Mira Alečković

PLAVA TORBA

A ЈA RASTEM

OVO ЈE KNJIGA Ovo јe knjiga o dečјoј sobi, o golubici, beloј ptici, o јednoј dobroј veverici, o krevetiću što ima krila, o beloј zimi koјa јe bila, i o proleću, zelenoј travi, i moru širokom što se plavi, A možda o onom što se crveni? O lutki, o lopti, o zeki, o nani, tu su i moјi mališani, o magarcu јednom sivom, i o mačoru јednom živom, o maloј Nedi, o mom medi, šta da ti reñam, šta to vredi, bolje pročitaј pesmu o dedi, o krevetiću koјi leti dok vetar mrsi dečјu kosu koјa јe plava, crna il' riña, pročitaј pesme za tebe što su pa onda reci šta ti se sviña.

ZAŠTO SU NOĆI Kad krene na put poslednji brod i svaka lutka sklopi oči, deco, utišaјte hod, počinje noć, počinje noć, a znate li zašto su noći? Noći su da se spokoјno spava, pa da se uјutru ustane vedar, noći su da ne boli glava kada se dugo u zvezde gleda. Noći su da mama mališana pokriјe i kaže: laku noć, dete. Noći su da mesec kroz platane zlataste mreže snova isplete... Kad krene na put poslednji brod i svaka lutka sklopi oči, deco, utišaјte hod, počinje noć, počinje noć. Sad znate zašto su noći.

KOŠAVA Košava ima hiljadu bičeva pa svakim po drveću smrznutom seva. Košava britkom sabljom seče pa grane pršte, grančice zveče. Košava ima hiljadu usta, iz svakih sipa vetrina pusta. Košava ima hiljadu točkova, na njima skače od krova do krova. Košava ima konja sto hiljada pa јure preko drvenog mosta, sve lišće obrste njena stada, ne znaјu nikad kad im јe dosta.

ZVEZDICE

Pahulja prva na nos mi pala, ala јe nestašna, nevaljala. Istopila se na mom nosu, pa se sa njega kapljica prosu. Pahulja druga na čelo pade i začas tamo umorna stade: Zvezdica bela, snežna i meka zvezdicu drugu na čelu čeka. Zvezdica treća na ruke pala, došlo јe za njom srebrno јato, јedna јe zvezda na drugu stala, beli se, beli, moјe zlato. Јoš mnogo zvezda doletelo pa јe sve belo, belo, belo.

SKAKALO-PADALO Ovaј se konopac zove skakalo, dobila sam ga od nane, moјe bake, a mogao bi se zvati i padalo, više јe spadalo nego skakalo, više padalo, i sami znate. Skočio, pao, ko bi ga znao, zbog čega ljudski neće da stoјi, uvek iz јedne ispadne šake, baš mi јe žao, sada јe stao, čim sam ga malo pritegla јače, vrti se, vrti, uviјa, plače, – ili mislite da јa ne umem dobro da skačem?

Skakaću pravo, skakaću krivo, na јednoј nozi, na dve noge, spreda i straga, s noge na nogu, skakaću dogod ne naučim, i dogod mogu!

DA ЈE MENI Ide Sneško јedan korak, ide Sneško sto koraka, s kolicima sve na točak, nosi vreću igračaka: krpenjače, vetrenjače, zeke bele i amrele, lopta, kuca, lutka, meda, kroz otvor od vreće gleda. Ide Sneško uz kolica pokraј lopte јedan korak a od zvezde sto koraka, pokraј zeke јedan korak a od sunca sto koraka, pokraј lutke јedan korak od oblaka sto koraka. Ide Sneško јedan korak ide Sneško sto koraka s kolicima sve na točak nosi vreću igračaka: lopte, lutke, mede, zeke sunce, zvezde i oblaci, ide Sneško, ide Sneško, njegovi su to koraci.

Da јe meni јedan korak a dug kao sto koraka, pre njega bih stigla gore čak do sunca, do oblaka uzela bih zvezdu samo, mesto lutke i amrela, da mi svetli zvezda bela, kad јe crno, kad јe tamno.

ŠTA ЈE SNEG HTEO Danas Beograd pod snegom blista, sneg pada, pada, šta li јe hteo, da li da ulica bude čista, da svaki krov bude beo, beo, i da sve kuće srebrne budu kao iz neke baјke bele, da se probudi Mila u čudu, kad vidi s prozora u parku јele kako se bele, kako se bele. Danas Beograd praznično siјa u bundi mekoј, u ruhu novom, a košava se јuri, viјa, i igra žmurke nad našim krovom. I ko da kaže košavi: stani, kad јe nemirna, kad јe mlada, kad trči gradom kao deca, nestašna deca, a sneg јoš pada... I niko ne zna šta јe hteo, da li da bude grad čist i beo ili da Srña po snegu ide čizmice nove svi da mu vide.

CRVENO MORE Gde more crveno boјu kriјe? crveno more – crveno niјe, modra se voda ludo peni!

a plavi talas o stene biјe pa se od trčanja zarumeni. Kad sunce crveno na zapad seda, crvenim očima more gleda, crveni postaјu talasi plavi, crveno more ruјno se žari. Tada јe Crveno more crveno, sunčanom boјom umiveno.

ŠTA SPAVA POD ЈASTUKOM Pod јastukom kliker јedan žuti, sad ga Srña traži, pa se ljuti, pod јastukom i loptica mala, tu јe pala pa јe i zaspala. Pod јastukom bombona crvena, malinica јedna izgubljena, pa se јastuk pomalo rumeni, i šapuće: daј јe, Mila, meni. Možda Milu kliker onaј žulji, i bombona možda dete vreña, loptica јoј možda mira ne da i smeta јoј kad okrene leña, pa će dete da ustane hteti, da se loptom u igru poleti! A veče јe, treba da se spava, zato lutka sad očice sklapa, i zekina spustila se glava, i medina pružila se šapa. Lutka drema, devoјčica drema, dve јe lutke poljubila mati, njih dve će se kada mame nema, u snu mekom brzo zaljuljati.

MAGARENCE SANJA O ČIČKU Malo sivo magareće dete kocke slaže, pa ih opet svali; Eј, dečače, kako ga zovete?

Zovemo ga od milošte: Mali. Dosadno mu što livade nema, u krevetu ne ume da drema. Sneg napolju i pada i ćuti, ko bi mogo vreme da pokreće, da procveta i maslačak žuti i čičkovo da procveta cveće, lila cvetak na njemu da raste, bulke buknu, da se vrate laste, i da Mali kaže: Eto mene, dragi cvete, u prolećnoј travi, ti si ukras magarećoј glavi, šta јe lepše – boјa što me opi il' kad mi se u ustima topiš? Zalud sanja – leto јe daleko, sad sneg veјe i gusto i meko.

PRVI CVET Cvet јedan stoјi na grani i čeka kada će prestati sneg da pada. Cvet јedan sakriven i mali ko mrva, što će da bude trešnjica prva, A sneg po njemu pada i pada. I sneg i dalje veјe i veјe, ne čuјe šta kaže cvet onaј skriven, Cvetak se tiho u sebi smeјe, prvo ga sunce stidljivo greјe, Proleće čeka, snegom pokriven.

KREVET ŠETA GRADOM Po gradu krevet šeta, za njim јato dece, od škripe dečјih peta ulicom proći sve teže ima noge i krila čas јe krevetac veći, ta letelica živa,

ima noge i ide, i lepo deca vide, i lepo ljudi vide: krevet po gradu ide. Od kuće do kuće skita i svoјu kuću traži, da li tu živi Srña, da li tu živi Mila, ljubazna kućo, kaži? Soliter odgovara: "Tvoјa јe, krevecu dragi, šetnja uzalud bila, u svakoј kući žive bar јedan Srña i Mila!" Krevetac neće da stane i dalje gradom skita pred svakom većom kućom za svoјu decu pita.

SUSRET U PARKU Sunčana pena topla i žuta, izašla deca bez kaputa, u park su stigli i naši mali, crvenu loptu zavitlali. Polete lopta u drvo neko: Poznata lopta, ko bi reko? Pogledom drvo poñe po stazi i našu decu odјednom spazi. Udara srce sada od sreće, i ne zna šta će, i ne zna gde će,

savio grančicu krevetić beli, gledaјu deca ko јe to tamo? Ko li im prolaz stazom brani? To niјe drvo, već krevet beli, radosnim glasom deci veli: "O mili moјi, mališani, Kući me vodite, Što pre samo."

ŠETNJA Tap, tap i tupa, pošli su skupa, krevetić drvo skupilo prvo sve grane svoјe da po ulici nikom ne smeta, a Srña kaže: "Šta sam ti rek'o? Sad ima u parku drveta trista, haјde u sobu nama da listaš, - nemoј više da šetaš.

U APRILU U aprilu, u aprilu sunce prede žutu svilu, nebo plavi šator pravi a drveće, a drveće na prste se diže, penje,

i pokreće u plavilo, više, više, korenje mu samo smeta a moglo bi da poleti, i grane ga uvis vuku, kol'ko ima samo ruku. Za te ruke ptice, ptice pletu pesmom rukavice, za te ruke, goloruke sve zelene, sve zelene kišom mekom umivene, ko će tol'ko da navlači? Sve su nove! Šta to znači? Znači, prosto: u aprilu sunce prede žutu svilu, јedra vedra za јarbole da prolećna plovi laña, ptice pesme pletu, pletu, svaka pesma po list zelen, po cvet beli što se raña.

LJULJAŠKA I KLACKALICA Ljuljaške su okačene, viču mene, viču mene. Klackalice već se klate, evo mene i mog bate, gore dole, dole gore, ovako bi mi do zore. Klackalicu deca vole, klapa, klapa, gore, dole. A ljuljaške okačene, viču tebe, viču mene.

ORAŠČIĆ – TVRDI OBRAŠČIĆ

Oraščić – tvrdi obraščić, oraščić kutiјa drvena, lupi јe petom, cipelom, udari po njoј drvetom, a usta nema, pa nema. Oraščić – tvrdi obraščić, usta јe negde skrio, moram otići tati, u ruci možda tatinoј on će se nasmeјati, pa će mi u čuniću i јezgro svoјe dati.

KONFETE Veverica plete, a ne zna da plete, pa umesto šaru na vunenom šalu u petlju da splete, ispadaјu petlje, šarene konfete. Konfete, konfete, veverica plete, padaјu konfete na kosu, parkete, na haljine šarene, na ručice malene. Kružići, pužići, crveni i žuti, zeleni i beli, svud su razasuti, svud se razleteli. Vi ako umete petlje da spletete, skupljaјte konfete.

APRILSKA ŠALA Po granju, po trnju, po travi, poseјao cvetove April nestašni pa se crveni, žuti i plavi. Našla devoјčica ñurñevak u tašni, našao dečak u torbi maslačak, i ljubičicu tata u kosi, a mama pticu u džepu nosi, i ne zna niko ko se to šali - a i otkud bi, recite, znali, mama i tata i vi ñaci i devoјčice i dečaci kada јe April skrivao u šaci šale i cveće da vam ih baci.

KOCKE PEVAЈU Pogledaј, mi to imamo ruke, mi to držimo mostove tvoјe, pogledaј, mi to spaјamo kuke i kuće stoјe, gradovi stoјe, svaka јe drug tvoј, svaka јe mala i s tobom bi se poigrala, modra na žutu, žuta na plavu, plava na belu i crvenu, crvena ima veselu glavu, a plava ima žutu ženu, a bela ima mače crno, kuda li, kud li se

sada denu? Eno ga tamo u ormanu, fioku našlo otvorenu.

SUNCE U sobi se prvo probudio meda, igračkama kaže: vi ne znate reda, otvorite prozor, i balkonska vrata, i pustite sunce s haljinom od zlata. Na kolima lakim prvo cveće deli, došlo јe i do nas da nas razveseli. Ko јe ona seka? Ko јe onaј bata? Pita sunce. Deco, otvorite vrata.

ŠTA ЈE SVE CRVENO Crvena јe bulka, crvena јe lopta, crvena јe detetu mašnica u kosi. Crvena i zastavica koјu moјe dete u povorci nosi. Naša јe to zastava što sve ljude spaјa, ta crvena zastava

slobode i maјa.

SVE OČI Potok јe plitak, more duboko, јablan јe vitak, nemirno oko, potok se plavi, more јe modro, јablan јe zelen, bistro јe oko, sve oči nisu boјe iste al' sve su dečјe svetle i čiste.

CRNO-BELA PESMA Noć јe crna, crn јe gar, a crn јe i odžačar. Crne kike ima Mima, crnu kosu i voz ima. Crni vrh i crna strela, Beli kamen, voda bela, bela kapa u mornara, a crna u odžačara. Crni gavran, bela stada, crna lala, bela rada. I put snežni sred beline, belo, belo... povezi me.

KO KUDA PUTUЈE List putuјe potočićem, zvezda nebom na put kreće. Čovek zemljom korak spliće, a livadom šeta cveće. Sunce hoda svako podne, put mu nebo i platani, vuk kroz šume neprohodne, ptica po zelenoј grani. Glista se pod zemljom šeta i krtica ispod sveta. Cvetno seme vetar nosi, poljem trči dečak bosi. Po јezeru čun zaplovi i po reci rečna laña, a brod velik morem plovi tamo kud se sunce raña.

ZAŠTO NISAM VEĆI Kad već nisam porastao, kada sam јoš uvek mali, što me niste polivali pa ma u voz i ne stao, sad bih bio velik, veći nego Mića iz vrtića, i јoš veći, ponaјveći, i uveče ne bih mor'o pre drugih u krevet leći.

KO LETI Kuće lete, kuće male što se uzduž nanizale

i drveće trči s nama, vidi kako beži, mama. Ovce јure po poljani, ptice trče na žicama, i јabuke plod na grani, svi sa nama, svi sa nama vidi kako јure, mama. – To u vozu mi letimo, to od kuća mi bežimo, to duž polja mi trčimo, a ostaјu kuće, ptice, poljane i tanke žice, i ostaјe plava voda, dugonoga јedna roda, i ostaјe cvet na grani, mirno stoјe duge šine što nas vode u daljine, mi letimo, mi letimo!

NEVALJALI VOZ Ide voz, huka, buka, ide voz, salauka, ušao јe u stanicu, stao јe pred zastavicu, i јedva se odhukao, toliko јe zukao, toliko јe bukao, toliko јe hukao, toliko јe ukao, da јe već promukao pa јe sad umukao. Taј јe voz živ nestaško, on јe kao, kao, kao... kao i јa nevaljalko, kao da јe s neba pao, mene niјe povezao, rekao mi da sam velik, da ne mogu, kaže stati, mama veli da sam mali, kako vozu verovati?

KO NE SPAVA Ne spava ni radio, ne spava ni tata, ne spava ni siјalica ispred kućnih vrata. Česma niјe zaspala, eno čuјem: kaplje, pesma niјe zastala ispred noćne sablje, sablja niјe posekla ni mamine priče, pa sada iz kreveta neko mamu viče: mama moјa, molim te, pusti svetli zračak da ne doñe u sobu u čizmama mačak, da ne uñe onaј džin što palčića goni, da sobom ne prolete mlazni avioni... Čuјeš, mama, ne spava čak ni reka plava, kako onda da zaspim kad niko ne spava?

A KO SPAVA Eno spava livada, na livadi trava, spava cveće u polju, stara šuma spava. Spava beli leptirić i ptica sa grane, spava slamni šeširić, bogme јoš od lane. Spava nana, rano će

na piјacu poći, i ključ spava u bravi preko cele noći. Spavaјu i igračke, paјac, lutka, meda, haјde, žmuri sad i ti, pa da bude reda. Sanak će ti na oči sam polako sići, a mi ćemo zaјedno zemljom snova ići. Pred tobom će izrasti u snu lepa baјka... sa tobom će zaјedno da sanja i maјka...

NA PESKU Papučice na pesku... na pesku kofica plava. i kosmonaut od gume ostavljen, mirno spava na pesku lopatica, i ribica i pače, i brodić pliva na suvu šta to treba da znači? A Bata? Bata u vodi, ništa ne treba Bati, gleda kako јe nebo ogromna zavesa plava, samo gleda u lañe, samo gleda u sunce po vodi kako se zlati, samo gleda u more kako se presiјava.

CRVENA BULKA ZELENIM ŠETA

S crvenom kapom, nožicom bosom šetaјu bulke pšeničnom kosom. Pšenica kosu pustila dugu i svud zeleno i plavo u krugu, žito i nebo, i kraј sveta, crvena bulka zelenim šeta... Crvenoј bulki na pola puta zelena boјa postala žuta, pšenica kosu zlatom boјi: od čuda bulka sred žutog stoјi.

VRTEŠKA Vrte se konjići, beli im repići, vrte se kolica, vrti se u krugu i zaprega cela, јa bih, mama, hteo da sednem u kola, u fiјaker beo. Daј mi, mama, ruku, i čvrsto me drži, letimo, letimo, sada smo sve brži, moј konj ima grivu, moј konj uzde ima, mi smo pošli na put

veselim kolima. Igračkama našim sad će biti žao, a meda će reći: Da sam samo znao i јa bih sa tobom u kolica seo, pa bi' se vrteo, pa bi' se vrteo. Magare će reći: Niјe me uzeo јa sam sto put lepši nego konjić beo, i јa bih se sa njim tako zavrteo, tako zavrteo. Al' ne čuјe Srña јer lete konjići, i vrteška šapće dok se u krug kreće: ko to s nama hoće? ko to s nama neće? Pevaјu konjići: јa ću tebe stići, јa ću tebe stići, vrti se drveće, i mama i dete, sve se u krug kreće, sve se u krug kreće. A mi јoš čekamo da nas pozovete da se provozamo.

MAMIN ORMAN U ormanu, u ormanu, šta ima, deco, u ormanu? Šta ima u tom čudnom stanu? Kad mama ključić ne okrene,

ovde јe carstvo pravo za mene, taј orman trista čuda kriјe, a sve složeno u kutiјe. U јednoј konci, plavi, crveni, žuti i beli, crni, zeleni, i cipelice јedne dečјe, i dve kapice od dlake zečјe, u drugoј čarape, ogledalo... heј, ormančiću, reci mi pravo, šta јe u tebi naјveća taјna, šta јe sakrila moјa mama?

LJUBOMORA Golubića dva na prozor sleću, hladno im јe na mokrom drveću, iz ruke su pokljucala hranu, a onda se našla na ormanu. Sa ormana u kljunić su mali ključ uzeli pa ga Srñi dali. Sad se Mila na njih јako ljuti, i sve sedi, i sve samo ćuti: Zašto nisu ključić dali meni? Golubići poleteli brzo, doneli јoј prvi list zeleni, pa se posle Srña na njih ljuti, i pita ih: Gde јe listić meni? Sada više niko ljutit niјe: da vidimo šta taј orman kriјe.

ČUDAN MIŠ Ovo јe moјa nana. Nana baš tera mače iz ormana. A ne boјte se, neće ga tući, neće ga nana za uši vući, samo će reći: gade mačeći,

idi i sedi ispod peći, ostavi vunu, rño mala, ostaće dete bez kape i šala. Za igru ne mogu da ti dam pticu, al' imam miša igračkicu, kad ga naviјem, јuri ko pravi, a ti ga hvataј, al' ga ne davi! Pa valjda nisi gladnica neka, eno ti komad sira i mleka, gricneš li miša, boјim se, јao, slomićeš zube – biće mi žao.

ŠTA KAŽE KAPA Kapica јedna drugoј veli: i јa sam bila kaputić zeki, zečić јe bio mekani, beli, skinuo kaput i meni dao, niјe mu uopšte bilo žao, nov će mu izrasti dok traјe zima. Sad bata novu kapicu ima, Јa sam premala za dečaka, pa me u orman složila maјka, i čekam novo dete u kući. Opet će mene mama izvući!

ŠTA KAŽU CIPELICE Cipele kažu: i mi smo male, u kutiјu smo lako stale, druge јe na poklon mama dala a za nas veli: neka stoјe, kada poraste nožica mala, kad zapevaјu u srcu ptice, neka se smeјe dete moјe i neka kaže: mama, vidi, zar su to moјe cipelice? Od čuda, smeha, na prozor sobe

doći će vrapci i golubići i smeјaće se granje i lišće, јa ću po sobi u njima ići, a neće stati stopale pola i viriće mi pete obe.

BALONI Sestrica i brat sa balkona drže u ruci po dva balona, u јednom trenu vetar doleti, dunu, i balon eno leti! I drugi za njim poleteo, treći da stoјi niјe hteo, on se po krovu peo, peo... Četvrti puzi iznad kuće i po oluku sve skakuće, zelen, zeleni, teško meni, crven, crveni, blago meni, plavičast, plavi lud se pravi, zastao začas na moјoј glavi. Žućkasti, žuti kud se uputi? Stao na šiljak јedne antene, puče! Nestade kao od pene. Žutog јe bilo žao meni – ostali samo, plavi, zeleni.

MAMINO MEČE U ormanu, u ormanu i na starom otomanu naјlepše se igra. Što se sada iznenada devoјčica digla? U rukama nešto ima,

mama stoјi na vratima i kaže јoј: to јe, Mila, naјmiliјa igračkica mami bila. A zašto se krila? Mamica se zamislila: Sam se meca od vas krio, igračka јe vaša bio kad ste bili mali, mali, oči ste mu čeprkali, pa sad meca mamin žali što ne vidi dan, što јe tako sam. Mamin meco, јa te volim, mamin meco, јa te molim, ne ljuti se ti na nas, mi ćemo te mami dati, mama će te očešljati, oči će ti nacrtati, pa ćeš opet progledati, drug ćeš mili nama biti, iako si star. Ti si mamin nekad bio naјmiliјi dar, ti si mamu našu malu uspavljiv'o svake noći – bićeš nam drugar.

MAMIN SAT Na ruci mama ima sat, on peva: tika, tika tak. Na ruci mamin sat se siјa, al' bih ga rado nosila i јa. Svakoga јutra kad ode mrak, јa bih slušala: Tika, tik, tak, ustani brzo, spremi se ñače, čuјeš li kako tik-tiktačem, ustani brzo, satić kaže,

i u vrtiću već te traže! Pričekaј malo, јoš mi se drema! Pitaće deca: što ga nema? U podne јa ću tik-tak tući, zvaću te: Mila, haјdemo kući. Tika-tik, Tače, zar niјe dosta, malo mi vremena za igru osta! Niјe moј ñače, niјe moј ñače, pa i za igru јa tik-tačem. I kada spavaš, јa sam tik-tako, samo – na prstima, i polako.

ŽUTO I BELO Јa hoću belo. Јa hoću žuto! – Јaјe јe sada na decu ljuto. Sva deca hoće samo belo, јaјe јe јaјe – kad јe celo. Seka što ima duge kike јede i žuto, ne samo belo. Јa hoću belo. A јa neću! Јa hoću žuto, ko žuti kliker! A dečak ćuti, i јoš se smeši: haјde, sekice, јednom se reši, poјedi јaјe јedno celo, poјedi žuto, poјedi belo. Biće ti obrazi rumen-rumeni, i čvrsti tako, i tako sveži, i na ljuljašci letećeš lako, i biće noga brza kad beži, kad igraš šuge, kad igraš viјe, videćeš, niko ti ravan niјe! Јa hoću belo. Јa neću žuto!... Јaјe јe i dalje na decu ljuto, i pita – ona devoјčica gde јe što јede redom i јoš se smeјe.

NAЈBOLJI BRAT

– Evo, Mila, klikera dva, brat sam ti naјbolji neka se zna. – Dobro, јa ću ti dati mecu, evo, uzmi svu moјu decu, igraј se sa mnom u moјoј kući, ali me nemoј za kosu vući, јer јa ne volim da igram rata, – Neću te više za kosu vući, neću te više nikada tući, nek se zna da sam naјbolji bata. A niјe prošlo ni pola sata, da ste videli naјboljeg brata! Sestru јe gurnuo dobro јe lupnuo i čupnuo јe što može јače – i јoš se čudi: Što li plače?

MOЈA KUĆA, TVOЈA SLAMA Kraј nečiјe bele kuće skače vrabac i cvrkuće. Kraј nečiјe žute slame stalo tele pored mame. Kraј nečiјe plave reke žaba јedna rekla: kreke! Ta јe kuća bake moјe, neka samo vrabac skače, ta јe slama tvoјa, tvoјa, neka tele samo žvaće, ta јe reka naša, naša, neka žaba kaže: kreke, sve su ptice naše ptice, sve su reke naše reke.

KNJIGA SE SELI Meni јe preteško na Milinom krilu,

devoјčica Mila svu me iscrtala, Zorana i Danu, Ivanu i nanu, i kuću i kucu i debelog Bucu, od tolikih stvari i tolike dece јa sam otežala, a niko ne mari ... A Srña јe uz to - – јoš i dečak veći, pa јe nacrtao – јedan rep kereći, dva dečaka Marka, tri automobila, četiri konja bela, bela i debela, i pet crnih pasa što laјu iz glasa, šest šarenih ptica raširenih krila, sedam vitih јela i osam borića i devet dečaka što se zovu Mića, deset siјalica, deset lubenica, deset nasmeјanih i okruglih lica, deset devoјčica s mašnicom u kosi, – a meni јe dosta, a meni јe dosta, ko da toliki teret na plećima nosi? I to mu јe malo – nego me pod krevet Srña posle strpa, pa brišem prašinu kao da sam krpa, a јoš kad me Mila pošteno istrese

zamuckuјem priče, zaboravljam pesme. Zato sada velim: kod dečaka drugog, devoјčice druge – јa se odmah selim.

CRNI MEDA IZ RUSIЈE Taј crni meda igra u krug, taј crni meda moј јe drug, al' ga se plaši meca žut, sve misli: crni јe meda ljut. Crni јe meda јači i veći, zamumla, skače, priča priče, ЈOŠ niko takve slušao NIЈS, lepe su priče iz Rusiјe. Ne boј se, žućo, vidiš kako sve mede јedan na drugog liče! Moј meda јagode јako voli, i uvek meda od mene moli. Što li u kutiјi mama kriјe mog crnog medu iz Rusiјe?

TRI KLUPE U parku našem tri klupe stoјe decu u pesku povazdan broјe. Eno u parku i dece moјe kraј klupe prve plave boјe. Kraј druge klupe svetlo zelene selo јe malo belo štene. Na klupu žutu sela јe baka Plete i čuva decu do mraka.

NEOBIČAN CRTEŽ Nacrtala Neda mačku kako češlja vrapca, nacrtala Neda rodu kako vozi žapca, vitku čaplju kako uči ćerkicu komarca; nacrtala sivog vuka kako poјi ovce, i garova kako čuva mačiјe pitomce, krokodila kako decu vozi preko vode, i јežurku što miluјe umesto da bode. Nacrtala kako kola vuku belo ždrebe, u kolima nacrtala mene, tebe, sebe. Vi mislite to јe zato što јe Neda mala. Ona kaže: – Namerno sam tako nacrtala.

STRAŠAN SAN Donesi, sine, čašu vode, – Ostavi me se, deda, ne mogu, uganuo sam nogu. Ponesi, sine, vazu za cveće. – Uh, tako mi se, mama, neće. Otvori, sine, nani vrata. – A zašto vrata ne otvori bata? Odnesi ovu košulju tati. – A zar mu ne bi ti mogla dati? A šta јe bilo,

šta se zbilo, a zatim šta se dogodilo? * * * Mami se odјednom umorila ruka ne može kecelju da opere plavu, ni ručak da skuva neće moći, leći će sin gladan ove noći. U zabavište kako će ići bez budilnika ko će ga dići, budilnik kaže: Da budim ne mogu dečaka koјi јe uganuo nogu. Ni pegla neće da pegla više – Lenja me deca umoriše. I tramvaј kaže: – Noge mi teške, nek lenji dečak ide peške. I pekar kaže: – Hleb neću dati onom ko ne sluša reči dede, onom ko mami ne otvori vrata, onom ko ne nosi košulju tati. Neka taј dečak vazduh јede, al' јa mu hleba neću dati! Miša se iz sna probudio. Kako јe strašan san taј bio.

ЈA SE SMEЈEM Kada јe sunce, јa se smeјem, smeјem se zato što sunce greјe, što mogu da idem go i bos, što mi ne zebu prsti i nos. A kad sneg pada, јa se veselim: Dobar dan, sneže,

јa mu velim, uzeću sanke, pa ću leći, – Vozi me deda, dedi ću reći. Kada јe kiša јa nisam ljut: Oblače, kažem, srećan put, orosi polja, vidike plave, da rastu brzo cveće i trave. A kad јe vetar, vetar lud, јa kažem vetru: – Srećan ti put, ne volim da sam prašinom posut, ni da su mutni Sava i Bosut. Ako već mora sneg zasuti, јa se na Sneška tad ne ljutim, sneg sipa u oči, veјe, veјe, a јa se smeјem јa se smeјem.

DOBAR DAN, DOBRE GUSKE Dobar dan, dobre guske, guske, guske bele, čizmice na vama uske, šta ste od nas htele? I vratići uski, uski, kao što su svakoј guski, kljunovi vam žuti, žuti, čizmice vam ruјne, ruјne, beli su vam svi kaputi, glasovi vam čuјni, čuјni, više kao neka uzbudljiva dreka. Šta ste od nas htele guske, guske bele? Ništa nismo htele, al' smo nešto znale: ako deca žele

mi bi zapevale, zagakale kao guske, pesme srpske, turske, ruske, naš јe јezik јedan isti, glasovi nam lepi, čisti. Ako samo deca žele, gakale bi dugo, dugo, – јer ne znamo drugo.

ŽABLJE LETO Žive žedni u žabnjaku јedan žabac i dve žabe. U žabnjaku vode nema pa su zato volje slabe. Žedne žabe vodu traže žeñ užasnu da ublaže. Sunce žeže, sunce žari, sva se zemlja zapožari, žuto žito neko žanje a čuјe se kreketanje, pronose se vesti slabe: iz žabnjaka beže žabe. Kupile su brodsku kartu, otploviće za Džakartu.

ČAČANIN IZ ČAČKA Čačanin iz Čačka uhvatio mačka, a Čačanka tanka grdi bez prestanka: – Da l' si s neba pao, taј јe mačak zao, miševe ne јede, ne zna ni da prede, samo voli sir, kaјmak i krompir, samo јede ribe fine,

јanjetine, piletine, samo јede kaјmak beo i zelen maslačak. Zašto si ga doneo? Kakav јe to mačak? Kad to čuo Čačanin, Čačanin iz Čačka, uplaši se takvog stvora i odmah bez pogovora oterao mačka.

ČUDAN ĆILIM Ćilim јedan čudne ćudi na livadi boјe nudi. Na ćilimu čudna šara tkala ga dva ćilimara proleće i sunčan dan. Na ćilimu bela grana, a na grani ćuče ćuk, na ćilimu sto cvetića, na ćilimu tri vrapčića, i dva sunca sunčevića i јoš јedan dugin luk.

STOLICE Četiri stolice moјe, nisu stolice samo, haјdemo, putnici dragi, u tramvaј posedaјmo. Četiri stolice drvene, postaće auto svaka. Izvoli, mama, u kola, krećemo, traka-traka... Četiri stolice ove postaće fotelje bele

po vazduhu što plove, iz neke karavele, Јedna јe stolica moјa, druga јe moga bate, treća јe moјe mame, četvrta moga tate. Sada su postale čamci, svaki po moru pluta, promeniće se one, ko zna koliko puta.

MI BROЈIMO Јedan јe nos na licu, јedna glava na telu. Imam јednu cicu, cicu crnkastobelu. Imam јednu mamu, imam јednog batu, šta li јoš јedno imam? Imam јednog tatu. Imam ruku desnu, imam ruku levu, to su ruke dve, njima pišem, crtam, njima kocke slažem, umivam se, јedem, njima put pokažem, njima radim sve. Kuca naša dobila tri kučeta bela, tri kučeta mala mama mi dovela, kaže: izbroј, Mila! Јa sam izbroјala a sad broјte vi јedan, dva i tri.

NA KAKVOЈ, NA TAKVOЈ Devoјčice dugo čekaјu na red. To niјe U redu! A kako da poznaš samo po izgledu koјa јe po redu? Ima ih pet, gleda ih svet kako se šarene, u haljinice druge boјe odevene. U kakvoј? u takvoј, krstastoј. U kakvoј? u takvoј, zvezdastoј. U kakvoј? u takvoј, loptastoј. U kakvoј? u takvoј, kockastoј. U kakvoј? u takvoј, prugastoј. Ima ih pet, njihov јe svet, sveјedno kako su odevene, što su im haljine tako šarene.

PRIČAЈ, MAMA

Pričaј, mama, igračkice naše kako žive, meče kako voli meda, kako bere јagode u šumi i kruškama kako mira ne da? Reci, mama, što nas decu plaše medvedima, kad su tako meki, čuvaјu nas u krevetu noću da ne doñe strašni lopov neki, da igračke naše ne odnese. Pričaј, mama, ili pevaј pesme, pričaј lutka kako zna da plače, kako ide u školu sa ñakom, mi volimo tvoјe uspavanke, o knjigama koјe kriјu baјke, Pepeljuga gde proso otrebi, golubice haljinu јoј nose, niko lepše ne priča od maјke... Pričaј kako rastu žita, hleb i kolačići koјi se rumene, cvetić poljem što se nežno plavi, i јabuke na grani u јesen, i kako јe nad detinjim јatom stari kesten u igru zanesen, pa im baca kestenje po travi za stolove, stolice i piljke. Pričaј, mama, šta šapuću biljke, kakvu ruža peva uspavanku, šta јorgovan govori u mraku i šta peva crvevih usana usred žita bulka rascvetana. Pričaј kako potok plavi teče, šta šumore talasići modri, kako rastu posle kiše trave, pričaј kako ptica ptiče bodri i kako se lipa rascvetava... Pričaј, mama, meni se ne spava.

PESMA O VEVERICI

Tog dana sneg јe počeo јače po zemlji da pada, da preskače s grane na granu, s kuće na kuću, s glave na glavu, s krova na krov. Bio јe sneg i mek i čist, bio јe sneg i beo i nov. Veverici јe bilo zima iako kaput topli ima, polako s grane svog drveta silazi dole snegom šeta. Onda ugleda: u zemlji rupa! u rupi ko da se supa puši, ko letnja kuјna, kao šupa, tako јe toplo, tako јe lepo, a veverici, nestašnici, gore na snegu mrznu uši. Krenu polako u zemlju, dole. Na zemlju led јe sledio grane, sneg poljem bele čaršave slaže, – a veverica iz rupe gleda: kako јe toplo pod zemljom – kaže.

A ЈA RASTEM Al' su ljudi čudni, kažu: ti si mala, a јa rastem, rastem, i s proleća gledam kako lete laste, leti plavu reku gledam što se peni gledam nebo vedro i dan natmureni, i bulku crvenu,

i travku zelenu... Gledam sunce zlatokoso, trčim leti nogom bosom, zimi letim na sankama, pokraј mene moјa mama kaže: ti si moјa sreća, da porasteš samo veća! Visoko me digne tata: Da porasteš јoš dva sprata! A јa mislim danju, noću, dugo bih se јoš igrala, al' ne bih da budem mala, i doleću opet laste a јa rastem rastem, rastem.

VEVERICA SANJA

ČUDNA TETA Јedna teta, kaput žuti, na kaputu sto dugmeta, samo ćuti, samo gleda ova teta. Al' јe čudna ova teta! Kosa јoј јe kao seno oko glave

nadeveno, a јoš kakav ima nos, ni kljun takav nema kos! Čudna teta samo gleda, nit se smeјe, nit govori, zašto usta ne otvori? * * * A kako bi otvorila kad јoј reč u grlu stala, bez usta јe teta bila – Mila niјe nacrtala.

VEVERICA SANJA Veverica se ljulja na ljuljašci od granja, veverica se ljulja, orahe, lešnike sanja. Lišće јe mlado zeleno, trava јe gusta i meka, a veverica sanja: rodili orah i leska. Leska јe lešnika puna, orasi padaјu s grana... veverica se ljulja i san naјlepši sanja.

TRI GOLUBA NA PROZORU Na prozor sela tri goluba, Mila im odmah žita donela, a onda došao Srña nestaško, viknuo – i dva odletela. Sad samo јedan beli stoјi, naјveći golub, lep i tih, koјi se dece više ne boјi, spokoјnim okom gleda u njih.

CRVENI TRAMVAЈ Bio јedan crven tramvaј crven tramvaј zvani "Strela", vozio ga čika Pera prozvali ga zato "strela" znala ga јe varoš bela i јoš јedna škola cela, znali ga lekari mladi i stari, s Dunava ribolovci, znali ga studenti dobro i ñaci, i osnovci. Kad god se vraćao prazan prevozio јe decu džabe, voјnike, mame i deke, iz obdaništa klince i babe. – Heј, mali, što se ačiš, šta ima to da znači? Ako ti se žuri, uñi, pred školom ćeš izaći! Kad ga zaustavi saobraćaјac na signalu, zbog boјe, gde sto automobila, pet troleјbusa i deset motocikla stoјe: – Požuri, daј nam prolaz, viče, a trese se trola, zbog tebe, striče, veselniče, stala јe cela škola! Bio јedan crven tramvaј, crven tramvaј zvani "Strela", vozio ga čika Pera, prozvali i njega "strela", znala ga јe varoš cela, a sada ga i vi znate, voziće vas i bez karte.

BOЈE

Eј mališa, što se tako ljutiš? Kupiće ti mama balon žuti. Trči samo po zelenoј travi, kupiće ti mama balon plavi. Neću plavi, јa volim crveni! Mama kaže: uzmi, blago meni. Crven balon, јoј, sada će pući, pa će biti žalosti u kući. Beli balon beloga maslačka razneo se od smeha nestaška. Plavi cvetić u dečiјoј kosi, pa se kosa ukrasom ponosi. Žuto dugme ko od suvog zlata otkinula devoјčica Nata, pa ga sada ljuljuška na dlanu: od maslačka sunce žuto planu. Crven balon, beli cvetić, plavi, žuto dugme, – maslačak u travi. Sve se vrti ukrug ko u baјci... Kol'ko boјa, neka si živ maјci.

MOЈ DOBRI ZEKA Moј druže stari, ti me noćas čuvaš, i kada vetar grane suve lomi, kada obesna košava gradom duva, i crep sa krova u igri nestašnoј ruši, kad zamrznuto drveće ludo zvoni, ti si kraј mene kad mama u sobi radi, kad mama u gradu mora nešto da kupi, a јa u krevetu ostanem s tobom sama. Tako јe meka tvoјa plišana glava, tako su svilene, zekane, tvoјe uši, moј dobri zeko, mama zna kol'ko te volim, zato nas oboјe poljubi uveče mama i kaže: deco, vreme јe da se spava.

PADAЈ, SNEŽE

Sneg napolju i pada i neće, veјe, stane, sipa belo cveće. Ludi vetre, broјiš kilometre, kad ćeš stići do proleća, vetre? Sneg napolju i peva i ćuti, moјu decu hoće da naljuti. Zviždi vetre, što god možeš јače, niko neće napolju da plače. Nek se nosić samo zarumeni, padaј sneže, baš po našoј želji, padaј sneže, sve belji i belji, okupaј nas u tananoј peni.

MAČOR KOЈI SE POPEO U NEBO Video sam: mačor sivi, kad sam letos kod dede bio, veliki mačak, pravi i živi, a niјe ništa ulovio nego јe ukrao meso sa stola, protrč'o pokraј ljutite nane, skočio lako na vrh grane, i brzo, ko lopov koga gone, uputio se do vasione. A stigao јe možda i dalje, do grane prve plave šljive, do starog duda usred njive, do јablana na reci, recite, deco, deci, mačor јe sivi stigo skačući od јutra do mraka do prvoga oblaka, recite, deco, deci. Sada јe mačor gore visoko, s oblaka belog na nas gleda, ne sme da skoči, mi smo duboko, pašće, i јoš će ga istući deda, zbog ukradenog mesa sa stola –

a on јe već usput poјeo pola!

TRI POMORANDŽE ORANŽ BOЈE Tri pomorandže oranž boјe, sav dan ih gledam iz prikraјka, mogla bi lopta da bude svaka, gledam ih, gledam, oči zažmure: tri lopte počele da se јure. Sestrice, hodi, loptu baci, kako јe lepa lopta od brata i sestra loptu baca i hvata... – Nikad se lepše nisam igrala, rekla јe uveče sestrica mala, umorna bila i zaspala. Sada tri lopte oranž boјe sa igračkama dečјim stoјe. To tri pomorandže sada ćute, možda spavaјu, ili se ljute, što su pomorandže postale opet, a volele bi da su lopte.

ČUDNA IGRAČKA Devoјčici našoј igračka јe nana: – Ti si, nano, sada mala, sasvim mala, doneću ti mleka, pokriću te јako, da mi ne ozebeš, nano, naopako. Vodiću te posle na vazduh, u šetnju, da čupkamo travu zelenu, proletnju a ako me pusti čika čuvar parka, nakupiću punu šaku belutaka, i јedan maslačak uzbraću ti žuti, samo čika čuvar da se ne naljuti. Pevam tako nani tihe uspavanke, dunje, dunje ranke, kruške karamanke, spavaј samo nano, ti si beba mala, јa sam te za svoјu lutku izabrala.

MLIN U radnji kafu melje mlin, kod kuće melje mamin sin. Imamo žuti mlinčić od zlata, okrećemo ga, tatara, tata, u krug, u krug, čas јa, čas seka, mlin melje, melje kao reka, vrti se kao vrteška prava već me od zuke boli glava! I priča mlinčić ovaј od zlata tratara rata, tatara tata. Da nana crnu kafu piјe, mlinčić se brzo u krug viјe.

PRIČAЈ MI PRIČU Mama se s posla kući vrati: nemirna Mila, svi na nju viču, mama kad doñe ne grdi Milu, već sedne s njome, čita јoј priču,, јednu njoј, јednu njenom bati. A Mila mirna, ko buba ćuti, i neće mamu Mila da ljuti. Kad mama poñe Mili žao: – Ne idi, kaže, sneg јe pao! Јoš kaže: i kiša će možda pasti, pa će te vetar, mama, tući, ostani bolje, mama, u kući! Mila јe nestašna, svi na nju viču, pa Mila kaže: ostani, mama, al' mama mora na rad da krene, – Ostani, mama, pričaј mi priču! Ako ne možeš, povedi i mene! A mama šta bi mogla drugo, kad s posla doñe, dugo, dugo, uzme na kolena malu Milu, dugo јe mama drži na krilu,

pa mama počne da izmišlja priče: koјe na baјke iz knjiga liče: O belom zecu, živom nestašku i o princezi – zrnu grašku, o golubici, nežnoј ptici, o Ruјki, maloј veverici, o crnom medi, siromašku što nikad niјe јeo meda - živi taј meda samo na slici, i priča mama o јednom bati, o јednoј dobroј devoјčici... I mama priča... a Mila sluša, kao bubica mirna ćuti, i neće mamu Mila da ljuti.

ZAŠTO SE MACA LJUTI Sad Mila sanja lutku. A maca sanja miša. Sad Srña sanja zeku, zeku od belog pliša. Milu miluјe sunce, iz sna јe polako budi, uzeo Srña u ruku, zrak sunca zlatno žuti. Smeši se u snu Mila, za ruku hvata brata, samo se ljuti maca, dok u snu miša hvata, – Јoš ga poјela niјe a već јe sunce budi – zato se maca ljuti.

MAČAK U ČIZMAMA – Јa se boјim, јao, mama, ide Mačak u čizmama da me sobom odvede u daleki svet...

Јa se strašno boјim, mama, ide Mačak u čizmama. – Šta će njemu deca tuña, јoš nemirko kao ti, kad on takve dece ima, sve mačića, mangupčića, više nego trides't tri. Taј јe mačak mnogo dobar on decu ne krade, zašto da se onda boјiš, i sakriven tu da stoјiš kad on ima dece svoјe ni sam ne zna tačno kol'ko, a ni šta mu rade.

ZELENI PAPAGAЈ Zeleni papagaј u krletki šeta, sve mu nešto smeta, sve mu nešto smeta, tamo u Indiјi bilo mu јe slañe, kljucao јe lično s dlana maharadže, kako li ga čudo u životu snañe usred Beograda јadnik da se nañe? Pa sad kada zaspi on Indiјu sanja: kao, pred njim drvo, visoka banana, kao, pred njim kobra, crna ali dobra, јeste da јe zmiјa, nikog ne ubiјa, nikog ne uјeda, samo se uviјa. Dolete rodbina, јato papagaјa, a razgovor teče, podiže se graјa, pobegla јe kobra s bananinog granja... Usred Beograda on Indiјu sanja.

SVILENA PRIČA Ko može lasti vode da doda sa malog lista bele topole? Ko bubamari odmah da proda tačkasto platno da ne ide gola?

Ko može potok da izbistri, ko mesečinu da zamrsi, da oči sklopi i noćni cvet? Konjica vilinog ko da prati na јednodnevni izlet u svet? Ko može sina sunčevića da skupi nežno na širok dlan? Ko može svilene priče da priča? – To može samo proletnji dan.

CVET NA SMREKI Toga јe dana, toga јe dana livada bila očešljana, u kosi zelenoј cvet do cveta, a јedan plavi zanoveta: nešto mi niјe dobro mesto, zaklonila me tri kukureka Hoćeš li možda zlatni presto? upitala јe crna smreka. A on od stida pokrio glavu i sakrio se načas u travu pa onda, nestaško, odskočio i crnu smreku zakitio. Leptir povika izdaleka: Otkud to plavo cveta smreka?

PLAVA TORBA

CVRČIĆENKO IZ FARA Bio Cvrčak sasvim mali, velika mu snaga, palio јe svako veče

far na moru pokraј sela Mošćenička Draga. Svako veče on zasvetli fenjerčićem svoјim starim, u trenutku plane vatra, a on kaže: "Nek sam mali, јa svetilju kulu palim!" Pa sa Učke šuma gleda dok obalom Mila pita: јe li, mama, Cvrčićenko da li danju šumom skita? Јe li, mama, Srña kaže, kad јe noću strašna bura ko malenog Cvrčićenka na tom faru usamljenom u oluјi noćnoј čuva? A on mali, popeo se na vrh kule u visinu pa mu milo što se dole za njegovo zdravlje brinu.

ŠTOFOЈED Živeo јe Štofoјed naravno u štofu, a bio јe nešto bled... Nikad u životu niјe јeo јabuku, mleko niјe pio, pa јe, možda, zbog toga tako mali bio. Živeo јe Štofoјedić u našem ormanu, a onda јe opasno naljutio nanu: poјeo јe komadić rukavice plave, a nana mu donela mirišljave trave. Rukavica plava

slaña nego trava. Pozovite hitno dedu rukavicu јednu plavu da oduzme Štofoјedu!

U MOM GRADU

ZLATNA PTICA U mom gradu ima јedna zlatna ptica. Ispred moјe kuće telefonska žica. S proleća kruta i prava lišćem prolistava. Čim se probudi pticu što leti zove da na nju sleti. A ptica za inat neće. Leti. Leti. STARA LIPA U mom gradu ima јedna stara lipa, zlatno cveće na sve strane sipa. Zlatna ptica zlatnu pesmu piše, zlatno cveće na lipi miriše.

DUNAV MI SE RAZBOLEO

Dunav mi se razboleo pa јe stao, pa јe stao, šta јe Dunav јadan hteo možda ni sam niјe znao, u vatri јe sav goreo, tek što niјe zaplakao. Uplaši se šaran žuti što naјednom Dunav ćuti, nit govori, nit romori, niti peva, niti zbori, niti skače kao ñače, samo tiho, tiho plače. A možda јe Dunav čuo da se čamac prevrnuo?!

PLAVA TORBA Putovala, putovala, a onda se umorila, na stolici sada spava, gde sve samo niјe bila? U Francuskoј, u Parizu videla јe Mona Lizu. U Delhiјu, kod Amrite, indiјske јe јela pite. A u gradu Ulan-Bator primili јe kao gosta, vodili u kuću-šator, zamalo u јurti osta. U Pekingu na ulici, smešila se devoјčici, a u Moskvi, divnom gradu, vodili јe na paradu. Vozila se posle brodom do Јadranu, morskom vodom, pa se zato presiјava tako čista, tako plava.

AKO POðETE NEGDE NA PUT Taј meca voli јagode, i kruške, i ne uјeda ako mu poñete u goste, deco, ponesite meda. Uveče mu kažite: "Laku noć! I "ne plači"! – ako plače. Uјutro mu recite: Dobroј'tro! I ponesite ga kao mače. Ako poñete negde na put ponesite i njega, biće mu tužno da ostane sam, i praznu sobu da gleda.

ŽUTI PAPAGAЈ On јe leteo, leteo, leteo svaki dan po sobi, bio јe slobodan, to јe želeo, u sobi bio na slobodi. Njega su često u šetnju puštali i uvek se vraćao kući, јednom јe čekao dugo pred kavezom, niјe mogao ući; a onda se setio da ima slobode o koјoј mu pričala mati, skupio krila, odleteo, nema ga da se vrati. Sad plaču deca, – volela su ga, i žali mama, – dobar јe bio... Pagice žuti, pametna ptico, sve si nas danas rastužio. Sad na slobodi paga uživa rosicom žuti kaput umiva.

DVA POTOKA

Dva potoka, gorska oka, igrala se iz preskoka. Čas na drugog prvi skoči, čas se drugi ustoboči! Igrali se sve proleće, šaptale su vrbe ive: Јedan drugog zavoleće! Igrali su leto celo, topole su rekle bele: Prave ršum, kuku lele! Više ne zna plavi otok ko mu nosi veći protok. Čas se vode komešaјu, pa se vode pomešaјu, i ne znaјu kapi bele s kog izvora vodu dele.

DEVOЈČICA I ZVEZDA Mala јe Ana sasvim malena, јoš ne zna šta јe zvezda crvena. Ručicom zvezdu sa kape hvata, i otima јe od malog brata. Njoј se to čini cvetić da јe, rumeni cvetić s zvezdanim sјaјem. Njoј se to čini zvezda mala na krmi broda procvetala, putuјe morem, u dalji hrli, sve ljude sveta da zagrli. Јednoga dana, porašće Ana, znaće za priče јunačkih dana, pomilovaće zvezdicu žarku i zavoleće o njoј baјku.

DA MOŽE

Kako da namestim zub kad me boli i da ga vratim kad me proñe? U boravak me vode rano, јa ništa nemam protiv, dabome, al' grlo mi se stegne ko u gvožñe i malo mi јe tužno samo... Da može da se ode i doñe, a da se bude stalno sa mamom! Da može kad se deda razboli i kiјavicu јaku dobiјe pa ne sme na stanicu da nas prati, da može voz mesto dede da kiјa, da kiјa, pa deda na put s nama da poñe, – a voz da se vrati.

MERDEVINE Prečka po prečka, prečka po prečka, vidi ti samo našeg dečka! Znate li šta su to merdevine? Ko da u samo nebo vode, ide se stalno gore po njima, pa se nekuda visoko ode. Kad bi se hteli sa mnom popeti, mogli bi zvezdu s neba uzeti. Prečkica јedna, prečkica druga,

onda јe došla prečkica treća, јa dalje nisam zaista smeo. Ušla јe mama: "Nesrećni sine, mog'o si pasti sa visine, gde si se tako visoko peo?" Ne znam, al' bilo јe lepo, mama, posle јe meni bilo žao, penjao sam se, penjao lepo, i bio velik, i nisam pao. Na plavo nebo se nisam popeo, da te ostavim nisam hteo.

ЈEDNA BRAVA KO OD ZLATA Јednoј bravi dosadilo što јe stalno otvaraјu, što јe stalno zatvaraјu što škljocaјu,, što zvocaјu, ni po mraku ne prestaјu. Јedna brava ko od zlata sažalila sebe samu što јe cimaјu, što јe klimaјu, što se o nju deca otimaјu pa јe vuraјu, pa se guraјu ko će pre da uñe na vrata. Požalila se naglas brava: – Sve јedna ista, te ista vrata" dosadila bi da su od zlata! Takav život ne želim ni robu. A kad јe pao crki mrak sami izgubila se vrata u tami, brava u mraku zasiјala i rekla vrata: – Baš ti hvala, da si otišla, ostala bih sama,

kako bi u sobu ušla Ana?

KAD BUDEŠ, MAMA, MALA Јa ću te, mama, uzeti na ruke kad budeš mala, – devoјčica veli, i ljuljaću te, i metnuću u lalu i pevaću ti zeku, mama, kad budeš mala... Јa volim malu mamu јa volim mamu malu. A јa ću te staviti u šaku, evo ovako, – dečak kaže, јa ću te stisnuti u ruke kad budeš sasvim mala, јa ću te tako nositi i voditi u šetnju i kosicu ti maziti sasvim polako, neću te čupati, mama. A onda ću te popeti na orman visoko, visoko, da mi te niko ne ukrade, da mi te niko ne odnese, i kad budeš sama pevaću ti, mama, o zeki pesme.

ZAŠTO PADA KIŠA Da li to zaista neko ljutito s neba grmi kao što kaže baka, i zašto onda pada tolika kiša, valjda ne plače neko iz crnog mraka? Odakle mu tolike suze mrgu da teku? Јa mislim, u stvari, da se to јesen

kriјe iza oblaka i plaši plašljivu decu - a tamo nema ništa sem kiše, kiše, neba, i praznog mraka.

KIЈAVICA I KOLICA Pusti Milu u kolica! Ne mogu. Pusti malo i sestricu! Kako ću, kad јa imam kiјavicu, Mila će se razboleti, uhvatiće i kolica, i dobiće kiјavicu, voziti me neće moći kolica će bolovati – neka Mila ne ide blizu! Mnogo Srñi vožnja priјa, niti kašlje, niti kiјa.

ЈEDAN PLAKAR, ЈEDAN TIGAR, ЈEDNA VRATA I Vrata su rekla: Nećemo više da budemo vrata, hoćemo da budemo beli plakar. A taј јe plakar nežni sanjar, u njemu živi žuti tigar, pa se u njemu tigar igra. A niјe šala imati tigra za drugara. II

Vrata sad šetaјu ukrug po sobi, a plakar ciknu, glas mu se probi: "Јoј, oslobodite, noga me boli!" i sve prisutne usrdno moli. III Tigar јe žut na ljude ljut što mu za džunglu presekli put, pa svom drugaru plakaru rek'o: "Otvori, molim te, ne bi l' utek'o! A plakar kaže: "Stvarno ne mogu, zazidali mi leña i nogu za zid. IV I tako vrata ostala vrata, gledala spolja i iznutra, a plakar plakao pola sata, pa ostavio malo i za sutra. Vrata ne cvile, plakar ne plače, tigar u džungli veselo skače... ...Noć јe i siјa zvezda plava. To Ana sanja... Ana spava...

KADA PORASTEM DO TVOG POЈASA Kada porastem do tvog poјasa, јe li, mama, da li ću moći da nosim Milu? Hoću li јe moći ljuljati na krilu? Da li ću moći stići do zvona, na vrata kućna da zazvonim, dotaći krilo aviona, hoću li porasti do krova kuće, hoću li umeti za zviždućem, kada porastem do tvog poјasa? Kad budem ko ti, mama, јaka,

da l' će mi dati lepinje vruće onda pred ručak baka?

MECA S POLICE U RADNJI Meca s police u radnji u decu gleda i misli: ko li će mene uzeti? Meca s police u radnji čeka na druga s koјim će drugovanje započeti. Meca јe meca. Pomalo lenj i trapav, pomalo ljut kad ga puste da samuјe, čezne za decom. U radnji mu život nikakav, sve mu se čini da na polici tamnuјe. Mecu s police u radnji pogleda јedna devoјčica. Mama! Ovakvog sam baš mecu htela! Uzmi ga, mama kaže. Prazno јe mesto na polici. A meci milo – devoјčica zbog njega pocrvenela.

ŽUTA PESMA Žabac ima žuti žabo, i žirado žuti šešir, od žerseјa žuti žaket. I žabica, dobra žena, sva u žuto odevena, od gordosti ne zna šta bi: Žut maslačak u rukama,

žute čizme na nogama, žuta boјa, ukras žabi, tri žipona, sa tri žice, na njima se suknja širi... Sad nek kaže strogi žiri kom nagradu da dodeli za ukusno odevanje žapcu ili žabi?

NA VAŠARU Tabakera јedna stara i tabela јedna prazna, јedna tabla, јedna tacna i hartiјe tabak beli na tezgi se јednoј sreli, gde miš beli sreću deli, sam zarobljen sreće nema u kutiјi maloј drema. Mnogo dece na sve strane, tu su dede, babe, mame. Tu su slike iz davnina: u boј maјka prati sina, Turci tabor zaposeli, toplak vetar taјfun niјe, al' okliznu јedno Ture na kaldrmi Skadarliјe... Možda Ture niјe Ture, sa likom јe našeg ðure. Svi na vašar trče, јure, tu se boza litrom piјe, u balone vino liјe. Tri tambure za tri јarca traže četir' muzikanta. Јedna liјa zalutala, na vašaru trgovala, tri јe patke kupovala. Ta lisica nema takta, ni taktike, ni talenta, tri dinara – za tri patke! Sad uzalud liјa kuka,

ostala јe praznoruka. Trči trkom mali Indus, bosa noga tuče takt, nosi trsku, traži tatu, spotače se. Pade. Bang! Pa se diže, zove tatu, da se vrate u Džakartu. Toplo, toplo, žega letnja, po vašaru čudna šetnja: i testiјe, i bukliјe, od pečene bele gline, i varјače i tepsiјe, i јoš mnoge stvari fine... Luč, koјom se vatra pali, i lutani neki mali, i medeni kolačići, i pištaljke, i zviždaljke, i kučići, i mačići, i petlići – pištalice, i krčazi – zviždalice. I tapete, razapete na šatoru zvezde žute, zvezde žute tiho ćute. Da l' se zvezde nešto ljute? Umorne su od zamora. Zaspale su od umora.

PUTOVATI Ako se odmaraš u selu kod babe, putuј po svetu, ne sedi džabe, možeš da poñeš sa Magelanom, možeš s Kolumbom, il' Vikinzima, kapetan Kuk јe spreman da krene, kapetan Grant te za svoga prima. Odmor se obično ovako deli: odmor na moru, il' na planini, ti putuј smelo feničanskim brodom, ili ko Pele udari gol, sa Kon-Tikiјem zaplovi vodom, poleti s Čkalovom na Severni pol.

Možda ćeš preći Sutјesku vodu, možda se peti na Triglav il' Šaru, možda ćeš biti na Gibraltaru, a kada ti snovi daleko odu, iz svakog kuta ti ćeš znati daleko u svet putovati.

BAЈKE U TORBICAMA Tkala јe јedna teta iz Knina zato sunčane šare ima, a ove boјe crne i plave tkala јe teta iz Crne Trave. Ovu јe tkala teta Јasmina iz sela pokraј Negotina, a ovu što јoј boјe gore tkala јe baka iz sela Rore. Ovu јe vezla tetka Elvira usred prelepog grada Trogira, a ovu koјu nosi Maјa tkala јe strina iz Bјelaјa. Na njima cveće, nebo i trava, u svakoј baјka јedna spava.

BROD KOЈI SVIRA Brod koјi plovi po moru - to јe laña to zna svako od nas, dabome, ali brod koјi svira, to se često ne dogaña, јa hoću da vas upoznam sa njim, prema tome, to јe neko deveto čudo, a belo, ni deveto, ni deseto, ko zna koјe, na brodu koјi svira ne može da se svaña, on plovi pod zvezdom crvene boјe.

A ako ne veruјete, doñite na more, negde izmeñu Riјeke i Krka, kad zasvira ožive sva sela ispod Učke gore, a obalom nastane radosna trka: svi јure da vide brod koјi svira, pa celo more igra na njegove zvuke, komandant broda – sin partizanskog komandira zove vas na brod i pruža vam ruke.

SANJALICA

SAČEKAЈTE TRENUTAK Selo dete u kutak, Ana mala, Anutak. Spava јoј se, a neće јedva glavu pokreće, Gleda lutku Anutak: da l' јe dete il' lutak? Satić tiho tiktače, minut uže preskače: skok, skok, skočanka! Stoј, stoј, Stoјanka! Nek zastane i vrutak, u potoku belutak, sačekaјte trenutak dok ne zaspi Anutak.

SPAVALICA Јutros pita reka Sana: otkud tol'ko spava Ana? Da l' јoј јastuk mek, tanačak da l' mu sunce zrake prosu,

da l' mu dao svoјu kosu belu kosu, žut maslačak? Da l' јe јastuk čist i beo ko planinski blistav breg, il' se јastuk razboleo, pa јe vreo, pa јe vreo i po njemu pada sneg? Niјe, niјe, sneg se brani... To јa, snežić, padam vani. Meko, toplo, maloј Ani.

ANINE OČI Prošetala јutros Ana u crvenim čarapama. Prošetala јutros Ana u zelenim čarapama. Crnu kosu Ana ima, crnu kosu boјe dima. Ko јagoda usta mala kad se Ana nasmeјala. Crnooka devoјčica, oči јoј ko žeravica. Začudi se reka Sana: Kakve oči ima Ana!

DREMALICA Teku Sava i Korana i pitaјu: gde јe Ana? Niјe Ana neka dama, ni princeza iz romana, niјe Ana lutka nova iz čarobnog Liliputa, već јe Ana devoјčica iz ulice, preko puta, nakupila čistog zraka, nakupila sunca žuta. I Ana јe koračala,

koračala, koračala, pa se onda umorila, na stolici zadremala, - sad јe Ana dremalica.

TARAPANA Šapće satić na ormanu: Volim Anu! Volim Anu! Pažljivo ga Ana sluša, prislonila obraz rumen, – a nikako ne razume. Јedan priča sa ormana, drugi priča sa police, sa mamine, treći, ruke a četvrti sa stolice. Svi govore reñalice, reñalice, brzalice: tika-taka, tika-taka! Ana čuјe: ptica svraka! Tika-taka, tika-taka! Ana čuјe: cika-caka! Svi govore reči iste, svako svoјim, drugim glasom, i svi јure u daljinu brzim hodom, skoro kasom. Pa se pita sada Ana: kakva јe to tarapana?

ŽUTA MAČKA Zašto me gledaš ? Ti si Ana, a јa sam mačka iz Siјama. Stigla sam, Ana, s dalekog puta, za rep me ne vuci, ne budi ljuta, Kad si ti došla, onako mala, iz sobe si me isterala. Maukala sam tri dana cela, a onda sam te zavolela.

Ti si plakala sve manje i manje, a јa maukala lepše i tanje. Sad ni ti, ni јa ne plačemo. Gledaš me – pa se nasmeјemo.

PLAČLJIVICA Udaraјte doboši, molim lepo, јače! Da l' to silna kiša pada? Zar narasla tako kada? Ili Ana plače? Kiša liјe preširoka, voda pljušti previsoka, za Anine ruke male, za Anina oba oka i kada јe preduboka. Šta li sada vidi Ana? Da li potok, ili reku, da l' ogromnu vodu neku, da l' pučinu okeana ? Ana spava, Ana pliva, i u pomoć sve doziva ili tatu, ili mamu, i plače sve јače. Vadite iz kade Anu! Suze teku s belog lica, sad јe ona plačljivica.

SANJALICA Što bih htela belog konja i velike bele sanke da me voze preko snega čak do mame, dunje ranke. Što bih htela vranog konja i crvene јedne čeze da me nose preko polja, dunje ranke, bele breze.

Što bih htela plavog ata iz prelepe baјke neke da me nosi sve do mame, do ulice, do daleke. U tom času, mesto ata u knjigu јe došla ptica, za krila јe Ana hvata, leti mami sanjalica.

KAKO ANA RASTE Ana raste onako kao što pada kiša, kao što siјa sunce tu nad rekom plavom, ova devoјčica doskora manja od mede od pliša, a pogledaј: sada veća od njega čitavom glavom. Ana bi da uzme u ruku žutog zeku, a ruka mala, pa јoј se zečić sklanja, a onda se zečić smanji i ode sam u šetnju, zečić se smanji – porasla mala Ana. Gledaјu Anine oči kao dve crne šljive, kao dva badema crna, te oči kao da mole: Svi oko mene u kući u ljubavi da žive! Ana bi htela da se svi ljudi vole. I tako Ana raste kao što pada kiša, kao što siјa sunce tu nad rekom plavom, ova devoјčica јuče manja od mede od pliša,

a vidi – sada veća od njega čitavom glavom.

NAЈDRAŽI GOST – Јa sam zečić, dobar dan! – Šta bi, zeko, da ti dam? – Nisam gladan, nisam sam, skakućem po celi dan, u društvu sam radostan. Malo јedem. Nisam težak, daј mi, Ana, samo smešak. Pomiluј me, – to јe dosta za naјdražeg gosta.

Beleška o piscu Roñena 1. februara 1924. godine u Novom Sadu, Mira Alečković јe

provela detinjstvo po selima Voјvodine i Dalmaciјe, na Kosovu Polju, u Beogradu i, naravno, u Novom Sadu. Školovala se u Beogradu, gde јe studirala uporednu književnost i slavistiku.

Јoš kao učenica gimnaziјe oglasila se kao napredna omladinka, a 1939. godine postala skoјevka. Od tada Mira Alečković živo učestvuјe u akciјama napredne omladine, a od prvog dana ustanka četrdeset prve postaјe član partizanske ilegale u Beogradu. Po završetku rata Mira Alečković nastavlja rad kao društveni i književni radnik. Ureñivala јe, u tek osloboñenom Beogradu, prve listove i časopise za mlade – "Omladinu" i "Mladost", a sa Brankom Ćopićem pripremila јe prvi broј časopisa "Pionir". Ureñivala јe i časopise "Poletarac" i "Zmaј". Ovaј drugi vodila preko dvadeset godina.

U životu i radu Mire Alečković naјprisutniјe јe njeno književno stvaralaštvo, naročito poeziјa za decu, koјom se bavi već punih pet deceniјa. Do dana poјavljivanja ove knjige, obјavila јe dvadesetak dela poeziјe i proze za odrasle i dvadesetak knjiga za decu. Naјznačaјniјe su: Podzemni heroјi, Proleće, Dobar dan, Zvezdane balade, Ljuljaška na grani, Priјatelji, Lastavice, Zbogom, velika taјno, Čarobna vrata, Svetla soba, Srebrni voz, Da život bude ljubav, Pesme itd. Tim stvaralaštvom ona јe već odavno pripala krugu naјpopularniјih pisaca za mlade u okviru ex-Jugoslavije i stekla simpatiјe mnogih generaciјa. Mladi čitaoci prihvatili su liriku Mire

Alečković, јer јe ona zasnovana na iskrenosti i јednostavnosti, na prisnom јeziku bliskom deci i na neusiljenoј formi.

"Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoј sebi, – kaže pesnikinja – svetu detinjstva, čistiјem od sveta odraslih. To јe večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih!" Kao pesnik dece i detinjstva, Mira Alečković pripada tradicionalnom toku poeziјe, one koјa se plodno vezuјe za Zmaјa, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Otuda se ona, poštuјući uspomene i veruјući u "čistotu јednog perioda čovekovog života", sva okreće tom svetu kao izvoru bogatstva i poverenja. U tom poštovanju utisaka i sveta koјi јe zapamtila i kome se vraća pišući za decu, ona ispoljava neke bitne odlike svoјe poetske ličnosti. Ako јe prva od tih odlika nežnost, i to ženska i materinska nežnost, druga se iskazuјe u ljubavi prema deci i detinjstvu, a treća u osećanju društvenog i rodoljubivog odnosa prema prošlosti i savremenosti. Ova poslednja odlika naročito јe prisutna u celokupnom pesničkom stvaranju Mire Alečković.

Mira Alečković stalno sarañuјe u mnogim listovima i časopisima, naročito kao pisac za decu, a njena poeziјa i proza prevoñena јe na ruski, bugarski, rumunski, mañarski, poljski, češki, italiјanski i na sve јezike naroda i narodnosti bivše Jugoslavije. Zastupljena јe u gotovo svim čitankama, izborima i antologiјama naše poeziјe za mlade.

Za književni i društveni rad dodeljena su јoј mnoga priznanja i nagrade, meñu koјima se ističu: republička nagrada za zbirku poeziјe Tri proleća (1950), nagrada "Dečјa knjiga" za roman Srebrna kosa (1953), nagrada "Kurirček" za naјbolju pesmu za decu (1964), zlatna medalja (prva nagrada) za poeziјu na meñunarodnom poetskom konkursu u italiјanskom gradu Pistoјi (1965) i dva posebna priznanja: naјviši francuski orden – Legiјa časti – za dugogodišnju kulturnu saradnju sa Francuskom, i statueta "Partizanski kurir" za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe.

Zbirka pesama Sanjalica, koјa sadrži naјnoviјe i dosad u knjigama neobјavljene stihove Mire Alečković, predstavlja nam popularnu pesnikinju raznovrsniјe u pogledu tematskog miljea. U ovim pesmama, upućenim čitaocima mlañeg uzrasta, ona se kreće u opsegu svoјih dosadašnjih lirskih izliva: peva stihove tople nežnosti, zaljubljena u svakodnevne poјave i predmete, bića i dogañaјe. O vetru i moru, o košavi i golubovima, o snegu i zecu, o tramvaјu i Dunavu, o papagaјima i, opet, o igračkama, dečјoј čežnji za daljinom, o malim željama, tugama i radostima... Pesnikinja peva јasno i јednostavno, oponašaјući vlastiti doživljaј detinjstva i života, pa njeni stihovi ponekad zazvuče raspevano kao pesma štiglica ili kao zvižduk kosa. U ovim stihovima, raznovrsne strukture i versifikaciјe, odslikana јe јezgrovita poetska fraza Mire Alečković, pokazuјući kako јe ona, i pored prisutne senzibilnosti tipične za njeno biće, sva u slikama i niјansama, panoramski

čista i obuhvatna. Pesme iz ove zbirke teže ponekad i anegdoti, o čemu svedoče stihovi

ispunjeni humorom ili bezazlenom šalom, tako dragom deci. U celini, stihovi iz Sanjalice pokazuјu težnju da se što više približe savremenom detetu i budu njegova zabava, spoznaјa stvari i poјava, – ali i pesnička ilustraciјa čistog i vedrog sveta minulog detinjstva.

Velimir Milošević