemo u Beli dvor! Hoćeš čašu vode? Šta ti je? Jesi srećan? Donosi mu vodu. Sekretar pije jedva doñe do reči... Zamuckuje dok priča. SEKRETAR: Srećan sam! Ne znam kako da se izrazim! U stvari znam, samo ne znam odakle da počnem... Da li o kraja ili od početka? GRADSKI: Šta zapetljavaš! Ništa te ja ne razumem! Ja već vidim: naslovna strana “Politike”, a mi na naslovnoj strani! A odlikovanja se samo cakle... SEKRETAR: Ovaj... Zvao je Berlin... GRADSKI: Kakav sada Berlin! Ne idemo u Berlin, idemo u Beli dvor! Tebi je radost i sreća pomutila pamet! SEKRETAR: Jedna žena kaže da je to njen brat... Nestao za vreme rata... Nemac... Ja mislim da je to nemoguće ali ona kaže da je moguće... GRADSKI: Šta lupetaš? Kakav brat, kakav nestao Nemac... SEKRETAR: Naš heroj, Nemac... GRADSKI: Naš heroj, Nemac?! Ko to kaže?

SEKRETAR: NJegova sestra kaže: To je majn bruder... GRADSKI: Šta ti to znači? SEKRETAR: Moj brat... Nemac. Nestao za vreme rata! Videla sliku u novinama i prepoznala ga! Oni su blizanci, kaže, ne može da pogreši! GRADSKI: (Briše znoj sa čela) Naš heroj, Nemac!? Nemoguće... U stvari, moguće! Mnogo su plavi! Mnogo vole da rade. Vidi se odmah da nisu naši! SEKRETAR: I ja isto mislim... Uopšte ne liče na naše! GRADSKI: Zovi ih da proverimo! Odmah da proverimo! Sekretar okreće telefon. SEKRETAR: Dovedi mi Heroje, odmah! Sekretar i Gradski nervozno šetaju po kancelariji. GRADSKI: Roñeni, ako je to što kažeš istina... Ne smem ni da pomislim šta nas čeka! Visićemo na prvoj banderi... Ispred Belog dvora! I ti i ja! Ne, ne... To ne može da bude istina! SEKRETAR: Šefe, popite malo vode... GRADSKI: Otrova mi daj... mišomor mi daj... Bolje da sam sebi presudim, nego da mi naši sude... SEKRETAR: I ja neću preživeti... GRADSKI: Propali smo nema nam spasa... Ulaze heroji. Postroje se ispred Sekretara i Gradskog. Na grudima im odlikovanja. GRADSKI: Čestitam heroji! Čestitam na odlikovanju. A sada da mi nešto kažete onako iskreno i drugarski! Ko je ko? RADOVAN: Ovaj... Onaj... Mi smo naši... ! SEKRETAR: Vas is das?! Radovan ga gleda. GRADSKI: Ko su ova trojica? Ko su ova trojica? RADOVAN: Pa, i oni su naši! GRADSKI: Naši? A što su tako plavi? Što su tako vredni? Što tako pametno gledaju? Uopšte ne liče na naše! Gde su nam bile oči! Nemci? Oni su Nemci? Trojica mladića klimaju glavama. GRADSKI: Ne mogu da verujem. Propali smo! Svršeno je sa nama! Nemci! Vodi ih da ih više ne gledam. Vrti mi se u glavi... Pašću u nesvest! SEKRETAR: Gde da ih vodim! Uza zid po kratkom postupku! GRADSKI: Uza zid! Streljaj! Ne. Ne... Čekaj. Čekaj! Neprijatelj se uvukao u naše redove... A gde smo mi za to vreme bili? Gde su nam bile oči? Izdali smo Revoluciju! Streljaće nas a ne njih! Odlikovanja, govori, slike u novinama!? Nemce smo primili u našu slavnu Partiju! Nemce odlikovali!? Nemci govorili na kongresu! Nemci predali štafetu! Drug Maršal odlikovao Nemce! Moje srce... Vodi ih! SEKRETAR: Gde da ih vodim? GRADSKI: Ne znam ni sam! Vodi ih negde samo da ih ne gledam... Heroji izlaze. GRADSKI: Nema nam spasa... Bolje da sami sebi presudimo nego da čekamo da doñu po nas... Ne mogu da verujem: Nemci se uvukli u naše redove da razore sve što smo mi stvorili! (Izvadi revolver) Hoćeš li ti prvi ili ja? SEKRETAR: Pa ovaj, vi ste na višem položaju... Logično je da vi budete prvi... Za primer... Ja nikada nisam bio prvi, ja sam uvek bio drugi!

Gradski prinese revolver čelu... Zatim ga brzo spusti. GRADSKI: (Gura mu revolver u ruku) Ima jedan problem: ako mene nema nastaće rasulo u našim redovima a ako tebe nema neće niko ni primetiti. Ja ću ti na grobu održati govor da će svima udariti suze na oči. Hvaliću te kao što te niko u životu nije hvalio... Bićeš mnogo vredniji u smrti nego u životu... SEKRETAR: Hvala, to je velika počast za mene... GRADSKI: (Gura mu revolver u ruke) Hrabro, herojski... Jedan metak i od izdajnika postaješ heroj. To ti je jedinstvena prilika u životu! SEKRETAR: Druže Gradski, nisam ja za heroja, vi ste roñeni da budete junak, heroj da uñete u ñačke čitanke. Zamislite kakva će to biti sahrana! Slike u novinama, vesti na radiju, spomenik u centru grada... GRADSKI: Spomenik u centru grada, kažeš? SEKRETAR: Na glavnom gradskom trgu... Ja ću se lično za to postarati! GRADSKI: Uzmi da smo mi jedna duša i jedno telo... Šta si u tom telu ti a šta sam ja? Sekretar ga gleda. GRADSKI: Ja sam glava a to si rep... SEKRETAR: Rep! GRADSKI: Da, rep... Ali tim repom ja šibam izdajnike i neprijatelje Revolucije. A glava, šta radi glava? Misli! A rep šiba! I šta je tu sada važnije? SEKRETAR: Rep! GRADSKI: Glava! Evo za primer ja idem prvi... Ali kako ću znati da si ti krenuo za mnom? SEKRETAR: Obećavam! Kuda će rep nego za glavom! Možda i nije sve tako crno! Imam ideju... GRADSKI: (Brzo skloni revolver) Govori! SEKRETAR: Možda možemo da spasemo glave... Niko još ništa ne zna... (Tiho našto šapuće Gradskom na uvo) GRADSKI: U kamion... Ne razumem! SEKRETAR: U kamion pa preko granice... U tišini da niko ne sazna... Vratimo ih njihovim kućama... GRADSKI: Žive ? SEKRETAR: Žive... Da ne izbije posle neki meñunarodni skandal... GRADSKI: A šta ćemo sa ovim našim, domaćim izdajnicima? SEKRETAR: (Tiho) Kakvi izdajnici?! Oni ostaju heroji... Jer ako su oni izdajnici i mi smo izdajnici... A ako su oni i dalje heroji... I mi smo heroji... Na more... Pošaljemo ih na more... GRADSKI: Pa da u pravu si... Na more... Da na more... More. Pošalji ih na more... Zaslužili su... Oni su naši heroji! Neka uživaju u prirodnim lepotama naše Otadžbine! I još nešto: skini njihove slike iz Muzeja Revolucije! Stavi naše slike... I mi smo se borili zar ne... To je bio naš rat... Revolucija je bila kolektivna stvar. SEKRETAR: To ste pravilno rekli! To je misao za sve dečije čitanke! A ko to zna da li smo se borili ili nismo? Da su se svi borili protiv Nemaca kao što tvrde ne bi rat trajao četiri godine... GRADSKI: U pravu si... Nisu oni mogli sami da osvoje tenk, bez naše pomoći... I preteralo se sa tim isticanjem pojedinaca... Naša Revolucija je bila kolektivna stvar... Svi smo učestvovali!

Izmeñu dva stražara Radovan i Mihajlo. MIHAJLO: Tata, kuda nas vode? RADOVAN: Na more sine... Ti si želeo da vidiš more, zar ne? MIHAJLO: More, videćemo more! Tata, toliko se radujem što ću videti more... Nikada u životu nisam video more... Ti se ne raduješ? RADOVAN: (Tužno) Radujem se, radujem se... MIHAJLO: Plivaćemo i kupaćemo se... RADOVAN: Kupaćemo se dok se ne podavimo! U selu na trgu okupio se narod. Na svečanoj tribini Sekretar i Gradski. SEKRETAR: Mi borci ovoga kraja smo u toj neravnopravnoj borbi i uz nadčovečansku snagu osvojili ovaj neprijateljski tenk golim rukama... Zato je ovaj tenk i postao simbol borbe naroda ovoga kraja protiv neprijatelja... GRADSKI: Današnji dan je praznik za sve nas borce jer otvaramo Muzej Revolucije u našem mestu... Pozivam našeg najdražeg gosta, prvog sina našeg naroda i narodnosti da preseče počasnu traku i otvori Muzej Revolucije našeg kraja... Seljaci aplaudiraju. Dva seljaka nepoverljivo klimaju glavom. I SELJAK: Ko su ovi? II SELJAK: Nemam pojma! I SELJAK: Protiv koga su se oni borili? II SELJAK: Ko će ga znati? I SELJAK: A Radovan? Gde je Radovan? II SELJAK: Gde su Nemci? I SELJAK: Nestali ko da su u zemlju propali! II SELJAK: Možda negde na nekom drugom mestu grade komunizam! I SELJAK: Ko s ñavolom tikve sadi... II SELJAK: Sam u njih prdi! Kamenolom. Pada sneg kao i na početku drame. Huji vetar. Mihajlo i Radovan u prugastim zatvorskim uniformama tucaju kamen. Ostareli, osedeli izgledaju kao dva starca. RADOVAN: Amerikanci su najveća sila na svetu. Oni su izmislili atomsku bombu! MIHAJLO: Nisu tata nego Nemci! RADOVAN: Kako Nemci? Ako imaju atomsku bombu što je ne bace na Ameriku? MIHAJLO: Ne mogu da je bace na Ameriku kada su oni u Americi! RADOVAN: Ko je u Americi? MIHAJLO: Pa Nemci! RADOVAN: Čekaj Mihajlo da se razumemo: Nemci su u Nemačkoj, Amerikanci u Americi! Zar Amerikanci i Nemci nisu bili neprijatelji u ratu? MIHAJLO: Pa bili su neprijatelji u ratu... Ali sada su prijatelji... RADOVAN: Juče neprijatelji, danas prijatelji! Kako je to čudno? MIHAJLO: Šta je Ajnštajn: Amerikanc ili Nemac? RADOVAN: Amerikanac! MIHAJLO: Nemac! RADOVAN: Kako Nemac kada živi u Americi... MIHAJLO: Nemci su došli u Ameriku pa izmislili atomsku bombu. On je Nemac koji živi u Americi... Nemci su izmislili atomsku bombu i gotovo! RADOVAN: Mihajlo, što si ti jedna prznica... Hoćeš da jedeš, ispržiću jaja!

MIHAJLO: Nisam gladan. A i ta jaja nije snela kokoška! RADOVAN: Hoćeš da kažeš da ova jaja nije snela kokoška... MIHAJLO: Pa i nije... To su veštačka jaja! RADOVAN: Kako sada veštačka jaja? Ko je sneo ova jaja? Kokoške nose jaja, moj Mihajlo! MIHAJLO: To su jaja u prahu... Trumanova jaja! RADOVAN: Ko ti je sada pa taj Truman? MIHAJLO: Tata, Truman je američki predsednik! RADOVAN: Mi jedemo jaja američkog predsednika?! MIHAJLO: Tata, to su veštačka jaja u prahu... RADOVAN: Kokoške nose jaja u prahu? Dobro Mihajlo, ništa ne razumem, ali u pravu si, neću da se raspravljam sa tobom. Mnogo si tvrdoglav! Pauza. MIHAJLO: Tata, kada ćemo kući? Uželeo sam se kuće! RADOVAN: I ja sam sine! Mnogo sam se uželeo naše kuće! Sve će ovo proći! I mi ćemo se vratiti našoj kući. I sve ćemo zaboraviti! Vidi kako je lepo more! MIHAJLO: Tata, more je daleko, nebo je visoko! Ja hoću kući. Samo da se što pre vratimo. Tata, kada se vratimo kući nećemo nikada više ići u planinu! Kada nekoga sretnemo pravi ćemo se da ga ne poznajemo! Nikoga nećemo primiti u kuću! Ni poznate ni nepoznate! RADOVAN: Tako je Mihajlo, nećemo sa nepoznatima ni razgovarati! Nikada više. Vratićemo se mili moj jednoga dana. Sigurno ćemo se vratiti! Zamisli kako je lepo u našem selu. Po livadama se širi miris poljskog cveća! Drveće je olistalo... Ptice cvrkuću u zelenim krošnjama! Žito se povija na vetru! Sa voćki padaju zreli plodovi! Spavaj mili moj! Neka ti se san spusti na oči! Sve je to san moj Mihajlo! Sve smo mi to sanjali! Ništa se nije dogodilo, sve smo sanjali! A u snu je sve moguće! Spavaj mili moj!!! Sve mogu da nam uzmu osim snova. Sanjaj, mili moj! Pada sneg. Mihajlo spava. Radovan ga miluje po glavi. Sneg ih polako prekriva dok ne postane sve belo. KRAJ