Ljiljana Baki - DaNS br. 45, mart 2004, str. 6-11

http://www.dans.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=148&Itemid=51

28. sep 2009.

Arhitektura je kompozitor ivota

Tekst: Draginja Maskareli

Pre nego se upustimo u vremeplov Vaeg profesionalnog ivota, recite nam poneto iz Vae line karte i o tome kako ste stigli do odluke o izboru profesije arhitekte?Roena sam 1939. godine u Beogradu kao Ljiljana Vuovi, u treoj generaciji Beograana po obe linije. Gimnaziju sam zavrila kao ak generacije, kako se u to vreme govorilo. Uporedo sa gimnazijom sam zavrila srednju muziku kolu Mokranjac, klavirski odsek. Klavir i klasina muzika su mi za ceo ivot ostali velika ljubav. Izala sam iz gimnazije 1957. godine sa utiskom da mogu sve. Arhitektura mi je bila jedna od nekoliko ravnopravnih opcija u izboru profesije. Nadala sam se da u njoj mogu da naem vorite mnogih koloseka svojih interesovanja. Za arhitekturu me je konano opredelio pregled kod onog lekara po zavrenoj maturi. Doktor me je pitao ta u da studiram. Nabrojala sam svoje opcije, a on je rekao sve, samo ne arhitekturu, zbog ozbiljnog astigmatizma koji mi je naao. Rekoh, pa i Modiljani je bio taj, pa ta

Da li su se Vaa oekivanja o voritu koloseka ispunila tokom studija na Arhitektonskom fakultetu. ta ste sa studija poneli sa sobom u svoj profesionalni ivot?Prve dve godine su mi bile strahovito razoarenje. Nigde ni N od Nauke ni U od Umetnosti, nigde Hermana Hesea Dobro, crtanje, a naroito akvarelisanje kod Piva Karamatijevia mi je bilo stvarno zadovoljstvo, neka kopa. Arhitektonsko crtanje, dve godine tuiranja na hameru, bilo je ekstremno zaglupljujue, a uz moj uroeni nedostatak strpljenja i astigmatizam katastrofa. U drugoj godini smo poeli sa projektovanjem, ali je i u tome bilo jedino merilo tuiranje i pedanterija crtea. Nigde ni za lek neke sutine. Projektovanje sam vebala kod profesora Branislava Kojia. Na treoj godini su nam dozvolili da projektovanje radimo u olovciTo je za mene bilo raanje na studijama arhitekture i podstrek da zaronim sa arom u vode projektovanja. Intelektualni din, Boa Petrovi je sa nama radio vebe iz betona, koje su sa njim bile pravi dogaaj, vatromet svakojakih tema, od filozofije i knjievnosti do same biti, logike konstrukcije i betona. Na vebama projektovanja su sa nama radili sjajni Zoran Petrovi i Mia ivadinovi, a na etvrtoj godini i egzemplarno studiozni Rata Bogojevi. Nezaboravan je monumentalni Nikola Dobrovi, kod koga smo sluali istoriju savremene arhitekture, i koji nam je pretstavljao delo F. L. Rajta obuen u sveano crno odelo. Mi smo bili jedna treberska generacija, valjda smo svi diplomirali 1962. godine. Taj na period studiranja od 1957 do 1962. godine se poklapao sa kljuanjem prevratnikog studentskog pokreta Archigram u Engleskoj. Ne ulazei u sutinu tog pokreta, samo se pitam da li je ita sa bilo kakvom drutveno angaovanom politikom idejom moglo da se ikada ovde rodi i pokrene meu arhitektima treniranim da je besprekoran crte arhitektura. Sa fakulteta sam ponela zaraznu infekciju arhitekturom, nekoliko lepih seanja na izuzetne linosti, nekoliko divnih prijatelja i svog vrnjaka, budueg supruga, arhitektu Dragoljuba Bakia.

Diplomirali ste 1962. godine. Kako ste zatim krenuli u profesiju?Po diplomiranju sam saraivala sa arhitektom Svetislavom Liinom na projektu za Groblje zaslunih graana i sa tim iskustvom sam se zaposlila u birou Vrtna arhitektura, koji se bavio ureenjem slobodnih povrina. Tu sam savladala po meni prvu stepenicu za dobru arhitekturu, a to je njena puna saradnja sa terenom. Moj suprug Baki je bio poslat od firme u kojoj se zaposlio Energoprojekt-a, na rad u Kuvajt krajem 1964. godine. Ja sam pola za njim. Stigla sam tamo u vreme kada su kuvajtske novine objavile na prvim stranama vest da je prva osoba enskog roda u arapskom svetu diplomirala (neto) na Univerzitetu u Bejrutu. Ipak sam se dosta lako zaposlila kao arhitekta. Imala sam sreu da vlasnici biroa koji me je zaposlio budu graevinski inenjeri kolovani na Oksfordu, uz to pravi dentlmeni, izuzetno obrazovani Said Breik, Palestinac i Maruan Kalo, Libanac. Ja sam bila jedini arhitekta u birou. Radila sam puno raznih projekata, od kojih su mnogi i izvedeni. Neto od toga je objavljeno u asopisu Arhitektura Urbanizam br. 58/69. Po povratku iz Kuvajta (krajem 1966. godine) roene su jedna za drugom nae dve erke. Reila sam da se posvetim njihovom odgoju i pauzirala sam sa poslom do novembra 1970. godine. Nikada nisam zaalila zbog te pauze. Za vreme te pauze bili ste neko vreme u Finskoj, svetilitu arhitekture U junu 1970. godine Bakia je Energoprojekt poslao u Finsku na etiri meseca specijalizacije u birou Alvara Alta. Ja sam se pridruila Bakiu posle dva meseca. Veliki Alto je bio bolestan u vreme mog boravka pa ga nisam upoznala. U to vreme Altov biro je radio Finlandiju sa maketama detalja u razmeri 1:1. Alto bi dolazio, pomerio neki milimetar na nekoj od maketa i - odlazio. Shvatili smo da taj biro radi kao perfektan mehanizam, sastavljen od ljudi koji su do kraja odani svome svecu i ilifovani godinama da do perfekcije naprave original Altove arhitekture, odgonetajui sa razumevanjem njegovu drhtavu skicu. Imamo jednu takvu. Prokrstarili smo Finsku i upoznali Arhitekturu koja je svim svojim damarima u slubi ivota. Dirljivo pitoma, Arhitektura je gen i nacionalna osobina Finaca, po svom duhu bez premca na planeti. Tako je i Alto jedinstven na planeti, strasni poklonik ivota, virtuozni nosilac tog posebnog duha, dakle i tradicije, beskrajno udaljen od diktature arhitekture nad ivotom, imanentne mnogim svetskim velikanima. Ta arhitektura ne pripada nikakvom svetskom spisku, fajlu, izmu, ona je finska. Nisam nita novo rekla, ali nije mi mogue da kaem prosto bili smo u Finskoj. Da dodam, u Finskoj je vrlo esto sluaj da brani parovi arhitekata rade u tandemu. Sam Alto je od 1924. godine radio sa suprugom Aino Marsio, koja je umrla 1949. godine, a zatim od 1952. godine sa drugom suprugom, Elizom Makiniemi. Ja sam ubeena da je to jedina vrsta stvarnog partnerstva u arhitekturi, u druga ne verujem. Po povratku iz Finske poela sam da radim u Energoprojekt-u u novembru 1970. godine. Otada smo Baki i ja krenuli zajedno u profesionalne okraje.

Prvi put u tandemu Baki & Baki, dobili ste na pozivnom arhitektonskom konkursu 1972. godine da projektujete sportski kompleks Pionir u Beogradu. Zatim je izvedena Univerzalna sportska dvorana Pionir 1, koja je dobila Veliku nagradu I beogradskog Salona arhitekture u aprilu 1974. godine. Teko da ima knjige ili publikacije o posleratnoj arhitekturi u Srbiji koja ne sadri prikaz tog objekta. Kako danas vidite taj Va projekat objekat?Pionir 1, prva faza sportskog kompleksa, trebalo je da pree za etrnaest meseci put od praznog papira do graje 7000 posmatraa Evropskog bokserskog ampionata, koji je odran poetkom juna 1973. godine. U to vreme se u Beogradu gradilo plivalite 25. maj u formi hiperbolinog paraboloida, za koji je, po reima izvoaa, samo postavljanje oplate zahtevalo dui rok od onog kojim smo mi raspolagali za ukupno projektovanje i izvoenje objekta od 16.000 m2 zatvorenog klimatizovanog prostora. Za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga nije bilo vremena, ali je radio na disidentski instinkt protiv svake vrste diktature, vladajuih kliea u tadanjoj arhitektonskoj praksi, okamenjenih u neprikosnovenim, kolskim naelima moderne arhitekture. Neprikosnoveni beton doiveo je sa nama svojevrsnu disoluciju. Utirkanu, obavezno ispeglanu fasadnu opnu izguvali smo. Podrazumevajue rigidna, definisana do kraja forma sportskog objekta postala je sa nama disperzivna, jer je bilo jasno da sklop mora da bude otvoren prema sledeim fazama kompleksa. Klima kanali i ostale cevi su dobile pravo na arhitekturu. Montani, jedini elementi konstrukcije, izgubili su svoju surovost i sirovost. Operisani od neizbeno curee monolitizacije, postali su na neki nain dekorativni, a zatim itani ovde kao dekoracija. Razlika izmeu dva pojma je velika. Ako je dekoracija sinonim za suvinost, na ovom objektu nema niega to nije neophodno usvojenom konstruktivnom sistemu. Ukratko, osnovno opredeljenje nam je bilo da nae zdanje mora imati svoj karakter, linost, te da je prema tome vano da ono svojim duhom asocira na igru i sport, mladost i energiju, varijacije, da bude drugaije. Da sadri u sebi iznenaenje, ok, to i jeste oslobaajue ogromna upljina, svrha i magnet objekta dvorana. Niko je takvu ne oekuje prilazei objektu. Bio je to samo instinkt kojim smo osetili ono to je na planeti uzimalo zalet - previranje i relativizacija u umetnosti i arhitekturi. Kasnije smo shvatili da smo sa Pionirom otvorili temu Postmo- derne ovde. To sam mnogo kasnije ula i od cenjenog profesora, arhitekte Darka Maruia. Nije nikakvo udo to 1973. godine nije niko ovde mogao da prepozna Postmodernu na Pioniru, pa je njegova dekoracija za mnoge bila bogohulna. U vreme raanja Pionira raao se i Pompidu centar Piana i Rodersa, koji je zavren etiri godine kasnije. Godine 1972, Rem Kolhas je poeo da radi svoj magistarski rad Delirious New York na Cornell University, koji je zavrio 1976 godine. Tim retroaktivnim manifestom, rezolutno kritinim prema svim emama, dao je kultnu knjigu planeti. Navodim ova dela u paraleli jer Postmodernu ne shvatam prosto kao povratak tradicijinapamet, kroz citate, radikalni eklekticizam, itd., ve kao jedno, rekla bih - politiko stanje duha u reakciji na postojee, okotalo, suvie utvreno i konvencionalno. Poto i inae razumem arhitekturu kao vievalentnu, drutvenu i politiku, filozofsku, psiholoku, socioantropoloku, semiotiku funkciju, onda je u svemu najmanje injenica prilepljivanje imitacije nekog starovremskog rizalita na savremenu kuu. Duh, logika i nain miljenja prostora i artikulacije ivota u njemu, duh, logika, stepen i nain komunikacije sa kontekstom i okruenjem, naravno ne samo fizikim, su, po meni, jedine koordinate arhitekture.

Ledenu Dvoranu, drugu fazu sportskog kompleksa Pionir ste projektovali i izveli sa Vaim suprugom, takoe u veoma kratkom roku, za deset meseci, od maja 1977. do februara 1978. godine. Dobili ste za nju Specijalnu nagradu V beogradskog salona arhitekture 1978. godine, Plaketu ULUPUDS-a na X Majskoj Izlobi iste godine, kao i Plaketu za stvaralake rezultate u 1978. godini. Profesor Nikola Saii je u svom tekstu Osvrt na dela arhitektonske batine 1946-1981 (Izgradnja br. 11/81) svrstao ovaj objekat u Dvadeset kamena meaa, koji su bili vani za razvoj arhitektonske misli ili znaajni zato to nose neke vrednosti ili poruke koje nisu u dovoljnoj meri uoene ili prihvaene, ali, iji je znaaj nesumnjiv...Ovom prilikom bih mogla samo da kaem neto o jednoj od injenica te arhitekture, to je jednostrano gledalite, za deo javnosti u to vreme kontraverzno. Dvorana (7.000 m2 zatvorenog, klimatizovanog prostora) sa svojim fizikim potrebama je prila na svega devet metara obodnoj, prilaznoj ulici. To je distanca na kojoj bi visina objekta, koju bi diktiralo dvostrano gledalite, neizbeno istog gabarita, bila agresivna i prema ulici i prema prostoru kompleksa. Sputanjem gledalita niz brdo koje nosi Pionir 1, dobijena je najnia mogua spoljna visina borilita dvorane prema ulici. Vizuelno pitka, adekvatna distanca prema ulici je u stvari u domenu iste iluzije, to je psiholoka, etvrta dimenzija arhitekture, po meni - jedina Istina. Sa ovim ciljem i pozitivnim rezultatom u eksterijeru, dvorana nije podnela nikakvu rtvu u enterijeru. Dobila je na taj nain prirodno svetlo i sunce, kontakt sa zelenilom i snegom. To je neprocenjiva prednost, pre svega u psiholokom smislu, za objekat koji funkcionie preteno za komercijalno rekreativno klizanje, za decu i omladinu, u svako doba dana.

Izmeu Pionira 1 i Ledene Dvorane projektovali ste i izveli nekoliko znaajnih dela. U tandemu Baki & Baki dobili ste 1975. godine na pozvanom arhitektonskom konkursu projekat za 1700 stanova naselja Nova Galenika u Zemunu. U tom periodu radili ste i individualno, van Vaeg tandema...Urbanistiki uslovi za Novu Galeniku su bili krajnje ematizovani, kao i za sva onovremska naselja. Bezdune cepanice od gabarita, duine od 150220 m, ipartale su pare Zemuna, kombinovane sa soliterima. U fizikom centru ovoga reenja zadravalo se postojee naselje individualnih kua, u kome ni jedna dimenzija nije prelazila deset metara. Zadate urbanistike uslove smo interpretirali na nain da pripitomimo mastodontski obru od stambenih planina oko postojeih kuica, da upristojimo, polomimo beznadeno duge stambene longitudinale. Postigli smo time neke ambijentalne kvalitete i uvukli ih preko ugaonih loa u unutranji ivot stanova. Soliteri nisu tri ili pet nezavisnih vertikala, ve su svojim razuenim gabaritom i visinskom artikulacijom formirali ivo povezanu, organsku skupinu. Do pojave ovoga naselja, na svim posleratnim, socijalistikim stambenim i drugim zdanjima u Beogradu vladala je horizontalna ravna linija na spoju zgrade s nebom, nesporno u duhu internacionalne arhitekture. Kosi krov je, meutim, ne samo osnovni element tradicionalne arhitekture ovoga podneblja, nego i jedino optimalno reenje za promenljive i esto surove uslove kontinentalne klime podruja. Primenili smo na Galenici izrazito kose krovove, to je bilo u duhu naeg generalnog opredeljenja da na svoj nain pripitomimo siluetu naselja. Ve samom svojom konfiguracijom kosi krov je suprotnost rigidnom, suvie i definitivno ravnom. Najzad, ali ne na posletku, krov je praiskonski, tradicionalni simbol doma, zatienosti, psiholoki ni najmanje zanemarljiv. Iznenadna pojava galenikih krovova je izazvala svojevrstan ok za beogradsku javnost. Niko nikad nije video krov! Imali smo ast da objanjavamo i branimo te krovove ak i na dravnoj televiziji, gde su strunjaci pokuavali da nas dezavuiu. Poto je uz mnogo buke najzad bilo okonano izvoenje ovoga projekta i krajem 1978. godine useljen poslednji stan, primena kosih krovova je postala propisima obavezna za stambenu izgradnju u Beogradu. Posle Pionira 1 ja sam radila 1973. godine projekat za Deiju ustanovu u Solunskoj ulici u Beogradu. Normativ za povrinu objekta je bio striktan i tesan, raspoloivi plac veliine ispod svih normi. U to vreme su nae erke pohaale jednu takvu ustanovu. Bila sam sasvim u temi. Dobro sam razumela deije potrebe, pa i to da im se sve aktivnosti i igre deavaju u krugu. Pola sam zato od estougla, u kombinaciji sa kvadratom, i bila sam oduevljena kako se sav deiji ivot koji sam imala u glavi neverovatno sloio. Ovaj projekat najvie volim od svega to sam radila. Dogodilo se ono to se retko dogaa u projektovanju, da poetna ideja bude kao loto zgoditak, sve je odmah zdravo. Pobedila sam normativ, jer svi prostori daju utisak da su mnogo komotniji nego to fiziki jesu. Pobedila sam teskobu placa, jer sam mogla konciznu formu estougla lako da odignem i da tako proirim plac ispod objekta. Prostrane terase koje je dobila svaka grupna soba, sa toeim mestom, peskom i prostranim ardinjerama, u velikoj meri su kompenzovale deficitarno dvorite. A moj Euklid je bio, kao i uvek nezamenljiv. Zatim sam projektovala Centar za rehabilitaciju plunih oboljenja u Soko Banji, kompleksan objekat sa nekoliko zavisnonezavisnih funkcionalnih celina. Znaajan pad terena mi je pomogao da savladam optimalno ovu zavisnost nezavisnost, da morfologija kue bude jasno itljiva i da arhitektura temeljno uraste u tlo. U septembru 1975. godine, Milica teri, na veliki i nezaboravni direktor, me je poslala u Kuvajt, na poziv naeg zajednikog prijatelja, arhitekte Muhameda Touila, da mu pomognem na projektu naselja od 300 kua za intelektualce Khaitan. Muhamed je bio angaovan da radi taj projekat, ali nikako nije mogao da dobije saglasnost na svoja bezbrojna reenja od Housing Authority, u kome su bili angaovani arhitekti iz Engleske. Kuvajtsku klimu, mentalitet i stil ivota sam dobro poznavala, te mi je polo za rukom da artikuliem jedan primeren i jednostavan predlog za naselje. Od engleskih dentlmena je usledilo: Thats it. Go ahead. To je to. U leto 1978. godine Muhamed nam je rekao da se Khaitan zbog velikog uspeha kod Kuvajana utrostruio, te da on nema potrebe vie nita u ivotu da radi.

U tandemu Baki & Baki zaronili ste 1978. godine u projekat stambenog naselja Vinjika Banja, i to od urbanistikog projekta do poslednje kvake na razliitim tipovima stanova i kua. Banja je postala uvena po aferi koja je buknula krajem 1982. i trajala cele 1983. godine. Verujem da je zbog te afere Banja, bez obzira na ono to je donela Beogradu, nekako zaobiena u opservaciji strune javnosti.Nisam sigurna ta je ovde ikada bila struna javnost. Samo neki vredni ljudi, arhitekti, na prste se mogu izbrojati, imali su snage i volje da se bave javnom rei. I to je udo s obzirom da takva nadgradnja struci ovde nikada nije bila potrebna. Struka se samo sobom bavi i komunikacija sa drutvom, kome je odgovorna, nije joj na agendi. Banjom je, prvenstveno u sociolokom smislu, otvorena jedna nova stranica u stanogradnji Beograda. Potpuno se podrazumevalo po svemu to smo do tada radili, da emo i na Banji napraviti iskorak iz (vladajueg) monotonog ematizma, uniformnih nastambi opskurnog standarda (A. Milenkovi), da emo ivot u njoj komponovati sa najveom panjom, da emo saraivati i potovati teren i lepotu lokacije na najadekvatniji nain, da emo je pratiti pobono siluetom graenih struktura itd. Ali, u to vreme, kontaminirano optom uravnilovkom, interesom radnike klase, u kome se znalo da samo generali i monici imaju pravo na vie od dve i po sobe, i to od drutvenog novca, nije se podrazumevalo da arhitekta sme da napravi takav iskorak, da generalska prava proiri i na obine smrtnike, pa makar to bilo i za njihov sopstveni novac. Uz veliki respekt prema lokaciji i Beogradu mi smo napravili taj iskorak. To nas je kotalo monstruozne politike afere. Naa Banja je bila optuena da je protiv socijalistikog morala, protiv interesa radnike klase. Svejedno, i da smo mogli da predvidimo tu aferu, i grozne posledice koje smo od nje imali, opet bi sve isto uradili. Svaki nii standard stanovanja na toj lokaciji bio bi zloin za Beograd.

Bili ste, Baki & Baki, za vreme te afere angaovani na svom velikom projektu Kongresni Centar i Hotel eraton u Harareu, Zimbabve. Afera se, na alost, odrazila i na taj Va projekat...Naravno da jeste, jer nas je Energoprojekt zbog afere povukao sa tog projekta u sred izvoenja radova na objektu, u oktobru 1983. godine, a to je tamo nezamislivo. Arhitekta je obavezan da prati izvoenje projekta do kljua. Mi smo jedini bili eksponenti tog projekta pred Vladom Zimbabvea i tamonjom strunom javnou. Odmah da kaem, tu strunu javnost inili su sjajni arhitekti, koji su radili modernu arhitekturu zadivljujue smisleno i uspeno. Harare je bio perfektno urbanizovan grad, sa divnom arhitekturom. Naravno da takva struna javnost nije bila ni najmanje srena da prihvati nekakve dooe i naravno da je nae povlaenje sa objekta u izgradnji bilo divan povod da utvrdi svoje ubeenje da smo iz neke tamo nedoije, koja je iza Gvozdene zavese. A mi smo imali izvanrednu ast da se iza te zavese lino upoznamo sa Kafkom i Orvelom Konkurisali smo sa projektom i maketom za Kongresni Centar u avgustu 1981. godine u velikoj konkurenciji engleskih, francuskih i italijanskih firmi. Vlada Zimbabvea je bila investitor za kongresni deo, a veliki privatni konzorcijum za hotel. Neizvesnost rezultata konkursa je trajala sve do kraja te godine i u januaru 1982. godine je konano na projekat bio Thats it. Go ahead. U aprilu 1983. godine je poelo izvoenje projekta od 60.000 m2. Duh i karakter kompleksa smo definisali u konkursnom reenju, ali su se programski zahtevi investitora nekoliko puta menjali tokom izrade projekta. Projekat je, inae, bio dosta kompleksan i komplikovan, naroito konstrukcija sale za 4500 gledalaca, organizovanih uglavnom na trolistu viseih galerija. Ako se iim ponosim, u domenu onoga to sam u arhitekturi radila to je sigurno ta kongresna sala. Na osnovu projekta za Kongresni Centar i referenci koje smo odavde poneli, bili smo primljeni u aprilu 1983. godine u Institut arhitekata Zimbabvea i Architects Council, koji je, inae, bio elitistika, po RIBA standardima vrlo teko pristupana organizacija. Na poziv indijske Vlade, u novembru 1986. godine, uestvovali smo sa Kongresnim Centrom na meunarodnom seminaru Inner and Outer Space. Seminar je bio organizovan u sklopu impresivnog spektakla, koji je Premijer Indije, Radiv Gandi, organizovao povodom proglaenja rezultata meunarodnog arhitektonskog konkursa za novi kulturni centar Indira Gandi i otvaranja izlobe konkursnih radova (192 projekta sa holozi, arhitekti, slikari, vajari, filmski i pozorini reiseri, baletski i folklorni koreografi, kao i vodei ljudi najveih kulturnih centara u sveshvatanja i tumaenja prostora kao fizikog fenomena i istonjakog, metafizikog neprihvatanja fizikih injenica, poprena ventilacija svakog miljenja. Tek sam se sada setila, dok ovo govorim, posle toliko godina da uporedim tu nestvarno intelektualnu atmosferu sa onim to me je tako duboko vezalo za Orvela. Arhipod nazivom Congressional Centre Harare, Zimbabwe; The Road from the Zimbabwe Ruins Great Zimbabwe to the New Harare Congressional Centre 1981-1982, publikovani su u zborniku radova sa Seminara - Concepts of SPACE Ancient and Modern. To je prva knjiga koja je izala u okviru novog Indira Gandhi maketama). Ambijent i bogatstvo Seminara, kao i ostali brojni dogaaji koji su pratili promociju rezultata konkursa, bili su velianstvena svetkovina u slavu arhitekture, izraz respekta i zahvalnosti, koje je indijska Vlada ukazala svetskim arhitektima, uesnicima na konkursu. Prvu nagradu je bio dobio Ralf Lerner iz SAD. U iriju su bili Dejms Stirling, Fumihiko Maki, B. V. Doi i dr. Na Seminaru su izlagali svoja tumaenja prostora filozofi, arheolozi, istoriari umetnosti, indolozi, antropolozi, etnolozi, psitu. Bio je to sudar zapadnog, materijalistikog tektonika Kongresnog centra i autorski tekst National Centre for Arts 1991. godine.

Poto ste po sudskim roitima preiveli svoju sopstvenu 1984-u, vratili ste se, Baki & Baki, u Energoprojekt poetkom 1985. godineU tom periodu od 1985. do 1987. godine ja sam implantirala u Vinjiku Banju novu fazu od 400 stanova, koja nije bila ranije predviena. Nisam htela da ponovim ve uigrana i proverena reenja, morala je da nikne razliitost, bitna pre svega za orijentaciju u prostoru. Izmenila sam ideologiju stana i, u okviru opteg duha Banje (razumljivo), izmenila sam neke elemente arhitekture, te razdvojila dve postojee faze. Zatim sam zavrila i izvela moju dragu deiju ustanovu Suncokret na Banji, po istim principima poznavanja u duu deijeg sveta, kao i u Solunskoj. Ovde sam kroz kvadrat obuhvatila sav deiji svet. Baki je za to vreme radio prezentaciju Beograda u Lozani za Olimpijadu 1992. godine, za koju je dobio Plaketu ULUPUDS-a na XIX Majskoj izlobi, kao i Plaketu za stvaralake rezultate u 1986. godini. Postavio je izlobu 200 godina od roenja Vuka Karadia u Narodnom muzeju u Beogradu, a zatim u Gradskoj Venici u Beu. Za SAJ je organizovao veliku izlobu Contemporary Yugoslav Architecture u Dakarti, Indonezija i u Pekingu i angaju, Kina 1987. godine. Radili smo zatim nebrojeno mnogo tzv. akvizicionih, idejnih projekata, koje je nemogue ovom prilikom pobrojati, za Maleziju, Katar, Ujedinjene Arapske Emirate, Venecuelu, Bugarsku, Poljsku, Beograd, za Dubrovnik rekonstrukciju tvrave Revelin, to je bilo izuzetno uzbudljivo i uspeno, i to bi bilo sigurno realizovano da nije ubrzo zatim Dubrovnik doiveo ratne strahote Ja ne alim za vremenom i velikim trudom oko tih nerealizovanih projekata. Nedavno proitah u Vaem cenjenom asopisu da arhitekta ree da su takvi projekti pojedeni od strane skakavaca slepih i gluvih, nedoraslih investitora. Sasvim je normalno u ivotu svakog arhitekte da je proporcija realizovanog prema onome to je samo ukorieno 1:10. Potvrdu za to dobili smo i od jednog Rem Kolhasa. Le Korbizije je poznat po najveem broju uraenih i nerealizovanih urbanistikih planova. Naravno, treba imati mogunosti da se to izdri. Godine 1989. smo sa naom erkom Olgom, tada na etvrtoj godini Arhitekture, uestvovali na meunarodnom konkursu za Akropoljski muzej u konkurenciji 438 arhitekata. Prili smo tom izazovnom zadatku sa punom sveu da Akropoljski muzej ne moe imati nita od tradicionalne doktrine, ubedljivih stereotipa i principa muzejskih zdanja. Za ovaj projekat smo dobili Specijalno priznanje na XVII Salonu arhitekture 1991. godine. Na pozivnom konkursu, koji je raspisala JNA 1990. godine za Beanijsku kosu, dobila sam nagradu - projektovanje Bloka 5 sa 280 stanova. Tada sam se srela sa tzv. normativima za vojsku, odnosno oficire, znatno komotnijim od onih za narod Glavni projekat koji smo uradili mogao se meriti tonama. Jadna moja Banja sa svih svojih 1900 najrazliitijih vrsta stanova nije pojela ni deo tog papira Po svoj prilici Blok 5 nee nikada izai iz skladita Baki i ja smo 1992. godine dobili Plaketu ULUPUDS-a za stvaralake rezultate u 1991. godini.

Da li biste ovom prilikom posebno izdvojili neki od svojih nerealizovanih projekata?Jedan od nerealizovanih idejnih projekata moram pomenuti. To je Osam gradskih blokova za centar Kejptauna, Juna Afrika, koji smo radili 1993. godine. To nije bilo prvi put da Baki i ja radimo svako svoju varijantu, ali se porodini konkurs zavrio uspeno, bez arbitrae. Na tvrdu bazu ovog kompleksa od est spratova, koja naglaava blokove, prosuta je nadgradnja od visokih (do 20 spratova) staklenih dijamanata, koja anulira gabarit blokova i prelazi preko njihovih obodnih ulica. Sadraj je bio komercijalno poslovni, hotelijerski, kulturni i zabavno rekreativni, ukupno 200.000 m2. Pojava tog projekta u tampi Kejptauna izazvala je prave salve oduevljenja u javnosti, kao da im je stigla najvea rok zvezda. Na alost, bio je to preveliki zalogaj za developera koji nas je animirao za taj projekat, tako da nije bilo daljih uzbuenja.

U Harare ste ponovo otili 1994. godine i ostali tamo sedam godinaEnergoprojekt nas je bio poslao da pokuamo da reanimiramo to trite. Uli smo u period vidljivog derutiranja te zemlje i jako oslabljene investicione aktivnosti. Radili smo mnogo akvizicionih projekata, izmeu ostalog i nekoliko velikih konkursa. Za veliki Centar na Viktorijinim vodopadima dobili smo prvu nagradu na konkursu, uradili izvoaki projekat, ali do realizacije nije dolo. Takoe smo na konkursu dobili jedno manje naselje sa kuama u nizu i jedno veliko, od 1000 kua individualnih i kua u nizovima, razliitih tipova, veliina i strukture, sa kolom i centrom. Prvo smo izveli do kraja, a veliko samo prvu fazu. Projektovali smo veliki Regionalni centar za obuku Plavih lemova, koji je finansirala vlada Danske, od koga je izvedena do naeg odlaska samo Prva (od tri) faze. Nagli politiki pad i usahla ekonomija zemlje onemoguili su svaku dalju aktivnost na izvoenju zapoetog. Sve smo to radili u malom birou Bakic Architects. Prijatno nas je iznenadilo obavetenje 1999. godine da su Ujedinjene nacije stavile Bakic Architects - Zimbabwe, na svoju UN Consultant List of Boutique Firms za UN Capital Master Plan, izmeu 28 takvih firmi iz celog sveta, od kojih jedino iz Japana etiri, a iz svih ostalih zemalja po jedna

Znam da ste veliki protivnik itanja arhitekture samo sa njenog likovno morfolokog aspekta i da smatrate da je to itanje samo naslovne strane jedne, inae, debele knjige, kakva je arhitektura.Morfografsko itanje arhitekture, kroz analizu njenih oblika, grae i sastava, renika, sintakse, dakle izgleda, je itanje njenih vidljivih injenica. Ali, arhitektura ima mnogo nevidljivih injenica i aspekata. Esencijalni medijum arhitekture je prostor: upljina u koju treba ukomponovati ivot. Misija arhitekture je unapreenje ivota u prostoru i drutvu. Potrebno je sagledati sveukupne injenice arhitekture spolja, unutra, pre, okolo, iznad, iza, proitati, i naroito razumeti knjigu do kraja, pa saznati kako se sve zavrilo U knjizi pie koliko i kako arhitektura slui ivotu u odreenom vremenu i prostoru ili - koliko ugnjetava, sebe radi, taj ivot kome treba da slui. U knjizi se nau uvek postojei uslovi i ogranienja svih vrsta za arhitekturu, pa se moe proceniti koliko je arhitekta mogao, a nije u datim okolnostima, ili obrnuto, da li su okolnosti prevaziene umeem arhitekte. Knjiga e pokazati da ni jedna arhitektura nije roena iz bezgrenog zaea, tek tako - nikao artefakt. Mislim da se poneto od te debele, ivotne knjige arhitekture moe prepoznati na primerima nekih od projekata koje sam napred opisala. Na kraju, nacrtala bih to to sam htela da kaem: Mali ovek sa malog ostrva Balbina rekao je Temistoklu: Nikada ne bi mogao da uini to to si uinio, da je tvoja domovina bila moja Balbina, umesto Atine. Temistokle mu je odgovorio: U pravu si. Ali je takoe istina da ti nikada ne bi uinio to sam ja uinio, da je tvoja domovina bila Atina, umesto Balbine.