MANASTIR CRNA REKAIZDAVA^KA DELATNOST

Књига друга

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашкопризренског др Артемија

Издаје МАНАСТИР ЦРНА РЕКА

Рецензија Епископ др Артемије (Радосављевић)

Лектура и коректура Ненад Радош

Техничка припрема Андрија Зарић

Прво издање

Тираж 2000 примерака

Штампа

Сећања и изводи из дневника једног монаха

о његовом вољеном и најбољем пријатељу из младости,

покојном сликаруДушану Герзићу Гери

и још понешто о Богу, души, Цркви,

савременој уметности и данашњем времену.

Бог

i

rokenrol

Боже, згрешисмо, залутасмо, пострадасмо. Желесмо слободу, постадосмо робови.

Тражили смо висине, сурвани бисмо на дно. Очи наше искаше светлост, обави нас тама.

Имасмо силу велику, дарове многе, умове бритке, прелепа лица, гласове звонке, косе неговане, дуге. Имасмо речи смеле, почесто дрске, манире фине.

Али понајвише носисмо ране, туге и боли, којих ни сами најчешће не бисмо свесни.

А све љубави ради Коју тражисмо свуда.

Само не у Теби, Само не у Теби.

Исусе, туго моја, Исусе, младости моја, једина радости моја,

опрости.

�

Предговор

Реч критика има свој корен у грчкој речи „криси“ или „криза“ која значи суђење.

Према томе, критиковати значи судити. Као што пресуда за некога може бити позитивна или не-гативна, добра или лоша, тако и критика, сама по себи, не значи увек негацију и осуду. Критика би у овом случају требалo да се схвати не као суђење него више као расуђивање, као процена проблема и проналажење излаза, па чак и као оправдање.

Да би човек могао исправно да суди о нече-му, морао би прво сам то да искуси, затим размот-ри, систематизује, потом сагледа као формулисан проблем и коначно предложи јасно решење, не теоретски већ на делу, како је и сам доживео, про-живео и преживео.

Проблематика и страдање једне генерације, односно једне посебне групације младих људи, које је овде описано, дочарава слику и представља један од аспеката конкретног времена у коме се одвијало. Међутим, оно је много дубље и шире и прожима сва времена кроз која је човек прошао на животном путу од свога настанка. То је, заправо, суштинско питање испуњености душе радошћу или патњом. Целокупно прегалаштво и делатност људске расе, кроз историју, може се свести на један једини проблем и циљ. То је превазилажење патње и страдања, и задобијање благостања и радости, а

�

ово се суштински своди на унутрашње осећање стања људског духа, јер је познато да телесно здравље није увек апсолутни предуслов за душев-ни мир и радост.

За постизање било ког циља постоји зако-нитост која се мора испоштовати, иначе се он не може постићи. Обично онај који одређује некоме неки задатак, одређује и закон, односно прави-ла по којима тај задатак може бити решен, а циљ постигнут. Када је у питању човек и људска душа, као његова суштина, коначни циљ, односно сврха његовог живота, јесте осећање радости постојања, које се опет своди на непрекидни контакт са са-мим извором живота, а тај извор није ништа дру-го до Сами Живот по суштини, односно Творац и Давалац живота целокупној творевини. Бог је дао закон и правила како човек да живи да би стекао Спасење, које започиње још овде, а представља залог и потврду за прелазак у вечни живот, који је циљ свих циљева. Када се тај закон заборави или пренебрегне, циљ се не може постићи и човек пребива у муци, у овом животу, која се продужава у вечну, после телесне смрти.

По неизмерној милости Божијој, пронашав-ши прави и истинити пут и из превелике љуба-ви и туге за мојим покојним пријатељима, а не из жеље за празном критиком или понижењем, усу-дио сам се да напишем ово мало дело. Надам се да, од оних који су још увек овде, нећу бити погрешно

�

схваћен, и веру да ће ови редови бити од користи онима који тек долазе.

Илустрацијама, које следе, покушао сам да поставим паралелу између неких радова из мо-дерне уметности и православне иконографије, а духове, који из њих зраче, остављам читаоцу да сам препозна.

• • •

�

Недеља, 4. март 2001.

Данас је рођендан мом најбољем другу из младости, Душану, који се упокојио пре

три године. Упознали смо се у шестом основне и од првог дана се заволели као најрођенији. Била је то једна ретко ведра, чиста и племенита душа, велики сликарски таленат, бистар и шармантан. У његовом присуству увек је владао неки електри-цитет и надахнуће за сваку креацију, у било ком тренутку дана и ноћи. Године су пролазиле, расли смо, упознавали се све више, били нераздвојни, путовали по свету, волели се. Али, како то често бива, у овом споља сјајном, а изнутра несрећном свету, са таквим ретким и вредним људима, сатана је бацио своје зверско око на њега и његову душу. То је учинио да би предупредио и спречио да таква личност случајно не би узнапредовала у врлини и постала нешто заиста велико и угодно Богу и на тај начин, утичући и на друге људе својим квалитети-ма и примером, представљала претњу и опасност за његову злу владавину у царству земаљском.

Душан је растао без довољно љубави и душев-ног мира у детињству, због раног развода својих родитеља и међусобних породичних неспоразу-ма. Био је увек жедан пажње и разумевања и није имао никога да га у младости, на прави начин, упозна са Богом. Била је ту, додуше, његова бака Миља, мајчина мајка, добра и побожна жена, али

10

Френсис Бејкон - Аутопортрет(Герин омиљени сликар)

11

помало чудна, која није умела ту своју побожност да пренесе на млађе генерације из своје породице. Услед свега овога, имајући предиспозицију ка по-сезању за спољном утехом, једног трагичног дана дошао је у додир са поленовим прахом са цветних поља из пакла, који се овде зове хероин. Десило се то у другој половини наших двадесетих, у Београ-ду, када смо се већ спремали за одлазак у Амери-ку – у нови, срећнији живот, како нам се то тада чинило.

Морам да кажем да није чудно што смо се тако тесно везали један за другог, јер је и моја животна прича била веома слична. Проводећи детињство и младост у Београду у доба тешког комунистич-ког безбожништва, када је у јавности било могуће наћи књиге, информације и учења свих могућих светских религија и филозофија, само не оног је-диног истинитог, хришћанског православног, а живећи у родитељском дому где је владао хаос из-међу оца и мајке, са коначним разводом, и ја сам био изложен смртоносном зрачењу из ада. Међу-тим, из неких мени недовољно јасних разлога, Бог је увек био уз мене, односно мој Анђео Чувар. Где год да сам се налазио и шта год да сам радио, чувао ме је да никада до краја не прогутам удицу злог ловца на људске душе. Млад, добар и неиску-сан, прихватао сам многе мамце, док је мој брат Душан, на несрећу, ипак примио у себе зло семе и лаж уместо истине. Једна од главних разлика у

12

Манастир Хиландар - Христос Пантократор

13

нашим наравима, која је можда била одлучујућа за наше судбине, јесте то да је у мени увек било братске љубави за моје несрећне, паметне и тален-товане, али залутале пријатеље, и спремности на сваку жртву за њих, док је код њега постојала јед-на надменост па и презир према другима, као ни-жим од себе, иако је то често било закамуфлирано у облик шале и младалачког надметања. Зато ми се чини да је управо одатле долазио задах који је спречавао његовог Анђела да буде уз њега и да га штити на свим оним мрачним и опасним мести-ма, на којима смо заједно проводили многе часове наше грешне младости, избегавајући на сваки на-чин боравак у родитељском дому.

У већој или мањој мери, дрога је била саставни део нашег живота, као и широког круга београдс-ке омладине тог времена, нарочито оне уметнички и креативно надарене са могућностима ка нечем великом у животу. Сликари, глумци, музичари, писци, као и студенти високих школа, али без изграђене свести о истини, о суштини живота, о разлогу постојања људског рода. Ја, додуше, ника-да нисам загазио исувише дубоко у тај пакао бу-дући чуван Богом и великом љубављу мојих доб-рих, али незрелих и разведених родитеља, који су ипак увек били сложни када сам ја био у питању. Био сам довољно безбедно удаљен, мада често у тој средини и, хтео не хтео, заражен њиховим от-ровним испарењима.

14

А Црква је, Господе, била тако близу, а тако далеко, и сам Твој Дух још ближе нама, несрећној дечици мрачног двадесетог века, и ми, не будући свесни, били смо удаљени од Тебе безброј светло-сних година.

Коначно завршисмо факултете. Ја моју стома-тологију, а он академију примењених уметности. Америка нас је чекала. Споменућу да смо, седам година пре тога, нас двојица провели једног лета два месеца у Њујорку и ту утврдили малигни за-падни пелцер, који смо примили још као дечаци у Београду преко филмова и музике. Тада смо обећали један другоме да ћемо се једног дана овде вратити за стално. Никада нећу заборавити свога оца који је, довезавши ме на сурчински аеродром, седео нешто даље од мене и групе другова који су ме испраћали, и плакао као киша. Осећао је да је то наш коначни растанак, јер ме је Америка одве-ла у нови живот, године душевног страдања, навр-шење зрелости и, на крају, у монаштво.

Исусе, најслађи мој, допустио си да одемо у ро-пство крвници, кћери новог Вавилона, да нам пије младост, да нас вара и трује, да нас води за руку у својим скупоценим свиленим хаљинама, кроз ма-гичне кулисе вешто осликаних одаја од синтетич-ке светлости у поднебесној палати цара лажне ис-тине. Допустио си због наше неразумне, превелике жеље, имајући наду, у Својој љубави и поштовању наше људске воље, имајући наду и очекујући да се

15

пробудимо и препознамо пут којим упорно сту-пасмо у амбис чељусти звери.

Господе, Ти знаш да ова моја исповест није упућена обичном, пристојном и добром народу, већ оним страдалним душама, какав сам био и ја, а које овај свет назива боемима, луталицама, пробисветима и уличарима, са надом да ће увиде-ти да Бог чека баш такве да их спасе и привије на своје топле небеске груди.

Уторак, 6. март 2001.

У Њујорк сам стигао са два нова кофера, домаће производње, чије су ми обе дршке

попуцале када сам изашао на аеродром Кенеди. Ту сам морао да их везујем, пре него што сам прошао царину, неком жицом коју срећом имах код себе, тако да су цариници помислили да нешто кријем у пртљагу и тражили су да отворим оба кофера и до детаља све прегледали. Наравно, нису нашли ништа сумњиво, осим нечега што их је зачудило, а то је био мој ручно прављени, примитиван али практичан алат за израду кожних чизама и ципе-ла, чиме сам се бавио у то време и лепо зарађивао правећи модерну, уникатну обућу, најчешће од змијске коже.

•

1�

Пабло Пикасо - Портрет Амброаза Волара

1�

Одлука да одем за Америку није била једина моја жеља таквог типа. Паралелно са њом пос-тојала је још једна, нешто мањег интензитета, да се настаним у Индији, као зубар, ближе северу и Хималајима, јер сам тада нагињао Зен-будизму и источној филозофији уопште. Био сам инициран у две источњачке секте, „Гуру Махараџи“ и „ТМ“ – „Трансцендентална медитација“. „TM“ ме је више окупирала и тиме сам се до тада бавио већ шест година. Хвала Богу, што ипак нисам отишао у Азију, из тога се више никад не бих извукао. „TM“ сам практиковао и у Америци. Тек касније, када сам открио православну молитву, аскезу и мисти-ку, сагледао сам сво сиромаштво, плиткост и за-блуду источне мисли, за коју сам некада сматрао да од ње нема ничег озбиљнијег и узвишенијег. То двадесетоминутно, два-три пута дневно медити-рање није било ништа друго до демонопризивање чије се дејство манифестовало као све дубље по-нирање у телесне страсти, а нарочито у блуд.

Сатана има две главне престонице на плане-ти. Једна је у Индији, а друга у Америци. У првој он узима изглед мудраца, мистика, спаситеља душа, духовног вође, харизматика. У другој, он је успешан, способан, имућан, задовољан, цењен и поштован савремени човек са целим светом у шаци.

Њујорк поново – после толико година! Срце ми је подрхтавало од узбуђења. Душан је са својом

1�

Преп. Андреј Рубљов - Христос Пантократор

1�

девојком Ђулијом отпутовао месец дана раније, јер сам ја још морао да завршим обавезе око добијања дипломе и визе. Нашао је стан за нас у пристој-ном горњем делу Менхетна, са источне стране. Са мном је кренула да проведе лето у Америци и наша заједничка пријатељица Јелена, и сада смо седели у таксију у путовали кроз Квинс према адреси где су нас очекивали Душан и Ђулија. Били смо као род и тако се и обрадовали једни другима. Стан је био велики и леп. Добили смо га на коришћење од неких наших људи који су отишли на летовање у Југославију. Средња и највећа просторија била је Душанов атеље. Велика платна, а на њима чест мотив небеско плава позадина и лебдеће зидине православних манастира, замотаних или полу-покривених црвеним засторима. Тада ме је то чу-дило и нисам могао да препознам подсвесни вапај његове душе ка бекству од корозије овог света.

Шта да кажем о Њујорку? Густо насељена кош-ница свих земаљских народа. Двадесет милиона људи у току радног времена. Престоница похле-пе и греха сваке врсте, нови Вавилон. Сећам се, постојала је једна од највиших пословних зграда, не знам тачно на којој авенији, чији је редни број случајно био ���. Они су баш тај број, од вели-ких неонских цеви, поставили на врх зграде, као светлећу рекламу. Могао се видети са свих страна и из велике удаљености. Колико је само та слика, без речи, говорила о том граду!

20

Ту је главна страст, већине нас, постала пу-шење марихуане. То је биљка из породице ко-нопље, „индијска конопља“, чији је главни сас-тојак канабиол, као што је у дувану никотин или у кафи кофеин. Марихуану називају „лаком дро-гом“ јер, заиста, на телесне функције она мање утиче од алкохола, дувана или кафе. Међутим, по свом дејству на нервни систем, слободно се може назвати веома тешком дрогом. У почетку човек од ње добија лепо расположење, релакса-цију од свакодневне напетости, уметничку и ин-телектуалну креативност и толико цењену, у овој наопакој цивилизацији, полну моћ. То тако може да потраје годинама, али, кад-тад, демон канаби-са долази по свој дуг. Тада почиње полако да се дешава нешто сасвим супротно. У човека се пос-тепено усељавају безразложни страхови, парано-идне сумње и подозрења од свих људи и ситуа-ција, пад интелигенције и немогућност нормалне функције у друштву, па све до залажења у чисто шизофрена стања са халуцинацијама сваке врсте и општим поремећајем мишљења.

Марихуана данас већ бива легализована у многим земљама, нарочито у најцивилизованијим земљама Западне Европе. У Америци се често могу наћи домови, споља гледано пристојни и социјал-но исправни, где две или чак три генерације пуше марихуану. То је демократија – свако има право на свој хир и самоубиство.

21

Мајко, Цркво Православна, са Богородицом, Апостолима, Мученицима и свим Светима, мо-лите Бога за нас, да нам се отворе духовне очи, да бисмо могли да сагледамо све замке и лукавства оца таме и његових послушника.

Среда, 7. март 2001.

Крајем нашег првог лета у Америци упоз-нали смо се са познатим фотографом Сте-

фаном Лупином, који је, још као младић, дошао из Хрватске и остао да живи у Њујорку. Био је то ве-ома екстравагантан човек, пун енергије и жељан славе, коју је тада већ увелико стицао. Фотогра-фисао је многе филмске, а посебно рок звезде, и живео је у великом стану–студију на Бродвеју, у пределу Сохоа.

Једног поподнева Гера ме је позвао да заједно одемо код Лупина у посету. После сунчаног дана проведеног у необавезној шетњи по граду и оби-ласку уметничких галерија, заједно са Ђулијом и Јеленом, лепо расположени стигли смо у Стефанов студио. Био је врло пријатан и опуштен, указивао нам пуно пажње и причао анегдоте о познатим личностима које је фотографисао. Отварао нам је своје фотоалбуме и забављао нас на сваки могући начин, уз свој симпатични хрватски нагласак.

•

22

Пошто се дан већ ближио заласку, рече нам да је те вечери позван да гостује у новоотвореној мегадискотеци „Тунел“, која се налазила у огром-ном простору старог и напуштеног депоа за возове подземне железнице. Договорено је било да одржи фотоперформанс и, док смо седели код њега, јави-ла му се идеја да би Гера и ја такође могли да учес-твујемо у представи са њим. Пошто је из разговора сазнао да сам се тада бавио јогом и да сам био при-лично гипког тела, предложио је да се сва тројица појавимо на сцени. Он би фотографисао Геру док овај уживо слика, по телу, фото-модел, девојку ме-лескињу, а ја ћу за то време, на другом делу бине, импровизовати јога-положаје, који би се веома ус-порено непрестано смењивали и тако образовали некакав статични балет. Будући, у тим годинама, увек спремни за било какве ексцентричне догађаје, предлог нам се допао и пристали смо врло радо.

Наравно, такве ствари у том свету, нису могле да прођу без онога што је, између осталог, обеле-жавало наш тадашњи начин живота – на столу се појавио чист и веома скуп кокаин који је долазио директно из Колумбије. Ушмркнули смо по јед-ну већу црту и кренули у ноћ. Еуфорично распо-ложење нас је држало све време пута и, када смо стигли на место догађаја, увели су нас и спровели право према излазу на сцену.

Гера и ја смо били наги до појаса, обучени само у тесне хеланке, док је Лупино био сав у црној кожи.

23

Изашли смо на омању бину, величине боксерског ринга, рефлектори су се упалили и представа је започела. У препуној дискотеци налазило се више хиљада људи и сви погледи били су уперени у нас. Гера је брзо и спретно, тушем у разним бојама, сликао фантастична бића по телу обнажене девој-ке-модела, Стефан је кружио око њега, кривио се и намештао, шкљоцајући својим фотоапаратом. Ја сам за то време, надахнут неким чудним потпуно екстатичним расположењем, као у трансу, чинио од свог тела такве позе какве никада раније ни-сам успевао. Био је то као неки ритуал и буквално сам упијао и напајао се енергијом масе људи која је нетремице гледала у нас, фасцинирана сценом и необичним догађањем. Налазила се ту и већина њујоршких београђана, јер су чули да ћемо и ми учествовати. Сећам се, један од њих ми је, сав заја-пурен, са зеницама као врх чиоде, из близине до-бацио: „Човече, ово изгледа потпуно нестварно!“ Осећао сам како нам дух кокаина, у тим тренуци-ма, пружа надмоћ и власт над целом ситуацијом и желео сам да се то никада не оконча.

Потрајало је све око сат времена и завршило се аплаузом и узбуђеним узвицима из публике. Тада сам, као никада раније, доживео оно што људе из „шоу бизниса“, глумце и музичаре, или барем већи део њих, прати и води кроз цео живот. Било је то опојно осећање душевне, па чак и телесне насла-де, ума испуњеног неописивом гордошћу и само-

24

Пабло Пикасо - Жена која плаче

25

задовољном заљубљеношћу у сопствену личност. Сишавши са позорнице био сам веома узнеми-рен и желео сам поново да будем у центру пажње. Сматрао сам да поседујем квалитете, као ретко ко, и лебдео сав окупан неком треперавом светлошћу. Имао сам потребу да узимам још кокаина.

Полако, ближило се јутро, дискотека се праз-нила и дошло је време да се разилазимо. Дејство дроге, та демонска чаролија, полако је чилела и стала да ме враћа у реалност. Изашао сам напоље, поздравио се са свима и кренуо кући. Осећао сам притисак и бол у глави. Свануло је. Улице су биле пусте и прљаве и, угледавши се у једном излогу, изгледао сам себи ужасно исцрпљен и стар. Имао сам мучнину у стомаку. Почела је да ме обузи-ма чамотиња и врло тешко расположење. Током вожње у подземној железници, излазио сам неко-лико пута, између вагона у пуној брзини, да бих повраћао. Када сам ушао у свој стан није ми више било ни до чега, долазећи к себи и препознајући сву моју мизерију и празнину. После протекле свеноћне еуфорије, сада сам скоро био спреман на самоубиство. Гадио сам се себе. Док сам седео на столици и пиљио у зид, чинило ми се да чујем смех и ругање у ваздуху око мене. Коначно сам легао, пошто се увелико разданило и покушао да спавам, али то је више личило на агонију него на сан. Био сам потпуно поражен, желео сам да се више не пробудим.

2�

Манастир Хиландар – Пресвета Богородица

2�

Господе Боже, да си мени, неразумном црву, до-пустио да се овако нешто још једном догоди, веро-ватно је да бих бесповратно кренуо тим путем и да данас не бих био жив. Опрости ми, ако можеш. Молим Те, не опомињи се никада више те моје беде и срамоте, а ја ћу је до смрти носити у себи, као своју казну и опомену. Опрости!

Петак, 9. март 2001.

У Њујорку је те 1���. године био један већи круг младих из Београда, већином

уметника, који су отпутовали за Америку најви-ше у периоду 1��0–1��5, не будући више у стању да трпе живот у Југославији, те последње декаде пост-титовског комунизма. Циљ већине је био по-тврда свог идентитета, талента и стицање, у већој или мањој мери, светске славе, новца и удобног космополитског живота. Њујорк је то заиста ну-дио, али по којој цени? Прве две године и ја сам у потпуности био део њих. У самом почетку, пошто сам убрзо потрошио својих хиљаду долара, моје прво запослење био је физички посао у ономе што се у Америци зове „констракшн“. То је рад на пре-уређењу ентеријера станова, кога увек има довољ-но за сваког ко хоће да ради, јер Американци воле често да мењају изглед својих пребивалишта. У то

•

2�

спада: рушење преградних зидова и подизање но-вих, мењање подова, молерај, и слично. Био сам задовољан, имао сам снаге за рад и зарађивао сам довољно за живот. Увече бисмо сви заједно одла-зили у провод ноћног живота по ресторанима и ноћним клубовима.

Отприлике у то време почео је да расте у мени један посебан, тешко описив, психички бол, како сам га тада називао, у пределу срца, нешто налик на трему пред испит, мада знатно непријатнији, чије ми порекло и узрок нису били познати и који сам покушавао да потиснем на сваки могући начин.

Мој друг Душан је ишао сличним путем, од једне фирме до друге, и у првом периоду бивао на професионалном плану прилично успешан. Извесно време је радио у једном од најјачих ви-део студија у Њујорку, код познатог Питера Цеза-ра, чија је ТВ опрема покривала већи део зимске олимпијаде у Сарајеву. Ја сам скривено у себи и даље осећао неку тајанствену заштиту „свише“ и то ми се потврдило у неколико кризних ситуа-ција, премда сам живео веома грешно, као уоста-лом и већина нас. Али, иако још увек нисам био хришћанин, држао сам се свог кодекса правде и пожртвоване љубави. Био сам спреман да помог-нем колико сам могао, свима онима који су теже од мене опстајали у том суровом друштву, често и по цену сопственог губитка. Да помогнем другом,

2�

увек ми је представљало велико задовољство. Због тога се Бог није у потпуности узгнушао и окренуо од мене и чувао ме је од пропасти. Што се тиче Ду-шана, он се полако рушио, онако како је започео у Београду. Услед порока који га је све више обузи-мао, постао је спреман да изговори неистину, да превари, да саплете ближњег и да на туђем паду гради свој нестабилни успон. Добро је и брзо, као и многи други емигранти, учио њујоршку лекцију. Коначно, у другој половини нашег странствовања, положио је матуру у школи овог живота. Било је то овако.

У то време радио сам у једној успешној фирми за ентеријерно сликарство. Душан у том периоду никако није могао да нађе посао јер је са власни-ком видео студија дошао у конфликт и, седећи код куће беспослен већ дуже време, више пута ме је молио да га препоручим мојим послодавцима. Био сам срећан да радимо заједно и у више наврата га предлагао свом шефу као доброг уметника, али будући да није било баш толико посла и потребе за још једним човеком, Роберт је стално избегавао да ми одговори. Ипак, желећи да помогнем мом другу, нисам одустајао и, после једног мог упор-нијег настојања, шеф пристане и прими Душана.

Био сам пресрећан. Радили смо заједно сваки дан. Био је млађи од мене годину дана и волео сам га као што се воли млађи брат миљеник. Међу-тим, сваког јутра када бисмо се видели, пошто

30

Пабло Пикасо – Жена која плаче

31

тада нисмо више заједно становали, почео сам да примећујем, на његовом лицу и понашању, посте-пено али приметно пропадање. Због тога сам се осећао веома тешко и покушавао, како сам знао и умео, да га одвратим од погубног пута којим је ишао, али он на моје савете и бригу није много об-раћао пажњу. Једног јутра би говорио „хероин је мајка“, а другог, „хероин је превара“ и тако често али, уопштено, одговарао ми је да све држи под контролом и да није зависан.

Тако смо живели још којих месец дана када ми је Роберт, једнога јутра у студију, рекао како су у пролазној кризи са пословима и да морају да нас исплате, јер неко краће време неће бити посла и да ће нас позвати натраг чим започне нови пројекат, који је већ одраније био заказан у хотелу Валдорф Асторија. Ја кажем „ноу проблем“ и одем кући. Са Душаном се у то време нисам често виђао, пошто су код њега почели да се скупљају типови од којих сам добијао мучнину. Једно време нисам радио јер је на рачуну још увек било нешто уштеђеви-не. Роберта сам позивао неколико пута у вези са послом, али он ми је одговарао да ће ме позвати чим потпишу уговор. Прошло је месец дана, ту и тамо сам помало радио али нисам хтео да тражим друго стално запослење, јер ми је код Роберта и Мајкла било добро. Тада сам већ почео да улазим у беспарицу и још једном позовем фирму. Јавио се Мајкл, Бобов партнер. На моје питање да ли има

32

Пресвета Богородица – Владимирска

33

шансе за мене и Душана да и даље радимо код њих или да тражимо други посао, он ми одговори: „Па, Душан већ петнаест дана поново ради код нас. Зар ти није рекао? Али за тебе још увек нема посла!!!“. Нисам могао да верујем шта чујем. Једноставно, прихватио је да преузме моје место, остављајући ме на улици и не налазећи за сходно да ме обавес-ти о томе чак ни једном једином речју! Као да је неко пуцао у мене! Чинило ми се да још увек чујем детонацију. Спустивши слушалицу, нисам више био свестан где се налазим. Хтео сам да умрем.

Тада си, Дуцо, брате мој љубљени, најтежим грехом, грехом против љубави, потписао себи нај-тежу пресуду.

Господе, спаси и помилуј!

Среда, 14. март 2001.

На Душана се нисам озбиљно наљутио, нити га омрзнуо. За тако нешто у њего-

вом случају нисам био способан. Већ сутрадан сам му опростио у срцу, али нисам имао снаге да га видим за једно дуже време.

У међувремену, пре него што је Душан дошао да ради код нас, било је доста промена у мом еми-грантском животу. Кажем, емигрантском, јер сам из Југославије отишао не желећи да служим војску

•

34

у таквом систему и против мене је био покренут војни кривични поступак, а и заратило се, тако да је све у вези са мојим статусом било врло на-пето. Из првог стана преселили смо се у шпански Харлем, јер су станарине ту биле дупло јефтиније него у доњем, белом делу града. То је источни део великог Харлема где и даље живи доста црнаца, а већином су Хиспаници или Креоли, народ са Кариба, Доминиканске Републике и Порторика, бучан, темпераментан и примитиван. У том делу било је и неколико квартова са Италијанима тако да је могло прилично нормално да се живи, али ноћу је ипак постајало опасно. Ђулија то више није могла да издржи и отишли су у доњи, источни део Менхетна где су живели до краја свог боравка у Њујорку.

Остао сам сам у великом стану. Локални ло-пови су врло брзо открили да ту живе неки нови белци и неколико пута су улазили, чак и једном док сам био присутан, али с обзиром на то да ни-чег посебног ту није било за њих, нису се више враћали. Део стана, у коме није било никога, из-најмио сам као атеље тамнопутом уметнику са Ја-мајке, кога сам упознао код Роберта и Мајкла. Био је то добар момак и тада је био у фази прављења скулптура од платна укрућеног туткалом од зечије коже. Цео стан је мирисао на зечетину и пошто сам већ две године био вегетаријанац, то ми није баш много пријало али, шта сам могао, морао сам

35

јер нисам био у стању да плаћам целу станарину. Ипак, све је то било прилично симпатично.

Тако сам живео неколико следећих месеци: споља задовољан, слободан, грађанин света, а у души је онај бол растао, формирао се и полако сазревао. Све чешће сам то осећао као неко гр-чење, некакво непријатно сажимање нечег што није било део тела, а опет је постојало у мени, про-жето телом и мучило се, а и ја сам се мучио са тим. Душан ми је неколико пута наговештавао да се и код њега јавља слична ствар, али он је то актив-но гушио хероином. Ја сам ипак осећао да мора да постоји нешто друго, нешто истинитије од дроге што може да донесе спокој, али тада, нажалост, још увек нисам знао за Бога и молитву. Будући још увек далеко од Истине, нисам успевао озбиљније да помогнем ни себи ни њему.

Душану је постало јасно да пропада и покушао је себи да помогне напуштањем Њујорка. Његова Ђулија је била имућна девојка. Њени су, између осталог, поседовали и стан у Торонту. Одлучили су се за тај град и отпутовали у Канаду. Нисмо се видели на растанку.

Господе, Боже мој, живео сам бедно и разврат–но и ноћу и дању. Бежао сам од себе и од бола који је толико срастао са мном, да сам почео да верујем да тако живи цео људски род. Били смо храњени од свиња и јели смо свињску храну, а Ти си нас чекао и са тугом гледао нашу срамоту.

3�

Среда, 4. април 2001.

Ђаво је духовно биће, али, нечистотом бунта и непокорности, отежало и цен-

трифугалном силом своје горде жеље, отпало и далеко избачено од Бога, а услед тога дегенери-сано и изопачено, у односу на оне духове који су остали верни Творцу. У његовој моћи и поседу је обмана. Он је творац и сведржитељ опсене и лажи. Он је зли мајстор, подивљали уметник и ковач лажног новца. Несретно, наказно, малиг-нитетом самовоље оболело и смрадним и гној-ним карциномом мржње прекривено и испуње-но биће. Али својом хипнотичком моћи, пред очима света, миомирисним уљима помазано, у достојанствене одежде свезнања одевено и у лик чедности маскирано.

Он је једном ногом у вечности, али у оном без-светлосном пределу, ван Царства Божијег, где рије јаме у тами, очију оштећених самољубљем и где се, као кртица од светлости, крије од емисије божан-ске љубави. Другом ногом стоји у овом привреме-ном свету. Ту он, грчевито и махнито, ради на лову људских душа да би што више њих успео да одвуче тамо одакле је дошао, пре него што Христос раз-несе и заврши са овом видљивом и материјалном творевином, и оне, који су се припремили, прене-се у једно ново постојање, које је нама за сада не-појмљиво, као црву лептиров лет.

3�

Све утехе у овом свету које нису пореклом од Светога Духа, а људски живот је већином њима ис-пуњен, јесу Луциферов домен. То сазнање, по про-буђењу душе и ума, може да буде тако запањујуће и неподношљиво да човек остаје дуго времена у ступору страха и недоумице док се, инициран покајањем, не покрене у правцу очишћења и Бо-жанствене рехабилитације.

Двадесети век је био период у људској исто-рији, а који је тек започео, у коме је дрога, заједно са свим осталим синтетичким стимулансима, пус-тила чврст корен и прорасла у све слојеве и видове свакодневног живота. Дрога је, над свим осталим смртоносним илузијама, врхунска креација сата-не, угаслог лучоноше, бившег огњеног херувима. Њено дејство није ништа друго до искривљена слика, имитација, успешан фалсификат раја и Бо-жије благодати, а која је суштина и носилац жи-вота и душевног здравља. Тако да за оне, а већина нас је таква који, без познавања Бога, у суморној свакодневници окусе од ње, она преузима улогу од Бога, коју је Он требало и треба да има у људ-ском животу, по свом промислу када је стварао свет. Она човеку, у почетку, делимично пружа оно што Бог поседује у савршеној пуноћи, чистоти и истини и што је припремио да дарује сваком ко то од Њега на прави начин и искрено затражи.

Човек који, у својој духовној глади, окуси и прихвати дрогу јесте као риба која прогута црва на

3�

Радован Хиршл – Смртни одар

3�

удици. У самом почетку она осећа пријатан укус црва, своје крви и засићење. Затим, будући најп-ре мало пуштена од риболовца, она одлази одатле слободна и сита. Али не за далеко. Тада риболовац почиње полако да затеже струну и њену слободу чини све ограниченијом, а снагу слабијом, док не свари оног мртвог црва, а онда је на крају, потпуно изнемоглу, извлачи на суво и убија.

Пре двадесетак година, значи негде почетком осамдесетих, хероин је званично и на широка вра-та ушао у Београд, по тадашњим информацијама растуран од арапско–албанске наркомафије и то по сасвим приступачним ценама. Претеча херои-на и достојни предак био је опијум, који је од пе-десетих година прошлог века био актуелан међу безбожном послератном комунистичком генера-цијом. Кокаин је код нас био скупа и ретка појава, а и ово двоје је било довољно за трагичан биланс чији пораст бива све већи. Поред опијума и херо-ина, тог сасушеног исцетка из краставих чирева сатаниних дојки, могло је да се конзумира још не-рвних отрова, мање заслужних за умирање, а више за губљење разума, међу којима су најзаступље-нији били LSD, халуциногене печурке, хашиш и марихуана.

Данас је хемијска индустрија лажних рајева толико узнапредовала, да уопште немам намеру да набрајам, нити знам шта је све још изопачени људ-ски ум измислио. Овом се приликом само сећам и

40

Теофан Грк – Преображење Господње

41

помињем све оне душе, мени знане и незнане, које у трагедији себенезнања и Богонезнања, спржише своју младост и одоше незрело и прерано из овог света. Ове помињем, а за оне крштене се са сузама молим.

Господе, мени си помогао да на време препоз-нам разлику између правог меда и оног лажног, помешаног са змијским отровом. Овде молим мо-литвом натопљеном крвљу и сузама за све оне које тај зли мед већ кушају или који га тек приносе ус-тима, да им отвориш очи, на начин који само Ти знаш, као што си то учинио и са мном јер, са сва-ком њиховом новом смрћу, изнова умирем и ја.

Субота, 7. април 2001.

У међувремену је протекло годину дана. Била је то година у којој сам, по неизмер-

ној Божијој милости, пронашао истиниту веру Православну, доживео Бога и Његово присуство у виду неописиве љубави и тако себи стекао из-бављење из светског вртлога, душевни мир, ра-дост и спокој. Али овде не бих опширније гово-рио о томе, само бих још поменуо један необичан догађај.

У то време, моја вера је још увек била колеби-ва и недовољна, у све сам то полако улазио преко

•

42

књига, али у цркву нисам ишао. Мој добар прија-тељ и кум, Нинослав, који ме је у том периоду снаб-девао духовном литературом, позивао ме је више пута у цркву недељом. Међутим, ја сам одбијао, сматрајући да ми „институција“ није потребна и да, усамљен у свом стану, могу сасвим лепо да се молим. Наравно, била је то типична почетничка самообмана, кроз коју многи пролазе, али, хвала Богу, ипак ми није требало дуго да схватим значај и вредност црквене заједнице, богослужења и, као круну свега, Свето Причешће.

Прошло је око месец дана од мог обраћења у веру, али једна ствар ме је још увек мучила, и даље сам пушио марихуану. Додуше, то је постало, од како сам увео молитву у свој живот, ређе и са гри-жом савести, али често када бих се нашао увече, негде у неком друштву, опојна цигарета је била уобичајна ствар и ја је нисам одбијао. Без обзи-ра на моју лакомисленост, није могло да се служи Богу и ономе што је Њему супротно. Осећао сам се расцепљеним. После сваке слично проведене вечери, доживљавао сам повлачење благодати и оног пријатног молитвеног бола у срцу, као и ра-дости која ми је, после тако надахнутих молитви, долазила и та би мучна и жалосна празнина траја-ла по неколико дана. На тај начин сам недвосмис-лено почео да схватам поруку да морам да се од-лучим – преда мном се налазио избор за коначно животно опредељење.

43

Иако марихуана ствара донекле мању физио-лошку зависност од дувана, моја душевна потреба за том лажном утехом, била је много јача него за ци-гаретама, које сам, месец дана пре тога, уз молитву, релативно лако оставио. Бојао сам се да нећу имати снаге да је се решим, а желео сам то свим срцем. Кренуо сам, увече пред спавање, дуго да се молим: „Боже, помози ми да престанем да се дрогирам!“

Једне вечери, док сам седео за столом и читао Псалтир: „Господ је пастир мој и ничега ме неће лишити...“, наједном почнем да осећам, збуњен и зачуђен, ону пријатну топлоту и испуњеност, ско-ро идентичну осећању као када се пуши мариху-ана, а да пре тога више дана то нисам чинио. Та опијеност без пића и конкретног повода, стала је да ме обузима све више и јаче и почела да прерас-та у једно, до тада недоживљено и готово вансебно стање, само сада већ неупоредиво чистије, пријат-није и узвишеније. Но, ипак је подсећало, или се тада мени само тако чинило, на дејство те биљке, а можда је, гледајући данас, дух ове биљке само по-кушавао да имитира то блажено молитвено стање. Ток мисли се зауставио и имао сам утисак да ми је тело прозрачно и без тежине, у грудима врелина којој ниједна страсна жеља није могла да приђе, а ум кристално бистар у неописивом миру. Није ми било познато колико је времена протекло у том стању, када сам у мислима зачуо поруку: „Човече, да ли си свестан какву моћ поседује Бог и на коју

44

Радован Хиршл – Шкорпион

45

висину може да те узнесе, без икаквог спољног ути-цаја, када Он то зажели? Ово што си доживео само је кап у односу на оно што је припремљено онима који, без мане, лишивши се варљивих утеха овога света, крену за Њим. Зато, остави то смеће и буди савршен!“ Био сам потпуно поражен и задивљен, пошто је то стање полако уминуло и вратило ме у мој стан на столицу, са књигом у руци.

Од тог догађаја, отворио ми се један нови ви-дик. Било ми је јасно да је духовни живот, за мене, једини пут и циљ. Схвативши реципроцитет: што мање земаљске утехе – то више небеске, решио сам чврсто да оставим сваки вид телесног задо-вољења. Ту је спадало пре свега, а затим и много тога другог: марихуана, алкохол, телесно општење са женама и рукоблуд.

Те свете вечери, у најскривенијим дубинама мога срца, коначно постао сам хришћанин.

Господе, док пишем ове редове, гори ми срце од радости сећајући се светлости којом си просвет–лио мој, до тада, уснули и помрачени разум. Помо-зи ми да будем и останем Твој верни слуга, војник и син наследник.

•

4�Емануел Цанес – Христос на трону

4�

Уторак, 5. јун 2001.

Једнога дана зазвони телефон и јави се мени добро познат и драг глас. Био је то

мој друг Душан: „Ало, Гера овде, јели, јеси ли ти љут на мене?“ Звао ме је из Торонта. Нисмо се чули ни видели годину дана, после оне несрећне епизо-де у фирми у којој смо заједно радили. Одавно сам му све опростио и често се молио за њега, знајући какав је живот водио. „Наравно да нисам љут на тебе, ти си мој брат“, рекох му. После оних првих, готово дрхтавих речи, осетио сам олакшање у ње-говом гласу.

Много сам волео тог човека, од ране младос-ти, од првога дана кад смо се упознали. Често је умео да буде отрован према мени, по некој својој претераној враголастости, која га је периодично обузимала, али то нисам хтео нити сам могао да му узмем за зло, јер сам знао да има добру душу. За тих двадесет година, колико смо се знали, прола-зили смо кроз различите фазе у нашем дружењу, као и овај пут уосталом, али он никада ниједан већи корак у животу није предузимао без мене. Не могу да опишем ту љубав и никада нећу моћи да је заборавим.

Спремао се за пут у Париз. За Канаду је го-ворио да је провинција и да не може тамо даље да живи, а у Њујорк није смео више да се врати због велике приступачности порока сваке врсте.

4�

Нажалост, са Ђулијом, сада већ супругом, био је у разводу. Остала је у другом стању, док он није же-лео дете и инсистирао је на абортусу. Из тог разло-га она више није могла да настави живот са њим. То је била једна велика трагедија, а сећам се када и како су се упознали. За ту везу знао је цео Београд. Били су појам младалачке љубави и сви су помало завидели њиховој срећи. На самом почетку, док јој се још увек удварао, тада смо имали око два-десет три године, крене Душан својим старим уг-ланцаним моторциклом да је посети испред њене куће, у коју још увек није смео да улази због њених родитеља. Успут је у цвећари купио преко стоти-ну црвених каранфила и онако их све невезане, у великом бокору, уз приличан напор, послаже себи на груди испод кожне јакне. Када је стигао испред њене куће, она сиђе да га поздрави и чим је при-шао да је пољуби, отвори рајсфершлус на својој авијатичарској јакни и каранфили, експлодирав-ши под притиском, заспу запрепашћену Ђулију и цео улаз на капији. Он је умео да на веома посебне начине исказује своју наклоност према онима које је волео. И према мени је имао моменте нежности какве никада ни од кога нисам доживео.

Сада је, нажалост, под дејством вишегодишњег узимања тешких дрога дошло до распада те дивне и романтичне везе. Хтео је да дође у Њујорк да би купио нешто гардеробе, као и сликарског мате-ријала, пре свог пута за Европу, јер је то овде могло

4�

да се нађе веома јефтино. Желео је да се том при-ликом сретнемо. Пристао сам врло радо. Када смо се видели, и поред његовог уобичајеног поноса, не гледајући ме у очи, молио је да му опростим. Мене је болело срце због свега што сам чуо у вези са пос-ледњим догађајима из његовог живота и, загрлив-ши га, нисам му дозволио да се више понижава преда мном. Провели смо цео дан заједно. Много сам му причао о мом обраћењу у веру, о молитви, о иконама које сам почео да сликам и о животној радости коју сам задобио од Бога, после покајања и труда на очишћењу душе. Опрезно сам покуша-вао да му предочим куда води пут којим иде и где може да нађе себи сигуран спас. Међутим, све је то некако врло тешко допирало до њега. Зле силе су већ одавно стекле јаку власт над њим. Шта сам могао, нисам хтео да инсистирам да не бих иза-звао још гори, супротан ефекат. Најважније ми је било то што сам имао прилику да му искажем своју љубав и опроштај, који је имао веома пози-тиван утицај на њега, јер сам видео да му је то ле-жало на срцу као тежак камен.

Мој друг Душан је отпутовао у Париз, и после тога смо се видели још само једном у животу. Он, како сам претпостављао, ни у Паризу није могао да има мира од својих демона јер је и то била мет-ропола са ништа мањим искушењима од Њујорка. Тамо је коначно руинирао своје здравље и, пош-то на крају није имао куд, а и услед проблема

50

са боравишном визом коју више није добијао у Француској, почео је све чешће и дуже да борави код мајке у Београду. У Паризу је упознао и јед-ну врло младу и добру девојку, Српкињу рођену у Француској, са којом је планирао можда да се вен-ча и да има децу. Ја сам се у међувремену вратио на стари континент и постао монах у Србији. У то време ми је чешће телефонирао у манастир и же-лео да се видимо. У гласу сам му осећао све већи умор. Коначно је са њом дошао да ме посети.

Опет смо се видели и један другог чврсто за-грлили, овај пут после паузе од три године. Био је мршав и сив. Дужи период није узимао хероин и био је на лековима, но видело се да је пио, то није могао да сакрије. У манастиру му се веома допало и пошто је, због њених обавеза, већ сутрадан мо-рао да крене даље, обећао је да ће првом приликом доћи сам, на дуже време, да се мало опусти и опо-рави. Рекао сам му да то обавезно учини и да га очекујем у што скорије време. Јављао ми се још не-колико пута. Једном је чак најавио да долази, али није се појавио. После отприлике три месеца, тач-но на Св. Саву, игуман ми рече да је звао један наш заједнички познаник и да имам поруку од њега. На листу папира је писало: „Оче Арсеније, Душан Герзић је умро, јави нам се!“ Одједном као да сам изгубио снагу у ногама, морао сам да се ослоним на зид. Знао сам да му је здравље већ било наруше-но, али нисам веровао да ће се овако окончати.

51

Плакао сам за њим сваки дан пуна два месеца, као и данас кад год ми Бог спусти у срце сећање на њега. Душанова мајка ми је касније рекла да су се на његовом радном столу, на видном месту, на-лазиле откуцане и пластифициране молитве које сам му послао док је живео у Паризу, и још да је на две недеље пред смрт, то је вероватно био Божић, зажелео да се причести. Учинио је то, и тиме врло изненадио своју мајку, јер га она као таквог није знала. То ме је у мојој тузи веома утешило и обра-довало. После четрдесет дана, у манастиру смо му одслужили парастос на коме сам са сузама певао „Господи помилуј“.

Тако се завршава животна прича мог несрет-ног и вољеног брата Дуце. Бог да му душу прости и нека му је лака земља и вечан помен.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, упокој душу уснулог слуге свог Душана, амин!

Недеља, 29. јул 2001.

Мој друг, побратим Душан, имао је веома строгог оца. Врло рано развео се он од

своје жене, али је и даље наставио да повремено долази код њих у кућу и да виђа своје синове. Када би навраћао, бивао је веома хладан, из неког разло-га увек љут, критиковао га, грдио, мало би поседео

•

52

Пабло Пикасо – Госпођице из Авињона

53

и убрзо одлазио. Боравио сам код њих скоро сва-кодневно, од наше дванаесте године, и често био присутан приликом тих, обично мучних, долаза-ка тог тврдог и мени страшног човека. Душан га је увек звао „тата“, за разлику од свих нас који смо своје родитеље називали разним именима само не „тата“ и „мама“.

Сећам се да је Душан, за свој осамнаести рођендан правио жур код куће и због тога био сав срећан и врло важан. Предвече, пре него што се већина друштва окупила, дође његов отац и за-државши се у ходнику и не налазећи за сходно да уђе у стан да се мало нечим послужи, зачух само како га љутитим гласом због нечег грди, а затим му удари шамар, који смо сви чули, и оде својим путем. Онако лепо обучен и зачешљан, на прагу пунолетства, сав узбуђен пред тај дугоочекивани рођендан, Душан је у том тренутку хтео да умре пред нама од стида, немоћног беса и туге. Такав њихов однос и сличне ствари понављали су се го-динама. Он га је и даље називао „тата“, али чини ми се да му је он, тих година, то понајмање био.

Међутим, чика Зоран, Душанов отац, вре-меном је, али доста касније, кренуо да мења свој став, када је почео да улази у старост и када су ње-гови синови већ постали одрасли људи. Увидео је да су се, нарочито код Душана, међусобно веома удаљили и чиме је све то резултирало код овога у његовом животу, али је сада ово практично било

54

Манастир Хиландар – Ваведење Пресвете Богоро-дице (детаљ)

55

прекасно. Сећам се да је једном, чика Зоран, ина-че у свету чувени хирург, на неком свом пропу-товању свратио код Душана и Ђулије у Њујорк да их посети. Случајно сам и ја био присутан. Он је покушао да буде пријатељски расположен и да се брижно распитује како успевају да живе. Душан му је кратко одговарао на питања, сав некако збуњен и све је деловало врло усиљено и натег-нуто. Када је коначно отишао био сам ипак ра-достан због те посете и испитивао Душана како се осећа. Међутим, изјавио је, готово огорчено, на моје изненађење, да му је све то било јако чуд-но и непријатно, будући потпуно ненавикнут на такво понашање свог оца.

Ова епизода ме је подсетила на једну алего-ричну причицу која каже: „Биљку треба заливати и неговати док је млада јер касније, кад израсте, закржља и искриви се, од накнадног заливања, мало је вајде.“

Петак, 28. децембар 2001.

Претпрошле седмице, игуман је довео из Београда једног момка који је, као дечак,

долазио код нас са мајком. Сада има двадесет и једну годину и од своје осамнаесте узима херо-ин. Мајка га је родила ванбрачно и оца је упознао

•

5�

једном приликом када је већ поодрастао, али тада нису успели да нађу заједнички језик и то им је отприлике био последњи сусрет. Пошто је инте-лигентан и елоквентан, запослио се на једној од радио станица у музичком програму. У то време је и почео да се дрогира. Не знајући више шта ће, ни са собом ни са њим, мајка ступи у контакт са нашим игуманом и завапи да јој помогне и узме га у манастир на дуже време и тако га одвоји од погубног градског друштва и средине. Схвативши да пропада, а будући релативно побожан, момак прихвати тај предлог. И сада, ево га код нас. Игу-ман му је одредио послушање да помаже оцу Геор-гију око свих оних физичких послова којима се бави. У том периоду то је сечење букових трупаца моторном тестером, цепање и превоз мотокулти-ватором у подрум и дрвљаник.

Добар је он дечко, труди се колико може. Када је дошао подсетио сам се његовог лика, али овај пут му се јасно видео хероин на лицу и очи-ма. У животу сам, нажалост, често имао прили-ке да будем у близину људи који су користили ту тешку дрогу и да научим да препознајем њихове физиономије. Страшно је како сво они, после из-весног времена, почињу да личе једни на друге. Хероин им поништава личне особености и све их униформише. Није то само обична мршавост и испијеност, то је преузимање лика онога који се уселио у њих. Они сви, без обзира на то какве

5�

основне црте лица имали, почињу да личе на де-мона хероина. Као што сви Свети личе на Хрис-та, који се постепено уобличава у њима и пос-тају Његова жива икона, тако и ови несретници почињу да буду као онај кога обожавају, постају „ђавоља икона“. Њима хероин постаје бог, а он има свој карактеристичан лик. Исто тако и блуд-ници, прождрљивци, алкохоличари, хомосексу-алци, коцкари, лопови, убице и још многи дру-ги робови разних страсти и порока, када прође одређено довољно време у датом греху, сви они имају препознатљиву типичну физиономију и подсећају једни на друге. Они, у ствари, почињу да личе на демона који је оличење и носилац од-ређене страсти и коме је додељен основни зада-так да их обмањује, мами и заробљава у ономе што је њему својствено. Када бих се, не дао Бог, којим случајем нашао у паклу, тамо бих одмах препознао демона хероина. Он код свог оца са-тане, сигурно има веома почасно место јер, као ретко који од његових слугу, довлачи многоброј-не уловљене и покорене људске душе. Ако би ови поживели на земљи довољно дуго, што ипак није случај, мислим да би сви постали као близанци, односно вражији клонови, јер им хероин мења чак и облик фацијалних костију. Као што Исус прославља себе у Светима Својим, тако се и ово зло и паклено биће „прославља“ у онима који га носе у себи.

5�

Посматрам овог момчића свакодневно и при-мећујем како му, свака наредна света литургија, враћа помало од оног лика који му је Бог дао када га је спустио у овај свет. Ако успе да остане овде дуже време, као што је обећао мајци и игуману, извесно је да ће поново постати свој. У појединим моментима приметим грч и бол у његовим младим а остарелим очима, јер хероин тражи своје и не ос-тавља га на миру, ни дању ни ноћу, али он се, уз Божију помоћ, бори и полако ослобађа. Ми се овде молимо за њега, али велико је питање шта ће бити са њим када се врати у Београд. Уколико овај пут не стекне чврсту веру и искрено покајање, као најјаче оружје, тешко је да ће успети да се одупре и зло ће га сигурно опет узети под своје. То сам толико пута имао прилике да чујем, видим, констатујем.

Помози му, Господе, јер ипак дошао је у ма-настир, а не у неку болницу или санаторијум као већина других. Дај му да окуси од Твоје љубави и да тако увиди где је једини прави извор живота и утехе. Теби је све могуће. Сви они, у суштини тра-же љубав коју немају, а без љубави се не може жи-вети. Зао је и отрован овај свет у коме живимо. Не узми им за зло ако, преварени, крену у правцу супротном од оног који води ка Теби и очисти им и преусмери душе и умове ка Себи, Сунцу вечног живота, здравља и једине истините радости.

•

5�

Уторак 1. октобар 2002.

Када сам овог раног несванулог јутра, пос-ле читања Псалтира и Јеванђеља, почео да

радим метаније, негде после двадесете, сетим се одједном свога покојнога вољеног друга Душана и одмах ме стегне јака туга. Таква туга да сам почео да плачем. Тако да плачем да сам морао да преки-нем са поклонима. Оштра туга и плач су ме потре-сали, не толико стога што је умро тако млад, већ много више зато што нисам успео да му помогнем да препозна прави пут, да га приближим вери у Бога. Горко сам плакао осећајући своју кривицу и грижу савести, јер да сам се раније обратио у веру и био бољи хришћанин, сигурно је и да бих успео и њему да помогнем док је још било времена. До-душе, он је у време мог обраћења већ био отпуто-вао из Њујорка у Канаду, а онда у Париз, али без обзира на то, осећао сам велики бол што нисам ус-пео да учиним нешто у циљу његовог обраћења.

Стајао сам тако у ноћној тами, држао чврсто приљубљен леви длан за моје голо чело и горко плакао за мојим несрећним другом Дуцом. Пла-као сам тако да ми је моја подужа брада била сва мокра од суза. Када сам се коначно смирио, проду-жио сам са метанијама да бих испунио молитвено правило, али убрзо опет стадох да јецам. Поново сам се усправио и почео свим бићем да се молим: „Господе Исусе Христе, упокој душу уснулог слуге

�0

Гера – Фигура са крилима II

�1

Твог Душана.“ Осећао сам да ово није обичан на-пад жалости, већ да то Бог жели од мене да се мо-лим за овог покојника да би он, тамо где је, осетио љубав Божију и љубав својих блиских који су још увек у овом животу.

Пошто сам се напокон умирио, срце ми се толико разнежило и угрејало да сам одмах узео бројаницу у руку и погрузио се у Исусову молит-ву, остајући на ногама. Ретке су овакве молитве када тако живо осећам Божије присуство у себи, ретке али их ипак има и то онда када их најмање очекујем. Затим је дошло време за одлазак у цркву и тамо сам стајао у дну наоса и наставио да се мо-лим читаво јутрење до литургије, чиста ума, врела срца, узнесено као да нисам на земљи.

Нека је слава Богу што ме је, као прво, тако снажно надахнуо да се помолим за душу мог по-којног друга, а онда ме је због те оштре раздируће туге наградио овим благословеним, молитвеним, животно васкрсним јутром.

Недеља, 28. март 2002.

Пре десетак дана зазвони телефон и из ко-нака ми рекоше да имам позив из Београ-

да. Помисливши да је неко од мојих пријатеља или родитеља, рекох весело „хало“, међутим, с друге

•

�2

Манастир Курбиново – Архангел Гаврило, Благо-вести (детаљ)

�3

стране се зачу непознати глас средњовечне жене: „Добар дан, преосвештени оче“, која очигледно није знала како се ословљавају монаси. Укратко, представила се ко је и рекла је да зове, по препо-руци једне моје старе познанице, у вези са својим мужем. Глас јој је деловао измучено и на ивици плача. Из њеног даљег објашњења разумео сам да су и она и муж интелектуалци, журналисти са радија и телевизије, да је муж један од оснивача познате београдске радио станице, полиглота и светски путник, брат Н., а који је нажалост постао тежак зависник од хероина. Културолошки гледа-но, обоје деца и васпитаници рокенрола и модерне уметности. Ствар је у томе што је он, у последње време, почео да губи контролу над овим злом, како је то успевао дужи низ година до тада или како је то њима барем тако изгледало, и да сада настаје пакао у кући, а имају и мало дете. Замолила ме је да га примимо у манастир на неко време и тако му помогнемо да се ослободи од потребе за дрогом јер је изгубила више сваку наду да се он на било који други начин може спасти. Одговорио сам јој да ћу учинити све што могу. Тога дана предвече изнео сам игуману целу ствар и он се сложио да помогнемо човеку и да може да дође код нас.

Са следећим уласком у манастир стигао је и брат Н. Тог јутра, када смо изашли из цркве, угледао сам га како седи испод бора код чесме, повијен, спуштене главе, са догорелом цигаретом

�4

у руци, блед и необријан – типичан наркоман. Одмах ми се смркло, подсетивши се оваквих ликова из моје младости, али, шта је ту је, обећао сам његовој жени да ћемо га примити, нисам могао да је одбијем. Пришао сам му и упознали смо се. Док смо разговарали поближе сам га осмотрио. Видео сам да је, поред свега, то био симпатичан и добродушан момак, али врло болестан. После доручка позвао сам га да дође до атељеа да попије кафу и да се ближе упознамо. Пошто је дошао сели смо и он је почео да прича о себи. Класичан трагичан случај београдског наркомана. Неслагање међу родитељима од малена, затим њихов развод, потом конфликт са оцем и ретко виђање, мајка са своје стране неспособна да оствари присан однос и пружи здраву и потпуну љубав. Наравно, после свега овога – дрога. Већ у дванаестој години прва искуства са хашишом и опијумом, а затим све остало, са свршетком у хероину. С друге стране, хиперинтелигентан, талентован, лепо васпитан, образован и информисан. Трагедија нашег времена, као и сваког другог времена када се живи и расте ван Цркве и без Бога.

Не знам шта му је моја познаница све напри-чала о мојим наводним исцелитељским моћима, јер је она увек била склона претеривању, тек он није понео никакве лекове, да би апстиненцијалну кризу лакше поднео, што сам тек касније сазнао од њега. Тога дана се осећао добро и манастир и

�5

братија су му се допали. После дужег разговора, где ми се он потпуно отворио, отишли смо до биб-лиотеке да бих му дао неколико духовних књига које ће читати док је у манастиру. Васкрс је дола-зио за приближно месец дана и он је планирао до тада да остане код нас.

Тек што сам тог касног поподнева, после обављених послова у атељеу, стао на молитву у келији, зазвони телефон и позову ме из конака да одмах дођем јер брату Н. није добро. Био је сме-штен у средњој гостинској соби на спрату са још пет гостију, углавном млађих људи. Када сам ушао сви су били узнемирени, а брат Н. је седео у кре-вету са три џемпера на себи, покривен са три ће-бета, обливен знојем, дрхтећи од неке непостојеће хладноће. Тога сам се и бојао. Пришао сам му, али то као да више није био исти човек. Онај добро-душни поглед је нестао и ово је сада био потпуно други лик, са некаквим лукавим и злим изразом лица. Чим ме је угледао, одмах ме је вербално на-пао као да сам ја, из неког разлога, крив што му је постало лоше. Пошто сам му истог момента чврс-то и оштро одговорио али, свакако, пажљиво и без гнева, он се мало сабра и поче да се жали како није очекивао да ће се тако брзо и тако лоше осећати већ следећег дана по доласку у манастир. Одмах је почео да тражи лекове за смирење, јер није могао да истрпи кризу која је тек почела да га обузима. Постало ми јасно да ће то бити тешка ноћ, а још

��

више сам се забринуо, када сам схватио да он нема никаквих медикамената код себе, иако ми је моја познаница преко телефона рекла да ће он понети „метадон“, без кога је спуштање са хероина веома тешко и готово неиздрживо. Да сам то знао, сигур-но не бих пристао да, без лекова у таквом стању, дође код нас. Сада сам био затечен у врло незавид-ној ситуацији, преузевши све ово на себе. Вече се тек спуштало. Прво сам у разговору покушавао да га умирим и да га посаветујем да издржи јер му је ово прилика да се очисти и излечи, а да ћемо сутра позвати лекара из италијанске базе који ће донети лекове уз помоћ којих ће лакше моћи да поднесе кризу. Али, он је већ почињао да бива потпуно ван себе и да ништа не прихвата од онога шта сам му говорио. Једино је понављао да му је ужасно лоше и да мора одмах да узме нешто, иначе ће полудети. Претио је да ће скочити кроз прозор или да ће се сам запутити у Дечане и сличне бесмислице. Пов-ремено је долазио к себи, извињавао се и слушао шта сам му говорио, а онда опет почињао да кука и прети. Друга браћа из собе су исто тако поку-шавала, на свој начин, да га смире и уразуме, али он је према њима постајао чак дрзак и агресиван. Јасно се осећала зла сила и демон у чијој је власти био. Дошло је до такве трансформације личности, за само неколико часова откако је он отишао из атељеа, да је то било заиста невероватно и застра-шујуће. Отишао сам до апотеке да видим шта имамо

��

од седатива, али он ми је унапред рекао да му бен-седин, дијазепам и слично, уопште не делују. Од јачих лекова против болова пронашао сам тродон, баралгин и новалгетол у ампулама. Сва три лека сам помешао у један шприц и дао му инјекцију у дебело месо. Чим му је игла ушла у тело, отео му се уздах олакшања, мада течност још нисам ни почео да убризгавам. Ипак, после овога осећао се лакше. Било је око седам увече када је рекао да ће поку-шати да заспи. Поседео сам још мало и пошто је успео да се смири и утоне у сан, осталима у соби тихо рекох да поведу рачуна о њему и да ме одмах зову ако нешто почне да се дешава, а ја идем у ке-лију да се мало опустим и одморим. Надао сам се да ће преспавати до јутра, јер је ово ипак био јак коктел лекова и да ће нам сутра већ бити лакше обојици.

Међутим, телефон је позвонио већ после два сата. „Оче Арсеније, дођите одмах, брат Н. се про-будио и зове вас.“ Када сам дошао слика је била иста: запомагање, знојење, дрхтавица, неповеза-не речи. Покушаји да му се разговором веже па-жња нису успевали. У међувремену су му се усне превукле неком беличастом скрамом и сасушиле. Отишао сам да му скувам чај и одмах је попио пуну шољу. Било нам је јасно обојици да ове ноћи од спавања неће бити ни говора, а исто тако да ће се његов боравак у манастиру завршити много ра-није него што смо мислили у почетку. Видео сам

��

Гера – Црвени ратник

��

да од приче нема никакве користи и заћутао сам, седећи на столици крај његовог кревета и почео да се молим у себи, док је он стењао, мрмљао нешто себи у браду и клатио се напред – назад. После де-сетак минута, дође ми помисао да би требало да му из цркве донесем богојављенске Свете воде и да је попије јер друго ништа није помагало. Узео сам благослов од оца Саве и донео му мало Све-те воде у шољици за кафу. Објаснио сам о чему се ради и рекао да то попије уз молитву Богу да му олакша муке и помогне. Он ме послуша и искапи, а ја отидох доле да му скувам још један чај. Али, већ после два минута, позваше ме да се вратим. Само што сам био изашао, брат Н. је уз мучнину, кашаљ и подригивање, исповраћао оних пар гутљаја Све-те воде и тек се тада нашао у најтежем стању од како му је позлило. Почео је да ми говори, већ пот-пуно измењеним грленим гласом: „Оче Арсеније, шта сте ми ово дали, осећам се ужасно, никад ми у животу није било овако лоше?!“ То је наставио да понавља више пута, са некаквом неописивом гри-масом на лицу. Ја сам збиља био пренеражен када сам схватио какво је дејство Света вода имала на њега. Била је то ђавоиманост каква се среће само у књигама. Он је својим изобличеним и храпавим гласом наставио да стење и готово да режи. Сви су се у соби коначно ућутали и уозбиљили када су постали сведоци овога, будући свесни отвореног присуства самог ђавола који је сада био опаљен,

�0

Манастир Грачаница – Св. Меркурије

�1

узнемирен и поремећен богојављенском Светом водом. Тек када је окусио Светињу, постало му је коначно лоше.

Да не бих више узнемиравао браћу из собе, повео сам га да мало поседимо доле у трпезарији, где сам му већ био ставио другу џезву чаја од ва-леријана. Он је седео дрхтећи и понављајући да се никада није лошије осећао него од како је попио „ону воду“. Очигледно је било да то демон запо-маже у њему па сам одлучио да му још једном дам да попије Свету воду. Отишао сам и донео. Он ме је гледао као да му приносим каустичну соду, али, на моје непоколебиво инсистирање, пристао је да узме. Прекрстио се и попио. И поново се догодила иста ствар. После два минута, он поче да штуца, устаде и појури према купатилу. Ја кренух одмах за њим. Како је дошао до тоалетне шоље, поче да повраћа уз подригивање и као некакво рикање. За то време сам му држао главу, умиривао га и молио се Богу, из дубине душе, да нам помогне обојици, јер овако нешто нисам доживео никада у животу. Када смо се вратили у трпезарију, он је био зелен у лицу, мутна погледа и потпуно исцрпљен. По-кушавао сам да му објасним да је, поред све своје муке и невоље, овакво његово реаговање на Свету воду у ствари веома добро, јер је било показатељ њеног снажног дејства на злу силу која је парази-тирала у њему толике године. Он је само понављао да му никада горе није било у животу.

�2

Док је он, сав сломљен, седео у трпезарији, пођох да потражим оца Данила, јеромонаха, да сада обавимо оно што смо можда требали много раније – да му очитамо молитве код кивота Све-тог Краља. Када сам замолио оца Данила да нам то учини, он се забрину и рече да никада до сада није читао молитве за истеривање злих духова и да се боји да није спреман за тако нешто. Ја му онда ре-кох да не мора те молитве, ако не жели, већ оне друге, које се читају тешким болесницима. На ово је пристао. Чим сам то саопштио брату Н., он, из-ненадивши ме, врло радо и спремно крену са нама у храм. Дошли смо до кивота, у тихој и мирној тами цркве. Он клекну и ухвати се рукама за руб каменог саркофага, ја запалих свеће, а отац Дани-ло пребаци епитрахиљ око врата и започе молит-ву, док сам ја певао и одговарао на јектеније. То је потрајало око двадесетпет минута. Брат Н. се сав био умирио и чак ми се учинило да је у једном тре-нутку или заспао или некако изгубио свест. Пош-то смо завршили, он је мирно и без речи кренуо са нама у конак. Решио сам да му дам да попије Све-ту воду по трећи пут, и сада, слава Богу, није више повраћао. Рекао је да се осећа много боље, али да му је било најлепше док је клечао испред кивота у цркви, а када је изашао, да му поново постаје теш-ко, мада не онолико као пре читања молитве. Ово ме је веома обрадовало и у себи сам благодарио Богу и молио га за даљу помоћ.

�3

Коначно смо се вратили у собу и он каза да ће покушати да спава. Било је већ око поноћи. Сви су спавали, а ја седох поред његовог кревета. Бојао сам се да га поново оставим, и тако сам преседео читајући и молећи се до два сата по поноћи, док је он убрзо заспао пошто је легао и покрио се свим што је имао. Уверивши се да је чврсто заспао, изађох на прстима из собе и кренух у келију да и ја мало одспавам пошто сам био преморен од свега. Легао сам не намеравајући да идем у цркву у пола пет, када почиње служба, већ да дођем на литур-гију, око седам, да бих одспавао једно четири – пет сати. Али, већ око пет ме позваше поново из ко-нака, јер се брат Н. пробудио, сишао у гостопри-мницу и жели да ме види. Наравно, демон, који је толике године удобно обитавао у њему и исисавао његову животну енергију, није могао бити потпу-но потучен од једне молитве и ноћи проведене у манастиру, већ је био само оборен једним јачим ударцем. Одмах се брзо придигао и наставио да га мучи под видом тешке хероинске апстиненцијал-не кризе.

Обојица смо закључили да он више не може остати у манастиру и да ћу стога морати да га од-везем у Београд наредног дана, када је била зака-зана прва пратња за искушеника Звездана, који је довозио комби са намирницама. Ово ми нима-ло није одговарало, јер сам желео да цео Велики пост проведем у миру, и да не излазим никуда из

�4

Гера – Ратник IV

�5

манастира. Будући да сам се већ прихватио овога, нисам могао да га препустим неком од друге браће која возе, а који немају никаква искуства са нар-команима. Поготову нисам смео, у таквом стању, ни да га одвезем само до Берана или Новог Пазара и да га тамо оставим на аутобуској станици. Јед-ноставно, био сам стављен пред свршен чин да га возим до Београда.

Иако је била донета одлука да крећемо, ипак сам се бринуо како ћу издржати са њим још дваде-сет и четири часа. Међутим, по Божијем промис-лу, отац Ксенофонт који заказује пратње, рече ми тог поподнева да постоји могућност, што се иначе врло ретко дешава, да се истог дана увече добије пратња до планинског превоја Кула. То је зазвуча-ло спасоносно, али и даље нисам веровао, јер су пратње морале да се заказују у италијанској бази најмање два дана унапред. Ипак, не знам због чега, Италијани су пристали да те вечери у осам пођемо на пут. И брату Н. и мени је лакнуло.

Напокон смо кренули. С обзиром да сам био преморен, а испред себе сам имао целоноћни пут до Београда, пред полазак попих шољу црног чаја, јер сам осећао да нећу издржати до краја, нарочито у оне сате пред зору, када савладава сан. Он је, не-срећник, већ испред Пећи, чим је његов мобилни телефон добио мрежу, почео да позива своје поз-нанике и саучеснике у злу и да се распитује ко има да му прода хероин одмах пошто стигне у Београд.

��

Св. Георгије (критска школа)

��

Било ми је то крајње отужно да се поново, после толико година, нађем у свету наркоманије и очаја. Он је напокон успео да нађе једног дилера који му је поручио да ће га чекати до пола три ујутру. Тешко да смо могли до тада да стигнемо, али он је ипак обећао и потврдио, из страха да не изгуби ту задњу могућност. На моје згражавање, била је то нека млађа жена, која је имала мало дете, а из-државала се продајом хероина. Пакао на земљи. Мало се примирио када је уговорио састанак, али се и даље лоше осећао. Повремено би дубо-ко уздисао, губећи дах, јер је говорио да му срце веома неправилно ради. Било ми га је жао и дао сам гас да стигнемо у Београд што пре, да би мо-гао да купи тај свој отров и тако себи барем при-видно помогне. Било је заиста невероватно како сам се тако неочекивано нашао у тако апсурдној ситуацији.

Чај ме је држао будног и буквално смо летели по путу. Он се искрено чудио, откуд један калуђер да тако брзо и спретно вози и то ноћу, не познајући мој претходни живот. Тада сам започео да му мало више причам о својој прошлости, како сам позна-вао многе који су живели његовим начином и да већина њих више није у животу. Он је у суштини био паметан човек и свестан свога стања и, док сам му ја нашироко причао о Богу, души и нарко-манији, само је ћутао и уздисао. Видео сам да ме је озбиљно слушао, а ја га нисам нимало штедео нити

��

лажно тешио, већ сам му отворено говорио где је и шта га тек чека. Током пута се још више отворио и доста тога скривеног сам сазнао о њему.

Време је брзо прошло и ускоро смо се нашли надомак Београда. Каснили смо неких четрдесет минута, али он је веровао да ће га његова веза ипак чекати и примити. Када смо стигли испред куће на Вождовцу, где је та продавачица беле смрти живе-ла, помогао сам му да извади торбу из пртљаж-ника и пружио руку да се поздравимо. Био је то-тално смушен и посрамљен и само је промрљао: „Оче, опростите ми, не знам шта бих вам рекао.“ Ја му одговорих: „Ништа, брате, збогом и нека ти је просто.“

Нисам био посебно киван на овог човека, иако ми је неочекивано приредио ово тешко узне-мирење, какво сам ретко кад доживео и извукао ме из манастира у току Часног поста, што никако нисам желео. Лакнуло ми је када смо се растали и када сам кренуо према нашој манастирској кући у Земуну, верујући да га у животу више нећу виде-ти и да ћу све ово што пре заборавити. Овај пут нисам желео да видим ни родитеље, ни пријатеље, нити сам Београд. Планирао сам да останем у на-шој кући до поласка натраг на Косово, што је тре-бало да буде око три поподне. Легао сам у пола че-тири, пред зору, али нисам могао да заспим, што од оне јаке шоље чаја, што од свих ових невеселих утисака. Но, највише је то било од мучне сумње и

��

колебања, зашто је Бог дозволио да се све овако догоди и да ли је могуће да је долазак брата Н. у Дечане и мој излазак њему у сусрет био само један бесмислени покушај и узалудни промашај.

Телефон је тог јутра рано зазвонио, већ око пола осам. Изненадивши се, препознао сам глас брата Н. : „Оче Арсеније, опростите што зовем овако рано, али бојао сам се да нисте већ отпуто-вали.“ Звучао је озбиљно, узбуђено, али нормал-но и сабрано, за разлику од претходних неколико дана. Јасно је било да је то стога што је узео пот-ребну дозу хероина. Код тих несрећника дрога, после извесног времена, престаје да пружа неко посебно задовољство, него им постаје неопходна да би сада могли само нормално да функционишу. „Оче, хтео сам да вам се захвалим што сте пока-зали толико љубави и стрпљења према мени иако смо се први пут у животу видели, а да ја тако не-што уопште нисам заслужио. Молим вас да поку-шате да ме разумете и да ми опростите. Оче Арсе-није, опростите ми ако икако можете!“ Овај његов позив ме је стварно изненадио и дирнуо. Чак сам мислио да је већ био заборавио и како се зовем и како изгледам, с обзиром на то у каквом је стању био. Међутим, није било тако. „Оче“, наставио је, „много би ми значило ако бисте имали мало вре-мена, пре повратка у манастир, да посетите мене и моју фамилију у мом дому.“ Ово ме је још више за-чудило, обрадовало и дало наду да ипак није било

�0

све узалуд. „Врло радо ћу доћи код тебе брате Н.“, одговорио сам му. Договорили смо се када и где да дођем.

Када ме је сачекао у близини његове куће, го-тово да га нисам препознао колико му се повратио нормалан изглед, био је као други човек. Пољубио ми је руку, ту на улици, пред пролазницима и ис-крено ме загрлио, као да сам му род. Ја се мало збуних, не очекујући оволику присност, па скоро да нисам знао како да одреагујем, будући овако дочекан. Али једно је било сигурно, овај човек је био жедан пажње и љубави.

Стан је био пристојнији него што сам очеки-вао, његова супруга такође. Дете је било у обда-ништу. Пошто је био пост, замолио сам их, још преко телефона, да ми скувају нешто кромпира на води, како бих ту ручао, а затим ускоро кренуо на пут. Међутим, од планираних пола сата, моја по-сета код њих је потрајала пуна два и по сата. Ово двоје људи су просто вапили за речју Божијом и ја о то нисам могао да се оглушим. И као што обич-но бива, у таквим ситуацијама, Бог ми је, по њи-ховој вери и жељи, отворио уста и ја сам, за та два сата, много тога рекао директно, надахнуто и са пуно љубави. То је заиста оставило снажан утисак на обоје. Брат Н. ми се обратио искрено, као неко дете: „Оче, ви сте ми отворили врата једног пот-пуно новог и истинитијег живота, какав ја до сада нисам знао.“ Суштина моје поруке била је да он

�1

не сме да гаји илузије да ће све ово одједном моћи да савлада и усвоји, него да ће тек сада окусити сву силину борбе са сатаном, али да ће, уз свој озбиљан труд, веру и, уз Божију помоћ на првом месту, у догледно време можда успети да победи то зло које је тако дуго владало његовим бићем. Његова супруга је само лила сузе за то време, али чини ми се сузе наде и можда чак радости, а не сузе очајања које је сигурно често лила до овог сус-рета. Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће настојати свим силама да живи онако као што смо се договорили, и уз моје обећање да га нећу заборавити у својим свакодневним молитвама.

Док сам возио натраг, према манастиру, пот-пуно окупиран и потресен догађајима у протекла три дана, размишљао сам о овом човеку и о мно-гим другим, познатим и непознатим, који су жи-вели сличним животом. Једно време сам се само молио и плакао, сећајући се мог вољеног друга Гере и преносећи, у срцу, ту исту љубав и на брата Н., будући свестан колико је тешко тим људима да сагледају истину и да промене живот.

Али, Господе, Теби је све могуће, спаси, помози и исцели нас јадне, грешне и слабе, дечицу Твоју, ов-чице изгубљене.

•

�2

Пабло Пикасо – Акт који се чешља

�3

Понедељак, 14. октобар 2002.

Данас је празник Покрова Пресвете Бого-родице, под којим да подари Бог да се и

ми нађемо, заштићени и сачувани од свих оних страхота камуфлираних у светло и насмешено лице овог лагодног земаљског живота, које нас че-кају од нашег најранијег узраста и вребају да нас сатру, по могућству на најужаснији начин, на плач анђелима, а на смех и поругу људима и демонима.

Поменуо бих сада неке личности из своје мла-дости чије животне приче, поред оне Душанове, нису баш лепе и ружичасте, али су поучне за оне који тек долазе. Тако ће, надам се, моћи да препоз-нају сличне моменте и ситуације у свом животу и, тргнувши се на време, не почине исте грешке које би могле скупо да их коштају или чак још скупље од онога што мисле да је скупо.

Тамо негде, када смо били отприлике осми разред основне школе, говорим претежно о гене-рацијама од 1�5� до 1��3. године, чији узраст је сачињавао главнину мојих пријатеља и познани-ка, у то дакле време, када смо имали око четрна-ест година, почела су да се формирају и одвајају посебна друштва. Живео сам у „колонији минис-тарства саобраћаја“ изнад мостарске петље, што се граничило са делом Београда који се састојао од Дедиња, Топчидерске звезде и Сењака, где су већином живели политичари, државници, високи

�4

Манастир Ивирон – Крајње смирење

�5

војни функционери, богати приватници, лекари, адвокати и успешни режимски уметници, нека врста, рекао бих, друштвене елите или „крема“ тих комунистичких седамдесетих и осамдесетих година у Београду. Већина мојих другара и дру-гарица били су деца ових горе споменутих и ја сам често проводио време у њиховим домовима. Моји родитељи нису припадали том сталежу, али из неких разлога, сва ова дедињска деца радо су ме позивала код себе и прихватала моје друштво, као сличног њима по духу и интересовањима. Мој покојни друг Душан је такође био из тог краја, син великог хирурга и управника хируршке клинике у Београду, и нас двојица, као нераздвојни, били смо најомиљенији пар клинаца у многим од ових кућа. Наравно, то су била по тврдом убеђењу, нај-безбожнија времена која је српски род икада имао у својој историји. Живело се врло лагодно и без-брижно. Јосип Броз је био неприкосновен на влас-ти, Југославија је имала, можда најповлашћенији статус на свету, нешто отприлике дијаметрално другачије од овог данас. Било је пара, мало се ра-дило, а најважније ствари су била путовања, ку-повине, провод и забава сваке врсте. На тај начин смо и ми расли.

У то време сам се упознао са Миром Мијато-вић, ћерком Цвијетина Мијатовића, државника који је постао први председник Југославије после Титове смрти. Живели су на Дедињу, недалеко од

��

Музеја „25. мај“ и Брозове резиденције, у раско-ши и изобиљу, у вили пуној скупог стилског на-мештаја, уметничких слика, кристала и кинеског порцулана. Оставе су биле крцате најразновр-снијим деликатесним намирницама, које су се чак и бацале, а одмах иза улазне капије била је кућица са дежурним милиционером који је детаљно ле-гитимисао сваког посетиоца. За разлику од ових недодирљивих комунистичких богова, радничка класа је грцала у беди, систематски хипнотисана перфидно смишљеним свакодневним дугим по-литичким говорима који заправо нису ништа го-ворили, безочним лажима и празним обећањима. Мирина мајка је рано умрла и њен отац се оженио познатом позоришном и филмском глумицом Миром Ступицом. За разлику од њега, она је била лафица и врло културна и пријатна особа. Како су се њих двоје спојили, нисам успео да разумем.

Друг Цвијетин је био човек врло тешког и крутог карактера, партизан и лењиниста коме је једина светиња била комунистичка партија, и такозвана „народноослободилачка борба“. Нај-више је волео да прича о томе како су они, мла-ди комунисти и пролетери, ратовали и клали се са Немцима и мрским четницима, као и са сви-ма онима који нису били уз њих. Реч Бог и Црк-ва у њиховој кући била је табу-тема и морало се строго водити рачуна да се неком не би случајно нешто омакло од тих појмова јер би одмах био

��

изложен малтретирању и испитивању, премда смо тада још увек били само деца. Мира је имала и млађу сестру Мају, и њих две су биле дивне и добре душе. Миру сам волео као рођену сестру, а Мају чак и на један други начин. Однос њиховог оца према њима и његово васпитање, у најблажем случају, могло се назвати тортуром. Оне су биле обавезне да гледају све политичке емисије којих је у то време било јако пуно на ТВ програму, затим дневник који је био главни информатор свих ре-жимских бесмислица, као и све оне партизанске филмове и серије које су представљале једно од главних средстава за испирање мозга. И не само што су биле обавезне да све то гледају, већ би их врло често испитивао да види да ли знају о чему се ради и да га нису случајно варале. Када смо ми, њено друштво, долазили код њих кући, отац се није појављивао, али када би се десило да изађе, све би нас постројио уза зид и испитивао ко је био на радним акцијама, да ли смо активни припад-ници социјалистичке омладине или чак чланови партије. С обзиром на то да нико од нас није по-седовао ништа од онога што је њега занимало, ос-тајао би врло незадовољан и разочаран друштвом његове старије ћерке, што ни пред нама није крио. Срећа је што је оваквих сусрета ипак било мало. Уопште гледано, то је био један врло несрећан чо-век, само што ни он сам није био свестан тога, а то је преносио и на своје кћери.

��

И наравно, тамо где није било Бога, молит-ве и утехе Духа Светога, нека је утеха морала да постоји и те младе пусте душе прихватиле су оно друго што је било широко доступно и што је пру-жало лажно осећање среће, привремени ствара-лачки стимуланс, и споља гледано, богат садржај тих година наше младости. Била је то дрога. Но, још је гора била чињеница што се до ње врло лако долазило, као да полиција на те ствари готово и да није обраћала пажњу, случајно или намерно, није ми било познато. Ово је у почетку било у малој мери и то од оних лаких средстава, али постепено је постајало стил живота и нераздвојни другар у свакој прилици, нарочито код оних чије је стање у родитељском дому било најтеже, а по тадашњим мерилима најисправније и „на линији“.

Неким чудом и нечијим молитвама, остајао сам врло мало захваћен тим душевним отрови-ма, и већина мојих другова ме је због тога волела, осећајући у мени животну радост у далеко већем степену него што су је они имали. Код нас у кући, мада је то било недовољно, ипак се знало за Бога, Цркву, понеку малу молитву и крсну славу. Били су то штитови и сидра који су ме чували од конач-не погибије.

Са почетком осамдесетих, кренули смо да осни-вамо рокенрол групе и да се бавимо музиком и јав-ним наступима. Почели смо да се поносимо својим положајем у друштву. Сва омладина је гледала у

��

нас као у недостижне идоле. Осећали смо се су-периорним и сви наши таленти, али без свести о „Талентодавцу“, били су у ствари наше смртне пре-суде. Говорим у првом лицу, јер сам и ја био део свега тога, али не на самој фронт линији, него само један корак иза. То је тада већ постало потпуно не-раздвојно и незамисливо без дроге. „Секс, дрога и рокенрол“, „живи брзо, умри млад и буди леп леш“, били су само неки од манифеста и парола оваквог стила живота. Тако је било у време бит и хипи ге-нерације, у наше време и у времену после нас, када неки други клинци чине исто или на врло сличан начин оно што смо чинили и ми.

Рокенрол или било који од модерних електро-музичких праваца јесте нераскидиво повезан са наркоманијом, односно рок музика и јесте оличење саме наркоманије и њен израз. Нема рока који није без неког спољног вештачког стимуланса, а ако га чак и има ту је онда у питању или сексуална мута-ција и перверзија или некакав други деформитет и настраност, који кад-тад избију на видело.

Они неискусни и неопрезни ентузијасти, који данас мисле да на неки начин споје Православље са рок музиком и тако „освештају“ рок, нису свес-ни да покушавају да споје светлост и таму, мед и отров, живот и смрт, Бога и сатану. Уместо „ос-вештања“ рока овде може доћи само до поруге и онечишћења Православља. Сам ритам рок музи-ке, који је и њено срце, без обзира на текст, јесте

�0

Герина „жива платна“ – глумица Соња Савић

�1

узнемирујући и разарајући. После брзопролазног „доброг“ расположења он доводи до туге и чамо-тиње из које се жели и мора побећи поново у тај исти анестезирајући ритам, и тако у круг без из-лаза, што и симболизује саму наркоманију. Ово је наравно потпуно неспојиво и неуклопиво са Црк-вом, а нарочито са молитвом и душевним спокојс-твом које из ње произлази. Зато, она црквена лица која заиста желе да помогну овом типу омладине, не треба да покушавају да уведу Цркву у рокенрол, него да ове постепено изводе из рока и да мудро и поступно у њима потпуно гасе жељу за рок музи-ком, што ће истовремено резултирати и гашењем жеље за хемијским стимулансима. С обзиром да су ово већином уметничке, интелигентне и креатив-не душе, треба их упознавати са вечним и непро-лазним вредностима у које спадају духовне умет-ности, на првом месту иконографија и уметнички дуборез, заједно са црквеним појањем, нарочито оним византијским појањем за чију је дубину и лепоту, изучавање и савлађивање, потребна чита-ва једна академија. Ту је, затим, духовна молитве-на поезија као и сваки други вид уметности који је прожет религиозним осећањима.

Веома поучан пример је оно што се догодило са члановима познате рок групе „Екатерина Ве-лика“, коју су обожавале стотине хиљада младих широм целе ондашње Југославије. Први је од хе-роина врло млад умро Ивица звани Вд, вероватно

�2

Константинопољ, XIII век – Богородица на трону

�3

најталентованији и најбољи бубњар кога је Београд икада имао. Тај је тако добро владао ритмом, да је могао да наступа као солиста на удараљкама или као пуноправни члан филхармоније. Био је добра душа али тешки роб опијата. Затим је отишао и вођа групе Милан Младеновић, гитариста, певач и веома надарен композитор. Он није био типи-чан наркоман, али је ипак конзумирао доста тога отровног и из непознатих разлога добије рак на панкреасу, иако млад човек и угаси се за два ме-сеца. Трећи на реду био је басиста и певач, Бојан Печар, мој близак пријатељ из младости. Дуго вре-мена забављао се са Миром Мијатовић и пре „Ка-тарине“ имао групу „Талас“ у којој је Мира била певачица и са којом је заједничким снагама ру-шио своје здравље. Он је завршио у Лондону, где је покушао да престане да узима хероин, али пре-касно. Организам му је био тако пропао да није могао више да контролише нужду, па је често то све без осећаја вршио под себе, било да је лежао у кревету или седео обучен за столом. Једна наша заједничка познаница, из Лондона, примила га је у свој стан и бринула о њему сво то време. Деша-вало се да је морала да га пере, онако упогањеног и у смраду, као мало дете или сенилног старца. У Србију се вратио на сопствену сахрану у мртвач-ком сандуку.

После свих преминула је клавијатуриста, Мар-гита Стефановић, чувена фатална „Маги“, четврти

�4

члан групе. Девојка из добре куће, школовани пијаниста и свршени архитекта, за којом су чез-нули многи младићи, а она је бирала, узимала и одбацивала кога је хтела. Била је позната по свом промискуитетном и блудном животу. Сећам се, док су били у пуном напону своје популарности, једна наша пријатељица је правила жур за своју славу и на тој несрећној „слави“, коју данас ни-како не бих могао назвати тим именом, она је, са једним познатим младим глумцем и певачем, по-чинила срамно дело у дуплим улазним вратима стана. Чудно је како се тада није отворила земља да их обоје прогута и сам Светац са огњеним ма-чем, чији се спомен тога дана славио. Маргита је на крају толико пропала да је сва била отечена од наркотика, лекова и алкохола, скоро сви зуби су јој поиспадали, њена прелепа, дуга и тамна коса се проредила, тако да је постала права ругоба од које су сви, у тузи и непријатности, зазирали и бежали. У једном моменту је пре пар година ус-пела мало да се тргне. Ставила је вештачке зубе и она поднадулост је донекле спласла. Но, када би започела разговор са неким, она виспрена и бистра интелектуалка, сада би нагло губила ток мисли и једноставно би заћутала усред разговора не знајући где је стала. Или би одједном почела да прича нешто потпуно неповезано са темом и тако стварала мучну ситуацију и себи и свом са-говорнику. На крају је оболела и од епилепсије.

�5

Тешка трагедија. Коначно чујем, пре неколико дана, да је и она несрећница умрла.

Пример ове групе је најдрастичнији, али и у свим осталим рок саставима увек се налазио по неки члан који је доживљавао сличну судби-ну. Завршавао би упропашћеног здравља и те-лесне лепоте, унакаженог интелекта и људског достојанства и то све ради неколико година про-лазне славе, популарности и грчевите тежње да се буде у центру пажње. Свему томе суштински узрок је увек био страшна и трагична празнина душе у којој је свега било само не Бога.

Али да се вратимо Мијатовићима. Време је полако пролазило и све заблуде и лажи комуниз-ма почеле су да излазе на видело. Њихов марксис-тички пантеон кренуо је да се руши и, са њим, моћ свих оних који су из њега црпли своју снагу и бе-зобразлук. Каква је плата од универзалне небеске правде била додељена другу Цвијетину за њего-ва дела? Као прво, његова каријера се срушила у парампарчад, постао је нико и ништа, безначајни старац. Његова супруга га је убрзо напустила, а на крају свега су му обе његове ћерке, као теш-ке зависнице од хероина, једна за другом умрле од сиде. Он је, међутим, остао жив и остављен од свих, да негде у миру добро поразмисли шта га је снашло и, или да остане доследан себи: саможив и себичан, без љубави ни према коме, или да из-врши самоубиство, што би, по неким мерилима,

��

Герина „жива платна“ – чланови групе ЕКВ

��

било најпоштеније, или можда... можда да се по-каје и завапи Богу за опроштај и спасење његове несрећне и осакаћене душе.

Ово, нажалост није био усамљен пример међу дедињским „племићима“, али нећу их више наво-дити да не би постало отужно. Рећи ћу само још то да ипак, хришћански гледано, нико од њих није био суштински крив, јер су били заведени пог-решним токовима свог времена и, по људској сла-бости, зажелели власт и животни комфор.

Бог да им свима душе прости, а нама да по-могне да разумемо Његове недокучиве судове, вас-питне поруке и праведне казне.

Среда, 6. новембар 2002.

ох, Господе, како ми је нека страхота до-шла у сан протекле ноћи.

Сањам да се налазим на сахрани моје покојне познанице Маргите, заправо дошао сам на гробље нешто раније и поворка још није стигла. Са вели-ким чуђењем приметих да је за гроб ископана ог-ромна јама. Пошто сам све боље осмотрио, видео сам да је јама ископана у облику правилне четво-ростране обрнуте пирамиде, са врхом на дну. База на површини, односно ширина тог кратера била је сигурно пет метара, и дубина исто толико. На

•

��

Црква Св. Николе Орфаноса – Причешће апостола

��

једној страни су се налазиле укопане степенице од набијене земље за силазак до дна. Тек на самом дну, то јест на шпицу, налазила се гробна рака, каква се обично копа, и на моје, сада већ врло непријатно изненађење, налазио се отворен мртвачки ковчег, постављен уобичајеном мртвачком постељином, очигледно спремљен да прими леш. Није ми било јасно где је онда покојница, ако је сандук овде. Од целог тог бизарног призора већ је почела да ме обузима језа, када се у даљини појавила поворка. Била је то повећа група народа у црнини, на чијем је челу полако ишло двоје људи који су између себе, држећи испод оба пазуха, водили једну мени познату особу. Господе Боже, била је то Маргита! Нисам могао да верујем али, када су се приближи-ли још мало, уверио сам се да је то стварно била она. „Шта је сад ово“, помислих, „па она је жива?!“ Пошто су пришли још ближе, видео сам да је Маги била сва уплакана, са изразом ужаса на потпуно смршалом и сивом лицу. Носила је неку жуту кишну кабаницу и панталоне које су ландарале око њених ногу тако мршавим да је остала само кост и кожа. Изгледала је као неко у терминалном стадијуму карцинома или сиде, пред сам издисај. Међутим, најстрашније су изгледали оно двоје што су је водили, очигледно њени родитељи, са леденим и неумољивим изразима на лицу. Одлу-чили су да је сахране још пре него што је званично умрла, пошто је у својој болести дошла већ на сам

100

праг смрти. Гледао сам све ово запрепашћен ок-рутношћу и бесмислом целе сцене и када сам од-лучио да им се прикрадем са стране и отмем Маги из њиховог стиска, они ме обоје погледаше само очима, без померања главе, неким језивим погле-дом и ја се пробудих.

Одмах устадох из постеље и упалих светло. И даље сам био у великом страху јер никако нисам могао да се ослободим утиска и одвојим од оне ужасне атмосфере из сна. Чинило ми се да сам и даље тамо, а лица и очи она два демона у облику њених родитеља, посматрали су ме куда год бих усмерио поглед. То је потрајало све док нисам оти-шао у купатило и испљускао се хладном водом, све време понављајући на глас Исусову молитву, пош-то нисам могао да истрпим тишину. Вратио сам се у келију и узнемирено затворих врата за собом. Крстио сам се и чудио, размишљајући какав ли је ово страшан сан – као да сам заиста био тамо, да ли у телу, да ли ван тела – Бог зна.

Када сам сутрадан поразмислио о свему, уви-део сам да то и није било баш тако апсурдно, и без своје поруке. Ја, додуше, нисам познавао Марги-тине родитеље, али зато је код свих оних мојих других познаника и пријатеља, који су били за-висници од дроге и у чије сам домове одлазио, као по правилу увек била нека нездрава ситуа-ција и ненормалан однос са њиховим родитељи-ма. Ти људи су обично и сами били, више–мање,

101

душевно поремећени, алкохоличари или људи на високим положајима, каријеристи, којима је овај свет пружао власт и успех, али им је узимао децу. Они су своју изгубљену блискост и љубав према својим синовима и кћерима замењивали давањем великих количина новца, не знајући и немајући шта друго. Или су то, једноставно, биле себичне и окрутне личности, будући сами себи центар све-та, да ни њихова рођена деца ту нису имала при-ступа. У сваком случају, увек је понешто од овога било присутно у тим кућама и та деца су расла без љубави и разумевања, премда њихови родитељи то не би признавали, грчевито се опирући, чак и по цену бесмисленог контраосуђивања рођене деце за своју личну кривицу, то јест да су она та која њих нису волела и разумевала. Годинама сам виђао и повремено присуствовао свему томе и увек је бивало мучно и нерешиво. Свакако, нема потребе да посебно наглашавам да у тим домови-ма није било места за Бога, веру и Цркву.

Међутим, једно је сигурно: у оним породица-ма, где је било довољно праве и здраве родитељс-ке љубави и бриге, што обично и најчешће не иде мимо вере у Бога, без обзира на то каква искушења наилазила, деца су одрастала и постајала зреле, здраве и солидне личности. У оним кућама пак где тога није било, или није било довољно, ма колико да њихови родитељи то одрицали и наводили бес-крајна самооправдавања, таква деца су пропадала

102

Гера – Фигура на црвеном столу

103

и физички и морално, било као робови алкохола и дроге, или као криминалци и самоубице.

Нека им је свима лака земља, и Бог да им душу прости.

Четвртак, 10. јул 2003.

Недавно ми је отац послао нову књигу, мо-нографију о мом покојном пријатељу Ду-

шану Герзићу Гери и о његовом уметничком делу, са промоције на којој је био присутан. Герин брат се веома потрудио на овом пројекту и тај посао је врло успешно и обавио. Када сам је добио био сам узбуђен, а и убеђен да ћу доживети збрку и узнеми-рење од успомена и емоција. Тако је и било. Чим сам окренуо прву страницу, као да сам отворио личну, заборављену и свесно потиснуту прошлост: осам-десете и деведесете године у Београду и Њујорку, позната лица, позната места и догађаји и надасве познато и драго лице мога брата и друга од ране младости – Гере. И одмах затим један грч и бол у срцу за прохујалим временима и лепим тренуци-ма, као и за многима који више нису на овом свету. Између Гериних слика и цртежа, пуно његових фо-тографија: њега самог, са другима и оних са мном, Београд – Њујорк – Париз. Једно прошло, урбано интензивно, креативно али и веома грешно време.

•

104

Манастир Хора – Анђео доласка Господњег

105

Креативно по многим заиста квалитетним делима авангардне уметности и грешно по многим пре-рано умрлим младим талентованим људима. Чи-тава генерација сликара, музичара, уметника… у гробу.

Ох, Господе, не могу да останем равнодушан, не могу да не заплачем, опрости ми што нисам у стању да заборавим то време, те људе, ту моју грешну неукротиву младост, којој су били тес-ни сви велегради и континенти. Опрости што у овом моменту проливам сузе, не на молитви, већ од туге, неке далеке болне туге што је све тако било, што се све тако завршило и што Те нисам раније упознао и тако успео да помогнем можда и њему, Душану, као што сам уз Твоју помоћ то ус-пео себи. Зашто смо тако страшно, тако много пострадали? Изгледа да смо заиста били велики грешници, од којих сам први био ја.

Субота 12. јул 2003.

Која је вредност и шта то значи када се за неког каже да има свој посебан, дубок

и јак „унутрашњи свет“? То се обично говори за креативне, талентоване људе, за уметнике. Да ли је тај јак „унутрашњи свет“, за те људе, благослов или казна? У највећем броју случајева, гледајући на

•

10�

најистакнутије светске ствараоце, који су својим делима испунили музеје и странице књига из ис-торије уметности, чини се да је то ипак била само казна. То се слободно може закључити, будући да смо свесни и упознати како су се завршавали њихови животи, и исто тако какви су били током њихових уметничких каријера. Највећи сликари, многи писци и музички генији, ако не на почетку, а оно сигурно временом, били су људи поремеће-ни, узнемирени, склони најразноврснијим поро-цима и људским слабостима, усамљени, издвоје-ни од заједнице, несретни. Многи су завршили самоубиством, у тренутку очајања, или полако убијајући себе на неки начин. Таленат за човека подједнако може бити или извор радости, благо-стања, среће, унутрашње испуњености и спокојс-тва, или тешко бреме, казна и проклетство. Како је могуће и који је главни узрок тако драстичној раз-лици? У питању је само једна ствар и узрок је само један, а то је свест откуда је тај одређени дар у чо-веку! Онај уметник или научник, јер се уметност и наука у крајњој тачки спајају, коме је јасно да тај дар који поседује долази од једне више силе, која није он сам или део њега, оне силе која га је увела у овај свет и дала му живот, а затим и таленат, онај који схвати да је та сила Бог Отац, Сведржитељ, Творац свега видљивог и невидљивог, врховни Уметник, само ће тај човек имати праве користи од свог талента и, оплеменивши га тим сазнањем,

10�

умножити га и довести до пуног процвата, а са-мим тим ће и цело човечанство стећи добробит од таквог ствараоца и његовог дела.

С друге стране, онај човек који је у духовном мраку и слепилу богонезнања и због тога у неиз-бежној самозаљубљености, сматраће да је тај тале-нат нешто лично његово, суштински нераздвојив део његовог бића, нешто што му је дала „мајка при-рода“, услед његове „изабраности“ и различитости од остале „масе људских бића“. Такав човек ће, пре или касније, ући у стање опасне духовно–душевне заблуде и самообмане која ће га постепено одвес-ти и увести у стање крајње гордости и својеврсног самообожења што је разлог „пар екселанс“ за свр-шетак у лудилу и самоубиству. Зашто је то тако? Онај талентовани појединац који интимно верује да је другачији од осталог света, бољи и узвише-нији у сваком погледу, неминовно долази до тога да почиње ускоро да презире све оне који немају дар сличан њему, а таквих је сигурно велика већи-на човечанства. Презир, који то од самог почетка у суштини и јесте, прелази у свесну или несвес-ну мржњу, а мржња, у зависности ког је степена изражености, јесте стање супротно љубави, њено одсуство и непостојање. Човек који у себи нема љубави за цео људски род, тај престаје да буде оно за шта је назначен када га је Бог приводио у жи-вот. О самом бићу Бога и Његовим беспочетним енергијама не можемо пуно тога рећи, али једно је

10�

Радован Хиршл – Јесења апокалипса

10�

сигурно: Бог је љубав. Истинита љубав је несебич-на и права љубав је она која се распростире на све, не делећи на ове и оне, на мале и велике. Онај у коме нема љубави, нема ни Бога, онај у коме нема Бога неког мора бити, а то је Његов противник, антипод, владар у овом поднебесју, космократор, сатана. Он само чека и то чека нарочито оне који, по недокучивом промислу Божијем, имају више дарова од других, да их сломи путем њиховог лич-ног самољубља и самообожења. Међутим, то са-мообожење, које им сатана скривено сугерише, у суштини није „човекообожење“, већ, нажалост, и неизбежно „сатанообожење“, односно исправније је рећи „сатанообожавање“. Тада тај злодух полако, скривеније или отвореније, почиње да се указује у њиховим делима, што је најлакше уочити у ликов-ној уметности. То, наравно, уметник неће никада признати и објашњаваће једноставно „провока-цијом“ или „уметничком слободом“, тврдећи да су зло и добро релативна ствар. У источним рели-гијама, на пример, богови се отворено описују као демони и активни принципи уништавања. Они су приказивани у свој својој ругоби, наказности и суровости, са врхунском прецизношћу, мајсторс-твом и изузетним уметничким надахнућем.

Човек за своја дела и умне акције мора да при-ма енергију споља, јер он, као твар, као твореви-на, ту енергију не поседује. Он ће енергију, пра-ву енергију, надахнуће, примити од Бога Творца,

110

Преп. Андреј Рубљов – Пресвета Тројица

111

док од ђавола прима ону, која је, разуме се, лаж-на, привремена, разорна, несавршена, беживотна енергија. Човек не може сам себи да преда надах-нуће, иако многима може то баш тако да изгле-да, он мора да га прими из неког центра, из неког извора који је ван њега. Највећа је трагедија када човек подлеже обмани злих сила, које га мисле-но убеђују да у ствари и нема никаквих „сила“, ни Бога ни ђавола, да су све то бесмислице и да је он једини који је сам извор свог постојања или у нај-бољем случају природа – и као такав мера свему. Овакав човек је сам себи узор, идол, бог. Куда то води? То води потпуном повлачењу Божанских енергија и благодати из људске душе и такав човек постаје пустошан, духовно изгладнео и празан, а да тога није ни свестан и почиње да уноси у себе било шта што ће га задовољити и то нажалост само при-времено. Прототип данашњег савременог уметника јесте, у блажем или тежем виду, љубитељ хемијских стимуланса, наркоман, алкохоличар, или поклоник неке скривеније страсти, међу којима су сексуални промискуитет и мутација на првом месту, а затим и све остало. За таквог човека, по трагици ствари, таленат прелази у казну, муку, проклетство и про-паст. Много је таквих данас, уосталом и ја сам био један од њих, а врло мало оних који су свесни да све што поседују, поседују захваљујући једној вишој сили од које су то добили, Господу Богу, врховном дародавцу, и да то исто тако лако могу и да изгубе.

112

Познати су случајеви и примери губитка „инспира-ције“ и престанка сликања, писања, компоновања или креације уопште, привремено или заувек.

Нека би дао Бог да сви људи, а нарочито умет–ници и научници, схвате одакле им долазе идеје, моћи и порив за стварањем, а онима који прерано одоше нека прости њихову заблуду и нека и њих, милошћу Својом, уведе заједно са свима нама, када по други пут буде дошао, у нови живот, Царство Небеско, царство свих уметности, царство радо-вања у највећем дару који смо добили од Њега, у животу, у бићу, у постојању.

Петак, 18. јул 2003.

Како то зацељује душа, како зараста рана на души? Како неко или нешто може да рани

душу, када душа није орган, не зна се где је нити шта је, не може да се опипа, локализује ни огра-ничи? Али душа ипак постоји, са тим ће свако да се сложи. Од чега је сачињена душа? Пошто душа може бити повређена, значи да постоји, стварна је и жива. Нежива ствар не може бити рањена или повређена, она може бити само оштећена. Рањена душа боли. Нешто боли у грудима и утиче на цело људско биће и тело. Душа је сачињена од некак-вог нематеријалног, духовног ткива. Као што тело

•

113

може бити повређено, исто тако бива и са душом. Постоје мале душевне ране, не много дубоке, које лако пролазе и брзо се заборављају. Постоје и оне које дуже трају и више боле, за чије је исцељење потребно дуже или дуго време. Постоје повре-де душе које постају неисцељиве „живе ране“ од којих душа пати целог живота, а постоје и она ду-шевна рањавања које она не може да поднесе и од којих душа умире.

У народу се каже да „време све лечи“. Већина душевних болова временом се или смањују или потпуно пролазе, као што код рањеног тела одмах после повреде долази до згрушавања крви и ства-рања красте, што штити рану од спољних утицаја и зауставља губитак крви. Затим почиње убрзано стварање младих ћелија везивног ткива које про-растају рану у свим правцима, ствара се нова кожа, крвни судови и нервни завршеци. Напокон, стара краста отпада и на месту ране остаје ново румено ткиво, које убрзо постаје као и остали делови тела или уколико је рана била дубља – ожиљак. Чо-век није свесно извршио ову акцију, а још мање је тело, само по себи, то могло да зна. Нешто је дру-го руководило овим процесом, нешто што много боље зна људско тело и његов живот, много боље од самог човека.

Ток зарастања телесних рана је добро проучен током времена и медицина га солидно познаје јер је могао да се види, прати и испитује, док су, у исто

114

време, повреде и исцељење душе, којима се при-лично површно и неуспешно бави савремена пси-хологија и психијатрија, једне од највећих тајни за људски ум. Душа је много осетљивија од тела, зато што је духовно ткиво, од којег је сачињена, много финије и савршеније од ткива коже, лигамента и костију.

На душу најчешће уопште и не мислимо и го-тово да смо спремни да кажемо да тако нешто и не постоји, али када душа заболи или се веома об-радује, онда смо свесни и сигурни да у нама има нешто што је живо, што је истовремено и биће за себе и нераздвојиви део нас. Душа има неки свој живот, скривен од наших чула, али од њеног жи-вота зависи оно што је човеку најважније, много важније од телесног здравља. То је унутрашњи мир, испуњеност, спокој, радост и жеља за живо-том. Када је душа рањена, све ово бива уздрмано и човеку ништа више не вреди нити га може утеши-ти, ни добро телесно здравље, нити материјално богатство. Како то зараста рана на души, када смо спремни да кажемо да душа можда и не постоји? Али душа ипак боли и тај бол временом или рас-те или пролази. Ми не можемо да исцелимо своју душу тек тако, само ако то пожелимо, као што то не можемо да учинимо са телесном раном којој можемо да помогнемо, да евентуално убрзамо, али суштина процеса је ван нашег домашаја. Тако је и са душом.

115

Душа је створење, али духовно, бестелесно. У свакој ствари, да би постојала и одржала се, мора да влада унутрашњи склад, хармонија, односно испуњавање одређених законитости. Уколико у материји дође до поремећаја тих законитости, она се или мења или распада. Ако у души дође до поре-мећаја њеног унутрашњег склада или устројства, душа се мења. У њој постепено настаје хаос, олуј-ни поремећај њене духовне атмосфере. Међутим, душа није ваздух или вода који се сами по себи полако умирују када прође поремећај. Исцељење духовног ткива душе не лечи само време, већ иста она сила која учи и телесне ћелије шта треба да чине одмах после повреде. Због чега та сила може подједнако добро и ефикасно да исцељује и телесне и духовне ране? Зато што је та сила саздала, ни из чега, и дух и материју, због тога та сила врло добро зна како да репарира оно што је већ једном сачинила.

Каква је разлика између духа и материје? И једно и друго је створено, и једно и друго је творе-вина, па опет се тако много разликују. Али дубље гледано, разлике у суштини нема. У основи све-га је Божанска енергија, Божија љубав. Материја је сабијена, па се може опипати и видети, док је дух прозрачан, али Свети Дух држи и једно и дру-го. Како нешто што не може да се опипа може да буде повређено и како то исто може да се исцели? Духовно ткиво душе је састављено од некаквих

11�

влакана силе, струјања, богоенергетског покрета, који сачињавају испреплетану мрежу у којој се налази душа душе, као мождано ткиво у мрежи најфинијег везивног ткива. Та душа душе је као жлезда која лучи живот. Телесне жлезде луче хор-моне, најважније супстанце у организму, без којих је животни процес немогућ. Душа лучи духовне хормоне од којих зависи целокупни микрокосмос људског бића. Бог, који је створио, једини зна како се лечи душа. Он је њен родитељ и лекар. Хаос и узнемирење духовних сила душе Он зна како да поврати у склад, Он једини зна како да умири, а то од Њега добијамо путем једне посебне акције која се зове молитва.

Постоји и време када се душа радује. Кажу: „заиграла ми душа“, „заиграло ми у грудима“. Шта то може да „заигра“, да се развесели тако осетно, тако живо, нешто што је бестелесно, нешто у чије постојање нисмо ни посве сигурни? То нису ткива и нерви, то је душа. Она се радује чисто као дете, она „заигра“ од радости. О, Господе, како да за-добијемо што више радости, а што мање бола? Шта се то дешава са духовним силама душе, у њеном духовном ткиву када се она радује? Какав је то процес тада у току? Када је радост присут-на у души душе, тада та скривена духовна жлезда лучи више живота, више есенцијалних духовних хормона и живот буја, цвета и доноси плод. Како добавити што више духовне радости својој души,

11�

а што мање бола? Па, ово питање и јесте суштина свете Православне вере и главни разлог Христо-вог доласка на земљу: победа и уништење греха, исцељење душе, њено оздрављење, раст, зрење и доношење рода. А њен род јесте врлина која јој даје крила којима она лако пролеће кроз овај жи-вот у телу, и која јој, што је најважније од свега, даје силу да по телесној смрти узлети, безбедно прође кроз поднебесје и сигурно стигне у вечни живот.

• • •

11�Манастир Св. Катарине – Христос Пантократор

11�

На крају свега, знам да многима, нарочито ближњима оних који су овде спомену-

ти, неће бити баш свеједно, ако ово буду читали. Зато од њих, а нарочито од Душанове мајке и ста-ријег брата тражим опроштај. Али на исти начин, можда још и више, молим за разумевање за овај мој поступак, јер Душан је сада покојни и за њега више ништа не можемо да учинимо, осим наравно молитава за покој његове душе. Међутим, има још много, много оних који ће кренути или су већ кре-нули путем којим је ишао Душан, а који су исто тако нечија деца и браћа. Ради тих неких нових клинаца, сео сам да напишем ове редове. Поред тога, овде нисам желео да потамним или повре-дим лик и сећање на мог вољеног Геру јер, сви који смо га познавали, знамо да је он био ретко племе-нита и добра душа, као и дефинитивно један од највећих млађих сликара у свету данас, али који је нажалост, био обманут и заведен на странпутицу лажним вредностима овога живота, као и многи пре и после њега. Ја знам да овим скромним текс-том нећу спасити и спречити свет од погибије, али се молим и надам да ће се барем неко од младих ствараоца, који ово буде читао, замислити и тр-гнути на време и тако избећи замке које Душан није успео да избегне. Свакако, овде не желим да кажем како је бављење модерном уметношћу не-што лоше само по себи, Боже сачувај, сви они који

120

имају таленат од Бога, за било коју делатност, дуж-ни су да га развијају и умноже. Но, овом приликом само желим да упозорим и посаветујем да, раду на сваком уметничком делу, треба приступати као дару од Бога добијеном и да га треба оплеменити молитвом и захвалношћу, а тада ће сам Свети Дух то дело формирати и усмерити у душеспасонос-ном, а не у душеразорном правцу. На тај начин ће многе замке и опасности бити избегнуте.

Моја савест, о коју нисам могао да се оглушим, подстакла ме је да овако поступим, и као што рече наш патријарх Павле: „Ја рекох, и спасох се“, а ко има уши да чује, нека чује.

• • •

121

Поговор

Данас, настанивши се на обронцима Мок-ре Горе у Рашкој области, под заштитом и

окриљем Св. Петра Коришког и манастира Црна Река, благодарим Господу што ми је сачувао живот у тим тешким и опасним данима моје младости и подарио благослов за монашки живот и тиховање на овим осунчаним и ћутљивим висовима.

Када, понекад ноћу, изађем и станем под вед-ро и модро небо и наслутим како струји вечност између звезда и ове грешне Земље, молим Бога да заврши са овом палом творевином и да нам пода-ри ослобођење из тог захукталог млина смрти и небески мост за прелазак у Његово наручје и жи-вот вечни.

Брату Душану

Брате мој вољени, душу су ти, као име, на крштењу дали.

Четрдесет да напуним нећу, говорио си загонетно док смо били мали.

Сава Свети, Србин први, стихију је прекинуо, у небеску те Србију отргнуо, од страдања ослободио.

У празнични дан свој од Бога измолио.

Да ли сам, добри мој, могао да знам, док смо некад по морима пловили, да ћу једног дана, као ноћу славуј,

за парастос теби са сузама да певам: Господи помилуј!?

Само пола мене овде је остало, а пола са тобом на небо одлетело.

Господе узми и мене јер исти смо били, испред лица Твога ја више сагреших,

како си њему припремио, да буде и мени.

Година је прошла, а може и сто. Ја и даље, ноћу као славуј,

са вером у милост Твоју, певам: Господи помилуј!

Фотографије на корицама: Предња страна: манастир Грачаница – Страшни суд (детаљ)Задња страна: манастир Грачаница – Наручје Аврамо-во, Рај (детаљ)