Nadija Rebronja

Komparativna analiza poeme Miloša Crnjanskog „Serbia” i

Blokove pesme „Rusija”

Veliki umovi bi nužno bili veliki čak i kada ne bi živeli u vreme velikih

istorijskih previranja. No, kada se sagledaju ta previranja, ti trenuci kada čitav svet

juri za promenama, kada se domovine pesnika preobražavaju, preporađaju i ti

preobražaji nose ljudske i emotivne žrtve, čini se da su oni upravo ono što talentu daje

istančanost, produbljuje bol i pesnika čini velikanom. Iz istorijskih previranja su

proistekla i celokupna dela dvaju velikih pesnika, Miloša Crnjanskog i Aleksandra

Bloka. Čini se da su u približno isto vreme, u sličnoj istorijskoj sutuaciji, u dvema

srodnim, slovenskim i pravoslavnim zemljama, obojica uzgajali istu prefinjenu,

istančanu patriotsku ljubav. Obojica su tu ljubav pretočila u pesme naslovljene po

domovinama. Tako je Crnjanski 1925. na Krfu napisao poemu Serbia, a Blok 1906.

pesmu Rusija.

Godina nastanka Serbije, 1925. u istoriji pripada periodu između dva svetska

rata. Prvi svetski rat i sva golgota Srbije, okončan je Versajskim mirom 1919. No,

međuratni period nije tako brzo mogao doneti oporavak od Austrijskog pohoda na

Srbiju, ljudskih žrtava koje je odneo rat a zajedno s njim i epidemija tifusa. U

međuratni period Srbije snažno je utisnuto sećanje na boravak izbeglica na Krfu,

„plava grobnica”, Solunski front.1 Krf nikako nije slučajno mesto nastanka Serbije.

Sem što je u svesti pesnika morao biti simbol, ne tako davno odigranog, velikog

stradanja, on je bio i mesto na kome je 1917. sklopljen pakt koji je predviđao

stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.2 Crnjanski u komentarima uz Liriku

Itake piše o Krfu posle rata opisujući atmosferu u kojoj je nastala Serbia:

1 Jovan Deretić, Kulturna istorija Srba, Filološki fakultet, Beograd, IDP Nova svetlost, Kragujevac, Kragujevac, 2001, 302-303.2 Vladimir Ćorović, Ilustrovana istorija Srba, knjiga šesta, Politika - Narodna knjiga, Beograd, 2006, 136.

1

Tu, kraj kanala u more, veliko je groblje. Na toj utrini velike krstače na kojima piše:

,ZA PRAVDU I SLOBODU’ /.../ Vrćamo se u Krf putem koji vodi kroz ta groblja.Krajevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije na njih potrošilo do sada ni toliko koliko

košta, na Krfu, magarac.3

Pesmu Rusija Blok je pisao 1906. godine, u predrevolucionarnoj atmosferi.

Rusko-japanski rat u kome su stavljene na probu ratne tehnike i vojne veštine triju

kontinenata sveta bio je tek završen. Talas revolucije koji je početkom XIX veka

pošao sa krajnjeg jugo-zapada Evrope, početkom XX veka je potmulo uzdrmavao tle

njenog severo-istoka i celom širinom istoka: od Severnog do Crnog mora. Gibanje je,

doduše bilo još slabo, ali preteće. Bilo je jasno da je prva ruska revojucija, 1905, samo

snažno prigušena, ne i konačno ugušena. Najvibrantniji umovi u ruskoj književnosti

toga doba, kakav je bio Aleksandar Blok, osećali su da „Rusija koja se tek izvukla iz

jedne revolucije žudno gleda u oči drugoj.” Nad Evropom je lebdela sen velikog

svetskog sukoba.4

Iako obe tek izašle iz velikih sukoba, obe ove države, Srbija i Rusija,

pripremale su se za nove ratove. No, Rusija je od predstojeće revolucije očekivala

mnogo, hrlila je da u njoj pronađe rešenja, dok je Srbija pokušavala da se oporavi od

iscrpljenosti koju je rat doneo. Utoliko se i atmosfera pesama Serbia i Rusija

razlikuje. Crnjanski je slomljen onim što je rat i razaranje učineo njegovoj zemlji i

razočaran svim što je iza rata ostalo, dok je Blok pun poverenja u revoluciju koja

dolazi.

U međuratnom periodu Srbije, zbivanja u umetnosti i književnosti karakterišu

dva antagonistička pokreta, modernizam čiji je rezultat čista poezija, odnosno čista

umetnost, i socijalno angažovana umetnost podređena spoljašnjem diktatu. U

dvadesetim godinama svet se, tek izašao iz strašnog rata, predaje radostima života i

izazovima umetnosti. Tridesete godine su godine ograničenja, sputavanja, diktata svih

vrsta, godine u kojima svet klizi ka joše jednoj ratnoj katasrofi, strašnijoj od

prethodne.5 Veza s Evropom i svetom karakteristična je za razvoj književnosti i

umetnosti tog perioda. Međuratni period je jedno od najdinamičnijih razdoblja s

3 Miloš Crnjanski, Krf posle rata, u: Lirika Itake i komentari, priredio Tiodor Rosić, BIGZ-SKZ, Beograd, 1993, 317-318.4 Mila Stojnić, Književni pokreti i pravci, u: Mila Stojnić, Dragan Nedeljković. Miodrag Sibinović i dr, Ruska književnost 2, IKGRO Svjetlost, OOUR Zavod za udžbenike, Sarajevo, Izdavačka radna organizacija Nolit, Beograd, 1978, 242.5 Jovan Deretić, Kulturna istorija Srba, 301.

2

mnoštvom pokreta, stilova, pravaca, književnih i umetničkih udruženja, programskih

manifesta raznih grupa koje su tražile svoj put u umetnosti. U dvadesetim godinama u

svetu su prisutni ekspresinonizam, dadaizam, futurizam, nadrealizam, a u Srbiji

sumatraizam Miloša Crnjanskog, hispanizam Rada Drainca, zenitizam Ljubomira

Macića koji je imao internacionalni odjek.6

Prvi svetski rat je morao uticati na izmenu razvoja toka književnosti. Izazvali

su duboke promene u pogledima na rat, na odnose u društvu, na sutrašnjicu. Osnovni

stav litarature koja se po završetku prvog svetskog rata javila na jugoslovenskoj

teritoriji je antiratni, preciznije reći stav protiv besmislenosti i čudovišnosti

imperijalističkog rata. Nova književnost, nastala posle rata, proklamovala je i raskid

sa tradicijama. Prva jezgra tadašnje književnosti nicala su u vidu kružoka. Miloš

Crnjanski je pripadao kružoku Grupa umetnika, koji se sastajao 1919. u kafani

Moskva. U užem društvu Miloša Crnjanskog su bili pisci Siba Miličić, Todor

Manojlović, Svetislav Stefanović i Stanislav Vinaver. Književni časopis Srpski

književni glasnik imao je da pretrpi najviše napada, jer je bio predstavnik osuđene

književne epohe. Oni koji su vodili taj časopis želeli su da očivaju nekadašnje

tekovine i svoje tradicije. Siba Miličić je u Srpskom književnom glasniku objavio

program u kom je izložio metafizičke ideje o poeziji. Po Miličiću je duhovni svet

osnovica poezije, materijalna stramljenja su zakopala duh a oslobađanje duha je

zadatak nove umetnosti.7

Crnjanski je takođe govorio o kosmičkim vizijama. No Crnjanski je novom

pesništvu ipak davao materijalnu podlogu. Govoreći o nemirima i pobunama u novom

pesništvu, ukazivao je na uzroke. 8

Romantičarska raspoloženja bila su strasna kod Crnjanskog. /.../ U vreme kada je Crnjanski sazrevao kao pisac, ekspresionizam je unosio u književnost proteste i pobunu, negaciju stvarnosti, nekonformizam, nepomirljivost sa iluzijama o miru. spokoju. Umesto vizija o harmoniji sveta koje je negovla dotadašnja književnost kao nasleđe iz klasike, ekspresionizam je donosio svoju predstavu o svetu kao haosu. Obarao je ono što je dotle ulivalo pouzdanje temelju na kome je čovek podizao svoju građevinu sveta, obarao je granice svesnoga. Donosio je nov jezik kniževnosti, rušio zakone književnog stila, poetske versifikacije, bodrio slobodu u umetničkom stvaranju, smelost u umetničkom nadahnuću. Javljao se u raznim vidovima. U jednima obraćao se stvarnosti oštricama kritička negacije, u drugima propagirao bekstvo od stvarnosti.9

6 Isto, 307.7 Velibor Gligorić, Miloš Crnjanski, u: Kritički radovi Velibora Gligorića, priredila Hatidža Krnjević, Srpska književna kritika, knjiga 18, Matica Srpska, Novi Sad, Unstitut za književnost i umetnost, Beograd, 1983, 311-312.8 Isto, 312.9 Isto, 313-314.

3

Gligorić kaže da su romantičarska raspoloženja kod Crnjanskog bila strasna.

Ni Blok nije izbegao romantičarski uticaj, jer je duh romantizma negovan u njegovoj

široj porodici. No, Blok je prema književnoj teoriji osećao otpor, izgrađujući svoje

lične književne poglede:

Blok je pre svega stvaralac. Književna teorija nikada nije bila njogov cilj. Kao mnogi spontani, plodni i nadmoćni kreatori on je prema teoriji, školama i pravcima osećao i izražavao ne samo sumnju već često i otvoren prezir. /.../ Blok je jedna originalna priroda, jedan slobodan duh koji je nerado usvajao gotove i tuđe istine, koji je istinu morao da doživi. Samosvestan je to genij: hoće on svojom rukom da iskuje poetska oruđa i sam da krči svoj put.10

Prvi Blokov inspirator bio je Žukovski i njegovim posredstvom je pronašao

nemačke romantičare kao svoje duhovne srodnike. Kasnije ga oduševljava

Ljermontov, „ukleti pesnik”, od koga je pozajmio mnoge poetske slike i motive. Još

kasnije, biva opčinjen Fetom, Tjučevim i Polonskim dok se njegova duhovna

fizionomija ne može odrediti bez Gogolja i Dostojevskog.11

„Kad je Blok počeo da stvara, u ruskoj književnosti se vodila polemika između

dekadenata, simbolista i realista. Svaka od ovih struja granala se u niz sporednih

rukavaca. Blok je propadao mlađoj generaciji simbolista koji su se opirali, s jedne

strane individualizmu i larpurlartizmu dekadenata, a s druge strane, racionalizmu i

ulilitarizmu realista.”12 Blok, iako sibmolista, stvara pod uticajima ruskih romantičara

i protoimresioniste Feta, oslanjajući se na tekovine pređašnje ruske lirike.13 Ruski

simbolisti tog vremena teže za simbolikom boja, simbolikom zvukova reči i muzičkim

načelom. Oni maštaju o monumentalnoj narodnoj umetnosti. Opirući se pesimizmu

koji je gušio dekadente, mladi sibmolisti žele preporod i šire veru u njegovu nužnost.14

Mnoge od ovih proncipa usvajao je Blok, osuđivao je estetizam i formalizam. No

Blok je ipak i u Ruskoj i u svetskoj književnosti zasebna pojava: „/.../ Blok je

izuzetna pojava: on se skeptički odnosi prema svim apstraktim teorijama i oslanja se,

pre svega na lično iskustvo, spontane impresije i stvaralački nagon.”15

Crnjanski i Blok su stvarali u vreme velikih promena i stvaranja novih

književnih pravaca u književnosti u okviru kojih su obojica imali ogroman značaj. No

10 Dragan Nedeljković, Književni pogledi Aleksandra Bloka, u: Ka obećanoj zemlji, Slovo ljubve, Beograd, 1974, 202.11 Isto, 203-204.12 Isto, 205.13 Aleksandar Flaker, Ruska književnost, SNL, Zagreb, 1986, 104.14 Dragan Nedeljković, Književni pogledi Aleksandra Bloka, 208.15 Isto.

4

još je značajniji pokretački duh njihovih poetika koji je doveo do toga da, svaki u

svojoj zemlji, bude jedinstvena lirska pojava, prisutan u književnim pravcima ali ni

najmanje ne ograničen na njih već posve jedinstven. I Crnjanski je do poeme Serbia i

Blok do pesme Rusija, prošao kroz karakterističan razvojni put koji se donekle

poklapa sa istorijskim dešavanjima u njihovim zemljama.

Kritike i eseji Crnjanskog pokazuju da je on bio svestan uloge koju je njemu i

modernim pesnicima poverila evolucija srpske poezije: da izvrše smenu pesničkih

epoha. To je najpre obračun sa rodoljubivom poezijom, koja je cvetala posle one

njene obnove za koju se zalagao i koju je oduševljeno pozdravio Skerlić.16 Kada je

Crnjanski obajvio Liriku Itake, objavio je da „prkosno želi da bude svoj, da izrazi ono

što život novo nosi, da uzleti više nego što su to do njega drugi činili. Negacija je

osnovni stav pesnikov. Negacija dotadašnjih ljudskih iluzija, u prvom redu

patriotskih, jer je vreme ratno njegove pesme inspirisalo.”17 Ako je Lirika Itake

pobuna, onda je pesma Sumatra uteha. Pesnik Sumatrom traži spas, izlečenje od rata.

U Sumatri doživljava pročišćenje kroz poništenje sopstvenog bića, kroz nirvanu.

Sumatrizam je tako izlio iz poetike Itake, kako mnogi kritičari smatraju, kao njena

kulminacija. „U gnevnim stihovima Lirike Itake bilo je mnogo više života. Sumatra

govori da je postojati posle rata moguće samo ako se porekne sve od čega je čovek

sačinjen.”18 Od Sumatre do poeme Stražilovo, koja je još relevantnija za tumačenje

poeme Serbia, Crnjanski je prešao određen razvojni put. On odlazi u Italiju, nakon

putopisa Ljubav u Toskani, piše Stražilovo, unoseći time u svoju poeziju nove

filozofsko-lirske varijacije i započinje novu etapu u svom stvaralštvu. U tom

stvaralaštvu se sada javlja „jedan novi emocionalno-idejni kompleks koji se, iako i

dalje sadrži neke elemente sumatraističkog pogleda na svet, ipak po nečemu radikalno

razlikuje od svega što je Crnjanski do tada napisao.”19 O tom putu u Italiju Crnjanski

je pisao:

Uoči leta godina 1921, dok pokušava da polaže ispite na Sorboni /.../ ona koja mi je danas žena kaže mi: Ako zbilja mislim da živim pesničkim životom, da odemo iz Pariza, nekud u Bretanju, na primer na ostrvo Uesan i da živimo u nekoj kuli svetilji.

Meni se to, tada, činilo jako komično.I ludo.

16 Aleksandar Petrov, Smena pesničkih epoha, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Vuk Karadžić, Beograd, 1971, 175.17 Velibor Gligorić, Miloš Crnjanski, 314.18 Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2005, 96.19 Isto, 113.

5

Sada mi se čini sasvim razborito. /.../Posle je došla u Italiju ona koju sam uzeo za ženu, pa sam se sa njom

nastanio u onom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skoro celu, napisao ovu poemu.20

Crnjanski nije ni pretpostavljao koliko će taj put obeležiti njegovo stvaralaštvo

i da će baš on preutmeriti njegovo unutrašnje traženje. No, iako je to putovanje bilo

duboka spoznaja i donelo Crnjanskom nove lirske elemente, traženje se opet vratilo na

početak, na zavičaj, domovinu i Srbiju kao Apsolut:

U biću tih malih toskanskih varoši, na brdu iznad žitnih dolina, ima jedna skromnost i seljačka vedrina koja me seti rodnog kraja. I učini mi se iz daljine drag i dobar, moj, pa kakav bio.

Rasplinuše se iz tog zagrljaja sva moja pizanska i sijanska uobraženja. Niti se može videh na ničemu sazdati svet, niti se u tuđini nalazi topla padina brda rađanja, sa koje sve može da se dohvati i pomiluje rukom. /.../

I tako, pri ulasku u fiorentinsku zemlju, pred gradom crvenog Krina, nokoliko puta tiho izrekoh ime Srema.21

To vraćanje na početak, duhovni povratak u Srbiju i doživljaj nje kao

Apsoluta, započinje „porođajem u tuđini”, upravo poemom Serbia.

Blokova poezija, kao i ruska poezija uopšte, bitno se razlikuje pre i posle

revolucije. Ako bismo tražili mesto pesme Rusija u toj periodizaciji, ona bi svakako

bila pravi primer prerevolucionarne pesme. Ali ona nije pesma koja je daleko od

revolucije, ona je pravi predrevolucionarni usklik, ispevan samo tren pred rat. Blok je

u književnost stupio Stihovima o divnoj dami, koji su „‚lirika puna predosjaćaja

zagonetne ljubavi prema simbiločnoj nezemaljskoj i tajanstvenoj ženi.”22 Nešto

kasnije, Blokov ideal se menjao pod pritiskom u društvenih dešavanja pred revoluciju

1905.

Blok pod dojmom teške stvarnosti poslije 1905. uskoro počinje prilaziti problemima svoje domovine. /.../ Njegove pjesme postaju pune nemira za napaćenu domovinu i Bloka počinju obuzimati nove slutnje. Mjesto »divne dame« i »neznanke« zauzima Rusija, koju pjesnik nastoji osjetiti svojim pjesničkim čulima. On ni sada nije racionalan, on ne spoznaje već osjeća. On osjeća da se približava neka oluja, vidi kako prema njemu juri razbešnjela Gogoljeva trojka, taj simbol ruske snage i povjesnog poleta, a u pjesmi Rusija izražava vjeru u budućnost svoje domovine.”23

Blok je bio posmatrač ali i bitan učesnik svih najvažnijih previranja u Rusiji i

svetu i to je neizbežno moralo uticati na njegov lirski izraz: „On je posmatrao proces 20 Miloš Crnjanski, Uz poemu »Stražilovo«, u: Lirika Itake i komentari, 309-311.21 Miloš Crnjanski, Putopisi, Pisma iz Pariza. Ljubav u Toskani, Sabrana dela, knjiga šesta, Prosveta – Beograd, Matica Srpska – Novi Sad, Mladost – Zagreb, Svjetlost – Sarajevo, Beograd, 1966, 218.22 Flaker, Aleksandar Aleksandrovič Blok, u: Tode Čolak, Nedeljko Mijušković, Poezija i kritika, Razvigor, Beograd, 1985, 297-298.23 Isto, 298.

6

iščezavanja stare provincijalne Rusije i video kako se razvija renesansa između 1905.

i 1917. godine i kako se najzat podiže revolucionarni ciklon. Ritmovi sva ta tri

procesa ostali su /.../ u njegovoj lirici u celini.”24 Posle 1917. počinje novo razdoblje u

ruskoj književnosti pa i u Blokovom stvaralaštvu. Taj period obeležila je Blokova

poema Dvanaestorica.

Prva sličnost koja se zapaža između Serbije Crnjanskog i Blokove Rusije jeste

sličnost u naslovu. Obe pesme su naslovljene imenom pesnikove domovine. Ovo je,

istovremeno i osnovni povod da se pokuša poređenje ove dve pesme. Postoji još jedna

uočljiva veza: Crnjanski nije naslovio pesmu Srbija, niti je Blok upotrebio imenicu

Россия25. Oba pesnika uzimaju stare, arhaične nazive, uzdižući tako naslov pesme

iznad običnog, svakodnevnog toponima. Time i Crnjanski i Blok imenice Serbia i

Русь kristališu kao prefinjene nazive za apsolut – uzvišen, trajan, neprolazan, tražen a

teško dostupan; ono što je pokretač i suština. Ovakvo naslovljavanje dela sugerše da

su Serbia i Русь stare države, apsolutne, iako ranjene, suštinski nedotaknute ratovima

i revolucijom i promenama.

Za razliku od Stražilova i mnogih drugih pesama Miloša Crnjanskog, čija je

struktura vrlo određena, u Serbiji ne postoje uočljive zakonitosti u rasporedu strofa,

broju stihova u strofi i broju slogova u stihu. Tako Serbia ima trideset i dve strofe od

jednog, dva, četiri, pet i šest stihova. Najviše je storfa u katrenu – osamnaest. U Rusiji,

međutim, Blok je precizno ispevao jedanaest strofa od po četiri stiha. Međutim, kada je

reč o dužini stiha, odnosno o broju slogova u stihu, u Serbiji je uočljiva usmerenost ka

doslednijoj organizaciji stiha.

U odnosu na broj slogova, u Serbiji imamo stih sa 3, 4, 9, 10, 13, 14 i 15

slogova. Oni su u Serbiji ovako zastupljeni:

Sa 3 sloga – 6 stihova.0

Sa 4 sloga – 3 stiha

Sa 9 slogova – 2 stiha

Sa 10 slogova – 5 stihova.

Sa 13 slogova – 4 stiha.

Sa 14 slogova – 113 stihova.

Sa 15 slogova – 2 stiha.

24 Mila Stojnić, Aleksandar Blok, u: Ruski pisci IX i XX veka, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1974, 249.25 Naslov Blokove pesme Rusija u originalu je Русь.

7

Dakle, četrnaesterac je apsolutno dominantni stih Serbije.26

Blokova Rusija ima stihove od po osam, devet i deset slogova, i to četiri stiha

od po deset slogova, osamnaest stihova od po osam slogova i dvadeset i dva stiha od

po devet slogva. U Rusiji dakle preovladava deveterac. Ova struktura je u prevodu

samo donekle sačuvana, pa stihova u osmercu skoro da i nema, a javljaju se čak i

stihovi u jedanaestercu, što ne odgovara originalu. Reklo bi se da u strukturi pesama

Serbia i Rusija nema sličnosti.

Ipak, jedna od sličnosti koje se zapažaju između Crnjanskove Serbije i

Blokove Rusije jeste retorički ton u kome su obe pesme ispevane. Oba pesnika zaneto

pripovedaju o svojim domovinama i pripovedajući ispovedaju svoje najdublje

traženje. „Retorička intonacija je [...] vidno prisutna u Serbiji, ali je prisutna i

intimno-ispovedna, naročito u onim partijama u kojima subjekt u perfektu i aoristu

govori o sebi i svom životu.”27 Crnjanski dakle u perfektu i aoristu pripoveda o svom

životu, govoreći:

Isplivah groblju, u nesvesti, kao modar rak. Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana. Sa neba je u svet oticala noć zvezdana, a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen, za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom, još u mutnom snu, u vale i pene raznesen, poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah, ili je ledeni vir zore, što mi guši dah? Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom, i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom, Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovorih: Serbia.

Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom, hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom. Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam, ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam. Trideset godina da čekam da mi se javiš i zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplaviš.

26 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Vuk Karadžić, Beograd, 1971, 110.27 Isto, 111.

8

/.../

Zar lutajuć je otac tu je zemlju video? I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlja koju se umaram da razgalim! Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlja koju se umaram da razgalim! Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote države sam ludeo, u duši miris gorak rađanja udisao, pa i kad bih, smušen, u tuđini zabludeo, brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

I sad, u toj brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj, ne samo da senima svojim ne nađoh mira, nego ni za tuge, što se rodih da ublažim, ne znam više šapata, pogleda, ni dodira! 28

Isti retorički ton postignut perfektom i aoristom javlja se i u Rusiji. Blok svoju

poetsku naraciju ispreda takođe uplićući u stihove glagole u prošlom vremenu.

Upravo u tim stihovima lirski subjekt se ispoveda:

Так — я узнал в моей дремоте / Ovdje saznadoh u snu bez srećeСтраны родимой нищету, / Bijedu svoje otadžbineИ в лоскутах ее лохмотий / I u dronjcima tvoje odjećeДуши скрываю наготу. / Golotinju duše krijem.

Тропу печальную, ночную / Stazu tužnu s noćnim maglama,Я до погоста протоптал, / Do stara groblja sam utabao,И там, на кладбище ночуя, / Tamo bih nekad, međ krstačama,Подолгу песни распевал. / Otegnutu pjesmu zapjevao.

И сам не понял, не измерил, / I ne sjećam 29 se, nisam shvataoКому я песни посвятил, / Za koga pjesmu pjevah tada,В какого бога страстно верил, / U kog sam boga vjerovao,Какую девушку любил. / Za kojom djevojkom srce strada.

Живую душу укачала, / Živu si dušu odnjihala,Русь, на своих просторах ты, / Rusijo, na svojim širinama,

28 Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Sabrana dela, knjiga četvrta, Prosveta – Beograd, Matica Srpska – Novi Sad, Mladost – Zagreb, Svjetlost – Sarajevo, Beograd, 1966, 90.29 Prevodilac je ovaj glagol stavio prezent, a u originalu je u prošlom vremenu.

9

И вот — она не запятнала / A ipak nisi uprljalaПервоначальной чистоты.30 / Prastaru čistotu što sija nama.31

U obe pesme, dakle, retorički ton ukršten je sa ispovednim, a to je ispovest

koja zalazi u prošlost života lirskog subjekta. Upravo u stihovima u kojima je

retoričko pripovedanje izraženo glagolima u prefektu i aoristu i ruskom prošlom

vremenu, ta intimna ispovest je najizraženija. Ove dve intonativne tendencije,

retorička i ispovedna, još više su naglašene velikim brojem pauza: u Serbiji velikim

brojem zareza a u Rusiji zarezima i crticama.

U početnim stihovima Rusije glagoli su u prezentu:

Дремлю — и за дремотой тайна, / Sanjarim , a iza snova – tajna,И в тайне — ты почиешь, Русь. / U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Prezent u prvim stihovima Rusije služi da istakne trajnost i neprolaznost

Rusije kao apsoluta, a time i trajnost lirskog subjekta koji kroz nju egzistira. Crnjanski

se nije poslužio ovim metodom. Serbija je apsolut koji je rezultat traženja poetskog

bića, ali je to traženje ipak smešteno u prošlost.

„[…] Složena i bogata melodija Serbije ostvaruje se smenjivanjem rečenica

različitog tipa obaveštajnih, upitnih i uskličnih […], govornim figurama, ritmičkom

ujednačenošću stiha […]”32 Iako im je ritmička ujednačenost stiha zajednička, u pesmi

Rusija nema uskličnih i upitnih rečenica, već su sve iskazne, te je stoga njena

melodija nešto smirenija i melanholičnija. O melodiji svojih stihova Blok je govorio:

„Sve te činjenice koje izgledaju međusobno toliko različite – beleži on – za mene

imaju jedan jedinstven muzički smisao. Ja sam navikao da suprotstavljam jedne

drugim činjenice iz svih oblasti života koje su dostupne mome oku u dato vreme i

uveren sam da one daju jedinstven muzički efekat.”33 Mila Stojnić ovo dalje

komentariše: „Otud je i ritmička struktura njegovih stihova, po njegovom vlastitom

mišljenju, odgovarala ritmu epohe.”34

Aleksandar Petrov u prvim stihovima Serbie prepoznaje one odlike

sumatraističkog bića35 koje je Crnjanski donekle zadržao i u drugoj etapi svog

stvaralaštva. Ta druga etapa Crnjanskove poezije nazvana je „stražilovskim

30 Александр Блок, Русь, http://www.litera.ru/stixiya/authors/blok/ty-i-vo.html ( 8.11.2006)31 Aleksandar Blok, Rusija, u: Pesme, izbor i prevod Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964, 64.32 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo,112.33 Mila Stojnić, Aleksandar Blok, u: Ruski pisci IX i XX veka, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1974, 235.34 Isto.35 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, 113.

10

kompleksom.”36 Lirski subjekt Serbije za sebe kaže da je „neizvesna sen”, a predeo u

kom se javlja može se nazvati kosmičkim:

Isplivah groblju, u nesvesti, kao modar rak. Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana. Sa neba je u svet oticala noć zvezdana, a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen, za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom, još u mutnom snu, u vale i pene raznesen, poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Završni stihovi druge strofe, međutim govore da je poetski subjekt ove poeme

ne samo što ima neke odlike sumatrističko biće, „neizvesna sen” raznesena u „vale i

pene” i vaznesena „iz bezdana”, već i dionizijskog.37

U početnim stihovima Rusije, lirski subjekt sanjari, a iza snova je tajna. Time

je i ovaj lirski subjekt pomalo sumatristički. On je zapao u sanjarenje iza koga treba

da pronađe apsolut. Sanjarenje koje je jedini put do apsoluta definiše lirski subjekt

kao nestvarno, duhovno biće, poput „neizvesne seni” u Serbiji. Sanjarenje kao prostor

obitavanja tog subjekta kosmički je predeo, kao što je i u Serbii lirski subjekt smešten

u kosmički prostor.

Već u sledećoj, trećoj strofi Serbije i u jednom stihu četvrte, prikazaće se

poetskom subjektu i vizija apsoluta:

„Pogledah uvis, da li je to mesečine prah, ili je ledeni vir zore, što mi guši dah? Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom, i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom, Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovorih: Serbia.”

Serbia, dakle, počinja in medias res: subjektovim viđenjem apsoluta.38 Isto

tako, otkrivanjem Rusije kao apsoluta počinje i Blokova poema Rusija:

I u snu si čudna i sjajna.Tvoje odjeće – ko se dotako?Sanjarim , a iza snova – tajna,U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Rusija kao apsolut sakrivena je tajnom, ali ta tajna je vidljiva onome ko

sanjari. San je dakle ključ koji vodi do apsoluta, san razotkriva tajnu koja ga krije. Taj

36 Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, 106.37Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, 113.38 Isto.

11

san ne bi mogao biti ništa drugo do nada u promene, a kod Bloka to može biti jedino

revolucija. Ta promena, međutim, ne može se odnositi na ono duhovno što Русь

simbolizuje, jer ono je apsolutno.

„Apsolut je ceo svet, ali je uzdignut i udaljen, da bi se čovekov duh, težeći da

se sjedini s njim, rasprostirao u prostoru je […].

Apsolut je zavičaj, ali tek kada se posmatra iz daljine, kada se, u tuđini, javlja

na nebesima.

Kao apsolut, zavičaj je vaznesen u nebesa čista.”39

Zavičaj kod Crnjanskog je „vaznesen”, kod Bloka je sakriven tajnom. Do

spoznaje apsoluta dolazi u tuđini, kada zavičaj posmatramo iz daljine (Porođajem u

tuđini, pod zamrzlim snegom, /hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.40 )

“Ako se u prvoj tematskoj celini poetskom subjektu prikazao apsolut u liku Serbie, tajanstvene i božanstvene One, u drugoj celini (strofe 5-14) menja se tačka s koje se vidi apsolut.U petoj, šestoj i sedmoj strofi subjekt se obraća apsolutu Ti rečenicama, bilo da i intimno-ispovednom tonu govori o svojoj duhovnoj biografiji i privrženosti Serbii u prošlosti, pre nego što je izgovorio njeno ime i video njen lik (peta i šesta strofa), bilo da joj se neposredno obraća, retorički povišenim tonom (sedma strofa).”41

No, iako je Serbia kod Crnjanskog Apsolut, u toj poemi pesnik doživljava kraj vere u

moć poezije42. Putujući po svetu, shvatio je da se u tuđini ne nalazi „topla padina brda

rađanja, sa koje sve može da se dohvati i pomiluje rukom”43, vratio se Serbiji, našao je

u sebi. Međutim, njegova je Serbia ranjena. Kada vidi krstače i grobove na koje

nailazi na Krfu, za koje Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca „nije potrošilo ni koliko

košta magarac”, ne ume da nađa smiraj, te čitava poema kapa iz tog prigušenog bola.

Serbia je ipak kod Crnjanskog Apsolut, ono što ostaje, ljubav koja ne može da zgasne

i koju ni rat može da rani ali ne suštinski da dotakne.

Blokova Rusija je još uvek „divna dama”. On revoluciju gleda sasvim

drugačije, u rat kao ono što nosi promenu potpuno veruje. Time je u drugačijoj fazi od

Crnjanskog, koji po završetku rata vidi samo uzaludne žrtve. Ono što im je zajedničko

39 Isto, 114.40 Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), 90.41 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo,114.42 Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog,138.43 Miloš Crnjanski, Putopisi, Pisma iz Pariza. Ljubav u Toskani, 218.

12

je apsolutnost koja je iznad svih ratova i promena, uzvišena ljubav bez obzira na

žrtve, razočarenja, nade, nove revolucije.

Lirski subjekt Rusije, za razliku od Serbie prvo se obraća apsolutu domovine

sa Ti, pa je u polednjoj strofi sagledava kao tajanstvenu Nju.

Ты и во сне необычайна. / I u snu si čudna i sjajnaТвоей одежды не коснусь. / Tvoje odjeće – ko se dotako?Дремлю — и за дремотой тайна, / Sanjarim , a iza snova – tajna,И в тайне — ты почиешь, Русь. / U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Дремлю — и за дремотой тайна, / Sanjarim , a iza snova – tajna,И в тайне почивает Русь. / U tajni, Rusijo, vidi te 44svako.Она и в снах необычайна, / I u snu si čudna i sjajnaЕе одежды не коснусь. / Tvoje odjeće – ko se dotako?

Pored te razlike, i Blok postiže isti ispovedni efekat Ti rečenicama, kao i

tajnovitost i apsolutnost Ona formom. U Serbiji se forme Ona i Ti stalno smenjuju:

„[...] Ona, Ti, postaje u osmoj strofi ponovo Ona [...]”45 Rusiji se lirski subjekt obraća

sa Ti sve do poslednje strofe kada prelazi na Ona formu.

U obe pesme prikazan je dodir, susret sa apsolutom. Susret sa apsolutom u

Serbjii jeste susret u tuđini. U Rusiji je taj susret izražen doticanjem Rusijine odeće.

Međutim, ni u jednoj ni u drugoj pesmi taj susret nije potpun. Crnjanski kaže:

„umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli”46 a Blok: „‚Tvoje odjeće ko se dotako?”47

Stih „U Bogu je vedro, u nas sve se sneveseli”48 navodi na pitanje da li je i

Bog tu prikazan kao apsolut. „Znamo da Crnjanskov pesnički svet nema Boga. Otkud

Bog u pesničkom svetu Serbie, i to kao nedvosmisleno pozitivni apsolut. Štaviše,

između Boga, kao apsoluta, i zavičaja, pa i Serbie kao apsoluta, povučena je paralela

po kontrastu.”49 Blok Boga pominje u strofi: „I ne sjećam se nisam shvatao / Za koga

pjesmu pevah tada, / U kog sam boga vjerovao, / Za kojom curom srce strada.”50 Bog

je kod Bloka poistovećen sa Rusijom, ali kao apsolut nije istaknut već služi samo da

na Rusiju kao apsolut uputi.

44 Prevodilac je i poslednju strofu preveo u drugom licu kao i prvu, što se razlikuje od originala.45 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo,115.46 Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), 90.47 Aleksandar Blok, Rusija, u: Pesme,64.48 Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), 90.49 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo,116.50 Aleksandar Blok, Rusija, u: Pesme,64.

13

Ovim dvema pesmama zajednički je motiv smrti. Crnjanski kaže: „Pa zar da

bude i meni grob?”51, a Blok: „Stazu tužnu s noćnim maglama, / Do stara groblja sam

utabao.”52

Ono što je zajedničko ovoj dvojici velikih pesnika jeste duboki lični doživljaj

sveta, oslanjanje na lično iskustvo koje je prisutno u celokupnom njihovom

stvaralaštvu: „[...] Blok je izuzetna pojava [...] oslanja se, pre svega na lično iskustvo,

spontane impresije i stvaralački nagon.”53 O Crnjanskom Gorana Raičević govori:

„Verovao je takođe da je svaki pesnik ukorenjen u tlo i vreme u kojem je ponikao i da

se bez tog hronotopa ni njegovo stvaralaštvo ne može dosledno tumačiti. Verovao je

da prava poezija proizilazi iz duboko ličnog doživljaja sveta.”54

Oba pesnika definisali su svoje domovine kao jedini istinski apsolut: „Serbia,

pisana kao pesnička ispovest, i na planu duhovnog i na planu istorijskog, pokazala je

da je Serbia za poetskog subjekta već bila apsolut, bila Ona, ,divna, rajska’ ili, kako

kazuje poslednji stih ove poeme: ,bila što i zora’.”55 O Rusiji kao apsolutu Blok je

govorio: „Moja je tema – piše on Stanislavskom – ja to sad znam nasigurno, bez

svake sumnje – živa, realna tema; ona nije veća samo od mene, ona je veća od svih

nas; i ona je sveopšta naša tema… tema o Rusiji. Toj temi ja svesno i nepovratno

posvećujem život… Ne izgovaram zaludu samo, ne izgled nevešto, na izgled smeteno,

ime Rusija. Ta u tome je život ili smrt, sreća ili propast…”56 O Crnjanskovom

doživljaju Srbije, zavičaja i domovine, govori Gorana Raičević: „Opevao je na

nenadmašan način tu nostalgiju za okriljem, zavičajem od kojeg je bežao i kojem se

uvek vraćao. Itaka, Hiperboreja, Srem, Serbia, Beograd – to je ona idealna domovina,

mesto počivka i utehe. To je Crnjanski. Onaj Crnjanski koji uvek po svaku cenu brani

ono u šta veruje. Ma kako velika ta cena bila.”57

Teško da bi cilj poređenja pesama Serbia i Rusija mogao biti da se ukaže na

poetike ova dva pesnika ili da se dokažu njihovi međusobni utucaji. Jedino što se

51 Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), 90.52 Aleksandar Blok, Rusija, u: Pesme,64.53 Dragan Nedeljković, Književni pogledi Aleksandra Bloka, u: Ka obećanoj zemlji, Slovo ljubve, Beograd, 1974, 208.54 Milan Živanović, Gorana Raičević: Crnjanski je bio i ostao svoj, intervju sa Goranom Raičević, www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=782555 Aleksandar Petrov, Serbia, u: Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo,119.56 Dragan Nedeljković, Književni pogledi Aleksandra Bloka, 216.57 Milan Živanović, Gorana Raičević: Crnjanski je bio i ostao svoj.

14

može zapaziti komparativnim posmatranjem pesme nastale nakon rata, pogledom

uprtim u grobove uzaludnih žrtava i one druge pesme nastale u željnom iščekivanju

revolucije kao novog početka, je ono apstraktno poimanje domovine kao Apsoluta.

Ta veza se odmah uočava iz samog naslova pesama, jer su oba pesnika upotrebila

stare, arhaične nazive za svoje zemlje, izdižući ih tako iznad običnog ovozemaljskog

prostora. Između poetika Crnjanskog i Bloka nema nekih bitnijih sličnosti, no bliska

su njihova dva poetska bića, koja u približno isto vreme i sličnoj istorijskoj situaciji,

vide svoje domovine kao odgovor na traženje i u svojoj lirskoj svesti pokušavaju da

ih izdignu iznad ratova i stradanja, bilo da je rat pesniku doneo razočarenje u idale,

kao kod Crnjanskog, ili je revolucija ono u šta se nada, kao kod Bloka.

U dušama pesnika, Serbia i Русь, ta dva živa apstraktna bića, nisu ništa drugo

nego zore njihovog postojanja, zvezde vodilje, Apsolutni i neprolazni izvor iz koga

sve izvire i kome se sve vraća. One nadilaze ratove, ma kakva nadanja ili razočarenja

oni nosili a ljubav prema njima je ono što ni grobovi palih ni novi ratovi ne mogu

ugasiti.

LITERATURA

primarna:

1. Miloš Crnjanski, Serbia, u: Poezija (Lirika Itake, Komentari, Antologija

kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Sabrana dela,

knjiga četvrta, Prosveta – Beograd, Matica Srpska – Novi Sad, Mladost –

Zagreb, Svjetlost – Sarajevo, Beograd, 1966, 90.

2. Aleksandar Blok, Rusija, u: Pesme, izbor i prevod Božo Bulatović, Rad,

Beograd, 1964.

3. Александр Блок, Русь, http://www.litera.ru/stixiya/authors/blok/ty-i-

vo.html ( 1.11.2006)

sekundarna:

15

1. Jovan Deretić, Kulturna istorija Srba, Filološki fakultet, Beograd, IDP

Nova svetlost, Kragujevac, Kragujevac, 2001.

Vladimir Ćorović, Ilustrovana istorija Srba, knjiga šesta, Politika - Narodna

knjiga, Beograd, 2006.

2. Miloš Crnjanski, Lirika Itake i komentari, priredio Tiodor Rosić, BIGZ-

SKZ, Beograd, 1993.

3. Mila Stojnić, Književni pokreti i pravci, u: Mila Stojnić, Dragan

Nedeljković. Miodrag Sibinović i dr, Ruska književnost 2, IKGRO Svjetlost,

OOUR Zavod za udžbenike, Sarajevo, Izdavačka radna organizacija Nolit,

Beograd, 1978.

4. Velibor Gligorić, Miloš Crnjanski, u: Kritički radovi Velibora Gligorića,

priredila Hatidža Krnjević, Srpska književna kritika, knjiga 18, Matica Srpska,

Novi Sad, Unstitut za književnost i umetnost, Beograd, 1983.

5. Dragan Nedeljković, Književni pogledi Aleksandra Bloka, u: Ka obećanoj

zemlji, Slovo ljubve, Beograd, 1974.

6. Aleksandar Flaker, Ruska književnost, SNL, Zagreb, 1986.

7. Aleksandar Petrov, Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Vuk Karadžić,

Beograd, 1971. 8. Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2005.

9. Miloš Crnjanski, Putopisi, Pisma iz Pariza. Ljubav u Toskani, Sabrana

dela, knjiga šesta, Prosveta – Beograd, Matica Srpska – Novi Sad, Mladost –

Zagreb, Svjetlost – Sarajevo, Beograd, 1966.

10. Flaker, Aleksandar Aleksandrovič Blok, u: Tode Čolak, Nedeljko

Mijušković, Poezija i kritika, Razvigor, Beograd, 1985.

11. Mila Stojnić, Aleksandar Blok, u: Ruski pisci IX i XX veka, Zavod za

izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1974.

12. Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, Izdavačka knjižarnica Zorana

Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2005.

13. Milan Živanović, Gorana Raičević: Crnjanski je bio i ostao svoj, intervju

sa Goranom Raičević, www.dnevnik.co.yu/modules.php?

name=News&file=article&sid=7825

16