poslovna etika
TRANSCRIPT
1
Poslovna etika
POSLOVNA ETIKA
1. Poslovna etika
Pojmovi etika i moral su, i u teoriji i u praksi, tesno povezani s celokupnim čovekovim životom, njegovim ponašanjem i delovanjem, i zato su u fokusu interesovanja od čovekovog rođenja do smrti. Kada veliki broj ljudi skrnavi etiku, čitava društva doživljavaju ekonomske, socijalne i kulturne lomove, eroziju, a dolazi i do svetske krize i recesije.
Moral (etika) najčešće se upotrebljava u deskriptivnom (opisnom) značenju: pod njim se podrazumevaju privredna, socijalna, kulturna, religijska i druga kolektivna i individualna ponašanja. Za remećenje ili kršenje etičkih normi nisu predviđene sankcije, ali one, ipak, određuju kvalitet svesti i odgovornosti.
Poslovna etika kao akademska disciplina
Etika i poslovna etika se, kao akademske discipline, manje-više sistematično uvode u sve visokoobrazovane ustanove u Srbiji (znatno kasnimo u odnosu na razvijene zemlje). Etika je potrebna, odnosno etički izbor je neizbežan jer pruža veliku podršku maksimiziranju međusobnog razumevanja. Demistifikacija etičke problematike u savremenom poslovanju postala je uglavnom akademska obaveza visokih škola i fakulteta.
Etičnost u poslovanju podrazumeva poverenje, obaveze, institucionalna pravila, pravne regulative. Stoga poslovna etika odgovara na pitanja ekonomske politike i poslovne prakse, zalazi u politikologiju, sociologiju, organizacione nauke (teoriju), psihologiju. Poslovna etika se oslanja na filozofiju- posebno na normativnu etiku. Identifikuje, problematiku odnosa između zaposlenih i odnosa zaposlenih sa organizacijom, uključujući probleme diskriminacije. Poslovna etika istražuje i primenu ličnih normi na aktivnosti i ciljeve preduzeća. Etika ne postoji zato da bi izigrala takvu svrhu poslovanja, nego upravo zato da bi u poslovanju bila izbegnuta šteta kakvu izaziva nedostatak etičnosti. Svest o etičkim aspektima poslovanja doprinosi stvaranju etičkih koncepata koji će biti od pomoći u analizi i donošenju najboljih poslovnih odluka.
2
Poslovna etika
Poslovna etika ima dve osnovne dimenzije ispoljavanja i manifestovanja: kolektivnu (grupnu) etiku i etiku pojedinca. Kolektivna etika uključuje etičke postupke u poslovnim odlukama rukovodstva i menadžmenta kompanija koje se odnose na spoljašnje subjekte i okruženje, ali i etičke odnose unutar samih kompanija. Pojedinac koji ne poštuje elementarne principe poslovne etike, uvek je spreman da prevari, da svoje lične interese stavi iznad kolektivnih, zakonskih interesa, iznad normi običajnog poslovnog morala, da naruši poslovnu klimu i atmosferu.
Određivanje granice poslovne etike predstavlja veliki izazov za svakog rukovodioca i menadžera, ali i za sve zaposlene ljude. To je pitanje lične odluke, potreba, interesa i motiva, pitanja vlastitog moralnog integriteta, ali i pitanje kulturnog nasleđa, očekivanja i pritiska koji dolaze iz preduzeća i okruženja.
Faktori koji determinišu poslovnu etiku
Poslovna etika obuhvata sve aktivnosti koje se u nekoj organizaciji obavljaju radi obezbeđivanja ispravnog, fer i odgovornog ponašanja te organizacije. Etička politikapodrazumeva ciljeve koje je jedna organizacija ustanovila pri razmatranju svog rada.
Etički standardi (etičke norme, načela) se definišu kao sistem vrednosti koji jedna organizacija podržava i promoviše u uslovima sopstvenog delovanja (poslovanja).
Pretpostavke poslovnih ljudi o poslovnoj etici:
Lične vrednosti i uverenja,
Društvene vrednosti,
Aktuelni političko-pravni okvir i
Etički kodeks u konkretnoj poslovnoj praksi.
Lične vrednosti i uverenja vlasnika i rukovodstva u velikoj meri određuju nivo etičnosti u organizaciji. Menadžeri nižeg nivoa i radnici najčešće slede etičke standarde koje su usvojili njihovi nadređeni. Dešava se da pojedinci ne veruju u važnost morala za ekonomiju (mit o amoralnom biznisu)
3
Poslovna etika
U društvene činioce spadaju vrednosti, običaji i tradicija određenog društva. Društvo, navodi poslovnu zajednicu na to da sledi etičke norme. Dakle, prihvatljivo ili neprihvatljivo etičko ponašanje zavisi od kulture datog društva.
U političke činioce spadaju: aktuelna vlada, političke partije i vodeći političari imaju veliki uticaj na poslovno ponašanje. Zakonske mere i izvršne mere koje donose državni organi određuju i etičke standarde u poslovanju.
Etički kodeksi definišu etičke standarde, propisuju norme etičkog ponašanja, kao i sankcije u slučaju njihovog nepoštovanja i povezuju ih sa delatnošću organizacije. Gari Edson opisuje ustanovljavanje etičkog kodeksa u tri koraka: prepoznavanje, opisivanje i ostvarivanje etičkog cilja.
Većina organizacija konosi kodekse koji se odnose na sve zaposlene, ali ima i onih koji posebno formulišu etičke norme za rukovodeći kadar. Etički kodeksi predstavljaju, standarde ponašanja koje ustanovljava organizacija kako bi svoju etičku politiku primenjivala u praksi. Planiranjem (godišnjim) definiše se promena etičke politike.
2. Moral
Moral se sadržinski određuje kao sistem normi, nepisanih pravila i običaja koji ukazuju na to šta je dobro, a šta zlo, a kojima se usmerava ljudsko ponašanje i ljudski odnosi. Moral je oblik društvenosti.
Aristotel je zasnovao teološki princip poimanja morala, prema kojem je svako moralno elanje težnja bogu.
Emil Dirkem – Moral kao ‚‚zainteresovanost za drugo, a ne samo za sebe‚‚ predstavlja zajedničku (kolektivnu) svest. Moralno je sve ono što je izvor solidarnosti, da svoje postupke podešava prema nečem drugom a ne samo prema prohtevima svoje sebičnosti. Dirkem razlikuje tri elementa moralnosti: duh discipline, koji reguliše ponašanje i ima ulogu u formiranju karaktera ličnosti; privrženost društvenim grupama; autonomiju volje. Pojedinac je slobodan kada živi u društvu u kojem, umesto strasti, vlada kolektivni moral.
Unutrašnja i spoljašnja obaveznost morala
4
Poslovna etika
Moral predstavlja skup društvenih normi koje imaju unutrašnju (autonomnu) i spoljašnju (heteronomnu) obaveznost. Unutrašnja autonomna obaveznost znači da subjekat sam sebi određuje moralna pravila, bez uticaja spoljnjih faktora nametanja. Unutrašnja obaveznost obuhvata sledeća obeležja:
samociljnost – moral je cilj samom sebi
vrednost
dobro, kao vrhovna moralna vrednost
Moralno osećanje govori o da je moral, ukorenjen ne samo u razumu već i u osećanjima. Čovek moral oseća ‚‚srcem‚‚ – i srce ‚‚pamti‚‚ emocionalne doživljaje.
Ničeova opaska da je: ‚‚moral samo za slabe‚‚ ; onima koji imaju moć moral nije potreban.
Ukoliko moral posmatramo kao društveni proces, čine ga sl. komponente:
moralna norma - deluje kao zapovest u formi iskaza – ‚‚ne kradi‚‚ ,
moralni sud – predstavlja ocenu nečijeg postupka - ‚‚on je lopov‚‚ i
moralna sankcija – deluje kao autonoman ili heteronoman pritisak na savest pojedinca (griža savesti, prezir okoline).
Moral se, dakle, manifestuje kroz dva oblika: materijalni oblik – sadržan u normama koje određuju šta je dobro; formani oblik – sadrži najvažnije formalne karakteristike moralnih normi: autonomiju, sankciju, bezuslovnost i pritisak na ljudsku prirodu.
U izvesnom pogledu, istina je da svako od nas živi u svom vlastitom svetu – svako od nas vidi svet bar malo drugačije od bilo kog drugog. Članovi jedne grupe vide činjenicu na jedan način, a drugi je vide na drugi, zavisno od toga kako su motivisani i kakav interes nalaze u tim činjenicama. Moralna norma svoj cilj postiže onda kada je prihvaćena od strane svih, odnosno kad ne mora nikome da se nameće.
5
Poslovna etika
3. Izvori moralnosti
Razmatrajući problematiku moralnosti, Bičamp ukazuje na realnu poteškoću u razlikovanju istinske moralnosti od vlastitog interesa. Etička teorija promoviše učenje i razumevanje moralnosti, kako s asprkta izvornosti moralnog postupanja, tako i s obzirom na krajnje posledice moralnog delovanja. Metafizičke teorije (teološka teorija), zastupaju shvatanje po kojem je religioznost jedina pretpostavka moralnosti.
Duboka moralna međuzavisnost države i pojedinca predstavlja činjenicu koju je prvi uvideo i detaljno obrazložio Platon. Kao što se pojedinac ne može moralno razvijati u bilo kojoj državi, tako se ni država ne može dobro urediti sa bilo kakvim pojedincima. Moralni građanin u moralnoj državi – predstavlja ideal kome treba težiti. Prema Dikermanovim sociološkim tumačenjima, moral spada u nematerijalne društvene kategorije – pored kolektivne svesti, kolektivnih predstava i društvenih strujanja.
Klasične i savremene funkcionalističke teorije ističu činjenicu da svi funkcionalni odnosi u okviru društva utiču jedni na druge i doprinose zajedničkom funkcionisanju. Parsons smatra da je individualno delovanje polazna teorijska kategorija za objašnjenje društva i društvene strukture. Delanje shvata kao svesno postupanje pojedinca, koje je usmereno na ostvarivanje određenog cilja, kreće se u okvirima sistema i doprinosi njegovom održavanju. Glavni elementi individualnog delanja su: akter; cilj; situacija i normativna orijentacija.
Heteronomija i autonomija morala – Ako se saveti i uputstva unose spolja, takav moral se naziva heteronomna etika. Ova etika svoje zakone dobija od drugoga (zasniva se na nekom autoritetu). Moral se ne stiče rođenjem, već u interakciji sa okruženjem. Tek s razvojem apstraktnog mišljenja ( od desete godine) javlja se automni moral.
Vrline kao svesna opredeljenja – Vrline su utvrđene osobine (hekseis) tj. svesna opredeljenja. Po Aristotelu ‚‚tri duševna stanja, dva rđava zbog preteranosti ili nedovoljnosti i jedno dobro koje se sastoji u održavanju prave sredine‚‚. Ta stanja su:
6
Poslovna etika
1. strasti – prolazni afekti; sva stanja koja su praćena osećajem zadovoljstva ili nezadovoljstva (požuda, stah, prkos, inat, idr.);
2. dispozicije ili sklonosti – na osnovu kojih se tvrdi da smo podložni afektima (zbog njih se ljutimo, žalostimo ili sažaljevamo);
3. osobine ili određeni stavovi (hekseis) na osnovu kojih se odnosimo pravilno ili nepravilno prema afektima.
Dijanoetičke i etičke vrline – Dijanoetičke vrline nazivaju se i logičkim vrlinama. One se tumače kao umeće razmišljanja i čine osnovu našeg postojanja; razvijaju se poučavanjem, te učenjem i vežbanjem, za šta treba iskustva i vremena. Etičke vrline odnose se na osećanja, htenja i delanja
Eudemonizam – Etičko shvatanje prema kojem je krajnji cilj i smisao celokupnog ličnog i zajedničkog ljudskog delanja sreća i blaženstvo.
4. Etika
Pojam etika označava moral, pa se nauka koja proučava moral naziva etika. Kao refleksivna filozofska disciplina, etika utvrđuje ‚‚teorijski smisao naše klasifikacije postupaka u osnovne kategorije moralno dopustivih, moralno nedopustivih i moralno obaveznih‚‚.
Opšta etika i grane etike – Kao filozofska disciplina koja proučava moralne vrednosti i norme, moralno rasuđivanje, moralno delovanje i ponašanje, etika se sastoji iz nekoliko nivoa. Opštu etiku čine formalni i supstancijalni (sadržinski) deo. Opšta etika obuhvata tri nivoa –
1. metaetiku – teorija o pravilima, metodama, procedurama ili kanonima validnog moralnog rasuđivanja;
2. normativnu etiku – predstavlja sistematično nastojanje da se objasni i obrazloži moral jedne zajednice ili društva u celini
3. deskriptivnu etiku – proučava i upoređuje različite moralne sisteme, kodove, praksu, vrednosti, načela.
koje zajedno čine strukturu moralnog mišljenja.
7
Poslovna etika
Posebna etika primenjuje se u rešavanju konkretnih etičkih problema, tj. sukoba između različitih dužnosti vezanih za specijalizovana područja ljudskog rada.
Praktična etika (kazuistika) se primenjuje u rešavanju posebnih ili težih etičkih problema vezana za specijalizovana područja.
Profesionalna etika jeste skup najvažnijih moralnih vrednosti i pravila koja se ustaljuju tokom obavljanja nekog društveno priznatog zanimanja i doprinose tome da se delatnost obavlja tako da je poželjna i u ljudskom i u društvenom smislu. Podrazumeva spoj javne odgovornosti i etičkih načela vezanih za određenu profesiju.
Poslovna etika se primenjuje u biznisu. Po Di Džordžu, moralno vrednovanje biznisa obavlja se na više nivoa (moralnost/amoralnost): na makro nivou slobodnog preduzetništva; na srednjem nivou – koju čine korporacije, sindikati, potrošači, preduzeća; na mikro nivou – individualni biznismeni; na internacionalnom nivou – globalni uticaj savremenog kapitalizma.
5. Etičke teorije
Etičke teorije i njihovi principi predstavljaju temeljne tačke etičke analize i zasnivaju se na prethodnim objašnjenjima moralnih načela. Pomoću njih se mogu utvrditi smernice za put do neke odluke. Etičke teorije se razlikuju po svojim načelima, ali bi njihov cilj trebao da bude isti – uspešnost u ostvarivanju dobra, pravde, poštovanja i autonomije.
Teorije o mmoralu (etici) granaju se u dva osnovna pravca, konsekvencijalističkom i dentološkom pravcu. Konvencionalističke etičke teorije ispravnost konkretnog postupka ocenjuju prema posledicama koje bi on izazvao u datim okolnostima. Po A. Smitu i D. Hjumu unapređivanje vrednosti je najbitnije. Tri glavna pravca konsekvencijalizma su: a) etički egoizam – koji pretpostavlja da je akcija moralno podobna ukoliko počiniocu donosi više koristi nego štete; b) etički altruizam – po kojem je akcija oralno podoobna ukoliko svima donosi više koristi nego štete, izuzev počiniocu akcije, c) utilitarizam – koji akciju opravdava kao moralno podobnu ukoliko svima donosi više koristi nego štete. Deontološka etička koncepcija zasniva se na moralnom delovanju kao
8
Poslovna etika
dušnosti, bez obzira na to kakve su posledice tog delovanja. Dakle, deontolozi smatraju da su radnje ispravne ili pogrešne nezavisno od posledica.
6. Deontologija
Ova moralna koncepcija se oslanja na univerzalnu pravdu, odnosno na dužnosti pojedinca da zadovoljavaju elementarne potrebe drugih. Ljudi treba da poštuju svoje obaveze i dužnosti kada analiziraju etičku dilemu. Grčka reč deon označava dužnost, što znači da se deontološko razmišljanje zasniva na ideji da je pojedinac dužan da učini određene stvari, kao i da neke ne učini. Deontolog posmatra akciju ‚‚po sebi‚‚ odlučujući da li je ona obavezna ili zabranjena. Dakle, deontolog smatra da je nešto pravilno ili krivo u samom aktu.
Kant je uspostavio pravila moralnog delanja – nazvana kategoričkim imperativima, koje treba da slede svi ljudi. Kategorički imperativ štiti slobodu svakog pojedinca. Jedino dobro bez ograničenja je dobra volja, koja je dobra sama po sebi. Ona u sebi nosi svrhu, a to je ispunjenje dužnosti (obaveznost)da se deluje onako kako to zahteva moralno načelo.
Sedam pravila (dužnosti) deontološke teorije:
DUŽNOSTI
dužnost vernosti (držati se obećanja, govoriti istinu)
dužnost odštete (nadoknaditi štetu prouzrokovanu nezakonitim radnjama)
dužnost zahvalnosti (vratiti usluge koje nam drugi čine)
dužnost činjenja dobra (činiti sve što je u našoj moći radi poboljšanja stanja drugih)
dužnost pravde (osigurati da se dobra raspodeljuju prema zaslugama)
dužnost samopoštovanja (poboljšati sopstveno stanje, vrline i inteligenciju)
dužnost nečinjenja zla (izbegavati da nanosimo štetu drugima)
9
Poslovna etika
Kant je dao nekoliko definicija kategoričkog imperativa: radi tako da princip tvoga rada može postati princip rada svih drugih. Mada u svesti svakog čoveka postoji moralni zakon, od njegove volje zavisi hoće li ga poštovati ili ne. Kant je prvi filozof koji je pravio bitnu razliku između razuma i uma. Razum je izvor kategorija i moć pravila, um je izvor ideja i moć principa. Kantov princip moralnosti se zasniva na ideji da je osnovno određenje uma – moralnost. Kantova etika može se sažeti u tri formulacije kategoričnog imperativa:
deluj tako da maksima tvoje volje može uvek da vredi kao opšti zakon;
deluj tako da tretiraš čovečnost u sebi i drugim osobama uvek kao svrhu, a ne kao sredstvo;
deluj tako da bi maksima tvoga delovanja tvojom voljom morala postati univerzalni zakon prirode.
Poštovanje ovih imperativa predstavlja, prema Kantu ‚‚ za volju najsavršenijeg bića zakon svetosti, a za volju svakog konačnog bića on je zakon dužnosti. Kant ukazuje na značaj čovekove slobode da upravlja svojom voljom. Sloboda je bitno različita od prirode i pripada samo čoveku, ona ga osposobljava za neprekidno delovanje i stvaranje novog. Stoga je i moralni zakon, koji postoji u svakom ljudskom biću, beskrajan i inspiritivan. ‚‚Dve stvari ispunjavaju dušu: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni‚‚. Sloboda je, dakle, vezana za um.
7. Relativizam
Etički relativizam karakterišu različita filozofska shvatanja moralnosti, kojima je zajedničko odricanje univerzalnih moralnih standarda nadređenim svim kriterijumima ličnosti. Najpoznatija Protagorina izreka: ‚‚Čovek je merilo svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu‚‚. Protagora kaže: ‚‚Kako stvari izgledaju meni, tako za mene i postoje; kako stvari izgledaju tebi, tako za tebe i postoje‚‚. Ako jedno mišljenje donosi korist, ono je istinito, i obrnuto – ako nanosi štetu, neistinito je.Protagora zapravo govori o tome da ono što se meni čini istinitim – za mene i jeste istinito, ono što se tebi čini istinitim – za tebe i jeste istinito, a to važi za svakog čoveka.
10
Poslovna etika
Postoji nekoliko varijanti moralnog relativizma:
spoznajni relativizam (skepticizam) opažaje smatra izvorom spoznaje – objektivna istina ne postoji.
semantički relativizam proizilazi iz hipoteze o jezičkoj relativnosti.
Postoje i ekstremne varijante moralnog relativizma, čiji zastupnici idu tako daleko da tvrde kako je potpuno besmisleno bilo kakvo moralno procenjivanje postupaka drugih ljudi.
Etički relativizam počiva na ideji da nema opštevažećih normi morala, već u različitim krajevima, vremenima i uslovima ljudi različito doživljavaju dobro i loše.
8. Utilitarizam
Pri odlučivanju o moralnom statusu nekog postupka treba predvideti sve njegove posledice (konsekvence). Kao najveću vrednost utilitaristi ističu vladavinu principa korisnosti i zagovaraju društvenu praksu maksimizacije proizvodnje dobara i razvoja potrošačkog društva, što ovaj prsstup čini posebno privlačnim za poslovni svet. Utilitarizam – učenje po kojem osnovni kriterijum vrednosti predstavlja pojedinačna ili opšta korist, tj. ishod(posledica). Ovo je princip, na osnovu kojeg se čovek između mnoštva ponuđenih opcija treba da opredeli za onu koja je za njega najkorisnija. Utilitaristi svoju teoriju zasnivaju na osnovnoj (intrinzičnoj) čovekovoj psihološkoj potrebi za zadovoljstvom, izbegavanjem bola i patnje, kao i željom da živi u uređenom i bogatom društvu. Pod srećom se misli na ugodu i odsutnost bola, a pod nesrećom na bol i lišenost uode.
Džon Stjuart Mil je tvrdio da su postupci ispravni u onoj meri u kojoj vode ka uvećanju sreće, a rđavi su u meri u kojoj dovode do smanjenja sreće. Krajnji cilj - jeste jedan život što je više slobodan od bola i što je moguće više bogat uživanjima. Moralitet – pravila i propisi za ljudsko postupanje kojih se moramo pridržavati ako hoćemo da svim ljudima bude osiguran život kakav je gore opisan, i to u najvećoj mogućoj meri.
Osnivač utilitarizma Džeremi Bentam objašnjava da je moral, proračun kojim se utvrđuju ponašanja i delovanja; njegovi rezultati čoveku donose najveću korist i sreću. ‚‚Račun
11
Poslovna etika
sreće‚‚ – balans zadovoljstva i nezadovoljstva. Svoju teoriju o maksimalizaciji sreće je sažeo kroz formulu: ‚‚najveća sreća najvećeg broja ljudi‚‚. Težnja za ličnim zadovoljstvom, odnosno ličnom koristi odgovara navedenom načelu. Cilj etike je najveća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi. Stoga treba prihvatiti onaj etički stav koji vodi ovom stanju.
Dve dimenzije utilitarizma: utilitarizam postupka (čina) – o nekom ad hoc postupku mislimo izolivano, predviđajući moguće posledice. Utilitarizam pravila – usredsređujemo se na posledice usvajanja povoljnih pravila (zakona) ponašanja i dugoročno sticanje koristi njihovim korišćenjem.
Oblici utilitarističke teorije: hedonistički utilitarizam – određuje zadovoljstvo i bol kao osnovne ljudske vrednosti; eudemonistički utilitarizam – sreća je, a ne zadovoljstvo, temeljna vrednost na osnovu koje se projektuju posledice neke radnje; idealistički utilitarizam – proširuje okvire osnovnih vrednosti sa zadovoljstva ili sreće na sva suštinski vredna ljudska dobra (prijateljstvo, saznnanje).
Primena utilitarističke koncepcije se, prema Di Džordžu, može predstaviti kroz sl. faze utilitarističke analize:
brižljivo određivanje radnje koja će se vrednovati;
identifikovanje svih onih na koje radnja neposredno ili posredno utiče;
razmatranje vezano za to da li postoji neki dominantan, očigledan razlog koji ima toliku važnost da nadmašuje druge razloge;
specifikovanj svih pozitivnih i negativnih posledica radnje po one koji su izloženi njenom neposrednom dejstvu;
vaganje dobrih rezultata naspram loših imajući u vidu kvantitet, trajanje, bliskost svake vrednosti i relativnu važnost ovih vrednosti;
ako je potrebno, sličnu analizu treba izvršiti i za društvo u celini;
sabiranje svih pozitivnih i negativnih posledica;
da li postoje i druge alternative osim prostog izvođenja ili neizvođenja date radnje;
12
Poslovna etika
upoređivanje rezultata tih radnji: radnja koja stvaranajviše dobra je moralno ispravna.
9. Radni moral
Svako društvo, odnosno svaka društvena grupa ima ppotrebu da formira norme radnog morala. Sve je relativno: moralno se može prosuđivati kao amoralno uslovljeno materijalnim komponentama. Čitav niz moralnih problema nastaje upravo zato što opšti etički principi i vrednosti nisu ugrađeni u kriterijume sveta konkretnih dobara i stvarne akcije – sveta rada i radnog morala.
Istraživanja su pokazala (Denison E.) da ključni faktori produktivnosti ne leže samo u efikasnom iskorišćavanju najvažnijih resursa – znanja i obrazovanja – već i u čitavom sistemu vrednosti i kulturnih normi kojima se iskorišćava visok stepen iskorišćavanja znanja. U pet osnovnih normi radnog morala Danilo Marković ubraja: radinost, čovečnost, pravičnost, poštenje i drugarstvo. Iz ove podele se mogu izvesti i najvažniji moralni zahtevi u poslovnim odnosima: kreativan odnos prema poslu, zalaganje u radnom procesu, samoinicijativnost, solidarnost sa članovima radne grupe.
Radni moral grupe regulisan je: a) društvenim normama – budući da je rad društveni proces; b) moralnim normama – koje određuju ponašanje ljudi; c) normama radnog morala – norme radnog morala uključuju motive stavove i zadovoljstva učesnika radnog procesa.
Baruh de Spinoza – čovek koji sledi lične ideale može energično i sa zanosom da izvršava svoje ciljeve i zadatke, što je smisao individualnog odnosa prema radnoj moralnosti.
Kroz prizmu kolektivizma, radni moral se definiše kao skup određenih i jasnih ciljeva koje pojedinac smatra važnim. Ukoliko posmatramo sa stanovišta pojedinca u grupi, možemo zaključiti da radni moral doprinosi optimističkom i energičnom učestvovanju pojedinca u životu grupe, te da svojim delom i naporima uvećava njen uspeh. Radni moral je, dakle, skup normi ponašanja čoveka u radnoj sredini.
Prema Dikermu, tri osnovna elementa moralnosti su: a) duh discipline – reguliše ponašanje i ima ulogu u formiranju karaktera ličnosti; b) privrženost društvenim grupama –
13
Poslovna etika
sadržinska strana moralnosti; c) autonomija volje – iako racionalna, njen karakter je antiindividualistički.
Ž. Sorel smatrao je da se radni moral javlja u dva različita oblika: moral proizvođača – koji je stvaralački, herojski, saradnički i moral potrošača – utilitaristički i konkurentski morsl, usmeren samo na profit. M. Veber konstatuje da kapitalistički privredni poredak ima duboke korene u religiji. Naporan rad, štedljivost, sticanje i brz ekonomski rast postali su etos protestantskog čoveka.
Biznis ne može imati odgovornost, navodi Fridman. međutim, ljudi mogu snositi odgovornost. Korporacija je veštački, nestvarni entitet i u tom smislu ima i veštačku odgovornost.
Norme radnog morala su u velikoj meri povezane sa radnom motivacijom i vrednosnim sudovima. Radna motivacija je najčešće vezana za novac, zadovoljstvo u poslu, dobre uslove rada, mogućnost napredovanja, mogućnost participacije u odlučivanju i dr. Motivi predstavljaju značajan faktor u povećanju socijalne i ekonomske aktivnosti; oni podstiču na rad, ali i uzrokuju pojavu nedovoljne radne motivacije. Povećanjem motivacije za rad podiže se i nivo radnog morala, a to je moguće samo unapređivanjem organizacije rada, kvaliteta radnog života, kao i raznim oblicima participacije. Radni moral je u značajnoj meri određen metodama i stilovima rukovođenja. Tipovi rukovođenja: Rukovođenje u laissez-faire uslovima (davanje sloboda svim zaposlenima) – javlja se retko jer često rezultira dezorganizacijom; Autokratsko rukovođenje;Demokratsko rukovođenje i Participacija zaposlenih – u upravljanju i odlučivanju učvršććuje i stabilizuje radni moral.
Prihvatajući grupne interese, pojedinac ostvaruje ono što je za njega dobro. Tada ciljevi grupe postaju i individualni i grupni, te zato i ostvarivi.
10. Poslovanje i društvena odgovornost
Odgovornost ima mnoga značenja i različitu primenu u društvenoj teoriji i praksi. Najčešće se govori o ličnoj neinstitucijalizovanoj i institucionalizovanoj odgovornosti – u smislu kvaliteta ili stanja bića (moralna, mentalna ili pravna odgovornost; pouzdanost), i društvenoj odgovornosti – u smislu
14
Poslovna etika
povećanja javne svesti. Društvena odgovornost zahteva održavanje visokih etičkih principa u društvu, posebno u zaštiti prirodne sredine.
Društvena odgovornost podrazumeva svest o tome da poslovne aktivnosti imaju veliki uticaj na društvo. Društvena odgovornost podrazumeva uspostavljanje ravnoteže između organizacije i obaveza koje ona ima prema ekološkim standardima , zakonskim propisima, zaposlenima, etičkim principima. Poslovati na društveno odgovoran način postavlja se kao prioritetna tema za raspravu koju treba da vode državne institucije, zajednica, potrošači i celokupno društvo, kao i preduzeća usmerena na tržište i poslovanje.
O ovom pitanju postoje, međutim, suprotna stanovišta. Na jednoj strani je Fridmanov pristup, zasnovan na principima klasične slobodne tržišne ekonomije. Prema njemu, menadžment preduzeća odgovoran je samo za kreiranje poslova uz maksimiziranje profita. Nasuprot ovom polazištu, sve je uticajniji društveno-ekonomski pristup poslovnoj odgovornosti, poznatiji kao stejkholder model. Prema ovoj teoriji, svako preduzeće, brinući o svojim poslovima, mora da vodi računa i o društvenom blagostanju. Stejkholder teorija primenjuje se u organizacionom upravljanju i poslovnoj etici, a odnosi se na moral i vrednosti u upravljanju organizacijom. Po ovom modelu, preduzeća usklađuju svoje poslovanje prema potrebama i željama četri stranke: investitora, zaposlenih, dobavljača i kupaca. Uključeni su i drugi subjekti, kao što su državni organi, političke grupacije, strukovna udruženja, sindikati, lokalne zajednice, budući zaposleni i javnost u celini.
Jezgro teorije stejkholdera čine: deskriptivna, instrumentalna i normativna dimenzija.
Deskriptivnom analizom utvrđuju se posledice različitih pristupa u upravljanju stejkholder grupa; kroz instrumentalni aspekt vrednuju efektivnost upravljanja i dostizanje vrhunskih performansi firme; normativnu dimenziju nalaze u tzv. normativnim jezgrima stejkholder teorije
Poslovna etika pretpostavlja da svakom od deoničara pripada deo stečenih vrednosti, bez obzira na to kolike su njegove realne snage ili kakvo ima zakonsko pravo. U praksi funkcioniše nekoliko verzija stejkholder teorije: instrumentalna
15
Poslovna etika
(radi dobro, odnosno budi uspešan čineći dobra dela); normativna (samo radi dobro); konvergentna ili hibridna (prihvata deljivost sistema korporativnog upravljanja); ortodolsnateorija (ide na ruku ili vlasnicima ili deoničarima).
11. Modeli korporativne društvene odgovornosti
Postoji više modela vezanih za tumačenje etičkog razvoja organizacije i procene dostignutog nivoa njenog etičnog delovanja. Piramidalni modeli (A. Kerola te Rajdenbaha i Robina) daju okvire za delovanje organizacije u pravcu razvijanja i usklađivanja njenih ekonomskih, pravnih, etičkih i filantropskih performansi.
Kerol predlaže model društveno odgovornog poslovanja zasnovan na istovremenom ispunjavanju ekonomskih, pravnih, etičkih i filantropskih odgovornosti organizacije. U praksi to bi značilo zarađivati, poštovati zakon, biti dobar i etičan i korporativan član društva.
Kerolov model korporativne društvene odgovornosti
Ekonomska odgovornost (rentabilnost) – Budi profitabilan! Temelj na kome se zasnivaju sve druge odgovornosti; Pravna (zakonska odgovornost – Poštuj zakon! Postupaj po pravilima! Zakon je društveno kodifikovanje ispravnog i pogrešnog; Etička odgovornost – Budi etičan! Radi ono što je ispravno, pravedno i fer, korektno i pošteno! Izbegavaj nanošenje štete!; Filantropska odgovornost – Budi
16
Poslovna etika
dobar, potpun građanin! Doprinosi resursima zajednice, poboljšaj kvalitet života!
Kerol je identifikovao i tri tipa menadžerske etike:
a) nemoralan menadžment odnosi se na one menadžere koji ne poštuju menadžerske principe i uglavnom se ponašaju suprotno ustaljenim moralnim normama. Njihova strategija je vezana samo za brigu o ličnom dobitku i uspehu ili uspehu organizacije - po svaku cenu.
b) amoralan menadžment odnosi se na one menadžere koji nisu nemoralni, ali im nedostaje etička perspektiva. Neosetljivi su na činjenicu da svakodnevne poslovne odluke mogu da imaju štetne posledice po druge. Orijentisani su na slovo zakona, što smatraju dovoljno etičkim delovanjem. Dve grupe amoralnih menadžera: jedni krše etičke norme sa namerom, dok ih drugi krše nesvesno.
c) moralan menadžment odnosi se na menadžere koji vode računa o moralnim normama i trude se da ih u svakoj prilici poštuju. Oni se pridržavaju visokih standarda moralnog ponašanja i prava zaposlenih. Cilj je da se radi dobro, čak više od onog što je predviđeno zakonom.
Rajdenbah - Robinov model, zasnovan je na dva prioriteta: profitabilnosti i etičnosti. Ovi prioriteti se dopunjuju u povraatnoj sprezi razvojinih nivoa (stadijuma) poslovnog ponašanja – amoralnom, legalnom, odgovornom i etičkom nivou.
Kroz amoralni nivo se objašnjava delovanje organizacije zasnovano na uverenju da poslovanje ne podleže istim pravilima kojim podleže ponašanje pojedinca. Pri tome se promoviše poslovna filozofija uspeha po svaku cenu, dok je etišnost svedena na nagrađivanu poslušnost. Nivo legalizma ukazuje na poštovanje zakona, ali brigu za etičnost ocenjuje na osnovu pritiska slova zakona, a ne na osnovu duha organizacije. U nivou odgovornosti raste osećaj za ravnotežu između brige za profit i brige za etičnost. Četvrti nivo briga za etičnost - obeležen je povećanom brigom za etično ponašanje organizacuje i aktivnom ulogom menadžera u praćenju etičkih ishoda. U petoj fazi etičnost – se može govoriti o etičkom
17
Poslovna etika
profilu organizacije, s osmišljenim integrativnim okvirom etičke strategije.
Osim navedenih modela, aktuelni su i drugi modeli etičkog odlučivanja i upravljanja u organizaciji:
Trevinov model osim organizacionih, uključuje i individualne faktore;
Model Klarkson prikazuje etičko ponašanje kao izraz individualnih karakteristika i uticaja okoline, posredovane ponašanjem pojedinca u procesu donošenja odluka. Autori modela naglašavaju važnost percepcije u odlučivanji i ishodima odluka, subjektivnost i individualne razlike i uočljive orijentacije, pa se očekuje da će individualne razlike u percepciji imati uticaja na ishod odluke.
Sintetički model nudi kontigentni okvir za istraživanje etičke dimenzije u poslovnom odlučivanju, posebno u marketingu, kao i implikacije tih odluka.
Farel i Fridrih su ponudili noviji model – etilko ponašanje je proizvod etičkog vrednovanja i namera tj. predstavlja proces koji zavisi od etičkih tema, individualnih faktora (nivoa moralnog razvoja), ali i rganizacione kulture.
12. Interesi i poslovanje
Interes može da se realizuje samo neposrednim delovanjem pojedinaca ili grupa. Istraživanje ovog fenomena izuzetno je složeno budući da ljudi obično ne govore o svojim interesima, niti ih otvoreno izražavaju, posebno one interese koji se tiču sticanja materijalnih dobiti, moći, uticaja i položaja. Interesi su uglavnom vezani za potrebe ljudi. Otuda se interesi ne vezuju isključivo za materijalnu sferu života, već čine i subjektivnu i objektivnu kategoriju: objektivnu, kada je reč o primarnim egzistencujalnim interesima; subjektivnu ili moralno-etičku – u smislu podsticanja, razvoja, socijalizacije i humanizacije ljudskih odnosa.Moralna pravila osnose se na principe delanja koja ne uzimaju u obzir samo lični interes već i interes drugih ljudi.
Promovisanje vlastitog interesa često se izjednačava sa sebičnošću, pa je uvreženo mišljenje da većina ljudi nastupa sebično u svemu što radi.Sebičnost se najčešće određuje kao težnja za pridobijanjem što većih dobara i njihovim korišćenjem
18
Poslovna etika
za vlastiti boljitak: Šta mogu da učinim proziv drugih kako bih povećao svoju dobrobit?
Engleski politički filozof, Hobs smatrao je da gotovo sve naše akcije imaju osnovu u našoj sebičnosti, budući da je čovek po prirodi sebičan i zao, te teži da ostvari svoje potrebe nezavisno od drugih ljudi. Čak i kada se odlučimo za neko dobro delo, to činimo iz naše urođene sebičnosti, da bismo se osetili superiornijim, stekli društveno priznanje, ili da bismo učinjeno dobro delo iskoristili na neki drugi način. Teorija psihološkog egoizma, bazirana je na stanovištu da je u pozadini svih naših akcija egoizam. Psihološki hedonizam – u pozadini svih ljudskih akcija stoji želja za uživanjem. Psihološki altruizam – po kom ipak postoji izvesna instiktivna dobrota , koja nas, pored egoizma i hedonizma, pokreće na akcije (Smit).
13. Novo tumačenje sebičnosti – sebičnost kao vrlina
Ogleda se u tumačenju suptilne razlike između sebičnosti i istinskog vlastitog interesa. Sebičnostjeste briga za vlastiti racionalni interes, za vlastiti izbor na putu samoostvarenja. U svojoj knjizi Vrlina sebičnosti, novi pojam egoizma Rendova kritikuje etiku altruizma, koja čoveka vidi samo kao žrtvu, bez prava postojanja radi spstvenog dobra. Služenje drgima jedino je opravdanje njegove egzistencije, a žrtvovanje samoga sebe najviši je moralni zadatak, najvažnija dužnost, vrlina i vrednost.
Rendova promoviše recionalni egoizam u etici, po kojem pojedinac mora da bude korisnik svog delovanja kako bi unapredio vlastite racionalne interese. Svi postupci koji proizilaze iz emocijonalnih stanja ne mogu biti izvor etičkog delovanja. Rendova zastupa eulogističku filozofiju preduzetništva i kapitalizma. Ovaj koncept preduzetništva svakom čoveku pruža mogućnost izbora, odnosno omogućava mu da radi ono što želi. Na putu samoostvarenja pojedinac može da ide onoliko daleko koliko mu dopuštaju njegove sposobnosti i ambicije.
Objektivistička etika Ejn Rend i njeno plendiranje i racionalni egoizam odbacuje stanovište da se vlastiti interes može izjednačiti sa sebičnošću. Naprotiv, čovek doživljava pravu sreću tek kada je zadovoljan vlastitim učinkom, što se
19
Poslovna etika
meri sa nivoom integriteta osobe, podržavanjem vrednosti i činjenjem pravih stvari.
14. O pojmu interes
Interes – aktivan odnos čoveka prema čoveku, ideji, stvari, s težnjom da se zadovolji neka lična ili društvena potreba. Značenje reči interes se proširuje u nekim jezicima izvedenim iz latinskog. U francuskom jeziku reč interes ima nekoliko značenja: kamata, traženje lične koristi; u italijanskom jeziku: ‚‚kamata‚‚ i ‚‚pažnja‚‚ ali se njima označava i psihološki proces motivisanosti vlastitom korisnošću.
Prema Velikom oksfordskom rečniku: biti objektivno angažovan u nečemu; uzimanje u obzir sopstvene dobiti i prednosti; kamata (novac plaćen za korišćenje novca).
Interes je osnovna kategorija tipične etičke škole utilitarizma i građanske sociopolitičke teorijske misli (privatni interes). Bentam, podržava individualni interes, jer on vodi ka opštem interesu, kao zbiru tih pojedinačnih interesa – interes zajednice. Princip saglasnosti ličnih i društvenih interesa – Smitova opšta ideja ekonomske slobode zasniva se na prirodnom poretku, koji je uvek jači od države i državnih interesa, kao i na individualizmu, liberalizmu i utilitarizmu. Država mora da vodi liberalnu ekonomsku politiku. Ona ne sme da stvara veštačke pogodnosti ili prepreke za pojedine ekonomske subjekte. Pojedinci su pak uvek vođeni sopstvenim interesom. Osnovna Smitova ideja jeste da rad predstavlja glavni izvor društvenog bogatstva, a rad pojedinca u racionalnom sopstvenom interesu vodi povećanju blagostanja svih. Za društvo ne mora uvek biti nepovoljno to što namera pojedinca nije bila zalaganje za društvene ciljeve. O načinu usklađivanja različitih interesa na tržištu Smit je zabeležio: ‚‚ Ne očekujemo mi večeru od dobrodušnosti mesara, pivara i pekara, već od njihova čuvanja vlastitog interesa. Mi se ne obraćamo njihovoj čovečnosti, već njihovoj sebičnosti, i ne govorimo im nikada o svojim potrebama, već o njihovim koristima‚‚.
Utemeljivač grupno-populističke interesne teorije, Artur Bentli, celokupan socijalni, ekonomski i politički život posmatra kao oblik aktivnosti interesnih grupa. Grupni interesi
20
Poslovna etika
su osnovni motivi delovanja grupa. Teorija interesnih grupa – Interesne grupe javljaju se na svim nivoima društvene strukture. Pojedinac sa ispoljenim interesom jeste osnovni faktor od kojeg pošinje dalja grupna strukturalnost društva. Da bi neka grupa postala interesna, moraju da postoje – interes i akcija. Interes je integracioni faktor grupe, a akcija/delovanje – put ka ostvarivanju cilja/svrhe.
U najširem smislu, interes označava i korist koju čovek želi da postigne ili da zaštiti stečena dobra, ali i sebičnu težinu za blagostanjem.
15. Poslovni interesi i etičnost
Poslovni interesi uključuju mnoge vrste interesa, pa je i njihova zaštita veoma široka tema. (Kvazi)pitanja: šta je moralni problem, a šta moralna implikacija? Koji su poslovni interesi moralni odnossno nemoralni? Postoji čitav niz neprimerenih ponašanja koja, pravno posmatrano, nisu zabranjena, ali nisu ni društveno prihvatljiva. Iako su nemoralna, ona su utemeljena u zakonu, odnosno ‚‚sivoj zoni‚‚ zakonodavstva, koja nastaje zbog toga što neko područje društvenih onosa uopšte nije regulisano ili nije dovoljno regulisano pravnim odredbama.
Moralan je onaj ekonomski odnos i ona privredna aktivnost koja stvara ili reprodukuje uslove ekonomske jednakosti ljudi i sttvara ili reprodukuje materijalne, institucionalne i organizacione pretpostavke. Ekonomski postupci koji su bremeniti moralnim implikacijama često su vezani elementima ekonomske strukture politike i sistema u celini. Tada privredni akteri deluju u okvirima sistema čija im logika omogućava ili čak podstiče radnje nedopustive s etičke tačke gledišta:
pojedinačne privredne pojave ili prestupe (krađu, nelojalnu konkurenciju, podizanje cena);
disproporciju pojedinih privrednih grana, oblasti i teritorija;
politiku zaposlenosti i politiku ličnih dohodaka;
probleme strukture lične potrošnje;
21
Poslovna etika
nedovoljnu i neefikasnu društvenu kontrolu metoda i svih posledica privređivanja.
16. Sukob interesa
Sukob interesa podrazumeva različite situacije vezane za javne funkcije i privatne interese. To je konflikt između privatnih interesa i pretpostavljenih službenih ili profesionalnih dužnosti i zvanične odgovornosti osoba od javnog poverenja i na pozicijama moći. Okolnosti u kojima je pojedinac ili korporacija (državna ili privatna) u poziciji da zloupotrebljava službena ili profesionalna ovlašćenja, ili ih na bilo koji način koristi za ličnu ili korporativnu korist. Konflikt interesa najčešće je povezan ili čak indentičan s različitim oblicima korupcije. Okolnosti u kojima se javlja sukob interesa opredeljuju da li je priroda tog sukoba materijalna (prirodni resursi i sl.) ili nematerijalna (problem identiteta, osećaja lične vrednosti i sl.). Ljudi na različitim pozicijama vezanim za vlast i odlučivanje češće dolaze u poziciju da se suoče s optužbama o sukobu interesa. To su situacije u kojima se političari i drugi javni službenici nađu kada stvarni ili potencijalni interes (najčešće finansijski) utiče na njihovo ponašanje, odnosno obavljanje službene dužnosti. Takvo ponašanje predstavlja uzurpaciju položaja, iskorišćavanje sopstvene pozicije, ugrađivanje ličnih interesa u javne poslove, prisvajanje korporacijskih sredstava, informacija, lično promovisanje.
Sukob interesa je veoma teško prepoznati i definisati. Dirkem, kritički govori o parcijalnim interesima društva, koje je potrebno savladiti i uskladiti s postojećim sistemom podele rada. Jozef Stiglic, uzroke ekonomske krize (u XXI veku) vidi upravo u različitim oblicima sukoba interesa. Radi se o sukobu uloge koju je pojedinac stekao profesionalnim obavljanjem javne delatnosti i njegovog ličnog interesa. Imati dve uloge ne mora da bude protivzakonito, ali dve uloge mogu dati podsticaj za obavljanje nepravilnih radnji. Čak i kada ovaj sukob nije nezakonit, on može da stvori nedoumice ili sumnje u pogledu celovitosti ili pravednosti odlukakoje su donosili zvaničnici. Sukob interesa, ne mora uvek da predstavlja prestup sam po sebi, niti da nastane voljom pojedinca koji se sticajem okolnosti našao u tom sukobu. Moralni relativisti smatraju da javne ličnosti ne mogu izbeći povremene sukobe interesa.
22
Poslovna etika
Kao karakteristične oblike sukoba interesa Mekdonald navodi:
iskorišćavanje sopstvene pozicije(samozapošljavanje,self-dealing)
prihvatanje određene koristi – prihvatanje mita;
uticanje – traženje beneficije u zamenu za korišćenje svog uticaja;
korišćenje poverljivih informacija;
rad izvan službe: funkcioner prodaje savete drugim licima;
promena posla: javni funkcioneri napuštaju službu i zapošljavaju se u privatnom sektoru, koji se bavi istom delatnošću;
Stvarni (postojeći, aktuelni) sukob interesa postoji tamo gde privatni interesi zaposlenog utiču na obavljanje njegovih javnih (zvanilnih) dužnosti: funkcioneri zaključuju ugovore ‚‚sa samim sobom“, sa članovima svoje porodice, prijateljima ili političkim zaštitnicima.
Potencijalni (preteći,budući) sukob interesa postoji tamo gde dužnosti zaposleni mogu biti pod uticajem ličnih interesa. U potencijalne uzroke konflikta interesa spadaju: lični interesi (interesi porodice, prijatelja, nepotizam), lične vrednosti, vrednosti organizacije.
Prividni sukob interesa moguć je u okolnostima koji nalikuju stanju u kojem postoje sukobljeni interesi, a tog sukoba zapravo nema.
Zbog velike složenosti problema izazvanih sukobom interesa, razvijena je doktrina nespojivih funkcija. Ova doktrina uključuje tri osnovna principa: izbegavanje sukoba interesa, njihovo prijavljivanje, povlačenje sa javne funkcije.
Vrednosni pristup – od javnih funkcionera se direktno zahteva da etičke dileme rešavaju u okviru osnovnih društvenih vrednosti.
17. Etička dilema u poslovanju
23
Poslovna etika
Menadžeri se svakodnevno susreću sa različitim moralnim dilemama. Oni odlučuju o tome da li je neko ponašanje moralno ispravno ili neispravno, posmatrajući ga kroz prizmu poslovnih potreba i potreba pojedinca.
Etička dilema je situacija koja uključuje određene vrste konflikta u odabiru između prave ili pogrešne akcije i njenih dobrih ili loših posledica. To je, najčešće, prividni konflikt između moralnih imperativa, jer se pridržavanjem jednog moralnog načela krši drugo načelo ili se ogrešuje o njega. Moralna dilema nije isto što i nedoumica u odlučivanju.
18. Šta je dilema
Etički problemi se najčešće javljaju kao posledica konflikta između ličnih moralnih stavova i vrednosti pojedinca, i vrednosti i stavova organizacija u kojima rade i društva u kojima žive. Autori Mekalister i Ferel etičke probleme sagledavaju kroz tri najuočljivija sukoba:
a) sukob interesa (kada pojedinac mora izabrati da li će uraditi nešto za unapređenje svog ličnog interesa, interesa njegove organizacije, ili interesa neke druge grupe ili pojedinaca);
b) prevara (bilo koja lažna komunikacija u kojoj se vara, manipuliše, ili se prikrivaju činjenice sa namerom stvaranja pogrešnog utiska);
c) diskriminacija (polna,rasna ili na osnovu fizičkih nedostataka).
David Luban uključuje i pojam moralnog opravdanja , kao prelazni argument da se nešto ne čini, a da se ipak ostvari cilj. Moralno opravdanje uključuje lanac od četiri komponente: delovanje, principi, uloge i institucije. Razlikuju se dve vrste opravdanja: opravdanje principa i opravdanje primene tih principa u moralnom suđenju.
Dilema (grč. dilemma – pretpostavka, premisa) – neprijatan položaj u kojem se čovek nalazi kad terba ili morada bira između dve podjednako neprijatne stvari ili položaj u kojem treba tražiti između dve mogućnosti. Dileme se rešavaju tako što se između dveju alternativa, naročito pri rešavanju vitalnih pitanja, bilo ličnih, bilo onih vezanih za preduzeća, traži se najpovoljnija, najbolja, zapravo optimalna odluka, kako
24
Poslovna etika
bi se kvalitetno rešila dilema. To ne znači da je uvek rešenje samo jedna alternativa. Od alternativa koje stoje na raspolaganju u datoj situaciji treba da se izabere jedna alternativa i donese najbolja, prava odluka. Problem izbora najbolje alternative zavisi od valjanosti kriterijuma i merila za odlučivanje. Prilikom izbora alternativa primenjuje se teorija verovatnoće ili teorija strateških igara, dakle kvantitativne metode. Međutim, mnogi elementi za odlučivanje na brzinu nisu merljivi, te se uvodi logičko odlučivanje.
Sredstva za etičko delovanje Sokrat nalazi u znanju, a smisao etičkih pojmova u dva moralna imperativa sadržana u Delfskom proročanstvu: spoznaj samog sebe i izbegavaj krajnosti. Sokrat je smatrao da je ljudska priroda nepromenljiva, pa su tako nepromenljive i etičke vrednosti. Podsticao je sugrađane da razviju moralne vrline – mudrost, skromnost, trezvenost, umerenost, pravičnost, hrabrost, nesavitljivost. Sokrat tvrdi da je zaštita drugih norma koja se uzima kao prioritet. Bolje je, dakle, trpeti nego načiniti nepravdu, jer pravda ne služi samo drugome nego i onome ko je čini.
Hjum ističe i ulogu razuma u praktičnom delovanju – razumomotkrivamo koja sredstva treba upotrebiti da bi se postigao neki cilj. Sa Hjumovom kritikom razum postaje prvenstveno instrument za rešavanje praktičnih problema koje život postavlja pred čoveka. Berger – etika odgovornosti mora biti obazriva i računati na neizvesna sredstva, izdatke i posledice. Etika stava – privlači veliki broj ljudi, posebno mladih. Etika ubeđenja – ono što je moralno predstavlja stav učesnika: ako je taj stav moralno čist, onda su postupci koji iz njega proističu moralno punovažni.
U današnjem svetu poslovanja, etički diskurs se najčešće kreće između polazišta utilitarizma (,,najveće dobro za najveći broj ljudi“) i formalizma (etika se istovremeno treba baviti i pravilima i rezultatima, a pravni i moralni sistem se moraju zasnivati na skupovima temeljnih vrednosti, koji im daju konzistentnost).
19. Etička dilema u poslovanju
Donošenje poslovnih odluka u organizaciji najčešće je vezano za pet grupa etičkih pitanja:
25
Poslovna etika
etička pitanja o finansijskim ciljevima organizacije;
etička pitanja vezana za obavljanje finansijskih transakcija;
etička pitanja odlučivanja; etička pitanja informisanja; etička pitanja regrutovanja
Etička dilema u poslovanju podrazumeva, npr. činjenicu da u jednoj organizaciji postoji sukob između finansijskog poslovanja – troškova, prihoda i profita – i društvenog funkcionisanja organizacije, tj. onog što se smatra ispravnim delovanjem. ,,Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno” piše B. Pekić, ,,nije dovoljno utvrditi šta je korisno po naše živote nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno”. U poslovnom odlučivanju moralna dilema najčešće nastaje u vezi sa ljudskim resursima, sukobom interesa, poverenjem korisnika i odgovornosti svakog zaposlenog prema klijentima, korišćenjem korporativnih resursa.
20. Protivrečnosti lične i profesionalne etike
,, Etička dilema započinje malim uslugama, verovatno jednim običnim pozivom na ručak, ili možda malim izrazom pažnje. Tada je dilema zapravo provera toga koliko zaposleni, i podređeni i nadređeni, mogu daleko da idu u prihvatanju ponuđenih usluga” Probleme u rešavanju etičkih dilema, imaju oni pojedinci i organizacijekoji su skloni sledećim neetičkim postupcima:
a) na planu ličnog ponašanja : pohlepi, nedovoljnoj lojalnosti prema kolektivu, ponižavanju ljudi na radnim mestima ili putem reklame, slepom pokoravanju autoritetu, uzdizanju samog sebe, žrtvovanje nemoćnih da bi se postigli određeni ciljevi, potiskivanje slobode govora, slobode izbora, laganju zaposlenih, favorizovanju.
b) u ponašanju prema organizaciji : prikrivanju i netačnom prikazivanju stanja u organizaciji, nepoštovanju
26
Poslovna etika
dogovorenih rokova i uslova, dogovaranju cena, sklapanju poslova sa sumljivim partnerima, korumpiranju javnog političkog procesa zakonskim sredstvima, izbegavanju problema i netrpeljivosti u kolektivu.
21. Rešavanje etičke dileme – etički kompromis
Za praktično rešavanje etičkih (moralnih) dilema – čovek najčešće pribegava autonomnom odlučivanju otome šta je dobro i korisno, a šta zlo i štetno. Pojedinac je po prirodi egoističan, jer sve shvata i oseća kroz sebe. Da bi ostvario istinsku moralnu ravnotežu u takvim stanjima, on svoja shvatanja mora da upoređuje sa shvatanjima drugih, a to nije uvek moguće. Pojedinačno odlučivanje o tome šta je najbolje nije ništa drugo do saobrazba sa heteronomnim gledištima, što najčešće dovodi do etičkog kompromisa. U rešavanju etičke dileme postoje dva glavna pristupa: Jedan pristup usredsređen je na praktične posledice onoga što nam je činiti, a drugi na valjanost same akcije. Kombinujući ove pristupe, pri rešavanju etičke dileme treba učiniti nekoliko koraka. Prvi korak čini analiza negativnih i pozitivnih posledica koje određena aktivnost može da proizvede. Nakon što se sagledaju sve opcije, pojedinac se opredeljuje za najbolju kombinaciju. U drugom koraku sledi analiza akcije, pri čemu se usredsređuje na sprovođenje odluke. Krajnji postupak je donošenje odluke i njena realizacija. Čak iako se donese moralno ispravna odluka, može doći do negativnih posledica.
22. Percepcije i informacije u rešavanju dilema
Percepcija (opažanje) predstavlja psihičku reakciju na mnoštvo podataka koje preko različitih receptora (čula vida, sluha, dodira, mirisa, ukusa i drugih) stižu u korteks (mozak). Dva čoveka sa različitim iskustvima i različitim navikama, različito će percipirati istu situaciju, kao i dva čoveka koja žive u različitim vremenskim periodima. Istovremeno sa opažanjem deluju sazajni, emocionalni i motivacioni faktori. Intelektualnim naporima (apstrakcijom, generalizacijom, uviđanjem), dakle rasuđivanjem, osmišljavaju se odluke o percipiranom; one se zatim preređuju, odnosno dograđuju u informaciju. Percepcija
27
Poslovna etika
utiče na konačno oblikovanje informacije bilo o objektu, problemima ili dilemama i drugim percipiranim stanjima.
23. Poterova formula etičkog odlučivanja
Za procenu korporativnog etičkog odlučivanja koristi se Poterova formula kreativne etičke analize, zasnovana na premisi o moralnom mišljenju kao sistemskom procesu. Poter razrešava dilemu u četiri jednostavna koraka, primenjiva različitim redosledom i u bilo kojoj situaciji. Prvi korak predstavlja utvrđivanje činjenica i definisanje objektivnog stanja (facts), drugi identifikaciju vrednosti (values), treći određivanje principa (principles) i razmatranje ostalih etičkih vrednosti, a četvrti utvrđivanje lojalnosti (loyalties) i odlučivanje o tome kome se individua priklanja (sebi ili drugima). Ovaj miks Poterovog kvadranta omogućava više perspektiva i fina podešavanja u procesu donošenja pravih i fer odluka.
24. Etičko odlučivanje prema modelu 5P
Piramidalni model 5P (“p” – problem, possibilities, people, principles, priority – problem, mogućnosti, ljudi, principi, prioriteti) daje okvire za sistemsko rešavanje etičke dileme i racionalno odlučivanje. Prvi nivo odlučivanja je problemski. Pod njim se podrazumeva precizno definisanje onoga što tačno predstavlja etičku dilemu i utvrđivanje svih relevantnih činjenica. Na drugom nivou se istrašuju sve mogućnosti za rešavanje problema i iznalaze realne alternative. Treći nivo odlučivanja (ljudi) zavisi od interesa primarnih i sekundarnih stejkholdera. U četvrtoj fazi (principi) definišu se obaveze prema različitim stejkholderima (zakonu, industrijskim proizvodnim standardima, profesionalnim kodeksima, organizacionim normama), usvojenim etičkim principima, ličnom identitetu. Peti nivo odlučivanja (prioriteti) uključuje izbor alternativa koja najbolje usklađuje konkurentne obaveze, a istovremeno je javno odbranjiva.
25. Teorija očekivanog izbora
Pripada novijem kognitivističkom pravcu vezanom za istraživanja mentalnih mehanizama u procesima odlučivanja. Kaneman i Tverski su u ekonomsku nauku uključili psihološka
28
Poslovna etika
istraživanjavezana za područje procene i donošenje odluka u nepredvidivim situacijama.Proučavali su situacije karakteristične za individualno ponašanje pri odlučivanju između dve alternative, posebno kada je u pitanju rizično finansijsko odlučivanje. Terminu prospect pripisuju i značenje lottery u smislu kockanja, tj, izgleda na dobitak u kockanju. Suprotno klasičnoj teoriji očekivane koristi, gde se pojedinac orijentiše ka konačnoj korisnosti u odnosu na ukupno bogatstvo, savremena teorija očekivane koristi uvodi princip subjektivne procene nivoa korisnosti. Svako odlučivanje čovek posmatra kao nezavisan događaj u terminima dobitka ili gubitka. pri tome “gubitak” ima veću vrednost od “dobitka” iste vrednosti. Pojedinac će u domenu gubitka težiti preuzimanju rizika, a u domenu dobitka težiti izbegavanju rizika. Teorija prihvata princip maksimizacije, samo što pojedinci ne maksimiziraju korisnost na temelju verovatnosti nego na temelju očekivanog ishoda, nazivaju, težinom odluke. Funkcionisanje principa subjektivne verovatnosti oni pokazuju na primeru dva tipa menadžera: “oprezni” (timid) i “hrabri” (bold). Oprezni (pesimistički) menadžeri su neskloni riziku, radije će prihvatiti odluku koja sprečava gubitak nego preuzeti rizik. Hrabri (optimistični) menadžeri, previše sigurni u svoju procenu verovatnosti dobitka, lako ulaze u rizično poslovanje. Oni nerealno pozitivno predviđaju buduće događaje, imajući iluziju kontrole. Takvi optimisti često zanemaruju relevantnost informacija i češće odaju utisak neodgovornosti.
26. Gubitci veći od dobitka
Svaki čovek više ili manje procenjuje verovatnost dobitka, a verovatnost gubitka većina ljudi potcenjuje, i teško je naći čoveka koji verovatnost dobitka ne bi cenio više nego što je ona vredna. Osnovni postulat teorije očekivanog izbora: gubitci uvek izgledaju veći od dobitaka – naziva se efektom “averzije prema gubitku”. U procesu odlučivanja pojedinac analizira prednosti i mane svakog ishoda, polazeći od stanja u kojem se nalazi (polazno stanje), sagledavajući pozitivne i negativne ishode. Ako, npr. pojedinac ostane bez stana koji je kupio, taj gubitak će ga dva i po puta jače boleti nego što bi ga usrećilo dobijanje stana. Ljudi su skloni zanemarivanju male verovatnosti dešavanja nesigurnih događaja. stoga su u takvim
29
Poslovna etika
situacijama neoprezniji, odnosno neobjektivniji pri odlučivanju nego kada je verovatnost nastupanja nesigurnog događaja velika. Funkcija vrednosti (korisnosti) odluke, prema teoriji očekivanog izbora, posmatra se kao funkcija promene bogatstva. Zavisno od percepcije ishoda odluke, pojedinci će različito procenjivati verovatnost ishoda. Ljude je mnogo lakše pridobiti ako im se odluka prikaže u pozitivnom svetlu.
27. Zlatno pravilo (etika reciprociteta)
“Jedan od naših problema etike je u tome što to nikada nije poslovni ili društveni problem ili političko pitanje. To je uvek lično pitanje”. Najbolji i najlepši način rešavanja ovog problema je pomoću principa zlatnog pravila kao vodećeg etičkog načela. Zlatno pravilo predstavlja etičko načelo po kojem se sve odluke, aktivnosti i njihovi ishodi prosuđuju na osnovu univerzalnog načela: Ne čini drugome ono što ne bi učinio sebi, odnosno što ne želiš da drugi učini tebi (rečeno na arfimativan način: što želiš da drugi tebi čini, čini i ti drugome). Ova maksima bi trebalo da bude neopoziva i bezuslovna norma uvažavanja u svim životnim situacijama. Načelo etike reciprociteta (Rašdal): jedan čovek je dobar i vredi koliko vredi kao intrizično dobro za druge. Kant je svoje zlatno pravilo zasnovao na ideji razuma, dok Poper ovaj koncept naziva “dobrom normom koja, čak, može biti poboljšana čineći, gde god je to moguće, drugima ono što oni žele”. Poznato je Hibernovo zlatno pravilo finansiranja, kao princip jednakosti sopstvenog i tuđeg kapitala, tj. pravilo izravnavanja rizika. zlatno pravilo može da pomogne menadžerima u donošenju moralno valjanih poslovnih odluka, u razrešenju konflikata između vlastitih i korporativnih interesa i etičkih načela društva. Zlatno pravilo uključuje:
1. etičko postupanje u prodaji – lični interesi ne mogu da budu na štetu drugima;
2. transparentnost – skrivene namere ne mogu da budu dobre za posao;
3. poverljivost – deljenje pravih informacija;4. završetak započetog posla;
30
Poslovna etika
5. lični dodir – odrediti granicu izmešu suviše ličnog i bezličnog poslovnog ponašanja;
6. izbegavanje minornih sporova – potencijalno mogu da donesu neočekivano velike štete, orijentacija ka širim temama;
7. jednostavnost – jednostavne ideje generišu energiju i rezultate, dok kompleksnije ideje mogu da stvore konfuziju među poslovnim partnerima;
8. kupac nije uvek u pravu – poslove je moguće razvijati samo ukoliko partneri našu komplementarne ciljeve.
28. Pravda i poslovanje
Aktuelne ekonomske (ne)prilike podstiču nove rasprave o pitanjima pravde i pravednosti u poslovnim odnosima. Zabrinut za globalnu ekonomsku situaciju, Badju, postavlja krucijalno ekonomsko pitanje: Šta je izlaz iz Velike krize? Odgovor na ovo pitanje je povratak iz iracijalnog finansijskog kapitalizma u realni svet proizvodnje. Badju “predlaže” novu globalističku zapovest: Spasimo banke! Razlikujući pojam univerzalne pravdei jednakosti pred zakonom od imovinske jednakosti Aristotel formuliše princip formalne pravde o jednakom postupanju sa jednakima. Svi misle da je pravda neka vrsta jednakosti, i donekle se slažu sa filozofskim raspravama u kojima diskutujemo o moralu. Oni utvrđuju šta je pravda, na koga se primenjuje i kažu da među jednakima mora da vlada jednakost. Dva različita smisla pravde: prvi se odnosi na sve ono što je u skladu sa zakonom, a drugi smisao se tiče shvatanja pravde kao posebne, uže vreednosti ili vrline, različite od drugih. U prvom slučaju pravedan je onaj koji postupa prema zakonu, u drugom je pravedan onaj ko učini dobro delo prema nekom iz ubeđenja da će to dugome odgovarati ili koristiti. Uprkos razlikama u tumačenjima, zajedničko većini klasičnih učenja je shvatanje pravde kao normativnog ideala. Rols i Nozik se više fokusiraju na individualno shvatanje pravde, na ono što pojedinci smatraju pravednim i individualno valjanim, a manje na definitivno istinita, metateorijska određenja pravde.
31
Poslovna etika
29. Pravda kao elementarna norma međuljudskih
odnosa
Pravednost je elementarna norma međuljudskih odnosa, koja postoji u svakoj ljudskoj zajednici i zasniva se na načelima: svakome dati njegovo, nikoga ne povređivati. Smit je tvrdio da čovek kao prirodno biće, koje je upućeno sebi, uspeva da živi u društvu i putem spontano nastalih i usvojenih opštih pravila ponašanja (iskustva, navika, običaja) uspostavlja neki sistem društvenog života. ,,Ma kakav stupanj egoizma pretpostavljali kod čoveka, njegovoj je prirodi očigledno svojstveno da učestvuje u tome šta se događa s drugima”.
30. Distributivna i proceduralna pravda
Džon Rols zagovarao je ideju distributivne pravde, tj. pravde kao nepristrasnosti. Njegov projekat pravednog društva pretpostavlja preraspodelu ukupnog bogatstva, kojom bi se uspostavila veća društvena jednakost. Suprotno utilitarizmu, Rols ne shvata osobu kao čisto racionalnu individuu, koja isključivo teži ka vlastitom blagostanju, nego kao moralnu osobu koja je sklona ne samo ,,racionalnom”delovanju već i ,,razložnom” delovanju, koje u organizaciju društvene saradnje uključuje moralne razloge i osećaj za pravdu. ,,Principi pravde biraju se iza vela neznanja. Pošto su svi u sličnom položaju i niko nije u stanju da sačini principe koji bi pogodovali njegovim possebnim uslovima, principi pravde su rezultat nepristrasne saglasnosti ili potreba”. Pravednost se, prema Rolsu zasniva na tri principa: a) najširem, totalnom sistemu jednakih (princip najveće jednake slobode za sve); b) principu razlike – društvene i ekonomske nejednakosti treba da budu uređene tako da najveću korist imaju oni koji su u najnepovoljnijem položaju; c) principu jednakih mogućnosti – odnosi se na službe i položaje otvorene za sve ljude. Uz ove principe Rols pretpostavlja i dva prioriteta, bez kojih pravedna raspodela nije moguća. to su prioriteti slobode i pravde, koji su iznad važečih prioriteta – efikasnosti i blagostanja. Suprotno stanovište o društvenoj pravdiizložio je Nozik. Nozik odbacuje Rolsove principe distributivne pravde jer ,,narušavaju apsolutne ekonomske slobode pojedinca” i podržavaju uplitanje države u
32
Poslovna etika
privredu i individualne preduzetničke slobode; država preko poreza vrši preraspodelu bogatstva. Po Noziku: u slobodnom društvu u kome se poštuju prava pojedinca, raspodela je rezultat mnogih lokalnih individualnih razmena, koje imaju puno pravo na raspolaganje vlastitim sredstvima. Samo minimalna državna intervencija može biti bezopasna kada je narušavanje individualnih prava. Jedini koncept koji ne narušava primat individualnih prava jeste koncept proceduralne pravde. Proceduralna pravda zasniva se na tri vrste pravila vezanih za sticanje bogatstva:
1. pravo na posed – ima osoba prilikom sticanja (akvizicije)2. pravo na posed – ima osoba koja prilikom transfera
zadobije taj posed od nekoga ko ima pravo na njega. 3. niko nema pravo na posed –osim onih koji su
navedeni(stavke 1,2) Hajekova ,,legalna demokratija” daje okvire društvu slobodnog tržišta i minimalnoj državi. Zakonodavci ne bi trebali da se mešaju u vladavinu zakona, jer takvo uplitanje dovodi do smanjenja sloboda. Slobodno tržište ne funkcioniše savršeno, ali njegova korisnost daleko nadmašuje njegove slabosti. Postoji samo jedan dovoljno osetljiv mehanizam koji određuje ,,kolektivni” izbor na nekoj individualnoj osnovi, a to je slobodno tržište. stoga politiku ili delovanje države treba svesti na sferu funkcionisanja ,, ultraliberalne” države. Ono što zaposleni opažaju kao pravednost jeste način raspodele i tip nagrada, pa distributivna pravda ima veći uticaj na zadovoljstvo zaposlenih. Proceduralna pravda pak obezbeđuje veće poverenje radnika u rukovodioce i viši nivo lojalnosti zaposlenih prema organizaciji. Oni je doživljavaju kao pravednost i nepristrasnost u proceduramakoje se praktikuju pri raspoređivanju nagrada za uloženi rad.
31. Pravednost kao moralni stav
Pravda znači ,,živeti pošteno, nikoga ne povrediti, i dati svakome ono što mu pripada”. U najširem smislu, pravda podrazumeva naše stalne napore da činimo ono što je ispravno. Ona predstavlja i vrednosno načelo raspodele, na osnovu kojeg se određuje koliko dobara i koliko prava i obavza treba dati subjektima društvenih odnosa. ,,Pravda je sadržana u davanju svakoj osobi onoga što joj pripada”. navidi Di
33
Poslovna etika
Džordž, ,,postupajući prema jednakima jednako, prema nejednakima nejednako”. Otuda proističu i dva suštinska svojstva pravde: društvenost (njen predmet je odnos između više lica); jednakost (,,iste slučajeve prosuđuj na isti, a različite na različit način”). Pravedan postupak ne može da bude zasnovan na proizvoljnosti i hirovitosti, već na nekom opštem pravilu. Društvo nije u stanju da pruži nikakvu sreću bez pravde (Holbah). Zakoni su pravedni, navodi Holbah, samo ako za svoj cilj ,,imaju opšti interes društva, tj. moraju obezbediti najvećem broju građana pogodnosti. Ove pogodnosti su svojine, sloboda i bezbednost”. Pravo je jedan racionalni sistem modernog društva, zasnovan na konvencionalnosti, legalnosti i formalnosti. Njegovo funkcionisanje, navodi Habermas, zavisi od stepena autonomije i od principa zasnovanih na moralu. Pravednost je moralni stav na osnovu kojeg su ljudi spremni da čine ono što je pravedno, stvarno postupaju pravedno i žele ono što je pravedno (Aristotel), a da isto tako na osnovu (svoje) nepravednosti postupaju nepravedno i žele nepravdu. Aristotel pravednost naziva najvećom vrlinom. ,,Nije najbolji onaj ko primenjuje vrlinu prema sebi nego onaj ko to čini prema drugome, jer to je teško”. Ovako shvaćena vrlina predstavlja potpunu praktičnu primenu vrline. Aristotel razlikuje pravičnost i pravednost. Po njemu, pravičnost ne bi mogla da zadovolji etičku potrebu u nekim izuzetnim i konkretnim slučajevima, te je tada dopunjuje pravednost – kao pravičnost više vrste.
32. Oblici pravde
Aristotel razlikuje dve vrste pravde: legalnu ili konvencionalnu i prirodnu pravdu. Prirodna pravda ,,svugde ima istu snagu i ne zavisi od ljudskog mišljenja o ovom ili onom”. Iz ove teze Aristotel izvodi zaključak o distributivnoj pravdi kao sredini kojom se prenebregava ogrešenje o proporcije. Sredina je sadržana upravo u proporcijama, a sve pravedno je i proporcionalno (Aristotelov koncept zlatne sredine). Drugi oblik pravde Aristotel naziva korektivnom pravdom. To je pravednost kojja se postiže izjednačavanjem. U ovom slučaju se uzima u obzir samo samo stečena korist ili pretrpljena šteta. Ovde se podela vrši prema aritmetičkoj
34
Poslovna etika
proporciji: ovome ko ima suviše oduzima se onoliko koliko iznosi šteta ili gubitak onoga ko je pretrpeo nepravdu. U savremenoj teoriji je prihvaćeno nekoliko vrsta pravde: Distributivna pravda – prava i obaveze se raspodeljuju prema utvrđenim kriterijumima, od strane nekog višeg subjekta, najčešće države. Ona omogućava raspodelu povlastica i opterećenja i predstavlja legalan instrument delovanja političkih institucija. Kompenzatorska pravda – obeštećenje nekoga za raniju mu učinjenu nepravdu, ili nadoknađivanje štete koju je pretrpeo u prošlosti. Retributivna pravda – odnosi se na kažnjavanje onoga ko je prekršio zakon. Retributivna teorija kazne sadrži pet osnovnih teza: a) moralno pravo da nekog kaznimo proističe jedino iz toga što je on počinio prestup;b)iz prestupa proističe ne samo pravo da prestupnika kaznimo već i moralna dužnost da to učinimo; c) kazna treba da bude srazmerna prestupu; d) kazna odmerena prema prethodno navedenim principima predstavlja moralno pravo prestupnika; e) kazna je negacija, ukidanje prestupa. Proceduralna pravda – odnosi se na pošten postupak, praksu ili sporazum. Komutativna pravda – zasniva se na principu aritmetičke jednakosti: jednako se razmenjuje za jednako. Ričard di Džordž ukazuje na to da je komutativna pravda od velikog značaja za biznis, budući da se odnosi na pravdu u transakcijama ili razmenama. Princip komutativnosti nalaže pravičnu razmenu ili transakciju s obe strane. Prava učesnika u poslovnom procesu (Boutrajt) su prava poslodavca da vode posao, donose odluke i štite svoju firmu od konkurencije, kao i prava zaposlenih na korektne uslove zapošljavanja i rada, kolektivnog pregovaranja.
33. Kontrola i etičnost
Poremećaj dobre radne klime u preduzeću, nastaje ako u njoj dominira autokratski stil rukovođenja, praćen ,,podeljenom odgovornošću”, cenzurisanim informisanjem i friziranim poslovanjem. Ovaj poremećaj ima za posledicu pad motivacije, opadanje produktivnosti, porast
35
Poslovna etika
apstinizma i opšteg nezadovoljstva. Uspeh organizacije u velikoj meri zavisi i od njene sposobnosti da kontroliše svoje članove. Da bi ispunila svoju kontrolnu , funkcijuorganizacija mora da raspodeljuje nagrade i kazne u skladu s učincima. Eticoni navodi tri oblika (analitičke kategorije) kontrole u organizaciji:
a) fizičku kontrolu – zasnovana na primeni fizičkih sredstava, čini prinudna moć;
b) materijalnu kontrolu – na osnovu koje se dodeljuju nagrade, u vidu dobara i usluga, čini utilitarnu moć;
c) simboličku kontrolu – uključuje primenu normativnih simbola ugleda i društvene simbole ljubavi i prihvatanja.
O moći u organizaciji
Karakter i subjekti moći mogu se spoznati tek posredno, utvrđivanjem mehanizama (institucija) putem kojih se ostvaruje. Ekonomska moć i moć u organizaciji rada počiva na vlasništvu ili na upravljanju i alokaciji finansijskih i ljudskih resursa. Najčešće se ispoljava kao individualna referentna moć, moć nagrađivanja, moć kažnjavanja, ređe i kao ekspertska moć. Kada su u pitanju etički odnosi prema konstruktivnim poslovima vezanim za radne zadatke, onda je kontrola kvaliteta i količine proizvoda i vremena utrošenog u ostvarivanju tih zadataka imanentna svakom ljudskom biću. Odgovornim i savesnim, dakle moralnim, ličnostima ne smeta kontrola njihovog rada, dotle se oni koji delimično ostvaruju zadatke pribojavaju kontrole; kod površnih i lenjih, koji ne izvršavaju svoje radne zadatke i obaveze, ona izaziva frustraciju, te oni protestvuju, ili priželjkuju štrajkove. Tada se javljaju zagovornici čvrstog rukovođenja, (naspram blagog). Zadovoljstvo i produktivnost nisu u korelaciji ni sa čvrstim, ni sa blagim rukovođenjem, ali jesu sa povratnom informacijom o rezultatima poslovanja. Moderna ,,proizvodna demokratija” ne može svakom dopustiti da radi šta želi i odlučuje o svemu i svačemu (potrebno znanje). Blago rukovođenje i blag odnos prema produktivnostiima samo prolaznu vrednost, jer često prerasta u bezperspektivnost ili anarhičnost u organizaciji, Novija teorija i praksa upravljanja upućuje na motivaciju za postizanje radnih ciljeva, što povećava zadovoljstvo zaposlenih, te doprinosi njihovom samousmeravanju i samokontroli kao esencijalnom etičkom
36
Poslovna etika
cilju. U takvim procesima se ostvaruju lične potrebe i potrebe za samoaktualizacijom, što vodi ka uspešnom ostvarivanju ciljeva organizacije.Etičnost i produktivnost
Zadovoljstvo zaposlenih i produktivnost su, po pravilu, nerazdvojni fenomeni; pripadaju istoj kategoriji. Ovaj fenomen (uspeh firme i zadovoljstvo) zavisi od ponašanja svakog zaposlenog, ali još više od vodstva preduzeća. Ponašanje tri tipa rukovodilaca:
rukovodilac koncentrisan na proizvodnju – manje je koncentrisan na radnike. Utiče na stvaranje nezadovoljstva svojih podređenih, gubi njihovo poverenje i često dolazi u konflikt s njima. Produktivnost i zadovoljstvo se, po pravilu, smanjuju;
rukovodilac koncentrisan na radnike – dobro se slaže s njima, oseća njihov lični interes, obaveštava ih o rezultatima njihovog rada. Takvo rukovođenje ponekad ukazuje na prolaznu popularnost rukovodioca među zaposlenima i među radnicima razvija osećaj besciljnosti i neuspeha;
rukovodilac orijentisan i na radnike i na proizvodnju – najuspešniji je rukovodilac jer ujedinjuje koncentraciju, odnosno koncentrisn je i na zaposlene i na proizvodnju, izgrađujući vlastiti kreativni način sintentizovanja ta dva modaliteta vođenja;
Ako se pažljivo posmatraju rukovodioci, onda je moguće utvrditi i četvrti tip. Koristeći svoj položaj, ovaj ruvovodilac najpre ostvaruje svoje vlastite interese; čak dolazi u dodir s kriminalom. On ima malo energije za zadovoljenje potreba bilo radnika, bilo proizvodnje.
Motivacija
Motivacija veoma snažno podstiče produktivnosti zadovoljstvo ako je iskrena i prihvatljiva između radnika i rukovodstva. Zadovoljstvo a poslu i radni učinak, odnosno zadovoljstvo i produktivnosti pokazuju visok nivo korelacije, dok se niska produktivnost često koristi kao modus agresije nezadovoljnih radnika prema upravi. D. Kac isticao je da radni moral i radna motivacija pojedinca zavise od:
a) unutrašnjeg zadovoljstva radnim mestom (koje proizilazi iz osnovne potrebe čoveka da izrazi samog sebe);
37
Poslovna etika
b) ponosa na radnu grupu u kojoj radi (što je u vezi sa potrebom pojedinca da pripada nekoj društvenoj skupini);
c) zadovoljstva platom i mogućnostima napredovanja (posledica kulturnih normi i očekivanja koje one stvaraju);
d) identifikacije s preduzećem (zavisi od tipa ličnosti i vlastitih vrednosti pojedinca).
Moral preduzeća je rezultanta različitih motivacija i prednosti, odnosno zadovoljstva i nezadovoljstva na radnom mestu. Uspeh u organizaciji podjednako zavisi od interesa pojedinca i rukovodstva, dakle od njihove zajedničke motivisanosti, uspeha organizacije i zadovoljstva zaposlenih.
34. Etičnost u poslovnom komunicirasnju
Reč komunikacija je internacionalizovana. U biznisu se komuniciranje svodi na procese neposrednog ili posrednog saopštavanja, koje se srovodi putem raznih kanala za prenošenje sopstvenih ili nečijih misli, poruka, stavova, ideja.Za efikasnu i uspešnu komunikaciju neophodno je da svi ljudi organizacije moraju biti u mogućnosti da ispravno prenesu svoje poruke. Poslovno komuniciranje doprinosi unapređenju proizvodnje, usluga ili organizacijai obuhvata brojne obaveze u sferi poslovanja, uključujući marketing, odnose sa kupcima, pponašanje potrošača, korporativne komunikacije, online komunikacije. U poslovnoj interakciji dolazi do razmene vrednosti. Ta razmena se sastoji od isporuke proizvoda (roba i/ili usluga) i njegove naplate. Da bi mogli razmenjivati vrednosti, dobavljač i kupac moraju da komuniciraju. Komunikacija i komunikativna praksa čini suštinu menadžmenta. Osnovne funkcije menadžmenta (planiranje, organizovanje, vođenje i kontrola) ne mogu se izvesti bez efikasne komunikacije. Poslovna komunikacija podrazumeva konstantan protok informacija. Na taj način se verifikuje efikasnost poruka, te smanjuju nesporazumi između odašiljaoca i primaoca, kao i između članova grupe.Jednosmerne i dvosmerne komunikacije
U vođenju i rukovođenju bilo manjim ili većim grupama zaposlenih u organizaciji važno je da se one pravilno obaveštavaju, odnosno da se sa zaposlenima korektno komunicira. ako je informacija jednosmerna i ide samo od
38
Poslovna etika
nadređenog prema podređenom, onda to nije komuniciranje, već dirigovana informacija. Iz takvih informacija se ne saznaje da li su ih razumeli oni kojima su namenjene. Ovakvim komuniciranjem se ne saznaje da li izvršioci naloga imaju bolja rešenja u vezi sa metodama, racionalnošću i efikasnošću realizacije zadataka. U takvim slučajevima jednosmerna komunikacija utiče destimulativno na radni moral i ne pokreće promene. jednosmerna komunikacija je, istina, znatno brža od dvosmerne. Međutim, dvosmerna komunikacija je tačnija i može se obavljati sa većim brojem ljudi; svaka osoba ima priliku da postavlja pitanja. Jednosmerno slanje poruka, ne može se nazvati komuniciranjem, jer je lišeno dijaloga. Ima samo informativan karakter.
Dvosmerna komunikacija omogućavarazmenumišljenja o bitnim pitanjima rada u organizaciji, i to na principu pro et contra. Na osnovu takvog razgovora je moguće unositi neophodne korekcije u pogledu dopune ciljeva i zadataka u proizvodnji robe ili u uslugama, što svim učesnicima u komuniciranju obezbeđuje aktivan položaj. metoda dijaloga ima i druge prednosti: kontrolu shvatanja, razumevanje poruka, uočavanje i otklanjanje nedostataka u komuniciranju. Odnosi među komunikatorima ne mogu se uvek uspešno i dosledno ostvariti samo primenom teorije. Uspešnost primanja i usvajanja informacija zavisi i od ličnih odnosa između pošiljaoca i primaoca, tona tojim se komunikacija vodi, kao i od poverenja koje komunikatori imaju međusobno. Nasuprot takvoj komunikaciji stoji manirizam, koji teži da primaoca stavi u podređeni položaj. Etičnost komunikatora ispoljava se u karakteru međusobnih komunikacija, zapravo u dvema različitim crtama ličnosti:
uspešan komunikator poseduje atribute: ljubaznost, mudrost, poštenje; deluje smireno, umirujuće, blago, tolerantno, pažljivo.
neuspešnog komunikatora karakterišu sledeći epiteti: okrutan, lukav, bezkrupulozan, hladan, odbojan, proračunat.
Ove karakteristike nisu percipirane samo na nekom užem uzorku, već je to opšta stvarnost, koja je lako uočljiva.Stil poslovnog komuniciranja
39
Poslovna etika
Profesionalno komuniciranje se, temelji na brzoj, tačnoj i jasnoj informaciji i veštini sporazumevanja. Posebno važno je ovladavanje veštinom korišćenja reči, koje treba da budu dobro odmerene i u pravoj funkciji. Za uspešno poslovno komuniciranje je, pored forme i sadržaja poruke, značajan način bilo pismenog, bilo usmenog saopštavanja poruka. S druge strane, za neposredno komuniciranje su važni gestovi, estetika određivanja, kao i drugi vizuelni utisci. Od veštine i sposobnosti komuniciranja zavisi uspeh. Reč je o kompetencijama koje čovek treba da poseduje: znanju, umeću, veštinama, iskustvu, stavovima, moralnim vrednostima i drugim osobinama. Pod pojmom veština podrazumeva se razvijena sposobnost da se sa lakoćom, elegantno i precizno, bez ičeg suvišnog, izvode neke radnje koje imaju svrhu. Među sposobnostima se naročito ističu: slušanje i saslušavanje partnera, empatija prema sagovorniku, nenametljivo sopstveno predstavljanje, maksimalna fleksibilnost, kontrola vlastitih emocija. U komponente emocionalne inteligencije spdaju: sposobnost da se deluje samostalno, samokontrola temperamenta, ljubaznost, nežnost, poštovanje ličnosti sagovornika, upornost, empatija, izražavanje i razumevanje osećanja, veština rešavanja problema razgovorom.