METAFIZIČKI ZAKONIK SUDBINE – SADRŽAJ

1. LIKOVNA OPREMA, NASLOVNA I ZAVRŠNA STRANA 2. UVODNIK 3. OSNOVNI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE1. Temeljni zakon metafizike - Zakon Boga2. Zakon o zakonima3. Zakon Ljubavi, Vere i Nade - Večni Zakon Istine, Moći i Sreće4. Zakon uzroka i posledice (Zakon „setve i žetve“)

1

2

4. OSTALI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE1. Zakon akcije i reakcije 39. Zakon hipnoze 77. Zakon nagona 115. Zakon pravde 153. Zakon Svesti2. Zakon aktivnosti 40. Zakoni hrabrosti 78. Zakon naroda 116. Zakon prijateljstva 154. Zakon sveta uzraslih

duša3. Zakon altruizma 41. Zakoni humanosti 79. Zakon nauke 117. Zakon prokletstva i

kletve155. Zakon svrhe i Prave Svrhe

4. Zakon ambicije 42. Zakon ideala 80. Zakon Nebeskog Carstva

118. Zakon promena 156. Zakon suštine sveta i Čoveka

5. Zakon analogija 43. Zakon ideja 81. Zakoni negativnosti 119. Zakon poretka 157. Zakon šale6. Zakon ateizma 44. Zakon iluzija 82. Zakon neuspeha 120. Zakon poslova 158. Zakon štednje7. Zakon bezobzirnosti 45. Zakon iskrenosti 83. Zakon neprijateljstva 121. Zakon proroka 159. Zakon taštine8. Zakon blagosti 46. Zakon iskustva 84. Zakon novca 122. Zakon rada 160. Zakon ugleda9. Zakon Boga 47. Zakon iskušenja 85. Zakon obećanja 123. Zakon radosti 161. Zakon umerenosti

(mere)10. Zakon bogatstva 48. Zakon istine 86. Zakon obmane 124. Zakon rata 162. Zakon umetnosti11. Zakon bolesti 49. Zakon istorije 87. Zakon odgovornosti 125. Zakon razuma 163. Zakon uspeha12. Zakon borbe 50. Zakon istrajnosti 88. Zakon metafizičke

odmazde 126. Zakon reči 164. Zakon uvećanja (ili „lavinskog efekta“)

13. Zakoni braka i muško-ženskih odnosa 51. Zakon jasnoće 89. Zakon opraštanja 127. Zakon reda i nereda 165. Zakon uvrede

14. Zakon brige 52. Zakon jednakosti i različitosti

90. Zakon opravdanja 128. Zakoni religije 166. Zakon uživanja

15. Zakoni budućnosti 53. Zakon karaktera 91. Zakon opreznosti 129. Zakon rodoljublja (ili patriotizma) 167. Zakon Večnosti

16. Zakon cilja 54. Zakon koristi 92. Zakon optimizma i pesimizma

130. Zakon savesti 168. Zakon Vere

17. Zakon civilizacije 55. Zakon krađe 93. Zakoni osećanja 131. Zakon saveta 169. Zakon odnosa vere i volje, mašte i želje

18. Zakon ćutanja 56. Zakon lenjosti 94. Zakoni osvete 132. Zakon sigurnosti 170. Zakon vernosti19. Zakon čarolije 57. Zakoni lepote 95. Zakon pada 133. Zakoni sile 171. Zakon vlasti20. Zakon čuda 58. Zakon lukavstva 96. Zakon pamćenja 134. Zakon siromaštva 172. Zakon vođa i

organizatora21. Zakon dela 59. Zakon Ljubavi 97. Zakon pameti 135. Zakon skromnosti 173. Zakon volje22. Zakon dobročinstva 60. Zakon ljutnje 98. Zakon patnje 136. Zakon slabosti 174. Zakon vremena23. Zakoni dobra i zla 61. Zakoni mašte 99. Zakon plemenitosti 137. Zakon slobode 175. Zakon Velike

Promene24.Zakon dobronamernosti

62. Zakon materije 100. Zakon pobede 138. Zakon sloge 176. Zakon vrline

25. Zakon dogmatizma 63. Zakon meditacije 101. Zakon pohlepe 139. Zakon Slučajnosti 177. Zakon zadovoljstva26. Zakoni Duhovne Suštine

64. Zakon Metafizičke Svrhe

102. Zakon pohvale 140. Zakon smeha 178. Zakon zahvalnosti

27. Zakoni Duhovne Zaštite

65. Zakon milostinje i milosrđa

103. Zakon pokajanja 141. Zakon snage 179. Zakon zakona (društvenih)

28. Zakoni duše 66. Zakoni mira i spokojstva

104. Zakoni politike 142. Zakon snova 180. Zakon zasluga

29. Zakon dužnosti 67. Zakon misli i mišljenja

105. Zakoni pomoći 143. Zakon Spasa 181. Zakon zavisti

30. Zakon egoizma 68. Zakon mladosti i starosti

106. Zakon ponosa 144. Zakoni sreće 182. Zakon zdravlja

31. Zakon evolucije 69. Zakoni moći 107. Zakon poravnanja 145. Zakon smaka sveta 183. Zakon zločina32. Zakon filozofije 70. Zakon mode 108. Zakon poroka 146. Zakon straha 184. Zakon znanja33. Zakon genijalnosti 71. Zakoni molitve i

molbe109. Zakon posedovanja 147. Zakoni strasti 185. Zakon želje

34. Zakon gluposti 72. Zakoni morala 110. Zakon poslušnosti 148. Zakon strpljenja 186. Zakon Života35. Zakon gneva 73. Zakoni mržnje 111. Zakon potomstva 149. Zakon sudbine 36. Zakon govora 74. Zakon mudrosti 112. Zakon potrebe i

Prave Potrebe150. Zakon sumnje

37. Zakoni greha 75. Zakon muzike 113. Zakon pouke 151. Zakon suprotnosti 38. Zakon harmonije (sklada) 76. Zakon Nade 114. Zakon poverenja 152. Zakon svađe

3

UVODNO SLOVO AUTORA

Valja odmah raščistiti nekoliko mogućih nedoumica čitalaca, što smatram za svoju dužnost. Prvo: ja u stvari nisam autor ove knjige – već njen priređivač. Naravno, knjižicu jesam napisao ja lično i samostalno; ona je, dakle, moja intelektualna svojina i ja raspolažem svim autorskim pravima u vezi sa njom. Prema tome, sasvim je logično i u skladu sa izdavačkim pravilima i običajima što sam potpisan kao autor. Ali, metafizičke zakone nisam ja izumeo - NJIH JE DAO BOG, a ja sam se samo potrudio da ih priredim za najširi čitalački krug. Prema tome, smisleno je da čitaoci stavljaju moguće primedbe u vezi sa tim mojim načinom predstavljanja metafizičkih istina, ali ne i u vezi sa samim istinama - jer one su takve kakve jesu, bez obzira šta će ko o njima da misli. Može sve to i drugačije da se napiše - možda bolje ili lošije - ali bi, svejedno, metafizički zakoni ostali to što jesu: METAFIZIČKI ZAKONI. Drugo: naivan je svako ko pomisli kako je ova knjižica jedan od načina da se zaradi novac. Izdavači traže ono što „narod voli“, a ogromna većina naroda ne želi da se bavi metafizikom. Dobro, to je stvar ličnog izbora - pa makar taj izbor bio i na sopstvenu štetu. Ali, koliko sam uspeo da saznam, niko u svetu dosad nije sakupio i formulisao metafizičke istine koje imaju značaja za ljudsku sudbinu - i to na jasan način, lišen svake ideološko-filozofske, religiozne ili bilo kakve druge pristrasnosti. Metafizičke spoznaje do kojih sam došao naprosto su tražile „ventil“ na duši i način na koji će „izaći napolje“, poput ptice gajene u kavezu. Kada sam „otvorio“ taj ventil, počela je da „ističe“ RACIONALNA I HUMANA METAFIZIKA. U ovoj knjižici dat je jedan „izvadak“ metafizičkih spoznaja - date su metafizičke istine uz pomoć kojih čovek može upravljati sopstvenom sudbinom, odnosno izgrađivati svoju dušu, čuvati je od prljavština i koristiti se sopstvenim unutarnjim moćima. Ovo je svrha knjižice - a ne zarada. Novac će sam doći u onoj meri u kojoj to bude imalo metafizički utemeljenu svrhu. Treće: niti je ova knjižica utemeljenje nekog novog religioznog učenja, niti je potpora nekoj od već postojećih religija, a takođe ne predstavlja ni zasnivanje novog filozofskog ili ideološkog sistema. Ono što je u njoj dato može da pripada svakom, a niko, opet, zbog toga ne mora da se odriče sopstvenih ubeđenja - svako može da se svrstava gde god želi, prema svojoj volji i sopstvenom nahođenju. Svetu je dosta obezduhovljenih ideoloških i religioznih podela, koje su ljudima nanele više zla nego što su svi proroci i propovednici skupa namenili „grešnom“ čovečanstvu zbog „neposluha“ i „pogrešnog“ svrstavanja. Čemu praviti još podela među ljudima? A čemu, opet, tražiti i da svi ljudi isto misle i čine? Jer, jedinstvo različitosti čini osnovu Harmonije Sveta. Naravno, mnoge od metafizičkih istina na određen način su „ugrađene“ u postojeća religiozna učenja (i Božje zapovesti predstavljaju svojevrstan izraz metafizičkih zakona), odnosno u velike misli osnivača religija i naročito umnih i produhovljenih ljudi. Stoga se, recimo, u ovoj knjižici pominje Hrist i Njegovo Učenje, jer On je u stvari izvrsno vladao metafizičkim istinama i moćima. Ali, ne treba misliti da se Hrist pominje kako bi bile „poduprte“ neke religiozne dogme, ili nekakva druga učenja i shvatanja. Govoriti o metafizičkim (duhovnim) istinama, a ne pominjati Hrista - bilo bi jednako glupo kao i danima uporno žedan kopati bunar pored izvora, a nijednom ne piti vode. Druga je stvar što su mnoga religiozna učenja bila prekrajana po „meri“ i volji svakojakih „autoriteta“, što su velike misli interpretirane kako se kad i kome prohtelo i što je čak i Hristovo Učenje, koje je čovečanstvu pokazalo PUT SVETLOSTI I SPASENJA bez obzira na religiozne podele, takođe neretko izobličavano i po volji nekih ovozemaljskih „moćnika“ i „pametnjakovića“ čak pretvarano u sopstvenu suprotnost. Čime bi se, inače, mogli objasniti verski ratovi, inkvizicije, deljenje „Božje pravde“ mačem i nasiljem, vojevanje „u Ime Božje i Hristovo“ i druge užasne ljudske gluposti, totalno suprotstavljene baš Bogu i Hristovom Učenju. Prava vrednost metafizičkih istina i jeste u tome što su lišene takvih bogohulnosti, namerno smišljenih da se njima opravdavaju grešne ljudske misli i postupci. Četvrto: predstavljene metafizičke istine nisu proizvod nikakvih „salonskih“ mudrovanja, niti nedostatka „pametnijeg posla“. Ovo takođe nije ni nekakva moja „lična“ filozofija, premda svaki čovek ima prava na zasnivanje sopstvenih pogleda na Svet. Ali moram reći, zarad čitalačke radoznalosti, da metafizičke istine u mom životu dejstvuju besprekorno - ja i na ličnom primeru imam dokaze za njihovu realnost. Međutim, metafizički zakoni odnose se podjednako i na one koji ih uopšte ne poznaju. U tome niko nema ni privilegije ni popuste. Kada se pažljivo prouči način razmišljanja i ponašanja bilo kog čoveka, i kada se sve to uporedi sa onim što mu se dešava u dužem vremenskom periodu - svakako će se ustanoviti precizno funkcionisanje metafizičkih uzročno-posledičnih veza. Ovo svako sam može da proveri i na sopstvenom primeru. Osim toga, iako su metafizičke istine međusobno povezane - na svakoj posebno može se izgraditi čitava jedna nauka. U ovoj knjizi najpre su data četiri osnovna metafizička zakona, a ostali zakoni na njima se zasnivaju ili su s njima u vezi. Zakoni humane racionalne metafizike, koji u stvari predstavljaju metafizičke zakone ljudske sudbine, dati su u 185 tačaka, razvrstanih prema ključnim pojmovima. Tu se nalazi mnoštvo metafizičkih istina univerzalnog značaja. Ali, niti je to konačan „spisak“ metafizičkih istina, niti je ovde o svakoj pojedinačnoj istini iscrpljeno sve što može da se kaže. Ova knjiga je u stvari samo skraćen pregled metafizičkih zakona koji imaju značaj za „oblikovanje“ ljudske sudbine, ali je i kao takva sasvim dovoljna za svakog ko je ozbiljno shvati. „Vrata“ metafizike nikom nisu zatvorena, jer u njoj „ima mesta“ za svakog. Nije ni važno šta će se kojim imenom zvati i odakle će ko poći - ali metafizičke istine može da otkriva i promišlja svako ko to iskreno želi, ne menjajući pri tom svoja religiozna, filozofska i druga opredeljenja. Metafiziku, dakle, prevashodno treba shvatiti KAO NAUKU koja pripada SVIMA i kojoj pripada SVAKO. Onim što je dato u ovoj knjizi niko ne treba da se opterećuje na bilo koji način - to nije njena svrha. Metafizičke istine treba čitati i o njima razmišljati potpuno opušteno, bez grča i prisile, a takvo čitanje već je i samo po sebi blagotvorno. Ova knjižica, koja u isto vreme predstavlja i svojevrsnu amajliju svome vlasniku, mnogima će doneti radost - to pouzdano znam. Unapred se radujem zbog toga i smatram da mi je to već nagrada.

OBJAŠNJENJA I UPOZORENJA

Ovo nije obična knjiga - tu ne treba imati nikakvih predrasuda, niti lažne skromnosti. Sve treba postaviti na svoje mesto, da bi prave vrednosti mogle doći do izražaja. A osim toga, kako nešto uopšte može za nekoga imati istinsku vrednost i značaj, ako onaj ko se time bavi namerno umanjuje tu vrednost i taj značaj? U tom smislu valja reći sledeće: ova knjiga nije napisana da bi čitaoci njome „prekraćivali dosadu“, niti da bi se iščuđavali onome što u njoj piše. Ona je naprosto mnogo korisnija, a svakom čitaocu koristiće onoliko koliko je sam voljan da spozna i koristi METAFIZIČKE (DUHOVNE) ISTINE SVETA vezane za ljudsku sudbinu. Ovo je prvo što treba imati na umu.

4

Namena ove knjige takođe nije da krasi police kućnih zbirki i biblioteka. Ona treba da bude čest „saputnik“ svog vlasnika, jer u njoj su „pohranjene“ VELIKE METAFIZIČKE ISTINE, čija je snaga OGROMNA čak i kad su samo sakupljene i napisane na istom mestu (odnosno u istoj knjizi). Kao takva, ona predstavlja istinsku AMAJLIJU izuzetnih moći, koja već i samim svojim prisustvom može da čini PRAVA ČUDA u najpozitivnijem smislu. Neverovatno, zar ne? Dabome, oni koji u tako nešto ne mogu da poveruju - u pravu su: na njih se ta čudotvorna svojstva ove knjige i ne odnose. Ali, i te kako se odnose na one koji su spremni da posumnjaju u svoje sumnje, da ih odbace i zamene ih VEROM. I kraj priče, što se tiče primene ove knjige kao amajlije. Ali to što se ova knjiga može koristiti kao amajlija u doslovnom smislu, nije njena ni jedina ni osnovna namena. To je došlo više „usput“, zbog samog karaktera iznetih metafizičkih istina. Međutim, osnovna svrha knjige je da čitaocima omogući spoznaju i prihvatanje metafizičkih istina, kako bi na osnovu toga uzeli sopstvenu budućnost i sudbinu u svoje ruke. „Već viđeno“, reći će neko. Zar je malo raznoraznih „dušebrižnika“, „proroka“, „duhovnih vođa“ i svakojakih drugih „stručnjaka za onostrane poslove“ - koji svi odreda nude „čuda neviđena“ onima što su voljni da ih slede, odnosno da prihvataju bez pogovora i promišljanja ono što im se „servira“? Međutim, ono što je dato u ovoj knjizi s tim nema apsolutno nikakve veze. Racionalna i humana metafizika bavi se metafizičkim istinama bez bilo kakve mistifikacije, misaonog zamagljivanja i kvaziduhovnog mešetarenja. Ona se nikome ne nameće, a svako može - ako zaista želi - da proveri dejstvo metafizičkih zakona i na ličnim primerima. Od metafizičkog poravnanja računa niko ne može biti pošteđen - i to je sve! Ostalo je stvar ličnog izbora. Ni metafizičke istine, niti pak sama ova knjižica, nisu nikakav „čarobni štapić“ za ispunjenje svake ljudske želje, bez ikakvog truda i odgovornosti. Uzeti sudbinu u svoje ruke, ne znači „mahati čarobnim štapićem“ po svom nahođenju i prema trenutnim prohtevima. Sudbinu sami tvorimo svojim mislima, osećanjima i delima - barem u onoj meri u kojoj sudbina i budućnost uopšte zanimaju ljude. Drugim rečima, sve što treba da nas zanima u vezi sa sopstvenom sudbinom i budućnošću, sve što zaista možemo da promenimo (a možemo sve ono što nas obično i zanima) - u našim je sopstvenim rukama. Poznavanje i poštovanje metafizičkih zakona jedini je pouzdan način da to i postignemo, a sam taj način možemo nazivati kojim god želimo imenom. Metafizika, dakle, ne nudi sama po sebi nikakve „kule i gradove“, „brda i doline“, nikakva čuda i postignuće „brze“ sreće bez ličnog učešća. Ali, ona zaista nudi čuda i postignuće apsolutne sreće srazmerno pridržavanju metafizičkih istina. Sam čovek je ČUDO zahvaljujući ogromnim moćima koje se u njemu „kriju“, ali koje on slabo koristi baš zbog nepoznavanja sopstvene metafizičke suštine i metafizičkih istina. Sva zbivanja u materijalnom svetu u svojoj „pozadini“ imaju neka fizička kretanja i interakcije - imaju neku svoju fiziku odvijanja. Time se, osim fizike, bave i mnoge druge materijalističke nauke. Međutim, nema ničega u Svetu što nema i neku nematerijalnu, METAFIZIČKU suštinu, koja je u stvari NADREĐENA svakoj fizičkoj (materijalnoj) suštini. Time se bavi metafizika, a sama ta reč označava ono što dolazi „posle fizike“. Isti naziv koristi se još od antičkog doba, i to u vrlo različite svrhe. Da ne bude zabune, ovde je reč o savremenoj RACIONALNOJ METAFIZICI, koju nazivamo HUMANOM METAFIZIKOM kada se bavi metafizičkim pitanjima u vezi sa ljudskom sudbinom i egzistencijom. Prevashodno je, dakle, reč o nauci koja zadovoljava uslove racionalnog poimanja i proverljivosti, ali je, za razliku od „obične“ materijalističke nauke, ona duhovno potpuno utemeljena. Prema tome, metafizičke istine nisu okrenute ni protiv koga i ni protiv čega, one su jednostavno takve kakve jesu - bez obzira kome se to sviđa, a kome ne. Kao što nije logično da neko bude protiv prirodnih zakona materijalnog sveta (recimo protiv fizičkog zakona gravitacije), jednako nije logično ni da neko bude protiv bilo kog metafizičkog zakona - bez obzira da li ga se on sam pridržava. Ko padne sa drveta osetiće posledice dejstva zakona gravitacije, a ko krši metafizičke zakone takođe će osetiti posledice tog kršenja, bez obzira da li je toga uopšte svestan i da li ume da „poveže“ šta je čime izazvano. Niti je smisleno okriviti fiziku zbog pada sa drveta (kriv je onaj što se peo i pao), niti je pametno okriviti metafiziku zbog posledica kršenja metafizičkih istina (kriv je onaj ko ih krši). Ali, sa metafizikom stvari ipak stoje drugačije: možete o fizičkim zakonima misliti šta god hoćete sve dok ih ne kršite, ali već i sam negativan stav prema metafizičkim istinama povlači odgovarajuće posledice! Vrlo je bitno da se ovo shvati kao upozorenje. Mnogi će se pitati kako se to stvarno sudbina može uzeti u svoje ruke uz pomoć metafizičkih zakona. Pre konkretnih uputstava u vezi s tim, razmotrimo jedno vrlo ilustrativno poređenje. Zamislimo lađu koja plovi nekom rekom, ka ušću u more. Ako je kormilar stručan i odgovaran, revnosno će obavljati svoj posao i umeće da se snađe i u onim situacijama koje nisu predviđene. Ali, ako je kormilar neodgovaran, ili pak ako ne poznaje zakone upravljanja lađom - u oba slučaja ishod će biti isti: brod će se nasukati. Ne može se tačno utvrditi kada i kako će brod sa neodgovornim i nestručnim komilarom okončati plovidbu, ali to i nije bitno. Važno je da će takav brod sigurno imati probleme i da neće stići na cilj. Isto tako, lako je pretpostaviti da će stručan i revnosan kormilar dovesti brod na odredište. Stvari slično stoje i sa ljudskim sudbinama. Svaki čovek je „brod“, a „kormilar“ je njegov um, odnosno njegova svest i savest; „reka“ je ono što je svakom čoveku dato rođenjem i mimo čega se ne može, kao što lađa ne može da plovi izvan rečnih obala - ali ima nebrojene mogućnosti izbora puteva na samoj reci; a „kormilareva“ znanja i revnost predstavlja poznavanje i poštovanje metafizičkih istina. Ko se tih istina ne pridržava, zacelo će se negde „nasukati“ (zar je bitno gde i kako?). A onaj koji te istine poznaje i koji ih se pridržava, BEZBEDNO plovi „rekom“ života - ka „moru“ ISTINSKE I NEPROLAZNE SREĆE. Naše misli, osećanja, namere i dela određuju i način upravljanja našom sopstvenom budućnošću. Nijedan račun na metafizičkom planu ne može ostati neplaćen. Postoje mali i neprimetni računi, postoje veliki i „skupi“, a postoje i zbirni računi koji nastaju zbrajanjem mnoštva manjih. Što je najvažnije, metafizičke sile ne „razrezuju“ veličine računa prema uobičajenim ljudskim merilima, već po meri metafizičkih istina. Ne mogu to mnogi čitaoci shvatiti nakon jednokratnog i letimičnog čitanja ove knjižice. Ovo je takođe razlog zbog koga ova knjiga treba da bude čest „pratilac“ svog vlasnika. Metafizičke zakone treba čitati pažljivo i „natenane“ kad god se ukaže zgodna prilika. Nema svrhe da se za to čekaju neke posebne prilike i naročiti uslovi. Kad god možete da se opustite i skoncentrišete nekoliko minuta, eto prilike da se pažljivo pročita barem nekoliko rečenica i da se o njima - što je posebno važno - duboko porazmisli. Svaki ambijent i svako okruženje može ispunjavati uslove za to, ako ih ispunjava um čitaoca. Zato je važno da knjižica bude što češće uz svog vlasnika. Čemu biste uzalud prekraćivali vreme dok nekog čekate na ulici, sedite u parku, putujete, pravite pauzu na poslu, odmarate se negde u prirodi ili u svojoj kući? Neka vam u takvim prilikama „pravi društvo“ ova knjižica, a čitajte je samo onda kada vam to neće ličiti na obavezu i kada osetite unutrašnju potrebu. Prekinite čitanje kad god vam se učini dosadnim i usiljenim, ili kada primetite da vas to ne čini zadovoljnim.

5

Čitajte ponovo metafizičke zakone - sve dok vam ne bude jasno da su metafizičke istine u vama i vi u njima. Tako ćete sopstveni život, budućnost i sudbinu maksimalno uzeti u svoje ruke. Biće i onih kojima se neće dopasti ono što piše u ovoj knjižici (a zar ima negde takve knjige koja bi se svakom dopala?) I ne samo to - biće zacelo i onih koji će poželeti da omalovaže i ospore ono što je napisano, pa čak i da nipodaštavaju ovu knjigu i one koji se bave onim što je u njoj izneto. Ali, metafizički zakoni važe i za one koji im se protive! A kako već i samo protivljenje metafizičkim istinama izaziva odgovor metafizičkih sila - najbolje je da čitalac odmah prekine čitanje čim se u njemu pojavi otpor prema onome što je napisano. Ukoliko se to ponovi i nakon nekoliko uzastopnih pokušaja čitanja - knjižicu je najbolje pokloniti nekom ko će pokušati ozbiljno da je shvati. Naći će se možda i poneki „preduzimljiv“ čovek, kome će pasti na um da preštampava, umnožava, prevodi ili na drugi način nelegalno iskoristi ovu knjigu. Kamo sreće kad bi mu se to stvarno isplatilo, jer to bi značilo da ima dosta ljudi voljnih da se bave metafizičkim istinama. Ali, teško je poverovati da bi to mogao biti isplativ potez. Međutim, to nije glavni problem za nekog potencijalnog uzurpatora autorskih prava u vezi sa ovom knjižicom. Mnogo je važnije to što takva uzurpacija ne može proći bez odgovora metafizičkih sila, koji će stići sa „kamatom“ i obavezno biti SKUPLJI od eventualno stečene koristi. Bilo bi SKROZ NELOGIČNO očekivati da metafizičke sile budu „ravnodušne“ prema nekom ko se nepošteno odnosi BAŠ prema knjižici koja se bavi metafizičkim istinama, odnosno prema njenom autoru! Sve što se zbiva ima neki SMISAO I SVRHU. U skladu s tim, i primerci ove knjižice, ma kako bili malobrojni, pronaći će put do onih kojima će biti od koristi. A opet, i to što metafizičke istine nekoga ne zanimaju - takođe ne znači da je njegovo postojanje lišeno svake svrhe i smisla. B O G N E K A N A M S V I M A P O M O G N E !

1. Temeljni zakon metafizike - Zakon Boga

Bog je u svemu i sve je u Njemu; On je sveprisutan, svevremen i vanvremen, večan i neograničen, u svakom pogledu svemoguć i apsolutan; On je apsolutno savršen, pozitivan i realan; Njegova Realnost je iznad bilo kakve druge realnosti, Njegova Moć iznad bilo koje druge moći, Njegova Dobrota iznad bilo koje druge dobrote; Bog se ispoljava u svemu, a sveukupnost metafizičkih zakona predstavlja Njegovu neposrednu manifestaciju; Metafizička Suština Sveta predstavlja Božje Sveprisustvo; kršeći metafizičke zakone i ne priznajući Božje Prisustvo i Metafizičku Suštinu sebe i Sveta, čovek dobrovoljno sebe izgoni iz Božjeg Carstva, odnosno iz Metafizičkog (Duhovnog) Sveta Večnosti, Harmonije i Apsolutne Sreće. Komentar: Temeljni zakon metafizike u stvari predstavlja i jedinu moguću „definiciju“ Boga. Istina, takva „definicija“ može se formulisati na razne načine, ali u njoj Bog više ne bi bio Bog ako bi se ukinuo makar i samo jedan od Njegovih atributa. Pored nekog boga koji, osim božanskih moći, poseduje i tipično ljudske osobine kao što su gnev, osvetoljubivost, nametanje volje itd - valjalo bi „potražiti“ nekog boljeg, Pravog Boga. U racionalnoj metafizici Bog nije pitanje VERE U BOGA, jer ON predstavlja Primarnu Realnost u koju ne može biti sumnje. Svako pre treba da posumnja u sopstveno postojanje, nego u postojanje Boga. Bog takođe ne pripada pojedinačnim religijama i učenjima u kojima se On pominje. On je Jedan i Jedinstven, a sve različitosti među religijama i učenjima stvorili su sami ljudi, ne „konsultujući“ Boga i čak protivno Njemu Samom. Ljudska duhovno-intelektualna evolucija u stvari predstavlja evoluciju shvatanja Boga! U pagansko doba „postojalo“ je mnoštvo bogova sa tipično ljudskim osobinama, koji su se čak međusobno svađali i sukobljavali, mogli su biti jednako zli kao i dobri, ljudima su po svom nahođenju činili i dobro i zlo, „tražili“ su da im se prinose žrtve (čak i ljudske!) kako bi zauzvrat ljude poštedeli većih nevolja itd. Jednom rečju, paganski bogovi jednako su mogli biti od štete kao i od koristi. U Starom Zavetu „susrećemo“ se sa Jednim i Jedinstvenim Bogom, koji doduše ima svog zlog protivnika i otpadnika sotonu, ali je i On Sam ipak osvetoljubiv, sklon gnevu i kažnjavanju, još uvek zahtevan u pogledu prinošenja nekih vrsta žrtava i slično. Tek sa pojavom Hrista upoznajemo Novo Lice Boga, Lice Ljubavi, praštanja, pažnje i bezgraničnog razumevanja - što već mnogo bolje priliči Pravom Bogu. Međutim, i Slika Boga koju je ljudima pokazao Hrist vremenom je postala razlog za sukobe, raznolika tumačenja i iskrivljavanja, borbu među raznim religijama, religioznim mišljenjima i učenjima, kao i za svakojake druge ljudske zavrzlame i budalaštine koje, naravno, sa Bogom i Hristom nemaju blage veze. Zbog toga i dan-danas mali broj ljudi može da shvati i pojmi Hristovo Učenje i Njegovu Predstavu o Bogu. U metafizici Zakon Boga ima temeljnu ulogu upravo zbog toga što oni koji su se „udaljili“ od Istinskog Boga ne mogu da razumeju i prihvate metafizičke zakone. To je prva barijera koju valja prevazići. Bog ne bi ni bio Bog kad bi mogao da se pojmi i definiše na neki „prost“ način, dostupan čak i onima koji u Njega ne veruju. Zar se Njegova Božanska Veličina ne ogleda upravo u tome što i pored Svemoći dopušta čak i postojanje onih koji Ga odbacuju? Bogu svakako ne bi dolikovalo da se dokazuje svakom glupaku pojedinačno. Ali, Bog je ipak racionalno spoznatljiv - u racionalnoj metafizici tu nema dileme. Metafizička Suština Sveta čisto je božanske prirode, a „utkana“ je u sve što postoji - pa Boga vidimo gde god pogledamo. Jedino Ga ne možemo videti u čoveku koji je sam odlučio da ne priznaje Boga i sopstvenu pravu suštinu.

6

2. Zakon o zakonima

Metafizički zakoni deluju neprestano, bez prostornih, vremenskih i bilo kakvih drugih ograničenja; nikad i ništa ne može im se suprotstaviti, a sve što čovek oseća, misli i čini - vredi samo onoliko koliko je usklađeno sa metafizičkim zakonima i ni o kakvoj drugoj pravoj vrednosti ne može se govoriti. Komentar: Bog je u racionalnoj metafizici apsolutno dobar, pozitivan i savršen. Ništa što je loše ne dolazi od Boga, već od Njegovog protivnika sotone, tog „vrhovnog“ prekršioca metafizičkih zakona. Kršeći metafizičke zakone svesno ili nesvesno, i ljudi srazmerno tom kršenju postaju sotonini poslušnici, čime zaslužuju propadljivost, patnje, nevolje i razne probleme. Ali, Bog ipak ne kažnjava ljude, jer On je iznad svake osude i represije. Zlom sotona „nagrađuje“ svoje sledbenike, jer je zlo njegov izum i proizvod, kojim se on u svojoj metafizičkoj gluposti ponosi. Drugim rečima, Bog je čoveku dao slobodnu volju, tu Božansku Iskru u čoveku, koja neizostavno podrazumeva i dopuštanje greške, kao i učenje na greškama (kako svojim - tako i tuđim). Posledice kršenja ili poštovanja metafizičkih zakona dolaze „automatski“, a Bog lično čak se i ne meša u sve pojedinačne slučajeve. Varaju se oni koji Boga zamišljaju kao strogog „starca“ sa spiskom u rukama, koji revnosno beleži greške svakog čoveka ponaosob, kako bi na osnovu toga naknadno pristupio kažnjavanju i revanšizmu. Ako je nešto bogohulno, onda je to svakako takva predstava, koja Bogu pripisuje ulogu cepidlake, zlopamtila i osvetnika. Bog naprosto ne može biti takav, a sve što se ljudima dešava posledica je njihovog izbora na metafizičkom planu. Ništa što mislimo, činimo i osećamo ne može biti pošteđeno delovanja metafizičkih zakona. A Istinskom Bogu ne bi ni dolikovalo da vodi računa šta je svaki čovek ponaosob pomislio, učinio, rekao i pojeo. Takvo namćorsko ponašanje glupo je pripisivati Bogu.

3. Zakon Ljubavi, Vere i Nade - Večni Zakon Istine, Moći i Sreće

Imaj Ljubav, Veru i Nadu - imaćeš SVE i više od toga, imaćeš VEČNU ISTINU, NAJVEĆU MOĆ I TRAJNU SREĆU. Komentar: Čista Ljubav je „materijal“ od koga je sačinjena Metafizička (Duhovna) Suština Sveta. Sam Bog je takođe Ljubav, koja nije samo atribut, svojstvo - već Primarna Supstanca iz koje je sve nastalo. Sve što je ružno, nastalo je naknadnim izobličenjem Ljubavi. Osnovno njeno svojstvo jeste Harmonija. Tamo gde nema ljubavi, nema ni harmonije - i obratno. Pogrešno je reći: stvarajmo ljubav. Ispravno je reći: imajmo ljubav. Jer, ne možemo stvarati ono što je stvoreno u Večnosti, ali se toga možemo odreći ili prihvatiti. Nedostatak ljubavi nije ništa drugo nego nedostatak harmonije, odricanje od sopstvene suštine i gaženje metafizičkih istina. Svako ljudsko zlo samo je izobličena i „izvrnuta“ ljubav. Čak i ono što u svakodnevnom životu nazivamo „ljubavlju“ predstavlja u suštini baš „izvrtanje“ i suprotnost Čiste ljubavi. Vera je najmoćnije „oruđe“ kojim čovek raspolaže. Naivni realizam postavio je stvari naopačke: sumnju je pretpostavio veri, a kao preduslov za verovanje postavio navodno „razumevanje“. Međutim, nema razumevanja bez vere! Nema ni istine bez vere. Vrhunac razumevanja i jeste racionalna spoznaja moći vere, a svako pravo razumevanje predstavlja nagradu i rezultat istinske vere. Ovde, naravno, nije reč o veri u religijskom smislu, već o veri po sebi, dakle o Suštinskoj Veri. Imati Suštinsku Veru - znači bezuslovno verovati u ono što se želi postići, a ne u ono što je neko drugi propisao i nametnuo. Hrist je vrlo jasno i slikovito govorio o moći vere. On nije krio da su i njegove božanske moći prvenstveno plod vere. Isceljenima je govorio „vera tvoja pomože ti“, a svojim učenicima objašnjavao je da će se i planina podići i baciti u more kada joj se to kaže, samo ako se nijednog trena ne posumnja da će se to stvarno desiti. Jasno je da je Hrist govorio o snazi bezuslovnog verovanja u ono što se želi postići. Vera kao dogmatizovana hrišćanska religija nastala je tek kasnije. Mnogi su ljudi znali za moć vere i njom se naveliko služili. Neki su toga bili svesni, a neki nisu ni znali o čemu se tačno radi. Čak su i paganski plemenski vračevi znali da se mnogo lakše postiže ono što se želi ako se to ne dovodi u sumnju. Zbog toga su na razne načine svoje saplemenike pokušavali da prinude na verovanje. Svi rituali upravo imaju tu svrhu - da se kod učesnika stvori utisak smislenosti i svrhovitosti, čime treba probuditi njihovu veru i odagnati sumnju. Metafizički evoluiranom čoveku tako nešto nije potrebno - kada nešto poželi, on najpre posumnja u svoje sumnje i bezuslovno poveruje u ostvarenje svoje želje, kao što bezuslovno veruje da će ujutru opet svanuti. Nada predstavlja snagu duhovnog pogleda u budućnost, a manifestuje se kao mašta i sposobnost vizuelizacije. Ona u stvari predstavlja metafizički plan za ostvarenje želja. U svakodnevnom životu rečju nada označava se svako pozitivno očekivanje, ali to obično nema mnogo veze sa Istinskom Nadom. A pod Istinskom Nadom podrazumevamo primarnu sposobnost bezuslovnog očekivanja i jasnog viđenja onoga što se priželjkuje. Ljubav, Vera i Nada samo u sadejstvu predstavljaju najveću moguću MOĆ. Ljubav predstavlja „materijal“, Vera „oruđe“, a Nada je „plan“. Ako neko gradi kuću - neophodno je svo troje. Slaba je korist od materijala, ako nema alata i plana; ne vredi ništa alat, ako nema kvalitetnog materijala; a ne vredi ništa ni plan bez materijala i alata. I oni koji se služe crnom magijom koriste moć vere (negativne), ali bez ljubavi. Oni što imaju nadu bez vere - imaju samo praznu maštu i bolesne ambicije. A oni koji imaju ljubav bez vere i nade jesu pozitivni i zaslužuju svaku blagodat - ali ne mogu do nje da dopru (kao gladan čovek koji je pošteno zaradio mnogo hlebova i sve ih nosi u rukama, ali zato što su mu ruke zauzete on ne može da odlomi i pojede jedan komad, iako mu hlebovi stalno ispadaju okolo i drugi ih jedu). Nema te ovozemaljske moći koja se koliko-toliko može meriti sa onim što predstavlja MOĆ LjUBAVI, VERE I NADE.

7

4. Zakon uzroka i posledice (Zakon „setve i žetve“)

Sve što se dešava POSLEDICA je nečega što se već desilo, i sve može biti uzrok nečemu što će se desiti; što se seje - ono se i žnje. Komentar: Zakon uzroka i posledice deluje NEPRESTANO I U SVEMU. Stvari i pojave povezane su brojnim uzročno-posledičnim vezama zasnovanim na metafizičkim zakonima. Ljude zbunjuje mnoštvo tih veza, koje stvara privid slučajnosti. Pored toga, metafizičke uzročno-posledične veze uglavnom se ne manifestuju neposredno i bez odlaganja, već najčesće sa izvesnim kašnjenjem i u sadejstvu sa mnoštvom ostalih metafizički zasnovanih posledica. Kad se tome doda duhovno-intelektualna lenjost, zahvaljujući kojoj ogromna većina ljudi i ne pokušava da uoči i shvati metafizičke uzročno-posledične povezanosti - „teren“ je odlično pripremljen za stvaranje zabluda o životu kao spletu slučajnosti, ili pak o sudbini kao unapred potpuno zadatom „programu“ zbivanja na koji čovek nema uticaja. Za onoga ko je spreman da se iskreno upusti u racionalno metafizičko traganje - takvih zabluda nema. Čoveku koji poznaje i prihvata metafizičke zakone, bezuslovno delovanje Zakona uzroka i posledice može samo biti od neprocenjive koristi. 4. OSTALI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE 1. Zakon akcije i reakcije U materijalnom svetu na svim nivoima važi zakon akcije i reakcije, koji kaže: akcija izaziva jednaku reakciju; ovaj zakon samo je specijalan slučaj OPŠTEG metafizičkog zakona akcije i reakcije, koji kaže: reakcija je uvek VEĆA od akcije, i to SVE VEĆA što se DUŽE čeka na njeno ispoljavanje; ljudske misli, osećanja, stavovi, namere i dela izazivaju reakciju koja ne mora da se ispolji ni odmah ni zasebno, već u sadejstvu sa DRUGIM reakcijama, pa je zbog toga ljudi teško uočavaju; međutim, metafizička reakcija - kako pozitivna, tako i negativna - mora kad-tad da se ispolji. 2. Zakon aktivnosti Svaka čovekova aktivnost istinski vredi samo onoliko koliko je metafizički (duhovno) motivisana, odnosno onoliko koliko je usklađena sa Pravom Svrhom - u protivnom ne može nikoga istinski usrećiti. 3. Zakon altruizma Svako može biti istinski srećan najviše onoliko koliko je spreman da doprinese sreći drugih, ili da se tuđoj sreći iskreno raduje i da je iskreno poželi; altruizam je vrlo moćan način da postignemo dobro pre nego što smo ga i poželeli, dok nas egoizam, kao suprotnost altruizmu, udaljava čak i od dobra oko koga smo se svojski potrudili. 4. Zakon ambicije Ambicija je u suštini vrsta nade; ako je zasnovana na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade, ambicija je korisna i zdrava, a ako nije - onda je bolesna i štetna. 5. Zakon analogija Analogije „upravljaju“ svetom - to je i na materijalnom planu očigledno; po istom fizičkom zakonu njiše se klatno, ljulja se teret okačen na oprugu, osciluje električna struja u oscilatornom kolu; takođe postoje analogije između pojava koje su predmet proučavanja različitih nauka (fizike, biologije, ekonomije i društvenih nauka); ovo je već jasan dokaz da sve u našem materijalnom svetu ima ISTU SUŠTINU, kao i da Svet nije nastao „slučajno“, već u skladu sa BOŽJOM PROMIŠLJU; analogije zbog toga imaju opštevažeći značaj, pa proučavanjem jedne pojave mi stičemo modele na osnovu kojih možemo saznati i način odvijanja drugih pojava; analogije takođe važe i kod ljudskog MIŠLJENJA I PONAŠANJA; negativne misli i namere analogne su negativnim delima, pa zbog toga povlače i analogan metafizički odgovor. 6. Zakon ateizma Ateistom se može nazvati čovek koji ne pripada nijednoj religiji, ili pak čovek koji Boga naziva nekim drugim Imenom (Priroda, Apsolut, Nebo, Kosmos, Vaseljena, Univerzum... - obratiti pažnju na velika početna slova!), dok onaj koji ne veruje ni u kakvu Višu Realnost uopšte ne može ni da se smatra čovekom u metafizičkom smislu. 7. Zakon bezobzirnosti U nama znanom svetu bezobzirnošću se često dosta može postići, ali nikad ono što je istinski vredno i trajno; nema te bezobzirnosti koja se bezobzirnom čoveku kad-tad neće sručiti na glavu poput lavine; pre nego što se prema drugom ponese bezobzirno, svako bi morao imati na umu da je i on „drugi“ ostalima. 8. Zakon blagosti Blagost je ne samo najefikasnije „oružje“ koje se može upotrebiti u bilo kakvom sukobu među ljudima, već i jedino kojim se ne izaziva negativan odgovor metafizičkih sila; postoji mnogo načina da se dobije bitka, ali jedino blagošću može konačno da se dobije rat.

8

9. Zakon Boga (videti OSNOVNE metafizičke zakone) 10. Zakon bogatstva Svaki čovek morao bi veći značaj da pridaje duhovnom nego materijalnom bogatstvu, kako kod sebe samog - tako i kod drugih; niko ne može biti srećan ako dopusti da se njegovo materijalno bogatstvo brže uvećava nego duhovno i ako druge ljude ceni po materijalnom bogatstvu, a ne po duhovnom; propašće svako kome se imetak uvećava brže nego što se on sam duhovno-intelektualno (metafizički) izgrađuje, čak i kada je to sticanje imetka sasvim pošteno sa gledišta društvenih pravila i običaja (!). 11. Zakon bolesti Bolest je posledica kršenja metafizičkih zakona i u principu je rezultat manjka Ljubavi, Vere, Nade - ili svega zajedno; bolesti su kao kučići: napadaju ljude koji ih se boje i koji ih mrze. 12. Zakon borbe Borba je za slabe; oni koji su istinski jaki (a to mogu biti samo ako su duhovno jaki) iznad su svake borbe; svaka međuljudska borba daje samo poražene, jer oni što izgube time plaćaju dug za svoje ranije zasluge, a pobednici svojom pobedom već zaslužuju neki budući, svakako veći gubitak; u borbi je u većini slučajeva bolje biti poražen nego pobednik, jer poraženi je upravo namirio neki račun, a pobednik još ne zna ni kakav će mu račun stići - ali, stići će sigurno i biće skuplji od pobede (!). 13. Zakoni braka i muško-ženskih odnosa 1) Brak na prvom mestu treba da bude duhovni spoj muškarca i žene; srećan brak moguć je samo između muškarca i žene koji bi jedno drugom bili najbolji prijatelji da su istog pola. 2) Svaki brak zasnovan na bilo kakvom drugom računu sem duhovne privlačnosti - pretvoriće se u trpljenje, muku i haos, ili će propasti; u račun najgore vrste spada telesna, nagonska privlačnost; svaki brak zasnovan na telesnoj strasti i nagonima unapred je osuđen na propast, jer razum kad-tad mora da ispostavi svoj račun. 3) Postojanje braka i reda u muško-ženskim odnosima osnovni je preduslov čovekovog duhovno-intelektualnog napretka i opšte ljudske evolucije; bez takvog reda dolazilo bi do ukrštanja srodnika, što dovodi do stvaranja degenerisanog potomstva; mnoga zla koja još uvek postoje među ljudima prouzrokovana su baš nepoštovanjem braka i reda u muško-ženskim odnosima. 4) Pri stvaranju potomstva, muškarac i žena ne mešaju samo svoj genetski materijal, već na prvom mestu mešaju svoje duše, a svako od njih pozajmljuje po deo svoje duše kako bi bila načinjena duša potomka. 5) Iako su muškarac i žena potpuno ravnopravna ljudska bića, u metafizičkom smislu postoje razlike između muške i ženske duše, kao što postoje razlike između muškog i ženskog tela; ženska duša se može smatrati savršenijom, pa je ženi zato dodeljena posebna uloga: da PRVENSTVENO ONA vodi računa sa KOJOM će se muškom dušom ukrstiti i pomešati. 6) Zbog posebnosti ŽENSKE DUŠE (a ne tela, jer ono je samo manifestacija duše u materijalnom svetu), za žene je NAROČITO važan pojam NEVINOSTI, koja u stvari označava NENAČETU I NEUPRLJANU ŽENSKU DUŠU. 7) Pri začinjanju potomstva važnije je ukrštanje muške i ženske DUŠE, nego mešanje naslednog materijala, pa žena na svoje potomstvo u izvesnoj meri prenosi i osobine svih muškaraca koji su je imali prethodno; zbog toga, osnovni metafizički zakon o muško-ženskim odnosima glasi: ŽENA JE NAMENJENA SAMO JEDNOM MUŠKARCU (!). 8) Postoje tri kategorije žena: prvu čine devojke, a u nju spadaju žene koje se još nisu predale nijednom muškarcu; drugu čine žene u užem smislu, a u nju spadaju žene koje su se predavale jednom-jedinom muškarcu; treća kategoraja ima razne nazive, zavisno od sredine i stepena odstupanja od druge kategorije, a čine je sve žene koje su „probile granicu“ od jednog muškarca u životu, dakle one koje su se predale i drugom muškarcu makar samo jednom. 9) Za brak su podobne žene iz prve kategorije, dakle DEVOJKE - ovo je prvi i osnovni uslov za srećan brak. 10) Za brak mogu biti podobne i žene iz druge, pa čak i treće kategorije, ako su njihove prethodne veze bile ISKLJUČIVO sa duhovno evoluiranim muškarcima, jer mešanje ženske duše sa čistom i izgrađenom muškom dušom nije štetno; ali, to je vrlo redak slučaj. 11) Žena uprljane i oštećene duše takođe može postati podobna za brak ako se temeljno duhovno očisti i uzdigne, u čemu mnogo mogu da joj pomognu duhovno-intelektualno izgrađene osobe. 12) I muškarac i žena pre zasnivanja veze, a naročito braka, moraju da imaju na umu sledeće: telesna privlačnost je obmana, vezu i brak baš ne bi trebalo zasnovati sa osobom u koju ste se „zaljubili na prvi pogled“. 13) Kada se siromašna devojka uda za imućnog mladića zbog materijalne sigurnosti - kaže se da je u pitanju „ljubav iz računa“; kada se devojka uda za muškarca koji ju je telesno privukao - kaže se da se „zaljubila“ i da je to „prava ljubav“; ovo je teška zabluda, jer se ova druga devojka udala zbog još goreg računa - radi telesne naslade i taštine; zar nije manje kvarno udati se za nekog zbog egzistencije i sigurnosti potomstva (?). 14) Niko ne treba da zasnuje vezu ili brak pre nego što se uveri da mu potencijalni partner (partnerka) može biti iskren prijatelj bez ikakvog interesa, čak i ako nikakve veze ne bude. 15) I žene i muškarci katastrofalno greše kada misle kako sa nekom osobom ne bi mogle da zasnuju vezu ili brak, jer im je ta osoba prijatelj i jer je poštuju; ovo je skroz naopaka logika: treba, dakle, veze i brakove da zasnivaju oni koji se međusobno ne poštuju i ne mogu biti jedno drugom prijatelji (?!). 16) Vezu i brak ne treba zasnivati sa osobom koja privlači pažnju izgledom, ugledom, materijalnim posedovanjem, položajem, popularnošću, društvenom moći i bilo čime drugim sem duhovno-intelektualnog uzdignuća, sa kojim prirodno ide pozitivan karakter i plemenite ljudske osobine. 17) Preljubom i neverstvom ne može se nikada steći ljubav, niti može biti preljube i neverstva gde ima istinske ljubavi; preljubom se izaziva ljubomora i nepoverenje, ali preljubu će takođe izazvati ljubomora, sumnja i nedostatak poverenja.

9

14. Zakon brige Briga i strah su najbliži rod; briga nikada i ni u čemu ne može biti dobar saveznik; niko neće rešiti nikakav problem uz pomoć brige; bezbrižnost pospešuje ostvarenje želja. 15. Zakoni budućnosti 1) Budućnost je jedina realna komponenta vremenske dimenzije, baš zato što obuhvata ono što se još nije desilo i na šta se može uticati; prošlost nije realna zato što je prošla i postoji samo u sećanju; ni sadašnjost ne može biti realna, jer ona predstavlja nepojmljivo tanku crtu na kojoj se budućnost pretače u prošlost; ne postoji nikakav konačno mali interval vremena u koji se može smestiti sadašnjost, jer dok izgovorimo reč „sada“ - ona već postane prošlost. 2) Osnovna odlika ljudskog mišljenja jeste sposobnost bavljenja BUDUĆNOŠĆU, a metafizički zakoni su osnova za uticaj na sopstvenu budućnost. 3) Da bi se čovek mogao uopšte smatrati čovekom, on mora mnogo više da se bavi budućnošću nego prošlošću; teško svakom ko se više bavi onim što mu je bio deda, nego onim što je on sam i što će mu biti deca i unuci (!) 16. Zakon cilja Da bi neki cilj bio postignut, on mora biti jasno vizuelizovan, a njegovo postignuće viđeno kao „gotova stvar“; ljudska pamet meri se i po tome kada ko uspeva da vidi cilj: glup je onaj koji cilj ugleda tek kada dođe do njega ili ga promaši, „običan“ čovek počinje da ga nazire tek od pola puta, a mudar ga jasno vidi i pre nego što mu se zaputi; ko jasno vidi cilj - videće i put (!). 17. Zakon civilizacije Ne zna se kome je teže: onom koji se trudi da zadovolji sve nepotrebne „potrebe“ koje nameće civilizacija, ili onom koji pokušava da se drži izvan opšteg civilizacijskog napretka. 18. Zakon ćutanja Ćutanje je „zlato“, ali samo za onoga koji ne ume da kaže ništa pametno; kad bi se mudrost merila ćutanjem, od čoveka bi i kamenje bilo pametnije. 19. Zakon čarolije Padom u bezduhovlje i materijalističku skučenost, čovek se odriče čarolije kao sredstva za postignuće sreće, a svoju egzistenciju zasniva na mukotrpnom i dosadnom radu, ili pak na korišćenju rada drugih; život čovekov istinska je ČAROLIJA, ako je zasnovan na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade. 20. Zakon čuda Čudom nazivamo ono što ne razumemo, a bez poznavanja metafizičkih zakona ne možemo mnogo razumeti; nije na mestu pitanje „postoje li čuda?“, već pitanje „zašto se čudimo?“, s obzirom da smo i sami pravo čudo; nema tog čuda koje može nadvisiti MOĆ Ljubavi, Vere i Nade. 21. Zakon dela Bitno je KAKVA dela činimo, ali i KOME ih činimo; ono što može biti dobro delo ako se učini jednom čoveku, jednako može biti i rđavo delo ako se učini nekom drugom čoveku; nijedno delo ne može biti istinski veliko, ako njime posredno ili neposredno nije potpomognuto nečije duhovno uzdignuće; više vredi jednom čoveku pomoći da sačuva dušu, nego sagraditi grad u kome će živeti hiljadu ljudi urušenih duša. 22. Zakon dobročinstva Veće je dobročinstvo kada nekome iskreno uputimo lepe želje i misli, nego kada mu bezvoljno damo neku materijalnu dragocenost. 23. Zakoni dobra i zla 1) Čovek je bolji što se više pridržava metafizičkih istina. 2) Zlo se ne može pobediti još većim zlom, jer se ono tako uvećava; zlo se takođe ne pobeđuje ni mržnjom prema zlu, jer se ono hrani mržnjom; zlo se pobeđuje samo dobrim, pri čemu treba imati na umu da se pod tim ne podrazumeva tolerisanje i opravdavanje zla, već odsustvo gneva i mržnje. 3) Zao čovek je metafizički bolestan i od takve bolesti veća mu muka ne treba; nema nikakve svrhe mrzeti jednog takvog bolesnika, niti pak voleti tu njegovu bolest - već se nad njim najiskrenije treba sažaliti i moliti se za njegovo ozdravljenje. 4) Dobri ljudi vrlo često trpe, a drugi zloupotrebljavaju njihovu dobrotu; ovo se dešava stoga što mnogi ljudi koji su zaista dobri, ipak ne vladaju metafizičkim istinama - oni imaju Ljubav, ali nemaju Veru i Nadu. 24. Zakon dobronamernosti Dobra namera mora biti dalekovida: valja imati na umu posledice koje iz nje mogu proisteći; istinski dobra namera mora biti usklađena sa metafizičkim istinama, jer u protivnom lako može da izazove i loše posledice (uostalom, zar ljudi nisu započinjali ratove ubeđeni u svoju dobronamernost); dobronamernost nije istinska ako se javlja sporadično - ona treba da bude stalna čovekova osobina; čoveka ne može usrećiti ništa što učini bez dobronamernosti; čovek koji nije dobronameran, ne može biti ni srećan (!).

10

25. Zakon dogmatizma Duhovno-intelektualna lenjost i učmalost predstavlja plodno tle za uzgajanje dogmi bilo koje vrste; lakše je prihvatiti dogmu nego duhovnu slobodu, ali bez duhovne slobode nema ni duhovno-intelektualnog napretka; ljudski je i primiti dogmu, ali je još više ljudski preispitati je; svaka dogma je tipično ljudski izum - Bog nijednu nije dao - pa preispitivanje dogmi nije preispitivanje Božjih, već ljudskih stavova. 26. Zakoni Duhovne Suštine 1) Prava Suština Sveta ima metafizičku (duhovnu) prirodu i predstavlja Primarnu Realnost Sveta sadržanu u Bogu. 2) Materijalni svet predstavlja oblik ispoljavanja Duhovne Suštine u nama poznatom prostorno-vremenskom kontinuumu. 3) Duhovna suština je večna i neuništiva, ona obuhvata svako vreme i svaki prostor; čovek ne može ničim oštetiti samu Duhovnu Suštinu, ali može sopstvenim stavovima, mislima, osećanjima i delima udaljiti sebe od Suštine i Pravog Smisla sadržanog u Njoj, što je po njega samog katastrofalno loše, ali što većina ljudi, nažalost, ipak čini. 4) DUH, ili Duhovna Suština, sadrži Harmoniju kao svoje prirodno svojstvo; to je pokretač celog znanog i neznanog Sveta, a svaki haos, propadljivost, propast, patnja, nevolja i sve drugo što je loše - rezultat je udaljavanja realnosti nižeg reda od Prave Duhovne Suštine. 27. Zakoni Duhovne Zaštite 1) DUHOVNA ZAŠTITA je jedan od neposrednih oblika ispoljavanja MOĆI Duhovne Suštine i SNAGE metafizičkih zakona prema čoveku; što više čovek usklađuje svoje stavove, osećanja, misli i dela sa metafizičkim zakonima - to više zaslužuje Duhovnu Zaštitu, koja se sve više i sve otvorenije ispoljava prema njemu; Duhovna Zaštita nije nikakav zaseban duhovni entitet, već svojevrstan „automatizam“ delovanja uzročno-posledičnih veza zasnovanih na metafizičkim istinama; Duhovna Zaštita ispoljava se u životu zaštićenog čoveka tako što ga nevolje i problemi jednostavno zaobilaze (tim više što je zaštićeniji), ili se rešenja uglavnom nameću spontano i sama od sebe, pa čak i okolina ponekad primećuje kako takvog čoveka čuva „neka sila“. 2) Svaka ovozemaljska „moć“, ugled i položaj apsolutno su nemoćni spram Duhovne Zaštite; privrženost određenoj religiji, ideologiji, nacionalna i bilo kakva druga pripadnost - nemaju nikakvog popusta i prioriteta u sticanju Duhovne Zaštite; Duhovna Zaštita ne stiče se čak ni religioznom niti bilo kakvom drugom revnošću, ako nije propraćena razumevanjem i prihvatanjem metafizičkih (duhovnih) istina. 3) Rđava dela nije dobro činiti nikada i nikome, ali je za čoveka mnogo opasnije kada su njegova rđava dela - pa i loše namere, misli i osećanja - okrenuta protiv onoga koji je pod Duhovnom Zaštitom, a opasnost je tim veća i brže se ispoljava što je onaj više zaštićen; niko i ničim ne može se suprotstaviti odmazdi Zaštite kada se loše ponese prema zaštićenom čoveku, a što god više bude pokušavao da se suprotstavi i što njegove misli i namere (a kamoli dela!) prema tome čoveku budu lošije - odmazda će biti sve žešća (!). 4) Dobra dela valja činiti uvek, ali nije svejedno kome su učinjena; svako će i sam tim pre zaslužiti Duhovnu Zaštitu i približiti se postignuću istinske sreće, što je onaj kome je učinio dobro više pod Duhovnom Zaštitom, odnosno što je više duhovno izgrađen; kao što nikome ne prašta i ne daje popusta, Duhovna Zaštita takođe ne ostaje dužna ni prema onome ko se poneo pozitivno. 5) Ogroman broj ljudskih nevolja potiče od toga što se ljudi rđavo odnose prema onima koji su duhovno zaštićeni; Duhovna Zaštita nije nikakva „kazna Božja“, već „automatizam“ koji se ispoljava kao odmazda ili nagrada, prema zasluzi - bez obzira da li onaj prema kome se ispoljava uopšte nešto o tome zna; nepoznavanje metafizičhih zakona i neprepoznavanje zaštićenih ljudi kod Zaštite nije nikakva olakšavajuća okolnost; ona se ispoljava u svim uslovima: među bogatima i moćnima kao i među siromašnima, u ratu kao i u miru (poznato je da čak i u ratu nevolje i pogibelj vojnike obavezno snalaze ako čak i u ravnporavnoj borbi nanesu zlo protivničkom vojniku pod Duhovnom Zaštitom). 6) S obzirom da Duhovna Zaštita revnosno nagrađuje dobro učinjeno duhovno zaštićenim ljudima, to bi činjenje dobra nekom duhovno zaštićenom čoveku bio važan korak duhovnog uzrastanja i postignuća sreće; kad god neko poželi sebi uspeh i sreću u bilo čemu, treba da učini dobro nekom duhovno izgrađenom čoveku - to uvek daje mnogo bolje rezultate nego razna druga dobročinstva, davanja i „velika dela“; pošto ljudi uglavnom ne znaju za ovu veliku metafizičku istinu, često izostaju rezultati učinjenih dobrih dela kao što su razne donacije, prilozi i pomoći - jer nisu učinjena duhovno zaštićenim ljudima, iako su po svojoj prirodi svakako dobra. 7) Čak je i DUŽNOST svakog čoveka koji raspolaže nekom ovozemaljskom „moći“ i bogatstvom, da čini dobro DUHOVNO IZGRAĐENIM LjUDIMA - jer SVET takvim ljudima i pripada (iako ih je malo), dok ostali svojim stavovima, mislima, namerama i delima uglavnom kvare Svet. 8) Stepen Duhovne Zaštite direktno je srazmeran stepenu duhovne izgrađenosti čoveka, odnosno VELIČINI I ČISTOTI NjEGOVE DUŠE; kada bi većina ljudi umela i htela da prepoznaje ljude sa velikom i čistom dušom i da se prema njima odnosi pozitivno - nestao bi veliki broj nevolja koje snalaze tu većinu. 9) Bolje je sebi u nedra staviti „ljutu“ guju otrovnicu, nego zameriti se duhovno zaštićenom čoveku; nema u ovome trunke preterivanja, jer ne postoji nikakva ovozemaljska sila i „moć“ koja bi se mogla suprotstaviti DUHOVNOJ ZAŠTITI; blago onom koji duhovno uzraslom čoveku dobro učini (!). 28. Zakoni duše 1) Duša je individualizovan deo Duhovne Suštine Sveta i ona predstavlja PRAVU SUŠTINU pojedinačnog čoveka; ljudska duša je pravi realitet čovekov, a njene manifestacije su fizičko telo i eterično telo (aura); duša, dakle, predstavlja „komad“ Duhovne Suštine Sveta koji pripada jednom čoveku i u stvari čini jednog čoveka. 2) I druga bića, kao i nežive stvari, imaju svoj pripadajući „komad“ Duhovne Suštine, a1i to nije isto što i čovekova duša, pre svega zbog toga što je čovek jedini sposoban da svoju dušu samostalno čuva i izgrađuje, jednako kao i da je prlja i uništava - zavisno od svojih stavova, dela, misli i osećanja. 3) Čovek rođenjem stiče dušu tako što mu roditelji daju po „komad“ svoje duše, a dečjoj duši i u toku odgoja roditelji takođe još domeću duše; što su veće i čistije duše roditelja, to će i dečja duša „u startu“ biti veća i čistija; osim toga, roditelji većih i čistijih duša svojoj deci više pomažu u izgradnji duše.

11

4) Svako ipak sam najviše utiče na očuvanje i izgradnju svoje duše, kao i na njeno prljanje i rušenje; što se čovek u svojim mislima, osećanjima i delima više pridržava metafizičkih (duhovnih) istina, to će mu duša biti čistija i tim više će rasti i izgrađivati se; što čovek više krši metafizičke istine, to će više prljati, rušiti i umanjivati svoju dušu, a naročito efikasno duša se ruši kada se uopšte i ne veruje u njeno postojanje; rušenje duše može ići do njenog potpunog urušavanja, kada se individualnost čovekova svodi na puko telesno postojanje, koje predstavlja još samo „eho“ i „senku“ duše, zaostatak realnosti nižeg reda lišen Svrhe i Suštine - što predstavlsja NAJVEĆU MOGUĆU KATASTROFU KOJA MOŽE SNAĆI ČOVEKA; OSNOVNI MOTIV svakog duhovnog uzdignuća jeste OČUVANJE (SPASENJE) I IZGRADNJA DUŠE. 5) Osim pozitivnih stavova, misli, osećanja i dela, na očuvanje i izgradnju ljudske duše naročito pozitivno utiče druženje i kontakt sa osobama čiste i velike duše, a posebno je dobro ako se zadobije njihovo prijateljstvo i naklonost. 6) Nijedan posao na svetu nije plemenitiji, veći i važniji nego očuvanje i izgradnja sopstvene duše, kao i pomoć drugima u očuvanju i izgradnji duše. 7) Duša predstavlja višu realnost čoveka, koja je svevremena i mnogodimenziona; ali, duša je ipak RACIONALNO POJMLJIVA baš kao i Duhovna Suština Sveta, samo ako se UM oslobodi naivno-realističkih i ostalih predrasuda i ako se shvati da ono što je naivno-realističkom razumu nepojmljivo u stvari predstavlja viši oblik realnosti, koju takav razum nije u stanju da pojmi. 8) Duša jasno može da se vidi i prepozna na posredan način; ničiji društveni položaj, ugled, bogatstvo, nacionalna i religiozna pripadnost, pa ni obavljanje ovozemaljskih poslova koji zvanično imaju duhovni karakter - ništa, apsolutno ništa od toga, ne govori o veličini nečije duše i njenoj čistoti; o čistoti i veličini čovekove duše govori stepen u kome se on pridržava metafizičkih (duhovnih) istina; veličina nečije duše takođe se može videti preko mirnoće i harmonije lica (bez obzira na fizički izgled), a naročito preko BISTRIH I DUBOKIH OČIJU, zbog čega se i kaže da su oči „ogledalo duše“; za svakog čoveka veoma je važno da nauči prepoznavanje istinski produhovljenih ljudi prema ovim znacima i dobrodušnosti; duhovno uzrasli ljudi nisu svrstani u neki određeni društveni sloj, profesiju, religiju, naciju, niti bilo kakvu sličnu pripadnost. 29. Zakon dužnosti Prva je dužnost čovekova da čuva i izgrađuje sopstvenu dušu; druga dužnost čovekova, tesno spregnuta sa prvom, jeste da i drugima pomogne u očuvanju i izgradnji duše; treća je dužnost čovekova da čini sve što je neophodno kako bi prve dve dužnosti mogle da se obavljaju; četvrta je dužnost čovekova da ne prihvati kao dužnost ono što je protivno prvim trima dužnostima. 30. Zakon egoizma Svaki čovek je, hteo to da prizna ili ne, donekle ipak egoista, jer i oni koji su u ime duhovnog uzdignuća postali savršeni altruisti, ipak imaju na umu najpre sopstveno duhovno uzdignuće; metafizički nije pogrešno što čovek u odnosima sa drugim 1judima polazi od sebe (a od koga bi?), već što ne prihvata činjenicu da je drugim ljudima i on sam isto toliko „drugi“. 31. Zakon evolucije Kroz evoluciju se u materijalnom svetu ispoljavaju SILE MUDROSTI I SAVRŠENSTVA; evoluira i čovek u duhovno-intelektualnom smislu - kako pojedinac, tako i ljudsko društvo, pa i čitavo čovečanstvo; ko nije voljan da učestvuje u duhovnoj evoluciji - SAM SEBE za propast predodređuje; evolucijom čovek nije mogao nastati od majmuna, i to „slučajno“, bez ikakve naročite svrhe; da je to zaista tačno, održali bi se i prelazni oblici od majmuna ka čoveku („polučovek-polumajmun“), kad su se već mogli održati i majmuni i ljudi; zatim, otkud čoveku potreba da se bavi religijom, filozofijom, naukom, umetnošću i posebno, otkud mu „ideja“ da prirodno teži duhovno-intelektualnom samorazvoju (?); kada je čovek naučio da upotrebljava motku, kopa rupe za zamke i koristi vatru - bio je toliko favorizovan u odnosu na ostala živa bića da mu za održanje nije ništa više trebalo; a naročito mu nije trebalo da oslikava zidove pećina, moli se i razmišlja o sebi i svetu, jer to je, što se tiče zakona održanja, čisto „gubljenje vremena“; zašto bi ostali članovi prvobitnih ljudskih zajednica davali hranu onima što se mole, pevaju, slikaju i razmišljaju (?); prema tome, oni koji su želeli da se produhovljuju morali su da nestanu još pre početka istorije - ali ne samo da NISU NESTALI, nego ih je SVE VIŠE, a od toga KOLIKO IH IMA u nekom društvu zavisi i SUDBINA toga društva (!); ali, nestaje onih „što mašu motkama“ i trče za plenom, bez obzira na njihovu „moć, snalažljivost i važnost“; jasno je u kom smeru ide ljudska evolucija - u smeru čovekovog duhovno-intelektualnog uzdignuća; zakoni evolucije (održanja i selekcije) dakle postoje, ali deluju u smeru PRODUHOVLJENJA pojedinca i zajednice, a brišu se oni koji ZA TAJ PRAVAC nisu voljni; ništa nije tako MOĆNO u ovom svetu kao ISTINSKA MUDROST, koja u čoveku mora biti metafizički utemeljena i prvenstveno zasnovana na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade; sve što se ljudima u ovom svetu dešava, ima svrhu da ih ovome nauči i ukaže na put duhovno-intelektualnog uzdignuća, koji je put OPSTANKA i u fizičkom, a naročito u duhovnom smislu; a što se tiče onih koji veruju da je čovek zaista „iz čista mira“ nastao od majmuna, neka im bude - oni možda i jesu, ali ne valja da takvo poreklo pripisuju svim ljudima. 32. Zakon filozofije Nijedna filozofija nije dobra ako onome ko se njome bavi od toga ne poraste duša. 33. Zakon genijalnosti Prava genijalnost ide „ruku pod ruku“ sa produhovljenošću; u protivnom, genijalnost je obična lukavost zbog koje mora da se ispašta. 34. Zakon gluposti Glupost nije suprotnost genijalnosti, već produhovljenosti, jer je neproduhovljen „genije“ jednako glup kao i bilo ko drugi (genijalnim su smatrani i mnogi izazivači ratnih požara, ali to baš i jeste dokaz da je neproduhovljena genijalnost sotonsko svojstvo); uostalom, da je neproduhovljeni „genije“ zaista pametan - znao bi da kršenje metafizičkih istina ne može da prođe bez odgovarajućih posledica.

12

35. Zakon gneva Gnev je manifestacija slabosti; nije rešenje u potiskivanju gneva, već u sprečavanju njegovog stvaranja; gnev ruši dušu, blokira ispunjenje želja i izaziva žestok odgovor Duhovne Zaštite ako je uperen protiv duhovno evoluiranog čoveka. 36. Zakon govora Ne treba govoriti ono čime se može uprljati i oštetiti duša, niti ono što drugoga može ponukati da svoju dušu ruši i prlja; lepo je govoriti ono što je u skladu sa metafizičkim istinama, jer su tada reči kao ptice oslobođene iz kaveza; lepe reči ne znače ništa ako se iza njih kriju rđave namere. 37. Zakoni greha 1) Greh nastaje kršenjem metafizičkih (duhovnih) istina; suštinu greha čini pad u bezduhovnost. 2) U različitim kulturama, religijama i sredinama, razna ljudska ponašanja i mišljenja proglašavaju se za grešna, što treba razlikovati od metafizički zasnovanog greha - koji uvek i svugde ima isto značenje. 3) Svako ko ovlada metafizičkim zakonima uvek će znati šta je stvarno greh; pored opštepoznatih ljudskih grehova, oko kojih postoji saglasnost u celom svetu, postoje metafizički zasnovani grehovi kojih ljudi nisu svesni - što ne umanjuje metafizički uzročno-posledični odgovor, pa je zbog toga važno poznavati metafizičke istine. 4) Greh postoji gde god ima destruktivnih i negativnih misli, osećanja, namera i dela. 38. Zakon harmonije (sklada) Harmonija je PRIRODAN, BOGOMDAN način svepostojanja; nije apsolutni mir Božanska Priroda Sveta, jer TAKAV MIR bio bi potpuna smrt, već je HARMONIJA ONO ŠTO PREDSTAVLJA OSNOVNU OSOBINU DUHOVNE SUŠTINE SVETA; HARMONIJA JE POTPUN ISPOLJAVAJUĆI EKVIVALENT Univerzalne Ljubavi, pa svako narušavanje Harmonije predstavlja odbacivanje Ljubavi, i obratno; imajmo na umu: kad god sebi ili drugom poželimo MIR, u stvari smo poželeli HARMONIJU kao božanski SKLAD među bićima, stvarima, pojmovima i u DUŠAMA. 39. Zakon hipnoze Hipnoza je uspavano stanje svesti; čoveku u dubokoj hipnozi ništa nije nemoguće; ako mu se kaže da umesto olovke drži usijan predmet - dobiće plikove na prstima; ako mu se sugeriše da se oslobodio Zemljine teže - svako se može uveriti da je zaista postao lakši, a možda će početi i da levitira (lebdi); kada se bolesniku u hipnozi sugeriše da je zdrav - može se desiti da on momentalno zaista ozdravi; hipnoza je dokaz da je duh moćniji od materije, odnosno da pred snagom ljudske vere ništa nije nemoguće; ali, ta snaga je u većine ljudi sasvim sputana sumnjama, strahovima i predrasudama, pohranjenim u ljudskoj svesti; svest, međutim, za to nije kriva, već ono što ljudi sami u njoj stvaraju i u nju primaju; svega čovek treba da bude apsolutno svestan, jer svest je nadređena podsvesti; nema nikakvog prosvetljenja bez SVESTI, niti ima istinske sreće bez SVESTI o sreći; za čoveka, tamo gde nema svesti - nema ničega, pa je zato najbolje rešenje SVESNO iz sopstvene svesti proterati strahove i zablude, prognati rđave misli, osećanja i namere, a svoje sumnje definitivno odagnati. 40. Zakoni hrabrosti 1) U metafizičkom smislu hrabrost nije suprotnost strahu, već suprotnost pameti; odluku da li nešto treba učiniti, jedino valja doneti na osnovu toga da li je to što treba učiniti u skladu sa metafizičkim zakonima, a kršenje metafizičkih zakona nije stvar hrabrosti, već stvar gluposti i neznanja; najveću moguću hrabrost u stvari predstavlja čovekova spremnost da prihvati metafizičke istine i da se odrekne svojih naopakih predrasuda, stavova, običaja i navika. 2) Negovanje hrabrosti kao vrline nije od koristi onome ko je „hrabar“, već uglavnom drugima; posle rata majke hrabrih plaču, a majke onih koji hrabrost (drugih!) veličaju - ponose se ovozemaljskim „uspesima“ svoje dece. 3) Hrabrost je u biti oblik ispoljavanja straha od ISTINE; hrabrost može i da se „odglumi“, ali mudrost ne može - što je jasan dokaz da hrabrost sa pameću nema mnogo veze. 4) Bojati se onoga čega se treba bojati - nije nedostatak hrabrosti, već dokaz zdravog razuma; bojati se onoga čega se ne treba bojati - opet nije nedostatak hrabrosti, već manjak razuma; kako god da se posmatraju stvari, ne može se govoriti o razumskom utemeljenju hrabrosti. 5) Hrabrost se u svakodnevnom životu često ispoljava i kao spremnost na rizik; ali i ta spremnost, da bi uopšte imala svrhu, mora biti razumno utemeljena; to znači da mora postojati racionalna odmerenost između vrednosti mogućeg gubitka i mogućeg dobitka, kao i odmerenost šansi za gubitak - opet je, dakle, sve stvar razuma. 6) Vrhuncem hrabrosti smatra se spremnost na rizikovanje sopstvenog života za „uzvišene ideale“; jedan od temeljnih metafizičkih zakona kaže da je život SVETINJA i da nijedan čovek nema prava da ugrožava ni tuđi ni svoj život, i nema nikakvih „ideala“ u ime kojih se taj zakon sme prekršiti; može se rizikovati isključivo sopstveni život, samo onda kada će taj rizik spasiti druge nedužne živote. 7) Učiti druge hrabrosti i veličati neosnovanu hrabrost drugih - veliko je kršenje metafizičkih zakona, koje obavezno povlači posledice. 8) Ono što se obično naziva „hrabrošću“, postepeno nestaje kroz duhovno-intelektualnu evoluciju čovečanstva; čak i među životinjama, suprotno uobičajenim mišljenjima, deluje evolucioni zakon opamećivanja i eliminacije „hrabrih“ jedinki; lavovi ne istrebljuju slabe i obolele antilope - bolesne su hrana lešinarima, po uginuću - već one „najhrabrije“, koje se odvaže da se približe lavovima i onda kada su ovi gladni i uznemireni, kao i one koje ne razlikuju gladnog lava od sitog (lavovi se, dakle, hrane hrabrošću i glupošću antilopa); a kada među antilopama nestane hrabrih i glupih - što je očigledno isto - nestaće i lavova (!). 9) Sve i kada se nekom prohte da se hrabrošću dokazuje, neka zna da je mnogo bolje (ali i teže!) dokazati pamet; svet je prepun onih koji mogu da dokažu svoju hrabrost, makar je i „odglumili“, ali nema previše onih koji mogu da dokažu pamet; prema tome, ako je nekom do dokazivanja - neka dokaže ono što je teže dokazati i čega manje ima; sreća ne prati hrabrost, već prati odsustvo sumnje, straha i gluposti.

13

41. Zakoni humanosti 1) Nije humanost nekome činiti dobro na štetu nekog drugog. 2) Nije nikakva korist od humanih dela, ako ih ne prate humane misli i namere; a opet, nije korist ni od humanih misli i namera, ako su dela nehumana; čovek koji se pridržava metafizičkih istina human je sam po sebi, jer ništa što je nehumano nije u skladu sa Duhovnom Suštinom Sveta i čoveka; humanost pojedinca direktno je srazmerna njegovom stepenu pridržavanja metafizičkih istina. 3) Nema veće humanosti nego drugome pomoći da sačuva i razvija dušu; kada gladnog siromaha nahranimo, ne treba da pomislimo kako smo samim činom davanja učinili dobro delo, već kako smo dotičnom siromahu, dajući mu hranu, omogućili produžetak ovozemaljske egzistencije i time mu poduprli šanse da izgrađuje svoju dušu (naravno - ako to sam želi). 4) Kada nekom nešto daje onaj koji je od Sveta na materijalnom planu uzeo previše (pravdajući to uzimanje nekim ovozemaljskim zaslugama, radom i sposobnostima) - to nije humanost, već obaveza i dug, a za namirenje dugova ne daju se nagrade; ovo je razlog što se mnogi bogati i „moćni“ ljudi žale kako im se i pored njihove „humanosti“ ipak dešavaju loše stvari; sa metafizičkim istinama, odnosno sa Duhovnom Suštinom Sveta, ne može se trgovati; svaki račun i dug mora da se namiri, a svako ostvarenje da se zasluži; razume se da je mnogo bolje namiriti dugove nego biti dužan, a ko želi da mu se dobrim vrati - mora dati više nego što je dužan. 5) Prava humanost ne priznaje nikakve ljudske granice; nije human onaj koji na osnovu religiozne, nacionalne, ideološke i bilo kakve druge ljudske pripadnosti bira prema kome će biti human; „humanost“ koja bira svoje „objekte“ ne samo da nije humanost, već je sama po sebi destruktivna kao i sve drugo što u sebi nosi klicu razdora. 42. Zakon ideala Ideali su potrebni i pozitivni samo onoliko koliko su usklađeni sa metafizičkim istinama, odnosno sa potrebom ljudskog duhovnog uzdignuća. 43. Zakon ideja Ideje su normalni produkti ljudskog misaonog procesa; merilo valjanosti ideja nije njihova ostvarivost, koliko njihova zasnovanost na metafizičkim zakonima. 44. Zakon iluzija Ljudski ovozemaljski život nezamisliv je bez iluzija, zato što je i sama materijalnost po svom stepenu realnosti čista iluzija u odnosu na SUŠTASTVENU, metafizičku (duhovnu) realnost; međutim, mi ipak ne možemo reći da je materijalni svet nerealan, jer on postoji barem kao usaglašenost stavova većine ljudi o iluziji materijalnosti; koliko je nešto iluzija, a koliko realnost - može se meriti samo trajnošću; kada govorimo o iluzijama, mi ih u stvari upoređujemo sa trajnošću materijalnih formi postojanja; međutim, same materijalne forme smešno su kratkotrajne u poređenju sa Večnom Egzistencijom Duhovne Suštine, što znači da je sa produhovljene tačke gledišta materijalnost svakako jedna vrsta iluzije. 45. Zakon iskrenosti U svakodnevnom životu iskrenost nije uvek usklađena sa metafizičkim istinama, pa prema tome ne mora uvek biti ni pozitivna; pod neiskrenošću veoma često podrazumevamo i samosavladavanje, koje po svojoj metafizičkoj prirodi nije negativno; da li je iskrenost dobra ili loša, treba proceniti po tome kakve će biti njene posledice, odnosno da li će zbog nje neko postati bolji i pozitivniji, i da li od nje može biti koristi koje nisu ni na čiju štetu; velikom iskrenošću možemo smatrati sledeću izjavu: pokušamo li da budemo iskreni uvek i prema svakom, vrlo brzo ćemo izazvati ljutnju i gnev mnogih (što ne može biti pozitivno), i svakako ostati bez najvećeg broja prijatelja, a zbog toga oni neće postati bolji; nemojmo živeti u zabludi da će naša iskrenost uvek „otvoriti oči“ onome na koga se odnosi (izreka kaže: zna i đavo šta je pravo, ali neće tako da radi); na kraju krajeva, ako smo iskreni, to nikako ne znači da smo dobri i da smo u pravu; mnogi ljudi iskreno priznaju svoje greške i opet greše - ipak su bolji oni koji nemaju šta da priznaju; svako bi trebao najpre da bude iskren prema samom sebi, jer to je jedina iskrenost koja ne može biti negativna (iako može biti teška) i od koje se uvek može imati ogromna korist. 46. Zakon iskustva I životinje kroz život stiču iskustvo (mlada mačka još ne ume tako vešto da lovi miševe kao starija), ali jedino čoveku data je mogućnost da se kroz umnu obradu iskustava duhovno--intelektualno uzdiže; za čoveka svako, pa i najpraktičnije iskustvo, ima onoliko značaja koliko posredno ili neposredno služi njegovom duhovnom uzdignuću. 47. Zakon iskušenja Sva ljudska iskušenja svode se na slobodu nepoštovanja metafizičkih istina. 48. Zakon istine Istina je u svakodnevnom životu posve relativna; APSOLUTNA ISTINA JE SVOJSTVO BOGA, a mi o istini možemo govoriti samo u onoj meri u kojoj je to što nazivamo istinom usklađeno sa METAFIZIČKIM ISTINAMA; svako ko želi da sazna koliko je nešto istinito, neka najpre vidi koliko je to zasnovano na Ljubavi, Veri i Nadi; osnovni metafizički preduslov istine je VERA: istina ima onoliku „težinu“ koliko je „teška“ VERA u ono čega se ta istina tiče. 49. Zakon istorije Istorija je jednim delom popis ljudskih gluposti počinjenih kroz vekove, a drugim delom hronologija zbivanja na putu ljudskog oslobađanja i duhovno-intelektualnog uzdignuća; glupima je miliji onaj prvi deo istorije, pa iz njega uče kako i dalje treba praviti gluposti, žestoko ubeđeni da će i oni zaslužiti mesto u njemu; pametni smatraju važnijim drugi deo, iz koga izvlače opšti zaključak da bez pojedinačnog i kolektivnog oslobađanja i duhovnog uzdignuća čovečanstvo NE BI IMALO SVRHU.

14

50. Zakon istrajnosti U shvatanju i prihvatanju metafizičkih istina valja istrajati, pa neopisivo vredni rezultati neće izostati; neka niko ne očekuje da će mu jedno površno čitanje metafizičkih zakona doneti istinsku i trajnu sreću; ko posumnja, neka čita ponovo i neka o svemu predano porazmisli. 51. Zakon jasnoće Onaj kome se ove metafizičke istine učine nejasnim ili bezvrednim, neka zna sledeće: problem nije u metafizičkim istinama, već u njemu samom, pa stoga neka najpre oslobodi svoj um predrasuda i sumnji, ako nešto hoće da razume i da od toga ima koristi; inače, ljudska glupost se ne meri toliko nesposobnošću razumevanja, koliko sklonošću da se ono što se ne razume proglasi bezvrednim, odnosno da se krivcem za sopstveno nerazumevanje proglasi neko drugi; da bi nekome nešto bilo jasno, on najpre mora poželeti da mu to bude jasno, a zatim i poverovati da će mu biti jasno. 52. Zakon jednakosti i različitosti Jednakost se zasniva na ravnopravnom prihvatanju različitosti, a nikako na njihovom „brisanju“ ili prećutkivanju; i polje je lepše kada na njemu ima što više različitog rastinja i cveća, jer bez različitosti nema ni harmonije, a bez harmonije ne možemo govoriti o Božanskom Smislu; različitosti među 1judima jedino ne smeju biti na štetu drugih i njihovog ISTOG takvog prava na različitosti. 53. Zakon karaktera Karakter određuje mogućnost dostignuća sreće; što je u čoveku više ljubavi, to mu je karakter bolji, a što je više mržnje, pakosti, zlobe, zavisti i drugih negativnih misli i osećanja - to je njegov karakter lošiji; karakter je temelj čovekove „zgrade života“: ko hoće da menja SUDBINU - neka najpre promeni KARAKTER. 54. Zakon koristi Svaka ovozemaljska korist ništavna je spram koristi koju čovek može da ima od poštovanja metafizičkih istina; otuda pri sticanju bilo kakve koristi treba povesti računa da u tome ne bude prekršen koji metafizički zakon; kad god stičemo nekakvu korist, treba da imamo na umu i prava drugih na sticanje koristi, odnosno ravnotežu prava - uključujući i pravo ostalog živog sveta na plodove Prirode: njiva, recimo, samo po ljudskim zakonima pripada vlasniku, dok po metafizičkim zakonima na njivu i ono što na njoj raste imaju pravo i druga stvorenja - poput ptica - i to od pre nego što su nastala bilo kakva međuljudska prava; ima Svet svega dovoljno za sve, a ko shvati metafizičke istine - imaće NAJVEĆU moguću korist, koja neće biti ni na čiju štetu; i onaj ko nije ostvario željenu korist, ili je pretrpeo kakvu štetu - treba da zna da baš od toga može imati možda mnogo veću korist, pogotovu ako izvuče odgovarajuću pouku. 55. Zakon krađe Nije krađa samo kada neko uzme tuđe, već i kada stiče korist bez vođenja računa o istim pravima drugih, pa makar to sticanje bilo u skladu sa važećim društvenim zakonima. 56. Zakon lenjosti Najgora je duhovno-intelektualna lenjost, jer što je ona izraženija - to je čovek MANJE ČOVEK; oni koji su samo fizički lenji, Svetu barem ne prave štetu. 57. Zakoni lepote 1) Lepo je samo ono što je u skladu sa Duhovnom Suštinom, a obezduhovljena lepota sotonina je kreacija; najnesrećniju kombinaciju čini fizička lepota sa duhovno-intelektualnom srozanošću, odnosno sa nečistom i sitnom dušom; treba se kloniti ovake kombinacije, a po fizičkoj lepoti ne treba birati ni prijatelja ni bračnog druga; ko želi srećne odnose sa ljudima, kao i srećnu vezu i brak, taj (ili ta) mora da prikrije svoju fizičku lepotu, a da istakne duhovnu - pa neka prihvati samo onoga kome se takva kombinacija sviđa, i neće pogrešiti; neka se lepa žena potrudi da izgleda ružno, pa neka onda postigne ono što može - samo to što tako postigne može istinski da je usreći, a sve ono što postigne uz pomoć svoje fizičke privlačnosti može da joj donese samo bol, patnje i nevolje (ovo takođe važi i za muškarce). 2) Fizička lepota opaka je „podloga“ za postignuće ciljeva, već i zbog toga što je prolazna i propadljiva, ali i zato što su sami kriterijumi definisanja fizičke lepote vrlo labilni i diktirani pomodarskim trendovima. 3) Jedina vredna i trajna lepota jeste DUHOVNA LEPOTA; ona ima i svoj način ispoljavanja: duhovna lepota, ili produhovljenost, očituje se kao harmonična mirnoća lica i upadljiva bistrina i dubina očiju; ovo je jedina vrsta lepote koja ima VREDNOST I SMISAO, i prema kojoj se može upravljti bez štetnih posledica. 58. Zakon lukavstva Lukavi ljudi smatraju za veliko dostignuće svoje „pameti“ to što se koriste navodnom glupošću drugih; lukav čovek, međutim, ne razume da su tu teze zamenjene, jer on je sam glup zato što ne zna (ili ne želi da zna) da će mu kad-tad račun biti naplaćen sa „kamatom“; gluplji je svakako onaj koji plaća skuplje, iako nije morao čak ni da plaća. 59. Zakon Ljubavi 1) Prvi Zakon ljubavi sadržan je u Zakonu Ljubavi, Vere i Nade; Univerzalna Ljubav je Božji „materijal“ od koga je SVE satkano, a harmonija je njen potpun ispoljavajući ekvivalent; nema harmonije bez ljubavi, niti ljubavi bez harmonije. 2) U svakodnevnom životu ljudi svašta zovu „ljubav“, i to često baš same suprotnosti istinske ljubavi; tako se prosvetljenim imenom ljubavi nazivaju i takve pojave kao što su strast, požuda, pohota, želja za posedovanjem, dominacijom i slično - što sa Pravom Ljubavlju

15

nema veze, ili joj je čak suprotstavljeno; ime ljubavi najčešće se skrnavi baš kada se govori o „ljubavi“ između muškarca i žene, gde se ide dotle da se svaki telesni kontakt između partnera naziva „vođenjem ljubavi“, čak i kada je takav kontakt potpuno protivan metafizičkim zakonima, odnosno zasnovan na čistoj požudi, nepromišljenosti, interesu, bračnoj prevari...; često se i telesno zadovoljenje zasnovano na materijalnom ili kakvom drugom interesu otvoreno naziva „prodajom ljubavi“ (!); koliko god je protivno metafizičkim zakonima MISLITI I ČINITI ono što je suprostavljeno Univerzalnoj Ljubavi, toliko je protivno i skaradno LJUBAVLJU NAZIVATI baš ono što je skarađenje same ljubavi; najviše ljudskih problema predstavlja metafizički uzročno-posledični odgovor na nedostatak LJUBAVI, ali mnogo problema nastaje i zbog zloupotrebe IMENA LJUBAVI. 3) Prava ljubav ne podrazumeva da se doslovno voli sve i svako - već da se prvenstveno ne mrzi niko; čovek koji u sebi nosi istinsku ljubav nije sklon stvaranju negativnih misli i osećanja, nema rđave namere i ne čini loša dela. 4) Ljudska duša je „sačinjena“ od ljubavi, a kada se čovek liši ljubavi - od duše ostane kvaziduhovna ruina, kakva se može naći i u đavola i zloduha; takvom čoveku gora kazna i ne treba, ali ne završava se na tome - obezduhovljen čovek svaku nevolju privlači. 5) Voleti zle ljude, koji drugima zlo čine - nije ljubav, jer to znači ne voleti one kojima se zlo čini; ali, ljubav jeste ne mrzeti nikoga, pa ni zloga, jer onaj koji je zao nije ništa drugo nego duhovni bolesnik; osim toga, teško je čak i u najobičnijim svakodnevnim ljudskim odnosima „premeriti“ koliko je ko dobar a koliko zao, ko je u pravu a ko nije, kome se dešavaju zasluge a ko upravo stvara uzroke onome što će mu tek biti - zato nikoga ne treba mrzeti, a metafizički zakoni će zasigurno učiniti da dođe do poravnanja računa. 6) U ljubavi direktno deluje zakon davanja i primanja: što se daje - ono se i prima; zato u ljubavi nema limita: što je čovek više ima, sve više će je primati - ko je ima, njemu će se dodavati. 7) Ljubav je osnova SVAKE ISTINSKE MOĆI; bez nje je svaka „moć“ prolazna, svakoj je domet suviše mali i svaka će samu sebe srušiti. 8) Prva nagrada za LJUBAV jeste SAMA LJUBAV; ali to nije jedina nagrada - mnogo je i onih koje PRIRODNO IDU UZ LJUBAV. 9) Ljubav je Božji neposredan „proizvod“ i ne može se NIČIM DRUGIM PLATITI nego samom ljubavlju. 10) Ljubav je kao Božji „materijal“ APSOLUTNO BESMRTNA i svaka PRAVA BESMRTNOST na njoj se zasniva; Hrist nije mrzeo čak ni one koji su ga omalovažavali i osudili na raspeće, već je molio Boga da im oprosti „jer ne znaju šta čine“ - zato je i dokazao svoju besmrtnost kroz VASKRSNUĆE. 60. Zakon ljutnje Ljutnjom se ništa valjano ne može postići, jer ljutnja je „rođena sestra“ mržnje; ako negde ne pomažu lepe reči, još manje pomaže ljutnja. 61. Zakoni mašte 1) Kao što je VERA jača od VOLJE, tako je i MAŠTA jača od ŽELJE; ono što poželimo, u mašti moramo vizuelizovati kao već „gotovu stvar“, jer to je bitan preduslov za ispunjenje želje; MAŠTA JE OSNOVA NADE, bez dobrog maštanja nema ni dobrog nadanja; ne treba se nikada stideti svog maštanja, jer ko ne ume da mašta - taj ne ume ni da ostvaruje; što je neka želja bolje, jasnije i ubedljivije „izmaštana“ - to su šanse za njeno ispunjenje veće. 2) Maštanje ne sme da bude propraćeno grčem, strahom od neispunjenja, sumnjom, kao ni bilo kakvom drugom negativnom mišlju i osećanjem; najbolje je maštati u osami i tišini, ali i u svakoj drugoj prilici kada je to moguće; pri maštanju treba zamišljati jasne situacije u vezi sa željom, ni trenutka ne dovodeći u pitanje njeno ispunjenje; maštu nikada ne treba zasnivati na principu „ako to ostvarim...“, već isključivo na principu „pošto ću to sigurno ostvariti, onda, ću učiniti ovo ili ono“; ispunjenje treba „videti“ kao svršen posao, a u mašti jasno vizuelizovati situacije koje normalno mogu proisteći iz tog ispunjenja (ako poželite neku stvar, zamišljajte sebe u konkretnim situacijama vezanim za nju - recimo kako se njome služite, nekom je pozajmljujete i slično, kao da tu stvar već zasigurno imate). 3) Svako maštanje treba da bude usklađeno sa metafizičkim zakonima; ne sme se maštati o situacijama i željama čijim bi ostvrenjem nekome bila naneta šteta i prouzrokovana patnja; takvo maštanje ne samo da neće dati rezultate, nego će prouzrokovati i druge negativne posledice po onoga koji na takav način mašta; maštanje, kao i sama dela, treba uvek da bude pozitivno. 4) Čovek treba da mašta samo o onome što mu stvarno treba, ako zaista želi da mu se izmaštano ispuni; inače, maštanje samo po sebi nema nikakvih ograničenja sem potpune pozitivnosti, pa se ne treba bojati da će se u maštanju preterati. 5) Ne treba svakom kazivati ono o čemu se mašta, sem onima za koje se sigurno zna da su dobrodušni, pozitivni, i da ne sumnjaju u Višu Realnost i metafizičke istine; tuđa sumnja i podrugljivost jednako negativno mogu uticati na ispunjavanje onoga o čemu se mašta kao i neverica onoga koji mašta; drugim rečima, o svojim maštanjima možete govoriti samo onima u čiju duhovnu izgrađenost ne sumnjate, bez obzira koliko su vam bliski. 6) Maštanje treba da bude pod kontrolom svesti; međutim, svest većine ljudi opterećena je mnoštvom sumnji i predubeđenja, kojima se blokira snaga mašte i koje bi valjalo nekako „zaobići“; najbolji način je da se čovek potpuno svesno reši sumnji i predrasuda; pošto većini to teško polazi za rukom, može se pribeći i delimičnom „zavaravanju“ onog dela svesti koji je opterećen sumnjom i predubeđenjima; ovo se dosta efikasno može postići ako se mašta i razmišlja o svojim željama neposredno pred spavanje, u potpuno opuštenom stanju, a takođe i odmah po buđenju; u ovakvim prelaznim fazama između jave i sna, najpre se uspavljuje baš onaj najpovršniji deo svesti, koji i jeste opterećen naivno-realističkim sumnjama i predrasudama; većina ljudskih svakodnevnih poslova odvija se upravo na tom mentalnom nivou - pa se taj deo svesti, kao najizmoreniji, prvi i uspavljuje. 62. Zakon materije Materija je samo POSEBAN SLUČAJ ispoljavanja Duhovne Suštine; materija ima realnost nižeg stepena u odnosu na Duhovnu Suštinu, jer prolaznost je način postojanja materijalnih formi i struktura - a Večnost je način postojanja Duhovne Suštine; REALNIJE JE ONO ŠTO DUŽE TRAJE, A NAJREALNIJE JE ONO ŠTO JE VEČNO; materija nije ni „tvrda“ ni „puna“, već skroz „šuplja“: razlančavanjem materijalnih formi stižemo u „ništavilo“, a kako ni materijalistička nauka ne želi u ništavilo - nema drugog izbora nego da priznamo metafizičku (duhovnu) suštinu materije; zakoni koji vladaju materijom samo su posebni slučajevi metafizičkih zakona, a na metafizičkom planu mogu i da se „ukinu“ (tako, recimo, duhovna snaga poništava zakon gravitacije, pa ljudi u posebnim duhovnim stanjima levitiraju,

16

što je poznata pojava); takođe je neispravno materiji odreći svaku realnost; samim tim što je proistekla iz Duhovne Suštine, ona ima određenu realnost, a sama po sebi nije ni negativna ni pozitivna - ona je jednostavno to što jeste: proizvod duhovnog pada; ali, ne može se zbog toga materija smatrati negativnom, jer je njena svrha učenje i produhovljenje (škole se prave da bi se u njima sticalo znanje, i ne mogu zbog toga biti loše - dobri ili loši mogu biti đaci koji ih pohađaju); sve što je loše u vezi sa materijom, proizvod je ljudskih negativnosti i gluposti; materija nije obmana, bez obzira što ne postoji u onom „tvrdom“ smislu kakav joj se obično pripisuje, jer ona ima Metafizičku Svrhu - a sve stvari i pojave obmane su onoliko koliko su protivne Metafizičkoj Svrsi i Duhovnom Smislu. 63. Zakon meditacije 1) Meditacija je DUBOKOUMNO RAZMIŠLJANJE i poniranje u sopstvenu suštinu i Suštinu Sveta; u šta god pogledamo i šta god pomislimo - sve može predstavljati početak meditacije, pod uslovima da u svojim razmišljanjima ne ostanemo na površnom nivou interesa, predrasuda, dogmi i naivno-realističkih shvatanja; meditacija mora biti lišena svakog grča i ograničenja. 2) Kroz meditaciju, kada se u njoj dovoljno odmakne, može da se oseti i spozna Harmonija Sveta, Dah Večnosti i Moć Prave Istine; u meditaciji čovek sebe doživljava baš kao što treba - kao istinski MIKROKOSMOS, povezan sa svim što se zbiva u MAKROKOSMOSU, sposoban da evoluira zajedno sa evolucijom čitave VASELJENJE I NEPROLAZAN POPUT VEČNE ISTINE; u dubokoj meditaciji čovek oseća kako njegova svest postaje NADREĐENA svetu materije i SUPERIORNA pred svakom prolaznošću i ovozemaljskom „moći“; on počinje da oseća kako se njegova svest bezgranično širi i stapa SA SVESVEŠĆU UNIVERZUMA. 3) Dok molitva predstavlja OBRAĆANJE BOGU sa određenim ciljem i molbom, meditacija predstavlja SLUŠANJE BOGA I RAZGOVOR SA BOGOM; zar nije bogohulno očekivati od Boga, koji je APSOLUTNO SAVRŠENSTVO PO SEBI, da više ceni one što Mu se obraćaju samo kada im nešto treba, nego one koji su i bez posebnih razloga voljni da Ga slušaju i da sa Njim razgovaraju; nije li takođe nerazumno i bogoprotivno smatrati da Bogu, koji je APSOLUTNA DOBROTA PO SEBI, imponuje preklinjanje, skrušenost, plač, kukanje i laskanje, ako su već i među „običnim“ ljudima jednako neomiljeni oni koje za nešto treba moliti i preklinjati, kao i oni koji se trude da laskanjem i preklinjanjem postignu svoje ciljeve (?!). 4) Nema čoveka koji je postigao nešto istinski vredno i trajno, a da nije bio sklon meditaciji; ljudska dela su vrednija i trajnija što su oni koji ih stvaraju dubokoumniji; ovo je razlog što naročito umni ljudi istovremeno pokazuju interesovanje za vrlo različite oblasti i što postižu rezultate na raznim poljima, jer se dubokim umovanjem, odnosno meditacijom, zahvata iz „rezervoara“ univerzalnih spoznaja; otud je univerzalnost odlika svakog istinskog genija; vrstan poznavalac samo jedne oblasti ljudskih bavljenja može biti koristan i sebi i drugima, ali ne može biti genije; prvi korak ka upražnjavanju meditacije i jeste pokazivanje interesovanja za različite stvari i pojave, kao i težnja da se različitosti obuhvataju što je moguće celovitijim duhovno-intelektualnim pogledom; meditacija je „hod“ ka UNIVERZALNOM, a kada se Univerzalno dotakne - obična ovozemaljska znanja i moći postaju sitnice. 5) Svako može da meditira, bez obzira na znanja, stepen obrazovanja, društveni status i ostale preduslove koji u običnim ljudskim poslovima mogu imati značaja. 6) Duhovno-intelektualno uzdignuće tesno je povezano sa meditacijom - što se više meditira, to se ono lakše postiže; efikasan način istinskog meditiranja jeste baš dubokoumno razmišljanje o metafizičkim zakonima i pronalaženjem sebe, svojih dela, misli, osećanja i stavova u odnosu na metafizičke (duhovne) istine; istovremeno, svaka istinska meditacija je odličan put do spoznaje i prihvatanja metafizičkih istina, jer svaka tome i vodi. 7) Meditacija čoveka čini istinskim čovekom; kroz meditaciju svako postaje u svakom pogledu bolji i pozitivniji; što čovek više meditira, sve je uspešniji, zadovoljniji i srećniji; ljudi koji ne meditiraju mogu biti samo privremeno i prividno uspešni u nekim ovozemaljskim poslovima, ali ne mogu biti istinski i trajno zadovoljni i srećni; čovek je „snabdeven“ prirodnom potrebom za meditacijom, kao što njegovo telo ima potrebu za hranom; meditacija, dakle, ne samo da je izuzetno važna i korisna, već je svakom čoveku i neophodna, svejedno kako i gde će se njome baviti i kojim imenom će je zvati; zna se dobro da skroz nepismeni seljaci i čobani, nastanjeni u „najzabitijim“ krajevima, umeju vrlo duboko da se zamisle zagledani i očima i duhom u neki cvet, travku, oblak, planinu, izvor, zvezde, ili naprosto u samog sebe - iako nisu čuli za reč meditacija; uostalom, gladan jede i hranu kojoj ne zna ime, a u najgoroj situaciji je onaj koji i pored hrane uopšte ne zna da je gladan. 64. Zakon Metafizičke Svrhe Metafizika obuhvata sve ono što je iza fizike, ali i samu fiziku; metafizika, dakle, obuhvata i materiju i sve što je izvan nje i u njoj - obuhvata čitav Svet i njegovu Duhovnu Suštinu; ZAKONI METAFIZIKE, ili METAFIZIČKE ISTINE, predstavljaju sveobuhvatna metafizički utemeljena pravila, koja važe BEZ OGRANIČENJA u prostoru i vremenu; ipak, metafizički (duhovni) zakoni niti su uvek imali svrhu, niti će je uvek imati, bez obzira na univerzalnu važnost; i oni su posledica duhovnog pada, a predstavljaju osnovu svakog učenja kojim se postiže duhovno uzdignuće; na nivou Čistog Duha ni metafizički zakoni nemaju smisao, jer u Apsolutnom Savršenstvu Svepostojanja i Sveopšte Harmonije nema više šta da se uči, niti ima ko da uči - tu se ne radi o „ukidanju“ metafizičkih zakona, već o prestanku potrebe za njima; ako materija predstavlja „školsku zgradu“ u kojoj treba da se uči duhovno uzdigniće, onda metafizičke istine predstavljaju gradivo koje valja savladati; potrebna je i „zgrada“, ali je gradivo utemeljeno na valjanoj nauci osnov svakog školovanja; zbog toga u nama znanom svetu sve ima samo onoliku istinsku vrednost koliko je usklađeno sa metafizičkim istinama i koliko doprinosi čovekovom duhovnom uzdignuću - ništa istinski valjano ne može se načiniti protivno ovom pravilu. 65. Zakon milostinje i milosrđa Milostinja ima metafizičku svrhu samo kada je bez ikakvog interesa; kada čovek daje milostinju, treba da se ponaša kao neko ko sa zakašnjenjem vraća dug, pa vodi računa da za to vraćanje što manje ljudi sazna; ko je milosrdan javno i „naglas“, taj naplaćuje svoje milosrđe, pa ne samo da neće dobiti naknadu kroz metafizičke zakone - nego će se još svojim lažnim milosrđem sukobiti sa metafizičkim istinama; čak i očekivanje „plate Božje“ za učinjeno milosrđe predstavlja interes, pa je najbolje milosrđe učiniti bez ikakvih primisli, sem zahvalnosti Bogu što smo u mogućnosti da budemo milostivi i uz iskrenu želju da u svetu bude što manje ljudi kojima treba milostinja.

17

66. Zakoni mira i spokojstva 1) Mir je Harmonija, a ne apsolutno mirovanje; spokojstvo je mir u duši i umu, dakle duhovna harmonija u čoveku; niko ne može biti smiren ako nije spokojan, i obrnuto. 2) Jedna od najvećih ljudskih zabluda jeste mišljenje da se mir i spokojstvo u ovozemaljskom životu mogu steći postignućem materijalnog blagostanja, ugleda, društvenog položaja, ili kakve druge ovozemaljske moći - time se, štaviše, mir i spokojstvo pre mogu izgubiti, s obzirom da su načini takvih postignuća vrlo često suprostavljeni metafizičkim istinama. 3) U svakodnevnom životu, ljudi obično zamenjuju teze: smatraju da će postati spokojni kada postignu neke svoje ciljeve, a duhovna smirenost i spokojstvo u stvari predstavljaju uslov za postignuće ciljeva; ISTINSKA SNAGA LEŽI U SPOKOJSTVU, a nemir i nespokoj nemaju nikakve šanse protiv istinskog spokojstva i duhovne smirenosti; što nas neka želja ili namera čini uznemirenijim, nespokojnijim i grčevitijim - to su šanse za njeno ostvarenje manje. 4) Duhovni mir (harmonija) i spokojstvo imaju svoje osnovno utemeljenje u Ljubavi i pozitivnim mislima, stavovima, osećanjima, namerama i delima; nema spokojstva gde ima mržnje, pakosti, zavisti, zlobe i drugih rđavih misli i osećanja, niti ima spokojstva pored rđavih namera i dela; da bi se uopšte moglo steći spokojstvo, najpre namere i dela moraju biti u skladu sa metafizičkim istinama, a naročito sa Zakonom Ljubavi, Vere i Nade. 5) Svaku želju i nameru koja stvara nespokoj bolje je odmah odbaciti, ako već nije moguće odbaciti sam taj nespokoj. 6) Ne treba čekati na ispunjenje nekakvih „uslova“ da bi se poradilo na sopstvenom duhovnom miru i spokojstvu, jer takvi „uslovi“ ne postoje; spokojstvo je mir u duši, mir je Harmonija, Harmonija je Ljubav, a Ljubav je Božja „supstanca“ od koje je satkana Suština Sveta - zašto bi se onda čekalo da se uzme ono što je već TU; ko ne ume u svoju dušu da useli spokoj- stvo odmah, neće to moćiti nikad, sve dok svoje stavove, misli i dela ne uskladi sa metafizičkim istinama; neki ljudi ceo život provedu u grču i nemiru, boreći se za ovozemaljske „moći“ i bogatstva, kako bi „bezbrižnu i spokojnu“ starost provodili okruženi idilom nekog mirnog i zabitog seoceta; drugi ljudi u istom tom seocetu provedu čitav život, okruženi istom onom idilom i neprestano smireni, spokojni i srećni; mogu li se smatrati pametnim oni koji čitav život tragaju za nečim što su mogli imati odmah i neprestano, i može li se pod starost pronaći ono što je odbačeno u mladosti(?). 7) Zavist ne može biti temelj spokojstva, a istinski spokojan čovek drugima i nema na čemu da zavidi - jer spokojstvo više vredi od svih ovozemaljskih „moći“ i bogatstava zajedno; spokojstvu osnova ne može biti ni strah, a on je redovan pratilac svega što je stečeno protivno metafizičkim (duhovnim) istinama; spokojstvo pak odličan je temelj svemu dobrom, naročito istinskoj sreći i zadovoljstvu. 67. Zakon misli i mišljenja Misao je, kao i mišljenje, čisto metafizičke prorode; nisu misli proizvod određenih fizioloških procesa, već su ti procesi proizvod misli; negativno mišljenje je štetno i ono izaziva negativan metafizički odgovor; POZITIVNO MIŠLJENJE zasnovano je na poštovanju metafizičkih istina, a njegova snaga je OGROMNA I NEPOJMLJIVA; mogućnost postignuća ISTINSKE SREĆE zasniva se na SNAZI POZITIVNOG MIŠLJENJA i srazmerna je pozitivnom mišljenju (!!!). 68. Zakon mladosti i starosti Starenje je stvar VERE - mladost i starost su proizvod onoga što čovek sam o sebi misli i oseća, pa svako može biti mlad ili star onoliko koliko sam sebe ubedi. 69. Zakoni moći 1)Čoveku nije data nijedna ISTINSKA I TRAJNA MOĆ - sem DUHOVNE, METAFIZIČKE MOĆI; spram nje, SVE ljudske ovozemaljske „moći“ predstavljaju prah i pepeo; NEMA SILE koja se može suprostaviti DUHOVNOJ MOĆI (!). 2) Duhovna moć je kompletna i pozitivna samo ako sadrži sve metafizičke moći - Ljubav, Veru i Nadu; ako moći nedostaje Ljubav, onda ne može biti govora o istinskoj, pozitivnoj duhovnoj moći, već o kvaziduhovnoj moći zla, o mračnim silama kojima se služi crna magija i kojima raspolažu demoni i druga kvaziduhovna bića potonula u tamu zla i bezduhovlja; ako se pak moć zasniva na Ljubavi, a1i ne i na Veri i Nadi - onda ona jeste pozitivna i uvek daleko moćnija od moći kojoj nedostaje Ljubav, ali ipak nije kompletna, jer su joj „vezane ruke“. 3) Ljudske „moći“ zasnovane na bogatstvu, ugledu, društvenom položaju, izgledu, talentima i znanjima lišenim duhovnog smisla - ne samo da su vrlo labilne i propadljive, već uopšte nisu moći u pravom smislu te reči; pogledajte samo nekog ovozemaljskog „moćnika“ u bolesničkoj postelji, kako onako jadan i nemoćan izaziva sažaljenje najneuglednijeg siromaha; pogledajte „silnike“ i „uglednike“ nesređenih ličnih i porodičnih odnosa, nesrećne i pored svojih „moći“ i „bogatstava“, kako ipak zavide nekoj skromnoj, ali srećnoj i harmoničnoj porodici; pogledajte dobro svu tu množinu „moćnih“ a nesrećnih, i upitajte se: u čemu se onda sastoji ta njihova „moć“ kada uz pomoć nje ne mogu postići ništa istinski vredno i trajno, i ko je tu onda stvarno moćan (?!); 4) Svaka „moć’ koja nije metafizički zasnovana ne samo što nije prava i trajna, nego ona još ruši i prlja dušu, čoveka udaljava od Prave Suštine i onemogućuje istinsko zadovoljstvo i sreću; VAŽAN KORAK na putu duhovno-intelektualnog uzdignuća jeste NEPRIDAVANJE ZNAČAJA ni svojim ni tuđim ovozemaljskim moćima; ljude valja ceniti JEDINO prema pozitivnosti i metafizičkoj zasnovanosti njihovih stavova, misli, osećanja i dela. 5) Čovek koji ovlada metafizičkim zakonima stiče OGROMNU DUHOVNU MOĆ, uz koju još ide i DUHOVNA ZAŠTITA; takvom čoveku NIKO ne može ništa rđavo učiniti niti pomisliti, a da SAM ne prođe MNOGO GORE OD TOGA. 6) Svako ISTINSKI VREDNO I POZITIVNO DELO zasnovano je na nečijoj ISTINSKOJ DUHOVNOJ MOĆI. 70. Zakon mode U materijalnom svetu sve je podložno stalnim promenama, pa tako i načini ljudskog odevanja i ponašanja - tako je nastala moda; ona i nije toliko negativna zbog same promenljivosti, koliko zbog svoje duhovne neutemeljenosti i zasnovanosti na plitkoumnim ljudskim potrebama kao što su taština, dokazivanje nekog „statusa“ i navodnih „viših vrednosti“, izazivanje tuđe telesne strasti, požude i slično; duhovno-intelektualno evoluirana osoba od mode će prihvatiti samo ono što sama proceni kao korisno i smisleno, a nikako i ono što, iako je ružno i besmisleno, predstavlja „trend“ ili mišljenje većine; nepromišljeno praćenje mode efikasan je način za duhovno-intelektualno srozavanje;

18

jednako ispada glup onaj ko neku novu modu prihvata bezuslovno odmah na početku, kao i onaj koji je prihvata tek na kraju; ne može nešto što je glupo i na početku i na kraju, biti pametno u sredini - nepromišljeno i usiljeno praćenje mode glupo je uvek. 71. Zakoni molitve i molbe 1) Molitvom se obraćamo BOGU kada od NJEGA nešto tražimo ili očekujemo; molbom se obraćamo drugim ljudima kada od njih nešto tražimo i hoćemo da budemo ljubazni; dužnost je svakoga koji nešto traži da ljubazno zamoli onoga od koga traži, čak i ako smatra da mu to bezuslovno pripada, jer duhovno neuzrastao čovek teško može sam da razluči šta mu stvarno pripada; a opet, dužnost je svakog čoveka da drugome i bez moljenja učini ono što može i što treba; srećan može biti onaj čovek koji poštuje obe ove dužnosti i koji uspeva da ih uskladi. 2) Lepo je i potrebno uvek zamoliti, ali nije ni lepo ni potrebno preterano moliti i preklinjati - jer onaj koji očekuje da se previše moli i preklinje sigurno ne zaslužuje da uopšte bude zamoljen, niti ono što se od njega eventualno dobije može imati neku istinsku svrhu i vrednost; ništa nije skuplje od onoga što se moljenjem dobije; nije isto moliti i ljubazno zamoliti, a ko nekom nešto pomogne ili da uz mnogo moljenja - taj pred metafizičkim zakonima ne samo kao da ništa nije dao, nego se još i sam zadužio. 3) Molitva upućena Bogu ima smisla samo ako je iskrena - u protivnom ona je bogohulna i metafizički štetna; lažnom i površnom molitvom čovek može obmanuti sebe i druge, ali nikada Boga; S BOGOM SE NIČIM NE MOŽE TRGOVATI, a naročito ne lažima, površnošću i bezduhovljem. 4) Nikada se ne treba srditi kada molba upućena nekom čoveku ostane bez rezultata, jer možda je tako nečim drugim zasluženo, ili je tako možda bolje; naročito se ne treba srditi ako molitva upućena Bogu ne da očekivani rezultat, jer pitanje je ponajpre da li je ta molitva, takva kakva je, uopšte i „stigla“ do Boga; takođe je veliko pitanje da li je to što se traži uopšte zaslužno, zatim da li bi ispunjenje po svojim kasnijim posledicama zaista bilo dobro, a posebno je pitanje koliko je ono što je traženo zaista pozitivno i metafizički (duhovno) utemeljeno; molitva zbog toga nikada ne sme da sadrži uslove, niti sme da bude propraćena bilo kakvom negativnom mišlju ili osećanjem; prava molitva takođe treba da bude utemeljena na iskrenoj zahvalnosti Bogu na onome što se već ima (bez obzira šta se ima!), nevezano za ishod same te molitve. 5) Molitva je obraćanje Bogu, a meditacija slušanje Boga i razgovor sa Njim; zbog toga pored molitve obavezno treba upražnjavati i neki vid meditacije; ne može se očekivati korist od šablonskih i nametnutih molitvi (naravno, takve molitve jesu ispravne ako su iskrene, ali takođe je dobra i bilo koja iskrena i duhovno utemeljenja molitva koju čovek sam smisli); česti razlozi za nedelotvornost molitvi jesu i u tome što su one šablonske, prihvaćene bez promišljanja i nepropraćene meditacijom, a takođe i u tome što se ljudi mole onda kada im se za to ukaže neka konkretna potreba (mnogi se tada ponašaju kao da je Sam Bog izvršitelj njihovih ličnih naloga, a Duhovna Suština „servis“ za ispunjenje najprizemnijih želja); ko očekuje da mu Sam Bog bude „na usluzi“ kad to bude potrebno, taj s Njim treba i bez naročitih svojih razloga da „održava kontakt“. 72. Zakoni morala 1) Istinski moralni (etički) principi moraju biti utemeljeni na metafizičkim istinama i predstavljaju direktan izraz sveukupnosti metafizičkih zakona; svako kršenje metafizičkih zakona predstavlja kršenje morala u najširem smislu; društvene norme kojima se u datoj kulturi definiše moral mogu se razlikovati zavisno od shvatanja, običaja i predrasuda, ali istinski moralni principi moraju svuda i uvek da budu isti; oni predstavljaju Božji Izraz sadržan u Istinskoj Suštini Sveta i čoveka, prenet na ljudski duhovno-misaoni plan; kršenje istinskih moralnih načela predstavlja grubo rušenje čovekove duhovne suštine i izazivanje negativnog metafizičkog odgovora; kad god čovek prekrši neki od istinskih moralnih principa - prekršio je metafizičke zakone i time prvenstveno sebi naneo štetu, koja se na duhovnom planu manifestuje odmah, a na materijalnom kad-tad; nemoral se nikom i nikad ne isplati, iako većina ljudi toga nije svesna upravo zbog nepoznavanja metafizičkih istina. 2) Kad se prekrši neka društvena ili običajna norma, to ne mora obavezno da bude i kršenje istinskih moralnih načela; isto tako, ne znači da je u skladu sa istinskim moralom sve ono što je u datoj kulturi i datim uslovima društveno prihvatljivo; štaviše, neretko je baš izrazito nemoralno prihvatiti neko nametnuto ili samonametnuto mišljenje većine i tako pristati na „zakone krda“ umesto na metafizičke zakone Sveta; Bog ne vodi „statistiku“ i ne priznaje nikakve „zakone“ većine; pred Njim ono što predstavlja većinu u fizičkom i statističkom smislu - u duhovnom obično predstavlja apsolutnu manjinu; kad bi se mogla izmeriti duhovno-intelektualna „težina“ ljudskog „krda“ zvanog većina, ona bi bila smešno mala u poređenju sa „težinom“ produhovljenja manjine. 3) Istinski pametan čovek drugima ne čini ništa što ne bi voleo da njemu bude učinjeno; ovo je temeljni princip moralnosti, a svako ko ga krši mora da snosi mnogo „skuplje“ posledice od svake eventualne „koristi“ stečene tim kršenjem, jer metafizički zakoni dejstvuju sa „kamatom“ i kad se krše i kad se poštuju; glup je onaj koji ovo ne može da shvati. 4) Podučiti drugoga istinskom moralu jedan je od najplemenitijih poslova duhovno uzdignutog čoveka, jer moralu ljude ne može privesti nikakvo nasilje i pritisak; ko je nemoralan, pristaće da „odglumi“ moral kada za to ima interes, ali on će u suštini i dalje biti nemoralan; međutim, moral je Božjim „programom“ urađen u svakog, pa ga samo treba „probuditi“ tamo gde je „uspavan“. 5) Mnogi gresi zasnovani su na kršenju morala, ali i na pravdanju i podstrekavanju nemorala; nemoralan čovek višestruko greši: najpre zato što je potisnuo svoja prirodna i od Boga data moralna načela, zatim zbog toga što bez tih načela stvara negativne misli i čini rđava dela, onda zato što i druge ohrabruje da se tako ponašaju, kao i zato što, povrh svega, kršenje moralnih načela prikazuje kao svoju naročitu „sposobnost“ i „mudrost“; onaj ko je istinski mudar zna da svako od tih sagrešenja podrazumeva namirenje računa, iako većina ljudi nije u stanju da prepozna šta se čime namiruje i koji je račun za šta. 73. Zakoni mržnje Mržnja može biti i misao i osećanje, ali je uvek destruktivna i štetna najpre po onoga ko je stvara; ona po svojoj prirodi predstavlja opako i grubo kršenje metafizičkih istina, što važi i za druge negativne misli i osećanja. 2) Jedan od najvažnijih i apsolutno neophodnih koraka na putu duhovnog uzdignuća i postignuća istinske sreće - jeste izbegavanje svake mržnje; većini 1judi ovo izgleda neizvodljivo, jer smatraju da za mržnju u svakodnevnom životu postoje i „objektivni“ razlozi; to je velika

19

zabluda - treba se samo prisetiti da mržnjom ništa nećemo promeniti nabolje, nećemo čak ukinuti ni te „objektivne“ razloge koji su je izazvali - nego ćemo čak stvoriti nove; ali, mržnjom sebi svakako pričinjavamo štetu, čak i kada mrzimo onoga ko nas je već nečim oštetio - pa time, dakle, samo uvećavamo sopstvenu štetu; mržnja se, prema tome, ni u kom slučaju ne isplati. 3) Ne zna se ko čini veći greh: da li onaj koji podgreva i namerno izaziva tuđu mržnju, ili pak onaj koji pristaje na mržnju „po narudžbini“; sve što se uz mržnju stvori - PROPAŠĆE uz patnju (!). 4) Molitva je obraćanje Bogu, meditacija je razgovor sa Bogom - a mržnja je najbitnija „tačka“ u sklapanju ugovora sa sotonom; onaj koji sa sotonom sklopi ugovor, kao nagradu može dobiti samo zlo, jer sotona ničim drugim ne raspolaže. 5) Kod mržnje, kao i kod drugih misli i osećanja, deluje Zakon primanja i odašiljanja, koji kaže: što se šalje - ono se i prima; zato čovek koji odašlje mržnju postaje istovremeno i prijemnik tuđe mržnje, jer on se sam podesio na njenu „frekvenciju“; zbog toga mržnja pokazuje tendenciju stalnog povećanja, sve do potpune samodestrukcije onoga koji mrzi (izreka kaže: „ko do podne mrzi ceo svet - od podne mrzi i samog sebe!“). 6) Mržnja je zarazna među duhovno neotpornim ljudima, a lako joj odolevanju samo duhovno evoluirane osobe; kada jedan čovek uporno mrzi drugog, makar nikada nikome tu svoju mržnju i ne spominjao - vremenom će i onaj drugi prema njemu najpre postati podozriv i nepoverljiv, zatim će i sam početi da mrzi, a onda će mu postati neprijatelj; potpuno isti princip važi i kada značajan deo jednog naroda počne da mrzi neki drugi narod ili državu, bez obzira da li za to postoje „realni“ razlozi - vremenom će onaj drugi narod (ili država) takođe stvoriti mržnju i neprijateljstvo prema prvom narodu; i zato, kada dođe do otvorenog neprijateljstva među pojedincima, raznim interesnim grupama, ili narodima - okrivljavanje samo jedne strane uopšte nema metafizičko utemeljenje. 7) Mržnju ne razlikuju samo ljudi, već i druga bića; cveće vene ili slabije napreduje u blizini osobe ispunjene mržnjom, a pas odlično ume da oseti onoga koji mrzi; nema čoveka na Kugli zemaljskoj, ma koji jezik govorio, koji neće razumeti ono što mu je rečeno sa mržnjom, kao i ono što mu je rečeno sa ljubavlju, pažnjom i razumevanjen; „jezik“ mržnje, kao i „jezik“ ljubavi, univerzalan je za sva bića. 74. Zakon mudrosti Ko se ne pridržava metafizičkih istina, ne može se nazvati MUDRIM; biti mudar i pametan nije isto - jer čovek može biti pametan i za loše stvari, ali istinski mudar čovek ne čini loša dela i ne stvara negativne misli i osećanja, jer zna da se to ne isplati; ni znanje ni pamet nisu suprotnost gluposti, već je gluposti samo mudrost suprotna. 75. Zakon muzike Da bi muzika bila valjana, ona mora predstavljati zvučnu „sliku“ Harmonije Sveta; istinski vredna muzika neminovno mora pored ritmičke, melodijske i emocionalne komponente da sadrži i duhovnu komponentu, odnosno da doprinosi postignuću unutarnjeg, duhovnog zadovoljstva; ne treba slušati plitkoumnu, haotičnu i obezduhovljenu muziku, odnosno muziku koja izaziva negativne misli i emocije, i koja pokreće u čoveku rušilačko i nagonsko ponašanje; metafizička vrednost muzike nema nikakve veze sa podelom muzike na određene muzičke pravce i trendove, već isključivo sa mislima, osećanjima i postupcima koje ona kod ljudi izaziva. 76. Zakon Nade (Videti osnovne metafizičke zakone, kao i zakone mašte) 77. Zakon nagona Nagoni predstavljaju „automatizam“ telesnog održavanja i sami po sebi nisu negativni; u životinja nagoni pokreću instikte, a u čoveka, da bi se uopšte mogao nazvati čovekom, nagoni moraju da pokreću misao; ono što je kod ljudi negativno u vezi sa nagonima, jeste odsustvo metafizički utemeljenog promišljanja kod njihovog zadovoljavanja; čovek treba da ima metafizički utemeljeno objašnjenje potrebe zadovoljenja svojih nagona; svako zadovoljenje nagona bez takvog objašnjenja pretvoriće se u sopstvenu suprotnost; generalno metafizičko objašnjenje potrebe zadovoljavanja nagona je sledeće: nagoni služe čovekovom samoodržanju u ovozemaljskom životu, a pošto je ljudsko telo materijalna manifestacija metafizičke suštine čoveka - svrhovito je i u metafizičkom smislu održavati ga u „ispravnom“ stanju; ali, ni u zadovoljavanju svojih nagona čovek ne sme biti bezobziran i neumeren, odnosno mora voditi računa o tome da i drugi ljudi takođe imaju nagone; nagoni sami po sebi nisu zasnovani na moralnim načelima, ali ne smeju ni da im budu suprotstavljeni; direktna manifestacija moralnosti i jeste kada se pravi kompromis između sopstvenih nagona i odricanja u korist drugog čoveka; kad su dvojica gladni, nagoni obojici kažu „jedi“, a savest (odnosno moralno načelo) veli „daj onom drugom da jede“; pošto i nagoni i moralna načela podjednako važe za obojicu, sasvim je prirodno da podele obrok, bez obzira kome on pripada. 78. Zakon naroda Mikrokosmos nije skupina ljudi, već pojedinačni čovek; zato skupina ljudi, narod, nema izgrađenu „kolektivnu svest“ - njeno ponašanje podleže isključivo „zakonima krda“ (i u religiji narod se neretko naziva „stadom“); „svest i savest naroda“ isključivo se zasniva na svesti i savesti pojedinaca; onaj koji kaže „volim narod“ - ne zna šta govori; istini za volju, mnogi stvarno „vole“ narod zbog ličnih interesa, baš kao što pastir voli svoje stado jer od njega ima korist; ali, ko zaista može voleti ljudsko „krdo“, koje pored ljudi sačinjavaju i svakakvi pokvarenjaci, glupaci i „duhovne ruine“ u ljudskom obličju (?); voleti sve to istom merom - nije Ljubav, već teška obmana ili samoobmana; ali, još je štetnije i besmislenije mrzeti narod (kao i bilo koga), tim pre što je svako od nas deo naroda; u ovome se takođe sastoji skaradnost mržnje - voleti se može samo svaki čovek pojedinačno, a mrzeti se može i ceo narod; međutim, mržnja jednog naroda predstavlja zbir pojedinačnih mržnji pojedinaca, baš kao što su i „zakoni krda“ prosto zamešateljstvo pojedinačnih obezduhovljenih interesa; iz toga se nikako ne može stvoriti „kolektivna svest“, VEĆ ISKLJUČIVO KOLEKTIVNO BESLOVESJE; treba se kloniti „mišljenja“ naroda, jer izreka kaže: teško onom kome narod sudi; kad neko učini dobro delo koje se tiče velikog broja ljudi - učinio ga je ljudima, a ne narodu; učinjeno dobro mogu da cene samo ljudi - a ne narod; i zato, ko želi da se bavi narodom i da stvara za narod - neka se bavi ljudima i neka stvara za ljude.

20

79. Zakon nauke Svako ko se bavi istinskom i dubokoumnom naukom, mora kad-tad stići do metafizike; nauka je istinski valjana i korisna samo onoliko koliko može da koristi duhovno-intelektualnom uzdignuću čoveka; nauka koja čoveka udaljava od metafizičkih istina može biti zasnovana na domšljatosti, ali ne i na mudrosti - bavljenje takvom naukom je štetno; obezduhovljena naivno-realistička nauka omogućuje zadovoljenje samonametnutih „potreba“ - ali ona ne omogućuje postignuće prave sreće. 80. Zakon Nebeskog Carstva Nebeskim Carstvom nazivamo više svetove sadržane u Duhovnoj Suštini, a pod Nebom podrazumevamo druge dimenzije postojanja; svaki čovek može biti „ambasada“ Nebeskog Carstva i svaki može postojati u Nebu i u sebi nositi Nebo; i Nebo i Nebesko Carstvo mora se najpre u sebi pronaći. 81. Zakoni negativnosti 1) Negativnost 1judskih misli, osećanja, reči, stavova, namera i dela potiče od njihove neusklađenosti sa metafizičkim istinama; čovek sam po sebi nije negativna pojava, već njegovu negativnost čine njegove negativne misli i osećanja, iz kojih proističu negativni stavovi i dela; neki ljudski stavovi i postupci mogu pod određenim društvenim i kulturnim uslovima da budu smatrani za negativne, iako su u metafizičkom smislu pozitivni; takođe, i ono što je metafiziči pozitivno može biti proglašeno za negativno na osnovu nekih društvenih normi i običaja; međutim, čovek bi trebao da se odrekne svega što je istinski negativno, bez obzira šta o tome misli okruženje i kakvi su opšteprihvaćeni stavovi. 2) Svaka negativnost je u manjoj ili većoj meri zlo, bez obzira kako se ispoljava i da li je uopšte ispoljena ili je sadržana „samo“ u mislima i osećanjima; negativnosti u ljudskom mišljenju i ponašanju utemeljene su na mržnji i strahu, a mržnja i strah čine „krunu“ ljudske zlobe; zavist, pakost, neprijateljstvo... - sve su to samo varijacije i kombinacije mržnje i straha, koje obično idu u „paketu“. 3) Kao što je teško pronaći skroz negativnog čoveka, tako je teško pronaći i onoga koji je samo u jednoj stvari negativan, odnosno koji je „specijalizovani“ negativac; negativnosti uvek idu u manjem ili većem „kompletu“ i teže da se povećaju i umnože; što je čovek duže pod uticajem negativnih misli i osećanja - on postaje sve negativniji; svaka negativnost traži sebi „društvo“ i podleže Zakonu primanja i davanja: što se stvara - ono se i prima; negativnosti se uvećavaju bez obzira da 1i su ispoljene, ili su sadržane isključivo u mislima i osećanjima. 4) Svaka negativnost škodi prvenstveno onome kome pripada, jer ruši dušu, narušava spokojstvo, onemogućuje postignuće sreće i pokreće negativne metafizičke odgovore; nijedna negativnost se ne isplati - svaka mora kad-tad biti skupo plaćena; život zasnovan na negativnim mislima, osećanjima i postupcima sam po sebi velika je kazna - ali ne i jedina. 5) Takođe je negativno mrzeti drugoga zbog njegovih negativnih postupaka, ili mu se takođe negativno revanširati; čovek koji misli i čini negativno predstavlja duhovno-intelektualnog bolesnika, koga treba sažaljevati; sem toga, negativno ponašanje kao odgovor na tuđu negativnost samo doprinosi uvećanju zla, a uvećanjem zla stvaraju se uslovi da još više duhovno neotpornih ljudi oboli i počne misliti i činiti negativno. 6) Negativnosti ne mogu nauditi duhovno izgrađenom i zaštićenom čoveku; duhovno izgrađen čovek zauzima uvek metafizički pozitivan stav prema negativnostima drugih, odnosno ne stvara mržnju, strah i druge negativne misli i osećanja; u sukobu NEGATIVNOG I POZITIVNOG čoveka, Duhovna Zaštita „obavlja posao“ u korist POZITIVNOG. 7) Podjednako je negativan onaj koji čini zlo, kao i onaj koji ga nagovara, podržava ili opravdava; nikog ne mrzeti - ne znači opravdavati tuđe rđave misli, osećanja i dela. 82. Zakon neuspeha Često je neuspeh bolji od uspeha, samo ako ga čovek pravilno protumači i iz njega izvuče pouku; čak i kada naizgled nema nikakve pouke, neuspeh može biti osnova za neki budući važniji uspeh; strah od neuspeha čini pola neuspeha. 83. Zakon neprijateljstva Jedini način da čovek živi BEZ NEPRIJATELJA jeste da sam nikom ne bude neprijatelj i da neprijateljem nikoga ne smatra - što važi i za čitave narode. 84. Zakon novca l) Novac je u tesnoj vezi sa svim ovozemaljskim „moćima“, jer njime ljudi dokazuju svoje pravo na ovozemaljske vrednosti; apsurd novca sastoji se u tome što se njime ne može kupiti ama baš nijedna istinska i trajna vrednost: ni ljubav, ni razumevanje, ni zdravlje, ni sreća...; štaviše, novac duhovno neuzraslog čoveka SVE VIŠE UDALJAVA od pravih vrednosti. 2) Novac ipak nije zlo sam po sebi, iako predstavlja čistu ovozemaljsku ljudsku izmišljotinu; zlo je sadržano u mnogim ljudskim mislima, namerama i postupcima u vezi sa novcem, njegovim posedovanjem, sticanjem i načinom korišćenja. 3) Štednja novca ima svoje praktično utemeljenje, ali tvrdičluk je opaka ljudska osobina; tok reke ne može se prekinuti bez izazivanja poplave, niti se tok novca može prekidati bez štete po sebe; zato čovek ne sme da „pregrađuje“ novčani tok - stečeni novac mora se puštati u svet iz koga je i došao; Duhovna Zastita štiti one koji to zaslužuju čak i od nestašice novca: zaštičen čovek uvek će doći do novca kada učini nekakav trošak i kada mu stvarno treba, naravno - na sasvim pošten način; strah od nemaštine i nedostatka novca predstavlja UVOD u nemaštinu i besparicu. 4) Iako se metafizički računi ne namiruju novcem, SPREMNOST ZA DAVANJE NOVCA predstavlja veoma važan korak za mnoga metafizička namirenja i postignuća.

21

85. Zakon obećanja Bog je svedok svakom obećanju; onaj kome je obećano može da zaboravi obećanje, ali onaj koji obećava ne treba da zaboravi šta je obećao; bolje je teško i sporo obećavati, nego teško i sporo ispunjavati; mnogo je manje grehova nastalih izbegavanjem obećanja, nego izbegavanjem ispunjavanja; pre davanja obećanja treba dobro razmisliti o mogućnosti ispunjenja, ali i o tome da li je ispunjenje pozitivno. 86. Zakon obmane Kad čovek obmane DRUGOG čoveka - SEBE je obmanuo još više; niko drugog ne može tako opako obmanuti kao samog sebe; sve što čovek čini protivno metafizičkim zakonima, prožeto je samoobmanom; i oni koji čitajući ove metafizičke zakone pomisle kako su ti zakoni bezvredni - takvom svojom pomišlju pokušaće da OBMANU SAMI SEBE, kako bi i dalje nastavili da žive SA SVOJIM ZABLUDAMA. 87. Zakon odgovornosti Svako je odgovoran za svoje misli, osećanja, namere i dela; u metafizičkom smislu odgovornost postoji i onda kada je u društvenom smislu nema; neodgovorno ponašanje čovekovo iz koga proističe makar samo mogućnost ugrožavanja drugog - predstavlja greh koji na metafizičkom planu zahteva poravnanje; brojni naizgled „čestiti“ i „pošteni“ ljudi ispaštaju svoje neodgovornosti, bez obzira što nisu prouzrokovale konkretne posledice; neodgovornost iz koje može proisteći nevolja po drugog čoveka predstavlja greh čija je „težina“ u istom redu veličine kao i da je takva nevolja stvarno izazvana; svest mora da bude „temelj zgrade“ čovekovog mišljenja i ponašanja, savest predstavlja njene „zidove“, a odgovornost „krov“; nema odgovornosti bez svesti i savesti, kao što nema krova bez temelja i zidova - ali ne valja ni kuća bez krova, jer će se u nju nepogoda sručiti, iako će vlasnik misliti da on tu nepogodu ne zaslužuje. 88. Zakon metafizičke odmazde Metafizička odmazda nije osveta - ona je „automatizam“ ispoljavanja metafizičkih sila u skladu sa metafizičkim zakonima; metafizička odmazda ne može da se izbegne, a sve je teža što kasnije stigne; čovek nema prava na odmazdu prema drugome, jer njegova odmazda i osveta izazvaće metafizičku odmazdu prema njemu samom; osim toga, za onog ko je osvetu i odmazdu nekim svojim delom zaslužio - biće samo olakšanje ukoliko onaj kome je delo učinjeno stvarno izvrši osvetu i odmazdu (odmazda se od osvete razlikuje po tome što osveta može biti i „sitna“, a odmazda je uvek snažna); nema čovek ni prava ni potrebe da primenjuje osvetu i odmazdu, jer on u tome ne može biti ni pravičan ni efikasan kao metafizičke sile. 89. Zakon opraštanja U opraštanju leži OGROMNA SNAGA - POBEDNIK JE onaj koji prvi oprosti; za opraštanje je takođe potrebna i hrabrost i snaga više nego za bilo šta drugo; zbog toga se onaj koji oprosti oseća nadmoćnim, jakim i uzdignutim; vrlo je bitno da onaj ko je učinio nešto rđavo zamoli za oproštaj onoga kome je to učinio; u protivnom, imaće tri greha: prvi je to što je učinio, drugi je zato što se nije pokajao, a treći greh je što za oproštaj nije zamolio onoga kome je učinjen greh; nije dovoljno Boga moliti za oproštaj - On je suviše moćan da bi Mu ljudi mogli ućiniti štetu - već za oproštaj treba moliti ljude kojima je učinjen greh; kada čovek drugome iskreno oprosti, on stiče naklonost Duhovne Zaštite, koja će sama bezuslovno poravnati račune sa onim kome je oprošteno; kad čovek čoveku oprosti neki greh, to ne znači da je onaj kome je oprošteno izmirio račun - niti ga je izmirio, niti će ga izmiriti dok ga ne stigne odgovarajuće metafizičko poravnanje, svejedno da li će ga on uopšte prepoznati i znati šta je čemu uzrok, a šta posledica. 90. Zakon opravdanja Svako opravdanje i samoopravdanje ravno je optuživanju i samooptuživanju, ako se odnosi na dela, misli i namere protivne metafizičkim istinama. 91. Zakon opreznosti Opreznost ne treba da bude zasnovana na strahu, već na mudrosti. 92. Zakon optimizma i pesimizma Nikakve spoljašnje okolnosti i životni uslovi ne mogu od čoveka načiniti ni optimistu ni pesimistu, već isključivo on sam sebe takvim čini u oba slučaja; optimizam je odraz duhovnog zdravlja, a pesimizam, čak i ako nije propraćen drugim negativnim mislima i emocijama, predstavlja znak duhovnog obolevanja; pesimizam je po svojoj prirodi prvenstveno gubitak Vere i Nade, a optimizam vrlo moćno oruđe za postignuće ciljeva, prevashodno utemeljeno na Veri i Nadi; i optimizam i pesimizan su zarazni i prelazni; ko pesimistu ne može nagovoriti da se odrekne pesimizma, bolje je da ga se kloni ako je i sam duhovno neizgrađen i samim tim nezaštićen; kad čoveku zatreba kakva pomoć, bolje je da pozove optimistu samo da prisustvuje, nego da mu pesimista sam sve obavlja - u prvom slučaju mnogo su veći izgledi za uspeh; pesimisti ne treba govoriti o svojim planovima, jer će odmah izraziti sumnju u njihovo ostvarenje. 93. Zakoni osećanja Sva pozitivna osećanja utemeljena su na ljubavi i mudrosti, a negativna na mržnji, strahu i gluposti; pozitivna osećanja dušu čiste i izgrađuju, a negativna je prljaju i ruše; čovek se više može smatrati čovekom što su mu osećanja više pod kontrolom RAZUMA; ko dopusti da ga vode osećanja, a ne istinski razum, liči na čoveka koji je sam sebi vezao oči, zapušio uši, u ruke uzeo stenu i tako pošao uz planinu - taj ne stiže daleko (!). 94. Zakoni osvete Ko drugome želi da se osveti za učinjenu nepravdu, neka zna da bolje „osvete“ od oproštaja nema, jer kad se oprosti - „slučaj“ se prepušta metafizičkom poravnanju i Duhovnoj Zaštiti; nikada ne može biti ni tako ispravan ni tako strog račun koji čovek čoveku ispostavlja, kao račun koji ispostavljaju metafizički zakoni i Duhovna Zaštita - teško onome kome je neko oprostio rđave misli, namere i

22

dela; kad čovek čoveku sam naplaćuje račun za učinjenu nepravdu, on najpre ni sam ne zna koliko je u pravu; zatim, samostalnim namirivanjem računa čovek sam sebi ukida Duhovnu Zaštitu i time onoga što je učinio nepravdu pošteđuje odmazde; osvetom se čovek odriče Boga, a opraštanjem Mu pristupa; to što su neki ljudi, i pored učinjenih zlodela, bar neko vreme uspevali da žive naizgled mirno i bezbrižno, prividno pošteđeni bilo kakve kazne i poravnanja - rezultat je toga što im drugi nisu oprostili na vreme i time ih odmah prepustili metafizičkoj naplati duga; ali čak ni pod takvim uslovima poravnanje neće izostati - što se duže čeka, „kamata“ je veća (!). 95. Zakon pada Čovekova sklonost duhovnom padu i jeste razlog delovanju metafizičkih zakona; metafizičke istine jesu utemeljene u Duhovnoj Suštini Sveta i pre svega služe da čoveka sačuvaju od duhovnog pada, odnosno da omoguće duhovno uzdignuće - one su pružanje šanse, izraz Božje Plemenitosti i Apsolutne Dobrote; kroz delovanje metafizičkih zakona čoveku se pruža mogućnost učenja, pa se to delovanje ne može smatrati kaznom, iako se često ostvaruje u vidu odmazde i naplate računa sa „kamatom“; ali tu nije reč o osveti i revanšizmu, već o pouci primerenoj duhovnom padu, kao i o zaštiti duhovno izgrađenih i onih koji žele da se izgrađuju; inače, na nivou Čistog Duha i Čiste Svesti nije smisleno govoriti o delovanju metafizičkih zakona (iako su oni po svojoj prirodi duhovno utemeljeni), jer TU JE SVE JEDNO I SVE JESTE, postoji samo ČISTA LJUBAV, POTPUNA HARMONIJA, i nema ničeg što bi nečemu moglo biti uzrok ili posledica, nema ničeg odeljenog i okrenutog prema nečemu drugom - te nema ni potrebe da se bilo kakvi odnosi uređuju bilo kakvim zakonima; prema tome, krajnja svrha metafizičkih zakona jeste DA UKINU SAMI SEBE na nivou maksimalnog duhovnog postignuća. 96. Zakon pamćenja Što je čovek više zao, on zlo bolje pamti; dugo pamtiti zlo, slično je kao i nositi ga u sebi, jer se pamćenje zla zasniva na mržnji i želji za osvetom; pamtiti dobro i na tom pamćenju zasnivati i svoje dobro - korisno je i pozitivno; kada čovek pamti rđave stvari, on svoj um „iznajmljuje“ sotoni, a kada pamti dobro - sakuplja „materijal“ za izgradnju duše. 97. Zakon pameti Biti istinski pametan isto je što i biti istinski mudar - dakle poznavati metafizičke istine i pridržavati ih se; „pamet“ nije pamet ako se na bilo koji način zloupotrebi, ako je okrenuta protiv drugog čoveka, ili je na bilo koji način destruktivna; nije pametan ni onaj koji je samo u svoju korist „pametan“, već onaj od čije pameti i drugi imaju koristi (sebe ionako svako smatra najpametnijim); nije pametan ni onaj koji je samo drugima pametan i dobar, ali ne i sebi; protivno je metafizičkim zakonima i samog sebe unižavati, oštetiti i potceniti. 98. Zakon patnje Patnju ljudi ne vole, ali ona uprkos tome ima metafizički utemeljenu svrhu; patnja može predstavljati namirenje računa, a takođe može biti način učenja; kad patnja naiđe, treba otkriti čime je zaslužena; ako se u tome ne uspe, ne znači da nema zasluga, a ukoliko ih čak i nema - iz patnje svakako treba izvući pouke; kada čovek pridošlu patnju prihvati bez žestine i gorčine - pouke same dolaze, a patnja odlazi; patnju nikome ne treba stvarati, niti je treba prizivati ni sebi ni drugome. 99. Zakon plemenitosti Plemenitost je istovremeno i „proizvod“ čiste duše i „materijal“ kojim se duša izgrađuje; čoveka ne čine plemenitim ni okolnosti ni poreklo - već njegove ispravne misli, namere i dela; istinska plemenitost ne mora javno da se manifestuje i nije privilegija „moćnih“ i uglednih - već duhovno naprednih. 100. Zakon pobede Jedina vredna pobeda jeste pobeda sopstvenih slabosti; duhovno evoluiran čovek iznad je svih ovozemaljskih „pobeda“; pobednik je vrlo često gubitnik, jer pobeđeni je izmirio neki račun - a pobednika izmirenje tek čeka; mnogi ljudski ovozemaljski poslovi zasnivaju se na sukobu interesa i težnji da se iz tog sukoba izađe kao pobednik, ali tu pobednika NEMA - jer „pobednik“ je onaj koji će izgubiti KASNIJE (!). 101. Zakon pohlepe Pohlepa je gora od svakog siromaštva, jer podrazumeva SIROMAŠTVO DUŠE; pohlepan čovek nikad neće prestati da bude pohlepan sticanjem nekog bogastva - što više bude imao, sve više će biti POHLEPAN I NEZADOVOLJAN; sve što je uz pohlepu stečeno, vrlo je „krhko“ i svaki čas može da bude izgubljeno; pohlepa je takođe oblik gluposti, jer mudar već na primeru drugih može da sagleda koliko se ona ne isplati. 102. Zakon pohvale Neiskrena pohvala ravna je uvredi, s tim što uvreda vređa onog kome je izrečena, a neiskrena pohvala i onoga ko je izrekne; ko čini dobro zbog pohvale, a ne zbog samog dobra - jednako će biti spreman da učini i nešto rđavo ako bude postojala mogućnost da i za to bude pohvaljen; ali, iskreno pohvaliti drugog za neko čestito delo - koristiće i pohvaljenom i onome koji pohvaljuje. 103. Zakon pokajanja Kada čovek počini greh, a ne pokaje se - učinio je još jedan greh; kada se čovek neiskreno pokaje - učinio je još dva greha (jer se nije pokajao, a bio je još i neiskren); treba se, dakle, pokajati, jer će se u protivnom greh udvostručiti, a narašće i „kamata“ dok se bude čekalo na odgovor metafizičkih sila - u ovome je metafizički smisao pokajanja, a ne u navodnom opraštanju greha; ne mogu se opraštati gresi kojima se drugima pričinjava patnja, jer bi tada Bog lično bio „saučesnik“ u zločinima i svakojakim ljudskim glupostima - što je već prema samoj „definiciji“ Boga apsolutno nemoguće; zli i pokvareni „iskrivili“ su čak i Hristovu Nauku, i skovali navodnu „istinu“ (koja je i u religiju donekle ugrađena) da su Bogu miliji oni što greše pa se pokaju, nego oni što UOPŠTE ne greše; boguhulno je poverovati u tako

23

nešto: Bog bi time „stimulisao“ ljude na greh, pa bi svet vrveo od grehova i „pokajanja“ istovremeno - i ovo je apsolutno nemoguće prema metafizičkoj „definiciji“ Boga; Bog jeste Apsolutno Savršenstvo i Apsolutna Dobrota, On voli sve ljude i sve što postoji - ali ne bi bilo u skladu sa tim kad bi više voleo zle od dobrih ljudi, makar i posle iskrenog pokajanja; ali, pokajanje je pružanje šanse, jer bez iskrenog pokajanja greh se uvećava i narasta, a duša se sve više ruši; ako se za nešto mora istrpeti negativan metafizički odgovor - bolje je da bude manji. 104. Zakoni politike 1) Duhovno-intelektualni nivo većine ljudi zahteva ili upotrebu sile, ili upotrebu politike pri uređivanju ljudskih međusobnih odnosa; politika je napredak u odnosu na silu i zamena za otvorenu prinudu; politika je bolja i trajnija što je u njoj manje sile, ali ne može da postoji bez prilagođavanja duhovno-intelektualnom nivou većine - a takvo prilagođavanje zahteva upotrebu laži; otud je svaka politika prolazna. 2) Problem sa politikom nije u tome što ona pokušava da zameni otvorenu silu i prinudu, već u tome što gotovo uvek mora da se prilagodi interesima obezduhovljene većine ili neke još obezduhovljenije manjine - a gotovo nikada duhovno-intelektualno evoluiranim ljudima; Duhovna zaštita ne vrši sabiranja i množenja duhovnih vrednosti - ona će se jednostavno obrušiti i na apsolutnu većinu duhovno srozanih, kako bi zaštitila jednog-jedinog duhovno uzraslog čoveka; nevođenje računa o metafizičkim istinama, kao i o interesima i stavovima duhovno izgrađenih ljudi - jedan je od osnovnih razloga PROPASTI svake politike (!). 3) Politika je jedino zanimanje na Kugli zemaljskoj za koje niko i nigde nije precizno propisao ni stručnu spremu, ni određena znanja, pa čak ni uverenje o psihičkom zdravlju, čime je, u ime demokratije, svakom čoveku stvorena mogućnost da se bavi političkim poslovima; ali, u ovome svakojake budale vide „svoju“ šansu, pa pokušavaju da se ogledaju baš u politici, kad već ni za šta drugo nisu sposobni; kada takve budale u jednoj politici dostignu „kritičnu masu“ - ta politika neminovno propada, odvlačeći u propast i one koji su se njome bavili čestito i kvalitetno. 4) Biti dobar političar ne znači svima biti dobar, jer to je nemoguće zbog toga što nisu svi ljudi dobri; ali zanimanje političara i postoji zato što nisu svi ljudi dobri, jer da jesu - prestala bi potreba za politikom; prema tome, političari postoje zahvaljujući ljudskim manama i slabostima; u ovome se sastoji tragika i paradoksalnost politike: bez loših ljudi i ljudskih mana ona ne bi mogla da postoji, a opet, svaka politika je tim gora i tim pre propada što više udovoljava lošim ljudima i ljudskim negativnostima; zbog svega toga, politika je uglavnom obezduhovljena ljudska delatnost, zbog čega je najbolje za duhovno uzdignutog čoveka da se drži IZNAD nje. 5) Biti iznad politike ipak ne znači uopšte se ne baviti njom, jer ona se bavi i onima koji se njom ne bave; ali to znači biti iznad uobičajenih političkih podela i kloniti se sukoba, odnosno ne stvarati zbog politike nikakve negativne misli i osećanja, i ni zbog kakve politike ne činiti ništa rđavo (!). 6) Ko hoće duhovno da napreduje, mora znati da ne valja nijedna politika koja se odupire promenama, kao ni politika koja po svaku cenu srlja u nagle i nepromišljene promene; niko se neće duhovno izgraditi ako „slepo“ i nepromišljeno bude podržavao bilo kakvu politiku. 7) Politika je, po pravilu, onakva kakvu zaslužuje prosek naroda; ovo političare ne spašava odgovornosti za rđave postupke i rešenja, jer i slama je takva kakva je (zapaljiva) - ali nije kriva slama kada se zapali, već onaj koji je zapalio. 8) Istinski duhovno uzdignuti ljudi zaštićeni su i od posledica rđave politike, ali takve posledice sigurno ne mogu mimoići nikoga ko podržava destruktivnu, nasilničku ili nazadnu politiku, kao i politiku zasnovanu na sejanju mržnje i sukoba među ljudima i narodima; onaj koji takvu politiku na bilo koji način podržava, i sam je krivac za štetne posledice - pa ga metafizička odmazde kad-tad mora stići. 9) Što se u nekoj politici više cene poslušni, a ne istinski mudri - to će ona brže PROPASTI, ma kako se trudila da opstane; nepromišljena poslušnost je opasan temelj politike, baš kao i poslušnost zasnovana na ovozemaljskim ličnim i pojedinačnim interesima; obe vrste poslušnika predstavljaju istinske izdajnike svake politike, makar i potencijalne, jer će jednako biti poslušni i bilo kojoj drugoj politici ako procene da im se to više isplati; a mudar i čestit politički „protivnik“ nije neprijatelj, on nije čak ni protivnik u pravom smislu, već PRAVI ČOVEK za čiju naklonost treba da se bori svaka MUDRA politika; bolji je onaj koji KRITIKUJE bez ličnog interesa, nego onaj koji HVALI i SLUŠA samo zbog svoje nepromišljenosti i gluposti, ili zbog sopstvene koristi (!). 105. Zakoni pomoći 1) Ljudski je pomoći svakom čoveku u nevolji, ali pomoć se ne zasniva samo na nečijoj nevolji, već i na mnogim drugim okolnostima i situacijama; zato je važno promisliti da li neka vrsta učinjene pomoći neće biti u sukobu sa metafizičkim istinama, odnosno da li iz nje neće proisteći negativne posledice po bilo koga; učinjena pomoć, makar i samo kao ohrabrenje, u nekom nečasnom poslu ravna je saučesništvu i samim tim podložna metafizičkom poravnanju. 2) Najbolja je pomoć ako se nekom pomogne u izgradnji duše; nijedna pomoć nije pozitivna, bez obzira u čemu se ona sastoji, ako će pomoći nečije duhovno srozavanje; pomoći na bilo koji način duhovno uzdignutom čoveku uvek je pozitivno i uvek će biti nagrađeno, jer takav čovek će, uostalom, pomoć usmeriti drugome ako mu nije potrebna i ako je to metafizički svrhovito. 3) Pomoć nije pomoć ako je nekom učinjena na štetu drugoga; kada neko prijatelju pomogne na štetu drugog čoveka, učinilo je prijateljsku uslugu - ali i štetu onom drugom; pošto šteta ima veću „težinu“ od jednake koristi kojom je izazvana, to takva vrsta pomoći izaziva metafizičko poravnanje; kako metafizički zakoni ne razlikuju međusobne ljudske interese i veze, to pri pružanju pomoći i činjenju usluga treba paziti da se time DRUGOME ne učini šteta - jer svako nekom DRUGOM može biti „neko DRUGI“. 106. Zakon ponosa Ponos ima smisla samo dok nije u sukobu sa metafizičkim istinama, odnosno ako nije propraćen mržnjom, zavišću i drugim negativnim mislima i osećanjima; u svakodnevnom životu, ponos je obično zasnovan na duhovnoj neizgrađenosti čoveka i naivnom prihvatanju nametnutih shvatanja i običaja; govoriti o nekakvom „kolektivnom ponosu“ grupe ili celog naroda, čista je besmislica - to je siguran znak nemoći i obesmišljenosti; onaj koji pristaje da učestvuje u nekakvom nametnutom „ponosu“, SVOJ ljudski ponos bacio je „pod noge“; besmislen i nepromišljen ponos može samo drugome da koristi - on je tipična odlika glupog čoveka; PRAVI PONOS sastoji se u tome da se čovek odrekne nekog „ponosa“ u ime istinskih moralnih načela, jer „ponos“ je često u sukobu sa moralom, kao i sa mudrošću.

24

107. Zakon poravnanja Čovekove misli, osećanja, namere i dela bezuslovno podležu PORAVNANJU u skladu sa metafizičkim zakonima; poravnanje se može i odgoditi, ali tada raste „kamata“; kada se čoveku desi nešto rđavo, on treba da oseti olakšanje što je upravo izmirio neki dug, bez obzira što ne može da se seti šta je bio dužan; sve i da rđav događaj nije zadužen, on može predstavljati uvod u nešto, a poravnanje u vidu nadoknade sa „kamatom“ takođe neće izostati. 108. Zakon poroka Porok se zasniva na sukobu čoveka sa metafizičkim istinama; sve što ruši dušu - predstavlja neku vrstu poroka; u poroku čovek prvenstveno sebi čini rđavo, pa je zato porok svojevrsno samokažnjavanje; nema zadovoljstva stečenog porokom koje neće biti naplaćeno sa „kamatom“. 109. Zakon posedovanja Težnja za posedovanjem proizvod je ljudskog duhovnog pada, a u metafizičkom smislu skroz je neosnovana i nelogična; međutim, i sami metafizički zakoni takođe se tiču baš duhovnog pada - bez njega ne bi imalo potrebe govoriti ni o metafizičkim zakonima; i zato, u svetu kakav poznajemo prinuđeni smo na izvesno posedništvo, ali i na poštovanje posedovanja drugih; ispravan odnos prema posedovanju zasnovan je na spoznaji da mi u stvari ništa nismo stvorili, već smo pozajmili od Prirode, usput uglavnom kvareći Prirodu; što god nazovemo „svojim“ - MORA nam biti jasno - stekli smo samo na osnovu nekih važećih društvenih normi, ali nema tog prirodnog i metafizičkog zakona kojim to svojatanje možemo opravdati; zatim, svako posedovanje isključivo je privremeno i obavezno zasnovano na prolaznosti i propadljivosti; onda, treba imati na umu da se posedovanje ničim drugim istinski ne može platiti sem duhovnim uzrastanjem i pomaganjem drugima u takvom uzrastanju; jer, svako posedovanje skopčano je sa nekakvim kvarenjem Sveta, a samo duhovnost predstavlja „područje“ na kome se Svet može popravljati; posedovanje postoji zbog duhovno palih ljudi, ono je njihov izum i njihov proizvod, pa će zato svako još više pasti i potonuti ako svojim posedovanjem na bilo koji način bude smetao nekom duhovno uzraslom čoveku; da nema reči „moje“ i „tvoje“, na čemu se temelji posedovanje - ne bi bilo ni reči „otimačina“ i „krađa“; zbog toga je naročito važno da posedovanje bude propraćeno duhovnim uzrastanjem i poštovanjem duhovno uzraslih - u protivnom ono predstavlja narušavanje Harmonije Sveta i povlači metafizičko poravnanje računa i kad je ovozemaljski račun za to posedovanje pošteno plaćen. 110. Zakon poslušnosti Od poslušnosti su „vrlinu“ načinili svakojaki izrabljivači i silnici, s tim što su tu „vrlinu“, razume se, namenili drugima; ako je čovek poslušan bez svog računa - onda je glup, jer će od njegove poslušnosti isključivo drugi imati koristi; ako je pak poslušan sa računom zasnovanim na lošim namerama - onda je loš čovek i svakako gluplji od onog prvog, jer ne razume da će svaki kvaran račun biti naplaćen sa „kamatom“; poslušnost prema drugom čoveku ne bi bila rđava kada bi ljudi nižeg duhovno-intelektualnog nivoa slušali duhovno uzrasle ljude - od takve poslušnosti ne bi bilo štete, a koristi bi imali svi; međutim, posluh najčešće zahtevaju duhovno srozani ljudi, koji svoju ovozemaljsku „moć“ dobrim delom zasnivaju baš na tuđoj gluposti i poslušnosti; biti poslušnik duhovno palom čoveku dvostruki je greh: prvo zato što se time ruši sopstvena duša, ali i zato što se podupire i podržava duhovno urušavanje onoga koji poslušnost traži; iako se često proglašava za vrlinu, poslušnost može biti opaka i destruktivna: bez poslušnosti rat ne bi mogao da se izazove i vodi, jer razne vođe i političari ne bi imali drugog izbora nego da se tuku sami - a sve i kad bi pristali da se međusobno tuku, svet bi tako vrlo brzo bio oslobođen izazivača i podstrekača ratnih požara; kad god neko razmišlja da li drugog valja u nečemu poslušati, neka prvo proceni da li je onaj od njega duhovno izgrađeniji, pa ako proceni da nije - onda je bolje da posluša samog sebe. 111. Zakon potomstva Većina ljudi smatra da je prioritetni zadatak čovekov stvaranje potomstva, a kad bi ih neko upitao čemu služi potomstvo - kazali bi da potomstvo takođe treba da stvori potomstvo, i tako redom; a istina je ova: SVRHA čovekovog ovozemaljskog postojanja JESTE NJEGOVO DUHOVNO UZDIGNUĆE; čovek treba da vodi računa o čuvanju i razvijanju svoje duše, kako bi potomstvo nasledilo što veću i čistiju dušu; roditelji takođe treba da se staraju ne samo oko egzistencijalnih potreba potomstva, već i da potomstvu omoguće duhovno-intelektualnu izgradnju još u mladosti, odnosno da svoju decu uče mudrosti i čestitosti; duhovno izgrađeni roditelji stvarajući potomstvo stvaraju nove ljude, a duhovno srozani roditelji stvarajući potomstvo samo produžuju vrstu, kako bi se jednog dana, u nekom kolenu, pojavio potomak koji će duhovno uzrasti. 112. Zakon potrebe i Prave Potrebe Većina ovozemaljskih ljudskih „potreba“ uopšte nije potrebna; Prava Potreba čovekova isto je što i njegova Prava Svrha, a to je očuvanje duše i duhovno uzdignuće; nije valjano što se Pravoj Potrebi suprotstavlja; kada se čovek hrani, odeva, gradi kuću ili radi bilo kakav drugi posao uz pomoć koga treba da zadovolji neku ovozemaljsku potrebu, on sebi treba da kaže: „ovo činim kako bih sebi omogućio ovozemaljsku egzistenciju, jer u toku te egzistencije treba da izgradim dušu“; ljudsko telo jeste samo materijalna manifestacija ljudske duše, ali ono u neku ruku duši služi i kao stan; a stan ipak valja održavati, iako su stanari važniji od stana - baš zbog samih stanara; ali, svaka potreba zasnovana na taštini, sujeti, zavisti, pohlepi i neumerenosti - čista je glupost i samoobmana, a njeno zadovoljenje zahteva metafizičko poravnanje. 113. Zakon pouke Istinski mudrom čoveku ništa se ne može desiti a da on iz toga ne izvuče pouku i postane još mudriji.

25

114. Zakon poverenja Poverenjem se stiče poverenje, a nepoverenjem nepoverenje; najbolji način da muž „natera“ svoju ženu na neverstvo jeste da on najpre izgubi poverenje u nju; proglasite li nekog izdajnikom - on će vas izdati, iako mu to nije bilo na umu; i kada pastir u stado ima poverenja, ono ne trči da načini štetu čim ovaj zaspi; nepoverenje je manifestacija NEDOSTATKA VERE. 115. Zakon pravde Istinska pravda treba da bude zasnovana na metafizičkim istinama; društvena pravda nije pravda u PRAVOM smislu reči, a ko podržava „pravdu“ koja nije pravda, i naročito ko učestvuje u nepravdi makar se ona nazivala „pravdom“ - nepravdu činiti i zaslužuje metafizički odgovor; istinska pravda među ljudima nije „na ceni“ onoliko koliko se o njoj govori - duhovno srozani ljudi ne vole pravdu koja NJIH pogađa; osnovu međuljudske pravde čini princip da NIČIJA PRAVA ne smeju drugome ukidati ISTA TAKVA PRAVA - ali prilično malo ljudi je spremno da se toga pridržava; međutim, ovaj princip predstavlja suštinu metafizičkog Zakona pravde; nijedan nametnuti i obezduhovljeni princip ne može obezvrediti metafizički zasnovanu pravdu; ako neko misli da će spasiti dušu držeći se samo društvene pravde - taj se vara, jer društvena „pravda“ nekad od ljudi zahteva da ratuju i čine rđava dela; NIJEDNA nepravda ne može se pravdati nikakvom izmišljenom „pravdom“ - duhovni zakoni su najpravedniji i deluju UVEK. 116. Zakon prijateljstva Da bi čoveku drugi čovek bio prijatelj - mora ga smatrati za prijatelja i verovati u to prijateljstvo; pravo prijateljstvo može biti zasnovano samo na duhovno-intelektualnoj podudarnosti, odnosno na podudarnosti karaktera (bez obzira na društveni status, zvanje, zanimanje, obrazovanje i slično); ako je pak navodno „prijateljstvo“ zasnovano među ljudima različitih karaktera, onda i nije reč o prijateljstvu - već o druženju ili nekoj interesnoj povezanosti; ko želi da očuva i razvija dušu, trebao bi se potruditi da među duhovno uzraslim ljudima pronađe prijatelje. 117. Zakon prokletstva i kletve Čoveku čiste duše kletve i prokletstva ne mogu nauditi - odbiće se od njegove duše kao svetlosni zrak od čistog ogledala i vratiće se onome ko ih je „bacio“, sa UVEĆANJEM; poštovanjem metafizičkih istina duša se gradi i drži se čistom, što je najbolji način zaštite od svakog zla, pa i od prokletstva i kletvi; uprljana duša svašta prima, pa tako i kletve i prokletstva - čak i ona koja su bačena u prošlosti i namenjena precima; ipak, ne može se smatrati da čovek ima nevolje bez svoje zasluge zato što ispašta prokletstvo bačeno na njegove pretke, jer on sam rđavim mislima, osećanjima i delima prlja sopstvenu dušu i čini je neotpornom na kletve, prokletstva i druge negativne uticaje; bacati kletve i prokletstva grešno je zato što se time drugom priželjkuje zlo, ali i zato što se time pokušava sa „uvlačenjem“ Boga lično u prljave ljudske želje; naročito je opasno kleti i proklinjati ljude uzraslih duša, koji su pod Duhovnom Zaštitom - tada se sve vraća sa snažnim uvećanjem; kad čoveku neko učini nešto rđavo, ne treba da kune niti priželjkuje zlo onome ko mu je to učinio, već treba da mu poželi ozdravljenje od duhovne bolesti (da nije duhovno bolestan, ne bi mislio i činio rđavo) - time će ga „predati“ metafizičkim silama, koje će mnogo bolje i pravednije poravnati račune nego što on može i da pretpostavi, a količina zla u svetu neće biti uvećana, već smanjena. 118. Zakon promena Promene su način trajanja u materijalnom svetu; ni kamen, ni voda, ni gora, ni ljudi - ništa, apsolutno ništa - nije isto ni u jednoj sekundi kao što je bilo prethodne sekunde; sve što se protivi promeni - unapred je mrtvo; a i ono što srlja u naglu i nepromišljenu promenu - srlja u haos i propast; harmonija materijalnog sveta zasniva se na stalnim i umerenim promenama; ovo važi i za promene u ljudskom društvu, jer i ono je ljudska ovozemaljska tvorevina; svaka društvena pojava samu sebe najbolje ukida ako se protivi promenama; nikada ne treba misliti kako je nešto toliko dobro da ga promene ne bi mogle učiniti boljim, niti da je toliko loše da ga nagle i nepromišljene promene ne bi mogle pogoršati; ko se protiv nužnih promena bori - povlači odmazdu metafizičkih zakona; a ko nepromišljeno zahteva, pokreće i podržava nagle i besmislene promene - takođe povlači odmazdu metafizičkih zakona; nijedna promena ne može biti valjana ako je vrše duhovno srozani ljudi; svako će najbolje menjati Svet MENJAJUĆI SEBE (!). 119. Zakon poretka Nijedan poredak koji ljudi zasnuju ne vodeći računa o metafizičkim istinama, ne može biti NI DOBAR NI TRAJAN; svaki poredak zasnovan na nepravdi i nasilju mora propasti i u propast odvesti one koji su ga stvarali i podržavali; poredak koji ne vodi računa o potrebi ljudskog duhovnog uzdignuća nema nikakvu perspektivu; nijedan društveni niti bilo kakav drugi međuljudski poredak takođe se ne može ni održavati nasiljem (primerena sila može se upotrebiti samo protiv nasilja, bez bilo kakve pristrasnosti), jer sve što se zasniva na nasilju i što nasilje podržava ili dopušta - sotonin je izum i na propast je samo sebe osudilo; vekovima su oni koji imaju neku ovozemaljsku „moć“ smišljali „nove poretke“, tvrdeći kako će time ljudi steći „bolji život“ i Veću „slobodu“; jedino u čemu se vidi određeni napredak u ostvarivanju takvih ciljeva jesu sredstva „ubeđivanja“: prvo su to bile motke, onda kamene sekire i koplja, zatim gvozdene sablje i buzdovani, onda puške, topovi, rakete, i najzad - masovni mediji; a što se tiče ljudskih sloboda - tu se kroz sve promene društvenih poredaka nije menjalo ništa drugo sem načina robovanja i onoga čemu se robuje; nekada su ljudi robovali raznim „gospodarima“, a danas izmišljenim, nametnutim i samonametnutim nepotrebnim“ potrebama“, predrasudama, običajima, civilizacijskim „dostignućima“, trendovima, modnim stilovima i sličnom; „gospodari“ su samo menjali sredstva prinude, koja su, pošteno govoreći, danas mnogo „mekša“ i prefinjenija nego nekad, a takođe su se menjali i sami „gospodari“; osim toga, niko na Kugli zemaljskoj nikada nije imao manje slobode nego što su je imali (i što je imaju) baš ti svakorazni ovozemaljski „gospodari“ i „moćnici“ - njima mudar čovek zaista nikada ni na čemu neće pozavideti, nego će se gnušati tolike neslobode; veliki strah saputnik je svakog ovozemaljskog „gospodara“ i „moćnika“, makar on sam tog straha i ne bio svestan (ali strah razjeda dušu i onome ko ga nije svestan); da nije takvog straha, ne bi se „gospodari“ i „moćnici“ odvajkada stalno štitili raznim vrstama obezbeđenja, već bi se slobodno kretali među „običnim“ svetom; što je čovek veći ovozemaljski „gospodar“ ili „moćnik“ - to je veći zarobljenik sopstvenog STRAHA; a veće je i teže ropstvo kada čovek sam sebe u sopstveni strah i

26

predrasude zarobi, nego kada mu drugi nametnu neku vrstu ropstva; nema slobode bez slobode DUHA, a da bi se o takvoj slobodi moglo govoriti - čovek ne sme sputavati i uništavati svoju dušu, već je svojim mislima, osećanjima i delima mora štititi i razvijati; nijedan postojeći društveni poredak ne može sam po sebi očuvati i uvećati ničiju dušu, niti nekoga može nagnati da svoju dušu prlja i ruši; u tom smislu nikada nije ni bilo razlika među svim navodno „različitim“ društvenim porecima; na Zemlji je odvajkada praktično postojao samo jedan-jedini društveni poredak: to je poredak neslobode, straha, iskorišćavanja i ovozemaljskih nasilnih i obezduhovljenih „uzdignuća“ čoveka nad čovekom; nikakve društvene „promene“ neće načiniti istinski poredak pravde i slobode dok se ne izvrši VELIKA PROMENA, koja nikoga neće „pitati“ za mišljenje i pristanak; DO TADA, jedini istinski srećni ljudi na Zemlji jesu samo pripadnici SVETA UZRASLIH DUŠA. 120. Zakon poslova Svi ljudski poslovi treba da budu zasnovani na aktivnostima usklađenim sa metafizičkim istinama; naročito je važno da svaki ljudski posao bude zasnovan na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade; ako u nekom poslu nedostaje vera i nada, slabi su izgledi da se on obavi kako valja, bez obzira na volju i trud; ako u poslu nema ljubavi, odnosno ako je zasnovan na negativnim mislima i namerama, onda će za takav posao morati da se namiruje metafizički dug, sve veći što je posao bio uspešniji - bez obzira što je možda obavljen u skladu sa društvenim zakonima i pravilima. 121. Zakon proroka Nisu pravi „proroci“ oni koji „tačno pogađaju“, niti su lažni oni koji ne mogu da „pogode budućnost“; pravim prorokom možemo nazvati čoveka koji vlada metafizičkim istinama i koji nikome nikakav savet neće dati protivno tim istinama; lažnim prorocima ne moramo smatrati one koji „proriču“ bez naročitog uspeha, već pre svega one koji, bez obzira kako im se naziva zanimanje, tuđu i svoju budućnost nastoje da utemelje protivno metafizičkim istinama; zar je odvajkada bilo malo onih koji su govorili o „napretku“ i „svetloj“ budućnosti na čistim naivno-realističkim osnovama, bez trunke duhovnosti i duhovno-intelektualne smislenosti; sve su to odreda vrlo opasni lažni proroci, „vuci u jagnjećim kožama“, po služenju sotoni ravni onima koji ljude plaše „gnevom Božjim“ ako neće da se povinuju njihovim „učenjima“, a po rezultatima i štetama koje pričinjavaju duhovno slabim i labilnim ljudima - još i gori; niko ne može biti pravi prorok, ako prljave misli stvara i rđava dela čini. 122. Zakon rada 1) Svaki ljudski obezduhovljeni rad predstavlja neko kvarenje Sveta; ko više RADI - taj Svet više KVARI; preterivanje u radu ravno je razbojništvu - mnogo radan i škrt čovek otima i Prirodi i drugim ljudima; zbog svega toga, ni sa radom ne treba preterati. 2) Prema društvenim normama, smatra se da su materijalna dobra pošteno stečena ako su zaslužena nekim radom; ovo, međutim, sa metafizičkim zakonima nema veze - ne može se kvarenjem Sveta plaćati ono što je od Sveta i uzeto; SAMO duhovno-intelektualne aktivnosti suprotne su kvarenju Sveta i SAMO ONE mogu biti nadoknada za ono što je od Sveta uzeto; zbog toga oni što mnogo rade, kad već sami Svetu ne vraćaju na duhovnom planu, moraju povesti računa i o interesima duhovno izgrađenih, koji i u njihovo ime na duhovnom planu popravljaju Svet - tako će barem ublažiti metafizički račun poravnanja za kvarenje Sveta. 3) Rad je čoveku kazna za duhovni pad, a suludo je i glupo od kazne praviti vrlinu; rad, dakle, sam po sebi nije ni vrlina ni porok, već namirenje za duhovnu srozanost; rad zato treba prihvatiti bez gneva, ali se njime ne treba ni hvaliti. 4) Ono što može biti predmet pohvale nije rad - već rezultati rada; a rezultati nekog rada koji se smatra „pozitivnim“ često mogu biti negativni, bez obzira što je takav rad u društvu priznat i cenjen; zbog toga se mora voditi računa da ni rad, a naročito njegovi rezultati, ne bude u sukobu sa istinskim moralnim načelima, odnosno sa metafizičkim zakonima. 5) Onaj koji pokušava da živi bez rada, ali i bez duhovnog ulaganja - ne može se smatrati čestitim čovekom; ali, čestitiji je onaj koji duhovno ulaže u Svet, nego onaj koji samo radi bez ikakve duhovne osmišljenosti; nerad postaje rđav tek kad se udruži sa nepoštenjem ili nerazumevanjem; a da je nerad sam po sebi loš, ne bi se neradom praznovali i najveći praznici. 123. Zakon radosti Svaka je radost kratka ako je stečena ispunjenjem nekih određenih okolnosti; istinska radost je ona koja se stiče na duhovnom planu; da bi se radost uselila u dušu, čovek mora da se oslobodi negativnih misli, osećanja, namera i stavova - u protivnom će se radovati samo prividno, privremeno i povremeno. 124. Zakon rata Nema pravednog rata, niti postoji metafizički utemeljeno opravdanje za rat; u ratu su sve sukobljene strane krive, jer i napadnuti svojim strahovima i mržnjama mogu da prizovu napadače; nikada čovek ne treba da priziva i opravdava rat, ne sme da mu se nada i da ga priželjkuje, jer će izazvati metafizičku odmazdu; duhovno izgrađeni ljudi zaštićeni su i u ratu, a Duhovna Zaštita ne razlikuje sukobljene strane. 125. Zakon razuma Istinski razuman čovek priznaće za razumnog i onoga ko se sa njim ne slaže, kao i onoga čiji su interesi drugačiji od njegovih. 126. Zakon reči Lepa reč, kada je iskreno izgovorena, predstavlja dragocen poklon; ali, lepa reč iza koje ne stoje iskrene želje i časne namere - slična je lepo upakovanom otrovu ili đubretu.

27

127. Zakon reda i nereda Red se sadrži u neredu i nered se sadrži u redu; potreba za razlikovanjem reda od nereda stvorena je padom u bezduhovlje, kada je i zlo nastalo od „izvrnutog“ dobra; nered je takođe oblik „izvrnutog“ reda i u principu je posledica ljudskog nerazumevanja, a ne prirodno svojstvo Sveta; Priroda ne teži neredu, kako se to često misli - već teži redu (da to nije tako, ne bi nigde bilo nikakve evolucije, a danas i zvanična materijalistička nauka zna da se na određenom stupnju nereda iz njega „spontano“ ređa novi red); U Prirodi nema nikakvog nereda niti „otpada“ - sve ima svrhu i smisao, i sve „funkcioniše“ kroz jedinstvo različitosti; na Čistom Duhovnom Planu nema ni reda ni nereda - postoji samo Harmonija, Smisao i Večnost; nered i otpad u principu stvara i izaziva čovek svojim metafizički neutemeljenim postupcima i mislima - štaviše, čovek nered „vidi“ i u savršenoj Harmoniji Prirode, a nered je u stvari u njegovom duhovno skučenom umu; na društvenom planu, ekstremni nered i ekstremni red jednako su opasni i duhovno izopačeni - oni su čak vrlo bliski i slični, pa iz ekstremno dobro uređenog društva lako nastane nered, i obratno; ovo se dešava stoga što ekstremi red u državi jednako podrazumeva kršenje metafizičkih istina kao i ekstremni nered; poznaje istorija ovakve primere: dobro uređena država, „slepa“ poslušnost vođi (ili vođama), sve „lepo“ i savršeno“ dobro funkcioniše; vojne parade, demonstracije sile, sve uglađeno i „pod konac“, svi dišu „kao jedan“ i bespogovorno slušaju vođe, organizatore i „moćnike“, većina „živi dobro“ i „u blagostanju“ (ili bar misli da je tako, a ko ne misli - ne sme da kaže); i onda, ne prođe dugo otkad takve „idilične“ slike reda i „blagostanja“ postanu stvarnost, a zamene ih ovakvi prizori: država razorena, na nekom ratištu leži uništena oprema i ona nekad uglađena vojska - i to u stanju koje izaziva sažaljenje prosjaka - a onaj toliko „ponositi“ narod, nekad oduševljen „mudrošću“ i „moćima“ svojih vođa, sada čini običnu rulju koja u ritama traga za komadom hleba, zahtevajući najstrožije kazne za one svoje nekadašnje vođe; a nisu krive samo vođe, već i svi koji su svojom voljom učestvovali u stvaranju plitkoumnog i obezduhov-ljenog reda, zasnovanog na bezuslovnoj i nepromišljenoj poslušnosti; ali, sve je način za učenje, samo što mnogi to ne žele da shvate; metafizičke sile deluju ne pitajući ko je šta shvatio, a ko ni uz njihovu pomoć ne nauči metafizičke istine - biće eliminisan (!); i zato, niko ne treba da podržava stvaranje nekog reda, kao ni stvaranje nereda, protivno metafizičkim zakonima - takvim podržavanjem zaslužuje se odgovor metafizičkih sila. 128. Zakoni religije 1) Nijednu religiju nije izumeo Bog, nego ljudi, niti je neka religija izumela Boga - jer On predstavlja Najvišu Realnost; sukobi među religijama i na religioznoj osnovi, i to „u Ime Božje“, predstavljaju vrhunac bogohulništva i skarađenja; ono što je zajedničko gotovo svim relirgijama u svetu, jeste „svojatanje Boga“ - a On je JEDAN I JEDINSTVEN. 2) Religija je pokušaj povratka ljudi zajedništvu sa Bogom, na organizovan i društveno prihvatljiv način; kao takva, ona je pozitivna, ali problemi se javljaju u vezi sa zloupotrebama religije, kao i sa hijerarhijom i organizacijom koju u religijama srećemo; rezultat takve organizacije jeste zahtev za bezuslovno prihvatanje dogmi i ukidanje prava na promišljanje; opravdano je što religije ne žele sumnju, jer sumnja je suprotnost VERI, ali promišljanje nije isto što i sumnja - ono je izraz slobodne volje kao Božjeg dara čoveku, a Božje darove niko, i apsolutno NIKO, nema prava da ukida (!!!). 3) Religija koristi duhovno neuzraslom čoveku koji ima želju za duhovnim uzdignućem; da bi takav čovek mogao biti učvršćen u veri, potrebna mu je autoritativna dogma, rituali kojima se zadovoljava potreba za svrhovitošću, kao i tačno propisani načini upražnjavanja verskih obreda, vreme i način posta, molitve i slično - jednom rečju, religija propisuje „metodologiju verovanja“, koja duhovno neuzraslom čoveku zaista može biti od koristi; ali, što čovek duhovno više uzrasta, on je sve bliži nivou na kome će prirodno početi da promišlja ono što od njega traži religija; znak istinskog duhovnog uzra-stanja jeste prevazilaženje religijskih dogmi i propisanih proceduralnosti; nije, naravno, reč o odbacivanju i omalovažavanju dogmi i religijskih pravila, već o prestanku potrebe za njima, isto kao što na nivou Čiste Duhovne Suštine ni sami metafizički zakoni više nemaju svrhu. 4) Niko ne može spasiti dušu niti zaslužiti istinsku sreću uz pomoć religije, bude li se „slepo“ držao onoga što mu se „servira“ i bude li bio spreman da u ime religije podržava ili čini i ono što je suprotno metafizičkim zakonima, jer metafizika ne pravi razlike među religijama, isto kao ni među nacijama; niko takođe neće spasiti dušu niti postići sreću time što će preći u neku „novu“ religiju ili sektu - time će samo prihvatiti nove dogme i „pravila igre“; čovek može znati da mu je duša već uzrasla i po tome što će prestati da oseća potrebu za bilo kakvom religioznom pripadnošću, baš kao što onaj koji se dovoljno napojio prestaje da oseća potrebu za vodom - može li biti čega lošeg u tome što neko više nije žedan (?); ovo, naravno, ne podrazumeva nikakvo omalovažavanje, pa čak ni napuštanje religije, a naročito ne podrazumeva odbacivanje istina koje su sadržane u religiji, a koje takođe predstavljaju određen izraz metafizičkih zakona; to samo znači da se u duhovnom uzdizanju može ići dalje, a svako je slobodan da sam bira put; svaki pokušaj nasilnog nametanja kao i ukidanja neke religije, religioznih stavova i učenja - predstavlja bogoprotivništvo prvog reda i zastrašujući sukob sa metafizičkim silama (!!!). 129. Zakon rodoljublja (ili patriotizma) Ljubav prema otadžbini sama po sebi nije loša (a koja to ljubav uopšte može biti loša, ako je stvarno ljubav?), ali je loše kada uz nju ide mržnja prema otadžbini NEKIH DRUGIH LJUDI; tu već ne može biti govora o ljubavi, jer istinska ljubav ne može „stanovati“ u istom čoveku pored mržnje, pa onda ne može biti reči ni o patrioti; međutim, navodna „ljubav“ prema svojoj otadžbini uglavnom predstavlja barem potencijalnu (latentnu) mržnju prema nekoj tuđoj otadžbini, ili prema nekom drugom narodu, isto kao što i svaki nacionalizam predstavlja uvod u šovinizam; otud je „u praksi“ patriotizam uglavnom „duševna“ hrana za duhovno ruinirane ljude; zahvaljujući negovanju „patriotizma“, vlastodršci su uspevali da obezbede jeftino „pogonsko gorivo“ za pokretanje besmislenih ratnih sukoba; zbog svega toga, ko želi duhovno da se izgrađuje i da postigne istinsku sreću - ne može biti „patriota“ u tom iskrivljenom smislu; to ne znači da prema svojoj otadžbini i svom kraju ne treba gajiti ljubav, jer nijedna istinska ljubav ne može škoditi. 130. Zakon savesti Savest je SVEST o dobru i o ISTINSKIM moralnim načelima; putem SAVESTI duša komunicira sa SVEŠĆU i govori joj šta je bolje; nedostatak savesti znak je da je duša obolela i smanjena, pa nema snage da se obrati svesti dovoljno glasno.

28

131. Zakon saveta Bolji će savet dati onaj koji ima veću i čistiju dušu. 132. Zakon sigurnosti Svaka je sigurnost lažna, ako je utemeljena na nekoj ovozemaljskoj „moći“, odnosno ako je protivna metafizičkim istinama; sigurnost u bilo čemu direktno je srazmerna poštovanju Zakona Ljubavi, Vere i Nade - a čak ni sama Ljubav, bez Vere i Nade, za sigurnost nije dovoljna; postoji nebrojeno mnogo mogućnosti da bude ugrožena sigurnost čoveka i onoga čime on raspolaže, a nema te ovozemaljske sile i „moći“ kojom se sve te mogućnosti mogu staviti pod kontrolu; kada čovek o tome bolje porazmisli, postaje jasno da se ljudima uopšte ne dešava toliko nevolja koliko bi moglo, što znači da Milost Božja većinu njih sprečava; a ono što se ipak dešava, predstavlja posledicu nečega, ili pak ima svoju metafizički utemeljenu svrhu - bez obzira da li je to čoveku jasno ili ne; i zato, ako govorimo o sigurnosti, neizostavno treba da znamo sledeće: baveći se suviše ovozemaljskim stvarima i poslovima, koje po prirodi prati nesigurnost kao normalan saputnik propadljivosti - udaljićemo se od ISTINSKE SIGURNOSTI, koja je srazmerna ČISTOTI I VELIČINI DUŠE (!). 133. Zakoni sile 1) Što je sila veća - PRE ĆE PROPASTI; svaka je sila praćena detrukcijom, ali i samodestrukcijom - ne treba čoveku „bolji“ način da sebe sasvim upropasti, nego da se u postignuću svojih ciljeva služi nasiljem; silom i nasiljem ne može se steći ništa ISTINSKI VREDNO I TRAJNO, ništa što čoveka može ZAISTA USREĆITI - već SAMO ono što će mu obavezno doneti nevolje i patnju; mudar će radije od nečega odustati, nego što će se poslužiti nasiljem DA BI TO DOBIO, jer mudar zna da svako nasilje OBAVEZNO prati metafizička odmazda sa „kamatom“. 2) Postoje ipak razlike između sile i nasilja, a takođe postoje razlike izmeđi sile i grube sile; ako je sila usklađena sa istinskom pravdom - onda ona nije nasilje, jer pravednom i odmerenom silom ponekad mora da bude sprečeno nasilje; nerazumno dete shvatiće kao silu ako mu roditelji ne dozvole ono što je štetno i ružno, ali tu je reč o plemenitoj roditeljskoj nameri; a pod grubom silom podrazumeva se svaka neodmerena i metafizički neutemeljena primena sile, odnosno svaka ovozemaljska sila propraćena negativnim mislima, osećanjima i namerama; ni u primeni nužne i pravične sile ne sme se preterati, jer neodmerenasila prestaje da bude pravična i postiže suprotne efekte. 3) Sila i nasilje nisu dokaz snage, već SLABOSTI; istinski je jak SAMO DUHOVNO JAK ČOVEK - takav svoje namere i ciljeve ostvaruje bez sile (!). 4) Često se desi da pred silom razum „odstupi“ - ali, NEMA te sile koja neće SAMU SEBE UNIŠTITI ako je pred njom nečiji RAZUM ućutao (!). 5) Ljudska sila i nasilje odnose se i na Prirodu: svako nasilje prema Prirodi podleže poravnanju računa, pa i neumeren rad. 6) Silom se čovek može prinuditi da čini ono što drugi hoće, ali ne i da misli i oseća po „narudžbini“; sila može da spreči drugu silu i nasilje, ali ne može da poboljša čoveka; silom potisnuta sila čekaće pogodan trenutak da se opet ispolji; da bi se čovek oslobodio sklonosti ka ispoljavanju sile, on mora u sebe da useli Ljubav, inače će propasti; NIKO ne može primeniti NIJEDAN vid sile prema čoveku koji nikoga ne mrzi, a da ga ne stigne ŽESTOKA metafizička odmazda; ispoljavanje MUDROSTI jeste i kad razum popusti pred silom - to je odličan način da sila uništi SAMU SEBE(!). 134. Zakon siromaštva Materijalno siromaštvo samo po sebi nije ni dobro ni loše; ne znači da siromašan obavezno mora da bude i dobar; ali, materijalno siromaštvo može da ima i svoje dobre strane, ako ga čovek iskoristi za pročišćavanje svoje duše, jer bogatstvo čoveka može da zaseni i zavede u duhovno bespuće; bolje je biti siromah velike i čiste duše, nego bogataš čija je duša uprljana i sitna (!). 135. Zakon skromnosti SKROMNOST U PROHTEVIMA predstavlja temelj zadovoljstva; skromnost PRED DRUGIMA vrlina je ako se tiče ovozemaljskih ljudskih vrednosti; ali, skromnost U DUHOVNO--INTELEKTUALNOM SMISLU nije dobra - niko nema toliko veliku dušu, da bi je trebao rušiti kako bi pred drugima ispao „skroman“; lažna skromnost nije dobra ne samo zato što je lažna, već pre svega zato što se njom pothranjuje tuđe sitno-dušje; nije dobro da mudar pred glupima zbog skromnosti umanjuje svoju mudrost - glupi od toga neće biti pametniji; skromnost pred drugima uglavnom se i smatra „vrlinom“ zato što se od umnog čoveka očekuje da od sebe načini budalu, kako bi „porasla cena“ glupacima; ne može biti vrlina kada neko nekoga unizi, niti može biti vrlina kada čovek sam sebe unižava, pa zato svaki čovek koji je svestan svoje umnosti ne treba to da krije; ne može u tome niko da pogreši: ko nije uman, a misli da jeste - pred mudrima će ispasti glup, što je tačno (da je pametan, ne bi se pravio „pametnijim“ nego što jeste); a ko je stvarno uman - taj će pred mudrima zaista ispasti uman, u čemu nema ničeg lošeg; što se pak tiče glupih, uman čovek ne mari za njihovo mišljenje, jer njima i glupost može predstavljati „mudrost“. 136. Zakon slabosti Slabost tela nije ništa pred slabošću DUHA; izreka kaže: u zdravom telu zdrav duh; u ovoj izreci, da bi zaista imala univerzalnu važnost, treba promeniti red reči: u zdravom DUHU - zdravo TELO (!). 137. Zakon slobode Nema ISTINSKE slobode bez MUDROSTI; istinska mudrost podrazumeva odbacivanje negativnih misli i osećanja, nečinjenje loših dela, potpunu kontrolu nad svojim nagonima i strastima, nepriznavanje predrasuda i nametnutih shvatanja, odbacivanje straha od prolaznosti i nemaštine - drugi naziv za TAKVU mudrost jeste SLOBODA.

29

138. Zakon sloge Dvojica više mogu nego jedan, dvojica više i znaju nego jedan - ovo je osnovni razlog za ljudsku slogu; ali, mudar čovek neće se složiti sa drugima, makar bilo reč i o apsolutnoj većini, ako takva sloga nije metafizički pozitivna, odnosno ako se ona tiče negativnih misli, namera i dela; dobro je kad se mudri slože, ali nikako ne može biti dobro kad se zlonamerni slože - u takvoj „slozi“ ne valja učestvovati niti je podržavati. 139. Zakon Slučajnosti Ljudi SLUČAJNOSTIMA nazivaju ono čemu NE ZNAJU UZROKE; na metafizičkom planu slučajnosti NEMA - sve je USKLAĐENO sa Zakonom uzroka i posledica; čak ni ono što se smatra očitom slučajnošću nije slučajno, već je takođe NEČIM izazvano ili NEČEMU služi; kormilar može pustiti da se lađa bez upravljanja kreće niz reku i da se negde „slučajno“ nasuče; mnogi će kazati da se nije moglo predvideti gde će se lađa nasukati i da je to bio „čist slučaj“- ali kormilar je pustio kormilo, i TO JE UZROK što se lađa nasukala; i samo verovanje u slučajnosti predstavlja ispuštanje „kormila života“ iz sopstvenih ruku; „držati kormilo života“ znači DRŽATI SE METAFIZIČKIH ISTINA - U TOME JE „KLJUČ“ LJUDSKE SUDBINE (!!!). 140. Zakon smeha Uvek je dobro i zdravo smejati se, ali nikada nije dobro i duhovno je vrlo nezdravo ismevati drugog i rugati mu se. 141. Zakon snage Svaka je ovozemaljska snaga NIŠTAVNA SPRAM DUHOVNE SNAGE, i svaka se upotrebom troši i vremenom propada - samo DUHOVNA sve više RASTE što se duh i um VIŠE KORISTE (!). 142. Zakon snova Maštanje je sanjanje u budnom stanju, i vrlo je korisno ako se mašta o ispunjenju pozitivnih želja; snovi koje sanjamo dok spavamo uglavnom su proizvod naših misli, osećanja i dela u budnom stanju; u tom smislu, snovi mogu sadržati prikrivene poruke i opomene, kojima se nekad pridaje predskazujući značaj; usled toga, mnogi ljudi bave se simbolikom sna, pokušavajući da odgonetnu predskazujući smisao sanjanog; ali, u tome nije pravi smisao snova - oni govore o onome što je u nama; a ono što nam se dešava i jeste posledica onoga što nosimo u sebi, dakle što mislimo, osećamo; i činimo; kada nešto sanjamo, treba da se upitamo čime smo zaslužili baš takav san, a ne šta taj san najavljuje; svi ružni snovi predstavljaju „GNOJ“ DUŠE - preko njih duša pokušava da se očisti i da svest upozori kakve su sve nečistoće u nju „pohranjene“; u tom smislu, snovi mogu biti dobri „putokazi“; pročišćavajte svoju dušu od nečistih misli, osećanja i namera, pokajte se iskreno zbog rđavih pomisli i dela, mislite pozitivno i činite dobro - pa će i vaši snovi početi da se menjaju; kada počnete uredno da sanjate snove prijatne sadržine i ispunjene raznim bojama, a naročito kada u takvim snovima počnete da „slušate“ i dopadljivu muziku - to je odličan znak da ste se već prilično oslobodili zlobe, mržnje, zavisti, sumnji, strahova i drugih negativnih misli i osećanja, i da ste već na putu duhovnog uzrastanja; a kada počnete uredno da sanjate crno-bele snove ispunjene nejasnim ili neprijatnim „dešavanjima“ - skrenuli ste sa puta duhovnog uzrastanja, duša se nečim prlja (saznajte čime!) i počinje da ispušta „gnoj“; drugima ne treba govoriti previše o svojim „ružnim“ snovima, jer među njima može biti osoba sklonih negativnim verovanjima i „zaraženih“ suludom potrebom da govore o lošim događajima; takvi ispunjenje lošeg sna „vide“ kao „gotovu stvar“, jer sadržina sna aktivira njihovu bolesnu maštu i skaradnu veru u ispunjenje loših „predskazanja“; ova negativna vera i bolesna mašta uglavnom predstavljaju razlog za ispunjenje ponekog ružnog sna; zbog toga se ne treba previše baviti ni sopstvenim snovima, niti ih svakom kazivati, nego samo promisliti šta im je uzrok od naših sopstvenih misli, osećanja i dela - pa taj uzrok odmah otkloniti. 143. Zakon Spasa SPAS DUŠE JE TEMELJNI ZADATAK ČOVEKOV; ko svoju dušu uruši i uprlja, NIŠTA mu drugo ne vredi spašavati; niko drugome ne može spašavati dušu, ako je onaj sam rešen da je ruši; niko nije ni sposoban ni podoban da „spašava svet“, ako ne spašava SVOJU dušu; niko nikada ne treba da potcenjuje drugoga, jer baš taj, ili neko njemu sličan, može ga u nekoj prilici spasiti kakve nevolje; ISTINSKI spas čovekov od SVEGA rđavog sadržan je u poštovanju zakona Ljubavi, Vere i Nade (!!!). 144. Zakoni sreće 1) ISTINSKA SREĆA ne može se postići kršenjem metafizičkih istina - čovek može ISTINSKI biti srećan SAMO onoliko kojiko se tih istina pridržava; istinska sreća utemeljena je na POZITIVNIM mislima, osećanjima i delima, trajna je i zasnovana na Harmoniji duše, a sagrađena od Ljubavi, Vere i Nade zajedno; da bi čovek bio istinski srećan, on mora ODLUČITI da bude srećan i ostati pri toj odluci (!!!). 2) Ljudi svašta nazivaju „srećom“ - obično prolazna zadovoljstva i razne samoobmane; mnogi kažu ja sam srećan , a dok to izgovaraju dušu im „jede“ mržnja, zavist, sumnja, pakost, strah, nemiri i ko zna šta sve još; nema sreće gde se duša ruši, jer SREĆA JE DRUGI NAZIV ZA PESMU DUŠE (!!!). 3) U svakodnevnom životu ljudi obično misle da će postati srećni kada postignu neki zacrtani cilj, ili ispune neke svoje želje; u ovome nema ničeg rđavog, ako ciljevi i želje nisu u sukobu sa metafizičkim istinama - njihovo ispunjenje tada zaista može biti povezano sa srećom; ali, ta povezanost važi i u OBRNUTOM „smeru“ - ako je čovek UNAPRED srećan i zadovoljan, stvaraju se MNOGO BOLJI USLOVI za postignuće ciljeva i ispunjenje želja; i zato, dajmo prvo pristup sreći u naše duše - pa će ono što nam treba doći kao posledica sreće, umesto da to sa zebnjom očekujemo kao njen uzrok; zašto ČEKATI na sreću - srećan treba biti ODMAH (!); pravu sreću ne sme da pomuti neispunjenje želja i uzmicanje ciljeva - ona mora da bude U NAMA, a sve ostalo će doći ako je s njom usklađeno, ili će izostati ako bi je na bilo koji način pomutilo; kad se stekne istinska sreća utemeljena na duhovnom uzdignuću, onda nema više grča i straha od neispunjenja želja - a to je bitan uslov da želje uopšte i budu ispunjene; a kad je čovek istinski srećan, on i u neostvarenim željama vidi sreću, jer zna da je svakako bolje što je tako bilo; SREĆA NIJE STICAJ OKOLNOSTI, VEĆ STANJE DUŠE I SVESTI KOME SE OKOLNOSTI POTČINJAVAJU (!!!).

30

145. Zakon smaka sveta Evidentirano je više od hiljadu „proročanstava“ (i to samo onih „pouzdanih“) u kojima su „prorečeni“ smakovi sveta što su već „trebali“ da se dogode - svima je zajedničko jedno: nije se dogodio nijedan (!) ; međutim, mnogi „fragmenti“ iz nekih kataklizmičkih proročanstava događali su se već mnogo puta (gladi, ratovi, bolesti, prirodne nepogode), pa se može reći da proroci (i “proroci“) nisu baš uvek i baš sve „promašili“; ali, jedno je izvesno: ljudima urušene duše „smak sveta“ se neprestano dešava - to je trenutak njihove fizičke smrti (u tom trenutku ruše se definitivno sve njihove iluzije, a sva ovozemaljska dobra i „moći“ postaju prah i pepeo); za takve ljude (a nažalost reč je o većini) sasvim je svejedno da li umiru oni ili umire svet - za njih važi izreka da svako umire sam; ali, istina je i ovo: ko jednom-jedinom čoveku zlo poželi - greh čini; a koliko je tek grešan onaj koji priželjkuje smak sveta zarad toga što on sam nije svojim životom zadovoljan (?); nema čovek prava rđavo misliti ni drugome ni sebi, a naručito ne celom svetu, ma kakav da je taj svet; jer, Bog je načinio najbolji mogući Svet i sve što u ljudskom svetu ne valja načinili su sami ljudi protivno Volji Božjoj, zloupotrebljavajući Bogomdanu slobodu svoje volje; zato nema ni razloga da propadne svet - već samo ono što u njemu ne valja i što ga kvari; nije dato čoveku da odlučuje kada će to biti, a to u stvari biva stalno - sve više, sve snažnije i sve uočljivije što vreme više odmiče; ali, smaka sveta neće biti za one koji ga nikom ne priželjkuju, već vode računa o sopstvenoj duši - odnosno o svojim mislima, osećanjima, namerama i delima; kada se vreme za učenje primakne kraju, kada se vremenski tok ubrza toliko da uzroci „stignu“ posledice, kad se godišnja doba počnu sustizati i mešati, i kada se počnu preklapati TAMA I SVETLO - desiće se VELIKA PROMENA, završni „ispit“ najvećeg i najdužeg ljudskog „školovanja“, KONAČNI OBRAČUN SILA SVETLA, DOBRA I MUDROSTI sa silama tame, zla i gluposti; metafizika ZNA ishod, baš kao što i fizika zna gde će pasti kamen kada se tačno zna kolika mu je masa, pod kojim uglom i kolikom silom je bačen: zlo, tama i glupost bezduhovlja DEFINITIVNO ĆE PROPASTI i sa sobom odvući u POTPUNU PROPAST sve ono što je sa zlom i bezduhovljem povezano ili na njima zasnovano; ali to nipošto neće biti smak sveta, jer čitav ljudski svet posle VELIKE PROMENE biće SVET UZRASLIH DUŠA - biće SVET SVETLOSTI, HARMONIJE I NEPROLAZNE SREĆE (!!!). 146. Zakon straha Strah je otrov duši, vrlo sličan mržnji i povezan sa mržnjom (kad se čovek nečeg plaši, on obično to i mrzi); strah je TOLIKO štetan za čoveka da bi se njega i drugih negativnih misli i osećanja NAJVIŠE trebalo bojati; ko se NEKOGA ili NEČEGA uporno boji, načiniće OD TOGA sebi neprijatelja, isto kao i kada mrzi - pa makar nikada i nikome ne kazao za taj strah; čak i pas razlikuje čoveka koji ga se boji, pa njega i napada, jer se instiktivno plaši tuđeg straha zato što je strah zarazan; ništa ne može valjati ako za temelj ima strah, kao i druga negativna osećanja i misli; strah da neka želja neće biti ispunjena mnogo će učiniti da se zaista i ne ispuni, jer sa strahom je skopčan i nedostatak Vere; nije strah kada čovek razložno ne želi da čini ono što njemu ili drugome može pričiniti štetu - to je RAZUM; jedini strah koji ima duhovni značaj jeste strah od prljanja i rušenja duše - ko se toga uplaši, ima izgleda da krene putem duhovnog uzdignuća. 147. Zakoni strasti 1) Ljudi pre svega i ne znaju šta tačno podrazumevaju pod strastima: jednom misle na neki porok, drugi put na nagone, treći put na preterivanje u nečemu, četvrti put toj reči čak pridaju i nekakav nejasan „duhovni“ smisao, peti put i ne znaju šta pod tim podrazumevaju...; a pod strastima može se podrazumevati sve to i još mnogo toga, s tim što je jedno izvesno: strasti još mogu komandovati i razumnom čoveku, ali istinski mudrom sigurno ne mogu - što znači da je svaka strasti, proizvod nedostataka istinske mudrosti; i mudar ima strasti, ali u njegovom slučaju one su sluge, a ne gospodari; a tamo gde gospodara zamenjuje malouman sluga - ne zna se ko je maloumniji; zato uman i produhovljen čovek svojim strastima SAM zapoveda. 2) SLOBODOM se može nazvati i duhovno-intelektualno stanje čoveka koji je svoje strasti stavio pod kontrolu SVESTI; POBEDOM se može smatrati kada čovek protiv sopstvenih strasti dobije „bitku“, a one koje ne odbaci učini slugama svog RAZUMA, jer tamo gde strasti vladaju duša se kalja i rastače. 148. Zakon strpljenja Strpljenje je dokaz čvrstine vere i postojanosti nade; od nestrpljivog beže njegove sopstvene želje i ciljevi; strpljenje ne mora biti povezano sa nekim čekanjem (nekada nije ni dobro čekati) - ono je naprosto STANJE DUŠE, isto kao i nestrpljenje; strpljivost je zasnovana na Harmoniji i ona je za dušu dobra, dok je nestrpljivost oblik nemira. 149. Zakon sudbine Čovekova SUDBINA je u NJEGOVIM rukama, barem što se tiče onoga što ljude uglavnom zanima i na šta mogu uticati; sudbina kao nepromenljiv sled događaja izmišljotina je duhovno lenjih i neodgovornih, odnosno onih koji nisu voljni da spoznaju METAFIZIČKE ISTINE i da ih se pridržavaju (!!!). 150. Zakon sumnje Svaki čovek morao bi najpre da posumnja U SVOJE SUMNJE, ako želi da krene putem postignuća istinske sreće; sumnja je jedno od duhovno najotrovnijih osećanja, ona je direktna suprotnost Veri, kao i mržnja Ljubavi; sumnja je ravna negativnoj veri - ona je neprijatelj ispunjenju želja (!). 151. Zakon suprotnosti Harmonija se zasniva i na suprotnostima, ali tu nije reč o suprostavljanjima - već o suprotnostima koje se međusobno DOPUNJUJU. 152. Zakon svađe Za svađu je potrebno najmanje dve osobe, od kojih takođe najmanje dve nisu u pravu već zbog samog pristanka na svađu; na dobitku je onaj koji neće da se svađa, iako to ne mora odmah da izađe na videlo.

31

153. Zakon Svesti Iako većina ljudi NIJE SVESNA svojih iSTINSKIH potencijala, za to nije kriva SVEST, već ljudska plitkoumnost i obezduhovljenost; čak i ono što čovek ne može da pojmi u svesti takođe je predmet svesti, jer u njoj postoji saznanje da se to ne može svesno pojmiti; ono što ni na koji način ne može biti predmet svesti, ne može za čoveka imati pravu svrhu; da nije svesti, ne bi bilo ni snova, jer i oni su barem naknadno, predmet svesnog prosuđivanja; ČOVEK - to je njegova SVEST O SEBI SAMOM (!!!). 154. Zakon sveta uzraslih duša Ukupan ljudski svet čini mnoštvo podsvetova, koje takođe nazivamo svetovima (kaže se da svako živi u svom svetu); pojedinačne svetove čine ljudi sličnih sklonosti, interesovanja, karaktera i, naravno, duhovno-intelektalnog nivoa; ljudski svetovi međusobno se prepliću i „dodiruju“, neki se dopunjuju i sarađuju, a teritorijalno i fizički najčešće nisu razgraničeni; tako i ljudi NAROČITO izgrađenog duhovno-intelektualnog nivoa čine SVET UZRASLIH DUŠA; njih ima u svim rasama, nacijama, religijama, društvenim klasama i obrazovnim slojevima, a međusobno se lako prepoznaju (iako ih drugi najčešće ne razlikuju); ono što čoveka snalazi zavisi i od toga kom svetu pripada, a svrstavanje se ne vrši nikakvim činom izjašnjavanja, već isključivo prema onome što čovek misli, oseća i čini; najbolje je pripadati Svetu uzraslih duša, jer iako taj svet „običnim“ ljudima nije prepoznatljiv, on je Svet istinske sreće, harmonije i pozitivnih MOĆI; ljudi iz Sveta uzraslih duša ubedljivo su najsrećniji ljudi na Zemlji, a njihov kompletan Svet nalazi se pod Duhovnom Zaštitom; veliki broj nevolja „običnih“ 1judi zasniva se na grešnim mislima i delima uperenim protiv pripadnika Sveta uzraslih duša, a Duhovna Zaštita nema popusta ni za neprepoznavanje, ni za nerazumevanje, ni za glupost; u bilo kakvom sukobu sa bilo kojim pripadnikom Sveta uzraslih duša, SVAKA ovozemaljska „sila“ i „moć“ MORA biti poražena, a neretko i sasvim uništena; činjenica da Svet uzraslih duša barem zasad čine malobrojni, NIJE NI OD KAKVOG ZNAČAJA - obezduhovljena većina vredi samo onoliko koliko je spremna da služi SVETU UZRASLIH DUŠA, jer ZBOG NJEGA I POSTOJI ČITAV SVET (!); zbog ovoga niko ne treba da se oseća uniženim i diskriminisanim, jer Svet uzrasluh duša nema baš NIKAKVIH ograničenja što se tiče pristupa (što nije slučaj ni sa jednim drugim ljudskim svetom) - JEDINO merilo jeste nivo duhovne uzraslosti (!!!). 155. Zakon svrhe i Prave Svrhe Svrha ljudskog ovozemaljskog bitisanja jeste očuvanje i izgradnja duše - to se zove Prava Svrha; sve je nazadno i štetno po čoveka onoliko koliko je suprotstavljeno Pravoj Svrsi; svaka druga svrha svrhovita je SAMO onoliko koliko, posredno ili neposredno, može biti uključena u Pravu Svrhu, ili sa njom usaglašena. 156. Zakon suštine sveta i Čoveka PRAVA Suština Sveta i čoveka jeste Duhovna Suština; duša, kao duhovna suština čoveka, rđavim mislima, delima i osećanjima biva prljana i rušena, pri čemu se pod rušenjem duše podrazumeva čovekovo duhovno ruiniranje i urušavanje, odnosno gubitak duhovne individualnosti; duša je kao i Duhovna Suština neuništiva, ali rušeći dušu čovek se u stvari ODRIČE sopstvene duhovne suštine, čime gubi duhovni identitet - to se u religiji smatra smrću jedne konkretne duše; kada izgradi dušu i spoji je sa Duhovnom Suštinom Sveta, pri tom ne gubeći SOPSTVENU DUHOVNU INDIVIDUALNOST - čovek postaje BESMRTAN; vidimo, dakle, da i u slučaju smrti duše, kao i u slučaju njenog SPASENJA (pod kojim se podrazumeva sticanje BESMRTNOSTI), imamo ponovno STAPANJE pojedinačne duše sa duhovnom Suštinom Sveta, s tim što se u prvom slučaju GUBI identitet čoveka i njegova svest (njegovo JAstvo), dok u drugom slučaju njegov identitet biva ZADRŽAN, JAstvo u celosti OČUVANO, a SVEST povezana sa SVESVEŠĆU; ljudska duša tako stiče potpunu Harmoniju, Blaženstvo i sposobnost telesnog USKRSNUĆA u materijalnom svetu (ako je reč o čoveku koji je doživeo telesnu smrt), odnosno moć BESMRTNOSTI i u svom ovozemaljskom telu (obnovljenom i ozdravljenom) - čim se u materijalnom svetu kroz VELIKU PROMENU izvrši čišćenje i steknu uslovi ZA USKRSNUĆE I BESMRTNOST (!!!). 157. Zakon šale Ko ne zna za šalu, ne zna ni za zbilju (!). 158. Zakon štednje Štednjom za „crne dane“ prizivaju se „crni dani“; ako čovek već štedi, treba da štedi za srećne i radosne dane; tvrdičluk je rđav i „skup“ način štednje, jer metafizički račun je VEĆI od onoga što se tvrdičlukom stekne. 159. Zakon taštine Kada nešto čovek treba da kaže, učini, ili nabavi - neka najpre razmisli nema li u toj nameri taštine, a ukoliko ima - neka od namere odustane, pošto ga neće usrećiti ono što se na taštini zasniva. 160. Zakon ugleda Ono što čovek čini zbog ugleda, često predstavlja oblik taštine; ko svoje reči i dela prilagođava samo ugledu, a ne čestitosti - nije pozitivan čovek (!). 161. Zakon umerenosti (mere) Jedino se u duhovnom izdignuću ne mora imati mere; poštovanje mere je način vežbanja duhovne snage, a umerenost način ispoljavanja Harmonije; kada čovek ima podjednake šanse da pogreši ili ne pogreši birajući između dve mogućnosti, pravo rešenje sastoji se u iznalaženju srednje mogućnosti (ukoliko je to moguće), koja će predstavljati umerenost između one dve; kada treba izabrati između sukoba sa metafizičkim istinama i poštovanja tih istina - mera se sastoji u tome da prva mogućnost bude sasvim odbačena; u ljudskim poslovima mera i vera jedna drugu učvršćuju i zajednički doprinose istinskom uspehu.

32

162. Zakon umetnosti Vredi samo ona umetnost koja HRANI DUŠU; treba ODBACITI svaku „umetnost“ koja je utemeljena na nekoj negativnoj misli ili emociji, odnosno koja takve misli i emocije izaziva. 163. Zakon uspeha Bolje je NE USPETI u onome što je protivno istinskoj mudrosti, odnosno što je u sukobu sa metafizičkim istinama; veliki gubitak postiže se kada se ima uspeha u nekom poslu koji ruši dušu; želja za uspehom mora biti utemeljena na Ljubavi, kako uspeh ne bi rušio dušu, a takođe mora biti utemeljena i na Veri i Nadi - kako bi uspeh uopšte bio MOGUĆ; znate li zašto uspevate da podignete ruku kad god poželite (?) - zato što UOPŠTE ne sumnjate da ćete je podići (!); kad god želite USPEH - oslobodite se GRČA I STRAHA OD NEUSPEHA, pa ste već prešli više od pola puta ka uspehu (!). 164. Zakon uvećanja (ili „lavinskog efekta“) Uvećanje efekata uočljivo je i na materijalnom planu: grudva bačena niz planinu može da izazive lavinu, neoprezno bačeno maleno palidrvce može izazvati požar ogromnih razmera, jedan ekonomski ili socijalni poremećaj u ljudskom društvu može proizvesti mnoštvo neželjenih efekata, zamah leptirovih krila na jednom kraju sveta može za posledicu imati oluju na sasvim drugom kraju i slično; na metafizičkom planu uvećanje („lavinski efekat“) je pravilo, a izraženo je tim više što je duže vreme između uzroka i posledica; kada metafizičke sile poravnavaju račune, poravnanje se vrši i prema POSLEDICAMA ljudskih misli, osećanja, namera i naročito dela, odnosno prema REZULTATIMA izazvanog „lavinskog efekta“; niko nije kriv što je bacio grudvu, već što nije vodio računa da grudva može proizvesti lavinu; niko nije kriv što je palio šibicu, već što je zapalio seno; vođe, političari i njihovi sledbenici nisu krivi kad se MEĐUSOBNO lažu i glože (to im je nažalost posao), već kad svojim lažima i stavovima izazivaju ratove i društvene krize; osim toga, i sam metafizički odgovor podložan je uvećanju: metafizički dugovi vraćaju se sa „kamatom“, ali takođe se uvećavaju i odgovori na pozitivne zasluge (!). 165. Zakon uvrede Ako čovek ODLUČI da se ne uvredi - niko ga NE MOŽE uvrediti; uvredu drugi može da kaže, ali nikada čoveka drugi ne može prinuditi da se vređa; ko vređa - povređuje i rastura SOPSTVENU DUŠU; uvredljivost je rezultat duhovne slabosti, a vređanje je rezultat sitnodušja i gluposti; svaku uvredu treba prvo „poslati na spavanje“, isto kao i pijanog čoveka - pa je tek ujutru pitati „kako se oseća“. 166. Zakon uživanja Svako uživanje mora biti „pokriveno“ odgovarajućom DUHOVNOM kompenzacijom, odnosno mora biti srazmerno čovekovom duhovnom uzdignuću - u protivnom se obavezno plaća nekom patnjom i mukom; mudar čovek neće se prepustiti uživanju dozvolivši da ga ono nosi, nego će hoditi stazom duhovnog uzdignuća, vodeći za sobom ona uživanja koja će ga disciplinovano slediti i neće ga „saplitati“. 167. Zakon Večnosti Večnost je JEDNA - a prolaznosti su mnoge; prolaznost je način trajanja u materijalnom svetu, i predstavlja manifestaciju duhovnog pada; Večnost je PRAVO SVOJSTVO i Sveta i čoveka, ali duhovno nejaki ljudi Večnosti se boje, kao što se čovek slabih nogu boji puta kome ne vidi kraja; VEČNOST JE KRAJNjA SVRHA POSTOJANjA (!!!). 168. Zakon Vere (Obuhvaćen Zakonom Ljubavi, Vere i Nade - videti osnovne metafizičke zakone) 169. Zakon odnosa vere i volje, mašte i želje VERA je jača od VOLJE, a MAŠTa je jača od ŽELJE; želja i volja su potrebne, ali od njih nema naročite koristi bez vere i mašte; kada čovek bezuslovno veruje u ispunjenje neke želje, kada to ispunjenje uporno i jasno vizuelizuje, i kada je sve to propraćeno odsustvom grčevitosti i smirenošću duha - ispunjenje želje može se očekivati kao što se svakog jutra očekuje rađanje sunca; niko zbog novog rađanja sunca nema grča, strepnje i nemira - odnosimo se tako i prema svojim pozitivnim željama, pa će se one ispunjavati poput svitanja novog dana. 170. Zakon vernosti Vernost se ne zaslužuje samo vernošću - potrebno je i poverenje; u braku i drugim međuljudskim odnosima neverstvo se češće izaziva sumnjom nego neverstvom; SUMNJIVA je vernost onoga koji nikada ne protivureči - taj već sutra NA ISTI NAČIN nekom drugom može biti veran (!). 171. Zakon vlasti 1)Loša je vlast koja smatra da narod postoji zbog nje, a ne valja ni ona koja tvrdi da radi u interesu naroda - valja samo ona koja radi U INTERESU LJUDI. 2) Vlast čoveka nad čovekom sotonina je izmišljotina, a vlast LJUDI NAD NARODOM opravdana je koliko i vlast pastira nad stadom. 3) Vlast je ljudska ovozemaljska rabota, i kao takva obavezno je PROLAZNA; svaka je vlast za vreme, a pre će propasti ona koja to neće da prihvati (!). 4) Mudra vlast više se zasniva NA SUPROTSTAVLJANJU MUDRIH, nego na podržavanju glupih poslušnih; bolje je za vlast da sluša mudre i onda kada joj predlažu da se povuče, nego da sluša poslušnike sumnjivog karaktera koji tvrde da od nje bolje vlasti nema; vlast koja se služi nasiljem - SAMU SEBE RUŠI (!). 5) Vlast, čast i strast - u duši gotova propast (!).

33

6) Najmudriji i najgluplji u nečemu se slažu: niti oni traže vlast, niti žele vlast drugih nad sobom, niti narod njih želi na vlasti; sa budalama stvar stoji mnogo drugačije: oni žele vlast, lako se potčinjavaju vlasti - a i narod VOLI da ih vidi na vlasti. 172. Zakon vođa i organizatora Vođe i organizatori svih vrsta i nivoa odvajkada su među ljudima imali naročite privilegije i poseban „značaj“; u raznim dobima i kulturama različito se sticalo pravo na vođstvo, a različiti su bili i nazivi položaja i titula onih koji su upravljali ponašanjem drugih ljudi; jedno je međutim izvesno: ljudska „potreba“ da imaju i ono što nije potrebno - stvorila je vođe i organizatore; čim je u prvobitnoj zajednici čovek obrao višak nekih plodova - našao se drugi čovek koji mu se nametnuo kao vođa i „organizator“; to je bio izvrstan način da oni koji vode i organizuju prisvoje najviše tih viškova (i ne samo viškova) za sebe, ali i da svoje potčinjene povedu u sukob sa drugim ljudima - kako bi oteli još više viškova; uz izvesne modifikacije koje se smatraju „napretkom“, i uz stvarni napredak koji se tiče izbegavanja primene grube sile u poslovima upravljanja i organizovanja - ništa drugo nije se bitnije promenilo ni do danas; neke vođe i organizatori još uvek sami sebe smatraju onima zbog kojih postoji svet i drugi ljudi; ovakva shvatanja vođstva i organizacije predstavljaju ugovor sa sotonom, bez obzira kojim se sve savremenim imenima nazivaju oni koji se bave nekom vrstom vođstva i organizacije (u politici, privredi i drugde); vođstvo i organizacija istinski ima smisla samo onoliko koliko se time sprečava narušavanje prirodne harmonije i stvaranje haosa pri obavljanju ovozemaljskih ljudskih poslova; međutim, većina ljudskih poslova zasniva se na „kvarenju“ sveta i narušavanju prirodne harmonije; otud su vođe i organizatori upravo i najveći krivci za „kvarenje“ sveta - bez čvrstog vođstva i organizacije ljudi u tome ne bi mogli da budu dovoljno efikasni; prema tome, svako vođstvo, rukovođenje i organizacija predstavljaju sotonino savezništvo ako se njima ne sprečava „kvarenje“ sveta i ako su na bilo koji način u sukobu sa metafizičkim istnama; svako ko želi da se bavi obezduhovljenim vođstvom i organizacijom, što jedino ima za cilj sticanje ovozemaljskih bogatstava i „moći“ - „potpisuje“ pakt sa sotonom lično; a svako ko takvo vođstvo i organizaciju podržava, u njoj učestvuje ili na nju dobrovoljno pristaje - i sam postaje sotonin poslušnik; nisu sotoninim „vojnicima“, đavolima i zlodusima, zanimljivi neugledni i „nemoćni“ - oni takve nerado zaposedaju; đavoli i zlodusi za svoj „stan“ biraju tela ljudi urušenih duša, a najradije „stanuju“ u ovozemaljskim uglađenim i nadmenim vođama, uglednicima i drugim naročito „važnim“, cenjenim i poznatim ličnostima uprljanih i urušenih duša (!). 173. Zakon volje Volja bez VERE malo vredi, jer vera je uvek JAČA od volje; bolje je u ispunjenje neke želje bezuslovno verovati, nego imati čvrstu volju bez vere; najbolje je kad ima i volje i vere, s tim što vera treba da vlada voljom. 174. Zakon vremena Vreme se UBRZAVA pred VELIKU PROMENU: metafizički zakoni ispoljavaju se sve brže i očiglednije, godine se sustižu, a godišnja doba se mešaju (!!!). 175. Zakon Velike Promene VELIKA PROMENA će se desiti i u njoj će PROPASTI ZLO (!!!). 176. Zakon vrline Vrlina je suprotnost svakom zlu, jer ako nije utemeljena NA DOBRU - onda nije VRLINA. 177. Zakon zadovoljstva Svako ljudsko zadovoljstvo jeste „produžena ruka“ sreće; propadljiva ovozemaljska zadovoljstva mogu samo dati jednako propadljivu sreću; niko ne može postići istinsko zadovoljstvo (kao ni istinsku sreću), dok ga U SVOJOJ DUŠI ne postigne; za postignuće pravog zadovoljstva (kao i prave sreće) nisu ni dovoljni ni potrebni nikakvi „spoljašnji“ uslovi - ono se NIČIM ne može kupiti, niti se za nešto može menjati; a čovek koji u svoju dušu useli nezadovoljstvo i postane nezadovoljnik - ni zbog čega ne može ni biti zadovoljan, već može samo doživeti iluziju privremenih i kratkotrajnih zadovoljstava, koja se obavezno plaćaju još većim nezadovoljstvom; za zadovoljstvo (kao i za sreću) važi reverzibilnost: ne treba čekati da se ispune neki uslovi i postignu neki ciljevi da bismo bili zadovoljni, već sebe treba učiniti bezuslovno zadovoljnim „odmah i sad“ - pa će se želje i ciljevi mnogo lakše ispunjavati; nezadovoljstvo je u stalnom sukobu sa Zakonom Ljubavi, Vere i Nade, pa ono jednako kao i zavist sprečava ostvarenje ljudskih želja; takođe ne treba biti nezadovoljan ni onda kada se želje ne ispune, niti kada se dese neki neželjeni događaji: iz nekih metafizičkih razloga sve to treba baš tako da bude - ili su sravnjeni neki računi (što je dobro), ili je pružena prilika za učenje (što je takođe dobro), ili iz toga što se desilo (ili se nije desilo) treba tek da proistekne NEŠTO ISTINSKI VALJANO (što je još bolje); a što se tiče „običnih“ ovozemaljskih zadovoljstava, ni njih se ne moramo odricati, ali valja naučiti kako ih treba metafizički usklađivati; kod njih čovek najveće zadovoljstvo oseća dok ih očekuje, pa takve momente očekivanja treba maksimalno iskoristiti za vežbanje i sticanje trajnog unutrašnjeg zadovoljstva; u te svrhe treba se koristiti odlaganjem zadovoljstava; u svakom danu i u svakom poslu treba najpre da razlučimo šta nas čini zadovoljnim, a šta nezadovoljnim; onda treba da rasporedimo svoja zadovoljstva i nezadoljstva koliko je god to moguće: najpre ćemo obaviti ono što nas ne čini zadovoljnim, pa onda ono što izaziva naše zadovoljstvo; rđav je dan u kome svo zadovoljstvo ujutru potrošimo, težak je posao u kome se najteže za kraj ostavlja, loš je ručak kada prvo pojedemo ono što najviše volimo, ružna će nam biti hrana iz koje najpre odvojimo ono što nam se najviše sviđa; kada čovek nauči da odlaže i raspoređuje svoja „obična“ ovozemaljska zadovoljstva, stekao je dobre uslove za postignuće istinskog unutarnjeg zadovoljstva i trajne sreće. 178. Zakon zahvalnosti Dužnost je onoga kome je učinjeno dobro da se zahvali, a dužnost onoga koji je učinio dobro nije da traži zahvalnost i pohvalu, već da i sam bude Bogu zahvalan što ima mogućnosti i mudrosti da drugima dobro čini.

34

179. Zakon zakona (društvenih) Nije loš onaj zakon koji ima izuzetke, već onaj čiji izuzeci nisu ozakonjeni. 180. Zakon zasluga Zasluge su uzroci prema kojima metafizičke sile vrše poravnjanje računa u skladu sa metafizičkim zakonima; posledice tih poravnjanja uvek su onakve kakve su i zasluge, samo što su uvećane za „kamatu“, već prema tome koliko se na poravnanje čekalo; ovozemaljske zasluge metafizika ne priznaje ni „grama“ preko merila usklađenosti sa metafizičkim istinama; ovozemaljske pozitivne zasluge jako su „krhke“ i „lake“ - začas ih „poruši“ i „pretegne“ jedan-jedini greh zbog nekog rđavog dela ili gesta; otud se ovozemaljski „zaslužnici“ čude zašto ih ipak snalaze nevolje i zašto nisu istinski srećni; naročito rđave ljudske zasluge ostaju na ovozemaljskom planu i posle smrti onoga ko ih je počinio - one su „dug“ koji se i potomstvu predaje u nasleđe; ali, potomstvo koje nije ništa krivo biće pošteđeno odgovora na te zasluge predaka ako bude vodilo računa o sopstvenoj duši, odnosno o svojim mislima, osećanjima i delima; prema tome, i onda kada čovek ispašta neke zasluge drugih, sam je za to kriv jer se pozitivnim mislima, osećanjima, namerama i delima nije zaštitio od negativnih uticaja; čovek čiste i velike duše steći će ZASLUGU POTPUNE ZAŠTITE (!). 181. Zakon zavisti Zavist je opako negativno osećanje i jedan od najgorih otrova duše; velika istina o zavisti je ova: teško je steći ono na čemu se DRUGOME ZAVIDI; najbolji način da čovek i pored truda nešto ne stekne, jeste da ZAVIDI drugome koji to već ima; onaj koji zavidi imaće SVE MANJE, a onaj kome zavide imaće SVE VIŠE (!). 182. Zakon zdravlja Nikakav ovozemaljski ugled niti „moć“ ne može biti NI CENA NI ZAMENA za ljudsko zdravlje; duhovno zdravlje tiče se očuvanja duše, i mudar čovek o njemu vodi računa; duhovno nezdrav čovek može izvesno vreme u fizičkom smislu biti dobrog zdravlja, ali uprljana i urušena duša veći je problem od obolelog tela - duhovna prljavština kad-tad će se manifestovati i na telesnom planu; sem toga, kada duhovno zdrav čovek i oboli, on mnogo lakše može da povrati zdravlje nego čovek slabe i prljave duše. 183. Zakon zločina Zločin ponekad može izmaći ovozemaljskim zakonima, ali NIKADA i metafizičkim; zločin se može oprostiti, čime se zločinac predaje metafizičkoj odmazdi - ali NIKO I NIKADA nema prava da zločin opravdava, inače će se I SAM svrstati među zločince. 184. Zakon znanja Nijedno znanje nema vrednosti ako nije metafizički zasnovano, odnosno ako ne podupire i ne podržava čovekovo duhovno uzdignuće - svako znanje koje ovo ne ispunjava obična je domišljatost i lukavština, a to znači da je ravno neznanju i gluposti, jer može samo stvoriti probleme. 185. Zakon želje Želje moraju biti usklađene sa Zakonom Ljubavi, Vere i Nade; ako u želji ima Ljubavi - ona ne može biti negativna; ako je želja praćena Verom, dakle bezuslovnim verovanjem - onda raspolažemo najboljim SREDSTVOM za ispunjenje (vera je jača od volje); ako želju prati Nada, dakle iskreno nadanje utemeljeno na jasnom maštanju o ispunjenju - onda imamo najbolji NAČIN za njeno ispunjenje (mašta je jača od želje); znate li zašto ptica leti (?): zato što ne sumnja u to ni sama ptica, ni onaj koji posmatra; znate li zašto čovek ne leti kao ptica (?): zato što u to ne veruje ni onaj što bi poleteo, ni oni koji ga gledaju; ali, i čovek koji ne sumnja poleteće, ako svojom verom nadjača sumnju onih koji ga posmatraju, ili ako ni oni ne sumnjaju; i zbog toga, ne treba svoje želje kazivati svakom, naročito ne onima koji bi mogli izraziti sumnju u njihovo ispunjenje (a izraziće mnogi, bez obzira o čemu je reč), svejedno koliko su vam dragi i bliski; jer, ako za vaše želje i namere znaju i oni sumnjičavi, vaša će vera morati i njihovu sumnju da savlada; bo1je je da svoju želju saopštite onome koji NE ŽELI da se ona ispuni, ali I NE SUMNJA u mogućnost njenog ispunjenja - nego onome ko vam ŽELI ispunjenje, ali SUMNJA u takvu mogućnost (!). 186. Zakon Života Svakom istinski mudrom čoveku život je besmislica ako jednom mora da se završi - i zato je osnovna odlika PRAVE MUDROSTI traganje za mogućnošću sticanja VEČNOSTI; a takva mogućnost ne samo da postoji, već je apsolutno PRIRODNA i čoveku PRIMERENA; sticanje večnog života različito se shvata i predstavlja u raznm religijama i kulturama - ali, bez obzira na terminologiju, običaje i način poimanja, svugde se ono tiče OČUVANJA I IZGRADNJE DUŠE, odnosno UVAŽAVANJA METAFIZIČKIH ISTINA; SVET NAJBOLJE MENJAMO MENJAJUĆI SEBE, A OD SVETA SE NAJBOLJE ČUVAMO ČUVAJUĆI SVET OD SEBE - ovo je prosta suština ISTINSKI SREĆNOG ŽIVOTA; LjUDSKI ŽIVOT JE SVETINjA I APSOLUTNO NIKO I NI ZBOG ČEGA NE SME UGROZITI ILI OMALOVAŽITI NI SVOJ NI TUĐI ŽIVOT - OVO JE JEDAN OD NAJTEMELjNIJIH METAFIZIČKIH ZAKONA (!!!); SVAKO KO KRŠI OVAJ TEMELjNI ZAKON, OBEZVREĐUJE SOPSTVENI ŽIVOT - U TOME APSOLUTNO NIKO NEMA PRIVILEGIJE NITI POPUSTE; merilo istinske vrednosti čovekovog života nisu nikakve ovozemaljske „moći“, bogatstva i ugledi - VEĆ ISKLJUČIVO NIVO ISTINSKE DUHOVNE IZGRAĐENOSTI, ODNOSNO STEPEN PRIHVATANjA METAFIZIČKIH ISTINA.