Naslov originala Pearl S. Buck „AVILION OF WOMEN Preveo NENAD JOVANOVIĆ :“ lAUZINICI lnv.br“ Bio je njen četrdeseti rođendan. Gospa Vu je sedela pred uspravijenim ogledalom kovčežića za češljanje i posmatrala svoje spokojno lice. Upore-đivala ga je u duši sa licem koje je gledala u tom istom ogledalu kada joj nije bilo više od šesnaest godina. Toga dana digla se rano iz svoje bračne postelje, jer je svakad bila ranoranilica, i obukla svoju novu haljinu, ušla u tu istu odaju i zauzela isto mesto pred toaletnim stolom. Sedela je i onda smi-reno, sa nepokretnošću koja joj je lako padala, i gledala nepomičnih očiju u svoj mladi lik. - Je li moguće da izgledam danas isto kao i juče? - zapitala se tog prvog jutra posle venčanja. Razgledala je pomno i potanko svoje lice, široko i nisko čelo, obnaženo od juče kada su joj lišili šiške njenog devojaštva, svoje bademaste oči, tanki nos, oblinu svojih obraza i brade, i mala crvena usta, toga jutra doista jarko crvena. Tada je u sobu ule-tela njena nova sobarica, Jinga. - Oh, gospođice, oh gospođo - promucala je zadihano. - Mislila sam da jutros nećete tako poraniti. - Obrazi mlade Jinge žarili su se od crvenila koje ih je naglo oblilo. A obrazi gospođini bili su biserasto beli kao i obično. Samo su joj usne bile crvene. - Volim rano da ustajem - odgovorila je svojim uobičajenim umiljatim glasom, glasom za koji joj je te noći mladi čovek, koga nikad pre nije videla, rekao da je kao glas u ptice pevačice.- U tom času - dvadeset četiri godine docnije - kao da je znala čega se seća njena gospodarica, Jinga je progovorila iza teške stolice od crvenog dr-veta. Ruke su joj bile zauzete nameštanjem crnih bičeva sjajne i prave kose gospe Vu, ali je već toliko godina češljala svoju gospodaricu da je mogla mirno dići oči s posla i pogledati njeno prekrasno lice u ogledalu. - Milostiva gospo, ništa se niste izmenili za ove dvadeset četiri godine - reče Jinga. - Mislite li i vi na ono jutro? - odvrati gospa Vu. Oči joj se ozariše prijateljskom toplinom susrevši se u ogledalu sa Jinginim. Služavka je okrupnjala otkad se udala za glavnog kuvara, pre dvadeset godina, ali je gospa Vu ostala vitka kao što je uvek bila. Jinga se nasrne ja glasno. - Bila sam stidni ja od vas onog jutra, milostiva gospo - reče zatim. - Oj, joj što sam bila stidna tada, bez velika uzroka, u stvari, zar nije tako gospođo? Ta stvar što se događa između ljudi i žena, potpuno je prirodna, je l“te, ali mi je onda izgledala kao neka čarolija! Gospa Vu se smešila ne odgovarajući. Puštala je Jingi na volju da govori šta hoće, ali kad ne bi že-lela da nastavi razgovor, zaćutala bi samo, a osmeh bi joj postao rasejan. Jinga zaćuta takođe. Pretvarajući se da je nezadovoljna sa izgledom glatko počešljane crne kose pod svojim prstima i napućivši usne, ona pusti jedan pramen da bi ga odmah zatim digla i namestila. Kada to bi gotovo, udenu u punđu dve igle od nefrita, po jednu sa svake strane, a potom namoči ruke mirisavim uljem i opet zagladi ionako glatko počešljanu glavu gospe Vu. - Stavite mi oboce od nefrita - reče gospa Vu svojim jasnim lepim glasom. Bio je tako ženstven da nije ništa odavao, ni osećanje, ni misao. - Znala sam da ćete danas hteti njih da stavite! - uzviknu Jinga. - Već sam ih spremila. Otvorila je kutijicu presvučenu svilom koja je bila ukrašena cvećem, izvadila odatle oboce i uvukla ih pažljivo u male uši gospe Vu. Pre dvadeset 6 četiri godine, mladi g. Vu ušao je u tu istu sobu upravo u času kada je ona bila završila sa presvlačenjem svoje gospodarice u svezu preobuku - ogrtač širokih rukava od mekog crvenog satena, preko nabrane suknje od crna satena, na čijim su nabori-ma spreda i straga bile izvezene ptice i cveće. G. Vu je držao u ruci tu istu kutiju. Njegove lepe oči bile su pune ponosnog zadovoljstva. Kutijicu je predao u ruke Jingi, jer je bio i suviše dobro vaspitan da bi pred služavkom razgovarao sa svojom nevestom. - Stavite ih gospodarici u uši - rekao joj je samo. Jinga se glasno zadivila besprekornoj bistrini nefrita, držeći oboce jedan trenutak pred očima ne-veste. Te su oči bacile kratak pogled na muža, a zatim se opet oborile sa umiljatom sramežljivošću. - Hvala vam - rekla je šapatom. On je klimnuo glavom i posmatrao zatim stojeći kako joj Jinga uvlači u uši nove oboce. Gospa Vu mu je gledala lice u tom istom ogledalu, puno, naočito lice samovoljnog i ponositog mladog čoveka. - Ej - rekao je sa uzdahom zadovoljstva. Oči su im se srele u ogledalu. Ona se obradovala njegovoj lepoti, a on njenoj. - Idite i donesite mi vrućeg čaja - rekao je naglo Jingi, a služavka se trgla na zvuk njegovog glasa i brzo otrčala. Ostali su opet sami kao što su bili prekonoć. Nadneo se nad nju i stavio joj ruke na ramena. Nekoliko trenutaka je nepomična pogleda posmatrao njeno lice u ogledalu. - Da ste bili ružni - rekao je - ubio bih vas noćas u postelji. Mrzim ružne žene. Ona se na to nasmešila, ne mičući se pod njegovim rukama. - Ali zašto da me ubijete? - zapitala je svojim lepim glasom. - Bilo bi dovoljno pustiti me i poslati kući.

Bila je duboko uzbuđena toga jutra. Da li će biti isto tako pametan kao što je lep, taj njen muž? Bilo bi to, možda, i suviše tražiti. Ali ako bude takav? U tome trenutku, dvadeset četiri godine docnije, Jinga je prozborila: - Nefrit pristaje vašoj putilepše nego ikad. Koja bi se druga žena od četrdeset godina mogla time pohvaliti? Nije nikakvo čudo što gospodar nije nikako hteo druge žene. - Ne govorite baš tako glasno - rekla je gospa Vu. - On još uvek spava. - Trebalo bi da se rano probudi na vaš četrdeseti rođendan, gospođo - odgovori Jinga i protrlja nos šakom. Smatrala je da poznaje dobro g. Vua, posle tolikih godina provedenih u njegovoj kući, a u jedno je bila sigurna: uprkos svojoj zaljubljenosti, on ipak nije dovoljno cenio svoju prekrasnu ženu, koju je volela ćela kuća. Da, od nekih šezdeset duša pod krovom, koja nije volela gospu Vu, počev od stare milostive do najmlađeg unučeta i najnižeg sluš-četa? Ako bi se u prostorijama za poslugu neka nova sluškinja usudila da gunđa zato što je gospodarica primetila smeće sameteno iza vrata, Jinga bi je povukla za uši i dobro prodrmala. - Ovo je dom porodice Vu - govorila bi svojim zvonkim glasom u takvim prilikama. - Ovo nije prostačka kuća kojekakvih Vanga ili Hua. Glavni kuvar bi se uvek raskesio na to. Znao je on dobro otkad se oženio da ne znači ništa u Jin-ginim očima u poređenju sa njenom gospodaricom. U toj kući čak ni dve jetrve nisu imale šta rđavo da govore. One uzane ruke, koje je gospa Vu držala tako često ovlaš skrštene na krilu, upravljale su kućom sa blagošću i čvrstinom. - Sada bih doručkovala - progovori tad gospa Vu. - Posle jela ću razgovarati sa svojim najstarijim sinom. Obući ćete me za gozbu u podne. Ali pripazite na svog gospodara i javite mi kada se probudi. - To ću naravno učiniti, milostiva gospođo - odgovori Jinga i sagnu se da podigne češalj koji je ispustila iz ruke. Bio je istesan od sandalovog dr-veta, čijim je mirisavim uljem gospa Vu uvek mazala kosu. Jinga smače sa češlja nekoliko dugačkih vlasi, omota ih brižljivo oko prsta i spusti u lonče od plavog porculana. Čuvala je te vlasi za dane duboke starosti svoje gospodarice, kada će možda i 8 njenoj punđi zatrebati da se malo popuni, makar i veštački. Gospa Vu se diže sa stolice. Bila je spremna za taj dan. Četrdeseti rođendan jedne žene u bogatoj i starinskoj porodici bio je dan pun dostojanstva. Sećala se veoma dobro kako je njena svekrva provela slične časove pre dvadeset dve godine. Toga dana, stara gospa svečano je predala ženi svoga sina upravu nad velikom kućom i njenom mnogobrojnom čeljadi. Pune dvadeset dve godine gospa Vu je držala upravu u vlastitim rukama, umešno održavajući spoljni vid ustaljenih navika i običaja tako da stara nije primećivala promene, mnoge promene koje je snaha istovremeno uvodila tokom godina. Na primer, pre nego što je zapovedila da se uklone suviše nabujali bokori božura iz istočnog vrta, pod prozorima tih istih prostorija, pustila je da prethodno promrznu preko zime. A kad toga proleća njihovi snažni crveni izdanci nisu proklijali kao obično, gospa Vu je staroj gospi skrenula pažnju na to i pomogla joj da dođe do zaključka da su božuri izvesno iscrpli zemlju pod sobom i vazduh u tom vrtu, i da bi stoga bilo bolje tu zasaditi drugo štogod, za jedno ili dva kolena. - Narcise? - predložila je ljupko gospa Vu, kojoj je tad bilo osamnaest godina. - Orhideje? Ili jasmin možda? Moja je jedina želja da vama ugodimo, majko? - Ali je stavila orhideje usred rečenice. One su joj bile najmilije. Ako ih pomene među ostalima, nadala se, stara gospa će pomisliti da joj snaha za njih ne mari. - Orhideje - rekla je stara gospa. Volela je ona svoju snahu, bez sumnje, ali je volela još više da pokaže svoju vlast. - Orhideje - saglasila se gospa Vu. Za pet godina je imala najlepši vrt orhideja u gradu. Provodila je mnogo vremena među njegovim lejama. Sada, prvih dana šestog meseca u godini, nežni, sre-brnastosivi cvetovi orhideja počinjali su da cvetaju. Osmog meseca u godini u punom cvatu biće skerlet-ne, a u devetom mesecu žute.Prošla je kroz svoju posebnu sobu za primanje i izišla u vrt. Ubrala je dva siva cveta bez mirisa i unela ih u sobu, gde je doručak čekao na nju, već spremljen. Bio je to lak obrok, jer joj se ujutru nikad nije mnogo jelo. Čaj, upihtijani pirinač, u malom poklopljenom ćupu od uglačana drveta optočena srebrom, i dva-tri tanjirića suvog usoljenog mesa na četvrtastom stolu usred sobe. Sela je za doručak i uzela među prste svoje štapiće od slonove kosti, čije je gornje krajeve spajao tanak srebrni lančić. Jedna služavka ušla je smešeći se. Nosila je obema rukama poslužavnik sa valjušcima od pšeničnog brašna, kuvanim u pari i još vrelim - radi dugog veka. Bili su umešeni u vodu kajsija, koje su znamenje besmrtnosti, i svi orošeni tačkicama crvene boje. - Dugo nam poživeli, gospodarice, dugo! - uzviknula je služavka grubim i srdačnim glasom. - Milostiva izjutra ne voli slatkiše, znam, ali ih mi sluge moramo donositi radi običaja i dobre sreće. Umesio ih je lično sam kuvar. - Hvala vam - rekla je blago gospa Vu - hvala vam svima. Iz učtivosti, uzela je i prelomila jedan od va-ljušaka koji su se još pušili. Bio je napunjen slatkim tamne boje, načinjenim od mlevenih badema i žutog šećera. - Izvrsni su - rekla je i počela da jede. Ohrabrena tim recima, žena se naže napred. - Ne bi trebalo da vam govorim - prozbori poluglasnim šapatom - ali činim to stoga što mislim na dobro ove kuće. Onaj stari glavni kuvar, zamislite, on vam naplaćuje, gospodarice, trostruku cenu za gorivo. I da je bar neko naročito gorivo, nego obična suva trava. Čula sam pravu cenu juče na

pijaci, visoka je sad, doduše, jer nova trava još nije pri-spela, ali se za osamdeset para u gotovom može dobiti čitav kati* najboljeg goriva koje se da zami- * Jedan Mneski kati = 604,8 grama. 10 sliti. A on, međutim, naplaćuje po dvesta u gotovom! Kao, misli, može mu se, zato što je Jinga vaša sobarica. - Bistre crne oči gospe Vu zagledale su se hladno u daljinu, držeći na odstojanju svaku dalju poverljivost. - Setiću se toga kad mi podnese račune - rekla je. I glas joj je bio hladan. Žena je ostala još jedan trenutak, a potom se udaljila. Gospa Vu spusti odmah na sto prelomljeni va-ljušak i dohvati štapićima zalogaj ribe. Zatim je opet utonula u misli. Nije joj bila na-mera da toga dana ustupi položaj Mengi, ženi svog najstarijeg sina. Pre svega, ona sama imala je četiri sina, od kojih su dvojica već bila oženjena. Stara gospa imala je samo jednog i tako se nije ni postavljalo pitanje ljubomore između mladih žena. Osim toga, žena njenog najstarijeg sina bila je veoma mlada. Lijangmo se oženio po starinski. Ona mu je izabrala ženu, a ta je žena bila kći njene najstarije prijateljice, gospe Kang. Nije mislila da ga ženi tako rano - bilo mu je tada tek devetnaest godina, ali je njen drugi sin, Ćemo, koji je učio škole u Šangaju, zavoleo devojku dve godine stariju od sebe i uporno zahtevao da ga žene u osamnaestoj godini, dok mu najzad nije učinjeno po volji. To je značilo da je Rulen po godinama bila starija od svoje jetrve, ali uza sve to mlađa po svom položaju u kući. Gospa Vu je prebacivala sebi što nije dovoljno pripazila na Cema i smatrala je da je sama sebi kriva za tu nepriliku; odakle joj je jedini izlaz bio da zadrži svoje mesto još koju godinu, prepuštajući vremenu, koje vezuje i dreši svakojake čvorove, da nađe leka toj nezgodi. Tako je pala odluka da toga dana ne saopštava nikakve promene u kući. Primiče njihove poklone, mislila je, i prisustvovaće velikoj gozbi koja se pripremala. Biće ljubazna prema unučićima, koje je žarko volela. U svemu što se bude činilo, odluku će 11 pokorno prepuštati staroj gospi, koja će se u podne dići iz postelje samo zato da bi došla na gozbu. Za samu gospu Vu to je bio dan kome je odavno gledala u susret sa pomešanim osećanjem olakšanja i tihe sete. Prvi deo njenog života svršio se, a drugi se spremao da počne. Nije se plašila starosti, jer je za nju i starost imala svojih počasti. Njeno dostojanstvo rašće iz godine u godinu, uporedo sa poštovanjem koje uživa u svojoj porodici i među svojim prijateljicama. Nije se plašila ni gubitka le-pote jer su promene, koje je s vremenom dozvolila, bile tako neosetne da joj je lepota još uvek bila vidnija od godina. Nije više bila zaodevena cvetnim bojama svoje mladosti, ali su tananost njenih crta i nežnost njene puti zračile nepomućenim sjajem u srebrnastom plavetnilu i sivozelenim prelivima njene odeće. S godinama njena lepota nije venula, nego je bivala sve tananija i uzvišenija. Zato što je znala da je još uvek lepa, bila je spremna da učini toga dana ono što je odavno bila namislila. Poruž-nela žena oklevala bi, možda, pod utiskom svoga poraza u beskrajnoj, konačno bezizglednoj borbi s vremenom, ili zato što bi se povinovala mutnim osećanjima ljubomore. Ali ona nije imala potrebe da bude ljubomorna, a čin na koji se spremala bio je smišljen plod njene jasne i spokojne volje. Završila je doručak. Sva ostala čeljad u porodici još je spavala, izuzimajući unučad, koju će dadilje u nekom uglu prostranog imanja zabavljati dok im se roditelji ne probude. Ali decu pred nju nisu nikad izvodili, osim kada bi ih ona pozvala. Bila je stoga pomalo iznenađena kada je za nekoliko trenutaka primetila neko komešanje u dvorištu koje se pružalo odmah do njenog. Zatim je čula nečiji glas koji je govorio: - Nije svaki dan četrdeseti rođendan moje najbolje prijateljice! Šta mari ako sam došla prerano? Prepoznala je odmah glas gospe King, majke svoje starije snahe Menge, i krenula žurno na kapiju svoga dvorišta. 12 - Izvolite unutra, molim vas - uzviknula je i pružila obe ruke u susret gošći, držeći u jednoj one dve srebrnastosive orhideje koje je opet uzela sa stola. Ali, gegajući se u hodu, gospa Kang je već prelazila preko dvorišta, idući prema svojoj prijateljici. Ugojila se u toku onih istih godina koje je nežna lepota gospe Vu prebrodila bez vidnog traga, ali je bila i suviše plemenita da ne bi volela svoju prijateljicu uprkos tome. - Eilijen - uzviknula je - hoću li ja to danas biti prva da vam poželim dug život i besmrtnost? - Prva - rekla je gospa Vu, smešeći se. Sluge se nisu računale, naravno. - Onda nisam došla prerano - rekla je gospa Kang i prekorno pogledala Jingu, koja je pokušala da je zadrži. U kući je bilo pravilo da niko ne sme u/nemiravati gospu Vu za doručkom, zato što više nije htela da jede kad bi je neko tako prekinuo. Jinga se nije zbunila. Niko se nije plašio gospe Kang, a Jinga bi prkosila i samom gradonačelniku da bi izjutra osigurala jedan čas mira svojoj gospodarici. - Milije mi je videti vas nego ikog drugog - rekla je gospa Vu. Obuhvatila je svojim vretena-stim prstima punačke prste svoje prijateljice i odvela je tako, držeći je za ruku, u vrt orhideja. Tu su se smestile u dve naslonjače od bambusovine, pod opuštenim granama jedne žalosne vrbe. Do nogu im se pružala glatka površina

malog jezerceta ovalnog oblika, u čijem se dnu krio negde koren jedne kite vodenih krinova. Dva plava krina plovila su na površini. Gospa Vu nije marila za lotose. Cvetovi su im bili suviše grubi, a miris težak. Sićušne zlatne ribice promicale su strelimice između plavih krinova i zastajale s vremena na vreme, sa uzdrhtalim njuškicama na površini vode. Kad tu ne bi našle koju mrvicu, raspršile bi se u tren oka sunuvši na sve strane, a za njima su se vijorila peraja poput pramenova magle ili drugih belih nabora. 13- Kako je sin vašeg najstarijeg sina? - zapitala je gospa Vu svoju prijateljicu. U godinama tokom kojih je gospa Vu rodila svoja četiri sina, koje je srećno othranila, i još troje dece koja su pomrla i među kojima je samo jedno bilo devojčiča, gospa Kang je rodila jedanaestoro dece, od kojih šestoro ženske. U kući gospe Kang nije bilo traga miru i pokoju koji su carovali u ovome dvorištu. Njena gojazna, dobroćudna pojava bila je stalno okružena bučnom vrevom dece, robinjica i posluge. Pa ipak, uprkos svemu, gospa Vu je volela svoju prijateljicu. Majke su im živele u prijateljstvu i kad bi jedna od njih dolazila drugoj u posetu, dovodila je i svoju kćerčicu. Dok bi se majke kockale celog dana i do poznog doba noći, one bi se zabavljale za svoj račun i vremenom se tako zbližile kao da su sestre. - Nije mu ništa bolje - rekla je gospa Kang. Njeno okruglo crveno lice, koje se sijalo od zadovoljstva kao zapaljen fenjer, najednom se rastužilo. - Pitam se kako bi bilo da ga odvedeni u stranu bolnicu. Šta vi mislite? - Je li to pitanje života i smrti? - zapitala je gospa Vu, razmišljajući o tom bolnom slučaju. - Moglo bi lako biti, za nekoliko dana - odgovorila je gospa Kang. - Ali, kažu da strani lekar ne ume da kaže kakva je bolest dok ne raseče čo-veka da vidi šta mu je. A mali Srećko je tako malen - tek mu je peta, znate, sestro. Ja mislim da mu je život još suviše nežan da bi ga smeli tako nožem rezati. - Pričekajte bar do sutra - rekla je gospa Vu. - Nemojte da kvarimo današnji dan. - Zatim je dodala, plašeći se da ne ispadne sebična: - U međuvremenu poslaću vam po Jingi čanak mesne čorbe načinjen po starom zapisu moje prababe, i to baš protiv kašlja kao što je njegov. Lečila sam njome često svog prvog i trećeg sina, a i njihovog oca nekoliko puta. Vi znate da ga je neki kašalj mučio zimi, i lane i preklane. - Vi ste uvek zlatni, Eilijen - rekla je zahvalno gospa Kang. Bilo je rano i u vrtu je bilo sveže, ali je ona ipak izvukla iz rukava malu lepezu i počela da maše njome, smešeći se pri tom. - Vruće mi je čim sneg okopni - primetila je. Sedele su jedan trenutak ćuteći. Onda je gospa Kang pogledala svoju prijateljicu sa ljubavlju i bez ljubomore. - Eilijen, nisam ni sama znala šta bih vam donela na poklon za rođendan. I tako sam vam donela ovo. Mašila se u prostrana nedra svoje široke haljine od plavog satena i izvukla odatle malenu kutijicu koju je predala svojoj prijateljici. Gospa Vu je prepoznala kutijicu čim se našla u njenoj ruci. - Ah, Mejhen, hoćete li stvarno da mi date svoj biser? - Da, hoću. - Jedva primetna senka preletela je u magnovenju preko nelepog, dobrog lica gospe Kang. Kao lak trzaj od potajnog, trenutnog bola. Primetivši je, gospa Vu je zapitala: - Zašto? Gospa Kang je oklevala, ali samo za trenutak. - Kad sam ga stavila poslednji put, otac moga sina rekao je da izgleda kao kapi rose na dinji. - Gospa Kang se nasmešila. Zatim su joj suze udarile na oči. Nije obraćala pažnju na njih, te su se kotrljale polagano niz njene obraze i kapale na debeli saten preko njenih grudi, ne upijajući se u njegovo tkanje. Gospa Vu ih je videla, ali se to nije primetilo na njoj. Nije se ni pomakla s mesta. U rukama je držala kutijicu sa biserom. Puštala je često gospu Kang da govori o svojim teškoćama sa g. Kangom. Nijedna od njih nije nikad govorila o g. Vuu, izuzev reč-dve koje bi uzgred kazala gospa Kang. - Eh, Eilijen - rekla bi ona tako - otac vašeg sina zadaje vam tako malo muke. Dosad nisam nikad čula da je njegova noga ikad stupila u neku čajdžinicu. A moj čovek, ah, jeste, i on je dobar, takođe. Jeste, samo ... Tu bi gospa Kang uvek zastala i uzdahnula. - Mejhen - rekla je jednom gospa Vu pre mnogo godina - zašto ga ne biste pustili da uživa 15dokle god se bude vraćao kući pre jutra? - Nikad nije zaboravila pogled kojim su je pogledale čestite oči njene prijateljice. - Ljubomorna sam - izjavila je gospa Kang. - Tako sam ljubomorna da me rođena krv peče kao vatra živa kad samo pomislim na takve stvari. Gospa Vu, koja nikad nije znala šta je to ljubomora, ućutala bi na te reci. To je bilo osećanje koje ona nije mogla da razume ni u srcu svoje prijateljice. Razumevala je to još manje kada bi se setila g. Kanga, obično bogatog trgovca, koji čak nije bio ni naočit. Bio je lukav, ali ne uman. Nije mogla zamisliti nikakvo zadovoljstvo u braku s njim. - Odavno sam htela nešto da vam kažem - rekla je tad, pošto je poćutala koji tren. - Kad sam počela da razmišljam o tome, mislila sam prvo da ću od vas tražiti saveta. Ali, eto nisam. Sada je, mislim, prekasno za savete. To je već postalo izve-snost.

Gospa Kang je sedela mašući lepezom i čekajući da ona produži. Suze su joj se osušile od lakog po-vetarca lepeze. Lako je plakala i smejala se baš zbog svoje preterane dobrote. Mirila se smerno s drugim mestom koje je zauzimala u tom prijateljstvu i koga je bila svesna. Nije to bilo samo zato što nije bila lepa, nego i stoga što je i sama u dubini duše verovala da ništa ne ume da radi tako dobro kao gospa Vu. Tako je njena kuća bila retko čista i nikad u redu, pored svih njenih napora, mada je bila isto prostrana i lepa kao i kuća njene prijateljice. Uprkos svemu njenu trudu, kućom je upravljala slu-žinčad, i tako je na njenom ognjištu postalo navika da se više pazi na udobnost nego na zahteve lepog ponašanja. To bi osetila kad dođe ovamo u posetu, mada to nije primećivala živeći pod svojim krovom. Ali je često sebi govorila da prisustvo gospe Vu svakom dobro čini, i to je, možda, bio glavni razlog zbog koga je navraćala deset puta češće u tu kuću nego što je gospa Vu posećivala njenu. - Ma o čemu vi to meni govorite? - zapitala je najzad. Gospa diže svoje dotle oborene oči. Bile su krupne i bademaste, a njihove crne ženice ocrtavale su se veoma jasno na bistrini beonjača, što im je davalo izgled večite mladosti na kojoj vreme ne ostavlja traga. Prozborila je spokojno, jasno izgovarajući reci. - Mejhen, resila sam da od oca svoga sina tražim danas da uzme milosnicu. Gospa King zinu od čuda. Između njenih punač-kih usana sinuse njeni sitni beli zubi, koji su bili sva njena lepota. - Je li on, i on takođe ... - izusti jedva, sva zadihana od uzbuđenja. - Nije to što pitate - rekla je gospa Vu. --Nije, nije ništa slično tome. Naravno, nisam ga nikad pitala šta radi na gozbama svog muškog društva. To nema nikakve veze sa mnom ili sa mojim domom. Ne, to je samo njega radi, a i mene. - Ali kako to ... vas radi? - zapitala je gospa Kang. Misleći na svoje odnose s Kangom, osetila se iznenada nadmoćnom u tom času, kao da prvi put može pogledati sa visine na svoju prijateljicu. Njoj takav korak nikad ne bi mogao pasti na pamet, a ni njemu, u to je bila sigurna. Milosnica koja bi ve-čito sedela pod njenim krovom, kao član porodice, njena deca koja bi se tukla sa ostalom decom u kući, takva jedna da se nadmeće s pravom ženom u borbi oko njenog čoveka i gospodara - sve bi to bilo gore od muževih poseta javnim kućama. - To je moja želja - rekla je gospa Vu. Gledala je nepomičnih očiju u bistru dubinu mirnog jezerceta. Orhideje koje je uzabrala sat ranije ležale su joj na kolenu, još sveže. Bila je tako mirna da je u njenom prisustvu cveće živelo mnogo časova, ne venući. - Ali, hoće li on pristati na to? - upitala je ozbiljno gospa Kang. - On vas je uvek voleo. - Najpre neće pristati - odvratila je spokojno gospa Vu. Pošto je saslušala, gospa Kang je, sa svoje strane, ubrzo osetila potrebu da se raspita za bezbroj stvari. Pitanja su joj neodoljivo navirala iz usta, ta- 2 Paviljon žena 17ko reći spotičući se jedno o drugo. Lepeza joj je ispala iz ruke. - Ali ko će izabrati devojku, vi ili on? I, Eilijen, ako ona bude imala dece, hoćete li to moći da podnosite? Oj, jao meni, zar nema uvek neprijatnosti u kući kad su dve žene pod krovom jednog čoveka? - Ne mogu se žaliti na to ako je uzme po svojoj želji - rekla je gospa Vu. - Eilijen, nećete ga, valjda, vi prisiljavati na to? - zapita je gospa Kang molećivo. - Nikada ga nisam silila ni na šta - odgovorila je gospa Vu. Na kraju se neko nakašljao, te su obe gospe pogledale u tom pravcu. Bila je to Jinga. Stajala je na pragu. Njeno okruglo i veselo lice imalo je lukav izraz, čije je značenje gospa Vu odmah razumela. - Ne govorite mi samo da je došla sestra Šija! Otkud samo kod tolikih dana da izabere baš današnji za svoju posetu? - uzviknula je odmah. Njen umiljati glas bio je obojen pokajničkom veselošću. - Ne znam, ali je to zbilja ona - rekla je Jinga. Zastala je da bi se nasmejala, a onda je pokrila usta rukom. - Oj, gospode, čuće me - pro-šaputala je. - Ali, gospo, kunem vam se, ta ne zna šta znači ne. Rekla sam da imate i gostiju ... - Nisi, valjda, kazala da mi je rođendan! - uzviknula je gospa Vu. - Ne bih želela da je pozivam. - Nisam toliko glupa - odgovorila je Jinga. - Ali sam joj kazala da je gospa Kang ovde. - Ja idem.- izjavila je na to gospa Kang i užurbala se. - Danas nemam vremena da slušam ta strana jevanđelja. Uistinu, Eilijen, svratila sam samo da bih vam predala svoj poklon, mada ne znam gde mi je glava. U kući ima toliko poslova koje treba posvršavati. Ali je gospa Vu pružila svoju vitku ruku, govoreći: - Mejhen, vi ne smete otići. Morate ostati ovde kraj mene. Slušaćemo je u društvu i bićemo obe ljubazne s njom. Ako ne bi otišla za pola sata, vi se onda možete dići i oprostiti se. 18 Gospa Kang je popustila, kao što je uvek činila, jer nije bila u stanju da odbije nešto osobi koju je volela. Sela je opet, sa izrazom beskrajne dobroćudnosti na licu, a Jinga je otišla i vratila se ubrzo, vodeći sa sobom jednu ženu, strankinju očevidno. - Mlada sestra Šija! - rekla je glasno najavivši posetu.

- Oh, gospa Vu, oh, gospa Kang! - uzviknula je mala sestra Šija. Bila je to bleda žena, visoka i tanka, srednjih godina i rodom iz Engleske. Glavu joj je pokrivala retka sivkastožuta kosa, koja je podsećala na pesak, a oči su joj bile kao u ribe. Nos je imala tanak i orlovski, a usne plave kao ćivit. U svojoj zapadnjačkoj haljini od pamučne tkanine na pruge činila se starija nego što je bila, ali se odmah videlo da lepa nije mogla biti ni kad je najbolje izgledala. Obe kineske gospe odavno su došle do tog zaključka. Ali obe su je volele zbog njene dobrote i sažaljevale zbog njenog usamljenog života u gradu gde je bilo tako malo stvorenja njenog soja i vrste. Kad bi došla da ih vidi, njih dve nisu nalazile zgodne izgovore pod kojima bi mogle da se otarase njenog prisustva. Moglo bi se, štaviše, reći da su u tome obe bile i suviše meka srca. Međutim, pošto je sestra Šija bila devica, pred njom se nije moglo govoriti o milosnicama. - Sedite, molim vas, mala sestro - rekla je gospa Vu svojim lepim glasom. - Jeste li doruč-kovali? Sestra Šija se nasmejala. Mada je već mnogo godina živela u gradu, ona se još nije osećala potpuno udobno u društvu „gospođa", niti je naučila da se ponaša neusiljeno u njihovom prisustvu. Neprekidno se srne jala za vreme razgovora. - Oh ... Ustajem rano da bih išamarala seljake - rekla je. Učila je revnosno kineski iz dana u dan, ali nije imala sluha i govorila je stoga još uvek kao žena sa Zapada. Maločas je pobrkala dve reci koje su slično zvučale. Gospe su se zgledale, susprežući svoje čuđenje, mada su bile navikle da čuju brkanje pojmova u govoru male sestre. MVNA BIBLIOTEKA JIZSNI 19- Da biste išamarali seljake? - ponovila je gospa Kang. - Da bi se ugledala na seljake - promrmljala je gospa Vu i rekla: - Te dve reci veoma liče jedna na drugu, doduše. - Oh, zar sam tako kazala? - uzviknula je mala sestra, smejući se. - Oh, izvinite, baš sam glupa. Ali gospa Vu je videla da joj krv udara u lice, prekrivajući crvenim pečatima njenu bledu kožu, i razumela je zabunu od koje je tako burno zakucalo to bojažljivo tuđinsko srce. - Jinga, donesi malo čaja i nekoliko kolačića. - Donesi nekoliko od onih rođendanskih za dug i srećan vek - rekla je i dodala, odustajući od svoje prve namere da ne poziva strankinju na rođendansku svetkovinu: - Zašto ne bih rekla mojoj stranoj prijateljici da mi je rođendan? - Oh, vama je rođendan! - uzviknula je mala sestra Šija. - Oh, pa ja nisam znala ... - A otkud biste znali? - zapitala je gospa Vu. - Meni je danas četrdeset godina. Mala sestra Šija zagledala se zamišljeno u domaćicu, sa nedoumicom i nekom čežnjivom setom u očima. - Četrdeset? - ponovila je. Sklopila je ruke od čuda i nasmejala se svojim bezizraznim smehom. - Šta - zamucala je - šta, gospa Vu, četrdeset, pa vi izgledate kao da vam je dvadeset. - A koliko je vama godina, mala sestro? - upita je učtivo gospa Kang. Gospa Vu je pogledala svoju prijateljicu sa blagim prekorom u očima. - Mejhen, nisam vam to nikad kazala, ali prema običajima na Zapadu, nije učtivo raspitivati se za godine jedne žene. To mi je rekla žena moga drugog sina koja je živela u San-gaju i poznaje strance. - Nije učtivo? - ponovila je gospa Kang. Njene okrugle crne oči gledale su s nerazumevanjem. - Zašto ne bi bilo? - Oh, ha, ha! - kliknula je smejući se mala sestra. - Ne mari, ovde sam tako dugo, navikla sam se... 20 Gospa Kang je posmatrala gošću blagim, pomalo ljubopitljivim pogledom. - Koliko vam je godina, dakle? - upitala je opet. Mala sestra Šija najednom se uozbiljila. - Oh, tridesetak - izustila je brzo i glasno. Gospa Kang nije dobro razumela. - Trideset šest - ponovila je ljubazno. - Ne, ne, nije trideset šest, ne toliko. - Mala sestra Šija se opet smejala, mada sa jedva osetnim prizvukom negodovanja. Gospa Vu je primetila taj prizvuk. - Slušajte - rekla je - nisu važne godine. Život je uopšte dobra stvar. Treba ga živeti godinu po godinu i uživati u svakoj godini. Čitanje tuđih misli bilo je jedan od darova koji su krasili gospu Vu. Shvatila je da je pitanje godina neprijatno za tu ženu sa Zapada zato što je devica. Stara devica. Usedelica! Videla je već jednom nešto slično, u porodici svoje majke. Najmlađa sestra njene babe po majci ostala je usedelica zato što je čo-vek za koga se spremila da pođe umro uoči venča-nja. Porodica se divila njenoj vernosti, mada je istovremeno prisustvo te postarije neudate žene, koja je venula na njihove oči, dražilo svakodnevno ostale ukućane. Konačno je i ona našla svoj mir i spokoj-stvo povukavši se u samostan. Možda je i ta žena sa Zapada bila na svoj način neka monahinja. U svojoj velikoj ljubaznosti, gospa Vu je rekla tada: - Gosti će mi uskoro doći, mala sestro, ali bi nam vi mogli održati malu propoved pre nego što oni dođu. - Znala, je koliko je strankinja volela da propoveda, da joj, u stvari, ništa nije bilo milije.

Mala sestra Šija pogledala je sa zahvalnošću domaćicu i mašila se rukom u duboku crnu torbu koju je uvek nosila uza se. Izvukla je odatle podebelu crnu knjigu u izlizanom kožnom povezu i jednu crnu futrolu, odakle je izvadila naočare. Natakla ih je na svoj zamašni nos i otvorila knjigu. - Osećam se pobuđena, draga gospa Vu - rekla je ozbiljnim glasom - da vam pričam danas priču o čoveku koji je gradio kuću na pesku. 21<)(i! |>.i K.uig se digla. - Izvinite me - rekla je Nvn|im |akim, pomalo bezbojnim glasom. - Ostavi-l.i im ni1,vršene tolike poslove po kući. I“uklonila se i napustila dvorište svojim teškim, Čvrstim korakom. Gospa Vu, koja je takođe bila ustala sa svog tnesta, sela je opet čim je ona otišla i dozvala Jingu, kojoj je naredila da se obećana mesna čorba za unu-k.i gospe Kang odmah odnese njenoj kući. Zatim se blago nasmešila na malu sestru Siju. - Pričajte mi Ita je vaš gospod rekao čoveku koji je gradio kuću na pesku - rekla je učtivo. - Draga gospo Vu, on je i vaš gospod, takođe - izustila je šapatom mala sestra Šija. - Treba samo da ga prihvatite. Gospa Vu se nasmešila. - To je veoma ljubazno s njegove strane i vi mu to nekako morate reći - rekla je, još uvek uljudno. - A sada produžite, mila moja. Dok je izgovarala te reci, u dostojanstvu gospođe Vu bilo je nečeg tako nepristupačnog da su od toga ustreptali svi živci male sestre Sije, koja je odmah počela da čita. Zbog njenog nepravilnog izgovora, teško je bilo slediti nit priče, ali je gospa Vu slušala ozbiljno, očiju uprtih u razigrane zlatne ribiće. Jinga je dvaput dolazila na dvorišnu kapiju i znacima poručivala nešto preko pognute glave revnosne čitateljke, ali se gospa Vu nije odazvala njenim pozivima, nego je samo lako zatresla glavom. Digla se, međutim, čim je mala sestra Šija završila priču. - Hvala vam, mala sestro - rekla je. - To je bila prijatna priča. Dođite, molim vas opet, kad budete imali vremena. Ali se mala sestra Siia, koja je nameravala da očita i neku molitvu, digla nerado i sva se uše-prtljila, petljajući nespretno s torbom, naočarima i teškom knjigom. - Zar nećemo očitati i jednu malu molitvu? - Izgovarajući pogrešno, tražila je u stvari „kolač" umesto „molitvu", što je na trenutak zbunilo gospu Vu. Kolači su bili već posluženi, koliko se njoj či- 22 nilo. Zatim je shvatila omašku svoje gošće, ali se nije nasmešila, jer je bila veoma ljubazna žena. - Pomolite se za me kod kuće - rekla je. - U ovom trenutku imam drugih dužnosti. Govoreći, krenula je ka izlazu iz dvorišta, a Jinga se iznenada pojavila i preuzela na sebe staranje o maloj sestri Šiji, tako da je gospa Vu opet ostala sama. Prišla je ponovo jezercetu i stala ga posma-trati sa obale. Njena vitka prilika ogledala se jasno od glave do pete u zelenkastoj vodi. Primetila je da su joj orhideje još u ruci. Digla je tu ruku i ispustila cveće koje je popadalo u vodu. Jato zlatnih ribica sjatilo se sa svih strana. Neka je njušnula, neka gricnula odbačene orhideje, a onda su se sve razbegle kud koja. - To je samo cveće - rekla im je ona i nasme-jala se malo. Uvek su bile gladne! - Kuća sagrađena na pesku? Ona nikad ne bi mogla bita tako luda. Kuća u kojoj je ona živela stajala je tu već stotinama godina. Tu je živelo i umiralo dvadeset poko-lenja porodice Vu. - Majko, žalim što nisam došla ranije da vam poželim dug i srećan život. - To se s praga čuo glas njenog najstarijeg sina. Okrenula se na tu stranu. - Uđi, sine moj - rekla je. - Želim vam, majko, dug i srećan život! - rekao je Lijangmo sa ljubavlju. Poklonio se pred majkom kada je ušao, napola šale radi. Porodica Vu nije bila dovoljno starovremska da bi se držala starinskog običaja po kome se o rođendanima starijim odavalo poštovanje padanjem na kolena pred njima, ali je poklon bio dat u znak spomena na taj običaj. Gospođa Vu je prihvatila pozdrav ljupkim poklonom. - Hvala vam, sine moj - rekla je. - A sada sedite, želim da razgovaram s vama. Sela je i sama opet u jednu od naslonjača od bambusovine i dala mu rukom znak da sedne udrugu, a on je seo na kraj sedišta, iz poštovanja prema njoj. - Kako dobro izgledate, sinko - rekla je po-smatrajući njegovo lepo, mlado lice. Bio je, ako je moguće, još naočitiji nego što je bio njegov otac u istim godinama, jer je nasledio delom i njenu istančanu lepotu. Bio je odeven tog jutra u dugačku haljinu od sirove svile čija je boja podsećala na neke bledo-zelene vode. Njegova tamna kratka kosa bila je začešljana unazad, a tamnomaslinasta koža glatka od zdravlja i dobre hrane. Iz očiju su mu žarili mir i zadovoljstvo. „Srećno sam ga oženila", rekla je u sebi gospa Vu. - A detence, unuče moje? - zapitala je glasno. - Jutros ga nisam video - odvratio je Lijan-gmo. - Ali, da je bio bolestan, ja bih već čuo za to. I nehotice je odgovorio osmehom na osmeh svoje majke. Među njima je vladala velika ljubav. Uzdao se u njenu pamet mnogo više nego u svoju, te je usled toga, kad je ona zatražila da se oženi, kako u porodici ne bi bilo

pometnje i neprilika do kojih bi moglo doći kad bi njegov mlađi brat stupio u brak pre njega, odmah rekao: „Izaberite mi neve-stu, majko. Vi me poznajete bolje nego što se sam poznajem." Bio je potpuno zadovoljan sa Mengom, svojom lepom ženom, i sinom koga mu je rodila u prvoj godini braka. Sada je opet bila trudna. - Čuvao sam za današnji dan neke dobre novosti - rekao je u tom trenutku. - Ovo i jeste dan za dobre novosti - odgovorila je gospa Vu. - Majka moga sina zanela je po drugi put - saopštio je ponosito. - Njen mesec je već dvaput prošao bez mene, te je sada sigurna. Rekla mi je pre tri dana, a ja sam kazao da ćemo sačekati majčin rođendan i tek onda obavestiti porodicu. - To je uistinu dobar glas - radovala se toplo gospa Vu. - Morate joj reći da ću joj poslati nešto na poklon. 24 Pogled joj u tom času pade na kutijicu sa biserom koju je bila spustila na mali porculanski sto. - Evo poklona - uzviknula je. Uzela je kutijicu sa stočića i otvorila je. - Ove biserne minđuše dala mi je pre jednog sata njena rođena majka. Ali biser je za mlade žene, mislim, pa bi mi priličilo da ih darujem kćeri našoj. A kad sad opet svrneš do Menge ... ali ne, i ja ću s tobom poći do nje. Nego, pre svega, sinko, bih li i ja štogod mogla poraditi oko gostiju i gozbe? - Ništa, majko - odgovorio je. - Sve ćemo mi to posvršavati namesto vas. Vaša deca hoće da vam pruže jedan dan odmora i radosti. Vi se nećete čak ni raspitivati ni za šta nego samo uživati. Gde je otac? - Sumnjam da će ustati pre podneva, čak i na moj rođendan - rekla je gospa Vu smešeći se. - Ali ja sam, doduše, rekla da ne mora. On toliko više uživa u domu kad se ne digne rano, pa će tako i danas na gozbi biti čio i srećan. - Vi ste previše dobri sa svima nama - rekao je Lijangmo. Posmatrala ga je čvrstim pogledom svojih prekrasnih očiju kao da nije čula šta je kazao. - Sine moj - rekla je - pošto će nas, nesumnjivo, uskoro prekinuti, reći ću vam odmah šta kanim da učinim. Resila sam se na jednu stvar, ali ipak osećam da vama, kao svom najstarijem sinu, dugujem da kažem šta smeram. Evo u čemu je moja odluka: po-zvaću vašeg oca da uzme milosnicu. Izgovorila je te nepojmljive reci svojim mirnim, lepim glasom. Lijangmo ih je čuo, ali ih odmah nije tazumeo. Onda mu je njihov smisao sinuo i pukao pred očima i zaglušio ga tada kao grmljavina. Njegovo puno i lepo lice pobledelo je i dobilo boju kreča. - Majko! - rekao je zgranuto. - Majko, je li on, je li moj otac ... - Svakako da nije - rekla je ona. Ali joj je upalo u oči i zabolelo je što je i Lijangmo takođe 25prvo postavio to pitanje. Zar je bilo moguće da je njen muž svima izgledao kao čovek koji bi lako mogao da... Odbacila je od sebe tu nedostojnu misao. - Vaš otac je još uvek tako pun mladosti, mada mu je četrdeset pet godina, i još i sada tako naočit da nije nikakvo čudo što i vi, sine moj, postavljate to pitanje - rekla je ona. - Ne, on je bio i ostao savršeno veran. Zaćutala je za trenutak, a onda je nastavila, sa senkom bojažljivosti u svom spokojnom ponašanju, što njen sin nikada ranije nije imao prilike da pri-meti: - Ne, ja imam svoje razloge za ovu odluku. Ali bih volela kad bih mogla biti sigurna da ćete vi, moj najstariji sin, pristati na njen dolazak i pomoći kući da je prihvati, kada se sazna za to. Biće, naravno, razgovora i malo uzbune oko toga. Uzbuna ne srne doći do mojih ušiju. Ali vi je morate čuti i sačuvati dostojanstvo vaših roditelja. Mada još bled kao krpa, Lijangmo se već bio pribrao. Luk njegovih crnih obrva opet se mirno savijao nad njegovim očima, koje su bile kao u njegove majke. - Naravno, to je stvar među vama dvoma, mojom majkom i mojim ocem. Ali, ako mi dozvoljavate da prekoračim granice svoga mesta u porodici, molim vas da ne postavljate taj zahtev mome ocu ako to nije njegova želja. Mi smo srećna porodica. Otkud bismo mogli znati šta će strana žena uneti u kuću? Njena deca biće istih godina kao vaši unuci. Zar to neće dovesti do brkanja pokolenja? Ako je veoma mlada, zar neće žene vaših sinova biti ljubomorne na njen položaj kod moga oca? Plašim se da već mogu predvideti mnoge jade i nevolje. - Vi, možda, ne možete da razumete u svojim godinama odnose između ljudi i žena moga naraštaja - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam se ja resila na ovaj korak baš zato što sam uvek bila srećna s vašim ocem, i on sa mnom. Molim vas, sine moj, vratite se na svoje mesto. Ja od vas tražim jedino da poslušate svoju majku u ovoj kao što ste činili u svima ostalim stvarima. Vi ste bili moj najbolji 26 sin. Ono što vi kažete uticaće i na vašu mlađu braću. Ono što kaže Meng uticaće na mlađe žene. Vi morate da pomognete i njoj takođe. Lijangmo se u duši pobunio protiv njenog zah-teva i borio se s njim. Ali je u njega pokoravanje majci bilo tako duboko ukorenjena navika da se i toga puta odmah povinovao njenoj zapovesti. - Trudiću se što umem bolje, majko, ali ću vam reći, bez pretvaranja, da mi je ovo što ste mi sada kazali ispunilo žalošću ovaj dan. Nasmešila se malo: - Pošteđujem vas, u stvari, od veće žalosti u ostale dane - rekla je zatim. A potom je videla da je ono što je kazala zagonetka za čoveka toliko mlađeg od nje i tako je ustala sa svog sedišta i uzela kutijicu s biserom. - Hodite - rekla je - obići ćemo i videti Mengu, a ja ću joj predati svoj poklon.

On se digao kad i ona i stajao je kraj nje, mlad i snažno građen kao što je bio i njegov otac, toliko veći rastom od nje da mu nije bila ni do ramena. Ispružila je svoju malu ruku i položila je na njegovu mišicu, pokretom tako prožetim ljubavlju i tako retkim u nje da se on trgao, duboko iznenađen. Ona nije lako podnosila dodir drugog ljudskog stvorenja, makar to bilo i njeno dete. Pogledao je odozgo na nju i susreo se sa njenim pogledom naviše. - Na vama sam - rekla je razgovetno - sagradila svoju kuću kao na steni. Meng se igrala sa svojim sinčićem u dvorištu sopstvene kuće koja je bila u krugu tog velikog doma. Bila je sama s njim i njegovom dojkinjom, koja je čučala na petama i posmatrala ih. Obe mlade žene, majka i dojkinja, obožavale su dečačića od jutra do mraka. Noću bi spavao dojkinji na rukama. 27U tom zajedničkom obožavanju obe žene su nalazile duboku prisnost jednog samoniklog posestrimstva. Sa srećom u srcu izlivale su tako svu ljubav i pažnju koju je dete zahtevalo. Telo mlade Meng bilo je kao stvoreno za rađanje dece, a grudi su joj bile pune mleka. Ali niko, pa ni ona sama, nije ni pomišljala da dozvoli odoj-četu da grize i isteže njene male dojke i tako kvari njihovu čvrstinu. Našli su Lijen, kojoj je pove-reno dojenje deteta. Bila je to mlada jednog od za-kupaca na zemljama Vua. Njeno sopstvene dete, ta-kođe muško, hranila je njegova staramajka, kašom od brašna, vode i pirinča, umesto majčinim mlekom. Usled toga, ono je bilo mršavo, maleno i žuto, dok je dojenče mlade Lijen bilo gojno i rumeno. Mladoj Lijen su dozvoljavali da odlazi kući jednom mese-čno gde bi ona plakala kad bi ugledala svoje dete i uzimala ga na sisu, nudeći ga jednom od svojih dojki, koje su bile jedre i bujne. Mleko je prskalo iz njenih nabreklih bradavica, ali je dete okretalo glavu. Mleko nije nikad ni okusilo, te sisati nije ni umelo. Zbog grudi koje bi je zabolele, Lijen ne bi mogla izdržati ceo dan pod vlastitim krovom. Domu Vua pohitala bi uvek, htela-ne htela, već sredinom popodneva. Tu bi je čekalo njeno dojenče, derući se besno od gladi. Kad bi ga ugledala, ona bi zaboravila na svoje tanušno, požutelo dete. Raširila bi ruke, smejući se, a krupni gojazni muškarčić vrištao bi za njom sa krila svoje majke. Onda bi mu Lijen priletela u skoku širom raskopčavajući nedra. Kleknula bi uza nj, kraj gospe Meng, a dete bi joj pograbilo dojku kao čašu, obema rukama i sisalo velikim gutljajima. Meng i Lijen bi se smejale zajedno i obe osećale dečije zadovoljstvo u rođenom telu. Gledajući u obe žene dok su posmatrale dete, teško bi bilo reći po njihovim licima koja je od njih majka. Dete, uistinu, nije činilo nikakve razlike među njima. Smejalo se razdragano na obe. Učilo je da hoda i povodilo se od jedne do druge dok 28 bi učinilo ono nekoliko koraka, smejući se i padajući čas na jednu, čas na drugu. Meng je uvek bila srećna, ali je poslednjih dana njena sreća bila veća nego ikad. Izuzev Lijangmu, nikom nije kazivala da očekuje i drugo dete. Posluga je znala za to, naravno. Njena sobarica prva je bila koja ju je podsetila da joj je i drugi mesec prošao bez traga svoje redovne mene. Novost je već slavljena potpuno u prostorijama za poslugu. Ali u velikom domu sluge su poput nameštaja; upotrebljavaju se, ali se ne primećuju. Lijen je znala šta se sprema i, znajući to, bila je veselija nego ikad. Kuća sa mnogo mladin doj-kinja bila je srećna kuća. Postepeno je prestala da voli svoje rođeno dete. Sva njena žarka životinjska ljubav prenela se na njeno dojenče. Njen dom je bio siromašan i nemio, hrana krajnje oskudna. Jezik u njene svekrve bio je žučan, a ruka pohlepna za platom koju je Lijen donosila kući. Mada je Lijen volela svoj dom i mada je plakala celoga dana i ćele noći kada ju je majka njenog muža otpremila u kuću Vua, zavolela je vremenom dobru hranu, do-konost, lagodan život pod tuđim krovom. Od nje se nije tražilo ništa osim da doji zdravo muško dete. Nagonili su je da jede, da pije, da spava. Sklono svakom zadovoljstvu čula, njeno mlado telo odgovorilo je toplom privrženošću na obilje i ugodnosti koje su mu nuđene sa tolikom Ijubaznošću. To je sada bio njen dom, a svoje odojče je sada volela više od svoga deteta. U slatkoj punoći zadovoljstva kojim je bila prožeta toga jutra, želela je stalno da kaže svojoj maloj gospodarici koliko se raduje drugom detetu koje očekuje, ali je oklevala. Te bogate, dokone, raznežene mlade žene izgledale su spremne da ljubazno dozvole svakome prisnost i slobodu, ali bi pogdekad neočekivano planule od srdžbe, bez ikakvih uzroka. Stoga se samo i dalje smejala i obasipala pohvalama malog dečačića. - Božanstveno detence - govorila je s ljubavlju. - Nigde mu ravna nisam videla, gospodarice. 29Meng je jedva dospela da se nasmeši, ali ne i da joj odgovori, kada su se začuli koraci. Dete je pritrčalo svojoj dojkinji i posmatralo pažljivo iz njenog zagrljaja svoju staramajku i svog oca. Meng je ustala. - Ne uznemiravajte se, Meng - rekla je gospa. - Sedite dete. Odmarajte se, molim vas. Hodi ovamo, hodi do mene, sine moga sina. Lijen je gurnula napred malog dečaka i pome-rala se za njim na petama, palac po palac, tako da je stalno ostajao u zaklonu njenih ruku. Tako se najzad našao kraj gospe Vu, stojeći joj uz koleno, i zagledao se u nju svojim krupnim crnim očima po-suvraćenih uglova. Stavio je prste u usta, odakle ih je ona otklonila nežnim pokretom. - Zlatan dečačić - promrmljala je. - Jeste li mu već izabrali ime. - Nismo. Ne žuri nam se, a i nema potrebe za to - odvratio je Lijangmo. - Ne treba mu dok ne pođe u školu.

Pogledala je malog dečaka kraj svojih nogu. Stajao je u sredini među njima - toplo i živo središte kruga kome su pripadali svi oko njega. Pa ipak, sanjarila je ona zamišljeno, nije ono samo, nije taj mali bezazleni stvor bio taj koji je tako silno gospodario nadama, polaganim u njega. Kad bi umro, drugi bi zauzeo njegovo mesto. Ne, on je bio znamenje života koji se nastavlja. Znamenje i utočište svih njihovih snova. Odvratila je pogled sa malog, čarobno privlačnog lica i setila se zašto je došla. - Meng, Lijengmo mi kaže da imate novu radost u kući - rekla je. - Došla sam da vam se zahvalim i da vam donesem nešto na poklon. Meng se zacrvenela, što joj se lako dešavalo i bez naročitog povoda, i okrenula malu glavu, koja je u tom času podsećala na kaj siju rumenu sa obe strane. Jedina mana njenoj lepoti bila je njena 30 kosa, sklona kovrdžanju, uprkos mirisavog sandalo-vog ulja kojim je staino pokušavala da je zagladi. Sada se njeno zadovoljstvo mešalo sa strahom da joj se kosa opet zakudrila pred očima majke njenog Lijangma. Bojala se gospe Vu, mada ju je i volela. Na njenoj dražesnoj glavi nikad nije videla ni dlaku na pogrešnom mestu. Onda je pružila obe ruke da primi poklon i zaboravila na svoja strahovanja. - Biseri moje majke! - izustila je šapatom. - Ona ih je dala meni, ali sam ja prestara za biser - rekla je gospa Vu. - Ali, eto, sve biva u ovoj kući. Vi ste danas objavili srećan događaj koji očekujete, a kod mene se srećom našao ovaj biser da bih vas imala čime darivati. - Uvek sam želela taj biser - rekla je Meng. Otvorila je kutijicu i zagledala se u mekani sjaj drevnog adiđara. - Uvucite ih u uši - naredio joj je Lijangmo. Meng je poslušala. Još tamnije rumenilo oblilo je njene nežne obraze. Svi su je posmatrali, čak i njen sinčić. Ali su njeni vretenasti prsti spretno u-vukli oboce u oba uva. - Stavljala sam ih često i uvek molila majku da ih zadržim - priznala je. - Sada ste ih zaslužili - rekla je gospa Vu i dodala, obraćajući se svome sinu: - Gledaj kako su biseri postali ružičasti. Bili su srebrnosivi. To je bilo istina. Na nežnoj koži mlade Menge, biseri su imali boju bledorumenih ruža. - Ej, je - uzviknula je Lijen. - Ne sme izgledati prelepo jer će inače beba biti devojčica. Smejali su se, a gospa Vu je zaključila smejanje govoreći na odlasku, kad se digla sa svog mesta: - Ja bih se obradovala i devojčici. Na kraju krajeva, žensko treba svetu koliko i muško. Mi to zaborav-I jamo, ali to je istina, zar nije, Meng? Ali Meng je bila suviše bojažljiva da bi odgovorila na takvo pitanje. 31Bio je čas rođendanske gozbe. Gospa Vu je zauzela svoje mesto, levo od stare gospe, koja je zbog godina i kolena dobila najpočasnije sedište. G. Vu je sedeo desno od svoje majke, a s druge strane do njega sedeo je Lijangmo. Ćemo, drugi sin, sedeo je levo od gospe Vu, a Čemu sleva bio je treći sin, Fen-gmo. Četvrti sin Jenmo bio je još dete. Bilo mu je tek sedam godina. Ali, smatrali su ga ipak dovoljno odraslim da bi mogao živeti u prostorijama svoga oca, uz koga je sada stajao, obgrljen njegovom rukom. Tako se jedan po jedan svaki član porodice našao na svome mestu. Niže sinova su sedele dve snahe - Meng sa svojim detetom na krilu - a jedna služavka stajala je u blizini da ga odnese ako bi postalo nemirno. Stara gospa se ponosila svojim praunučetom, ali bi lako izgubila strpljenje, dok je strpljivost gospe Vu bila beskonačna. Doista, čovek je imao utisak da je ništa ne može uznemiriti. Na njenom glatkom licu, koje je imalo boju bisera, odražavalo se zadovoljstvo sa kojim je posmatrala veliki porodični skup. Za ostalim stolovima - bilo ih je šest, a svaki redom je bio postavljen za osam osoba - bili su stričevi i tetke, rođaci i prijatelji i njihova deca, a za jednim stolom je predsedavala gospa Kang. Svi su još pre rođendana poslali poklone gospi Vu. Darovi su bili raznovrsni - bilo je tu vaza, kutija urnii i slatkiša, kolača, mnogi svilen svitak na kome su nale-pljena slova isečena od zlatne hartije govorila kit-njastim izrazima o dobrim željama darodavca. Bilo je još mnogo drugih poklona. G. Vu je darovao dva topa teškog svilenog brokata, a stara gospa dve kutije prvorazrednog čaja kao svoj lični poklon. Porodični poklon bio je skupocen. U njeno ime poručili su kod najboljeg umetnika u gradu sliku koja je prikazivala božicu dugog života. Zdraveći 32 se prvo sa gospom Vu i čestitajući joj rođendan, svi gosti su jednodušno hvalili njenu lepotu. Slika je visila na počasnom mestu, do sitnica verna drevnom predanju. Božica je držala u ruci besmrtnu breskvu. Kraj nje je stajao jelen, crveni šišmiši leteli su joj oko glave u znak blagoslova, a o pojasu je visila čutura sa eliksirom života. Umetnik nije zaboravio čak ni životodavne trave, kojima je okitio njenu palicu, vezujući ih oko nje. Na zidu iza gospe Vu stajao je ravnostrani četvorougao od crvena satena, pošiven slovima od srme, koja su zname-nje duga života. Na jarkoj svilenoj pozadini, pravilno srezana glava gospe Vu ocrtavala se u svoj strogosti svoje utančane lepote.

U ime gospe Vu, Lijangmo je odgovorio na sve pozdrave i dobre želje gostiju. Pre nego što su gosti posedali, on i Meng su prišli svakom stolu i kao najstariji sin i snaha u kući, zahvalili su se gostima umesto svoje majke. Sve je to, dakako, obavljeno neusiljeno, ali ipak sa izvesnom svečanošću, što je pokazivalo da porodica ceni stare običaje i shvata nove. Gospa Vu bi se svakog časa digla sa svog sedišta i prošetala između gostiju, da se uveri jesu li svi čestito i prikladno usluženi. Kad god bi to činila, gosti su se dizali i molili je da se ne uznemirava, a ona bi ih opet molila sa svoje strane da ponovo sednu. Pošto je to učinila dva puta, g. Vu se trećeg puta nagnuo preko stola i rekao - Molim vas da više ne ustajete, majko moga sina. Zauzeću vaše mesto kad se posluže slatkiši. Gospa Vu se naklonila i malo osmehnula u znak zahvalnosti, a onda je primetila da je stara gospa uzela preveliki komad piletine i da joj mast sa pečenja kaplje na haljinu. Uzela je svoje štapiće i pri-držala komad dok staroj gospi nije uspelo da ga celog strpa u usta. Čim je opet mogla progovoriti, stara gospa je to učinila sa svojom uobičajenom žestinom. - Jinga! - viknula je glasno. Čekajući uvek u blizini svoje gospodarice, Jinga joj je prišla odmah. - Jinga! - viknula je na nju 3 Paviljon žena 33stara gospa - kažite onoj gomili sala koja se predstavlja kao vaš muž, da živinu mora šeći na manje ^omade. Misli li on, možda, da mi imamo ralje kao lavovi ili tigrovi? - Reći ću mu, milostiva gospođo - odvratila je Jinga. Ali, stara gospa se već smirila i zapala u najbolje raspoloženje, jer se bila dobro najela, te je počela da se obraća svima skupa, podignutim, mada bezbojnim i staračkim glasom. - Stranci jedu ogromne komade mesa - rekla je preletajući ukrug pogledom ćelu sobu. - Sama nikad nisam videla, ali sam čula da se u njih stavlja na sto čitav ovcij i but ili komadina govedine velika kao dečja glava, a oni onda zabadaju noževe u to mesište i odsecaju svaki po parče. Nabadaju ga na omanje gvozdene vile kojim ga zatim turaju sebi u usta. Svi su se nasrnej ali. - Danas ste dobro raspoloženi, majko - rekao je g. Vu. Nikad nije ni pokušavao da ispravlja netačne izjave svoje majke. Pre svega, što nije želeo da je žalosti, a zatim, što čitava stvar nije bila ni od kakve važnosti, pa stoga ni vredna truda. U tom trenutku su uneli zaslađeni pirinač začinjen sa osam vrsta skupocenog voća, što bese znak da je polovina gozbe na izmaku. Svi su se ponašali kao da se dive veličanstvenom izgledu raskošne poslastice. Jinga je ugledala svoga muža koji je stajao napola sakriven iza vrata da bi čuo pohvale gostiju. Gospa Vu ga je videla takođe i nagnula se ka Jingi. - Reci mu da dođe - zapovedila je. Jinga se sva zajapurila od zadovoljnog ponosa, ali se iz pristojnosti pretvarala da nipodaštava muža. - Milostiva, ne trudite se zbog njega, ne vredi on ni prebijene pare - rekla je glasno. - Ali to mi čini zadovoljstvo - odvratila je gospa Vu, ostajući pri svome zahtevu. Tako je Jinga, tobože nerado, rukom dala znak mužu da pristupi, a on je ušao i stao pored gospe 34 Vu, ponosito gladeći rukom svoju prljavu kecelju; jer nijedan dobar kuvar nema čistu kecelju - čega je on očito bio veoma svestan. - Moram da vam se zahvalim na ovom slatkom pirinču i njegovih skupocenih osam plodova ¦- rekla je gospa Vu na svoj ljubazni način. - Uvek je izvrstan, ali je danas bolji nego ikad. To je za mene znak vaše vrednosti i dobrote vašeg srca. Setiću se toga pre nego što prođe ovaj dan. Kuvar je znao šta to znači: podelu darova slugama na kraju gozbe, i to iz njene ruke, ali se iz pristojnosti pretvarao da je stvar shvatio drukčije. - Nemojte, molim vas, misliti da je dobar - rekao je. - Nije vredan pomena. - Nosi se odavde, klipane! - zašištala je Jinga poluglasnim šapatom, ali su joj se oči sijale od ponosa. Tako je on otišao veoma zadovoljan, a Jinga je iza njegovih leđa pokušavala da ne izgleda ponosnija nego što je odgovaralo njenom položaju. Onda je g. Vu morao da ustane i ispuni svoje obećanje. Prišao je svakom stolu ponaosob i zamolio goste da se obilno posluže rođendanskim slatkišima. Zamišljeno, gospa Vu ga je pratila očima. Je li samo uobražavala da se malo više zadržao kod stola gospe Kang, gde je kraj majke sedela njena lepa i mlada treća kći? - Slatkiša, slatkiša! - zatražila je žalostivim glasom stara gospa, te je gospa Vu ispružila svoju vitku ruku, pridržavajući drugom rukav, da se ne uprlja, i uzela porculansku kašiku kojom je štedro napunila čanak stare gospe. - Kašika, gde je moja kašika? - promrmljala je stara gospa, a gospa Vu je stavila kašiku u staračku ruku. Nastavila je potom da zamišljeno posmatra g. Vua, dok su svi ostali za stolom ćutali uživajući u retkoj poslastici. G. Vu se, bez sumnje, kraj stola lepe kćerke njene prijateljice zadržao malo duže nego kod ostalih. Dete je bilo savremeno, i suviše 3*

35savremeno, jer joj je kosa bila podsečena u visini ramena i zakovrčena na tuđinski način. Pohađala je godinu dana jednu školu u Šangaju, pre nego što je neprijatelj zauzeo taj grad. Sada bi često rastužila majku i oca svojim nezadovoljstvom što živi u tom malom mestu zabačene unutrašnjosti. Gospa Vu je posmatrala kako diže glavu i sa-mosvesno odgovara na neku primedbu g. Vua. G. Vu se nasmejao i krenuo dalje, a gospa Vu je zagrabila kašikom parče slatkiša. Kada se g. Vu vratio, pogledala je u njega svojim duguljastim bistrim očima. - Hvala vam, oče moga sina - rekla je, a glas joj je bio milozvučan kao i obično. Duga i prijatna gozba produžila se svojim tokom. Posle slatkiša je sledilo meso, a onda je, najzad, doneseno šest čanaka sa poslednjim posluže-njem. Umesto pirinča kuvar je zgotovio dugačke i tanke rezance, jer je gozba bila rođendanska, a dugački rezanci su znamenje duga života. Uvek pro-biračica u jelu, gospa Vu je odbila meso, ali je rezance iz običaja morala bar da okusi. Prilježni kuvar načinio ih je još duže nego obično - ali ih je ona ljupkim pokretima vesto namotavala na svoje štapiće. Stara gospa, međutim, nije imala toliko strpljenja. Levom rukom prinela je ustima prepuni čanak i štapićima trpala u usta rezance, usisavajući ih poput malog deteta. Stara gospa je uvek slatko jela. - Noćas će mi biti muka - rekla je svojim prodornim staračkim glasom. - Ali se vredi malo i pomučiti, kćeri moja, zbog vaše rođendanske gozbe. - Jedite, majko, dok vam prija - odvratila je gospa Vu. Sa malim vinskim čankom u ruci, gosti su s<e dizali jedan za drugim i napijali zdravice. Gospa Vu im nije odzdravljala. Sedela je ćuteći i posma-trajući g. Vua, koji je ustao umesto nje i u njeno ime zahvalio se svima na dobrim željama. Samo je gospa Kang, uhvativši pogled svoje prijateljice, bez 36 reci digla svoju čašu, a gospa Vu je isto tako nemo digla, te su ispile vino u znak međusobnog tajnog razurnevanja. Pošto se dobro najela, stara gospa se udobno namestila u sedištu, odupirući se leđima o visoki naslon, i stala da posmatra svoju porodicu. - Li-jangmo je nešto bolestan - izjavila je. Svi su pogledali u Lijangma, čiji je osmeh bio doista tako usiljen kao da se ne oseća dobro. - Nisam bolestan, staramajko - rekao je žurno. i Meng se zagledala u muža sa nemirom u očima. - Doista izgledate čudno - rekla je tiho. - Čudni ste bili celog prepodneva. Na to su braća i njihove žene pogledali svi u njega, a on je zatresao glavom. Gospa Vu nije ništa kazala. Znala je veoma dobro da je Lijangmo takav zato što nije u stanju da se pomiri s onim što mu je kazala toga jutra. Istog trenutka Lijangmo joj je pogledao u lice sa izrazom molbe u očima, ali se ona samo malo nasrnešila i pogledala na drugu stranu. Kada je tako okrenula glavu, primetila je prepredeni i prepametni pogled svoje druge snahe. Ce-mova žena Rulan nije progovorila ni reci od početka do kraja gozbe, ali joj pitanja i odgovori nisu bili potrebni da bi razumela šta se dešava oko nje. Gospi Vu je bilo jasno da je Rulen videla molećivi sinov pogled, a takođe i njen odgovor. Ali sam Ćemo nije hajao za ono što se događalo. Bio je to nestrpljiv mlad čovek. Zavaljen u stolici, koju je već bio odmakao od stola, on je u tom trenutku nemirno lupkao nogom o pod. Njemu se očito činilo da je rođendanska gozba dovoljno potrajala. Neko dete koje se pre jelo negde je najednom stalo povraćati na patos od cigala, uz glasan šum koji je podsećao na prosipanje pomija, što je izazvalo kraće komešanje među slugama. - Dovabite pse - savetovala je gospa Kang, ali se Jinga, žureći se na poprište nesrećnog slučaja, izvinila što je ne može poslušati. - Naša milostiva gospođa ne dozvoljava psima da se zavlače pod stolove - objasnila je uz put.- Vidite li, majko - napućivši se dobacila je lepa treća kći gospe Kang. - Rekla sam vam da to više niko ne čini, to je tako starinski. Uvek se stidim kada vi to radite kod kuće. - Dobro, dobro - rekla je gospa Kang - a sada ćuti i nemoj mi više pred svetom pričati o tvom sramu. - Devojke ne treba toliko da pričaju - rekao je g. Kang, ali se nasmešio pri tom, jer je veoma voleo malu Linaj zato što je bila najlepša od svih njegovih kćeri. Stara gospa se digla posrćući. - Idem u postelju - rekla je. - Vidim već da će mi biti zlo, a i za to se valja pripremiti. Gospa Vu je takođe ustala. - Idite doista, majko - rekla je. - Mi ćemo ostati sa gostima u drugoj sobi. Sačekala je dok su dve sluškinje izvele staru gospu. Svi gosti su već bili na nogama. Zatim je pogledala u g. Vua. - Hoćete li da odvedete naše goste u veliku dvoranu? - predložila mu je ljubazno. - Gospođe će preći u moju za sedenje. Rekla je to odlazeći, a gošće su krenule za njom, dok su muškarci pošli za g. Vuom. Tako se društvo podelilo kao dva rukavca iste reke koji otiču na razne strane. Dadilje su odnele u naručju ono nekoliko usnule dece, svako na spavanje u paviljone njihovih roditelja.

Gospa Vu je zastala na vratima. - Odnesite malog bolesnika u spavaću sobu od bambusovine - naredila je jednoj dadilji - tamo je sveže. Mora malo da odspava. - Dete, koje je dotle glasno kenjkalo, najednom se ućutalo na zvuk njenog glasa. Gozba je bila gotova, ali je gospa Vu i pred ženama u svojoj sobi za sedenje zadržala otmeno dostojanstveno držanje. Govorila je malo ali se njeno ćutanje nije primećivalo, jer je uopšte bila ćutljiva žena. Njoj bi se nagonski obraćale samo kad je trebalo doneti neku odluku, pošto su znale da je u toj 38 kući ona ta koja donosi sve odluke. Ma kako glasila odluka, ona bi je saopštavala u nekoliko jednostavnih, jasnih reci, glasom koji je uvek bio ljubak i ujednačen - blag kao žubor vode koja klizi nad šljunkovitim dnom. Oko nje je razgovor tekao čas življe, čas mirnije, poput smene plima i oseka. Za razonodu je bilo naj mijeno malo pozorišno društvo čiji su članovi izvodili svoje veštine pred rođendanskim skupom. Deca su ih posmatrala sa uživanjem, a starije žene posmatrale su ih u razgovoru i pijuckale vruć čaj od najbiranijeg lišća, ubranog pre nego što su pale letnje kiše. U prisustvu mlađih žena nije bio moguć nikakav razgovor među starijima, pa je gospa Kang malo odspavala. Jednom je gospa Vu rekla Jingi: - Idi vidi je li naša stara gospa bolesna. Jinga je otišla, ali se ubrzo vratila smejući se. - Bilo joj je muka i sve je povratila - rekla je gospi Vu. - Ali još uvek tvrdi da joj nije žao muke kraj onakve gozbe. Svi su se nasmejali, a gospa Kang se probudila na zvuk njihovog smeha. - Vreme je da idemo kući - rekla je gospi Vu. - Ne smemo da vas zamaramo, sestro, jer ćete vi da nam poživite bar sto godina. Gospa Vu se nasmešila i ustala, a gošće su jedna po jedna počele da joj prilaze i da se opraštaju s njom. Slatkiši i drugi pokloni, kao i napojnice gostiju u novcu, bili su unapred pripremljeni za poslugu. Jinga je sve to unela toga časa na jednom velikom poslužavniku, a sluge su ušle da bi svaki primio dar koji mu je bio namenjen. Poklonili su se učtivo pred gospom, ruku skrštenih na prsima, a gospa Vu je ljubazno odgovorila i predala darove svakom od njih ponaosob. Prethodno, te sluge su se u kuhinjama takođe pogostile. Tako je, najzad, opet bila sama, pa se na trenutak predala umoru, koji je dotle krila i sputavala. Tanani mišići na vratu, grudima i oko pasa, koji su držali njeno vitko telo u ljupkom i uspravnom stavu 39 olabavili su i ona je u taj mah klonula kao cvet bez vode, dobijajući gotovo izgled koji bi odgovarao njenim godinama. Zatim je opet ispravila svoja nežna ramena. Bilo je još prerano za umor. Danu još nije bio kraj. Sat docnije ustala je i prošetala sedam puta po sobi gore dole. Potom je prišla prozoru i naslonila se na oniski ragastov. Prozor je bio visok i širok, a rešetke na njemu isturene. Dole se pružalo dvorište gde je toga jutra sedela najpre sa gospom Kang, a zatim sa Lijangmom. Setila se njihovog užasava-nja nad onim što se spremala da učini i nesvesno se nasmeŠila svojim ljupkim osmehom, koji nije bio ni setan ni veseo. Jinga se u tom trenutku pojavila na okrugloj „Mesečevoj kapiji" dvorišta i primetila njen osmeh. - Milostiva, tu na mesečini izgledate kao neka mlada devojka! - doviknula joj je. Osmeh gospe Vu nije se promenio, ali se okrenula i sela za toaletni sto. Jinga je ušla i svukla je polagano do tanke košulje od bele svile, skidajući komad po komad odeće. Zatim je raspustila dugačke kose gospe Vu i počela čvrsto i snažno da ih češlja gustim češljem od sandalovog drveta. Videla je njeno spokojno lice u ogledalu i primetila koliko joj te noći oči izgledaju krupne i crne. - Jeste li umorni, milostiva gospođo? - upitala je Jinga. - Nisam uopšte - odgovorila je gospa Vu. Ali je Jinga produžila: - Ovo je bio dugačak i naporan dan za vas. A sad, milostiva gospođo, vama je četrdeset godina i za vas počinje drukčiji život, pa mislim da više ne bi smeli toliko da radite. Upravu u kući i radionicama trebalo bi da predate vašem najstarijem sinu, ženi vašeg sina mogli 40 biste prepustiti da upravlja kuhinjama, a žena vašeg drugog sina mogla bi voditi nadzor nad slugama. Vi odsad treba da sedite u dvorištu i da čitate i gledate vaše cveće i mislite kako dobro živite pod ovim krovom i kako vam sada žene vaših sinova rađaju sinove. - Možda imate pravo - odgovorila je gospa Vu. - Mislila sam i sama o sličnim stvarima. Jinga, tražiću od oca moga sina da dovede sebi neku ženicu. Rekla je to tako mirno da je jedan časak bila svesna da joj reci nisu odmah shvaćene. Češalj je zatim zastao u njenoj kosi. Osetila je kako joj se na potiljku steže ruka mlade Jinge, čiji su prsti obuhvatili njenu kosu. - Nemate potrebe da govorite - rekla je gospa Vu. Češalj je opet stao brzo da se kreće. - Čupate mi kosu - rekla je gospa Vu. Jinga je bacila češalj na pod. - Neću da se staram ni o jednoj gospođi osim vas! - prasnula je ljutito. -¦ To se ne traži od vas - odgovorila je gospa Vu.

Ali je Jinga pala na kolena na pločani pod kraj gospe Vu i tako je jecala i brisala oči krajičkom kaputića od satena kojim se toga dana ponovila. -¦ Oh, gospodarice - kliknula je ridajući. - Je li vas on nagoni na tako što, kruno moja svetla? Zar je zaboravio svu vašu dobrotu i lepotu vašu? Kažite mi samo jednu stvar ... - To je moja vlastita volja - rekla je čvrsto gospa Vu. - Jinga, dižite se sa zemlje. Ako uđe ovamo, pomisliće da sam vas tukla. ¦- Vi! - uzviknula je Jinga sa jecanjem u glasu. - Vi, koja ne biste ni muvi zla učinili. Ta ne biste digli ruku ni na komarca koji vam rođenu krv siše! - Digla se ipak i dohvatila češalj i stala opet češljati kosu svoje gospe, šmrčući i kako-tako zadržavajući suze. Gospa Vu je počela staloženo da govori svojim spokojnim glasom. - Kazujem vama prvo, Jinga, 41zato da bih vam mogla reći kako da se ponašate među slugama. Među vama ne sme da bude glasan razgovor ni osuđivanj e ovoga ili onoga. Kada ta mlada žena dođe ... - Ko je ona? - upitala je Jinga. ¦- Ja to još ne znam - rekla je gospa Vu. - A kada dolazi? - prekinula je opet Jinga svoju gospodaricu. - To opet još nisam odlučila - rekla je gosp^a Vu. - Ali kada dođe, ona treba da bude primljena kao žena počastvovana u ovoj kući, malo niža od mene, a malo viša od žene ikojeg moga sina. Neće to biti glumica, ni pevačica, niti kakva slična osoba, nego čestita žena. Sve treba da se učini onako kako red i običaj nalažu. A više svega, niko ne sme reći ni reci protiv oca moga sina ili protiv mlade žene, jer ću ja biti ta koja ću je pozvati da dođe. Jinga to nije mogla podneti. - Milostiva gospođo, pošto smo tolike godine provele zajedno, hoće li mi biti dozvoljeno da vas upitam zašto to činite? - Pitati možete, ali vam ja kazati neću - rekla je mirno gospa Vu. Jinga je ćuteći završila češljanje dugačke kose svoje gospodarice, koju je zatim namirisala, sple-la u pletenice i uvila u punđu, jer se gospa Vu spremala za kupanje, da bi onda nadzirala nalivanje vode u kupatilu. Tu je stajao dubok, okrugao škaf sa zelenim prugama, a dvojica vodonoša su na spo-ljna vrata unosila u velikim, drvenim vedrima vruću i hladnu vodu, sipala jednu pa drugu, a onda opet izlazila. Jinga je rukom probala vodu i usula u nju nešto mirisa iz jedne boce, a onda je, noseći netaknut sapun i čiste svilene peškire, ušla u drugu sobu. - Kupatilo vam je spremno, milostiva gospođo - rekla je kao što bi kazala svake noći. Skinuvši i poslednju donju odeću, gospa je prešla tako preko sobe i ušla u kupatilo, potpuno naga, vitka kao neka mlada devojka. Uzela je Jingu za ruku i zakoračila u škaf. Sedela je u vodi pre-krštenih nogu, dok je Jinga nežno kupala njeno kao 42 detinje belo telo. Voda je bila bistra, a prekrasna put gospe Vu izgledala je bela kao slonova kost prema tamnom zelenilu porculana. Voda joj je dopirala do ramena otprilike. Sedeći tako smočena u njenoj mirisavoj toplini, gospa Vu je razmišljala o mudrosti svoje odluke. Telo joj stvarno nije nikad lepše bilo. Njene male dojke ličile su na lotosove pupoljke pod vodom; možda zato što joj g. Vu nije dozvolio da doji svoju decu. Kad je izišla iz vode, Jinga je umotala svoju gospodaricu u svilen čaršav, posušila je i navukla joj svezu, svilenu noćnu košulju, a zatim joj obre-zala i uredila nokte na rukama i nogama. A onda, kada je sve bilo gotovo, otvorila je vrata spavaće sobe. Bila je još prazna jer g. Vu ne bi nikad dolazio dok Jinga ne bi otišla. Bilo je, naravno, noći kada uopšte ne bi došao, ali takvih je bilo malo. Gospa Vu se pope prvo na dugačku, rezbari] om ukrašenu stolicu pored kreveta, a odatle u visoku postelju sa svilenim nebom. - Treba li navući zavese na krevetu? - upitala je Jinga. - Mesečina noćas tako blešti? - Nemojte - rekla je gospa Vu - pustite me da gledam mesečinu. I tako su zavese ostale okačene na svojim golemim srebrnim kukama, a Jinga je proverila jesu li na svome mestu čajnik i srebrna lulica, koju je gospa Vu gdekad popušila noću kad bi je mučila nesanica, i da li su šibice pored svece. - Laku noć i do viđenja do sutra - rekla je gospa Vu. - Do viđenja do sutra, milostiva gospođo - rekla je Jinga i udaljila se. Gospa je ležala sasvim nepomična i ispružena pod svilenim čar šavom i mekanim letnjim, svilom postavljenim jorganom. Mesečina je obasjavala zid koji se dizao nasuprot postelje. Sijala je doista jasno te noći, tako jasno da je mogla videti obrise slike na svitku koji je tamo visio. Bila je jednostavna, ali naslikana rukom umetnika. I to umet-nika koji se više izražavao prostorom nego bojom. 43Nagovestio je samo, sa nekoliko poteza kičice, str-men i greben jednog brda i malu, pogurenu ljudsku priliku koja se verala uza stranu. Niko ne bi mogao reći je li to bio čovek ili žena. Bilo je to samo jedno ljudsko stvorenje. Pogdekad - ili se to samo činilo gospi Vu - mala prilika je izgledala kao da se uspela više na svom putu uzbrdo nego kad bi je gledala drugom prilikom. Nekad se, opet, činilo da se vratila nazad nekoliko milja. Znala je, naravno, da je to zavisilo u celosti od ugla pod kojim bi svetlost padala kroz prozor. Te noći je ivica prozora

presecala sliku na dve nejednake polovine, jednu u senci, drugu osvet-ljenu, tako da je ljudska prilika izgledala veoma blizu vrha brda. Ali je ona znala ipak da je tačno tamo gde je uvek bila, ni više ni niže. Ležala je ne misleći, ne sećajući se, nego prosto postojeći u svoj punoći svoga bića. Nije čekala niti se nadala. Ako ne dođe noćas, mislila je, ona će ubrzo zaspati i kazati mu ono drugom prilikom. Jer su trenuci za svaku priliku izabrani i predodređeni. Ako ih čovek silom lovi, oni su uvek pogrešni. Sva spoljna snaga njene odluke okupiće se u pogodnom trenutku i onda će to uistinu biti onaj pravi. Čula je u taj mah čvrste korake g. Vua, koji je prelazio preko dvorišta. Prošao je kroz predsoblje i ušao u njenu sobu za sedenje. Zatim su se otvorila vrata i on je stajao u svojoj spavaćoj sobi. Pio je vina. Njene osetljive nozdrve zapahnuo je miris ku-vanog vina - alkohol koji se isparavao u njegovom dahu i na pore kože. Ali to ju je uznemirilo, jer on još nikad nije pio previše, a te noći je, naravno, po-sedeo malo s prijateljima, uz piće i razgovor. Na kraju svečanosti, kakav je bio današnji dan, šta je moglo biti prirodnije od takve sedeljke. U ruci je držao lulu i spremao se da je pusti na sto. A onda je oklevao jedan trenutak, stojeći i držeći je još u ruci. - Jeste li umorni? - upitao je odjednom. - Nisam uopšte umorna - odgovorila je ona mirno. 44 Odložio je lulu, odrešio zavese od njihovih kuka i odgrćući jednu od njih popeo se u krevet. Posle dvadeset četiri zajedničke godine, u njihovom životu bilo je, naravno, izvesnih ustaljenih navika. Volela bi kad bi ih mogla izmeniti u nečemu, jer je to bila poslednja noć koju će on provesti s njom. Ali je već bila promislila o nekoj novini te vrste i odlučila se protiv toga. Kad bi je prihvatila, bilo bi joj samo još teže ubediti ga u mudrost svoje nakane - to jest ukoliko mu je neko ubeđivanje bilo potrebno. Pokušavala je čak da se pripremi i za mogućnost da mu se njen predlog dopadne. U tom slučaju sve bi išlo lakše. Ali je bilo veoma moguće i da mu se neće dopasti. Postojala je takođe mogućnost da će do kraja odbijati da prihvati njenu odluku. Ali je ona mislila da neće odbiti, da će svakako pristati naposletku, makar i posle dugotrajnog odbijanja. Stoga je pomno pazila da bude tačan prošek onoga što je uvek bila. To jest, nije bila ni hladna ni vatrena. Bila je ljubazna, bila je nežna. Starala se da ničemu ne bude mane, ali i ničeg više ni suviše. Puna mera, ali ne izobilje, zadovoljiti, ali ne presititi, to je bio njen prirodni dar u svima stvarima. Bila je, međutim, donekle zbunjena kada je našla da je on sam u nečemu drukčiji nego obično. Izgledao je uznemiren i pomalo rasejan. - Danas ste bili lepši nego ikad - rekao je šapatom. - To svi kažu. Nasmešila se na njega, gledajući mu u oči koje su toga časa bile iznad njenih, jer joj je glava bila položena na jastuk. Bio je to njen uobičajeni ljupki osmeh, ali je u polusvetlosti jedine svece na malom stolu do kreveta videla da se u njegovim tamnim očima bleska i žari plamen kakav u njima zadugo nije videla. Sklopila je oči i čula mlake udare svoga srca, koje je najednom zakucalo brže i silnije. Hoće li zažaliti zbog svoje odluke? Ležala je sle-deća dva časa mekano opružena, kao ubran cvet, 45postavljajući sebi mnogo puta isto pitanje. Hoće li joj biti žao? Zar joj neće biti žao? A kad su minula ta dva časa, znala je da neće zažaliti. Ustala je kad je on usnuo, otišla tiho u kupatilo i okupala se opet u prohladnoj vodi. Nije se vratila u postelju gde je on ležao ispružen, duboko dišući u snu. Dohvatila je lulicu, napunila je slatkim duvanom i zapalila. Zatim je prišla prozoru i stala da posmatra nebo. Mesec je bio gotovo zašao. Iščeznuće za koji čas, tonući iza dugačkog grebena krovova tog starinskog doma. Mir je ispunjavao ćelo njeno biće. Nikad više neće spavati u toj sobi, nikad više dokle bude živa. Bila je već izabrala svoj novi stan. Odmah uz dvorišnu zgradu stare gospe dizala se druga, sada prazna, u kojoj je nekad ži-veo otac g. Vua. To će biti krov pod koji će se preseliti, pod izgovorom da će tako moći da pripazi na staru gospu i po danu i po noći. Bilo je to divno skrovište, u samom središtu čudnog spleta zidina, dvorišta i vrtova koji su sačinjavali taj prostrani dom. Živeće tu sama i u miru; inokosno srce u viru života koji će se i dalje talasati oko nje. Začula je glas sa velike postelje g. Vua, koji je iznenada zevnuo i probudio se. - Treba da se vratim u svoj stan - rekao je. - Vi ste danas imali naporan i dugačak dan i treba da spavate. Kad god bi on to rekao - a govorio je to uvek - jer je bio uljudan čovek, u ljubavi kao i na poslu - ona bi uvek odgovorila: - Ne mičite se, molim vas, mogu ja i ovako da spavam veoma dobro. Ali te noći to nije kazala. Odvratila je samo ne okrećući glave: - Hvala vam, oče mojih sinova. Možda imate pravo. To ga je tako iznenadilo da je sišao sa kreveta i počeo da pipa po podu tražeći svoje papuče. Ali nije mogao da ih nađe, te mu je ona brzo pritekla u pomoć, spustila se na kolena i našla ih, a zatim ga obula tako, klečeći. A on je, poput velikog deteta, naslonio iznenada glavu na njeno rame i obgrlio je rukama oko pasa. 46 - Mirisniji ste od jasminova cveta - šapnuo je tiho. Nasrne jala se blago u njegovom zagrljaju. - Jeste li još uvek pijani? - zapitala je.

- Opijen - rekao je opet šapatom - opijen, opijen! Prigrlio ju je opet tešnje, a ona se poplašila. - Molim vas - rekla je - mogu li vam pomoći da ustanete? - Uspravila se, snažno, najednom kao da je od čelika, podižući i njega zajedno sa sobom. - Da vas nisam uvredio? - zapitao je on. Bio je već potpuno budan. Videla je da su mu se tamne oči razbistrile. - Niste - rekla je ona. - Kako biste me mogli uvrediti posle dvadeset četiri godine našeg zajedničkog života? Ali stigla sara na kraj jednog puta. - Stigli ste na kraj jednog puta? - ponovio je on. - Danas sam navršila četrdesetu - rekla je ona. Znala je odjednom da je to onaj trenutak - sada - treba mu saopštiti odluku baš toga časa, u gluvo doba noći kada sva kuća oko njih spava dubokim snom. Odmakla se od njega dok je on sedao na krevet, pa zapalila i ostale svece, pored one koja je već gorela. Njihovi treperavi jezici sinuli su jedan za drugim, i soba je uskoro bila puna svetlosti. Sela je kraj stola a on je ostao sedeći na postelji, očiju uprtih u nju. - Pripremala sam se mnogo godina za ovaj dan - rekla je. Sklopila je ruke na kolenima. Sedela je tako u dugoj beloj svilenoj košulji, na mesečini, sa rukama na kolenima, prikupljajući sve dobre sile svoga bića. On se pak pognuo napred, ruku sklopljenih među kolenima, gledajući je još uvek ukočena pogleda. - Bila sam vam dobra žena - rekla je. - Nisam li i ja vama bio dobar muž? - zapitao je on. - To, uvek - odvratila je. - Znajući kako obično protiče život između ljudi i žena, mogli bi- 47smo reći da se bolja sreća od naše ne bi dala zamisliti. Ali, polovina moga života sada je prošla. - Samo polovina - rekao je on. - A kraj vašoj polovini ipak je još daleko - produžila je ona. - Nebo je stvorilo tu razliku između ljudi i žena. Slušao je kao što bi slušao sve što bi ona govorila, kao da je znao da su njene reći pune nekog dubokog, skrivenog značenja koje je prevazilazilo okvir njihovog svakodnevnog smisla i premašalo, možda, i same granice njegovog poimanja. - Vi ste još mlad čovek - nastavila je ona. ¦- Vaše vatre još gore snažnim plamenom. Vi treba da imate još sinova. A ja sam obišla svoj krug. Njegovo opušteno telo se ispravilo, a na njegovom lepom, punom licu ukazao se izraz strogosti. - Je li moguće da razumem šta hoćete da kažete? - zapitao je. - Vidim da zbilja razumete - odgovorila je ona. Gledali su se u sjaju i tami minulih godina - jedne četvrtine stoleća gotovo - koje su proveli zajedno u ovoj kući gde su u tom času spavala njihova deca, gde je spavala stara gospa, svojim lakim, staračkim snom, koji je već bio očekivanje smrti. - Ja neću druge žene. - Glas mu je bio hrapav. - Nisam nikad pogledao druge žene. Vi ste bili lepši od svake žene koju sam ikad video i sada ste još uvek lepši od ikoje druge žene. Oklevao je, dok su mu se oči spuštale sa njenog lica na njene ruke. - Video sam danas onu mladu devojku i pomislio, kada sam je video, koliko ste vi lepši nego ona! Znala je odmah na koju je devojku mislio. - Ah, Linaj je lepa - složila se sa prećutnim smislom njegovih reci. U duši je ponovila svoju odluku. Kad razgovor dospe do pitanja ko će mu birati drugu ženu, ona će je izabrati. Bilo bi zlo po kuću kad bi se pokolenja izmešala, a Lijangmo je već bio oženjen sa Mengom, sestrom lepe Linaj, a one su obe bile kćeri njene najprisnije prijateljice. 48 On je napućio svoje glatke, pune usne. - Ne - rekao je on. - Ja se neću saglasiti sa vašom name-rom. Šta bi kazali moji prijatelji? Nikad nisam bio čovek koji trči za ženama. Nasmejala se blago i bila zaprepašćena, dok se smejala, što je osetila da ju je nešto ujelo za srce na njegove reci, kao lak ubod bodeža koji ne bi probo kožu. Ako je već mogao pomisliti kako će to izgledati u očima njegovih prijatelja, onda će uskoro biti ubeđen, pre nego što je mislila. - Rađanje dece ne priliči ženi preko četrdeset godina - rekla je. - Vaši prijatelji bi vas osuđivali i zbog toga, takođe. - Je li baš potrebno da rodite još jedno dete? - odvratio je on. - To je uvek moguće - odgovorila je ona. - Volela bih biti pošteđena od podviga koji bi vas doveo u neprilike. On je govorio o svojim prijateljima, a ona o stidu. Njihove misli išle su još uvek svaka svojom stazom. Moraće, avaj, još dublje da mu se zarije u srce i da u njemu iščupa iz korena cvet svoga lika, ukoliko se nije preduboko razgranao. Pogledao je u nju. - Jeste li potpuno prestali da me volite? - zapitao je. Nagnula se napred, njemu u susret. To je bilo ono za čim je čeznula. Reci od srca koje idu upravo u srce. - Volim vas, nisam vas nikad više volela - rekla je svojim prekrasnim glasom. - Vaša je sreća jedino što želim. - Kako to može biti moja sreća? - upitao je on žalosno.

- Vi znate da sam uvek držala vašu sreću u svojim rukama - odvratila je ona. Digla je obe ruke kao da u njima drži nečije srce. - Držala sam je ovako sve od časa kada sam vam prvi put ugledala lice na naš venčani dan. Držaču je ovako dok ne umrem. - Moja sreća bila bi pokopana s vama zajedno kad biste umrli pre mene - rekao je on. 4 Paviljon žena 49- Ne, pre nego što umrem, ja ću je položiti u druge ruke, u ruke koje ću ja za vas pripremiti - rekla je ona. Videla je kako njena moć nad njim uzima polagano maha. Sedeo je nepomično, sa očima na njenim rukama. - Oslonite se na me - rekla je šapatom, još držeći ruke kao neki sasud. - Uvek sam se oslanjao na vas - odvratio je on. Ona je tada opustila ruke niz telo. A on je tvrdokorno nastavio: - Ne obećavam, ne mogu tako brzo ... - Ne treba ništa da obećavate - rekla je ona. - Ne bih vas silila čak ni kada bih mogla. Zar je sila ikad moj način? Ne, ostavićemo to sad po strani. Vratite se u postelju i pustite me da vas pokrijem. Noć biva sveza zato što je zora tako blizu. Vi morate da spavate i nemojte se buditi rano. Smeštala ga je u postelju kao da joj je sin, još mali, upravljajući njegovim pokretima lakim pritiskom svojih ruku čas na njegova ramena, čas na ruke, čas na šake. Pokoravao joj se protiv svoje volje, ali joj se ipak pokoravao. - Imajte na umu da vam nisam ništa obećao - ponavljao je uporno. - Ništa - saglasila se ona - ništa. - Navukla je pokrivače preko njega i odgurnula jednu za-vesu da bi imao vazduha, a spustila drugu da bi bio zaklonjen od jutarnje svetlosti, kad naiđe. Ali ju je on držao čvrsto za ruku. -Gde ćete spavati? - zapitao je. - Oh, postelja mi je već prostrta - rekla je napola u šali. - Sutra ćemo se videti. U kući se neće ništa promeniti. Bićemo prijatelji, obećavam vam, bez straha i stida koji bi nas razdvajali... Pustio ju je da ode, umiren njenim obećanjem i umiljatom toplinom njenoga glasa. Umela je uvek da uljuljka njegove sumnje. Nikad ne bi poverovao u celosti sve što je ona htela da kaže. Kada je utonuo u san, ona se udaljila i pošla, hodeći tiho i sama kroz nekoliko malih dvorišta dok nije stigla do svog novog stana, kraj odaja stare 50 gospe. Po njenom naređenju, te su prostorije godinama čišćene i spremane, otkad je umro stari gospodar, a nekoliko dana uoči te noći postarala se da nova posteljina stoji u priprivnosti na krevetskom dušeku. Uvukla se u tu svezu postelju. Učinila joj se hladna i suviše nova. Drhtala je nekoliko časaka od zime i čudnog, smrtnog umora koji je najednom osetila. Zatim je usnula. Spavala je bez snova, kao da je, prekoračivši taj usamljeni prag, stupila u neku vrstu smrti. II Ali jutro udara pečat na dela noći. Tek na suncu biva jasno šta je pravo, a šta krivo. Sutradan po svom četrdesetom rođendanu, gospa Vu se probudila sa osećanjem neke nove lakoće u duši. Bacila je pogled na svoju novu sobu, poznatu, ali ne prisnu. Bila je sasvim drugačija od one u kojoj je godinama spavala. Onu je ukrašavala mlada žena, žena koja je živela u braku sa svojim mužem i od koje se očekivalo da mu rađa decu. Na zavesama bilo je vezeno voće, sa drugim znamenjima plodnosti. Prostorija koju je napustila prošle noći bila je tačno onakva kao onog dana kada je stara gospa uputila preko njenog praga nevestu svog jedinca sina. Stara gospa je kupila tako jak saten i svilen konac tako trajnih boja za vezeno nebo nad krevetom da ni posle dvadeset četiri godine nije bilo nikakva izgovora da se nabavi novo. Jedini predmet koji je gospa Vu dodala bračnoj sobi bila je slika onog ljudskog stvorenja koje se uspinje na breg. Sada joj je bilo neobično bez te slike. Moraće da je prenese još istog dana, sa svojim haljinama i toaletnim priborom. Bez tih stvari njena stara soba biće veoma pogodna za novu mladu milosnicu. Voće i druga znamenja plodnosti mogu joj se prepustiti mirne duše! Tako je gospa Vu ležala sama u svojoj novoj postelji. Bio je to još prostraniji krevet od onoga koji je ostavila. 51Ležeći na njemu, gospa Vu je obazrivo ispitivala rođeno srce. Je li patila pri pomisli da će druga ležati u njenoj bračnoj postelji, pod svilenim pokrivačima ružičaste boje? Osećala je nešto slično potmulom, pritajenom bolu, ali u tome nije bilo ničeg prisnog ni ličnog. Pa ipak je to bio golem bol, bol od koga ljudski stvor mora da pati kad nebo u svojoj nedokučivoj mudrosti donese odluku na štetu duše čoveka pojedinca. Znala je, tako, da bi za nju bilo neizrecivo dobro i utešno da je njen suprug mogao biti pripravan da stupi u drugu polovinu života zajedno s njom. Bilo bi to čudesno ispunjenje njene žudnje da je i on mogao, zaključivši i sam prvi krug svoga života i bez žrtve, istog časa kad i ona, dopreti na raskršće na koje je sama izbila. Borila se dugo sa svojim mislima, tonući sve dublje u njihove tamne vode. Zašto li nebo nije učinilo ženu dvaput dugovečnijom od čoveka, tako da bi joj plodnost i lepota trajale do konca njegova života i uvele tek sa poslednjim časom začetnika njihove strasti i njihove dece? Zašto bi potreba muškog stvorenja da mu seme padne na rodnu njivu trajala predugo da bi se u jednoj ženi mogla do kraja ispuniti? „Žena stoga", mislila je, „mora da bude usam-ljenija od čoveka. Deo svoga života mora provoditi u samoći, te je i od neba pripremljena za to." Ali razum joj je savetovao da se kloni tako jalovih pitanja. Ko bi mogao da menja zakone nebeske? Ceneći život samo, nebo je dalo mužu da bude seme njegovo, a ženi da bude zemlja na koju će ono pasti. Zemlje ima u

izobilju, ali kakva korist od zemlje bez semena? Žudnja u čoveku živi nadalje i pošto mu se kosti u kreč preobrate a krv u vodu pretvori, i to je zato što je nebu rađanje preče od svega, da čovečanstvo ne bi izumrlo. Stoga se mora posejati i potonja semenka iz bedra muškog stvorenja; a da bi i to poslednje seme moglo roditi snažan plod, kad čovek stane zalaziti u starost, njegovo seme treba da plodi bolju i rodniju grudu. Prema tome, i samom nebeskom zakonu prkosi svaka žena koja se 52 ne da otrgnuti od čoveka kad prođe vreme njenoj plodnosti. Idući tako hladovitim stazama razuma, osećala je kako u sve većoj daljini, u nekoj dalekoj krajini njene duše, tiho kopni golemi bol, ustupajući mesto olakšanju i spokojstvu. Osećala se doista vraćena samoj sebi i gotovo kao u doba kada je bila devoj-ka. Kako li će čudno i prijatno biti ležati noću i znati da može spavati do jutra, ili, kad bude budna, da to može biti bez straha da će iza sna trgnuti nekog drugog! Njeno telo bilo joj je vraćeno. Zagrnula je rukav i zagledala se u put svoje ruke. Učinilo joj se da nikad nije bila jedri ja i sočnija. Hranjena i negovana, zadojena ubuduće osećanjem nove slobode, doživeće svakako duboku, veoma duboku starost. Ali da bi mogla živeti srećno, moraće da bude obazriva u svima svojim odnosima, a više svega u svojim odnosima s njim. Ne sme dozvoliti sebi da bude odsečena od njega. To izvesno neće biti lako kad veza među njima više ne bude telesna, nego samo jedna veza duše i uma. Moraće, stoga, da ima u vidu druge puteve njegove zavisnosti od nje, a ipak paziti pošteno da to ne budu putevi koji bi ga odvojili od došljakinje. - Moram nekako vršiti svoju dužnost prema svima - promrmljala je i spustila opet rukav niz svoju lepu ruku. Ko treba da bude ta mlada žena? Gospa Vu je i ranije mnogo mislila o njoj. Sada je opet počela da misli na tu ženu još neodređena lika. Očevidno treba da bude neko veoma različit od nje. Mora biti mlada, ali ne mlađa od snaha, jer bi to unelo nepriliku u kuću. Dvadeset dve godine bile bi najpode-snije doba. Ne sme biti suviše dobro vaspitana jer je gospa Vu bila učena žena. Ne srne biti savremena, jer se savremena mlada žena ne bi zadovoljila položajem milosnice i uskoro bi zaželela da makne sebi s puta gospu Vu i stala zahtevati da sve vreme i srce g. Vua samo njoj pripadaju, a to bi bilo postid-no u kući i sinovima na zazor ponaosob. Stariji čovek može uzeti sebi milosnicu ne krnjeći svoga do- 53 stojanstva, ali ne srne pasti pod njenu vlast, a najmanje biti bespomoćna stvar u njenoj ruci i puka igračka njene volje. Naočita, naravno, mora da bude, ali ne toliko naočita da bi zaludila mlade ljude po kući, pa ni samog g. Vua, uostalom. Biće dovoljno ako bude naočita toliko da bi bila dopadljiva. I pošto je lepota gospe Vu bila od jedne vrste, lepota te mlade žene treba da bude od druge. To jest, ona treba da bude punačka i rumena, a ne bi ništa smetalo i kad bi bila pokrupnih kostiju! Sve je to, razmišljala je gospa Vu, ukazivalo na mladu ženu seoskog odgoja. Osim toga, žena sa sela značila je zdravlje i odsustvo rđavih navika, i ve-rovatno bi rađala zdravu decu. Dece će, naravno, morati da bude, jer nijedna nije zadovoljna bez dece, a gde njih nema, žena biva ćudljiva, mrzovoljna, misli samo na sebe, a muža progoni svojim zahtevima. Milosnica, svakako, ne srne umanjiti sreću g. Vua. „Morala bi biti glupa pomalo," razmišljala je gospa Vu, „da bi se zadovoljavala s onim što joj on bude davao, a da ne pita šta je između njega i mene." U glavi joj se stala ocrtavati jasna slika te mlade žene. Videla je zdravu, priglupu, lepuškastu mladu ženu, oblapornu, koja pre nije živela u bogatoj kući - tako će u njihovoj biti pomalo bojažljiva - mlađe, jednostavno čeljade koje ne bi bilo ni tvrdoglavo ni ponosito, i ne bi pokušavalo da sopstveni strah uguši grdnjom i treskanjem. - Takvih prostih mladih žena moralo bi biti mnogo - pomislila je vedro gospa Vu. Čim je ustala i posvršavala svoje dnevne poslove, odlučila je da pošalje po staru ženu koja je posredovala kad se dovodila Meng. Jer se gospa Vu poslužila provodadžikom čak i kad je bila u pitanju kći gospe Kang, da gospa Kang, u svojoj ljubaznosti, ne bi zatražila premalo, od čega bi docnije patio brak njihove dece zato što to ne bi bilo pravedno. „Tu staru Liju Ma treba dozvati ovamo," mislila je gospa Vu, „a ja ću joj jednostavno kazati šta se tač-no hoće. To je isto tako određeno kao porudžbina 54 ove ili one robe." Tako je razmišljala, i to bez cinizma. Zatim je pustila misao da odluta u sobe gde će ubuduće živeti do kraja svog života. Neće ih mnogo menjati. Oduvek je volela onog starog čoveka koji je bio njen svekar. On nije imao kćeri, te je bio dobar prema njoj, a kada je video da je isto tako oštroumna i učena koliko lepa, to ga je uistinu veoma obradovalo. Prelazio je preko starinskog običaja koji je branio svekru da govori sa ženom svoga sina. Štaviše, slao je toliko puta po nju da bi mu čitala štogod iz starih knjiga u njegovoj biblioteci. Naučila se još za njegova života da i sama zalazi u biblioteku i čita knjige. On je izdvojio izvesne među njima kao neprikladne za mladu ženu i ona ih nikad nije dirala. Sada, međutim, pošto je prošla polovina njena života, i pošto je bila sama, mogla je i njih čitati. Pomisao na biblioteku punu knjiga koje su sada njene pričinjavala joj je vedro i spokojno zadovoljstvo. Tokom srednjih godina svoga života nije imala vremena da mnogo zagleda u knjige. G. Vu nije uživao u čitanju i stoga nije voleo da je vidi sa knjigom u ruci. Toga dana, pošto je toliko godina drugima poklanjala svoje telo i svoj

duh, njoj se činilo da je odavna mori žeđ koju može ugasiti samo bistra voda sa tih drevnih izvora, voda koju bi pila koliko i kad god joj srce zaželi. A nove odaje bivale su iz časa u čas sve više njene. Stari gospodar bio je odavno mrtav tako da je prestao da postoji kao stvor od krvi i mesa ne samo na ovome svetu nego i u svetu njene uspomene. Kad bi sada mislila na njega, on je bio samo star i mudar duh, spokojan starački glas. Stoga u tim sobama nije bilo ničeg što bi htela menjati, jer nije osećala da se tu ikad kretalo i disalo biće od krvi i mesa. Zavese na postelji bile su od tankog svilenog zagasitoplavog brokata i nisu govorile ni o starosti, ni o plodnosti. Zidovi su bili okrečeni i bledožuti od starosti. Grede na krovu nisu nikad podlagane ta- 55vanicom. Vrata i ragastovi na prozorima, stolice i stolovi, bili su teški i sjajni, od prostog uglačanog drveta koje je krasio samo mutni sjaj mrkog laka iz Ningpoa, te smese od boje i ulja koja pokolenji-ma može da potraje u jednoj kući, ne bledeći i bez klobučanja. Pod je bio od velikih, četvorouglastih, sivih opeka, tako starih da su bile izdubljene kraj kreveta i na vratima koja su vodila u biblioteku. Jedna od triju soba bila je spavaća, a treća je bila dugačka soba za sedenje, koja je gledala na jedno dvorište. Samo u dvorištu će, možda, izmeniti štogod, ali malo. Krošnje drveća bile su se sastavile kao da su srasle jedna s drugom i nisu propuštale dovoljno sunca, a kamenje pod njima bilo je klizavo od mahovine u koju je zaraslo. Neko je zakucao na vrata. - Izvolite! - pozvala je ona.

Ušla je Jinga, koja je izgledala preplašena. - Nisam znala gde ste - promucala je. - Išla sam svukud. Bila sam u vašoj staroj sobi i probudila gospodara, a on se naljutio na me.

Poverite cenu za svaki slucaj na http://www.faceyubook.com

- Odsad ćete me ovde nalaziti svakog jutra, sve dok ne umrem - rekla je mirno gospa Vu. Šapatom i zavojitim putevima, idući od usta do usta, novost se tokom dana polagano širila po kući. Sin je rekao ženi, jedna je žena kazala drugoj, Jinga je rekla kuvaru, a glavni kuvar kazao paraku-varu, i tako do kraja dana u kući nije bilo žive duše koja ne bi znala da se gospa Vu preselila u sobe starog gospodara. Preko sluga vest je dospela do lične sobarice stare gospe, pa tako i do nje same, ali ona u to nije htela da veruje. Gospa Vu namerno nije ništa poverila svekrvi. Znala je da će stara gospodarica čuti vest od svoje sobarice, što je bilo dobro, jer će prvi gnev iskaliti na nekome ko je ionako bio samo sluga. Pošto ta bura mine, staru gospu staće da raspinju sumnje jer neće znati s kim bi se prvo posvađala, da li sa sinom ili sa njegovom ženom. Ako dođe prvo do gospe Vu, to će značiti da nju okrivljuje za taj nemili događaj. Ako li pak ode prvo do sina, to će značiti da u njemu gleda krivca. Svodeći mesečne račune u sobi za sedenje svoga svekra, koja je sada bila njena, gospa Vu je oko podne ugledala staru gospu koju je njena sobarica prevodila preko dvorišta. Drveće je već bilo poseče-no i odneseno, a kamenje očišćeno od mahovine i oribano. Stara gospa zastala je da vidi šta je učinjeno. Oslanjala se jednom rukom na ruku svoje sobarice, a u drugoj je držala svoj dugački štap sa drškom u vidu zmajeve glave. Sunčana svetlost preplavila je nekad hladovito dvorište, a ribe u bazenu na sredini, zaslepljene, bile su zaronile i zabile se u mulj, tako da je voda opustela. Ali dva vodena konjica, blistava i plava, poigravala su nad staklastom površinom jezerceta, opijena novinom sunca u tom skrovitom kutku. - Posekli drvo koje s pravom zovu „Ponos Kine" - rekla je stara gospa kao da je optužuje za neko teško nedelo.

Gospa Vu se već bila digla i pristupila staroj baki. Nasmešila se na te njene reci. - To drveće niče tako lako - rekla je - i raste tako brzo. Ovo ovde nije ni sađeno. Naprosto je samo izraslo između dva kamena. Stara gospa je uzdahnula i pošla ka vratima. Kada ju je gospa Vu prihvatila za lakat, odgurnula je njenu ruku gotovo kivno. - Ne dirajte me - rekla je mrzovoljno. - Veoma sam ljuta na vas. Gospa Vu nije odgovorila. Ušla je za starom gospom u sobu za sedenje. - Niste mi kazali da se selite ovamo - rekla je stara gospa svojim hrapavim i visokim staračkim glasom. - Meni se nikad ništa ne kazuje u ovoj kući. - Govoreći spustila se na jedno od sedišta u sobi. - Trebalo je da vam kažem - saglasila se gospa Vu. - Veoma sam pogrešila što to nisam učinila. Moram vas zamoliti da mi oprostite. Stara gospa je nešto progunđala i zapitala strogim glasom: - Jeste li se posvađali s mojim sinom? - Uopšte nisam - odgovorila je gospa Vu. - U stvari, mi se nikad i ne svađamo. 56 57- Nemojte pokušavati da mi zaslađujete stvar lepim recima - zapovedila je stara gospa* - Ja se ne plašim istine. - Ne mislim ništa da zaslađujem lepim recima, majko - odvratila je gospa Vu. - Juče sam navršila četrdeset godina. Odavno sam bila odlučila da se u taj dan, kada jednom dođe, povučem od svojih supružanskih dužnosti i nađem svom gospodaru nekog ko je mlad. Njemu je tek četrdeset peta. Ostalo mu je još mnogo godina. Sa prekrštenim mršavim rukama na glavi zmaja, stara gospa je sedela i ukočeno zurila u ženu svoga sina. - Da li voli neku drugu? - upitala je. - Ako je ludovao po javnim kućama, ja ću mu - ja ću ga ... - Ne, nije tu posredi nikakva druga žena - odvratila je gospa Vu. - Vaš sin je najbolji čovek koji se da zamisliti i bio je uvek dobar prema meni. Dovoljno sam sebična da bih htela sačuvati živu i netaknutu lepu ljubav koja nas je spajala. Toga ne bi moglo biti kad bih ja strepela od straha da ću u ovim godinama opet roditi i svakako ne može biti ako se moje vatre gase dok njegove gore i dalje. - Ljudi će reći da se on upustio u kojekakve ludosti i da ste se vi osvetili - rekla je stara gospa strogo. - Ko će vam verovati da ste se povukli od svoje volje, ukoliko niste prestali da ga volite? - Nisam prestala da ga volim - rekla je gospa Vu. - Šta je ljubav između čoveka i žene ako ne dele istu postelju? - dobacila je stara gospa. Gospa Vu je ćutala poduže pre nego što je odgovorila na to. - Ne znam - odgovorila je najzad. - To sam se uvek pitala i sad ću moći pronaći šta je. Stara gospa je frknula od ljutine. - Nadam se da svi mi nećemo stradati zbog toga - rekla je glasno. - Nadam se da tim putem neće ući u ovu kuću novi izvor neprilika! - To mora biti moja briga - priznala je gospa Vu. - Krivila bih isključivo samo sebe kad bi se tako nešto dogodilo. 58 - Gde je ta nova žena - upitala je stara gospa. Bila je još ožalošćena, ali je osećala da joj se gnev stišava i protiv njene volje. Istina je da nijedna žena ne voli da zatrudni pošto napuni četrdesetu. Ona je doživela tu zlu sreću, ali je dete srećom umrlo pri porođaju. Pa ipak se jasno sećala, kao da je bilo juče, a ne pre više od trideset godina, dubokog srama kojim je bila obuzeta kada je videla da je zanela u tim godinama. Do tada je želela da dobije još koje dete, ali se ta čežnja ugasila sa njenom četrdesetom godinom. Svađala se sa mužem od prvog do posled-njeg meseca tog nezadovoljnog iščekivanja neželjene prinove. - Idite i nađite sebi bludnicu - govorila je zlosrećnom čoveku. - Idite i nađite sebi mladu de-vojku koja je uvek spremna na tako što, ko zapeta puška! Stari gospodin je bio ožalošćen tim i sličnim primedbama i posle toga nije više nikad ni blizu prilazio, ali je takođe nije više ni voleo kao nekad. Nju bi često dražila njegova povučenost jer je bio ljubazan i stidljiv, kao što već bivaju ljudi kad pročitaju mnogo knjiga, ali je posle toga postao još ćutljiviji u odnosima s njom. Ona je, međutim, ipak znala da je čitava stvar bila samo nesrećan slučaj i da s njom više nije želeo od srca poroda, ništa više no i ona sama. I sad bi je ispunilo nejasno osećanje krivice kad bi se setila svoje tadašnje srdžbe na njega. Ono što se desilo bilo je, na kraju krajeva, samo delo prirode, ništa više, pa zašto je onda osuđivala svog dobrog starog čoveka? Stara gospa je uzdahnula. - Gde je ta žena? - upitala je opet, zaboravljajući da je maločas postavila to isto pitanje. - Još je nisam našla - rekla je gospa Vu. Pretvarajući se da dvori svoju staru gospodaricu - čas dolivajući joj čaja, čas mašući joj lepezom, čas opet pomičući neki paravan da sunce ne bi padalo na nju - robinja stare gospe prisluškivala je sve što se govorilo. Ali je gospa Vu i to pretresla u pameti i u sebi pomislila da je tako na- 59 Lposletku najbolje da sluge čuju sve iz pravog izvora. - Biće je teško naći - rekla je stara gospa tvrdoglavo. - Ja mislim da neće - odgovorila je gospa Vu. -“Znam tačno kakva treba da bude. Ostaje samo da se ne uzme nikakva druga.

- Pri svem tom - produžila je stara gospa, - smatram još uvek da je moj sin svemu kriv i da sam dužna prekoriti ga za to. - Nemojte, molim vas - rekla je gospa Vu. - Prekoriti ga ma zbog čega bilo, značilo bi samo učiniti da se oseća krivim na neki način, a do njega zbilja nema nikakve krivice. Ne smemo dozvoliti da on prebacuje koješta samom sebi zato što je meni četrdeset godina. To bi bilo krajnje nepravedno. Stara gospa jeknu od muke. - O, nebesa, što načiniste čoveka i ženu od dve razne zemlje! Gospa Vu se nasmešila. - Nebesa možete kriviti. Ja vam u tom neću protivrečiti. Izgledalo je da posle toga nema više šta da se kaže. Stara se sećala do sitnice svog slučaja pod sličnim okolnostima, pre mnogo godina. Ona bi se ljutila da je otac njenog sina uzeo mlađu ženu, mada je bučno zahtevala od njega da postupi tako. Ova žena, supruga njenog sina, bila je, možda, mudrija. Zaboravila je odjednom na šta je mislila, što joj se često dešavalo otkako je ostarela. Osvrnula se oko sebe. - Hoćete li sve da menjate u ovim sobama? - zapitala je. - Ništa neću menjati - rekla je gospa Vu - izuzev što sam donela onu sliku iz svoje stare sobe. Uvek sam je volela. - Slika je već visila preko puta mesta na kome je sedela, jer je jutros odmah posle doručka naredila Jingi da uzme nekog slugu koji bi je doneo i obesio. Odlučila je da je ne stavlja u spavaću sobu, kao u svom starom stanu. U toj prostoriji će samo spavati. Stara gospa se digla i prišla slici. Zagledala se u nju stojeći, oslonjena na štap. - Je li se to čovek ili žena penje uz brdo? - zapitala je. 60 - Ne znam - rekla je gospa Vu. - Možda nije ni važno šta je. - Usamljeno stvorenje! - promrmljala je stara gospa. - Usamljeno usred svih tih brda! Uvek sam mrzela brda. - Ja pretpostavljam da ne bi bilo tu kad“bi mu smetala samoća! - rekla je gospa Vu. Ali stara gospa bi stala osećati da je ogladnela kad god bi se rastužila. A nad slikom se zbilja rastužila. Okrenula se ka gospi Vu, gledajući je žalostivo. - Gladna sam - zavapila je. - Satima nisam ništa jela. Gospa Vu je rekla sobarici: - Odvedite je natrag u njene sobe i dajte joj da pojede što god zaželi. Kad je stara gospa otišla, ona je opet zasela za svoje račune. Do kraja toga dana, niko više nije dolazio u njenu blizinu. Ćela kuća bila je nesrećna i zanemela. Pitala se da li će g. Vu doći da je vidi i primetila sa iznenađenjem da pomisao na njega budi u njoj neko čudno osećanje bojažljivosti i stida. Ali ni on, takođe, nije dolazio do nje. Činilo joj se da pogađa tačno šta se događa u velikoj kući. Sinovi i njihove žene proveli su sigurno dobru polovi-nu toga dana u razgovoru o neobičnom događaju, prepirući se šta treba učiniti i kazati, i savetujući se sa svojim rođacima i njihovim ženama. Jer nisu nikako mogli da se sporazumeju, nijedno od njih nije moglo da je poseti, a pošto joj se stariji nisu približavali, deca su takođe držana po strani. Što se tiče slugu i sluškinja oni su se iz puke i prirodne opreznosti ućutali i predali poslu, rešeni da budu mirni kao bube, sve dok se vazduh u kući ne pročisti. Samo je Jinga celoga dana dvorila svoju gospodaricu, mada su joj oči bile crvene kad god bi ušla u sobu, svakako od suza koje je prolivala čim bi se našla nasamo. Ali se gospa Vu pretvarala da ništa ne vidi. Provela je ceo dan nad svojim računima, 61kojima je bila dozvolila da se nagomilaju u vreme priprema za njen rođendan. Proučavala je jednu knjigu za drugom; prvo kućne račune, koje je vodio domostrojitelj, zatim račune za odeću, popravljenu i novu, pa za kućne opravke i zamenu prestarelog ili upropašćenog po-kućanstva novim, koji su uvek podugački u kući sa tolikom čeljadi, i konačno račune poljoprivrednih dobara. Pradedovske zemlje porodice bile su prostrane i plodonosne. Porodica je živela od njihova prinosa i od zarade u radionicama. Ni g. Vu niti ikoji od njegovih sinova nisu nikad napuštali postojbinu da bi našli posla u nekom drugom mestu. Neki od daljih rođaka, doduše, nastanili su se po drugim gradovima kao trgovci, bankari ili zanatlije, ali bi se čak i oni vraćali porodičnoj zemlji na neko vreme, da se tu oporave, kad bi im to dozvoljavao njihov posao. Gospa Vu je upravljala i kućom i zemljom. G. Vu se već godinama ograničavao na pročitavanje računa, i to jednom godišnje, na pre-lazu iz stare u novu godinu. Ali je gospa pregledala kućne račune dvaput mesečno, a račune sa imanja po jednom svakog meseca. Znala je tačno koliki je bio prinos pirinča i pšenice, jaja, povrća i goriva. Upravitelj imanja obaveštavao ju je o svakoj pro-meni i svakoj nedaći. O tome bi pokadšto porazgo-varala sa g. Vuom, a pogdekad i ne bi. To je zavisilo od stepena njenog umora. Kad bi bila jako u-morna, svršila bi stvar sama. Toga dana je ostala na tom poslu od ranog jutra do mraka, odmarajući se samo dok je nadgledala vešanje slike i seču drveća. Oko nje je vladala mrtva tišina u celoj kući, kao da je ona jedino živa duša pod krovom. Činilo se da joj se u tom miru odmaraju i duša i telo. Ne bi ga želela svakog dana, naravno. To bi značilo i suviše rano zakoračiti u smrt. Ali posle četrdeset godina žive zajednice s tolikim svetom, prijalo joj je što provodi ceo jedan dan potpuno sama, bez ijednog glasa koji bi se digao da je nešto zapita ili da od nje nešto zatraži. 62 Računi su bili tačni i zadovoljavajući. Rashodi su bili manji od prihoda. Žitnice još nisu bile prazne, a nova žetva biće uskoro požnjevena. Smočnice su bile pune hrane, sveže i usoljene. Lubenice su bile sazrele i visile na hlađenju u dubokim bunarima. Upravitelj je zapisao svojim sitnim, zmijolikim slovima: „Devetnaest lubenica,

sedam žuta, a ostalo crvena srca, visi u dva severna bunara." Mogla bi narediti da joj jednu izvuku noćas pre spavanja. Lubenice su dobre za bubrege. Kad su se računske knjige zatvorile, utonula je sa slašću u tišinu i usamljenost, kao u prohladnu i bistru vodu. Osećala je da se oslobađa umora sa svakim predahom, kao da joj nepokretni, ali svezi vazduh spira iz pluća zagušljive tragove nekih otrovnih isparenja. Bila je mnogo umornija nego što je mislila, pritisnuta nekim umorom koji nije toliko bio telesni koliko duševni. Bilo bi joj teško pobliže reći čak i gde se to spustila njegova olovna težina, koja je tištala jedan neznani krajičak njene duše. Um joj izvesno nije bio zamoren. Bio je dobar, žedan napora i željan puta na kome bi se razigrao. Činilo joj se da se svojim umom nije služila već dugo, izuzev za svođenje računa i rešavanje domaćih prepirki i poslovnih sporova, ili, pak, da bi odlučila treba li neko dete da ide u ovu ili onu školu. Ne, njen se umor krio negde u najskrivenijoj dubini njenog bića, na samom vrelu njene ženstvenosti, u toj utrobi koja se spremala da usahne. Davala je život pune dvadeset četiri godine, dok se začeta deca ne bi rodila, a i pošto bi se rodila, a sada će ona opet bilo rađati bilo začinjati svoje potomstvo. Majka i staramajka, ona je bila zaokupljena rađanjem. To je sada prošlo. U tom trenutku je čula nečiji korak. Bio je to jasan i odsečen bat po kamenju, kojim je lako hodala nečija noga, približavajući se. Pitala se za trenutak ko li je to - čija li je kožna obuća? Koja je to od žena u kući nosila kožne cipele? Jer su to bili koraci neke žene. A onda je pogodila ko bi to mogao biti. Rulen, svakako, mlada iz Šangaja, žena 63Cema, njenog drugog sina. Uzdahnula je, odričući se unapred svoje tišine i svoje samoće, makar i na kratak čas. Ali je prekorela samu sebe zbog toga. Niko ne srne misliti da se povukla iz kuće. Bolje je da u tim sobama vide žižu celog doma, zato što je ona među njihovim zidovima. - Hodi ovamo Rulen - zovnula je glasno snahu. Njen ljupki glas bio je vedar. Dižući pogled susrela je tamne oči mlade žene, koje su je ispitivački gledale u lice. Stajala je na pragu, visoka i vitka. Njena dugačka prava haljina bila je stegnuta u pasu, po ugledu na polutuđinske krojeve iz Šan-gaja. Prsa su joj bila pljosnata. Nije bila lepa jer je imala izbočene jagodice. Lice gospe Vu imalo je glatku i jajoliku oblinu klasične lepote. Široko pri očima, lice mlade Rulen sužavalo se idući ka bradi. Usta su joj bila četvrtasta i nekako zlovoljna. Gospa Vu nije ničim pokazivala da je primetila njenu zlovolju. - Uđite i sedite, dete moje - rekla je. - Svršila sam upravo sa našim porodičnim računima. Bogati smo, zemlja nam je bila milostiva. Mlada žena nije bila naočita, ali je ipak imala trenutaka kad bi i njeno lice sinulo lepotom svoje vrste, mislila je gospa Vu, gledajući je kako odlučno seda u jednu naslonjaču, kao muško. Bila je lišena uglađenosti i uljudnosti svojstvene svima drugim mladim ženama u kući. Činilo se, naprotiv, kao da čisto uživa da bude gruba i uvek odsečna kao što je bila. Gospa Vu je posmatrala snahu sa smirenim ljubopitstvom. Bilo je to prvi put da ostaje nasamo s njom. - Treba da pripazite na svoja prekrasna usta, čedo moje - rekla je tad na onaj svoj ljubazan, be-strastan način, koji je zbunjivao sve mlađe osobe, jer nije bio ni podsmešljiv ni poučan. - Šta mislite pod tim? - zamucala je Rulen. Usne su joj zadrhtale kad su se rastvarale. - Sad su to ljupka uzdrhtala usta - rekla je gospa Vu. - Ali se usta u žena menjaju s godinama. Kad očvrsnu, vaša će postati ili još ljupkija ili, naprotiv, gruba i uporna. 64 Njen spokojni glas nije odavao da li joj je to žao ili milo, nego je samo saopštavao šta treba očekivati. Da je odražavao ma koje od tih raspoloženja, Rulen bi, možda, izjavila da joj je svejedno šta će biti s njenim usnama. Ali zbunjena tim bestrasnim mirom, ona je, naprosto, stisnula na trenutak svoje crvene usne i natuštila svoje crne obrve. - Jeste li došli da porazgovarate sa mnom o nečemu? - zapitala je gospa Vu. Bila se premestila na udobnije sedište, napustivši drvenu stolicu prava naslona, na kojoj je do maločas sedela za stolom. I druga je bila drvena takođe, ali joj je naslon bio zaobljen. Ona se, međutim, nije oslanjala na njega. Sedela je i dalje uspravno, puneći svoju lulicu. Onda ju je pripalila i odbila jedan za drugim, kao i obično, dva lagana dima. - Majko naša! - počela je Rulen plahovito. Bila je vidno uzbuđena. Gušila se prosto od reci koje su joj navirale na jezik, ali ipak nije znala kako da počne. - Šta je, čedo moje? - rekla je gospa Vu blago. - Majko - počela je opet Rulen - uzrujali ste sve redom u kući. - Zar jesam? - upitala je gospa Vu. Glas joj je bio pun muzike i čuđenja. - Jeste, zbilja - potvrdila je Rulen. - Ćemo je rekao da ne dolazim i ne govorim s vama. On kaže da je to dužnost Lijangma kao nastarijeg sina. Ali Lijangmo neće. On kaže da to ne bi ništa koristilo. A Meng se opet ne razbira od plača. Ali ja ne plačem. Ja sam kazala da neko mora poći i porazgovarati s vama. - I niko nije došao osim vas - odvratila je gospa Vu sa jedva primetnim osrnehom na licu. Ali joj Rulen nije uzvratila osmehom. Bojažlji-vost i odlučnost bili su mučan boj na njenom suviše ozbiljnom mladom licu. - Majko - zaustila je ona opet - osećala sam oduvek da me ne trpite i stoga bi bilo prirodno kad bih ja bila poslednja koja bi došla do vas. 5 Paviljon žena

65- Varate se, dete - rekla je gospa Vu. - Nema nikog na svetu koga ne bih trpela, makar to bila i ona jadna tuđa žena, mala sestra Šija. Rulen se trgla. - Vi me zaista ne trpite - počela je da dokazuje. - Znam ja to. Starija sam od Cema, eto zašto me ne trpite. I nikad mi niste oprostili što smo se nas dvoje zavoleli u Šangaju i odlučili da se venčamo, umesto da vas pustimo da udešavate naše stvari. - To mi se, naravno, nije dopalo - saglasila se gospa Vu s njom. - Ali kad sam o svemu razmislila, videla sam da želim jedino sreću svoga Cema, a kad sam vas videla, znala sam odmah da je srećan, i tako sam i s vama bila zadovoljna. Vi niste krivi što ste stariji od njega. To je neprijatno u kući, ali sam ja nekako upravljala uprkos tome. Čovek sa svačim može da izađe na kraj. - Ali kad bih ja bila kao što su Meng i ostali - rekla je Rulen burno i plahovito, kao što joj je već bio način - ne bi mi sada bilo tako teško zbog ovoga što ste učinili. Majko, vi ne smete pustiti oca da uzme drugu ženu. - Nije reč o tome da ja njega puštam da nešto učini - rekla je gospa Vu, još uvek blago. - Ja sam resila da je tako za njega najbolje. Rumeno lice mlade žene pobledelo je naglo na te reci. - Znate li vi šta činite, majko? - Mislim da znam šta činim - rekla je gospa Vu. - Ljudi će nam se smejati - odgovorila je Rulen. - To je po starinski, uzeti milosnicu. - Za šangajski svet, možda - rekla je gospa Vu glasom koji je davao na znanje mladoj Ruleni da nije uopšte važno šta misli šangajski svet. Uporna u svom očajanju, Rulen je zurila u nju ukočenim pogledom. Ta spokojna žena, koja je bila majka njenog supruga, bila je tako lepa, tako savršena da je bila van domašaja svake srdžbe, svakog prigovora. Znala je da je Čemu najpreča reč njegove majke i da Rulenina, ako je protiv njene, kod njega nikad ne može pretegnuti. Vlast njegove maj- 66 ke nad njim bila je tako potpuna da se protiv nje nije čak ni bunio. Verovao je da sve što čini njegova majka ispada konačno na njegovo dobro. Toga dana kada su žene besnele na samu pomisao da se u kuću uvede nova žena, i dok je Lijangmo samo ćutao, Ćemo je slegao ramenima. Igrao je šaha sa Jenmom, svojim mlađim bratom. - Ako naša majka hoće milosnicu - rekao je ¦- za to postoji neki razlog, jer ona bez razloga nikada ništa ne čini. Jenmo, na vama je red. Jenmo je igrao ne hajući za uzbunu oko sebe. Od sve braće najviše je voleo Cema, jer je s njim igrao svakog dana. Bez njega bi Jenmo bio usamljen u toj kući punoj žena i dece. - Razlog! - uzviknula je Rulen prezirno. - Pripazite na vaš jezik - rekao je Ćemo strogo i ne dižući očiju sa šahovske table. Nije se usudila da ga ne posluša. Mada je bio mlađi od nje, imao je nečeg od spokojstva svoje majke, i to mu je davalo neku neodoljivu moć nad njenom plahovitošću i strastvenošću. Ali ona se ipak potajno odlučila da sama poseti gospu Vu. Stisnula je pesnice na kolenima, upirući u nju ukočen pogled. - Majko, sada je, u stvari protivno zakonima da čovek uzme naložnicu, znate li vi to? - Kakvim zakonima? - upitala je gospa Vu. - Novim zakonima - uzviknula je Rulen - zakonima Revolucionarne stranke! - Ti su zakoni - rekla je gospa Vu - poput novog ustava, još samo na hartiji. Videla je da se Rulen začudila kad je ona upo-trebila reč „ustav". Nije očekivala da gospa Vu zna za ustav. - Mnoge od nas su uporno radile da se ukine naložništvo - izjavila je ona. - Išle smo u povorci ulicama Šangaja po najvećoj letnjoj žezi, okupane u znoju koji nam je ćurkom tekao niz telo. Nosile smo zastave kojima smo odlučno zahtevale jedno-ženstvo u braku, kao što je na Zapadu. Ja sam lično nosila plavu zastavu na kojoj su belim slovima 5* 67bile ispisane reci „Dole milosnice". I kada sada neko U mojoj rođenoj porodici, majka mog vlastitog muža, čini stvar koja je tako starinska, tako ... tako rđava, jer je rđavo, majko, vraćati se na stare, svirepe običaje ... - Dete moje - zapitala je gospa Vu svojim slatkim razboritim glasom - šta biste vi učinili kad bi Ćemo zaželeo jednog dana drugu ženu, neku, recimo, koja ne bi bila toliko odlučna i duhovita kao što ste vi, neku blagu i ugodnu? - Ja bih se odmah razvela od njega - rekla je Rulen ponosito. - Ne bih ga delila ni sa kojom drugom ženom. Gospa Vu je pripalila svoju malu lulu i udahnula još dva dima. - Život jednog čoveka sačinjen je od mnogo delova - rekla je - što on, najzad, i sam primeti kad žena počne da stari. - Ja verujem u jednakost čoveka i žene - ostala je Rulen pri svome. - Eh - rekla je gospa Vu - dve jednake stvari ne moraju biti iste. One mogu biti jednake po važnosti, jednako potrebne za život, ali ne moraju biti iste.

- Mi tako ne mislimo danas - rekla je Rulen. - Ako se žena zadovoljava s jednim čovekom, i čo-vek treba da se zadovoljava s jednom ženom. Gospa Vu je spustila lulu. - Vi ste tako mladi, - rekla je razmišljajući - da se pitam, kako bih vam to mogla objasniti. Vidite li, dete moje, zadovoljstvo je važno, zadovoljstvo jednog čoveka, zadovoljstvo jedne žene. Kada neko dostigne punu meru svoga zadovoljstva, zar onda treba da kaže onom drugom „Vi sada morate stati jer sam ja zadovoljan?" - Ali Lijangmo nam je rekao da otac neće druge žene - rekla je Rulen tvrdoglavo. Gospa Vu je pomislila: „Ah, Lijangmo je razgovarao danas sa svojim ocem!" Osetila je na trenutak sažaljenje prema svom mužu, predatom tako na milost i nemilost svojim sinovima, bez ikakve vlastite krivice. 68 - Kad poživite dvadeset pet godina sa jednim čovekom kao njegova žena - rekla je ljubazno - onda je život s njim dospeo do granice svakog znanja. Uzdahnula je i zaželela najednom da se ta mlada žena udalji. Pa ipak ju je volela više nego ikada pre. Trebalo je imati hrabrosti pa doći ovamo ovako sama i izgovoriti tolike opore, smele, budalaste reci. - Dete - rekla je, naginjući se mladoj Ruleni - nebesa su, mislim, milostiva prema ženama, na kraju krajeva. Ne možemo večito rađati decu, do po-slcdnjeg dana. Ko bi to izdržao? I stoga nebo kaže, u svojoj milosti, kad ženi bude četrdeset godina: ,,A sada, jadna dušo u jadnom telu, ostatak tvog života pripadaće samo tebi. Delila si se nadvoje opet i opet, a sad uzmi što ti je ostalo i sastavi se opet u svoju celinu, e da bi tako život bio dobar prema tebi tebe radi, i bio ti mio ne samo zbog onoga što daješ nego i zbog onog što dobijaš." Provešću ostatak svog života pribirajući svoj rođeni um i sopstve-nu dušu. Paziću brižljivo na svoje telo, ne zato da bi se ikad više dopadalo nekom čoveku, nego zato što mi je ono duši stan, pa sam zavisna od njega. - Mrzite li sve nas? - zapitala je mlada žena. Pri tom je široko otvorila oči, i gospa Vu je prime-tiia prvi put da su to veoma lepe oči. - Volim vas sve više nego ikad - rekla je gospa Vu. - I našeg oca takođe? - pitala je Rulen. - Njega takođe - rekla je gospa Vu. - Zašto bih inače tako žarko želela njegovu sreću? - Ne mogu da vas razumem - rekla je mlada žena posle jednog trenutka ćutanja. - Mislim da ne znam šta ste maločas hteli da kažete. - Ah, vi ste tako daleko od moga doba - odvratila je gospa Vu. - Imajte strpljenja sa mnom, dete, da biste saznali šta hoću. - Činite li vi stvarno ono što hoćete? - upitala je Rulen sa prizvukom sumnje u glasu. - Da, stvarno - odgovorila je gospa Vu blago. 69 Rulen se digla. - Sada mi ostaje samo da se vratim otkuda sam i došla i da im to kažem - rekla je na polasku. - Ali ne verujem da će iko od njih moći da vas shvati. - Recite im svima da imaju strpljenja sa mnom - rekla je gospa Vu, smešeći se na nju. - Pa, ako ste vi sigurni... - rekla je Rulen, oklevajući još uvek. - Potpuno sigurna - rekla je gospa Vu. Obradovala se opet samoći i tišini kada je Rulen otišla. Nasmešila se malo pri pomisli na porodicu koja je sedela sva na okupu, ali bez nje, i čiji su se članovi, u dubokoj zgranutosti i potištenosti, pitali svi redom šta da se radi zato što je ona prvi put otkad znaju za nju učinila nešto samo sebe radi. Ali, smešeći se, ona je istovremeno osećala duboki mir kojim je sva bila ispunjena. Ne čekajući na Jingu, jer je bilo još dva sata do uobičajenog tre-nutka njenog odlaska na počinak, okupala se, obukla svoju noćnu odeću od bele svile i legla u ogromnu staru postelju sa tamnim zavesama. Kada je ušla sat docnije u njene odaje, Jinga se prepala od tišine koju je zatekla i otrčala u spavaću sobu. Tu je ugledala svoju gospodaricu kako leži na postelji iza nenavučenih krevetskih zavesa, malena i tiha. Priskočila je krevetu sa strahom u srcu i zagledala se ukočena pogleda u taj nepokretni lik. - Oh, nebesa - jeknula je Jinga - naša milostiva je umrla! Ali gospa Vu nije bila mrtva, nego je samo spavala, mada je Jinga nikad pre nije videla da tako spava. Čak ni njen krik nije probudio usnulu gospu. „Nju, koju zorom budi lepršanje jednog ptičjeg krila pod strehom!" čudom se čudila Jinga. Stala je časak zagledana u čednu lepotu kojom je žarilo lice gospe Vu. Zatim se malo odmakla od postelje i navukla teške zavese. - Umorna je do dna duše - promrmljala je Jinga. - Umorna je zato što je hraniteljka svemu živome u ovoj golemoj kući, kao da su svi sisančad, ne budi primenjeno. 70 Zastala je na vratima koja su vodila u dvorište i srdito se osvrnula levo i desno. Ali niko nije dolazio, a pogotovo ne g. Vu. U Lijangmovim odajama, dvojica starijih sinova i njihove žene razgovarali su dok vodeni sat nije pokazao da je minula prva polovina noći. Dvojica mladih muževa bili su mahom ćutljivi. Osećali su se zbunjeni i zazorni

svoga oca radi. I on je bio čo-vek i muž poput njih. Da li će biti tako i između njih i njihovih žena kad zađu u srednje godine? Sumnjali su u sebe i krili svoju sumnju. Od dveju mladih žena, Meng je bila ćutljiva. Bila je i suviše srećna u svom ličnom životu da bi bilo ičeg zbog čega bi se ma s kim svađala. Smatrala je Lijangma za najlepšeg i najboljeg među ljudima i čudila se neprekidno što je bila tako srećna da su joj ga dali zanavek. Na njemu nije bilo ničega što joj se ne bi dopalo. Njegovo krepko mlado telo, slatka blagost njegovog ophođenja, njegova nepokolebljiva ljubaznost, njegovo beskrajno strpljenje, njegova večita spremnost na smeh i šalu, luk u kome su se njegove usne svijale jedna u drugu, njegovo glatko lice, gustina njegove zaglađene crne kose, nežna čvrstina njegovih ruku, njegovi suvi prohladni dlanovi - sve je to ona dobro znala, sve je to svakad ispunjavalo njeno srce radošću i toplinom. Nalazila je da je on bez mane. Predavala mu se ui-stini svom dušom i svim telom svojim, i radovala se videći da su joj i život i sreća u njegovim rukama, jer nije više ni želela samostalna postojanja izvan i mimo njega. Biti njegova, dvoriti ga danju, savijati i spremati njegovu odeću, donositi mu hranu svojom rukom, nasuti mu čaj i pripaliti mu lulu, osluškivati svaku njegovu reč, sva se posvetiti njegovom lečenju, i kad bi ga samo glava malo zabole-la, probati neko jelo njemu namenjeno da bi videla da li je ukusno, i njegovo kuvano vino, da bi mu proverila toplinu, to su bile njene radosti i njene prijatne dužnosti. Ali je rađanje dece bilo iznad svega toga. Njena jedina želja bila je da mu rodi 71mnogo dece. Ona je bila smerno i srećno oruđe njegove besmrtnosti. Toga časa, kao i svakad u njegovom prisustvu, mislila je na njega i čula glasove ostalih kroz zla-ćanu maglu svoje radosti i uživanja u njemu. Mogućnost da njegov otac uzme milosnicu činila je Li-jangma samo još savršenijim u njenim očima. Niko nije bio ravan njemu, Lijangmu. Bio je bolji od svog oca, mudriji i verniji. A Lijangmo je bio zadovoljan njome. Dok je Rulen govorila, Meng je slušala, misleći na Lijangma. Kad joj se Rulen obratila sa pitanjem: - Meng, vi ste žena najstarijeg sina, šta vi mislite? - Meng se okrenula ka Lijangmu da bi od njega saznala šta misli. Rulen je to znala, navravno, i prezirala je Men-gu što nema sopstvenog mišljenja. I ona je, takođe, volela svoga mladog muža i govorila počesto Čemu, kad bi bili sami, da ga voli tim više što nije budala kao Lijangmo. U potaji je žalila što Ćemo nije stariji sin. Bio je snažniji od Lijangma, vatreniji, hitriji, mršav i oštra jezika. Lijangmo je ličio na oca, ali je Ćemo ličio na majku. Volela ga je mnogo čak i kad bi se svađala s njim. Ali bi se veoma često svađala s njim, mrzeći samu sebe još za vreme prepirke. Svaka svađa završavala bi se njenim bur-nim pokajanjem, a to pokajanje poticalo je od njenog upornog potajnog straha koji je krila i od same sebe, straha što je starija od Cema i što je znala da ga je volela pre nego što je on nju zavoleo. Da, to je bila njena potajna sramota - što mu je poklonila svoje srce još u školi gde su se prvi put sreli, a njeno srce nagonilo je da ga traži pod svakojakim izgovorima, čiju je lažnost rđavo prikrivala, tvrdeći da ne razume neku knjigu, čas moleći ga da joj pozajmi pribeleške sa nekog predavanja koje je, tobože, izgubila, izmišljajući, jednom reci, šta bilo, samo da bi se s njim sastala. Prva ponuda prijateljstva došla je sa njene strane, a njena ruka je bila prva koja se pružila da bi se dotakla njegove. 72 Pravdala se smelo pred njim i pred samom sobom, govoreći da je tako samo zato što je ona nova žena, a ne neka starinska, što se ne plaši ljudi, nego veruje, govorila je, da su ljudi i žene jedno te isto. Ali je ćelo vreme bila svesna da je Ćemo mlađi i da pre nje nije poznao žene, i da je bio u stopu gonjen njenom ljubavlju i predao se njenoj strasnoj čežnji, ali ne celim bićem svojim. - Vi se bojite vaše sta-rovremske majke! - uzviknula je ona jednom. Na to je on odgovorio zamišljeno: - Jeste, bojim se, zato što uvek ima pravo. - Niko nema uvek pravo - izjavila je Rulen. - Vi ne znate moju majku - odgovorio je Ćemo, smejući se. - Ćak i kada bih želeo da nije u pravu, ja znam da ima pravo. Ona je najmudrija žena na svetu. Te je reci izgovorio bezazleno, ali je time zario nož u srce mladoj Ruleni, nož koji se nikad više nije dao iščupati. Došla je u dom Vuovih spremna da mrzi majku svoga Cema i da bude ljubomorna na nju, i srdila se docnije bez kraja i konca kad je videla da je ne može mrzeti niti biti ljubomorna na nju. Jer ljubaznost gospe Vu, hladna prema svima podjednako, nije davala maha nikakvom ispadu, ni na delu ni u srcu. Ako je osetila mržnju mlade Ru-lene, ona to nije ničim pokazivala, te je mlada žena uskoro uvidela da gospa ne mari ni za ljubav ni za mržnju. A ni ljubomorna nije mogla biti ta mlada. Prilikom jedne svađe, ona je prkosno prebacila Čemu, govoreći mu u lice: - Zašto volite toliko vašu majku? Ona vas ne voli tako mnogo. Našto je Ćemo odvratio sa hladnokrvnošću: - Ja ne želim da me iko voli previše. Tako je u letu uhvatio na njega uperenu strelu i odapeo je sam toliko silno da se zabola duboko u srce i u dušu mladoj ženi, ostavljajući je svu uzdrh-talu. Ali je nju bilo lako raniti, jer joj je srce bilo uvek otvoreno i spremno da se ozledi, a ponos sav ustreptao u svojoj prevelikoj osetljivosti. 73- Vi mislite, čini mi se, da vas ja volim previše! - planula je ona tada na Cema.

Ali on nije hteo da odgovara na to. Bio je to čovek dobrodušna lika, širok u ramenima i uzan u pasu. Svi su sinovi bili lepi, izuzev Jenma, koji je još bio predebeo, ali je Ćemo po nečemu izgledao otmeniji od sviju ostalih. Taj otmeni izgled udarao je na muke plahovitu Rulenu. Je li to bilo znamenje njegove duše ili samo slučajan plod sklopa kostiju na njegovoj lobanji, ili njegove nežne puti i glatke zlaćane kože koja ih je prekrivala? Ona to nije znala a on je krio istinu od nje, ili je ona samo mislila da on to čini. - Kažite mi šta mislite - zapitala bi ga često. Gdekad bi joj rekao, a gdešto ne bi hteo da joj kaže. - Ostavite mi malo ličnog života - odgovarao bi tada oporo. - Vi me ne volite! - uzvikivala bi ona prečesto. - Zbilja? - odgovorio bi on, a ona bi stegla svoj zagrižljivi i žučni jezik, čije bi joj se uzde svaki čas istrzale iz ruku. Pa ipak je bilo trenutaka kada bi je doista voleo sa svom nežnošću koju je tražila, ali otkud bi ona znala koji su to trenuci? Kad bi ostala sarna, besnela je na njegovu vedrinu i predavala se na milost i nemilost svoje ljubavi i čeznula da se oslobodi njenog jarma zato što je pod njim bivala niža i zavisna od njega. Ali kako bi se mogla osloboditi lanaca kojima se sama saplela? Oluja je harala ćelom njenom dušom. Mrtvi su ležali snovi o njenom životu, oni kojima se nekad zanosila. Ta je kuća bila njena tamnica. Pa ipak, ko joj je bio tamničar do li ona sama? Krila je što je bolje mogla tu oluju u kojoj je vekovala, ali je svu nije mogla zatajiti. Bila je žustre naravi koja bi začas planula, a prezir joj je bio žučan. Služinčad bi grdila bez velika povoda, a ona u toj kući nije bila navikla na neuljudnost, pa su je stoga služili gore nego ostale u porodici. Smejali se na njen račun u kuhinjama, a poneko od sluga bi joj, dabome, uvek pričao o tom smehu. Tako je 74 ona često bivala zle volje i onda bi mislila, u sebi i glasno, da je u toj kući sve redom neudobno i staro. - U Sangaju smo imali i vodovod i električno osvetijenje - govorila bi i žalila se na kupatila u koja se voda donosi čabrovima, na svece i uljane svetiljke. Ali ko bi na to obraćao pažnju? Ona je bila samo jedna od šezdesetak duša pod krovom Vua, i žena koja još nije imala od srca poroda. Te noći, kada se predugo žalila na njegova oca, Cema su najzad zamorila njena jadikovanja i njene grdnje. Zevnuo je i protegao se, a onda prsnuo u smeh. - Jadni naš otac - rekao je veselo. - Na kraju krajeva, on je taj koga bi trebalo žaliti, kad bismo vas slušali, Rulen. Mi ćemo tu ženu viđati samo u prolazu, a njemu će taj teret biti na leđima danju i noću. Hodite, lepotice, ponoć je. Ležite u postelju i odmarajte se, a pustite i mene da se odmorim. Ustao je, stresao malo odeću, provukao ruke kroz kosu, pozvao ju je zviždukom kao da mu je kuče, i udaljio se. A šta bi drugo ona mogla učiniti nego krenuti za njim u bračne odaje? III Posle mirno prospavane noći, gospa se probudila ujutru čila i spokojna. Jedna od blagodeti njene prirode bila je što je, još budeći se, uvek videla jasno ocrtan, kao mesečinu na tamnom moru, put kojim je odlučila da ide. Tako je bilo i toga dana. „Onu ženu moram odmah izabrati", rekla je u sebi. U porodici neće biti mira ni pokoja dokle god bude trajalo iščekivanje novine koja treba da je zadesi. Poslaće stoga još istog dana po onu staru posrednicu i raspitati se koja bi mlada žena sa sela, iz kruga njenih poznanica mogla doći u obzir kao manje-više prikladna i zgodna prilika za taj slučaj. Sama se već bila prisetila svih koje je poznavala i porazmislila o njima, ali nije našla nijednu koja bi joj u svemu odgovarala. Sve su bile ili previsoka ili 75 preniska roda i položaja, jedne kćeri bogataša, koje bi sigurno bile ponosite i činile svakojake neprilike, ili toliko tuđinskog odgoja da bi mogle lako tražiti čak i da im se ona skloni s puta i otera sa svog novog mesta i dužnosti u kući Vua. Druge su opet bile kćeri siromaha, koje bi bile podjednako ohole i ta-kođe izvor sličnih neprilika. Ne, nijedna od tih nije dolazira u obzir. Valjalo joj je naći neku mladu ženu koja nije imala ničeg ni previše ni premalo, te stoga ne bi bila podložna ni strahu ni zavisti. Kada je toga jutra Jinga ušla u njenu sobu s čajem i slatkišima, gospa Vu joj je kazala posle pozdrava: - Govoriću sa onom starom Liju Ma odmah posle doručka. - Da, milostiva gospođo - rekla je Jinga žalosno. Ćutke je pomagala gospi Vu pri ustajanju i oblačenju. Iščetkala joj dugu kosu, kao svila meku i počešljala je, a onda je otišla i vratila se ubrzo sa doručkom gospe Vu. Nije izustila ni reci za sve to vreme, a ni gospa Vu nije ništa govorila. Puštajući da ga Jinga oblači, njeno vitko, prekrasno telo bilo je mlitavo kao lutka u rukama verne sobarice. Ali je ipak jela za doručkom i u duši se osećala zadovoljna. Bila je tek popila poslednji gutljaj čaja kada je Jinga uvela staru Liju Ma. Posrednica je, naravno već znala zašto su je zvali. Držala je u svakom bogatom kućanstvu plaćene uhode koje su je revnosno obaveštavale kad god bi u jednom od tih domova došlo do nesuglasica između ljudi i žena. Za svođenje čoveka i žene, njen šopavi, široki nos imao je isto tako oštar njuh kao nos lovačkog psa za divljač. I tako je znala, pre nego što je došla, da treba naći milosnicu za g. Vua. Ali bila je i suviše iskusna da bi ičim pokazala pred gospom Vu da je nešto na-čula o svemu tome.

Ali gospa Vu se snalazila pronicljivo i na stazama i bogazima ljudskih bića, i stoga je bila sigurna da je Liju Ma upoznata sa njenom namerom, kao što bi dočula redovno sve što bi među poslugom 76 neke poznatije kuće išlo od usta do usta i od uva do uva, te je ostavila posrednicu u uverenju da vesto vara još jednu uglednu ženu. - Poranili ste, milostiva gospođo - prozborila je Liju Ma, ulazeći zadihano. Bila je to poma-lena, ugojena žena, koja je u mladosti provela neko vreme u jednoj čajdžinici. Odebljala je veoma rano i našla da može bolje zarađivati dovodeći ljudima druge žene umesto sebe, te se tako udala za nekog malog trgovca, donoseći mu u miraz novac koji je prištedela, i odala se zanatu provodadžike za dobre porodice. - Volim rano jutro - odgovorila je gospa Vu umiljatim glasom. Nije ustajala sa svoga mesta jer je Liju Ma bila niža od nje i položajem i poreklom, ali je ljubaznim pokretom ponudila staru ženu da sedne, dok joj je Jinga nasula čaja, a zatim se udaljila. Liju Ma je glasno sricala svoj čaj. Nije ništa pri-metila povodom selidbe gospe Vu u to dvorište. Rekla je, umesto toga, svojim promuklim glasom: - Lepši ste nego ikad. Vaš gospodar je veoma srećan. Rekla je to u želji da se zaobilazno, ali svakako što pre zametne razgovor o milosnicama, kao predmetu njene posete i njenog redovnog zanimanja. Na to će, mislila je, gospa Vu uzdahnuti i reći da joj njena lepota, avaj, nije ni od kakve pomoći. Liju Ma je onda izvukla odnekud četvrtasto parče bele pamučne tkanine u koje se iskašljala, znajući dobro da nipošto ne bi smela pljunuti na pod u toj kući. Svakome je bilo poznato da je gospa Vu osetljiva u tim stvarima, kao neka strankinja. - Mislim da biste lako mogli želeti neku zgodnu mladu devojku za vašeg trećeg sina, pa sam po-nela nekoliko slika. - Držala je na krilu duguljast zavežljaj pravougaona oblika, uvezan u plavu pamučnu maramu koju je razdrešila. Unutra se nalazio stari strani časopis sa slikama filmskih glumica. Otvorila ga je i izvadila odatle nekoliko snimaka. - Sada bih imala tri mlade devojke, sve veoma dobre prilike - rekla je zatim. 77- Samo tri? - promrmljala je gospa Vu, sme-šeći se. Doista, ta stara Liju Ma uvek je morala da je nagoni na smeh, mada bi mu se gospa Vu predavala samo u duši i potajno. Njena roba bila je strast između ljudi i žena, te je ona s njom trgovala isto tako otvoreno i poslovno kao da je to pirinač, recimo. - Ne mislim da kažem da su te tri sve što imam - požurila se da odgovori Liju Ma. - Imam ja izvesno u gradu isto tako dobrih pitomica kao i ma koja druga provodadžika. Ali ove su mi najbolje što imam. Sve tri su iz dobrih porodica koje će rado dati lep miraz uz devojku, u gotovom i u najskupo-cenijem nameštaju, a bogme i venčanu spremu i haljine. - Dozvolite mi da pogledam tu stranu knjigu - rekla je gospa Vu. Osećala je da je podilazi neka čudna strepnja, gotovo strah kada je došao trenutak da bira ženu koja će zauzeti njeno mesto. Korak koga se poduhvatila bio je, možda, krupniji nego što je i sama znala. - Nijedna od tih mladih žena nije moja - rekla je Liju Ma. - One su samo električna senka nekih žena u Americi. - Znam ja to - rekla je gospa Vu, smejući se svojim prigušenim smehom. - Rado bih videla samo šta stranci smatraju lepim na jednoj ženi. Uzela je od Liju Ma šarenu svesku od hartije, koju joj je ova pružala. Bila je uprljana, ali ne izgužvana, jer je kod posrednice bila na visokoj ceni. Nijedna od njih nije umela da čita na tom stranom jeziku i tako su im imena ostala nepoznata. Gospa Vu je prevrtala listove časopisa, zagledajući pažljivo jedan veseli lik za drugim. - Sve liče jedna na drugu - promrmljala je. - Ali svi stranci, naravno, liče jedan na drugog. Liju Ma se glasno nasmejala. - Mala sestra Šija, svakako, ne izgleda kao te tu - rekla je. - Te ih ja lako udala, ali malu sestru Siju ne bih ni do-veka! - Svako živi u gradu znao je malu sestru Siju, b 78 a šale o njoj prepričavale su se preko tezge, po radionicama, po dvorištima i čajdžinicama. Svi su priznavali da je dobra srca, ali su joj se uza sve to i dalje podsmevali sa uživanjem. Sestru je branio samo njen sluga, neki postariji čovek. - Ne pričajte mi da možete razumeti šta govori - zadirkivao bi tako starca prodavač ribe na pijaci, mereći malo sitne ribe maloj sestri za ručak. - Mogu - kleo bi se čiča. - Kad znam šta hoće da kaže, mogu je čak i lako razumeti. - Mala sestra Šija je monahinja - odgovorila je gospa Vu provodadžiki. - Strana monahinja. Monahinje nisu žene. Gde li ste samo našli ovakvu knjigu? - Kupila sam je - rekla je Liju Ma ponosito. - Jedan moj prijatelj odlazio je u Šangaj pre pet--šest godina, a ja sam mu kazala da bih želela takvu knjigu. Doneo mi je kad se vratio s puta. Platila sam pet dolara za nju. - Zašto ste hteli da imate jednu knjigu o stranim ženama? - zapitala je gospa Vu.

- Neki muškarci vole da gledaju takva lica - objasnila je Liju Ma. - To im budi strast, znate, a meni daje posla. A onda su vam to i novi ljudi koji hoće savremene žene, pa mnogi od njih pokaže na jednu od ovih i rekne „Hoću jednu kao što je ova", a ja onda pronađem negde devojku koja se može do-terati tako da liči što je više moguće na izabranu. Gospa Vu je brzo zaklopila knjigu i vratila je provodadžiki. - Dajte mi da vidim te tri slike - rekla je. Uzela ih je ne dotičući prljavu ruku stare Liju Ma i razgledala ih je jednu po jednu. - Ali i ova tri lica liče jedno na drugo - prigovorila im je. - Blistave oči, sjajna kosa, mali nosevi i rumene usne, a kad im skinete haljine, kakva je razlika između jedne i druge žene? - Trbuh joj se tresao od smeha pod širokom haljinom čija je svila bila istrošena na mnogo mesta. - Ali to ne smemo reći muškarcima, mila moja, jer bi onda bilo svršeno 79s mojim poslom. Mi ih moramo ubediti da se svaka devojka razlikuje od druge bar koliko nefrit od bisera, i da su sve grdne dragocenosti, naravno! - Trbuh joj se opet zatresao od grohotnog smeha. Gospa Vu se nasmešila jedva primetno i položila snimke na sto. Mlada lica, sva lepuškasta, sva uokvirena glatkom crnom kosom, gledala su pravo u nju. Prevmula ih je i položila licem naopako. - Imate li kakvih devojaka čije porodice žive daleko odavde? - zapitala je. - Recite mi tačno šta hoćete - rekla je Liju Ma. Osećala je da se primiču presudnom času svoga dogovora, u koji se unela svim silama svoje prepredene i poslovne pameti. - Ćini mi se da vidim ženu kakvu bih htela - rekla je gospa Vu, oklevajući. - Onda nam neće mnogo trebati da je nađemo - rekla je Liju Ma sa revnosnom uslužnošću - ma gde bila na ovom belom svetu, samo ako je živa i zdrava, a ne već negde na nebesima. - Jednu mladu ženu, znate - nastavila je gospa Vu, sa istim oklevanjem u glasu. Pred porodicom je govorila bez ikakvog ustezanja o mladoj ženi kakvu je tražila, ali je znala da ne može ništa sakriti pred tom starom ženom tvrda srca i okorele duše, kojoj je trgovina sa muškarcima i ženama bila unosan zanat i redovno zanimanje. Upirući joj u lice oštri pogled svojih sitnih očiju, Liju je čekala da vidi šta će dalje reći gospa Vu. Ali ova je okrenula glavu u stranu i zagledala se u dvorište. Bilo je lepo jutro, a maločas pometena kaldrma kupala se u suncu, sva u bledoplavim, svetložutim i ružičastim prelivima. - Neku zgodnu ženu tražim - rekla je slabim glasom gospa Vu - veoma zgodnu, ali ne lepoticu. Devojku, ženu, t(5 jest, od dvadeset dve godine otprilike, okruglih obraza i mladu, i meka srca kao u de-teta, zaljubljivu i spremnu stoga da zavoli ma koga, a ne samo jednog čoveka... neku, u stvari, koja ne bi volela preduboko nijednog čoveka i koja će zabo- 80 raviti mnogu neprijatnost zbog nove haljine ili dobre poslastice, koja voli decu, naravno, i dobre je naravi, i čija je porodica daleko odavde, tako da ne bi večito plakala za kućom i tražila da ode do svojih... - Imam tačno ono što hoćete - rekla je stara Liju Ma pobedonosno, a onda je okruglo lice poprimilo svečan izraz. - Avaj - rekla je - siroče je ta devojka na koju mislim. Vi ne biste hteli da se jedan od vaših sinova oženi sa siroticom koja ne zna ni ko su joj roditelji. Ne, ne, to bi unelo zlu krv u kuću. Gospa Vu je odvratila pogled sa dvorišta i spustila ga na lice stare provodadžike. - Ne tražim devojke za Fengma - rekla je mirno. - Za njega sam smislila nešto drugo. Ne, ta devojka treba da bude naložnica mome gospodaru.

Liju Ma se pretvarala da je užasnuta i duboko iznenađena tim recima. Napućila je svoje debele usne, potegla opet svoju pamučnu maramu i obrisala njome svoje sitne, zejtinjave oči. - Avaj - promrmljala je - zar i on! Gospa Vu je zatresla glavom. - Nije, varate se - rekla je. - Namera je od mene potekla, samo od mene. On joj se protivi, i to veoma mnogo. Ja sam ta koja uporno tražim da se to ostvari. Liju Ma je skinula maramu sa očiju i turila je opet u svoja široka nedra. - U tom slučaju - rekla je žustro - ono siroče je možda baš ono što nam treba. Vrlo je snažna i radina. - Ne tražim ženu koja bi mi bila služavka - prekinula je gospa Vu staru posrednicu. - Slugu po kući imam koliko hoću, a o meni se Jinga uvek starala i otrovala bi svaku suparnicu na tom poslu. Ne, neće nam odgovarati ako je služavka. - Ona nije služavka - rekla je uznemireno Liju Ma. - Hoću samo da kažem da je tako puna dobre volje, tako blaga, tako umiljata ... - Ali ona mora biti potpuno zdrava i čila - naglasila je opet gospa Vu. 6 Paviljon žena 81- Pa to i jeste - odgovorila je Liju Ma. - U stvari, ona je takođe sasvim zgodna, i ja sam je mogla udati davno pre ovoga da nije bila siroče. Ali ovako, znate kako je, milostiva gospo moja. Dobre porodice neće tikvu bez korena za svoje sinove, a one koje bi bile voljne da je prime u kuću suviše su niska roda i staleža za nju. U stvari, milostiva gospo, mislila sam da je smestim na neko vreme u neku čajdžinicu ne bi li našla kakvog postarijeg čoveka koji bi je hteo uzeti za milosnicu. Ali mora da je samo nebo bdilo nad njenom srećom kad se tako zgodno slučilo da vi tražite neku baš kao što je ona upravo u času kada je lepša i zdravija nego ikad. - Imate li neku njenu sliku? - zapitala je gospa Vu. - Avaj, nemam, nikad mi nije palo na pamet da nabavim njenu sliku, a ni njoj da se slika - rekla je Liju Ma. - Istinu govoreći - odnekud se opet iskrala pamučna tkanina u koju se stara iskašljala - devojci je jedina mana što je priprosta i neuka. A onda ... bolje je da vam odmah kažem najgore. Ona vam ni čitati ne zna, gospo moja milostiva. U staro doba, to bi se smatralo za vrlinu, ali se u današnje vreme od devojaka traži, naravno, da znaju čitati isto kao i mladići. Takvi su vam ti strani običaji koji su se uvukli u našu zemlju. - Ja ne marim ako ne zna čitati - rekla je gospa Vu. Na te reci Liju Ma se nasmešila sa tolikim zadovoljstvom da joj se od bora namreškalo ćelo lice. Pljesnula se dlanovima po oba svoja debela kolena. - Onda je, gospo, stvar svršena! - uzviknula je. - Dovešću je kad god zapovedite. Ona je na selu kod svoje pomajke, na jednom majuru. - A ko joj je maćeha? - upitala je gospa Vu. - Ma niko i ništa - odvrati revnosno Liju Ma. - Nisam htela ni da vam govorim ko je. Našla je to dete, gospo, jedne hladne noći, izvan gradskog zida. Neko je tamo ostavio jedno neželjeno žensko čedo. Stara žena je išla kući sa gozbe kod svog bra- 82 ta, koji je toga dana navršio tridesetu godinu. On vam drži neku malu piljarnicu u... Ne, neću ni da vam govorim o tome. Potpuno je beznačajno šta je on i čime piljari. Ona je, dakle, čula detinji plač i ugledala devojčicu. Pravo govoreći, ona ne bi uzela sebi devojčicu, šta bi onako sirota sa još jednim ustima koja je valjalo hraniti, da nije imala sina i da joj nije palo na pamet, kad je ugledala devojčicu, da bi joj jednog dana mogla dobro doći kao žena za njenog sina i uštedeti joj tako troškove oko nalaženja devojke iz tuđe kuće. Otkud je jadnica mogla znati da će joj se sin razbole ti i umre ti pre nego što se mogne oženiti? Odnela ga je kuga. I tako joj je devojka ostala na rukama, a muža za nju nigde ni s glave.

Gospa Vu je saslušala tu priču gledajući netremice u lice svojoj sagovornici. - Hoće li se potpuno odreći devojke kada je ustupi? - upitala je zatim. - Ona bi bila voljna - rekla je Liju Ma. - Veoma je siromašna, a devojka joj, na kraju krajeva, nije rođeno dete, nego tuđa kost u kući. Gospa Vu je okrenula leđa dvorištu. Sunce je odskočilo iznad zida, a senke bambusa na kaldrmi skratile su se i zgusnule, postajući gotovo crne. - Bilo bi dobro da je vidim - rekla je zamišljena. Stavila je na usnu svoj vretenasti kažiprst kao što bi činila kad god bi se zamislila. - Ali ne, zašto bih to činila? - produžila je. - Vama ne bi ništa koristilo da me varate, a osim toga, kao što ste maločas rekli, jedna je devojka kao i druga, izuzev što se tiče ćudi i prirode, o kojima smo se već dogovorile. - A koliko biste hteli da platite, milostiva gospo? - zapitala je tada Liju Ma. - Trebalo bi da je obučem, naravno - rekla je gospa Vu, razmišljajući. - Da, ali kako joj ona stara nije majka, ona neće mariti šta ćete vi učiniti po toj stvari - rekla je Liju Ma. - Ona će jedino tražiti dobre pare u gotovom, pune šake srebra, štono kažu. „• 83 - Sto dolara ne bi bilo premalo za jednu seosku devojku - rekla je gospa Vu mirno. - Ali ja ću platiti više od toga. Platiću dve stotine. - Dodajte još pedeset, milostiva gospođo - rekla je Liju Ma molećivo. Znoj je počeo da probija njenu tamnu kožu. - Onda ženi mogu dati dve stotine okruglo. Za to će pustiti devojku da ode još danas. - Neka bude onda - rekla je gospa Vu nenadano i primetila odmah ožalošćenu gramzivost kojom su se zasijale sitne staračke oči koje su joj zabrinuto i ukočeno piljile u lice. - Ne treba da žalite što niste više tražili - rekla je. - Ja znam šta je darežljivost, ali i šta je pravo. - A ja znam vašu pamet, milostiva gospođo - rekla je Liju Ma uslužno. Skupila je nespretnim pokretima svoje slike. Zatim je prozborila posle kraćeg ćutanja: - Zbilja ne želite neku zgodnu ženicu i za vašeg sina, milostiva? Snizila bih malo cenu ako su u pitanju dve devojke odjednom. - Ne želim - odgovorila je gospa Vu nekako strogo. - Fengmo može da čeka. On je veoma mlad. - To je istina - saglasila se Liju Ma. Zaključeni posao naterivao joj je na oči istinske suze radosnice. Gorela je prosto od želje da povlađuje svakoj reci koju je izgovarala gospa Vu. - Jeste, jeste, milostiva gospo, tako je, stari su ti koji ne mogu da čekaju. Staru gospodu treba prvo uslužiti, milostiva. Vi uvek imate pravo. Ničije srce za vas nema tajne. Uvezala je opet u maramu svoju knjigu sa slikama i digla se na noge. - Da vam odmah dovedem devojku? - Dovedite je večeras u sumrak - rekla je gospa Vu. - Dobro - rekla je Liju Ma - dobro, to je najzgodnije vreme. Tako će pred sobom imati ceo dan da se okupa i kosu izmije, a i haljine opere, bogme. - Recite joj da ovamo ništa ne donosi - rekla je gospa Vu - ni u ruci ni u kakvoj kutiji. Pred 84 mene treba da iziđe praznih ruku, noseći samo haljinu koju bude imala na sebi. - Tako će i biti, obećavam vam, obećavam - blebetala je Liju Ma i udaljila se, blebećući tako i klanjajući se na svojim stopalima koja su ličila na trupce, zato što su ih u detinjstvu rđavo povijali. Gotovo istog časa u sobu je ušla Jinga sa sveže nasutim čajem. Nije ništa govorila, a ni gospa Vu nije ništa kazala. Posmatrala je ćuteći sobaricu dok je ova brisala sto i stolicu na kojoj je sedela stara svodilja i uzimala ćasu za čaj, kojom se ona poslužila, vrhom prstiju kao da je zagađena. U času kada se devojka spremala da iziđe i iznese tu ćasu, gospa Vu je progovorila. - Jedna mlada žena doći će na kapiju večeras kad stane padati mrak. Jinga je stajala nepokretna, slušajući reci svoje gospodarice, sa prljavom ćasom između palca i kažiprsta. - Dovedite je pravo k meni - naredila je gospa Vu - i unesite u ovu sobu jedan mali krevet od bambusovine. To će joj noćas biti postelja. - Molim, milostiva - promrmljala je Jinga. Grlo joj se stezalo i glas najednom prepukao. Tako je istrčala iz sobe. * * ^ Dan je polako proticao, a noć se primicala sve bliže. Gospa Vu je imala naviku da se posle ručka povuče u svoju spavaću sobu i tu odmara jedan sat. Ali, kada je toga dana ušla u tu veliku hladovitu prostoriju, videla je da ne može ni da spava ni da se odmara. Nije to bilo stoga što bi joj soba još bila strana. Naprotiv. U ovim svojim novim odajama ona se toliko osećala kod kuće da se i sama čudila otkud su najednom tako prijatne i udobne. Njenom nemiru nije bila kriva soba. Nije on dolazio spolja, nego iznutra odnekud, iz nje same. 85- Danas neću leći - rekla je Jingi. Jinga je upirala u nju ukočen pogled, sa nekom zlom slutnjom u svojini vernim očima. - Bolje bi bilo da malo odspavate danas posle podne, milostiva gospo - rekla je. - Sumnjam da ćete noćas dobro spavati, s tom strankinjom pod našim krovom. - San mi uopšte nije potreban, čini mi se - rekla je gospa Vu. Njeno se raspoloženje izmenilo kada je primetila slutnju u očima mlade devojke. Osećala se nestašnom i samovoljnom. Ispružila je ruku, dotičući se blago

devojčinog ramena, kao da će je gurnuti iz šale. - Idite, ostavite me nasamo, Jinga - zapovedila je. - Naći ću sebi knjigu, sama ću se već zabaviti. - Kako god želite, milostiva - odgovorila je Jinga, okrenula se sa neuobičajenom naglošću i ostavila gospu Vu da stoji nasred sobe. Ali gospa Vu nije ni primećivala šta ona čini. Stajala je, sa vre-tenastim kažiprstom na rumenoj, nežnoj usni, srne-šeći se. Onda je odsečno klimnula glavom i uputila se u biblioteku. Njeno malo, uzano stopalo uleglo je u izdubljeni kamen na pragu, gde su pre nje ulegale desetine drugih nogu, davno mrtvih, - Ali sve su to bili muškarci - mislila je srne-šeći se još i osećajući udubljenje pod svojom nogom. Činilo joj se da je slobodna i vesela kao još nikad u životu. Tu nije bilo ni žive duše koja bi vi-dela šta ona čini. Pripadala je samo sebi u tom času. Dobro, dakle, najzad je i njoj došlo vreme da čita jednu od zabranjenih knjiga. Stari gospodin nije nikad krio od nje gde na njegovim policama stoje takve knjige. Štaviše, pošto je otkrio da ume čitati i pisati, uveo je jednog dana mladu ženu u biblioteku i tu joj pokazao policu gde su ležale, svežanj do svežnja, u svojim plavim pamučnim omotima. - Ove knjige, čedo moje - rekao joj je na onaj svoj ozbiljan način - ove knjige nisu za vas. - Je li zato što sam žensko? - upitala je ona. On je klimnuo glavom. A onda je dodao: - Ali ja takođe ni svom sinu nisam dozvoljavao da ih čita 86 dok nije napunio petnaestu godinu i ostavio detinj-stvo za sobom. - Je li ih moj gospodar sve pročitao? - zapitala je ona tada. Učinilo joj se da je to dovelo u nepriliku starog gospodina. - Ja pretpostavljam da jeste - rekao je. - Nisam ga nikad pitao, doduše, ali mislim da njih čitaju svi mladi ljudi. Stoga ih i držim ovde. Rekao sam svom sinu: - Ako već morate da čitate ove knjige, sačekajte dok vam bude petnaest godina i čitajte ih ovde, u mojoj biblioteci, a ne u potaji, krijući ih po svojim udžbenicima. Ona mu je tada postavila još jedno od svojih jasnih pitanja. - Oče naš, mislite li da moj um neće nikad nadmašiti pamet koju je moj gospodar stekao do kraja svoje petnaeste godine? To ga je pitanje još više zbunilo. Ali je to bio čestit starac, sklon otvorenosti u svakoj prilici, iako je bio učen čovek, te je stoga odgovorio ovako, mada posle izvesnog oklevanja i mršteći pri tom svoje visoko bledožuto čelo: - Za jednu ženu, vaš um je srazmerno odličan. Rekao bih, kćeri moja, da biste vi s takvim mozgom, kad biste bili muško, dospeli i do carskih ispita, položili ih sa počastima i postali, bez sumnje, jedan od dostojanstvenika ove zemlje. Ali vam mozak nije u muškoj glavi. On je pod ženskom lobanjom. Prožima ga krv jedne žene, srce jedne žene bije kroza nj, te se on, stoga, kreće u krugu onoga što jedan ženski život mora da bude. Ne valja to kad u ženi mozak preraste telo. Da nije bila tako ljupko stvorenje, njeno sledeće pitanje moglo bi se učiniti nepristojno. Ali je znala da je stari gospodar voli i da razume šta je ona. Zato ga je pitala opet: - Znači li to, oče naš, da je u žene telo važnije od mozga? Na to je stari gospodar uzdahnuo. Spustio se u veliku naslonjaču od crvena drveta, kraj dugačkog stola za čitanje. Misleći na njega, i ona je toga časa sedela u istoj stolici, pretresajući uspomene na taj tako davno minuli dan. On je tada pogladio svoju 87kratku belu bradicu - sećala se - a u očima mu se ukazalo nešto slično seti. - Kao što je život dokazao - rekao je on - istina je da je u žene telo važnije od uma. Samo ona može stvarati nove ljudske stvorove. Kad nje ne bi bilo, ljudski rod bi prestao da postoji. Kao u neki putir, nebesa su ulila taj otrov u njeno telo. Stoga je ono neizrecivo dragoce-no za čoveka. Njegova se sudbina ne može ispuniti ako žena ne rađa. Njegovo je seme, ali samo ona može učiniti da ono procvate i doraste do ploda, u drugom biću podobnom njemu samom. Slušala ga je pažljivo. I sada je sama mogla da vidi kako je izgledala toga dana kada joj je bilo šesnaest godina, stojeći pred tim starim mudrim čove-kom. Postavila je još jedno pitanje: - Pa zašto onda imam mozak, kad sam samo žensko? Stari gospodar je polako zatresao glavom, pos-matrajući je. Oči su mu namignule, što mu se retko dešavalo. - Ne znam - odgovorio je. - Vi ste tako krasni da vam izvesno ne treba i mozak pored tela. Oboje su se nasmejali i njen smeh je bio mladalački i kao žubor gorskog vrela, a njegov suv i starački, zatim se on opet uozbiljio. - Međutim, priznajem da sam i ranije mnogo razmišljao o tome što ste me sada pitali, naročito otkad ste vi došli u moju kuću. Izabrali smo vas našem sinu za ženu zato što ste bili lepi i dobri i zato što je vaš deda bio nekad carski namesnik u ovoj pokrajini. Sada vidim da ste vi, pored toga, i pametni. Drago kamenje povrh ćupa zlata, tako reći. Međutim, ja znam da vam tolika pamet nije potrebna u mojoj kući. Malo pameti će vam već zatrebati, bez sumnje, za vođenje računa i nadgledanje posluge, pa i radi vlasti nad mlađima od vas. Ali vi umete da razmišljate i da se pitate o uzrocima i poreklu stvari. Šta ćete učiniti s tim sposobnostima? To ne bih umeo reći. Da ste vi neka žena od manje vred-nosti, ta vaša pamet bi me zabrinjavala, jer biste mogli postati neprilika u ova četiri zida koji moraju da budu vaš svet. Ali vi nikad nećete dovesti u ne-

priliku ovaj krov zato što ste obdareni i mudrošću, mudrošću krajnje neobičnom za tako mlado stvorenje. Vi umete da vladate sobom. Stajala je nepokretno pred njim. On je to pri-metio. - Sedite, dete - rekao je. - Umorićete se. Osim toga, vi ubuduće nećete biti dužni da ostajete na nogama u mom prisustvu. Ali ga je ona jedva čula, toliko se bila udubila u ono što su govorili jedno drugom. Stajala je i dalje pred njim, držeći pred sobom opuštene ovlaš sklopljene ruke. Već joj je bilo na jeziku sledeće, unapred sročeno, gotovo pitanje. - Hoće li me moj gospodar manje voleti zato što sam takva kao što vi kažete? Stari gospodar se duboko uozbiljio na te reci. Gladio je zamišljeno svoju belu bradu. Sećala ga se i sada, kao da gleda toga časa njegove staračke, uzane i suve ruke, čija je koža bila zategnuta na tankim kostima kao poluprozračan list od zlata. - Eh, to sam se upravo i sam pitao! - prozborio je najzad, duboko uzdahnuvši. - To pitanje uma, um je tako veliki dar i tako težak teret. Um, više nego siromaštvo i bogatstvo, deli ljudska bića na dva nejednaka tabora i stvara im prijatelje i neprijatelje. Glupa osoba plaši se umna stvora i mrzi ga. Ma kolika bila dobrota umnog stvorenja, ono mora znati da njome neće zadobiti ljubav osobe čiji je um manji od njegovog. - Zašto? - upitala je ona. Obuzimao ju je čudan strah. Tada je još bila pomalo nadmena u duši. Bila je svesna vrednosti svoga razuma i uzdala se u njega. A stari gospodar rekao joj je, eto, najednom da će je mrzeti zbog toga. - Zato što je - rekao je stari gospodar bez ikakvih znakova uzbuđenja na licu ili u glasu - samoljublje prva ljubav u srcu čoveka. Nebo je stavilo tu ljubav na prvo mesto zato da bi čovek želeo da živi ma kakvi ga jadi sustizali. A kada je nekom ranjeno samoljublje, nikakva druga ljubav ne može opstati kraj te rane, jer preduboka rana na 89samoljublju budi u duši želju za smrću, što je tako-đe miljenje na nebesa. - Hoće li me onda mrzeti moj gospodar? - upitala je ona opet. Bilo joj je jasno da stari gospodar zna da je ona pametnija od njegovog sina i da je upozorava, mada joj to nije izrično kazao. - Dete moje - rekao je stari gospodar - nema čoveka koji bi mogao podnositi ženu mudriju od sebe ako ona živi u njegovoj kući i spava u njegovoj postelji. On može govoriti da je obožava kao neko više biće, ali je obožavanje suvoparna hrana za svakidašnji život. Covek ne može pretvoriti u hram sop-stvenu kuću, niti božicu uzeti za ženu. Nema u njemu dovoljno snage za to. - Oče naš, ne bi li ipak bilo bolje da čitam i te rđave knjige? - zapitala je tako nenadano da se stari gospodar trgnuo. Bila je iznenađena, a onda i malo neprijatno dirnuta kada je primetila izvesno nepoverenje u njegovim očima. Sve do toga časa gledao joj je pravo u lice svojim uobičajenim blagim pogledom. Sada se, međutim, da bi joj izbegao oči, okrenuo ka stolu i zagledao u čajnik na njemu. Prišla je stolu. - Dozvolite mi da vas poslužim - rekla je i nalila ćasu čaja. Pijuckao je čaj trenu-tak-dva pre nego što je odgovorio na njeno pitanje. Zatim je rekao, još uvek ne gledajući u nju: - Dete, vi me, možda, nećete razumeti. Ali verujte mi, makar me i ne shvatili. Bolje je da ne čitate te knjige. Ljudi više vole žene koje ne znaju previše. Vi ste već i onako umni, toliko umni za vaše godine. Vama ne trebaju te knjige. Svoj duh, koji je sada svež i čist, posvetite zadatku da učinite srećnim moga sina. Učite se voleti na izvoru, dete moje, a ne iz knjiga. Njoj se na trenutak učinilo da to nije nikakav odgovor. Zatim je, gledajući u njega i oslanjajući se rukama na sto kraj koga je stajala, najednom stekla utisak da se u tom staračkom liku krije najmudrija duša na svetu i da mu je bolje verovati dok njena mudrost ne bude ravna njegovoj. 90 - Poslušaću vas, oče - rekla je, i tako ga je slušala više od dvadeset godina. Ali toga časa, dok je sedela sama u toj sobi, gde su se nekad vodili njihovi prisni razgovori u dvoje, na stolici koja je nekad bila samo njegova, njoj se činilo da je njena mudrost najzad dostigla njegovu i da je stoga do kraja ispunila svoj zavet poslušnosti. Oslobodila se naposletku, dakle, čak i mudre ruke starog gospodara! Digla se i prišla zabranjenim knjigama, a srce joj je pri tom čudno zalupalo. Znala je imena nekih među njima, imena romana i priča o kojima su joj uvek govorili da ih istinski obrazovan čovek ne čita, jer nisu dostojni ni njegovog znanja ni njegovog ukusa. Samo stvorenjima nižeg reda i grube prirode, koja ne mogu podneti zračne visine duha i misli, može se dozvoliti da traže razonodu u takvim knjigama. Pa ipak, njih čitaju svi ljudi, pa čak i učeni! Čitao ih je i sam stari gospodar i dozvolio i svom sinu da ih čita, znajući da bi ih svakako čitao, i bez njegova dopuštenja. - Zar jedna žena - zapitala se sada gospa Vu - ne treba da zna ono što znaju svi muškarci? Dohvatila je nasumce jednu knjigu sa police. Bila je to dugačka knjiga. Mnoge tanke sveske ležale su u kutiji presvučenoj platnom, koja im je služila kao zajednički povez. Imala je poznat naslov, za koji je čula odavno. Među ženama u domu njene majke, a zatim u domu Vu, kojih je bilo mnogo, kao što je bilo i prirodno za tako velike kuće; bilo ih je vazda nekoliko koje su se izražavale grubo, a gdekad i prostački. Na ovaj ili onaj način,

sve su bile čule za priču o Hsi Men Čingu i njegovih šest žena. Pred njenim očima ocrtavala su se slova u na-slovu prve sveske, krasno ispisana tankom kičicom: „Šljivin cvet u zlatnoj vazi". „Knjige izgledaju kao da su često čitane", pomislila je, a njenim licem preleteo je čudan osmeh, ozarivši ga na kratak čas nekom gorkom veselošću. Čitava pokolenja muškaraca iz doma Vu čitala su 91ih, bez sumnje, ali je ona bila, možda, prva žena koja je ikad držala u ruci neku od njih. Prenela ih je na sto i stala prvo razgledati slike kojima su bile ukrašene. Bile su očigledno delo istinskog umetnika. Njihovi čulni potezi bili su duboko umetnički. Zagledala se sa naročitom pažnjom u lice samog Hsi Men Činga. Umetnik je prevazi-šao samog sebe izražavajući nizom slika propadanje jednog čoveka. Mlado, naočito i veselo lice Hsi Men Činga, čija je mladost našla svoje ovaploćenje u strasnoj ljubavi prema puti lepih žena, postalo je s godinama nagrđeno i ogavno, kao lice u čoveka koji je umro davljeničkom smrću i koji se sav pod-naduo od truleži. Gospa Vu je zamišljeno posmatra-la svaku sliku i pojmila duboki smisao pripovesti pre nego što je stigla do poslednje. Bila je to priča 0 čoveku koji je živeo bez uma i duše, svog rođenog uma i svoje rođene duše. Bila je to priča o telu jednog čoveka, u kom se njegova duša zalud borila 1 otimala, gladovala i umrla. Počela je da čita. Časovi su se nizali jedan za drugim. Čula je Jingu, koja je iz nekog razloga prošla kroz drugu sobu, ali nije znala da je Jinga u jedan mah s vrata pogledala u biblioteku i na trenutak uprla začuđen pogled u nju, a zatim se udaljila. Postala je svesna proteklog vremena tek kada se u sobu ušunjao mrak koji je već padao i kad više nije mogla da vidi. Onda se ogledala oko sebe kao da ne zna gde je. - Nije trebalo slušati starog gospodara - rekla je poluglasno. - Trebalo je davno pročitati ovu knjigu. - Ali, pošto je jednom prekinula čitanje, osetila je da ga ne bi produžila ni za šta na svetu. Bila je prezasićena. Mučilo joj se. Složila je sveske u njihovu kutiju, utakla u njenu petlju malu kopču od slonove kosti, i vratila ih na njihovu policu. Onda je obema rakama pokrila lice i prošetala tako gore--dole, nekoliko puta s kraj na kraj sobe. Ne, mislila je, bilo je ipak bolje što nije čitala te knjige dok je bila mlada. Videla je sada, pošto je sveske vratila u njihov povez, da je ta knjiga bila puna zla. 92 Jer darovitost njenog pisca bila je tolika da je čitalac u njoj mogao naći što god bi sam zaželeo. Bila je zla od prvog do poslednjeg slova za one koji su bili željni zla. Za one koji su bili mudri, to je bila knjiga puna mudrosti, ali gorke i žalosne. Da, stari gospodar je imao pravo. Mladima se takva knjiga ne bi smela davati u ruke. Da li bi i ona, uostalom, mogla pojmiti njenu mudrost pre dvadeset godina? Zar joj se ne bi, naprotiv, toliko zgadilo sve to da noću dobrovoljno ne bi mogla leći u postelju? Stari gospodar je ipak bio duboko uman čovek. Duša veoma mladih stvorenja nije dovoljno pripremljena za preveliko znanje. Njima ga treba predavati sporo i srazmerno gc linarna života. Treba prvo živeti, a onda tek saznavati, da bi znanje bilo bezopasno. U tome trenutku njeno sanjarsko razmišljanje prekinula je Jinga, koja se opet pojavila na vratima. Ličila je na crnu senku, snažno ocrtanu na sivoj pozadini sumraka. U dvorištu iza nje stajala je još jedna senka. Onda je Jinga progovorila. - Milostiva gospođo, došla je stara Liju, devojka je ovde. Ruke gospe Vu poletele su opet ka njenim obrazima. Stajala je tako nekoliko trenutaka, ne dajući glasa od sebe, a onda je opet opustila ruke. Prišla je stolici i sela. - Zapalite svecu - zapovedila je sobarici - i uvedite je ovamo, ali samu. Ne želim da vidim Liju Ma. Čuteći, Jinga se sklonila u stranu. Gospa Vu je ugledala devojku koja je stajala na vratima. Plamen svece osvetijavao je ćelu njenu pojavu, ali blagim sjajem. Gospa Vu je videla pred sobom lice i stas koji su se podudarali gotovo u svemu sa likom njene uobrazilje. Zdrava devojka rumenih obraza gledala je u nju svojim okruglim, detinjastim očima, krupnim i veoma crnim. Njena crna kosa bila je na potiljku uvijena u punđu, a čelo je prekrivala šiškama, kao što je običaj u žena na selu. Nosila je nešto u ruci, umotano u maramu na kojoj je bio svezan čvor. 93- Šta vam je to u ruci? - zapitala je gospa Vu. - Ja sam im kazala da ništa ne donosite. - Devoj ka se činila tako bezazlena, tako detinjasta da joj je mogla kazati samo te jednostavne reci. - Donela sam vam nekoliko jaja - odgovorila je devoj ka. - Mislila sam da će vam se, možda, dopasti, a nečeg drugog nisam ni imala. Veoma su sveza. - Imala je prijatan glas. Govorila je srdačno, ali pomalo bojažljivo. - Hodite ovamo da vidim ta jaja - rekla je gospa Vu. Devojka joj je pristupila stidljivo, idući na prstima kao da se čuva i plaši svog šuma koji bi mogao poremetiti duboku tišinu u sobi. Gospa Vu je bacila pogled na njene noge. - Vidim da vam noge nisu povijane - rekla je pri tom. Devojka je izgledala zbunjena. - Nije bilo nikog da ih zavija - odgovorila je. - Osim toga, morala sam uvek da radim u polju. Zatim je progovorila Jinga: - Ona ima veoma velike noge, milostiva gospođo. Bez sumnje je išla bosa kao što čine seoska deca, pa su joj noge ogru-bele. Devojka je stajala, gledajući zabrinuto i bojažljivo čas u lice sobarice, čas gospi Vu. - Hodite, pokažite mi jaja - zapovedila je opet gospa Vu.

Devojka je ušla u sobu i pažljivo položila na sto svoj svežanj. Zatim je odrešila maramu i stala da vadi jaja jedno po jedno, redovno zagledajući svako. - Nijedno se nije razbilo - kliknula je najzad zadovoljno. - Plašila sam se da ću se spotaknuti u mraku i polupati ih. Ima ih petnaest... Zaćutala je, a gospa Vu je shvatila da ne zna kako bi joj se obratila i kojim bi je imenom zvala. - Zovite me slobodno: Starija sestro - rekla je. Ali je devojka bila i suviše stidljiva za to. Ponovila je: - Petnaest jaja, a nijedno nije starije od sedam dana. - To su ponude glavom vama name-njene. 94 - Hvala vam - rekla je gospa Vu. - Izgledaju uistinu veoma sveza. Već je bila primetila nekoliko stvari na devojci, za tih nekoliko trenutaka otkako je stajala blizu nje. Dah joj je bio čist i podsećao neodređeno na poljsko cveće, a njeno mlado telo odisalo je zdravljem i sve-žinom. Zubi su joj bili zdravi i beli. Dok je drešila maramu, gospa Vu je videla da su joj ruke lepo krojene, mada im je koža bila preplanula i gruba. Pod opranim kaputom i čakširama od plave pamučne tkanine ocrtavalo se njeno jedro telo, puno, ali ne i debelo. Vrat joj je bio gladak, a lice lepuškasto i čedno. Gospa Vu se i nehotice nasmešila na nju. - Mislite li da biste voleli ostati ovde? - zapitala je. Osećala je pomalo sažaljenje prema tom mladom stvorenju, kupljenom u seljaka kao neka domaća životinja. Otkrila je u njoj nešto nežno i dobro, upr-kos njenim suncem opaljenim obrazima i gruboj odeći. Devojka je nagonski naslutila blagost osećanja kojim je gospa Vu u tom trenutku bila ispunjena prema njoj. U njenim tamnim, bistrim očima sinula je odanost, naglo kao iskra ukresana u mraku. - Liju Ma mi je rekla da ste dobri. Kazala mi je da vi niste kao druge žene. Da vama treba da se dopadnem na prvom mestu, pre nego ikom od ostalih, i ja ću se truditi da tako doista i bude. - Glas joj je bio topao i zvonak. - Onda mi morate kazati sve čega se sećate iz vašeg života - odgovorila je gospa Vu. - Ništa mi ne smete sakriti. Ako ste čestiti i pošteni, ja ću vas mnogo voleti, veoma mnogo. - Primetila je toplu odanost kojom su bile ozarene oči mlade devojke i osetila, na vlastito iznenađenje, nešto slično grizi nečiste savesti. - Sve ću vam ispričati - obećala je devojka. - Ali zar ne treba da prvo odnesem jaja u kuhinju? - Ne - rekla je gospa Vu, nastojeći da prikri-je osmeh koji su izazvale te reci. Koliko bi se slu-žinčad začudila takvoj poseti. - Jinga će ih odneti 95u kuhinju. Vi treba da sednete na ovu stolicu meni preko puta, pa ćemo se porazgovarati. Devojka je opet uvezala jaja u maramu i sela na kraj ponuđene stolice. Ali je izgledala nekako potištena. - Jeste li gladni? - upitala je gospa Vu. - Nisam, hvala - odgovorila je devojka bojažljivo. Sedela je gledajući pravo, sa rukama sklopljenim na krilu. Gospa Vu se opet nasmešila. - Slušajte - rekla je - recite pošteno: jeste li gladni? Devojka se najednom nasmejala, zvonkim sme-hom koji je zaklokotao poput vode naglo otočene na tesan grlić. - Glupa sam kao noć - rekla je iskreno. - Ne uman da lažem ni iz učtivosti. Znate, Liju mi je kazala da moram reći: „Ne, hvala", ako me budete pitali jesam li gladna, da ne bih već prvi dan izgledala proždrljiva. - Niste li večerali pre polaska? - zapitala je gospa Vu. Devojka se zacrvenela. - Mi nemamo mnogo hrane - rekla je. - Moja pomajka je rekla ... moja pomajka je mislila ... Gospa Vu je prekinula njena zbunjena objašnjenja. - Jinga! - zapovedila je - donesite nešto za jelo. Devojka je uzdahnula. Namestila se udobnije na stolici, olabavljenih mišića, i okrenula tako da bi sedela licem prema gospi Vu. Ali nije gledala u nju. „Nema mane", mislila je gospa Vu, „izuzev što je, možda, malo previsoka stasa. To bi moralo značiti da je severnjačkog soja. Možda joj je porodica izbegla iz postojbine posle neke stihijske nedaće, poplave Žute reke, možda, ili gladi, pa bila prinuđena da napusti jedno žensko dete." - Liju mi je rekla da ste siroče - kazala je glasno gospa Vu. - Znate li šta o svojoj rođenoj porodici? Devojka je zatresla glavom. - Bila sam novorođenče kad su me ostavili. Znam mesto gde su me položili, jer mi ga je pomajka pokazala mnogo puta 96 kad bismo išle u grad na pijacu. Ali mi je govorila da na meni nije bilo nikakva znaka, osim što nisam bila umotana u pamuk, nego u svilu. Bila je to samo otrcana svila. - Imate li uza se tu svilu? - zapitala je tada gospa Vu. Devojka je opet klimnula glavom. - Otkud ste znali? - zapitala je sa bezazlenim čuđenjem. - Mislila sam da ćete hteti da ponesete sa sobom jednu stvar koja je vaša - rekla je gospa Vu. Odgovorila je osmehom na pogled mlade devoj-ke, koja je razrogačila oči od čuda. - Kako ste umeli da pogodite šta se dešava u srcu jedne strankinje? - pitala je uporno devojka i dalje. - Pokažite mi tu svilu - odvratila je gospa Vu. Nije želela da upućuje devojku u puteve neposrednog saznanja, kojima je volela da se služi njena misao. Bez oklevanja, kao da se uistinu resila da se u svemu pokorava gospi Vu, devojka je zavukla ruku u nedra i izvadila odatle presavijen komad svile. Bila je oprana i čista, nekad crvena, verovatno, ali u međuvremenu toliko

izbledela da je sada bila jedva ružičasta. Gospa Vu je uzela tkaninu i razmota-la je. Bio je to komad ženske odeće, kratak kaput, uzan ali dugačkih rukava. - Ako je pripadao vašoj majci, onda je i ona bila visoka - primetila je gospa Vu. - Kada vi kažete, sigurno je tako - uzviknula je devojka. Gospa Vu je razgledala vez. Odeća je bila starinska kroja, a oko vratnik i razrez sa strane pro-šiveni vezenom trakom. Široki rukavi bili su obrubljeni isto takvim trakama. - To je lep, umetnički vez - rekla je gospa Vu - sitan lančani bod iz Pekinga. - Vi mi kažete više nego što sam ikad znala - izustila je devojka šapatom. - Ali to je sve što vam mogu kazati - rekla je gospa Vu. Savila je opet kaputić i pružila ga devojci. 7 Paviljon žena 97 Ali devojka joj nije u susret pružila ruke da ga prihvati. - Čuvajte ga vi za mene - rekla je. - Meni ovde ne treba. - Čuvaću ga ako želite - rekla je gospa Vu. - Ako mi dozvolite da ostanem ovde - odgovorila je devojka molećivim glasom - neće mi više nikad zatrebati. Ali gospa Vu još nije bila voljna da joj to obeća. - Niste mi još kazali ni vaše ime - rekla je. Promena na licu mlade bila je isto tako vidna kao u nekog razočaranog deteta. - Ja i nemam istinskog imena - rekla je ponizno. - Poočim i pomajka nisu mi nikad ni nadeli neko određeno ime. Oni ne umeju ni čitati ni pisati, a ni ja, takođe. - Ali nekako su vas zvali, ipak - rekla je gospa Vu. - Zvali su me Malo Siroče kad sam bila malena, a Veliko Siroče kad sam porasla - rekla je devojka. - To, naravno, nije nikakvo ime - saglasila se ljubazno gospa Vu. - Kad vaš bolje upoznam, ja ću vam dati ime. - Hvala vam - rekla je devojka ponizno. U tom času ušla je Jinga, noseći dve ćase je* štiva, koje je stavila na sto. Dok ih je služavka polagala pred došljakinju, gospa Vu je pogledate u svaku ponaosob. Vratila bi ih da je Jinga donela u njima hranu za služinčad. Ali je Jinga bila pametna. Poslužila je devojku jelima koja ne bi sasvim priličila jednom članu porodice, ali su izvesno bila predobra za čeljad iz kuhinje. Jedna je časa bila puna ćufteta od piletine, a druga svinjetine s kupusom. Donela je takođe čanak pirinča, čajnik i ćasu za čaj, i postavila pred gošću štapiće za jelo. Nisu to bili porodični štapići od slonovače i srebra, nego obični bambusovi iz kuhinje. Bili su od crveno obojena drveta, kakvim se deca služe. - Poslužite je - rekla je gospa Vu. Do tih reci Jinga je oklevala, ali je izrečenu zapovest odmah poslušala, ćuteći i stisnutih usana. 98 Devojka nije ništa primetila. Prihvatila je obe-ma rukama čanak s pirinčem koji joj je pružala Jinga, dižući se malo sa sedišta kao što je dolikovalo pristojnom čeljadetu sa sela, izjavljujući „da je sve to i previše za nju". Gospa Vu je uskoro videla da je devojka bila na živoj muci, jer se borila između poštene gladi i želje da bude učtiva, te se digla i našla neki izgovor da je ostavi nasamo. - Vratiću se brzo - rekla je - a vi, drago dete, jedite slatko i nemojte da se ustručavate. S tim recima se udaljavala i prešla u svoju sobu za sedenje. Tu je već stajala postelja od bambusovi-ne, koju je Jinga prostrla za devojku. Gospa Vu je zamišljeno pogledala skromni ležaj. Pustiće devojku da spava tu nekoliko noći. Tu bi je, možda, trebalo i zadržati, mislila je, dokle god ne shvati svoje me-sto u porodici i dok ona sama - gospa Vu - ne bude razumela devojku. Između njih dve mora da se uspostavi duboko uzajamno razumevanje pre nego što joj dozvoli da napušta njena dvorišta i zalazi u ostala, jer bi, inače, u kući moglo doći do neprijatnosti. Bila je svesna da je posao koga se poduhvatila pun tegobe koje traže osetljivu ruku, i da mu mora pristupiti umešno i obazrivo. Stajala je nepomično nekoliko trenutaka, sa palcem i kažiprstom na donjoj usni. U danima svoga devojaštva vo-lela je u proleće da pomaže pri izradi svile na porodičnim imanjima. Pošto bi se svilene bube učaurile, dolazio je trenutak, koji je valjalo tačno pogoditi, jer bi kratko potrajao, kada su se čaure morale staviti u korita vrele vode da se ne bi pretvorile u leptire i izgrickale nit. Ona bi uvek osetila kada je nastupio pravi čas za taj posao. Seoske žene divile su se njenoj pronicljivosti, kao nekom čudu. Sećala se sada dubine svoje izvesnosti, zasnovane u jedan mah na svemu i ni na čemu. - Sada - rekla bi ona, a seljanke bi onda smočile u korita rukoveti pirinčane slame s čaurama pripijenim uz njene vlati. A onda bi i ona, poput ostalih osetlj ivini i tananim prstima pronalazila 99vlažnu, tanku svilenu nit i stala raspredati čaure jednu za drugom. Toga časa, toliko godina docnije, njoj se činilo da se u njoj opet budi vidovitost njene rane mladosti. Osetljiva moć njenog predosećanja nipošto je ne srne izneveriti u toj prilici, jer bi joj, inače, g. Vu prigovarao dokle god bude živa. Prešla je iz sobe za sedenje u spavaću, gde je stala polagano da hoda gore-dole, klizeći nečujno popločanim podom u svojoj lakoj obući od svile.

Devojka joj se činila otvorena kao neko dete. Predavala se odmah svim srcem i svom dušom, koji su joj na prvi dodir ležali razotkriveni pred svačijim očima, kao rascvetala ruža kraj puta. Ali to je samo značilo da je još nerazvijena i da se treba pitati u šta će se razviti? Glupa nije bila. Njen hitri pogled odavao je nehotice urođenu oštroumnost. Usne su joj bile nežne i pune. Nije li, možda, bila suviše pametna. Bio je tu, zatim, i onaj komad svilene odeće, onako lepo vezene. Skromna porekla nije mogla biti, izuzev ako joj je majka bila služavka u bogatoj porodici. Da, postojala je izvesna mogućnost da je ta devojka bila dete sluškinje u običnoj porodici, koja je zanela s jednim od sinova, možda, a onaj svileni kaputić samo jedan od iznošenih stvari njene gospodarice, koji je dobila na poklon. A možda ga je nosila i neka žena iz čajdžinice, koja je njime zaogrnula neželjeno dete. - Nemoguće je reći šta je ova devojka - promrmlja za sebe gospa Vu. Bi li htela primiti u kuću tako nepoznato biće? Na to nije mogla da odgovori. Zamalo se opet vratila u biblioteku. Devojka je sedela sama i izgledala preplašena u toj velikoj prostoriji, duboko utonuloj u senku. Držala je na kolenima sklopljene ruke. Obrok je bio gotov i Jinga je već sklonila posuđe. Veliko Siroče je ustalo kada je ušla gospa Vu, sa licem ozarenim radosnim osećanjem olakšanja. - Šta treba da činim sada, starija sestro? - zapitala je. Poslužila se tim imenom sa poverenjem koje je, i protiv volje, zagrejalo spokojno srce gospe ion Vu, koje se čuvalo da ne pokloni prerano svoju naklonost. - Šta radite obično u ovo doba? - zapitala je. - Idem uvek u postelju čim povečeram - odgovorila je devojka. - Zalud svecu gori ko po noći sedi. Gospa Vu se nasmejala. - Onda je, možda, bolje da idete u postelju - rekla je. Pokazujući joj put, pošla je ispred nje u sobu gde je prostrta uzana postelja čekala mladu seljanku. - Ovo je vaša postelja, a iza onih vrata naći ćete sobu gde se možete pripremiti za spavanje. - Ali ja sam gotova - odgovorila je devojka. Dobro sam se oprala i umila pre nego što sam došla ovamo. Svući ću gornje haljine i to je sve. - Onda ćemo se videti sutra - odgovorila je gospa Vu. - Do viđenja do sutra - odgovorila je devojka. - Ali molim vas, starija sestro, ako ushtednete štogod po noći, izvolite me zovnuti. - Zvaću vas ako mi zatrebate - rekla je gospa Vu i otišla u svoju sobu. Pošto je i sama legla, zadugo nije mogla da zaspi. Oko ponoći se digla iz postelje i prešla u drugu sobu, gde je zapalila svecu i posmatrala devojku pri spavanju. Nije se prevrtala u snu, pa ni micala čak. Ležala je na desnoj strani, sa obrazom na ruci. Di-sala je lako zatvorenih usta i rumena lica. U snu je bila još lepša nego budna, što je primetila i gospa Vu. Primetila je ona takođe da se devojka ne miče i ne hrče. Pokrivači su joj bili navučeni do pojasa i nisu bili izgužvam. Spavala je u svom pamučnom donjem rublju, ali je okovratnik bila otkopčala, ot-krivajući svoj obli vrat, a grudi delimično. Jedna dojka je bila ćela obnažena. Gospi Vu se učinilo da je mlada, čvrsta i okrugla. U međuvremenu je devojka i dalje spavala svojim dubokim snom bez pokreta. To je bilo dobro. Sama gospa Vu imala je oduvek lak san, budeći se čim bi se g. Vu okrenuo u postelji, posle čega redovno ne bi više mogla usnuti. Ali ovo je bila devojka 101koja će svakad čvrsto spavati ćele noći i buditi se podjednako sveza svakog jutra. Gospa Vu je zaklonila svecu rukom i nadnela se nad devojčino lice. Još uvek onaj isti svezi i zdravi dah. Uspravila se i vratila u svoju sobu. Useknula je svecu između palca i kažiprsta i legla opet u postelju. Probudili su je pre svitanja jedva čujni zvuči iz susedne sobe. Škripnuo je krevet od bambusa, nešto je šušnulo. Prenula se iza sna, potpuno budna odjednom, kao uvek, i ležala je slušajući. Je li se to devojka pripremala da umakne u to doba? Ustala je i navukla haljinu, zapalila svecu i opet izišla. Devojka je sedela na stolici, četkajući svoju dugačku kosu. Bila je obučena, čak i obuvena, u belim čarapama od pamučne tkanine. ¦- Kuda idete? - zapitala je gospa Vu. Devojka se trgla na zvuk njenog glasa i ispustila na pod veliki drveni češalj, koji je držala u ruci. Raspuštena kosa prekrivala joj je lice s obe strane. - Ne idem nikud - rekla je. Digla se na noge i uprla pogled u gospu Vu. Njene tamne oči sijale su se u vihoru senki crne kose. - Ustajem. - Ali zašto ustajete u ovo doba - upitala je gospa Vu. - Vreme je da se ustaje - rekla je devojka začuđeno. - Čula sam kukurikanje jednog petla. Gospa Vu se nasrne jala iznenada, smehom koji joj nije bio uobičajen. - Nisam mogla ni sanjati zašto se dižete. Ali, naravno, vi ste devojka sa sela. Ovde nemate potrebe, dete, da se budite tako rano. Čak i sluge će početi da se bude tek za jedan sat. A mi se budimo sat posle njih. - Moram li opet leći u postelju? - zapitala je devojka. - A šta biste drugo mogli učiniti? - zapitala je gospa Vu. - Pustite me da pometem sobe - rekla je devojka - a i dvorište bih mogla pomesti. - Dobro, činite šta vam je volja - odgovorila je gospa Vu.

102 - Biću mirna - obećala je devojka - a vi opet ležite i spavajte, starija sestro. Tako se gospa Vu vratila u krevet, odakle je čula šum metle koju je devojka našla u hodniku. Pomela je i dvorište i sobe, a koraci su joj bili lagani i obazrivi dok se kretala okolo. Zatim je gospa Vu neosetno opet usnula. Probudila se kasno. Sunce je već obasjavalo pod u njenoj sobi, a Jinga stajala čekajući kraj njene postelje. Digla se brzo. Svakodnevni obred njenog oblačenja počeo je još jednom. Jinga nije pominjala de-vojku, a gospa Vu nije govorila. U sobama je vladala tišina. Nije čula ništa. Tišina je postala tako duboka da je gospa Vu najzad progovorila. - Gde je devojka? - zapitala je Jingu. - Tu je, u dvorištu, šije nešto - odgovorila je Jinga. - Htela je da radi pošto-poto, pa sam joj dala neke donove za dečije cipele. Po lakom preziru kojim je bio obojen glas mlade služavke, gospa Vu je videla da ugled došljaki-nje nije porastao u njenim očima zato što je žele-la da radi po kući kao neka sluškinja. Gospa Vu nije više progovarala. Nije želela da joj se naklonost povede za ćudima srca mlade Jinge. Doručkovala je ćuteći i onda izišla u dvorište. Tu je sedela devojka, na mekom tronošcu, u senci bambusa. Šila je. Prsti su joj spretno probijali iglom jedan debeli sukneni đon. Umesto naprstka služila se bakarnim prstenom koji je bio na taknut na njen srednji prst. Ustala je kad je videla gospu Vu i sačekala je na nogama, ne progovorivši prva. - Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. Sela je i ona, na malo baštensko sedište od porculana. Ono je slučajno bilo postavljeno tako da je sedela leđima okrenuta okrugloj kapiji dvorišta, dok je devojka sedela licem prema vratima. Tek što je sela i podigla iglu, digla je opet oči sa svog posla i ugledala nekog na kapiji. Gospa Vu je videla kako se njene krupne oči dižu i spuštaju i tamni rumenilo na njenim obrazima koji su imali boju breskve. 103Gospa Vu se okrenula, očekujući, zbog njenog ponašanja, da to bude neki čovek, možda kuvar. Ali to nije bio kuvar nego Fengmo, njen treći sin. Stajao je na kapiji, sa jednom rukom na do-vratku, upirući pogled u devojku. - Fengmo, šta želite? - zapitala ga je gospa Vu. Osetila je da je naglo obuzima neki čudan gnev zato što je naišao neočekivano. Znala je i sama da je on bio sin koga je najmanje volela. Bio je svojevoljan, manje umiljat nego Lijangmo i Ćemo, manje sklon igri i šali nego mali Jenmo. Dok je bio mali, više je voleo društvo služinčadi nego društvo svoje porodice, a ona je mislila da je to znak njegove niže vrednosti. Na izgled, s njim je postupala isto kao i sa ostalima, ali je u duši znala da ga voli manje nego ijednog od njih. On je, bez sumnje, osećao tu razliku jer joj je retko izlazio pred oči pošto je navršio petnaest godina, i to jedino kad bi poslala po njega. - Zašto ste došli, Fengmo? - zapitala je opet kad joj on nije odgovorio. On je nastavljao da pilji u mladu devojku, a ona je u jedan mah, kao da je osetila njegov pogled, podigla dotle oborene oči, pogledala ga je letimično, a onda ih opet spustila na svoj posao. - Došao sam da vidim, da vidim kako ste, majko - zamucao je Fengmo. - Ja sam potpuno dobro - odgovorila je hladno gospa Vu. - A i zbog nečeg drugog - rekao je Fengmo. Gospa Vu je ustala. - Onda hodite u biblioteku. Ušla je unutra idući ispred njega, ali nijedno od njih nije selo kada su se tu našli nasamo. Ume-sto toga, Fengmo je pokazao rukom na devojku: - Majko - rekao je - je li to ona? - Fengmo, zar ste došli da me to pitate? - rekla je gospa Vu strogo. - To nije vaša stvar. - Jeste, majko - rekao je on strasno. - Pomišljate li, majko, šta znači to za me? Prijatelji će mi se smejati i zadirkivati me. 104 - Jeste li došli da mi to kažete? - zapitala je gospa Vu. - Jesam - uzviknuo je Fengmo. - Bilo je dovoljno zla i pre ovoga. Ali sada, sada sam je video ... ona je tako mlada, a moj otac... on je ... on je star. - Vratite se odmah u svoje odaje - rekla je gospa Vu isto onako hladno kao i maločas. - Nije lepo od vas što ste ovamo upali nezvani, ne pitajući prethodno po nekom od posluge hoće li mi vaša po-seta biti ugodna u ovom trenutku. Što se tiče vašeg oca, ne priliči se mlađem da sudi starijem od sebe. Bila je naviknuta na upornost Fengma. Začudila se stoga kada je videla da se pokolebao. Videla je tamnu rumen koja je obasula njegovo lice i prime-tila da mu usne podrhtavaju. On se okrenuo bez reci i napustio sobu i dvorište ne osvrćući se, glavom bez obzira. Ali je gospi Vu bilo duboko neprijatno što su se njih dvoje videli. Mada je kršila često stare običaje, a kršila ih je bez oklevanja kad god bi to smatrala za shodno, postojano se pridržavala onoga koji je u njegovim ranim godinama odvajao muško dete od ženske čeljadi. U njenoj kući, sinovi su odvojeni od svih žena po navršenoj sedmoj godini. Ona čak nije ni korila sluge zbog njihovih neznalačkih odgovora na pitanja dečaka. Čula je

jednom Fengma kako pita domostrojitelja: - Zašto mi više ne dozvoljavaju da se igram s mojim dvema rodakama? - Dečaci i devojčiče se ne mogu igrati zajedno jer im se inače noge potprište - odgovorio je do-mostrojitelj, šaleći se samo upola. Obično veoma žustra kad god bi trebalo ispraviti neznanje nekog čeljadeta u kući, gospa Vu je oćutala tog puta i pustila stvar da prođe bez pre-kora sa njene strane. A sada je Fengmo video devojku pre nego što je zauzela svoje mesto u kući, a i devojka je videla njega. Ko zna u kakav bi se požar mogla izmetnuti iskra toga prvog susreta? Hodala je gore-dole po bi- 105blioteci. Kad god bi prošla kraj otvorenih vrata, mogla je da vidi glavu mlade devojke prilježno nagnutu nad onim đonom, i njenu ruku koja je zabadala i izvlačila iglu. Njena odluka se stvorila najednom. Ta se stvar mora resiti odmah. Devojku će zadržati. Ali ona mora tačno shvatiti u čemu se sastoji njena dužnost. Izišla je i bržim korakom nego obično i sela opet na staro mesto. - Resila sam se - počela je naglo. - Vi ćete ostati u ovoj kući. Devojka je digla oči sa svoga posla, držeći u ruci iglu kojom se upravo pripremala da probode sukno, ali koja je bila zastala u vazduhu, ne dovr-šivši bod. Ustala je iz poštovanja prema gospi Vu. - Mislite da vam se dopadam? - zapitala je tiho i bez daha. - Da, ako budete vršili svoju dužnost - rekla je gospa Vu. - Vi ste došli ovamo da biste služili mome gospodaru, da biste zauzeli moje mesto... u izvesnim stvarima. - Razumem - rekla je devojka isto onako potmulim glasom kao maločas. Oči su joj bile čvrsto uprte u lice gospe Vu. - Morate da znate - nastavila je gospa Vu - da je naša kuća u mnogom pogledu još starinska. Ovde nema odlaženja i dolaženja između dvorišta muškaraca i žena. - O, ne - složila se brzo devojka. Ruke su joj se spustile u krilo, ali su joj oči ostale nepomične. - U tom slučaju - rekla je gospa Vu odsečno, što je čudno odudaralo od uobičajenog načina njenog govora - nema nikakvog razloga da se stvar ne zaključi. - Ali zar ne treba da ja imam svoje ime? - zapitala je devojka sa bojažljivom zabrinutošću. - Zar ću bez imena biti u ovoj kući? Bilo je nečega žalostivog i dirljivog u tom pitanju, što je zaključila i sama gospa Vu. - Jeste - rekla je - vi morate imati ime i ja ću vam ga dati. Zvaću vas Čijuming. To znači Ozarena Jesen. 106 Tim imenom jasno obeležavam vašu dužnost. U njega je jesen, a vi ste zrak koji će je obasjavati. - Čijuming - ponovila je devojka. Kao da hoće da okusi na jeziku još jednom, dodala je: - Ja sam Čijuming. IV G. Vu nije dolazio u blizinu gospe Vu, a ona je pustila da tako i ostane. Posle toliko godina provedenih s njim znala je i sama šta se dešava u njegovoj duši. Da je bio odlučno protivan ostanku devojke pod njegovim krovom, on bi došao do gospe Vu i rekao joj svoje mišljenje, odlučno i plaho-vito, a možda i u smehu. Ali njegovo povučeno držanje dokazivalo je u njenim očima da je voljan dovođenju devojke u njegovo dvorište i da se pred gospom Vu potajno stidi svoga prećutnog pristanka. Poznavala ga je dovoljno da bi slutila da se u duši možda čak i gadi pomalo nad samim sobom, ali suviše malo da bi mu to bilo od pomoći u borbi sa njegovom sklonošću. I tako, kao što nikad nije bio kadar da se ne polakomi za dobro začinjenim jelom na stolu, tako neće biti u stanju, ma koliko žudeo za savršenstvom, da uskrati sebi zadovoljstva koje bi mu mogla pružiti jedna mlada žena. Nije on bio ni neprijatelj ni gospodar svoga sladostrašća, mada je godinama bio u stanju da se zadovoljava sa gospom Vu kao svojom ženom. Ali je gospa Vu bila svesna, mada nije bila sujetna, da bi mogao biti zaveden i na drugu stranu da je ona bila manje lepa i manje savesna kao žena. Brižljivo se starala da bude uvek zadovoljan u svemu. Kad bi osetio želju da sazna ma šta što bi se moglo naći u knjigama, ona bi se obavestila i kazala mu šta je pronašla. Kad bi pokazao ljubopit-ljivost za nešto strano, ona bi se uputila i u to i rekla šta bi čula i pročitala. Tokom svih onih godina koje su proveli zajedno, nijedna njegova želja nije ostala nezadovoljena. Ali je ona znala takođe, 107i to je nije bolelo, da je to bilo stoga što je ona proučavala njegove želje i što bi im, kada su bile maglovite, razgovorom i razbiranjem o njima pažljivo i umešno pomagala da se rasvetle, pa čak i pred njim samim jasno ukazu. Ni ona nije bila nezadovoljna njime. Nije se najednom razočarala u njemu. U početku je njegovo ćudljivo ljubopitstvo smatrala za buđenje jednog duha čiji je razvoj bio ometan zato što mu je njegova majka činila na volju preko svake mere otkad se rodio. Stara gospa nije nikad davala starom gospodaru nikakvu vlast nad njihovim jedinim dete-tom, za kojim je ludovala više nego što priliči, jer je samo ono ostalo u životu od sve dece čije je rađanje preturila preko glave. Stara gospa se prvo svađala, otvoreno i žestoko, kada je stari gospodar izrazio želju da svog sina uzme pod svoje okrilje i stegu. To se dogodilo kada je dečaku bilo sedam godina. Do toga vremena, pokoravajući se običaju koji se poštovao u svim sličnim porodicama, stari gospodar je

dozvoljavao da mu sin živi u odajama i dvorištima svoje majke. Ali je tada rekao staroj gospi da je dečaku vreme da pređe u dvorište svoga oca. Stara gospa nalazila je jedan za drugim izgovore da se tome ne povinuje. Dečak je kao imao oset-ljivo grlo i stoga je morao da bude negde gde bi se na njega i noću moglo pripaziti; onda je, opet, slabo jeo i morao se nutkati pri jelu. Kad je stari gospodar strogo zahtevao da ga posluša, ona se rasplakala, a kad se naljutio, ona se rasrdila još više od njega. Ali je on umeo biti tvrđi od kamena, te je ona, najzad, bila prinuđena da mu se povinuje. Kad mu je bilo devet godina, dete je preseljeno u jednu malu odaju do spavaće sobe svoga oca, a stari gospodar je uzeo u svoje ruke učenje i odgoj jedinca. Ali je ta mala soba imala, avaj, i sporedna vrata, na koja se lepi, samovoljni dečak mogao iskrasti noću i odšunjati do svoje majke! Strpljivo i nežno, stari gospodar je poučavao sina, ali bez ikakvog dej-stva. Umesto vladanja samim sobom, čemu ga je on 108 učio, ona ga je i nehotice, iz prevelike ljubavi, učila samovolji i lenjosti, pomažući mu da se igra i kada je trebalo da uči. Hranila ga je skupim poslasticama, a kad bi se njegov detinji trbuh pretrpao i za-boleo ga, davala rnu je da popuši lulu opijuma da bi mu ublažila bolove. Samo dobro zdravlje i večito nemiran duh spasli su dečaka od pušenja toga otrova, ne dozvoljavajući da mu to pređe u neizlečivu naviku. Tako se desilo da je stari gospodar, kada mu je sin napunio dvadesetu, uvideo da je volja stare gospe nadvladala njegovu i predao joj sina. - Sine moj - rekao je na kraju toga susreta - vi ste se opredelili za ženu, stavljajući je iznad čoveka, za vašu majku umesto za vašeg oca, za lagodnost umesto za postignuća. Neka bude tako. Sada ostaje da vam se za ljubav naše kuće nađe žena koja će dati snage vašoj slabosti. Mladić je bio zaplašen dubokom ozbiljnošću glasa kojim mu je otac govorio tom prilikom i požurio se da ode što je pre mogao do majke, kao što je činio uvek kad bi se nečeg prestrašio, i zaboravi za nekoliko časaka u njenoj blizini neprijatno uzbuđenje - koliko retko i koliko kratkotrajno - koje ga je trenutno bilo obuzelo. Gospa Vu je dovedena u njihovu kuću uskoro posle toga. Desetog dana po venčanju, stari gospodar je poslao po nju, poručujući joj da dođe u njegovu biblioteku, i porazgovarao tada s njom o svome sinu: - On će biti ono što vi od njega načinite. Neki se ljudi grade sami, ali će on uvek biti delo ženskih ruku. Ali vi ne smete dozvoliti da on to sazna. Ne prebacujte mu nikad njegovu slabost, jer bi tada postao nepovratno slab. Ne dozvolite mu nikad da oseti da bi bio beskoristan kad vas ne bi bilo, jer će, inače, postati beskoristan jednom i za-svagda. Moraćete da pronađete ono nekoliko snažnih niti koje se još kriju u njegovoj prirodi, i od njih da izatkate osnovu njegova života. Kad naiđete na koju slabu nit, ne uzdajte se u nju. Utkajte potajno na mesto nje svoju sopstvenu. 109Bila je tada veoma mlada, a njen muž lep i veseo, a ona, pored toga, opijena brakom. Ničega se nije plašila. - Volim ga - rekla je jednostavno starom gospodaru. Pogledao ju je iznenađeno jer je bilo protivno običajima da jedna žena govori tako smelo. Ali je glas kojim je kazala te neobične reci bio veoma ne-žan i ljubak, a ona ćela izgledala tako osetljiva i čedna izgovarajući ih da on nije imao srca da je prekori. Umesto toga, oborio je samo glavu i rekao: - Onda imate u svojoj ruci najoštrije oružje kojim jedna žena može da raspolaže. Proteklo je, možda, deset godina dok je gospa Vu došla do punog razumevanja čoveka za koga je bila udata i koga je još nežno volela. Izbila je na sve granice i stavila ruku na sve međe njegove duše, ali tako sporo, tako postepeno, da nije nikad osetila bol razočaranja. A te granice i međe opasivale su malen prostor. Sada je uviđala da je bila lišena ko-rena sva radoznalost i sva pitanja koja su je isprva uzbuđivala, zatim, što je u tome videla znake buđenja jednog darovitog, ali zapuštenog uma. Za njega su to bili samo razni načini i oruđa njegove razonode. Putevi bez ikakvog cilja na kraju. Uvek je postojala mogućnost da mu postavljeno pitanje iznenada dodija i da ga prestane slediti, i da ona tada opet mora da otkriva put kojim će sledeći vetar duvati. To je bilo vreme kada je ona sama prekoračila granice do kojih je on mogao domašiti, i dozvolila da se njene međe razmaknu dokle god su htele. Ali mu o tom nije govorila. Doista, zašto bi to i činila, kad on ne bi razumeo šta mu kazuje? Dovoljan deo nje kretao se unutar granica njegovog poimanja, tako da je on mislio da je ona još uz njega. Sada je resila da mora otići do g. Vua i reći mu sama da je devojka pronađena i da je spremna. On je, svakako, od slugu već čuo za novost, ali mu to ipak mora i ona kazati. Ne srne biti nikakva od- 110 laganja, jer je Fengmo video devojku. Viđenje sa jednom mladom ženom ne mora značiti ništa za mlada čoveka, ali može da znači i sve. U plimi mladosti vazda nastupa čas kad svaki sličan susret, ma kako slučajan bio, može da bude opasan kao zakazan sastanak. Ako g. Vu bude u prikladnom raspoloženju, poslaće mu Čijumingu čim je bude mogla spremiti i otpremiti. Čijuming se osećala veoma srećna tog sunčanog letnjeg jutra. Gospa Vu je bila poslala Jingu u jednu bogato snabdevenu radnju po dobru pamučnu tkaninu ukrašenu cvećem, i neku bolju svilu, te je jedan trgovački pomoćnik doneo uskoro na izbor čitave topove slične robe, od koje je gospa Vu sada izabrala sve što je potrebno da bi se za Čijumingu mogle pokrojiti tri potpune presvlake nove odeće. Želela je da zadovolji devojku i

dozvolila joj je stoga da pokaže sama koje su njene omiljene boje i šare. Bilo joj je milo kada je devojka odabrala sitne šare i blage boje. Bilo joj je još milije kada se devojka odmah prihvatila posla da bi sama sašila haljine od kupljenih tkanina. Čijuming je stajala za stolom gde je prvo raza-strla pamučnu tkaninu sa cvetnom šarom. Zatim je zastala, držeći u vazduhu podignute gvozdene ma-kaže. - Treba li da ih skrojim tako da budu slične vašim haljinama, starija sestro? - zapitala je. Njena odeća bila je širokih rukava i kratka kaputa, kao u žena sa sela. - Jinga će vam pomoći da načinite kroj koji priliči ovoj kući - odvratila je gospa Vu. I tako je Jinga razmerila tkaninu i obeležila je komadom bela kredo vita kamena, a onda je srezala po kroju vitkog i oblog tela mlade Čijuminge. A dok se to događalo, devojka je stajala u zanosu nepomućenog zadovoljstva. - Još nikad u životu nisam imala haljinu od nove tkanine - rekla je šapatom. Pošto je srezana sva parčad haljine, uvukla je konac u iglu i stavila na kažiprst bakarni prsten, 111 koji joj je služio kao naprstak, i zasela za posao opijena radošću. Šila je polagano i pažljivo, a Jinga je posmatrala da bi utvrdila da li je bod dovoljno sitan i ujednačen. Gledajući Čijumingu, gospa Vu je opet osetila kako je žiga oko srca ono čudno ose-ćanje neodređene krivice, kao da se pripremala da učini nešto nažao toj devojci. Odlučila je da odmah pođe i nađe g. Vua. Rukom je dala znak Jingi da pređe s njom na trenutak u susednu sobu. Tu, gde je devojka nije mogla čuti, gospa Vu je rekla sobarici: - Morate joj pomoći. Postarajte se da joj bude brzo gotova jedna presvlaka donjeg rublja, kao i jedna gornja haljina. Možda ću je otpremiti odavde još sutra, ali će to zavisiti od toga šta će doneti i na šta će me uputiti današnji dan. - Molim, milostiva gospođo - rekla je Jinga, pazeći da ni licem ni glasom ne pokaže bilo zadovoljstvo bilo žalost. Gospa Vu je potom izišla iz svog dvorišta, prvi put otkako se tu preselila. Uz put je zastala po dužnosti, da bi videla staru gospu. Zatekla ju je u dobrom zdravlju. Sedela je na suncu pred svojim vratima, neobično vesela i vedra, a jedna služavka trljala je uljem njena stopala i članke koji su toga dana slučajno bili malo natečeni. - To je od rakova - rekla je stara. - Od rakova mi uvek natiču noge. Ali kad sam već jednom nogom u grobu, zašto bih se zbog toga odricala rakova? Moje noge i članci mi ionako malo vrede. Pila sam takođe mnogo vina uz rakove, da bih spra-la otrov. Stara gospa bila je potpuno zaboravila, očito, da je zbog naložnice bila ljuta na svoju snahu, a gospa Vu je nije podsetila na to. Zastala je da bi po-smotrila natekle noge stare gospe i naredila služav-ci da ih trlja odozdo naviše, tako da bi se krv penjala umesto da silazi. Zatim je produžila svojim putem. Očekivala je da će zateći g. Vua u svojim starim dvorištima, umesto u njegovom, pa je tamo i otišla. 112 To je bilo dvorište u kome su tih dana venule njene srebrne orhideje. Sagnula se da bi videla ima li biljnih vašiju na lišću, ali nigde nije primetila ni jedne. To je bio trenutak u kome je ugledala g. Vua, koji je sedeo pod krovom, u kućnim haljinama. Vero-vatno zbog vrućine, imao je na sebi bele svilene pantalone široke oko članaka i svilen kaput, raskopčan na glatkim prsima. Mahao je lepezom od be1 -svile, na kojoj su bili naslikani zeleni bambusi, i držao u ruci ćasu za čaj. Na stolu su bili prazni ta-njirići od doručka. Primetila je zabunu i izvesnu zlovolju na njegovom dobro uhranjenom lepom licu, i po staroj navici rekla mu je veselo: - Vreme je, mislim, da opet posadimo božure u ovom dvorištu. Šta vi kažete na to, oče mojih sinova? - Nisam nikad mario za te male sive orhideje - odgovorio je on. - Više volim nešto u boji. - Postaraću se još danas da ih povade i da zasade božure namesto njih - produžila je ona. - Ako im kupimo saksije, to im neće smetati da i dalje cvetaju. On je, ipak, ustao, prešao sitnim korakom iz sobe u dvorište i stao kraj nje, posmatrajući orhideje. - Crvene i ružičaste božure - rekao je kao da objašnjava stvar o kojoj je zrelo promislio <- i jedan beo, recimo, na svakih pet crvenih i ružičastih. - Dobra srazmera - složila se ona. - A gde je Jenmo? - zapitala je. Njen najmlađi sin bio je obično negde u blizini svoga oca. - Poslao sam ga juče na selo - odgovorio je g. Vu sa izvesnom svečanošću u glasu. - Premlad je za ovu pometnju u kući. - To ste pametno učinili - rekla mu je ona. - Vi ste uistinu uman čovek. - Pogledala ga je sa izrazom tople naklonosti u očima. Bio je visoka stasa, pomalo gojazan, jer je voleo dobar i ukusan zalogaj. - Kako ste jutros? - upitala ga je. Izgledate kao knez blažene zemlje Ču. - Dobro - odgovorio je - veoma dobro. - Ali je ona primetila na njemu izvesnu nestrpljivost. Nasmešila se. 8 Paviljon žena

113- Nisam vas zaboravila - rekla je. Njen ljupki glas bio je sav prožet nežnošću. - Osećam se kao da jeste - progunđao je on. Razdrljio je kaput i hladio se jedan trenutak lepezom po golim grudima, mašući njome brzo i snažno. - Bio sam veoma usamljen, čekajući da se na nešto resite. Ja sam dobar suprug, Eilijen! Drugi čovek ne bi otrpeo ovako dug rastanak. Toliki dani! Dosta je toga, doista vam kažem! - Nisam vas ni za trenutak zaboravila - rekla je ona. - Tražila sam revnosno, i našla najzad. Mlada žena je ovde. Jarko rumenilo oblilo je lice g. Vua. - Eilijen - rekao je - ne govorite opet o tome. - Vi ste morali čuti da je ona ovde - nastavila je gospa Vu svojim jasnim glasom. - Ne obraćam nikakve pažnje na razgovore služinčadi - rekao je on, držeći se veoma gospod-stveno pri tom. Ali je ona znala da je to samo njegova predstava o samom sebi. Slušao je on, u stvari, sve što mu je pričao njegov lični sluga i smejao se njegovim šalama, jer je taj čovek bio rođeni šaljiv-čina i pajac i dobro znao da njegov gospodar voli da se nasmeje. Sa ljupkim pokretima gospa Vu se spustila u jednu baštensku stolicu. - Mlada žena je uistinu zgodna - promrmljala je tiho. Sa uobičajenim spo-kojstvom, njene nežne ruke spustile su se u krilo. - Zdrava, mlada, lepuškasta, čedna ... - Zar u vas nema ni trunke ljubomore? - prekinuo je on u po reci njeno izlaganje, oporim glasom. Stajao je jasno obasjan suncem, a njoj se dopala slika koju je ono načinilo od njega - sjajna crna kosa, glatka koža boje poput zlata, lepo krojene usne i krupne smele oči. - Vi ste tako lepi - rekla je smešeći se - da bih možda i bila ljubomorna kad ona ne bi bila takvo dete, tako jednostavna, manja od makova zrna među nama dvoma. - Ne mogu da razumem zašto ste prekonoć postali tako čudovišno hladni - požali se on. - Eili- 114 jen, prošle nedelje bili ste... kao i uvek. Ove ne-delje... - Navršila sam četrdeset godina - rekla mu je ona, smešeći se još uvek. Zatim ga je ponudila pokretom ruke da sedne kraj nje. - Hodite - nagovarala ga je umiljato - sedite ovde. Tek što je seo, ugledao je Fengma, koji je prolazio kraj vrata. Pogledao je unutra, video da mu roditelji sede jedno kraj drugog, i brzo se udaljio. - Fengmo - zovnula ga je ona. Ali je mladić nije čuo i nije se vratio. - Moramo da ženimo ovog našeg trećeg sina - rekla je gospa Vu. - Kako bi bilo, šta mislite, da odmah porazgovaram sa gospom Kang, možda još sutra, i da zaprosim malu Linaj u njegovo ime? - Vi ste uvek birali žene našim sinovima - odvratio je on. - Ćemo je sam izabrao svoju - podsetila ga je ona. - Zelela bih da izbegnem tu grešku sa Fengmom. - Imate pravo - rekao je on. Bilo joj je drago kada je videla da mu je glas ostao ravnodušan pri pomenu lepe Linaj. Bio je zaboravio na nju. Mislio je samo na sebe. Odlučila je da govori s njim bez okolišenja, kao da mu je naručila novo odelo ili nove cipele. - Ukoliko nemate ništa protiv, poslala bih vam devojku sutra - rekla je. Žarka rumen je opet kao plamen liznula uz obraze g. Vua. Stavio je palac i kažiprst u mali džep na kaputu i izvukao odatle paklo stranih cigareta, pa izvadio jednu i pripalio. - Znam da ste tako đavolski uporna žena da bih se mogao ubiti lupajući glavom o zid vaše želje - promrmljao je odbijajući guste dimove. - A zašto da se ubijam? - Je li moja tvrdoglavost ikad umanjila vašu sreću? - zapitala je ona. Glas joj je treptao od prigušenog smeha. - Nije li to uvek bila upornost vas radi? 115- Ne govorite mi o toj stvari - rekao je on. Odbio je naglo čitav oblak dima. - Nikad mi više ne pominjite tu devojku! - Nemamo nikakvog razloga da razgovaramo 0 njoj - saglasila se s njim gospa Vu. - Poslaću vam je sutra uveče. Ugledala je drugu priliku na kapiji dvorišta i prepoznala svog najstarijeg sina, Lijangma. I on je nailazio u prolazu, ili se bar tako činilo. - Lijangmo! - pozvala ga je ona. Ali je Li-jangmo takođe otišao i nije se vratio. G. Vu se naglo digao. - Setio sam se sada da sam jednom čoveku zakazao sastanak u čajdžinici - rekao je gospi Vu. - Upravitelj imanja misli da bi nam trebalo kupiti onu njivicu što je moj deda, pre tri pokolenja, poklonio jednom od naših slugu koji mu je spasao život. Njegovi naslednici su pripravni da je prodaju. Kad bismo to iskoristili, imanje bi opet bilo zaokrugljeno kao negda. - Bilo bi to veoma dobro - rekla je ona - ali petina ne bi smela da staje više od sedamdeset pet dolara. - Mogli bismo mu, možda, dati i osamdeset dolara - rekao je g. Vu. - Bila bih srećna kad ne bi bilo više - rekla mu je ona. - Moramo misliti na svoju decu. - Neće biti više od osamdeset - obećao je g. Vu. Okrenuo se i ušao u kuću, a ona se digla sa svog mesta i spremila da produži svojim putem. Ali se

t. Vu zaustavio i okrenuo na samom pragu. Pogle-ao je u nju. - Eilijen - doviknuo je - ja ne mogu primiti na sebe krivicu ni za šta! - Ko će vas da krivi? - odgovorila je ona. - I, uzgred budi rečeno, zaboravila sam da vam kažem njeno ime. Zove se Čijuming. Ona će biti svet-lost vaše jeseni. Na te reci g. Vu je otvorio usta, zatvorio ih - 1 udaljio se bez reci. Zamišljenih očiju gospa Vu se zagledala u svoje orhideje. „Hteo je da mi dobaci neku kletvu", pomislila je, „ali nije znao kako bi to učinio." 116 Osetila je iznenada neku neodređenu bojažlji-vost i duboku čežnju da se vrati u svoje tihe odaje, ali je znala da joj je to branila dužnost prema njenim sinovima koji su je sigurno očekivali. Mora ih posetiti sve redom, jednog za drugim. Zatekla je Lijangma u susednom dvorištu oko koga su bile raspoređene odaje njegove porodice i njegove. Bio je to srećan dom pun živosti. Lijang-mov sinčić igrao se sa dadiljom u dvorištu. Prišao je gospi Vu čim je ušla. Ona ga je pomilovala po obrazima i sagnula se da omiriše njegovu čistu de-čiju put. - Mali moj dundica - rekla je nežno. - Ah, obraščići ti tako slatko mirišu. Lijangmo je čuo njen glas i izišao iz kuće. Bio je obučen za ulicu. - Evo me, majko. Spremao sam se upravo da iziđem i vidim kako napreduje pirinač. Vreme je da se proračuna vrednost žetve. - Odložite svoj izlazak, sine moj - rekla je ona. Uzela ga je ispod ruke koju joj je ponudio, a on ju je onda odveo do baštenske stolice pod jednim borom, koji je tako kresan i vezivan da je zasvodio sedište kao nebo postelju. - Došla sam da vas zamolim da odete sa svojim ocem u čajdžinicu. On misli da otkupi njivu koja je pripadala porodici kroz tri pokolenja. Sin sadašnjeg sopstvenika je pušač opijuma, kao što vam je poznato, te je to zbilja dobra prilika da opet priključimo tu zemlju našem posedu. Ali vi morate otići na razgovor sa vlasnikom i postarati se da se za nju ne ponudi više od sedamdeset dolara. Vaš otac pominje osamdeset. Ali se ona može dobiti za sedamdeset po petini jutra. Ljudi nas pljačkaju zato što misle da smo bogati, a niko nije dovoljno bogat da bi se dao pljačkati. - Otići ću, majko, naravno - rekao je on. Vi-dela je da zbog nečeg okleva i znala odmah da bi želeo da se raspita za Čijumingu. Ali se ona bila čvrsto resila da ne razgovara o devojci ni sa jednim sinom. Ne bi bilo dobro dozvoliti jednom kolenu da pretresa drugo. 117 <m- Gde je Meng? - zapitala je. - Nisam je vi-dela od svog rođendana. Zelela bih da je pitam, a i vas takođe, sinko, šta mislite da li bi Linaj bila zgodna prilika za Fengma? - Linaj? - Lijangmo nije mislio na to. - Ali hoće li Fengmo dozvoliti da vi o tome rešavate? - Ako ne bude hteo, pustiću ga neka se sam odluči da uzme Linaj za ženu - rekla je gospa Vu i propratila te reci svojim ljupkim, poluglasnim smehom. - Nikad ne silim nikog ni na šta. Meng je u tom trenutku izišla iz kuće. Glavna joj je mana bila što je izjutra bila uvek pospana i aljkava sat-dva pošto bi se digla iz postelje. Kada je toga jutra čula gospu Vu, sedela je u noćnoj ode-ći i nepočešljana. Pohitala je u stražnju odaju i pristojno se obukla i doterala. Izišla je odatle sveza i lepa kao neuzabrana ruža - koja više nije bila pupoljak, ali se takođe još nije bila potpuno rascve-tala. Zamorena trudnoćom, ona je tih dana ostavljala utisak neke beskrajne blagosti i mekoće. Njene krupne oči bile su vlažne, a usne napola rastvorene. Uši su joj krasile biserne minđuše koje je dobila na dar od gospe Vu. - Majko - rekla je namesto pozdrava - jeste li nam došli? - Kako vam lepo pristaje biser - rekla je gospa Vu. Pogledala je Lijangma. - Idite, sine moj - zapovedila je ljupkim glasom, znajući da će se on, kao i uvek, povinovati njenoj roditeljskoj vlasti, mada ona nikad nije izgledala stvarna; toliko je bila neusiljena lakoća kojom se gospa Vu služila. - Meng i ja ćemo malo popričati. Kada je Lijangmo otišao, ona je stala da posma-tra snahu od glave do pete. - Povraćate li još ujutro? - zapitala je sa prijateljskom toplinom. - Tek sam počela - odvratila je Meng. - To jest, muči mi se, ali naprazno. - Još desetak dana, pa će i to uistinu početi - rekla je gospa Vu. - Zdravo dete, naročito ako je muško, uvek nagoni majku na povraćanje dobra tri meseca. 118 - Ova mala repica doista se tako ponašala - rekla je Meng, napućivši svoju crvenu donju usnu na svog sinčića, koji je upravo jahao na dadilji kao na konju. Gospi Vu je uvek trebalo malo vremena da bi se približila stvarnom predmetu razgovora sa tom snahom. Nijedno od dece gospe Kang nije imalo krupnoću tela i širinu duha svoje majke. Gospa Vu je razmišljala o tome, gledajući punačku malu pojavu svoje snahe i njene prekrasne male ruke i lice. Bilo je to kao da se njena prijateljica podelila na devetoro u svojoj deci. Dajući život svojoj deci, gospa Vu nije bila svesna nikakve deobe sopstvene ličnosti. Ona ih je stvarala kao potpuno nova, samostalna bića, koja su bila odvojena od nje od časa

svog rođenja. Ali Mejhen se nikad nije odvajala od svoje dece. Pripijala se uz svako od njih kao uz sastavni deo svoga tela i svoje krvi. - Meng, čedo moje - počela je tada gospa Vu - dolazim vam da tražim saveta. Šta mislite, kako bi bilo da isprosimo u vaše majke vašu sestru Linaj za našeg Fengma? Oni su gotovo istih godina, vaša sestra je, mislim, četiri meseca mlađa od Fengma. Ona je lepa, a i Fengmo dobro izgleda. Oboje su zdravi. Horoskope još nisam proučila, ali znam da su meseci njihovog rođenja blagodetni i prikladni. Ona je voda, a on kamen. - Koliko bih volela da mi sestra bude ovde! - uzviknula je Meng. Pljesnula je rukama, zveknuvši prstenjem. A onda je opustila ruke. - Ali, maiko, > moram nešto da vam kažem. Linaj misli da je Fengmo starinski mladić. - Ali zašto? - zapitala je začuđeno gospa Vu. - On nikad nije odlazio od kuće na školovanie. Živeo je samo pod ovim krovom otkad zna za sebe - objasnila je Meng. - Bolje bi bilo da ni vaša majka nije puštala Linaj u školu one godine u Šangaj - rekla je gospa Vu. - Strogost je učinila tvrdim prekrasan lik njenih usana. 119- Naravno, Fengmo bi još mogao otići od kuće na školovanje - rekla je Meng. Zevalo joj se, pa je pokrila usta svojom malom rukom, koja je bila punačka i ukrašena rupicama. - Neću da šaljem Fengma u tuđinu pre nego što sazri. Moja je želja da lik svakog mog sina iz-vaja ova kuća, a ne neka strana škola - odgovorila je gospa Vu. Meng se nije nikad prepirala. - Treba li da upitam Linaj? - rekla je samo. - Ne - odgovorila je dostojanstveno gospa Vu. - Ja ću lično da razgovaram sa njenom majkom. Gospa Vu je bila za trenutak ljuta na Meng. Ali, pre nego što je mogla razmisliti o tome, prime-tila je izraz iznenađenja koji je preleteo detinjastim licem njene snahe. - Oh, nebesa - uzviknula je ona, i sklopila ruke na trbuhu. - Šta vam je? - upitala je gospa Vu. - Da li to već osećam dete, tako rano? - zapitala je svečano Meng. - Opet muško - proglasila je gospa Vu. - Kad se zakoprca tako rano, to je muško. Njoj ne bi priličilo da gubi strpljenje sa svojom snahom kad se nalazila u tom stanju, pa se stoga savladala. Od mladih nije trebalo tražiti ništa osim ispunjavanja dužnosti njihove ženstvenosti, što je Meng nesumnjivo činila. Digla se da krene. - Treba da uzmete malo mesne čorbe, čedo moje - rekla je. - Čorba s pirin-čem je najbolja. Kad se dete miče, to znači da je gladno. - Hoću - rekla je Meng - mada sam upravo doručkovala. Gladna sam danju i noću, majko. - Jedite - rekla je gospa Vu. - Jedite dok ne budete siti i vi i dete. Otišla je. Hodeći kroz prekrasna stara dvorišta, osetila je opet, kao što joj se često događalo, da joj duša napušta njeno telo i utapa se u reku vremena i života, koja se zvala porodica Vu, u koju je stupila pre toliko godina, puštajući njenoj struji da je nosi 120 na svojim talasima i svojim zavojitim putevima. Život i brak, rađanje i opet rađanje - struja je tekla svojim tokom. Zašto bi se srdila na Meng, koja nije mogla misliti ni na šta drugo osim na rađanje? „Sa svojim sinovima, i ja sam dala toj reci života deo njenih voda i nekoliko zaokreta njenog toka", rekla je u sebi gospa Vu. Odsad joj je jedina dužnost bila da čuva čistotu drevne reke u svakom pokolenju i da uklanja prepreke sa njenog puta. Podigla je glavu i duboko udahnula jutarnji vazduh. Izuzimajući tu dužnost, bila je slobodna. Ostajao je još razgovor sa Cemom. Fengma nije želela da vidi pre nego što sazna raspoloženje lepe Linaj. Jenmo je bio otišao. Njeni zadaci za taj dan biće privedeni kraju čim poseti Cema i Rulenu. Ce-movo dvorište bilo je od sviju najmanje privlačno. Stupajući u taj skučeni i pretrpani prostor, ona se još jednom pokajala što mu se tako osvetila za njegov brak. Bile su tu svega dve odaje, a i one su gledale na sever. Sunce ih zimi nije grejalo, a preko leta su bile vlažne. Zatekla je Cema u većoj odaji. Brisao je neko strano tečno mastilo koje je bio prosuo iz boce. Vi-dela ga je pre nego što je opazio njen dolazak i pri-metila odmah da je zle volje. Taj njen sin bio je često rđave volje. Tada bi mu usta bivala naniže povijena, a oči svirepe. Takav je bio i toga dana. Gospa Vu je stupila na prag odaje. - Kako ste, sinko? - rekla je namesto pozdrava. - Jeste li sami? - Rulen je bolesna - odgovorio je, bacajući na pod mastilom umrljanu krpu. - Bolesna? To mi niko nije rekao. - Gospa Vu je prešla visoki prag i ušla u sobu. - Nije izgledala dobro, pa sam joj rekao da ostane u krevetu -- rekao je Ćemo. - Svratiću do nje da je vidim - rekla je gospa Vu. Odgurnula je zavesu od crvene svile, koja je vi-sila na ulazu u susednu prostoriju, i ušla. Bilo je to

121prvi put otkad je Rulen dovedena da je gospa Vu ušla u tu sobu. Videla je da se tu mnogo toga pro-menilo. Umesto na postelji, gde ih više nije bilo, za-vese su zastirale prozor. Na zidovima su visile neke strane slike, a na policama duž zidova bilo je podosta i stranih knjiga. Rulen je ležala na toj postelji bez zavesa, koja je izgledala obnažena, i opustošena. Glava joj je ležala na visokom jastuku, okružena vencem njene kratke kose koja je ostavljala otkriveno ćelo njeno lice, pa čak i uši. One su bile malene i lepe kao dve školjkice. Gospa Vu ih je odmah primetila. - Nisam vam još nikada videla uši - rekla je ljubazno. - Veoma su lepe. Vi treba da nosite min-đuše. Poslaću vam jedan par zlatnih. Rulen je pogledala gospu Vu svojim crnim sjajnim očima. - Hvala vam, majko - rekla je sa krot-košću koja joj nije bila uobičajena. Stoga je i zabrinula gospu Vu. - Plašim se da ste veoma bolesni - uzviknula je. - Umorna sam - priznala je Rulen. - Da niste, možda, u drugom stanju? - zapitala je gospa Vu. Ali je Rulen zatresla glavom. - Umorna sam samo - ponovila je. Stala je da nabira svileni pre-krivač svojim smeđim prstima. - Onda se odmorite, dete moje - rekla je gospa Vu. - Dobro se odmorite. U ovoj kući nema posla u kome vas kogod drugi ne bi mogao zameniti. Klimnula je glavom smešeći se i prešla u drugu sobu, kod Cema. On je pisao tuđinska slova, jedno za drugim, sa stranim perom u ruci. Kad se ona vratila, ustao je sa perom među prstima. - Šta to pišete? - zapitala je gospa Vu. - Učim engleski - rekao je on. - Ko vas uči? - pitala je ona dalje. On se zacrveneo. - Rulen - odgovorio je. Ra-zumela je odmah da se stidi toga i zato je brzo rekla nešto drugo. - Rulen je umorna. Treba da se odmori. 122 - Ja ću je već naterati na to - rekao je vatreno. - Ona previše radi. Juče je prisustvovala sastanku Nacionalnog odbora za obnovu u Domu Gradskog veća i izabrana je za predsednicu Odbora. Vratila se kući potpuno iscrpena. - Opet Nacionalna obnova? - Glas gospe Vu podsećao je na jasne i čiste zvuke majušnog srebrnog zvona. - Ah, to je veoma zamorno. - To sam joj i ja rekao - saglasio se Ćemo. Ona je klimnula glavom, pa otišla posle toga i ušla u svoje dvorište sa nehotičnom žustrmom; Cijuming je sedela na jednoj stolici u dvorištu i šila svoje nove haljine. Gospa Vu je zastala kraj nje, a devojka se upola podigla sa svog mesta. Blagim pritiskom ruke koju je položila na njeno rame, gospa Vu je sprečila devojku da ustane. - Ostanite kod svoga šivenja - zapovedila je gospa Vu. - Sutrašnji dan biće značajan. Vi se morate pripremiti za njega. Devojka se opet spustila u stolicu i dohvatila iglu koja joj je ispala iz ruke i ostala viseći na koncu. Nije progovorila ni reci. Saginjući glavu, počela je opet da šije brzim i spretnim pokretima prsta i ruke. Spuštajući pogled na pognutu mladu glavu, gospa Vu je videla rumen, jarku kao bresk-vin cvet, koja je iskrsla između devojčinih ramena i oblila njen obli vrat i potiljak, sve do korena njene meke, crne kose. * * * Do kraja sledećeg dana gospa Vu je do sitnica smislila kako će Cijuming biti dovedena u dvorište g. Vua. Uzbune će biti najmanje, računala je, ako se to obavi mirno i po noći. Za neko slavlje nije bilo nikakva razloga. To je bila stvar g. Vua i njena - njihovog pokolenja, te bi svaka uloga u tome, koja bi bila dozvoljena mlađem naraštaju, mogla samo da ga dovede u nepriliku. 123 Sutradan je, stoga, naredila Jingi da pomogne devojci u izvesnim sitnim pojedinostima njenog ode-vanja, u čemu će Čijuming svakako biti puka neznalica. Sama je provela dan u biblioteci. Nije nimalo želela da se opet prihvati zabranjenih knjiga. Osećala je, štaviše, da ih možda nikad više neće ni otvoriti. Kakve bi veze još ona mogla imati sa čo-vekom i muškarcem? Izabrala je, umesto toga, neku istorijsku knjigu i počela da čita o vremenu kada nebo i zemlja još nisu bili razlučeni, nego ujedno sliveni u vasionskoj smesi haosa. Dan joj je prošao kao da je napustila svoje telo i lutala prostorima. Niko nije dolazio u njenu blizinu. Znala je da je ćelo kućanstvo čekalo da vidi kako će glasiti njena volja i da niko neće navraćati u njene odaje dok se ne resi sudbina došlja-kinje. Niko nije znao šta bi rekao pre nego što se razmrsi zbrka, koja je bila zahvatila srce i žarište porodice. Njen jedini posetilac bio je upravitelj, koji je u predvečerje javio da bi rado podneo izveštaj o kupovini one zemlje. Poručila mu je da dođe. Kada se pojavio, na pragu biblioteke, digla je pogled sa knjige koju je čitala i pozvala ga da uđe, ne sklapajući je. On je stupio unutra, stao pred nju i izvadio iz nedara presavijen tabak hartije.

- Milostiva gospođo - rekao je - doneo sam tapiju o kupovini njive Vanga. Platili smo osamdeset po petini jutra. Da se naš gospodar držao po strani, ja bih mogao sterati cenu na sedamdeset, ali se on setio da je zemlja nekad data na poklon, pa nije hteo da bude tvrda srca. - Uzeću tapiju - rekla je ona, ne pominjući nijednom reći njegovu žalbu na g. Vua. Ispružila je ruku, a on je u nju stavio tapiju. - Je li to sve? - upitala je. Taj čovek je, bez sumnje, znao šta se događa u kući. Primetila je kada je u jedan mah brzo preleteo pogledom oko sebe kao da mu oko traži neko novo lice. - Je li to sve? - ponovila je ona. Njegov pogled je prestao da luta, ali on ipak, budući grub i priprost čovek, nije umeo da sakrije 124 šta je mislio. Videla je kako se opuštaju uglovi njegovih debelih usana, kako su mu ženice zbunjeno zaigrale, i pročitala je misli koje je gledala ispisane na njegovom licu, isto tako jasno kao da ih čita u onoj zabranjenoj knjizi. - Dakle? - zapitala je oštro. On je oborio oči pred njenom oštrinom. - To je sve, milostiva gospođo - rekao je. - Izuzev što ću, ako vi ne branite, pasuljem zasejati novu zemlju. Dockan je za svaki drugi usev. - Pasulj, a onda ozimu pšenicu - naredila je ona. - To sam i ja mislio - saglasio se on. Ona je klimnula glavom i shvatila onda da je on očekivao neki mali poklon na ime kupovine. Digla se, izvadila iz unutrašnjeg džepa jedan ključ i uta-kla ga u bravu drvenog kovčega, koji je stajao uza zid. Otvorila ga, izvadila je odatle gvožđem okovanu drvenu kutiju, koju je takođe otvorila, i uzela iz nje šaku srebrnih dolara, od kojih je izbrojala deset na njegove oči. - Uzmite ovo, molim vas, kao znak moje zahvalnosti - rekla je uljudno. Digao je ruku i uzmakao korak unazad, vrteći glavom kao da odbija poklon, a onda ga je uzeo. - Hvala vam, milostiva gospo, hvala vam - ponavljao je uzamance, idući natraške, dok nije tako i na vrata izišao. Videla ga je kako se ispravlja u dvorištu i osvrće desno i levo prilazeći kapiji. Dopadalo joj se što joj Čijuming nije izlazila pred oči. Devojka se krila, kao što joj je i priličilo. I to joj je trebalo pripisati u zaslugu. Gospa Vu je zaklopila knjigu koju je maločas položila otvorenu na sto i vratila je u njen povez, a zatim prešla u sobu za sedenje. Jinga je već donela večeru i za nju i za došljakinju. Gospa Vu je pogledala jela koja su bila namenjena devojci. Onda se sagnula nad njima i omirisala ih. - Niste stavljali u njih ni crni ni beli luk, niti išta drugo od jakih mirisa? - zapitala je sobaricu. 125- Ja znam šta valja - odvratila je Jinga kratko. - Ni bibera? - pitala je i dalje gospa Vu. - Od toga se dobija gorušica. - Ništa što dete u kolevci ne bi moglo pojesti - odvratila je Jinga. Njeno umiljato lice naprezalo se da izgleda neljubazno i ravnodušno, da bi njena gospodarica videla da ona i dalje osuđuje njen postupak. Gospa Vu se nasmešila na svoju sobaricu, uprkos njenim srditim očima i napućenim ustima. - Jinga, vi ste sušta vernost - rekla je. - Ali ako uistinu želite da služite kod mene, onda znajte da ja činim samo ono što želim. Ali Jinga nije htela da odgovori na to. - Milostiva gospođo, vaša večera je u vašoj sobi - rekla je opet kratko. Tako je gospa Vu večerala sama u svojoj sobi, sa uobičajenom otmenošću i sporošću, posedela potom još malo za stolom, dok nije popušila svoju lulicu. Zatim je išetala u dvorište gde je baštovan celog dana bio zauzet presađivanjem orhideja. Ona mu je dala tačna uputstva gde treba da ih razmesti. Taj je posao sada bio gotov. On je potrgao cveće i pupoljke i odsekao spoljne listove, ali je na svakoj stabljici ostao po jedan mladi list, umotan oko svoje peteljke, i šiljak, kao nerazvijena zastava na koplju. Njene orhideje će ostati u životu. Dvorište, među-tim, gde su jutros još bile u cvetu, bilo je sada zasađeno rascvalim božurima. Kada se spustio mrak, čekala je jedan čas i ušla u kuću tek pošto su protekli ti prvi trenuci noći. Čijuming se bila okupala, počešljala i obukla nove haljine. Sedela je usrpavno na ivici uzane postelje, sa sklopljenim rukama u krilu. Njeno mlado lice bilo je ukočeno i bezizrazno. Ali ispod njene kose, zaglađeno preko ušiju, gospa je videla da je obliva znoj, koji je ćurkom tekao u dva uzana potočića. Sela je kraj devojke. - Ne smete da se plašite - rekla je. - On je veoma ljubazan čovek. 126 Devojka je brzo pogledala ispod oka, jedva podižući spuštene kapke, a zatim opet oči. - Treba jedino da ga slušate - rekla je gospa Vu. Ali se osećala nekako svirepom još dok je izgovarala te reci. Međutim, zašto bi joj se činilo da je svirepa? Devojka nije više bila dete. Njoj je umro čovek u kome je jednom gledala svog budućeg muža. Da je ostala da živi u kući svoje pomajke, čemu bi se mogla nadati i kakav udes izgledati izuzev da je udaju, kao mladu udovicu nikada venčanu, za nekog drugog seljaka, čija je žena umrla i ostavila ga s mnogo dece na vratu? Ova sudbina bila je sigurno bolja od te? Tako se gospa trudila da bude tvrda srca. Ali je devojka krišom digla ruku i obrisala znoj sa obraza, i to bez reci. - Biće bolje da je vodite odmah - rekla je naglo gospa Vu svojoj sobarici Jingi, koja je stajala čekajući.

Jinga je pristupila devojci i uhvatila je za rukav, ali samo palcem i kažiprstom. - Hodite - rekla je. Čijuming se digla. Njene pune crvene usne rastvorile su se i ona je počela tiho da dašće i da se opire. Oči su joj se raširile i bile crnje nego obično. - Hodite - rekla je Jinga oporo. - Zašto ste, inače, dovedeni u ovu kuću? Devoj čin pogled preleteo je sa sobaričina na gospodaričino lice. A onda je, ne videći ni na jednom od njih ništa što bi joj ulivalo nadu da će izmaći onome što joj je predstojalo, pognute glave krenula za sobaricom i izišla tako na troja vrata, sobna, kućna i dvorišna. Ostavši sama, gospa Vu je sedela neko vreme potpuno nepokretna, ne mičući nijednim delićem svog na izgled obamrlog tela. Ni u glavi se nije kretala nikakva misao. Bila je sva nemoćan plen slepog osećanja i pustila je osećanju da srlja svojim tokom poput mutne jesenje bujice niz stenovitu padinu. Je li patila, je li je išta bolelo? Znala je da nije. Je li za čim žalila? Ne, nikakve žalosti nije bilo u njenom 127srcu. Gubila se u praznini kakvu, možda, duša čo-večja treba da iskusi tek u smrti. Podigla je glavu. Usne su joj drhtale. Nije li to upravo takva pustoš gde gamiže nerođena duša u utrobi svoje majke? Kao što se duša rađa prvi put, možda će i ona biti sada opet rođena, preporođena? Ustala je, izišla u dvorište i pogledala podignuta lica u tamu neba. Noć je bila crna, a četvorougao neba nad dvorištem zastrt oblacima kroz koje nije sijala ni jedna zvezda. Kiše će biti pre jutra. Ali je ona uvek dobro spavala u kišnoj noći. Jinga se vratila i prošla kraj nje, ne videći je u tami. Ušla je u praznu kuću i trgla se, preplašivši se od njene praznine. A gospa Vu je čula tada kako govori poluglasno: __Oh, nebesa? Gde li je sada otišla? Gospodarice ... gospodarice! - Pri dvema poslednjim recima, slu-žavkin glas pretvorio se u vrisak. - Tu sam, glupačo - rekla je spokojno gospa stupajući na prag. - Izišla sam u dvorište da vidim hoće li padati kiša. Jinga je bila zelena kao trava. Rukom je priti-skala srce. - Oh, gospodarice - izustila je jedva, teško dišući. - Ja sam, mislila... ja sam mislila ... Gospa Vu se nasmejala. - Kad biste samo hteli prestati da mislite, bili biste mnogo srećniji. Treba da se ostavite mišljenja na me, Jinga. Nemate vi za to nikakve potrebe. Jinga je uzdahnula opustivši ruke. - Hoćete li da legnete sada, gospodarice, kao i obično? - Zašto da ne? - upitala je gospa Vu svojim ljupkim glasom. - Počinje da pada kiša. Već joj čujem kapi na krovu. Popela se sat docnije u svoju prostranu postelju. Legla je sveže okupana, u svežoj presvlaci od bele svile. Jinga je najednom zajecala. - Koja je nevesta tako lepa kao vi? - uzviknula je između dva jecaja. 128 Glava gospe Vu ležala je na jastuku, ali se podigla na te reci. - Kako se usuđujete da plačete kada ja to ne činim? - rekla je. Gutajući suze i gušeći jecanje, Jinga je odrešila i navukla zavese na postelji. Iza tog velelepnog zaklona od raskošne svile, gospa Vu je skrstila ruke na prsima i sklopila oči. Nad glavom je čula kišu koja je lila niz crepove krova, ujednačeno i umirujući. Što se tiče Čijuminge, ona je prvo koračala po mraku, smerom koji joj je bio tuđ. Od časa kada je stupila unutra, ona još nikad nije bila izišla iz dvorišta gospe Vu. Otpremljena odatle, ona se sada ose-ćala lišena svakog skloništa i krova nad glavom, po drugi put siroče, kao što je postala već jednom onda kad su je ruke žene, na kojima je nošena, spustile na zemlju ispod gradskog zida i tu ostavile. Ali tada nije bila svesna svoje nevolje, kao ovog puta. Međutim, njen život je bio takav da se odavna naučila da ćuti, ma šta bilo, jer je ionako niko ne bi čuo kad bi dozivala u pomoć. Palcima i kažiprstom Jinga je još držala njen rukav i upravljala njenim koracima, vukući je jedva primetno. Ali joj ona nije ništa govorila. A Jinga je, takođe ćuteći, hodila kaldrmom iz jednog dvorišta u drugo. U dvorištu stare gospe bila je tišina jer je to staro stvorenje legalo u postelju o zalasku sunca. Negde u pravcu zapada zaplakalo je neko dete. Bilo je to dete najstarijeg sina. Jinga je čula ili mislila da čuje sa severne strane jecanje jedne žene. Zastala je da bi oslušnula. - Slušaj - rekla je. - Ko to plače u noći? Čijuming je digla glavu. - Sada ga više ne čujem - rekla je Jinga. - Bila je to, možda, samo ucveljena golubica. Krenule su dalje. Srce došljakinje počelo je da lupa. Sva su joj se čula napregla. Na koži je ose-ćala vlagu vazduha. Da, uistinu, čula je i ona ženu koja je jecala. Ali koja je to žena jecala u ovim dvorištima? Ona to nije pitala. Šta bi mogla uči- 9 Paviljon žena

129niti kad bi znala čiji je to plač? Njena bespomoćnost ukazala se pred njenim očima u svoj svojoj veličini i prestrašila je, pa je i ona htela da zaplače. Morala je progovoriti, dozvati živu dušu, čuti glas koji odgovara njenom, ma to bilo i iz grla te služavke pred njom. - Čudno je, mislim, što su mene hteli - izustila je zadihano. - Pre bih pomislila da će on hte-ti neku žensku iz čajdžinice, neku, znate, koja bi umela ... Ja sam živela samo na selu ... - Naša gospodarica ne bi trpela takvu devojku u našoj kući - rekla je hladno Jinga. Stigli su na kraj svoga puta pre nego što je Čijuming dospela da opet progovori. Dvorište je bilo puno božura. Jedan fenjer osvetljavao ih je odozgo, a njihovi cvetovi žarili su se u zatalasanim sen-kama, gomilice, ali naizmenično, kao ugljevlje nad kojim piri povetarac isprekidana daha. - Ovde nikog nema - saopštila je Jinga. Išla je napred, a Čijuming za njom. Ugledala je veliku sobu, najveću koju je ikad videla. Nameštaj je bio raskošan i tamne boje, a na zidovima su visile slike. Svilene zavese na vratima lepršale su se lagano ta-mo-amo na noćnom vetru. Njihov skerlet odskakao je od zidova koji su imali boju slonove kosti. Stupi- a je unutra bojažljivo. Tu će odsad živeti - ako mu se dopadne. Ali gde je on bio? Nije pitala, a Jinga nije govorila o njemu. Držeći se isto onako hladno kao malopre, Jinga joj je pomogla da se svuče i spremi za noć. Smilovala se tek kada je devojka sela na ivicu kreveta i kada je primetila bledilo njenog lica. - Morate imati na umu da je ovo časna i poštena kuća - rekla je glasno. - Ovde nemate čega da se plašite ako budete vršili svoju dužnost. On je ljubazan, a ona je isto toliko umna koliko je ljubazna. Biće te srećni među ženama, pa zašto se plašite onda? Imate li dom kuda biste mogla odbeći ili majku da vas natrag primi? 130 i Čijuming je zavrtela glavom, a rumen joj je udarila u lice. Opružila se i sklopila oči. Jinga je navukla zavese i udaljila se. Iza zavesa, Čijuming je ležala sama i sva obuzeta strahom. Šta li će je zadesiti za sat-dva? Zidovi goleme kuće zatvarali su je sa svih strana. Odnekud je čula klepetanje pločice mak-džonga. To su se kockale sluge - ili sinovi, možda? Ili je to bio on, sa svojim prijateljima? Je li ikad igde naložnica u kuću dovedena na ovakav način, i ne videvši onog kome je namenjena? Bilo je kao da je supruga, a ne naložnica. Ali žena je bila ona starija gospođa, a ne ona. I kako bi ikad mogla biti tako lepa kao ta žena i kako bi mu se mogla svideti posle one kojoj je svaki pogled blistao lepotom? - Tako sam gruba - pomislila je. - Grube su mi čak i ruke! - Digla je u tami svoje ruke i pustila opet da padnu. Bile su grube i zapinjale opuštajući se niz skupocenu svilu jorgana. Setila se žene koja je jecala. Ko su bila ostala čeljad u kući. Sinovi i žene sinova, sve članovi porodice, s kojima mora naći način da živi u miru da je ne bi omrzli. A ostale sluge, da li bi mogle biti ljubazne kao Jinga? I kako čovek zove sluge? Hoće li njoj, koja ne bi imala čime da plaća usluge koje bi od njih tražila, biti dozvoljeno da se sama služi? - O, da mi je opet naći se u svom krevetu - jeknula je prigušeno. Spavala je celog veka u sobičku, neposredno do sobe svoje pomajke. Njena postelja bile su daske položene na dve klupe, a noću je mogla čuti disanje vola i ono malo živine, koja je spavala na jednoj motki u njegovoj štali, kad bi se vrpoljila ili lepršala krilima. Preko dasaka bio je prostrt pamučni jorgan. Umotavala se u njega, pa joj je tako služio istovremeno kao pokrivač i kao dušek. Ujutro bi je pokadšto budio ptičji izmet koji bi joj kanuo na lice, jer su se vrapci gnezdili pod rožnicima njihova krova. Onda je mislila na dečaka uz koga je rasla, koji je bio sin njene pomajke, ali joj nikad nije bio brat. 9* 131Otkad je znala za sebe, znala je takođe da je u kuću uzeta zato da bi mu bila žena. Nije ga volela zato što ga je poznavala suviše dobro. Bio je seljače kao i sva ostala muška deca u selu. Misleći na njega, videla je pred sobom njegovo okruglo lice i debele obraze kao što su bili njeni kad je i sama bila još malo devojče. A on se, onda, protegao s godinama i izrastao visok i tanak, a kad je umro, ona je upravo počinjala da se stidi pred njim. Umro je pre nego što je dospela da sašije svoju devojačku spremu. Umro je tako mlad, pre nego što je i mislila o njemu kao o svom zaručniku i sutrašnjem mužu. Pomajka je nju krivila za njegovu smrt. - Vi ste navukli prokletstvo na kuću - govorila bi često docnije. - Kud vas ne ostavih da umre-te pod onim gradskim zidom. Vi niste bili suđeni mome sinu. Sećala se koliko su je vređale i bolele te reci. Ona seljačka kuća bila je njen jedini dom, a ona seljanka njena jedina majka. Inače, ta žena nije bila bez srca. Ali istog časa kada je kazala one reci, Či-juming je znala da je opet samo nahoče i da ne pripada toj kući. Kada je došla Liju Ma i kada je posao zaključen, ona nije rekla ni reci. „Šta sam, dakle, mogla činiti nego doći ovamo?" zapitala se na to. Čula je u tom trenutku nečiji korak i krv joj se sledila u žilama. Zgrabila je svileni jorgan, navukla ga do brade i zagledala se ukočeno u navučene zavese. One

su se onda rastvorile. Videla je lepo lice, punih obraza, ni staro ni mlado, pocr-venelo od pića. Miris vina ispunio je skučenu ćeliju postelje. Piljio je u nju poduže, a onda tiho sklopio zavese. Dugo nije čula nikakva glasa. Je li otišao? Nije smela ni da se makne. Ležala je čekajući u gustoj tami zatvorene postelje. Ako mu se nije dopala, sutra će biti otpremljena iz kuće. Ali kuda bi mogla ići? Ako je otpreme, hoće li joj dati malo novaca? Šta se dešavalo sa naložnicama koje se ne bi dopale svome gospodaru? Preplašila se toliko takve sudbine da joj se sada sve činilo bolje od toga. 132 Uspravila se napola naglim pokretom. Sedeći u postelji, razgrnula je zavese jednom rukom i pogledala napolje. On je bio tu, u sobi. Sedeo je u jednoj velikoj naslonjači. Bio je skinuo gornju odeću i ostao u rublju od bele svile. Ali kako se mogao kretati tako tiho da ga nije čula? Pogledi su im se susreli. Ona je onda brzo sklopila zavese, opružila se i pokrila lice rukama. On je prilazio postelji! Ćula je njegov težak ali oprezan korak po popločanom podu. Svilene zavese rastvorile su se kao da ih je neko pocepao s kraja na kraj, a zatim je osetila kako je trgao sebi obe njene ruke kojima je dotle skrivala lice. V Gospa Vu se probudila iz najdubljeg sna kojim je ikad spavala. Bilo je jutro, a ona je prespavala ćelu noć ne budeći se nijednom. Nije se mogla setiti da joj se kad dogodilo nešto slično tome. Na novoj sveci, koju je Jinga stavila kraj kreveta prošle noći, fitilj je još uvek bio beo. Osećanje potpunog odmora bilo je prvo čega je postala svesna. Umora više nije bilo ni u njenom telu ni u njenoj duši. Ali je u tom osećanju olakšanja bilo i nečeg dobro poznatog. Kad se u duhu obazrela na mnogostruke puteve svog bogato ispunjenog života, uspomene su povrvele jedna za drugom, ali u srednjem i neprekidnom nizu. Ćelo njeno pamćenje puklo joj je pred očima, kao prostran, ali jasno osvetljen predeo, vidljiv svuda do zrenika. Tako se osećala posle rođenja svakog svog de-teta. Tokom tih desetih meseci mesečeve godine, u njenoj utrobi je teret bivao teži iz dana u dan, sa-pinjući je sve tešnje i prodirući sve dublje u kutove i zakutke celog njenog bića, sve dok se ne bi morala upeti svim silama svoje brižljive vlasti nad samom sobom da bi mogla od jutra do mraka da zadrži ot-meni i ljupki stav koji je davao boju i čar njenom životu, raspoloženju koje je stvarala oko sebe i vaz- 133duhu u kome se kretala. Zatim bi došlo rođenje de-teta. Ali za nju to nije toliko bilo porođaj koliko povraćaj sopstvenog tela. Kada bi bolovi naglo umi-nuli i kada bi čula onaj oštri krik razlučenog čeda, pomisao na sopstvenu slobodu bila je uvek prvo što bi joj palo na um. Čim bi joj doneli dete, oprano i umiveno, ona bi ga zavolela zbog onog što je samo bilo i značilo, a nikako stoga što je bilo deo nje same - od njenog mesa i krvi. Ona uistinu nije imala nikakve želje za deobom svoje ličnosti. Htela je samo da bude opet jedinstvena, ničim podvojena celina. Tako je i tog jutra osetila istu celovitost, ali dublju i potpuniju. Sva njena dužnost bila je ispunjena do kraja. Niko u toj kući nije oskudevao ni u kojoj od svojih potreba. ... Ali tada joj je pao na um njen treći sin Fengmo. Avaj, njena sloboda neće biti potpuna dokle god se i on ne oženi! Ustala je iz kreveta s tom mišlju na pameti. Na svoja mala i uzana stopala navukla je vezene papučice od crnog satena, koje je Jinga uvek stavljala na dugačku klupu do kreveta. Noge gospe Vu bile su nešto uže nego što bi, možda, po prirodi bile. Bilo je to stoga što joj ih je njena majka već u petoj godini počela da uvija. Njen otac putovao je tada po stranim zemljama sa knezom Li Hung Čangom. Ona je razgledala slike svoga oca snimljene u tim stranim zemljama, a njena dadilja joj pričala o njegovoj mudrsti i njegovoj dobroti. Majka bi joj takođe često govorila o njemu, ali uvek zato da bi je vratila na put kad bi učinila neku grešku ili zapala u neku zabludu. - Šta bi vaš otac rekao na to? - kazivala bi često njena majka. Zato što joj nije moglo odgovoriti, jer to zbilja nije znalo, malo devojče je uvek napuštalo manju ili veću stranputicu kojom je bilo pokliznulo. Kada ga je majka pozvala jednog dana preda se, a ono ugledalo u njenim rukama dugačke bele zavoje od pamučne tkanine, devojče je udarilo u plač. Ona je videla kada se isto dogodilo njenoj starijoj sestri, onoj sestri koja se nekad tako veselo igrala, koja je 134 umela da trči i skakuće sa tolikom radošću, dok je posle toga događaja sedela po ceo dan ćuteći nad svojim vezom, izbegavajući čak i da stane na svoja bolna, uvijena stopala. Majka je zaćutala da bi uprla strog pogled u svoju drugu kćer. - Šta bi kazao vaš otac kad bi došao kući i video da su vam se noge raspuzile kao u neke seljanke? - zapitala je. Jecanje se utišalo. Devojče je žalostivo zacvi-lelo još jednom ili dvared i dozvolilo da mu povezu noge. Gospa Vu više nikad nije zaboravila to mučenje koje je potrajalo dobar mesec dana. Onda je došlo pismo koje je javljalo da otac dolazi kući. Izdržala je još mesec dana, njega radi. Kad je došao kući, njoj je uspelo da savlada bol koji joj je pričinjavao svaki korak i da mu pristupi, služeći se kako tako svojim malim, umotanim stopalima. Je li ikad bilo radosti ravne onoj koja je tome usledila? Pre nego što je dospela da mu vidi lice ili da ga zovne po imenu, njemu se oteo srdit i oštar povik, a njegove snažne ruke podigle su je i zagrlile.

- Skidajte te zavoje sa dečijih nogu - zapove-dio je. Nastala je grdna huka i buka. Ona se nikad nije mogla setiti nijedne reci iz te prepirke svojih starijih, ali nikada nije zaboravila žestinu te porodične oluje. Njena majka je plakala, a staramajka vrištala od jeda. Čak je i deda vikao iz sveg glasa. Ali nju je otac uzeo na koleno i oslobodio namučene dečije nožice, odmotavajući svojom rukom zavoje kojima su bile sputane. Još uvek se mogla setiti tih muka, veselja, uživanja u ponova stečenoj slobodi, radovanja nesputanim pokretima svojih nogu. Uzeo je u ruke jednu, pa drugu, i protrljao ih blago da bi im vratio krv koje su bile lišene, a krv je, stru jeci u doskora priklještene žile, prvo pekla kao žeravica, a onda stala da je ispunjava osecanjem nezapamćenog blaženstva. - Nikada više, nikada - promrmljao je. Ona se privila uz njega, plačući. - Šta bi bilo da vi niste došli kući? - izustila je u njegova ne- 135dra. Došao je taman na vreme da je spase. Nekoliko meseci docnije opet je mogla da trči. Ali za noge njene sestre bilo je prekasno. Kosti su bile polomljene. Posle toga, novine i poremećaji u dotadašnjim navikama i redu njihovog kućanstva nizali su se jedan za drugim pune tri godine. Otac je stekao nova shvatanja i privikao se na drukčije običaje u stranim zemljama koje je pohodio. Pored ostalog, uporno je zahtevao da ona nauči čitati. Kada je, tri godine docnije, umro od kolere krajem jednog žarkog leta, za ponovno vezivanje nogu bilo je prekasno. Za neznanje takođe, uostalom, jer je ona već znala da čita. Dozvoljeno joj je čak da nastavi čitanje, jer je bila zaručena, a stari gospodar se radovao što je umela da čita i što joj noge nisu sputane. - Veoma smo srećni - govorila je njena majka - što smo našli bogatu porodicu koja je tako popustljiva. Setila se oca u trenutku kada je obuvala svoje papučice. Javilo se u njoj takođe i nešto od onog de-tinjeg, radosnog osećanja ponovo stečene slobode. Nasmešila se, i tako je Jinga, koja je upravo ulazila u sobu, zatekla svoju gospodaricu sa osmehom na usnama. - Ah, gospodarice - rekla je prekorno Jinga. - Vi ste jutros presrećni, čini mi se! - Pogledala je u nju, pa se i sama nasmešila i nehotice, kraj sve svoje želje da se ponaša sa svečanom ozbiljnošću. - Doista izgledate kao nestašno dete - rekla je. - I ne pokušavajte da me razumete, dobra dušo - rekla je veselo gospa Vu. - Zašto biste uzalud lupali glavu? Budimo naprosto kao što smo uvek bile. Recite mi, je li danas lepo vreme? - Kao da kiše nikad bilo nije - odgovorila je Jinga. - Onda me obucite za posetu - rekla je gospa Vu. - Otići ću da vidim gospu Kang čim doručku-jem. Treba da porazgovaram s njom o jednoj stvari. Šta mislite da li bi njena Linaj bila zgodna prilika za našeg Fengma? 136 - Dva čvora na istom užetu - odgovorila je Jinga zamišljeno. - Pa, gospodarice, bolje je ponoviti dobre stvari nego jednom učiniti rđavu. Naš najstariji gospodar srećan je i presrećan sa najstarijom kćerkom gospe Kang. Ali je drugi mladi gospodar istukao svoju ženu prošle noći. - Ćemo je istukao Rulenu? - uzviknula je gospa Vu. - Čula sam je kako jeca - reče Jinga. - Mora da je dobila batina. Gospa Vu je uzdahnula. - Zar nikad neću imati mira pod ovim krovom? Doručkovala je brzo, ustala iza stola odmah posle toga i otišla pravo u Cemovo dvorište. Ali je Ćemo ustao još ranije i bio već otišao od kuće. Ru-len je još bila u postelji i spavala, izjavila je služavka. Gospa Vu nije htela da pita sluškinju zašto je njen sin istukao svoju ženu, pa joj je stoga rekla naprosto: - Kažite mome sinu da svrati večeras do mene. Zatim se uputila u nadgledanje kućnih poslova, kao što je običavala da čini svakodnevno, i svratila u kuhinje i sva porodična dvorišta. Vratila se u sopstveno dvorište tek pošto je obišla svaki deo kuće, negde hvaleći, a negde koreći, prema tome šta je gde bilo pravo i potrebno. Izišla je dva sata docnije kroz kapiju doma Vu. Pre dve godine, otprilike, g. Vu je kupio automobil, ali su ulice u gradu bile tako tesne da se gospa Vu nikad nije rado služila tim stranim pronalaskom. Bilo joj je neprijatno gledati ljude iz naroda kako se pribijaju uza zidove kuća da bi se sklonili ispred kola koja su zauzimala gotovo ćelu širinu ulice. Istovremeno, ona nije volela da se vozi ni u rikši, koju joj je g. Vu svojevremeno poklonio, jer je bila i suviše otvorena svačijem pogledu. Za pohode po gradu najviše joj se ipak dopadala jedna stara nosiljka - sastavni deo pokućanstva koje je donela u miraz. Rekla je stoga Jingi da je može pratiti u rikši. Tako se i toga dana ponovio bez promena odavno ustaljeni obred njenih izlazaka u grad. Jedan od 137četvorice nosača odgurnuo je zavesu na nosiljci i gospa Vu je ušla unutra i sela, a on je pustio zavesu da padne. Kroz mali stakleni prozor na toj zavesi, ona je mogla da vidi sve što bi je na ulicama moglo zanimati, a da sama ipak ne bude viđena. Dok su je tako četiri nosača nosila ulicama koje su vrvele od sveta, ona je smatrala da ne čini nikom ništa nažao. Težina njenog tela bila je lagan teret za te ljude, a nosiljka tako uzana da nikog nije prisiljavala da skreće sa svog puta. Štaviše, njoj se dopadao uljudni uzvik glavnog nosača, na-menjen prolaznicima koji bi mu se našli na putu: - Zadužite me vašom ljubaznošću - zadužite me vašom ljubaznošću! - Tako bogataši treba da budu uljudni

prema siromasima i svaki čovek prema nižem od sebe. Gospa Vu nije nikad trpela nikakvo ugnjetavanje. Otkad je ona postala gospodarica u kući Vua, nijedan sluga nije vređan niti ijedan rob bijen. Mada bi se pokatkad nametnula potreba da se otpusti neki neveran ili nesposoban sluga, taj razlog se pri tom ne bi nikad pominjao, nego bi se pronalazio drugi, koji je za njega bio uteha i ohrabrenje, mada je znao da je lažan, jer je čuvao njegov ugled u očima njegovih drugova. Bila je stoga utoliko ne-srećnija dok je razmišljala o onom što joj je Jinga kazala - da je Ćemo izbio Rulenu. „Neću da verujem u to", mislila je, „dokle god sama ne ispitam je li to istina." Tako joj je, privremeno bar, taj teret pao sa duše. Udaljenost između kuća Vua i Kanga nije bila mala. Bio je to put koji je presecao gotovo ceo grad. Ali se gospi Vu nije žurilo. Uživala je u suncu koje je obasjavalo ulice, još vlažne od noćne kiše. Kaldrma je bila oprana i čista, a dobro raspoloženi prolaznici radovali su se vedrini jutarnjeg neba. Pijace su vrile od živahna prometa i poslovanja, a seljaci su već pristizali u grad, sa tovarima svežeg zelenog kupusa, korpama jaja i snopovima trave za ogrev. Sav taj život, koji je vrveo i strujao pred njenim očima, uvek bi delovao umirujuće na gospu Vu. U gradu je dom Vua bio samo jedna od mnogih 138 kuća. Bilo je prijatno misliti da su kraj nje postojale i sve one ostale, gde su ljudi i žene živeli zajedno i gde su se rađala i odgajala njihova deca i deca njihove dece. A u celoj zemlji i državi bilo je još mnogo takvih gradova i širom sveta mnogo drugih zemalja i država gde su ljudi i žene na razne načine živeli istim životom. Volela je da prebira takve misli. Tako je njen život dobijao svoju pravu srazmeru. Šta je bio jedan jad među tolikim drugim poput njega ili jedna radost u ćelom jednom svetu sličnih radosti? Nepun sat posle polaska nosiljka se spustila pred kapijom doma Kangovih. Jinga je, naravno, bila poslala slugu koji je unapred javio za dolazak gospe Vu, tako da su je već očekivali. Oba krila velike kapije, premazane crvenim lakom, otvorila su se širom, a jedan sluga stajao je spreman da joj bude na usluzi. Jinga je hitro iskočila iz rikše da bi pomogla gospi pri silaženju sa nosiljke. Pod rukom je nosila putni kovčežić sa toaletnim priborom, da bi joj gospodarica imala pri ruci sve što joj je potrebno ako bi zaželela da se počešlja ili napudra. Onda su ušle na kapiju, ali su već na putu kroz prvo dvorište ugledali gospu Kang koja im je izlazila u susret da bi pozdravila svoju prijateljicu. Gospe su pružile i stisnule jedna drugoj obe ruke, a onda je gospa Kang uzviknula razdragano: - Baš je dobro što ste došli, sestro! - Želela je da čuje potanko, iz usta same gospe Vu, o svemu što se dogodilo. Znala je - jer su sluge obeju kuća dolazile i odlazile poslom i bez posla - da je gospa Vu ostvarila svoju nameru. Znala je čak da je Čiju-ming dovedena prošle noći u dvorište g. Vua. - Došla sam da govorim s vama o mnogim stvarima, sestro - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam stigla prerano i plašim se da vam ne budem na smetnji. - Kako možete da kažete tako nešto! - odvratila je gospa Kang. Ispitivala je radoznalim pogledima sveže i ljupko lice svoje prijateljice. Ali se 139ono nije bilo nimalo promenilo. Njene spokojne oči, izraz pribranosti oko prekrasnih usta, biserno bleda koža, sve je to bilo lepše nego ikad. - Kako ste mi lepi uvek - rekla je nežno gospa Kang, svesna svoje još neiščetkane i nepočešljane kose, mada nimalo ožalošćena time. - Ja se dižem rano - rekla je gospa Vu. - A sad idimo unutra, pa ću ja pričekati dok se vi počešljate. - Ne obraćajte pažnju na moju kosu - rekla je gospa Kang. - Ja se češljam po podne. Jutro mi proleti nekako kao dlanom o dlan, ne znam u čemu, draga. Osvrtala se i smejala govoreći. Kao da je iskrsnulo iz zemlje, više od desetoro dece začas se okupilo oko nje. U toj uzavreloj gomilici, drugo pokoljenje mešalo se sa trećim. Ona se sagnula i uzela na ruke najmanje, koje još nije umelo da hoda, ali je dodirivalo zemlju nožicama, viseći na pamučnoj tkanini kojom je bilo opasano i čija je dva kraja držala jedna robinjica. Dete je bilo neumiveno i pomalo prljavo, mada u kaputiću od svile, ali ga je gospa Kang omirisala sa žarkom ljubavlju, kao da je malopre okupano i tesno ga prigrlila uza se. Obe prijateljice ušetale su zajedno u kuću i prošle kroz dva dvorišta dok nisu dospele do odaja gospe Kang. Tu je domaćica spustila na pod dete koje je sve dotle nosila u naručju, i mašući rukama stala da tera decu i robinjice koji su je pratili u stopu. - Gubite se! - povikala je krepko. Videći kako su se rastužili zbog toga, turila je ruku u široka nedra i izvukla odatle šaku sitnog novca. Tut-nula ga je u ruke najstarije robinjice. - Idi i kupi kikirikija za vas sve. U ljusci! Da se ne bi brzo pojeli! - zapovedila joj je, a ona je revnosno otrčala da je posluša. Nasrne jala se grohotom i blaženo, gledajući decu kad su potrčala kao bez glave na ulicu. Onda je opet uhvatila za ruku gospu Vu i odvela je u svoju odaju, gde je zatvorila vrata za sobom. 140 - Sad smo same - rekla je. Sela je čim je smestila gospu Vu, i nagla se napred, sa rukama na kolenima. - Ispričajte mi sve - rekla je. Ali je gospa Vu pogledala svoju prijateljicu očima u kojima se iznenađenje mešalo sa nedoumicom. - Čudna je to stvar - rekla je posle kratke stanke - ali mi se čini da nemam šta da vam kažem.

- Kako je to moguće? - kliknula je gospa Kang. - Ja sam puna pitanja kao koka jaja. - Ta devojka, ko je ona, da li vam se dopada? Da li se njemu dopala? - Meni se dopada - rekla je gospa Vu. Sada, kada je njena prijateljica zaćutala, ona je bila svesna da toga jutra namerno nije mislila na g. Vua i na Čijumingu. Da li mu se dopala? Prinudila se da produži ne odgovarajući na to pitanje koje je sik-nulo kao zmija u njenom srcu. - Nadenula sam joj ime Čijuming. To je priprosta ali dobra devojka. Sigurna sam da će mu se dopasti. Dopadaće se svakom, uostalom, jer nema na sebi ničega što bi odbijalo. Niko u kući neće biti ljubomoran na nju. - Ah, nebesa! - kliknula je u čudu gospa Kang. - I vi mi to govorite ka da ste najmili novu dojkinju za nekog unuka! Molim vas lepo, kada je moj otac uzeo naložnicu, moja majka je plakala od jutra do mraka i pokušala da se obesi, a mi smo morali da je čuvamo danju i noću. A kada je uzeo drugu naložnicu, prva je progutala svoje minđuše, i tako je to išlo dok sa petom nije prestao da dovodi nove. Sve su se mrzele međusobno i gložile se oko njega. - Krupni smeh gospe Kang odjeknuo je opet grohotom. - Običavale su da love po kući njegove cipele, običavao je da ostavi cipele u sobi kod one koju je nameravao da poseti te noći. A onda bi ih počesto ukrala neka druga. Naposletku, mira radi, čovek je ravnomerno podelio svoje vreme na sve njih. 141- Mora da su bile budalaste žene te naložnice - rekla je spokojno gospa Vu. - Ne mislim da je to bila i vaša majka, Mejhen. Potpuno je prirodno da je ona mogla verovati srcu jednog čoveka. Ali naložnice! - Nikad nije bilo žene kao što ste vi, Eilijen __rekla je gospa Kang sa toplim oduševljenjem. - Ali, recite mi, bar, jeste li mogli spavati prošle noći? - Prošle noći - rekla je gospa Vu - spavala sam veoma dobro zbog kiše koja je rominjala po krovu. - Oh, kišne kapi na krovu! - uzviknula je gospa Kang i stala da podvriskuje od smeha, kiko-ćući se tako burno da je ubrzo bila prinuđena da sa oba rukava briše suze koje joj je smeh naterao na oči. Gospa Vu je sačekala, smešeći se, dok je to prošlo. A onda je rekla ozbiljno: - Ali ima jedno pitanje o kome uistinu želim da govorim s vama, Mejhen. Gospa Kang bi se uozbiljila kad god bi čula taj prizvuk u glasu svoje prijateljice. - Neću se više smejati. Šta je to? - Vi znate moga sina Fengma - rekla je gospa Vu. - Mislite li da bi ga trebalo poslati na školovanje? Bilo je to smišljeno i veoma umešno postavljeno pitanje. Kad bi gospa Kang odgovorila da to nije potrebno, ona bi odmah prosila Linaj. Kad bi, naprotiv ... - To potpuno zavisi od toga šta on misli da postane - odgovorila je gospa Kang. Njeno veliko okruglo lice najednom se naboralo. - On nikad ničim nije pokazivao šta bi hteo __rekla je gospa Vu. Do sada je, naprosto, samo rastao. Ali kad joj sin navrši sedamnaestu, majka mora početi da pazi na njega. - Naravno - složila se gospa Kang. Napućila je usne pri pomisli na Fengma - na njegov nadme- 142 ni stav, na njegovo telo vitko poput mača, na uzanu, ponosito dignutu glavu. - Uostalom - nastavila je otvoreno gospa Vu - zašto vam ne bih rekla istinu? Mislila sam da bi se naše dve loze mogle opet nakalemiti na jak čokot. Fengmo i Linaj, šta biste vi rekli na to? Gospa Kang je dvaput pljesnula rukama. - Dobro, da bi to dobro bilo! - kliknula je. Ali je onda opustila svoje punačke ruke. - Ali ta Linaj - rekla je ožalošćeno. - Ja mogu reći odmah da bi to bilo dobro. Ali je jedna stvar šta ću ja kazati, a sasvim druga šta bi ona mogla odgovoriti. I otkud bih ja to znala? - Niste je nikako smeli puštati da ide u stranu školu - rekla je gospa Vu. - Kazala sam vam to i onda, uoči njenog odlaska. - Imali ste pravo - rekla je žalosno gospa Kang. - Sad joj kod kuće ništa nije dovoljno dobro. Žali se na sve i svašta. Prepire se sa ocem kad pljune na pod, jadan čovek. Hoće da redamo po zemlji ćase za pljuvačku. Učinili smo to već, uostalom. Ali se deca igraju s njima, pa svaki čas ispuste i razbiju po koju. Linaj se ljuti takođe zato što hoće da se odojčađi vežu povoji i preko zadnjice. Ali sa trinaestoro unučadi pod ovim krovom, od kojih još nijedno nije kadro da se ne umokri kad ne treba, otkud bismo mogli udariti svakom kojekakve krpe na neku stvar, kad već moram tako da se izrazim? Naši stari učili su nas mudrosti u čakširama bez tura. Zar da nipodaštavamo njihovu mudrost? Ionako držim tri pralje u kući. - Osim sopstvene, nju u našoj kući ne bi uznemirivala ničija druga sitna deca - rekla je gospa Vu. A žena se uči pameti u dodiru sa svojom decom. Bila je i suviše ljubazna da bi rekla gospi Kang da je u toj stvari potajno saosećala sa mladom Linaj. Dojkinje i sluškinje u toj kući stalno su pridržavale nad podom neku dečicu koja su mokrila, tako da čovek katkad nije znao gde bi nogom stupio. U svojoj kući gospa Vu nije ni od koga trpela sličan nered i razbaškarenost. Sobaricama je bilo oduvek 143strogo naređeno da sitnu decu, kad zatreba, odnose u određene kutove ili iza izvesnih drveta. Gospa Kang je pogledala svoju prijateljicu sa izrazom sumnje na licu. - Radovala bih se kad biste je dobili - rekla je. - Njoj je potrebno da se uda, a njenom duhu da se zabavi oko nečeg stvarnog. Ali ja vas i suviše volim

da vam ne bih kazala njene mane. Osećam da će ona zahtevati od Fengma tuđinsku učenost čak i ako bude voljna da pođe za njega. Ona će misliti da je sramota što ne govori nijedan strani jezik. - Ali s kim bi ga govorio? - zapitala je gospa Vu. - Biste li vi i on sedeli zajedno i razgovarali na stranim jezicima? Toliko budalasto. - Svakako da bi bilo - složila se gospa Kang. - Ali je to pitanje ponosa, znate, za današnje mlade žene, da brbljaju na nekom stranom jeziku. Dve gospe su se zamišljeno pogledale. A onda je gospa Vu rekla otvoreno: - Ako Fengmo, ovakav kakav je, ne bude zadovoljavao vašu Linaj, onda više nećemo govoriti o toj stvari. Rat je u vazduhu, i ja ne želim da mi sinovi odlaze u gradove na obali. Ovde smo sigurniji jer su ovi krajevi daleko od mora. - Čekajte - razvedrila se nenadano gospa Kang. - Našla sam rešenje - rekla je. - U gradu ima jedan strani sveštenik. Zašto ga ne biste uzeli vašem Fengmu za učitelja. Onda bih ja mogla reći mojoj Linaj, kad budem razgovarala s njom, da Fengmo uči strane jezike. - Stran čovek? - rekla je gospa Vu sa sumnjom u glasu. - Ali kako bismo dozvolili da nam on zalazi u kuću? Zar to ne bi izazvalo neprijatnosti? Ja čujem da su svi ti zapadnjaci veoma sladostrasni i plahoviti. - To je sveštenik - rekla je gospa Kang. - On je iznad svake pomisli na tako šta. Gospa Vu je utonula u još dublje razmišljanje. - Dobro - rekla je najzad - ako Linaj bude uporna u svom zahtevu, to bi bilo bolje nego slati Fengma daleko od nas, u neku stranu školu. - Tako je doista - saglasila se gospa Kang. 144 Gospa Vu se digla sa svog mesta. - Onda ćete vi razgovarati sa malom Linaj, a ja ću govoriti sa Fengmom. - A ako Fengmo ne bude hteo? - zapitala je gospa Kang. - On će već biti rad, ne brinite - rekla je gospa Vu - jer ću ja izabrati pravo vreme za taj razgovor. Sa muškarcem, bio on star ili mlad, važno je izabrati pogodan čas. - Vi to najbolje znate - promrmljala je gospa Kang. Obe gospe su ustale i išetale iz sobe ruku pod ruku. U dvorištu ih je čekao postavljen stočić na koji su već bili izneseni čaj i kolači. - Nećete li ostati još koji časak i poslužiti se nečim, sestro? - zapitala je gospa Kang. Ali je gospa Vu zatresla glavom. - Oprostite mi, molim vas, što ne mogu da primim vaš ljubazni poziv - rekla je. - Mislim, zbilja, da bih sada morala da idem kući. Znate, možda je baš danas pravi čas da razgovaram sa Fengmom. Nije volela da kaže čak ni gospi Kang da bi Fengmo mogao biti uzrujan zato što je video Čiju-mingu pre nego što je otišla u dvorište njegovog oca. Oprostila se i ostavila nešto sitna novca na ime dara sobarici koja je pripremila čaj, a Jinga se pojavila iz prostorije za služinčad, gde je u međuvremenu ćaskala sa svojim društvom. I tako je gospa Vu opet otišla kući. Međutim, prva osoba koju je ugledala po povratku nije bio Fengmo, nego jedno strano stvorenje - mala sestra Šija. Kao što su sve sluge u svima kućama po gradu znale šta se događalo pod krovom Vua i pod krovom Kanga, jer su to bile dve najuglednije porodice u gradu, tako je isto znala i gospa Vu da je kuvarica male sestre Sije takođe čula veliku novost i pričala o njoj svojoj gospadarici. Mala sestra Šija prelazila je upravo preko glavnog dvorišta iza kapije kada je ugledala gospu Vu. Zastala je odmah i uzviknula: - Oh, gospa Vu, upravo sam čula... to nije istina, je l“te? 10 Paviljon žena 145- Izvolite kod mene - rekla je ljubazno gospa Vn. - Zar ovo nije lep dan? Nebo nije često ovako vidio u ovo doba godine. Sedećemo napolju, a Jinga ikiiii mora doneti nešto za jelo. Mislim da je blizu I >< kI ne. - Odvela je sestru Siju preko glavnog dvorišta i uvela je u ono koje je odnedavno bilo njeno. - Izvolite šesti, molim vas - rekla je. - Moram otići u svoje sobe za trenutak, a vi se odmarajte u međuvremenu. Uživajte u ovom divnom prepod-nevu. Smešeći se i klanjajući se umiljato više puta, gospa Vu se povukla u svoje odaje. Jinga je ušla za njom, zlovoljna izgleda. - Mora da će opet biti kiše - promrmljala je. - Đavoli hodaju po svetu. - Ćut“ - rekla je gospa Vu. Ali se smešila i sela pred ogledalo. Zagladila je jednu vlas koja se bila pomerila sa svog mesta, stavila malo pudera na lice i zamenila jednostavne zlatne minđuše od ne-frita, u vidu cveta. Potom je oprala i namirisala ruke i opet otišla napolje. Bledo lice male sestre Sije bilo se iskrivilo od saosećanja. Ona se digla sa stolice sa nespretnom brzinom, koja joj je bila uobičajena. - Oh, dobra moja prijateljice - uzdahnula je - kakvo iskušenje za vas! Ne bih nikad ni sanjala... g. Vu je izgledao toliko drukčiji od ostalih ljudi... mislila sam uvek ...

- Veoma mi je milo što ste došli danas pre podne - rekla je gospa Vu vedro, s onim svojim toplim osmehom na licu. Vi mi možete pomoći. Sedele su jedna prema drugoj. Mala sestra Šija nagnula se napred, kršeći grčevito isprepletene prste svojih sklopljenih ruku. - Sve ću učiniti za vas - rekla je šapatom - sve što hoćete! Draga gospa Vu, Gospod kažnjava gdekad one koje voli... Gospa Vu je široko otvorila svoje krupne oči. - Želite li da mi propovedate jevanđelje danas pre podne, mala sestro? - zapitala je. - Ako to uistinu hoćete, odložiću malo ono što sam imala da vam kažem. 146 - Samo da bih vas utešila - rekla je mala sestra Šija - samo da bih vam pomogla. - Ali meni je veoma dobro - rekla je gospa Vu iznenađeno. - Ja sam čula, mislila sam... - zamucala je mala sestra Šija, veoma zbunjena. - Ne smete obraćati pažnju na priče služinča-di - rekla je gospa Vu blago. - Sluge uvek žele da budu donosioci nekih uzbudljivih vesti. Kad bi bilo po njihovom, mi bismo danas svi bili bolesni a sutra mrtvi, da bismo opet vaskrsli prekosutra. Mala sestra Šija pogledala je oštro u gospu Vu. Je li to bila neka šala? Odlučila je ipak da se ne ljuti. - Onda to nije istina? - zapitala je. - Ja ne znam šta to nije ili jeste istina - odvratila je gospa Vu. - Ali vas uveravam da se u ovoj kući ništa ne dešava bez moga znanja i dopuštenja. Sažalila se nad tamnom rumeni, čije su mrlje bile prošarale inače bledo tuđinsko lice, koje je po-smatrala u tom trenutku. - Vi ste uvek ljubazni - rekla je blago. - Hoćete li mi pomoći? Mala sestra Šija klimnula je i nemoćno spustila svoje rasklopljene ruke. Oko njenih bclih usana i očiju nazirala se senka razočaranja. Gospa Vu je dodirnula svoje lepe usne namirisanom svilenom maramom. - Osećam da je mom trećem sinu potrebno dalje obrazovanje - rekla je svojim umiljatim glasom, čija je blagost uvek ostavljala utisak da odmerava rastojanje između nje i onoga s kim je govorila. - Resila sam stoga da nađem podesnog stranca koji bi ga naučio da govori jedan strani jezik i da čita strane knjige. Na kraju krajeva, ono što je bilo dovoljno za naše pretke, danas više nije dovoljno za nas. Mora više ne dele narode, a nebo nije više samo krov nad našom glavom. Možete li mi reći ima li u gradu neki stranac koga bih mogla zamoliti da poučava Fengma? Mala sestra Šija bila je toliko iznenađena tom molbom, koja nije imala nikakve veze s onim što je bila čula, da je za trenutak ostala bez reci. 10* 147 - Čula sam da ovde živi neki strani sveštenik koji bi se mogao primiti te dužnosti - produžila je gospa Vu. - Možete li mi nešto reći o njemu? - Sveštenik? - promrmljala je mala sestra Šija. - Tako sam čula - rekla je gospa Vu. Izraz duboke sumnje ocrtao se na bledom licu male sestre Sije. -*¦ Ako je to onaj koga, verovatno, imate na umu - rekla je - ja mislim da ga vi ne biste uzeli za učitelja svom sinu. - Zar on nije učen? - zapitala je gospa Vu. - Šta je mudrost čoveka, prijateljice draga? - zapitala je sa svoje strane mala sestra Šija. - Ta on vam je isto što i bezbožnik! - Zašto to kažete? - pitala je opet gospa Vu. - Smatram da on nije istinski vernik - rekla je mala sestra Šija sa dubokom ozbiljnošću. - Možda ima svoju veru? - rekla je gospa Vu. - Postoji samo jedna istinita vera - izjavila je ubeđeno mala sestra Šija. Gospa Vu se nasmešila. - Hoćete li ga zamoliti da me poseti? - zapitala je. Videla je sa iznenađenjem tamno rumenilo koje je najednom oblilo nelepo lice njene gošće. - On je neoženjen - rekla je mala sestra Šija. - Ne znam šta bi pomislio kada bih ga ja posetila. Gospa Vu je pružila ruku i dotakla se nežno koščatih prsta koji su ležali u krilu male sestre Sije. - Niko ne bi mogao posumnjati u vašu čestitost i poštenje - rekla je. Stidljivost strankinje nije mogla da odoli toplini tih ljubaznih reci. - Draga gospo Vu - rekla je - učiniću što god hoćete da bih vam pomogla. U njenom glasu zatreptalo je oduševljenje, ali ga je gospa Vu ugasila jednim ljupkim pokretom, jer je iznad svega mrzela svako nepotrebno uzbuđenje. - Vi ste tako dobri - rekla je samo. Pljesnula je rukama, na što je u sobu ušla Jinga, noseći po-služavnik sa čajem i slatkišima. Gospa Vu je posvetila pola časa užini svoje gošće i svojoj. Zatim je preduzela korake da bi pomo- 148

ću svoje uslužnosti pospešila odlazak male sestre Sije. - A sada - rekla je slatko kao što je samo ona umela - biste li voleli da očitate neku molitvu pre nego što odete? - Volela bih zbilja - rekla je mala sestra Šija. Sklopila je oči, priklonila glavu i počela da izgovara žarku besedu, upućenu nekom nevidljivom biću. U ljupkom stavu, gospa Vu je ćuteći sedela dok se to nije završilo. Ona nije sklapala oči. Umesto toga, sa blagonaklonim razumevanjem je posmatrala lice male sestre Sije. Koliko je prazna bila ta duša. Koliko sama, koliko daleko od kuće! Prešla je preko mora da bi činila svoja dobra dela. Svi su znali za nju, za njene nedeljne skupove, na kojima je učila šivenju gradske prosjakinje. Svi su znali da živi siromašno i poklanja najveći deo svega što se nađe u njenim rukama i posedu. Ali kako je usamljena žena u tom jadnom stvorenju! Gledajući ga, gospa Vu je osećala da se duboko u njenom srcu budi topla bole-ćivost prema njegovoj nesrećnoj sudbini. Mala sestra Šija bila je neznalica, naravno, njeni saveti nisu se mogli poslušati, ali je bila dobra i usamljena duša. Kada je otvorila oči, mala sestra Šija bila je iznenađena toplinom kojom su bile ovlažene krupne, prekrasne oči gospe Vu. Pomislila je za trenutak da je njena molitva naišla na čudesan odziv. Sam bog je, možda, tronuo srce te neznabožačke žene? Ali se gospa Vu digla i dala na znanje tim čvrstim pokretom da se oprašta sa malom sestrom. - Sveštenika ćete mi uskoro poslati, je l“te? - rekla je, a njeno pitanje je zvučalo kao zapovest. I protiv svoje volje, mala sestra Šija pokorila se i obećala da hoće. - Ne znam kako da vam se odužim? - izjavila je uljudno gospa Vu. Dozvolite mi bar, mala sestro, da vam kažem ovoliko: u naknadu za ljubaznost koju ćete pokazati starajući se da nađete učitelja za mog trećeg sina, ja vas molim da se molite za mene kad god vam je volja. - Tako se oprostila sa svojom gošćom. 149Celog toga dana gospa Vu nije nijednog trenutka zaboravljala šta joj je Jinga kazala - da je prošle noći čula jecanje njene snahe Rulene. Ali, poučena iskustvom, gospa Vu je znala odavno da poslove jednog velikog kućanstva treba obavljati jedan po jedan i redom. Ona je, pre svega, imala na umu taj red. Pokušala je da vidi Cema, ali su to nebesa sprečila. Prema tome, čas toga susreta još nije bio kucnuo. Zato je, kao što se s vremenom naučila da čini, rešavala uz put manja pitanja, razmišljajući istovremeno o krupnim stvarima. Stoga je poslala po kuvara, poručivši mu da donese mesečne račune, čemu je još pre dva dana bilo vreme, ali je on odložio taj posao pod utiskom pometnje koju je osećao u kući. Gospa Vu je pročitala račune i zamerila visokoj ceni goriva. Jinga je uvek brižljivo pazila da prisustvuje podnošenju kuhinjskih računa, jer je verovala da njen muž, mada odličan kuvar kome je teško naći mana, nije bio pametan ni u čemu drugom. Kada je gospa Vu stala da govori o gorivu, ona je odmah znala da je stvar prijavio neko od posluge i pretpostavila da je to bila jedna sredovečna služavka, koja je nekad nudila kuvaru svoju ljubav. Ali je Jingin muž smatrao da ima prečeg posla nego da trči za nekom drugom ženom, a služavka se onda ostrvila i otada stalno pronalazila neke greške i propuste Jin-ge i njenog muža. Kada je gospa Vu pomenula gorivo, Jinga je do-viknula svome mužu: - Klipane jedan, kazala sam vam da ga ne kupujete na pijaci kod Zapadne kapije! Tamo je sve skuplje! - Ovako rano ne bi uopšte trebalo kupovati nikakvo gorivo - rekla je gospa Vu. - Gorivo sa naše zemlje treba da nam bude dovoljno do osmog meseca, kada nova trava već može da se kosi. - Upravitelj je uzorao neke livade - odvratio je kuvar. 150 Gospa Vu je smatrala da tu stvar ne treba dalje raspredati. Prihvatila je njegovo izvinjenje, pošto je izrekla prekor koji mu je namenila, i uručila mu računske knjige, koje je prethodno zaklopila. Potom je prišla kovčegu s novcem. Izvadila je odatle koliko je bilo potrebno za podmirenje dugova od prošlog meseca i dovoljno za plaćanje u gotovom tokom sledećega. Porodica je imala ukupno preko šezdeset duša, stoga ta svota nije nikad bila mala. Na redu je bio sluga koji se starao za održavanje, opravke i nabavke odeće. S njim su ušle i dve švalje. Gospa Vu je raspravljala s njima o letnjoj odeći potrebnoj za sluge i porodicu, o obnavljanju posteljine i sličnim pitanjima. Kada je to bilo gotovo, u sobu su ušle drvodelje, da bi sa gospodaricom procenili troškove opravki na dva krova, koji su bili procurili, i zidanje nove sporedne zgrade, koja bi služila kao skladište raznih zaliha. Gospa Vu je posvećivala prisnu i punu pažnju svima poslovima te vrste. Imala je izuzetno razvijenu sposobnost da se svom dušom preda svemu što je radila, tako da za nju ništa drugo ne bi postojalo dokle god bi to trajalo. Kada bi jedan posao bio svršen, sledeći na redu zaokupljao je sve njene duhovne snage. Tako bi se tokom dana prihvatila jednog zadatka za drugim. Vratila se sopstvenim mislima tek u sumrak, kad su kućni poslovi bili privedeni kraju. Sve su se obrtale oko Fengma. „Odmakla sam danas veoma daleko na putu odluke o njegovom životu", pomislila je. Nije se još dizala iz velike naslonjače za stolom u biblioteci, za kojim je radila celog dana. Mada je sada bila čvršće nego ikada rešena da se on oženi lepom Li-naj, najosnovnija pravednost zahtevala je, pri svemu tome, da porazgovara s njim o svojoj odluci i da mu ostavi bar toliko slobode da se u prvi mah opre njenim zahtevima. Pozvala je Jingu, koja je spremala postelju za noć u susednoj sobi.

- Idite i kažite Fengmu da dođe ovamo - rekla je. Zaćutala je za trenutak, oklevajući, dok je Jinga čekala da produži. - A pošto pozovete moga 151sina - nastavila je najzad gospa Vu - zamolite drugu gospođu da prisustvuje noćas porodičnoj večeri. Jinga je napućila usta i udaljila se, a gospa Vu je ostala sedeći i čekajući, sa palcem i kažiprstom na donjoj usni. U tom trenutku Fengmo je, verovat-no, bio u svojoj sobi, jer se približavalo vreme večeri. Ako Fengmo bude zadovoljan njenom odlukom, večeraće noćas u porodici umesto sama, kao što je činila poslednjih nekoliko dana. Bilo je vreme da iziđe iz usamljenosti i opet zauzme svoje mesto među njima. Nekoliko časaka docnije čula je Fengmov korak. Poznavala je korak svakog svog sina. U Lijangma je bio spor i čvrst, Cemov brz i nejednak, a Jenmo je svagda trčao nekud. Fengmov hod, međutim, imao je ritam koji je bio svojstven samo njemu, i u kome je posle tri brza koraka redovno dolazio jedan sporiji. Pojavio se ubrzo na vratima biblioteke. Bio je u svojoj školskoj uniformi od tamnog sukna. Na glavi je imao kapu sa štitom od istog sukna, a na kapi traku sa imenom svoje škole - takozvane Srednje škole za Nacionalnu obnovu. Gospa Vu se nasmešila na svog sina i dala mu rukom znak da uđe. - Sta znači zapravo ta Nacionalna obnova? - zapitala je u Šali. - To je samo jedno ime, majko - odvratio je Fengmo. Seo je na stolicu kraj stola, skinuo kapu i zavrteo je kao točak među prstima obeju ruku. - Vama to ništa ne znači? - zapitala je opet smešeći se gospa Vu. Fengmo se nasmejao. - Sada ima teškoća sa algebrom - odgovorio je. - Kada ih savladam, ra-zumeću možda bolje šta je to Nacionalna obnova. - Algebra - rekla je zamišljeno gospa Vu. - U Evropu je presađeno nekoliko sličnih nauka koje su ponikle i razvile se u Indiji. Fengmo je bio iznenađen. Od svoje majke nije nikad očekivao neko znanje iz knjiga, a ona je to 152 znala i uživala da ga začudi ponekom učenom napomenom. - Izgledate bledi - rekla je. - Uzimate li vaše sredstvo za jačanje, onaj lek od jelenjeg roga u prahu? - Ima gori ukus od trule ribe - požalio se Fengmo. Gospa Vu se nasmešila svojim ljupkim osme-hom. - Onda ga nemojte uzimati - rekla je popustljivo. - Zašto biste gutali nešto što vam je tako odvratno? - Hvala vam, majko - rekao je Fengmo, ali je opet bio iznenađen. Gospa Vu se nagnula napred i spustila sklopljene ruke u krilo. - Fengmo - rekla je - vreme je da razgovaramo o vašem životu. - Mome životu? - Fengmo je pogledao pažljivo u svoju majku i prestao da vrti svoju kapu. - Jeste - ponovila je gospa Vu - o vašem životu. Vaš otac i ja smo se već savetovali o tome. - Majko, nemojte misliti da ću pristati da mi vi birate ženu - rekao je Fengmo vatreno. - Naravno da neću - rekla je brzo gospa Vu. - Pomenuću vam jedino imena izvesnih devo jaka i pitati vas da li vam se dopada koja od njih. To je sve što mogu učiniti. Imala sam u vidu, naravno, vaš ukus i vaše sklonosti, kao i položaj naše porodice. Ostavila sam po strani svaku pomisao na devojke kao što je druga kći porodice Čen, koja je odgojena po starinski. - Nikad ne bih uzeo za ženu takvu devojku - izjavio je Fengmo. - Naravno da ne biste. Ali postoji još jedna teškoća - rekla je gospa Vu mirno kao i obično. - I devojke danas mnogo traže. Nije to više kao nekad, kada sam ja bila devojka. Ja sam sve slične stvari ostavljala rukama svoje majke i svoga strica, koji je u porodici zauzeo mesto mog pokojnog oca. Ali devojke sada, mislim one devojke koje su vama po ćudi, Fengmo, neće mladiće koji ne umeju da govore bar jedan strani jezik. 153- Učim pomalo engleski u školi - odgovorio je Fengmo sa visine. - Ali ne možete da govorite veoma dobro tim jezikom! - odgovorila je gospa Vu. - Ja ga sama ne znam, ali sam zbilja čula kako mucate i zapinjete kada pokušavate da svoju misao kažete tim stranim zvucima. Ja vas ne osuđujem zbog toga, ali je stvarno tako. - Koja me to devojka neće? - zapitao je srdito Fengmo. Vesto i brzo, gospa Vu je iskoristila njegovu srdžbu za postizanje svoga cilja kao lagan čun koji se uhvati za grive razbesnelih talasa i prepušta im se kada ih pojase da bi ga izneli na žalo, umesto potopili. - Treća kći gospe Kang, lepa Linaj - rekla je. Srdžba Fengmova bila je za nju dovoljna zaloga uspehu, mada ranije nije primetila ništa što bi nagoveštavalo da su jedno drugom zapali za oko. Doista, njene reci odmah su pobudile njegovu paž-nju. - Ta devojka! - promrmljao je. - Suviše je ponosita. Njen izgled mi je mrzak. - Ona je stvarno veoma lepa - odvratila je gospa Vu. - Ali to nije važno. Ja ne govorim o njoj ponaosob, nego je pominjem kao jednu među ostalima. Ako vama nalazi prigovora i sama Linaj, koja poznaje našu porodicu i naš položaj, možemo li ciljati na nešto više? - Mogli biste me poslati u neku stranu školu - dobacio je vatreno Fengmo.

- Ja to neću učiniti - odgovorila je ona svojim lepim glasom, koji je bio ljubak i umilan, ali isto tako neumitan kao kretanje Sunca i Meseca. - Od danas za nekoliko godina biće rata širom celog sveta. U takvo vreme, svi moji sinovi moraju biti kod kuće. Fengmo ju je pogledao sa izrazom dubokog iznenađenja na licu. - Otkud biste mogli znati takve stvari, majko? - Ja nisam luda, mada je lud sav svet oko mene - rekla je mirno gospa Vu. - Kada se predu- 154 zimaju izvesni koraci a niko ih ne sprečava, onda tome slede dalji koraci, u istom smeru. Mladić je ćutao, očiju uprtih u lice svoje majke. Bile su crne i krupne poput njenih, ali nisu imale njihovu dubinu. Bio je još suviše mlad. Nije govorio, kao da se naprezao da shvati stvari o kojima je ona govorila. - Čula sam da u gradu živi neki strani sve-štenik koji je veoma učen čovek - produžila je ona. - Moguće je da bi vas on za izvesnu nagradu naučio da govorite neke druge jezike. Imate li volje za to? Strani jezici bi vam mogli dobro poslužiti jednog dana. Ne mislim samo na brak kada ovo kažem. Promena će biti neizbežno u vremenima kojima idemo u susret. Mada jasan kao kristalan i skladan kao pesma, njen glas je ipak bio pun dalekosežnih slutnji. Ljubav i strah mešali su se u dubokom osećanju koje je vezivalo Fengma za njegovu majku. U njegovim očima, ona je uvek imala pravo. Ono nekoliko puta što nije poslušao, ona ga nije kažnjavala, ali je on uza sve to bio kažnjen. Sporo i putem mnogog gorkog iskustva, on je postepeno uvideo da je iz njenih reci govorila mudrost koju nije bilo lako osporiti. Ali, zato što je bio još veoma mlad, on se i toga puta jedan trenutak opirao njenom savetu. - Sveštenik? - ponovio je. - Ja ne verujem u religije. - Ja ne tražim od vas da verujete - odgovorila mu je ona. - Nije reč o tome. - On bi pokušao da me obrati u svoju veru - rekao je Fengmo natmureno. - Mala sestra večito pokušava da obrati u svoju veru svakog živog u kući. Tutka mi u ruku kojekakve verske letke kad god prođe pokraj mene. - Zar vi morate podleći pokušajima obraćenja? - zapitala je gospa Vu. - Zar ste tako slabi? Morate se naučiti da primite od ljudi ono što je u njih najbolje, ne hajući za ostalo. Poslušajte me, pokušajte da radite sa sveštenikom mesec dana, pa 155ako posle toga budete rekli da prezirete učenje kod njega, ja ću se saglasiti s vama. Tajna njene vlasti u kući sastojala se u tome što nikad nije dopuštala da izgleda neumoljiva. Ostavljala je ljudima vremena, a izdajući zapovesti obećavala da im je kraj dogledan, pa bi onda iskorišća-vala vreme, utičući na tok događaja u svoje svrhe. Fengmo je opet počeo polako da vrti svoju kapu među rukama. - Mesec dana, dakle, - rekao je - ne više od mesec dana ako mi se ne dopadne. - Mesec dana - saglasila se gospa Vu. Zatim se digla sa svog mesta. - A sada, sine moj, otići ćemo zajedno na porodičnu večeru. Vaš otac je vero-vatno već počeo bez nas. U kućanstvu Vua ljudi i žene jeli su za zasebnim stolovima. Stoga se Fengmo rastao od svoje majke na pragu velike trpezarije i otišao na jedan kraj sobe, gde su već sedeli njegov otac, njegova braća i rođaci, a gospa Vu se uputila, sa svojom uobičajenom ljupkošću, ka stolovima za kojima su bile smeštene žene. Sve su ustale kada je ona stala da im se približava. Videla je odmah da je Čijuming zauzela svoje mesto među njima. Devojka je sedela bojažljivo po strani od ostalih i držala na kolenu jedno malo dete. Ustala je sa detetom na rukama i uspela da njime zakloni svoje lice. Ali, pre nego što je dospela da to učini, gospi Vu je uspelo da joj jasno vidi ćelo lice. Bila je ozbiljna, ali je to bilo prirodno, jer se nalazila u tuđoj kući. Bilo je dovoljno što je tu. - Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu, obraćajući se uljudno svima i nikom ponaosob. Zauzela je svoje mesto na najvišoj šećiji i uzela u ruku svoje štapiće za jelo. Meng je služila ostale, te je gospa Vu položila opet na sto svoje štapiće. - Produžite namesto mene, Meng, molim vas - rekla je. - Bila sam celog dana zauzeta kućnim poslovima, pa sam sada malo umorna. Smešeći se naslonila se na jastuk iza sebe i po svom običaju rekla po koju reč svakoj od svojih snaha, kao i sinčiću najstarije, koga je dadilja držala 156 u krilu. Dete je bilo nemirno, pa je gospa Vu dohvatila svojim štapićima komadić mesa i stavila mu ga u usta. Zatim se obratila neposredno mladoj Ći-juming. - Draga gospođo - rekla je ljubazno - treba da jedete ono što vam se sviđa. Riba je obično dobra. Čijuming je podigla oborene oči i zacrvenela se do ušiju. Ustala je i malo se poklonila, još uvek čvrsto držeći u naručju ono malo dete. - Hvala vam, starija sestro - rekla je slabim glasom. Spustila se potom na svoje mesto i nije više nijednom progovorila do kraja večere. Kada je sluga postavio pred nju ćasu sa pirinčom, ona je prvo nahranila dete. Ali, obraćajući joj se onako ljubazno, gospa Vu je svima dala do znanja da Čijuming ima određeno mesto u kući i da došljakinja mora ubuduće biti uključena u život porodice. Svi su čuli tih nekoliko reci kojima je usledio trenutak ćutanja. A onda su mlađi počeli da govore, sluga sa slugom, dadilja sa detetom, da bi zabašurili ćutanje.

Gospa Vu se poslužila jelom koje joj je ponuđeno i počela da jede sa otmenom sporošću, kao i obično. Ono malo unuče, kome se maločas ulagivala birajući mu ukusne zalogaje, stalo je odjednom glasno da zahteva da dođe k njoj i da joj sedi na krilu. Meng ga je nešto prekorila, govoreći: - Vi sa vašim skroz prljavim licem i rukama? Gospa Vu se trgla kao da se prenula iza sna. - Je li to k meni hoće? - zapitala je. - Tako je prljav, majko - rekla je Meng. - Pustite vi njega samo do mene - rekla je gospa Vu. Ispružila je ruke, podigla dete, koje je bilo krupno i poteško, i stavila ga sebi na koleno. Zatim je, sa nagonskom gadljivošću, uzela par čistih štapića za jelo i stala da bira jedan za drugim komadić mesa u ćasama nasred stola, kojima je nudila dete. Nije govorila, ali se smešila na svaki njegov zalogaj. Dete joj nije uzvraćalo osmehom, sedelo je uživajući kao u slatkom snu, otvarajući svoja mala usta 157i žvaćući svaki komadić sa tihim zadovoljstvom. Bilo je to uobičajeno dejstvo gospe Vu na decu. Postizala je bez napora da se osećaju srećna što se nalaze kraj nje. Toga puta, kao i u drugim sličnim prilikama, unuče je bilo za nju izvor dubokog i spokojnog zadovoljstva. Ono je bilo živi znak potpunog izvršenja njenih dužnosti prema svojoj kući i bezazleno prisustvo koje je blažilo njenu potajnu usamljenost pod tim krovom. Ona, doduše, nije znala da je usamljena i poricala bi to izvesno kada bi joj neko rekao da jeste, čudeći se grdno kako je iko može tako pogrešno razumeti. A ipak je bila i suviše sama da bi iko mogao doseći njenu dušu. Njena duša prerasla je njen život daleko izvan četiri zida u kojima joj je živelo telo. Uzdigla se odavno visoko iznad njega i otada večito bludila daleko izvan četiri zida u kojima je živelo njeno telo, da bi čas krstarila beskrajima sveta, čas tonula u prošlost, čas se opet vinula u budućnost, na nedoglednom putovanju vremenom i prostorom oko koga su se plele i rasplita-le mnoge njene misli. Ali, s vremena na vreme, ona se takođe vraćala kući, pod svoj krov. Vratila se tako i toga časa. Bila je najednom potpuno svesna toga dečijeg prisustva i njegovog dubokog značenja. Pokolenja su nepokolebljivo išla svojim nedogled-nim putem, čvrstim i ujednačenim korakom. Njeno se bližilo kraju, a njegovo je tek na polasku bilo. - Sine moga sina - rekla je šapatom i nastavila da ga nudi komadićima mesa koje je stavljala u njegova mala rumena usta, željno otvorena da bi primila ono što im je ona mogla dati toga časa. Ali ga je vratila njegovoj majci pošto ga je nahranila. Završila je večeru pre ostalih. Digla se moleći ih da produže i polagano otišla u svoju sobu. Kad je prolazila kraj g. Vua i njegovih sinova, oni su je pozdravili dižući se upola sa svojih mesta, a ona je produžila svojim putem, naklonivši glavu nekoliko puta i sa osmehom na usnama. Opet je spavala čvrsto ćele noći, ne prenuvši se iza sna nijednom. 158 * Za Čijuming, ono pola časa prisustva gospe Vu bio je njen obred venčanja. Prošla noć je ostavila devojku u zabuni i nedoumici. Je li mu se dopala ili nije? G. Vu joj nije kazao ni reci i pre zore napustio je zajedničku postelju. Ona je, posle toga, spavala do podne. Celog popodneva niko nije dolazio u njenu blizinu, izuzimajući jednu sluškinju. Onda je naveče došla Jinga i pozvala je da se pridruži porodičnoj večeri. Požurila se da se spremi za susret sa ostalim ukućanima. Kada je došlo vreme tome, prokrala se docnije od ostalih u trpezariju i brzo uzela ono dete od njegove dadilje. Ono nije za-plakalo. Deca nisu nikad plakala kad bi bila kraj nje. Na selu je često čuvala poneko dete koje bi majka morala trenutno da napusti. Gospe koje su prekonoć postale njene rođake, pozdravljale su je sada jedna za drugom, polunemarno i polubojažljivo, a ona im je odgovarala samo lakim naklonom glave. Nije mogla da govori, a ni da jede na početku. Ali, kada je gospa Vu napustila sobu, osetila je najednom da je gladna kao vuk. Okrenuvši se malo u stranu, da ne bi licem bila okrenuta prema ostalima, pojela je što je brže mogla dve ćase pirinča i mesa. Kada je večera bila gotova, stajala je čekajući dok su se Meng i Rulen digle i krenule iz trpezarije, osećajući da je sve dublje obuzima nesavladljiv stid. Meng je, u svojoj urođenoj ljubaznosti, zastala na trenutak da bi porazgovarala s njom. - Doći ću sutra da vas vidim, druga gospođo - rekla je. - Ja ne zaslužujem toliku pažnju - odgovorila je slabim glasom Čijuming. Nije bila u stanju da pogleda u oči zakonitoj snahi, ali se osećala utešena i srećna. Podigla je, najzad, oborene oči, a Mengi se učinilo da je toga časa videla u njima ćelo jedno bojažljivo i ojađeno srce. - Doći ću i povešću i dete - obećala je. Čijuming je izišla sa ženama i decom, krijući se među njima od muškaraca. Ali su je oni svi po- 159smatrali, iz potaje i svaki na svoj način. G. Vu je te noći došao rano u dvorište božura, kad ona još nije bila u postelji. Šila je svoje nedovršene haljine kada je začula njegov korak. Digla se kada je ušao i okrenula lice u stranu. On je seo, dok je ona ostala stojeći, nakašljao se, stavio ruke na kolena i pogledao je. - Vi - počeo je ne zovući je po imenu - vi ne smete da me se bojite. Nije bila kadra da mu odgovori. Stiskala je grčevito haljinu koju je držala obema rukama i stajala pred njim kao da se živa skamenila.

- U ovoj kući - zaustio je opet g. Vu - postoji sve što treba da biste bili srećni. Majka mojih sinova je dobra. A tu su i mlade žene, žene mojih sinova, i žene mlađih rođaka i mnoga deca. Vi ste, čini mi se, dobre naravi i svakako ste uslužni. Vi ćete biti veoma srećni ovde. Ona još nije odgovarala. G. Vu se nakašljao i otpustio malo kaiš. Jeo je veoma slatko te večeri i osećao pomalo da mu ponestaje daha. Ali još nije bio dorekao ono što je želeo da kaže. - Vaše dužnosti mene radi biće malobrojne - nastavio je. - Volim dugo da spavam i da ustanem dockan. Ne budite me ako sam ovde. Po noći, volim čaj kada se probudim, ali ne crveni čaj! Vruće sam krvi i ne podnosim dva jorgana čak ni zimi. Nauči-ćete već sve te stvari i neke druge još, bez sumnje. Haljina joj je ispala iz ruke. Pogledala ga je i zaboravila svoju bojažljivost. - Vi me hoćete, dakle? - Postavila mu je to pitanje iz puke čežnje da negde pod nebom nađe zaklona. - Svakako - rekao je. - Zar vam to nisam rekao ovog časa? - nasmejao se, a njegovo glatko, lepo lice zažarilo se iznenada od plamena koji je buknuo u njemu. Ona je to videla i razumela. Ali te noći nije htela da se plaši. Bila je to mala cena koju je trebalo platiti, veoma mala cena koju je trebalo platiti jednom ljubaznom čoveku da bi najzad i ona imala svoj dom. 160 VI Mala sestra Šija bila je uvek prilježna u vršenju svoje dužnosti, ali gospa Vu nije ni od nje očekivala toliku brzinu. Doista, sedam do osam dana docnije, Jinga je trčeći ušla u njenu sobu. Njene male okrugle oči blistale su od iznenađenja. - Milostiva, milostiva! - uzviknula je. Gospa Vu, koja je šetala između svojih orhideja, zastala je sa izrazom nezadovoljstva na licu. - Jin- §a! - rekla je odlučno. - Zatvorite usta. Izgledate ao riba na udici. A sada mi kažite o čemu je reč. Jinga je poslušala svoju gospodaricu, ali je gotovo odmah opet počela: - Najveći čovek ... koga sam ikad videla... neki stranac! Kaže da ste vi poslali po njega. - Ja? - kazala je gospa Vu začuđeno i sa ne-vericom. Zatim se prisetila. - Možda i jesam - rekla je. - Milostiva gospođo, meni niste ništa kazali - prebacila joj je Jinga. - Rekla sam vrataru da ga nipošto ne pušta unutra. Nikad nismo imali strana čoveka u ovoj kući. - Ja vam ne kazujem sve - odvratila je gospa Vu. - Pustite ga odmah da uđe. Jinga se povukla, zapanjena od čuda, a gospa Vu je nastavila svoju šetnju među orhidejama. Cveće se primilo i već živelo podmlađenim životom, mada je presađeno pre tako kratkog vremena. Uostalom, moglo se i očekivati da će dobro napredovati ti tom hladovitom dvorištu. Pitala se da li su i novi božu-ri tako napredni. U tom trenutku dubok, zvonak glas začuo se sa okrugle kapije na dvorištu. - Gospođo! Ona je očekivala da će se neznanac javiti, ali je bila iznenađena silinom i zvučnošću njegova glasa. Dižući pogled sa orhideja, ugledala je visokog čoveka širokih ramena u dugačkoj, suroj mantiji opasanoj uzetom. Bio je to sveštenik. Stegao je desnom rukom krst koji mu je ležao na grudima. Ona je znala da je krst hrišćansko znamenje, ali je to 11 Paviljon žena 161nije zanimalo. Njenu pažnju privlačila je veličina i snaga ruke koja ga je držala. - Ne znam kako da vam se obratim - rekla je svojim ljupkim glasom, koji je bio poput zvuka malog srebrnog zvona - inače bih odgovorila na vaš pozdrav. Hoćete li ući? Sveštenik je naklonio svoju veliku glavu i stupio u dvorište. Jinga je ušla za njim, sva bleda od straha. - Izvolite ovuda, u moju biblioteku - rekla je gospa Vu. Sklonila se u stranu na ulazu, da bi sveštenik mogao ući ispred nje. Ali je on pustio krst iz ruke i lakim pokretom ukazao na vrata. - U mojoj zemlji - rekao je smešeći se - dama uvek ulazi prva. - Zbilja? - promrmljala je ona. - Ali je istina da bi, možda, bilo bolje da vam pokažem put koji je meni svakako poznatiji. Stupila je unutra i sela na svoje uobičajeno me-sto, nudeći mu pokretom ruke stolicu na drugoj i strani stola, njoj preko puta. Jinga se prišunjala do praga, gde je zastala, napola skrivena iza dovratka, upirući radoznale poglede unutra. Ali je gospa Vu odmah primetila malu sobaricu. - Nemojte da se krijete, Jinga - zapovedila je. Zatim se obratila svešteniku sa jedva primetnim osmehom na licu. - Ova budalasta devojka nije nikad videla čoveka vašeg uzrasta i stoga, valjda, ne može da odvoji oči od vas. Oprostite joj, molim vas. Svešenik je odgovorio ovim čudnim recima: - Bog mi je možda dao ovo ogromno telo radi razonode onih koji me gledaju. Pa neka, smeh je dobra stvar. - Njegov krupni glas ispunio je ćelu sobu svojom muklom tutnjavom. - Tako mi neba - prošaptala je Jinga, upra-vivši pogled u grede na tavanici - ovo je kao grmljavina. - Jinga, idite i donesite vrućeg čaja - zapovedila joj je gospa Vu da bi je stišala, a Jinga je otrčala nečujno, kao preplašena mačka. 162

Sveštenik je sedeo nepomično, ispunjavajući svojim ogromnim telom do poslednjeg palca ćelu veliku, izrezbarenu naslonjaču u koju se bio smestio. Ali je gospa Vu već primetila da je uza sve to bio suv, gotovo mršav čovek. Krst na njegovim grudima bio je zlatan. Koža mu je mrka, a krupne zagasite oči, duboko upale u svoje duplje, setne i veoma bistre. Njegova pomalo kovrdžava kosa nije bila ni duga ni kratka. Imao je crnu bradu tanke dlake. U tom tamnom okviru, usne su mu izgledale neobično crvene. - Kako treba da vam se obraćam? - zapitala je gospa Vu. - Zaboravila sam da pitam malu sestru Siju kako se zovete. - Ja nemam vlastitog imena - odgovorio je sveštenik. - Ali mi je dato ime Andre. Dobro je koliko i svako drugo. Neki me zovu otac Andre. Ali bih više volio, gospo, kad biste me zvali brat Andre. Gospa Vu nije prihvatila ni odbacila njegovu želju. Nije ponovila ni njegovo ime ni naziv koji je obeležavao sveštenu prirodu njegovog zvanja. Ume-sto toga postavila je još jedno pitanje. - A koje ste vere? - Ne govorimo danas o mojoj veri - odgovorio je brat Andre. Gospa Vu se malo nasmešila na to. - Mislila sam da svi sveštenici hoće da govore o svojoj veri. Brat Andre je nekoliko trenutaka posmatrao svoju sagovornicu, gledajući joj pravo u lice. Upr-kos snazi koja je izbijala iz njegovih očiju, u tom pogledu nije bilo ničeg smelog. Štaviše, njegov uporni pogled nije ni zaplašio ni neprijatno iznenadio gospu Vu. Bio je bezličan kao svetiljka koju čovek drži da bi nekom pokazao neznan put. - Rečeno mi je da želite da razgovarate sa mnom, gospođo - rekao je brat Andre. - Ah, pa to i hoću - rekla je gospa Vu. Ali je potom zaćutala. Primetila je po mnogo čemu da je Jinga, odlazeći u kuhinje, već raširila vest o čudovištu koje im je stiglo u posetu. Ćula je šapu- n* 163tanje i komešanje oko vrata. S vremena na vreme, sa mesta na kome je sedela ugledala bi u magnove-nju po koje dete kako proviruje na vrata i odmah se skriva. - Hodite, deco, hodite da vas vidim - pozvala je prijateljskim glasom. Na pragu se očas okupila gomila dece. Ličili su na cveće u jarkoj svet-losti tog sunčanog jutra, cveće kojim se gospa Vu ponosila u tom času. - Hoće da vas vide - objasnila je. - Zašto da ne? - odvratio je on i obrnuo se prema njima. Deca su na to ustuknula, ali su se opet približila kada je on ostao nepokretan i sa osmehom na licu. - On ne jede malu decu, bez sumnje - rekla im je gospa Vu. - Možda jede samo voće i povrće, kao budisti. - Nije možda, nego je doista tako - rekao je brat Andre. - Zašto ste tako veliki? - zapitalo je bez daha jedno od dece. Bio je to sin jednog od mlađih rođaka porodice Vu. - Tako me bog stvorio - odgovorio je brat Andre. - Ali ja pretpostavljam da su i vaši roditelji bili visoki - rekla je gospa Vu. - Ne sećam se više svojih roditelja - rekao je blago brat Andre. - Kako se zove vaša zemlja? - zapitao je jedan dečak. Išao je u školu i znao ponešto o raznim zemljama. - Ja nemam svoje zemlje - rekao je brat Andre. - Moja je domovina tamo gde živim, gde god to bilo. - Vi ste ovde već mnogo godina - rekla je gospa Vu. - Savršeno govorite naš jezik. - Govorim mnogo jezika da bih mogao razgovarati sa svim ljudima - odvratio je on. - Ali u ovom gradu živite već dugo? - pitala je i dalje uporno gospa Vu. Taj čovek počeo je da budi u njoj krajnju radoznalost. - Svega godinu dana - odgovorio je on. 164 Ali su deca već bila smelija. Prišla su mu sasvim blizu. - Šta vam je to na lancu oko vrata? - zapitalo je jedno od njih, upirući u krst svoj mali kažiprst, tanak i zlaćan. - To je moj krst - odgovorio je brat Andre. Dohvatio je, govoreći, teški jednostavni krst i pružio ga prema njima. - Mogu li ga malo uzeti u ruke? - upitalo je dete. - Možete ako hoćete-odgovorio je brat Andre. - Ne - rekla je oštro gospa Vu. - Ne dirajte to, dete. Brat Andre se okrenuo prema njoj. - Ali, gospo, to nije opasno. - On ga neće dotaći - odgovorila je ona hladno. Brat Andre je pustio krst da mu opet padne na grudi i ćuteći sklopio na kolenima svoje velike ruke. Jinga je ušla sa čajem, krčeći put kroz gomilu dece. - Vaše vas majke zovu - rekla je glasno. - Majke vas zovu sve redom. - Vratite se svojim majkama - rekla je gospa Vu, ne dižući glas. Deca su se odmah okrenula i raz-begla. Brat Andre pogledao je gospu Vu s poštovanjem koje se naglo odrazilo u njegovim dubokim očima. - Deca vas se ne plaše, ali vas slušaju - rekao je. - To su dobra deca - rekla je ona, očevidno zadovoljna što je on tako dobro shvatio njen odnos prema njima. - Vi ste takođe dobri - rekao je on mirno. - Ali nisam siguran da ste srećni.

Te reci, izgovorene tako spokojno, ujele su je za srce, kao da je iz potaje probodena nožem, ne znajući tačno odakle je udarac došao. Počela je odmah da poriče njihovu tačnost. - Ja sam, naprotiv, potpuno srećna. Udesila sam svoj život tačno onako kao što želim. Zatim, ja imam sinove ... On je podigao svoje duboke i pronicljive oči, ali nije ništa rekao. Saslušao je pažljivo njene reci i čekao šta će dalje kazati. Neobičnost te ćutljive i pot- 165pune pažnje pokolebala je njeno samopouzdanje. - To jest - produžila je - potpuno sam srećna, izuzev što osećam potrebu za nekim širim znanjem. Ali ne znam ni sama koje je to znanje. - Možda i ne bi bilo toliko znanje koliko razu-mevanje onoga što već znate - rekao je on. Kako je došlo do toga da govori o sebi s tim strancem? Razmišljala je trenutak o tom pitanju, a onda ga je ostavila po strani, bez odgovora. - Nisam vas zbog sebe zvala da dođete ovamo __rekla je - nego zbog mog trećeg sina. Želela bih da govori jedan strani jezik. - Koji jezik? - zapitao je on. - Koji je najbolji? - upitala je ona. - Francuski je najlepši - rekao je on - a ita-lijanski najviše pesnički, dok je ruski najsnažniji, a nemački najčvršće sazdan. Ali se na engleskom obavlja više poslova nego ma na kom drugom jeziku. - Onda je najbolje da uči engleski - rekla je gospa Vu odlučno. Podigla je oči i upravila ih na njegovo lice, čija joj je tamna boja još jednom upala u oci. - Kolika će biti vaša nagrada? - Ja ne primam nikakvu nagradu - rekao je mirno brat Andre. - Meni novac uopšte ne treba. - Sveštenik kome uopšte ništa ne treba? - Njen osmeh je bio pun ironične neverice. - Meni novac uopšte ne treba - ponovio je brat Andre, naglašavajući ono „meni", i dajući time na znanje da se to tvrđenje tiče isključivo njega lično. - Ali me dovodite u nezgodan položaj ako me prinuđavate da uzimam nešto ne dajući ništa u za-menu za to - rekla je gospa Vu. - Ne bih li mogla dati novaca za vašu veru, za dobra dela? - Ne, veri je bolje bez takvih darova - odgovorio je brat Andre. Razmišljao je jedan trenutak, a zatim nastavio: - Veoma je moguće da će s vremena na vreme biti potrebno učiniti nešto u vašem gradu, kao što bi bilo, na primer, naći sklonište gde bi se mogla smestiti nahočad. Uzeo sam i sam nekoliko nahočadi i staraću se o njima dok ne nađem 166 dobre ljude koji bi pristali da im budu namesto roditelja. Kada bude stvari te vrste, koje bi trebalo učiniti, ja ću doći do vas, gospođo, i tada će vaša pomoć biti moja nagrada. - Ali to su stvari koje će se činiti za naš grad, a ne za vas - rekla je ona. - Zar nema ničega što bih za vas mogla učiniti? - To će biti za mene učinjeno - odgovorio je on. Njegov glas odjeknuo je u sobi kao zvono, a ona mu nije protivurečila. Iz dvorišta, gde se bila povukla, Jinga je došla na vrata i pogledala unutra, ali se opet udaljila kada je videla da njih dvoje još sede na istim mestima i razgovaraju kao i maločas. - Kada ćemo početi sa časovima? - zapitala je gospa Vu. Osećala se nesposobna da protivureči tome čoveku. - Odmah, ako želite - odgovorio je. - Meni je svako doba jednako. - Biste li mogli dolaziti svake večeri? - zapitala je ona. - Moj sin je preko dana u narodnoj školi. - Dolaziću kad god hoćete - odgovorio je on. Ona se onda digla i dozvala Jingu. - Recite Fengmu da dođe ovamo. - Stajala je na kućnom pragu, sa vrtom na jednoj strani, a bibliotekom na drugoj. Imala je jedan trenutak čudno osećanje da stoji između dva sveta. Stupila je u dvorište, a sveštenik je ostao sam, sedeći nepomično u svojoj naslonjači. Stajala je osluškujući, kao da očekuje da će je zovnuti. Ali nije čula ništa. Jedan slavuj sleteo je na zid oko dvorišta, kao što je činio svake večeri gotovo u isti čas. Veoma otegnuto je otpevao lestvicu od četiri tona. Onda je video gospu Vu i odleteo. Bilo joj je gotovo žao što je pozvala stranca pod svoj krov. Ko bi znao kakve bi čudne stvari mogao predavati, služeći se svojim stranim recima! Bila je suviše brza - i u donošenju i u izvršenju svoje odluke. Odšetala je opet do vrata i bacila letimičan pogled unutra. Da li će se uvredi ti što ga je ostavila, smatrajući da je to bilo grubo s njene strane? Ali kada je pogledala unutra, videla je da mu je gla- 167va pala na prsa i da su mu oči sklopljene. Da li je spavao? Ne, usne su mu se micale. Zaplašena nečim - iako ni sama ne bi umela reći čime - povukla se s praga sa osećanjem lake jeze, i obradovala se kada je ugledala Fengma koji je upravo ulazio na kapiju, nasuprot ulazu, u čijoj se blizini ona nalazila u tom trenutku. - Fengmo! - zovnula ga je. Okrenula je glavu i videla strančevu kako se podiže i kako se otvaraju i žare njegove crne oči. - Fengmo, hodite ovamo! - zovnula je opet sina.

- Evo me, majko - odgovorio je Fengmo. Bio je pred njom za tren oka, mlad i sitan u poređenju sa golemim rastom sveštenika. Bila je iznenađena videći kako je, u stvari, mali, on koga je oduvek smatrala visokim. Uzela ga je za ruku i odvela u biblioteku. - Ovo je moj treći sin, Fengmo - rekla je bratu Andreu. - Fengmo - ponovio je sveštenik. Uljudnost je zahtevala da kaže „treći mladi gospodar", ali je on naprosto ponovio njegovo ime - Fengmo. - Ja sam brat Andre - rekao je takođe, i seo. - Sedite, Fengmo - dodao je. - Meni je naređeno da vam predajem jedan strani jezik, za koji vaša majka kaže da mora biti engleski. - Ali samo jezik - postavila je svoj uslov gospa Vu. U trenutku kada je trebalo početi sa časovima, ona se pitala da li uistinu nije pogrešila kada je tome čoveku poverila duh svoga sina. Jer, poučavati nekog čoveka znači steći vlast nad njegovim duhom. - Samo jezik - ponovio je brat Andre. Pri-metio je strah u recima gospe Vu i odmah mu našao odgovor. - Ne treba da se plašite, gospođo. Ja sam častan čovek. Duh vašeg sina svetinja je za me. Gospa Vu je bila potpuno zbunjena pronicljivo-šću tog stranca. Ona nije očekivala tako utančane nagone u tako grubom telu. Dotada nije poznavala nijednog tuđinca - izuzimajući, naravno, malu se- 168 stru Siju, koja je bila samo jedna detinjasta žena. Poklonila se lako i opet otišla u baštu. Sat docnije, sveštenik se pojavio na vratima biblioteke. Razgovarao je sa Fengmom, služeći se jezikom koji je ostavljao utisak nerazumljive zbrke slogova tuđinskog zvuka. Izgovarao ih je jasno i sporo, a Fengmo ih je slušao kao da ne čuje ništa drugo na svetu. - Zar ste ga tako brzo naučili? ... - zapitala je gospa Vu. Sedela je pod drvećem u naslonjači od bambusovine, ruku sklopljenih u krilu. - Gospođo, on me još ne razume - odgovorio je brat Andre. - Ali ja predajem govoreći samo jezikom koji đak treba da nauči. Za nekoliko dana, on će se i sam služiti tim recima. - Potom se obratio Fengmu. - Do sutra - rekao je. Poklonio se gospi Vu, pa izišao na kapiju svojim dugačkim staloženim korakom. Odlaskom tog ogromnog sveštenika sve je opet poprimilo svoj osveštani izgled i srazmere. - Dakle, sine moj? - rekla je gospa Vu. Ali je Fengmo izgledao zbunjen, kao čovek zase-njen iznenadnim bleskom jarke svetlosti. - Naučio me je mnogo šta za ovaj jedan čas. - Ponovite mi reći koje vas je naučio - rekla mu je ona. Fengmo je rastvorio usne i izustio neke nerazumljive slogove. - Šta to kažete? - zapitala je ona. Fengmo je zatresao glavom i izgledao još uvek duboko zbunjen. - Ne znam, to mi nije kazao. - Sutra vam mora reći - rekla je ona pomalo strogo. - Neću da se u mojoj kući govore reci koje niko od nas ne može da razume. * * Kao na krilima, priče o svešteničkom golemu iz tuđine raširile su se ubrzo po celoj kući, pa je za njih čuo i g. Vu. Sredinom popodneva sutrašnjeg 169dana, gospa Vu ga je ugledala opet na kapiji svoga ¦ dvorišta. Odabirala je u tom trenutku svilene konce za švalju koja se spremala da izveze nove cipele za decu. - Otpremite tu ženu - rekao je g. Vu. kada joj je pristupio. Gospa Vu je videla odmah da ga je nešto naljutilo. Skupila je svile i rekla švalji: - Vratite se za sat-dva. Žena se udaljila, a g. Vu se spustio u jednu na- % slonjaču, izvadio je svoju lulu i pripalio. - Čuo sam da ste Fengmu uzeli stranog učitelja, mada meni o tome ni reci niste kazali - rekao je on. - Trebalo vam je kazati, priznajem - rekla je umiljato gospa Vu. - Pogrešila sam što to nisam učinila. Ali, zbilja, nisam mislila da biste mogli že-leti da vas zbog toga uznemiravam, a ja sam, opet, smatrala za potrebno da Fengmo baci oko na Linaj. - Zašto? - upitao je g. Vu. Ona je odavno znala iz iskustva da je istina najbolji put za ženu u njenim odnosima sa čovekom. G. Vua nije nikad varala ni u čemu, pa nije ni pomišljala da ga prevari u toj prilici. - Fengmo je slučajno video Ćijumingu pre neki dan, dok je bila“ ovde - rekla je. - Ne mislim niukoliko da su se zagledali jedno u drugo, ali Fengmo preživljuje sada one trenutke svoje mladosti kada mu se slična stvar može desiti sa svakom mladom i lepuškastom ženom. Stoga sam raspirila plamen sa druge strane. Ne bi bilo ni zgodno ni prilično kad bi se ticao neke žene u ovoj kući. Kao i obično, istina je duboko pomutila raspoloženje g. Vua i ona je videla graške znoja koje su odavale njegovu zabunu i orosile mu čelo i kosu do korena. - Voleo bih da ne zamišljate tako lako slične stvari - rekao je. - Večito vam je na umu sparivanje nekog čoveka sa ovom ili onom ženom. Vi imate rđavo mišljenje o ljudima. Ja to osećam da ste i od mene načinili starog jarca, bar u vašim očima. - Ako sam učinila da se tako osećate, onda sam ja veoma nespretno stvorenje i treba da vas molim 170

za oproštaj - rekla je ona svojim srebrnastim glasom. Sedela je sa neizrecivom ljupkošću, zbog koje mu se činila isto tako dalekom i nepristupačnom kao da je i nema u sobi. I sama je bila potpuno sve-sna toga. Znala je odavno da je priznanje veći izvor snage od ma kakvog otpora, i da brzo priznanje greške omogućava čoveku da se zaogrne plastom nepobedive ispravnosti. Ali je videla da se on još oseća uvređen, a sama se u dubini duše i potajno osećala uniženom što je doista bila tako nespretna da je ozledila njegov ponos. - Volela bih kad biste mogli videti kako danas izgledate - rekla je s onim svojim osmehom čija je ljupkost svakog umela da očara. - Čini mi se da vas nikad nisam videla tako lepog. Izgledate deset godina mlađi nego pre nekoliko dana. On se zacrveneo i nasmejao. - Zbilja? - zapitao je. Primetio je nežnost u njenim očima i nagnuo se preko stola prema njoj. - Eilijen, vama još nijedna nije ravna - uzviknuo je. - Posle vas mi je svaka žena poput jela bez ukusa. Učinio sam ono samo zato što ste vi to uporno zahtevali. - Ja to znam - rekla je ona - i zahvaljujem vam na tome. Tokom celog našeg zajedničkog života, vi ste činili samo ono što sam ja želela. I kada sam sad zatražila tako mnogo od vas, vi ste i to učinili. Bio je toliko ganut da su mu suze udarile na oči. - Doneo sam vam nešto na poklon - rekao je. Zavukao je ruku u džep i izvadio nešto uvijeno u svilenu hartiju koju je razmotao. Bila su to dva ukrasa za kosu - leptiri i cveće od nefrita, i sitni biseri, optočeni zlatom. - Video sam ih juče. Pod-sećali su me na vas. Ali ja ionako uvek na vas mislim. - Obrisao je znoj sa čela. - Čak i noću - promucao je ne gledajući joj u lice. Ona se uozbiljila na te reci. - Noću ne smete misliti na me - rekla je. - To ne bi bilo pravo prema jadnoj Čijumingi. Na kraju krajeva, vi ste joj sada sve u životu i na svetu. 171On je i dalje izgledao nesrećan. - Zar vam se ne dopada? - zapitala je ona svojim ljupkim glasom. - Oh, dopada mi se - izustio je nerado. - Ali vi... vi ste ovih dana tako daleko od mene. Hoćemo li do kraja svog života ostati ovako rastavljeni kao što smo sada? Vi ste vazda srce i suština mojega ... - Njegova puna donja usna podrhtavala je. Gospa Vu je bila toliko dirnuta da se i nehotice digla sa svog mesta i prešla na njegovu stranu stola. On ju je obgrlio obema rukama i zario glavu u njena nedra. U njoj je uzdrhtalo nešto duboko i davno zapretano. Pobojala se sama sebe, a ne njega. Zar da slabost jednog trenutka upropasti sve što je postigla s toliko truda i muke? - Vi - promrmljao je. - Vi ste nefrit i biser, miris sandal-drveta i tamjana ... Izvila se veoma nežno iz njegova zagrljaja tako da su joj samo ruke ostale u njegovim. - Bićete srećniji nego što ste ikada bili - obećala mu je. - Hoćete li mi se vratiti? - zapitao je on. - Da, ali novim putevima - obećala je ona. Opasnosti i kolebanju bio je kraj čim mu je opet mogla sagledati lice. Nekad obesno izvijene usne bile su sada labave i opuštene, kao odapet luk. Po-smatrajući taj tužni prizrak nečega što je davno bilo, njoj se činilo da joj se ćelo telo kameni od studeni i po nekoj zloj mađiji zanavek pretvara u tom trenu u neosetljiv stub od hladna mramora. - Što se tiče Fengma i njegovog učitelja - rekla je potom - nemojte da se uznemiravate zbog njih. Linaj, čini se, želi da mladić govori engleski. Ona kaže da je on uopšte suviše starinski. Ali pazite šta vam kažem: neće proteći ni mesec dana, a on će biti za ženidbu sa lepom Linaj! - Zavernice jedna - rekao je g. Vu, smejući se. - Kako samo umete da snujete i određujete živote drugih stvorenja. - Tako mu se vratilo njegovo dobro raspoloženje. Digao se i otišao, vrteći u smehu glavom. 172 Kada je ušla u njenu sobu nekoliko časaka doo-nije, Jinga je zatekla svoju gospodaricu duboko uto-nulu u jedno od onih zagonetnih ćutanje kojima bi se povremeno predavala. Na zvuk njenih koraka, gospa Vu je podigla glavu. - Jinga - rekla je - uzmite nekoliko kalupa mog namirisanog sapuna i odnesite ih gospi Čiju-ming. - Recite joj da ne upotrebljava nikakav drugi. - Kako god vi kažete, milostiva gospođo - odgovorila je Jinga kiselo. U taj mah, gospa Vu je primetila lulu g. Vua. Pokazala je prstom na taj predmet upravo kad se Jinga okretala da pođe. Njen inače umiljati glas bio je oštar i srdit. - Jinga! - doviknula je. - On je zaboravio svoju lulu. Odnesite mu je. Jinga se okrenula bez reci, dohvatila lulu i od-nela je. Gospa Vu je privela kraju slaganje boja svojih svila tek krajem predvečerja, kada se u sobi već bilo toliko smračilo da ih je jedva raspoznavala. Spremila se upravo da zovne nekoga ko bi zapalio svece, kada je Fengmo iskrsnuo iz mraka. Bio je skinuo školsku uniformu i obukao haljinu od ble-dožutog brokata čiji su ukrasi bili vezeni svilom iste boje. Njegovo četvrtasto čelo bilo je otkriveno, jer mu je kratka kosa bila glatko začešljana unazad.

- Haljina izgleda bolje od onih čakšira - rekla je ona. Govoreći, proučavala je njegovo čelo. Bilo je to lepo čelo, ali se po njemu ne bi moglo reći kakvog je kova mozak koji se iza njega krije. Fengmo je bio tek na pragu svog muževnog doba. - Možete li da se setite reci koje ste sinoć naučili? - zapitala ga je ona smešeći se. Pripalio je jednu od onih stranih cigareta koje su mnogo pu-šili i on i Ćemo. Njoj se iz nekog razloga činilo da 173mu dobro pristaje dim koji se u kolutovima dizao iz njenog užarenog vrška. On nije sedeo, nego se ne-smireno vrteo tamo-amo po biblioteci, ali je prekinuo svoju ćudljivu šetnju da bi se odazvao njenoj želji, ponavljajući jasno niz reći tuđinskog zvuka i nepoznata smisla. - Možete li već da ih razumete? - zapitala je ona. On je zatresao glavom. - Ne, ali ću ga večeras pitati šta znače - odgovorio je. Zastao je osluškujući. - Evo ga dolazi - uzviknuo je. Čuli su oboje bat njegovih dugačkih koraka po kaldrmi, utoliko snažnije što je stranac bio obuven u teške, kožne cipele. Zatim su ga ugledali na kapiji u pratnji vratara koji se povukao kada je video da se gospa Vu diže sa svoga mesta. - Jeste li jeli štogod? - pitala ga je gospa Vu, pozdravljajući se s njim. - Ja jedem samo u podne - rekao je brat An-dre. Smešio se ljubazno, gotovo bojažljivo. Dok je stajao pred njom, gospi Vu se opet činilo da se ćela soba, Fengmo i ona sama smanjuju u senci njegovog golemog stasa. Ali je on izgledao kao da nije svestan ni svoje visine niti ičeg svoga. - Fengmo mi je ponovio strane reci koje je sinoć od vas naučio, samo ne znam šta znače - rekla je gospa dok su sve troje zauzimali svoja mesta. - Naučili ste reci koje je nekad izgovorio jedan čovek iz Engleske - rekao je brat Andre. - To jest, on se rodio u Engleskoj i tamo živeo i umro, ali mu je duša lutala širom sveta. Zaćutao je na trenutak kao da razmišlja, a potom je preveo tuđinske reci u stihovima koji su imali prizvuk setne i jednolične popevke: Ne pada samo na okna sa istoka Svetio danje kad zora sine S lica se sunce sporo, presporo vine A na zapadu sjaje već sva zemlja i mora duboka. Gospa Vu i Fengmo su slušali, gutajući svaku reč, kao žedan kap vode sa dlana. 174 - To nije veronauka? - zapitala je gospa Vu, sa podozrenjem u glasu. - Ne, to je pesništvo - rekao je Fengmo. - Naučio sam vas prvim engleskim recima kojima su mene naučili - rekao je brat Andre, srne-šeći se na njega. - Bilo je to u Italiji, još dok sam bio mali. Ni ja ih u početku nisam razumevao. - Tako, dakle, ovo isto sunce obasjava ceo beli svet - rekla je zamišljeno gospa Vu i nasmejala se. - Smejaćete mi se, brate Andre, ali, mada sad znam da nije tako, meni se u dnu srca oduvek činilo da ovo sunce samo nama pripada. - Sunce pripada svima nama - rekao je brat Andre - a mi održavamo njegovu svetlost, svi mi, s izlaska i sa zalaska njegova, sa istoka i sa zapada. Imala je utisak da se zidovi sobe rastaču na vatri njegovih reci i kao magla iščezavaju na jarkom suncu, da se razmiču i beže unedogled zidovi dvorišta među kojima je provela ceo svoj život. Činilo joj se u tom času da je pred njom blesnula i ugasila se gotovo istog trenutka jasna slika celog sveta, punog zemalja i naroda, opasanog morima čije talase diže ista plima i spušta ista oseka. Zaželela je da ostane i prisustvuje sledećem času brata Andrea, ali je znala da se Fengmo ne bi ose-ćao prijatno kada bi to učinila. Digla se da krene. - Poučavajte moga sina - rekla je odlazeći. - Šta li misli Linaj sada kad Fengmo uči engleski? - zapitala je gospa Vu gospu Kang. Bilo je to kasno jedne večeri kada je njena prijateljica došla da je poseti pošto se slegla huka i buka jednog užurbanog dana. Gospa Vu je odlazila gospi Kang svega nekoliko puta u godini, dok je gospa Kang posećivala gospu Vu dva-triput svakih sedam dana. I to je bilo jedno od onih čudnih obeležja njihovog prijateljstva, koja su se njima dvema činila sasvim prirodna. - Čudim se rođenoj kćeri, draga moja - odgovorila je gospa Kang. - Ona kaže da će se udati za Fengma ako joj se bude dopao pošto s njim porazgovara nekoliko puta i pošto engleski nauči do- 175voljno da bi mogao govoriti tim jezikom. Pa to dete nema nikakva srama kad može otvoreno zahtevati da ga vidi, i to još nekoliko puta! Jednom, dok sam još bila sasvim mlada devojka, licem na Novu godinu, g. Kang je došao sa svojim ocem da bi nam čestitao praznik. Sećam se da sam tom prilikom, po nagovoru jedne nevaljale sobarice, provirila kroz rešetku na prozoru i videla ga. Posle sam se udala za njega, ali to nisam smela da mu kažem pre nego što nam se rodio prvi sin. Za sve to vreme, stidela sam se toga postupka kao da sam počinila neki neoprostivi greh.

Začuo se kratak smeh gospe Vu, sličan zvuku srebrnog zvonca zaljuljanog tihim povetarcem. - Taj jedini pogled pričinio je, bez sumnje, nepopravljivu štetu. - Zavolela sam ga od sveg srca tog istog časa - rekla je gospa Kang bez ikakvog stida toga puta. - Ah, taj isti čas - produžila je gospa Vu. - Eto vidite, zato i jeste mudro pripremiti se za takve trenutke. Srca mladih stvorenja su kao vatre spremne da planu. Za njihov plamen sve je večno spremno: drvo i potpala. Ali kako bismo mogle ude-siti sastanak između njih dvoje, ili više sastanaka? Dve prijateljice sedele su u svežini pozne večeri. Na sto, blizu njih, Jinga je bila stavila ra-sečenu lubenicu. Njeno žuto srce, prošarano blistavim crnim semenkarna, bilo je rosno i slatko. Gospa Vu je pokazala rukom na polovinu koja je bila bliža njenoj prijateljici. - Uzmite malo lubenice - ponudila je ljubazno. - To će vas osvežiti. Večeras izgledate umorni. Te ljubazne reci izazvale su bolnu zabunu na gojaznom licu gospe Kang. Uzdrhtalom rukom, ona je izvukla iz nedara svilenu maramicu sa cvetnom šarom, prekrila njome lice i počela da jeca iz tog zaklona, ne krijući da plače, pošto su bile same. - Slušajte, Mejh“en - rekla je duboko iznenađena gospa Vu - recite mi bar zašto plačete? Ispružila je ruku i smakla maramicu sa lica svoje prijateljice. Suze gospe Kang već su se mešale 176 sa smehom. - Toliko se stidim - promucala je drhtavim glasom - ali vam ne mogu reći zašto, Eili-jen. To morate sami pogoditi. - Niste valjda ... - rekla je gospa Vu strogo. - Jesam, jao meni - odvratila je gospa Kang. Njene sitne i sjajne oči, inače tako vesele, gledale su sa tugom u kojoj je bilo nečeg smešnog. - Vi, u vašim godinama, sa tolikom decom koju već imate? - uzviknula je gospa Vu. - Ja sam od onih koje zatrudne čim vide mu-ževu cipelu kraj svog kreveta - rekla je gospa Kang. Gospa Vu nije mogla da joj odgovori. Bila je i suviše dobra da bi joj mogla kazati šta misli ili je osuđivati što se nije ugledala na njen primer. - Čudna je stvar - rekla je gospa Kang, čas uvrćući, čas presavijajući suzama ovlaženu maramicu - da se više plašim one moje Linaj nego sviju ostalih. Ona je svakad gotova da mi nešto zameri. Ponavlja mi stalno da sam predebela, i da kosu treba drukčije da češljam, i da je sramota što ne umem čitati, da je kuća prljava, i da u njoj ima previše dece. Ako Linaj ostane kod mene i ako joj budem morala kazati. - Linaj moramo dovesti ovamo, i to što brže - rekla je gospa Vu, mada se istog časa pitala u dnu duše da li je dobro primiti pod svoj krov tvrdoglavu devojku koja osuđuje i kara i svoju rođenu majku. - Vi ćete je, možda, naučiti redu - rekla je gospa Kang žalostivo i zabrinuto. - Vas se plaši, čini mi se. Ali se ne plaši ni mene ni svog oca. - Pri pomisli na svog muža, nasmejala se iznenada, kraj svih suza. - Jadni čovek - rekla je brišući oči. - Čupao je kosu od muke kada sam mu jutros kazala kakva nas je nevolja zadesila. Iščupao je dve pune šake i rekao: - Ostaje mi jedino da se sam selim u drugi grad i tamo otvorim radnju. Gospa Vu nije odgovorila na to. Kao da je u tom ćutanju videla izraz hladnoće, njena prijateljica zagledala joj se u lice i izjavila, polusetno, polupre- 12 Paviljon žena 177predeno. - Možda ste vi srećni, Eilijen, zato što ne volite svoga muža. Te su reci ujele za srce gospu Vu. Zajedljivost njene prijateljice bila je retka i neobična pojava na koju ona do tada nije imala prilike da se navikne. - Možda razlika nije u ljubavi, nego u vlasti nad samom sobom - odgovorila je hladno. Zatim je dodala, dohvatajući krišku rashlađene zlatnožute lubenice: - Možda je stvar samo u tome što nikad nisam volela da mi se ljudi smeju. Vi ste, na kraju krajeva, jači od mene, Mejhen. - Nemojte da se svađate sa mnom - rekla je gospa Kang molećivo. Ispružila je svoju punačku i vruću ruku i položila je na prohladnu i uzanu ruku gospe Vu. - Ista nas briga muči, Eilijen. Ona tišti sve žene, mislim. Vi je rešavate na jedan, ja na drugi način. - Ah, je li vaš način neko rešenje? - zapitala je gospa Vu. Osećala je, govoreći, kako joj srce smekšava njena istinska i postojana ljubav prema prijateljici i obuhvatila je svojim vitkim prstima njenu debelu i dobru ruku. - Ne bih mogla pregoreti da učinim ono što ste vi učinili - odvratila je gospa Kang. - Vi ste, možda postupili mudro, ali ja ne bih mogla biti tako mudra kada bi to značilo staviti nekog trećeg između mog starog i mene. Ko bi mogao pomisliti da će se tog časa srce gospe Vu zgrčiti od neobjašnjiva bola? Mada je stiskala ruku svoje prijateljice, osetila se iznenada tako usamljena da se sva sledila od straha. Stajala je na samom vrhu puste planine, okružena ledom i studeni, izgubljena usamljenica. Htela je da vikne, ali joj se grlo stezalo od užasa, a glas oduzeo. Sumrak je skrivao izraz njenog lica. Gospa Kang nije mogla primetiti

njegovo bledilo. Zaokupljena svojim mislima, ona nije mogla ni slutiti da se u tom času telo gospe Vu kočilo od samrtnog straha kome je sve više podlegala. Usred tog čudnog užasa, gospa Vu je ugledala brata Andrea. Kao snažan vetar jutarnju maglu, go- 178 rostasni, uspravni lik sveštenika pocepao je veo njene usamljenosti, a nužda da razgovara s njim nije dozvolila da opet podlegne toj zagonetnoj mori. - Hodite, brate Andre - rekla je zahvalno. - Poslaću po svog sina. Pustila je ruku gospe Kang dok je to govorila, ustajući. - Mejhen, brat Andre je učitelj našeg Fengma. Brate Andre, dozvolite da vam predstavim svoju prijateljicu, koja mi je kao sestra. Brat Andre se poklonio ne gledajući u gospu Kang, ali sa ljubaznim izrazom na licu, i prešao u biblioteku. Videle su pri svetlosti sveca kako tu seda i vadi iz nedara knjigu koju je odmah počeo da čita. - Kakav džin! - dobacila je šapatom gospa Kang. - Zar ga se ne plašite? - Dobar džin - odvratila je gospa Vu. - Pazite, Fengmo može da naiđe svakog časa. Ne bi bilo zgodno kada bi izgledalo da o njemu govorimo. Hoćete li da uđemo unutra. - Moram da idem kući - odgovorila je gospa Kang. - Ali bih vas nešto zapitala pre nego što odem: treba li Linaj da razgovara sa Fengmom ili ne treba? - Pitaću njega - rekla je gospa Vu - pa ću prvo ja njega dovesti vašoj kući, ako on to želi, a potom vi možete jednog dana doći ovamo i nju povesti sa sobom. Dva viđenja bi trebalo da im budu dovoljna da bi saznali šta žele. - Vi uvek imate pravo - rekla je gospa Kang i udaljila se, pošto je stisnula obe ruke svojoj prijateljici. * Te večeri gospa Vu je zadržala Fengma posle časa. Učenik i učitelj sedeli su dugo nad svojim knjigama. Prolazeći kraj vrata, sakrivena tamom, gospa Vu je bacila jedan pogled u biblioteku. U pažljivom pogledu Fengma i dubokoj ozbiljnosti 12* 179brata Andrea bilo je nečega što je zaplašilo čak i njen spokojni duh. Hoće li taj sveštenik omađijati i preoteti dušu njenog deteta prekom snagom i veličinom svoga bića. Čudna slabost, koju je iznenada osetila, prinudila ju je da se spusti u jednu od bambusovih stolica u dvorištu. Bila je srećna što je u tami. „Koliko se trudimo," pomislila je, ,,i koliko puta zalud! Kako sam mogla zamisliti kada sam poručila tom sve-šteniku da dođe i poučava moga sina da je on toliko pun svoga boga da se sav žari i šija i sve privlači njegovom prestolu?" Znala je da se Fengmova duša nalazila u času svoga buđenja kada je mogla podleći činima jednog boga, ako ne podlegne mađiji neke žene. Nije že-lela da joj sin bude sveštenik, i to iz mnogih razloga, ali pre svega zato što je telo jednog svešte-nika jalovo, a jalovost je mrska nebesima i u suprotnosti sa njihovom vajkadašnjom voljom. Kad bog ukrade dušu iz nečijeg tela, telo se onda sveti i izopačava dušu, sakati je i upropašćava. Telo i duša su brat i sestra. Nijedno ne srne pobeći od drugoga. Ako posle dvadeset pet godina, kad jednom bude okružen rođenim sinovima i kćerima, Fengmo zaželi da postane sveštenik, kao što su učinili mnogi ljudi koji žive po hramovima, neka mu bude - neka služi svojoj duši, pošto bude odslužio svome telu. Ali ne sada! Treba li da uđe i razveje čini čija se mreža plete na njene oči? Oklevala je na pragu, još uvek nepri-mećena. Zatim se povukla. Ona, majka i samo majka, nije bila dovoljno jaka da bi se mogla uspešno odupreti tome gorostasnom svešteniku. Ako ni iz kojeg razloga, Fengmo bi se obrnuo protiv nje zato da bi pokazao svoju samostalnost. Ne, da bi uspela, njoj treba da pritekne u pomoć neka mlada žena, neka vesela devojka, ljubak mamac od krvi i mesa. Linaj mora doći što pre. Kada je čas bio gotov, ona je doviknula iz mraka: - Brate Andre, velika vam hvala što tako dobro poučavate moga sina. Do viđenja sutra. 180 Sa tim recima se digla i izišla pred njih. Obojica su zaćutali kao da im njeno prisustvo izgleda neprilično. Brat Andre se poklonio i brzo otišao, vihoreći svojom mantijom i senkama koje je ona bacala za sobom. Fengmo se spremao da krene za njim, ali ga je gospa Vu uhvatila ispod ruke i čvrsto se pripila uz njega. - Sine moj - rekla je - ostanite sa mnom koji časak. Imam da vam kažem veoma čudne stvari. Osetila je po mišićima na njegovoj ruci, koji su se odjednom grčevito napeli, da se Fengmo sprema da odbije njenu molbu i sama je izvukla svoju ruku ispod njegove. - Dragi sine, ja sam pogdekad sasvim sama. Večeras je jedan od takvih trenutaka. Zar ne biste mogli ostati sa mnom koji časak? Koji bi sin mogao odbiti molbu svoje majke, molbu izrečenu takvim glasom? Uhvatila ga je opet ispod ruke i povukla u dvorište. - Hodite da po-sedimo na ovoj lepoj večernjoj svežini - rekla je. - Hoćete li mi dozvoliti da govorim i biti tako dobri da mi ništa ne odgovarate dok ne završim?

- Hoću, majko, ako je to vaša želja - rekao je Fengmo. Ali je ona osećala njegovu želju da je napusti, njegovu čežnju da se oslobodi njenog prisustva. Ah, kako je lako mogla da odgonetne skrivene znake koji su odavali njegovo raspoloženje! - Fengmo - rekla je, a glas joj je bio podoban pesmi koja se noću kadgod čuje iz daljine. On je nije mogao videti, nego samo čuti. Njeno prisustvo svodilo se na taj nežni zvonki glas, čiji su srebrnasti talasi neodoljivo osvajali pažnju. - Ne znam kako bih vam kazala - rekla je. Čuo je tih, pomalo zbunjen smeh. - Vi ste već odrastao čovek. Pretpostavljam da moram očekivati... da, u svakom slučaju, ne smem biti sebična. Linaj hoće da razgovara s vama. Ja mislim da bi takva stvar bila nemoguća u vreme kada je Lijangmo bio vaših godina. Ne veru-jem da bi Meng mogla i pomisliti da tako što traži. Ali, Linaj se umnogome razlikuje od Menge, a vi se takođe znatno razlikujete od Lijangma. 181Sve je to izgovoreno ljupkim glasom, čiji je sre-brnasti žubor dolazio odnekud iz mrkle noći oko njega. Bilo je teško verovati da je to glas njegove majke. Bio je tako mlad, tako bojažljiv, napola na-smejan, stankama isprekidan. - Otkud znate šta hoće Linaj? - zapitao je nabusito. - Rekla mi je danas njena majka - odgovorila je ona. Zavaljena u naslonjači, podignuta lica, očiju zagledanih u kadifenu crninu noćnog neba, gospa Vu je merila i ocenjivala svaku reč svoga sina i svaki prizvuk u njegovom glasu. Osećala je duboko uzbuđenje, kao da se suprotstavila sili koja je prevazi-lazila njene snage. Ali će ipak pobediti, znala je da će pobediti. Sila kojom se poslužila držala je u svojoj vlasti Fengmovo telo, a telo čoveka jače je od njegove duše. - Možda je to veoma pogrešno s moje strane - rekla je polužalostivo, dok je Fengmo ćutao i dalje - ali je moj prvi utisak da je Linaj toliko smela da je ne bih želela imati pod svojim krovom. Te reci nisu promašile svoj cilj. Kao iz puške, iz tame je odjeknuo žustro plahovit Fengmov odgovor. Nagnuo se prema njoj. Osećala je na licu njegov svezi, mladalački dah. - Majko, vi ne razumete! - Ne razumem? - Te večne i dobro poznate reci svagdašnje mladosti ispunjavale su je opet ose-ćanjem sigurnosti. Svi sinovi govore tako svojim majkama. - Danas se sastaju mnogi mladi ljudi i žene - izjavio je Fengmo. - Nije to više kao što je nekad bilo ... kada ste vi bili mladi, pa čak ni kao u vre-me kad se Lijangmo ženio. - Možda imate pravo - uzdahnula je ona. - Ja bih htela da budete srećni, to je sve. Ne bih želela da vidite Linaj ako biste više voleli da to ne činite. Rekla bih u tom slučaju njenoj majci da bi takav sastanak bio nepriličan. A ona bi onda znala da vi uopšte ne marite za Linaj. 182 - Videću se sa njom, naravno - rekao je Fengmo samosvesno, gotovo zapovednički. - Zašto bih se suprotstavljao tome? - Fengmo - rekla je ona istim molećivim glasom - nemojte navoditi Linaj da uobražava koješta. Ima mnogo mladih žena koje bi volele da uđu u našu kuću. Uzgred budi rečeno, razmišljajući sada o njoj, setila sam se da mi se uvek činila pomalo razroka. - Ako jeste, ja ću to već jasno videti, ne brinite - izjavio je na to Fengmo. - Treba li, onda, da kažem njenoj majci da ćemo vi i ja za nekoliko dana ... - Zašto vi, majko? - zapitao je on, izgovarajući veoma jasno te reci. - Fengmo! - viknula je ona oštro. - Previše vam neću popuštati. Kako biste mogli videti devoj-ku nasamo? - Naravno da ću je videti nasamo - otpovr-nuo je Fengmo pomalo srdito. - A šta biste vi hteli. Da me tamo vodite za ruku kao malo dete? - A šta će biti ako ja kažem da uopšte nećete ići? - zapitala je gospa Vu odrešito. - Ne govorite to, majko - odvratio je Fengmo sa podjednakom odrešitošću. - Ne bih želeo da vas ne poslušam. Razgovor se prekinuo jer ona nije odmah odgovorila na njegovo pitanje. Ali je ćutanje bilo samo trenutno. Dižući se iz naslonjače, gospa Vu je rekla: - Vi ostajete, dakle, uporno pri svom zahtevu da odete i vidite Linaj ? - Da, otići ću da se vidim s njom - rekao je Fengmo tvrdoglavo. - Idite, dakle - rekla je gospa Vu, prolazeći žurnim korakom kraj njega, na putu u svoju sobu. Tu je zatekla Jingu, koja je čekala na nju. Jinga je čula njihove povišene glasove. - Milostiva gospođo, šta... - zapitala je. Ali je gospa Vu podigla ruku, dajući znak da ćuti. - Čekajte! - šapnula je - slušajte! 183Stajale su slušajući ćutke, ona spokojno, a Jin-ga široko otvorenih usta. Gospi Vu su blistale oči, a lice sjalo od veselog smeha. Čule su oštri bat srditih Fengmovih koraka niz kaldrmu dvorišta. Držeći se prekrštenim rukama za oba ramena, kao da je od dragosti sama sebe zagrlila, gospa Vu se glasno nasrne jala. - Gospođo - počela je opet Jinga - u čemu je stvar? - Oh, njie ništa naročito - rekla je veselo gospa Vu. - Htela sam da on nešto učini, a on se sada uputio da to uradi, i to je sve!

Fengmo sutradan nije dolazio u njenu blizinu, ali je prekosutra opet došla gospa Kang. Prijateljice su se brzo rukovale. - Sastali su se - rekla je gospa Kang. - Kako je protekao sastanak? - zapitala je smešeći se gospa Vu. - Srne jala sam se i plakala u isti mah - odgovorila je gospa Kang, uzvraćajući joj osmehom. - Sedela sam podaleko, pretvarajući se da ne obraćam nikakvu pažnju na njih. Želeli su da odem i nisu mogli da govore od puste želje da mi ugledaju leđa. Bili su zanemeli, osećali su se bedno oboje, pa ipak se nisu mogli uzdržati da se ne gledaju. Izišla sam svega na nekoliko časaka, a kada sam se vratila njih dvoje su izgledali tačno kao i pre toga. Niiedno se nije bilo ni pomaklo. Jednako su još piljili jedno drugom u lice. Zatim se on digao i otišao, a pre toga su rekli jedno drugom do viđenja! - Samo tu jednu običnu reč? - zapitala je gospa Vu. - Jeste. Ali da ste ih samo čuli kako su je izgovorili! - odgovorila je gospa Kang. - Eilijen, vi ćete mi se možda srne jati, ali sam zbog toga otišla i pronašla svoga starog da bih malo posedela kraj njega. On je pomislio da ste pošašaveli, bez sumnje - rekla je gospa Vu, smešeći se. - 6h, zbilja jeste - rekla je gospa Kang, pr-snuvši u smeh - a ja mu nisam ništa kazala, jer nisam htela da ga opet uzbuđujem! - Kao da bi to sada moglo imati štetnih poslenica - rekla je gospa Vu podsmešljivo. - Eh, Eilijen, nemojte da se smejete! - rekla je gospa Kang uzdišući. - Kad sam videla ta dva mlada stvorenja ... toliko sreće ... s tolikim neprilikama pred sobom ... ah, drugo moja, mladima se ne sme govoriti istina! - Sa venčanjem ne treba dugo čekati - rekla je gospa Vu. - Što pre to bolje! - složila se gospa Kang s njom. - Ne valja paliti vatru pod praznim loncem. Fengmo se nije približavao svojoj majci ni toga ni idućih dana. Nije ga videla sve dok brat Andre nije došao na sledeći večernji čas. Dok je on predavao, ona se šetala gore-dole ispred vrata. Fengmo ga je molio da mu prevede na engleski neke reci. Hteo je da piše neko pismo. Bacila je jedan pogled na lice brata Andrea. Bilo je puno dobrote i strpljenja, ali nekako unezvereno. Jednu po jednu, od slova do slova, izgovarao je i ispisivao reci za koje ga je pitao Fengmo. Ne razu-mevajući, gospa Vu je slušala strana slova i slogove koji su se nizali jedan za drugim - čudne, tuđinske zvuke koji su izgledali lišeni svakog značenja. Ali nije bilo važno da li ih je ona razumevala. Fengmo ih je razumeo, a razumeće ih i Linaj isto tako. On je očevidno žarko želeo da joj napiše pismo na engleskom. Gospa Vu se sme jala tiho u mraku. Onda se pred bratom Andreom osetila postiđena lakoćom svoje pobede. Otišla je i nije ga videla te noći. Ume-sto toga, pošla je rano u postelju i na spavanje. VII Jednog lepog dana krajem devetog meseca, Linaj je kao nevesta prešla prag kuće porodice Vu i stupila tako u svoj novi dom. To doba godine bilo je zgodno za venčanje. Strukovi pirinča savijali su se pod težinom sazrelih zrna i sve je bilo spremno za 184 185žetvu. Leto je bilo na izmaku, ali jesen još nije za-rudela. Porodice mladenaca sastale su se da u zdravlju i veselju proslave novu bračnu vezu koju su uspostavili među njima. Svi su se radovali tome srećnom događaju, a naročito Lijangmo i Meng. Na njenom malom telu jasno su se zapažali znaci odmakle trudnoće. Bila je gladna danju i noću i nije joj više bilo muka. Izgledala je prekrasno i sva se sijala od sreće u času kada je poželela dobrodošlicu svojoj sestri. Na roditeljskim dogovorima, obe majke su resile da udovolje željama svoje dece i ne priređuju sta-rovremensko dugačko venčanje kao prilikom zaklju-čivanja braka između Lijangma i Menge. Trodnevne gozbe i svetkovine bile bi predugačke za nestrpljenje ta dva deteta novog doba - Fengma i lepe Li-naj. Oboje su želeli kratki obred novih vremena - obećanje dato pred starijima, smatrajući da je ono potpuno dovoljno u svakom pogledu. Tako je i učinjeno, a gospa Vu se odužila gradskom svetu, ožalošćenom što mu se izmaklo očekivano gošćenje, zakupivši na tri dana čitavu jednu gostionicu. To ih je spasio gomile bučnih zvanica, koja bi im inače prošla kroz kuću, kao i svakojakog truda i neprijatnosti, što bi to neminovno povuklo za sobom. - Ima i nečeg dobrog u ovim novinama - rekla je gospa Kang na kraju venčanog dana. Ljudi su opet bili u dvorištu gospodina Vua, a žene u dvorištu gospe Vu. Ženama su služene najslađe đakonije, a muškarcima snažnija jestiva. Fengmo i Linaj bili su se povukli u sopstveno dvorište. Srećnim slučajem, neki stari rođak je umro mesec dana ranije i tako su ostale prazne dve sobe, koje su opravijene i okrečene po naređenju gospe Vu. - U svakom slučaju nemamo polomljena name-štaja i prljavih patosa kao posle Lijangmovog ven-čanja - složila se gospa Vu sa primedbom svoje prijateljice. Osećala se srećna te noći, kao što je bila uvek kad bi se udao ili oženio neko iz porodice. Činilo 186

joj se da je sa novini brakom njena sloboda postala još potpunija. Po sopstvenoj želji, Fengmo već ne-delju dana nije imao časova, a brat Andre nije navraćao u kuću. Gospa Vu se nije usprotivila tome. Bio je to čas kada se ona nije plašila moći brata Andrea. Bilo joj je svejedno da li će ili neće ikad više doći. Ona je spasla Fengma i sačuvala ga za porodicu. Dvorište je bilo osvetljeno fenjerima od crvene hartije, koji su iz mraka privlačili čitave rojeve noćnih leptirića. Mnoge od njih bile su mala siva stvorenja - krilate trunke, prahom posute. Ali, s časa na čas, u rumenoj svetlosti ponekog fenjera za-lepršala bi crna i zlatna ili bledožuta i na vrhovima jarko zelena krila velikog noćnog leptira. Tada bi sve žene povikale uglas i nijedna se ne bi mogla smiriti dok leptir ne bi bio uhvaćen i čiodom pri-boden na vrata gde su svi mogli glasno da se dive njegovoj lepoti, sedeći udobno i grickajući poslastice. Naročito je stara gospa uživala u toj igri, plje-skajući obema rukama od zadovoljstva kad god bi se ponovila. Jedna velika leptirića uhvaćena je upravo u času kada je Čijuming ulazila u dvorište. Kao i uvek, gospa Vu je odmah primetila njen ulazak i uzdržala se, kao i obično, od svakog znaka koji bi to mogao odati. Večito ćutljiva, mlada žena je zauzela postepeno svoje mesto u kući Vua. Pred gospom Vu niko nije govorio o njoj ni dobro ni zlo. Ali je gospa Vu uvek bila svesna njenog prisustva. Pogde-kada, noću, kada bi se probudila, pitala se da li je pravo postupila, i brzo se otresala tih misli. I te večeri je primetila Čijumingu čim je ušla. Smršala je i bila suviše bleda, ali u svojoj krhkosti i lepša nego što je nekad bila. - Moram je pitati kako se oseća - prebacila je sama sebi, nehotice, što to ranije nije učinila. - Kad se svrši venčanje, poslaću po nju. Ali je onda opet, kao što bi uvek činila, ostavila Čijumingu po strani, sa svima mislima koje su pratile njenu sliku, a Čijuming se ćutke zabavila 187oko posluženja gostiju, sipajući im vruć čaj. I ona je učestvovala u poslovima i svetkovanju toga, ali gotovo krišom, u poslu oko dece ili jestiva i drugih sličnih stvari. S vremena na vreme, poneko bi joj doviknuo: - Odmorite se, druga gospođo! - Ali je Čijuming odgovarala uvek istim recima: - Samo da svršim još ovo! Kad su svi stali posmatrati novu leptiriću, i ona je otišla da baci jedan pogled na nju. Imala je bledožutu boju limuna koju zovu „Budina ruka" i dugačke crne pipke. Ovi su zatreptali kada su je nabijali na čiodu. Velika krila zalepršala su i na trenutak se videlo da su pege na njima, koje su izgledale smeđe, u stvari zelene i zlatne. Potom se leptirića smirila. - Kako brzo umiru - rekla je Čijuming najednom. Sve žene su se okrenule na zvuk njenog glasa, a ona se trgla i pokunjila, čudeći se i sama što je progovorila. Smešeći se svojim setnim i bojažljivim osmehom, stojeći je čekala dok su ostale opet posedale. Zatim se ćuteći i iza njihovih leđa pro-krala do gospe Vu i pipnula njenu ćasu za čaj. - Čaj vam je hladan - rekla je. - Dopustite da ga podgrejem. - Hvala vam - rekla je gospa Vu. Sedela je potpuno nepomično dok se Čijuming saginjala obavljajući svoj posao. Kada se devojka sagnula, ona je osetila miris sandal-drveta i zagledala se devoj ci u lice dok ga je udisala. Tamo je zatekla samo izraz poniznosti. - Da li bih mogla porazgovarati malo s vama noćas, starija sestro? - zapitala je poluglasno. - Svakako da možete - odgovorila je gospa Vu. Nije znala šta bi drugo kazala, jer nije mogla ni pomisliti da odbije njen zahtev. Osetila je istovremeno kako se brzo gasi radost kojom je čas pre bila ispunjena. Kakva li je to nova neprilika lebdela nad njom, prekrivajući je svojom senkom? Pila je polako čaj, gutljaj po gutljaj, i ćutala dokle god se gosti nisu razišli. 188 A kada su oni otišli, s njom je, pored njene sobarice, ostala samo Čijuming. - Idite odavde - rekla je gospa Vu Jingi - i vratite se malo docnije. Nije hela da uvodi Čijumingu u kuću. Vazduh u dvorištu bio je miran i svež. Pod fenjerima su lebdeli nepomični cvetovi poznatih skerletnih orhideja. Meng joj je toga dana donela prvo lotosovo seme. Bela srčika mahuna nije imala nikakva mirisa ni ukusa. Sela je posle odlaska gostiju i uzela jednu od velikih, mekanih mahuna. Čijuming je stajala malo pogurena, oklevajući. - Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. - Razmišljala sam o ovim semenkama lotosa. Gricka-ćemo ih u razgovoru. Ali je Čijuming rekla: - Hvala vam, ali ja ih neću jesti. - Ješću ih onda ja, slušajući vas - odgovorila je gospa Vu. Njene nežne ruke rascepile su mahunu napola. Ruke gospe Vu izgledale su uvek kao da u njima nema nikakve snage. Pokazalo se opet da je to bio pogrešan utisak. Bile su one jake i te kako, na svoj poseban i skriveni način. Srž u mahuni bila je žilava i vlaknasta, ali je popustila pod njenim prstima, kada su se žarili da bi iščupali jednu od mnogih semenki koje je krila. Zatim je zelenu ljusku sa beličastog jezgra ogulila svojim malim oštrim zubima, koji su bili isto tako zdravi kao u vreme kada su rasli.

- Dozvolite mi da ih oljuštim za vas - zamolila je Čijuming. Ali se gospi Vu gadilo pri pomisli da bi se ruke došljakinje mogle doticati jezgra koje bi ona potom stavila u svoja usta. - Dozvolite mi da ih sama lju-štim - odvratila je, a Čijuming nije ponovila svoju ponudu, kao da je naslutila osećanje koje se krilo iza tih reci. Ni jedna nije ništa rekla dok je Čijuming po-smatrala kako gospa Vu čepa nadvoje mahunu i lju-šti semenke koje je ona sadržavala, i slušala kako 189zubi njene sagovornice krčkaju sočno jezgro semen-ki. A onda je gospa Vu, kao da se nasitila semenki tek što ih je okusila, bacila najednom na kaldrmu obe polovine načete mahune. - Vi ste trudni - rekla je isto tako naglo. Poslužila se uobičajenim izrazom prostih žena. Čijuming je podigla oborene oči i pogledala gospu Vu. - Jeste, ja sam u drugom stanju - priznala je. Upotrebila je reci kojima se služe žene u velikim kućama kada se očekuje naslednik. Gospa Vu nije ispravila ni sebe ni Čijuming. Rekla je oštro istim jasnim glasom: - Vi ste veoma brzi. Čijuming nije ništa odgovorila na to. Sedela je pognute glave, a ruke su joj ležale na krilu, nesklo-pljene i sa dlanovima okrenutim naviše, nemirnih prstiju. - Pretpostavljam da se on raduje - rekla je gospa Vu isto onako oštro kao i maločas. Čijuming je upravila u nju pošteni pogled svojih krupnih očiju. - On ne zna za to - rekla je. - Nisam mu kazala. - Čudno - primetila je gospa Vu. Srdila se na Čijumingu i bila istovremeno zaprepašćena sop-stvenom srdžbom. Dovela je devojku u kuću sa određenom svrhom koju je devojka ispunila. Zašto bi se srdila na nju? Ali, pritajena kao sklupčana otrovnica, srdžba je vrebala u dnu njenog srca i siknula pri prvoj njenoj reci, trujući jezik kojim je govorila. - Naložnice se obično žure - rekla je - da ispričaju ljudima o svojoj trudnoći. Zašto ste vi drukčiji od ostalih žena? Došljakinji grunuše suze na oči. Pri svetlosti cvećem ukrašenog fenjera nad njenom glavom, gospa Vu je mogla videti kako joj blistaju u očima. - Htela sam vama da kažem - rekla je Čijuming, tiho poluslomljenim glasom. - Mislila sam da će vam biti milo, ali sam vas samo naljutila. Sada bih najviše volela da se ubijem. Te očajničke reci dozvale su pameti gospu Vu. Naložnice u velikim kućama počesto bi kidisale na 190 sebe, vešajući se ili gutajući prstenje, ili jedući sirov opijum, ali se to uvek smatralo za kućnu sramotu. Kao što je uvek činila, požurila se i u toj prilici da zaštiti kuću od nevolje i zazora. - Ne govorite tako ludo - rekla je. - Zašto da se ubijate kad ste samo izvršili svoju dužnost? - Mislila sam da ćete se obradovati, pa bih tada i ja mogla da se radujem - produžila je Čijuming isto onako ucveljeno. - Mislila sam da ću moći ogrejati ruke na vašoj vatri. Ali gde ću sad naći vatru na kojoj bih se ogrejala? Gospa je počela da se plaši. Ona je smatrala za prirodno da je Čijuming prosta devojka seoskog odgoja, koja će se radovati kao i svaka ženka, ljudska i životinjska, prvim znacima rođene plodnosti. Krava ne misli na bika, nego na tele. Ako je ikad imala na umu život same Čijuminge, tešila se mišlju da će naložnica biti nagrađena detetom i da će se detetom i zadovoljiti. - Ne govorite koješta, molim vas - odvratila je gospa. - Zar se ne radujete sebe radi? Zar ne pomišljate da ćete imati malu živu igračku s kojom ćete se moći poigrati, nekoga ko će se smešiti na vas, rođeno detence kome će biti potrebna vaša ljubav i koje će se radovati vašoj ljubavi. Ako bude muško, vama će porasti čast i ugled koji uživate u kući. Ako li, pak, bude žensko dete, ja vam obećavam da s moje strane nećete biti izloženi nikakvim prigovorima. Dočekivala sam dobrodošlicom svako dete rođeno u ovoj kući, bilo ono sin ili kćer. Kad mi je rođena kćerčica umrla pre nego što je progovorila, plakala sam kao da sam sina izgubila. Čijuming nije odgovorila na to. Umesto toga, uprla je svoje tužne oči u gospu i čekala šta će dalje reći. - Ne smete govoriti o samoubistvu - produžila je gospa žustro. - Vratite se sada u svoje odaje i ležite u postelju. Recite mu, ako vam dođe, da imate dobrih vesti za njega. Govorila je hladno da bi dozvala pameti mladu ženu, ali je duboko u srcu osećala studen planin- 191skog vrhunca, koja se opet spuštala na nju. Čeznula je za samoćom. Ustala je da se oprosti. Ali Čijuming pade ničice pred nju i uhvati se grčevito za skute njene haljine. - Dozvolite mi da ostanem noćas ovde - molila je. - Pustite me da prespavam ovde kao prve noći koju sam provela u ovoj kući. A vi... vi mu kažite umesto mene, molite ga... molite ga da me ostavi na miru! Sada se gospa Vu uistinu preplašila. - Vi ste sišli s uma - rekla joj je strogo. - Setite se ko ste. Došli ste ovde kao devojka bez oca i majke, nahoče koje je na ulici našla žena jednog seljaka. Obudo-veli ste pre nego što ste dospeli da se venčate. Danas ste prva posle mene u ovoj porodici, druga gospa u najbogatijoj kući ovog grada. Nema te porodice u ovoj oblasti koja ne bi bila srećna i presrećna kada bi joj se kćer udala za nekog iz ove kuće. Odeveni ste u svilu. U vašim ušima su minđuše od nefrita, a ruke vam se sijaju od zlatnog prstenja. Vi se ne možete vratiti u moje dvorište. Kako bih mogla tako što objasniti ostaloj čeljadi? Idite odmah natrag, kuda spadate, u dvorište za koje ste kupljeni.

Čijuming je ispustila skute haljine koju su do tog časa grčevito stiskali njeni prsti. Digla se i pošla ka izlazu oklevajući, korak po korak. Ledena oporost gospe Vu razbila se iznenada, kao naprsla čaša, pred prizorom koji je pružalo očajno lice mlade žene. - Vratite se u njegovo dvorište, dete - rekla je blago, svojim uobičajenim glasom. - Ne plašite se. Mlade žene su katkad zaplašene i neraspoložene za vreme prve trudnoće, mada to nisam očekivala od vas koji ste odgojeni na selu. Gledajte da zaspite rano i pretvarajte se da se niste probudili ako ga čujete kad bude ulazio u vašu sobu. Znam sigurno da će vas pustiti da spavate kad vidi da vam nije do buđenja. On je veoma dobar i ljubazan čovek, ve-rujte. Ja bar znam kakav je. Zašto ga se plašite? Ali jedno ću učiniti za vas, kazaću mu sutra šta ste mi rekli. Toliko mogu da učinim. 192 Kao da se uistinu osetila okrepijena i ohrabrena tim ljubaznim recima, Čijuming se zahvalila šapatom i nečujno iskrala iz dvorišta. Gospa Vu je gasila fenjere, jedan po jedan, dok u dvorištu nije zavladala potpuna tama. Prešla je umorna koraka u svoju sobu, a Jinga je došla da je spremi za spavanje. Nije se usuđivala da išta pita svoju gospodaricu kad bi joj lice imalo izraz kao te noći, izraz tako tužan i tako hladan. Navukla je zavese oko ćutljive prilike na postelji i uputila se u bočna dvorišta posluge. Tu su ljudi, žene i deca još jeli ostatke venčane gozbe, a Jinga je volela dobre zalogaje. Napunila je svoju ćasu svakovrsnim jestivom, pa otišla i sela na prag jednih vrata, gde se sa uživanjem najela, slušajući pri tom svakojake brbliarije mnogobrojne posluge koja je živela u toj velikoj kući. Ona je bila iznad sviju njih, izuzev Peng Era, koji je bio lični sluga gospodarov. Peng Er je takođe sedeo i gostio se. Njegovo debelo lice sijalo se od znoja. Na kolenu mu je stajalo najmlađe dete, mala curica koja je mogla imati dve ili tri godine. Kad bi on zastao da predahne, ona bi otvorila usta i dreknula, a on bi pri-neo njenim ustima ćasu i svojim štapićima za jelo gurao u njih hranu. - Peng Er - doviknula mu je glasno iz mraka neka žena. - Spava li gospodar svake noći u dvorištu božura? - Ja svakog jutra nosim tamo čaj - odgovorio je on isto tako glasno. - Jinga - doviknuo je isti veseli glas. - A kako je u dvorištu orhideja? Ali Jinga nije udostojila odgovora to pitanje. Ispraznila je brzo svoju ćasu i zagrabila vode iz jednog ćupa, plaknula usta i ispljunula vodu u mrak, u smeru odakle je dopro podrugljivi glas. To je svima muškarcima, ženama i deci u dvorištu bio znak za rasturanje. Svi su se plašili sobarice Jinge. U toj kući, ona je sedela suviše blizu pre-stola. 13 Paviljon žena 193Gospa Vu se probudila u zoru. Osećala je neki teret na duši i probudila se boreći se sa njegovom morom. Noć nije dobro provela. Spavala je i budila se, i opet spavala, ne tonući nijednog trenutka potpuno u zaborav sna. Živeći u žarištu toga doma, njoj bi se pokatkad noću činilo da oseća ćelu porodicu kao što srce oseća ćelo telo. Počela je da se priseća. Bila je to Fengmova prva bračna noć. Svaka venčana noć bila je puna neizvesnosti i brige. Jesu li njih dvoje postali uistinu muž i žena? Je li to prošlo dobro ili rđavo? To će znati tek kad ih vidi, ali to mora učiniti bez žurbe. Dokle god stvar ne krene svojim stalnim tokom i dan ne bude odmakao do pogodnog časa, ona će ostati u neizvesnosti. Uzdahnula je, a zatim se setila drugog tereta koji joj je pritiskao dušu. Drugoj gospi je dala obećanje koje bi najviše volela povući. Ali, kako bi to mogla učiniti? To je mladoj ženi, bez sumnje, ćele noći bila nada za koju se hvatala kao utopljenik za slamku. Kada je videla da joj se gospodarica probudila, u sobu je ušla Jinga, donoseći zle glase, kao da joj ionako nije bilo dosta brige. - Stara gospa je bolesna - rekla joj je Jinga. - Oseća, kaže, da je pojela bubašvabu na jučerašnjoj gozbi i da joj ta bubetina sada gmiže po trbuhu. Čini joj se, veli, da je velika kao miš, da joj je legla na jetru i da joj para creva svojim kandžama. Naravno da to ne može biti bubašvaba. Ma kakve inače bile njegove mane, moj muž nikad ne bi mogao biti tako nepažljiv. - Oh, nebesa - promrmljala je gospa - kao da ionako nisam imala dovoljno briga! Ali, imajući pred očima svoju dužnost, koja joj je ipak bila preča od svega, gospa Vu se požurila, a Jinga se na nju ugledala, tako da je već za nekoliko časaka stigla u susedno dvorište gde je stara gospođa ležala visoko na svojim jastucima. Upravila je na snahu duboko upale, zamagljene oči. - 194 Pomozite, pomozite mi brzo. Ja umirem - rekla je slabim glasom. Gospa Vu se prestrašila kada je videla stanje u kome se stara gospa nalazila toga jutra. Juče je bila živahna kao nestašno dete, hvalisala se za to što je dobila na madžongu i jela sve što bi joj došlo pod ruku. - Zašto me nisu ranije zvali? - zapitala je sobaricu stare gospe. - Nema ni pun sat otkako je stara gospa ovako pozelenela - rekla je žena da bi se izvinila. - Je li povraćala? Je li imala stolicu? - raspitivala se gospa Vu. Na to je odgovorila stara gospa, piskavim glasom. - Povratila sam dovoljno za tri trudnoće - rekla je - a što se tiče moje stolice, čini mi se da mi je sva utroba u noćnom sudu. Nahranite me dobro, snaho. U meni više nema ničeg do vode i vet-rova. - Možete li da jedete? - zapitala je gospa Vu.

- Moram nekako napuniti stomak - izjavila je stara gospa hrabro, mada slabim glasom. Ohrabrena tim recima, gospa Vu je naredila da donesu retke čorbe od pirinča, u koju je svojeručno naribala malo vrućeg isiota, posle čega je uzela jednu kašiku i stala da nudi staru gospu tom meša-vinom. Stara gospa je uvek bila dirljiva kad bi se raz-bolela. Njena bleda staračka usta bila su uvela i bespomoćna kao u deteta. Gospa Vu je videla njihovu unutrašnjost kad god bi se otvorila da progutaju kašiku čorbe. U njima više nije bilo nijednog zuba, a desni su bile ružičaste i čiste. Koliko li je reci izgovorio taj ružičasti jezik koji se sada sav skupio i bio tako čudno mali! Stara gospa je oduvek bila preke ćudi i psovala je svakog ko bi joj izišao pred oči kad se naljuti. Taj jezik je bio njeno najjače oružje. Njega se plašio i stari gospodar. Ali je on, bez sumnje, čuo sa njega i drugih reci, a što se tiče gospodina Vua, u kome je stara gospa oduvek videla glavni smisao svog života, prvi smeh i mnoge 13* 195dečije pesmice koje je naučio potekli su iz tih istih, sada staračkih usta. - Bolje mi je - rekla je najzad stara gospa, uzdišući. - Treba samo paziti da mi stomak bude stalno pun. U mojim godinama, telo nema nikakve otporne snage. Život je tada kao vatra od suve trave. Gori samo dok se prilaže. - Spavajte malo - rekla je gospa Vu, umirujući je. Na to su se oči stare gospe širom otvorile i oši-nule snahu veoma oštrim pogledom. - Zašto mi stalno govorite da spavam? - zapitala je. - Zaspa-ću ja uskoro zauvek. Gospa Vu je bila duboko potresena kada je vi-dela da staroj gospi naviru na oči suze koje su začas zamaglile ljutitu oštrinu njihovog pogleda. Stara gospa je plakala! - Kćeri moja, šta mislite da li ima ikakva života posle ovoga? - promrmljala je zabrinuto. Ispružila je šaku, koja je ličila na kandžu goleme, nemoćne ptice, i dograbila gospu Vu za ruku. Stara kandža je bila vrela od vatruštine. Gospa Vu, koja se bila digla, sela je opet kraj uzglavlja bolesnice. Celog svog života stara gospa nije bila ništa drugo do pohlepno, sladostrasno telo. Bila je žena sasvim srećna, koja je odbacivala od sebe sve što ne bi bila kadra da razume. Bogata, dobro odevena, moćna u toj velikoj kući. Zar je bilo ičega u čemu bi mogla oskudevati? Ali, zato što je živela samo svojim mesom, nju je hvatala strava u času kada je videla kako ono vene i sahne, bližeći se neumitnom kraju. Kuda bi išla kad je izneveri njeno rođeno telo? - Nadam se da posle ovoga postoji drugi život - rekla je oprezno gospa Vu. Da je htela, lako bi prevarila staru gospu kao što se vara neko dete, ali se nije mogla pomiriti s tim. Stara gospa nije bila dete. Ona je bila stara žena na pragu smrti. - Verujete li da ću se ponovo roditi u drugom telu, kao što kažu sveštenici u hramu? - zapitala je stara gospa. 196 Bilo je to prvi put da ona govori o sličnim stvarima. Gospa Vu je razmišljala nekoliko trenutaka, nastojeći da joj pošteno odgovori na njeno pitanje. Ali ko bi mogao proniknuti magle budućnosti? - Ne bih vam umela reći, majko - kazala je najzad. - Ali je moje uverenje da život nikad ne propada bez traga. To je bilo sve što joj je mogla reći. Nije htela da joj kaže ono u šta je uistinu verovala - da će oni koji samo telom žive, sa telom i umreti. Brata An-drea mogla je zamisliti živa i bez tela, ali staru gospu ne. U međuvremenu je starica već zapadala u san, uprkos svojoj rešenosti da ostane budna. Njeni stari kapci, smežurani kao u stare ptice, sami su se spuštali na oči. Disala je duboko. Njena koščata ruka ispala je iz meke ruke gospe Vu. Gospa Vu je otišla, zadržavši se samo toliko koliko je bilo potrebno da šapatom kaže služavci: - Oporaviće se i ovoga puta. Ali nastojte da joj sklanjate ispred očiju snažniju hranu da je ne bi poželela. - Naša stara gospa je svojeglava - promrm-Ijala je služavka da bi se unapred odbranila od svakog prekora - i ja ne volim da je ljutim. - Učinite kao što sam vam rekla - kazala je strogo gospa Vu. Približavajući se gospodinovu dvorištu, radovala se potajno što je u svemu zlu, pred kojim se našla, bilo i nečeg dobrog, utoliko što joj je bolest stare gospe pružala još jedan razlog pored stvarnog zbog koga se uputila u tu posetu. Bila je poslala Jingu da unapred javi njen dolazak. Kad je stigla na kapiju dvorišta, zatekla je tamo Jingu koja je čekala na nju da bi joj kazala da je g. Vu bio izišao po nekom poslu i da se upravo vratio kući. Poslao joj je po Jingi poruku sa molbom da sedne i odmori se dok se on presvuče. Tako je ona, da bi ga sačekala, opet ušla u dobro poznato dvorište gde je provela tolike godine svoga života. Presađeni božuri bili su veoma napredni. Bili su precvali. Listići sa njihovih krunica opa- 197li su do poslednjeg, ali im je lišće bilo gusto i tam-nozeleno. U jezercu je neko bio zasadio lotos, čiji su krupni koralni cvetovi ležali otvoreni na površini vode. Usred svakog cveta trepereli su zreli prašnici, spremni za plođenje i prekriveni zlaćanim prahom. Vazduh u dvorištu bio je sav natopljen mirisom. Gospa Vu je izvadila maramicu i prekrila njome lice. Miris je bio pretežak. Prošla je kroz dvorište i učla u glavnu odaju. Stari nameštaj bio je na svom mestu, mada mu je bilo ponešto dodato. Bilo je suviše patuljastog drveća u saksijama. Na zidove je neko povešao nekoliko uokvirenih stranih slika. Ništa nije bilo onako kao u njeno vreme. Sa nezadovoljstvom je primetila prašinu smetenu pod stolice i po

ćoškovima. Digla se i prišla teškim vratima, ukrašenim drvorezom, u čija su krila bile uglavljene drvene rešetke. Bila su širom otvorena. Stala je da zagleda u ćošak između jednog krila i zida. Uto je ušao g. Vu, zakopčavajući svoj sivi svileni kaput. - Ima li nečeg za tim vratima, majko mojih sinova? - zapitao je svojini uobičajenim srdačnim glasom. Pogledala ga je i malo pocrvenela. - Prašina - rekla je. - Moram da govorim sa domostrojiteljom. Ćelu ovu sobu treba čestito očistiti. G. Vu se osvrnuo oko sebe kao da prvi put vidi svoju rođenu sobu. - Možda i treba - rekao je. - Vi ste njoj potrebni, u stvari - dodao je posle kraćeg ćutanja. Ali je to rekao veselo i srnejući se, kao da je zadirkuje. Ona se uozbiljila i nije mu odgovorila. Seli su oboje. Posmatrala je kradomice njegovo lice. Izgledao je dobro uhranjen, a luk njegovih usana bio je opet pun vedrine. To je bilo ono što je ona htela i snovala. Ali zašto je onda osećala duboko u sebi svirepu želju da kaže ili učini nešto što će ga zaboleti? - Majka vam je bolesna - rekla je bez oko-lišenja. - Jeste li odlazili da je vidite? 198 Osmeh je iščezao sa njegovog lica. - Nisam, na žalost - rekao je. - To je bilo prvo što sam jutros nameravao da učinim, ali su me uz put zadržali koječim, pitajući me te ovo, te ono ... - Ona je veoma bolesna - ponovila je gospa Vu. - Ne mislite valjda... - rekao je on. - Ne, ne ovoga puta - rekla je ona. - Ali kraj nije mnogo daleko. Njenu dušu već muči pitanje šta će biti posle smrti. Sama me je pitala da li verujem u drugi život posle ovoga. A to su pitanja koja znače da telo počinje da mre i da je duša u strahu. - Šta ste joj kazali? - pitao je on. Njegovo lice dobilo je najednom svečan izraz. - Rekla sam da se nadam, ali otkud bih mogla znati pouzdano? - odgovorila je ona. To ga je naljutilo, iz razloga koji su joj u prvi mah izgledali neobjašnjivi. - Kako ste svirepi! - uzviknuo je. - Kako ste mogli odati vašu sumnju pred jednim starim stvorenjem? - Raskopčao je kaput oko svog punačkog vrata, izvukao lepezu iza zatiljka, gde je stajala zataknuta za okovratnik, i počeo žustro da maše njome. - Šta biste joj vi kazali? - pitala je ona. - Ja bih rekao da verujem - povikao je on. - Rekao bih joj da je na Žutim izvorima čeka svaka sreća. Kazao bih ... - Možda bi bilo bolje da idete i da joj doista kažete, umesto što meni ovde objašnjavane šta biste umeli reći - rekla je ona. Nije nikad podizala glas kada je bila ljuta. U takvim prilikama glas joj nije više podsećao na malo srebrno zvonce, nego na vitak mač, zažaren do belog usijanja, čiji vrh preteći palaca i plamsa oko glave zbunjenog protivnika. Ali on je prkosno isturio donju usnu. - Reći ću joj istinu - odgovorio je. Sedeli su ćuteći jedan trenutak, boreći se sa burom koja im je besnela u duši. Ona je sedela savršeno mirno, sa opuštenim rukama u krilu, glave malo pognute na vitkom vratu. On je sedeo nepokretno, čvrsto kao stena - bar na izgled - mičući 199samo rukom koja je stalno mahala lepezom. Oboje su se čudili što se ljute jedno na, drugo i nijedno ne bi umelo reći zašto to čini. Gospa Vu je prva prekinula ćutanje. - Imam još nešto da vam kažem. - Glas joj je još bio sre-brnast. - Govorite - rekao je on. Ona se opet opredelila za otvorenost i istinu. - Čijuming je dolazila do mene prošle noći i molila me da vam kažem da je trudna. - Opet se poslužila prostim izrazom. Nije podigla glavu ni pogledala u njega, nego je sedela i dalje, nepokretna i ljupka kao i na početku razgovora. Čula je kako je lepeza pala klizeći niz svilu njegove odeće. Cutao je dugo. Najzad je ona podigla oborene oči. Piljio je u nju, smešeći se sa bojažljivom podrugljivošću drugorazrednog glumca i trljajući teme desnom rukom, koja se vrtela ukrug oko njega, pokretom čiji je smisao razumevala savršeno dobro i koji je izražavao čudnu mešavinu postiđe-nosti, zadovoljstva i dobrodušnog podsmeha povodom nečega što ga je potajno i laskavo zabavljalo. Nasrne jao se glasno kada su im se pogledi susreli. - Otrujte me - rekao je. - Stavite mi sićana u pirinač ili zlatnog praha u vino. Doista nemam stida. Ali, majko mojih sinova, bilo je to samo zato što sam vas poslušao... ni zbog čega drugog. Činilo joj se da bi svakog časa mogla prsnuti u nesavladljiv smeh. Uglovi njenih usana počeli su da se trzaju, a očni kapci da podrhtavaju. - Nemojte se pretvarati da vam nije drago - rekla je. - Vi dobro znate da se ponosite time. - Avaj, i suviše sam muževan - rekao je on. Nasmejali su se uglas, kao već toliko puta tokom svog zajedničkog života, i taj smeh je bio most nad jazom koji ih je delio, most na kome su se opet sreli. U tom smehu ona je odjednom osetila da ga ne voli. Mejhen je imala

pravo. Ona ga ne voli, nikad ga nije ni volela, pa kako bi ga onda mogla mrzeti u tom trenutku? Bilo je kao da joj je poslednji okov pao sa duše. Koliko li je puta samo podizala spale 200 okove i sama ih sebi opet stavljala na dušu. Ali to se više neće desiti. Za tim više nije bilo potrebe. Oslobodila ga se potpuno, jednom zasvagda. - Slušajte - rekla je, kada im se smeh stišao. - Morate biti dobri prema njoj. - Ja sam uvek dobar prema svakome - izjavio je on ubeđeno. - Budite ozbiljni bar u ovom trenutku, molim vas - rekla je ona. - To će biti njeno prvo dete. Nemojte da je mučite svojim posetama. Ne prilazite joj dokle god bude zidu okretala lice kada se vi pojavite u njenoj ložnici. Pogledao ju je vrteći glavom. - Moglo bi se pokazati da jedna naložnica nije dovoljna - našalio se zadirkujući je, i isplazio pri tom vršak jezika kojim se dotakao gornje usne. Ali joj on nije više mogao naneti ni štete ni uvrede. Stoga se samo nasmešila na njegove posled-nje reci. - Sada možete otići do svoje majke - rekla je. - Recite joj da ćete opet dobiti sina. To je bolje nego da joj pričate o njenoj duši. * * * Ali staru gospu nije mogla da razvedri čak ni vest koju joj je doneo njen sin. Tek što je gospa Vu stigla u svoje dvorište, pošto se malo zadržala da bi se poigrala s decom, Jinga je dotrčala zovući je da se vrati. - Staroj gospi je gore - doviknula je. - Stara gospa se plaši i zove vas, gospodarice! Tamo je naš gospodar, koji vas takođe moli da dođete. Gospa Vu se okrenula bez reci i pohitala natrag do bolesnice. Kraj uzglavlja stare gospe sedeo je g. Vu, koji je milovao njenu staračku, gotovo obamrlu ruku. - Njoj je opet gore! - uzviknuo je kada je video gospu Vu. - Avaj, moja stara udarila je putem sa koga nema povratka! 201Mada je zračak svesti zaplamsao u njenim ustakljenim očima, stara gospa nije više bila u stanju da progovori. Otvorila je samo usta umesto toga, a lice joj se smežuralo kao da će zaplakati. Ali iz oka nije kanula ni jedna suza, a iz grla se nije mogao oteti nikakav glas. Samo je gledala ukočeno i žalostivo u lice svoje snahe. Gospa Vu je shvatila odmah da se stara gospa plaši smrti više nego ikad. - Donesite malo vina - šapnula je Jingi, koja je ušla za njom u bolesničku sobu. - Moramo je zagrejati, moramo naći načina da opet oseti svoje telo. Donesite kantonskog vina. Zagrejte ga brzo. I pošaljite vratara po lekara. Stara gospa nastavila je da gleda u gospu Vu, dozivajući je bez glasa u pomoć svojim ukočenim, molećivim pogledom, sa licem koje se bez suza grčilo kao da plače. - Jinga će sada doneti malo vrućeg vina - rekla je gospa Vu svojim prijatnim i umirujućim glasom. - Odmah ćete se osećati bolje. To će vas ojačati. Ne plašite se, majko. Nemate čega da se plašite. Sve je oko vas kao i obično. Deca se igraju pred kućom, na suncu. Sluškinje šiju i spremaju po kući. U kuhinjama kuvari pripremaju večeru. Život teče svojim tokom kao uvek, i kao što će večno biti. Naši preci sagradili su ovu kuću, mi smo je održavali iz godine u godinu, a posle nas će naša deca poći našim stopama. Život je večan, majko, ništa ga ne može ugasiti. Njen raspevani glas, zvonak i sočan, ispunjavao je utehom i umirenjem tišinu bolesničke sobe. Stara gospa čula je njene reci. Malo-pomalo, crte su joj omekšale i promenile se, kao da joj je neka blaga i nevidljiva ruka neprimetno skinula sa lica tragičnu masku jada i straha. Usne su joj opet podrhtavale. Disala je lakše, dok je maločas, s onim ukočenim grčom suvog plača na licu, izgledala kao sa-mrtnica kojoj staje dah. Jinga je uskoro dojurila, donoseći vruće vino u malom krčagu sa dugačkim grlićem, koji je gospa Vu prinela rastvorenim usnama bolesnice. Kap 202 po kap, vrući napitak slivao se polako u osušena usta stare gospe. Bolesnica je progutala prve kapi. Zatim je došao drugi, pa treći gutljaj. U očima joj je sinuo jedva primetan zračak zadovoljstva. Popila je još jedan gutljaj i promrmljala nekoliko reci. - Mogu da osetim... Zatim je u njenim očima blisnuo i ugasio se gotovo istog trena pogled pun iznenađenja i srdžbe. U utrobi je još osećala toplinu popijenog vina kada je prestalo da kuca njeno samovoljno srce. Stresla se i zagrcnula. Vino je pokuljalo na poluotvorena usta i razlilo se po jorganu, na kome se ukazalo nekoliko tamnih mrlja. Tako je umrla stara gospa. - Jaoj, majko moja! - jeknuo je izbezumljeno g. Vu. - Uzmite krčag - zapovedila je oštro gospa Vu svojoj sobarici. Ona se, pak, nadnela nad postelju da bi tankom svilenom maramom, koju je izvukla iz rukava, obrisala usne stare i podigla obema rukama njenu glavu. Ali se glava nemoćno klatila na mlitavom vratu, te je opet položena na uzglavlje. - Ispustila je dušu - rekla je tada gospa Vu.

- Jaoj, moja majko! - jeknuo je opet g. Vu. Počeo je da plače otvoreno i glasno, a ona ga je pustila da to čini. Za pokojnicu je trebalo brzo učiniti izvesne stvari. Kod stvorenja kao što je bila stara gospa nije se moglo očekivati da će sedam duhova odmah napustiti svoju zemaljsku ljusku. Duhovi stare gospe morali su se odmah isterati i obuzdati da ne bi, oslobođeni veza njenog mesa i njene krvi i pušteni u svet, navukli na kuću kakvu muku i ne-volju. Trebalo je pozvati sveštenike. U dubini svoga srca, gospa Vu nije imala vere u te sveštenike, ni u njihove bogove. Stajala je oborena pogleda, dok je g. Vu, i dalje plačući, milovao ruku svoje majke. Začudila se kada je u sebi otkrila snažnu želju da pozove brata Andrea i njemu poveri zadatak da istera zle duhove iz kuće. Ali nije bilo mnogo nade da bi to zadovoljilo porodicu. Kada bi se u kući raz- 203bolelo neko dete, makar i godinu dana docnije, bilo bi prigovora da je do nesreće došlo zato što se niko nije postarao za duhove tela upokojene gospe. Ne, porodice radi, ona je morala da se pridržava starih običaja. Obratila se Jingi recima: - Pozovite svešteni-ke. Telo će balsamovati kada tome dođe vreme. - Postaraću se za sve što je potrebno - obećala je Jinga i udaljila se. - Hodite, oče mojih sinova - rekla je gospa. - Ostavimo je malo na časak. Služavke će je oprati i obući, a sveštenici će doći da je oslobode duhova njenog tela. Balsamovanje će takođe biti izvršeno na vreme. Vi se morate ukloniti odavde. Ustao je poslušno, pa su oboje zajedno izišli iz sobe. Hodala je polagano kraj njega, a on je produžio da jeca i da briše oči rukama. Ona je uzdi-sala ne plačući. Nije zaplakala već mnogo godina, i sada joj se činilo da će joj oči večito ostati suve. Ali kada je čuo njene uzdahe, on ju je uzeo za ruku i tako su, držeći se, prešli u njegovo dvorište. Tu je ona posedela kod njega i pustila da joj priča o svojim uspomenama na majku, kako ga je ona toliko puta spašavala od očeva gneva i kazni koje mu je bio namenio i kako bi, kada bi ga otac prisilio da uči, krišom ulazila u njegovu sobu i donosila mu vina, kolača i oraha, i vodila ga o praznicima u po-zorišta, i pozivala u kuću, kada bi bio bolestan, pelivane i putujuće glumce da ga razonode, i davala mu da povuče koji dim iz lule za opijum kada bi ga zaboleo zub. - Bila je to dobra majka - rekao je. - Uvek vesela i uvek spremna da me razveseli. Ona me je naučila sreći i zadovoljstvima u životu. Gospa Vu je ćuteći slušala njegovo pričanje, ali ga je nagovorila da nešto pojede i popije, više popije nego pojede. Prezirala je pijančenje, ali je smatrala da ima trenutaka kad ne treba prezati ni od vina da bi se zatupila oštrica nekog bola. A on je pio skupoceno kuvano vino koje je ona naredila da se 204 donese. Što je više pio, jezik mu se sve više zaplitao, pa je ponavljao jednu stvar po dva i tri puta, sve dok mu, najzad, glava nije pala na grudi. Onda se ona digla, hodajući nečujno, otišla u sobu koja je nekada bila njena. Provirila je ispod sa-tenskih zavesa na krevetu. Tu je, priljubljenu uza zid, ugledala sa zatiljka crnokosu glavu i obris jednog vitkog ramena. - Čijuming - zovnula je tiho. - Spavate li? Čijuming se okrenula, a gospa joj je videla oči koje su ukočeno gledale iz mraka. - Čijuming, nema potrebe da ovde spavate noćas - rekla je gospa Vu. - Naša stara gospa otišla je na Žute izvore, a on je pijan od vina i tuge. Ustaj-te, dete. Poslušno, ćuteći, Čijuming se polako spustila sa postelje. - Kuda treba da idem? - zapitala je ponizno. Gospa Vu je oklevala. - Ja mislim da biste mogli otići u moje dvorište - rekla je najzad. - Ja neću spavati noćas. Moraću da bdim nad odrom stare gospe. - Oh, dopustite da i ja dođem na bdenje - šapnula je Čijuming. - Meni se ne spava. - Ali vi ste mladi. Za ljubav onoga što nosite pod srcem, vi ne smete bunovati ćele noći - odgovorila je gospa Vu. - Pustite me da budem uz vas - molila je Čijuming. Gospa Vu nije mogla da je odbije. - Pa dobro, neka bude tako - rekla je. I tako je gospa Vu, pošto je sačekala dok su g. Vua smestili u postelju, i pošto je sama navukla krevetske zavese, krenula da zauzme mesto koje joj je te noći pripadalo u porodičnom krugu. Oni koji su dotle bdeli nad pokojnicom otišli su na spavanje, ali sluge nisu spavale, kao ni stariji rođaci, uostalom. Stara je okupana i obučena, a gospa Vu je pazila da sve bude učinjeno kao što treba, dok je Či- 205juming stajala blizu nje, ćutljiva ali spremna da dohvati ili doda joj ovo ili ono. Devojka je bila spretne ruke i hitra oka, i umela je da svakom iz očiju čita njegove želje pre nego što bi kazao šta hoće. Pa, ipak, gospa Vu je videla da Čijuming ne oseća nikakve žalosti. Za nju to nije bila smrt. Lice joj je bilo ozbiljno, ali ne i tužno, i ona se nije pretvarala da plače kao što bi neka druga mogla činiti. - Srce joj još nije u ovoj kući - mislila je gospa Vu, posmatrajući je. - Ali će ga dete, kada jednom dođe, vezati za ovaj prag. Tako je jedno pokolenje obišlo svoj životni krug i iščezlo iz kuće, a gospa Vu je postala glava porodice unutar zidina starog doma, kao što joj je g. Vu bio glava izvan njih.

Stara gospa nije odmah pokopana. Kada je traženo mišljenje geomanata, oni su izjavili da će jedan dan sredinom jeseni biti prvi srećan i pogodan čas za taj čin. Pošto su obavljeni uobičajeni obredi, zapečaćeni kovčeg od čempresova drveta, u kome je stara gospa već počivala večnim snom, prenesen je u hram unutar zidina porodičnog doma. Niko, čak ni među decom, nije osećao da je stara gospa daleko od svojih. U igri, deca bi često otrčala do hrama i bacila koji pogled unutra. - Bako, bakice, prabako naša - dozivala bi tiho. - Čuješ li nas, mila naša prabako? - A onda bi prisluškivala. Ponekad ne bi ništa čula. Ali često kad bi vetar šumeo u granju i kloparao vratima na kući, ona bi govorila jedno drugom da su čula staru gospu kako im odgovara iz svog kovčega. - A šta govori? - pitala je jednom gospa Vu neku malu devojčiču, kćerku jedne prve rođake. Detence se uozbiljilo: - Ona kaže: „Dečice, idite i igrajte se, budite srećni." Ah, stara majka, glas joj je bio slab i tanak, kao da se čuje iz daljine. Je li ona zadovoljna u kovčegu? - Potpuno zadovoljna - uveravala je gospa Vu. - A sad je poslušaj, idi i igraj se, budi srećno, čedo moje. 206 Posle smrti stare gospe ćela kuća kao da je neko vreme utonula u mrak i tišinu. Bilo je kao da je sa njenim nestankom svako živo pokolenje u porodici osetilo koliko je odmaklo putem na kome nema vraćanja, u vremenu i na granama porodičnog stabla. Sa njenom smrću život je učinio nagao skok napred i tako su se svi našli bliže kraju. Kada je protekla prva žalost i pošto je svukao odeću od dare, koju je nosio za to vreme, g. Vu više nije bio potpuno onaj stari. Njegovo puno lice izgledalo je starije i ozbiljnije. Dolazio bi pogdekad u dvorište gospe Vu i tada bi njih dvoje razgovarali o porodici kojoj su bili glava i jedno i drugo. Grizao se, uobražavajući da je bio manje dobar sin nego što je trebalo. Kad bi pretresli stanje useva i nemile poreze i namete države i feudalnih veleposednika, i raspravili da li treba da se upuste u ovaj ili onaj trošak, i pošto bi popričali o deci i unucima, g. Vu bi zapao u sumorna razmišljanja o svojoj majci. - Vi ste uvek bili dobri prema njoj - govorio bi tada gospi Vu. - Ali ja sam često zaboravljao i da postoji. Da bi ga utešila, gospa Vu je odgovorila jednom prilikom: - Kako bi živ čovek mogao zaboraviti svoju majku? Ona vam je dala dah kojim dišete i zato je svaki vaš dah sećanje na nju. Ona vam je poklonila telo u kome živite i zato svaki čin toga tela znači sećanje na nju, bilo da jedete, ili pijete, ili spavate. Ja ne tražim od svojih sinova da se večno vrte oko mene, uveravajući me glasno: „Ah, majko, ti si nam ovo" ili: „Ah, majko, ti si nam ono." Meni je dovoljna nagrada da budu živi i zdravi, da se ožene i budu srećni, da i oni podobijaju sinove. Oni su moj život, sav i potpun. Tako je i sa našom starom gospom. Ona živi u vama i u vašim sinovima. - Mislite li zbilja da je tako? - rekao bi on pošto bi saslušao njene reci, koje bi ga uvek utešile, tako da bi opet odlazio i ostavljao je. 207Ona bi, pak, ostavši sama, premišljala dugo o mnogim stvarima. Više nego ikad pre, njen život je tih dana bio podeljen nadvoje - onaj deo koji je provodila i drugi jedan kojim je živela u sebi. Nekad bi preovlađivao jedan, nekad opet drugi. Kad bi u kućanstvu vladao mir, ona je srećno živela u samoći. Kad bi izbila neka neprilika, ona bi se ume-šala i pokušavala da je otkloni što je bolje znala i umela. * * Primetila je sredinom te jeseni da se u kući zameće leglo budućih neprijatnosti, na početku sitno i bezazleno na izgled, mada je ona znala da će se raz-rasti i namnožiti kao zla šiška na mladu drvetu, ako ga za vremena u klici ne uguši. Linaj i Fengmo počeli su da se svađaju. Videla je slučajno zlu krv koja je izbijala među njima, jednog dana kada je pregledala kuću. Kraj sve svoje samosvesne lepote, Linaj je bila aljkava dok bi se nalazila u sopstvenom dvorištu. U početku, gospa Vu nije htela da govori o tome, zato što je Linaj bila kći njene prijateljice i što je znala da gospa Kang, sa svojom velikom porodicom nije mogla stalno održavati besprekornu urednost i čistoću u celoj kući. Nije se trebalo čuditi ako bi njene kćeri bile manje brižljive u tom pogledu od same gospe Kang. Ali, i Meng je takođe bila kći gospe Kang, pa je gospa Vu otišla do nje, voleći više da se posave-tuje sa starijom sestrom nego da kori mlađu. Zatekla je Mengu pri češljanju njene dugačke kose, mada je jutro bilo dobro poodmaklo. Svetlost je bila blaga i nebo sivo, a sva kuća tiha kao da je još u polusnu. Gospa Vu nije prigovorila Mengi što je sad tek počela da se češlja, ali je mislila da bi starijoj sestri koristilo, možda, kad bi znala da se mlađoj zamera njena neurednost. Meng je užurbano obuhvatila rukom bičeve svoje raščešljane kose kada je ugledala gospu Vu. - 208 Jeste li to vi, majko? - uzviknula je. - Umirem od sramote što se još nisam počešljala! Ali sad ću ja začas smotati punđu. - Nemojte začas, dete moje. Učinite to pažljivo i kao što treba - odvratila je gospa Vu i sela, a sobarica je produžila da češlja dugu i mekanu crnu kosu njene snahe. Rulen i Linaj nosile su kratku kosu, a Meng dugu, po starinski. - Koliko vam dana još ostaje? - zapitala je gospa Vu. - Jedanaest, po mom računu - odgovorila je Meng. - Nadam se, majko, da ćete mi pomoći svojim savetom. Mnogo sam se napatila, znate, s prvim detetom.

- Ja sam svoju decu rađala u polju - rekla je veselo sluškinja - gde sam mužu pomagala pri oranju! Sluškinja je bila žena sa imanja porodice Vu. Obe su je viđale po kući otkad su znale za sebe. Preko leta, ona je uvek odlazila na imanje i vraćala se u kuću tek kad bi žetva bila završena, i tu služila preko zime. To je činila zato što je bila udovica pa je morala biti pod starateljstvom svojih gospodara, ali je toliko volela zemlju da se isto tako morala vratiti na nju bar jednom godišnje. - Nećete se namučiti toliko sa drugim detetom - rekla je gospa Vu Mengi. - Ali se ne može očekivati da žene odrasle među četiri zida rađaju decu isto onako lako kao one koje žive u prirodi. - Hoće li Linaj bolje rađati decu od mene? - upitala je bezazleno Meng. - Ne, ona neće proći ništa bolje - rekla je žena. - I suviše je učena. Gospa Vu se nasmejala. - To nije potpuno tač-no, dobra dušo - rekla je. - Ja sam, možda, isto toliko učena kao Linaj, pa sam ipak lako izrodila svu svoju decu. Ali priznajem da sam uopšte imala mnogo sreće u životu. - Ah, vama su nebesa uvek na pomoći kao da ste se u košuljici rodili - složila se žena. 14 Paviljon žena 209- Linaj kaže da uopšte ne želi da ima dece - rekla je nenadano Meng. - Ona kaže da bi najviše volela da se nije udala za Fengma. Gospa Vu se trgla i začuđeno pogledala svoju snahu. - Meng, pazite šta govorite - uzviknula je. - To je istina, majko - rekla je Meng. A onda je, okrenuvši se sluškinji, ljutito lupila nogom o pod. - Ne vucite me za kosu, glupačo! - povi-kala je. - Tome je kriva vaša sestra kojom ste me uplašili - odgovorila je žena. - Nikad, nikad nisam čula za ženu koja ne bi htela dece, izuzimajući neku naložnicu, koja se bojala da bi joj se stas pokvario od porođaja. Ali u ovoj kući rađa čak i naložnica. Gospa Vu nije slušala taj razgovor sa jednom od sluškinja. - Meng, došla sam da progovorimo koju reč o aljkavosti vaše sestre i da vas pitam šta bi joj trebalo kazati tim povodom, ali to što mi vi kažete mnogo je ozbiljnije od kojekakve prašine pod stolom. Trebalo je ranije posvetiti malo veću pažnju njihovom braku. Ali ja sam bila suviše zauzeta poslovima oko smrti stare gospe. Otkud znate to što ste mi kazali? - Rekla mi je sama Linaj - odvratila je Meng. Ni jedna od dveju gospi nije ni pomišljala na prisustvo sluškinje. Doista, šta je tu imalo da se krije? Svako čeljade može da vidi što god život donese jednoj kući i treba da haje za to, a i sluge imaju svoje mesto pod krovom koji im je nad glavom. - Recite mi šta vam je kazala Linaj - zapo-vedila je gospa Vu. - Ona kaže da mrzi ovako velike kuće kao što je ova - rekla je Meng. - Kaže da bi najviše volela da se nije udala u takvu kuću. Da Fengmo pripada porodici a ne njoj, da ona takođe pripada kući, i protiv svoje volje, a ne njemu. Ona hoće da ode odavde i da živi zasebno, u svojoj kućici i slobodici, veli. Gospa Vu nije mogla da pojmi nešto slično. - Sama? Ali od čega bi živeli? Ko bi ih hranio? 210 - Ona kaže da bi Fengmo mogao da radi i prima platu samo kad bi bolje znao engleski. - Ona bi htela da on zna bolje engleski? - Da bi mogao doći do novca od koga bi njih dvoje živeli sami - odgovorila je Meng. - Ali ovde ih niko ne uznemirava - izjavila je gospa Vu. Bila je duboko uvređena tom klicom mračne pobune koja je izbila pod njenim krovom, kao da je ugledala tamnu mrlju na besprekorno čistom podu svoje sobe. - Ona, znate, misli na porodične običaje - rekla je Meng. - Praznike, pomene i rođendane, dužnosti snaha, sluge koje vode brigu o deci, i sve ostale slične stvari. Ona kaže da Fengmo uvek prvo pomišlja na porodicu, pa tek onda na nju. - Tako i treba da bude - izjavila je gospa Vu. - Treba i ona tako da radi. Zar je ona neka javna žena koja ne spada ni u čiju kuću, pa ni u ovu? Videći da se gospi Vu nije dopalo ono što je čula, Meng nije progovorila ni reci. Žena je takođe osećala da je stvar suviše krupna i ozbiljna da bi se neko od posluge mogao mešati u to. Dovršila je češljanje svoje gospodarice, stavila joj je u kosu dva biserna ukrasa, očistila je češalj od kose koju je omotala oko prsta a onda izišla napolje i oduvala je u vetar. Tako su gospa Vu i Meng ostale same. - Jesu li i vama dolazile na um takve misli? - upitala je gospa Vu strogo to punačko i lepuškasto stvorenje. Meng se nasmejala. - Suviše sam lenja, majko - rekla je iskreno. - Dopada mi se život u ovoj kući. Njena čistoća i red održavaju se bez mojih deset prstiju. Ja se radujem kad mi sluškinja uzme na ruke dete ako se zaplače i srećna sam od jutra do mraka. Ali ja, doduše, nisam nikad išla u školu i svejedno mi je da li ću ili neću čitati knjige, a otac moga sina kazuje mi sve što treba da znam. Kakvo bih veće znanje mogla poželeti od onog koje on želi da imam. - Lijangmo je dobar prema vama? - zapitala je gospa Vu. 14* 211Jarka rumen oblila je nežne obraze lepe Menge.

- On je dobar prema meni u svakom pogledu --izjavila je. - Tako dobrog čoveka nikad nije bilo. Hvala vam, majko. - Zar Fengmo nije dobar prema Linaj? - upitala je gospa Vu. Meng je oklevala jedan trenutak pre nego što je odvratila. - Ko bi mogao reći čija se ruka diže prva da udari kad se dvoje ljudi upuste u svađu? - zapitala je. - Ali ja mislim da je Rulen svemu kriva. Ona je večito s mojom sestrom. Ona i Linaj razgovaraju o svojim muževima, pa svaka dodaje manama svoga muža nedostatke onog drugog. Gospa Vu se setila jecanja plahovite Rulene, one noći koja se sada činila tako daleko. - Je li i Rulen nezadovoljna? - zapitala je. Meng je slegla ramenima. - Linaj je moja sestra - odvratila je, pošto je oklevala časak ili dva. - Ja nikad ne razgovaram sa njenom prijateljicom. - Vi je ne volite! - uzviknula je gospa Vu. Činilo joj se da luta mračnom šumom i tone duboko u nešto čije postojanje u samoj kući nije ni slutila. Kako je čudovišna izgledala svađa među onima koji na kućnom ognjištu treba da smene nju i g. Vua! - Ja ne volim Rulenu - rekla je Meng glasom koji je ostao isti, bez ičega što bi nagoveštavalo mržnju. - Moraju li žene uvek da se svađaju? - zapitala je gospa Vu strogim glasom. Meng je opet slegla ramenima. - Ne voleti nekoga ne znači svađati se s njim - rekla je zatim. - Ne volim Rulenu zato što se uvek ponaša kao da je uvek ona u pravu, a drugi nikada. Tako se ponaša i prema Čemu, majko. Čudim se da to niste pri-metili. Govorila sam toliko puta Lijangmu da vam to kaže, ali mi je on uvek odgovarao da neće da vas uznemirava. Ali je stara gospa znala za to, ona bi često pljesnula Rulenu kad bi se tako ponašala. - Udarila ženu moga sina! - uzviknula je gospa Vu. - Zašto mi to nije rekao? 212 - Ćemo nije dozvoljavao svojoj ženi da vam kaže - rekla je Meng. Počinjala je već da uživa u prepričavanju tih porodičnih zgoda i nezgoda. - Rulen je previše učena - produžila je. - Učenija je od Linaj, i stoga je Linaj sluša. Večito govore o stvarima koje žene ne treba da znaju. - O kakvim stvarima? - zapitala je gospa Vu. - Pa o ustavu i narodnoj obnovi i nepravičnim ugovorima u svima tim stvarima - rekla je Meng. - Vi znate nešto o tome, čini mi se - rekla je gospa Vu, smešeći se jedva primetno. - Lijangmo zna, ali ja ne - rekla je Meng. - Zar vi ne želite da znate ono sito Lijangmo zna? - zapitala je gospa Vu. - Ima suviše drugih stvari o kojima nas dvoje želimo da razgovaramo - odgovorila je Meng. - Kakvih stvari? - zapitala je opet gospa Vu. Ali Meng nije recima odgovorila na to. Umesto toga, na licu joj se ukazao osmeh, na obrazima sme-jalice, a glavu je okrenula u stranu. Gospa Vu se zadovoljila tim nemim odgovorom. Digla se ubrzo i vratila u svoje dvorište, zaokupljena tim prvim glasovima o novoj uzbuni, koja se spremala u kući. Nije bila uzbuđena. Osećala je sa= mo neki čudan umor, kao gladan čovek koji se našao u napornoj trci. Ah! ti mladi. Svi ti ljudi i žene čiji životi zavise od nje. Onda doista nije imala dovoljno snage da se bori s njima. Njena mudrost bila je suviše drevna za njih - mudrost životnog puta koji teče pravo od rođenja do smrti, nigde ne skrećući. Mislila je na brata Andrea. On je posedovao mudrost koja je daleko prevazilazila tesni obruč njena četiri zida. Zovnuće Fengma, mislila je, i savetovati mu da nastavi učenje. A kad brat Andre bude opet dolazio, ona će s njim moći da deli jade i nevolje tih mladih ljudi koji su se oslanjali na nju. Poslala je Jingu po Fengma, a on je odmah došao, jer se slučajno nalazio kod kuće, a nije imao šta da radi. U njegovom izgledu bilo je nečega što se nije dopalo gospi Vu. Da nije bio zakonito oženjen 213čovek, ona bi pomislila da živi raspusno. Izgledao je nezadovoljan i natmuren, pa ipak prezasićen jelom i drugim čulnim uživanjima. - Fengmo, sine moj - rekla je svojim prijatnim glasom - bila sam suviše zauzeta ovih dana otkako smo izgubili našu staru majku. Nisam pitala kako ste vi. Videla sam vas i Linaj na vašim mesti-ma u porodici, ali vas nisam posmatrala same. A sada, sine, porazgovarajte s vašom majkom. - Nemamo o čemu da razgovaramo, majko - rekao je Fengmo nehajno. - A vi i Linaj? - zapitala je blagim glasom, pokušavajući da ga podstakne da joj se poveri. - Mi smo sasvim dobro - odvratio je on. Pogledala ga je ćuteći. Videla je pred sobom visoka mlada čoveka, tanka u pasu, vitkih članaka i gležanja. Bio je sitnih kosti, ali izvanredno snažan. Lice mu je bilo četvrtasto, a pune usne lako bi se nadule i opustile sa izrazom

zlovolje.

Poverite cenu za svaki slucaj na http://www.faceyubook.com

Nasmešila se. - Izgledate gotovo isto kao nekad dok ste još bili derište u pelenama - rekla je neočekivano. - Čudnovato je koliko se malo muškarci izmene od rođenja do pozne zrelosti, dok se žene toliko promene. Pogdekada, kad vas gledam, meni se čini da je svaki od vas isti onakav kakav je bio kada su mi ga prvi put položili u naručje! - Majko, zašto smo se rodili? - zapitao je on. Ona se i sama dovoljno često pitala to isto, ali se uznemirila kada je to pitanje čula iz usta svoga sina. - Zar nije dužnost svakog pokolenja da uvede u život sledeće? - odvratila je ona. - Ali zašto? - pitao je on uporno i dalje. - Zašto bi uopšte iko od nas morao da postoji? - Zar možemo prestati da postojimo, sada, pošto smo jednom stvoreni? - odgovorila je ona. - Ali ako ja postojim samo zato da bih stvorio nekog sebi slična, a on opet zato da stvori nekog kao što smo nas dvojica, od kakve je to onda koristi za mene lično? - nastavio je on. Ali pri tom nije gledao u nju. Pred sobom je držao napola ispružene i 214 ovlaš sklopljene svoje tanke, mlade ruke. - Zar ja nemam svoje ja - rekao je sporo, reč po reč - koje nema ničeg zajedničkog s vašim, majko, i ničeg zajedničkog sa detetom koje treba da potekne od mene? Nju je bilo strah. I ona je postavljala slična pitanja, i u njoj su se javljala slična osećanja, ali zato ipak nije nikad ni sanjala da će ih otkriti i u svome sinu. - Avaj! - uzviknula je. - Bila sam vam rđava majka. Vaš otac nikad nije imao takvih misli. Ah, teško meni kakvi ste, kao da sam vam ubrizgala neki otrov u dušu. - Ali, ja sam se uvek nosio ovakvim mislima - rekao je on. - To mi još nikad niste kazali - uzviknula je ona opet. - Ja sam mislio da će to proći - odgovorio je on. - Međutim, one mi i dalje stalno padaju na um.

Njeno lice dobilo je izraz duboke ozbiljnosti. - To ne znači, nadam se, da se i vi Linaj ne slažete dobro - rekla je na to ona. On se namrgodio. - Ja ne znam šta hoće Linaj. Nesmirena je. - Previše ste kraj nje - izjavila je ona. - Nije dobro kad su muž i žena večito zajedno. Vidim da ona ne dolazi da sedi sa ostalim ženama kao što čini Meng. Nikada ne napušta vaše dvorište. To je, naravno, zamara. Takva dokolica lako se pretvara u teret i nemir ... - Možda - rekao je on kao da mu je to svejedno. A ona je nastavila da ga posmatra sa dubokom zabrinutošću. - Fengmo, kako bi bilo da opet pozovemo brata Andrea? Meni se čini da ste bili veoma srećni dok ste se viđali s njim? - Sada to možda više ne bih bio - odvratio je on bezvoljno. - Znate šta? - rekla je ona čvrstim glasom. Znala je odavno iz iskustva da se odsustvu volje 215mora suprotstaviti nepokolebljiva čvrstina. - Ja ću ga pozvati. On nije odgovorio na to. - Fengmo - počela je ona opet - ako vi i Li-naj želite da napustite ovu kuću, ja vam to neću braniti. Ja želim sreću svojih sinova. Vi imate pravo što pitate zašto biste bili samo beočug u. lancu po-kolenja. Ja imam i drugih sinova. Ako želite da idete odavde, govorite. Recite mi to otvoreno. - Ne znam ni sam šta bih hteo - rekao je on isto tako bezvoljno. - Mrzite li vi Linaj? - zapitala je ona. - To može biti samo ako ste potpuno nesrećni. Koliko ima otkako ste se oženili njome? Svega tri kratka me-seca. Ona nije noseća, a vi ste potišteni. Šta to znači, Fengmo? - Majko, nije to pedalj kojim biste nas mogli meriti - izjavio je on. Ali je ona bila suviše oštroumna da mu ne bi umela odgovoriti. - Nije to jedina mera na osnovu koje mislim da vas ocenjujem - rekla je - ali znam da je telesna ljubav ugaoni kamen braka i da neke druge ne može ni biti ako nje nema. Ako su muž i žena vezani telom, druge veze doći će same po sebi, a ako i ne dođu, njih dvoje će ipak živeti kao jedno telo, ako već ne kao jedna duša. Meso i krv su kamen i malter temelja na kojima njih dvoje grade svoju kuću. Duša, um, i sve ostalo, to je samo krov, ukras, ono što čovek dodaje jednoj lepoj kući. Ali sve se to ruši bez onih temelja. Fengmo je pogledao svoju majku. - Kako se onda moglo dogoditi da moj otac dovede sebi nalo-žnicu? Ona nije mogla otrpeti toliku grubost. - Sve ima svoje vreme - rekla je strogo - a jedno vreme prelazi u drugo. On je znao da je prekoračio granice slobode koju sin u razgovoru s majkom može sebi da dozvoli. Protrljao je svoju kratko podšišanu kosu i spustio zatim obe ruke niz obraze. 216 - Pa dobro, pozovite brata Andrea - rekao je najzad. Razmišljao je opet jedan trenutak, a onda kazao: - On će biti moj jedini učitelj! Prestaću da idem u narodnu školu. - Neka bude tako, sine moj - rekla je ona. VIII Tako je brat Andre opet došao u kuću Vua. On ni jednom rečju nije pomenuo vreme koje je proteklo otkad je poslednji put bio pod njihovim krovom, niti ma šta što se otada dogodilo. Fengmo je naveče došao na čas i potom opet otišao. Ali je gospa Vu ljubazno zovnula brata Andrea kad je prelazio preko dvorišta posle časa. Sedela je na mestu gde je razmišljala i sanjarila svake večeri u jesen, dok napolju ne bi suviše zahladnelo. Hladno je bilo i te noći, ali, zato što se nerado rešavala na oproštaj sa letom, ona je pokušavala da presedi tako još koje veče, kao da se hvata za skute poslednjim lepim danima, ne dajući im da joj umaknu. Jinga se žalila na njenu upornost, govoreći da u to doba niko ziv ne bi smeo da sedi pod vedrim nebom, a u biblioteci je raspalila mangal sa ugljem da bi preduhitrila prehladu koja je, po njenim recima, svaki čas mogla da zaskoči njenu neopreznu gospodaricu. - Dobri brate Andre - zovnula je gospa Vu učitelja. Visoka prilika brata Andrea zastala je u hodu. Okrenuo je glavu i ugledao je. - Jeste li me zvali, gospođo? - zapitao je. - Jesam - rekla je ustajući. - Ako imate malo vremena, posvetite ga meni, molim vas, da bismo porazgovarali malo o onom mom trećem sinu. Nisam zadovoljna njime. Brat Andre je naklonio svoju krupnu glavu. - Donesite čaj, Jinga - rekla je gospa Vu sobarici - i ostanite onda ovde da biste mogli pripaziti na žar u mangalu. - Setila se da je brat Andre sveštenik i želela je, stoga, da ga poštedi od ne- 217ugodnosti koju bi za njega mogao predstavljati razgovor u četiri oka s jednom ženom. Ali, ako se osećao nelagodno, on to nije ničim pokazao. Seo je na stolicu koju mu je ponudila pokretom ruke i čekao da ona produži. Njegove duboke oči bile su uprte u njeno lice, ali je ona znala da ne misli na nju. Takvim bi se očima moglo s neba gledati na nekog pod sobom. - Zašto je Fengmo nesrećan? - upitala je bez okolišenja. - Zato što je dokon - odgovorio je prosto brat Andre.

- Dokon? - ponovila je gospa Vu. - Ali on ima svoje dužnosti. Ja svake nove godine dodeljujem njihove dužnosti svakom od svojih sinova, kao i svakoj snahi, uostalom. Ove godine, moj najstariji sin je odgovoran za nadzor nad našim imanjem na selu, pod mojom upravom. Ćemo mora da se stara za nabavke i prodaju, a Fengmo se upućuje u radnje gde prodajemo naše žito u gradu. Otkako je izišao iz škole, on se bavi tim poslom po nekoliko sati na dan. - Pa ipak je dokon - rekao je brat Andre. - Fengmo je dete neobičnog uma. Istraživački duh, reklo bi se. On brzo uči. Vi ste mi naredili da ga učim engleski. Ali kraj sveg engleskog jezika koji uči, njemu danas treba još nešto. Ja sam se uverio da on nije ništa zaboravio. Znanje koje sam preneo na njega pre nekoliko meseci pustilo je korena u njegovoj duši i razraslo se u čitavu mrežu izdanaka poput vinove loze, izdanaka koji u vazduhu traže nešto za što bi se uhvatili, da bi se uspeli još više, i gore na visini cvetali i plodom rađali. Fengmo će uvek biti dokon, iako mu ispunite svaki bogovetni sat u danu, dokle god ne nađe stvar koja će zaokupiti sve sile njegovog uma i njegovog duha. Gospa Vu je pažljivo saslušala njegove reci. - Vi nastojite da me nagovorite na nešto, je l“te: hteli biste dozvolu da ga učite vašoj veri - rekla je, gledajući ga lukavo. - Vi ne znate šta je moja vera - odgovorio je brat Andre. 218 - Znam - rekla je ona. - Mala sestra Šija čitala mi je često štošta iz vaših svetih knjiga i objašnjavala mi kako se vi stranci molite bogu, i ostale slične stvari. - Niti je moja vera njena, niti njena na moju liči - odvratio je taj čudni čovek. - Objasnite mi svoju - zapovedila mu je ona. - Neću da je objašnjavam jer ne mogu - rekao je. - Sestra Šija vam može čitati neku knjigu i govoriti na koji se način treba moliti, ali to nije moja knjiga niti moj način molitve. Ja čitam mnoge knjige i nemam određenih molitava. - Pa gde se onda krije vaša vera? - zapitala je ona. - U hlebu i vodi - odgovorio je on - u spavanju i hodu, u čišćenju moje kuće i gajenju moga vrta, i u hrani koju dajem izgubljenoj deci kada ih nađem i uzmem pod svoj krov, u časovima koje dajem vašem sinu i u onima koje provodim sedeći kraj uzglavlja bolesnika, i u pomoći onima kojima valja mreti, da bi mogli umreti u miru. - Volela bih da sam vas zovnula kad je umrla naša stara gospa - rekla je ona neočekivano. - Osećala sam čudnu želju da vas pozovem. Ali sam se bojala da bi porodica ipak htela da dođu svešte-nici iz našeg hrama. - Ja se ne bih protivio prisustvu vaših sve-štenika - rekao je brat Andre. - Ne gonim nikad nikoga ko može da pruži utehe svom bližnjem. Svima nama treba utehe. - I vama? - zapitala je ona radoznalo. - I meni, svakako - rekao je on. - Ali vi ste tako usamljeni - uzviknula je. - Vi nemate nikog svoga, nikoga od svoje krvi. - Svako je od moje krvi - rekao je brat Andre. - Nema nikakve razlike između jedne krvi i ma koje druge. - Zar je vaša krv ista kao i moja? - uzviknula je gospa Vu. - Među njima nema nikakve razlike - rekao je on. - Sva je ljudska krv od iste tvari. 219- Zašto ste vi samo sveštenik? - zapitala je ona. Znala je da je to grubo, pa se požurila da ga zamoli za oproštenje. - Morate mi oprostiti. I suviše sam ljubopitljiva. Znam da sveštenika nikad ne treba pitati zašto je postao sveštenik. Ali osećam da niste počinili nikakav zločin i da vam ne treba nikakvo utočište. - Ne tražite oproštaja od mene - rekao je brat Andre. - Doista, i sam jedva znam kako sam postao sveštenik, izuzev ako nije stoga što sam prvo bio astronom. - Vi ste zvezdoznanac? - uzviknula je ona sa dubokim iznenađenjem. - Gospođo, niko ne poznaje zvezde - odgovorio je on. - Ali ja proučavam njihov uspon i spuštanje na nebu, njihov izlazak i zalazak. - Bavite li se time i sada? - zapitala je ona. Stidela se svoje radoznalosti, čudne želje da sazna o njemu što više, ali nije mogla da je obuzda. - Činim to doista, gospođo, kad posvršavam svoje dnevne poslove, izuzev ako je noć oblačna - odvratio je on. Njegovo otvoreno i spokojno držanje povredilo je samoljublje gospe Vu. Odgovarao je na pitanja zato što ih je postavljala i zato što nije imao šta da krije, ali tako kao da ga se ona ništa ne tiče. - Vi ste veoma usamljeni - primetila je, me-njajući naglo predmet razgovora. - Radite celog dana među siromasima, a noću među zvezdama. - To je istina - složio se on mirno. - Zar nikad niste zaželeli kuću, ženu i decu? - zapitala je. - Gospođo, jednom sam voleo jednu ženu - odgovorio je on. - Trebalo je da se venčamo. Onda sam se povukao u samoću. Više mi nije bila potrebna. Nisam je više voleo. - To je bilo veoma nepravedno prema njoj, mislim - rekla je gospa Vu dostojanstveno. - Jeste, bilo je - saglasio se on - i ja sam to osećao, ali sam smatrao da joj moram reći istinu. 220

Onda sam postao sveštenik da bih zadovoljio svoju potrebu za usamljenošću. - Ali šta je sa vašom verom? - zapitala ga je ona. Njegove tamne oči pogledale su je pravo u lice. - Sa mojom verom? Ona je u prostoru i u beskraju, u suncu i na zvezdama, u oblacima i na vetru. - Zar tamo nema nikakva boga? - zapitala je ona. - Ima - rekao je on. - Ali ja nisam video njegovo lice. - Pa kako, onda, možete da verujete u njega. - On je takođe u onome što je oko mene - odvratio je brat Andre. Govorio je o velikim stvarima sa dubokom ozbiljnošću i prostim recima. - On je u vazduhu i vodi, u životu i smrti, u čovečanstvu. - Ali vaša nahočad - navaljivala je i dalje pitanjima. - Ako volite svoju samoću i ako vam niko ne treba, zašto ste onda uzeli pod svoju zaštitu tu decu slučaja? On je bacio jedan pogled na svoje ogromne, žu-ljevite ruke čoveka koji ne preza od napornog, tele-snog rada. - Ove ruke takođe moraju da žive i da budu srećne - rekao je kao da su to stvorenja koja imaju neki svoj, samostalan i zaseban život i koja mu ne pripadaju. - Meso takođe mora da se uposli da bi duši ostavilo njenu slobodu. Gospa Vu je gledala u njega netremice sa sve većom radoznološću. - Ima li još ljudi kao što ste vi? - zapitala je. - Niko na ovom svetu nije ni s kim istovetan - rekao je brat Andre. Njegovo suncem opaljeno lice dobilo je topao, gotovo nasmešen izraz, kao da ga je iznutra obasjala neka najednom upaljena sve-tlost. - Ali mislim, gospođo, da bi vaš sin, mladi Fengmo, mogao postati ovakav kao što sam ja... Da, možda će zbilja biti sličan meni. - Ja to zabranjujem! - rekla je odsečno gospa Vu. - Ah! - izustio je kratko brat Andre i nasme-šio se. Njegove zagonetne oči, ozarene onom unutra- 221šnjom svetlošću, upravile su za trenutak na nju svoj blistavi i topli pogled, a onda joj je rekao zbogom. Ona je ostala sedeći, očiju uprtih u onaj mali roj zvezda koje su se mogle videti iz uzanog okvira njenog dvorišta. Jinga je dvaput dolazila i korila je što se još nije sklonila pod krov. - Ostavite me - rekla joj je gospa. - Moram da razmislim o izvesnim stvarima. - Zar ne možete da razmišljate u svom krevetu umesto na ovom hladnom noćnom vazduhu? - odvratila je Jinga prekorno. Kada joj gospa Vu nije odgovorila, ona je otišla i donela jednu krznom postavljenu haljinu, u koju je umotala njene noge do iznad kolena. Gospa Vu je još uvek sedela nepomično. Zabačene glave i napola opružena u svojoj naslonjači, očiju uprtih u zvezde. Zidovi dvorišta usecali su svoj tesni četvorougao u nebu kao i na zemlji, ali su gore i dole, ispod i iznad njih, kružile u letu njene misli, koje bi čas zaronile u dubinu, čas se opet vinule u visinu. U zemlji pod kućom granalo se ljudsko korenje - neviđeni, neznani koreni svih onih koji su živeli tu, bilo kao izdanci porodice Vu, bilo pod njenim okriljem. Tu su se rađali i tu umirali. Temelji su bili neuzdrmani. Ali oni nisu bili ni prvi ni jedini na tom mestu. Njima su prethodili ko zna kakvi drugi, još manje znani i tuđi, svakako. Stari gospodar pričao joj je da je čuo od svog oca, a ovaj opet od svojega, kako su zidari, kada su udarani temelji domu Vua, uzidali ugaoni kamen u ruševine i krš od porculana, kuhinjskih ognjišta i zdrobljena cre-pa, jer do zemlje nisu mogli doći. - Ničiji temelji ne mogu dopre ti do žive površine naše zemlje - rekao joj je tada stari gospodar. - Naši preci sazidali su pet gradova jedan za drugim i sve jedan nad drugim. Čovek je zidao na kostima i ognjištu svoga prethodnika, a drugi će graditi na našim kostima i na našim temeljima. U stotinama vekova kojima je išla u susret, kuća Vua zauzeće svoje mesto u podzemnom bregu ruševina, među temeljima budućih kuća, a druge oči 222 gledaće na zvezde koje odvajkada trepere nad njom. Poimala je svu usamljenost brata Andrea, ali razu-mevala najednom i zašto je zadovoljan u njenoj sen-ci. Zagledana u zvezde, uzdrhtala je na ivici njegove usamljenosti kao na ivici nekog bezdana. - Gospođo! - očajno je doviknula Jinga iz kuće. Ali gospa Vu nije čula njen glas. Jinga se najzad ozbiljno prepala. Prišla joj je blizu na prstima i pogledala joj u lice. Bilo je vedro, hladno i nepomično. Njene krupne crne oči upirale su i dalje u nebo ukočen pogled. U sumraku nad dvorištem, koji je obasjavala tankim mlazom samo svetlost svece u biblioteci, njeno lice izgledalo je gotovo prozračno u svojoj mlečnoj belini. - Duša joj je nekud odletela, avaj! - promrm-ljala je Jinga, a onda pritisnula usta obema rukama. U strahu pred onim što je videla, uzmakla je korak unazad, a potom se okrenula i na prstima prešla preko dvorišta. Gospa Vu je kao kroza san čula laki šum njenog kretanja, ne mareći ili ne znajući zašto se Jinga preplašila. Ona se oslobodila zidova koji su je opasivali. Oni nisu, kao što joj se nekad činilo, dopirali do zvezda i usecali četvorougao u nebo nad njenom glavom. Umesto toga, vinuvši se iznad njih, ona je videla ćelu zemlju pod

svojim nogama, svih sedam mora, zemlje i narode za koje je znala samo iz knjiga, oba stožera Zemaljske kugle pod njihovim kapama od večnog snega i leda, žarki pojas i njegov bujni život, sav od ovoga sveta. „Sa zvezda se", mislila je, „vide, bez sumnje, sve stvari." Prvi put u životu čeznula je da se oslobodi ta četiri zida i putuje svuda po svetu, da sve vidi i sve upozna. „Ali zvezde bi ipak ostale neznane", pomislila je. „Kako bi se samrtan čovek mogao vinuti do zvezda?" Setila se stare gospe, čija je ličnost već bila razlučena u slobodnu dušu i prah zatvoren u kov- 223čegu. Ali duša stare gospe mogla je lebdeti samo oko njenog zemnog staništa. „Čim budem slobodna", razmišljala je dalje gospa Vu, „napustiću odmah ovu kuću. Dići ću se pravo u visine i leteti, leteti sve više, dok ne saznam od čega su načinjene zvezde." Sanjareći tako, gospa Vu je zaboravila da je Jinga prešla preko dvorišta i udaljila se, i nije pri-metila, takođe, kada se opet vratila sa trojicom sinova. Lijangmo, Cerno i Fengmo došli su zajedno i zastali gledajući začuđeno u svoju majku. Prvo je progovorio Lijangmo. - Majko! - Trudio se da govori blagim glasom, jer se plašio da joj je duša napustila telo, a kada se to dogodi, duša se ne srne ničim zastrašiti - jer bi mogla i da se ne vrati. Treba je prizivati ulagivanjem, ubeđivati je slatkim i laskavim recima. Jer je telo kavez, a duša je ptica, pa kada se jednom vrata otvore, a ptica pobegne na slobodu, zašto bi se vraćala u kavez? Stoga se mora dovesti u iskušenje i zavarati mamcem kome ne može odoleti. - Draga majko - produžio je Lijangmo isto onako blago - vaša deca su ovde ... Vaša deca čekaju na vas... Ali je gospa Vu bila u zanosu i nije čula nikakav glas. Sinovi su se zgledali u dubokom strahu. - Zovite oca - zapovedio je Lijangmo Čemu. Ćemo je pohitao da ga posluša. Ža nekoliko ča- saka, koje su ostali proveli ćuteći, da odbegla duša ne bi umakla još dalje g. Vu je ušao u dvorište žurnim korakom. Iza njega, neprimećena, ušla je i Či-juming. - Kako se to desilo? - upitao je Jingu. - Strani sveštenik ostavio ju je u ovom stanju - odgovorila je Jinga. Zgledali su se još jednom u strahu koji ih je opet obuzeo. - Majko mojih sinova! - obratio joj se g. Vu blagim glasom kao i Lijangmo. Njegovo puno lice bilo je bledo kao krpa. 224 Gospa Vu nije odgovorila. - Eilijen! - pokušao je on opet da je dozove. Nije se usuđivao da je dotakne. Šake su mu visile 0 člancima mlitavo kao dva mesnata i povelika bela cveta. A Čijuming nije progovorila ni reci. Klekla je do nogu gospe Vu i skinula joj uzane satenske cipele i bele svilene čarape, a zatim počela da joj trlja bosa stopala. Bila su hladna, pa ih je stoga pritisnula na svoje grudi. - Probudićete je prebrzo - upozoravao ju je zabrinuto g. Vu. - Neću, jer se mene ne plaši - rekla je Čijuming. Gledala ih je klečeći, oca i sinove, u kući u koju je dovedena voljom nebesa. - Ona se nikog ne plaši - rekao je g. Vu dostojanstveno. - Mene se ne plaši zato što ne mari za me - glasio je čudan odgovor mlade naložnice. Izgovorila je te reci gledajući oborenih očiju u bosa uzana stopala koja je držala u rukama. U tome času gospa Vu je odvojila oči od zvezda. Spuštajući se, njen je pogled pao na njena tri sina. - Vi ste to - rekla je. - Sva trojica. Šta hoćete? Čijuming se požurila da je opet obuje. Gospa Vu je izgledala kao da je ne vidi. Ali je g. Vua videla. - Zašto ste vi ovde? - zapitala ga je hladno 1 nepristupačno. Svi su mogli videti da joj se duša nerado vraćala među njih. - Majko, ja mislim da Meng može da se porodi svakog časa - rekao je brzo Lijangmo. - Majko - umešao se Ćemo - želeo bih da naučite Rulenu kako se mese medeni kolači. - Majko - oglasio se Fengmo - danas sam vas nešto slagao. Jedan po jedan, svi su je dozivali da se vrati. Došao je red i na g. Vua. - Majko mojih sinova, vi ste potrebni ovoj kući. Jeste li zaboravili da je vreme odvajanja pšenice za setvu na imanju? 15 Paviljon žena 225Tako se ona najzad vratila. - Ah, vi - rekla je - zar vašim brigama nikad neće biti kraja? - Ne - rekao je Lijangmo. - Nikada! Nespretnim pokretima, pipajući, ona je odmotavala haljinu u koju su joj kolena još bila uvijena, i digla se najzad, puštajući je da klizne na zemlju. Spustila se sa zvezda i bila opet u svojoj, istoj kući. Pogledala je zbunjeno oko sebe. - Gde je Jinga? Umorna sam, moram da spavam. Sutra, sutra ...

Muškarci su se povukli iz dvorišta u sobu za sedenje gospe Vu. Jinga je odvela svoju gospodaricu u spavaću sobu. Samo se Čijuming iskrala u mrak. Otac i sinovi sedeli su ćuteći, gledajući jedan u drugoga i prisluškujući ne bi li čuli šta se događa u susednoj prostoriji, sve dok se Jinga nije pomolila odatle i kazala im: - Sada je van opasnosti. Zaspala je. Oni su tada otišli. - Možete li ovo objasniti, oče? - upitao je Lijangmo g. Vua na izlazu iz dvorišta. - Njena duša nikad ranije nije napuštala ovu kuću, je l“te? - Ne znam šta ju je snašlo najednom - pro-gunđao je g. Vu. - Bila je stalno nekako čudnovata posle svog četrdesetog rođendana. Ali Fengmo je zavrteo glavom. - Nijedan od vas ne razume našu majku kao ja. Ja znam kako se ona oseća. Ona oseća da ima krila i da joj nikad nije bilo dozvoljeno da leti, eto kako se ona oseća. Njegov otac, Lijangmo i Ćemo samo su ga pogledali kao da je sišao s uma. Oprostili su se ozbiljna držanja već sledećeg trenutka, zaželevši jedan drugom laku noć. Gospa Vu se probudila narednog jutra u velikom strahu od onoga što joj se dogodilo prošle noći. Ništa još u njenom životu nije bilo tako slatko kao 226 oni trenuci potpune slobode, kada je njena duša ostavila daleko za sobom njeno telo. Znala, je da bi ta sloboda mogla postati opojno piće za dušu, sladak otrov, čijem iskušenju ne bi mogla odoleti, kao ni pijanica vinu. Jer, dok joj je duša lebdela među zvezdama, ona je bila zanemarila sve ostalo i srna-kla sa pleća, kao oveštao plašt, sav teret te velike kuće. Odbacila je tada sve njene brige i ostavila ih za sobom, isto onako pouzdano kao što monahinja izmiče trudu i mukama ostalih žena, isto onako sigurno kao što se sveštenik oslobađa bremena muža i oca. Osetila je toga jutra srdžbu na brata Andrea što ju je on doveo u iskušenje da se dočepa takve slobode, a sebe se plašila zato što je jednom podlegla njenoj privlačnoj sili. Kada se probudila, ose-ćanje krivice blio je isto tako duboko kao da se U potaji podala ljubavniku. Digla se odmah iz postelje, puna strogosti prema samoj sebi. Pozvala je oštro na odgovornost Jin-gu, zbog nekoliko sitnih grešaka. Pokazala je prstom na prašinu smetenu iza velike naslonjače koja se retko kad pomicala s mesta, i na paučinu koja je visila iza jedne uglačane grede. Posle doručka je pregledala račune sa kuvarom i dala mu uputstva za kuvanje i nabavke namirnica, i to za mnogo dana unapred. - Sada, kad zima više nije daleko - rekla je - vreme je da nam prestanete davati čorbu od dinje, krastavce i druge slične stvari za rashlađi-vanje. Vreme je da nam počnete služiti pečenu svinjetinu, prženu govedinu i pasulj, i da povrće počnete kuvati sa mesom. On je razrogačio svoje sitne očice na te reci. -i Ma gde ste vi to jeli, gospođo, ovih dana, kada niste videli da već činim sve što vi sad govorite? Zar meni posle tolikih godina treba još kazvati šta treba kuvati u koje doba godine? Bio je iznenađen oštrinom gospe Vu, jer je bio odličan kuvar i kao takav zauzimao u kući siguran i uvažen položaj, a kraj toga je bio drzak kad god bi mu se svidelo, što je bivalo često jer je imao preku ćud svih dobrih kuvara. Ali oštrina gospe Vu nije 15* 227se ublažila. - Odlazite - rekla je. - Nemojte vi meni pričati šta činite, a šta ne činite. Toga dana, ona sebi nije ostavila ni trenutka slobodnog vremena. Čim bi jedan od slugu ili ukućana otišao, drugi bi dolazio. Još se nije bila stišala posle razgovora sa kuvarom kad je ugledala g. Vua kako ulazi u njeno dvorište, ranije nego što se obično dizao iz postelje. - Hodite, oče mojih sinova - rekla je. - Pregledala sam račune sa kuvarom. Gdekad mi se čini da bi ga trebalo menjati. Jezik mu postaje sve duži i duži. - Ali on je ovde jedini kuvar koji priređuje rakove onako kako ja volim - odvratio je uznemireno g. Vu. - Vi znate da sam pretražio sedam ili osam gradova dok sam ga našao, i da sam ga onda oženio vašom sobaricom da bih ga vezao za kuću. - Jinga je takođe bezobrazna - rekla je gospa Vu. G. Vu se. duboko uznemirio jer je retko imao prlike da čuje slične izjave iz njenih usta. Seo je i izvukao iz rukava svoju lulu, koju je napunio du-vanom i pripalio. - Slušajte, majko mojih sinova - rekao je - vi se jutros ne osećate dobro. Imate čak i kolutove oko očiju. - Sasvim sam dobro - odvratila je jetko gospa Vu. Gospodin Vu je povukao dva dima i spustio lulu. - Eilijen - rekao je tiho, ogledavši se prethodno levo i desno da bi video neće li ga neko čuti - vi grešite veoma što se odvajate od mene. Muškarcu i ženi nema zdravlja jednom bez drugoga. To je živa istina. Nije to samo pitanje potomstva. To je takođe stvar ravnoteže, duževne i telesne. Molim vas, pogledajte se samo kako izgledate. Zubi vam nisu ispali, kosa vam je crnja no što je ikad bila, meso jedro, a krv začas gotova da plane. Zar ste zaboravili kako smo se dobro ... - Prestanite - rekla je odsečno. - Vi znate da ja nisam žena promenljive ćudi. Uredila sam svoj život što sam bolje znala i umela. Da vi, možda, niste 228

nezadovoljni svojim životom kad dolazite ovamo i tako govorite sa mnom? - Doista biste mi bili dobrodošli - rekao je on iskreno - jer vas volim više nego ikoju drugu i moraću tako da vas volim do svoje smrti, ali nisam mislio na sebe kad sam ono maločas govorio. - Nemate potrebe da mislite na mene - ostala je ona uporno pri svome. - Ali ja moram da mislim na vas - izjavio je on. Pomišljao je na trenutak, što mu se činilo čudovišno, da se, možda, po jednoj zagonetnoj izopa-čenosti prirode predala dušom, ako ne telom, onom stranom svešteniku. Ali se stideo da joj saopšti tu svoju misao. Znao je koliko je utančan njen ukus u svim stvarima. Pored toga što je bio sveštenik, onaj čovek je bio stranac. Čak i dok je bio mlad i nestrpljiv, g. Vu je znao da je bolje za njega kad obuzda svoju nestrpljivost i okupa se, namiriše svoje telo i poštara se da mu dah bude čist pre nego što dođe u njenu blizinu. A tuđinci su zaudarali do kosti, zbog grube sirovosti svoje krvi i svog mesa, obilnosti svoga znoja i gustine svoje kudrave kose. Odbacio je onu čudnovatu misao što je pre mogao, da je ona ne bi pogodila svojom mađijskom i nagonskom vidovitošću i prekorela ga zbog nepravde koju joj tim nanosi. Pribegao je stoga jedinoj stvari za koju je znao da će uvek neodoljivo privlačiti njenu pažnju. Stao se pretvarati da je mrzovoljan i žaliti da se ni sam ne oseća dobro. - Ah, imate pravo. I ja sam ostareo - uzdahnuo je. - Creva mi krče, a noću se budim po dva-triput. Izjutra sam umoran. Ali je ona još uvek bila svirepa. - Uzimajte malo mesne čorbe za večeru, i spavajte sami nekoliko noći. On je, onda, odustao od daljih napora da je umi-lostivi. Sedeo je ćuteći, isturene brade, a ona lupkala nogom o kameni pod i uzdisala. Zatim je ustala da mu naspe čaja. On je video kako joj drhte tanki prsti dok je pridržavala poklopac na čajniku, ali nije 229ništa kazao. Pio je čaj, a i ona je takođe pila iz čanka koji je nasula za sebe, a zatim se digao i otišao. Međutim, još nije bio stigao ni do vrata kad mu je doviknula onim svojim glasom koji je gdekad bio ne samo zvonak nego i tvrd kao srebro. - Zaboravili ste opet svoju lulu! Okrenuo se, crven u licu kao rak. - Zaboravio sam je, doista - rekao je. Ali je ona stajala na pragu i pokazivala prstom na lulu kao da je to neka nečista stvar, a on se vratio pokunjen istim putem, kao dečak koji je dobio batine, i brzo zgrabio zaboravljeni predmet, a zatim prošao žurna koraka kraj nje, napućenih usana i crvenih obraza. Ona je stajala jedan trenutak gledajući za njim, a u grudima ju je nešto žignulo na jednom mestu kao od bolnog, nevidljivog udarca. Ali, pre nego što je mogla da obrati pažnju na to, u sobu je upala sestra Šija. „Ah", pomislila je, „otkud baš ona u tom času?" Gospi Vu se činilo da nikad neće doživeti jutro kada bi joj poseta strane žene mogla biti manje dobrodošla, ali šta je mogla učiniti nego je pozvati da uđe i ponuditi joj mesto da sedne? - Tako vas dugo nisam videla - rekla je sestra Šija, govoreći brzo i izražavajući se pogrešno na kineskom jeziku, kao i uvek. Gospa Vu se naučila da razumeva njene misli i bez razumevanja njenih reci, jer mala sestra nije umela da vlada ni svojim dahom ni svojim jezikom. Zvuči su se kotrljali sa njenih usana nasumce i jedan preko drugog, mukli kada je trebalo da budu oštri, a oštri kada je trebalo da budu mukli, a dizanje i spuštanje njenog glasa nije imalo nikakve veze s njenim recima. - Da niste bili bolesni, mala sestro? - zapitala je gospa Vu. - Nisam - odgovorila je mala sestra - ali mi se činilo nekako ... u poslednje vreme... da sam na smetnji. - Otkud biste vi mogli biti na smetnji? - pro-mrmljala je učtivo gospa Vu. 230 - Vi ste tako ljubazni - rekla je mala sestra. Primila je u svojoj bezazlenosti kao istinu ovlašnu učtivost svoje domaćice. - Danas sam došla zbog nečeg sasvim naročitog. Draga gospođo, znate, ja sam nešto smislila i ako vi to odobrite ... - Šta ste mislili? - zapitala je gospa Vu. - Vi znate onog sveštenika - odgovorila je mala sestra pitanjem. - Učitelja moga sina - promrmljala je gospa Vu. - On drži dom za nahočad - rekla je mala sestra. - Mislila sam odavno da bi trebalo naći ženu koja bi mogla vršiti neku vrstu nadzora nad devoj-čicama u toj kući. On ima samo jednog starog slugu. A njih bi trebalo učiti nečem, draga gospođo. To je sigurno i vaše mišljenje. Razmišljala sam da li biste vi hteli pitati... to jest, hoću da kažem, ja bih želela, a s vašim odobrenjem naravno, da mu ponudim svoje usluge... da budem učiteljica toj deci. - Zašto ga to sami ne pitate? - odvratila je gospa Vu. - Vi biste to morali znati - rekla je ozbiljno mala sestra Šija. - Mi nismo iste vere. - Koliko li vera imate vi stranci? - zapitala je glasno gospa Vu. - Svaki čas čujem za neku novu veru među vama. - Postoji samo jedan istiniti bog - rekla je svečano mala sestra Šija. - Verujete li vi u tog boga? - zapitala je gospa Vu. Mala sestra Šija otvorila je široko svoje bledo-plave oči. Digla je ruku i zagladila uvojak bledo-žute kose koji joj je padao niz obraz. - Zašto bih inače napustila svoju kuću i svoju postojbinu i došla u ovu čudnovatu zemlju? - Zar je naša zemlja čudnovata? - zapitala je gospa Vu, sa izvesnim iznenađenjem.

- Meni je čudnovata - rekla je mala sestra Šija. 231- Je li vam vaš bog rekao da dođete ovamo? - zapitala je opet gospa Vu. - Doista jeste - odvratila je mala sestra Šija. - Jeste li čuli njegov glas? - upitala je gospa Vu. Mala sestra Šija se zarumenela. Stavila je na grudi svoje duge, blede ruke. - Osetila sam ga... čula sam ga ovde - rekla je. Gospa Vu je posmatrala svoju gošću ozbiljnim pogledom. - Ali zar vaši roditelji nisu nikada pokušali da vas udaju? - zapitala je. Mala sestra Šija pritisnula je još jače grudi svojim bledim rukama. - U mojoj zemlji, roditelji ne uglavljuju brakove. Ljudi i žene venčavaju se iz ljubavi. - Jeste li ikada voleli? - zapitala je gospa Vu svojim spokojnim glasom. Ruke male sestre Sije spustile su se u njeno krilo koje je bilo prekriveno sivom pamučnom tkaninom. - Naravno - rekla je jednostavno. - Ali se niste udavali - zapitala je gospa Vu. - U mojoj zemlji - izustila je bolno sestra Šija - čovek je taj koji mora da pita ženu hoće li poći za njega. Gospa Vu je ćutala. Lako je mogla postaviti sle-deće pitanje jer joj je i nehotice palo na pamet posle toga odgovora, ali je bila suviše dobra da bi to učinila. Znala je da niko nikad nije prosio malu sestru Siju. Ova je hrabro digla svoje oborene oči, mada su bile zamagljene. - Bog je imao druge namere sa mnom - rekla je vedro. Gospa Vu se blago nasmešila na nju i rekla: - Kao da ja vas ne znam! Uzela je svoju majušnu srebrom okovanu lulu i pripalila, ali ju je odložila čim je povukla dva dima, jedan za drugim. - Ovde, u mojoj zemlji - progovorila je najzad - mi ne prepuštamo tako važnu stvar, kao što je brak, mladićima i devojkama ili 232 bogu. Brak je nešto poput hrane i pića ili krova nad glavom. Sve su to stvari za koje stariji treba da se pobrinu, jer će inače neko imati previše, a neko opet gladovati. U mojoj kući, ja smišljam obroke za sve ostale, čak i za sluge. Svako ima pravo na svoj deo. Neka su jela, naravno, omiljenija nego druga. Ali kad bih svakom dopuštala da bira svoju hranu, deca bi jela samo slatkiše, a otac moga sina jeo bi samo rakove i kojekakva masna jela. Što se tiče slugu, oni oblaporni među njima jeli bi previše, ne ostavljajući ništa stidljivim, koji bi gladovali. Stoga ja dodeljujem izvesnu određenu količinu jela svakom služinčetu i svaki dan određujem ko će šta jesti. Tako se svi hrane pod mojom paskom. Mala sestra Šija potajno je isprepletala i kršila prste. - Ne znam ni sama kako smo došli do toga da govorimo o tim stvarima - rekla je. - Ja sam došla ovamo da vas nešto pitam, ali sam stvarno zaboravila šta je to bilo. - Zaboravili ste zato što nije bilo ono što vam je stvarno bilo na umu - rekla je blago gospa Vu. - Ali ja ću vam odgovoriti na pitanje koje ste na-govestili na početku našeg razgovora. Slušajte, draga sestro Šija, vi treba da ostavite na miru brata Andrea. Verujte mi, on je kao golema visoka stena, tvrda zato što je visoka. Čuvajte se te litice, kao što leptirića treba da se čuva plamena koji je privlači. Izubijaćete se, vaše meso će se izranjaviti, srce će vam krvariti, a mozak se prosuti kao uzavrelo mleko, a on neće ni znati za to. Bavite se vi i dalje samo svojim bogom, to vam ja savetujem. Mala sestra Šija bila je bleda kao kreč. Poble-dele su joj čak i usne. - Ja ne znam šta vi hoćete da kažete - počela je mucajući. - Pogdekad dolazim na pomisao da ste vi veoma zla žena. Vama opet padaju na pamet neke čudne misli, misli koje meni podmećete ... ja nikad ne mislim na takve stvari ... - Nemojte da se stidite svojih misli - rekla je blago gospa Vu. - To su dobre misli jer ste vi dobra žena. Ali ste veoma usamljeni. To je vaša zla kob. Život se nije pobrinuo za vas. Vaša je zemlja ta koja 233je čudnovata i svirepa. Čak ni vaši roditelji nisu se pobrinuli za vas kada to život nije učinio. Mala sestro Šija, ja bih se sama postarala da vas udam za nekoga kada bi to bilo moguće. Ali ovde nema čo-veka vašeg soja. Mala sestra Šija saslušala je ćuteći te reci, ali je onda otvorila usta kao da će nešto kazati, i odmah ih opet zatvorila, zagrcnula se i udarila u srdit plač. - Vi ste odvratni! - doviknula je gospi Vu. - Vi... Vi... Ja nisam takva... Svi ste vi jednaki, vi Kinezi ... Mislite samo na takve ... grozne stvari. Gospa Vu je bila duboko iznenađena. - Mala sestro Šija - rekla je - ja govorim o životu, životu čoveka, životu žene. Ja vas žalim, pomogla bih vam kad bih mogla ... - Ja neću vaše pomoći - rekla je jecajući mala sestra Šija. - Ja hoću samo da služim bogu. - Jadna dušo - promrmljala je tiho gospa Vu - onda idite i služite svome bogu. Ustala je i nežno uzela za ruku malu sestru Siju. Odvela ju je tako do vrata i tu se oprostila s njom. Resila je da je više nikad ne vidi. Spustila se u naslonjaču, vedra, ali očiju još zamišljenih i punih sažaljenja, kada je Jinga uletela u sobu trčeći. - Šalje me prvi mladi gospodar. Njegova žena počela je da se porađa - uzviknula je.

- Ah - rekla je gospa Vu - pošaljite po njenu majku. Ja ću u međuvremenu odmah otići do nje. - Ustala je i otišla u svoju spavaću sobu, gde je brižljivo oprala ruke i presvukla se, obukavši čist ogrtač od plavog platna namesto svilenog u kome je dotle bila. Potom je namirisala ruke i lice i otišla u Lijangmovo dvorište. Obradovala se novosti. Ništa nije moglo biti uzbudljivije u jednoj kući od rađanja deteta. Sama nije uživala u porođaju, ali se svaki put posle toga osećala kao preporođena i prožeta nekom novom čisto tom. Za Mengu se nije plašila. Meng je bila mlada i zdrava i kao stvorena za rađanje. Bio je to dan kao što su svi porođajni dani. Glavna prostorija u odajama njenog najstarijeg sina 234 bila je puna uzbuđenih sluškinja i daljih i bližih rođaka. Čak su i deca bila uzbuđena i smejala se, pokušavajući da nose kofe sa vodom i čajnik. Veliki dom bio je već prepun, ali su svi ipak sa radošću pozdravljali dolazak još jednog deteta na ovaj svet. Svečanost ovom prilikom bila je još veća nego inače, zato što je Meng bila supruga najstarijeg sina. - Bilo bi najbolje kad bi opet bio sin - govorila je jedna starija rođaka u času kada je gospa Vu ušla u dvorište. - Ako bi se slučajno nešto dogodilo prvome, tu bi onda bio drugi. Kuća sa mnogo sinova teško se zatvara mrtvim kocem. Tada je gospa Vu ušla u sobu, te su se sve prisutne digle na noge. Zauzela je najpočasnije sedište koje je stajalo prazno, jer je bilo njoj namenjeno. Poluglasni žamor pozdrava ispunio je sobu u kojoj je najednom zamukao sav ostali razgovor. Kao druga po starini među snahama, Rulen se digla i stala da sipa čaj. Čak i ona je ćutala. - Ah, ti si to, Rulen - rekla je gospa Vu. Bacila je na mladu ženu brz, oštar pogled. Izgledala je bleda - tako bleda. Kad god bi je videla, setila bi se i nehotice da je glasno plakala jedne noći. Zatim je gospa Vu primetila Linaju, koja je se-dela malo po strani od ostalih. Krčkala je zubima suve semenke od lubenica i pijuckala ljuske na pod. Gospa Vu se jedva uzdržala da je ne prekori. Očekivala je gospu Kang za nekoliko minuta i smatrala stoga da je bolje izbegavati sve što bi moglo da uzruja njenu kćer. Devojka je stajala kada je ose-tila pogled gospe Vu na sebi. - Ah, tu si i ti, Linaj - rekla je gospa Vu. Zatim je počela da se raspituje kako teče porođaj. - Kako je? - pitala je babicu, koja je dotrčala iz spavaće sobe kad je čuia komešanje koje je izazvao dolazak gospe Vu. - Sasvim dobro - odgovorila je babica. Bila je to snažna žena krupna glasa, prosta, ali dobra srca, koja je savesno vršila svoju dužnost gde god bi je pozvali, ali se naročito radovala porođaju kome je prisustvovala ovom prilikom, jer se događao u bo- 235gatoj kući pa je znala da će i njeni darovi biti bogati, naročito ako dovede na svet zdravo i čitavo muško dete. - Sigurno je muško - rekla je. Njeno široko lice sijalo se od zadovoljstva. - Milostiva našeg prvog sina nosila ga je visoko. Ali se jecanje porodilje pretvorilo nenadano u glasan vrisak koji se jasno čuo, pa je babica istrčala iz sobe. Gospa Kang je dojurila za nepuno pola časa. Bila je već bezoblična, iako je obukla široke haljine. U sobi je zavladala tišina čim je ona prešla preko praga na ulazu. Ljubopitljivost i saučešće ućutkali su svaki razgovor. Ona je to osetila i pokušala da recima prikrije svoju postiđenost. - Mile moje sestre! - kliknula je. - Sve ste ovde. Baš ste dobre što se tako od srca brinete za moje dete! Zatim se obratila gospi Vu. - Recite mi vi, najstarija sestro, kako je mom dragom detetu? - Čekala sam na vaš dolazak - rekla je gospa Vu. - Uđimo zajedno. Ušle su zajedno u sobu gde je Meng ležala na uzanoj postelji. Znoj joj je curio i vlažio njenu dugačku kosu. Dve gospe su joj prišle, po jedna sa svake strane, i uhvatile je za ruke. - Majko - izustila je Meng teško dišući - majko ... gore je nego prošlog puta. - Doista nije - tešila je gospa Kang. - Biće mnogo brže gotovo. - Ne govorite! - zapovedila je gospa Vu oboma. - Sada je vreme trudu i naporu, a ne recima. Meng se grčevito hvatala za prohladnu, tanku ruku gospe Vu i za punačku, vruću ruku gospe Kang. Čeznula je za grudima svoje majke, želela je da nasloni glavu na njih i da plače, ali se nije usuđivala da se time ne bi ogrešila o svoje dužnosti prema majci svoga supruga. Sobu je najednom ispunio zadah vruće krvi, a babica se užurbala i imala pune ruke posla. 236 - Evo ga dolazi, mali gospodar života! - uzviknula je. - Vidim mu teme. Meng se stresla i kriknula, uvrćući obe ruke koje je grčevito stezala. Ali su obe ostale čvrste, kao da su od kamena. Pognula je glavu i ugrizla se za rođenu ruku - onu koju joj je majka držala, a gospa Kang je onda podigla tu ruku i snažno je pri-tisla na svoje grudi. - Zašto se ranjavate? - uzviknula je. Ali se Meng jednim grčevitim trzajem celog tela izvila na-uznak i ukočila u živi uzdrhtao luk, koji je izgledao kao da će svakog časa prepuknuti od bola.

Usta su joj se širom otvorila kao da će joj se vilice razglaviti i iz njih se otelo glasno jecanje, koje se u magnovenju izmetnulo u prodoran vrisak. Gospa Kang je ispustila njenu ruku, odgurnula babicu u stranu, ispružila obe ruke i prihvatila dete. - Opet muško - rekla je s poštovanjem. Dete je upravo bilo duboko uzdahnulo prvi gutljaj vazdu-ha i ispustilo ga je na te reci sa glasnim krikom kao da je čulo šta ona kazuje. Gospa Vu se nasmešila na malo smežurano i ljuti to lice novoređenčeta. - Ljutite li se što ste se rodili? - zapitala ga je kao da ga nežno zadirkuje. - Čujete li ga, Meng, grdi nas sve redom. - Ali Meng nije odgovorila. Bila je oslobođena i ležala je sklopljenih očiju, kao zgažen cvet na zemlji, posle kiše. Te noći gospa Vu i gospa Kang sedele su zajedno. U kući je sve išlo dobro. Dete je bilo zdravo. Mlada majka je spavala. Obe mirne i zadovoljne, prijateljice su se odmarale od briga i napora. Da bi poštedela svoju prijateljicu od svakog mučnog ose-ćanja, gospa Vu celog dana nije pominjala trudnoću gospe Kang, čiji je naduti trbuh nekako besramno izgledao na njenom prezrelom telu. 237Uskoro, međutim, dok su one tako sedele i razgovarale o porodičnim stvarima, prebirući uzgred i preplićući s njima uspomene iz svoje mladosti, jedna dugačka senka pala je preko praga na otvorenim vratima. Bio je to brat Andre, koji je dolazio da bi održao svoj čas sa Fengmom, kao i obično. - Strani sveštenik? - zapitala je gospa Kang. - On još dolazi da poučava Fengma - rekla je gospa Vu. Činilo joj se da je davno minula ona prošla noć kada joj je duša uzletela visoko nad zidove te stare kuće. Ali je ove noći bila opet čvrsto usidrena u licu porodice, opet uhvaćena i ponovo sapeta postojanjem onog sićušnog stvorenja koje se rodilo toga istog dana. Bila su to još jedna usta, još jedna duša za koju je ona bila odgovorna. - Nekog sveštenika ili monahinju mogu razu-meti isto toliko koliko stran jezik - rekla je gospa Kang. Gospa Vu se nasmešila na nju. - Vi - rekla je - vi... Gospa Kang se nasmejala obešenjački i potapšala se po naduvenom trbuhu. - Kad sam sama - priznala je - ja sam srećna. Radujem se što ću imati još jedno dete. Sa zaprepašćenim iznenađenjem gospa Vu je ugledala na licu gospe Kang nešto od onog istog božanskog zadovoljstva koje je prošle noći videla na licu brata Andrea. Njihovo prijateljstvo kretalo se uvek u zajedničkom krugu njihove ženstvenosti - jednostavnih osećanja i svakidašnjih briga žene i majke. Gospa Vu je znala da joj prijateljica čak ni čitati nije naučila. Gospa Kang bi smatrala, uistinu, da je čitanje gubitak vremena, kad se umesto toga mogu rađati deca. - Mejhen - rekla je gospa Vu sa razneženom podsmešljivošću - vi ste nezajažljivi. Što ne ostavite rađanje dece mlađim ženama. Izgledaćete zbilja kao da rađate svoje rođeno unuče. Zar nećete nikad prestati? - Avaj - uzdahnula je gospa Kang, stideći se tobože - meni to pričinjava toliko zadovoljstvo! 238 - Zar uistinu nikad ne poželite ništa osim života koji vodite? - zapitala je radoznalo gospa Vu. - Nikad - odgovorila je gospa Kang. - Kad bih samo mogla nastaviti da rađam po jedno dete svake godine, jer... od kakve sam koristi ako prestanem da donosim taj plod? Tada je preko praga pala vitka i otmena senka mladog Fengma. Gospa Vu se zagledala u talasastu igru njenog prolaska. Ali je rekla jednostavno: - Fengmo je došao na čas. Obe žene gledale su sada njegovu senku koja se udaljavala, klizeći ukoso niz kaldrmu dvorišta. - Linaj - zaustile su obe i zastale u po reci, čekajući jedna na drugu, neće li doreći šta je naumila. - Produžite - rekla je gospa Kang. - Ne, vi ste njena majka, pravo je da vi prvo kažete što ste hteli - odvratila je gospa Vu sa iz-vesnom upornošću. - Ne, ja neću - rekla je gospa Kang. - Dobro - rekla je gospa Vu posle trenutne počivke. - Onda ću ja produžiti. Fengmo nije sre-ćan s vašom kćeri, Mejhen. Šteta je što je niste naučili kako da ga usreći. - Fengmo! - kliknula je gospa Kang. Gospa Vu je bila iznenađena bojom njenog glasa. - Fengmo nije srećan! - ponovila je gospa Kang, sa iz-vesnim prezirom. - Eilijen, dozvolite mi da vam kažem, Linaj je ta koja nije srećna! - Mejhen - rekla je gospa Vu svojim najsre-brnastijim glasom - setite se šta ste onomad i sami govorili. - Da - rekla je gospa Kang - vi mislite da ste Fengma svemu dobro naučili. Ali Linaj nije srećna s njim. Za brak je potrebno dvoje. Zar se može tapšati jednom rukom? Vi niste naučili Fengma šta je njegova uloga u braku. - Ja? - rekla je gospa Vu oštro. 239- Jeste, vi - odgovorila je gospa Kang. - Li-jangmo je kao i njegov otac. On je od prirode muškarac i čovek od glave do pete, i stoga je Meng srećna s njim. A Fengmo je kao vi! - To znači da zahteva nešto iznad prosečnog - rekla je gospa Vu sa gorčinom u glasu. Gospa Kang je podrugljivo zavrtela glavom. - Neka to, onda, traži izvan svoje kuće. Neka uzme u obe šake svoju knjišku učenost i lati se nekog posla u kome bi je mogao utopiti, zajedno sa svojom mrzovoljom i nezadovoljstvom. To nema nikakve veze sa mojom kćeri.

- Mejhen, vi me vređate! - uzviknula je gospa Vu. - Najbolje je da Linaj dođe kući na neko vre-me - odvratila je gospa Kang. - Vi i Fengmo možete da izučavate svoje knjige i živite bez nje dok ne uvidite njenu vrednost. Gospi Vu se činilo da vidi kako se ljulja i puca to prijateljstvo koje joj je bilo toliko drago, poput zida koji bi svakog časa mogao da se sruši. - Zar nas dve da se svađamo, Mejhen? - uzviknula je. Gospa Kang je odgovorila vatreno: - Bila sam uvek dobra prijateljica i nisam vas nikad osuđivala, mada sam videla da se nosite mislima kojima ženska glava nije dorasla. Ali sam oduvek znala da ste za sreću suviše mudri, suviše oštroumni. To sam rekla i ocu vašeg sina ... - Zar ste vas dvoje razgovarali o meni? - u-pitala je gospa Vu. Glas joj je bio nekako suviše miran. - Samo vas radi - odvratila je gospa Kang. Ustala je u govoru, skupila skute svojih širokih haljina i napustila čvrstim korakom gospu Vu. Kasno te noći, pošto je gospa Vu legla u postelju, Jinga je zapitala: - Je li vam poznato, milostiva, da je gospa Kang noćas odvela svojoj kući ženu vašeg trećeg sina? - Jeste - rekla je gospa Vu. Sklopila je oči kao da će zaspati. Ali nije usnu-la. Nije verovala da će joj gospa Kang upasti u kuću 240 i uzeti natrag svoju kćer, kao da Linaj još uvek njoj pripada. Ležala je nepomično. Te noći je jedva okom trenula, toliko je bila ljuta. Da je bila manje umna, obična žena, gospa Vu bi se naprosto srdila na svoju prijateljicu i ostala sigurna u sebe, ali ona nije bila takva žena. Krivila je samu sebe i osuđivala nebrizijivost svog ponašanja. Znala je odvajkada da je njeno prijateljstvo sa gospom Kang vezano za kuću i porodicu - cvet ponikao na tlu jednostavnih svakidašnjih stvari i u svemu od ovoga sveta. Od proste zemlje ilovače, kao telo čovekovo. Zašto se nije zadovoljila time umesto da otvara vrata za zamagljene vidike koji su prestrašili njenu prijateljicu? Svačija se duša preplaši kada je prinuđena da se uzdigne preko svojih snaga - da uzleti ako je navikla da ima samo čvrsto tlo pod nogom. Sada je svojom brižljivošću - prebacivala je sebi - proširila jaz koji je pucao između Fengma i Linaj. Jer je, svakako, veoma krupna i ozbiljna stvar kad se mlada žena odvede iz kuće svog muža i vrati opet pod roditeljski krov, u skro-vište svoga detinjstva. Fengmo će otići i dovesti je nazad. Poslala je po Fengma. Pojavio se uskoro, bled, ali miran na izgled. - Sine - rekla je. - Poslala sam po vas da bih vam priznala svoju rođenu grešku. Posvađala sam se sa majkom vaše Linaj. Kao glupe žene, mi smo obe branile svaka svoje dete, i ona je zato odvela kući kćer. Ovo moram da vam kažem da biste znali da Linaj nije kriva za to. Mi je sada moramo pozvati da nam se vrati. Na njen užas, Fengmo je zatresao glavom. - Ja je neću pozivati, majko - izjavio je. - Neka ostane pri tome. Linaj i ja nismo rođeni jedno za drugo. - Tako šta ne treba ni kazati - rekla je gospa Vu. Srce joj je kucalo tako brzo da ga je prosto ose-ćala kako lupa o debelu svilu njena ogrtača. Jutro je bilo hladno, pa je bila obukla postavljenu odeću. - Svaki čovek i svaka žena mogu da se slože ako imaju pameti. Brak je porodična stvar, Fengmo. To je pitanje stege. Čovek ne sme da misli samo na sebe. 16 Paviljon žena 241- Majko, ja znam da su vas tako učili - odgovorio je Fengmo. - A vi ste opet nas učili tome istom. Kad bih bio vaš jedini sin, ja bih to možda prihvatio, po dužnosti. Ali ja imam dva brata ispred sebe. Majko, dajte mi slobodu, pustite me da idem svojim putem. Gospa Vu se pognula onako sedeći, sklopljenih ruku. - Fengmo - rekla je - recite mi šta se dogodilo između vas i Linaj. Ja sam vaša majka. - Ništa - rekao je Fengmo, sa prizvukom upornosti u glasu. Ali je gospa Vu doslovno shvatila njegov odgovor. - Ništa - ponovila je preneraženo. - Nećete valjda da kažete da ste vas dvoje delili istu postelju i da se ništa nije dogodilo? - Oh, majko - zastenjao je od muke Fengmo. - Zašto mislite da je to jedino što se može dogoditi između čoveka i žene? - Možda nije jedino ali jeste prvo - ostala je uporno pri svome gospa Vu. Fengmo je stisnuo usne. - Pa dobro, majko, neka vam bude - rekao je. - To je bilo prvo, kao što vi kažete. Ali sam ja, vidite li, očekivao još nešto. - Šta ste očekivali? - zapitala je ona. Raširio je jednim zamahom svoje dugačke mršave ruke. - Neku vrstu razgovora, nešto slično ra-zumevanju, drugovanje, nešto posle onog uvoda. Hoću da kažem, kad je čovek gotov sa telom, šta onda? - Ali, otkud ćete u vašim godinama ikad biti gotovi s telom? - zapitala je gospa Vu. Počela je da uviđa da dotle nije razumevala Fengma. Smatrala je za prirodno da su svi ljudi samo mužjaci. Smejala se jednom jednoj stranoj priči koju je čitala, staroj priči iz Grčke, o ženi zaljubljenoj u čoveka, koji nije bio njen muž, zato što mu je dah bio mirisan. Ta je žena znala pre toga samo svoga muža, kome je zaudaralo iz usta, pa je mislila da je to osobina

sviju muškaraca i da svi nose takav dah u grudima. Shvatila je najednom da je bila isto tako luda kao ona žena kada je mislila da su svi ljudi isti. Sama 242 je rodila sina koji je bio nešto više od mužjaka. Bila je time toliko iznenađena da je sedela neko vreme nepomično, gledajući u njega. Ali je Fengmo izgledao kao da nije svestan njenog zamišljenog pogieda. Sedeo je povijen u pasu, oslanjajući se laktovima na raširena kolena, sa rukama koje su sklopljene visile među njima. - Osećam da vam ništa ne mogu zapovediti da učinite - rekla je muklo i poluglasno. - Vidim sada da sam učinila nasilje nad vašim bićem. On je pogledao svoju majku i video suze u njenim očima. - Šta nazivate slobodom? - pitala je ona. - Recte mi i ja ću vam je dati. - Voleo bih da odem od kuće - rekao je. Te su je reci ujele za srce. Ali je odgovorila na njih pitajući prosto: - Kuda biste voleli da idete? - Brat Andre je rekao da će mi pomoći kada budem hteo da idem preko mora - rekao je Fengmo. - A da brat Andre nikad nije prešao prag ove kuće - pitala je osetivši najednom grizu savesti - da li biste ikad pomislili na to? - Doista bih - odgovorio je on - ali ne bih znao kako bih to izveo. Brat Andre mi je pokazao put kojim treba da krenem. Ona nije ništa kazala na to. Sedela je nema i zamišljena. A onda je uzdahnula, izustivši tiho najzad: - Veoma dobro, sine moj. Idite slobodno. IX Nepun mesec dana docnije, jednog dana kada su kroz vazduh promicale retke pahuljice prvog snega, Fengmo je otišao od kuće. Sva čeljad se okupila na kapiji da bi ga još jednom videli pre odlaska. Ulica koja je prolazila kraj kapije svršavala se na reci. Muškarci, i osim njih samo gospa Vu, otpratili su putnika do obale. Mnoge ruke su mu pomagale oko prtljaga, a mnoge, opet, dok se ukrcao u zaljuljani čamac na vesla, da se odveze njime do malog parnog 16* 243brodića i prebaci tako na rečni parobrod. Parobrod će ga, svi su to znali, prevesti do mora i velikog broda koji ga je tamo čekao. Bisernosivo nebo lebdelo je nepokretno i nisko nad zemljom koja se belela od snega. Čamac se odbio od obale, a voda stala da zaliva, topi i odnosi pahuljice na veslima u pokretu. Za Fengmom se orilo „zbogom" iz mnogih grla. Gospa Vu nije ništa doviknula za njim. Stajala je - mala uspravna prilika umotana u krzno - i posma-trala sina kako se udaljava od obale svoje postojbine. Bila je zaplašena i tužna, ali se tešila ponavljajući u sebi: „Sada je slobodan." A onda se umotala još čvršće u svoju bundu i vratila u svoja četiri zida. Posle Fengmovog odlaska, brat Andre je prestao da dolazi dok ga gospa Vu nije zamolila da nastavi sa svojim časovima, s tim da mu Linaj bude đak na-mesto Fengma. - Kada se moj sin vrati iz tuđine - rekla je ljupko i mirno bratu Andreu - volela bih da mu žena zna nešto od onoga što će on tada znati Narušeni Fengmov brak okrpljen je na ovaj način: gospa Vu je otišla jednog dana u dom Kango-vih i razgovarala veoma obazrivo sa Linaj, u prisustvu njene majke. Rekla joj je da Fengmo odlazi i lično je pozvala da se vrati da bi, ako je moguće, ostala s Fengmovim detetom pod srcem kad on bude odlazio. - Ja činim ovo ne samo za ljubav naše kuće - rekla je gospa Vu - nego i vas radi, da ne biste ostali bez poroda kraj živa muža. Govoreći proučavala je lice svoje snahe - sebično, lepuškasto lice, mislila je. Dobre majke uvek imaju sebične kćeri. Mejhen je bila predobra. Činila je svoju decu suviše srećnom. U domu su videli nebo, a u majci svoju rodnu grudu. - Nije dobro da mlada žena ne ostane trudna, kad joj muž odlazi od kuće - produžila je gospa Vu. Gospa Kang se od srca složila s tim. Posle zavade s prijateljicom, ona se ubrzo pokajala zbog svoje srdžbe. U tome joj je pomogla Linaj. Kada je od- 244 vela kući svoju kćer, gospa Kang je iz dna duše sa-žaljevala njenu sudbinu, ali je već posle nekoliko dana počela da gleda u svojoj Linaj samo jednu samovoljnu mladu. Ona više nije bila devojka, nego udata žena. Pa ipak, ponašala se opet kao u vreme kada je bila samo odraslo žensko dete u bogatoj kući. Ustajala je kasno i lutala besposlena po dvorištima, ne maknuvši ni prstom da bi se prihvatila kakvog posla. Ni maramicu koja bi joj ispala iz džepa nije podigla svojom rukom, nego je zvala sobaricu da dođe i doda joj njenu dragocenu krpicu. Zbog kojekakvih sitnih stvari, gospa Kang je ubrzo stala da kori svoju kćer i pomišlja da je Fengmo, možda, ipak imao na šta da se žali. Kad je čula da Fengmo odlazi u tuđinu, i ona je takođe žarko zaželela da mu se Linaj vrati što pre.

- Vi ne spadate više u ovu kuću - govorila je kćeri počesto. - Vi spadate u kuću Vua. - Kako bih mogla stvoriti ženu i suprugu od te vitke, zločeste devojke? - pitala se potajno gospa Vu. - I to ne samo za ljubav moje kuće nego i njene sreće radi? Tako joj je brat Andre opet pao na um. Setila se njegove strpljivosti i njegove dobrote, koje su se nekako odražavale i u držanju njegove goleme prilike, i na njegovom crnom anj as tom licu. Ali da li bi on mogao biti učitelj jednoj mladoj ženi? - Morate se vratiti u kuću svoga muža, i to još danas - izjavila je najzad gospa Kang, i otpremila Linaj od kuće isto onako revnosno kao što ju je nekad dovela natrag. Linaj je otišla ćuteći. Nije bila glupa. Sama je jasno osetila promenu koja je nastupila u njenoj majci. Znala je da je konačno isterana iz svog raja - svoga neba i svoje zemlje. Srce joj se cepalo od bola, ali se bez reci vratila u dvorište Fengmovo. On je, pak, bio krajnje zauzet pripremama za svoj odlazak. Ali, zato što je znao da odlazi na slobodu, bio je veseo i bezbrižan kada se našao s njom. Nije više bilo naročito važno da li je ona tu ili nije, kad se sam spremao da ode od kuće. 245- Vratila sam se - rekla mu je ona. On nije rekao da se raduje tome, a ona ga nije pitala je li tako. Ni jedno nije očekivalo ljubav od drugoga. Sa poslušnošću, koja je u nje bila nešto sasvim novo, pomogla mu je da presavije i poslaže odela i oprašila je njegove knjige. Spavali su zajedno te noći. On joj je prišao, a ona se podala bez otpora, delom iz osećanja dužnosti prema kući, de-lom zato što su oboje mladi i željni ljubavi. Ujutru su se rastali, opet bez reci. Pristojnosti radi, ona r „-“e izlazila iz dvorišta. - Do viđenja! - rekao je on. - Nek vam je sa srećom i neka vas nebo uz put čuva i brani - odvratila je ona i stojeći naslonila se na vrata i gledala za njim dok nije zamakao u susedno dvorište. Neko jedva primetno osećanje ne-sigurmr „ zazeblo ju je malo u grudima, baš oko srca, ali ipak ne bi nipošto priznala da je greška do nje ma u kom pogledu. „Pospana sam", pomislila je zevajući široko otvorenih usta i ne krijući rukom njihovu rumenu unutrašnjost. Vratila se u prostranu bračnu postelju i umotala se u svilene pokrivače. Usnula je začas i spavala kao svilena bubica u svojoj čauri. Ali gospa Vu probudila ju je iz tog sna čim je Fengmo otišao. - Ustajte, Linaj - rekla je - spavali ste dovoljno dugo. Sada treba da se probudite i počnete s vašim vaspitanjem. - S mojim vaspitanjem? - promucala je slabim glasom zbunjena Linaj. - Pre podne ćete učiti kuvanje i vez - rekla je gospa Vu. - Učiće vas jedna starija rođaka. Zatim ćete na jedan čas pre ručka dolaziti k meni. Ja ću vam predavati naše stare pisce. Popodne će vas brat Andre učiti stranim jezicima. Naveče ćete pomagati sobaricama koje odvode decu na spavanje. Morate naučiti kako se neguju deca. Linaj se prenula i pogledala u svekrvu iz svojih svilenih pokrivača. Njene krupne oči bile su iznenađene i preplašene, a meka kosa sva nahero. - Sada? - zapitala je. 246 - Sada odrnah - rekla je gospa Vu odlučno. U ruci je držala tanak bambusov štap kojim je lupkala o pod. - Umite se. Očešljajte se. Onda dođite do mene. Vratila se u svoje dvorište, usta stisnutih suviše strogo da bi to priličilo njenoj lepoti. „Ovo činim za Fengma", mislila je. „A kad s ovim bude svršeno, onda ću opet misliti na svoju slobodu." Ali je toga popodneva ostala kraj Linaj kada je došao brat Andre, zato što nije imala poverenja u nju. Linaj nije smela biti dokona. Ali, časti i pristojnosti radi, ti časovi koje je strani sveštenik provodio s njenom snahom u odsustvu njenog sina mogli su se održavati samo pod njenim nadzorom. Znala je ona dobro da je brat Andre nevina duša kojoj su tuđe sve zemaljske strasti, ali ko bi drugi osim nje verovao da je ono golemo telo samo ljuska bez čula i greha? Tako je ona sedela svakog dana na najvišem se-dištu u biblioteci, držeći među rukama svoj štap sa drškom u vidu zmajeve glave, koji je ona nosila otkako je umrla stara gospa. Ali, dok je mlada žena napredovala naprežući se bez volje strmim putevi-ma kakvih ima u svakom učenju, duh gospe Vu le-teo je ispred nje kao na krilima i lutao stotinama sporednih staza svagda punih novih otkrića i čarobnih čudesa. Tako je došla do saznanja da se zemlja i mora prostiru na velikoj lopti koja jezdi obrćući se među zvezdama i planetarna, i pojmila putanje sunca i me-seca, struje vetrova i ćudi oblaka. Ali sve to nije bilo ništa prema čudesnom zadovoljstvu koje je ose-ćala pošto je počela da razumeva razne ljudske jezike. Jer je volela ovo da čini: izabrala bi jednu reč, neku reč kao što je život ili smrt, ljubav ili mržnja, hrana, voda, vazduh, glad ili san, kuća, cvet, drvo, trava ili ptica i naučila bi tu reč na svim jezicima koje je znao brat Andre. Ti su jezici bili glasovi čovečanstva. Učila je sve pod izgovorom da pomaže Linaj pri učenju. 247Učeći, osećala je kako sve stvari u kojima je protekao njen život dobijaju određeni smisao. Do tada, ona se pokadšto pitala zašto da gori i sagori u neprekidnom kolu rađanja i smrti, i opet rađanja i opet smrti. Među ona četiri zida, dok je čovek plodio utrobu žene, a žena rađala da se dom Vua ne bi ugasio, ona se pogdekad pitala zašto bi bilo važno ako jedna kuća izumre. Poneke godine, kad bi se rodilo premnogo ženske dece ili kad bi prevremen porođaj doneo na svet neko nedonošče, ona se često osećala potpuno obeshrabrena. Naročito onih godina, kada je željno očekivala svoj četrdeseti rođendan, odbijala je rođenoj duši odgovor na ta pitanja. Mala sestra Šija našla se slučajno kraj nje jednog takvog dana.

- Mogu li da vam čitam iz ove blagoslovene knjige, gospođo? - zapitala je mala sestra. Gospa Vu je toga dana bila smrtno umorna, jer je kraj svega drugog saznala da je opet trudna. Ali je uvek bila suviše uljudna da bi odbila ponudu ili molbu jedne gošće. - Čitajte, ako vam to pričinja-va zadovoljstvo. - odgovorila je. A onda je mala sestra Šija otvorila svoju svetu knjigu i stala čitati glasno, na svoj pogrešan deti-njasti način, reci poput ovih: - Šta je čovek da se obazireš na njega i dani Čoveka da ih se sećaš? Jer su dani čoveka kao trava... - Dosta - povikala je gospa Vu. Glas joj je prasnuo iznenada, kao pucanj. Bilo je to tako neobično da se mala sestra Šija zagledala u nju razro-gačivši oči od čuda. - Zar su te reci uteha duši? - zapitala je gospa Vu. - Jesu li to reci jednog boga? Ja bih pre rekla da su đavolje, doista! Kad bih poslušala te reci, mala sestro, ja bih se obesila. Ne čitajte mi više iz te svoje knjige, da mi na život ne biste kidisali. Ali je potom dugo razmišljala o tim recima i tada ih se opet setila. Jeste, ono je bilo istina. Meso ljudsko je kao trava. Kad joj se ono dete rodilo nrtvo, setila se tih reci dok je držala na rukama njegovo malo, nepomično telo. Ali toga dana, dok je slušala glasove čovečanstva kako kliču na raznim jezicima ali uvek istu reč, osetila je zadivljeno da se nalazi pred novom čudesnom zagonetkom. - Izgovaraju li svi ljudi takođe jednu reč koja znači boga? - pitala je brata Andrea. - Svi ljudi - odgovorio je ozbiljno, a onda su se sa njegovih usana zvučno stali nizati slogovi koji šu odzvanjali u njenim ušima kao bubnjava. „Bog - bog - bog - bog" ... na dvadeset jezika - i sve su to bili jezici čoveka. - Kličemo ovom drevnom nebu sa svih krajeva zemlje - rekla je zamišljeno dok su bubnjevi odjekivali u njenoj duši. Nije mogla da spava u noćima kao što je ta bila. Dozvolila bi ćuteći Jingi da je spremi za spavanje i popela se na visoku postelju od crvena drveta. Iza njenih crvenih zavesa predavala bi se svojoj duši i razmišljala o svemu što je naučila. Brat Andre je postao za nju izvor učenosti i znanja, dubok izvor široko razmahnutih obala. Noću je smišljala desetine pitanja kojima je tražila odgovor. Pokatkad, kad bi njihova mnogobrojnost počela da joj zamara pamćenje, digla bi se i zapalila svecu, uzela u ruku svoju kičicu od kamilje dlake i svojim lepim ruko-pisom zabeležila na hartiji pitanja koja su je mučila. Sledećeg popodneva, kad bi brat Andre došao, čitala bi ih jedno po jedno i slušala pažljivo sve što bi on govorio. On je odgovarao na pitanja krajnje jednostavno, ali je to bilo zato što je bio tako učen. Njemu nije bilo potrebno, kao manje značajnim ljudima, da govori mnogo o jednoj stvari pristupajući zaobilazno njenoj bitnosti. Umesto toga, poput drevnih sledbe-nika Lao-Cea, on je umeo da sažme u nekoliko reći ovejanu suštinu istine, da okreše lišće i obere plod sa stabla zagonetke, da mu skrcka ljusku i oguli unutarnju koru, raseče sočno srce i iščupa seme i raspolovi ga - dolazeći pravo do skrivenog jezgra, čistog i nepomućenog. 248 249A um gospe Vu bio je tako izoštren u to doba njenog života, tako sličan britkom maču u svojoj pronicljivosti, da bi sagledala u jedan mah ne samo jezgro stvari, koje bi se ukazalo pred njom, nego i sve što bi odatle ponicalo. Dok bi on govorio a ona slušala te malobrojne reci, mlada Linaj sedela je između njih dvoje široko otvorenih očiju, jasno pokazujući svojim držanjem da sve to daleko prevazi-lazi njeno poimanje i ni izdaleka ne budi njenu radoznalost. Njen um je još spavao u svojoj mladosti, kao u mekoj čauri. Ali se brat Andre divio i čudio gospi Vu. - Živeli ste između ova četiri zida celog svog života - rekao je on jednog dana - pa ipak kad govorim kao što sam dosad govorio samo jednom ili dvojici od moje braće u nauci, vi znate šta hoću da kažem. Na to je ona odgovorila: - Govorili ste mi o čarobnom staklu koje povećava male stvari. Čestica prašine, rekli ste mi, može se učiniti velikom kao pustinja, a pustinja upoznati ako se čestica pojmi. Ova kuća je čestica praha po kojoj sve razumem. Ceo život je među njena četiri zida. - Primetila je neprijateljski izraz na mladom licu Linajinom. - Kažete li vi to da smo mi prašina, majko? - zapitala je mlada žena. - Ne, dete - odvratila je gospa Vu. - Ja kažem da ste vi ceo život. Pogledi gospe Vu i brata Andrea susreli su se nad tom mladom glavom. - Poučite ovo dete - rekla je ona. - Majko, ja nisam dete - napućila se Linaj. Gospa Vu se samo nasmešila na to. Toga popod- neva, dok je brat Andre skupljao svoje knjige, ona je zapitala: - Smem li vas zamoliti da vam i ja budem učenica? - zapitala je ponizno. - Počastvovan sam vašom željom - odgovorio je on na svoj uobičajeni, ozbiljni način. - Onda jedan čas, možda, pošto završite svoje predavanje Linaj i? On je naklonio glavu. Otada je svake večeri po jedan čas odgovarao na pitanja gospe Vu. Poštujući 250

strogo pravila pristojnosti, uprkos svojim godinama, gospa Vu je naredila Jingi da sedi na stolici najbližoj vratima dok ona razgovara sa bratom Andreom. - Gospođo, moram da vam postavim jedno pitanje i molim vas da me oterate ako vas naliuti - rekla je Jinga jednog dana. - Zašto bih se ljutila na vas sada pošto ste tolike godine govorili što god vam se dopadalo? - zapitala je gospa Vu. Spustila je na krilo knjigu koju je čitala, ali je zadržala palac među njenim stranicama, spremna da produži čitanje čim završi razgovor s Jingom. - Ja znam da vam neće biti milo ovo što se spremam da vam kažem - počela je Jinga. - Ali, dok ste vi lutali okolo po svetu s onim velikim sve-štenikom, u kući je zavladala nečuvena zbrka. Dojilji drugog sina vašeg najstarijeg sina ponestaje mleka. Dete mršavi. Noću se čuje svađa iz dvorišta vašeg drugog sina. Sobarica njegove žene kaže da joj gospođa još nije zanela. A druga gospa i naš gospodar ... ah, gospođo, neću da se mešam u vaše stvari. Ali vam moram reći da je pogrešno za gospođu kao što ste vi da se povlači među knjige, kao što vi činite. Nije bilo baš tako loše što su nas učili naši preci da žene ne srne ju da čitaju i pišu. Jinga je izgovorila svoju žalbu bez počivke, kao napamet naučenu pesmicu, dok je gospa Vu slušala sa jedva primetnim osmehom na licu. Ali njen je palac iskliznuo iz knjige, koju je zatim sklopila i položila na sto. - Hvala vam, dobra dušo - rekla je napokon. Digla se sa sedišta i otišla u svoju spavaću sobu. Jutro je bilo sveže, pa je obukla krzneni kaput pre nego što je izišla napolje. Orhideje u dvorištu ve-nule su od mraza, lišća utonula u zemlju i u slamu 251kojom su bile obložene. Ali su bobice, koje su se grozdile na indijskom bambusu, bile već skerletne i otežale. Na steni uz njih sedeo je jedan kos i zobao ih, pa je Jinga, koja je išla za svojom gospodaricom, poletela ka ptici da bi je preplašila. Pošto je njena gospodarica primila tako strpljivo njene prekore, Jinga se osećala krivom, misleći da je njena drskost prevršila meru, i pokušavala je da zabašuri grešku svojim uobičajenim brbljanjem. Gospa Vu je slušala ne odgovarajući. Dok je prolazila kroz prazno dvorište stare gospe, njoj je palo na um da bi bilo dobro kada bi Lijangmo preveo porodicu u te odaje, gde bi bila u njenoj blizini, tako da bi lakše mogla motriti na njegovu decu. Onda bi mogla preseliti Cema i Rulenu u sadašnji Lijangmov stan, čije bi veće prostranstvo možda doprinelo miru među njima. Dan je bio lep. Hodeći po suncu, okružena njegovom jarkom svetlošću, kojom je sve oko njega bilo ozareno, ona je osećala blaženstvo koje ni sama nije razumevala. Ta četiri zida oko toga parčeta zemlje bila su puna ljudskih briga, ali se ona osećala sposobna da im se suprotstavi, pa čak i da im nađe leka, zato što nije više učestvovala u njima. Njena rastava od postelje presekla je sve spone koje su je sputavale. Prebirala je u nedoumici svakojake misli o toj snažnoj i nevidljivoj vezi tela sa telom, čije presecanje oslobađa ne samo telo nego i dušu. A njena duša hodila je bezbrojnim putevima koji su se otvorili pred njom širom ćele zemlje. I tako je stupila u Lijangmovo dvorište kao što bi negde božica mogla ući, da odlučuje i naređuje, a ne da bi delila nečiju brigu i sudbinu. Ali se odjednom začuo vrisak rasplakanog de-teta, što joj je bolno paralo uši. Zaboravila je sve ostalo i žurno ušla u kuću. Tu je sedela Meng, a do nje mlada dojilja koja je držala na sisi gladno dete. Niz njene blede obraze tekle su suze. Dete je opet pokušavalo da sisa, ali je okrenulo glavu i vrisnulo od ljutine kad je još jednom ostalo bez ijedne kapi mleka. 252 - A šta sad? - zapitala je gospa Vu. - Kako vam je to usahnulo mleko? Mlada žena je položila dečačića u naručje njegove majke i sva se predala plaču. - Jeste li joj davali čorbe od rakova sa rovi-tim jajima? - zapitala je gospa Vu svoju snahu. - Sve smo pokušavali - odvratila je Meng. - Mislila sam prvo da nije ništa, da je to posledica prehlade koju je imala, ili da se prejela, pa smo de-tetu jedared ili dvared davali kašu od pirinčanog brašna namesto redovnog obroka. Ali to traje već dva dana, a dete stalno gladuje i tali se kao sveca. Već je sama kost i koža, kao što vidite. Tada je ušla dojkinja starijeg deteta. - I ja sam se ponudila da ga podojim - rekla je - ali je moje mleko prestaro za to dete. Povraća ga. - Izgovorila je te reci sa očevidnom samodopadljivošću. - Meni još nikad nije presušilo mleko, starija gospo, pa otkud bih ja onda mogla znati šta bi trebalo uraditi u ovakvom slučaju? - Idite odavde - zapovedila je gospa Vu, koja je odmah prozrela sujetnu razmetljivost njenih reci i znala je od ranije kao ženu pohlepnu na poklone. Mlada dojkinja je plakala i dalje bez prestanka, a gospa Vu je sela, sklopila ruke na štapu sa zmaj-skom drškom i pogledala je. - Mleko vam je presušilo zato što ste žalosni - rekla je. - Koja vas briga mori? Mlada žena prvo nije htela da odgovori. Gledajući preda se, obrisala je rukavima oči, ali je ubrzo morala da ponovi isti pokret jer su joj suze opet navrle i stale da teku niz oba obraza. - Čudno je da imate dovoljno vode za vaše suze, a za mleko koje treba mome sinu nemate, čini mi se, ni kapi - rekla je Meng bezobzirno, pristajući na muku ucveljenoj ženi. - Ćutite - rekla je gospa - i ona je ljudsko biće. Govorite, dobra dušo.

Ohrabrena tim recima, mlada žena je promucala drhtavim glasom, tako slabim da se jedva mogao čuti: - Nisam čestito ni videla svoje rođeno. Ne 253znam kako mu je... ovde sam blizu mesec dana. Sledeće nedelje navršava se mesec dana od rođenja mog malog, rođenog, a ja jadna ne znam ni kako mu je. Po izgledu sudeći, to je strahovito naljutilo Mengu. Njene crvene usne napućile su se, a crne oči široko otvorile: - Kako možete da mislite na svoje dete i pustite da vam mleko presuši? - povikala je. - Ćutite - rekla je opet gospa Vu. - Treba narediti da joj dete dovedu ovamo. - Da ga doji zajedno s mojim? - kriknula je Meng. - Da bi se spasao vaš sin - odvratila je gospa Vu. Mlada dojkinja pala je na kolena pred gospu Vu. - Oh, starija gospo - zavapila je - vi niste svirepi ... a meni su rekli da ste vi svirepi... - Ko je rekao da sam ja svirepa? - zapitala je gospa Vu. - Upravitelj ... imanja... - rekao je da vas moram poslušati... da vas svako u svemu mora da sluša. Ja nisam htela da dođem ovamo, milostiva gospođo. Ja imam svoju kućicu, moj muž radi na vašoj zemlji, mi imamo svoje dete... devojčica je, to je istina, ali nam je zato prvo dete. Toliko sam se ponosila njome. Mleka sam imala u izobilju. Upravitelj je rekao da moram doći ovamo jer će inače ote-rati moga muža sa zemlje koju smo uzeli u zakup. - Ja ga ničim nisam ovlastila da tako govori - rekla je gospa Vu. - Rekla sam mu samo da nađe dojkinju. - On svima na selu uteruje strah u kosti, strah od vas - produžila je mlada žena. - Zbog njega se vas plaše svi na imanju, starija gospo. Gospa Vu je bila duboko zbunjena tim recima, ali nije htela da jedna služavka vidi njenu zabunu. U jednom velikom kućanstvu, oni koji zapovedaju ne smeju se predavati na milost i nemilost onima koji slušaju. Priklonila je glavu i rekla blago: - Danas ću poručiti da se vaše dete dovede ovamo. 254 Može da spava blizu vas, ali ne u istoj sobi gde i moj unuk. - Spasićete jedan život - rekla je žena padajući na kolena pred gospu Vu i udarajući čelom 0 cigle poda. Ali je dete opet zacvilelo, pa se žena digla i uzela ga u naručje. Dok su joj se suze sušile na obrazima prinela ga je dojci. Dete je ustima dohvatilo njenu bradavicu i zasisalo, a mleko je počelo da teče. - Vi ste zadržavali mleko - povikala je Meng. ¦- Niste ga hteli pustiti da teče. Ali je žena pogledala mladu gospođu sa bojažljivim čuđenjem. Bila je to seljanka nelepa lica. - Nisam, milostiva gospođo - rekla je. - Ja nisam znala kuda se delo moje mleko niti znam sada otkuda se vratilo, izuzev što mi se svalio kamen sa srca, pa mi laknulo kad je starija gospa rekla da će mi doći moja curica i tako mi mleko opet počelo da nadolazi. Ali is Meng još bila ljuta. - Suviše ste glupi, vi prostačka dušo! Gospa Vu se digla. - Pošto život vašeg sina zavisi od nje, za vas bi, možda, bolje bilo da se ne srdite na nju, kćeri moja - rekla je. - A vi, ženo, kad vam dete dođe, ne zaboravljajte svoju dužnost prema mom unuku. Mlada žena pogledala je ponizno u gospu Vu. - Neću zaboraviti, starija gospo - rekla je tihim glasom. - Uvek ću njega prvog hraniti. U njenom glasu i pogledu krilo se nešto što je zaustavilo korake gospe Vu. Činilo joj se da je ose-tila nešto mrko i silno ispod njihove spoljne mirnoće. Ali nije pitala šta je to. Nikad se nije upuštala predubokomu brige i nevolje izvan svoje porodice, da se ne bi zaplela u njihovu zamršenu mrežu. 1 tako se opet obratila Mengi. ¦- Daću odaje naše stare gospe mom najstarijem sinu i vama. Tako ću moći da budem blizu svojih unuka. 255Meng nije izgledala obradovana tom novošću, a gospa Vu je potvrdila svoju odluku. - Poslaću još danas sluge da vam pomognu pri selidbi - rekla je i krenula dalje, ne sačekavši odgovor svoje snahe, da bi pronašla svoga sina Cema. U to doba dana moglo se očekivati da će on biti daleko od kuće i na svom poslu, koji je bio da na pijacama nadzirava prodaju proizvoda sa njihovih imanja. Ali se on još vrteo po svom dvorištu. Gospa Vu ga je videla kako ispira usta kao da je upravo nešto jeo. Ona je ušla, a on je žurno ispljunuo vodu i odložio čašu koju je držao u ruci. - Poranili ste, majko - rekao je. - Obilazim kuću, sinko - rekla je. - Kod vas sam svratila da bih vam kazala da ću vama dati Lijangmovo dvorište, dok će on dobiti odaje stare gospe, gde će moji unuci biti blizu mene. - Kazaću Ruleni - rekao je Ćemo. Na pomen toga imena, njoj se učinilo da mu je licem preletela laka, hladna senka, pa je prozborila otvoreno, kao što je običavala kad bi ugledala neprijatnost na pomolu. - Kažu mi da Rulen plače noću. - Ko vam to kaže? - upitao je on kratko. - Sluge - odgovorila je ona - a velika je sramota kad sluge prepričavaju neprilike u porodici.

- Imali ste pravo, majko - rekao je on. - Po-grešio sam što sam se njome oženio. - Zar je već došao kraj ljubavi među vama dvoma? - zapitala je gospa Vu. Ali na to on nije hteo da kaže ni da ni ne. Hodao je po majušnom dvorištu, šesnaest koraka uzduž, deset popreko. - Nemamo šta da kažemo jedno drugom ili, bolje rečeno, svaka reč koju izgovorimo dovodi do svađe - odgovorio je najzad. - Otkuda to da ona još nije zatrtidnela? - zapitala je gospa Vu. - Do svađe među ljudima i ženama dolazi uvek kad nemaju dece. - A otkud bih ja mogao da kažem? - odgovorio je on i slegao ramenima. - Ona ne može da za-nese. To sigurno nije moja krivica. 256 - Gde je svađe, tu nema začeća - rekla je gospa Vu. - Srca uzburkana gnevom suše sokove tela i truju krv. Reka životnih snaga između žene i čo-veka treba da ostane bistra kao kap rose. - Pogledala je svog lepog sina. - Mužu i ženi vazda je lako posvađati se - produžila je. - Njihova prirodna razlika tako je velika da se razdvajaju svako na svoju stranu, kao ulje i voda, ako se ne sjedine da bi stvorili novi naraštaj. Žena bez deteta je stvorenje pro-tivno prirodi. Ona se buni protiv neba i zemlje, a muž za nju nije ništa. Vi treba da budete strpljivi s njom dok ne zanese. Kada to jednom dođe, vi ćete videti da je ona postala druga žena. - Zar ja nisam ništa za Rulenu? - zapitao je on nabusito. - I suviše vas voli - odgovorila je gospa Vu - i zato vas mrzi. Njena ljubav ne rađa nikakva ploda. To je draži. Ona nema od vas ni odbrane, ni utočišta. Nema mesta gde bi se skrila od vas da bi postojala kao zasebno biće, kao ona sama. Videla je da je duboko uvređen onim što je govorila. - Treba da otputujete nekuda - produžila je. - A onda, kada se vratite, budite nežni, a ne na-busiti. Ne podsećajte je da je starija od vas, niti da je prvo ona vas tražila a tek onda vi nju. - Otkud vi znate da je ona mene tražila? - zapitao je on. Prestao je da korača da bi se radoznalo zagledao u nju. - Kako to da uvek sve znate? - zapitao je, upola u šali, upola pokajnički. - Tako. Što nisam šlepa kraj očiju - odvratila je. Naslonila je svoju oblu bradu na ruke koje su ležale sklopljene na zmajevoj glavi njenog štapa. - Ona vas $e plaši i mrzi svoja strahovanja, i voli vas, a boji se svoje ljubavi. Da, idite odavde i ostavite je sa mnom. Postoji jedan red u odnosima između ljudi i žena, red koji ste vi i Rulen prekršili. Pogledajte Mengu, u nje sve stvari teku kao što nebo zapoveda, pa kakav je stoga sklad u njenoj kući! Njeni sinovi pristižu jedan po jedan, a Lijangmo je zadovoljan njome. Ni jedno od njih ne voli previše 17 Paviljon žena 257ono drugo, a oboje zajedno stvaraju svoj novi naraštaj. - Meng je starinska - rekao je Ćemo nestrpljivo. - A i glupa je pomalo. Rulen bar nije glupa. - Žena nema potrebe ni da bude ni da ne bude glupa - odvratila je gospa Vu, takođe sa nestrpljenjem. - Sve je to stvar srazmere. Čovek i žena u braku treba da budu u skladnoj srazmeri jedno sa drugim, stoga sam ja izabrala Meng za Lijangma. On je pametniji od nje, ali je ona dovoljno pametna da bi ga mogla razumeti kad nešto kaže. U vašem braku, vi ste suviše ravni jedno drugom i stoga se nadmećete. - Vi ste pametniji od mog oca - rekao je Ćemo. Dobacio joj je pogled tako oštar i blistav da je ona osetila izvestan nemir pred čudnom proniclji-vošću koja je u njemu izbijala na površinu. - Ah, ja sam se pameti učila, pa se i naučila - rekla je brzo. - Bila sam dovoljno pametna da uvek izbegnem neprijatnosti koje bi inače mogle izbiti između vašeg oca i mene. Zbog toga sam poslala Čiju-mingu u njegovo dvorište. Tako će on i stareći produžiti da bude srećan. - A vi? - ispitivao je Ćemo svirepo, činilo joj se, kao da joj nožem čeprka po živoj rani. - Ja sam takođe i dalje srećna - rekla je mirno. Tada je Rulen izišla iz kuće kao da se više nije mogla pretvarati da nije čula sve što se govorilo u malom dvorištu pred njenim prozorom. Gospa Vu je dobro znala da je ona sve čula, ali se i ona pretvarala da i ne pomišlja na to. - Upravo sam rekla Čemu da se vi, kćeri moja, ako izvolite, možete preseliti u prostranije Lijangmovo dvorište, jer njih selim u dvorište do moga, gde ću bolje moći da pazim na svoje unuke. - Mi vam se zahvaljujemo, majko - rekla je Rulen, ali bez traga zahvalnosti u glasu ili pogledu. Bila je nebrižljivo odevena u ružnu haljinu na koc- 258 ke, naizmenično sive i zelene, i izgledala starija nego što je, u stvari, bila. „Čim Ćemo ode od kuće", mislila je gospa Vu, „ja ću je naučiti da ne izgleda tako ružno." Produžila je da sedi i posmatrala je zamišljeno svoju snahu, a Ćemo je, primetivši kuda ona gleda, našao nove mane na svojoj ženi. - Mrzim tu haljinu - rekao je plahovito. - Kupi mi drugu - otpovrnula je ona prkosno, zabacujući unazad svoju kratku kosu. Gospa Vu je odmah ustala. Nije htela da sedi i gleda njih dvoje kako se svađaju, da se ne bi našla prinuđena da ih miri. Ali potpuno nije mogla da prikri je negodovanje koje je u njoj budio taj prizor.

- Ćemo odlazi odavde na neko vreme - rekla je Ruleni. - S mojom dozvolom. Živite u miru jedno sa drugim ovih nekoliko dana do njegova puta. Požurite sutra sa selidbom vaših stvari u novo dvorište. - Ako Ćemo ode, i ja ću s njim - rekla je Rulen. Držala se veoma pravo u svojoj ružnoj haljini, sa rukama čvrsto sklopljenim na levoj slabini. Gospa Vu je stajala isto tako uspravno, sa rukama na dršci svoga štapa. - Vi nećete otići - prozborila je, izgovarajući razgovetno svaku reč. - Ostaćete ovde sa mnom. Vi imate mnogo da naučite, a ja ću vam biti učiteljica. I opet nije sačekala odgovor svoje snahe, nego se okrenula i izišla iz dvorišta, ne osvrnuvši se nijednom. „Ah, žene mojih sinova", mislila je, „koliko li mi samo dodijavaju! Kud ne uzeh rano u kuću malene devojčice i ne vaspitah ih da budu čestite žene mojim sinovima! Kud ne savih mlada stabla prema našoj potrebi! Ovako, dovodeći strankinje da mi rađaju unuke, sama sam pustila nepriliku u rođenu kuću." 17* 259Osetila je opet čežnju za večerom i mirom, kada će, sa bratom Andreom kao putovođom, moći da ostavi svoje telo za sobom i odleti nekud, duša sušta i obnažena, nekud u široki, beli svet. U dvorištu koje je ona napustila, Rulen je gledala svog mladog muža mračnim pogledom, istovremeno gnevnim i patničkim. - Vi hoćete da odete i da me ostavite - promrmljala je. - Ta je zamisao potekla isključivo od moje majke - rekao je Ćemo nehajno. Zabacio je glavu i zagladio dugačak uvojak koji mu je bio pao na čelo. A ona je gledala one njegove blede ruke i osetila kako joj se srce trza kao opečeno, poput ranjene zveri, na nevidljivoj sponi kojom je za njega bila vezana i zbog koje je sada mrzela samu sebe. - Ja ću pobeći - rekla je mrko. On se nasmejao. - Sa mnom nećete. Ne bih imao hrabrosti da se vratim kući kada biste to učinili. - Vi se plašite svoje majke! - povikala je ona. - Plašim se, doista - složio se on. Ta saglasnost bez otpora bila je njegovo smišljeno oružje u borbi s njom. Večito je tako popuštao u svađi, ostavljajući je obezoružanu, bez ičega za šta bi se prihvatila. - Više bih volela ne imati sinova nego da se plaše mene - izjavila je ona. - Pa vi i nemate sinova - rekao je on svojim spokojnim glasom. Ta stara poruga slomila joj je srce. Ma koliko se naprezala, otrov njene žaoke bio je suviše snažan da bi mu našla leka. - Ćemo, zar me uistinu mrzite? - zapitala je šapatom. Prišla mu je bliže dok je izgovarala te reci, a on joj je odozgo gledao u lice. 260 - Zašto me uvek napadate i vređate, zašto mi ne date mira? - rekao je on kroz stisnute zube. - Mira od mene! - uzviknula je ona. - Ne, samo mira - rekao je on - naprosto mira. - Mira zato da biste me mogli zaboraviti - rekla je ona, cepteći od gnevne strasti. - Sada znam zašto vam je stalo do toga da me naljutite - odvratio je on. Nasmejao se kiselo. - Vi me ljutite zato da biste me prinudili da obratim pažnju na vas makar i zbog toga. Iščupao joj je priznanje koga se toliko čuvala, istinu koju je krila i od same sebe. Da, kada je prestao da misli na nju danju i noću, kada je počeo da je zanemaruje posle venčanja, ona je silom izazivala njegovu srdžbu da bi ga opet privukla sebi. 2elela je ma šta iz njegove ruke - čak i patnju, jer nije bilo tog jada i mučenja koje joj ne bi bilo milije od njegove ravnodušnosti. Videla je da okreće glavu od nje i noge su joj se podsekle od straha. - Moram se spasti od njega - mislila je. - Moram se nekako osloboditi ljubavi. Sve je ovo suviše gorko za mene. Čudno je bilo da je baš u tom času, kada je že-lela da se oslobodi od njega, pomislila na gospu Vu. Sva od nagona kakva je bila, protrčala je kraj njega i kroz dvorišta i nije se zaustavila dok je nije našla u biblioteci, gde je sedela pušeći na svoju lulicu. - Majko! - povikala je - pustite me da i ja idem na slobodu! Ove reci odjeknule su u ušima gospe Vu kao krik njene sopstvene duše. Ali ona ničim nije odala svoje zaprepašćenje. Spustila je lulu na sto i zagledala se pažljivo u visoku priliku svoje snahe. - Smirite se - rekla je. - Sedite i zagladite tu kosu koja vam je pala na oči. Zbilja, dok mi je još na pameti, moram da vam kažem još nešto. Ne oblačite više nikad tu haljinu. Vi treba uvek da nosite vesele boje. To dobro stoji crnkama kao što ste vi, jer ubla- 261žava tamnu boju njihove kože. A sada mi recite kako ja to mogu da vas pustim na slobodu? - Hoću da idem iz ove kuće ... daleko od Cema - rekla je Rulen. Ona nije poslušala gospu Vu koja joj je pokretom ruke pokazala gde da sedne, nego je ostala na nogama i nije ništa čula od svega onoga što joj je ona kazala. Obe žene gledale su jedna u drugu. - Kazala sam vam da Ćemo odlazi - rekla je gospa Vu. - Njega ćete se osloboditi.

- Hoću da ga se oslobodim zauvek - povikala je Rulen. - Bolje bi bilo da se nikad nisam ni udala. Mrzim ono što osećam za njega. Ja sam robinja toga osećanja. On me pretvara u ženu kakvu on hoće, a ne kakva ja hoću da budem. - Zar njega treba kriviti za to? - zapitala je gospa Vu. - Pustite me da idem odavde - ponovila je Rulen. Ta čudna i srdita mlada žena počela je opet da se dopada gospi Vu, i protiv njene volje. - Kuda ćete da idete? - zapitala je. - Šta može da postoji za jednu ženu izvan kuće njenog muža? Možete li biti slobodni čak i ako vas oslobodim ove kuće? 2ena bez muža ... ona biva prezrena od sviju. Žena postaje slobodna samo posredstvom muža i deteta. Rulen je gledala u nju sa užasom u očima. - Recite mi kako da se oslobodim - izustila je šapatom. Neodoljivo, kao naviranje plime, gospa Vu je osetila da joj u srcu buja duboko i toplo sažaljenje prema toj mladoj ženi. - Avaj, čedo moje - rekla je blago - to vam ne mogu reći jer ni sama ne znam. - Zar nikad niste voleli nikoga? - nastavljala je uporno mlada žena. Gospa Vu je oborila oči i nije odgovorila. Počela je da oseća da je Ćemo na neki način učinio nažao toj ženi. Ali otkud je mogao znati šta je ona mislila? On je bio samo onakav kakav je, i šta je mo- 262 gao da čini ako to njoj nije bilo dovoljno? Počela je da shvata koliko je bila srećna što sebi nije dozvolila da voli svoga muža i suviše žarko. Jedno vreme, dok je bila veoma mlada, ta je opasnost donekle postojala. Ali njena utančana osetljivost, koja se graničila sa gadljivošću, bila je velika izbiračica i pokazala se kao njena najbolja zaštita. Gadljivost je bila tuđa njenoj prirodi. - Kad biste imali dete - rekla je najzad - lako biste ga se mogli osloboditi. Ili bar podeliti svoju ljubav na dvoje. Dete mnogo traži, a majka je prinuđena da mu to daje. Ili biste mogli, ako ne budete imali dece, da se odate nauci, ili slikanju, ili nečem sličnom. Vi morate podeliti svoje srce, dete moje. Vi ste dozvolili svima svojim silama da teku rekom čije je korito duboko i tesno. Sad iskopajte prokope i rukavce i razgranajte svoju ljubav na mnoge strane, neka otiče malo i drugim putem i razliva se tu i tamo. - Prinudni rad - rekla je Rulen gorko. - Ako to bude potrebno - rekla je blago gospa Vu. - Ali to je jedini put koji vodi vašem miru. Vi ćete, inače, svisnuti od jada. Jer će vas on omrznuti, u to možete biti sigurni. On već i sada cepti od gneva, od gneva koji je na ivici mržnje. Stoga sam mu i naredila da ode od vas na neko vreme. Rulen je vrhom jezika ovlažila svoje blede usne. - Jesu li svi muškarci kao on? - zapitala je šapatom. - Muškarci su poput sitne ribe, jedan kao i drugi - rekla je gospa Vu svojim ljupkim, srebr-nastim glasom. - Žene postaju slobodne kada to otkriju. - Zašto ja onda volim samo Cema? - zapitala je Rulen svadljivo. - Zbog nekih sitnih opsena njegovog izgleda - rekla je gospa Vu istim ljupkim glasom - zbog načina na koji mu se obrve miču, oblika njegovih usta, /bog kroja njegovih ramena i zbog toga kako mu kaput leži na njima, zbog njegovih ruku ... 263- Otkud znate? - šapnula je Rulen zaprepašteno. Gospa Vu se nasmejala. - Nebo postavlja stotine zamki da bi održalo naš rod - odgovorila je. Nije mogla da se ljuti na tu mladu ženu. Jer, šta je bila ona do jadno, u klopku uhvaćeno stvorenje? Sada, kada je videla koliko je Rulen volela Cema - tako bolno i tako mnogo da je to bilo dostojno sažaljenja - ona joj je sve praštala. Ispružila je svoju tanku ruku, rastavila Ruleni-ne i potapšala ih jednu za drugom. - Više ne smete biti nesrećni - rekla je tešeći je. - Ne volim da iko bude nesrećan pod našim krovom. Vidite li, meni život prođe u naporima da vas sve usrećim. Šta vam treba, dete, da biste ovde bili srećni? Rulen nije mogla odoleti nežnoj ubedljivosti koja je zarila sa tog prekrasnog lika, mekoći i blagosti toga glasa koji je bio skladan kao pesma. Dozvolila je njihovoj mađiji da je povuče za sobom dok poput deteta nije stala gospi uz koleno. - Pustite ga neka ide - rekla je gospa Vu svojim umi-rujućim glasom. - Ne plačite kad pođe. Pomozite mu da spremi svoje kovčege i veselo mu poželite zbogom, ma koliko vam srce plakalo. Spavajte čvr-sto noću i ne budite se. Neka se on bori sa nesanicom, čedo moje, a ne vi. - Ali ako ne budem mogla da spavam bez njega? - zapitala je Rulen prostodušno. Gospa Vu se glasno nasmejala, uživajući u njenoj iskrenosti. - Ustanite i prošetajte se po dvorištu - rekla je. - Sada je noćni vazduh veoma hladan, pa će vas vaš topli krevet brzo uspavati kad vam bude zima, čak ako i sami legnete u postelju. Netremice, postojana pogleda, obe žene gledale su jedna drugoj u oči. Gospa Vu je sagledala mladu, vrelu dušu, uzdrhtalu od jada, i taj je prizor učinio da poteku sva skrivena vrela njenog saučešća. Plima jedne odanosti, koja je bila dublja od njene vernosti porodici Vu, obgrlila je svojim toplim talasima tu mladu dušu i okupala je blagim melemom svojih voda, jer je i to bila duša jedne žene. 264 - Bićete slobodni kad u svoje ruke vratite svoju zarobljenu dušu - rekla je gospa Vu. - Vi možete biti isto tako slobodni među ovim zidovima kao što biste mogli da budete pod kapom nebeskom ce-log sveta. A kako biste

mogli biti slobodni, ma koliko daleko odlutali, kad biste u sebi nosili i dalje neprekidno misao na njega? Vidite gde vam je me-sto u reci života. Pustite njene vode da teku vašim žilama, sveže i snažne. Ne pokušavajte da je zarobite slabačkom branom svojih ruku, jer će ona probiti branu i umaći vam tako. Pustite ga neka ide na slobodu, pa ćete i vi biti slobodni. - Ja ne mogu da živim bez ljubavi prema njemu - promucala je Rulen slabim glasom. - Onda se obesite noćas - rekla je mirno gospa Vu - jer vas neće voleti, to vam jemčim, ako prvo ne pustite da se oslobodi. Ljubav samo na slobodi živi. - Ja bih mogla da budem robinja kad bi me voleo - rekla je Rulen. - Vi niste robinja - uzviknula je gospa Vu. - Vi nastojite da gospodarite pomoću svoje ljubavi. On to oseća, a neće da bude tako. On mora da se oslobodi od vas zato što ga volite previše. Oh, luda ženo, kako bih vam mogla pokazati kako da budete srećni? Onda je Rulen pala na kolena. - Ja vas razu-mem - rekla je jecajući. - Znam šta mislite... i ... plašim se da to učinim! Ali joj gospa Vu nije htela dozvoliti da plače. - Dižite se, dižite se - rekla je ustavši i sama, da bi odmah zatim podigla Rulenu i naterala je da stane na noge. - Ako se plašite - rekla je strogo - onda je između mene i vas sve svršeno. Ne izlazite mi više pred oči. Neću više imati vremena za vas. Da, pustiću vas da odete odavde zanavek. Posmatrajući to čarobno, neustrašivo, vitko stvorenje, Rulen je osetila kako joj u grudima sve tiše kuca njeno nesmireno, ogorčeno srce. Činilo joj se u tom času da je ta usamljena hladna žena jedino srećno žensko stvorenje koje je ikad znala. Njena 265rođena majka bila je žena bez mira i pokoja, večito nezadovoljna, a njene sestre svadljive i nespokojne, kao što su nespokojne sve žene u Šangaju. Ali ta gospa Vu bila je tiha i duboka kao vir u planinskoj reci. - Poslušaću vas, majko naša - rekla je ponizno. Kada je ona otišla, gospa Vu je pomislila, sa spokojnim čuđenjem nad samom sobom, da je otpremila od kuće dva rođena sina zbog dveju mladih žena od kojih ni jednu nije volela, i da je sama podmetnula pleća pod dvostruko breme njihovih života. - Ja, koja toliko žudim za svojom slobodom! - uzviknula je. I, dok se tako čudom čudila svojim protivureč-nostima, naišla je Jinga, te se ona predala u njene ruke da je spremi za spavanje. - Ne mogu sebi da objasnim svoje postupke, neobjašnjiva sam sama sebi - rekla je sutradan gospa Vu bratu Andreu. Prethodno mu je kazala za odlazak Cema. - Je li objašnjenje potrebno? - pitao je brat Andre, sa jednim od svojih uobičajenih osmeha. Pramećivala je često taj osmeh na njegovom licu. Počinjao je u gustišu njegovih obrva i brade poput svetla čiji se žar začinje u mračnoj šumi. Ogromnost glave toga čoveka, veličina i krupnoća njegove gorostasne prilike, njegova kosmatost, sve bi je to nekad ispunilo strahom. Sada je bila naviknuta na to. - O čemu razmišljate? - zapitao je na svoj čudni i polubojažljivi način. - Vi često kažete da smo svi mi na ovoj zemlji krvni srodnici - odgovorila je ona - ali kako onda objašnjavate vaš sopstveni izgled? - Šta vam je čudno na meni? - zapitao je on, još uvek svojim polubojažljivim glasom. 266 - I suviše ste veliki - rekla je ona mirno - i previše kosmati. - Sebe ne možete da objasnite, možda biste mogli objasniti mene? - odvratio je brat Andre. Svetla u šumi već su sijala jarko. Ona bi svaki čas ugledala bleskanje njegovih belih zuba u pomrčini njegove brade i iskre smeha u mrkom ugljevlju njegovih očiju. - Čitala sam da su stranci kosmati zato što su bliže životinjama - primetila je. - Možda - odgovorio je on. Otvorio je svoja velika usta i nasrne jao se grohotom... U dubinama noći, kada bi ležao sam na svojoj tesnoj postelji od bambusovine, hvalio je boga što nije sreo gospu Vu kada je bila mlada devojka. „Ne bih odgovarao za svoju dušu, o bože", rekao je mrko u tami jedne sa-motničke noći. Ali sada je bio gospodar svog ogromnog tela i ona mu je bila samo razonoda. - U tome slučaju - produžio je posle kraćeg ćutanja - zar ne bi bilo tačno kazati da je bog, pošto je prvo načinio mene, usavršio svoj prvobitni nacrt i načinio vas? Sada se i ona nasmejala. Duboki grohot njegova smeha komešao se sa tananim, srebrnastim zvucima njenoga. Napolju, u dvorištu, jedna robinja prala je skupoceno rublje gospe Vu, a Jinga je sedela kraj nje i govorila joj kako i šta da radi. U jednom trenutku Jinga je primetila da robinja gleda nekud naviše, sa čuđenjem u očima. - Ne utrljavaj sapun u svilu, ti, prosjačko ko-leno - povikala je Jinga - i gledaj šta radiš! - Ali se pitala i sama kako to da onom mrkom, visokom svešteniku uspeva da se milostiva gospodarica od srca smeje na njegove reci. Od sebe nije krila to svoje čuđenje. Bila je istina, zbilja, da je lepota gospe Vu, upr-kos njenim neprijatnostima u kući, počinjala ponovo da se rascvetava, prekrasnim cvetom u kome je bilo nečeg tajanstvenog i mađijskog. Dočekivala je svaki dan sa nasladom i radošću. Nestrpljivom su je činile jedino dužnosti po kući, ali je u tome gospo-

267darila svojim nestrpljenjem i svršavala svaki posao sa nepromenljivom savesnošću, podvrgavajući se stezi, koja nije znala za predah i popustljivost. Ali je Jinga, kojoj nije mogao uteći ni najprolazniji dašak ma kakve promene na njenoj gospodarici, dobro znala da je ništa u kući više ne zanima. Ni časa nije pomišljala niti bi se usudila pomisliti da između sveštenika i gospe Vu postoji neka nedozvoljena veza. Savest njene milostive gospođe bila je za to suviše nesavitljiva u svojoj strogosti. Pored toga, bila je hladnija i spokojni ja nego ikad, zvuk njenog glasa bio je čistiji, još bliži zvuku kovanog srebra, a njen pogled jasniji, pribraniji nego nekad - pa ipak veseliji. Jednom prilikom, kada je brat Andre dan-dva bio nečim sprečen da dođe i kada je u nekoliko mahova slao poruke da bi to javio gospi Vu, Jinga je pažljivo posmatrala svoju gospodaricu, ali je ona bila potpuno ravnodušna. Sedela je u svojoj biblioteci isto tako zadovoljno kao da je i njen učitelj uz nju. Kako bi se mogle objasniti takve stvari? Robinja se zakikotala prigušeno. - Došao je red i na porodicu Vu - šapnula je. - Jeste li čuli? - Šta bih to imala da čujem? - rekla je Jinga gnevno i negodujući. - Ja ne slušam mačiju dreku. - Poznato vam je, pretpostavljam, da naš gospodar zalazi u kuću cveća, dok naša gospodarica sedi sa stranim sveštenikom i sluša njegove pouke? - Naš gospodar to ne čini - izjavila je Jinga. Nagla se napred, ne ustajući sa niske stolice od bambusa na kojoj je sedela, zamahnula levicom i pljesnula služavku po obrazu na kome je njena ruka ostavila crvene pečate. Devojci su sinule oči od besa. Ali je onda podmetnula Jingi i drugi obraz. - Ošamarite me opet - rekla je - jer je istina da ide, kao i stari Kang, uostalom. Idu obojica zajedno. Šta biste drugo i očekivali? Jinga se samo pretvarala da nije ništa čula, a uistinu je znala da se šapuće o tome, mada je strah koji su sve ostale sluge imale od nje bio toliki da bi svi ućutali čim bi se ona pojavila na vratima. 268 „Onaj stari Kang", pomislila je u sebi, „on je taj koji ga na zlo navraća." A onda se predala sumornim mislima o prirodi sviju muškaraca i došla do zaključka kako nema tog raspusničkog podviga za koji čak i njen kuvar ne bi bio sposoban. U dugačkoj, tihoj prostoriji gospa Vu je zaboravljala na vlastitu kuću. Sedela je gledajući netremice u mrko i hrapavo lice brata Andrea, a on je, omađijan tim pogledom, učio tu dušu kao što nikad nije učio nijednu drugu. Bila je to jasna, gotovo prozračna duša, tako mudra i tako mlada ipak. Ži-vela je samo u toj kući i od svog skučenog života naučila tako mnogo da njenom zrelom razumevanju ništa nije bilo nedostupno. Njen je um bio kao kristalna čaša savršene izrade, uglačana do poslednjeg reza, čaša koja samo čeka da bude napunjena. Kako je mogao ne pričati joj o svemu što je znao? Izlivao je u prekrasni kristalni sud sve znanje koje je do tada stajalo nekazano zato što nikog nije bilo ko bi mario da ga deli s njim. Kazivao joj je povesti sveta, uspon naroda i njihov pad, o rađanju zemalja i država. Govorio joj je o otkriću elektriciteta i radijuma; objašnjavao joj talase u vazduhu koji prenose oko sveta reč čoveka i njegovu muziku. - Imate li spravu za hvatanje tih reci i te muzike? - pitala je ona toga dana. - Imam - rekao je on. - Načinio sam sam jednu spravu te vrste. - Hoćete li mi je doneti? - zapitala je ona vatreno. On je oklevao. - Na žalost, pričvršćena je za zidove mnogim žicama. Možete li, biste li došli u moj siromašni dom i videli je? - odgovorio je pitajući i sam. Razmišljala je o tome. Kako bi mogla otići u kuću jednog tuđinca, makar i sa pratnjom? Osetila je odjednom da se stidi. - Možda - rekla je i okrenula glavu u stranu. - Nemojte se uznemiravati - rekao je on. - Nema u meni ničega što bi trebalo da vas uznemiri. Muškarac je u meni mrtav. Ubio ga je bog. 269Otišao je s tim čudnim recima, a ona se ose-ćala okrepljena i utešena, kao i uvek pošto bi on otišao. A u njenoj duši talasalo se i šumelo more slika i misli čije joj je vidike otvorio. Sedela je misleći, sa jedva nagoveštenim osmehom na usnama, pušeći svoju malu lulu, lutajući u duši širom sveta 0 kome joj je on govorio. „Pitam se da li ću ikad otići dalje od kapija ovog grada", razmišljala je ona u dubini svog srca. „Pitam se da li ću ikad ploviti na onim brodovima 1 leteti na onim krilima." Prvi put otkad je znala za sebe, tugovala je zbog kratkoće života. Preostajalo joj je svega još četrdeset godina, u najbolju ruku. Šta je mogla da učini za četrdeset godina? Provela ih je već isto toliko ne prekoračivši svoga praga. „Šta znam čak i o rođenom gradu?" razmišliala je. „Da i ne govorim o našoj zemlji i narodu koji se šire svud oko mene, usred ovih mora i planina." Tako je čarolija sveta zavladala dušom gospe Vu. I tako je prolazio dan za danom. Ona je dolazila među svoje i kretala se u njihovom krugu, sme-šeći se i ništa ne videći. Oni su se okupljali za ručkom i večerom, a ona sedela među njima i nije videla nikog od njih, mada ih je sve gledala.

Jednoga dana, dok je čistila nakit svoje gospodarice, Jinga je grubo nasrnula na taj začarani krug. Bilo je to jednog dana usred zime. Gospa Vu je bila postavila na sto nekoliko ljiljana, u zdelu na čijem se dnu belela pregršt šljunka, a nekoliko sunčanih zraka ušlo je slučajno toga časa kroz drvene rešetke na prozorima i palo na ljiljane i drago kamenje. - Gledaj kako su slični nakit i cveće, biseri, smaragdi, topazi, sa žutim, belim i zelenim bojama ovih cvetova - uzviknula je gospa Vu. Jinga je pogledala na grivnu u svojim rukama. - Vi tako dobro umete da primetite takve stvari da se ne mogu načuditi kako ne vidite šta se događa u vašoj kući - rekla je. 270 - Šta ja to ne vidim? - zapitala je gospa Vu, gotovo snebivajući se, gotovo kao da je nešto skrivila. Mislila je na svoje dve snahe. - Našeg gospodara - rekla je Jinga. - A šta je s njim? - zapitala je brzo gospa Vu. - Kuće cveća - rekla je Jinga kratko. - On to nikad ne bi mogao da učini - rekla je gospa Vu. - On to čini - produžila je uporno Jinga. - Ne velim da je to neka velika stvar, jer to rade mnogi ljudi, ali šta će biti ako u kuću dovede nešto čega ovde ne bi trebalo da bude? Gospa Vu je duboko razmišljala jedan trenutak. - Zamolite našu drugu gospu da dođe ovamo - rekla je. Jinga se digla i otišla, sa izrazom vesnika koji odnosi važne poruke, a gospa Vu je stala da prebira svoj nakit i da ga razgleda komad po komad. Izuzimajući grivne koje joj je majka dala za venčanje, svaka od tih dragocenosti govorila joj je o g. Vuu. Bile su tu minđuše koje joj je darovao ujutro posle prve bračne noći kao uzdarje i znamenje svoje radosti i uživanja u njoj; prstenje sa smaragdima koje je doneo iz jedne strane radnje u Šangaju, a ona nikad pre nije videla smaragda; adiđar koji je drugom prilikom doneo iz Hongkonga; ptica od dijamanata, opet jednog dragog kamena koji je tada videla prvi put u životu. I rubini koje je doneo iz neke daleke pokrajine i ukrasi za kosu iz Junana. Bile su tu i sitnice koje su pokatkad umele da zagolicaju njenu maštu kad bi joj zlatari dolazili na noge po njenoj zapovesti. Dve mrežaste leptiriće na ukosnicama, od srebrnog filigrana i belog nefrita, koje su je pod-setile na onu noć kada su ih žene hvatale i pribadale čiodama na vrata. Jednu je ukosnicu naročito dugo zagledala, obrćući je polako među prstima. Bila je od filigrana iz Kantona, tanana i tako osetljiva na svaki dodir da je stalno podrhtavala u ruci. Pipci su joj bili od srebrne žice, kao vlasi tanki i ukrašeni zrncima nefrita na igličastim vršcima, i treptali kao da je leptirića živa. 271Čijuming je ušla u tom trenutku. Bila je otežala od trudnoće, a lice joj se bilo izmenilo. Oči su joj bile veće, a usta crvenija. Gospa Vu joj je pružila ukosnice sa leptiricama. - Ove ću vama dati - rekla je. - Više ih ne upotrebljavam. Onda je i Čijuming pružila ruku i uzela ukosnice i stala da ih posmatra ćuteći. - Previše su otmene - rekla je. - Ne bih znala kako da ih nosim. - Zadržite ih ipak - rekla je gospa Vu. Prevrtala je kažiprstom po dragocenostima u kutiji. Osećala je želju da pokloni sve što joj je dao gospodin Vu, ali je znala da to ne sme učiniti. Zatim je ugledala dva cveta načinjena od rubina i bisera. Drago kamenje je bilo okruglo i prilično grubo se-čeno i brušeno. - I ovo - rekla je. - Uzmite to. Dobro će izgledati u vašim ušima. Pretpostavljam da vam on daje nakit? - Ne daje - rekla je Čijuming, polagano. - Ali meni nakit i ne treba. Gospa Vu je uzela svoju lulicu i napunila je, ali ju opet odložila čim je iz nje povukla dva dima. Jedan mekan puhor pepela pao je na sto, a Čijuming se nagnula i stresla ga jednom rukom na drugu. - Zbilja - rekla je gospa Vu - ide li on katkad u kuće cveća? Čijuming se zacrvenela do ušiju. - Čujem da ide - rekla je prosto. - Ali mi to ne kazuje. - Zar ne možete sami videti je li tako? - raspitivala se i dalje gospa Vu. - Ne vidite li šta oseća za vas i koliko? Čijuming je oborila oči. - Za mene je previše koliko god bilo - rekla je. - Zato što ga ja ne mogu voleti. Izgovorila je te reci sa turobnom čvrstinom. Čuvši ih, gospa Vu je osetila, čudeći se duboko tome, veliko sažaljenje prema gospodinu Vuu. - Među nama rečeno - rekla je - nas dve smo rđavo postupile s njim. Učinile smo mu nažao, 272 ja svojim godinama, a vi svojom mladošću, Jeste li pokušavali da ga zavolite? Čijuming je podigla svoje tamne, čestite oči. - Oh da, jesam - rekla je prosto. - Zar to nije moja dužnost? - To vam je dužnost, uistinu - odvratila je gospa Vu. - Znam i sama da je tako - rekla je Čijuming. Zatim je dodala sa istom poniznom tugom: - Slušam ga u svemu. Toliko bar činim. - Zna li on da ga vi ne volite? - glasilo je sledeće pitanje gospe Vu. - Zna, jer me je pitao, a ja sam mu kazala - rekla je Čijuming. - Ah, avaj, to niste smeli da učinite! - uzviknula je gospa Vu. - Šta bi se dogodilo kada bi sve žene tako otvoreno govorile istinu svojim muževima i gospodarima?

- Ja sam glupa, pa ne umem drukčije - rekla je Čijuming. - I tako on ide u kuće cveća - rekla je zamišljeno gospa Vu. A onda je duboko uzdahnula. - Šta ćemo, neprilikama između čoveka i žene nema kraja. A kada dete treba da se rodi? - Narednog meseca - rekla je Čijuming. - Radujete li se? - zapitala je naprečac gospa Vu. Kad god ne bi govorila, Čijuming je uvek zapadala u isti stav. Držala bi u krilu ovlaš sklopljene ruke, oborenih očiju i opuštenih ramena. Kad bi joj neko kazao štogod, ruke bi se stisnule jače, a očni kapci podizali. - Kad ono dođe, imaću i ja nešto svoje u ovoj kući - rekla je i opet pogledala u zemlju. Gospi Vu se činilo da od nje nema više šta da sazna. - Vratite se u dvorište - rekla je. - Ja ću govoriti s njim i videti kud ga srce vuče. Strpljiva i jednostavna izgleda kao i obično, Čijuming se digla, poklonila jednom i otišla. Ali se vratila već sledećeg trenutka i ispružila ruku. 18 Paviljon žena 273Nakit se sijao na njenom smeđem dlanu. - Zaboravila sam da se zahvalim za ovo - rekla je. - Ne zahvaljujte mi se - odgovorila je gospa Vu. - Nosite ih pa će mi to biti hvala. - Hvala vam zbilja i doista, starija sestro - rekla je Čijuming i opet se izgubila. Toga dana, gospa Vu je poručila bratu Andreu da se izvinjava što ga ne može primiti i u pozno veče, pre noćnog obeda, poslala Jingu da najavi njen dolazak kod gospodina Vua. On je primio njenu poruku, ali je odmah sam došao do nje. - Dozvolite mi da vas posetim, majko mojih sinova - rekao je uljudno. Iznenadila se videći da je tanji i manje rumen nego što je bio, pa je zato sebe stala da osuđuje. Digla se na noge da bi ga pozdravila, a onda su oboje seli jedno prema drugom. Njena zabrinutost rasla je sve više što ga je duže gledala. Nije izgledao dobro. Njegove oči, inače uvek tako sjajne i razigrane kao na zejtinu, gledale su tupo a njegove pune usne bile su blede. - Rđavo izgledate - rekla je. - Da niste bolesni? - Nisam ni najmanje - odvratio je on. - Ali niste sasvim dobro - produžila je uporno ona. - Jesam, dovoljno dobro - odvratio je on. - A druga gospa? - nastavila je ona da se raspituje. - Čini mi najbolje što ume - rekao je on dižući ruku kao da se zahvaljuje na nečemu čega već ima dovoljno. - Ali ona vam nije dovoljno dobra! G. Vu je izgledao zbunjen. - Da vam feažem, majko mojih sinova. Teško je sve to za jednu mladu ženu. Vidite, ja nisam više tako mlad. Ona se resila da iziđe sa istinom na sredu. - Ali ja čujem da vi posećujete kuće cveća - rekla je. On je slegao ramenima i nije izgledao ni najmanje posramljen. - Idem gdekad sa starim Kan-gom, da - priznao je on. - Vidite, lakše je naprosto kupovati žene nego očekivati od njih da vas vole. 274 Tu nema pretvaranja, znate. Teška je stvar to pretvaranje. S vama se nisam nikad pretvarao, Eilijen, tako sam vas uistinu voleo. S ovom drugom, međutim, niti mogu da volim niti da ne volim! ... - Trljao se rukom po temenu i izgledao sav zbunjen. - Bolje je jednostavno otići u neku kuću cveća. - Ali dete treba da vam se rodi narednog me-seca - podsetila ga je ona. - Dobro, znam - rekao je on trljajući opet glavu kao u nekoj zabuni i nedoumici. - Čudnovata je stvar da ga ja ne smatram kao svoje dete. Na kraju krajeva, nas dvoje, vi i ja, imamo naša četiri sina. - Meni se onda čini da ta Čijuming nije ni od kakve kor siti u ovoj kući - rekla je ona posle kraćeg ćutanja. Protrljao je opet glavu. - Dobro, pa možda i nije - složio se on. - Ja mislim da niste dobro postupili s njom - rekla je ona strogo. On je pogledao kao da se izvinjava. - Bio sam veoma ljubazan s njom. - Niste joj davali nikakvih poklona - izjavila je ona. On je izgledao iznenađen. - To je tačno, zaboravio sam. Stalno zaboravljam na nju. Gospa Vu je postajala nestrpljiva. - Recite mi, molim vas, šta vi tražite od jedne žene? To pitanje ga je dovodilo u nepriliku, sudeći, bar, po njegovom izgledu. - Koje žene? - upitao je. - Koje god hoćete - rekla je ona. Gospodin Vu je osetio njeno nestrpljenje. Želeći uvek žarko da joj učini po volji, pokušao je da razmisli o tom pitanju. - Pa - rekao je - ja... - Osetio je da je rđavo počeo, pa se vratio na početak. - Nije reč toliko o tome šta ja hoću od jedne žene, nego o tome šta meni treba. To jest, hoću da kažem, ja volim da se smejem... vi to znate. Volim da čujem nešto zanimljivo ... vi ste mi pričali mnoge zanimljive stvari. A vi znate, takođe, da sam se smejao mnogim stvarima koje ste mi pričali. Vidite li sve to... - 18* 275Glas ga je izdao i prekinuo se, i tako je zaključio svoje izlaganje tim maglovitim i neodređenim pogovorom. - Ne mogu ni ja večito da vas zabavljam - rekla je ona oštro.

- Ne, naravno da ne - složio se on predusret-Ijivo. - I tako ja, vidite, idem u kuće cveća. - Šta se događa tamo? - zapitala je gospa Vu. Čudila se i sama radoznalosti koju je osećala pri pomisli na to. - Ništa naročito - rekao je. - Obično pojedemo i popijemo štogod. Kockamo se, a devojke nam sviraju na lautu i tome slično. - Devojke - ponovila je ona. - Koliko ih ima tamo? - Pet-šest... koje god budu slobodne - rekao je on. - Kang i ja, znate, mi smo dobra srca, pa one obično ... - Glas mu se opet prekinuo. - A onda? - pitala je ona i dalje. On je počeo opet, sa izvesnim naporom. - Pa onda, vidite, veče prođe veoma brzo. Devojke su pune priča i dosetki. Proučavala je njegovo ljubazno lice. Bilo je prošarano borama koje joj se nisu dopadale. Sa njihovom pojavom čilela je mladolikost koja je njoj izgledala tako trajna. Uzdahnula je, osećajući da je sve više obuzima nestrpljenje. - Biste li voleli da dovedete u kuću neku od tih devojaka? - zapitala je nenadano. - Ja to ne bih odobravala, ali pitam šta je vaša volja. On je izgledao iznenađen. - Zašto bih to činio? - zapitao je. - Vi stvarno idete tamo samo zabave radi - izjavila je ona. - Možda - složio se on. - Kako ste detinjasti! - Ja nisam tako pametan kao vi, Eilijen - rekao je on ponizno. - Ja nikad nisam mogao da čitam knjige. A sad nemam mnogo potrebe da radim. Lijangmo se stara za sve. Mada su Ćemo i Fengmo otišli, on ipak dobro izlazi na kraj s poslovima. Ja 276 nisam mnogo potreban. - Zaćutao je na trenutak, a onda je rekao sa poniznošću koju ona zbog nečeg prosto nije mogla da podnese: - Ako ima šta što bih, po vašem mišljenju, trebalo da učinim, ja ću to učiniti. Želeo bih da činim sve što treba. Ona nije imala ništa da kaže. Bila je istina da nije bilo ničeg zbog čega bi on bio potreban. Se-deo je tu, naočit i ljubazan, pun dobre volje i deti-njast - takav da nije imala srca da mu prigovara. Kad su se rastajali, ona je videla sa žalošću da je on opet veseo zato što je razgovarao s njom. Znala je da ga se neće moći osloboditi dokle god bude živa. Putevima njenog tela, on se uvrežio u njenoj duši. Nije bilo dovoljno što ga nikad nije volela. Ljubav nema nikakve veze sa odgovornošću. - Oh, nebesa - povikala je gospa Vu kao da se bori s nekom morom - zar ću se uvek osećati odgovornom za njega? Osećala je kako nemoćno lepršaju dotle širom razvijena krila, na kojima je njena duša kružila prostorima, i kako zajedno s njom, podrhtavajući kao polomljena, tonu u susret zemlji. X Izišavši iz dvorišta gospe Vu, g. Vu je otišao pravo u kuću cveća, uprkos njenim zamerkama. Odlazio je tamo prvo u pratnji g. Kanga, donekle protiv svoje volje, a izvesno protiv svoje savesti. Zatim se uhvatio ukoštac sa obema i izišao kao pobednik iz te borbe. Njegova volja pokorila se tako potpuno, pa se sada unapred radovao svojim nevinim poseta-ma toj kući, a u njegovoj suzbijenoj savesti carovali su pometnja i privremeno ćutanje. Čijumingu nije razumevao. Nije bila tako pametna kao gospa Vu, koju je on obožavao, postojano kao što bi neki sveštenik mogao obožavati božicu Kvanon, kojoj bi u hramu danomice služio. Čiju-ming nije bila ni božica ni žena. Kada bi s njom postupao kao s božicom, ona bi se živa smela od za- 277bune. Pored toga, ona nije sasvim ni bila božica. A kad bi s njom postupao kao sa ženom, osećao je da je to vređa, i onda bi se on sam zbunio i ne bi umeo da produži. Stvari među njima bile su došle dotle da on nije znao kako da postupa s njom i stoga ju je ostavljao na miru. To iskustvo učinilo je da je on više nego ikad obožavao gospu Vu, koja je bila kadra, kao što je on naknadno shvatio, da bude naizmenično božica i žena, ali nikad oboje u isto vreme. Ali, pošto je ona odlučno odbijala da se vrati u stanje žene i bila rešena da ostane božica zanavek i neprekidno, njemu nije ostalo ništa drugo nego da traži neku ženu izvan svoje kuće. Nju je našao u licu jedne male, punačke, večno bučne i nasmejane devojke u Kući božura, koja je gledala na Ulicu slepog lautara. Kuća je bila stara, spolja čajdžinica, a iznutra kockarnica i javna kuća, takođe. Devojke su bile uvek čiste, mlade i vesele. G. Kang ga je uveravao da je tu godinama bio mušterija i da u toj kući nikad nije zatekao devojku koja ne bi ispunjavala ta tri privlačna uslova. Osim toga, u svom poslovanju, njeni vlasnici rukovodili su se očito načelom da je preterana gramzivost rđa-va trgovina. Ako bi neki gost želeo samo da se na-gleda neke devojke pri jelu i piću, njemu se pružala mogućnost da se ne upušta u dalje obaveze. Ako je želeo da ona pravi društvo nekom njegovom gostu, i to je moglo da bude. Moglo bi se čak reći, doista, da se nešto više nije moglo ni poručiti bez izvesnog posebnog dogovora i uglavljivanja, jer je za stolovima uvek bilo po nekoliko

mušterija te vrste koji su manje-više strpljivo čekali na red. Ali se g. Vu bez teškoća ispeo odmah na čelo njihovog spiska, blagodareći svom položaju u gradu, u kom je njegova porodica bila jedna od najuglednijih. Toga dana on je stupio u veselo ukrašeni trem sa držanjem dobro poznatog gosta i bio pozdravljen sa svih strana. Vlasnik je glasno doviknuo svom pomoćniku uobičajeno uputstvo. - Kažite Jasmini da je g. Vu ovde. 278 Kao cenjena mušterija i prijatelj preduzeća, g. Vu se uputio u jednu od unutrašnjih prostorija, gde mu je odmah poslužen čaj, a za nekoliko časaka i laka zakuska koja se sastojala od vina i jedne zde-lice malih valjušaka. On se prihvatio jela, ali nije bio stigao ni do polovine kada je Jasmina stupila u sobu. Posipala je mirisom svoju dugu crnu kosu kada su je zovnuli i tako je ušla sa dva uvojka preko ušiju. Zato što se zvala Jasmina, upotrebljavala je istoimeni miris i toliko se razmetala njime da je on postao neka vrsta njene sopstvenosti, dok su joj kosu obično kitili jedan ili dva cveta od kojih je poticao. Štedro napudrano, lice joj je bilo gotovo potpuno belo, usne veoma crvene, a oči široko otvorene i crne kao trnjinice. Bila je jedra, a usta su joj se uvek smešila. Došla je trčeći na svojim malim stopalima. Ispela se na naslon sedišta, koje je zauzimao g. Vu, i pripila se uz njega, protrljavši nekoliko puta svoj namirisani obraz o njegovo lice. On se pretvarao da je ne primećuje, pa se napućila. - Gladna sam - zacvilela je plačnim glasom uvređena deteta. On je zagrabio kašikom malo čorbe od valjušaka. Ozbiljna lica, počeo je da je hrani, a ona se pri tom naginjala napred poput deteta koje hrane. Tako su udvoje ćuteći ispraznili zdelu, posle čega je on odgurnuo naslonjaču od stola, a ona mu skliznula u krilo. - Šta ste radili danas? - počeo je da se ra-spituie g. Vu. Ona je posmatrala svoje skerletno crvene nokte. - Oh ... čekala na vas, drugo ništa ne radim. - Ne mogu biti ovde ćelo vreme - rekao je g. Vu. - Zauzet sam. Ja sam poslovan čovek. Ja imam svoje radnje, svoje prodavnice na pijacama i tolika imanja. Sve ja to moram da nadgledam. Oni moji ne mogu bez mene ništa da učine. - Vi radite previše - požalila se ona. - Meni se čini da bi vaši sinovi bili dužni da vam pomognu. - Oh, moji sinovi - progunđao je on - oni misle samo na sebe i na svoje porodice. Sada su dvo- 279jica mlađih otišla od kuće, a najstariji... Pa, on se trudi, ali mu ne mogu sve poveriti. Uživao je u težini njenog malog oblog tela koje se naslanjalo na njegovo rame. Voleo je miris jasmina u njenoj kosi. Čak i njen dah je bio namirisan. Setio se pitanja gospe Vu. Da li bi je hteo dovesti u kuću? Kad bi bio inokosan i sam sebi prepušten, to bi izvesno bilo slatko zadovoljstvo, ali ovako, s kućom na vratu, nije mogao pregoreti ni usuditi se da dovede pod krov svojih predaka jednu devojku iz kuće cveća. To je branila sen njegova oca. Kao da mu je pogađala misli, Jasmina se priljubila još čvršće uz njega i obgrlila ga rukom oko vrata. - Volela bih kad bih mogla doći i živeti kod vas - rekla je. - Bila bih veoma dobra. Ne bih uznemiravala nijednu od vaših velikih gospi. Ostajala bih sama ćelo vreme, dokle god vi ne dođete. - Ne, ne - rekao je on užurbano. - Tamo mi ne trebate. Ja volim da iziđem iz kuće i da vas ovde posetim. Kad biste došli u kuću, vi biste naprosto postali njen sastavni deo, a ja ne bih imao kuda da idem za svoje lično zadovoljstvo. Čovek mora ponekad da pripada samo sebi. Ona je imala gotov odgovor na to. Njena stara majka, koja je u mladosti i sama provela niz godina u jednoj kući cveća, naučila ju je kako će se najbolje pobrinuti za sebe. „Budi naložnica, ako možeš", rekla je stara gospa Lotos, „ali, ako to ne uzmogneš, onda gledaj da dođeš do vlastite kuće." - Ne biste li mi mogli kupiti jednu malu kuću, g. Vu? - zapitala je. - Ne bih puštala unutra nijednog muškarca osim vas i čekala bih na vas danju i noću. Onda biste mogli živeti za svoj račun kad god vam se dopadne. G. Vu je već razmatrao tu mogućnost. Njemu se nije dopadalo samopouzdanje s kojim su dovikivali njegovo ime u toj kući cveća kada bi se pojavio na vratima. On je bio, na kraju krajeva, glava doma Vua i veći gospodin od svakoga u redovima gradskog plemstva. 280 Ali je gospa Vu vodila knjigu kućnih rashoda, a kako bi on od nje mogao tražiti tako znatnu svotu kakva bi bila potrebna da bi Jasmini mogao kupiti kuću? - Vidite li, cvetiću moj - rekao je on nežno - majka moga sina je divna žena. Ona vodi kućne račune. - Šta bih joj mogao reći kad bih hteo da kupim kuću za vas? - Zar ne biste mogli prodati komad svoje zemlje, a njoj ne govoriti o tome? - zapitala je Jasmina. Uspravila se na njegovim kolenima i pogledala ga molećivo. Imala je sitan dečji glasić, koji je dirao pravo u srce. - Ja je još nikad nisam prevario - rekao je g. Vu, doveden u nepriliku tim predlogom. - Zar ona zna za mene? - zapitala je začuđeno Jasmina. - Otprilike - odgovorio je g. Vu. - Šta znači otprilike? - pitala je Jasmina.

- To znači donekle. - Kako može znati donekle? - pitala je opet Jasmina. - Ili zna ili ne zna. - Pa onda recimo da zna - odvratio je g. Vu. - Uvek je bolje pretpostavljati da zna nego da ne zna. Jasmina je opet pokušala da slomi njegov otpor. Zarila je glavu u udubljenje između njegova vrata i ramena. - Bojim se da sam u drugom stanju - šapnula je. - Zato i tražim kuću. Ne mogu se ovde poroditi. G. Vu se usplahirio. Skinuo ju je sa kolena i postavio na noge, a ona je stajala tu pred njim, pokrivajući lice rukama. - Slušajte - rekao je strogo - bilo je drugih pre mene. Ma koliko mladi, de-vica niste bili. Ona je skinula ruke sa lica. Njegovo belilo bilo je netaknuto. - Ali moja dada će vam posvedočiti da nije bilo ni jednog otkad ste počeli dolaziti. Ovo je sad u trećem mesecu, a vi ste došli pre toga. Okrenula je glavu u stranu i obrisala oči rubovima svojih rukava. - Ništa za to. - Njen deti- 281njasti glas bio je tužan. - To mi je sudbina. U de-vojaka kao što sam ja ... to se dešava gdekad i protiv njihove volje. Naročito kad stvarno vole jednog čoveka. To je moja greška. Da je ostala uporna, da je zahtevala tvrdoglavo, on bi, možda, i otišao da se više nikad ne vrati. Ali, bio je to čovek meka srca. - Slušajte - rekao je - bila to ili ne moja krivica, vi znate i sami da u takvim slučajevima pomažu izvesne stvari koje se uzimaju za čišćenje. Evo nečega što će vam pomoći. Zavukao je ruku u novčanik, ali ona nije htela da uzme novac koji joj je nudio. Odgurnula je obe-ma ručicama njegovu ruku. - Nemojte, molim vas - rekla je. - Ja ću roditi. Ja hoću da dobijem dete. - Vi to ne smete - ostao je g. Vu pri svome. Glasni uzvici iz trema prekinuli su ih u tom trenutku. - Gospodine Vu, gospodine Vu! - vikao je sopstvenik. Vrata su se naglo otvorila, a g. Vu je ugledao na pragu svog ličnog slugu Peng Era. - Gospodaru, gospodaru! - povikao je Peng Er - zovu vas kući, Druga gospa se obesila o stari nar. - Jaoj, moja mila majko! - promrmljao je g. Vu. Skočio je na noge i odjurio žurnim korakom, ostavljajući bez zbogom Jasminu, koja je stajala nasred sobe i gledala za njim mrgodeći se od ljutine. Poplava zbrke i uzbune u kući izlila se i preko zidina koje su opasivale ćelo imanje i sačekala ga na ulici. Neko je dozvao sveštenike, a oni su lupali u svoje gongove i naricali za izgubljenom dušom ne-srećne naložnice. Utrčao je na otvorenu kapiju, koju niko nije čuvao, i pohitao u dvorište božura. Tu su bili sveštenici, a tu se bila okupila i sva kućna čeljad da leleče i plače i zove po imenu Čijumingu. Progurao se između njih. Ona je ležala usred gomile, na kamenim pločama dvorišta. Gospa Vu je klečala kraj nje i rukom joj pridržavala glavu. Ali je bleda glava naložnice visila gospi preko ruke kao da je potpuno bez života. 282 - Je li mrtva? - viknuo je g. Vu. - Ne daje nikakve znake života - odvratila je gospa Vu. - Poslala sam po stranog sveštenika. Kad su toliki drugi ionako ovde, zašto ne bi bio i on? Brat Andre se pojavio toga istog trena. Gomila se razdvojila pred njim kao more pred vetrom. Ostali sveštenici nisu mogli ni reci da progovore od ljubomore. U samom sedištu toga zanemelog kruga brat Andre je pao na kolena i Čijumingi žabo u ruku iglu, koju je zadržao u njenom mesu. - Ne pitam vas šta činite - rekla je gospa Vu. - Znam da je mudro ma šta to bilo. - To je nadražljivo sredstvo - rekao je brat Andre. - Ali je možda prekasno i za to. - Sklonio je iglu tako brzo da niko nije ni primetio taj pokret, osim gospodina i gospe Vu. Ali nije bilo prekasno. Naložnici su zadrhtale usne. Dok su oni posmatrali njeno lice, zatreptali su joj takođe i kapci na očima. - Ah, živa je. I dete je živo onda. - Ali zašto se obesila? - uzviknuo je g. Vu. - Ne pitajmo dok nam sama ne bude mogla kazati - odvratila je gospa Vu. - Ali saopštite sve-štenicima da joj se duša povratila. Nagradite ih dobro, oče mojih sinova. Neka misle da su imali uspeha, pa će otići, a mi ćemo biti na miru. G. Vu je poslušao njen savet. Pozvao je sveštenike i odveo ih u spoljno dvorište. Kraj naložnice su ostale žene iz porodice, starije rođake, da bi hvalile sveštenika, a Meng, Rulen i Linaj da bi tiho posmatrale lice Čijuminge, mada su toliko vremena živele s njom u istoj kući. Pripadala je njihovom naraštaju, a ipak je bila povezana sa starijima, pa nisu mogle da budu slobodne u dodiru s njom, i tako su je postepeno zaboravile. Ali se tim postupkom približila njihovom krugu. Bila je nesrećna, nije htela da pripada starijima. Pobudila je pažnju tih mladih ženskih srca. U Men-ginom srcu ta se pažnja mešala sa sažaljenjem, u Linaj inom sa radoznalošću, a u Ruleninom sa pobunom. Svaka na svoj način, one su sve čvrsto resile 283da upoznaju Čijumingu i dokuče zašto je ono učinila. Ali ni za jedno od tih osećanja nije bilo vremena, jer se jasno pokazalo, čim je Čijuming došla sebi, da će se njeno dete roditi prevremeno. Nju je valjalo preneti u postelju, a nekog poslati po babicu, ne časeći ni časa.

To je bilo učinjeno, a brat Andre se spremao da ode, kada je najednom progovorila Čijuming. - Videh li ja to stranog sveštenika? - izustila je šapatom. - On se sprema da pođe - rekla je gospa Vu. Stajala je kraj odra plodnosti dok su sluškinje opremale Čijumingu za porođaj. - Recite mu da dođe ovamo ... samo na trenutak - zamolila je Čijuming. Gospa Vu se začudila. Ona nije znala da Čijuming poznaje visokog tuđinca. Ali, pošto je mlada žena bila tako blizu smrti, nije se usuđivala da joj uskrati ispunjenje njene želje. Otišla je lično i zaustavila brata Andrea u času kada je on već bio krenuo ka izlazu. - Ona hoće da vas vidi - rekla je. - Uđite na trenutak. I tako se brat Andre okrenuo i pognuo glavu da bi mogao ući na niska vrata koja su vodila u sobu gde je Čijuming ležala na ogromnoj postelji. G. Vu je ostao napolju. Skamenio se sav najednom u dubokoj smućenosti. U kakvu je nezgodu uvukao ćelu porodicu! Bio je ubeđen da se Čijuming obesila zbog Jasmine. Na svoj tihi način pregorela je svoj život da bi osudila njegovo neverstvo. Kad se brat Andre nagnuo nad uzglavlje, Čijuming je progovorila, ali tako slabim glasom da je nije mogao čuti. Onda se prignuo još više i čuo ove reci: - Ako se rodi devojčica, uzmite je vi ako umrem ... To je samo nahoče. - Otkud bi u kući moglo da se rodi nahoče? - zapitao je on blago. - Ali i ja sam nahoče - rekla je ona - i tako će i ona biti dete nahočeta. 284 Na to je sklopila oči i predala se bolovima. On je otišao ozbiljna lica i nikom nije kazao šta mu je rekla, a njen glas je bio tako slab da niko drugi nije čuo njene reci. U pozno doba te iste noći, Čijuming je rodila žensko dete, jedno stvorenje tako sitno i slabačko da ga je gospa Vu uzela i uvila u pamuk i stavila u nedra da bi ga održala u životu. Onda je brzo otišla u svoje odaje prepuštajući Čijumingu primalji i Jingi, i u svojoj sobi položila dete u postelju, gde je legla kraj njega da bi ga grejala. Tada je ušla jedna sluškinja da vidi treba li joj štogod. - Zagrejte nekoliko crepova i donesite ih ovamo - rekla je gospa Vu. - Ovo je dete pupoljak koji samo velika nega može da otvori. - Oh, gospodarice - rekla je žena - zašto je ne bismo pustili da umre? To je samo žensko, i to slabunjavo, koje će, i ako odraste, večito ostati bo-lešljiv stvor, na teretu sebi i drugima u kući? - Činite što vam kažem - rekla je gospa Vu. Žena se udaljila mrmljajući, a gospa Vu je pogledala majušno stvorenje. Još je disalo. Dva dana docnije, brat Andre je pričao gospi Vu o čudnoj molbi mlade naložnice. Dete nije umrlo. Nije moglo da sisa jer se prerano rodilo, ali je progutalo nekoliko kapi majčinog mleka koje su mu kašičicom polagano šalili u usta. Čijuming je imala mleka, mada od slabosti nije mogla ni da govori. Nije se odazvala čak ni kada joj je gospa Vu kazala da je dete živo. - Dete svakako nije nahoče - rekla je dostojanstveno gospa Vu bratu Andreu. - Ono se rodilo u našoj kući. - Znao sam da ćete vi to kazati - odgovorio je on - a ja vam, opet, kažem da ste u pravu. Ali zašto ona mlada majka govori da je ono nahoče? - Ona je to bila dok nije ovamo došla - odgovorila je gospa Vu. Oklevala je jedan trenutak, a onda je čudeći se samoj sebi stala da priča bratu Andreu nešto o čemu mu nikad nije govorila, kako je ona bila ta koja je u kuću dovela Čijumingu. 285Brat Andre je slušao oborenih očiju, držeći svoje velike ruke sklopljene na kolenima. Nikad nije mogla videti te ruke a da se ne pita zašto su tako ogrubele i žuljevite. Sada je to uputila glasno: - Zašto su vam ruke tako žuljevite? On je bio naviknut na njene nagle prelaze sa predmeta na predmet. - Zato što obrađujem zemlju da bih ishranio onu decu - rekao je on. Njegove ruke nisu se micale pod njenim nepokretnim pogledom. Ona je nastavila svoju priču, očiju uprtih u njegove ruke. - Pošto ste sveštenik, ja pretpostavljam da vi ne možete razumeti ni muškarca ni ženu - rekla je ona kada je završila svoju priču. - Zato što sam sveštenik, ja mogu da razumem i čoveka i ženu - rekao je on. - Onda mi recite gde sam pogrešila u onome što sam učinila. - Podigla je pogled sa njegovih ruku, uprla ga u njegovo lice i pitala se zašto je kraj tolikih ljudi na svetu izabrala baš njega da mu otvori ćelo svoje srce - stranca rođena u nekoj zemlji preko mora, čije vode i vetrove ona nikad neće upoznati. A on joj je odgovorio: - Vi niste uzeli u obzir da čovek nije samo od mesa i da čak i takav čovek kao što je vaš muž treba da živi u slozi sa bogom. Vi ste prezirno postupili s njim. - Ja? - uzviknula je ona. - Ali ja sam mislila samo na njegovo dobro i na njegovu sreću. - Vi ste mislili samo kako ćete mu napuniti želudac i prostreti mekanu postelju - rekao je brat Andre prosto. - Što je još gore od toga, vi ste mu kupili mladu ženu kao što biste kupili oku svinjetine. Ali je jedna žena, ma koja žena, više nego to, i to važi, treba da znate, za sve žene. Triput ste se ogrešili teško. U tome je vaša krivica. - Krivica? - ponovila je ona.

- Prezreli ste svog muža, u srcu ste gajili prezir prema svojoj sestri, jer vam je svaka žena kao 286 sestra rođena, i gledali u sebi nešto jedinstveno i uzvišeno nad svim ženama. To su gresi koji su poremetili spokojstvo vašeg doma. I ne znajući zašto, vaši sinovi su bili nespokojni i njihove žene nezadovoljne i niko nije bio srećan, uprkos svemu što ste snovali. Šta vam je bila svrha, gospođo? Suočivši se s tim jasnim i spokojnim pogledom, ona je uzdrhtala. - Samo da budem slobodna - promucala je slabim glasom. - Mislila sam, da bih mogla biti slobodna. - Šta razumete pod slobodom? - pitao je on. - Veoma malo - rekla je ona skrušeno. -¦ Naprosto da budem gospodar svoje ličnosti i svoga vremena. - Vi mnogo tražite za sebe lično - odgovorio je on. - Vi tražite sve. Osećala se bliže suzama nego ikad u nizu mnogih godina. On je razbio spokojstvo u srži njenog bića, njeno osećanje sopstvene besprekornosti. Bila je obuzeta strahom. Ako u toj kući ni ona sama, na koju su se oslanjali tako dugo, nije bila u pravu, šta će se onda dogoditi sa svima njima. - Šta da činim? - zapitala je slabim glasom. - Zaboravite svoje ja - rekao je on. - Ali ja sam godinama, oduvek - pravdala se ona - tako brižljivo vršila svoju dužnost. - Uvek sa mišlju na sopstvenu slobodu - rekao je on. Ona to nije mogla poreći. Sedela je nepomično, ruku skrštenih na bisernosivom satenu svoje haljine. - Uputite me - rekla je najzad. - Umesto na svoju slobodu, mislite na to kako biste mogli osloboditi druge - rekao je on blagim glasom. Ona je podigla glavu. - Od sebe - rekao je, blago još uvek. Ona nikad nije bila pobožna žena i pogledala ga je stoga s izvesnom sumnjom u očima. - Je li vi to propovedate pouke kojima vas uči vaša strana vera? Ako je tako, znajte da ih ja ne mogu razumeti. 287- Ja ne propovedam nikakvu stranu veru - rekao je on. - Hoćete li, možda, da budem kaluđerica? - uzviknula je ona. - Ništa ja neću da vi budete - odgovorio je on spokojno. Uspravio se u svoj svojoj ogromnoj visini, na-smešio se na nju po svom običaju i udaljio bez zbogom. Taj odlazak bez oproštaja, koji bi joj izgledao grub u onom drugom svetu kome je nekad isključivo pripadala, sada je naprosto davao gospi Vu utisak da nema nikakva prekida između trenutaka koje su proveli zajedno i sledećeg, kada će se opet sresti, ma kada to bilo. Sedela je neko vreme ne mičući se. Prodirući kroz drvene rešetke na prozorima, sunčani zraci su na svim pločama poda ocrtavali njihov izduženi, ali još uvek pravilni obrazac, poput neke čipke satkane od svetlosti i senke koja je ležala nepomično kao prikovana. Vazduh je bio miran i svež, ali soba nije bila hladna. Uz unutrašnji zid, na sredini između dva ugla, stajao je preko puta stola veliki mangal, iz čijeg su ražarenog ugljevlja, zapretanog pepelom, izbijali bezbojni zraci topline od kojih je treperio vazduh iznad njega. Ništa, razmišljala je, nije bilo lako kao što je ona pretpostavljala. Sloboda nije bila stvar koja bi se dala snovati i dokonati voljom i veštinom. Ugledala je slobodu nadomak ruke, kao breskvu na nekoj niskoj grani u svom vrtu. Ona je bila ta koja je odgajila voćku i dograbila njen plod kada je rodila, ali je videla da je zelen i opor. Uzdahnula je i čula onda plač navorođenčeta u susednoj sobi, i otišavši tamo, uzela ga je u naručje. Donela ga je u sobu gde je bila i sela uz mangal. Neko osećanje ugodnosti - da li od toplote ili od živog oslonca njenih ruku - moralo je prostrujati deč-jim telom, jer je prestalo da plače i ležalo mirno gledajući u lice gospi Vu. „Ne volim ovo dete", mislila je gospa Vu. „Možda nikad nisam ni volela nikoje dete. Možda u tom i 288 jeste moja nevolja što nikad nisam bila kadra da volim ikoga." Ali je ličilo na nju da je bez ljubavi pažljivo držala dete na rukama i zatim, kada je naišla Jinga i uzela ga, nadgledala je dok se namirilo i obradovala čak što je slatko jelo. Posmatrajući to, rekla je Jingi: - Vrati mi dete da ga odnesem majci. Ovo zrnce od ženice živeće, znaj, i neće dati svojoj majci da se otrgne od života. Tako je časak docnije po suncu prenela u naručju dete do svog starog dvorišta, u odaju gde je Čiju-ming ležala na velikoj postelji, čije su zavese još bile ukrašene znamenjima plodnosti. Čijuming je ležala sklopljenih očiju i stisnutih usana. Lice joj je bilo samrtnički bledo. Ruke su joj ležale na svilenom jorganu, otvorene i nepomično opružene. Mnogo su se bile promenile te ruke. Za ciglih nekoliko meseci. Bile su grube i snažne od rada kada je došla, a sada su bile tanke i bele. - Donela sam vam vaše detence - rekla je blago gospa Vu. - Dobro se najelo, pa je sada dovoljno snažno da bi moglo ležati na vašoj ruci. Kada se Čijuming nije ni makla na te reci, gospa Vu joj je podigla ruku i obgrlila njome dete pošto ga je položila kraj nje, a zatim ga pokrila. Ruka Čijuminge priljubila se čvršće oko odojčeta. Otvorila je oči. - Morate mi oprostiti što vam se nisam sinom odužila - rekla je ponizno.

- Zar ja ne znam da kćeri jednako kao i sinovi dolaze sa nebesa? - odgovorila je gospa Vu. - Pored toga, u naše dane dobre su i kćeri, takođe. Onda se setila šta je kazao brat Andre i brzo produžila: -> Ne smete osećati da imate neke dužnosti prema meni. Ništa vi meni ne dugujete. Čijuming je izgledala iznenađena time. - Ali zašto sam onda ovde? - zapitala je. Gospa Vu je sela na ivicu kreveta. - Meni je kazano da sam vam nanela veliku nepravdu, sestro moja. Istina je da sam vas dovela ovamo kao što bih mogla kupiti oku svinjetine. Kako sam se mogla usuditi da se ponašam tako prema jednom ljudskom 19 Paviljon žena 289biću? Sada vidim da ni jednog časa nisam pomislila na vašu dušu. Šta bih mogla učiniti da ispravim svoju krivicu prema vama? Izgovorila je te reci bez podizanja i spuštanja svoga ljupkog glasa. Na licu naložnice ukazao se izraz dubokog straha. - Ali kuda bih, jadna, mogla da idem? - promucala je. Gospa Vu je videla da je Čijuming uopšte nije razumela, nego je mislila da joj kazuje uljudno, kao što običavaju da čine bogataši i mogućnici ovog sveta, da je nekorisna i nepotrebna. - Ne želim ja da vi odete odavde - rekla je gospa Vu. - Ja kažem samo da sam vam nanela nepravdu. Da biste bolje videli šta mislim, dozvolite mi da vas nešto zapitam. Kad biste mogli postupiti po svojoj volji, kad ne bi bilo nikoga o kome treba voditi računa, šta biste učinili sa sobom? - Kako bi moglo ne biti nikoga na koga bi se trebalo obazirati? - zapitala je Čijuming u nedoumici. - Tu je naš gospodar i tu ste vi. A kraj vas dvoje poštovanih i uvaženih, tu je i ćela porodica. - Zašto ste molili stranog sveštenika da uzme vaše dete ako umrete? - zapitala je gospa Vu. - Nisam htela da vam dodijavam sa ženskim detetom - rekla je Čijuming. - Zašto ste pokušali da umrete pre suđenog dana? - zapitala je opet gospa Vu. - Zato što mi je Jinga rekla da mi se na stasu vidi da ću žensko roditi, pa sam odonda u duši bila rešena da odemo obe zajedno, kako nikom ne bismo zadavale nikakve muke. - Smrt može isto tako da zadaje muke kao i život - rekla je gospa Vu. - Moja ne - odgovorila je bezazleno Čijuming - jer ja nemam nikakve vrednosti ni za koga. Na to gospa Vu nije umela da odgovori. Ustala je, osećajući se potpuno bespomoćna u tom času. - Okanite se takvih misli - uzviknula je. - Kad biste umrli, vaspitanje ovog deteta bilo bi velika muka, a 290 vi znate da ja nikad nisam bila od onih koji misle da se žensko može pustiti da umre. - Vi ste dobri - rekla je Čijuming i opet sklopila oči. Suze su joj navirale ispod spuštenih trepavica. Gospa Vu ih je videla, ali je videla takođe da se ruka Čijuminge veoma čvrsto obavila oko deteta, pa se udaljila, smatrajući to za dobar znak. Prelazeći preko dvorišta, srela je g. Vua, koji je upravo dolazio sa ulice. Našli su se neočekivano licem u lice, a ona je odmah primetila da je on čas pre činio nešto što ona ne bi odobrila, jer mu se lice zacrvenelo, a po čelu su mu izbile sitne graške znoja. - Majko mojih sinova! - uzviknuo je. - Maločas sam svratila kod vas da vidim našu drugu gospu - rekla je ona ljubazno. - Moramo razmisliti o njenom slučaju. Pokušala je da umre zato što se plašila da će dete biti žensko i da će njih dve biti na teretu u kući. - Kakva glupost! - uzviknuo je on. - Kao da smo mi neki prost svet, koji bi vodio računa da li su u kući jedna usta više ili manje! - Vratiću se nazad s vama - rekla je gospa Vu. - Vaša mudrost mi je potrebna. - Vratili su se zajedno i ušli u prostranu četvorougaonu sobu, gde su proveli tolike časove svog zajedničkog života. Do njih je bila spavaća soba gde je ležala Čijuming, sa svojim detetom na ruci, ali nije bilo nikakve opasnosti da bi neko mogao čuti njihov razgovor. Visoko nad njihovim glavama, izukrštan gredama, dizao se sumračni prostor koji ih je delio od krova i gutao svaki ljudski glas. - Sada, kad već imamo u kući ženu, koja je ipak živo ljudsko stvorenje - rekla je gospa Vu - šta da učinimo sa njenim životom i sa onim koji je ona donela na svet? Govorim vam ovo jer vidim da vam se ne dopada. Ali je ovde. Doista, moram vas moliti da mi oprostite. G. Vu se osećao neugodno. Obukao je toga jutra krznom postavljen ogrtač, a dan je ispao topliji od 19* 291jutra. Osim toga, vrućina bi ga lako spopadala, čak i zimi. - Stid me je što sam ja, posle tolikog vašeg staranja za mene... - zaustio je mucajući. - Da, ona je dobra, bez sumnje. Ali znate kako je. Dobrota je odlična stvar kod jedne žene. Ali... - Bila sam veoma sebična - rekla je ona jednostavno. Sedela je kao i obično, ruku sklopljenih u krilu. Nije gledala u njega. Umesto toga, upirala je zamišljen pogled u senku na podu. Bile su to senke zimskog bambusa, koji je rastao s obe strane suncem obasjanih vrata i čije je strelasto lišće igralo na vetru. Mislila je na brata

Andrea i shvatila je najednom šta je hteo da kaže. Slobodna neće moći da bude dokle god se potpuno ne posveti drugima, a to može učiniti samo ako preuzme na sebe stvar koju je najviše mrzela. - Vidim da sam pogrešila - rekla je, ne dižući oči. - Neka sve bude onako kao što vi želite. Otpremićemo Čijumingu odavde, ako hoćete. A ja ću se vratiti ovamo. Zaboravićemo, vi i ja, ove po-slednje mesece. Čekala je na radosni uzvik kojim će on, mislila je, pozdraviti njenu ponudu, ali on nije došao. Kada je ćutanje postalo neprijatno, ona je podigla oči i videla da mu znoj curi sa zajapurena lica. Nasmejao se od muke kada je primetio da ga posmatra i otkopčao okovratnik plahovitim pokretom, da bi odmah zatim izvukao svilenu maramicu, kojom je stao da briše oznojeno lice. - Da sam znao - jeknuo je - da sam mogao sanjati... Nju je nešto ledeno stezalo oko srca. On je više nije hteo. Bilo je, dakle, istina ono što je čula. Sam je našao neku drugu. - Pričajte mi o njoj - rekla je blago. Zastajkujući i mucajući, prekidajući se u reci nekoliko puta da bi se zbunjeno nasmejao smehom koji je ličio na stenjanje, on joj je rekao da se pita ne bi li trebalo smestiti Jasminu u zasebnu kuću. 292 - Neću da dodajem još jednu tolikim brigama koje imate pod ovim krovom - rekao je. Ona je otvorila malo šire svoje duguljaste i ljupke oči. - Zar bi vaša sreća mogla povećati moje brige? - zapitala je svojim najsrebrnastijim glasom. - Pustite je da dođe ovamo i živi pod našim krovom. Zašto bi vam dom bio pocepan nadvoje? On se digao, prišao joj i uzeo je za ruku. Ležala je na njegovom mesnatom dlanu, sveza i meka. - Vi ste dobra žena - rekao je svečano. - Nije dato svakom čoveku da ima što hoće i da istovremeno živi u miru pod rođenim krovom. Ona se nasmešila i izmakla svoju ruku. Ali, dugo pošto su se rastali, čudila se duboko studenoj jezi koja joj je maločas sledila srce u jeku zadovoljstva kojim je bila prožeta. Da li će ona izabrati ženu koja će zauzeti njeno mesto ili će on sebi da izabere drugu ženu - to su bile dve sasvim različite stvari. Snebivala se iznenađeno nad zamršenim klupkom koje život ume da načini od odnosa između čoveka i žene. Mislila je da je potpuno slobodna - da je ništa više ne veže za njega - zato što ga više nije volela. Ali, otkud je bila slobodna ako se mogla osetiti uvređena u svom ponosu kada je saznala da se ugasila i njegova ljubav prema njoj. Brat Andre je imao pravo. Mislila je samo na sebe, uvek i samo na sebe. * * * - Kako bih samo mogla od sebe da se oslobodim? - zapitala je brata Andrea. - Mislite samo na druge - odvratio je on. - Znači li to da uvek moram popuštati drugima? - zapitala je ona. - Ako bi nepopuštanje značilo da mislite na sebe, onda morate da popustite - rekao je on. - Otac moga sina hoće da dovede još jednu ženu u kuću - rekla je ona. - Treba li i pred tim da priklonim glavu? 293- Vaš je greh bio ono što je dovelo ovamo onu prvu ženu - rekao je on. Na to se rasrdila na sebi svojstven način. U srcu joj je buknula srdžba čiji se časoviti plamen zapalio jetko, kao kad iskra padne na dva-tri zrnca baruta. - Sad opet govorite kao sveštenik - rekla je zajedljivo. - Vi ne možete razumeti šta znači za jednu ženu kada je protiv svoje volje prinuđena da se telom podaje jednom čoveku iz godine u godinu. - Osećala je u sebi čudnu želju da ga zarazi čemerom svoga jada i svoje gorčine i produžila, ne štedeći ga ni od čega. - Vi ne znate šta to znači predavati svoje osetljivo telo u grube ruke, gledati tuđu pohotu kako se raspaljuje, i osećati studen koja obuzima rođenu krv i meso - osećati srce kako se grči od gađenja i dušu koja se previja kao crv od gnušanja, pa ipak bivati prinuđena na zagrljaj, podavati se tuđoj nasladi, za ljubav mira u kući. Izraz spokojne čistote na njegovom licu ostao je nepromenjen. - Ima mnogo načina da se telo prinese na žrtvu, duše radi - rekao je. Ona je uzdahnula. - Treba li da dozvolimo onoj drugoj ženi da dođe ovamo? - Nije li bolje da bude pod vašim krovom sa vašim pristankom nego pod drugim bez njega? - odvratio je on. - Nikad ne bih mogla pomisliti da će mi jedan strani sveštenik dati takav savet - rekla je ona opet zajedljivo. Otvorila je knjigu bez daljeg razgovora i stala da proučava jevrejske psalme pod njegovim rukovodstvom. Dok su tako trenuci promicali tiho jedan za drugim, ona je bivala sve dublje ganuta prikrivenim smislom koji je u njima postepeno sagledala. Tu je ljudsko srce, osećala je, vapilo za nečim što bi moglo da obožava. A šta je obožavanje negoli uzda-nje i nada da život i smrt imaju smisla zato što ih je nebo snovalo i stvorilo? - Je li naše nebo vaš bog i je li vaš bog što je naše nebo? - zapitala ga je. 294 - Oni su jedno te isto - odgovorio je on. - Ali mala sestra Šija rekla mi je da nisu - otpovrnula je ona. - Ona nam je uvek govorila da verujemo u jednog istinskog boga, a ne u naše nebo. Ona je tvrdila da to nije jedno isto.

- U svakom hramu ima po nekoliko budala - rekao je on blagim glasom. - Postoji samo jedan istinski bog. On ima mnogo imena. - Je li onda ma gde na Zemaljskoj kugli, na ma kojim obalama, oni koji veruju ma u kog boga ve-ruju u tog jednog? - I tako su braća - rekao je on, slažući se s njenim recima. - A ako ja ne verujem ni u koga? - zapitala je ona svojeglavo. - Bog je strpljiv - rekao je on. - Bog čeka. Ne postoji li večnost? Ona je osetila neku čudnu toplinu koja je strujala kroz njega i kroz nju. Ali nije počinjala, niti se završavala u njoj. Činilo joj se da je njih dvoje samo prenose, s jednog kraja zemlje na drugi. - Nebo je strpljivo - ponovila je ona. - Nebo čeka. Rastali su se s tim recima. Brat Andre je uvezao svoje knjige u oveštalu crnu maramu i stavio ih pod ruku. Ona je stajala na vratima biblioteke i posmatrala ga dok je prelazio preko dvorišta. Njegova golema prilika počinjala je da se guri, kao da mu je proseda glava bila teret koji je pritiskao njegova Široka ramena. Ili je to, rekla je samoj sebi, bilo možda stoga što je sve više išao sa očima uprtim pravo u stazu pred sobom. Retko bi kad dizao glavu da vidi šta je ležalo na kraju puta. Okrenula se i vratila u biblioteku kao što je običavala da čini posle tih časova učenja i razgovora. Sedela bi katkad čitav sat da bi joj se urezale u pamet stvari o kojima joj je govorio brat Andre, da bi opet pročitala ono što su zajedno čitali, razgledala slike koje bi joj ostavio, razmišljala o recima koje bi joj rekao. 295Ali je toga dana sedela nepun sat kad su se za-orili glasovi čija je jeka dopirala iz spoljnih dvorišta. Digla je glavu i oslušnula. Ma šta to bilo, pomislila je, Jinga će doći i kazati šta je. Ali joj ta pomisao čestito nije ni sinula u pameti kada je već ugledala Jingu kako trkom ulazi u njeno dvorište. Ječala je i plakala, zarila glavu u kecelju i nastavila da se trese od plača. Gospa Vu je skočila na noge. Knjiga, koju je držala u rukama, pala je na pod. Mora da se dogodilo neko veliko zlo. Pomislila je na Lijangma, svog najstarijeg sina. Ali je on toga jutra bio otišao od kuće kao i obično. Pomislila je na g. Vua. Ali je Jinga toga trena kročila preko praga. Opet je kece-Ijom pokrila lice i zavapila: - Avaj, strani sve-štenik! - Šta je s njim? - zapitala je gospa Vu oštro. - Maločas je otišao odavde. - Premlatili su ga na ulici - jeknula je Jinga. - Lobanja mu je skroz razmrskana. - Premlatili ga? - ponovila je gospa Vu, glasom koji je ličio na nejasno treperenje daleka odjeka. - Da, oni mladići - produžila je jecajući Jinga. - Zelena družina ... zlotvori jedni! Pljačkali su menjačevu radnju, a sveštenik video menjača kako plače i nebo proklinje, pa zastao da bi ga spasao, a mladići su u tom izišli napolje, pa i njega izudarali po glavi. Gospa Vu je malo šta znala o zelenoj družini. Jedva je ikad i čula za nju. Ali je znala da su to bili mladi probisveti koji su tumarali carskim drumovima i krstarili gradskim ulicama. „Otkup zelenoj družini", bio je jedan od redovnih troškova obele-ženih u računima upravitelja njihovog imanja. - A gde je brat Andre? - uzviknula je ona. - Odnesen je svojoj kući i leži u postelji. Ali ovde je vratar koji kaže da vas on zove - rekla je Jinga. - Moram poći - rekla je gospa Vu. - Pridr-žite mi ogrtač. 296 - Naručiću nosača - uzviknula je Jinga. - Ne, za to nema vremena - rekla je gospa Vu. - Uzeću rikšu na kapiji. Nekoliko časova docnije, ćela je kuća znala da je gospa Vu prvi put u svom životu otišla u stranu kuću - u dom tuđinskog sveštenika. Sedela je uspravno u rikši i rekla trkaču koji joj je okretao leđa: - Platiću vam dvostruko, ako udvostručite uobičajenu brzinu. - Platite trostruko, pa ću biti triput brži - doviknuo joj je on preko ramena. Daleko iza nje Jinga se vozila u drugoj rikši, mada gospa Vu - jednom u životu - nije mislila šta će ljudi reći na ono što čini. Samo jedna misao vrtela joj se u glavi - da mora nekako stići do njegova uzglavlja dovoljno brzo da bi mu još jednom mogla čuti glas i da bi joj on mogao pokazati put koji bi sledila do kraja života. Sa tom mišlju je iskočila pred prostu, neoboje-nu drvenu kapiju, i ušla ne obazirući se ni na šta i ni na koga. Dočekala ju je jedna stara žena, koja je plakala. - Gde je naš stariji brat? - zapitala je. Starica se okrenula i odvela je u nisku kuću od cigala, kroz otvorena vrata, preko dvorišta - punog dece koja su se bila okupila u gomilu i jecala, do jedne sobe. Tu je ležao brat Andre, na uzanom krevetu od bambusa. Oko njega su stajali odrpanci sa ulice, ljudi i žene. Razmakli su se pred gospom Vu da bi mogla prići njegovoj postelji, a on je otvorio oči kao da je osetio njeno prisustvo. Glava mu je bila povezana nadvoje-natroje belim ubrusom od gruba platna, ispod koga mu je niz obraz tekla krv natapajući jastuk pod njegovom glavom. - Evo me - rekla je. - Recite mi šta treba da činim.

Nije mogao da progovori nekoliko trenutaka. Nekoliko dugih trenutaka. Umirao je. Ona je mogla da sagleda prazninu u dnu njegovih crnih očiju, a zatim je tu ugledala čudan i dalek sjaj. Da li je to 297bio odblesak njegove volje koja se prikupljala po-slednjim silama? Upro je u nju ukočen pogled, dok su mu se usne rastvarale, a grudi nadimale udišući duboko. - Nahranite moje jaganjce - rekao je razgo-vetno. Onda je videla dolazak smrti. Dah je stao, kapci još jednom ustreptali, volja se ugasila. Njegovo veliko telo streslo se, a ruke raskrilile i nemoćno pale tako da su se obesile niz obe strane kreveta i lupile 0 hladni popločani pod. Ona se prignula da bi prihvatila i podigla njegovu desnu ruku, a jedan od onih odrpanaca prišao je i digao sa zemlje njegovu levu ruku, i tako su se oboje našli jedno prema drugom, stojeći i držeći te dve ruke. Preko lesa, ona je pogledala u oči nepoznatom čoveku. Bio je očito ni-ko i ništa, sluga i prosjak. Pogledao je u nju bojažljivo i nežno spustio ruku brata Andrea na njegove smirene grudi, a ona je desnu preko nje položila. Deca su došla u sobu trčeći i sjatila se oko kreveta koji je sada bio mrtvački odar, sva plačući i uglas dozivajući: - Oče ... oče! - Videla je da su to sve ženska deca ispod petnaest godina i da su starija nosila mlađu koja još nisu umela da hodaju. Naslanjala su se na brata Andrea i milovala mu bradu, dohvatala skutove svojih haljinica i brisala mu krv sa lica, jednako plačući i gorko jecajući. - Ko ste vi? - upitala je spokojnim glasom, koji se i njoj samoj učinio nekako čudan i stran. - Mi smo njegova jagnjad - zagrajale su uglas devo j čiče. - Ali zalutala - rekao je odrpanac. - Malu je uzimao sa one ledine ispod gradskog zida, gde se svaki čas po koje dete nađe napušteno. A velika su odbegle robinjice. Prihvatio je svako na koje bi naišao. Ona je osećala potrebu da se isplače u samoći 1 nad sobom zato što joj je on umro. Ali deca su se pripijala uz njegovo mrtvo telo, a ruke su im se savijale oko njega, grleći ga kao da bi ga ogrejale. 298 - Oh, njemu je zima - jecala je jedna mala devojčica. Na obrazima su joj se sijale suze. Prislonila je njegovu ruku uz svoj vlažni obraz. - Ruka mu je tako hladna. Gospa Vu je stajala nepomično usred te čudne porodice. Onda joj je palo na um da još ne zna sve što se dogodilo. - Ko ga je doveo do kreveta? - zapitala je muklim glasom. Odrpanac se kucnuo po prsima. - Ja. Video sam kad je pao. Na ulici se sve živo bilo poplašilo. Zeleni razbojnici pobegli su kad su videli da umire. Menjač je zatvorio kapke na radnji i ušao u svoju kuću. Ali ja sam samo prosjak. Čega bih se bojao? Taj strani sveštenik često bi mi udelio koju paru, naročito zimi. Gdekad me noću i kući dovodio, pa bih ovde i prenoćio. A i hranu mi je davao. - Vi ste ga preneli ovamo! - rekla je ona. - Ja i ova braća prosjaci - rekao je on. Ona je videla oko sebe pet do šest ljudi u krpama. - Prevelik je da bi ga mogli nositi jedan ili dvojica. Spustila je pogled na mirno lice brata Andrea. Došla je nadajući se nekolikim recima koje bi bile samo njoj upućene. A on je umesto toga rekao: - Nahranite moju jagnjad. - Decu koju je usvojio. Bila su još uvek tu, oko njega, sva do jednoga, ali opet napuštena. Preletela ih je pogledom i susrela se s njihovim očima, koje su se jedne za drugim u nju upirale. Devojčice su je posmatrale sa nagonskom pro-nicljivošću dece, prenoseći svoje nade sa nemog lika brata Andrea na njenu nepokretnu, ali živu priliku. - Šta da učinim za vas? - rekla je neodlučno. - Gospođo, šta vam je kazao naš otac da činite? - zapitala je zabrinuto jedna mršava mala devojčica. Držala je na ruci bucmasto veselo detence. Na to pitanje moglo se odgovoriti samo istinom. Gospa Vu je tako i učinila. - Rekao je da vas hranim - rekla je. 299Deca su se zgledala. Mršava devojčica prebacila je dete na drugu ruku. - Imate li dovoljno hrane za sve nas? - zapitala je ozbiljno. - Imam - rekla je gospa Vu. Stajala je i dalje, gledajući u tu žensku decu. - Nas ima dvadeset - progovorila je opet ona mršava devojčica. Meni je petnaest godina... kako bi koja navršila šesnaestu, on se pobrinuo za njenu budućnost. - Pobrinuo za budućnost? Kako to? - zapitala je gospa Vu. - Kad napune šesnaest godina, on im nađe muževe i udomi ih - rekla je starica koja se u međuvremenu vratila u sobu. Govorile su kao da je još uvek živa ona golema nema prilika koja je ležala na postelji. Gospa Vu je pogledala brata Andrea. Oči su mu zatvorene, a ruke skrštene na grudima. - Odlazite iz ove sobe! - rekla je oporo. - Svi do jednog! Ostavite ga na miru. Izišli su poslušno, prosjaci, deca i starica. Samo je ona ostala. Ukrućena, na vratima je stajala Jinga. - Idite odavde - rekla je gospa Vu.

- Ja ću stajati pred vratima - odgovorila je Jinga. Gospa Vu je zatvorila vrata. Njeni postupci iza-zvaće ogovaranje. Zašto bi jedna gospođa želela da ostane nasamo s jednim stranim sveštenikom, makar on bio i mrtav? Ali ona nije hajala za to. Za nju on više nije bio ni stranac ni sveštenik. Od svih bića koja je srela, on je bio jedino koje je obožavala. Od starog gospodara mnogo je naučila, bez sumnje. Ali se stari gospodar bojao mnogih stvari. Brat Andre se nije bojao nikoga i ničega. Nije se plašio ni života ni smrti. Dok je bio živ, ona o njemu nikad nije mislila kao što žene misle o muškarcima, ali ga je sada, posle njegove smrti, gledala kao muškarca koji leži mrtav. U mladosti je to morao biti izvanredno lep čovek. Njegovo gorostasno telo koje je ležalo ispruženo pred njom imalo je srazmere veličanstve- 300 nosti. Smrt je ozarila nekom prozračnom čistotom njegovu bledu kožu. Poznala ga je najednom, tek u tom posmrtnom času. - Vi ste onaj koga volim! - rekla je šapatom, u bolnom iznenađenju. Ali, poznavši ga tako i prihvativši ga, osetila je odmah zatim kako se iz korena preobražava ćelo njeno biće. Mada se nije ni s mesta makla, krv je potekla njenim žilama brzo i šumno, kao olujna bujica, paleći joj srce svojom vrelinom. Ćelo njeno telo bridelo je i treperilo pod udarcima tog nevidljivog i nečujnog vihora. Ali mozak je bio jasan, a ceo njen lik odisao je novom lakoćom i snagom. Digla je glavu i obazirala se po sobi. Njena četiri zida još su stajala oko nje, ali se ona osećala slobodna kao da je ništa više ne deli od najdaljih zrenika. Slobdna i netaknuta u svojoj novoj potpunosti. Kao sneg celac. Na svom odru, njegovo telo je ležalo kao što je ležalo otkad je umro, ali je ona, gledajući ga sada, znala da je on sam pobegao iz svoje tamnice. Bila je nevernica do dna duše. Godinama nije ulazila ni u kakav hram niti palila tamjan pred nekim bogom. Njen otac je očistio njenu dušu od sujeverja svojstvenog ženama, a stari gospodar dovršio je njegovo delo. Nije verovao u tom trenu u jednog nevidljivog boga. Pa ipak, znala je izvesno da onaj koga je poznala u smrti nije prestao da postoji. - Andre - zovnula ga je po imenu tiho i raz-govetno, i nikada ga više neće zvati bratom. - Vi živite u meni. Trudiću se svim silama da sačuvam vaš život. U času kada je izustila te reci, mir je preplavio njeno biće. Bio je tako dubok, prožimao ju je takvim spokojstvom, ispunjavao tolikim blaženstvom, da je prvi put u životu pojmila da nikad pre nije znala šta je to mir. U toj goloj sobi, stojeći nepokretna pred njegovom napuštenom ljuskom, saznavala je šta je to sreća. Ali ta sreća nije bila zanos. Bila je snaga čije se delovanje već začinjalo u njenom duhu i u njenom telu. Bilo je izvesnih stvari koje je morala učiniti 301i koje su joj najednom postale savršeno jasne. Njegovo mrtvo telo mora biti pokopano, ali ne u prisustvu sveštenika niti uz molitve. Ono malo stvari koje je posedovao treba podeliti, i to ona lično treba da učini. A onda će jednostavno produžiti da čini ono što je on činio, ma šta to bilo. Izišla je mirno iz te sobe i prešla u drugu gde su je čekali Jinga i ona stara žena, prosjaci i deca. Sela je na jednu od nekoliko drvenih stolica koje su se nalazile u toj prostoriji. - Da vidimo sada šta ćemo sa njegovom sahranom - rekla je. - Je li ostavio ikakva uputstva? Svi su se zagledali. Deca su bila preplašena i nisu ništa kazala. Starica je jecala i brisala oči kece-ljom. - Njemu umiranje nije bilo ni na kraj pameti - uzviknula je - a ni mi nismo pomišljali na takvu stvar kao što je njegova smrt. - Je li igde imao srodnika? - zapitala je gospa Vu. - Ako jeste, ja pretpostavljam da bi njima trebalo poslati njegovo telo. Za kakve srodnike niko nije znao. On je naprosto došao ovamo pre bogzna koliko godina i više nije odlazio odavde. - Je li dobijao pisma? - zapitala je gospa Vu. - I kad jeste, nije ih čitao - rekla je starica. - Ostavljao ih je da leže okolo neotvorena, a ja bi ih uzimala posle nekog vremena i ušivala u donove dečjih cipelica. - A zar on nikad nije pisao? - produžila je gospa Vu. - Nikada - rekla je starica. - A vi, znate li nešto? - zapitala je prosjaka - nije li nekad vama štogod govorio? - Nikad ni o kome svom - odvratio je prosjak koji je po nečemu izgledao kao neki predvodnik te ćutljive družine. - Govorili smo samo o ljudima u gradu i okolnim selima, kojima bi bila nužna kakva pomoć. Gospa Vu je razmišljala o tim oskudnim obave-štenjima. Andre je pripadao samo njoj. Nije bilo nikog drugog ko bi na njega polagao neko pravo. Ona 302 će mu kupiti mrtvački kovčeg, prost i crn. Što se tiče groblja, pokopaće ga u svojoj zemlji. Pomislila je na jedno svoje omiljeno mesto, na padini jednog brega, koji su u polukrugu opasivala neka od njenih pirinčanih polja. Tu

je rasla jedna od onih smreka lepezasta lista i žuta ploda koju u njenom kraju zovu džingko, staro neko drvo u čijem se hladu odmarala uvek kad bi izlazila na to imanje da nadzire proletnju setvu. Digla se. - Otići ću danas po podne i narediti da mu se tamo iskopa grob. Dok se dizala sa svog mesta, deca i starica po-smatrali su je zabrinuto, a ona je shvatila zašto se brinu. Što će biti s njima, mislili su svi. A o čemu bi drugom mogli da misle? - Da li ova kuća njemu pripada - rekla je obazirući se po goloj sobi. Starica je zatresla glavom. - Ovo je iznajmljena kuća - rekla je - dobili smo je veoma jevtino zato što je ukleta. Zbog lasica koje su se ovde odne-kuda nakotile i koje su, kao što znate, zlim dusima stan, pa tako niko neće da živi pod njenim krovom. Ali su se njega zli dusi bojali, te smo mi ovde živele bez svake opasnosti i uz veoma mali trošak. - On nema nikakva imanja? - zapitala je ona. - Ništa izuzev dve preobuke. Jednu je nosio dok bih ja drugu prala. Ima, doduše, još nekoliko knjiga i onaj svoj krst. Jednom je imao i veoma lep kip prikovan na drveni krst, i bio ga je obesio na zid, u svojoj sobi iznad kreveta. Ali je jedne noći pao i slomio se, a on drugog nikad nije ni dobio. Imao je još jedne brojanice, ali se jedno od dece igralo njima, pa se nit prekinula, a on ih više nikad nije nanizao. Neka zrna su se nekud otkotrljala i izgubila, a on je onda kazao da mu više i ne trebaju. Dok je starica govorila, pogled gospe Vu lutao je po sobi. - Šta je u onoj crnoj kutiji? - pitala je, upirući kažiprst u crno sanduče neviđena oblika, čija joj namena nije bila jasna. 303Starica je pogledala na tu stranu. - To je čarobna kutija sa glasovima - rekla je. - Glasove bi slušao po noći. Gospa Vu se setila da joj je pričao o tome. Prišla je kutiji i prislonila uvo uz njeno drvo, ali nije ništa čula. - Ona ne govori ni s kim drugim - objasnila je stara žena. - Ah, onda ćemo je pokopati s njim - rekla je gospa Vu. - Ima još jedna stvar koja je bila njegova svojina, a i ona je takođe neka čarolija - rekla je starica oklevajući. - Rekao nam je da je nikad ne diramo. - Gde je? - zapitala je gospa Vu. Starica se podvukla pod krevet i izvukla odatle dugačku drvenu kutiju, koju je odmah otklopila. Unutra je ležala sprava koja je ličila na frulu. - Prislanjao bi je na desno oko kad god bi noć bivala vedra i gledao tako u nebo - rekla je. Gospa Vu je shvatila odmah da je to bilo oruđe pomoću koga je posmatrao zvezde. - To ću poneti - resila je glasno. - A sada mi donesite njegove knjige - rekla je - a njegove haljine i krst neka mu se u grob polože. Što se tiče ove kuće, ona će biti vraćena sopstveniku. Recite mu umesto mene da su zli duhovi isterani i da je sada od zla očišćena. Može je opet izdati za dobre pare. Sva su se deca bila sjatila oko starice i slušala bez daha te reci, ćuteći i u strahu. Njihovog doma više nije bilo. Ostala su bez igde ičega. Gospa Vu ih je gledala smešeći se. Sa nežnošću kakvu dotle nikad nije iskusila, pogađala je na šta su mislila. - Što se vas tiče, svih vas, a i vas takođe, stara sestro, vi ćete doći u moju kuću i tu ćete živeti. Dečica su duboko odahnula, gotovo u jedan mah. Bila su van opasnosti. Prihvatila su svoj novi osigurani život sa lakoćom i poverenjem detinjstva i odmah živnula. 304 ¦- Kad, kad? - počela su da zagore. - Trebalo bi, ja mislim, da ostanete do sutra ovde kraj njega - rekla je ona. - Onda ćemo svi zajedno otići na grob. Ali se ovamo nećemo vraćati. Odvešću vas svojoj kući. - Srce zlatno - jecala je starica - srce naše predobro i zlatno! On će znati za to, budite sigurni da će znati! Gospa Vu se nasmešila ne odgovarajući ništa na to. - Imate li dosta pirinča za njihove obroke? - zapitala je. - Deca će jesti ovde još danas i sutra ujutro. Na ručku će biti kod mene. - U kući je vazda bilo hrane za jedan dan, dok je on bio živ - rekla je jecajući starica. - Hrane uvek imamo bar za jedan dan. - Onda ću opet navratiti tek sutra - rekla je gospa Vu. Pustila je decu da se tiskaju uz nju jedan trenutak, znajući dobro da su bila navikla da se sjate i šćućure uz njega i osećaju njegovo telesno prisustvo, pa da im stoga treba ista živa okrepa i umirenje i s njene strane. Zatim je rekla blagim glasom: - Do viđenja, male moje, do sutra - i napustila kuću gde je njegovo telo ležalo mrtvo, i izišla na ulicu, novo, drugo stvorenje, različito u svemu od žene kakva je bila kada je ušla unutra. Vratila se u svoje dvorište i sedela dugo sama. Sama sa svojom izmenjenom ličnošću. Pomirila se s Andreovom smrću. Da je ostao živ, jednom bi sigurno došao trenutak kada bi ona otkrila da ga voli. A tada bi pred njom bila samo dva izlaza između kojih bi mogla da bira. Morala bi ili iznalaziti izgovore zbog čega više nikad ne može da ga vidi, ili mu se podati svom svojom dušom, kazujući mu svoju ljubav. A znala je da bi taj drugi izlaz bio istovremeno i njihov rastanak.

Satima je sedela budna i sama te noći, ne dozvoljavajući Jingi da uđe i položi je u postelju. Nije htela da leži u postelji. Htela je da sedi, živa, bodra, samotna, prebirući od dna pa do vrha ceo prostrani svet svog novog saznanja. Volela je jednog 20 Paviljon žena 305čoveka, stranog i tuđeg, čoveka koji nijedanput nije ni ruke ispružio da se dotakne njene, čiji se dodir ne bi dao ni zamisliti. Nasmešila se u tami posle dužeg vremena. Kuća oko nje bila je mračna i tiha, ali je kraj nje gorela sveca, a srce pod grlom govorilo glasno. - Da sam vam pružila ruku - rekla je - biste li sa strahom ustuknuli ispred nje? Ali je znala da se Andre nije plašio nikoga. Bio je tu, istina, onaj njegov bog. A bogovi čoveka su neprijatelji žene, pomislila je gospa Vu. Osetila je ljubomoru prvi put u životu. - Mi nemamo vlastitih bogova - rekla je u sebi. Ali za žene su istiniti bogovi nemogući. Razmišljala je o ženama iz svoga kruga, koje su se oda-vale pobožnosti i molile bogovima. Mala sestra Šija nije prestajala da govori o svom bogu. Ali mala sestra Šija nije ni imala ničeg drugog o čemu bi govorila, ni muža, ni dece, ni prijatelja, ni porodice. Po-begla je od te praznine i krenula u poteru za nečim što bi je ispunilo i našla sebi boga. Ne, za ženu je jedini istinski ispit da li će, sve imajući, poput nekih muškaraca sve i odbaciti, i poći da traži i naći boga. U ćelom svom životu od svih koje je najbolje poznavala ili ikad dobro znala, nijedna nije uistinu tražila boga. To jest nijedna poput Andrea u času kada je kao mlad čovek ostavio ženu koju je voleo, i prezreo bogatstvo koje je mogao imati i slavu koju je mogao steći svojom učenošću, i posvetio bogu sav svoj život. Bezglasna povorka njenih snova zaustavila se za trenutak pri pomisli na ženu koju je Andre voleo u mladosti i onda odbacio jer je samoću voleo više. Mora da je bila mlada i lepa takođe. Osetila je opet ljubomoru, ne zato što je Andre voleo tu ženu, nego zato što je ta neznana i davno zaboravljena žena mogla da ga gleda dok je bio mlad a još ne sve-štenik. „Volela bih da sam ga videla dok je bio mlad ... mlad gorostas", pomislila je gospa Vu. Sedela je sa- 306 vršeno mirna, u mukloj tišini, sa rukama sklopljenim jednom preko druge, a na njenim prstima svet-lucao je mekani sjaj njenog prstenja. Da, jedan pogled na Andrea, dok je bio mlad, mogao je svakako biti velika radost za jednu ženu. Bio je naočit i u srednjim godinama, a u mladosti je po uzrastu i obličju morao biti lep kao mladi bog. Onda joj je bilo žao žene koju je on odbacio. Sada je, bez sumnje, bila udata i mnogu decu je imala možda, jer žena ne umire zato što jedan čovek raskine s njom, ali je negde u dubini srca još mislila na Andrea, sa ljubav-lju ili sa mržnjom. Ako je to bila žena sitničava srca, onda ga je mrzela, a ako je, naprotiv, bila široka srca, nije ga osuđivala i još ga je volela. Ili, možda, ipak nije više mislila na njega. Možda je bila umorna naprosto i davno se prošla svakog ose-ćanja kao što to mogu žene koje se neštedimice troše i srcem i telom. Slabost je žene da su joj srce i telo nerazlučno spojeni, poput potke i osnove, pa kad se telo daje nemilice, i srce se lagano iskrza, izu-zev ako u njemu nema ljubavi, onakve ljubavi kakvu je ona prema Andreu osećala. Smrću je oslobođena tereta koji bi mogao postati njegovo telo. Da je ostao živ, oboje bi, možda, izgubili duše u zamkama ploti. Začudila se osetivši u tom času da joj je ćelom snagom prostrujala topla i silovita bujica vrele krvi koja je iznenada zapevala u njenim žilama. „Ipak sam žena uprkos svemu", pomislila je podsmevajući se pomalo samoj sebi. I sama pomisao na Andreovo snažno telo bila je dovoljna da onako obogati ćelo njeno biće. Kako li je tek bio opasan po mir kada je kao čovek od krvi i mesa stajao pred njom! Nagonski je osetila zahvalnost prema onim razbojnicima iz zelene družine, koji su uklonili takvu opasnost sa njenog puta. Ah, primetivši kroz vrata kako je prekrasna mesečina obasjavala njene or-hijede, pod bambusima u dvorištu, pokajala se zbog te misli. Bilo je svirepo radovati se što su Andreu oči bile zanavek skopljene. „Ne radujem se ja što ste vi mrtvi", objašnjavala mu je, „nego što smo oboje pošteđeni od jedne 20* 307velike nesreće i tako možemo da sačuvamo svoju veliku radost. Vi, bez sumnje, znate da vas volim." Izgovarajući šapatom te reci, osećala je duboko da bi je on razumeo. Ništa manje ne bi joj ni moglo dati tako neposredno osećanje potpunog blaženstva i vedrine. Znala je da bi Andreu skrnavljenje njegovog svešteničkog čina nanelo isto toliko bola koliko bi njoj zadalo gaženje njenih dužnosti prema porodici. Propovedali bi jedno drugom nužnost odricanja, ali bi se to moglo ostvariti samo pod uslovom da se njih dvoje nikad više ne sastanu. Ovako nije bilo potrebno nikakvo odricanje. Misliti o njemu mogla je koliko bi joj srce zaželelo - i bez opas-nosti. „Ali, naravno, ja sam se promenila", mislila je. Sedela je još uvek nepokretna tela, ali pitajući se u čemu se promenila. To, doista, još nije znala. Mo-raće da otkriva sama sebe. Srce joj je bilo izmenje-no. „Sebi samoj sam tuđa sada", mislila je, iznenađeno donekle. „Ne znam kako ću se ponašati niti kako ću se osećati." Ostala je nepomična u istom stavu ceo jedan čas posle tog otkrića. „Ne znam ni po čemu kako ću se ponašati", pomislila je opet. „Vrela moga bića su drukčija. Neću više živeti po propisima dužnosti, nego po zakonima ljubavi." Tako je pomoću ljubavi otkrila samu sebe.

Osetila je opet onu čudnu toplinu, čija je plima prožimala ćelo njeno biće, ispunjavajući je vedrim i smirenim zadovoljstvom. Pomisao na spravu za gledanje zvezda došla joj je na um baš u tom času. Bila je naredila da je donesu kući kada je kretala iz njegovog doma, da bi stigla zajedno s njom, i sada je bila u biblioteci. Otišla je po nju i izvadila je iz kutije naprežući se, jer je bila teška, i postavila je na nogare koji su se mogli sklopiti i rasklopiti i koje je takođe našla u kutiji. Onda je pred vratima pokušala da kroz nju po-smatra nebo. Očekivala je da će istog časa videti obličja zvezda i golemi lik meseca na putanji kojom je hodio 308 te noći. Ali, na svoje razočaranje, mada je noć bila vedra, nije videla ništa. Prevrtala je spravu u rukama, upravljala je čas u jednom, čas u drugom pravcu, pokušavajući da otkrije njenu tajnu, ali uzalud. Nebo je za nju ostalo zatvoreno. Uzdahnula je i sklonila spravu na njeno mesto. Taj komad gvožđa i stakla zahtevao je od nje znanje koje nije imala. „Ovo pripada samo njemu", pomislila je. „Pokopaću ga s njim, zajedno sa kutijom iz koje govore glasovi noći." S tom odlukom je legla u postelju i usnula. * * * Strancu je priređena takva sahrana kakvu nisu pamtili u tom drevnom gradu. Gospa Vu nije mogla dozvoliti da liči na neki porodični pogreb. Ali mu je ukazala čast kao ukopu učitelja jednog od svojih sinova. Deca su bila odevena u belo platno bez obruba. Prosjaci koji su preneli brata Andrea kući zahte-vali su da i njima daju belu odeću žalosti. Žalost gospe Vu nije bila obeležena nikakvim spoljnim znakom. U međuvremenu, pošto je prethodno malo porazmislila o tom koraku, ona se raspitala da li bi o strančevoj smrti trebalo obavestiti ostale malobrojne tuđince u gradu. Mala sestra Šija, da, trebalo bi joj javiti možda, a i stranom lekaru svakako. Gospa Vu nije još nikad bila videla tog stranog lekara i nije želela da ga vidi ni u toj prilici. Slušala je da lekari iz tuđine idu uvek sa noževima u rukama, spremni da seku čim se neko razboli. Gde-kad bi se pokazali vesti u rezanju otoka i izraslina, ali su im bolesnici često umirali pod nožem, a puta i načina da se od stranca lekara traži naknada za pretrpljeni jad i nevolju nije uopšte bilo, kao što se moglo učiniti i postići ako bi koji domaći vidar ubio ljudsko stvorenje umesto da ga izleći. Iz toga 309razloga, ljudi u gradu retko su se obraćali stranom lekaru, izuzev kad bi smrt već bila sigurna. Poslala je po jednom sluzi poruku onoj nekolicini stranaca u gradu, a on se vratio govoreći kako su mu rekli da je brat Andre za njih tuđinac, jer nije njihove vere, i da neće doći. Pored svega toga, pogreb je protekao onako kako je smislila gospa Vu. Nije obavljen sledećeg dana, kao što je ona prvobitno nameravala, zato što se dovoljno velik kovčeg nije mogao naći, pa se moralo čekati dok se ne sadelje naročiti, za tog pokojnika iz tuđe zemlje. Radeći danju i noću, tesar mrtvačkih sanduka uspeo je da ga načini za dve noći i jedan dan. Povorka je krenula u rano jutro, pre nego što je oži-veo promet u gradu. Na čelu povorke, u svojoj nosiljci, bila je gospa Vu, a ostali su išli pešice iza nje i Andrea u njegovom kovčegu. Ona je lično nadzirala polaganje njegovog velikog tela u kovčeg. Dok su nadničari dizali Andrea da bi ga zatim položili u kovčeg, ona je stajala kraj njih i svojom rukom, pre nego što su oni zakovali poklopac, sme-stila unutar kutiju sa glasovima i spravu za gledanje zvezda. Bila je opet prenela spravu u njegovu kuću da bi mogla biti zakopana zajedno sa njim. Stajala je tako mirno i bez glasa, ne odlažući ni pokretom ni rečju uglavljivanje teškog poklopca. Gledala ga je kako leži, neizmenjena i spokojna lika kao da spava, podavala se nad njegovim telom svojoj bezizglednoj čežnji i ništa nije govorila, a onda se poklopac spustio i ona ga više nije videla. Nije ni plakala. Zašto bi se odavala svojim plačem? Slušala je zakivanje klinaca u drvo i videla kako se uže vezuje za dugačke motke. Morali su naj-miti dvadeset ljudi za prenos tog gorostasnog kovčega, te su ga nadničari preneli kroz ulice i gradsku kapiju do onog brega na zapadnoj strani grada, a odatle je ona predvodila povorku idući ispred pokojnika, a ostali su je sledili, dok tako nisu stigli do drveta džingko, gde je zemlja na padini bila spremna da primi njegovo upokojeno telo. 310 Niko nije govorio dok su kovčeg spuštali u raku koja je već bila iskopana. Deca su plakala, a starica lelekala, ali je gospa Vu stajala nepomično ćuteći, dok je zemlja, gruda za grudom, zatrpavala grob i dok se, zatim, načinila humka. U jedan mah, srce joj se steglo u grč čije su kandže bile hladne i tvrde kao gvožđe, jer je pomislila da ga nikad više neće videti - izuzev u svom sećanju, gde će zanavek živeti. Kad je sve bilo svršeno, povorka se vratila u grad. Gospa Vu je opet išla ispred ostalih. Decu je odvela svojoj kući, te od toga dana više nisu bila beskućnici. XI

Sledećeg jutra, prelećući pogledom s predmeta na predmet po sobi u kojoj je provela toliko časova, ona je znala, naravno, da je svet tačno isti onakav kao i svakog drugog jutra. Umesto da se probudila sa umorom u telu i duši i potajnom čežnjom da ne započinje još jedan dan, osećala je u sebi nov polet, pun radosne preduzimljivosti. Ta nova, neoprobana snaga navirala je iz vrela koga u njoj ranije nije bilo. Ono što je prema mužu u mladosti osećala, bilo je svakako neka vrsta ljubavi. Bilo je nemoguće ne voleti g. Vua dok je bio mlad. Bio je i suviše naočit, i suviše zdrav, i suviše dobroćudan da ne bi probudio čežnju krvi i stekao njenu naklonost, koju je on samo delom izazvao. Ali ta ljubav nije imala nikakve veze s njom samom. Bila je isto tako nagonska kao odraz nekog mišića. Srce uistinu nije ništa više do stožer mišića u sredini tela. Ona je to znala. Jednom je posmatrala svog starog deda kada je uzeo u ruke još živo srce mrtvog tigra. Bilo je to u vreme kada se još verovalo da čo-vek koji pojede tigrovo srce dobija njegovu snagu. Videla je u sećanju taj prizor isto tako jasno kao da se toga časa odigrao pred njenim očima. Bila je tada 311devojčica od osam do devet godina. Brđani sa njihovih imanja uhvatili su tigra u stupicu. Režao je kada su ga uneli u dvorište, svega upetljanog u mreže od konopaca. Bio je vetrovit, sunčan dan. Ukućani su svi istrčali da bi videli ulovljenu zver. Bila je golema i išarana prugama u boji starog zlata. Kada ih je ugledala, razjapila je širom svoje crvene ralje i siknula im u susret kao neka velika mačka, u bezizglednoj mržnji. Žene su vrisnule, a ona je stajala bez glasa, zagledana ukočenim pogledom u dva divlja, žuta oka. Kao da je osetio njenu moć nad sobom, tigar je zatvorio ralje, zureći u njenu de trnju priliku. Kao obnevidela, ona je koraknula napred i već bila načinila jedan korak kada se začuo povik njenog deda. Jedan od brđanina skočio je na zver i zario joj bodež pravo u srce. Sečivo je škripnulo parajući krzno, a zver je posrnula i sručila se na-zatke. Brđanin je digao iščupano srce, ćelo i još ustreptalo, i pružio ga dedu, držeći ga u visini njegovih očiju. Ali, ono što je sada osećala prema Andreu nije imalo nikakve veze sa lupanjem nekog ustreptalog srca. Tiha i snažna, ta je ljubav bila kao sunčana svetlost u podne. Ona je ogrevala i krepila, prožimajući do najtananijih niti njeno biće. Bilo je dovoljno da njeni postupci izviru iz topline i svetlosti tog unutrašnjeg sunca, pa da bude dobro i pravo sve što bi učinila. Ljubav je pronicala njen mozak kao što je prožimala njeno telo. Andre nije bio mrtav. On je bio živ i bio je s njom zato što ga je volela. Uzdržanost njenog tela bila je i prošla. Bila je nepotrebna. Ona, koja je celog veka bila nevernica do srži u kostima, koja se podsmevala sveštenicima i licemernim igrama čuvida po hramovima, koja je toliko puta upirala oči u nebo ne nalazeći traga nikakvom božanstvu u njegovoj lepoti i sjaju, kojoj su dusi prirode bili samo detinjasta maštanja, ona je sada bila sigurna da je Andre živ i s njom. „Volela sam ga dok je prolazio ovim dvorištima, odlazeći i dolazeći, ali to nisam znala", mislila je. 312 „Morala sam da vidim mrtvo njegovo telo da bih saznala kako ga volim." A onda se pitala, jer je bila žena, da li je i on nju voleo. I, našavši se pred tim pitanjem da li joj je ljubav bila uzvraćena, prvi put se osetila usamljena. „Kako bi to ikada mogla znati kad ne mogu da čujem njegov glas", mislila je. Okrenula je glavu ka dvorištu i žalila za batom njegovih koraka niz kaldrmu, koraka kojih više neće biti. Ali je onda, sluk-teći i ne čujući ništa doli cvrkut ptičica po bambusima, ugledala kako se polako na tamnoj zavesi njenog pamćenja ocrtava njegovo odskora zemljom zatrpano lice. Njegove oči, njegov bradati lik na-smešenih usana, podsmešljiva oštroumnost, koja je bila uobičajeni izraz njegovog lica, pojavili su se tako živo pred njenom uzdrhtalom dušom da je svojim osmehom uzvratila njegov. Glasa mu nije mogla čuti, ali je najednom bila sigurna da je i Andre uistinu nju voleo. Voleo je, mada iza zidina svog svešteničkog čina, koje su ga držale rastavljena od nje dok je bio u životu. Sada više nije bio sveštenik, a zidovi su iščezli. Nije bilo nikakva razloga da ga ne dozove ma u kom trenutku, nikakva razloga da on ne prekorači prag njene duše i ne čekajući na poziv. Njegovo telo bilo je mrtvo, ali je njeno postalo sredstvo kojim je mogao da protiče njihov zajednički život. Pomislila je da bi sada mogla imati novu mudrost kakvu sama nikad nije imala. „Kako sam bila glupa", razmišljala je, upirući oči u plave zavese na krevetu. „Koliko li su samo zbunjeni onim što sam učinila svi ti ljudi i žene po mojoj kući!" A šta je to učinila? Pokušala je sa bezobzirnom sebičnošću da se povuče u samoću i oslobodi tako svih veza koje su je s njima spajale. Htela je da budu srećni, svaki na svoj način, ali niti je htela da se uznemirava i brine kako bi ih usrećila, niti je bila u stanju da im kaže kako da budu srećni. Pružila im je hranu i odeću, održavala stegu i red, 313pa ipak je vladala zbrka u celoj kući i sve išlo naopako i niko nije bio srećan. Srdila se na njih zato što nisu bili srećni. Sada je videla koliko je to bilo ludo. U tom času, Jinga je ušla u sobu za izrazom Ijutitog nezadovoljstva na licu. - Zar se jutros ne mislite dizati iz postelje, milostiva gospođo? - zapitala je. Glas joj je bio svadljiv. - Dan je kišovit - rekla je gospa Vu smeše-ći se. - Otkuda znate, milostiva? - pitala je Jinga kiselo. - Niste čak odgrnuli ni svoje zavese. - Znam po vašem glasu - odvratila je gospa Vu - a oblaka ima, uostalom, i na vašem licu.

- Nisam nikad mogla ni pomisliti da ću morati da gledam jednu uličnu devojku u našoj kući - ot-povrnula je Jinga - niti da će sinovi ove kuće lutati po belom svetu, dok ovde, povrh svega, valja hraniti jednu odbačenu naložnicu. - Jasmina je dakle došla? - rekla je gospa Vu. - Eno je u zadnjem dvorištu. Čeka - odvratila je Jinga. Užurbala se spremajući toaletni sto svoje gospodarice, ali je produžila svoju priču. - Pitali su me šta da čine s njom. Ja ne znam šta bih s njom učinila. - Pri tom je ljutito naprćila donju usnu. - Devojka kaže da je očekuju. Kazala sam joj da je ja nisam očekivala. Gospa Vu je ustala iz kreveta. Njena mala i uzana stopala našla su se začas u njenim cvećem izvezenim papučicama. - Je li došla sama? - zapitala je. - Jedna krezava stara žena došla je s njom, ali je brže-bolje nekud odlutala. Oh, ostala je nama na vratu, to je sigurno - rekla je Jinga veoma kiselo. Gospa Vu nije više govorila. Okupala se ćuteći, a zatim je svoju haljinu od srebrnosivog brokata obukla preko rublja od meke bele svile. Jinga joj je pažljivo počešljala kosu, a donja usna bila joj je pri tom i dalje zlovoljno naprćena. 314 - Donesite mi doručak - zapovedila je gospa Vu. Sela je za sto nekoliko trenutaka docnije i slatko doručkovala. Osećala je neku novu glad čak i za jelom, što joj se činilo zabavno i pomalo smešno. Zar joj nisu pričali da ljubav preseca volju za jelom? Zatim se setila da to čini samo ljubav koja ne nailazi na odziv. ,,A mene Andre voli", pomislila je pobedonosno. Nije prošlo ni po sata, a ona se već digla iza stola i spremila da pođe u zadnje dvorište da vidi devojku Jasminu. - Zar je neću dovesti ovamo, milostiva gospođo? - zapitala je Jinga. - Uobraziće se ako vi izi-đete pred nju. - Ne - rekla je gospa - ja ću otići do nje. - Sada je želela da što manje ljudi dolazi u njeno dvorište. „Neka niko ne uznemirava duh moga Andrea, kome je to stan", mislila je u sebi. Onda je, hodeći dalje svojim putem, osetila kako joj stopala staju kao ukopana na mramornom pragu Me-sečeve kapije, kao da ih je neko rukama stegao i za kamen prikovao. Došla joj je na um nova misao. „Ali Andre nije nikada ni pred kim zatvarao svoju dušu", pomislila je. „On bi prišao toj devojci otvoreno i bez ustručavanja da bi izvideo šta bi mogao učiniti za nju. Njegov duh, koji je ovde, biće mi na pomoći." Obratila se Jingi, govoreći: - Možete je i ovamo dovesti, naposletku - rekla je. I tako je ona opet sela, a Jinga se udaljila. Svaki slučajni prolaznik, koji bi kroz kapiju pogledao unutra, mogao bi je videti kako sedi, nepomično, poput vitkog srebrnog kipa, pognute glave i sa osmehom na svom bledom licu, koje je imalo boju badema. Ali niko nije prošao tuda, nego se Jinga vratila za nekoliko trenutaka, hodeći ispred mlade devojke omanjeg rasta, rumene i jedre. Gospa Vu je podigla oči i ugledala Jasminu. Bila je svesna istog časa da je to jedna od žena prema kojima je nagonski osećala najveću odvratnost, snažno i priprosto stvorenje od ovoga sveta, sirovo 315i strasno. Odvratila je oči od nje i osetila kako joj je duša posrnula na pragu između jučerašnjih snova i stvarnosti toga jutra. Njena osetljiva put naježila se do kosti. Onda je osetila kako nevidljivo prisustvo An-drea utišava i gasi jetko plamsanje njene pobune i njenog gađenja. Tu je opet bilo njegovo lice, tamno na svetloj zavesi njenog pamćenja. Upirući oči u njegov lik, počela je da ispituje devojku blagim, nežnim glasom. Jinga je odmakla nekoliko koraka i zastala, slušajući i zureći u njih dve. To uopšte nije bio uobičajeni glas gospe Vu, srebrn i jasan. U njemu nije bilo nikakve tvrdoće. Pa ipak to nije bio glas kojim je gospa Vu obično govorila sa decom. Taj glas je bio nešto novo. - Recite mi zašto hoćete ovamo da dođete i živite - zapitala je gospa Vu. Jasmina je pogledala u kamenje pod svojim nogama. Volela bi da je obukla svoj plavi kaputić i čakšire od pamučne tkanine namesto odeće od zelene svile koju je imala na sebi. - Hoću da se smestim pre nego što se dete rodi - odvratila je. - Zar će biti i dete? - zapitala je gospa Vu. Jasmina je digla glavu da bi je pogledala u lice, ali je odmah zbunjeno oborila oči. - Da! - rekla je glasno. - Nema tu ništa od deteta - odvratila je gospa Vu. Jasmina je opet digla glavu i otvorila usta kao da će se pobuniti protiv te uvrede, piljeći u oči gospi Vu. Njihov pogled je bio ukočen, a u zenicama je blistalo prodirno svetio. Ali su joj odmah zatim suze grunule na oči. - Deteta, dakle, neće biti - rekla je gospa Vu. - Milostiva gospođo, mi nismo dužni da je izdržavamo! - povikala je Jinga. Gospa Vu je podigla svoju duguljastu ruku. - To ja treba da resim - rekla je. - Odlazite odavde, Jinga, molim vas. - Zar da vas ostavim s tim mućkom? - zapitala je Jinga. - Stanite tu ispred Mesečeve kapije - rekla je gospa Vu. Čekala je dok Jinga nije otišla, a onda je pokretom ruke ponudila devojci da sedne na jednu baštensku stolicu od porculana. Jasmina je sela trljajući oči člancima obeju šaka i gutajući suze. Gospa Vu je počela da govori.

- Slušajte - rekla je Jasmini - krupna je i ozbiljna stvar ući u kuću jednog čoveka, naročito kad je oko njega mnogobrojna i časna porodica kao što je naša. Vi možete doći ovamo i razoriti svaku sreću pod ovim krovom. A možete opet isto tako ući unutra i povećati svaku sreću svojim prisustvom. Sve to zavisi od ciljeva i namera koje se uistinu kriju u vašem srcu. Ako dolazite zbog pirinča i krova nad glavom, molim vas da mi to kažete. Ja ću vam oboje obećati i osigurati. To možete dobiti i besplatno, bez potrebe da ih ovde kupujete svojim telom. Jasmina je pogledala lukavo u gospu Vu. - Ko to igde daje ženi išta ni za šta? - zapitala je. Gospa Vu se sama sebi čudila. Da se to dogodilo pre mesec dana, ona bi prezirala grubost te de-vojke. A sada ju je naprosto razumela. - Vi niste nikad imali besplatno ni stan ni hranu - promrmljala je. - Vama je teško meni ve-rovati. - Ja ne verujem nikome - rekla je. Izvukla je iz nedara jarko crvenu maramu od svile. Jedan njen kraj bio je pričvršćen za jedno dugme, a drugi je uvrnula oko svojih prsta. - Dakle, vi zbilja dolazite ovamo da biste našli neko utočište? - rekla je gospa Vu. Jasmina je zatresla glavom. - Nisam to htela da kažem - izjavila je. Podigla je svoje debele očne kapke, a u njenim okruglim crnim očima zasijao se lukav pogled. - Utočište su mi obećavali i drugi ljudi. 317- Ali ipak ima nešto zbog čega ste ovamo došli - ostala je gospa Vu pri svome. - Je li zbog časti da pripadnete našoj porodici, mada biste živeli u dvorištu iza kuće? Plamena rumen liznula je najednom uz devoj-čine obraze, tako da se crvenilo njenog lica jasno videlo kroz debeli sloj belila kojim je bilo prekriveno. - Dopada mi se moj čile ... - promrmljala je na šatrovačkom jeziku svoje ulice. Gospa Vu je znala da ona govori o g. Vuu, ali je nije osuđivala. „To se istina iskrada iz devojčinog srca", mislila je, „gola istina. Gola kao od majke rođena." - On je mnogo stariji od vas, dete moje - rekla je gospa Vu. - Ja volim stare ljude - rekla je devojka drhteći. - Zašto drhtite? - zapitala je gospa Vu. - Nemate zašta da drhtite preda mnom. - Nisam još nikad srela čoveka koji bi bio tako plemenit - rekla je devojka preplašeno. - On je veoma plemenit. - Plemenit? Šta mislite pod tim? - zapitala je gospa Vu. Ona nikad ne bi kazala za g. Vua da je plemenit. Plahovit, nestrpljiv, samovoljan, glup, dobroćudan pokatkad, sebičan uvek - sve su to bile reci koje su mu dolikovale, ali plemenit - to ne. - Mislim ... plemenit - rekla je Jasmina. Podigla je ruku. - Vidite, ova grivna - rekla je - to je pravo zlato. Neki mlad čovek dao bi mi bakarnu, pa pozlaćenu i kleo bi se da je od pravog zlata. Trajala bi mi koliko dok me ne bi ostavio. A čile? A, kod njega nema toga. Njegova je skroz zlatna. - Zagrizla je u grivnu, a onda pokazala gospi Vu tragove svojih zuba. - Vidite? - Jeste, to je zlato - saglasila se gospa Vu s njom. - On je tako strpljiv - nastavila je devojka vatreno. - Kad se ne osećam dobro, on ne navaljuje na mene. Mladi ljudi ne mare ni za šta. Oni uzimaju ono što hoće. A taj stari čovek me uvek pita kako se osećam. - Zbilja? - rekla je cpspa Vu. To nije bio onaj gospodin Vu koga je ona znala. Devojka je opet sela i stala okretati grivnu oko ruke. - Ako ne budem imala deteta... - zaustila je. - Dete nije važno - rekla je gospa Vu. Jasmina je gledala u nju iskosa dok je ona govorila dalje. - Važno je hoćete li vi nešto dodati ili oduzeti sreći u ovoj kući? Jasmina je revnosno digla glavu. - Ja ću vam doneti sreću, obećavam vam, milostiva gospođo ... - Sutra ću se odlučiti - rekla je gospa Vu. Ustala je izgovarajući te reci, a Jinga je žurno ušla u dvorište i odvela devojku. Kad je ona otišla, gospa Vu je ušla pod krov hodeći pravo stazom sunčane svetlosti, koja je nekoliko časaka pre sinula niz pločnik i vodila do ulaza u kuću. Svetlost joj je zasenila oči, ali je gre-jala noge. „Dobro sam izvršila svoj zadatak", pomislila je, čudeći se samoj sebi, ali sa izvesnim divljenjem. „Otkud sam samo umela tako dobro da se snađem?" A zatim je razumela otkud. Ako je Jasmina stvarno volela g. Vua, ta se ljubav takođe mora dozvoliti. Da li je i gospodin Vu voleo Jasminu? Ako jeste, onda bi njihova zajednica bila uistinu još jedna sreća u kući. Sva nesreća u tolikim kućama dolazi odatle što u njima nema ljubavi. - Kad se odmorim - rekla je Jingi, koja je ušla otresajući ruke od prašine - otići ću do dvorišta oca moga sina. - Idite, milostiva gospođo - rekla je Jinga. Izgledala je veselija. - Možda će vam ipak uspeti da ga ubedite i urazumite. Mi imamo već i previše žena u ovoj kući. - Hoćete li ostati ovde? - pitala je Jasminu maločas, prateći je do ulične kapije. - Ne znam - promucala je Jasmina poluglasno. - Ona mi je kazala da će mi sutra reći. 318

319- Naša se milostiva uvek brzo odlučuje - rekla je Jinga. Nije dovršila svoju misao - da će sutra ispasti „ne" ako njena gospodarica nije odmah kazala „da". Pustila je devojku napolje na zadnju kapiju, koju je za njom zatvorila i po vrhu traka-taljkom pričvrstila. - Idem ja onda, milostiva, da ga obavestim o vašem dolasku - rekla je potom. U očima joj se opet svetlucala njena uobičajena drskost. Gospa Vu je to videla i razumela, pa se nasmešila. Kao i obično, gospa Vu se probudila potpuno bistre glave i vedra srca. Celog se života borila za spokoj stvo i vedrinu duše. Načinila je od sebe zatočenicu zatvorenu granicama sopstvene volje, nametnutim rođenom telu. Njena volja zapovedala je njenom telu da se vlada na određen način u određenom času, bez obzira na njene čežnje ili gađenje. Ali sada je osećala da joj više neće biti potrebno ni na šta da se sili. „Andre", rekla je u sebi, „čudno je, zar ne, da ste vi morali umreti da bih ja to saznala?" „Nije čudno", došla joj je na um misao koja je bila njen odgovor. „Među nama je bilo samo moje veliko telo. Vi ste morali da gledate u lice i u crte sa kojima stvarno nisam imao nikakve veze. Njih su mi pukim slučajem zaveštali moji preci, koji su mi zbilja bili tuđinci. Mada sam bio voljan da pojmim koliko su mi strani i da ih napustim, ja sam ipak rob njihovog mesa i njihove kosti. Sada sam potpuno svoj - ja sam." „Andre", kazala mu je u sebi - njemu koji je bio u njoj: „treba li možda još da vas zovem bratom". „Nikakvo ime ne treba više našem odnosu." Tako je u njenom srcu glasio njegov odgovor. Krasnija nego ikad, gospa Vu je ležala ispružena u svojoj postelji. 320 Plašila se razgovora koji se u celosti vodio u njenom rođenom duhu. Sklona sumnji i neverici kao što je oduvek bila, ona bi se smejala svakom natprirodnom priviđenju, pa ma to bilo i priviđenje onoga koga je tako žarko volela. Ali nekog priviđenja ili glasa nije ni bilo. Isposnički jednostavna soba bila je u svemu ista kao u času kada je ona sklapala oči da bi usnila. Glas Andrea koji je odgovarao na njena pitanja čula je naprosto u rođenom mozgu. Bila je to, možda, samo fiksna ideja, opsena njenog duha, krvarenje žive rane, nanesene njegovom smrću i njenim otkrićem da ga voli. Pojmiti za ciglih nekoliko časova da voli čoveka koji je upravo izdahnuo, to je bio potres dovoljan da zaljulja i nebo i zemlju pred očima živog ljudskog stvora. Ne bi bilo nikakvo čudo da joj se mozak grčio i savijao od bolova, kao nadvoje presečen u svojoj izbezumljenoj pometnji. Sećala se da joj je Andre pričao kako se misli gone kroz ćelije koje sačinjavaju sivo tkivo našeg mozga. Njeno saznanje da ga je prepoznala, proletevši svim ćelijama njenog mozga kao zvezde padalice kroz rovitu zemlju, moralo je poremetiti tokove kojima su celog života proticale sve njene misli. „Ja ne znam ni sama šta ću odsad biti", pomislila je. Osluškivala je ne bi li čula glas koji joj je već odgovarao. Umesto toga, setila se najednom kako bi izgledao kada bi se smešio. Videla je svetlost koja je navirala iz tamne dubine njegovih očiju i uzvratila svojim osmehom na njegov. Jinga je ušla u sobu i izgledala duboko uznemirena nečim. - Predvorje je puno prosjačke dece - rekla je uzrujano. - Ona bludnica opet sedi u tremu. Kaže da ste vi poslali po nju. Gospa Vu se nasmejala. - Osećam da bih jutros mogla pojesti čitavu veknicu pšeničnog hleba - primetila je. Jinga je pažljivo pogledala svoju gospodaricu. - Vi ste se promenili, milostiva gospođo. Izgledate 21 Paviljon žena 321nekako drukčije. Koža vam je ružičasta kao u de-teta. Da nemate groznicu? Prišla je uzglavlju ogromne postelje i uzela malu ruku gospe Vu, da bi je prislonila sebi uz obraz. - Nije to nikakva groznica - rekla je gospa Vu - nego zdravlje samo. Izvukla je blagim pokretom svoju ruku iz njene i zbacila sa sebe svileni jorgan, kojim je bila pokrivena. Zatim je, ustavši, pustila Jingu da je umije i obuče. Ali je odbacila da stavi na sebe sivu svilenu haljinu, koju je Jinga pripremila za nju. Umesto nje izabrala je jednu koja je imala boju uvele ruže, i koju je bila sklonila uoči svog četrdesetog rođendana, misleći da nikad više neće nositi haljine sličnih boja. Toga jutra joj je pristajala kao nikad ranije. Kada je poslednji put imala na sebi tu haljinu, njoj se činilo da njeno bledilo izgleda žućkasto u poređe-nju sa rumenim prelivima tkanine. A sada je, naprotiv, imala utisak da njihov odsev poigrava na njenom licu, dajući življu boju njenoj koži. „Pogrešila sam što sam je spremila", pomislila je gledajući se u ogledalo. Zagolicana, njena urođena sujeta opet se budila. „Šteta što me nikad nije video ovako odevenu", rekla je u sebi. Nasmešila se na svoju sliku u ogledalu. Pogledala je ispod oka Jingu da vidi je li primetila štogod od svega toga. Ali je Jinga bila zauzeta spremanjem sive haljine, koju je upravo savijala, nameštajući šav uz šav i rukav uz rukav. Gospa Vu je prešla u biblioteku. Običan zdrav razum govorio joj je da njen život liči na zamršeno klupko nerešenih pitanja, ali ona to nije osećala. Na dvorištu je čekalo dvadesetoro dece, u tremu je sedela ona mlada bludnica, a g. Vu je više nego ikad predstavljao ozbiljnu odgovornost. A tu su bile još i ona novorođena devojčica i njena majka Čijuming, pa njeni rođeni sinovi i žene njenih sinova. Ali u njoj nije bilo ni traga

njenom uobičajenom pre-zanju od neposrednog dodira sa ljudskim bićima. Osećala je prvi put u životu da joj niko nije mrzak 322 ni odvratan. Celog života ljudska bića su je odbijala“ pomalo i ona se svakad borila protiv toga. Niko joj nije bio potpuno po ćudi. Majku nije marila zbog njenog neznanja i praznoverica. Oca je volela ili bi bar rekla da ga je volela, ali ni njega nije marila zato što je njegovo srce bilo daleko od nje i što mu nikad nije mogla bliže prići. I, mada je g. Vu bio lep mlad čovek kada se udala za njega, na njemu je takođe nalazila osobine koje su je potajno odbijale. Bila je svesna oblika i mirisa čak i kad bi delila njegovu strast i osećala da je njegov dodir vređa još dok bi ga dozvoljavala. Stari gospodar bio joj je mio, bez sumnje, ali je bila od prirode tako osetljiva da nije mogla zatvoriti oči pred svojstvima koja su je odbijala, mada je nalazila ono što joj se dopadalo. Imao je dobro srce i jasan um, ali su mu zubi bili krnjavi, a dah zaudarao. „Da je Andre bio živ kad sam otkrila da ga volim, pitam se da li bih mogla ..." Pre nego što je mogla iskazati do kraja svoju misao, naišla je druga da joj odgovori: „Vidite kako je smrt mudra! Ona sklanja telo čoveka, a duh mu ostavlja slobodan." „Ali kad bih bila mlađa", podsetila ga je ona, „da li bi onda sam vaš duh mogao da me zadovolji?" Oborila je oči i zagledala se u glatke sive ploče sobnog poda. Da li je mogla, dok je bila mlada, za-voleti čoveka iz tuđine? Jer je Andre, naravno, bio tuđinac, čovek druge krvi i iz druge zemlje. Pokušala je da ga zamisli mlada i u zanosu strasti - kao što izgleda muškarac kad gori od strasti, ali joj se sva krv uzbunila od neke čudne srdžbe. „Nemojte!" To je bio krik koji se prolomio u njenoj duši. „Ne, neću", obećala je. Jinga je ušla sa doručkom i brižljivo razmestila u pravilne redove zdelice u kojima je bio poslužen. Gospa Vu je dohvatila svoje štapiće za jelo. - Jesu li nahranjena ona deca u dvorištu? - zapitala je. 21* 323- Svakako da nisu, milostiva gospođo - rekla je Jinga strogo. - Niko nije naredio da se priredi toliko hrane. - Onda vam ja to sada naređujem - rekla je gospa Vu blagim glasom. - Neka se odmah zgotovi pirinač, kupi hleb i skuva čaj za njihov ručak. - Sreća je što ne pada kiša - rekla je Jinga. - Lepo bismo se proveli kad bismo morali primiti pod krov takav svet. - Ovde ima mesta za svakoga - rekla je gospa Vu. Zaprepastila se kada je videla da se Jinga najednom rasplakala i istrčala iz sobe jecajući, pri-tiskajući na oči skutove svog plavog kaputa. - Vi ste se promenili, vi ste se promenili - uzviknula je pri tom. Ali se postarala da velike zdele pirinča budu postavljene u dvorištu tačno u podne, pa je gospa Vu, kad je izišla, zatekla sve devojčiče za ručkom. Jele su u slast, a veće su uz put hranile najmlađe među njima, trpajući im pirinač u otvorena usta. Ona stara žena, koja im je bila paziteljka, digla se na noge punih usta i doviknula deci da moraju pozdraviti gospu Vu kao svoju rođenu majku. - Sada, kad više nemate oca, ja ću da vam budem majka - rekla je gospa Vu smešeći se. Siročad su je gledala sa ljubavlju, a gospa Vu je negde u skrivenim dubinama svoga bića uistinu prvi put u životu osetila iskonski bol rađanja. Osetila je da joj se ćelo njeno biće čepa nadvoje, ali samo zato da bi se istog časa stopilo ujedno sa drugom ljudskom prirodom, daleko širom od njene. To su bila njena i Andreova deca. - Sve su ovo moja deca - rekla je, čudeći se nad samom sobom i pitajući se otkuda takve reci iz njenih usta. Na zvuk njenog glasa, deca su joj prile-tela ne znajući šta bi pre od velike milošte, grleći je, milujući njenu haljinu, priljubljujući se uz nju. Ona ih je posmatrala i videla njihovu lepotu i njihove sitne nedostatke i mane. Ali nije osećala nikakve odvratnosti. 324 - Vaš otac je činio za vas sve što je mogao - rekla je smešeći se - ali vam je majka takođe potrebna. - Dodirnula je zagnojen i crven ožiljak na obrazu jednog deteta. - Boli li vas još? - zapitala je. - Pomalo - odvratilo je dete. - Od čega je to? - zapitala je gospa Vu. Dete je oborilo glavu. - Od cigarete kojom me je opržila moja gospodarica ... - Oh, a zašto? - pitala je gospa Vu. - Bila sam robinjica kod nje ... pa jednom nisam dotrčala dovoljno brzo kad me je zovnula ... - odvratilo je dete. Položila je svoju ruku u ruku gospe Vu. - Hoćete li mi nadenuti neko ime? - zapitala je molećivo. - On se spremao da mi ga nađe, ali je umro pre nego što je dospeo na to. Sve ostale imaju imena. - One će mi kazati svoja imena, a ja ću onda lakše znati kakvo bih vam dala - odvratila je gospa Vu. Jedna po jedna, one su joj kazale svoja imena, a u svakom je imenu zvonio glas Andrea, koji ga je nadenuo i izgovorio.

Milosrđe, Vera, Smernost, Blagodet, Istina, Milost, Svetlost, Pesma, Zvezda, Mesečev Zrak, Sunčani Zrak, Zora, Radost, Jasnost - tako su glasila imena koja je davao starijima. Mlađima je davao imena od šale i milja, Mačkica i Žuna i Ružin Listić i Žirče, Srebro i Zlato. „Zato", rekao je, „što srebra i zlata nije imao ni truna", objasnila su ta dva mala stvora, „dok mu nas dve nismo došle." Sve su se nasmejale takvoj besmislici. - On je nas tako nasmejavao svakog dana - reklo je Zlato. Bilo je to punačko malo stvorenje koje je čvrsto držalo za ruku svoju drugaricu Srebro. - Jeste li vas dve sestre? - zapitala je gospa Vu, smešeći se. - Sve smo mi sestre - odjeknulo je gotovo u jednom mahu iz dvadeset grla. - Naravno - saglasila se gospa Vu. - Baš sam glupa.Dete sa ranicom sasvim se pribilo uz nju. - A moje ime? - pitalo je. Gospa Vu je spustila pogled na njegovo nežno lire. Bilo je prekrasno, pravi pupoljak od deteta, puno lepote na prvom pomolu. Ime je samo došlo na pamet gospi Vu. - Zvaću vas Ljubav - rekla je. ¦- Ja sam Ljubav - ponovilo je dete. U tom trenutku, dvorište je već bilo okruženo obručem ćutljivih posmatrača. Sluge u kući nalazile su ovaj ili onaj izgovor da prođu tim putem, da bi zastale uz put i piljile radoznalo u neobični prizor, ali deca raznih članova porodice i dalji rođaci nisu smatrali za potrebno da opravdavaju svoje prisustvo nekim izmišljenim poslom. Stajali su naprosto zijajući u tu novu gospu Vu. Naposletku, Jasmini je dodijalo čekanje u predvorju, pa se i ona digla i došla u dvorište, a za njom i njena sluškinja. Jasmina je bila prikupila sve svoje sile, u čvrstoj nameri da bude veoma odlučna i zahteva svoje pravo, kao žena koja je pod srcem nosila buduću radost u kući - jednog sina doma Vua. Ali, umesto stroge, ponosite gospođe, koju je očekivala da će videti, ona je toga jutra ugledala pred sobom ljubaznu, prekrasnu ženu koja se sme-jala okružena jatom malih prosjakinja. Gospa Vu je pogledala na njenu stranu da bi videla ko to tako žurno promiče iza stubova verande i tako su im se pogledi susreli. - Kao što vidite, ja imam mnogo dece - rekla je gospa Vu, smešeći se - ali vas nisam zaboravila. Kad smislim gde će da spavaju i da se igraju, ja ću porazgovarati i s vama. Okrenula se prema rođacima. Među njima nije bilo ni sinova, ni njihovih žena. Bili su to samo stari rođaci i rođake, nećaci i nećake, koji su se, ne znajući gde da se sklone, bili vratili u kuću svojih dedova, da bi tu našli miran kutak gde bi danju mogli posedati, i uzglavlje na koje bi noću mogli položiti glavu. - Gde ćemo smestiti moju decu? - zapitala je veselo. 326 - Sestro moja - odgovorila je jedna stara udovica - ako hoćete da učinite dobro delo, neka im kuća bude naš porodični hram! Mada je to pitanje nije zabrinjavalo, gospa Vu ga je ipak postavila naprosto zato što nije znala gde bi sklonila toliku decu. Stoga je odmah prihvatila savet stare udovice. - Baš ste pametni - rekla je zahvalno. - Bolji dom im od našeg hrama doista ne bismo mogli naći. Tamo će imati i dvorišta za igru, i jezerce, i vodoskok. Porodični bogovi imaće sada šta da rade. Pošla je ispred siročadi i pokazujući im put, u sunčanom sjaju toga vedrog dana, dok su deca ska-kutala za njom, a ona stara žena hramala iza njih. U dnu dvorišta porodice Vu dizao se velik stari hram, koji je sagradila još pre dvesta godina jedna od rodonačelnica. Želela je da ode u kaluđerice posle smrti svoga muža, ali ne i da napusti svoj dom i živi u nekom javnom hramu. I tako je tu, u senci zidova svoje kuće, sazidala sebi prekrasan hram gde je živela sa bogovima i doživela blizu sto godina. Otada je staranje za hram poveravano svešteniku koji nije smeo imati manje od pedeset godina, zbog mnogih mladih žena u kući. Mada nije bila pobožna, gospa Vu je dozvolila svešteniku koga je zatekla da ostane na svom mestu i održava hram i svake desete godine plaćala je novu pozlatu bogova i određenu svotu za tamjan jednom godišnje. Članovi porodice, koji bi to želeli, mogli su tu da se mole bogovima, a u kući se smatralo kao pre-imućstvo što žene, blagodareći tome, nemaju potrebe da odlaze u javne hramove napolju i da tamo, bogovima se moleći, budu izložene sablažnjivim nasrtajima kakvog sveštenog raspusnika. To je bio hram u koji je ona sada odvela devoj-čice. Zastala je na trenutak na širokom kamenom pragu. Po jedan sa svake strane, nad njom su se na kapiji dizala dva boga, jedan crn, a drugi beo. „Ali da neće ovi bogovi uvrediti Andrea?" pitala se u sebi. „Njegova vera nema bogova poput ovih". 327Učinilo joj se da čuje njegov gromki smeh kako odjekuje među obojenim gredama visoko nad glavama bogova. Odgovorila mu je osmehom i držeći za ruku de-te koje je nazvala Ljubav, prekoračila je visoki drveni prag i ušla u hram. Vazduh je bio natopljen mirisom tamjana i krinova. Tamjanom su kadili bogovima, a krinovi su cvetali u dvorištu. Stari sveštenik, čuvši korake, došao je žurno, gotovo trčeći iz svoje kuhinje. Prilagao je tamo travu kuvajući sebi ručak, pa su mu lice i ruke bili čađavi. Zverao je iznenađeno čas u decu, čas u gospu Vu. - Donosim vam darove - rekla je ona. - Kažite mu svoja imena, deco. Jedno po jedno, deca su kazala svako svoje ime, nežnim i veselim glasovima.

- A ovo je - zaključila je gospa Vu tu čitu-lju - Ljubav. Sve su to darovi za ovaj hram. Stari sveštenik je već bio čuo šta se dogodilo. Shvatio je to kao želju gospe Vu da dobrim delima zasluži milost i priznanje nebesa i stoga to nije mogao zabraniti, ma koliko mu to teško padalo. Poklonio se i sklopio svoje čađave ruke i stao se spoticati o jednog boga za drugim, uzmičući nazatke ispred gospe Vu, koja je hitala sve dublje u unutrašnjost hrama, dodeljujući deci prostorije čiji su jedini stanovnici do tog časa bili bogovi koji su tu stajali neuznemiravani i nepokretni tolike godine, zureći nemo i ukočeno u dvorišta porodice Vu. - Ova će soba biti za vas najmanje - rekla je ona - zato što je ovde božica milosti, pa će ona da vas čuva po noći umesto mene. A ova će biti za vas starije, zato što tu ima dovoljno prostora za sve vas. Vi ćete, naravno, pomagati pri čišćenju i spremanju, trudeći se da bude uvek veoma čista i u najvećem redu. A onda je osetila da se uz nju pribija dete koje se zvalo Ljubav. - Pustite me da idem s vama - moljakalo je žalostivo. - Praću vam haljine i posluživati vas za stolom. Ja mogu sve da radim. 328 Srce gospe Vu planulo je žarom čija je toplina ispunjavala nežnošću ćelo njeno biće. Ali bila je pravedna. Znala je da Andre nikad ne bi pokazao da mu je neka od njih milija od koje druge ili od sviju. Zatresla je glavom. - Morate ostati ovde i pomagati ostalima - rekla je. - To bi isto želeo i vaš otac. - A onda je shvatila da to nije učinila samo iz osećanja pravednosti, nego zato što nije želela nikog uza se, nikoga ko bi delio njen život s njom. - Gde ćemo spavati, majko? - zapitala su deca gospu Vu. - Doveče će ovde biti i postelja, ne brinite - rekla je. - Ali prvo se morate igrati celog dana. A onda ih je, videći da su srećna, ostavila s bogovima. Jasmina je pućila svoja crvena usta i upirala srdit pogled u jedan ugao svog šarenog, cvećem ukrašenog svilenog rupca, koji je jednim krajem bio pričvršćen za stakleno dugme na njenom levom ramenu, odakle je obično visio poput vratne marame. Iza njega bi krila lice ili se igrala s njim kad ne bi želela da gleda u osobu s kojom je govorila. - Teško mi je govoriti o svemu ovome - rekla je gospi Vu. - Tu svakako nema bogzna šta da se kaže - odvratila je gospa Vu. - Tu ima i te kako mnogo da se kaže - dobacila je Jasmina drsko. - Ako sad nemam deteta, ja ću ga jednom imati. - Stavila je ruke na trbuh. Gospa Vu je pogledala pažljivo svoju sagovor-nicu. - Vi biste morali biti sposobni da rodite veoma lepo i krupno dete - rekla je. - Izgledate snažni. Jasmina se zbunila. - Ali kakav će biti moj položaj u kući? - zapitala je. - Kakav položaj želite? - zapitala je gospa Vu. 329- Ja treba da budem treća žena - rekla je Jasmina oštro. Bilo je čudno da tako mlado i lepuška-sto stvorenje može biti oštro. Ali njene okrugle sjajne oči, njen pravi mali nos, njeni rumeni obrazi i puna mala usta, sve je to odjednom postalo jarko i oštro. - Zašto da ne? •- rekla je gospa Vu prijateljski. - Vama to ne bi smetalo? - Jasmina je šapatom izustila te reci. Oštrina je iščezla sa njenog lica, čije su crte omekšale u tren oka. - Zašto da mi smeta? - zapitala je gospa Vu jednostavno. - Hoćete da kažete da ja mogu da živim ovde . i. u ovoj velikoj kući... i da me zovu treća gospa ... a kada se moje dete ... - Ja ne bih htela da ijedno dete u ovoj kući bude nezakonito - rekla je gospa Vu. - To bi bilo nedostojno našeg imena. Vi ste sasud koji prima seme. Vama će se ukazati čast koja vam za to pripada. Jasmina je zurila u nju razrogačivši svoje crne oči, a onda je počela da plače, jecajući glasno i prostački. - Ja sam mislila da ćete me vi mrzeti - rekla je dišući teško i isprekidano. - Ja sam bila spremna na vašu srdžbu. Sada ne znam šta da radim. - Nema ničeg što biste imali potrebe da radite - rekla je gospa Vu mirno. - Ja ću narediti jednoj sobarici da vas odvede u vaše odaje. Malene su, znate, i svega dve, a leže levo od dvorišta moga gospodara. Njegova druga gospa živi desno od njega. Nemate potrebe da se srećete. Ja ću sada otići i sama kazati svome gospodaru da dolazite. Oklevala je časak, a onda rekla sa otmenom iskrenošću: - Vi ćete se uveriti da je on veoma pravedan. Ako ostavi svoju lulu na vašem stolu, znajte da mu je to poruka da će vam doći u ložnicu. Ako ode odnoseći je sa sobom, nemojte se ljutiti. To je usluga koju lično tražim u zamenu za ukazano utočište. Nemojte unositi jed i svađu u našu kuću. Pogledala je u staru ženu, koja je sve to vreme tupo i bez reci sedela pored Jasmine. - A ova, je li to vaša majka? Žena je otvorila usta da nešto kaže, ali ju je Jasmina pretekla i rekla: - Ona pripada kući iz koje dolazim. - Pustite je onda neka ide otkud je i došla - rekla je gospa Vu. Spustila je ruku u nedra i izvadila odatle nekoliko srebrnjaka koje je stavila na sto. Bili su tako veliki i sjajni da ženi nije ostalo ništa drugo nego da se digne i duboko pokloni, što je ona i učinila veoma ponizno i više puta.

Ali sve je to prekinula Jasmina, koja je pala na kolena pred gospu Vu i čelom udarila o pod pred njenim nogama. - Meni su govorili da ste pravedni, ali sada znam da ste i dobri! Gospa Vu se zacrvenela do ušiju. - Da ste došli nekog drugog dana, možda bih samo bila ljuta - rekla je pošteno. - Ali se današnji dan razlikuje od sviju dana koji su mu prethodili. Ustala je ne dižući devojku na noge, i udaljila se iz sobe brzim korakom. „Ja sam rđava žena", rekla je u sebi. „Meni je svejedno koliko će žena doći u ova dvorišta. Moje je srce puno." Zastala je, očekujući neki odgovor. Ali nikakva odgovora nije bilo, izuzev ako je odgovor bio, možda, potpuni mir u njenom rođenom srcu. „Da sam vas otkrila dok ste bili živi, da li bi onda među nama vladalo ovakvo ćutanje?" On ipak nije odgovorio, a ona se nasmešila na njegovo ćutanje. Čak i njegov bestelesni duh plašio se ljubavi. Navike njegovog života ostale su netaknute. Tišina se prekinula već sledećeg trenutka. Ulazeći u glavno dvorište, ugledala je tri čoveka koji su tamo stajali kao da nekog očekuju. Bili su to dobro obučeni ljudi pristojna izgleda. Okrenuli su joj leđa kada je stupila u dvorište i pretvarali se da je ne vide, kao da je naišla neka mlada žena. Bila je to laskava pohvala njenoj mladolikosti, ali je ona 330 331preko toga prešla kao da nije ni primetila obzire koje su joj ukazivali. - Ja sam gospođa Vu - rekla je. - Možete li mi reći da li nešto tražite ovde? Okrenuli su se prema njoj postrance, a odgovorio joj je najstariji, i ne gledajući u nju iz velike uljudnosti. - Mi smo i tražili gospu Vu - rekao je. - Došli smo da pitamo treba li nekako osvetiti onu mrtvu glavu. Ćela družina predstavlja opasnost po naš grad, ali njeni članovi do onomad još nikada nisu ubili čoveka. Istina je da je on bio samo stranac i sveštenik, ali ako danas počnu da ubijaju strance i sveštenike, sutra će ubijati i nas. Zar ne bi trebalo da grad traži pravdu u ime poginulog stranca? Ako bi, hoće li onda gospa Vu biti ta koja će podići optužbu? Na te reci nešto se u njoj pobunilo i protiv same pomisli na to. Videla je Andreove oči, koje su plahovito odbacivale osvetu, i prozborila bez premišljanja: - On sigurno ne bi hteo da iko sveti njegovu glavu - rekla je. - Govorio je često o praštanju onima koji ne znaju šta čine. Ali ko su ti razbojnici? - Gradski mladići koji nisu ni za šta, pustolovi, besposličari, koji hoće da se uzdignu u životu, ali ne putem poštenog rada, nego zadajući strah svetu oko sebe - odgovorio je stariji sa srditim negodovanjem. - Ima li mnogo takvih ljudi - zapitala je ona iznenađeno. Posetioci su se nasmejali, ali gotovo nečujno, iz poštovanja prema njoj. - Sada ih ima poviše - rekao je jedan. - A zašto baš sada? - zapitala je ona. - Vremena su rđava - rekao je jedan od druge dvojice. Bio je to malen, uveo čovek, kome je lice bilo naborano, ali kosa još crna. Stajala je pred njima jarko obasjana snažnom sunčevom svetlošću, u svilenoj haljini boje docvale ruže, a oči nepoznatog čoveka posmatrale su je sa divljenjem. Ona to nije 332 videla. Bila je suviše daleko od svega toga. Potpuno zaštićena od divljenja ma kog čoveka i van njegovog domašaja. - Šta to čini vremena rđavim? - zapitala je. Znala je dovoljno kakva su vremena, ali je ipak pitala. - Milostiva gospođo, vi ste živeli iza ovih visokih zidova - progovorio je opet najstariji čovek. - Vi ne možete znati kakva je pometnja u svetu. Pometnja je izvor i uzrok zloća stranih zemalja, odakle rat stalno preti ljudima. Niko od nas ne može umaći tome. A ta pometnja unosi svuda nemir u omladinu. Mladi se pitaju zašto bi se potčinjavali starim običajima, koji se uskoro moraju promenili. Nemajući da pruže nikakvih novih običaja, oni odbacuju staro i koče dolazak novog vremena i tako žive bez zakona. Ona ih je pogledala svu trojicu. Ma koliko sumnjala u sve ostalo, u Andreove želje bila je sigurna. - On se neće svetiti - rekla je. Oni su se poklonili i otišli, a ona se uznemirila tek posle njihovog odlaska. Pošla je da nađe g. Vua da bi mogla videti kakvo je njegovo raspoloženje toga dana i hodeći razmišljala je o recima one trojice. Da li je trebalo slati sinove od kuće u tim nemirnim vremenima. „Kad bih bila sama", pomislila je, „možda bih se plašila." Ali nije bila sama. Utešena tom mišlju, setila se svoga obećanja da će obavestiti g. Vua o dolasku Jasmine i krenula odmah ka njegovim odajama. * * * Ušavši na Mesečevu kapiju, ugledala je g. Vua kako kopka zemlju na terasi božura, bakrom okovanim krajem svoje dugačke lule od bambusa. Bio je odeven u postavljenu haljinu od tamnoplavog satena, a na nogama je imao kadifene cipele sa svilenom

333postavom. Bio je mršaviji nego ranije. U mladosti je bio krupan i mišićav, a u srednjim godinama uistinu debeo čovek. Nikada nije bio tanak, nego je izgledao kao da mu se salo kali iznutra i da mu stoga postepeno mlitavi njegova glatka, smeđa koža. - Jeste li dobro, oče mojih sinova? - zapitala ga je učtivo. - Veoma dobro, majko mojih sinova - odvratio je i produžio da zabada u zemlju svoj kamiš. - Upropastićete svoju lulu - primetila je. ^ - Ispitujem korenje božura da vidim je li čvrsto - odvratio je on. - Kiše je bilo toliko da bi, plašim se, moglo početi da truli. - Oticanje vode sa svih terasa dobro je osigurano. Sada su dovoljno oceđene - rekla je ona. - Naredila sam da se popločaju, sećate li se, one godine kada se Ćemo rodio. Visinu zidova podigli smo tako da bih orhideje mogla videti iz kreveta. - Vi se svega sećate - rekao je on. - Hoćemo li sedeti napolju ili unutra? Možda bi bilo bolje unutra? Vetrovi su podmukla stvar. Motaju se pri zemlji, pa se od njih čoveku za čas noge slede. Primetila je sa iznenađenjem da se ne oseća nimalo čudno u društvu g. Vua. Bez sumnje, svoja osećanja prema Andreu ne bi mu ni u kom slučaju smela poveriti. On bi mislio da je izvan sebe. - Jedan stranac? - Sveštenik? Mrtav čovek?! Pošla je za g. Vuom u glavnu odaju, gde je sunčana svetlost plavila prostran četvorougao na pločama kraj otvorenih vrata. Njena osećanja prema njemu bila su u svemu ista kao što su uvek bila. Sažalila se do dna duše nad g. Vuom pri pomisli na to. Doista, bilo je to veoma tužno za njega da ona nije bila kadra da ga voli. Doista, ona je toga čoveka lišila punoće njegova žvota. Ništa od svega što mu je dala, ni njeno telo ni njeni sinovi, nije mu moglo biti dovoljna naknada za njeno zatvoreno srce koje ga nije volelo. Njeno jedino opravdanje bilo je da su ona i g. Vu dati jedno drugom, bez sopstvene volje, i da je ona činila najbolje što je mogla sa takvom sudbinom. Ali da ga je slobodno sama izabrala, 334 da je pošla za njega od svoje volje, ne bi to sebi nikad mogla oprostiti. Doista, ništa čoveku ne može pružiti dovoljne naknade za odsustvo ljubavi u srcu žene koja je njegova supruga. „Stoga mu sada nekako moram pružiti ljubav", pomislila je. - Razgovarala sam maločas sa devoj kom Jasminom - rekla je mirno. Sela je levo od stola koji je stajao uza zid, u pročelju sobe, a on se spustio na svoje uobičajeno sedište s desne strane. Tako su običavali da sede naveče dok su živeli u braku, razgovarajući o poslovima u toj kući koja je oboma pripadala. G. Vu je bio živo zauzet svojom lulom, koju je vrteo u ruci i zagledao sa svih strana. Svojom uobičajenom pronicljivošću, ona je videla da je se on plaši. Nekada, to bi je otkriće možda zabavilo. Nije joj bio mrzak strah koji su drugi imali od nje, jer je u njemu videla samo odavanje dužne počasti i prvenstva njenom položaju i nadmoći njene ličnosti. Ali je sada sa tugom gledala lako drhtanje njegovih pu-načkih ruku i oči koje su se krile od njenih. Gde ima straha, tu ljubavi ne može da bude. Razumela je, sa čudnim stezanjem srca koje je nije zabolelo, da ni nju g. Vu nije nikada stvarno voleo, jer se inače sada ne bi bojao nje. - Recite mi šta osećate prema toj devojci - zapitala ga je. Na zvuk toga glasa, tako blagog i nežnog, on je pogledao u nju preko stola, a ona je primetila u njegovim očima neku vrstu stidljivosti, kakvu dotle kod njega nikad nije ni slutila. - Ja znam kako ta devojka izgleda u vašim očima - rekao je. - Naravno, ona je stvorenje nižeg reda u svakom pogledu. To mogu i ja da vidim. Ali je meni nje veoma žao. Kakve je prilike imala da postane bolja, napo-sletku? Jadno dete. Tužna je priča taj njen život! - Ispričajte mi njen život - rekla je gospa Vu blagim glasom. Velika kuća bila je tako tiha kao da pod starim krovom nema nikog živa osim njih dvoje. 335i.. Zidovi su bili debeli, a dvorišta se nizala jedno za drugim, vodeći jedno u drugo. U toj prostranoj sobi teški stolovi i stolice stajali su kao što su stajali vekovima, a ta dva ljudska bića bila su samo dva beočuga u dugom lancu ljudi i žena koji su ži-veli pod ogromnim gredama tog visokog krova. Ali tu je već bilo i nečeg novog. Poredak starog života bio je narušen. - Da, devojka Jasmina svakako nije ništa izvanredno - produžio je g. Vu kao da se izvinjava. - Ako je osvojila vašu ljubav - rekla je gospa Vu, s onom istom čudnom i novom blagošću u glasu -- onda je izvanredna. G. Vu je izgledao iznenađen i zabrinut. - Ose-ćate li se dobro, majko mojih sinova. Čini mi se da vam je glas slabiji nego što je nekada bio. - Osećam se bolje nego ikad u životu - odgovorila je gospa Vu. - Pričajte mi još štogod o toj devojci koju sada volite! G. Vu je oklevao. - Ja nisam siguran da je volim - rekao je. - To jest, moja osećanja prema njoj ne liče ni po čemu ni na šta što sam ikad osećao za vas. Ja nemam prema njoj poštovanja koja sam gajio i gajim prema vama. Ja joj se ne divim. Ona nema nikakva znanja. Ja ne bih tražio njenog sa-veta ni u čemu.

Osetio se ugodnije jer je na licu gospe Vu video više topline i u očima više ohrabrenja nego obično. Ona se, dakle, uopšte nije ljutila na njegove reći, mislio je. - Vaš je zdravi razum dostojan divljenja, rekao je on. - Hoću li produžiti? - Učinite to, molim vas, oče mojih sinova. Kažite mi kakva osećanja budi u vama. Onda ću vam moći pomoći i da saznate da li je uistinu volite. - Zašto vam je stalo do toga? - zapitao je on. - Možda stoga što sam se ogrešila o vas ude-šavajući da vam dovedu Čijuming - rekla je. - Vi ste imali dobre namere - rekao je on uljudno. - Postupila sam sebično - rekla je ona, sa još većom blagošću u svom srebrnastom glasu. Bilo je to prvi put da je priznala svoju grešku u ma čemu što je učinila, i to ga je duboko ganulo. - Nema više žena kao što ste vi - rekao joj je glasom u kome se nazirao odjek njegove nekadašnje bujnosti. - Ja i sad kažem da bez vašeg četrdesetog rođendana nikad ne bih ni znao za drugu ženu. Ona se opet nasmešila. - Na žalost, žene imaju da biraju samo između tog četrdesetog rođendana i... - Da ga je volela, radije bi izabrala smrt nego dolazak Jasmine u svoju kuću. - Ne pominjite smrt - rekao je on - još uvek uljudno. - Ali, da, zbilja, vi me pitate kakva osećanja ta devojka budi u meni. Pa evo ... znate, pored nje se osećam snažan. Da, to je dejstvo koje ima na mene. - Snažan? - ponovila je gospa Vu. - Ona je tako malena, tako slaba, takva neznalica - rekao je g. Vu. Oko njegovih usana titrao je tromo širok i raznežen osmeh. - Niko se nikad nije čestito starao za nju. Ona je dete, u stvari. Stvorenje koje nikad nije imalo gde da se skloni. Niti ikoga da je uistinu razume. Izgleda i obična, ali se u njenom srcu kriju uistinu dobra svojstva. Ona nije razumete li, neko stvorenje velike pameti. Ali ima dubokih osećanja, njoj treba čovek koji bi je stalno upućivao šta da radi. Gospa Vu je slušala te reci sa dubokim iznenađenjem. Ona nikad pre u životu nije čula g. Vua da govori o nečem drugom osim o svojim željama i potrebama. - Vi je zbilja volite! - uzviknula je. U njenom glasu bilo je i divljenja, a odziv gospodina Vua na to bio je skladna mešavina ponosa i iskrenosti. - Ako se može nazivati ljubavlju ono o čemu sam vam maločas pričao, onda je zbilja volim - odgovorio je. Još nikad nisu bili tako bliski jedno drugom kao toga časa. Ona nije znala da mu srce može i tako da zakuca. I on se preobrazio i postao drugi čovek. Shvatila je sa iznenađenjem dubinu te pro- 336 337mene. Nije bilo nikakvo čudo što je čovek poput Andrea probudio zapretane sile ljubavi u dubinama njenog bića. Ali da ta Jasmina, ta obična, mala ulična devojka, to stvorenje sazdano od neznanja i bezazlene sirovosti, može zapaliti u srcu g. Vua nešto slično istim silama, to je bilo više nego čudo. Čude-sno, tako reći. - Vi mi ne zamerate? - rekao je g. Vu. Okrenuto ka njoj, njegovo lice bilo je nežno i molećivo. - Ja se radujem - rekla je ona brzo. Digli su se istog trena i sreli usred onog sunčanog četvorougla na podu. Njena toplina plinula mu je u susret, a njegova se odazvala. On ju je uhvatio za ruke, njegove oči zagledale su se u njene ženice, bili su jedno biće za jedan kratak čas. Ona je čeznula da mu kaže zašto se raduje i zašto su tako međusobno bliski. Čeznula je da on sazna koliko ona razume čudo iz bajke koje se odigralo u njemu i koje je bilo njegova ljubav, ljubav koja je čudesna ma kome pripadao lik iz koga je ponikla, velikom čoveku ili devojci iz javne kuće. Svešte-niku ili bludnici, svejedno. Čudo je bilo isto. Ono je isto tako doseglo nju, nju koja je bila skrivena u tajni svojih dvorišta kao što je zadesilo njega, njega koga je moralo da traži po ložnicama jedne javne kuće, i promenilo ih oboje iz osnova. Ali je znala da mu nikad ne bi mogla objasniti čudesnost toga njihovog zajedničkog udesa. Ona mora samo pomoći da se do kraja ispuni čudo iz bajke koje je njemu palo u deo. - Na ćelom svetu nema žene kao što ste vi - rekao je on. - Možda i nema - složila se ona i polagano izvukla svoje ruke iz njegovih. To je bio čas u kome ih je zatekla Jinga. Po uvreženoj navici, ona je prvo provirila iza vrata da bi izvidela šta rade. Bila je zaprepašćena, ali odmah zatim i očarana kad je videla da se drže za ruke. To je izvesno značilo da su se izmirili i da 338 će ona devojka iz javne kuće biti otpremljena! Uz-maknula je korak nazad i nakašljala se, a onda se pojavila pred njima, sa jednom hitnom porukom. - Gospođo, jedan čovek dojurio je trkom na kapiju i doviknuo da se gospa Kang porađa i da joj je rđavo, i da g. Kang moli za prisustvo vaše milosti kao njene posestrime i prijateljice. Gospa Vu se digla iz naslonjače u koju se vratila čim se Jinga nakašljala. - Oh, nebesa - pro-mrmljala je - tako li je, dakle! Je li onaj čovek rekao u čemu je nevolja? - Dete nikako neće da se rodi - rekla je Jinga bolno. - Neće da napusti utrobu svoje majke.

- Moramo odmah poći - uzviknula je gospa Vu. Prišla je žurno vratima i tu zastala za trenutak da bi opet oslovila g. Vua. - A vi, oče mojih sinova, umirite se i budite bez brige. Ona mlada devojka može mirno da dođe u vaše dvorište. Ja ću lično ućutkati zle jezike. Tražim samo jedno - neka Či-jumingi bude dozvoljeno da napusti vaše dvorište. - Ja sam, uistinu, sasvim voljan da ona ostane ovde - rekao je dobrodušno g. Vu. - Ona je veoma dobra i kuda bi otišla, kada biste je sad otpustili? - Ja je neću otpuštati - odgovorila je gospa Vu. - Njenu sudbinu rešiću dok se vratim. Neka se zasad preseli u moje dvorište. - Onda se obratila Jingi. - Čuli ste šta kažem, Jinga. Neka bude tako. - Jinga se dotle već pribila uspravno uza zid, zabijajući nokte u njegove cigle. ¦- Zar će ona bludnica ostati ovde? - jeknula je. - Ona više nije bludnica - odgovorila je gospa Vu strogo. - Ona je izabranica moga gospodara. S tim recima se žurno udaljila, tako da je već za nekoliko časaka sedela u svojoj nosiljci, koju su nosači digli na ramena i krenuli tako s njom niz ulicu. - Izvolite s puta ... Izvolite s puta... - vikali su nosači pevajući, hodeći čvrstim korakom, a gomila se razdvajala ispred njihova hitnog poziva, otvarajući put. 22* 339XII U kući Kangovih vladala je potpuna zbrka. Gospa Vu je to čula i videla čim se njena nosiljka spustila u prednjem dvorištu. Mlade ropkinje i izme-ćarke trčale su na sve strane, vičući i koreći se uzajamno, a sluge su stajale ćuteći i zbunjeno. Kad je ugledao gospu Vu, domostrojitelj joj je pritrčao i zamolio je, duboko se klanjajući, da odmah pođe u unutrašnje dvorište. Ona je pošla. Sluškinje su se ućutale čim su je primetile. Sve su oči bile uprte u nju, pune nade koju im je ulivala. Svi su se uzdali kako u njenu pamet, koja je bila dobro poznata, tako i njenu duboku naklonost prema njihovoj gospodarici. - Ona čita mnoge knjige - širio se među ženama šapat koji je išao od uva do uva. Iz knjiga bi lako mogla znati, nadali su se, šta sada treba da učini. G. Kang je sedeo plačući u glavnoj odaji unutrašnjeg dvorišta. Gospa Vu ga je viđala češće kroz mnogo godina, ali mu nikad nije kazala ni reci, niti je čula iz njegovih usta slovo koje bi njoj bilo upućeno. Klanjali su se jedno drugom sa suprotnih krajeva mnogih odaja na venčanjima Menge i Linaj, iskazali jedno drugom počast naročitim poklonima kojima su se između sebe pozdravljali prijatelji i prije. Ali ga je ona znala samo preko svoje prijateljice, njegove žene. To je, međutim, značilo da ga je poznavala veoma dobro. Znala je šta voli da jede, koliko mu prija plovka začinjena vinom i belim lukom, i da ne trpi jaja iz kreča, da ume pojesti za jedan obed po sedam burekčića nadevenih svinjskim mesom, i da se ne može opiti bez oke vina, i da se u pijanstvu nikad ne razbesni, nego samo zadrema. Znala je da se ponosi što ima toliku decu, ali i da odmah tera iz sobe svako koje zaplače u njegovom prisustvu. Znala je da papuče ostavlja gotovo svake noći pod krevetom svoje žene, a kada to ne čini da je u nekoj kući cveća i da mu žena tada preplače pola noći, a on se onda 340 izjutra grdno rasrdi na nju. Znala je da ima crn mladež iznad srca, što je znak duga života, i znala je da ga od vetrova zavija u crevima i da ga svrbe očni kapci, kad sa severa zaduvaju vihori koji nose pesak iz pustinje, i znala je, takođe, da mu na obrazima izbije crven osip kad jede rakove, koje je ipak jeo često i slatko. To jest, gospa Vu je znala sve moguće 0 tom čoveku, koji je u tom času sedeo sa punim rukama na debelim kolenima, plačući zato što mu je žena na samrti. Ali on sam o njoj nije znao ništa, osim ono što je bilo znano ćelom gradu, da je birala 1 izabrala naložnicu svome mužu kad je navršila četrdesetu godinu. Digao se kad je video da ulazi, sav u suzama kojima je odblesak njegove kože davao žutu boju i koje su ćurkom tekle niz njegove debele obraze. - Ona ... ona je ... - zaustio je mucajući. - Znam - rekla je gospa Vu, sklanjajući pogled u stranu da ga ne bi morala gledati. Opet joj je dolazilo da se čudi svojoj prijateljici što može da voli toga čoveka, ali se setila da je sad i sama znala kako ljubav ume da bude čudna. Prišla je brzo sa-tenskim zavesama koje su delile tu prostoriju od spavaće sobe. - Ušla bih odmah, ako dozvolite - rekla je. - Uđite ... uđite ... preklinjem vas ... spasite joj život - uzviknuo je jekteći od plača. Ona je brzo ušla u spavaću sobu gospe Kang. Vazduh je bio natopljen vrućim mirisom nečiste krvi. Plamen uljane svetiljke treptao je, kao u pećini, na zavesama velike postelje u kojoj je ležala, a neka stara žena bila je nagnuta nad njenim telom. Dve sluškinje ćutale su u neposrednoj blizini postelje, jedna do nogu a jedna kraj uzglavlja. Gospa Vu je odgurnula jednim pokretom ruke onu što se bila skupila kraj uzglavlja, gledajući pažljivo u samrt-ničko lice svoje prijateljice. - Mejhen - rekla je tiho. Gospa Kang je polako otvorila oči. - Vi ste to - šapnula je - došli ste... - Lice joj se nabralo žalostivo: - Ja umirem ...

341Gospa Vu je već držala za ruku svoju prijateljicu, pipajući joj bilo. Bilo je veoma slabo uistinu, te ona nije odgovorila na reći porodilje. - Prestanite da vučete dete - zapovedila je primalji. Stara žena se trgla. - Ali ovo je muško! - po-vikala je. - Ostaviie nas nasamo - zapovedila je opet gospa Vu. - Izlazite odavde, sve do jedne. Njen vitki stas ispravio se kao odapeti luk dok je govorila te reci. Sve su se žene zablenule u nju. - Preuzimate li na sebe odgovornost? - uzviknula je stara primalja i napućila usne. - Preuzimam - odgovorila je gospa Vu. Čekala je stojeći dok su one izlazile. Nadnela se nad svoju prijateljicu kad je u sobi zavladala potpuna tišina. - Mejhen, čujete li me? - izustila je razgovetno. Oči gospe Kang bile su se sklopile, ali se su opet otvorile na te reci, mada sa velikim naporom. Nije progovorila, ali je gospa Vu videla zračak svesti u njihovim dubinama. Ona je nastavila: - Vi ćete ovde ležati mirno dok ja odem da vam donesem malo mesne čorbe koju ćete popiti. Dok vi budete pili, ja ću se malo odmoriti. To će vas okrepiti. Kad opet budete imali dovoljno snage, ja ću vam onda pomoći da rodite svoje dete. Nama dvema to neće biti teško. Kapci na očima zatreptali su i sklopili se. Kao senka, jedva primetan osmeh minuo je usnama gospe Kang. Gospa Vu je toplo pokrila porodilju i otišla u drugu sobu. Primalja je ljuta otišla kući, ali su sluškinje još bile tu, sipajući čaj g. Kangu, hla-deći ga brezom i nudeći ga da se odmori. Okrenule su se kad je ona ušla, ali im nije ništa rekla. Obratila se g. Kangu. - Potrebna mi je vaša pomoć - kazala mu je. - Hoće li ostati živa? - povikao je on. - Ako mi vi pomognete - odgovorila je ona. - Učiniću što god hoćete, što god! ... 342 - Ćutite - prekinula je ona njegovo brbljanje. Onda je zapovedila jednoj služavci: - Donesite mi zdelu najbolje čorbe koja vam je zgotovljena. - Gotova nam je goveđa, pileća i riblja čorba. - Onda riblju čorbu - odlučila je ona - i stavite unutra dve kašike žutog šećera. Neka bude vrela. Ona se opet obratila g. Kangu. - Vi ćete je uneti, a ne neka od služavki. - Ali ja ... - zabrzao je on nerazgovetno - ja sam nespretan, uveravam vas. - Vi ćete je uneti - ponovila je ona. Vratila se u sumračnu sobu porodilji i opet opipala bilo gospi Kang. Bilo je kao i malopre, ni jače ni slabije. Stajala je zatim nekoliko trenutaka čekajući i ubrzo čula teški korak g. Kanga, koji je na prstima stupio u sobu. Nosio je obema rukama zdelu vrele čorbe. - Čorbu ćemo presuti u čajnik - odlučila je ona. Prosula je brzo čaj u bakarnu pljuvaonicu, pa je onda, uzimajući mu zdelu iz ruku, prelila čorbu u čajnik. Zatim se okrenula prema krevetu. - Mejhen - rekla je - vi treba samo da gutate. Srknula je gutljaj čorbe da vidi nije li prevruća, pa gospi Kang prislonila na usne nosač od čajnika i pustila čorbu da joj polagano curi u usta. Gospa Kang nije otvarala oči, ali je popila polako jedan za drugim pet do šest gutljaja. - Sad se odmorite - zapovedila je gospa Vu. G. Kangu nije ništa rekla. Ne, ostavila ga je da stoji i da ih posmatra. Stavila je čajnik na sto, za-vrnula svoje rukave od satena, i kao keceljom opa-sala se ubrusom koji je visio preko jedne naslonjače. On je posmatrao njene pokrete, očiju razrogačenih od užasa. - Nije zgodno da ja budem prisutan - rekao je šapatom. Ali mu je ona domahnula da priđe, a on je poslušao sa dubokim užasavanjem. Bio je začetnik 343mnoge dece, ali nikad nije video šta je ženi time učinio. Igrao je svoju ulogu začetnika, kao dobar glumac, bezbrižno i sa uživanjem. Gospa Vu je odgurnula pokrivač i nagnula se nad svoju prijateljicu. - Mejhen - rekla je jasno i razgovetno - nemojte nipošto da se naprežete. Pustite vaše telo da se odmara. Ja ću raditi za vas. Ali, unatoč njenim recima, gospa Kang je zaste-njala čim se ona dotakla njenog ranjavog mesa, G. Kang je pokrio usta rukama i okrenuo glavu na drugu stranu. - Držite je za ruke - rekla je gospa Vu. - Dajte joj malo vaše snage. Njemu nije bilo drugo nego da je posluša. Pokorio se neodoljivoj moći njenih očiju, čiji je strogi pogled bio uprt u njegovo lice. Pristupio je korak bliže i uzeo ženu za ruke. To i samo to je moglo učiniti da gospa Kang opet otvori oči. Doista, oseća-jući da su joj ruke u onima koje je tako dobro znala, ona je polako podigla svoje otežale očne kapke.

- Vi - izustila je isprekidano - vi ste to, oče mojih sinova! U času kada ga je ona prepoznala, gospa Vu je obavila oko deteta svoje vitke i snažne ruke, a gospa Kang je vrisnula. Znoj je skroz-naskroz probio g. Kanga. Stajao je i grčevito stezao ruke svoje žene. - Kad biste samo sad ostali živi - mrmljao je kroz zube - kunem se, kunem se... - Nemojte se kleti... ni na šta - izustila je ona teško dišući. - Ja se radujem ... to je vaše dete. - Preči ste vi meni od sve dece skupa - po-vikao je on. - Ako vi umrete, ja ću se obesiti. Znoj mu je potokom curio niz lice. - Vi me, dakle, zbilja volite? - Glas joj je bio tako slab i zadihan, disanje toliko svedeno na nemoćno dahtanje da se gospa Vu na trenutak i sama prepala zadatka koga se poduhvatila. - Srce srca moga - govorio je plačući g. Kang. - Nemojte umreti ... nemojte mi umreti ... 344 - Ja neću umreti - izgovorila je glasno gospa Kang. Gospa Vu je u istom času istrgla dete iz njene utrobe. Krv je šiknula u mlazevima, ali je gospa Vu zaustavila krvoliptanje punim šakama pamuka koji je primalja ostavila spreman na postelji. G. Kang je još grčevito stiskao ruke svoje žene. - Je li gotovo? - mumlao je. - Sve je gotovo - rekla je gospa Vu. - Dete? - šapnula je gospa Kang. Gospa Vu je umotala malo iščupano telo u ubrus koji je sa sebe otpasala. - Dete je mrtvo - rekla je mirno - ali vama dvoma to dete nije potrebno. - Svakako da nije - mrmorio je nerazgovetno g. Kang. - Mejhen, ja vas molim... nećemo više dece. Nikad, nikad, ja vam obećavam. - Ćutite - rekla je gospa Vu strogo. - Nemojte davati obećanja koja ne možete održati. - Pipnula je čajnik. Bio je još vruć. Prislonila je nosač na usne svoje prijateljice. - Pijte - rekla je. - Obećali ste da ćete ostati živi. Gospa Kang je opet stala da guta. Oči je opet zatvorila, ali joj je bilo, kada ga je gospa Vu opipala, tuklo za dlaku snažnije. Pokretom ruke gospa Vu je dala znak g. Kangu da pusti ruke svoje žene. - Ona mora da spava - naložila je. - Ja ću sedeti kraj nje. A vi, molim vas, odnesite dete da se sahrani. Uzela je teret mrtvog deteta na svoje ruke i pre-nela ga na ruke g. Kanga, a on ga je zadržao. - Neka ovo dete bude dokaz i potvrda onoga što ste joj rekli - kazala je gospa Vu. - Sećajte se navek njegovog tereta na vašim rukama. Sećajte se 345I da je ono umrlo zato da bi spasio život svoje majke... za vas. - Sećaću se - obećao je g. Kang. - Obećavam vama da ću se sećati. - Nemojte davati obećanja koja ne možete održati - rekla je opet gospa Vu. Presedela je tamo ceo dan i svu noć koja je usledila. Sluškinje su joj donosile hranu i vrućeg čaja, ali ih ona nije puštala bliže od vrata. G. Kang je ulazio da joj se zahvali i da pogleda ženu, koja je spavala. Jer je gospa Kang spavala čvrstim snom, ne otvarajući oči ni kad bi pila svoju vruću čorbu. Gospa Vu je stavila u čorbu trave od kojih se gusne krv, da bi sprečila dalje krvarenje, i dodala tome prah od neke plesni koja sprečava trovanje. Bile su to stvari koje je našla u svojim starim knjigama i koje nisu bile opštepoznate. Meng i Linaj bile su se vratile svojoj majci, ali gospa Vu čak ni njima nije dozvoljavala da joj ulaze u sobu. Puštala je unutra samo vazduh kroz prozor, ali to tek onoliko koliko je potrebno za disanje njene prijateljice i nje same, jer je vetar bio svež, a ona nije dala da se unosi mangal, da ne bi gasovi drvenog uglja zagadili vazduh. Pod svojim svilenim pokrivačima, gospa Kang je spavala, oprana i čista, nutkana svaki sat-dva čorbom i Jekovima, i vraćala se u život, svakog sata sve bliže spasenju. Drugog dana ujutro, kada joj bilo njene prijateljice nije više zadavalo nikakve brige, gospa Vu je najzad napustila sobu porodilje. Pred vratima je čekajući još uvek sedeo g. Kang, potpuno sam. On se sve to vreme nije umivao, niti je jeo i spavao. Na njemu više nije bilo ni traga izveštače-nosti, uljudnosti i pretvaranja. Bio je umoran i za-plašen. Od celog njegovog bića, njemu je bila ostala samo njegova istinska priroda sa koje su brige i umor zgulili svu spoljnu pozlatu njene uobičajene uglađenosti. Videći u kakvom je stanju, gospa Vu se sažalila nad njim i spustila u drugu naslonjaču nedaleko od njega. 346 - Ja vam dugujem njen život - rekao je g. Kang oborene glave. - Njen se život više ne srne dovesti u ovakvu opasnost - rekla je gospa Vu blagim glasom. - Obećavam ... - zaustio je opet g. Kang, ali je gospa Vu digla ruku da bi ga ućutkala. - Hoćete li moći da ostanete verni tome obećanju i kad njoj opet bude dobro? - stala je da pita. - I, ako budete mogli, kako ćete ga ispunjavati? Jesam li je zato vraćala u život da bi bila jadna i žalosna što vi lutate od jedne kuće cveća do druge? Hoće li joj biti neka uteha što je vi pošteđujete od dece samo zato da bi vaše seme padalo nedozvoljeno u drugu zemlju, van braka i zakona? Nesreća je što vas ona voli tako mnogo, iako vi nju ne volite.

- Ja je doista volim - uveravao je g. Kang. - Ali koliko? - navaljivala je gospa Vu i dalje na njega. - Da li dovoljno da biste joj život učinili srećnim i prijatnim? On je zurio u nju ukočena pogleda, a ona mu uzvraćala pažljivo i pribranim pogledom svojih veoma krupnih i tamnih očiju. - Bolje je da umre ako večito treba da bude jadna i žalosna - rekla je mirno. - Ja je neću žalostiti - rekao je on. Njegov se pogled pokolebao. Cupkao je donju usnu sa dva prsta. - Nisam znao ... - rekao je - nisam pomišljao ... Ona mi nikad nije rekla ... •- Šta? - upitala je gospa Vu. Znala je, ali ga je za dobro njegove duše prinudila da nastavi svoju priču. - Ovo u životu nisam nikad slutio - promu-mlao je. - Kako teško dolazi na svet... preskupo staje. - Previše - složila se ona. - Ali je njena ljubav bila veća od njegove cene. - Je li svaki put ovako patila? - upitao je on. - Kako? - nastavila je ona da ga ispituje. - Pa, bila je na pragu smrti... - Žena koja se porađa uvek je na pragu smrJ - odvratila je ona. - Porođaj je sada za nju postaopitanje života i smrti. Vi morate da birate: hoćete li da živi ili da još jednom rodi? Oboje ne možete više imati. Pokrio je rukom oči. - Hoću da ona živi - promrmljao je - uvek ... uvek ... Dok je on krio oči, ona se ćuteći digla i izišla iz sobe. Možda ga nikad više neće videti. U njihovom krugu, ljudi i žene živeli su odvojeno jedni od drugih, pa je bilo veoma moguće da ona nikad više ne dospe u njegovu blizinu. Nije to, uostalom, bilo ni potrebno. Ljubav je uterala strah u kosti tom grubom, jednostavnom čoveku, njegova rođena ljubav prema svojoj ženi. I tako je gospa Vu otišla kući, veoma umorna i zgađena poprilično nad svim što je videla i učinila. Stupiti opet u svoje dvorište, čisto i tiho, bilo je isto što i umiti dušu bistrom vodom njihove netaknute usamljenosti. Tu je Andre bio s njom, tu je hodio i govorio. Je li zajednica koju je osećala s njim imala ičeg zajedničkog sa sirovim srcem gospodina Kanga i njegovom ljubavlju prema svojoj ženi? Ušla je u biblioteku. Prijatna toplina obavila ju je sa svih strana, kao da je ušla u staklenu baštu. Jinga je bila raspalila mangal. Zagrejani vazduh treperio je nad ugljevljem. Kroz drvene rešetke na prozoru udno prostorije sunce je svojim zracima preplavilo veći deo sobe. Da nije upoznala toplinu ljubavi u rođenom srcu, ona nikad ne bi mogla spasti život svojoj prijateljici. Zar bi, inače, mogla odoleti užasima ploti, mirisu krvi, zadahu smrti, rugobi uplakanog lica g. Kanga, gađenju od njegovog mesnatog tela, gnušanju nad prljavštinom njegovog duha, zar sve to ne bi slomilo njenu volju i sputalo njenu snagu? Ali, uzvisivši se ljubavlju nad rođenu prirodu, ona je znala da će istrajati. Jinga je ušla u sobu i stala da je grdi. - Ah - povikala je - milostiva gospođo. Vi ste ... milostiva ... pogledajte vaš kaput... zaboga, pa on je poprskan krvlju ... a vi ste tako bledi... Pogledala je niza se i videla krvave mrlje na svojoj odeći od satena. Ona, koja je bila tako oset-Ijiva i gadljiva, sada je samo promrmljala: - Bila sam zaboravila na sebe. Ne srne se misliti da je gospa Vu razumevala potpuno promenu koja se odigrala u njenom biću. U stvari, osećala je da u jednom času nikad ne zna gde leži staza koja će je odvesti do idućeg časa. Nije imala nikakve unapred određene osnove. Ali je osećala da korača stazama svetlosti. Dokle god se njene stope budu držale staze, sve će biti dobro s njom. Zakorači li u senke na jednoj ili drugoj strani staze, biće izgubljena. A svetlost koja je obasjavala stazu bila je njena ljubav prema Andreu. Kad bi joj ustre-balo da zna kakav treba da bude sledeći korak koji je valjalo učiniti, dovoljna je bila pomisao na An-drea da bi to saznala. I tako je idućeg dana, kada joj je Jinga donela malo devojče, čija je majka bila naložnica Čijuming, osetila veliku nežnost prema tom detetu. Preko tog deteta, ona je uključila Čijumingu, jednu strankinju, u kuću Vua. Dok je pre to dete smatrala kao novo breme, a čitavo pitanje Čijuminge samo kao zamršenu muku i nepriliku, sada je osećala da tu nema nikakva tereta i nikakve muke i zabune. I sa majkom, i sa detetom, postupila je onako kako bi Andre hteo da to učini. - Gde je Čijuming? - zapitala je Jingu. 348 349- Radi u kuhinji i po vrtovima - rekla je Jinga. - Je li srećna? - upitala je gospa Vu. - Ta nikad neće biti srećna - odgovorila je Jinga. - Mi treba da je otpremimo odavde. Ko svud i svakad luta tužna lica, taj u kuću zlu sreću donosi. Od toga se provaruje mleko u grudima dojilja, a deca postaju razdražljiva. - Poručite Čijumingi da navrati k meni - rekla je gospa Vu. Bilo je to sutradan ujutro po njenom povratku iz doma Kanga. Čim se digla iz postelje, poslala je glasnika da se raspita za zdravlje njene prijateljice, a on je doneo dobre vesti. Gospa Kang je dobro spavala ćele noći, krv u ranama se zgrušala, a krvolip-tanja više nije bilo. Toga jutra je pojela čanak kaše od pirinča, pomešan sa žutim šećerom. Posle je opet usnula.

Dan je bio miran, a nebo sivo. Oblaci su krili sunce koje je jučerašnjeg dana jarko sijalo, a vaz-duh je mirisao na maglu koja se dizala nad rekom. Gospa Vu je omirisala vazduh, ali tako otmeno i krišom, da to niko ne bi mogao primetiti. Blizu nje je u pletenoj kolevci ležala mala de-vojčica koja se igrala svojim ručicama. Gubila bi ih svaki čas, sa izrazom čuđenja na svom lišcu. A onda bi ih, mašući, opet videla, i uprla pogled u njih, ali ih je ponovo izgubila. Posmatrajući tu igru, gospa Vu se u jedan mah nežno nasmejala. „Kako su mali naši počeci", mislila je. „Ovako sam i ja nekad ležala u kolevci - i Andre takođe." Pokušala je da zamisli Andrea kao dete, malo dete, i pitala se ko li je i kakva mu je bila majka. Ona je, bez sumnje, znala od početka šta je njen sin. Čovek koji drugima donosi blagoslov celog svog života. Iz sive magle i tišine jutra pomolila se Čiju-ming. Ušunjala se nečujno, jedva odškrinuvši velika vrata, zatvorena zbog jutarnje studeni. Gospa Vu je podigla oči sa kolevke kad je ona ušla. Sva siva, tiha i hladna, mlada žena je bila kao setno oli- 350 čenje te jutarnje magle. Lice joj je bilo kao skamenjeno, a usne blede, kao i teški kapci nad crnim očima. - Pogledajte ovo svoje dete - rekla je gospa Vu. - Nasmejala sam se gledajući ga. Svaki čas gubi i nalazi svoje ručice, ali samo zato da ih odmah ponovo izgubi. Cijuming je prišla kolevci, stala kraj nje i pogledala dete, a gospa Vu je videla da ga ne voli. Bilo joj je tuđe. Da je to bio neki drugi dan ili drugo vreme, gospa Vu ne bi sebi dozvolila da govori o tome ili bi okrenula glavu i pomislila u sebi da se nje ništa ne tiče da li ta neuka devojka voli ili ne voli svoje dete. Ali je toga dana upitala: - Je li moguće da ne volite svoje rođeno dete? - Ja ne osećam da je moje - odgovorila je Cijuming. - Ali vi ste ga rodili - rekla je gospa Vu. - To je bilo protiv moje volje - rekla je Cijuming. Obe žene su zaćutale posmatrajući bezazleno stvorenje koje, srećom, nije moglo razaznati šta su govorile. Nekad bi gospa Vu, možda, prekorela majku što ne voli svoje dete, ali je sada ćutala da bi čula glas ljubavi. - Bilo je jednom jedno dete - pričao joj je Andre - rođeno od mlade majke i nepoznata oca, pa zračilo takvim sjajem svud oko sebe da ga ljudi i žene još obožavaju kao boga zato što je bilo čedo ljubavi. - A zašto je otac bio nepoznat? - upitala je ona. - Zato što majka nije nikad izgovorila njegovo ime - odgovorio je Andre. - Ko se brinuo o njemu i hranio ga? - upitala je ona. 351- Neki dobar čovek po imenu Josif, koji ih je oboje obožavao i ništa nije tražio za sebe. - A šta se dogodilo sa svetlim detetom? - upitala je ona. - Umro je mlad, ali ga drugi ljudi nisu nikad zaboravili - odgovorio je Andre. Sećajući se njegovih reci, njoj se činilo da je svetlost sinula i u njenoj duši. Zašto Čijuming ne bi volela to dete, izuzev ako je to bilo stoga što nije volela oca, g. Vua? A otkud je znala da ne voli g. Vua, osim ako je znala nekoga koga je uistinu volela? - Ko je taj koga vi volite? - zapitala je iznenada naložnicu. Nije se začudila gledajući crvenilo koje je obli-valo lice mlade žene, mada su se zarumenele čak i njene male uši. - Ja ne volim nikoga - rekla je, slagavši tako očito da se gospa Vu nasmejala. - Slušajte, molim vas, kako bih vam mogla ve-rovati - rekla je - kad istinu i vašu tajnu odaju vaši obrazi, pa čak i uši. Plašite li se da pustite i vaše usne da je kažu? Vi ne volite ovo dete, to znači da ne volite njegovog oca. U redu, neka bude tako. Ljubav se ne može probuditi na silu, ni ulagivanjem ni nestašnom igrom. Ona dolazi s neba, nezvana i netražena. Ako se to i s vama zbilo, zašto bih vas krivila za to? Ja znam kakvu sam grešku sama počinila. Ali, kada sam vas dovela ovamo, ja ni sama nisam razumevala ljubav. Mislila sam da se ljudi i žene mogu pariti kao mužjaci i ženke među životinjama. Sada znam da čovek i žena mrze jedno drugo kada se spare samo kao životinje. Jer mi nismo životinje. Mi se možemo sjediniti jednim dodirom ruke ili pogledom očiju. Mi možemo da volimo čak i kada je meso mrtvo, a krv se davno sledila u žilama. Nije plot ta koja nas međusobno vezuje. Bile su to tako čudnovate izjave, toliko čudovišne za usta gospe Vu, čije su reci bile uvek jednostavne i bliske svakidašnjoj stvarnosti, da je Čijuming mogla samo da gleda u nju kao što bi gledala 352 u priviđenje. Ali gospa Vu izvesno nije bila nikakvo priviđenje. Oči su joj bile sjajne, a ćela puna životne snage, uprkos lomnoj vitkosti njenog stasa. Ona je imala neki novi život, bez sumnje, toliko je Čijuming mogla videti. - Dete - rekla je gospa Vu - recite mi ime koje se krije u vašem srcu. - Umirem od stida - rekla je Čijuming. Savijala je rub svog kaputića između palca i kažiprsta. - Ja neću dozvoliti da umrete od stida - rekla je blago gospa Vu.

I tako je Čijuming, popuštajući njenom nagovaranju, i sa mnogo oklevanja i nesigurnosti, stala najzad da govori, ali isprekidano, svega po nekoliko reci najedanput. - Vi ste me dali za naložnicu... starome ... ali... - Opet je zaćutala. - Ali ima neko drugi i vi biste više volile da su vas njemu dali - pomogla joj je gospa Vu, a Čijuming je klimnula glavom. - Je li on u ovoj kući? - pitala je dalje gospa Vu. Čijuming je opet klimnula glavom. - Je li to jedan od mojih sinova? - zapitala je gospa Vu Na to je Čijuming podigla oborene oči. Pogledala je gospu Vu i počela da plače. - To je Fengmo - rekla je gospa Vu i znala izvesno da je to on, a Čijuming je produžila da plače. Kako je bilo nerazmrsivo to klupko, kako tužna ta pometenost u odnosima između ljudi i žena pod njenim krovom, pomislila je u sebi gospa Vu. Sve je to bilo plod njene rođene ludosti, ludosti koja je bila lišena ljubavi! - Ne plačite više - rekla je Čijumingi. - Sve je to moj greh, a ja sam ta koja moram nekako da ga okajem. Ali mi još nije jasno šta se mora učiniti. Na to je Čijuming pala ničice i položila glavu na svoje ispružene ruke. - Rekla sam da ću umreti od stida - promrmljala je. - Pustite me da umrem. Ovakvo stvorenje kao što sam ja nije ni od kakve koristi. 23 Paviljon fena 353- Nema stvorenja koje ne bi moglo biti od koristi - odvratila je gospa Vu, podižući sa zemlje mladu naložnicu. - Radujem se što ste mi kazali istinu. Dobro je da ja to znam. A sada vas molim jedno: čekajte strpljivo ovde, u ovoj kući. Svetlost će obasjati moje sadašnje neznanje i ja ću tada znati šta moram da učinim za vas. U međuvremenu, po-mažite u brizi oko nahočadi koju sam uzela. Meni će biti od velike koristi ako se vi budete brinuli za njih umesto mene. Kad su već tu, o njima se valja starati, a ja nemam dovoljno vremena da vodim brigu o njima. Cijuming je obrisala suze kad je gospa Vu po-menula devojčice. - Ja ću paziti na nahočad, milostiva gospođo - rekla je. - Zašto da ne? To su moje sestre. - Sagla se i uzela na ruke dete iz ko-levke. - Poneću ovo dete sa sobom, ono je takođe nahoče ... siroče, rekla bih, pošto majka ne može da ga voli... jadnog crva. Gospa Vu nije odgovorila. Doista nije znala gde bi se mogla naći sreća koja bi usrećila Cijuming. * Iz srednjih dvorišta kuće gospa Vu je motrila na porodicu, dok su dani odmicali jedan za drugim i slivali se u nedelje, i nizali se jedna za drugim nedelje i tkale neumitnu pređu meseci. „Kad bih bila zla", pomislila je jednog dana, „mogla bih se uporediti sa paukom koji plete svoju mrežu oko svih stvorenja u ovoj kući." Jedna ptica je pevala u bambusima. Čula je njen glas i prepoznala ga, mada je bio neobičan. Dvaput godišnje, smeđi indijski slavuj prolazio je putem koji je vodio preko njihovog kraja. Glas mu je bio zvučan, ali opor. Obeležavao je početak proleća, i to je bilo sve. Nastavila je da razmišlja. „A otkud ja to znam da nisam zla? Otkud da je uistinu dobro ono što ja za dobro smatram?" 354 Kao što je bila navikla, postavila je pitanje svojoj uspomeni na Andrea. Jednog dana, tog se veoma dobro sećala, njih dvoje su sedeli u biblioteci, gde je sama sedela toga časa, on sa jedne strane velikog stola, ukrašenog rez-barijama, a ona sa druge, ne preko puta jedno drugom, da se ne bi morali gledati u lice, nego sa stolom između sebe i oboje licem okrenuti vratima koja su vodila u dvorište. Dan je bio isto tako lep, vaz-duh krajnje providan, a sunčeva svetlost tako jarka da su boje na kamenju, kojim je dvorište bilo popločano, inače sivkaste, pokazivale prelive plavog i ružičastog i koju nit srebra mestimično. Cvetovi njenih orhideja imali su tamnu boju skerleta. Ribice u jezercu promicale su kao zlatne strele i naletale kao zasenjene na sunčeve zrake koji su koso poni-rali u vodu. Andre joj je pričao drevnu bajku o padu čoveka u iskonski greh. - Do toga ga je dovela - rekao je on - ruka jedne žene, Eve, koja je dala čoveku zabranjeno voće. - Ali otkud je ta žena mogla znati da je voće zabranjeno? - pitala je gospa Vu. - To joj je došapnuo jedan zao duh, u obličju zmije - rekao je Andre. - Zašto baš njoj, a ne čoveku? - glasilo je njeno pitanje. - Zato što je znao da su joj duh i srce upravljeni na produženje života, a ne na čoveka - odgovorio je on. - Duh i srce čoveka bili su upravljeni na njega samog. Odajući se snu da su i vrt i žena njegov posed, on je bio srećan. Zašto bi još padao u iskušenje? Imao je sve. Ali se žena uvek mogla dovesti u iskušenje pomišlju na bolji vrt, na širi prostor, na povećanje njihovog poseda, zato što je znala da će iz njenog tela ponići mnoga druga bića, te je snovala i kovala zavere u svom srcu. Žena nije mislila na sebe, nego na one koje će stvoriti, na plod svoje utrobe i njegov bezbrojni rod. Za njihovu ljubav je pala u iskušenje. I uvek će padati u iskušenje, njih radi. 23*

355Ona ga je pogledala. Kako se dobro sećala duboke i setne mudrosti koja je zračila iz njegovih crnih očiju! - Otkud tako dobro poznajete žene? - upitala ga je. - Otuda što živim sam - rekao je on. - Ja sam se rano oslobodio njihove moći. - A zašto ste se oslobodili? - pitala je ona dalje. - Zašto ste se povukli iz reke života? Zar nama svima nije mesto u njenim vodama? Zar iko može imati pravo da ih se oslobodi? U nizu meseci otkad ga je poznavala, to je bio jedini put kada je primetila senku sumnje u njegovim očima. - Vi ste postavili jedno pitanje na koje nikad nisam bio sposoban da odgovorim - odvratio je on. - Oslobodio sam se prvo iz taštine. Da, to znam i priznajem. Kada sam bio kao i ostali ljudi, na putu da se oženim i osnuj em porodicu, mislio sam da me voli jedna žena. Ali bog mi je dao da proničem ljudska bića i suviše brzo za svoju sreću. Video sam u njoj Evu, koja kuje osnove za druga ljudska bića koja se spremala da stvara, uz nešto malo pomoći s moje strane, naravno, ali bića koja bi uza sve to sazdala u sopstvenom telu. A ja sam video malenkost svoje uloge, jedno tako kratko zadovoljstvo čula, i sav svoj život potom utrošen na kopanje i prekopavanje, poput Adamovog, da bi naš vrt bio veći i njegovi plodovi obilniji. I tako sam se zapitao da li sam to ja ono što ona voli, a odgovor je bio: možda... ali samo za trenutak, zato što joj treba neko ko bi joj služio. Pomislio sam stoga u sebi: „Zašto ne bih radije služio boga koji od mene ne traži ništa osim da radim pravedno i hodim ovim svetom u poniznosti pred njim?" Toga dana postao sam sveštenik. - A jeste li bili srećni? - zapitala ga je ona sa nestašnom zlobom. - Bio sam svoj gospodar - odgovorio je on ... Sama u biblioteci, gde je uvek sedela posle njegove smrti, zato što joj se tu, gde je toliko časova proveo, njegovo prisustvo činilo najosetnije, razmišljala je o čoveku i ženi. „Ženu Evu", mislila je, „ne treba osuđivati zato što je u nju usađena beskonačna želja za produženjem života. Prepušten sebi, čovek nikad ne bi otišao dalje od sebe. Dok se ona, u svom neznanju i nevinosti, služi njime u svom beskrajnom stvaranju daljeg života. Oboje su oruđe, ali samo žena zna da je oruđe i predaje se potpuno životu." - U tome je - rekla je ona Andreu - razlika između čoveka i žene, pa čak i između vas i mene. Dok je ona sedela u sobu je navirao tiho blag i mirisan vazduh, a vetar nije dunuo ni u jedan mah. Malen gušter plava repa izišao je iz pukotine između zida od cigala i kamenog poda i leškario blaženo na uskoj stazi sunčane svetlosti. Ona je sedela tako mirno da mu se činila kao sastavni deo sobe, te se on, na svoj oskudan način, veselio okrećući glavu čas na ovu, čas na onu stranu, šibajući svojim jarko obojenim repom. Oči su mu bile sjajne i prazne. Nije se micala. Verovalo se da te male bezopasne životinje donose sreću, jer biraju sebi dom samo kraj jednog ognjišta kada osete da je večno. Nastavila je da prebira svoje misli, sedeći nepomično, dok se gušter igrao pred njenim nogama. ,,U tome se, dakle, krije nesreća koja deli čoveka od žene. Čovek veruje u svoj lični značaj, a žena zna da sama za sebe ništa ne znači, nego samo ukoliko ispunjava svoju ulogu u stvaranju budućeg, daljeg života. I zato što ljudi vole žene kao deo sebe, a žene nikad nisu volele muškarce, izuzev kao deo onoga što mora da se stvara, vazda se zameće i vodi ista borba koja čoveka čini večito nezadovoljnim. On ne može posedovati ženu zato što nju već poseduje sila koja je jača od njegove želje." „Zar ona nije i njega stvorila? Možda to i jeste ono što joj nikad ne prašta, nego je mrzi i potajno se bori s njom, te gospodari njome i tlači je, i u kuće zaključava i vezuje joj noge i sputava struk, uskraćuje platu i nadnicu, nauku i zanate, na udo-vištvo osuđuje kad sam umre i spaljuje gdešto u prah i pepeo, tvrdeći da to čini njena vernost." 357Gospa Vu se glasno nasrne jala čoveku, a gušter je hitro pobegao u svoje skrovište. Jednom kada je Andre sedeo u naslonjači preko puta nje, ona mu je kazala: - Je li muškarac samo muško, a žena samo žensko? Ako je tako, oni se nikad ne mogu složiti, jer on živi za svoje biće, a ona živi za život vasione, a to su suprotne stvari. Andre je odgovorio sa velikom ozbiljnošću: - Bog je zaveštao svakom od nas u ličnu svojinu jednu neotuđivu baštinu, to jest jedan deo našeg bića koji je naprosto čovečanski, ni muški ni ženski. Zove se duša. Ne menja se i nepromenljiv je. Može da obuhvati takođe mozak i njegove radnje. - Ali mozak u žene nije isti kao u čoveka? - zapitala je ona. - Isti je samo kad se oslobodi potrebe tela - odgovorio je Andre. - I tako lako može biti da ga žena upotrebljava samo za vršenje svojih dužnosti ženke, a čovek loveći žene sebe radi. Ali mozak je oruđe i može da se upotrebi u svaku svrhu koju ljudsko stvorenje zaželi. Ako ja sečem kupus oštrim nožem, to ne znači da ja taj nož ne mogu upotrebiti za rezanje lika sina čovekova. Ako je sin čoveka u mom srcu i u vidokrugu moje duše, onda ću ja upotrebiti svoje oruđe, mozak, za izradu njegovog lika ... takvog koji bi ga jasno prikazao. - Duša je, dakle, onaj deo našeg bića koji nije ni muški, ni ženski - ponovila je ona. - Tako je - odgovorio je Andre. - A šta je duša po svome suštastvu? - navaljivala je ona i dalje sa pitanjima. - To je ono što ne nasleđujemo ni od kog drugog stvorenja - rekao je on. - To je ono što je dalo moje vlastito ja, što me skrojilo malo drukčijeg od svih onih koji su se rodili pre mene, ma koliko ličio na njih. To je ono što mi je dato u ličnu svojinu, od boga dar.

- A ako ja ne verujem u boga? - zapitala je ona. - Nije važno da li vi verujete ili ne verujete - odgovorio je on. - Vi možete videti i sami da ste 358 kao niko drugi na ovome svetu, i ne samo vi, nego i najsmernije i najmanje lepo stvorenje takođe pose-duje tu dragocenu baštinu. Ako je imate, vi znate da ona postoji. Dovoljno je to znati. Verau darodav-ca može da čeka. Bog nije nerazuman. On zna da mi volimo da vidimo svojim očima i čujemo svojim ušima ono u šta treba da verujemo, da volimo kada to možemo držati u svojim rukama. Tako i dete zna samo ono što mu mogu reći njegovih pet čula. Ali ima i drugih čula, i ona se razvijaju uporedo sa rastom našeg bića, a kada se potpuno razviju, mi se pouzdamo u njih isto onako kao što smo se ranije pouzdavali samo u svoja obična čula. Sećajući se tih njegovih reci, pogledala je preko stola. Naslonjača je bila prazna a glasa nikakva nije čula. Ali je njegovo lice sa ozbiljnim osmehom bilo isto tako jasno vidljivo, a njegov glas isto tako dubok kao nekad kada ga je pre njegove smrti gledala i slušala. - Tek počinjem da razumevam - promrmlja-la je. - Ali počinjem uistinu. I volim te svom dušom svojom. - Zar ne bi bilo moguće da postoje ljubav i prijateljstvo među dušama? - Moguće je - rekao je on. Gospa Vu je bila žena bliska stvarnosti, pa je stala da primenjuje ono što je naučila. U toj kući, koja je bila njen svet, bila su dva poremećena bića... to jest dva bića koja nisu stajala u ispravnom odnosu sa kućom, pa stoga ni sa svemirom. To su bile Rulen i Linaj. Bez žurbe i dozvoljavajući mnogim danima da prolaze mirno svojim tokom, ona se istovremeno približavala danu koji je u duši bila izabrala za razgovor s njima, rešivši da prvo govori sa Rulenom, koja je bila starija. Bili su protekli mnogi meseci otkad su Ćemo i Fengmo napustili roditeljski dom. Pisma su gospi Vu stizala redovno, jer su obojica bili dobri sinovi. Ta su pisma bila upućena ocu, a ne njoj, pa bi ih ona, pošto bi ih prva pročitala i razmišljala neko 359vreme nad njima, slala g. Vuu. A on ih je, pošto bi ih i sam pročitao, slao Lijangmu, koji je sve više preuzimao sve dužnosti na imanjima i po radnjama, pripremajući se za dan kada će biti glava porodice, te bi ih i on pročitao i onda sklonio među porodične spise. Iz tih pisama, gospa Vu je jasno razaznala da njih dvojica idu suprotnim putevima u svom razvoju. Fengmo je želeo da ide u inostranstvo na školovanje. Ona mu je to dozvolila i poslala mu novac koji mu je za to bio potreban. Žurilo mu se donekle, pisao je, s obzirom na to da su se prekomorski pu-tevi zatvarali zbog rata koji se primicao, te je stoga, ako je mislio da ga sukob ne zateče na obali, morao otploviti, ne vraćajući se prethodno kući dugačkim kopnenim putem. Da je bio jedinac, to mu gospa Vu ne bi nikad dozvolila, ali ovako, imajući tolike druge sinove kraj njega, ona nije navaljivala da navrati kući krajem zime, i prešao je srećno, ne zapadajući ni u kakvu opasnost, nekoliko mora, te su otada njegova pisma nosila stranu poštansku marku i pečat. Oboje su bili američki, ali za to gospa Vu nije ništa ha-jala. Sve strane zemlje bile su za nju podjednako zanimljive, pa čak i jedno te isto, ako su ležale preko četiri mora. Fengmo je nastavio da uči ono što je sa Andreom započeo. Gospi Vu je bilo lakše pri duši kada je videla da te nauke nemaju ničeg zajedničkog sa sveštenstvom i sa verom. Nisu imale nikakve veze sa bogovima, nego svaku moguću vezu sa ljudima. Ali Ćemo nije tražio da ide preko mora. Umesto toga otišao je u prestonicu i tu našao dobro mesto, blagodareći bogatstvu i uticaju svoje porodice. To nije začudilo preko mere ni g. Vua ni samu gospu Vu, jer se njoj još činilo sasvim prirodno da njihova porodica bude svuda poznata, ma koliko inače bili široki vidici njenog sina. A onda je Ćemo u jednom pismu objasnio stvarni razlog zbog koga je imao tolike sreće. Kad bi došlo do rata koji je pretio tome delu sveta, vlada bi se povukla u unutrašnjost ze- 360 mije i tu bi zavisila veoma mnogo od najuglednijih građana i njihovih porodica, od kojih je u svojoj pokrajini porodica Vu bila najveća i najstarija. Čemu su stoga često davali prvenstvo ispred drugih, ali je zato morao da podnosi ljubomoru i zavist, a pomalo i zlobu onih koji su kraj njega ostajali u prisenku. Iz njegovih pisama gospa Vu nije mogla da otkrije šta je i kakav je. Fengma je razumevala bolje. Na sebi svojstven način, on je razvijao svoj um, pa čak i svoje srce, kao što je i ona činila. Sazrevao je i pretvarao se postepeno u odrasla čoveka. Štaviše, uporedo s njim rasla je i njegova neotuđiva baština, kao što bi to rekao Andre. Ćemo je, međutim, ostavljao utisak čoveka koji je sav obuzet nečim. Čime je bio obuzet, ona nije znala.. Rešavanje sudbine Cema i Rulen ubrzale su iznenadne vesti o napadu na obalu koji je te godine izvršio narod sa Istočnog okeana. Gospa Vu je čula za to, te je poslala po novine, koje, inače, nije nikad čitala, da bi videla šta se desilo. Ono što je pročitala bilo je više nego obična stvar u istoriji njihove zemlje. Tako su isto druge napade tokom mnogih minulih stoleća vršili drugi narodi, ali im je zemlja uvek odolela. Odoleće i ovoga puta, mislila je ona, ne uznemiravajući se. Nije bilo verovatno da će neprijatelj prodreti stotine milja u unutrašnjost kopna i provaliti u tu pokrajinu gde je toliko dugo stajala kuća Vua. Ali je bila zahvalna ranijim naraštajima u porodici što nisu podlegli duhu novog vremena, kao toliki drugi, i pohitali na more da na njegovim obalama grade nove kuće. Porodica Vu gradila je na zemlji svojih predaka, pa je tu i ostala. Ona je bila i dalje izvan opasnosti. Istina,

ovaj neprijatelj napadao je takođe iz vazduha. Ali u njihovoj blizini nije bilo velikih gradova, a s druge strane, opet, nije bilo mnogo izgleda da će neupućeni ljudi sa Istočnog okeana znati pre ime jedne porodice nego neke druge. Gospa Vu se osećala sigurna u svojoj kući. Ali je, pri svemu tom, jednu naglu promenu sila napada ipak nametnula. Vlada se preselila u unu- 361trašnjost, a Ćemo je došao s njom. Jednoga dana, početkom jeseni, od njega je prispelo pismo kojim je javljao da dolazi za deset do dvanaest dana. Čim ga je pročitala, gospa Vu je znala da više ne srne odlagati stvar sa Rulenom. Poslala je po Ru-lenu, a njenu poruku nosila je Jinga. Ne bi, međutim, trebalo pretpostavljati da gospa Vu u toku svih tih meseci nije uopšte viđala svoju snahu. U stvari, ona se često sretala s njom. Za stolom je zaticala Rulenu među ostalima, i na uobičajenim proletnjim i zimskim svetkovinama, kojima je i ona prisustvovala, uvek mirna i jednostavno odevena. Bilo je takođe dana kada je gospa Vu želela da se štogod zapiše u porodične knjige ili zabeleži za predstojeće žetve i onda se radi toga obraćala Ruleni zato što je ona od svih u kući najjasnije umela da ispisuje kičicom kitnjasta slova njihovog pisma. Bila je svakom prilikom dobra prema svojoj mladoj snahi, a jednom je čak i kazala: - Sreća je, doista, imati snahu koja je ovako učena. Rulen je na to odgovorila kratko, sa nekoliko najpotrebnijih izraza zahvalnosti. Ali, gospa Vu nije nijednom prilikom navodila mladu ženu na razgovore koji ne bi odgovarali njenom mestu u porodici. Sada, međutim, sa Cemovim pismom u rukama, ona je znala da je došao trenutak za to. Rulen je prolazila mirno kroz jedno dvorište za drugim. Nije više nosila teške kožne cipele koje je donela iz Šangaja. Nosila je umesto toga somotske, sa donovima od sukna. Gospa Vu nije čula njene korake i stoga je iznenađeno pogledala svoju snahu kada je vitka senka njene visoke prilike pala preko poda. - Kako tiho koračate, kćeri - uzviknula je pošto su se pozdravile. - Odvikla sam se od kožnih cipela, majko - odvratila je Rulen. Sela je, ne postrance nego pravo, u naslonjaču koja je stajala uz jedan od pobočnih zidova i bila stoga niža od one kojom se go- 362 spa Vu služila. Bile su u sobi za sedenje, a ne u biblioteci. Gospa Vu nije odmah pomenula ono što je imala na umu da kaže. Umesto toga, rekla je uljudno: - Već nekoliko nedelja mislim da pitam za vašu porodicu u Šangaju. Kada je neprijatelj napao grad, jesu li vaši uspeli da pobegnu? - Moj otac je preveo porodicu u Hongkong - odgovorila je Rulen. - Ah, to je dugačak put - rekla je gospa Vu ljubazno. - Ali nije dovoljno dugačak - rekla je na to Rulen, sa izvesnom odlučnošću. - To sam i ocu kazala. - Zar verujete da će se neprijatelj usuditi da prodre tako daleko? - zapitala je gospa Vu. Divila se i nehotice oštroumnoj hitrini sa kojom je odgovarala mlada žena. - Ovo će biti dug rat - odgovorila je Rulen. - Mislite li zbilja? - zapitala je gospa Vu. - Da - produžila je Rulen - jer se dugo i pripremao. - Objasnite mi to, molim vas - rekla je gospa Vu, koju je zabavljala sigurnost mlade žene. I tako joj je Rulen objasnila: - Majko, narod sa Istočnog okeana dugo je strahovao, vekovima strahovao. A od čega? Od tuđinskog naroda. Gledao je kako tuđinac napada i osvaja jednu zemlju za drugom. Osvajači su dolazili sa zapada. Narod sa Istočnog okeana počeo je da se plaši još kada je Džingiskan došao i pokorio našu zemlju. Onda su došli ljudi iz Portugalije i Španije, iz Holandije i Francuske, i stali zauzimati zemlje. Pa je Engleska uzela Indiju, a i mi umalo da nismo podlegli u nekoliko mahova i pali pod vlast tih gramzivih zapad-njaka. „Zašto bismo mi bili pošteđeni?" razmišljao je narod sa Istočnog okeana. I tako su iz straha krenuli oni da grabe zemlje i pokoravaju narode za svoj račun, a mi smo njihovi najbliži susedi. 363Gospa Vu je bila zaprepašćena. Takve reci bile su grdne i naopake za jednu mladu ženu. Čak ni Andre nije govorio takve stvari. - Gde ste stekli toliko znanja? - zapitala je gospa Vu. - Ćemo mi piše svake nedelje - rekla je Ru-len. Gospi Vu je laknulo na srcu. Nasmešila se. - Vas dvoje ste - rekla je - opet dobri prijatelji. Rulen se zacrvenela. Od prirode je bila bleda, samo su joj usne bile grimizno crvene, tako da se rumen, koja je naglo oblila njene obraze, jasno isticala, ali ona nije okrenula glavu u stranu. - Mi se divno slažemo kad nismo zajedno - rekla je. - Čim dođe, opet ćemo početi da se svađamo, ja znam. I njemu sam to kazala. Oboje to znamo. Ali kad već znate - rekla je gos^T Vu srne-jući se - zašto se ne čuvate toga? Koje ou vas dvoje počinje prvo, vi ili on? - Otvorene reci mlade žene nisu je samo zabavljale. Njoj je isto tako bilo milo što ona ništa ne krije. - To ne zna nijedno od nas - rekla je Rulen. - Zakleli smo se jedno drugom ovog puta, u svojim pismima, da će onom koje prvo počne ono drugo kazati da prestane. Ali ne verujem da ćemo uspeti. Znam ja dobro Cemovu narav. Natušti se bez razloga i prasne

najednom, kao grom iz vedra neba. A kad se on ljuti, onda sam i ja ljuta. - Zaćutala je na trenutak i namrgodila se. Ispitivala je svoje srce. Ne želeći da ometa njeno razmišljanje, gospa Vu takođe nije ništa govorila. - U meni ima nešto - nastavila je najzad Rulen - što je njemu mrsko. To je zbilja istina. On kaže da nema ničega, ali ima. Kad nismo zajedno, on to ne oseća. Čim se sastanemo, ono se opet ispreči među nama. Kad bih znala šta je to, uzela bih nož i svojom ga rukom isekla, ma šta to bilo. - Možda to nije nešto čega imate u sebi, nego nešto čega nemate - rekla je gospa Vu blago. Rulen je digla glavu. Njene oči, sva njena le-pota, gledale su iznenađeno. - Na to nikad nisam pomislila - rekla je poluglasno. A zatim je opet iz- 364 gledala utučena. - Ali to će biti još teže popraviti. Bilo bi mi lakše iščupati iz sebe nešto što je već tu nego nakalemiti nešto čega nemam. - To ne mora biti tačno - rekla je gospa Vu. - To zavisi u celosti od vaše ljubavi prema Čemu. Ako vidite u vašem braku sreću koja je samo vama dvoma namenjena, onda ćete se uvek gložiti hteli ili ne hteli, izuzev ako se čvrsto resite da se držite po strani jedno od drugoga. - Vi mislite ... - rekla je Rulen, ali nije smogla da doreče ono što je zaustila. Bila je veoma stidljiva kad god bi iz nje progovorila zauzdana, ali silovita ženstvenost, koja je takođe bila deo njenog bića. - Ja zbilja mislim tako - rekla je gospa Vu. Produžila je da govori, znajući dobro da je sva ta mudrost samo jedan od plodova njenog skorašnjeg ljubavnog saznanja. Znala je sada da dužnost uopšte ne postoji u odnosima između ljudi i žena. Postoji samo ljubav - ili odsustvo ljubavi. Dohvatila je svoju srebrnu lulu i polagano počela da je puni. Nije gledala u svoju snahu. Umesto toga, nekoliko trenutaka upirala je pogled u dvorište, gde su cvetale žute orhideje tog godišnjeg doba. Na lakom povetarcu listovi bambusa lepršali su poput kićanki. Bio je jedan od onih dana kakve su, radi svoga mira, najviše voleli ona i Andre. - Morate da znate na prvom mestu da ni jedno od vas dvoje ne duguje ništa onom drugom - prozborila je najzad. Rulen je iznenađeno prekinula gospu Vu. - Majko, to je najčudnija stvar koju sam ikad čula iz usta svekrve koja razgovara sa ženom svoga sina. - Saznala sam je tek nedavno - rekla je gospa Vu. Smešila se potajnom nestašnošću. - Ve-rujte mi, dete, da se još uvek učim. Znala je da je Rulen do srca ganuta njenim recima. Mlada žena je došla pripravna da prikloni glavu pred srdžbom svoje svekrve i da skrušeno sasluša njene prekore. Sada se u njoj rađala nada. Umesto srdžbe od koje je prezala, njoj su se pružali 365saveti, mudri i možda spasonosni. Nagnula se na-pred i tako podsećala na visok ljiljan koji čeka na kišu. - Sukobi među ljudima i ženama proističu uvek iz uverenja da među njima postoje neke uzajamne dužnosti - nastavila je gospa Vu. - Ali, kada se jednom odreknu toga uverenja, put kojim treba da idu jasno se ocrtava pred njima. Svako od njih ima dužnosti samo prema sebi... Šta je to sebi dužno? Samo da izraste do kraja, do poslednjeg listića svog životnog stabla. Ako jedno tako do kraja ispuni svoje sudbinu, onda će i onom drugom uspeti da to postigne. Zastala je na trenutak i pripalila lulu, udahnula dva dima i oduvala pepeo. A onda je produžila: - Eto, u tome je istina. A zašto je tako? Zato što, po recima mudraca: „Muž nije mio muža radi, nego sebe radi, a žena njemu nije draga zbog sebe same, nego njega radi." Jedno je srećno kad je sreć-no ono drugo, i to je jedina sreća moguća za oboje. Rulen je sedela nepomično, slušajući. Gospa Vu je nastavila: - Što se tiče stvaranja novog kolena, to nije dužnost ni vama ni njemu. To je vaša zajednička dužnost prema našem rodu. Vaša je zabluda u tome što ste pobrkali rađanje dece sa ljubavlju prema Čemu. A ta vaša zabluda smela je i Cema. To je razlog što se tako lako srdi na vas. - Majko - zamolila je Rulen - govorite mi i dalje. Sada ste u srcu svega što me muči. - Vi i Ćemo ste odstupili od osveštanog običaja - rekla je otvoreno gospa Vu. - Izabrali ste se uzajamno zato što ste se voleli. To je opasno jer uvelike smanjuje izglede na ono što bi se moglo nazvati sreća. Vi i Ćemo ste mislili samo na sebe, ne na decu ni na porodicu, ni na vašu dužnost da produžite naš rod. Mislili ste samo na sebe, kao na dva bića odvojena od sviju ostalih. Pokušavali ste i pokušavate da sabijete ćela vaša dva života u taj mali deo vas samih. Bračni zagrljaj, začeće i rađanje dece, zajednički život sa svojom mnogolikom svakidašnjicom jela, sna i odevanja, i odlaska iz 366 kuće i povratka spolja - sve vi to pokušavate da sabijete u tu malu odvojenu komoru. Ali ona neće da primi toliku sadržinu. Pretrpana je, a vi se gušite uzajamno na samom životnom vrelu jednog i drugog. Suviše tesno priljubljeni jedno uz drugo, mrzecete jedno drugo zato što onom vašem delu koji ste vi sami, vašoj baštini, vašoj duši, nije uop-šte ostalo prostora, tako da ona ne može ni da diše, a kamoli da se razvija.

A onda je pogledala Rulenu. Mlada žena je slušala bez predaha, svim svojim bićem. - Razdvojte se, dete moje - rekla je gospa Vu zatim. - Pustite ga da se malo odvoji od vas. Primite kao prirodnu stvar, kao dužnost prema našem rodu, da ćete rađati decu. Neće to biti ni vaša ni njegova deca. To će biti deca našeg roda. Rađajte ih isto onako prirodno kao što dišete, i jedete, i spavate, i vršite sve druge radnje stvorenja koje ima ne samo dušu nego i telo. Zagrljaj i začeće nemaju ničega zajedničkog sa vašim dušama. Ne merite nje-govu ljubav prema vama po načinu na koji izražava zagrejanost svoga tela. On i ne misli na vas u takvim trenucima, nego na sebe. Mislite i vi na sebe. Razlikuje li se strast jednog muškarca od strasti drugoga? Ne razlikuje. Isto tako, jedna žena rađa decu kao i druga. U tim stvarima smo svi jednaki. Nemojte uobražavati da ste u tome on ili vi iole drukčiji od najprostijeg čoveka i žene. - Zaćutala je, zahvaćena za trenutak čudnim osećanjem iscrpenosti. - Vi me navodite na pomisao da brak nije ništa - rekla je Rulen poluglasno. - Kao da bi bilo svejedno da sam se udala za ma kog drugog umesto za Cema. Gospi Vu se vratila sva njena živost. - Nisam završila - rekla je. - U jednom smislu, vi imate pravo. Svaka zdrava mlada žena može da se uda za ma kog zdravog mladog čoveka, a oboje da ispune svoju dužnost prema životu. Iz toga razloga dobro je da se održe naši drevni običaji i predanja. Što se tiče potreba našeg roda i soja, starije osobe umeju prirodno bolje da biraju nego što mlade mogu birati 367same sebi. Pogledajte Lijangma i Mengu, oni su srećni. Ali oni izvesno nemaju potpunu sreću, kakvu zahtevate vi i Ćemo. Oni pristaju da im rađanje dece bude sav život. Lijangmo želi da bude dobar muž i dobar otac. On nema drugih težnji i prohteva. Ni jedno od njih ne traži ništa više. Stoga je najbolje da stariji biraju i jedno i drugo, kad dvoje treba da se venčaju, ako su to dvoje kao Lijangmo i Meng. - Ali mi nismo kao njih dvoje - rekla je Ru-len sa izvesnom vatrom. - Pa i niste - složila se gospa Vu. - Vi želite uzajamno prijateljstvo i drugarstvo vaših dveju zasebnih ljudskih ličnosti. Ah, vi tražite veoma mnogo od braka, dete moje. Brak nije smišljan za taj van-redni teret. - Šta smo mogli učiniti? Živeti bez braka? - zapitala je Rulen ne misleći da bude gruba. - Možda, možda. - Gospa Vu se sama sebi začudila čuvši svoje reci. - Ali i to je teško jer ste vi čovek i žena, a život tela traži svoja prava. Zastala je, tražeći izraze kakvih ranije nije nikad ni bilo u njenom rečniku i - nalazeći ih rekla je: - Vi i Ćemo ste veoma srećni. Vi se ne volite samo na jedan način, nego na svaki koji se samo zamisliti može. Pa volite se onda, drago dete! Život je prekratak za takvu ljubav. Volite se i ne gubite nijednog časa u srdžbi i svađi. Odvajajte ljubav od strasti i ne dozvoljavajte im nikad da se međusobno pomute mešajući se. Jednoga dana, kad im deoba postane jasna i navikom ustaljena, kad vam se deca izrode i stanu rasti, kad vaša tela budu stara, a strast ugašena, kao što srećom mora da se zbude, vi ćete upoznati ljubav koja je bolja od svake druge. Osetila se iznenada strahovito usamljena bez Andrea, a svest da nikad više neće gledati njegov živi lik zabolela ju je kao da joj je neko žabo nož u srce, udarom kakav još nikad nije osetila. Sklopila je oči i predala se svojoj patnji. A onda je, nekoliko časaka potom, osetila da joj Rulen dohvata ruku i pritiskuje je uz obraz. Osetila je na njoj prvo jedan, a zatim drugi topli obraz mlade žene. A oči još nije otvarala. - A u potaji, žena je ta koja mora da vodi na zajedničkom putu - rekla je. - U patnji žena uvek treba da vodi, i mora, zato što život na njoj počiva i samo na njoj. Upozoravam vas, vaš muž vam neće biti ni od kakve pomoći u vašem naprezanju da učinite srećnim vaš brak. Kad je opet otvorila oči, soba je bila prazna. Rulen je bila otišla. Te noći, dok je Jinga svlačila komad po komad njene odeće i spremala je za spavanje, gospa Vu je progovorila tek posle dužeg ćutanja, tako dugog i tako dubokog da se Jinga nije usuđivala da ga prekine svojim uobičajenim ćaskanjem. - Jinga. - Da, gospođo? - Jinga je pogledala u ogledalo gospi Vu preko glave. Četkala je njenu dugačku i svilastu crnu kosu u kojoj je tek počinjalo da pod-rasta retko pramen je belih vlasi na slepoočnicama. - Imam jedan zadatak za vas. - Jeste, milostiva? ¦- Moj drugi sin dolazi kući sledećeg meseca. - Znam, milostiva, svi mi to znamo. - Evo u čemu je vaš zadatak. Svake noći, pošto svršite sa mnom, vi ćete ići kod žene mog drugog sina i činiti za nju ono što ste svakad za me činili. U ogledalu, slika Jinge nasmešila se, ali joj go-(Spa Vu nije uzvratila osmeh. Nastavila je, ne gledajući Jingu u oči. - Ne smete zaboraviti ništa od onoga što sam ja obično činila: mirisno kupatilo, trljanje uljem, mirise za sedam otvora i za kosu. - Znam, milostiva gospođo. - Jingin glas bio je topao i prisan. Zatim je prestala da je raščešljava. - A šta ću ako mi zabrani? - pitala je. - Ona ne mari ništa za svoju lepotu.

368- Neće vam zabraniti - rekla je gospa Vu. - Njoj treba pomoći, jadnom detetu, kao što treba svima ženama. A ona zna to sada. - Da, gospodarice - rekla je Jinga. XIII Ćemo je došao kući petog dana u devetom me-secu mesečeve godine. Električno pismo donelo je vest o njegovom dolasku u grad, a u kuću Vua glasonoša koji je išao pešice, dok je gospi pismo svojeručno predao sam gospodin Vu. On više nije često zalazio u njeno dvorište ni po kakvom poslu i stoga je ona znala čim ga je ugledala da njegov dolazak mora da ima neke veze sa jednim od njihovih sinova. Pružio joj je list ispisane hartije. - Naš drugi sin dolazi kući - rekao joj je, sa uobičajenim širokim osmehom na licu. Uzela je pismo i pročitala ga, a onda ga stala prevrtati među prstima. Bilo je to prvo električno pismo koje je ikad videla. Znala je, zato što joj je to Andre objasnio, da samu hartiju ne vuku niz žicu, kao što je ona zamišljala. Da se čak ni reci ne izgovaraju, nego se samo znaci otkucavaju na jednoj spravi, te su oni ti kojima se prenose poruke. - Bubnjevi u koje divljaci udaraju u džungli - primetila je ona. - Mnogo toga što čovek čini naprosto je usavršeno divljaštvo - odgovorio je on. Setila se tih reci dok je razmišljala nad električnim pismom. - Moramo prirediti gozbu u čast njegovog dolaska - rekla je glasno. - Ja ću pozvati sve svoje prijatelje - izjavio je g. Vu. Ona je nastavila da smišlja šta će sve da urade u slavu toga događaja. - Treba i mlađima prirediti gozbu: za kalfe i nadničare sa imanja. - Učinićemo sve što treba, sve što možemo - rekao je on sa darežljivošću čoveka gospodina i široke ruke. 370 Pogledala ga je ispod oka. Bio je opet onaj stari. Jasmina mu je dobro činila. Njegove sumnje u sop-stvenu vrednost stišale su se. Njegov neuspeh kod nje, jer se on na svoj način osetio unižen kada ga je ona odbacila, i njegov neuspeh sa Čijumingom ozle-dili su njegov ponos, ostavljajući za sobom vidne tragove. On je bio od onih ljudi kojima je nasušna potreba osećanje da imaju uspeha kod svojih žena. Ona je to najbolje znala. Ona, kojoj je tolike godine njegova uspešnost bila najpreča dužnost! - Ali je Čijuming bila mlada i neznalica i nije razumevala te stvari, dok je Jasmina, kraj sve svoje pritvornosti, bila dovoljno iskrena u tom poslu na kome je zarađivala svoj pirinač i krov nad glavom. U dubini srca gospa Vu je osetila olakšanje, ali se ono mešalo sa hladnoćom i prezirom. Osetila se takođe postiđena pomalo zbog te zlobe, mada bi je nekad primila kao prirodni izraz svoje ljudske prirode. - Ja nisam žena bez greha - rekla je jednom Andreu. - To jest, nisam onda ako prihvatam vaša merila greha koja obuhvataju čak i potajnu misao i skrivenu želju. Ja mogu postići spoljnu ispravnost, ali ko bi srcem mogao da vlada? - Ono malo izabranih mogu i to da čine - odgovorio je on. - A vi ste jedna od njih. Znala je da mora doseći visine na kojima je on živeo ako je želela da ostane u njegovoj blizini. On se ne bi spustio u dolinu, gde je ona još uvek bila. I tako je sada strpljivo rekla g. Vuu, koji je bio otac njenih sinova: - Neka sve bude onako kako vi želite. On je sedeo pognut napred, sa rukama na debelim kolenima, smešeći se. Spustio je glas da bi joj govorio u poverenju. - Vi možda ne znate da mi je Ćemo najmiliji sin. Stoga me je uvek mučilo što mu je žena opake naravi. Cema je trebalo oženiti nekom blagom i razboritom devojkom. Gospa Vu nije bila u stanju da uvuče uvek svoje nokte. - Vi se donekle varate u Čemu - rekla je. Srebrnasti zvuk njenog glasa odjeknuo je za dla- 24* 371ku preoštro i u njenim vlastitim ušima. - On je pametan. Rulen je takođe pametna. Nalazim da o njoj mislim sve bolje što vreme više odmiče. G. Vu je izgledao uznemiren, kao i uvek kad bi se pred njim pominjali um i njegovi darovi, i povukao se na brzu ruku. - Dobro, dobro - rekao je, svojim uobičajenim glasom - priznajem rado da imate pravo. Onda, hoćete li vi preduzeti sve što treba ili da ja to učinim? - Ja ću narediti sve što treba u kući, a vi ćete pozvati goste i odabrati vina - rekla je ona. Poklonili su se jedno drugom i rastali, a ona je bila svesna, dok je odlazio, da je sve što je nekad postojalo među njima bilo puki glas mesa i krvi. Bio joj je odvratan, u suštini. Pa ipak, zar nije s njim udvoje ispunila baš onu dužnost o kojoj je govorila Ruleni? Iskovali su zajedno beočug svoga kolena na lancu svoga roda, udovoljili nagonima svoga roda i oslobodili se jedno od drugoga kada je to bilo učinjeno. Sada je znala da je Jasmina, isto onako kao što je Andre otkrio u njoj neotuđivu baštinu njene ličnosti, učinila to isto za gospodina Vua. Nijedna veza nije prekinuta, kuća je nastavila da živi kao i ranije, a njihov položaj u njoj bio je isti. Osetila je koliko je bila mudra njena odluka da dovede Jasminu pod svoj krov, taj krov koji je bio dovoljno prostran za sve živo iz

doma Vua, do poslednjeg i najsi-ćušnijeg izdanka njegova. Dovesti na svet bezimeno i nezakonito dete, ne, taj najveći od svih grehova neće okaljati ime njihove porodice. Deca devojke Jasmine imaće svoje mesto u ljudskom poretku. Toga dana pristupila je dužnostima s dubokim mirom u duši. Sebi nije mogla da posveti ni jednog trenutka. Poslala je po kuvara, domostrojitelja i glavnog peharnika, poslala po čistačice i po kroja-čice. Trebalo je pregledati dečju odeću i naložiti da se sreže nova onoj kojoj bude potrebna. Jenma, njenog najmlađeg sina, trebalo je dovesti kući sa imanja na kome se nalazio. - Vreme je - rekla je upravitelju imanja - da se moj četvrti sin vrati kući. Porodični poslovi sada su jasni. Upravitelj se nasmejao. - Gospođo, taj će vam sin upravljati zemljom posle vas. Naš najstariji mladi gospodar vest je poslu po radnjama, ali četvrti mladi gospodar prosto je kao stvoren da gospodari poljskim imanjima. Gospa Vu mesecima nije viđala svog četvrtog sina i zato se pitala toga časa sa izvesnom ljubopit-Ijivošću kojim je smerom udario, dušom i telom. U godinama kada se dete preobražava u čoveka, svi su muškarci isti, to je ona uvek govorila. Njih treba samo hraniti, učiti sve istim stvarima, pustiti ih da žive na slobodnom vazduhu, ne davati im da zalaze u kockarnice i javne kuće i držati ih po strani od porodičnih razmirica. Iz toga razloga je i poslala Jenma na selo, da živi tamo sa seoskom rodbinom i seljacima. Ali sad je morao da se vrati da bi ona mogla oceniti kuda smera i gde ga treba uputiti. - Spremite one dve male sobe u istočnom dvorištu moga najstarijeg sina - naredila je Jingi. - Sad su pune kutija i kojekakva krša i niko ih ne upotrebljava. Neka se nameste za Jenma. Tu će stanovati dok se ne oženi. Po utvrđenom redu i običaju, Jenma je, u stvari, trebalo smestiti u blizinu njegova oca, ali to ona nije htela da dozvoli. Niie htela, međutim, ni da bude blizu nje - taj krepki i živahni mladenac u godinama uzrasta. Ali, Lijangmo i Meng biće dobri i pažljivi prema njemu, a deca će uživati u njegovom prisustvu. Tako je postepeno pripremljeno sve što je trebalo. Gospa Vu je naposletku otišla da vidi šta radi Rulen. Bilo je to na sam dan povratka njenog mladog muža. Cema su očekivali tokom popodneva, ali niko ne bi tačno umeo reći kada, jer je morao da doplovi brodom. Bilo je šteta što se po njega nije mogao poslati automobil, ali je drum bio pretesan za ta tuđinska kola, a težaci su vapili do neba kad god bi njegovi veliki točkovi prešli preko neke njive. Sto- 372 373ga je mahom ležao nepokretan u posebnoj prostoriji do kapije gde su ga držali, predmet čuda i divljenja za sve one koji bi ga videli, ali stvarno od male koristi. Pa ipak, g. Vu bi se osećao kao veoma starinski čcvek da ga nije kupio, a čak i Ćemo je uživao da u društvu kaže nehajno s vremena na vreme: „Strana kola moga oca ..." Nekoliko časova docnije Rulen je stajala pred gospom Vu, veoma poslušno, pa čak i bojažljivo. Obukla je bila jarkocrvenu haljinu čija je snažna boja dobro pristajala njenoj bledoj koži i rumenim ustima. Gospi Vu su se dopali i zatvoreni izrez oko vrata haljine i njena dužina, a kratkoću rukava nije pomenula jer je Rulen imala prekrasne ruke, zbilja od ramena do vrha prstiju. Naredila je Jingi da otvori njenu kutiju sa nakitom, gde je izabrala debeo zlatan prsten ukrašen rubinima. Stavila ga je Ru-leni na srednji prst desne ruke, a Rulen je onda podigla ruku da bi mu se divila. - Ja obično ne marim prstenje, majko - rekla je - ali mi se ovaj doista dopada. - Dobro vam stoji - odgovorila je gospa Vu - a ženu čini lepom ono što joj dobro stoji. Rulen je čas pre bila izmila kosu, ali je nije uljem namazala. Padala joj je na ramena, mekana kao neupredena svila. Jinga je bila veoma ravno po-sekla te crne uvojke, čija je donja ivica bila sada glatka i pravilna kao naslikana. Bio je to sasvim nov običaj da mlade žene idu raščešljane kose, što se nije dopadalo gospi Vu. Da se Meng na to ugledala, ona bi to njoj sigurno zamerila. Ali je toga dana vi-dela da taj meki crni okvir laska crtama Ruleninim i stoga mu nije ništa prigovarala. Trebalo je primiti i dozvoliti sve što bi jednu ženu moglo učiniti lepšom. - Otvorite usta - zapovedila je Ruleni. Mlada žena je otvorila usta, a gospa Vu je pogledala unutra. Bila su rum ara i čista, kao dečja, a zubi su bili beli i zdravi. Iz njih je dolazio svež i sladak dah. Razgrnula joj je skute na haljini i pažljivo zagle- 374 dala donje rublje. Bilo je čisto kao sneg, sve namirisano i ukrašeno dopadljivim vezom. Podigla je ruke mlade žene i omirisala joj dlanove. Bili su namirisani, kao i njena kosa, kao i ćelo telo, istim onim tananim mirisom koji je ona upotrebljavala nekad. - Izgledaćete veoma lepo, dete moje, za ispit koji vam predstoji - rekla je gospa Vu blago. - Vašem telu ne nalazim mane. U vaše srce i u vašu dušu ne mogu zagledati, njih morate sami ispitati umesto mene. Telo dolazi na prvo mesto, ali je duša ono što je trajno. - Nisam zaboravila ništa od onoga što ste mi kazali - rekla je Rulen svečano. Cema su očekivali svakog trenutka u toku idućih četiri do pet časova, ali ko je mogao znati da se on približavao ploveći po nebu, a ne vodom dok se sve to događalo u kući porodice Vua? Na taj način, umesto da rekom stigne u svoj kraj, spustio se tu sa nebesa i nogom stupio na čvrsto tlo kraj samog niskog zida na južnoj strani grada.

Kada je njegov pretpostavljeni u prestonici čuo za njegov povratak kući, uticaj porodice Vua sinuo mu je opet pred očima takvom snagom da su Čemu odmah stavljeni na raspolaganje jedan vladin pilot i avion. Pilot se zabrinuo kada je video svog putnika nasred pusta polja, bez ikog u blizini ko bi ga dočekao. Ali se Ćemo nasmejao njegovoj zabuni. - Ovo je moje rodno mesto - rekao je. - Umeću, valjda, i sam da nađem put do kuće. Tako se pilot opet vinuo u nebo, a Ćemo pešice krenuo mirno kući. Uz put su zurili u njega i pozdravljali ga svi koji su ga sretali, pitajući ga kojim je putem došao i buljili razrogačenih očiju i zane-meli od čuda kad bi im rekao: - Došao sam leteći po vazduhu. Deca i besposličari trčali su ispred njega da bi obavestili one na domu o skorom dolasku mladog gospodara, ali je Ćemo išao tako dugačkim i krepkim korakom da su ga pretekli svega za koji trenutak. Tako se dogodilo da su gospa Vu i Rulen jedvabile čule novost iz usta vratareve žene, koja je dotrčala kao bez duše da je saopšti, kada se pojavio i Ćemo, idući, tako reći, u stopu za njom. Zapravo je trebalo da svrati prvo kod oca, ali mu je Lijangmo pisao, razume se, ko je u dvorištu g. Vua, a njemu opet ni na um nije padalo da vidi neku stranu ženu pre nego što bi video svoju rođenu majku. Stoga je prvo otišao do gospe Vu, ali je bio sav zbunjen kada je kraj nje ugledao Rulenu, svoju mladu ženu i suprugu. Bio je to neugodan trenutak, jer je stari običaj branio da se sa ženom pozdravlja pre nego sa majkom. Pomogla mu je Rulen, na njegovo iznenađenje. Izmakla se ljupko korak nazad, dajući mu i me-sta i vremena da se pozdravi s majkom. - Sine moj, došli ste najzad. - Tako je glasio pozdrav gospe Vu. Ispružila je ruku i opipala mu mišice i ramena kao što već majke običavaju da čine. - Mršaviji ste nego što ste bili, ali snažniji - rekla je. - Otporniji i zdraviji - dodala je gledajući mu u rumeno lice. - Dobro sam - rekao je on - ali veoma zauzet, padam od posla, tako reći. A vi mi, majko, dobro izgledate, bolje nego kad sam od kuće odlazio. To i još ponešto odigralo se među njima dvoma, a Rulen je još stajala čekajući, dok se Ćemo veoma čudio njenom strpljenju. Da li je to zbilja strpljiva? Ako i jeste, to njoj nije bilo slično. Na njegovo još veće iznenađenje, njegova majka stupila je toga časa korak-dva unazad, ispružila ruku i dohvatila Ruleninu da bi je povukla napred. - Bila je veoma dobra - rekla je gospa Vu. - Bila je poslušna. Trudila se mnogo i postigla više. Ništa se Čemu ne bi moglo dopasti više od pohvale njegove majke upućene njegovoj ženi. Poput svih sinova snažnih majki, osećao je potrebu da ona pohvali što god on učini. Ranije ona nikad nije hvalila Rulenu, pa je jedan od uzroka njegove srdžbe na nju bilo baš to što je njegova majka nije hvalila. To je sada razumela i gospa Vu. Videla je zadovoljstvo na njegovom lepom licu, u njegovom 376 neusiljenom osmehu, u njegovim očima, koje su bivale sjajnije. Kazao je nekoliko reci Ruleni, hladno i pribrano kao što je i pristojalo u prisustvu starijeg naraštaja. - Ah ... kako ste? - Hvala, dobro ... a vi? To su bile malobrojne reci koje su kazale njihove usne, ali su im oči govorile više. Jer je Rulen podigla oči i pogledi su im se susreli, a njemu se učinila gotovo prekrasna, lepša nego što je ikad bila, sa crvenom haljinom, pripijenom oko vrata, koja je još više podvlačila zlaćano bledilo njenog lica. On je oborio oči i obratio se majci, mucajući i crveneći: - Majko, velika vam hvala što ste se potrudili da je poučite... što ste se potrudili da je ... da je ... da je ... Gospa Vu ga je razumela i odgovorila mu: - Sine moj, najzad vam mogu reći: dobro ste izabrali. Videla je suze koje su Ruleni navirale na oči, a njeno biće ispunila je nežnost kakvu nikad nije osetila. Koliko li su bespomoćni bili mladi i koliko su im bili potrebni stariji, da bi odobravali njihove živote i njihova dela - kraj sve njihove odvažnosti! - Budite nežni prema mladima, oni nisu tražili da budu rođeni - rekao joj je jednom Andre. Sećala se dobro, jer se toga dana ljutila na Fen-gma što je došao dockan. - Nisam ni ja tražila da se rodim - odvratila je ona. Pogledao je, iz tamnih dubina svojih krupnih očiju. - Ah, upravo stoga što ste i sami patili, nemojte nikad drugom nanositi patnju - rekao je on. - Samo sitne i prostačke duše svete se drugom za pretrpljene muke. Vi ste, gospođo, suviše uzvišeni za to. Primila je ćuteći njegove reci, jedva obuzdavajući gnev kojim je bila obuzeta. A on je nastavio, prelazeći sa njene ličnosti na vasionu. - A kakvog bi smisla imalo stradanje - rekao je zamišljeno - ako nas ne bi učilo, nas koji smo snažni, da sprečavamo patnju drugih ljudi? Nama se pokazuje šta je 377to, daje nam se da okusimo njegovu gorčinu, zato da bi se u nama probudila volja da iz korena iščupamo klicu svakog jada na ovome svetu. Inače bi ova zemlja bila drugi pakao. Sećajući se tih reci, osećala je neizmernu čežnju da u svojoj kući učini srećnim ta dva mlada i neuka stvora. Uzela je ruke Rulene i Cema, i stisnula ih obe u svojima.

- Izvršili ste svoju dužnost prema meni, sine moj - rekla je ona. - Odvedite je u vaše dvorište i provedite sledeće pola časa nasamo s njom. A onda možete otići da pozdravite vašeg oca. Stići ćete za vremena, ne brinite se. Posmatrala ih je dok su se udaljavali i, smešeći se, pušila neko vreme na svoju srebrnu lulicu. Narednih desetak dana sva se kuća vrtela u vrtlogu gozbe i svetkovanja. Svaki živ rođak, bio blizak ili dalek, želeo je da vidi Cema, da razgovara s njim i čuje njegovo mišljenje o novom ratu i selidbi vlade u unutrašnjost, i šta misli kolika će biti cena pirinču usled svakojakih poremećaja, i da li će se tuđinski beli narod boriti na strani patuljaka sa Istočnog okeana ili protiv njih. Niko nije mislio na poraz pod udarcima neprijatelja. Postavljalo se jedino pitanje da li mu se treba suprotstaviti otvoreno, silom oružja ili potajno, prepuštajući podzemnom otporu i vremenu da mučki lome snagu ugnjetača. Ne znajući ništa o svemu tome, g. Vu je mirno sledio lagani tok svojih misli. Ali je gospa Vu, sedeći tu među svojima, slušajući, pušeći na svoju lulicu, progovarajući samo da bi naredila da se poneko dete izvede na malu nuždu ili odnese u postelju na spavanje, ili opomenula služavku da ne diže buku nalivajući ćasice za čaj, ili zbog neke slične sitnice, bila duboko ubeđena da samo tajni otpor i njegov stari saveznik vreme mogu savladati toga neprijatelja, kao što su savlađivali 378 vazda sve ostalo. U dubini duše, ona je mislila da ne bi trebalo dozvoliti tuđincima da im pritiču u pomoć. Ko bi još na ovom svetu pomogao nekom, ako nije njegove krvi, ne tražeći mnogo u naknadu za to? Ni pravda ne zahteva da se daje bez dobiti - izvan porodice. Samo je ćutala. Tu je ona bila samo žena, mada najpoštovanija pod tim krovom. Davno, dok je još bila na onoj slobodi koju je iskusila samo u društvu sa Andreom, njih dvoje su raspravljali o prirodi čoveka. - Vi verujete u boga a ja verujem u pravdu - izjavila je ona. - Vi stremite ka njemu, a ja stremim ka njoj. - Oni su jedno te isto - izjavio je on. Toga dana, sedeći usred svoje porodice, osećala se duboko usamljena. Tu Andre nikad nije dolazio niti bi mogao doći. - Ako ti stranci - rekla je najednom Čemu, - dođu ovamo i pritisnu našu zemlju, možemo li ih mi oterati odavde? - Sada možemo da mislimo samo na sadašnjost, od dana do dana - izjavio je on. - To nije običaj u našem narodu - odgovorila je ona. - Mi smo vazda mislili na stotine godina unapred. - Za nekoliko stotina godina - odgovorio je on - mi bismo mogli sve da ih isteramo. - Da li se boja kože i predanje, narodnost i neprijateljstvo - pitala je ona jednom Andrea - kriju u duši svakog ljudskog stvora? - Ne - odgovorio je on. - To su samo stepe-ni razvitka. Na svakom stepenu naći ćete dušu, više i niže duše, među svima ljudima u svih naroda. - A zašto onda - pitala je ona - ima rata među ljudima i među državama? - Ratovi se vode - rekao je on - među licima koja čame na najnižim stepenima razvoja. Po-smatrajte koliko ih je malo u svakoj zemlji koji stvarno stupaju u rat, kako se nerado bore i koliko retko od srca! Samo zakržljali nazadnjaci vole rat. 379Razmišljala je o tim stvarima, dok je Ćemo govorio živahno o pukovima, i tenkovima, i bombarderima, i tolikim drugim stvarima koje za nju nisu imale nikakva smisla. Naposletku se zaboravila i zevnula tako glasno da su se svi na nju obazreli, a ona se nasmejala. - Morate mi oprostiti - rekla je. - Starim, pa me ne zanimaju ratne igre mladih ljudi. - Digla se iz svoje naslonjače, a Jinga joj je priskočila žurno. Oprostila se sa društvom klimnuvši glavom nekoliko puta, smešeći se, i vratila se u svoje odaje. Ćemo je proveo među svojima deset dana, a jedanaestog je opet otišao. Avion je opet došao po njega, ali se toga puta okupilo mnoštvo ljudi iz kuće i grada da ga vide kad bude uzletao. Gospa Vu nije bila među njima. Nju je zamaralo, i to mnogo zamaralo, sve što je on govorio za tih deset dana. Ose-ćala je duboko da je ludost za mlada čoveka traćiti život, posvećujući ga stvarima rata i smrti. Sve to nije imalo nikakve vrednosti ni za njegovu porodicu ni za njega. Život je bio i biće pobedonosna snaga i stoga je samo život, i opet život, mogao biti od-govor neprijatelju i smrti. Ali on bi gubio strpljenje s njom kada bi mu to kazala. - Majko - uzvikivao je - vi ne razumete. Ona se nasmešila na taj poklič svih mladih stvorenja, nasmešila i vratila svom ćutanju. Oprostila se s njim slatkim i spokojnim recima, primila izraze njegove zahvalnosti i pustila ga da ode. Nije joj bilo žao što je opet otišao. Njegove priče unosile su nemir u ćelu kuću i plašile sve redom, a naročito njegovog mlađeg brata. Jengmo se bio vratio, pre-planuo od sunca i ugojen poput nekog seoskog mom-četa, za čitave palce viši nego što je bio kad je odlazio od kuće. Osim što su se pozdravili kao i obično, ona nije razgovarala s njim, volela je više da sačeka dok se stiša uzbuna po kući, pa da onda iz-vidi kako se oseća i kako uopšte stoji s njim. Ali mu je na licu videla da je uplašen. Tako je sedela sama u svom dvorištu, pa je i Rulen došla da je poseti pošto je Ćemo otišao. Ušla 380

je u dvorište i klekla kraj gospe Vu i položila mladu glavu na kolena starije gospe. Gospa Vu je ubrzo osetila toplinu njenih suza koje su vlažile svilu njene haljine. - Kakve su to suze? - zapitala je blago. - Što su tako tople? - Bili smo srećni - šapnula je Rulen. - Onda su to dobre suze - rekla je gospa Vu. Pomilovala je blago po glavi mladu ženu i nije više govorila, a Rulen se digla posle nekog vremena, obrisala oči, smešeći se, i udaljila se tiho. Kada bi čovek unapred znao šta će mu se desiti u životu, makar to bilo i za cigli trenutak, kako li bi ga onda tek mogao podnositi? Kuća koja je bila puna gostiju i veselja utonula je već istog sata u najcrnju žalost. Ko bi mogao znati šta se zbilo u oblacima? Nepuno pola časa pošto se Ćemo vinuo u smeru sunca na izlasku, koje se rano dizalo toga dana, upravitelj je upao kao bez duše na glavnu kapiju, a za njim su povrveli svi kmetovi i zakupnici sa imanja porodice Vua lelečući i cepajući odeću na sebi, a žene povrh toga i kose raspuštajući. Dvo-rište je ispunila takva larma i galama da je njihova jeka čak i gospi Vu doprla do ušiju. Ona je upravo bila otišla u biblioteku, da bi tu provela neko vreme u samoći, pošto je Rulen otišla od nje, kada je iznenada začula jecanje i kuknjavu i neke glasove koji su je zvali po imenu. Ustala je, izišla iz sobe i susrela se na kapiji svog dvorišta sa gomilom uplakanih i uznemirenih ljudi. Prvi je išao g. Vu, sav u suzama, koje su mu potokom tekle niz obraze. Za njim su dolazili ostali, siročad i ona stara čuvarica, sluge i sluškinje, susedi iz njihove ulice, svako čeljade iz porodice, i sve se to guralo kroz kapiju koja je ostala otvorena. - Naš sin ... - zaustio je g. Vu, ali nije dore-kao što je započeo.Njegovo prekinuto kazivanje nastavio je upra-vitelj. - Videli smo plamen nad najdaljom njivom. Rušio se s neba, vrteći se u kovitlac - pričao je on gospi Vu. - Potrčali smo da vidimo šta je to. Avaj, gospođo naša milostiva, zatekli smo tamo samo malo žice, neki stran motor, nekoliko polomljenih komada od nečega što i ne znamo šta je - to je bilo sve. Ljudskom telu nije bilo ni traga. Te su joj reci pale na srce kao težak i studen kamen. Ali je već nekoliko časaka znala da će ih čuti. - Nemamo čak šta ni da sahranimo - mrmljao je g. Vu. Gledao je u nju unezvereno. - Zar to može biti... da najednom više ništa nema, ništa od onoga što je svega pre sat bilo živ ljudski stvor, naš sin? Tugovala je za sinom, žalila je ucveljenog oca, ali je prvo pomislila na Rulenu. - Sad moramo misliti na njegovu mladu ženu - podsetila je g. Vua. - Da, da - složili su se svi. - Možda je i noseća, sirotica. Kakva sreća u nesreći što su deset noći proveli zajedno! Ako mu se rodi posmrče, ono će vam biti uteha, gospođo naša, gospodaru. Nova nada osušila je suze na licu g. Vua. - Idite do nje - zapovedao je gospi Vu. - Tešite je, mi je vama prepuštamo. Tako je gospa Vu sama otišla u dvorište gde je Ćemo pre tako malo dana još živeo sa svojom ženom, a mnoštvo se polagano razišlo i iščezlo. G. Vu se vratio u svoje dvorište, sa Jasminom, i zatvorio kapiju, a upravitelj je naredio težacima da se vrate svaki na svoju zemlju. Što se njega tiče, rekao je, on će sačekati dok mu gospa Vu ne izda svoie zapo-vesti. Seo je u vratarevu kućicu da tu čeka dok ona ne poruči po njega. Deca su se vratila u hram, gde je stari sveštenik raspalio tamjan i stao mrmljati molitve za pokoj duše mrtvog sina. - U naše dane - poručivao je drevnim bogovima - stvari se događaju tako brzo, prebrzo za nas. Nema vremena ni za molitvu nad samrtnikom. 382 Jednoga časa čovek još živi, a već sledećeg čujemo da nije više među živima, i to je sve što znamo. Tražite njegovu dušu, o, vi koji živite u nebeskim prostorima! Tragajte za njom među mnogima koje zao udes takođe sustiže i vodite je među one koje će je znati i biti joj uteha i okrepa. A kad se opet bude rađao, dajte mu da se rodi još jednom u krilu svoje porodice, gde i pripada. Tako se molio stari sveštenik. U odaji gde je bila tako srećna, Rulen je sedela zgrčena na podu kraj gospe Vu, pritiskujući čelo na njenu ruku koju je držala u svojoj. Obe su ćutale. Sta je tu imalo da se kaže? Te su dve žene bile prisno vezane jedna za drugu ljubavlju i žalošću. Gospa Vu je čeznula da priča Ruleni o sebi i kako je gledala na odru mrtvo Andreovo telo. Ali to ona ne bi mogla iskazati, ni tad niti ikad. Rulenina žalost bila je crnja od njene. Ona je bar pokopala Andreovo telo, a od Cema nije ništa ostalo. Vetrovi su dohvatili njegov još vruć pepeo i rasuli ga na sve strane sveta. Vetrovi su ga pokopali gde su hteli. A šta je drugo ostalo od Cema? Ona, majka, imala je uspomenu na njegovo rođenje i rano detinjstvo, na njegovo dečaštvo i prve muževne godine. U njenom sećanju živeo je njegov glas, tolike reci izgovorene u šali i ozbiljnom razgovoru, njegov lik, vatren i lep, pun pouzdanja, i, na kraju, svest da je mrtav. Ono što je bilo između nje i njenog sina bilo je sve samo od ovoga sveta, od krvi i mesa, i više ga nije bilo, izuzev u pamćenju njenog mesa i njene krvi. A šta je ostajalo njoj, Ruleni? Jesu li njih dvoje, za onih deset dana, premašili granice ploti? Je li, mlada žena držala sada čvrsto u svom praznom naručju ono što majka više nije imala?

Bilo je prerano za postavljanje takvih pitanja. Sedela je nema i nepokretna, a toplina njenog bića prelivala se u mladu ženu, koja je zgurena sedela kraj nje. 383Rulen je bila prva koja se pomakla, koja se digla, lice obrisala i prestala da plače. - Biću vam večito zahvalna, majko - rekla je - jer se za onih deset dana nismo nijednom posvađali. - Jeste li sada u stanju da budete sami? - pitala je gospa Vu. Divila se, zbilja mnogo, toj mladoj ženi i osećala da njena ljubav buja sve većom snagom. - Jesam - rekla je Rulen. - Pošto neko vre-me budem sama, majko, doći ću i reći vam nešto što za sebe moram da tražim. - Moja će vam vrata uvek biti otvorena - odgovorila je gospa Vu. Ustala je, primajući pomoć Rulenine ruke. Bila je vrela, ali snažna, a prsti joj nisu podrhtavali. - Danju i noću - ponovila je gospa Vu - moja su vam vrata uvek otvorena. - Ja to neću zaboraviti - rekla je Rulen. Udaljavajući se, gospa Vu je čula kako se za njom zatvaraju vrata na Cemovom dvorištu. Zaustavila se i upola okrenula. Neće li se mlada žena zatvoriti nekog zla radi - na zlo po sebe? Ne, resila je, to ne bi ličilo na Rulenu. Ona će sedeti i ležati sama, okom ne trenuvši iz besane noći u besanu noć, i opet se povratiti u život, nekako. Da je Ćemo ostao živ, pomislila je gospa Vu u sebi, svađali bi se opet i opet. Blagodet onih deset dana ne bi mogla potrajati. Bili su suviše jednaki i voleli se suviše strasno. Svako je želeo da potčini ono drugo i nije trpeo slobodu svog druga. A ovako će večito žhteti u miru. - U miru! - promrmljala je. Bila je to najslađa reč na jeziku čoveka. * * * Mada nije bilo mrtva tela nad kojim bi se žalilo, žalost je uza sve to trajala propisani broj dana u kući Vua. Donesen je opremljen mrtvački kovčeg, gde su položene one Cemove stvari koje je najviše voleo, posle čega je kovčeg zatvoren i zapečaćen. Dan pokopa odredili su gradski vračevi, sa svim 384 ostalim što je bilo propisano za žalost, i sahrana je izvršena toga dana. Cemov kovčeg pokopan je na porodičnom groblju, u zemlji predaka, a njegova posmrtna tablica postavljena je u dvorani predaka, među tablicama onih koji su pomrli poslednjih sto godina. Dokle god se to činilo, gospa Vu je pustila žalosti da se svuda sprovodi nesmetano. Ona je takođe tugovala i u svom tugovanju prihvatila pomoć svoje prijateljice gospe Kang. U poslednje vreme, sve manje se išlo iz jedne njihove kuće u drugu. Gospa Vu je to primećivala već mesecima, ali nije marila da tome traži leka. Duboka zaokupljenost jednom mišlju - njeno postojano sećanje na Andrea - otuđili su je postepeno od njene prijateljice. Pored toga, uvek bi se osetila ispunjena odvratnošću kad god bi pomislila na onu porođajnu noć. Ali je gubitak sina suviše težak događaj da ne bi mogao premostiti ne znam kakav jaz među dve-tna starim prijateljicama, te su se dve gospe opet zbližile, mada nikad više prisno, a na pogreb je došao sad g. Kang. Da nije bilo tog smrtnog slučaja, gospa Kang ne bi mogla stupiti opet preko praga Vua sa toliko dobre volje. Ali, čuvši za nesreću, ona je ostavila po strani sve ostalo i došla na svoj srdačni način u dvorište gospe Vu, naglas plačući još na kapiji. - Naša su deca zajedno odrasla - uzviknula je - i ja osećam kao da mi je nestalo rođenoga sina. - Gospa Vu je znala da je to istina i od srca po-želela dobrodošlicu svojoj prijateljici, posle čega su malo posedele zajedno kao u stare dane, a gospa Kang je tražila i postigla da i ona na pogrebu bude u žalosti. Pri svemu tome, gospa Vu je znala da se to prijateljstvo ugasilo. Zagazila je suviše duboko one noći u lični život svoje prijateljice. To joj gospa Kang nije nikad mogla potpuno oprostiti, kraj sve svoje zahvalnosti. A zahvalnost je obilato iskazivala. - Da niste došli one noći, sestro moja, ja bih umrla. Moj život vama pripada. 25 Paviljon žena 385Ali joj je pogled bio nekako posramljen još dok je govorila, a gospa Vu je znala za to. Nije osuđivala svoju prijateljicu, ali se u duši udaljila od nje. Savršeno je shvatila da gospa Kang, mada je bila iskreno ožalošćena smrću mladog Cema, nije iz dna srca žalila što je dom Vua izgubio jednog sina. U takvoj žalosti, njoj se pružala prilika da bude iznad svoje prijateljice, samo u nečem i prolazno, ali ipak. Nekad bi tako što rasrdilo gospu Vu, ali se to više nije moglo desiti. Razumevala je slabost gospe Kang i uopšte je nije osuđivala zbog toga. - Treba li da trpimo gluposti i zlobu sitnih duša? - zapitala je davno jednom Andrea. - Da, zato što bi uništenje njih bilo što i uništenje nas samih - odgovorio je on. - Niko od nas nije toliko bolji i mudriji ni od koga da bi mogao uništiti ijedno stvorenje ne uništavajući istovremeno i nešto od sama sebe. - Ali kako da ih podnosimo onda? - upitala je ona. Setila se, a srce joj se steglo od te uspomene, jednog deteta, koje se nekad rodilo jednoj služavci u kući, čiji je život ugašen njenim pristankom. Bila je to devojčica, telesno i duševno nedonošče. Za porođaj je čula od Jinge, a Jinga je takođe - kad se to događalo - digla ruku ispružena palca, a gospa Vu je klimnula glavom. - Niko od nas ne može dozvoliti da oduzme život i najneznatnijem među nama - odgovorio je Andre.

Ona nije imala hrabrosti da mu govori o onom detetu. Ali, sedeći u svojoj nosiljci, u pogrebnoj povorci za kovčegom svoga sina, želela je da je to kazala Andreu. Teret mrtvog deieta ležao joj je na duši u času kada je izgubila svoga sina. Kao iver davno odapete strele, u pameti joj se vrtela prazno-verica da je staro zlo nekako urodilo potonjim. Ali je onda odagnala od sebe tu sujevernu pomisao. Ne, ona nije verovala ni u kakve slične uzroke. Izvan granica duše, sve je samo slučaj. Samo u duši postoje uzroci i posledice. Kakve su po nju bile posle-dice smrti onog deteta? Nikakve, zaključila je, jer 386 u ono vreme nije razumela šta je učinila. I tako toga časa, jer je razumevala svoju staru prijateljicu, nije mogla da je mrzi, ma kako sitna u duši bila. „Ali me više ništa neće prinuditi ni da je volim", pomislila je u sebi, buneći se pomalo protiv zakona praštanja kome se privolela. Ta ju je pobuna opet podsetila na Andrea i na odlomak jedne od njihovih prepirki. On joj je bio pročitao nekoliko reci iz Svetog pisma. - Ljubi bližnjega svoga kao sama sebe - pročitao je polagano. - Ljubiti - uzviknula je ona. - To je suviše jaka reč. Ona je oduvek bila krajnje strog sudi ja izreka i misli iz njegovog Svetog pisma, iz ljubomore možda, zato što je on toliko čitao tu knjigu i toliko se oslanjao na mudrost koju joj je pripisivao. Ali se toga puta složio s njom. Podigao je odjednom svoju lavovsku glavu. - Imate pravo - rekao je. - Ljubav nije prava reč. Niko ne može ljubiti svog bližnjeg. Bolje bi bilo reći: „Poznaj bližnjeg svoga kao sama sebe." To jest, shvati njegove tegobe i razumi njegov položaj, postupaj prema njegovim greškama isto onako blago kao prema svojima. Ne budi mu sudija kad sebe ne bi osuđivao. Gospođo, to je smisao reci ljubav. - Produžio je da čita svojim silnim i dubokim, ali ka-difenim glasom, čiji zvuk nikad neće zaboraviti. Dan Cemovog pogreba bio je suviše lep i vedar za smrt jednog tako mladog stvora. Voda u ribnjacima bila je bistra, a sunce toplo. Čula se pesma mnogih ptica. Posmatrajući sve to kroz stakleni prozor svoje nosiljke, gospa Vu se još više rastužila. Mislila je na Rulenu, čija je nosiljka išla iza njene i pogledala na stražnje okno ne bi li videla da li i ona gleda napolje. Ali je zavesa na prozoru Ruleni-nu bila navučena. Misao joj se vratila opet njenom mrtvom sinu. Šta je osećao kada ga je smrt presrela na nebu, među oblacima? Je li znao s kim se sreo? Činilo joj se da sama preživljuje ponovo te poslednje časove njegova srca, svu radost krilate 25* 387 .....Islobode i strelovitog leta nad zemljom, koja je promicala duboko pod njegovim nogama. A onda ga je stroj izneverio. Da, mislila je, toliko je imao povere-nja, avaj, i suviše poverenja u te lomne tvorevine ljudskih ruku. Pitala ga je zabrinuto, pre nego što je od nje otišao: - Zar možete biti sigurni da vam se ništa neće desiti kad vas samo taj strani stroj drži u vaz-duhu? Nasmejao se njenom neznanju. - Majko, on je naprosto čaroban! Tako joj je doviknuo, ali je čarolija izneverila. Bilo mu je ostavljeno nekoliko trenutaka da sabije u njih sve što je bilo njegov život. Činilo joj se da gleda njegov užas i njegov bes, a onda kraj - na beskraju neba, njegovo telo, koje, prevrćući se, pada ka zemlji strahovitom brzinom. Pognula je glavu i pokrila oči rukom. Pogreb se nastavljao uobičajenim tokom. Doži-vela je ona i izdržala mnoge slične pogrebe u porodici, pa će morati nekako da podnese i taj - sahranu rođenog sina. Prošlog leta, kovčeg stare gospe iznesen je tako jednog dana iz hrama gde je čekao na pokop i takođe donesen ovamo, na porodičnu zemlju. Na grob je položena mramorna ploča, manja od ploče starog gospodara, ali slična njegovoj. Levo od groba starog gospodara bilo je mesto ostavljeno za g. Vua, a kraj toga je bilo prostora za nju, a potom za Lijangma i za Mengu. Kraj mesta namenje-nih njima dvoma iskopana je raka za prazni kovčeg, koji je spušten unutra. Zaklan je beli petao, čija se krv razlila po zemlji kraj groba, i spaljeno je pogrebno posuđe od hartije. Bio je načinjen od hartije i jedan avion, koji je takođe spaljen. Goreo je dok se nije u pepeo pretvorio. Kada je sve to bilo obavljeno, grob je zatrpan, a na vrh mogile, busenjem prekrivene, pobodene su dugačke i uske zastavice od bele hartije. Kad je tako sahrana završena po utvrđenom redu i prastarom običaju, porodica je krenula kući, a na groblju su ostavljene samo tužbalice čiji se lelek dugo čuo u daljini. 388 * * * Te noći, sama u svojoj sobi, gospa Vu je dugo prebirala crne misli ucveljene majke. Molila je da niko ne ostane kraj nje kada su se vratili kući. G. Vu će, znala je, odmah tražiti utehe i razonode. Ru-len će morati da pati dok joj rana sama ne zaceli. A ona je ležala u postelji i mislila na svog drugog sina i na njegovo prazno mesto u kući Vua, i na sve sinove koji bi proizišli iz njegova tela, a koji se nikad neće roditi. Oni su bili ti za kojima je tugovala, ledeći se od jada pri pomisli na njihova zauvek prazna mesta u budućim pokolenjima. Kad umre mlad čovek, mislila je, mnogi neviđeni umiru s njim. Proklinjala je opasne strojeve tuđinaca i sve poduhvate i ratove koji oduzimaju živote

mladim ljudima. Krivila je sebe što nije zadržala sve svoje sinove u kući da tu umiru i u sigurnom zaklonu do kraja prožive svoje živote. Tada se na tamnoj zavesi njenog duha ukazala golema Andreova prilika. Setila se kako su jednom njih dvoje raspravljali o obrazovanju Fengma. - Učite mog trećeg sina - rekla je ona Andreu - ali ga ne učite ničemu što bi odvojilo njegovo srce od nas. - Gospođo - uzviknuo je Andre - ako ga silom budete držali uz vas, kao u zatvoru, budite sigurni da će vam umaći i da će pobeći utoliko dalje ukoliko ga više budete zadržavali. - Vi ste se prevarili - rekla je sada liku njegove uspomene, koji se ocrtavao tako jasno na crnoj zavesi skrivenoj negde u dnu njene svesti. - Ja ga nisam zatvorila u kuću, a on je eto otišao najdalje od sviju. Ujutru se probudila rano, kao što je uvek činila, a dan je bio vedar kao i prethodni. Ustala je sa nemirom u telu i duši. Priroda je juče bila tako krasna, mada u senci njenog jada, da je osetila duboku čežnju da umakne tim zidovima koji su je zatvarali sa svih strana. Ali, kakvog je izgovora imala da na- 389pusti svoj ožalošćeni dom? Lutala je besciljno iz sobe u sobu, bez snage da ih napusti, očajna pri pomisli da joj iz njih nema mogućeg izlaska. Kuća je bila tiha. Svi će spavati dugo, znala je, posle zamora jučerašnjeg dana. Jinga se pojavila kasno, bleda i bez uobičajenog ćaskanja, a očni kapci su joj bili crveni. Kad je posvršavala svoje dužnosti, gospa Vu ju je otpremila, a sama je prešla u biblioteku i uzela sa police svoje knjige. Kroz otvorene prozore ulazio je vazduh tako natopljen slatkim mirisima da ga je prosto osećala na koži kao mirisavo ulje. Sunce je bilo visoko odskočilo kada je začula korake i, podigavši pogled, ugledala u dvorištu Jen-ma, svoga četvrtog sina. Pozdravio je krepkim glasom, gotovo grubo, ali ga ona nije ispravljala, znajući da se tom ponašanju naučio od seljaka. - Uđite, sine moj - rekla je ljubazno. Uzela ga je za ruku i osetila na dlanu njegovu mladu, ogrubelu kožu. Zaprepastila se videći koliko je porastao. Bio je već dostigao njenu visinu. - Vi rastete veoma brzo - rekla je, žaleći se tobože na to. Nije ličio ni na jednog od njenih ostalih sinova. Nije bio govori jiv niti večno spreman na osmeh poput njih. Ali je ona videla da su mu oči mirne i da nije bojažljiv. Njegova ozbiljnost poticala je naprosto odatle što nije osećao nikakve potrebe da se nekom dopadne. Ispustila je njegovu ruku, a on je ostao stojeći pred njom. Bio je odeven u plavu pamučnu haljinu, a na nogama je imao teške cipele sa suknenim donovima. - Majko - rekao je - hoću da se vratim na imanje. Neću da živim ovde. Izgledao je tako snažan i svež, oči su mu bile tako okrugle i crne, kratko podsečena kosa tako kruta, zubi tako beli, ličio je sav toliko na krepko seosko momče da je htela da mu se nasmeje. - Dokle ste dospeli u čitanju knjiga? - zapitala je. 390 - Sad sam u petoj godini „Novih čitalaca", a „Knjigu promena" sam dočitao - rekao je on. Bilo je to više nego dovoljno za njegove godine. - Ali, zar ne bi bilo dobro da sada nastavite školovanje i izučite još koju, pored seoske škole - pitala je ona. *- Ja mrzim knjige - rekao je on odmah. - Mrzite knjige! - ponovila je ona. - Ah, vi ćete biti kao vaš otac. Zacrveneo se i oborio oči. - Ne, majko, neću, ne - izjavio je. - Neću ja ličiti ni na koga. A, ako se ne budem vratio na imanje, ja ću pobeći od kuće. Pogledao je gospu Vu i opet oborio oči, a ona se nasmejala, kraj sve svoje tuge. - Jesam li ikad kazala ijednom od svojih sinova da ne može činiti ono što želi? - pitala je ona. - Ovi su zidovi tako visoki - požalio se dečak. - Veoma su visoki, doista - složila se ona. - A sad hoću da idem - rekao je Jenmo. - Ja ću poći s vama - rekla je ona. Primio je te reci sa izrazom nedoumice na svome jednostavnom i zdravom licu. - Gde ćete spavati? - zapitao je. - Oh, ja ću se vratiti još večeras - izjavila je ona. - Ali biće dobro da odem i bacim koji pogled na imanje da vidim svojim očima gde stanujete i porazgovaram malo s vašim učiteljem, pa će mi onda duša biti na miru što se vas tiče. I tako je on otišao da pripremi odeću, koju je hteo da ponese, a ona je naručila nosiljku, odbijajući da ikog vodi sa sobom, čak i Jingu. - Na selu mi niko ne može učiniti nikakva zla - rekla je Jingi, koja je razrogačila oči od čuda kad je čula da joj gospodarica odlazi bez pratnje. Krenuli su zajedno, ona u svojoj nosiljci, a Jenmo na svom konjčetu, koje je bilo njegov ljubimac, i prošli su tako kroz ulicu gde je svako znao ko su i kud idu i sklanjao im se s poštovanjem s puta, kao svoj gospodi i plemstvu.

Čim su izišli iz gradskih zidina, gospa Vu je osetila kako je lagano obuzima spokoj stvo prostra-nih vidika i slobodne prirode i kako postepeno čili nemir s kojim se borila do tog časa. Ostavila je za sobom toga dana sve svoje misli. Posmatrala je snažno, čvrsto telo svog četvrtog sina, koji je u kasu jahao pred njom. Dečko je jahao dobro, mada ne i otmeno. Sedeo je u sedlu čvrsto, kao da je s konjem izjedna saliven, dižući se i spuštajući uporedo sa korakom svoga konj četa. Ali je bio neustrašiv jahač. Vrteo je u ruci svoj bič od konjske dlake i pevao uz put. Bio je očevidno srećan, a ona je resila da mu treba pružiti i dalje ono što čini njegovu sreću. Bila je zahvalna sudbini što i za ovog sina, kao i za Li-jangma, sreća leži u granicama porodice. Tako je provela taj dan u glavnom selu njihovih imanja, ručavši u upraviteljskoj kući i saslušavši sve one koji su došli da je posete. Neki su dolazili sa izrazom zahvalnosti, neki sa željama, a ona ih je sve primala. Bio je to dobro proveden dan. Jednostavnost tog sveta osvežila joj je srce. Bili su promućurni, ali pošteni, pa nisu krili svoje misli. Majke su dovodile decu da je vide, a ona je hvalila njihovo zdravlje i lepotu. Obišla je njive i livade u blizini sela i pregledala seme, ostavljeno na stranu za razne useve. Zagledala je i u bunar i saglasila se sa njihovom žalbom da je suviše plitak i da ga iznova treba iskopati. Prebrajala je ćupove gnojiva za polja pod kupusom. Navratila je u školu i razgovarala sa učenim strancem koji je bio seoski učitelj i zbunila ga svojim prisustvom, ali mu se i dopala. Smejala se kad je on pokušavao da hvali prilježnost Jenmovu i rekla mu da njen sin ne voli knjige i da je to njoj dobro poznato. Razgledala je sobu u upra-viteljevoj kući, gde je spavao Jenmo - udobnu prostoriju sa prostranim krevetom i čistom posteljinom, čiji su zidovi bili od naboja. A onda se zarana, pre nego što je sunce prenisko palo, oprostila s njim i popela opet u svoju nosiljku. Kad je ostala sama, učinila je nešto što je odavno želela. Njen put je prolazio podnožjem padine gde je raslo ono golemo drvo džingko, pod kojim je Andre 392 bio pokopan. Kad bi tu uz put zastala bez objašnjenja, kao što bi joj najmilije bilo, glasovi o tom postupku odjeknuli bi čudno na selu i u gradu, a u kući pogotovo, jer je svako prepričavao svaki njen korak izvan zidina porodičnog doma i jer svetu nije moglo ostati nepoznato ništa što bi se dogodilo u porodici Vua. I tako je ona onda rekla nosačima: - Ponesite me do groba stranog sveštenika, koji je bio učitelj mome sinu. Želim da mu odam poštovanje jer je pokopan ovde gde nema nikog da ga ožali i jer prolazim tako blizu njegovog poslednjeg staništa. Odneli su je tamo ne čudeći se, jer su se divili tolikoj uljudnosti, a ona je sišla sa nosiljke na iz-vesnom rastojanju od groba da bi sama provela nekoliko trenutaka kraj mogile. Prošla je sama uzanom stazom između njiva i popela se uz oniski breg i stupila u hlad drveta džingko. Njegovo sitno lepezasto lišće ljuljuškalo se na večernjem vetru, a sunce na zalasku, bacajući njegove izdužene senke, zastiralo je travu nemirnom čipkom, satkanom od svetlosti i tame. Klekla je pred grob i triput se prostrla ničice, glavom dodirujući zemlju, dok su je nosači posmatrali sa izvesne daljine. A onda je sela na zemljani rub koji je opasivao grob, sklopila oči i pustila ga preko praga svoje svesti. Došao je sa svojom starom hitrinom, sa man-tijom koja mu je vihorila oko nogu, sa bradom koju je razduvao vetar. Oči su mu bile žive i sjajne. - Ah, ta brada - promrmljala je ona u šali. - Ona je krila vaše lice od mene. Nikad vam svojini očima nisam ugledala usta i podbradak. Ali, mislila je, pa on je uvek krio svoje telo. Smeđa riza krila je široke površine njegovog gorostasnog stasa, a goleme i bezoblične suknene cipele krile su mu noge. - Te vaše noge - šapnula je smešeći se. - Da znate samo kako im se deca smeju! To je bilo istina. Pogdekad kad bi naveče otišla da poseti nahočad, što je nastojala da čini veoma često, ona bi joj pričala o ogromnim donovima kojisu se morali udarati na njegove cipele. Širila su ruke da bi pokazala koliki su bili. - Ovoliki... ovoliki - pričala su joj smeju-ći se. Stara čuvarka srezala je donove i lice od par-čića i krpa i našla komad valjanog sukna za donove. - Ja sam ih prosila. Bese to težak posao, duše valja - rekla je gospi Vu. - Ali mi smo svi pomagali - podsetila su je deca. - Svako je načinilo po koji bod - složila se stara žena. - Čak su i sasvim malena provlačila po jedan ili dva puta, dok sam ja držala sukno. Tako je sedela neko vreme misleći na njega i onda otišla kući i osećala da joj je srce prepuno zahvalnosti što joj je za života bilo dato da upozna, pa čak i da voli jedno potpuno dobro ljudsko stvorenje. * * * Nekoliko dana docnije, neki zanatlija došao je iz jedne radionice u gradu i doneo joj nešto što je sam načinio. Naslikao je lik Andrea na malom komadu alabastera. Gospa Vu je uprla prestrašen pogled u tu malu sliku. - Zašto ste to meni doneli? - pitala je. Nije mogla verovati da je najskrovitija tajna njenog života poznata i nekom drugom, mada je znala koliko može da bude čudna oštroumnost neukih ljudi.

- Načinio sam ovo iz zahvalnosti prema tom čoveku - rekao je zanatlija prostodušno. - Jednom kad smo bili u nevolji i ja ostao bez posla, on nas je hranio i starao se za nas dok opet nismo bili u stanju da se sami za sebe staramo. Ja sam onda načinio ovu njegovu sliku da mu nikad ne bih zaboravio lica. Ali mi je majka moje dece juče kazala: - Zar ne bi ovo trebalo priložiti hramu kuće Vua, gde sad žive njegova nahočad, da bi ga se vazda mogla sećati kao oca svojega i hranitelja?" To je razlog što vam donosim ovaj živopis. 394 Odahnula je s olakšanjem. Poklon nije njoj bio namenjen. Stavila je živopis na sto, uklopivši ga u drveni stalak koji je vesti zanatlija naročito za njega rukom izrezao i rezbarijom ukrasio. Tako se našla pred još jednim Andreovim likom. Živopisac mu je dobro pogodio pogled, mada je u oči uneo nešto što nije bilo potpuno njegovo, ukosivši mu uglove malo naviše, i dok su ruke bile za dlaku otmenije, a čitava prilika vitkija nego u životu. Ali je to bio Andre, i pored svega toga. - Šta da vam platim za to? - pitala je gospa Vu. - To je poklon - rekao je čovek. - Ja to ne prodajem. - Primiču ga za decu, kad je tako - rekla je ona. Tako je i učinila, a čovek je otišao. Držala je sliku jedan dan kod sebe, a onda ju je naveče odne-la u hram. Deca su sedela za večerom kad se ona pojavila. Sto im je bio postavljen pred bogovima koji su čuvali kapiju. Zastala je na vratima diveći se prizoru koji se pružao pred njenim očima. Visoke crvene svece gorele su u svećnjacima pred nogama bogova, a dim od ražarenog tamjana na oltaru dizao se u kolutima i razlivao visoko pod gredama u ceo jedan mirisavi oblak. Iz svetlosti i dima među gredama, tupe mrtve oči velikih bogova od obojene gline zurile su ukočeno u decu pod njihovim nogama. Deca su se već bila navikla na svoj novi dom. Prvo su se plašila bogova, a onda su postepeno prestala da ih primećuju, zaboravljajući tako već i samo njihovo prisustvo. Jela su i ćeretala, a ona stara žena i stari sveštenik posluživali su ih za stolom, dok su starije pomagale mlađima pri jelu. Kad su ugledale gospu Vu, nadigle su graju kličući uglas od radosti, a ona im je stojeći i smešeći se prihvatila dobrodošlicu. Bilo je čudno da ona, koja je često prezala od telesnog dodira rođene dece dok su bila mala, a pogdekad nije volela da oseti ni njihove ruke na sebi, ovu tuđu, nađenu, nije nikad odgurnula ili odmakla od sebe. Ona nisu bila od njenog mesa 395i krvi, niti od Andreovog, ali su bila izabranici njegovog duha, i stoga se osećala kraj njega kad god bi bila s njima. Nije znala da li će i kad ona dodati koje svoje njegovoj nahočadi. Možda i hoće, ali možda i ne, nikada. Pokazala im je lik na alabasteru, držeći ga visoko da bi ga sve mogle videti. - Imam poklon za vas - rekla im je. Deca su se razdvojila pred njom, otvarajući joj put kojim je ona prošla da bi postavila živopis na sto ispod bogova pred velikom kala-jisanom kadionicom. Tako je Andre i pred njih stao i pogledao ih, a ona su mu uzvratila zadivljenim pogledima, sva do jednog stojeći u mestu kao prikovana. Prvo su se sva ućutala jer su želela jedino da ga se nagledaju, o onda se među njima stao širiti žagor, tih s početka kao žubor potoka u daljini. Čuli su se uzdasi, šapat i prigušen smeh mestimično. - Ah, to je naš otac. Ah, to je on ... Stajala su tako, žamoreći i upirući poglede pune čežnje u onaj komad obojena alabastera, a ona im je rekla blago: - Tu će uvek biti uz vas. Tu mu možete gledati lice svakog dana, a i noću pre spavanja. Zatim im je pokazala šta je bilo na drugoj strani. Tu je zanatlija urezao u kamen četiri reci, pa crte pisma crnim premazao. A reci su glasile: „Jedno časno srce iz tuđine." Kad im je to pokazala, vratila je sliku opet na staro mesto, gde je od tog dana stalno stajala. Međutim, kad se vratila u svoje dvorište, njoj je palo na um da Čijumingu nije videla u hramu. To je naveče pomenula u razgovoru sa Jingom. - Ja sam našoj drugoj gospi dala dozvolu da živi u hramu sa detetom, ali je tamo ipak nisam videla. A Jinga je odgovorila na to: - Ona zbilja i živi tamo, milostiva gospođo, ali odlazi često do vaše druge snahe da s njom posedi. Sprijateljile su se i sad su kao sestre jedna drugoj i teše se uzajamno, jer je druga gospa isto što i udovica otkako je ovamo došla treća, ona bludnica. Naš gospodar nikad više ne ostavlja lulu na njenom stolu. 396 Gospa Vu nije odgovorila na to. Savladala se, uzdržavajući se od svake primedbe, i predala svojim mislima, dok je Jinga trljala mirisavim uljem njeno sveže okupano telo. Stara je i večita istina, mislila je, naročito u ovakvim velikim kućama, da se oni čija su srca slična nalaze neizbežno i spajaju čvrsto vezom koja je isto jaka kao krvna, mada su je sami stvorili. Ako Čijuming može da teši Rulenu, neka bude tako. Moglo bi se zbiti takođe da će se Rulen navesti da radi štogod oko dece u hramu, pa će i u njima naći utehu svome bolu. Bilo je istina da tu decu treba nekako vaspitavati. Andre bi sigurno hteo da uče čitati i pisati, a pored toga su morala učiti šivenje i kuvanje i pripremati se za redovan život ljudi i žena širom celog sveta. Te noći, gospa Vu je otišla na spavanje kujući osnove za dalji život nahočadi i spremna da pod vlastitim krovom osnuje školu za njih. XIV Sledeće godine posle ove o kojoj je maločas bila reč, još jedno električno pismo stiglo je preko mora, ali toga puta od njenog trećeg sina, Fengma. Primio ga je g. Vu, koji ga je po sluzi poslao gospi Vu, ne navraćajući sam

k njoj. Bilo je to čudno pismo. Čitala ga je na sve moguće načine, ali ga razumeti nije mogla. Javljao je da dolazi, i to je bilo sve. Ako ve-trovi i valovi ne ometu tok njegovog putovanja, pisao je, kod kuće će biti najranije za jedan, a najkasnije za dva meseca. Ali godine, koje su mu bile odobrene za boravak u inostranstvu, nisu još bile prošle, a on nije govorio zašto dolazi kući ranije nego što je mislio. Ukoliko je više pročitavala tih nekoliko reci, utoliko je više rastao nemir koji je osetila čim ih je pročitala i utoliko je jačala njena želja za prisustvom Andrea, jer je Fengmo bio jedini sin koga je s njim delila. - Kad biste ga odozgo mogli samo pogledati - rekla je šapatom - i reći mi onda za- 397što dolazi kući tako iznenada i da nije učinio nešto rđavo ... Ali, kada je sklopila oči, da bi potražila i našla njegov lik na zavesi tame, on je bio i ostao duboko ozbiljan. Ćutao je, a iz njenog pamćenja nije izronilo ništa što bi mu dalo glasa. Nije želela da govori o tome sinu ni sa g. Vuom, ni sa Rulenom, a sa Čijumingom još manje. Pa ipak, ukoliko je više razmišljala o celoj stvari, utoliko je jače osećala nedoumicu i bojazan, tako da je, najzad, stala strahovati od njegova povratka i novih briga koje bi mogao doneti sa sobom. U tome joj je palo na um da bi sa gospom Kang, kao Linajinom majkom, trebalo, možda, najpre govoriti. Otuđenost između njih dveju potrajala je. Da su živele na selu, staza između njihovih kuća zarasla bi u travu, toliko su se retko viđale. Čak i kada se resila da poseti gospu Kang, gospa Vu je osećala da se nerado i sa ustezanjem odlučuje na taj korak, mada ni sama ne bi mogla objasniti zašto. Sela je da bi razmislila šta je to još kvarilo njene odnose sa starom prijateljicom. Zašto se osećala tako tuđa toj ženi, čiju sićušnost nije osuđivala? Došla je do zaključka da se bitni uzrok njene hladnoće krije u dubokoj razlici njihove dve ličnosti. Istina, gospa Kang je žarko volela svoga muža, kao što je ona volela Andrea. Iako su se razlikovale jedna od druge kao nebo od zemlje, njihove dve ljubavi bile su uza sve to iste prirode. To jest, obe su žene znale šta to znači voleti nekog više nego samu sebe. Ali ljubav njene prijateljice budila je samo osećanje odvratnosti kod gospe Vu zato što je gospa Kang tako volela - više nego samu sebe - jednog neobazrivog, ugojenog i starog čoveka. Ta gruba zloupotreba ljubavi unižavala je i samu uzvišenost i besprimernu odanost kojom je bila nadahnuta. Pa ipak, u dubini svoga srca, ona nije mogla predvideti istinu - da je gospa Kang osećala isto što i ona, da se razlika među njima nije sastojala ni u snazi ni u kakvoći njihove ljubavi, nego u visini na kojoj je mogla da ponikne i da cveta. Gospa Kang je volela svog nedostojnog 398 starca najuzvišenijim žarom kojim je mogla da voli, i nije se stidela toga. „Pa ipak, stari Kang ne bi smeo živeti i disati pod istim nebom kao Andre", pomislila je sa ogorčenjem gospa Vu. Sedela je u biblioteci, prebirući te misli jednog vedrog jutra, i poluglasno se nasmejala nad samom sobom, pošto je tako razmišljala neko vreme. Zašto bi se ljutila na ljubav? Poput sunčeve svetlosti i poput kiše, njena blagost je silazila podjednako na pravednike i grešnike, na bogate i siromahe, na neznalice i mudrace, pa zar je to trebalo i moglo da je ljuti? * * * I srce joj se ispunilo smehom koji je nadirao kao nabujalo vrelo. Sklopila je oči i videla Andrea kako se smeje zajedno s njom, a sedela je posmatra-jući njegov lik sve dok ga više nije mogla sagledati. Otvorila je onda oči i osetila se umivena čistotom svoje ljubavi i opasana njenom snagom. Jinga je donela haljinu za izlaske, presvukla ju je i poslala glasnika da unapred javi njen dolazak, i tako je gospa Vu opet otišla kod gospe Kang. U kući Kangovih vladao je isti nered kao i nekad, ali je mnoštvo dece, koja su toga puta piljila u nju, bilo brojnije nego ikad. Žena i naložnica svakog sina rodila je jedno ili dvoje otkako je gospa Vu poslednji put ušla na njihovu kapiju. I sva su bila isto onako nevaspitana i isto onako srećna kao i nekad. Ropkinja vesela lica odvela je gošću u dvorište gde je gospa Kang sedela po ćele dane u slam-noj naslonjači, pod vrbom koja je rasla nad jednim 399 ¦“¦ malim ribnjakom. Naslonjača se postepeno bila ug-nula i ulegla na sve strane pod pritiskom krupne gospe Kang, koja se sve više gojila dok, najzad, pleteni bokovi nisu poprimili oblike njenog tela. Domaćica bi sedala u nju izjutra i ne bi se dizala odatle do mraka, osim kad bi pala kiša. Oko nje su se deca igrala, vikala i sisala na grudima svojih dojkinja, a služavke šile i prale u ribnjaku povrće i pirinač, dok su snahe neumorno ćere-tale, susetke zastajale uz plot da bi ispričale dnevne novosti, prodavci dolazili da pokažu svoju robu, a otmene gospođe iz drugih velikih kuća dolazile u posete da igraju madžong, preko celog dana. Tu je gospa Kang sedela i kada su uveli gospu Vu, i odatle joj glasno poželela dobrodošlicu, izvinjavajući se istovremeno što se ne diže na noge da je dočeka.

- Mnogo sam se ugojila, znate. Prosto bih se zaklela svake večeri da sam teža na nogama nego što sam ujutro bila - povikala je. Smejali su joj se svi u dvorištu, a iz kuće se takođe začuo smeh koji je pokazivao da je njene reći čuo i g. Kang, koji, međutim, nije izišao pred gošću. Kao muška glava i gospodar, on je mogao samo se-deti u blizini, ali ne i sa ženskim svetom, slušajući ga i posmatrajući sa izvesnog rastojanja i pretvarajući se pri tom da čita ili da spava. Gospa Vu je videla da usred tolikog sveta ne može reći ono što je želela o Fengmu i Linaji. Ali, bez žurbe i na svoj uljudan način, ona je ipak sela u naslonjaču koju je jedna sobarica ili neko drugi od prisutnih doneo i postavio blizu gospe Kang. Gospa Kang je znala veoma dobro da je gospa Vu došla sa određenom svrhom, pa je razmahnula svojim go-jaznim rukama i podviknula svima da se udalje i da njih dve ostave nasamo. I tako su dve gospe, posle mnogo vike, trčanja i pometnje, u toku koje je gospa Kang sedela sa rukama na kolenima, izdaj ući glasno naređenja svakom živom u blizini, najzad ostale same jedna kraj druge. 400 Gospa Vu je tada izvadila iz nedara Fengmovo električno pismo i pokazala ga svojoj staroj prijateljici. Ali se gospa Kang nasrne jala i odmahnula rukom, odbijajući da ga uzme. - Zaboravila sam i ono malo slova što sam nekad znala - rekla je veselo. - Nikad mi nisu bila potrebna, a sad mi pogotovu ne trebaju kad ste vi uza me, draga moja Eilijen. Ako je njih dve delilo ma kakvo rastojanje, gospa Kang je svojim držanjem prelazila preko njega i ponašala se kao da se sa svojom prijateljicom viđala svakodnevno, pa i jučerašnjeg dana, razume se. Gospa Vu se smešila. Bilo je nemoguće ne sme-šiti se na tu ženu, ma koliko bilo gađenje koje je osećala prema njoj. Pročitala je glasno Fengmovu poruku: - Vraćam se odmah kući - Ne kaže li ništa više od toga? - pitala je gospa Kang, buljeći u pismo. - Samo toliko - odgovorila je gospa Vu. Pre-savila ga nekoliko puta i opet stavila u nedra. Podigla je ćasu čaja sa stola kraj sebe, videla da je prljava i opet je spustila na staro mesto. - Nešto se očevidno dogodilo - rekla je. - Nameravao je da ostane pet godina daleko od kuće. - Bolestan je - uzviknula je gospa Kang. - To bi moglo da bude - rekla je gospa Vu - ali ja mislim da nam to ne bi krio u ovakvoj prilici. - Vi mislite da je počinio neki greh? - uzviknula je opet gospa Kang. - Ja to ne bih mogla zamisliti - rekla je gospa Vu. Doista, posle tolikih Andreovih saveta i pouka, ona nije mogla verovati da Fengmo ima na duši neku ozbiljnu krivicu. - Ja sam došla da vas vidim zbog Linaj - nastavila je. - Osuđujem samu sebe što nisam na sebe preuzela njen dalji odgoj posle smrti njenog učitelja. Okrenula je glavu u stranu dok je izgovarala poslednju rečenicu, jer je znala sa kolikom je pro-nicljivošću gospa Kang umela da nasluti šta se krije iza svake reci kad god bi bili u pitanju odnosi između ljudi i žena. I 26 Paviljon žena 401- Linaj vam to ne zamera - rekla je gospa Kang srdačno. - Ona nije smela da vam kaže, Eili-jen, ali je, u stvari, mrzela te časove, a ni sveštenika nije trpela, uostalom. Ona kaže da je on večito pričao o svojoj veri. - Ali on joj nikad nije propovedao svoju veru - rekla je gospa Vu ogorčeno. - Ja sam mu zabranila da predaje veronauku Fengmu, pa sam utoliko više sigurna da ni Linaji nije davao ma kakve pouke te vrste. On je razumevao moja osećanja u tim stvarima. - Ma nije on njoj govorio o bogovima - popustila je gospa Kang. - Ali joj je pričao stalno šta treba da misli i šta mora da oseća prema svom mužu i prema vama i prema svakom živom sa kojim se sreće i sa kojim živi pod istim krovom. - To nema nikakve veze sa verom - rekla je gospa Vu. - Ali se ona ipak osećala neugodno zbog toga - rekla je gospa Kang. - Kaže da joj je to kratilo san i zagorčavalo svaki zalogaj. - Ah, svaki dobar učitelj uzbuđuje duše učenika - rekla je gospa Vu mirno. - Ako se Fengmo umetnuo na tog sveštenika - rekla je gospa Kang zevajući - onda će biti muke među njima dvoma. Obazrela se oko sebe po dvorištu, a gospa Vu je videla da bi nešto htela. - Ja obično malo prezalogajim u ovo doba - zdelicu pirinča i pasulja skuvanog na pilećoj čorbi, - rekla je gospa Kang. - Osećam neku prazninu pod srcem. Jedno po jedno, u dvorištu su se polagano vraćala sva ona čeljad koju je domaćica malopre bila otpremila odatle. Prvo su dotrčala deca da se poigra-ju, a u kući gospe Kang ni jednom se detetu nikad nije dugo branilo ono što bi poželelo. Za decom su dole tele dojilje, ali su deca uglas zavrištala kad su ih stale hvatati za ruke ili dizati u naručje, pa im je gospa Kang doviknula: - Ostavite ih ovde, kad drukčije ne može da bude. 402

Ostale sluškinje pojavile su se takođe, jedna od njih sa očekivanom kašom. Gospa Vu je odbila da se založi tim posluženjem, koje je gospa Kang kusala u slast, glasno mljeskajući i puštajući svaki čas ovo ili ono dete da srkne sa strane malo kaše, pošto je poduvala neko vreme u nju da bi je rashladila. Gospa Vu se digla da krene. Pomislila je da će to biti, valjda, njena poslednja poseta toj kući i da, možda, nikad više neće videti svoju staru prijateljicu. Rastale su se davno, u stvari. Pri svemu tome, nije joj bilo žao što je dolazila. Saznala je nešto prilikom te posete. Andre je učio Linaj u šta joj je dužnost, a ona će otkriti šta je Linaj od njega naučila. U očekivanju Fengma, gospa Vu je ostavila po strani sve ostalo. Deca u hramu moraće da počekaju na svoju školu, mislila je, a Rulen i Čijuming na nju. Njena je prva dužnost bila da pripremi Linaju za doček njenog muža. To je mogla učiniti bez ikakvih teškoća jer je s pravom mogla tražiti da je njena snaha posećuje. U tako velikoj kući kao što je bila njena dešavalo se često da gospa Vu ne govori s nekim od ukućana po čitave dane uzastopce, pa se tako događalo i sa Linajom. Viđala je mladu ženu gotovo svakodnevno, za glavnim porodičnim obedom, viđala ju je takođe na svetkovinama i u dane kada se iskazivala počast tablicama predaka i u svim sličnim prilikama u porodici. Ali, inače, nije imala nikakva razloga da traži prisustvo Linaje kraj sebe. Mlada žena živela je u kući gde su je sluge dvorile i služile kao i ostale ukućane, posećivala svoju sestru, dokono provodila dane, izuzev retkih časova kada bi obavljala dužnosti koje bi joj dodeljivala gospa Vu u rasporedu radova za ćelo domaćinstvo, koji je napismeno sastavljala početkom svakog godišnjeg doba. Tada bi go- 26* 403spa Vu dodeljivala Linaji dužnosti kao što je bila ishrana zlatnih ribica, nameštanje cveća u svečanoj dvorani, vetrenje i sunčanje Fengmove krznene ode-će i satenskih haljina, nadzor nad dvorištem u kome je živela dok je Fengmo bio u tuđini, sa jednom starom služavkom, koju je od kuće dovela. Jednom ili dvaput Linaj je bila bolesna, a Meng ju je nego-vala i javljala gospi Vu kad bi joj opet bilo dobro, i to je bilo sve što je gospa Vu znala o životu i kretanju svoje snahe. Sada će morati da sazna mnogo više, mislila je. Nije se zavaravala da je na to spremna samo svoga sina radi. Ona sama želela je da čuje od Linaje čemu je to Andre učio zapravo njenu snahu. Htela je da čuje njegove reci isto toliko koliko da sazna kakvog je korena uhvatilo to seme u srcu te mlade žene. I tako se Linaj pojavila pred svojom svekrvom, svečano odevena, našminkana i napudrana, i sa kosom čiji su krajevi bili zakovrdžani. Gospa Vu je pozdravila njen dolazak sa svojim uobičajenim os-mehom i onim pokretom ruke kojim je pozivala svoje posetioce da sednu i da se osećaju udobno. Pogledala je Linaju od glave do pete pre nego što je progovorila. Mlada žena bila je veoma lepa, a znala je to i nije se plašila pažljivog pogleda gospe Vu. Gospa Vu se nasmešila na njene smele i bezazlene oči. Da li su zbilja bile tako bezazlene? Jesu, ali su bile takođe nestašne i dokone, bezbrižne i vesele. - Moram da se smejem kad pomislim kako se vremena menjaju - rekla je gospa Vu. - Kad sam ja bila mlada devojka, plakala bih da sam videla da mi se kosa kovrdža pri kraju. Da bude prava, i glatka, i crna, to se tada smatralo lepim za kosu. A danas su kovrdže njen najlepši ukras, zar ne? Meng mora da je srećna, jer joj je kosa kovrdžava od prirode. Ali Meng bi, verujem, želela da nije. Linaj se nasmejala pokazujući svoje sitne bele zube i svoj rumeni jezik. - Mislim da je Fengmo navikao na kovrdžavu kosu - rekla je svojim sve- žim, visokim glasom. - Sve strane žene imaju kovrdžavu kosu. - Ah - rekla je gospa Vu, uozbiljivši se najednom. - Recite mi zašto ste oduvek toliko voleli sve što je strano? - Ne baš sve - rekla je Linaj, pućeći se. - Nisam nikad volela onog kosmatog starog svešte-nika. - Ali on nije bio star - rekla je gospa Vu poluglasno. - Meni je bio star - rekla je Linaj. - I dlakav, ah, tako mrzim dlakave ljude. Gospa Vu je osećala da taj razgovor ne dolikuje ni jednoj od njih. Pitala se s kog bi ga kraja iznova započela. - Ali vas je učio veoma dobro - prime-tila je. - Verujem da su njegove pouke bile pune dobrote i zamolila bih vas da ih se setite i preda mnom ponovite, ako biste izvoleli. - Ako biste izvoleli... - Izgovorila je te reci glasom po kome je Linaj znala da ih mora poslušati, izvoljevala to ili ne. Njene dugačke uzane obrve natuštile su se, čelo namrgodilo. Uvijala je oko prsta krajičak svoje crne kose. - Nisam pokušavala da ih se setim - rekla je - ali je on uvek govorio da je Fengmo rođen za velika dela i da je moja uloga u tome da ga činim sreć-nim, koliko mogu, kako bi on sa svoje strane mogao što bolje da radi. - A čime je to trebalo da ga usrećite? - pitala je gospa Vu. - Govorio mi je da moram pronaći reku njegova života - rekla je Linaj nerado - i rekao mi je da je moram očistiti od slame, i granja, i svega drugog što joj ometa tok, i kako moram učiniti sve što mogu da bi njene vode nadošle do svoje pune visine. Sveštenik je rekao da ne smem biti poput stene, bačene u bistru reku i koja podvaja njenu struju. Da, mislila je gospa Vu, to bi doista mogle biti Andreove reci. Znajući kolike su umne moći mlade žene, on se verovatno služio sličnim prostim recima 404

405i slikama u dodiru s njom. - Nastavite, dete moje - rekla je blago. - To su dobre reci. Linaj je produžila. Ispustila je onaj uvojak, a oči su joj bile zamišljene dok je govorila. - I rekao mi je da moram čitati o onom što Fengmo bude radio i da moram razumevati njegove misli. Govorio je da će Fengmo biti usamljen celog života ako ga ne budem pratila ustopice. Vi ste potrebni Fengmu, kazao bi mi često. Pogledala je opet u lice gospi Vu. - Ali nisam sigurna da Fengmo zna da sam mu potrebna - rekla je. Oči gospe Vu susrele su se sa detinjastim pogledom koji se upirao u njeno lice. - Volite li ga? - zapitala je. Bilo je to krajnje čudno pitanje za jednu otme-nu gospođu koja razgovara sa ženom svoga sina. Ko bi još mario za to, izuzev gospe Vu? Linaj i su udarile suze na oči. - Ja bih ga mogla voleti - prošap-tala je - kada bi on mene voleo. - Zar vas on ne voli? - upitala je gospa Vu. Linaj je zatresla glavom tako snažno da su joj suze vrcnule iz očiju i prosule se poput kapljica rose po bledoplavoj svili njene haljine. - Ne - šapnula je - Fengmo me ne voli. S tim recima je zarila glavu u ruke, plačući. Gospa Vu je počekala, ćuteći nekoliko trenutaka. Znala je da ženskim brigama nema boljeg leka od suza. Koliko li je samo puta i ona želela da se is-plače, ali nije mogla! Sačekala je dok se Linajino jecanje nije ublažilo, da bi ubrzo zatim potpuno ućutalo, a onda je prozborila. - Ah - rekla je - Fengmo nikoga ne voli. To je njegova mana. Mi je moramo izlečiti. Ja ću vam pomoći u tome, dete moje. Njene reci bile su malobrojne i jednostavne, ali je poverenje koje je svako u kući osećao prema gospi Vu bilo toliko da je Linaj skinula ruke sa lica i nasmešila se vlažnim trepavicama. - Hvala vam, majko naša - rekla je. - Hvala vam po sto puta. 406 Fengmo se vratio jednog dana pre zime, ali posle zadnjih vrućina jeseni. Žetva je bila skupljena i sklonjena u ambare i koševe. Kuća Vua, grad koji se oslanjao na njenu mudrost u svojim poslovima i u svojoj upravi, sela gde su ljudi obrađivali zemlju i živeli kao što su radili i bitisali njihovi preci, sve su to bila skrovišta i vrela mira i pokoja u zemlji gde je na istoku besneo požar rata. Druge su kuće rušene i porodice terane sa ognjišta i rasturane na sve četiri strane i zemlje pustošene. Ali tu, u dubinama unutrašnjosti, život kuće Vua tekao je svo-jim ustaljenim tokom. Gospa Vu je dočekala sina na povratku, a njegove prve reci posle pozdrava ticale su se spokoj stva pod roditeljskim krovom. Obazirao se po sobama gde je sve bilo isto kao i pre, kao da rođenim očima ne može verovati da je zbilja tako. - Ništa se nije promenilo! - uzviknuo je. - Zašto da se menja? - odgovorila je gospa Vu. Ali je znala, još dok je govorila, da ne kazuje istinu. Bila je jedna velika promena u kući. Duboka, unutrašnja promena u njoj samoj, koja je svakodnevno dolazila do izražaja u svemu što je govorila i činila i u načinu na koji je upravljala onima koji su od nje očekivali hranu i krov nad glavom, savete i staranje. Ali ona nije želela da govori o tim stvarima. - Vi ste se promenili, sine moj - rekla je umesto toga. Sedela je u biblioteci, svečano ode-vena u haljinu od srebrnosivog brokata. Bila je odlučila da primi Fengma tu, u velikoj prostoriji gde su tako često sedeli sa Andreom. Ona nije htela da govori o Andreu, ali će uspomene već dići svoj glas. I tako se i dogodilo, posle svečanog dočeka na ulaznoj kapiji, pošto se stišala pucnjava žabica i larma pozdrava, razišlo okupljeno mnoštvo i kada se čekalo samo još na gozbu u čast putnika, da je ona te noći poručila Fengmu da tu čeka na njega. 407On je seo bez njena poziva. Bio je skinuo sa sebe tuđinske haljine, koje je nosio kada je došao, i presvukao se u domaću nošnju - vlastite haljine koje su čekale na njega u njegovim odajama. Bio je čak izuo i svoje strane cipele i obuo domaće, od crnog somota. O Čemu pred njim niko nije spominjao jer ne valja govoriti o pokojnicima pred čelja-detom koje se upravo vratilo s puta živo i zdravo. Ali je Fengmo najzad sam progovorio o svom bratu. - Žao mi je što više nema mog drugog brata - rekao je. Gospa Vu je krišom obrisala oči. Dok je Ćemo bio živ, ona nikad nije mnogo osećala njegovo odsustvo, ali joj je sada bilo neobično bez njega, neobično i do srca žao što ga više nema, i često je mislila na njega. Osećala je da joj nije ni žao, ni neobično bez onoga što je o njemu znala, nego onoga radi što u njemu nikad nije upoznala. Znala ga je samo kao sina, njenog jedinog stoga što je bio kost njene kosti i krv njene krvi ali ne zato što se upo-znala sa životom i suštinom njegovoga bića. „Ja nisam znala koje su ga vrline krasile i sada to više ni saznati ne mogu", pomišljala bi često u sebi. - Kako je moja druga snaha? - glasilo je sle-deće pitanje Fengma. - Rulen stalno ćuti - rekla je gospa Vu. - Nadam se da ću vremenom otkriti put na koji bih je mogla izvesti i kojim bi se mogla vratiti u život. I suviše je mlada da bi ostala kao kaluđerica. - Neće se opet udavati, svakako? - pitao je Fengmo. - Ako bude htela, ja ću joj u tome pomoći - rekla je gospa Vu.

To je veoma začudilo Fengma. Teško mu je bilo i zamisliti da bi sudbina jedne žene mogla biti preča od porodice u očima njegove majke. Videvši njegovo iznenađenje, gospa Vu je produžila, blagim glasom kao i obično. - Učila sam se stareći - rekla je. - Ako nisu bistra životna vrela u nama samim, onda nam ni život ne valja. Naučila sam takođe da se jedno dobro duguje svakoj živoj duši, a to je njeno pravo na vlastitu istinsku sreću. - To je brat Andre običavao da kaže - rekao je Fengmo nenadano. Majka i sin osetili su se zbli-ženi tim recima kao nekom silom ili prisustvom, za njih nevidljivim. - Majko, sećate li se brata Andrea? - upitao je Fengmo. Gospa Vu je oklevala. Kako da mu kaže, koliko da mu reče? Osetila se opet obuzeta svojom starom nepoverljivošću. Ne, ne srne se potpuno prekinuti ćutanje između raznih pokolenja. Tu razliku je stvorio život sam, a sva vremena su spuštala taj veo među njih. Nije bilo njeno da menja ono što je več-no. Ona i Andre bili su s jedne strane vela, a Fengmo na drugoj. - Sećam ga se. - To je bilo sve što je kazala Ali, ako je i Fengmo osećao da ga od nje razdvaja jaz pokolenja, on to nije ničim pokazao. - Ja sam se promenio veoma mnogo pod njegovim utica-jem - rekao je poluglasno, upirući pogled u praznu naslonjaču Andreovu. - On je učinio da shvatim šta je istinska sreća. On mi je otkrio moju vlastitu dušu. A to je i razlog što sam se vratio kući. Ona nije progovorila. Čula je drhtanje u glasu svoga sina i znala da u tom času ni njen odgovor ne bi mogao podneti. Nasmešila se svojim ljupkim osmehom, sklopila ruke u krilu i čekala šta će dalje reći, podstičući ga svojom spremnošću, da ga sluša. - Niko neće razumeti zašto sam tako iznenada došao kući - progovorio je on opet. - Pitaće me, a ja im ne mogu kazati. Ne znam kako bih im kazao. Ali vama hoću da rečem, majko. Vi ste bili ta koja je dovela brata Andrea u ovu kuću. Ona je bila tako duboko sigurna u Andreovo prisustvo - mada možda samo posredstvom svoga pamćenja - da se nije usuđivala da govori. Ali ne, Andre je bio tu zato što ga je volela, a ne stoga što ga se sećala. - Majko! - uzviknuo je Fengmo, zovući je jedinim imenom koje je za njega imala. Digao je gla- 408 409 vu i silio se da govori brzo, da iz grudi što pre istisne nekazano, kako bi s njima već jednom bilo svršeno. - Došao sam kući zato što sam tamo preko zavoleo jednu strankinju, a i ona je mene volela, ali smo se rastali jedno od drugoga. Da je gospa Vu bila ona stara, ona bi na to dala glasna izraza svome negodovanju. Ali je tog dana rekla blago: - Kakva žalost, sine moj! Da, ona je znala šta je žalost. - Vi razumete! - uzviknuo je Fengmo, sa čuđenjem mladosti nad starošću. Bio je mnogo porastao. Bio je za čitave palce viši nego pri odlasku, tanak i prav kao što je bio stari gospodar, to je gospa Vu sada dobro videla. Doista, primetila je nešto što joj ranije nije nikad upalo u oči, da Fengmo uopšte ne liči na oca i da liči veoma mnogo na deda. Njegove crte imale su isti izraz strogosti, u njegovim očima sijala je ista ozbiljnost. Bio je lep, ali duboko ozbiljan. Na njemu nije bilo traga dobroćudnoj naočitosti Lijangma ni smeloj lepoti Cemovoj. Fengmo je izgledao kao neki mladi naučnik. - Učim se stareći - rekla je opet gospa Vu. - Ah, majko - rekao je Fengmo tiho, uzdišući: - Pitao sam se da li će u ovoj kući biti ikoga ko bi me mogao razumeti. - Sada kada je zr > da se može pouzdati u nju, njegova priča potekla je kao nabujala reka. - Pohađala je istu visoku školu kao i ja. Tamo preko, ljudi i žene uče zajedno. Gorela je od oduševljenja i duhovnog ljubopitstva. Tražila je da se sa mnom upozna, ali ne iz drskosti, znate, majko, nego, rekla mi je, zato što nikad nije videla nikog sličnog meni. Postavljala mi je stotine pitanja o nama, o našoj zemlji i našem domu, a ja sam ubrzo primetio da joj pričam o svemu, čak i o sebi. A ona je opet pričala meni o svom životu. Upoznali smo se tako dobro, tako brzo. - I naposletku ste joj morali kazati za Linaju - rekla je gospa Vu blago. A njemu se smrklo pred očima, videla je, kao da mu je crna senka u po dana zakrilila sunce. Ra- mena su mu se pogurila, a lice je okrenuo u stranu. - Morao sam joj kazati - rekao je jednostavno - a potom sam morao da dođem kući. - Da biste stavili more između vas dvoje - rekla je gospa Vu istim blagim glasom. - Da bih stavio sve moguće među nas - složio se on s njom. Sedela je nema i nepokretna, kao što je tako često činila. Andre je othranio dušu njenog sina, razvijajući do krajnjih granica njenu nežnu osetlji-vost i njenu sklonost da se brzo oduševi za svako dobro. Sažaljevala ga je iz dna duše, čeznula za njegovom srećom, ali taj njen sin nije bio kao drugi ljudi. On nije mogao naći sreće ni u ženama niti u kakvom drugom zadovoljstvu svoga tela. Kada je zamolila Andrea da mu bude učitelj, učinila je to

nasumce, videći samo jedan kratak korak napred. Dodirnula je samo jednu bravu, napola okrenula ključ u njoj, ali se pod njenom rukom širom raskrilila jedna ogromna kapija, na koju je njen sin ušao u taj novi svet. Je li se uistinu vratio kući? Je li zatvorio kapiju za sobom i obrnuo ključ u bravi i uverio se da je dobro zatvorena? - A sada - rekla je - sine moj, šta ćete sada da radite? - Došao sam kući - rekao je on. - Neću više nikad odlaziti odavde. Stvoriću sebi ovde neki život. Sedeli su ćuteći, dugim ćutanjem dvoje ljudskih stvorenja koja se razumeju. - Morate pomoći Linaji, sinko - rekla je ona. - Znam - rekao je on. - Mislio sam veoma mnogo o njoj. Dugujem joj veoma mnogo. - Morate naći načina da vam bude potrebna - produžila je gospa Vu. - Morate tražiti njenu pomoć u svakom sitnom poslu koji treba da svršite. Tražite od nje da se brine za vaše stvari i da vam sređuje knjige i donosi čaj. Što god ona može da uradi, vi sami ne radite, sinko, da bi ona uvek bila nečim zauzeta i da nikad ne bi znala ni za šta drugo. - Hoću - obećao je on. 410 411I tako su majka i sin sedeli i ostali bi tako još podugo, tolika su uteha bili jedno drugom, da Čiju-ming slučajno nije izabrala baš taj trenutak da naiđe i pristupi gospi Vu sa molbom koju je odavno imala na umu i na koju se već dugo spremala. Mesecima, otkako je živela kraj Rulene, Čiju-ming je slušala tužne priče udovice o njenoj ljubavi prema mrtvom mužu. I, što je više slušala Rulenu, to su više njene misli kružile oko Fengma i utoliko je više znala da treba napustiti tu kuću - uzeti svoje dete i otići u svet. Samo, kuda bi mogla da ode? Jedne noći, kada Rulen nije mogla da zaspi i kada su obe razgovarale dugo o stvarima koje se kriju u najtamnijim dubinama ženskih srca, Čiju-ming je prekršila svoj zavet ćutanja i pričala Ru-leni o svojoj ljubavi prema Fengmu. - Pokvarena sam - rekla je Ruleni. - Dopuštam sebi da mislim na njega. Rulen je slušala svoju drugaricu sa dubokom pažnjom i žarkom ljubopitljivošću. Zabacila je kosu s ramena na pleća. - Oh, kako bih želela da vi i ja pobegnemo iz ove kuće - povikala je. - Ovde svi živimo zatvoreni iza ovih visokih zidova ... Porodica samu sebe kinji. Volimo koga ne bi smeli i mrzimo koga ne bi trebalo. Svi smo preblizu jedno drugom i kad volimo i kad mrzimo. - Ali zar nismo sigurni iza ovih zidova? - pitala je Čijuming. Bila je uvek pomalo bojažljiva pred Rulenom, kojoj se divila, ali plašila se istovremeno njene smelosti. - Mi nismo sigurni jedno od drugoga - odvratila je Rulen. To je bio trenutak u kome je obema ista misao sinula u pameti. Nepomične, njihove oči zagledale su se jedne u druge. - Kako bismo se mogle usuditi da odemo? - zapitala je Čijuming. A onda su počele da kuju svoju zaveru. Čijuming će prvo tražiti dozvolu da živi negde na selu. 412 U svoje staro selo ne bi se mogla vratiti, jer bi izgledalo da ju je tamo otpremila porodica Vu, a to čak ni gospa Vu ne bi nikad dopustila. Ali će tražiti da ode u neko selo porodice Vu i da tamo živi, a kad gospa Vu primeti da mlada žena ne treba da živi sama u zakupničkom selu, ona će moliti da i Rulen pođe s njom. Kad Rulen, pak, bude govorila u svoje ime, ona će reći da bi u tom selu htela da osnuje školu za manju decu, kao dobro delo koje bi priličilo njenom udovištvu. Svaka zna da udovice treba da čine dobra dela. Dospele su do toga zaključka tek posle dugotrajnih razgovora, jer je Rulen htela odmah da ide i govori u svoje ime. Ali je Čijuming ukazala na neuljudnost toga postupka, jer - tako bi samo mogle dovesti gospu Vu, ako ne bude voljna da im ispuni molbu, u neugodan položaj da u lice mora kazati svojoj snahi da odbija njenu molbu. Bilo je bolje da prvo Čijuming ode do gospe Vu i da ona proguta prvu gorčinu odbijanja, ako do toga bude moralo doći. Tada ne bi moralo biti nikakvog razmimoilaženja između gospe Vu i njene snahe. Rulen se pobunila protiv Čijuminginog predlo-ga, tvrdeći da bi to bilo po starinski, ali je Čijuming izjavila da je posredi obična pristojnost, i tako je stvar rešena. Čijuming je, prirodno, dobro znala gde je Feng-mo, ali se u duši bila resila da se obrati gospi Vu u njegovom prisustvu i da se s njim opet pozdravi samo u prisustvu gospe Vu. Znala je da sama s njim nikad inače ne bi ni progovorila. I tako je obukla svom detetu čistu crvenu haljinicu i umila mu lice i ručice, naslikala mu među obrvama crvenu tačku i kosu oplela u pleteničice, koje je s kraja povezala crvenim koncem, pa se onda sa malom, koja je već bila veoma lepa, debeljušna devojčica, pojavila neprijavljena pred gospom Vu. Tako se dogodilo da je gospa Vu, pogledavši na vrata, ugledala Čijumingu na svom pragu. Dvorište je već bilo u senci, ali još ozareno blagom, mekanom svetlošću, usred koje je stajala Čijuming, sa dete-tom na rukama. Izgledala je gotovo lepa, što je vi- 413dela i gospa Vu, sa zebnjom u srcu. Ma koliko bila tajna i neuzvraćena, ljubav je bila zaodela Čijumin-gu neočekivanom i nežnom živahnošću. Gospa Vu je bacila jedan brz pogled na svoga sina ne bi li nekako saznala

šta je on video. Ali on tada nije ništa video. Čijuming je pozdravila Fengma svečano i zva-nično, kao što je i trebalo. - A, treći naš gospodaru, došli ste, dakle, kući - rekla je. Fengmo je odgovorio jednostavno: - Da, da. Kako ste? - Hvala, dobro sam - odvratila je Čijuming. Bacila je na njega jedan pogled, ali ga toga puta nije više nijednom pogledala. Umesto toga, obratila se gospi Vu i rekla joj: - Milostiva gospo naša, smem li vas zamoliti za jednu milost, čak i u ovom izvanrednom času, i neću li biti suviše gruba ako vas sada uznemirim? Gospa Vu je znala da je Čijuming morala doći s nekim ciljem kad je izbila u to doba i stoga je naklonila glavu, govoreći: - Sedite i pustite to teško dete da stoji na vlastitim nogama. A Čijuming je, crveneći se veoma, učinila kao što joj je rečeno. Ispričala je koju milost moli, a gospa Vu je slušala njeno kazivanje. - Veoma dobro - rekla je - veoma dobro. Pogodila je odmah svrhu koju je Čijuming imala na umu dolazeći k njoj baš u tom trenutku. Čijuming je želela da jasno nagovesti gospi Vu svoju želju da se ukloni iz kuće u koju se vratio Fengmo i da ničim ne remeti spokoj stvo porodice. Gospa Vu joj je bila zahvalna na tolikoj dobroti. Kada je dobila dozvolu gospe Vu, Čijuming je progovorila i u ime Rulene. - Pošto je prošla porodična žalost i jer je njena žalost nikad neće prestati, njena je želja da ublaži svoju tugu dobrim delima - rekla je Čijuming. - Ona želi da osnuje školu za decu vaših zakupnika. Na to je Fengmo, čije su oči dotle bile uprte u zemlju, začuđeno digao glavu. - Pa i ja sam došao kući - rekao je - da bih to učinio. 414 Nije teško zamisliti zabunu koju su izazvale njegove reci. Čijuming je bila zbunjena, a gospa Vu zgranuta. - Vi mi ništa ne rekoste o tome, sine moj - rekla je sa neuobičajenom oštrinom u svom srebrna-stom glasu. - Nisam bio dospeo dotle u svom pričanju - izjavio je Fengmo. - Posle onog što se dogodilo, meni se nametnula potreba da razmislim kakvog bih se posla mogao prihvatiti. Gospa Vu je podigla svoju uzanu i nežnu ruku. - Čekajte - naredila mu je, a onda se okrenula Čijumingi: - Imate li još neku molbu? - zapitala je ljubaznim glasom. - Nikakvu - odgovorila je Čijuming. - Onda imate moju dozvolu za odlazak, i vi i Rulen - rekla je gospa Vu. - Pozvaću za nekoliko dana upravnika i narediti mu da vam nađe prikladne kuće za stanovanje i za školu, a vi zatim možete krenuti kad god budete htele. Ali će vam trebati i naročit nameštaj, bolji od onoga kakav se obično nalazi po seoskim kućama, a i razne druge stvari. Treba takođe da povedete dve sobarice i kuvara. Glavni kuvar mogao bi da pošalje s vama jednog od svojih parakuvara. Na to je Fengmo opet progovorio: - Ako budu živele u selu, onda ne bi trebalo da žive mnogo bolje i drukčije od ostalih, jer će inače biti usamljene. Čijuming ga je pogledala brzo i nežno i nije ništa kazala. Čudila se otkud on to zna, on koji je otkad se rodio živeo u bogatoj kući. Otkud je znao šta osećaju prosti ljudi? Onda je ostavila po strani to pitanje. Ona nije imala prava da pita za njega, ni sebe, ni drugoga. Ustala je i uzela dete u naručje, zahvalila se gospi Vu i otišla. Rulen je čekala na nju. Čim je čula za dozvolu, ona i Čijuming počele su da pretresaju i snuju svoje nove živote, u sreći i veselju, što još juče ne bi mogle ni zamisliti. 415U sobi koju je Čijuming napustila, gospa Vu je govorila sa svojim sinom. - Objasnite mi šta se to krije u vašem srcu. On se digao, prišao nemirno vratima i zastao na pragu, gledajući napolje. Zidovima opasani prostor tonuo je u tišinu nastupajuće noći. Vreme je proticalo i tu svojim neumitnim tokom, jednakim širom celog sveta. - Ja osećam potrebu da se nečem predano posvetim - rekao je. - Toliko sam naučio od brata Andrea. Ako se ne budem mogao posvetiti jednoj stvari, onda će se za to morati da nađe neka druga. Pošto sam otišao odavde, tražio sam nešto čemu bih se mogao sav odati. Vera nije za mene. Ja nisam rođen za sveštenika. Brat Andre me je naučio svemu što živ čovek može da dosegne, ali ništa više. - Dobro, sine moj - rekla je gospa Vu i čekala šta će dalje reći. Opet je seo. - Otkrio sam svoj put sasvim slučajno - produžio je Fengmo. Izvadio je iz džepova nešto stranog duvana i kratku lulu stranog izgleda, koju je napunio i počeo da puši. Gospa Vu do tada nije bila videla ni jedno, ni drugo, ali nije dozvolila svojoj radoznalosti da prekida njegovo izlaganje. - U gradu gde sam živeo bio je neki čovek naše krvi, koji je držao perionicu - rekao joj je Fengmo. - Svraćao sam kod njega svakih nekoliko dana zbog rublja koje sam donosio na pranje. Gospa Vu je izgledala iznenađena. - Zar je on prao rublje za druge? - zapitala je. - Za mnoge - odgovorio je Fengmo. - To mu je bio zanat. - Ne mislite valjda da je prao i rublje tuđina-ca? - raspitivala se i dalje gospa Vu, sa izvesnim negodovanjem.

Fengmo se nasrne jao. - Pa neko mora prati rublje - rekao je. Ali gospi Vu nije bilo do smeha. - Naši ljudi svakako ne bi smeli da peru tuđinu njegovo prljavo rublje - rekla je ona. Bila je tako ozbiljna da je zaboravila šta je Fengmo bio zaustio da kaže. 416 On je pokušavao da je umiri. - Naravno, naravno ... - govorio je. Zatim je produžio: - Taj čovek nije bio iz naše pokrajine, nego sa juga. Jednoga dana, kada sam došao po svoje rublje ... - Vi ste sami išli po svoje rublje! - ponovila je gospa Vu. - Zar niste imali sluge? - Ne, majko, tamo preko niko od nas nije imao nikakve posluge. Ona je obuzdala svoju Ijubopitljivost. - Vidim da je to neka veoma čudna zemlja. O njoj mi morate pričati nešto više. Produžite, sine moj - naredila mu je. - Kada sam, dakle, toga dana došao po svoje rublje, čovek mi je pokazao pismo koje je dobio od kuće - produžio je Fengmo. - Majko, on je bio proveo dvadeset godina daleko od kuće, ne umejući da čita pisma koja su mu odatle dolazila. Nije znao ni pisati, naravno. I tako sam mu ja otada čitao i pisao njegova pisma, a on mi je pričao da u njegovom selu niko ne zna čitati ni pisati, nego svi redom moraju da idu u grad da bi našli nekog školovanog čoveka koji bi im pročitao ili napisao šta zatreba. Ja nisam shvatio kakva je to beda i nevolja dok se s njim nisam upoznao. Bio je to dobar čovek, majVo, nimalo glup. Naprotiv, veoma pametan. „Kad bih samo umeo čitati i pisati", govorio je, „da ne budem ovako šlep kod očiju." Vratio sara se u svoju sobu i pogledao kroz prozor i video hiljade učenika koji su odlazili i dolazili, učeći mnoge stvari, i nisam mogao da se otmem pomisli na onog jadnog starog čoveka, koji ni pismo od kuće nije mogao da pročita. Setio sam se tada da je tako isto i po našim selima. Nijedan od seljaka na našoj zemlji ne ume ni čitati ni pisati. - A šta će im to? - zapitala je gospa Vu. - Niti kud odlaze, niti otkud dolaze. Oru i kopaju, to im je sve. - Ali majko, majko - uzviknuo je Fengmo - znati čitati, to znači zapaliti svetlost u rođenom mozgu, osloboditi dušu njene tamnice, otvoriti kapiju koja vodi u vasionu.A gospi Vu je zaigralo srce na te reci, od kojih je svaka u njenom pamćenju budila odjeke drugih, ali toliko sličnih, davno izgovorenih. - Ah - rekla je - to su reci vašeg učitelja. - Ja ih nisam zaboravio - rekao je Fengmo. Kako je mogla posle toga zabraniti Fengmu da ide kud je nakanio i zar bi mu mogla reći zašto ne bi smeo da živi izvan roditeljskog doma? - Rulen će biti kao stvorena da mi pomogne - rekao je vatreno. - Ranije nisam pomišljao na nju. A i Linaj će mi pomagati takođe i svi ćemo zaboraviti na sebe. Bio je opet na nogama. - Znate, majko, ako uspem ovde, po našim selima, to bi lako moglo da se svukud raširi. Koliko bi to veliko dobro bilo ... Njoj se činilo da mu je lice ozareno svetlošću koja je večno gorela u Andreovim očima. Ona uistinu nije imala srca da je ugasi. - Sine moj, postupite onako kako za dobro nađete. - Tako mu je odgovorila. Gospa Vu je ležala budna u postelji, što joj se često dešavalo već neko vreme. To je nije ni mučilo ni zabrinjavalo. Mladi moraju da spavaju, jer oni imaju poslova koje treba da obave i dug život pred sobom. Ali starima nije potrebno. Znajući da večni odmor nije daleko, telo bi htelo da leži budno dok može. ^ Dok bi tako ležala budna, njoj se činilo da kuća noću živi posebnim životom, kome danju nema vidna traga. Pustila bi uobrazilju da luta kroz mnogobrojna dvorišta. Stariji rođaci živeli su u daljim i spoljnim dvorištima, kao i mlađi, drugi i treći rođaci, koji nisu dolazili da ostanu, nego samo zato što za trenutak nisu imali drugog utočišta i što su i oni mogli da sklone glavu pod te prostrane krovove, na neko vreme. Odvratila je brzo svoje oči od dvorišta 418 gde je Jasmina živela sa g. Vuom. Znala je ona, bez sumnje, šta je život. To je više nije moglo pobuditi na osudu, nego samo ispuniti osećanjem zamora. Telo tog starog čoveka živelo je dalje, hranilo se i blagovalo, a ona mlada žena gojila se i lenstvovala i bila uvek spremna na dremež i spavanje, danju i noću. U tim dvorištima, Jasmina joj nije zadavala nikakve brige. Bila je jalova. Dete kojim je pretila nije se nikad začelo, a gospi Vu je bilo milo što je tako. Jasmina je bila divlje krvi koju je najbolje ostaviti gde je, ne pretačući je nikud iz njenih žila. Ona je vršila svoju dužnost prema g. Vuu i, pošto je godinama živela za svoje zadovoljstvo, nju je sada radovalo da ugađa tom starijem čoveku koji joj je davao nakit i svile i poslastice svake vrste, milovao je i večito se blaženo smešio na nju. Celog života Jasmina je bila cvet kraj puta, izložen svakom vetru koji bi ma otkud dunuo. Sada je bila srećna što je znala da je iza tih visokih zidova nikakav vetar ne može ošinuti. I kad bi umro njen stari, ona bi nastavila da živi u kući, gde je njeno mesto bilo osigurano. Nije više imala čega da se plaši dok je živa. Što se tiče g. Vua, mlada naložnica dovršila je ono što mu je majka započela za njegove mladosti. Iz njega je poput svetlosti iščililo sve što je gospa Vu bila nakalemila na njegovu ličnost i uspela da odgoji. Ugasilo se zato što je nestalo goriva koje je bilo njegova hrana. Jedući previše i pijući prečesto - ali uvek sa Jasminom - on je ogrubeo i otežao. Nije više išao u kuće cveća, jer je uza se imao Jasminu, koja je za njega bila živo ovaploćenje

svih njihovih veština. U njemu se ugasila čak i njegova stara navika na muško društvo, te je retko zalazio u čajdžinice da čuje novosti i pretresa gradske spletke i ogovaranja. Sve mu je to pružala Jasmina kojoj je razgovor sa poslugom bio neiscrpno vrelo toga blaga. U dvorištu gde su živeli u zajednici tako prisnoj, da se graničila sa usamljenim životom, njih dvoje su bili raskalašni i veseli, pijani i srećni - dva komada mesa i kosti, zadovoljni što nisu ništa više. Ime gospodina Vua već se retko pominjalo i u njegovoj ro- 27* 419đenoj kući. Čulo bi se još pokatkad u zlobnom šapatu sluga, i to je bilo sve. Sa svojom urođenom pronicljivošću, sve je to s vremena saznala i gospa Vu, te nije više ni odlazila u dvorište koje je nekad bilo njen dom. Njih dvoje su bili dalje jedno drugom nego ikad pre dolaska Jasmine. Ležeći pod svojim svilenim pokrivačem, gospa Vu je prebirala misli u svemu tome i pitala se da li, možda, njen brak nije bio uspeo i koliko je ona kriva za to. Je li bilo ičeg što je trebalo da učini, a nije učinila. Postavila je to pitanje i svojoj uspomeni na Andrea, ali ni tu nije našla gotova odgovora, kao da je baš toga jednog puta i ona izneverila "„mesto toga videla je lice starog gospodara na samotno crnoj zavesi svoje uobrazilje. Ni stariji ni mlađi, njegov lik se ocrtavao jasno, kao da ga živa gleda pred sobom. Njegovo lice bilo je uvek mršavo, a koža zlatnožute boje, zategnuta i glatka na tananim kostima lobanje, koja je i sada, kada je ležao u grobu, sigurno bila izuzetno lepa, sa crtama koje je vreme uglačalo, dajući još veću čistotu njihovoj produhovljenoj pravilnosti. „Plašim se da nisam naročito dobro postupila sa vašim sinom, oče moj", rekla je tužno, negde u dubini svoje duše. Osećala je, upirući nepomičan pogled u milo i dobro starčevo lice, da g. Vu, možda, ne bi pao onako nisko bez rastave na koju ga je prisilila o svom etrdesetom rođendanu. Ali tada je, iz maglovitih daljina njenih mladenačkih uspomena, čula reci starog gospodara kao da ih toga časa njegov glas izgovara kraj njenog uzglavlja. Sećala se dobro dana kada ih je slušala prvi put. Čitali su zajedno, jer je on bio poslao po nju, a ona ga zatekla sa prstom među listovima polusklo-pljene knjige. Kada je ona ušla, pokazao joj je prstom nekoliko redova i ona ih je pročitala. A glasili su ti redovi ovako: „Opasan je čin dići dušu iznad njene prirodne razine. Jer kada se duša sili, ona opet teži za rođe- 420 nom razinom i čepa se razapeta između gornje i donje razine, a to je uvek opasno. Istinska je mudrost odmeriti i prosuditi domet jedne duše i pustiti je da živi tamo gde i spada." Oči gospe Vu i starog gospodara susrele su se tada kao što su gledale i tog trenutka - toliko godina pošto je njegov smireni duh zanavek napustio tu istu kuću. „Da se nisam rastavila", mislila je - ali nije mogla da zamisli šta bi dalje bilo. Ono što je učinila bilo je neizbežno. Bogzna koliko godina je ona pot-činjavala dužnosti ćelo svoje biće, bogzna koliko godina je njena duša čekala, doduše, rastu" i cvatući polagano, u vršenju dužnosti, ali rastući u. okovima i čekajući da bude oslobođena. Čudno je da je tad, u ponoći, usred tišine koja je obavijala ćelu kuću oko nje, pomislila sa tesko-bom i brigom na Lijangma, svog najstarijeg sina. Zašto bi se brinula za njega kad je on bio najzadovoljniji od svih njenih sinova? Jeste, ali i njega će morati da otkrije i shvati, kada i ako to bude mogla. Misao joj nije zastala u Fengmovu dvorištu. Fengmo je čovek i muškarac. Pošto se podvrgao vlastitoj stezi, on je vladao sobom kao što samo potpuno zreo čovek ume. Svoje se duše nije odrekao. S tom utešnom misli na vidiku, duša gospe Vu zaplovila je bez kormila pučinom sna, kao prazan čamac niz struju nekog mesečinom obasjanog mora. - A sada moje engleske knjige - zapovedio je Fengmo. Linaj je otrčala da ih donese iz sanduka. Bilo ih je dva puna naramka. - Koliko ih ima! - uzviknula je. - To su samo moje najbolje knjige - rekao je on nehajno. - Ostale su u sanducima koji tek treba da stignu. 421Kleknuo je pred policom i stao redati knjige onako kako ih je ona donosila. Spolja miran, stalno nasmešenog lica, on je toga časa bio iznutra nemoćan plen mračne, burne pometnje i jada koji je bes-neo negde u dubini njegove duše. Osećao je da te noći neće ni okom trenuti i grozničavo se žurio da sredi svoje stvari, i poslaže ih svaku na svoje mesto, i skloni ispred očiju svoje putničke kovčege, da se njima više nikad ne posluži. - Zar još noćas morate sve da spremite? - pitala je Linaj. - Moram - odgovorio je. - Hoću da znam da sam došao kući jednom zanavek. Osećala se srećna što čuje te reci i bila suviše mlada da bi mogla i sanjati zašto ih govori ne gledajući u nju. A on je, izgovarajući ih, video pred sobom lice koje se toliko razlikovalo od njenog. Video je Margaretino lice, njene plave oči, njenu smeđu kosu i kožu tako belu i glatku da nikad neće moći da zaboravi njen dodir. Hoće li ikad zažaliti što je onako postupio onog dana, u dalekoj šumi preko sedam mora? Onog dana kada je, savladavši se nepojmljivom silom, ispustio iz zagrljaja njeno telo, čim joj je obavio ruke oko pasa. - Ja ne mogu dalje - rekao joj je.

Ona nije ništa kazala. Stajala je, upirući u njega svoje plave oči. Bilo je nečeg neviđenog i čudesnog u plavim očima. One nisu mogle da kriju ono što se iza njih prostiralo. Crne oči su poput navu-čenih zavesa, a plave su kao širom raskriljeni prozori. - Oženjen sam - rekao joj je otvoreno. - Kod kuće mi žena na me čeka. Ona je znala ponešto o kineskim brakovima. - Jeste li je sami izabrali ili ste je uzeli po dogovoru vaših porodica? Odgovorio joj je tek posle dugotrajnog ćutanja. Seli su pod jedan bor. Obgrlio je kolena rukama i zario čelo među njih, utonuo u misli bez vidika, u tamu rođene neizvesnosti, po kojoj je pipajući tražio istinu. Bilo je lako reći - što bi delom i isti- 422 nito bilo - „Ja je nisam izabrao". Ali, kada se spremao da izusti te reci, njemu je pao na um brat Andre. „Laž je greh" učio ga je brat Andre jednostavno; „ali ne toliko greh protiv boga koliko greh protiv samoga sebe. Ruši se neumitno, znajte, sve što se sazda na temeljima laži. Nikoga laž ne vara toliko koliko stvora koji je kazuje." On se, onda, nije usudio da je laže, da im jednom ruke ne bi dočekale dan kada bi pod njihovim prstima osetile da se mrvi ljtibav koju su same zdrobile - ljubav koja bi najzad ostala zagušena i pokopana pod njihovim vlastitim prekorima. - Mene nisu prinudili na ženidbu - rekao je. - Recimo da sam je sam ... izabrao. Ona je posle toga sedela nepokretna, slušajući ga, a on je pokušavao da joj objasni šta je značio brak u njegovoj porodici. - Kod nas brak nije dužnost prema ljubavi ili nama samima, nego prema našem mestu u lancu po-kolenja. Ja znam da moja majka nije nikad volela moga oca, ali je ipak vršila svoju dužnost prema porodici. Bila je dobra supruga i dobra majka. Ali, kada joj je bilo četrdeset godina, ona se rastavila od postelje moga oca, prestala mu biti žena da bi mu drugu izabrala. To nas je ožalostilo, ali smo ipak svi znali da je njen čin pravedan. Ona sada može slobodno da teži za vlastitom srećom, opet u svojoj kući, okružena svima nama, koji stojimo uvek spremni da je podržavamo i da joj odajemo počasti. I ja takođe imam svoju dužnost u porodici. Osećao je nejasno, na neki čudan način, da su te reci ozledile Margaretu do dna duše. - Ja hoću da se udam iz ljubavi - rekla je ona. Da je bio slobodan, da nije bilo veza koje su ga spajale ne samo sa Linajom nego i sa svima kole-nima Vu u proteklim stolećima i svima naraštajima Vu u vekovima koji dolaze, on bi joj rekao: „Ven-čajmo se onda, draga. Ja ću se razvesti od Linaje." Ali on nije bio slobodan. Ruke njegovih preda* ka čvrsto su ga stezale u svom zagrljaju, a iz magle 423 <*rsutrašnjice dozivale su ga ruke njegovih sinova i unuka koji tek treba da se rode. Dugovao joj je stoga još malo iskrenosti. - Ja poznajem sebe - rekao je. Podigao je oborene oči, ali ne zato da bi se susreo s njenim, nego da bi ih upravio u predeo koji se prostirao pred njima, u reku, u brodove na njenim vodama i pristanište na njenim obalama, u luk pod velikim mostom koji ih je spajao. - Znam da su me stvorila ne samo nebesa nego i moja porodica, čiji se koren gubi u iskonskom predanju, i da sam za sebe ne mogu da živim. Dato mi je i rođeno telo, ni ono ne pripada meni. Ima nešto u meni što je samo moje, to je istina, a to nešto, nazovimo ga dušom ako hoćete, to je moja svojina i ja vam ga mogu dati zato što vas volim. Ali kad bih dao svoje telo, koje nije moje, to bi bilo razbojništvo nad baštinom pokolenja. - Vi se varate ... vi se varate! - uzviknula je ona. - Ljubav i brak su jedno te isto. - Pogdekad - dopustio je on - ali samo pukim slučajem. Pogdekad se čak i u mom narodu slu-či ponekom čoveku da, dižući nevestinski veo sa lica svoje nepoznate žene ugleda jednu među svima koju bi ikad izabrao da je imao slobodu da bira. Ali to biva samo pukim slučajem, po nekoj ćudi neba, možda. - Mi se venčavamo uvek iz ljubavi - tvrdila je ona uporno i ponosno. A dok su se te reci nizale jedna za drugom, on je osećao kako se sve više širi rastojanje koje ih je delilo. - Ne, vi to ne činite - odgovorio je on. Bolje joj je reći istinu, mislio je, punu istinu, makar ih oboje otrovala. - Vi se venčavate kao i mi, da biste održali svoj rod, ali se zavaravate i zovete to ljubavlju. I vi težite da optrčite do kraja krug života, ka ispunjenju svoje lične sudbine, ma koliko varali sami sebe. Vi se klanjate ljubavi kao božanstvu. Ali mi smo oni koji govore i vide istinu. Mi verujemo da svi ljudi moraju da stupaju u brak da osnivaju porodicu, i žene i muškarci. To je naša 424 opšta obaveza prema životu. Ako neko pri tom naiđe na ljubav, to je nepisana milost neba. Ali ljubav nije neophodna životu. - Meni jeste - rekla je ona poluglasno. On je produžio, ne odgovarajući joj: - Zadovoljstvo je potrebno, ali zadovoljstvo dolazi sa izvršenjem dužnosti i ispunjenjem očekivanja, ne ličnih očekivanja ljubavi nego, očekivanja porodice i dece, doma i čovekovog mesta na stablu pokolenja.

Govorio je iz dna duše, iz krajnjih dubina bića, i osećao pri tom da bi brat Andre odobrio njegovu misao. Znao je da mu ne bi odobravao zbog onoga što je govorio, nego zato što je govorio recima koje su ponicale iz istine svojstvene njegovom biću i bile samo odblesak njegove posebne zakonitosti. Koliko li je dugo trajalo ćutanje u koje su potom zapali oboje. On ga nije prekinuo. Dozvolio je da raste i nadolazi, dok nije bilo poput mora koje ih je razdvajalo. Prekinula ga je ona, pružajući ruku. - To znači da moramo reći zbogom jedno drugom, zar ne? Držao ju je dugo za ruku, i drugu svoju ruku položio preko njene. - Jeste, valja nam reći zbogom - saglasio se on i pustio je da ode. Poslednja knjiga bila je spremljena, poslednji komad odela savijen. Uzeo je putničke kovčege i iz-neo ih u hodnik, gde će ih ujutro naći neki sluga. A onda se vratio u svoju spavaću sobu. Linaj ga je čekala stojeći na sredini, u neizvesnosti. Prišao joj je bez oklevanja i položio joj ruke na ramena. - Vi ćete mi pomagati - rekao je. - Preda mnom je rad na rođenoj zemlji, koga treba da se prihvatim, a vi ste mi za to potrebni. Sam ne mogu savlađivati taj posao. Vi mi morate obećati da ćete mi pomagati svim svojim silama. Plahovit žar koji je goreo u njegovim očima gotovo je preplašio mladu ženu. Ali je nalazila da je takav strah prekrasno osećanje. Želela je da ga se boji. Bile su joj potrebne njegove zapovesti. - Pomagaču vam - rekla je šapatom... - Učiniću što god mi kažete da radim. 425Fengmo je bio kao požar u kući. Sve je bilo ulje na njegovu vatru, od čijeg se plamena žario svaki njegov tren od jutra do mraka. Ustajao je pre zore i doručkovao pri svetlosti svece, već u ranu zoru pojahao konja i jezdio uzanim poljskim stazama u selo koje je izabrao za svoju prvu školu. Učiti mora mlado i staro - tako je glasio njegov ukaz. Smišljao je kako će i gde osnovati školu za decu i škole za odrasle, za ljude i za žene i za stariji svet. To je, naravno, bilo propraćeno mnogim žalbama među starijim ljudima, koji nisu nikad marili za knjigu i koji nisu nikako mogli da vide šta će im čitanje pod stare dane. „Zar da se ovako stari, kad imamo pred sobom svega još nekoliko godina života, da se još i mučimo da bismo saznali šta su pisali drugi ljudi?" Tako su govorili, žaleći se. „Zar mi nemamo vlastitih misli?" uzviknuli su. „Zar nismo i mi stekli malo pameti posle tolikih godina života i truda? Jesmo, doista, i ta nam je mudrost sasvim dovoljna." Ali je Fengmo bio suviše mlad da bi se s tim složio, i tako se, najzad, dogodilo da su stariji seljaci došli do gospe Vu i podastrli joj molbu da obuzda svoga sina i naredi mu da ih se okane. Gospa Vu ih je primila. Ona je uopšte brižljivo pazila da uvek uljudno prima sve koje je smatrala nižim od sebe. Viših nije ni imala, a sebi jednake mogla je uvek da prenebregne. Ali skromniji svet nikad ne bi odgurnula od sebe. Tako se dogodilo da je svoje stare seljake primila svečano u glavnoj dvorani kuće i poslala po g. Vua, da bi došao i zauzeo svoje uobičajeno mesto desno od srednjeg stola, dok je ona sela s leve strane, da bi kuća bila časno zastupljena pred seoskim svetom koji je bio došao da je poseti. Ulazak g. Vua bio je prožet dostojanstvom. Bio je ode-ven u haljine od tamnocrvene svile i kratak kaput od crnog somota, bez rukava, a sve je to bilo novo jer se bio suviše ugojio da bi išta staro mogao na- 426 vući na sebe. Gospa Vu je bila zaprepašćena njegovom gojaznošću, jer ga već izvesno vreme nije ni viđala drukčije nego za porodičnim stolom, za kojim se on pojavljivao sve rede i rede. Umreće ranije nego što bi trebalo, pomislila je, gledajući na njegove zadrigle obraze, a onda je opet pomislila da je bolje umreti srećan, makar i ranije, nego oskudne sreće, makar i docnije. I tako je prećutala svoju bojazan, uzdržavajući se od svakog saveta i opomene. Kada su gospodar i gospodarica seli na svoja mesta, u dvoranu su uvedeni seljaci u plavim pamučnim haljinama i u novim sandalama. Svaki je doneo malo kolača, uvijenih u debelu smeđu hartiju i vezanih kanapom od slame, a pod kanap je bio utaknut po komadić crvene hartije, sreće radi. Predali su svoje zamotuljke gospodaru na dar, a on ih je primio uveravajući ih, kao što je red, da je to preterana ljubaznost sa njihove strane i da žali što su se izlagali tolikom trudu i trošku. A onda su seljaci, ponizno stojeći pred gospo-larirna svoje zemlje, izložili teškoće koje su ih prinudile da im se obrate. Gospa Vu ih je saslušala, a & njom i g. Vu, mada sa manje pažnje. G. Vu se složio sa seljacima od sveg srca. - Ova su braća potpuno u pravu - saopštio je on. - Moj sin se ponaša kao budala i ja ću mu narediti da se odmah vrati kući i da ostavi ove ljude na miru. Ali je gospa Vu bila upućena u stvar sa svih strana i nije ni pomišljala da trpi ma kakve korake koje bi g. Vu mogao preduzeti u svom neznanju. Stoga se prvo saglasila s njim u načelu, a onda blago dala na znanje zašto se razilazi sa njegovim mišljenjem u nekim pojedinostima. A prozborila je ovako: - Otac moga sina govori mudro i on se mora poslušati. Vi ste svi, dobra braćo, preko četrdeset godina stari. Vas izvesno ne treba siliti da činite ono što je protivno vašim željama. Ali veoma je moguće da u vašem selu ima nekoliko mlađih kojima bi koristilo da nauče nešto malo ... onoliko, recimo, koliko bi vam bilo potrebno da biste mogli 427svoditi svoje račune napismeno i paziti da vas ne varaju na pijaci.

Okrenula se g. Vuu i rekla glasom koji je s godinama postajao mekši: - Kako bi bilo kad biste zabranili svom sinu da uči ljude preko četrdeset, izuzimajući, naravno, one među njima koji bi to sami želeli? To je bila pravična nagodba, pa su tako i odlučili. Počev od tada, stariji seljaci bili su oslobođeni učenja kod Fengma, ako je to bila njihova želja, i niko među njima nije morao da se plaši da će biti manje u milosti kad se bude radilo o zakupu i seme-nu, ako bi želeo da ostane nepismen. Fengmo se smejao kad mu je gospa Vu pričala 0 poseti starih seljaka. - Naći ću ja ipak načina da pobedim! - uzviknuo je on, kao da se radovao teškoćama na koje je nailazio. Njegovo samopouzdanje nije preterano. Jedan od plodova njegovog rada bio je da su čak i neki od starijih seljaka stali izražavati želju za učenjem kad su videli kako se mlađi koriste time, a Fengmo, razume se, nije propuštao da razglasi na sve strane čim bi koji mlađi seljak štogod uštedeo ili zaradio zato što je naučio čitati i pisati, tako da u razne račune i obračune nije više morao da bulji kao tele u šarena vrata, nego je lepo mogao da ih razmotri i prosudi kao ozbiljan čovek 1 domaćin. Tako je u tom selu pismenost postepeno postala potreba za kojom su svi trčali, i običaj koji je uživao opšte poštovanje. A onda su i druga sela počela da traže škole, pa je tako Fengmo s vremenom toliko utonuo u poslove da gospa Vu mesecima nije imala prilike da ga upita kako mu je i kako se oseća. Za Fengma je to sve bilo veoma dobro, da bolje ne bi moglo ni biti, ali je u samu kuću unelo izve-stan nemir. Čijuming i Rulen preselile su se na selo. To je uznemirilo gospu Vu, jer ih je Fengmo obe uzeo u službu i uposlio u svojim školama, pa kako će onda, pitala se ona, Čijuming moći da krije svoju ljubav od njega? 428 Malo-pomalo ta se pomisao izmetnula u golemu i naopaku brigu, jer Čijuming i Fengmo nisu pripadali istom naraštaju, mada su bili istih godina, pa je lako zamisliti kakva bi sablazan mogla da pukne u svetu i da ukalja čestito ime Vua kada bi se na selu nešto šušnulo o njima dvoma. Ali, jedne noći, kada su te brige naročito teško morile gospu Vu, Fengmo je došao da je vidi. Primila ga je rado jer je znala da nije imao vremena ni za šta osim za stvari koje je sam smatrao važnim. Kad ga je ugledala, poplašila se na trenutak da nije slučajno došao da joj o Čijumingi kaže nešto što ne bi htela da čuje. On je, pak, odlučno seo u naslonjaču, položio ruke na kolena i odmah počeo da govori. Glas mu je bio čvrst, ali oči pokajničke. Dok je govorio, ona se i nehotice divila njegovom izgledu. Uspeh u radu učinio ga je smelim, a svezi seoski vazduh rumenim i zdravim. Njegove reci ticale su se Čijuminge, doista, ali nisu opravdale strahovanje gospe Vu. A rekao je ovo: - Majko - počeo je - ne znam da vam kažem jednu stvar o kojoj moram da vam govorim, pa, ne znajući kako bih to najbolje učinio, ja ću početi ma od kuda. - Počnite, sine moj - rekla je. Protrljao je obema rukama svoju kratko podse-čenu kosu. Bila je dugačka i glatko začešljana kad se vratio kući, ali se na selu podšišao kratko, po seljački, pa je sada ličila na crnu i sjajnu četku. - Da nije štogod o Čijumingi? - zapitala je gospa Vu. - Otkuda ste opet u sve upućeni? - zapitao je on iznenađeno. - Imam ja svoje puteve i načine kad treba nešto da saznam - rekla je ona. - Ali, sine moj, sada bih želela da čujem šta vi imate da kažete? Led je bio probijen, tako da je on mogao da govori bez ustezanja. - Vi znate, majko, da nema više žene koja bi me mogla uzbuditi. Nasmešila se na njegovu mladost, a nešto na njegovom ozbiljnom, mladom licu žacnulo ju je pra- 429 I •"¦Ivo u srce. Ah, možda su stari običaji u ljubavi i braku ipak bili zabluda - ko bi znao? Nagnula se malo napred, bliže njemu. - Mogu se setiti... - počela je, a onda se su-spregla u po reci. Doista, mogla se setiti jednog dana kad nije bila ništa starija od Fengma i kada je, probudivši se rano ujutru, pogledala usnuli lik svoga muža i uvidela da nikad neće moći da ga zavoli. Pa ipak je izvršila svoju dužnost i ostala zadovoljna, i našla je sreću u životu, sebi svojstvenim pu-tevima. Ali mladost koja je žarila sa lica njenog sina presekla je majku u reci koju je već bila zaustila da kaže. Odmakla se od njega, ispravljajući se u se-dištu. Ne, svom sinu nije mogla govoriti o sebi. - Šta da radimo? - zapitao je on. - Treba da razmislimo šta bi bilo najpametnije - odgovorila je ona. Ali je on već imao gotovu osnovu u glavi. - Molim vas za dozvolu da povedem Linaju, pa da i nas dvoje živimo na selu. Tako je glasio njegov predlog, a gospa Vu se, iako uviđajući da je pametan, ipak rastužila pri pomisli da će pod njenim krovom ostati prazno još jedno dvoriše. Ali se opet i obradovala što je on mislio da bi mu Linaj u nečemu mogla poslužiti kao odbrana i zaštita njegovog mira i sreće, pa je sve više imala volju da mu ispuni želju što god je više posmatrala stvar sa te strane.

- Ja ću pristati na to - rekla je najzad - pod jednim uslovom, a to je da Linaj, kad bude rađala, svaki put dođe ovamo i ostane kod kuće za vreme porođaja i još koji mesec posle toga. Unuci treba da se rađaju pod krovom svojih dedova. Fengmo je pristao na to, pa su on i Linaj, nekoliko dana docnije, zatvorili vrata na svojim odajama i zalupili kapiju na svom dvorištu i preselili se na selo, u kuću čiji su zidovi bili od naboja. A gospa Vu je bila zadovoljna što je tako postupljeno. Razmišljala je neko vreme, pitajući se ne bi li možda trebalo poslati po Čijumingu, ne samo da bi je malo 430 posavetovala nego i da bi joj jade ublažila, hvaleći njeno dosadašnje držanje, ali je konačno odlučila da ni to ne čini. Život sam treba da nauči tu mladu ženu, kao što uči sva ostala stvorenja, šta može postići i šta joj se mora uskratiti. XV I tako se Čijuming naučila šta može i sme da očekuje od života. Ali, sledeće godine, upravo kad je Linaj očekivala svoje prvo dete, desio se veoma čudan slučaj. Bila je to godina velikog povlačenja, kada je neprijatelj sa ostrva na Istočnom okeanu osvojio mnoge zemlje i mnoge oterao sa njihovih njiva i ognjišta. Ti begunci prolazili su u svojoj nevolji kroz mnoga sela i gradove, pa je mnoge od njih put naneo i u grad gde je živela porodica Vua, i koji je takođe bio u toj oblasti. Među tim namernicima, koji su se uz put zadržali, bila je i jedna postarija žena, neka udovica koja je sa sinom i njegovom ženom i decom ostala duže u gradskoj gostionici. - Moja je majka pre mnogo godina ovde izgubila jednu kćer - rekao je on. - Ima li nekog načina da se nađu izgubljena deca? - Zar dete nije umrlo - upitao je gostioničar, iz učtivosti, jer su gosti bili dobrostojeći ljudi. - Nije umrlo, nego ga je baba napustila. Stara je bila preke ćudi, a pored toga i ljuta što joj je kćer, moja majka, treći put za redom rodila žensko dete - odgovorio je sin. - Kako se desilo da ovuda naiđete te godine? - zapitao je gostioničar. - Bila je rđava godina u našem kraju, koji je blizu severne prestonice - rekao je stranac. - Žetva je podbacila, a mi prešli u ovaj kraj, gde je hrane bilo u izobilju. Moja se majka porodila uz put, baš u ovom mestu. Gostioničar je razmišljao nekoliko trenutaka o njegovim recima. - To je, onda, moralo biti baš u 431ovoj gostionici - rekao je najzad - jer je to jedina u našem gradu, a ja sam ovde bio celog života, kao i moj otac, uostalom. - Jeste, bilo je to baš u ovoj gostionici, kaže moja majka, a to i jeste razlog što smo se ovde zadržali. Moje dve sestre su umrle, a moja majka još čezne za izgubljenim detetom. - Otići ću do naše vlastele da im to kažem - rekao je gostioničar. - Ako iko nešto zna o tome, to će najpre biti gospa Vu. I tako je jedne večeri gostioničar obukao svoje najbolje odelo i poručio gospi Vu, pošto su svi gosti posluženi, da bi imao nešto da je pita ako bi ona mogla da ga primi. Ona mu je poručila da može, jer su mnoga čeljad iz gostioničareve porodice od starina služila u kući Vua. Sat docnije, on je stajao pred njom u glavnoj dvorani, a ona toga puta nije zvala g. Vua da dođe i sasluša tog čoveka, jer je posetilac stigao u vreme kada bi mu to nezgodno palo. G. Vu, treba znati, nije voleo da ga uznemiravaju posle večere, što je bilo jedino vreme kada je gostioničar mogao da dođe, tolika je bila navala gostiju usled rata i svakojakih nevolja i poremećaja koje on za sobom povlači. Gostioničar je, stojeći, kazao gospi Vu svoju priču. Ona ga je saslušala, povezujući jedno sa drugim sve što je znala. Ali nije ništa kazala tome čo-veku o svojim mislima. Umesto toga, rekla mu je samo: - Recite toj majci da me poseti i ispriča mi sve što zna. - To će biti najbolje, milostiva gospođo -izjavio je gostioničar i vratio se s tom porukom u gostionicu. Sledećeg dana sin je doveo svoju majku. Gospa Vu je primila majku u svom dvorištu, a sin ostao da čeka na nju u glavnoj dvorani. Gospa Vu nije znala kakvog će roda i staleža biti žena koja će se pred njom pojaviti. Pretpostavljala je ipak da će to biti žena skromnog porekla pa se malo iznenadila kada je videla da neznanka, koja je ušla oslanjajući se na ruku jedne sobarice, nije žena iz naroda, nego očevidno uglednija gospođa mada u zrelijim godinama. Pozdravivši je, zamolila je neznanku da zauzme počasno mesto, što je ova prihvatila tek posle izve-snog navaljivanja s njene strane. Najzad, obe gospe su se smestile, čaj je bio nasut a Jinga i sobarica na prevelikom rastojanju da bi mogle čuti šta se govori, pre nego što ih ne dozovu unutra. Sve je najzad bilo spremno za razgovor. Pošto su se izredale sve naknadne ljubaznosti, strana gospa je ispričala ono zbog čega je došla, a to je glasilo ovako:

- Skrenuli smo poprilično sa svog puta na zapad. Bez sumnje, zemlja je izvan opasnosti mnogo pre nego što se dovde dođe, tako da smo mi otišli nekih dvesta milja dalje nego što je bilo potrebno. Ali ja sam imala svoj razlog za to. Obrisala je oči, jedno pa drugo, svilenom maramicom. - Recite mi što ste želeli da mi kažete - rekla je gospa Vu ljubazno. Ohrabrena tim recima, strana gospa je produžila i ispričala kako je dete ostalo napušteno. - Ja znam da mi dete nije umrlo. Bilo je tako zdravo, zdravije od sve ostale dece. A njegov otac nije bio voljan da ga ubiju, čak ni na zahtev svoje majke. Bio je to dobar čovek, ali mu je majka bila opaka žena. Na žalost, umro je pre nje, a plašio se da mi išta kaže protiv volje svoje majke. Zastala je da se opet malo isplače. - A kakva nas je kazna sustigla, da znate, za to nedelo iz tuđe ruke! Deca su nam umirala jedno za drugim, kako sin tako i dve kćeri, sve dok mi nije ostao sam najmlađi, ovaj sin što je sa mnom. - Vi znate sigurno da dete nije ubijeno? - upitala je gospa Vu. - Znam - rekla je neznana gospođa - jer sam čula, još dok sam ležala u postelji posle porođaja, kad je sin preklinjao mater da mu ne dira I 432 28 Paviljon žena 433kćerčice, a ona najzad pristala da se ne ubije, nego samo živo napusti pod gradskim zidinama. - Je li dete bilo umotano u kaput od crvene svile? - zapitala je gospa Vu. Neznanka je iznenađeno pogledala u svoju domaćicu. - U moj crveni kaput - rekla je uzrujano. - Mislila sam da će je lakše prime ti ti ako bude umotano u to. Gospa Vu se digla i prišla jednom velikom kovčegu. Tu je, među njenim haljinama, ležao savijen kaput koji joj je Čijuming svojevremeno predala na čuvanje. - Evo kaputa - rekla je. Lice neznanke oblilo je olovno bledilo. - To je onaj kaput! - rekla je šapatom. Pograbila ga je grčevito obema rukama. - Ali dete? " - Dete je živo - rekla je gospa Vu. A onda joj je ispričala povest Čijuminge i kako je, još kao devojka, došla u njenu kuću, plačući i nestrpljivo, ali i u strahu. Bilo je teško reći da se Čijuming nije dopala gospodinu Vuu i teško isto tako kazati kako joj je gospa Vu odobrila da ode na selo i tamo živi, mada ju je cenila. Neznanka je bila zahvalna, ali joj se mnogi prekor mogao u očima pročitati, pa je gospa Vu kazala najzad: - Hajdemo na selo da bismo same videle kako joj je, pa ćete se uveriti na svoje oči da vam je dete bilo dobro zbrinuto. Tako su bez odlaganja naručene nosiljke kojima su obe gospe odmah krenule u selo. Gospa Vu je, treba znati, govorila odavno da mora posetiti to selo i sama videti šta radi Fengmo, ali jednom zbog zime, drugi put zbog letnjih vrućina, ili lake groznice kojoj je bila podložna, a najviše zato što je toliko volela da samuje sa svojim knjigama, gospa Vu je stalno odlagala taj izlet. Bila je duboko iznenađena prizorom koji je zatekla na tom delu svoga imanja. Selo je bilo čisto i napredno kao nikad pre, a ljudi su takođe izgledali zdraviji nego što su ikada bili. U dece je nos bio čist, a kosa zaglađena, a seljaci su ponosito pokazi- 434 vali jednu novu kuću od naboja, objašnjavajući da im je to škola. Fengmo joj je mnogo pričao o svemu, a ona ga je slušala, ponavljajući s vremena na vre-me: - Da, da sine moj - ali nije shvatila potpuno šta je sve učinio. Pokraj škole je bila njegova kuća. Neko je bio otrčao ispred njih i javio da dolaze, tako da je i tu sve bilo spremno da ih dočeka. Linaj je bila trudna, kao što su na vreme kazali gospi Vu, ali joj niko nije ništa govorio o zdravlju od koga je prosto sijala. Obrazi su joj bili rumeni, a usne crvene bez šminke. Videlo se da nije samo noseća, nego i okrup-njala. Bila je odsekla svoje uvojke, što se gospi Vu naročito dopalo. Ali joj se više od svega dopala pro-mena u ponašanju njene snahe. Linaj je postala učtiva i poslušna, bez ičega od nekadašnje mazne lenjo-sti u držanju i pokretima. I tako su ušle u Fengmovu kuću, posedale i poslale po njega, a kad je on došao, onda je ponovljena opet ćela priča, te su poslali po Čijumingu i njeno dete, a s njima je došla i Rulen. Čim je Čijuming prekoračila prag, majka i kći su se pogledale i znale istog časa ko su i jedna i druga. Ličile su jedna na drugu kao dve polovine iste jabuke, onom sličnošću kakva se može sresti, a i to samo pokatkad, između majke i deteta ili u blizanaca. Svi prisutni prsnuli su u smeh pred tako čarobnim krajem jedne čudne priče, koji je gospi Vu bio miliji nego ikom osim njih dveju, mada je o?ia bila najćutljivija u ćelom društvu. - Majko moja! - povikala je Čijuming. - Ovo je moje dete - rekla je strana gospa. Obe su se rasplakale, kao što već mora da bude u takvim prilikama, i obe zagrlile unuče i dete, koje je u to vreme bilo već dovoljno poraslo da bi umelo biti bezobrazno, te se počelo derati i koprcati, na što ga je Čijuming ispljeskala, uz glasne prekore stare gospođe, ali

je ubrzo sve opet bilo u najboljem redu i raspoloženju. Strana gospa zahtevala je, naravno, da Čijuming i dete krenu s njom i pridruže se njenoj porodici, a Čijuming je, sa svoje strane, 28* 435tražila od gospe Vu dozvolu za to, kao što je i priličilo. - Mogu li poći, starija sestro? - pitala je bojažljivo. Gospa Vu je videla i te kako jasno da Čijuming ne izgleda dobro. Uprkos čistom vazduhu i seoskoj hrani, lice joj je bilo bledo, a oči upale kao od nesanice, a gospa Vu je primetila takođe da je odvraćala pogled od Linaje. Za Čijumingu bi bilo dobro da napusti kuću Vua, zaključila je. Dala joj je dozvolu koju je tražila. - Kad bi ovo bio iko drugi osim vaše majke - rekla je - ja vas ne bih mogla pustiti da odete, ali je samo nebo sastavilo majku i kćer, pa kako bih se ja onda usuđivala da ih razdvajam? Vi treba da pođete, ali tek pošto budu gotove haljine koje ću narediti da srežu za vas i dete i nabave stvari koje bi vam mogle ustrebati na vašem putovanju. Ne smete otići praznih ruku iz ove kuće. Strana gospa je uveravala da je to sve nepotrebno, ali je gospa Vu ostala uporna pri svome. Onda su Čijuming i dete, posle mnogo zahvaljivanja i srdačnog pozdravljanja, otišli u gostionicu s njenom majkom, od koje se otad nisu više rastajali. A gospa Vu nije ništa rekla na to, osim što je, pre nego što su pošli, odvela majku u stranu i rekla joj: - Nemojte dozvoliti ovom vašem detetu da ostane usamljeno. Nađite joj dobrog muža i gledajte da započne iznova. Strana gospa je obećala da će postupiti po njenom savetu, i tako je Čijuming napustila kuću Vua i otišla sa svojom majkom nekoliko nedelja docnije, kada su sve pripreme konačno privedene kraju. Gospi Vu je bilo milo što Čijuming nije došla da se oprosti s njom ponaosob. Poznavajući dobro nežno srce mlade žene, ona je znala da se to nije desilo stoga što bi ona bila nezahvalna ili sklona zaboravu. Ne, Čijuming nije došla zato što više nije bilo šta da se kaže između nje i Fengmove majke, i što je žele-la da je poštedi od bola toga rastanka. Odnela je 436 svoju ljubav nikom nerečenu, zanavek pokopanu u svojim grudima. Gospa Vu nije više nikad videla Čijumingu. Jednom godišnje, od nje bi stizalo pismo, iz pera nekog pisara i s njenim potpisom. U tim pismima, iz godine u godinu, posle pozdrava, Čijuming bi joj kazivala da je dobro, da dete raste, i najzad, pošto se svršio rat, da se opet udala za nekog udovca, malog trgovca u Pekingu, koji je prodavao domaću i stranu robu. Imao je dva mlada sina, koje je Čijuming uskoro zavolela. Zatim je umrla njena majka, a Čijuming rodila najpre jedno muško dete, pa onda još dvoje, blizance. Kuća joj je bila puna. Gospa Vu je savesno odgovarala na ta pisma, mudrim opomenama i savetima. I u svako, iz dobrote svoga srca, umetala vest o Fengmu i j porodici. Da, Fengmova porodica rasla je takođe i množila se. Kakav bio da bio njegov unutrašnji život, život njegovog tela bio je plodonosan, a Linaj je imala dece, jednog sina, jednu kćer, pa onda još dva sina. Vraćala se kući Vua pri svakom porođaju, ali bi, kada je detetu bilo mesec dana, opet odlazila na selo da zauzme svoje mesto kraj Fengma. Nije imala vremena za igru ni za durenje, ni za kovrdžanje kose ili bojenje nokata. Fengmo je postupao s njom strogo, ali pravedno. Gospa Vu je znala dovoljno dobro da on nikad neće voleti Linaju, ali je znala takođe da njemu ljubav nije potrebna. Imao je on drugih vatara, čiji je plamen lizao u veću visinu od ljubavnog. On je goreo od žarke revnosti za dobro naroda. Kao čovek gladan parčeta hleba, on je žudeo za školamfa, samo za školama i opet za školama, a kad ih je najzad bilo podosta, onda nije imao mira dok nije počeo da sanja o bolnicama. Prestao je da nosi svilene haljine. One su sada ležale u porodičnim 437uspremama, a on je nosio odela vojničkog kroja, ali bez oznaka i odlikovanja. Nešto na njegovom pre-ozbiljnom licu podsećalo je stalno gospu Vu na brata Andrea, ali Fengmo nije imao njegovog smisla za šalu. Bio je tvrd do srži u kostima, do samog jezgra celog svog bića, a to jezgro je ležalo u njemu zabrav-ljeno i zapečaćeno i za njega samog. Nikad više nije pisao ženi koju je zavoleo s one strane mora, niti je ikad više govorio o njoj. Ništa on nije mogao da uradi upola dobro. Fengmova revnost plamtela je u svima smerovima najednom. Toj revnosti su svi mogli da se dive dok se nije takla porodice, a onda im se učinilo da je zbilja preterana. Fengmu jednog dana nije više bilo dovoljno što prosvećuje svet, pa i Jengma, koji ga je voleo, nego je morao još da se umeša i u život svog starijeg brata, a to Lijangmo nije hteo da trpi. Istine radi treba napomenuti da Fengmo nikad nije mogao da nađe dovoljno učitelja i učiteljica za svoje škole, pa je tako, gledajući Mengu, svoju snahu, kako dokolici i deblja besposlena, zapitao jednog dana zašto ne bi pomagala Linaji i Ruleni kod starijih žena koje su takođe učile da čitaju i pišu, mada uz grdan napor i muku, i da veštije šiju, i slične korisne stvari. Od čuda, Meng je iskolačila oči na njega. - Ja? - uzviknula je. - Ali ja nikad ne prekoračujem ni praga na velikoj kapiji, osim kad majci idem u pohode. - Ali biste morali, bar zbog ovoga, draga snaho - rekao joj je Fengmo. - To je vaša dužnost. Vašu decu neguju dojkinje, vaš najstariji sin je u rukama svog domaćeg učitelja, a kućanstvo vam sluge vode. Trebalo bi zbilja da dolazite na sat-dva svakog dana i da nam pomažete. Meng se sva usplahirila. - Ja ne mogu - povi-kala je. - Lijangmo mi ne bi dozvolio.

- Ali vas su učili da čitate i pišete - produ-žavao je uporno Fengmo. - U našoj zemlji niko pismen ne bi smeo da čuva svoje znanje za sebe. Meng ga je slušala, a njeno punačko lice bilo je izobličeno od užasa. U to vreme, Fengmo je govorio 438 glasno, po učiteljski, a kad bi stao da propoveda u šta veruje, niko nije bio u stanju da mu odgovori. Od omraze ga je spašavala njegova beskrajna dobrota, kojoj je jedino imao da zahvali što su ga uvek voleli oni koje je poučavao. - Pitaću Lijangma - rekla je, najzad, Meng slabim, bojažljivim glasom, a Fengmo je otišao uve-ren da je ganuo njeno srce. Ali se Lijangmo samo naljutio kada mu je Meng plačući ispričala kako je Fengmo razgovarao s njom. •- Tako mi je govorio da sam se sama sebi činila rđava - rekla je jecajući. Lijangmo je skinuo naočare koje je već tada nosio, sklopio ih i stavio u džep. Zatim je pljesnuo rukom po stolu. - Fengmo je stvarno suviše nezgodan - uzviknuo je. - On uliva u glavu prostom svetu kojekakve misli koje nisu za njega. Molim vas, koliko juče, seoski glavari došli su kod mene i saop-štili mi da odsad počev neće trpeti nikakvih posrednika u prodaji žita, nego će ga prodavati sami. Ja sam ih pitao kako će sami obračunavati što bude trebalo, ali ih to nije zbunilo. Sami će praviti račune, kažu. Čini se da ih Fengmo uči kako se to radi. Od čega će sada živeti posrednici? Kako da hrane sebe i svoje porodice? Zar nema mesta za sve ljude pod kapom nebeskom? Mrgodio se neko vreme, a onda rekao: - Meng, ne smete više progovoriti ni reci s mojim bratom. Ja vam to zabranjujem. Ja ću razgovarati s njim. To je Lijangmo i učinio. Otkinuo je koliko je bilo potrebno od vremena koje mora da provodi po radnjama i radionicama, da bi otišao do Fengma i video se s njim. Potajno je bio zapanjen čistoćom sela kroz koja je prolazio, jer se Fengmovo delo već bilo nadaleko razgranalo po celoj oblasti. Ali je pu-ćio usne, ne htevši ni pred samim sobom da prizna svoje divljenje i svoje iznenađenje. Umesto toga mrmljao je u po glasa da bi voleo znati ko to sve plaća i da siromašan svet ne bi smeo da bude čist kao bogati ljudi, jer je to naprosto protivno prirodi u ljudskom društvu. Niti je bilo kakve potrebe za 439bolnicama namenjenim sirotinji, jer je ionako bilo previše naroda koji nije znao od čega da živi. Poseta se svršla golemom svađom između dva brata, a ta svađa je bila utoliko gora što je Lijang-ma sablaznio Linajin izgled, koji je on smatrao nedoličnim za jednu gospu iz njihove porodice. Bila je obučena, kao neka obična učiteljica i izgledala starija, izjavio je, od svoje starije sestre Menge. Čuvši to, Linaj se osetila pobuđena da se sažali nad samom sobom, ali se Rulen bezobzirce umešala u svađu na strani Fengma i naroda. A Lijangmu se to dopalo utoliko manje što je video da je Rulen prebolela svoju žalost, jer je sav njen život izgarao na radu po selima. Ishod svih tih zgoda i nezgoda bio je da su se rastali u zavadi, a Lijangamo je otišao da se žali gospi Vu. Što se tiče nje, treba znati da ona tih dana nikad nije napuštala svoje dvorište, osim kad bi po-sećivala decu u hramu. Ona nije povećavala njihov broj. Ma kakve bile želje koje je Andre imao, možda, u tom pogledu, ona više nijedno nije uzela. Ali je učinila drugu jednu stvar u međuvremenu: darivala je izvesnu svotu novca budističkom ženskom samostanu u južnom delu grada, s tim da svakog jutra u zoru šalje dve monahinje pod zidine izvan grada da traže decu koja su možda živa odbačena, i da ih, ako na koje naiđu, uzmu i othranjuju. A nijedno od te dece ne sme se zamonašiti, zapovedila je dalje gospa Vu, nego ih treba školovati i odgojiti, pa razu-dati za čestite seljake i druge slične, ali dobre i poštene ljude. To je učinila za Andreovu ljubav. Ali je Andreovu decu držala u hramu, i redom ih, kako bi koja od devojčica ušla u šesnaestu, venčavala za mlade ljude koji su bili zgodne prilike u njenim očima, a dobar glas tih devojčica bio je toliki da su kod nje večito čekali čitavi spiskovi mladih ljudi koji su hteli da se ožene nekom od njih. Kad god bi neka od devojčica dočekala svoj šesnaesti rođendan, gospa Vu bi je dozvala pred sebe i govorila joj o mladim ljudima koji su bili voljni da je uzmu za ženu. Po gradu je, razume se, bilo mnogo priča o toj 440 novotariji, pa i o još nekakvim običajima kojima je bila propraćena, jer je gospa Vu ne samo kazivala ime i godine i nabrajala vrline mladoženja nego čak i njihove slike pokazivala mladim nevestama. - Zašto bi samo muškarci viđali slike? - pitala bi ona kad bi joj neko priznao koliko.se čudi takvim postupcima. - Zar nije pravo da i žensko čeljade vidi lice svog budućeg muža? Niko se nije usuđivao da sudi o postupcima gospe Vu, i tako su polagano mladi ljudi počeli smatrati kao stvar svoje časti i suparničkog nadmetanja da njoj šalju svoje slike ne bi li ih ona u zgodan čas pokazala devojkama, kako bi koja poodrasla i za brak dozrela. Kad bi devojka izabrala koga bi htela, onda bi ona njemu slala svoju sliku, a, kao što je rečeno, devojke u hramu bile su na tako dobru glasu da se još nikad nije dogodilo da bi koja bila prezrena od mladića na koga bi oko bacila. Gospa Vu se postepeno navikla da gleda te devo j cice kao rođene kćeri, pa je svaku učila svemu što bi moglo uneti mir i sreću u odnose između muža i žene, te su sve bivale dobre supruge, a gospa Vu opet postala čuvena u ćelom kraju po tim devojkama.

Njen je ponos bio da svakoj među njima priredi lepo i bogato venčanje i da im bude mesto majke pri tome. Niko nije razumevao njen osmeh ili senku nepristupačnosti u njenim očima. Njoj se činilo da je sam Andre stajao kraj nje dok je jedno po jedno upućivala u mirne i sigurne domove zabaštinjenu nahočad koja su bila njegova deca. Jer se gospa Vu nije zadovoljavala što je spremala za život devojčice u hramu. Ona nije dozvoljavala nijednoj od njih da pođe za čoveka s kojim ona ne bi prethodno po-razgovarala, a kad bi imao majku, onda i dok majku ne bi videla i s njom zborila koliko bi za potrebno našla. Svekrva rđave naravi bila je za nju dovoljan razlog da zabrani neki pripremani brak, što je doista triput i učinila, a dvaput od ta tri puta, nesuđeni mladoženja bio je toliko ucveljen svojim gubitkom da je i sam otišao od rođene matere. 441To je neprijatno dirnulo gospu Vu, koja je do-“ bro znala, takođe, da sin ne sme napuštati kuću svoga oca, mada joj je Andre jednom govorio i o tome, bez osude. U to vreme, kada je stala zalaziti u godine, počeo joj je dolaziti na um jasnije nego ikad pre, te se sećala veoma dobro šta joj je rekao jednog zimskog dana, posle časa sa Fengmom. U dvorištu je bio napadao sneg, čije su beline presecali samo krugovi njegovog krupnog koraka. Jinga i Fengmo prošli su ispod verandi, ali je Andre gazio po snegu. Korila ga je zbog toga. - Noge su vam bez sumnje mokre. On je piljio trenutak ili dva u svoje cipele kao da nije razumeo šta mu je kazala, a onda je bez ikakve primedbe rasklopio svoje knjige. Tada je ušao Fengmo, kome je odmah počeo da drži predavanje koje je za taj dan bio predvideo. Ona je sedela kraj njih toga dana, slušajući i ne govoreći ništa. Ali mu je, kada je Fengmo otišao, postavila jedno pitanje: - Ima li prilike kada se sinu može dozvoliti da napusti kuću svoga oca? Jer je već predviđala da će pouke kao što su bile njegove odvesti Fengma u beli svet. - Očinska kuća je sinu samo rodno mesto, ništa više - odgovorio je on. Skupljao je svoje knjige, slažući ih jednu pa drugu na razastrtu pamučnu maramu u kojoj ih je nosio. - Hoćete li time da kažete da jedan čovek može ne imati nikakve dužnosti prema svojim roditeljima? - zapitala je ona. - Ja nisam zgodna prilika za odgovor na to pitanje - odvratio je on. Pogledao je letimično u nju, pa onda u stranu, a na licu mu se ukazao osmeh poput neke svetlosti koja bi ga odjednom ozarila. - Vidite koliko sam daleko ja odlutao! Pa ipak, nisam stoga zaboravio kuću u Veneciji gde mi je život počeo. - Veneciji? - ponovila je ona. Do tada joj nikad nije pominjao ime svoga rodnog grada. 442 - To je jedan grad poput Sučona - rekao je on - grad čije su ulice kanali i gde smo se služili čamcima umesto nosiljkama, da... gde sam često gledao izlaske i zalaske sunca i video vodu koja se pretakala u zlato. Zaćutao je na trenutak, upirući ukočen pogled u goli zid pred sobom, a ona je znala da vidi te ulice, zlaćanom vodom popločane. Onda se opet vratio svojoj sadašnjici i oprostio s njom za taj dan. Tako je on rušio jednu za drugom zidine zamka među kojima je ona živela, da bi sada mirovala i oćutala kad bi neki mlad čovek napustio goropadnu i ljutitu mater. Mladi takođe moraju da žive, mislila je. Svako mora da živi. Blagodareći tom rušenju zidova, ona se nije našla nepripravna kada se toga dana Lijangmo pojavio pred njom naprćenih usana, da bi se žalio na svog brata Fengma. Svoje sinove nije viđala svakog dana, pa čak ni svakog meseca, i stoga ih je videla iznova, kao da ih gleda prvi put kad god bi prešli prag njene odaje. Lijangmo joj je toga puta izgledao kao bogat čovek kome poslovi cvetaju, kao glava velike porodice, trgovac poslenik, koji ume i da radi i da zaradi. Posle pozdrava, Lijangmo je odmah prešao na glavni povod svoga dolaska. - Moj mlađi brat je za-brazdio kao pravi fanatik - požalio se on. - Izrazio je želju, zamislite, da Meng iziđe u svet i postane učiteljica. To je nemoguće. Dosta je što Linaj izgleda kao učiteljica. Kosa joj je podsečena i poze-lenela od sunca. Rulen izgleda kao neka komunistkinja. To je odvratno. Zar tako što dolikuje našoj porodici? Gospa Vu se nasmešila. - Nije li vam se učinilo da su sela veoma čista? - upitala je. Ali Lijangmo nije želeo da vidi ničeg dobrog u prevratničkom poduhvatu svoga brata. - Ja mislim prvo na našu porodicu, a ne na strance i prost svet - produžio je, ostajući tvrdoglavo pri svome. - Odgovornost za porodicu pašće na moja pleća, majko, kad jednom više ne bude vas i oca. 443 Sinovi g. Vua retko su ga spominjali. Svi su znali da je mesto koje je zauzimao, ma kakvo ono bilo, već upražnjeno tako reći. Bio je večito dremljiv i očito zadovoljan svojom sudbinom, i tražio jedino da ga svi ostave na miru. Ali, kakav bio da bio, unučici su ga obožavali. Dolazili su galameći iz sveg glasa u njegovo dvorište, a on bi ih kljukao poslasticama i smejao im se, pa bi malo pridremao dok bi se oni igrali, dok bi Jasmina, svesna svoje jalovosti, i sama često dozivala decu i postupala s njima kao da su njena rođena, da taj postariji čovek, koji je bio njen zaštitnik, ne bi osećao oskudice ni u čemu. Stari svet mora da ima decu oko sebe, znala je, da bi mu razgonila strah od smrti. Ali se Lijangmo ponašao uvek kao što je dolikovalo najstarijem sinu, iskazujući ocu poštovanje u svakoj prilici, bar na reći, i krijući njegove slabosti. Sada je, međutim, nastavio da se žali na Fenerma.

- A naš najmlađi brat, Jenmo, zar je prilično da on ne ode na dalje školovanje? - rekao je. - Jenmo ne želi da ide - primetila je blago gospa Vu. - Kao da je to neki razlog. Zašto ga ne bismo prinudili da ide? - pitao je Lijangmo. - Zar on uopšte izgleda kao što bi trebalo da izgleda najmlađi sin u našoj kući? Nema nikakve razlike između njega i nekog seljačkog sina. - Znam, znam... - rekla je ona svojim najblažim glasom. Lijangmo je shvatio da mu je ona time dala rm“g da ćuti, pa je ugasio svoju srdžbu velikim gutljajem čaja i spustio se u najbližu naslonjaču, sa izrazom svečane ozbiljnosti na licu. Znajući vrednost ćuta-nja, gospa Vu dugo nije govorila ni reci. Svetlost je bila mekana i sve je bilo sivo, dan, nebo, zidovi a & hladne vode ribnjaka u dvorištu dizala se tarica koprena ružičaste magle i lebdela u vazduhu, i suviše toplom za to doba godine, zajedno sa mirisom zemlje. - Niste li veoma zadovoljni stanjem u svom dvorištu, sine? - zapitala je najzad gospa Vu. 444 - Svakako da jesam - rekao je Lijangmo. Spustio je na sto svoju času za čaj. - Tamo me slušaju. Deca su mi zdrava i pametna. Znate li, majko, da je najstarije već svršilo nižu školu? - Ta je li moguće? - upitala je gospa Vu ljubazno. - A u čaršiji, je li i tamo sve dobro? - Prilično dobro - rekao je Lijangmo. - Tržište je slabo, možda, ali ne previše za ovo doba godine. Nešto strane robe počelo je da pristiže otkad se rat svršio. Strana bolnica zida novu zgradu, a čujem da dolaze još neki stranci. - Je li to dobro? - pitala je gospa Vu. - Fengmu je milo - rekao je Lijangmo suvo. - Što se mene tiče, mogu reći jedino da ja i moji imamo sreće. Mengi nisu potrebni nikakvi strani lekari, a deca nisu nikad bolesna. - Sećam se da sam izlečila jedno unuče u kući kuvajući mu čaj od one babine trave - promrmljala je gospa Vu. - Pretpostavljam da je to sada već veliki momak... Gospa Vu se setila takođe gospe Kang koja je bila mrtva već godinu dana. Pred oči joj je iskrsnuo lik njene prijateljice, onaj koji je videla kada je njeno telo već ležalo u mrtvačkom kovčegu. Kovčeg je bio dvaput širi od običnog, a gospa Kang svečano odevena u svoje satenske haljine, ležala je u kovčegu, sa punačkim rukama opruženim niz bokove. Otkad je umrla, gospa Vu je pokatkad mislila na nju sa starom ljubavlju i te su joj uspomene bile slatke, jer se njihovo prijateljstvo vraćalo preko njih u svoje rane dane. Gospa Kang je bila ružičasta, vesela, zdrava devojčica, koja se žalostila ponekad, ali samo zbog sitnica kao što su bile njene nozdrve, koje su bile preširoke, i njen nos, i suviše pljosnat u povija-ma. G. Kang se uskoro oženio po drugi put, mladom ženom, čija je samovolja od jutra do mraka mutila po njegovom velikom, nezgrapnom kućanstvu, kao kutlača po loncu pirjana. Ali to se nije ticalo gospe Vu, a za Jingu je bilo samo predmet ogovaranja, koje je gospa Vu čas slušala, a čas i nije, za vreme češljanja. 445Lijangmo je čekao da mu majka opet progovori. Ona je najzad odagnala svoje misli i nasmešila se malo na njega svojim slatkim osmehom. - Da, sin-ko - rekla je. - Duša svakog stvorenja mora da uzme posebno obličje koje samo njoj pripada, a nikog drugog ne može podvrći prinudi a da sama sebe ne obrani. Živite u svom domu, sine moj, i pustite Fengma da živi u svome. - Naučite Fengma jedno, molim vas, majko - rekao je Lijangmo ljutito - naredite mu da ne zabada nos u moju kuću. - Hoću - obećala je gospa Vu. I tako je Lijangmo otišao, a gospa Vu je ovako poučila Fengma, kad ga je videla sledeći put: - Sećate li se, sine moj, kako vam je vaš učitelj rekao jednom da je učenje poziv duši na nebo, ali nikada prinuda na to? Videla je po Fengmovu izgledu da se uistinu se-ćao tih reci koje je Andre nekad izgovorio. Ceo život Andreov uvek je bio poziv na nebo i to je sačinjavalo čudesnost one njegove ličnosti. Fengmo je zario glavu u ruke. - Znam zašto me podsećate - rekao je. - Znam zašto mi to treba kazati. Plamen zapretanog uglevlja u meni provaljuje pokatkad na površinu i mene sama goni žar koji me pali, a kada mene stane goniti, tada ja gonim druge. Pustila ga je da govori, znajući da se nekom mora ispovedati, a i kome bi drugom nego njoj ? Osetila je opet čudnu potrebu da govori tome sinu o An-dreu. Bili su veoma bliski jedno drugom, ona i taj sin, jedini koji je delio s njom mudrost čijim je set-nim sjajem Andre ozario njihovu kuću. Uskratila je ispunjenje toj potajnoj želji. Ali je sebi dozvolila ovoliko utehe, govoreći: - Često se pitam i razmišljam šta je to uneo u našu kuću onaj visoki sveštenik. Ne bi se moglo reći da smo oskudevali u životnoj mudrosti. Za to je naša porodica i suviše stara. Naš rod postoji već stotinama godina, i naš život se nastavlja. On nas 446 nije promenio, ali smo mi ipak izmenjeni, vi i ja, i mi smo ti koji smo uneli promene u kuću. Ali u čemu se sastoje te promene? - Naučili smo od njega šta je pravo ličnosti na samostalan opstanak - rekao je Fengmo.

- Kako ste to dobro i lako sročili - rekla je ona. Po njenom glasu niko u tom času ne bi mogao naslutiti njeno osećanje da je Andre tu u istoj sobi, da stoji kraj njenog sina i gleda ih oboje sa neizrecivom ljubavlju. Sedela je, ozarena njegovim prisustvom kao svetlošću i toplinom sunca. Tako joj je često dolazio kad bi bila sama, ali nikad kad bi još neko bio u sobi. - Da je ostao živ - rekla je Fengmu - ja mislim da bi on odobrio sve što činite. - Mislite li zbilja? - uzviknuo je Fengmo. Uspravio se u svojoj naslonjači, a zadovoljstvo, pobuđeno onim što mu je kazala, ulilo mu je novu snagu i nov polet. - Majko, imamo na umu nešto novo. Šta biste kazali kad bih nagovorio lekare iz strane bolnice da počnu vaspitavati darovitije mlade ljude za seoske lekare, ne previše učene, ali sposobne ipak da lece mnoge obične bolesti? Naši ljudi umiru toliko bez potrebe. Produžio je da govori, vatreno, zvonkim glasom koji je bio pun života, ali ga je ona jedva čula. Mislila je na Andrea. Videla je njegove velike lepe ruke. Jedna od njih, kao nekad tako često, pritiskala je raspeće na njegovim prsima. Kad su mu se brojanice raskinule, obesio ga je na uže. Posle se i raspeće razbilo. Kada su ga razbojnici ubili, udarilo je o kamenje na koje se i sam srušio. Videla ga je u tom stanju kad je posmatrala Andrea u njegovom kovčegu. - Dobro, sine moj, dobro - mrmljala je u po glasa. - Dobro ... Dobro ... Setila se šta je obećala Lijangmu tek kada se digao, žureći se da ode, pun svojih novih zamisli. Uhvatila je Fengma za ruku. - Jedno samo pamtite, 447sine moj... ne silite nikoga.“* „Ni Lijangma, ni Mengu... - Oh, to dvoje! - povikao je Fengmo. - Digao sam ruke od njih... Otišao je, a ni Andrea više nije bilo, takođe. Se-dela je sama u sobi, smešeći se. * * Godine su prohujale nad gospom Vu. Sad više nikad ne prekoračuje prag svoje kapije. Pa ipak, zna na neki način dovoljno o svemu što se događa. Čuvena je po strpljenju sa kojim ume da sluša ljude, i po hladnoj zrelosti svoga mišljenja, pa joj mnogi dolaze na savetovanje. Ona je ta koja rešava sva krupna pitanja u gradu i na selu. Ona je bila ta, na primer, koja je odlučila šta da se učini sa telom male sestre Sije koja je umrla, jedne zimske noći, u svojoj usamljeničkoj kući. Njeno jadno mršavo telo preneseno je u hram Vua, a gospa Vu se lično posta-rala za kovčeg i sahranu. Jer se mala sestra Šija bila otuđila čak i od ljudi svoga soja. Zavadila se odavno, sirotica, sa ostalim strancima u gradu, koji su bili iz neke druge zemlje, te stoga, valjda, kada je umrla, u njenoj kući pored nje nije bilo nikoga osim njenog starog kuvara, a on je bio i jedini koji je žalio za njom. On je bio taj koji je došao i kazao gospi Vu da je našao svoju gospodaricu mrtvu, u naslonjači gde je još uvek sedela uspravna, umotana u svoje otrcano ćebe, sa otvorenim Svetim pismom na kolenu. Mala sestra Šija ležala je u svom kovčegu tu u hramu, pod bogovima od ilovače i pod Andreovim živopisom, naslikanim na alabasteru. Devojčica više nije bilo u hramu, ni jedne osim one male koja se 443 zvala Ljubav i koja je zapalila svece oko odra pokojnice. Stari sveštenik, tako star već da se jedva vukao s noge na nogu, teturajući se i podrhtavajući, često joj je dozvoljavao da mu pomaže u vršenju njegovih dužnosti, a i stara dadilja imala je u njoj pomoćnicu, jer ni ona nije bila laka na nogama. Gospa Vu je gledala lice male sestre, koje je bilo sama koža i kost, čudno lice žene koja je napustila svoju porodicu i svoje ognjište, i pokušavala da se seti molitve koju je mala sestra Šija tako često čitala. Ali nije mogla da se seti njenih reci. Zaboravila ih je, sa svim onim što nije želela da pamti. Tako je mogla samo pripaliti štapić tamjana na velikoj kadionici pred bogovima i zamoliti nebo da primi u svoje krilo i tu tuđinsku dušu. A kovčeg male sestre Sije zapečaćen je i postavljen u jedno udublje-nje hrama da tu sačeka neki srećan dan, i zatim je pokopan na padini brega izvan grada, a gospa Vu je naredila da se pokrije kamenom pločom i da se na njoj dletom ureze ono malo činjenica koje je ona znala o pokojnici, tako da bi je njeni rođaci mogli pronaći, ako bi došli da je potraže. Ona to nije smatrala nimalo verovatnim i čudila bi se veoma kada bi se nešto slično dogodilo. Posle svršetka rata, pometnja je zahvatila sva sela po okolini, gde su stali dolaziti mnogi ljudi iz prekomorskih zemalja da traže leka opštoj zbrci i uzbuni, ili naprosto da bi se mešali u tuđe poslove. Mutna plima tih nesmirenih dana nije prodrla u kuću Vua. Njihov grad ostao je zavučen kao što je i bio, daleko od previranja u drugim oblastima, kao i nekad. Ali, stranci su i dalje prolazili tuda, iz ovog ili onog razloga, a jedan od razloga bio je što je Fengmo pozivao mnoge da navrate u taj kraj. Kad god bi čuo za ime nekog čoveka sa zapada, Fengmo bi ga pozivao da dođe i da ga posavetuje u radu kome se odavao, a ljudi su se odazivali i dolazili, jer je njegovo delo izišlo na glas u celoj zemlji, gde su već mnogi sa hvalom pominjali njegovo ime. Gospa Vu, naravno, nije primala te strance, jer im jezik nije znala, pa joj je teško bilo sporazume- 29 Paviljon žena 449vati se s njima. A kraj toga je mislila, pa i glasno izjavila jednom: - Moj je život potpun. Meni nije potrebno da mu dodajem još jedan. Ali Fengmo joj je poručio jednog dana da je stigao neki čovek iz jedne prekomorske zemlje i da bi iz izvesnog razloga želeo da ga dovede do nje, da se i ona vidi s njim. Ona je pristala na to, te je Fengmo stigao nekoliko

časova docnije, dovodeći tuđinca - visokog, mladog čoveka crnomanjasta lica. Doista, bio je tako crnomanjast da je gospa Vu, posle pozdrava, bacila jedan pogled na njega, a onda se obratila Fengmu sa pitanjem: - Je li ovaj čovek stranac? Koža mu je tako smeđa. - Stranac je - rekao je Fengmo - ali su njegovi preci, roditelji, u stvari, došli iz Italije, koja je, majko, rodni kraj brata Andrea. Kako li je samo na to zaigralo srce u grudima gospe Vu! Zaboravila je da ne ume govoriti nikakav jezik osim svoga i nagnula se napred, sa rukama na srebrnoj dršci svoga štapa, pa zapitala mladog čoveka: - Jeste li poznavali stranog sveštenika? Fengmo joj je brzo upao u reci da bi preveo šta je kazala, a onda se preko njega između gospe Vu i onog mladog tuđinca poveo razgovor koji je tekao ovako: - Ja ga nisam poznavao, gospođo - rekao je stranac - ali su mi o njemu pričali moj otac i majka. On mi je bio stric. - Vaš stric! - ponovila je gospa Vu. - Vi ste kost njegove kosti i krv njegove krvi! Gledala je netremice u crnomanjasta mladića, nalazeći na njemu čas ovu, čas onu sličnost sa pokojnim Andreom. Da, oči su mu bile crne kao u Andrea, ali ne tako krupne. Da, i kroj njegove lobanje bio je kao u Andrea, pa i ruke. Pogledala je opet njegove ruke, čiji joj je kroj bio poznat, ali vitkije od Andreovih. Sve je uopšte bilo vitkije i manje nego u Andrea, a pogled njegovih očiju nije uopšte ličio na Andreov pogled. Duša nije mogla biti ista. 450 Uzdahnula je i izmakla se. Ne, duša nije bila ista. - Došli ste ovamo da biste našli svog strica? - zapitala je. - Jeste - odgovorio je mladi čovek. - Moji roditelji su znali gde je bio, mada poslednjih godina svoga života nije pisao nikom od nas. Kad sam prolazio nedaleko odavde, resio sam da dođem i vidim je li još živ i pišem ocu šta sam zatekao. - Sahranjen je na našoj zemlji - rekla je gospa Vu. - Moj sin će vas odvesti na njegov grob. Sedeli su ćuteći jedan trenutak. Gospa Vu se borila se nekom čudnom ljubomorom. Sklopila je oči i videla lice Andreovo na crnom somotu unutarnje tame. „Vi", rekla mu je, „vi pripadate samo nama." Otvorila je oči i opet videla sinovca koji je se-deo pred njom. Ah, Andre je imao porodicu i druge rođake, strane i u dalekom kraju! Mladić se nasmešio. - Pretpostavljam da znate, gospođo, zašto je živeo tako daleko od svih nas i zašto nam nikad nije pisao? Fengmo je odgovorio umesto nje. - Mi to nikad nismo saznali. - Bio je jeretik - rekao je svečanim glasom strani mladić. - Crkva ga je odbacila kao otpadnika, bez kuće i kućišta i bez oslonca u svetu. Docnije više nikad nismo čuli za njega. Vraćao je novac koji smo mu slali, odbijao je da se vrati kući. - Ali on nije učinio nikakva zla - uzviknuo je Fengmo užasnuto. - Nije to bilo zbog ičega što je učinio - izjavio je mladi čovek. - Bilo je to zbog onoga što je mislio. Mislio je da su ljudi i žene ti koji su božanstveni. Na izgled je teško i pomisliti da je to greh, u našem pokolenju. Ali je to doista bio veliki greh. On se osetio prinuđen da napiše jedno pismo svom kardinalu i da mu kaže šta misli. Ispričao je ćelu stvar u poslednjem pismu koje je pisao mom ocu. Mi nismo shvatili šta je hteo da kaže. Moja majka je ve-rovala da je poludeo živeći predugo sam. I kazala nam to... 29* 451Fengmo je sve to prevodio gospi Vu, a ona slušala i nije rekla ni reći. Oni su ga odbacili - o ljudi njegovog rođenog naroda! Sklopila je oči. „Ali mi vas nismo odbaci / rekla mu je u dubini svoga srca. Sedela je tako jedan trenutak ćuteći, sklonih očiju, dok su dva mlada čoveka upirala po u nju. Fengmo se pomakao, zabrinut što je dug dela tako, a ona je onda otvorila oči. - Recite ovom mladom strancu da je p“ njegovog groba veoma dugačak - rekla je. - J mu da je drum neravan i tesan. A kad dospe naći će samo grob i ništa više. Mladi čovek je saslušao njene preved< - Ako je tako daleko, bolje bi bilo da ne“ uzviknuo je. - Moram da se vratim na vrer uhvatio brod. Na kraju krajeva, kao što V mo je samo grob, i ništa više. Udaljili su se pošto su se oprostili, a se radovala što su otišli. Osećala je potrebi, sama da bi do dna mogla sagledati i razume, punosti sve što je sada znala o Andreu. Sa dine koje je tu proveo, usamljen! „Ali nije bio usamljen", pomislila je. ,,T deca koju je našao i prosjaci koje je hranic Pa i ona sama - kako mu je otvorila i pije i pustila ga unutra? To nikad neće z veli su joj ga, a ona je otvorila svoje kapij ušao unutra i doneo joj sa sobom večan živ Da, kada joj telo umre, njena će duša da živi. Sada je verovala u to. Bogovima sj njala i vere nikakve nije imala ali je imal zanavek. Samo je ljubav probudila njenu dužu i učinila je besmrtnom. Znala je da je besmrtna.

PERL B AK PAVILJON ŽENA IRO Matice srpske. Novi Sad / V. d. gl. urednika: RađoK ..Globus", Zagreb / Gl. urednik: Tomislav Pušek / Omi Oskar štefan I Tehnički urednik: Mirjana Jovanović ; Marija Milić / Tiraž: 8000 primeraka / YU ISBN 80061 RO štamparija „Budućnost", Novi Sad, Šumadijska 1986.