Uvod

Nezaposlenost je jedan od najvećih privrednih i društvenih problema današnjice, kako u Srbiji

tako i u svetu. Ovim problemom i njegovim rešenjima bave se ekonomisti, političari, sociolozi i dr. a

disciplina koja je posvećena ovoj problematici zove se ekonomija rada ( ili ekonomija tržišta rada).

Ekonomija rada proučava složeno pitanje upotrebe ljudske radne snage u ekonomsko

proizvodne svrhe. Ovakva zbirna definicija obuhvata razne metode određivanja količine rada koja se

upotrebljava u privredi, utvrđivanje njegove ceene, mehanizme alokacije faktora proizvodnje i

distribuciju dohotka, funkcionalne odnose između upotrebe rada, akumulacije kapitala, privrednogh

rasta i uvođenja novih tehnologija, kao i razvitak rada, kako kroz životni ciklus pojedinaca, tako i

života društva.

U ovom radu biće predstavljena komparativna analiza kejnzijanskog tumačenja tržišta rada i

masovne nezaposlenosti i neoklasičarske ekonomske misli o istom problemu. U prvom delu biće izneti

stavovi neoklasičara u vezi funkcionisanja tržišta rada, a u drugom delu biće analizirano stanje svetske

ekonomije i masovne nezaposlenosti za vreme Velike depresije, teorijska shvatanja do tada i

kejnzijansko viđenje problema i njegovog rešenja. Zatim ću pokušati uporednom analizom ovih

teorijskih škola ekonomske misli da dam ocenu valjanosti stavova i rešenja jednog te drugog

teorijskog pravca.

Analiza ukazuje na to da probelmatika koja stoji u središtu pažnje, kao i metodologija pri

istraživanju rada, te teoretski pogledi na nezaposlenost značajno variraju tokom vremena u skladu s

društvenim i ekonomskim okruženjem, te kretanjima glavnog toka ekonomske misli. Ni jedna

teorijska škola, niti teorija ne može se pohvaliti konačnim i trajnim rešenjima složene problematike

tržišta rada, te je nužna otvorenost ka multiteorijskom i multidisciplinarnom pristupu unutar izdvojene

samostalne discipline ekonomije rada.

3

1. Razvoj ekonomije rada

Problemi rada u savremenom smislu pojavili su se kao predmet ozbiljnog društvenog interesa

tokom šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka, kada je došlo do poljoprivredne reorganizacije,

nestajanja srednjovekovnih institucija i pojava elemenata industrijalizacije koji su doveli do stvaranja

siromašne radničke klase lišene sredstava za proizvodnju. Primat rada među faktorima proizvodnje u

merkantilističkoj ideji, zajedno s narastajućim problemom pauperizma u čitavoj Europi, doveli su do

nastajanje značajnih radova iz oblasti ekonomske politike. Ona se zbog svoje dvojne usmerenosti na

probleme siromaštva i nezaposlenosti može smatrati začetkom ekonomije rada kao što je i rad Adama

Smitha odraz dugoročnog zanimanja društvenih teoretičara za probleme rada. Nasuprot tome, bitni

razlaz praktičnih problema rada i glavna struja ekonomske teorije nastaje početkom devetnaestog veka

kada, i pod značajnim uticajem Davida Ricarda, određivanje dugoročnih cena pod pretpostavkom

potpune konkurencije postaje prevladavajući predmet ekonomskih istraživanja.

Rikardo je razvio radnu teoriju vrednost i dalje od izvorne Smithove zamisli o primitivnoj

privredi insistirajući na njenoj opštoj primenjivosti u razvijenom kapitalističkom društvu. Karl Marx

je prihvatio radnu teoriju vrednosti i razvio je u teoriju eksploatacije. Njegovo polazište bili su

zaključci klasične političke ekonomije da je rad osnova i mera vrednosti, a da se njegova cena temelji

na troškovima njegove proizvodnje, odnosno održanja. Marx je pretpostavio da je društveno potrebno

radno vreme potrebno da se proizvede količina proizvoda ekvivalentna troškovima proizvodnje tog

rada manja od dužine radnog dana. Upravo taj preostali deo radnog dana omogućava kapitalisti da

prisvoji stvoreni višak vrednosti i da time eksploatiše radnika koji ga je stvorio.

Klasični ekonomisti prilazili su istraživanju rada uglavnom u terminima njegovog

proporcionalnog udela u raspodeli nacionalnog dohotka. Za njih je pitanje šta određuje opšti nivo

nadnica predstavljalo osnovni problem vezan za rad. Prihvatili su doktrinu nadničnog fonda, prema

kojoj je potražnja za radom određena veličinom kapitala, dok je ponuda rada na dugi rok beskonačno

elastična na nivou održanja egzistencije. To je bio napredak u odnosu na prirodnu nadnicu jer je takvo

definisanje potražnje za radom otvorilo mogućnost postojanja nadnice koja je viša od egzistencijalne.

Debata oko ispravnosti doktrine nadničnog fonda tokom 1870ih rezultirala je ključnim

konceptima teorije marginalne proizvodnje, koja je do kraja stoleća postala opšteprihvaćen pristup

pitanju distribucije primenjiv za sve proizvodne činioce. Teorija graničnog proizvoda jednako je

primenjiva na sve činioce i efikasno spaja procese proizvodnje i raspodele koji su bili odvojeni u

klasičnom modelu. Time je i rad potpuno integriran u šemu konkurentskog tržišta koje osigurava da

se nadnica izjednačava s graničnim proizvodom rada. Granični proizvod time postaje ključ prirodnog

zakona nadnica.

4

Alfred Marshal je isticao da je marginalni proizvod rada vezan samo za tražnju preduzeća za

radom i negovori ništa o ponudi rada, a poznati pristup određivanja cene rada mora uzeti u obzir obe

sile. Na taj način on ukazuje na jednostranost oba pristupa, klasičnog i marginalističkog. On je

priznavao da je tržište rada visoko apstraktan koncept koji se bitno razlikuje od stvarne situacije u

kojoj stotine različitih grupa radnika imaju vlastite odvojene probleme formiranja nadnica u skladu s

čitavim nizom specifičnih prirodnih i veštačkih činilaca koji kontrolišu ponašanje ponude i tražnje.

„Jedno od ključnih tržišta za funkcionisanje makroekonomije je tržište rada. Na njemu se

susreću tražnja za radom i ponuda rada. Moguće je uočiti dva bazična pristupa objašnjenju kretanja na

ovom tržištu klasičarski i kejnzijanski.“1

John Maynard Keynes je u The General Theory of Employment Interest and Money (1936)

pokušao dokazati da ekonomski sistem koji je prevladavao tridesetih godina ovog veka nije u

mogućnosti da garantuje punu zaposlenost raspoloživog rada po nadnicama preovladavajućim na

tržištu. Keynes ne pridaje posebnu važnost analizi ponude rada, već je njegova pažnja usmerena na

tumačenje zašto uz datu ponudu rada po preovladavajućim nadnicama postoji dugotrajni višak ponude

nad tražnjom. Tumačenje zasniva na hipotezi da agregatna tražnja za robom i uslugama određuje

tražnju za radom, odnosno zaposlenost.

Keynzijanska teorija u stvari uopšte nije teorija tržišta rada, već makroekonomska teorija pune

zaposlenosti privrede. Nasuprot tome stvaraju se nove međusobno konkurentske ili dopunjujuće teorije

tržišta rada, u prvom redu tzv. neoklasičnih ekonomista koji mikroekonomskim pristupom analiziraju

uslove na samom tržištu rada i objašnjavaju ponašanje aktera tržišta rada i makroekonomske posledice

na način koji opravdava ispravnost klasičnog pogleda na automatsko uspostavljanje makroekonomske

ravnoteže.

„Industrijskom revolucijom koncept rada je dobio novi impuls, idealizam je slabio, a jačala je

snaga organizovanih radnika i njihova svest o reformi sveta rada. Zaposlenost je postala osnovni

indikator za alokaciju nacionalne imovine, a rad je oslobođen etičkih predrasuda. Rad je postao

osnovni kriterijum građanske i ekonomske korisnosti. Čovek je vrednovan najpre kao ekonomsko

biće.2„

2. Neoklasični model – osnovne ideje1 Jakšić, M., Praščević, A. (2006), Makroekonomska analiza, CID, Beograd, str.369.

2 Marjanović, G.V. (2009), Ekonomske teorije o tržištu rada, Inter print, Kragujevac, str. 8. 5

Sredinom XIX veka objavljene su tri knjige koje su označile početak jednog novog pravca u

ekonomskoj misli – marginalističkog pravca. Ideje zastupljene kod ovih autora, V. Dževons (Teorija

političke ekonomije), K. Menger (Osnovni principi političke ekonomije), L. Varlas (Elementi čiste

ekonomije) bile su poznate i ranije ali su bile marginalizovane. Do tada ove ideje nisu imale značajan

uticaj na dominantnu teoriju, a za njihovo pojavljivanje i ozbiljno razmatranje bilo je neophodno

stvaranje pogodne uslova tj. odbacivanja klasične ekonomske teorije i promena u ekonomskom

okruženju u poslednjoj polovini XIX veka.

„Umesto teorije viška vrednosti, eksploatacije, akumulacije kapitala, odnosa društvenih klasa,

kapitalizma i socijalizma, nova teorija istražuje ponašanje ekonomskih subjekata poput potrošača,

preduzetnika, menadžera i rentijera.“3

Mnogi ekonomisti smatraju da je marginalistička teorija nastala kao transformacija starih

ideja, a ne kao novi pravac u razmišljanju obzirom da nije nastala kao posledica neke krize već kao

rezultat intenzivnog kapitalističkog razvoja svih evropskih zemalja. Međutim, razlike između

marginalista i njihovih prethodnika ipak sunjihovi predmeti itraživanja. Marginalisti se od proizvodnje

pomeraju ka razmeni kao predmetu posmatranja tj. ka alokaciji resursa u cilju maksimalnog

zadovoljenja potreba pojedinca. Naziv marginalizam vodi poreklo od korišćenja marginalnih veličina

u analizi ponašanja ekonomskih subjekata.

Nova shvatanja, poznata kao neoklasična ekonomija, zamenila su klasična, a analizu

akumulacije i povećanje nacionalnog bogatstva zamenila je analiza ravnoteže ponude i tražnje u

stacionarnom modelu.

Marginalisti problem raspodele rešavaju isključivo u sferi razmene koja se odnosi na razmenu

faktora proizvodnje, odnosno njihovih usluga. Princip marginalne korisnosti modifikuju u princip

marginalne produktivnosti faktora proizvodnje i uz princip supstitucije između različitih faktora

proizvodnje određuju visinu dohodaka pojedinih vlasnika faktora proizvodnje i optimalni rezultat

samog procesa proizvodnje.

U okviru ovog pravca najznačajnije doprinose dali su: Valras i Pareto (lozanska škola) u

primeni matematike u ekonomiji i analize opšte privredne ravnoteže, A. Maršal (kembridžka škola)

koji je povezao tradicionalnu klasičnu školu sa rezultatima nove, marginalističke škole i tako uticao da

se novo nastali teorijski sitem prihvati kao neoklasični sistem.

2.1 Ponuda i tražnja za radom kao funkcija realne nadnice

3 Stanković, K. (2009), Ekonomske doktrine, Inter print, Kragujevac, str. 286.6

Neoklasika i kejnzijanizam se razlikuju u pogledu funkcionisanja tržišta rada.

Neoklasični model karakterišu sledeća načela: 4

1. Alokacija resursa: statički shvaćena ravnoteža i napuštanje interesa za privredni razvoj

2. Utilitarizam: načelo opadajuće marginalne korisnosti i uverenje da je čovekovo ponašanje

svodljivo racionalnu kalkulaciju koja stremi moksimizaciji korisnosti

3. Princip supstitucije: varijacija proporcionalnih veličina koja se manifestuje kroz

zamenljivost jedne korpe dobara drugom

4. Privredni subjekti – pojedinci: subjekti koji donose racionalne odluke vođeni su interesom

maksimizacije korisnosti i napuštanja bilo kakvog interesa za „kolektivne subjekte“ –

klase, grupe

5. Individualistički redukcionizam: marginalisti odbacuju istoricizam; ekonomski zakoni su

apsolutni i objektivni, poput onih u prirodnim naukama

6. Subjektivna teorija vrednosti: sve vrednosti su individualne i subjektivne, one su cilj

pojedinca

Ove pretpostavke primenjene na tržište rada daju njegove sledeće karakteristike:

1. Polazi se od savršeno konkurentnog tržišta na kome se sučeljavanjem ponude i tražnje za

radom formira ravnotežna nadnica

2. Nadnica kao cena radne snage određuje se prema načelu granične produktivnosti rada

3. Postoji potpuna fleksibilnost nadnica u oba smera, čijim se varijacijama tržište rada čisti -

uravnotežuje

4. Postoji potpuna zaposlenost, a frikciona nezaposlenost je rezultat kratkoročnih fluktuacija

radnika u traženju posla.

„Dva postulata neoklasike su od ključnog značaja za funkcionisanje tržišta rada:

Prvo, realna nadnica je jednaka graničnom proizvodu rada WP

=MPN , (tj. nadnica je jednaka

graničnom proizvodu poslednjeg uposlenog radnika);

Drugo, realne nadnice su jednake graničnoj nekorisnosti rada WP

=MDU L, , ( tj. postoji trade off

između dokolica i rada), pa se u toj tački izjednačavaju ponuda i tražnja za radnom snagom i formira

ravnotežna nadnica.“5

4 Jakšić, M., (2003), Razvoj ekonomske misli, Intergraf MM, Beograd, str.175.

5 Marjanović, G.V., op.cit., str.737

Osnovna pretpostavka od koje polazi neoklasični model jeste da je radna snaga (N) jedini

varijabilni faktor proizvodnje u kratkom roku, dok je stok kapitala fiksiran ( K ), a takođe i stanje

populacije i tehnologije u posmatranom periodu.

Proizvona funkcija, odnos inputa (rada) i maksimalnog autputa koji se može ostvariti koristeći

date inpute, prikazan je na sledećem dijagramu:

WP

SL

(WP

)0 E

DL= MPN

N0 zaposlenost N

a) Ravnoteža na tržištu rada

Y F(K , N)

Y0

N0 zaposlenost N

b) Proizvona funkcija

gde su WP

- realne nadnice, Y - autput, N – zaposlenost.

Dijagram 1.1 – Neoklasična teorija proizvodnje i zaposlenosti6

Tražnja za radnom snagom (DL ) određena je marginalnom produktivnošću rada (MPN), što

znači da će preduzeće upošljavati dodatne radnike sve dok je marginalni produkt rada veći od troškova

6 Op.cit., str. 75.8

dodatne radne snage (WP

), koja je određena odnosom nominalne cene nadnice W i cena P. Optimalni

nivo zaposlenosti se postiže kada je marginalni produkt rada jednak realnoj nadnici tj.: MPN(N) = WP

. Ponuda je određena realnom nadnicom pa stoga kriva ponude ima pozitivan nagib. Na dijagramu

1.1, slika a), predstavljeni su: ravnoteža na tržištu rada, tačka E (na nivou ravnotežne realne nadnice (

WP

)0 i ravnotežnog nivoa zaposlenosti N0). Na osnovu ravnotežnog nivoa zaposlenosti, određuje se i

ravnotežni nivo autputa Y0, duž krive proizvodne funkcije na slici b).

U neoklasičnom modelu podrazumevaju se sledeći odnosi:7

Y = F (K , N) – proizvodna funkcija

DL = F ( WP

) – tražnja za radom

SL = g (WP

) – ponuda rada

Obzirom da se posmatrane varijable u neoklasičnom modelu tokom vremena sporo menjaju,

može se pretpostaviti da su u dugom roku konstantne. Ako se ne menja ni proizvodnja onda se

pretpostavlja da i kriva tražnje za radom mora biti fiksna. Ove pretpostavke neoklasičara podvrgnute

su kasnije kritici od strane kejnzijanaca. Ključna karakteristika neoklasičnog modela je da ravnoteža

na tržištu rada određuje autput pune zaposlenosti.

Na sledećem dijagramu, 1.2, predstavljeni su:8 a) kriva agregatne ponude i tražnje za radom

kao funkcija realne nadnice i na slici b) ponuda i tražnja za radom kao funkcija novčane nadnice.9

Ponuda rada SL(P1) na slici b) je pozitivnog nagiba i prikazuje obim ponuđenog rada za svaku vrednost

novčane nadnice, uz dati nivo cena P1. Kriva ima nagib na gore, jer pri datom nivou cena, viša

novčana nadnica znači višu realnu nadnicu. Obziro da su radnici zainteresovani za višu realnu

nadnicu, postojaće nova kriva za svaki nivo cena. Povećanje nivoa cena pomera krivu ponude rada

gore i na levo, proporcionalno povećanju nivoa cena.

Međutim, tražnja za radom zavisi samo od realne nadnice. Proporcionalno povećanje novčane

nadnice i nivoa cena od W1 P1 na 2W1 2P1 i na 3W1 3P1, ostavlja tražnju za radom nepromenjenu na

nivou zaposlenosti N1, što korespondira sa nivoom zaposlenosti N1 i realnom nadnicom W 1P1

na slici

a). Realna nadnica i nivo zaposlenosti ostaju isti. Navedena analiza dokazuje neoklasičnu dihotomiju

po kojoj nominalne varijable ne utiču na realne.

7 Op.cit., str. 74.

8 Op.cit., str. 76.

9 Op.cit., str. 76.9

realne nadnice SL= g(WP

)

3W 13 P 1

=2 W 12 P1

=W 1P 1

MPN = f(WP

)

N1 zaposlenost

a) Ponuda i tražnja za radom kao funkcija realne nadnice

SL(3P1)

novčane nadnice SL(2P1)

3W1

SL(P1)

2W1

W1 MPN*P1 MPN*2P1 MPN*3P1

N2’ N1 N2 zaposlenost

b) Ponuda i tražnja za radom kao funkcija novčane nadnice

Dijagram 1.2 – Ravnoteža tržišta rada i novčana nadnica10

Pol Dejvidson smatra da je ključna greška neoklasičnog sistema pretpostavka da se krive

ponude svih grana mogu simultano pomerati, dok krive tražnje ostaju nepromenjene. Takođe ističe i

Kejnsove satvove da je nelogično tvrditi promena uslova ponude u jednoj grani može da pomeri krivu

ponude te grane, bez promene tražnje. Neoklasično isticanje marginalnog produkta rada sa nagibom na

dole je irelevantno u analiziranju efekta promene nadnice na agregatnom nivou zaposlenosti.

Dejvidson takođe napominje i to da je neoklasično viđenje krive marginalnog produkta kao krive

agregatne tražnje za radom preterana simplifikacija koja pretpostavlja da promene krive ponude, usled

promene novčane nadnice, mogu da se jave bez ikakvih reperkusija na agregatnu tražnju za radom. 10 Op.cit., str. 77.

10

Jozef Štiglic, podržavajući neoklasiku, smatra da kriva marginalnog produkta rada, mora biti kriva

tražnje za radom, jer je to „algebarski ekvivalent izjednačavanja cene i marginalnog troška“.

Tradicionalna neoklasična teorija gotovo da ne ostavlja mogućnost postojanja nevoljne

nezaposlenosti. Osobe koje ne mogu pronaći zaposlenje u stvari imaju nerealno visoka očekivanja

nadnica, te je sniženje nadnica univerzalna terapija protiv nezaposlenosti. Međutim, nepromenjivost

nadnica koja se u stvarnom životu javlja predstavlja problem za neoklasičnu ekonomsku teoriju.

Ukoliko zaista postoje nezaposleni spremni da rade za nižu nadnicu i poslodavci koji bi uz nižu

nadnicu mogli zaposliti dodatne radnike, zašto onda obostrani interesina tržištu ne dovedu do sniženja

nadnica i rasta zaposlenosti? Što je uzrok nedovoljne fleksibilnosti nadnica?

Postoje razni pokušaji odgovora na ta pitanja u okviru neoklasične teorije, pri čemu postoje

dva osnovna smera: 11

1. rigidnost je egzogeno određena, odnosno postoje pritisci spolja koji ometaju slobodno

funkcionisanje tržišta (uticaj države i sindikata) i

2. endogeni uticaji, gde je rigidnost posledica optimizacije u ponašanju konkurenata na tržištu

(implicitni ugovori i nadnica efikasnosti).

2.2 Nivo cena i neoklasična kriva agregatne ponude

Kriva agregatne ponude u neoklasičnom modelu je makroekonomska analogija

mikroekonomskog koncepta krive ponude preduzeća. Za savršeno konkurentno tržište važi da se

profiti maksimiziraju kada je marginalni trošak jednak ceni proizvoda odnosno, kada je marginalni

produkt jednak realnoj nadnici. Prethodni dijagram, 1.2, pokazuje da na nivou cena 2P1(kriva

MPN*2P1) ako novčana nadnica ostane W1, tražnja za radom se povećava na N2, slika b). Viši nivo

cena znači nižu realnu nadnicu i preduzećaće nastojati da povećaju i zaposlenost i autput. Novčana

nadnica neće ostati na W1 jer će se na nivou cena 2P1 kriva ponude rada pomeriti na S L(2P1). U

takvoj situaciji pri novčanoj nadnici W1 ponuda rada je samo N2’ pa postoji višak tražnje za radom

jednak N2 – N2’ jedinica rada, što izaziva porast nadnica.

„Preduzeća koja zaostaju u procesu povećanja novčanih nadnica, imaju veće stope

napuštanja posla i gube radnike. Proces povećanja novčanih nadnica se zaustavlja onda kada se

11 Mrnjavac Ž., Povijest ekonomije rada i pogleda Ekonomske teorije na nezaposlenost

11

novčane nadnice dovoljno povećaju da ponovo uravnoteže ponudu i tražnju na tržištu rada.

Zaposlenost je tada ponovo na optimalnom nivou pune zaposlenosti. Ponuđeni autput na nivou cena

2P1 je jednak Y1, a nivo zaposlenosti N1. Na još višem nivou cena 3P1 – slika 1.2 b), novčana

nadnica raste na 3W1 ali autput, nakon prilagođavanja tražnje i ponude rada ostaje Y1. Kriva

agregatne ponude je vertikalna. Ponuđeni iznos autputa je fiksiran i ne zavisi od nivoa cena, što je

prikazano dijagramom 1.3. Viši nivo cena podstiče proizvodnju – autput, samo ako nije usklađen sa

proporcionalno višim novčanim nadnicama odnosno, samo ako više cene snize realnu nadnicu.

Vertikalna neoklasična kriva agregatne ponude, odražava činjenicu da viši nivo cena

zahteva proporcionalno više nivoe nvčane nadnice za ravnotežu tržišta rada. Realna nadnica,

zaposlenost i autput ostaju isti. Vertikalna kriva agregatne ponude implicira da je autput potpuno

determinisan ponudom u neoklasičnom modelu.“12

P Sy

agregatni nivo cena 3P1

2P1

P1

Y1 Proizvodnja(autput)

Dijagram 1.3 – Neoklasična kriva agregatne ponude13

12 Op.cit., str.79.

13 Op.cit., str.80 12

2.3 Neoklasični sistem sa rigidnim novčanim nadnicama – jedno objašnjenje

nezaposlenosti

Da bi došlo do pune zaposlenosti potrebno je da nadnice budu potpuno fleksibilne. Drugi izvor

rigidnosti nadnica jeste politika vlade o koja donosi zakone o minimalnim nadnicama.

„Ako su nadnice rigidne na dole, nivo zaposlenosti i autput nisu više potpuno determinisani

ponudom, kriva agregatne ponude više nije vertikalna. Na dijagramu 1.4 prikazano je povećanje nivoa

cena na zaposlenost. Povećanje nivoa cena, sa novčanom nadnicom na nivou W , smanjuje realnu

nadnicu i pomera krivu tražnje za radom na desno, na nivo DL (P). Smanjenje realne nadnice

prouzrokuje pad ponude rada koja se pomera na levo na SL (P2). Smanjenje realne nadnice povećava

zaposlenost, dovoljno je povećanje nivoa cena sa P1 na P2 da bi se postigla ravnotežna zaposlenost u

N1.

Implikacije rigidne novčane nadnice na nagib krive agregatne ponude prikazane su na

dijagramu 1.5. Na nivou cena P1 i uz fiksnu novčanu nadnicu od W , autput je Y 1, a zaposlenost N 1d

(dijagram 1.4). Na dijagramu 1.5 nivo cena P1, usklađen sa novčanim stokom (M1) daje krivu agregatne

tražnje Dy (M1) Kriva agregatne ponude ima na gore za nivo cena ispod P2. Na nivou cena P2 sa

nadnicom W , (dijagram 1.4), ponuda rada je jednaka tražnji za radom. Dalje povećanje nivoa cena

iznad P2 dovelo bi do proporcionalnog povećanja novčane nadnice. Pošto se pretpostavlja da novčana

nadnica nije rigidna na gore, nivoi cena iznad P2 uslovljavaju vertikalnu krivu agregatne ponude

(dijagram 1.5).“14

SL (P2).

novčane nadnice

SL (P1).

W

W1

N 1d N 1 N s zaposlenost

Dijagram 1.4 - Efekat porasta cena kada je novčana nadnica rigidna15

14 Op.cit., str. 81.

15 Op.cit., str. 82.13

Agregatni cenovni AS

nivo P

Dy(M2)

Dy(M1)

Autput Y

Dijagram 1.5 – Neoklasična kriva agregatne ponude sa rigidnim novčanim nadnicama16

3. Kejnzijansko viđenje tržišta rada

3.1 Kejnsova teorija zaposlenosti

„Džon Majnard Kejns (1883 – 1946) je jedan od velikih mislilaca XX veka, središnji

lik zbivanja na intelektualnom, državnom, praktično – političkom, berzansko – finansijskom,

kulturnom, ekonomskom, filozofsko – političkom planu.“17

U svom delu The General Theory of Employment Interest and Money (1936) pokušao je da

dokaže da ekonomski sistem koji je prevladavao tridesetih godina prošlog veka nije u mogućnosti da

garantuje punu zaposlenost raspoloživog rada po tržišnim nadnicama. Drugim rečima ravnoteža

ekonomskog sistema kompatibilna je s trajnim postojanjem nezaposlenosti.

Keynes ne pridaje posebnu važnost analizi ponude rada, već je njegova pažnja usmerena na

tumačenje zašto uz datu ponudu rada po prevladavajućim nadnicama postoji dugotrajni višak ponude

16 Op.cit., str. 82.

17 Jakšić, M., op.cit., str.22514

nad tražnjom. Tumačenje zasniva na hipotezi da agregatna potražnja za robom i uslugama određuje

tražnju za radom, odnosno zaposlenost. Prema tome nesklad je posledica nemogućnosti tražnje za

radom da dostigne datu ponudu rada, odnosno posledica preniske tražnje za robom i uslugama. Prema

tome u njegovom radu ideja je nedovoljne tražnja koja se javljala i ranije (npr. kod Malthusa i Hobsa)

napokon formulisana u obliku celovitog sistema. Polazeći od činjenice da su nadnice nefleksibilne

nadole utvrdio je da se višak ponude nad potražnjom za radom ne može apsorbovati jednostavnom

autoregulacijom visine nadnica, jer smanjenje nadnica ne prouzrokuje automatsko povećanje tražnje

za radom. Smanjenje nadnica zaista deluje i na smanjenje cena, ali suprotno klasičnom tumačenju to

neće dovoljno povećati tražnju za radom, već će pad agregatnog nivoa cena dovesti do pada

agregatnog dohotka i time agregatne tražnje (što je kasnije nazvano "keynesov efekat"). Takvu

nezaposlenost, koja je posledica nedovoljne agregatne tražnje na tržištu roba, Keynes naziva

nevoljnom. Iako je upotrebio izraz koji je ranije koristio Pigou, radi se o bitno drugačijem tumačenju

nevoljnostii. Dok se kod Keynesa radi o vrsti nezaposlenosti, koja je posledica nedovoljne agregatne

tražnje na tržištu roba i može se izbjeći podsticanjem blage inflacije, Pigouovo se definisanje više

približava uobičajenom pojmu nedvoljnosti, dakle nezaposlenost za koju se može razumno oceniti da

individualni radnik nije odgovoran.

Kejns odbacuje klasičarsko objašnjenje determinanti ponude rada iz sledeća dva razloga:18

1. Klasičarska ponuda rada ne opisuje tačno ponašanje radnika. Različit uticaj na

ponudu radnika ima pad realne nadnice izazvan padom novčane nadnice u odnosu

na pad realne nadnice usled rasta cena. Zato kriva ponude rada, bazirana na realnoj

nadnici, ne izražava asimetrično ponašanje radnika.

2. Ukoliko bi radnici i prihvatili sniženje svoje novčane nadnice, to ne bi automatski

značilo i pad realne nadnice, jer sniženje novčane nadnice može da bude praćeno i

padom cena proizvoda.

Kejnsove odrednice nivoa zaposlenosti su:19

1. Ukupni dohodak društva

2. Zbir potrošnje i investicija čitave zajednice

Veoma važan faktor jesu investicije jer imaju uticaj na nivo dohodka ali su one

značajno podložne visokim i stalnim fluktuacijama.

3.2 Efektivna tražnja i zaposlenost kod Kejnsa

18 Jakšić, M., Praščević, A., op.cit., str.370

19 Op.cit., str.37015

„Ključna determinanta koja određuje zaposlenost je efektivna tražnja, odnosno odnos

između agregatne ponude i agregatne tražnje. Kejnsova funkcija agregatne ponude Z = f(N)

predstavlja vezu između očekivanih prihoda od buduće prodaje, odnosno ukupnog dohotka i

obima danas zaposlenih radnika N. Funkcija agregatne tražnje D ukazuje na izdatke svih

kupaca za bilo koji nivo agregatne zaposlenosti. Zbog toga ona predstavlja vezu između broja

zaposlenih n i sume potrošnje i investicija D = f(N). Funkcije novčano izražene agregatne

ponude i agregatne tražnje su:“20

Z = fz(W,N)

D = fd(W,N)

Očekivana prodaja,

planirana štednja

Z

D

zaposlenost

Z – agregatna ponuda, D – agregatna tražnja, E – efektivna tražnja

Dijagram 1.6 – Efektivna tražnja21

Efektivna tražnja je određena tačkom u kojoj je agregatna tražnja jednaka agregatnoj

ponudi, tačka E, dijagram 1.6. Da bi objasnio zbog čega ponuda ne stvara sebi odgovarajuću

tražnju, Kejns je ukazao da postoje dva elementa agregatne tražnje, D1 se odnosi na sve

izdatke koji zavise od nivoa agregatnog dohotka, odnosno obima zaposlenosti:

D1 = f1 (W,N)

20 Op.cit., str.371

21 Op.cit., str.37216

Drugi deo agregatne tražnje D2 - investiciona potrošnja, ne zavisi od trenutnog

dohotka niti od obima zaposlenosti, te nije ni jednaka planiranoj štednji. Ona zavisi od

budućih profita, koji pri Kejnsovoj pretpostavci o neizvesnosti budućnosti, ne mogu biti

poznati, niti statistički predviđeni na bazi prošlih ili trenutnih tržišnih signala. Investiciona

potrošnja zavisi od egzogenih očekivanja poslodavaca, od njihovog „životinjskog daha.“

3.3 Izvori rigidnosti nadnica i agregatna ponuda rada

„U neoklasičnom sistemu i ponuda i tražnja za radom su funkcija realne nadnice,

presek kriva ponude i tražnje za radom određuje ravnotežnu realnu nadnicu i nivo

zaposlenosti. Nadnice su fleksibilne i oko njih se pregovara.“22

„Kejns ne prihvata neoklasično shvatanje po kome je ponuda rada rastuća funkcija

realne nadnice. On smatra da radnici nude rad ne prema realnoj već prema novčanoj nadnici

jer svoj rad razmenjuju za novac, a ne za proizvode rada. Novčane nadnice su rigidne odnosno

fiksirane jer su izvor tražnje.“23

U kejnzijanskoj teoriji postoji više izvora rigidnosti nadnica:

1. Rigidnost apsolutnih nivoa novčanih nadnica i

2. Rigidnost relativnog nivoa novčanih nadnica, kada se radnici suprotstavljaju

promeni odnosa u platama24

Sledeći dijagram, 2.4, prikazuje kejnzijansko tržište rada i određivanje zaposlenosti u

zavisnosti od nivoa novčane nadnice.

„Novčana nadnica je fiksirana na nivou W0 , a kriva ponude rada data je kao W0Sn jer

radnici nude rad na osnovu novčane nadnice. Pošto je novčana nadnica fiksirana, kriva

ponude rada je horizontalna sve do nivoa pune zaposlenosti N*. Ona pokazuje da pri novčanoj

nadnici W0 ponuda rada je N* ali ostvarena zaposlenost je na nivou N0 , u tački preseka

tražnje za radom DN i ponude rada. Razlika između N* i N0 (od tačke A do tačke B)

predstavlja nevoljnu nezaposlenost. Posle postizanja pune zaposlenosti kriva ponude rada ke

22 Marjanović, G.V., op.cit., str.90

23 Op.,cit.,str.90

24 Jakšić, M., op.cit., str.20517

pozitivnog nagiba. Rast agregatne tražnje povećava tražnju za radom sa DN na DN’ i

zaposlenost sa N0 na N* jer istovremeno rast cena sa P0 na P*1 pri fiksnim novčanim

nadnicama bi doveo do redukovanja realne nadnice. Prilagođavanje se vrši samo putem

promene zaposlenosti koja zavisi od efektivne tražnje, a ne od nivoa novčane nadnice. Na taj

način se realizuje kejnzijanska sekvenca: efektivna tražnja - proizvodnja – zaposlenost.“25

Novčana nadnica W SN

W0 A B DN’=MP*P*1

DN = MP*P0

0 N0 N* Zaposlenost N

Dijagram 1.7 – Kejnzijansko tržište rada26

Do rigidnosti nadnica dovode i faktori institucionalne prirode, dijagram 2.5. U delu

tržišta koje je sindikalizovano, nadnice su određene radnim ugovorima. Novčane nadnice neće

reagovati na smanjenje tražnje za radom tokom trajanja ugovora, a kriva ponude rada ne igra

nikakvu ulogu u određivanju nivoa zaposlenosti.

„Kriva ponude ima oblik W SN , početna ravnoteža je u tački A gde je DN = W SN, uz

Na zaposlenih radnika i nivo novčane nadnice W . Pad agregatne tražnje u uslovima recesije

pomera krivu tražnje za radom na nivo DN’ pa je nova ravnoteža u tački c. Nadnica je ostala

ista, a zaposlenost je značajno opala.

Na onim segmentima tržišta rada gde nema eksplicitnih ugovora koji fiksiraju novčanu

nadnicu, postoje često implicitni sporazumi između poslodavaca i radnika, koji fiksiraju

novčanu nadnicu za neki vremenski period. Implicitni ugovori na neki način sprečavaju

25 Marjanović, G.V., op.cit., str.91

26 Op.cit., str.9118

poslodavce da smanje novčane nadnice, uprkos padu tražnje za njihovim proizvodima i pada

tražnje za radom.“27

Novčana nadnica DN’ DN SN

W C A

B

Nc Nb Na zaposlenost

Dijagram 1.8 – Novčana nadnica i sindikati na tržištu rada28

2.3 Utvrđivanje nivoa zaposlenosti u kejnzijanskoj teoriji

2.3.1 Kejnzijanska kriva agregatne ponude

27 Op.cit., str.92

28 Op.cit., str.9219

Kejnzijanci polaze od elastičnog domena krive agregatne ponude AS gde se povećava

dohodak bez rasta cena. Jednakost agregatne tražnje i agregatne ponude (AD=AS) predstavlja

ravnotežu i određuje radnotežne veličine cena i dohotka. Na dijagramu 1.9 predstavljena je

kejnzijanska politika: povećanje tražnje (AD0 na AD1) povećava samo dohodak (Y0 na Y1), cene

ostaju na početnom nivou P0.

Pretpostavka je da se pregovori vrše oko novčane , a ne realne nadnice. Radnici znaju

novčanu nadnicu ali ne i nivo cena.

AS

P AD1

AD0

E0 E1

P

0 Y

Y0 Y1 Y*

Dijagram 1.9 – Kejnzijanska politika u AS – AD modelu29

Radnici prihvataju novčane nadnice za određeni period ali nemaju uvida u opšti nivo cena

tokom tog perioda. Opšti nivo cena će odrediti njihovu kupovnu moć. Oćekivanja opšteg nivoa cena se

baziraju na ponašanju cena u prošlosti.

2.3.2 Efekti politike u kejnzijanskom modelu

29 Jakšić. M., 2003., Makroekonomija, Beograd, Čigoja štampa, 184. str.

20

P ASc

ASk

P2 C

B

P1

P0 A

AD0 AD1

0 Y*=Y0 Y1 N

Dijagram 2.0 – Kejnzijanska i novoklasičarska agregatna ponuda30

AS (kriva agregatne ponude na kratak rok) je elastična, pa se dinamiziranjem tražnje (AD0 na AD1)

povećava dohodak (Y*=Y0 na Y1) ali uz rast cena (P0 na P1). To je vreme trajanja novčane iluzije za

vreme prelaska iz A u B. Od C do B privreda se ''vraća'' na prirodne veličine, pa se dohodak smanjuje

(Y1 na Y*=Y0), a cene i dalje rastu (P1 na P2).

Ove razlike u domenu AS krive mogu se predstaviti i kao dve različite AS krive: novoklasičarska

(ASNK) koja je vertikalna i kejnzijanska (ASK) koja ima pozitivan nagib. Autput i zaposlenost su

potpuno određeni ponudom dok agregatna tražnja nema sistemsku ulogu u određivanju autputa.

2.4 Filipsova kriva u kejnzijanizmu

“Filipsova kriva, kako ju je utemeljio A. Filips 1958. godine (inverzna veza nominalne

nadnice i stope nezaposlenosti) i kako su je 1960. godine modifikovali Solou i Samjuelson (inverzna

30 Op.cit., 186. str.21

veza stope inflacije i stope nezaposlenosti), bila je do 70-ih godina znacajno analiticko sredstvo

kejnzijanske ekonomije. Sa teorijskog aspekta ona je potkrepila Kejnsove postavke vezane za trziste

rada i njegovu kritiku klasicarske teorije trzista rada, pruzajuci empirijsku potvrdu koncepta efektivne

traznje. Prva etapa u teorijskom razvoju Filipsove krive je takode predstavljala i znacajnu potporu

kejnzijanskim preporukama za vodenje ekonomske politike na bazi upravljanja agregatnom traznjom.

Naime, kejnzijanska ekonomija je pretpostavljala da se trziste rada cesto nalazi u neravnotezi, koju

karakterise nevoljna nezaposlenost. Karakteristike takvog trzista rada su:”31

1) postojanje sindikata koje onemogucava potpunu konkurenciju,

2) usled nedovoljne agregatne traznje na trzistu rada postoji nedobrovoljna nezaposlenost,

3) postoji nefleksibilnost novcanih nadnica.

π

inflacija

Nezaposlenost U

Dijagram 2.1 - Teorijska Filipsova kriva

Kejnzijanski koncept upravljanja agregatnom traznjom, kao kljucnom polugom u ekonomskoj

politici kojom se tezi smanjenju obima nevoljne nezaposlenosti i priblizavanju ekonomije

ravnoteznom stanju, dobio je u Filipsovoj krivi potvrdu, ali i okvir za siru primenu, kroz izbor

odgovarajuce stope inflacije tako da se obezbedi zeljeni obim zaposlenosti (smanjenje nezaposlenosti

je moguce pristajanjem na visu stopu inflacije). Zbog toga je tokom 1960-ih Filipsova kriva bila

integrisana u makroekonomske modele i siroko koriscena u analizi drzavne makroekonomske politike.

Kejnzijanski koncept Filipsove krive imao je sledece implikacije na ekonomsku politiku:

1) Snizenje nezaposlenosti mora biti placeno rastom inflacije i obrnuto, snizenje inflacije izazvace rast nezaposlenosti (postoji racio zrtvovanja).

31 Dimitrijević B., Praščević A., Savremene kontroverze makroekonomske teorije u razvojuFilipsove krive

22

2) Ekonomska politika se formulise i realizuje na osnovu trade-offa izmedu stopa nezaposlenosti i njima odgovarajucih stopa inflacije.

3) Monetarnom ekspanzijom, na osnovu delovanja novcane iluzije, moguce je smanjiti stopu nezaposlenosti.

Takode je vazno istaci i sledece karakteristike kejnzijanske Filipsove krive, vazne za analiticki okvir kejnzijanizma:

1) Filipsova kriva je sa aspekta drustvenog blagostanja specificna kriva indiferencije koja predstavlja razlicite kombinaciije drustvenih troskova (nezaposlenosti i inflacije) pri kojima je nivo drustvenog blagostanja isti.

2) Filipsova kriva negativnog nagiba karakterise i kratak i dugi rok jer je delovanje novcane iluzije trajno iz cega se izvodi zaklucak o neneutralnosti novca, vazan za kejnzijansku ekonomiju.

Zaključak

Bez obzira koji je teorijski smer prevladavajući, ni jedan ne može obuhvatiti svu

kompleksnost društvenoekonomskog sistema i ponuditi trajna rešenja za sve probleme. Proizlazi da je

teorijski pluralizam i multidisciplinarnost jedino moguće rešenje za kvalitetan razvoj u budućnosti.

23

Neoklasična škola je jedna od najuticajnijih škola ekonomske misli. Jedna od najznačajnijih

razlika između neoklasike i kejnzijanizma je funkcionisanje tržišta rada. Po neoklasičarima ovo tržište

je savršeno konkurentno, nadnice se određuju prema načelu granične produktivnosti i potpuno su

fleksibilne u oba smera, postoji puna zaposlenost, a frikciona je rezultat kratkoročnih fluktuacija

radnika u traženju posla.

Kenzijanizam je predstavljao revoluciju u ekonoskoj teoriji i nauci u odnosu na dotad

vladajuću Neoklasičnu ekonomsku školu. Ključni element kako Kejnsove teorije, tako i kejnzijanizma

jeste potpuno drugačije objašnjenje kretanja na tržištu rada u odnosu na klasičarski koncept.

Moguće je sta nje nevoljne nezaposlenosti, puna zaposlenost je redak slučaj, a ne opšti,

kretanja na tržištu rada zavise i od kretanja na tržištu finalnih proizvoda, nadnice nisu fleksibilne. Ovo

su samo neke od ključnih kejnzijanskih postavki kojima se objašnjavaju kretanja na tržištu rada, a pre

svega pojava uporne nezaposlenosti.

24