1.Izvori kpp Srbije ?

Osnovni izvor našeg kpp je zakonik o krivicnom postupku Srbije koji je usvojen 2011 godine.On sadrzi najveci br normi koje se odnose na krivicni postupak,on definise i uoblicava krivicnu proceduru.U dopunske izvore naseg kpp spadaju drugi zakoni koji se odnose na pojedine krivicnoprocesne subjekte-na krivicni sud,javnog tuzioca,branioca kao i na druge zakonske izvore kojima se regulisu druga pitanja koja znacajna za krivicni postupak,npr problematika sluzbenog jezika.Odredjeni medjunarodni akti takodje imaju pravni efekat na krivicnoprocesno zakonodavstvo ,ali ne kao neposredni izvor kpp vec indirektno tako sto se ratifikacijom ili na drugi nacin implementiraju u nacionalne zakonske propise ili cak u nekoj meri uticu na sudsku praksu.To je posebno karakteristicno za EKOLJP,ali i za praksu Evropskog suda za ljudska prava.I drugi ratifikovani bilateralni i multilateralni ugovori imaju obavezujuce dejstvo za nasu zemlju ali ne u formi direktne primene,vec posredstvom odgovarajucih odredbi samog Zakonika o krivicnom postupku,odnosno drugih zakona.

2.Evropska konvencija o ljudskim pravima i praksa Evropskog suda za ljudska prava ?

3.Dejstvo odluka i gledista nekih medjunarodnih tela na krivicnoprocesni sistem Srbije?

4 Nacela krivicnog gonjenja ?

a) Načelo akuzatornosti

Princip akuzatornosti se može definisati kao pravilo da se postupak može pokrenuti samo na osnovu postojanja odgovarajućeg optužnog akta, podnesenog po zakonom predviđenim uslovima od strane ovlašćenog tužioca.

Postojanje ovlašćenog tužioca i njegovog optužnog akta čiji je sadržaj regulisan zakonom, predstavlja i neophodnu procesnu pretpostavku, kako za pokretanje postupka, tako i za njegovo trajanje.

Sud je dužan da po službenoj dužnosti u toku celog postupka vodi računa da li je lice koje se pojavljuje kao tužilac u kp, ovlašćeni tužilac.

Vrste ovlašćenih tužilaca u našem krivičnom postupku, mogu da se podele na dve osnovne kategorije:

A. ovlašćeni tužioci za krivično gonjenje krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti:

1. javni tužilac koji je primarno ovlašćen za krivično gonjenje u pogledu dela koja se gone po službenoj dužnosti

2. oštećeni tužilac

B.privatni tužilac

Izuzeci od načela akuzatornosti su:

- u skraćenom krivičnom postupku i- u postupku prema maloletnicima.

Vrste optužnih akata u krivičnom postupku

Uz neophodnost postojanja ovlašćenog tužioca, postojanje odgovarajućeg optužnog akta kojim se inicira pokretanje krivičnog postupka i koji potom, egzistira tokom pokrenutog krivičnog postupka, predstavlja vid delovanja načela akuzatornosti. Optužni akti u opštem krivičnom postupku su:

1. zahtev za sprovođenje istrage2. predlog da se istraga ne sprovede3. optužnica.

Optužni akt u skraćenom postupku je optužni predlog. Ako u skraćenom postupku javni tužilac pre podnošenja optužnog predloga, predloži istražnom sudiji da preduzme određene istražne radnje, među koje spada i saslušanje osumnjičenog, tada treba smatrati da i takav predlog predstavlja poseban optužni akt, s obzirom da je zasnovan na postojanju osnovane sumnje da je učinjeno određeno krivično delo.

Kada su u pitanju krivična dela za koja se ne goni po službenoj dužnosti, optužni akt je privatna tužba.

Posebni optužni akti, osim u skraćenom postupku postoje i u nekim posebnim krivičnim postupcima. U postupku prema maloletnicima to su:

1. zahtev za pokretanje pripremnog postupka i2. predlog veću za maloletnike za izricanje krivične sankcije maloletniku.

U postupku za primenu mera bezbednosti medicinskog karaktera, optužni akt je predlog sudu da se okrivljenom izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje učinioca na slobodi.

b) Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja

Dva osnovna elementa ovog načela su:

1. utvrđenje obaveze podnošenja optužnog akta2. ustanovljenje subjekta koji ima tu obavezu.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja se sastoji u ustanovljavanju zakonske obaveze za javnog tužioca da ukoliko je reč o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti, pokrene krivični postupak podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta ako su za to ispunjeni svi neophodni stvarni i pravni uslovi.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja je utvrđeno u ZKP-u, prema kome je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje, ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. da nije drugačije propisano samim Zakonikom2. da postoje dokazi na kojima se temelji osnovana sumnja da je određeno lice

učinilo krivično delo 3. da je poznat identitet tog lica

4.da je to krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti

c) Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja

Načelo oportuniteta je suprotan princip načelu legaliteta krivičnog gonjenja. Ogleda se u postupanju ’po oportunitetu’, tako da se krivično gonjenje ne mora obavezno preduzeti iako su ispunjeni svi traženi uslovi koji proizlaze iz načela legaliteta, već se shodno proceni svrsishodnosti krivičnog gonjenja u određenom slučaju, gonjenje može ili ne mora preduzeti, pri čemu je kriterijum za negonjenje u nekim nacionalnim krivičnim postupcima povezan sa na primer, visokim troškovima postupka, ili se zasniva na nekim svojstvima optuženog.

Načelo oportuniteta u našem krivično procesnom pravu važi bez ikakavih ograničenja kada su u pitanju krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi, jer tada oštećeni slobodno odlučuje da li će krivično goniti u zakonikom određenom roku ili će se od toga uzdržati, tako da on nevezano sa bilo kakvim zakonskim kriterijumima, može odlučiti da postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, te da ne podnosi privatnu tužbu. Oštećeni krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti, sam odlučuje da li će u zakonskom roku i pod zaklonskim uslovima, da pokrene, odnosno nastavi krivično gonjenje, u slučaju kada to ne učini primarni ovlašćeni tužilac – javni tužilac.

Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na javnog tužioca postoje u dve situacije:

1. u postupku prema maloletnicima, kada se ono svodi na mogućnost javnog tužioca da u dva slučaja iz razloga celishodnosti, odnosno (ne)svrsishodnosti, ne pokrene postupak prema maloletniku, iako su za to ispunjeni svi drugi potrebni zakonski uslovi

2. mogućnost postupanja po oportunitetu krivičnog gonjenja, kada se radi o nekim relativno lakšim krivičnim delima, što je moguće u dva oblika:

a) slučaj uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenjab) slučaj postupanja po oportunitetu krivičnog gonjenja usled stvarnog

kajanja osumnjičenog, uz ispunjenje i drugih potrebnih uslova.

U dva slučaja javni tužilac, koji je i jedini ovlašćeni tužilac u postupku prema maloletnicima, može da, bez obzira što postoje dokazi da je maloletnik učinio krivično delo, ipak ne pokrene postupak prema njemu:

1. u odnosu na krivično delo određene težine – kada se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna, ako javni tužilac smatra da ne bi bilo celishodno da se prema maloletniku vodi postupak, s obzirom na sledeće kumulativno propisane okolnosti:

a) okolnosti koje se odnose na delo:

1. priroda krivičnog dela i

2. okolnosti pod kojima je delo učinjeno;

b) okolnosti koje se odnose na maloletnika:

1. njegov raniji život i

2. lična svojstva maloletnika.

2. kada se prema maloletniku već izvršava sankcija – kad je izvršenje kazne ili vaspitne mere prema maloletniku u toku, javni tužilac može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako se s obzirom na težinu tog krivičnog dela, kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i izricanje krivične sankcije za to delo.

d) nacelo ne bis in idem

Načelo ne bis in idem označava da se istom licu ne može dva puta suditi za isto krivično delo. Ako je krivični postupak u odnosu na konkretno krivično delo već pravosnažno okončan, ne može se ponovo voditi postupak protiv istog lica u odnosu na isto krivično delo.

Ako je okrivljeni pravosnažnom odlukom nadležnog suda oslobođen optužbe, odnosno donesena druga sudska odluka koja je za njega povoljna a koja je postala pravosnažna, protiv njega se za isto krivično delo više ne može voditi krivični postupak, čak i ako bi se pojavili dokazi najvišeg stepena da je on ipak to delo učinio.

Niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena.

5.Dokazna nacela

a) Načelo neposrednosti u izvođenju dokaza

Načelo neposrednosti označava da sud odlučuje prvenstveno na osnovu onoga što u pogledu činjenica sam utvrdi. Sudija na temelju svog sopstvenog utiska koji je zadobio u odnosu na optuženog i dokazna sredstva zasniva svoju presudu. Jedan vid načela neposrednosti ogleda se i u obaveznom prisustvu okrivljenog tokom suđenja, uz izuzetak po kome je pod određenim zakonskim uslovima moguće suđenje u odsustvu.

Optuženom se može suditi u odsustvu, samo izuzetno, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. da je optuženi u bekstvu ili da inače nije dostižan državnim organima2. a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan i3. da veće na predlog tužioca donese rešenje o suđenju u odsustvu.

Neposrednost se pored toga, odnosno, uz pravilo da sud mora steći direktan neposredan utisak u odnosu na krivično delo koje je predmet postupka, ogleda i u obavezi da tokom celog toka glavne faze postupka, sud bude prisutan u istom sastavu i bez prekida.

Postoji podela na dve vrste neposrednosti:

1. subjektivna neposrednost – u pogledu sastava suda2. objektivna neposrednost – u odnosu na izvođenje dokaza.

Subjektivna neposrednost se ispoljava u pravilu, da glavni pretres koji je odložen mora početi iznova ako se izmenio sastav veća, ali to pravilo nije apsolutno, jer po saslušanju stranaka veće može odlučiti da se u ovakvom slučaju svedoci i veštaci ne saslušavaju ponovo i da se ne sprovodi novi uviđaj, nego da se pročitaju iskazi svedoka i veštaka dati na ranije glavnom pretresu, odnosno da se pročita zapisnik o uviđaju. Subjektivna neposrednost važi apsolutno ukoliko se glavni pretres održava pred drugim predsednikom veća, jer tada on mora početi iznova i svi dokazi se po pravilu, moraju ponovo izvoditi.

Objektivna neposrednost se ispoljava u odredbi prema kojoj sud zasniva presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretres.

b) Načelo slobodne ocene dokaza

Sudija u savremenom krivičnom postupku je oslobođen stega formalne, odnosno zakonske ocene dokaza, već slobodno ocenjuje dokaze i slobodno utvrđuje koja će dokazna sredstva koristiti radi utvrđivanja određenih činjenica, te sam, a na temelju logičkih zakonitosti procenjuje koji je stepen dokaznog

kredibiliteta pojedinih dokaza i dokaznih sredstava, takvo njegovo pravo, se ne sme pretvoriti u njegovu samovolju.

Primenom principa slobodne ocene dokaza se lakše mogla postize osnovna svrha krivičnog postupka, a to donosenje je pravične odluke.

Načelo slobodne ocene dokaza je ustanovljeno u čl.18 st.1 u Zakoniku o krivičnom postupku i glasi: "Izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren."

c) Načelo in dubio pro reo

Ovo načelo usko je povezano sa načelom slobodne ocene dokaza, odnosno praktično funkcionalno proizlazi iz njega. Pravilo "u sumnji za optuženog" spada danas među najvažnije principe krivičnog procesnog prava i odnosi se na pravilo o načinu odlučivanja suda u situaciji kada on nije stekao uverenje da stanje stvari omogućava osudu okrivljenog.

Pravni osnov za najširu primenu ovog pravila u krivičnom postupku nalazi se u odredbi ZKP-a kojom se izražava princip istine, tako da ukoliko sud nije u mogućnosti da utvrdi istinu, na šta je inače obavezan, logično je da okrivljeni zbog toga ne bi smeo da trpi nikakve štetne posledice i da odluka suda u toj situaciji mora biti u korist okrivljenog.

Dužnost suda i drugih državnih organa u krivičnom postupku da utvrde istinu ipak ne može biti shvaćena kao apsolutna, jer to nekada objektivno i nije moguće, već je ona samo relativnog karaktera, što znači da sud i drugi državni organi moraju da pokušaju sve što je realno i u skladu sa ZKP moguće, da utvrde istinu, pa ako i nakon toga ne uspeju, već samo ’ostanu u sumnji’, tada preostaje da se primeni načelo in dubio pro reo.

Načelo in dubio pro reo nije striktno zakonskog karaktera, odnosno ovaj princip se ne formuliše na izričit način u našem Zakoniku o krivičnom postupku, ali se pri tom, može smatrati da on ipak važi u našem krivično procesnom pravu.

Primena načela in dubio pro reo povezuje se i sa dejstvom pretpostavke nevinosti. Načelo in dubio pro reo se implicitno zasniva i na nedostatku dokaza kao razlogu za donošenje određenih sudskih odluka u korist okrivljenog, kada se na primer, donosi rešenje o obustavi krivičnog postupka ili oslobađajuća presuda.

6. Načela forme vođenja krivičnog postupka

a) načelo raspravnosti

Načelo raspravnosti možemo definisati kao mogućnost da se u svim fazama postupka ’čuje’ i reč druge strane, odnosno da svaka krivičnoprocesna stranka ima mogućnost da u odgovarajućim procesnim formama iznosi svoje stavove, kako u odnosu na krivični predmet, tako i odnosu na sva druga pitanja u krivičnom postupku.Ovo načelo je najzastupljenije u osnovnoj fazi krivičnog postupka – u stadijumu glavnog pretresa, odnosno fazi suđenja u užem smislu, u odnosu na koje ovo načelo predstavlja jedan od najdominatnijih krivičnoprocesnih principa.

Načelo raspravnosti je najzastupljenije u osnovnoj fazi krivičnog postupka – na glavnom pretresu, odnosno tokom suđenja u užem smislu, kada se neposredno pred sudom izvode svi dokazi, uz mogućnost stranaka da se izjasne o svakom dokazu i u završnoj reči daju ocenu svih dokaza i iznesu svoj zaključak o činjenicama, te se osvrnu na zaključak i ocenu suprotne stranke.

b) Načelo usmenosti

Shodno ovom nacelu krivičnoprocesne radnje se preduzimaju po pravilu usmeno, putem reči ili pokreta, a čak i u slučajevima kada je preduzimanje

izvesnih radnji ostvareno pismeno, ta se pismena čitaju na glavnom pretresu, što znači da se iznose usmeno.

Sve što se desi u procesu, a posebno saslušanje optuženog, izvođenje dokaza, reči stranaka, sve se to mora biti usmeno – takođe većanje i glasanje, kao i objavljivanje presude. Zastupljen je i u našem krivičnom postupku. Nije striktno utvrđen u zakonskim odredbama, ali on nedvosmisleno proizilazi iz niza odredaba ZKP-a.

Odstupanja u ovom pogledu su moguća kada se radi o određenim fizičkim nedostacima okrivljenog ili svedoka. Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti. Ta pravila se primenjuju i kada se radi o salušanju gluvog ili nemog svedoka.

Dokazi koji postoje u pismenom obliku se čitaju na glavnom pretresu, te se tako prezentiraju usmeno, a i završna reč na glavnom pretresu je u usmenoj formi.

c) Načelo javnosti

Javnost krivičnog postupka se ogleda u pravu svakog građanina, ne samo stranaka, već i drugih lica koja inače nisu direktno i vitalno zainteresovana za ishod postupka, da prisustvuju suđenju, te da o postupku budu obaveštena i putem sredstava javnog informisanja. Javnost može da bude neposredna (fizička), kada lica prisustvuju procesnim radnjama ili posredna (tehnička), do koje dolazi zahvaljujući davanju publiciteta sprovedenim radnjama u krivičnom postupku, posredstvom sredstava javnog informisanja.

Smatra se da neposredna javnost može da bude stranačka (ograničena na procesne stranke) ili opšta (kada ona obuhvata i publiku), ali je u stvari samo

opšta javnost prava neposredna javnost u postupku, jer je prisustvo stranaka po pravilu neophodna procesna pretpostavka.

Načelo javnosti u našem krivičnom postupku važi pre svega za glavni pretres u opštem i skraćenom krivičnom postupku, odnosno za krivične postupke koji se vode protiv punoletnih lica, dok u postupku prema maloletnicima načelno nema javnosti, a samo se po izuzetku određenim kategorijama lica može dopustiti da prisustvuju toku postupka. Obrnuto, kada se postupak vodi protiv punoletnog lica, on je po pravilu javan, a po izuzetku se javnost može isključiti.

Odstupanje od načela javnosti tokom glavnog pretresa je moguće od otvaranja zasedanja pa do završetka ove osnovne faze krivičnog postupka, donošenjem odluke o isključenju javnosti sa celog toka glavnog pretresa (kompletno isključenje), ili sa jednog njegovog dela (parcijalnog isključenje), što je moguće iz sledećih razloga: 1. čuvanje tajne, 2. čuvanje javnog reda, 3. zaštita morala, 4. zaštita interesa maloletnika, 5. zaštita ličnog ili porodičnog života okrivljenog ili oštećenog.

Do isključenja javnosti može doći po službenoj dužnosti veća (samoinicijativno isključenje) ili na osnovu stranačke inicijative, odnosno po predlogu stranaka, ali uvek po njihovom saslušanju.

Odluku o isključenju javnosti veće donosi u formi rešenja, koje mora biti obrazloženo i javno objavljano, a može se pobijati samo u žalbi protiv presude.

Isključenje javnosti se nikada ne odnosi na stranke i lica čije je procesno svojstvo slično strankama, tako da pretresu uvek mogu da prisustvuju: stranke, oštećeni, zakonski zastupnik oštećenog i branilac optuženog.Povreda načela javnosti je striktno sankcionisana, te je propisana kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka, te tako, ako je protivno zakoniku bila isključena javnost na glavnom pretresu, presuda mora biti ukinuta.

7) Načela donošenja sudskih odluka

a) Načelo većinskog odlučivanja suda u zbornom sastavu

Načelo većine sudskog odlučivanja je moguće samo u okviru načela zbornosti koje predstavlja osnovni organizacioni oblik krivičnog suda u postupku po određenoj krivičnoj stvari. Krivični sud po pravilu sudi u kolektivnom sastavu, odnosno u veću, a po izuzetku, krivični postupak za određena krivična dela vodi sudija pojedinac, odnosno inokosni oblik krivičnog suda. Kao izuzetak u odnosu na zborni sastav krivičnog suda, postupak za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine (skraćeni postupak), koji se u nekim slučajevima može voditi i za krivična dela zaprećena kaznom do pet godina zatvora, se odvija pred sudijom pojedincom, te tada naravno, nema većinskog odlučivanja.

Pravno regulisanje procesa odlučivanja u našem krivičnom procesnom pravu obuhvata širok krig pitanja, brojni sastav sudskog veća u zavisnosti od težine krivičnog dela, zabranu da u izricanju presude učestvuje sudija koji nije bio na glavnom pretresu, rukovođenje većanjem i glasanjem od strane predsednika veća, pokučaj postizanja većine u slučaju da je neslaganjem sudija to onemogućeno, tajnost većanja i glasanja, vođenje zapisnika posle izricanja i objavljivanja sudske presude.

Pravila ZKP-a koja se odnose na suđenje u veću se striktno odnose i na broj sudija u veću. Zakonska pravila koja se odnose na zborni sastav suda su veoma stroga, jer nepravilan sastav suda predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka., zbog koje se presuda u drugostepenom postupku, mora ukinuti. Ovo važi samo ako se nepravilnost sastava veća ogleda u manjem broju sudija, odnosno sudija porotnika, od onog broja koji je Zakonikom propisan za krivični postupak koji se vodi u pogledu krivičnog dela određene težine.

b) Načelo slobodnog sudijskog uverenja

Načelo slobodnog sudijskog uverenja je usko povezano sa načelom slobodne ocene dokaza, jer s jedne strane, sudija ne može imati slobodno uverenje ukoliko nema pravo da slobodno ocenjuje dokaze, dok se s druge strane, dokazi ne mogu slobodno ocenjivati, ukoliko sudija nema mogućnost sticanja slobodnog uverenja.

Slobodno sudijsko uverenje ima značaja za donošenje bilo koje odluke suda u postupku i to kako odluka kojima se suštinski rešava predmet krivičnog postupka, tako i tzv. formalnih odluka.

c) Načelo pravnog leka

Načelo pravnog leka označava da se protiv sudske odluke kojom se rešava predmet krivičnog postupka, a pre svega protiv presude, uvek može uložiti redovan pravni lek, odnosno žalba koja je istovremeno i sredstvo za sticanje aktivne pravosnažnosti sudske odluke, a da se pod određenim uslovima sudska odluka, a pre svega presuda, može pobijati i određenim vanrednim pravnim lekom.

Pravo na žalbu postoji bez izuzetka u odnosu na sudske odluke kojima se rešava osnovni predmet krivičnog postupka, pre svega presude, ali i rešenja kojima se odlučuje o krivičnom delu kao predmetu postupka, kao što je to slučaj, na primer, sa rešenjem o izricanju vaspitne mere maloletniku, ili rešenjem kojim se izriče mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Pravo na žalbu ne postoji međutim, protiv svih odluka koje se donose u krivičnom postupku, pa se tako žalba nikada ne može izjaviti protiv naredbe, kao i protiv nekih rešenja. Povreda prava na žalbu nije procesno sankcionisana, jer

prema konstrukciji krivičnog postupka objektivno nije moguće povrediti pravo žalbe, a određena povreda ovog prava u vidu uskraćivanja prava na žalbu je moguća samo zloupotrebom službenog položaja nekog službenog lica, a sam takav postupak predstavlja krivično delo.

8) Načelo pravičnog vođenja krivičnog postupka (princip fair postupka)

Ovo načelo smatra se suštinskim načelom krivične procedure i obuhvata tj. Odnosi se na :

- jednakost sredstava (’oružja’) kojima stranke raspolažu- javnost postupka i- brzina procedure.

Pravo na pravično suđenje je izričito propisano odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, shodno kojima svako ima pravo na pravično i javno suđenje u razumnom roku, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Načelo pravićnog vođenja krivičnog postupka nije izričito prihvaćeno pod tim nazivom u našem ZKP-u, ali predstavlja najvažnije načelo krivične procedure. Njegovo dejstvo se pre svega vezuje za opširno definisan skup prava koja ima okrivljeni tokom krivičnog postupka, pre svega pravo na fair i brz postupak, poštovanje svih procesnih prava optuženog, njegova posebna prava tokom ispitivanja svedoka, suočavanja sa drugim dokazima i uvidom u njih i tome slično.

Elementi prava na pravično suđenje su prisutni i u odredbama našeg ZKP-a, a oni su i sastavni deo našeg unutrašenjeg pravnog poretka,a to su :

1. pravila o minimalnim ograničenjima prava okrivljenog – shodno kojima pre donošenja pravosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ZKP;

2. pretpostavke nevinosti, shodno kojoj se svako smatra nevinim, dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda;

3. pravila koja se smatraju elementima prava na odbranu okrivljenog u krivičnom postupku;

4. pravila o obaveznoj pouci, shodno kojem će sud i državni organi, okrivljenog ili drugo lice koje učestvuje u postupku, a iz neznanja bi moglo da propusti neku radnju u postupku, ili da zbog toga ne koristi svoja prava, poučiti o pravima koja mu po Zakoniku pripadaju i o posledicama propuštanja radnje;

5. pravila o sprovođenju postupka od strane suda bez odugovlačenja, te onemogućavanja svake zloupotrebe prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku;

6. pravila o nepristrasnom odnosu službenih aktera krivičnog postupka prema optužbi, koje se svodi na dužnost suda i drugih državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku, da s jednakom pažnjom ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

9) Nadleznost krivicnog suda

a) Stvarna nadleznost

Stvarna nadležnost predstavlja pravo i dužnost jednog krivičnog suda da vodi krivični postupak u odnosu na određenu krivičnu stvar i donese odluku u odnosu na nju, s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka. Stvarna nadležnost može se podeliti na:

1. stvarnu nadležnost prvostepenih sudova2. stvarnu nadležnost krivičnih sudova u drugom stepenu3. stvarnu nadležnost Vrhovnog kasacionog suda.

U prvom stepenu krivični postupak vode osnovni ili viši sudovi.

a) Osnovni sud ima isključivo prvostepenu nadležnost. Nadležan je za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do deset

godina, ukoliko za neko od tih krivičnih dela nije nadležan drugi sud, odnosno viši sud. Vrši poslove međunarodne krivičnopravne pomoći.

b) Viši sud uglavnom ima prvostepenu nadležnost, a samo u odnosu na određena pitanja on postupa i kao drugostepeni sud, kada rešava o žalbama na odluke osnovnih sudova kojima se određuju mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog.

Viši sud je u prvom stepenu nadležan da sudi za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna, kao i da vodi postupak za krivična dela za koja je zakonom predviđena blaža kazna, ali su ona svrstana u nadležnost okružnih sudova.

- Tu spadaju k.d. protiv Vojske Srbije, odavanje državne tajne, izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje, povreda teritorijalnog suvereniteta, ubistvo na mah, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, primanje i davanje mita.

- Viši sud je nadležan za vođenje postupka prema maloletnicima u prvom stepenu.

Krivični postupak u drugom i trećem stepenu, vode apelacioni sudovi. Apelacioni sud: odlučuje o žalbama na odluke osnovnih i viših sudova

- rešava o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud

- o prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova iz razloga njihove sprečenosti da vode postupak

- obavlja druge poslove određene zakonom.

Vrhovni kasacioni sud rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud:

- odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili iz drugih važnih razloga

- bitan je za najopštija pitanja primene prava od strane krivičnih sudova na teritoriji Republike

- utvrđuje načelne stavove u cilju jedinstvene primene zakona i drugih propisa koji su do značaja za sudsku vlast

- razmatra primenu zakona i drugih propisa i ostvaruje uvid u rad sudova

Prema Ustavu RS, sud sudi u veću, osim kada je zakonom određeno da u pojedinim pitanjima sudi sudija pojedinac. Izuzetak od načela zbornosti postoji u pogledu krivičnih dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina.

Kada je predmet krivičnog postupka krivično delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 15 godina ili teža kazna, postupak se odvija pred petornim sudskim većem, koga u prvom stepenu čine dvojica sudija profesionalaca, od kojih je jedan predsednik takvog veća i trojica sudija porotnika.

Ako je predmet krivičnog postupka krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora blaža od 15 godina, suđenje se odvija pred trojnim većem, sastavljenim od jednog sudije koji je predsednik takvog veća i dvojice sudija-porotnika.

„U prvom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od trojice sudija kad je to predviđeno Zakonikom o krivičnom postupku ili drugim zakonom.” Kad se primenjuju posebne odredbe o skraćenom postupku, u prvom stepenu sudi sudija pojedinac.

U drugom stepenu sud sudi u većima sastavljenim od trojice sudija.

U trećem stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od troje sudija.

b) mesna nadleznost

Mesna nadležnost predstavlja pravo i dužnost jednog stvarno nadležnog suda da reši određenu krivičnu stvar s obzirom na teritoriju svog delovanja. Pravila o mesnoj nadležnosti su sadržana u Zakoniku o krivičnom postupku. Kriterijumi za određeivanje se mogu podeliti na dve vrste: redovni i vanredni.

Prema redovnom kriterijumu, mesna nadležnost se određuje prema mestu izvršenja krivičnog dela. Mesno nadležan je, po pravilu, sud na čijem je mestu krivično delo izvršeno ili pokušano.

Vanredni kriterijumi određivanja mesne nadležnosti se dele na dve vrste:

1. kriterijumi koji su dopunski u odnosu na redovni, tako što se njihovom primenom rešavaju određene situacije koje se odlikuju time da se određeno mesto ne može bez takvih kriterijuma apsolutno odrediti kao mesto izvršenja krivičnog dela

2. kriterijumi koji se zasnivaju na nekim drugim obeležjima, a ne odnose se uopšte na mesto izvršenja krivičnog dela – posebni kriterijumi određivanja mesne nadležnosti.

Dopunski kriterijumi određivanja mesne nadležnosti se odnose na:

1. Slučaj sticaja mesta izvršenja krivičnog dela ili neizvesnosti u odnosu na tačno mesto izvršenja - ako je krivično delo izvršeno ili pokušano na područjima raznih sudova ili na granici tih područja, ili je neizvesno na kom je području izvršeno ili pokušano, primenjuje se pravilo prioriteta, nadležan je onaj od tih sudova koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak, a ako postupak još nije započet - sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje postupka.

2. Slučaj izvršenja k.d. na domaćem brodu ili vazduhoplovu - ako je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu dok se nalazi u domaćem pristaništu, nadležan je sud na čijem području se nalazi to pristanište. U ostalim slučajevima kad je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu, nadležan je sud na čijem se

području nalazi matična luka broda, odnosno vazduhoplova ili domaće pristanište u kome se brod, odnosno vazduhoplov prvi put zaustavi.

3. Slučaj izvršenja k.d. putem sredstava javnog obaveštavanja - ako je krivično delo učinjeno putem štampe, nadležan je sud na čijem području je spis štampan. Ako to mesto nije poznato ili je spis štampan u inostranstvu, nadležan je sud na čijem se području rastura štampani spis. Ako po zakonu odgovara sastavljač spisa, nadležan je i sud mesta u kome sastavljač ima prebivalište, ili sud mesta gde se desio događaj na koji se odnosi spis. Navedena pravila primenju se i u slučaju ako je spis ili izjava objavljena preko radija, televizije ili drugih sredstava javnog obaveštavanja.

4. Slučaj nepoznatog mesta izvršenja ili mesta izvršenja u inostranstvu - ako nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ili ako je to mesto van teritorije Srbije nadležan je sud na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište.

Posebni kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti se odnose:

1. Slučaj primenjivanja pravila prioriteta, kada je postupak već započet pred sudom na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište, zato što se prvobitno nije znalo za mesto izvršenja krivičnog dela - sud koji je već započeo postupak ostaje nadležan i ako se saznalo za mesto izvršenja krivičnog dela.

2. Slučaj kada nije poznato ni mesto izvršenja k.d. niti prebivalište ili boravište okrivljenog, ili su oba van teritorije Srbije - nadležan je sud na čijem se području okrivljeni liši slobode ili se sam prijavi.

3. Slučaj nemogućnosti primene bilo kojeg od redovnih ili vanrednih dopunskih kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti, koji se odlikuje time da se prema odredbama ZKP-u ne može ustanoviti koji je sud mesno nadležan – Vrhovni kasacioni sud odrediće jedan od stvarno nadležnih sudova pred kojim će se sprovesti postupak.

4. Slučaj prenošenja mesne nadležnosti:a) iz razloga nemogućnosti postupanja nadležnog suda - Kad je

nadležan sud iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa, dužan je da o tome izvesti neposredno viši sud, koji će odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom području. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

b) iz razloga celishodnosti – Vrhovni kasacioni sud može za vođenje postupka odrediti drugi stvarno nadležan sud ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi.

Za postupke prema maloletnicima mesno je nadležan sud prebivališta maloletnika, a ako nema prebivalište ili nije poznato – sud boravišta maloletnika.

10. Izuzeće sudije

Izuzeće sudije predstavlja ustanovu krivičnog procesnog prava, kojom se utvrđuje određeni krug sudija koji je načelno isključen u odnosu na mogućnost da obavlja sudijsku funkciju u konkretnom slučaju, zbog postojanja određenih zakonskih razloga koji ih čine nepodobnim za vršenje sudijske funkcije u određenom krivičnom postupku. Razlozi za izuzeće sudije dele se na razloge za obavezno i razloge za fakultativno izuzeće:

Razlozi za obavezno izuzeće sudije ili sudije porotnika su:

1. istovremeno posedovanje svojstva drugog subjekta krivičnog postupka, tj. ako postoji aktuelni ili mogući sticaj procesnih funkcija – kada je sudija oštećen krivičnim delom, , ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak.

2. određeni srodnički odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka - ako je sudiji okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena;

3. određeni srodnički ili sa srodničkim izjednačen, odnosno blizak odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka - ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika;

4. učestvovanje sudije u nekom prethodnom stadijumu krivičnog postupka - ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje ili je učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom.

Razlozi za fakultativno izuzeće sudije, odnosno sudije-porotnika se definišu na veoma uopšten način, kao postojanje okolnosti koje izazivaju sumnju u njihovu nepristrasnost, to može biti neki posebno blizak odnos sa okrivljenim, odnosno njegovim braniocem ili oštećenim, ako je sudija u odnosu prijateljstva ili kumstva sa nekim od tih lica, ili je suprotno tome, sa nekim od tih subjekata u određenom neprijateljskom odnosu.

Izuzeće sudije je moguće na inicijativu samog sudije ili po zahtevu stranke i branioca. Sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoji koji od razloga za obavezno izuzeće dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenu. Ako se radi o izuzeću predsednika suda, njega će za taj slučaj zameniti sudija tog suda najstariji po imenovanju, a ako to nije mogućno, zamenika će odrediti predsednik neposredno višeg suda. Ako sudija ili sudija porotnik smatra da postoje fakultativne okolnosti za njegovo izuzeće, obavestiće o tome predsednika suda.

Izuzeće mogu tražiti stranke i branilac. Procesni trenutak do koga se najkasnije može podneti zahtev za izuzeće, se određuje na dva načina: primarno se zahtev može podneti do početka glavnog pretresa, a ako se za razlog izuzeća sazna docnije, zahtev se može podneti odmah po saznanju.

Ako je u pitanju razlog za fakultativno izuzeće predsednika suda, stranke i branilac mogu podneti zahtev najkasnije u roku od pet dana od dana prijema poziva za glavni pretres.

O zahtevu za izuzeće sudije ili sudije-porotnika podnetom od strane stranke ili branioca odlučuje predsednik suda. Ako se traži izuzeće samo predsednika suda, ili predsednika suda i sudije ili sudije-porotnika, odluku o izuzeću donosi

predsednik neposredno višeg suda, a ako se traži izuzeće predsednika Vrhovnog kasacionog suda Srbije, odluku o izuzeću donosi opšta sednica tog suda.

Zahtev za izuzeće se može usvojiti, odbiti ili odbaciti. Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za izuzeće nije dozvoljena žalba.

Zahtev za izuzeće se rešenjem odbacuje u celini ili delimično, kada postoji neki od alternativno propisanih razloga:

1. ako se zahtev za izuzeće ne podnese do početka glavnog pretresa, ili odmah po saznanju

2. ako je zahtev za izuzeće zasnovan na razlogu za fakultativno izuzeće i podnesen u odnosu na predsednika suda, ali po proteku roka od pet dana od dana prijema poziva za glavni pretres

3. ako u zahtevu za izuzeće nije poimenično određen sudija ili sudija-porotnik koji u predmetu postupa, odnosno ako zahtev nije preciziran

4. ako u zahtevu nisu navedene okolnosti zbog kojih podnosilac smatra da postoji neki od zakonskih osnova za izuzeće te

5. ako je zahtev očigledno upravljen na odugovlačenje postupka.

Odredbe o izuzeću sudija ili sudija-porotnika se shodno primenjuju i na sledeće subjekte:

1. javne tužioce i lica koja su na osnovu zakona ovlašćena da javnog tužioca zastupaju u postupku,

2. zapisničare, 3. tumače 4. stručna lica, i na 5. veštake.

Javni tužilac Odlučuje o izuzeću lica koja sun a osnovu zakona ovlašćena da ga zastupaju u krivičnom postupku, odnosno on odlučuje o zahtevu za izuzeće njegovih zamenika. O izuzeću javnog tužioca odlučuje neposredno viši tužilac, a o izuzeću Republičkog javnog tužioca rešava Državno veće tužilaca. O izuzeću zapisničara, tumača, stručnog lica i veštaka odlučuje predsednik veća ili sudija.

11. .Pojam stranaka i stranačke funkcije

Stranke su oni subjekti krivičnog postupka koji vrše dve osnovne međusobno suprostavljene krivičnoprocesne funkcije – funkciju optužbe i funkciju odbrane. Odvajanjem suda kao procesnog subjekta od ostalih procesnih subjekata, dolazi se do pojma stranke, koja je subjekt koji zahteva sudsku odluku i subjekt prema kome se takva odluka zahteva, što predstavlja procesni, odnosno formalni pojam stranke.

Za stranke se kaže da predstavljaju ona dva procesna subjekta, kojima treći subjekt – sud, presuđuje u njihovoj spornoj stvari, a od ta dva subjekta, jedan je aktivna stranka – tužilac, a drugi pasivna – tuženi.

U našem krivičnom postupku stranke su tužilac i okrivljeni. Tužilac izvorno obavlja funkciju optužbe, a okrivljeni izvorno obavlja funkciju odbrane. Druga lica koja se nalaze u funkciji optužbe ili odbrane, tj. punomoćnik oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, odnosno branilac okrivljenog, vrše stranačke funkcije samo derivativno, te stoga i nisu stranke.

12. Pojam i nadležnost javnog tužioca

Javni tužilac je primarno ovlašćen za krivično gonjenje u pogledu krivičnih dela za koja se po zakonu goni po službenoj dužnosti.

Javni tužilac je krivičnoprocesni subjekt koji primarno obavlja funkciju krivičnog gonjenja za dela za koja se po zakonu goni po službenoj dužnosti, a on deluje u okviru javnotužilačke funkcije, koja podrazumeva postojanje javnog tužilaštva kao posebog državnog organa.

Prema Zakonu o javnom tužilaštvu, javno tužilaštvo Republike Srbije čine Republičko javno tužilaštvo, apelaciona javna tužilaštva, osnovna javna tužilaštva i javna tužilaštva posebne nadležnosti.

Javno tužilaštvo je samostalan državni organ.

Osnovne funkcije javnog tužioca:

1. funkcija krivičnog gonjenja lica u odnosu na koje postoji određeni zakonski definisan stepen sumnje da su učinila krivično delo

2. zaštitna funkcija u odnosu na ustavnost i zakonitost, koja se realizuje ulaganjem određenih pravnih sredstava.

Za organizaciju javnog tužilaštva su karakteristična određena načela:

1. načelo monokratskog uređenja (načelo jednovlasti)2. načelo hijerarhijskog odnosa između tužilaštva različitog ranga3. načelo devolucije4. načelo supstitucije.Načelo monokratskog uređenja zasniva se na pravilu da javno tužilaštvo

predstavlja jedno lice odnosno javni tužilac, koji je odgovoran za rad javnog tužilaštva.

Između tužilaštva različitog ranga postoji odgovarajući hijerarhijski odnos koji se ogleda u mogućnosti davanja obaveznih uputstava višeg javnog tužioca nižem javnom tužiocu.

Prema načelima devolucije i supstitucije umesto određenog stvarno i mesno nadležnog tužioca može nastupiti drugi javni tužilac, što predstavlja ili jedan oblik delegacije nadležnosti (supstitucija), ili oblik preuzimanja nadležnosti nižeg javnog tužioca (devolucija).

Nadležnost javnog tužioca (čl. 47-51)

Stvarna nadležnost javnog tužioca se određuje na adekvatan način u odnosu na stvarnu nadležnost krivičnog suda. Javni tužilac postupa pred odgovarajućim sudom saglasno zakonu, što znači da osnovni javni tužilac postupa pred osnovnim sudom, viši javni tužilac pred višim a Republički javni tužilac pred Vrhovnim kasacionim sudom Srbije.

Republički javni tužilac obavlja i niz drugih opštih dužnosti u odnosu na niže javne tužioce, pa tako on među javnim tužiocima bira pozivne članove Visokog saveta pravosuđa, propisuje okvirna merila za određivanje broja zamenika javnih tužilaca, utvrđuje merila za vrednovanje rada javnih tužilaca i njihovih zamenika. Republički javni tužilac takođe podiže i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažnih sudskih odluka i protiv sudskog postupka koji je prethodio tim pravosnažnim odlukama, ako je povređen zakon.

Mesna nadležnost javnog tužioca se određuje prema odredbama za nadležnost suda onog područja za koje je javni tužilac postavljen, što znači da se i u odnosu na ovu vrstu nadležnosti, primenjuju pravila koja važe za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda.

Ukoliko određeni javni tužilac ne može sprovoditi svoju nadležnost, Republički javni tužilac može preneti njegovu nadležnost na drugog javnog tužioca istog ili višeg ranga, s tim da takvo prenošenje traje dok se ne stvore potrebni uslovi za delovanje nadležnog javnog tužioca.

Kada postoji opasnost od odlaganja, radnje u postupku preduzeće i nenadležan javni tužilac, ali o tome mora odmah obavestiti nadležnog javnog tužioca. Sukob nadležnosti između javnih tužilaca rešava zajednički neposredno viši javni tužilac.

13. Položaj javnog tužioca u pretkrivičnom i krivičnom postupku

Osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca je gonjenje učinilaca krivičnih dela.

Javni tužilac ima nadležnost rukovođenja pretkrivičnim postupkom, ali faktički u tom stadijumu koji prethodi samom krivičnom postupku, ipak dominira organ unutrašnjih poslova i u praksi javni tužilac relativno retko uspeva da zaista ostvari punu rukovodeću funkciju.

Radi ostvarivanja rukovodeće funkcije javnog tužioca u pretkrivičnom postupku, propisana su dva osnovna procesna prava ovog organa:

1. pravo obaveštavanja o aktivnostima drugih državnih organa – svi organi koji učestvuju u toj fazi, dužni su da o svakoj radnji obavese nadležnog javnog tužioca

2. pravo imperativnog usmeravanja drugih državnih organa – organi unutrašnjih poslova i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni du da postupe po svakom zahtevu javnog tužioca.

Ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će o tome obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti određene predstavnike izvršne vlasti, tj. nadležnog ministra, odnosno vladu ili reprezente zakonodavne vlasti, tj. nadležno skupštinsko telo.

Javni tužilac je u krivičnom postupku nadležan:

1. da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ZKP

2. da pred nadležnim sudom podiže i zastupa optužnicu – u opštem krivičnom postupku, odnosno optužni predlog – u skraćenom krivičnom postupku

da izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravosnažnih sudskih odluka.

14. Pojam oštećenog i njegove moguće uloge u postupku

Oštećeni krivičnim delom je jedini mogući tužilac kada se radi o krivičnim delima koja se gone po privatnoj tužbi.

Oštećeni je fizičko ili pravno lice čije je neko lično ili imovinsko pravo izvršenjem krivičnog dela povređeno ili ugroženo.

Oštećeni može da u krivičnom postupku ostvaruje sledeće procesne uloge:

1. mogući tužilac u krivičnom postupku za delo koje se goni ex officio i u pogledu koga primarno krivično goni javni tužilac

2. supsidijarni tužilac u krivičnom postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti

3. oštećeni sa predlogom za krivično gonjenje u pogledu posebne kategorije krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti i predlogu

4. privatni tužilac u postupku za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi5. lice koje je podnelo imovinskopravni zahtev6. svedok.

Samo su oštećeni kao supsidijarni tužilac i oštećeni koji je podneo privatnu tužbu u funkciji optužbe, odnosno oni su stranke u krivičnom postupku, dok oštećeni u drugim procesnim ulogama obavljaju određene nestranačke funkcije:

1. funkciju mogućeg korektiva javnoj optužbi i potencijalnog sticanja svojstva ovlašćenog tužioca

2. funkciju iniciranja javne optužbe za određena krivična dela3. funkciju pokretanja adhezionog postupka rešavanja o sporednom

predmetu krivičnog postupka4. funkciju dokaznog sredstva, kada se oštećeni ispituje u svojstvu svedoka.

15.Osteceni kao moguci i kao supsidijarni tuzilac

a) Osteceni kao moguci tuzilac

U određenim zakonskim rokovima i na određene Zakonikom propisane načine, oštećeni krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti, može da – preduzme krivično gonjenje, ako ga javni tužilac nije započeo, odnosno ako je u procesnom smislu iskazao volju da krivično ne goni, što se po pravilu manifestuje odbacivanjem krivične prijave, ili oštećeni može da – nastavi krivično gonjenje, ako je javni tužilac podneo optužni akt i započeo postupak, ali je tokom njega odustao od krivičnog gonjenja.

Na taj način se oštećenom daje mogućnost da sam pokuša u svojstvu ovlašćenog tužioca da dokaže postojanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Oštećeni stiče procesnu sposobnost sa navršenih 16 godina. Oštećeni koji je navršio šesnaest godina, ovlašćen je da sam daje izjave i preduzima radnje u postupku. Ako je oštećeni maloletno lice ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov zakonski zastupnik je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je prema ZKP-u ovlašćen oštećeni.

Nema svaki oštećeni krivičnim delom mogućnost da stekne svojstvo ovlašćenog tužioca. U nekim situacijama zakonodavac je utemeljio pravilo da je javni tužilac jedini ovlašćeni tužilac, odnosno da je njegova odluka da odustane od krivičnog gonjenja, ili da krivično gonjenje ne započne, neopoziva. Oštećeni nikada ne može biti ovlašćeni tužilac u odnosu na maloletnika, koga može krivično goniti jedino javni tužilac.

Ako je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja svedoka saradnika, koji je ispunio svoju obavezu, te je to rezultiralo donošenjem odbijajuće presude u odnosu na njega, oštećeni ne može nastaviti krivično gonjenje protiv tog lica u svojstvu supsidijarnog tužioca. Ako je osumnjičeni za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ispunio određene obaveze u okviru instituta odlaganja krivičnog gonjenja, javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu protiv njega, a oštećeni nema pravo da preduzme krivično gonjenje.

b) Oštećeni kao supsidijarni tužilac

Javni tužilac je u pogledu krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti samo primarni ovlašćeni tužilac, ali on nije i jedini mogući ovlašćeni tužilac, već pod određenim uslovima oštećeni može steći svojstvo ovlašćenog tužioca. On tada postaje oštećeni kao tužilac, a u teorijskom smislu se označava kao supsidijarni tužilac. U jednom krivičnom postupku po pravilu ne mogu postojati dva ovlašćena tužioca, što znači da je ili javni tužilac jedini ovlašćeni tužilac, ili ako on nije pokrenuo postupak ili je odustao od gonjenja, oštećeni je stekao svojstvo

oštećenog kao tužioca – supsidijarnog. Zakonikom je načelno uvedeno pravilo o neparalelizmu ovlašćenih tužilaca. To je razlog da se za oštećenog ne može koristiti termin ’sporedni’ ili ’pridruženi’.

U praksi postoji izuzetak, kada dođe do toga da u jednom krivičnom postupku u određenoj meri egzistiraju dve vrste tužilaca. To je moguće ako je krivični postupak vođen protiv dva ili više lica, a u odnosu na jednog od njih ili samo u odnosu na neka od njih, javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja, pa zatim gonjenje preuzme oštećeni, a postupak se odvija spojeno.

Moguće je da je javni tužilac odustao od tužbe samo u odnosu na neka krivična dela određenog okrivljenog, te je u pogledu od tih dela, oštećeni nastavio krivično gonjenje, tako da u takvoj situaciji u postupku egzistiraju dva ovlašćena tužioca u odnosu na okrivljenog, ali za različita krivična dela.

Osnovni uslov da oštećeni postane supsidijarni tužilac je da javni tužilac, koji ima pravo prvenstva u krivičnom gonjenju oficijelnih krivičnih dela, procesno iskaže volju da krivični postupak neće započeti, ili da odustaje od već započetog krivičnog gonjenja. Javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave, a ako je već podigao optužni akt i započeo krivično gonjenje od njega može odustati u bilo kojoj fazi postupka davanjem odgovarajuće izjave, te se tada stiče osnovni procesni uslov da oštećeni preuzme krivično gonjenje.

Svoje pravo na sticanje svojstva supsidijarnog tužioca, oštećeni može da realizuje samo u okviru određenih rokova, koji se dele na opšte i posebne. Postoje dva opšta roka:

1. subjektivni rok od osam dana - koji teče od dana kada je oštećeni obavešten da je javni tužilac našao da nema osnova da preduzme krivično gonjenje

2. objektivni rok od tri meseca – koji važi samo ukoliko oštećeni nije obavešten o nepokretanju postupka od strane javnog tužioca, odnosno o

njegovom odustanku od već započetog krivičnog gonjenja, i koji teće od dana kada je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu.

Ova dva roka su isključiva, važi ili jedan ili drugi. Oni su i prekluzivni, njihovim protekom oštećeni gubi pravo da stekne svojtvo oštećenog kao tužioca.

Posebni rokovi su:

1. rok od tri meseca od dana smrti oštećenog – kada određena njemu bliska lica mogu da preduzmu ili nastave krivično gonjenje, pod uslovom da je oštećeni umro tokom roka u kome je moguće steći svojstvo supsidijarnog tužioca ili tokom postupka

2. rok od tri dana u kome oštećeni može izjaviti žalbu protiv rešenja o obustavljanju istrage – jer ako samo on izjavi takav pravni lek, a žalba se uvaži, smatraće se da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje

3. rok od mesec dana – važi u jednoj procesnoj situaciji u skraćenom postupku, koja se odlikuje time da je krivičnu prijavu podneo oštećeni, te ako javni tužilac u roku od mesec dana ne podigne optužni predlog ili ne obavesti oštećenog o odbacivanju krivične prijave, oštećeni ima pravo da u svojstvu tužioca preuzme krivično gonjenje

4. rok od osam dana – postoji kao poseban krajnji rok u situaciji odustanka javnog tužioca od optužnice na glavnom pretresu, kada je oštećeni dužan da se odmah, a najkasnije u roku od osam dana, ijasni da li hoće da produži krivično gonjenje.

Postoje četiri procesna načina, na koja oštećeni može da stekne svojstvo oštećenog kao

tužioca, odnosno da preduzme ili nastavi krivično gonjenje:

1. podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta, a zavisno od faze postupka u kome je tužilac odustao i vrste postupka, to može biti zahtev za sprovođenje istrage, optužnica i optužni predlog

2. izjavom žalbe na rešenje veća o obustavi istrage, pod uslovom da je samo on izjavio žalbu, smatraće se da je izjavom tog pravnog leka, oštećeni i preuzeo krivično gonjenje, pod uslovom da se žalba usvoji

3. usmenom izjavom na glavnom pretresu, što je moguće ako je javni tužilac odustao od optužnice na glavnom pretresu

4. podnošenjem molbe za povraćaj u pređašnje stanje, do čega dolazi kada oštećeni izuzetno propusti da na redovan način nastavi krivično gonjenje. Predsednik će dozvoliti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

a) oštećeni nije prisustvovao glavnom pretresu, na kome je javni tužilac odustao od optužniceb) oštećeni nije uredno pozvan, ili je uredno pozvan ali se iz opravdanih razloga nije mogao odazvati pozivu za glavni pretresc) oštećeni je u roku od osam dana od prijema odbijajuće presude, a u okviru roka od tri meseca od dana održavanja glavnog pretresa, podneo molbu za povraćaj u pređašnje stanjed) oštećeni je u toj molbi izjavio da nastavlja krivično gonjenje.

16. Prava i dužnosti oštećenog kao tužioca

Oštećeni kao tužilac raspolaže određenim pravima:

1. Pravo na upoznavanje sa dokaznim materijalom2. Pravo oštećenog na dokaznu inicijativu i aktivnu ulogu u postupku3. Pravo da ga sa prethodno nabrojanim pravima upozna istražni sudija i

predsednik veća4. Pravo na podnošenje imovinsko-pravnog zahteva5. Pravo na angažovanje punomoćnika – oštećeni kao tužilac može svoja prava

vršiti i preko punomoćnika, ali za razliku od oštećenog kao mogućeg tužioca, oštećeni kao tužilac može imati i postavljenog punomoćnika, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:a) težina predmeta postupka – kazna zatvora u trajanju preko 5 godinab) inicijativa oštećenog – oštećeni tražio da mu se postavi punomoćnikc) da postoji interes postupka za postavljanjem punomoćnikad) neophodno da oštećeni kao tužilac prema svom imovnom stanju, ne

može snositi troškove zastupanja.

Oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.

Oštećeni kao tužilac ima posebno još i sledeća prava:

1. pravo da predsednik veća usmeno prezentira njegovu optužnicu – Optužnicu i privatnu tužbu čita, po pravilu, tužilac, ali predsednik veća može umesto toga, usmeno izložiti njihov sadržaj. a tužiocu će se dozvoliti da dopuni izlaganje predsednika veća.

2. pravo na neudaljavanje iz sudnice tokom glavnog pretresa iako treba da bude saslušan kao svedok

3. pravo oštećenog da bude obavešten o radnjama i procesnim fazama kojim može da prisustvuje.

17. Privatni tužilac i privatna tužba

Postojanje privatnog tužioca proizlazi iz podele krivičnih dela na ona koja se gone po službenoj dužnosti i druga koja se gone po privatnoj tužbi. U pogledu krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, jedino oštećeni takvim delom može da bude ovlašćeni tužilac. Suština je da se izvršenjem takvih krivičnih dela ne povređuje niti ugrožava neki širi društveni interes, što i predstavlja osnovni razlog da se krivično gonjenje u pogledu takvih dela prepušta onome ko je oštećen.

Pravo podnošenja privatne tužbe izvorno ima oštećeni krivičnim delom, dakle, lica čije je neko pravo povređeno ili ugroženo izvršenjem takvog krivičnog dela. Određena lica mogu u roku od tri meseca od smrti oštećenog, odnosno privatnog tužioca, da podnesu privatnu tužbu. U ta lica spadaju: njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili nekoj drugoj trajnoj zajednici, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, te braća i sestre.

Za delo koje se goni po privatnoj tužbi, privatna tužba se podnosi u roku od tri meseca, od dana kada je ovlašćeno lice saznalo za krivično delo i učinioca. Privatna tužba se može podneti samo do isteka roka apsolutne zastarelosti, koji počinje da teče od dana kada je krivično delo izvršeno, nezavisno od saznanja oštećenog.

Sadržaj privatne tužbe u opštem krivičnom postupku odgovara sastavu optužnice, privatna tužba za krivično delo u pogledu koga se vodi skraćeni postupak, ima sastav kao i optužni predlog.

Privatni tužilac ima sledeća prava u krivičnom postupku:

Privatni tužilac ima sledeća prava u krivičnom postupku:

1. Pravo na dokaznu inicijativu i pravo na aktivno učestvovanje u procesu dokazivanja - privatni tužilac ima pravo da u toku istrage ukazuje na sve činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar. Na glavnom pretresu privatni tužilac ima pravo da predlaže dokaze, postavlja pitanja optuženom, svedocima i veštacima, da iznosi primedbe i objašnjenja u pogledu njihovih iskaza i da daje druge izjave i predloge

2. Pravo na upoznavanje sa dokaznim materijalom - privatni tužilac ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz, ako je on istovremeno i direktno oštećeni krivičnim delom. Oštećenom se može uskratiti razmatranje spisa dok ne bude ispitan kao svedok.

3. Pravo oštećenog da bude upoznat sa svojim pravima u odnosu na dokazni materijal i izvođenje dokaza - istražni sudija i predsednik veća upoznaće privatnog tužioca sa njegovim pravom uvida u dokazni material, te pravom na dokaznu inicijativu i aktivno učestvovanje u izvođenju dokaza.

4. Pravo prisustvovanja određenim radnjama dokazivanja – privatni tužilac može prisustvovati saslušanju okrivljenog, a kao i svaki ovlašćeni tužilac može prisustvovati uviđaju i saslušanju svedoka i veštaka. Njegovo prisustvo ovim radnjama u istrazi nije bitna procesna pretpostavka, te ako je primio obaveštenje a nije prisutan, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu.

5. Pravo da bude obavešten o radnjama i procesnim fazama kojim može da prisustvuje - istražni sudija je dužan da privatnog tužioca obavesti o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima može prisustvovati, osim kada postoji opasnost od odlaganja. Privatni tužilac se uvek obaveštava o danu održavanja glavnog pretresa pred prvostepenim sudom, te o pretresu pred drugostepenim sudom.

6. Pravo na posebno pravno sredstvo u toku istrage – privatni tužilac kao stranka se uvek može obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak, zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage.

7. Pravo na stručnu pomoć u prezentiranju svoje optužbe – privatni tužilac po pravilu čita svoj optužni akt, ali predsednik veća može umesto toga, usmeno izložiti njen sadržaj, a privatnom tužiocu će se dozvoliti da dopuni izlaganje predsednika veća.

8. Pravo da ne bude udaljen iz sudnice iako ima svojstvo svedoka – ako privatni tužilac treba da bude saslušan kao svedok, neće se ukloniti iz zasedanja.

9. Pravo na angažovanje punomoćnika – privatni tužilac može svoja prava u postupku da obavlja i preko punomoćnika.

10. Pravo na povraćaj u pređašnje stanje

Privatni tužilac ima osnovnu i praktično jedinu pravu procesnu dužnost – da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta, a tu istu dužnost imaju i njegov zakonski zastupnik odnosno punomoćnik. Ako se privatni tužilac zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, nije mogao uredno pozvati na glavni pretres, smatraće se da je odustao od tužbe.

18. Okrivljeni

Okrivljeni je fizičko lice protiv koga se vodi krivični postupak zbog postojanja dokaza na kojima se temelji osnovana sumnja da je to lice učinilo krivično delo koje je predmet postupka, a pri tom okrivljeni u krivičnom postupku ima pravo na odbranu i dužnost prisustvovanja postupku, a na njega se tokom celokupnog toka krivičnog postupka, sve do njegovog eventualnog pravosnažnog okončanja sudskom odlukom kojom se utvrđuje krivica, odnosi pretpostavka nevinosti.

U ZKP-u se kada je u pitanju lice protiv koga se vodi krivični postupak, razlikuju: osumnjičeni, okrivljeni (u užem smislu), optuženi, osuđeni i okrivljeni kao opšti pojam (u širem smislu).

Osumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo. Osnovni elementi ove zakonske definicije:

Okrivljeni je lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili protiv koga je podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba. Radi se o licu protiv koga se vodi krivični postupak a koje još nije steklo procesno svojstvo optuženog. Osnovni element ove definicije je alternativno postojanje:

Optuženi je lice protiv koga je optužnica stala na pravnu snagu. Okrivljeni u užem smislu postaje optuženi kada osnovni optužni akt u opštem krivičnom postupku stupi na pravnu snagu.

Osuđeni je lice za koje je pravnosnažnom presudom ili pravnosnažnim rešenjem o kažnjavanju utvrđeno da je učinilo određeno krivično delo.

19. . Pretpostavka nevinosti okrivljenog

Pretpostavka nevinosti predstavlja neizostavnu garanciju u odnosu na položaj okrivljenog u bilo kojoj savremenoj i demokratskoj krivičnoj proceduri.

Svako se smatra nevinim dok se njegova krivca ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda.

Procesno i pravno dejstvo pretpostavke nevinosti je višestrano, pa je tako i njen sadržaj kompleksan:

1. pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih prava okrivljenog. Ona važi kako u odnosu na krivični postupak koji se protiv njega vodi tako i u odnosu na javnost i sva druga lica, koja nisu akteri krivičnog postupka.

2. pretpostavka nevinosti predstavlja procesni mehanizam za oslobađanje okrivljenog od tereta dokazivanja sopstvene nevinosti. Time se istovremeno na onoga ko tvrdi suprotno prebacuje teret dokazivanja eventualne krivice okrivljenog, a to je, pre svega, ovlašćeni tužilac, mada naravno i sud po službenoj dužnosti istinito i potpuno utvrđuje činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

3. pretpostavka nevinosti je jedna od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija okrivljenog, u okviru korpusa odredbi koje se odnose na vitalna prava i slobode čoveka.

4. pretpostavka nevinosti predstavlja važan element prava na pravično suđenje.

Obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti se striktno nameće čitavom nizu subjekata i tu spadaju: državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i nezavisnost, autoritet i nepristrasnost suda.

20. Prava i dužnosti okrivljenog

a) Prava okrivljenog

Okrivljeni ima sledeća prava:

1. pravo da se smatra nevinim sve dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda

2. pravo na odbranu, koje se sastoji iz posebnih procesnih prava okrivljenog3. pravo na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku.

1. Pretpostavka nevinosti okrivljenog

Pretpostavka nevinosti predstavlja neizostavnu garanciju u odnosu na položaj okrivljenog u bilo kojoj savremenoj i demokratskoj krivičnoj proceduri.

Svako se smatra nevinim dok se njegova krivca ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda.

Procesno i pravno dejstvo pretpostavke nevinosti je višestrano, pa je tako i njen sadržaj kompleksan:

1. pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih prava okrivljenog. Ona važi kako u odnosu na krivični postupak koji se protiv njega vodi tako i u odnosu na javnost i sva druga lica, koja nisu akteri krivičnog postupka.

2. pretpostavka nevinosti predstavlja procesni mehanizam za oslobađanje okrivljenog od tereta dokazivanja sopstvene nevinosti. Time se istovremeno na onoga ko tvrdi suprotno prebacuje teret dokazivanja eventualne krivice okrivljenog, a to je, pre svega, ovlašćeni tužilac, mada naravno i sud po službenoj dužnosti istinito i potpuno utvrđuje činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

3. pretpostavka nevinosti je jedna od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija okrivljenog, u okviru korpusa odredbi koje se odnose na vitalna prava i slobode čoveka.

4. pretpostavka nevinosti predstavlja važan element prava na pravično suđenje.

Obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti se striktno nameće čitavom nizu subjekata i tu spadaju: državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i nezavisnost, autoritet i nepristrasnost suda.

2. Pravo na slobodu okrivljenog

Osnovno pravo okrivljenog u savremenom krivičnom postupku je njegovo pravo na odbranu. Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca, koga sam izabere iz reda advokata. Pravo na odbranu je ne samo zakonsko već i ustavno pravo. To pravo ima i međunarodni karakter, jer su najvažniji elementi prava na odbranu utvrđeni u mnogim međunarodnopravnim aktima.

Pravo na odbranu je samo i isključivo pravo, a ono se nikad ne može transformisati u dužnost, što znači da je okrivljeni potpuno slobodan u izboru da li će se aktivno braniti ili će se opredeliti za potpunu procesnu neaktivnost, a kada se brani, on sam slobodno bira način i pravac svoje odbrane.

Pravo na odbranu, kao osnovno i složeno pravo okrivljenog, obuhvata nekoliko pojedinih prava, čija je osnovna karakteristika da su isključivo u funkciji odbrane okrivljenog, odnosno služe jačanju njegovog položaja u krivičnom postupku. Svaki okrivljeni, odnosno osumnjičeni, ima:

1. pravo na oficijelno informisanje o optužbi i njenoj dokaznoj utemeljenosti – pravo da u najkraćem roku, a najkasnije na prvom saslušanju podrobno in a jeziku koji razume, bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe i dokazima koji su protiv njega prikupljeni

2. pravo na ličnu ili slobodno izabranu stručnu odbranu – pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga izabere iz reda advokata

3. pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac4. pravo na brz pristup sudu i pravično suđenje u razumnom roku – pravo da u

najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i dam u bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku

5. pravo da mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane

6. pravo na relevantnu dokaznu aktivnost i inicijativu – pravo da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da sam ili preko branioca iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane

7. pravo da dobije prevodioca i tumača ako ne razume i ne govori jezik koji se koristi u postupku.

Navedena prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog su korelativno praćena određenim striktnim dužnostima suda, odnosno drugog državnog organa. Sud ili drugi državni organ je kumulativno dužan:

1. da obezbedi ostvarenje prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog, koja su utvrđena u čl.4 st.1 ZKP-a

2. da pre prvog saslušanja upozori okrivljenog, odnosno osumnjičenog, da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz i pouči ga o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju.

Okrivljenom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete, te da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.

U Zakoniku se u okviru prava okrivljenog, posebno uređuje i opšte pravilo o obaveznoj stručnoj odbrani, kao opšte pravilo o tzv. siromaškom pravu. Ako okrivljeni ne uzme sam branioca, sud će mu postaviti branioca kad je to određeno ZKP-om, odnosno u slučaju postojanja određenog razloga za obaveznu stručnu odbranu i u procesnom trenutku koji se utvrđuje s obzirom na takav razlog. Okrivljenom koji ne može da plati branioca biće na njegov zahtev u skladu sa zakonikom, postavljen branilac na teret budžetskih sredstava suda. Okrivljenom koji je dostupan sudu može se suditi samo u njegovom prisustvu, osim kada je suđenje u njegovom odsustvu Zakonikom izuzetno dozvoljeno.

Okrivljeni se pre prvog saslušanja poučava o svom pravu da uzme branioca, kao i o pravu da branilac prisustvuje njegovom saslušanju. Okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka. Okrivljeni ima pravo da njegovom sasluđanju prisustvuje branilac. Ako nije u pitanju neki razlog obavezne odbrane, samo od volje okrivljenog zavisi da li će biti saslušavan u prisustvu branioca, ili bez njega. Ako se radi o slučajevima obavezne stručne odbrane, a okrivljeni sam ne uzme branioca, sud će mu ga postaviti onda kada je to određeno Zakonikom.

Okrivljeni može biti saslušan bez prisustva branioca, samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. da se ne radi o slučaju obavezne stručne odbrane2. da postoji neka od sledećih alternativno formulisanih okolnosti:

a. okrivljeni se izričito odrekao prava da branilac bude prisutan tokom njegovog saslušanja

b. branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju, a mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca

c. okrivljeni nije za prvo saslušanje obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa kada je poučen o tom svom pravu.

Okrivljenom se mora obezbediti dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane. Poziv optuženom za glavni pretres se mora lično dostaviti na taj način da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana, s tim da vreme za pripremanje odbrane za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, iznosi najmanje petnaest dana. Na zahtev optuženog ili na zahtev tužioca a po pristanku optuženog, ovi rokovi se mogu skratiti.

Mimo drugih slučajeva za prekid glavnog pretresa, predsednik veća može prekinuti glavni pretres radi pripremanja odbrane. Glavni pretres se odlukom veća može odložiti i ako je to potrebno radi pribavljanja novih dokaza, a u slučaju podnošenja nove optužbe, sud je dužan da okrivljenom i braniocu obezbedi dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a na njihov zahtev, ako je to potrebno, i u slučaju izmene optužbe.

Na iskazu okrivljenog se ne može zasnivati sudska odluka, ako postoje određene procesne anomalije, koje se svode na povrede nekih elemenata prava na odbranu okrivljenog. Zapisnici koji sadrže takve iskaze predstavljaju nezakonite, odnosno pravno nevaljane dokaze i oni se izdvajaju iz spisa krivičnog predmeta. To su sledeći slučajevi:

1. ako je tokom saslušanja okrivljenog upotrebljen zabranjen metod ili način saslušanja (sila, pretnja, obmana...)

2. ukoliko okrivljeni pre prvog saslušanja nije poučen o svom pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju

3. ako okrivljeni pre prvog saslušanja nije upozoren da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz

4. ukoliko okrivljenom nije saopšteno zašto se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja

5. ako izjave okrivljenog o prisustvu branioca, tj. o njegovom odricanju od prisustva branioca njegovom saslušanju u slučajevima kada stručna odbrana nije obavezna, nisu ubeležene u zapisnik

6. ukoliko je u nekom slučaju postojanje razloga za obaveznu stručnu odbranu, okrivljeni saslušan bez prisustva branioca.

3. Pravo na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku

Pravo okrivljenog na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku suštinski predstavlja element njegovog prava na odbranu u krivičnom postupku, ali to pravo ne samo što ima veliki pravni i faktički značaj, već ono u bitnoj meri ima i samostalan karakter u donosu na pravo na odbranu, pa se stoga može i posebno izdvojiti.

U opštem smislu to pravo počiva na poznatoj premisi da samo brza pravda zaista predstavlja pravdu, a što je ’pravda sporija’, to je i njen karakter sporniji, a sudska odluka donesena nakon nekog maratonskog postupka, često ne može ostvariti ni svoje osnovno pravno, a kamoli poželjno opštedruštveno moralno dejstvo

b) Duznosti okrivljenog

Okrivljeni ima tri osnovne dužnosti u krivičnom postupku:

1. dužnost dostupnosti tokom trajanja krivičnog postupka, tj. dužnost da se tokom trajanja krivičnog postupka ne skriva i ne beži

2. dužnost odazivanja svakom pozivu suda, što se odnosi samo na okrivljenog koji se tokom krivičnog postupka nalazi na slobodi, jer se prisustvo okrivljenog koji je u pritvoru obezbeđuje njegovim dovođenjem

3. dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese i o nameri da promeni boravište.

21 Imunitetsko pravo

Svi građani su jednaki pred zakonom. Iz određenih razloga se određene kategorije lica apsolutno ili relativno isključuju od mogućeg krivičnog gonjenja, što znači da poseduju svojevrsno pravo imuniteta. Imunitet predstavlja pravo određenih lica da ne budu krivično gonjena za učinjeno bilo koje krivično delo (potpuni krivičnopravni imunitet), ili da ne budu krivično gonjena za krivično delo učinjeno time što su izrazila svoje mišljenje u vršenju svoje funkcije (delimični krivičnopravni imutitet), odnosno da se u pogledu tih lica ne smeju preduzimati određene krivičnoprocesne radnje, kao što je pritvor ili drugo lišenje slobode, a da prethodno nije u relevantnoj formi pribavljeno odobrenje nadležnog organa (krivičnoprocesni imunitet).

Danas potpuni krivičnopravni imunitet predstavlja retkost i postoji prvenstveno u skladu sa određenim međunarodnopravnim aktima, kojima se za veoma ograničen broj lica garantuje da ni pod kojim uslovima neće biti krivično gonjena ako učine krivično delo na teritoriji određene države. (takva vrsta imuniteta daje se pojedinim kategorijama lica na temelju određenih bilateralnih ugovora ili određenih odluka Saveta bezbednosti UN)

Delimični krivičnopravni imunitet imaju lica koja vrše određene važne državne funkcije, pa tako sudija ne može krivično odgovarati za svoje mišljenje izneto u odluci, a takođe krivičnopravni imunitet imaju i poslanici u Skupštini državne zajednice, republički narodni poslanici, predsednik republike, članovi Saveta ministara, predsednik, potpredsednici i ministri vlade, sudije suda i sudije Ustavnog suda Srbije, kao i javni tužioci.

Postojanje krivičnopravnog imuniteta predstavlja smetnju za krivično gonjenje. Ta smetnja može biti apsolutna i u odnosu na bilo koje krivično delo kada se radi o potpunom krivičnopravnom imunitetu, odnosno može biti relativnog karaktera, ako se odnosi samo na određena krivična dela.

Krivičnoprocesni imunitet je uvek korelativno povezan sa krivičnopravnim imunitetom, tako da svako lice koje poseduje krivičnopravni imunitet istovremeno raspolaže i krivičnoprocesnim imunitetom.

Krivičnoprocesni imunitet može postojati i kao samostalna kategorija i on tada predstavlja smetnju za vršenje određenih procesnih radnji, ali je ta smetnja otklonjiva, tako da se određena radnja može sprovesti po dobijanju odgovarajućeg odobrenja nadležnog organa.

Kad je zakonom određeno da je za gonjenje pojedinih lica i krivičnih dela potrebno prethodno odobrenje nadležnog državnog organa, javni tužilac ne može zahtevati sprovođenje istrage niti podići neposredno optužnicu, odnosno optužni predlog, ako ne podnese dokaz da je odobrenje dato, a kad se za krivično delo goni po privatnoj tužbi, odnosno po zahtevu oštećenog kao tužioca, odobrenje pribavlja sud.

22 Prava lica lišenog slobode

U Zakoniku se posebno uređuje skup prava koja ima lice koje je lišeno slobode bez odluke suda. Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati. Lice lišeno slobode bez odluke suda se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, predati nadležnom istražnom sudiji, a u protivnom se pušta na slobodu.

Lice lišeno slobode poseduje sva prava koja i inače ima okrivljeni, odnosno osumnjičeni, a pored toga ovo lice poseduje i sledeća dopunska prava:

1. pravo na informisanje relevantnog subjekta o slučaju lišenja slobode – lice lišeno slobode ima pravo da se na njegov zahtev o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišenja slobode bez odlaganja obavesti član porodice ili

drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik međunarodne organizacije ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva

2. pravo na nesmetanu komunikaciju sa određenim licima – lice lišeno slobode ima pravo da neometano opšti sa svojim braniocem, diplomatsko-konzularnim predstavnikom, predstavnikom međunarodne organizacije i Zaštitnikom građana

3. pravo na zdravstveni pregled – lice lišeno slobode ima pravo da ga na nejgov zahtev bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi organ lišenja slobode, odnosno istražni sudija

4. pravo na odgovarajuću pravnu zaštitu – lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak pred sudom, odnosno da izjavi žalbu sudu koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode.

U Zakoniku se posebno uređuje zabranjenost i kažnjivost svakog nasilja nad dve posebne kategorije okrivljenih, odnosno osumnjičenih:

1. u odnosu na lice lišeno slobode i2. prema licu kome je sloboda ograničena.

Prema tim licima mora se postupati čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Ako se radi o slučaju tzv. građanskog hapšenja, flagrantnog učinioca krivičnog dela, prava lica lišenog slobode će se ostvarivati tek kada ono dođe u neposredni kontakt sa nekim od službenih altera pretkrivičnog ili krivičnog postupka. Lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti može svako lišiti slobode, pri čemu se lice lišeno slobode mora odmah predati istražnom sudiji ili organu unutrašnjih poslova, a ako se to ne može učiniti, mora se odmah obavestiti jedan od tih organa. Uhapšeno lice stiče svoja prava iz čl.5, momentom kada ga građanin preda istražnom sudiji ili organu unutrašnjih poslova, odnosno kada dođe u prvi kontakt sa nekim od tih subjekata, nakon što su oni obavešteni o slučaju tzv. građanskog hapšenja.

23 Poziv i dovodjenje

Poziv predstavlja prvu i rutinsku meru kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku. Poziv se upućuje samo okrivljenom koji se u toku krivičnog postupka nalazi na slobodi, odnosno nije pritvoren.

Prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku obezbeđuje se njegovim pozivanjem koje obavlja sud, tako što mu dostavlja zatvoreni pismeni poziv koji sadrži sledeće elemente:

1. identifikacione podatke pozivaoca - naziv suda koji poziva,

2. osnovne identifikacione podatke lica koje se poziva - ime i prezime okrivljenog,

3. pravnu kvalifikaciju krivicnog dela koje je predmet postupka - zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret,

4. označenje lokaliteta održavanja postupka - mesto gde okrivljeni treba da dođe,

5. označenje vremena izvođenja krivičnoprocesne radnje kojoj treba da prisustvuje okrivljeni - dan i čas kad treba da dođe,

6. označenje procesnog statusa lica koje se poziva - naznačenje da se poziva u svojstvu okrivljenog i

7. navođenje mogućnosti za primenu teže procesne mere - upozorenje da će u slučaju nedolaska biti prinudno doveden,

8. oficijelnu autorizaciju poziva - službeni pečat i ime i prezime sudije koji poziva.

Poseban upozoravajući element, koji je i segment prava na odbranu okrivljenog, sadrži poziv koji se prvi put upućuje okrivljenom. Kada se okrivljeni

prvi put poziva, poučiće se u pozivu o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju.

Materijalni uslov za dovođenje se sastoji u postojanju nekog od sledećih alternativno formulisanih razloga:

1. ako je doneto rešenje o pritvoru, što podrazumeva i postojanje nekog od zakonskih razloga za određivanje pritvora

2. ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe a svoj izostanak ne opravda3. ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti

očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva.

Formalni uslov za dovođenje okrivljenog se sastoji u donošenju odgovarajuće

odluke od strane nadležnog organa. Ta odluka je naredba a nju donosi sud. Naredbu za dovođenje izvršavaju organi unutrašnjih poslova.

Naredba za dovođenje mora biti u pismenom obliku ii ma sledeće elemente:

1. ime i prezime okrivljenog, mesto i godinu rođenja,

2. zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret uz navođenje odredbe krivičnog zakona,

3. razlog zbog koga se naređuje dovođenje,

4. službeni pečat i potpis sudije koji naređuje dovođenje.

Dovođenje se ne izvršava automatski i apriorno na prinudan način, već je dobrovoljnost polaska okrivljenog sa ovlašćenim službenim licima organa unutrašnjih poslova koji izvršavaju naredbu za dovođenje primarna, a samo sekundarno se okrivljeni dovodi na prinudan način. Poseban način postupanja je

propisan u pogledu lica koja su zaposlena u odgovarajućim državnim organima prinude i koja su shodno tome po pravilu naoružana.

24 Zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta

Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili inostranstvo, sud mu može obrazloženim rešenjem zabraniti da bez odobrenja napusti svoj stan ili mesto boravišta.

Zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta je mera kojom se pored obezbeđenja prisustva okrivljenog, mogu postizati i neki drugi procesni ili faktički ciljevi. Razlozi za određivanje ove mere su u Zakoniku alternativno formulisani kao postojanje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao: 1. pobeći, 2. sakriti se ili 3. otići u nepoznato mesto ili inostranstvo.

Ova mera se određuje odgovarajućom odlukom nadležnog organa, a to je obrazloženo rešenje kojim sud okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja napusti mesto svog boravišta. Poslednjim novelama ZKP-a uvedena je mogućnost određivanja „kućnog pritvora“, kao posebnog oblika lišenja/ograničenja lične slobode.

Uz zabranu napuštanja stana ili mesta boravišta bez odobrenja, okrivljenom se mogu nametnuti i neke druge zabrane, kao adheziona ograničenja uz osnovno ograničenje. To su:

1. zabrana posećivanja određenih mesta

2. zabrana sastajanja sa određenim licima ili prilaženja određenim licima,

3. nalaganje okrivljenom da se povremeno javlja određenom državnom organu,

4. privremeno oduzimanje putne isprave ili vozačke dozvole.

Ove mere se mogu odrediti i kao samostalne u tri alternativno propisana slučaja:

1. u cilju zaštite oštećenog svedoka

2. u cilju sprečavanja okrivljenog da utiče na učesnike ili prikrivače3. ako postoji opasnost da će okrivljeni dovršiti započeto krivično delo,

ponoviti krivično delo, odnosno učiniti krivično delo kojim preti.Privremeno oduzimanje vozačke dozvole se može odrediti i kao samostalna

mera, ali samo ako se krivični postupak vodi zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti saobraćaja.

Zabranom napuštanja stana ili mesta boravišta i drugim adhezionim ograničenjima uz tu zabranu se ne mogu ograničiti određena prava okrivljenog i to:

1. pravo okrivljenog da živi u svom stanu, i 2. pravo da se nesmeteno viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem.

Zabrana napuštanja boravišta ima značaj supstitutivne mere u odnosu na pritvor koji se može odrediti radi obezbeđenja prisustva okrivljenog, pa se okrivljeni u rešenju o zabrani napuštanja mesta boravišta posebno upozorava da se prema njemu može odrediti pritvor ako prekrši izrečene zabrane.

Sud može odrediti da se okrivljenom koji ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo vrati putna isprava, ukoliko:

1. postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji

2. obeća da će se na svaki poziv suda odazvati

3. položi jemstvo.

Zabranu napuštanja stana ili mesta boravišta, kao i druga ograničenja vezana za tu meru, određuje i ukida istražni sudija, a posle podignute optužnice predsednik veća ili veće. Istražni sudija, predsednik veća ili veće imaju dužnost da svaka dva meseca ispituju da li je primenjena mera još potrebna.

Odluka o određivanju ili produženju zabrane napuštanja boravišta i drugih ograničenja može se pobijati određenim pravnim lekom. Protiv rešenja kojim se određuju, produžavaju ili ukidaju navedene zabrane, odnosno ograničenja,

stranke mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je njegov predlog odbijen. Žalba nema suspenzivno dejstvo i podnosi se u opštem roku od tri dana, a o njoj odlučuje vanraspravno veće u roku od tri dana od dana prijema.

25 Jemstvo

Jemstvo se može odrediti isključivo radi obezbeđenja prisustva okrivljenog tokom krivičnog postupka i ova mera načelno ima supstitutivni karakter u odnosu na pritvor kao znatno težu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog. Jemstvom se zamenjuje već određeni pritvor (naknadna supstitucija) ili pritvor koji iz određenih razloga tek treba odrediti (prethodna supstitucija).

Okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor, samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći, kao i u cilju obezbeđenja prisustva optuženog na glavnom pretresu, ili radi dodatne kontrole poštovanja obaveza koje se određuju u okviru mere zabrane napuštanja stana ili mesta boravišta, može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako se kumulativno ispune dva uslova:

1. okrivljeni mora lično ili neko drugi za njega da pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka okrivljeni neće pobeći

2. sam okrivljenimora da obeća pred sudom koji odlučuje o jemstvu:a) da se neće kritib) da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište.

Jemstvo se može odrediti iz sledećih alternativno formulisanih razloga:

1. ako je okrivljenom već određen pritvor ili on treba da bude pritvoren, zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili

2. ako uredno pozvani optuženi očigledno izbegava da dođe na glavni pretres3. kada se radi o dodatnom obezbeđivanju poštovanja ograničenja u okviru

mere zabrane napuštanja stana ili mesta boravišta. Jemstvo uvek glasi na novčani iznos, koji se određuje s obzirom na:

1. težinu krivičnog dela,

2. lične i porodične prilike okrivljenog i

3. imovno stanje lica koje daje jemstvo.

Jemstvo s obzirom na svoj predmet može da se podeli na dve osnovne vrste:

1. stvarno jemstvo – a) jemstvo na određenim pokretnim stvarima: polaganje gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih pokretnih stvari veće vrednosti koje se lako mogu unovčiti i čuvati,

b) stavljanju hipoteke za iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo,

2. lično jemstvo – koje se sastoji u ličnoj obavezi jednog ili više građana da će u slučaju bekstva okrivljenog platiti utvrđeni iznos jemstva.

Jemstvo se ukida u dve situacije:

1. tokom trajanja krivičnog postupka ili2. po njegovom okončanju.

U slučaju da se jemstvo ukida u toku krivičnog postupka, ono se obavezno zamenjuje određivanjem pritvora, do čega dolazi u sledećim slučajevima:

1. ako je jemstvo položeno zbog opasnosti od bekstva, a okrivljeni na uredan poziv ne dođe a izostanak ne opravda

2. ako je jemstvo određeno zbog toga što je uredno pozvani okrivljeni očigledno izbegavao da dođe na glavni pretres, ono se ukida ako okrivljeni na prvi naredni uredni poziv na glavni pretres ne dođe, a izostanak ne opravda

3. ako se protiv okrivljenog koji je, ili za koga je položeno jemstvo, te se nalazio na slobodi, pojavi koji drugi zakonski osnov za pritvor.

Jemstvo se ukida kada je krivični postupak pravosnažno okončan, bilo rešenjem o obustavi krivičnog postupka ili određenom presudom, ali pod uslovom da je odluka kojom je krivični postupak okončan, postala pravosnažna.

Do zadržavanja jemstva dolazi u dva slučaja:

1. ako okrivljeni pobegne2. ukoliko okrivljeni ponovo ne dođe na glavni pretres a izostanak ne opravda

Jemstvo se određuje i ukida rešenjem koje donosi sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima:

1. pre i u toku istrage to rešenje donosi istražni sudija2. posle podignute optužnice rešenje donosi predsednik veća3. na glavnom pretresu rešenje o jemstvu donosi veće.

26 Pritvor

Pritvor predstavlja poseban oblik preventivnog lišenja slobode u toku krivičnog postupka. Radi se o najtežoj meri kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog tokom krivičnog postupka, ali se tom merom mogu istovremeno postizati i drugi ciljevi. Pritvor se može odrediti samo pod sledećim kumulativno propisanim uslovima:

1. sudski karakter pritvora – pritvor može biti određen odlukom suda2. zakonska utemeljenost – pritvor se može odrediti pod uslovima propisanim u

ZKP-u3. krivičnoprocesna svrsishodnost – pritvor se određuje samo ako je pritvaranje

neophodno radi vođenja krivičnog postupka4. ultima ratio karakter – pritvor se može odrediti samo ako se ista svrha ne

može ostvariti drugom merom.

Za službene aktere krivičnog postupka nastaju i posebne obaveze, ukoliko je

okrivljenom određen pritvor:

1. obaveza urgentnog postupanja – dužnost je svih organa koji učestvuju u kp i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru

2. obaveza oficijelnog ukidanja pritvora – u toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen

Pritvor je u našem pravu isključivo fakultativnog karaktera. Pritvor se može odrediti onda kada prema oceni suda postoji određeni razlog za primenu te mere, ali se on nikada ne mora odrediti.

Kao opšti uslov za određivanje pritvora, potrebno je postojanje osnovane sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo.

Razlozi za određivanje pritvora mogu da se podele na nekoliko grupa:

1. pritvor koji se određuje u cilju obezbeđivanja prisustva okrivljenog tokom krivičnog postupka:

1. ako se krije ili

2. ako se ne može utvrditi njegova istovetnost,

3. ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva

4. kada se radi o okrivljenom u odnosu na koga su ispunjeni sledeći kumulativni uslovi:

a) radi se o licu koje je steklo procesno svojstvo optuženog

b) optuženi je jednom već uredno pozvan na glavni pretres

c)optuženi očigledno izbegava da dođe na glavni pretres.

2. pritvor koji se određuje s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka: ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela;

3. pritvor koji se određuje u cilju sprečavanja dokazne opstrukcije od strane okrivljenog, kada se opsanost nedozvoljenog delovanja na izvore dokaza, može ogledati u dva modaliteta:

1. u odnosu na materijalne dokaze, ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili

2. u odnosu na lične izvore dokaza, ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače;

4. pritvor koji se određuje iz preventivnih razloga, a koji postoji u dva modaliteta:

a) u odnosu na sve kategorije okrivljenih - ukoliko osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti pritvor;

b) u pogledu posebne kategorije okrivljenih – kada se radi o okrivljenom koji je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo zakonom određeno kao krivično delo, kome se pritvormože odrediti osim kada postoji neki od ostalih

alternativno propisanih razloga za pritvor i ako postoji opravdana opsanost da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo.

5. pritvor koji se određuje s obzirom na vrstu presude i izrečenu kaznu, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

a) optuženom je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna

b) optuženi se već ne nalazi u pritvoru

c) opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Koluziona opasnost se shodno poslednjim izmenama Zakonika može odnositi, ne samo, kao i do sada, na svedoke, saučesnike, prikrivače, već i veštake.

Postupak određivanja, ukidanja i produženja pritvora

Za određivanje i ukidanje pritvora isključivo je nadležan sud. Pritvor se određuje rešenjem nadležnog suda. Rešenje o određivanju pritvora sadrži:

1. ime i prezime lica koje se pritvara,

2. krivično delo za koje se ono okrivljuje,

3. zakonski osnov za pritvor,

4. vreme na koje je određen pritvor i vreme lišenja slobode,

5. pouku o pravu na žalbu,

7. obrazloženje osnova i razloga za određivanje pritvora,

8. službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor.

Odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, osim kada se radi o slučaju neslaganja istražnog sudije i javnog tužioca u pogledu ukidanja pritvora okrivljenom u istrazi, a kada odluku donosi vanraspravno veće. Samo tada nije neophodno da se okrivljeni sasluša pre nego što vanraspravno veće donese odluku.

Izuzetno, odluka o određivanju pritvora se može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoji neki od alternativno propisanih razloga razloga:

1. kada poziv za saslušanje nije mogao da bude uručen okrivljenom zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese

2. ako postoji opasnost od odlaganja, u tom slučaju okrivljeni mora biti saslušan u roku od 48 sati od lišenja slobode.

Saslušanju okrivljenog u odnosu na kojeg je stavljen predlog da mu se odredi pritvor, mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog, što znači da oni moraju biti pozvani, ali se saslušanje može obaviti i u njihovom odsustvu.

Pritvor u fazi istrage određuje istražni sudija. Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, on taj predlog ne može odbiti već mora da zatraži da o tome odluči vanraspravno veće, koje je dužno da svoju odluku donese i dostavi u roku od 48 sati.

Ako se pritvor ukida zbog isteka roka njegovog trajanja, odluku o tome donosi istražni sudija.

Posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog. Odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi se u sednici veća. Veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor, te da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora:

1. po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu2. po isteku svaka dva meseca, nakon stupanja optužnice na pravnu snagu.

Predaja rešenja o pritvoru i žalba protiv rešenja o pritvoru

Rešenje o pritvoru predaje se licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najkasnije u roku od 12 sati od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji. U spisima se mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja. Protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću. Žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, zatražiće da o tome odluči veće. Protiv rešenja veća kojim se određuje pritvor stranke mogu izjaviti žalbu, koja ne zadržava izvršenje rešenja.

Kada vanraspravno veće rešava o žalbi na određivanje pritvora, dužno je da svoju odluku donese i dostavi u roku od 48 sati. Žalba na rešenje veća o određivanju pritvora ne zadržava izvršenje rešenja. Protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora, žalba nije dozvoljena.

Obaveza obaveštavanja određenih lica o lišenju slobode

Obaveza obaveštavanja određenih lica o lišenju slobode odnosi se kako na obaveštavanje njegove porodice i bliskih mu lica, tako i na dva posebna slučaja koji se odnosena:1. lišenje slobode advokata - organ unutrašnjih poslova, odnosno sud je dužan da bez odlaganja, obavesti nadležnu advokatsku komoru

2. lišenje slobode lica koja se staraju o drugim osobama koje nisu sposobne da same o sebi vode brigu - o lišenju slobode obavestiće se nadležni organ socijalnog staranja.

Organ unutrašnjih poslova, odnosno sud je dužan da o lišenju slobode odmah, obavesti porodicu lica lišenog slobode, ili drugo lice sa kojim ono živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici, osim ako se lice lišeno slobode tome izričito protivi.

Obavezno saslušanje okrivljenog kome je pritvor izuzetno određen bez prethodnoh saslušanja

Ako je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog, sud će u roku od 48 sati od časa lišenja slobode okrivljenog, postupiti shodno pravilima koja se odnose na obavezno saslušanje okrivljenog pre određivanja pritvora, tj. Okrivljeni će na posebnom ročištu biti saslušan, a o takvom saslušanju moraju biti obavešteni javni tužilac i branilac, ali njihovo prisustvo nije obavezno.

27 Trajanje pritvora u krivičnom postupku

Trajanje pritvora u krivičnom postupku se određuje u opštem smislu, preko već pomenutog generalnog pravila o ukidanju pritvora tokom celog postupka čim prestanu razlozi zbog kojih je bio određen, što znači da trajanje pritvora načelno mora biti svedeno na minimalno potrebno vreme. Posebno i konkretno trajanje pritvora se ograničava u vezi sa ostvarenjem njegove svrhe:

1. kada važe određeni faktički rokovi, ali samo u odnosu na pojedine pritvorske osnove

2. kroz utvrđivanje određenih maksimalnih rokova trajanja pritvora u pojedinim fazama krivičnog postupka i zavisno od određenih procesnih situacija.

Faktički rok trajanja pritvora postoji:

1. kada je pritvor određen zbog nemogućnosti utvrđivanja istovetnosti okrivljenog, on traje dok se ta istovetnost ne utvrdi

2. kada je pritvor određen zbog opasnosti dokazne opstrukcije okrivljenog, on će trajati samo dok se ne obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen

3. ako je pritvor određen optuženom koji je jednom već uredno pozvan na glavni pretres, a očigledno izbegava da dođe na glavni pretres i kada tako određen pritvor traje do objavljivanja presude.

U istrazi pritvor određen na osnovu rešenja istražnog sudije može trajati najviše mesec dana od dana lišenja slobode.

Ukoliko je pritvor odredilo vanraspravno veće, tako određen pritvor takođe može trajati najviše mesec dana. Posle tog prvog roka od mesec dana, okrivljeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora. Pritvor se po rešenjem vanraspravnog veća može produžiti najviše za dva meseca. Protiv rešenja vanraspravnog veća dopuštena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešanja.

Ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja i o kojoj odlučuje neposredno viši sud u veću sastavljenom od trojice sudija.

U istrazi postoje dve situacije u vezi maksimalnog trajanja pritvora:

1. za krivična dela zaprećena kaznom zatvora do pet godina pritvor može trajati maksimalno tri meseca – jedan mesec na osnovu rešenja istražnog sudije,

odnosno vanras.veća i još dva meseca na osnovu rešenja vanraspravnog veća o produženju pritvora

2. za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od preko pet godina zatvora ili teža kazna, pritvor može ukupno trajati šest meseci – jer se nakon proteka ukupno tri meseca pritvora određenog od strane istražnog sudije odnosno veća, rešenjem veća neposredno višeg suda pritvor može produžiti za još tri meseca.

Ako se po isteku navedenih maksimalnih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.

Od podizanja optužnice pritvor može trajati onoliko koliko traje i sam krivični postupak. Veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu. Žalba na rešenje kojim je pritvor određen, ukinut ili produžen, ne odlaže izvršenje rešenja. Protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.

28 Postupanje sa pritvorenicima

Pravila postupanja sa pritvorenicima imaju za svrhu s jedne strane, zaštitu psihičkog i fizičkog integriteta okrivljenih koji su u pritvoru, koji iako nije kazna, ipak, kao i svako lišenje slobode, podrazumeva i niz deprivacija u odnosu na lica koja se u njemu nalaze, dok se s druge strane, tim pravilima omogućava efektivno ostvarenje svrhe pritvora, te se tako sprečavaju raznovrsne moguće zloupotrebe. Pravila postupanja s pritvorenicima su detaljnije regulisana propisima koje donosi ministar nadležan za pravosuđe (upućujuća norma ZKP-a).

Pravila sadržana u Zakoniku o krivičnom postupku se odnose na sledeće osnovne aspekte:

1. Utvrđivanje opšteg pravila postupanja sa pritvorenicima – u pritvoru se ne smeju vređeti ličnost i dostojanstvo pritvorenika.

2. Utvrđivanje pravila o minimalnom limitiranju prava pritvorenika- prema pritvorenom licu se mogu primenjivati samo ona ograničenja kojima se sprečavaju određene zloupotrebe, usmerene na pokušaj bekstva i dokaznu opstrukciju.

3. Definisanje pravila o odvajanju određenih kategorija pritvorenih lica – ne mogu se u istu prostoriju zatvarati lica različitog pola, lica koja su na izdržavanju kazne sa licima koja su u pritvoru...

4. Utvrđivanje osnovnih pravila boravka u pritvoru - koja se odnose na garantovanje određenih prava pritvoreniku, te mogućnost da se pritvoreniku nametnu i neke obaveze. Pritvorenik ima pravo na neprekidni noćni odmor u trajanju od osam sati, dva sata dnevno kretanje na slobodnom vazduhu i pravo da nosi svoje odelo, koristi svoju posteljinu o svom trošku nabavlja hranu, knjige...

5. Definisanje pravila koja se odnose na kontakt između pritvorenika i drugih lica – odnose se na: posete bliskih srodnika, razgovor sa diplomatskim i konzularnim predstavnicima stranih država potpisnica odgovarajućih međunarodnih konvencija, dopisivanje pritvorenika sa licima van zatvora.

6. Utvrđivanje pravila disciplinske odgovornosti pritvorenika – koja se odnosi na mogućnost istražnog sudije, odnosno predsednika veća da pritvorenom licu za disciplinske prestupe izrekne disciplinsku kaznu ograničenja poseta.

7. Definisanje pravila o sudskom nadzoru nad pritvorenim licima – koji ostvaruje predsednik suda koji je na to ovlašćen, tako što je on ili sudija koga on odredi, dužan da najmanje jednom nedeljno obiđe pritvorenika i da se obaveti kako se hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa.

29 Pojam, procesna i pravna priroda branioca

Okrivljeni se u krivičnom postupku može braniti sam (lična odbrana) ili uz pomoć branioca (stručna odbrana). Više okrivljenih može imati zajedničkog branioca, pod uslovom da angažovanje jednog branioca za više njih, nije u suprotnosti sa

interesima njihove odbrane. Jedan okrivljeni može imati istovremeno u postupku najviše pet branilaca.

Odbrana putem branioca se često označava kao formalna odbrana, dok se odbrana samog okrivljenog bez branioca određuje kao materijalna odbrana.

Kad je reč o procesnoj i pravnoj prirodi branioca, u teoriji se pretežno ističu sledeća shvatanja:

1. branilac kao pomagač okrivljenog2. branilac kao zastupnik okrivljenog3. branilac kao lice koje pruža potporu i podršku okrivljenom tokom postupka4. branilac kao organ pravne pomoći.

Branilac je pravno obrazovano fizičko lice koje se po pravilu, profesionalno bavi

advokaturom i koje na osnovu izdatog punomoćja ili donetog rešenja suda, zajedno sa okrivljenim ili nezavisno od okrivljenog, ali u njegovom interesu, vrši funkciju odbrane u krivičnom postupku, odnosno pomaže okrivljenom u odbrani, te se preduzimanjem potrebnih krivičnoprocenih radnji koje spadaju u domen njegovih ovlašćenja, stara o procesnoj i pravnoj zaštiti prava i interesa okrivljenog u postupku.

Odbrana uz pomoć branioca predstavlja jedan element prava okrivljenog. Okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka. Branioca osim samog okrivljenog, može angažovati i određeni krug okrivljenom bliskih lica: njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra i hranilac, kao i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj zajednici ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici. Za branioca se može uzeti samo advokat, a njega može zameniti advokatski pripravnik, ako se postupak vodi za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju do pet godina.

Procesno-pravni osnov pojavljivanja branioca u krivičnom postupku može biti dvojak:

1. punomoćje za izabranog branioca2. sudsko rešenje u odnosu na postavljenog branioca.

Davanjem punomoćja braniocu od strane okrivljenog ili lica koja u interesu okrivljenog mogu da angažuju branioca, formalizuje se određeni pravni odnos između branioca i lica koje ga je angažovalo. U pitanju je jedna vrsta ugovora o delu kojim se branilac obavezuje da pomogne okrivljenom u odbrani u krivičnom postupku, odnosno preuzima obavezu savesnog ostvarivanja branilačke funkcije u konkretnom postupku u okviru funkcije odbrane, a lice koje je branioca angažovalo preuzima dužnost dam u naknadi troškove i isplati nagradu.

Rešenje o postavljanju branioca donosi predsednik suda pred kojim se vodi krivični postupak, ukoliko za to postoji određeni zakonski osnov, bilo da se radi o slučaju obavezne odbrane, kada okrivljeni odnosno lica koja imaju pravo angažovanja branioca, nisu uzeli branioca, bilo da je u pitanju postavljanje branioca na zahtev okrivljenog, koji prema svom imovnom stanju ne može da snosi troškove stručne odbrane.

Do postavljanja branioca po službenoj dužnosti dolazi u sledećim slučajevima:

1. ukoliko u slučaju obavezne odbrane sam okrivljeni, odnosno lica koja na to imaju pravo, ne angažuje branioca do određenog procesnog momenta

2. ako optuženi u slučaju obavezne odbrane ostane bez branioca tokom postupka, a sam ne uzme drugog branioca

3. kada optuženom treba dostaviti presudu kojom mu je izrečena bezuslovna kazna zatvora, a dostavljanje se ne može izvršiti na njegovu dosadašnju adresu.

Poseban slučaj postavljanja branioca u ad hoc smislu, tj. u odnosu na konkretnu procesnu

fazu, postoji kada se radi o stadijumu glavnog pretresa i ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. branilac koji je uredno pozvan nije došao na glavni pretres ili je branilac bez odobrenja napustio glavni pretres

2. branilac nije obavestio sud o razlogu sprečenosti čim je za taj razlog saznao3. radi se o slučaju obavezne stručne odbrane4. ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca te sud

branioca može postaviti bez štete za odbranu.

Do postavljanja branioca može doći i na zahtev okrivljenog, kada su kumulativno

ispunjeni sledeći uslovi:

1. ne postoje uslovi za obaveznu odbranu2. postupak se void za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko

tri godine ili za krivično delo zaprećeno blažom kaznom, ali postavljanje branioca zahtevaju interesi pravičnosti

3. okrivljeni prema svom imovnom stanju ne može snositi troškove odbrane.

Razlozi za izuzeće branioca su formulisani na dva načina:

1. kao apsolutni – kada se radi o obaveznom isključenju konkretnog lica od mogućnosti da bude branilac u određenom krivičnom postupku

2. kao relativni – kada izuzetno postoji mogućnost da lice koje inače ne može da bude branilac, obavlja tu funkciju, ako se ispuni određeni uslov.

Apsolutni razlozi - svode se na nemogućnost da određene kategorije lica obavljaju

funkciju branioca:

1. lice koje se i samo tereti za isto krivično delo - saokrivljeni,

2. oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, ni njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do drugog stepena,

3. lice koje je u istom predmetu postupalo kao sudija ili javni tužilac ili je preduzimalo radnje u pretkrivičnom postupku.

Relativni razlozi - Branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako su kumulativno ispunjeno sledeći uslovi:

1. lice koje je prema ZKP-u oslobođeno dužnosti svedočenja i2. izjavilo je da neće svedočiti.

30 Obavezna stručna odbrana

Ratio legis instituta obavezne stručne odbrane temelji se na stavu da je u određenim slučajevima, s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka, nastalu procesnu situacija, osobenost samog postupka, neophodno da tom licu u odbrani pomaže branilac, nezavisno od stava okrivljenog u odnosu na to pitanje. Ako okrivljeni sam ne izabere branioca do procesnog stadijuma kada on prema zakonskom rešenju mora imati branioca, njemu će branilac biti postavljen odlukom suda.

U ZKP-u su istovremeno određeni razlozi za obaveznu stručnu odbranu, tako i procesni stadijumi, odnosno konkretni momenti u postupku, od kada okrivljeni mora imati branioca.

Postoje sledeći slučajevi obavezne stručne odbrane:

1. razlozi koji se odnose na određena svojstva okrivljenog:

1. kada je okrivljeni lice sa određenim fizičkim ili duševnim nedostacima, tj. ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno on tada mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja.

2. kada se postupak vodi prema maloletniku, maloletnik mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja, kao i tokom čitavog postupka.

2. razlog koji se odnosi na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka - ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja

3. razlozi koji se odnose na posebne procesne situacije:

1. kada je došlo do primene najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku – okrivljeni kome je određen pritvor mora imati branioca dok je u pritvoru,

2. ako se po izuzetku postupak vodi in absentia – okrivljeni kome se sudi u odsustvu mora imati branioca čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu.

4. razlog koji se odnosi na osobenost samog postupka – okrivljeni mora imati branioca posle stavljanja predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi.

Ako okrivljeni u slučajevima obavezne odbrane ne uzme sam branioca, predsednik suda će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti za dalji tok krivičnog postupka do pravnosnažnosti presude, a ako je izrečena kazna zatvora od četrdeset godina - i za postupak po vanrednim pravnim lekovima.

Kad se okrivljenom po službenoj dužnosti postavi branilac posle podignute optužnice, obavestiće se o tome okrivljeni, zajedno sa dostavljanjem optužnice. Ako optuženi u slučaju obavezne odbrane ostane bez branioca u toku postupka, a sam ne uzme drugog branioca, predsednik suda pred kojim se vodi postupak postaviće branioca po službenoj dužnosti.

Za branioca će se postaviti advokat, po redosledu sa spiska koji predsedniku prvostepenog suda dostavlja odgovarajuća advokatska komora. Advokatska komora dostavlja spisak advokata po azbučnom redu. Prilikom postavljanja branioca po službenoj dužnosti sud je dužan da poštuje redosled sa spiska.

31 Prava i dužnosti branioca

Prava branioca mogu da budu kako ona koja su izričito propisana samo za njega, tako i ona prava koja inače pripadaju okrivljenom, ali ih branilac može vršiti u okviru njegovog opšteg prava da u korist okrivljenog, odnosno u prilog njegovoj odbrani i njegovom položaju u postupku, preduzima sve potrebne radnje.

Zakonikom o krivičnom postupku je striktno napisano da je branilac ovlašćen da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti i sam okrivljeni. Branilac nema pravo da preduzima radnje u krivičnom postupku protivno volji okrivljenog, tako da su ta njegova prava koja proističu iz izvornog prava okrivljenog kao stranke, u stvari uslovljena voljom okrivljenog.

Druga prava branioca, odnosno ona koja se odnose samo na njega a ne izviru iz prava okrivljenog na odbranu u krivičnom postupku, dele se na dve osnovne vrste:

1. prava koja branilac ima po osnovu svog pravnog odnosa sa okrivljenim ili sa državom

2. prava koja branilac ima kao subjekt krivičnog postupka.

Izabrani branilac, odnosno onaj advokat koga je okrivljeni svojom voljom angažovao ili su ga angažovala određena lica koja na to imaju pravo, se sa okrivljenim nalazi u određenom pravnom odnosu koji se temelji na jednoj vrsti ugovora o delu, iz čega proizlaze dva posebna prava branioca:

1. pravo na nagradu za odbranu u krivičnom postupku, u skladu sa advokatskom tarifom

2. pravo na naknadu troškova koje je branilac imao tokom ostvarivanja svoje branilačke funkcije u konkretnom slučaju.

Branilac ima sledeća prava kao subject krivičnog postupka:

1. pravo uvida u dokazni materjial – tj. pravo da razmatra spise i razgleda prikupljene predmete koji služe kao dokaz, a to pravo stiče posle donošenja rešenja o sprovođenju istrage

2. pravo na kontakt sa pritvorenim okrivljenim:1. pravo na dopisivanje i razgovor sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru2. pravo na poverljiv razgovor sa osumnjičenim i pre nego što je

osumnjičeni saslušan, kao i sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru. Kontrola ovog razgovora pre prvog saslušanja i tokom istrage dopuštena je samo posmatranjem, ali ne i slušanjem.

3. pravo čitanja određenih materijala pre prvog saslušanja osumnjičenog – neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog, branilac im apravo da pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju, nalaz i mišljenje veštaka i zahtev za sprovođenje istrage.

4. pravo na prisustvovanje svim procesnim fazama i određenim procesnim radnjama, što uključuje i njegovo pravo da bude pozivan radi prisustvovanja procesnim stadijumima i određenim radnjama, a to se pravo branioca različito ispoljava u pojedinim procesnim fazama:

3. branilac ima pravo da u pretkrivičnom postupku prisustvuje saslušanju osumnjičenog koji je zadržan od strane organa unutrašnjih poslova; u pretkrivičnom postupku kada se vrši pretresanje kao radnja dokazivanja branilac ima pravo da prisustvuje pretresanju stana.

4. branilac ima pravo da u istrazi prisustvuje određenim istražnim radnjama – saslušanju okrivljenog, uviđaju, saslušanju veštaka, pretresanju stana i saslušanju svedoka, a istražni sudija dužan je da obavesti branioca o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima on može prisustvovati.

5. tokom glavnog pretresa branilac ima pravo na odgovarajuću dokaznu inicijativu, tj. pravo da ističe svoje dokazne predloge id a:1. nakon što je predsednik veća završio saslušanje optuženog,

neposredno postavlja pitanja optuženom po odobrenju predsednika veća

2. kada predsednik veća završi saslušanje pojedinih svedoka ili veštaka, po odobrenju predsednika veća, neposredno postavlja pitanja svedocima ili veštacima, te

3. izloži odbranu tokom završne reči na glavnom pretresu.Kada se radi o saslušanju okrivljenog, branilac se sa okrivljenim ne može dogovarati kako da odgovara na pitanja koja sum u već postavljena.

4. u postupku po žalbi, branilac ima pravo da bude obavešten o sednici veća, ako je

u roku predviđenom za žalbu, zahtevao da bude obavešten o sednici ili je

predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom.

Dužnosti branioca

Izabrani branilac ima ne samo pravo da preduzima sve potrebne radnje u postupku u cilju odbrane okrivljenog i u prilog njegovom položaju u krivičnom postupku, već ta aktivnost predstavlja i osnovnu dužnost branioca.

Prema Zakonu o advokaturi, advokat je dužan da stranci savesno pruži pomoć u skladu sa zakonom, statutom i Kodeksom profesionalne etike advokata,

a tu dužnost naravno, ima i advokat koji je branilac u krivičnom postupku i koji shodno tome, mora postupati savesno braneći okrivljenog. Advokat (branilac u kp) ima dužnost da čuva kao tajnu, ono što mu je stranka kao svom advokatu poverila.

Branilac ostvarujući funkciju odbrane mora poštovati osnovne etičke zahteve, ne sme ispoljavati neprijateljski stav prema tužiocu, odnosno subjektima koji vrše suprotnu stranačku funkciju i načelno je dužan da ispoljava odgovarajuće procesno poštenje.

Zakonikom o kp je kao osnovna procesna dužnost branioca označena njegova obaveza da organu pred kojim se void postupak podnese punomoćje, a okrivljeni može braniocu dati i usmeno punomoćje na zapisnik kod organa pred kojim se vodi postupak. Dužnost predaje punomoćja ima jedino izabrani branilac, dok je za postavljenog branioca, pravni osnov njegove pojave kao branioca u kriv.postupku – rešenje suda.

On ima i druge dužnosti u postupku, od kojih je najznačajnija njegova dužnost odazivanja pozivu organa koji vodi postupak. U ovom pogledu razlikuju se dve osnovne situacije: jedna se odnosi na slučaj obavezne odbrane putem branioca, a druga na slučaj fakultativne stručne odbrane.

Uvek kada se radi o slučaju obavezne odbrane, branilac je dužan da pristupa glavnom pretresu, odnosno glavni pretres se ne može održati bez prisustva branioca. Ako na glavni pretres ne dođe branilac koji je uredno pozvan, a ne obavesti sud o razlogu sprečenosti, ili ako branilac bez odobrenja napusti glavni pretres, optuženi će se pozvati da odmah uzme drugog branioca. Ako optuženi to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca. Ako u slučaju obavezne odbrane ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca, odnosno da ga sud postavi bez štete za odbranu, glavni pretres će se odložiti.

Uredno pozvanog branioca čiji je neopravdani nedolazak doveo do odlaganja glavnog pretresa veće će kazniti novčanom kaznom od 50.000 dinara i obavezati da plati troškove odlaganja glavnog pretresa. Rešenje o tome sa kratkim obrazloženjem unosi se u zapisnik o glavnom pretresu.

Kad odbrana nije obavezna, branilac ima dužnost odazivanja pozivu suda na glavni pretres, ali se glavni pretres može održati i bez branioca, a u takvom slučaju optuženi će se u pozivu poučiti da ima pravo da uzme branioca, ali da glavni pretres neće morati da se odloži zbog toga što branilac nije došao na glavni pretres ili što je optuženi uzeo branioca tek na glavnom pretresu.

32 Obavezno izuzece branioca

Razlozi za izuzeće branioca su formulisani na dva načina:

- kao apsolutni – kada se radi o obaveznom isključenju konkretnog lica od mogućnosti da bude branilac u određenom krivičnom postupku

- kao relativni – kada izuzetno postoji mogućnost da lice koje inače ne može da bude branilac, obavlja tu funkciju, ako se ispuni određeni uslov.

Apsolutni razlozi za izuzeće branioca, odnosno njegovo isključenje se svode na nemogućnost da određene kategorije lica obavljaju funkciju branioca:

1. lice koje se i samo tereti za isto krivično delo – saokrivljeni2. oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, ni njihov srodnik po krvi u pravoj

liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrog stepena ili po tazbini do drugog stepena

3. lice koje je u istoj krivičnoj stvari obavljalo funkciju određenog službenog aktera krivičnog postupka – sudija ili javni tužilac koji je u istom predmetu postupao ili je preduzimao radnje u pretkrivičnom postupku.

Za svedoka postoji relativan razlog izuzeća u odnosu na funkciju branioca. Branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. lice koje je prema Zakoniku o krivičnom postupku oslobođeno dužnosti svedočenja i 2 ono koje je izjavilo da neće svedočiti

33 Pojam i podele dokaza

Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži pojam dokaza. U praksi se, na temelju osnovnih teorijskih koncepcija, izgrađuje shvatanje o tome šta je dokaz u konkretnom slučaju i kakav je njegov dokazni kredibilitet, a pri tom, u odnosu na dokaze i druge dokazne pojmove važe i određena načela krivičnog postupka, kako ona koja su izričito sadržana u Zakoniku, tako i ona koja se ne spominju u Zakoniku.

Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode, koji proizlaze iz krivičnoprocesnih radnji koje su preduzeli subjekti krivičnog postupka, a pre svega sud, koji jedini izvodi dokaze u krivičnom postupku, na osnovu kojih se utvrđuje činjenično stanje, a na temelju koga se izvode krivičnopravno relevantni zaključci u pogledu bitnih elemenata krivičnog dela i krivične odgovornosti, te izbora, odnosno mere konkretne krivične sankcije, kada su za to ispunjeni potrebni materijalni i procesni uslovi, ili se na temelju tih podataka izvlače određeni krivičnoprocesni zaključci, pri čemu se takvi zaključci suda u procesnom smislu uobličavaju u okviru odluke kojom se na zakonski regulisan način rešava predmet krivičnog postupka.

Teorijske podele dokaza

Postoje dva načina teorijskog kategorisanja dokaza:

- prema prvom, koji je materijalnog karaktera, jer njegov kriterijum počiva na sadržini dokaza i njihovom logičkom i saznajnom značenju i

- prema drugom, koji se može shvatiti kako u čistom procesnom smislu, tako i mešovitom, odnosno materijalnom pogledu.

Jedna od najstarijih i najvažnijih podela dokaza u logičkom smislu zasniva se na kriterijumu vrste veze između izvora saznanja i određenih činjenica koje su predmet dokazivanja. Ukoliko je veza između izvora saznanja i relevantne činjenice direktna, radi se o neposrednim dokazima, dok se u slučaju indirektne veze, u pitanju posredni dokazi. Često se samo neposredni dokazi tretiraju kao pravi ili relevantni dokazi, dok se posredni dokazi smatraju samo indicijama, odnosno ’indicije’ predstavljaju sinonim za ’posredne dokaze’ ili tzv. osnove podozrenja.

Kriterijum podele na neposredne i posredne dokaze svodi se na važnost činjenica koje se utvrđuju, pa je za neposredne dokaze karakteristično da se njima direktno, odnosno neposredno utvrđuju relevantne činjenice, dok se posrednim dokazima utvrđuju neke sporedne činjenice, koje same po sebi ne predstavljaju predmet dokazivanja, ali se posredno, usled njihove povezanosti sa bitnim činjenicama, omogućava zaključivanje i u odnosu na relevantne činjenice.

Zakonodavac je sudu potpuno prepustio, da na temelju načela slobodne ocene dokaza, te u skladu sa svojim slobodnim uverenjem, sam proceni šta je dokaz i kakav je njegov realni dokazni kredibilitet u svakom konkretnom slučaju. Sud pri tom nije dužan da bilo koju činjenicu tretiranu kao dokaz, uopšte i svrstava u kategoriju posrednih ili neposrednih dokaza, ili u bilo koju drugu moguću dokaznu kategoriju, osim što ex officio mora da pokloni jednaku pažnju kako dokazima optužbe, tako i onima koji idu u prilog odbrani u krivičnom postupku.

Jedna od relativno čestih teorijskih podela dokaza je i njihova podela na: dokaze optužbe i dokaze odbrane. Kriterijum za ovakvu podelu dokaza može da bude čisto procesne prirode, prema tome koji je subjekt predložio izvođenje određenih dokaza, odnosno da li određeni dokazni predlog potiče od ovlašćenog tužioca, odnosno punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, ili je potekao od okrivljenog, odnosno njegovog branioca.

Taj kriterijum nije u osnovi podoban za podelu dokaza na dokaze optužbe i odbrane, jer nezavisno od toga ko je predložio izvođenje određenog dokaza, takav

izvedeni dokaz u krivičnom postupku može da ide u prilog odbrani ili optužbi, čak i kada subjekt koji obavlja funkciju optužbe ili odbrane, nije predložio izvođenje takvog dokaza, ili se čak, njegovom izvođenju protivio, a nekada određeni dokaz može da bude indiferentan u odnosu na optužbu ili odbranu. Pored toga, sud može i po sopstvenoj inicijativi da naredi izvođenje određenog dokaza.

Nedavne promene u našem krivičnom postupku u velikoj meri menjaju prirodu izvođenja dokaza na glavnom pretresu, koja sada, kada je u pitanju ispitivanje svedoka i veštaka, dobija znatno naglašeniji stranački karakter. Način ispitivanja svedoka i veštaka je bitno promenjen. Uneti su odgovarajući elementi unakrsnog ispitivanja, uz primarno utvrđivanje redosleda ispitivanja svedoka, odnosno veštaka, što zavisi od toga koja je stranka predložila da se konkretni svedok ili veštak ispita, pri čemu, sud ipak, nije pasivan u odnosu na ispitivanje svedoka i veštaka, mada je sada njegova uloga u odnosu na izvođenje dokaza ove vrste, znatno manja nego ranije.

Određeni dokaz u konkretnom slučaju može i da kombinovano – ide u prilog kako optužbi, tako i odbrani, pa tako npr. u iskazu određenog svedoka mogu biti sadržani podaci koji jednim delom potkrepljuju optužbu, ali istovremeno u drugom delu idu u prilog iskazu okrivljenog, ili na drugi način koriste njegovoj odbrani u krivičnom postupku.

34 Predmet dokazivanja

Predmet dokazivanja su činjenice koje su relevantne za donošenje sudske odluke o predmetu krivičnog postupka, bilo zbog toga što imaju direktan krivičnopravni značaj, kada se njima rešavaju pitanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, te krivične sankcije, ako su ispunjeni potrebni uslovi za njeno izricanje, bilo što su značajne u krivičnoprocesnom smislu, kada se odnose na pitanja krivičnog gonjenjq ili druga krivičnoprocesna pitanja.

Predmet dokazivanja se u krivičnoprocesnoj literaturi tradicionalno označava kao ’tema dokazivanja’, ili predmet dokaz, odnosno thema probandi, za koju se ističe da su to sve one ’važne ili relevantne činjenice, od kojih zavisi pojedina sudska odluka u konkretnom krivičnopravnom sporu’.

Činjenica u praksi predstavlja relativno jasan pojam, koji ne izaziva neke posebne zabune, ali činjenica u naučnom, odnosno čisto teorijskom smislu, ne predstavlja nimalo lak predmet definisanja i skoro da je u doktrini nemoguće uočiti opšteprihvaćenu definiciju činjenice. Činjenice se mogu objasniti kao pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu krivične sankcije u konkretnom slučaju i uslovi procesnog prava za vođenje krivičnog procesnog prava i vršenje procesnih radnji.

U ZKP-u se predmet dokazivanja određuje u opštem smislu u okviru pravila kojima se reguliše dokazni postupak kao osnovni sadržinski segment glavnog pretresa. Dokazivanje obuhvata sve činjenice za koje sud smatra da su važne za pravilno presuđenje. Iz ove zakonske formulacije slede:

1. Predmet dokazivanja su relevantne činjenice.

2. Relevantnost činjenica se određuje u funkcionalnom smislu u odnosu na presuđivanje.

3. Sudu je prepušteno da slobodno procenjuje koje su od činjenice od značaja za presuđenje u konkretnom slučaju.

4. Nesporno je da relevantnost konkretnih činjenica za presuđenje može biti kako zbog njihovog krivičnopravnog značaja, kada se odnose na problematiku krivičnog dela i krivične odgovornosti.

35 . Dokazna sredstva i izvori dokaza

Dokazna sredstva se tradicionalno definišu kao izvori iz kojih se dobijaju dokazni osnovi, tj. izvori iz kojih se dobijaju činjenice koje služe kao podloga za izvođenje zaključaka o istinitosti ili neistinosti onoga što je predmet dokaza, pa se tako u

dokazna sredstva svrstavaju: svedoci, veštaci, uvišaj itd. Suština ove definicije je na poistovećivanju dokaznih sredstava i izvora dokaza.

Moguće je u teorijskom, a u praktičnom smislu je potrebno razjasniti određenu terminološku konfuziju u pogledu osnovnih dokaznih termina, te izdvojiti kao posebne pojmove: dokaze, dokazna sredstva i izvore dokaza.

Dokazna sredstva označavamo kao načine ili metode čijom primenom sud u krivičnom postupku izvodi dokaze, odnosno stiče dokazne zaključke u pogledu postojanja ili nepostojanja određenih krivičnopravno ili krivičnoprocesno relevantnih činjenica, a to se u osnovi svodi na preduzimanje određenih dokaznih radnji i to ne samo onih koje su u ZKP-u utvrđuju kao radnje dokazivanja, već i drugih radnji kojim se može ostvariti dokazivanje.

U dokazna sredstva spadaju sledeće radnje:

a. neke od radnji koje se fomalno označavaju kao radnje dokazivanja, odnosno pojedine istražne radnje, gde spadaju:

1. saslušanje okrivljenog2. ispitivanje svedoka3. uviđaj i rekonstrukcija4. veštačenje.

b. druge dokazne radnje, gde spadaju:

1. uvid u predmet krivičnog dela i druge materijalne dokaze, gde poseban značaj ima:

a. uvid u ispraveb. uvid u zvučne i video snimke..

Sama radnja kao konkretan način ili metod dokazivanja kojim se stiče određeni dokazni zaključak predstavlja dokazno sredstvo.

Izvor dokaza je konkretno lice ili predmet iz koga su proizašli dokazni podaci, odnosno dokazi u najopštijem smislu. Svako dokazno sredstvo ima i svoj, za njega karakterističan izvor dokaza, a to su:

1. okrivljeni kod saslušanja okrivljenog2. svedok kod ispitivanja svedoka3. veštak kod veštačenja4. različiti materijalni predmeti kod određenog oblika neposrednog uočavanja,

odnosno zapažanja, gde spadaju osobenosti mesta događaja i drugi predmeti kod uviđaja i rekonstrukcije, predmeti krivičnog dela i drugi materijalni dokazi, isprave i snimci u koje sud ostvaruje uvid i tako dokazno zaključuje.

I za uviđaj kao i za uvid u predmete krivičnog dela, isprave i druge predmete, je karakteristično određeno neposredno opažanje delova materijalne stvarnosti, te izvlačenje konkretnih zaključaka iz toga, s tim da je u tom pogledu rekonstrukcija pomalo osobena, jer kod nje osim neposrednog opažanja postoje i drugi elementi, jer ona ima izrazito eksperimentalni karakter.

S obzirom na karakter izvora dokaza, oni se dele na dve vrste:

1. lične – kada dokazni zaključci proizlaze iz određenog lica, odnosno iz njegovog iskaza, kao kod okrivljenog, odnosno svedoka, ili iz određene njegove stručne delatnosti, kao kada je u pitanju veštak

2. materijalne – kada dokazni zaključci proističu iz određenih predmeta, kao što je to slučaj sa predmetima krivičnog dela, ispravama, fotografijama itd.

Dokazi predstavljaju one podatke do kojih se dođe primenom dokaznih sredstava, a proizlaze iz dokaznih izvora, pa je tako na primer, kod saslušanja okrivljenog – iskaz okrivljenog, kod ispitivanja svedoka je to iskaz svedoka, kod veštačenja – nalaz i mišljenje veštaka.

36 Teret dokazivanja

Teret dokazivanja se tradicionalno označava latinskim izrazom onus probandi a pod njim se podrazumeva određivanje subjekta krivičnog postupka, koji je dužan da podnese dokaze radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja određenih

činjenica, odnosno da u cilju utvrđivanja činjenica ukaže na potrebu korišćenja određenih dokaznih sredstava, te na postojanje konkretnih izvora dokaza.

U našem krivičnom postupku ne postoji formalna podela tereta dokazivanja, ali se smatra da stranke u krivičnom postupku, pre svega imaju interes da podnose određene dokaze ili da zahtevaju da se pribave dokazi o činjenicama i okolnostima na kojima žele da zasnuju odgovarajuću primenu prava, iako taj interes nije procesna dužnost.

Teret dokazivanja, kada su u pitanju krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, ne može svoditi na stranački interes, jer javni tužilac, čiji je optužni akt, shodno načelu akuzatornosti neophodan za pokretanje i vođenje krivičnog postupka, ima s jedne strane, dužnost da u optužnom aktu pored podataka o krivičnom delu i okrivljenom, navede i dokaze na kojima se zasniva optužba, dok on s druge strane, ipak nema čistu stranačku orijentaciju, jer je dužan da vodi računa i o interesima okrivljenog, odnosno potrebi utvrđivanja istine u krivičnom postupku. U teoriji se u vezi takvog položaja javnog tužioca u kontinentalno-evropskim krivičnim procedurama, ističe da zbog toga on i ne predstavlja pravu stranku u krivičnom postupku.

U pogledu nekih krivičnih dela, teret dokazivanja se u određenoj meri, odnosno u pogledu određenog elementa bića krivičnog dela, prebacuje na okrivljenog. Na primer, u krivičnom postupku koji se vodi po privatnoj tužbi za krivično delo klevete, okrivljeni bi morao da dokaže istinitost svojih tvrdnji. Ni ovde nije celokupan teret dokazivanja na okrivljenom, na koga se i u ovakvom slučaju odnosi pretpostavka nevinosti, već je on u procesnom smislu dužan da dokazuje samo jedan osnovni element krivičnog dela klevete – njenu istinitost, te u pogledu toga snosi i rizik nedokazivanja, jer ako u tome ne uspe, postojaće krivično delo klevete i on će, ako su ispunjeni ostali potrebni zakonski uslovi, za njega krivično odgovarati, odnosno biće oglašen krivim. Osnovni teret dokazivanja je u ovom pogledu na ovlašćenom tužiocu, odnosno privatnom tužiocu, koji u svom optužnom aktu mora učiniti izvesnim, na nivou osnovane sumnje zasnovane na dokazima, da je okrivljeni preduzeo radnju izvršenja, nečega što može škoditi njegovoj časti i ugledu.

U našem krivičnom postupku teret dokazivanja nije isključivo stranačkog karaktera. Iako tužilac snosi osnovni teret dokazivanja, a pre svega vezano za neophodnost da već u svom optužnom aktu učini verovatnim postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, te da zatim tokom krivičnog postupka, aktivno učestvuje u njemu, u cilju dokaznog potkrepljenja svoje optužbe, tužilac koji zastupa državu, odnosno javni tužilac u našem krivičnom postupku, ipak nije striktno i do kraja stranački orijentisan, na način na koji je to tužilac u parničnom ili u krivičnim postupcima.

37 . Pojam i vrste radnji dokazivanja

Radnje dokazivanja predstavljaju određene krivičnoprocesne radnje. Sam termin nije sasvim korektan, jer se samo nekim od tih radnji vrši dokazivanje, dok se drugima dokazi prikupljaju obezbeđuju, odnosno pribavljaju. Ove radnje se potpunije mogu definisati kao dokazne radnje.

Dokazne radnje su funkcionalno usmerene na dokaze i to u sledećim procesnim ali i faktičkim oblicima:

1. radnje kojima se dokazi prikupljaju2. radnje kojima se već prikupljeni dokazi obezbeđuju3. radnje kojima se dokazi izvode4. radnje kojima se već izvedeni dokazi proveravaju.

Prikupljanje i obezbeđenje dokaza, njihovo izvođenje i proveravanje su osnovne dokazne funkcije krivičnoprocesnih radnji.

Dokazni kredibilitet dokaznih krivičnoprocesnih radnji se načelno utvrđuje samim zakonom. Naime, rezultati tih radnji služe kao dokaz u krivičnom postupku. Npr. to je iskaz osumnjičenog, predmet pronađen tokom pretresanja stana... Dokazni kredibilitet krivičnoprocenih dokaznih radnji, odnosno njihovih dokaznih rezultata postoji u dva oblika:

1. načelnom – u smislu opštih zakonskih rešenja

2. konkretnom - u odnosu na ocenu suda u odnosu na određeni krivični slučaj.

U radnje dokazivanja spadaju:

1. pretresanje stana i lica2. privremeno oduzimanje predmeta3. postupanje sa sumnjivim stvarima4. saslušanje okrivljenog5. ispitivanje svedoka6. uviđaj i rekonstrukcija7. veštačenje.

Radnje dokazivanja mogu da se podele prema svom dokaznom značaju, odnosno dokaznoj funkciji na četiri osnovne vrste:

1. radnje dokazivanja koje su dokazna sredstva (saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, uviđaj i rekonstrukcija, veštačenje)

2. radnje dokazivanja kojima se isključivo prikupljaju dokazi (pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta)

3. radnje dokazivanja kojima se isključivo prikupljaju dokazi4. radnja dokazivanja koja nema direktan dokazni značaj (postupanje sa

sumnjivim stvarima).

38 Saslušanje okrivljenog

Saslušanje okrivljenog se sadržinski sastoji u izjavi okrivljenog u odnosu na krivično delo za koje se tereti (aktivna odbrana okrivljenog), ili u njegovom uzdržavanju od davanja izjave (pasivna odbrana okrivljenog), ukoliko se on brani ćutanjem, nakon što je upoznat sa svojim pravima i dužnostima u krivičnom postupku, te mu je data mogućnost da iskazuje. Funkcija saslušanja je dvostruka:

- dokazna funkcija – iskaz okrivljenog služi kao dokaz u krivičnom postupku

- funkcija odbrane – okrivljeni se svojim iskazivanjem aktivno brani i biva upoznat sa svim osnovnim pravima i dužnostima koje ima u krivičnom postupku.

Saslušanje okrivljenog je radnja dokazivanja koja se odvija pred sudom u odgovarajućem funkcionalnom sastavu i u različitim fazama kp, ali ista pravila u osnovi, uz određeni set odredbi, se odnose i na salušanje osumnjičenog od strane organa unutrašnjih poslova, kao i na saslušanje lica lišenog slobode od strane istražnog sudije.

a) Prethodne radnje

Prethodne radnje svode se na:

1. pribavljanje određenih identifikacionih podataka i drugih informacija lične prirode od okrivljenog

2. poučavanje okrivljenog o osnovnim pravima kojima raspolaže, kako u odnosu na saslušanje, tako i inače, o pravima i dužnostima koje ima u krivičnom postupku.

Kada se okrivljeni prvi put saslušava, on se pita za:

1. osnovne identifikacione podatke - ime i prezime, matični broj, nadimak, ako ga ima, ime i prezime roditelja, devojačko porodično ime majke, gde je rođen, gde stanuje, dan, mesec i godinu rođenja, državljanstvo,

2. osnovne mikro-socijalne podatke - kojeg je zanimanja, kakve su mu porodične prilike, da li je pismen, kakve je škole završio, da li je odlikovan, kakvog je imovnog stanja,

3. podatke u vezi vojne službe - da li je, gde i kad služio vojsku, odnosno da li ima čin rezervnog podoficira, oficira, ili vojnog službenika, da li se vodi u vojnoj evidenciji i pri kom organu nadležnom za poslove odbrane,

4. podatke o eventualnom recidivizmu - da li je, kad i zašto osuđivan, da li je i kad je izrečenu kaznu izdržao, i da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo.

Okrivljeni će se poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi. Zatim će se okrivljenom saopštiti određeni elementi njegovog prava na odbranu, što se svodi na informacije:

1. pravu na branioca – pre prvog saslušanja okrivljeni se poučava o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju

2. pravu na nesamooptuživanje i o mogućim posledicama iskazivanja – okrivljenom se saopštava da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega

3. optužbi – okrivljenom se sopštava zašto se okrivljuje i koji osnovi sumnje stoje protiv njega

4. pravu da se lično brani ili ne brani - da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu.

b) Osnovna sadržina saslušanja okrivljenog

U sadržinskom smislu odredbe o saslušanju okrivljenog odnose se na:

1. utvrđivanje određenih zabranjenih metoda saslušanja

2. tok i način saslušanja okrivljenog

3. načini saslušanja okrivljenog koji ima određene telesne mane i

4. sredstva za proveravanje istinitosti iskaza okrivljenog.

Okrivljeni se saslušava sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti, a određene metode saslušanja se striktno zabranjuju. Svrha takve zabrane je

dvostruko protektivna: s jedne strane – zaštita prava okrivljenog jer se time štiti i psihički i fizički integritet okrivljenog, te s druge strane – zaštita dokaznog kredibiliteta iskaza okrivljenog, jer se tako, ukoliko okrivljeni iskazuje, obezbeđuje njegov autentičan iskaz. Prema okrivljenom se ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, nedozvoljeno obećanje, iznuda i druga slična sredstva kojima bi se uticalo na davanje iskaza okrivljenog.

Osumnjičenom koji to zahteva, omogućiće se da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage. Na taj način se okrivljeni može direktno upoznati sa onim što mu se stavlja na teret.

Okrivljeni se saslušava usmeno. Okrivljeni ima pravo da se pri saslušanju koristi svojim beleškama. Saslušanje okrivljenog koji pristaje da iskazuje se svodi na verbalnu komunikaciju između njega i organa koji vodi postupak.

Ukoliko se okrivljeni aktivno brani, odnosno iskazuje, ta verbalna komunikacija je načelno – prvo jednostrana, tako što započinje slobodnim izlaganjem okrivljenog, a potom onda postaje dvostrana, jer se okrivljenom postavljaju određena pitanja, tako da se može govoriti o dve faze saslušanja, mada se te faze ne mogu posmatrati čisto mehanički. Prilikom saslušanja treba okrivljenom omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu. Kad okrivljeni završi svoj iskaz, postaviće mu se pitanja ukoliko je potrebno da se popune praznine ili otklone protivrečnosti i nejasnosti u njegovom izlaganju. Okrivljenom treba postavljati pitanja jasno, razgovetno i određeno, tako da ih može potpuno razumeti. Prilikom postavljanja pitanja postoje dva važna ograničenja:

1. zabrana pretpostavljanja priznanja – u saslušanju se ne sme polaziti od pretpostavke da je osumnjičeni priznao nešto što nije priznao

2. zabrana postavljanja sugestivnih pitanja – osumnjičenom se ne smeju postavljati pitanja u kojima je već sadržano kako na njih treba da odgovori.

Saslušanje okrivljenog obaviće se preko tumača u slučajevima predviđenim ovim Zakonikom o krivičnom postupku. Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se

pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti.

U procesna sredstva za proveravanje iskaza okrivljenog spadaju:

1. ukazivanje na razlike u odnosu na prethodni iskaz2. suočavanje i3. prepoznavanje predmeta

Ako se docniji iskazi okrivljenog razlikuju od ranijih, a naročito ako okrivljeni opozove svoje priznanje, sud ga može pozvati da iznese razloge zašto je dao različite iskaze, odnosno zašto je opozvao priznanje.

Okrivljeni može biti suočen sa svedokom ili drugim okrivljenim, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i od njih zahtevati da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave pri kojima su suočeni konačno ostali sud će uneti u zapisnik.

Postoje dva vida prepoznavanja predmeta:

1. prepoznavanje u prostoriji u kojoj se vodi postupak i2. prepoznavanje na mestu gde se predmeti nalaze.

Pre prepoznavanja od okrivljenog se traži da opiše predmete koji će biti predmet prepoznavanja.

c) Lica koja prisustvuju saslušanju okrivljenog

Saslušanje okrivljenog može se obaviti samo uz prisustvo javnog tužioca, tako da je prisustvo te stranke obavezan uslov za sprovođenje ove radnje dokazivanja. Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, kao i branilac, imaju samo mogućnost prisustva saslušanju okrivljenog. Ako se radi o nekom od slučajeva obavezne odbrane, saslušanje okrivljenog se ne može obaviti u odsustvu branioca.

Okrivljeni se može braniti sam lično, ili uz stručnu pomoć branioca, s tim da u nekim slučajevima on mora imati branioca, a inače se bez branioca može saslušati u sledećim slučajevima:

1. ako se izričito odrekao prava na branioca, a odbrana nije obavezna2. ako branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju, a ne postoji

mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca, ili3. ako okrivljeni za prvo saslušanje nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku

od 24 časa od kada je poučen o tom svom pravu, osim kada se radi o obaveznoj odbrani.

d) Zapisnik o saslušanju okrivljenog

Iskaz okrivljenog unosi se u zapisnik u obliku pripovedanja, a postavljena pitanja i odgovori na njih uneće se u zapisnik samo kad se odnose na krivičnu stvar. Okrivljenom se može dozvoliti da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik.

e) Priznanje okrivljenog

Postoje dve osnovne vrste iskaza okrivljenog: 1. priznanje i 2. poricanje.

Potpuno priznanje – okrivljenog je takav njegov iskaz koji je potpuno usaglašen sa navodima iz optužnog akta, odnosno kojim okrivljeni priznaje da je učinio krivično delo koje je predmet optužnog akta, te sve relevantne činjenične i pravne elemente optužnog akta u odnosu na delo koje je njegov predmet. Ako okrivljeni samo delimično priznaje učinilaštvo krivičnog dela radi se - o nepotpunom priznanju.

Potpuno poricanje – iskaz okrivljenog koji se odlikuje potpunom nesaglasnošću sa navodima iz optužnog akta, tako da okrivljeni negira da je učinio krivično delo koje je predmet optužnog akta.

Procesno dejstvo priznanja razlikuje se u zavisnosti od faze krivičnog postupka. Ako je okrivljeni priznao krivično delo u istrazi, organ koji vodi postupak nije dužan da i dalje prikuplja dokaze o krivičnom delu, osim postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja ili ako priznanje ima određene anomalije, koje se svode na:

1. priznanje je nepotpuno, protivrečno ili nejasno2. priznanje nije potkrepljeno drugim dokazima.

Sud neće izvoditi druge dokaze ako smatra da je priznanje istinito, potpuno, neprotivrečno i jasno, osim onih dokaza koji se odnose na izbor vrste i mere krivične sankcije.

Lažno priznanje okrivljenog – takođe proizvodi određeno procesno dejstvo, a vrsta tog dejstva zavisi od momenta kada je otkriveno da se radi o lažnom priznanju. Ako se do pravosnažnosti presude, odnosno druge odgovarajuće sudske odluke kojom se konstatuje da je okrivljeni učinio krivično delo koje je predmet postupka, otkrije da se radi o lažnom priznanju, onda ono neće proizvesti nikakvo procesno, ali ni materijalno dejstvo, jer se okrivljeni ni inače, s obzirom da odluka nije postala pravosnažna, te je važila pretpostavka nevinosti, nije tretirao kao učinilac krivičnog dela.

Ako se tek nakon pravosnažnosti osuđujuće presude, odnosno druge odgovarajuće sudske odluke kojom je utvrđeno da je okrivljeni učinio krivično delo, otkrije da se radi o lažnom priznanju na kome je sudska odluka zasnovana, pa se u postupku po vanrednom pravnom leku donese oslobađajuća presuda, onda neopravdano osuđeno lice nema pravo na naknadu štete, ako je svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovalo svoju osudu, osim ako je na to bilo prinuđeno.

f) Dokazna ocena iskaza okrivljenog

Iskaz okrivljenog se ceni kao i svaki drugi dokaz, na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa slobodnim uverenjem suda. Nepostojanje iskaza

okrivljenog u slučaju kada se on koristio svojim pravom da ne iznosi odbranu, se ne sme dokazno ceniti na bilo koji način, jer u takvom slučaju iskaza uopšte i nema, a njegovo odsustvo nema nikakav dokazni značaj. Posebno je važno što sud korišćenje prava okrivljenog da ne iskazuje, ne tretira kao otežavajuću okolnost.

S obzirom da okrivljeni poseduje i pravo da uopšte ne iskazuje, te da se brani na potpuno pasivan način, ukoliko se aktivno brani nije dužan da govori istinu, već svoju odbranu može zasnivati i na činjenicama koje se na temelju ocene ostalih dokaza smatraju neistinitim, ali se ni tada takav iskaz okrivljenog, odnosno činjenica da je lagao, ne sme tretirati kao otežavajuća okolnost, niti on može imati bilo kakav uticaj na izbor vrste i mere krivične sankcije.

Na iskazu okrivljenog se ne može zasnivati sudska odluka, ako su povređeni određeni elementi njegovog prava na odbranu i njegovog položaja u krivičnom postupku, odnosno ukoliko nisu ispoštovana neka od sledećih pravila:

1. neupozoravanje okrivljenog o pravima kojima raspolaže – ako okrivljeni pre saslušanja nije upozoren o pravima koja ima tokom saslušanja i u krivičnom postupku

2. primena nezakonitih metoda - ako je prema okrivljenom primenjen bilo koji od zabranjenih načina saslušanja, poput sile, pretnje, obmane...

povreda prava na stručnu odbranu – ako je saslušan u odsustvu branioca, suprotno zakonskim pravilima kada se može saslušati bez prisustva branioca.

39 Ispitivanje svedoka

Svedočenje je iskaz određenih lica o krivičnom delu i njegovom učiniocu, a da bi sud pozvao neko lice za svedoka, potrebno je da budu ispunjeni materijalni i formalni uslovi.

a) Materijalni i formalni uslov za saslušanje svedoka

Materijalni uslov za pozivanje određenih lica kao svedoka je postojanje verovatnoće da će oni moći da daju obaveštenja koja se odnose na dve grupe okolnosti:

1. o krivičnom delu i učiniocu2. o drugim važnim okolnostima.

Opšti materijalni uslov određen u pozitivnom smislu u odnosu na pitanje ko može da bude svedok – a to je svako fizičko lice koje ima određene podatke o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima, te je u stanju da ta obaveštenja na odgovarajući način prezentira.

Ovako definisan materijalni uslov se svodi na određivanje ko može da bude svedok, tu spadaju oštećeni, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac. radi se o licima koja kumulativno poseduju i drugi procesni status: status stranke i status potencijalne stranke, odnosno potencijalnog tužioca.

Materijalni uslov za svedočenje može biti i negativno izražen, dajući time odgovor na pitanje ko ne može da bude svedok, a u takvom slučaju materijalni uslov predstavlja određenu zabranu.

Zabrana saslušavanja određenih lica u svojstvu svedoka svodi se na nemogućnost određenih lica da budu svedoci, a s obzirom na svoje dejstvo i karakter, te zakonsko regulisanje ona može da bude apsolutna i relativna.

Apsolutna nemogućnost svedočenja – postoji kada se određeno lice ni pod kojim uslovima ne može ispitati kao svedok u pogledu određenog predmeta svedočenja i ona se odnosi na:

- branioca okrivljenog koji se ne može saslušati kao svedok o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio

- ovlašćeno službeno lice OUP-a o sadržaju obaveštenja koje je dobilo od građana odnosno osumnjičenog u pretkrivičnom postupku.

Relativna nemogućnost svedočenja – postoji kada neko lice u pogledu određenog predmeta ne može da bude ispitano kao svedok, pod uslovom da nisu ispunjeni određeni zakonski uslovi, što u stvari znači, da se ta lica primarno ne mogu saslušati kao svedoci, ali da je to supsidijarno moguće, ukoliko se u tom pogledu

ispune određeni uslovi definisani Zakonikom. U ovu kategoriju spadaju određena lica:

1. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti

2. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.), osim ako je oslobođeno te dužnosti posebnim propisom ili izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne

3. maloletno lice koje, s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost, nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti, ne može se ispitati kao svedok, osim ako to sam okrivljeni zahteva.

Formalni uslov za saslušanje svedoka je davanje procesne inicijative da se neko lice pozove i sasluša kao svedok, tj. odgovarajućeg dokaznog predloga usmerenog na izvršenje te krivičnoprocesne radnje, ali je pored toga, potrebno i da sud prihvati taj predlog, s tim da sud može i po sopstvenoj inicijativi, onda kada takvog predloga nema, da određeno lice pozove i sasluša u svojstvu svedoka, isto kao što sud nije ni u procesnom smislu vezan podnesenim predlogom.

Da bi neko konkretno lice moglo da se poziva kao svedok ono mora biti pozvano na procesno validan način. Pozivanje svedoka vrši se dostavljanjem pismenog poziva, u kome će se navesti ime i prezime i zanimanje pozvanog, vreme i mesto dolaska, krivični predmet po kome se poziva, naznačenje da se poziva kao svedok i upozorenje o posledicama neopravdanog izostanka.

Posebna pravila pozivanja postoje u odnosu na maloletno lice koje nije navršilo šesnaest godina, koje se poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, ali ovaj način pozivanja, se ne primenjuje apsolutno, već je moguće i direktno pozivanje svedoka tog starosnog doba, ukoliko pozivanje preko roditelja odnosno zakonskog zastupnika nije moguće zbog potrebe da se hitno postupa ili drugih okolnosti.

Svedok se može pozvati i elektronskom poštom ili drugim elektronskim prenosiocem poruka, ako su kumulativno ispunjena tri uslova:

1. svedok je ranije tj. prethodno već bio ispitan

2. svedok je prilikom ranijeg ispitivanja potvrdio da poseduje tehničke mogućnosti da bude pozivan putem elektronske pošte ili drugog elektronskog prenosioca poruka, te

3. takvim načinom pozivanja je moguće da se sudu koji svedoka poziva, obezbedi podatak da je svedok takav poziv primio.

b) Procesni i pravni položaj svedoka

Procesni i pravni položaj svedoka se zasniva na skupu prava i dužnosti koja poseduje svedok i koja svojom ukupnošću sačinjavaju njegov procesni status. Skup prava i dužnosti svedoka označava njegov položaj u kp, a osnovna razlika između njih je što se dužnosti odnose na sva lica koja se pozivaju kao svedoci, dok prava uživaju samo neka od njih, a pri tom se pojedina prava javljaju kao rezultat oslobođenja svedoka od određenih dužnosti, dok se druga poistovećuju sa opštim pravima krivičnoprocesnih subjekata.

40 .Dužnosti svedoka

Svrha Zakonikom ustanovljenih dužnosti svedoka je dobijanje njegovog, u dokaznom smislu što kvalitetnijeg iskaza. U procesne dužnosti svedoka spadaju:

1. dužnost odazivanja pozivu suda2. dužnost svedočenja3. dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese

4. dužnost polaganja zakletve i5. dužnost davanja istinitog iskaza.

1. Dužnost odazivanja pozivu suda

Ispunjavanjem svoje dužnosti odazivanja pozivu, svedok ispunjava procesni i faktički sine qua non za davanje iskaza.

Svako lice koje se kao svedok poziva dužno je da se odazove pozivu, a ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drugačije određeno, dužno je i da svedoči.

U ZKP-u su predviđene i određene sankcije ako se svedok ne odazove pozivu. Predviđene su dve procesne situacije koje se svedoku mogu izreći bilo kumulativno, bilo alternativno, što je prepušteno slobodnoj proceni suda. To su:

1. prinudno dovođenje i

2. novčana kazna do 100.000 dinara.

Da bi se ove procesne mere mogle izreći i primeniti prema svedoku neophodno je da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. da je svedok uredno pozvan2. da svedok nije došao, tj. da se pozivu suda nije odazvao3. da svoj izostanak nije opravdao, ili da se pozivu suda odazvao ali se bez

odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude ispitan.

2. Dužnost svedoka da položi zakletvu

Od svedoka će se zahtevati da pre svedočenja položi zakletvu. Iz ove odredbe proizlaze dve osnovne osobine polaganja zakletve u našem krivičnom postupku:

- prvo, ona se obavezno polaže zahvaljujući čemu se njeno davanje i može definisati kao jedna od procesnih dužnosti svedoka

- drugo, ona se polaže pre davanja iskaza, što znači da je promisornog karaktera, jer se svedok obavezuje u odnosu na jedan aspekt svog budućeg ponašanja u kp, tako što i formalno prihvata dužnost da govori istinu, te da ništa ne prećuti, odnosno pod zakletvom prihvata dosledno ispunjenje svoje osnovne procesne ali i građanske dužnosti.

Zakletva se po pravilu polaže pre glavnog pretresa. Pre glavnog pretresa, svedok može položiti zakletvu samo ako postoji bojazan da zbog bolesti ili zbog drugih razloga neće moći da dođe na glavni pretres. Razlog zbog koga je tada položena zakletva navešće se u zapisniku.

Tekst zakletve je utvrđen zakonom i glasi: "Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati."

Određena lica se ne mogu zaklinjati. Postoje tri grupe ovih lica:

1. s obzirom na starosni kriterijum – lica koja nisu punoletna u času ispitivanja;

2. s obzirom na njihovu vezu sa krivičnim delom - lica za koja je dokazano ili za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila ili učestvovala u krivičnom delu zbog koga se ispituju;

3. s obzirom na njihove psihičke karakteristike - lica koja zbog duševnog stanja ne mogu da shvate značaj zakletve.

3. Dužnost svedočenja

Svedok ima zakonsku obavezu davanja iskaza. Ta dužnost predstavlja istovremeno i određenu moralnu obavezu. Ova obaveza praćena je i zakonskom

mogućnošću odgovarajućeg sankcionisanja njenog kršenja. Svedok se može novčano kazniti do 100.000 dinara, ukoliko su kumulativno ispunjena tri uslova:

1. da je svedok došao u sud, tj. da se odazvao pozivu dolaskom na mesto na kom treba da bude ispitan

2. da je svedok upozoren na posledice svog odbijanja da svedoči3. da je svedok bez zakonskog razloga odbio da svedoči.

A ako i posle prvobitnog kažnjavanja odbije da svedoči, može se još jednom kazniti istom kaznom. O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna odlučuje vanraspravno veće.

Neke kategorije lica su oslobođenje od dužnosti svedočenja. Pravni osnov za oslobođenje od dužnosti svedočenja je pre svega srodnički odnos određenog kvaliteta u odnosu na okrivljenog, ili neki pravni odnosno faktički odnos s njim, koji se svodi na određenu blisku vezu s okrivljenim.

Oslobođeni su dužnosti svedočenja:

1. bračni drug okrivljenog (formalni osnov) i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici (faktički osnov);

2. srodnici okrivljenog po krvi u pravoj liniji, srodnici u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena zaključno;

3. usvojenik i usvojilac okrivljenog.

Sud koji vodi postupak dužan je da ova lica, pre njihovog ispitivanja ili čim sazna za njihov odnos prema okrivljenom, upozori da ne moraju svedočiti. Upozorenje i odgovor se unose u zapisnik.

Bilo koji svedok, bez obzira na njegov odnos sa okrivljenim, je oslobođen dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja, ukoliko su ispunjeni određeni procesni uslovi. Svedok nije dužan da odgovara na pojedina pitanja ako je verovatno da bi time izložio sebe ili lica sa kojima ima bliski srodnički, pravni ili faktički odnos, izložio nekoj od sledećih alternativno formulisanih posledica: 1. teškoj sramoti,

2. znatnoj materijalnoj šteti ili

3. krivičnom gonjenju.

4. Dužnost svedoka da obavesti sud o promeni adrese boravišta

Svrha ove dužnosti je da se obezbedi dostupnost svedoka tokom trajanja postupka. Pre samog ispitivanja svedok se, između ostalog, upozorava na svoju dužnost da obavesti sud o promeni adrese ili boravišta. U Zakoniku nije predviđena i posledica do koje dolazi ako svedok ne obavesti sud o promeni adrese ili boravišta, ali u izvesnim slučajevima neispunjenje te dužnosti može predstavljati signal za izbegavanje odazivanja pozivu, tako da pri oceni da li postoji takva namera svedoka ili ne, sud mora uzeti u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti.

Osnovna svrha ove dužnosti jeste faktičke prirode i njome se teži obezbeđenju dostupnosti svedoka tokom trajanja postupka, što je važno ukoliko se pojavi potreba za njegovim ponovnim ispitivanjem, bilo usled pravila o stadijumskoj konstrukciji krivičnog postupka, bilo ukoliko to potane potrebno radi neophodnosti otklanjanja nekih nejasnoća u njegovom prethodnom iskazu.

5. Dužnost svedoka da govori istinu i da ništa ne prećuti

Ovo je centralna dužnost svedoka, čijim se ispunjenjem obezbeđuje potreban kvalitet iskaza. Svedok se polaganjem zakletve obavezuje da će govoriti istinu, tj. da će ispuniti svoju osnovnu dužnost kao svedoka.

Potrebno je da svedok iskaže istinu na način na koji je on lično doživeo događaj o kome svedoči. Svedok u svom iskazu može izneti i neke netačne podatke, ako je nešto pogrešno čuo, zapazio ili zapamtio ali to ne predstavlja lažni iskaz. Lažni iskaz će postojati jedino ako svedok svesno iskazuje drugačije u odnosu na svoj stav, mišljenje i odnos prema događaju o kome svedoči, odnosno ukoliko ne govori istinu u odnosu na ono što sam doživljava kao istinu o određenom događaju.

c) Prava svedoka i prava potencijalnih svedoka

Prava svedoka su u Zakoniku regulisana na opštiji način u odnosu na dužnosti. Pojedina prava svedoka se javljaju kao rezultat oslobođenja svedoka od određenih dužnosti (pravo na izuzeće), a druga se poistovećuju sa opštim pravima krivičnoprocesnih subjekata (pravo na humani odnos i dr.).

Prava koja se odnose na pojedine kategorije potencijalnih svedoka, odnosno lica koja su pozvani kao svedoci, a koja u stvari predstavljaju izuzetak u odnosu na opšte pravilo da svako lice koje je od strane suda pozvano kao svedok, ima i dužnost svedočenja, su već izložena u okviru razmatranja dužnosti svedoka. Takva prava imaju dve svrhe:

1. da faktički u odnosu na pojedine kategorije potencijalnih svedoka eliminišu inače opštu postojeću dužnost svedočenja

2. da omoguće da lice koje je koristilo svoje pravo da ne svedoči zbog toga ne snosi zakonske posledice koje bi inače imalo, da ne spada u kategoriju lica koja su oslobođena od svedočenja, što predstavlja jedan vid opšteg pravnog principa da niko ne može snositi štetne posledice zbog vršenja nekog svog prava.

Ova prava se odnose samo na lica koja su potencijalni svedoci, tj. osobe koje bi inače mogle da budu svedoci i koje postaju svedoci ako se pozivu suda odazovu, te ne koriste svoje pravo da budu oslobođeni dužnosti svedočenja. Ako ta lica odbiju da daju iskaz, ona i ne postaju svedoci.

U kategoriju lica koja su isključena od svedočenja, te imaju istovremeno i pravo, ali i dužnost nesvedočenja, spadaju:

1. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti;

2. branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio;

3. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.).

Kada se ispune zakonom traženi uslovi da se određene kategorije ovih lica oslobode dužnosti čuvanja odgovarajuće tajne (državne, vojne, službene, profesionalne), time istovremeno prestaje po jedno njihovo pravo i dužnost (pravo i dužnost svedočenja), a tada opet u isto vreme, oni stiču dužnost svedočenja. Do ove situacije dolazi ako ta lica budu oslobođena dužnosti čuvanja tajne na neki od zakonom propisanih načina:

1. oslobođenje odlukom nadležnog organa, što se odnosi na lica koja bi svojim iskazom povredila dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne

2. oslobođenje posebnim propisom ili3. oslobođenje izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne.

Kada je u pitanju jedna kategorija maloletnika kao potencijalnog svedoka – maloletno lice koje s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost, nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti, takvo lice je relativno isključeno od svedočenja. Takav maloletnik ima pravo nesvedočenja, ali ne i dužnost da ne svedoči, što predstavlja bitnu razliku u odnosu na druge kategorije lica koja su isključena od svedočenja, odnosno lica koja se ne mogu saslušati kao svedoci.

Svedok ima pravo na naknadu troškova koje je imao zbog svog dolaska u sud radi svedočenja, te pravo na naknadu gubitka zarade, do kojeg je došlo jer je

svedočio. Ti troškovi spadaju u troškove krivičnog postupka i oni se u postupcima za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti isplaćuju unapred iz sredstava organa koji vodi krivični postupak, a naplaćuju se docnije od lica koja su dužna da ih naknade po odredbama ZKP-a.

Svedoci imaju i određena specifična prava, čija realizacija ako su za to ispunjeni uslovi, predstavlja dužnost. Sud je dužan da svedoka i oštećenog zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada. Pojedine kategorije svedoka imaju posebna prava (svedok saradnik).

d) Procesne posledice grešaka prilikom ispitivanja svedoka

Procesne posledice određenih propusta koje je sud načinio u vezi ispitivanja svedoka se odnose na zakonsko isključenje bilo kakvog dokaznog značaja iskaza koje su dali svedoci u pogledu čijeg ispitivanja je sud propustio da preduzme neku od svojih taksativno utvrđenih zakonskih dužnoati. Na iskazu svedoka se ne može zasnivati sudska odluka u sledećim slučajevima:

1. kada su tokom ispitivanja učinjeni određeni propusti suda:- ako je kao svedok ispitano lice koje se ne može ispitati kao svedok- ako je kao svedok ispitano lice koje je bilo oslobođeno dužnosti svedočenja,

a nije na to svoje pravo upozoreno ili se nije odreklo tog prava, ili ako upozorenje i odricanje nije ubeleženo u zapisnik

- ako je kao svedok saslušan maloletnik koji ne može shvatiti značaj svog prava da ne mora svedočiti.

kada su primenjeni zabranjeni načini saslušanja, što se u stvari svodi na izvršenje k.d. u odnosu na svedoka kao pasivnog subjekta – ako je iskaz svedoka iznuđen silom, pretnjom ili drugim sličnim zabranjenim sredstvom.

41 Suočenje svedoka i prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka

Suočenje svedoka predstavlja fakultativnu krivičnoprocesnu radnju, čija je svrha da se proveri pouzdanost i verodostojnost već datih iskaza, ali i da se time stvori izvestan psihički pritisak na svedoka koji ne govori istinu, ili ne daje celovit iskaz u odnosu na saznanja koja zaista ima a u pogledu kojih svedoči, te da on, zahvaljujući tome, koriguje svoj iskaz, te počne istinito da iskazuje.

Svedoci se mogu suočiti ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Odluku o suočenju donosi sud na bazi svoje slobodne procene, ako se smatra da se tom radnjom mogu postći određeni ciljevi, a pre svega ukoliko je mišljenja da bi se tako svedok motivisao da da potpuni, odnosno istinit iskaz.

Pravilo je da se istovremeno mogu suočiti samo dva svedoka. Osim suočenja svedoka sa svedokom, moguće je i suočenje svedoka sa okrivljenim, kao i okrivljenog sa okrivljenim. Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i od njih zahtevati da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave pri kojima su suočeni konačno ostali sud će uneti u zapisnik.

Sadržina suočenja kao posebne vrste ispitivanja je dvostruka:

1. jedno, a zatim i drugo lice ponavlja svoj ranije dati iskaz o svakoj spornoj okolnosti, čime se omogućava upoznavanje obojice svedoka sa iskazom drugog davaoca iskaza koji je nesaglasan u pogledu važnih činjenica

2. davaoci iskaza potom raspravljaju o istinitosti onoga što su prethodno iskazali.

Ratio legis ovakvog rešenja se temelji na ideji i psihološki utemeljenoj polaznoj osnovi zakonodavca da će se zahvaljujući tako stvorenoj svojevrsnoj psihičkoj napetosti i svojevrsnom konfliktu između dva lica koja u pogledu istih važnih činjenica daju međusobno suprostavljene iskaze, onaj davalac iskaza koji ne govori istinu pokolebati, te odlučiti da koriguje svoj prethodno dat iskaz, odnosno da u potpunosti ili delimično odstupi od njega.

1. Prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka

Prepoznavanje služi utvrđivanju istovetnosti lica i predmeta sa ranije viđenim licem ili predmetom, kao i proveravanje iskaza. U predmetnom smislu postoje dve vrste prepoznavanja:

1. prepoznavanje lica i2. prepoznavanje stvari

Okrivljeni prepoznaje samo stvari, dok svedok prepoznaje kako stvari, tako i lica. Način prepoznavanja svodi se na izborno prepoznavanje, čija je suština u tome da lice koje vrši prepoznavanje, treba da napravi određeni izbor između više sličnih, odnosno istovrsnih objekata prepoznavanja. Pre nego što se pristupi prepoznavanju svedok mora da objekt prepoznavanja preliminarno opiše. Materijalni uslov za sprovođenje postupka prepoznavanja od strane svedoka, jeste postojanje potrebe da se utvrdi da li on prepoznaje određeno lice ili predmet koji je opisao. Prepoznavanje se može preduzeti prema predlogu stranke ili tu radnju može preduzeti sud i bez bilo čijeg predloga, po sopstvenoj inicijativi.

Ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koje je opisao, pokazaće mu se to lice, zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao, odnosno taj predmet, zajedno sa predmetima iste ili slične vrste, nakon čega će se zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže.

Navode se samo dva modaliteta ovakve izjave svedoka, u odnosu na njegovu mogućnost prepoznavanja a to su:

1. prepoznavanje sa sigurnošću

2. prepoznavanje sa određenim stepenom verovatnoće.

Ako je svedok izjavio da ni sa kakvim stepenom verovatnoće ne može da prepozna lice ili predmet, tj. ako se izjasnio da uopšte ne može da izvrši prepoznavanje, onda se naravno, tom njegovom izjavom započeti postupak prepoznavanja i završava. Nakon što je svedok izjavio da može prepoznati lice ili predmet sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće, od njega će se zahtevati da na prepoznato lice ili predmet koji je prepoznao, ukaže i time se praktično, prepoznavanje u sadržinskom smislu definitivno završava.

S obzirom na karakter prve izjave svedoka tokom prepoznavanja, u odnosu na njegovu mogućnost da prepozna lice ili predmet, samo prepoznavanje može da bude:

1. uspešno u potpunosti – ako je svedok izjavio da lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću

2. delimično uspešno – ako je svedok izjavio da lice ili predmet može da prepozna sa određenim stepenom verovatnoće

3. neuspešno – ako je svedok izjavio da uopšte nije u stanju da prepozna lice ili predmet.

Rezultate prepoznavanja sud ceni slobodno shodno načelu slobodne ocene dokaza i na temelju svog slobodnog uverenja i od te dokazne ocene suda, zavisi i suštinski stepen uspešnosti obavljenog prepoznavanja.

42. Zaštita svedoka

Novinu u Zakoniku o krivičnom postupku predstavlja ustanovljavanje mogućnosti suda da na određeni način pruži zaštitu svedoku i oštećenom. Sud je dužan da svedoka i oštećenog zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, a učesnika postupka ili drugo lice koje pred sudom vređa svedoka ili oštećenog, preti mu ili ugrožava njegovu bezbednost, sud će opomenuti ili novačano kazniti. U slučaju nasilja ili ozbiljne pretnje, sud će obavestiti javnog tužioca radi preuzimanja krivičnog gonjenja.

U odnosu na ugrožene svedoke postoji i mogućnost posebne policijske zaštite. Na predlog istražnog sudije ili predsednika veća, predsednik suda ili javni tužilac može zahtevati da organi unutražnjih poslova preduzmu posebne mere zaštite svedoka i oštećenog.

a. Zaštita svedoka – posebna pravila

Posebna pravila zaštite svedoka se u Zakoniku (2006) koji se još uvek primenjuje prvenstveno odnose na postupke za krivična dela organizovanog kriminaliteta i ona se pre svega odnose na institut svedoka saradnika, kome se određeni nivo zaštite obezbeđuje primarnim isključenjem javnosti prilikom njegovog ispitivanja, mada njegov identitet nije skriven, a samo je supsidijarno moguće njegovo ispitivanje uz prisustvo javnosti.

Određeni oblici zaštite svedoka se ustanovljavaju Zakonom o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku.

Zakonom se određuju nadležni organi za odlučivanje o uključenju, produženju, obustavi i prestanku programa zaštite – komisija za sprovođenje programa, te za samo sprovođenje zaštite, a to je specijalizovana jedinica za zaštitu, koja se formira u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. U same mere zaštite spadaju:

1. fizička zaštita ličnosti i imovine2. promena prebivališta ili premeštanje u drugu zavodsku ustanovu3. prikrivanje identiteta i podataka o vlasništvu i4. promena identiteta, a u toku sprovođenja programa se može primeniti

jedna ili više takvih mera, s tim što se mera promene identiteta može primeniti samo kada se cilj programa zaštite ne može ostvariti primenom drugih mera.

b. Zaštićeni svedoci

Kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedoku ili njemu bliskim licima javnim svedočenjem bili ugroženi život, telo, zdravlje, sloboda ili imovina većeg obima, a naročito kada se radi o krivičnim delima organizovanog kriminala, korupcije i drugim izuzetno teškim krivičnim delima, sud može rešenjem odobriti da se svedoku obezbede mere posebne zaštite, a takav svedok se i formalno naziva - zaštićeni svedok. Mere posebne zaštite ovakvog svedoka obuhvataju:

1. ispitivanje svedoka pod uslovima i na način koji obezbeđuje da se ne otkrije njegova istovetnost i

2. mere fizičkog obezbeđenja svedoka u toku postupka.

U Zakoniku je posebno urađeno sledeće:

1. postupak pod kojim svedok dobija svojstvo zaštićenog svedoka2. način ispitivanja zaštićenog svedoka3. racionalno ograničenje dokaznog dejstva iskaza zaštićenog svedoka4. obaveza suda da lica koja prisustvuju ispitivanju zaštićenog svedoka upozori

na njihovu dužnost čuvanja tajne o identitetu zaštićenog svedoka, te posledicama kršenja te dužnosti.

Identitet zaštićenog svedoka nije tajna za stranke, jer one, kao i branilac, moraju o identitetu zaštićenog svedoka biti obaveštene, mesec dana pre početka glavnog pretresa. Jedino prikriveni islednik, kada se ispituje kao svedok ima potpunu zaštitu identiteta.

1. Pojam zaštićenog svedoka – materijalni i formalni uslovi

Zaštićeni svedok je lice koje ima status svedoka, a u odnosu na koje se zbog postojanja određenih okolnosti (materijalni uslov), prilikom njegovog ispitivanja,

na osnovu odluke suda (formalni uslov), preduzimaju mere posebne zaštite, kojima se bitno odstupa od uobičajenih pravila ispitivanja svedoka.

Materijalni uslov da se svedoku obezbede mere posebne zaštite, te mu se praktično da status zaštićenog svedoka, se svodi na postojanje određenih oklnosti koje ukazuju da bi svedoku ili njemu bliskim licima javnim svedočenjem bila ugrožena određena alternativno navedena dobra: život, telo, zdravlje, sloboda ili imovina većeg obima, a naročito, kada se radi o krivičnim delima organizovanog kriminala, korupcije i drugim izuzetno teškim krivičnim delima, koja su predmet konkretnog krivičnog postupka.

Formalni uslov je donošenje rešenja od strane suda kojim se odobravaju konkretne mere posebne zaštite i na temelju čega svedok o kome se radi postaje zaštićeni svedok. Rešenje o merama posebne zaštite svedoka sud može doneti:

1. po službenoj dužnosti ili 2. inicirano – na zahtev stranaka ili samog svedoka.

Zahtev da se svedoku obezbede mere posebne zaštite sadrži sledeće podatke:

1. o predmetu krivičnog postupka, tj. o krivičnom delu u odnosu na koje se svedok ispituje, odnosno u pogledu kojeg bi trebalo da bude ispitan

2. lične podatke o svedoku3. činjenice i dokaze koji ukazuju da u slučaju javnog svedočenja postoji

ozbiljna i stvarna opasnost za život, telo, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima svedoka ili njemu bliskih lica

4. konkretizaciju očekivanog sadržaja iskaza svedoka – opis okolnosti na koje se svedočenje odnosi.

Zahtev se podnosi u zapečaćenom omotu na kome je naznačeno "zaštita svedoka – službena tajna" i predaje se u toku istrage istražnom sudiji, a nakon stupanja optužnice na pravnu snagu predsedniku veća.

U Zakoniku se utvrđuje i poseban "prećutni" način na koji svedok ispoljava svoju volju da mu se obezbede mere posebne zaštite u krivičnom postupku.

2. Rešenje o merama posebne zaštite svedoka

Rešenje o merama posebne zaštite svedoka donosi sud u različitim funkcionalnim oblicima, zavisno od procesnog stadijuma:

1. u toku istrage istražni sudija2. nakon stupanja optužnice na pravnu snagu sudsko veće i to pretresno veće

ako je ono već u zasedanju, odnosno vanraspravno veće, ako pretresno veće nije u zasedanju.

Pretresno veće prilikom odlučivanja o merama posebne zaštite svedoka isključuje javnost.

Ako se istražni sudija ne saglasi sa zahtevom da svedok dobije status zaštićenog svedoka, zatražiće da o zahtevu odluči vanraspravno veće, koje je dužno da odluku donese u roku od tri dana od prijema spisa. Ako istražni sudija ili pretresno veće prihvati zahtev, doneće rešenje koje sadrži: šifru koja će zamenjivati ime svedoka, naredbu za brisanje iz spisa imena i drugih podataka pomoću kojih se može utvrditi istovetnost svedoka, način na koji će se ispitivanje sprovesti i mere koje je potrebno preduzeti da bi se sprečilo otkrivanje istovetnosti, prebivališta i mesta boravka svedoka ili njemu bliskih lica.

Protiv rešenja suda kojim je usvojen zahtev da određeni svedok dobije status zaštićenog svedoka, tako da u odnosu na njega budu odobrene posebne mere zaštite, kao i obrnuto, protiv rešenja kojim je takav zahtev odbijen, može se izjaviti žalba, čiji su titulari: 1. stranke i 2. svedok. O toj žalbi u istrazi odlučuje vanraspravno veće, a nakon stupanja optužnice na pravnu snagu drugostepeni sud. Odluku o žalbi veće je dužno da donese u roku od tri dana, a drugostepeni sud u roku od osam dana od dana prijema spisa.

3. Mere posebne zaštite svedoka i način ispitivanja zaštićenog svedoka

Mere posebne zaštite svedoka postoje u dva oblika:

1. mere skrivanja identiteta2. mere fizičkog obezbeđenja svedoka u toku postupka.

Kad rešenje o merama posebne zaštite svedoka postane pravosnažno, sud će posebnom naredbom, koja predstavlja službenu tajnu, na poverljiv način obavestiti stranke i svedoka o danu, satu i mestu ispitivanja svedoka. Pre početka ispitivanja svedok se obaveštava o sledećem:

1. o dobijenom statusu zaštićenog svedoka - obaveštava se da će biti ispitan pod merama posebne zaštite,

2. o sadržini konkretnih mera zaštite – informiše se koje su to mere pod kojima će se obaviti njegovo ispitivanje

3. o ekskluzivnom krugu lica koji će biti upoznati sa identitetom svedoka – obaveštava se da se podaci o njegovom identitetu (istovetnost) neće nikome otkriti, osim što će sa tim podacima biti upoznate dve kategorije lica:

a. sudije koje odlučuju o predmetu, b. stranke i branilac, koji će podatke o identitetu zaštićenog svedoka

saznati mesec dana pre početka glavnog pretresa.

Ispitivanje zaštićenog svedoka može se obaviti na jedan ili više sledećih načina:

1. isključenjem javnosti sa glavnog pretresa, 2. prikrivanjem izgleda svedoka i 3. svedočenjem iz posebne prostorije uz promenu glasa i lika svedoka

posredstvom tehničkih uređaja za prenos zvuka i slike.Onda kada zaštićeni svedok svoj iskaz daje iz posebne prostorije, tada se ispoljava poseban oblik faktičke posrednosti, jer takav svedok nije neposredno prisutan u samoj sudnici, odnosno u prostoriji u kojoj se odvija krivični postupak. Stranke i druga lica koja i inače imaju to pravo, imaju priliku da svedoku i u slučaju njegovog ispitivanja putem audio video konferencijske veze, postavljaju pitanja i dobijaju odgovore.

Primarni ratio legis takvih rešenja u komparativnom krivičnom procesnom pravu je potreba zaštite interesa svedoka i oštećenih, ako oni spadaju u kategoriju posebno osetljivih, ili naročito ranjivih lica – naročito kada su u pitanju deca ili maloletnici kao svedoci, a posebno ako su i oštećeni krivičnim delom.

Podatke o istovetnosti svedoka i njemu bliskih lica i o drugim okolnostima koje mogu dovesti do otkrivanja njihove istovetnosti, istražni sudija, odnosno veće zatvoriće u poseban omot, zapečatiti i predati na čuvanje jedinici za zaštitu svedoka. Zapečaćeni omot može otvarati samo drugostepeno veće koje odlučuje o žalbi protiv presude. Na omotu će se naznačiti dan i čas otvaranja i imena članova veća koji su upoznati sa sadržajem podataka, nakon čega će se omot ponovo zapečatiti i vratiti jedinici za zaštitu svedoka.

4. Ograničeni dokazni značaj iskaza zaštićenog svedoka i dužnost čuvanja tajne

Presuda se ne može zasnivati samo na izjavi zaštićenog svedoka.

Sud je dužan da sva lica koja prisustvuju ispitivanju zaštićenog svedoka, upozori:

1. na posebnu dužnost u odnosu na saznate informacije – obaveštavaju se da identifikacione podatke o zaštićenom svedoku ili bliskim licima, njihovom prebivalištu, boravištu, premeštanju, dovođenju, čuvanju, mestu i načinu ispitivanja zaštićenog svedoka, moraju čuvati kao tajnu

2. na krivičnopravne konsekvence kršenja te posebne dužnosti – informišu se da odavanje takvih podataka predstavlja krivično delo.

Svrha ovakvog oficijelnog i formalnog obaveštavanja je dvostruka, time se s jedne strane, faktički utiče na neobelodanjivanje podataka koji su tajnog karaktera, dok se tako, s druge strane, otklanja mogućnost pozivanja na postupanje u pravnoj zabludi, lica koje bi odalo podatke koji su stekli status tajne.

43. Veštačenje

Veštačenje predstavlja utvrđivanje činjenica koje su relevantne u krivičnom postupku, a nisu pravnog karaktera, kao i davanje nalaza i mišljenja od strane lica koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem i veštinama, koje je načelno procesno nezainteresovano, a do čega dolazi na osnovu pismene naredbe suda, odnosno organa koji vodi postupak, kojom se konkretnom pravnom ili fizičkom licu poverava vođenje ekspertize i u kojoj se određuju pravac i obim veštačenja, u situaciji kada sud, odnosno organ koji vodi postupak, za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice ne raspolaže potrebnim stručnim znanjem.

a) Materijalni i formalni uslovi za veštačenje

Materijalni uslov za veštačenje je sadržan u potrebi da za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice treba pribaviti nalaz i mišljenje od lica koja raspolaže potrebnim stručnim znanjem. Veštačenje može biti upravljeno na određene predmete ili na određene subjekte, odnosno na određene situacije u totalitetu, koje mogu obuhvatiti više predmeta u nekom njihovom međuodnosu. Načelno se ne može napraviti spisak krivičnih dela, kod kojih, kada su ona predmet krivičnog postupka, obavezno treba vršiti veštačenje, ili u pogledu kojih se suprotno tome, po pravilu, ne javlja potreba za veštačenjima, jer se tu radi o faktičkom pitanju, podložnom proceni suda, odnosno organa koji vodi postupak.

Osim u svom pozitivnom obliku, materijalni uslov, postoji i u negativnom obliku, te se odnosi na pitanje koja lica ne mogu biti veštaci, odnosno u pogledu kojih lica postoje razlozi za njihovo izuzeće kao veštaka.

Postoje dve grupe razloga za izuzeće veštaka.

1. U prvu grupu razloga spadaju svi oni zakonski razlozi koji se odnose na izuzeće sudije ili sudije porotnika, a koji se po analogiji odnose i na veštake:

1. istovremeno posedovanje svojstva drugog subjekta krivičnog postupka, tj. ako postoji aktuelni ili mogući sticaj procesnih funkcija

2. određeni srodnički odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka

3. određeni srodnički ili sa srodničkim izjednačen, odnosno blizak odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka

4. učestvovanje veštaka u nekom prethodnom stadijumu krivičnog postupka

2. U drugu grupu razloga za izuzeće veštaka, odnosno razloga koji dovode do nemogućnosti da se određeno lice odredi kao veštak, svrstavaju se određeni ralozi:

1. razlozi koji se odnose na zakonsku analogiju u pogledu isključenja ili oslobođenja od svedočenja – ako se radi o licu koje ne može biti ispitano kao svedok ili licu koje je oslobođeno dužnosti svedočenja

2. svojstvo pasivnog subjekta – ako se radi o licu prema kome je krivično delo učinjeno

3. određeni radnopravni odnos – ako se radi o licu koje je zaposleno kod oštećenog ili okrivljenog ili je, zajedno sa njima ili nekim od njih, zaposleno kod drugog poslodavca

4. relativni razlog - za veštaka se neće odrediti lice koje je ispitano kao svedok.U odnosu na obdukciju i ekshumaciju leša postoji poseban razlog za izuzeće veštaka. Za veštaka se ne može odrediti lekar koji je lečio umrlog, a taj lekar se prilikom obdukcije leša, a radi davanja razjašnjenja o toku i okolnostima bolesti, može se ispitati kao svedok.

Formalni uslov za veštačenje se svodi na neophodnost postojanja određene odluke organa koji vodi postupak, koja se donosi u formi pismene naredbe, te poštovanja određenog prioritetnog redosleda prilikom određivanja subjekta koji će obaviti ekspertizu, pri čemu prednost imaju određena pravna lica, odnosno stalni sudski veštaci. Veštačenje se određuje pismenom naredbom organa koji vodi postupak, u kojoj se moraju navesti dva osnovna podatka:

1. u pogledu kojih činjenica se obavlja veštačenje (određivanje predmeta, odnosno objekta veštačenja) i

2. kome se poverava veštačenje (određivanje subjekta). Naredba se dostavlja i strankama. Subjekt veštačenja je primarno – određeno pravno lice, a samo supsidijarno – veštačenje može obaviti stručno fizičko lice, pri čemu prednost imaju stalni sudski veštaci.

Veštačenje se poverava stručnoj ustanovi, ili se može obaviti u okviru državnog organa. Ustanova, odnosno organ određuje jednog ili više stručnjaka koji će izvršiti veštačenje.

Kad veštaka određuje organ koji vodi postupak, taj organ će, po pravilu, odrediti jednog veštaka, a ako je veštačenje složeno - dva ili više veštaka.

Ako za određenu vrstu veštačenja postoje kod suda stalno određeni veštaci, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja, ili ako su stalni veštaci sprečeni, ili ako to zahtevaju druge okolnosti.

b) Prava i dužnosti veštaka

Veštak ima sledeće dužnosti u krivičnom postupku:

1. dužnost odazivanja pozivu2. dužnost brižljivog razmatranja predmeta veštačenja3. dužnost davanja nalaza i mišljenja u roku određenom u naredbi4. dužnost polaganja zakletve u krivičnom postupku5. dužnost tačnog navošenja svega što je zapazio6. dužnost nepristrasnog iznošenja mišljenja u skladu sa pravilima nauke i

veštine.U slučaju da veštak krši neke svoje procesne obaveze on može biti kao fizičko lice kažnjen novčanom kaznom od 100.000 dinara, a stručna ustanova do 500.000 dinara. Mogućnost takvog sankcionisanja postoji:

1. ako veštak koji je uredno pozvan ne dođe, a izostanak ne opravda, 2. ako odbije da veštači, ili3. ako ne da nalaz i mišljenje u roku utvrđenom u naredbi.

U slučaju neopravdanog izostanka, veštak može i prinudno da se dovede. Novčana kazna se izriče rešenjem, protiv koje je dopuštena žalba o kojoj odlučuje vanraspravno veće.

Veštak ima dve vrste prava:

1. prava koja se odnose na mogućnost da on savesno obavi svoju dužnost, gde spadaju:

a) pravo upoznavanja sa predmetom veštačenjab) pravo razmatranja spisa krivičnog predmeta, koje je uslovljeno

odobrenjem organa koji vodi postupakc) pravo da dobije potrebna razjašnjenja u vezi sa veštačenjemd) pravo na određenu dokaznu inicijativu, koje ima samo ukoliko

prisustvuje uviđaju, rekonstrukciji ili drugoj radnji dokazivanja2. prava koja se odnose na finansijski aspekt obavljenog veštačenja – veštak

ima pravo na naknadu troškova nastalih veštačenjem, kao i pravo na nagradu za obavljenu ekspertizu.

c) Postupak veštačenja

Određene radnje u vezi sa veštačenjem se odvijaju pre samog početka veštačenja. Pre početka veštačenja, veštak će se pozvati da predmet veštačenja brižljivo razmotri, da tačno navede sve što zapazi i nađe i da svoje mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. On će se posebno upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo. Od veštaka će se zahtevati da pre veštačenja položi zakletvu. Stalno postavljani zakleti veštak biće pre veštačenja samo opomenut na već položenu zakletvu.

Pre glavnog pretresa veštak može položiti zakletvu samo pred sudom, ako postoji bojazan da zbog bolesti ili drugih razloga neće moći da dođe na glavni

pretres. Razlog zbog koga je tada položena zakletva navešće se u zapisniku. Ako se veštačenje poverava pravnom licu, organ koji vodi postupak upozoriće da u davanju nalaza i mišljenja ne može učestvovati lice koje shodno zakonskim pravilima ne može vršiti veštačenje, odnosno koje je izuzeto od mogućnosti da obavlja funkciju veštaka, kao i na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja.

Pravac i obim veštačenja utvrđuje organ koji vodi postupak, koji veštačenjem formalno rukovodi. Veštak pregleda predmete veštačenja u prisustvu organa koji vodi postupak i zapisničara, osim u sledećim alternativno propisanim slučajevima:

1. ako su za veštačenje potrebna dugotrajna ispitivanja ili 2. ako se ispitivanja obavljaju u ustanovama, odnosno u državnom organu ili 3. ako to traže obziri morala.

Organ pred kojim se vodi postupak može tražiti od pravnog lica koje je obavilo veštačenje, objašnjenje u pogledu datog nalaza i mišljenja. Ako je za svrhe veštačenja potrebno da se analizira neka materija, veštaku će se, ako je to moguće, staviti na raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u potrebnoj količini obezbediti za slučaj naknadnih analiza.

Nalaz i mišljenje veštaka unosi se odmah u zapisnik. Veštaku se može odobriti da naknadno podnese pisani nalaz i mišljenje, u roku koji mu odredi organ pred kojim se vodi postupak. U zapisniku o veštačenju ili u pisanom nalazu i mišljenju naznačiće se ko je izvršio veštačenje, kao i zanimanje, stručna sprema i specijalnost veštaka.

d) Dokazna ocena nalaza i mišljenja veštaka

Organ pred kojim se vodi postupak, nalaz i mišljenje veštaka ceni na temelju načela slobodne ocene dokaza i saglasno svom slobodnom uverenju. U

praksi su sudovi ponekad skloni da sasvim nekritički prihvataju stavove veštaka, odnosno njegov nalaz i mišljenje. Takva praksa pravda se načelnim poverenjem u stručne i naučne metode koje se koriste prilikom veštačenja, kao i činjenicom da je u pitanju vanpravno pitanje u odnosu na koje sud ne poseduje specifična znanja. Bez obzira nato, sud ipak nije prepušten ’slepoj veri’ u taj nalaz i mišljenje, jer ako poseduje bar određen minimum specifičnih vanpravnih znanja, što bi trebalo da bude deo standardnog obrazovanja službenih aktera krivičnog postupka i sam može da bar u određenoj meri kritički analizira dokaz pribavljen veštačenjem.

U Zakoniku postoje određeni procesni mehanizmi za dovođenje u pitanje nalaza i mišljenja veštaka i njegovo svojevrsno dodatno proveravanje. Uslov je da sud uoči da u nalazu i mišljenju veštaka postoje određene anomalije, a zavisno od procene njihove otklonjivosti ili neotklonjivosti, postoje tri vida njihovog saniranja:

1. ponovljeno ispitivanje veštaka2. novo veštačenje i3. pribavljanje mišljenja drugih veštaka.

Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze ili ako je njihov nalaz nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa izviđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim ispitivanjem veštaka, obnoviće se veštačenje sa drugim veštacima.

e) 44 Posebne vrste veštačenja u Zakoniku o krivičnom postupku

U Zakoniku o krivičnom postupku neka veštačenja se posebno regulišu, a to su:

1. pregled i obdukcija leša2. veštačenje telesnih povreda3. veštačenje duševnog zdravlja okrivljenog4. telesni pregled okrivljenog

5. veštačenje poslovnih knjiga.

Pregled i obdukcija leša preduzeće se uvek kad u odnosu na neki smrtni slučaj postoji i dodatni materijalni uslov, koji se svodi na postojanje sumnje ili očiglednosti da je smrt prouzrokovana krivičnim delom ili je u vezi sa izvršenjem krivičnog dela. Ako je leš već zakopan, odrediće se ekshumacija u cilju njegovog pregleda i obdukcije.

Obdukcija predstavlja poseban sudsko-medicinski pregled leša, uz otvaranje telesnih šupljina i svestrano sistematsko prikupljanje svih relevantnih informacija o lešu, poput njegove veličine, opšteg izgleda, povreda, stanja organa itd., da bi se na temelju toga doneli neophodni ekspertski zaključci. Obdukcija se vrši kada se ne radi o lešu koji je već sahranjen, a ekshumacija predstavlja iskopavanje leša koji je već prethodno sahranjen, radi njegovog pregleda i obdukcije.

U svom mišljenju veštaci će se posebno odrediti u odnosu na kauzalni lanac, tako što će naročito navesti koji je neposredni uzrok smrti, šta je taj uzrok izazvalo, te utvrditi vreme smrti, tj. navesti kada je smrt nastupila. Ako je na lešu pronađena kakva povreda, utvrdiće se da li je tu povredu naneo ko drugi, i ako jeste, onda se utvrđuju sledeće činjenice:

1. sredstvo izvršenja – čime je prouzrokovana,2. modalitet izvršenja - na koji način, 3. vreme izvršenja - koliko vremena pre nego što je smrt nastupila 4. uzročno-posledični odnos - da li je ona prouzrokovala smrt.

Ako je na lešu nađeno više povreda, utvrdiće se da li je svaka povreda naneta istim sredstvom i koja je povreda prouzrokovala smrt, a ako je više povreda smrtonosnih, koja je od njih ili koje su svojim skupnim delovanjem bila uzrok smrti.

Naročito će se utvrditi da li je smrt prouzrokovana samom vrstom i opštom prirodom povrede ili zbog ličnog svojstva, ili naročitog stanja organizma povređenog, ili zbog slučajnih okolnosti ili okolnosti pod kojima je povreda

naneta. Pored toga, utvrdiće se da li bi blagovremeno pružena pomoć mogla otkloniti smrt.

Veštak je dužan da obrati pažnju na nađeni biološki materijal (krv, pljuvačka, sperma, urin i dr.) i da ga opiše i sačuva za biološko veštačenje ako ono bude određeno.

U podvrste obdukcije, odnosno ekshumacije leša spadaju:

a. pregled i obdukcija začetkab. pregled i obdukcija novorođenčetac. toksikološka post mortem veštačenja.

Pri pregledu i obdukciji začetka, treba posebno utvrditi njegovu starost, sposobnost za vanmaterični život i uzrok izumiranja.

Pri pregledu i obdukciji leša novorođenčeta, utvrdiće se posebno da li je rođeno živo ili mrtvo, da li je bilo sposobno za život, koliko je dugo živelo, kao i vreme i uzrok smrti.

Ako postoji sumnja da je smrt nastupila trovanjem, uputiće se sumnjive materije koje su nađene u lešu ili na drugom mestu na veštačenje ustanovi koja vrši toksikološka ispitivanja.

Pri pregledu sumnjivih materija, veštak će posebno utvrditi vrstu, količinu i dejstvo nađenog otrova, a ako se radi o pregledu materija uzetih iz leša, po mogućnosti i količinu upotrebljenog otrova.

Veštačenje telesnih povreda se po pravilu vrši neposredno – pregledom povređenog, a po izuzetku, kada nije moguće obaviti pregled, ono se vrši posredno – na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima. Pošto tačno opiše povrede, veštak će dati mišljenje, naročito o vrsti i težini svake pojedine povrede i njihovom ukupnom dejstvu, s obzirom na redovne okolnosti, tj.

okolnosti slučaja. Veštak je dužan da objasni kakvo dejstvo te povrede obično proizvode, a kakvo su u konkretnom slučaju proizvele (posledični aspekt), da utvrdi čime su povrede nanete (instrumentalni aspekt) i na koji način (modalni aspekt).

Materijalni uslov za veštačenje duhovnog zdravlja okrivljenog koje se svodi na psihijatrijski pregled, je postojanje sumnje da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog usled postojanja nekog od alternativno utvrđenih etioloških osnova:

1. duševne bolesti2. zaostalog duševnog razvoja ili3. druge duševne poremećenosti.

Ako je prema mišljenju veštaka potrebno duže posmatranje, okrivljeni će se poslati na posmatranje u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu. Rešenje o tome donosi istražni sudija, sudija pojedinac ili veće. S obzirom da se ovde radi o obliku lišenja slobode, ono je vremenski ograničeno sa dva roka – primarnim koji iznosi dva meseca i sekundarnim, koji se svodi na odgovarajući maksimalni rok takvog lišenja slobode u zdravstvenoj ustanovi. Posmatranje se može produžiti preko dva meseca samo na obrazloženi predlog upravnika zdravstvene ustanove, po prethodno pribavljenom mišljenju veštaka, ali ne može ni u kom slučaju trajati duže od šest meseci.

Ako veštaci ustanove da je duševno stanje okrivljenog poremećeno, odrediće prirodu, vrstu, stepen i trajnost poremećenosti i dati svoje mišljenje o tome kakav je uticaj takvo duševno stanje imalo i kakav još ima na shvatanje i postupke okrivljenog, kao i da li je i u kojoj meri poremećaj duševnog stanja postojao u vreme izvršenja krivičnog dela.

Ako se u zdravstvenu ustanovu upućuje okrivljeni koji se nalazi u pritvoru, istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća će obavestiti tu ustanovu o razlozima zbog kojih je određen pritvor, da bi se preduzele mere potrebne za obezbeđenje svrhe pritvora.

Vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunaće se okrivljenom u pritvor, odnosno u kaznu ako bude izrečena.

Telesni pregled je radnja koja u određenoj meri predstavlja delikatnu aktivnost u odnosu na ustavnopravno garantovanu nepovredivost telesnog integriteta, zakonodavac je posebno regulisao pitanje (ne)pristanka na takvu radnju, pri čemu se razlikuju dve kategorije lica:

1. osumnjičeni ili okrivljeni, u pogledu kojih se telesni pregled može preduzeti i bez njegovog pristanka, ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za krivični postupak

2. druga lica, koja se i bez može njihovog pristankamogu telesno pregledati, ukoliko se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određen trag ili posledica krivičnog dela.

Uzimanje uzorka krvi i preduzimanju drugih medicinskih radnji koje su po pravilu medicinske nauke neophodne radi analize i utvrđivanja drugih činjenica važnih za krivični postupak, može se pristupiti i bez pristanka lica koje se pregleda, izuzev ako bi zbog toga nastupila kakva šteta po njegovo zdravlje. Uzimanje uzorka krvi i druge medicinske radnje će se preduzeti samo po naredbi nadležnog suda, osim ako je u pitanju pretkrivični postupak u pogledu k.d. za koje je propisana kazna zatvora do deset godina, kada takvo veštačenje može odrediti i organ unutrašnjih poslova, pod uslovom da istražni sudija nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta.

45 Uviđaj

Uviđaj predstavlja sistem raznovrsnih kriminalističkih radnji, kojima se na osnovu odredbi ZKP-a, na mestu događaja opažaju, sve bitne okolnosti nastupelog događaja, te pronalaze i u skladu sa kriminalističko-tehničkim pravilima stručno

obrađuju tragovi i predmeti krivičnog dela, uz misaonu rekonstrukciju krivičnog događaja, a u cilju prikupljanja i registrovanja, svih relevantnih informacija, radi razjašnjenja krivičnog dela i prikupljanja svih dostupnih dokaza. T misaona aktivnost se svodi na formulisanje određenih verzija o krivičnom delu i njegovim osnovnim elementima, poput načina izvršenja, sredstva izvršenja, motiva, broja učesnika u događaju itd., a na osnovu čega se potom planira preduzimanje drugih krivičnoprocesnih i kriminalističkih radnji.

Rekonstrukcija je krivičnoprocesna (radnja dokazivanja), a istovremeno i kriminalistička radnja, koja se prema odredbama ZKP-a vrši radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari, a koja se svodi na svojevrsnu simulaciju ili imitaciju događaja, pri čemu se praktični način njenog sprovođenja odlikuje poštovanjem sledećih uslova:

1. prostorno-ambijentalnih uslova – rekonstrukcija se vrši na mestu događaja, čiji izgled treba da bude što približniji njegovom izgledu i stanju u vreme izvršenja krivičnog dela

2. vremensko-meteoroloških uslova – rekonstrukcija se po mogućnosti obavlja u isto doba dana i godine, pod sličnim atmosferskim i drugim vremenskim prilikama

3. ostalih taktičko-tehničkih uslova – u toku rekonstrukcije se upotrebljavaju ista sredstva izvršenja i drugi predmet, koji su bili na mestu događaja, ili su korišćeni u vreme izvršenja krivičnog dela.

Krivičnoprocesno regulisanje uviđaja i rekonstrukcije

Materijalni uslov za sprovođenje uviđaja se svodi na potrebu utvrđivanja ili razjašnjavanja kakve važne činjenice u postupku neposrednim opažanjem. Za sprovođenje uviđaja u kp je nadležan sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima, što znači da je to u istrazi istražni sudija, sudija pojedinac u skraćenom postupku, sudija za maloletnike u postupku prema maloletnicima itd. S obzirom na činjenicu da uviđaj spada u tzv. hitne radnje, jer se preduzima što je moguće brže po saznanju za izvršeno krivično delo, odnosno određeni događaj koji je

moguća posledica nekog krivičnog dela, najveći broj uviđaja se obavi u pretkrivičnom postupku, a uviđaj se relativno retko sprovodi u samom već pokrenutom postupku. I za uviđaj u pretkrivičnom postupku je nadležan sud, odnosno istražni sudija.

Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina, organi unutrašnjih poslova mogu sami obaviti uviđaj, ako istražni sudija nije u mogućnosti da odmah iziđe na lice mesta. Uviđaj u pogledu ovih krivičnih dela po procesnom pravilu vrši istražni sudija, a samo po procesnom izuzetku, njega mogu sprovesti organi unutrašnjih poslova.

Nadležnost policije za vršenje uviđaja u pogledu k.d. za koja je propisana kazna zatvora do deset godina nije primarna, već je obrnuto ona supsidijarna i uslovljena, jer je i u pogledu tih krivičnih dela primarno nadležan istražni sudija, a tek ukoliko on nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta, uviđaj će sprovesti organ unutrašnjih poslova, koji je samo suspidijarno nadležan.

Uviđaj može biti efikasan samo ako se veoma brzo obavi u odnosu na momenat prispeća prve informacije o potrebi da se on sprovede, jer bi u protivnom važni tragovi i predmeti k.d., odnosno dokazi uopšte, usled delatnosti ljudi, atmosferskih prilika i drugih okolnosti, mogli biti zauvek izgubljeni.

I kada organi unutrašnjih poslova započnu uviđaj u pogledu k.d. za koje propisana kazna zatvora teža do deset godina, istražni sudija koji stigne na lice mesta u toku uviđaja, može preduzeti njegovo dalje vršenje.

U pogledu krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora teža od deset godina, za vršenje uviđaja je isključivo nadležan sud, odnosno istražni sudija u pretkrivičnom postupku i njega ni po izuzetku ne mogu da sprovedu organi unutrašnjih poslova.

Sprovođenju uviđaja može prisustvovati širok krug lica: tužilac, oštećeni, okrivljeni i branilac. Na uviđaj ili rekontrukciju se može pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje nalaza i mišeljenja.

Materijalni uslov za sprovođenje rekontrukcije se sastoji u potrebi da se radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od unačaja za razrešenje stvari, ponove radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Kada se ovaj uslov ispuni, organ koji vodi postupak određuje, odnosno može odrediti rekonstrukciju događaja.

Rekonstrukcija predstavlja jednu vrstu simulacije ili imitacije događaja koji se veštački ponavlja, što se svodi na njegovo odglumljivanje od strane nekih njegovih stvarnih ili samo mogućih aktera, kao i drugih lica, ali je zakonodavac iz razumljivih razloga, uveo određena neophodna ograničenja u takvom ponavljanju događaja. Rekonstrukcija se ne sme obaviti na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi.

Ako postoje određeni kontradiktorni dokazi, odnosno međusobno suprostavljeni (nesaglasni) iskazi – ako su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih radnje ili situacije različito prikazane, rekonstrukcija će se, po pravilu, izvršiti sa svakim od njih. Rekonstrukcija se obavlja u različitim varijantama, shodno postojanju različitih verzija o događaju, a svrha tih ponavljanja je da se uoči koja je od tih verzija najrealnija.

Organ koji obavlja uviđaj ili rekonstrukciju može zatražiti pomoć stručnog lica kriminalističko-tehničke, saobraćajne ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice ili prikupiti druge podatke.

Određene osobenosti, koje proizlaze iz karaktera uviđaja i rekonstrukcije, ima i zapisnik o njihovom vršenju. Ako su napravljene skice, crteži, planovi, fotografije, filmski snimci i sl., to će se navesti u zapisniku i priključiti zapisniku. Zapisnik o uviđaju koji je preduzet van glavnog pretresa služi kao dokaz i pročitaće

se na glavnom pretresu radi utvrđivanja njihove sadržine, odnosno upoznavanja sa njom.

46 Pretresanje stana i lica

Pretresanje stana i drugih prostorija predstavlja sistematsko pretraživanje određenih zatvorenih prostora, ili otvorenih površina koje su u funkcionalnoj vezi sa njima, radi hvatanja učinioca ili pribavljanja dokaza o krivičnom delu i učiniocu, dok je pretresanje lica plansko pretraživanje određene osobe, u cilju pronalaženja tragova i predmeta krivičnog dela, koji se nalaze u odeći tog lica, odnosno koje on ima kod sebe ili pri sebi.

Za pretresanje stana, prostorija i lica, neophodno je ispunjenje određenih materijalnih i formalnih uslova, s tim što formalni uslov mora biti ispunjen po pravilu, dok po izuzetku on može i da izostane.

Pretresanje je s obzirom na predmet, moguće podeliti na dve vrste:

1. pretresanje stana i drugih prostorija2. pretresanje lica.

Moguće je da se kombinovano vrši kako pretresanje stana, tako i pretresanje lica. S obzirom na ispunjenost formalnog uslova za obavljenje pretresanja, ili sprovođenje pretresanja bez njegovog postojanja, moguće je da se pretresanje podeli na:

1. pretresanje sa naredbom i 2. pretresanje bez naredbe.

a) Materijalni uslov za pretresanje stana, prostorija i lica

Materijalni uslov se, s obzirom na prirodu predmeta koji se pretresa, odnosno na kome se pretresanje vrši, u izvesnoj meri razlikuje i deli na:

1. materijalni uslov za pretresanje stana i drugih prostorija2. materijalni uslov za pretresanje lica.

Materijalni uslov za pretresanje stana i ostalih prostorija okrivljenog ili drugih lica, se svodi na procenu nadležnog organa, da je verovatno da će se zahvaljujući pretresanju ostvariti jedan ili oba od alternativno propisanih ciljeva:

1. da će okrivljeni biti uhvaćen ili2. da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični

postupak.Pretresanje advokatske kancelarije može se preduzeti samo u pogledu određenog predmeta, spisa ili isprave.

Materijalni uslov za pretresanje lica se svodi na postojanje verovatnoće da će se pretresanjem pronaći tragovi i predmeti važni za krivični postupak, što se svodi na procenu nadležnog organa.

b) Formalni uslov za pretresanje

Formalni uslov za pretresanje se sastoji u neophodnosti postojanja odgovarajuće sudske odluke, pri čemu zakonodavac utvrđuje dva osnovna aspekta:

1. nadležnost za donošenje odluke – nju donosi sud2. formu i vrstu sudske odluke – u pitanju je pismena i obrazložena

naredba.Ova naredba je pravosnažna i izvršna već momentom njenog donošenja. Protiv nje se ne može izjaviti žalba.

c) Pretresanje bez naredbe kao procesni izuzetak

Formalni uslov za pretresanje nije uvek neophodan. Pretresanje bez sudkse naredbe je moguće, kako u odnosu na stan i druge prostorije, tako i u pogledu pretresanja lica.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe suda ući u stan ili druge prostorije i izuzetno sprovesti pretresanje, ako postoji neki od sledećih alternativno propisanih razloga:

1. ako držalac stana to traži2. ukoliko neko zove u pomoć3. radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog4. u cilju neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili 5. otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu .

Razlozi za pretresanje bez prisustva svedoka moraju se naznačiti u zapisniku. Držalac stana, pod uslovom da je prisutan, ima pravo da protiv pretresanja bez naredbe izjavi prigovor, a ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova je dužno da ga obavesti o tom njegovom pravu, te da njegov prigovor unese u potvrdu o ulasku u stan, odnosno u zapisnik o pretresanju stana.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka, pretresti određeno lice, pod osnovnim uslovom da se to lice privodi ili po nekom zakonskom osnovu lišava slobode, a da uz to, odnosno, uz ispunjenost tog osnovnog uslova, kumulativno postoji još i neki od alternativno propisanih razloga:

1. preventivni razlog u odnosu na lice – postojanje sumnje da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad

2. preventivni dokaz u odnosu na moguće materijalne dokaze – postojanje sumnje da će lice odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje od njega treba oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.

Kada ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova sprovode pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna su da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi – nadležnom javnom tužiocu.

d) Postupak pretresanja

Zakonikom su predviđena određena pravila koja se moraju ispoštovati prilikom sprovođenja postupka. Osnovna svrha tih pravila je omogućavanje humanog i dostojanstvenog postupka pretresanja, stvaranja uslova da se pretresanjem ostvari njegova dokazna svrha, eliminisanje mogućih zloupotreba, te davanje mogućnosti licu kod koga se pretresa, odnosno koje se pretresa, da koristi određene zakonske mogućnosti zaštite svojih prava.

e) Pravila koja se jedinstveno odnose na pretresanje stana i pretresanje lica

Ova pravila odnose se na nekoliko aspekata:

1. sprovođenje nekih prethodnih radnji pre samog pretresanja2. omogućavanje određene pravne zaštite licu kod koga se pretresa, tj. koje se

pretresa3. utvrđivanje mogućeg vremena pretresanja4. ustanovljavanje posebne vrste svedoka u odnosu na ovu radnju5. ustanovljavanje opšteg načina pretresanja6. utvrđivanje načina i forme registrovanja sprovedene radnje.

Pre neophodne realizacije pretresanja, moraju se po pravilu, sprovesti određene prethodne radnje, koje se odnose na:

a. predaju naredbe o pretresanju pre početka pretresanja, licu kod koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti

b. pozivanje lica na koje se odnosi naredba o pretresanju, da dobrovoljno izda lice, odnosno predmete koji se traže.

Lice kod koga se pretresa će se poučiti da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresu. Ako lice na koje se odnosi naredba o pretresu zahteva prisustvo advokata, odnosno branioca, početak pretresa će se odložiti do njegovog dolaska, a najduže za tri sata.

Pretresanju se može pristupiti i bez prethodne predaje naredbe, kao i bez prethodnog poziva za predaju lica ili stvari, i pouke o pravu na branioca, odnosno advokata, ako se pretpostavlja oružani otpor, ili druga vrsta nasilja, ili ako se očigledno priprema ili je otpočelo uništavanje tragova krivičnog dela ili predmeta važnih za krivični postupak.

Pretresanju stana ili lica prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci. Svedoci pretresanja ne poseduju nikakva posebna znanja, već ih stiču u budućnosti u odnosu na vreme započinjanja pretresanja, pri tom se njihova saznanja, odnosno opažanja, isključivo odnose na način vršenja pretresanja. Svedoci će se pre početka pretresanja upozoriti da paze na tok pretresanja, kao i da imaju pravo da pre potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore ako smatraju da sadržina zapisnika nije tačna.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka sprovesti pretresanje lica prilikom izvršenja rešenja o privođenju ili prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad, ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.

Kad ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova sprovode pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna su da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi - nadležnom javnom tužiocu.

Pretresanje se po pravilu vrši danju. Ratio legis tako određenog vremena pretresanja je, pre svega, sadržan u potrebi da se eliminiše moguće korišćenje takve radnje, koja je nužno skopčana sa određenim ograničenjem nekih ustavnopravno garantovanih ljudskih prava, ne pretvori u nedozvoljeni vid pritiska na određena lica.

Pretresanje se može vršiti i noću, kada je određeno sudskom naredbom, kao i ako je danju započeto pa nije dovršeno i ako postoje zakonski razlozi za pretresanje bez naredbe.

Opšta pravila za sprovođenje pretresanja:

- Pretresanje stana i lica treba sprovesti obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava na intimnost, i bez nepotrebnog remećenja kućnog reda.

- O svakom pretresanju stana ili lica sastaviće se zapisnik, koji potpisuju lice kod koga se ili na kome se sprovodi pretresanje i lica čije je prisustvo obavezno.

- Prilikom pretresanja, oduzeće se privremeno samo oni predmeti i isprave koji su u vezi sa svrhom pretresanja. U zapisnik će se uneti i tačno naznačiti predmeti i isprave koji se oduzimaju, a to će se uneti i u potvrdu koja će se odmah izdati licu kome su predmeti, odnosno isprave oduzete.

- Ako se prilikom pretresanja stana ili lica nađu predmeti koji nemaju veze sa krivičnim delom zbog koga je pretresanje naređeno, ali koji ukazuju na drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, oni će se opisati u zapisniku i privremeno oduzeti, a o oduzimanju će se odmah izdati potvrda. O tome će se odmah obavestiti javni tužilac radi pokretanja krivičnog postupka.

- Ovi predmeti će se odmah vratiti ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, a ne postoji neki drugi zakonski osnov po kome bi se ti predmeti imali oduzeti.

f) Posebna pravila o pretresanju stana i drugih prostorija

Posebna pravila o pretresanju stana i drugih prostorija odnose se na:

1. prisustvovanje držaoca stana, ili drugog s njim povezanog lica2. način otvaranja zaključanih predmeta3. pozivanje i prisustvo određenih lica, kada se vrši pretresanje nekih

prostorija.

Držalac stana i drugih prostorija pozvaće se da prisustvuje pretresanju, a ako je on odsutan, pozvaće se njegov zastupnik ili neko od odraslih ukućana ili suseda.

Zaključane prostorije, nameštaj ili druge stvari otvoriće se silom samo ako njihov držalac nije prisutan ili neće dobrovoljno da ih otvori. Prilikom otvaranja izbegavaće se nepotrebno oštećenje.

Kada se pretresaju prostorije državnih organa, preduzeća ili drugih pravnih lica, pozvaće se njihov starešina da prisustvuje pretresanju.

Kada se pretresa advokatska kancelarija, prema stavu 2 ovog člana ili u odsustvu advokata kome ona pripada, pozvaće se predstavnik nadležne advokatske komore, a ako to nije moguće, drugi advokat, član iste advokatske komore.

Pretresanje i pregledi u vojnoj zgradi sprovešće se po odobrenju nadležnog vojnog starešine.

g) Posebna pravila o pretresanju lica

Posebno pravilo o pretresanju lica: lice koje sprovodi pretresanje i prisutni svedoci mogu biti samo lica istog pola, kao i lice koje se pretresa.

h) Nadležnost za pretresanje stana i lica

Pretresanje stana i lica je, onda kada se ono vrši uz ispunjenje formalnog uslova, tj. postojanje naredbe o pretresanju, primarno sudska radnja, ali s obzirom na karakter pretresanja, u praksi se ona često poverava organima unutrašnjih poslova, tj. policiji.

47 Privremeno oduzimanje predmeta

Privremeno oduzimanje predmeta je radnja dokazivanja usko povezana sa pretresanjem stana i lica, jer cilj pretresanja u najvećem broju slučajeva i jeste da se pronađu i oduzmu određeni predmeti. Privremeno oduzimanje predmeta se sadržinski svodi na prekidanje u određenom vremenskom periodu državine koju je u odnosu na određene predmete imalo konkretno lice, ali je trajanje takvog prekida aprehenzije, vezano za procesnu sudbinu određenog krivičnog predmeta u vezi kojeg je došlo do sprovođenja te radnje dokazivanja.

a) Materijalni i formalni uslovi za privremeno oduzimanje predmeta

Materijalni uslov za privremeno oduzimanje predmeta je utvrđen alternativno i odnosi se na:

1. predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti2. predmete kojim mogu poslužiti kao dokaz o krivičnom postupku.

Prema pravilima Krivičnog zakona oduzimaju se sledeći predmeti:

- aktuelno sredstvo izvršenje - predmeti koji su upotrebljeni za izvršenje krivičnog dela

- planirano sredstvo izvršenja - predmeti koji su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela

- produkti krivičnog dela - predmeti koji su nastali izvršenjem krivičnog dela mogu se oduzeti.

-Može se govoriti o dve grupe predmeta:

1. predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje krivičnog dela2. predmeti koji su nastali izvršenjem krivičnog dela.

Formalni uslov za privremeno oduzimanje predmeta jeste postojanje zahteva suda. To znači da sud treba da zahteva predaju određenog predmeta u pogledu kojeg je za njegovo privremno oduzimanje ispunjen potreban materijalni uslov.

b) Postupak privremenog oduzimanja predmeta

Ko drži predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, dužan je da ih preda na zahtev suda. Lice koje odbije da preda predmete može se kazniti novčanom kaznom do 100.000 dinara, a ako i posle toga odbije da preda predmete može se još jednom kazniti istom kaznom. Na isti način postupiće se prema službenom ili odgovornom licu u državnom organu, preduzeću ili drugom pravnom licu.

Novčana kazna se izriče rešenjem protiv kojeg se može izjaviti žalba, o kojoj odlučuje vanraspravno veće.

Predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, mogu oduzeti i ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova:

1. kada izvršavaju nalog suda i2. po sopstvenoj inicijativi, što je moguće u dve situacije:- ako dođu u kontakt sa takvim predmetima prilikom vršenja svojih

aktivnosti u pretkrivičnom postupku, a pre svega, kada izvršavaju potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, ili kada u prisustvu odgovornog lica pregledaju određene objekte i protorije pravnih lica

- organi unutrašnjih polsova mogu i pre pokretanja istrage privremeno oduzeti predmet u pogledu kojih je ispunjen potreban materijalni uslov za takvu radnju dokazivanja, ali uz dodatni uslov da postoji opasnost od odlaganja, što predstavlja faktičko pitanje.

Prilikom oduzimanja predmeta, naznačiće se gde su pronađeni i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njihove istovetnosti. Za oduzete predmete izdaće se potvrda.

c) Privremeno oduzimanje spisa i drugih isprava

Državni organi mogu uskratiti pokazivanje ili izdavanje svojih spisa i drugih isprava ako smatraju da bi objavljivanje njihove sadržine bilo od štete za opšte interese. Ako je uskraćeno pokazivanje ili davanje spisa i drugih isprava, konačnu odluku donosi vanraspravno veće.

Predviđena je i mogućnost zaštite poslovne tajne. Preduzeća ili druga pravna lica mogu zahtevati da se ne objave podaci koji se odnose na njihovo poslovanje. O tom zahtevu odlučuje vanraspravno veće.

Privremeno oduzeti spisi, koji mogu da posluže kao dokaz, biće popisani. Ako to nije mogućno, spisi će se staviti u omot i zapečatiti. Vlasnik spisa može na omot staviti i svoj pečat.

Lice od koga su spisi oduzeti pozvaće se da prisustvuje otvaranju omota. Ako se ono ne odazove pozivu ili je odsutno, omot će se otvoriti, a spisi pregledati i popisati u njegovom odsustvu.

Pri pregledanju spisa mora se voditi računa da njihov sadržaj ne saznaju neovlašćena lica.

d) Privremeno oduzimanje sredstava korespodencije

Istražni sudija, sam ili na predlog javnog tužioca, može narediti da poštanska, telegrafska i druga preduzeća, društva i lica registrovana za prenos informacija zadrže i njemu, uz potvrdu prijema, predaju pisma, telegrame i druge pošiljke, ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. ako su u pitanju su pošiljke koje su upućene okrivljenom ili koje on šalje2. ako postoje okolnosti zbog kojih se sa osnovom može očekivati da će ove

pošiljke poslužiti kao dokaz u postupku.

e) Vraćanje privremeno oduzetih predmeta

Predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti, vratiće se vlasniku, odnosno držaocu, ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. formalni uslov - ako je postupak obustavljen,

2. materijalni uslov – ako ne postoje razlozi za izricanje mere bezbednosti oduzimanja predmeta, odnosno ukoliko nisu ispunjeni zakonski uslovi za procesnu, ali i faktičku transformaciju privremenog u trajno oduzimanje

predmeta. Predmeti će se vratiti vlasniku, odnosno držaocu i pre okončanja krivičnog postupka ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje.

48 Materijalni dokazi

Za savremene krivične postupke je veoma karakteristično da se u njima sve veći značaj daje materijalnim dokazima, a pre svega, predmetima i tragovima krivičnog dela, što je s jedne strane, posledica nastojanja da se dokazni postupak maksimalno objektivizira, a s druge strane, to se temelji na velikim tehničkim mogućnostima analize materijalnih dokaza u savremenim državama.

Mada je značaj materijalnih dokaza u savremenim krivičnim postupcima nesumnjivo ogroman, oni se ipak ne smeju i ne mogu tretirati kao neki apsolutno superiorni dokazi, jer se s jedne strane i u njihovom izvođenju, kao i u radnjama u kojima se oni koriste, mogu napraviti greške, koje se nikada ne mogu potpuno isključiti, dok s druge strane i u odnosu na njih važi načelo slobodne ocene dokaza.

Materijalni dokazi su objektivni delovi stvarnosti, u vidu određenih tragova i predmeta krivičnog dela, ili su to drugi predmeti, odnosno druge stvari, koje su po svom značenju relevantne za utvrđivanje činjeničnog stanja u krivičnom postupku. Trag krivičnog dela predstavlja svaku materijalnu promenu koja je nastala kao posledica izvršenja određenog krivičnog dela, ili u vezi sa određenim krivičnim delom, pa se tako jednim tragom može ukazivati ne samo na činjenicu da je izvršeno određeno krivično delo, na način izvršenja itd., već i na druge činjenice koje su u nekoj logičkoj međuvezi sa krivičnim delom.

Predmet krivičnog dela je određena stvar, kao deo materijalne prirode, koja je u nekoj vezi sa izvršenjem krivičnog dela, bilo da je upotrebljena kao sredstvo izvršenja, bilo da je nastala izvršenjem krivičnog dela, ili je na drugi način povezana sa krivičnim delom i okrivljenima, te stoga ima značaja za utvrđivanje

činjenica, kao ako je npr., neki predmet korišćen za pripremanje krivičnog dela ili njegovo prikrivanje, bekstvo učinilaca sa mesta događaja itd.

Do materijalnih dokaza organ koji vodi postupak dolazi pre svega preduzimanjem radnji dokazivanja koje služe pribavljanju dokaza, a to su:

1. pretresanje stana i lica2. privremeno oduzimanje predmeta.

I druga lica, pre svega stranke u krivičnom postupku, mogu sudu da podnesu određene materijalne dokaze i tada se može postupati shodno pravilima o privremenom oduzimanju predmeta, kada se podnosiocu dokaza izdaje potvrda o privremnom oduzimanju predmeta, odnosno zapisnički se konstatuje da je predmet predat tokom postupka. Samo dokazivanje se ostvaruje uvidom u materijalne dokaze, ali ti dokazi pored toga, mogu biti i predmet drugih radnji dokazivanja, a pre svega veštačenja.

Identifikacioni materijalni dokazi

Svi materijalni dokazi u osnovi mogu poslužiti za identifikaciju i to bilo lica, bilo određenih predmeta odnosno stvari.

Kriminalistička identifikacija predstavlja proces koji se sastoji u primenjivanju posebnih metoda radi utvrđivanja istine o identitetu ili neidentitetu nekog objekta, odnosno o njegovoj grupnoj pripadnosti, a pod objektom se podrazumevaju fizičko lice (osoba), leš fizičkog lica, kao i bilo koji fizički predmet, tj. stvar.

Posebno važnu ulogu imaju oni materijalni dokazi koji se koriste za identifikaciju lica, odnosno čija je pretežna procesno-dokazna funkcija u takvoj identifikaciji. Tu pre svega spadaju dve osnovne identifikacione metode, koje imaju izuzetno veliki značaj u savremenim krivičnim postupcima, a to su:

1. otisci papilarnih linija, odnosno otisci prstiju

2. biološki tragovi putem kojih je moguća identifikacija na temelju analize dezoksiribonukleinske kiseline (DNK).

Za obe metode je sa faktičkog stanovišta karakteristična njihova velika pouzdanost, dok se one u procesno-dokaznom smislu karakterišu isključivošću, jer ukoliko je proces identifikacije ispravno sproveden, zaključak o utvrđenom identitetu, odnosno neidentitetu se smatra apsolutno pouzdanim.

49 Dokazni značaj isprava

Pojam isprave može biti određen u užem i širem smislu.

Isprava u užem smislu bi bila svaki predmet koji sadrži grafičke, figurativne ili zvučne oznake, namenjene ili podobne da izraze ili očuvaju dokaz o pravnim odnosima.

U širem smislu isprava je svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak, bez obzira da li sadrži određene grafičke, figurativne ili zvučne znake.

Obe definicije ispravu definišu kao predmet, što u stvari, znači da su isprave deo materijalne stvarnosti, a u procesnom smislu su one jedna vrsta materijalnih dokaza, za koje je karakteristično da se njima dokazuju određene pravne činjenice, odnosno pravna svojstva, pravni odnosi i drugi pravni pojmovi. Suština isprave je da njen sadržaj proizvodi određeno pravno relevantno dejstvo.

Isprave kao dokaz podnose sudu same stranke, ili ih sud pribavlja po službenoj dužnosti, pri čemu se koristi radnjom dokazivanja privremenog oduzimanja predmeta. Do isprava se može doći i pretresanjem stana i lica, ili eventualno na drugi način. Da bi isprava mogla da se koristi kao dokaz, potrebno je utvrditi njenu autentičnost, što se može učiniti kako zahtevanjem posebne

potvrde od strane njenog izdavaoca, ili ispitivanjem određenih lica kao svedoka, odnosno preduzimanjem potrebnih veštačenja.

U krivičnom postupku ne postoji mogućnost da se isprava, kao ni bilo koji drugi dokaz tretira kao nesporan dokaz jer u pogledu njega postoji saglasnost stranaka, već će sud uvek sam i sam na dokazne načine za koje se sam opredeli, bez ičije dokazne inicijative, a shodno načelu istine, utvrđivati autentičnost isprave i uopšte, njene dokazne kvalitete. Dokazna snaga isprave, bilo da je ona javna ili privatna, se ne utvrđuje apriorno, niti je njen sadržaj za sud obavezujući, već sud ispravu kao dokaz ceni na isti način kao i sve druge dokaze u krivičnom postupku – na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skldu sa svojim slobodnim uverenjem.

50 Posebne dokazne radnje i krivična dela u pogledu kojih je moguća njihova primena

Posebne dokazne radnje se često označavaju kao specijalne dokazne, odnosno istražne tehnike i predstavljaju određene načine prikupljanja dokaza koji su po svom karakteru atipični, te se primenjuju samo u odnosu na neka krivična dela, koja su s jedne strane, veoma teška odnosno ozbiljna, kako u faktičkom pogledu s obzirom na posledice koje prouzrokuju u jednom opštem životnom smislu, tako i u krivičnopravnom pogledu, s obzirom na kaznu koja je za njih propisana, dok se s druge strane, takva dela zahvaljujući nekim njihovim fenomenološkim karakteristikama, te psihološkim i drugim osobinama njihovih učinilaca, veoma teško otkrivaju, razjašnjavaju i dokazuju korišćenjem uobičajenih, odnosno redovnih dokaznih metoda.

Posebne dokazne radnje odnosno specifične tehnike prikupljanja dokaza, su pre svega, karakteristične za pretkrivični postupk. Njihovi dokazni rezultati se koriste u krivičnom postupku, pa se koristi i termin ’dokazne tehnike’.

Krug krivičnih dela u odnosu na koja je moguća primena posebnih dokaznih radnji je nakon poslednjih dopuna i izmena ZKP-a, značajno proširen, s tim da nije svaka posebna dokazna radnja moguća u odnosu na svaku grupu krivičnih dela u pogledu kojih se inače, primenjuju posebne odredbe Glave XXIX ZKP-a. Ova krivična dela ćemo označiti kao posebna krivična dela. Tu spadaju:

1. krivična dela organizovanog kriminala2. krivična dela korupcije3. druga izuzetno teška krivična dela4. krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim

pravom5. druga taksativno nabrojana krivična dela, odnosno njihovi pojedini oblici,

ako su izvršeni u vezi sa krivičnim delima organizovanog kriminala, odnosno krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

Organizovani kriminal predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa u odnosu na koju su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. brojčani sastav – grupu čine tri ili više lica2. odgovarajući kontinuitet postojanja – grupa mora postojati određeno vreme3. odgovarajuća organizovana i usmerena kriminalna aktivnost – grupa deluje

sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge koristi.

U krivična dela korupcije u pogledu kojih se i ako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, mogu primeniti određene posebne dokazne radnje, spadaju krivična dela: zloupotreba službenog položaja, trgovina uticajem, te aktivno i pasivno podmićivanje, odnosno primanje mita i davanje mita.

U druga izuzetno teška krivićna dela u odnosu na koja se mogu koristiti određene posebne dokazne radnje, spada niz klasičnih krivičnih dela, odnosno određenih njihovih oblika, kao što su:

- načelno najteža krivična dela protiv života i tela – ubistvo i teško ubistvo, - jedno krivično delo protiv lične slobode – otmica,- neka krivična dela protiv imovine, kao što su razbojništvo i iznuda- te joše jedan broj taksativno nabrojanih krivičnih dela, odnosno određenih

njihovih oblika gde spadaju: falsifikovanje novca, pranje novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti RS, nedozvoljena proizvodnja, nošenje, držanje i promet oružja i eksplozivnih materija, nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, trgovina ljudima, trgovina maloletnim licima radi usvojenja, međunarodni terorizam, uzimanje talaca i finansiranje terorizma.

Posebne dokazne radnje koje se mogu primeniti u pogledu krivičnih dela organizovanog kriminala, primenjuju se i u odnosu na krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao i u pogledu krivičnih dela izvršenih na teritoriji bivše SFRJ od 1.januara 1991., a koja su navedena u statutu Međunarodnog krivičnog tribunala za nekadašnju Jugoslaviju.

U posebna krivična dela spadaju još i neka druga taksativno nabrojana krivična dela, koja su u odgovarajućoj funkcionalnoj vezi sa nekim specifičnim posebnim krivičnim delima. U krug krivičnih dela, koja predstavljaju ’posebna’ krivična dela, ako su na odgovarajući način povezana sa krivičnim delima organizovanog kriminala spadaju: sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje, ako je učinjeno prema nosiocu pravosudne funkcije, policajcu itd., napad na službeno lice učinjen u odnosu na nosioca pravosudne funkcije itd., davanje lažnog iskaza itd. U posebno krivično delo koje takav status stiče zahvaljujući funkcionalnoj vezi sa nekim krivičnim delom iz sfere organizovanog kriminala ili krivičnim delom protiv čovečnosti i međunarodnog prava, spada k.d. – pomoć učiniocu posle izvršenog k.d. (tzv. jatakovanje).

51 Tajni audio i video nadzor

Za sprovođenje posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora, tj. mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija potrebno je, pored materijalnog uslova, i ispunjenje određenog formalnog uslova.

Formalni uslov za sprovođenje posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora se ogleda u neophodnosti kumulativnog postojanja dva uslova:

1. uslov odgovarajuće procesne inicijative u vidu pismenog i obrazloženog predloga javnog tužioca

2. uslov prihvatanja te inicijative u odgovarajućoj procesnoj formi, što se sastoji u donošenju odluke (naredbe) istražnog sudije kojom se određuje nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica u odnosu na koja postoje osnovi sumnje u pogledu konkretnog krivičnog dela koje spada u kategoriju ’posebnih krivičnih dela’.

Tajni audio i video nadzor određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, koja sadrži sledeće obavezne elemente:

1. podatke o licu prema kojem se mera primenjuje2. objašenjenje materijalnog uslova – osnovi sumnje3. sadržinsku i vremensku konkretizaciju – način sprovođenja, obim i trajanje

mera.

Trajanje tajnog audio i video nadzora i izvršenje naredbe o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija

Tajni audio i video nadzor može trajati najduže 6 meseci, a zbog važnih razloga može biti produžen za još najviše dva puta u trajanju od po tri meseca ( što znači da max trajanje iznosi 12meseci). Ova posebna dokazna radnja u

svakom konkretnom slučaju se oficijelno prekida čim prestanu razlozi za njenu primenu.

Naredbu istražnog sudije o tajnom audio i video nadzoru izvršavaju organi unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, o čemu ti organi sačinjavaju dnevne izveštaje koje zajedno sa prikupljnim snimcima dostavljaju istražnom sudiji i javnom tužiocu na njegov zahtev. Poštanska, telegrafska i druga preduzeća, privredna društva i lica registrovana za prenošenje informacija dužna su da organima koji izvršavaju tajni audio i video nadzor omoguće njenu realizaciju. Snimanja koja su element tajnog audio i video nadzora mogu se po naredbi istražnog sudije obaviti i na javnim mestima i u prostorijama koje nisu stanovi.

Dok traje tajni audio i video nadzor, naredba istražnog sudije i postupak njenog izvršenja smatraju se službenom tajnom. Po izvršenju tajnog audio i video nadzora, nadležni organi koji su posebnu dokaznu radnju sprovodili, dostavljaju istražnom sudiji snimke i poseban izveštaj koji sadrži: vreme početka i završetka mere, podatke o službenom licu koje je meru sprovelo, opis tehničkih sredstava koja su primenjena, broj i identitet lica obuhvaćenih merom i ocenu o svrsishodnosti i rezultatima primenjene mere. Istražni sudija može odrediti da se snimci dobijeni upotrebom tehničkih sredstava u celini ili delimično prepišu i opišu. Istražni sudija dostavlja javnom tužiocu sav materijal dobijen sprovođenjem posebne dokazne radnje.

Uništenje prikupljenog materijala, slučajevi dokazne nevalidnosti prikupljnih podataka i uzgredni nalazi

Istražni sudija donosi rešenje o uništenju prikupljenog materijala, kada se alternativno radi o nekoj od sledećih situacija:

1. nepokretanje krivičnog postupka u određenom roku – kada javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa materijalom koji je prikupljen tajnim audio i video nadzorom

2. kada javni tužilac izjavi da prikupljeni materijal neće koristiti u postupku3. kada javni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje

postupka.O donošenju rešenja istražni sudija može obavestiti lice u odnosu na koje je sprovedena posebna dokazna radnja, ukoliko je u toku sprovođenja mere utvrđen njegov identitet. Materijal se uništava pod nadzorom istražnog sudije, o čemu istražni sudija sastavlja zapisnik.

Na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, ako je u primeni tajnog audio i video nadzora postupljeno:

1. suprotno odredbama ZKP-a ili2. suprotno naredbi istražnog sudije.

Zakonodavac striktno rešava i veoma važno dokazno pitanje tzv. uzgrenih nalaza, do kojih se dođe sprovođenjem posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora. Moguće je da se realizacijom posebne dokazne radnje ne pribave dokazi u pogledu krivičnog dela za koje su postojali osnovi sumnje da ga je lice prema kojem je mera tajnog nadzora učinilo, odnosno da ga je pripremalo, ali se sprovedenom posebnom dokaznom radnjom prikupe dokazi koji se odnose na neko drugo krivično delo.

Ako je primenom tajnog audio i video nadzora prikupljen materijal koji se odnosi na krivično delo koje nije bilo obuhvaćeno naredbom istražnog sudije, takav materijal se može koristiti u krivičnom postupku samo ako se odnosi na krivično delo koje spada u krivična dela u odnosu na koja je inače, moguće sprovođenje takve posebne dokazne radnje.

52 Prikriveni islednik

Pojam i ratio legis prikrivenog islednika

Pojam i procesnopravna priroda prikrivenog islednika proizlaze iz njegovog položaja u pretkrivičnom i krivičnom postupku. Njegov pojam i delovanje su određeni stadijumskom diferencijacijom na pretkrivični i krivični postupak, što znači da su funkcionalno povezani sa podelom procesnih aktivnosti na one koje se vrše u pretkrivičnom postupku i one koje se preduzimaju u samom krivičnom postupku.

Prikriveni islednici se u literaturi definišu kao policijski službenici, kojima je dodeljen promenjen identitet u određenom vremenskom periodu da bi delujući tajno u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljali informacije koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih dela i to pre svega onih koja se odnose na organizovani kriminal. U pretkrivičnom postupku je uloga prikrivenog islednika orijentisana na prikupljanje dokaza u vezi delatnosti organizovanog kriminaliteta. Njegova je delatnost obaveštajnog karaktera, po samoj svojoj prirodi tajna, te usmerena kako na otkrivanje krivičnih dela, tako i na prikupljanje podataka na osnovu kojih se već otkrivena krivična dela mogu razjasniti i dokazati, ali se njegovim aktivnostima mogu i sprečiti krivična dela koja bi inače bila izvršena od strane pripadnika kriminalne organizacije.

Materijalni i formalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika

Materijalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika se sastoji u kumulativnoj ispunjenosti dva uslova:

1. uslov koji se odnosi na vrstu krivičnog dela – neophodno je da postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo organizovanog kriminala, te

2. uslov koji se odnosi na dokazne teškoće iz kojih proizlazi da su ove posebne dokazne radnje svojevsrni dokazni ultima ratio – potrebno je da se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.

Ova posebna radnja se izuzetno može odrediti i ako postoje osnovi sumnje da se priprema krivično delo organizovanog kriminala, a okolnosti slučaja ukazuju da se takvo krivično delo na drugi način:

1. nije moglo otkriti, sprečiti ili dokazati, ili bi2. to izazvalo nesrazmerne teškoće, odnosno veliku opasnost.

Formalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika je postojanje pismene i obrazložene naredbe istražnog sudije kojom se određuje takva mera, odnosno posebna dokazna radnja. Naredba sadrži sledeće obavezne elemente:

1. podatke o licima i grupi prema kojima se primenjuje2. opis mogućih krivičnih dela3. način, obim, mesto i trajanje mere.

Određivanje lica koje će biti angažovano kao prikriveni islednik – personalna konkretizacija prikrivenog islednika

Posebnu dokaznu radnju angažovanja prikrivenog islednika svojom naredbom prema propisanoj proceduri određuje istražni sudija, a lice koje će, onda kada je takva naredba već donesena, biti u ulozi prikrivenog islednika u konkretnom slučaju, određuju drugi subjekti. To su lica koja rukovode određenim bezbednosnim službama, odnosno lice koje ta rukovodeća lica za takvu odluku ovlaste. Prikrivenog islednika pod pseudonimom ili šifrom određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, direktor Bezbednosno-informativne agencije ili direktor Vojno-bezbednosne agencije, odnosno lice koje oni ovlaste.

Prikriveni islednik je, po pravilu, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo obučeno lice koje, pod uslovom uzajamnosti, može biti i strani državljanin.

Prikriveni islednik ne može biti:

1. lice protiv koga je u toku krivični postupak,2. lice koje je pravnosnažno osuđivano za krivično delo koje se goni po

službenoj dužnosti,3. niti lice za koje postoje osnovi sumnje da je pripadnik organizovane

kriminalne grupe.

Trajanje angažmana prikrivenog islednika i način sprovođenja ove posebne dokazne radnje

Trajanje angažmana prikrivenog islednika je određeno faktičkim rokom, koji mora biti u okvirima maksimalnog formalnog roka. Taj maksimalni formalni rok se supsidijarno može i produžiti za određeno vreme. Ova posebna dokazna radnja traje onoliko vremena koliko je potrebno da se prikupe dokazi (faktički rok), a najduže godinu dana (maksimalni formalni rok). Na obrazloženi predlog javnog tužioca istražni sudija može produžiti trajanje mere za najduže šest meseci, tako da angažovanje prikrivenog islednika u istom slučaju može trajati najduže jednu godinu i šest meseci.

Za vreme sprovođenja ove posebne dokazne radnje, a radi zaštite identiteta prikrivenog islednika, nadležni organi mogu preduzeti određene mere formalnog karaktera u cilju prikrivanja pravog identiteta lica koje je u funkciji prikrivenog islednika, što se svodi na:

1. izmenu podataka u bazama podataka, 2. izdavanje ličnih isprava sa izmenjenim podacima u cilju zaštite identiteta

prikrivenog islednika i i radi sprovođenja ove mere. Ovi podaci predstavljaju službenu tajnu.

Angažovanje prikrivenog islednika se na odgovarajući način može kombinovati sa tajnim audio i video nadzorom.

Prikriveni islednik tokom trajanja mere podnosi periodične izveštaje svom neposrednom starešini, ali se izuzetno, izveštaji neće podnositi ako bi to ugrozilo bezbednost prikrivenog islednika ili drugih lica. Po završetku mere, starešina je dužan da podnese izveštaj istražnom sudiji i javnom tužiocu. Radi se o konačnom izveštaju u odnosu na sprovedenu dokaznu radnju, koji sadrži:

- vreme početka i završetka mere, - šifru ili pseudonim prikrivenog islednika, - opis primenjenih postupaka i tehničkih sredstava, - podatke o broju i identitetu lica obuhvaćenih merom i opis postignutih

rezultata.Uz ovaj izveštaj, javnom tužiocu se dostavljaju i određeni kriminalističko-dokazni prilozi, kao što su fotografije, zvučni i video snimci, prikupljena dokumentacija i svi dokazi koji su pribavljeni primenom ove mere.

Ispitivanje prikrivenog islednika kao svedoka i pitanje "uzgrednih nalaza"

Prikriveni islednik se pod šifrom ili pseudonimom, može izuzetno ispitati kao svedok u krivičnom postupku, a ispitivanje će se obaviti tako da se strankama ne otkrije njegov identitet.

Istovetnost prikrivenog islednika neposredno pre njegovog ispitivanja sud će utvrditi na osnovu izjave starešine koji je nadležan za prikrivenog islednika, preko kojeg se i obavlja pozivanje prikrivenog islednika kao svedoka. Podaci o identitetu prikrivenog islednika koji se ispituje kao svedok predstavljaju službenu tajnu, a samo ispitivanje prikrivenog islednika se obavlja shodno primenom pravila o ispitivanju zaštićenih svedoka.

Sudska odluka se ne može zasnivati samo na iskazu prikrivenog islednika.

Ako je angažovanjem prikrivenog islednika prikupljen materijal koji se odnosi na krivično delo koje nije bilo obuhvaćeno naredbom istražnog sudije kojom je određena ta posebna dokazna radnja, takav dokazni materijal se može koristiti u krivičnom postupku samo ako se odnosi na krivično delo organizovanog kriminala, u pogledu kojeg je i inače, jedino moguće angažovanje prikrivenog islednika.

Nemogućnost (nezakonitost) delovanja prikrivenog islednika u svojstvu ’agenta provokatora’

Prema izričitoj zakonskoj odredbi, prikriveni islednik ne sme biti u ulozi tzv. agenta provokatora. Zabranjeno je i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela.

53 Svaka krivičnoprcesna radnja se vrši u određenom vremenskom periodu, a za neke radnje je taj period fiksiran odgovarajućim rokovima. Rok predstavlja određeni vremenski razmak u okviru koga se određena krivičnoprocesna radnja mora, može ili ne sme preduzeti. Od roka treba razlikovati ročište, koje je danom i časom određeni momenat u kome pozvano lice treba da dođe organu postupka,

radi preduzimanja procesne radnje ili učestvovanja u procesnoj radnji sa drugim licima.

Rokovi se mogu podeliti na nekoliko načina prema raznovrsnim kriterijumima.

S obzirom na dejstvo roka, odnosno način njegovog funkcionisanja, rokovi mogu da budu:

- peremptorni (finalni) – su oni rokovi u okviru kojih se određena krivičnoprocesna radnja može ili mora vršiti. Većina rokova su peremptorni, a takvi su svi rokovi žalbe, pa se tako žalba protiv presude u opštem postupku može podneti u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, opšti rok žalbe protiv rešenja je 3 dana itd.

- dilatorni – su oni rokovi u okvioru koji se određena radnja ne sme, odnosno ne može vršiti, a radnja se može preduzeti tek po proteku takvog roka. Ovakvi rokovi su retki u krivičnom postupku. Dilatoran rok je takođe i poseban rok nakon čijeg proteka, oštećeni može steći svojstvo oštećenog kao tužioca u skraćenom postupku. Ako je krivičnu prijavu podneo oštećeni, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu prijave ne podnese optužni predlog, niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu, oštećeni ima pravo da kao tužilac preduzme gonjenje, podnošenjem optužnog predloga sudu.

S obzirom na pravno-tehnički način utvrđivanja vremenskog razmaka, rokovi se dele na:

- faktičke – određuju se tako što se njihov početak, odnosno završetak, ili njihovo ukupno trajanje, utvrđuju s obzirom na određeni procesni momenat. Tako se na primer, protivtužba za krivično delo uvrede može podneti do završetka glavnog pretresa.

- određene u formalnim vremenskim jedinicama, odnosno:1. u satima - (rok od najkasnije 12 časova od momenta lišenja slobode za

predaju rešenja o pritvoru licu koje je lišeno slobode , rok od 4 časa koliko najduže može trajati prikupljanje obaveštenja od građana od strane policije)

2. u danima - (rok od tri dana kao opšti rok žalbe na rešenje, rok od 15 dana za žalbu protiv presude u opštem postupku, odnosno 8 dana u skraćenom, 30 dana kada se radi o presudi za krivično delo organizovanog kriminala)

3. u mesecima – (rok od mesec dana koliko traje pritvor određen od strane istražnog sudije, instruktivni rok od dva meseca kod odlaganja glavnog pretresa)

4. u godinama – kao na primer, nekada postojeći rok od dve godine koliko je nekada najduže mogao trajati pritvor nakon podizanja optužnice, s tim da sada, trajanje pritvora nakon podizanja optužnice nije ograničeno, ali je precizirano da umesto do pravosnažnosti presude, u ovoj fazi postupka pritvor može trajati do upućivanja optuženog odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne.

S obzirom na subjekte koji određuju rok, oni mogu da budu:

- zakonski – rokovi koje sam zakonodavac striktno određuje u ZKP-u, bilo da se to čini određivanjem konkretnih vremenskih jedinica, bilo faktički, u vezi nastupanja određenog procesnog momenta. Vewćina rokova su zakonski.

- sudski – rokovi koje određuje sam sud, što je moguće u dva modaliteta:

1. tako što je potpuno prepušteno sudu da sam određuje rokove – sudu je prepušteno da sam odredi rok u kome je potrebno dati nalaz i mišljenje veštaka

2. tako što se sudu omogućava da promeni dužinu nekih, inače zakonski određenih rokova – rok za podnošenje optužnice javnog tužioca nakon završene istrage se može produžiti za još petnaest dana.

Prema opštem pravilu, rokovi predviđeni Zakonikom ne mogu se produžiti, osim kad to zakonik izričito dozvoljava. Ako je u pitanju rok koji je zakonikom određen radi zaštite prava odbrane i drugih procesnih prava okrivljenog, taj rok se može skratiti ako to zahteva okrivljeni pismeno ili usmeno na zapisnik pred sudom.

S obzirom na posledice koje nastupaju protekom (propuštanjem) određenog roka, rokovi se dele na:

- instruktivne – rokovi kojima se određuju određeni poželjni, odnosno orijantacioni i potrebni vremenski razmak za vršenje određene radnje, ali se ne propisuje neka stroga procesna sankcija za propuštanje roka i što je posebno bitno, propuštanjem roka se ne gubi pravo na vbršenje radnje.

- prekluzivni – peremptorni su po pravilu prekluzivni, jer propuštanjem određenog vremenskog razmaka u kome se određena radnja mogla ili morala preduzeti, dolazi do gubitka prava na vršenje takve radnje. Taj gubitak prava se označava kao prekluzija. Prekluzija ne mora u svakom slučaju da bude apsolutnog karaktera, odnosno ona nije uvek ireverzibilna, jer se posledice propušanja određenog roka mogu, onda kada je to Zakonikom predviđeno, sanirati molbom za povraćaj u pređašnje stanje.

Računanje roka predstavlja utvrđivanje momenta njegovog početka i završetka, te ustanovljavanje njegovog ukupnog trajanja, a konkretno, utvrđivanje da li je određena radnja preduzeta u okviru roka. Računanje roka postoji samo kada je on određen formalnim vremenskim jedinicama, a ako se radi o faktičkom roku, onda se njegov početak ili završetak ustanovljava konstatacijom da je nastupio određeni procesni momenat. Za računanje rokova su bitni sledeći parametri:

1. vremenske jedinice kojima se rok utvrđuje2. momenat početka roka3. momenat završetka roka.

U Zakoniku su sadržana i posebna pravila koja se odnose na davanje izjave i predaju podnesaka koji su vezani za rok. U krivičnom postupku se rokovi računaju u sledećim osnovnim vremenskim jedinicama:

1. satima2. danima3. mesecima4. godinama.

Početak roka se računa od nastupanja događaja određenog u Zakoniku (zakonski rok), ili od trenutka određenog od strane suda, kada je u pitanju sudski rok.

Sat ili dan kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni sat, odnosno dan. Kada su u pitanju rokovi određeni u mesecima ili godinama, dan an koji se odnosi događaj od kojeg započinje rok, se u rok ne uračunava, a početkom roka se smatra prvi naredni dan.

Rokovi se uvek završavaju u puni sat, kada su u pitanju rokovi određeni satima, odnosno u ponoć, ako se radi o roku određenom u danima. U jedan dan računa se 24 sata, a mesec se računa po kalendarskom vremenu. Rokovi određeni po mesecima, odnosno godinama završavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji po svom broju odgovara danu kad je rok otpočeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se završava poslednjeg dana tog meseca. Na primer, rok od mesec dana koji započenje 25.maja ističe 25.juna. Rok od mesec dana koji počinje 30.januara, ističe 28. ili 29.februara u zavisnosti od toga da li je godina prestupna ili nije.

Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana. Ovo pravilo se ne odnosi na rokove određene u satima.

Određivanje kada su određena izjava ili podnesak predati u roku se vrši na osnovu određenih zakonskih pravila. Ukoliko je određena izjava vezana za rok, smatra se da je data u roku ako je pre nego što rok istekne predata onom ko je ovlašćen da je primi.

Kad je izjava upućena preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućena. Predaja vojnoj pošti u mestima gde ne postoji redovna pošta smatra se kao predaja pošti preporučenom pošiljkom.

Posebna pravila se odnose na procesnu komunikaciju između pritvorenika, odnosno drugih lica lišenih slobode i organa koji vodi postupak. Okrivljeni koji se nalazi u pritvoru može izjavu koja je vezana za rok dati i na zapisnik kod suda koji

vodi postupak ili je predati upravi zatvora, a lice koje se nalazi na izdržavanju kazne ili se nalazi u ustanovi radi primene mere bezbednosti ili vaspitne mere može takvu izjavu predati upravi ustanove u kojoj je smešteno. Dan kad je sastavljen takav zapisnik, odnosno kad je izjava predata upravi ustanove smatra se kao dan predaje organu koji je nadležan da je primi. Uprava zatvora ili ustanove izdaće licu lišenom slobode potvrdu o predaji izjave.

Ako je podnesak koji je vezan za rok, zbog neznanja ili očigledne omaške podnosioca, predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, pa nadležnom sudu stigne posle isteka roka, smatraće se da je na vreme podnesen.

54 Povraćaj u pređašnje stanje

Povraćaj u pređašnje stanje je pravno sredstvo kojim se pod određenim zakonskim uslovima omogućava određenom krivičnoprocesnom subjektu da procesno sanira posledice koje su nastupile zbog njegovog opravdanog propuštanja nekog prekluzivnog roka. Ratio legis ovog intituta se temelji na potrebi uvažavanja da ponekad neke opravdane životne okolnosti mogu prouzorkovati propust određenog roka ili radnje u postupku, te da je stoga iz razloga elementarne pravičnosti neophodno ublažiti uobičajenu strogost prekluzivnih rokova.

Pravo na povraćaj u pređašnje stanje, pod određenim zakonskim uslovima i u odnosu na određene propuštene radnje, odnosno rokove, imaju sledeći subjekti krivičnog postupka:

1. okrivljeni2. oštećeni kao mogući tužilac3. oštećeni kao tužilac i privatni tužilac.

Okrivljeni ima mogućnost povraćaja u pređašnje stanje samo ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1. potrebno je da je okrivljeni propustio rok za izjavu žalbe na presudu ili rešenje o primeni mere bezbednosti ili odnosno o oduzimanju imovinske koristi, odnosno prigovor protiv rešenja o kažnjavanju

2. potrebno je da do propusta roka dođe iz opravdanog razloga3. okrivljeni mora u roku od osam dana posle prestanka uzroka zbog kojeg je

propustio rok za podnošenje žalbe, podneti molbu za povraćaj u pređašnje stanje, a u okviru roka od tri meseca od dana propuštanja

4. okrivljeni mora da zajedno sa molbom za povraćaj u pređašnje stanje da podnese i žalbu, odnosno prigovor.

Navedeni rok od tri meseca predstavlja jednu vrstu roka zastarelosti za podnošenje molbe za povraćaj u pređašnje stanje, jer se posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje, bez obzira što rok od osam dana od dana prestanka smetnje, nije istekao, ili čak nije ni počeo da teče.

U molbi za povraćaj u pređašnje stanje, odlučuje predsednik veća koje je donelo presudu ili rešenje koje se pobija žalbom. Protiv rešenja predsednika veća kojim je povraćaj dozvoljen, nije dozvoljena đalba, a protiv rešenja kojim je molba za povraćaj odbijena, okrivljeni može izjaviti žalbu. O toj žalbi rešava viši sud, kome takvu žalbu dostavlja prvosatepeni sud, zajedno sa žalbom na presudu ili rešenje o određenoj sankciji, kao i sa odgovorom na žalbu i svim spisima.

Neposredno višem sudu se, onda kada sud pred kojim se postupak vodi nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, dostavljaju kako žalba okrivljenog protiv rešenja kojim se povraćaj ne dozvoljava, tako i njegova žalba, odnosno prigovor, tj. pravno sredstvo u vezi čijeg neulaganja je i zahtevao povraćaj, smatrajući da je iz opravdanih razloga propustio rok za ulaganje konkretnog pravnog leka.

Oštećeni kao mogući tužilac, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac mogu podneti molbu za povraćaj u pređašnje stanje, onda kada su iz opravdanih razloga, odnosno bez svoje krivice, propustili ročište na glavnom pretresu, što je dovelo do prećutne prezumpcije da su odustali od krivičnog gonjenja i zavisno od

procesne situacije, donošenja odbijajuće presude ili rešenja o obustavi krivičnog postupka. I za ova lica važi rok od tri meseca, u kome mogućnost podnošenja molbe za povraćaj u pređašnje stanje zastareva.

Predsednik veća prvostepenog suda dozvoliće povraćaj u pređašnje stanje oštećenom, koji nije uredno pozvan ili je uredno pozvan a iz opravdanih razloga nije mogao doći na glavni pretres na kome je donesena presuda, kojom se optužba odbija zbog odustanka javnog tužioca od optužnice. Potrebno je da oštećeni:

1. u roku od osam dana od prijema presude podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje

2. da u toj molbi izjavi da nastavlja gonjenje.U tom slučaju zakazaće se ponovo glavni pretres i presudom donesenom na osnovu novog glavnog pretresa, ukinuće se ranija presuda, a ako uredno pozvani oštećeni ne dođe na glavni pretres, ranija presuda ostaje na snazi. Ni u ovom slučaju, posle proteka roka od tri meseca se ne može trađiti povraćaj u pređašnje stanje.

Predsednik veća će dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje privatnom tužiocu i oštećenom kao tužiocu, koji iz opravdanog razloga nije mogao da dođe na glavni pretres ili da blagovremeno obavesti sud o promeni adrese ili boravišta, ako u roku od osam dana po prestanku smetnje podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje, a posle preteka roka od tri meseca od sana propuštanja, ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje.

55. Кривичнопроцесне радње (појам, место и време вршења)

. Појам кривичнопроцесне радње

Кривичнопроцесне радње су Закоником о кривичном поступку уређене делатности кривичнопроцесних субјеката који су надлежни или овлашћени да их врше и захваљујући чему ти субјекти остварују своја права и дужности у кривичном или преткривичном поступку, a у циљу утицања na започињање, одвијање или окончање кривичног поступка, односно појединих његових стадијума и остваривања одређених процесних и правних ефеката, те ради доношења одређених одлука.

Понекад се истиче да да се кривичнопроцесне радње огледају у_чињењима или нечињењима кривичнопроцесних субјеката. У ствари, само нечињење ипак не представља кривичнопроцесну радњу, већ њено невршење тј. изостанак, који може али не да има и одређене процесне, односно правне или чак фактичке ефекте.

2. Место вршења кривичнопроцесних радњи

Под местом вршења кривичнопроцесне радње треба подразумевати оно место на коме се конкретна радња предузима и где она производи одређено процесно и правно дејство у кривичном поступку, или у_вези актуелног или будућег кривичног поступка, као када се радња врши у преткривичном поступку.

У преткривичном поступку многе радње врше се већ на самом месту догађаја, почев од радњи за које je искључиво надлежан суд, као што je то увиђај, пa до полицијских радњи у преткривичном постулку, али и могућих радњи обичних грађана као што je то случај, са лишавањем слободе флагрантног учиниоца кривичног дела. Место вршења неких радњи може обухватати територије више држава, као пгто је то случај са мером контролисане испоруке.

Када je реч о судским кривичнопроцесним радњама, оне се не врше увек на територији коју покрива месно надлежни суд. Истражни судија може, ако то захтева интерес истраге, може извршити поједине истражне радње и

ван подручја свог суда, али je дужан да о томе обавести суд на чијем подручју ће се те радње обављати.

Главни претрес у првостепеном поступку, исто као и седница већа, односно претрес пред другостепеним судом у жалбеном поступку, као и поступци пo ванредним правним лековима, се држе пo правилу у судској згради односно службеним просторијама стварно и месно надлежног суда. И од овога постоје одређени изузеци. Ако су у појединим случајевима просторије у тој згради неподесне за одржавање главног претреса, председник суда може одредити да се претрес држи у другој згради. Главни претрес се може одржати и у другом месту на подручју надлежног суда, ако то на образложени предлог председника суда дозволи председник вишег суда.

3. Време вршења кривичнопроцесних радњи

Кривичнопроцесне радње се врше како на одређеном простору, тако и у одређеном времену. Време и иначе у општем смислу, игра веома важну улогу у преткривичном и кривичном поступку, за који се брзина сматра изузетно значајном, јер je познато да сваки дужи протек времена отежава разјашњаваље кривичног дела и постизање циљева кривичног поступка. Неке радње се увек предузимају хитно, као што je то случај са увиђајем у преткривичном поступку.

Читавим низом одредби Законика о кривичном поступку се регулише време предузимања одређених кривичпопроцесних радњц, при чему je нагласак на постизању максималие брзине пocтупка, која је посебно важна ако се окривљени налази у притвору. Посебно je важна брзина одвијања главног претреса као најзначајнијег стадијума кривичног поступка, штo се постиже како посебним правилима и ограничењима у вези његовог одлагања и прекида и другим процесним механизмима, тако и формулисањем опште дужности председника већа да се стара за свестрано претресање предмета,

проналажење истине и отклањање свега што одуговлачи кривични поступак a не служи разјашњењу ствари.

Основни конкретни законски механизам за регулисање времена трајања одређених процесних радњи су рокови у кривичном поступку.

56 ОФИЦИЈЕЛНО РЕГИСТРОВАЊЕ КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ РАДЊИ

Да би одређена кривичнопроцесна радња формално могла имати одређено дејство, као и да би се оставио одређени „траг" о предузимању радње и њеним процесним ефектима, неопходно је одређено званично регистровање радње, које се по правилу, своди на њено записничко бележење.

О свакој предузетој радњи у току кривичног поступка, саставиће се записник и то примарно - истовремено са предузимањем радње, а секундарно - ако такав начин регистровања кривичнопроцесне радње није могућ, онда непосредно после тога.

Записник пише записничар, а записник може писати лице које предузима радњу само ако су кумулативно испуњени следећи услови:

1) да се врши претресање стана или лица или се радња предузима ван службених просторија органа и

2) да се записничар не може обезбедити.

Сва преиначења, исправке и додаци уносе се на крају записника и морају бити оверени од стране лица која потписују записник.

Садржина записника

Садржина записника се односи на:

1) формални аспект записника, који сходно томе садржи неопходне податке о називу државног органа пред којим се предузима радња, месту где се радња предузима, дану и часу када је радња започета и завршена, именима и презименима присутних лица, уз означење својства у којем присуствују, као и на-значење кривичног предмета по ком се предузима радња, те

2) мериторни аспект записника, који се огледа у томе што записник садржи битне податке о току и садржини предузете радње.

У записник се у облику приповедања бележи само битна садржина датих исказа и изјава, а питања се уносе у записник само ако је потребно да се разуме одговор.

Упознавање са садржином записника и његово потписивање

Одређена лица имају право да прочитају записник, или да захтевају да им се записник прочита, a ту спадају: испитано, односно саслушано лице, лица која обавезно присуст-вују радњама у поступку, као и странке, бранилац и оштећени, ако су присутни.

Саслушано, односно испитано лице потврђује садржину записника, што се може чинити на два начина:

1. редовним путем - потписивањем и2. изузетним начином - остављањем отиска прста, ако je у питању

неписмено лице, што данас нара-но не представља честу појаву. Записник потписује саслушано, односно испитано лице, a ако се записник састоји од више листова, саслушано односно испитано лице потписује сваки лист.

Ha крају записника потписаће се тумач, ако га je било, те сведоци чије je присуство обавезно при предузимању одређених истражних радњи, a при претресању и лице које се претреса или чији се стан претреса. Записник на крају потписују основни службени актери радње која се предузима: 1) лице које je предузело радњу и 2) записничар.

Издвојени записници

У неким процесним ситуацијама je потребно издвајање одређених записника, чиме се онемогућава да они остваре било какав доказни или фактички ефекат у кривичном поступку, јер постоје одређене процесне или правне аномалије у односу на радњу која je њима регистрована, тј. у погледу доказа који су у таквим записницима садржани, na тада ни сам записник не може да има било какав доказни кредибилитет.

Против решења о издвајању записника je довољена посебна жалба, a no правноснажности решења, записници се затварају у посебан омот и чувају код истражног судије, одвојено од осталих списа и не могу се разгледати нити се мору користити у поступку.

Бележење кривичнопроцесних радњи уређајима за звучно или оптичко снимање

Истражни судија може одредити да се извођење истражне радње сними помоћу уређаја за звучно или оптичко снимање, a о томе ће истражни судија претходно обавестити лице које се саслушава односно испитује.

Ако je направљен снимак, он мора садржати следеће податке:

1) све податке који се односе на формални аспект записника (назив државног органа, место и време предузимања радње итд.)

2) податке који су потребни за идентификацију лица чија се изјава снима, те

3) податак у ком својству се лице саслушава односно испитује. Када се снимају изјаве више лица, мора се обезбедити да се из снимка може јасно разазнати ко je дао изјаву. Ha захтев саслушаног, односно испитаног лица, снимак ће се одмах репродуковати, a исправке или објашњења тог лица ће се снимити.

Када je обављено снимање, то се уноси у записник о истражној радњи или у записник о главном претресу, уз следећа посебна означења:

1. ко je снимање извршио, 2. потврду да je лице које се саслушава односно испитује претходно

обавештено о снимању, 3. назнаку да je снимак репродукован, 4. одређивање места где се снимак чува, ако није приложен списима

предмета.

Записник о главном претресу и записник о већању и гласању

Записник о главном претресу се no правилу саставља у писаном облику, на класичан начин, али се ток главног претреса може бележити и стенографски, a стенографске белешке ће се у року од 48 часова превести, прегледати, потписати од стране стенографа и прикључити списима.

Посебна правила регистровања радњи на главном претресу важе за кривичне поступке чији су предмет дела организованог криминала. О току главног претреса чији су предмет та кривична дела, води се аудио записник који садржи целокупан ток претреса, као и записник у писаној форми у који се уносе подаци о почетку и закључењу претреса, присутним учесницима и изведеним доказима, као и решења председника већа о управљању поступком.

Записник мора бити завршен са закључењем заседања, a њега потписују председник већа и записничар. Странке имају право да прегледају завршени записник и његове прилоге, да ставе примедбе у погледу садржине и да траже исправку записника. Странке имају право да после завршеног заседања добију копију записника, ако то захтевају.

57 ВРСТЕ КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ РАДЊИ

С обзиром на њихов садржај, те њихово процесно и правно дејство, кривичнопроцесне радње могу да се поделе на следеће врсте:

1) радње потенцијалне и актуелне процесне принуде,

2) доказне радње,

3) радње одлучивања и

4) доставне радње, тј. радње достављања писмена.

Радње потенцијалне и актуелне процесне принуде

Принуда представља ефективно деловање на некога који се тиме приморава или принуђује да нешто учини или не учини. Принудом се воља неког лица у правцу чињења или нечињења на које се принуђава, или искључује или се она модификује, тако да он захваљујући употребљеној принуди ради нешто што иначе не би радио, да те принуде није било, или нешто не чини, што би иначе чинио, да на њега није принудом деловано.

Процесна принуда као општи кривичнопроцесни појам постоји у два случаја:

1. Прво - то je свака ситуација када неки процесни субјект нешто мора да чини или не чини, јер ће у супротном одговарајућим законским мерама бити натеран (принуђен) да то чини или не чини. У овом случају процесна принуда постоји у латентном и пасивном облику, она се ефективно не реализује, не врше се никакве принудне радње, али су оне могуће, уколико одређени процесни субјект не би добровољно чинио оно што je према закону дужан, односно уздржавао се од одређеног чињења које je законом забрањено. To je само потенцијална процесна принуда.

2. Друго - то je ситуација која се одликује ефективном применом принуде у поступку, до чега долази онда када су за то испуњени законски услови и

када први општи облик процесне принуде није био довољан, јер се одређени процесни субјект оглушио о своју обавезу одређеног чињења, односно законску забрану конкретног чињења, када за њега постоји законом утврђена обавеза нечињења. Овај други општи облик процесне прину-де се у ствари, једино и може третирани као радња процесне принуде, што значи да ми сматрамо да радње процесне принуде представљају активни, актуелни, односно ефек-тивни облик процесне принуде.

Процесна принуда постоји и у својим посебним облицима, који се могу сагледати у два смисла: прво, с обзиром на карактер и врсту кривичнопроцесних радњи у којима се огледа, односно реализује и друго, с обзиром на кривичнопроцесног субјекта према коме се примењује. Процесна принуда се може остваривати према различитим субјектима у поступку.

Различити облици процесне принуде се могу остваривати према следећим субјектима:

1) према окривљеном - мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку и омогућавање успешног вођења кривичног поступка;

2) према сведоцима и вештацима - мере за обезбеђење присуства сведока и вештака, као и мере којима се обезбеђује давање исказа од стране сведока и вештака;

3) према лицима код којих се налазе одређене ствари које су потребне у кривичном поступку;

4) према лицима у односу на која се примењују одређене санкције због њиховог недисциплинованог понашања.

58 Доказне радње

Доказне радње су активности, пре свега суда, али под одређеним условима и других службених актера преткривичног и кривичног поступка, које су

функционално усмере-не на доказе, који се таквим делатностима прикупљају, обезбеђују, изводе и проверавају.

Радње одлучивања (чл. 154-158)

Судске одлуке се у теорији често, уз посебно издвајање кривичнопроцесних субјеката и кривичнопроцесних радњи, означавају као трећи основни појам кривичног процесно права.

Појам и врсте одлука у кривичном поступку

Одлука донесена у кривичном поступку представља формализовани, односно процесно уобличен став надлежног или овлашћеног органа у односу на одређено процесно питање, или одређени захтев странке, односно другог учесника кривичног поступка.

У кривичном поступку се одлуке доносе у три облика, односно може се говорити о три врсте одпука у кривичном поступку.

To су:

1) пресуде,

2) решења и

3) наредбе.

Пресуду може донети само суд, a решења и наредбе доносе и други органи који учествују у кривичном поступку. За првостепену пресуду je карактеристично да у односу на њу увек постоји право жалбе, a у односу на другостепену пресуду се жалба може поднети само у одређеним случајевима,

док се решења деле на која се могу побијати редовним правним леком и друга у погледу којих je жалба искључена, a за наредбе je карактеристично да се никада не могу побијати жалбом.

Одлуке суда у зборном саставу, односно већа доносе се после усменог већања и гласања, a одлука се сматра донесеном, када je за њу гласала већина чланова већа. Руководећа улога у доношењу одлука већа, je поверена председнику већа, али je његов глас начелно једнаке вредности као и глас других чланова већа.

Процес одлучивања се одвија према одређеном формалном редоследу. Одлучивање се дели на два основна сегмента:

1) прелиминарно одлучивање и

2) мериторно одлучивање.

У прелиминарно одлучивање спада прво гласање о томе да ли je суд надлежан, да ли je потребно допунити поступак, као и о другим претходним питањима, a тек када се донесе одлука о претходним питањима, прелази се на мериторно одлучивање, односно доношење одлуке о главној ствари, при чему се прво гласа да ли je оптужени учинио кривично дело и да ли je кривично одговоран, a затим се гласа о казни, другим кривичним санкцијама, трошковима кривичног поступка, имовинскоправном захтеву и осталим питањима о којима треба донети одлуку.

Правноснажност и извршност судских одлука (чл. 187-191)

Правноснажност представља могућност једне судске одлуке да остварује одређено правно дејство. Правно дејство које производи правноснажна судска одлука представља деловање правноснажности у материјалном смислу, јер на тај начин настаје одређена правна ситуација или се дефинитивно решава оно што je до тог момента било спорно, сумњиво или

неизвесно и због чега се и водио кривични поступак. Најтипичнија илустрација таквог дејства правноснажности je престанак дејства претпоставке невиности у моменту када осуђујућа пресуда постане правноснажна. Тек са моментом наступања правноснажности се оно што je утврђено у судској одлуци, a пре свега у пресуди, као свакако најважнијој одлуци суда у кривичном поступку, сматра истином, према познатом правилу - res iudicata pro veritate accipitur. У формалном смислу судска одлука постаје правноснажна онда када се више не може побијати редовним правним леком.

Постоје два процесна начина на који одређена одлука може постати правноснажна:

1) активно, ако je био уложен редовни правни лек, a одлука je процесно опстала у другостепеном поступку, или

2) пасивно, када у Закоником прописаном року није уложена жалба, na je пропуштањем тог рока, одлука постала правноснажна.

Из овога произлази да судска одлука постаје правноснажна у следећим процесним ситуацијама:

1. када виши суд одбије жалбу и потврди побијану одлуку, односно усвоји жалбу, али само преиначи побијану одлуку;

2. ако се пропусти рок за подношење жалбе или се сви титулари жалбе одрекну од тог редовног правног лека, тј. одрекну од свог права на његово улагање, односно одустану од већ изјављене жалбе;

3. када je одлука било првостепеног, било другостепеног суда донета, ако се ради о одлуци против које жалба није дозвољена или je жалба допуштена, али се изјави no протеку прописаног рока. Оне одлуке против којих жалба није дозвољена, постају правноснажне

и извршне, већ моментом њиховог доношења, као што je то случај са било којом наредбом у кривичном поступку, али и са неким решењима.

Извршност судске одлуке представља могућност да се оно право чије je постојање у одлуци утврђено или које je одлуком настало, може ефективно остваривати, односно захтев утврђен одлуком треба да се извршава, што

истовремено значи и да за одређене субјекте настају и одговарајућа права и дужности.

Да би се пресуда могла извршити потребно je кумулативно испуњење следећих услова:

1) потребно да пресуда на активан или пасиван начин постане правноснажна,

2) правноснажна пресуда мора бити достављена и

3) неопходно je да за њено извршење не постоје законске сметње.

Ако није изјављена жалба против пресуде или су се странке одрекле од жалбе, односно одустале од ње, пресуда je извршна истеком рока за жалбу, односно од дана одрицања или одустанка од већ изјављене жалбе. Ако суд који je донео пресуду у првом степену није надлежан за њено извршење, доставиће оверени препис пресуде са потврдом извршности, суду који је надлежан за извршење.

Када ЗКП-ом није другачије одређено, решења се извршују кад постану правноснажна, a наредбе се извршују одмах, ако орган који je наредбу издао, не нареди другачије. Решења и наредбе, осим када je другачије одређено, извршавају органи који су те одлуке и донели.

59 ДОСТАВНЕ РАДЊЕ

Доставне радње су радње достављања писмена.

Писмено представља општи појам који се односи како на одлуке, тако и на одређене позиве, односно оптужне акте, a у неким ситуацијама и на друге документе у писменом облику. Писмена се no правилу, достављају посредством службеног лица органа који je одлуку донео или непосредно код тог органа, a могу се достављати и преко поште, органа локалне самоуправе, органа унутрашњих послова, или замолним путем преко другог органа.

Закоником су посебно уређена следећа питања:

1) општи начин достављања писмена,

2) лично достављање одређених писмена, уз утврђивање одређених правила достављања другим лицима,

3) достављање одређених писмена окривљеном,

4) достављање писме-на лицима која су под одређеном командом, те

5) достављање писмена овлашћеном тужиоцу.

1. Општи начин достављања писмена

Писмена се достављају у затвореном омоту. Потврду о извршеном достављању, потписују оба основна актера достављања - прималац и достављач, a прималац ће на доставници или повратници сам назначити дан пријема.

Ako je прималац неписмен или није у стању да се потпише, што je фактичка околност, достављач ће га потписати, назначити дан пријема и ставити напомену зашто je потписао примаоца.

Ако прималац одбије да потпише доставницу или повратницу, достављач ће то забележити на доставници или повратници и назначити дан предаје и када je тако учињено, сматра се да je тиме достављање извршено. Ако прималац или одрасли члан његовог домаћинства одбије да прими писмено, достављач ће забележити на доставници дан, час и разлог одбијања пријема, a писмено ће оставити у стану примаоца или у просторији где je он запослен, пa се сматра да je тиме достављање извршено.

Позив и одлуке који се доносе до завршетка главног претреса за лица која учествују у поступку, осим за окривљеног, могу се предати учеснику у поступку који пристаје да их уручи ономе коме су упућени, ако орган сматра да je на тај начин обезбеђен њихов пријем. Учесници поступка се, осим окривљеног, о позиву за главни претрес или другом позиву, као и о одлуци о одлагању главног претреса или других заказаних радњи, могу обавестити телеграмом или телефоном, као и електронском поштом, или другим електронским преносиоцем порука.

Када су лица позивана на такав начин, о томе се прави службена белешка на спису кривичног предмета. Штетне последице према учеснику поступка који je позиван на претходно објашњени начин могу наступити само ако се кумулативно утврди:

1) да je оно благовремено примило позив, односно одлуку и

2) да je било поучено о последицама пропуштања.

Писмена се достављају, no правилу, посредством службеног лица органа који je одлуку донео или непосредно код тог органа, a могу се достављати и преко поште, „другог правног лица регистрованог за достављање писмена, органа унутрашњих послова", органа локалне самоуправе или замолним путем преко другог органа.

2. Лично достављање одређених писмена и могућност одступања од личног достављања

Писмена се према прописаном начину достављања деле на две врсте:

1) она која се према одредбама Законика о кривичном поступку имају лично достављати и

2) она за која није одређено да се морају лично доставити.

Писмена за која je прописано да се имају лично доставити предају се непосредно лицу коме су упућена. Ако се то лице не затекне тамо где се има извршити достављање, достављач ће се обавестити кад и на ком месту може то лице да затекне и оставиће код неког од одраслих чланова домаћинства, настојника стана или суседа, односно код одређеног лица на радном месту примаоца, писмено обавештење да ради примања писмена прималац буде у одређени дан и сат у свом стану или на свом радном месту. Ако и после овога достављач не затекне лице коме се достављање има извршити, поступиће

према правилима која се односе на достављање писмена која се не морају лично доставити и тада ће се сматрати да je тиме достављање извршено.

Писмена за која није одређено да се морају лично доставити, достављају се примарно - такође лично, али се секундарно, у случају да се прималац не затекне у стану или на радном месту, могу предати коме од његових одраслих чланова домаћинства, који je дужан да прими писмено, a ако се они не затекну у стану, писмено ће се предати настојнику или суседу, ако они на то пристану. У Законику постоји и и посебан случај достављања, који се своди на деловање необориве претпоставке да je достављање извршено на уредан начин, ако су испуњени одређени законски услови:

1) писмено je достављено на адресу коју je суду навело лице коме се писмено доставља, или je ако достављено на адресу на којој je претходно најмање једном извршено уредно достављање, те

2) лице коме се врши достављање није пријавило промену адресе.

3. Достављање одређених писмена окривљеном

Окривљеном ће се лично доставити позив за прво саслушање у претходном поступку и позив за главни претрес, док у погледу достављања других писама окривљеном, разликују се, према критеријуму постојања или непостојања стручне одбране у кривичном поступку - две основне процесне ситуције: 1) достављање писмена окривљеном који нема браниоца и

2) достављање писмена окривљеном који има браниоца.

Окривљеном који нема браниоца лично ће се доставити следећа писмена:

1) одређени оптужни акти - оптужница, оптужни предлог или приватна тужба;

2) пресуда; 3) друге одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу, као и 4) жалба противне странке која се доставља ради давања одговора на њу.

Вољом окривљеног се од правила личног достављања може одступити, na je могуће да се ако окривљени то захтева, сва наведена писмена, али и позив за прво саслушање у претходном поступку, као и позив за главни претрес, достављају лицу које он одреди, na ће се тада, ако je том лицу позив, односно друго писмено достављено, сматрати да je достављање извршено самом окривљеном.

Посебна ситуација постоји када окривљеном који нема браниоца треба доставити пресуду којом му je изречена безусловна казна затвора, a достављање се не може извршити на његову досадашњу адресу. Тада ће суд окривљеном поставити браниоца no службеној дужности, који ће вршити ту дужност док се не сазна нова адреса окривљеног. Постављеном браниоцу ће се одредити посебан рок за упознавање са списима, a после тога ће се пресуда доставити том браниоцу и поступак наставити.

Aко окривљени има браниоца, оптужница, оптужни предлог, приватна тужба и све одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу или приговор, као и жалба противне странке, која се доставља ради одговора, доставиће се и браниоцу и окривљеном према правилима о достављању писмена која се не морају лично доставити. У таквом случају, рок тече од дана достављања писмена окривљеном, односно браниоцу. Ако се окривљеном не може доставити одлука, односно жалба, зато што није пријавио промену адресе, писмено које би требало доставити ће се истаћи на огласној табли суда и протеком осам дана од дана истицања, сматраће се да je извршено пуноважно достављање. Увек када окривљени има више бранилаца, a писмено се има доставити браниоцу окривљеног, довољно je да се оно достави једном од тих бранилаца.

4. Достављање писмена одређеним посебним категоријама лица

Међу лица којима се писмена достављају на посебне начине спадају:

1) лица која су под одређеном командом,

2) лица лишена слободе,

3) лица која имају међународно имунитетско право у нашој држави и

4) наши држављани који бораве у иностранству.

5. Достављање писмена овлашћеном тужиоцу

Ha различити начин се писмена достављају различитим категоријама овлашћених тужилаца:

1) приватном тужиоцу и оштећеном као тужиоцу, односно лицима која их репрезентују и који немају својство државног органа, те

2) јавном тужиоцу, који je државни орган.

Позив за подношење приватне тужбе или оптужнице, као и позив за главни претрес, се приватном тужиоцу и оштећеном тужиоцу, односно њиховом заступнику, доставља лично, a њиховим пуномоћницима, према правилима која се односе на достављање писмена која се не морају доставити лично.

Ако се приватном тужиоцу и оштећеном као тужиоцу, односно њиховом законском заступнику, достављање не може извршити на њихову дотадашњу адресу, суд ће позив, односно одлуку или жалбу, истаћи на огласној табли суда и протеком осам дана од дана истицања, сматра се да je извршено пуноважно достављање. Ако оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац, има законског заступника или пуномоћника, достављање ће се извршити њему, a ако их има више, само једном од њих.

Јавном тужиоцу се одлуке и друга писмена достављају предајом писарници јавног тужилаштва. Када се достављају одлуке код којих од дана достављања тече рок, као дан достављања сматра се дан предаје писмена писарници јавног тужилаштва.

6. Електронска база података у суду

Суд може, у складу са судским пословником, обавезати странке, оштећеног и друге учеснике поступка да своје предлоге, правне лекове, друге изјаве и саопштења, подносе суду и у електронском облику. Записници и документа који су у складу са правилима Законика, суду предати и у електронској форми, се у суду, a у складу са судским пословником, чувају како на класичан начин, тако и у електронском облику.

60 Појам и основне особености истраге

Појам и основне особености истраге

Истрага je стадијум кривичног поступка који временски претходи подизању оптужнице и њеној судској контроли. Истрага и подизање оптужнице су два стадијума претходног поступка, који се одвија пре главног претреса тј. суђења у ужем смислу. Истрага се као процесни стадијум одликује следећим основним особеностима:

1. Истрага je судског карактера, што значи да истрагу води и њен je основни актер истражни судија, a само у неким изузетним случајевима одређене радње у истрази могу вршити други државни органи. Важну улогу у истрази у одређеним ситуацијама има и ванрасправно веће, које одлучујући у току истраге може тражити потребна објашњења од истражног судије, странака и браниоца, a може их и позивати да своје ставове усмено изложе на седници већа;

2. Истрага започиње на формалан начин, тако што се на захтев овлашћеног тужиоца доноси решење о спровођењу истраге, a истрага се сматра започетом онда када то решење постане правноснажно, тј. за њено вођење потребно je да се испуне одређени материјални (основана сумња

да je одређено лице учинило кривично дело) и формални услови (предлог тужиоца и правноснажно решење истражног судије);

3. Истрага није обавезна процесна фаза, јер се под одређеним условима оптужница може подићи и без претходног вођења истраге, што je могуће у два процесна модалитета:

- безусловно непосредно оптужење (права непосредна оптужница), те

- условљено непосредно оптужење (неправа непосредна оптужница);

4. Истрага je циљно усмерена на прикупљање релевантних доказа и података;

5. Истрага je ороченог трајања, иако je максимални рок протезања истраге (шест месеци) у основи инструктивног карактера.

2. Материјални услов за вођење истраге

Материјални услов за спровођење истраге се огледа у постојању основане сумње да je одређено лице учинило кривично дело.

Истрага се не може водити против непознатог учиниоца кривичног дела (Н.Н. лице), већ je неопходно да се основана сумња односи не само на чињеницу да je учињено одређено кривично дело (објективни аспект), већ и да je то кривично дело учинило одређено лице, односно лице чији je идентитет познат (субјективни аспект). To значи да се истрага покреће против одређеног лица, када постоји основана сумња да je то лице учинило одређено кривично дело.

3. Сврха истраге

Сврха истраге je функционалног карактера у односу на одређене релевантне доказе и има три аспекта:

1. аспект доказивости оптужбе - прикупљање доказа и података који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак,

2. аспект омогућавања евентуалног деловања изузетка у односу на начело непосредности - прикупљање доказа за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, те

3. аспект сврсисходног деловања - прикупљање других доказа који могу бити од ко-ристи за поступак, a чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.

Испитивање доказивости оптужбе, односно прикупљање доказа који су релевантни за одлуку о подизању оптужнице или обрнуто, о обустављању поступка je основни и обавезни циљ истраге. До извођења доказа за које постоји опасност од немогућности њиховог понављања на главном претресу, односно њиховог отежаног извођења, те до прикупљања других доказа на темељу целисходности, долази само у неким случајевима. To значи да таква доказна активност није иманентна свакој истрази, пa то стога нису обавезни, већ само могући циљеви истраге.

61. Надлежност за спровођење истраге

Надлежност за спровођење истраге се дели на:

1. изворну и

2. изведену, тј. поверену.

Изворну надлежност за спровођење истраге има истражни судија надлежног cyдa, који истрагу спроводи no захтеву надлежног јавног тужиоца. Ради ефикаснијег и це-лисходнијег спровођења истраге, могуће je

оснивање истражних центара, којима би се поверила шира надлежност, пa се тако, законом може одредити један суд у коме ће се за подручје више судова спроводити истрага.

Истражни судија предузима доказне радње у истрази, пo правилу само на подручју свог суда, али он може поједине истражне радње предузети и ван подручја свог суда, али се тада морају испунити два услова:

a. то мора бити у интересу истраге, те

б. истражни судија je дужан да о томе обавести суд на чијем подручју предузима истражне радње.

Изведена, односно поверена надлежност се не може односити на спровођење целокупне истраге, коју увек спроводи истражни судија надлежног суда, већ само на предузимање појединих истражних радњи, осим саслушања окривљеног, које увек мора обавити надлежни истражни судија. Истражне радње се могу поверити:

1. другом истражном судији, те

2. полицији, односно органима унутрашњих послова.

У току истраге истражни судија може поверити извршење појединих истражних радњи, осим саслушања окривљеног, истражном судији суда на чијем подручју треба предузети те радње, a уколико je за подручје више судова одређен један суд за указивање правне помоћи, онда том суду.

Јавни тужилац који поступа пред судом коме je поверено предузимање истражне радње, може присуствовати тој радњи, ако надлежни јавни тужилац не изјави да ће он присуствовати. Истражни судија коме je поверено извршење појединих истражних радњи предузеће пo потреби и друге истражне радње које стоје у вези са радњама које су му поверене или из њих проистичу, што je questio facti. Ако истражни судија коме je поверено предузимање појединих истражних радњи није за то надлежан, доставиће

предмет надлежном суду и о томе ће обавестити истражног судију који му je предмет доставио.

Истражни судија може на начин предвиђен Закоником само две доказне радње поверити органу унутрашњих послова, тј. полицији, a то су:

1. претресање стана или лица, те

2. привремено одузимање предмета.

На захтев или пo одобрењу истражног судије, органи унутрашњих послова могу фотографисати окривљеног или узети отиске његових прстију, ако je то потребно за сврхе кривичног поступка.

Aко je истражном судији потребна помоћ полиције, или помоћ других државних органа у вези са спровођењем истраге, ти органи су на захтев истражног судије, дужни да му такву помоћ пруже. Ha захтев истражног судије, предузеће или друго правно лице дужно je да пружи помоћ за предузимање истражне радње која не трпи одлагање

62 . Присуство одређених лица доказним радњама у истрази, њихово право на процесну иницијативу и дужност чувања тајне

По правилу, присуство одређених лица доказним радњама у истрази није и претпоставка за њихово одржавање, тако да се у највећем броју случајева, ради о праву одређених лица да присуствују доказним радњама у истрази, уз постојање законске могућности да се када je то потребно, конкретна доказна радња обави и у одсуству лица које би иначе, тој радњи могло да joj присуствује.

Могуће je разликовати неколико процесних ситуација, сходно којима се и радње у истрази према критеријуму (не)обавезности присуствовања одређених лица њиховом спровођењу, могу поделити на следеће врсте:

1. радња којој одређени субјекат начелно мора да присуствује и која се без њега не може спровести у истрази, a то je саслушање окривљеног, које се, може обавити само у присуству јавног тужиоца;

2. радње којима одређени субјекти могу да присуствују, a то су: a) саслушање окривљеног коме могу да присуствују друге врсте

овлашћених тужилаца, тј. оштећени као тужилац и приватни тужилац (док овој радњи јавни тужилац мора да присуствује), као и бранилац окривљеног, саокривљени који je саслушан и његов бранилац;

б) увиђај, коме могу присуствовати тужилац, оштећени, окривљени и бранилац;

в) претресање стана, коме могу присуствовати тужилац и бранилац,

г) испитивање сведока и вештака, коме могу да присуствују тужилац, окривљени, бранилац и оштећени.

Истражни судија je дужан да на погодан начин обавести тужиоца, браниоца, ош-тећеног и окривљеног о времену и месту извршења истражних радњи којима они могу присуствовати, осим када постоји опасност од одлагања. Ако окривљени има браниоца, истражни судија ће пo правилу, обавештавати само браниоца, a ако je окривљени у притвору, a истражна радња се предузима ван седишта суда, истражни судија ће одлучити да ли je потребно присуство окривљеног.

Присуство одређених лица истражној радњи, по правилу није u процесна претпоставка за предузимање те радње, пa тако, ако лице коме je упућено обавештење о истражној радњи није присутно, радња се може обавити и у његовом одсуству. Ако на рочиште за саслушање окривљеног не дође јавни тужилац или лице које га заступа, саслушање ће се одложити, осим ако би у таквом случају истекао рок у коме се мора саслушати лице лишено слободе, које je доведено истражном судији. О недоласку јавног

тужиоца, односно лица које га заступа, истражни судија ће обавестити надлежног јавног тужиоца.

Лица која присуствују истражним радњама могу предложити истражном судији да ради разјашњења ствари постави одређена питања окривљеном, сведоку или вештаку, што практично значи да се овде o правилу, ради о посредном постављању питања. По изузетку су могућа и директна питања, пa тако, ова лица могу уз дозволу истражног судије да питања постављају и непосредно.

Лица која присуствују истражним радњама имају и два посебна права:

1. корективно право у односу на официјелно регистровање спроведене радње, које се састоји у могућности да захтевају уношење у записник њихових примедбе у погледу предузимања појединих радњи, те

2. право на доказну иницијативу, тако да та лица могу истражном судији предлагати и извођење појединих доказа.

Истрага у принципу није јавног карактера, као што je то иначе, случај са главним претресом, са којег се јавност само пo изузетку може искључити. Када постоји неки од Закоником алтернативно прописаних разлога, истражни судија, односно службено лице које предузима одређену истражну радњу наредиће лицима која се саслушавају или која присуствују истражним радњама, односно која разгледају списе истраге, да одређене чињенице или податке које су на тај начин сазнале, чувају као тајну, те ће им се при том, указати и да je одавање тајне кривично дело.

У Законику се за овакво поступање алтернативно наводе следећи разлози:

- интереси морала- интереси јавног поретка или националне безбедности- интереси заштите малолетника,

- интереси заштите приватног живота учесника у поступку, или- када je то неопходно с обзиром на посебне околности због којих би

јавност могла да повреди интересе правде.

63 Прекид истраге

Прекид истраге представља привремени застој у њеном спровођењу, до чега долази услед постојања одређених сметњи фактичке или правне природе за даље вођење истраге, a с обзиром на врсту ометајућих разлога (сметњи) за вођење истраге, постоје два вида прекида истраге:

1. обавезни прекид истраге и2. факултативни прекид истраге, који може бити и посебно

условљен. У оба случаја одлуку о прекиду истраге у форми решења доноси истражни судија.

Истрага се решењем истражног судије обавезно прекида, уколико наступи нека од следећих алтернативно прописаних околности:

1. разлози фактичке природе, који се своде на одређена стања окривљеног која га чине неспособним за партиципирање у истрази - ако код окривљеног после учињеног кривичног дела наступи душевно обољење или душевна поремећеност, односно каква друга тешка болест због које не може учествовати у поступку;

2. разлози правне природе, који се своде на постојања одређених процесних сметњи у односу на функцију оптужбе - уколико се појаве околности које привремено спречавају кривично гоњење.Истрага се може прекинути ако се не зна боравиште окривљеног, a

факултативни прекид истраге je посебно условљен постојањем предлога јавног тужиоца, да се истрага прекине, уколико се ради о једном од два следећа алтернативна разлога:

- ако je окривљени у бекству или- уколико окривљени иначе нше достижан државним органима.

Пре него што се истрага прекине, прикупиће се сви докази о кривичном делу и кривичној одговорности окривљеног до којих се може доћи, a када престану сметње које су довеле до прекида истраге, истражни судија ће истрагу наставити.

11. Окончање истраге

Прекид истраге не представља њено окончање, већ сам привремени застој, што значи да се истрага наставља тамо где je застала у тренутку када je била прекинута, онда када се створе потребни услови за окончање прекида истраге. Окончање истраге представља крај те процесне фазе, било онда када се истрага више не води, јер нема разлога за даље вођење кривичног поступка, било када се ради о стварању услова за даље вођење кривичног поступка, али преласком у наредни процесни стадијум.

С обзиром на критеријум даље процесне судбине кривичног поступка, тј. његовог вођења у новом процесном стадијуму, или престанка тока кривичног поступка, истрага се окончава у два процесна модалитета:

- обустава истраге - завршетак истраге.

12. Обустава истраге

Обустава истраге представља како окончање истраге, тако и завршетак започетог кривичног поступка, онда када постоји одређени разлог за престанак даљег кривичног гоњења. Истрага се увек обуставља решењем, које доноси:

- истражни судија или- ванрасправно веће.

Истражни судија обуставља истрагу својим решењем само у једном случају, тј. из једног формалног разлога, који je заснован на начелу акузаторности, те се своди на одустанак јавног тужиоца од даљег кривичног гоњења. Када јавни тужилац у току истраге или no њеном завршетку, изјави да одустаје од гоњења, истражни судија истрагу обуставља решењем, a о обустављању истраге у року од осам дана обавештава оштећеног.

Ванрасправно веће доноси решење о обустави истраге, онда када се током истраге, тј. од момента када je истрага покренута, активира на два основна процесна начина:

- одређеним редовним правним леком - уложеном жалбом окривљеног или његовог браниоца против решења о спровођењу истраге, када je веће дужно да своју одлуку донесе у року од 48 часова, или

- процесном иницијативом другог облика функционалне судске надлежности - захтевом истражног судије. Поред тога, одлучивање већа може бити иницирано и на имплицитан начин, јер оно може донети решење о обустави истраге и када решава о било којем питању током истраге.

Ванрасправно веће доноси решење о обустави истраге уколико су испуњена два ку-мулативна услова:

Формални услов се своди на постојање неопходне процесне иницијативе за доношење одлуке од стране ванрасправног већа, јер то веће не одлучује no службеној дужности у овом случају, већ само онда када се процесно активира, што je могуће у два модалитета:

1. жалбом окривљеног или његовог браниоца против решења о спровођењу истраге;

2. захтевом истражног судије да ванрасправно веће одлучи о обустављању истраге, до чега долази онда када истражни судија нађе да постоје разлози, за обустављање истраге, о чему обавештава јавног тужиоца, који потом, може да одустане од кривичног гоњења, али ако јавни тужилац у року од осам дана не

обавести истражног судију да одустаје од гоњења, истражни судија ће затражити да ванрасправно веће одлучи о обустављању истраге.

Материјални услов за обуставу истраге одлуком ванрасправног већа се састоји у постојању неког од следећих алтернативно прописаних разлога за доношење решења о обустави истраге:

1. разлог који се односи на кривично дело - ако дело које се окривљеном ставља на терет није кривично дело, a нема услова за примену мера безбедности;

2. разлози који се односе на постојање процесних сметњи за даље кривично гоњење - ако je наступила застарелост кривичног гоњења или je дело обухваћено амнестијом, односно помиловањем, или уколико постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење;

3. разлог који се односи на доказну (не)утемељеност истраге - ако нема доказа да je окривљени учинио кривично дело.

Ако ванрасправно веће утврди да постоје само привремене сметње за кривично гоњење окривљеног, оно ће решењем прекинути истрагу, a када престану разлози који су довели до њеног прекида, истражни судија истрагу наставља.

Решење о обустави истраге се доставља јавном тужиоцу, оштећеном и окривљеном, који се одмах пушта на слободу ако je у притвору. Против решења о обустави истраге право жалбе имају јавни тужилац и оштећени. Ако je против решења о обустављању истраге жалбу изјавио само оштећени, a жалба се уважи, сматраће се да je оштећени тако изјављеном жалбом преузео кривично гоњење.

Aко je окривљени умро током истраге, истражни судија тада не доноси решење о обустави истраге, већ решење о обустави кривичног поступка.

13. Завршетак истраге

Истражни судија пре завршене истраге прикупља податке који се од окривљеног узимају приликом првог саслушања, ако такви подаци недостају или их треба проверити, као и податке о ранијим осудама окривљеног, a ако се према окривљеном још увек извршава казна или друга заводска санкција, истражни судија ће прикупити и податке о понашању окривљеног током извршења такве кривичне санкције.

Ако за тим постоји потреба, истражни судија прибавља податке о ранијем животу окривљеног и о приликама у којима живи, као и о другим околностима које се тичу личности окривљеног, у погледу чега истражни судија може одредити медицинске прегледе или психолошка испитивања окривљеног, уколико сматра да je то потребно ради допуњавања података о личности окривљеног.

Посебна правила важе и овде, ако се ради о стицају кривичних дела. Ако постоје услови за изрицање јединствене казне којом ће се обухватити и казне из ранијих пресуда, односно решења о кажњавању истражни судија ће затражити списе предмета у којима су изречене ове одлуке, или оверене преписе тих правноснажних одлука.

Само ако истражни судија пре завршене истраге нађе да je у интересу поступка да се странке и бранилац упознају с важним доказима који су прикупљени у истрази, обавестиће их да могу остварити два основна права:

- право доказног увида - тј. да у одређеном року могу разгледати предмете и списе који се односе на доказе,

- право доказне иницијативе , тј. да могу ставити своје предлоге у погледу извођења доказа.

Уколико у одређеном року странка или бранилац не дају одређени доказни предлог или ако дати предлог истражни судија не усвоји, он ће истрагу завршити пo општим правилима, тј. онда када сам оцени да више није потребно изводити било који други доказ у истрази.

Истражни судија завршава истрагу када нађе да je стање ствари у истрази довољно разјашњено, што je questio facti, у потпуности заснован на слободној оцени истражног судије.

По завршеној истрази, истражни судија списе доставља јавном тужиоцу, који je дужан да у року од 15 дана одговарајућу процесну манифестацију, која постоји у три алтернативна процесна облика, тако да јавни тужилац може:

1. предложити да се истрага допуни2. подићи оптужницу или3. изјавити да одустаје од кривичног гоњења.

На предлог јавног тужиоца, рок од 15 дана може се одлуком ванрасправног већа продужити најдуже за још 15 дана.

Како примарни рок од петнаест дана, тако и супсидијарни, односно про-дужени рок од додатних до петнаест дана за подношење оптужнице јавног тужиоца, су инструктивног карактера, што значи да за јавног тужиоца не наступа нека посебна процесна последица због пропуштања тог рока, односно тих рокова, нити он бива санкционисан у процесном смислу, већ je он у таквом случају, само дужан да о разлозима непоступања у року, обавести вишег јавног тужиоца.

Оштећеном као тужиоцу, односно приватном тужиоцу, се списи не достављају, већ се они само обавештавају да je истрага завршена, те да могу у року од 15 дана поднети оптужницу, односно приватну тужбу, a да ће се ако то не учине, сматрати да су одустали од гоњења, na ће поступак бити обустављен.

64 Споразум о признању кривице

Споразум о признању кривице представља један изразито нови институт у нашем кривичном поступку, који je иначе, карактеристичан за англосаксонске кривичне поступка, односно тзв. адверзијалне (страначке)

типове кривичне процедуре, али je данас веома широко прихваћен и у бројним континентално-европским кривичнопроцесним законодавствима, na се чак понекад у теорији говори и о својеврсној зарази оваквим решењем (plea barging infection).

У формалном смислу споразум о признању кривице представља посебан облик «консенсуалног» решавања предмета кривичног поступка, што се чини на основу одговарајуће сагласности воља странака, о којој коначну реч даје кривични суд. Споразум о признању кривице истовремено представља и посебан вид сумарног, потенцијално веома брзог и ефикасног окончања кривичног поступка, јер ако дође до закључења таквог споразума и уколико он потом, буде верификован од стране суда, из њега no одређеном процесном аутоматизму произлази правноснажна осуђујућа преусуда.

1. Материјални и формални услов за преговарање о закључењу споразума о признању кривице

Материјални услов за преговарање о закључењу споразума о признању кривице се своди на кривично дело које je предмет поступка, што значи да се мора радити о кривичном делу одређене тежине. Страначко преговарање о потенцијалном закључењу споразума о признању кривице je могуће ако се кривични поступак води за једно кривично дело или за кривична дела у стицају за која je прописана казна затвора до 12 година. Нема сметњи да предмет споразума о признању кривице буду и кривична дела за која je прописана новчана казна као главна казна.

Формални услов за преговарање о закључењу споразума о признању je постојање одговарајуће иницијативе субјекта који врши једну од страначких функција. To значи да јавни тужилац може предложити окривљеном и његовом браниоцу закључење споразума о признању кривице, односно окривљени и његов бранилац могу јавном тужиоцу предложити закључење таквог споразума.

Када се упути такав предлог странке и бранилац могу преговарати о условима признања кривице за кривично дело, односно кривична дела која се окривљеном стављају на терет.

2. Закључење споразума о признању кривице и његово подношење суду

Споразум о признању кривице je формалног карактера, што значи да он мора бити у писаном облику. Закључени споразум се подноси одговарајућем функционалном облику суда, у року који je фактичког карактера. Споразум се мора поднети најкасније до завршетка првог рочишта за одржавање главног претреса.

Споразум о признању кривице се, ако оптужница још није поднесена, подноси председнику ванрасправног већа, a након подношења оптужнице, он се подноси председнику претресног већа или судији појединцу, када се ради о кривичном делу које спада у његову надлежност. Окривљени и његов бранилац се у приговору против оптужнице могу позвати на закључени споразум о признању кривице.

3. 128. Предмет и елементи споразума о признању кривице

Суштински и обавезни елемент споразума о признању кривице je признање окривљеног. To значи да окривљени у потпуности признаје кривично дело за које се терети, односно признаје једно или више од кривичних дела учињених у стицају, која су предмет оптужбе, a споразум поред тога, садржи и друге обавезне елементе, те може садржавати и одређене факултативне елементе.

Окривљени и јавни тужилац се саглашавају о следећим обавезним елементима споразума о признању кривице:

А. елементи који су апсолутно обавезни, a који обухватају споразумевање о:

1. о врсти и висини казне, односно о другим кривичним санкцијама које ће окривљеном бити изречене;

2. о трошковима кривичног поступка; те3. о одрицању странака и браниоца од права на жалбу против

одлуке суда донесене на основу споразума о признању кривице, када je суд у потпуности прихватио споразум и

Б. елементи који су релативно обавезни, где спадају:

1. споразумевање о одустајању јавног тужиоца од кривичног гоњења за кривична дела која нису обухваћена споразумом о признању кривице, што ће бити обавезни елемент споразума једино када се ради о случају кривичних дела у стицају, где јавни тужилац одустаје у односу ае неко или нека од тих кривичних дела, што значи да се у таквој ситуацији ради о посебном случају опортунитета кривичног гоњења; те

2. споразумевање о имовинскоправном захтеву, што ће обавезно бити елемент споразума само онда када je такав захтев и постављен од лица које je титулар права на подношење имовинскоправног захтева.

Окривљени и јавни тужилац се могу сагласити и о одређеним факултативним елементима споразума о признању кривице. To су следећи елементи:

1. обавезивање окривљеног да испуни једну или више од обавеза које се могу одредити као услов за поступање јавног тужиоца према начелу условљеног опортунитета кривичног гоњења, под условом да je с обзиром на природу обавеза могуће да их окривљени испуни до подношења споразума о признању кривице суду, односно да до подношења споразума о признању кривице суду, започне са испуњавањем обавеза; те

2. прихватање од стране окривљеног обавезе да у одређеном року врати имовинску корист стечену извршењем кривичног дела, односно да врати предмет кривичног дела.

4. Висина казне утврђене у споразуму

Јавни тужилац и окривљени се могу споразумети о изрицању било које кривичне санкције, a ако се ради о казни, онда се они пре свега, споразумевају о врсти казне, a затим о њеној мери.

У споразуму о признању кривице јавни тужилац и окривљени се могу сагласити о изрицању окривљеном казне, која по правилу не може бити испод законског минимума за кривично дело које се окривљеном ставља на терет. Само изузетно, јавни тужилац и окривљени се могу сагласити да се окривљеном изрекне блажа казна у границама прописаним правилима КЗ-а, ако се ради о следећим алтернативно прописаним ситуацијама:

1. када je то очигледно оправдано значајем признања окривљеног у односу на:

- разјашњење кривичног дела за које се терети, чије би доказивање без таквог признања било немогуће или знатно отежано, односно

- за спречавање, откривање или доказивање других кривичних дела, или

2. када у конкретном случају постоје нарочито олакшавајуће околности.

5. 129. Одлучивање суда о закљученом споразуму о признању кривице

О споразуму о признању кривице који су странке закључиле, одлучује одговарајући облик судске функционалне надлежности:

1. председник ванрасправног већа - када je споразум о признању кривице поднесен пре подношења оптужнице или

2. председник претресног већа, односно судија појединац - када je споразум о признању кривице поднесен након подношења оптужнице,

односно ако се у приговору против оптужнице окривљени или његов бранилац позивају на такав споразум.

Одлучујући о споразуму суд га својим решењем може:

- одбацити - ако je споразум поднесен након што je завршено прво рочиште за одржавање главног претреса или ако на рочиште није дошао уредно позвани окривљени, при чему против решења о одбацивању споразума о признању кривице жалба није дозвољена;

- усвојити или- одбити .

Суд о споразуму о признању кривице одлучује на рочишту, коме присуствују јавни тужилац, окривљени и бранилац, a о рочишту се обавештавају оштећени и његов пуномоћник. У овој процесној ситуацији и процесном стадијуму постоји посебан случај обавезне стручне одбране, тако да ако окривљени сам не узме браниоца, поставиће му га суд пo службеној дужности, најкасније осам дана пре почетка рочишта за одлучивање о споразуму о признању кривице, a тако постављени бранилац ће своју дужност вршити до два алтернативно прописана процесна момента, зависно од одлуке суда о споразуму:

1. док решење о одбијању споразума не постане правноснажно, или

2. до доношења осуђујуће пресуде на основу споразума о признању кривице.

Ово рочиште се одржава јавно, a јавност се са целог тока рочишта или његовог дела, решењем суда може искључити само ако постоји неки од општих законских разлога за искључење јавности са главног претреса. Рочиште за одлучивање о споразуму о признању кривице се може одржати и без присуства уредно позваног јавног тужиоца, о чему суд обавештава непосредно вишег јавног тужиоца.

Одлуке о усвајању или одбијању споразума о признању кривице су мериторног карактера, јер се њима суштински одлучује о споразуму. Суд ће

образложеним решењем усвојити споразум о признању кривице и донети одлуку која одговара садржини споразума, ако утврди да су кумулативно испуњени следећи услови:

1. услови који се односе на свест и вољу окривљеног и квалитет његовог признања -потребно je да окривљени свесно и добровољно признаје кривично дело, односно кривична дела која су предмет оптужбе, те да je искључена могућност признања окривљеног у заблуди;

2. услов који се односи на кривичну санкцију и меру казне - потребно je да споразум обухвата сагласност странака у односу на кривичну санкцију, односно казну која мора бити у законским оквирима;

3. услов који се односи на свест окривљеног о консеквенцама закљученог споразума -окривљени мора бити потпуно свестан свих последица закљученог споразума, што значи да он мора разумети да je признао кривично дело које je предмет оптужбе, те je још посебно неопходно да je окривљени у потпуности разумео да се споразумом одриче два важна права:

a) права на суђење и

б) права на улагање жалбе против одлуке суда донесене на основу споразума;

4. услов додатног доказног поткрепљења признања окривљеног - неопходно je да постоје и други докази који поткрепљују признање кривице окривљеног;

5. услов поштовања права оштећеног и начела правићности - потребно je да споразумом о признавању кривице нису повређена права оштећеног, као и да споразум није противан разлозима правичности.

Споразум о признању кривице се одбија образложеним решењем суда у две алтернативно прописане ситуације:

1. када није испуњен један или више од претходно набројаних услова, чије je испуњење потребно за усвајање споразума, или

2. када казна, односно друга кривична санкција утврђена у споразуму о признању кривице очигледно не одговара тежини кривичног дела које je окривљени признао.

У случају када je донето решење о одбијању споразума о признању кривице, признање окривљеног дато у оквирима тог споразума губи сваки доказни значај, тако да не може бити доказ у кривичном поступку. Када решење о одбијању споразума о признању кривице постане правноснажно, споразум и сви списи који су са њим повезани, уништавају се пред судом, о чему се саставља службена белешка, a судија који je такво решење донео не може учествовати у даљем току тог кривичноа поступка.

6. Жалба против решења суда о споразуму о признању кривице

Решење суда о споразуму о признању кривице се доставља следећим лицима:

1. субјектима који врше страначке функције тј. странкама - јавном тужиоцу и окривљеном,

2. субјекту који je у функцији стручне одбране - браниоцу окривљеног, те 3. субјектима који су у функцији потенцијалне супсидијарне оптужбе -

оштећеном и његовом пуномоћнику. Против решења се у року од осам дана од дана његовог достављања, може уложити жалба, a зависно од врсте решења, разликују се титулари права на жалбу

Против решења суда о одбијању споразума о признању кривице, жалбу могу изја-вити јавни тужилац, окривљени, као и бранилац окривљеног.

Против решења суда о усвајању споразума о признању кривице, жалбу могу изјавити оштећени и његов пуномоћник. Наравно, ово важи само ако оштећени у датом случају заиста и постоји.

О жалби против решења суда о споразуму о признању кризице, било да je он усвојен или одбијен, одлучује ванрасправно веће чијем саставу не

може бити судија који je донео решење које се побија жалбом, a то веће може донети следеће одлуке:

1. решење о одбацивању жалбе ако je поднесена пo протеку рока у којем се могла уложити;

2. решење о усвајању жалбе3. решење којим са жалба одбија као неоснована. Против ових решења ванрасправног већа жалба није дозвољена.

7. Пресуда која проистиче из споразума о признању кривице

Када решење о усвајању споразума о признању кривице постане правноснажно, оно мора на одговарајући начин бити инкорпорисано у оптужницу, да би се тиме формално, у складу са начелом акузаторности, омогућило доношење пресуде која би проистекла из таквог споразума. Могуће су две процесне варијанте:

1. ако je оптужница већ поднесена, правноснажно решење о усвајању споразума о признању кривице ће се сматрати њеним саставним делом,

2. ако оптужница претходно још није била поднесена, јавни тужилац ће у року од три дана саставити оптужницу у коју укључује споразум о признању кривице. Председник већа на основу оптужнице у коју je инкопорисан споразум

о признању кривице, односно решење о његовом усвајању, без одлагања доноси пресуду којом окривљеног оглашава кривим и изриче му казну, односно другу кривичну санкцију, те одлучује о осталим питањима предвиђеним у споразуму о признању кривице.

Осуђујућа пресуда донесена на основу споразума о признању кривице се са поуком да против ње жалба није дозвољена, доставља лицима којима се у складу са општим прописима и иначе достављају пресуде. Таква пресуда je већ моментом доношења правноснажна, a извршна постаје према општим

правилима. Против ове пресуде би се у складу са општим прописима, тј. ако за то постоји одговарајући законски разлог, једино могао поднети ванредни правни лек.

Ако je споразумом о признању кривице предвиђено одустајање јавног тужиоца од кривичног гоњења за кривична дела која нису обухваћена споразумом о признању кривице, суд у односу на та кривична дела, доноси одбијајућу пресуду, што представља посебан вид поступања премa начелу опортунитета кривичног гоњења, a оштећени у таквом случају нема право на супсидијарно кривично гоњење, тј. он не може постати оштећени као тужилац.

65 . Појам и садржај оптужнице

Оптужница je основни и најважнији оптужни акт. Оптужница je писани акт јавног или супсидијарног тужиоца, састављен у одређеној законској форми и уз одређени садржај, којим се окривљени на нивоу основане сумње терети за одређено кривично дело, те се од надлежног суда захтева да одржи главни претрес чији ће предмет бити кривично дело на које je усмерено конкретно оптужење.

У неким случајевима се оптужница пo изузетку, може поднети и усмено.1 Ради ceo ситуацијама када je пo првобитној писменој оптужници, главни претрес већ започео, пa се на овај начин, усменим оптужењем, само проширује или модификује предмет тог главног претреса. Тако, ако оптужени у току главног претреса у заседању учини кривично дело или ако се у току главног претреса открије неко његово раније учињено кривично дело, овлашћени тужилац може оптужбу изнети и усмено… Уместо усмене оптужбе, овлашћени тужилац и у овој ситуацији може поднети писмену оптужницу, када предлаже да се главни претрес прекине ради при-премања нове оптужнице.

Садржај оптужнице чине одређени обавезни и факултативни елементи. Оптужница обавезно садржи:

1. основне идентификационе и друге податке окривљеног , где спадају његово име и презиме са подацима који се од окривљеног узимају приликом његовог првог саслушања, те подаци о томе да ли се и од када окривљени налази у притвору или je на слободи, a ако je пре подизања оптужнице пуштен на слободу онда колико je времена провео у притвору;

2. битне чињеничне елементе кривичног дела - опис дела из којег произлазе његова законска обележја, време и место извршења кривичног дела, предмет на које je и средство којим je кривично дело извршено, као и све остале околности које су потребне за тачно одређење кривичног дела;

3. правну квапификацију дела - законски назив кривичног дела уз навођење одредаба закона које се према предлогу тужиоца имају применити;

4. идентификацију кривичног суда - означење суда пред којим ће се одржати главни претрес;

5. доказне предлоге - предлог о доказима које je потребно извести на главном претресу, уз назначење имена сведока и вештака, списа које треба прочитати и предмета који имају доказни значај

6. образпожење у коме ће се према резултату истраге описати стање ствари, навести докази којима се одлучне чињенице утврђују, изнети одбрана окривљеног, те становиште тужиоца о наводима одбране.

Факултативни елемент оптужнице је предлог тужиоца у односу на притвор. Ако се окривљени налази на слободи, у оптужници се може предложити одређивање притвора, a уколико je окривљени већ у притвору може се предложити његово пуштање на слободу. Једном оптужницом се може обухватити више кривичних дела или више окривљених, само ако се с обзиром на законска правила може спровести јединствени поступак и донети једна пресуда.

123. 2. Достављање оптужнице суду и поступак по пријему оптужнице

Оптужница се надлежном суду доставља у више примерака, a конкретан број примерака оптужнице зависи од броја окривљених и њихових бранилаца. Оптужница се доставља надлежном суду у онолико примерака колико има окривљених и њихових бранилаца, уз још један примерак за суд.

Одмах пo пријему оптужнице председник већа пред којим ће се одржати главни претрес проверава формални садржај оптужнице, тј. испитује да ли je оптужница прописно састављена, пa ако установи да то није случај, вратиће je тужиоцу да у року од три дана исправи недостатке оптужнице. Овај рок се, ако за то постоје оправдани разлози, на захтев тужиоца, одлуком већа може продужити.

Рок од три дана за исправљање оптужнице има инструктиван карактер уколико се ради о оптужници јавног тужиоца, јер законодавац не прописује неке посебне процесне консеквенце ако јавни тужилац пропусти тај рок. Супротно важи када су у питању друге врсте овлашћених тужилаца и тада исти рок има преклузиван карактер. Тако, ако оштећени као тужилац у року од три дана не исправи недостатке своје оптужнице, односно уколико у том року приватни тужилац не исправи недостатке своје приватне тужбе, сматраће се да су пропуштањем рока ови овлашћени тужиоци прећутно одустали од кривичног гоњења, na ће се кривични поступак обуставити.

4. Одлучивање о притвору након подношења оптужнице

Када je реч о одлучивању о притвору након што je поднесена оптужница, Закоником су регулисане две могуће ситуације:

1. када оптужница садржи одговарајући предлог у односу на притвор и

2. када оптужница не садржи такав предлог, a окривљени je већ у притвору.

Aко je у оптужници стављен предлог да се окривљеном одреди притвор или да се на слободу пусти онај окривљени који je претходно био у притвору, тј. коме je притвор већ одређен, одлуку о томе доноси ванрасправно веће, које je дужно да о том питању реши одмах, a најкасније у року од 48 часова.

Уколико се окривљени налази у притвору, a у оптужници није предложено његово пуштање на слободу, ванрасправно веће ће no службеној дужности у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још увек постоје разлози за притвор, те донети:

- решење о продужењу или- решење о укидању притвора.

Против овог решења, дозвољена je жалба о којој решава ванрасправно веће непосредно вишег суда, a таква жалба нема суспензивно дејство, тј. не задржава извршење решења које се њоме побија.

4. Достављање оптужнице окривљеном

Достављање отпужнице окривљеном представља један вид деловања начела расправности у кривичном поступку. С обзиром на то, да ли je окривљени на слободи или се налази у притвору, те да ли му je притвор одређен претходно још пре подношења оптужнице или тек након што je већ поднесена оптужница, односно да ли се налази у затвору суда пред којим се води поступак или у затвору на територији другог суда, разликује се неколико ситуација:

1. Оптужница се окривљеном који je на слободи доставља без одлагања.;

2. Ако je окривљени у притвору, оптужница му се доставља у року од 24 часа пo њеном пријему у суду;

3. Ако je против окривљеног који je у време достављања оптужнице био на слободи, притвор одређен тек решењем ванрасправног већа које je одлучивало о предлогу тужиоца садржаном у оптужници, да се окривљеном одреди притвор, тада се оптужница окривљеном предаје приликом његовог лишавања слободе и то заједно са решењем којим се одређује притвор.

4. Уколико се окривљени који je лишен слободе не налази у затвору суда ипред којим ће се одржати главни претрес, председник већа наређује да се окривљени одмах спроведе у тај затвор, где ће му се предати оптужница.

5. Судска контрола оптужнице

Судска контрола поднесене оптужнице постоји у два облика:

1. рутинска формална контрола и

2. иницирана контрола оптужнице, односно контрола до које долази процесном иницијативом одређеног субјекта.

Рутинска формална судска контрола достављене оптужнице се обавезно и пo службеној дужности спроводи од стране председника већа који, официјелно и без ичијег предлога или захтева да то чини, испитује да ли je оптужница прописно састављена, пa ако установи да постоје недостаци у садржају оптужнице, враћа je тужиоцу да у року од три дана исправи оптужницу.

Иницирана судска контрола оптужнице постоји у два вида:

1. на иницијативу субјеката који су у функцији одбране који поднесеним приговором против оптужнице захтевају њено судско преиспитивање, те

2. на иницијативу председника већа пред којим треба да се одржи главни претрес.

У поступку инициране судске контроле оптужнице долази како до формалне судске контроле оптужнице, тако и до мериторне судске контроле оптужнице, када се испитује да ли постоји одређени законски разлог за обуставу кривичног поступка, односно одбацивање оптужнице.

124. 5.1. Приговор против оптужнице

Приговор против оптужнице je посебно правно средство, које за разлику од већине других правних средстава, није усмерено против одређене (судске) одлуке, већ против одређеног оптужног акта односу на којег се од стране подносиоца приговора захтева одговарајућа судска одлука.

Приговор се може поднети ако се сматра да дело које je предмет оптужбе није кривично дело или да нема услова за кривичну одговорност, a не долази у обзир примена мера безбедности, да je кривично гоњење застарело итд.

Могућност правног побијања оптужнице представља законско право окривљеног. Окривљени има право да поднесе приговор против оптужнице у року од осам дана, од дана достављања оптужнице. Окривљеном се уз оптужницу доставља и поука о његовом праву на улагање приговора против оптужнице. Приговор против оптужнице може поднети и бранилац, без нарочитог овлашћења окривљеног, већ je довољно опште бранилачко овлашћење за предузимање потребних радњи одбране у кривичном

поступку. Бранилац не може поднети приговор против оптужнице противно вољи окривљеног. Окривљени се може и одрећи свог права на подношење приговора против оптужнице.

Приговор се доставља председнику већа пред којим треба да се одржи главни претрес. Председник већа нема могућност да суштински одлучује о приговору, већ он само испитује (не)испуњеност неопходних формалних услова, тј. проверава:

1. да ли je приговор поднесен у законском року, као и2. да ли je приговор поднело овлашћено лице, тј. субјект који

представља титулара права на подношење приговора - окривљени или његов бранилац.

Када му je достављен приговор против оптужнице, председник већа пред којим треба да се одржи главни претрес поступа на један од два алтернативно прописана начина:

1. доноси решење о одбацивању приговора који je неблаговремен или je изјављен од неовлашћеног лица, или

2. доставља приговор са свим списима кривичног предмета ванрасправном већу.

Ванрасправно веће о приговору против оптужнице решава у седници, a веће може позвати странке и браниоца да на седници усмено изложе своје ставове.

Ванрасправно веће одбацује приговор онда када за то постоји одређени законски разлог (пропуштање рока за улагање приговора или његово изјављивање од неовлашћеног лица), a претходно je председник већа коме je приговор поднесен, пропустио да уочи постојање таквог разлога за одбацивање приговора. Ванрасправно веће ће својим решењем одбацити неблаговремен или недозвољен приговор, a уколико не нађе разлог за доношење такве одлуку, оно приступа испитивању оптужнице.

Приликом испитивања оптужнице поводом приговора, ванрасправно веће врши одређене облике контроле оптужнице и у вези са њима, може донети, односно доноси одређене одлуке. To су следећи облици контроле оптужнице:

1. формална контрола састава оптужнице,2. контрола довољности садржаја оптужнице за испитивање њене

основаности, 3. контрола надлежности суда, 4. контрола формалне ваљаности доказа на којима се заснива

оптужница, односно који су део списа кривичног предмета, те5. мериторна контрола оптужнице.

Приликом доношења решења о приговору, односно поводом уложеног приговора, ванрасправно веће није везано за правну оцену дела коју je тужилац навео у својој оптужници.

5.1.1. Формална контрола састава оптужнице и контрола довољности садржаја оптужнице за испитивање њене основаности

Ванрасправно веће, одлучујући о приговору, обавља формалну контролу састава оптужнице на исти начин, као што то чини или би требало да чини и председник већа, али поред тога, ванрасправно веће контролише и да ли je садржај оптужнице адекватан за разјашњење предмета поступка.

Ванрасправно веће ће оптужницу вратити тужиоцу када поводом приговора утврди:

- да постоје погрешке или недостаци у оптужници, односно у самом поступку, ради чега je потребно да се запажени недостаци отклоне или

- да je потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, у циљу чега je неопходно да се истрага допуни, односно спроведе ако претходно није вођена.

Тужилац je дужан да у року од три дана, од дана када му je саопштена одлука већа, поднесе исправљену оптужницу или да у том року стави захтев за допуну, односно спровођење истраге. Taj рок се из оправданих разлога на захтев тужиоца, одлуком већа може продужити. Ако оштећени као тужилац или приватни тужилац пропусти рок за исправку оптужнице, односно подношење захтева за допуну или спровођење истраге, сматраће се да су одустали од кривичног гоњења, пa ће се поступак обуставити.

Уколико јавни тужилац пропусти наведени рок, не наступају неке посебне процесне консеквенце, већ je јавни тужилац само дужан да о разлозима свог пропуштања обавести вишег јавног тужиоца.

5.1.2. Контрола надлежности суда

Суд о својој месној надлежности у општем кривичном поступку води рачуна до ступања оптужнице на правну снагу, док на питање стварне надлежности мора обратити пажњу до окончања кривичног поступка.

У поступку одлучивања о приговору ванрасправно веће може утврдити како стварну, тако и месну надлежност суда. Ако веће утврди да je за кривично дело које je предмет оптужбе надлежан неки други суд, огласиће својим решењем суд коме je поднесена оптужница као ненадлежан, те ће се пo правноснажности тог решења, предмет упутити надлежном суду.

5.1.3. Контрола формалне ваљаности доказа на којима се заснива оптужница, односно којм су део списа кривичног предмета

Aко ванрасправно веће у поступку контроле оптужнице поводом уложеног приговора, утврди да се у списима налазе записници или обавештења на којима се не може заснивати судска одлука, донеће решење о њиховом издвајању из списа.

Против овог решења je дозвољена посебна жалба, a пo правноснажности решења о издзајању таквих записника или обавештења, председник ванрасправног већа ће пре упућивања кривичног предмета председнику већа ради заказивања главног претреса, обезбедити да се издвојени записници и обавештења затвора у посебан омот и предају истражном судији ради чувања одвојено од осталих списа.

Издвојени записници и обавештења потом, не остварују никакав доказни значај у кривичном поступку.

5.1.4. Мериторна контрола оптужнице

Мериторна контрола оптужнице се односи на предмет кривичног поступка, односно предмет оптужнице која се побија приговором. Ванрасправно веће може са становишта (не)успешности приговора, односно (не)основаности оптужнице, донети две врсте одлука:

1. одлуку на темељу које оптужница процесно опстаје, a то je решење којим се приговор одбија као неоснован или

2. одлуку која je негативна по оптужницу, a то зависно од разлога на коме се таква одлука заснива, може да буде:

- решење о обустави кривичног поступка или- решење о одбацивању оптужнице.

Ванрасправно веће доноси решење којим се приговор одбија као неоснован, онда када није нашло да постоји било који од Закоником утврђених разлога за обуставу кривичног поступка или за доношење решења о одбацивању оптужнице. Тада ће ванрасправно веће у истом решењу

одлучити и о евентуалнм предлозима за спајање или раздвајање кривичног поступка.

Решавајући о приговору против оптужнице, веће ће одлучити да нема места оптужби и да се кривични поступак обуставља, када установи постојање неког од следећих алтернативно прописаних разлога:

1. разлог који се односи на предмет оптужбе - ако дело које je предмет оптужбе није кривично дело, a нема услова за примену мера безбедности

2. разлог који се односи на постојање трајних сметњи за кривично гоњење - ако je кривично гоњење застарело или je дело обухваћено амнестијом, односно помиловањем, или уколико постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење, те

3. разлог који се односи на доказну утемељеност оптужбе - ако нема довоњно доказа да je окривљени основано сумњив за дело које je предмет оптужбе.

Када ванрасправно веће установи постојање одређених околности које само привремено спречавају кривично гоњење, оно неће обуставити кривични поступак, већ ће донети решење о одбацивању оптужнице, што се чини из следећих алтернативно и у egsempli causa смислу, прописаних разлога:

1. разлог који се односи на деловање начела акузаторности - ако нема захтева овлашћеног тужиоца,

2. разлог који се односи на додатне услове за кривично гоњење - уколико недостаје потребан предлог или неопходно одобрење за кривично гоњење, те

3. остале могуће процесне сметње које нису трајног карактера - ако постоје друге околности које привремено спречавају гоњење.

Основни разлог за овакво терминолошко раздвајање одлука ванрасправног већа које су негативне пo оптужницу, заснива се на деловању начела ne bis in idem, jep онда када се донесе решење о обустави кривичног поступка и када оно постане правноснажно, кривични поступак се више не може покретати нити водити у односу на исти предмет поступка. Зато je неопходно да се решење о обустави кривичног поступка доноси само онда када постоје

разлози који трајно онемогућавају поновно започињање кривичног поступка у истој ствари. Обрнуто, уколико je донето решење о одбацивању оптужнице, тиме није онемогућено поновно започињање и вођење кривичног поступка v односу на исти предмет поступка.

Ванрасправно веће ће донети решење о одбацивању оптужнице, односно приватне оптужбе када утврди постојање неког од разлога из којег се иначе кривични поступак обуставља. Ради се о две такве ситуације:

1. контроли безусловне (праве) непосредне оптужнице јавног тужиоца, односно

2. одлучивању поводом неслагања председника првостепеног већа са оптужницом оштећеног као тужиоца или са приватном тужбом, онда када овим оптужним актима није претходила истрага.

5.1.5. Привилегија здруживања и жалба против одлука ванрасправног већа

У поступку судске контроле оптужнице делује и посебна привилегија (са)окривљених, која се традиционално означава као привилегија здруживања (beneficium cohaesionis). Ради се о процесном механизму који изједначава процесни и правни положај више окривљених од којих су само неки поднели приговор против оптужнице, a разлози због којих je суд утврдио да нема места оптужби користе и неким од окривљених који приговор нису поднели. У таквом случају ванрасправно веће no службеној дужности поступа као да су и ти други окривљени поднели приговор.

Ratio legis оваквог решења се темељи како на разлозима правичности који налажу изједначавање положаја окривљених у односу на које постоје истоветне околности које су за њих корисне, тако и у процесним разлозима сходно којима je потребно да суд официјелно реагује на одређене аномалије оптужнице.

Жалба je дозвољена само против неких одлука ванрасправног већа, донетих у пос-тупку контроле оптужнице. To су следеће одлуке:

1. решење којим je ванрасправно веће огласило ненадлежним суд коме je поднесена оптужница,

2. решење о обустави кривичног поступка, те3. решење о одбацивању оптужнице, односно приватне тужбе.

Жалбу против решења о обустави кривичног поступка, односно решења о одбацивању оптужнице или приватне тужбе могу поднети тужилац и оштећени, a ако такву жалбу изјави само оштећени, пa она буде усвојена, сматраће се да њеним изјављивањем, оштећени преузео кривично гоњење. Против осталих одлука већа донесених у поступку контроле оптужнице, жалба није дозвољена.

125. 5.2. Захтев председника већа да се оптужница преиспита

До судске контроле оптужнице на иницијативу председника већа пред којим треба да се одржи главни претрес може доћи у две ситуације:

1. ако се ради о непосредној оптужници оштећеног као тужиоца или je у питању приватна тужба поднесена за кривично дело за које се не води истрага, осим ако се приватна тужба подноси у погледу к.д. за које се води скраћени поступак, те

2. када je у питању било која друга оптужница, a против које приговор није поднесен или je поднесен, пa одбачен.Aко оштећени као тужилац подигне непосредну оптужницу или ако je

поднесена приватна тужба за кривично дело у погледу којег није вођена истрага, осим када се ради о кривичном делу за које се води скраћени поступак, председник већа ће затражити одлуку ванрасправног већа о оптужници, уколико сматра да нема места кривичном гоњењу, због постојања било којег од Закоником прописаних разлога за обуставу кривичног поступка, осим због непостојања довољно доказа да je окривљени основано сумњив за кривично дело које je предмет оптужбе.

До активирања ванрасправног већа ради судске контроле оптужнице, може осим no приговору оптуженог и његовог браниоца, доћи и на иницијативу суда у одређеном функционалном облику.

Захтев да се оптужница преиспита председник већа може поднети у одређеном року који се одређује на два начина:

a) примарно - одговарајућим процесним моментом, што значи да се захтев председника већа може поднети до одређивања главног претреса, те

б) супсидијарно - посебним максималним роком, одређеним у временским јединицама (данима), тако да се такав захтев може поднети најкасније у року од 30 дана од дана пријема оптужнице у суду.

С обзиром да максимални рок за одређивање главног претреса износи два месеца од дана пријема оптужнице у суду, примарни рок за упућивање захтева председника већа ће бити актуелан само ако се главни претрес закаже у року до тридесет дана, тј. у оквирима тог максималног рока за упућивање захтева председника већа, a не унутар иначе постојећег општег рока од два месеца од дана пријема оптужнице, у којем се главни претрес мора одредити.

Када ванрасправно веће одлучује о захтеву председника већа да се оптужница преиспита у случају када приговор против оптужнице није поднесен или je поднесен na одбачен, оно одлуку доноси у поступку на који се сходно примењују правила поступка која важе и када се одлучује о приговору. У том поступку ово веће може донети све одлуке које се доносе и када се решава о приговору против оптужнице. To значи да ће ванрасправно веће и онда када je његово одлучивање иницирано од стране председника већа, a не поднесеним приговором, донети решење о обустави поступка из истих разлога који доводе до обустављања поступка и када се решава о приговору против оптужнице (дело није кривично дело итд.), или доноси решење о одбацивању оптужнице (нема захтева овлашћеног тужиоца итд.),

исто као што ово веће такође, може донети и све остале одлуке, као када je иницирано поднесеним приговором против оптужнице, попут решења којим се суд оглашава ненадлежним, решења о издвајању записника итд.

126. 6. Ступање оптужнице на правну снагу

Ступање оптужнице на правну снагу представља важан моменат у кривичном поступку који у материјалноправном смислу означава да оптужница почиње да производи посебно правно дејство, што се између осталог, огледа и у томе да тада престаје обавеза суда да води рачуна о својој месној надлежности, a окривљени у терминолошком смислу стиче својство оптуженог (члан 221 тачка 3).

У формалном смислу, ступање оптужнице на правну снагу означава да je она процесно опстала у поступку њене судске контроле или да je таква контрола овог оптужног акта изостала, јер у одређеним законским роковима није дошло до неопходне процесне иницијативе за предузимање судске контроле оптужнице.

До ступања оптужнице на правну снагу долази на два начина:

1. активно и2. пасивно.

Оптужница активно ступа на правну снагу у две ситуације:

- уколико je против ње уложен приговор, када она ступа на правну снагу онда када je приговор одбијен као неоснован, те

- ако je преиспитивање оптужнице захтевао председник већа у случају да приговор није поднесен или je одбачен, када оптужница ступа на правну снагу онда када се ванрасправно веће сложило са њом.

Оптужница пасивно ступа на правну снагу уколико против ње није био уложен приговор, нити je председник првостепеног већа захтевао да се оптужница преиспита и тада она на правну снагу ступа алтернативно:

- даном када je председник већа одредио главни претрес, односно- протеком рока од 30 дана од дана пријема оптужнице у суду.

66. ГЛАВНИ ПРЕТРЕС

Главни претрес представља централни стадијум кривичног поступка и он се сматра суђењем у ужем смислу. Главни претрес je фаза главног кривичног поступка у којој долази до потпуног и свестраног расправљања о кривичној ствари. Једном започети главни претрес пo правилу (осим када се пo изузетку доноси одговарајуће решење), резултира пресудом, као најважнијом одлуком суда у кривичном поступку. Главни претрес се води само у поступку пред судом првог степена, a у поступку no неким правним лековима који се води пред судовима вишег степена, могуће je одржавање претреса, али не и главног претреса.

Главном претресу као основном стадијум кривичног поступка у коме je потребно свестрано расправити предмет кривичног поступка, извести одређене доказе, те донети судску одлуку којом се предмет кривичног поступка решава, претходе одређене припремне активности, тј. припреме за главни претрес. Процесни исход главног претреса je no правилу, одређена пресуда суда, мада у одређеним ситуацијама главни претрес резултира решењем:

1. онда када то налаже постојање одређених привремених сметњи за кривично гоњење и када се доноси решење о одбацивању оптужнице,

2. онда када се изриче одређена специфична кривична санкција (мера упозорења), тј. када се доноси решење о судској опомени, те

3. када je дошло до престанка правног субјективитета окривљеног, тј. до његове смрти у овој фази кривичног поступка.

67 Припреме за главни претрес

Припреме за главни претрес представљају скуп обавезних и могућих радњи којима се стварају услови за одржавање главног претреса. У обавезне припремне радње ради одржавања главног претреса спадају следеће активности:

1. одређивање дана наса и места главног претреса, те2. позивање одређених лица.

У могуће припремне радње главног претреса спадају следеће активности:

1. издвајање записника и обавештења,2. прибављање нових доказа и извоћење одређених доказа пре

почетка главног претреса,3. одређивање резервних судија, те4. одлагање почетка гаавног прегтзеса.

1.1. Обавезне припремне радње

Председник већа својом одлуком у форми наредбе основне временске и просторне параметре будућег главног претреса. Наредбом председника већа одређују се дан, час и место одржавања главног претреса.

Председник већа одређује главни претрес најкасније у року од два месеца од дана пријема оптужнице у суду, a ако je оптужница преиспитивана пo захтеву председника већа пред којим треба да се одржи главни претрес, чим се с обзиром на одлуку ванрасправног већа о том захтеву председника већа, главни претрес може одредити. У случају пропуста рока председник већа је дужан да о разлозима због којих главни претрес није одређен, обавести председника суда, као и председника непосредно вишег суда, који ће пo потреби, предузети мере да се главни претрес одреди.

Позивањем на главни претрес стварају се услови да одређена лица присуствују главном претресу. Присуство тих лица алтернативно представља:

- процесну претпоставку за одржавање главног претреса или је- потребно ради извођења одређених доказа на главном претресу.

Позивањем странака и браниоца стварају се неопходни процесни услови да уколико су они присутни, главни претрес буде одржан. Позивањем оштећеног, његовог законског заступника и пуномоћника омогућава се како остваривање процесних права које оштећени има у овом стадијум поступку, тако и евентуално преузимање кривичног гоњења, ако би јавни тужилац одустао од гоњења на главном претресу. Међутим, присуство тих лица није и неопходна процесна претпоставка за одржавање главног претреса. Ha главни претрес позваће се оптужени и његов бранилац, тужилац и оштећени, њихови законски заступници и пуномоћници, као и тумач.

Ради извођења одређених доказа на главном претресу или у вези са њима, позивају се сведоци и вештаци које су предложили тужилац у оптужници и окривљени у приговору против оптужнице, осим оних за које председник већа сматра да њихово испитивање на главном претресу није потребно. Тумач се позива онда када je у складу са Закоником потребно његово ангажовање на главном претресу.

Aко се не ради о случају обавезне стручне одбране, оптужени се у позиву поучава да има право ангажовања браниоца, али да главни претрес неће морати да се одложи због тога што бранилац није дошао на главни претрес или што je оптужени узео браниоца тек на самом главном претресу.

Позив оптуженом се мора доставити тако да између достављања позива и дана одржавања главног претреса обавезно протекне одговарајући, тј. минимални рок. Taj je рок примарно одређен фактички - тако да остане довоњно времена за припремање одбране - што je ствар процене, односно представља questio facti и највише зависи од сложености кривичног предмета и других релевантних околности. Поред овог рока постоји и секундарно одређени минимални формални рок, који износи најмање осам дана.

Када се ради о поступку за кривична дела за која се може изрећи казна затвора од десет година или тежа казна, минимални формални рок износи петнаест дана. Ови рокови се могу скратити ако за то постоји одређена процесна иницијатива и то:

- на захтев оптуженог или- на захтев тужиоца, a пo пристанку оптуженог.

Оштећеног који се не позива и као сведок, суд ће у позиву обавестити, односно упо-зорити о три чињенице:

- да ће се главни претрес одржати и без њега,- да ће се његова изјава о имовинскоправном захтеву прочитати, те- да ће се, ако не дође на главни претрес, сматрати да није вољан да

продужи, тј. преузме кривично гоњење, уколико јавни тужилац на главном претресу одустане од оптужбе.

Такође се оштећени као тужилац и приватни тужилац у позиву упозоравају да ће се ако не присуствују главном претресу, нити пошаљу пуномоћника, сматрати да су одустали од оптужбе.

1.2. Могуће припремне радње

Aко председник већа утврди да се у списима налазе записници или обавештења, на којима се не може заснивати судска одлука, донеће пре одређивања претреса, решење о њиховом издвајању, те ће их пo правноснажности тог решења издвојити у посебан омот и предати истражном судији ради њиховог чувања одвојено од осталих списа.

Странке и оштећени могу и после заказивања главног претреса остваривати своје процесно право на доказну иницијативу, те захтевати да се на главни претрес позову нови сведоци или вештаци или да се прибаве други нови докази. У свом образложеном захтеву странке морају извршити одговарајуће доказно прецизирање, тј. означити које би се битне чињенице доказивале и којим од предложених доказа. Председник већа може и без

предлога странака, тј. пo сопственој иницијативи наредити прибављање нових доказа. О одлуци којом се наређује прибављање нових доказа стра-ке се обавештавају пре почетка главног претреса.

Резервне, доносно допунске судије се одређују због тога што сви чланови већа морају непрекидно бити присутни на главном претресу, a у неким ситуацијама може доћи до потребе да се одређени судија, односно судија-поротник замени. Улога резервних судија je да се тиме, што они присуствују главном претресу и прате његов ток, иако немају право одлучивања нити учествовања у поступку, већ представљају неку врсту посматрача, омогући да у случају потребе, они замене неког од чланова већа који би из одређеног фактичког или правног разлога био спречен да суди. Тада не би долазило до одступања од начела непосредности (у субјективном смислу).

Докази чијим се извођењем ствара чињенична основа за доношење пресуде, односно решавање предмета кривичног поступка, се пo правилу изводе на главном претресу у складу са начелима непосредности, расправности и контрадикторности, али се пo изузетку, одређени докази могу извести u пре почетка главног претреса, у стадијуму припремних активности за одржавање главног претреса. Тада се такви докази изводе и ван места на коме ће се иначе, одржати главни претрес.

Конкретни сведок или вештак може бити испитан у месту где се налази, ако постоје следеће кумулативно одређене околности:

1. сведок или вештак je позван на главни претрес2. сведок или вештак претходно (у истрази, односно пре почетка

главног претреса), још није испитан, те3. сведок или вештак неће моћи да дође на главни претрес због

дуготрајне болести или услед других сметњи. У таквом ће случају сведока, односно вештака и уз претходно полагање заклетве, испитати одређени функционални облик суда, што може бити:

1. председник већа,2. судија - члан већа или

3. истражни судија на чијем се подручју сведок, односно вештак налази.

Када су странке и оштећени присутни испитивању, они имају права која поседују и приликом испитивања сведока, односно вештака у истрази, тј. могу суду предложити да ради разјашњења ствари постави одређена питања сведоку или вештаку, a по дозволи судије могу питања да постављају и непосредно, те имају право да захтевају уношење у записник и њихових примедби у погледу радње која се предузима.

Почетак већ заказаног, односно одређеног главног претреса се изузетно, може и одложити, што je препуштено оцени и одлуци председника већа. Председник већа може наредбом, били на предлог странака, било пo службеној дужности, одложити дан главног претреса.

68 Руковођење главним претресом

Руководећу улогу на главном претресу има председник већа, односно судија појединац, ако се ради о кривичном делу које спада у његову надлежност. Руководећа улога председника већа се огледа у следећим основним активностима:

1. непосредно руковођење, извођење одређених доказа и организовање тока главног претрес,

2. вршење опште дужности председника већа у односу на решавање кривичног предмета,

3. одлучивање о одређеним предлозима странака, 4. заштита угледа суда и санкционисање процесне недисциплине, 5. поступање када се појаве основи сумње да je учињено кривично дело

на главном претресу.

Непосредно руковођење, извођење одређених доказа и организовање тока главног претреса се огледа у томе што председник већа руководи главним претресом, саслушава оптуженог, испитује сведоке и

вештаке и даје реч члановима већа, странкама, оштеће-ном, законским заступницима, пуномоћницима, браниоцу и вештаку.

Општа дужност председника већа у односу на решавање кривичне ствари je да се стара за свестрано претресање пред!мета, проналажење истине и отклањање свега што одуговлачи поступак, a не служи разјашњењу ствари.

Председник већа одлучује о предлозима странака, ако о њима не одлучује веће. Веће одлучује о предлозима странака у две ситуације:

1. када се ради о предлогу у погледу кога не постоји сагласност странака, те

2. уколико су у питању сагласни предлози странака које председник већа није усвојио.

Веће одлучује о приговору против мера председника већа које се односе на руковођење главним претресом. Решење већа се увек објављује и с кратким образложењем уноси у записник о главном претресу.

Суд je дужан да свој углед, углед странака и других учесника поступка заштити од увреде претње и сваког другог напада. Дужност je председника већа да се стара о одржавању реда у судници. Председник већа може одредити претресање лица која присуствују главном претресу, a одмах после отварања заседања, он може упозорити присутна лица да се пристојно понашају и не ометају рад суда. Веће може наредити да се из заседања уклоне сва лица која као слушаоци присуствују главном претресу, али само ако се мерама за одржавање реда предвиђеним у Законику, не би могло обезбедити неометано одржавање главног претреса, што je фактичко питање подложно слободној оцени суда.

Ради одржавања реда на главном претресу прописане су одређене дисциплинске мере. Прописане су врло строге казне за кршење процесне дисциплине, које обухватају како новчану казну до 500.000 динара, тако и опцију кажњавања затвором до 15 дана, уз могућност и кумулативног

кажњавања одређивањем обе ове казне, од чега су изузети једино оптужени и његов бранилац.

- Ако оптужени, бранилац, оштећени, законски заступник, пуномоћник, сведок, вештак, тумач или друго лице које присуствује главном претресу омета ред, нарушава достојанство суда или не поштује наређења председника већа за одржавање реда, председник већа га може опоменути, односно наредити да се удаљи из суднице, a може га казнити и новчаном казном до 500.000 динара.

- Aко лице које je нарушавало ред, осим оптуженог и браниоца и након што су му изречене санкције, настави са нарушавањем реда или не поштује наређења председника већа за одржавање реда, тако да тиме исказује теже непоштовање суда и озбиљно омета главни претрес, председник већа ће направити посебан записник у који ће унети изјаве тог лица и описати његово понашање, који ће заједно са копијом записника о главном претресу, a пo потреби и копијом осталих списа, доставити председнику суда.

- Председник суда може у року од петнаест дана донети решење о кажњавању новчаном казном до 500.000 динара или казном затвора до 15 дана, односно може изрећи обе ове казне.

Против решења о кажњавању, може се уложити жалба ванрасправном већу, која не одлаже извршење решења, нити представља разлог за прекид или одлагање главног претреса. Већу које решава о жалби, председник већа, односно председник суда, доставља копију записника о главном претресу, a no потреби и копију осталих списа. Изузетно, веће може опозвати решење о кажњавању, ако се кажњено лице извини суду и обећа да више неће ометати ред у судници. Против других одлука које се односе на одржавање реда и управљање главним претресом, није дозвољена жалба.

Aко je оптужени удаљен из суднице, председник већа ће наредити да се он врати у судницу одмах пo завршетку радње у току које je удаљен. Ако оптужени настави да омета ред у судници, веће ће донети одлуку о његовом поновном удаљивању за одређено време, a ако je оптужени већ саслушан на главном претресу, онда и за све време док траје доказни поступак.

Пре завршетка доказног поступка, председник већа ће обезбедити присуство оптуженог, обавестиће га о току главног претреса, упознати га са исказима претходно саслушаних саоптужених, односно омогућити му да прочита записнике о тим исказима, ако то оптужени жели и позвати га да се изјасни о оптужби, ако то није раније већ учинио. Ако би оптужени наставио да нарушава ред и да вређа достојанство суда, веће га може поново удаљити из заседања, a у том случају главни претрес ће се довршити без присуства оптуженог, a пресуду ће му саопштити председник већа или судија-члан већа у присуству записничара.

Браниоцу или пуномоћнику који после казне продужи да нарушава ред, веће може ускратити даљу одбрану, односно заступање на главном претресу и у том случају странка ће се позвати да узме другог браниоца, односно пуномоћника. Ако оптужени који није саслушан то није у могућности да учини, односно ако у случају обавезне одбране суд не може без штете за одбрану да постави новог браниоца, главни претрес ће се прекинути или одложити, a бранилац се обавезује да сноси трошкове таквог прекида или одлагања.

Aко приватни тужилац или оштећени као тужилац не узму другог пуномоћника, веће може одлучити да се главни претрес настави без пуномоћника, ако оцени да његово одсуство не би било штетно за интересе заступаног.

Aко суд удаљи из суднице оштећеног као тужиоца или приватног тужиоца или њиховог законског заступника, главни претрес ће се наставити и у њиховој одсутности. Aко јавни тужилац или лице које га замењује, омета ред, нарушава достојанство суда или не поштује наређења председника већа за одржавање реда, председник већа ће га опоменути, опомену ће унети у записник о главном претресу и о томе обавестити надлежног јавног тужиоца и непосредно вишег јавног тужиоца.

Председник већа може и прекинути главнм претрес и од надлежног јавног тужиоца затражити да одреди друго лице да заступа оптужницу. Кад

председник већа или веће казни адвоката или адвокатског приправника који омета ред, нарушава достојанство суда или не поштује наређења председника већа за одржавање реда, председник већа ће о томе обавестити надлежну адвокатску комору, која je дужна да председника већа и председника суда у року од два месеца од дана пријема обавештења, обавести о мерама које je предузела.

Посебан случај деликтног понашања на главном претресу, испољава се чињењем кривичног дела на самом главном претресу док се одвија суђење. Ради се о посебној врсти флагрантног кривичног дела, тј. у питању je својеврсно затицање учиниоца на делу, учињеном у самој судници. Разликују се две основне ситуације:

1. чињење кривичног дела од стране оптуженог, те2. чињење кривичног дела од стране неког другог лица.

Aко оптужени на главном претресу учини кривично дело, поступа се на исти начин као и да je у тој фази поступка откривено неко раније кривично дело оптуженог.

Уколико неко други у току главног претреса у заседању учини кривично дело, веће може прекинути главни претрес, те пo усменој оптужби тужиоца судити о учињеном кривичном делу одмах, a може за то дело судити пo завршетку започетог главног претреса. У две ситуације неће на самом актуелном главном претресу доћи до (тј. проширеног) суђења за кривично дело другог лица учињено на главном претресу:

1. ако није могуће да се „учиниоцу"' кривичног дела, за које се гони no службеној дужности, учињеном на главном претресу одмах суди, или ако je за суђење надлежан виши суд, о томе ће се обавестити надлежни јавни тужилац ради даљег поступка, те

2. уколико постоје основи сумње да je сведок или вештак на главном претресу дао лажан исказ, не може се за то кривично дело одмах судити, већ у таквом случају, председник већа може наредити да се о таквом исказу сведока, односно вештака састави посебан записник који потписује испитани сведок, односно вештак и који се потом, доставља јавном тужиоцу.

69 Утврђивање претпоставки за одржавање главног претреса и обезбеђење присуства одређених лица

Председник већа отвара заседање, објављује предмет главног претреса и састав већа, пa затим утврђује да ли су дошла сва позвана лица, пa ако нису, проверава да ли су им позиви уручени и да ли су свој изостанак оправдала. Основна претпоставка за одржавање главног претреса je присуство одређених лица, a ту спадају:

1. лица која врше основне процесне функције;2. лица која су у помоћној функцији субјектима који врше основе

процесне функције, као и3. лица која су у доказној функцији.

У субјекте који врше основне процесне функције спадају:

1. лица која су у саставу суда, председник и чланови већа,2. овлашћени тужилац и3. оптужени.

У субјекте који имају одређену помоћну или резервну функцију у односу на лица која врше основне процесне функције, спадају:

1. записничар и допунске судије 2. бранилац3. пуномоћник

У субјекте који су у доказној функцији спадају:

1. сведоци и вештаци, a такође и тумач, када je његово присуство неопходно у конкретном случају.

Суд мора на главном претресу током целог његовог тока бити у комплетном саставу, a претресу морају присуствовати и лица која имају одређене посебне улоге у односу на суд, a то су записничар и допунске

(резервне) судије. Дужност je председника већа да утврди да ли je веће састављено пo законику и да ли постоје разлози због којих се чланови већа и записничар морају изузети.

Присуство овлашћеног тужиоца je битна претпоставка за одржавање главног претреса, али су процесне консеквенце недоласка тужиоца битно различите, зависно од врсте овлашћеног тужиоца у конкретном случају. Ако на главни претрес који je заказан на основу оптужнице јавног тужиоца, не дође јавни тужилац или лице које га замењује, главни претрес ће се одложити, a председник већа ће о томе обавестити надлежног јавног тужиоца. Уколико на главни претрес не дође оштећени као тужилац или приватни тужилаца, иако су уредно позвани, нити њихов пуномоћник, веће ће решењем обуставити поступак.

Присуство оптуженог друге процесне странке je такође, битна процесна претпоставка за одржавање главног претреса, a његово се присуство пo правилу, обезбеђује позивањем оптуженог, тј. без ефективне процесне принуде.

До принудног довођења оптуженог на главни претрес долази када су за то кумулативно испуњени следећи услови:

1. оптужени није у притвору, тј. налази се на слободи2. уредно je позван,3. није дошао на главни претрес, 4. није оправдао свој недолазак, тј. изостанак.

У таквом случају веће наређује да се оптужени принудно доведе, a уколико се довођење не би могло одмах извршити, веће ће одлучити да се главни претрес не одржи, те ће наредити да се оптужени на наредни претрес доведе принудно. Ако до реализације привођења, оптужени оправда свој изостанак, председник већа опозива наредбу о принудном довођењу.

По изузетку, оптуженом се може судити и in absentia, тј. у одсуству, до чега долази када су кумулативно испуњени следећи услови:

1. материјални услов :

- оптужени je недоступан за суђење у присуству, јер се налази у бекству или иначе није достижан државним органима

- постоје нарочито важни разлози да му се суди иако je одсутан, те2. формални услов - тужилац je предложио суђење у одсуству.

Решење о суђењу у одсуству ако je испуњен формални услов доноси веће, када процени да су испуњени и потребни материјални услови, a жалба против таквог решења нема суспензивно дејство.

Вођење главног претреса без присуства оптуженог je у случају суђења у одсуству, један изузетан и крајње нетипичан вид суђења оправдан природом „важних разлога" који то налажу у неким ситуацијама, a тада увек постоји и могућност да се скоро рутински такав кривични поступак понови онда када се створе услови за вођење поступка у присуству оптуженог. Један други изузетак који омогућава одржавање главног претреса у скраћеном поступку без присуства оптуженог заснива се на уопште сумарној природи процедуре за лакша кривична дела.

Иако би иначе, постојали потребни законски услови за одлагање главног претреса, због недоласка олтуженог, односно одсуства на главном претресу његовог браниоца, веће може одлучити да се главни претрес одржи, ако би се према доказима који се налазе у списима, очигледно морала донети пресуда којом се оптужба одбија, или решење о одбацивању оптужнице.

Последице одсуства браниоца са главног претреса су различите зависно од тога да ли се ради о факултативној или обавезној стручној одбрани. Главни претрес се не мора обавезно одложити уколико није дошао бранилац, a није у питању обавезна одбрана. Оптужени се позива да одмах узме другог браниоца, ако су кумулативно испуњени следећи услови:

1. није у питању обавезна стручна одбрана,2. бранилац je уредно позван на главни претрес3. бранилац није дошао на главни претрес или je без одобрења

напустио главни претрес,

4. бранилац није суд обавестио о разлогу спречености, чим je за тај разлог сазнао.

Уколико оптужени у овој ситуацији не узме другог браниоца, веће може одлучити да се главни претрес одржи и без присуства браниоца, под условом да се оптужени с тим сагласи.

Главни претрес се у случају обавезне одбране, увек одлаже када бранилац није дошао, осим ако постоји могућност да оптужени одмах узме другог браниоца или да га суд постави без штете за одбрану.

У односу на уредно позваног браниоца чији je неоправдани недолазак довео до одлагања главног претреса, кумулативно наступају две последице:

1. веће га кажњава новчаном казном од 50.000 динара, те се он2. одлуком већа обавезује на плаћање трошкова одлагања главног

претреса.Решење о томе се са кратким образложењем уноси у записник о главном претресу.

Aко сведок или вештак и поред уредног позива, неоправдано изостане, веће може наредити да се одмах принудно доведе, a главни претрес може почети и без присуства позваног сведока или вештака и у том случају веће у току главног претреса одлучује да ли услед одсуства сведока или вештака главни претрес треба прекинути или одложити. Сведока или вештака који je уредно позван, a свој изостанак није оправдао, веће може казнити новчаном казном до 100.000 динара, a може наредити и да се на нови главни претрес принудно доведе. Веће може опозвати одлуку о новчаној казни у оправданом случају, тј. уколико се увери да сведок, односно вештак из оправданих разлога није присуствовао главном претресу на који je уредно позван.

70 Одлагање главног претреса

Главни претрес се одлаже решењем већа ако постоји неки од следећих алтернативно предвиђених разлога:

1. ако треба прибавити нове доказе, за чије je прибављање неопходно дуже време

2. уколико се у току главног претреса утврди да je код оптуженог после учињеног кривичног дела наступило душевно оболење или душевна поремећеност

3. када се ради о неком од посебних случајева прописаних Захоником

4. ако постоје друге сметње да се главни претрес успешно спроведе.

У решењу којим се одлаже главни претрес одредиће се, пo правилу, дан и час када ће се главни претрес наставити, a истим решењем се може одредити да се прикупе докази који би временом могли да се изгубе. Против њега жалба није дозвољена. О сваком одлагању које траје дуже од два месеца председник већа je дужан да обавести председника суда.

4.3.2. Прекид главног претреса

Осим случајева који су посебно прописани Закоником, председник већа прекида главни претрес, када постоји неки од следећих алтернативно прописаних разлога:

1. да би се прибавили одређени докази у кратком времену,2. ради припремања оптужбе или одбране3. ради одмора или због истека радног времена.

Прекинути главни претрес наставља се, пo правилу, наредног радног дана. Прекид главног претреса може трајати максимално осам дана.

71 Почетак главног претреса изнова

Одложени главни претрес се може:

1. наставити или2. поново започети.

Поновно започињање одложеног главног претреса je увек могуће, a обавезно je једино ако je дошло до промене председника већа.

Зависно од тога, да ли je у међувремену дошло до промена у саставу већа, те да ли je промењен председник већа, могуће су следеће варијанте:

1. непромењени састав већа - главни претрес који je одложен, a одржава се пред истим већем, наставиће се, a председник већа ће укратко изнети ток ранијег главног претреса, с тим што веће може и у овом случају одлучити да главни претрес почне изнова;

2. промењен састав већа, а непромењени председник већа - ако je главни претрес одложен, a измењен je састав већа, с тим да je остао исти председник већа, веће може, пo узимању изјава од странака, одлучити да се сведоци и вештаци не испитују поново, него да се прочитају записници о њиховим исказима датим на ранијем главном претресу;

3. промењен председник већа - главни претрес који je одложен a одржава се пред другим председником већа, мора почети изнова..Тада се пo правилу и сви докази морају поново извести. Ванрасправно веће може својим решењем дозволити да се одређени сведоци и вештаци не испитују поново, већ да се прочитају записници о њиховом испитивању на ранијем главном претресу. Такву одлуку ванрасправно веће доноси када оцени да поновно испитивање није оправдано:

1. због протека времена,2. заштите сведока или3. из других важних разлога.

Законодавац не поставља посебне услове у погледу састава већа код кога je могуће да се и поред промене председника већа, пo изузетку, a на основу одлуке ванрасправног већа, уместо понављања свих већ изведених

доказних радњи, само читају записници о раније испитаним сведоцима или вештацима..

Потпуно je јасно да се ова могућност односи само на главни претрес који се одвија пред судом у зборном саставу (претресно веће), те да не долази у обзир могућност читања записника о раније изведеним доказним радњама, у поступку који je вођен пред судијом појединцем.

Ако je дошло до замене судије појединца, онда не само да главни претрес у сваком случају, мора почети изнова, већ се и сви већ изведени докази морају поново изводити и у том погледу нема изузетака.

Било би бесмислено допустити такву могућност, када се ради о тројном већу у „мешо-витом саставу" тј. оном претресном већу које у свом саставу има судије поротнике, јер тада, ако се замени председник већа, из старог састава већа остају само двојица судија поротника и није начелно коректно у таквом случају допуштати да се доказне радње не изводе поново, јер нови председник већа, није имао никакав контакт са предметом. Другачије je са већем које je петорно, јер тада након промене председника већа, други судија професионалац може да постане председник већа, остали чланови већа при том, остају исти, a у састав већа улази нови судија професионалац. Слична је ситуација и са већима која чине тројица судија професионалаца. Могућност из члана 309 став 5, најприхватљивија je за већа која чине тројица судија професионалаца (поступци за к.д. организованог криминала и за дела против човечности и других добара заштићених међународним правом). Само no изузетку и релативно ретко треба такву могућност користити када се ради о петорном већу, a она je потпуно неприхватљива када je у питању тројно веће са судијама поротницима.

Прекинути главни претрес наставља се увек пред истим већем, a до сходне примене правила која се односе на промену у саставу већа, након што je главни претрес одложен, долази у две алтернативно прописане ситуације које се односе на прекид главног претреса:

1. ако се главни претрес не може наставити пред истим већем или

2. ако je прекид главног претреса трајао дуже од осам дана.

72 Испитивање сведока и вештака на главном претресуПриликом испитивања сведока на главном претресу, сходно се примењују опште одредбе које важе за ту доказну радњу. Важе и посебна правила када се она спроводи на главном претресу, a основна особеност тих правила je увођење елемената унакрсног испитивања сведока и вешгпака. Сведок који није испитан неће, пo правилу, присуствовати извођењу доказа.

Ако се као сведок испитује лице млађе од четрнаест година, веће може одлучити да се за време његовог испитивања искључи јавност. Уколико малолетно лице присуствује главном претресу као сведок или као оштећени, удаљиће се из суднице, чим његово присуство не буде више потребно.

Сведока председник већа пре испитивања опомиње на дужност да суду изнесе све што му je о предмету познато, те га упозорава да лажно сведочење представља кривично дело. Председник већа позива сведока који заклетву није положио у истрази, да пре испитивања положи заклетву, а ако се сведок заклео у истрази, опомиње се на своју већ положену заклетву.

Вештака председник већа пре испитивања опомиње на дужност давања налаза и мишљења пo најбољем знању и упозорава га да давање лажног налаза и мишљења представља кривично дело. Председник већа позива вештака који претходно није положио заклетву, да пре вештачења положи заклетву, a ако je вештак већ положио заклетву, опоменуће га на већ положену заклетву. Вештак свој налаз u мишљење излаже усмено на главном претресу, a може му се дозволити да налаз и мишљење прочита, те се потом његово налаз прилаже записнику.

У односу на испитивање сведока и вештака на главном претресу постоје две основне ситуације:

1. случај када се ради о сведоцима и вештацима чије je испитивање предложено од стране странака и

2. случај када су у питању сведоци и вештаци чије je испити-вање суд одредио no сопственој иницијативи, без страначког предлога.

Када се ради о сведоку, односно вештаку, чије су испитивање предложиле странке, правило je да питања непосредно постављају следећи субјекти:

1. странке, 2. председник већа и 3. чланови већа,

a ако се странке не сагласе о друкчијем редоследу, питања најпре поставља странка која je предложила сведока или вештака, затим супротна странка, после ње председник и чланови већа, a затим оштећени или његов законски заступник и пуномоћник, саоптужени и вештаци, a странка која je предложила сведока или вештака може после свих да постави допунска питања.

Aко je суд одредио извођење доказа без предлога странака, питања први постављају председник и чланови већа, затим тужилац, оптужени и његов бранилац, оштећени или његов законски заступник и пуномоћник, као и вештаци.

Могућност одређених других субјеката да непосредно постављају питања сведоцима, односно вештацима, условљена je дозволом председника већа. Ту спадају оштећени, његов законски заступник и пуномоћник, као и вештаци, који могу непосредно постављати питања само уз одобрење председника већа.

Председник већа има одговарајућу контролну функцију у односу на постављање питања сведоцима, односно вештацима, тако да ће он забранити питање или одговор на већ постављено питање, када се ради о две алтернативно прописане ситуације:

1. забрањеност питања - ако je питање недозвољено, јер се ради о обмањујућем или сугестивном питању или

2. нерелевантност питања - уколико се питање не односи на предмет поступка.

Странке могу захтевати да о забрани одлучи веће.

Председник већа има и допуњујућу контролну функцију у односу на испитивање сведока или вештака од стране других субјееката, пa тако он може увек поставити питање које доприноси потпунијем или јаснијем одговору на питање постављено од стране других учесника у поступку. Странке могу захтевати да о забрани одлучи веће.

Могуће je настајање мањих или већих разлика између исказа који се даје на главном претресу и исказа датог у истрази, односно у претходним фазама кривичног поступка. Aко je сведок или вештак приликом ранијег испитивања навео чињенице којих се више не сећа или ако одступи од свог ранијег исказа, предочиће му се претходни исказ, односно указаће му се на одступање и упитаће се зашто сада исказују другачије, a пo потреби, прочитаће му се ранији исказ или део тог исказа. Испитани сведоци и вештаци остају у судници ако их председник већа пo испитивању сасвим не отпусти или не нареди да се привремено удаље из суднице. По предлогу странака или пo службеној дужности, председник већа може наредити да се испитани сведоци и вештаци удаље из суднице и да се касније поново позову и још једном испитају.

73. Завршне речи на главном претресу

Након што je доказни поступак на главном претресу завршен, испољава се још један вид деловања начела расправности, на главном претресу, тако што се одређеним субјектима даје прилика за изношење сопствене финалне оцене спроведеног главног претреса, што се односи како на правни, тако и на чињенични аспект тог централног стадијума кривичног поступка.

По завршеном доказном поступку, председник већа даје реч странкама, оштећеном и браниоцу. Ради се о завршној речи, тј. последњој прилици за те субјекте да у оквиру првостепеног поступка дају сопствени коментар спроведеног главног претреса. Закоником je утврђен редослед

излагања у овом стадијуму кривичног поступка; прво говори тужилац, затим оштећени, бранилац, пa коначно, оптужени.

Законодавац у општим цртама уређује начелни садржај завршне речи странака и оштећеног. Завршна реч тужиоца се састоји у његовом изношењу одређених тврдњи, које се односе на три основна аспекта:

1. став тужиоца о доказаности оптужбе - оцена доказа изведених на главном претресу,

2. став тужиоца о чињеничном стању које се искристалисало на главном претресу - излагање закључка о чињеницама које су важне за одлуку суда,

3. став тужиоца о праву које треба применити - предлагање које одредбе кривичног и другог закона би требало применити, као и

4. стављање предлога о околностима које утичу на меру казне, односно о олакшавајућим и отежавајућим околностима које би требало узети у обзир приликом одмеравања казне.

Тужилац не може предлагати висину казне, али има право да предложи изрицање судске опомене или условне осуде.

Оштећени или његов пуномоћник могу се у својој завршној речи осврнути на два питања:

1. образлагање имовинскоправног захтева, те 2. указивање на доказе о кривичном делу оптуженог.

Бранилац или сам оптужени изложиће у својој речи одбрану, a могу се осврнути на наводе тужиоца и оштећеног, чиме се практично, упуштају у расправљање, у овој завршној фази првостепеног кривичног поступка, односно главног претреса. После браниоца, оптужени има право да сам говори, те да се изјасни да ли усваја одбрану, тј. аргументе у прилог одбране браниоца, као и да допуни излагање свог браниоца. Тужилац и оштећени имају право да одговоре на одбрану, a бранилац, односно оптужени, да се осврну на те одговоре. Последња реч увек припада оптуженом.

Реч странака, браниоца и оштећеног не може се ограничити на одређено време. Председник већа има контролну функцију и у овом стадијуму главног претреса и он може, пo претходној опомени, прекинути лице које у својој речи:

a) вређа јавни ред и морал,

б) вређа другог или

в) упушта се у понављања или излагања која очрпледно немају везе са предметом.

У записнику о главном претресу мора се навести да je конкретно излагање било прекинуто и зашто je то учињено. Када оптужбу заступа више лица или одбрану више бранилаца, излагања се не могу понављати, a заступник оптужбе, односно одбране, no међусобном споразуму, одабраће питања о којима ће говорити. После свих завршних излагања, председник већа je дужан да упита да ли још ко жели нешто да изјави.

76 Појам и врсте пресуде

Пресуда je најважнија судска одлука којом се решава предмет кривичног поступка о коме се пo правилу, јавно, расправљало на главном претресу, када су изведени докази који су чињенична основа за конкретну пресуду и из којих произлазе разлози на којима се пресуда темељи, a при том се, таквом одлуком суда оптужба одбија или се оптужени ослобађа од оптужба или се оптужени оглашаш кривим.

Aко оптужба обухвата више кривичних дела, у пресуди ће се изрећи да ли се и за које дело оптужба одбија или се оптужени ослобађа од оптужбе или се оглашава кривим.

С обзиром на начин решавања предмета кривичног поступка, те став суда у односу на оптужбу, постоје три врсте пресуда:

1. ослобађајућа пресуда (суд не прихвата оптужбу) 2. одбијајућа пресуда (суд одбија оптужбу) и 3. осуђујућа пресуда (суд прихвата оптужбу).

У теоријском смислу се прилично уобичајено, пресуде деле две основне врсте:

1. Мериторне пресуде , које се одликују тиме да се њима решава суштинско питање постојања или непостојања, односно доказаности или недоказаности кривичног дела и кривичне одговорности, као и питање избора кривичне санкције, односно одлуке о ослобађању од казне ако je суд нашао да je окривљени учинио кривично дело за које je кривично одговоран, те

2. Формална пресуда, када се суд уопште не упушта у решавање проблематике (не)постојања кривичног дела и кривичне одговорности, јер je установио постојање одређених процесних сметњи за суштинско одлучивање о предмету кривичног поступка. Према овој подели мериторне пресуде су ослобађајућа и осуђујућа пресуда, док je одбијајућа пресуда формална.

Одбијајућом пресудом се оптужба одбија, када суд установи да постоји неки од следећих алтернативно прописаних разлога:

1. деловање начела акузаторности - ако je тужилац од започињања пa до завршетка главног претреса одустао од оптужбе или je оштећени одустао од предлога за кривично гоњење;

2. деловање начела ne bis in idem - уколико je оптужени за исто дело (кривично дело које je предмет оптужбе), већ правноснажно осуђен, ослобођен од оптужбе или je оптужба против њега правноснажно одбијена, односно ако je поступак против њега решењем правноснажно обустављен;

3. постојање трајних процесних сметњи за кривично гоњење - ако je оптужени актом амнестије или помиловања ослобођен од кривичног гоњења или се кривично гоњење не може предузети због застарелости или неке друге околности која трајно искључује кривично гоњење.

Процесне сметње које су разлог за доношење одбијајуће пресуде морају бити трајног карактера, тј. тако деловати да се кривични поступак у односу

на исти предмет, односно за исто кривично дело, више не може поново водити.

Ослобађајућом пресудом се оптужени ослобађа од оптужбе, када постоји неки од следећих алтернативно прописаних разлога:

1. разлог који се односи на дело - ако дело које je предмет оптужбе пo закону није кривично дело,

2. разлог који се односи на питање доказне утемељености - ако није доказано да je оптужени учинио дело за које je оптужен.

Осуђујућом пресудом се оптужени оглашава кривим за кривично дело које je предмет оптужбе, a таква се пресуда доноси из разлога који су супротни разлозима за доношење друге судске одлуке, тј. решења о одбацивању оптужнице, одбијајуће или ослобађајуће пресуде. To значи, да се оптужени оглашава кривим, онда када суд није установио постојање било које трајне процесне сметње која би била разлог за одбијање оптужбе, односно привремене сметње услед које би оптужницу требало одбацити, нити постоји било који разлог за доношење ослобађајуће пресуде, већ je обрнуто, суд на темељу свих изведених доказа које je оценио према својој слободној оцени и слободном уверењу, нашао да постоји кривица оптуженог, тј. да je дело које je предмет оптужбе - кривично дело.

У законику се детаљно уређује садржај осуђујуће пресуде. У пресуди којом се oптужени оглашава кривим, суд ће изрећи:

1. за које се дело оптужени оглашава кривим, уз назначење чињеница и околности које чине обележја кривичног дела, као и оних од којих зависи примена одређене одредбе кривичног закона;

2. законски назив кривичног дела и које су одредбе закона примењене;3. на какву се казну оптужени осућује или се по одредбама кривичног закона

ослобађа од казне;4. одређене одлуке и то:

- о условној осуди, односно о опозивању условне осуде или условног отпуста;

- о мерама безбедности и о одузимању имовинске користи;- о урачунавању притвора или већ издржане казне; - о трошковима кривичног поступка и о имовинскоправном захтеву.

Aко je оптужени осуђен на новчану казну, у пресуди ће се назначити следећи елементи:

- модалитет новчане казне - да ли je новчана казна одмерена и изречена у дневним износима или у одређеном износу,

- рок у коме се новчана казна има платити, као и - начин замене новчане казне, када се она ни принудним путем не може

наплатити.

Aко je оптужени осуђен на казну рада у јавном интересу, у пресуди ће се навести врста и трајање рада и начин замене ове казне казном затвора у случају да оптужени не обави рад у целости или у једном делу.

Aко je оптужени осуђен на казну одузимања возачке дозволе, у пресуди ће се изрећи трајање ове казне и начин њене замене казном затвора у случају да оптужени управља моторним возилом за време трајања казне одузимања возачке дозволе.

Aко je оптуженом изречена условна осуда са заштитним надзором, у пресуди ће се навести садржина, трајање и последице неиспуњења обавезе заштитног надзора.

77 Доказна утемељеност пресуде

Пресуда произлази из доказних резултата спроведеног главног претреса и она представља својеврсну судску финализацију свих радњи спроведених на

главном претресу, a пре свега конкретних доказних радњи. Суд заснива пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу.

Сходно начелу слободне оцене доказа суд није лимитиран било каквим формалним доказним правилима у погледу доказне снаге појединих доказних средстава. Доказна оцена суда ипак не може и не сме бити произвољна. Судска оцена доказа се начелно мора темељити на одређеним правилима логике, a у процесном смислу je суд начелно дужан да извођење закључка да ли je нека чињеница утврђена, утемељи на сопственој оцени доказа, при чему сваки доказ мора савесно да се оцени у два основна смисла:

1. појединачно и

2. у вези са осталим доказима.

Појединачна оцена конкретног доказа се односи на процену његовог актуелног доказног значаја и доказног кредибилитета у конкретном случају, тако што се доказ цени као такав, односно његов се доказни значај процењује сам и изоловано у односу на друге изведене доказе.

Оцена доказа у његовој вези са осталим доказима се своди на логичко повезивање конкретног доказа са другим доказима, те утврђивање да ли je такав доказ логички уклопљен са другим изведеним доказима, да ли je потврђен осталим доказима и то било само неким од изведених доказа или свим изведеним доказима, или обрнуто, између тог доказа и других доказа постоје одређене мање или веће несагласности, противречности и тсл.

78 Изрицање и објављивање пресуде

Пошто je суд изрекао пресуду, председник већа ће je одмах објавити, a ако суд није у могућности да истог дана no завршетку главног претреса изрекне

пресуду, одложиће њено објављивање највише за три дана и одредиће време и место објављивања пресуде. Ако пресуда не буде објављена у року од три дана од завршетка главног претреса, председник већа je дужан да одмах пo истеку рока о томе обавести председника суда и саопшти му разлоге за пропуштање рока.

Објављивање пресуде представља официјелно усмено упознавање како лица која имају процесне функције, тако и оних који представљају јавност, са основним садржајем судске одлуке о предмету кривичног поступка. Председник већа у присуству странака, њихових законских заступника, пуномоћника и браниоца, јавно чита изреку пресуде и укратко саопштава разлоге на којима се заснива пресуда. Искључење јавности се не односи и на објављивање пресуде, пa ако je јавност на главном претресу била искључена, изрека пресуде ће се увек прочитати у јавном заседању, a веће ће одлучити да ли ће искључити јавност приликом објављивања разлога пресуде.

Пресуда се објављује и када странке, законски заступник, пуномоћник или бранилац нису присутни, a веће може наредити да председник већа пресуду усмено саопшти одсутном оптуженом или се пресуда таквом оптуженом само доставља. У таквом случају се пресуда у ствари, оптуженом писмено презентира, али je и тада, претходно у односу на присутна лица, дошло до усменог објављивања те пресуде.

По објављивању пресуде, председник већа поучава странке о њиховим правима у вези редовног правног лека, тј. о праву на жалбу, као и о праву на одговор на жалбу. Уколико je оптуженом одложено извршење изречене казне, тј. ако му je изречена условна осуда, председник већа га упозорава на значај те мере упозорења и на услове којих се мopa придржавати. Председник већа упозорава странке на њихову дужност да до правноснажног окончања поступка, суд обавесте о свакој промени адресе.

79 Одлука о притвору након изрицања пресуде

укинути или се оптуженом, који je до тада био на слободи, притвор може одредити. Притвор се у кривичном поступку никада не одређује обавезно, већ он увек има факултативни карактер, што важи и у процесном стадијуму изрицања пресуде, односно у завршној фази првостепеног кривичног поступка. Притвор одређен након изрицања пресуде може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за извршење казне.

Притвор се приликом изрицања пресуде може одредити једино ако се ради о осуђујућој пресуди и то на безусловну казну затвора. Законодавац у односу на овај стадијум кривичног поступка уређује две ситуације у односу на оптуженог који је на слободи, односно који се брани са слободе:

1. када je оптуженом изречена пресуда на казну затвора испод пет година, веће одређује притвор ако оцени да алтернативно постоји неки од следећих разлога:

- ако се оптужени крије или ако се не може утврдити његова истоветност, односно ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства,

- превентивни разлози - уколико особите околности указују да ће оптужени поновити кривично дело, или довршити започето кривично дело, односно да ће учинити кривично дело којим прети;

2. када je оптуженом изречена казна затвора од пет година или тежа казна, одређује се притвор ако je то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.

Одређене судске одлуке обавезно и пo аутоматизму доводе до укидања притвора. Притвор се увек укида, a до тада притворени оптужени пушта на слободу, када се изрекне нека од следећих судских одлука:

1. ослобађајућа пресуда,2. одбијајућа пресуда, 3. осуђујућа пресуда у следећим модалитетима:

- када je оптужени оглашен кривим, a ослобођен од казне, - када je изречена само новчана казна,^

- када je изречена само казна рада у јавном интересу,- када je изречена само казна одузимања возачке дозволе, - када je изречена само условна осуда,- ако je због урачунавања притвора оптужени већ издржао казну

садржану у пресуди,4. решење у два модалитета:

- када се изриче судска опомена и - када се оптужница одбацује, осим због стварне ненадлежности.

80 Писмена израда и достављање пресуде

Пресуда која je објављена, мора се писмено израдити и послати у року од осам дана пo објављивању, a у сложеним стварима, изузетно у року које одреди председник непосредно вишег суда. Ако пресуда није израђена и послата у тим роковима, председник већа je дужан да писмено обавести председника суда и председника непосредно вишег суда због чега то није учињено a оба ова председника ће предузети мере да се пресуда што пре изради и пошаље.

Писмено израђену пресуду потписују председник већа и записничар, a оверени препис пресуде се обавезно доставља следећим субјектима:

1) странкама, тј. тужиоцу и оптуженом, као и 2) браниоцу.

Ако je оптужени у притвору, оверени преписи пресуде морају бити послати у роковима који су прописани за писмену израду пресуде. Оптуженом, приватном тужиоцу и оштећеном као тужиоцу, пресуда се доставља са упутством о праву на жалбу. Другим субјектима се оверени препис пресуде не доставља пo аутоматизму и обавезно, већ само ако се за то испуне одређени услови.

У те друге субјекте спадају:

a) оштећени у неколико процесних варијанти,

б) други судови, којима се оверени препис пресуде доставља само ако je суд, применом одредаба о одмеравању јединствене казне за кривична дела учињена у стицају, изрекао казну узимајући у обзир и пресуде тих судова,

в) лицу чији je предмет одузет том пресудом, као и

г) правном лицу према коме je изречено одузимање имовинске користи.

У законику се посебно регулише неколико случајева достављања пресуде оштећеном који нема својство овлашћеног тужиоца:

1. Оверени препис пресуде се са упутством о праву на жалбу доставља оштећеном који има право на жалбу.

2. Оштећеном који нема право на жалбу доставља се препис одбијајуће пресуде која je донесена због одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења на главном претресу којем није присуство оштећени, те тако није био у прилици да се изјасни да ли намерава да настави кривично гоњење, a у овом се случају оштећеном доставља и упутство о праву да захтева повраћај у пређашње стање; те

3. Правноснажна пресуда се увек доставља оштећеном ако он то захтева.

Писмено израђена пресуда мора потпуно да одговара пресуди која je објављена, што значи да објављена и писмено израђена пресуда морају бити у основи идентичне. Пресуда има три основна садржинска дела: увод, изреку и образложење.

Увод пресуде садржи следеће елементе:

1. начелни декларативни елеменат - означење да се пресуда изриче и име народа,

2. податке о кривичном суду - назив суда, име и презиме председника већа, чланова већа и записничара,

3. податке о лицу против којег се поступак води - име и презиме оптуженог и констатовање да ли je био присутан на главном претресу

4. означење главног предмета кривичног поступка - кривично дело које je предмет оптужења,

5. податке о главном претресу - дан његовог одржавања и означење да ли je био јаван,

6. податке о заступнику оптужбе и о другим субјектима поступка - име и презиме тужиоца, браниоца, законског заступника и пуномоћника који су били присутни на главном претресу, те

7. дан објављивања изречене пресуде.

Изрека (диспозиција) пресуде садржи следеће елементе:

1. личне податке оптуженог у које спадају подаци који се узимају од окривљеног који се први пут саслушава (име и презиме, матични број, име и презиме родитеља итд„), те

2. одлуку којом се решава о оптужби, тј. став суда о оптужби, тако што се: a) оптужени оглашава кривим за дело за које je оптужени (осуђујућа пресуда), или

б) оптужени ослобађа од оптужбе за кривично дело које je предмет оптужбе (ослобађајућа пресуда), или се

в) оптужба одбија (одбијајућа пресуда).

Aко je оптужени оглашен кривим, изрека пресуде мора обухватити све потребне податке који се односе на садржај осуђујуће пресуде, a ако je оптужени ослобођен од оптужбе или je оптужба одбијена, изреком пресуде морају бити обухваћени опис дела које je било предмет оптужбе, одлука о трошковима кривичног поступка, као и одлука о имовинскоправном захтеву, ако je он био постављен. У случају изрицања осуђујуће пресуде за кривична дела учињена у стицају, у изреку пресуде се уносе казне које су утврђене за

свако поједино кривично дело, a затим казна која je изречена за сва кривична дела у стицају.

Образложење пресуде мора садржати разлоге за сваку тачку пресуде. Зависно од врсте пресуде, постоје два типа образложења:

1) образложење којим суд објашњава мериторна питања - ако су донета ослобађајућа или осуђујућа пресуда, те

2) образложење којим се суд не упушта у било какву мериторну оцену, већ само констатује постојање одређеног разлога формалне природе - уколико je донета одбијајућа пресуде.

Када je суд мериторно решио предмет кривичног поступка, било тако што je оптуженог огласио кривим, било тиме што je оптуженог ослободио од оптужбе, образложењем пресуде се даје судска оцена главне ствари, тј. меритума кривичног поступка. Суд ће тада у образложењу пресуде одређено и потпуно изнети свој став о следећим питањима:

1) у односу на утврђено чињенично стање - које чињенице и из којих раз-лога узима као доказане или недоказане, нарочито оцењујући при том веродостојност противречних доказа,

2) у погледу свог става према страначким процесним иницијативама - из којих разлога није уважио поједине предлоге странака,

3) у односу на пасивно одступање од начела непосредности у објективном смислу - зашто je одлучио да се не испита непосредно сведок или вештак чији je исказ, односно писани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака,

4) у односу на правну проблематику - којим се разлозима руководио при решавању правних питања, a нарочито када je утврђивао да ли постоје кривично дело, као и приликом примењивања одређених законских одредби према оптуженом и у односу на кривично дело.

Када се образлаже осуђујућа пресуда којом je оптуженом изречена казна, суд ће навести околности које je узео у обзир при одмеравању казне, a посебно ће објаснити којим се разлозима руководио када je нашао да треба изрећи строжу казну од прописане или кад je нашао да казну треба ублажити или оптуженог ослободити од казне или условне осуде или да треба изрећи меру безбедности или одузимање имовинске користи, односно опозвати условни отпуст. Ако се оптужени ослобађа од оптужбе, суд ће у образложењу нарочито навести из којих je разлога, донео ту врсту пресуде.

Писмено израђена пресуде може садржати и одређене грешке u недостатке, који се према својој природи деле на две врсте:

1) техничке аномалије пресуде, које се односе на погрешке у именима и бројевима, као и друге очигледне погрешке у писању и рачунању a ту спадају и недостаци у облику и несагласности писмено израђене пресуде са њеним изворником, те

2) суштинске аномалије пресуде, које се састоје у несагласности између писмено израђене пресуде и њеног изворника у погледу података који се односе на све податке које обавезно мора садржати осуђујућа пресуда, осим одлуке о урачунавању притвора или већ издржане казне. Из врсте аномалије пресуде, произлазе и различити процесни начини њене исправке.

81 Редовни правни лекови

Редовни правни лекови

За редовне правне лекове је карактеристично да се њима правно напада неправоснажна судска одлука,

Постоје следећи редовни правни лекови:

1. жалба против пресуде првостепеног суда2. жалба против пресуде другостепеног суда3. жалба на решење.

82 Жалба против пресуде првостепеног суда

Право на жалбу је уставно право. Свако има право на жалбу или друго правно средство против одуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

2.1.1. Рок за изјављивање жалбе, суспензивно дејетво жалбе и титулари права на жалбу

Против пресуде донесене у првом степену, овлашћена лица могу изјавити жалбу у року од петнаест дана од дана достављања преписа пресуде. У случају да je дошло до исправке суштинских аномалија пресуде (озбиљнија несагласност између израђене пресуде и њеног изворника), рок за жалбу против пресуде тече од дана када je достављено решење о исправци пресуде.

Жалба која je поднесена у Закоником прописаном року и од стране лица које спада у титуларе права на жалбу, има суспензивно дејство у односу на извршење пресуде. Благовремено изјављена жалба овлашћеног лица одлаже извршење пресуде.

Титулари права на жалбу могу да се поделе на:

A) лица која пресуду могу жалбом побијати из свих законских разлога из којих се пресуда може правно нападати, тј. која поседују потпуно право на жалбу где спадају:

1. странке, 2. бранилац, 3. законски заступник оптуженог, 4. лица која се налазе у одређеном односу са оптуженим, те 5. оштећени од којег je јавни тужилац преузео кривично гоњење

и

Б) лица која пресуду могу побијати само у ограниченом обиму, тј. која имају лимитирано право на жалбу, где спадају:

1. оштећени који никада током поступка није имао својство супсидијарног тужиоца и који може да се жали само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка, те

2. лице чији je предмет одузет или од кога je одузета имовинска корист прибављена кривичним делом, a које се може жалити само у односу на такве одлуку суда.

Лица која жалбу могу засновати на свим законским разлозима, тј. на било којем од њих се деле у две категорије:

1. лица која се могу жалити како на штету оптуженог, тако и у његову корист, a ту спадају јавни тужилац, као и оштећени који жалбу може изјавити из свих законских основа, те

2. остали титулари права на жалбу, који се могу жалити само у корист оптуженог, где поред самог оптуженог и његовог браниоца, као и законског заступника оптуженог, спадају још и следећа лица која се са оптуженим налазе у сродничком или другом блиском односу: брачни друг оптуженог, сродник no крви у правој линији, усвојилац, усвојеник, брат, сестра, хранилац и лице са којим оптужени живи у ванбрачној или каквој другој заједници.

Рок за жалбу ових лица тече од дана када je оптуженом, односно његовом браниоцу достављен препис пресуде.

Бранилац, као и лица блиска оптуженом, могу жалбу изјавити и без нарочитог овлашћења оптуженог али не и против воље оптуженог, осим кадаје оптуженом изречена казна затвора од тридесет дo четрдесет година.

83 Одрицање од права на жалбу и одустанак од већ изјављене жалбе

Одрицањем од права на жалбу се оно лице које такво право поседује, правно релевантном изјавом своје воље само лишава тог свог права. Одустанак од већ изјављене жалбе представља правно релевантну изјаву воље титулара права на жалбу који je благовременим подношењем жалбе већ искористио право на редован правни лек, али се у међувремену предомислио, те одустаје од њега.

Оптужени се може одрећи права на жалбу, само након што му je пресуда достављена. Оптужени се и пре него што му je пресуда достављена може одрећи свог права на жалбу, али само уз кумулативно испуњене следећих услова:

1. тужилац, односно оштећени који има право жалбе из свих жалбених основа (онај оштећени који je био овлашћени тужилац, пa je у међувремену јавни тужилац преузео кривично гоњење), су се одрекли права на жалбу, те

2. оптужени пo пресуди не би издржавао казну затвора. Оптужени може до доношења одлуке другостепеног суда да одустане од већ изјављене жалбе, a може одустати и од жалбе коју су изјавили његов бранилац, односно лица која могу изјавити жалбу у корист оптуженог. Оптужени се

не може одрећи права на жалбу, нити одустати од већ изјављене жалбе, ако му je изречена казна затвора од тридесет до четрдесет година.

Тужилац и оштећени се могу одрећи права на жалбу од часа објављивања пресуде пa до истека рока за изјаву жалбу, a до доношења одлуке другостепеног суда, могу одустати од жалбе коју су већ изјавили.

84. Садржај жалбе

У обавезан садржај жалбе спадају елементи који морају постојати у свакој жалби. Жалба треба да садржи:

1. означење пресуде против које се изјављује жалба; 2. основ за побијање пресуде (жалбени разлог); 3. образложење жалбе; 4. предлог да се побијана пресуда у потпуности или делимично укине или

да се преиначи; 5. потпис лица које изјављује жалбу.

Жалба која не садржи све наведене податке се сматра непотпуном. Разликују се две основне процесне ситуације у погледу поступања са непотпуном жалбом.

У првом случају се ради о подносиоцима жалбе који нису имали одговарајућу стручну помоћ. Aко je непотпуну жалбу изјавио оптужени или неко оптуженом блиско лице које жалбу изјављује у његову корист, a оптужени нема браниоца или ако je непотпуну жалбу изјавио оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац који нема пуномоћника, првостепени суд позива жалиоца да у одређеном року допуни жалбу, што може алтернативно учинити: a) писменим поднеском или б) на записник код тог суда. Уколико жалилац не допуни жалбу у року који му je одређен, суд доноси решење о одбацивању жалбе која не садржи образложење или потпис подносиоца жалбе, a жалба у којој није означена пресуда против које се она изјављује, се одбацује само уколико се не може утврдити на коју се пресуду односи. Жалбу изјављену у корист оптуженог суд доставља

другостепеном суду ако je могуће утврдити на коју се пресуду односи, a одбацује je ако то није могуће.

У другом случају су у питању подносиоци непотпуне жалбе који су имали одговарајућу стручну помоћ. Ако je жалбу изјавио оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац који има пуномоћника, односно јавни тужилац, a жалба не садржи основ побијања пресуде, образложење или потпис подносиоца, или ако у њој није означена пресуда која се побија, a није могуће утврдити на коју се пресуду жалба односи, суд такву жалбу решењем одбацује.

Ако je жалба са оваквим недостацима изјављена у корист оптуженог који има браниоца, првостепени суд je доставља другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, a у противном je одбацује.

Нове чињенице и нови докази су могући елемент жалбе, тј. представљају њен факултативни садржај. У жалби се могу износити нове чињенице и нови докази, али je жалилац дужан да наведе разлоге због којих их није раније изнео. Позивајући се на нове чињенице, жалилац je дужан да наведе доказе којима би се те чињенице имале доказати, a позивајући се на нове доказе, дужан je да наведе чињенице које помоћу тих доказа жели да докаже.

85 Жалбени разлози

Жалбени разлози су одређене правне или чињеничне аномалије, тј. грешке које према ставу подносиоца жалбе постоје у пресуди која се жалбом правно напада, односно која се побија редовним правним леком.

Жалбени разлози су основи улагања жалбе, тј. основи из којих се пресуда побија, односно може побијати, a који се своде на:

1. правне аномалије пресуде и

2. фактичке аномалије пресуде.

У правне аномалије спадају:

a) кривичнопроцесне аномалије - битне повреде одредаба кривичног поступка,

б) кривичноправне аномалије - повреде кривичног закона и

в) аномалије у односу на судско одлучивање - жалба због одлуке о кривичним санкцијама, одузимању имовинске користи, као и због одлуке трошковима кривичног поступка и имовинскоправним захтевима.

Фактичка аномалија пресуде je погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање.

2.1.4.1. Битне повреде одредаба кривичног поступка

Кривични поступак представља врло сложен систем правних норми и у пракси није увек лако да се поступак спроведе без икакве грешке у примени одредаба кривичног поступка. Само најозбиљније кривичнопроцесне повреде су разлог за жалбу и оне се у Законику означавају као битне повреде одредаба кривичног поступка.

Према критеријуму дејства одређене битне повреде, оне се деле на две врсте:

a) апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка и

б) релативно битне повреде одредаба кривичног поступка.

Према критеријуму (не)обавезности да другостепени суд разматра (не)постојање одређене битне повреде приликом одлучивања у жалбеном поступку, апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка се деле на две врсте:

a) оне на које другостепени суд пази по службеној дужности - официјелне апсолутно битне повреде и

б) оне о којима другостепени суд води рачуна само ако су истакнуте у жалби.

Апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка су оне повреде процесних одредби, код којих се не захтева да између повреде одређене законске одредбе и одговарајуће штетне последице у пресуди, у виду њене незаконитости или неправилности, мора бити манифестована нека посебна каузална веза, већ je довољно je да се утврди таква повреда, пa да се аутоматски сматра да пресуда која je проистекла из тако учињене повреде неке одредбе Законика, не може бити законита и правилна. Када се утврди таква повреда, аутоматски се сматра да пресуда која je проистекла из ње, никако не може бити ваљана, те не може процесно опстати у таквом облику.

Апсолутне битне повреде одредаба кривичног поступка се стриктно и таксативно набрајају у самом Законику и то на лимитативан начин, што значи да се у категорију таквих повреда, никада не може подвести било која друга повреда процесних одредби, осим оних које су у самом Законику као такве означене.

Релативно битне повреде одредаба кривичног поступка су оне повреде код којих између повреде одређене законске одредбе и одговарајуће штетне последице у пресуди, која би се огледала у њеној незаконитости или неправилности, мора да постоји узрочно-последична веза, тако да се у сваком случају мора утврдити да je конкретна повреда неке

одредбе ЗКП-а била узрок одређене незаконитости или неправилности у пресуди, тј. уопште у пресуђењу

Релативно битне повреде одредаба кривичног поступка не набрајају на таксативан и лимитативан начин, већ се Законику дају само неки општи параметри када се одређене повреде одредаба кривичног поступка могу сматрати битним.

Апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка су следеће повреде:

1. повреде које се односе на суд : a) ако je суд био непрописно састављен или ако je у изрицању пресуде учествовао судија или судија-поротник који није суделовао на главном претресу или који je правноснажном одлуком изузет од суђења,

б) ако je на главном претресу учествовао судија или судија-поротник који се морао изузети, тј. у односу на кога je постојао неки од разлога за обавезно изузеће,

в) уколико je пресуду донео суд који због стварне ненадлежности није могао судити у конкретној ствари или ако je суд неправилно одбацио оптужбу због стварне ненадлежности;

2. повреде које се односе на оптужбу : a) ако je суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа,

б) уколико суд својом пресудом није потпуно решио предмет оптужбе,

в) ако je оптужба прекорачена;

3. остале повреде: a) одржавање главног претреса у одсуству лица чије je присуство битна процесна претпоставка - ако je главни претрес одржан без лица чије je присуство на главном претресу обавезно,

б) ускраћивање одређеном лицу једног од основних процесних права - ако je оптуженом, браниоцу, оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса,

в) незаконито искључење јавности - ако je противно Законику била искључена јавност на главном претресу,

г) ако je пресудом повређена забрана reformatio in peius,

д) доказна неваљаност пресуде - ако се пресуда заснива на доказу на коме се пo одредабама Законика не може заснивати,

ђ) озбиљни недостаци у изреци пресуде - ако je изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи или разлозима пресуде,

з) озбиљни недостаци образложења пресуде - ако пресуда уопште не садржи разлоге или у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама или су ти разлози потпуно нејасни или у знатној мери противречни или ако о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између оног што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника.

За релативно битне повреде одредаба кривичног поступка карактеристично je да оне за своју последицу морају или могу имати одређену незаконитост или неправилност у доношењу пресуде. Учињена повреда je била или je

могла бити од утицаја на законито u правилно доношење пресуде. У повреде ове врсте спадају:

1. непримењивање или неправилно примењивање од стране суда за време припремања главног претреса мли у току главног претреса или приликом доношења пресуде, било које одредбе Законика,

2. повреда права одбране од стране суда на главном претресу.

2.1.4.2. Повреде кривичног закона

Под повредама кривичног закона треба подразумевати не само грешке у односу на материјалне кривичноправне одредбе садржане у Кривичном законику, као основном извору нашег кривичног материјалног права, већ под те повреде треба подводити и повреде других кривичних закона, односно законских одредби које имају кривичноправни карактер, те стога, спадају у тзв. споредно кривично материјално законодавство. Повреде Кривичног законика се односе на грешке суда у односу на:

а) кривично дело - када je питање да ли je дело за које се оптужени гони кривично

дело;

б) кривично гоњење - када je питање да ли постоје околности које искључују кривично гоњење, a нарочито, да ли je наступила застарелост кривичног гоњења или je гоњење искључено услед амнестије или помиловања или je ствар већ правноснажно пресуђена (повреда начела ne bis in idem);

в) примену закона - када се поставља питање да ли je у погледу кривичног дела које je предмет оптужбе примењен закон који се не може применити;

г) овлашћење суда у односу на одређену одлуку - када je питање да ли je одлуком о кривичном санкцији или о одузимању имовинске

користи, односно о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има пo закону; те

д) меру казне у вези обавезних урачунавања која на њу утичу - када je питање да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора као и издржане казне.

Дело које je предмет оптужбе неће бити кривично дело, како онда када не постоје нека његова објективна обележја, тако и када нису испуњени услови за постојање кривице, тј. субјективног елемента кривичног дела. Када се ради о примени у погледу кривичног дела закона који се не може применити, ту спадају случајеви примене погрешног извора права, али и случајеви непримењивања одређених законских одредби, онда када je њихова примена обавезна, као што je то на пример, случај са обавезном применом блажег кривичног закона, када не само долази у обзир, већ je и обавезна и његова ретроактивна примена, када се тиме омогућава примењивање блажег закона у односу на окривљеног.

2.1.4.3. Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање

Пресуда се може побијати због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, које постоји када je суд неку одлучну чињеницу:

a) погрешно утврдио или

б) када суд неку одлучну чињеницу није утврдио.

Први вид чињеничне грешке представља активну судску заблуду, јер je суд погрешно утврдио релевантну чињеницу, док je други вид такве грешке пасивна судска заблуда, јер суд одређену релевантну чињеницу уопште није ни утврдио. Непотпуно утврђено чињенично стање постоји и када нато указују нове чињенице или нови докази.

Повреда, односно пропуст ове врсте спада у чињгничну грешку, односно грешку у односу на утврђивање чињеница у кривичном поступку. Ta грешка може постојати у два основна модалитета:

a) погрешно утврђено чињенично стање,

б) непотпуно утврђено чињенично стање.

Погрешно утврђено чињенично стање постоји када je суд неку одлучну чињеницу погрешно утврдио, док je непотпуно утврђено чињенично стање, када су неку одлучну чињеницу, није утврдио. Код погрешно утврђеног чињеничног стања, постоји грешка у чињеничном стању, јер оно не одговара стварности, тј. истини у конкретном случају, зато што je одређена одлучна чињеница приказана онаквом каква она у стварности није, док код непотпуно утврђеног чињеничног стања, такође постоји грешка у чињеничном стању, које такође не одговара стварности, тј. истини у конкретном случају, али због тога што одређена одлучна чињеница уопште није утврђена, нити je постала склоп чињеничног стања какво je у својој одлуци утврдио суд.

Први случај своди на активно деловање суда али у погрешном правцу, односно ради се о погрешном активном деловању суда, док у другом случају, суд не делује у правцу утврђивања одређене одлучне чињенице, те стога, ту постоји одговарајуће пропуштање суда.

Непотпуно утврђено чињенично стање постоји и када то произлази из нових чињеница или нових доказа. У принципу, нове чињенице или нови докази не могу указивати на погрешно утврђено чињенично стање, јер из њих no правилу произлази да нека одлучна чињеница није утврђена, јер на то указују одређени докази, односно нове ччњенице могу указивати да je чињенично стање утврђено непотпуно, алм нове чињенице или нови докази могу указати и на могућност да je чињенично стање утврђено погрешно. До овога ће доћи када из непотпуно утврђеног чињеничног стања произлази да je и онај утврђени део чињеничног стања, погрешно утврђен. Често се

комбинује непотпуно и погрешно утврђено чињенично стање.и такве се чињеничне грешке не могу механички одвајати.

Законик не садржи појам одлучних чињеница, већ се то препушта судској пракси и кривичнопроцесној теорији. Одлучне чињенице су оне чињенице које имају потребан степен релевантности у односу на предмет кривичног поступка. Другим речима, ради се о чињеницама које су у конкретном случају значајне за начин решавања предмета кривичног поступка, избор одлуке којом je суд одлучио о предмету кривичног поступка, те начин решавања свих битних питања у одлуци суда којом je окончан кривични поступак.

Потребно je да се ради о чињеницама које се непосредно односе на следећа питања:

a) питање кривичног дела које je предмет оптужбе, како у односу на његове објективне карактеристике, тако и у погледу кривице, као субјективног елемента кривичног дела;

б) питање доказа који су од значаја за решавање предмета кривичног поступка, али и у односу на друга процесно релевантна питања у поступку;

в) питање постојања или непостојања потребних услова за кривично гоњење, те самим тим и мериторно решавање предмета кривичног поступка, као што je то на пример, питање застарелости кривичног гоњења, деловања начела ne bis in idem итд.;

г) ако се ради о осуђујућој пресуди - питање избора кривичне санкције, те врсте и мере казне, ако je та кривична санкција изречена, односно питање постојања процесних и материјалноправних услова да се оптужени ог-ласи кривим, a ослободи од казне, ако je суд такву одлуку донео.

2.1.4.4. Одлуке донесене у пресуди

У судске одлуке које се могу побијати у оквиру посебног жалбеног разлога, спадају:

1. одлуке о кривичним санкцијама, где спадају одлуке суда:

a. о казни, како у односу на врсту и меру казне, тако и у погледу ублажавања казне, ослобођења од казне и условног отпуста,

б. о изреченим мерама упозорења - о условној осуди и о судској опомени,

в. одлуке о изреченим мерама безбедности;

2. одлука о одузимању имовинске користи,

3. о одређеним споредним предметима кривичног поступка:

a. о трошковима кривичног поступка,

б. о имовинскоправним захтевима; као и

4. о објављивању пресуде у средствима јавног информисања, тј. путем штампе, радија или телевизије.

Осуђујућа пресуда се може побијати и када одлуком о казни која je у њој садржана, није прекорачено законско овлашћење суда, али суд није правилно одмерио казну с обзиром на околности које утичу да казна буде већа или мања - олакшавајуће и отежавајуће околности.

Пресуда односно решење о судској опомени се може побијати због одлуке о казни, условној осуди и судској опомени због тога што je суд:

a. применио, или

б. иако су за то постојали законски услови, није применио одредбе које се односе на:

1. ублажавање казне, 2. ослобођење од казне, 3. условну осуду, 4. опозивање условног отпуста, или 5. судску опомену.

Одлука о мери безбедности или о одузимању имовинске користи може се побијати и ако суд није прекорачио овлашћење које има по закону, али je неправилно донео такву одлуку или обрнуто, није изрекао меру безбедности, односно одузимање имовинске користи, иако су за то постојали законски услови.

Суд у оквиру своје слободне оцене, слободно оцењује како доказе, тако и оне околности које утичу да казна буде већа или мања у конкретном случају, a процена првостепеног и другостепеног суда се у том погледу, може и разликовати, али у сваком случају, из законске формулације произлази да се формално ради о одређеним погрешним проценама у односу на врсту и меру казне и друге одлуке о другим кривичним санкцијама.

Када су у питању одлуке суда о имовинскоправном захтеву, као и о трошковима кривичног поступка, оне могу бити разлог за жалбу, како онда када су донете у оквирима законских овлашћења суда, али су неправилне, тако и онда када су такве одлуке донете супротно законским одредбама.

86 Жалбени поступак

Редован правни лек се не упућује директно жалбеном суду, већ он до њега стиже посредством првостепеног суда, коме се жалба подноси и пред

којим се одвија један претходни поступак no жалби, који нема мериторан карактер, већ се своди на обављање одређених формалних активности.

Жалба се у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, под-носи суду који je изрекао првостепену пресуду. Председник већа првостепеног суда решењем одбацује жалбу која je:

1. неблаговремена , тј. поднесена пo протеку законског рока за улагање редовног правног лека или

2. недозвољена .Првостепени суд доставља примерак жалбе противној странци,

која у року од осам дана од дана пријема примерка жалбе, може суду поднети свој одговор на жалбу. Достављањем примерка жалбе противној странци, омогућава се да та странка подношењем одговора на жалбу изложи своје виђење жалбених навода и захтева подносиоца жалбе, те истакне свој став у односу на жалбу, али и пресуду која се жалбом побија.

До контрадикторног расправљања у овом виду долази само ако je противна странка упутила одговор на жалбу, али до тога не мора да дође, јер je давање одговора на жалбу само могућност, односно право странке, али не и њена процесна обавеза. Жалбу и одговор на жалбу, заједно са свим списима, првостепени суд доставља другостепеном суду, што се чинипno пријему одговора на жалбу, односно након протека рока у коме je противна странка могла дати одговор на жалбу.

1. Поступак пo жалби пред другостепеним судом

Поступак no жалби пред другостепеним судом се одвија у два основна процесна стадијума:

1. поступак који се одликује одређеним активностима судије известиоца , што je нека врста припремног поступка пред другостепеним судом, тј. поступак „припремања" за одлучивање о жалби и

2. поступак пред жалбеним већем , који се може спровести у две процесне форме:

a. у седници већа, што je у пракси правило или

б. одржавањем претреса пред другостепеним судом, што се у пракси дешава изузетно, тј. веома ретко.

87 Улога судије известиоца у жалбеном поступку

Када списи са жалбом стигну другостепеном суду, председник жалбеног већа одређује судију известиоца. Ако се ради о кривичном делу за које се гони пo захтеву јавног тужиоца, судија известилац доставља списе надлежном јавном тужиоцу, који je дужан да их без одлагања, a најкасније у року од 15 дана размотри, стави свој предлог у односу на одлуку суда о жалби, или изјави да ће предлог ставити на седници већа, те да списе врати суду. Када јавни тужилац врати списе, председник већа заказује седницу већа и о њој обавештава јавног тужиоца.

Основни задатак судије известиоца је да се упозна са жалбом u списима, да би могао на седници већа поднети извештај о стању ствари. Судија известилац може по потреби:

1. од првостепеног суда прибавити извештај о повредама одредаба кривичног поступка,

2. проверити жалбене наводе у погледу нових доказа и нових чињеница, што може учинити преко првостепеног суда или истражног судије суда на чијем подручју треба спровести радњу, односно на други начин,

3. прибавити потребне извештаје или списе од других органа или организација.

Судија известилац проверава и да ли се у списима налазе записници или обавештења које je потребно издвојити. Ако судија известилац утврди да се у списима налазе записници и обавештења на којима се не може заснивати судска одлука, доставиће пре одржавања седнице другостепеног већа, списе

првостепеном суду да председник већа тог суда донесе решење о њиховом издвајању из списа, те да пo правноснажности тог решења такве записнике или обавештења, преда истражном судији ради чувања одвојено од осталих списа.

88 Седница већа другостепеног судаСедницу већа другостепеног суда заказује председник већа одмах након што je јавни тужилац вратио списе који су му претходно од стране судије известиоца достављени, да би се са њима упознао и могао ставити свој предлог.

Председник већа увек о седници већа обавештава надлежног jaвног тужиоца, када се за кривично дело гони официјелно. О седници већа се поред тога, обавештавају одређена лица, под условом да су претходно у две могуће процесне форме испољмла потребну процесну иницијативу, тако што су алтернативно:

a. у року предвиђеном за жалбу или за одговор на жалбу, захтевали да буду обавештени о седници већа или су

б. предложили одржавање претреса пред другостепеним судом.

У та лица спадају:

1. субјекти у функцији одбране - оптужени или његов бранилац, 2. субјекти у функцији неофицијелне оптужбе - оштећени као тужилац,

приватни тужилац или њихов пуномоћник.

Aко се о седници већа обавештава оптужени који je у притвору или у установи за издржавање казне, председник већа наређује да се обезбеди његово присуство. To значи да ће оптужени који je лишен слободе, у сваком случају присуствовати седници већа другостепеног суда, уколико je захтевао у жалби или у одговору на жалбу да о седници буде обавештен, односно ако je предложио одржавање претреса пред другостепеним судом. Председник

већа или веће, може одлучити да се о седници већа обавесте странке и када нису то захтевале или са се о седници обавести и странка која то није захтевала, ако би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.

Присуство странака седници већа другостепеног суда није битна процесна претпоставка за њено одржавање, под условом да су странке претходно уредно обавештене о седници. Ако оптужени није суд обавестио о промени боравишта или стана, седница већа се може одржати, иако оптужени о њој није обавештен. Решење о одбацивању жалбе као неблаговремене, или као недозвољене, може се донети и без обавештавања странака о седници већа.

Седница већа почиње извештајем судије известиоца о стању ствари. Веће може од странака које присуствују седници затражити потребна објашњења у вези са жалбеним наводима. Странке могу предложити да се ради допуне извештаја прочитају поједини списи a могу, пo дозволи председника већа, дати потребна објашњења,за своје ставове садржане у жалби, односно у одговору на жалбу, не понављајући при том, оно што je већ садржано у извештају судије известиоца.

Седница већа другостепеног суда се начелно одржава јавно, a јавност се са ње може искључити само ако за то постоји неки од разлога, који су иначе, прописани за искључење јавности са главног претреса. О седници већа се саставља записник који се прикључује списима првостепеног и другостепеног суда.

89 Претрес пред другостепеним судом

Претрес пред другостепеним судом се до сада у пракси веома ретко одржавао, a након последњих новела ЗКП-а, одржаваће се знатно чешће. Kao и раније, претрес пред другостепеним судом одржаће се „само", тј. примарно, ако су кумулативно испуњена два услова:

1. потребно je да се због погрешно или иепотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази и

2. постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес.

Овакво одржавање претреса пред другостепеним судом je у основу факултативног карактера, јер до њега долази само када сам другостепени суд процени да je он неопходан. У неким ситуацијама ће одржавање претреса пред другостепеним судом, бити обавезно. Претрес пред другостепеним судом мора се одржати ако je у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута.

У случају да je у истом предмету већ једанпут укинута првостепена пресуда, другостепени суд ће у седници већа или након одржаног претреса донети одлуку, при чему не може укинути побијану пресуду и упутити предмет првостепеном суду на поновно суђење (члан 385 став 2).

Другостепени суд када се ради о истом предмету у коме je једанпут већ укинута првостепена пресуда, свакако мора држати главни претрес.

Ha претрес пред другостепеним судом позивају се:

1. лица у функцији одбране - оптужени и његов бранилац, 2. лица у функцији оптужбе - тужилац и пуномоћници оштећеног као

тужиоца и приватног тужиоца, 3. лица у функцији потенцијалне оптужбе - оштећени, законски

заступници и пуномоћници оштећеног, 4. субјекти који су у доказној функцији - сведоци и вештаци за које суд

одлучи да ће их испитати. Ако je оптужени у притвору, председник другостепеног већа предузима потребне мере да се оптужени доведе на претрес. Ако оштећени као тужилац или приватни тужилац не дође на претрес пред другостепеним судом, неће се због тога обуставити кривични поступак.

Претрес пред другостепеним судом почиње извештајем судије известиоца, који излаже стање ствари, не дајући своје мишљење о

основаности жалбе. По предлогу или пo службеној дужности, чита се пресуда или део пресуде на који се односи жалба, a пo потреби и записник о главном претресу, након чега се позива жалилац да образложи жалбу, a онда противна странка да му одговори, чиме се у овом процесном стадијуму испољава деловање начела расправности. Оптужени и његов бранилац увек имају последњу реч. Странке могу на претресу пред другостепеним судом износити нове доказе u чињенице, што значи да важи могућност доказног новирања (beneficium novorum).

Тужилац у складу са начелом акузаторности и у жалбеном поступку располаже својом оптужбом, тј. правом на кривично гоњење, те може, с обзиром на резултат претреса, у целини или делимично, одустати од оптужнице или je изменити у корист оптуженог. Одустанак од официјелне оптужнице се и у овом стадијуму поступка мора базирати на оцени јавног тужиоца да нема доказа из којих произлази основана сумња да je оптужени учинио кривично дело које je предмет оптужбе. Ако je јавни тужилац на претресу пред другостепеним судом одустао од оптужнице у целини, оштећени има право да преузме тј. настави кривично гоњење у својству оштећеног као тужиоца (супсидијарни тужилац).

Осим када je посебним правилима нешто одређено другачије (lex specialis), одредбе о главном претресу пред првостепеним судом представљају lex generalis и сходно се примењују и у поступку пред другостепеним судом.

90 Границе испитивања првостепене пресуде у жалбеном поступку

Пресуда против које je изјављена жалба, се у жалбеном поступку испитује од стране другостепеног суда у два правца:

1. усмерено жалбом - у оном делу у којем се пресуда побија жалбом, тј. с обзиром на жалбене наводе и

2. генерално - у односу на одређене повреде које се испитују по службеној дужности у сваком случају и независно од навода жалбе.

Другостепени суд ће увек пo службеној дужности испитати да ли je пресуда заснована на одређеним повредама материјалног или процесног кривичног права, што значи да се официјелно испитује;

1. да ли je на штету оптуженог повређен кривични закон, те2. да ли постоје одређене апсолутно битне повреде одредаба кривичног

поступка:а. у односу на суд - непрописан састав суда или учествовање у изрицању пресуде судије или судије-поротника који није суделовао на главном претресу или који je правноснажно био изузет од суђења, односно стварна ненадлежност суда или неправилно одбацивање оптужбе због стварне ненадлежности;

б. у односу на оптужбу - повреда прописа кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа, или прекорачење оптужбе;

в. у односу на обавезно присуство одређених лица - да ли je главни претрес, противно одредбама Законика, одржан у одсуству оптуженог, a у случају обавезне стручне одбране и у одсуству браниоца оптуженог;

г. у односу на друге лимитативно наведене апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка - повреда забране reformatio inpeius, заснованост пресуде на доказу на коме се no одредбама Законика пресуда не може заснивати, те неки недостаци у изреци или образложењу пресуде, тј. ако je изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи или разлозима пресуде, или ако изрека пресуде уопште нема разлога или у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама или су ти разлози потпуно нејасни или у

знатној мери противречни или ако о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника.

Aко je жалба изјављена у корист оптуженог, a не садржи обавезне податке, другостепени суд неће испитивати наводе такве жалбе, већ ће се ограничити на испитивање повреда које и иначе, испитује пo службеној дужности, као и на испитивање одлуке о казни, мери безбедности и одузимању имовинске користи.

Жалилац се на учествовање судије или судије-поротника који ce морао изузети, може позивати у жалби само ако ту повреду није могао изнети у току главног претреса, или ју je изнео, али je првостепени суд није узео у обзир.

Жалба због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због повреде кривичног закона изјављена у корист оптуженог садржи у себи и жалбу због одлуке о кривичног санкцији и о одузимању имовинске користи.

91 Одлуке другостепеног суда пo жалби

Другостепени суд може у седници већа или на основу одржаног претреса, донети следеће одлуке у односу на жалбу:

1. одбацити je као неблаговремену или као недозвољену, 2. одбити je као неосновану и потврдити пресуду првостепеног суда, 3. уважити жалбу или независно од жалбених навода, официјелно

утврдити одређену повреду, те: 1. укинути првостепену пресуду , када се у већини ситуација,

предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење (осим ако je у истом кривичном предмету, већ једанпут укидана пресуда), али се тада (када за то постоји законски разлог), може одбацити

оптужница, односно предмет упутити већу истог суда, ако суд констатује сопствену стварну надлежност у првом степену, или

2. преиначити првостепену пресуду . О свим жалбама против исте пресуде, другостепени суд одлучује једном одлуком.

Другостепени суд одбацује жалбу решењем, онда када je претходно, првостепени суд преко кога се жалба подноси, то пропустио да учини. Одбацује се жалба која je алтернативно:

1. неблаговремена - када je другостепени суд утврдио да je жалба поднета no протеку законског рока за њено улагање или

2. недозвољена - када другостепени суд утврди да je жалбу изјавило лице које није овлашћено за подношење жалбе или лице које се одрекло права на жалбу или ако се утврди одустанак од жалбе, односно да je после одустанка поново изјављена жалба или ако жалба пo закону није дозвољена.

Другостепени суд својом пресудом одбија жалбу као неосновану и потврђује пресуду првостепеног суда, онда када утврди да су кумулативно испуњени следећи услови:

1. не постоје разлози због којих се пресуда побија жалбом, те 2. нема ни повреда које другостепени суд испитује пo службеној

дужности.

Другостепени суд ће уважавајући жалбу или пo службеној дужности својим решењем укинути првостепену пресуду и вратити предмет на поновно суђење, када алтернативно утврди:

1. да постоји битна повреда одредаба кривичног поступка, осим када се ради о повредама због којих пресуду треба преиначити, или

2. да je у побијаној пресуди чињенично стање утврђено погрешно или непотпуно, због чега другостепени суд сматра да треба наредити нови главни претрес пред првостепеним судом. Другостепени суд може наредити да се нови главни претрес одржи

пред већем првостепеног суда у потпуно измењеном саставу. Другостепени суд може и само депимично укинути првостепену пресуду, ако се поједини делови пресуде могу издвојити без штете за правилно пресуђење. У таквом случају се неукинути делови пресуде потврђују и пресуда у том делу постаје правноснажна, док се у односу на укинути део пресуде, односно према оптужби која се односи на тај део пресуде, води нови кривични поступак пред првостепеним судом. Другостепени суд може поступити на овакав начин, односно вратити предмет на поновно суђење првостепеном суду, једино ако се првостепена пресуда у истом предмету укида први пут.

У случају да je у истом предмету већ једанпут укинута првостепена пресуда, мора се одржати иретрес пред другостепеним судом, који je тада дужан да својом одлуком реши предмет кривичног поступка, a не може поново укидати пресуду и предмет упућивати првостепеном суду.

Ни онда када се ради о првом укидању првостепене пресуде у жалбеном поступку, таква одлука није увек праћена враћањем предмета првостепеном суду на поновно суђење, односно ни тада се предмет не мора упућивати поново првостепеном суду, већ je могуће да се уз укидање пресуде, донесу две друге посебне одлуке, што се дешава у следећим процесним ситуацијама:

1. Ако суд другог степена утврди да постоји неки од разлога за одбацивање оптужнице (привремене сметње за кривично гоњење, као што je недостатак потребног одобрења надлежног државног органа итд.), решењем ће укинути пресуду првостепеног суда и одбацити оптужницу;

2. Ако другостепени суд, приликом разматрања жалбе, установи да je он сам стварно надлежан у првом степену (констатује сопствену стварну надлежност), укинуће решењем првостепену пресуду, предмет упутити већу истог суда и о томе обавестити првостепени суд.

Ако je изјављена жалба само у корист оптуженог, a утврди се да je за суђење у првом степену надлежан виши суд, не може се само из тог разлога укинути првостепена пресуда.

Другостепени суд ће уважавајући жалбу или пo службеној дужности, својом пресудом преиначити првостепену пресуду, када алтернативно:

1. утврди да су одлучне чињенице у првостепеној пресуди правилно утврђене, a да се, с обзиром на утврђено чињенично стање, по правилној примени закона има донети другачија пресуда, или

2. према стању ствари и у случају одређених апсолутно битних повреда одредаба кривичног поступка: a. ако je суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа,

б. ако je оптужба прекорачена, те в) ако je пресудом повређена забрана reformatio in peius.

Када je након што je првостепена пресуда једном већ била укинута, другостепени суд сам одржи претрес, он тада побијану пресуду може како преиначити, тако и потврдити. У таквој ситуацији, пресуда првостепеног суда једино не може бити укинута.

У другостепеном поступку се пo службеној дужности одлучује и о притвору. Ако се оптужени налази у притвору, другостепени суд ће када укида првостепену пресуду испитати да ли још постоје разлози за притвор и донеће решење о продужењу или укидању притвора. Против тог решења није дозвољена жалба. Ако су се због преиначења првостепене пресуде стекли услови да се одреди, односно укине притвор, другостепени суд ће о томе донети посебно решење против кога није дозвољена жалба.

92 Жалба на пресуду другостепеног суда

Против пресуде другостепеног суда се пo правилу, више не може уложити жалба, већ се у највећем броју случајева, кривична ствар правноснажно окончава доношењем пресуде другостепеног суда, тако да против те одлуке није могуће улагање редовног правног лека, већ тада остају само одређене законске могућности за улагање ванредних правних лекова. По изузетку je у неким случајевима могуће улагање жалбе и на пресуду другостепеног суда, што значи да у тим случајевима, доношењем пресуде другостепеног суда не долази до наступања правноснажности, већ се и другостепена пресуда може побијати жалбом, a она тада, као и иначе, може да постане правноснажна на пасиван начин, ако се у законском року жалба не изјави, или постаје правноснажна на активан начин, након што je трећестепени суд потврди или преиначи.

Жалба против пресуде другостепеног суда je могућа једино ако je другостепени суд преиначио пресуду првостепеног суда којом је оптужени ослобођен од оптужбе и изрекао пресуду којом се оптужени оглашава кривим. Ratio legis овог жалбеног разлога заснован je с једне стране, на разлозима правичности који налажу могућност побијања редовним правним леком пресуде, којом je тако битно измењен положај оптуженог, a с друге стране, ratio legis се темељи и на процесној логици пo којој je могућност улагања жалбе у оваквом случају неопходна, јер je до таквог преиначења дошло пo жалби тужиоца, a оптужени и његов бранилац се првобитно нису ни жалили против ослобађајуће пресуде, јер je она била повољна за оптуженог, пa je логично да им се онда накнадно, омогући улагање жалбе против осуђујуће пресуде која je донета тек у другостепеном поступку.

Суд трећег степена одлучује искључиво у седници већа и пред њим се никада не може одржавати претрес. Седница већа трећестепеног суда се одржава сходном применом правила која се односе на седницу већа суда другог степена.

У поступку пo жалби против пресуде другостепеног суда примењује се проширена привилешја здруживања (екстремно екстензивни beneficium

cohaesionis), што значи да ће суд трећег степена, поступити као да жалба одређеног саоптуженог постоји, онда када поводом ма чије жалбе утврди да су разлози због којих je донео одлуку у прилог оптуженом, од користи за неког другог саоптуженог и то у две варијанте:

a. како за оног саоптуженог који je имао право на жалбу суду трећег степена, али жалбу није изјавио жалбу или je није изјавио у том правцу (редован случај привилегије здруживања), тако и

б. за оног саоптуженог који уопште није имао право изјављивања жалбе против пресуде другостепеног суда (посебан случај привилегије здруживања - екстремно екстензиван beneficium cohaesionis).

За разлику од некада постојећих више разлога за жалбу против пресуде другостепеног суда, сада je такав редовни правни лек могуће уложити само ако се ради о случају преиначења на гope у другостепеном поступку и то искључиво, уколико je на горе за окривљеног (погоршање положаја окривљеног), промењена врста пресуде, тако што je уместо ослобађајуће, донесена осуђујућа пресуда. У пракси ово може бити прилично неправично и суштински нелогично.

Није логично ни да се жалба у трећем степену не може уложити против пресуде другостепеног суда, која je донесена, након што je другостепени суд одржао претрес, јер je првостепена пресуда већ једанпут била укинута. Ово je нелогично, јер се ту практично, ради о сасвим новој или макар битно новој одлуци, пa би постојање могућности за жалбу у трећем степену, свакако имало пуно оправдање.

93 Жалба на решењеЗависно од врсте решења, нека се решења могу редовно побијати жалбом, a против неких je жалба пo правилу искључена, a само je пo изузетку могућа. Према критеријуму (не)дозвољености права на жалбу против решења и с

обзиром на начин на који je у Законику уређена могућност да се решење побија редовним правним леком, постоје три врсте решења:

1. решења у односу на које je жалба по правилу дозвољена, a по изузетку искључена, где спадају решења истражног судије и друга решења суда донесена у првом степену, против којих странке и лица чија су права повређена, могу изјавити жалбу увек када у Законику није изричито одређено да жалба није дозвољена;

2. решења у погледу којих je жалба по правилу искључена, a самоје по изузетку могућа, a то су решења већа донесена пре и у току истраге, против којих се жалба не може улагати, осим када je то Закоником друкчије одређено, a у ту категорију спадају и решења Врховног касационог суда против којих жалба није дозвољена, изузев ако je Закоником другачије одређено;

3. решења против којих се не може улагати самостална жалба, већ се она могу побијати само у жалби против пресуде, где спадају решења која се доносе ради припремања главног претреса и пресуде.

2.3.1. Суспензивно дејство жалбе на решење, рок за њено улагање и поступак по жалби на решење

Онда када je жалба дозвољена против одређених решења, она зависно од врсте решења које се жалбом побија, некада има суспензивно дејство, a некада не одлаже извршење побијаног решења. Правило je да се, осим када je то Закоником изричито другачије одређено, улагањем жалбе на решење, одлаже извршење решења против којег je жалба изјављена.

Закоником се суспензивно дејство жалбе на решење искључује онда кад би одлагање извршења решења у суштини било супротно сврси ради чијег je испуњења донето одређено решење.

Општи рок жалбе на решење износи три дана од дана достављања решења. Taj рок увек важи, осим када je Закоником одређен другачији рок.

С обзиром на начин одређивања функционалне судске надлежности за одлучивање о жалби против решења, у Законику се разликују две основне врсте решења:

1. жалбе које по правилу имају деволутивно дејство, a пo изузетку га немају где спадају решења првостепеног суда о којима одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако je Закоником другачије одређено,

2. жалбе које по правилу немају деволутивно дејство, a пo изузетку га имају, где спадају жалбе против решења истражног судије, о којима одлучује ванрасправно веће истог суда, осим ако je Закоником друкчије одређено.

У поступку пo жалби на решење, надлежни суд увек одлучује решењем којим жалбу може:

1. одбацити као неблаговремену или као недозвољену, 2. одбити као неосновану или 3. уважити je и побијано решење преиначити или укинути, a пo потреби,

предмет упутити на поновно одлучивање.

Испитујући жалбу, суд по службеној дужности пази да ли je за доношење решења првостепени суд био стварно надлежан, односно да ли je решење донео овлашћени орган. Ha поступак пo жалби се сходно примењују правила Законика која се односе на: садржај жалбе против пресуде, поступак no жалби против пресуде, одређивање судије известиоца и његову улогу у другостепеном поступку, забрану reformatio inpeius, те привилегију здруживања за саокривљене (beneficium cohaesionis).

Aко je жалба изјављена против решења о примени мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или обавезног психијатријског лечења на слободи, о седници већа у којој се одлучује о тој жалби, обавештава се јавни тужилац, a остала лица под условима који су предвиђени у односу на одржавање седнице већа

другостепеног суда у поступку одлучивања о жалби против пресуде. Ако Закоником није другачије одређено, суд који решава о жалби на решење je дужан да одлуку о жалби са списима најкасније у року од 30 дана од дана пријема списа, достави суду који je донео решење. У питању je инструктиван рок. Осим када je Закоником друкчије одређено, правила која се односе на дозвољеност жалбе на решење и поступак одлучивања пo тој жалби се сходно примењују и на сва остала решења која се доносе пo Законику о кривичном поступку.

Посебна обавеза другостепеног суда постоји, када решавајући no жалби против решења којим се о одређује, укида или продужава притвор, укине то решење и предмет упути на поновно одлучивање. Тада je другостепени суд дужан да истовремено одлучи и о притвору.

94 Посебни кривични поступциОсновна карактеристика посебних кривичних поступака je да њихов главни предмет увек представља causa-u criminalis, тј. кривично дело, али се о њему решава no одређеним посебним правилима у односу на правила општег кривичног поступка. Правила сваког посебног кривичног поступка представљају lex specialis у односу на која су правила општег кривичног поступка - lex generalis. To значи да се у одређеном посебном кривичном поступку примењују правила која важе посебно за њега и која су специфична у односу на општа кривичнопроцесна правила, али при том, увек када нешто није уређено тим посебним правилима, примењују се општа кривичнопроцесна правила, садржана у одредбама којима се регулише општи кривични поступак.

У посебне кривичне поступке спадају:

1. скраћени поступак, 2. поступци за изрицање кривичних санкција без главног претреса:

a. поступак за кажњавање пре главног претреса и

б. поступак изрицања пресуде од стране истражног судије,

3. поступак за примену мера безбедности медицинског карактера, 4. поступак према малолетницима.

95 Скраћени поступак – опште одликеПредмет скраћеног поступка су кривична дела за која je као главна казна прописана новчана казна или казна затвора до пет године. Скраћени поступак води судија појединац. Увек када се ради о таквом предмету кривичног поступка, примењују се посебна правила скраћеног поступка, a ако тим одредбама није нешто посебно прописано, примењују се правила која се односе на општи кривични поступак, односно остале одредбе ЗКП-а.

1 .1. Покретање скраћеног поступка и изостанак истраге

Оптужни акт којим се покреће скраћени поступак je оптужни предлог јавног тужиоца, односно оштећеног као тужиоца или приватна тужба, када се ради о неофицијелним кривичним делима. Ови се оптужни акти подносе суду у потребном броју примерака за суд и окривљеног.

Јавни тужилац може поднети оптужни предлог и на основу саме кривичне пријаве. У скраћеном поступку нема истраге, али спровођење одређених истражних радњи може претходити подношењу оптужног предлога. Јавни тужилац може пре подношења оптужног предлога предложити истражном судији да предузме одређене истражне радње.

Ако се истражни судија сагласи са предлогом јавног тужиоца, предузеће истражне радње што je могуће брже и краће, a затим ће списе доставити јавном тужиоцу. Уколико се истражни судија не сложи са предлогом јавног тужиоца за предузимање истражних радњи, затражиће одлуку ванрасправног већа, a против одлуке већа жалба није дозвољена.

Када јавни тужилац прими списе од истражног судије, било да се он сагласио са његовом процесном иницијативом, те предузео захтеване истражне радње, било да се са тим није сагласио, те je затражио одлуку ванрасправног већа, он може поступити на два начина:

1. поднети оптужни предлог или 2. донети решење о одбацивању кривичне пријаве.

96 Притвор у скраћеном поступку

Притвор у скраћеном поступку се може одредити само у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица, за које постоји основана сумња да je учинило кривично дело, тј. у односу на њега, уколико постоји неки од алтернативно прописаних разлога:

1. опасност од бекства - ако се лице крије или се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства;

2. превентивни разлози - ако je у питаљу кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, a особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети, односно да ће поновити кривично дело.

Трајање притвора je временски ограничено само у стадијуму до подношења оптужног предлога, док притвор након што je оптужни предлог поднесен, a до изрицања првостепене пресуде, може трајати колико и сам

првостепени кривични поступак, што je уређено према правилима законске аналогије са трајањем притвора након подношења оптужнице у општем кривичном поступку, с тим што je веће у скраћеном поступку дужно да од момента предаје оптужног предлога, сваких месец дана испитује да ли још постоје разлози за притвор. Пре подношења оптужног предлога, трајање притвора се регулише са два рока:

1. фактичким роком - он ће трајати само онолико времена колико je потребно да се спроведу истражне радње,

2. максималним формалним роком - притвор у сваком случају, не може трајати дуже од осам дана.

О жалби против решења о одређивању притвора, одлучује ванрасправно веће. Кад се окривљени налази у притвору, суд je дужан да поступа са нарочитом хитношћу.

Након изрицања пресуде у скраћеном поступку, притвор се може одредити, тј. судија може одредити да се окривљени стави у притвор, или да остане у притвору, само ако су кумулативно испуњени следећи услови:

1. постоје неки од алтернативно прописаних разлога за притвор у скраћеном поступку и

2. окривљеном je изречена казна затвора. У таквом случају притвор може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док окривљеном не истекне казна коју je изрекао првостепени суд. Када je окривљени у притвору, a главни претрес се у скраћеном поступку оконча одређеном одлуком која није осуђујућа пресуда на казну затвора, притвор се увек укида, те се наређује пуштање окривљеног на слободу.

97. Главни претрес и пресуда у скраћеном поступку и жалба

Особености скраћеног поступка се у вези припремања главног претреса и одржавања тог централног процесног стадијума огледају у одређеним посебним правилима у односу на:

1. позивање одређених лица на главни претрес; 2. место одржавања главног претреса; 3. могућност одржавања главног претреса и без присуства одређених

лица, чије je присуство иначе, процесна претпоставка; 4. ток главног претреса и објављивање пресуде.

Судија позива на главни претрес следећа лица:

1. странке и лица која су у помоћној функцији у односу на странке - окривљеног и његовог браниоца, те тужиоца и његовог пуномоћника, ако се ради о приватној тужби или о оштећеном као тужиоцу,

2. оштећеног и њихове законске заступнике и пуномоћнике , као и 3. лица која су у доказним функцијама или пружају помоћ у извођењу

доказа и комуницирању пред судом, где спадају сведоци, вештаци и тумачи.

Поред позивања одређених лица, судија пo потреби, обезбеђује и материјалне доказе, тј. прибавља предмете који треба дa служе као доказ на главном претресу.

Позив окривљеном има посебан садржај, тако да се окривљеном посебно назначава да на главни претрес може доћи са доказима за своју одбрану или да доказе може благовремено саопштити суду, како би се они могли прибавити за главни претрес.

У позиву се окривљени упозорава и на законску могућност одржавања главног претреса у његовом одсуству, онда када су за то испуњени потребни процесни услови.

Окривљеном се уз позив доставља и оптужни предлог, односно приватна тужба, те се он поучава о свом праву на ангажовање браниоца, али се и упозорава да се у случају када стручна одбрана није обавезна, главни претрес не мора одложити због недоласка браниоца или зато што je окривљени браниоца узео тек на главном претресу.

Позив окривљеном се мора доставити тако да између достављања позива и дана одржавања главног претреса остане довољно времена за припремање одбране, a најмање осам дана, с тим да се пo пристанку окривљеног тај рок може скратити.

Главни претрес се држи у месту суда. Главни претрес се у скраћеном поступку може одржати у месту где је кривично дело учињено или гдe се има спровести увиђај, уколико су кумулативно испуњени следећи услови:

1. потребно je да се ради о хитним случајевима, a нарочито ако je потребно спровести увиђај или када je то у интересу лакшег спровођења доказног поступка;

2. неопходно je да то одобри председник суда и 3. потребно je да се место извршења кривичног дела или место на коме

треба спровести увиђај, налази на подручју тог суда.

Главни претрес у скраћеном поступку се под одређеним условима може одржати и без одређених процесних субјеката, тј. без странака, иако je иначе, њихово присуство битна процесна претпоставка за одржавање главног претреса. Могуће су три овакве ситуације:

1. одржавање главног претреса у одсуству јавног тужиоца , што je могуће ако je јавни тужилац уредно позван, те се и поред тога, позиву није одазвао, a у таквом случају оштећени има право да заступа оптужбу у границама оптужног предлога, чиме оштећени није стекао својство супсидијарног тужиоца, већ му je само дато једно посебно право на проширену процесну активност током главног претреса, који се одржава у одсуству овлашћеног тужиоца - јавног тужиоца;

2. одржавање главног претреса у одсуству оштећеног као тужиоца или приватног тужиоца, што je могуће уколико је овакав овлашћени тужилац, суду поднео предлог дa се главни претрес одржи у његовом одсуству;

3. одржавање главног претреса у одсуству окривљеног , до чега долази ако су кумулативно испуњени следећи услови:

a. окривљени није дошао на главни претрес иако je уредно позван или зато што му се позив није могао уручити због непријављивања суду промене адресе или боравишта,

б. окривљени je претходно саслушан,

в. присуство окривљеног није нужно, што je ствар процене суда,

г. суд je одлучио да се главни претрес одржи без присуства окривљеног.

Главни претрес у скраћеном поступку започиње објављивањем главне садржине оптужног акта, тј. оптужног предлога или приватне тужбе. Започети главни претрес се пo могућности довршава без прекидања. По закључењу главног претреса у скраћеном поступку, суд одмах изриче пресуду, те je објављује са битним разлозима. Пресуда се мора израдити у року од осам дана од дана објављивања. Пресуда донета у скраћеном поступку не мора дa садржи образложење, ако су кумулативно испуњени следећи услови:

1. обе странке и оштећени су се пo објављивању пресуде одрекли права на жалбу,

2. нико од њих није захтевао достављање пресуде.

98 Жалба против пресуде у скраћеном поступку

Рок за изјављивање жалбе против пресуде донете у скраћеном поступку je краћи него рок за подношење редовног правног лека у општем кривичном поступку, те износи осам дана од дана достављања преписа пресуде. Странке и оштећени се могу одрећи права на жалбу одмах пo објављивању пресуде, a у таквом случају, препис пресуде им се доставља само ако то захтевају.

Када другостепени суд решава о жалби против пресуде донесене у скраћеном поступку, a којом je изречена казна затвора, о седници већа обавестиће се странке и бранилац окривљеног у складу са правилима која важе и у општем кривичном поступку, a у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађу да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари.

Ако се ради о кривичном делу за које се поступак води пo захтеву јавног тужиоца, председник већа ће пре седнице већа доставити списе јавном тужиоцу, који може поднети свој писани предлог.

99 Поступак за примену мера безбедности медицинског карактера

Општа правила

Aко je окривљени у стању неурачунљивости учинио противправно дело које je законом одређено као кривично дело, јавни тужилац подноси суду предлог дa изрекне меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања таквог лица у здравственој установи или предлог за обавезно психијатријско лечење лица на слободи, ако за изрицање такве мере постоје услови предвиђени кривичним закон(ик)ом.

Уколико je у овој ситуацији окривљени у притвору, он неће бити пуштен на слободу, него ће се до завршетка поступка за примену мера безбедности привремено сместити у одговарајућу здравствену установу или

у неку подесну просторију. Окривљеном који je у стању неурачунљивости учинио противправно дело законом одређено као кривично дело, притвор се, осим када постоји неки од осталих алтернативно прописаних разлога за ту меру, може одредити и ако постоји оправдана опасност да би услед душевних сметњи могао дa изврши кривично дело. Пре доношења одлуке суд ће прибавити мишљење вештака, a након доношења одлуке о притвору окривљени се до завршетка поступка за примену мера безбедности смешта у одговарајућу здравствену установу или просторију која одговара његовом здравственом стању.

Након стављања предлога да се окривљеном изрекне мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или обавезног лечења на слободи, он мора имати браниоца, што представља један од случајева обавезне стручне одбране.

3.2. Судско одлучивање о мери безбедности

О примени мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или обавезног психијатријског лечења на слободи решава после одржаног тавног претреса, суд који je надлежан за суђења у првом степену.

Поред лица која се и иначе, морају позвати на главни претрес, у овом се случају позивају као вештаци и лекари психијатри из здравствене установе којој je било поверено вештачење о урачунљивости окривљеног. Окривљени се не позива обавезно, већ само ако je његово стање такво да може присуствовати главном претресу. О главном претресу се обавештавају брачни друг окривљеног и његови родитељи, односно старалац, a према околностима и други блиски сродници.

Aко суд, на основу изведених доказа, утврди да je окривљени учинио противправно дело које je законом одређено као кривично дело, те да je у време извршења тог дела био у стању неурачунљивости, одлучиће на основу

саслушања позваних лица и налаза и мишљења вештака, да ли ће окривљеном изрећи меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, односно обавезног психијатријског лечења на слободи. При одлучивању коју ће од тих мера безбедности изрећи, суд није везан предлогом јавног тужиоца, што представља посебан вид одступања од начела акузаторности.

Aко суд нађе да окривљени није био неурачунљив у време извршења кривичног дела, обуставиће поступак за примену мера безбедности. Против решења суда могу, у року од осам дана од дана пријема решења, изјавити жалбу сва лица која имају право жалбе против пресуде.

Када суд изрекне казну лицу које je учинило кривично дело у стању битно смањене урачунљивости, изрећи ће истом пресудом u меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, ако утврди да за то постоје законски услови. Правноснажна одлука којом je изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, односно обавезног психијатријског лечења на слободи, доставља се суду који je надлежан да одлучи о лишењу пословне способности, a о одлуци се обавештава и орган старатељства.

3.3. Судски надзор над извршењем мере безбедности

Суд који je изрекао меру безбедности врши одговарајући надзор над њеним извршењем, односно у погледу оправданости даљег извршења конкретне мере, што се одвија у два облика:

1. по службеној дужности самог суда који сваких девет месеци испитује да ли je престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, те

2. на иницијативу других овлашћених субјеката, a то су здравствена установа, орган старатељства и лице коме je изречена мера безбедности, који могу суду који je меру изрекао, поднети предлог за обуставу мере.

Све одлуке које суд доноси у односу на мере безбедности које се већ примењују доносе се у седници ванрасправног већа, о којој се обавештавају јавни тужилац и бранилац, a пре доношења судске одлуке, саслушаће се и учинилац према коме се мера безбедности извршава, али само ако je то пo оцени суда потребно и могуће.

По узимању изјаве од јавног тужиоца, суд обуставња меру безбедности и одређује отпуштање учиниоца из здравствене установе, ако на основу мишљења лекара утврди да je престала потреба за лечењем u чувањем у здравственој установи, a може одредити обавезно психијатријско лечење на слободи. Ако предлог за обуставу мере буде одбијен, може се поново поднети пo протеку шест месеци од дана доношења те одлуке.

Када се из здравствене установе отпушта учинилац чија je урачунљивост у време извршења кривичног дела била битно смањена, a у тој je установи провео мање времена него што износи казна на којује осуђен, суд ће решењем о отпуштању одлучити да ли ће се према том лицу извршити остатак казне или ће оно бити пуштено на условни отпуст. Учиниоцу који се пушта условни отпуст може се изрећи и мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи, ако за то постоје законски услови.

По службеној дужности или на предлог управе здравствене установе у којој се окривљени лечи или у којој би требало да се лечи, суд може no узимању изјаве од јавног тужиоца, учиниоцу према коме je примењена мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи, изрећи меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, када установи постојање неког од алтернативно прописаних разлога:

1. ако се учинилац није подвргао лечењу, или

2. уколико je учинилац самовољно напустио лечење, односно 3. ако je учинилац и поред лечења остао тако опасан за своју околииу да

je потребно његово чување и лечење у здравственој установи. Пре доношења одлуке, суд ће пo потреби, прибавити и мишљење лекара, a окривљени ће бити саслушан, ако то његово здравствено стање дозвољава.

3.4. Примена мера безбедности обавезног лечења алкохоличара или обавезног лечења наркомана

О примени мера безбедности обавезног лечења алкохоличара или обавезног лечења наркомана суд одлучује након прибављања налаза и мишљења вештака. Вештак треба да се изјасни о могућностима за лечење окривљеног.

Aко je условном осудом учиниоцу наложено лечење на слободи, a он се није подвргао лечењу или гa je самовољко напустио, суд може, пo службеној дужности или на предлог установе у којој се учинилац лечио или je требало да се лечи, опозвати условну осуду или одредити принудно извршење изречене мере обавезног лечења алкохоличара или мере безбедности обавезног лечења наркомана у здравственој установи или у другој специјализованој установи. Суд одлуку доноси пo узимању изјаве од јавног тужиоца.

100 Поступак према малолетницима – општа правила

Све одредбе поступка према малолетницима садржане су у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити

малолетних лица. Када je реч о кривичнопроцесним одредбама овај Закон садржи две групе таквих одредби:

1. одредбе које се односе на поступак према малолетницима и 2. одредбе које се односе на кривични поступак у коме се малолетно

лице појављује као оштећено одређеном категоријом кривичних дела.

4.1. Општа правила поступка према малолетницима

Општа правила поступка према малолетницима се своде на законско дефинисање одређених посебних начела која важе у овом поступку, односно на модификовање одређених кривичнопроцесних начела која делују у општем кривичном поступку, те уопште, другачије уређење конструкције поступка, права и дужности одређених процесних субјеката, формулисање неких других процесних механизама у односу на општи кривични поступак итд.

Сва ова општа правила се могу груписати у три целине:

1. правила која представљају модификацију одређених општих кривичнопроцесних начела,

2. правила која се могу сматрати посебним начелима карактеристичним за поступак према малолетницима, те

3. остала општа правила поступка према малолетницима.

1.2. Правила којима се модификују нека општа кривичнопроцесна начела

Општа начела кривичног поступка важе и у посебним типовима кривичног поступка, као што je то поступак према малолетницима, али се нека од тих начела модификују одређеним посебним правилима карактеристичним за поступак према малолетницима. Такве одступајуће модификације од општих кривичнопроцесних правила су у основи

утемељене на односу поступка према малолетницима као посебног типа кривичног поступка и општег кривичног поступка, који je с једне стране, основни извор позитивног кривичног процесног права, док je с друге стране - lex generalis према поступку према малолетницима који je lex specialis.

У поступку према малолетницима се у односу на кривична дела за која je прописана као главна казна новчана казна или казна затвора дo пет година, широко примењује начело опортунитета кривичног гоњења, и то у два вида:

1. класични опортунигпет, заснован само на оцени целисходности кривичног гоњења,

2. условљени опортунитет, који je у правно-техничком смислу сличан одлагању кривичног гоњења у општем кривичном поступку.

Када јавни тужилац након пријема кривичне пријаве против малолетника, или предлога оштећеног за покретања поступка у погледу кривичних дела за која се гони no предлогу или пo приватној тужби, оцени да нема законске основе за покретање поступка према малолетнику, јер није вероватно да je малолетник учинио кривично дело, он тада о том свом „пасивном поступању no начелу легалитета", обавештава оштећеног, који нема процесну могућност да сам покрене кривични поступак, већ једино може да затражи, у року од осам дана од пријема обавештења од јавног тужиоца, a ако није обавештен, онда у року од три месеца од дана одбацивања кривичне пријаве, односно предлога оштећеног, да веће за малолетнике непосредно вишег суда одлучи о покретању поступка.

Такође и када јавни тужилац не покрене поступак према малолетнику, поступајући према начелу опортунитета кривичног гоњења, тј. када гоњење малолетника пo оцени јавног тужиоца није целисходно, он о томе обавештава орган старатељства и оштећеног, који и тада могу у року од осам дана захтевати од већа за малолетнике непосредно вишег суда да одлучи о покретању поступка. Такав захтев оштећени и орган старатељства могу упутити у року од три месеца од дана одбацивања кривичне пријаве,

односно предлога оштећеног за покретање поступка, ако о непокретању поступка нису обавештени.

У општем кривичном поступку постоји начелна могућност да под одређеним условима оштећени кривичним делом стекне својство овлашћеног тужиоца, тј. постане оштећени као тужилац (супсидијарни тужилац). У поступку према малолетницима,, постоји правило о ексклузивитету кривичног гоњења малолетника од стране јавног тужиоца за малолетнике, тако да у том поступку нема могућности да својство овлашћеног тужиоца стекну лица која нису државни органи, тј. нема оштећеног као тужиоца, нити приватног тужиоца, a чак се и за кривична дела у погледу којих се кривично гоњење иначе врши пo приватној тужби, овде оно може спровести само од стране јавног тужиоца, онда када му за то одговарајућу процесну иницијативу да оштећени таквим кривичним делом. О одбацивању кривичне пријаве, односно предлога оштећеног, јавни тужилац за малолетнике обавештава оштећеног, али оштећени нема право да захтева покретање поступка, тј. он не може пре(д)узети кривично гоњење у својству оштећеног као (супсидијарног) тужиоца

101 Начела поступка према малолетницима

Осим одређених правила у поступку према малолетницима, која представљају одступања у односу на одговарајућа општа кривичнопроцесна начела, постоје и начела која су типична само за поступак према малолетницима. Ту спадају следећа начела:

1. начело процесне протективности у односу на малолетника;

2. начело функционалног спајања припремног поступка и фазе суђења;

3. начело терминолошке повлашћености малолетника,

4. начело хитности у поступању,

5. начело специјализованости службених актера поступка према малолетницима.

3.3.1. Начело процесне протективности у односу на малолетника

Начело процесне протективности у односу на малолетника према коме се води поступак je основно начело процедуре према малолетницима и могло би се сматрати да остала издвојена начела, на известан начин произилазе из начела процесне протективности. Она су са тим основним начелом повезана очигледним функционалним везама, јер je њихова основна функција да служе побољшању процесног положаја малолетника, односно у ширем смислу, да омогуће потпуно остварење сврхе поступка према малолетницима.

3.3.2. Начело функционалног спајања припремног поступка и фазе суђења

Функционално спајање припремног поступка и суђења се састоји у одступању од генералног правила опште кривичне процедуре да се одређене фазе процедуре истрага и суђење, при чему обавезност фазе припремног поступка, изражава значај тог стадијума који има за циљ да омогући прикупљање што je могуће више сазнања о кривичном делу и околностима извршења, али и о личности, понашању малолетника, односно његовој социјалној средини.

3.3.3. Начело терминолошке повлашћености малолетника

Ово се начело огледа у настојању законодавца да у највећој могућој мери избегне у одредбама поступка према малолетницима коришћење неких процесних термина који су уобичајени у општој кривичној процедури. Тако се и сам поступак према малолетницима не обележава атрибутом

„кривични". У закону се користи израз „поступак према малолетницима, за разлику од општег кривичног поступка, који се у односу на пунолетна лица води против окривљених. У Закону се не употребљава термин окривљени за малолетника према коме се води поступак, већ се увек говори искључиво о малолетнику без посебног терминолошког назначења да се он у поступку терети, осим што се пo правилу наводи да се „према њему води поступак".

4.3.4. Начело хитности кривичног поступка према малолетницима

Сматра се да „правда која није брза, у великој мери губи карактер правде". Поступак према малолетницима би начелно морао да буде спроведен брзо и ефикасно, јер малолетник временом прелази у другу старосну категорију, што битно утиче и на очекиване и могуће ефекте кривичног поступка који се води према њему.

Органи који учествују у поступку према малолетнику, као и други органи и установе од којих се траже обавештења, извештаји или мишљења, дужни су да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио. Судија за малолетнике обавештава председника суда сваких месец дана о томе који предмети малолетника нису окончани и о разлозима због којих je пo појединим предметима поступак још у току, a председник суда ће предузети мере да се поступак убрза.

3.3.4. Начело повишене процесне дискреције

Начело повишене процесне дискреције у поступку према малолетницима се огледа у постојању стриктних законских правила, којима се у том типу кривичне процедуре, начело јавности своди на најмању могућу меру, у циљу потпуне заштите интереса малолетника, ефикаснијег вођења

поступка, спречавања стигматизације малолетног лица, током трајања процедуре и посебно ради његове лакше и успешније ресоцијализације, након окончања кривичног поступка и после извршења кривичне санкције, уколико дође до њеног изрицања. Специфично начело процесне дискреције има два основна облика:

1. искључење јавности са суђења и 2. процесна ограничења у погледу обавештавања

јавности.Када се суди малолетнику, увек ће се искључити јавност, a веће може дозволити да главном претресу присуствују лица која се баве заштитом и васпитавањем малолетника или сузбијањем преступништва младих. Веће може наредити да се малолетник удаљи из заседања.

Без дозволе суда не сме се објавити ток кривичног поступка према малолетнику, нити одлука донесена у том поступку. Може се објавити само онај део поступка, односно само онај део одлуке за који постоји одобрење, али у том се случају не смеју навести име малолетника и други подаци на основу којих би се могло закључити о ком je мало-летнику реч.

У поступку према малолетницима je јавност увек искључена са суђења.

4.3.6. Начело специјализованости службених актера поступка према малолетницима

Поступак према малолетнику се у првом степену води пред судијом за малолетнике и већем за малолетнике вишег суда. Веће за малолетнике у првостепеном суду je састављено од судије за малолетнике и двојице судија-поротника, пo правилу различитог пола, a судија за малолетнике je председник већа. У другом степену je надлежно веће за малолетнике непосредно вишег суда, a то je апелациони суд, које je састављено од тројице судија и одређује се распоредом послова у том суду, a то веће одлучује о

жалбама против одлука већа за малолетнике првостепеног суда, жалбама против решења јавног тужиоца за малолетнике и судије за малолетнике. Специјализованост судија за малолетнике je формалног карактера, што значи да се на одговарајући званичан начин потврђује да конкретан судија испуњава услове да поступа у својству судије за малолетнике. Судије за малолетнике и судије већа за малолетнике морају бити лица која су стекла посебна знања из области права детета и преступништва младих. Судије-поротници се бирају из редова наставника, учитеља, васпитача, као и других стручних лица која имају искуство у раду са децом и младима.

Специјализованост судија за малолетнике се формално потврђује одређеним сертификатима.

102 Остала општа правила поступка према малолетницима

Осим општих правила претходно објашњених у оквиру начела која важе у поступку према малолетницима, постоје и друга општа правила овог поступка, која се могу сврстати у следеће целине:

1. стварна и месна надлежност, 2. опсег примене правила ЗМ, 3. одбацивање кривичне пријаве против детета или обустава поступка

према малолетнику који je кривично дело учинио као дете, 4. забрана суђења у одсуству, 5. обавезна стручна одбрана малолетника, 6. немогућност ослобођења од дужности сведочења, 7. раздвајање и спајање поступка, 8. посебна улога органа старатељства, 9. позивање малолетника и достављање писмена малолетнику, 10.посебна правила лишавања и ограничења слободе малолетника.

4.4.1. Стварна и месна надлежност у поступку према малолетницима

Стварна надлежност у поступку према малолетницима, за коју je карактеристично да се поступак у првом степену води пред окружним судом. Месна надлежност у поступку према малолетницима се одређује на другачији начин него у општем кривичном поступку. За поступак према малолетницима надлежан je, пo правилу, суд пребивалишта малолетника, a ако малолетник нема пребивалиште или je оно непознато, онда суд његовог боравишта. Поступак се може спровести пред судом боравишта малолетника који има пребивалиште или пред судом места извршења кривичног дела, односно пред судом на чијем се подручју налази завод или установа за извршење кривичних санкција, a у којој се малолетник налази, ако je очигледно да ће се пред тим судом лакше спровести поступак.

4.4.2. Опсег примене правила поступка према малолетницима

Правила поступка према малолетницима се примењују, не само према лицима која су у време вођења поступка малолетна, већ и према лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело као малолетници, a у време покретања поступка, односно суђења, нису навршила двадесет u једну годину.

4.4.3. Одлуке које се доносе када je дело учинило дете

Лица која у време извршења кривичног дела нису навршила 14 година не могу бити кривично одговорна, без обзира на реалан степен зрелости њихове личности или било које друге субјективне околности.

Када јавни тужилац за малолетнике утврди да лице против којег je поднета кривична пријава или предлог оштећеног за покретања поступка, у време извршења кривичног дела није навршило четрнаест година, одбациће

кривичну пријаву или предлог оштећеног, a решење о одбацивању се доставља органу старатељства ради предузимања мера из његове надлежности. Уколико суд у току поступка утврди да малолетник у време извршења кривичног дела није навршио четрнаест година, кривични поступак ће се обуставити, a решење о обустављању поступка се доставља органу старатељства ради предузимања мера које спадају у његову надлежност.

4.4.4. Забрана суђења у одсуствуМалолетнику се не може судити у одсуству.

4.4.5. Обавезна стручна одбрана малолетника

Малолетник мора имати браниоца приликом првог саслушања, као и након тога, током читавог поступка. Ако сам малолетник, његов законски заступник или сродници не узму браниоца, њега ће no службеној дужности поставити судија за малолетнике. Бранилац малолетника може бити само адвокат који je стекао посебна знања из области права детета и преступништва младих.

Малолетник увек може сам изабрати адвоката који ће га бранити и то не мора обавезно бити адвокат који поседује сертификат о његовој специјализованости. Уколико сам малолетник, односно друга лица која то могу учинити за малолетника, нису изабрали браниоца, већ га супсидијарно поставља суд по службеној дужности, тада се бранилац поставља из реда адвоката који су на одговарајући начин специјализовани.

4.4.6. Немогућност ослобођења од дужности сведочења

Нико не може бити ослобођен од дужности дa сведочи о одређеним окопностица које се тичу психолошког статуса малолетника и његовог микро-социјалног амбијента. To су околности потребне за: 1) оцењивање зрелости малолетника, 2) упознавање личности малолетника, те 3) упознавање прилика у којима малолетник живи.

4.4.7. Раздвајање и спајање поступка

Примарно се поступак према малолетнику раздваја од поступка против пунолетног окривљеног. Када je малолетник учествовао у извршењу кривичног дела заједно са пунолетним лицем, поступак према малолетнику ће се раздвојити и спровести према правилима поступка према малолетницима. Поступак према малолетнику може се спојити са поступком против пунолетних лица, те спровести no општим законским правилима, само ако je спајање поступка неопходно за свестрано разјашњење ствари.

Решење о спајању поступка у оваквом случају доноси веће за малолетнике окружног суда, a против тог решења није дозвољена жалба. У погледу малолетника се увек примењују одређене одредбе из домена поступка према малолетницима, као што je то забрана суђења у одсуству, проширено право на обавезну стручну одбрану, немогућност ослобођења од дужности сведочења у односу на одређене околности итд.

4.4.8. Посебна улога органа старатељства у поступку према малолетницима

У поступку према малолетницима, поред овлашћења која су изричито предвиђена у одређеним процесним ситуацијама, орган старатељства има право да се упозна са током поступка, да у току поступка ставља предлоге и да указује на чињенице и доказе који су од важности за доношење правилне

одлуке. О сваком покретању поступка према малолетнику јавни тужилац за малолетнике обавештава надлежни орган старатељства. Ако јавни тужилац за малолетнике пропусти да о покретању поступка према малолетнику обавести надлежни орган старатељства, то чини судија за малолетнике, који ће органу старатељства уз захтев да суду достави мишљење о личности малолетника и о битним околностима његовог микро-социјалног амбијента, доставити и копију захтева јавног тужиоца за малолетнике за покретање припремног поступка према малолетнику.

Улога органа старатељства у поступку према малолетницима je претежно саветодавне прилике у односу на начин решавања предмета поступка, a он такође, тиме што учествује у том поступку, стиче и прилику да се непосредно упозна са личношћу малолетника и приликама под којима малолетник живи, те да онда, пo потреби, предузима и одређене мере из сфере социјалне заштите, независно од самог кривичног поступка. Функцију тог органа у пракси врше надлежни центри за социјални рад.

4.4.9. Позивање и довођење малолетника, достављање писмена малолетнику

Малолетник се примарно позива посредно, тј. преко лица са којима се налази у блиском односу, a само супсидијарно се он позива непосредно. Малолетник се позива преко родитеља, односно законског заступника, осим када то није могућно због потребе хитног поступања или других околности.

Када се малолетник доводи од стране полиције сходно општим законским правилима, ту меру спроводе службена лица органа унутрашњих послова у цивилној одећи, водећи рачуна да то чине на неупадљив начин.

Одлуке и друга писмена достављају се малолетнику сходно општим законским одредбама које се односе на доставне радње, a малолетнику се писмена не могу достављати истицањем на огласној табли суда, нити се у поступку према малолетницима може примењивати општа законска

могућност о усменом саопштавању одређених одлука, уз назначење у записнику, те могућем недостављању одлуке, када лице које има право жалбе, изјави да се неће жалити.

4.4.10. Посебна правила лишавања и ограничења слободе малолетника

До лишавања слободе малолетника може доћи у преткривичном или у кривичном поступку. Лишавање слободе малолетника у преткривичном поступку може бити краткотрајно и оно je стриктно функционалног карактера, тј. врши се од стране полиције једино да би се малолетник спровео судији за малолетнике. Малолетник се не може задржати од стране полиције, до 48 часова, као што je то иначе, онда када постоје потребни законски услови, могуће у односу на пунолетне осумњичене. Полиција може лишити слободе малолетника у преткривичном поступку, када оцени да постоји неки од разлога за одређивање притвора, али je тада дужна да малолетника без одлагања спроведе судији за малолетнике, те да приликом довођења обавести судију о разлозима и времену лишења слободе.

Судија за малолетнике може донети решење да се малолетник у току припремног поступка привремено смести у прихватилиште, васпитну или сличну установу, да се стави под надзор органа старатељства или да се смести у другу породицу. Ради се о мери привременог смештаја малолетника, која je начелно протективног карактера. Против решења о привременом смештају малолетника, жалбу могу у року од 24 часа да уложе малолетник, родитељ, усвојилац, старалац, бранилац и јавни тужилац за малолетнике. Жалба нема суспензивно дејство. Трошкови привременог смештаја малолетника исплаћују се унапред из буџетских средстава и спадају у трошкове кривичног поступка.

Изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, када за то постоји неки од законских разлога, ако се сврха ради чијег je остварења притвор одређен, односно циљ из којег притвор

треба одредити, не може постићи мером привременог смештаја малолетника.

Дужина притвора je у поступку према малолетницима ограничена одређеним фор-малним роковима његовог максималног трајања. Ha основу решења о притвору које je донео судија за малолетнике, притвор у припремном поступку може трајати најдуже месец дана, a веће за малолетнике истог суда, може из оправданих разлога, продужити притвор најдуже за још месец дана. После завршетка припремног поступка, од подношења предлога за изрицање кривичне санкције, притвор према старијем малолетнику може да траје најдуже до шест месеци, a према млађем малолетнику најдуже четири месеца. Од изрицања заводске кривичне санкције, притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци. Веће за малолетнике je дужно да сваких месец дана испитује да ли постоје разлози за притвор, те да донесе решење о укидању или о продужењу притвора.

Време које je малолетник провео у притвору, као и свако друго лишење спобоце, урачунава се у трајање кривичних санкција које се састоје у лишењу слободе, тј. у изречене васпитне мере упућивања у васпитну установу и упућивања у васпитно-поправни дом, као и у казну малолетничког затвора.

Малолетник се у притвору по правилу, налази одвојено од пунолетних пица, a само изузетно, судија за малолетнике може одредити да малолетник буде у притвору заједно са пунолетним лицем, ако су кумулативно испуњени следећи услови:

1. пунолетно лице не би штетно утицало на малолетника, те 2. у супротном би усамљење малолетника дуже трајало и оставило би

штетне последице пo развој његове личности.

103 Одвијање поступка према малолетницима кроз основне процесне стадијуме

Поступак према малолетницима je динамичког карактера, и одликује се одвијањем кроз неколико основних процесних фаза. Формалном поступку према малолетницима, који je судског карактера, претходи, односно може претходити преткривични поступак у надлежности полиције, али и јавног тужиоца за малолетнике, a сам поступак према малолетницима се одвија кроз следеће процесне фазе:

1. припремни поступак према малолетнику, 2. поступак пред већем за малолетнике, који се може испољити у две

процесне форме: a. одржавањем седнице већа или

б. одржавањем главног претреса,

3. поступак поводом правних лекова.

4.5.1. Преткривични поступак и (не)покретање поступка према малолетнику

Радње преткривичног поступка су и онда када претходне поступку према малолетницима, no правилу неформалног карактера, али неке радње могу бити и формалног карактера, те имати доказни значај.

Малолетник може бити саслушан од стране полиције, a у преткривичном поступку који претходи поступку према малолетнику, могу се обавити одређена вештачења итд. Од малолетника се у преткривичном поступку могу прикупљати обавештења, као и од било којег другог грађанина, али и уз примену одређених посебних правила. Када се од малолетника прикупљају обавештења, тј. са њим обавља тзв. информативни разговор, полиција то чини у присуству одређених

малолетнику блиских лица, тј. родитеља, усвојиоца, односно стараоца малолетника, a прикупљање обавештења обавља полицајац за малолетнике, који je службено лице органа унутрашњих послова које je стекло посебна знања из области права детета и преступништва младих.

Када малолетник нема родитеље, односно друга блиска лица, или се они не могу пронаћи, односно њихово присуство обезбедити, прикупљање обавештења од малолетника у преткривичном лоступку од стране полиције, требало реализовати уз присуство представника органа старатељства.

Кривични поступак према малолетнику се за сва кривична дела покреће само по захтеву јавног тужиоца за малолетнике, тако да у овом поступку, није могуће кривично гонити пo захтеву оштећеног као тужиоца, нити пo приватној тужби. За кривична дела, за која се иначе, гони пo предлогу оштећеног или приватном тужбом, поступак се може покренути ако je оштећени у законском року за подношење предлога, односно приватне тужбе (три месеца од сазнања за дело и учиниоца), ставио јавном тужиоцу за малолетнике предлог за покретање поступка. Ако јавни тужилац не поднесе захтев за покретање поступка према малолетнику, он о томе обавештава оштећеног, који не може преузети кривично гоњење, али има право да у року од осам дана од пријема обавештења, a ако није обавештен у року од три месеца од дана одбацивања кривичне пријаве, захтева да веће за малолетнике непосредно вишег суда одлучи о покретању поступка. Веће тада решава у седници пошто прибави списе од јавног тужиоца за малолетнике, a на седницу се позива јавни тужилац за малолетнике. Веће може одлучити да се поступак не покрене или да се према малолетнику покрене поступак пред судијом за малолетнике, a против одлуке већа жалба није дозвољена. Када веће одлучи да се према малолетнику покрене поступак, јавни тужилац за малолетнике мора учествовати у том поступку.

За кривична дела за која je прописана казна затвора до пет година или новчана казна, јавни тужилац не мора покренути кривични поступак према малолетнику, тј. није дужан да поступа према начелу легалитета официјелног кривичног гоњења, већ обрнуто, може поступити према начелу

опортунитета кривичног гоњења, било безусловно, руковођен само целисходношћу кривичног гоњења, било уз постављање малолетнику одређених услова, што се своди на одговарајући пристанак малолетника и његових родитеља, усвојиоца или стараоца, те спремношћу малолетника да испуни један или више васпитних налога. Ако je за доношење одлуке јавног тужиоца о нецелисходности кривичног гоњења малолетника, потребно испитизање личних својстава малолетника, јавни тужилац за малолетнике, може у споразуму са органом старатељства, упутити малолетника у прихватилиште за делу и омладину или у васпитну установу, али најдуже дo тридесет дана. Поред тога, када je извршење казне или васпитне мере у току, јавни тужилац за малолетнике може одлучити да не захтева покретање поступха за друго кривинко дело малолетника, ако с обзиром на тежину тог кривичног дела, као и на кривичну санкцију која се извршава, не би имало сврхе вођење поступка и изрицање кривичне санкције за то дело.

Када јавни тужилац за малолетнике оцени да није целисходно покретање поступка према малолетнику, обавестиће о томе, уз навођење разлога, орган старатељства и оштећеног, који могу у року од осам дана од пријема обавештења, захтевати од већа за малолетнике непосредно вишег суда да одлучи о покретању поступка, a такав захтев оштећени и орган старатељства могу упутити и у року од три месеца од дана одбацивања кривичне пријаве, односно предлога оштећеног за кривично гоњење, ако о непокретању поступка нису обавештени. Јавни тужилац за малолетнике обавештава о непокретању поступка и полицију, ако je она поднела кривичну пријаву против малолетника.

4.5.2. Припремни поступак према малолетнику

Подношење оптужног акта je формални услов за започињање припремног поступка. Оптужни акт којим се започиње ова прва фаза поступка према малолетницима je захтев за покретање припремног

поступка, који судији за малолетнике надлежног суда подноси јавни тужилац за малолетнике. Судија за малолетнике ће ако се сложи са захтевом јавног тужиоца за малолетнике, водити припремни поступак у складу са законом, тј. одговарајућим саслушањима и другим радњама утврђивати чињенице и околности које су од значаја. Ако се судија за малолетнике не сложи са захтевом јавног тужиоца за малолетнике за покретање припремног поступка, он не може тај захтев да одбије, већ ће у таквом случају, затражити да о томе одлучи веће за малолетнике непосредно вишег суда.

Припремни поступак je двоструко усмерен, те се односи:

1. како на разјашњавање релевантних чињеница у односу на кривично дело које je предмет поступка, тако и

2. на све битне личне и социјалне карактеристике малолетника. У припремном поступку према малолетнику, поред чињеница које се односе на кривично дело, посебно ће се утврдити чињенице потребне за оцену зрелости малолетнике, испитаће се средина у којој и прилике под којима малолетник живи, као и друге околности које се тичу личности малолетника и његовог понашања.

Ради утврђивања околности које се односе на личност и понашање малолетника, те микро-социјални амбијент малолетника, саслушаће се лица блиска малолетнику, тј. његови родитељи, усвојилац, односно старалац, као и друга лица која могу пружити потребне податке, a прикупљање ових података судија за малолетнике може поверити и одговарајућем стручном лицу, ако такво стручно лице постоји у суду, a поред тога, ради утврђивања ових околности, обавезно се прибавља мишљење органа старатељства.

Ако je према малолетнику била изречена заводска мера, прибавиће се и извештај завода или установе о примени те мере. Када je за утврђивање здравственог стања малолетника, степена зрелости и других својстава његове личности, потребно да малолетника прегледају вештаци, за овај преглед ће се одредити лекари, психолози или педагози, a таква испитивања малолетника се могу вршити у здравственој или другој установи.

Судија за малолетнике сам одређује начин извођења појединих радњи држећи се при том, општих законских правила (ЗКП), у мери која обезбеђује:

1. права окривљеног на одбрану, 2. права оштећеног, 3. прикупљање доказа потребних за одлучивање.

Судија за малолетнике може поверити полицији да изврши наредбу о претресању стана или о привременом одузимању предмета, на начин предвиђен у ЗКП-у.

Саслушању малолетника у припремном поступку морају присуствовати јавни тужилац и бранилац за малолетнике, a no правилу и лица блиска малолетнику, тј. његов родитељ, усвојилац, односно старалац. Осталим радњама у припремном поступку ова лица пo потреби присуствују, a судија за малолетнике може наредити да се приликом извођења појединих радњи малолетник удаљи. Саслушање малолетника, када je то потребно, обавиће се уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица, a судија за малолетнике може одобрити да радњама у припремном поступку присуствује и представник органа старатељства. Када ова лица присуствују одређеним радњама у припремном поступку, она могу стављати предлоге и упућивати питања лицу које се саслушава.

Ни окончање припремног поступка, се као ни његов почетак, не манифестује неком посебном формалном одлуком, већ се он испољава само одређеном радњом судије за малолетнике - достављањем списа предмета јавном тужиоцу за малолетнике. Пошто испита све околности које се односе на извршење кривичног дела, зрелост и друге околности у вези са личношћу малолетника и приликама у којима он живи, судија за малолетнике доставља списе надлежном јавном тужиоцу за малолетнике, који у року од осам дана може поступити на неки од следећих алтернативних начина:

1. захтевати да се припремни поступак допуни, 2. поднети образложени предлог већу за малолетнике да се малолетнику

изрекне кривична санкција или

3. предложити судији за малолетнике да обустави поступак.

Предлог јавног тужиоца за малолетнике дa се малолетнику изрекне кривична санкција представља други оптужни акт у поступку према малолетницима, на основу којег може започети поступак пред већем за малолетнике, као следећи процесни стадијум овог поступка. Овај оптужни акт има следеће обавезне елементе:

1. идентификацију малолетника - име и презиме малолетника и године живота,

2. означење предмета кри-вичног поступка - опис и законски назив кривичног дела,

3. означење доказа из којих произлази основана сумња да je малолетник учинио кривично дело,

4. образложење које треба да садржи оцену степена зрелости малолетника, својстава његове личности,

5. предлог да се малолетнику изрекне кривична санкција.Предлог јавног тужиоца судији за малолетнике да се према малолетнику обустави поступак се може заснивати на два алтернативна основа:

1. када пo оцени јавног тужиоца за малолетнике постоји неки од општих разлога за обуставу кривичног поступка, као на пример, непостојање доказа, ако дело за које се малолетник гони није кривино дело, наступела застарелост итд.;

2. када пo оцени јавног тужиоца за малолетнике даље кривично гоњење малолетника није целисходно, јер се ради о једном од два случаја хада се иначе може поступити према начелу опортунитета кривичног гоњења, тј. у питању je:

a. кривично дело за које je прописана казна затвора до пет година или новчана казна, a вођење поступка није целисходно с обзиром на природу кривичног дела и околности под којима je оно учињено, ранији живот малолетника и његова лична својства или

б. случај када je извршење казне или васпитне мере у току, a открије се ново или раније учињено кривично дело малолетника,

односно он понови кривично дело, али с обзиром на тежину тог кривичног дела, као и кривичну санкцију која се извршава, не би имало сврхе вођење поступка и изрицање кривичне санкције за ново, односно ново-откривено кривично дело.

О свом предлогу судији за малолетнике да се поступак према малолетнику обустави, јавни тужилац за малолетнике обавестиће и орган старатељства који je дужан, ако се не сложи са предлогом јавног тужиоца за малолетнике, да о томе у року од осам дана од пријема обавештења јавног тужиоца за малолетнике, обавести судију за малолетнике. Ако се судија за малолетнике не сложи са предлогом јавног тужиоца за малолетнике да се према малолетнику обустави поступак, затражиће у року од три дана, да о томе одлучи веће за малолетнике вишег суда, које своју одлуку доноси пo саслушању надлежног јавног тужиоца за малолетнике. Када веће за малолетнике не усвоји предлог јавног тужиоца за малолетнике да се поступак обустави, поступак се према малолетниху наставља, a јавни тужилац за малолетнике мора учествовати у даљем току поступка.

105 Условљено обустављање поступка према малолетнику

Условљено обустављање кривичног поступка према малолетнику представља један вид нетипичног деловања начела опортунитета кривичног гоњења, јер je у оваквом случају, кривични поступак према малолетнику већ покренут, тј. дошло je до кривичног гоњења од стране јавног тужиоца за малолетнике, који поступа према начелу легалитета официјелног кривичног гоњења, a онда се тек накнадно и под условом да малолетник испуни одређене обавезе, одустаје од даљег кривичног гоњења из истих разлога из којих се кривично гоњење није морало ни започети, тј. из разлога нецелисходности кривичног гоњења малолетника.

Јавни тужилац за малолетнике може самостално да „одлучује о опортунитету кривичног гоњења", све док није поднео захтев за покретање припремног поступка судији за малолетнихе надлежног суда, a после

подношења тог захтева, он може само ставити предлог судији за малолетнике да обустави поступак." Код условљене обуставе кривичног поступка се такође ради о кривичном „негоњењу" малолетника из разлога (не)целисходности и уз услов да малолетник прихвати и испуни одређене обазезе (васпитни налози), чиме практично „заслужује опроштај кривичног гоњења"', али не у самом „старту" процедуре, већ нахон што je у извесном периоду, кривични поступак већ вођен, тако да je у овом случају ипак, примарно дошло до кривичног гоњења, a онда je супсидијарно, односно накнадно јавни тужилац одустао од започетог кривичног гоњења, те иницирао обуставу поступка из разлога нецелисходности даљег кривичког гоњења или je сам суд у одређеном функционалном саставу, одлучио да се поступак обустави због нецелисходности даљег кривичног гоњења.

До обустављања кривичног поступка према малолетнику, под условом да малолетник испуни одређени васпитни налог, увек долази по одлуци суда и то:

1. одлуком судије за малолетнике или 2. одлуком већа за малолетнике, које одлучује у одређеним случајевима

неслагања између судије за малолетнике односно органа старатељства и јавног тужиоца за малолетнике.Веће за малолетнике може приликом одлучивања у случају неслагања

судије за малолетнике, односно органа старатељства са предлогом јавног тужиоца за малолетнике да се према малолетнику поступак обустави, одлучити да се доношење решења о обустављању поступка према малолетнику услови испуњавањем једног или више васпитних налога од стране малолетника, као што je то иначе, могуће у случају условљеног опортунитета кривичног гоњења малолетника.

До условљеног обустављања поступка према малолетнику може доћи и пo другачијем процесном механизму, односно на иницијативу јавног тужиоца за малолетнике, који може поднети предлог да се поступак према малолетнику обустави под условом да малолетник прихвати да испуни један или више васпитних налога. Уколико судија за малолетнике прихвати

предлог јавног тужиоца за малолетнике, одредиће малолетнику да испуни један или више од прописаних васпитних налога, водећи рачуна да они буду прилагођени личности малолетника и приликама у којима малолетник живи, узимајући у обзир спремност малолетника да сарађује у испуњењу васпитних налога.

За извршење васпитног налога који се састоји у поравнању са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, радом или на неки други начин у целини или делимично отклониле штетне последице дела, неопходан je пристанак оштећеног. Ако се судија за малолетнике не сложи са предлогом јавног тужиоца за малолетнике, одлуку у року од осам дана доноси веће за малолетнике, које може поступити на два начина:

1. донети решење о обустављању поступка према малолетнику, када нађе да одређивање васпитног налога као услова за обуставу, није целисходно, или

2. прихватити предлог јавног тужиоца за малолетнике, те одредити малолетнику да као услов за обустављање поступка испуни један или више од прописаних васпитних налога, на исти начин и под истим условима као и када судија за малолетнике одређује васпитни налог.Aко малолетник у потпуности изврши преузети васпитни налог, о чему

извештај подноси орган старатељства, судија за малолетнике доноси решење о обустављању поступка према малолетнику. Уколико малолетник не изврши преузети васпитни налог или га испуни само делимично, али у мери која оправдава даље вођење поступка, судија за малолетнике о томе обавештава јавног тужиоца за малолетнике, који у року од осам дана од пријема тог обавештења, може поднети:

1. образложени предлог већу за малолетнике да се малолетнику изрекне кривична санкција,

2. предлог да се према малолетнику обустави поступак. О обустављању кривичног поступка суд обавештава оштећеног, кojи нема право да преузме кривично гоњење.

106. Поступак пред већем за малолетнике

Поступак пред већем за малолетнике се може одвијати у две процесне форме:

одржавањем седнице вeћa или

вођењем главног претреса.

Када прими предлог јавног тужиоца за малолетнике да се малолетнику изрекне кривична санкција, судија за малолетнике заказује седницу већа или главни претрес, што мора учинити у року од осам дана од дана пријема предлога јавног тужиоца за малолетнике, a за свако продужење овог рока судија за малолетнике мора добити одобрење председника суда.

Процесна форма у којој се одвија поступак пред већем за малолетнике условљава врсту кривичне санкције која се малолетнику може изрећи, према критеријуму извршења кривичне санкције на слободи или у одређеној установи. Казна малолетничког затвора и заводске мере могу ce изрећи само пo одржаном главном претресу, a остале васпитне мере се могу изрећи и у седници већа.

Исти круг лица присуствује, може или мора присуствовати, како седници већа, тако и главном претресу у поступку према малолетницима. Ha седницу већа, односно главни претрес позивају се малолетник и његови родитељи, усвојилац, односно старалац, јавни тужилац за малолетнике, бранилац и представник органа старатељства, a на главни претрес се увек позивају и лица која се иначе позивају сходно општим законским одредбама. Седници већа, као и главном претресу обавезно присуствују јавни тужилац за малолетнике, бранилац и представник органа старатељства. Уколико јавни тужилац за малолеткике или бранилац неоправдано изостану са седнице већа, односно са главног претреса, председник већа, тј. судија за малолетнике, обавештава о томе непосредно вишег јавног тужиоца, односно надлежну адвокатску комору.

Када се одржава главни претрес пред већем за малолетнике, сходно се примењују општа законска правила, о припремама за главни претрес, руковођењу главним претресом, о одлагању и прекидању главног претреса, о записнику о главном претресу и току главног претреса, али суд може одступити од ових правила, ако сматра да њихова примена у конкретном случају не би била целисходна. Одредбе ЗКП-а о измени и проширењу оптужбе примењују се и у поступку према малолетнику, али суд није строго везан оптужбом, тако да je веће за малолетнике овлашћено да и без предлога јавног тужиоца за малолетнике донесе одлуку на основу чињеничног стања које je утврђено на главном претресу. Главни претрес се у поступку према малолетницима одлаже или прекида само изузетно, a о сваком одлагању или прекидању главног претреса, судија за малолетнике обавестиће председника суда и изнеће разлоге који доводе до одлагања, односно прекида. У току поступка пред већем за малолетнике, председник већа (судија за малолетнике) или веће за малолетнике може донети решење о привременом смештају малолетника, a може и укинути такво раније донето решење. Судија за малолетнике je дужан да у року од осам дана од дана објављивања одлуке којом се окончава поступак, изради пресуду, односно решење у писаном облику. Судија за малолетнике саопштава малолетнику васпитну меру која му je изречена у седници већа.

4.5.3.1. Одлуке већа за малолетнике о главном и споредном предмету кривичног поступка

Веће за малолетнике није везано предлогом јавног тужиоца за малолетнике, приликом одлучивања да ли ће према малолетнику изрећи казну малолетничког затвора или васпитну меру. Седница већа за малолетнике се увек окончава решењем, a главни претрес у поступку према малолетницима може се окончати, како решењем тако и пресудом.

Пресуда се доноси једино када се малолетнику изриче казна малолетничког затвора што je могуће само ако je одржан главни претрес. Решење се у поступку према малолетницима алтернативно доноси:

када се према малолетнику обуставља поступак,

када се малолетнику изриче васпитна мера с тим да се заводска васпитна мера може изрећи само ако je одржан главни претрес.

Решење о обустављању поступка према малолетнику се доноси у два случаја:

када веће нађе постојање било којег разлога из којег се иначе у општем кривичном поступку доноси одбијајућа или ослобађајућа пресуда,

када веће оцени да нијe целисходно изрећи малолетнику ни казну, нити васпитну меру.

У изреци решења којим je малолетнику изречена васпитна мера наводи се само која се мера изриче, али се малолетник не оглашава кривим за кривично део које му се ставља на терет. У образложењу овог решења наводе се опис дела и околности које оправдавају изрицање конкретне васпитне мере. Пресуда којом се малолетнику изриче казна малолетничког затвора доноси се у облику којим се иначе, одликује осуђујућа пресуда у општем кривичном поступку, тј. она садржи све законске елементе пресуде којом се окривљени у редовном поступку оглашава кривим.

Одлука суда о трошковима кривичног поступка према малолетнику и испуњењу имовинскоправног захтева, може се донети према примарном, као и према одређеном супсидијарном и условљеном правилу. Примарно, суд може малолетника обавезати на плаћање трошкова кривичног поступка и на испуњење имовинскоправног захтева, само ако je малолетнику изречена казна малолетничког затвора. Ако je према малолетнику изречена васпитна мера или je поступак обустављен, трошкови поступка падају на терет буџетских средстава, a оштећени се ради остварења имовинскоправног захтева упућује на парнични поступак. Супсидијарно и под условом да

малолетник имa имовину, суд може одредити да малолетник плати трошкове кривичног поступка и испуни имовинскоправни захтев и кад му изрекне васпитну меру, односно када веће за малолетнике нађе да није целисходно изрећи малолетнику ни казну малолетничког затвора, нити васпитну меру.

107 Поступак поводом уложених правних лекова у поступку према малолетницима

Против пресуде којом je малолетнику изречена казна малолетничког затвора, против решења којим je малолетнику изречена васпитна мера, као и против решења о обустављању поступка због постојања неког од разлога из којих се у општем кривичном поступку доносе одбијајућа или ослобађајућа пресуда, жалбу могу изјавити сва лица која у општем кривичном поступку имају право жалбе против пресуде. Рок за изјављивање жалбе износи осам дана од дана пријема пресуде, односно решења.

Суспензивно дејство жалбе у поступку према малолетницима прописано je као правило, али уз могућност деловања изузетка. Жалба против пресуде односно решења којим je изречена заводска васпитна мера задржава извршење побијане одлуке, ако суд у сагласности са родитељима малолетника и пo саслушању малолетника, не одлучи другачије. Ha седницу другостепеног већа позваће се малолетник, само ако председник већа или веће, нађе да би његово присуство било кориско.

Другостепено веће може преиначити првостепену одлуку изрицањем теже санкције према малолетнику, само ако je то предложено у жалби. Малолетнички затвор у дужем трајању или тежа заводска мера од оне изречене првостепеном одлуком, могу се изрећи и у седници другостепеног већа.

У односу на ванредне правне лекове основна посебност када се ради о поступку према малолетницима je проширени правни основ за улагање

захтева за заштиту законитости, који се може поднети како у случају када je судском одлуком повређен закон, тако и када je према малолетнику неправилно изречена казна или васпитна мера. Поред овога, одредбе о понављању кривичног поступка завршеног правноснажном пресудом, сходно се примењују и у односу на понављање поступка према малолетнику, који je завршен правноснажним решењем о изрицању васпитне мере.

108 Надзор над извршењем кривичних санкција према малолетнику, обустављање извршења и измена одлуке о васгштним мерама

Судија за малолетнике и јавни тужилац за малолетнике остварују одговарајућу контролну функцију у односу на извршење одређених кривичних санкција према малолетницима. Ta контролна функција се остварује непосредно у погледу заводских васпитних мера, као и путем периодичних извештаја установе у којој се санкција извршава, a посредством органа старатељства или ако je то могуће, преко одговарајућег стручног лица, када je реч о осталим васпитним мерама.

Судија за малолетнике суда који je изрекао васпитну меру и јавни тужилац за малолетнике дужни су да прате резултате извршења васпитне мере институционалног карактера, што чине обилажењем малолетника смештених у заводу или у установи у којој се васпитна мера извршава, као и непосредним увидом и разматрањем извештаја о току извршења изречене васпитне мере. Надлежни орган старатељства je дужан да сваких шест месеци доставља суду и јавном тужиоцу за малолетнике извештај о току извршења осталих васпитних мера, a судија за малолетнике може тражити достављање таквог извештаја и у краћем временском року. Судија за малолетнике може одредити да извештај сачини одређено стручно лице, ако га има у суду, где спадају социјални радник, психолог, педагог, специјални педагог и др. Управа завода, односно установе у којој се извршава васпитна мера, дужна je да сваких шест месеци достави судији за малолетнике суда који je судио у првом степену и јавном тужиоцу за малолетнике, извештај о

резултатима извршења мере, a судија за малолетнике може тражити подношење овог извештаја и у краћем временском року.

Када су испуњени законски услови за измену одлуке о изреченој васпитној мери, односно о обустављању њеног извршења или о условном отпусту малолетника, одлуку о томе доноси веће за малолетнике суда који je судио у првом степену, што може алтернативно учинити:

пo сопственој иницијативи, тј. када сам суд нађе да je то потребно или

на предлог одређених субјеката - јавног тужпода за малолетнике, малолетника, његових родитеља, усвојиоца, односно стараоца малолетника, управника завода, односно установе у којој се мера извршава или органа старатељства коме je поверен надзор над малолетником.

Пре доношења одлуке суд ће саслушати све субјекте који имају право да предложе измену или обуставу одлуке, као евентуално и друга лица, те ће прибавити потребне извештаје од завода или установе у којој се извршава заводска мера, односно од органа старатељства или других органа и установа. Ha седницу већа у којој се одлучује о измени одлуке или обустављању њеног извршења позивају се и њој обавезно присуствују сва лица која имају право да предложе измену или обуставу одлуке о васпитним мерама, као и представник органа старатељства, односно завода или установе у којој се васпитна мера извршава.

109 Поступак изрицања судске опоменеСудска опомена се изриче решењем и то представља један од случајева када једном започети главни претрес не резултира пресудом, што je правило, већ се пo изузетку, доноси решење. Онда када нешто није Закоником посебно предвиђено за изрицање судске опомене, сходно се примењују законске одредбе које се односе на осуђујућу пресуду. Судска опомена се може

изрећи и у поступцима за изрицање кривичних санкција без главног претреса.

Решење о судској опомени се са битним разлозима на којима се таква одлука заснива, објављује одмах пo завршетку главног претреса, a том приликом судија, односно председник већа, упозорава окривљеног да му се за кривично дело које je учинио не изриче казна, јер се очекује да ће и судска опомена на њега довољно утицати да више не врши кривична дела.

Ако се решење о судској опомени објављује у одсуству окривљеног, суд ће такво упозорење унети у образложење решења о изрицању ове кривичне санкције.

Изрека решења о судској опомени, поред личних података окривљеног, садржи:

1. навођење да се окривљеном изриче судска опомена за кривично дело које je предмет поступка,

2. и законски назив кривичног дела, као и3. потребне податке који се односе на евентуално изречену меру

безбедности, односно одузимање имовинске користи, те одлуку о трошковима кривичног поступка, о имовинскоправном захтеву или одлуку о томе да се правноснажно решење о судској опомени има јавно објавити.

У образложењу решења о судској опомени, суд износи којим се разлозима руководио при изрицању ове мере упозорења.

Решење о судској опомени се може побијати жалбом из следећих жалбених разлога, тј. основа за улагање жалбе:

1. битне повреде одредаба кривичног поступка, 2. повреде кривичног закона, 3. погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање, као и4. због тога што нису постојале околности које оправдавају изрицање

судске опомене.Aко решење о судској опомени садржи одлуку о мери безбедности

или о одузимању имовинске користи, може се побијати зато што je суд

неправилно донео такву одлуку или меру безбедности, односно одузимање имовинске користи није изрекао, иако су за то постојали законски услови.

Уколико решење о судској опомени садржи одлуку о имовинскоправном захтеву или о трошковима кривичног поступка, таква одлука се може побијати ако je неправилна или супротна законским одредбама.

Повреда кривичног закона у случају изрицања судске опомене постоји, како у односу на питања која се односе на кривично дело, кривично гоњење и примену непримењивог закона у погледу кривичног дела које je предмет оптужбе, тако и онда када je одлуком о судској опомени, мери безбедности, или о одузимању имовинске користи, прекорачено овлашћење које суд има пo закону.

Одрећене особености постоје и у погледу одлука другостепеног суда по жалби на решење о судској опомени. Када je жалба изјављена на штету окривљеног могуће je и модификовање судске одлуке на његову штету. Ако je жалбу против решења о судској опомени изјавио тужилац на штету окривљеног, другостепени суд може донети осуђујућу пресуду - којом се окривљени осуђује на казну или му се изриче условна осуда, ако другостепени суд нађе да je првостепени суд правилно утврдио одлучне чињенице, али да пo правилној примени закона долази у обзир изрицање казне, односно условне осуде. Поводом ма чије жалбе против решења о судској опомени, другостепени суд може донети решење којим се оптужба одбацује, одбијајућу или ослобађајућу пресуду, ако нађе да je другостепени суд правилно утврдио одлучне чињенице и да пo правилној примени закона долази у обзир изрицање једне од ових пресуда. Када другостепени суд нађе да не постоје разлози због којих се пресуда побија, нити повреде на које се у другостепеном поступку води рачуна пo службеној дужности, донеће решење којим се жалба одбија као неоснована, те се потврђује решење првостепеног суда о судској опомени.

110 Поступак одузимања предметаМатеријални услов за одузимање предмета у случају када се кривични поступак не заврши осуђујућом пресудом, садржан je како у КЗ-у, тако и у ЗКП-у, што значи да се, без обзира што није донета пресуда којом je оптужени оглашен кривим, одузимају они предмети у погледу којих постоје следећи кумулативни услови:

1. ради се о предметима који се пo кривичном закон(ик)у морају одузети и

2. одузимање тих предмета захтевају интереси опште безбедности или разлога морала.

Према правилима КЗ-а, одузимају се следеће врсте предмета, који су својина учиниоца кривичног дела:

1. предмети који су били употребљени за извршење кривичног дела, 2. предмети који су били намењени за извршење кривичног дела, 3. предмети који су настали извршењем кривичног дела, a сви се ти

предмети могу одузети и када нису својина учиниоца, ако захтевају интереси опште безбедности или када и даље постоји опасност да ће бити употребљени за извршење кривичног дела, али тако да се тиме не дира у право трећих лица на накнаду штете од учиниоца.

Такво одузимање предмета je могуће у оквиру мере безбедности одузимања предмета, a неопходан услов за изрицање ове мере безбедности je да се она изрекне у оквирима осуђујуће пресуде, a пo аналогији, могуће je такву меру безбедности изрећи и кад je донето решење о судској опомени, односно решење о васпитној мери. Међутим, уз додатан услов садржан у ЗКП-у (интереси опште безбедности или разлози морала), ти се предмети одузимају, без обзира да ли су у својини учиниоца, или право својине на њима имају друга лица и када je поступак окончан на другачији начин, тј. решењем о обустави истраге, решењем о обустави поступка, ослобађајућом или одбијајућом пресудом. Када се ови предмети одузимају у таквом случају, то се чини посебним решењем.

Посебно решење о одузимању предмета доноси орган пред којим се поступак водио у часу када je поступак завршен, односно када je

обустављен. Решење о одузимању предмета у погледу којих je испуњен материјални услов за њихово одузимање доноси суд и кад je у осуђујућој пресуди, пропуштено да се донесе таква одлука. У таквом случају ово решење доноси ванрасправно веће надлежног суда. Оверени препис одлуке о одузимању предмета се доставља власнику, ако je он познат.

Против решења о одузимању предмета власник предмета може уложити жалбу због непостојања основа, тј. разлога за одузимање предмета, a ако решење о одузимању предмета није донео суд, о жалби одлучује ванрасправно веће суда који je био надлежан за суђење у првом степену. Уколико je такво решење донео неки функционални облик првостепеног суда, онда о жалби одлучује ванрасправно веће непосредно вишег суда.

111 Поступак за одузимање имовинске користи

Начело правичности налаже између осталог и да нико не би требало да стекне, корист из извршеног кривичног дела. Из многих кривичних дела може произићи, a из неких пo правилу и произлази одређена имовинска корист, чије je стицање често и основни мотив извршења кривичног дела, пa стога законодавац и прописује њено обавезно одузимање.

Имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела утврђује се у кривичном поступку по службеној дужности, a суд и други органи пред којима се води кривични поступак, дужни су да у току поступка прикупљају доказе и извиђају околности које су од важности за утврђивање имовинске користи. Уложени имовинскоправни захтев има одговарајуће сразмерно ограничавајуће дејство у односу на официјелно утврђивање имовинске користи прибављене кривичним делом. Ако je оштећени поставио имовинскоправни захтев за повраћај ствари прибављених кривичним делом, односно за исплату износа који одговара вредности ствари, имовинска корист се утврђује само у оном делу који није обухваћен имовинскоправним захтевом.

1.2. Лице од којег се одузима имовинска корист и поступак на главном претресу

Имовинска корист се одузима како од самог учиниоца кривичног дела, тако и од других лица као корисника имовинске користи настале кривичним делом, тј. од лица за које je кривичним делом учиниоца она прибављена, a од лица на које je имовинска корист пренесена, та се корист одузима само ако je до преноса дошло без накнаде, или уз накнаду која не очигледно не одговара стварној вредности.

Када долази у обзир одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом од других лица, дакле не од самог окривљеног, лице на које je имовинска корист пренесена или лице коме je прибављена имовинска користи, односно представник правног лица, позваће се ради саслушања у претходном поступку и на главном претресу, a у позиву се то лице упозорава да ће се поступак спровести и без његовог присуства. Представник правног лица се на главном претресу саслушава после окривљеног, a на исти се начин поступа и у односу на друго лице, дакле оно лице које није окривљени у кривичном поступку, уколико оно није истовремено, позвано и као сведок.

Лице на које je имовинска корист пренесена или лице коме je имовинска корист прибављена, односно представник правног лица, овлашћено je да у вези са утврђивањем имовинске користи остварује одређене процесне активности у два облика:

1. кроз право на одговарајућу доказну иницијативу, тако да може предлагати извођење одређених доказа,

2. то лице може на одређени начин и учествовати у извођењу доказа, јер има могућност да no овлашћењу председника већа, поставља питања окривљеном, сведоцима и вештацима.

Искључење јавности на главном претресу се не односи на то лице. Aко суд тек у току главног претреса утврди да може доћи до одузимања имовинске користи, прекинуће главни претрес и позваће на главни претрес лице од кога би дошло у обзир одузимање те користи.

1.6. Утврђивање износа имовинске користи, одлука о одузимању имовинске користи и правни лекови против те одлуке

Висина износа имовинске користи се утврђује на основу изведених доказа и она би примарно морала бити једнака заиста оствареној имовинској користи проистеклој из кривичног дела, али то реално није увек могуће. Стога je супсидијарно, могуће да суд висину износа имовинске користи одмерава на један процесно „шири начин", тј. по слободној оцени, ако би њено утврђивање изазвало несразмерне тешкоће или знатно одуговлачење кривичног поступка.

Када се овде говори о „слободној оцени" у питању je практично, давање одређених дискреционих овлашћења суду, што иначе није типично за већину других ситуација у кривичном поступку, a која наравно, у пракси не смеју да се сведу на судску самовољу, већ суд и онда, када висину износа имовинске користи одмерава „по слободној оцени" мора имати у виду одређене реалне параметре, животно искуство, судску праксу у релативно сличним случајевима и тсл.

Када долази у обзир одузимање имовинске користи, суд ће пo службеној дужности, пo одредбама које важе за извршни поступак, одредити привремене мере обезбеђења, a у таком се случају сходно примењују релевантне одредбе које се односе на привремено одузимање предмета као доказну радњу.

Одузимање имовинске користи суд може изрећи у одређеним врстама одлука за које je карактеристично да се њима утврђује чињеница да je учињено кривично дело које je предмет оптужбе, a то су:

1. осуђујућа пресуда,2. решење о кажњавању без главног претреса, 3. решење о судској опомени, као и 4. решење којим се изричу мере безбедности обавезног

психијатријског лечења.У изреци пресуде или решења, суд наводи који се предмет, односно новчани износ одузима. Оверени препис пресуде, односно решења доставља се и лицу на које je имовинска корист пренесена или коме je имовинска корист прибављена, као и представнику правног лица, ако je суд изрекао одузимање имовинске користи од тих лица.

Одређене одредбе које важе за жалбу против пресуде, сходно се примењују и у погледу жалбе против одлуке о одузимању имовинске користи, што се односи на:

1. могућност одрицања од права на жалбу и могућност одустанка од већ изјављене жалбе које имају тужилац и оштећени,

2. неопозивост дате изјаве о одрицању од права на жалбу и о одустанку од жалбе,

3. правило о достављању жалбе и право давања одговора на жалбу, те4. правило о одржавању претреса пред другостепеним судом.

Лице од којег je имовинска корист одузета може поднети захтев за понављање кривичног поступка у погледу одлуке о одузимању имовинске користи.

112 Малолетник као оштећено лице

Поступак у коме се појављује малолетно оштећено лице

Посебне одредбе које се односе на одговарајуће модификовање општих кривичнопроцесних правила, онда када се у кривичном поступку појављује оштећени одређеним кривичном делом, a који je малолетно лице, нису садржане у Законику о кривичном поступку, већ у Трећем делу

Законика о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника. Te се одредбе, зависно од врсте кривичног дела које je предмет поступка, могу применити како у општем, тако и у скраћеном кривичном поступку, односно зависно од других процесних услова, у обзир долази њихова примена и у другим типовима кривичног поступка.

Посебна правила поступка чија je основна сврха заштита психичког интегритета малолетних лица као посебне категорије оштећених, примењују се онда када се води кривични поступак против пунолетних лица за одређено кривично дело којим je оштећено малолетно лице.

У погледу надлежности и састава суда који води поступак против пунолетних окривљених за кривична дела учињена на штету малолетних лица, сходно се примењују одреде Законика о кривичном поступку, ако нису у супротности са одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника. Посебна правила поступка о заштити малолетних лица као оштећених у кривичном поступку могу се груписати у неколико осиовних нормативних сегмената:

1. правило обавезне специјализације свих службених актера оваквих кривичних поступака - у свим фазама овог поступка примењује се правило обавезне специјализације, што значи да се у поступку појављују службени актери који су стекли посебна знања из области права детета и кривичноправне заштите малолетних лица, што се односи на:

- истражног судију који спроводи истрагу у оваквим случајевима,

- специјализоване службених органа унутрашњих послова који учествују у истрази,

- председника већа које суди пунолетним окривљеним у оваквим случајевима,

- јавног тужиоца који кривично години пунолетне окривљене за кривична дела учињена на штету малолетних лица,

- адвокате који су у функцији пуномоћника оштећених малолетних лица.

2. начелно правило миминизирања секундарне виктимизације - своди се на увођење посебне формалне обавезе за службене актере кривичног поступка чији je предмет кривично дело којим je оштећено малолетно лице. Када воде поступак за кривична дела учињена на штету малолетних лица, јавни тужилац, истражни судија и судије у већу односиће се према оштећеном водећи рачуна о његовом узрасту, својствима личности, образовању и приликама у којима живи, посебно настојећи да се избегну могуће штетне последпце поступка на његову личност и развој.

3. примена посебних правила саслушања малолетних оштећених - саслушање малолетног лица се посебно регулише, тако што се:- уводи правило о обавезној стручној асистенцији таквом

саслушању; - начелно ограничава број саслушања у истом кривичном

поступку; - омогућава саслушање путем аудио-видео линка; - ствара процесна могућност за саслушање ван суднице.

Саслушање малолетног лица обавља се уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица. Aко се као сведок саслушава малолетно лице оштећено кривичним делом које спада у категорију дела која захтевају примену посебних правила, саслушање се може спровести највише два пута, a изузетно и више пута ако je то неопходно ради остварења сврхе кривичног поступка. Уколико се малолетно лице саслушава више од два пута, судија je дужан да посебно води рачуна о заштити личности и развоја малолетног лица. Законодавац уводи могућност коришћења аудио-видео линка приликом саслушања оштећеног малолетног лица.

4. забрана суочавања у циљу спречавања секундарне виктимизације - законодавац начелно искључује суочење између оштећеног малолетног лица, које спада у категорију посебно осетљивих лица и окривљеног.

5. обавезно правно заступања малолетног оштећеног - малолетно лице као оштећени мора имати пуномоћника од првог саслушања окривљеног. У случају да малотетно лние нема пуномоћника, њега ћe решењем из реда адвоката који су стекли посебна знања из области права детета и кривичноправне заштите малолетних лица,

поставити председник суда, a трошкови таквог заступања падају на терет буџетских средстава суда.

6. посебна правила препознавања - када малолетно лице врши препознавање окривљеног, суд ће поступати посебно обазриво, a такво препознавање ће се у свим фазама поступка вршити на начин који у потпуности онемогућава да окривљени види малолетно лице.

7. начелна хитност таквог кривичног поступка - кривични поступак чији je предмет кривично дело учињено на штету малолетног лица je хитан.

113 Поступак за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела

Најважнија особености посебног поступка чији су предмет кривична дела организованог криминала и друга изузетно тешка кривична дела, je могућност коришћења одређених посебних доказних радњи, које су већ детаљно објашњене у претходном тексту. Ta се особености првенствено испољава у преткривичном поступку, a само у одређеној мери у самом кривичном поступку, када се ради о испитивању сведока сарадника, те испитивању као сведока прикривеног иследника. Такође, материјални докази до којих се посебним доказним радњама дошло у преткривичном поступку, се на одговарајући начин презентирају и изводе на главном претресу.

Низ посебних доказних радњи, којима се једноставније могу откривати и доказивати кривична дела организованог криминала, као и друга изузетно тешка кривична дела, укључујући надзор телефонских разговора, пружање симулованих услуга и контролисана испорука, ангажовање прикривеног иследника, изложене су на једном месту у оквирима законске систематике. Већина ових мера се под одређеним условима може наредити не само када се ради о постојању основа сумње да је учињено неко од кривичних дела, већ и када се ради о основима сумње да се такво кривично дело припрема, a околности случаја указују да се оно на други начин не би могло открити, спречити или доказати, или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику

опасност. Прописана je и потпуно нова мера аутоматског рачунарског претраживање личних и других са њима повезаних података и њихова електронска обрада.

Поступак за ова кривична дела je начелно конципиран да буде знатно бржи и ефикаснији, у поређењу са кривичним поступцима за „класична" кривична дела, али je с обзиром на велико проширење предмета оваквог кривичног поступка, ту je сада сврстан прилично велики број кривичних дела, a не само типична кривична дела организованог криминала.

У основне процесне особености одредби које се примењују у поступцима за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична делa, спадају:

1. хитност поступка - джавни органи и службена лица која учествују у кривичном поступку чији су предмет „посебна кривична дела" дужни су да поступају хитно.

2. проширени домен службене тајне - подаци о преткривичном и истражном поступку за посебна кривична дела представљају службену тајну, a осим службених лица те податке не могу одавати ни други учесници поступка којима они постану доступни. Службено лице пред којим се води поступак дужно je да учесника поступка обавести о дужности чувања тајне. Подаци о преткривичном поступку и поступку истраге који се односе на посебна кривична дела, могу се објавити само на основу писменог одобрења надлежног јавног тужиоца, односно истражног судије -

3. посебан састав претресног већа - у поступку за кривична дела организованог криминала у првом степену суди веће састављено од тројице судија, a у другом степену веће састављено од петорице судија.

4. постојање посебног (дужег) рока жалбе против пресуде - жалбу против пресуде првостепеног суда у поступку за кривична дела организованог криминала, овлашћена лица могу изјавити у року од 30 дана од дана достављања пресуде.

5. непримењивање одредби о скраћеном поступку и поступку за изрицање кривичних санкција без главног претреса - у поступку за кривична дела организованог криминала не примењују се посебне

одредбе о скраћеном поступку, као ни одредбе о о поступку за изрицање кривичних санкција без главног претреса.

6. могућност примене посебног притворског режима - према притвореном организатору и члановима организоване криминалне групе у поступку за посебна кривична дела, могу се применити и мере посебног надзора прописане посебним законом.

7. посебан однос јавног тужиоца и органа унутрашњих послова - када органи унутрашњих послова сазнају да се припрема или да je учињено посебно кривично дело, дужни су да о томе одмах обавесте надлежног јавног тужиоца. Јавни тужилац може захтевати да органи унутрашњих послова предузму одређене мере или радње у датом року и да га о томе обавесте, a неизвршење таквог захтева јавног тужиоца или прекорачење рока одређеног од стране јавног тужиоца, орган унутрашњих послова je дужан да јавном тужиоцу посебно образложи.

8. давање доказног значаја исказима и обавештењима прикупљеним у преткривичном поступку - искази и обавештења које je јавни тужилац прикупио у преткривичном поступку могу се користити као доказ у кривичном поступку, али се одлука не може заснивати само на њима. Овде се ради мскључиво о исказима и обавештењима које je прикупио јавни тужилац. У питању je значајно одступање од начела непосредности у објективном смислу.