Ђуро Даничић: „Рат за српски језик и правопис“

Пиши онако како несавршено говориш

Отуда, једно питање које се јавља, јесте да ли је фонетски принцип, најбоље изражен од Аделунга, уистину и највиши лингвистички принцип, односно да ли је фонетско писмо заиста идеал коме треба да се тежи: да ли су неке форме описности писма, његове сликовности, ближе неком идеалном писму, него што је то фонетско? Ма како да звучи ово питање. Реч је о ефектима: чини се да описнија писма постижу веће линеарне ефекте, док линеарно фонетско писмо производи супротне, описне или нелинеарне ефекте. Зато се ово питање чини интересантним, иако, с наше тачке гледишта, можда звучи као бесмислено! Међутим, чини се да је ово важно језичко питање. О њему говори и Ђуро Даничић, дотиче се овог питања, што указује да је на неки начин универзално, као што је универзална и генеза, настајање, креирање писма из говора-однос орално писано. Даничић се овог питања дотиче, иако га отворено не поставља, управо у доба када је један правопис или писмо требало да превагне над другим, можда описнијим и мање фонетским од Вуковог.

„Језик је Бог дао човеку да њиме казује шта мисли и осјећа, а писмо су људи измислили, за невољу, да њиме биљеже што језиком казују. Писмо није ништа друго до сурогат језика или ти бесједе човјечије; какав ориђинал онаки му и сурогат: какав језик онако и писмо. Н...раба...к...господа своего, вели свето јеванђеље. Ако је мане у језику, нека је у писму; за то ће језик одговарати, а писмо је вјерно свој посао свршило како нам је однијело глас куда по слабости човјечијој допријети не можемо; вјерно је службу служило како је глас прадједа праунуку сачувало. Ако ли се даље маши, није вјеран слуга...“ (ст. 5 и 6).

Уверење које Даничић овде излаже јесте принцип потпуно супротан од Аделунговог: писмо треба да задржи оне мане које постоје и у језику, а не да их исправља. Другим речима, ако је језик несавршен, такво треба да му буде и писмо; ако језик познаје сазвучја гласова, она не треба да се исправљају једним знаком или словом, већ треба да се представе описно, или описније, сликовитије. Ако је један глас, онда један знак, ако је вишегласје као један глас, онда описнија, сликовитија представа. Можда је одувек било овако. Питање је диглосије: не можемо потпуно да одвојимо говор од писања, као што не можемо потпуно да одвојимо писање од говора. Овај принцип, изгледа много животнији и делотворнији од Аделунговог, потврђује садашњост, односно нове форме комуникације, попут оне преко интернета, где се уз писане знаке употребљавају и описни, сликовити знаци, како би се створио утисак непосредног говора или разговора (смајлији). Тако је заиста одувек било, бар у плодотврорнијим раздобљима историје и културе: зар нису наши ћирилични споменици, осим линеарне, конкретне информације коју су доносили, били и лепо украшени, разним додатним описнијим и сликовитијим знацима, који су били у функцији текста? Папируси (можда мање) и пергаменти (више), много више наличе данашњем интернет дописивању, него штампана страница књиге. Односно, више су у складу са природом људске комуникације, која не може да буде само усмена или само писмена, него тражи увек допуну једне од стране друге и обрнуто. О томе говори и добро позната традиција читања наглас, које је дуго времена било и једино читање, једини начин читања. Читање у себи настало је

касније, након појаве штампарије и штампе. Отуда, питање је диглосије у смислу раздвајања говорног од писаног језика: оно никада не може да буде потпуно, нити би смело да буде потпуно, јер је противно природи „човјечијој“. Тако, Аделунгов принцип у Вуковом правопису (односно и језику и писму, јер је Вук мењао и сам језик, убацујући нове гласове, као Х или Ф), изазвао је, можда и први пут, раздвајање, подвајање језика на усмени говор и писани говор, у највећем степену и интензитету него у било ком другом језику. Вуков језик је исполиран језик, као и писмо, које није у себи оставило ниједну ману језика. Дошло се до ситуације као да је реч о „службеном језику и писму“, који се као аутохтон користи и раздваја од свог осталог говора и писања, а реч је требало да буде о народном језику и писму, којим говори већина народа и на њему и пише. Вуково писмо није задржало описније, сликовитије елементе, који би допринело вези овог писма са говорном ситуацијом. Колико је било речи о издизању писања од реалног говора, његовом ексклузивитету, говори чињеница да се овај недостатак морао надомештати самим правим сликама реалности, односно фотографијама: у књигама су то биле илустрације, а у новинама фотографије. Писмо које садржи описније, сликовитије представе, знаке, књиге на оваквом писму могу да буду укарашаване, али су илустрације непотребне, јер читалац има чулних способности да боље визуелно доживи текст писан уз употребу сликовитијих слова-симбола. Читалац на ексклузивном, „службеном“ писму те чулне способности нема, писмо му својим обликом те способности не побуђује, те контекст и атмосфера морају да се стварају правим цртежима, сликама, илустрацијама. Ово разматрање само лаицима може да буде смешно и чудно. Међутим, постоје веома озбиљна дела, која улазе у ред највећих научних дела икада, која се, на неки начин, баве овом проблематиком. Наиме, реч је о делу које се бави питањима тзв. мнемотехнике, вештине меморисања, памћења, која почива на вежбању вештине како да се изглед амбијента запамти, меморише, односно да се у уму изазове слика помоћу спољних подстицаја или симбола, говорних или писаних. Отуда, не треба да чуди што су ову технику развијала, вежбала и примењивала друштва (као Стара Грчка и Рим), која су остварила неки ниво алфабета, односно фонетског писма и принципа, али су, као што је познато, писмо користила у складу са својим усменим наслеђем и традицијом, у њиховом плодном складу и мешању, заједничкој употреби (пример цветања старогрчке културе, које је узрок имало у балансу усмене традиције и прихватању алфабета, фонетског писма). Вуков језик и писмо све ове везе је покидало, подвојивши, потпуно и веома изражено, искуство говора и писања, односно свет уха и ока. Маклуан сматра да је ово раздвајање ока од уха, односно издвајање чула вида из синергије, равнотеже са осталим чулима, започело са фонетским писмом, са азбукама и алфабетом (старогрчким). Штампа, односно штампарија, јесте само изоштренија фаза истог овог процеса, његова интензивнија фаза, у којој је ово издвајање досегло највишу тачку. Штампарија је културама дала „око за ухо“, сматрао је он. Ако бисмо, међутим, тражили тачку у којој је ова друга фаза издвајања ока од осталих чула достигла врхунац и највећи интензитет, у односу на друге културе које су такође проживеле исти процес, то је управо Вуков језик и писмо, с обзиром на његово најдоследније спровођење овог екстремно фонетског принципа, да се пише, како се говори и да се чита како је написано. Без задржавања и једне мане у језику, како би додао Даничић. Отуда, опет долазимо до нонсенса, на који сам до сада упућивао у више наврата: говорни језик српског сељака отуда је морао да буде савршен, без иједне мане (и пре Вукове реформе, ово је суштина моје

опаске!), јер му је такво испало и писмо, које је готово идеално линеарно, односно фонетско! Међутим, јасно је да тако није могло да буде, јер...не постоји ништа савршено на овом свету. Отуда, опет претпостављам (мада можда неоправдано), да је Вук пре него што је направио савршено писмо, потрудио се да направи савршпени народни говор или језик, измисливши га као таквог, јер такав у реалности није могао да постоји. Ово се одвило у две фазе: преко Мркаља и затим преко Вука. Наводим „преко“, јер имам разлога да сумњам да је било речи о организованој лингвистичкој завери германског културног круга, који је свој утицај и идеје остваривао преко њених културних експонената, припадника других народа зашлих у њихове средине и потпалих под њихов утицај. У првој фази био је то Сава Мркаљ, који је већ био извео „елизију“, односно спајање гласова у Љ и Њ. У другој је то био Вук, који није могао тако случајно да уђе у ове кругове у Бечу и са којим се започети посао само уобличио и завршио, по раније разрађеном плану (лингвиста и филолога). Међутим, нека ово за сада опстану само моје маштовите спекулације.

Дакле, оно што је ипак неспорно, јесте да је Вуков језик и писмо постигло највиши степен овиг раздвајања чула вида од осталих чула (зато се и сматра најсаврпенијим писмомо на свету), а тако и највећи степен диглосије, које је књижевни језик и писмо етаблирало као „службено“ или „официјелно“, највише га дистанцирајући од осталих, народних и некњижевних говора. Потпуно супротно првобитној намери реформатора. И ово је био општи тренд, као што сам навео, који се одвијао у свим културама, од проналаска фонетског принципа у писму, до појаве штампарије, која је овај процес интензивирала и убрзала. Свој врхунац, имао је у Вуковом писму. Опет, можда је Вук био ухваћен у ове историјске и културне ковитлаце, ухваћен у замку медија, у коју је упао најшколскије од свих, без отворене и свесне намере да саботира сопствени језик и културу. Нити су овако изражену свесну намеру и идеалан план унапред имали представници других култура. Највероватније је било тако. Јер, као што сам навео, овде је реч о антропологији језика и комуникације, о генези и изгледу облика. Вуково време није могло објективно да тежи описнијим формама писма, јер линеарни поглед који је усвојило овакву могућност није дозвољавао: у линеарном праволинијском свету који је обликавало фонетско писмо и штампарија, Аделунгов принцип није имао алтернативу, односно није имао алтернативу у погледу креирања конкретних решења, иако је, вероватно, могло да има спознају и других, супротних теоретских концепата. Нема много ироније у томе, што је најжешћи бранилац Вуковог писма, и сам, нехотице и несвесно, био присталица и заговорник потпуно супротног принципа од оног Аделунговог који је у целој културној и штампаријској Европи (пре тога фонетској) применио Вук! Као што сам објаснио, амбиваленција ових супротних парова, у перцепцији, објашњењу и ефектима, објективна је потешкоћа у разумевању односа и процеса, која доводи до противречности. Ова два принципа су две антрополошко језичке супротности, или обрнуто, супротности језичке антропологије и антропологије комуникације: „пиши као што говориш“ и „ако је мане у језику, нека је и у писму“. Ово су два универзално супростављена концепта, као што су то добро и зло. Са неизбежном амбиваленцијом које у себи носе: не може се ни за један рећи да је апсолутно добар или апсолутно лош.

У делу „Рата за српски језик и правопис“ у коме Даничић излаже ово своје виђење језика и писма, он се расправља са извесним Светићем, тадашњим писцем и лингвистом-језикословцем, који је имао сопствену алтернативу

Вуковом правопису и који је написао свој Утук у коме је нападао Вука и бранио свој правопис. Цитати из Светића које наводи Даничић у својој расправи, занимљиви су, јер он помиње да писмо треба да изрази и свет уха и свет ока, односно веома су занимљиви јер говоре о свести о вези комуникације и медија са људским чулима, оно што је постало јасно тек којих више од 100 година касније. Опет, тектонски поремећај и земљотрес који је Вук тада изазивао, узрок су што су била покренуте дубине бића у разматрању језичког питања, а када се те дубине отворе у њима се нађу и основна питања и дилеме везане, у овом случају, за област људског језика, писма и комуникације. Како је Вук применио фонетски принцип боље него ико други у Европи, то не чуди што се у то време и у његовој културној средини, народа из кога је потекао, јавила и најнапреднија теорија језика и писма-комуникације, која, иако можда неразвијена као она у 20. веку и касније, садржи сличне увиде. Попут овог филсофског Светића:

„Језик или речи људске нису само произвољни звучни знаци, којима се предмети означавају, него је језик пород и производ човека као човека, он се са развитком силе умне и чулне извио из ума и чувства човековог, носи у себи печат умне и чулне природе људске, корен и благогласије треба да буде скопчано и да се слије, а не да се цепа и кида, и разум треба у писано, у писму да се пита, а не само уво; а и око код написаних речи има своје право, јер колико писање мора одговорити уву, толико (мора) и оку, коме се непосредно обраћа“. (Утук. ИИИ. Језикословље. О језику и правопису Србскоме. Од М. Светића, Нови Сад, 1846. године, ст. 77).

Занимљиво је да оне најлеше форме изражавања, које најлепше репрезентују наше мисли, поготово у научном писању, одређене језичке конструкције, обрасце, читаве фразе итд. које прихватамо здраво за готово, које подразумевамо, управо дугујемо славеносербској линији писања, односно стилу који су неговали писци на славеносербском језику и који су били противници Вукове реформе. И овај пример говори о томе. Наравно и друга страна је утврдила неке обрасце и општа места, које данас прихватамо: на пример, полемички Даничићев тон када употребљава „то је ништа друго до“ итд.

Парадоксално, Даничићев антипринцип најбоље остварује ефекат који је желео Аделунг, а који његов принцип не остварује: ако писмо треба да представи и све недостатке и мане језика, онда је оно заиста савршено, тек онда заиста пишемо онако како говоримо. Отуда, у наслову текста предложио сам синтезу ова два принципа, као мој филолошки и лингвистичи принцип!

Дакле, један од разлога који је омогућио Вуку да створи најфонетскије писмо, јесте и сам српскословенски језик, односно српска редакција старословенског језика, у ствари: глагољица и ћирилица коју су створили Ћирило и Методије са ученицима. То је била прва етапа у стварању најсавршенијег писма, односно, то писмо је вероватно било саврпеније од латинице и старогрчког писма-вероватно, у лингвистичком погледу, савршеније и од Вуковог писма, тако да је реформа била његова деградација. Оно је у славеносербском језику имало и постигло известан баланс, равнотежу о којој пише Светић (ону између говора и писма коју сам навео, између ува и ока, односно између ока и синергије, међуигре ока са осталим људским чулима). Замера се да сје сваки писац имао свој правопис, али тиме хоће да се каже да је сваки писац имао своје писмо, што није тачно. Могао је сваки да има своју граматику, да овде или онде ставља тачку, да ово или оно пише великим или малим словом-то је оно што је правопис, али писмо је било једно, и њега су се

сви држали. Односно, било је обрнуто од овога: писма су била различита, али је граматика, правопис, у смисли дискурса, кода, било исто. Реформа, можемо да рачунамо на то, произвела је у реалности све супротно од онога што се интерпретира: уместо једне униформне граматике и правописа, произвела је мноштво различитих правописа и граматика, односно посебно правописа! О овоме упечатљиво говоре и савремени данашњи правописи српског језика, за које можемо да употребимо исти аргумент као и Даничић: сваки аутор правописа има своје виђење правописа српског језика и објављивањем свог дела хоће да своје виђење етаблира као једино право! Ко је држао бар два различита правописа од разлитих аутора, савремених дана, искусио је, да поред подразумеваних сличности, увек постоје неке разлике у третирању овог или оног односа, језичког питања, које опет намећу и нову природу језика и писма, граматике итд. Сваки филолог, који пише у неким новинама о правилном писању и изговору, има своје виђење, а сваки писац литературе опет има своје виђење, те је често било спорова између појединих научника и језичких стручњака о томе како се пишу извесне речи итд. За писмо се сматра да је требало да такође буде униформно, да поништи језичке разлике. Међутим, тачно је супротно (претходно је само идеална конструкција, једна од многих фиктивности којима робује и данашња српска лингвистика и филологија): Вук је трагао за писмом које ове разлике неће поништити, него их репрезентовати, тако што ће важити и за Србе и Хрвате и остале народе. Само ако представи ове разлике, моћи ће да буде писмо и једних и других, односно језик и једних и других. Отуда, произвели су се супротни ефекти: на пољу коме је униформност, јенообразност потребна, као што је граматика и правопис (ортографија и ортографска норма), влада шароликост и нејединство у решењима и интерпретацијама; на пољу коме униформност, једнообразност није потребна, као што је писмо, та униформност је постигнута; прво поље наводи да је неподељено и јединствено, а истина је супротна; друго поље признаје да је подељено (ћирилица и латиница), а истина је опет супротна-праве подељености нема, јер ми латиницу можемо да пишемо ћирилицом и обрнуто! Код славеносербског било је другачије: ћирилица није могла да буде супституисана латиницом, то су била два одвојена писма, па чак ни другим словенским писмима (јер је ово генерални закључак о природи писма), те је наводни српско-руско.словенски језик такође био једна илузија која се ширила пропагандно .Управо ово вештачко мешање, или покушај, вероватно је био,извор Вукове реформе, пример на који се угледао, јер је и сам похађао руске школе у Војводини, те му је тај језик и писмо било познато-отуда се као плод његове реформе јавља такође могућност да се једно писмо репрезентује или замени другим-што указује да је стварно имао као узор писмо ји језик који су форсирали-ако уопште, руски учитељи, али који није важио за целу слевеносербску елиту-Вук је део своје реформе управо спровео у овој заблуди, управо позивајући се на славеносербски језик, користећи елементе овог језика и писма-као реформаторске и нове чиниоце! Као што сам писао, оне кованице, такође су од славеносербског извора и утицаја: на пример, овде Светић употребљава сложеницу „благогласје“-а Вук употребљава „простонародна“-и зато је ово елеменат из славеносербског, који препознајемо и у савременим двосложним речима српског језика-словослагач, на пример-чисти је пример извора и утицаја славеносербског-отуда, већин позитивних ефеката, као што сам навео за стил изражавања, потиче из доследне примене начела славеносербског

језика и писма, које је, парадоксално, и главни ивор Вукове реформе-све добро потиче од претходног језика!

Даље, славеносербски језик је, аутономно, вођен објективном инерцијом фонетског изоштравања и интензивирања о коме сам писао цитирајући Маклуана, унутар себе самог, самоникло, развијао језичке, граматичке итд, форме који су га водиле ка Аделунгу и Вуковој „реформи“-у великој мери, он је ову реформу, јер било реч о јаком језику и писму, практично у великој мери и самопроизвео, те му је Вукова реформа била потпуно и непотребна. Она је уназадила овај природан процес унутар самог језика. Званично наметнула неке форме које нису одговарајуће у односу на идеале у смислу реалних ефеката, али је незванично славеносербски језик наставио да обликује оне праве пожељне и идеалне форме и односе и вероватно већ сада, тим својим формама, свргао Вукову реформу, у погледу ефеката, што се огледа у савременим лингвистичким правописним и граматичким превирањима како у српском, тако и у хрватском језику. Империја узвраћа ударац! Славеносербски језик, након више од 150 година, васкрсава, уздиже се из пепела и практично, својим новим формама на основама реформисаног језика, ту реформу практично поништава, остварјући пожељне ефекте, који је реформа била само привремено закочила!

Дакле, када се генерализује: права реалност Вукове реформе (а не званична, официјелна, која је или пропагандна или испољава основно језичко незнање), у ефектима, одговара Аделунговом принципу; права реалност стања славеносербског језика, када га је критиковао Даничић, изражава ефекат Даничићевог, или супротног лингвистичког принципа. Средњи принцип требало да произведе још правилније и боље ефекте.

Овај покрет унутар српског језика заиста постоји. Између осталог, огледа се и у пропагирању старих, славеносербских решења, изговора и писања: на пример, у писању слова С уместо З у речи философија; у пропагирању именице језикословље, кезикословац, језикозналац итд. уместо лингвистика, лингвиста итд.

Српски језик очишћен од страних речи и израза, туђица и сам промовишем све време мог писања. Од почетка писања спроводио сам и језичку револуцију и претпостављам да је ово био не мали разлог и узрок извесних ситуација у које сам раније упао-управо јер се у мом начину писања била препознала ова линија.

Још један занимљив ефекат, или контраефекат Вукове реформе који сам уочио је следећи: вероватно као ниједан други језик, српски Вуков језик је био изузетно пријемчив, генерално за све туђице, али посебно за оне које потичу из мртвих језика, наиме из латинског и старогрчког: отуда велики број тзв. латинизама и грекизама у савременом српском, свакодневном језику и говору Вуковог типа-што указује да је и сам мало жив. На пример, ми свакодневно употребљавамо речи као максимум или минимум, што су латинизми.

У науци, вероватно израженије него било који други народ, ми употребљавамо ове латинске и старогрчке речи, односно имена. Посебно видљиво у медицини, или ботаници и биологији. Опет, контрапокрет је био онај народне медицине, чији је представник (не експонент) био Васа Пелагић, који је познавао народне називе за болести и траве, а који су, заправо, били називи које је употребљавала и школована, образована славеносербска елита.

Даље, у општем процесу кварења свега у протекле 162 године (почетак овог процеса датирао сам у 1850. годину), дошло је до извитоперавања и религије, до застрањивања српске православне религије, односно хришћанства

уопште. Опет, реч је о општем и универзалном тренду свих времена. Међутим, као могући узрок овом српском губитку религије видео сам Вукову Библију, његов превод Светог писма. Односно, овај поремећај у оквиру религије и православне теологије, везао сам за реформисани језик. Један од показатеља настале аномалије, јесте и инсистирање појединих истакнутих православних мислиоца и теолога, односно као општи тренд, на Христу, уместо на Исусу, уз критику да православци више треба да верују у Христа, а не у Исуса, везујући употребу дела имена Исус, само за припаднике западних народа, који су, по овом схватању, противници Срба и православља. Упрошћено, на овом фронту, западни народи, предвођени Американцима, Бога Исуса Христа зову првенствено и само Исус, док православни народи и Срби Бога називају и треба да га називају Христ. То је доказ да је православна религија изнад осталих хришћанских религија, односно ово се представља као некаква искључива српска традиција, нешто по чему се препознаје православна религија и што је разликује од других. Отуда, млади могу порасти у уверењу да су православни хришћани, односно да су Срби само ако употребљавају Христ, јер њихови западни противници употребљавају Исус. Сигурно могу одрасти у уверењу да Срби никада у својој историји Христа нису звали Исус и као Исусу му се обраћали. Међутим, то је потпуно нетачно и погрешно. Наиме, у делу славеносербског писца Гаврила Стефановића Венцловића које сам цитирао, у једној од песама писац више пута наводи: „Слатки мој Исусе!“ и „Исусе мој!“.

Отуда, ово застрањивање у вери могло је да дође само од истог извора-Вукове језичке и правописне реформе, односно промене.

Када је реч о реализацији мог принципа у језику, он је већ остварен-у мојим текстовима. Они садрже најмањи могући број страних речи и израза, односно имају њихове преводе помоћу Вуковог реформисаног српског језика (што је била стратегија ове револуције, већ окончане). „Имамо ми нашу реч“, односи се, пре свега, на славеносербску језичку традицију српског језика. Савремени принцип српског језика (који већина не поштује), да се страни речи и изрази употребљавају само онда ако не постоји одговарајућа реч у српском језику (или код неких универзланих техничких изума итд, на пример: телевизија), у мојим текстовима био је још и додатно изражен. Све остало, наизглед је задржано. Међутим, несумњиво је да је овакав приступ језику условио и појаву одређеног обрасца или стила писања, као и одређених граматичких и других језичких форми или облика. На известан начин, код мене је приметна већа дистанца између латинице и ћирилице: када пишем на латиници, то није исто као сада на ћирилици. Ефекат је, дакле, да код мене не постоји ова међусобна замењивост латинице и ћирилице, што је био прави учинак Вукове реформе. Не могу да мислим исто на латиници, као што мислим док пишем на ћирилици. Отуда, славеносербском језику приближио сам се, на на основу употребе тих много раширених „српских“ речи и израза (на пример, и језикословац-ипак ћу, за сада, пре употребити лингвиста, јер прво везујем за лажни национализам), него избегавајући стране речи и изразе. Вероватно да би славеносербски језик био доста налик мом начину писања, да се његово мењање и преобликовање наставило природним путем, унутар њега самог, што је процес који је постојао.

Наведни цитат из Даничића занимљив је још и због места које приписује писму, писаној комуникацији уопште. (Противник сам именице „улога“ из више разлога-један од њих, а духовит је, гласи да кад се употребљава „улога“, са бине

или сцене, радње у реалности изостају. Зато је боље употребити „место“, јер када се писање пребаци у публику, онда се радња у друштву-појављује!). Он је посматра просторно, сматрајући да писмо треба да омогући да се наш глас чује тамо докле физички не можемо да одемо. Такође, у писму види начин да се сачува колективно сећање и памћење-јер треба да омогући да се глас прадеде чује, пренесе до унука. Односно, писмо је начин, односно средство да се пренесе и сачува културно наслеђе једног народа. Са становишта савремене теорије медија, изузетно напредно мишљење и правилно уочавање особина и функција писма: прво је данас познато као трансмисиони модел комуникације-она се схвата и поима као средство да се поруке, односно информације распростиру кроз простор, да се омогући контрола са удаљености, у сврхе контроле. Друго је изражено у савременом ставу да медији уопште јесу сва она средства која служе за преношење културе и културног наслеђа кроз време. Тако, то је и писмо, али и библиотеке, на пример, као установе, без обзира што су установе.

Код Светића, занимљиво је што писмо првенствено везује за „уво“. Он наводи да се писмо непосредно обраћа оку. Међутим, напомиње да писмо треба да одговара и оку, осим што треба да одговара уву! Овај редослед вероватно открива праксу о којој сам говорио: наиме, да се читање обављало гласно, да је читање једино било ако је било наглас и да је то била претежна пракса и оног времена. Отуда, писмо, оно што је написано, прво се доживљавало чулом слуха, те је стога требало, у првом реду, да буде прилагођено овом чулу. Међутим, како се непосредно везано за чуло вида, онда треба да буде и у сагласности са оком, да буде прилагођено и особинама овог чула. Односно, Светић овде образлаже управо фонетски и Аделунгов принцип (за разлику од његовог противника Даничића!): знаци треба верно да представљају звучност гласова, да буду у складу са увом, али у складу и са оком, односно да имају одговарајући изглед, који ће чуло вида одмах повезати са одређеним гласом и његовим звуком, напослетку (ово је вероватно славеносербско наслеђе, овај израз) и са-значењем. Светић излаже идеално стање: да писмо, слова лепо изгледају и да тачно упућују на одређени глас-што је ништа друго до основни фонетски принцип да сваки глас има један знак. Да се како и уву, обраћа и оку, као да значи пиши управо као што говориш! Односно, тачније, пиши онако како читаш! А како читаш наглас, то значи да говориш оно што је написано, те превод гласи и заиста пиши као што говориш! Овде видимо да се Аделунгов принцип јавља из склада ува и ока, односно из равнотеже говорног и писаног језика. Међутим, оно што је примењено у реформи није тај принцип: уместо овог сагласја које је требало да да сагласје и у ефектима, дошло се до потпуног раздвајања ува и ока, до раздвајања говорног језика и и његовог писма.

Мој принцип се не остварује убацивањем гласова или слова. Самим начином, обрасцом писања, временом се намећу нове звучности и сазвучја (путем логичких побуда-асоцијација), а организацијом реченице намећу се нови изгледи употребљених знакова. Они физички можда изгледају исто, али зато што побуђују више и друга значења, као и звучност и сазвучја, она чињенички нису иста слова, исти знаци, већ и неки други.

18-19.2012. године

Но, ја бих се исто тако могао упитати а чији је то говор, којег народа и на коме месту слушао Ђуро Даничић, када је наводио оне силне речи са наводним кратким изговором, са краткоузлазним акцентом, за које је Светић, све редом,

очекивао да се изговарају, сасвим оправдано, као дуги акценат, дугосилазни?Вероватно говор неког измишљеног народа, који је, такође, слично њему,

тако добро познавао немачки језик и филолошке изразе, којима нас Даничић нештедљиво части. Јер, моје искуство из 21. века, са народним говором који сам много пута слушао, многе од речи које Даничић наводи и које промовише у кратке акценте, овај народни говор износи као дуг акценат! На пример, Даничић наводи пример речи „твор“. И заиста, ми данас ову реч већма или вечином изговарамо као кратки акценат, краткоузлазни или силазни, неважно је сад. Међутим, ову реч сам изабрао, јер сам се годинама чудио, како народ који ја јесам слушао, отеже на самогласнике у једносложним речима и изгивара их као дуге акценте-а реч твор је карактеристична за такав изговор, те сам баш њу изабрао, а Светића ун потпуности схватио када је очекивао нда се ова реч изговара исто као „сам“, са дугосилзаним акцентом (у значењу латинског солус). Реч „твор“, много пута сам чуо како се изговара са дугосилазним акцентом на „о“, те сам се увек чудио како то, односно сматрао да је то неправилно, а опет ми је негде било блиско. Дакле, овај изговор је стварно постојао у народу, као и у 21. веку, тако сигурно и половином 19. века-с амного више разлога да је тада био израженији, него сада! Наиме, реч је о говору народа са Косова и Метохије, о оном дијалекту који се ваљада слично и назива. Примере које сам навео и којих се сећам, потичу из моје породице, како по мајчиној линији, тако и по очевој, што значи да је реч о стварно метохијском дијалекту. Због чешћих контаката са очевом породицом, ову врсту изговора, у примерима које сам навео, првенствено везујем за искуство везано за њих. „Твор“, са дугосилазним акцентом на „о“ је карактеристична реч коју сам управо због овог нагласка и запамтио. Шта више, ми ћемо у изговору и „немо“, такође имати запевку на „о“, односно дугосилазно отезање на овом самогласнику! Слични су и узвици као „аи!“, који се, пак, изговарају као „аиииии!“, односно као дугоузлазни, те као особине овог говора бих препознао дугосилазни и дугоузлазни акценат на самогласницима (највише, чини ми се, на самогласник „о“) у једносложним речима или узвицима. Но, мене занима, од које језичке народне групе је Даничић чуо и препознао да ове самогласнике у речима које је навео изговара у кратком акценту? Вероватно ни од једне народне групе, али вероватно код групе њему блиских лингвиста, немачког усмерења, који су овај изговор, у народу непостојећи, вероватно и измислили и пустили у употребу. Он наводи и реч „граб“, али је данас познато и општеприхваћено да се ова реч изговара са дугим акцентом на самогласнику „а“, дугосилазном, што је можда мало јаснији доказ да је ове изговоре био измислио. Опет, ако се и неке речи које је навео и изгиварају у кратком акценту, то није онај који је Даничић предлагао и заговарао, наиме краткосилазни, већ је реч о краткоузлазном акценту, што је опет карактеристично за дијалекта који сам навео.

Без обзира на остале примере и целу полемику, закључак је да је Светић боље разумео природу и језика и говора од Даничића и да је бар покушао да да одговор на исте оне појаве на које Даничић није, а према којима је изразио и сам упитаност и чуђење. На пример, Грк и грк-са дугосилазним акцентом на р у другој речи, у значењу горак. Ово је управо пример речи из народног метохијског говора, а овај изговор је, као што се види, био познат и Даничићу. Међутим, није му био познат исти изговор и за „твор“. Отуда, постојала је извесна варијабилност у изговору, коју је Светић чини ми се боље уочио и покушао да објасни помоћу дебелог и танког јер. У чему је, онда, овде проблем?

Ствар је у томе што самогласници могу да се акцентују, изговарају и као кратки и као дуги у једносложним речима. У некима су кратки, у некима дуги, и то мора да има свој разлог. Да ли је у питању дебело и кратко јер-за сада ми није познато нити јасно.

Међутим, имамо у народу изговор и грко, са дугоузлазним акцентом на „р“, а са истим значењем горак, односно са истим родом-горко. Имамо, дакле, извесно слагање акцената и рода именице, односно акцента и врсте речи. Поставимо овако ствари: мушки род именице даје дугосилазни акценат на самогласнику; средњи род епитета даје дугоузлазни акценат на самогласнику; женски род именице итд. Ово је можда напредније истраживање или претрага од Светићевог, али универзлног правила нема, осим потврде амбиваленције, коју је и сам Светић уочио и чије је клупко безуспешно покушао да размрси. Напреднија је претрага, јер овај модел би сигурно могао да буде тачан у погледу низа речи. Исто тако, претпостављам, за масу речи не би важио, што значи да не би било реч о универзалном правилу и одгонетању „тајне српског језика“.

Опет, Даничић ствари види и много једнодимензионалније: њему је познато грк, али му није познат изговор јелен са дугосилазним акцентом на другом „е“, што је опет познато мени, на основу истог дијалекта који сам навео. Светић је овде погодио свој механизам објашњења са јер, али Даничић признаје само верзију јелен са кратким акцентом на првом „е“. Самогласници очигледно трпе сва четири нагласка, а поједине речи заиста имају двоструки начин изговора, да се тичу истог значења. Да ли је Даничић везао ову „рационалну“ верзију једино правог и правилног изговора само за један простор, наиме за онај уже Шумадије? Опет, овај правилан изговор тешко је повезати са аутентичним говором и изговором у народу, без обзира са ког простора. Односно, можда је мени тешко, јер сам се, претећно и већином, сусретао само са метохијским народним говором? Међутим, и шпумадијско познаје „немо“ и слично, шта више то је његово аутентично-те не бих повлачио много разликем између говора народа ова два подручја. Наравно, све време лебди питање, као могући одговор на ове тајне, које је упориште народу Шумадије, поготову уже Шумадије, за оцену и тврдњу како они „говоре најправилније“, како је њихов народни говор у највећем складу са књижевним говором, другим речима са Вуковим језиком и говором? Очигледно је да су реформатори открили само једну наслагу језика и да су, слепо као коњ са прекривком на оку, одбили друге слојеве језике, равноправне са првим, сматрајући да ће њихово негирање значити језичку и правописну реформу. Јер, на основу онога што Даничић излаже, види се да они нити су видели поједине аспекте народног говора и изговора, као и да су због тога негирали да уопште постоје као такви, управљајући своју реформу само према ономе што су сами искусили, а што су сматрали за једино постојеће. Тај други слој језика, везали су за славеносербски језик и незнање њихових језикословаца у погледу дебелог и кратког јер. Међутим, њихова критика овог механизма објашњења (јер је очигледно да он служи Светићу да се снађе!), само је делимично тачна и оправдана, док је цела једна област језика на коју је механизам примењив, а шпто доказује један део народног говора и изговора, потпуно и изостављена и негирана-и управо оквалификована, извреднована као ненародни језик славеносербских језикословаца и писаца, са једним јасно уочљивим стилом надмености, употребе грубих метафора и поређење, исмевања, подсмеха, спрдања са оправдано лингвистичким покушајима и доста тачним објашњењима ових језикословаца-што је произлалзило из уверености реформатора да су они апсолутно у праву! Наравно, ми видимо да то није тачно!

Пример сам ја и моје искуство са народним говором у 21. веку-на основу лиучног примера јасно ми је да су реформатори гледали само на „једно око“, као и колико је неоправдана била њихова критика славеносербских филолога, који су били искрени: преносили су оно што су чули у народу и изражавали зачуђеност због великог броја могућих варијација у изговору, не успевајући да нађу универзални кључ за откључавање ове језичке тајне! На крају, ми присуство „јер“ имамо и данас, што потврђује моју тезу да је у реформи било најбоље оно што је било од славеносербске језичке и лингвистичке традиције. Зар нема речце „јер“, или зар у речи „звер“, односно „звијер“, коју и Даничић наводи, такође нема „јер“ у изговору? Наравно да има. И у многим другим.

Зато ми се савим прикладним чини да се у писању користе извесни знаци-оријентири који би нас упућивали на могуће варијације у изговору. Реформатори нису узели цео једна слој народног језика и говора за народни. Они су својим противницима исмевали чак и фонологију коју су излагали, односно начин произвођења гласова, што је данас призната грана граматике. Реформатори су само једну страну говора, чак и у антроплошкој димензији језика, узели као апсолутну основу неког „савршеног“ језика. Да ли је тај неприкосновени правилни говор и изговор заиста био онај који је и Вук говорио у западној Шумадији, или родном Јадру?

Светић сасвим лепо образлаже разлику између спољашњег и унутрашњег претварања гласова (оно што су палатализација и сибиларизација). Међутим, Даничић на то одговара извесним софизмима, односно таквом философијом-заснованим на лажним аргументима. Он сам нема своје философско виђење језика, већ се хвата за систем који Светић промовише и онда га обрће по својој вољи, како би био у складу са унапред преузетом намером да овога потпуно потуеч и негира-али при том не на основу сопственог система, него изврћући систем противника, односно његове напоре. Отуда, Даничић помало личи на некоректног ђака Светићевог, који нема своју развијену философију, али се качи за философију учитеља, с једином и унапред предрасудом о апсолутној погрешности свих Светићевих навода, односно свих достигнућа једне лингвистичке и филолошке традиције. При томе, Даничић се не показује као неко ко заиста познаје стручну литературу, иако код њега све врви од позивања на Шафарика и Старе Словене-очигледно да ту није био ни примаћи Светићу.

Исто

Је(р)сам

Даничић наводи да је „јер“ у српском говорном језику (њему познатом), углавном прешло у А. Он потом исмева Светићеве наводе о генези дебелог и танког јер. Уопште, цела реформа била је вођена овом борбом против овог слова и на томе се заснива. Међутим, чак и Даничићев „народни говор“, који вероватно открива, као што сам навео, само један аспект говора, сигурно у својој супротности гаји и облике који чувају слова и гласове „јер“. Такође, и Светићев говор и језик, опет и сам открива један аспект говора и језика, те и он у својој супротности сигурно да познаје и облике који одударају од поркламованих јер-односно, то је тако само налик, у суштини и ови Даничићеви облици су једна врста облика јерова. Отуда, ове две лингвистике су комплементарне и много би боље било да су стварале заједничко знање и да су

сарађивале, него што су једна на другу ударале утуцима и одговорима на утуке. Тако и за унутрашње и спољашње претварање гласове, као и записање по етимологији и корену речи, или не-и једна и друга страна имају право, као и што греше.

Јер, да видимо шта „јер“ или „јерови“ уопште могу да буду? Уколико су они били главни узрок и предмет расправа и размимоилажења, отуда се сигурно ради о неким суштинским лингвистичким облицима и појавама.

Њих има и у другим језицима: немачко дер, француско Тијер, Тјер и томе слично. У српском су се јерови задржали и у Вуковом језику: ћер је настала од т плус јер, тјер, односно ћер. Уз додатак ш, као шћер, онда нам је јасан облик и шћаше, односно тјаше, ћаше.

Јер је универзално питање свих језика и граматика, просто зато што се иза овога крије глагол бити или јесам! То је јасно у нашем „јер сам“ (ишао негде итд), у значењу „зато што сам“, што нам открива да је јер, у ствари, помоћни глагол јесам или бити, који је круцијалан, од највеће важности за све језике на свету. Отуда, тврдња Даничића да је код нас јер прешло у а у многим речима, као и цела оријентација реформатоира ка превазилажењу „јер“ била је врло проблематична, јер се радило управо о борби против самог језика и лингвистике, оријентацији ка рушењу природних језичких форми које изничу из саме природе људског бића-била је то борба против глагола бити или јесам! Против самих основа људског постојања, те не чуди што је створен језик какав је створен са последицама као што сам објаснио. Вук и други реформатори су ђаволски били усмерени против самог људског битисања, против онога што је и Хајдегер објашњавао као суштину људског постојања, у сложеницама изведеним из глагола бити: бити-на-путу итд. Наравно, као што сам нагласио, ово је један универзални аспект развоја и испољавања језика, који није смео да се генерализује као једини могући и једини исправни облик и језик. Шта овај аспект значи и како се он испољавао од постанка језика до данас је посебно питање. То је нека дијалектика унутар самог језика. Међутим, била је грешка само овај једна уочени аспект универзалних кретања и процеса унутар језика, ставити у надређен положај у односу на други универзални аспект, и редукцијом, брисањем, или делимичним брисањем тог другог аспекта (тиме што се није уочавало његово постојање), први аспект ставити на језички трон, као што су то реформатори српског језика учинили. Наравно, мање свесно и с намером, они су то више учинили због незнања. Њихове расправе више личе на процес спознаје предмета језика, него што су супростављене, те је велика жалост што ове две пколе нису сарађивале, како на теоријском, тако и на практичном плану језика. Отуда многе противречности у њиховим ставовима, као што сам навео, па их амбивалентност наведе да често, несвесно, постану заговорници и пропагатори супротног мишљења! Јер, реформатори нису могли да униште „јер“, односно глагол јесам или бити, јер је то био прилично немогућ задатак. Опет, они су глаголу јесам или бити могли да науде, што су и учинили, тиме што су језик, правопис и граматику свели на један природни аспект језика, док су се против другог борили. Ово је суштина мојих приговора о стварању аутоматског, робот језика-што је донекле заиста тако, с обзиром да је један универзални природни састојак језика, био ишчупан из ткива језика управо као корен зуба! „Јер“ је основни састојак, супстанца језика, која језик управо и чини језиком, у његвој антрополошкој равни. Ако се јер сузбије неком језичком реформом, онда се и настала творевина удаљује од језика и људског бића, од језика као природном изразу људскости, што је Вукова реформа језика управо

учинила са српским језиком. Удаљује језик од људи, од културе, људе од културе и стваралаштва итд.

Јер, „јер“ је неуништиво. Опет, Даничић, у складу са противречностима у ставовима које сам навео, генијално и бриљантно даје нам идеју о томе како се језик око јерова устројава, како се језик и језичке форме стварају, вртећи се око својих главних састојака или супстанци, јерова! Несумњиво, овај Даничићев излет је далеко испред свих лингвистичких теорија, надмашује у идеји и бритком увиду, претпостављам сву људску теорију о језику. Наравно, било је лако да се каже како је Вукова реформа изазвала већи степен фрагментације појава, у складу са Маклуановом теоријом медија, и са чињеницом да су врући медији изазвали индивидуализацију, али и фрагментацију појава, односно да је то њихово универзално дејство. Између осталог, тако би могло да се објасни и већи број падежа у српском језику, као и других граматичких облика, самих претварања гласова и других језичких појава. Јер, као што сам навео, Вукова реформа је била врхунац процеса издбајања чула вида од осталих чула путем фонетске азбуке и штампарије. Она је највиши врх овог глобалног, универзалног процеса присутног у свим културним народима. Ово гледање је сигурно један аспект Вукове реформе, односно објашњења ове реформе. Међутим, реч је у уопштенијем оквиру објашњења. Конкретније, које се тиче језика, односи се , као што сам навео, на универзалност јер као јесам и бити.

Но, који је то Даничићев излет, који га издиже изнад свих, бар мени познатих, теоретисања о језику? У њему, Даничић у форми критике Светићевих „јерова“, као да је то што прича немогуће и фантастично да би било могуће, заправо излаже један увид или принцип који засита погађа суштину језичкох механизма и процеса производње језика унутар њега самог! Са овим увидом, Даничић искаче далеко из оквира лингвистике и приближава се процесима хемије и физике, оних основних процеса који се одигравају у атому, или оних који уобличавају појаве квантн, таласне физике. Отуда, овај увид иде у прилог неким мојим тврдњама и претпоставкама и доказује да се на једном општем нивоу одигравају једни ти исти процеси, који уобличавају наш комплетан природни, биолошки и културни свет. Односно, оно што је Даничић дотакао је универзално, тако функционишу ствари и физици и у хемији, што опет потврђује да свет има једну универзалну основу, заједничк за све појаве, по којој се, пак, устројавају потом независне и засебне области-а да никада не напуштају тау универзалну основу. Вуков апологета, или бранилац и заговорник Вукове реформе, износи нам један увид који бих назвао квантном лингвистиком. У центру ове лингвистике су јерови, дебело и танко јер, управо као протони и електрони у атомском језгру.

„Што пак Светић прича да је баш та разлика у самогласноме слову постала од...онда би нам требало још три јера сковати...онда би ваљало (будући да се ове ријечи не могу јеровима разликовати), не само још четири р начинити-а два, хвала Богу већ имамо...него бисмо од свакога самогласнога још четири измислили, и тако бисмо књижевност своју са новијех 27 слова лијепо обогатили. Па онда таман са Хинезима да се загрлимо. (ст.17)

Даничић овде поспрдно прича о могућности производње, умножавања јерова, који, пак, опет дају нова и нова слова итд. Вероватно није могао ни да претпостави да је управо изложио део механизма самопроизводње и обнове језика. Јер, нама није тешко да замислимо, да ако имамо два или четири елемента језика, да их можемо комбиновати дуж две универзалне језичке линије, тако да можемо да добијемо мноштво нових облика, језичких,

граматичких, лексичких итд. О овом квантном језику Даничић је говорио у овом пасусу. Вуков квантни језик (помоћу механизма веома изражене фрагментације облика који сам навео) произвео је, на пример, број од седам падежа, непознат било ком другом језику на свету, који познају увек мање падежа од српског језика. Славеносербски језик је био на нивоу језика осталих европских народа. Он је такође познавао мањи број падежа (на пример, замена инструментала генитивом), и развио подударне облике са падежима присутних код народа. На пример, Венцловић познаје падежни облик „по планина“, уместо „по планинама“ по Вуковом језику, а тај исти облик је присутан и у народном говору који сам навео-а обухвата простор од Тимока до Старе Србије, односно Косова и Метохије. Још некје финесе говоре о сличности славеносербског са осталим европским језицима. На пример, „на пример“ се и у данашњем енглеском језику пише као и.е. Код Светића видимо да такође овај облик скраћивања постоји. Он је постојао и код Вука, готово исти, што се види када Даничић цитира Вуков рјечник. Реформа је овај облик мало изменила: није н.п., него је нпр., односно чак и на овој језичкој минијатури имамо пресликан квантни дух реформе, који је је многе облике фрагментирао тако што их је сажео. Имајући у виду број комбинација од 7 до 9 у квантним односима, можда је Вукова реформа у правцу достигла лингивистички максимум, врхунац, с о бзиром на седам падежа. Односно, ово је све идеална конструкција. Можемо се надати да је у језичкој реалности све супротно од онога што званична лингвистика интерпретира као језикчу стварност. Како је реформа искључила глагол јесам или бити, основну супстанцу језика, можемо претпостави да су сви језички односи у Вуковом језику заправо покидани. Зарад промоције једног квантног, а људског језика, који то није могао да буде, већ је могао да буде, како сам навео, језик прирођенији некој нумеричкој машини, компјутеру, те како је примењен на људе и културу, то је он неизбежно покидао све односе које би прирдни људски језик имао да је задржао, у свом развоју и други, универзални аспект свог дијалектичког развоја-не у смислу дијалекта. Отуда, остаје само да испитамо на који начин у српском језику нема седам падежа, односно како нема падежа уопште, као и свих осталих, тако бројних и замршених, појава српске граматике.

Пре тога, можемо ли произвести још неки квантни падеж? На основу квантног људског језика теже, једино на основу оног људскијег језика, као што је био славеносербски. Као што сам навео, овај језик је имао самосталну оријенатцију ка упијању ове рационалне, квантне димензије језика, односно сам се кретао у смеру Вукове реформе. Да реформе није било, он био заузео неки облик, скоро идеалан, с обзиром да би вероватно остварио неки степен и Вукове реформе, али не као 100 одсто. То је моја претпоставка. Претходно сам и сам изнео један скоро квантни модел, који донекле такође одговара овом механизму језика, када сам хтео да вежем акценте за род и врсту речи. Наравно, сада бих избегао да лингвистичке појаве вежем за тачке одређеног физичког процеса и појаве. Наравно, ту би било јасно да су кратки акценти резултат хладног утицаја, док су дуги акценти ефекат врућег утицаја.

Када би било речи о падежима, заложио бих се за област лингвистичког преклапања, као области једине и праве лингвистике, односно настанка, постојања и развоја језичких појава и односа. Отуда, закључио бих да је погрешно направљен онај падеж који се у облику подудара са дативом. Односно, и акузатив је погрешан спрам номинатива, с обзиром да имају исти облик. Наравно, са аспекта квантног језика. Односно, видећемо и да вокатив

има облик и датива и локатива (Хеј, столу!; Иди ка столу! Овај део припада столу!). Генитив је такође измешан са акузативом (Од мене! Да ли видиш мене?). Народни говор има занимљив облик: „С мене!“, у значењу „са мном“. Или такође „мене“, у значењу „мени“. Као што видимо, славеносребски језик је уз помоћ исте основе остварио ефекат падежа, формално не познајући овај број падежа. Али, он је помоћу овог облика успостављао функцију која се приписује падежима, он је омогућио да ова језичка појава буде постојећа у свом ефекту, да буде повезана. Вукова реформа је покидала ову фунцкионалност падежа, управо што је за сваки посебан падеж фрегментирала и посебан језички облик, како би се наводно они разликовали. Тако је, по моделу и свега осталог, званично се промовисало да има седам падежа, али је реалност да је фунционалност језика изгубљена, да је ова језичка значењска веза покидана и да је падеж као језичка особина и вредност Вуковом реформом у потпуности изгубљен. Другим речима, српски језик не само да нема седам падежа, него нема падеж уопште, нема ниједан падеж. Онако како га описује, или у било ком другом смислу. Падеж као језичку особину и функцију, чувао је управо салевносербски језик. Ако је народни говор развио ову форму падежа, онда је сигурно да је таква била присутна и у славеносербском књижевном језику. Помоћу исте основе, постизао се ефекат у доживљају падежа, без њихове формалне диференцијације или разликовања. Отуда, склон сам да верујем да је на овај начин славеносербски познавао и више од седам падежа (односно да овај аспект језика треба да се тако тумачи-и сви остали језици који су остали на предквантном нивоу развоја, иако се од наше стране сматра да имају мање падежа, заправо их имају више-или је то могућност). Дај мене! (Дај мени.). С мене. (Са мном.). Употребљавају се и други облици: мен, менека итд. Коме-мен (мени!)! са менека, од менека, тако пева Бранко Радичевић (све најбоње у реформи је од славеносербског наслеђа!). Сличан је изговор и народа Шумадије. Покушавајући да подиђе реформисаном језику, овај народни изговор је осмислио очигедно намерно одређене облике, који нису у његовом духу. На пример, уместо да потпуно прихвати реформско „са тобом“ у инструменталу, он је развио хибридно „Са тебом!“, очигледно накалемивши реформско –ом, на њихову природну основу –тебе. Тако, њихов природни изговор био био „с тебе“! Иста основа доводи до спољашњег истог облика, док се унутрашња природа језика чува, односно функционалност падежа. Различита основа доводи до наводне спољашње разноликости, али се зато унутрашњи природни план језика и језичке функционалности уопште не реализује као различите посебности, већ се овде облици преклапају, подударају, на унутрашњем, суштинском плану језика, управо на нивоу на коме се налази језичка функционалност. Тако, нема функционалности падешког система у Вуковом језику: поклапања која сам навео, одигравају се на унуитрашњем плану језика (акузатив и генитив; вокатив, датив и локатив). У питањима за падеже имамо различитост облика и то је спољни план језика. Међутим, у одговорима на та питања имамо подударање облика, а то је унутрашњи план језика. Правилнији је распоред, односно језик може да трпи ситуацију где се подударање одиграва на спољашњем плану (то је природно), док се на унутрашњем плану остварује различитост, разноврсност. Ово је случај са слевеносербским језиком, али не и са Вуковим језиком, односно савременим српским књижевним језиком. Како он у погледу свих лингвистичких појава и граматичких односа и функција остварује ово природне неслагање, или неприродно салагање, отуда као природни језика и не постоји, он је реално потпуно дисфункционалан језик-отуда је реч о практично мртвом језику.

Осећајући његову дисфункционалност, народно биће га одбија, остајући верно својим облицима, који су у великој мери подударни с облицима које је развио славеносербски српски књижевни језик. Пример за фунционалан језик: Дај мене! и С мене. Споља, ова два облика су подударна, идентична. На унутрашњем плану језика, они откривају два одвојена језичка стања, звани падежи-овде су то датив и инструментал. На овај начин, падеж и падешки систем се уопште ставља у погон, на овом суштинском, супстанцијалном плану или равни језика. Када се подударност укине на спољњем плану, онда се она реализује на унутрашњем, чиме се нарушава различитост и засебност језичких односа, појава и облика. Конкретно, на овај начин се падешки систем, односно падежи, чињенички, укидају.

Даље, склон сам да верујем да се ни претварање гласове уопште и не реализује, не одиграва по моделу и на начин који су предлагали и наметнули Вук и Ђуро Даничић. Или не само по том моделу. Односно, више не по том моделу, него што се по том моделу развијају. Јер, они су хтели да укину и јерови, односно јесам и бити, као што су хтели да учине непотребном и излишном и било какву „етимолођију“, односно корен речи (у слову јер, у јеровима чини ми се такође), у овој функцији и процесу претварања гласова! Код њих је то народ претварао вековима уназад, а да ту није било никаквих лингвистичких основа и чинилаца-у њиховом духу речено, њима све претварање као да је пало са неба!

Тако, Даничић се бави и претварањем гласова к, г, х. Од овога ће се касније развити концепти палатализације и сибиларизације-који су чисти апстрактни модели, стога фиктивни са становишта језичке праксе. Јер, суштина ових процеса, а то је претварање једног гласа у други, у значењској равни, у равни асоцијација које треба да се побуде у свести неког од учесника говорног или другог чина комуникације-овај ефекат значења, побуде асоцијација изостаје. По моделу који сам развио: спољашња сличност, односно подударање, на унутрашњем плану се показује као разноврсност и уопште као реализација једног лингвистичког процеса, механизма или функције. Ако, пак, на спољашње, плану имамо различитост облика, онда се подударање одвија на унутрашњем, суштинском плану језика, што онемогућава да се прокламовани и и жељени језички процеси, механизми, фунцкије уопште реализује, односно да се као такве појме и да постану фунцкионални у језичкој и говорној пракси. У појавама гласовног претварања палатализације и сибиларизације (друге палатализације), спољњи изглед ових облик је потпуно различит. Отуда, до подударања долази на унутрашњем плану језика-а то значи да се овај план уопште и не развија, не реализује, јер елементи нису функционални, већ се на овом плану сударају, тако што им се облици подударају, поклапају-а то управо значи да се сударају, да један другог ометају и да стога онемогућавају да се развије суштинска димензија језика, односно да се сам језик развије и буде функционалан у биолошком, антрополошком и културном смислу и равни. Језик-илузија, без своје унутрашње природе, културно је потпуно бескористан, а и биолошкки, за човека. Ово је суштина критика на рачун слабије могућности интерпретације и реинтерпретације историје и културе од стране Вуковог извештаченог језика.

Опет, сигурно је да славеноербски књижевни језик, односно народни говор који се са њим подудара (и тако чува своју посебност и управо различитост спрам књижевног), има облике који се споља подударају, али се на унутрашњем плану раслојавају, чиме се остварује да језик уопште

функционише у смеру антрополошких и културних сврха које му се иначе приписују. Но, и ова философија језика може да се интерпретира у оквиру овог модела, односно да се ствари поставе другачије, да бисе видело шта заиста јесте функција и намена, сврха језика у људском и културном постојању.

Пример може да буде придев „мали“, који народни говор изговара као „мицак“. Може да буде, јер се употребљава глас или полуглас „ц“, а он је део сибиларизације. Мизансцен-мизантроп-мизан јен одавде човек; мизансцен је изглед-човека, те би „мицак“ значило човек-изглед! И ово је правилни облик. Наиме, он је неутралан, односно таутологичан, ми у самом имену, називу немамо одређење ка својству човека! Ми имамо једну у спољњем облику таутологију, односно неутрално, спрам именовања особине, подударање два имена, две именице: човек-изглед! Међутим, ми знамо да се овиме хоће да назове чобек који је низак, мали, јер овај таутолошки, подударан, наизглед, у љпоњем облику неутралан назив, у нама буди значењеске асоцијације у правцу човека ниског раста. Споља сибиларизација изостаје, али се она остварује на унутрашњем плану, како сам објаснио, који у нама буди правилну асоцијацију на човека ниског раста. Славеносербски језик и народни говор, имају појаве палатализације и сибиларизације као готове облике, већ остварене у језичим облицима које користе као примарне, као првог реда. Отуда, оне секундарно, у језичкој пракси и примени, реализују унутрашњи план језика, асоцијације, значење и међусобно разумевање значења, што је суштина језика на антрополошком и културном плану. Вуков српски књижевни језик, као примарне или почетне форме ових језичких процеса, познаје и признаје раличите спољашње облике. Отуда, изостаје реализација унутрашње раличитости и природе језика. Славеносрсбки језик ће од самог почетка и у свим језичким ситуацијама (уз овај илионај глас итд.) имати исти спољни облик „миџа“ (у значењу неког истакнутог рођака, односно личности које у породичним односима има највећи или велики ауторитет, на пример „миџа Рака“ и слично), који је тај готов облик палатализације, где је „џ“ у ствари палатализовано „г“. Отуда, овај готови облик у нама секундарно, односно одмах у језичкој пракси и примени, буди значењске асоцијације у погледу на шта се овај назив односи, чиме се функција језика и његова унутрашња природа (које се везује за раван асоцијација и значења) показује и реализује, догађа. Насупрот, код Вуковог српског књижевног језика имамо другачије односе: споља, неко име или назив има другачији изглед, него што ће имати ако се нађе у одређеном граматичком и језичком окружењу. Отуда, у језичкој пракси и примени, долази до подударања, што омета реализацију унутрашње природе језика, односно реализацију равни значења и асоцијација. Сибиларизација и палатализација се јављају секударно, а не као уграђене у примарни облик речи, те стога за примарни ефекат имају суштински изостанак ове језичке појаве, спрам њене функционалности у погледу реализације језика у равни значења и асоцијација. Ове појаве на секундарном нивоу, не изазивају асоцијације и значењеске побуде код учесника говорног чина или друге врсте комуникације. Језик тако пада на његовој основној фунцкији, да буде средство за међусобно људско споразумевање и разумевање, односно да буде средство људске и сваке друге комуникације (културне итд.). Књижевност писана на Вуковом језику отуда нема способности да у људима побуди значењске и друге аосицијације, те уопште и није реч о књижевности. Естетика је онемогућена, јер је сам такав језик не дозовољава. Литаратура и друге уметности, која се користи овим квантним људским језиком, не остварује функције уметности, као ни културе

уопште. Људи који користе овакав језик губе способност разумевања значења, односно немају могућност да уопште доживе ову функцију и намену комуникације.

Уопштено, овај универзални аспект језика има овакве последице. И други аспект, супстанца језика, такође може да има и овакве последице, мада се чини у много мањем степену. Језик има и једну и другу супстанцу, односно истовремено се у њему реализују оба ова универзална аспекта, вечиито у супротности, напетости, међусобној борби и надметању-у некој врсти дијалектике (што је вештина расправљања, односно расправа, супротност). И један и други аспект имају своје карактеристичне облике. На свакој заједници понаособ је, онда, који ће универзални аспект језика да узме као свој званични. Опет, одговорност није мала, јер како се овде сугерише, могуће је да један аспект има предности у односу на други, односно да боље чува и реализује оно што би требало да буде природа језика.

19-20.9.2012. године

Само да наведем могући пример, као илустрацију тога да се ради о питањима која задиру у суштину језика и људског бића. На пример, ђак, ђачки, у стандардном књижевном језику. Народни говор, ако и буде покушао да извшри исту палатализацију, његово се језичко биће томе противи, и он ће опет тежити ка примарном овом облику, тако што ће, евентуално, осмислити облик ђакчи, односно рећи ће ђакче, пре него ђаче итд.

Нарвно, нисам лингвиста нити стручњак за ова питања. Међутим, оно што бих још могао да сугеришем јесте појава преласка Л у О, односно самог гласа Љ. У народном говору имамо пример „млого“, „слива“ итд. што су јасни остаци ове друге језичке традиције. Опет, нама примарни неутрални облик, који није извршио спајање л и јер у љ, у говорној пракси секундарно буди јасне аосцијације на воћку шљива. Опет, употреба унапред одређеног облика „шљива“, који у појавном облику има различитост од облика „слива“, на унутрашњем плану не изазива нам асоцијацију на воћку шљива. Овде се асоцијације „пребацују“ на неки виши, а непостојећи, апстрактни ниво, тако да говорници овоаквог језика живе у неком стању нереализоване антиципације будућих, или идеалних и жељених стања. „Шљива“ побуђује асоцијације на неку идеалну воћку, али не и на ону воћку за коју из искуства знамо да може да буде и трула, црвљива итд. Отуда, овај аспект језика живи у некој жељеној будућности која се никада не реализује и знаци и симболи овог језика које употребљава нека заједница не прекривају права значења предмета које наводно означавају. Ови народи и културе живе у илузијама. Опет, могуће је да први аспект буди исувише емпиријске асоцијације, на нека стања која такође не постоје. Једино спој ова два аспекта, толерантност и комбиновање граматачких и других облика, омогућило би функционалан језик.

Даничићеви примери су пуни недоследности и противречности, што је и очекивано, као што сам навео. Слабост логике, он надомешта једним нападним ређањем примера и сугерисањем пожељне реакције и одговора.

И код преласка л у о, ефектнији је онај облик који у примарном изгледу има крајњи изглед, а не онај који има различит почетни изглед од оног који се

на крају добија. Односно, ова два универзална аспекта, на неки начин можемо упоредити са двоструком спиралом као структуром гена-овде је реч о две спирале гена језика. Отуда свако инсистирање на једној, а занемаривање друге, угрожава опстанак језика на нивоу његове генетике, или генезе.

Из овог рада се види да он открива особине једног и другог аспекта, али предлаже њихову заједничку употребу.

У народном говору често сам се сусретао са изговором „знадем“, „дадем“, у значењу „знам“ и „дам“. Исте облике предлагао је и Светић. Међутим, Даничић је однекле наметнуо да се ово „д“ убацује од „беспослице“ и да се ове речи „по правилу говоре без овог д“, односно као „знам“ и као „дам“.

Међутим, није јасно по ком то правилу су се ове речи овако у народу изговарале у оно време-односно није јасно или мало је вероватно да се већина народа (по правилу), изражавала на овакав начин. Не само већина, већ овакав аргумент повећава сумње у Даничићеве искрене намере-заиста је немогуће да данас већина народа говори „дадем“ или „да ти даднем“ уместо „да ти дам“, а да није тако говорила и половином 19. века. Отуда, још једном, да ли су Вук и Даничић заиста негде чули да народ овако говори, да ли су заиста њихова искуства са народним говором оваква, да ли је заиста народ из кога су они потицали „по правилу“ говорио знам и дам, уместо знадем и дадем, или даднем? Овде ово „по правилу“ очигледно указује и показује несигурност, произвољност и слабост Даничићевих тврдњи. Он пећинари, другим речима, или спекулише, јер правог увида у народни говор вероватно није имао. Он је овде хтео да повлађује облицима које је Вук већ био предвидео, те је хтео да исправља народни говор, као да је он унапред био књижевни, баш по Вуку и како би га усагласио са Вуком!

Опет, Даничићу је познат и један особен народни облик, који је такође мени веома близак и познат: наиме, да се каже „јем“ (као дугосилазно е), уместо „једем“, односно уз овај изговор. Такође је занимљиво да је исти облик „јем“ био познат и мом професору стилистике Радомиру Животићу, што је мене било веома изненадило. Наиме, сматрао сам да или можда и он зна овај изговор из праксе, или га можда зна као стручњак, лингвиста. Опет, сада ме не би изненадило да је за овај облик сазнао управо из Даничићевог „Рата за српски језик и правопис“. Овај изговор је карактеристика говора простора који сам навео.

„Од јести говори се до душе и јем, јеш; али то је неправилан глагол према Словенском...“. (ст.30)

Овде, као и на низу других примера које Даничић наводи, јасно се указује спирала гена језика: Даничић признаје ове облике на основама које хоће да побије, али додаје да у наставку и другим облицима већ се ови изговори јављају „по правилу“, па наводи да нико не каже јех, већ једох. Међутим, он природан ток ствари злоупотребљава за своје аргументе. Овде је реч о кретању спирале: час је правилан облик са једним основом граматичке градње, час је после њега правилан облик са супротном основом граматичке градње. Отуда, оба аспекта су „по правилу“, када на њих дође ред у природном кретању и испољавању језика! Зато, свако инсистирање само на једној спирали двоструке спирале гена језика, значи да се језик лиши једне његове димензије.

Јер, ако прихватимо апсолутно правилне облике који он предлаже, онда се у наредној гранатичкој и језичкој ситуацији, наведени облик неће моћи да испољи на начин на који се испољио претходни облик.

Ово сада напамет изводим: ако се прихтави „једем“ уместо „јем“, онда не може да касније следи из „једем“-„једох“, јер био то био неправилан облик спрам „једем“. Ова облик и нзаиста јесте неправилан, јер када би примењивали правила граматике које се Даничић држи, из „једем“ никако не би могло да произаће „једох“, ма како нормално ово нама звучало, овај след. Он нормално звучи зато што се до „једох“ стигло од „јем“ и применом друге граматике (или применом граматике која би тек требало да настане, а коју предлажем: била би то двоструко спирална граматика). Дакле, овде је природни ток „јем“, „једох“, али не и „једем“, „једох“. Отуда, као што су славеносребски мислиоци били надомак Вукових схватања, односно захватали од реформе, тако су на другој страни присталице реформе захватале из старословенског језика (као Даничић слово шт) и од тадашњих ауторитета слависта (као што је Добровски). Оно, међутим, што сигурно нису знали ни једни ни други, ако ни славни слависти на које су се позивали, јесте управо да су зајендо прели исту нит језика, али са делимично различитим кудељама, односно са различитих страна језичког стабла,употребљавајући сваки своју спиралу или грану језичког гена. Као што сам више пута нагласио, ове две гране које се обавијају као спирала око стабла језика, јесу комплементарне, једна другу допуњују.

Дакле, и на примеру „јем“, Даничић је противречан, сам себе демантује и побија. Он, прво, устврђује да је правилно од знати „знам“, а не „знадем“, и дасе д убацује само „од беспослице“. Међутим, није ли од јести, управо по Даничићу, правилно аналогно „јем“ (као „знам“), а не „једем“ (да ли се и овде д убацује од беспослице? А ово је Даничићев облик!). Међутим, иако признаје да постоји и народни изговор „јем“, он даље наводи да је реч о неправилном глаголу према извесном старослевенском основу (позива се на старословенски кад год треба да подупре своје неосноване аргумента и противречна тврђења). Отуда, како у једном случају „знам“ је правилно од знати, а у другом „јем“, истог облика и боје као „знам“, није правилно од јести, него је то „једем“? Дакле, зависи од примера до примера: за један глагол важи једно грађење, за други друго грађење.

Слично имамо код енглеског језика, односно овде имамо ту варијабилност глаголских облика, поготову оних за прошло време, као што су партиципи и прошла времена глагола. Она се јавља на унутрашњем нивоу, док на спољашњем нивоу језика имамо подударност форми: Ај ем, Ју ар, Хе, Ши, Ит из; Ви ар, Ју ар, Деј ар. Као што видимо, имамо подударност у „ар“, али на унутрашњем плану језика имамо траћену разноврсност облика, као посебни облици прошлог времена и партиципа за тзв. неправилне глаголе. То су они глаголи, а нема их мало, који прошло време не граде на стандардан начин додавањем „ед“ на крај глагола. Отуда, ови „неправилни“ глаголи само указују на другу спиралу гена језичког стабла (по узору на двоструку спиралу структуре људског гена). Тако и за будуће време: енгелски језик има подударност спољашњих облика, али разноврсност на унутрашњем плану језика; српски језик у будућем времену (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће), као што се види, на спољашње, плану има разноврсност, али зато до подударања долази на унутрашњем плану језика, који стога не може да реализује своју основну намену и природу. Ово је узрок Вукове реформе. Отуда, енглески језик, као и било који други језик, много је саврпенији од српског језика, самом чињеницом да више реализју унутрашњу природу језика као језика, док је Вукова реформа то онемогућила у српском језику-превише квантном језику за човека. Ове посебне облике за различите глаголе, управо је промовисала „супротна“

лингвистичка оријентација, тиме што је хтела да има упориште или у јеровима, или у етимологији или коренима речи и глаголима. Наравно, и она је била противречна, у оној мери у којој је по инерцији и изнутра тежила решењима које је Вук понудио споља. Старословенску традицију, чији је баштиник требало да буде више од реформиста, она је изигравала управо реформистичким решењима; заговорници модернога, реформисти, савременост или прогресивност су, пак, изигравали тако што су се окретали ка изворном старословенском језику, не у решењима, него у основама, када су тражили ослонац, основу неких својих решења. Отуда, реформа је мање била реформа, а више поновно измишљање српскословенског језика, односно српског језика.

Отуда, варијабилност и у поозивању на корене у д и т; Даничић ову праксу час напада, час је он највише заступа-како њему одговара: негде је корен важан, негде није, у зависности колико се поклапа са жељеним обликом. Наравно, само један лингвистички закон и правило, према коме би се без изузетка равнале све језичке појаве у српском језику, било је немогуће наћи, чак и измислити, а то је управо оно што су реформисти хтели. Отуда се језик, говор, граматика, лексика итд. тада, као и у наредним временима, прилагођавала, односно накнадно усаглашавала са овим једнодимензионалним законом. Оваква граматика итд. не може да важи, јер је природа језика бар дводимензионална. Отуда, поново, овај рад се залаже за граматику, писмо итд. који би одражавали двоструку спиралу језичког гена, у чијој су замци били и Даничић и Светић, и Вук и његови противници.

Сам историјски процес мењања гласова у друге гласове-претварања, за шта Даничић као пример наводи Добровског, опет је показатељ лоше језичке, пре свега теоретске, традиције. Јер, народ је свему овоме одолевао, што потврђују и примери народног говора у 21. веку. Ово претварање гласова, као што сам навео, онемогућава реализацију ефеката који су се хтели произвести управо овим језичким процесом-претварања. Даничић их назива „законима српског језика“, који „ишту да се слова претварају и избацују“. Међутим, колико је ово закон језика уопште, а не само српског, него и било ког другог, толико је и супротан закон-наиме, овај „иште“ да се слова не претварају и не избацују, него да се затечени облици чувају онакви какви јесу, чак и да се развијају у супротном правцу.

Овде имамо извесну конверзију облику, као правило. Наиме, негде се инфинитив глагола јавља као налик аористу, односно обрнуто-из аориста глагола као да се ствара инфинитив. На пример, Даничић наводи да се од про-ме-ну-ти не може извести мењати, као што се не може извести од дунути, гинути, укинути, венути...дуњати, вењати, укињати, гињати. Овде се из инфинитива не могу извести други инфинитиви. Међутим, имамо примере стењати, или пењати, два глагола који се завршавају на „њати“. Сад да вратимо процес: добићемо од пењати-пенути и од стењати-стенути. Овде стенути може да лични на известан аорист од инфинитива глагола стењати! Односно, стенути је нека врста инфинитива за облик аориста: стенух (само једном застењах) и слично. Ово је извесна законитост, мада ми још није јасна-односно овде треба тражити преметање једног облика у други, а не само преметање слова једног у друго. Стенути може значити само једном застењати-где видимо да се инфинитив претворио у аорист, односно да постоји и инфинитив аориста. Односно, овде опет иреверзибилно треба ићи на заједнички префикс, а не суфикс. Тако, овде је важнија ставка про-, а не суфикс –ну. Отуда, од глагола који се завршавају на њати, треба узети први слог и њему дати префикс про-.

Тако, од стењати, добићемо изворни глагол про-стењати, односно про-сте-ну-ти. Од пењати, добићемо изворни глагол про-пењати, односно про-пе-ну-ти. Ако скратимо овај други облик, добићемо познати глагол про-п-ну-ти, пропнути, а односи се на пропињање коња. Од простенути, добићемо проснути или прошнути, односно глагол просути. На основу свог искуства са поменутом народним говорима, познато ми је да често инфинитиву додају управо НУ које Светић наводи, те неће рећи просути, него управо проснути и томе слично. Дохватити је, пак, доитити. Неће рећи „неће“, него „нете“. Међутим, једна погрепка у Светића није да је ово само у „његовој глави“, како сматра Даничић, него да ово НУ не припада северним српским наречјима, него управо јужнозападним, односно јужним српским наречјима, као што сам навео.Мада, можда и не греши. Јер, он наводи променути у „североисточним“ наречјима, која мога да хватају и источни Тимок, одакле се овај говор рачуна, све до Метохије. Отуда, могуће да је присутна и у Војводини. Опет, променити приписује „јужнозападним“ наречјима, али се ово не односи на подручја ка Старој Србији, него на она ближе БиХ, за која је природнији облик про-ме-ни-ти, него НУ. Наравно, зашто би ако је од променути настало мењати, од дунути треба да настане дуњати? Ово су само Даничићеве смисалице и софизми. На пример, народни изговор ће рећи и попнути се, уместо попети се, као инфинитив. Они неће рећи попео се, него попнуо се, не попео сам се, него попнуо сам се. Неће рећи променио се, него променуо се. Али то не значи да одатле треба да следе облици као што је попњати. Они ће рећи прогунуо, али не прогутао. Стога није прогутати, него прогу-ну-ти, те ово Светићево НУ има заиста оправдање и упориште. Осим, наравно, за Даничића опијеног Вуковим народном говором. Но, сада постаје јасно да је овај Вуков народни говор управо оно наречје које Светић назива „јужнозападним“ наречјем! Нема сумње: Тршић и Јадар, како су на западу, сигурно да припадају овом наречју, односно оно од њих на западу почиње, управо као што ово друго наречје почиње од Тимока. Отуда, Вук није говорио променути, него променити! Отуда више, реформа је била много слаба, ако је фаворизовала само једно наречје и само једно наречје промовисала као цели народни говор, док се против другог народног говора и наречја борила тако што га је везивала и сматрала да је оно само уобразиља славеносербских лингвиста! Даничић отворено каже за овај ванредни Светићев увид који нам раскринкава који је то Вуков народ (југозападно српско наречје): „Ово је нечувена новина! За ову разлику у нашијем нарјечијама није се дослије знало; и јамачно је нема нигдје изван Светићеве главе“. (ст.40). Но, овај цитат јасно говори и о знању које су поседовали реформатори српског језика.

Ово је, у ствари, нешто што сам одувек и знао. Наиме, за мене је Вукова реформа увек била помало неправедна, јер сам се увек питао зашто су само јекавски облици у њој (као херцеговачки, ерски-из ужичког краја, црногорски итд), а мојих метохијских изговора нигде у његовој реформи није било. Како то да је Вук обилазио само Црну Гору и те западне крајеве Шумадије, скупљајући народно благо на овом просторима, а није се никада спустио у просторе Старе Србије, Косова и Метохије, да тамо покупи пребогато народно језичко наслеђе и особине говора, када сам из свог породичног искуства знао колико се богатства крије у овим народним говорима, као и једне опште љубави како према језику и његовим особинама, тако и према лингвистици и граматици, али тако и према самом Вуку! Очигледно да је овај народ негде осећао да је Вук требало и њих да посети, односно да запише и њихове народне говоре, песме, обичаје, традицију, предања, легенде итд. Међутим, знаменити Вук Стефановић Караџић то није

учинио, никада. Он је за једини народни говор прогласио наречје које је Светић назвао „јужнозападним“. Евенетуално му је додао неке особине црногорксих говора (одакле је пореклом), као што је убацио слово Х. Он је, свесно или не, потпуно игнорисао колевку српског народа, српског говора, културе и књижевности, а то је Косово и Метохија, односно тимочко-рпизренски дијалекат или оно наречје које је Светић назвао „североисточним“. Отуда, код Вука само народне приче о западном Ери (из ужичког краја), али не и о личностима из Старе Србије, односно са Косова и Метохије. Наравно, права старословенска традиција (а не она на коју се извештачено позива Даничић), познавала је овај говор и управо на овом говору заснивала српски језик, писмо и књижевност, јер је извор српске писмености и културе управо била земља Немањића, а не земља Вука Јадарца. Шта више, овај изговор, наречје које Вуку послужило да се обрачун са старим српским, односно и једино српским језиком и писмом, а то је било сво оно писмо и језик које се развијало од Ћирила и Методија управо на Косову и Метохији и које је посве било у складу са наордним говором овог подручја Старе Србије-вековима једине аутентичне Србије. Све до Венцловића, Орфелина...и Светића, коме и самом, изгледа, није било познато Косово и Метохија у правој мери, али у извесној јесте, јер препознаје да постоји овај начин изговора североисточно: дакле источно се тиче и Тимока, одакле старо српско наречје и почиње, али сигурно га је имало северно у Војводини, с обзиром да су њени простори насељени управо из Старе Србије. Такође, овог изговора има и у данашњој Хрватској, наиме свуда онде где се простирала позната Војна крајина, јер је она била састављена од народа досељеног са Косова и Метохије. Отуда објашњење када се чудимо како то да Хрвати „боље чувају српски језик од Срба“ (што је моја давнашња опаска), а што потиче од тога да они у свом језику имају неке форме посве као слевеносербске-читај као старосрпске, односно косовскометохијске, јер је то утицај језика, односно овог наречја, којим се голворило и у Војној крајини, а то значи у добром делу Хрватске. Чак је и Шумадија, централни део, део овог наречја, с обзиром на иреверзибилне миграције становништва из Шумадије на Косову и Метохију и обратно и опет обратно, уз одласке или остајања у Војводини. Међутим, Јадранин Вук, из западне Србије, жртвовао је ове истинске српске и старосрпске говоре, језик, вековима развијану књижевност на том језику за нека ефемерна наречја на ободима, односно на границама, на периферији овог аутентично српског културног, језичког, говорног, писменог круга и мењао их за западна српска наречја, која се поклапају са босанским или херцеговачким-посебно источнохерцеговачким и имају извесна поклапања са неким црногорскикм наречјима (онима која нису српска). Отуда, мени је увек било чудно како да Вукова јекавица, источнохерцеговачка или црногорска, може да буде српски књижевни језик? А шта је са српским говорима и наречјима, шумадијским, војвођанским, источносрпским, јужносрпским, косовскометохијиским итд. Па св ега овога код Вука Стефгановића-нема, све ово истинско народно богатство је ћртвовано за некакав брдско-.планински говор карстних планина источне херцеговине, северне Црне Горе (која је много мање српска од јужне Црне Горе, која је контакт са српством имала преко Далмације и српског живља на Далматинском Косову), или сирових подручја западне Србије око планина Таре и Златибора (ужички крај, одакле је Вуков Ера), а која дотичу и његов Јадар- једино што је овај знаменити свесрпски културни посленик успео да запише. Зар је ово цео српски народни говор, српска народна култура и стваралаштво, српски народни језик? Наравно да није,

већ његов мизерни и неаутентични део, ако је уопште и реч о српским народима, подручјима, културтама и говорима-а сва је прилика да и није баш. Одувек сам се, такође, питао, како то да је Вук бележеио песме о Косовун и Косовском боју, јунацима итд., а да сам никада није био на Косову, да није знао како говори српски народ у Старој Србији? Ово није толико лично, јер сам се исто питао и за источну Србију, јер, како се зна, Вук ни тамо никада није крочио у свом животу нити је ишта забележио из те такође пребогате народне културе и језика, стваралаштва, осим приче о аидуку Велку, али пошто је крстио у његово јадарско и источнохерцеговачко Вељко (зар није књижевни договор оних културних јадника у Бечу 1850. године био управо договор да културни и историјски народи Србије, Хрватске, Босне усвоје Вуков иточнохерецеговачки говор чувара коза итд, као основу за културни и књижевни језик Срба?

Исто

И Вук је писао „млого“, па онда прешао на „много“. Али ово друго није могао да нађе у народном говору, као оно прво-што значи да му је дијалекат био познат. Односно, вероватно су се ова два наречја поклапала у неким изговорима. Даничић наводи пример именице добро, добром, повлачећи неке паралеле о мушком дативу и женској једнини-међутим, претпостављам да њему није познато народно мушко име Добра (са дугоузлазним акцентом на о)-шта би Даничић рекао на ово-а народно је име, из овог другог, неВуковог наречја? Ми данас имамо пример женског презимена истог облика, које се исто акцентује као наведено мушко име, које је мени познато.

И тако стално-док Светић веома добро уочава дводимензионалност језичких облика и у самом народном говору, Даничић проповеда само једну ту димензију, као искључиво народну и правилну: овако је и на примерима глагола као што је живети: Светић препознаје наордни облик живу, слично као Доситеј, али Даничић проповеда једино тачно живе-мада напомиње да је добор и живу? Шта би рекао за глагол „учити“, како би он требало да се спреже у српском језику? Вероватно би предложио учим (слично као и живим, видим-мада је ово супротно од незалагања за јем, што је истог облика) и уче: али да ли му је било познато да народ управо изговара да „они учеду“, а не „уче“, да „они виду“, али не и „оно виде“ и слично?

Управо на примеру народних глагола на –нути, као што је променути (има и проминути-као умити се), видимо да су реформатори буквално протеривали овај део језика, односно цео један народни говор, не знајући да је народни, а нису знали зато што српске крајеве нису ни обилазили, нити су знали како народ говори на већини теориторије коју је српски национ насељавао током своје историје и културне историје. Даничић наводи да се Вук борио против Светићевог променути, тако што га је „изгонио“ (ст.42) , додајући да је добро радио што га је изгонио, наводећи Вукове речи да „и остале овакве погрјешке нашијех књижевника треба чистити из језика и изгонити“. Овде се види у каквој су и заблуди и незнању били и Вук и Ђуро Даничић. Јер, они овај облик нису посматрали као аутентичан народни, јер га једноставно областима којима су се кретали, на којима су одрастали и живели, никада вероватно нису ни чули (што је Светић одлично одредио ка два поменута наречја)! Уместо тога, они су сматрали да је то измишљотина Светића, да је то био стил књижевника који нису познавали народни говор, њихов посебни правопис који су измислили: тако не сматра само Даничић, као што сам навео, него и Вук, јер он помиње грешке „нашијех књижевника“, чиме показује да одређене облике

приписује хировима писаца и књижевника, а да их није познавао да се јављају у народном говору, односно није их сматрао за народне облике зато што их у свом наречју никада није ни чуо! Отуда заблуда и незнање, али и одговорност већа! Ово се код Даничића јасно препознаје: наиме, он Светићев пример променути пореди са кованицама и новоствореним облицима код понеких немачких и других писаца, које су њихови језици прихватали. Тако, то значи да он овај облик сматра као искључиво твораштво самог Светића као књижевника, јер га сатавља у исти ред са језичким креацијама немачких писаца тог времена Волфа, Гетеа, Грима и Шмелера-које је немачки језик прихватао. Склон сам да верујем да је реч о истим језичким процесима, и да и поменути књижевници нису измишљали свој језик, него су репрезентовали поједине облике народних говора.

Одавде произлази ин оправданост моје сумње да реформатори нису ништа знали о српским наречјима и да су створили сасвим прозвољну поделу на штокавско, кајкавско и чакавско наречје. Моја је теза да не постоји тероторијална одељеност ових наречја, односно ових језичких основа, већ да су оне присутне у сваком делу територије и језика Јужних Словена. То, на пример, значи да говор Шумадије у исто време упошљава све три наведене основе, што донекле потврђује узорак језика присутан у делу Светолика Ранковића, који је преносио говор уже Шумадије. Међутим, сваки узорак спрпског народног говора и наречја познавао је све три основе-не само у Шумадији. Можда не једино југозападно наречје које је Светић удлично уочио, и које уместо променути говори променити. Управо ово наречје, које је било на свим могућим периферијама српства: на историјским, географским , културним писменим итд. Вук је узео као једини народни говор, јер је њему друго, а много распрострањеније подручје другог Светићевог наречја уопште није било познато, а реч је не о маргинама или периферији, него о центрима и епицентрима српског етноса, историје, културе, писмености итд.-било непознато, била потпуна непознаница. Тај периферни део српства био је Вуков Јадар, ужички крај, који се препклапао са источном Херцеговином и одређеним, северозападним деловима Црне Горе. Евентуално би се овом наречју могла придодати и област Пештера и Пештерске висоравни. Говор ових крајева био је једини говор који је Вук познавао (а изгледа и Даничић) и који је једино и сматрао народним говором. Народни говор већине српских осталих крајева (који су заиста и били српски), њему је био непознат и њихове облике је углавном приписивао славеноербским књижевницима који су овај говор познавали (као Светић), смтрајући да су ини измишљали ове иначе непатворене народне облике, те их је због тога „изгонио“ из српског језика и писма. Не знајући да је тако из српског језика прогнао много шире и иторијски старије и трајније наречје српског народног говора, а све под паролом ослањања на народни говор и језик! Вук никада у културнолј мисији није обилазио широка подручја спрпства, српског народа и културе: није ишао у Војводину у Угарској (осим када је ишао кратко у руску школу-али наглашавам да у потоњој својој културној мисији никада није боравио на овом просторима нити њихово народно и културно богатство уврстио у своју мисију), у Хрватској је заобилазио српска подручја Војне крајине и српске области у Далмацији и одмах се упућивао као Загребу и његовој околини; у Шумадији никада више није био након што је пребегао у Аустрију после слома устанка; у Београду такође; никада није посећивао области источне Србије, управо око реке Тимока од кога се ка југу и северу Србије ширио глагол променути, односно једно од

Светићевих наречја (мада је из иностранства знао да пише о источносрпском војводи), никада није био у јужним крајевима уже Србије, на културним просторима око Ниша, Врања и Лесковца; као што и никада ногом није крочио на Косово и Метохију, у област која се потом звала Стара Србија и која је врело, извориште овог другог Светићевог наречја, као и српског етноса, државе, културе, историје, писмености, књижевности, штампања (а опет је наводно бележио народне песме око Косовског боја, приче о Краљевићу Марку и слично). Такође није обилазио и друге области овог наречја у Румунији, Бугарској, Македонији, Албанији итд., где су свуда живели и Срби. Отуда, огромно и изворно српско културно народно и усмено наслеђе и књижевност, остали су ван домашаја Вукове језичке реформе. Народна веровања, легенде, предања, приче, народна медицина, наука итд. све је то остало непознато Вуку и реформаторима српског језика. Отуда, реформа је изведена из једног географског подручја који одликују брда и планине, чак и безводне планине под кршом или красом (Цвијић, а тиче се источне Херцеговине), односно без постојања историјског и културног трајања, континуитета, са малом насељеношћу; и на основама само једног, а подређеног и много ређег народног говора или изговора, наречја, наиме оног „променити“, кој својим обликом упучује на ова безводна и планинска подручја западне Србије и источне Херцеговине, из којег је и Вуков Еро. Ко зна колико је оваквих народних личности и јунака пропуштено у другим, а много территоријално већим и гушће насељениом српским крајевима, са опет дугом историјом, културом, књижевношћу и писменошћу. На све ово била је још додатно надовезана немачка лингвистика и филологија. Моја теза о томе да је сваки узорак српског народног говора познавао све три језичке основе за наречје (односно ово је генерално за језик уопште), изгледа ми још вероватнијим, након што сам наишао код Даничића на његово објашњење како је основица или питање –што настало кроз историју словенског и српског језика. У складу са свиме осталим, не би чудило да је ову генезу –што Даничић у ствари поистоветио само са њему и Вуку познатим наречјем, које се они сматрали и за једини српски народни говор. Односно да је „усагласио“ ову генезу са потребама писма, језика, говора, граматике итд, које је Вук већ био деценијама уназад заговарао и осмислио. Отуда, сигурно је постојало изувијано развијање и ових основица, по спиралама гена језика и језичког стабла, тако да су ове одељене основице, у ствари само појавни облици истог језичког облика. Односно, сигурно их има у сваком делу српског народног говора и изговора, односно наречја.

20-21. 9. 2012. године

Наравно, ове варијабилности важе за оба наречја. И једно и друго наречје развиће и облике од супротног наречја. Преплитања које је језик наметнуо лингвистима постоје и у народним говорима. Међутим, то је било непознато и реформаторима језика. Даничић пише о сукобу Вука са Војвођанима, где је кратко ишао у школу. Преноси Вукове тврде да, не књижевницим, него народ у Срему, Банату и Бачкој говори најружнији српски језик!? И наводи, ипак (Даничић), да и у тим деловима народ зна да употреби неке облике као и народ у Босни, и Херцеговини. „Да се књижевност зачела у Херцеговини...“, наводи Даничић. Е, биће да су чобани и пастири са херцеговачких планинских кршева много чистији српски језик говорили, од аустријскох Срба, а који су Срби са Косова и Метохије, они што су под Арсенијем Чарнојевићем пребегли из Старе Србије у Аустрију крајем 17. века! Овде се види Вукова огромна нетрпељивост

према једном културно надмоћнијем народном наречју, који је и већ дуго имао и своју књижевност и штампу: наиме, то је онај језик и наречје, као и култура, писменост и штампа, што су постојали још из доба српске средњовековне државе. Вук показује овде висок степен предрасуда, показује својеврсни језички апартхејд или дискриминацију. Он српски језим који је чуо у Војводини, а који се разликује од његовог искуства и западне Србије-источне БиХ, назива не само најружнијим, него и поквареним српским језиком. Језички антисемитизам је овакво мишљење. Он је киван на варошке писмене књижевнике у Војводини. Он и Ђуро Даничић, како би оправдали сопствено насиље које су извршили над српским језиком, писменошћу и културом, развијају неке фантастичне теорије о утицају књижевника на народни језик и његово кварење, уметајући, подметајући на згодним местима примере из светске литературе, као што то чини Даничић са Томасеом: који сугерише да књижевници треба да опнашају народни говор, а не да говор народа кваре својим облицима (спрезањима!). Но, овај аргумент, као што се види са самог почетка овог текста, више се тиче самих реформатора српског језика, него славеносербских књижевника. Коа што се из ранијег текста види, моја теза је савим обрнута од оне коју пропагира Даничић: славеносербски књижевници су већма опонашали стари српски народни говор и изговор Војводине и Старе Србије, него што су на њега могли да утичу. Између осталог, данас ће свака теорија медија лако да оповргне ово наметање реформатора, јер медији немају ту моћ утицаја, поготову не на језик у народу, који им Даничић придаје на примеру војвођанских варошких писаца на слевеносербском, а које је Вук ономад, када је учио школу у Сремским Карловцима, био омрзао, што је касније прешло у поменуте лоше облике језичких предрасуда и дискриминација. (ст. 46-49).

Даничић се често позива на све српске и славенске језике, подразумевајући наводно и све српске области, где се говори српски, а опет за узор узима само „како се говори у Херцеговини“. Тамо је највећа „чистота“ народног говора и језика (при чему је опажање саме једне, више рационалне стране самог језика). Отуда, цела ова пропаганда реформатора у вези са језиком (те и тендециозан назив саме Даничићеве књиге, која је у ствари лингвистичка расправа), заиста у себи има доста тога антијезичког, односно неког језичког антисемитизма. Вуков родни крај, заједно са подручјима порекла његове породице (Караџић, а то је управо Херцеговина, Босна, Црна Гора), јесу најчистија језичка подручја, вероватно као да се у њима говорио неки аријевски језик и томе слично. Опет, како сам навео, била су то подручја не само географске, него и културне периферије, што су знали и реформатори, те помало тужно звучи Даничићев навод „да се књижевност зачела у Херцеговини“-чиме он ову културну инфериорност ових планинских подручја посредно признаје.

У вези са Даничићевом расправом око именице част, да ли је правилан облик част или чест: он наводи, да је част правилан облик без изузетка и једини прави српски, словенски, народни и да се тиче свих српских наречја. Наравно, због тога што облик чест се употребљава у Војводини, али тако говоре „учена господа варошка“, а не и њихове слуге-односно народ. Онда се подупире неким аналогијама, које су само делимичне: како се не изговара у српском језику отец, као у руском, него отац, или као што се дан не изговра у Срна као ден, односно да је ово е код српских речи прешло у а: отуда и чест, које има овакав облик са е у другим словенским језицима, у српском треба да гласи искуључиво част, јер је е прешло у а. Међутим, шта би Даничић рекао за придев „честит“? Он је

очигледно изведен из именице част и указује на поштеног, часног човека. Међутим, он у овом језичкој врсти не преузима облик „частит“, него као да је изведен од основе –чест, што је и вероватно. Такође, хлеб или погача коју српски народ традиционално спрема за Божић, назива се свуда код Срба „чесница“, а која опет упућује на нијансе значења част, односно глагола частити, почастити, а то значи и почастити се неком храном, посластицом-отуда, погача која се спрема за Божић је посластица и њоме се народ части, награђује за своју побожност, те је овој погачи и наденуо име „чесница“, као што се види од јасне основе –чест, а не –част, јер није „часница“! Додуше, говори се и „частан човек“, што је исто што и „честит“. Али ово само доказује дводимензионалност језика и спиралност појава његових сличних, а супростављених облика. Из ове основе можда је изведено и „часник“, односно „честник“, у значењу војника, оданог витеза. Но, нама је свима више познато да је „часник“ хрватско име за члана неке војне гарде, односно за војника уопште. Очигледно је изведен назив из основе –част, односно треба да указже на честитост војног позива и на указивање части, достојанства војничком позиву, у самом имену „часник“. Међутим, тешко би нам био да поверујемо да је именица „четник“, настало на истиветан начин и из истоветних побуда! Наиме, овде само није узета основа –част, него –чест, и аналогно „часнику“, изведена именица „чест-ник“, где се ово с временом изгубило у говору те се добило, нама такође свимапознато „четник“, у значењу војник, припадник неке гарде, овде крањеве гарде или војске! Отуда, постоји и низ облика који задржавају ово е. На пример, -пест, за песницу, стиснуту шаку: ова именица била је присутна и у химни Југославије „Хеј, Словени!“. Као што видимо, ова основа је заиста словенска и имала је своју употребу од стране српског народа. Шта више, ми у говору послератне Југославије, можемо да препознамо и да видимо да народ није тако чврсто изговорао ч или ћ, ђ или џ, како то нама сада изгледа и како се, суштински, то наметнула Вукова реформа. О овоме сам писао на почетку овог рада. И сам Даничић наводи да ми „не умекшавамо толико гласове“, колико их већ „изговарамо меко“, а тиче се управо ћ, ч, ђ, џ. Ова мекоћа јасно је уочљива у популарној култури послератне Југославије, код низа певача забавне музике, који су више него очигледно мекше изговарали ове гласове, по чему их иначе данас и препознајемо. Дакле, као што се види, основа –чест није била само хир варошке војвођанске господе, како је мислио Даничић, него је своју сврху нашла и у грађењу многих других језичких врста, са основом у истом значењу или спектру значења или побуда. (У каснијем читању сам видео Даничић познаје ове речи, јер наводи да се се сачувале честит, честитати, чесница, али и честица, као и причест, причешће-што је мени промакло. Међутим, оне опет расправља са Светићем да ли се ово –чест тиче придева славан, што заступа Даничић, или придева частан (од страних имена као глоријус и онорабл), што заступа Светић, а Даничић одбија, видећи ту само основу –част-21-22.-9.2012. године).

Код речи дан, опет имамо једну занимљиву појаву коју сам поменуо: наиме, да ће наорднин говор пре изокренути ред речи (пример ђак, па неће бити ђаче, него ђакче). Овде Даничић наводи да се српски не изговара ни ден, него дан. Међутим, наречја српског изговора у Бугарској или Македонији, задржавају овај изговор ден. Код српског изговора, видљиво и у народним песмама, имамо ову појаву изокренутог-од очекиваног, ређања гласова: те ће бити „о Митрову дне“, а не „о Митровом дану“ или „о Митровом ден“. Управо у овом уметању сугласника пред самогласник јесте нека суштина народног

баратања језиком и речима, претварања гласова, о коме сам писао-народ ће тешко претварати гласове по замисли Вука и Даничића, а увек ће правити скоро говотове спољне облике, тако што ће уметати ове сугласнике испред самогласнике, без претварања које на том месту препоручује и заговара лингвистика!). А ово вуче корене још из старослевенског „длго“, као „долго“, односно „дуго“, где видимо, наравно, да овај процес има и своју другу страну, а то је изостављање самогласника где се очекује да треба да буде, односно имамо и реверзибилан процес од преласка Л у О, имамо не прелазак, него изостављање самогласника пре сугласнике, својеврсни прелазак О у Л-у примеру „длго“, гдсе „о“ или „у“ исзоставило испред л, али се подразумева у побуди, односно изазива је. Стога, ово уметање, као што је код дан-дне, уметање н испред е, јесте начин на који је настала и именице, односно временски прилог, одередба, поподне, после подне-од „по дану“, „за време дана“, или „по дне“. Тако, сада треба да извршимо овде и прелазак О у Л, односно да, аналогно „длго“, овде изоставимо сугласник испред самогласника: тако, добијамо један посве старословенски облик за „дан“, а то је „“дн“. Запрво од оваг „дн“ је изведено „дне“. Одувек сам сматрао да се у српском језику крије негде глас, или полуглас сличан енглеском гласу између „д“ и „н“, у именици „дн“! Отуда и савремена реч „дневник“, такође не гласи „данвник“ или „денвник“ итд. Тако и „давно“, такође има исту основу дне, дн. Опет, код –част и –чест, имамо изведено и отаџбина, наиме као или „отечество“, или као „отачаство“, али заправо много мање ово друго! Као што видимо код „отечество“, овде се основа –отец чувала, безб преласка е у а. Из ове основе –чест, јасно да су изведена и остала фамилијарна својства, на пример сигурно „теча“ (тетак, од отец-теча), тазбина-слично као отаџбина и слино, као и таст-или –тест, од ито –отец, као и свастика-односно свестика, од исто отец, чак и као „швеца“ или сестра (свеста-исто од –отец, као и невеста), али и светац, такође од отац, односно отец-одатле свети отац итд. Такође, од ове основе је настало и „чест“ или „често“, мада нам на први поглед није јасно која је значењаска веза између „често“ (се нешто дешава) и онога што је часно, поштено, честито. Међутим, одговор је у следећем: конструкција је „чест случај“, а како се углавном хвалимо нечим што је фреквентно, одатле је то и „хвале вредан случај“ или рада, односно „частан случај“ или радња нека је часна, честита радња у питању, за хваљење, одатле се она одиграва „често“, односно отуда „чест“, као „чест случај“! Овде, слично дн, имамо и јн, као јун, као јунаство, односно јунаштво, односно означава „млад“ као у енглеском „јанг“ (јн(г)), те има и такав облик „јуноша“. Када је реч о младунцу краве, онда је управо име настало према његовом значењу-за младунче се употребио придев „млад“, односно „јн“, „јун“, односно „јуне“, „јунац“ (некада и духовито или пежоративно), као и у ћенском роду младунче, млада животиња „јуница“. Наравно, поклапа се и са староримским „јуниор“.

Дакле, ови примери говоре у прилог дводимензионалности језика. Отуда, ми не би развијали логику као Даничић, зашто нема и „пестно“, ако има „чест-но“ итд. Опет, у неким другим речима се и ове секундарне и терцијарне изведенице јављају. На пример, -бест, -обест, има израз „обесно“ (као нешто је безобразно, на своју руку). Опет, бес, као одређену емоцију, народ је исзразио и у одређеном типу личности, превасходно женске, у именици „бестија“, односно „бештија“, или чак и у „бестијалност“- бесрамност или бестидност). Опет, асоцијације су сличне, као и облик за енглеском речи „д бист“, која се пише „ тхе беаст), а која значи „звер“, што је повезано асоцијацијама са „бесом“ (или бјес, бјесови) и „бештијом“. И албанско „беса“, у значењу „крвне освете“, има

исти овај корен и исте аосцијације, јер упућује на неку „бесну“, револтирану реакцију, зверску. Отуда, „дати бесу“, није „дати реч“, него је „обавезати се на одређени чин“, који је непријатан. Такође и „обесити се“, упућује на чин изазван „бесом“. Слично имамо са –вест, као –вешт. Опет, можемо да пратимо, по ове две лингвистичке спиралне увијуше, како се самостално развијају исти облици са разликом у е или а. Од –бест, имамо и –баст (као чест, част). Ако имамо бест-ан, бесан, или бест-на, као бесна, онда имамо и баст-на, односно басна, али чак и баст-на, као башта! Каква би била веза између „басне“ (или басме), са „баштом“? Врсте приче са животињама као ликовима и простора где се гаји воће и поврће? Можда управо у томе што се башта везивала и за гајење животиња. Овде имамо и други назив „бакча“. Ово опет указује на појаву коју сам поменуо, другачијег редоследа гласова: те ће бити и „ђакчи“ или „ђакча“, али и „акчи“ (као монета, новац, колико акчи вреди), али тако и „бакча“. Наше „баш“ такође је на основама „-бест“ или „бес“, јер говори о нашој одлучности у некој намери, која је интензитета као „бес“, као кад смо бесни, па то расположење и наглашавамо, инат, „е баш хоћу!“. Порекло и значење „бре“, треба тражити и у одговарајућој основи са а, наиме са „бар“ /слично као дан-дне, овде имамо бар-бре). Сигурно у изразу „бар-а-бар“, што отприлике значи „равноправно“: ти си „бар-а-бар са тим“, значи „равноправан си“! Отуда, „еј, бре, шта ти је“, у смислу „не брини, ти си истог ранга као неко, или неки догађаја, равоправан си, немој да страхујеш“: „иди, бре, ја мислио ко зна шта је“-а оно није ништа страшно, него је једнако, равноправно, односно „бар-а-бар“, односно тако се за овакве ситуацијје и односе употребило „бре“. Такође, „бар-а-бар“ значи и „најмање“, односно указује на поделу, равноправну поделу, на једнаке делове, као „пола-пола“ (поделићу то „бар-а-бар“ са њим), што потврђује значење и контекст равноправности , једнакости, одакле се развило и „бре“. Од –пест, имамо и „пест-на“, односно „песна“, у ствари „песма“. Какве је везе песница и песма, односно песнарица или песмарица? То вероватно зна народ, које значењска веза је између. Можда је некада стиснута шака имала неке везе са певањем песме, или причањем песме...Међутим, сада имамо и основу –паст. Од ове се, пак, развила „паст-на“, односно „паста“`, или „пасна“ односно и „пасма“, као још и „пасмина“ од овога, у значењу порекла, врсте-која врста, која пасмина. Као и пашт, пашта, паста, отуда и паштета. Као и пас, домаћа животиња, али пас, као појас, или пас, као додавање у фудбалу. Такође и пас-ус у писању. Код –вест, имамо и –васт. Прво је дало и „вест“ (као информацију), али и „вешт“, односно „вештина“, као и „вештачко“ (све повезано јер је вештина, старогрлко техне, јесте неки вештачки, неприродни поступак, вештина, отуда неки вештачки поступак или техника), али и „вештац“ (чак и значењу вампир-од вемп је настао вемпир, односно вепир, вепар, од парањака корену вампира!), односно, што је много познатије, женски род као „вештица“ (што је женски вештац или женски вампир). Дало је и име „вест-на“, односно женско име „Весна“, што је било и једно од старословенских ћенских божанстава. Значење је овое основе „све“. Јер парњак са а „-васт“, у ствари је корен од „вас-цели“, или „сав“ (васцели дан-цео дан), односно слично је као и „сав дан“, односно „све“ (што је имало и облик „все“-то је оно обрнуто ређање гласова). Односно, пре ће му старо и право значење бити „род“! Отуда, Весна означава неку блиску особу, као да је род, односно пошто је било женско божанство означавало је сестру, или уопште род. Отуда и вест као информација, односни се пре свега на добру вест (не на лошу, можда парњак на -васт), односно каквог ми гласа од рођака (вестника), родбине доносиш, какве

информације од вестника-родбине, те отуда настада вест уопште за информације, или глас (добар глас, абар), или од тога да су добре вести, блиске, пожељене, као да су од рода, рођене (отуда изрази добри весници). Све ово због употребе ове речи „вес“ у војсци, у врсте војне јединице, односно који си „вес“ добио значи ком роду војске служиш, још прецизније, која ти је војничка шифра, број.опет у повезаном значењу рода и информације (неке шифре, кода). Отуда, -вест је носновно значење род. Од –васт, пак, успоставило се нешто што је компатибилно са вешћу, информацијом, а то је истина, јер одавде се развило „васт-ина“, односно „ваистина“, или „уистину“, односно „истина“. „Бар-а-бар“ може да значи и корак-по-корак, односно да указује на ређање слова у речи и речи у реченици (а ја полако кренем,, бар-а-бар: без бриге, полако ногу-пред-ногу!)-одавде се развило а-бар, у значењу глас-односно вест, информација, јер образац бар-а-бар указује на образац говора, писања, уопште комуникације, те се природно повезало са информаијом, гласом, односно а-бар или абар (данас у значењу и оговарање). Али, рећи ћемо, зар то није турска реч или турцизам? Није, јер сам колико данас или овијех дана дошао до закључка да оно што је Вук у Речнику представио као турске речи уопште нису турске речи, већ да се ради о народним словенским речима развијеним из правца који Вук није познавао и који је игнорисао, те их је из незнања представио ка турске речи! Прво, већ сам навео пример речи нахија; друго, овај закључак сам извео из добро познате историјске чињенице да је чирилица била службено писмо на турском двору-што значи да је била веома јака и да стога је било мало вероватно да може ћирилица, односно српски језик, да истрпи толико утицаја турског језика, и то на ободу, периферији Турске царевине, на граници са Аустријом и Угарском! А да је тако утицала да је са периферије царства била службени језик на Порти. Отуда сам одмах претпоставио да све те речи које су представљене као турцизми то не могу бити, већ да су то речи из оног другог Светичевоиг наречја, које Вуку и његовом гвоорном искуству нису биле познате. Такође, ради се и о неадекватности да Вуков језик буде добар интерпретатор културе и историје, као што сам навео. Народ није своје епске песма стварао на турцизмима, него на сопственим речима и језику сачуваним од турског устицаја, те бесмислено звучи аргумент Даничића „како бисмо онда знали шта нам говоре народне песме, да Вук није пописао и турске речи у Рјечник“. Ово је у добро познатом његовом стилу, односно противречно: народ није вековима преносио епску културу са турским речима, него са својим, из једног и простог разлога: ако је епска традиција дуга вековима, онда се првобитни облик већма неокрњен преносио кроз векове, а како пре више векова, у доба самолг процеса турског освајања, народ није могао тако брзо да прими турски утицај и турскле речи у свом језику, отуда и облици у Вуково време су били исто као и они у доба настајања пре више веокава, однсоно непознате речи нису биле турске, него од другог, прогоњеног српског народног изговора и наречја. Отуда, „абар“ није турцизам, него је настало од старословенске основе –бар, односно од језичке конструкције „бар-а-бар“, што значи „укорак или равноправно са неким“, те има и слој значења који одаје тзв, дискурзивну структуру језика, односно особину да се језик састоји од ређања, следа (или дискурзије), слова у речи, речи у реченици, реченица у пасусима итд. (одавде је и плетеница-које имамо и у енигматици-иза плетенице се крије нека реч, отуда и „плете“, „кад га оплете“, у смислу и расправе и критике, и бритке речи, и полемике, и препирања, и аргументисања итд. или уопште као причање, чак и приочање у празно-плете, што често користи и Даничић). Односно, конкретно, основна

конструкција је „бар-а-бар“, са а иза бар. Код абра, а се појављује испред, као суфикс пред –бар, што указује на инверзију како обрасца, тако и значења: отуда, овде имамо глас о нечему што се пре догодило, што се већ догодило, односно што није нога-за ногом, него је нога-исперд-ноге, те отуда се и а ставило испред бар, а-бар, односно не бар-а, него а-бар, управо да укаже да се ради о гласу о догађају који се већ претходно догодио, те је абар адекватна конструкција која у структури открива супштину и карактер вести, информације, односно потврђује да је реч о гласу, вести. Шта више, абар се појављује у конструкције „до мене стиже абар“, као и уопште „стиже вест“, управо од корена ових речи у конструкцији „бар-а-бар“, која је основно повезана са корачањем, са ходањем, идењем, „корак-по-корак“, „ногу-пред-ногу“ (клај-клај такође, у истом значењу полако, лаган ход), те одатле повезивање вести, гласа или абра са „стиже“, „долази“, односно са кретањем, ходањем. Отуда је настала и „бара“, је р се вероватно односи на ситуацију када је онај који јен ходаоа промапио неки корак и упао у удубљење у земљи испуњено водом, те је отуда то удубљење назвао „бара“. Вест, као информација, односно најава-весници пролећа, а код нас се задржао и данас у имену листова појединих спортских клубова, као што је „Партизанов весник“. Парњак са а, односно –васт, као што сам навео, дао је „истину“, „цео“, „сав“, или и „све“ (код нас се прави разлика и не употребљава се сво, него све). У именима, између осталог и Васток (град у Русији), али одавде је сигурно и „исток“, као име за страну света (такође ин име варошице на Косову и Метохије, а јавља се и као лично име). У значењу вероватно истом-истина. Опет, истина је нешто што је вазда (и ово је од васт: васт-дза, односно „увек“ са предлозима заувек, одувек, занавек) исто, те је и „исто“ настало од –васт. Ову, пак, теорију, од тога како је истина нешто што се не мења, што је увек исто, развио сам пре више од 10 година, тачникје пре 12 година. Управо од овог старословенског корена или основе –васт, развило се и Светићево презиме: Светић, као и именица свет, односно лична имена као што су Светислав, Света и слично, али и именице као што су освета, али и посвета (повезано за писањем, комуницирањем) на књизи итд („Посвећуја та посвета, да ли слатка је освета?-стихови су песме које сам тада и у то име написао. Такође и: „И шта ће ти, све то, Светиславе, Свето?!)). Од васт је и с-васт-ика, односно свастика, опет јасно у значењу рода, фамилије, орођења. Опет, у латинској традицији имали смо вест-алке, што указује на заједницу која се осећа као да је род, као да је фамилија, овде је то сестринство-весталке, римске калуђерке. Односно, смисао весталки, да се ради о сестринству, потврђује да основа –вест или –васт значи основно „род“, као фамилија-отуда и породица. Овде је вест и васт такође и глас, вест, односно глас (као информција), а опет је основа и за поородица. У енглеском имамо осносву у старограчком „фама“ у значењу „глас“, одакле је такође изведено породица, као „фам-илија“. Отуда, фама је њихово вест или васт, у значењу род, што потврђује неке универзалности према којима се раванју сви језици, као што сам наго-вестио. И овде у „наговестити“, иамо основу –вест у вези са информацијом, гласом. Отуда и но-вост, као нова вест, но-васт, но-вест, односно и но-вац! Ово потврђује мој ранији навод да је информација исто што и новац! Тако су мислили и Стари Словени-новац је и медиј, односно, како је и новац средство размене, а то је и комуникација, односно језик, отуда су новац и информација блиски (што је потврђено и у настанку новинских агенција, које су успсотављене да би се размењивале трговачке информације-.односно, ова веза је успостављена преко штампања хартија од вредности у лукама бурћоаских ценатар у Европи, односно уопште папира као новца, као гаранта неког зајма, а

пошто се на папиру и пише, отуда се успоставила олва релација). Као и припо-вест, приповетка, приповедање, указује на везу основе –вест и –васт са гласом, абром, вешћу, информацијом. Нарвно, имамо индијске „веде“, што је вероватно исти облик као –вест, или –васт. Јер имамо назив српских новина „Славеосрбске вједомости“, односно „ведомости“, који директно доводи у везу основу „веда“ са информацијом, новинском вешћу, односно доказује да је то исти облик као и –вест и –васт. Одавде имамо изведено и „власт“, односно „васт-елин“, као „властелин“, што је указиавало на васт-ника или власника земље, односно на родну груду, на земљу која припада –весту или –васту, неко роду или породици, отуда су они васт-ници те земље, припада њиховом роду, односно они имају власт над том земљом, они су њени власт-елнии. Власт је нешто изведено из породице, рода, што одговара и објашњењу настанку власти које даје политичка антропологија.

Исто

Овде сам наговестио у једном делу да –васт можда може да има и супротно значење.

Тако, ћуприја није турска реч, као што сматра Вук, попут и абра. Вук наводи да смо турску реч ћурпија заменили нашом мост. Међутим, ћуприја је такође српска реч, можда и више него мост. Овде је основа –ћуп, односно –ђуп. Ако траћимо неку асоцијацију која би у виду имала неку препреку, јаз, онор, који треба некако да се премости или прескочи, а да се слаже етимолошки, наћи ћемо је у ђипити, у значењу скочити, прескочити. Као што се види, овде лако вршимо замену и допуну основе са у, са истом основом само са и, попут променути променити. Тако, као равноправно ћупу или ђупу (одавде се развила ик рупа, али и шупа, па чак и пупак), тако ћемо ставити ћип и ђип, и онда ћемо се лако сетити нама познатог глагола ђипити, као скочити! Отуда, ћуприја је нешто што треба да се прескочи, преко чега треба да се ђипи, или да се преко нечега рипи! Оз овбога рипи развила се „рупа“. Јер, осим два различита облика, постоје и два супротна значења ове две различите основе. Тако, ћуприја нам може озналавти мост, некакву направу коју полажемо с једне обале јаза или понора на другу и преко које прелазимо, али је назив настао из значења врзина, јендек, шипражје, односно сам јаз, јендек или рупа, преко које треба да се ђипи, да се рипи, да се у њу не би хрупило, односно да се у њу не би „упало“, у ту хрупу, рипу, односно рупу. Ћуп као посуда, такође означава удубљење, рупу у коју се нешто сипа. Тако, ћуприја касније добија и значење превлаке или моста, али њено првобитно и изворно значење је рупа, шипражје, врзина. Име места Ђуприја, указује да није посреди турска реч, као и да је реч о неком месту обраслом у врзину, шипражје, које се населило, али остао је назив Ђуприја. Дакле, ово опет има везе са ходом, са скакањем, односно скакањем и прескакањем. Отуда ово рипити, ђипити, развило се и од основе стип, односно сип, односно како је ст ш, шип, или штип итд. Постоји насељено мести Штип у зони опвог наречја; имамо место Сипић у Шумадији, као израз сипи, односно пада киша; отуда, овде видимо да иста основа у и може да има и супротно значење: од скока и прескочити, имамо и падати, као сипити (одакле и осути се, добити осип, као да падне на неког осип, или кад се небо осеу звездама, које по њему попадаше); ово је све повезано са ходом, јер имамо глагол од ове основе шипчити, што значи ходати са прескакњем, у низуи скокова, имамо штипати, уштинути, од чега опет поскакујемо те је зато настао овај назив, имамо и стипл чез у атлетици, што је опет прескакање препона, израз скиповање у фудбалу,

као брзо одскакање ос површине земље, као и израз скип у компојутерима, исто као прескочити. Отуда, ово је иста основа као за ћуприју, за зарасли јаз, канал или јендек који треба прескочити, јер имамо и назив шипражје, којин је настао од ове основе скип, стип, или шип, као и бобичасто воће шипак или шипурак, које је добило име по томе што расте у шипражју-а то је, пак, врзина, јендек или канал обрастао травом и растињем непроходан, некад и као шира рупа, коју треба савладати, прескочити, тако што се сагарди вештачка превлака, те се таква грађевина, било од цигала или конопаца назива ћуприја (шуприја, ступрија-одавде су и стубе, односно мердевине којима треба да омогућимо скоко и прескок, пењање, савлађивање неке пчрироден препреке, јаза, одатле и ступе, као замка, ступица као замка, одавде и стуб, стубац у новинама, означава колону, или водоравни канал, јендек, јаз, одавде и степен, који опет има везе са ходањем, наима игра степ, овде је то и штеп, поруб на шиваћој машини, јер то је старословенска основа –ступ и –стип , где ово ст прелази лако у ш, односно у ћ и ђ ако се нађе још уз јер, те лако долазимо до ћуп, ћуприја, или ђип, ђипити, а знамо да је то скочити, те је ово значењска основа за мост, да треба нешто да се прексочи, нека ћуприја да се прескочи. Одавде имамо и сипити, као падати, па видимо да ове две основе дају и различита значења, као што сам горе наговестио, у претходном одељеку и на почетку овог. Такође и хрупити, супротно од рипити, скочити, одакле се развила именица и рупа, али и ст-ш-упа, шупа. Ћуприја је рупа која треба да се прескочи...па се сагради мост! Ово је јасан доказ да је ћуприја сторословенска и српска реч, а не турска. У вези донекле имамо и врљика (у фудбалу лоше добачена, упућена лопта), али у значењу управо неке врзине, неког растиња, нечег што неправилно расте, а потврду овог наставка имамо у именици стаб-љика, где видимо да постоје и исти наставци, као вр-љика. Чак и сама би-љика, односно биљка је одавде, што потврђује да је реч о растињу, врзини-то је оно што је врљика. Одавде и стрњика, са наставком –њика, које је очигледно парњак за –љика. Стрњика опет значи оно ншто мостане после жетве пшенице да вири из земље, покошено стрно жито. Одавде вероватно и име за место Сврљиг, односно од овог наставка –љика, који је у ствари, јер Љ није било до реформе, -лика, или парњак –ника. Тако долазимо до имена места Љиг, односно до имена целе области у Хрватској Лика (са дугоузлазним и), вероватно у значењу биљка, стаб-лика, стабљика, јер све речи овог реда указују на ова значења. Отуда, Сврљиг је Свр-лик-а, а Љиг је Лик-а. Имамо и место никоље, што је исто од ника-о-ле, односно вероватно одавде имамо име Никола, као и вероватно жеснко име Љиљана, односно лика-лика-на, Ликана, односно Лилана, Љиљана, исто као и име Билана, односно Биљана, и једно и друго у значењу стабљике неке биљке, биљка или цвеће. Одавде и смиле и босиле, односно име места Босилеград. Односно, женско име Смиљка, од Сми-лика, опет као метафора биљке, флоре, цвећа. Такође и име биљке босиљак, боси-лика, каом и женско име Боса, Босиљка, односно Боси-лика. Одавде вероватном имамо и бази-лика (за хришћанску грађевину, цркву), опет у некој вези са биљем, са биљкама. Одавде вероватно није далеко ни име Босна, али овде вероватно имамо другу основу, вероватно –бос и –бус, или шта би већ било парњак самогалснуку о. Да опет има везе са биљкама, флором, са воћем и поврћем, показује именица од ове основе бост-ан, у значечу бостан, лубеница. Дакле, основа је бост, а могући парњак буст, или баст, или бест (то смо имали), бист, односно могуће и брст (!), јер се р код нас самтра, понекад, такође самогласником. Тако, бост-на је дало Босна, односно земља бостана или лубеница, односно шире земља биљака, цвећа, воћа и поврћа итд. Одаведе

имамо и у-бост-ни се, убости се-јасна асоцијација на биљке, које имају трње, те када дотакнемо трн на биљкама, бост-нама, ми се онда убодемо (убости се прозашло је из имена за биљек, или цвеће са трњем). Опет, имамо и глагол супротног значења: набости, везан за јело, да се нека храна набоде на виљушку. Имамо и избости, пробости, убости, што су све асоцијације в езане за трње биљака, забости итд. Опет, парањак основа –брст, опет показује да има везу са биљкама,травом итд., јер одавде је глагол брстити, обрстити траву (што се приписује домаћим животињама). Такође и обрасти, обрасти у траву, као могуће и образ, образац. Одавде могућа веза са брст-прст, јет б прелази у п, односно јасна асоцијација на трн на биљкама, на коме убодемо прст, или да убодемо нешто прстом, односно брстом, отуда се јавио прст. Имамо и презиме Брст-ина. Како ово ст лако прелази у ш, односно у ћ, ђ итд. то одавде имамо изведене и прћ-иа, прћија, као нека кућа, али и пруће (додаје се у, али и), односно приће, могући о обријати се, брити се (као бриће), брш-лан, односно бршљан је одавде, опет указује на биљке, као и пршљен, прса, попрсје, у значењу груди, односно изгледа много тога везано за људски скелет, кости, с обзиром на прст. Одавде вероватно и пршут, односно пршит, односно прсит, а то је оно месо које се добија сушењем прсију животиња, или, касније, њихових најбољих делова. Одавде и прст-лук, односно прслук, управо као одевни предмет, који покрива прса, односно груди и грудни кош. Слично имамо за женске груид у енгелском брестс, брстс. Одавде вероватни имамо преслица, као брстлица, прст-лица, односно направа која се користи за предње вуне од које се потом шије, плете прслук, зато се развило име преслица, од ове основе брст, односно прст. Као и пришити, пр-и-ст-ити, опет као зашити, у вези а преслицом и прслуком, одевеним предметима, као и пришт, слично као плашт, или нека мантија. Код биљака имамо још и натавак ника, код тамиа-ника, као део грожђа (берем грожђе, бирам тамјанику), што опет потврђује да је основа у вези са биљкама, воћем и поврћем. Од прст, брст, можда имамо и прст-ина, односно пртина, као утабана стаза у снегу, али сигурно и опртаче, упртаче, што указује на каиш, опасаче, јер је у вези са одевањем, са зашивањем, одавде имамо и шите и ширите, опет делови унифоирме који се пришивају, сам глагол пришити. Код љика имамо још и пант-лика, опет указује на неке бршљане, траке биљака. (Одавде вероватно и прц, од пр-ст, за свим осталим добро познатим облицима у овим асоцијацијама-ово да се не каже да се и ја нисам дотакао и овијех ствари баш као и Вук!). Одавде имамо и прст-олак, пдносно прцољак, за неког малог човека, али, пошто основа може да варира у свим самогласницима, отуда може да буде и пист, односно пиш, те одавде имамо и пиштољ, односно пист-ол, али и пист-ане, односно народски речленио пишање, као, али ин пиштање, пиштаљака, што јен логично, јер и код пиштоља и код пиштаљке, имамо цев, те се овде вероиватно мисли на неку врсту фруле, писка, а и то је управо од ове основе прст, односно пист, пист-ак, писак, односно управо фруле, двојнице, односно постоји и сам назив писак за фрулу. Одавде назив вероватно и Пешта, односно нафдимак за Мађаре Пишта, односно и именица пешкир, од пест-кир, аукузује на одевен предмете, као и прст или брст (замена и пист, али и пест). Опет, Даничић није у праву када сматра да је пешкир туђа, турска реч, а српска реч да је убрус! Одавде имамо и прут, од прст, када се уметне у-пр-у-ст, као и пут, односно цеста, јер се п замени са тзест-а. Опет јасна веза прут да је од прст, јер указује, везује се за прут сушеног меса, те зато и данас кажемо прут кобасице, од исте основе из које се развило и прса, пршут. Такође од пест, или пост, имамо пост-ела, односно постеља, опет везано за одевене предмете,

односно за предмете којима се покрива. оДавде је јасно да је глагол који као пример наводи Даничић, наиме, прести, да има основу у брст или прст, и да има везу преко преслице, којом се преде за прслук, те тако и глагол прести, јесет од пр-е-сти, односно од исте основе. Такође и пређица, што показује да ово ст, може да пређе и у ш. Али лако и у ћ и ђ, као што сам навео. Отуда се развило и пречица, или и напречац, што указује заправо на назив кости или ребра (!), као пречага кост на телу, пречица, а тек касније се почело употребљавати у значењу краћег пута. Одавде заиста пречага, као даска на мердевинама или стубама, што указује на опсравданост аналогије са ребром. Пр-ст—ш-ч-ик или ица, пречица. Такође и пест-ак, развило се у песак, као и у пешчаник. Одавде је такође и пест-ак, односно пешак, што опет указује на прст (имитирање хода прстима, нешто у вези са овом асоцијацијом), односно тачно се тиче прста, јер може да указује на пет прстију руке, или на пети прст руке: одатле број пет уопште, јер од основе која је за прст, као на прст на шаци, а како на шаци има оних израслина које је народ називао прст или пест, одатле је узео да борј који израћава њихову бројност на шаци буде од ове основ, односно пе-с-т, или пет! Отруда је јасно откуд песница од пест, јер то исто и основа прст, те стиснути прсти шаке добили су име прст-ника, односно пест-ника, односно на крају песница! Наставак –ника био је и на –чест. Стога видимо да постоје парови и настсвака, као што су наведени лика или љика, и ника или њика. Отуда и пети дан у седмици или недељи, носи име петак, јер од основа за прст, којих има пет на руци! Као и петопарац, норамлно, касније илим петак итд. сапет, напет, запет, све је од ове основе, која као што бвидимо покрива и ћицу, односно нити вуне (код пређе или преслице), те сви ови глаголи се односе на жицу, рецимо лука, која се одапиње, запети, односно на неки конопац који служи да се вежу краве, те се отуда оне сапињу, од основе пест, са-пест-и која икма везе са конопцем, нитима, вуном итд. одавде у ствари и п-лест-и, има јасну асоцијалицију: од основе која има везе са предење, преслицом, концем конопцем, вуном, јасно се означио глагол који представља радњу стварања одевних предмета, односно то је глагол плести, као и саплести (неког саплетемо у ходу, вероватно од сапињања крава, од везобвањ крава за ногу, па одатле се проширило на људе да те сапнем, односно да саплетем), саплети, исплести, плести, плетено, плетиље, плетиво, плетеница итд. Опет, како ова основа има везе и са храном (пршут, кобасице, прса, сушено месо уопште), успоставила се веза и са врстом пецива, које такође има основу у пест-пест-ц-иво, где је ст прешло у ц, где се указује на печење хлеба, односно на постојање и пецива које се назива плетеница-од исте основе, јер се ан том пециву шарају линије као да су нити вуне којима се плете неки одевени прдмет. Тако, ова основа успсоатвља везу између одеће и хране, која једна од најважнијих за сваку културу. Из књиге, пак, Михаила Пупина „Од пашњака до научењака“ сазнајемо да су Срби уј Војној крајини, у Аустрији (за које је Вук сматрао да говоре најрушнији и најпокваренији срспки језик-односно за варошане), сазнајемо да су се тамо редовно одржавала прела, на којима се јело, пило, грејало се, певало, причало о српској историји, Карађорђу и Краљевићу Марку, док су истовремено жене седеле и преле, те су се и ова народна окупљања око огњишта (која су била ондашње новине или телевизија, уопштено медији у неписменој средини), називала прела, што је остало у савремености као народна прела и посела. Отуда није чудо што се глагол плести тако лако везао и срастао са људским говором, са људском причом, разговором и комуникацијом, тако да се поистоветио са самим говором, усменим или писаним, те отуда и Даничић за Светића вели „па после плете о томе и томе“ у

значењу разглаба, прича нашироко, али се користи и глагол везе „а он везе ли везе“ и слични претивни глаголи у вези са писањем и говором. Чак и ситну књигу пише, где је књига у значењу писма, да се пише писмо, открива наставак –ника, где имамо к-ника, односно књика и књига, а где ово ника може да укаже на процес добијања папира из дрвета, односно из тамја-нике, односно из неке стабљике (као и папирус), односно дрвета, одатле књига, од наставка –ника, који сугерише да се материјал од којих се књига прави добија из стабљике н еке биљке, односно из дрвета. Нигде до сада нисам наишао на ову „етимолођију“ имен ице књига, а читао сам и подробна писања на ову тему управо у савременим издањима Вукове „Данице“. Плест, плесниво, указује на то да се храна поквари, плесан, буђ је од исте основе пест, плест. Прелест, болест, такође. Сплет, плет, као скуп народних игара одавде исто има основу, коре, као и плес, у значењун игра: овде имамо прелазак Л у О и обрнуто, од пост или пос, имамо, или пест и пес, имамо и плес и плест (отуда и двоструки правилни инфинитив: Хравти би рекли „села плест“, а ми „села да плете, или села плести“-оба сун правилна и народна, а самим тими књижевна, јер нема књижевног језика који би био изван оквира народног језика и његовоог пориродног развитка). Вероватно је дошло до поситовежћивања ове основе и за радњу плетења одеће и за игру ( у колима), као и за говор и разговор, и за храну, јер се на наордним окупљањима, и певало и плело и разговаралом и плесало, играло у исто време. Отуда је од ове основе такође настало и плес, плесати, донекле што је имало везе и са покретањем удова, односно делова скелета, на шта се ова основа односи. Као што видимо, правилно је и радос и радост, пново у вези са једним Даничићевим примером. Такође и глаголске именице као прелет (вероватно од игре у колу), али и прелест, у смислу неке помодности, помодног понашања, налик некој болести. Као што видимо, основе могу да мењају све самогласнике, као и да у претварању дају и ч, ћ, ђ, ц, ш. Дакле, ова правила се односе на звучне и безвучне сугласникке, ако и на самогласнике. Такође, ове замене може бити и у основи, у првим словима, рецимо да се б у брст, замени са безвучним парањаком п у прст. Итд. Такође, добијају се истовремено и супротна значења.

Један савремени пример такође побија Даничићеви тврдњу о исправности само облика променити, а не и облика променути: наиме, познати стих из песме у филму „Зона Замфирова“, употребљава глаго променути-где се промењујеш, Зоне, у значењу пресвлачења, замене одеће. Вуково променити, међутим, указује на изговор близак икавском говору, које се разликује и до екавице и од јекавице, које су, чини ми се, мада опет признајем и равноправну тродимензионалност српског језика (не само дводимензионалност, него и тродимензионалност, како сам објаснио за сва три наречја на сваком ујзроку говора), могао бих да сматрам и најмање српском, јер се она укршта са латинским, односно са италијанским-романским језиком, више је од романског, него од словенског и српског језика. Мада сма навео заједничко порекло у санскриту, овде бих га ипак сада занемарио.

Ова моја (не толико стручна, можда, у терминима, као и остало јер нисам лингвиста), мала „етимолођија“ јасно показује да сам потпуно у праву када сам навео да се, сада не само две, већ и три димензије језика правилно развијају у свим народним говорима и наречјима, односно у целом језику генерално, опште, у истио време, и да се стога не може само један аспект језика наметати као једини правилан и исправана у односу на други или друга два. У томе је била погрешка и Вукове реформе, али верујем и многих других решења и у

свим осталим европсскик и другим језицима. Не верујем да је било ко развио овакав увид о тродимензионалном језику, као и да је извео доказе о томе, као што сам урадио ја у овом раду. Отуда, опет, ја се залажем за дводимензионални или и тродимензионалну лингвистику, односно језик, граматику и писмо.

21.9.2012.

Наравно, јасно је да је од –васт и сват и свадба. Занимљиво је да је од основе –пест, настало и пеци, као и пе-ст-ш-ћ, односно пећ, као пећница, или име места (Пећ), али од ове основе је настало и пе-тс-ш-ћ-ч-еница, односно печење, због тога што је од пест, односно прст, настало и пр-а-ст-е, односно прасе, јер се ова основа везивала за храну, тако је од ње настало и прасе, односно печење, прасетина као печеница (од ове повезаности хране за основом –прст остао је и израз „прсте да полижеш“). Од пест је нестало и пест-ц-ати, односно пецати (као и пецат или пицат), и односи си на пецање рибе, односно опет је реч о изразу, повезаности ове основе са храном-како је рива служила за храну, онда се радња којом се она изводила назвала по овој основи.

Занимљива је основа –пост. И она је у вези са храном, а везујемо је за пост, уздржавање од хране, меса итд. Међутим, највероватније да је она означавала управо супротно, односно да се везивала за само једење, јело, јер је од ње и глагол постати, а како је јести изведено од јесам, бити, отуда ова два глагола које говоре о људском битисиња, постојању су доведена у везу са оним што је кључно за постојање, а то је уношење хране у организам, односно једење, отуда јести, али и постити, такође у значењу уношења хране. Од ове основе настало је и по-ст-ш-товати, поштовати или штовати (као и штивати). Од овеоснове је и послати, као и пошта касније. Основа се мењала, пос-л-ти и има асоцијација зашто се касније употребило пошта, за поштанска писма. Јер, послати је првобитно било у сврхе комуникације, од израза „послати по неког“, као „послао сам гласника по неког, да ми неког доведе“. Одавде и посланице, као и пословице, као и касније пошта. Одавде имамо и посао, наиме скраћује се овако: пост-пос, постао, посао, али и посо. Такође, од ове основе је и поћи, односно пошао. Управо од асоцијација послати по неког, значи ходати јер подразумева гласника који иде пешке већином, те отуда је настало поћи, или поћ, односно пошао или поша, са једнаком употребом оба инфинитива. Такође и пост-ли, односно пошли, пошљи (како се говори у народу), односно пошаљи (као и пошиљка итд. од ове основе). Овде је занимљиво уметање Л, и његови односи не само према О, него и према Н. На пример, каже се за болестан и бон (на пример, народна прича каже „Бон здравога носи!“-болестан носи здравог.). дакле, ово бон настало је на основи –бост, на коју се додало, уменуло Л бо-л-ст-ан, где се потом ово Л изгубило само у О, те је настало бон (Стара Србија, Косово и Метохија извор ове речи). Оно се негде здржало, на пример у болан (мушком роду ове речи), али се опет у женском роду задржало као „бона“ (Босна). Ово напоредо постојање два или три аспекта језика у самом језику, на узорку било ког посдручја језика, што је моја теза, доказује и показује да је тако, односно једино ово може да објасни откуд у ужој Шумадији такође употреба „болан“, како је пренео Светолик Ранковић, Наиме, није од босанског утицаја, већ је, како сам навео, реч о аутохтоном изговору народа, а зашто има и босанког болан: показао сам да уопште није босанско, него и косовско-метохијско, односно универзално је за сва гоорна подручја српског језика, реч је о општој језичкј универзалности, те отуда и самоникло у Шумадији. Исто као и израз ка, јер се тако говори и на Космету. Да Л има однос и са Н, показује

замена млого са много, а Даничић и сам наводи да је и Вук овако писао, да је извео ову замену. Тако, ми ћемо екавицу, јекавицу и икавицу наћу у сваком узорку српског говорног подручја, јер имамо примере како се употребљавају сва три или два инфинитива: поћи и поћ, сести и сест, послати и послат, али упослити, где се овде наилази на И, као икавицу, јер није упослати. Занимљиво је како је могло да нстане и бос, као босоног. Наиме, пости изрека „као бос по трњу“. Отуда, дешавало се да се иде, хода, без опанака и чарапа и онда да се убоде на трн неке биљке, врзине итд, те се онда такво искуство повезивало са основом која се тиче биљака, биља, а то је основа бост. Отуда, за такав изглед се употребило бос, као босоног, због сећања на трње у врзинама, биљкама, а зато је остао и израз „као бос по трњу“. Отуда је и Босна у ствари, земља биљака, уопштено, трава, пашњака итд.

Даље, основа –пост, даје и занимљиво поставити, као постамент, односно везана је овом делом за градњу-из ње је изведен постамент, као делом бисте или споменика. На основу се уметне Л, те имамо пл-ост-а, одакле је настало плоча, као грађевинска плоча, одатле и плочник, као бетонска стаза, лаи и као име мест где се одиграла историјска битка са Турцима-Плочник. Од ове основа и преметања је и плоча (као плоча при градњи куће, остале је од ове основе и значења), као и плот, али ин плотна, односно плоча на шпорету! Плот, пак, није био искључиво од плетеног прућа, каквим га сматрамо, већ се првенствено односио на камене ограде око кућа, односно на грађење камених ограда, плоча, отуда од ове основе је настало плот, за ограду. Занимљиво је да глагол поћи, поћ, има и неку своју оригиналну икавску верзију, у једном облику који значи пићити или пичити, у значењу ићи, ходати брзо.

Сам назив Косово и Метохија погрешно је интерпретиран. Наиме, неводи се да метох значи манастирски посед, те је тако настала Метохија, због великог броја манастира и манастирских поседа. Међутим, ово метох више значи сељак, односно то је кмет, слично сда старогрчким слојем слободних грађана у Спарти, који су се називали метеци, Отуда, мет-ок, (а не х), или метек, односно кмет, у значењу слободних људи, грађана. Тако, није Метохија, него је правилније Метокија, или чак и Медокија, јер имамо примере Кападокије, као и Медачког џепа у Хрватској (који је на лошем гласу због познатих дешавања). Косово, пак, изведено је вероватно из кваса или квасца, који се сатваљао при печењу хлеба, или прављењу вина или пива, односно алкохолних пића од житарица. Јер, та се област назива и Хвосно, односно Квосно или Квасно, односно то је Квас, Квасац у имену. Отуда, Косово и Метокија или Медокија, била би област где људи једу хлеб, пију пиво, ракију, вино-где се од кваса припремају алкохолна пића, а једно од њих је и медовина или медовача. Отуда, вероватно, право значење мет, иле мед је управо мед, односно указује на прављење ракије од меда, јер исту основу имамо и код грчког алкохолног пића „метакса“, која је у ствари једна врста медоваче. Како су манастири познати што су на својим поседима гајили винову лозу и вино, али подједнако што су имали кошнице и вадили мед, то се ово у интерпретацији помешало и сматрало се да је мет или мед-ох, манастирски посед, а у ствари је реч о меду из кошнице, а пчеле су се гајиле на манастирским поседима, а од меда се правила и ракија, као медовача или „метакса“. Отуда, Косово и Метохија би, у неком слободнијем преводу означавало земљу у којој „теку мед и млеко“. Јер се квас, квасац, доводи у везу и са млеком, које се ставља у тесто, мада се ово више односи на справљање алкохолних пића која се добијају у процесу врења, где је потребан квас или квасац, а то су вино, пиво, ракија, односно ракија медовача. Отуда, значење је земља меда, медоваче, вина,

ракије. Наравно, могуће да је од поседа, метоха, на коме се гаји грожђе и пчеле и добија мед, изведено и само мед-ова посластица се добија на метосима, те туда се назвала мед. Међутим, основа мет је и за име животиње мечка. Наиме, т је прешло, односно може да пређе у ш. ћ, ч, ђ, као пшто сам навео, односно највероватније је основа не мет, него –мест. Одавде је и мести и месити, али и место, као и месо, али и мест-ш-ч-ка, односно мечка. Тако, животиња која се храни пчелињим производом из природне кошнице, названо је по истој основи која се користи за означавање овог пчелињег производа, а како је настало мечка, јасно је да је то мед, од основе –мест. Тако, ова основа дала је низ повезаних значења, који повезују храну, мед, месо и месити, са простором, подручејм земље или поседом, односно неким одређеним местом, као и што неке животиње које се хране и медом назива по овој осонови, а то је уиправо медвед, од мест-вед, или мечка, од мест-ка. Од ове основе имамо и мести, као чистити кућу од прашине, мести, при чему се користи мест-ла или метла (одавде имамо и метлице, које служе за чишћење), али и глагол метнути или мећати, у значењу стављати. Отуда, метла је можда повезано са тиме што се мед меша, ставља у воду и обратно, када се прави медовача, те се односи на остављање прашине, отпадака на страну. Откуда је настала „вештица на метли“, највероватније, како смо видели, пошто је Весна била женско божанство, а како су жене изгледа биле те које су меле кућу метлом, отуда су то биле домаћице, жене које су служиле метлом, а од основе –вест која је узета за женско божанство Старих Словена Весну. Од –мест имамо и међу, као међа, граница између два имања,што је израз на Косову и Метохији. Због ове међе често је, изгледа, било спорова између домаћинастава, докле се чије имање простире. Одавде имамо и камен међаш, граничник. Такође, од ове основе је настао мрст, или мрс, када се е заменило такође самогласником р. Отуда је јесна веза између меса и мрса, јер су обе именице настале од исте основе –мест или мрст. Одавде имамо и мр-е-ст, односно место где се рађају рибе, где се мресте рибе, односно и риба се сматрала месом, те је тако настало и мрест, али и тачно место мреста као мрестилиште. Опет, није јасно где се и како основа пест, прст, пост поћела да употребљава у значењу религијског поста, уздржавања од масне или мрсне хране, од од меса које није риба, него свињског, животињског порекла. Јер од основе –пост или –прст је и просо, као житарица, односно просто, као придев једноставно, просто, као и глагол опростити, нека му је просто, али и глагол просути (који није облик просити, што би замерио Даничић да је само овај други облик правилан), али просити постоји у другом значењу, као просјак, прошјачење. Можда је изведено из просо за житарицу, те је означавалом особу која није имала своје житарице, односно храну, него је морала да тражи од других, отуда- да проси, да моли за просо, односно храну. Од основе –мест, наравно, имамо маст, масно, мастно, а опет је у складу са основом јер се опет односи на посебну творевину, која се добија од животиња, цеђењем, те се назвало маст, сличним процесом као што се цеђењем добијао мед, иста таква слична сировина. Читав низ речи са ђ се развио из ове основе (као међа, пређа), односно уопштено преметање основа у ђ дало је низ речи: као и веђа, од –веда, или леђа, од –лест, од које је настала и лада, односно и Лада, као женско божанство Старих Словена. Видимо како је народ из истих основа изводио речи за храну, за делове тела, за кретање, послове, односно за све што је чинили живот, развивши низ повезаних асоцијација на исте основе, у вези са сличниом радњама, живим бићима, односима, искуствима, и онда је обавезно ове основе користио и при давању имена људима, биљкама, као и насељима, планинама,

рекама итд. Тако је основа –прст, односно пр-ш као пр-и-шт (прште као пуче, прштити као прскање такође су одавде), дала име града Приштина, Прст-ина, Прштина и која највероватније има значење управо пршљен, или кичма, као што сам назвао. Наиме, одавде је и глагол прште, а односи се на пући, као пуче (п са каже „прште као“ у значење у „пуче као“, односно прсну, прснути, кад нешто прсне, а асоцијација је од прскања, пуцања кости, неког дела тела, ово је основна асоцијација; а одавде имамо и праштати-пуцати пушком, распршити се, распрскавати се, праштећи свук итд). Отуда, Приштина има значење кости, дела скелета, конкретно пршљена односно кичме-можда се овако хтело да представи њен значајан географски положај, јер се данас задржало да је неки пут „кичма“ неког подручја, области. Да је, пак, највероватније тако, указује и име једног дела савремене Приштине, карактеристичног по великом броју локала и кафеа распоређених дуж једног пролаза унутар стамбених блокав зграда, који становници зову баш „кичма“! Од –вест или –васт имамо и вретено, као што сам навео, повезано је са шивењем, предењем одевних предмета, али су ове основе истовремено означавале и делове тела, скелета, те одавде имамо и врат, односно и вратило. Такође је народ развио од ових основа и мере за површину, дужину, тежину итд. тако, од ове основе –вест –врст настала је „врста“, као мера за дужина („колико врста одавде“, као колико метара, километара одавде). Да је повезано са неким нитима, конопима, ужадима говори и врст-ина, односно одавде је настала врзина (обрасло шипражје, растиње поред пута), као и израз „врзино коло“. Отуда мотив у бајкама убода на прст на вретену на коме се омотава вуна, са кудеље, јер су ове основе повезивале делове тела са прављењем одевених предмета, као што сам објаснио.

Неке асоцијације још постоје за скип, односно основу стап, степ, стип, оддакле је н шип, о чему сам писао, Наиме, постоје назив за Арбанасе Шиптар, а које наводно долази од њиховог скипе-тар што наводно значи „орлово перо“. Међутим, утврдили смо да се ова основа везује за глаголе око скочити, скакње, поскакање, прескакакње, поскочити-као што је скип у фудбалу итд. Међутим, имамо и скиптар, као религијски штап, жезло, које је од ове исте основе. Даље, имамо и писмо Инка под називом кипуе, које је од исте основе: с-кип-уе. Такође од ове основе имамо и скрипта, односно скрибта-скрибере, глагол писати, писање. Отуда, име кипуа заиста има основа да асоцира на писмо, да се њиме назива писмо, а вероватно је реч о томе да је постојала држаља, држаљка за писање, средство помоћу кога сус е записивали знаци, остављали њихову трагови, а те је најчешће могло да буде перо великих птица, на пример орлова, којих је било и код Инка. Ова писаљка се добијала од пера птица, те отуда и скипе-тар је тачно, јер значи перо. Како се перо или скип користио за остављање трагова знакова, отуда се ова основа применила као име за писмо, односно као основа за глагол писати (одавде скрипте, скрипторијуми итд.). Такође, скиптар у религији може да буде доказ писмености која се највише развијала у религијским зеједницама-манастирима, као и од дуге држаље, писаљке. Односно, овде је скиптар од истог реда значења од ове основе од које је настало „шипка“, дугачки гвоздени штап. Занимљиво би онда било значење шипарица: да ли су то неудате, неискусне, младе девојке, које се још мотају „по врзинама“ и шипражју у искуству села, или је реч о неким писменим члановима заједнице? Како се штап или шипка вероватно такође употребљавао да се премери дужина, отуда је можда настало „шипчити“, ходати. Одавде имамо и кип, као биста или споменик, од исте наведен основе. Као и занимање кипар, или вајар. Везу штапом и писањем (сличну са кипуама Инка), код нас имамо у познатом дрвету

„рабош“, сличан кипуи Инка, на који су се урезивале „црте и зарези“ („черте и резе“, како их називају српски средњовековни писци, као Црноризац Храбри), а које су означавале екоеномске, трговачке и новчане трансакције између две особе (отуда се задржао израз „узети нешто на црту“-од ова праксе, где зајам добијао или нека роба, а то се означавало, бележило на рабошу, дрвеном штапу, тако што се на њега урезивала црта или зарез, тако да сун учесници трансаксције увек знали кад је ко шта узео и шта је и колико дужан или није. Из новца се заиста јавили писмо, или су настајали у исто време, јер су црте и зарези, односно знаци интерпунцкије које данас користимо, управо наслеђе ових „черта и реза“ (чак и „рези“ за јачину и киселост ракије, потиче од печења, када се мере гради сличим дрветом на коме су резе, те ако је добро печена, допире до извесен црте или резе, и онда се каже за добру и јако дестилисану ракију „рези“). Одавде и рез и зарез, као и разати, или разрезати, али и разред у школи где се учи писање. Храбар каже да Стари Словени нису имали писмо, већ су се „гађали чертама и резама“. Отуда острво Кипар, може указивати на културу са писмом, на развијену културу.

Показао сам, на примеру косовско-метохијског „даја“ у значењу ујак, да је то настало од „даиа“, слично као што је и „наиа“, а не нахија. Отуда, овцо су српске речи из старословенских основа, а не турске, као што је сматрао Вук. Нахија није турска реч, него српска, као што сам објаснио. Међутим, глас Ј се у српском језхику не добија од „аи“, него од слагања „аа“, „ае“, „оа“ и слично. Наиме, имамо реч снаја или снаха. Исто као што није ни нахија, тако није ни снахија турска реч, него српска. Међутим, глас Ј је овде настао од сна-а, од два слова а, а често се овако и изговара на Космету-чак и без Ј. Отуда, и „даја“ као „ујак“ није од „даиа“, већ такође од да-а, од два спојена гласа а. Одавде и „таја“, од „тата“, односно од та-а. Слично код Срба имамо од „ои“ да се чини да је Ј, на пример, каже се „воина“, идем у „воину“, у значењу „војска“ или и рат. Одавде „војна“, односно одавде из овиг основа и Војна и Крајина. Отуда, назив Војводина је од Воивод-ина, односно од „воине“, од „војне“, од обавезе да се војује, ратује за аустријског цара када се са Косова и Метохије доселило у јужну Угарску. Отуд се и војни заповедници називају „војводама“, односно то су вође или вођи војних јединица или групација. Даничић наводди да је овде старословенско вожд прешло у вођ, односно вођа. Тако, Војводина би била област где се „води воина“, односно где се стално ратује, где се стално води рат, а тако је и било у Војној крајини, коју су крајем 17. век населили Срби са Косова и Метохији у познатој Великој сеоби под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем. Међутим, откуд толико војвода у Првом српском устанку, са простора Шумадије и уже Србије уопште? Каже се да су то били углавном кнезови, који су названи војводама након што је устанак избио. Међути, постоји у историји један опис који каже да су после освајања од стране Турске и коначног пада након пада Смедерева 1459. године, Срби наставили отпор Турцима, али као „хајдуци“. Шта више, и раније их било, што опевају народне песме, као Југ Богдан и Девет Југовића или Старина Новак, који су били хајдучке харамбаше, вође хајдука. Ови хајдуци, заправо, нису били нико други до преостала српска средњовековна властела. Отуда су они били племићи, који су наставли да се боре против Турака са својим војницима и народом, али скривени више у планинским и шумским областима. Тако, у Првом српском устанку Вук је био писар управо код једног таквог хајдука или аидука, код Ђурчије. Такође је и описао и још једног хајдука, из источне Србије, кога знамо као хајдук Вељко. Наводи се, такође, да хајдуци који су постојали потом у

Шумадији, у другој половини 19. века, нису били истог типа као они „хајдуци“ што су се борили против Турака након потпадања под турску власт. Такви хајдуци били су и Ћурчија и хајдук Вељко, као и хајдук Станко, односно ти хајдуци су били војводе Првог српског устанка. Они су билим племићи, наследници некадашње средњовековне српске властеле, те отуда нису били само вазалски кнежеви, како се описује, него су имали и много самосталнију управу, власт над земљом и људима, као и развијање трговачких и економских односа (што је донекле и заиста тачно представљено у савременој хумористичкој серији о Првом српском устанку), где су, као што сам навео, и сарађивали са Турцима у градовима, или су им били конкуренти. Отуда, устанак је заиста и био и буржоаска револуција (налик на ону Фрнацуској, осим што је била и прва револуција у Европи након Француске 1789. године-15 година после), а тако је било јер се и засита сукобило са дахијама око данка, харача или пореза који се убирао од ра-ае, раје или сељака. Дакле, ови хајдуци су заиста имали организацију сличну европским аристократама, него што су били део поробљене раје. Отуда, кнезоци и нахије су биле део самосталне њихове организације, а не организација коју им је Порта наметнула, као што сам писао. Оби су били културни, знали су чак и да пишу, о чему трагове оставља и прота Матеја Ненадовић у „Мемоарима“, када описује (не описије, као што би сматрао Даничић) године припрема, пре избијања устанка 1804. године. Наиме, на једном месту он говори о стављању извесних „печата“ од стране кнезова, односно потписа, што значи да су били племићи, јер та традиција печата је од аристократских породица, а имамо их у Енглеској (чак и једна устнова парлкамента се заснива на „лорду чувару печата“). Од ових „печата“, настала је и Доситејева „књигопечатња“, односно штампање у Србији под устаницима. Још један резлог је за оваву организацију српских племића, хајдука и војвода: наиме, како сам навео, ова област је била периферија Отоманске империје и тик уз област где је Турска стално водила борбе и ратове против Аустрије-уз Војну крајину. Међутим, овде је сада поента отпочете мисли, Војна крајина је заправо настала и много пре Велике сеоба Срба, још у 16. веку, када је 1525. године властелин и племић Павле Бакић из уже Шумадије, конкретно са планине Венчац код Аранђеловца, прешао са коњаницима и породицама у Аустрију, односно на просторе данашње Хрватске или Војводине-али баш тамо где је потом настала Војна крајина. Он је тамо и погинуо, борећи се против Турака за рачун аустријског цара, 1537. године у бици код Осијека (након година успешног ратовања и многих, веома вешто добијених битака на тим просторима). Оно што је у овој причи најважније, јесте да је Павле Бакић био и полиглота, да је говорио и писао на више језика; као и да је од тадашњег аустријског цара добио писмену потврду у којој га је овај назвао деспотом. Отуда, на основу овог историјског документа који је постоји, Павле Бакић је назван и „последњим српским деспотом“. Ово је био залетак Војне крајине: наиме, тај документ није био ништа друго до царска „привилегија“ коју је био дао Павлу Бакићу, а које ће почетком 18. века добијати Срби у Јужној Угарској када су формирали Војну крајину. Ова област и однос управо је заснован на тзв. „привилиегији“, по којој су Срби имали своју аутономију у организацији, али су били дужни да ратују за аустријског цара, прво само против Турака, а потом и против свих осталих непријатеља царевина-без обзира са ким је ратовала. Војна крајина је настала читавих 160 и више године раније, јер су потомци Павла Бакића у Аустрији (Хрватска, Војводина), наставили да се боре против Турака. Отуда, српска властела у доба устанка, била је такође потомак српске

аристократије и отуда је знала и да пише (пре Вука-чак се говори да је постојала и нека врста поште веома рано за те прилике). Шта више, сам Карађорђе је такође био део ове традиције, јер је и сам ратовао за Аустрију око 1789. године, у чувеним аустријским јединицима „фрајкорима“. Другим речима, да је постојала иоле чвршћа турска управа на овом простору, као што се тумачи, он то никада не би могао да учини. И да се после тога врати у Србију и подигне устанак.

21. 9.2012. године

Ово, пак, вожд или вођ, одакле је изведено војвода и Војводина, јесте исто што и дуче, у значењу вође. Ово дуче, као што је јасно, изведено је из основе коју сам навео „дук“, те и у титули аадука имамо преклапање што племићке титуле (попут цивилног војводе, аристократе), што праксе борбе и ратовања-аадук је био и ратни вођа, вожд, војвода или вожд, вођ, вођа-односно дуче! Да је стварно тако, говори и пример једног, такође 16. вековног војводе са ових простора, који је национални јунак Албанаца у Албанији и који је познат као Скендербег. Наиме, он је познат још под два имена: као Ђерђ Кастриот (сматра се да му је мајка била Српкиња) и као Лека Дукађини. Овај последњи назив, Дукађини, недвосмислено и нескривено указује на основу дук, односно –дост, ово је основа. Одавде је изведено уметањем, до-к-ст, односно доксат, као спољни део куће (изаћи на доксат, истурени предњи део куће, као веранда или тераса). Што потврђује да је био аадук, дука, дуче или вођ, вођа, како у аристокрстском, тако и у војном смислу-Дукађини је аристократска племићка титула и одговара титули војвода у Европи, односно титули бег код Турака (он је био бег од Скадра-Скендербег). И презиме Дучић код нас је од ове основе –дост. Као и реч за новац дукат (односи се на убирање данка, пореза на племићком имању), као и ду-ћан, дућан, данас у значењу трговачке радње, вероватно од асоцијација успостављених по новцу, дукатима и за шта ове радње служе: дућан је место где се размењује новац, дукати, где се тргује. Доксат је и док, односно део луке или пристаништа, од ове је исте основе, што је тако јер је доксат и место, греде за које се везују коњи на отвореном простору-пристаниште, лука за коње-отуда тамо где се везују бродови, назива се док, у бордским лукама. Не би чудило да је од ове основе и коњ, односно ат, односно ово је стварно тако јер имамо за коња реч „дорат“, која је од ове основе –дост, у њеном мењању, претварању и уметању. Слично као и доста, достатан, овде смо имали доксат-ан (одавде и досадан), односно дост-а-тан, односно овде је ст прешло у р (које се сматра и самогласником) те се добило до-р-ат-ан, односно дорат, као врста коња, односно као реч за самог коња. Одавде је произашао и краћи назив ат, у значењу коњ, који се, опет, грешко, приписује турском језику и сматра се да је то турцизам, турска реч у српском језику. Међутим, није тако (могло је да буде само обрнуто,м да су Турци примили ат од Срба), већ је то реч која је настала на остала два или једном стаблу језика, сваког па и српског језика. Одавде имамо и облик „полутан“ (од наставка –тан), у значењу „мешанац“, који се такође примењује на коње који нису чистокрвна раса.

Од обве основе имамо и дика, као наш дика и понос, што указује на јасну везу са аристократском или племићком титулом, јер се овим изразом изражава достојанство и понос, што се за племиће и везује! Такође, одавде имамо име Ђика, од дика (које сам навео као пример сједињења у имену титуле и фунцкија власништва-Ђикино брдо у Аранђеловцу, или Дикино брдо, односно аадуково брдо). Да је коњ као ат заиста од ове основе –дост, доказује и повик „ђиха“ „ђа“,

или „ђи“ („хај ђи, хај ђе“, у староградској песми), којима се коњ тера на кретање: тако, повик којим се коњ тера на кретање назван је по истој основи од које је коњ, односно дор-ат настао. Такође имамо и изведенцу дук-ст, која нам је данас позната као назив за одевени предмет, за џемпер или пуловер. Опет, веза је са „грудима јуначким“, Као што смо видели, груди или прса су изведени од основе –прст (са значењем и прст, као део шаке). Опет, основа –дост је осим докс (доксат), дорс (дорат), дукс (дукат, дукс), могла да да и дала је дакст, односно дакт, у значењу куцање на машини прстима, одакле је настала дактилогртафија! Тако, ова основа има значење и прст, а опет таква указује и на груди, као и основа –прст. Одевени предмет за груди јуначке, односно за нашег дику, наш понос или достојантвеника аристократе, добила је назив дукс-џемпери који носе племићи. Ово је заиста овако, јер докс, дукс, или дикс, може да буде и –диг, а познато је да се прст на латинском каже управо „дигитус“, одакле је произашло „дигиталан“. Шта више, да је ово заиста прст у питању, потврђује и основа не дакс, или дак, него –так! Имамо назив за чуло додира или пипања-тактилност (односно дактилност, као што је одавде и дактилобиро, на пример), а како пипамо рукама, односно прстом, онда је јасно да ова основа –дост, у варијацијама дукс, докс, дикс, дакс, такс, так, значи заиста и прст! Одавде имамо и так, као штап у билијару ( и њиме нешто пипамо, опипавамо, као што слепи њуди користе штап), односно имамо и као такт у музици! Наравно, позната је мера које је происткла из основе –пест или –прст, а то је управо „прст“, као мера за запремину-колико прста воде или вина се сипа! Одавде, наравно, имамо и прстен, као и напрстак (опет ветано за пиће, напрстак воде) итд. Из основе –дост, као дакс, имамо иизведено, мењањем и ђак, у знањечу ученик, те се овде асоцијација на културу, ученост, писменост, везује за аадука, за племиће, аристократе, који су, као што сам показао, били писмени. Отуда, особа која учи да пише, учи вештину војвода или дјукова (на енглеском: војвода), те је таква особа и сама дјук, дјак, односно „ђак“.

21-22.9.2012. године Клај-клај, одаје гегање у кретању и одавде се развио придев кљакав (који

не хода правилно, има кљакав ход). Такође и аљкав, као неуредан. Итд. као и клацкалица (указује на несразмерност, на гегање с једне на другу ногу) итд.

Смиље, односно име Смиљка које сам навео, у народу има изговор и Цмиљка, где С прелазиу Ц. Тако и цмичак иили чмичак, што је израслиона на образу, назван је по смичак и особини: да је то нешто што може да се смикне (како каже народ у изговору), односно да се смакне, да се скине са лица!

Наравно, сматрам да су ове расправе око тога које немачког језика нијансе значење испоњава српско –чест или –част, потпуно излишне. Даничић наводи касније да је значење –чест део ии делови. Отуд честица, указивало би на неки меали део, делић, што је оправдано. Међутим, мени је пала на памет и реч четинар, али нисам знао за шта да је вежем. Даничић је понудио одговор када је наводио примере из српске средњовековне књижевности, од српских државника Немањића, где се на неколико места помиње „комад честнога дрвета“, или „честнога древа“, мислећи се при том вероватно на дрво које с еуноси у кућу за Божић, за Бадњак, али више на део часног крста, део дрвеног крста, јер се помињу у контексту часног крста. Наравно, било јасно да је познато „за крст часни и за отаџбину“. Тако, ако народ уопште хлеб, леблебију (као колач), поистовећује са хлебом као лебом, онда је могуће да је –чест да значи део, јер постоји израз „део колача“, а како се и чесница назива колачем, или како се славски леб или погача назива „славски колач“, отуда је могућа веза

између –чест и део, или делови. О томе говори и честица, које сам се такође сетио пре наиласка на пример код Даничића. Остаје дса нисам видео само причест, односно причешће. Међутим, сетио сам се и четинара, за зимзелено дрво, те ови примери из 12. и 13. века указују на везу између часног крста који се правио од дрвета, те се једна врста овог материјала од којег се правио часни крст назвала честинари, односно четинари. Наравно, ту је и реч чета, као и четовођа, што може да буде део неке војне групације, корпуса. Даничић наводи пример народне песме где се указује ово значење –чест као део, где се честита и то везује за много оваквих делова итд. Стих почиње са „У име Бога, у час добар сунце истече.“ (ст. 57). Сама реч час, вероватно је од исте основе –чест, или –част. Оправдано је, јер и овде означава део, део времена. Отуда, из ове основе није само час, него је и сат. Наиме, од скраћивања че-ст, ако остане само ст, то је онај с-а-т, односно ово је основа како за час, тако и за сат, као део времена, али и као направе: часовник, односно сат. Међутим, имао и других глагола од –чест, као што је зачети (живот, на пример), зачеће, али и почети, започети, отпочети, односно именица почетак је такође од основе –чест: по-чест-ак. Одавде су и мере као што у акови или новац акчи, чак и џакови, када се ч преметне у џ, односно и број шест, када се ч пременте у ст, односно у ш, ст-ест или ш-ест! Отуда, употребљена је идеална основа за час или сат од 60 минута, секунди итд. јер ова основа –чест у себи садржи овај број-шест. Ту-це, за број 12, такође је од ту, у значењу два-т прелази у д, као и уа у ва, односно вс је било дуа (као ду у француском, ен, ду, труа...), це је шест, где је ш-тс-ц-е-(ест), па остаје само це, те отуда туце, које означава да нечега има 12, заправо јесте два пута шест у значењу и, наравно, тално у резултату! Тако, српско два је исто као и француско ду, или енеглеско ту, а због ових облика управо –ест итд веома је сличан са француским (који има ест, есте, ете итд.). тако, дост је овде основа и за ду, за број два (од дуче). Сличност српски језик има и ономе што сам приметио за формирање гласа Ј, наиме од два а, као аа, или ае итд, што га ставља, како сам одмах учио, у ред ових језика, као енглески који има ова два слова која дају неки глас (на приемр, фоотбал, где два оо дају у, фудбал итд.). Отуда, како сам навео, овај други аспект језика, који је реформа игнорисала као ненародни, приближавао је и српски језик и културу другим европским народима, креирајући сличне облике. Отуда, језичка Вавилонска кула тек треба да настане. Људи сада причају једним језиком, али тога нису свесни, ни народи ни културе.Уместо тога, као Вук, они су кренули да пркосе овом језичком јединству и Богу, да граде на темељу управо језика Вавилонску кулу и да одаљују језике једне од других. Тако, бог ће тек испомешати језике народима, да се не разумеју, како би их казнио!

Нисам хтео да наводим облик до кога сам дошао, наиме –пак (слично као дак, так), који би довео до паче, пачетина, мислећи да бих отишао предалеко, и заиста наишао сам на ово паче у примерима средњовековних списа које је Даничић цитирао (Студенички типик, ст. 56). Одавде има низ изведебих речи и значења. На пример, да-паче, пак, као уметнуто: али, пак, итд.

Варијације основа у преметање звучних у везвучних и обрнуто је веома разноврсно, у свим правцима и даје разноврсне речи. На пример, наводи се пример наћве. Ово је исто што и леће или и бачве, односно исто је настало као и летве, летва. Наиме, овде н лако се замени за звучним б (или и п, па се добије пачворак, на пример!), а ст из којег је настало ћ, преметне се лако у ч. Тако добијемо бастве, односно ба-ч-ве или бачва, те су наћве, наравно исто што и бачва. Код ове основа –баста, имамо и лична имена и презимена. Тако се овде

умеће и л, па имамо и лестве, односно летве, односно лествице (као и у музици). Такође, ст се лако замени са ћ, па добијемо леће, као такло, прозори. Од мет имамо и глагол меће, у значењу стављати у нешто, метати у нешто-меће се, ставља. Одавде имамо и мећаву, смеће (оно што се баца, што се оставља по страни, слично као што дсам навео за мести, чистити метлом, метлати-одатле је смеће). Метнути, као ставити, има и сметнути, на пример, с ума, односно скинути са ума, заборавити, бацити, ако смеће, ставити нешто ван ума, сметнути. Не „часити часа“, журити. Енглески језик познаје именицу „чесити“, у значењу нечег онорабле, достојанствено, милосрдно, те и наше –чест може значити и „милосрђе“, „милосрдни“-отуда, крст часни, може значити милосрдни крст, крст милосрђа, што је у складу са хришћанском религијом. Јер имамо и честољубиви народ, частољубив, пре у значењу милосрдан, кротак, хришћански, него у значењу део. Опте, може бити и део, јер и сама черта, односно црта, настала је из основе –чест, где се ст преметнуло у р (понекад самогласник). Одавде и чер, односно црн, однсоно чар или чер: отуда Чарнојевић, када се черт скарти на чер. Чарне очи су од оне која има черне или црне очи, дакле значење је црне очи, одакле се извео придев чар-обни, чаробно, чаробност, чаролија. Отуда словенско Чернишевски или Црнић. Одавде је и насталом и червен, чрвен или црвен итд. Од –чест је, када се ч преметне, замени са ц, настала и цеста, пут. Шест и шестар, као и честар, у значењу шумарак, део шуме (ушао у честар), од исте основе –чест. Причест је највероватније настале због употребе светог леба или колача у самом чину, те је изведено при-чест. Од цеста, путева, вероватно су настале и чезе, запрега коју су вукли коњи и служила за превоз, од че-ст-е, где је ст прешло у з. Галогол чешати такође, као и чешљати се, од основе је –чест, где је ст прешло у ш, че-ст-ш, тев се добило чешати, чешлати, односно чешљати. Као и чешаљ и четка, која служи за ове потребе. Чешати вероватно од употребе шаке, свох пет прстију, од те асоцијације може бити. Такође и чесма, као чесма за воду: чест-на, чест-ма, чесма. Заправо, на основу наорднохг стиха, -чест пре треба везати у значењу за „истицати“, „тећи“, „тече“ (конверзијом, обрнутим ређањем гласова како сам објаснио овог облика –чест, упрво добијамо тече), што потврђује пример речи чесма. Чак и сама реч „реч“ је од ове основе, када се направи конверзија „чер“-„реч“, те указује на то да су речи оно што истиче, што тече, као река (одавде и река), као речни ток, па имамо зато и ток речи, ток разговора, због аналогије са река, речице, и због основе –чест из које је реч изведена, а које има значење тећи, систицати, протицати итд. Ево опет тог стиха:“...у час добар сунце „истече““!“ При првом читању ово ми је било вероватније и асоцијација: час се користи за време, јер се односи на то како се сунце креће, како сунце истиче, истече, те је и значење –чест вероватно исто: „истећи“, истицати, тећи, као вода. Отуда се у гвовору користе изрази као истиче, истакао је, или што се тиче овога илим онога, све је од ове исте основе. Да и „логос“ има значење течења, као реке, говори пример имена реке Волге, које се добило конверзијом од логос-олгос, олга, в-олга, в-логос: река. Отуда код нас и примери придева речит, речитост, као и реченице и остало што се тиче говора и разговора од основе је –чест што значи истећи, тећи, као што тече река, истицати као вода из извора, или као што сунце истече, односно изађе илим зађе-утече! Утицати,одатле и утече-у значењу побеже, побећи. У грчком то је реч „логос“, које је наше „чест“. Одатле хрестоматија, чрестоматије су то, сама реч храст. Имамо и часловац одакле се учи теологија. На-речје је од –чест, како и одакле који говор про-истиче итд. где се види да је реч, говор везано за метафору реке, протока воде,

преко основе –чест која има значење управо истећи, што доказује пример из народне песме! Отуда „течно говори“ неки језик, отуда и „тачно“ или „точно“, као нешто што је „течно“, што је правилно, као река у неком свом току, или нечији изгиовор страног језика. Од овога имамо, ако уметнемо р, трчно, односно имамо изведено „трач“, што опет указује на глас, реч, говор, као што имамо и „трачнице“-као нешто што омогућује да се иде тачно и правилно у једном смеру или правцу, да се тече, у значењу да се креће-одатле има и „потеци“, у значењу крени, покрени се, пођи. Одавде се развило и трчати, јер потеци подразумева и брзину кретања, односно трчање. Трчати или терчати, од течно и правилно, брзо се кретати, ићи-све од основе –чест. Врч, као и врач, може се овде довести ну везу са меценом, метсенеом, односно медцена, односно медицина-вештина где се текућине користе за лек, за лечење. Као што имамо трч, трач, од конверзије чер у реч, тако и овде имамо конверзију ч-е-ст, где се ч замењује са м, па имамо м-е-ст, односно мет, или мец, те можемо узети или мет-цена, или мед-цена, мецена или медецена, односно медицина, где се помоћу природних састојака, као што је мед, лечи-то се ово са друге стране конверзоје исте основе –чест (у чер, па у реч, па у трч, трач, па тако и врч, врач-вреч, чак и врес-опет се стиже до шуме), у значењу дотиче са медицина: тако имамо спојене врач-медицина, што је тачно, јер су у нашој старини лекар називао „врач“, као што су били познати исцелитељи свети врачи-лекари Козма и Дамјан (што је и име манастира на Косову и Метохији). Одавде имамо и тачка или точка у језику: од течно-тачно-точно. Имамо и точење, али и точак, у значењу точка, али и бицикла-точак је био бицикл. Опте повезана значења кретања и течења воде, течности (течност, јасна конверзија честности-такође и чедан, чедност одавде произлази, што наводи и Даничић). Но, не само то, већ и тједан, у значењу седмица, седам дана, недеља: имамо чест-ан, че-д-ан, онда ч замењује тј, па није више чедан, него тједан-опет се дотиче мерења времена, протока времена као и час и сат! Недеља је конверзија од ден, односно дне, дан-Ндела, недела, недеља. Тако, основу –чест видимо у значењима мерења времена или мерења уопште (број 6, 12, час и сат, туце, тједан), говора и комуникације (реч, реченица), протока течности (река-одавде и изрека у значењима говора), направа које за то слиже (чесма), боја (черн, црн, црвен), као и кретања: трачнице, точак, трчати...знакови интерпунцкије-точка, тачка итд. Као и лечења, медицине, врачања, у широј основи и конверзији.

Када је реч о именици, на пример коњ, коју Даничић наводи пред крај своје књиге, о њој знам следеће: овај већински народни изговор коњ изговара као дугосилазно на о (коооњ), а у књижевност знам да има пример где се употребљава и основа кањ (коју ваљда држи Светић): то је песма Кањош Мацеденовић, о где је кањош вероватно коњаник, кањаник или кањоник. Међутим, ако једна основа нема значење за једну посебну реч (као овде што се кањ не уипотребљава у народу него коњ), она зато има пребогата значења и гарди мноштво других речи у другом правцу: тако, основа кањ је послужило да се изведе кањон, од кан-он, односно ово је основа каст-ан, од које скраћивањем, изостављањем ст имамо реч канон (као закон или правило), али и кањон, за географску појаву. Каст, односно кас, указује да је од кањ-коњ, јер се тиче начина коњског трчања-галоп или кас; итд. Народ, опет, сигурно је употребљавао, као што сам објаснио ат. О томе говоре и друге изведенице, као што је хват, мера за проток воде у мору, односно за пређени пут на мору, односно за брзину кретања чамца у води, на мору: колико хвати, је од ат, а да је тако говори и и одавде изведена именица за јачину струје: наиме ват, а ове се

брзине чамаца и снаге струје и мотора, на неки чудан начин, мериле су се коњским снагама, то јест хватима, атима, односно ватима (одавде и вата, која с есатваља у уши, вероватно слично шпто се коњу стављају на очи калпаци), одавде и ухватити, хватати. Одавде може бити и име народа Хрват, односно Рват, као човек који јаше ата, коња, коњаник (имамо и хрбат таласа, врх таласа, што се доводи у везу са морем и хватима, односно хрбатима, односно хрватима), те би име Хрват могло да асоцира и да се повеже са народом који живи поред мора, морских хриди и таласа-морски народ, који можда гаји и коње, ате, или хате, односно хрте. Отуда Хрват може да буде и коњ-аник и морнарик, односно човек, народ који живи поред мора. У примерима уз коњ, као што конац и закон, јасно видимо исту линију асоцијација као и за кањ-из ове основе произашло је канон, као правило или закон (номо-канон, црквени канон итд.), а имамо и словенске кањец или коњец за конац, у значењу крај, на концу, на крају. Тако и уво може да асоцира на коња. Јер, ако је вата настало од основе коњ, а како се ставља у уво, онда је та матераија која се ставља у ово добила име по основи која значи уво, а како је то -ат, одатле ат значи и уво, као што значи и коњ. Отуда, уво може бити име за коња, ата, у значењу коњ. Односно, то је основа тс-у-оо. Отуда, може бити исправно објашњење у српском речнику да је с-уво, односно када ст, с пређе у з или ж, зуво или жуво далматинско име за коња. Између осталог, у истом речнику стоји да је одавде изведено и презиме Зувић или Жувић, које носе становници данашњих Задарских острва. То би, дакле, било исто презиме као и Коњовић или Коњевић.

Леонид Зувић, 21-22.9.2012. године

“Јасно је да може да буде овако, јер имамо и глагол чути, који је такође од ати, чати, слух, слуш-ат-и, слачати, случати (заклучати, заклучити, разлучио), у трећем лицу гласи и чуо, а то се лако добија када се З преметне у тс, ш, односно Ч-те добијемо чуо, уместо зуо, зуво. Отуда имамо чувство, чула, од основе чуо, односно уво, односно зуво, од основе коњ или ат којан значи уво. Имамо и увин чај, што указује на биљке, увити, завити, утувити у главу (значи добро непто чути, запамтити), заправо овај увин чај је зовин чај, односно биљка је зоова, зува, а због читања само једног о прешла је само у зова-познати сок од зове (Даничић наводи и пример речи сок). Одавде имамо и мува и муха, исто као што имамо уво и ухо. У вези са овим имамо и гувно, као део куће.

Уосталом, ево шта о зови наводи Веселин Чајкановић:

„У српским приповеткама типа Миде (о цару Тројану са козјим ушима, Вук, № 39), из земље којој је поверена тајна о тим наказним ушима изникне зова, и кад су чобанчићи од њених прутова начинили свирале и почели свирати, кроз свиралу чуо се глас: »у цара Тројана козје уши« (Софрић, 103, мисли да ова приповетка има етиолошки карактер). На сличан начин открила је з. тајну и о бану са крмећим ушима (Беговић, ЖСГ, 189).“.

Ово су више него јасне асоцијације на значење уво, ухо. Шта више, видели смо како се развијало лексичко стабло Старих Словена, па и Срба. Око једне основе увек су се формирала значења према храни, одећи...алим обавезно

и према неком делу тела, било да је реч о кости или скелету, или о о другим деловима органима, какви су и чула: око (вероватно од оке, као мере за тежину-остао је придев „од ока“, „одокативно (хумортистички)“, управо кад треба нешто тачно да се измери, па ако не може, онда се говорило „од ока“ или према слободној процени: одатле, јасна је веза да је мера за тежину била одређена према чулу вида, оку (јер је служило за порцену тежине, вероватно повезано са временом), слично као што су и остале старе српске мере такође биле одређене према деловима тела: тако имамо лакат, аршин(?), палац, стопа (доскора се стопама мерило растојање) итд. Такође, лексика се обавезно гранала, иста основа се везивала и за одређену биљку, односно животињу (пример мечке који сам навео), женско или мушко име које је било и божанство, као и за имена насељених места, области (градови, земље), односно даље за имена река, планина итд. Опет, Стари Словени су били наод који је имао изражен култ веровања у биљке (природну религију, тотемизам-где су биљке биле као тотеми), из кога је, пак, потицала медицина, то јест врачање, лечење-отуда толико богатство народне медицине (тзв. надрилекарства) код Срба, пре свега везано за употребу разних врста чајева и лековитих ракија (и Тесла се залагао да ракија опстане, сматрајући је еликсиром живота, односно леком), и који су служили подједнако за лечење људи, као и животиња. Наравно, приметно је да су исте основе у том најближем лексичком кругу биле везиване и са глаголе кретања (поћи итд.), а ови су опет били везивани за људски говор, речи, споразумевање, односно комуникацију (поћи, послати, посланица, пошта итд.). Тако, уопште не треба да чуди ако је иста основа примењена и за име биљке, телесног органа, животиње и људи, а поготову и људских презимена. Како су били у изузетном складу са природом, односно живели са природом, многа старословенска презимена су од природних појмова, као што је, на пример, Језеркићи од језеро и многи други примери (Велесове таблице дају мноштво ових примера). Отуда, зова је од исте основе као и уво, односно коњ, или и презиме Зувић. Такође, лексика се гранала према и породичним односима: тако од зове имамо з-а-ова, слично као што сам навео за даа, сна-а, овако се и изговара у народу, без ј!), теча, тетка, пашеног (веза у имену између вероватно дела тела, скелета и односа-односно сигурно је ово, јер због овога је народ развио образаца „колена“, односно генерација истог рода, породице: „с колена на колено“-простиче из грањања лексике, као што сам описао, која се обавезно развијала и према деловима тела или скелета, а иста основа се примењивала и за породичне односе, као за оно друго што сам навео. Тако, заова је од уво, увета, пашеног је у вези са ногом, као и са шаком-јер је од основе –пест (од које је настало пеш-паш-е-ног). Наравно, на ово су се надовезивале и техничке и механичке направе (чесма), бурад и слично. Отуда, на пример, оцило или тоцило, је од исте основе –отец, отац, од које је је и теча, тетак, као и таст-ак, као и таст-а, односно ташта. У другим језицима ово се изражаба као „отац у закону (односно у орођавању) и слично. Тако је и овде, таст је, на пример, од отац, јер се сматра оцем по орођавању: отуда називи за свекрве и свекре, или таште, од стране младенаца, мамо, тато, татко итд. Сн-а-а, је од основе сн, односно сан, сен, сон, сун, син, срн. Одавде је син у значењу мушког детета „син“. Отуда, сн-а-а је, према наведеној традицији, сматрана женским сином, односно такође дететом, те је названа с-и-н-а-а. Наравно, ови одноци, како су везани за наставак лозе, односно за размножавање, у телесним органима имали су пандан у органима за размножавање: отуда шура-шурак, женски шурњаја, као и таст-тест, са јасним асоцијацијама, те је чак и основа –отец, односно оте-

ст, такође у вези са овом асоцијацијом, јер отац је онај који доноси ћивот, који продужава лозу. Наравно, сн-а-а може да буде име за женско дете, за ћерку: ако будем наишао на ову основу да се употребљава за женско дете, ћерку. Мезимица је од мет, мест, мез, односно од мед, те изражава неког љубимца, који је некоме сладак као мед, па га због тога воли, те отуда мезимица, ли мезимимац-такође и пекмез-указује на „мед“ који се добија печење, односно прерадом воћа, а тај „мед“ је у ствари џем, пекмез (марме-лада). У овим основама са с, имамо јасну везу српског са енглеским језиком, као и другим, као што сам, навео (где је сон, на пример, основа за син). Одавде је и значење грех, „син“ на енглеском. Ово син значи грех и у српском језику, а то је изражено у народном изразу „по греху син“, где се, у хришћанској интерпретацији, ово везивало да се грехом сматрало и само зачеће живота...међутим...ове је исто као грах, гра, односно: „семе“! Стари Словени нису имали овај појам хришћанског греха. Они су били изузетно природни, природан народ и у својим изразима су се изражавали природне појаве и искуства, те је тако и са зачећем. „По греху син“ упућује на сазнање да живот настаје из семена, како биљака, али тако и људи. Слично хришћанску реинтерпретацију паганских односа имамо у богу Дајбог или Хроми Даба, који се неправедно поистоветио са ђаволом. Сличан пример навео сам за свастика (одавде имамо и цваст, када се лексика шири на биљке, односно цвеће). Тако, јетрва би била од глагола јести или јесам (одакле је и јетс-ам, односно јечам). Је-ст-рва. Од све-ст имамо сестра, али и зет, односно се-ст, где је с прешло у с. Тако, имамо инверзију полова у орођавању: жена се назива по мушком детету, као да постаје син: с-ин-а-а (одавде је у шурњаја-шињаја, дода се р и добије се шурњаја), док муж постаје као ћертка, односно сестра-односно зет. Што је и тачно, јер се тако назива од женине стране: ако је муж ожењен нечијом сестром (било брата или друге сестре), он такође постаје „сестра“, односно „зет“, са истом основом и истом значеском асоцијацијом. Одавде имамо и цвет, као цвеће-а највероватније је пандан у телесном органу женски орган размножавања. Односно, настало је од основе –пест, пист-одакле је изашло пи-ст-пишт, као што сам писао. Одатле импознате асоцијације, на пиш-а и пи-тс-а, где ово тс може да пређе и у ч. Отуда и кост-пица, односно кошпица, за коштицу или кошчицу у воћу: одавде израз „стидна кост“, односно, као што сам навео, основа је изражавала део скелета, неку кост, те је и предео тела везан за одређену кост именовао по основи за ту кост: овде је то стидна кост, која је је названа пи-тса, те је проширено на женски полни орган. Тако добијамо слику где су породични називи у ствари имена за кости-полне органе код мушкарац и жена. Теча, или тетак, је од те-ст-а, односно указује на мушки полни орган тестис, а имамо и женски род истог значења, слично као код шурака и шурњаје: у значењу да тек пар омогућава наставак лозе, рода, породице. Као и отац, али и син-односно дете, са метафором да је живот изашао из мајчине утробе (отуда позната псовке у српском народу: иди у п. м.), јер се имена за децу, мушку или женску, овде везују за основу син, која је основа и за женски полни орган. Касније је додато на с-тид-н, односно основа тид, тед, тад, туд, трд (труд-одавде трудови при порођају, или трудна као носећа жена!), као ближа основа за женски полни орган, одакле је и конверзијом и именица „дете“! Отуда „дете“ је оно што је изашло из женског полног органа, односно то је син (из с-тид-не кости која је кост-пица, односно пи-тс-а), али и ћерка, јер је ово име настало из основе такође тед, односно трд или и са е и са р: тј-е-р-да (одавде ћерда, проћердати, спискао-блиско опет са пи-тса, односно указује да је ћерка из исте основе), ћерда, односно ћер, ћерка, шћер итд. Одавде

стидни или конверзијом (тини-инти) ин-ти-мни органи. Као што сам показао, ова веза је најјаснија код именице труд, трудна, трудови (мада код пчела трут је мушка пчела која размножава женске). Опет правилно: жена је постала носећа, трудна, од односа са мушким примерком врсте, са мужјаком, слично као што је то трут код пчела-а Стари Словени, како су живели у складу са природом, гајили су пчеле од памтивека (имали и мед, медовину и медовачу). Шта више, све именице у вези са пчелама су саме и суште метафоре рађања ин порађања, одакле су пресликани називи (или обрнуто, дати) и за органе размножавања код човека: кошница је кост-ница, кост-пица, односно велика порођајна здела за пчеле, односно мед. Пчела је од –пест, односно од прст: пст-ела, пч-ела, пш-ела, пр-ела, односно указује на исто значење као и кост-метафора за мушки и женски полни орган (одавде и у савременим изразима ово поситвоживање: кост, пчела, здела, убости итд. као јасне метафоре размножавања). Отуда се развио и трут, односно и трат, трет, трит...али и тра-п или тра-б (одавде са-трап: указује и на однос са трутом, који иначе и не служи ни за шта више до за размножавање, оплођавање пчела. Словени су ову везу са оплођавањем , размножавање, које је било свуда око њих: код биљака, животиња, они су овај аспект склада са природним средином у којој су живели изражавали у веома правилним поклапањима основе речи са њеним значењем, јер су исте основе доследно примењивали и за себе и за биљке, и од овог преклапања су анстале и одговарајуће сексуалне метафоре: као што сам објаснио, име за женски полни орган није узето пошто се посматрао цвет, него из другог правца, из саме основе, која се ширили у цваст, али и у другим одговарајућим парвцима. Значајно је овде напоменути и склад основа и имена и са течним материјама, као што су мед, пекмез, сурутка,вино, пиво, ракија, медовача-сирупи за сокове итд. Отуда, постоји познати израз за женску менструацију, као ме-тса, што је изведено из исте асоцијације на течности, од мет, мед-ме-тс-а, те се иста основа узимала и за телесне сокове и течности (као што је ово). Односно, како се живот пчела пресликавао и имао изузетну метафору живота и биолошке репродукције, отуда су се и људски органи репродукције доводиле у вези са зделом, медом, па тако и одговарајуће телесне течности. Отуда „по греху син“, јесте „примерак живе врсте или дете који је настао из семена у женском полном органу и који је одатле изашао“. Отуда се жагор деце, бука и вика деце често назива у синтагми „дечја граја“ (где је граја од гр-а-а, грах или гра-што није само грашак као поврће, него је то била и метафора мушког семена), где са јасно види веза између дете и грах-семе. Из јет-рва, сазнајемо такође о познатој основи, која је настала на основу искуства женске невиности, када при њеном губитку долази до крв-арења из женског полног органа. Отуда, полни чин или акт сношаја (одавде је јасно снаја-сноја-снаша-сноша-сношај: син или ћерка је оно што је настало као плод полног односа, сношаја-одавде коке носе јаја), везао се крварење приликом губитка невиности. Наравно, раније је жена губила невиност када је улазила у брак. Из ових односа уопште је настао израз који се тиче, изражава сам полни однос: идем у курварлук (израз је употребљавао и гаврило Стефановић Венцловић у једној од песама), значило је идем у полни однос, а то је акт и чин повезан са крварењем, отуда се крв преметнуло у к.у-рв, односно ова именица је била синоним за полни однос. Касније је можда добила негативно етичко значење, јер се превасходно почела да односи на девојке које су невиност губиле пре брака, што је била тема и многих романа. Отуда, оне коју су пре брака „изгубиле крв“, односно имале полни однос, нису биле исто пожељене и назване су одговарајућим именом. Име се проширило потом на

неверство уопште (јер се и акт пре брака често у браку доживљавао као претходно неверство, што ни данас није непознаница).Из овог израза развио се и низ других имена за органе, на пример, који учествују у полном односу „губитка крви“, те је одавде настао и познати израз за мушки полни орган, који свој израз има и у односима орођавања, као што су наведени шурак и шурњаја (то су женини брат и жена, који зато такође имају имена са метафором размножавања, наставка врсте). Наравно, из овог израза или основе к-у-р, настали су и одговарајући глаголи, као кар-а-ти, односно глаголске именице, као што је ка-ра-ње. Можда зато што је повезано са виком, викањем током чина, одавде је настало и карати у значењу грдити, љутити се, викати на неког. Одавде и познати израз за картање или карту... управо што је и карта настало од исте основе кур, кар, кир, кер (веруј, веруј керу, не веруј швалеру!), чак и кр, одакле је кр-а-м у значењу „кашљем“! Одавде је и крмача и кер као пас, те не чуди што се ови изрази у народу употребљавају да означе и женске особе, односно њихове особине! Због јединства природе, природног и животињског размножавања са људским животом, због преклапања имена итд. и имамо ове конотације за мушкарце или жене, момке и девојке: крава-настало од исте основе, крмача, овца, во, бик (као метафоре оплођавања, расплођавања, као што је расплодни бик!), крава итд. И данас се кравама дају најлепша женскам имена! Од исте основе имамо и све-кар, све-крва, где је ова основа била метафора, као што сам навео, за само искуство сексуалног односа, односно за размножавање, наставак лозе или врсте, што се показало код орођавања. Опет, имало је неки корен и у традицији или народној пракси, коју је описао и Бора Станковић у роману „Коштана“ (особа женског пола, у слободнијем преводу, јер име указује на –кост, односно на особу за одговарајућим полним органом-односно женску особу, што се касније пренело и у женска имена), где је са новом снахом у кући однос прво имао младожењин отац или свекар. Међутим, откуд „Месец кара звезду Даницу?“ Даница се назвала звезда која има неке везе са даном, дан, можда звезда зорњача, али можда је то народни назив и за Сунце: наиме, народна лирска песма која говори како је постало женско име Даница, наводи да се девојка шетала, односно такмичила са Сунцем у лепоти и-победила. Отуда, могуће је да је Даница име за звезду водњиву по дану, а то је Даница-дневна звезда, односно Сунце! Месец, опет, има везе са порекло и основом управо речи Срб, Србаљ, Срби, а која такође има везе са ковачким занатом, са кујунџијама (отуд Мујо кује коња по Мјесецу-открива ову везу-као и назив срп-ски у срп, што је средство рада за кошење жита, а које је могло име да добије по облику Месеца-срп, млади месец-одавде могућа веза између срп-србин-месец-ковачки занат, ковање, ковати, кује. Сличност иде и из саб-ла, сабља која се кује, јер је то и основа срб за срб-ли, србли или Србљи-Срби. У индијској религији имамо, пак, божанство Митру или Митрос, у значењу управо Сунце, сунчево божанство, божанство сунца, светлости. Одавде имамо везу: „Сине Митре! Као узвик одушевљења; „Димитријо, сине Митре! У народној песми; „учи ме, мајко, карај ме!, такође у народној песми и, најзад, „Месец кара звезду Даницу“, која је Митра или Сунце (овде је извршена конверзија), а ова грдња је метафора чињенице да је дете родила мајка, односно шира метафора је да су Срби деца Сунца, деца Митра, да верују у бога светлости, да су настали од овог божанства („Сунца син! је популарна песма, као и „Месечева кћи“ је такође израз), те отуда ова метафора настанка живота у облику грдње указује да је Сунце српска мајка, јер је Месец-Србин! Наравно, како су Словени живели у складу са природом, они су живели у складу и са небом, са универзумом, те су и појаве

које су уочавали на ноћном небу такође именовали својим основама, речима којсе су се из исте основе гранале у различитим и многобројним правцима, те тако и према небу, астрономским и небеским телима, појавама. Одавде се развила и астрологија, јер се основа за имена биљака и животиња употребљавала да се њоме именују и звезде и планете, сазвежђа која су могли да уоче! Отуда рибе, ован, бик, лав, шкорпија, девица, вага итд, јер не само животиње, него и техничка средства, као што сам поменуо. Отуда веза између астрологије и медицине, лечења: наиме, српски средњовековни манастири на Косову и Метохији развијали су и вештину лечења, тако што су поједине астролошке знаке везивали за одређену реку или област, а све ово, опет, као део лечења одређене болести (што сам имао прилике да читам у копији једног оваквог оригиналног списа, на староспрском, српскословенском језику). Сада је јасно да је то било у складу са праксом и традицијом Словена, како сам овде написао, у којој је све било, преко имена, односа и особина, повезано једно са другим: човек са природом, техником, небом, универзумом. Отуда назив и „Кумова слама“ за галаксију Млечни пут. „Кум“ је био „комшија“ на основу орођавања, односно означавао је особу блиска као што је комшија-јер јен ово настало из исте основе: кум, кам, ким, кем, ком-ст-а-комша, ком-ст-и-ка (комшика) итд. Зато су давали и женска имена звездама, као што је Даница. Итд.

Приликом имена на –чест, пропустио сам једа+но занимљиво име за поврће од ове основе, а то је чешњак или лук! Чест-ак, чест-аак, где ст прелази у ш, чешњак. Пошто је ово од –пест, а ово пак је дало женски полни орган, отуда је настало и чедност у значењу сексуалне невиности (одавде и чедо, нешто невино и драго, односно чед-е, тед-е, основа је за дете!“. Отуда и везивање невиности за –чест, односно част, те имамо да ли је нека...“изгубила част“, односно била у сексуалном односу, као и „часне сестре“ за калуђерке, као израз за одсуство ових односа у монашком животу (ћивот-одавде и ћивот, али ди-вит). Као и израз „обешчастио је“. Ова основа има везе и са –лук и у спољњем изгледу-чешњак је оно што иде у земљу, односно оно што се забада, што има рупу у земљи, те сличан односн имамо и у полном односу (могућа веза). Оно шти иде у земљу, поврће, зато се назвало чешњак. Имамо и једну шире хумористичку конотацију, која опет не мора да буде да је далеко од истине, с обзиром на преклапање имена и конотација од хране ка сексу. Наиме, чесница или леб је и колач, са извесним конотацијама. Основа луб, за љубав, љубити, љубљење, али и леп-убав, је опет у вези са актом размножавања, конкретно са семеном. Јер, имамо је и код луб-еница, односно основа је –лубе, -либе, лебе, лабе, лрб-е итд. Одавде сличност са другим језицима, на пример немачким, где управо имамо именице „их либе“, као „волим некога“. Отуда, ова основа је упучћена на значење семе, као метафору размножавања, јер је лубеница воће карактеристично по уочљивоми бројном семењу. Отуда, сексуални однос је насзван по овом основу, јер подразумева наставак врсте помоћу семена. Он садржи и пољубац, љубити, љубити се, као и значење волети-„љубити неког“ (или у руском љубља)...али и конкретбо значење сексуалног односа има у српском језику и наордној традицији: отуда израз „обљубио је“ у значењу сексуалног односа без пристанка, односно и прељуба, као превара, а која подразумева сексуални однос и чин. Наравно и јасан израз „водити љубав“, или „љубависати-се“ итд. за сексуални чин, указује да је основа у -лубе.И у српском језику, имамо скоро директну ветз између семена и зуба: наиме зуб је од ове исте основе –уб, односно лубе, где променом имамо и оубе, с-убе, ст-убе,

односно з-убе, зуб, где се ова веза са лубе као семеном, односно органима полне репродукације задржава. Наиме, постоји античка легенда да је краљ Кадмо посејао змајеве зубе из којих су никли наоружани ратници-односно слова, писма. Дакле, зуби су доведени у везу са сејање, са семеном из кога ничу ратници-слова. Сличан развој, као што сам објаснио, имали смо код Словена, где се иста основа гранала и према телесним органима, односно деловима скелета, према костима, а зуби су такође кости, односно даље према говору, разговору, речима, словима, писму-комуникацији. Тако и код Словена имамо ову везу у зуб и луб, као основом са значењем семена. Опет, ово се лако доводило у везу са говором, јер је умеће говора зависило и од зуба, односно производња гласова (која је била доста позната Светићу, али и Даничићу-односно фонологија) се одвијала преко зуба, те имамо и одговарајуће гласове. Одавде је и суба-односно субота, име за дан. Поводом ранијег примера: черта, као синоним за писмо, задржало се и именицам као што је нацрт, или цртање (црта), такође и у делу „Начертаније“.

Дакле, зова ће пре бити значење које сам предложио, а не и оно које Чајкановић предлаже. Наиме, овај цитат јасно на то указује, а то је врста доказа слична као доказ да је –чест у значењу истећи, истицања, на основу пасуса из народне песме, где је ово право значење садражано у удаљенијим местима у песми. Отуда, и ово место и објашњење код Чајкановића је на сличном месту, те отуда показује исправност и тачност наведеног значења. Шта више, одавде је изведено и зуб, односно зоб, где се види да је зоб или зуб било име и за људску кост, али и за семе житарице коју једу коњи-зоб! Веза између зуба и семена тако је олигледна, Чајкановић наводи и следеће веровање за зову, које потврђује ову везу: „(зову) 3. не ваља ложити на ватру, »јер ће те болети зуби« (БВ, 11, 1896, 292, Горња крајина).“ Овиме народ хоће да покаже, у ствари, да је зова исто што и зуб, односно да је иста основа и за реч зуб и зова, зато их повезује у веровању. Међутим, зоба (одавде конверзијом имамо гозба, где се једе, односно где се употребљавају зуби!) или зова н ије само зуб, већ је и уво, као што сам навео. Могуће је да Словени исту основу ширили на више органа, кости или чула! Нос је од сан, односно син...око је можда и ово-одатле соч-иво, сошиво, или соч-ово...итд. Горко, слано- од г-о-р-о-ко , слано о слан, односно о сн итд...

22-23.9.2012. године

Не треба да чуди сличност старосрпског језика са романским језицима (латинским) и енглеским језиком и из овог разлога: наиме, познато је да су Стари Римљани баштинили још једну културу осим старогрчке, а то је била култура коју су развили народ Етрурци. Они су такође били на Апенинском полуострву, пре Римљана и упоредо делом са њима, али су, према документима, сами себе називали Расенима или Рашанима. Иако постоји читава грана која се назива етрурстика, односно етрурскологија, било је разлитих теорија одакле је овај народ дошао у Италију. Између осталих, да су дошли са ових простора остаје као једна могућа теорија, чак и да су били најстарији Срби, због раса, Рашке, што јасно указује на основу –раст (одавде и име Растко, односно Рашко), биљка је о-ра-ст, при чему је ово –ст прелазило и у х, те одатле орах, и ора-аа као изговор орај; као и не-раст за вепар, домаћа животиња; односно раж за

житарицу (овас, јечам, раж, пшеница); име насељеног места је управо Рас или Рашка, река је Раст-ина, име Растко, које је носио и Свети Сава, а народ би се стога мога д назива Раст-ани, Рашани, расени, како су Етрурци заиста и писали за себе. Одавде је и раст-ле, односно рашље (дрво са два крака), вероватно и место Раља, а од овог дрвета са два крака имамо и раље-као чељусти. Отуда, латински језик је вероватно баштинио многе речи и особине овог језика, јер је било реч о високо развијеној цивилизацији. Отузда сличност старсрпског са италијанским, односно са немачким, француским, али и енглеским језиком. Сличност са потоњим је, међутим, могла да настане и у кулутрном додиру два народа, јер је познато да су енглески рудари Саси радили у рудницима Старе Србије и да су овде имали своје колоније.

Но, ако је мој закључак био пренатегнут, наиме да је Даница било словенско име за само Сунце (чиме сам желео да нагласим неку везу или однос, без намере да ово одредим као крајње и коначно стање), он, дакле, није био далеко од суштине односа, односно од значаја и вредности који су Словени придавали овој звезди (при том не знам на коју се звезду односи на небеу). Веза између Сунца и звезде Данице, као и Месеца, потврђује се у овом цитату из књиге Спасоја Васиљева „Словенска митологија“:

„Многобројни споменици наводе нам Сунце и ватру као синове бога Сварога, а јужни Словени сматрају Месец као трећег брата Сунца и ватре, а звезду Даницу као једину њихову сестрицу. И тако је, на пример, у народној песми „Сунце и Месец просе ђевојку“, по којој се девојка удаје за Месец зато што он има својте доста, и што ће имати „Даницу за заовицу“. А у песми „Сунчева сестра и Паша тиранин“, вели се: „Да он узме Сунчеву сестрицу-Месечеву првобратучеду-Даничину богом посестриму.“ И песма „Сунчева сестра и цар“, вели:“Ја сам Сунцу рођена сестрица-а Месецу првобратучеда.“ (ст. 15).

Професор Радивоје Пешић у „Велесовој књизи“, чијим се преводом бавио, наводи словенске богове, те и:

„SURIJA ili HOROS - dva imena za Boga Sunca. Sunce, kao životodavni izvor veoma je poštovano. Horos je takođe Bog Sunca u starom Egiptu, a Surija u Indiji. Neka slovenska plemena smatraju sebe Sinovima Sunca - "Sure ili Surenži koji žive na obalama Plavog (sinjeg) mora". (Велесова књига, увод, професор Радивоје Пешић).

Овде је поклапање са мојим самосталним закључком да су се Стари Словени сматрали и децом, односно синовима Сунца.

Међутим, као што сам навео, и у лирским народним песмама имамо мотив звезде Данице и Сунца. Овде се, пак, сазнаје да је Сунце узело лепу девојку Даницу, не за сестру, него за љубовцу, „верну љубу“ или жену. Такође, звезда Даница се наводи и као жена Месеца. Такође и у још једној се као просци сестре од два брата јављају Сунце, Месец и муња, а браћа удају сестру за муњу. Дакле, мотив удаје девојке за Сунце и Месец је овде наглашен.:

„Dјевојка је Сунцу говорила:

“Јарко Сунце љепша сам од тебе!Ако ли се томе не вјерујеш,Ти изиђи на то равно небо,Ја ћу изић’ за гору на воду.“ —Када јутро ведро освануло,Излазило на небо Сунашце,А дјевојка за гору на воду.Угледа је лијепо Сунашце,Угледа је кроз јелово грање —Кол’ко се је ашик учинило,Трипут је се Сунце заиграло,Па одвуче лијепу дјевојку,Да је узме себи за љубовцу —Од ње поста звијезда даница.“

„Fалила се звијезда даница:

“Оженићу сјајнога мјесеца,Испросићу муњу од облака,Окумићу Бога јединога,Дјеверићу и Петра и Павла,Старог свата светога Јована,Војеводу светога Николу,Кочијаша светога Илију.“Што се фали звијезда даница.Што се фали, то јој и Бог дао:Оженила сјајнога мјесеца,Окумила Бога јединога,Одјевери и Петра, и Павла,Старог свата светога Јована,Војеводу светога Николу,Кочијаша светога Илију.Стаде муња даре дијелити:Даде Богу небесне висине,Светом Петру Петровске врућине,А Јовану леда и снијега,А Николи на води слободу,

А Илији муње и стријеле.“

„Tри су цвета у гори цветала,

До два сјајна, трећи потавнио.Што цветаше до два сјајна цвета,Оно јесу два брата рођена;Што међ’ њима трећи потавнио,Оно јесте сеја међ’ браћама,Потавнила од млоги сватова —Проси Месец за свог месечића,Проси Сунце за свог сунчевића,Проси Муња за се из облака.Мислила су два брата рођенаЗа кога би сестрицу удали. —Ако ће је дати за Месеца,Он се мења за годину данаПуно право до дванаест пута,Дванајст пута сестра удовица;Ако ће је удати за Сунце,И Сунце је нагло и жестоко,Припалиће сеји нашој лице —Даћемо је Муњи из облака,Кад загрми, далеко се чује,А кад пукне, свак (се) боји за се.“

Старосрпске речи-још неке претпоставке у вези са значењима

Наводи се да српска реч вампир интернационална и прихваћена у осталим језицима. Веровања о вампирима јесу веорвања која говоре да покојници ноћу преузимају облик вампира, нападају људе и сишу им крв, хране се људском крвљу. Овде би основа била –вамп, односно –вемп, вумп, врмп, вомп, као и –вимп. У овој последњој основи имамо једну изведеницу која указује и на разлог назива вампир. Наиме, то је реч „виме“, од вимп-ст-е, за крављу или овчју сису-која се музе и добија се млеко. Такође, коју младунци сисају. Отуда, вампир указује на сисање, што је тачно када се узме обзир суштина веровања, те је отуда овакво митолошко биће названо према основи која значи или упућује на сисати, сисање.

Буџет је реч која се данас употребљава, а означава новчана средства која некој заједници или породици стоје на располагању. Основа је иста као и за реч буђелар, која означава новчаник, односно располагање новцем. Основа би била –буд, бад, бед, бид, бод, брд, са изменама у ш, с, ц, ч, ћ, ђ, ж, џ. Основа је везана за новац, за располагање новцем. Отуда израз „буд-зашто“, који се користи у значењу за-бад-ава, џабе, по цени која не одговара вредности. Наравно, и израз бадава-џаба или забадава је , како видимо, од исте значењске основе, тачније од

облика –бад. Конверзијом, односно инверзијом гласова од бад-баџ, је настало џаб, односно џаба, џабаре, као и багателно, у значењу веома јефтино или бесплатно. Опет, имамо и реч буђ, за плесан која се хвата на хлебу, те се опет потврђује да се иста основа користиле за разне области искуства. Отуда толико неспоразума у етимологији код разних писаца, који не успевајау да установе, да се сложе око порекла неке речи кад изучавају неку појаву или појам. Наиме, они углавном узимају само једно од бројних значења једне речи, односно од облика исте основе. Како смо видели, Словени, потом и Срби, употребљавају исту основу за различите, а опет повезане области искуства, те се иста реч може наћи у више различитих значења, али која опет упућују једно на друго, односно на исту значењску основу (у богатству облика које доноси претварање у звучне и безвучне сугласнике итд: п, к, т, ћ, ш, с, ч, б, ж, з, џ, уз и ђ и ц, као и остале д итд.). Наравно, много тога је изведено ис непосредног доживљаја природе, биљака, гајења житарица неопходних за исхрану, обнове живота итд. Тако и Сварог, о чијем значењу расправља и Спасоје Васиљев, врховни старословенски бог, највероватније да коре има у основи вар, свар, а која има основно значење у зрнастим житарицама и њиховој припреми за јело: вариво-познато је да су Стари Словени за јело користили мешавину житарица са млеком (данас би рекли цереалије), различита варива. Одавде се ова основа проширила и за порцес обраде хране, варење, а инверзијо овде имамо и врење, као процес који указује на природно „кување“ приликом добијања материјала за ракију, вино или пиво. Једно од божанстава, како нам казује „Велесова књига“ је и Квасура, која је Словене научило како се справља суру-напитак, односно медовина-те је одавде прозашло квас, хвас, кбасац, како сам писао. Стога, око ове основе –вар, вер, вир, вур, вр, вор, са префиксима као с-вар или х-вар, или т-вар, осносно ст-вар- одавде је настало твар или ствар, као и ст-вор и т-вор, тврт-ка и Твртко, као име босанског краља, односно као данашња фабрика ствари, или твари, односно и тврд, као и сврдло итд. Опет, „тврд на речима“ указује на грањање основе, као што сам написао, и у смеру глагола и именица везаних за свакодневни говор и комуникацију. Онда, вар-аа-ча, односно варјача-која јасно указује да је основа везана за кување или кухање, те је предмет који се користи за ове сврхе назван пом истојн значењској или асоцијативној основи, као и вур-уна, односно фуруна, пећ на којој се кувало или у којој се пекло: овде јасна повезаност са значењем које наводи Васиљев и староегипатском легендом о Феосту-Сварогу, који је тако добио име када је искорењивао неверство, те је неверне жене бацао у варуну-односно у фуруну-пећ, те се мисли да од ове речи потиче и С-вар-ог, због асоцијација и на светлост и ватру. Међутим, он може да потиче и од варјаче, односно, на овом примеру се види да не треба узимати поједино значење исте у основе, него саму основу-у овом случају вар, као ознаку за кување, односно зрнасте житарице, које су се потом кувале на вуруни, мешале варјачом и користиле за јело. Име за бога је вероватно од тога да се извор хране везивао за бога, да је дар од бога, коме се на овај начин изражавала захвалност: ко нам даје житарице, храну, назван је по основи за њихов назив. Одавде и стварање, творба, а како се у спремању хране и напитака, или при топљењу масти ослобађао и непријатан мирис, то је и животоња која га природно ослобађа, названа по истој асоцијативној основи-твор. Или створ или створење итд. све оно што је везано за основе опстанка, настанка и живота. Отуда израз и врити, ври (вода, кључање воде, млека), које опет доказује асоцијацију на спремање хране, пића, житарица-кувати, спремати вариво. Вероватно и ова основа има грањање ка деловима тела, чулима, костима, органима, одећи,

кретању, родбинским односима, насељеним местима, биљкама, животињама, личним именима. Тако имамо врело, од основе вр, као из-вор, из-вор-иште воде или реке (ово је део гране значења ка реци, водном току, течењу-отекло, натечено је одавде-а у вези са даље са комуникацијом), реку Врлу на југу Србије (опет јасна грана исте основе вр ка рекама), могуће и врула, асоцијација на цев (као писак, пиштољ, као што сам писао) као фрула, односно и зрула-зурла, која је такође служила и можда и за комуникацију, осим као музички инструмент. Наравно, у ове гране свакако да спадају и музички инструменти, односно све оно што је део народне културе и фолклора. Одавде је и ла-вор, посуда у коју се сипа вода, те је добило основу која асоцира на ток воде, на изворишта, врела-слично изгледа и када се вуда кува па проври, те је одавде успостављена асоцијација и употреба исте значењске основе. Значењска грана ка биљкама исте ове основе: врес, односно и врзина, као што писао, назив је за канале, јендеке обрасле растињем: врзине, односно вресом-растињем, биљкама: вресиште. Одавде имамо и ври-сак, за узвик, можда у вези са звуком од вруле-фруле или неке друге асоцијације. Као и вр-ст-ак, однсоно вр-ш-ак, односно врх и вршка (виљушке на пример), као и врхње-у значењу кајмак. Код врњња јасна је веза и асоцијација са кључањем млека, врењем млека, када се формира и кајмак на повришини, који се скида и скупља и сакупља-одавде је могуће и скоруп за кајмак, како говори народ на Косову и Метохији: оно што се купи (израз „покупити кајмак“), са површине кипућег млека назвало се скоруп. Врх је можда на социјацију о највишој тачки неког процеса, као што је врење или кључање млека, те се после ово значење проширило. Наравно, народ за говор употребљава основу од „речних“ речи, управо од река-да рекне, у овом облику (са основом коју сам описао). Казати је вероватно од основе која упућује на уста, на део тела који омогућава говор, изговор. На ово значење упућује реч кез, за осмех, што није случајно нити жаргон, већ се односи на део тела који производи смех, а то су уста! Како се њима и говори, то је и глагол говорења добио назив по овој основи која означава уста-казати. Отуда кажа, у значењу „прича“, јесте оно што се приповеда устима: „он ће те из уста казати“, израз са јасном асоцијацијом да основа кез, каз, киз, коз, каз, крз, између осталог упућује на уста. Одавде и про-казати итд. Име места од основе вр, могло би да буде Вр-н-а-чка Бања, као и Вар-на у Бугарској, са могућим значењем места Сварога. Влтава, река Беджиха Сметане у словенској Чешкој )од основе –чест, у значењу Часна Земља, или Земља истека-као земље излазећег и залазећег сунца-или и других значења из наваденох спектара значења исте основе)-од замене р са л, н. Каз-ан, упућује на посуду у којој се спрема јело, а које ће се јести устима (снага на уста улази, као храна), отуда каз-ан. Игро-каз, за позорижни комад, опет упућује на изведбу уз помоћ говора, али је ново секундарна изведеност, од казати не од уста. Одавде имамо грану значења ка кожи, кожа. Наиме, имамо коза, за дивљу или домаћу животињу, од које се сигурно узимала кожа, и служила за израду тадашњих кожних јакни, односно кожуха. Из исте основе имамо и крз-но, као кожа појединх животиња, као на пример лисице, која се могла такође користити за израду одеће. Тако, животиња која даје и кожу, крзно од које се прави кожух, названа је по истој значењској основи коз, односно коз-а. Јер управо јареће коже или кожуци су се носили у старогрчким трагедијама (јарац-трагос), те се вероватно и код словена употребљавала за обредне церемоније такође кожа од јарца или козе, као и у свакодневном животу, те је ова основа коз, за кожу, приписана овој животињи. Од основа -вар имамо и вареника, а то је управо кувано млеко. Од родбинских, однсоно од односа

обнове и орођавања, највероватније одавде имамо вереник и вереница, као и веровати, вјеровати, као и вероватно. Мада ово може бити и да је од друге основе. И-вер такође. Врен или хрен, односно рен указује на поврће. Вериге, за технику. Место где се гаји или налази растиње, тако је постало врт-башта. Дрво са карактеристичним растом, названо је вр-ба. Тако су основе у вези са именом Срби, сор, сер, сар, сир, ср, сур. Сурија је био старословенски бог светлости, који је као такав постајао и у Индији. У „велесовој књизи“ се наводи да је Сурија дао Словенима рецепт за суру-напитак који се по њему и назвао. Тако, сур-би би био народ чији је бог Сурија, односно Суријин народ-сурби, сурбли, сурбљи или Срби-Србљи. Остали називи су од исте основе: Серби или Сораби. Они су и Шер-би, односно Шерпи-одавде имамо народ Шерпаси. Шерпа, опет је назив ос исте основе сур. Ст-ер-па, шерпа је посуда где се чува сурија, односно суру-напитак или сурут-ка, те је добила назив по истој основи за течност, у значењу течности. Отуда и шура и наведено, везано за течност. Међути, ми сада видимо да је иста основа са неком основном животном намирницом или течностима, била основа и за имена богова-који су такође проистекле из непосредног доживљаја живота и природе: у вези са гајењем биљака и животиња неопходних за живот и опстанак. Стога, ови називи су садржани и у родбинским односима, али како истовремено означавају и богове, то могу да упућују и на значење богова, те одавде изрази „по богу брат“, „по богу отац“ за родбинске и орођавајуће односе. Овде имамо шура, шурак, како сам писао. Овде имамо везу и са глаголом ошурити, а што се односи на кидање кожу прасету приликом припрема за печење, када се прасе убаци у корито са врелом, кључалом водом, од чега кожа смекша те ју је могуће скинути обичним жилетом: што се зове шурење. Прасе постоји неко време напољу у кориту, на отвореном. Реч је о традицији справљања суру-напитка, када се мед стављао у воду и потом остављао да се „осури“ на сунцу, да се створи медовина. И овде се користи врућа вода, код шурења прасета, те је и ова радња добила име по сличном процесу прављења медовине, или и сира. Наиме, и код сира, млеко се кисели, меша са водом од чега се цеђењем издвајају грумуљице сира, а течност која се тада добија назива се управо сурутка и служи за пиће, испија се наискап, „на ште срца“, јер се сматра да је веома здрава. Назив је сигурно од Сурије и суру-напитка, односно медовине. Као, наравно и сир-упи, као сирупи од воћа за сокове, име, реч је од исте основе сур, односно од прављења медовине. Уопштено, дакле, односи се на сва пића која су се добијала прерадом воћа, мешањем са водом, односно и на намирнице које су се тако добијале. Управо на основу истог процеса: да се материја помеша са водом, да буде на сунцу одређен број дана итд,. и стегнуто млеко назвало се сир, због исте технологије израде, како сам навео. Као и сирупи од воћа, односно бројни воћни сокови које је народ припремао од плодова воћа, те су због исте технологије припреме добили име по истој основи, вероватно у значењу течност или вода, или пак сунце-кад се некао мешавина течности изложи неко време сунцу, онда се осури. Одавде имамо и соц, као талог на шољици од кафе, односно одавде је и сок, од сличне, али ипак друге основе. Могуће да је одавде инверзијом и сор-уп, односно скоруп, за кајмак. Расол је слична течност која се издаваја у технологији кисељења купуса: овде имамо појаву да две различите основе могу означавати исто, могући у неколико равни или грана значења, као што сам наговестио. Тако, расол или расо је исто што и сурутка, ради се такође о течности која се издаваја у технологији врења (као и ра-кије: на пример, ораховача се добија излагањем на сунцу, отвореном, јабуковача, крушковача,

шљивовача, вишњевача итд. вино, пиво) што значи да су претходној основи сличне основе рас, рес, рис, рос, рус, рс (осим што су њихове очигледне инверзије). Тако, Рас-ени или Рашани били би исто што и Сурби или Срби! Односно да су Рси или Рус-и исто што и Сур-би или Срби, односно да су Словени, што је, наравно и тачно! Али, овде је много важније да би ово могао да буде некакав етимолошки доказ да су Рашани или Расени, како су Етрурци себе називали, управо једно од словенских народа; Етрурци су били Словени на Апенинском полустрву, који су се тамо одселили, што би било велико откриће! У „Велесовој књизи“ се наводи да их Словенима назваше зато што су се молили боговима и хвалили богове. Отуда, основа слово је у значењу нечега што је изречено, односно неке хвале која је изречена, било као хвалоспев или молитва боговима. Отуда се ова основа употребила за име и графичког знака за говорни глас.слово. Имамо и „слово о језику“, да „кажем и ја неко слово“, одакле се види да је „слово“ изражавало значење беседе, говора, говорног гласа или речи. Тако, народ који је „словио“, говорио богу, обраћао се боговима, славио и хвалио речима богове, назвао се Словенима, или Слованима, Славенима, Славинима. Словени су заиста користили дрво за писање, односно дашчице од разног дрвећа, као што су биле дашчице брезе на којима је записана „Велесова књига“. На овај траг нас упућује реч „буквица“, у изразу „очитати буквицу“, у смислу некоме „очитати лекцију“ из лепог понашања итд-укорити неког. Овде је јасно да су Словени, осим на даскама од брезе, писали и на даскама од буковог дрвета, од букве, те је од ове традиције остало да се „буквица очита“, јер се у старини писало на буковим дашчицама које су се, потом и читале! Одавде и назив за основни ђачки уџбеник српског језика, где се налазе слова, „буквар“, а писмо овог језика се назвало „азбука“! Наравно, Словени су своја слова називали делом управо према материјалу, дрвету на којем су писали. Тако, азбука није изведена из имена гласова а и б, аз и буки, односно вероватно јесте, али је су пре тога слова добила име по дрвету на којима су се исписивала. Аз, на пример јесте и основа ас, односно а-ст, где је ово ст прешло у з. А од ове основе је а-ст-ал, астал за сто (односно сто се добило инверзијом), што упучује на дрво, јер су се столови у старо време израђивали од дрвета. Укорити је „питати буквицу“, а опет указује на кору дрвета, која се можда користила за дашчице или писање. Најзда, одавде и назив „буквално значење“, у смислу дословног значења неке речи, а који упућује и на слово буки, али и на букву дрво, које се користило да се направе дашчице за писање. Отуда и „букво једна“, опет везано за нечију неспособност да схвати значење нечега-што је израз везе између дрвета букве и говора, усменог и писаног, односно комуникације. „Вједи“, име слова, али имамо и ведро, као корито или канта, а познато је да је народ корита израђивао од дрвета. Отуда и назив овог слова указује на дрво, односно може да укаже. „Добро“ је име за слово, али не значи добро-у реду, него је од исте основе као и –дуб, а ово уопштено значи дрво-одавде дуборез, али и дубиоза: повезано економија, новац и комуникација-назив се користи да се именује лоше стање у економији или новчаним трансакцијама, али и нечија наводна памет, где је дубиоза у значењу нечег немогућег, или глупости. Опет, и у овом изразу је веза између дрвета и говора очигледна. Такође, познато је да су Словени палили дубове на пољанама, односно стабла дрвећа, која су и деб-ла: основе су дуб, даб, деб, диб, дрб, доб. Отуда, „добро“ је исто што и дуб-ро, односно инверзијама и заменом добијамо јасно значење „дрво“!Дур-бо, др-бо, дер-во, др-во. Доб-ост или доб-ош је инструмент који се прави од дрвета. Од –деб, настало је дебло, као назив стабла дрвета. Говоримо о

језику, али и о језичком стаблу-што је вероватно од употребе дрвета за писање, штампање (на пример, ксилографија, али и дуборез су врста штампе; такође, чак и глинене плочице које су се употребљавале у Месопотамији (Вавилон и Сумер) биле су врста ниске или високе штампе-биле су нека врста штампања, као што сам наговештавао, а што потврђује данашња наука-која их описује као врсту штампе). Глагољити је, према исторји, значило говорити, те јен одавде настало име за писмо глагољица, као и име за врсту речи глагол. Основе бук, бак, бек, бик, бок, брк, све упућују такође на говор. Одавде је бекнути („не зна ни да бекне“!), вероватно и „бок“ у значењу поздрава „здраво“, као и бук-а, гласност, гласан, бучан говор, бучати, итд. Здрав као дрен, одавде опет здраво-као и бок је у вези са асоцијацијам на дрво. Шта више, основа за дрен и здрав је вероватно иста. Бркање појмова-опет се основа брк доводи у везу са говором и комуникацијом. Боћање, позната игра, више је у вези са окупљањем ради збора и разговора, а мање у вези са особинама саме игре. Имамо и израз „бр-боћ-боћ“, односно бр-бљање, који указује на говор, причање без наводног повезаног смисла, причање глупости. Бук је и енглеска реч за књигу.

23-24.9.2012. године

Ћурка је такође занимљива реч. Основа је овде –тур, где се т премеће у ћ. Мишљења сам да је ово –тур, пак, исто што и –сур, или бар слично. Наиме, од ове основе имамо тур-стију, односно тур-шију. А то је још једно справљање, поврћа, у истој технологији као и остале „суре“ (овде је блиско и сут-лија, сурут-лија или сут-лијаш: пиринач у млеку, као посластица-опет указује да је сура, али и тура, збирна основа и име за разна справљања намирница, сокова, кисљељења, врења, пића и напитака, цереалија (житарице у млеку, као сутлијаш), за исту технологију стављања, мешања млека, меда, са житарицама, мешање меда и воде, ракије, сокови...али и туршије (и овде имамо врење, па се додају конзерванси и слично), као и киселог купуса, одакле имамо рас-ол, такође једну врсту „суре“. Нагласак у овој технологији (скоро пастеризације) је на стављању нечега (свежих намирница) у нешто (вода, млеко итд.), да бисе добио финални производ. Отуда, од основе –тур, имамо и глагол турити у значењу ставити (тури овде-стави овде). Одавде је и ћурка, а може да означава домаћу животињу за јело која се, може бити, ставља, тура у пећ да се пече, те је отуда названа ћурка. Међутим, не треба да се заборави да иста основа означава и део тела или кост скелета. Тако, овде имамо тур, за задњи део тела, за задњицу, као тр-т-ица, тртица, опет указује на истурени кошчати део тела, тура или задњице. Такође, тртица се често доводи у везу са делом пилета или ћурке, у спремању, те је назив ћурка можда настао из повезивања тртице, тура са овом пернатом живином. Чини се да је раније ћурка била бар равноправна са кокошима у погледу коришћења за исхрану, док се данас одржала као традиционално домаће јело највише у САД. Код нас је такође било ове традиције, наиме печене ћурке, која је избледела, када се славила Нова година. Даље имамо занимљив назив који упућује да је сур или тур збирно име за пића, тако и за алкохолна пића, за ракије: то је „тура пића“ (дај још једну туру). Од ове основе је и ћурак, као назив за капу (окренути ћурак наопако, везано за Краљевића Марка у народним пресмама). Тур је и назив за-главу! Односно и за кружни ток, кружење (отуда турнус, турнеја, обилажење, као око округле главе). Наиме, имамо познату реч „тин-тара“, за главу, а реч је о истим основама тур, тар, тир, тер, тор, тр. Тако, тинтара је глава, а то је од основе –тар. Зато,

можда и не чуди израз „не зна где му је д..., а где глава“, јер се иста основа користи и за главу и за задњицу. Ово може да буде очигледан пример особине коју сам навео, да иста основа може да означава и различите делове и тела и органе. Одавде имамо и назив за занат, занатлију „ћурчија“, као и лично име, Ђурчија (код кога је хајдука Вук служио као писар). Традиција, такође је настала од ове основе: тр-ад-иција-опет указује на нешто задње, нешто иза, што је прошло (хумористички: кицоши могу некој фрајли да добаце да има добру традицију!). Одавде имамо и јасну реч „трт“, што је име за испуштање гасова, а јасно је како је ова рдања добила име-по основи за задњицу –тур или –тр, одакле ти гасови уобичајено долазе. Глагол је „троњати“, или „утроњати“, и везује се данас за страх, али због израза „утроњао се у гаће“, јасно је на шта је изворно упућивао. Као и остали изрази тртити се итд. Код животиња, -сур или –тур је основа за-орла! Отуда имамо израз „сури орао“, као и име за Албанце скипе-тар, орлово перо, где се види да је –тар орао, перо је -скипе (оно чиме се пише, како сам објаснио, те је одавде од ове основе настало и скрибере-писати-проскрибован, скриб-та, односно скрипта за књигу, криптограми за тајне, кодиране поруке, као и скрибомани-они који превише пишу итд.). Одавде је, пак и јасно зашто је орао симбол и Срба и Албанаца. Код Срба основа –сур је и за Срби, као што сам писао, али и за орла (отуда бели двоглави орао на српском грбу), док код Албанаца имамо црног орла, од назива које су сами себи наденуло према скипе-тар, орлова пера. Одавде је и боја –сиво, -сив, о исте основе –сур, -сир, са преметњима у си-уо, сив, и зато имамо одржане изразе „сиви соко“, „сиви тићу“, јер се основа –сур може сматрати као општом за птице генерално. Одавде чак може да буде и џивџан, од сив-дан, преметањем се добило временом џив-џан за врапца. Донекле и сврака. Белоглави суп у ствари је белоглави сур, име за врсту орла-лешинара у нашим крајевима. Наиме, супа је такође једна од „сура“-јестивих течности која се добија мешањем тестенина са водом (можда и у вези са каснијим истим писање латиничног п и ћириличног р)-те је само извршена замена, али је основа у суштини иста. Одавде је и сурогат, мада се тешко уочава како је могло доћи до данашњег значења. Овде имамо сличну основу за птицу и коња! Наиме, имамо име за орла: кондор, где се за орла употребљава основа кон, која је и за коња. Тако, сурогат може да подсећа и на ђо-гат, где би ово –сур прешло комплетно у ђ-а што је им врсте коња. Имамо такође назив и „серпентина“, за изувијану, спиралну планинску стазу, такође од основе-сер-п (одакле и срб, Србин). У ствари, овде видимо како се наставак –тин-а везује за ове основе, јер га имамо и у тин-тара (сур и тур као исте основе), као и у серпентина. Како је серп такође и шерп, односно шерпа, као што сам писао, отуда и назив кан-тин-а, кантина, за просторију у којој се обедује (из лонаца, шерпи итд.). Ово су асоцијације, те не чуде асоцијативни изрази и за главу која се пореди за шерпама, лонцима (некда и због сличних ушију код главе и шерпи!), празан лонац итд. Ово опет упућује да се исте основе дотичу у значењима у неколико грана (све значи све, исто и истовремено!), мада у даљим асоцијацијама. Од основе сур имамо јесне изведенице –цура, -цурица за девојку, младу жену, уопште за особу женског пола. Тако ст-ура или цура је женски Сур-аб или срб, односно српкиња-жена у народу чији је бог Сурија, бог светлости и Сунца. То је сура или сурица, односно цура-цурица: девојка.Одавде имамо од сур или ср, и ср-це, за део тела, односно орган тела. Срча и ср-ицати. Опет се ово ср-це доводи у некој интуицији да је овај орган повезан са телесном течношћу, крвљу, те је отуда назван по основи за значења течности, а то је основа сур. Отуда израз попити нешто „нашта срца“ (одједном, без ичега

другог), због асоцијативне везе основа на сур са течностима уопште! Отуда и срча, као назив за комадиће стакла од разбијене флаше или чаше. Опет је асоцијација са течностима, јер се оне у флашама и чашама налазе, те када се разбије посуда са неком течношћу, добија се срча, што се јасно повезало са комадићима стакла. Опет, и ова основа се гранала према значењима и речима везаним за говор, разговорни говор и комуникацију. Тако имамо срицати, у значењу учити говорити, или изговарати слово по слово неке речи (енглески спеловати): „сриче слова“, тиче се учи да говори, потом се можда шири и на учење писања. По којој асоцијацији је могла да буде употребљена основа ср са значењем течности за говор? Можда име неке везе са инсектом који производи гласне особите звуке: зрикавац, од сри-кавац. Или је име настало касније, али се јасно довелу у везу са ср, које у срицати као говорити такође значи испуштање гласова (које се при говору јавља), као код зрикавца. Можда има везу са течностима у чину да се често дешавало да неко у говору, разговору излучи превише пљувачке и њоме попрска саговорника! Одавде су, онда, могли да остану изрази „опљувао га у новинама“, „попљувао га“ или „пљунуо га“-у смислу изрећи шта лоше о некоме или написати. Тако је и сам изговор слова, односно говорење добило назив по општој основи сур или ср за течности генерално, а тако и за пљувачку (каже се и „пљувачина“ за изречене неиситне, клевете итд.), у непосредном, натуралном-природном искуству живота и културе, како је то било код Старих Словена. Срдити се, као љутити се, опет је можда од сите основе, јер се везује за љутњу која се испољава говором. Као што сам навео, сур и тур су исте или сличне основе, које дају и слична значења. Тако, навео сам да од основа на тур имамо и троњати, утроњати се, у познатом значењу. Од основе на сур, пак, имамо познати глагол за исто значење „ср-ати“, одакле и „сраћка“ и друге познате изведенице. Како је иста основа коришћења и за речи за говор и комуникацију, како сам показао, отуда је остала асоцијативна веза у оправдано насталим изразима као што су „немој да сереш“, „и, сереш“, „једеш г...!“, у значењима за нечији говор или изјаве, за нечије причање, или за нечије причање глупости, бесмислица. Такође, како се основа сур користи да означи и разне врста јела, као и за ослобађање несварене хране и комуникације, одавде је настао израз „ једеш г...!“, када наводно не поверујемо у нечије причање, када смо изненађени оним што смо чули и осталим наведеним значењима.

За реч робот каже се да је чешка реч. Опет, Чеси су Словени, запдни Словени. Отуда и код нас имамо ову реч, односно имамо исту основу од које је настало чешко робот, а те су основе роб, раб, реб, риб, руб, рб. Робот је у ствари име за дрвену лутку, значи највероватније дрвена лутка, јер је познато да су Стари Словени правили лутке од дрвета које су им служиле у религијске сврхе у религигијским свечаностима (на пример, лутка Морана). Наиме, код нас је, у говору Старе Србије.Косова и Метохије, реч роб означавала човека, те отуда и назив робље-за народ. Отуда и раб, као „раб божји“ у хришћанству, у ствари не означава божјег слугу или роба, већ је овде изворно значење „човек божји“, од чега је остао израз „човече божији!“. Даље, раб се грана и ка биљкама, односно дрвећу, а имамо код г-раб, грабић, врста дрвета. Одавде имамо и г-роб, а вероватно се односи на култ сахрањивања, где се тело покојника полагало у кутију од дрвета или сандук-а то је место где почива умрли роб, односно човек. Дакле, основа се односи и на дрвеће. Отуда је роб-от, у истој асоцијативној спрези човека и дрвета, вероватно означавао човека од дрвета, односно-лутку! Као што сам напоменуо, Словени су иту основу ширили и за речи којима су

означавали и технологије, али и технике, односно техничка и механичка средства. Ова традиција се код Чеха доста задржала, што имамо у називу савремених чешких аутомобила „лада“, што је име женског словенског божанства Лада. Имамо и код речи „прага“, где се означава једно савремено војно возило чешке производње, а где је основа праг од које вероватно имамо праг, као кућни праг. Отуда, због имања ове традиције, није зачудило када се за савремене људске аутомате применила чешка реч робот, у значењу дрвеног лутка. И друге речи настале из ове основе упућују на дрво: то је и раб-ош, познати дрвени штап на коју су се урезивале црте и резе, као што сам писао. У наведеном народном изговору имамо и именицу и глагол „работа“ за посао или неку радњу („шта работиш“-шта радиш), која не мора увек да буде оправдана и смислена, те отуда имамо пејоративно или поспрдно „ма пусти, његова работа“, као „његова посла“, или и „прљава работа“ за неку нечасну радњу, посао. Овде је изражена веза између човека и рада, као активности од које му зависи опстанак. Од животиња од ове основе имамо риб-а, риб-ић, за рибу, која се опет негде поистовећивала са човеком (познато је, наиме, да је риба симбол за Христа-шире, за човека уопште), те отуда и овај назив. Чак и рб има своје речи и значења, као што је рбат или хрбат, за врх морског таласа, као што сам писао. Отуда одавде и г-рб-а, односно грба и грбавост, као и г-рб, јер се овде изражава неко испупчење. Могуће је и да је и гр-иб, грип одавде. Руб, као поруб, шав или ивица нечега, такође указује на неко испупчење, слично грби, коју ова основа описује и изражава. Опет грб се односи на инсигније, знакове нечијег достојанства (на пример, витеза у средњем веку), а оне су највеораоватније првобитно парављене од дрвета-те отуда ови знакови су назив добили по основи која означава дрво. Основа се грана и ка говору и комуникацији, те отуда имамо израз „рибати“ који означава да неко неког оштро критикује или кори због извесног начина понашања. А то се, пак, одвија у говору. Ова основа може да означав и камен. Наиме, тако се драги камен назвао по овој основи: руб-ин. А веза је изражена и у изразу „осути, бацити дрвље и камење“ која се тиче говора, када неко некога жестоко критикује. Отуда, „дрвље и камење“ иду заједно, те је зато могуће да су ове две основе исте, као и да се основе на руб могу користити и за значење камен. Тако, дрвени лутак био би нека врста етимолошког плеоназма. Отуда и коцка-рубикон, јер је коцка могла да буде и од камена и од дрвета, „дрвени адвокат“ указује на овај плеоназам човек-дрво-камен, као израз „од брега одваљен“, човек-стена. Од ове основе је и роб-а, као предмет трговачке и економске трансакције, вероватно проистекло из искуства трговине људима-робљем, те отуда роба за севе друго што се продаје. Опет, имамо пример познатог чешког аутомобила „трабант“, који је био већином израђен од дрвета или шпер-плоче, од основе раб, т-раб-ан-т. Одавде је и глагол требати, потреба, потрепштина, а ово се опет тиче предмета, робне које је неопходна. Као и требити (кукуруз, вашке, пасуљ, зрневље итд.). Имамо и реб-ро, као назив за део тела, скелета. Одавде је јасно да је реч задњем делу, јер одавде имамо и реб-п, односно реп. Опет се ова основа употребава за неке делове који штрче: таква су и ребра на грудима, као репови на животињама, али и житарица репа, од кој се добија шећер! Познато је да репа штрчи из земље, те је по овој особини добила назив према основи која озражава штрчење. Вероватно слично је и шарга-реп-а. Пер-шун такође, са инверзијо исте основе. Реп-тил је праисторијска животиња са великим репом, отуда се употребила ова основа за име. Код риба су се ови штрчећи делови назвали перајама. Пер-је, такође, штрчи из животиња. Речи у грани говора и комуникације су роптати, на пример,

роптање, за неразумљиви говор, односно шуштање, произвођење неартикулсаних звукова и гласова, за крик (отуда самртнички ропац). Одавде имамо и ск-роб, односно шећер. Ово ск прелази у ш, те имамо шроб. Као и код рубина, одавде се види да се ова основа користи да означи кристале (шећер, скроб је кристал), те је и шећер назван по овој основи. Одавде је вероватно и скоруп. Вероватно и друге минерале. Одавде је и старојеврејско раб-ин, у значењу човек. О овој вези Словени-Египат-Јевреји сам писао, а и Спасоје Васиљев у пореклу речи Сварог се позива на Стари Египат и божанство Феост. Најзад, имамо и познатог песника Раб-инд-ранат Тагоре, што указује на заједничко језичко стабло индоевропских народа, коме припадају и Словени.

24-25.9. 2012. године

Крух код Срба

Крофне, кришка, кромпир (крумпир, кртола), крхотине, кркати, хркати, крчкати, кухатти, роловано, проја-проха, крунити, крухкрухкруз, кокице (крухкице), крушка-крух-ка, крухпетине-крпетине, пахуљице-грумуљице, грок, грохотом-крухотом, кукурузна крупа.

Дакле, основа –крух је основа речи кукуруз, као и речи проја (проха-како наводи и речник САНУ)! Односно, овде је основа просо употребљена да се означи хлеб који се спрема од кукурузног брашна, а то је про-ха, односно проја! Отуда, основа –крух се односи првенствено на одређену зрнасту житарицу од које се добија хлеб и друге тестенине, а то је на првом месту кукуруз (одавде и гриз!) и хлеб од кукурузног брашна или проја! Уопштено, основа –крух се почела ширити на храну уопште, односно на глаголе који се тичу спремања хране, као што је крухати-кухати-кувати, онда крухкати-крчкати се у значењу полако се кува, даље на глаголе који означавају једење, обедовање, као што су крухкати-кркати у значењу добро и много јести или само јести (кркам-једем!), сам глагол ручати је одавде изведен: крухкати-рухкати-рукати-односно ручати (при променама), даље на прибор који се користи у спермању хране-крухпа-одавде крпе, крухатине-крпетине (имамо наставак –тин-е који указује на спремање хране, као што сам објаснио). Даље, имамо онмаптопеју звука који прозводи свиња-грок, грокатати, од ове основе –крух: крух-крох-крохтати-гроктати-грок! Отуда што се свиње хране кукурозом, те се та животиња, њени гласови, назвали по основи за кукуруз, а то је –крух! Кос имена проја извршена је вероватно замена кукуруз за просо, јер у почетку је само можда просо било збирно име за све врсте зрнатистих житарица, па и за кукуруз. Међутим, суштина се не мења: просо је и прохо, а одавде је проха (у речнику се наводи као архаизам, а као што видимо није реч о архаизму који се више не употребљава, већ само о једном обику за реч проја, а овде је важније да је ос исте основе), односно проја! Дакле, суштински, хлеб од кукурузног брашна, који су Срби и једини користили све до релативно скорог времена (отуда израз хлеба преко погаче, односно, погача је и сама била посластица и нешто ванредно у животу и исхрани, а прави хлеб који се сваки дан користио био је проја!), назива се крух или круј, Срби га и данас зову крух, круј-као проја (од проха)! Глагол крунити, који се односи на кукуруз, је од сонве крух: крух-ни-ти, односно крунити (одавде преизме Крунић, на пример). Даље, оно што остане од окруњеног кукуруза назива се крупа (одавде је и хрпа-гомила, вероватно од

гомиле окруљених зрневља кукуруза), а и то је од крух-крух-па, крупа. Као и кокице, што су печена зрна кукуруза: крух-крох-ки-це: кокице. Такође и крух-крих-ка или кришка хлеба (!) или сира, као и крофна: крух-крох-на, крофна! Даље, од биљака имамо и кртолу, која је од крух-то-ла-кртола, односно кромпир који је од крух-крох-пир, односно кром-пир, као и крумпир, који је јасно од крух-пир, односно крум-пир! Отуда што се основа –крух односи уопште на зрнасте биљке. Такође и крушка може бити од исте основе, крух-ка, крушка. Крхотине су у ствари крухо-тине, све оно што се добија од спремања кукуруза, односно од брашна од житарица-одавде је и кротко. Такође и роловано (за роловано месо и слично, ролнице итд.), јер долази од крух-крох-ловано, роловано и опет указује уопште на храну (јер имамо презиме Круљ, које је од претварања Крул, односно Крух-л, Крох-л, те отуда рохловано, односно роловано указује на основу –крух; такође и рахат-локум, односно ратлук има ову основу у к-рох-т-лук, к-рах-т-лук, односно ратлук и указује на посластице са зрневљем, а и ратлук их има! Овде се х мења у ј и м: отуда и кркам и проја. Пример пахуљице-грумуљице указује да је ово могуће, јер реч може да гласи и грухуљице, грухмуљице.

Закључак је да су Срби хлеб од пшеничног брашна назвали хлеб, а не крух, или прох-проја, зато што су хлебови од пшеничног брашна за српски народ била непознати све до релативно скоријег времена (чак и 50-е и 60-е године 20. века), као и погача и хлеб. Ово су били изузеци у исхраби и сматрани су нечим вишим од свакодневног кукрузног хлеба-проје, те су поимани као посластица, односно схватани су као колачи (чак и овде је могуће крух-крох-крох-ла-чи, колачи, као и код ратлука, јер је ова основа излега покривали и посластице!). Отуда, код Срба и данас назив, нарочито код славских и религијских обредних хлебова, употреба речи колач (што је опет, суштински, употреба основе –крух, односно круха!). Међутим, постојао је колач-посластица звана леблебије, те је народ по овој аналогији пшеничне погаче и хлебове сматрао неком врстом посластице, више колача него свакодневног хлеба-проје, те су зато ова пецива названаа леб, леба (израз само у множини, односно исти облик и за једнину и множину: леба), од такође праве посластице и колача леблебије! Као што видимо и у овој речи имамо два пута леб-леб, слично као у имену кукуруза два ку-ку, што указује на посве сличне или исте појаве.

Ово је све изведено на основу закључка да језик има више равноправних аспеката, да су се они показали и на српском језику, те сам на основу овог закључка претпоставио да подела на подручје круха и хлеба јесте иазшла или из непознавања природе језика, или из неких других, можда и политичких, разлога. Међутим, нисам могао да се сетим да је народни изговор који познајем, говор Срба са Косова и Метохије, конкретно употребавао реч крух, круј или кру, али сам претпостављао да ова основа мора да се крије у неким речима, држећи се правила и закључка да су се сва наречја српског језика показивала на сваком узорку језика, без обзира о коме је простору говора конкретно реч. Заиста, закључак је невероватан: Срби, можда, хлеб не зову крухом, као Хрвати, али зато крухом зову нешто што се сматра да аутентично припада само српском народу, што се везује за њега и управо „народност“ (као фолклорност), а то је управо проја, хлеб од кукурузног брашна! Шта више, крух је основа за сам назив кукуруза. Наравно, постоји и биљка кукута, која може имати исту основу, мада је реч о отровној биљци (познато је да је Сократ извршио самоубиство тако што је попио отров од кукуте). Од крух-крох је настала инверзијом и кор-па, као нешто у чему се носи хлеб или брашно. Код Срба заиста постоји ова

инверзија, задржана и дан-данас у народном говору који наводим: тако, за лозу или грожђе употребљава се израз лојзе или гројзе, са јасном заменом места ј и з- јер би ж требало да је настало из зј, а не из јз. Имамо и израз круцијално, као оно што је суштински, а опет је од основе крух. Основу се крух, крох, крех, крих, крах и крх. Одавде је могући глагол кратити, за цепати, сећи дрва (кратити дрва, да накратим дрва), од крах-ти-ти, вероватно опет у вези са спремањем хране, јела, за шта је била потребна ватра (и шерпе), а за ватру су била потребна дрва. Крити, красти, крас, краста, крш, могуће и крст-одавде је крста, леђа, инверзијом највероватније струк... такође је од ове основе. Сама реч храна је од основе крух, односно до крах-рах, инверзијом се добија хра-на. Птице којне кљуцају зрна житарица, назване су хр-ане, односно вра-не. Назив за крушку од крух, може да буде изведено од постојања хлебног дрвећа, као што је баобаб: где се плодови воћа сматрају врстом хлеба, односно хране, круха. Можда је Словене крст од дрвета подсетио на њихове лутке, које су као и човек морале да имају и скелет, кости, те су ово основу и реч за кости скелета-леђа: крста применили на хришћански знак, када су прихватали нову религију. Ово је задржано и код мост, мошти. Наиме, мошти су кости, остаци тела светаца (свете мошти), и име су добиле по основи –мост, што је вероватно исто што и –кост (што и јесте: мођти су кости). Ова основа је вероватно употребљена и за назив за ребро (уз пречицу, или пречагу-пречагицу), те када се нешпто требало спојити да би се омогућио прелаз, аналогно људском скелету и костима које га као пречага спајају, названо је мост (остатак овога имамо и у зубној протетици, јер сам показао да су стари народи и зубе правилно сматрали за кости). Од основе тур је и кос-тур, односно спајањем ове две основе. Видимо да се две основе могу и да споје. Од крих је и криг (отуда криг-ла пива, јер се пиво добија од житарица од којих се справљају крухотине, односно пецива!); глагол у вези са обедовањем је ригати, подригивати, а типично јело-посластица је п-рига-ница: приганица, облик пљоснате крофне у облику листа, који се назива и листић или листићи. Одавде је и крцати, као крцање ораха, али и као једење, жвакање хране: крца у значењу једе, жваће храну! Одавде су, од основе крех, можда и крекери, као врста пецива. Вероватно је одавде изведена реч крајцара, за новац. Реч крај у значењу завршетак односно неко географско подручје, је од основе крах: можда су тако називане њиве где се гајио кукуруз и житарице. Птуца је могућа креја, крех-а, чак и кра-гуј (мада је ово пре назив за змаја: змију или гуштера-гују, гуја који има и крила као птица –крах-врана, отуда кра-гуј, као змај, одакле је и име града Крагујевац. Није реч само о птици као што се сматра, него о змају, слично као што је змај заштитини знак града Љубљане. Као и многих других словенских градова, народа и земаља. Одавде и кртица, крх-тица за животињу која копа тунеле испод земље, слично као што плод кромпира расте у земљу, те одатле кртола (као и кромпир по српски, или крумпир по хрватски), али и кртица. Тако и придев крт (као лако ломљив), управо за хлеб, крт хлеб, као и крут-тврд. Отуда и тврдичлук, али и шкртичлук, са истим значењем! Тврдица, али и шкртица. Одавде могуће и шкаре, као и свињски каре, на пример! Тако, шкри-ња би био део покућства где се држи крух, хлеб, колачи или пециво, уопште храна. Крх, крт, с-кр-ин-а: скриња или шкриња, позната реч за ормар, комода у српском. Ладица, као и хиока или фиока, опет је вероватно у вези нса „лада“. Чка и кафа, слично као крофна, може да буде од ове основе: крах, крах-а, краф-а, кафа! Има упориште јер означава биљку која даје зрнасти плод, слично као и кукуруз! Односно крах, ках, ках-ва, кава, у неким је крајевима изговарано као кафа. Исто је и за колач са млеком: кох, а речи истог

реда су могуће и кох-ва, односно кова, тачније кофа, у значењу канта (посуда у којој се држи млеко од којег се прави колач кох)! Отуда коф, коф, је за кашљање, као и кра-кра, к-рај, к-рај: кашљи, кашљи!

Чак и гристи је од ове основе којом се означава храна, од крих-грих-грих-ст-и, гристи: угристи, одгристи, одгизак итд.

Исто

Од основе крух-крох, као што сам навео, можда да буде изведено крох-ла, крох-ло, крох-лом-бот, односно коломбоћ, што је и назив за кукуруз у говосру народа са Косова и Метохије. Из коломбоћ је изведена рећ коломбоћница за проју, која у савременијем виду гласи коломботњица. Овде је важно што може да се успостави веза између основе крух са кукурозом и хлебом од кукурузног брашна, пројом. Без обзира што Речник САНУ наоводи да је ова реч у српском језику дошла из албанског-коломбоку: као што сам показао на примеру роловано, ово се може везати да је од основе крох, као што је и презиме Круљ од ове основе, што значи да се пшознавало мењање основа крух у л (љ је о д лј), отуда је могуће и кол-ом-бот, од основе крух крох, што је и логично с обзиром да сам показао да крух значи кукуруз. Овде је, међутим, потребно да се уочи да унутар народа самог постоји и спроводи са самосталн процес језичке и лексичке (р)еволуције. Наиме, по тврђењу мог оца (који је живео у једној народној заједници или задрузи на Косову и Метохији), постоји и назив коломботњица, а објашњава га тиме да је он почео касније да се употребљава, као „финији назив“ за коломбоћницу, односно назив који су употребљавали млађи чланови заједнице, односно нова генерација. Тако исто тврди и за реч изба, како се називала штала. Опет, у време његовог стасавања, реч изба је све више била потискивана речју штала или стаја, док су ову претходну реч говорили, употребљавали старији укућани. Ово говори о очигледном аутономном процесу својеврсне језичке еволуције унутар самох народа, без неког порсветитељског спољњег утицаја, већ је то био начин како су млађе генерације заједнице баштиниле језичко наслеђе, односно како су га интерпретирале: како су лескички фонд изражавали на нов, и тада „модеран“ начин, без обзира што је реч о малим променама назива речи, као у примеру коломбоћница-коломботњица. За реч ижина, коју сам такође сазнао од оца, у Речнику САНУ нашао сам да означава спољњу зграду, ван куће у којој се становало, као брвнару, оставу, вајат, или као известан простор за младенце (вероватно у првој брачној ноћи или првих дана брака). Као и уопште подрумске просторије у кући. Међутим, значење које се употребљавало у његовој заједници било је спаваће собе самих укућана-чланова заједнице: ижина је била спаваћа соба укућана (обично у једној великој, чак и двоспратној или вишеспратној кући са великим бројем соба-или ижина). Речник САНУ наводи да је реч даја, која означава ујака, од турске речи даиџа, те наводи и саму турску реч у оригиналу, како се пише (даги). Међутим, опет од оца сам сазнао да се на Косову и Метохији реч даиџа у облику са џ није користила, већ само даја, а сматрали су да је и то албанска реч, с обзиром да су је користили и Албанци на Косову и Метохији. Међутим, додаје, познато му је да се даиџа употребљавало у Мачви (где сам такође живео), у деловима Босне (вероватно Семберије која је преко пута), па чак је чуо даиџа и у Шумадији. Оно што је занимљиво је употреба речи кат за спрат куће („Имају кућу на два ката!), док се за степенице такође употребљаво израз стубе, као и за мердевине. Очигледно говори о томе да је реч кат за спрат подједнако српска као и спрат, односно да је српско-

хрватска, у смислу једног језика којем припадају народи који су живели у заједничкој држави Југославији. То је исти онај језик који има два или три равноправна аспекта или своје димензије, а које се плету као увијуша, бршљан око стабла језика и које се међу собом равноправне. Управо оваква особина језика омогућава да се на различитим просторима јављају исти или слични облици, чак и кондензовани, односно са свим облицима који се придају само појединим областима овог говорног подручја јужних Словена. Отуда ћемо и овом изговору, народа са Косова и Метохије, пронаћи облике и речи који се или приписују коренима у одгварајућим турским или албанским, односно на овом примеру као реч која би била карактеристична за чакавско (или кајкавско) наречје српско (хрватског) језика. Као што сам навео, моја претпоставка је да је сваки сегмент, територијални узорак овог језика, развијао мање или више облике везана за сва три, или бар два наречја и употребљавао их их равноправно: у неким случајевима и на јасном плану подидарања спољњег изгледа речи (као што је реч кат-спрат), а некада на суштинском плану језика, пратећи исту основу, развијајући мноштво других речи од исте основе, иако споње подударности у конкретној речи нема, као што је пример круха и хлеба. Распрострањеност прзимена Зувић и у Далмацији (односно данашој Хрватској), у облику са ћ, који наводи Марчетић у свом етнографском спису о презименима у Далмацији (Задарска острва, Велики и Мали Иж) насталом између два светска рата који је писао за потребе САНУ (или Југословенске академије наука), бнло у облику ж каке се данас интерпретира и назива на овом подручју, није од великог значаја: 1. пример крух-хлеб показује да ово не би било од значаја, јер није само породица Зувић која употребљава бројне речи из основе крух, већ су то и истале српске породице, као и остала подручја српског народног говора, а не само Косово и Метохија; 2. такође, презиме Зувић је забележено и јужној Србији у Косаничкој Рачи (у близини Прокупља), ако и Црној Гори (Лијева Ријека), односно у авалском селу Вранић у Србији. Отуда, тешко би било веровати да је у време турске властти на Косову и Метохији народ из Далмације насељавао овај простор, одакле би и породица Зувић могла да буде досељена на Космет и тако да донесе и поједине изразе са тог подручја и да их касније и задржи, као што је реч кат; могло је да буде само обрнуто, што се у реалности и дешавало, наиме да српски живаљ одлази са Косова и Метохије и да насељава друге бројне области овог подручја, те да тако насели и крајеве Црне Горе или и Далмације. Одакле би, најзад и био назив за део Далмације познат као Далматинско Косово, ако не од овог процеса и правца миграција? Опет, познато је да је на Космету било и Хрвата, односно хрватских породица, са простора Хрватске, претежно у месту Јањево и његовој околини. Стога, нека супротна миграциона струја је била и могућа и стварно је и постојала, а шта је био њен могући узрок остаје, бар за мене, веома занимљиво и отворено питање. Како било, јасно је да је једна грана ове струје миграције ишла преко Црне Горе, као везе између Косова и Далмације. Познатост, међутим, предака више колена унузад код Зувића на Косову и Метохији, са изразито и карактеристичним српским именима (као што су Веселин, Јован, Ђорђе, Филип), оставља мало места могућности да је реч о досељеним Зувићима са Задарских острва, јер говори о континуитету живљења и постојања на овом простору најмање у протеклих 200 година, најмање од почетка 19. века, све до краја 20. века. Опет, иако не наводи конкретне податке за фамилију Зувић на Задарским острвима у погледу да је шрезиме забележно у црквеним књигама, као што наводи за бројна друга презимена, чини са да најстарији овакав пример потиче из 18. века (по

сећању, не верујем да сам наишао и на 17. век, као доба у коме се у неким књигама, претежно црквеним, појављује неко презиме). Дакле, тешко је могуће да се ико одлучио да са слободне ине толико угрожене тероторије од Турака (јер је постојала и Млетачка Република итд.), без обзира на постојање и Турака, као и хајдука-ускока и на овим просторима (Иво Сенковић и Ага од Рибника), насели Косово и Метохију где је турска власт и утицај био далеко јачи; као и зашто би један морски народ, који се навикао на живот на отвореном мору, мењао тај живот (и на који начин: селидба са и не тако мало удаљених острва од обале код града Задар, читавих породица чини се мало вероватним догађајем или подухватом), за живот у планинама, брдима и равницама, на који није био навикао. Такође, није могуће да је бројност ове фамилије на неким и забаченим острвима била толика да је она могла да омогући бројну заједницу на Косову и Метохији, а да остане и довољан број припадника да настави да живи на острвима и да се њихово постојање забалежи и у 20-им или 30-им годинама 20. века. Тим више што је место Јањево са хрвастким породицама удаљено од простора и места у којој је живела српска породица Зувић, са дуго традицијом, именима, обичајима, као што је слављење славе, а реч је о Светом Алимпију. Насупрот, занимљиво је да ова, иначе ређа слава код Срба, да је доста заступљена управо у Шумадији, конкретно у Аранђеловцу и околини. Дубровчани јесу овде дуго живели, као трговци или рудари, а имали су и своје колоније, али је то опет далеко од Задра и Задарских острва. Такође, Марчетић није навео да ли је реч о православној или католичкој породици. Опет и Далмација и Далматинско Косово чувају спомен и гаје култ, на пример Краљевића Марка, баш као и остали делови овог подручја, највише наравно Србије, Црне Горе итд. Шта више, и читаве српске народне епске песме имају неке оригиналне далматинске варијанте (на пример, брат Краљевића Марка Андрија се у њима назива „Андријаш“, са стиховима као што су „брата Андријаша“). Ту су и познате песме у којима српски јунаци просе девојке „у Латина“, те је очигледно да су између делова Старе Србије и хрватског приморја, односно Далмације постојале везе и у доба Турака. Највише, наравно, са Дубровником, а све је ово могло да произведе различите сеобе или миграције становништва.

Између осталог, од оца сам сазнао за једну занимљиву установу народа са Косова и Метохији, о такозваној „датој деци“. Наиме, уколико нека породица, фамилија није имала мушке деце, која би наставила лозу и наследила имање, она се обраћала најближој породици с којом је у сродству (на пример, нека жена је из дате породице удата у тој другој породици) и која има мушке потомке, да јој „да“ и „алали“ једно мушко дете, које би наставило лозу и наследило имање. Тако би, на пример, мушко дете било дато, још као мало дете, у породицу, на пример, своје тетке, која није имала мушку децу и тамо је могао и да задржи своје оригинално презиме, или да узме презиме тетке, односно мајчино девојачко презиме. Отуда, одавде су могле да настану породице истог презимена, а да нису посве истог породичног наслеђа и традиције, што се међу породицама зналао: те је могло да прозрокује то да су припадници ових истих презимена чак сматрали да могу међусобно да се жене и удају, јер су суштински толико били у погледу рода удаљени (иако се исто презивају и чак и живе на истим простору или подручју). Јог(в)а-Мира: Петко, ...Драги (брат од ујака Петка), Даница Милосављевић (Зувић-Милица, Милорад...туберкулоза). Филип-Радета, Сталета, Савка , Радоје (Милица, Милорад...): Драгош, Радош, Марко,

Соња, Деса...Занимљив је и назив за дете коме је отац умро (Петко) пре његовог рођења: посмрче.

Овај народни извговор познаје, на пример, изговор по умето па за обућу: тако, рећи ће по-пуче, а не папуче. Такође, из ове праксе, рећи ће за гумене (фабричке) опанке или опанак: по-пка или попке, као што папуче зове попуче. Очигледно да је у питању основе слична за папк, папке, као можда и за очмио капак и слично. Такође, рећи ће и по-прика, а не паприка. Занимљиво је да је овај народ имао праксу да носи беретке, или барите ккако су их звали (какве су и нама познате). Вервотно је беретка био део неке традиције, као капа која се уобичајено носила.

Речник САНУ наводи презиме Зувић. Додаје да је и реч зуво била далматински назив за коња. Одатле сам претпоставио да је презиме могло да настане од ове основе, као што сам писао. Код Марћетића (који је у Речнику наваден као извор за ову реч-преизме) заиста се и налази да је презиме било распрострњено на Задарским острвима. Међутим, претпоствка коју сам изнео, о основи која може значити и уво, стоји. У аосцијацијама које сам навео у погледу уво-зуб-коњ, имамо пример и у књижевности: на пример, коњско презиме код Стевана Сремца. Такође, Чајкановић наводи да је постојала и субота као „коњски празник“-што је могло да буде извор и за сам назив овод дана у седмици: субота, као зуб-ота, зувота, односно дан када се празнују коњи.

26.9.2012. године

Дијалектички развој језика

Хтео бих да напоменем, без неких задњих претензија, да поглед на лингвистику који сам развио, може да да верну слику или реконструкцију живота и културе једног народа. Видимо како се око исте или сличних основа развијају речи у разним правцима и значењима, често се преплићући и са другим основама, односно имајући својеврсни парњак у другој или више других основа. Отуда, овај поглед или теорија претпоставља израду другачије врсте „речника“: праћење како се једна основа развија у више грана и значења, као што сам описао. Облици речи и основа на неки начин су универзални. Код европских народа јасно је одакле потиче та сличност у облицима: то је заједничко порекло индоевропских народа, а конкретни језик који се узима за узор је староиндијски санскрт или санскрит. Чак, једно новије истраживање говори о томе да српски језик има највише речи из овог староиндијског језика. Опет, има и претпоставки да је развој језика текао и обрнутом смеру, наиме да су неке претече Словена даровале веде старој Индији итд.

Моја теорија, опет и насупрот, хоће да нагласи неђто друго: могућност да су се језици сами од себе развијали, без обзира и независног од културног или географског додиривања или утицаја међу народима, а да су опет могла да постигну облике посве сличне језицима других народа, како удаљених, тако и најближих. Опет, раније сам сматрао да уз овакву спољњу културну дифузију или дифузију културе, неминовно се упоредо модиграва и независтан процес унутар култура који производи сличне или исте културне карактеристике као оне што су настале у географском или миграционом додиривању народа. Отуда, правац који заступа израда оваквих, стандардних речника, развој језика поима само у његовом спољњем виду, само као резултат дифузије културе или акултурационих процеса (контакт између две културе), али не и овом његовом унутрашњем виду самосталног и независног народа. Овакав поглед на језик,

даје и одређени поглед на историју, јер из њега може да простиче, односно он може да буде и успостављен да одговара, претежној или званичној интерпретацији историје (која не мора да буде и научно истинита). Тај поглед, као што сам навео, прилично је једнодимензионалан: он претпоставља да поједина или посебна реч може да има корен, етимолошко порекло у тачно одређеној речи језика неког географски блиског народа, или од народа с којим се било у историјском контакту. Тако, нешто што је негде и збох нечех прихваћено да личи на турску реч, приписује се турском језику и некој конкретној речи, иако је могуће да се самостално развију облици речи који су сасвим исти или идентични. Пример је даја или даиџа. Речник наводи да је реч турског порекла. Опет, на Косову и Метохји није постојао овај изговор, него само даја, као и код Албанаца, што је навело на помисао да је ово албанска реч. А могуће је да реч аутентично и српска и албанска и турска, али да су језици ову симетрију постигли услед независног језичког развоја. На пример, основе би биле даиа, доиа, деиа, дуиа, дииа, дриа. Даиа може да да даја, односно да се ово ј мења, да биде од х: даха (доха, диха, деха, дрха, духа), или да буде и дака (пример такође присутан у Речнику). Одавде може да се јави и в и љ: даља, доља или дава, дафа, дова, дофа. Тако може да настане основа даљ, дуљ, дољ итд. Опет, одавде може да буде даљ-ина, даљи, даља, што има извесних конотација са сродством: каже се „даљи рођак“, што може да буде врста доказа да је реч потекла од основе од које и даја. Ако је тако, онда је и реч даја самостална реч српског језика, а не позајмљеница, јер је таква и реч даљ, даљина, даљи. Одавде је, пак, и дуљ и дуљина, односно и дол и долина, где видимо да ова основа у ствари изражава супротност: не блискост у роду, него неку удаљеност, јер је она послужила да се изрази дистанца као даљина или дуљина, што доказује и дол или долина, јер се овде изражава нека пространост или удаљеност географске појаве: да је тако, показује и то што се народ служи и самом овом основом да назове долину, те каже „дол“ или „дола“, управо како гласи и основа. Ипак, у патријархалној породици (ако је као таква икада и постојала), рођаци по мајчиној линији нису се мстрали тако блиским као о очевој, те је та удаљеност била представљен и основом која се применила и да се назове сама даљина или у-даљеност: и овде основа као цела реч изражава ово значење: имамо скок у даљ, односно скок у даљину. Даја је тако даља, рођак по мајчиној линији који није тако близак као онај по очевој, већ је удаљен, удаљенији. Наравно, имамо и место Даљ. Овде видимо како се једна основа грана према родбинским именима, према географским облицима и према имену места, као и према односу. Од основе доиа могло је да настане доила или доиља, односно дојиља. Одавде је и доика, односно дојка, као име за женски део тела. Тако, може да буде и ова конотација: рођак по мајчинној линији, односно по линији дојиље (жене), може да буде назван по истој основи као и персонификација за мајчинство (дојка, дојиља, дојење, мајчино млеко): наиме, доиа или даиа-даја. Онда би и доиа требало да да и сама неке познате мушке облике: доца или доча би могло да буде ове основе, односно од дока (као што има и дака). Од ових је основа и дека, као деминутив од деда-дека или као називб за простирку, ћебе-дека. Опет указује на могућу повезаност, јер из основе израста име за мушки родбински однос: даја, дека (где се ово дека употребљава уопштено за старца, за старог човека, који не мора да буде и род-тако би били изражена удаљеност у изразу). Чак и Доча је више назив за неког старијег човека уопште (као и дада, дадао, бабо, бале, барба итд.), него што је надимак или скраћено лично име.

Отуда, као што сам навео на примеру језика који је представио и Светолик Ранковић, много је изгледније да су се различита наречја српског-старословенског језика развијала скоро подједнако (ако не и потпуно) у свим деловима подручја на коме се говори овај језик (Србија, Хрватска, БиХ, Црна Гора-донекле и Македонија и Словенија) и да је стога реч о јединственом српско-хрватском језику. Дакле, не због тога што би постојала јасна граница између изговора и наречја, која иде дуж географских и природних граница, те да се на основу сличности иначе различитих ентитета (по претпоставци или нивоу језичког занања), формира јединствени језик, као нека врста ипак вештачке творевине. Тиме се запоставља права природа овог језика: он је природно један језик, те би се једини напори требали вршити у смеру да се од овог јединственог природног језика, вештачки створе неке његове посебне варијанте као што је данас ситуација, или што је била и од раније, те су тако настале босанчица, односно хрватски и српски језик после краја заједничке државе Срба и Хрвата и осталих народа, односно најскорије и црногорски језик, са додатим једним гласом и словом. На незнање лингвиста, ови напори управо чувају природно јединство српско-хрватског језика, на унутрашњем плану самог језика, на плану његове праве природе. Ово је резултат ових настојања и насталих стања, код најновијих примера, потпуно у супротности од резултата, намера, циљева и ефеката који су овакви реформатори хтели да произведу: наиме цепање језика на његовом унутрашњем плану, разарање његовог природног јединства. Опет, српско-хрватски језик у бившој Југославији, иако је споља изгледало да је чувао и створио јединство различитих наречја истог језика, он је то јединство био нарушио, онемогућио, јер оно што је био реалан ефекат, као што сам објаснио, није био један правопис, него више правописа, није био два писма, латиница и ћирилица, него у суштини једно исто писмо. Тако, природни, унутрашњи план језика је оваквом реално језичком разновршношћу на спољњем плану, био онемогућен, јер је до подударања дошло на овом унутрашњем плану, што је спречило да се он изрази. До овог подударања је и заиста дошло, а што се види по различитим облицима који су поново оживели у народу и народним говорима свих народа, а који су производ унутрашње (лажне) разнооврсности: пример такве лажне разноврсности су називи код за хлеб код Срба и Хрвата: хлеб и крух, када се поимају на унутрашњем плану језика: да код Срба уопште нема речи са основом крух. Ако се следи природни развој језика и на тим основама се покушава саградити заједничка језичка грађевина, онда ће спољњи облик језика бити варијабилан, варијететан и управо у реализацији и држању овог принципа састојаће се , изражаваће се монолитност и жељена униформност (универзалност) овог језика или језичке грађевине: језици ће бити различити, али међусобно замењиви. Отуда, посебни називи језика били би више симболични, него што би упућивали на различите језике. И то само ако се прати и у решењима изражава вишедимензионална, симултана природа језика и народних говора: одавде ће изаћи и исти такви књижевни језици или језик-ако је намера да се оваква природа језика очува. Наравно, треба је прво спознати, теоријски одредити и уобличити (што сам покушао да оцртам или скицирам). Свако запостављање природе језика, умањује могућност жељених циљева и резултата и науштрб је природе језика: не производи униформни, јединствени језик који се желео. Тако је било код Вукове реформе која је, превидевши један аспект самог језика, превидела и цело једно наречје у формирању књижевног језика (јер је поистоветила народно наречје са универзалним аспектом језика који тадашњи лингвисти нису били открили-односно они који су били присташе

реформе), Свако насилно формирање посебних језика, даје још лошије резултате на плану лингвистике и књижевног језика као и граматике. Не долази ни до жељеног цепања или одвајања, издвајања језика од јединствене основе или језика. Иако споља може да изгледа као да се постиже исто стање као када би се реформа спровела са полазишта очувања природе језика, у суштини до тога не долази. Упркос тиме што се руководило циљем не да се сачува принцип унутрашње природе језика, него да се он разори, да се доведе до цепања јединствених основа истог језика. Зато што се језик и даље природно развија на нивоу народа, независно од оваквог или онаквог наметнутог „просветљења“ или реформи, чувајући свој унутрашњи интенгритет и природу. Права реформа би стога могла да буде минималистчке природе: малим захватом у народни језик и природне језичке процесе, можда би се добило богатство и разноврсност испољавања језика, као и његова много већа „књижевност“. Оодносно дошло би до већег брисања граница између књижевног и народног језика, него што је то био случај, на пример, код Вукове реформе. Отуда, у том циљу би можда више помогли овакви речници које предлажем. У таквој реформи не би се исцрпљивала и снага и време у креирању великих националних речника и прикупљању свих познатих и непознатих речи, него би се „прикупљале“ основе које дају већ познате речи и изразе. Овакав речник је различити и од етимолошког речника. Он би био нека врста језичке „читанке“ једног народа, где би овај, читајући овакав речник, истовремено ишчитавао и своју културу, историју, живот и развитак. Он би толико наводио примере из народне књижевности, али би био инспирација за настанак и даљи развој народног стваралаштва, књижевности. Она би била и књижевна, стандардна, као што сам навео, јер би се границе између народног говора, језика књижевности и књижевног језика већма избрисале него што је то учинила реформа Вука Стефановића Караџића. Овај се процес, као што сам објаснио, одигравао и самостално на плану народног језика и говора (као што се на универзуалној равни и стално самостално одвија-као она језичка дијалектика о којој сам писао), што званична лингвистика и филологија није довољно уочавала, признавала нити тиме покушавала да управља. На пример, у народу је настајала нова епика, нова епска књижевност, са примерима различитаих особа на различитим просторима који су или износили неке непознате народне епске десетерчаке песме, или су их креарали по догађајима новијег датума уз све гусле! Или су је и писали, штампајући и књиге са описом најновијих политичких догађаја-у десетерцу! Претпостављам да се ово од стране званичне лингвистике слабо уважавало. Тако, једна мало лингвистичко уопштавање ових процеса, научно њихово образлагање би довело до нове реформе која би произвела мању дистанцу између природног језика (у народу) и књижевног језика: вероватно кроз књижевни и научно-популарни језик (научна дела, новинарство итд.). Наравно, требало би да се уваже и језички облици и односи које је произвела употреба нових медија за комуникацију, као што су мобилни телефони и социјалне мреже на интернету.

Језик се заиста развија у дијалектици, не као дијалекти, него кроз сукоб, расправу која је у нашем језику и језичком искуству тако очигледан. Како се шта правилно изговара или пише, који крај говори најчистији језик, ко правилније говори, ми или они итд. Стога, реч је заиста о некој врсти језичког дијалектизма или дијалектичке лингвистике (попут дијалектичког материјализма).

Леонид Зувић, 26-27.9. 2012. године

Чини се да би мобилни телефони и интернет били прави извор за овакву допуну Вукове реформе, што је у суштини само сталан посао лингвистике: да уважава нове облике који настају у језичкој и говорној пракси. Комуникација на социјалним мрежама на интернету, као и поруке на мобилним телефонима вероватно су извор и путоказ у садашње стање народног говора, као што су некада биле народне епске песме. На њима, људи или народ пише и комуницира у складу са начином којим се иначе изражава у кућном и фамилијарном амбијенту. У свакодневној језичкој култури, дошло је до извесне нове народности, уз занемаривање или непознавање књижевног српског језика. Овакав језик се примењује за писање порука на мобилним телефонима и размени порука на интернет социјалним мрежама. Он самостално развија и неке своје облике граматике и правописа, као што развија и своју лексику, нове речи и нова значења. Отуда, овде је прави изазов за савремну лингвистику. Материјал који она треба да користи како би се научно и теоретски уобличили неки језички процеси и појаве који самостално настају, у споју неофолклорних говора и нових медија за комуникацију.

Колико је мени познато, у свету се већ неколико година уназад овако ради. Шта више, пре само пар година, одбрањена је, у Енглеској и прва докторска дисертација о језику на порукама на мобилним телефонима. Докторанткиња је као материјал користила текстове више хиљада порука са мобилних телефона, које су јој за ову сврху биле уступљене.

Бал и игн

Несумњиво је ди да старословенске основе шире своје облике и на област мора и морских живих врста и плодова. Тако имамо назив хоботница, за сипу или октопода, која је вероватно изведена од исте основе крух за кукуруз. Ово је од ширег значења основе крух као хране уопште (које признаје и Речник САНУ), где се она употребила да означи храну приморског становништва, а на чијем је јеловнику хоботница или октопод била једна од најзначијних намирница. Шта више, ова се морска жива врста поистовећивала са месом уопште и није спадала у ред посне хране, како то и Свети Сава напомиње у једном од својих типика или правила, о монашком животу на Светој Гори и посту. Наводи се да се, кад се није постило, јео октопод (хоботница, сипа). Тако, Стари Словени су сипи, коју су ловили и чије месо су ценили, дали име по основи за храну крух-хоботница. Речник САНУ погрешно приписује ову реч албанском језику као коломбокј (ку). Наравно, треба имати у виду да је обалу и острва Јадранског мора насељивало романско становништво, које се после помешало са Словенима и зато је оставило веома много латинских речи или основа и за садашње називе места и острва у Јадранском, односно Јонском мору, о чему је најупечатљивији документ оставио Петар Скок. Шта више, дуж целе обале било је премештања, мигрирања и мешања становништва, те је било и контаката између становништва и Улциња, на крајњем југу обале, и простора и острвља северне Далмације. Опет, моја је претпоставка да старословенски у много чему личи на латински језик, те отуда ово мешање облика речи треба повезати и са самосталним развојем језика. Када се ради о основи или облику коломбо произашлом из крух, или идентичним са крух (синонимним), занимљива је следећа претпоставка: Колумбо, који је открио Америку, у ствари откривши острво Сан Салвадор у средњој или латинској Америци,

највероватније је овај надимак добио по томе што су Европљани спознали кукуруз тек после открића Америке, где је тамо изворно растао и био пренет на Стари Континент. Отуда, морепловац који је открио континент одакле се у Европу пренео кукуруз, назван је по латинској основи за кукуруз-коломбо, односно Колумбо. Ову реч прихватили су и Словени када су се измешали с романским становништвом, не само на острвима и обали мора, већ и у унутрашњости Балканског полустрва, где су Римљани имали своје насеобине, утврде и градове. Наравно, претпоставка је да су Словени били и Етрурци, односно народ или племе које се називали Расенима или Рашанима. Отуда, као што сам навео, могуће је да је римски-латински језик баштинио облике и односе рашанског или етрурског језика, јер је припадао развијеној етрурској култури. О овоме говоре и бројни топоними у Италији и оближњим острвима, који су сачували етрурске одреднице и значења. Отуда, коломбо може бити синоним, основа коју је развила етрурска култура, а римска прихватила, а могуће је да су Етрурци-Рашани насељавали и остала острва Јадранског мора, са стране Балканског полустрва, као вероватно и многе блиске обале и мора, као што је Јонско, чак и Егејско море, све до средоземља и Средоземног мора. Тако, коломбок може да буде рашанска, односно словенска реч и основа, коју су касније прихватили остали историјски народи на овим просторима. Једна од великих сличности између латинског и старословесног језика је она језичке појава о којој говори и Петар Скок, метатезе ликвидације, а коју сам ја назвао језичком инверзијом, обрнутим (или анаграмским) редоследом изговарања гласова у односу према истој основи речи. Скок наводи пример неколико топонима на острву Брач, који су назив градили додајући су као префикс на латинску метатезу основа којом су називани свеци, а по њима места, топоними: тако имамо Сумратин, Сутиван и Супетар. У ствари, он овде наводи да прва реч није настала метатезом, како се може извући закључак, па наводи пример како би могло: св. Мартин-Мрата-Мратин: Сумратин. Овде би била извршена инверзија (или конверзија), како сам је назвао: код Срба имамо пример гројзе за грожђе, као очигледну замену з и ј, као и бројне друге примере које сам навео. Шта више, у православном црквеном празнику и слави светог Стефана Првовенчаног, имамо народни назив св. Мрата или Мратиндан, што може да упути на могући закључак: да је у овом празнику садржано слављење и католичког светог Мартина-Мрате. С тим у вези, старословенске језичке изразе и реченичке конструкције треба посматрати у облику који данас имају романски, германски или англосаксонски језици, а који није тако линеаран као у српском књижевном језику (народни језик се овоме опире). Тако, први стихови Оченаша:“ Оче наш иже јеси на небесјах...“ можда не би било правилно превести линеарно, као што се чини: „Оче наш, ти који си на небесима...“, већ би се требало имати у виду више, на пример, енглески ред речи у реченици, где носећа реч или значење може да буде на крају речи, као у облику „Вер ду ју кам фром?“. Отуда, значење речи „иже“ не би било оно којим се сматра „ти који си“ или „бејавши на небесима“ и слично, већ неко друго. Ово је важно и због бројних других речи, које такође своје право значење или значења могу да крију иза реченичких облика и конструкција. Управо од ове основе која је иж, односно иг, изведен је и назив за морски плод-лигне или лигње. Наравно, ту је и реч шкољка, вероватно од основе скол, од које је кост или кичма, као када се говори о сколиози кичме-кривој кичми. Отуда и друге речи, као што је и „вече на шкољу“ итд. Овај прелаз ск у ш је карактеристичан за словенски језик или језике. Он упућује и на везу са латинским језиком, могуће преко утицаја

Етрураца-Рашана, јер у латинском језику имамо доста ових примера речи са сц или ск. На пример, то је чувени војсковођа Сципион, сцампион би био шампион, односно одавде су могуће скампи-шкампи, као и уопште камп. Шкриња је такође од ове групе ск, као и шкриља (пећина). Скок наводи пример првобитног имена најважнијег места на Брачу-Сцрипере и наводи да је реч још о античком, старогрчком називу за ова острва и градове. Наравно, веза и између старограчког и старословенског је значајна, како на неким примерима које званична историја још увек довољно не испитује (око народа Пелазга и њихових писаних споменика, као што је Пелашка плоча), тако и на јасној вези између мисије Ћирила и Методија и старогрчког језика. Тако, Скок наводи да бројна острва Јадранског мора имају назив Шипната за мање увале. Овде је вероватно реч о основи скипе, скипе и суфикса –ната: скипната-шипната, што је веома чест пример у старословенском језику.

Тако, основа иж или иг је она из које је изведено име ижина: за спаваћу собу, вајат, брвнару или оставу, односно за просторију за младенце. Биће нам јасније зашто ако ако погледмо основе: иж, аж, ож, еж, рж, што је од основа на иг, преко промене у из. Тако, имамо иг-ла, али и пл-уг, што је од основе уг на коју се додају суфикси л или пл, а означава уопште оштрицу, сечиво, слично као игла. Да је овако, говори и име јеж, које је у ствари иег, од основе је ег. Животиња која има бодље као игле, тако се назвала по основи која изражава, означава оштрицу, сечиво, а то је иг. Имамо и реч нож, а настала је од основе ож, односно ог-ож, додавањем н. Предмет који се користи свакодневно, а који има оштрицу, сечиво, тако је назван према основи која изражава оштрицу, иглу или сечиво, а то је иг-ог-ож. Плуг такође има сечиво, зато је назван по овој основи. Топоним је Плужине. Чак и иње, као оштрице од снега или леда, назван је због ове особине према основи иг-не, игње. Одавде је и назив за л-иг-не, лигње. Даље, имамо уже, као назив за конопац. Реч је од основе иг-уг-уж. Топоним је јасан: Уж-ице. Одавде је и југ, за страну света, можда од компаса, због игле, или обрнуто: део направе-игла на компасу која показује стране света названа је основи од које су настали називи за стране света, односно бар један назив-југ. Одавде је р-ог или рог, за део карактеристичне оштре кости код животиња (рогови), а назив је настао због оштрине као особине ових костију: тако, за њихов назив народ је употребио основу која иначе изражава, означава оштрицу, оштрину, а то је иг-ог. Одавде је и рожина, топним Рожаје. Основа је вероватно везана за појмове рођења, наставка живота, јер одавде имамо рож-дество, рођење. Отуда је, можда (и овде је основа ог-ож), основа употребљена за глагол оженити, с обзиром да се ова друштвена веза остваривала са циљем рођења новог живота: друштвена веза или однос из којег проистиче нови живот или иж (жи је само инверзија од иг-иж-жи, иако се преклапа са ћивот-кивот, са другом основом, али ову осбину старословенског језика сам навео, да се исте основе поклапају и у спољашњем изгледу код извесног појма-као кад исте основе значе слично, имају иста или слична значења-да „све значи све“). То је разумљиво, јер се варијацијама исте основе додавањем суфикса, различитих префикса, као и инверзијом или метатезом, неминовно долази до облика који се поклапају са облицима који се изводе из других основа, што указује да постоји поклапање и у равни значења-јер се обе особине показују, а не само једна, по принципу да ако има једне овакве особине, једног поклапања, мора да буде и поклапање друге врсте. Овај пример сам навео код дифузије културе (која је заснована и на контакту, али и на независно насталим облицима). Тако, ижина би била соба, просторија у којој се жене порађају, у којој настаје нови иж или

живот (отуда се овај назив просторије везује углавном за собе које су припадале женском члану патријархалне заједнице). То је био назив за породилиште. Отуда, објекат који је предвиђен за младенце, за оне који су се недавно оженили, назван је такође ижина, јер из ове друштвене конвенције треба да произађе и нови живот или иж. Тако, стари народ је, преко језика који је користио, користећи исту основу за називе према асоцијацијама (овде је рођење), изражавао скоро савршену хармонију: назив једног појма се помоћу ланаца асоцијација односио према целом културном скупу, односно изражавао, асоцирао и на све остале називе, радње, имена, глаголе, односе, везе итд. из реда значења којем је припадао. Овде је то објекат (ижина), двоје људи које су ступили у брак (оженили се), а ова друштвена институција везана је за обнову живота или ижа: тако, објекат је назван према женској соби у заједничкој кући заједници, у којој се жене и порађају, где настаје нови иж или живот. Слично је и са називом из-ба или изба за стају или шталу: име је од исте основе иг-из, а простор је назван такође према чину рођења: место где се животиње порађају, где се ствара нови живот домаћих животиња (превасходно крава, за овце се користи реч тор), назвала се изба, као ижина за животиње (и ова реч је од исте основе иж). Одавде је и м-уж или муж, као и жена, инверзијом основе же, као особа у браку, јасно због чега. Одавде је и мушко, мушкарац, од муж-муш-карац, коа име и за мушки пол уопште, као жена и за женски пол уопште. Топоним је Мужине (Косово и Метохија). За саму основу иж топониму су Мали и Вели Иж за острво у задарском архипелагу. Лигње вероватно имају неке везе са изгледом, по особини оштрости, оштрине. Даље, основа иг и иж се грана ка речима за јело, храну. Тако одавде имамо глагол јести или појести као из-јест, изјести, или и изести, у екавском облику (изео га, изеде га: „Изо те ђаво“ је народни израз у значењу „појео те ђаво“, као клетва). Као и глагол узети или узи, који у облику инверзији гласи земи, а везује је са за позив да се узме храна, зато је према овох основи и назван: земи ово, земи мало, као и узи ово-а одавде је настао назив за храну, конкретно за предјело: мезе, као и глагол мезетити. Наиме, од основе иж-уж је и реч ужина, данас у значењу допунског оброка између главних оброка, некда вероватно синоним за оброк уопште. Ланац асоцијација иде вероватно од речи земла-земља, која је настала од основе иг-ег-ез-инверзијом зе, а земља је та која рађа (иж) храну, односно ужину (чак и овај израз постоји „земља која рађа“). Преко чак и речи семе, која може да буде и од ове основе иг-ег-зе-се, као што може да се преклапа и са неком другом основом. Отуда, ужина или мезе јесте обед, оброк, јер ова основа означава и настанак ман-же или хране, од када се семе стави у земљу, која после рађа. Дакле, постоји у народу и назив манжа за храну, а који није позајмљен (на пример, из француског, у коме се јести каже „монже“ или „манже“), него је од старословенске основе иг-ег-же-еж. Такође и мањерка је посуда где се чува храна, оно што се једе, те може да упућује на преклапање две основе. Да је основа иг заиста повезана са значењима у вези са животом, говори и глагол угинути, који је, јасно, од основе иг-уг. Дакле и завршетак, окончање живота означавало се основом која изражава његово значење. Део тела може да буде веома занимљив: наиме, можда је реч о стражњици, од преклапајућих основа: гуз, што може да буде инверзија и основе иг-гу и уж-уз. Глагол гужвати јен одавде, те није чудо што носи асоцијацију према сексуалном чину (гужвати постељину) јер је у вези са рађањем, настанком живота. Такође може да означи и резултат седења на стражњом делу-изгужвати нешто. Као и гужва, што може да упућује на много гуз-ова на једном месту, односно људи уопште-чак и данас

су остала неки називи којима се, према овом значењу, називају људи међусобно, што је иначе карактеристика старословенског језика; да се људи идентификују са деловима тела, чак и са полним органима, при чему је изворно код Старих Словена ова пракса била нормална, без пежоративних значења, док је данас ова језичка и културна традиција углавно задржала лоше облике, као подругљивост, пежоративност. Даље, ова је основа повезана са чулом укуса, односно са језиком као органом овог чула. Отуда, језик је могао да настане од основе иг-ег-ез као ј-ез-ик, или иг-аг-аз као ј-аз-ик (одавде је и јаз али и ашиковати-спртемати се за женидбу, забављати се са неким, где ће се обновити живот). Опет се показује хармонија: језик је и орган који се користи у препознавању (укуси) и конзумирању хране (жвакање-могуће од исте основе), ужине, те одавде имамо и глагол лизати, од основе иг-из и који се такође односи на радњу која се обавља језиком. Имамо и израз „пламен који лиже“. Тигањ је од основе иг, а тако је названа посуда у којој се припрема манжа, храна. Одавде и израу лезилебовић, односно лези лебе да те једем, где се глагол лећи или легнути односи, доводи у везу са храном јер је од сите основе иг-ег. Тако, ижина је порођај. Отуда, имамо глагол излећи, када кокошка излеже јаја: каже се да је кокошка излегла одређени број јаја. Обнова живота код ове пренате живине (живица је такође одавде, где се означава грање, врзина, растиње са бодљама, које боде, зато се употребила ова основа), зато је названа по основи која персонификују рађање, живот: иг-иж. Одавде се овај глагол проширио уопште на изаћи, те се каже у народу: излегао или излегнуо, у значењу изаћи („ а ја излегнем у њиву“-изађем у њиву), као и улегнути, у значењу ући негде, сакрити се, побећи („а ја улегнем у кућу“, уђем, сакријем се, побегнем у кућу). Такође и глагол пол-аг-ати, од осне иг-аг, у значењеу радње која се обавља у штали, када се кравам простире ново сено-„идем да полажем кравама“, да кравама ставим ново сено). Ложити је одавде, а односи се на ватру, од основе ож, те је зато доеведен у везу језик и пламен, као пламен који лиже, јер су од исте значењеске основе. Из ове основе је и н-ога или нога, од иг-ог као део тела. Као и наг-го, те зато израз наг- „као од мајке рођен“, јер се доводи у везу рађање са изгледом након рађања, односно овај изглед је назван овако према основи која озмачаба рађање-иг. Као и нагао. Одавде је и н-аг-овор, као наговор, где можда преплићу и различите основе, а тиче се гране значења основа на иг према говору, комуникацији. Наг, инверзијом се добило –го, аг-ог-го. Нога, можда због голе ноге, због дела тела који је и непрекривен. Како ова основа означава живот, отуда су њене изведенице бројне у српском и уопште у слобенским језицима. На пример, одавде је и д-уг-ме или дугме. Асоцијација, зашто је ово име, реч настала у овом облику (што се овде истражује), је следећа: онај предмет који се ушивао иглом-дугме, назвао се по истој основи као и игла, односно чак и независно према основи која означава, изражава оштрину, а то је основа иг-уг. Одаве је настало и живица, као што сам напоменуо, али и уг-ао или угао, у значење неког оштрог дела објекта или просторије, што је у вези са ивицом, ивица, ивичњак. Угао, угласто. Такође и дуг, дуго, односно дуж, као права омеђена линија. Одавде имамо и дужица ока, као зеница ока, као део органа ока, вероватно у вези са неком оштрином примећеном као особине очију. Одавде вероватно и с-уз-а као суза, од исте основе иг-уг-уз а означава се течност која се ослобађа преко ока у чину плакања. Можда и зној, од оз, инверзијом у з-н-о. Можда чак и з-рн-о, као семе-зрно. Одавде и стрно-за жито, стрно жито, за биљке које да ју стр-на или зрна. Овде се ове основе поклапају. Од исте основе иж је и дажд, иж-аж, као и киша: иж-иш (вероватно одавде и узвик „иш“ за

терање кокошака и уопште пернате живине, која је већином по овој основи названа: као гу-ска на пример, или збирно живина, за све врсте пернате живине). Дажд је у значењеу киша, отуда и водени гуштери се називају и даждевњаци. Чак и у гу-штер имамо основу иг-уг-гу у инверзији. Тако и дуга, као атмосферска појава је од ове основе која има и значења ка киши, дажду, те појава која се јавља уз кишу или након ње, названа је по истој основи иг-уг. Када је реч о грани значења и речи везаним за говор и комуникацију, го-вор је управо реч која је настала од ове основе иг-ог инверзијом го. Говор, договор. Имамо и занимљив израз „шулапити“ који значи причати неке бесмислице, причати онако ради самог причања. Одавде је и исхлапети, излапети, а односн се на стару особу, а јавља се и израз „излапео“ као онај који не зна шта говори, шта прича: „шта причаш, јел си ти излапео?“. Како је из-лапети јасно да је од основе иг-иж-из, то је и вероватно и изразу шулапити вероватно од сите основе, будући да има, даје исту асоцијацију. Одавде је и ништа, односно ништица, у значењу празно,испразно, нула. Од основе иг-иж-из, конверзијом, променом у ис-иш. А тако је јер се тиче живота, нечег што је везано за постојање, те зато и ништа, као ниж-ста. Суфикс –вор код говор упућује на сличне суфиксе да су у вези са говорњем, комуникацијом, те имамо кон-вер-зација: суфикс вор-вер. Отуда, чак и ова реч може да буде изворно старословенска. Имамо једну занимљиву реч која упућује да је основа иж као таква у директној вези са говором и комуникацијом: то је реч сиже. Она се односи на скраћени део, верзију неког текста, за најважнији део или суштину (иста основа иж-уж-уш) неког текста-његов сиже, односно и сажетак (неке приче, романа итд.). Отуда, видимо да се основа иж грана директно према речима која имају значење самог говора, говорити, читати, писати и слично. Тако, почетак Оченаша би више значио „Оче који говориш са небеса“, који нам се обраћаш са небеса, мада може да буде и који живиш на небесима- Шта више, овде имамо преклапања основа иж прст-ист-иш те није народ за џабе за кишу развио теорију да то бог „п...са неба“, с обзиром на везу која је изражена у Оченашу. Игра је од основе иг, коа народна игра, коло. Чак имамо и изведенице које се тичу књижевсних облика или врста, као што су житија, животописи у значењу биографије. Овде се јасно види сажимање ове две поменуте основе и њихова истоветна значења, као и у речи живописање, живописаније, живопис, као осликавање цркава фрескама (какве је живопис-какве су фреске). Опис, описаније је скраћено од животопис. Рећ жито је од основе иг. Биљке које расту из земље, које рађају зрно које се једе и користи у из-храни назив су добиле по основи према којој је настао и назив земља. Писмена, као назив за слово, слова, такође је од ове основе, где се преклапају основе које означавају зрно-семе, прст и иг-иж. Стригати-шишати, стругати итд. Имамо и жижа, жишка, као варница, као реч из гране према ватри, опет ове основе (ложити, наложити ватру из које потом искачу жишке, варнице).

28-29.9. 2012. године

У имену Дајбог или Дажбог, као једног од основних старословенских богова, имамо јасно изражену ову смешну везу, асоцијацију између бог и киша: Даждбог. Жетва, али и жњети је од ове основе, као и жар или жар-птица, где се види да су се домаће птице збирно назвале по овој основи.

Глагол као извити, извити леђа, на пример, је од ове основе, те је одавде настало и ишијас, као болест везана за проблеме леђа, немогућности да се исправе леђа.

Иста основа користила се да означи и течности које производи организам. Тако, код основе мед, коју сам навео, Речник САНУ познаје и значење, реч између. Наравно, тиче се простора између две међе, које су настале од мед. Међутим, одавде имамо и реч из-мед, односно измет. Одавде је вероватно остала асоцијација која повезује мед и измет, у изразу да је „мед г....од пчеле“, „измет од пчеле“ (као и духовите народне изреке).

Овакав речник, као што сам навео, шири, односно надилази и етимолошки речник, али и речник речи и израза неког језика. Он даје бољи поглед на основе, односно корене речи, тако што већем броју речи налази исту основу, односно и њихова преклапања, као и што налази више значења за већ постојеће речи, чиме, чињеница је, увећава број речи у неком језику. Сужава, али у исто време, кроз поклапања основа, шири број корена и основа за много већи број речи. Увећава број речи, тако што истиче да речи од различитих основа могу имати слична или иста значења, чиме придаје нова значења постојећим речима, која могу да значе и много шта друго, чиме постају нове речи за исте појмове. Тако, приближава ове две врсте или гране лексике и две врсте речника, брише границе између њих, али их и успоставља на већој удаености него што је то сада.

На овај начин јачају се све особине језика. Граматика, синтакса, творба речи, лексика, семантика имају више могућности са оваквим речником. Омогућује се веће стварање нових речи, кованица или неологизама, било од стране писаца, у књижевности, било од стране народа, у народном говору. Било да се измишљају, било да изворно настају. Туђице се чине потпуно непотребне и излишне, јер се свака реч може свести на сопствене основе, на основе сопственог језика. У граматици, на пример, творба речи трпи велике промене. Јер се уочавају бројни други путеви како су се речи градиле, твориле и настајале, што постојеће облике, правила творења, чини само једнима у низу, односно открива бројне друге могућности творбе речи које се могу такође сматрати правилима. Синтакса, употреба речи у реченицама, односно грађење реченица, такође трпи промене, а тако је ако се испостави да нека реч може бити и глагол и именица у исто време. Врсте речи, дакле, и смањују се, али и обогаћују, јер су новим односима и начинима творења потребна и нова имена. Тако се мењају и њихове функције, као и места у реченици. Лингвистика се може довести и до апсурда и учинити сама непотребном (на пример, Дајбог и могуће значење по истој основи, као што сам навео), али се може и додатно разгранати, обогатити, развити (на пример, сада стичемо представу о распону значења и могућих асоцијација које изазива реч Дајбог). Лингвистика би морала да произведе нога нова решења да опише и именује језичке појаве до којих би на овај начин дошла, чиме би се, вероватно још више удаљила, дистанцирала од народа, односн о још би више постала апстрактна, али би постала и приступачнија, доступнија, јер би била више у народном духу, него сада: изражавала би исте оне облике, односе и процесе које и народ самостално развија и свом говору. Била би једноставнија и комликованија, али у крајњем резултату ипак пријемчивија за народ него сада-лако би могла да се учи, да се савлада као наука. Послужила би да се граница између књижевности и уопште професионалне употребе језика (новинарство, наука, научно-популарни жанрови итд.) и народног говора додатно смањи, односно да буде мања него што је то било током 19. века, или првих деценија 20. века.

Сва се наречја очитавају у једном, наводно издвојеном. Природа језика је таква: на једном превоју спирале реч ће се, у изговору једног наречја,

представити у складу са правилима тог наречја, али ће се на следећем превоју појавити по правилима у складу са другим наречјем (што сам показао на примеру расправе између Ђуре Данићића и Светића). Тако је и са граматичким облицима: донекле теку по једном правилу, однекле се преображавају према другом правилу. Чак и изговори се преклапају, као што су екавски, јекавски, икавски и ијекавски, у некадашњем српско-хрватском језику. Екавци, не знајући, употребљавају низ речи које се творе, које су од основа, творења које су карактеристичне за, на пример, јекавски изговор, али у облику који не подразумева уметања гласа ј на карактеристичним местима и речима, него код потпуно других речи, које изгледају као потпуно екавске. Супротно се одвија код осталих изговора. Тако је и са дијалектима: и дијалекти су међусобно замењиви. Овакав поглед на још ширу заједничку језичку основу, омугућио би стварање, настанак и једног истинског заједничког језика, али би омогућио и његову већу одвојеност, самосталност, у погледу народа и група које га употребљавају. Зато што би ова дистинктивна обележја по којима препознајемо и разликујемо наречја, изговоре и дијалекте постала још израженија, односно јавио би се, настао би и већи њиохов број, мада би у значајној мери постала и сувишна, када би се констатовало да не важе.

Ово су нека универзална правила језика, како мени изгледа, која би могла да се примене, односно која се тичу и осталих језика. Чини ми се да ова међусобна замењивост језичких (и граматичких) појава није до сада уочена.

исто

Овде је битно истаћи да су Стари Словени свој језика развијали на начин који сам описао и да је то би начин који је у потпуности одражавао и њихову философију живљења, као и религију. Исти принцип у религији, овај народ је био пресликао и на језик, а тај принцип је да из „Сварога све истиче и да се Сварогу све потом враћа“. Отуда, оно што сам навео и уочио као „све значи све истовремено“, за језик Старих Словена и грањање значења од исте основе. Међутим, која би основа била језички Сварог код Старих Словена? Можда је то основа иж. Универзална основа из које проистичу и друге основе и речи, које се, опет, овој основи враћају.

Односно ради се основи иг. Наравно, могуће је да је ова основа само једна од неколико сличних. Мада, лако се налази у бројним речима различитих језика.

Оваквим речником омогућава се, да се познавањем релативно малог броја речи једног језика, постигне већа функциконалност и говорна, језичка писменост. Слично као са симболима кинеског писма. Овде се само ради о речима, а резултат би био неминовна последица примене оваквог речника-дошло бо до појаве великог броја нових речи, које просечни говорник језика не би могао све да зна, него само мањи део.

Створио би се, када бисе овакав речник применио, универзални или међународни језик, али супротно начину којим је стваран есперанто, измишљен и наметнут споља. Овакав речник брише границе између језика, као што сам навео, чинећи их сувишним у међусобним односима утицаја, позајмљивања лексике, граматичким облицима итд.

Он указује да за све језике важе иста универзална правила и своди све језике на једну основу, на један универзални, заједнички језик, као лингвистичку, филолошку појаву. Опет, успоставља и много већу дистанцу

између појединих језика, него што је то сада. Омогућава чак и већу универзалност од санскрита, као језика основе за индоевропске народе.

О овој дуалној особини језика Едвард Сапир је овако писао:

„Scarcely less impressive than the universality of speech is its almost incredible diversity.“

„Само мало мање застрашујућа и само мало мање импресивна особина језика од његове универзалности је његова скоро незамислива разноликост.“

Фонетски принцип изводи до крајњих граница и на неки начин га укида.

Компаративистика лако може да открије сличности међу језицима. На пример, основа иг је приметна и у другим језицима, као што је енглески. Имамо чак и реч мериџ за брак, која има јасну основу иг-као иџ и која је чисти превод суштине старословенског иг-иж. Чак и обликом „марриаге“ има јасну основу иг-иж присутну у називу. То је и са обликом –инг у енглеском језику, који је у ствари основа иг-као и-н-г, са уметнутим н. Ова основа је присутна и у облицима за глагол јесте или бити, као хе из (иг-из), ит из итд. основа је, као што видимо, присутна и у глаголима и у именицама, односно у свим врстама речи. Шта више, могуће је да је из ове основе изведен и глагол јесам, бити, што и јесте тако: изјести, јести, јесам, као што сам показао, одавде се развио глагол јесам, бити. Отуда, „оче наш ти који јеси на небесима“, односно ти који си на небесима, такође је тачно значење. Ова основа је дала и заменице, прилоге, предлоге итд.

У српском језику имамо реч инжењер, која је од ове промене иг у инг. У енглеском је то још и егг, за јаје, што је основа иг-ег. Тако, занимљиво би било открити развој речи јаје из ове основе у старословенском, односно српском језику. Као што сам навео, старословенски је имао ту врсту двојних самогласника, као што има енглески (сна-а или сна са дугосилазним и други примери писања два самногласника), као и различитих самогласника један уз други, по чему личи на латински (групе ае и слично). Имамо птицу еја, која може да буде од ег-а, ех-а, еја. Овде се глас х мења у ј. Отуда, имали би два х у речи јаје: хахе, односно, у х се мења г (палатализација), те је било га-ге, где видимо да је реч јаје од основе иг-ег инверзијо у га и ге. Може да буде и од аг-е, односно то је основа. Тако, ахе, аје. Овде је битно да се напомене да је јаје везано за оно што носи перната живина, која је име добила по основи иг-иж. Имамо онометопеју пачјег гакања, као га-га, или гакања гусака, те је производ патака и гусака, односно јаје, названо по основи иг-ег-аг, инверзијом у га. Мењањем гласа г у х, односно гласа х у ј, добила се реч јаје. У суштини, српска реч јаје и енглеска реч егг су истог порекла, настале су из исте основе универзалног иг.

Јагње-јага је од ове основе, као и друго. Иг-аг-ег-ог-уг-рг је универзална основа.

Леонид Зувић, 29. 9. 2012. године

Реформа српског језика и правописа

Фонетски принцип

Овај принцип се назива и централним принципом или питањем лингвистике. Да сваки глас има једно своје слово, пак, јасан је израз апсолутно линеарне свести. Упоредо са развојем писма, формулисао се, сам од себе, овај принцип, као највиша тачка линеарног погледа, линеарности (изазване самим развојем азбука, писама). Тако, фонетски принцип беше крајњи резултат типографског доба: издвајање чула вида из међуигре са осталим чулима почело је још у доба рукописне културе, управо овим паралелним процесима: развојем писма и тежњама да сваки посебан глас добије посебно слово; наставило се у доба након Гутенбергове штампарије, а његов крајњи израз формулисао је Гутенбергов сународник Јохан Кристен Аделунг, која три и по века касније, у доба када је штампарска култура проживљавала свој зенит: „Пиши као што говориш, читај као што је написано“. Ово је био мото, парола, застава рационализма, века разума и просветитељства. Сама пренаглашено рационална. Другим речима, врућ медиј. Ова врућа парола, не само језика него и једног доба, као и једне стране самог човека, у Европи је врхунац добила у реформисаном писму српског језика, које је дело Вука Стефановића Караџића. Реформа је спроведена под директним утицајем немачке лингвистичке и филолошке школе, на основу упитника или упутстава које је преко Јернеја Копитара Вуку слао Јакоб Грим.

Проблем Вукове азбуке је, дакле, проблем односа хладног и врућег медија. Код мање реформисаних европских језика, као што је енглески, писмо није толико рационализовано, упрошћено, односно није толико вруће. Супротни принципи, међутим, дају супротне ефекте. Тако, хладни медиј ослобађа вруће ефекте, а врући хладне, ирационалне. То је проблем односа више описних-или хладних писама и мање описних-или врућих писама. Мање вруће писмо енглеског језика, описније, више нас ангажује у креирању и ишчитавању значења-ослобађа рационалне ефекте. По неколико знакова за један глас или група слова, када се нађу у написаној речи или реченици, у нама изазавају веће асоцијације и побуде ка значењима која су хтела да се представе, изазову. Ово је особина хладних медија уопште, односно описнијих писама језика. Једно слово за један глас, међутим, нема овакву особину: значење се у човеку не побуђује, не успоставља по асоцијацијама и оваквим везама, већ се директно уцртава, уписује у ум, односно представља такав покушај. Ово је особина врућег медија: он не оставља простора за веће учешће човека у креирању и тумачењу значења, већ му сами облик-један глас једно слово- нуди као готово, „сервирано“ значење. Отуда, оправдано је питање буди ли овакво писмо икакве асоцијације у човеку, на основу чијих би веза могао да доживи значење? Да ли само описнија писма имају особину да производе значења, док фонетска писма високог степена то уопште не могу? Фонетски принцип је израз само једног, врућег момента медија. Израз хладног момента био би у неком другом принципу, који није фонетски, него који би образложио описност писма. Из ове супротности проистиче и подела на тзв. народни језик и писмо и на књижевни језик и писмо. При томе, народни језик се поистовећује са врућим медијем или врућим моментом медија и представља као напредни, прогресивни чинилац. Опет, иза њега стоје, по правилу, елитистичке и најмодерније, односно помодније лингвистичке и филолошке школе. Језик, пак, који наводно користи образована елита неког доба или народа, поистовећује се хладним медијем или хладним моментом медија (несвесно, наравно) и представља као назадни, конзервативни чинилац у некој култури. Ова, пак, подела, углавном је пропагандно наметнута од стране помодних, односно врућих лингвистичких и филолошких школа, које

су, наравно, како је штампана култура доживљавала свој процват, постигли и одлучујућу победу у овој вештачко изазваној борби против назадних језика и писама и за дуго време у својим културама и народима етаблирали фонетска писма као једино могуће и правилне варијанте писма уопште. Наравно, посве у складу са праволинијским-линеарним и индивидуалстичким-рационалситичким гледиштима које је наметнула култура рукописа, потом и штампе, у једном дугом историјском процесу. Резултат: превидела се, изузела једна потпуно равноправна страна језика, односно човека уопште. Оваква подела је била и у друштву Старог Египта, које је, наводно, познавало две врсте хијероглифа: херијатско писмо, којим су се наводно служили образовани свештеници и демотско писмо, које је било нека врста народног писма. Овај образац поновиће се у бројним друштвима модерне Европе. Како сам показао, међутим, лингвисти и писци ове друге, наводно ненародне струје у лингвистици и филологији, показали су се и као ного бољи познаваоци правог народног језика, говора и дијелеката, као и много бољи познаваоци језичких правила лингвистике и филологије уопште, него њихови народни противниици који су, широм модерне Европе, однели победу. У својим делима, такође, ови писци су гајили боље народни језик, него тзв. народни писци, који су се на народни језик позивали, а у делима писали на неким вештачко ствроеним граматикама, писмима и правописима, који пркосе свим правилима и законима лингвистике која важе од памтивека, рабећи народни језик тако што су на основама тек неког појединичаног, а ефемерног народног дијалекта, калемили врхунска достигнућа, најпомодније лингвистичке и филолошке „хитове“ европске назови елите, на тај начин упропастивши и народни језик као такав, као и лингвистику и њена правила и законе, пошто се иоле искрени лингвиста може лако уверити да је одвијање базичних језичких процеса, правила и закона на оваквом једном апсолутно „фонетском“ писму, практично онемогућено, те су граматике и лингвистике ових језика углавном веома лаичке и нестручне пропаганде и рационализације-оправдања за једно насиље које се извршило и над језиком, и над писмом, и над лингвистиком и над народом и културом, у којима је овакво неприродно калемљење извршено: да се један елитистички филолошки принцип, који стога има неку општу сврху, упућеност и намену, доследно примени на једном ефемерном дијалекту (односно уважавајући само један аспект језика, а изгонивши и превиђајући други) заосталог народа на ободу Европе. Писмо је фонетско ако остварује фонетске ефекте: ако су знакови тог писма, организованих у речи и реченице, у нама побуђују асоцијације-значења у вези са предметима који се знаковима означавају. Вуково писмо овакве ефекте не остварује, те оно уопште није ни фонетско. Редови исписаних речи и реченица на овом писму у нама не буде никакве асоцијације, већ нас празне од било каквог унтрашњег сећања на спољњу реалност, искуства, оно што је некада доживљено или на шта се позива да се путем текста доживи. У погледу асоцијација-значења, ово писмо је обична „табула раза“-празна табла, која човеку онемогућава да доживи, схвати, појми било што је оваквим накалемљеним квази писмом написано. Веровaтано приватни језик тинејџера који развијају на интернету или мобилном телефону, је кудикамо асоцијативнији и изражајнији-људскији него писмо-експеримент (немачке лингвистичке помодарне школе), писмо-Фракенштајн, заједно са граматиком и правописом, које је створио Вук Караџић. Замислимо колико лингвистичких, граматичких, правописних закона може да реализује један вештачки, математички језик, као што су основни компјутерски језици као бејзик или

фортран? Робот Асимо, који се ових дана представља, вероватно има више способности за асоцијативност, него просечни говорник Вуковог српског народног, односно књижевног језика. Другим речима, док тинејџери развијају лингвистичке ефикасније језике-писма, а користе их за приватну комуникацију, дотле је иза једног експеримент-Франкенштајн језика, који је оличење лингвистичке, граматичке, синтаксичке, семантичке, лексичке итд, неписмености, стао цео један народ, цела једна култура, образована елита целог једног, српског народа, најмање од половине 19. века, до данашњих дана. Дајте роботу Асиму да вам интерпретира историју, прошлост и културу и добићете много бољи и тачнији приказ него што је то српски народ себи у аманет оставио држећи се Вуковог правописа као светог писма, певајући оде у његово име, као да је реч о неком владаоцу тоталитарног профила. Критика би била: па и сам пишеш на том писму, како онда сматраш да оно што ти напишеш може да буде паметно, а све остало на истом писму да не може? А куд ће било који писац или онај који се због било чега служи овим писмом, даље и другачије од писма који му је култура наметнула, као нешто што је свето и што није подложно критици, него само безусловном прихватању? Опет, у писању користим неке облике који, пак, у језику оживљавају неке лингвистичке обрасце који су више у складу са природом језика, него што су они који проистичу из употребе чистог Вуковог писма. То су описне форме у организацији реченице, као и речи, дакле тицали би се синтаксе, грађења реченица, текста. Изражене у коришћење црте или повлаке. Ово је енглеска синтакса која се примењује на српском језику. Односно, описнија синтакса на једном екстремно врућем језику и писму. Као што се види, ова критика Вукове језичке и правописне реформе није са неких квази-националних или квази-националистичких позиција или полазишта, него управо и само са чисто лингвистичких и филолошких полазишта, с шире културном бригом. Сва је културна Европа била ношена овим рационалним духом, произашлом из већ вишевековне употребе штампарства, а који је израз нашао и у језику и филологији. Међутим, оно што је у било најекстремније у њиховим филологијама, Европљани, као они добри ђаци, утрапили неком другом, а сами себе од примене тих принципа сачували, имајући много више обзира према сопственим културама, него Срби према својој.

Оно што би сада могао да буде ренд и на подручју језика је оживљавање језичких форми које су више у складу са глобалним карактером садашњице, односно обнова оних образаца у језику који одговарају обнови племенских облика у друштву. Фонетски принцип није више тако популаран, односно овакав какав се је представљен. У говору, посебно у писању, употребљавају се много описнији облици него они које проповеда неплодна фонетска лингвистика. Вруће фонетско писмо трпи утицај хладог медија, односно хладног момента медија, који се на сцену вратио са хладним медијима радија, телевизије, интернета. Говор и писмо постају више описнији, сировији, племенскији, не више онако рационални, линеарни и врући какви су били вековима раније. Ово прети да одведе у другу врсту застрањивања: да хладни момент медија потисне у потпуности врући момент и да произведе превише не-културне последице.

У српском језику долази до поновног омекшивања гласова у обичном

говору и изговору, као и до супротног ефекта изоштравања изговора, уз веће отезање, дуже акценте уз истовремено и краће, одсечније акценте и изговор. У свакодневном говору језик се превише приклонио традицији, која је све више и

сама квази-традиција, док се у медијском говору, односно у говору који се користи у употреби савремених технологија као што су мобилни телефони, интернет и слично, користи превише накарадних туђица, позајмица и варваризама. На оба начина одступа се од народног или књижевног српског језика.

30-1. 10. 2012. године

Код изразито фонетских писама, као што је писмо српског језика, ослобађају су више чулни доживљаји, него рационална значења: врући момент медија изазива хладне ефекте-више чулне доживљаје, неого хладни момент медија-који изазива вруће ефекте, односно рационална значења. Ово је парадокс врућих и хладних медија. Потврду овога имамо у појединим књижевним делима, која су сама изразито врућ медиј, као што су романи Достојевског и која су великом засићеношћу детаљних и детаљистичких описа произвела чулну реакцију код читалаца, показано у интензивном доживљају његових романа. Отуда, ако се као основа реформе неког језика узме врући део језика, односно врући лингвистички принцип као што је фонетски принцип, онда се, у резултату, пренаглашава чулност, чулни доживљај, наспрам жељеног рационалног, логичког. Аспекат језика који реализује чисто логичко-лингвистичке облике, какви су они који су тичу граматике и лексике, тако није врућа, него хладна, описнија страна језика. Другим речима, фонетска писма и фонетски конфигурирани језици, писма и граматике, не омогућавају одвијање логичко-лингвистичких појава, а што је жељено и шта се хтело произвести, пратећи погрешан траг таутологије-од рационалног настају и рационални ефекти. Да ни језик остваривао граматичке-логичке, а не чулне-обрасце и појаве, у њему мора да постоји баланс врућих и хадних чинилаца, једносмерних представа и описних представа. Ствари стоје обрнуто него што се уобичејно сматра. Одвијање и стварну реализацију рационално-логичких граматичких појава и односа (на пример, палатализација, сибиларизација, творба речи, промене, падежи, времена итд.), као и поље значења, асоцијација, омогућује хладнији, описнији део или елемент језика или писма-не и фонетска лингвистика. Фонетски принцип, пак, или врући елемент језика, покрива чулност, чулни доживљај, односно подстиче ирационални део наших личности. Писмо конфигурирано око изразитог фонетског принципа, са таквим и језиком, у први план ставља чулност наспрам рационалности и логике, односно производи неред у стварима правила и закона граматике, лексике итд.

У језицима других европских народа, имамо појаву да се група слова изговара као једно слово, односно само као један глас у датом скупу слова-гласова (на пример, ие се чита као и). У српском језику, група слова која је некад стајала упрошћена је на један знак, једно слово, али се у изговору изговарају оба та нестала знака: на пример, т и јер су прешли у ћ, које се изгивара скоро као тј, односно у гласу ћ имамо синтези и гласа т и гласа ј. Да видимо да ли је реч о још једном савршенству Вука Караџића. Пробаћемо д откријемо правилни прннцип, по моделу врућег и хладног медија, о читању, писању и изговорању гласова, у односу према сажимању или ширењу групе слова за глас. Ако независно дођемо до модела који је Вук применио у српском језику, то ће значити још једно савршенство.

Идеално стање, дакле, ипак није да се пишу два слова, а изговара само једно од њих. Још правилнији поступак би био обрнут: да се пише једно слово, а да се изговарају оба гласа које га чине, у некој врсти елизије. Ово је Вуков принцип: два слова су графички сведена на један симбол, а изговарају се њихове гласовне елизије (љ, њ, чак и ј, ћ, ђ, џ). Јер, први, мање савршени модел, запоставља, пак, ову фонетску, врућу страну језика. Односно, хендикеп у погледу превиђања описније стране језика приликом избора врућег принципа, у писму је надокнађен овим правилним поступком графичког краћења и говорног сажимања, што је правилни хладни образац. Оваквим изгледом писма, надокнађују се и остале мане нагласка на фонетској транскрипцији, односно омогућава се одвијање и лингвистичко-логичких појава, као што се омогућује и чулни доживљај-више и боље него у другим писмима и језицима. Општа форма, руководећи принцип је био изразито фонетски (што је резултирало чулним ефектима писма и језика), док је конкретна реализација била у оквиру правилног хладног обрасца, који омогућује одвијање језичких, граматичких појава и односа. У другим језицима, можда имамо исти однос, али мању сразтмеру, нижи интензитет и фонетичности (чулног доживаљаја), али и описности-отуда и граматичности, логичности лингвистичких појава: јер, овде је фонетичност постигнута у говору, односно изговору, док у писму она изостаје! Код српског језика, фонетичност је постигнута у писму, док изостаје у говору, будући да се изгиварају елизије два или више гласа, њихове синтезе. Отуда, са становишта постојећег објашњења фонетског принципа, јавља се други парадокс, парадокс другачије врсте: наиме, Вукова реформа уопште није урађена према фонетском принципу! Један глас нема једно слово, него једно слово имају два или више гласа, који се зато изговарају као омекшани гласови, а то су слова и гласови реформе: ћ, ђ, љ, њ, џ. Сам Вук је био и Караждић, односно видимо да је овде присутна метатеза групе жд у дж, које је дало џ. Отуда, ови гласови нису, као што се тврди, постојали и народу, онако како их ми данас изговарамо! Они су постојали у мекшим варијантама изговора, који су указивали да су синтеза два или више гласова. Резултат: реформа је нехотице истиснула једну врсту звучности гласова која није постојала као предмет, објекат реформе. Одатле, следствено, закључак је да за данашње гласове немамо одговарајућа слова-симболе, јер се постојећа односе на другу звучност ових гласова. Ово је вероватно толиког раскорака да би било оправдано усавршити изглед ових слова, како би она графички још више асоцирала на садашњу, произведену звучност ових гласова. Овде би, пак, поступак био другачији од правилног: један глас у изговору требало у графичкој представи нагласити још већим упрошћавањем постојећег знака, у ствари супротно, требало би додати постојећем слову за нијансу посебнији елемент, него што је то сада, чиме би се нова звучност гласа скоро идеално представила: дакле не додатним малим упрошћавањем, него додатним малим усложњавањем постојећег симбола, не његовом редукцијом, него његовом додатном малом надградњом: тако, на пример, глас љ би писали ка л и са овим истим остатком јер само за нијансз раздвојенијим од слова л. Тако, то би био облик слова, као једно слово, а опет би изгледало као да има два лемента, два слова, како је то у другим европским језицима. Ова суптилна сепарација покривала би и неглашенију мекоћу савременог изговора ових гласова (што је додатни квалитет), као и њихову наглашену тврдоћу која се одвија у исто време. Слово ћ са цртицом изнад слова, слово ђ такође, слово њ као слово љ, слово џ са цртицом одвојеном од тела слова. Не само ова два правца правилног књижевног изражавања ових гласова,

него би оваква графичка решења покривала и сва она поља и изговоре ових гласова који су доскора сматрани дијалекатским, а које сам сада назвао традиционалним, неофолклорним: на пример, да се ћ изговара као отворен тј и слично. Празан симбол тела садашњег ћ са цртицом изнад слова, за ове говорнике био довољан и прави знак за изговор који они употребљавају. Оваква реформа би била обрнуто фонетска, што значи да би била права фонетска, у ефектима: не иде се да се један глас представи са једним словом, него са два елемента која чине једно слово. Отуда, оваква реформа одолева и манама и недостацима фонетских правописа и срспког језика и мање савршених других европских језика. У погледу српског језика: реформа се не конфигурира, као код Вука, око прокламованог фонетског принципа, него је споља принцип као у другим европским језицима: два раздвојена елемента служе за један глас. Спрам других фонетских језика и правописа: ова два раздвојена елемента не значе и два посебна знака, него чине једно слово, чиме се остварује већа фонетичност у намери, него код фонетских реформи у овим језицима. Овакав симбол, пак, прекрива скоро целу говорну праксу и изговоре ових гласова: њихово и мекше или тање, односно тврђе или дебље изговарање; као и дијалектске-а које називамо некњижевним, изговоре; као што се оставља могућност да се и изговарају у чистом облику-уколико је икада било оваквог чистог изговора ових гласова, у било каквој мањини говорника или писаца. Шта више, овакав симбол би можда произвео и оно што је Вукова реформа можда прижељкивала: овако чист изговор ових гласова. Дакле, овај би симбол у ствари прекрио најмње три или четири равни изговора ових гласова. Зар онда не би било боље такве варијације у изговору сматрати новим гласовима и њима дати посебна слова? Опет је ово погрешна фонетизација, односно реформа (као недавна приликом настанка тзв. црногорског језика и азбуке). Слично је можда учинио и Вук, каде је ове нијансе у изговорима хтео да упрости, сведе на један изговор који у суштини није ни постојао. Зато, много је боље да се ове, иако мале, али ипак посебности у начинима изговора ових гласова, изразе са суптилним одвајањем графичких елемената која су придружена телу ових слова-знакова, а да се њихова заједничка својства у начинима изговора такође сачувају тако што ће то и даље бити једно слово, јеан знак, само са два самостална елемента. Графички, решење опет надилази и постојеће две тачке и слично у другим писмима, јер су од самосталних црта веће, односно сувише су велике да би биле самосталне, а опет то јесу, а од две тачке се разликују по томе што су црте, а не тачке. Наравно, оваква решења надомештају недостатке и српског и европских фонетских писама и надилазе их, било у чулним ефектима која би овакав правопис, односно писмо изазвало, било у логичко-рационалним ефектима у погледу граматике, лексике итд. У већој мери би се смањила граница између говорног језика и књижевног, односно народног-дијалекатског и неофолклорног говора и књижевности. Културна вредност би била велика: много народног стваралаштва би било приказано и очувано на правилнији начин са овом транскрипцијом, јер би народни изговор имао утемељење у књижевном језику, односно у писму. Овде је била једна мањкавост Вукове реформе у погледу неадекватног представљања народне културе и књижевности. Жаргонски говори, као и језик који је у том стилу заступљен на савременим медијима као што је интернет, такође би били адекватно приказани оваквим знаковима, што би омогућило да се један слој (под)културе и култивише, да му се да званични легитимитет као књижевсног облика, али и сачува као један слој културе који нијебио дефнисан језиком, а сада јесте, те постаје делом званичне културе. Ова

реформа писма, значила би и реформу граматике, која би морала да претрпи корекције у складу са новим изгледом симбола, знакова писма-слова, а које показују неке суштинске одлике језике. Разликује се од претходне реформе, тако што не уводи нове гласове и нове знакове на изражен и на слично видљив начин, као одвојене гласове и симболе, али опет то чини, чувајући костур и изгледа постојећих знакова и начин изговора, али их опет мењајући. Односно, како на свим нивоима заступа и једну и другу страну језика (свуда се ова реформа показује као амбивалентна), отуда она исказује склад хладног и врућег момента медија, што је недостајало и српском језику и другим фонетским језицима, који су овај склад нарушавали науштрб једног или другог елемента. На пример, творење речи, или неко друго граматичко правила, мењања речи итд.: уместо само једног решења које има сада, једне могућности (која у суштини и није постојала, као изговор џ који се јавља тек после овакве реформе), појавиће се још две или три равноправне могућности, односно суптилне варијације, при чему ће принцип-правило бити и промењен, али ће остати и исти у исто време. Са граматиком, мењала би се и синтакса, а са синтаксом и семантика, односно лексика, као и ортографија (правопис), ортоепика (изговор гласова), односно и сама стилистика (језичке фигуре и изрази: метафоре, градиције, алитерација итд), сва би ова правила књижевног језика била промењена, измењена, иако би сачувала постојећу самосталност и особеност: али, била би реформисана. Наравно, мењала би се и интерпункција.

Дакле, овај аспект савршености претходне реформе имао сам на уму све време писања на ову тему, а сада сам га и образложио. Међутим, постоје и боља решења, као што се види. Такође, све време сам размишљао како би се постојећа азбука-писмо могло да се реформише, за шта је било потребно утемељење у осмотреним реалним језичким појавама. То су ови наведени. Критика реформе је била већик делом оправдана, само, наравно, можда не у интензитету каквим је писано, али се томе прибегло да се нагласе принципијелни недостаци, иако се у виду имало да се ради о нијансама.

Између осталог, оваквим решењима наведених знакова, омогућава се да једно наречје, потиснуто у претходној реформи, а које персонификује једну универзалну димензију језика, такође постане делом или основом књижевног српског језика. Шта више, све оно што је можда и Вук имао на уму, када је прикупљао и грађу румунског, бугарског или и албанског народног језика (можда имајући овде, на уму у ствари потиснуто наречје народа Косова и Метохије, јужне Србије, источне Србије, Војводине), да се оствари нека књижевна-језичка основа за један језик и осталих сличних балканских-словенских народа (идеје о језичком уједињењу бугарског и српског језика) и језика, оваквом реформом била би могућа и остварива. Наиме, оваква решпења за наведене гласове, покривала би изговоре бугарског, македонског, донекле и словеначког језика, вероватно би имала могућност апсорбције, упијања донекле и албанског, као вероватно и румунског језика, али и шире: последице које би изазвала уопште у словенским језицима, на плановима етимологије, старословенског језика (што би такође претрпело промене у интерпретацији након овакве реформе и открило нове слојеве језика, књижевности и културе), могло би да делује као обједињујући елемент за све словенске језике, односно то би било од баланса два аспекта језика који у себи остварује, односно основу за настанак једног заједничког свесловенског језика-јер бно водило, као што сам наводио, лексичком зближавању-заједничка етимологија, порекло речи, као и граматичком и осталом језичком зближавању словенских језика и граматика,

односно лексика. Даље, како је било историјског контакта романског, латинског језика, као и старогрчког језика са старословенским, отуда би нова интерпретација ове језичке историје довела до приближавања и граматике и лексике и између ових језика, што би се одразило и на садашње језике, који би такође добили могућност шире заједничке основе. Тако и поводом осталих европских језика: уз италијански и француски, немачки, енглески итд. Тако, оваква реформа би од савршеног српског језика и писма створила још савршенији језик и писмо, који би могао да се појави као нови санскрит на тлу Европе, за индоевропску групу народа и језика. Српски језик би тако био основа за све остале језике, односно постао би међународни језик, претежни или доминирајући светски језик. Универзални светски језик. Пример слова ћ, у новој транскрипцији: сваки народ може у њему да прочита глас који изговора у свом језику, како га изговара, као и да на основу овог знака примењује језичке и граматичке операције као у свом језику, односно где год га препозна може да успостави сличну етимологију-порекла речи, односно и њихова садашња значења. Тако би се, иначле постојеће велике сличности међу језицима, поставиле на заједничку основу, која све ово омогућује зато што остварује склад два равноправна и универзална аспекта језика, а који је у сваком другом светском језику нарушен у корист једне или друге стране. Овакво решење аутоматски, по природи ствари, постаје универзална основа за све језике, јер може да их апсорбује све појединачано, заједно са њиховим граматикам и лексикама, као и да их репрезентује, односно да буде и њихов језик и писмо. Преко Индије и индијског језика, остварио би се утицај и на остале језике на азијском континенту и индијском подконтиненту-односно великим делом и преко утицаја преко руског језика, преко енглеског и француског језика на широка подручја англофоније и франкофоније, а тако и на афрички континент, преко италијанског, односно шпанског и португалског на језике јужне Америке. Остали би језици који имају идеограмска писма, кинески и јапански језик.

Наравно, пре овога би требало видети какве промене и у другим знаковима би изазвале ова промене у наведеним гласовима и словима. Кинеско и јапанско писмо могло би да се реформише, јер би се добио узор како богу да се направе фонетска слова од ситних, однсоно средњих изолованих цртица, којих у овим писмима има много и расутих. У другим писмима они нису могли да нађу овај узор: тамо су цртице ситније од цртица у њиховим писмима, односно не стоје уз правилна, правоугана тела слова, него над облим словима.

Када помињем реформу и осталих слова, у виду опет имам исти образац: на пример, слово р би се писало са стомаком одвојеним от тела слова, чиме би се графички остварила природа овог гласа, који је сугласник, али некада и самогласник. Слово п, тако што би спојна цртица постала суптилно самостална, тако да се може уочити и као једна знак, или подробније као два елемента у једном знаку. Тако и сва остала слова, у којима цртица или стомак могу да се раздвоје од тела слова.

Наравно, уколико пројекат са заједничким светским језиком звучи претерано, онда би се извесно зближавање сигурно постигло између словеснких језика. Наравно, одустало би се и од расклапања и осталих слова, а задржало би се само на наведеним.

Леонид Зувић, 1.10. 2012. године

Литература: коришћена дигитална верзија НБС оригиналне књиге Ђуре Даничића “Рат за српски језик и правопис“. Речник САНУ, увод Александра

Белића; књига Петра Скока о топонимима острва Јадранског мора; текст Павла Ивића са сајта Института за српски језик

Напомене: израз „етимолошки речник“ који сам користио, а преузео га из увода Александра Белића, односи се на посебну лингвистичку теорију за коју се залажем; текст нема никаквих политичких претензија нити конотација, осим чисто лингвистичког аспекта; извесни пренаглашени ставови у тексту учињено су махом и с намером, како би се истакли и постали уочљивији недостаци које сам разматрао.

Додатак:

Павле Ивић: Књижевни језик као инструмент културе и продукт историје народа

(из књиге Историја српске културе)

1. Тиме је створен инструмент културе далеко подеснији од латинице, која је настала адаптацијом грчког алфабета за латински језик још у античко доба, али су јој недостајала слова за посебне гласове каснијих европских језика, што је писменост тих народа оптеретила многим проблемима, колебањима и недоследностима. Излаз се најчешће тражио у томе да се један глас обележава групом од два или три слова. Тако се познати шуштави консонант у енглеском означава са сх, у француском са цх, у италијанском са сц, или сци, у немачком са сцх, у шведском са сј, у пољском са сз итд., док ћирилица има једно слово за тај глас, и то исто свугде где се та азбука употребљава.

2. То је превођење обогаћивало српскословенски књижевни језик, у који су улазили неологизми сковани по моделу грчких речи, махом оних апстрактног значења. Словенски аутори и сами су развили, и широко практиковали, умеће да стварају такве речи. Изражајни потенцијал црквенословенског језика стално је растао и достигао је веома висок ниво у области религијских и апстрактних тема. Био је изванредно оспособљен за свечано изражавање, за реторске фигуре и стилске арабеске, у складу са тадашњом византијском поетиком. Позајмљеница је у том језику било врло мало. Преводиоци и аутори, очигледно поштујући идеал чистоте језика, по правилу нису преузимали грчке речи него су их замењивали преведеницама.

3. За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограниченој мери смањивала разумљивост. Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински.

4. Ипак, постоји домен у којем је народни језик био широко заступљен и у средњевековној писмености у српским земљама. То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења.

5. Уз то је Караџић, доследно веран фонетском начелу, искључио из употребе ћирилско слово за онај стари словенски вокал чији је различити развој по дијалектима створио контраст између екавског и ијекавског изговора у новоштокавском дијалекту.

6. Лексика се богати творбом нових речи, махом од домаћих, словенских корена, развијањем нових нијанси значења постојећих лексема, али и широким прихватањем позајмљеница. Оријентација српског књижевног језика претежно је космополитска, као на пример руског и пољског или енглеског, а за разлику од неких других словенских и несловенских језика, у којима преовлађују пуристичка настојања. И главна разлика између српске и хрватске варијанте књижевног језика тиче се веће спремности Срба да прихвате страну реч, насупрот склоности Хрвата да је преведу кованицом. Главнину страних речи усвојених у 19. и 20. веку чиниле су оне интернационалне, изведене из грчких и латинских корена, често тек у новије време. Структурална сличност српског језика са два велика класична језика омогућава да се такве речи сразмерно лако уклопе у језик. Осим тога, у првим деценијама 20. века примљено је много француских речи, док међу онима усвојеним после Другог светског рата доминирају енглеск

Цитати које сам преузео из овог текста Павла Ивића, у сврху су само да илуструју поједине делове и теме које сам у тексту дотакао.

За реформу коју предлажем најважнији је цитат под бројем 1, као и цитат број 5. Уз то, цитат број 5 је важан јер показује лингвистичку свест о постојању два аспекта језика, мада теоретски, претпостављам, недовољно развијену. Посебан додатни коментар није потребан. Цитати број 2, број 3, 4 и 6 илуструју моје ставове у вези са традицијом код Срба да књижевни језик није у толиком раскораку са народним, као и оне у вези са природом реформисаних редакција према туђицама и неологизмима.