NA DRINI CUPRIJA

I

Opis reke drine. Na mestu gde Drina izbija celom tezinom svoje vodene mase nalazi se veliki kameni most od jedanaest lukova sirokog raspona. Na desnoj strani obale reke nalazi se glavni deo varosi, delom u ravnici, delom na obroncima brda. Sa druge strane je rastrkano naselje koje vodi ka Sarajevu. Rzava je reka koja se uliva u Drinu na kraju sela i na njoj se nalazi drveni most. Most se nalazi u mestu koje se zove Visegrad. Most je dugacak 250 koraka a sirok 10, osim na sredini gde je prosiren sa dve terase. Desna terasa iduci iz varosi zove se sofra i u njoj se okupljaju ljudi i pricaju o desavanjima u selu. Na levoj terasi je ime onog ko je sagradio most, datum izgradnje i trinaest stihova . Na levoj obali Drine se nalaze pretezno hriscani a na desnoj muslimani. Most je podigao Mehmedpasa iz mesta Sokolovic i on je bio veliki vezir. Most je zido Rade neimar. Dvoje dece je uzidano u most Stoja i Ostoja a u stubu je ostavljena rupa da ih majka doji. Kasnije je iz

stubova curilo mleko koju su ljudi prodavali porodiljama kao lek, jer one nisu imale mleka. Na levoj strani nalazi se humka od tvrde zemlje i ona je bila mesto gde su se sva deca iz sela okupljala. To mesto se nekad zvalo Radisavaljev grob. Radisav je bio neki seljak koji je digao ljude na ustanak protiv kuluka i Mehmed pase jer nije hteo da se gradi most. Udavljen je na spavanju svilenim kanapom jer ga jedino njegova amjalija nije od toga stitila.Turci imaju drugu pricu za to mesto gde kazu da je tamo sahranjen neki dervis Seh-Turkanija koji je branio prelaz preko drine, tamo je poginuo i trazio od velikog vezira da ga tamo sahrani. Most je centar svih desavanja u selu, tamo se trguje, vencava, prica,pije...

II „Sad nam se valja vratiti u vreme kad je na ovom mestu nije bilo ni pomisli o mostu, pogotovo ne o ovakovom sto je ovaj.”1516 godine turci malog Mehmedpasu Sokolovica vode u Stambol. Pasa je tada imao 10 punih godina. Na desnoj obali reke se nalazio Stari grad. Na mestu gde je reka

presecala drum bila je cuvena „skela na Visegradu”. Skeledzija zvani Jamak koga je teze budnog bilo dozvati nego drugog iz najdubljeg sna probuditi, imao je samo jedno oko, jedno uho i jednu nogu (druga mu je bila drvena) bio je ratni heroj.Bio je divovskog rasta i neobicne snage. Jamak nije hteo da vozi skelu kad je voda zamucena i kad je vodostaj podignut. Jednog novembra na Drini sa bosanske strane dosao je neki aga sa konjicom i oruzanom pratnjom i posao je za Carigrad gde je vodio odredjeni broj hriscanske dece za adzami-oglan. Sest godina nije kupio decu tako da mu je izbor bio lak i bogat. Na svakom konju su se nalazile dve pletene korpe i u svakoj po jedan decak sa kolutom pite, poslednje sto nosi iz ocinske kuce. Za njima su trcale zene pretezno majke, babe i sestre otetih decaka pokusavajuci da jos koji put pogledaju svoje dete i da ih podsete na njihovu veru, rodno mesto i ime koje nikada netrebaju da zaborave. Medju tom decom bio je i mali Mehmedpasa koji je sve ovo zapamtio,kamenite predele, reku , nakaznog skeledziju i trosnu vodenicu. Kasnije je taj decak posta slavni Mehmed-pasa Sokol koji je prosirio granice

turske, osigurao zemlju spolja i u cvrstio je iznutra. Sa straoscu osecao je bol i stalno mu se javljala slika njegove majke i plac zena. Pa je odlucio da napavi most na Drini. Gradja mosta trajal je pet godina. On je zeleo da se na ovaj nacin oduzi svom rodnom kraju.

III

U prolece je veliki Vezir (Mehmed pasa) poslao svoje ljude da sve pripreme za gradnju. Doslo je puno ljudi sa satorima, raznim spravama, konjima i to je uznemirilo stanovnistvo ove varosice pogotovo hriscane. Abidaga je bio glavni vezirov pomocnik za izgradnju mostova, a uz njega je bio Tosun-efendija, neimar. Abidaga je imao ridju bradu i cudno uvijene brkove na madjarski nacin. On je okupio Turske bogatase iz tog mesta i objasnio im sta ce se desavati u narednih 5-6 god i koji su njihovi zadaci. Tosun-efendija je bio neki poturceni grk i on je napravio mnogo Mehmedpasinih zaduzbina po Carigradu. Pocela je seca suma , kopanje zemlje i ti poslovi su obicno radjeni

prisilnim radom. Prvi deo radova zavrsen u kasnu jesen. Abidaga odlazi preko zime ali okuplja one turske efendije i govori im da nista nesme da fali od prikupljenog materijala niti bilo sta da se srusi od napravljenog ili ce ih kazniti kad se vrati. Na prolece Abidaga je doveo kamenorezce iz Dalmacije a njih sve je predvodio hriscanin Antonije iz Ulcinja. On je imao crnca za pomocnika koga je narod zvao Arapinom. Dovlaci se kamen iz obliznjeg kamenoloma, skela radi dan i noc, nastaju novi putevi ka reci, narod iz raznih okolnih mesta se tu okuplja da gleda izgradnju mosta. Ima radnika koliko i muskog sveta u selu, sve sto gmize i pomera se mora da radi nekad za platu nekad prinudno, novca ima sve vise, ali i cene rastu. Vec treca godina kako se gradi most, ljudima dosadilo da rade za Abidagu besplatno, turci hvataju bilo kog ko prodje tim putem i primoravaju ga da radi bar nekoliko dana. Turci hvataju Crnogorca koji je tu slucajno prolazio, primoravaju ga na rad, a on srbima svake noci svira na guslama. Radisav(onaj po kome je ona legenda) iz Unista obilazi radnike nocu sa pricom da treba da se svi dogovore da nocu ruse

most koliko mogu i da puste pricu da to vila rusi most, nebi li tako turci odustali od pravljenja mosta. Jednom se porodila jedna maloumna zena, rodila je mrtve blizance, pa su zene tu decu sahranile u sljiviku, a zeni posle tri dana rekli da su deca sazidana u most. Svake noci most se rusi sve vise i vise, Abidaga je besan. Dolazi poturica Pljevljak koji ima zadatak da za tri dana nadje one koji ruse most. Trece noci Pljevljak je napravio zasedu i uhvatio jednog seljaka koji je rusio most. Taj seljak je bio Radisav sa Unista. Pljevljak je bio presrecan kad je Abidaga doso i kad mu je pokazao zarobljenika. Poceli su da ispituju i muce seljaka. Saznali su da je sa njim bio neki Jovan ali da mu ne zna ni kucu ni selo. Mucili su ga tako sto su stavljali vrelo gvozdje na njega i cupali mu nokte. U podne tog dana nabijen je na kolac. Na kolac su ga nibijali tri cigana i imali su zadatak da ga nabiju tako da ostane do veceri ziv.

IV

Narod u selu je uplasen time sto je Radisav nabijen na kolac. Svako se plasio da gleda u

njega, niko nije zeleo da prica o tom dogadjaju ali svi misle o tome. Kad je pao mrak radnici su brzo pokupili stvari u zelji da sto pre odu sa skele. Radisav je umro rano ujutru. Po kucama su zene zaplaile kandila i molile se za Radisava. Abidaga je naredio turcima da bace Radisava psima. Radnici su se sazalili na to sto su ga turci bacili psima i skupili sedam grosa da podmite Merdzana(dzelat). Zeleli su da ga sahrane na hriscanski nacin. Uspeli su da ubede Ciganina da im da telo pod uslovom da se ne zna gde je sahranjn i da sve ispadne kao da su ga kerovi pojeli. Ciganin je sa svojim pomocnicima prebacio telo preko drine, a u zbunu su se krila tri seljaka koja su sacekala da padne mrak i da svi legnu da spavaju pa su zakopali les. Ujutru je padala sitna kisa, bila velika magla a radnici su mogli da vide kako turci drze Pljevljaka vezanog. On je poludeo od velike srece sto je nasao krivca za rusenja mosta i sto ga Abidaga nije nabio na kolac umesto Radisava. Abidaga je naredio turcima da ga odvedu u rodno mesto, u njegovu kucu da tamo zivi. Kad su ga vezali konopcima posto je neprkidno skakao i igrao, poceo je da umislja da ga nabijaju na kolac.

Pocelo je da se prica kako je osudjeni seljak bio nevin pa ga je Pljevljak uzeo na dusu. Sredinom decembra poceo je da veje veliki sneg i bilo je nemoguce raditi pa je Abidaga raspustio radnike i otiso nazad u Carigrad. Kad je granulo prolece nije dosao Abidaga nego je doputovo novi vezirov poverenik Arifbeg zajedno sa Tosun-efendijom. Sa Abidagom se desilo ono cega se bojao, neko je dojavio veziru da je tokom tri godine narod radio pod kulukom a da je vezirov novac uzimao Abidaga umesto radnika. Oduzeta mu je sva imovina i poslat je u Anadoliju na jedno malo imanje od koje nigde nije smeo da ide. Dva dana posle dolaska Arifbega dosao je i majstor Antonije. Arifbeg je bio suprotnost od Abidage. Bio je neobicno visok, cosav, isturenih jagodica i kosih crnih nasmejanih ociju. Narod ga je prozvao Misirbaba. Po nardebi Arifbega pocela je izgradnja hana. Krajem trece godine desila se nesreca koja prati svaku tako veliku izgradnju. Veliki kamen se otkacio sa dizalice i pao na Arapina, pomocnika majstora Antonija. Kamen je pao na donji deo njegovog tela, za pola sata sva krv mu je istekla i umro je. Njegova sahrana je bila svecan dogadjaj koji se

dugo pamtio. Na pocetku pete godine Han je zavrsen, a i spod svih onih greda i skela poce polako da se javlja most. Prvih dana oktobra napravljena je svecanost u cast izgradnje mosta. Slavlje je trajalo dva dana, najbolji radnici su dobijali nagrade. Svi su bili srecni zbog izgradnje mosta. Jedan maloumni turcin koga su zvali Muta od radosti krenuo je da seta po ivici mosta, za njim i deca, ali ga je na kraju mosta sacekao njegov brat Aliaga i isibao ga kao malo dete. Donesen je veliki kameni natpis sa imenom onoga ko je sagradio most i kad je sagradjen i stavljen ja na most. Nestale su skele i skeledzije. Neko vreme posto je most izgradjen Mehmed pasa je setao Carigradom, prisao mu je jedan dervis i zamolio ga za milostinju, vezir je naredio jednom coveku iz svoje pratnje da mu da novac, a u tom trenutku je drevis izvadio noz i ubio Mehmedpasu. Straza je iskasapila dervisa i obojica su umrla u istom trenutku. Visegrad je poceo da se razvija, da se doseljavjau ljudi sa svih strana...

V

Sto godina kasnije. Kraj XVII veka, prica se dosta u selu o madjarskoj, kako turci napustaju te predele. Kasaba se izdrzavala iz jednog velikog imanja u madjarskoj koje je izgubljeno. Radnici su poceli da napustaju karavan-seraj (han) i da usluzivaju putnike koji su tu dolazili. Putnici su se sami snalazili i cistili han koliko su sami mogli za sebe i svoju stoku, ali kako je ko odlazio ostavljo je za sobom smece i djubre. Han je jedini odrzavao Dauthodza koji je upocetku finansiro i placo nadnicare da ciste i uredjuju han a kasnije je i sam cistio i tako je i umro. Ljudi su polako poceli da izbegavaju ovaj han i da noce u Ustamujici han za novac. Cesto su se desavale poplave u kasabi koje su se desavale kad bi se Drina izlila, takve poplave bi unazadile kasabu za nekoliko godina. Za bozic ljudi su prepricavali dogadjaje od pre 20-30 god kad je bila poplava, kako su je preziveli i sta su radili. Najveca poplava se desila u zadnjoj godini XVII veka. Jedne noci Rzava je nabujala i ulila se u Drinu i napravila nezapamcenu stetu kasabi. Konj Suljage Osmanovica, bogatog turcina, je poceo da „njiska” sve dok nije probudio momke sa tog imanja a zatim i celu varos. Ljudi su u

vodi do kolena sa rasplakanom decom na ledjima pokusavali da spasu nesto od pokretne imovine. Narod se popeo na Mejdan, brdo iznad Visegrada, gde su se smestili kod svojih prijatelja, rodjaka. Najugledniji ljudi iz sela su se okupili kod Hadzi-Pistana u kuci. U kucu su uneli Kostu Baranca koji je bio skroz mokar, promrzao i uplasen. Dali su mu rakuju ali on nije mogo da pije koliko su mu se tresle ruke. On je bio seljak koji se nabrzinu obogatio i postao gazda i nije navikao na tako velike gubitke, pa je skocio u vodu na mestu gde se nalazio njegov ambar pokusavajuci da nesto spase. Ljudi su pricali o raznim dogadjajima ali i o tome kako je letos pop Jovan citao molitve da pada kisa jer je bila velika susa pa je posle toga bila jos veca susa, a kad je pocela Drina da buja da je hteo da cita molitvu da prestane kisa pa ga je neki pijanica zajebavao da necita tu molitvu nego onu od letos jer izgleda da bog salje samo suprotno od onoga sto on trazi. Ujutru su svi mogli da posmatraju sa Mejdana svoje kuce pokrivene vodom, tad su prvi put videli svoju kasabu bez mosta koji je skroz bio pokriven vodom. Dva dana kasnije voda je opala. Svi u selu su odma

poceli sa ponovnom izgradnjom, popravkom i ciscenjem sela. Zima je bila duga i hladna, Kosta Baranac je umro od zalosti i sramote za izgubljenim sljivama.

VI

Kasaba i most na drini je bila veza izmedju Srbije i Bosne. Visegrad je ostavio veliki uticaj Srpskog ustanka, a preko mosta se taj uticaj prosirio i na Bosnu. Buna je ubrzo stigla i do tih krajeva. Turci su progonili srbe iz tog mesta, a ovi su im palili kuce. Stanovnici Visegrada su mogli u brdu da vide ustanike kako nocu pale vatru. Posle Ilindana vatra u planini je nestala a i ustanici sa njima. Turci su bili zadovoljni sto se buna udaljila iz njihovog kraja i nadali se da ce se potpuno ugasiti.U vreme ustanka vaznost mosta ko jedne sigurne veze izmedju Bosne i Srbije neobicno je porasla. Dosla je vojska koja je na mostu i oko njega izgradlia cardak koji je korsistila za svoje potrebe. Ispod njega je bio slobodan put za prolaz kola, konja, vojske. Cardak je koristen za laksu kontrolu protoka

robe i putnika. U kasabu se tih dana doselile mnoge turske porodice koje su ustanici proterali iz Srbije. Prvog dana kako ja napravljen cardak i postavljena straza turci su zaustavili siromaha Jelisija iz Cajnica. On je obilazio sve srpske manastire i sve grobove srpskih velikasa i kraljeva. Nostio je stap na kome su bila ispisana neka slova i koja su obelezavala srpsku istoriju kroz vekove. On se uputio u manastir Svete Trojice na Banju. Uzeli su mu stap i ispresecali ga na vise mesta jer su mislili da je stap supalj i da u njima krije neka pisma. Turski komandir je naredio da ga vezu i ubiju jer je zeleo da vec prvog dana postojanja cardaka nadje zrtvu. Taman su turci hteli da ga pogube, dosla je straza koja je dovela devetnaestogodisnjeg Mileta vodenicara. On je otiso u sumu da nasece drva i pevao je pesme o Karadjordju. Turci su ga culi kako peva i uhvatili ga. Doveli su ga na glavni trg, narod se okupio ko da se radio o nekom velikom dogadjaju ili nekom boju. Bio je uplasen i zbunjen, nije znao sta se desava i govorio je kako nikad nije nista radio protiv turaka i da je on jedan obican siromasni vodenicar. Mileta su stavili pored starca da sedi.

Odsekli su im glave i nabili na kolceve koji su se nalazili pored mosta, tako da je svako mogao da vidi. Tela su im bacili u Drinu. Tokom godina ustanka nije bilo dana da necije glave nisu „ukrasavale” cardak, ali su samo ova dvojica bili upamceni ko prvi koji su stradali ni krivini duzni na tom cardaku. U to vreme bio je jedan Dzelat Hajrudin koji je sve optuzene klao i njihove glave nabijao na kolac. Svakog dana se moglo videti po dve – tri glave na kolcu, narodu je to postalo normalno pa su prolazili pored toga bez veceg straha. Kad se smirilo stanje u Srbiji cardak je izgubio svoju vaznost ali je i dalje bila straza na njoj, ali sa manjim kontrolama i bez dzelata. Turci su otisli, a cardak je ostao. Nisu ga sklanjali sve dok se jedne noci nije zapalio i izgoreo sve do kamenih ploca mosta. Kapija i most su ponovo postale za kasabu ono sto su bile i ranije. Dvadeset godina kasnije od cardaka nije nista ostalo samo secanje i kletva „dabogda ti Hajrudin percin rascesljao!”.

VII

Otkako je Beogradski pasaluk postao samostalan pojavljivala se sve grublja granica izmedju Bosne i Srbije sto je sve vise uticalo na trgovinu i odnose Srba i Turaka u Visegradu i kasabi. Jednog proletnjeg dana Turcin iz Veleta pricao je svojim Turcima sta se desilo u Veletu. Prica kako je zimus dosao u selo zloglasni Jovan Micic koji je kako kaze dosao sa cetom vojnika kneza Milosa da odredi granicu Srpske drzave. Turci mu nisi verovali ali kad je za dva meseca dosao sa Mubasirem iz Istambula koji im je sve to potvrdio bili su veoma iznenadjeni. Turci u Visegradu su bili uplaseni i iznenadjeni. Trideset godina kasnije Turci su morali da napuste i poslednje Srpske gradove. Krenula je velika povorka izbeglica preko Visegradskog mosta. U selu se nalazio jedan Ciganing koga su svi zvali Corkan. Jos kao mali izgubio je roditelje, pa ga je celo selo hranilo odevalo, bio je svaciji i niciji. Nikad nije imao krov nad glavom a u selu je radio najgore poslove koje niko nije hteo da radi, a jeo je gde je stigao. On je bio glavna atrakcija svim stanovnicima sela, sa njim su se salili i pevali. Jos kao mali izgubio je jedno oko. Oko njega su se okupkljali mladici i salili se. U

to vreme je kroz selo proslo oko 120 porodica od kojih su se 100 uputile u Sarajevo gde su trazile konak. Ljudi su nudili prolaznike hranom i picem i pitali ih da li mogu da ucine nesto za njih. U vreme kolere i kuge na mostu se palila vatra od mirisljavog drveta koja je razvijala ogroman beo dim. Putnici iz Sarajeva su terani sa mosta i bio im je zabranjn prelaz u kasabu. Pisma su citana sa velikom predostroznoscu. Svako pismo bi prihvatili velikim klestima i okadile tim dimom. Roba se uopste nije primala. Granicari na kapiji su stalno pili rakiju i jeli beli luk jer se smatralo da je to dobro protiv zaraza. Nisu pustali ni jednog coveka da dodje iz pravca Bosne u Srbiju. Ponekad bi neki strazar pustio nekog putnika nocu ali samo ako bi mu ovaj dobro platio.

VIII

Jednog dana se na mostu desio dogadjaj koji ce se uvek pamtiti i koji je potresao kasabu i sva okolna mesta. To je prica o dva Visegradska zaseoka Veljem Lugu i Nezukama.

Ta dva zaseoka leze na dva razlicita kraja sela. U Veljem Lugu su zivele bogate turske porodice a medju njima i porodica Osmanagica. Glava porodice je bio Avadaga Osmanagic. Kada bi sisao u kasabu u kafanu, oko njega bi se okupljao narod i slusao sta prica. Avadaga ima pet odraslih i pozenjenih sinova i jedinicu kcer (Fata), koja je poslednja i tek dorasla za udaju. Ona je bila lepa, mudra i komunikativna. Momci su smisljali pesme o njoj, ali bilo je jako malo njih koji su imali hrabrosti da je zaprose. U zaseoku Nezuke koji se nalazio nasuprot Veljeg Luga zivela je porodica begova Hamzica koji se prezivaju i Turkovici na celu sa Mustajbegom Hamzicem. On ima jos dvojicu brace. Svi Hamzici imaju puno dece, svi su visoki, tanki, bledi, cutlivi i povuceni, ali slozni i vredni. Mustajbeg ima cetri cerke i sina jedinca koji se zvao Nail. Njemu se svidjala Fata iz Veljeg Luga. Hamzici si pokusali preko nekih rodjaka da dodju do Fate i njenog oca ali nisu supeli. Tada je Mustajbeg odlucio da uzme stvar u svoje ruke. On je pomagao Avdagi u nekim poslovima gde je ovaj izgubio dosta novca. Zbog duga Avdaga je bio primoran da dA cerku

Hamzicima. Cela kasaba je mesec dana prala usta sa Fatinim ponizenjem jer je svaki covek voleo i rugao se tudjem neuspehu. Fata je svake noci razmisljala o svojoj udaji za Hamzica i nadala se da se to nece desiti. Poslednjeg cetvrtka u Avgustu dosli su Hamzici na konjima po devojku. Fata je postavljana na konja, a na kocije su postavljeni kovcezi sa njenim stvarima i mirazom. Obavljeno je vencanje i tako odrzata rec Avadagina. Krenula je povorka gostiju ka Nezuku gde je spremljen svadbeni rucak. Kada su prolazili preko mosta, ona je zamolila brata da stane i da joj namesti uzengiju na konju. Brat je stao a sa njim i svatovi. To nije bilo nimalo cudno jer su svatovi ponekoliko puta stajali na mostu. Ona je priblizila konja ogradi stala na nju i sa mosta se bacila u Drinu. Sutradan je Drina izbacila Fatin les u jedan plicak kod Kalate. Ribar i Corkan su je nasli i izvadili iz vode. Jos istog dana davljenica je sahranjena na najblizem turskom roblju. Avdaga Osmanovic nije vise silazio u kasabu, umro je te zime, zagusen kasljem( ima je porblema sa plucima i puno je pusio). Iduceg proleca Mustajbeg je ozenio sina drugom zenom iz Branokovica.

IX

Sedamdeset godina posle Karadjordjeve bune opet se zaratilo u Srbiji, opet planuse Srpske i Turske kuce. Opet posle toliko godina osvanuse glave posecenih Srba na kapiji mosta. Cim prestade rat sve se primirilo. Austriska vojska je 1878 godine uzela Bosnu i mogle su se videti Turske trupe kako iz Sarajeva idu peko mosta u Priboj. Pocetkom jula dosao je plevaljski muftija sa malim brojem ljudi sa ciljem da organizuje otpor protiv Austrijanaca. Mestani su se bunili protiv toga. Najvise otpora je pokazao Alihodza Mutevelis. On je imao dva starija brata koja su poginula u Rusiji i Crnoj Gori. On je bio protiv oruzanog otpora kao i vecina muslimana. Mufija je ostavio za sobom Osman-efendiju Karamalija koji je imao zadatak da ubedi Visegradske Turke da treba da se bore protiv Austro-ugarske. Alihodza se protivio njemu govoreci mu da ako je vec car odlucio da da Bosnu da oni ne mogu nista da urade i da bi tako neorganizovana vojska donela samo nesrecu a nikako uspeha u ratu. Nekoliko dana kasnije Osman-efendija je

otisao sa nekoliko svoih ljudi u Sarajevo. Krajem tog meseca dosla je vest iz Sarajeva da su Austrijanci ugusili bunu. Muftija i Osman-efendija su se ponovo pojavaili sa ustanicima, bezeci iz Bosne. Alihodza se stalno rugao Osman-efendiji zbog neuspeha i govorio mu da je bolje da ide u Pljevlju odakle je dosao nego da se i dalje bori sa Austrougarima, dok je ovaj govorio Alihodzi da je izdaica svog naroda. Pored rusevina karavan-seraja Karamanlija je svakog dana drzao govore. Govrio je kako je most bio vezirov poklon selu i kako je na njemu napisano da ni jedan Hriscanski vojnik ne sme da predje preko mosta i da iz tog razloga moraju da brane prelaz preko Drine. Govorio je kako ce pre nego sto napusti Visegrad da zakaci Alihodzu na kapiju zbog toga sto nije hteo da se bori protiv Svaba niti je dao drugima. Tu prepirku su prekinuli Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba nemoze odbraniti. Cim je to video Karamanlija je naredio svojim slugama da uhvate Alihodzu i da ga ekserom zakucaju u desno uvo na kapiji mosta. Austrijanci su ugledali dva napustena topa na karavan-seraju i

poceli da pucaju na njega. Karavan-seraj je ostecen i kad su videli da niko nepuca iz tih topova i da su napusteni prisli su mostu. Kada je vojska prosla preko mosta primetila je Alihodzu zakovanog za kapiju. Prisao mu je bolnicar i izvadio ekser iz uveta, kojim je bio prikovan za kapiju. Ispod turskog natpisa na mostu jedan vojnik je nalepio papir. To je bio proglas generala Filipovica na Srpskom i Turskom. Alihodza je procitao Svabski proglas i uputio se ka kasbi a za njim je isao bolnicar koji mu je izvadio ekser iz uveta.

X

Sutradan je bio svecan i zvanican ulazak Austijskih trupa u Visegrad. „Svabe koje ulaze boje se zasede. Turci se boje Svaba, Srbi Svabe i Turaka. Jevreji se boje svega i svakoga jer je narocito u ratno vreme svako jaci od njih.”. Austrijske vlasti su rekli Mulazimu da mora da okupi najvidjenije ljude iz sela i to sve tri vere do sutra u podne kad dolazi njihov komadant. Mulazim je odma pozvao Mula-Ibrahima, Huseinagu muderisa, pop Nikolu i rabina Davida

Levija i rekao im da oni kao prestavnici svog naroda moraju da docekaju tog komadanta. Pop Nikolu su svi ljudi u selu voleli, a najvise deca bez obzira na veru. On je bio najpostovaniji i najsmireniji medju ovom cetvoricom. Svi su ga zvali „djed”. Nikad nije imao dece ali je stalno usvajao decu od svoje rodbine ili zenine rodbine. Ta deca bi bila tu dok neodrastu i neozene se pa bi onda uzimali novu decu. Mula Ibrahim je bio mladji od pop Nikole i imao je puno dece. Bio je poznat po svojoj dobroti i dusevnosti. Mucao je ali je uvek savetovao svakog ko je od njega trazio pomoc i savet. Visegradski muderis Husein-efendija je bio mlad, lepo odeven i dobro negovan. Bio je ucen i lepo je govorio. Imao je najvecu biblioteku u kasabi. Pisao je hroniku najvaznijih dogadjaja u kasabi. David Levi je bio rabin u kasabi, bio je mlad, sitan i bled covek. Nosio je bogato odelo jer je smatrao da ce tako ispasti vazniji. Tako su sva cetvorica sedeli pored mosta i cekali da dodje komadant. Komadant je dosao na belom konju. Ispred komadanta je isla muzika i jos sest oficira. Iza Oficira je bila ceta pesadije. Pop Nikola je razgovarao sa komadantom i rekao mu da narod

nezeli nemire i da ce se pokoravati njegovoj vlasti. Komadant je to prihvatio i rekao da ce biti dobro onome ko se bude vladao dobro. Komadant je otisao a za njim i ova cetvorica svojim kucama.

XI

Nekoliko dana kasnije sve se vratilo na staro. Vojnici su dolazili i dolazili kroz selo. U jesen vojska je nestala ostao je samo odred zandarmerije. Poceli su da stizu cinovnici sa porodicama i poslugom. Spoljni izgled kasabe se menjao vidno i brzo. Dolazili su razni narodi. Ti doseljenici su donosili novu modu i nove obicaje. Starosedeoci su se odupirali toj modernizaciji, a jedan od takvih je bio Semsibeg Branokovic iz Crnce. On je jedan od najuglednijih i najmocnih begova u kasabi. Imao je sest sinova od kojih su cetvorica bila ozenjena. Nije dozvoljavao nikome u porodici da nosi nesto od nove mode, da koristi nove reci a unucima nije dao da idu u skolu. Prestao je da ide u kasabu jer nije mogao da gleda kako okupator menja izgled kasabe. Tri godine posle

okupacije je umro. Okupatori su srusili stari han koji je bio u okviru mosta jer je bio star i oronuo. Za godinu dana na mesto starog Karavan-seraja podignuta je velika kasarna na dva sprata. Nova vlast je po ulicama postavila petrolejske lampe. Svakog 18. avgusta na carev rodjendan vlasti su kitile most. Zaposlili su opstinskog cistaca koji je sa mosta cisti kore od voca koje bi ljudi ostavljali leti. Na kapiju su po prvi put otkako most postoji, pocele da dolaze zene. To su bilie zene cinovnika i njihove cerke. Novinama koje su unosili okupatori narod je prvo bio iznenadjen a posle se polako navikavao.

XII

Od tada je zivot na kapiji bio jos zivlji i sareniji. U selu je bio Milan Glasincanin iz Okolista, bio je visok, mrsav, bled i pognut covek. Njegov otac Nikola Glasincanin doselio se u kasabu kad je bila buna u Srbiji. Dvaput se zenio ali je imao samo ovog sina jedinca Milana kome je sve ostavio. Milan je imao sina jedinca Petra. Imali bi jako puno para samo da se Milan nije kockao.

On je dobar deo svoje mladosti proveo u Usamujca hanu gde se kockao sa jos 3-4 kockara. U selo je naisao jedan stranac koji je svratio u taj han i poceo da se kocak sa njima. U pocetku je gubio pare, ali na kraju im je sve uzeo. Sutra su igrali ponovo i on im je ponovo sve uzeo. Cetvrte noci Milan je odlucio da ne ide vise da se kocka u han. Izasao je ispred kuce posle vecere i zapalio cigaru. Putem je naisao starac iz hana, uzeo je pare onoj trojici. Poceo je da nagovara Milana da igraju na mostu njih dvojica. Uspeo je da ga nagovori i ostili su do mosta. Za sat vremena Milan je ostao bez novca. Otiso je do kuce da uzme jos novaca, izgubio to i opet otiso po pare. Sreca se naglo okrenula i Milan je povratio dug. Ubrzo je opet sve izgubio pa je starac predlozio da igraju na mal, zemlju, imanje. Pred jutro starc je predlozio Milanu posto je ovaj sve izgubio da igraju jos jednu partiju. Ako Milan dobije ovaj mu sve vraca sto mu je uzeo i pare i imanje, a ako ovaj pobedi Milan skace sa mosta i Drinu. Igrali su Anjc(Blackjack) do 31. Milan je izgubio. Ali odjednom dunu je jak vetar i posto su njih dvojica sedeli na ogradi mosta starc je od jacine

vetra pao u vodu. Nije mogao da veruje sta mu se desilo. Krenu je kuci i pao ispred vrata od iscrpljenosti. Ukucani su ga uneli u kucu i tamo je lezao 2 meseca u bunilu i groznici. Od tada u zivotu nije cuo ni za drustvo a ni za karte, skroz se promenio. Nije mogao da se seti da li je onaj dogadjaj na mostu samo bio san koji je sanjao onako u bunilu ili je to stvrano bilo. To sto mu se desilo samo je ispricao popu Nikoli. Sledeceg dana kako je Milan pao u nesvest, sesnestogodnji Bukus Gaon je nasao na mostu izmedju dva kamena dukat koji je ostao jednom od one dvojice. Uvece je otisao u han kod kockara i vratio se sa cetri dukata. Iste te jeseni on je postao skitnica i kockar, napustio je zanat i roditeljsku kucu. Na kraju je otisao iz kasabe i nista se nije znalo o njemu.

XIII

Nastupila je cetvrta godina okupacije. Poceo je popis stavnovnistva i regrutacija vojnika. Narod se poceo buniti protiv stavljanja brojeva na kuce. Narod se okupio na mostu i slusao Alihodzu

kako govori da treba da se bore protiv toga. Oni nisu znali sta znace ti brojevi na kucama, misli su da su to neka obelezja koja oznacavaju one koje treba da idu u vojsku. Posle dve godine ta uznemirenost od popisa je prosla i polako je zaboravljena. Podignuta je buna u Bosni pa je ponovo ustaljena straza na mostu. Na kapiji tokom cele zime bila dva strazara jedan stranac jedan domaci. Sagradili su cardak ko Turci nekada, ali nije bilo ubijanja. Pocetkom marta meseca komadant je naredio da se straza poveca jer je dobio obavestenje da treba da prodje hajduk Jakov Cekrlija i da je sad u okolini Visegrada. Straza je dobila njegov tacan opis. Jedan od stazara je bio Rus Gregor Fedun koji je imao 23 godine. Jednom prilikom preko mosta je presla mlada turkinja koja mu se jako svidela. Svakog dana je ona prolazila preko mosta, a on je u nju gledao. Treceg dana kad je prosla on ju je nesto pitao i ona mu je odgovorila nejasno i bojazljivo. Cetvrtog dana kad on opet bio sam na strazi pitala ga je kad je on sledeceg dana na strazi. Reko joj da ce nocas biti na strazi. Sest sati kasnije kad je pala noc i kad su ljudi otisli sa mosta naisla je turska devojka. Pored nje je isla

stara pogurena Turkinja. Devojka je odvela staricu do kuce. Proslo je par sati a devojka nije dolazila. Kad su se vojnici vratili sa vecere i otisli do spavaonice, komadant je pozvao Rusa kod njega u kancelariju. U sobi se nalazila mlada turkinja. Komadant je upitao njega sta je radio na strazi tokom poslepodneva. Nije mogao da se seti. Pocelo je saslusavanje svih koji su tog dana bili na strazi i slucajnih prolaznika. Krug se stezao oko njega i Stevana koji je bio sa njim na strazi. Najvise su ga zapitkivali oko Starice i turske devojke. Komadant je pitao Turkinju da li je to taj covek koji je bio na strazi pokazivajuci u Feduna, i ona je odgovorila da jeste. Pitao ju je koliko je puta presla most i sta je pircala sa njim. Ona je rekla tacno koliko je puta presla ali se ne seca sta je pricala sa njim jer ga nije razumela, a samo je mislila kako da prebaci Jakova. Ona je bila Srpkinja, presvukla se u turkinju. Zvala se Jelenka Tasic iz Gornjeg Lijeska, u njenoj kuci se krio hajduk Jakov. Ona se zaljubila u njega i zelela je da mu pomogne. On je smislio plan i nabavio odecu a ona je morala prvo 2-3 dana da prelazi peko mosta da se straza navikene na nju a kasnije da prevede i Jakova. Uvatili su je tako

sto se izgubila sa Jakovom po selu pa ih je primetio jedan stariji turcin, koji ih je pratio do Rzave i tamo pokusao da uhvati ali mu je Jakov pobegao gurnuvsi nju na turcina. Fedunu je receno da treba da preda oruzije, da se spemi i da ce ga odvesti u Sarajevo na garnizonski sud. Otisao je do spavaonice gde je uzeo pusku i ubio se. Sahranio ga je pop Josa pomocnik popa Nikole. Iz sela je regrutovano oko sto mladica. Majke, sestre, tetke su plakale i kukale za svojom bracom i decom. Straza sa kapije je uklonjena. Posle dve godine vratili su se regruti zivi i zdravi.

XIV

Zivot u kasabi je bio sve zivlji i sve veseliji. Zivot u kasabi je krenuo putem usavrsavanja i napretka. Dolaze razni narodi u Visegrad, kulture se mesaju. Starosedeoci od dosljaka uce nove reci, drukcije se oblace, a dosljaci polako uce od starih kasabljana pesme, poslovice i uzrecice i zajedno sa njima puse i razgovaraju na mostu ko pravi kasabljani. Nova vlast se razlikovala od stare po tome sto je porez od

gradjana uzimala lakse tako sto nije mucila i otimala kao Turska nego na lep nacin i tako bi i uzimali vise nego Turci. Dolaze cinovnici, zandarmerija, trgovci, gradi se prvi hotel, opsti razvoj Visegrada. Kad je umesto hana sagradjena kasarna od preostalog kamena napravljen je sud i uprava. Hotel je podignut na obali pored samog mosta. Svet je prozvao hotel „Lotinski hotel”, jer je hotel drzao debeli jevrein Caler, imao je zenu i dve cerke,stvarni gazda je bila njegova svastika Lotika. Na gornjem spratu bilo je sest soba za izdavanje, a na dodnjem dve sale velika i mala. Velika je bila za siromasni svet. Mala je bila podeljena na dva dela Edztra i Zimmer. Tu je bilo srediste drustvenog zivota bogatih seljana i cinovnika. Lotika je bila lepa mlada zena, brinula se o svim gostima i bila veoma ljubazna. Niko nije znao kad ona stigne da odmori, jede i dotera se kad si imali osecaj da je ona uvek oko njih i usluzuje ih danonocno. Zaradjivala je mnogo i vec prve godine je zaradila veliki novac, ali je isto tako znala da otpise dug nekom siromahu i beskucniku. Na spratu je imala jedan mali sobicak koji je pretvorila u svoju kancelariju. Tamo je drzala

novac, vredne predmete, nalazio se sto koji je bio pretrpan racunima, nemackim novinama sa isecima kursa. Ona je stalno pisala svojim rodjacima, kojima je pomagala tako sto ih je savetovala i slala im pare da ostvare te njene savete. Odlazila je u svoju sobu povremeno da se odmori i smiri ali taj mir bi prestajao kad bi cula kako je odozdo doziva neki pijani gost, kako trazi jos pica i muzike ili kako dolaze novi gosti koje treba da doceka. Lotika je bila jednaka prema svima jedino je njenu posebnu naklonost imao alibeg Pasic. Sa gostima iz male sale nije imala problema jer su njih sluzile Malcika i Gustav. Malcika je bila madjarica a Gustav ceski nemac. U hotel je navracao Licanin Milan koji je kada bi neki gost pravio problema smirivao ga ili izbacivao iz sale.

XV

Opis ljudi koji dolaze u mehanu koja se nalazi pored mosta. Opis Zarija koji odrzavao red u mehani i smirivao pijane goste. U mehanu cesto svraca Franc Furlan sa svojom harmonikom. Njega vole da slusaju vojnici i strani radnici.

Najzivlje je kad se desi da se zapiju varoski mladici i gazdini sinovi. Tamo je obicno i Saha, zrikava ciganka koja pije sa onim ko moze da placa. Bez nje i njenih sala ne moze se zamisliti ni jedna terevenka. Kad je posle austrijske okupacije u kasabu dosao cirkus, Corkan se zaljubio u jednu devojku koja je igrala na zici. Zbog nje je uradio tolike gluposti da je bio u zatvoru, gazde koje su mu platile da to uradi, platile su velike kazne. Zbog toga su ga ljudi stalno zajebavali u mehani. On je bio glavna atrakcija u selu. U kasabu je dosla mlada Pasa iz Dusca, nije imala oca i bila je jako lepa. Jednom joj je slucajno ispao cvet kada je prolazila pored Corkana. Ostali momci su ga ubedjivali da ga ona voli i da mu na taj nacin iskazuje ljubav. Smisljali su razna znacenja bacenog cveta i zajebavali ga. Na prolece Pasa se udala kao druga zena za Hadzi-Omera, bogatog i uglednog coveka od 55 godina. Na to su ga nagovarali prijatelji jer on nije moga da ima dece sa prvom zenom a ima je veliko bogastvo oko kojega su se rodjaci raspravljali. On se prvo bunio, ali ga je ubedila zena rekavsi mu da je nasla zenu za njega koja ce mu roditi naslednika. Jedanaest

meseci kasnije su dobili decaka i zapusili usta svim rodjacima i komsijama. Od tada su ljudi zajebavali Corkana kako Pasa place za njim, a on im je verovao. smejali su mu se i cascavali ga picem. Onda su doneli neki pasos u koji su pisali njegov licni opis, jer ce mu kao trebati posto ga salju u njegov rodni Brus. On im nije verovao trezan ali kad je bio pijan nije ga interesovalo da li je istina ili nije. Jedne februarske noci otisli su do mosta i kladili se ko moze da po uzanoj i klizavoj ogradi pretrci most. Pijani Corkan se popeo i poceo da seta. Presao je preko mosta, a nije pao. Svi su mu pritrcali i tapsali po ramenima.

XVI

Proslo je dvadeset godina od okupacije. To su bile godine privrednog blagostanja. Jednog letnjeg dana je na kapiji ispisan novi oglas na kome je pisalo da je poginula kraljica Jelisaveta u Zenevi kao zrtva atentata italijanskog anarhiste Lukenija. Ovaj spis je jedino pogodio majstora Pjera Sola, italijana koji je dosao posle okupacije u kasabu i tu se ozenio. Svima je

govorio da nema nikakve veze sa ovim zlocinom i da mu je jako zao sto se to desilo, ljudi su ga umirivali i govorili da mu veruju. Jako je bio uplasen i bila ga je sramota sto je italijan, i sto se to desilo. Posle mesec – dva niko vise nije spominjao anarhiste. Nastupila je godina 1900, dosli su novi inzenjeri i poceli da obilaze most. Sredinom leta postavljene su skele oko mosta i pocela je popravka. Svaka rupica je ispunjena, a trava iscupana i pticija gnezda otklonjena. Onda je pocela popravak temelja. Tog leta nije bilo sedenja na mostu i uobicajnog zivota oko mosta. Alihodza se za ovih 30 godina tri puta zenio i imao cetrnaestoro dece, pa su se kasabljani salili da ih ni ne zna po imenu. Imao je anginu pektoris, tako mu je reko jedan doktor. Imao je u okviru svog ducana jedan sobicak koji je zvao tabut. U njemu se odmarao preko dana. Alihodza prica turcima ispred svog ducana legendu, kako su nastale reke, kotline.Alah je napravio zemlju ravnu bez reke i raznih prepreka, pa je sejtan uzeo svojim noktima i grebo po zemlji i tako otezo zviot ljudima. Pa je onda alah na zemlju poslao melice koji su ljude naucili da prave mostove. Kad je zavrsen posao oko mosta

poceto je sa radovima oko vodovoda. Voda je preneta preko mosta jer su inzenjeri rekli da varoska voda nije zdrava. Mnogi su do sledeceg leta uveli vodu u svoje kuce i avlije, a prva je bila Lotika koja ju uvela vodu u svoj hotel. Iste jeseni pocela je izgradnja zeleznicke pruge. To je bio mnogo duzi i vazniji posao. Cetri godine je trajalo gradjenje pruge od 166 km. U leto cetvrte godine kroz kasabu je prosao prvi voz. Ljudima se voz jako svideo jer su mogli za jedan dan da odu do Sarajeva, svrse posao i da se uvece vrate kuci, dok im je kocijama i fijakerom trebalo par dana. Most se vise nije toliko koristio, nije bio vise centar desavanja i okupljana, smo je sluzio da preko njega prodju stanovnici sa leve strane mosta na desnu stranu.

XVII

Dosla je godina 1908 i sa njom veliko uznemirenje i muka pretnja. Iz Sarajeva svakodnevno su stizale novine, osnivane su citaonice i pevacka drustva. Prvi put se u kasabi cula rec „Strajk”. Poceo je da se pojavljuje socijalizam, momci su na mostu razgovarali o

tome. Sve se vise povecavao broj zandara uz granicu. Pojavila se tajna policija koja je hapsila mladice zbog svojih govora i okupljanja. A izmedju gradjana dolazilo je do tuca i svadja zbog razlicitih misljenja. Proslo je samo cetri godine kako je prosao prvi voz, pa je bio zalepljen novi plakat na kapiji mosta. U natpisu je pisalo sve sta je Austro-Ugraska vlada uradila za vreme okupacije i da je dokazala da nije dosla da cini stetu ovom narodu nego da pomogne. I da ce i dalje nastaviti sa takvim radom i da se zahvaljuje stanovnistvu na saradnji. Nije proslo ni pola noci proglas je pocepan i bacen u Drinu. Sutradan je pohvatano nekoliko mladica pod sumnjom da su oni to uradili. Cim je jedna vlada obecavala mir i blagostanje to nije moglo da izadje na dobro. Bili su u pravu nije proslo ni mesec dana vojska je pocela da dolazi sa svih strana. Most je miniran da u slucaju rata moze da se srusi. U Alihodzin ducan dolazi Muhamedbeg koji je bio turski vojnik i objasnjava mu zasto Svabe miniraju most. Alihodzi nije bilo jasno kakve veze ima most sa njihovim ratovanjem.

XVIII

Na prolece vojska je pocela da se smanjuje i povlaci. Sa leve strane od Lotikinog hotela napravljena je oficirska kasarna. te zime su otvorene dve banke jedna srpska i jedna muslimanska. Cene rastu, svaki posao je neisplativ sem poslova oko vojske koje ne mogu sve da zapadnu. Porezi rastu. Opste raspolozenje nije vedrije ni mirnije. Iscekivanje velikih dogadjaja ponovo pocinje da raste. Stari ljudi jos ceznu za onom tisinom iz turskog vremena. U kafanama su doneti prvi gramofoni. Novine se citaju pohlepno i mnogo. Citaju se vesti o Tursko-italijanskom ratu. Tako je dosla i 1912 i 1913 i pobede Srpske vojske u balkanskim ratovima. Kasaba se vise nije granicila sa Turskom nego sa Srbijom. Zeleznicka veze sa Sarajevom je umrvtila, kao i sve druge veze sa zapadom. Turci sede na mostu, citaju novine i zale za izgublenom teritorijom. Nocu na tom istom mostu sede Srpski mladici i pevaju do kasno u noc. Leti kad nastupi letnji raspust kasaba se u potpunosti menja. Dolaze ucenici iz Graca, Beca, Zagreba i drugih velikih gradova u

svoje rodno mesto. Oni u potpunosti menjaju desavanja u kasabi, donose novu modu sa zapada i nove obicaje i reci. Kapija je glavno mesto sastanaka tih mladica i studenata. Mnogi su za ovih dvadeset godina postali uceni ljudi, pravnici, lekari, pa su zavrsivsi skolu otisli iz kasabe. Oko studenata su se stalno okupljali njihovi vrsnjaci sa kojima su isli u osnovnu skolu, a koji nisi otisli na studije. Neki nisu imali para, a nekima nisu dali roditelji zbog tradicionlanog ucenja. Ostali su u kasabi i zavrsili neke zanate. Oko njih su se okupljali i slusali njihove price i dozivljaje iz velikog grada.

XIX

Jedna noc u avgustu 1913 godine na mostu je izgledala ko i svaka druga. Odmah posle vecere jedan za drugim studenti su stizali na most. Na most je dolazio Janko Stikovic, on je bio student prirodnog univerziteta u Gracu. Pisao je revolucionarne tekstove ali i pesme. Sem toga bio je vatreni govornik. Velimir Stevanovic je zavrsavao medicinu u Pragu, bio je realan,

stedljiv i marljiv. Jakov Herak bio je sin visegradskog pismonose, zavrsavo je pravo i bio je socijalista. Ranko Mihajlovic dobrocudan mladic koji je studirao pravo u Zagrebu. Bilo je i nekoliko Sarajevskih gimnazijalista koji slusaju svoje starije drugove. Medju njima je bio i Nikola Glasincanin, zbog bolesti je morao da napusti gimnaziju, vratio se u kasabu i zaposlio se u nekoj firmi kao pisar. Tu je i Vlado Maric, bravar po zanimanju, veseljak i dobricina. Medju nima su bile i dve varoske uciteljice Zorka i Zagorka. Stikovic koji obicno vodi glavnu rec ove noci je cutao. On se tog popodneva nasao sa uciteljicom Zorkom u njenoj skoli koja je bila potpuno prazna preko raspusta. Kada je dosao kuci iz skole sacekao ga je postar koji mu je doneo casopise sa njegovim clankom. Njegov glavni protivnik je bio borbeni Herak koji je kritikovo njegov clanak sa socijalistickog gledista. Njih dvojica su se raspravljali oko komunizma i socializma. Posle duge svadje, svi su se razisli osim Stikovica i Nikole Glasnicanina. Njih dvojica su bili vrsnjaci, zajedno su isli u gimnaziju i zajedno stanovali u Sarajevu. Nikola se bio zaljubio u

uciteljicu Zorku i nije mogao kriti ljubav prema njoj. Njih dvojica su bili nerazdvojin drugovi dok se Nikola nije razboleo i prekinuo studije, ali kad su se obojica zaljubili u istu devojku, njihovo prijateljsto je izbledelo. Ovo je bio prvi put da su ostali nasamo otkako je Stikovic dosao u kasabu. Kako su stojali na mostu culi su neki zvuk kod kapije. To su bili Toma Galus i Fehim Bahtijarebivac. Oni su bili nesto mladji od njih i uvek su drzali po strani od ove grupe studenata. Galus je ove godine zavrsio gimnaziju u Sarajevu i trebao je na jesen da ide u Bec da studira tehniku ili sumarstvo. Fehim je takodje ove godine zavrsio gimnaziju i cekao je drzavnu stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Becu. Galus je ubedjivao Fehima da nemora da znaci da to sto je on Turcin da je on dobar u orijentalistici i pokusavo da ga nagovori da nesto drugo upise. Odjednom su se njih dvojica ucutali i poceli da sapucu tako da Stikovic i Glasincanin nisu mogli da ih cuju. Razgovarali su o Mehmedpasi Sokolovicu, kao da on nije odnet iz svog rodnog mesta ne bi bio ono sto je bio i kako ne bi bilo mosta na kom se oni sad nalaze. Pricali su o istroiji i politici vladara i careva.

Pricaju kako je Turska imala mnogo naroda unutar svojih granica i da se zato raspala i da tako oni trebaju sad da se okrenu Austro-Ugraskoj i da na isti nacin uniste nju kao sto je bilo sa Turskom. Govorio je (Galus) kako ce Srbija okupiti sve juzno-slovenske narode oko sebe kao Pijemont. Pricao je o tome kako ce se izgraditi velika i lepa zemlja Srbija. Fehim je samo cutao i slusao. Posle duzeg cutanja Stikovic i Glasincanin videse kako je jedan od one dvojice bacio cigaru sa mosta i kako su se uputili ka pijaci. Njih dvojica su opet ostali sami i poceli su da razgovaraju o vecerasnjoj diskusiji. Prekinula ih je muzika iz oficirske kasarne. To svira vojni lekar a prati ga zena komadanta garnizona, pukovnika Bauera. Cela kasaba je znala za ovo dvoje kao par. Neki su pricali da su njih dvoje samo prijatelji ali ni sami nisu u to verovali. Osmanlije su govroile da ima tri stvari u zivotu koje ne mogu da se sakriju to su:ljubav, kasalj i siromastvo. To je bio slucaj i sa ovo dvoje. Ona je bila osam godina starija od njega. Muzika se prekinula i svetlo ugasilo. Njih dvojica su nastavili da pricaju. Glasincanin je poceo da kritikuje rad Stikovica i njegova

shvatanja. Doslo je do svadje izmedju njih dvoje. Svadja se desila iz razloga sto se obojici svidjala ista devojka ali i zbog toga sto je Stickovic umisljao da je mnogo pametniji od ostalih i sve je omalovazavao, pa mu je Glasincanin dokazao suprotno. Glasincanin mu je rekao kako on neveruje da ovaj voli uciteljicu Zorku i da on trazi samo sa kim bi se zajebavao, da ne pise ono sto misli i da se ne ponasa onako kako pise u svojim clancima. I da se on uvek i u svemu pretvara sto je bilo i tacno. Svadjali bi se mozda do jutra da na most nisu naisla dva pijanca iz pravca pijace. (U ovom trenutku Ivo Andric nicim izazvan napise sledece: „U toku ranijeg pricanja zaboravili smo da kazemo za jos jednu novinu u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako covek lako zaboravlja da kaze ono o cemu ne voli da govori. )” I onda pocne da prica o nekom madjaru koji je dosao sa zenom iz Novog Sada i osnovo neku javnu kucu na kraj sela. I sad pod 1. nije naveo o kom novinskom listu se radi a pod 2. prica o nekom madjaru koji nema veze sa zivotom. Ko mi neveruje nek procita 237. stranu) Ta dva pijanca su se kladila da ce jedan od njih preci most po gredi. Ova dvojica

sto su se svadjali otisli su svaki svojoj kuci kad su videli ova dva pijanca.

XX

Jedino upaljeno svetlo je ostalo na Lotkinom hotelu u njenoj sobi, gde je ona bila sad kao i nekada pre dvadeset godina.U toj sobi nalazila je svoj mir i odmarala se. Sedela je u svojoj sobi i pogledala neke racune, tako se zagledala da je proslo dva sata a nije ni primetila. Lotika je oronula, od njene nekadasnje lepote ostali su samo tragovi. Otkako je napravljena javna kuca Lotika je izgubila dosta stalnih gostiju. Gustav njen pomocnik nakon toliko godina napustio ju je i napravio kafanu i postao joj konkurent. Povremeno navraca Alibeg Pasic njen stari drug iz mladjih dana, ali sad ima toliko poblema sa secerom da mu sluze kafu sa saharinom. Nista bolje od hotelske zarade ne stoje stvari sa Lotikinim spekulacijama. Ona je pretrpela zivcani slom kada su njene hartije od vrednosti pale na trzistu. Onda je pocela da igra lutriju, kupovala je sve moguce lozove i nadala se da ce dobiti nesto, cak je i plakala nad njima. Ali

nikad nista nije dobila. Pre sedam godina Lotikin zet Caler udruzio se sa jos dvojicom penzijonera i osnovali su „Modernu mlekarsku zadrugu”. Lotika je dala tri petine pocetnog kapitala. Zadruga je likvidirana posle dve godine sa potpunim gubitkom ulozenog kapitala.Lotika je morala da proda akcije Sarajevske pivare i Tuzlanske fabrike sode Solvej da bi pokrila gubitke. Sem finansiskih problema imala je i porodicnih problema. Njena sestra Debora koja se udala za Calera rodila je sina koji je bio nerazvijen i sakat. Imao je vec deset godina a nije razgovetno pricao a i vukao se po podu rukama. Lotika ga je stalno oblacila, hranila i zalila sto nema vise para da ga posalje u Bec kod lekara. Lotika je imala problema i sa ucenicima koje je skolovala. Jedna sestricina, darovita pijaniskinja koja je uz njenu pomoc zavrsila Becki konzervatorijum, otrovala se pre nekoliko godina, niko ne zna zasto. Jedan sinovac Albert, bio je njen ponos. Zavrsio je gimnaziju i pravni univerzitet ali nije dobio carev prsten kao sto se Lotika nadala, jer je bio Jevrejin. Njoj ne bi bilo toliko zao zbog toga da on nije postao clan jedne ekstremne socijalisticke stranke koja je

organizovala nemire 1906 godine u Becu. Posle tih demostracija, mesec dana kasnije joj je poslala pismo u kojem je pisao da je emigrirao u Buenos Ajres. Tri godine posle toga udala je sestru od Alberta za jednog Pestansog bogatasa koji je trazio za uslov da predje u njegovu veru. Lotika je nagovorila njene roditelje da je puste, jer se nadala da ce uspeti jos kojeg rodjaka da ubaci tamo u Pestu preko njega. Ali desilo se da je muz od te devojke umro vec prve godine braka. Lotika je razmisljala tako sve dok zidni casovnik nije otkucao jedan sat. Lotika je ustala sa svog stola, ugasila svetlo i legla.

XXI

Dosla je i 1914 godina poslednja godina hronike o mostu. Leto 1914. godine ostace u secanju kao najsvetlije i najlepse leto koje se pamti. Sve je rodilo, svi su imali rodnu godinu, pogotovo je sljiva rodila ko nikada do sada. Ducani gazda Pavla Rankovica i Sante Pape jevrejina su puni pazarnim danom. Santo ima sest kceri i pet sinova od kojih je vecina poudavano i pozenjeno. Najstariji Rafo mu pomaze u radnji.

Seljaci su dolazili kod Santoa u radnju i tamo na starinski nacin pozajmlivali novac kao i njihovi ocevi mada je u selu vec odavno postojala banka. Pojavio se tifus u Uvcu(selu pored Visegrada) i ubio dva vojnika. Odma je otisao lekar koji je sve preduzeo tako da je od petnestoro obolelih samo dvoje umrlo i bolest je lokalizovana na teritoriji Uvca. Zadnji koji je umro je bio doktor Balas( onaj koj je svirao sa onom zenom nekog komadanta, one noci kad su se Stikovic i Glasincanicn svadjali XIX glava.). Zbog sprecenja sirenja zaraze on je sahranjen u Uvcu. Jedino je gospodja Bauer sa muzem i jos par oficira prisutvovala sahrani. Kasnije je ona otisla u sanatroijum u Becu. Blizi se kraj juna i iscekuju se djaci i studenti kao svakog leta. Tog proleca je u selo uvedeno elektricno osvetljavanje ulica. Napravljane je elektrana samo za te potrebe. U jednoj od basta pored puta sede uciteljica Zorka i Nikola Glasincanin. Oni su se tokom zime pomiril i zaboravili svadju sa Stikovicem. Zorka nije imala ni oca ni majku i zivela je kod bogatih rodjaka u Visegradu. Zavrsila je uciteljsku skolu u Sarajevu i kad se vratila pocela je da radi kao uciteljica. On je njoj

predlozio da proda sve, da se uda za njega i da odu za Zagreb. Tamo bi bili mesec –dva cekali bi da mu drug iz Amerike posalje afidavit i ucili bi engleski, pa bi onda otisli za Ameriku. Rekla mu je da ce razmisliti o tome.

XXII

Na Vidovdan su srpska drustva priredila zabavu kao i svake godine. Pilo se, jelo, veselilo. U sred gozbe pojavili su se na obali zandari. Bilo ih je vise nego obicno kad obilaze vasare. Jedan od glavnih zandara je naredio muzici da prekine da svira. Rekli su narodu da se zabava prekida i da se svi razidju kucama. Kad su prolazili centrom varosi mogli su da vide vezane Srbe a medju njima je bio i pop Milan. Saznali su da je ubijen prestolonaslednik Franc Fredinand u Sarajevu i da ce biti veliki progon Srba. Postavljena je straza na mostu. Pocelo je hapsenje Srba i sumnjivih putnika na mostu i u kasabi. Glasnicanin je jedne noci dosao do Zorke i rekao joj da je odlucio da bezi sa Vladom Maricem i da krene ona sa njim ako hoce. Odbila ga je jer je bila jako uplasena. Sutra se proculo da je

Vlado Maric, Glasincanin i jos nekoliko mladica pobegli u Srbiju. Tek onda je pocela prava hajka na Srbe. Austro-Ugari su oformili red od deset vojnika koji su bili mestani sela. Ustvari oni su bili najgori pijanci, propalice, i ulicari koji su imali zadatak da zajedno sa okupatorom pronalaze sumnjive Srbe i hapse ih. U Alihodzinom ducanu sede nekoliko uglednih Turaka: Nailbeg Turkovic, Osmanaga Sabanovic, Suljaga Mizilcic. Bili su bledi i zabrinuti. Autro-Ugari su trazili i od njih da oforme red koji bi mucio i proganjo Srbe. Nailbeg je zeleo da prihvati, ali ga je Alihodza ubedjivao da to nije uredu da dojucerasnje komsije hapse i proganjaju. Varos je zakrcena vojnicima i vojnim kolima. Na pijaci su uhvatili tri Srbina iz okolnih sela i osudili ih na smrt kaznom besenja. Iz mase ljudi izasao je Gustav, bivsi Lotikin pomocnik koji je kasnije otvorio sam radnju. Bio je u nemackoj uniformi i poceo da se raspravlja sa jednim komadantom kako je njemu neki Nemacki oficir jos pre 15 godina rekao da ce moci da zadavi dva srbina kad za to bude doslo vreme. Reko je da je on bio radio za Autro-Ugarsku kao spijun vec 15 godina.

Komadant sa kojim se raspavlja rekao mu je da odstupi ili ce i njega uhapsiti. Ova trojica su obesena. Stizale su nove trupe u kasabu. Cetvrtog dana cula se prva granata u kasabi. Odma posle prve padose jos tri granate, dve u vodu jedna na most. Sa Bukovih Stijena javi se Austrijska artiljerija i poce da trazi tu Srpsku brdsku bateriju. Srpska baterija je gadjala most i Kasarnu pored njega. U pocetku je stradao Lotikin hotel i kasarna. Ali malo kasnije su bili precizniji i za sat vremena je vec gorela kasarna. Od celog desetodnevnog bombardovanja nije nastala nikakva veca steta.

XXIII

Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je svaki veci saobracaj preko mosta. Civili prelaze slobodno a vojnici pretrcavaju pojedinacno. Svrsavaju najnuznije poslove ukoliko ih austrijske patrole u tome ne sprecavaju. Brdska baterija sa Panosa puca danju u haubice i nocu kako bi poremetili premestanje trupa i prenos komore. Gradjani cije su kuce u sredistu varosi presli su na Mejdan. Turci po turskim kucama a

Srbi kao okruzeni po srpskim. Stariji ljudi pokusavaju da razvedre sve oko sebe salam i pricama ali nisu uspeli. Nocu se svi pretvaraju da spavaju,strah je toliki da niko ne sme ni sibicu da zapali. A muskarci koji puse se pokrivaju jorganom po glavi. Sva su vrata zatvorena i svi prozori. Sve kuce izgledaju kao mrtve , jer ko hoce da ostane ziv mora da se pravi mrtav. U muslimanskim kucama je slobodnije i zivlje.U Alihodzinoj kuci ispod Grada doslo jos devetoro dece Mujage Mutapdzica koji ima troje odrasle dece.Zatvarali su ih zajedno sa Alihodzinom decom, tu su i njihove majke i sestre. Mujaga Mutapdzic, uzicanin, doseljenik. Visok covek pedesetih godina, sed, dubokog glasa i bora. Izgleda stariji od Alihodze iako je 10 godina mladji. Sedi sa Alihodzom i pusi, malo govori, zanesen je mislima. Prica Alihodzi svoju sudbinu. Nije mu bilo ni 5 godina kad su Turci napustili Srbiju. Osmanlije su otisle u Tursku, ali je Suljaga Mutapdzic(njegov otac) resio da predje u Bosnu. Bio je ugledan i mlad covek. Tamo se nastanio s porodicom i proveo 10 godina. Zatim se preselio u Novu Varos, u Sandzak. Razgovaraju njih

dvojica i Alihodza(voli i ceni Mujagu) tesi ga, oseca neku duznost o zloj sudbini ovog istinskog muslimana.U srpskim kucama nema zalbi, samo strah sadasnjosti. Veliki teror, ubijanja i hapsenja.U Risticevoj kuci je bilo najvise ljudi. Malo ljudi, dosta zena sa decom, muzevi su im pohapseni. Mihailo Ristic sa zenom i snahom je ziveo u toj kuci. Stari gazda Mihailo njegova baba i snaha sluzili su ih kao na slavi. Starac sa crvenim fesom gusta seda kosa, nudio ih rakijom, kafom i duvanom. Gazda Mihailo je stalno bio oko zene Petra Gatala. Krili su od nje da je streljan. Tesio ju je i govorio joj da ce se Petar vratiti i smiruje je. Dolaze gradjani i vojnici, kuca odzvanja od koraka. Milan neprestano sprema kafe. Ducan gazde Pavla Rankovica je bio zatvoren. On je bio uzet kao taoc vec drugog dana rata. Sedi na kafanskoj stolici, oborene glave, sav iscrpljen. Kad prohuja granata on samo osluhne i zna da je most jos odavno miniran. Sve mu je kao neki ruzan san. Zena mu kod kuce, sinovi studenti odvedeni, a njegov ducan zatvoren i verovatno ce biti opljackan ili ce ga pogoditi granata. Pola zivota je stedeo i sad sedi kao neki razbojnik izmedju 2

vojnika. Cini mu se most kao neka sudbonosna tajna, mora u nekom snu bez budjenja. Nedaleko od barake pojavio se Skadarski odred, nemacka vojska, bele uniforme. Kapetan zeli da se obezbedi njegovom odredu najnuznije, namirnice i pice. Narednik Repac je odmah od straha krenuo do nekog ducana. Naisao na Alihodzu, rekao da ih sve treba obesiti jer ne drze otvorene ducane kako je naredjeno. Lupio je Alihodzu i poceo da obija njegov ducan. Tako je prosao ceo mesec u bombardovanju, krajem septembra pocela potpuna evakuacija kasabe. Most je stajao kao osudjen, ali jos nedirnut i ceo, izmedju dva zaracena sveta.

XXIV

Austrijanci iskoristili noc za povlacenje. Patrole obilazile kuce i ducane. Sve izumrlo (oficirska kasina, Lotikin hotel, kasarna i 3-4 porusena ducana) Jedino je pred Alihodzinim ducanom bio hodza. Opominjali su ga da se negde prebaci, ali on je to smatrao besmislenim. Alihodza je bio ispunjen osecanjem srece i

zahvalnosti. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tisine, tisina je slatka i dobra. Osetio je tup udarac u glavu i bol u kolenima i ledjima. Izgubio svest. Sagnu se u onaj otvor koji vodi u ducan, nasred ducana tezak kamen, videvsi ga pomisli da je to kamen sa cuprije. Probudi se pred 5-6 ljudi (mladi, neobrijani, sa sajkacama i opancima) Sa njima je bio Vlado Maric, bravar sa crnim brkovima. Javilo mu se secanje na vojnike pre 5-6 godina kako kopaju u istom stubu, lice feldvebela Brankovica. Cuvsi srpsku komandu uputi se svojoj kuci. Sve ga gusi i srce i noge mu otkazuju. Vezirova cuprija pocela da se osipa kao djerdan, kad pocne jednom nista ga vise ne zadrzava. Mislio je da ima negde mirnijih krajeva i razumnih ljudi. Mislio je ako je Bog digao ruke od ove kasabe, nije valjda od celog sveta. Podizace se trajne gradjevine, za bozju ljubav kako bi zemlja bila lepsa i covek na njoj ziveo bolje. Koraca sve teze i sporije, zeli da udahne vise vazduha, ali ne moze da izdrzi. Srce je potpuno zaptilo dah, kao sto se ponekad u snu desava, ovde nema spasonosnog budjenja. Sve oko njega je bio mrak. Na uzbrdici koja

vodi na Mejdan lezao je Alihodza i izdisao u kratkim trzajima.