Snežana Radojičić

L P (lične priče)

2005, Narodna knjiga, edicija Alfa

1

Mojim roditeljima, Dragoljubu i Stanki

2

TALK OFF

OD svih oglasa za posao ostao je još samo jedan na koji se nisam javila. “Potrebna sekretarica u agenciji za poslovnu pratnju. Isključivo sekretarski posao!”, pisalo je. U protekla tri meseca preskakala sam takve ponude, znajući vrlo dobro da ’poslovna pratnja’ označava prostituciju. Konkurisala sam za najrazličitija radna mesta, od sekretarskih, preko administrativnih, do rukovodećih, ali gde god bih se javila, moje reference bile su ili previsoke ili nedovoljne. Sada mi je već gorelo pod nogama, jer sam potrošila gotovo svu ušteđevinu, a uskoro je trebalo da gazdarici platim stanarinu. Zato sam skupila hrabrost, i okrenula broj agencije. “Da?”, javio se prijatan ženski glas. “Zovem povodom oglasa za sekretaricu.” “A-ha. Zdravo”, odgovorio je glas. “Pa evo, šta da ti kažem o poslu. Radi se u dve smene svaki dan, i vikendom i praznicima; tvoje je da se javljaš na telefon, i to je uglavnom to. Ako si zainteresovana, treba da dođeš da popričaš sa gazdom, ja sam samo sekretarica i ne mogu ništa više da ti kažem.” “Jesam zainteresovana, ali…”, nisam znala kako da uobličim pitanje. “Je li to sigurno samo sekretarski posao? Mislim, nemam predsrasuda, samo ne bih da…”, shvatila sam da ću se upetljati i zato sam ućutala u pola rečenice. “Ma jeste”, nasmejala se sa razumevanjem, “ne treba da brineš.” Njen ton me ohrabrio, pa sam pristala da mi zakaže razgovor za poslepodne. NA mansardi, u skučenoj prijemnoj sobi, u koju su jedva stali jedna fotelja, dvosed i stočić, očekivala me Sanja, bucmasta devojka u trenerci, i Sale, lepuškasti dvadesetpetogodišnjak. Pričali su i smejali se naglas, pa su mi pre zaličili na vedre studente, nego na sekretaricu agencije za poslovnu pratnju i vlasnika firme koja se bavi prostitucijom. Sale nije ništa krio. “Kod mene radi osam devojaka: čet’ri se same prijavljaju kad su slobodne, jer su udate ili sa decom ili rade još nešto uz ovo, a tri su dostupne i danju i noću, i na njih možeš da računaš za bilo koju mušteriju,” govorio je brzo, kao neko ko nema vremena za opširne priče. “Samo je Biba ovde na smeštaju. Upoznaćeš je posle, sada spava”, izdigao je obrve i očima pokazao na sobu iza pregrade od lamperije. Onda je uzeo oglase sa stočića i otvorio ih negde na sredini. Pokreti su mu bili izvežbano užurbani. “Da vidiš kako ih oglašavamo”. Pronašao je vinjetu kojom se reklamira cela agencija, i desetak pojedinačnih oglasa. “Neke oglašavamo po više puta, na više brojeva”, pokazao je na stočić na kojem su stajala tri statična telefona i nekoliko mobilnih. “Ali ti reklamiraš Dudu, Mimu, Emiliju i Bibu”, dopunila je Sanja, kroz zevanje. Dok se on trudio da govorom i ponašanjem ostavi utisak važnog poslovnog čoveka, njen glas i držanje odavali su dosadu i zamor. “Oglas je samo mamac. Evo, da vidiš:”, počeo je da čita: “Ekstra atraktivna riđokosa lepotica Anabela, zanosnih oblina, grudi osmica, dovodi vas do erotskog vrhunca, u svom ili vašem smeštaju”. Anabela ne postoji, naravno. Ljudi zovu za nju, a ti im onda nudiš Bibu, ili prvu koja je slobodna. Razumeš?”

3

Kazala sam kako mislim da bi trebalo da vidim te devojke, makar na fotografijama, ili da mi ih bliže opišu. “Nemoj da se opterećuješ zbog toga”, odgovorio je uvereno. “Upoznaćeš ih vremenom, kad budu svraćale ovde. A fotke nemamo. Može Sanja da ti ispriča šta je glavno za svaku.” Ali Sanja nije bila vična opisima. Po njenom iskustvu, a tu je radila već tri godine, mušterije to nije previše ni interesovalo. “Uglavnom insistiraju na određenoj boji kose. Ali ni to nije bitno. Kol’ko puta traže riđu Anabelu, a dođe Duda koja je plavuša, ili Biba, koja je crnka, i to zift! I niko se ne buni. Bitno je da kažeš da je svaka manekenski tip. Uvek govori da ima grudi sedam ili osam. I smisli nešto, da je strasna, vatrena… šta ti prvo padne na pamet. I da, obavezno reci da će im ispuniti sve želje.” Sale mi je uputio ispitivački pogled. “Mora da ti ovo izgleda neobično, prostitucija i to?”, upitao me. Pomislila sam da me provocira, pa sam odgovorila kako sam mislila da on očekuje. “Ma ne, zašto?” Napravila sam i grimasu kao da ne shvatam šta bi tu bilo toliko neobično i slegnula ramenima. Odgovor je izgleda bio dobar. “OK”, rekao je i pljesnuo rukama kao znak da je sve dogovoreno. “Sanja će ti objasniti kako se radi. Počećeš odmah s probnim radom. Sanja ionako treba da ide da se odmori, već dva dana radi non-stop, nikako ne uspevamo da nađemo drugu sekretaricu. A ja moram da nešto završim. Vratiću se tek oko osam.” “I ja ću dotle stići”, obavestila me Sanja. “Nije ti problem što ćeš ostati sama?”, pitao me Sale. “Ne, mislim da ću se snaći,” odgovorila sam ubedljivo, mada uopšte nisam bila načisto da li želim taj posao. Najviše me bunila savršena ravnodušnost sa kojom su pričali o prodaji ljubavi. Nisam znala da li je to posledica profesionalne oguglalosti ili nepostojanja moralnih stavova. No, kako bilo, rešila sam da probam, pa da posle odlučim. SVI statični telefoni imali su priključene lovce, tako da se na displeju uvek video broj sa kojeg neko zove. Ako bi se ispisale jedinice, ili reč ’incoming’, na te pozive nije trebalo odgovarati, jer je to bila provokacija milicije ili vojske. Kada pozove, mušterija je morala da ostavi fiksni broj za kontakt. Onda sam ja zvala Saleta i, preko njega, zakazivala slobodnoj devojci u terminu koji je klijent predložio. Sale ju je odvozio na adresu koju je klijent ostavio i koju sam beležila u svesku, zajedno sa ostalim podacima. Po obavljenom poslu, vraćao ju je kući ili u agenciju, ili je odvozio na sledeću adresu. Jedini problem je bio kako da prevaziđem svoju stidljivost. Osećanje srama držalo me sve do jednog poziva, koji je sasvim slučajno ispao komičan. “Halo? Je l’ to… ovaj… jesam dobio agenciju?”, vrlo mladalački glas, koji je zamuckivao, bio je sramežljiviji od mene. “Da, izvolite?” “Zanima me ova Anabela. Je l’ mogu… je l’ možeš da je… da mi je, ovaj, opišeš?” Prenela sam ono što sam čula od Saleta i Sanje i kazala devojčine mere. “A, ovaj…”, prekinuo me glas, “… to za grudi, rekla si osmica… ja, znaš, zovem prvi put i, ovaj… znam da tu ima nekih brojeva, te veličine i to… ali, ako bi mogla da mi opišeš kol’ko je to… mislim, ta osmica?” Shvatila sam da sa druge strane imam neupućenog pubertetliju. “Šta da ti kažem, momak. To su ti, hm…”, odjednom mi je bilo smešno. “…to su ti pune ruke zadovoljstva”, dosetila sam se u trenutku.

4

Odgovor ga je najpre zbunio, a onda se od srca zasmejao. “E, stvarno si carica! A je l’ mogu ja tebe da upoznam?”, povikao je oduševljeno. “Nema veze što radiš tu”, više nije mucao. Odbila sam, a nismo ugovorili ni posao. Ali probila sam led. IŠLO mi je sve bolje. Za nepuna dva sata zakazala sam tri posla, pa mi je više nego zadovoljni Sale preko telefona saopštio da sam primljena. I ja sam bila zadovoljna, jer sam odmah stavila na papir koliko ću moći da zaradim: u najgorem slučaju imaću da plaćam stanarinu i opet će mi ostajati dovoljno za život. Baš sam razmišljala kako nije uvek sve crno kao što izgleda, kada sam tik iznad glave začula prozukli ženski glas. “Ko si sad pa ti?”, upitao je bunovno. Odskočila sam koliko sam se prepala. Sa vrata spavaće sobe na mene je škiljila raščupana, oniža devojka, samo u crnim gaćicama. Imala je ogromne grudi, opušten stomak i široke bokove, pa me neodoljivo podsetila na prikaz Vilendorfske Venere. “Nova sekretarica”, odgovorila sam pribravši se. “A!”, samo je rekla. Odgegala se u čajnu kuhinju, koja je od prijemne sobe bila odvojena šankom, probijenim u zidu. Odande je uključila radio-kasetofon, koji je stajao na pultu, i pronašla neku stanicu sa turbo-folk muzikom. Ne pitajući da li mi smeta, pojačala je ton do maksimuma. Potom je skuvala sebi kafu i sela naspram mene na fotelju. Nije primećivala da je i dalje gola, ili za to nije marila. BILA je to Biba, devojka na smeštaju. Dok je ispijala prvu, drugu, zatim i treću kafu, ispričala mi je ’ceo svoj život’. Imala je dvadeset tri godine i poticala je iz Bosne. Pre pet godina počela je da radi sa vojnicima UNPROFOR-a u Sarajevu. Kada je zaradila dovoljno za pasoš, prešla je u Srbiju, udala se u Novom Sadu i rodila ćerku. Njen muž je držao neku malu bakalnicu, ali išlo im je loše, pa su se dogovorili da Biba pređe u Beograd i radi kao prostitutka pet dana u nedelji, s tim da vikendima obavezno dolazi kući, jer svet mora da misli da ona studira u gradu. “Njemu ne smeta što ovo radiš?”, nisam mogla da shvatim. “Ma, briga me, ženo, je l’ njemu smeta. Ja sam zaljubljena u drugog, zaljubljena! razumeš?”, izbečila mi se u lice. Taj drugi bio joj je ljubavnik. Imao je četrdeset godina, ženu i dvoje dece. Bio je viši inspektor SUP-a, ali navodno nije znao da je ona udata i da živi od prostitucije. “Večeras treba da se vidimo. Taman sam mislila da se provedem jer mi je danas rođendan, al’ đavola: prvo sam jutros dobila mecu, a onda mi se nakačio onaj moj. Zapeo da dođe da me vodi kući iako nije vikend!”, skoro se rasplakala. “Ne mogu ni rođendan da provedem kako hoću!” Nisam mogla da saosećam sa njom. U tom zagušljivom sobičku, uz zavijanje turbo-pevačica sa radija i pozive pomamljenih muškaraca, njena pojava i ispovest izazivale su u meni odbojnost. Jedva sam se uzdržavala da nekim gestom ili grimasom ne odam koliko je moje gnušanje prema svemu tome. U NEKO doba obukla se i našminkala. Nosila je prekratku i preusku odeću, i napadnu šminku. Tako sređena, otišla je do prodavnice, da kupi piće, grickalice i slatkiše. Kada se vratila, otvorila je crno vino i navalila da pijem sa njom. Odbila sam, ali nije mi poverovala da ne pijem, pa

5

sam morala da slažem kako uzimam antibiotike. To je prihvatila. “’Ajde, da ti verujem”, rekla je. “Al’ nikad nemoj pred frajerom da odbijaš piće. Ima odmah da pomisli da si zakačila neku grupu”, posavetovala me. Osetila sam kako crvenim. Biba je to opazila. “Vidi nje!”, ciknula je uvređeno. “Da te nije bruka? Ti si od onih finih, a? Što ne kažeš odmah, da znam, da malo povedem računa šta pričam!” Iz nje je pokuljao otrovni jed i verovatno bi mi još svašta rekla, da je u tom trenutku na mobilni nije pozvao njen voljeni. “Stigao je! Stigao! Tu je, ispred zgrade!”, povikala je, skačući od sreće. “Sad će da se popne gore, al’ nemoj slučajno da kažeš Saletu da je bio ovde. On nam brani privatne posete. A ako se javi ovaj moj, ti me obavezno pozovi, prepoznaćeš po broju da je on. Ostaviću ovde telefon”, spustila je aparat na pult i otrčala da pospremi spavaću sobu. Ja sam dotle sve verovala da će se ona s njim videti negde napolju, a ne ovde. I sada sam pomislila da on samo dolazi po nju, da bi je nekuda odveo. Nikako mi se nije dopadalo što ću morati da ga sretnem, ali ubedila sam sebe da za toliko mogu da izdržim. Kada sam otvorila vrata, ugledala sam prosedog, zalizanog đilkoša, u kožnom kaputu najmodernijeg kroja. Pružio mi je ruku, iskezivši se prenaglašeno ljubazno. Dlan mu je bio sav znojav. Biba je docupkala, uzela ga pod ruku i pokazala mu da uđe u spavaću sobu. Zatim je zaključala ulazna vrata. “Sale ne nosi ključeve. Ako bane, imaćemo vremena da se obučemo”, namignula mi je zaverenički, zgrabila vino i čaše i izgubila se u spavaćoj sobi. Kada sam shvatila da će ostati tu, iza tankog paravana, zgrozila sam se i bez razmišljanja htela da klisnem. Ali Biba je, očigledno po staroj navici, uzela sa sobom i ključeve. OSEĆALA sam se kao da sam upala u zamku. U panici da do mene ne dopru zvukovi iz spavaće sobe, nesvesno sam počela da pevušim refrene turbo-pesama sa radija. Shvatila sam šta radim tek kada sam čula sebe kako naglas pevam najnoviji mega-hit: “Plitak potok, a voda duboka, ne preskači, mala, dok ne kažeš ’Hopa ’…” Trgnula sam se i promenila stanicu. Našla sam neku radio-emisiju koja je išla uživo i pokušala da se unesem u ćaskanje voditeljke sa slušaocima, samo da nekako skrenem misli. Ali u glavi mi je neprestano bila slika scene koja se odvija u drugoj odaji, iza tromilimetarski debele lamperije. Posle dvadesetak minuta, koji su mi izgledali dugi kao večnost, Biba je utrčala u prijemnu sobu. Bila je potpuno gola, ali je sada pokušavala da rukama prekrije grudi i genitalije, kao da se odjednom stidela. “Je l’ zvao moj muž?” Odmahnula sam glavom. “A Sale?” “Ni on.” “Hu!”, odahnula je sa olakšanjem. Viknula je svom dragom da je ’vazduh čist’ i vratila se u spavaću sobu, da se obuče i oprosti sa njim. Kada su izašli, spustila sam glavu i napravila se da čitam oglase, kako bih izbegla da se ponovo rukujemo. Čekala sam samo dok ga Biba isprati do kola i vrati se, da joj kažem da dajem otkaz. Ali

6

nisam mogla da dođem do reči, toliko je bila ushićena. “Je l’ da je divan što je došao? Jedva je uspeo da pobegne s posla, ali je morao da me vidi. On me voli, je l’ da? Što bi rizikovao i bežao s posla da me ne voli? A? šta ti misliš?”, brbljala je sjajnih očiju. Ne zatvarajući, dolila je sebi vino, pa je vratila skalu radija na stanicu sa turbo muzikom, te zapevala iz sveg glasa. “Biba!… Biba!”, povikala sam. Ali morala sam da je cimnem za rukav da bi me čula. U trenutku kada sam je dozvala, na vratima se pojavio Sale. SA ulaza je zagalamio da mu se na mobilni javio Italijan Đakomo, da je u Beogradu i da mu ’kao i uvek trebaju’ tri devojke. “Sale…”, pokušala sam da dođem do reči, ali me nije čuo. “Ošišaću ga, jooo-j, što volim da ga tako ošišam!”, trljao je ruke zadovoljno. “’Ajde, doteruj se”, rekao je Bibi. “Ali imam mecu!”, pobunila se. “Ne foliraj!”, prodrao se Sale. “Ne foliram, života mi! Hoćeš da proveriš?”, drsko ga je izazvala. Sale ju je prosto ošamario pogledom. Zastao je u sekundi, razmišljajući, i potom zgrabio slušalicu. Pozvao je devojku po imenu Duda i kazao joj da se u 8 i 30 ’nacrta’ ispred ’Hayata’ kako god zna. Onda je pozvao drugu, sa imenom Emilija, te i njoj hteo da zakaže isti posao, ali ga je ona u taku iznervirala. “Ne laži da si i ti dobila! Ne tiče me se ništa! Ima da se stvoriš tamo kad sam ti rek’o! Možeš da staviš sunđerčiće!” Tresnuo je slušalicu i ljutitim pogledom prostrelio Bibu. “I ti isto!” “Žao mi je, ali nemam nijedan”, odbrusila je svadljivo. “Nabavićemo! ako je samo do toga”, zlobno se iskezio Sale i bacio pogled na svoj zlatni roleks. “Još rade apoteke.” Tek tada me opazio kako stojim kod vrata, spremna za odlazak. “Sale, ja…”, probala sam ponovo. “…E, posle ćemo da pričamo, sad sam u strašnoj frci”, prekinuo me. “’Ajde, idi da joj kupiš te proklete sunđerčiće, evo ti pare”, gurnuo mi je novac u ruku. “Džabe bacaš pare,” rekla je Biba, likujući, “ja ne umem sama da ih stavim. Znaš da ne umem ni tampone da stavim.” Sale ju je gledao kao da će eksplodirati od ljutnje, ali se uzdržao. “Ona će ti pomoći!”, pokazao je glavom na mene, i tako je ostavio bez aduta za nastavak svađe. Već sam bila dovoljno zgađena nad svime što sam tu videla i doživela. Ali ovo sada predstavljalo je vrhunac: da jednoj prostitutki pomognem da stavi vaginalne sunđere (za koje do tada nisam ni znala da postoje), i da se takva pomoć smatra najprirodnijom! Izjurila sam odatle najbrže što sam mogla. HTELA sam da im ubacim novac u poštansko sanduče i onda zauvek nestanem. Ali na izlazu iz zgrade srela sam Sanju, koja je dolazila u noćnu smenu. Bilo je još bolje da njoj dam pare. “Šta se desilo?”, zastala je i pogledala me začuđeno.

7

“Ništa. Nije ovaj posao za mene”. Sanja nije razumela. “Ali to je najobičniji sekretarski posao. Kako možeš da kažeš da nije za tebe?” Nije bilo svrhe da joj objašnjavam. Odmahnula sam rukom, i pružila korak. TREBALO je da to ipak saopštim i Saletu, pa sam ga kasnije uveče pozvala u agenciju. “Ej, ’de si ti? ’De nestade danas? Šta se desilo?”, zvučao je veselo. “Pa, hoću da dam otkaz. Mislim da taj posao nije za mene”, rekla sam. “E?, nije valjda?”, kao da se i nije previše iznenadio. “Zar je već dotle došlo? Sačekaj malo”. Pretpostavljam da je prekrio slušalicu rukom, jer sam čula samo nejasne zvukove. “Evo me, tu sam. Posl’o sam Sanju da malo prošeta, da možemo da razgovaramo slobodno.” “?”, nije mi bilo jasno, pa sam ćutala. “Vidi ovako. Rek’o sam ti danas, ako se sećaš, da je veliki problem naći sekretaricu u ovakvoj agenciji. Je l’ znaš zašto?” “Ne… ali…” “…Naravno da ne znaš. Keč je u tome što devojka koja dođe da bude sekretarica, čim vidi kol’ko devojke iz pratnje zarađuju, odma’ kaže: ’Šta sam ja gora od njih, i ja to znam’, razumeš? I traži od mene da radi pratnju. A ja ne mogu da primim sve njih, ne zbog mene, već zbog ovih starih, jer onda one imaju manje posla i, logično, manje zarade.” Pomislila sam da će me zamoliti da ne žurim sa otkazom, već da budem malo strpljivija, da sačekam još neki dan, pa da vidim kako će mi onda izgledati posao. Ali on je imao sasvim drugo na umu. “To ti pričam da bi s’vatila u kakvoj sam ja poziciji, iako sam ovde ’bos’. Ali kad si ti u pitanju, nema problema, to možemo odmah da sredimo, možeš da počneš kad ’oćeš, i noćas ako želiš…” Stvarno nisam morala da i dalje slušam glas tog svodnika. Pritisnuh “Talk Off” na slušalici.

8

DOBRA VILA

DVOUMILA sam se da li da ove godine uopšte slavim rođendan. Stanovala sam u prenatrpanoj grasonjeri, trenutno sam bila bez para, prezadužena i, uz sve to, hvatao me grip. Ali ako bih napravila makar sedeljku, mogla bih da pozovem Nenada, kolegu koji mi se već dugo dopadao. I to bi onda bila idealna prilika da se između nas dvoje nešto desi, pošto ni on prema meni nije bio ravnodušan (ali nikako da napravi taj prvi korak). Uz veselje, muziku, piće, mislila sam oboje bismo lakše prevladali strah i stidljivost. Ta mogućnost me ponela, tako da sam ipak počela da planiram zabavu. Ograničila sam pozive na uži krug prijatelja, njih desetak, ostavljajući i jedno do dva ’mesta’ za nenajavljene zvanice. Uz Nenada i mene, to je već bila ’puna kuća gostiju’, a trebalo je da tu ubrojim i još nekoga koga ću pozvati iz firme, kako se on ne bi osećao neprijatno u društvu koje ne poznaje. Od svih problema - stešnjenog prostora, nedovoljno novca, rovitog zdravlja - taj mi je zadao najviše glavobolje. Nisam se družila sa svojim kolegama i nisam ni želela da se sa njima zbližavam. (Sve nas je delilo: poreklo, vaspitanje, obrazovanje, interesovanja, stremljenja.) U obzir je dolazila samo Kaća, sa kojom sam se povremeno čula i van posla, iako je ona ponajmanje od svih bila osoba koju bih rado pozvala u svoj stan, među svoje prijatelje. BILA je starija petnaestak godina od mene, u ranim četrdesetim. Koliko sam znala, nije imala porodicu, muža, decu, roditelje, braću ili sestre, a (činilo mi se) ni prijatelje. Još uvek zgodna, oblačila se izazovno, ali neukusno preko svake mere: sve je na njoj bilo toliko tesno i kratko, da su je muškarci zaustavljali na ulici i pitali je za cenu. Međutim, u njenom držanju i ponašanju na poslu nije bilo ni nagoveštaja koketerije. Upravo se strogo uzdržavala od bilo kakvog flerta i sa kolegama i sa klijentima muškarcima. Pod maskom priproste ’drugarske’ neposrednosti, uspevala je da se većini klijenata nametne kao osoba od poverenja, te je zbog toga bila među najboljim prodavcima time-share aranžmana u našoj firmi. Ali u onim neobaveznim pričama mimo posla i nehotice je otkrivala mnogo toga o sebi. Tako sam, između redova, uspela da saznam štošta o njenoj mladosti provedenoj uz žestoke momke sa asfalta, neuspelom braku sa jednim od njih, dugom boravku pod lažnim imenom u inostranstvu, odbačenosti od ’klana’ čim je malo zašla u godine, potucanju i samoći… Nije bila ’prijateljica noći’, kao što sam pomislila kada sam je prvi put ugledala, već (bivša) prijateljica mafijaša. No svejedno - nikako se nije uklapala u moj svet. A opet, upravo je ona bila zaslužna što sam u Nenadovom ponašanju prema meni počela da otkrivam nedvosmislene znakove naklonosti. Da ga ona nije začikivala što se ne razdvaja od mene, što me prati svuda po terenima i pomaže mi da nađem klijente, da ga nije u šali prekorevala što mi na stolu ostavlja slatke poklončiće, što je uvek spreman da otrči do moje omiljene pekare i kupi mi nešto za jelo, što prvo mene pita da li sam za kafu…- verovatno bih sve to nastavila da pripisujem njegovom lepom vaspitanju i kolegijalnoj ljubaznosti. Bilo mi je jasno da mi Kaća ’otvara oči’ u želji da se sa mnom zbliži. Počela je i da me zove telefonom, najpre pod izgovorom posla, da bi se vremenom ti razgovori pretvorili u izveštaje o tome šta je Nenad uradio ili rekao u situacijama kada ja nisam bila prisutna. Nisam je podsticala da mi priča o njemu, ali nisam ni odbijala da čujem šta ima da mi ’prijavi’ i pažljivo saslušam kako objašnava njegovo ponašanje. Bila sam zaljubljena (i sebično zainteresovana samo za svoju ljubav), a ako se neko razumeo u muškarce i muško-ženske odnose, to je bila ona. Pa iako se ni u jednom

9

trenutku nisam pretvarala da mi je zbog tih razgovora postala bliža, ipak sam se osetila licemerno kada je trebalo da i nju pozovem na sedeljku. OBRADOVALA se kao tinejdžerka kada joj najave da će biti primljena u društvo odraslih. “Nemaš pojma kol’ko se radujem! Ne pamtim kad sam bila na nekoj normalnoj zabavi! Da znaš da jedva čekam!”, uzviknula je uzbuđeno. Izvela sam to tako da istovremeno pozovem i nju i Nenada. Verovala sam da će tako moje namere prema oboma biti manje očigledne. I on se u trenutku ozario, ali je onda brže-bolje složio ravnodušan izraz. “Sedeljka kažeš? U subotu, a?” Stao je da kobajagi razmisli. “Pa dobro, što da ne. Mislim da već imam neki dogovor za to veče, ali sigurno ću svratiti pre toga, bar ono, na kratko”, rekao je kao da mu i nije previše stalo. “Ma folira”, šapnula mi je Kaća čim je izašao u drugu kancelariju. “Pokušava da održi malo muškog dostojanstva. Dogovoriću se ja s njim da dođemo zajedno. I nema nikud da ide; kakvi izlasci, kakvi bakrači! Ja se neću mrdnuti od njega!”, obećala je, najozbiljnije shvativši svoj ’zadatak’. Lecnula sam se. Ako je ona odmah razumela zašto je zovem, onda sam se i pred njim odala. I MORA da jesam, jer je posle tog pristanka Nenad odjedanput počeo da se ponaša uzdržano: izbegavao je da se zadržava u mojoj blizini, iznalazio razne izgovore da ne ide samnom na terene, prepuštao drugima da se pobrinu za moj doručak ili kafu - rečju, kao da je izgubio svako interesovanje za mene. I Kaća je potvrdila moje sumnje, samo drugim rečima. “To ti je najbolji znak da se prži”, objasnila mi je. “Frka mu je zbog rođendana, jer zna da se sad od njega očekuje da izađe na crtu i već jednom nešto učini. Zato je u panici. Ne bi me začudilo da pokuša da eskivira dolazak. Al’ tako funkcionišu svi ti tipovi kao on, koji nisu sigurni u sebe: čim osete da postaje gusto, prva reakcija im je da pobegnu.” “Samo bi trebalo da ne dođe!”, ljutnula me i sama pomisao da bi to mogao da uradi, posle svih mojih napora da (prvenstveno zbog njega) napravim zabavu. “Ma opusti se. Ne kažem da neće doći, al’ možda pokuša da ti otkaže u zadnjem trenutku.” “Ako to uradi, onda…”, ali nisam znala šta ’onda’. “Šta?”, dočekala me kao profesorka koja preslišava učenicu. “Prestaćeš da se ložiš na njega?” “N-neću”, pokunjeno sam priznala. Izdigla je obrve, iskolačila očima na mene i didaktičkim tonom mi održala lekciju. “Ako misliš da ga mazneš, moraš da odigraš pametno. Bacila si udicu, on se sad batrga, al’ će na kraju da sam ispliva. Ti samo treba da ga pustiš i iskuliraš. Onda u pravom trenutku cimneš udicu, i eto ti njega na tanjiru. Reš-pečen!” Trebalo mi je malo vremena da sebi prevedem njene žargonske metafore. Tek tada mi ništa nije bilo jasno. “Hoćeš da kažeš da ako sada ne dođe, to će upravo značiti kako mu je stalo? I da ja treba da pređem preko toga kao da nije važno? Pa još da strpljivo čekam kada će se setiti da nešto sam preduzme?!” Po prvi put, ja sam od nje zatražila savet. Ranije bi ona sama počela da govori o Nenadu i muškarcima uopšte, a ja bih samo slušala, ništa ne pitajući. Sada smo, pak, razgovarale o tome na način na koji razgovaraju prijateljice. Nije mi se to dopalo. Ali ona je uzdahnula kao nastavnik pred priglupim đakom. “Treba da ga namamiš na fin način, al’ ti to ne umeš. Pozvala si ga i sad misliš - sve je gotovo. E pa nije. Ako ne znaš da dalje vodiš igru, onda ćeš morati da se načekaš. A ne znaš, prema tome - čekaj.”

10

Nije mi se svidelo ni kako predstavlja naš odnos. Odjednom sam uvidela u kojoj meri sve banalizuje. “A šta to ne znam da uradim?”, sumnjičavo sam je prozvala. Pogledala me ozbiljno, sa neke zaštitničke visine. Onda je razložno nabrojala, pokazujući i prstima. “Ne umeš: (palac) da spustiš loptu; (kažiprst) da sada budeš umiljata k’o mače i predeš ako treba; (i, srednji prst) da mu postaviš deset novih zamki.” Ništa nisam odgovorila. Koliko god da mi se nije dopadala ni ona, ni ovo naše zbližavanje, morala sam da joj priznam da je u pravu - to nisam mogla, bar ne sada, kada se Nenad držao tako hladno. Najviše što sam uspela, bilo je da se pravim kao da me ne pogađa njegova promena ponašanja. Trudila sam se da se uzdržavam koliko i on, da se sklanjam od njega i da mu se što manje obraćam. Izgledalo je da i njemu tako odgovara, štaviše, kao da mu je laknulo što sam odustala od pokušaja da zadržim onu bliskost koju smo imali ranije. Ali kada smo u petak kretali kućama, morala sam da mu potvrdim poziv za sutra uveče; to je nalagao osnovni red. “Dolaziš sutra?”, upitala sam običnim tonom. Prvo je odglumio da ne može da se seti kojim povodom, a kada sam pomenula rođendan, neodređeno je promrmljao: “M-hm.” Pogođene sujete, slegnula sam ramenima, glumeći kao da je i meni svejedno hoće li doći ili ne. SUTRADAN sam se pojela od neizvesnosti dok sam iščekivala da mi Kaća javi da li se čula sa njim i šta su se dogovorili. Vreme je prolazilo, a od nje ni glasa. Moji prijatelji već su se odavno okupili i zabava je polako uzimala maha, kada me napokon pozvala. “Ne mogu da verujem kakav je on seronja!”, ljutito je povikala u slušalicu. “Zovem ga od podneva, al’ na mobilnom je nedostupan, a kod kuće mu se uključuje sekretarica! Tebi se nije javio ni da ti čestita?” “Ne”, rekla sam razočarano, kao da mi se srušio ceo svet. “Uh! kako me iznervirao. Zadavila bi’ ga golim rukama!” “Nema veze”, nisam znala šta drugo da kažem. Još uvek sam gajila slabašnu nadu da će se sam pojaviti u neko doba. “Ovaj…”, zamucala je Kaća. “…da ja onda ne dolazim?” Trgnula sam se, zatečena. “Zašto?” “Paaa… pošto on ne dolazi, šta ću ti ja? Mislim, kapiram da me ovako nikad ne bi zvala.” Ne pamtim kada mi je bilo toliko neprijatno zbog toga što je neko nazvao stvari pravim imenom. I to je rekla bez ikakve osude, tonom kao da joj je žao, ali da me razume. Bila je previše ponosna (i pametna) da bi dozvolila sebi da pobrka prave razloge. I upravo to me postidelo. “Ma, daj, Kaća! Naravno da treba da dođeš“, kazala sam. “Stvarno to želiš?”, upitala je u pola glasa, još uvek ne dopuštajući sebi da se raduje. Iskreno, i dalje je nisam želela među svojim prijateljima, ali nisam mogla ni da prekršim manire do kojih sam oduvek držala. A jedan od osnovnih je bio - izgovorena reč. “Kaća, pozvala sam te i taj poziv važi nezavisno od Nenada”, da je ne bih slagala, izbegla sam direktan odgovor. Uzdahnula je. Obe smo ćutale nekoliko trenutaka. Ne znam o čemu je ona razmišljala, ali ja sam prebacivala sebi da sam snob, sa najgorim malograđanskim predrasudama. I obuzeo me stid. “Ej!”, dunula sam u slušalicu. “Jesi još tu? ’Ajde, ne zanovetaj više, nego se kupi i dovlači ovamo!”, otelo mi se iskreno, u nastupu griže. Sa druge strane veze začula sam prigušeni vrisak oduševljenja.

11

ZAUVEK će mi ostati tajna kako je uspela da privoli Nenada da pođe sa njom. Sigurno je taksijem došla kod njega kući, ako ga je uopšte tamo zatekla. Jer pojavili su se tek tri sata nakon mog i njenog razgovora telefonom. Možda je morala da ga traži po gradu? Ili ga je dugo ubeđivala? Ništa nije htela da mi otkrije. A ni on, iako smo te večeri (najzad) postali ’par’ i posle dugo ostali u vezi. Bilo kako bilo, tek, malo iza ponoći pojavili su se na mojim vratima. Zapravo, prvo ona, dok se on sakrio na prevoju stepeništa. Brzo sam odmerila kako se obukla. U klasičnom džinsu ispod kožnog mantila skoro da nije ličila na sebe - ništa neprimereno ni neukusno na njoj. Predala mi je poklon, i navalila da ga tu odmah otvorim, pre nego što uđemo. Pomislila sam da se boji kritike mog društva, (a i sama sam se pomalo pribojavala šta mi je donela), pa sam poslušala. Iznenadila sam se kada sam videla da mi je kupila vrlo lep ram za fotografije, ukrašen školjkama i morskom ikebanom. “Je l’ ti se dopada?”, upitala je nesigurno. “Divan je!”, rekla sam iskreno. “Stvarno? ne kažeš to tek onako?” “Najiskrenije, ni ja ne bih izabrala lepši.” Sva se pretvorila u osmeh. A onda me zasula ’grdnjom’: “Samo da znaš da si me namučila k’o što me niko u životu nije namučio za neki poklon. Nisam imala pojma šta da ti kupim. Bila sam u neviđenoj frci da ti ne uzmem neki kič, pa da me posle popljuješ. Onda sam se setila jedne babe iz moje zgrade, ona je završila dva faksa. Molila sam je pet dana da pođe sa mnom da ti odabere nešto sa ukusom. Jedva je pristala.” Dirnula me. Toliko joj je bilo stalo da ostavi dobar utisak i ne obruka se preda mnom. “Hvala ti, zaista je divan”, rekla sam, ganuta. “Hoćemo li sad da uđemo?” Ali ona je oklevala. Izgledalo je kao da osluškuje zvukove u hodniku, očekujući neki znak. Pošto se ništa nije čulo, nervozno je viknula: “Hej!, hoćemo li mi više da ulazimo?!” Pogledala sam je u čudu, ne shvatajući zašto ponavlja moje reči i pri tom toliko viče, dok i dalje uporno stoji na vratima. “A mene ćete da ostavite ovde?”, začula sam tada Nenadov glas. U neverici, zinula sam u Kaću, koja se smejala kao da mi je svojom rukom izvukla glavnu premiju na nekoj nagradnoj igri. Pretrnula sam, shvativši da je to istina, da je i on došao. Dok mi je srce skakalo od sreće, gledala sam kako se penje stepeništem. U ruci je nosio cvet. JEDVA sam znala šta se oko mene dešava - toliko sam bila ushićena. U početku sam skakutala oko njih dvoje, svaki čas ih nutkala da se posluže, uvlačila ih u priču sa ostalima, nametala teme koje su njima bliske, ne dozvoljavajući da se ni na trenutak osete zapostavljenima. Svim srcem želela sam da ih moji prijatelji prigrle kao svoje, da preskoče sve one ograde zbog uzajamnog nepoznavanja i razlika, i odmah se zbliže. Posebno sa Kaćom, kojoj sam bila toliko zahvalna, da bih se u tim trenucima i posestrimila sa njom (samo da je zatražila). A ona je bila ponosna zbog svoje uloge ’dobre vile’, te se iz petinih žila trudila da ne pokvari prvi utisak koji je ostavila. Sela je na barsku stolicu ispred šanka (koji mi je zamenjivao trpezarijski sto), ne želeći da bilo kome smeta i nameće se kao sagovornica. Smeljuljila se, cupkala nogom u ritmu muzike koja je išla sa plejera, pijuckala pivo i srdačno odgovarala kada bi joj se neko obratio. Činilo mi se da su je svi prihvatili i da se odlično snalazi, pa sam uskoro prestala da brinem za nju. Svu svoju pažnju usredsredila sam na Nenada. Moji prijatelji zdušno su mi pomagali tako što su nas namerno isključivali iz razgovora, okretali nam leđa i pretvarali se kao da nas nema, ne bi li nam napravili što više prostora da se osamimo. A mi smo lupetali koješta, i glupavo se smejali, i sramežljivo zirkali jedno na drugo, i, kao slučajno, dodirivali se rukama i kolenima tresući pepeo sa

12

cigareta ili uzimajući svoje čaše sa pićem. Ipak, verovatno bi do kraja zabave i ostali samo na tome, da Kaća ponovo nije upotrebila ’čarobni štapić’ svog iskustva. “Hej, vas dvoje!”, viknula je sa druge strane sobe, nadglasavši muziku i galamu. “Mogli bi’ baš da odete do dragstora, nestalo je piva!” Mahala je praznom bocom okrenutom naopako, pokazujući da u njoj nema više ni kapi. Videlo se da je pijana. Zabrinuto sam je pogledala i odmahnula glavom sa neodobravanjem, potajno strepeći kako će se ponašati u takvom stanju. Ali ona mi je namignula, kao znak da to radi smišljeno, kako bismo se nas dvoje prošetali. Tek tada sam se prepala. Za moje predstave, to je bilo previše očigledno nameštanje situacije. Od srama nisam smela da pogledam u Nenada, već sam stala da po stanu skupljam prazne flaše, kao krivac. Bila sam već na vratima, spremna da bukvalno pobegnem, zaboravivši i kesu sa flašama i novčanik, kada sam ponovo čula njen prozukli alt. “Nećeš valjda da ideš sama usred noći?! Nešo! ne mogu da verujem da ćeš da je pustiš?!” Došlo mi je da propadnem u zemlju od stida. Ali u pomoć su mi pritekli moji prijatelji, koji su ipak pomno pratili šta se dešava između nas dvoje (i navijali). “Nešo, stvarno!”, ponovila je moja najbolja prijateljica, tonom razočarane žene koja mu se do maločas divila. “Ma ne mora; ja ću s njom!”, prekorno je izjavio njen verenik. “Ne mogu da dopustim da ide sama u ovo doba noći!” To je bilo dovoljno da Nenad ustane i pođe sa mnom. Samo se kobajagi namrštio i progunđao što ga podižu ’na pravdi boga’. DUGO smo se zadržali u povratku iz dragstora. Pošli smo daljim putem, preko parka, da na Nenadov predlog ’udahnemo malo svežeg vazduha posle onog dima u stanu’. Pričao je toliko, da sam u momentu pomislila kako je sigurno logorejičan (i začudila se što to nisam ranije primetila). Ali kada sam zatražila da mi pripali cigaretu, opazila sam da mu drhte ruke. I bez Kaćinog iskustva, shvatila sam da ga je zapravo strah, i da zato toliko priča. To me ohrabrilo, i odvažila sam se da ga poljubim. Ali u pokušaju da ga dosegnem, izgubila sam ravnotežu, gurnula ga i umalo što oboje nismo pali. Ispalo je toliko nespretno i smešno, da smo se zakikotali na sav glas. I odmah je, kroz smeh, sve postalo lakše. Neko je prvi krenuo bez mnogo razmišljanja i, u času, mi smo se već ljubili. Posle smo ostali možda i pun sat napolju; (malo smo šetali zagrljeni, malo sedeli na klupi, a najviše se ljubili). UŠLI smo tiho u stan, bez potrebe da svetu obznanimo da smo se vratili kao ’par’. No, Kaća nas je ugledala već sa vrata. “Evo ih, vratili se golupčići!”, viknula je pijano. Jednom rukom nalakćena na šank, drugom je kotrljala praznu bocu piva po pultu, pazeći da ne razbije svoju čašu (u kojoj je, sudeći po boji, sada bilo neko žestoko piće). “Vi, deco, nemate pojma kol’ko sam ja večeras srećna zbog vas. Ne verujete mi? Evo, pitajte njih, sad sam im to rekla.” Mahnula je rukom po sobi, gde su moji prijatelji tiho razgovarali između sebe. Očigledno su samo čekali da se vratim, pa da se pozdrave i pođu. “Hoću nešto da vam ispričam, da svi čujete”, galamila je Kaća, a oni su slegali ramenima i pokazivali mi mimikom da tu nema pomoći. Jedini način da se ona ućutka, bio je da ode, a otići će tek kada bude videla da su oni otišli. Zato su redom poustajali, pozdravili se sa mnom (i Nenadom), i počeli da izlaze. Dok sam ih ispraćala, Kaća je terala svoje, pokušavajući da ih zadrži. “Stanite da vam ispričam kako je mene smuvala moja najveća ljubav u životu. Sigurno nikad niste čuli tak’u priču… Al’ sad ću da vam ispričam… Da čujete šta je prava ljubav… On je bio brat

13

od mog drugara koji me je doveo u Italiju. I ja i on smo otkinuli na prvi pogled… Al’ njega je naložio njegov najbolji ortak da se ja šatro krešem s njihovim trećim ortakom. I ovaj ti sve, budala, poverov’o… Zamislite vi tog ortaka! Drugar, a ’vamo laže k’o pas! Džukela ljubomorna… I onda ti se moj čovek na moje oči kresne s nekom ženskom u diskoteci. Na moje oči, zamislite! Da mi dokaže kako se šatro ne loži na mene. A to sve zbog onog psa!… Posle je tek sazn’o istinu i da mu ovaj nije nikakav ortak. Pa je doš’o i klek’o i ljubio mi noge i molio me da budem s njim jer ne može da živi bez mene… I znate kol’ko me molio? Izvadio je utoku, je l’ čujete? utoku! da upuca i sebe i mene, ako kažem ’ne’. I upuc’o bi nas, garantovano. To je ljubav. Je l’ čujete šta vam pričam!…” Srećom, čuli smo je samo Nenad, moja najbolja prijateljica, njen verenik i ja. U šoku od njene ispovesti, pratili smo, kao hipnotisani, onu bocu koju je i dalje kotrljala po pultu. Niko ni reč da bekne. PRVA se pribrala moja prijateljica. “Kaća, svi su se razišli. Sad i mi idemo. Hoćeš da te povezemo kući?”, upitala je, ovlaš je zagrlivši. “Treba da njih dvoje ostavimo same, da im ne smetamo”, dodala je tiše zbog Nenada. Kaća ju je pogledala ispitivački, dobro je odmerila i onda zaključila: “Ova ti je dobra prijateljica. Znam šta govorim!”, uprla je prstom u nju. “Znam, Kaća”, složila sam se. “A jesam li ti ja prijateljica? je l’ jesam?”, odjedanput je upitala molećivim glasom. U pokušaju da me zagrli, opasno se zaljuljala na barskoj stolici. Ustuknula sam. Bilo mi je toliko mučno - do kraja tužno i ružno, - da bih najradije iz tih stopa napustila sopstveni stan, i vratila se tek kada se ona otrezni i ode. “Reci da jesam!”, molećivo je ponavljala. Nenad i prijateljičin verenik pokušali su da je podignu sa stolice i povedu ka izlazu, ali ona im se otrgla. Naslonivši se leđima na šank, upiljila je u mene i plačevno zapovedila: “Hoću da čujem jesam li ja tebi prijateljica, ili nisam!” Lupila je nogom o pod i umalo pala, izgubivši ravnotežu. Pogledala sam Nenada, pa prijateljicu, pa njenog verenika, pa opet Nenada, nemo ih pitajući šta da radim: nisam mogla da prevalim ni laž ni istinu. A Kaća je uporno zapomagala. “Reci, jesam li ja tvoja prijateljica? Samo mi reci je l’ jesam ili nisam.” U hipu mi je palo na pamet: “Kaća, ti si večeras bila moja dobra vila.” Nastao je tajac. Svi su zinuli u mene. A Kaća je razočarano zaklimala glavom. “Da - tvoja dobra vila”, ponovila je zamišljeno. “Znači, treba da ti ispunim i treću želju večeras: da odem!”, naglasila je jetko. “Jebeš ti dobru vilu, ako ti ne ispuni sve tri želje, je l’ tako?” Oćutala sam. Iskolačila je očima na mene, ali ja sam uporno ćutala. Tada je ljutito zakotrljala onu bocu sa šanka, da padne na kuhinjske pločice i razbije se. Potom je, kao da se ništa nije desilo, sama izašla u hodnik. Nijednom se nije zaljuljala, kao da se u momentu otreznila. Izašla je bez pozdrava, ne dozvolivši Nenadu da je isprati i smesti u taksi. U mrtvoj tišini, sa prozora, posmatrali smo kako se, pognute glave, nogu pred nogu odvukla niz ulicu. NISAM mogla da zamislim kako ćemo posle te večeri i Kaćine ispovesti nastaviti da se srećemo i gledamo svakoga dana. Ali u ponedeljak se nije pojavila na poslu. Ni u utorak. A onda je u sredu telefonom dala otkaz, pod izgovorom da su joj u drugoj time-share agenciji ponudili bolje uslove. Laknulo mi je.

14

Po nekom prećutnom dogovoru, ni Nenad ni ja nismo je više pominjali. Valjda smo se oboje nadali da će kroz zaborav ona lakše ostati naša dobra vila, a ono veče još više ličiti na početak ljubavne bajke.

15

POD MASKOM

POSLEDNJE veče našeg boravka u Budimpešti Marko me zamolio za ’veliku prijateljsku uslugu’ - da izađem sa njim. Želeo je da mu se nađem kao pomoć ako gay-par Italijana, sa kojima je trebalo da se vidi, postane previše nasrtljiv.

Njih smo upoznali dan ranije, prilikom obilaska nekog muzeja na Budimu. Marko im se toliko dopao, da su nam ponudili mesta u posebno iznajmljenom taksiju kojim su oni obilazili znamenitosti po gradu; pride su nam plaćali sve ulaznice, a častili su i ručak kako ne bismo prekidali druženje dok se vratimo u hotel da jedemo. Sinoć je izbegao da izađe sa njima na večeru, pošto je imao dogovor sa svojim dečkom, u kojeg se ’zaljubio’ već prvog dana po našem dolasku. Izbegao bi ih i večeras, jer je trebalo da se oprosti sa njim, ali pozvali su ga u ”Arizonu”, najveći gay-klub na Balkanu, gde se ulazilo samo na propusnicu ili preko poznanstva sa nekim iz klupske uprave. Takvu ponudu nije mogao da odbije, makar oni to protumačili kao njegov pristanak na seks u troje, koji su mu predlagali od prvog trenutka. Ali da bi izbegao da ostane nasamo sa njima, pozvao je i mene.

Tu uslugu sam mu dugovala, pošto je on uvek prihvatao da mi bude pratilac kada bih ostala bez mladića. A i pogodilo se da nemam nikakav dogovor za to veče, pa sam pristala bez mnogo razmišljanja.

NIKADA nisam videla toliko muškaraca na jednom mestu, a da nisu na utakmici ili u nekoj instituticiji. Nisam mogla ni približno da procenim koliko ih je, pošto se klub sastojao od tri zasebna nivoa, što je onemogućavalo bilo kakvu preglednost. Uz to, malo njih je sedelo ili se duže zadržavalo na jednom mestu, nego su neprestano ulazili ili izlazili, šetkali se, zastajali i odlazili, te opet dolazili… kao na korzou ili modnoj pisti. Dok je razglasa Right sed Fred uporno ponavljao “I’m to sexy boy”, ja sam uočavala i pamtila samo neobične i tipične likove: jednog dečka sa rockabily, i drugog sa afro frizurom, mladića kose ofarbane pola u ljubičasto, pola u žuto, momka nordijskog izgleda, pa izuzetno ružnog debeljucu, nekoliko potpuno feminiziranih osoba, a najviše - i najbolje - muškarce koje bih sa ženskim zanimanjem svakako pogledala na ulici kada ne bih znala da su homoseksualci. Većina ostalih posetilaca uglavnom se ni po čemu nije posebno izdvajala; poneko je svoj stayling za tu noć dopunio nekim detaljem, kao jedan plavušan koji je, umesto kaiša, kroz rupice farmerki provukao svilenu ešarpu, ili drugi, skroz obrijane glave i mišićavog tela, koji je preko pripijene majice prebacio crveno-crni čipkani šal sa motivom bubamara. Inače su izgledali kao momci koje svakodnevno srećem na ulicama.

Više me začudilo što sam videla samo dve devojke, iako je klub bio i za muškarce i za žene.

Prvu nisam primetila kada je došla, niti sa kim. U trenutku kada sam je ugledala, bila je sama i šetala se između stolova prostranog paba u prizemlju, u kome smo Marko i ja čekali Italijane. Zbog prigušenog osvetljenja, nisam mogla da je najjasnije vidim, ali nosila je kraću kosu, gegala se u hodu i imala neženstvene kretnje. Pomislila sam da traži nekoga u tom polumraku, dok nisam shvatila da jednako gleda u pravcu našeg stola. Kada nam se primakla na nekoliko koraka, pogledi su nam se ukrstili i ona je napravila kretnju kao da će mi prići. No ja sam naglo okrenula glavu na drugu stranu, otvoreno joj pokazujući da me ne interesuje. A da me ne bi razumela pogrešno, kao da samo glumim nezainteresovanost, ostala sam tako okrenuta sve dok mi Marko nije rekao da je odustala i nekud otišla.

16

Drugu sam videla nešto kasnije, kada smo sa Italijanima prešli da posedimo u intimnijem delu kluba, uređenom kao salon. Kako se pojavila, držeći se za ruke sa jednim mladićem, tako je zavladao tajac. Njih dvoje su bili nestvarno skladan par: ona - dugogosa lepotica izvajanog tela i dugih nogu, on - visoki muškarac klasične lepote, sa stasom i držanjem pobednika-heroja. Nema sumnje da su svugde gde se pojave izazivali divljenje. I nikako im (po mom najdubljem uverenju) nije ovde bilo mesto.

“Nisu valjda…?!”, tiho sam uzviknula. Te reči otele su mi se same od sebe. Izgledalo mi je nemogućim da oni - (tako savršeni!) - budu gay.

“Naravno da jesu!”, uzvratio je Marko nabusito, kao da ga je to uvredilo. “Šta misliš da bi uopšte mogli da budu bogovi?”, prkosno mi se podsmehnuo, likujući zbog činjenice da su to dvoje očigledno par biseksualaca.

Razumela sam da braneći njih, brani svoj svet, pa sam ućutala. Učinilo mi se krajnje simboličnim što je u tom trenutku di-džej pustio „Love action“ (I belive in love) od Human Leage.

JOŠ uvek sam udivljeno zurila u devojku, kada je ona primetila mene. Pošto me odmerila,

pustila je mladićevu ruku i, bez premišljanja, pošla pravo prema našem stolu, sve vreme me netremice gledajući. Bilo je kasno da sada skrenem pogled, a ne verujem da bi se pokolebala ni da sam se napravila da je ne primećujem - toliko je delovala samouvereno. Kada nam je prišla, zauzela je izazovnu pozu, bokom se oslonivši na naslon do moje fotelje.

“Hi!”, pozdravila je sve četvoro sa osmehom. Pretrnula sam i zunula u nju, ne znajući kako da se ponašam. “Hi!”, uglas su otpozdravili Marko i Italijani. Sva trojica su đipili i uzmuvali se da joj

naprave mesto, nadajući se da će za njom doći i njen mladić. Dok su se utrkivali ko će da je smesti do sebe, pokušala sam da dozovem Marka, ne bih li ga mimikom opomenula da me smesta izvuče iz te situacije.

“Kss-kss!”, dozivala sam ga, no on se ili pretvarao, srećan što je devojka izabrala mesto do njega, koje je bilo najbliže meni, ili me u tom uzbuđenju zaista nije čuo.

Ali zato me čula ona. Povezala je da mi je on dečko, jer me pogledala sa puno razumevanja. Onda se pomerila napred, skoro mu okrenuvši leđa, i naglašenim pokretom prebacila kosu na njegovu stranu, sasvim me zaklonivši od njegovog pogleda. Zadovoljno se osmehujući što je tako jednostavno uklonila posmatrača pred kojim bih se osećala neprijatno, nagla se još više napred i unela mi se u lice.

“Ja sam Marija, došla sam iz Beča”, rekla je na engleskom. Morala sam da se i ja predstavim i pružim joj ruku, a ona ju je zadržala u svojoj duže nego

što je bilo potrebno, te pokušala da me pomazi po nadlanici. Ali ja sam je naglo istrgla, kao da me opekla.

“U čemu je problem?”, ljutito me upitala. Iskolačila je očima na mene i stisnula zube, spremna da zareži.

Nisam nameravala da joj povredim sujetu, pa sam se brže-bolje izvinila, a zatim objasnila da nisam lezbijka i da sam tu samo radi svog prijatelja (jedino sam prećutala - zašto).

“Ha-ha-ha!”, zakikotala se, a njen gnev je u trenu iščilio. “O.K., nisam znala”, rekla je ozbiljno, ali je odmah ponovo prasnula u smeh.

Nisam razumela zbog čega se toliko smeje, ali sam ipak nastavila da jednako sležem ramenima i smeljuljim se kao nehotični krivac koji se ustrajno izvinjava. Nadala sam se da je nesporazum razjašnjen i da sada još samo treba da ustane i ode. Ali ona na to nije ni pomišljala.

“Hoćeš da popijemo nešto?”, upitala me kada se uozbiljila. “Da nazdravimo našem ’no-gay’ poznanstvu?”

17

I pre nego što sam stigla da odbijem, već je po Italijanima poručivala piće za nas. A dok je ono stiglo, uveliko je ćakulala sa Markom, podstičući ga da joj priča naše zajedničke dogodovštine.

Najpre mi se učinilo da je smišljeno povela razgovor na tu temu, kako bi saznala što više o meni i otkrila neki drugi način na koji bi mogla da mi se približi. A opet, izgledalo je kao da se odlično zabavljaju; Marko je blistao što uspeva da zaokupi pažnju devojci onako poželjnog mladića, a ona kao da uživa u društvu retko duhovitog momka. Ali reč po reč, uvukla je i mene u priču. U jednom trenutku samo sam shvatila da se sve troje od srca smejemo nekom štosu, da na njega nadovezujemo asocijaciju za asocijacijom, pa nam pošalice vrcaju na sve strane, i da se onda još glasnije smejemo. A shvatila sam i da toliki smeh počinje da jedi Italijane, kojima nikako nije moglo da bude pravo što ih njihov izabranik zanemaruje na takav način. Ispočetka su nastojali da se i oni uključe u razgovor, ali Marija ih je isključivala sa lakoćom, tim lakše što oni nisu bili previše zainteresovani za detalje njegovog druženja sa jednom ženom, pa su pokušavali da razgovor skrenu na gay-teme. Kada su, već prilično nervozni, probali da nametnu priču o nekom gay-časopisu, Marija ih je otvoreno prekorila.

“Momci, imajmo malo obzira prema ovoj devojci,” opomenula ih je oštro, a meni uputila najljupkiji osmeh. “Ona je ovde jedina ’straight’ i zato svi treba da se potrudimo da se oseća prijatno. Ako nastavite da se ponašate neuviđavno, nas troje ćemo morati da promenimo sto”, rekla je bespogovornim tonom, tako da su ovi samo zaćutali.

Zaista je delovala ubedljivo, pa sam gotovo prestala da sumnjam u njene namere prema meni.

MARKO je, pak, koristio situaciju za sebe. Godilo mu je što se svi za stolom bore za

njegovu pažnju, pa se poigravao koliko je mogao. Sa Italijanima je koketirao, držeći ih u neizvesnosti hoće li pristati na njihov predlog, a Mariji se dodvoravao, sa namerom koju je otkrio čim je procenio da smo se nas dve malo zbližile.

“Šta misliš da pozoveš svog dečka, pa da nas četvoro odemo odavde na neko drugo mesto, negde gde je mirnije?”, upitao je, zaverenički joj namignuvši.

Nisam mogla da verujem. Ne vodeći računa o meni, napravio je raspodelu koja bi idealno odgovarala njemu i njoj (a verovatno i njenom dečku): njih dvojica - nas dve.

“Marko!“, pozvala sam ga tonom koji je dobro poznavao, a koji je sada značio:’trgni se, jesi li normalan?’.

“A?”, pogledao me iznenađeno. Ali je odmah razumeo. “Ne… u stvari, to mi je palo na pamet zbog tebe, mislio sam… ovo mesto nije baš zabavno ako nisi…”

U trenutku je i Mariji bilo jasno da ne želim da ostajem nasamo sa njom dok Marko i njen mladić budu flertovali jedan sa drugim. Zagledala se u mene, kao da se u mislima presabira da li je ona negde pogrešila ili sam ja zaista zadrta heteroseksualka, a onda se osmehnula pomirljivo.

“Ni ja nisam za to da menjamo mesto”, odgovorila je Marku, “a ne verujem ni da bi Piter hteo još da ide. Uostalom, treba da odgledamo i kabare.”

“Kakav kabare? Gde? Kad?”, istom zaboravivši na Pitera, zasuo ju je pitanjima, u brizi da ne propusti nešto što mu zvuči kao dobra zabava.

“Gore”, pokazala je očima prema izlazu i stepenicama koje su vodile na treći nivo. “Nemoguće da ne znaš?”

“Nisam imao pojma”, odahnuo je što je ipak na pravom mestu u pravo vreme. “Namerno su me držali u neznanju”, dodao je veselo, opet koketujući sa Italijanima. “Ko učestvuje?”

18

Marija je slegnula ramenima, upućujući ga mimikom da pita svoje prijatelje. Zatim nam se svima izvinula i rekla da bi pošla da potraži svog dečka. Ali Marko se nikako nije mirio sa tim da ga on neće upoznati.

“Hoćete da vam sačuvamo mesta za predstavu? Biće zabavnije što nas bude više za stolom.”

Marija je samo mahnula rukom kao da joj je svejedno, i otišla. OSTALA sam bez društva za razgovor, a kako nisam mogla da učestvujem u polemici o

člancima i fotografijama u novopokrenutom gay-časopisu, koju su započeli Italijani, prilično sam se dosađivala. Neko vreme posmatrala sam Marka koji se, zajapurenih obraza, sav uzvrteo na svom mestu dok je uzbuđeno pričao čas sa jednim, čas sa drugim. Ne pamtim da sam ga videla da tako uživa: u svom okruženju, bio je objekat želje dvojice mladića, a nadao se upoznavanju sa trećim (dok ga je, negde u gradu, čekao njegov dečko, da bi se oprostili pred polazak).

Onda sam počela da šaram pogledom naokolo. Za stolom do našeg sedeli su jedan mršavi dečkić, ne stariji od sedamnaest-osamnaest

godina, i muškarac u svojim tridesetim. Dečkić se držao dosta nezainteresovano, dok se muškarac svojski trudio da mu izazove makar osmeh. Govorio je i govorio, široko gestikulirajući rukama i praveći najrazličitije grimase; sudeći po njima i po tome što se malo, pa smejao od uveta do uveta, pričao je viceve. No dečkiću se, izgleda, nisu dopadali jer se jednako usiljeno kezio.

Na drugom dvosedu smestila su se dvojica približnih vršnjaka. Stisnuli su se jedan uz drugog, prvi je prebacio nogu preko kolena drugog, podvukao svoju ruku ispod njegove i isprepletao sa njim prste. Grlili su se i ljubili kao da su sami na svetu, šaptali nešto jedan drugom na uvo, pa se netremice gledali u oči i onda budalasto smejali poput svih zaljubljenih.

U jednom trenutku, u dnu salona, primetila sam i Pitera. Stajao je u grupici od pet ili šest mladića, koji su se gurkali oko njega, i upravo im nazdravljao teatralno podigavši čašu vina visoko iznad glave. (A šta bi drugo pili bogovi, rekao bi Marko da ga je tada video.) Svi u grupi spremno su sledili njegov primer, utrkujući se ko će prvi da mu uzvrati. Gotovo da sam mogla da čujem zvuk kada su se svi istovremeno kucnuli, a za njim i prasak kada se Piterova čaša razbila u komadiće. Ispustivši je, trgnuo je k sebi polivenu ruku, ali dvojica koja su mu bila najbliža brzo su ga zgrabila za šaku da vide da li se povredio. Jedan u grupi se uplašio i poklopio rukom usta da ne bi vrisnuo kada se otkrilo da se Piter ipak posekao. Drugi je brže-bolje izvadio maramicu iz džepa i krenuo da ga previje, ali ostali su ga odgurnuli i pogurali Pitera prema toaletu. Dok su ga dvojica vodila kao ranjenika, - jedan, pridržavajući ga pod zdravu ruku, a drugi, pomažući mu da onu povređenu drži ispruženu ispred sebe, - ostali iz grupe žurno su išli ispred i pored, praveći im prolaz i odgurkujući radoznale.

U sebi sam se nasmejala zbog tolike panike. U TOME je prošlo i vreme do kabarea. Ali samo što smo poustajali i pošli u treću salu, a odnekud se opet stvorila ona prva

devojka. Mora da je već izvesno vreme stajala u blizini našeg stola, ali izvan mog vidokruga, jer bih je sigurno ranije primetila. Kako sam je pogledala, tako je užagrenih očiju krenula pravo na mene, sa jasnom namerom da se sudarimo. Izmakla sam se u poslednjem momentu, pa me samo potkačila ramenom dok je demonstrativno, podignutog nosa kao da ne postojim, protutnjila pored mene.

Marko je sve video i zacerekao se. “Boga mi, zbog tebe će ovde još i krv da padne!”

19

“Šta joj bi?”, bila sam zbunjena. “Ljubav na prvi pogled”, podsmehnuo se. “Odbila si je, a posle te videla da sediš sa

Marijom, pa je poludela. Sad će da pokuša da je preotme, da bi ti se osvetila.” “Ali videla je da ništa nije bilo, da je Marija ustala i otišla sama. Trebalo bi da joj bude

jasno”, rekla sam kao da se pravdam. “Uostalom, Marija je mnogo zgodnija od mene. Da sam lezbijka, uvek bih pre bacila oko na nju, mene pored nje ne bih ni pogledala.”

“Tako ti gledaš na stvari. Ali mi verujemo da nema potpuno ’streight’ muškarca ili žene. I svi se nadamo da će se baš nama sreća osmehnuti da zavedemo nekog od vas koji ste tobože heteroseksualci. Po principu: svako može da popusti, samo ako je dovoljno jako iskušenje.”

“A?”, začudila sam se. Ali to je u potpunosti objašnjavalo i devojčino i Marijino ponašanje.

SA NJIMA dvema se potom desilo upravo onako kako je rekao. Jedino nije predvideo da

će one, - zagrljene i zastajući svaki čas da bi se naočigled svih ljubile i milovale, - doći na predstavu i sesti za naš sto, na mesta koja je on čuvao zbog Pitera. No niko se osim mene nije iznenadio, niti je u tome video nešto neobično, (samo je Marko bio razočaran što mu se plan po drugi put izjalovio). A kako je smišljeno bio ostavio prazna mesta baš između nas dvoje, to sam se sada našla u škripcu: do mene devojka koju sam odbila, Marija me gleda dijagonalno, a sa njim ne mogu ni da progovorim jer je čak na trećoj stolici.

Nisam imala kud, nego sam morala da se upoznam i sa Marijinom partnerkom. Odbijajući da mi pruži ruku, predstavila kao Beti iz Budimpešte.

“Ti si, vidim, neka ’cool-riba’?”, dobacila mi je osorno, sa visine, kao da me preslišava. “Ne, ja sam ’streight’.” Poučena Marijinom burnom reakcijom s početka večeri, rekla sam

to uz najljubazniji osmeh, skoro se izvinjavajući. “Još se i folira! C-c-c. Užas! Kakve sve ne dolaze ovde!”, izgrdila me tako glasno da su je

čuli ne samo za našim, već i za susednim stolovima. I pre nego što sam uspela da bilo šta objasnim, sa izrazom krajnjeg prezira okrenula je glavu od mene. Ponadala sam se da će joj Marija objasniti nesporazum, ali ona je nadmoćno slegnula ramenima, ne krijući da likuje što smo izmenile uloge: što je sada meni neprijatno i što se osećam glupavo. A da mi pokaže šta propuštam, pomazila je Beti po licu, nežno je zagrlila, te uzela da je dugo i strasno ljubi. Preko njene glave gledala je u mene.

A NA bini su glumci izvodili numere i skečeve sa gay-temama. Najpre je istrčao jedan dežmekasti momak u šumarskoj nošnji, koji je, umesto ptičijeg pera

na kapi, nosio paunovo pero pričvršćeno na stražnjici. To je izazvalo provalu smeha u publici. Otpevao je neku pesmicu sa refrenom: ’A-hoooj-a-heeej’, na koji je svaki put okretao zadnjicu i simboličnim kretnjama prelazio duž pera. Zatim ga je uzimao, prinosio licu i šašoljio se njime po nosu.

Za njim je nastupio travestit prerušen u Merlin Monro u filmu “Sedam godina vernosti”. Uz pomoć ventilatora na podu, improvizovao je scenu u kojoj joj vazdušna struja zadiže suknju i otkriva donji veš; potom je otpevao pesmu “Pupi-du” iz “Neki to vole vruće”. Ali kako nije naišao na veće odobravanje, brzo se povukao.

Posle Merlin, sitnim ženskim koracima izašao je glumac maskiran u kaluđera. Kleknuo je kao da će se pomoliti i pri tome zadigao mantiju skoro do pojasa, otkrivajući da ispod nosi cipele sa visokim potpeticama, mrežaste čarape i haltere. Uz opšte odobravanje, u molitvi mu se pridružio još jedan njegov sabrat, pošto je prvo pokazao svoje kućne patofne, roze soknice i

20

bokserice na cvetiće. Dok su udarali čelima u pod, parodirajući molitveni zanos, trćili su se i mešali zadnjicama u ritmu neke pesme koja se čula sa razglasa. Gledaoci su počeli da skandiraju i ubrzo, kao ispunjenje njihovih želja, na scenu je stupio muževni opat. Stao je ispred monaha i, široko raskrečivši noge, u dva snažna pokreta pokidao sve dugmiće na svojoj odori. Izvodeći striptiz, svukao se u crni muški bodi, u kojem je potom nastavio da njiše kukovima ispred noseva dvojice monaha.

U publici su pljeskali, zviždali i dobacivali šta bi radili kome od glumaca. Navijali su da se tekst skeča na licu mesta izmeni i završi prema njihovim željama. Jedan mladić ispeo se na binu i tražio da ga odmah ’zamonaše’; svukao je pantalone i klekao ispred opata, a kada se ovaj izmakao, stao je da ga onako na kolenima ganja po sceni dok se u sali sve orilo od smeha.

Pogledala sam moje društvo za stolom. Italijani su nalazili da je predstava toliko komična, da su se tresli od smeha, hvatali za stomake, udarali šakama po kolenima; Marko se smejao bez gestikulacije, ali je zato bio sav crven u licu, što je bio siguran znak da se odlično provodi; a Marija i Beti su se kikotale od srca, gurkajući jedna drugu i ponavljajući: “Vidi ono! vidi!”

Jedino meni nije bilo ni smešno ni zabavno. Nisam mogla da se otmem utisku da se tim sprdnjama zapravo svete heteroseksualnosti, pa sam se sve više osećala kao uhoda, koju bi nemilosrdno ismejali da tu nije došla pod maskom jedne od ’njihovih’.

IZNENADA, nečiji vreli dah oprljio mi je uho, a na golo koleno mi se spustio vlažan dlan.

“Grozni su, je l’ da? Mi smo suptilnije.” Skoro sam odskočila sa stolice koliko sam se trgla. Munjevito sam se okrenula i ugledala -

Beti! Iskoristila je momenat dok je Marija nešto pričala sa Markom i Italijanima, da me podseti na svoje erotske želje (i na Markove reči da svi ”oni” veruju da ćemo ”mi” pre ili kasnije popustiti samo ako je dovoljno jako iskušenje. I da zato ne odustaju).

U taku sam se razljutila. “Vi stvarno niste normalni!”, viknula sam im svima za stolom. Bilo mi je dosta i tog mesta i tog okruženja. “Što me ne ostavite na miru kad vas ničim ne izazivam?! Baš me zanima kako bi se ti osećala da te neki muškarac ovako spopadne kao ti mene! Zar ne razumeš da sam ’straight’?”, posebno sam očitala Beti.

Ali u toj ljutnji, zaboravila sam da treba da pričam engleski, pa me samo Marko razumeo dok su me ostali pogledali začuđeno, ne shvatajući šta mi je (izuzev Beti, koja se pretvarala).

“Hej-hej! lakše malo”, pokušao je da me stiša. “Nema potrebe da praviš scenu.” Bio je u pravu - trebalo je da jednostavno ustanem i odem. I to sam i učinila. MARKO je krenuo sa mnom do izlaza, da mi pozove taksi. Usput sam mu ispričala šta se

desilo. “Ha-ha-ha!”, nije mogao da izdrži da se ne zasmeje. “Pa lepo sam te upozorio.” “Aman, Marko”, zapela sam da mu objasnim, “je l’ tebe tako spopadaju devojke i kad

znaju da si gay?” “Još pitaš! Ne bi verovala koliko njih misli da su baš one pozvane da me ’vrate na pravi

put’. Nema tu mnogo razlike između vas i nas.” Nije imalo svrhe da mu objašnjavam da sam se neprijatno osećala i pre tog Betinog

pokušaja, zbog toga što sam jedina drugačija među svima njima. Verovatno bi opet odgovorio da se on slično oseća skoro svugde, osim u svom, gay-okruženju. A onda bih morala da mu priznam ono što sam tu shvatila, a što bi njega duboko pogodilo: da su za moje predstave to okruženje i ceo taj svet isuviše neprirodni, zapravo - bolesni. I da ne mogu da ih prihvatim.

“Izvini što te ostavljam samog sa Italijanima”, bilo mi je krivo što kršim obećanje.

21

“Ma nemaš brige, uopšte nisu tako opasni kao što sam…”, stao je u pola reči i vragolasto se osmehnuo, “…kao recimo tvoje lezbian ’prijateljice’.”

Nisam odgovorila, jer sam upravo videla šta će mu se desiti u sledećem trenutku. Kako je gledao u mene, nije obratio pažnju da li u taksiju ima nekoga. Iščekujući moj odgovor, mašio se za bravu da mi otvori vrata i tada je na zadnjem sedištu ugledao Pitera.

Zinuo je od iznenađenja. Ali u sekundi se snašao. “Hej, Piter, otkud ti!”, uzviknuo je, držeći mu vrata da lakše izađe. “Gde si bio? Mi te

čekamo gore u kabareu. Marija te tražila, ali…”, pogled mu je pao na zavoj na njegovoj ruci, “…ali ti si već bio negde nestao.”

“Išao sam u ambulantu... A ti i ja se znamo?” Utom su iz taksija izašli i mladići iz njegove večerašnje svite. Zauzeli su neprijateljski stav,

mrko gledajući u Marka. Ali on nije hajao. “Sačuvao sam ti mesto za predstavu, Marija me zamolila...” , slagao je ne trepnuvši.

Više nisam čula jer je moj taksi krenuo, ali nastavila sam da od srca navijam za njega. To što nisam prihvatala gay-svet, nije imalo veze sa našim prijateljstvom.

22

BUKVALNO MRTAV

SPREMILA sam se za spavanje i samo sam još htela da se čujem sa Draganom, pa da isključim telefon i legnem. Obično smo se čuli u ovo neko vreme, iza ponoći, kada se on vraćao s posla. Radio je kao organizator na jednoj televizijskoj stanici i stalno je ostajao do kasno u studiju. Odgovaralo to meni ili ne (budući sam ja uvek radila prepodne i ustajala vrlo rano), tek, jedini način da ostanemo u vezi, dok ne naiđe period kada će on imati više vremena, bio je da se čujemo telefonom. To mi je rekao na početku našeg poznanstva, koliko kao svoje opravdanje, toliko da bih ja odmah raščistila s tim šta mogu od njega da očekujem. “JAVI se ako hoćeš“, predložio je kada smo se upoznali na biciklističkoj stazi. Meni je bio spao lanac na mom mayntin-bike-u i mučila sam se da ga sama vratim na zupčanike. Od desetine biciklista koji su tuda prolazili, (i svi redom usporavali, zagledajući šta radim), samo se Dragan ponudio da mi pomogne. Dok je petljao oko zupčanika, poveli smo jedan od onih lakih, prijatnih razgovora, koji znaju da se dese baš prilikom ovakvih slučajnih upoznavanja. A još prijatnije je bilo što se u toj priči pokazalo da je vrlo obrazovan, duhovit i šarmantan momak. No nisam ni pomislila da bih mu se mogla dopasti ruku umazanih crnom mašću do lakata, u trenerci koja mi najlošije stoji i bez trunke šminke na licu. Valjda mi je zbog toga toliko i godilo kada mi je na rastanku - (popravivši kvar i provozavši se sa mnom jedan krug po stazi) - dao svoju vizit-karticu. “Kasno uveče sam uvek kod kuće, pa ako hoćeš da popričamo, ti pozovi,” rekao je, unapred se pravdavajući što možda neće imati dovoljno vremena. “Neću da tražim tvoj broj, jer ćeš se ovako osećati sigurnijom”, namignuo je i osmehnuo mi se vragolasto. “Od koga ili od čega?”, polaskana mišlju da bih ga mogla interesovati, prihvatila sam flert. “Pa-a… šta ja znam”, odgovorio je, kobajagi ozbiljnog izraza. Ali ispod te maske se jedva uzdržavao od smeha. “Možda misliš da sam neki mehaničar-manijak, pa vrebam na ovoj stazi biciklistkinje a svoj zanat stavljam u službu zavođenja istih?”, počeo je da se smeje. “A ti si taj!”, prihvatila sam kroz flert. “Upravo taj!” “Dobro što si me upozorio.” Pružio mi je čistu nadlakticu da se pozdravimo. “Onda se čujemo? Možda i vidimo?” Klimnula sam glavom, sigurna da ću okrenuti njegov broj. To sam i učinila posle nekoliko dana, i od tada smo počeli da se čujemo svake noći. Dala sam mu i svoj broj, ali zvala sam uglavnom ja pošto sam živela sa roditeljima i sestrom, a on sam, pa telefonska zvonjava nikoga nije mogla da probudi. VEČERAS sam se osećala sasvim iscrpenom i zato sam jedva čekala da ga dobijem, da malo popričamo, pa da legnem. Uporno sam zvala na svakih desetak minuta, ali centrala me jednako izbacivala zbog dugog zvonjenja. Tako je prošlo možda i sat vremena, dok najzad nije odgovorio. “Zdravo, ja sam”, zacvrkutala sam u slušalicu. “Ej! Zdravo, samo što sam ušao”, rekao je zadihano. Očigledno je trčao s ulaza, čuvši telefon.

23

“Stvarno?”, napravila sam se da ne znam. “Hoćeš da te pozovem kasnije?” “Ma ne, nema veze. Šta ti radiš?” “Ništa specijalno”. “Šta je to ništa specijalno?” Slagala sam prvo što mi je palo na pamet. “Čitam nešto”. “Možda Markiza de Sada?”, spremno je dočekao. Nijedan naš razgovor nije mogao da prođe bez seksualnih aluzija i nadmudrivanja na tu temu, što me zabavljalo dokle god je ostajalo u granicama dobrog ukusa. Ali ovo je bilo banalno. “Ma daj!”, nisam krila gađenje. “Ne, ozbiljno te pitam. Jesi čitala nešto njegovo?” “Naravno”, odgovorila sam sa naglašenom dosadom u glasu. Već sam znala koja pitanja slede i unapred bila razočarana zbog njih. “I?” “Šta “I”?”, podsmehnula sam se. “Je l’ možeš da kažeš da te baš ništa nije uzbudilo?” Došlo mi je da mu kažem: “Čoveče, imaš pune trideset tri godine, a ja dvadeset šest; zar ne misliš da su takve aluzije malo passe za naš uzrast?” Ali tada mi je sinulo nešto bolje. “Pa…”, kobajagi sam stidljivo oklevala, dok sam u sebi likovala kako će sad da nasedne, “…nije da nije.” “Znao sam! Šta najviše?”, uskliknuo je na muški pobednički način. “Najviše?”, napravila sam stanku kao da se dvoumim. “Iskreno, to što sam dobila desetku na ispitu iz svetske književnosti kada sam izvukla čuvenu pušku od pitanja: “Književnost i zlo”. Tako sam lepo napravila genezu seksualnih pervezija od antike do postmoderne, sa akcentom na Markizu de Sadu, da je profesor samo zinuo”. Po muku sa druge strane veze imala sam tačnu akustičnu sliku kiselog izraza na Draganovom licu. POSLE ovoga, bilo mi je jasno da nam večeras razgovor neće ići, te da je bolje da ga što pre prekinem. “Dobro, samo sam htela da te čujem…”, počela sam, ali nije mi dozvolio da završim. “… Kako bi bilo lepo da si sad pored mene”, presekao me u pola rečenice. Pretrnula sam i istom izgubila sve svoje samopouzdanje. “Nemoguće, to je naš cilj - čuvena parola španskih boraca”, bubnula sam, da bih dobila na vremenu dok ne smislim nešto suvislo. “Nemoj da izmičeš. Rekao sam da bih voleo da sad ležiš pored mene. Znaš šta bih ti radio? Prvo bih te mazio a onda…” Nisam znala kako da se ponašam. Koliko sam ga do sada upoznala, veoma mi se dopadao, ali onespokojavalo me što je svako malo, pa pominjao perverzije. Tako je pre neki dan razvezao priču o lancima i vezivanju, a u jednom od naših prvih razgovora pohvalio se da ima pristupa u izvesne zatvorene krugove, u kojima se ne priznaju nikakvi seksualni tabui. U nekoliko navrata, pokušala sam da iščeprkam da li su to samo prazna hvalisanja da bi ostavio utisak, ili je zaista perverzan za moja shvatanja. Ali to se nije moglo dokučiti putem telefona. “Zar ne bi trebalo prvo da izađemo, da se malo bolje upoznamo, pa možda i to dođe na red?”, prekinula sam njegova glasna maštanja. “A zašto se ne bi upoznavali kod mene?”, dočekao je.

24

“Videla sam te jednom u životu, i odmah da dođem kod tebe. Pa ne ide to baš tako, znaš i sam.” “Čega se bojiš?” “A čega si te bojiš kad nećeš da izađemo?” “Ne vidim zašto bih sedeo u nekom klubu ili kafiću, kad je mnogo prijatnije kod mene. Da živiš sama, ponudio bih se da dođem kod tebe. Ali ti bi i tad odbila, jer se bojiš”. “Čega?”, ovakva natezanja su me nervirala. “Sebe”. “Ma hajde? Da nisi ti neki psihoanalitičar?”, postajala sam podrugljiva. Ali Dragan se nije obazirao. “Ne treba čovek da bude psihoanalitičar da tebe odgonetne. Zvučiš ženski samouvereno kao da imaš tridesetpet godina, a ponašaš se nesigurno kao da ti je petnaest. Prvo sigurno kopiraš od nekih starijih prijateljica, a i reči su ti struka, ali ovo drugo si stvarna ti - mala uplašena devojčica u požudnom telu odrasle devojke.” Tako me dobro pročitao, da sam se osetila potpuno razgolićenom. Sada sam bila spremna na sve, samo da mu dokažem kako nije u pravu. “Bravo! Izvini što ne mogu da aplaudiram, čulo bi se u sestrinoj sobi. Ali, čestitam i ovako. Trebalo je da uložiš Kviska”, rekla sam ironično, kao da nastavljam našu žensko-mušku igru verbalnog nadmudrivanja. Međutim, u glavi sam smislila sasvim drugačiji plan. “Izvini, moram samo nešto da završim, pa ti se javljam za dvadesetak minuta - pola sata”, dodala sam tonom koji mu nije ostavljao prostora da bilo šta zapitkuje. “Nećeš leći?” “Ne, ne! Biću sigurno budan… neću leći do dva-tri”, malo se zbunio što bez ikakvog objašnjenja prekidam razgovor. SVE sam uradila kao u ubrzanom filmu. Skočila sam iz kreveta, pretresla stvari iz garderobera, pronašla mini suknju i bluzu sa dubokim dekolteom, ispeglala ih, obukla se, stavila sočiva i, dok sam se šminkala, pozvala službu Informacija, da po telefonskom broju saznam Draganovu adresu. Onda sam naručila taksi i iskrala se iz stana. Kroz petnaestak minuta stajala sam pred njegovim vratima. UČINILO mi se da se nije toliko iznenadio, koliko se najednom oneraspoložio i snuždio kada me ugledao. “Kakvo iznenađenje!”, promrsio je, kao da ga je odjednom sustigao težak umor. Napela sam pažnju do najvišeg stepena, da mi ne bi promakao nijedan njegov pogled, tik ili gest koji bi mogao da me upozori na opasnost. “Preko telefona mi nisi zvučao tako umorno. Uostalom, rekla sam ti za dvadestak minuta, a najviše ako je prošlo pola sata.” Srce mi je bilo u petama i zato sam se pretvarala, glumeći da ne samo što nema ničeg neobičnog u mom dolasku nego da je i sam mogao da me očekuje. “Ne, OK je vreme, nego sam ja nešto bezveze”, objasnio je i rukom me pozvao unutra. Pomolila sam se u sebi, i ušla.

25

DOK se majao po kuhinji spremajući nam kafu, osmotrila sam prostor u kome je živeo: oskudni nameštaj, odlični tehnički uređaji, dva-tri zanimljiva ulja na zidovima. Podovi čisti, ali po radnom stolu, stolici, foteljama, krevetu, momački haos od stvari kojima je tu najmanje mesto. Bilo mi je jasno da ženska noga ovde nije davno kročila. Kada je uneo kafu, pomogla sam mu da razgrne stvari sa jednog stočića, da bi imao gde da spusti šolje. “Izvini za nered, ali nisam te…”, ispravio se na vreme, “…nisam sređivao džumbus sto godina. Ništa ne stižem od ovog prokletog posla. Odem ujutru, vratim se u ponoć i tako svaki bogovetni dan, i vikendima i praznicima.“ Seo je na krevet, blizu fotelje u koju sam se ja smestila. “Posle što nemaš privatni život i što ti nije ni do čega? A kako da ti bude, kad moraš da radiš k’o crnac, i to samo da bi preživeo”, nastavio bi još da jadikuje, ali sam ga prekinula. “Svima je tako, ti bar imaš sreće što ti je posao interesantan.” “Đavola interesantan. Ništa nije interesantno kad ga radiš petnaest sati dnevno.” Da smo pričali telefonom, na takvu izjavu dočekala bih ga provokativnim: “Zar baš ništa?” Ali jedno je provocirati na daljinu, sa sigurnog, a drugo oči u oči, i to u njegovom stanu, u koji sam banula u jedan iza ponoći, više svučena nego obučena - za tako nešto nisam imala hrabrosti. Dovoljno što sam se usudila da napravim blagu aluziju. “Nećeš valjda samo da kukaš?”, naglasila sam. “Zar ne smem da kažem kako mi je?”, prečuo je, a ja nisam bila sigurna da li je to učinio namerno ili mu je zaista promaklo. “Sve si ti kazao; jasno mi je da si mrtav umoran i da ti nije do društva”, rekla sam kobajagi uvređeno, imitirajući gunđavi način starih supružnika. Načinila sam pri tom pokret kao da ustajem i, u deliću sekunde, uhvatila sam grimasu iskrenog olakšanja na njegovom licu, koja se odmah pretvorila u izraz razočarenja kada je shvatio da samo premeštam nogu preko noge. ALI nisam htela da prebrzo donosim zaključke.

Počela sam da ga ispitujem o njegovom poslu i dokumentarnoj TV seriji o zadužbinama u gradu, na kojoj je upravo radio. Tema me interesovala, a i htela sam da ga podstaknem na razgovor. Prvo je govorio preko volje, ali kada je video kako ga pažljivo slušam, tada se raspričao. Pričao je zbrdazdola, kako mu šta padne na pamet, kao da se plašio da ću ja, bude li i na tren zaćutao, početi da mu postavljam pitanja, koja bi mogla biti nezgodna. Tako je pobrojao gde je sve putovao u poslednjih sedam godina radi posla, potom me zasuo gomilom anegdota sa snimanja i požurio da mi otkrije sva govorkanja o poznatim ličnostima iz javnog života. U jednom trenutku ustao je i počeo da rovari po stvarima, tražeći predmete koji su mu dragoceni, a kojima je hteo da me zadivi: parisku kolekciju drvenih bojica za profesionalne slikare koje su toliko elastične da se mogu savijati a da se ne slome, polomljeni ram ‘pežoovog’ bicikla kog je kupio u Americi, navodno od Miloša Formana, dve mačete iz osamnaestog veka koje je nabavio u Veneciji, gotičko izdanje Biblije koju je doneo iz Beča… Posle se vratio na krevet i nastavio da govori o svojim brojnim interesovanjima, da se hvali svojim retkim vrlinama, ističe svoje neobiče uspehe, a krivicu za sve neuspehe da pripisuje drugima. U toj priči, slučajno ili ne, tek, otela mu se rečenica kojoj nisam odmah pridala puni značaj. “Dok stignem da uradim sve što treba i dok me izmaltretiraju svi koji imaju da me izmaltretiraju, na kraju dođem kući mrtav i onda ne mogu ništa - onda sam bukvalno mrtav.” Zadržao je upitni pogled na meni, procenjujući da li sam razumela. Ali nisam.

26

“Boga mi, ne bih rekla: ne zatvaraš i ne smiruješ se k’o da si uključen na visoki napon”, odgovorila sam. Pogledao me iznenađeno. Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda sam videla da se podsmehnuo sebi u bradu i, odnekud izvadivši dva oraha, stao da ih premeće u šaci, kao jing-jang kuglice. “Bla-bla-bla, mogu tako do sutra, ali sve je to verbalno masturbiranje”, jetko je rekao. AKO i nisam shvatala, ipak sam osećala da sa njim nešto nije kako treba. A kada sam se već usudila da dođem, i pola noći presedela slušajući ga, onda je bilo besmisleno da odem, ne otkrivši šta. Uzdala sam se u svoju žensku intuiciju i očigledni nesklad između njegovog nastupa preko telefona i ponašanja uživo. Otud mi hrabrost da iskoristim blizinu na kojoj smo sedeli i uzmem ga za slobodnu ruku. Mahinalno ju je trgao, ali sam je zadržala snažnim stiskom. “Neću je otkinuti”, osmehnula sam se. “Pruži mi dlan, hajde”. “Nećeš valjda da mi gataš?”, upitao je sarkastično. “Nemaš pojma”, nisam htela da objašnjavam. “Zažmuri i opusti se”. “Ma daj…”, pobunio se i ponovo hteo da se otrgne. “Samo ti zažmuri”, bila sam uporna. Poslušao je. Onda sam počela da mu snažno masiram tačke na dlanu kao akupunkturolog. Nisam ništa znala o tome, ali verovala sam da ni on ne zna, i da mu masaža sigurno ne može škoditi. Posmatrala sam ga pažljivo dok je žmurio. Delovao je napeto kao da iščekuje nešto neprijatno: kapci su mu nervozno žmirkali, usne podrhtavale, a vilica mu se ukočila koliko je stegnuo zube. “Hej, opusti se”, rekla sam tiho. Na to je otvorio oči, a ja sam mu uzvratila ohrabrujućim pogledom. “Ne viri, nisu ti ovo žmurke pa da varaš“, pripretila sam šaljivo. Gledao me upitno nekoliko trenutaka, no ja sam složila grimasu potpune nevinosti, koja je trebalo da ga razuveri da imam bilo kakvih primisli dok to radim. Čak sam izdigla obrve i naborala čelo, kako bih svom licu dala izraz strpljive učiteljice koja čeka da je đak posluša. Delovala sam uverljivo, jer je ponovo zažmurio. Zavrnula sam mu rukav i krenula mu masiram celu ruku naviše do nadlaktice, dok je on sedeo napet kao zverka kada u vazduhu oseća opasnost. “Nezgodno mi je ovako”, rekla sam ustajući i prelazeći na krevet do njega. Pogledao me kao najmrskijeg neprijatelja i povukao ruku. “Šta ti je?”, začudila sam se. “Ne treba više”, rekao je smrknuto. “Mnogo ti znaš. Ćut’ tu!“, pripretila sam u šali. “Okreni se, da ti izmasiram ramena”. Tada je skočio i, bez reči, izašao iz sobe. PREPALA sam se. “Sad ćeš dobiti što si tražila”, pomislila sam u panici. U mašti sam već videla kako se vraća noseći bič, lance i lisice, a možda i nož. Unezvereno sam se osvrnula oko sebe, tražeći čime bih mogla da ga udarim ako me napadne, onda sam se setila da je stan u prizemlju i taman htela da đipim i stanem pokraj prozora, kada sam čula otvaranje ulaznih vrata. Odahnula sam, i sama sebi se podsmehnula.

27

“Hoću, doći ću malo kasnije”, vrlo glasno je odgovorio nekome. Posle duže stanke, kada se ponovo oglasio, zvučao je nestrpljivo: “Dobro, hoću”. Oslušnula sam, ali nisam čula drugi glas. Bila sam radoznala sa kim to priča u ovo doba noći, pa sam tiho ustala, došunjala se do vrata sobe i oprezno provirila u predoblje. Nisam mogla da verujem svojim očima: stajao je tamo sam i glumatao da se prepire sa nekim. “Pa on je impotentan!”, shvatila sam napokon, “zato se otpočetka tako ponaša”. “Ne mogu odmah, nemoj da me gnjaviš!”, doviknuo je praznom hodniku. Sačekao je nekoliko trenutaka, pa ponovio: “Kol’ko puta treba da ti kažem: doći ću malo kasnije! Jesi razumela?!”, prodrao se. Procenila sam da će uskoro završiti “svađu”, pa sam munjevito zgrabila svoju tašnu iz sobe. Prikrala sam mu se na prstima, čvrsto ga zagrlila s leđa i, propevši se na prste, pogledala preko njegovog ramena u hodnik. Batrgnuo se kao riba uhvaćena u mrežu i pocrveneo do temena. “Stvarno ste dosadni, zar ne vidite da nije sam!”, viknula sam u hodnik. Izgledao je kao da bi najradije propao u zemlju. Zaustio je da nešto kaže, pa se predomislio, onda je oborio glavu da udahne vazduh, i opet pokušao da se oglasi, ali reči mu nisu dolazile, te je zazinuo u prazno. Posle svega, ni ja nisam imala šta da kažem. Prosto sam slegnula ramenima i bez reči otišla. Osećala sam se baš glupo prevarenom. JAVIO mi se sutradan uveče, “samo da mi nešto kaže”. “Nema potrebe”, odgovorila sam. Ali on je navalio. “Samo me saslušaj na minut, a onda ne moramo nikad više da se čujemo”. “Kažem ti da nema potrebe”, odbijala sam. “Ali kad te molim, važno je”. “Dobro, reci”, dopustila sam preko volje. U dahu je izgovorio tekst koji je pripremio. “Prvo, hoću da ti čestitam za ono noćas što si došla. Stvarno imaš petlju, svaka ti čast. Samo, znaš, kad upadneš tipu u stan u sred noći, onako izazovno obučena, onda treba da odigraš igru do kraja. Morala si da me napadneš, ili da izvedeš neki striptiz sa svlačenjem, razumeš šta hoću da ti kažem?… Hej, jesi tu?” To je stvarno bilo previše. Spustila sam mu slušalicu, sa jedinom željom da ga nikada više ne čujem.

28

GOLE ČINJENICE

ŽUREĆI na posao, pretrčala sam glavnu ulicu van obeleženog prelaza. Na vreme sam primetila policijska kola, parkirana na suprotnoj strani, ali mi nije palo na pamet da bi prelazak na nedozvoljenom mestu mogao da predstavlja ozbiljniji prekršaj. U kolima su sedela dva policajca. “Gospođice!”, čula sam da me jedan poziva. “Stanite, gospođice.” Osmehnula sam se glavonji sa gustim brkovima, koji je izvirio kroz prozor auta, i izvinula mu se u prolazu: “Znam da ovde nije dozvoljen prelaz, ali vidim da nikoga ne zaustavljate. Izvinite još jednom, ali strašno žurim.” Produžila sam prema jednosmernoj bočnoj ulici, i već sam bila prilično odmakla, kada sam iza sebe začula zaglušujuću škripu kočnica. Prepala sam se, mahinalno odskočila uza zgradu, što dalje od kolovoza, i zaprepašćeno se okrenula.

Imala sam šta i da vidim: policijski pežo preprečio se širinom celog trotoara, zaustavivši se tik iza mene. Da bi to uradili, policajci su morali da voze u kontra smeru, da zaustave kolonu automobila, izvedu polukružni okret i blokiraju put pešacima! Zinula sam. Takvu akciju videla sam samo u filmovima, u scenama kada ’dobri momci’ sateruju u ćorsokak narko-bosove, mafijaške kumove ili makroe. Ne bih poverovala da ću to ikada gledati uživo, a nekmoli da će mene tako zaustaviti.

Obojica su istovremeno izašli iz kola. Brka mi je prišao, dok je njegov suvozač ostao kraj vrata.

“Uđi u kola!”, zapovedio mi je bespogovornim tonom. “Hajde!” U šoku, poslušno sam sela pozadi. Brka je pokrenuo kola i parkirao ih na drugu stranu ulice;

onda je ugasio motor i, ne okrećući se, zatražio mi ličnu kartu. Kopala sam neko vreme po svojoj tašni, dok nisam shvatila da su mi sve isprave ostale u drugoj torbici; (kao za baksuz, baš jutros sam je promenila). “Kako smeš da ideš bez legitimacije?! Imaš li vozačku?”, preslišavao me Brka. “Nisam vozač.” U retrovizoru sam videla kako se namrštio. “Moraš da nosiš sa sobom lična dokumenta! To je tvoja građanska dužnost!” “Neka plati kaznu, a podatke može da usmeno izdiktira”, predložio je suvozač. Bio je dosta stariji od Brke i ovaj ga je, izgleda, slušao kada sam nije znao šta će. Tako je sada klimnuo glavom da se slaže i rekao neki neverovatno visoki iznos. U neverici, zakikotala sam se: “He-he! Koliko rekoste?!” Brka je odsečno ponovio, a ja sam zavirila u novčanik. Znala sam da nemam dovoljno za kaznu, ali sam se ponadala da ću imati makar da ih častim, ne bi li me pustili. No, kao za inat, imala sam gotovine jedva za paklicu cigareta. “Nema šanse, nemam toliko para”, kazala sam rezignirano, ljuteći se i na sebe i na njih. “Ja sam samo prosvetni radnik”, dodala sam u nadi da će mi se smilovati. Tada se Brka zasmejao na sav glas. “Ti!?”, naglasio je sa nipodaštavanjem, “ti prosvetni radnik! Jadno naše školstvo ako nam omladinu uče takvi kao ti!” U trenu sam planula: “Nemojte da vređate! Šta vi znate kako ja učim decu!?” “Šta imam da znam, k’o da to nije jasno iz aviona! Bitno da se gospođica namontirala, al’ zato nema dokumenta!” Okrenuo se na sedištu koliko je mogao i iskerebečio se, imitirajući me: “Zaboravila sam u drugoj torbici!” A na šta si mislila?”

29

Nisam mogla da verujem da tako razgovara sa mnom. I to zašto - zbog prelaska van pešačkog! “Znate šta”, počela sam jedva se suzdržavajući od gneva, “ja ovako nešto u životu nisam doživela! Nisam verovala kad su mi se moji đaci žalili kako ih vaše kolege uveče zaustavljaju i maltretiraju bez ikakvog razloga. Uvek sam vas branila i govorila tim momcima kako moraju da poštuju red i zakon, i da su sigurno nečim provocirali, jer ih ne biste zaustavljali tek tako. I branila sam vas da vi samo radite svoj posao, da morate tako, jer nikome na čelu ne piše ko je i šta je, a grad je pun kriminalaca. Ali sad, posle ovoga, ne znam šta ću im reći kad mi se budu požalili. Zaista ne znam.” I stvarno sam tako mislila. “Vidi ti nje! Još će ona meni da drži lekcije!”, ciknuo je Brka. Napravila sam grimasu u stilu: 'ma kome ja pričam ', i zakolutala očima.

Ali Brka me video u retrovizoru. Ošinuo me je tako mrskim pogledom, kao da bi me najradije ošamario, samo da sme.

“Daj mi jednu cigaretu!”, kazao je kolegi i nervozno zaigrao prstima po volanu. “Nemoj sad da prekršiš obećanje, taman si izdržao mesec dana”, pokušao je ovaj da ga odvrati. “Moram da se smirim, vidiš šta mi radi”, odgovorio je, pripisujući mi krivicu i za to što će ponovo propušiti. Suvozač je nevoljko izvadio paklicu iz džepa i pripalio mu. Brkina ruka je primetno drhtala, ali i ja sam bila razdraženih nerava, te sam mahinalno i sama zapalila. Ali na kres mog upaljača, on se žustro okrenuo, zagalamivši: “Gasi to! U mojim kolima je zabranjeno pušenje!” “Očigledno nije”, odbrusila sam i, ne pokazujući nameru da ugasim, povukla dim. Bilo mi je dosta, i to sam mu rekla: “Prestanite da vičete na mene, i ako hoćete, pišite mi tu kaznu; koliko znam, ona ne mora da se plati na licu mesta, može i kod sudije za prekršaje. Izdiktiraću vam podatke, samo me više pustite da idem svojim poslom.” Sada je on zinuo u neverici, a cigareta mu je ispala iz usta; uhvatio ju je munjevitim pokretom, ali žar se odvojio i iskrice su se razletele po podu. Kako je bio okrenut ka meni, oboje smo istovremeno požurili da ih pogasimo, on rukom, ja vrhom cipele, ali sam mu, slučajno, nagazila prste. Kroz glavu mi je proletelo: “Bože, kakav sam ja maler!”, dok me on gledao kao da će me zgromiti. Ne bih li malo zagladila celu stvar, izvinula sam se i, brže-bolje, ugasila svoju cigaretu u pepeljaru na vratima. Međutim, ni to mu nije odgovaralo. “Ne gasi to tu! Neću da mi smrdi u kolima!”, viknuo je. Bez reči sam izvadila pikavac i htela da ga bacim kroz prozor, ali me opet sprečio. “Ni slučajno!”, dreknuo je, a onda dodao likujući: “Eto! prosvetni radnik, a baca pikavce kroz prozor!” Da mu udovoljim, uvila sam opušak u celofan od cigareta i taj smotuljak stavila u tašnu. Više nisam progovarala. Iako sa zakašnjenjem, posle ovoga sam shvatila s kim imam posla i da ću, budem li tako nastavila, doživeti još ko zna šta. Bilo je pametnije da ćutim i čekam dok mu ne dosadi. Ali kao da se ništa nije desilo, Brka je kazao kolegi da uzme moje podatke, i zatim, bez ikakvog objašnjenja, izašao iz kola (pomislila sam da će zalupiti vrata, no nije). “Šta bi?”, upitala sam u čuđenju. “Znate šta, učiteljice,…”, okrenuo se drugi policajac k meni.

“…Ja sam profesorka”, ispravila sam ga. “…dobro, neka ste profesorka… Vi treba da povedete malo računa o svom ponašanju. Vi ste

mlada žena, eto, kažete da vaspitavate omladinu, i zato ne smete da se tako ponašate prema licima u uniformi. Morate da im ukazujete poštovanje.” Smatrala sam da najpre lice u uniformi treba da pokaže da ono mene poštuje, ali to nisam rekla – iako je izgledao razumno, bilo bi besmisleno da sa njim raspravljam o Brkinom ponašanju.

30

Radije sam oćutala, kao da se slažem s njegovom pridikom. Spremno sam dala sve podatke koje mi je tražio, a kada se ovaj vratio (iz pekare, kako se ispostavilo), strpljivo sam sačekala da obojica pojedu svoj burek sa jogurtom. Kada su završili sa mljackanjem, najpre su bez žurbe, sa uživanjem, popušili po cigaretu. Potom je Brka uzeo zapisnik od kolege, pročitao kako se zovem i obratio mi se po imenu. “E pa, Dragana, sad ćemo lepo da se odvezemo do stanice, da proverimo da li si nas slagala, ili si nam dala tačne podatke.” “Ne možete da proverite voki-tokijem?”, upitala sam bez namere da se raspravljam ili provociram; samo sam želela da me što pre puste. “Možemo, ali nećemo!”, brecnuo se na mene, upalio auto i povezao me u glavnu policijsku stanicu. SUVOZAČ je ostao da parkira kola, a Brka me poveo unutra, ovlaš me držeći za lakat. Njegove kolege na portirnici odmerili su me sa zanimanjem, a po licima sam im videla da ne znaju u koju kategoriju prestupnika bi trebalo da me svrstaju: nisam ličila na prostitutku, nisam delovala ni pijano ni drogirano, teško da sam mogla da budem švercerka ili lopov. Dobacili su Brki upitne poglede, a on je samo odmahnuo rukom, kao da kaže: “Ništa me ne pitajte”. Kako smo prošli, tako se od njih začuo smeh. Ne znam da li se odnosio na mene, ali došlo mi je da propadnem u zemlju od srama. Pred dežurnim policajcem Brka je ispričao svoju verziju događaja. Kratko i jasno: napravila sam prekršaj, nisam stala kada su me zaustavili, ne nosim dokumenta – znači, kriva sam po tri osnova.

“To su gole činjenice”, zaključio je Brka. “Je l’ to tačno, gospođice?”, upitao me je dežurni. “Manje-više”, odgovorila sam malodušno. Nije bilo svrhe da pokušavam da sebe opravdam, ili da se žalim na njegovo ponašanje; naspram poražavajuće logike golih činjenica, moja objašnjenja nisu bila važna. Kako nisam imala šta da dodam, dežurni je tražio da potvrdim podatke koje sam bila izdiktirala u kolima. Pozvao je pomoćnika iz druge sobice i dao mu da ih proveri. Do tada sam već više puta bila pogledala na sat, brinući se što kasnim na nastavu, i sada sam zamolila dežurnog za dopuštenje da se poslužim telefonom. Okrenula sam broj škole i javila da neću stići ni na drugi čas i da na vreme organizuju zamenu. “Vi ste nastavnik?”, zainteresovao se dežurni.

Klimnula sam glavom. “A gde predajete?”

Preko volje sam mu rekla ime škole i naziv mog predmeta. Kada je čuo, pljesnuo je rukama od iznenađenja. “Ma nije valjda! Pa vi predajete mom sinu!

Kako vas ono zovu? ’Carica’, jel’ tako?!” Potvrdila sam kroz smešak. Znala sam da sad sledi oduševljenje, i nisam se prevarila. “Da li vi znate da vas učenici prosto obožavaju?! Pričaju sve najlepše o vama. Ali kažu i da

kod vas nema šale, da ste jako strogi. Evo moj sin, on prvi kaže…”

Bio je to tako neočekivan preokret, da je Brki vilica ostala da visi - toliko je zinuo. Iako nisam bila osvetoljubiva, sada sam likovala zbog njega. A on ni da pogleda u mene – upiljio u prazan zid i ne progovara.

Kada je dežurni počeo da mi se izvinjava za nemili događaj, pravdajući se da je njegov kolega samo obavljao svoj posao, susretljivo sam odmahnula rukom, kao da više nije bitno. Jedva sam dočekala da se pozdravimo i da me pusti da idem (bez kazne, naravno).

31

DUBOKO sam odahnula kada sam ponovo izašla na ulicu. No, nisam prešla ni desetak

koraka, a neko mi je svirnuo iz kola, dozivajući me sa “Hej!”. Okrenula sam se i ugledala Brku u pežou. Nisam mogla da verujem da još nije kraj mom natezanju sa njim. Ali u strahu da opet ne nastradam, poslušno sam stala. Na moje iznenađenje, ponudio se da me poveze.

“Hajde, ulazi u kola, ostaviću te tamo gde smo te pokupili.” Izraz ’pokupili’ zaparao mi je uši. “Ne treba, hvala”, odbila sam. Pružila sam korak, ali je on polako vozio za mnom. Nije se obazirao što zadržava saobraćaj, a vozači se nisu usuđivali da ga opomenu sirenama. Htela sam da skrenem iza prvog ugla, ali on je zaustavio kola nasred ulice, izašao i, kada me sustigao, opet me uhvatio pod lakat. “Rekao sam ti da uđeš, da ću te ja odbaciti”, nije galamio, samo se namrštio. “Hvala, ali zaista ne treba”, odgovorila sam neprijazno. “Ajde, ulazi više!”, naredio mi je tonom kao da je i njemu samom već svega dosta, i lako me povukao prema kolima. Tako sam se ukopala na mestu, kao da mu se ni mrtva ne bih pomakla. “Šta više hoće ovaj čovek od mene!?” pitala sam se, ne mogući da shvatim. “Neću da stojim ovde ceo dan zbog tebe! Uđi u kola kad sam ti rekao“, naredio mi je. Utom je nekoliko vozača svirnulo bojažljivo, a jedan je otvorio vrata i dobacio mi: „Ajde, bre, snajka, požuri-der malo. Ništa ti to ne vredi - sila boga ne moli!“ Htela-ne htela, popustila sam Brkinoj volji. Mašila sam se za ručku zadnjih vrata, ali on je insistirao da sednem napred. Čak mi je rekao da slobodno zapalim, samo da pazim da pepeo cigarete ne padne na pod. Nisam mogla da verujem šta mu je odjedanput. „Sad samo fali da me pozove na piće“, pomislila sam sa ironijom. No, nisam bila ni blizu da pogodim njegovu nameru. Vozili smo se u potpunoj tišini. „Znači, ti si strog profesor?”, neočekivano me je upitao. „Ne znam“, suvo sam odgovorila. „Kako ne znaš, ili jesi ili nisi? Nema tu između!“ „Jesam“, rekla sam, a mogla sam isto tako i da negiram; ali bilo mi je lakše da potvrdim ono što je već čuo od dežurnog. „Odlično! Profesor mora da bude strog“, čestitao mi je. A onda dodao: „Kao i policajac!“ Kako na to ništa nisam odgovorila, nastavili smo da se vozimo ćutke. Kada smo već bili nadomak glavne ulice, nedaleko od mesta gde sam napravila prekršaj, rekao mi je da sam se dobro izvukla. „Imala si sreće“, zaključio je, a ja sam ga bledo pogledala. „Misli ti šta ti se misli, ali nećeš uvek imati toliko sreće u životu. Za tebe je bolje da te neko nauči pameti dok je još vreme “, očitao mi je. Nije više progovorio sve dok nismo stigli. „Sad ćemo lepo da zajedno izađemo“, obavestio me i ugasio motor. Sačekala sam da prođe sa moje strane. Po treći put uzeo me je pod lakat i poveo ka podzemnom prolazu. Pratila sam ga bez reči, pitajući se šta li je opet smislio. „Sad se vrati podzemnim i izađi tamo preko puta“, mahnuo je rukom na mesto odakle sam bila pretrčala ulicu. „Onda ćeš da dođeš na ovu stranu kako dolaze svi koji poštuju propise – kroz podzemni prolaz za pešake!“

„Da sad idem tamo, da bih se ponovo vratila ovamo?!“ „Tačno tako, gospođice profesorka“, naglasio je ironično moje zvanje. „A onda možeš da

produžiš gde god hoćeš. Napisaću ti opomenu - to je kao uslovna za pešake - onda te puštam da produžiš svojim putem“.

32

Osećala sam se kao budala. Ali ako sam htela da ovom iživljavanju ikada dođe kraj, mogla sam samo da poslušam. Sišla sam, vratila se natrag do mesta gde sam bila pretrčala ulicu, onda se okrenula ukrug i još jednom prepešačila podzemnim, ali sada nazad, na Brkinu stranu.

Još sam imala da sačekam da mi na običnom listu iz bloka napiše opomenu, u kojoj se ja - imenom, prezimenom, očevim imenom, prijavljena na adresi toj i toj - strogo upozoravam da više ne pravim saobraćajni prekršaj prelaska ulice van za to obeleženog prelaza.

Pažljivo je iscepio papir po perforaciji i dao mi opomenu: „Da čuvaš ovo!“ „Naravno“, rekla sam mehanički. „Sad možeš da ideš“. „Mo-gu“, klimnula sam glavom, kao da govorim: „Razumem“. I požurila da što pre nestanem

iz njegovog vidokruga. POSLE tog događaja, počela sam da izbegavam glavnu ulicu, ali put bi me ipak često naveo

na tu stranu. I svaki put, kada bih ugledala nekog policajca kako se raspravlja sa pešakom, uhvatila bih sebe kako ga izdaleka nesvesno zagledam, očekujući da u njemu prepoznam Brku. I nekoliko puta zaista jeste bio on. Bio je isto onako namršten, i sigurno, isto onako neprijatan i neumoljiv pred golim činjenicama koje dokazuju prekršaj – srećom, ne više moj.

A onda se desilo da je policajac koji je onoga dana bio dežurni u stanici došao na roditeljski za svog sina. Po završetku sastanka, iskoristio je priliku i potražio me u mom kabinetu.

„Došao sam samo da vas pozdravim. Kako ste?“ Razmenili smo konvencionalne pozdrave, popričali o njegovom detetu, a onda se on vratio na

ono što mi se desilo. „Izvinite još jednom ako je kolega bio neprijatan. On zna da bude tako...“, pokušavao je da

nađe pravu reč. „...Hoćete da kažete da zna da bude prilično nezgodan?”, bio je to eufemizam, ali nisam

mogla da upotrebim žargonski izraz ’nadrndan’, koji bi jedini u potpunosti oslikao Brkino ponašanje. “Da”, složio se. “Mnogi su podnosili žalbe protiv njega.” Nisam znala zašto mi to priča. Zapitala sam se da mi možda ne predlaže izokola da se i ja

žalim. “A opet, treba i njega razumeti,” nastavio je i pogledao me kao da očekuje da pokažem to

razumevanje. “?” “Pa vama mogu da ispričam, vi ćete sigurno shvatiti,” zastao je, u nedoumici da li je u redu da

mi otkriva tajne o svom kolegi. “Naravno”, obodrila sam ga, mada me baš i nije previše zanimalo da se udubljujem u lik

nekoga ko me je onoliko kinjio. Ali, kada je već sam počeo da mi priča, što da ne čujem sve do kraja. Zato sam ga podstakla da nastavi.

“Znate, njegovu ćerku su udarila kola kad je pretrčavala ulicu van prelaza.” Stresla sam se od jeze. Odmah sam se setila Brkinog upozorenja da neću uvek imati toliko

sreće u životu. Neočekivano se ispostavilo da to nisu bile tek njegove pretnje, već da je znao šta govori.

“Živa je, bogu hvala, i sad joj nije ništa, ali je jedno vreme bila u kolicima.” Odahnula sam. “Zato je on tako…”, sada ja nisam mogla da nađem pravu reč. “… Jeste. On je uvek bio nezgodan i težak čovek, ali je posle toga postao nemoguć kad su

pešaci u pitanju. Bukvalno ih lovi na svakom koraku. Skoro nikome ne naplati prekršaj, ali tera ih da za kaznu pređu po deset puta isti prelaz, ili ih, kao vas, privodi u stanicu.”

33

U trenutku sam pomislila da mu otkrijem kako me nije mimoišla ni ona prva Brkina ’vaspitna metoda’, ali sam se predomislila; to ionako više nije imalo značaja.

“Kolege mu se već podsmevaju iza leđa, pričaju da bi uhapsio i kera, kad bi ga uhvatio da pretrčava ulicu van pešačkog ili da prelazi na crveno.”

“Svašta”, otelo mi se. Setila sam se kako sam htela da propadnem u zemlju od srama kada su se oni policajci na portirnici zakikotali. A oni su se, u stvari, podsmevali Brki.

“Nije to opravdanje,” nastavio je, “ali…” „... ali su to gole činjenice“, dovršila sam umesto njega rečenicu. „Upravo tako“, složio se. I upitao me sa nadom: „Je l’ sad razumete?“ Umesto odgovora, samo sam mu pružila ruku za pozdrav.

34

UČESNIK - SAUČESNIK

MAJKA mi je dala broj telefona bračnog para Anite i Mirka, u čijoj ribarnici na pijaci je često

pazarila. Trebalo je da im se javim odmah, jer su preko mene hteli da hitno kupe dva životna osiguranja. Pretpostavila sam da su im polise potrebne da bi dobili kredit, ili vize, te sam im, ne časeći, ugovorila sastanak za to popodne.

Na prvi pogled, procenila sam ih kao 'dobar rizik' za osiguranje - Anita je bila u srednjim tridesetim, Mirko desetak godina mlađi, oboje nepušači i, naizgled, potpuno zdravi. Jedinu nepovoljnost predstavljala je njena gojaznost, zbog čega je imala povišen pritisak i holesterol. Upozorila sam je da će to uticati na uvećanje njene premije. A ona je slegnula ramenima i odmahnula rukom, kao da to ne menja ništa na stvari.

“Samo ti meni pokaži gde ja treba da potpišem – a vi posle uvećavajte šta hoćete,” rekla mi je. Ali najpre sam morala da ispunim formalnost i pročitam joj sva pitanja iz upitnika za prijem u

osiguranje, koja su se odnosila na njeno zdravlje. Redom mi je negirala da uzima droge, da pije, da je na poslu izložena zračenjima, da u njenoj porodici postoje nasledne bolesti... dok je nisam upitala da li je klinički lečena u poslednjih deset godina. Vrhom olovke već sam napravila tačku u prozorčiću uz odgovor “ne”. Ali Anita nije odgovarala. Ponovila sam pitanje, uverena da joj je u trenutku popustila pažnja.

Tada je ona teško othuknula i, kao da priznaje neku krivicu, skrušeno rekla: “Ja sam u invalidskoj penziji već dve godine, sa dijagnozom manijakalna depresija.” Zinula sam, pa sam mahinalno otrgnula pogled ka Mirku – koji nije ni trepnuo – i onda se

ponovo zagledala u Anitu. Mom čuđenju nije bilo kraja. Godinama sam prodavala životna osiguranja, ali nikada mi se nije desilo da mi klijent obelodani svoju psihijatrijsku dijagnozu.

“Moram to da prijavim, je l' tako?”, Anita mi se malo približila, a ja sam nesvesno uzmakla, potvrdno klimnuvši glavom.

“Nije to ništa čudno”, slegnula je pomirljivo ramenima. “Ja sam petnaest godina radila kao medicinska sestra u ustanovi za mentalno obolele. Od svoje osamnaeste! Dobro da nisam i sama poludela. Pa da”, raširila je ruke nemoćno.

Njen ton me je sasvim zbunio – kao da je govorila o gastritisu ili migreni. Koliko sam se ja razumela u stvari, ta dijagnoza je značila jedan oblik prilično teškog psihičkog oboljenja. No, ona je nastupila sa takvom sigurnošću u ništavnost svoje bolesti, da sam se u trenutku zapitala da nisam nešto pobrkala. Bilo mi je najsigurnije da joj tražim nalaze, kako bi ih pregledali lekari-cenzori koji odobravaju prijem u osiguranje.

“Zašto?”, upitala me je neprijaznim glasom, najedanput se unervozivši u stolici. “Šta će im? Napisala si koja mi je dijagnoza, ako su neki lekari, znaće šta je u pitanju.“

Pogledala je u Mirka, tražeći da je podrži. „Gde da ti sad nađe te nalaze? Ko zna gde se to zaturilo. I šta to znači? Bila je bolesna, sad

više nije, je l tako?”, zdušno je stao da je brani. Ozbiljno i samouvereno, Anita je tada izjavila: “Ja sam sad zdravija od pedeset posto ljudi

koji se samo vode kao zdravi, a u stvari su čisti ludaci. Ti nemaš pojma kakvi bolesnici slobodno šetaju ovim gradom!”, gledala je u mene, ali se zapravo obraćala njemu.

“Verujem”, odgovorila sam neubedljivo. Pogledala me je kao da sam nedokazano dete koje ništa ne shvata. A onda je u istom stilu - da

pametniji popušta - predložila da se manemo dalje priče o njoj i pređemo na Mirkov upitnik.

35

Kod njega su svi odgovorili bili 'ne'. TREBALO je da pri našem drugom viđenju Mirku uručim polisu, a Aniti prenesem vest da ne

mora da traži svoje analize. Naime, cenzor koji je pregledao njenu ponudu bio je nemilosrdan: ako ne dostavi rezultate, nećemo je primiti u osiguranje; a ako ih i dostavi, najverovatnije ćemo je opet odbiti. Nisam znala kako da joj to saopštim, i to još nasamo, pošto Mirko nije bio tu.

“Ne možete da se osigurate... za sada”, morala sam da joj ostavim nadu. “Nije to 'za sada', možeš slobodno da mi kažeš da me nikad nećete primiti.” Zavrtela sam glavom i zaustila da je lažno razuverim, ali nije mi dopustila. “Ja sama najbolje znam šta znači ova moja dijagnoza”, rekla je pomirljivo. “Kad upadnem u

depresiju, mogla bih da izvršim samoubistvo. A kad sam u manijačnoj fazi, tad sam hodajuća eksplozija. Imam toliko energije, da mogu da ugrozim druge. Ti tvoji cenzori bili bi neozbiljni da primaju ovakve kao ja. I ta tvoja firma bila bi neka prevarantska kuća da to radi.”

Sve bih očekivala, samo ne da mi psihijatrijski bolesnik u poverljivom razgovoru prizna da razume težinu svoje bolesti.

“Shvatila sam to čim si rekla da postoji komisija. Ali nisam htela pred Mirkom, ne želim da on zna. Ja redovno uzimam lekove i on veruje da to kod mene nije toliko ozbiljno. A ja da sam imala predstavu da ću to morati da vam prijavim, ne bih ni pomišljala da on i ja zajedno kupujemo polise. Razumeš me?”

Klimnula sam potvrdno, mada mi nije bilo jasno zašto su uopšte želeli osiguranje, i to što pre. Ali nije bila prilika da je to pitam. Saosećajno sam složila izraz izvinjavanja što moj posao toliko zadire u privatne živote ljudi.

“Anita, ako treba, ja mogu da pred njim preuzmem odgovornost za to što vas nismo primili”, ponudila sam se.

Slagala bih da je odbijena zbog njene gojaznosti, ili nečeg sličnog, što bi mu bilo prihvatljivije od istine. Ali odbila je moju pomoć, rekavši da ona sama najbolje zna kako i kada to treba da mu kaže.

“Nego mi je nešto drugo palo na pamet”, zamišljeno me je pogledala. “?” “Pošto smo sada načisto sa tim da ćemo plaćati samo jednu polisu, možemo da uvećamo sume

na njoj. Ionako smo bili spremni da izdvajamo duplo više.” Kako je pomenula posao, tako se u meni ponovo probudio prodavac. Zadovoljno se smešeći

zbog moje provizije, sa ushićenjem sam prepravila cifre na polisi. “Uplatiću to danas, ništa ti ne brini”, rekla mi je na rastanku i potapšala me po ruci. U trenutku me je postidela, kao da mi je rekla da ne brinem jer ću brzo dobiti svoju proviziju.

Zapitala sam se da li možda umišljam, ili je tačan moj osećaj da je povećanjem uplate - a samim tim i moje zarade - zapravo proračunato kupovala moje ćutanje pred Mirkom.

MISLILA sam da će se moje uplitanje u njihove živote završiti na tome, i ubuduće se svesti na

posete jednom godišnje, oko dospeća godišnje rate za Mirkovo osiguranje. Međutim, desetak dana kasnije majka me je pozvala na mobilni sva uzbuđena. Upravo se bila vratila iz ribarnice gde je prisustvovala svađi Anite i Mirka zbog osiguranja. Molila me je da što pre odem tamo.

Prvo što sam pomislila bilo je da je Mirko shvatio istinu kada mu je Anita rekla da je odbijena. Iako nije bilo moje da se mešam u to što je neko saznao da mu je žena ozbiljno psihički bolesna, ipak sam se osetila krivom što sam tome kumovala. Zato sam otišla tamo što sam pre mogla.

36

Prošlo je više od dva sata otkako me je majka pozvala, a svađa je tek sada bila u punom jeku. Anita i Mirko su sedeli ispred ribarnice, u kojoj nije bilo ni jednog kupca. Ali okolo, na pristojnoj udaljenosti, okupilo se više znatiželjnika, koji su se kikotali u sebi i podgurkivali se, očigledno se dobro zabavljajući. Zastala sam iza jednog, da ipak prvo čujem o čemu je reč, pre nego što im se prikažem.

“Objasni mi ko normalan plaća tolike pare za osiguranje?!” Mirko je mahao svojom polisom tik ispred Anitinog nosa. “Ponašaš se kao da smo neki Rokfeleri. Zašto si povećala premiju, hajde, objasni mi zašto?”

Odahnula sam sa olakšanjem što mi je pretpostavka bila sasvim pogrešna – očigledno su se svađali zbog novca, a polisa je bila samo povod. No svađa zbog toga nije bila ništa manje žučna.

Anita je tako silovito opaučila prstima po onoj polisi, da umalo nije odletela iz Mirkove ruke. “Uvek možemo da smanjimo sume!”, dreknula je sa istinski ljutitim izrazom, kao da objašnjava tupavom detetu da je to, za šta je optužuje, uradila isključivo za njegovo dobro.

“Da smanjimo sume!”, iskerebečio se imitirajući je. “Pošto smo već dali pare, sad da ih tražimo nazad. Ti mene zafrkavaš? Ja te srpski, jasno i glasno pitam zašto si to uradila?”

“Eto tako! To je moja stvar!”, inatila mu se, ozbiljno uvređena. Ali tada me je Mirko opazio iza jednog znatiželjnika. “A! Vidi ko nam je tu! Dođi, dođi, možda ti možeš da mi objasniš zašto je moja žena

odjednom rešila da odreši kesu?” U trenutku sam smislila laž koja mi se činila najprihvatljivijom. “Pa, znate kako, ja sam Aniti savetovala da bi mogla da uplati duplu sumu dok se ne reši njen

slučaj. A posle, kad i ona zaključi osiguranje, pola novca sa vaše polise prebacićemo na njenu.“ Anita me prostrelila pogledom, ali bilo je kasno. “Njen slučaj? Hoćeš da kažeš da... ”, zagledao se u Anitu, kao da iza njenog ljutitog izraza

upravo dešifruje neku skrivenu nameru. Došlo mi je da sebi pregrizem jezik: on očigledno nije imao pojma da je ona odbijena.

Požurila sam da nekako zagladim stvar. “Njen slučaj se još razmatra, rekla sam vam za lekare-cenzore, e pa, oni se još nisu usaglasili koliko povećanje Anita treba da plaća zbog smetnji koje ima i zbog toga što je u invalidskoj...”, počela sam da se upetljavam.

“Čekaj!”, viknuo je na mene. “Ona nema polisu?” “Ne, ali...” Anita je povikala na njega: “Dosta više! Objasnićemo se kad dođemo kući. Sad nije ni mesto

ni vreme da o tome pričamo. Ova devojka s tim nema nikakve veze i ne treba da sluša naše rasprave!” Tresnula je rukom o sto i iskolačila očima na njega, sva nakostrešena. Na njegovom mestu, ne bih se usudila više ni da zucnem - toliko je, u tom času, delovala preteće.

Ali on je skočio iz stolice i, lica iskriviljenog od besa, stao da urla da ga je čulo pola pijace. “Ova devojka s tim itekako ima veze, jer te je ona nagovorila da tako uradiš! Sad je meni sve

jasno! Vas dve ste se dogovorile da mene naterate da se osiguram, a ti nisi ni nameravala da uzmeš polisu! Od prvog dana ja sumnjam da mi radiš o glavi. A ona ti je došla ko poručena. Eto prilike da jednim udarcem ubiješ dve muve: da se mene kurtališeš i da još i zaradiš!“

Nisam mogla da verujem. Preko majke sam znala da je Anita preuzela radnju od svog oca, kao miraz, a da Mirko nije imao ništa pre nego što se venčao sa njom. U romantičnoj verziji te priče, Anita je bila žena koja je godinama čekala onog pravog i na kraju ga dočekala. U zlojezičnoj verziji, mlad, zgodan i sasvim zdrav momak, dobro se priženio za imućnu, desetak godina stariju ženu neprivlačnog izgleda (koja, pored miraza, ima i psihijatrijsku dijagnozu). Ako je tu neko trebalo da sumnja, onda je to bila ona. Ni najgenijalniji scenarista ne bi uspeo da sa tim činjenicama smisli uverljiv zaplet u njegovu korist. Upitala sam se da li je moguće da toga nije svestan i, ako nije, ko onda od njih dvoje nije normalan.

37

“Mene ste htele da prevarite, mislite da sam ja tolika naivčina! Ali gledao sam ja to u američkim filmovima, znam ja za sve te prevare sa životnim osiguranjem! Ali neće moći – nije Mirko od juče!”

Demonstrativno je iscepao onu polisu, bacio je Aniti pod nos i, gurnuvši dvojicu posmatrača, kao furija izleteo sa pijace, seo u kola i, nagazivši gas, nekuda odjurio.

“Ne vraćaj se, idiote!”, viknula je za njim, a onda je zajecala i otrčala u ribarnicu da je svet ne gleda takvu. Pošla sam za njom, no nije mi dala da uđem. “Beži, ostavi me na miru!”, zarozana od suza, zalupila mi je vrata ispred nosa.

Osetila sam se kao blesava. Preletela sam očima po onim znatiželjnicima, koji su se sad slobodno smejali i vrteli glavama u neverici, gledajući me sa nadmoćno-sažaljivim interesovanjem. Ljuta na sebe, pitala sam se kako sam samo uspela da postanem mirođija u ovoj čorbi.

UVEČE sam pozvala Anitu na mobilni (da slučajno ne bih dobila njega ako pozovem na

kuću), samo da proverim da li je sve u redu. Pribojavala sam se kako će reagovati kada me čuje, ali morala sam da znam da li se Mirko vratio.

“Ne, nije došao.” Glas joj je bio sasvim izmenjen, kao da nije njen. “?“, u tišini je ostalo da visi moje iznenađenje. „...Pozovi me... na kuću... slobodno“, očajnički mi je zaridala u slušalicu. „Da, evo, odmah“, zbunjeno sam prekinula vezu i žurno je pozvala. Kada je treći put

pozvonilo, a ona se nije javila, presekla sam se. U trenutku sam pomislila da joj se nije nešto desilo – sa njenom dijagnozom mogla je svašta da uradi. Laknulo mi je kada je na peti ili šesti poziv najzad odgovorila.

Jecala je i bukvalno se kidala od bola: „... šmrc... čim se on do sada nije vratio, šmrc... a isključen mu je mobilni, šmrc... njemu se

desila neka nesreća...“ Shvatila sam da upravo preživljava nervni slom. „Anita, hoćete li da dođem do vas?” Zaista

sam se zabrinula za nju. Jasno sam čula kako se grči i previja sa druge strane dok mi jednako ponavlja: “A šta ću sad-a?... A šta ću sad-a?...”

Pokušala sam da je nagovorim da se malo pribere, opominjući je da će ovako samo sebi da naudi. Sa puno takta, stala sam da je uveravam kako paniči bez potrebe, jer ljudi ne dižu na sebe ruku zbog takvih ispada. No moje reči kao da nisu dopirale do nje.

“...Jao, majko moja, zašto sam ga lagala?!... Jao, što mu nisam odmah rekla istinu?!... Jao, zašto sam sve krila?!...”

Zvučala je kao da pada u sve dublji očaj. Već sam htela da prekinem razgovor i požurim kod nje, kada joj je pozvonio mobilni. Po njenom vrisku shvatila sam da se javio Mirko. Nisam želela da prisluškujem njihov razgovor, a opet sam se bojala da prekinem vezu, te sam tako, silom prilika, ponovo bila svedok njihove drame. I ponovo, mom iznenađenju nije bilo kraja.

“Kriva sam... Nisam ništa mislila... U pravu si... Nisam, života mi, nisam to htela!... Znam da sam kriva”, vikala je. U pozadini sam čula tupe udare, kao da se busa u grudi i udara šakom po čelu. “...Ubiću se ako se ne vratiš!... Hoćemo, sutra ćemo da raskinemo osiguranje!... Kriva sam, priznajem!... Obećavam, sve ću ti priznati, sve!”

Dok sam slušala njeno sumanuto samooptuživanje, svim srcem sam se nadala da ipak ne može biti toliko dramatično koliko zvuči. Ali onda je nastupila potpuna tišina. Ni jecaja. Kosa mi se nakostrešila od neizvesnosti.

“...Divan si!”, najedanput je vrisnula i počela da užurbano ponavlja: “Hoću, hoću...”, na sve što je on tražio sa druge strane veze. “...Čekam te... važi... da...”

Odahnula sam sa iskrenim olakšanjem i brzo prekinula vezu.

38

OČEKIVALA sam da će me sutradan ili pozvati ili doći u moju kancelariju da raskinu

osiguranje. Spremila sam se za neprijatan razgovor, predvidevši kao mogućnost i to da će na kraju mene okriviti za zavereničke, ili čak ubistvene namere. Međutim, nisu se pojavili ni tog, ni narednih dana. U nekoliko navrata, htela sam da okrenem Anitin broj mobilnog, ali nisam mogla da smislim nijedan uverljiv izgovor zašto je pozivam, pa sam odustala. Pitala sam majku šta je sa njima, ali ona je izbegavala da ode u ribarnicu - osećala se neprijatno zbog moje uloge u celom događaju. Još izvesno vreme sam očekivala da se pojave, a onda sam počela da ih zaboravljam.

Banuli kod mene su posle više od mesec dana. Kada sam ih ugledala na vratima kancelarije, pretrnula sam. Prisetila sam se da mi je majka nedavno pomenula neku nesreću koja se desila Anitinom ili Mirkovom ocu – nisam tačno upamtila. No nisam primetila da jedno ili drugo nose crninu ili flor, te je bilo pametnije da ne istrčavam sa izjavama, dok ne čujem šta je posredi.

“Pa gde si ti? Ne pojavljuješ se, briga te za nas!“, prekorela me je Anita kroz prijateljski smeh. Zaustila sam da nešto kažem kao opravdanje, ali ona mi je prišla i zagrlila me kao dragu

prijateljicu koju nije dugo videla. “Lepo sam ja rekao da ste se vi odma' slizale”, kobajagi je progunđao Mirko, srdačno mi

protresavši ruku. Bila sam iznenađena šta im je odjedanput. Izašla sam da im poručim kafu, a kada sam se

vratila, zatekla sam ih kako sede držeći se za ruke i smeljuljeći se kao zaljubljeni školarci. Ništa mi nije bilo jasno.

“Bili smo u blizini i ja sam predložila da te posetimo”, kazala je Anita. Uvek sam strepela od tih, navodno slučajnih poseta klijenata, jer im je, po pravilu, povod bio

neki problem u vezi sa osiguranjem. Namešteno sam se osmehnula, podstičući je da nastavi. Ali ona je ćutala, i očito su oboje čekali da ja povedem razgovor. Keserili su se i imala sam utisak da samo što nisu oboje prasnuli u ludački smeh. Otud je bilo uputno da što pre počnem priču. Prisetila sam se kako sam pred Mirkom bila slagala da je Anitin slučaj u procesu razmatranja.

“Nažalost, vaš upitnik za osiguranje još nije prihvaćen”, rekla sam tonom kao da se izvinjavam zbog neke više sile.

“Ma to više nema veze, je l tako?”, dočekala je Anita nehajno. Pogledom je pozvala Mirka da i on to potvrdi.

“Tako je. Važno je da je prošla glavna opasnost.“ I sigurno bi se poljubili kao najsrećniji par na svetu, nimalo se ne ustežući preda mnom, da u

tom času nije ušla kafe-kuvarica. Sačekala sam da ih posluži i izađe, a onda sam ih upitala o kakvoj opasnosti je reč.

“Pa hajde sad! Ispričaj joj sve, zato smo i došli!”, obodrio ju je on. Anita je othuknula. “Znaš, ima jedna žena koja je vidovita. Ona mi je videla i u kartama i u šolji da mi brzo dolazi

neka nesreća u kuću. Dvaput joj je ispadalo da muškoj strani samo što nije stiglo neko veliko zlo. Na smrt sam se prepala. Zato sam hitno htela da ga osiguram, al znala sam kakav je i da će da posumnja da nešto krijem.“

“Ispadoh ja sad teški sumnjivac...”, pobunio se Mirko. “Ma ne kažem!”, negirala je Anita i nežno ga pomazila po ruci. “Samo objašnjavam da nisam

smela ništa da ti kažem, da ti ne bih izbaksuzirala nešto još gore. Zato sam toliko navalila da oboje kupimo polise”, spustila je glas skoro do šapata i klimala glavom čas prema meni čas prema Mirku, tražeći da potvrdimo kako i mi mislimo da je pametnije što ništa nije rekla.

U neverici, samo sam gledala u nju.

39

“Ali onda se sve iskomplikovalo zbog onih mojih nalaza; kud ti ih uopšte i pomenuh!”, ljutnula se na sebe.

“Ajde-de, sve je dobro što se dobro svrši”, pomirljivo je rekao Mirko. “Pa jeste”, složila se. “Uglavnom”, ponovo je meni govorila, “deset dana posle toga moj otac

je imao saobraćajni udes. A?”, uskliknula je, kao da me pita: “Šta kažeš na to?“. No ja sam još od maločas bila bez teksta. “Zadobio je lakši potres mozga, ali biće dobro, bogu hvala. Već se skoro sasvim oporavio.” “Ta žena je videla njega u kartama, a ne mene”, dodao je Mirko, da mi pojasni ako slučajno

nisam povezala događaje. Kada je to rekao, na trenutak su se oboje netremice upiljili u mene, kao da odmeravaju kakav

su utisak ostavili. A onda je Anita zabrinuto priznala da nisu svratili samo zato da bi mi ispričali tu priču. Imali su nešto važnije.

“Mi sad moramo da pod hitno osiguramo ribarnicu!”, šapnula je gotovo konspirativno. “Znači, ta vidovita žena videla je sada da će vam....”, počela sam tonom kojim se obraća

nekome sa ograničenim sposobnostima, ali me je Anita prekinula. “...Pssssst!”, prosiktala je, skočila iz stolice, nagnula se preko stola (u trenu sam pomislila da

će me napasti) i bukvalno mi zaklopila usta svojom šakom. “Ne izgovaraj ništa!” “Ako kažeš, prizvaćeš još gore zlo!”, podržao ju je Mirko. Žustro sam zaklimala glavom i promumlala da razumem, te je Anita sklonila ruku i vratila se

u stolicu, uz osmeh izvinjenja. Nekoliko trenutaka razmišljala sam šta da uradim. Nije mi padalo na pamet da se više petljam sa njima, ali nisam znala kako da se, posle svega, izvučem iz cele priče. A onda mi je sinulo.

“Nije trebalo da mi sve ovo ispričate”, rekla sam, složivši smrtno ozbiljan izraz. “?” , pogledali su me sa strahom u očima. “Znate kako, sad kad znam da postoji visok rizik za sigurnost vaše imovine, ne mogu da vam

izdam polisu.” “Platićemo kolko god treba!”, zagrajali su uglas. “Nije stvar u novcu”, slagala sam. “Problem je što postoji realni rizik i što ja ne mogu da ga

prihvatim. Kad kažem 'ja', ne mislim na sebe, nego na osiguravajuće društvo za koje radim.” “A-ha!”, Anita je odmah shvatila na šta ciljam. “A kad bi mi otišli u neko drugo osiguranje i

sve ovo prećutali?...” Umesto odgovora, hitro sam pošla ka vratima, požurujući ih da što pre pođu tamo. Na izlasku,

podigla sam palac kao da je to što rade prava stvar, i namignula im zaverenički. Ako sam već mogla da biram, bilo je bolje da budem saučesnik, nego učesnik u njihovim planovima.

40

U PODMORNICI

RADMILO mi se javio na oglas za stan čiju sam prodaju vodila i tražio da mu zakažem ‘gledanje’ za sutradan poslepodne. Zaplitao je jezikom kao da je trešten pijan, ali su mu i pitanja i odgovori bili potpuno suvisli. Iznenadio me kada je u momentu pronikao da mu postavljam nekretninaško trik-pitanje, kako bih saznala da li je ozbiljan kupac. “Pretpostavljam da ste završili sve oko prodaje vaše nekretnine?”, pitala sam. “Ništa ja, mlada damo, nisam završio, tek počinjem. Ali ako vas zanima da li imam keš - imam ga”, odgovorio je na pijano-ponosni način. Nisam bila sasvim sigurna da govori istinu, ali sam ipak pristala da mu zakažem ‘gledanje’. “Dobro, kazala sam vam adresu i dogovorili smo se za vreme.” “Tačno tako”, potvrdio je radosnom intonacijom đačeta koje sutra ide ekskurziju. Još je rekao da će doći sa svojom prijateljicom i opisao mi sebe i nju. “Ja imam belu kosu i belu bradu i mršav sam, a dotična dama izgleda strogo kao profesorka; štos je što ona i jeste profesorka. Pa vi sad vidite kako je meni.” Poslednjom rečenicom izmamio mi je osmeh. PREPOZNALA sam ih čim su izašli iz autobusa: on je neobično ličio na pokojnog glumca Zorana Radmilovića, dok je njegova prijateljica - sa strogom frizurom, naočarima sa debelim okvirom, u urednoj, ali već iznošenoj odeći - zaista izgledala kao profesorka. Kada su se dovoljno približili ulazu, pred kojim sam ih čekala, klimnula sam im glavom da bi znali da sam to ja. Na to je on podigao obe ruke da mi mahne u znak pozdrava. Tada sam primetila da u jednoj nosi ceger iz kojeg nešto curi, dok u drugoj ima staklenu čašu. “Hej, agentice, jeste za pivo?!”, doviknuo mi je. Nekoliko prolaznika okrenulo se začuđeno, da bi se zatim nasmejali ili prekrstili u čudu. “Ne, hvala, ne pijem”, rekla sam. Ali Radmilo nije hajao. Protresao je ceger da se čuje zveckanje flaša. “Grešite, pivo je najbolji spas od ove vrućinštine.” Gledala sam ga u neverici. Tu je profesorka opazila da iz kese curi. “Vidi šta radiš! Sve ćeš proliti!”, povikala je na njega i pokušala da mu je istrgne. “Pa šta!”, brecnuo se, ne dozvoljavajući joj da je preotme. Onda je izvadio naprslu flašu i hitnuo je u kontejner pred ulazom. Razbila se uz prasak. “Platili smo kauciju za flaše! Treba da ih vratimo!”, vrisnula je profesorka. “Ja sam platio, ne ti. I baš me briga za pišljivu kauciju!”, ljutnuo se i demonstrativno požurio ispred nje. Uhvatio me pod ruku i povukao u zgradu. “Idemo mi, a ona neka skuplja srču kad joj je toliko stalo do flaše. Ionako sam ja kupac, a ona je pošla samo da mi smeta”. Iskustvo agenta prodaje naučilo me da se iz najbesmislenijih zađevica izrode najozbiljne svađe, pa sam odmah pokušala da ga smirim. “Nemojte biti na kraj srca. Sigurno nije mislila ništa loše”, osmehnula sam se ljupko. “Da je ipak sačekamo?”

41

Nije rekao ni “da” ni “ne”, ali je usporio korak, a kada smo stigli do lifta, stao je i da je sačeka. Srameći se od mene, ljutito ju je pogledao ispod oka, a ona je frknula na njega kao nervozna mačka. BILA sam sve sigurnija da on nije pravi kupac. Nije ga zanimalo da čuje šta imam da ispričam o stanu u koji sam ih dovela, koje su mu prednosti, koji nedostaci, kada bi bio useljiv i koliko bi mogla da mu se spusti cena kod prodavaca. Nije ga skoro ni pogledao, samo je protrčao kroz njega i požurio da sedne u trpezariju i otvori sebi novo pivo. Za razliku od njega, profesorka me pratila u stopu dok sam pokazivala prostorije. I čim se on povukao, iskoristila je priliku da mi ispriča “sve kako stoje stvari sa njim”. “Znate, mi smo dugogodišnji prijatelji i ništa više. U stvari, ja vodim računa o njemu, pošto živi sam. Da nije mene, potrošio bi sve pare koje ima. Ja sam ih sklonila na sigurno i sad sam ga nagovorila da kupi dva manja stana: jedan u kome će da živi i drugi koji će da izdaje.” U njenoj priči nedostajao je najbitniji deo: otkuda njemu toliki novac. Probala sam da to saznam. “On je, znači, ranije prodao svoj stan?” “Ne, ne, nije”, rekla je, i zatim dodala šapatom: “Ali ja ga nagovaram da ga posle proda. Šta će njemu samom šezdeset kvadrata?” “U pravu ste. Stvarno je lepo što brinete o njemu”, povlađivala sam da bih zadobila njeno poverenje. “Pa videli ste ga, on je kao dete”, odgovorila je. Osmehnula sam se sa razumevanjem. “Jako je pametno što ste ga nagovorili da uzme dve manje jedinice. Samo, hoće li moći da zatvori finansijsku konstrukciju za obe? Mislite da neće morati da prvo proda svoj stan?” “Ne”, odgovorila je kratko. “To ide posle.” Nije mi ništa objasnila, a nije delovala ni uverljivo. Procenila sam da je zato besmisleno da dalje gubim vreme sa njima. RASTALI smo se ispred zgrade, sa labavim dogovorom da ćemo se čuti čim im se “malo slegnu utisci”. Ali onda sam ja ušla u svoj auto i nisam mogla da ga upalim. Njih dvoje su već stigli do autobuske stanice i okrenuli se da mi mahnu kada je Radmilo shvatio da imam problem. Požurio je da se vrati i pomogne mi, a profesorka je potrčala za njim. Kavaljerski se ponudio da on proba da upali kola, pa sam izašla iz njih. Posle više pokušaja, uspeo je da ih pokrene. Zapljeskao je rukama oduševljeno kao dete. “Agentice, dajte da vas malo povezem!”, povikao je egzaltirano. “Haj’te, možemo da idemo svi u moj stan, taman da vidite za koliko može da se proda! Možemo odmah da se dogovorimo o svemu u vezi prodaje. Treba da me posavetujete. Idemo, važi? Ali ja da vozim?”, molio je sa vozačkog sedišta. Pomislila sam da je sulud, ali kao svaki agent nekretnina nisam propuštala priliku da dođem do eksluzivnog stana za prodaju. Zbog toga sam dopustila da me bezmalo uvuče u moja sopstvena kola, u koja je odmah za mnom spremno uskočila profesorka. U STANU nas je dočekao njihov prijatelj, sedobradi sedamdesetogodišnjak sa mornarskom šapkom na ćelavoj glavi.

42

“’De ste vise, zaboga! Presusio sam cekajuci vas. Rekli ste da idete samo po pivo, a ostali ste tri sata”, bezubo je šuškao, jer je u vilici imao samo dva gornja zuba. Dok se jednom rukom pozdravljao sa mnom, drugom je pokušao da od svog prijatelja otme kesu sa flašama. Radmilo ju je trgnuo iza leđa, kao da je ne da, i nekoliko trenutaka se tako poigravao sa njim. Onda je namerno zavitlao njome kao da će je ispustiti, i tek kada je ovaj poskočio da je uhvati, tada mu je prepustio. “Zezam te, budalo matora”, podsmehnuo mu se. Na to su se i mornar i profesorka nasmejali izveštačeno glasno, očigledno mu se ulagujući radi piva koje je on platio. “Da sednemo”, pozvao me Radmilo u kuhinju, u koju su ono dvoje već otišli. “Ja bih da pogledam stan, pa da…”, pokušala sam da se izvučem. “Ma pogledaćete, neće stan da pobegne. Prvo da se poslužite”, uhvatio me pod ruku i povukao. “Jeste za neko pićence, a?…”, pitao je na silu me posadivši za trpezarijski sto. “Ponudi je nečim, šta si odmah zgrabila tu flašu!”, podviknuo je profesorki. “Ne bih ništa, hvala”, odbila sam. “Može makar kafica?”, pitala je profesorka. Bacila sam pogled na gomilu neopranog suđa u sudoperi i sumnjivo čistu čašu u koju je ona sebi nasula pivo. “Ne, hvala, već sam popila dosta kafa za danas.” “Ne moze tako - nista”, usprotivio se mornar. “Dosli ste u domacinsku kucu, treba da se posluzite.” “Ne, zaista…” “Moze pivce, sigurno moze”, navalio je mornar. Srećom po mene, Radmilo je bio nešto kivan na njega, te je iskoristio priliku da mu se usprotivi. “Pusti, bre, devojku na miru. Ako neće ništa - neće. Nije došla da loče sa tobom i njom, već da razgovaramo o ozbiljnim stvarima.” “Ozbiljno? O cemu cete da razgovarate?”, mornar je bio detinje radoznao. “Šta te briga. ’Oću da prodam ovaj stan, da vas više ne gledam.” “A vi ste agentica?”, uzviknuo je mornar obradovano. “Drago mi je, agentice. Je l’ znate ’de ja zivim?” Odmahnula sam glavom. “Pored reke u jednom suterenu. Sta mislite, je l’ mogu to da prodam i kupim neki splavic? Nesto malecko, samo da bude na vodi.” Htela sam da ga reda radi pitam za lokaciju i kvadraturu njegovog stana, samo da bih odgovorila da se za to ništa ne može dobiti, kada je Radmilo opet uskočio, poklapajući ga. “Hoće da za promenu bude na vodi, jer je sad u vodi svaki put kad reka nadođe. Znate kako mu je u kući, možete da pecate, voda do kolena”, zlobno se zakikotao. “A da pogledam ja malo kako izgleda ovo vaše”, iskoristila sam trenutak i ustala, u nameri da protrčim kroz stan i, čim pre, pobegnem odatle. “Aj’, kad ste navalili. Idem ja da vam pokažem, i treba nešto da se dogovorimo”, rekao je Radmilo ustajući za mnom. “A ti”, obratio se prijateljici, “mogla bi nešto da radiš. Vidi našta liči ta gomila,” pokazao je na prljave sudove. “A mogla bi i da spremiš nešto za jelo.” PROCENILA sam stan na bezobrazno nisku sumu, u nameri da se Radmilo uvredi i jedva dočeka da odem. Međutim, on je samo klimnuo glavom i najljubaznije me zamolio da porazgovaramo “o vrlo važnoj stvari” u dnevnoj sobi, gde nas ono dvoje ne mogu čuti.

43

“Ali imam samo deset minuta, stvarno žurim, već kasnim na drugi teren”, rekla sam. “Ma, dobro, dovoljno je i deset minuta”, složio se, “nego moramo da budemo tihi, veštica će sigurno da prisluškuje, uvek to radi”, požalio se. “A ne mogu da zatvorim vrata, pogušićemo se od vrućine”, očima je pokazao na lođu, na koju se izlazilo i iz dnevne sobe i iz kuhinje, tako da su zvukovi iz jedne, lako leteli do druge prostorije. Pogledala sam ga bezizražajno, ne želeći da držim stranu ni njemu ni njoj. “Ona je opasna. Je l’ znate vi da je ona meni potrošila skoro sve pare od ušteđevine. A to nisu male pare! Od toga sam mogao da kupim dva stana!” Samo sam ćutala i neutralno se osmehivala. “Tridesetpet godina sam ja krvavo radio i štedeo da bi’ sad mog’o da uživam, i uživao bi’ da nisam nju…” “…A gde ste radili?”, upala sam mu u reč taman kada je počeo da hvata pijani ritam jadikovke. “Ja? Ja sam bio pomorski inženjer, radio sam u podmornicama ceo život”, rekao je sa ponosom se isprsivši. “Čuli ste za…” U tom trenutku na vratima sobe pojavio se mornar. “Jeste za pituljice, pita vas…” Za Radmila je bilo previše da ga dva puta zaredom preseku u priči. U taku je pobesneo. “Šta ćeš ti ovde?! Izlazi!”, dreknuo je. “Je l’ te ona poslala da špijuniraš! Malo li je što se kurvaš s njom meni iza leđa, još me i špijunirate!” “Samo sam…”, pokušao je mornar da objasni, proturajući tanjir sa pituljicama. “…Marš, kad kažem! Marš iz moje kuće!” Mornar je hteo da ustukne, ali Radmilo je već skočio i jurnuo na njega. Izleteo je u predsoblje i tamo nastavio da besni. “Rekao sam: marš iz mog stana! I da te nikad više ne vidim. Izlazi sad!” Čulo se kratko komešanje, nalik snažnom izgurivanju pod pretnjom tuče, potom su se ulazna vrata zalupila sa treskom. Nisam mogla da vidim, ali sam po zvukovima zaključila da je onako besan ušao u kuhinju i, kroz zube, pripretio nešto svojoj prijateljici. KADA se vratio u sobu, dočekala sam ga na nogama, polazeći. Zaustila sam da se ljubazno oprostim, pretvarajući se da smo se o svemu dogovorili, no nije mi dozvolio da maknem. Odlučno, mada ne grubo, uhvatio me za ramena i kao davljenik zavapio da ga saslušam još samo malo. “Vi ne znate kako je bilo strašno mornarima koji su potonuli u Kursku!”, vrisnuo je potpuno van konteksta. Kao i svi, čula sam vest da je pre nekoliko dana ruska podmornica “Kursk” potonula u Barencovom moru i da je stradala cela posada, od preko stotinu ljudi. Za većinu sveta, to je bila samo televizijska ili novinska informacija, dok je Radmilo preživljavao tragediju mornara kao svoj lični udes. U trenutku mi ga je bilo iskreno žao. Stvarno je patio nad sudbinom svojih zlosrećnih drugova. “Ja sam službovao u podmornici ceo život! Ja znam kako je njima bilo kad su počeli da se guše! Vi ne možete ni da zamislite kako to izgleda, šta znači kad se stotinu ljudi bori za vazduh na dubini od preko sto metara! Oni su ujedali jedni druge! Grizli se! Najjači je ubijao ostale da bi imao duže vazduha! Možda je morao da ubije i najboljeg prijatelja! Da l’ vi to shvatate?” Pred mojim očima, stegnuo je šakama sopstveni vrat i počeo sam sebe da guši. Pre nego što sam stigla da shvatim šta radi, već je bio na podu i valjao se i batrgao po njemu. “To je… krklj… moglo i meni… krklj… da se desi!”

44

A onda je pustio svoj vrat i, kao dete, zaplakao na sav glas. “Majčice, moja! Mogao sam da budem tamo i da se udavim!”, jecao je. Prevrtao se po podu, dok sam ga ja zapanjeno gledala. Nisam znala šta da uradim: da pozovem njegovu prijateljicu, da nastavim da sedim i čekam dok ga to prođe, ili da pokušam nekako da ga utešim. TADA je profesorki ispao tiganj na terasi. Očigledno se tamo bila pritajila od časa kada je Radmilo isterao svog prijatelja, a možda je prisluškivala i od samog početka našeg “razgovora”. Uglavnom, sada se odala. Radmilo je oslušnuo, da se uveri da to teflon stvarno odskače po betonu, a onda se preteći digao sa poda. Izgledao je kao da više ne vlada sobom kada je izašao na terasu i pošao za prijateljicom koja je šmugnula u kuhinju. “Sad ću i sa tobom da završim, kučko!”, dreknuo je, da ga je ceo park ispred zgrade čuo. Prepala sam se. Nisam mogla ni da pretpostavim za šta je sve sposoban tako pijan i mahnit. Pomislila sam da pozovem miliciju, ali nisam znala koliko brzo stižu na takve pozive, posebno što sam mogla da im prijavim samo histerisanje jednog pijanca. “Kurvo prokleta! Em si spiskala sve moje pare, em me varaš sa mojim najboljim prijateljem! Dokle, bre, više misliš da me praviš na budalu?!”, vrištao je u kuhinji. “Sklanjaj… te ruke s mene… pijanduro jedna! Beži… od mene! Beži… kad kažem!” Profesorkini povici bili su isprekidani dahtanjem, kao da se rvala sa njim. Htela sam da se prikradem do vrata i vidim šta se dešava, ali sam se bojala da me Radmilo ne opazi. Premda je prema meni sve vreme bio pristojan, njegov bes je u svakom trenutku mogao da se sruči i na mene. U tom strahu, nisam se usuđivala ni da pobegnem, jer šta ako me vidi i pokuša da me vrati silom? ĆULILA sam uši, ali iz kuhinje se više nije čula ni reč, već samo prigušeni hroptaji, kao poslednji izdisaji. Premrla sam od straha da je zaista ne udavi, i jurnula sam da joj pomognem. Na vratima sam zastala kao ukopana. Potpuno izbezumljen, ali sada od strasti, Radmilo je sa naporom očajnika pokušavao da na trpezarijskom stolu dovede svoju prijateljicu do erotskog vrhunca. Ništa manje pohotno, i ona se njemu predavala; davila se u telesnoj slasti, dahtala i ječala od zadovoljstva. Zažmurila sam i ponovo otvorila oči, proveravajući da ne sanjam. POLAKO sam se iskrala iz stana i oprezno zatvorila vrata za sobom. Strčala sam niz stepenice na prstima i brzo krenula ka kolima. Otvarajući ih, osvrnula sam se prema Radmilovoj zgradi. Tamo, pod njegovim prozorom, stajao je mornar i sav snužden gledao gore. Sela sam za volan i zapalila cigaretu da se malo priberem. Premotavajući ceo događaj u mislima, u neverici sam odmahivala glavom. Posle nekoliko dimova, upalila sam motor i pogledala u retrovizor. Ugledala sam kako se na terasi promolio Radmilo i mahnuo prijatelju flašom piva, pozivajući ga da se vrati. Bez premišljanja, mornar je potrčao u zgradu. Ugasila sam cigaretu i krenula. Vozeći ispod Radmilovih prozora, malo sam usporila da oslušnem da li se nešto čuje iz stana. Učinilo mi se da odozgo dopire slavljenička galama.

45

KASNO uveče na mobilni mi se javila profesorka, da mi kaže kako je nagovorila Radmila da kupe stan koji su gledali. Ispričala mi je i kako je zamislila da ga renovira, koje pločice će staviti u kuhinju, koje u kupatilo, kako će pregraditi trpezariju i napraviti malu spavaću sobu, kako… Jedva sam uspela da dođem do reči. Zamolila sam da mi da njegov broj telefona, da dogovorimo vreme za kaparu. “Evo, on je pored mene, zovem od njega”, odgovorila je i dala mu slušalicu. “’De ste agentice?”, viknuo je veselo. “Mi se dogovorili da kupimo onaj stančić, a vas nigde nema.” “Ovaj…”, zbunila sam se u trenutku, “žurila sam na drugi teren.” “Ma nema veze”, oprostio je velikodušno. “Kad možemo da uradimo to što treba, mislim da kupimo stan? Mi bi’ da se ja već sutra uselim, mislim ako može tako? Stan je prazan kol’ko sam shvatio, a ja imam keš…” Nije bilo vremena da se čudim što oni na kraju ispadoše pravi kupci, i to kupci koji preskaču kaparu i odmah žele konačnu isplatu. Nekretninaškim jezikom, bili su “pečeni”, i zato je trebalo brzo delati. “Ostanite na vezi, samo da pozovem vlasnike stana i ugovorim sa advokatom koji će raditi papire”, rekla sam. Kroz nekoliko minuta saopštila sam Radmilu gde i kada ćemo se naći, kao i koliko novca da ponese za stan, advokatsku uslugu i moju proviziju. “Važi se, agentice! A posle možemo da dođemo ovde i da se dogovorimo za ono, znate ono što smo počeli da pričamo?”, iako sav u oduševljenju, i dalje se igrao konspirativnosti. “A treba i da proslavimo!” “Videćemo”, odgovorila sam neodređeno, i pozdravila ga do našeg skorog viđenja za jedan sat. Pošla sam na isplatu, apsolutno sigurna da ću radije propustiti da mu ekskluzivno prodajem stan, nego da ponovo siđem u podmornicu njegovog života.

46

PRAVI TRENUTAK

POZVALA sam Danila da me poseti u novom stanu. "Prodala sam svoju garsonjeru za neverovatnih dve i po hiljade po kvadratu", pohvalila sam

mu se preko telefona. "Znam, čuo sam," rekao je, "i da si kupila nešto duplo veće van centra." U govoru je kotrljao "r", što mi se uvek neodoljivo dopadalo. "A-ha", potvrdila sam. "Sjajno sam prošla. Četrdeset kvadrata sa terasom od trideset! Ne

možeš da zamisliš kakav je pogled sa trinaestog sprata." Danilo se bavio nekretninama i zato sam kupovinu stana iskoristila kao izgovor što ga

pozivam. A on ga je spremno prihvatio. "Kad hoćeš?", pitao je. Bio je četvrtak, i iz principa nisam htela da predložim petak ili subotu veče, jer bi to značilo da udarnim danima vikenda sedim sama kod kuće. Zato sam predložila nedelju. "Nedelja mi savršeno odgovara", složio se. Dala sam mu adresu i objasnila kako da dođe. "Vidimo se onda oko osam", potvrdio je, i time smo završili razgovor. IMAO je sigurno dvadeset kilograma više od kada smo se poslednji put videli. Bio je u šarenim bermuda-gaćama, prekratkoj majci ispod koje mu je virio stomak i sandalama za plažu. Pustio je da mu iznad nausnice i ispod donje usne izrastu retke dlake po uzoru na francusku bradicu, kako bi prikrio da je ćosav. Znala sam ga drugačijeg - mršavog i strogo u odelu - i zato mi je izgledao neobično, ali svejedno mi se i dalje dopadao. "E! Vidi ga!", uskliknula sam stvarno obradovana, i poljubila ga u obraz.

Ušao je naglašeno lenjo, kao da je došao preko volje. Ali odmah sa vrata skljokao se u dvosed i zamolio da mu donesem čašu što hladnije vode, koju je ispio naiskap. Zatim je neko vreme samo teško dahtao. Kada se pribrao, objasnio je kako mu je ovaj dolazak pričinio silan napor, što zbog sadašnje debljine, što zbog udaljenosti od centra, gde živi, i gradskog prevoza koji nedeljom skoro uopšte ne radi. Rekla sam da ga razumem i da ni sama nikako ne uspevam da se priviknem na život van centra i svakodnevna putovanja javnim prevozom. Pitanje sopstvene težine sam preskočila, da ne bi pomislio kako mu iznuđujem komplimente. Bila sam svesna da izgledam dobro.

Sela sam u fotelju naspram njega i strpljivo čekala da malo dođe k sebi. Onda sam ga provela kroz stan i izvela na terasu kojom sam se najviše ponosila. Napolju je

bilo vedro i još dovoljno svetlo, pa je jasno mogao da vidi ceo grad kao na dlanu. "Ovo nije pogled, već panorama!", oduševio se i stao da češka stomak, na način medveda koji

se netom probudio iz zimskog sna. Taj gest nije imao ranije, ali mi se svideo - savršeno je išao uz njegov novi izgled.

Predložila sam da ostanemo tu, gde se već nalazila baštenska garnitura za sedenje. "Naravno", saglasio se, "pored ovakve terase, ko bi normalan izabrao da sedi u sobi." PILI smo pivo i slušali muziku koja je kroz otvorene prozore dopirala iz sobe, sa neke radio-stanice. Razgovarali smo malo o nekretninama, koje sam ja napustila pre pola godine da bih se

47

zaposlila u jednoj osiguravajućoj kompaniji, malo ogovarali njegove sadašnje a moje bivše kolege i vlasnike agencije, malo pričali o mom novom poslu. Kada smo iscrpli sve neutralne teme, ućutali smo i oboje se zagledali u pravcu grada u kome su počela da se pale prva svetla.

Posle nekog vremena, ustala sam i otišla u sobu da pustim muziku sa diska i pripremim džoint. Kroz otvoren prozor, Danilo je mogao da posmatra kako izvežbanim pokretima umotavam marihuanu u rizlu, a potom isecam traku od svoje vizit kartice, da je upotrebim za filter.

"Vidiš zašta ja koristim svoje podsetnice", kazala sam kroz smeh jer sam videla da pomno prati šta radim.

I on se nasmejao i zavrteo glavom u neverici. "Ti nisi normalna".

"Zašto? ovo je najkvalitetniji karton. U mojoj kompaniji ne žale na takvim stvarima, pa što ja da žalim”, odgovorila sam.

Protrljala sam traku između prstiju i demonstrirala mu kako se od nje sa lakoćom pravi idealan filterčić, koji nije ni tanak ni debeo i koji će propuštati dim taman koliko treba. Kada sam završila, vratila sam se na terasu, privukla svoju stolicu bliže njemu i zapalila džoint. POD dejstvom piva i marihuane postali smo opušteniji.

Danilo mi je ispričao kako je od razvoda krajem prošle godine ponovo počeo da se karta svake noći, što mu je u braku žena branila. Pohvalio se da igra u pare i stalno dobija, te da zapravo živi od kocke, dok se nekretninama bavi da nekako utroši vreme do večeri kada seda za kockarski sto. Otkada sam ga znala, uvek je mnogo lagao, i u tome se nije ništa promenio.

Malo kasnije, pomenuo je kako opet svira kontrabas u jednom noćnom klubu iznad centra, u kome je i ranije povremeno svirao. Zasvrbeo me jezik da ga upitam da li u pauzi između dva muzička bloka otrči da na brzinu odigra partiju preferansa. Ali bilo je pametnije da se suzdržim i pokušam da se pravim kako mu verujem. Večeras je između nas moglo da se nešto desi, pa nije bilo važno što laže, ako na kraju uspem da ga zavedem. Zato sam zabranila sebi ironične opaske.

Ali onda je počeo da se hvali kako su za njega istovremeno zainteresovane tri devojke. Za komšinicu Ivonu sa trećeg sprata, u koju je godinama bio nesrećno zaljubljen, znala sam još iz vremena kada smo radili zajedno, jer mi je o njoj pričao svaki put kada je hteo me napravi ljubomornom. Sada se pohvalio da mu je ona postala ljubavnica. Sekretarica Ceca iz agencije bila mu je zvanična devojka, a sa njom je počeo da se zabavlja odmah pošto se razveo. Iznenadila sam se, jer u toj devojci nisam videla ništa posebno, niti sam pomislila da bi mu se ona mogla sviđati. Napravila sam začuđeni izraz i on je našao za potrebno da mi objasni kako se sve desilo slučajno. Bio je nekim povodom svratio kod nje kući, malo je zaseo, popio dve-tri rakije i onda mu je ona predložila da vode ljubav. Pristao je tek tako i od tada su u vezi. Treća zainteresovana je drugarica njegovog dobrog prijatelja. Još je nije upoznao, ali mu se unapred dopala jer je izjavila kako će prihvatiti bilo kakvu relaciju sa njim.

Tu je zaćutao, pogledao me ispitivački i onda se odjednom setio i četvrte zainteresovane. "A, da! Bivša žena mi je nedavno predložila da bismo mogli ponovo da probamo. Zamisli to!", uzviknuo je.

NISAM htela ništa da zamišljam, a posebno ne žene koje se motaju oko njega. Pogodilo me što priča o njima, jer mi je još uvek bilo stalo. Trebalo mi je malo vremena da se priberem, pa sam zato otišla da pripremim još jedan džoint. "U svakom slučaju, nije ti dosadno", uspela sam da kažem nehajnim glasom kada sam se vratila.

48

Nasmejao se muški likujući i potegao svoje pivo. Ponudila sam mu marihuanu, ali je odmahnuo rukom. "Dosta mi je", rekao je. "I meni", složila sam se, i duboko povukla dva dima. "Pa što si onda zapalila?", upitao je ne shvatajući na šta ciljam. "Nisam mislila na to," odgovorila sam ozbiljno. Pogledao me upitno, ali sam se napravila da gledam nekud u noć. Osećala sam da između nas raste napetost. I on je to osetio, pa je ustao. "Da protegnem noge", objasnio je.

Prošetao je malo po terasi, pa se vratio, ali nije hteo da ponovo sedne. Ostao je da stoji tačno naspram mene, leđima naslonjen na ogradu, u vrlo izazovnoj pozi. Bili smo toliko blizu, da su nam se kolena skoro dodirivala. Da sam ustala, našla bih mu se u zagrljaju. Ali posle svega što je ispričao, više nisam bila sigurna da još uvek želi da ima nešto sa mnom, sem lakog flerta. Od prvog dana, između nas je postojala snažna privlačnost, ali nikada nijedno nije ništa pokušalo. Meni je smetalo što je oženjen, iako je on u svakoj pogodnoj prilici naglašavao da je taj status promenjiv. Smetalo mi je i što je sedam godina mlađi, jer sam se uvek zabavljala samo sa starijim muškarcima. Ali bila sam toliko zaljubljena, da bih uprkos svemu bila sa njim, samo da je skupio hrabrosti za nešto više od slučajnih dodira i ovlašnih zagrljaja. Ali nije. Onda sam ja promenila posao i šest meseci se nismo videli ni čuli. U međuvremenu, oboma nam se štošta izdešavalo, i bilo je razumno pretpostaviti da ga je to već prošlo. No ja sam morala da se čvrsto uverim da više ništa ne oseća, da bih konačno prestala da mislim na njega. Nisam znala kako ću to da izvedem, samo sam osetila da je sada pravi trenutak.

"KAD već udaraš recke, dodaj jednu i na moje ime", samu sebe sam iznenadila što sam to

rekla. Danilo je zinuo, mahinalno se odmakao od ograde i svalio se na stolicu. Zapalio je cigaretu i

povukao dug gutljaj iz flaše. "Ne kapiram?", zvučao je kao da mu u grlu stoji knedla. "Hajde, znaš da sam bila zaljubljena u tebe". Trebalo mi je mnogo snage da to prevalim. Ali kada sam to uspela, znala sam da će mi sve ostalo biti mnogo lakše. Čak sam se i osmehnula. "Ne znam. Prvi put to čujem", rekao je prilično neubedljivo, ali me to svejedno pokolebalo. "Znaš. Kao što ja znam da si ti… da je bilo toga i sa tvoje strane", upinjala sam se da zvučim samouvereno, iako nikada nisam bila nesigurnija. "Ne mogu da verujem! Otkud ti ta ideja?", pokušao je da se podsmehne. "Ako sam te nečim naveo da…" Svatila sam da taj način nikuda ne vodi. Osećala sam se glupo i razgolićeno, i to me ljutilo. Ali više nije bilo povlačenja - morala sam da idem do kraja. "…E, hajde da se ne natežemo. Ti i ja treba da raščistimo neke stvari, i ti to dobro znaš. Druga je stvar da li imaš petlju za to", tom grubošću sam, sasvim svesno, unapred zataškavala svoj poraz, koji je bio više nego izvestan. Čekala sam da bilo šta odgovori, da bih se uhvatila za neku njegovu reč ili nagoveštaj, kao za slamku spasa, ali on je samo piljio u grlić svoje boce, koju je stegao obema šakama. Povukla sam još dim marihuane i onda sam pustila da džoint dogori do filtera. Zatim sam ga jednim potezom kažiprsta hitnula preko terase, što nije bilo ni ženstveno a ni kulturno, ali više me nije bilo briga. Danilo je ispod oka gvirio šta radim.

"Dakle, nemaš", zaključila sam rezignirano.

49

Ustala sam tako naglo, da se trgnuo. Brzo je povukao noge ispod stolice, iako je bilo sasvim dovoljno mesta da prođem ne dotakavši ga. Otišla sam u kuhinju i trenutak kasnije vratila se sa drugom flašom piva. Ponovo sam sela i pažljivo sipala pivo u čašu, vodeći računa da ne napravim penu koju nisam volela.

"Šteta", rekla sam već sasvim prežaljeno. "Ako sam nešto naučila u životu, to je da Bog daje jednu šansu, drugu retko kad, treću nikad. Večeras smo imali drugu", bila sam potpuno ubeđena u to. Danilo je zamišljeno gledao u zid terase. Zubima je grickao dlačice na svojoj podusnici, zbog čega je iz profila izgledao kao da se smeljulji sebi u bradu. Onda je podigao glavu i pogledao me nekako iskosa, ispod oka.

"Stvarno nemam pojma o čemu govoriš".

DA je rekao bilo šta drugo - da mu se nisam dopadala dovoljno, da nije hteo da prevari tadašnju ženu, da mu je smetala razlika u godinama ili što radimo zajedno - ja bih poverovala. Ali ovo je bila najkukavnija laž. Tu više nisam imala šta da kažem.

Bilo mi je toliko teško, da sam samo želela da ode, ali iz pristojnosti sam morala da sedim i čekam dok sam ne krene. Dotle je trebalo da se pretvaram kao da ništa od svega nije izgovoreno i da razgovor preusmerim na kurtoazno ćeretanje dvoje dobrih znanaca. Znala sam da ću imati snage za toliko, samo mi je smetalo što je marihuana ponovo počela da deluje, stvarajući mi privid da vreme prolazi beskrajno sporo.

A Danilo je razvezao o svojim mukama. Lekari su mu nedavno otkrili benigni tumor na pankreasu. Zbog toga mu je šećer bio vrlo

nizak, jedva četiri milimola u odnosu na donju granicu normale koja iznosi pet, i uz to je pokazivao stalnu tendenciju da padne na kritična dva. Kada mu se to desilo pre nekoliko meseci, doživeo je kliničku smrt. Posle toga počeo je da se naglo goji, i šećer mu je od tada uglavnom bio stabilan, iako i dalje nizak.

Imao je i problema sa levim bubregom. U njega je zadobio nož još kao tinejdžer, kada se na nekom koncertu podmetnuo da zaštiti svoju tadašnju devojku od šutke razgoropađenih pankera iza njihovih leđa. Zimus mu se rana opasno inficirala nekom bakterijom i morao je da odleži dva meseca u bolnici. Pretrpeo je tantalove muke, a i dalje je sporadično osećao bolove, posebno kad mokri. Bili su to ozbiljni zdravstveni problemi, ali oni me se sada nisu ticali. Pretvarala sam se da slušam, dok sam sve vreme kradom pogledavala na sat. Jedva sam dočekala kada je dvadesetak minuta pre ponoći ustao i rekao da treba da pođe. "Dobro", kazala sam kroz namešteni osmeh, i pošla da ga ispratim. U predsoblju se malo zalelujao, kao da je nesiguran na nogama. Već sam zaustila da mu se podrugnem što ga je opilo jedno pivo, pomešano sa nekoliko dimova marihuane. Ali tada se samo prostro na pod, rasekavši pri padu lice o nezaštićenu ivicu mog budućeg cipelara. LEŽAO je nepomično i niz lice mu je lila krv. U trenutku sam pomislila da je mrtav. Kroz glavu mi je proletelo da će uviđaj otkriti da smo bili pod dejstvom marihuane i da ću dobiti dosije koji će mi u budućnosti komplikovati život. Ali nije bio trenutak da mislim na sebe. "Danilo!", viknula sam i kleknula pored njega. Disao je. Otrčala sam u kupatilo, pokvasila peškir i stavila mu oblogu na čelo. Kada sam to uradila, ostala sam da klečim pored njega, pokušavajući da se setim šta bih još mogla da učinim. "Danilo!", pozvala sam ga ponovo. "Mmm", prostenjao je. "Hoćeš li biti dobro? Da zovem nekoga?"

50

"M-m", promrmljao je odrečno. Htela sam da mu obrišem krv, ali izmakao je glavu i prošaptao da ga pustim tako, samo da mu podmetnem jastuk. Donela sam jastuče i predložila da ga pokrijem ćebetom, ali je odbio. Ponudila sam mu pomoć da ustane i pređe u sobu na dvosed, ali i to je odbio.

Nije mi preostajalo ništa drugo, nego da čekam. Ugasila sam svetlo da mu ne bije u oči i sela pored njega na pod, rukama obgrlivši kolena. Vreme je prolazilo, a on se nije pomicao. Onda sam ustala da uzmem cigaretu. Zapalila sam i stala ispod dovratka, da dim ne bi išao u predsoblje nego u sobu. Dok sam tako stražila nad njim, u trenutku mi se cela situacija učinila smešnom: u pola noći, dvadesetšestogodišnji momak od skoro dva metra i sto kilograma leži na podu u mom predsoblju, sa jastukom pod raskrvavljenom glavom, a ja stojim iznad njega prekrštenih ruku, pušim i rasterujem dim na suprotnu stranu. Zapitala sam se da možda nije odglumio to padanje u nesvest, kako bi me podstakao da učinim ono što sam toliko želela još od prvog dana - da ga nežno dotaknem i poljubim... Ali odmah sam odbacila tu misao kao plod svoje bujne mašte.

Još jednom sam mu ponudila da ustane i pređe na kauč, ali ponovo je odbio. Nakon toga, više nisam videla svrhu da stojim tu i bdim nad njim. Noć je već poodmicala, a sutra je bio radni dan i morala sam rano da ustanem. Zato sam otišla u spavaću sobu i počela da se spremam. Odvojila sam garderobu za posao i pošla u kupatilo da se istuširam i operem zube. U prolazu sam pogledala u predsoblje i videla da i dalje leži u istom položaju. Učinilo mi se da je zaspao, pa sam neodlučno zastala, kolebajući se da li da ga ipak pokrijem ćebetom. Ali tada je on žmirnuo, odajući da je budan. "Hoćeš da te pokrijem?", bilo je bolje da ga pitam. "Ne." “Sigurno?” Ponovo je odbio i ja nisam htela više da navaljujem. KADA sam izašla iz kupatila, videla sam da je ipak prešao u dnevnu sobu i uspeo da se nekako sklupča na kratkom dvosedu. Lecnula sam se jer sam bila samo u donjem vešu, pa sam se brzo vratila i umotala u peškir. Htela sam da tako protrčim do spavaće sobe, ali me zaustavio. Tražio je da mu donesem leda za oblogu koja se već osušila. "Odmah… izvini", promrsila sam zbunjeno i požurila da učinim kako je zamolio. Nije više krvario, ali je od polovine obraza do podbratka imao gadnu posekotinu. "Je l' ti treba još nešto?", pitala sam pošto sam mu donela drugu oblogu.

Odmahnuo je glavom. "Hoćeš da raspremim dvosed, da legneš ljudski? Nema problema ako ovde prespavaš, ja sutra moram da ustanem u sedam, ali mogu da ti ostavim ključeve, pa da ih uzmem posle posla, ionako se vraćam preko centra. Je l' hoćeš tako da se dogovorimo?" Samo sam se trudila da budem brižna. Ali on je na sve moje predloge odricao glavom, na neki uzdržano-nestrpljivi način. Shvatila sam da želi da ga ostavim na miru, pa sam ućutala. "Kako hoćeš. Ja idem da spavam", rekla sam i otišla u spavaću sobu. MOŽDA je prošlo sat vremena, kada me probudilo dozivanje iz dnevne sobe. Tražio je da mu donesem lavor jer mu se povraćalo. Požurila sam da mu dam šta je tražio i vratila se u krevet. Uveliko sam već spavala, kada me ponovo pozvao. Hteo je da ide kući i molio je da mu pozovem taksi. Bila sam ljuta što me zbog toga budi. Telefon se nalazio na pola metra od njega i trebalo je samo da pruži ruku da ga dohvati. "Koji taksi da ti pozovem?", pitala sam mrzovoljno.

"Svejedno", tiho je odgovorio.

51

Okrenula sam broj prve taksi službe koje sam se setila, rekla adresu i odredište. "Stiže za dva minuta", suvo sam mu prenela i pogledala na sat. "Pođi odmah, jer dok ti sačekaš lift i dok se spustiš, on će te već čekati", nije me bilo briga što ne zvučim ljubazno u tri i trideset ujutru.

Dok se on pridizao, odnela sam lavor u kupatilo i oprala ga. Danilo me čekao u predsoblju da mu otključam vrata. "Zdravo", promrmljao je, i smušeno izašao. Samo sam klimnula glavom, ćutke zalupila vrata za njim i bučno zaključala sve četiri brave. Onda sam se odvukla u sobu, bacila se na dušek i istog momenta zaspala.

POSLE nepunih pola sata probudilo me zvono na ulaznim vratima. Otvorila sam sva nakostrešena. "Izvini, zaboravio sam ključeve… ispali su mi negde…", utrčao je u stan i počeo da ih žurno traži po predsoblju. Nisu bili tu, pa je izašao na terasu. Ostala sam na ulazu i sve vreme držala otvorena vrata. Reč nisam prozborila kada se vratio sa ključevima koje je najzad pronašao u dnevnoj sobi. Ne znam kako sam u tom momentu izgledala i kakav mi je bio izraz, ali Danilo je zastao, spustio ruku na moje rame i zagledao mi se u oči smrtno ozbiljan. "Nije dobar trenutak… i ja uopšte nisam mislio da ti ovo kažem, ali… nemam benigni tumor na pankreasu. Imam rak i ostalo mi je… nije bitno. Hoću da kažem da... žao mi je što sam te ovako iscimao, ali verovatno mi je pao šećer zbog kombinacije piva i trave," promucao je, ovlaš me poljubio u obraz, promrsio "Izvini", i istrčao iz stana.

Oduprla sam se obema rukama o dovratak, da se sada ja ne bih srušila.

52

LAKU NOĆ

Mami

MAMA je na vreme primila injekcije trodona i diklofena, ali bolovi nisu prestajali. Stenjala je tako da je bilo mučno slušati je.

Kleknula sam kraj njenog kreveta i uzela je za ruku. “Maki, šta ti je?!”

“Joooj, Bože!”, samo je cvilela. Učinilo mi se da je u bunilu i da me uopšte ne čuje. “Mama!”, povikala sam da bih doprla do nje, “Reci mi šta je!”

“Booli!”, zajaukala je. “Šta te boli? Stomak?” “Sve!” Kao i nebrojeno puta u protekla tri meseca, koliko je već bolovala, ponovo me obuzeo očaj

zbog saznanja da ne mogu da joj pomognem ni ja, niti iko na ovome svetu. “Ne može da te boli!”, povikala sam namerno grubo, samo da bih zvučala što ubedljivije.

“Trodon primaju oni što, daleko bilo bilo, umiru od raka, pa im deluje bar četiri sata! A ti hoćeš da me ubediš da tebi, koja si imala običan tumor, ne pomaže ni petnaest minuta!”

“Joooj, Bože, joooj!”, jednako je ponavljala, sva zgrčena na krevetu. Disala je ubrzano i šumno, kao da hlapi za vazduhom.

Žurno sam pootvarala sve prozore, a pošto je napolju bilo pretoplo, uključila sam i klimu da rasteruje sparinu. Onda sam odjurila u kuhinju da odande pozovem hitnu pomoć, kako me ne bi čula kada budem rekla od čega boluje.

“DOBILI ste broj 94, dobili ste broj 94, dobili ste…“, ponavljao je automat. Činilo mi se da je prošla večnost, dok me napokon nisu uključili. “Hitna pomoć, izvolite?” “Dobro veče. Zovem za mamu. Stara je pedeset devet godina i ima adenokarcinom u

metastazi. Malopre je primila terapiju, ali i dalje ima užasne bolove i počela je da se guši”, izdeklamovala sam u dahu.

Na centrali su uzeli podatke i obećali da će ekipa brzo doći. Ali već sam znala da to “brzo” može da potraje i satima. Desilo se da sam jedne noći morala da tri puta zovem i protestvujem što čekam više od dva i po sata. Tada su mi objasnili da kancerogeni bolesnici ne predstavljaju hitne slučajeve, pošto o njima brinu terenske službe pri opštinskim domovima zdravlja; no, kako one rade samo danju, služba 94 preuzima njihov posao noću, ali tek kada odgovori na pozive za srčane bolesnike, moždane udare, nesrećne slučajeve, ubistva i samoubistva… Međutim doktorka, koja je došla te noći, tvrdila je da oni skoro uvek imaju na raspolaganju tih pet minuta, koliko treba da kancerogenom bolesniku daju injekciju trodona, i da su krivci za toliko čekanje zapravo dispečari koji određuju prioritete i prenose im pozive prema svom nahođenju.

Zato sam posle nekoliko minuta za svaki slučaj ponovo okrenula broj 94 i zatražila da me spoje sa dispečarem. Pozvala sam se na svoje poznanstvo sa doktorkom Vericom i zamolila da urgiraju da ekipa odmah dođe.

“Prosledili smo poziv čim ste se prvi put javili. Ekipa će svakog časa biti kod vas”, dispečar je zvučao uvređeno.

53

“Hvala”, odgovorila sam umesto izvinjenja, i prekinula vezu. Vratila sam se u sobu i pretvorno staloženim glasom rekla mami da lekar samo što nije stigao. “Izdrži, maki, molim te! Sigurno nije tako strašno. Molim te, makili!” Ali ona je sve teže stenjala. Nisam mogla da samo tako stojim, gledam kako se muči i čekam,

pa sam se dosetila da je istrljam alkoholom. Noge i ruke su joj bile sve hladnije, srce sve brže tuklo, a disanje već prelazilo u hropac, ali ja sam je neumorno trljala po celom telu, kao da joj život zavisi samo od moje upornosti.

Ne znam koliko je tako prošlo, kada se na ulaznim vratima začulo zvono. DOK je doktor iz hitne pomoći prepisivao podatke sa otpusne liste iz bolnice u kojoj je mama

operisana, mladi tehničar je pokušao da joj izmeri puls, ali se na podlanici nije čuo. Onda je prislonio slušalicu na njene grudi i izbrojao 130 otkucaja u minuti. Izmerio joj je i pritisak: 70 sa 50.

“To je to…”, promrsio je i razmenio nedvosmisleni pogled sa lekarom. “Tata mi je umro pre devet dana od raka želuca koji se proširio na limfne čvorove”, rekla sam

potpuno bespotrebno, kao da ta činjenica može da odloži da i mama ne umre. “Razboleo se posle mame, samo su ga otvorili i zatvorili, i za manje od mesec i po dana je umro. Nije ni izlazio iz bolnice. Videli ste smrtovnicu na vratima”, ispričala sam, nesvesno očekujući njihovo sažaljenje.

Ali oni su se samo zglednuli, zatim je doktor saopštio da će joj dati još jednu injekciju trodona.

Šapatom sam pitala je li to kraj. “To niko ne može da zna”, odgovorio je tehničar, izbegavajući da me pogleda. “Njoj je

organizam sasvim dehidrirao.” “Da, znam. Ne jede već mesec i po dana, sve povraća, ne može da primi ni infuziju jer joj

pucaju vene”, potvrdila sam njegove reči i osetila se kao da sam izrekla smrtnu presudu rođenoj majci.

“Pokušajte da joj na pola minuta - minut dajete po kašičicu vode. Morate biti uporni”, rekao je neubedljivo, ne verujući da će to bilo šta da promeni.

“Ne treba da nas pratite”, dodao je sa vrata, kada su izlazili. ODMAH sam okrenula mamu na leđa, spremna da ostanem uz njeno uzglavlje cele noći i

hranim je na svakih trideset sekundi. Ali ona se opirala i uporno pokušavala da se vrati na bok i zgrči, tako da je manje boli.

“Maki, ne možeš tako! Moraš da se okreneš!”, vikala sam i jedva je vraćala, jer je još uvek bila dosta jaka.

“Pusti me!”, molila je tako bolno, da mi se srce cepalo. “Ne mogu da te pustim! Iščupala si danas dve infuzije i ovo ti je jedina hrana!” Dok sam je jednom rukom držala da mi se ne otrgne, drugom sam joj na silu gurala kašičicu

vode u usta. Progutala je nekoliko kapi, a onda je stegla zube i više nije htela da ih otvori. “Maki, ljubim te, otvori usta!”, vikala sam grcajući. “Tata te gleda i ljuti se što me ne slušaš!

Mama!…” PREKINULA me komšinica Dragica, koja je često obilazila mamu i pomagala mi koliko je

mogla. Već sa vrata je sve shvatila. Ćutke je prišla krevetu i opipala joj puls na vratu. “Dete, nemoj da je mučiš“, tiho je kazala, jedva zadržavajući suze. “Jadnica se hladi.”

54

Gledala sam je nekoliko trenutaka tupo, ne shvatajući šta mi govori, a onda sam joj pala u zagrljaj. Plakale smo zajedno, bez glasa, dok je mama sve jače hroptala.

“Počni polako da spremaš stvari koje ćeš joj obući, ali pazi da ne primeti”, šapnula mi je na uvo, kada sam se malo smirila.

Još dok je mama ležala u bolnici, oporavljajući se od operacije, iskusna sestra koja se brinula o njoj unapred me je upozorila da nikada ne govorim i ne činim ništa što bi je moglo uplašiti, jer se dešava da samrtnik jasno čuje i vidi, čak i onda kada se čini da je u najdubljoj komi. Dragica je to takođe znala, jer je mnogo puta u životu negovala svoje najmilije na samrti.

Zato sam se na prstima odšunjala do maminog garderobera i tiho ga otvorila. Pred očima mi se sve mutilo, ali sam se upinjala da ostanem pribrana. Svu pažnju usmerila sam na zadatak koji je trebalo da izvršim i koji mi se sada činio najvažnijim na svetu: da moja mama izgleda lepo kada je obučem poslednji put. Pažljivo sam izdvojila stvari koje je volela da nosi u svečanim prilikama i iznela ih iz sobe, da ih slučajno ne bi videla, ako se povrati iz kome.

Kada sam sve spremila, sela sam na dvosed do Dragice. Bez ijedne misli u glavi, potpuno obeućena od bola i suza, zagledala sam se u telo koje je hroptalo na krevetu preko puta - sa svakim izdisajem, ono je sve manje pripadalo mojoj majci, a sve više smrti.

OBUZELA me jeza. Svakom porom tela mogla sam da osetim ledeni talas koji je ispunjavao

sobu, dok me u nosnicama gušio težak zadah umiranja. “Obuci nešto, prehladićeš se tako”, rekla je Dragica, videvši kako se stresam. “A?”, trgla sam se. “Pa napolju je sigurno trideset.” Ipak sam ustala, isključila klimu i ogrnula košulju. “Jesi li popila nešto za smirenje?”, Dragica je brinula o svemu. “Da… bensendin… jedan”, odgovarala sam usporeno. “Ne smem više… da ne zaspim.” Gledala me je saosećajno. “A da pokušaš da malo odmoriš. Ja ću dežurati.” “Nikako!”, odbila sam, iako sam najviše na svetu želela da to ne gledam i ne budem tu, kao

što nisam gledala kada je tata umirao u bolnici. Hvatala me panika, i mahinalno sam se mašila za cigaretu da bih se smirila. Nikada nisam

pušila u stanu svojih roditelja, pa sam zato izašla na terasu. Sa prvim dimom, neodoljivo mi se pripila kafa, ali mi se učinilo krajnje neumesnim što imam takvu želju u ovakvom trenutku. Da bih je odagnala, ugasila sam cigaretu na pola.

Ulazeći ponovo u sobu, na tren mi se učinilo da u ženi na bolesničkoj postelji ne prepoznajem ništa od moje majke - samo neko telo koje se ritmično, ubrzano i glasno guši. Začudilo me kako je moguće da se tako usrdno prepušta smrti, a onda sam iznenada shvatila: smrt ju je oslobađala iz pakla u kome je živela tri meseca.

Od tog saznanja nije mi bilo ništa lakše, ali makar se više nisam bojala. Sela sam iznad maminog uzglavlja, priljubila svoje čelo uz njeno i jednom rukom počela da je mazim po licu, a drugom po njenoj ruci.

“Ne boj se, mama, ja sam tu. Ne boj se…”, šaptala sam, ljubeći je kroz suze. TELEFON me prepao. Nikada nije manje očekivano pozvonio - kao da je njegova zvonjava

dolazila iz sveta iz koga smo mama, ja, komšinica, bile izmeštene u prostoru i vremenu. Poluobamrla, ustala sam i pošla u predsoblje da se javim. U prolazu sam pogledala na sat: 23 i 15 - brojke su mi igrale pred očima dok sam pokušavala da presaberem koliko je prošlo otkako je mama u agoniji.

55

“Da?”, javila sam se odsutno. “Dobro veče”, sa druge strane je bio nepoznat ženski glas. “Dobro veče”, jedva sam promrsila. “Da li je dolazila hitna pomoć?” Pitanje je bilo sasvim neočekivano, ali ja sam se u mislima još bavila prostim računom:

pokušavala sam da od 23 i 15 oduzmem 19, što mi nikako nije uspevalo. Zato nisam stigla da se začudim.

“Da, jeste dolazila”, potvrdila sam mehanički, kao đak kada ga ispituju. I tada mi je sinulo: “Pre više od četiri sata!”, skoro sam viknula.

“Je li sve u redu?”, pitao je na to glas. Tek tada sam shvatila da ne znam ni sa kim razgovaram. “A ko je to?” “Hitna pomoć. Proveravamo da li je ekipa dolazila. Jeste li sigurni da je sve u redu?”, ponovio

je glas. “Nije…”, htela sam da kažem da mama umire, ali sam se na vreme opomenula da sam

ostavila otvorena vrata sobe i da bi me mogla čuti ako dođe k sebi. Zato sam požurila da se ispravim. “… jeste, dolazili su.”

Moj odgovor je morao zvučati zbrkano, jer se žena sa druge strane zbunila i zbrzala da prekine vezu.

“Dobro, doviđenja.” JOŠ sam prepričavala komšinici razgovor, kada je telefon ponovo pozvonio. “Dobro veče”, sa druge strane je opet bio nepoznat ženski glas, ali ne onaj od maločas. Najpre je upitao da li je dobio traženi broj, a onda proverio da li smo mi porodica koja mu

treba. Potvrdila sam tupim: “Da”, i “Jeste”, i zaćutala. Očekivala sam sledeće pitanje, ali glas je

odlučio da se predstavi. “Ovde privatno pogrebno preduzeće. Obavešteni smo da imate smrtni slučaj u porodici.” “Nemamo… još uvek”, odgovorila sam potpuno mahinalno.

Sa druge strane usledio je zbunjeni muk, onda se začulo “klik”, pa “tu-tu, tu-tu”.

“BOŽE me sačuvaj!”, zgrozila se Dragica kada sam joj prepričala razgovor, i tri puta se brzo

prekrstila. “Pa oni su gori od lešinara! Sigurno su im dojavila ona dvojica iz hitne pomoći. Kako ih samo nije stid - lekari!”

Ali ja više nisam mogla ni da se začudim. Ako je bilo moguće da moja majka umre, onda je i sve drugo bilo moguće. Zato sam samo slegnula ramenima, potpuno otupela za sve.

“Idite vi sada”, rekla sam. “Već je pola dvanaest, a ovo…”, glavom sam pokazala na postelju, “… može da potraje ko zna dokle.”

Pogledala me je ispitivački. “Kako ćeš ti sama?”, upitala je zabrinuto. “Kako moram”, ponovo sam slegnula ramenima. “Vi ne morate da budete ovde, ja moram.” U stvari sam želela da ostanem sama, jer sam osećala da tako treba. Dragica se premišljala, ali

videla sam da je vrlo umorna i da jedva prikriva zevanje. Zato sam sela do nje, zagrlila je i ponovila da je sasvim u redu ako ode - pa bila je sa mnom više od četiri sata, a i noć je već uveliko poodmakla.

“Zvaću vas kada…”, obećala sam, prateći je do izlaza.

56

“… Zovi me, obavezno, da ti pomognem, nećeš moći sama. A ja ću uneti telefon u sobu, da ne budim moje.”

Klimnula sam glavom i poljubila je zahvalno. “Hvala vam”, rekla sam. Izašla je, a ja sam za njom zaključala vrata. SKLUPČALA sam se ponovo uz mamino uzglavlje i počela da u sebi molim Svetu Petku i

Bogorodicu da je poštede daljih muka. Ali misli su mi bile iskidane i neusredsređene: pomislila sam kako je strašno da molim za majčinu smrt, onda mi je palo na pamet da ujutru treba da javim sestri iz terenske službe da ne dolazi da daje infuziju, potom mi je pred očima bljesnuo tatin pogled na dan pred smrt, kada sam ga poslednji put videla, - pogled još željan života, a u dubini duše ipak pomiren, - zatim sam se prisetila maminog jezivog stenjanja od noćas i danas, pa sam uzela da prebacujem sebi što nisam nabavila morfijum prekjuče, kada se prvi put požalila da joj trodon ne deluje… - i sve tako: od molitvi, preko pobrajanja obaveza, do slika pred očima i napada griže savesti.

U nekom trenutku shvatila sam da se mamino disanje lagano usporava i stišava. Pridigla sam se i sela tako da joj vidim lice. Činilo mi se da jasno opažam kako postaje sve sivlje i svim silama sam se upinjala da ispod te boje smrti nazrem lik koji sam toliko volela. Nije ga bilo.

Onda se samo smirila, kao kada se zaspiva. Očajnički sam se ponadala da je to stvarno moguće - da je samo zaspala, - pa sam odjurila u kupatilo da uzmem ogledalce i pomoću njega proverim. U trenutku kada sam ga prinela njenim ustima, ispustila je poslednji dah, tačno u svoj odraz. Prepala sam se i skoro odskočila od postelje. Sva drhteći, sačekala sam nekoliko trenutaka, a onda sam ga ponovo prinela: nije se zamaglilo.

Grunule su mi suze. “Zbogom, mama”, šapnula sam. Prstima sam prešla preko njenih kapaka i celivala je u čelo.

“Ljubi mi tatu.” ZNALA sam da bi trebalo da najpre dođe lekar koji će utvrditi smrt, tačno vreme i uzrok, ali

nisam htela da javljam hitnoj pomoći dok mamu ne okupam i ne obučem. Zato sam prvo pozvala Dragicu.

“Ja l’ gotovo?”, pitala je plačnim glasom. Zajecala sam u slušalicu. “Evo, odmah silazim”, rekla je. Kada je ušla, zagrlila me i dugo smo ostale tako, obe plačući. “Odmorila se, mučenica”, ponavljala mi je kao utehu. “Znaš da se odmorila. Šta ćeš, ti si

učinila sve što si mogla.” “Predala se, Dragice. Otišla je za tatom”, ridala sam joj na ramenu. “Znam, dete, ali tako je, valjda, moralo.” “Nije moralo, mogla je još da izdrži, ali se pomirila… Tata bi se na njenom mestu borio

najmanje još… tri meseca. Tačno sam znala: čekala je dok nije on otišao… Nije htela da me ostavi samu… Rekla sam vam, sećate se da sam rekla…”, kukala sam, ali nisam osećala nikakav odušak.

“Ćuti, dete, ne znaš kako bi se tek namučila. I ovako se previše namučila, jadnica. Hajde, treba da požurimo, dok se ne ohladi”, opomenula me je.

Poslušno sam obrisala suze i krenula da uradim sve što treba po njenim uputstvima.

57

KADA smo obavile sve kako treba, ispratila sam Dragicu i pozvala hitnu pomoć. Ovoga puta odmah su me spojili sa dispečarkom.

“Hoću da prijavim…”, nisam mogla da izgovorim “smrtni slučaj”, pa sam se u pola rečenice ispravila: “…zovem da pošaljete lekara, jer mi je… moja mama je umrla”, jedva sam prevalila preko jezika.

I tada mi je tek doprlo do svesti da je to stvarno. U grudima me tako steglo, da sam mogla da zaurlam od bola.

“Gde se to desilo?” “Ovde…”, u meni se sve kidalo, “…u stanu.” “Koji je uzrok smrti?” Postavljala je brza i kratka pitanja, poslovno hladnim tonom. “Mama je… imala je rak.” “To nije hitan slučaj”, izrekla je kao presudu. “Nije?”, ponovila sam po inerciji i zamukla, prestravljena šta sada. Bila sam napuštena i najusamljenija u svemiru. “Halo?”, dispečarka je proverila da li sam još uvek na vezi. “A šta ja da radim?”, očajnički sam tražila pomoć. “Zovite ujutru Javno pogrebno preduzeće, na telefon 762-762”, posavetovala me tonom kojim

advokati kazuju pravni lek. “Ujutru?” Sledila sam se na pomisao da ću celu noć probdeti kraj maminog odra, potpuno sama. “Tako je, gospođice, ujutru”, dispečarka je zvučala nestrpljivo. “Mi vam tu ne možemo

pomoći.” “Tu ne možete pomoći”, ponovila sam sasvim pometena. Do kraja me dotuklo saznanje da se

smrt moje majke nikoga ne tiče. Ali dispečarku je iznerviralo što svaku njenu opetujem kao automat, pa mi je odsečno

poželela laku noć i zalupila slušalicu. Ostala sam da zblanuto buljim u gluvi aparat, dok mi je u glavi odjekivalo njeno “Laku noć,

laku noć, laku…”

58

Sadržaj:

1. Talk Off 2. Dobra vila 3. Pod maskom 4. Bukvalno mrtav 5. Gole činjenice 6. Učesnik - saučesnik 7. U podmornici 8. Pravi trenutak 9. Laku noć