ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

СЕМИНАРСКИ РАД

из Методике упознавања околине I

Тема: Планета Меркур

Ментор: Студент:

Др Стојан Обрадовић Ранђеловић М. Александра2010

Алексинац, 2014.

1

Садржај

1. Увод.................................................................................................3

2. Меркур.............................................................................................4

3. Меркур изблиза...............................................................................6

4. Закључак..........................................................................................7

5. Литература.......................................................................................9

2

1. Увод

Већ од најранијих дана су људи посматрали небо и покушавали схватити какве су то "светлеће тачкице" на њему. Први познати астроном је био грк Птоломеј који је живео у 2. веку. Он је сматрао да се Земља налази у средишту свемира и да се планете, Месец па и Сунце окрећу око ње. Такође је приметио да се звезде крећу правилним путањама а да се планете колебају. Ову појаву је објаснио тако да је претпоставио да се планете осим по орбитама крећу и по малим кружницама. Пољак Никола Коперник (1473-1543) је довео у питање Птоломејево схватање Сунчевог система и тврдио да се Земља заједно са свим планетама окреће око Сунца а да се око Земље окреће једино Месец. Своја гледишта је објавио 1543. у књизи "О обртањима небеских кругова". Ова његова књига као и гледишта су била забрањена од стране цркве јер је црква сматрала да је Земља у средишту свемира. Једина грешка у Коперниковом схватању Сунчевог система је била у томе што је он сматрао да се планете окрећу око Сунца по савршеним кружницама. Треће поимање Сунчевог система је увео дански астроном Тyцхо Брахе (1546-1601) који је тврдио да се све планете, осим Земље, окрећу око Сунца , а да се Сунце окреће око Земље. И он је сматрао да су путање планета и Сунца савршене кружнице. Тек је немачки професор Кеплер (1571-1630) стекао право гледиште о Сунчевом систему. Он је први тврдио да се све планете заједно са Земљом крећу око Сунца по мање више елиптичним путањама.

Сунчев систем се састоји од Сунца, и осам планета(слика 1.0.) и њихових 135 познатих месеца, затим астероида, комета, прашине и гасова. Планете, астероиди и комете круже око Сунца, које је центар нашег Сунчевог система.Већина небеских тела у сучевом систему путује око Сунца готово кружном путањом која се зове орбита, а све планете путују око Сунца у правцу супротном од казаљке на сату(гледано одозго).

3

слика 1.0. – Сунчев систем

Сунчев систем је почео да настаје пре више милијарди година, када су гасови и прашина почели да се накупљају и групишу формирајући Сунце, планете и друга тела Сунчевог система. Сунце је звезда средње величине пречник му је 1.392.000 км – сто пута веће од пречника Земље.Унутрашњи Сунчев систем чине Меркур, Венера, Земља, Марс и астероидни појас. Спољашњи Сунчев систем чине Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун.(слика2.0.)

Меркур је планета најближа Сунцу – током орбите удаљен је између 45,9 и 69,7 милиона километара. Венера је по величини најсличнија Земљи, пречник јој је 12.104 км. Марс је планета најближа Земљи после Венере. Температура му је најсличнија Земљиној, иако је доста ладнији. Јупитер је највећа планета сунчевог система – двоструко је тежи од свих осталих планета заједно. Сатурн је други по величини од планета Сунчевог система. Запремина му је 815 пута већа од Земљине, а обим око екватора износи 120.000 км. Уран је седма планета од Сунца. Просечна удаљеност од Сунца износи 1.784 милиона километара, а један круг око Сунца направи за 84 године. Нептун је осма планета од Сунца, удаљен између 4.456 и 4.537 милиона километара. Астрономи су трагајући за огромном планетом иза Нептуна нашли само сићушни астероид Плутон.

2. МеркурЗa Меркур се зна још из праисторијског доба; познат је од времена Сумераца (3 000

година пре наше ере). Најстарији запис о посматрању ове планете помиње последњи

велики астроном антицког доба Птоломеј (120-180). Ради се о осматрању од 15.

новембра 265. године пре нове ере. Детаљније податке о Меркуру добијамо тек овог

века посредством америцке свемирске сонде Маринер 10. Летелица је лансирана

4

слика 2.0. - Унутрашњи и спољашњи сунчев систем

3.11.1973. да би 29.3.1974. просла близу Меркура и послала 647 фотографија његове

површине.

Меркур је добио име по староримском гласнику богова. То је најмања планета у Сунчевом систему и најближа је Сунцу. Зато су проучавања Меркура веома тешка, јер је барем половину времена заклоњен Сунчевим сјајем. Научници могу да га посматрају само рано ујутру и рано увече.

Меркур има најкраћу орбину од свих планета, обиђе око Сунца за само 88 дана. Он се окрене око своје осе сваких 58,65 Земљиних дана, али између два изласка Сунца на њему прође 176 дана. Зато је на Меркуру „дан“ двоструко дужи од године.

Температуре на Меркуру се крећу између -180°C преко ноћи и преко 430ºC током дана (довољно да се отопи олово).

Кора и омотач се састоје углавном од стења, али језгро (које чини 75% пречника)је од чврстог гвожђа.

Меркурова прашњава површина прошарана је кратерима, које су начинили удари свемирског „отпада“.

Пошто има једва 20% Земљине масе, Меркур је толико мали да је његова гравитација веома слаба, па нема ни сталну атмосферу.

Меркур је толико мали да се његово језгро охладило и очврсло. При томе се Меркур скупио, па му је површина наборана као код старих људи.(слика 3.0.)

Кратере на Меркуру открила је америчка свемирска сонда Маринер. Добили су имена као што су Бах, Бетовен, Шекспир и Толстој.

Меркурова површина је наборана у дуге, ниске гребене, који су вероватно настали док се језгро хладило и скупљало.

Најуочљивији детаљ на површини Меркура је велики ударни кратер назван Калорис базен. Има пречник од 1.300 км, а дубок је 2 км.

5

слика 3.0.- Наборана површина Меркура

3. Меркур изблиза

Мисија Маринер истраживала је Венеру фебруара 1974. године, а потом је имала три

сусрета са Меркуром, у марту и у септембру исте године. Ова сонда снимила је преко

7.000 фотографија Меркура, Венере, Земље и Месеца.

На слици (4.0.) Сунце је ниско на хоризонту, па наглашава топографске одлике

дубоким сенкама. Јасно изражена падина, која вијуга преко слике, названа је

Дискавери Рупес. Сматра се да је настала док се планета скупљала, вероватно услед

хлађења.

Упадљиво сјајан кратер на ивици

већег, старијег кратера, назван је

Кујпер(слика 5.0.).

6

слика 4.0. – Дискавери рупес

Слика (6.0.) приказује Меркуров Јужни пол.

Налази се на десној ивици великог кратера, чије

странице штрче под светлом (кратер Чао Менг

Фу). Када је снимљена, снимљена, Маринер 10

налазио се на око 83.000 км од Меркура.

Свемирска сонда Маринер 10 пролетела је поред

Меркура три пута. Ипак, сваки пут је била изнад

исте стране планете, па је послала снимке само

око половине површине.

4. Закључак

Најстарији записани подаци о Меркуру пронађени су на глиненим

плочицама Мул.Апин и верује се да су настали у древнојАсирији негде у 14. веку пре

нове ере. Планета Меркур је на тим плочицама означавана пиктограмом који је

транскрибован као Udu.Idim.Gu\u4.Ud, што би у буквалном преводу имало значење

„скачућа планета“. Први Вавилонски писани подаци о овом небеском телу датирају из

10. века пре нове ере, и у њима се планета Меркур означава именом Набу, односно

именом врховног гласника богова у локалној митологији. 

Хесиодови савременици у античкој Грчкој су ову планету познавали под

именима Στίλβων (стилвон — „блиставо“) и Ἑρμάων('ермаон). Нешто касније Меркур

је у грчким изворима означав двојним именом, као Аполон када се појављивао на небу

у свитање и Хермес, када је био видљив у сумрак. Све до 4. века пре нове ере грчки

астрономи су сматрали да је реч о два засебна небеска тела, па због тога и два посебна

имена. Касније је ово небеско тело означавано по богу Хермесу (у новогрчком

језику етноним Ἑρμής се изговара као Ермис). И у римској астрономији Меркур је име

7

слика 6.0. – Јужни пол Меркура

добио по гласнику локалних божанстава Меркуру (лат. Mercurius), управо због

чињенице да се ово небеско тело преко хоризонта креће брзинама много већим него

остале планете и звезде. Астрономски симбол Меркура је стилизована верзија

Хермесовог кадуцеја ☿.

Хеленски астроном и математичар Клаудије Птолемеј у свом капиталном Великом

зборнику астрономије помињао је могућност преласка мањих небеских дела преко

сунчевог диска, али није писао о њиховом постојању.

Арапски математичар и астроном Ибн ал-Шатир направио је модел кретања Меркура

по небеском своду.

У древној Кини планета Меркур је била позната под именом Ченг Синг (кин. 辰星) или

у приближном преводу као „једносатна звезда“ и у астрономском смислу изједначавао

се географским правцем севера и фазом воде у филозофији пет елемената вусинга. И

данас у Кини, Кореји, Јапану и Вијетнаму планета Меркур има значење „водене

планете“, што је у складу са древном филозофијом. У Хиндуизму Меркур се

изједначава са божанством Будха, заштитником трговине и трговаца којем је посвећена

свака среда. У германској митологији изједначавао се са божанством Одином (или

Воденом). Умајанској цивилизацији Меркур је представљан у лику 4 сове које су биле

гласнице загробног света.

Древна конекција Меркура са трећим даном у недељи, средом и данас је видљива у

именима за тај дан у многим савременим романским језицима

— француски mercredi, шпански miércoles или румунски miercuri.

У древним индијским астрономским списима Сурја Сиданта из 5. века постоји и

астрономски спис у ком се налазе израчунате и димензије тада познатих планета, и где

је вредност пречника Меркура 4.841 км, што је за свега 41 км (грешка мање од 1%)

мање од стварног дијаметра (4.880 км).

У средњовековној исламској астрономији велика пажња се посвећивала положају

планета и њиховим кретањима. Тако је Ал-Андалужански астроном Ал Заркали у 11.

веку описивао „геоцентричну“ орбиту Меркура као овалну и ексцентричну. Ибн

Бадџа је у 12. веку уочио постојање „две тамне мрље на површини Сунца“, а његова

открића су послужила као основа за истраживања у древној Марагској

опсерваторији где је век касније персијски астроном Ал Ширази повезао те „тамне

8

мрље“ са путањама Меркура и Венере. Један од водећих астронома и математичара

индијске Кералске школе математике и астрономије Нилаканта Сомајаџи је 1501.

израдио делимично хелиоцентрични планетарни модел по којем се Меркур окретао око

Сунца (до сличних запажања дошао је и Тихо Брахе средином 16. века).

5. Литература

1. Енциклопедија „Свезнање“ – Прометеј

2.http://www.vuk.edu.rs

3. http://static.astronomija.co.rs/nauke/istorija/letovi/mariner10/mariner10.htm

4. http://sr.wikipedia.org/sr

9