УВОД

ФИЛОСОФИЈА КАО ТЕОРИЈА ЦЕЛОКУПНЕ СТВАРНОСТИ (Петер Козловски)

Философија је покушај да се изгради теорија о целокупној стварности. Саму целокупну стварност чине садржаји који су зависни од човека, али једним делом и они који од човека и не зависе, тако да онај део стварности који зависи од човека и његовог делања јесте предмет практичне философије, а са друге стране онај део стварности који не зависи од човека представља део теоријске философије. Дакле, практична и теоријска философија су основни саставни делови саме философије.

Током историје се богатио број садржаја стварности које су зависне од човека. Човек и техника су изградили (пост) модерни свет. Практична философија претпостављена је теоријској будући да свет постаје све више историјски, све одређенији човековим делањем и радом.

Већ само питање шта је то целокупна стварност доводи у философији до многих расправа. Зимел тврди да је целокупна стварност метафизички појам. Једно од питања које доводи до расправа између философије и религије јесте то да ли су Бог и натприродно заиста стварни.Философија тежи ка целини и јединству свих стварности, али о њој се мора говорити у множини, у смислу различитих философских школа и учења. Да бисмо сазнали целину стварности, то једино можемо да постигнемо кроз један облик, концепт, али чак и када би то било могуће, то би онда више била знаност која све обухвата.

За човека, мудрост је потребна и могућа али се човек често пита да ли је она достижна и да ли ће узвратити човекову љубав. Грци су били тога свесни и зато су философију назвали љубављу према мудрости, а не мудрошћу самом.

Човек је, када не рачунамо божанско биће, биће са највише одредаба.Човек не представља само биће које стоји и посматра свет, већ га он уједно изграђује и уобличава и зато философија увек има два лика, први је слика стварности као у огледалу а други је условљен и уобличен од стране човека. Философи нису само објашњавали свет у коме се налазе и живе већ су га и мењали и намерно и не намерно. Теоријска философија представља систем знања и наука, док практична тежи јединству целине нашег живљења. Философија верује да утиче на човеков живот, душу и на друштвени поредак али то се постиже једино кроз саму философију. Нужда и сила нису средства која су потребна философији али она пак није ни немоћна него своје место налази пре сваког коришћења моћи јер онај који има моћ, мора и собом самим да влада а и ту човеку помаже философија, да научи да живи у складу са самим собом.

Сваки покушај да се изгради теорија целокупне стварности сусреће се са проблемом почетка. Поставња се питање одакле би требало да крене философија са својом теоријом целокупне стварности. Аристотел је причао о философији као о основној знаности и тај задатак је доделио метафизици. Логику је Хегел сматрао првом философијом, а Тома Аквински узима теологију као основну философију где је појам о Богу почетни и основни појам. Сви ови типови прве философије одговарају подели философије на логику, етику и физику. Философија је једина струка у којој није могућа никаква догматика у знању. Свака наука је до сада већ

3

развила одређену врсту догматике по којој се влада, а философија је ипак навикла да стално трпи и доживљава промене како време пролази. Философи се углавном слажу око тога шта је у философији важно а шта бесмислено. Савремено стање у философији можемо да окарактеришемо као постмодерну, као супротност модерној. Ипак, преовлађује мишљење да философија доживљава повратак и да је поред својих основних области почела да ради на решавању проблема појединачних наука.

А. Практична философија

Први одељак: ФИЛОСОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА (Одо Марквард)

Философска антропологија је она философија која се бави човеком. Ипак, све философије се у ствари баве човеком, боље рећи, свака се философија бави човеком. Зашто нам је онда потребна посебна философска дисциплина која се бави човеком, то јест, зашто нам је онда потребна философка антропологија?

Философија је стара а антропологија млада; философија потиче из антике а философска антропологија је настала у модерном свету. Са краја 16-ог века налазимо у немачкој философији и нигде другде назив ''антропологија'' која се дефинише као “doctrina humanae naturae”. Ипак, до продора философске антропологије долази тек у 18-ом веку и прво предавање о антропологији одржао је Готфрид Поликарп Милер у Лајпцигу 1719. године. Имануел Кант је одржао предавање које је објављено тек 1798. године и Кант је том приликом поменуо да антропологија треба да постане ''редовна академска дисциплина''. Међутим, Кант напомиње да је дошло до отуђења од стварног света. Кант још говори о човековом свету живота који јесте предмет интересовања философске антропологије, која како Кант каже кроз ''спознају о свету'' трага за ''спознајом човека''. Неопходно је да постоји једна грана философије која ће се бавити искључиво човеком која би нам омогућила да разумемо човека у његовом стварном свету, а то је философска антропологија.

Философска антропологија је насталa у Немачкој као плод немачке школске философије. У Француској и Енглеској је уместо антропологије, а опет у исто време када и она, дошло до настанка антропологији сродне дисципине – ''моралистике''. У Немачкој је настанак антропологије одложио настанак моралистике која се појавила готово неприметно у 19-ом веку.

Заједно са моралистиком, философска антропологија није једина философија која се односи на човеков свет живота јер се у исто време пробијала и философија историје, којој је име дао Волтер. Она људски свет живота дефинише као историју а њу саму као поље напретка са тим да људски свет живота ослобођен од сваког зла тек треба да настане кроз вид човековог делања, кроз револуцију. Тако је философија историје постала философија апсолутних очекивања и тада се јавила потреба за једном трезвеном философијом човека ''са ове стране утопије''. Из

4

овакве философије јавља се мотив разочарања и отрежњења. Основни стубови посткантовске философије су:

а) природно-философска антропологија романтичарског периода која је била одговор на разочарање настало поводом Француске револуције, јер се од ње очекивало да реализује утопију где ће свет живота бити особођен од зла. Ипак, ово надање доживело је неуспех.

б) на крају 19-ог и почетком 20-ог века, као одговор на идеју о напредовању историје и услед разочарања Првим светским ратом, настала је нова философска антропологија коју је утемељио Макс Шелер који тврди да човека не одређује напредак историје него природа, пред којом је човеков дух немоћан. Философске антропологије које су уследиле касније само су још више нагласиле човекову немоћ. Човек није само биће које побеђује, него биће које компензује, није само биће које чини већ је и биће које подноси, није стално победник него трпи и поразе. Револуција човека неће одвести до бољег света у утопији, он треба да стрени еволуцији.

Укратко речено, философска антропологија је она грана философије која се бави човеком и свиме што се човека тиче, али она није целокупна наука о човеку. Дарвин је тврдио да ''човек у поређењу са другим живим бићима није никакав изузетак'', и тако је у 19-ом веку уместо антропологије у први план дошла биологија. Ипак, тврдња да антропологија није комплетна наука о човеку, није нимало нашкодила философској антропологији него је чак довела до развоја духовних наука, али и природних наука о човеку: законодавство, економију, психологију, педагогију, социологију, као и теологију.

Зашто нам је потребна онда грана философије која се бави човеком – философска антропологија? Одговор је тај да философска антропологија је при испитивању човека одређена мотивима света живота и разочараности, она је као таква common sense хуманистичких наука.

Други одељак: ФИЛОСОФСКА ПЕДАГОГИЈА (Мариан Хајтгер)

Не доводи се у питање чињеница да у педагогији постоји и траг философије, него је право питање то да ли педагогија мора да буде и сама философија. Данас се педагогија више не зове тим именом већ науком о васпитању. Ово се десило најпре у Бечу где је министарство променило име Института за педагогију, у ''Институт за науку о васпитању''.

Постоје многи разлози који су довели до склањања философије из педагогије. Педагогија је требала да помогне у овладавању животним проблемима, да помогне младима да се спреме за будућност која их чека и тако даље. Овакав вид педагогије потиче још из класичног доба педагогије где видимо неслагање између Сократа и софиста. Софисти си сматрали да педагогија треба да помогне човеку да дође до благостања и угледа, док се Сократ противио оваквом схватању и тврдио је да се пре стицања било какве врлине мора прво одговорити на питање шта је то врлина.

Од класичног доба антике па све до данас није се дшло до коначног и важећег одговора шта је то педагогија. Хербарт је један од првих који је педагогији

5

ударио темеље као самосталној науци и покушао је да педагогију утемељи на етици и психологији. Ипак, те науке се баве сврхом васпитања, а сама педагогија се бави врстама и методама васпитања. Бекон је изнео мото: ''Знање је моћ'', а Декарт је тврдио да науке не треба да буду само школско знање него да помогну да се човеков живот олакша и продужи.

Да би могла да дође у службу друштвено-политичких циљева, било је неопходно да се педагогија окрене ка политици и владавини, постала је средство политичких циљева и како се на брз, јефтин и лак начин може доћи до пожељног друштвеног стања. Инвестирање у педагогију може се оправдати једино ако је она корисна за државу и друштво и тако долази до градње дечијих забавишта и до педагогије старих лица. Треба поменти да један од разлога искључења филофофије из педагогије лежи и у самој философији, јер када није у стању да да одговор на неки проблем или на неко питање, философија се повлачи у сумњу. Поводом тврдње да философија нема никаквог значаја за педагогију, треба поменути имена два философа, а то су: Вилхелм Дилтај и Жан Пол Сартр.

а) Дилтај је педагогију свог времена дискриминисао као аномалију научног живота, тврдио је да је педагогија још увек заточеник метафизике, код које још увек постоји такво стање да сви педагошки циљеви буду изведени из једне дефиниције циља људског бића која би била обавезујућа. Дилтај је сматрао да је то немогуће јер педагогија не може тако нешто да постигне и да философија није у стању да сазна и искаже циљ и смисао човековог живота.

б) Сартр је тврдио да човек има неограничену слободу и да његовој егзистенцији не сме да претходи никаква есенција. Философија не може човеку да послужи као оријентир, човек нема унапред формирану слику о томе шта он треба да буде. Сартров егзистенцијализам је атеизам јер је човек Божије створење које је створено по слици Божијој. Сартрово мишљење се узима као пример философије у којој је педагогија изгубила сваки смисао.

Образовање схвааћено као ширење теоријског и практичног ума, је неопходно, како за политички живот и демократију, тако и на пољу човековог односа према другим људима, са природом, и на крају са самим собом. Због тога је педагогија неопходна. Када се педагогија одрекне философије, она тада мора да се одрекне и појма образовања. Наука је изгубила свој значај за образовање, а тиме и свој педагошки смисао. Васпитање које је занемарило философију и које је схваћено само у техничком смислу, постало је механизам. Оно је постало средство остварења пожељних друштвених промена.

Слобода у модерном понашању тешко да саджи у себи одредбе модерне науке о васпитању и тиме сведочи о прогону философије из педагогије. Изгледа да је философија за педагогију неизбежна и незаобилазна. Педагошко деловање које не треба да буде бесмислено и самовољно треба да буде израз ствраних, искрених настојања. Педагогија не треба и не сме да одустане од образовања, али она такође не сме из себе да искључи питање о његовом смислу које указује на његову философску димензију. Сазнање истине је задатак сваког образовања.

Философска педагогија данас може да се схвати само као теорија субјекта где субјекат не значи просту могућност да се мисли било шта, већ могућност да се мисли истинито. Субјекат не представља само вредновање, он утемељује вредности, али сваки обик интервенције који би покушао да угрози његову

6

самосталност мора бити искључен. Васпитање мора да буде и формирање стварности и свако образовање треба да се одвија под тим условом. Васпитање треба да послужи човеку да саслуша шта му говори сопствена савест.

Поново рађање философске мисли у педагогији јесте могућност за будућност образовања и зато је философија потребна образовању. Циљ није да се створи једна унапред одређена слика човека већ да се оствари човекова природа. Ипак, када педагогија напусти философска питања, она тада деградира појам образовања, дезоријентише цело друштво. Тек кроз философско мишљење педагогија добија научну димензију и њена пракса постаје значајна за образовање и хуманост.

Трећи одељак: ФИЛОСОФИЈА ИСТОРИЈЕ (Херман Лубе)

У философији историје Лубе разликује три облика. То су: теорија сазнања историјских наука, осавремењивање смисла историјских наука и философија историје као критика историцизма.

Теорија сазнања историјских наука је веома широко поље и веома ју је тешко укратко представити. То отприлике значи када кажемо да се нешто ''може објаснити само историјски''. На шта мислимо када кажемо да се нешто може објаснити само историјски? Са тиме се обично сусрећемо када наиђемо на датости које се не уклапају у систему у коме смо их нашли. Као један од примера се узимају прагови на Фолксвагеновој ''буби''. Ти прагови не врше никакву функцију на аутомобилу јер је он сасвим стабилан и без њих. Ово објашњавамо на тај начин што је аутомобил настао из кочије којој су прагови били потребни да би се у њих ушло. Слично се понаша и палеонтологија када нам скривене задње екстремитете код удава или морских сисара објашњава историјски. Историје су процес изградње система кроз дејство догађаја који се односе на функционалност датог стања система. У историји се све објашњава накнадно, ништа се не може унапред прогнозирати.

Осавремењивање смисла историјских наука је друга функција философије историје а уједно представља и модерну тенденцију. Наш труд да у савременом задржимо и део историје никада није достигао данашњи ниво. Прво што треба поменути је то да се много наше околине претаче у музеје, почевши од градова, села, фабрика и тако даље. Све то представља покушај да се у савременом сачува дух историјског. Истовременом са настанком културно-историјских музеја настајали су и природни музеји и из те повезаности историје и природе долази до развоја друштава за заштиту природе и околине, отварају се национални паркови, споменици природе се стављају под заштиту. Никада се пре једна култура није толико бавила прошлошћу као наша данашња. Бенедикт Хубер тврди да се човеков доживљај околине у којој живи мења или чак губи са архитектонским мењањем те исте околине у којој он живи. Колико долази до све веће модернизације толико се све више окрећемо самој прошлости. Функција историјске свести је, дакле, осавремењивање прошлости. Хегел је објашњавао да једино што можемо да научимо из прошлости је да не можемо ништа да научимо. Ова реченица карактерише модерну историјску свест.

7

Философија историје као критика историцизма представља трећу функцију философије историје. Ово је Рајнхарт Козелек назвао повремењавањем утопије. Критика света у ком живимо и настојање ка неком бољем свету не представља ништа ново. Све до времена ренесансе, утопија је имала просторни карактер и односила се на неки бољи свет који је удаљен, на неком другом крају света у ком живимо. Међутим, због експанзије освајања простора, ова теорија је померена са просторног на будуће време које ће тек доћи.

Четврти одељак: СОЦИЈАЛНА И КУЛТУРНА ФИЛОСОФИЈА (Петер Козловски)

Философија трага за одговором на питање како стоје и како би требало да стоје ствари са човеком и његовим развојем, целокупним човековим животом. Социјална философија се бави социјалним односима и суштином социјанлог света. Она друштво не третира независно од човековог мишљења и света око њега, она се односи на друштво тражећи смисао и вредност стварног света. Теорија културе је централна тема социјалне философије. То се може објаснити кроз пример уједињења Европе.

Социјални свет је део свеукупне стварности и он човека не посматра само као појединца већ га поставља и у међусобне односе. Социјална философија интегрише етичку и аналитичку страну социјалног света и социјалне феномене посматра из више аспеката. За разлику од етике, социјална философија се не бави примарно индивидуама и њиховим делањем, него великим бројем људи и изградњом великих социјалних институција. Друштвом се означава општа форма међусобно изграђених односа и оно обухавата све социјалне интеракције и односе. Ипак, друштво не постоји без минималног политичког центра моћи, то јест, без државе која може да одржи своје границе. Друштво постаје држава када је уз помоћ јединства способно да доноси одлуке и да се политички уједини када је у питању заједничка територија. По Никласу Луману, друштво и држава представља масу људи која се сама ујединила. Међутим, од друштва и државе ваља разликовати цркву као велику институцију. Друштво је истовремено и култура, а култура друштва јесте уређеност живота која се самостално развија. Друштво се састоји из индивидуа и представља заједничке форме њихових односа. Задатак цркве је да у реалном свету оживи оно бесконачно и безусловно и да заступа Бога у свету коначних, пролазних ствари. Ипак, као религијске и културне институције, цркве спадају у домен социјалне философије, а сам социјални свет се разлаже на друштво, државу и цркву.

Свако друштво је условљено са више фактора који на њега утичу, као што су: спољни, физичко-географски фактори, економско-технички фактори, духовни фактори и тако даље. Међутим, постоје четири основне форме теорија о друштву.

1) Економска теорија, пре свега марксизам, заступа мишљење да власнички и производни односи, то јест економска база у потпуности условљавају културни фактор – културу, право и религију. Са овом теоријом је сродна:

8

2) Теорија уговора схвата друштво као уговор између појединаца, а такво утемељење друштва се објашњава старозаветним учењем о Божјем савезу или кроз уговор о узајамном уједињењу.

3) Социолошке теорије настанак и развој друштва објашњавају тежњом живих бића да се размножавају и да остваре своје генетичке понтенцијале. Друштво настаје кроз борбу човека и групе да преживи где друштво представља главни фактор за остварење таквог циља.

4) Функционалистичке теорије баве се сврхама и циљевима друштва које друштва имају више од једног.

Уједињење Европе потврђује економске теорије јер је са уједињењем тржишта дошло и политичко уједињење. Уједињење које је извршено 1992. године прокламовано је као идеја још 1988. године.

Теорија о уговору је теорија која се односи на индивидуе које га склапају, а насупрот томе у процесу настанка Европске уније уговоре су склапале поједине државе.

Социобиолошка теорија мало може да допринесе објашњењу уједињења Европе.

Слично важи и за функционализам, али се за разлику од социобиолошког функционализма не односи само на један циљ већ на вишеструкост друштвених функција.

Култура се показује као важна тачка у процесу уједињења Европе. Културно јединство мора бити слободно и не сме бити узроковано никаквим видом присиљавања. Свет привреде, политике и културе мора се схватити као јединствен свет, а социјална уређеност односа између појединаца мора се схватити као тоталитет услова живота и његове уређености. Јединство економске једнакости је довољно за оне који желе да се уједине у трговини, али то не може да представља форму социјалног јединства. Културно и религијско уједињење представља облик јединства где појединац представља целину и третира се као њен свесни и слободни члан. Европа мора да се уједини и политички и духовно и културно.

Козловски објашњава и појам мултикултуралног друштва. Истиче се да је поље на којем треба да се развија мултикултурално друштво свет, а не нација. Светско друштво је мултикултурално, а субкултуре су националне културе. Једна од таквих ултура биће и култура Европске уније, која ће представљати уједињење култура свих европских нација.

На крају, социјална философија је показала да се социјално јединство не састоји само из економских односа и интереса кроз тржиште. Појединац није само елеменат на тржишту него је и саучесник културног јединства, а људска култура је увек експеримент на тему исправног живота једног друштва.

Пети одељак: ФИЛОСОФИЈА ПОЛИТИКЕ (Клаус Хартман)

Политичка философија покрива међуљудске односе који одговарају људској природи и чије је остварење остављено пред човеком као задатак. Сходно томе, Аристотел је политику схавтао као целину, а етику као њен део. Свакако треба разликовати социјалну и философију политике. Политичка философија се бави

9

односом између социјалних творевина, а уједно и човекових творевина. Предмет политичке философије јесте стварност али из нормативног аспекта (како треба владати државом, како држава треба да буде уређена, како уредити однос између државе и становника...)

Класична античка философија политике се далеко више бавила социјалним политичким уређењем него слободом ии аутономијом појединаца. У класичној антици поента политичког живота се ставља на праведност (код Платона) и на ''добар живот'' који је могућ само у држави (код Аристотела). Платонови ставови односили су се на целину и да ум стоји избнад свега и свиме влада. Други облик је Аристотелов и оријентисан је на ''добар живот'' и човекову срећу. Појединац достиже добар живот онда када достигне врлину, а људска заједница само онда када носи политички карактер, а то за Аристотела значи да је уређена као аутархија. Срећа појединца и срећа државе су исто.

Видимо да долази до наглашавања значаја појединца и сада се сматра да је појединац приоритетан у односу на државу, а не обрнуто. Држава има важење кроз уговор. Интересовање је окренуто функцијама државе, заправо остварењу и одржању мира и гаранција правне сигурности. Ипак, теорија настанка државе кроз уговор има својих недостатака, али довела је у питање онотлошки приоритет државе. Смисао државе састоји се у томе да се појединцу нађе при руци, да се о њему брине. У Енглеској је теорију уговора потиснуо Хјум, а у Немачкој Хегел. Хегел у својој философији права отвара питање односа између државе и права.

Може се рећи да је модерна проширила поље политичке философије, развила се социологија која је потиснула нормативна питања и која је у центар поставила власт, начине владања и могућности које стоје пред онима који имају власт. У свом даљем развоју политичка философија се поново вратила на нормативност (Лок, Монтескје, Мил) и призната је једнакост права и слобода појединца, одобрава се учешће партија у власти а такође и могућност промене власти. Политичка философија и учење о држави враћају се на класичну западну традицију и поново је оживљавају.

И овде су се такође појавиле разне критике, а неке од њих су критике представничког система, економистички тип критике...

Данас у политици углавном влада веома слободно схватање државе. Ипак, многи сматрају да не бисмо смели желети више слободе и тиме се модерни дух времена враћа на класични назор о политици, по коме је сасвим природно да се људи политички организују. Такво организовање и даје и донекле одузима слободу. У онтолошкој теорији држава се, као циљ, идентификује са грађанином. Теорија друштвено уговора државу представља као уговор сваког са сваким. Појам општег добра данас је, као онтолошки или метафизички, изложен критици али се чини да је он неопходан.

Када бисмо са сигурношћу могли да прихватимо неку теорију, онда би се политичка философија могла узети као оријентир. Она не сме да дозволи да је зароби ''пројекат модерне'', не сме да је понесе дух времена и пре свега не сме никога ни на шта да присиљава него може само да се нада да ће је узети у обзир и прихватити; она може само да апелује.

10

Шести одељак: ФИЛОСОФИЈА ПРАВА (Хасо Хофман)

Сваки правни поредак одређен је неким моралним вредностима и ниједан систем правила који жели да буде правни систем, не сме се одрећи те своје базе. У том смислу правна наука је нераскидиво повезана са философијом права. Ученим правницима који се према праву односе емпиријски остаје скривен општи критеријум према коме се у праву разликује оно што је праведно од оног што је неправедно. О томе је писао Кант. Међутим, онај који се бави правом не сме да се заустави само на емпиријском нивоу. Да би се решио неки конфликт у конкретној и јединственој историјској ситуацији општи закони треба да се прилагоде конкретним појединачним околностима.

Правна наука треба и може да постигне то да се оствари кохерентна и континуинирана интерпретација закона и овако схваћена правна наука, која је названа догматском, у извесном смислу има сличности са теологијом. На ову паралелу је указивао Лајбниц. Задатак правне догматике састоји се у томе да што је могуће више очува садржај и дух традиционалних законских елемената, или, ако је баш потребно, да се што мање мењају. Често су основна права таква да поседују људске правне квалитете али се овде никако не ради о субјективним правима а ни о објективним сврхама права. Често се дешава у мањем или већем броју закона влада несклад а као пример за то нам може послужити ранија немачка историја.

Државно право не сме да се окрене у смеру неправде и не сме се користити за сламање права него мора бранити захтев за праведност права. Стога, тамо где не може да се утврди шта је праведно, закон мора да пропише шта је праведно и шта праведно мора да буде. Густав Радбрух је из тога закључио да је претпоставка права да буде позитивно, а чим је право позитивно оно је у свом садржају и исправно. Човеково достојанство, слобода, једнакост, социјална правда, сувереност народа и поодела власти данас представљају основне актуелне теме философије права. Модерна философија права не може се зауставити само на појединцу него се мора односити и на државне институције, њене функције и правила.

Аналитичка теорија и теорија логике односе се на позитивно право и праве оштру разлику између права какво оно јесте и права какво би требало да буде, то јест праве разлику између права и морала. У њима важи такозвана ''теза раздвајања'' (права и морала) и сходно томе питање важења права овде игра централну улогу. За оне који раде на закону и за оне који га примењују, никако не треба да буде неважно ни питање шта је по свом садржају исправно а шта не. Кант је философију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе шта је ''праведно'', а шта је супротно томе, ''неправедно''. О овој тврдњи Луман говори да ''кодира'' читаву философију права, као и правну догматику. Аналитичка философија права не поклања толику пажњу на разликовање прави и правде од неправде, колико на разликовање оног што је правно од оног што је не-правно. Они који право примењују морају стајати иза последица својих одлука и философ који се бави философијом права зна да на њега увек утиче ситуација јер субјекат не може да се елиминише и јер слобода увек захтева улагања. Из овога су настала два концепта права. Први концепт права повезује право са праведношћу и доводи га у нераскидиву везу са моралом – ово је праведно право. Други концепт (правнопозитивистички концепт) пориче нужност а можда и могућност повезивања

11

права са моралом. По овоме, у појам права улази и неправедно право. Харт за овакве тврдње говори да јесу право, али право које се може искористити у неправедне сврхе. Философија права помаже да се разјасне ова два различита гледишта и да се са разликом лакше изађе на крај. Проблем двоструке дефиниције права наследили смо из Кантове дефиниције права.

Философија права има улогу у проширивању хоризоната старе правне догматике и указивање на могућности које се пружају ван ње јер пред философијом права се стално отварају нови проблеми.

Седми одељак: ФИЛОСОФИЈА ПРИВРЕДЕ И ПРИВРЕДНА ЕТИКА (Петер Козловски)

И философија и економија су настале на тлу Грчке државе. И оба појма, и “philosophia” и “oikonomia” се приписују Питагори, који се у току свог живота бавио и једном и другом. Питагора и припадници његове школе били су први заступници ''рационалног вођења живота'', што је значило вођење умног и економичног облика живота. Ова теорија је имала за циљ да се оствари у виду конкретног социјалног поретка. Философија и економија желе да рационализују и економизују живот, да би се што више времена уштеделои да би се могло посветити оним сврхама које су за човека заиста вредне труда.

И теологија нам такође указује на то да постоји једна универзална економија бића. Oikonomia у теологији раног хришћанства значи поделу среће људима од стране Бога и у теологији философији хришћанских отаца оikonomia је друга реч за исоријску теологију, то јест за онај део теологије који се представља кроз историјско предање. Зато се онај део учења о Светој Тројици назива економско учење о Светој Тројици. Дакле, повезаност философије и економије сеже далеко у прошлост.

Постојање марксистичке философије привреде представља доказ тврдње да сама економија није довољна за конституисање човековог односа према свету. Марксизам тежи да постане теорија целокупне стварности и под њим се не подразумева само теорија привредног уређења, него цео један назор о свету, цела једна философија. Марксизам је био таква теорија али погрешна, и ипак је успео да развије једну слику света и њоме привуче многе.

Аутор разликује три области у којима се философија и наука о привреди сусрећу, а то су:

1) Привредна онтологија се пита које области бића припадају привреди и шта је суштина човековог појединачног избора и слободне координације људи. У онтологију привреде спада расветљавање претпоставки науке о привреди и њени различити ставови. Сам појам онтологије има двоструко значење. Као прво, он подразумева теорију о целокупној стварности. Друго, тај појам обухвата и теорије које се односе на поједине области целине стварности. За привредну онтологију је везано питање да ли је принцип економичности, који је основна економска категорија и основна особина целокупна стварности а тиме и саме природе. Принцип економичности јесте правило које је одређено логиком људског делања, логиком предности људског над делањем друге врсте.

12

2) Привредна култура обухвата узајамни однос уређености живота и значаја свакодневног живота у једном друштву, као и привредну уређеност. Привреда се може схватити као једна од културних области и она, поред науке и културе, представља трећу основну област у култури. Човекова делања унутар ове поделе усмерена су на одређена добра и вредносне квалитете. Један од задатака човековог духовног живота јесте заузимање одговарајућег става према привреди, науци и култури и тек тада економска добра постају стварна. Привреда представља део културе, или чак јесте култура и њена логика је изражена кроз норме добитка и губитка.

3) Привредна етика се бави питањем начина да се за извесну сврху искористи што мање средстава, ресурса. За разлику од ње, нормативна етичка теорија се бави питањем који су појединачни и социјални циљеви оправдани и како их можемо разликовати од оних који то нису. Етичка теорија је у исто време и нормативна и дескриптивна теорија.

Нормативна привредна етика се дели опет на:а) Формалну привредну етику која истражује проблем координације и

дизања на виши друштвени степен уз помоћ етике;б) Материјалну привредну етику која истражује оно чему се тежи

искључиво због његових материјалних квалитета.Марксистичка привредна теорија је превазиђена, а Вернер Зомбарт је

тврдио да у целом марксизму нема ни мрвице етике. По Лењину, етичке одлуке и слобода човеку нису ни потребне а нису ни могуће. Привредна етика појединцу не сме постављати захтеве које он не може да испуни, а изневерила би свој задатак када би била само економска страна етике. Етика не сме да буде само утемељење морала из интереса и користи.

Осми одељак: ФИЛОСОФИЈА УМЕТНОСТИ ИЛИ ЕСТЕТИЧКА ТЕОРИЈА (Карл Хајнц Борер)

Код Фридриха Шлегела наилазимо на следећу реченицу: ''О уметности треба да се философира, јер о свему треба философирати, али би ипак пре тога требало да се зна нешто о уметности''. Историја философске естетике представља историју самоослобођења од теолошко-метафитичког и идеалистичко-историјскофилософског туторства. Стање данашње естетике може се просуђивати из аспекта степена успешности испуњења тог задатка. Философија уметности (естетичка теорија) по свом односу према питању ''последњег утемељења'' мора се разликовати од утопистичке философско-историјске идеје.

Аутор објашњава које се потешкоће јављају при универзалистичкој аргументацији у случају етике и као објашњење он је дао три различита теоријска сценарија.

а) Први сценарио се односи на разлику између песничког и философског поимања. Рефлексија философије историје је била веома наклоњена литерарном жанру елегије. Растанци и јадиковке напуштених изражавали су ненадокнадиве губитке човека, времена и идеала. Показало се да је грчки идеал, као елегично опевани губитак, супротстављен модерној рефлексији о добитку. У философској

13

поезији Фридриха Шилера јадикковка представља централну тему. И у Гетеовом делу Torquato Tasso (1788/1789) пада у очи топос растанка. Песништво је постало први опонент философије историје далеко пре него што је то расветљено у сазнајно-теоријском дискурсу.

б) Други сценарио је предмет расправе између естетичке теорије Фридриха Шлегела и Шелингове философије уметности. Као и песник, и философ мора поседовати естетичку снагу. Философија духа је естетска философија и без смисла за естетско човек не може бити богат духом. Шелинг је уметност сматрао функцијом остварења философског интересовања за истину, митологију је доживљавао као митологију ума, а лепоту је дефинисао као говор апсолутног. Ако је Шелинг у уметности тражио философску утопију, онда је Шлегел у миту тражио утопију естетског. Шлегел је естетику одвојио на одређену, засебну предметну област. Лепо по Шлегелу мора да се осамостали и треба га разликовати од истинитог и моралног и заувек треба заборавити братимљење лепог са истином и добрим. Шлегел је кроз поетику развио појмове помоћу којих је естетичку теорију могуће разликовати од философије уметности.

в) Трећи сценарио говори о Бодлеровој теореми естетичке модерне и њеном погрешном разумевању од стране философије историје. Основна тачка Бодлеровог схватања модерне гласи да је модерност ишчезавање, пролазност, оно случајно, које чини једну половину уметности, а чију другу половину чини вечно и непроменљиво''. Ова Бодлерова теорија циља на карактер ''избављења'', тежња да се ''спаси'' вечност која је пролазна. У ствари, ради се о томе да се у модерни достигне она скривена лепота коју је поседовала антика. Ипак, Бодлерова теорија је превазиђена и њено свођење на временско значење је погрешно.

Оно што се кроз ова три сценарија разјашњава јесте дилема која влада још од 1924. године, дебата која је започела захваљујући А. Ј. Ришарду. Међутим, на пољу решавања ових и сличних проблема се није далеко одмакло, проблем је познат још од двадесетих година и његово разумевање се мењало у складу са владајућим научним трендовима. Као што велика уметност није непосредна представа, тако ни ''естетичка теорија'' није заступник или бранилац живота, али, наравно, између њих постоји веза. Могуће је да живот или друштво одустану од уметности и литературе која одговара критеријумима ''естетичке теорије''. ''Разлаз између философије и уметности'' не настаје услед тога што уметност прећуткује животне проблеме, него зато што уметност појмовно увек нуди или више или мање него философија.

Девети одељак: ФИЛОСОФИЈА РЕЛИГИЈЕ И ЊЕН ЗАДАТАК ОРИЈЕНТИРА (Рихард Шаефлер)

Процес који називамо секуларизацијом одавно је постао једна од црта европског културног подручја, али је у међувремену почео да обухвата и друге културне кругове. Задатке које је испуњавала религија, већ су у антици преузеле на себе философија и наука, које себе нису више доживљавале као религију. Остали религиозни задаци постали су задаци које испуњава друштво и држава, а

14

окарактерисани су као ''религијски неутрални''. Чак је и морал, који је дуго био у вези са религијом, постао предмет расправа, како код атеиста тако и код верника.

Неки тврде да свака поједина религија има и производи своју сопствену форму секуларизације, а ако је ово тачно, онда се отвара питање процене, а од философије религије се очекује да да одговор на то питање. Један од задатака философије религије који тада мора бити испуњен је тај да философија религије да свој допринос задатку човекове оријентације у свету, како према другим њудима, тако и према самом себи. Иако је Европа крајем 19-ог и почетком 20-ог века постала ''световна'', религија се прилично добро одржала, и многи који су се надали ''одумирању религије'' су остали разочарани. Као одговор на питање зашто се човек, који као биће учествује у европској култури, моли Богу наводи се чињеница да религија у човековом индивидуалном и друштвеном животу испуњава извесне функције које ниједна друга институција није у стањз да испуни. Један од основних захтева који се износи пред религију је изношење истине. Религиозна истина нема само теоријски значај, него она има значај за човеково спасење, које опет зависи од тога да ли је слушалац религиозног предања спознао и разумео истину онога што му се саопштава. Самозаконодавност (аутономија), коју је себи религија поставила као задатак, не подразумева никакву самовољу (аутархија).

Већ у античкој Грчкој јављају се различите форме односа према богу и божанском и зато је грчка философија трагала за ''идејом побожности'', а Цицерон за појмом религије. Пресократовци су поставили питање да ли разноликост представа о богу и односа према њему има везе са чињеницом да се народи међусобно разликују. Кант је тврдио да различитости међу народима повлаче и разлике у њиховом моралу, а понајвише у религијама. Ако религиозно учење треба да се ''инкултурира'' у једну културу, она мора садржати оне религиозне назоре који су раније одређивали дату културу. Као пример се узима утицај оријенталних религиозних елемената на грчко-римски свет.

Ако боље погледамо различите религије видећемо да не постоји ништа што се под извесним околностима не би могло подвести под предмет религије, и тако постоји свето камење, свето дрвеће, света времена, свете личности, а са друге стране, под именом ''бог'' се могу подразумевати ствари које немају никакве везе са религијом. Зато философија религије данас на питање о суштини религије не треба да одговара нуђењем предмета, него анализом структуре религозног акта. На пример, боје које се виде, оригинално су дате само у акту виђења, у односу на говор су секундарне. Ако се то примени на религиозни акт, и његов оригинални предмет следи да Бог може да се искуси кроз акте обожавања и поштовања. Ако неко у том смислу Бога никада није спознао он не може ни уз помоћ философије да оформи појам Бога.

Када се говори о повезаности језика и феноменологије треба напоменути да религиозни предмет који нам је дат кроз религиозни акт, оригинално може бити изражен само религиозним језиком и обрнуто. Примарно место верске спознаје језика јесте заједница верника; само унутар ње се на одговарајући начин може говорити о садржајима вере. Кроз такав језик се уједно гради и заједница верника.

На крају, задатак комбинације феноменолошких и језичко-аналитичких метода не састоји се само у томе да религиозни језик и религиозни говор стоје у извесном међусобном односу, него и да нам објасни на који је начин та чињеница

15

повезана са суштином религиозног акта и шта та јединствена суштина религиозног акта значи за разумевање мноштвености религије и њене различите облике.

Десети одељак: ФИЛОСОФСКА ЕТИКА (Отфрид Хофе)

Од етике се данас много очекује, што по питању глобалних тема, као што је оправдање савремене науке и технике, што по питању заштите човекове околине. Ипак, како етика може да послужи као оријентир за савременог човека? Наша друшзва се налазе пред сасвим новом врстом проблема, а философска етика треба да помогне да се ти проблеми успешно решавају. То подразумева добро познавање потешкоћа које се јављају пред науком и питањем заштите околине. Етика има водећу улогу, јер треба да постави појам морала и принципа. Већ око појма морала и принципа постоје несугласице између енглеске и немачке философије. Та сумња у вредност морала може да се представи у три степена. Први степен је морално-политичка сумња која се тиче моралног решавања актуелних проблема. Други степен је тежња ка повратку на старе моралне принципе који су били поражени новим. Трећи степен сумње односи се на сумњу у саму основу етике.

Најеминентнији заступник тезе о одустајању од морала је Никлас Луман који је за рад ''Изгубљена парадигма'' добио Хегелову награду. Луман је тезу о начелном одустајању од морала утемељио на карактеристичним својствима савременог друштва. Такође сматра да је моралистичка перспектива одавно потиснута од стране западног привредног света. Она одузима сваку функцију моралу, будући да морал није више у стању да интегрише целокупно друштво. Луман тражи емпиријски употребљив појам морала и дефинисаао је морал као посебну врсту комуникације. Ипак, Луманова теза о одустајању од морала представља исхитрену дијагнозу.

Ди би испунио свој задатак, моралу је потребан критеријум; неки говоре о основној норми, неки о основној мери морала или о највишем моралном принципу. Под моралом подразумевамо облик вредновања људске праксе. Међу различитим формама процене људског понашања морал игра једну посебну улогу коју ниједна друга форма није у стању да врши. Другим речима, морал је незаменљив. По овој студији разликују се две врсте морала. Први је персонални који се односи на одлуке и убеђења једне особе, а други је институционални који се односи на друштвене творевине у оквиру којих посебно место заузима такозавни политички морал (морал правног и државног поретка).

У чему се дакле састоји улога етике као оријентира? Етика испуњава задатак који јој је приписао још Аристотел, наиме, етика је по свом појму практична философија. Као таква, она се бори против радикалне сумње развијајући и обнављајући моралистичку перспективу. У расправи око моралних принципа она се бави анализом појмова и кроз ту анализу долази до највишег моралног критеријума. Примена принципа етичког става, принципа праведности, има веома значајне последице и да пред човека и човечанство поставља високе захтеве.

16

Једанаести одељак: ЕТИКА И ПРИРОДНЕ НАУКЕ (Рајнхард Лов)

Од времена када су науке подељене на духовне и природне, дакле од друге половине 19-ог века, преовлађује мишљење да етика припада области духовних наука и да је најближа философији. Иако су се духовне науке трудиле да преузму методска начела природних наука, оне још нису успеле да обезбеде законски карактер као што су то урадиле природне науке. Изгледа да етика треба да регулише оне области човековог делања које ни црква ни полиција више не могу да контролишу. Декарт је говорио у усмерености морала на науку. Социобиологија је захтевала да се обезбеде научна објашњења моралних закона, да се развије једна нова етика која би могла да се примени на политичке, социјалне и еколошке проблеме.

Када неко размишља о томе шта је добро а шта не, шта праведно а шта неправедно; он философира. Што се тиче научника који се баве природним наукама (сцијентистима), њихов основно начело у објашњавању етике јесте еволуциона биологија, или еволуционизам. По овој теорији, настанак и развој свега постојећег могуће је природним путем (природом) објаснити.

По питању односа природне науке и етика разликују се три правца:1) Фулгурационизам се истиче као први правац. Према присталицама овог

правца људско морално опхођење представља нови степен у еволуцији који је објашњив путем природне науке кроз фулгурацију.

2) Биологизам је други правац по коме се форме социјалног понашања људи и животиња по свом моралном садржају уопште не разликују. Ипак, човек има могућност да спозна биолошко утемељење свог морала. Смислено је само оно што се одвија у складу са еволуцијом, тако да се овде морал губи.

3) Социобиологија заступа мишљење да у процесу еволуције све настаје природним путем па и морал, социјални односи и етика. Не постоји ништа што би се морало назвати стварном моралном обавезом и зато морал треба заменити техником понашања. Из аспекта етике, једини одговарајући критеријум за социобиологију јесу гени. За моралну врсту понашања одговоран је ген за алтруизам..

За ова три правца постоје и критике:1а) Фулгурационизам прави грешку управо на ономе на чему почива.

Његова грешка се налази у његовој суштини – фулгурацији. Моралност је реална, а етика као утемељење морала је могућа.

2б) Карактеристика биологизма јесте да буде у складу са еволуцијом. Биологизам има и недостатака међу којима се разликују емпиријски и логички.

3в) Треба нагласити да једино социобиологија аргументује о целокупној еволуционистичкој слици света. Она се не бави уобичајеним представама о моралу. Једини одговарајући критеријум јесу гени. Гени су изградили механизме преживљавања, то јест организме. Социобиолози етику, религију, уметност и слично одбацују као илузију.

У свом делу ''Природа и морал'' Ханса Мора износи се тврдња да је знање увек боље од незнања. У том случају морала би се добрим прогласити истраживања доктора Менгела који је проучавао колико се тачно фенола може убризгати у човеково срце пре него што он умре. Изводи се закључак да научнички етос не

17

значи једино освајање Нобелове награде, већ да у својој суштини има васпитни задатак – помоћ у васпитавању других и у образовању себе самог. Тај задатак је обавеза свког од нас.

Б. Теоријска философија

Дванаести одељак: ТЕОРИЈА НАУКЕ И ЛОГИКА (Франц фон Кучера)

Још од Аристотела логика и теорија сазнања важе за најсолидније философске дисциплине. Ипак, како философија данас може да послужи као оријентир? Под оријентацијом се пре свега подразумева оријентација у делању и живљењу. Иако етика није аутономна дисциплина, иза сваке етике стоји нека концепција човека и друштва, места човека у свету, па тиме и концепције природе. Дакле, етика је део општег погледа на свет.

Према Огисту Конту, а његов став је касније усвојио и Вилхелм Дилтај, поглед на свет је изворно био религиозно одређен. У току историје ту водећу улогу у назору о свету је од религије прво преузела философија, а потом од ње наука. Ипак, философија религију никада није до краја потиснула.

Нагли развој наука је у 19-ом веку философију потиснуо у други план. Наука је обећавала сигуран напредак знања. Философија је данас по општем мишљењу додатно добила на значају, док се наивна вера у брзи напредак науке све више губи. Показало се да наука не води од назора о свету него да може да пружи само слику света. Такозавни научни поглед на свет није ништа друго до философски поглед на свет. Норме и вредности нису предмет природних наука, оне су за њу субјективне појаве. Овакав став појавио се још у антици. Човек треба да је свестан да философија не може да му пружи што може религија и да је философија ту само да човека усмери јер не може да пружи коначна решења.

Реч ''логика '' се данас користи у склопу формалне логике. Од Аристотела она обухвата учење о појму, суду и закључку. Логика може да се назове теоријом закључка, а пошто се аргументи и докази састоје из закључака, логика може још да се назове и теоријом исправног аргументовања и доказивања. Логику је, ако философску дисциплину, утемељио Аристотел. Чак је и Кант тврдио да се логика још од Аристотела није нимало променила. Тек половином 19-ог века, кроз радове Џорџа Була отпочео је један нови развој логике. Ипак, за правог оснивача модерне логике узима се Готлоб Фреге. Модерна логика која је њиме започела, развија се и данас. Логика данас не игра значајну улогу само у математици и информатици, она је веома битна и за лингвистику. Логика и данас у философији игра улогу органона, оног неопходног помоћног средства при анализама. Уз помоћ тог органона философија се развила у један смер аналитичке философије која се бави искључиво логичким анализама. Логика оријентацији човека не доприноси непосредно, али она представља важан органон оне философске дисциплине која то чини.

Теорија науке је философска дисциплина која се бави научном спознајом, спознајом емпиријских наука. Предмет теорије науке представљају емпиријске теорије, њихова структура и њихово преиспитивање. Најбитније теме теорије науке су изградња појмова у емпиријским наукама, изградња појмова природних наука,

18

формулација критеријума научног објашњења. Теорија науке се, дакле, ограничила на решавање проблема који леже у основи емпиријских наука.

Тринаести одељак: ТЕОРИЈА РАЦИОНАЛНОСТИ (Херберт Шнеделбах)

Раширено је мишљење да је западна философија од свог настанка па до Хегела представљала философију ума. Након Хегела се изгледа десио раскид са традиционалном философском мишљу. Као највиша тачка западног рационализма узима се Хегелова философија у којој је ум коначно нашао себе и спознао се и на тај начин постао апсолутан. Ипак, да би оправдао своје тезе, Хегел се позвао на стару тврдњу која гласи да светом влада ум и да је светска историја умски процес. После Хегела, односно немачког идеализма долази егзистенцијалистичка мисао, натурализам и објективизам. Ум више није суштина, смисао већ појава. Ум је потиснут из средишта философије јер се он више не сматра ни као центар света ни као човекова суштина и тај процес је добио име ''демитологизација ума''. Макс Хоркхајмер је покушао да опише демитологизацију ума и њене последице, али његови ставови би морали да претрпе измене.

Историја децентрализације ума водила је потискивању ума и као философске теме. Теорија рационалности није философска јер ум, или рационалност такође представља и научну тему; она то постаје тек ако је рефлексивна теорија рационалности. Дакле, философски карактер теорије рационалности мери се рефлексијом. Реч рефлексија је пре свега метафора преузета из оптике где означава ломљење и одбијање зрака светлости о неки рефлектујући предмет. Сликовито, рефлексија је преусмеравање пажње на предмете, на саму свест. Размишљања о рефлексији у историји философије имају дугу традицију која сеже све до Платона. Тема ''ума'' вратила се из одступања и опет постала тема философских расправа, само под називом ''рационалност''. Традиционална философија ума се претворила у пројекат под називом ''теорија рационалности'', а философи су само део тог пројекта. Рефлексија је карактер философске теорије рационалности и философи који се баве умом морају се рефлективно односити према себи самима. Кант је знао да критика ума није могућа као пука критика философског ума или ума философа. Први корак философске рационалности лежи у темељној презентацији и интерпретацији свега оног што је као рационално истраживано у философској традицији и оног са чиме се сусрећемо у животу. У својој реконструкцији рационалности ми увек морамо рачунати на новине, што значи да теорија рационалности није систем него философски програм и заувек ће остати на томе. Треба поменути да у философску аргументацију мора бити укључена и чињеница да морамо рачунати и на већи број типова рационалности и једино тако се рационалност може критиковати.

Четрнаети одељак: АНАЛИТИЧКА ФИЛОСОФИЈА И ЛИЧНОСТ (Д. Х. Мелор)

19

Философија, као и математика има утицаја на спољашњу средину и она је стварна и може да се употреби, као што, на пример, физичари примењују математику. Свака добра философија је и аналитичка. Аналитика је пре свега питање технике него доктрине. Она се појављује код Платона, Аристотела, Томе Аквинског, Лајбница, Хјума и Мила исто толико као и код модерних аналтичких философа. Ипак, не може се рећи да аналитика чини целу философију, исто као и што демократија не покрива целу политику. Међутим, онај који схвата зашто је битна демократија, тај схвата и важност философске анализе. Аналитичка философија унапређује и јача социјално пожељне начине понашања, али њени задаци нису везани само за духовну област друштва. Резултати аналитике се могу применити и на многе ванфилософске области. Она је допринела проналаску компјутера, доприноси решавању проблема абортуса кроз анализу појма живота и хуманости, али је такође битна и када покушавамо да аргументовано наведемо људе извесних религиозних или антирелигиозних ставова, да промену те ставове. Дакле, аналитичка философија служи друштву кроз разрешавање појмова, побољшавајући способност разумевања потпуно независно од тога да ли се ради о философима или о људима који то нису.

Свако од нас је личност. То значи да ми у свету нисмо само објекти него смо и субјекти који спознају свет, што укључује како друге, тако и нас саме. Ми смо субјекти који покушавају да разумеју себе и друге. Свако сазнање у првом лицу назива се субјективним сазнањем. Знање субјективним чини његов карактер, да се оно односи на сопствено искуство неке личности. Ово можемо видети на примеру којег је аутор показао на себи, то јест да он, Хју Мелор живи у Кембриџу и да он то зна и да је то тако. Ово сазнање јесте субјективно јер се односи на особу коју представља. Сазнање у првом лицу јесте стварно сазнање, а не пуко мишљење и зато сазнање у првом лицу није субјективно само у том смислу да се односи на субјекат, него и у смислу чињенице, на које се та сазнања односе, такође односе на субјекат.

У сваком случају треба разликовати субјективна сазнања од објективних, и из тога следи да се то што Хју Мелор живи у Кембриџу мора разликовати од убеђења да он зна да је он Хју Мелор.

Чињеница да смо субјекти не чини нас субјективним бићима заточеним у сопствена субјективне светове. Такви светови не постоје. Постоји само објективни свет, један свет који је исти за сваког од нас, за сваку личност и сваки субјекат, који уједно представља и део тог света. Многострукост манифестације наше спознаје првог лица, не доказује да ми живимо у различитим световима, а ни да је наше знање само ствар мишљења. Свака разлика наших истинитих уверења првог лица јесте последица постојања различитих објективно постојећих људи који имају различита објективна искуства. Објективне разлике међу нама омогућавају да се конструише оно што називамо различитим сазнањима особа у првом лицу за које знамо да их поседује свако од нас.

Петнаести одељак: ФИЛОСОФСКА ПСИХОЛОГИЈА ''ЈЕДИНСТВО ЛИЧНОСТИ'' КАО ГРАНИЧНИ ПОЈАМ (Хиндерк М. Емрих)

20

Свест се јавља као резултат комплексног интерактивног унутрашњег процеса преиспитивања.

Модерни психоаналитичари говоре о централном ја и о другим субсистемима ја. Ти субсистеми кроз унутрашње преиспитивање могу да доведу до настанка одлуке. Неуропсихолог Газаниг истиче да је људски мозак организован модуларно, то јест да се мозак састоји од функционалних ентитета који су међусобно релативно независни и који раде паралелно. Свесно, вербално ја, не региструје те модуларне активности које могу да теку паралелно са нашим свесним мислима. Често се питамо одакле нам долази нека мисао која се нагло појавило у нашој свести.

У овој студији се говори о подељеним личностима, то јест о психотичном цепању личности. Дела Достојевског и данас јесу један од најважнијих ивора психопатологије. Као пример, наводи се лик из Достојевсковог ''Двојника''. Код цепања личности које се среће у шизофренији централни феномен представља подела ја. Јединствено ја се услед наступања болести, као што је обољење осећања сопствене вредности, цепа на два дела, а резултат је шизофреена психоза. Функција мозга, нервног система и чулних углавном ради на елиминацији, чувајући нас од преоптерећености безначајним подацима, а психоделија функционише тако што слаби механизам селекције.

У вези са појмом ''личност'' истиче се мишљење Роберта Шпимена. Према њему, бити личност је у великој мери апстрактан појам, јер не постоји ништа на шта бисмо могли показати да бисмо дефинисали своју личност. Личност није неко ''ово овде'', личност се дефинише из себе саме.

Са друге стране за личност је нераздвојно повезана спознаја о егзистенцији других личности, и да та бића постоје на исти начин као и субјекат који их примећује. Личности су центри једног вредносног и значењског света.

Шеснаести одељак: ФИЛОСОФИЈА ПРИРОДЕ (Рајнхард Лев)

Покушај да се развије теорија природе спада у прва философска питања. Проучавање природе започело је са оним философима које данас називамо јонским философима природе (Талес, Анаксимандар). Философија природе се од Платона и Аристотела па до данас развијала доста брзо и то као свеобухватна теорија која се не односи само на природу, већ и на области које се тичу човека и космоса.

Теоријском аспекту демитологизације, од самог почетка одговара један практични аспект; да оно што је по природи дато, тако треба и да буде. Контроверза између софиста и Сократа тиче се односа између природних и људских закона, physis и nomos. Physis је онај закон који даје предност јачем и дозвољава му да користи сва средства. Nomos су они закони које су измислили слабији да би у томе спречили јаче.

У етици се ништа није постигло позивањем на природу. За разлику од класичне философије природе, која је била теорија о

природним стварима и о томе какве оне јесу, у нововековној философији природе теорија је подређена пракси. Класична позиција је била таква да се под знањем о некој ствари подразумевамо шта та ствар јесте по себи.

21

Радикално раздвајање субјекта и објекта (субјекат је оно што има интересовање, а објекат предмет заинтересованости) завршило је у дуализму. Нагли напредак физике у 18-ом веку и хемије у 19-ом створили су претпоставке да се заборави радикално раздвајање субјекта и објекта. Они су имали у виду само људски интерес за што већу могућност деловања, тако да је субјекату потпуности могао да се уклони у теорију природе, а захтевано је и да се у природној науци стиче објективно знање о сучтини ствари. Субјекат, човек и његово мишљење спадају у природу, па се морају уклопити у објективну теорију природе.

У вези са распадом идеала природних наука помињу се две ствари: прва је аналитичка теорија науке која се развија од Карла Попера. Други фактор јесте историја науке коју су обележили П. Дијем, Г. Кангилем, а после њих и Кун.

У философији се ради о животу. Живот је за човека толико саморазумљив да он целу природу доживљава као живу. Хилозоизам грчке философије природе (теорија по којој је све постојеће живо), карактерише прве философске рефлексије. Ипак, човек се од саморазумљивости живота окренуо другим саморазумљивостима – материји, природним законима и смрти, јер њима није потребно никакво објашњење. У науци, неживо је саморазумљиво, а живо је својство живог система који располаже метаболизмом. У тврдњи да и код животиња, као и код људи постоји морално понашање, наилаи се на огромну лочичку грешку.

У философији природе разликују се две традиције:а) Прва традиција почиње са Платоном; данас је заступа Карл Хридрих

фон Вајцекер, а кроз историју су то били Декарт, Њутн, Кант, Вајтхед, Хајзенберг, Витгенштајн. Ова традиција је започела Платоновим ''Тимајем'',у коме су философски развијени последњи темељи оног природног.

б) Друга традиција је кренула са Аристотелом, а данас је заступају Ханс Јонас и Роберт Спиман. У историји су то били Алберт Велики, Тома Аквински, Гете, Шелинг, Хегел, Бергсон. Она је настала из Аристотелове физике која је као полазну тачку у истраживању природе узела кретање, то јест самопокретање, а ту долази и живот, што подразумева и душу.

Критичко разрачунавање са нововековном философијом природе повлачи и то да би требало уследи развијање нове, одговарајуће философије природе. Могло би се рећи да философија природе 20-ог века има у себи антрополошку црту. Задатак философије и теологије је да указују на то да човека треба схватити као слободно, достојанствено и умно биће. Философија природе која се оградила од човека показала се погрешном и у традицији и за човека. Задатак философије природе јесте да отвори питања бића и суштине природних ствари, да се усмери на тражење принципа који ће помоћи да се боље разумеју природа и телеологија живих бића.

Седамнаести одељак: О СМИСЛУ МЕТАФИЗИКЕ: О РАЗЛИЦИ ИЗМЕЂУ УЗРОКА И УСЛОВА (Херман Крингс)

Метафизику данас сви доводе у питање. Метафизика је дошла до свог краја још 1781. године захваљујући Кантовој ''Критици чистог ума'' и то што је Кант

22

урадио, потврдио је Хегел, чија ''Наука логике'' почиње тамо где се метафизика завршава.

Утемељење је акт слободе, што се може потврдити свакодневним комуникацијама. Не знати разлог представља неку врсту ускраћености слободе, док знати разлоге представаља могућност слободе. Пружати разлоге, представља акт слободе. Сваки говор о метафизици мора да обрати пажњу на извор метафизике који се налази у слободи. Овде се мисли на човекову слободу а не на слободу у апсолутном смислу. Појам транскатегоријалног представља везу која није дата, већ је настала кроз акт умске систематизације, а октрива се увидом ума.На пример, када се за човека каже да живи у сопственом свету, суштина тог израза открива се кроз моћ просуђивања, актом фантазије. У 17-ом веку, метафизика је била потиснута према теологији, Лајбниц ју је приближио логици. Дакле, јасно је да је на метафизику често вршен утицај и да јој треба допустити да се слободно развија.

Структура метафизичког мишљења објашњава се кроз разлику узрока и услова. За пример узета је болест. Узрок извесне болести јесте инфекција, али вирус само под одређеним условима може да изазове инфекцију. Разлика између узрока и услова јесте производ људске интелигенције. Карактеристике метафизике могу се видети у два различита начина понашања интелигенције. Први представља повезивање категоријалних појмова у циљу да се створи теорија. Други тежи да се кроз транскатегоријалне појмове да утемељење. Ово су неке од карактеристика:

а) Метафизика се бави условима, не узроцима. Њен циљ није теорија већ утемељење. Она не одговара на питање како се нешто десило, већ како је могуће да се нешто десило.

б) Метафизику карактерише целокупно царство услова, јер сви услови нису дати па ум мора да их замисли.

в) У метафизици људски ум заиста преузима сву своју одговорност. Људски ум повезује оно што је било неповезано. То је могуће зато што је ум аутономна и слободна самоделатност.

г) Истраживање услова у метафизици за своју базу узима истраживање узрока у науци. Ум је одговоран за човека и свет у целости.

Метафизика подразумева и физику јер се њен задатак састоји у томе да непосредно богатство и разноликост природе доведе у везу која је за човека разумљива. Ум може изградити свој однос према природи само на основу транскатегоријалног и умског јединства природе, у коме природа није разорена и безумна, него то јединство представља јединство природе и духа, које може да се мисли као јединство природе и слободе.

Осамнаести одељак: ТЕОЛОГИЈА И МЕТАФИЗИКА (Јерг Шплет)

За модерну свест, ова два појма су као магичне речи, како због својих разлика тако и због својих сличности. Метафизика не наилази на разумевање, а теологија се још увек толерише. Френсис Бекон је рекао да када се открије права физика метафизике неће бити, и да са оне стране физике постоји само теологија. На теологију сви гледају благонаклоно, и верници и они који то нису.

23

Философија је значила постављање питања о свему што јесте, а потом и зашто то јесте, утолико је метафизика – онтологија, учење о бићу и бивствујућем. Метафизика се бави чињеницама и њиховим темељима.

''Принцип'' је оно по чему нешто јесте, по чему је настало и по чему се спознаје. За Грке је први принцип било божанско биће и зато је метафизика, односно прва философија, уједно и теологија. Теологија потиче из философије. Под појмом теологије подразумевао се песнички начин говора о Богу, а у међувремену је добила значење опште црквене дисциплине.

Философија треба да залази и у метафизику. Рајнер Шпехт је своје ставове о метафизичкој функцији философије изнео у скраћеници ''дубока теорија''. Философија тврди. То значи да се у философији заступа неки став и да он мора бити истинит. Тиме се поставља двострука тврдња: Ја нешто говорим (тврдим) и такође тврдим да је моја тврдња истинита. Зато саопштавање философског става није пука ствар мишљења. Философија представља догађање истине и у њој се ради о заузимању вољног става. Онај ко философира мора бити спреман да своје тврдње подвргне провери, а мерило мора бити сама истина. Метафичички аргументи представљају неку врсту испуњења вере где веру треба схватити философски.

Метафора о светлости, која се преноси из давнина, указује на узвишеност зрачења, обасјава истину која се сама собом оправдава и која ''даје достојанство'' свему што из ње произилази. Сама светлост није видљива, она видљивим чини оно што осветљава, ствари и њихове односе.

Где год да погледамо, срећемо се са метафизиком. Бог у нама је јасна спознаја, или сама духовна светлост у којој све остало постаје далеко јасније а онај који поседује ту спознају, он није безпослен. То је оно на шта се мисли када се каже ''доказ постојања Бога''.

Философска питања се никад не решавају потпуно и увек захтевају да буду поново разматрана. Религиозна свест, достојанствена свест и истина се не брину за себе и о себи, него се односе само на човека. Философија не измишља, она спознаје оно што јесте. Ипак, ништа не може да се спозна без предмета спознаје и саме спознаје. Метафизика је, пре свега, и највећем броју људи позната као ''археологија'' што указује на збирку почетака и извора. Философија се односи на оно Једно. Она се од свог постанка схвата као љубав (philia) према мудрости (sophia). Метафизика у себи садржи и димензију која је везана за будућност – метафизика као есхатологија.

Деветнаести одељак: ХРИШЋАНСКА ФИЛОСОФИЈА (Валтер М. Најдл)

Хришћанкса философија је у већој мери проблематична. Из кратког прегледа философских ставова западњачког духа лако је уочити раздвајање философије и хришћанства. Развој западне философије је од самог свог почетка об ележен раздвајањем од јудејско-хришћанског учења.

Стари захтев да метафизика по својој суштини буде ванвременска и да представља вечну шему поретка ствари, данас очигледно више није на снази. Данас при вредновању нашег односа према свету живота велику изначајну улогу играју

24

привредни, индустријски и технички интереси који су одређени временом и политички мотивисани. Модерно схватање науке је довело до тога да се наука правда таквим средствима која уништавају њену научну честитост и моралну исправност.

Човек који је у рано грчко доба живео окружен моћима космоса, природе и логоса окренуо се самом себи и покушао да истражи своје моћи. Човек који је почео све да процењује по својој мери и признавао му само смисао који му сам припише, почео је да разара мир у којем је живео. Сократ, Платон и Аристотел су покушали да одбране космос као целину. Они су схватили да је могуће очувати полис само у сагласности са Богом, што је могуће под условом да космос остане целовит. Платон је својим законима Бога прогласио једином мером свега постојећег. Тако је теоцентризам надвладао антропоцентризам софиста. Аутономија вечитог космоса је за Грке била и остала крајња основа свега, тло у коме се темељи човек и Бог.

У јудејско-хришћанском учењу о откривењу уочава се отклон према позицији грчких мислилаца. То је разлог да се код Сократа и хришћана учење о спасењу разликује. Сократ каже:''Не старајте се о Сократу, него о истини'', Господ Исус Христос говори:''Ја сам Пут, Истина и Живот... без мене не можете ништа постићи''. Колико је грчко схватање космоса било утицајно на хришћанске оце показује нам пример Оригена и Климента Александријког. Извесно је да је у људском разуму прихватљивија идеја о вечном кружењу космоса него идеја о неприступачном Богу који је трансцеденталан и који је недоступан нашим мишљењима.

Човек је променио свој начин вредновања сопствене личности што је довело до њеног прецењивања у ренесанси, где је личност схватана као тиранин сопственог света. Личност Бога је ишчезла а Бог је сведен на пуко друго у односу на свет природе. Јудејско-хришћанско учење о стварању је потпуно изгубило свој значај. Бог се схватао у смислу античке, платоновске традиције, као Бог који се бави геометријом. Галилеј је сматрао да човек помоћу те науке треба да протумачи и објасни свет. Метафизичко схватање Бога данас је замењено схватањем Бога као творца који је створио биће природе, које је, укључујући ту и човека, пролазно. У хришћанској традицији космос се схвата као стварност коју је Бог створио ни из чега. Бог нам је кроз своју поруку понудио један мост преко кога можемо да се упознамо са његовом сопственом структуром, а тај мост се зове онтологија. Ако онтологија изгуби своју везу са онтиком и ако се повеже само са логиком, изгубиће свој садржај. Последица је теорија науке која занемарује свако метафизичко утемељење. Онтичко постојање природе треба да обухвата недодирљиву област творца и да истовремено омогући самоизградњу човека кроз културу и цивилизацију. Персоналност и онтика се узајамно утемељују и прихватање једног подразумева прихватање и другог.

25