.-

DRUGO POGLAVLlE

HOBS(2)

Prirodno stanje rata. Zakoni prirode. Stvaranje driave i teorija spo-razuma (covenant). Prava suverena. Sloboda podanika. Raz-

misljanja 0 Hobsovoj politicko] teoriji.

1. Ljudi su prirodno jednaki po svojim telesnim i duhovnimsposobnostima; ne u smislu da svi poseduju isti stepen fizickesnage i zivosti duha vec u smislu da se nedostaci nekog po-jedinca u jednom pogledu mogu uglavnom nadomestiti drugimvrlinama. Neko ko je fizicki slab moze da savlada onog ko je fiz-icki jak lukavstvom ili zaverom - a iskustvo omogucava svimljudima da steknu znanje 0 onome cernu se posvete. Ova pri-rodna jednakost budi u ljudima jednaku nadu da ce posticisvoje ciljeve. Svaki pojedinac tezi i nastoji da sam sebe odrzi, aneki se svom svojom dusom opredeljuju za uzivanje ili zado-voljstvo. Niko ne odustaje od nastojanja da postigne cilj premakojem je prirodno nagnan, na osnovu toga sto nije jednak sadrugima.

Ova cinjenica da svaki pojedinac tezi svom odrzanju i sop-stvenom uzivanju vodi takmicenju i nepoverenju u druge.Nadalje, svako zeli da ga drugi cene onako kako on sam sebe cenii odmah se vreda zbog bilo kakvog omalovazavanja i svakogznaka potcenjivanja. "Tako da u covekovoj prirodi nalazimo triglavna uzroka svade. Prvi, takmicenje, drugi, podozrivost (to jestnepoverenje) i, treci, slavu." I

I Leviathan, 1, 13; E. W, III, p. 112.

44

Iz ovog Hobs izvodi zakljucak davce se It~di nalazit~ u r~~nom. edan sa drugim sve dok ne pocnu da zive pod zajednickornstanJuJ .. bi . 1 k b b ' .I v' Jer rat se ne sastoji sarno u ICI II a tu or e vec I Uv aS~\;emenskom periodu u kojem je volja za sukobljavanjem uono. bd .borbi dovoljno pnzn~ta; prema to~e, t~e .a sm~trat.1 a Je pOJa~l

mena (time) u prirodi rata kao sto Je I u prirodi meteorolos-vre ) v d vkih prilika (wea.t~er . K:ao sto.vse p:lro a ruzn.og vremena nenalazi u jednom lit dva pljuska kise vec u sklonosti ka tome u tokuizvesnog broja dana uzetih zajedno, tako se i priroda rata ne sas-toji u stvarnoj borbi vec u priznatoj sklonosti ka tome za svevrerne u kome ne postoji neko jemstvo da tako nece biti. A sayostali period vremena predstavlja mir.'?

Prirodno stanje rata, dakle, jeste ono stanje stvari u kojempojedinac u pogledu svoje bezbednosti zavisi od sopstvene snagei sopstvene pameti. "U takvim uslovima nema mesta nikakvojradinosti, jer njen plod je neizvestan, a, prema tome, nema niobrade zemlje, ni moreplovstva niti upotrebe onih roba kojemogu da se uvezu preko mora; niti pak ima udobnih zgrada, nisredstava za pokretanje i prernestanje stvari, za sto je potrebnavelika snaga, niti znanja 0 zemljinom liku, pa ni racunanja vre-men a; nema umetnosti ni knjizevnosti, nema drustva; i, sto je naj-gore od svega, postoji stalan strah i opasnost od nasilne smrti:covekov zivot je usamljen, jadan, bolan, divalj ikratak.'? U ovomcesto navodenom odlomku Hobs opisuje prirodno stanje rata kaostanje u kojem su odsutne civilizacija i njene blagodeti. Zakljucakje ovde ocigledan: mir i civilizacija mogu se postici sarno organi-zacijom drustva i osnivanjem drzave.

Prirodno stanje rata izvedeno je dedukcijom iz razmatranjaprirode coveka i njegovih osecanja, A ako iko sumnja u objek-tivnu valjanost ovog zakljucka, on treba sarno da zapazi sta sedogada cak i u stanju organizovanog drustva. Svako nosi oruzjekada. polazi na put; nocu zabravljuje vrata i zakljucava sve svoje~.tvan od vrednosti. Ovo sasvim jasno pokazuje sta on misli 0 svo-JIm bliznjim. "Ne optuzuje li on ovim svojim postupcima cove-

2 Leviathan, 1, 13; E. W, III, p. 113.3 Leviathan, 1, 13; E. w., III, p. 113.

45

canstvo isto kao sto ja to cinim recima? Ipak ni on ni ja ovim neoptuzujerno covekovu prirodu. Zelje i druga osecanja covekasama po sebi nisu greh. Niti su greh postupci koji slede iz ovihosecanja dokle god oni (ljudi) ne poznaju zakone koji ih zabra-njuju. A to oni ne mogu znati dokle god zakoni nisu doneti niti sema kakav zakon moze doneti dok se ne sloze ko ce biti ta osobakoja ce ga doneti.:"

Ovaj odlomak navodi na pomisao da u prirodnom stanju ratanema objektivnih moralnih distinkcija. To je, uostalom, upravoono sto i sam Hobs misli. U ovom stanju "nema mesta za pojmoveispravnog i neispravnog, pravde i nepravde. Tamo gde nemazajednicke vlasti nema zakona, gde nema zakona nema ninepravde. Sila i prevara su u ratu dye glavne vrline."> Dalje, nema"poseda, nema posebnog mag i tvog, vec sarno onog sto moze pri-padati svakom coveku koji ga se rnoze docepati i dokle god on tomoze zadrzati'".

Da Ii Hobs misli da je ovo stanje stvari bilo jedna istorijskacinjenica u smislu da je ovo stanje svuda prethodilo organizacijidrustva? IIi mozda on misli da je ono prethodilo organizacijidrustva sarno u logickom smislu, tako da ako izostavimo ono stocovek duguje drustvenoj zajednici ili Drzavi, apstrakcijom dolazi-mo do nivoa takoreci atomistickog individualizma, a on ima svojekorene u ljudskim osecanjima i zavladao bi da nema drugih cini-laca koji nagone ljude da od pocetka organizuju drustva i da sepodrede nekoj zajednickoj vlasti. Naravno, Hobs ima na umu unajmanju ruku ovo drugo. Stanje rata nije, po njegovom mislje-nju, nikada postojalo svuda "sirom sveta", ali ideja 0 njemu pred-stavlja ono stanje koje bi preovladalo da nisu ustanovljene drzave.Za to ima dosta i empirijskih svedocanstava pored a priori deduk-cije iz analize osecanja. Treba sarno da pogledamo ponasanje kra-ljeva i suverena. Oni svoje teritorije utvrduju za odbranu protivmogucih zavojevaca, pa cak za vreme mira salju spijune u sused-na kraljevstva. Oni, konacno, stalno zauzimaju "ratni stav".

4 Leviathan, 1,13; E. W, III, p. 114.S Leviathan, 1, 13; E. W, III, p. 115.t> Leviathan, 1, 13; E. W, III, p. 115.

46

atim, dovoljno je sarno da pogledamo sta se desava kada seokonca miroljubiva vladavina i izbije gradanski rat. Ovo jasnopokazuje ,,~akav bi bio nacin zivota da nem~ys~ra~a od .zajednickev)asti"7. U isto vreme, prema Hobsovom misljenju, pnrodno sta-nje rata na.mnogim.n:estim~ j~st~ i~torijska Cint~nica, kao .st~ s~moze videti u Americi gde divljaci ,,1 dan danas zive na ova] dIVI]InaCin", ako izuzmemo unutrasnju vladavinu u malim porodicamau kojima sloga zavisi od "prirodne sklonosti".

2. Ocevidno je u interesu coveka da se izdigne iz ovogprirodnog stanja rata; sarna priroda pruza mogucnosti da se touCini. Jer po prirodi ljudi imaju svoja osecanja i svoj urn. A upra-vo njihova osecanja dovode do stanja rata. Ali istovremeno sustrah od smrti, zelja za onim stvarima koje su nuzne za "udoban"zivot i nada da ce se te stvari steci radinoscu, osecanja koja ljudenavode da traze mir. Nije tacno da sarno strasti vode rat, dok urnsavetuje mir. Neka osecanja Cine da su ljudi skloni miru; a to stourn cini jeste da pokaze kako osnovna zelja za samoodrzanjernmoze da postane delotvorna. Najpre, on predlaze .podesneclanove mirovnog ugovora oko kojih ljudi mogu da se sloze. To suoni clanovi koji se drukcije nazivaju Zakoni Prirode."8

Zakon prirode Hobs definise kao "diktat ispravnog misljenja(right reason)? koje zna sta treba ili uciniti ili izostaviti za stalnoodrzavanje zivota i udova u onoj meri u kojoj to od nas zavisi"!".Osim toga .zakon prirode, lex na tura lis , jeste propis ili opstepravilo koje urn pronalazi i koje zabranjuje da covek cini onocirne se njegov zivot unistava ili cime se oduzimaju sredstva zanjegovo odrzavanje i da propusta da ucini ono sto smatra da cenajbolje da odrzava njegov zivot."!' U tumacenju ovih definicija

7 Ibid., p. 114.8 Leviathan, 1, 14; E. W, III, p. 116;9 Bobs objasnjava da ispravno misljenje ovde znaci osobeno i istinito

rasuctivanje svakog coveka 0 onim njegovim radnjama koje mogu voditi ili stetiII! dObrobiti njegovih bliznjih. .Dsobeno" zato sto je II "prirodnoJll stanju" llJllIIldlVldlie za nju jedino pravilo delanja.

IU Filozofski elementi pravog gradanina, 2, 1; E. W, II, p. 16.II Leviathan, 1, 14; E. W, III p. 116-117.

47

rr-

~

ne smemo, naravno, reci .zakon" da pridamo nekakvo teoloskoili metafizicko znacenje ili referenciju. Zakon prirode je u ovomkontekstu za Hobsa diktat sebicne razboritosti. Svako instink-tivno tezi ka samoodrzanju i bezbednosti. Ali covek nije sarnobice instinkta i slepog poriva (impulse); postoji i racionalnosamoodrzanje. Takozvani zakoni prirode predstavljaju uslove zaovo racionalno samoodrzanje, I kako Hobs nadalje tvrdi da jeracionalna teznja ka samoodrzanju ono sto ljude navodi daobrazuju zajednice ili drzave, zakoni prirode predstavljaju usloveza ustanovljavanje drustva i postojane vlasti. To su pravila kojih bise umno bice pridrzavalo tezeci sopstvenoj koristi da je svesnoteskoca na koje covek nailazi u stanju u kojem vladaju sarno porivi osecanje i da njime samim ne upravljaju sarno trenutni poriv ipredrasude koje proisticu iz osecanja, Stavise, Hobs je verovao dacovek, koji je u sustini sebican i samoziv, u stvari uglavnom i delau skladu sa ovim pravilima. Cinjenica je, nairne, da Ijudi obrazu-ju organizovana drustva i podreduju se vladama. Prema tome, oniu stvari postuju diktate prosvecenog egoizma. Sledi, dakle, da suovi zakoni analogni fizikalnim zakonima prirode i da prikazujunacin na koji se prosveceni egoisti stvarno i ponasaju, nacin nakoji njihov psiholoski sklop odreduje da se ponasaju. Naravno,Hobs cesto govori kao da su ova pravila teleoloski principi, kaoda su ta pravila ono sto bi Kant nazvao hipotetickim imperativi-ma, to jest asertorickim hipotetickim imperativima posto svakipojedinac nuzno tezi sopstvenom odrzanju i bezbednosti. I, za-ista, Hobs tesko da bi mogao a da ne govori na ovaj nacin. Ali onse bavi medusobnim dejstvom kretanja i sila koje vode stvaranjuvestackog tela, drzave (commonwealth); on je sklon da dejstvo"zakona prirode" poistoveti sa dejstvom eficijentne uzrocnosti.Sarna Drzava (State) jeste rezultanta medusobnog dejstva sila;ljudski urn ispoljen u onoj vrsti ponasanja koju ova pravila opisu-ju, jeste jedna od tih deterrninisucih sila. IIi ako zelimo da stvarposmatramo sa stanovista filozofske dedukcije drustva i vlade,onda se moze reci da zakoni prirode predstavljaju aksiome ilipostulate koji ovu dedukciju Cine mogucorn. ani odgovaraju napitanje "pod kojim nam uslovima postaje razumljiv prelazak odprirodnog stanja rata ka stanju u kojem ljudi zive u organizo-

~~IIIIIIIII

48

vanim drustvima". Ovi uslovi imaju svoje korene u samoj dinami-ci ljudske prirode. ani nisu sistem bogomdanih zakona (osim usmis1u da je Bog stvorio coveka i sve ono sto je u njemu), niti pakizlazu neke apsolutne vrednosti: jer, po Hobsu, apsolutnih vred-nosti nerna.

Spisak zakona prirode koji nam Hobs daje na raznim mesti-ma isto tako je razlicit. Ovde cu se ograniciti na Levijatan, gdenarn je receno da je fundamentalni zakon prirode opste pravilorazuma da "svaki covek treba da tezi miru sve dok ima nade da cega postici, a kada ne moze da ga postigne, onda moze da trazi i .upotrebi svu pomoc i sve prednosti rata?". On tvrdi da prvi deosadrz. fundamentalan zakon prirode, da se tezi miru i da se mirodrzi, dok drugi deo sadrzi jezgro prirodnog prava po kojemtreba da se branimo svim mogucim sredstvima.

Drugi zakon prirode je "da covek bude voljan, kada su i drugivoljni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, danapusti ovo pravo na sve stvari i zadovolji se sa onoliko slobodeprema drugim ljudima koliko bi dozvolio da drugi ljudi imajuprema njernu"!'. Napustiti svoje pravo na bilo sta znaci lisiti seslobode da se neko drugi sprecava da uziva svoja prava na tu istustvar. Ali, ako covek napusta u ovom smislu svoje pravo, on tocini imajuci u vidu sopstvenu korist. Iz ovoga sledi da postoje.neka prava za koja se ni iz kakvih reci niti iz nekih drugih znako-va ne moze zakljuciti da ih je iko napustio ili preneo"!". Naprimer, covek ne moze napustiti pravo da brani svoj zivot, .jer setada ne moze smatrati da tezi ikakvom svom dobru'">.

Hobs zatim nastavlja da u skladu sa svojim vec prikazanimmetodom postavlja neke definicije. Prvo, ugovor (contract) defi-nisan je kao "uzajamno prenosenje prava'i". A "jedan od ugo-varaca moze sa svoje strane da izruci ono sto je ugovoreno, a dru-gom da ostavi da izvrsi svoj deo kasnije, u neko odredeno vreme,a da mu u meduvremenu veruje; i tada se ugovor sa njegove

------12 Leviathan, p. 117.13 lbid., p. 118.14 Ibid., p. 120.IS tu, p. 120.16 Ibid.

49

strane zove pakt ili sporazum (covenant)."!' Ova definicija jeznacajna zato sto, kao sto cemo uskoro videti, Hobs driavu (com-monwealth) zasniva na drustvenorn sporazumu.

'Ireci je zakon prirode "da ljudi izvrsavaju sporazum koji susklopili"!". Bez ovoga zakona prirode "sporazumi su uzaludni isarno su prazne reci, pa posto tada pravo svih Ijudi na sve stvari idalje ostaje, jos uvek smo u stanju rata"!". Dalje, ovaj zakon jeizvor pravde (justice). Kada nema sporazuma, nijedan postupakne moze biti nepravedan. Ali ako je sporazum sklopljen,nepravedno ga je prekrsiti. U stvari, nepravda se moze definisatikao .rieizvrsavanje sporazuma. A sve sto nije nepravedno praved-no je."20

Kada Hobs sada govori 0 pravdi i nepravdi, iako je ranije tvr-dio da takve distinkcije ne postoje u stanju rata, moze nam seuciniti da je to primer njegove grube nedoslednosti. Ali, akopazljivo citamo sta on kaze, videcerno da ga, bar u ovom slucaju,ne mozerno optuziti da sam sebi protivreci, Jer on dodaje da susporazumi uzajamnog poverenja nevazeci (invalid) kada postojistrah da ih bilo koja strana nece izvrsiti i da je u prirodnom sta-nju rata ovaj strah uvek prisutan. Prema tome, sledi da nemavazecih (valid) sporazuma, pa stoga niti pravde i nepravde dokgod se ne osnuje driava, tj. dok god se ne ustanovi sila prinudekoja ce naterati Ijude da izvrsavaju svoje sporazume.

U Levijatanu Hobs, sve u svemu, izlaze devetnaest zakonaprirode; ostale cu izostaviti. Ipak je vredno pomena da on, postoje svoj spisak dovrsio, tvrdi da ovi zakoni, kao i ma koji drugi kojimozda postoje, obavezuju na postovanje savesti (bind in con-science). Ako ovu tvrdnju shvatimo u moralnom smislu, mozemojedino da zakljucimo da je Hobs iznenada zauzeo stanoviste kojese veoma razlikuje od onoga koje je iznosio do tada. Cinjenica je,medutim, da on, izgleda, ovde sarno zeli da kaze da urn, uzevsi uobzir covekovu zelju za bezbednoscu, upucuje na to da covek(ako treba da dela umno) treba da zeli da se zakoni postuju, Hobs

17 Ibid., p. 121.18 Ibid., 1, 15;E. W III, p. 130.19 Ibid., p. 131.20 Ibid.

50

kaze da se zakoni neodgovarajuce nazivaju .zakonima'': .jer onisu sarno zakljucci ili teoreme koje se ticu onoga sto vodisamoodrZanju i odbrani njih samih (ljudi); dok je zakon, upravom smislu, naredba onoga koji po pravu ima vlast nadnjima."21 Razum uvida da postovanje ovih "teorema" vodi cove-kovom samoodrzanju i odbrani: stoga je za coveka razumno dazeli njihovo postovanje, U ovom smislu i sarno u ovom smislu oni[maju "obavezan" karakter. "Zakoni prirode obavezuju in forointerno, dakle oni obavezuju da se javi zelja da se ostvare; ali neobavezuju uvek in foro extemo, to jest da se sprovedu u delo. Jeronaj koji bi bio pristojan i poslusan i izvrsavao sve sto obeca, tad ai tame gde niko drugi to ne bi cinio, postao bi zrtva drugih i doveodo svoje sigurne propasti, protivno osnovi svih zakona prirodekoji teze ocuvanju prirode."22 Jasno je da ovde nije rec 0 kate-gorickom imperativu u kantovskom smislu. Proucavanje zakonaprirode Hobs je proglasio za "istinsku filozofiju morala"23 kojapredstavlja nauku 0 dobru i ziu. Ali, kao sto smo vec videli, .Jicnazudnja je mera dobra i zla'?" i jedini razlog zasto zakone prirodetreba nazivati dobrim iIi, kako Hobs kaze, "moralnim vrlinama"jeste to da se covekove licne zudnje nekim slucajem slazu u zeljiza bezbednoscu. "Svi ljudi se slazu u tome da je mir dobar pa,prema tome, i nacin ili sredstva za (postizanje) mira. "25

3. Filozofija se bavi proizvodecim (generative) uzrocima.Zato ona i obuhvata proucavanje uzroka koji proizvode vestackotelo poznato kao .xiriava ((("commonwealth"). Vec smo razmotri-Ii udaljene proizvodne uzroke. Covek tezi samoodrzanju i bez-bednosti, ali u prirodnom stanju rata on nije u stanju da postignetaj cilj. Zakoni prirode ne mogu sami od sebe da postignu ovajzeljeni cilj ako nema sile prinude koja pomocu sankcija moze daobezbedi postovanje ovih zakona. Jer ovi zakoni su, iako diktatillma, ipak suprotni covekovim prirodnim osecanjima. "A spo-

21 Ibid., p. 147.22 tua, p. 145.23 Ibid., p. 146.24 Ibid.25 Ibid., p. 146.

4' 51

razumi, bez maca, sarno su reci i nemaju moci da coveku pruzeneku bezbednostv.> Nuzno je, dakle, da postoji zajednicka mocili vlada potpomognuta silom i sposobna da kaznjava.

To znaci da mnostvo pojedinaca "treba da svu svoju rnoc isnagu predaju jednom coveku ili jednom skupu ljudi, koji bi svenjihove volje mogao svesti, vecinom glasova, na jednu volju'?",Dakle, oni moraju odrediti jednog coveka ili skup ljudi da budenosilac njihove licnosti. Kada je to ucinjeno, oni ce obrazovatistvarno jedinstvo u jednoj licnosti (person), koja se definise kao"licnost cije se reci i postupci smatraju bilo kao njeni sopstveni,bilo kao da predstavljaju reci ili postupke nekog drugog coveka ilibilo koje druge osobe, kojoj se oni pripisuju bilo istinski ili fik-tivno'?". Ako se reci ili postupci smatraju sopstvenim recima ilipostupcima te licnosti, onda je rec 0 "prirodnoj licnosti". Ako se,medutim, smatra da oni predstavljaju reci ili postupke nekog dru-gog coveka ili nekih drugih ljudi, onda je u pitanju "izmisljena ilivestacka licnost". U ovom kontekstu nas, naravno zanima vestac-ka licnost, ona koja predstavlja. "Jedinstvo onog sto predstavlja,a ne jedinstvo onog sto je predstavljeno, cini ovu Iicnost jed-nom."29

Kako se ostvaruje ovo prenosenje prava? Ono se ostvaruje"pomoeu sporazuma svakog sa svakim, na takav nacin kao dasvako kaze svakom drugom: Ovlascujem ovog coveka i prenosimpravo da samim sobom vladam na njega ili na ovaj skup ljudi, poduslovom da i vi na njega prenesete svoje pravo i ovlastite sve njegovepostupke na slican nacin. Kada je ovo ucinjeno, tako ujedinjenomnostvo u jednoj licnosti naziva se Drzavom, na latinskomCivitas. To je stvaranje onog velikog Levijatana, ili bolje da govo-rimo sa vise postovanja, onog smrtnog Boga kojem, pod besmrt-nim Bogom, dugujemo nas i mir i odbranu. "30

Treba primetiti da kada Hobs govori 0 rnnostvu ujedinjenomu jednoj licnosti, on ne misli da mnostvo sacinjava ovu licnost. On

26 Leviathan., 2, 17; E. W, III, p. 154.27 Ibid., p. 157.28 Ibid., 1, 16; E. W, III, p. 147.29 Ibid., p. 151.30 Ibid., 2,17; E. W, III, p. 158.

52

matra da je mnostvo ujedinjeno u onoj licnosti, bilo individual-s oj ili skupnoj, na koju oni prenose svoja prava. On, dakle, sus-~nu drzave definise kao .jednu licnost cija dela je veliko mnost-vo Ijudi, uzajamnim sporaz~mima jednih sa d~u~irna, prihvatilokao svoja sopstvena, kako hi ona rnogla da koristi snagu I sredst-va svih njih, kako vec nade da je od koristi za njihov mir i zajed-nicku odbranu"31. Ova licnost se naziva suveren (sovereign). Svakodrugi je njegov podanik.

Prema tome, neposredan uzrok stvaranja drzave jesu spo-razumi koje su pojedinci jedan s drugim sklopili, a koji su [poje-dinci] po osnivanju drzave postali podanici suverena. avo je pakznacajno zato sto iz toga sledi da sam suveren nije strana kojaucestvuje u sporazumu. Hobs to sasvim izricno i kaze: "Zato stoje pravo da bude nosilac njihove licnosti njemu dato, oni su ganacinili suverenom pornocu sporazuma sarno izmedu njih samih,a ne pornocu sporazuma izmedu njega i bilo koga od njih; stoga ine moze da se dogodi da suveren povredi ovaj sporazum. "32Drzava je svakako ustanovljena u jednom odredenorn cilju, ciljumime bezbednosti onih koji ucestvuju u drustvenom sporazumu.I to je, kao sto cemo kasnije videti, posebno vazno. Hobsovotvrdenje da su sporazumi zakljuceni izmedu podanika ili, jostacnije, buducih podanika, a ne izmedu podanika i suvereria,ornogucava mu da lakse istakne nepodeljenu prirodu moci suve-rena. Po njegovom misljenju, centralizacijom vlasti u licnostisuverena moze se izbeci zlo od kojeg je on posebno strahovao -gradanski rat.

Nadalje, takvo gledanje na stvari omogucava Hobsu da, bardelimicno, izbegne teskocu koja bi se neizbezno pojavila da je~uverena ucinio strankom koja ucestvuje u sporazumu. Nairne, onje vec izjavio da su sporazumi bez maca sarno prazne reci. Ako bisarn suveren bio ucesnik u sporazumu, a u isto vreme posedovaosvu vlast i moc koju mu Hobs zatim pripisuje, onda bi bilo teskorazumeti kako bi sporazum mogao da bude valjan a da vazi i zavladara. Po Hobsu, medutim, stranke koje ucestvuju u sporazumu

,\ Ibid.>2 Leviathan, 1,18; E. W, III. p. 16.

53

jednostavno su pojedinci koji, posto su sporazum zakljucili,odmah postaju podanici. Medutim, nije tacno da oni prvozakljucuju sporazum kojim se ustanovljava drustvo, a tek ondabiraju suverena. Nairne, i u tom bi se slucaju javila slicnapoteskoca: sporazum bi sarno predstavljao prazne reci; bio bi tosporazum u okviru prirodnog stanja rata. Naprotiv, posto se spo-razum zakljuci, zajedno nastaju i suveren i drustvo. Sa apstrak-tnog i teorijskog stanovista mozerno, dakle, reci da ne protekne nijedan trenutak od zakljucenja sporazuma do ustanovljavanjavlasti suverena. Sporazum se, prema tome, ne moze zakljuciti, ada odmah ne nastane i sila sposobna da primeni ovaj spo-razum.

lake suveren nije sam po sebi ucesnik u sporazumu, njegovasuverenost proizlazi iz sporazuma. Hobsova doktrina uopste nepcdrzava teoriju 0 bozanskom pravu kraljeva; i cinjenica je da suga napadali oni koji su bili naklonjeni ovoj teoriji. Prilikom izla-ganja sporazuma on kaze cas "ovaj covek", a cas "ovaj skupljudi", a da nijednom izrazu ne daje neku prednost. Kao sto smovideli, bio je monarhista, a monarhiji je bio naklonjen, poredostalog, i zato sto ona vodi vecem jedinstvu. Ali, sto se ticeporekla suvereniteta, sporazumom se rnoze uspostaviti monarhi-ja, demokratija ili aristokratija. Nije najvaznije kakav je oblikdrzavnog uredenja uspostavljen, vec da suverenitet mora da budecelovit i nedeljiv, ma gde se nalazio. .Razlika izmedu ove tri vrstedrzava ne sastoji se u razlici u moci, vec u razlici u pogodnosti ilisposobnosti da stvore mir i bezbednost naroda; one su, nairne, utom cilju i bile ustanovljene. "33Uostalom, moc suverena je apso-lutna, bilo da je suveren neki pojedinac ili neki skup ljudi.

Ocigledan prigovor teoriji stvaranja Drzave (State) sporazu-mom jeste da ova teorija ima veoma malo veze sa istorijskim ci-njenicama. Ali, naravno, uopste nije nuzno pretpostaviti da jeHobs mislio da je postanak Drzave na osnovu izricnog sporazumaistorijska cinjenica. Njega zanima logicka i filozofska dedukcijaDrzave, a ne pracenje istorijskog razvitka drzava, Teorija 0 spo-razumu omogucava mu prelaz od atornistickog individualizma

nLeviathan, 2, 19;E. w., III, p. ] 73.

54

ka organizovanom drustvu. Ovim ne zelim da kazern da su zaIlobsa, ako se tako rnoze reci, Ijudi manje individualisti poslesklapanja sporazuma nego sto su bili pre. Po njemu, licni seinteres nalazi u osnovi organizovanog drustva, a licni interes, ujednom egoistickorn smislu, isto onoliko vlada u organizovanomdrustvu koliko je vladao u hipotetickom stanju rata. Ali u organi-zovanom drustvu centrifugalne sklonosti pojedinaca i njihovasklonost ka samorazornom uzajamnom neprijateljstvu i ratuobuzdane su strahom od moci suverena. Teorija 0 sporazumu je,bar jednim svojim delom, sredstvo kojim se pokazuje da jepodredivanje suverenu i njegovoj vlasti, po svom karakteruracionalno. Hobs je utilitarista posto je za njega osnova drzave ukoristi: a teorija 0 sporazumu je izricno priznanje ove koristi.Ovoj se teoriji, bez sumnje, mogu uputiti ozbiljni prigovori; alifundamentalna kritika Hobsa mora pre biti usmerena protiv nje-govog objasnjenja ljudske prirode nego protiv nekih detalja uovoj teoriji 0 sporazumu.

Hobs pravi razliku izmedu drzave, nastale "ustanovljava-njem" ("by institution") i drzave nastale "osvajanjem" ("by acqui-sition"). Za drzavu se kaze daje nastala ustanovljavanjem kadajeosnovana na gore pomenut nacin, sporazumom svakog clananekog rnnostva sa svakim drugim clanom. Za drzavu se kaze da jenastala osvajanjem kada je suverena vlast stecena silom, to jestkada Ijudi, "usled straha od smrti ili okova, odobravaju sve pos-tupke onoga coveka ili skupa ljudi koji drze u svojoj vlasti njihovezivote i slobodu">'.

Kada je rec 0 drzavi osnovanoj ustanovljavanjem, mnostvoljudi se pokorava izabranom suverenu zato sto se plase jednidrugih. Kada je rec 0 drzavi nastaloj osvajanjem, oni se poko-ravaju onom koga se plase, Tako "u oba slucaja oni to Cine iz stra-ha".35 Hobsova tvrdnja da je suverena moc zasnovana na strahusasvim je izricita, Uopste ne dolazi u obzir da se drzava i legitim-nost suverene rnoci izvode iz teoloskih ili metafizickih principa.Naravno, strah Ijudi jednih od drugih, ili podanika od njihovog

,4 Leviathan, 1,20; E. W, III, p. 185.,.I [bid.

55

suverena, jeste racionalan u smislu da je dobro zasnovan. Adrzava nastala osvajanjem rnoze se braniti istim utilitarnimrazlozima kao drzava nastala ustanovljavanjem. Kada Hobs kazeda su sve drzave zasnovane na strahu, on time ne misli da pot-cenjuje drzavu. Ako je ljudska priroda uistinu takva kako je Hobsopisuje, drzava svakako mora biti zasnovana na strahu. Teorija 0sporazumu donekle zataskava ovu cinjenicu i mozda je ona smis-ljena da se jednoj ustanovi koja ne pociva na legalnosti da nekiizgled legalnosti. U ovom se smislu ona sasvim ne uklapa u ostaluHobsovu politicku teoriju. Ali u isto vreme Hobs je sasvimotvoren kada govori 0 ulozi straha u politici.

4. avo razlikovanje izmedu dye vrste drzava ne utice na pravasuverena. .Prava i posledice suverenosti su u obe isti."36 Zato kodrazmatranja tih prava mozemo da zanemarimo ovo razlikovanje.

Hobs istice da se suverenost ne prenosi i ne moze se prenetiuslovno. Zato podanici suverena ne mogu niti promeniti oblik vla-davine niti odbaciti vlast suverena i vratiti se u stanje razjedinjenogmnostva: suverenost je neotudiva. To ne znaci da monarh, na primer,ne moze legitimno da prenese izvrsnu vlast ili savetodavna prava nadruge pojedince ili skupstine; ali ako je suveren monarh, on ne mozeda otudi deo svoje suverenosti. Ukoliko pretpostavimo da je monarhsuveren, neka skupstina, kao sto je parI ament, ne moze da imanikakva prava nezavisna od monarha. Prema tome, sa Hobsovogstanovista ne sledi da monarh ne rnoze da koristi parlament uvladanju narodom; ali ipak sledi da parlament ne poseduje deo suve-renosti i da je pri vrsenju svoje delegirane vlasti nuzno podredenmonarhu. Slicno, ako je suveren neki skup koji po svom obimu nijejednak narodu, onda narod ne uziva i ne rnoze da uziva deo ovesuverenosti. Tada se mora smatrati da je narod neogranicenu i neo-tudivu suverenost preneo na ovaj skup. Stoga se suverena moc nemoze izgubiti: .Suverenu se ne moze desiti da prekrsi sporazum; iodatle sledi da nijedan od njegovih podanika ne moze biti oslobodensvog podanistva, pod izgovorom da je prekrsen zakon."37

36 Ibid., p. 186.37 Leviathan, 2, 18; E. W, III, p. 161.

56

Samim ustanovljenjem suverenosti, svaki podanik postajepokretac svih postupaka suverena; i "sledi da ma sta da on (suve-ren) cinio to ne moze povrediti nijednog njegovog podanika, nitibi trebalo da ga bilo ko od njih optuzi za nepravdu.":" Nijednogsuverena ne mogu njegovi podanici opravdano pogubiti ili na bilokoji nacin kazniti. U onoj meri u kojoj je svaki podanik pokretacsvih suverenovih postupaka, kazniti suverena bilo bi isto sto ikazniti nekog drugog zbog svojih postupaka.

Medu prerogativima suverena koje Hobs nabraja jeste ipravo da sudi koje su doktrine podesne za poducavanje. "Onomko poseduje suverenu vlast pripada (pravo) da procenjuje ili dapostavlja Ijude koji ce procenjivati uverenja i doktrine kao nestosto je nuzno za mir i da time spreci neslogu i gradanski rat.'??Medu bolestima drzave on navodi i doktrine po kojima je "svakoprivatno lice sudija dobrih i zlih postupaka'?" i da je "greh sve onosto covek radi protiv svoje savesti":". U prirodnom stanju, istina,pojedinac sudi 0 onome sta je dobro i 0 onome sto je zlo, i morada sledi svoj urn ili savest posto i nema drugog pravila kojeg bimogao da se drzi. Medutim, to nije slucaj i u drzavi. Tu je gradan-ski zakon javna savest, merilo dobra i zla.

Ne treba, dakle, da nas iznenadi sto u III i IV delu LevijatanaHobs brani radikalni erastijanizarn. * On dakako ne poricehriscansko otkrovenje ili valjanost ideje 0 hriscanskoj drzavi ukojoj "dosta zavisi od natprirodnih otkrovenja volje Bozje':". Alion potpuno podreduje Crkvu Drzavi, On ne krije da borbuizmedu Crkve i Drzave tumaci sarno kao borbu za vlast. Crkvapokusava da za sebe neopravdano prisvoji vlast koja pripadagradanskom suverenu; Hobs u cuvenom odlomku u Levijatanuuporeduje papstvo sa duhom Rirnskog carstva (Svete stolice): "Aako se razrnotri poreklo ovog velikog crkvenog poseda, lako ce se

3S Ibid., p. 163.39 Ibid., p. 165.40 Leviathan, 2,29; E. W, III, p. 310.41 Ibid., p. 311. Erastus, nernacki sledbenik Cvinglija u XVI veku (Ristic, Simic, Popovic,

EncikLop. englesko-srpskohrvatski reenik). - Prim. red.42 Leviathan, 3,32; E. W III, p. 359.

57

primetiti da papstvo nije nista drugo doli duh preminulog Rim-skog carstva koji krunisan sedi na njegovom grobu. Jer tako jepapstvo odjednom iskrsnulo iz rusevina ove paganske vlasti.v"Ali iako Hobs smatra da je Katolicka crkva najvazniji primer, udomenu vere, pokusaja da se od suverena ukrade njegova zakoni-ta vlast, on jasno stavlja do znanja da za njega nije najvaznija anti-katolicka polemika. Za njega je vazno da odbaci svaku pretenzi-ju, bilo pape, bilo biskupa, bilo svestenika ili prezbitera na du-hovnu vlast i jurisdikciju nezavisno od suverena. Slicno tome, onodbacuje svaku pretenziju privatnih pojedinaca da budu neza-visni prenosioci bozanskih otkrovenja ili bozanski inspirisanihporuka.

Crkva se definise kao "zajednica Ijudi koji ispovedajuhriscansku veru, i koji su ujedinjeni u licnosti jednog suverena naCije naredenje oni treba da se skupe'?", Nikakva univerzalnacrkva ne postoji, a u okviru nacionalne crkve, hriscanski suveren,pod Bogom, izvor je sveg autoriteta i sudske vlasti i jedino on dajekonacni sud kod tumacenja Svetog pisma. U svom odgovorubiskupu Bremholu Hobs postavlja pitanje: "A ako Sveto pismonije zakon na osnovu kraljevog autoriteta, koji ga drugi autoritetcini zakonom?"45 I zatim primecuje "da nema sumnje da je onajisti autoritet koji je Sveto pismo, i bilo kakav drugi spis, proglasiozakonom, taj autoritet treba i da ih tumaci, jer su inace oni uza-Iud doneti":". Kada Bremhol zatim prirnecuje da je premaHobsovim erastovskim * principima unisten autoritet svihvrhovnih crkvenih sabora, Hobs priznaje da je to tacno, Akoanglikanski svestenici smatraju da vrhovni crkveni sabori posedu-ju autoritet nezavisan od suverena, u toj meri oni krnje njegovneotudiv autoritet i vlast.

5. Kako je vlast suverena u svakom pogledu neogranicena,postavlja se pitanje kakvu, ako uopste ikakvu slobodu poseduju,

43 Leviathan, 4, 47; E. W, III, p. 697-8.44 Leviathan, 3, 39; E. W, III, p. 459.4.1 E. W, IV, p. 339.46 Ibid.

58

l treba da poseduju podanici. U razmatranju ovog pitanjaI~oramo da pretpostavimo Hobsovu teoriju "prirodne slobode".~ao sto smo vec videli, za njega prirodna sloboda znaci jednos-tavno odusustvo spoljasnjih smetnji kretanju; i ona je potpunosaglasna sa nuznoscu, to jest sa determinizmom. Htenja, zelje inaklonosti coveka su nuzni, posto su rezulatati jednog niza deter-minisuCih uzroka; ali kada covek dela u skladu sa ovim zeljama inaklonostima i kada nema nikakve spoljasnje prepreke koja bi gaspreCila da tako dela, za njega se kaze da dela slobodno.Slobodan je, tako, "onaj covek koji nije sprecen da cini one stomu je volja, a sto je on po svojoj snazi i pameti sposoban daCini"47.Posto se pretpostavlja ovo opste shvatanje slob ode, Hobsispituje sta je to sloboda podanika s obzirom na vestacke okove ililance koje su Ijudi sami sebi skovali uzajamnim sporazumimasklopljenim medu sobom prenoseci svoja prava suverenu.

Jedva da je potrebno pomenuti da Hobs ne pokazuje nikak-vu naklonost ni prema kojim zahtevima za slobodu od zakona;jer zakon, podrzavan sankcijama, jeste upravo one sto coveka sti-ti od samovolje i nasilja drugih Ijudi. Zahtevati izuzece od zakonabilo bi isto sto i zahtevati povratak u prirodno stanje. Sloboda kojase velica u istorijama i filozofijama starih Grka i Rimljana je, kakoon kaze, sloboda drzave, a ne pojedinacnih Ijudi. "Atinjani iRimljani su bili slobodni, to jest njihove su drzave bile slobodne;to ne znaci da je svaki pojedini covek imao slobodu da se odupresvome predstavniku, vec da je njihov predstavnik imao slobodu dase odupre drugom narodu ili da ga napadne."48 Istina je da sumnogi Ijudi u antickim spisima nasli izgovor za odobravanje ne-reda i .preterano kontrolisanje postupaka svojih suverena ... saprolivanjem toliko mnogo krvi da mislim da CU reci istinu kadkazem da nikada nista nije bilo tako skupo placeno kao sto suzapadne zemlje platile ucenje grckog i latinskog jezika?". Ali ovose desava zato sto se ne pravi razlika izrnedu prava pojedinaca iprava suverena.

47 Leviathan, 2,21; E. W, III, p. 196-7.48 Ibid., p. 20l.4Y Ibid., p. 203.

59

U isto vreme jasno je da ni u jednoj drzavi nisu sve radnjeregulisane zakonom niti to mogu biti. Stoga u tim stvarimapodanici uzivaju slobodu: "Sloboda se podanika, dakle, nalazisarno u onim stvarima koje je suveren, regulisuci njihove radnje,propustio da regulise: kao sto je sloboda da kupuju i prodaju ida i na druge nacine medusobno sklapaju ugovore, da birajusvoje sopstveno mesto stanovanja, svoj nacin zivota, svoje zani-manje, da svoju decu vaspitaju kako smatraju za shodno, islicno. "50

Ukoliko Hobs jednostavno ne tvrdi nesto sto je tautologija, tj.da su postupci koji nisu regulisani zakonom neregulisani zako-nom, on nam ovde ukazuje na stvarno stanje stvari, nairne, da naveoma sirokom polju ljudske aktivnosti podanici mogu, bar sto setice zakona, da postupaju po svojoj volji i naklonosti. Takva se slo-boda, kaze on, nalazi u svim oblicima drzave. Medutim, i dalje sepostavlja pitanje ima li slucajeva u kojima podanik ima pravo dase odupre suverenu.

Do odgovora na ovo pitanje moze se doci razmatranjemsvrhe drustvenog sporazuma i prava koja se ne mogu prenetipomocu sporazuma. Sporazum je sklopljen radi mira i bezbedno-sti, zastite zivota i tela. Prema tome i sledi da covek ne prenosiniti moze preneti ili se lisiti svoga prava da se spase od smrti, ra-njavanja i zatvora. Odatle pak sledi da ako suveren naredi nekomda se ubije ili osakati, ili da ne dise i ne jede, ili da se ne odupreonima koji ga napadaju, "onda je taj covek slobodan da se nepokori"?'. Covek takode nije obavezan da prizna svoje zlocine.Niti je podanik obavezan da po naredenju nekoga ubije ili daposegne za oruzjern, osim ako odbijanje da se to ucini sprecavaostvarenja onoga cilja zbog kojeg je suverenost i ustanovljena.Hobs, naravno, ne misli da suveren ne sme podanika da kazni za-to sto je odbio da se pokori: on sarno smatra da se, posto su po-danici sklopili jed~ s drugima uzajamne sporazume, i posto su nataj nacin ustanovili suverenost u cilju samozastite, ne moze legi-

5U tua, p. 199.51 Ibid., p. 142.

60

(111\10 smatrati da su se oni sporazumom obavezali da same sebeili druge povrede sarno zato sto je to naredio suveren. ,,Jedno je~eCi:Ubij mene ili mog bliinjeg ako hoces, a drugo: Ubicu samogsebe ili svoga bliinjeg. ((52

Izuzetno je vazno to da su podanici razreseni svoje duznostipokoravanja suverenu, ne sarno ako se on odrekne svoje suve-renosti vec i ako je on doduse voljan da zadrzi svoju vlast, ali visefakticki ne rnoze da stiti svoje podanike. .Podrazumeva se daobaveza podanika prema suverenu traje onoliko dugo kolikotraje i moc kojom je on u stanju da ih zastiti, i ne duze od toga."S3Prema namerama onih koji je ustanovljavaju, suverenost bimog1a biti besmrtna, ali u stvarnosti ona u sebi poseduje "mnos-tvo klica prirodne smrtnosti">'. Ako je suveren pobeden u ratu ipreda se pobedniku, njegovi podanici postaju podanici pobedni-ka. Ukoliko je drzava raskidana unutrasnjim razmiricama i suve-ren vise ne poseduje efektivnu moc, podanici se vracaju u prirod-no stanje i tako se moze postaviti novi suveren.

6. Dosta toga je napisano 0 znacenju Hobsove politicke teori-je i 0 relativnoj vaznosti raznih stvari na koje on ukazuje. Mogucesu i razlicite procene. Na savremenog citaoca Levijatana najve-rovatnije ostavljaju najjaci utisak moc i vlast koje se pripisujusuverenu.

avo isticanje polozaja suverena u Hobsovoj politickoj teori-ji, delimicno je bila i nuzna protivteza njegovoj teoriji atomi-stickog individualizma. Ako je prema marksistickom ucenjuDrZava, ili bar kapitalisticka Drzava, sredstvo kojim se povezujusukobljeni ekonomski interesi i klase, Drzava je za Hobsa sreds-tvo za ujedinjavanje ratobornih pojedinaca; Drzava tu funkciju nemoze da vrsi ukoliko suveren ne raspolaze potpunom i neo-granicenom vlascu. Ako su ljudi po prirodi egoisticni, i uvek takvii ostaju, jedini cinilac koji ih efikasno moze drzati zajedno jestecentralizovana moc dodeljena suverenu.

52 Ibid., p. 20453 Ibid., p. 208.54 tua, p. 202.

61

To ne znaci da Hobsovo stalno isticanje moci suverena sledijednostavno i same kao zakljucak iz aprioristicke teorije 0 Ijud-skoj prirodi. On je nesumnjivo bio i pod uticajem njemu savre-menih dogadaja. U gradanskom ratu video je obelodanjenjecovekovog karaktera i centrifugalnih sila koje deluju u ljudskorndrustvu. A u jakoj i centralizovanoj vlasti on je video jedini izlaziz takvog stanja stvari. .Da prethodno nije postojalo ubedenjeprihvaceno u najvecern delu Engleske da su ove vlasti (zakono-davna, sudska, poreska, kontrole ucenja i tako dalje) razdeljeneizmedu Kralja, Doma lordova i Donjeg doma, nikada u narodune bi doslo do razdora i ne bi se sunovratio u ovaj gradanski rat;prvo, rat izmedu onih koji se nisu slagali u politici, a kasnije iizmedu otpadnika od Anglikanske crkve oko slob ode vere ... "55Hobsova razmisljanja 0 konkretnim politickim i verskim razmiri-cama, umnogome su ucvrstila njegov apsolutizam i erastijanizam.

Ovde bi bilo potrebno primetiti da je Hobsovoj politickojteoriji vise svojstven autoritarizam nego "totalitarizam" u moder-nom smislu. Naravno, i u njegovoj teoriji svakako ima neospornihelemenata onaga sto nazivamo totalitarizmom. Na primer,Drzava, ili tacnije suveren, odreduju sta je dobra a sta je zlo. Utom smislu Drzava je izvor morala. Protiv takvog tumacenja na-vodi se da Hobs priznaje "prirodne zakone" i da se takode slazeda je suveren odgovoran Bogu. Ali cak i da smo spremni dadopustimo da Hobs prihvata pojam prirodnog zakona u bilo komsmislu koji je vazan za one sto sada razmatramo, ipak ostaje isti-na da je za njega suveren onaj ko tumaci prirodni zakon, isto kaosto je hriscanski suveren onaj ko tumaci Sveto pismo. Hobs ipaknije mislio da suveren kontrolise sve ljudske aktivnosti; on ga jezamisljao kao nekog ko stvara zakone i kontrolise ih u ciljuodrzavanja mira i bezbednosti. Njega nije zanimalo velicanjeDrzave i podredivanje p

jednog od aspekata njegove misli koji je moguce prevideti upravozbog njegovog autoritarnog shvatanja vladavine i izrazitenaklonosti ka monarhiji.

Ako bi Hobsovoj teoriji Drzave trebalo naci analogiju u sred-njovekovnoj filozofiji, mozda bi se moglo reci da se ana mnogovise nalazi u filozofiji sv. Avgustina (Augustinus) nego u filozofijisv. Tome Akvinskog." Jer sv. Avgustin je smatrao, ili bar bio sklonda smatra, Drzavu posledicom prvobitnog greha, to jest nuznimsredstvom za obuzdavanje covekovih zlih poriva koji su rezultatprvobitnog greha. Ovo glediste u svakom slucaju ima nekuslicnost sa Hobsovim shvatanjem Drzave kao leka za zla kojaproisticu iz covekovog prirodnog stanja, rata svih prativ svih. Sv.Toma Akvinski, s druge strane, drzeci se grcke tradicije, smatraoje Drzavu priradnom ustanovom cija je primarna funkcija daunapreduje zajednicko dobro i koja bi bila nuzna cak i da coveknije zgresio i da nije imao nikakve zle porive.

Ova se analogija moze, naravno, samo delimicno primenitii na njoj ne bi trebalo suvise insistirati. Sv. Avgustin svakako nijeveravao da, na primer, suveren odreduje i moraine odlike. Zanjega postoji objektivan moralni zakon, na transcendentnimosnovama, koji je nezavisan od Drzave i kojem su moralnoobavezni da podrede svoje ponasanje svi suvereni i svi podanici.Za Hobsa, medutim, takav moralni zakon ne postoji. Istina je daje on dopustio da suveren odgovara pred Bogom i da nije priz-nao da je eliminisao svaku ideju objektivne moralnosti, semsuverenovog zakonodavstva. Ali u isto vreme on tvrdi da se filo-zofija ne bavi Bogom, a izricito tvrdi da je suveren onaj kojiodreduje sta je dobro a sta zlo. U prirodnom stanju dobra i zlosu jednostavno relativni u odnosu na zelje pojedinaca. Na ovomse mestu Hobs oslobada svih metafizickih i tran;cendentalnihteorija i ideja.

On to na slican nacin cini i u pogledu Drzave shvacene kaoustanove. Za Akvinskog Drzavu zahteva zakon prirode, koji je isam odraz vecnog Bozjeg zakona. Njuje dakle hteo Bog bez obzi-

590 politickim teorijama sv. Avgustina i sv. Tome Akvinskog mogu se kon-sultovati poglavlja VIII i XL drugog torna ove Istorije.

64

na covekov greh i njegove zle porive. Ove transcendentner~nove Drzave nestaju u Hobsovoj teoriji. Ukoliko za njegaoopste mozemo da kazemo da dedukuje Drzavu, on je dedukuje~ednostavno iz covekovih osecanja bez pozivanja na neka metafi-~icka ili transcendentalna razmatranja. U tom je smislu njegovateorija po svom karakteru u potpunosti naturalisticka. Ako Hobsposvecuje znatan de? ~evija.tana verskim i ~.rkv.enim pitanjima ~problemima, on to ClllI radi odbrane erasnjamzrna, a ne da bipruzio neku metafizicku teoriju Drzave. Znacaj Hobsove teorijepotiee veliki~ del om .i otu~a sto on pokusava da politi.ek,~ .filo-zofiju rakoreci postavi na njene sopstvene noge, povezujuci je sapsihologijom ljudi i, u nameri bar, sa svojom opstom mehanis-tickom filozofijom, a odvajajuci je od metafizike i teologije. Da lije to bio koristan korak, otvoreno je pitanje, ali je sigurno da jebio izuzetno vazan korak.

Hobsova dedukcija Drzave iz razmatranja covekovihosecanja umnogome doprinosi objasnjenju njegovog autoritariz-ma i njegovog insistiranja na moci suverena. Ali videli smo danjegove autoritarne ideje nisu bile jednostavno rezultat filo-zofske dedukcije: razmisljanja 0 konkretnim istorijskim dog ada-jima u njegovoj zemlji i njegovo gnusanje prema gradanskomratu i strah od njega, uveliko su pojacala te ideje. Uopste, moze .se smatrati da je on jasno uocio veliku ulogu koju u dinamici po-litickog zivota i istorije ima moc, U tom pogledu Hobsa mozemonazvati "realistom" i mozemo ga dovesti u vezu i sa renesansnimpiscem Makijavelijem (Machiavellij.t" Ali dok se Makijaveliprvenstveno bavio politickirn mehanizmom, sredstvima za posti-zanje i ocuvanje moci, Hobs stvara opstu politicku teoriju u kojojpojam moci i njegova funkcija imaju izvanredno vaznu ulogu.Mnogo stosta u toj teoriji je zastarelo, uslovljeno dobom u kojemje nastalo; to je uostalom i neizbezno u svakoj politickoj teorijik?ja se udaljava od onih principa koji se mogu smatrati "vee-~Im", to jest trajno primenljivim, upravo zato sto su isuvise opsti1 apstraktni da bi se sustinski mogli ticati sarno jedne date epohe.Ipak, njegovo shvatanje uloge moci u meduljudskim odnosima

6() 0 Makijaveliju se maze konsultovati III tom ove Istorije.

65

ima trajan znacaj. Ta tvrdnja ne znaci prihvatanje njegove teori-je 0 Ijudskoj prirodi (koja je svojom nominalistickom stranompovezana sa nominalizmom XIV veka), niti pak proglasenjeadekvatnim njegovog objasnjenja funkcije Drzave i suverenosti.Ona jednostavno znaci da je Hobs veoma jasno uocio one cini-oce koji su bez sumnje doprineli da se tok Ijudske istorije odredionako kako ga mi sada poznajemo. Po mom rnisljenju, Hobso-va politicka teorija je jednostrana i neadekvatna. Aliupravo zato sto je jednostrana i neadekvatna, ona jasno isticeona obelezja drustvenog i politickog zivota koja ne smemo izgu-biti iz vida.

,

66

TRECE POGLAVUE

KEMBRICKI PLATONISTI

Uvodne napomene. Lord Herbert od Cerbarija i njegova teorijaprirodne religije. Kembricki platonisti. Ricard Kamber/end.

1. Fransis Bekon' prihvatio je postojanje filozofske iliprirodne teologije koja se bavi postojanjem Boga i njegovomprirodom sarno u onoj meri u kojoj se to pokazuje kod stvore-nih bica, Hobs je, medutim, iz filozofije iskljucio svako razma-tranje 0 Bogu posto je smatrao da se filozofija bavi telima u kre-tanju. I zaista, ako pod izrazom "Bog" podrazumevamo besko-nacno duhovno (spiritual) ili nematerijalno Bice, urn nam 0njemu ne moze nista reci; jer izrazi kao sto su "duhovan" i"nematerijalan" nisu razumljivi ukoliko se ne upotrebljavajutako da se odnose na nevidljivo telo. Ali medu britanskim filo-zofima XVII veka taj stay nije bio uobicajen. Opsta tendencijabila je da se smatra kako urn (reason) moze da postigne nekosaznanje 0 Bogu, a istovremeno da se tvrdi da je urn pozvan dasudi 0 otkrovenju i istini postignutoj otkrovenjem. Kod izvesnogbroja pisaca nalazimo, u vezi sa ovim gledistern, i tendenciju dase potcene dogmatske nesuglasice i da se njihova vaznost uma-njuje u poredenju sa opstim istinama koje se mogu postici jedi-no umom. Oni koji su mislili na ovaj nacin bili su ocevidno viseskloni izvesnoj sirini pogleda i sirenju tolerancije na podrucjudogmatske religije nego sto su bili teolozi razlicitih skola i tra-dicija.

I 0 filozofiji Fransisa Bekona raspravlja se u XIX poglavlju III toma ove[Slorije.

s- 67