1948 - 2008

Моја садашњост, вели Борхес, или оно што је било моја садашњост, већ је прошлост. Леви-

нас, опет, у свом стилу, каже: Садашњост полази од себе, боље речено, она јесте само почетак. У бесконачном стању егзистирања које је без почет-ка и краја „садашњост је пукотина“. Садашњост раздваја и спаја; она започиње; она је сам почетак. Она има једну прошлост, али у облику сећања. Она има историју, али није историја.

Да видимо шта каже Андрић. Говори о време-ну уопште, о времену као таквом. Његово исхо-диште остаје у сфери чуђења: да је „време највеће чудо“, први и највећи мистериј. Из свих његових филозофема о времену остаје кристално јасно: да се време не може апстраховати, да га наше

Лист за књижевност и друштвена питањаБрој 1211 Београд, март 2013. Година LXV

Е-пошта: knjizevnenovineuks@gmail.com www.uksrbije.org.rsЦена 100 динара; CG 1,5 €; RS i FBH 2,5 KM; Mak. 80 Den

ISSN 0023-2416

Наставак на страни 2

Наставак на страни 2

Наставак на страни 3

Уз двестагодишњицу рођења песника

Допринос Павла Поповића савременој његошологији

(О Горском вијенцу)

Андрић и мистерија времена (I)

Из обиља тема и мотива, проблема и апо-рија, којима се зналачки баве полеми-чари Милан Решетар и Павле Поповић,

издвојили смо мишљење које је истовремено и индикативно и изазовно, било да је реч о „порт-рету средине“, „портрету писца“ или „портрету дела“. Пишући о психологији Поповићевог стваралаштва, Решетар олако саопштава једну успутну инвективу, која је не само исхитрена и непотребна него је уједно и неодржива и нетачна. У свом утуку побија сам Поповић је ослоњен на два значајна стваралачка процеса: а) процес генерирања поетских идеја и б) процес генерирања књижевног текста. При крају оштро интонираног полемичког напи-са, писаног у Бечу, на стару годину 1901, објављеног у „Бранковом колу“, од 31. јануара 1902, Решетар саопштава спорно мишљење: „Ту се највише г. Поповић дâ завести од своје лакоће у писању, па је лијепим и јаким ријечима заодео мрша-вост аргумената“ (стр. 148).

Поповић је веома аргументовано ос-порио изречено Решетарево мишљење, сматрајући да читав низ наведених околности које су пратиле настајање мо-нографије О Горском вијенцу веома до-бро познат и Решетару и широком кру-гу обавештених критичара и читалаца.

Стога је подробно изложио предисторију настајања монографије. Наиме, после положе-ног професорског испита из француског језика и књижевности и објављивања научног првенца Француски морализатори (1893), у коме је писао о Монтењу, Паскалу, Ларошфукоу, Лабријеру и Вовнаргу, а на наговор пријатеља Љ. Недића, По-повић је решио да се бави појединим писцима и делима српске књижевности, како би се стекли услови за бављење компаративном књижевно-шћу (међусобним поређењем дела из националне и наднационалне књижевности).

Поповић је у том опредељењу био срећне руке, јер је управо те, 1893. године започео проучавање Његошевог дела, у почетку са знатно смањеним, а након неколико година са знатно увећаним амби-цијама. Тешкоћу је представљало, због дистанце, то што је Поповић две године (1894-1896) провео на студијама у Женеви и Паризу. Међутим, ни та околност га није омела да у релативно кратком временском периоду објави прве две целине мо-нографије (I „Грађа“ и II „Предмет“) у „Српском прегледу“ Љ. Недића (1895), да би потом две на-редне целине (III „Радња“ и IV „Карактери“) обја-вио у „Искри“ А. Гавриловића (1898). Дефини-тивну редакцију приредио је тек 1900. године, до-писавши V целину „Дикција“, најпре објављену у мостарској „Зори“ А. Шоле (1900-1901), а потом и као самостално издање (1900), на близу 300 стра-ница. То нам даје за право да прво издање (1895-1898) сматрамо основницом, односно да друго из-дање (1900) сматрамо изведеницом, уврстивши у ту одредницу и треће, коначно издање (из 1923). Поређења трију издања веома је интересантно за област коју теоретичари књижевности називају теоријом верзија.

Од тога да ли је у питању основница или изве-деница зависи у великој мери генолошко дефини-сање књиге О Горском вијенцу. Основница се може

дефинисати само као расправа, док изведеница у потпуности заслужује одредницу књижевноис-торијска монографија, али ни у једном случају се не може дефинисати као студија, јер су прва (I „Грађа“) и пета целина (V „Дикција“) – огледи, док су преостале три целине студије (II „Пред-

мет“, III „Радња“ и IV „Карактери“). На тај начин се може показати кохерентност структуре мо-нографије, њена конструкциона и композициона схема, пишчево настојање да читаоца, методом in medias res, усмери најкраћим путем ка априорно одабраним циљевима, изричито набројаним и де-таљно образложеним у садржају сваке од целина. На тај начин су и структура и схема монографије постале јасније и прозирније, лакше доступне, с обзиром на лавиринте Његошеве мисли и просе-деа, као и на то да аналитичар нерадо прибегава аподиктичким судовима и мишљењима, дефини-цијама и категоризацијама, управо онако како је тврдио сâм Решетар: „У задњу руку свака је кла-сификација и дефиниција мање или више конвен-ционална“.

Размотримо ли сада модел историјске крити-ке и четири њене подврсте примењене у моногра-фији О Горском вијенцу, приметићемо да I „Грађа“ припада „биографској критици“, II „Предмет“, III „Радња“ и IV „Карактери“ „критици текста“, док само V „Дикција“ припада „критици укуса“. Свих пет целина заокружене су кратким уводом и опширним „Прилозима“, који се могу третирати као композициони прстен монографије. Не само садржином него и формом, аутор је настојао да укаже на иновантност сопственог аналитичког модела, о чему већ у уводном пасусу првог издања сведочи (1900):

„Проучавање Горскога вијенца , иако траје већ дужи низ година и захвата повећи број списа, није још довршено. Да оставимо на страну комен-тарисање тежих или неприступнијих места овога каткад нејаснога спева, главни посао проучавања, наиме расматрање спева у целини и литерарна анализа његова, није још крају приведен. Мало је расправа које су се тим послом бавиле и које у област праве литерарне критике спадају“ (стр. 3).

Упркос даровитости, знању и инвенцији коју је несумњиво поседовао, Поповић није никако мо-гао да претпостави у којој ће се све мери развити његошологија као интердисциплинарна област у XX и XXI веку. Разумљиво, први период (1833-1900) био је најсиромашнији, упркос чињеници што се без неких његошолога тога времена њего-шологија не би могла развити у тој мери и обиму (при томе мислимо на монографије П. А. Лаврова, 1887, П. А. Ровинског, 1889 и П. Поповића, 1900, као и зналачки писане коментаре М. Решетара, 1890). Други период обухвата наредних пола века

Радомир Ивановић

Ристо Тубић

Петар II Петровић Његош

Иво Андрић

Да, заиста: време је право чудо; свакако, есенцијални филозофски проблем. Није, чини ми се, нико, сем св. Августина, тако

интензивно као Андрић осећао проблем времена. Мислио је да је питање суштине и порекла вре-мена нерешива метафизичка загонетка. Сигурно, постоји загонетка. Сигурно, постоји тајна. Чини-ло се, да је она, та загонетка, решена све би лакше, у сфери метафизике, било решено. Срећом, нема никакве опасности да буде решена. И даље, пред реком времена, остајемо узнемирени. Увек ћемо, изгледа, моћи да кажемо оно што је давно рекао св. Августин: Шта је време? Ако ме то не питају, знам. Ако питају не знам.

Ако то не зна највећи филозоф патристике, у бити мистик, можда то боље зна знаменити песник, помало херметичан, Паул Целан:

Из ораха тријебимо вријеме и учимо га ићи:у љуску вријеме се враћа.Загрљени стојимо у прозору, гледају нас с улице:вријеме је да се зна.Вријеме је да се камен удостоји цвасти,да непочин срце туче.Вријеме је да буде вријеме.Вријеме је.

Шта је, дакле, време? То је опсесивна тема целе филозофске традиције. И то је, дакако, метафи-зички а не логички проблем.

Шта је, на пример, садашњост, садашњи трену-так? Борхес каже да је то тренутак који се састоји помало од прошлости, а помало од будућности. Садашњост по себи не постоји; она није непо-средна чињеница наше свести. То је, у суштини, проблем пролазности што је Андрић толико пута наглашавао и не ретко у својим причама волео да каже: „и то ће проћи“. Време пролази. Што нас подсећа на онај дивни Боалоов стих:

Време пролази, у тренутку у ком је нешто већ далеко од мене.

Време је за мене највеће чудо. Поимање вре-мена, употреба времена, осећање времена, све су то за мене праве загонетке, које се представљају

преда мном свакодневно.И. Андрић

Недавно се (11. фебруара) навршило дваде-сет година од кад нас је заувијек напус-тила Десанка Максимовић. То нису биле

године „које су појели скакавци“: пустиња и сти-хија заборава збуњено је застала пред Њеним Ве-

личанством Краљицом српске поезије, нагло осје-тила немоћ и малаксалост своје неминовности, поклекнула и стидљиво се склонила у страну. Двадесет година је ипак крупна мјера временске пустоши у којој се све више удаљавају и губе об-риси својевремено јасно уочљивих књижевних имена, дјела и појава, а приближавају и јасно указују агресивни и сугестивни апостоли нове књижевне вјере. Али када је у питању Десанка Максимовић заиста се не ради о јубилејској кур-тоазији: двадесет година након што је силом зако-

на природе изгубила „старатељство“ над својим дјелом, она с новим, веома убједљивим разлозима опстаје на српској књижевној сцени у појачаном сјају некадашње величине. А изгледало је да ће бити обратно – да ће сјај њене звијезде неминов-но почети да се гаси. Да се не заваравамо: многе ствари нису ишле на руку Десанки Максимовић пред искушењима која су доносила нова времена. А вријеме откада је она отишла и вријеме у коме је њено дјело било изложено разним искушењима двадесет година послије тога, може се рачунати најмање двоструко: у томе времену драматичних и неизвјесних историјских одлука, деструкције, конфузије, ломова, порушених вриједности, тра-гичних личних и колективних траума и успоста-вљања нових и другачијих мјера у односима из-међу људи и народа, ни књижевност није могла изаћи без озбиљних искушења и позљеда.

То се посебно односи на Десанку Максимо-вић, коју су многи доживљавали као пожељан образац “државног“ и „националног“ пјесника, за који је на први поглед изгледало да је стечен на књижевним мјерилима једног, увијек не баш прихватљивог идеолошки и морално усмјереног концепта умјетности. Сад се тек види колико је то била варка. Испоставило се да је то био само један аспект њеног укупног књижевног дјеловања који је стицајем околности више дошао до изражаја у једном времену, али да у њеном пјесничком дјелу постоје и много дубљи слојеви који су актуелни у сваком времену. Десанка је у своје вријеме била веома популаран, народски пјесник, а с тим у везу довођена је и њена традиционална поетичка оријентација која се није уклапала у нове модерне

Из садржаја:• Добитници књижевних признања УКС: Миодраг Сибиновић и Милоје Дончић• Сећања и помени: Слободан Ракитић, Слободан Павићевић, Остоја Балкански, Иван Гађански и Васка Јукић Марјановић• Темат: Где је нестала критика (српске) поезије• Прилози интернационалној хомерологији• Поетика цртежа Милослава Шутића• Поезија, проза, критика...

Десанка и њена задужбинаСтаниша Тутњевић

Десанка Максимовић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

2

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

(1901-1951), у којој аналитичке репре-зенте представљају књиге Б. Петро-нијевића, 1924, А. Шмауса, 1927, М. Ракочевића, 1941. и И. Секулић, 1951. Трећи обухвата другу половину века (1951-2000), а највећи допринос су остварили Ј. Деретић, 1969, С. Томовић, 1971, Ј. М. Миловић, 1983, М. Ђилас, 1988, М. Обен, 1989, и М. Флашар, 1997, уз напомену да су у том и наредном пе-риоду остварени веома запажени при-лози његошолога-лингвиста. Четврти период још је незавршен (2001-2013), али он показује богату палету веома разноврсних научних интересовања, која су увелико проширила број укупних научних дисциплина – од епистолографије до астрофизике (В. Вукићевић-Јанковић, Ж. Ђурковић, Д. Ичевић, В. Никчевић, М. Ломпар и други). Посебну групу чине ње-гошолози који су се бавили архео-графијом и текстологијом. Од њих бисмо издвојили оне који су се пос-ветили издавању, коментарисању и сравњивању Његошеве прве верзије (сачуване у 1528 стихова) и друге штампане верзије (1847). Зачудо, По-повић се проблемом теорија верзија не бави иако је међу првима имао у рукама Његошев аутограф, као што је свесно и вољно пропустио при-лику да анализира „Посвету праху оца Србије“, која је, истина, сачувана само у туђем препису. Од фототип-ских издања аутографа неоп ходно је споменути следећа: А. Карађорђе-вића, 1931, Ј. М. Миловића, 1981, Б. Павићевића, 1985, и Ж. Брковића, 1987.

Увод у прво издање моногра-фије и полемика са М. Решетарем показује да је Поповић добро упознат с доприносом прве генерације њего-шолога. Он је најпре одао признање стваралачким напорима С. Вуловића, П. А. Лаврова, П. А. Ровинског, Л. То-мановића, М. Цара, а у првом реду свог опонента, тврдећи за Решетара: „Њего-ва је расправа дубља и потпунија од до-садашњих и може се с правом сматрати као коначна студија о Горском вијенцу, као последња реч литерарне критике о овом делу“ (стр. 5). Након две де-ценије, Поповић је увод првог издања заменио кратком белешком „Ка другом издању“ (1923). У њему аутор, обогаћен новим искуствима и сазнањима, пише: „Поред ситних, у овом издању учинио сам три јаче измене. 1) Полемику са Г. Решетаром изоставио сам, пошто је она данас постала беспредметна. 2) Прегледао сам пажљиво целу књигу, и саобразио је литератури која данас постоји у овом предмету, као што сам је местимично попунио, ради јаче ар-гументације или бољег разумевања. 3) Стилски, сажимао сам већи број места која су ми изгледала недовољно кон-цизна. 3) При свем том, старао сам се да задржим карактер и текст књиге који сам још првобитно дао“. У последњем реду уводне белешке аутор скреће пажњу читаоцу на „Прилоге“ односно на „библиографију коју сам раније же-лео а нисам могао дати“ (стр. 2).

Учињене интервенције сведоче, с једне, о томе да је Поповић веома кри-тичан и самокритичан у оцењивању и преоцењивању сопственог дела, после готово две и по деценије, да га и даље сматра једним од највреднијих дела које је остварио, као и то да се оно може равноправно третирати са осталим новонасталим делима његошологије, с друге стране. Управо стога нам се чини спорним мишљење Н. Љубинко-вића који у поговору „Павле Поповић о Његошу“ (2000) и другде тврди да се Поповић спремао да напише обухват-ну монографију о Његошу, попут оне коју је написао о Миловану Видако-вићу (1934), јер се те две монографије у свему концепцијски разликују. Најви-ше што је у монографији о Његошу (V „Дикција“) могао себи дозволити аутор то је извесна, до тада неуобичајена ре-торичност, јер сâм монограф тврди да је последњим редовима IV целине „Ка-рактери“ његова књига завршена: „Ми бисмо могли овде и завршити нашу расправу. Сва главна питања која смо сматрали да је, ради бољег разумевања и праведније оцене Вијенца, потребно кренути и расправљати, ми смо крену-ли и расправљали. Све што нам се чи-нило да је досадашња критика нетачно оценила или недовољно претресла или пропустила да истакне, ми смо гледа-

П. П. Његош, наставак са стране 1 Андрић и мистерија времена (I), наставак са стране 1ли да боље објаснимо и јаче истакнемо, не бисмо ли дали тачнију и пунију оцену дела.

Тако смо исцрпли што смо имали рећи, и не остаје нам друго него да прекине-мо говор“ (стр. 110).

Врсни проучаваоци Поповићевог аналитичког опуса (М. Решетар, Р. Врховац, А. Јенсен, Д. Павловић, М. Пантић, П. Палавестра и Н. Љубинко-вић) једногласни су у томе да књижев-ноисторијска монографија О Горском вијенцу није током протеклих једанаест деценија изгубила много од своје садр-жајности, актуелности и научности. С обзиром на то да је историјска крити-ка још у Поповићево време проглаша-вана анахроном и да су се последњих

деценија појавили далеко ефикаснији критички модели (као што су ствара-лачка критика И. Секулић, ангажо-вана критика В. Глигорића, специја-листичка критика П. Слијепчевића, теоријска критика С. Петровића, ком-паративна критика З. Константино-вића, митолошка критика П. Џаџића, структуралистичка критика Н. Пе-тковића, постмодернистичка критика А. Јеркова, као и синтетичка критика П. Палавестре. О томе смо подробније писали у студији „Историја крити-ке као историја идеја (Домети српске књижевне критике)“, 2008.

Основну предност Поповићеве мо-нографије видимо у томе што је аутор унутрашњи приступ („критику тек-ста“ и „критику укуса“) претпоставио спољашњем приступу („биографској критици“), док се, на жалост, веома мало бавио „компаративном крити-ком“, за коју је имао све потребне пре-диспозиције. Другу вредност видимо у дословном остајању при уско одабра-ном броју циљева, које је аутор оства-ривао сужавајући перспективу тума-чења и разумевања дела на оно што је сматрао суштински важним (предмет, јединство радње, актуелност идеја, сродност са античком трагедијом, епо-пеју, лирику, композицију, ликове и естетске валере), дисциплиновано се одричући проширивања и продубљи-вања расправе која би, по својој приро-ди, неминовно захтевала енорман број нових објашњења. Поповићев језик и стил плене својом чистотом, свежи-ном, експресивношћу и сугестивно-шћу. Тај процес је нарочито видан у за-вршној целини, у којој се манифестује као тежња ка поетизацији и литерари-зацији текста, што ћемо илустровати следећим наводом, који на специфичан начин сведочи о односу продукционог и рецептивног модела:

„Кроз причања, кроз разговоре, кроз монологе, свуда избија та лирика, свуда се осећа тај високи песнички дух. Говорио владика, или игуман, или гла-вари, или прост народ, увек се, поред просте народне фразеологије укаже која висока идеја, рефлексија, медита-ција, у беспрекорној форми античке сентенције, високе химне, узвишене оде. Таман се поведе жив и загрејан сељачки разговор међу главарима; укрсти оштроумно и досетљиво над-скакивање, распаше једно комотно и темељито причање; пође народна дик-ција широко, обилато, свестрано, и рашири се, разграна, нарасте и развије као море: а то се помоле, излазе, искачу, избијају, час овде, час онде, и све више и више, - и изгледају као безбројни гре-бени и острва у том мору, у том архипе-лагу, - она сјајна лирска места, она мес-

та високе поезије у опште. По целом ткиву народнога

говора просут је бисер овакве поезије“. (стр. 114).

Од три врсте поменутих кон-цепција, Поповић је најмање пажње у монографији посветио „политичкој концепцији“, много више пажње „ис-торијској концепцији“, на шта су га упућивале народна предања, песме и историје црногорског народа чији су аутори владика Василије, Петар Први и Петар Други Петровић Његош, као и Сима Милутиновић Сарајлија, коли-ко својом Историјом Црне Горе (1835), толико и својом драмском визијом ис-торије Дика црногорска (1835), а најви-ше „уметничкој концепцији“, јер она живи, дејствује и траје захваљујући књижевној, а не другим врстама поет-

ске енергије.Уједно, Поповић најуспелије

оствареним целинама показује у чему се састоји лепота и актуелност Његошевих поетских идеја и песнич-ких слика (оснаженим допунским ефектима, као што су „стафажи“ у ликовној уметности). Такве целине у нашем кључу тумачења и разуме-вања Његошевог дела, које би треба-ло генолошки дефинисати као исто-ријско-драмски спев романтичарске провенијенције, представљају сту-дије II „Предмет“ и IV “Коментари“, као климакси монографије, уз оглед V „Дикција“. У њима се аутор најви-ше трудио и успевао у том настојању да укаже на остварене књижевно-ес-тетске валере, као резултате особене и сасвим ретке песникове способ-ности да модификује свет реалних и иреалних збивања, да у пракси отелотвори особене премисе фило-зофије и психологије стварања, као и премисе особене поетике и естетике. На задовољство обављеним послом, свесно и вољно одабраном, Поповић указује завршним сегментом који је

у поднаслову пете целине назвао „За-вршна реч“, а који служи као место са издигнутим значењем: „Зауставимо се. Ми смо дотакли многе дирке у намери да пробамо звук, и на све њих дух на-шега песника одјекнуо је као какве сил-не, огромне оргуље“. Тако је једанпут, на крају једне расправе, речено о Гетеу; тако, или без мало тако, можемо и ми, сад, на крају наше расправе, рећи о Ње-гошу“ (стр. 126).

Вук Крњевић

Хипнос из Рисна у ЊегошуНемој сунце бити покрадено И сачувај душу у ћутању Јер почетак душевне чистоте У страху је од тврдих небеса А вјетрови и мутни облаци Дријемају у морској тавници.Пустите ме да виђу небеса Која сте ми собом заступили Тјесно мње отсвјуда не од смутње Док гледаш Хипноса вазда у сну Спуштених крила што се нађоше Касније код бесполних анђела И бијелих и црних једнако А Хипнос спије да не би гледо Свијет огубани злом свакијем.Никад га не сања и не слути У сну који је зрело ћутање Времена које за њ не постоји Већ зрцало трајнога мирења Са одсуством свијета несталог У времену и простору мрака Што не постојаше и не траје А вјетрови и мутни облаци Дријемају у морској тавници Па немој сунце бит покраденоИ сачувај душу у ћутању.Здрави разум с бистрим очима Које ствари овога свијета Чисто виде а не кроз копрену.Црна горо моја сестро црнаДа замремо ти са својим лишћем А ја са младошћу које не би Ни у сну а лишће ће се вратит А моја младост усахла никад Јер престаде с оним свијетом Који потону баш за свагда У Хипносовом ћутању мудром Сред питоме Боке без светости У вјечни сан који сам боравио Прије рођења ил путовање Међу небесима и гробницом Из свијета у свјет јадовитоИ причислење бесмртном ликуИ вјечито блаженство тихотеУ простору бескрајне свјетлости.

П. П. Његош

мишљење никако не може занемари-ти; да наша свест непрестано прелази из једног у друго стање, и да је то време сукцесије. Као да је осећао звук и тон, баш као и Борхес, једног од првих Те-нисонових стихова:

Време лети усред ноћи.

Што је, заправо, једна врло поетич-на идеја, то да цео свет спава, али у међувремену тиха река времена – ова метафора је неизбежна – тече пољима, друмовима, тече међу звездама, међу галаксијама.

Можемо, понекад и занемарити наше мишљење о простору, али никако не и о времену. Андрић није дискурзив-но, у логици појмова, артикулисао тему времена, али је фрагментарно, разним поводима и приликама дотиче, дочара-ва, ни најмање не губећи из вида њен дубински домет, недокучивост њеног краја. Свакако, дочарава идеју времена превасходно у поетским сликама у ње-говом романескном и приповедачком подухвату. У ком визионарском видо-витошћу продире у дубину прошлости у потрази за битним ознакама човека и историје.

Говорећи о томе, помало и фило-зофским језиком, не можемо да зао-биђемо Исповести св. Августина – дело које је Андрић, баш као и дела римских стоика, верујем, веома добро познавао. Насупрот схватању објективног време-на, св. Августин истиче да је време у не-посредном односу према људском вре-менском доживљају и нешто „субјек-тивно“. Оно, дакле, није индиферентни след тачака – тренутака без унутарње везе, него је у сваком тренутку душа својим доживљајем садашњости у исти мах изнад ње сједињена са прошлошћу и будућношћу. Хоћу да верујем да Ан-дрићу нису били непознати ови Ели-отови стихови:

Време садашње и време прошлоОба су можда присутна у времену

будућем.

Овим означавањем времена као форме унутарњег опажања, унутарњег чула, Кант указује на други корен пој-ма времена чија анализа наступа баш у Августиновим Исповестима. Тај, по Канту, други корен појма времена управо погађа Андрићеву интуицију непосредног протицања тока време-на. Појам пролазности уздигао је до хипостазе, увеличао до метафизичке истине. Каже: да осећање пролазности све више прожима његово биће, „хара у мени као зараза“. Људима, међутим, изгледа да је све око њих вечно и непро-мењиво, и тако, вели, са том дивном илузијом проводе и свршавају свој век „ослобођени највећег људског зла, ужа-са од пролазности“. И наставља: Само људи који воле живот могу да чују и „забележе тиху мелодију пролазности, коју не треба прекидати ни порицати ни покушавати да је надвичемо“. Јер, она је, та мелодија, сва само химна жи-воту коме не знамо почетка ни краја, у који нас нико није звао, који нам нико није дао, из којег морамо изићи пре или после, иако не знамо како ни када, зашто ни куда – закључује Андрић.

С друге стране, у Знаковима поред пута каже да сав смисао и сва вред-ност живота долази од тога што живот није трајан и зато што је погрешно за-мерати му што је пролазан. Очито, реч је о крајностима које се дотичу, што је, како добро примећује Радован Вуч-ковић, основно својство Андрићевог мишљења у Знаковима, то јест: да је оно садржано у антиномијама које се изми-рују у парадоксу без коначног решења.

Као осећање пролазност изазива највећу патњу, али као мисао предста-вља основу нашег, човековог, јединог бића свесног смрти, које свим својим акцијама настоји да се превазиђе про-лазност; сви напори остају узалудни, јер је човек у природи осуђен на траге-дију; сигуран је да му једном мора доћи крај, ништа није вечно.

Па ипак, свест о смрти не обесхраб-рује га. Иако зна да је коначан делује као да ће бити трајан, иако је смртан настоји да се афирмише као трајност егзистирања. Док размишља не боји се смрти. Свест о пролазности не умањује животну разноликост. Управо су на страницама Знакова призивана разно-лика животна и стваралачка искуства. Пролазност је, чини се, основна катего-рија Андрићевог промишљања живота и света, битна за његову антропологију

и аксиологију. Закључује: Најкраћа и најсавршенија формула за човека је пролазност човека и свега што је њего-во. Вилијам Јејтс лепо каже:

Време капље и пропада,као свећа која сагорева.

Остаје проблем порекла времена; како њега решити?

Морали бисмо, најпре, мало удаљи-ти наш историјски поглед. Можемо изабрати између две метафоре. Извор времена можемо сместити у будућност или у садашњост. Добија се, мисли Борхес, исто. Увек смо пред реком вре-мена. Сваки пут кад се сетим Херакли-тове мисли:

Не можеш два пута ући у исту реку,

дивим се његовој дијалектичкој вештини. Платон је мислио да време потиче из вечности што Борхес оспо-рава. Јер тако нешто тврдити значило

би да вечност припада времену. Ни Аристотелова тврдња да је време мера кретања није баш убедљива: јер кре-тање се дешава у времену и не може објаснити време. Постоји једна врло згодна сентенца у св. Августина: „Не у времену већ са временом, Бог је ство-рио небо и земљу“. Објашњава да Бог ништа није радио пре него што је саз-дао Небо и Земљу. Време је начињено истовремено када Небо и Земља. У Исповестима пише: – Не одговарам онако како се прича да је неко шаљи-во, измичући тешком питању одгово-рио – „Спремао је пакао онима који истражују тако високе ствари.“ Први стихови Постања не односе се само на стварање света, стварање мора, земље, таме, светлости, већ и на почетак вре-мена: свет је почео да постоји са време-ном и отада је све сукцесивно.

И код Андрића је, чини се, време сукцесивно, што код њега није баш лако објаснити и зато што је Андрић од оних писаца које мучи оно што је тајно, скривено, недокучиво у људ-ској души. У разговору са Мешом Се-лимовићем Андрић каже: „Прошлост, то је ваљда, оно што не пролази!“ Шта би то требало да значи? Ништа друго, чини ми се, до то да у Андрићевом по-имању времена grosso modo нема раз-лике између прошлости, садашњости и будућности, већ се све три временске димензије стапају у једно. А у беседи приликом доделе Нобелове награде ре-као је и ово: „Није уопште важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост или се смео залеће у бу-дућност. Оно што је при томе главно то је дух којим је задахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело.“

Дакле, свет се стално креће. Време пролази. Али куда смера, у ком правцу? Једно од тих загонетних својстава, ни прво по тежини, али ни последње по лепоти, јесте оно које нам омогућује да утврдимо у ком правцу време протиче. Општеприхваћено мишљење гласи да се време креће од прошлости према будућности. Међутим, исто је тако ло-гично и супротно мишљење исказано стиховима шпанског песника Мигела де Унамуна:

Ноћна река времена течеиз свог извора,вечне сутрашњице...

Ова два мишљења подједнако су ве-роватна и неподложна провери. Про-шлост и садашњост код Андрића садр-же мноштво путева, што се најбоље види у његовим романима и приповет-кама. У тоталитету збивања, чини се, другачије и не може бити.

Иво Андрић

3

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Десанка и њена задужбина, наставак са стране 1

и авангардистичке токове српске пое-зије ни између два рата ни у другој по-ловини двадесетог вијека, који су узи-мани као једино мјерило књижевног напретка и значаја. Сада када је све то прошло, показује се да поезија Десанке Максимовић све поетичке опречности нивелише, мири и синтетизује у један универзални вид отворене и живе књижевне класике у коме су садржана свеукупна искуства развоја српске и свјетске поезије. Зато јој се обраћају и они који у књижевности траже провје-рене и неспорне вриједности књижевне традиције, као и они који клањају пред олтарима пјесничког модернитета и авангардизма. На њеној књижевној тр-пези има мјеста за свакога.

Показало се да је њено пространо дјело постало веома инспиративан извор и за поклонике постмодернис-

тичких тео-рија којима књижевност више служи

да би помоћу ње легитимисале и дока-зале неке своје идеје, спекулације и по-гледе више филозофског него књиже-

вног карактера. Иако то на први поглед изгледа чудно, Десанкино отворено и раскошно вишеслојно пјесничко дјело, сваком доступно и блиско, постало је примамљив мамац и изазов и за про-тагонисте херметичних, недоступних и тешко схватљивих модерних теорија о књижевном дјелу. Али као такво, оно се није дало подредити, него је

напротив себи подређивало, разбист-равајући око себе мутну и недоступну магму конструкација и спекулација тих теорија, доводећи их на сопствену раван чисте и јасне комуникације са читаоцем, од чега су оне могле имати само користи.

Своју престижну позицију Десанка Максимовић је у ових двадесет година не само сачувала него и увећела зах-ваљујући прије свега потенцијалима свога дјела, првенствено оним њего-вим дубинским слојевима који раније нису долазили довољно до изражаја. Уосталом, њена поезија је за дуго вре-мена имала изузетну рецепцију код

најширег круга читалаца, па није ни било већих разлога и подстицаја за су-срете са њом на другом, сложенијем, научном нивоу рецепције. Међутим, значајну улогу за оваку данашњу слику о Д. Максимовић имала је и Задужбина „Десанка Максимовић“ основана не-посредно послије њене смрти, тако да

се ове године, уз двадесетогодишњицу смрти ове велике пјесникиње обиље-жава и двадесетогодишњица оснивања и рада Задужбине. Ове двије годишњи-це су неодвојиве једна од друге, а За-дужбина ће своје редовне програме за ову годину проширити и обогатити но-вим садржајима усмјереним на обиље-жавање двадесетогодишњице смрти Десанке Максимовић.

Круна рада Задужбине је недавно објављено критичко издање Целокуп-них дела Десанке Максимовић. Тај по-духват издваја се од осталих пројеката те врсте по томе што су Целокупна дела Д. Максимовић изашла сва одједном, у исто вријеме, и што ће на сајту Наро-

дне библиотеке Србије, као оснивача Задужбине, и на сајту Задужбине, бити постављено и њихово дигитално из-дање. Оно ће ускоро бити проширено и новим, једанаестим томом неограни-ченог обима у коме ће се у дигиталном облику наћи заоставштина Десанке Максимовић коју због карактера и

обима грађе није било мо-гуће објавити у штампаном издању. Тако сложено и свео-бухватно представљање свих аспеката дјела неког српског писца до сада није остваре-но.

Ту заоставштину Задуж-би ни су управо на почетку двадесете године њеног пос-тојања и поводом двадесето-годишњице њене смр ти, ус-тупили законски насљедни-ци, односно родбина Д. Мак-симовић, који тиме практич-но постају и суоснивачи За-дужбине. Она ће као посебан легат у саставу Задужбине бити чувана у Народној биб-лиотеци Србије, као и оста-ли слични легати. Ради се о богатој збирци живописне,

првенствено писане грађе и артефа-ката на основу којих се може створи-ти права представа о околностима и начину стварања Д. Максимовић, која ће значајно обогатити и унаприједити рад Задужбине и омогућити боље про-учавање и лакше популарисање дјела највеће српске пјесникиње и њене бо-гате животне биографије.

У прилици смо да из те обимне грађе објавимо аутограф њене пјесме „Одлазак“, први пут штампане далеке 1927. године у часопису Мисао, а потом са извјесним измјенама унесене у збир-ку Зелени витез 1930. године. На при-мјеру прве строфе видљиво је о каквим се измјенама ради.

ОдлазакТужно је било иза одласка јутро,мирисало на дим влака; са предграђа,с кровова првих тек сан се и мрак утро;не беше још час када се сунце рађа.

Сретох потом шуме меке, златокосе, па по ливадама росе биљуре,па хучну горску реку; па откосепланинске, неспокојне и суре;

па сунце и јутарње певаче, тиће.И мишљах: шта ли ће се још у животу збити? Мишљах: док другима се смеје и свиће,тешко је мени сама и тужна бити.

Поштована породицо Слобода-на Ракитића, пријатељи, драге колеге, окупљени смо овде да-

нас, још једном да се осврнемо на изу-зетно књижевно дело овог осведоченог великог српског песника, који прерано оде преко високог усудног брега. У јед-ном периоду био је председник овог нашег удружења, узимајући тешко бре-ме обавеза и одговорности да крајем протеклог века и почетком овог очу-вамо не само свој интелектуални иден-титет, већ част и чест пред неправед-ним налетима и нападима на све што је у себи имало национална обележја. Отуда нас је задужио разборитим и до-маћинским бриговањем у првом реду за писце и књиге – заправо, за све оно што је афирмисало и унапређивало нашу књижевност и културу, колико овде, толико и у свету...Сигурно, у тај посвећенички однос, уложио је много животне енергије и свога зрелог ства-ралачког искуства.

У нашем вишедеценијском друго-вању често смо заједно учествовали на књи-жевним сусретима и неколико сам пута са задовољством говорио о његовим пес нич ким књигама. И са да ћу про-читати само један краћи сажетак тих мојих чи-талачких утисака, који сам назвао: Слово о по-езији или сан и сен.

. . .

Поезија Слободана Ра ки тића, захваљујући на да све самосвојном ли риз му, густој ре-флексивности, ма тер-њој мелодиозности и неспутаној емо тивности, задобила је високе оцене књижевне критике и за-видан број поштовалаца. Заправо, све те одлике амалгамисане метафизич-ким садржајима, неком врстом одсјаја света, колико видљивог толико и не-докучивог, у свом непрестаном при-нављању на песничком језику, који богати и разраста метафорику и духов-не засаде, обезбедиле су овом песнику препознатљивост и несумњиво вео-ма видно место у првом реду српског песништва.

Могло би се рећи, да је овај песник почев од своје прве песничке књиге „Светлости рукописа (1967) до данас, остајући привржен истовремено мит-ско-лирским темама, универзалним

и интимним и успостављању јасних духовних вертикала, понудио чисте лирске облике, саобразне однегова-ном језику и стилској дорађености, посебно у везаном стиху, ритмичном и версификацијски избрушеном. Било би занимљиво кренути, без обзира на време подразумевано у својим мета-морфозама трагом метафора, учеста-лих и по својој функционалној дато-сти употребљених другачије у самој структури стиха. Већ мало пажљивији читалац уочиће сан и сен, стабло и плод, врт и светлост или завичај и отаџбину у истом значењском иска-

зу. Песма је настајала по неком свом унутарњем диктату, али је откривала и нешто више, непојамно и неопходно на путу ка Богу – сазданцу свега што је „у дому и у лутању крај јаве и почетак сна“. Песник нам је сугерисао да је све то, за трен ухваћено погледом, само „сан у сну“. У том сагледавању себе самог у загонетном огледалу, казивао нам је: „У сну ми засја врт скровити/ и судба- преља заумних речи, /преслица коби тајних нити,/ и анђео, пред којим клечим./ Нада мном – звезде осионе/и хладни ветри васионе“. Ови стихови из ране песме „Лауда“, објављене 1968. го-дине најбоље сведоче колико је Слобо-дан Ракитић, још тада, у почетку свога судбинског и острашћеног песмотво-

рења, тежио за суптилном артифи-цијелношћу у светлости и светости је-зика – јединог чувара исконског битија и оне животодајне честице из ума Гос-подњег. Истовремено је у својој поезији показивао колико је језик надмоћан, када продре у језгро ирационалности,

а самим тим и подређен тајнописном лову „земље на језику“. Песник је, на дну изокренутог бунара, у поднебесју и на страницама васељенске читанке, поседник самосвесног језика и кључар загонетке, којој дугујемо проговор ко-лико и молитвено згласје у тихости.

Уосталом, поезија је одвајкада у складу са стрепњом, стопљена са сликама обасјаним зраком сунца из-мишљеног и скривеног у имагинатив-ним небесима. Отуда је Слободан Ра-китић настојао да нас приближи тим мисаоним осветљењима и духовним озарењима... На истом путу и душев-ном несмирају ...у сонету „Слово таме“, написаном 1979. године, читамо: „У

пролазу нас такне грана/ будућим пло-дом обасјана,/ као да такне мук и тми-ну./ Тањи се и дим изнад крова!/ Све јаснија су судња слова, / а пут стрмији у празнину.“

У неколико тематско-мотивских кругова песнички језик је захваћен трагичним удесом и изгоном српског народа из завичајног косовско-мето-хијског простора. Песник, једноставно, није могао само бити посматрач, неми сведок, већ је цело своје биће уносио у медитативно – елегичне стихове, подједнако молитвене и кричаве, запи-тане над страдањем свог националног бића и опомињуће у приказу свакида-шњих патњи прогнаника. Таквих сти-хова је највише у књигама „Основна земља“ и „Тапије у пламену“...

Критичари су већ запазили да се у овим стиховима молске интонације натпевавају „реалност и имагинација“ и да је сам лирски субјект обезнађен у трагичном чину „колективног раси-пања“. То песниково сведочанство је уверљивије и болније од многих доку-мента и реторичких доказивања исти-не. Отуда, поједини стихови, подсећају на одјеке из народних балада и туж-балица. Навешћемо само неколико : „Црне нам воде доходе/ из Лаба и Сит-нице./ Невеста чупа витице/ кад је низ поље одводе“. Или: „Вазда нам ближа смрт/ но час рођења. С небеса/ на путе зимски нам врт/ иње и сузе стреса./ Кос дрхти у шипрагу/ као риба у мрежи./ Јашућ покислу рагу/ одавде и Христос бежи.“

На известан начин све ове слике су трепериле у слутњи апокалиптичног времена, у реминисцентним зарони-ма у тамне вирове испод рашких брда и пред нахереним кућним крововима, бездетним и опустелим. У песников слух не слива се више радосни јек зво-на из храмова с Косова и Метохије, али ни из древних светиња у долини Ибра. На песничком језику Слобода-на Ракитића постепено, као на синији мудрости, збивају се Истине и Тајне и тешко је одредити видљиву границу између онога што јесте и онога што је својим ирационалним крилом сенчи-ло лице песниково. Његово песничко дело, метафизички се може свести на Сан и сен и захтева дубља и аналитич-нија читања.

Заиста ми је била част да другујемо и кажем: Слободане, брате наш, нека ти је слава и хвала!

Драган Лакићевић

Сећање на Задругине

године ... Кад смо, прошле године, о Зад-

ругиној 120. годишњици, ишли у ста-ри српски град Бар, у којем СКЗ има педесет чланова, свратили смо код моје мајке у Подгорици. Показао сам Слободану моју гимназијску собу и примерак књиге Светлости рукопи-са, прво издање, латиницом, коју сам, још као студент, тамо однео. Један табак у том примерку био је окренут обрнуто. Јединствен.

У тој гимназијској соби био сам и 1. јануара ове године, ујутро, кад ми је Тиодор Росић јавио да је Чича оти-шао према боровој шуми изнад Деча-на. Као на старим гравирама, та шума стоји изнад Ракитићевих песничких слика.

Старији од мене четрнаест годи-на, Слободан ми је у неку руку био школски друг: у истој клупи-катедри Српске књижевне задруге седели смо за великим столом седам година - док је био председник старе установе. До-лазио је скоро сваки дан, као истрајни службеник Задруге из 1892.

Можете замислити наше теме: Задруга, чланство, књижара, Коло... Политика, књига, историја, Косово и Метохија, Црна Гора, Хаг... Пре и по-сле свега тога: поезија...

У посвети књиге Пламен и роса, 7. септембра 2010, написао ми је: Песнику Драгану Лакићевићу, за сећање на заједничке године у Срп-ској књижевној задрузи, ова руковет, пријатељски, Слободан Ракитић.

Биле су то светле године. Светлео је он - Слободан Ракитић. У његовом господству сјај некадашњих песника и задругара.

(из слова о Слободану Ракитићу)

Сан и сен

Радомир Андрић

Сећање на Слободана Ракитића

Сећања на Слободана Ракитића (1940 - 2013) окупило је један број најбли-жих сарадника, челници УКС Радомир Андрић и Срба Игњатовић који су своје есејистичке увиде употпунили сведочењем о сарадњи коју су имали са Слобода-ном на разним пољима, Адам Пуслојић око преводилачке сарадње, Милица Је-фтимијевић Лилић око књижевних манифестација и његове мисије око горућих косовометохијских питања и Драган Лакићевић од дирљивог искуства у сусрету са Ракитићевим песништвом па до ангажовања на крупним издавачким пословима у СКЗ - а сви са циљем да подсете на аутентично и препознатљиво Ракитићево песничко писмо, на његову књижевничку и људску мудрост у јавним питањима од државнога значаја...

Слово о Ракитићевој поезији

Наставак на страни 4

Фото: Живко Николић

4

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Милан Михајловић

Од Власова до Косова

Од Власова до Косова поглед се не може добацити.Али се искреношћу душе, без обзи-

ра на место колевке рађања, предачка колевка увек може закрилити и узно-сити. Готово да нема песме Слободана Ракитића у којој се не осећа његов по-глед према колевци свих Срба, у којој се не осећа његово узношење славних предака, готово да нема стиха у коме се не препознаје песникова сета за време-нима јуначким прохујалим, и његова брига за браћу у кући на промаји, за земљу разапету, свету.

Од првог дана календарске Нове 2013, моја песничка братија са Косова и Метохије и ја, остали смо као и сав срп-ски књижевни свет, сиромашнији за његов стисак руке, за његов достојан-ствени став и корак, за његов сетни, а уствари очински и братски замишљено брижан поглед. Највише ће нам не-достајати његова мудра реч, речени-ца, његов савет за делање и живљење у свету овоземаљском, пуном замки и безнадежних сламки. Остали смо без ослонца наших свечаних, а пркосних и поносних књижевних вечери одржа-ваних подно древног Звечана, Штрпца, Косовске Митровице, у наручју свете

Грачанице...Захваљивали смо му онако како би, знали смо, једино и прихватао, здравицом и песмом из Хочанске и Де-чанске винице.

Недостајаће његово присуство и подршка, као и вечерас што недостаје, при књижевним наступима, истина по-ретким, његових Косоваца у Францус-кој 7, на Коларцу или било ком другом кутку наше српске престонице. Знао је и смео да нас подржи и онда када су многи пред самим помињањем Косова и Метохије савијали главу у песак, а камоли да поздраве наш долазак и ос-лушну стиховни вапај пред неправдом која и данас притиска, можда јаче него икад. Недостајаће нам после ове вече-ри његова оцена изговорених стихова, недостајаће нам његова укупна оцена, његово размишљање о томе шта нам даље ваља чинити, недостајаће нам много тога... Ипак, знамо да је Чича наш вољени и даље уз нас, без обзира на физички упражњену столицу у овој сали где нас је окупљао и куражио за исписано и изговорено, знамо да ду-шом искреном, душом праведника и великог српског песника, наткриљује и своје Власово и наше и његово Косово. Стога Слободан Ракитић био је и ос-таће нераскидиви део нас, наша птица кос, наш најсјајнији клас. Зато смо се и одлучили да ово фебруарско вече буде њему посвећено, њему који је и речима и делом сав био од Косова и Метохије.

(Изговорено у част Слободана Ракитића)

Слободан Ракитић је био један од ретких писаца који је имао јасан, дубок и неизменљив однос према Косову и Метохији као нашој колевки. Како у пе-смама и књигама „са земљом на језику“, тако у односу према својој песничкој сабраћи из „јужне земље“, тако у од-носу према српским светињама и пре-осталом нам живљу у овим митским и светим пределима. Најдубљу људску и стваралачку потврду пружио је сусрет у кући српских писаца 22. фебруара када су свом Слободану у част читали и исповедали се бројни косовомето-хијски песници било они који још увек нису оставили родно огњиште ( Милан Михајловић, Ненад Раденковић Јеро и Живојин Ракочевић) било изгнани и расејани (песникиње Дара Вучинић и Милица Јафтимијевић Лилић, Лела Марковић, Снежана Башчаревић и Милка Ђуретић и њихове колеге Радо-мир Стојановић, Мирко Жарић и Ран-ко Ђиновић). Захвални смо Мирјани Вукојчић што су се огласила „Дечанска звона“ Даринке Јеврић и косовки де-војци Јасмини Стоиљковић која је пе-смама „Кућа“ и „Јужна земља“ још јед-ном дочарала поетски непревазиђене и људски потресне Ракитићеве речи.

Сећање на Слободана Ракитића

После краће болести, у Београ-ду је преминуо наш познати вајар Остоја Балкански (1937).

Пола века радио је и стварао у нашем главном граду, у скромном атељеу на Новом Београду. Нудио је веома зани-мљиве идеје, поклањао своје радове, али, често, није наилазио на разуме-вање средине. Живео је тихо, повучено, ван магистралних токова уметничке естраде. Свој посао је схватао као ми-сију.

Аутор је спомен обележја несврс-таности на Брионима и десет рељефа у Галерији несврстаних у Подгорици. Скулптуре и слике Остоје Балканског налазе се код светских државника, у га-леријама и колекцијама широм света. Излагао је у Београду, Шапцу, Нишу, Орашцу...Урадио је читав низ споме-ника, биста и рељефа. Историјском музеју Србије, поводом два века од Првог српског устанка, поклонио је 69 рељефа-портрета војвода из Првог и Другог српског устанка, аутор је 250 рељефа-портрета знаменитих Срба од Немање до данашњих дана. У Музеју Првог српског устанка у Орашцу, у сталној поставци, налази се десет ње-

гових рељефа-портрета најзнамени-тијих устаника. Урадио је и читав низ портрета значајних књижевника: Симе Матавуља, Јована Скерлића, Иве Ан-дрића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Бранка Ћопића, Алексе Шан-тића, Петра Кочића, Јована Дучића, Његоша, Меше Селимовића, Борисла-ва Пекића...Ту су и портрети Вука Ст. Караџића, Филипа Вишњића, Милу-тина Миланковића, Николе Тесле, Ми-хајла Пупина, Љубе Тадића, Предрага Милојевића, Јована Рашковића, Петра Лубарде...

Основној школи „Свети Сава”, у родном селу Липнички Шор, поклонио је 24 рељефа Вука Ст. Караџића и ње-гових савременика. Био је спреман да завичају, без икакве надокнаде, покло-ни свих двеста портрета знаменитих Срба, од Немање до данас, под само јед-ним условом: да се обезбеди простор за галерију „Великани Србије”, у којој би била смештена његова колекција. Га-лерија би, наравно, била отворена и за друге уметнике, који би радили порт-рете знаменитих Срба. Своју вредну колекцију понудио је и главном граду, али, опет, коначног договора није било.

Предлагао је да се негде у Београду, рецимо на Авали, изгради „српски Олимп“, са портретима и биографијама наших великана, и да то буде „галерија која расте“, коју ће, после њега, допуња-вати други уметници са својим портре-тима знаменитих Срба.

Предлагао је Балкански и да се на почетку београдских улица поставе гранитне плоче са барељефима лич-ности чије име улица носи. Тако би грађани, и гости главног града, сазна-

ли нешто више о српским великани-ма. Био је спреман да поклони барем педесет портрета. Градски оци су идеју украли, понегде портрете постављају, других аутора, Балканског нису звали. Предлагао је и оснивање Галерије срп-ских пријатеља, у којима би се нашли Арчибалд Рајс, Николај Николајевич Рајевски, генерал Штурм, немачки вој-ник Шулц... Био је спреман да уради и поклони двадесет портрета. И ова идеја је остала без одјека.

У холу Удружења књижевника Србије, у Француској 7, налазе се ба-рељеви великих српских писаца: Симе Матавуља, Јована Скерлића, Радоја Домановића, Исидоре Секулић, Иве Андрића и Милоша Црњанског, рад Остоје Балканског, које је он поклонио, без икакве надокнаде. Стално је пона-вљао: „Жеља ми је била да мој рад буде у служби народа”.

Прошлог лета, урадио је тридесе-так скулптура од абоновине, тврдог афричког дрвета, донетог давних дана, са путовања. Спремао је изложбу под насловом: „Мистерије егзотичног або-носа“, нешто што Београд до сада није видео. У његовом атељеу остале су де-сетине барељефа српских великана у гипсу. Хоће ли неко у Београду, у Ср-бији, имати слуха да се ово културно благо сачува – остаје да се види.

Отишао је велики уметник, тих и скроман човек, који за живота није до-био оно што му је припадало.

Зоран Радисављевић

У среду, 29. јануара 2013, умро је у Београду Остоја Горданић Бал-кански, академски вајар, сликар

и карикатуриста, уметник који је обе-лежио српско вајарство краја прошлог и почетка овог века врхунским оства-рењима рељефних портрета.

Рођен је у Новом Селу 1937. годи-не, одрастао у Липничком Шору, код Лознице. Средњу школу примењених уметности завршио у Нишу 1958, ди-пломирао вајарство на Факултету при-мењених уметности у Београду, у класи проф. Рада Станковића, 1964. године.

Прва значајнија надахнућа за вајар-ски и сликарски рад налазио је, од 1964. до 1985. године, у култури несврстаних земаља. Боравећи у Индији, Египту, на Кипру, у Индонезији, Замбији, Зим-бабвеу, Сенегалу, Кенији, Либији... портретисао је шефове несврстаних земаља: Нехруа, Насера, Индиру Ганди, Макариоса, Сухарта, Каунду, Сенгора, Мугабеа, Кенијату, Гадафија...

Балканском је атеље био цео свет. У Африци је оснивао ликовне течајеве и уметничке школе, преносећи своја

вајарска и ликовна знања на дарови-те студенте и будуће професоре умет-ничких дисциплина. Бавио се проу-чавањем обичаја и традиција народа и земаља у којима је боравио, правио скице за будуће цртеже и слике. Про-путовао је и више земаља Латинске Америке, Аустралије и Азије; узео псе-удоним Балкански да би свуда где се појави пробудио веће интересовање за културу Балкана и, на оригиналан на-чин, обезбедио препознатљивост свог уметничког ангажмана.

Балкански је највећи дародавац међу српским вајарима. „О свом руву и круву“ урадио је преко пет стотина рељефних портрета, биста и спомени-ка која је даривао градовима, селима, школама, библиотекама, музејима, ар-хивима, удружењима.

О Балканском су писали истакнути српски историчари уметности, ликов-ни критичари, књижевници, од Николе Кусовца и академика Петра Влаховића, до Јефте Јевтовића, Косте Васиљко-вића, Михајила Митровића, Милована Витезовића, Добрице Ерића... Имао је њихову подршку, али не и институција државе без којих није могуће оствари-ти његове ауторске и националне идеје.

Излагао је у преко тридесет страних држава и више од стотину пута у гра-довима Југославије и Србије. Само у Вуковом Тршићу излагао је шест пута. Аутор је Ордена Вука, Ордена рада и монографија: „Вук и његови савремени-ци“, „Обновитељи Србије“, „Атеље цео свет“, “Дар роду“, „Земља(н)ци“, „Лица света“, „Отаџбини“. Једини је српски вајар који је урадио вајарску поставку

ОДЛАЗАК УМЕТНИКА: ОСТОЈА БАЛКАНСКИ (1937–2013)

Галерија великана која растеУ холу Удружења књижевника Србије, у Француској 7, налазе се барељеви великих српских

писаца: Симе Матавуља, Јована Скерлића, Радоја Домановића, Исидоре Секулић, Иве Андрића и Милоша Црњанског, рад Остоје Балканског

Остоја Балкански Фото: Томислав Јањић

Највећи дародавац међу вајарима

апстракција у абоносу, која још није представљена јавности.

Последњу велику изложбу имао је у Галерији Радио-телевизије Србије.

Од посебног је значаја његових 25о рељефних портрета српских великана од Стефана Немање до наших дана. На Српском Олимпу Авали замислио је „Галерију која расте“ у којој би требало да буду изложени портрети великана и основана колонија српских вајара. У њу би, према његовој идеји, сваке годи-не, требало позивати српске вајаре да раде рељефне портрете и допуњавају „Галерију“. Предлагао је и да Вуков Тр-шић буде уређен као „Кнежевина срп-ске писмености“.

Због неразумевања на које је наила-зио у свом завичају, 1987. године зако-пао је, негде у Тршићу, десет бронзаних портрета српских великана, са писа-ним порукама, надајући се да ће, једног дана, бити пронађене и прочитане.

Отишао је из живота као остварени уметник чију је љубав према животу, српском народу, отаџбини и уметности мало ко разумео.

Љубомир Ћорилић

Данас имам ретку привилегију, али и велику одговорност да пред одабраном публиком и

говорницима изнесем своје погледе о стваралаштву господина Петра Пајића. Његов квалитетан и озбиљан књижев-ни опус захтева, у сваком тренутку, и озбиљно тумачење, с тога сам се оп-ределила да своју пажњу усмерим на ауторове експлицитне исказе, како бих само одшкринула врата његове дубоке поетике.

Петар Пајић је песник чије су песме ушле у народ и једнако је препознатљив како својим именом, тако и насловима својих песама, односно наслови њего-вих песама, постали су његово друго име. Припремајући се за ово скромно виђење, о надасве великом ствараоцу, дуго сам размишљала о термину који бих употребила, а који ће равноправно спојити ауторов лик и дело. Одлучила сам се за термин песник будућег века.

Само по себи намеће се питање: шта се под тим термином може подразуме-вати? Песником будућег века можемо назвати песника који превазилази на-ционални статус који је стекао у вла-ститом језику и култури. Његово дело зрачи ширином историјске свести која са свог хоризонта не губи митску има-гинацију, али ни осећај за модерност. Песник будућег века је песник који развија и увек испољава способност да искуство о модерном изједначи са осећањем према дојучерашњем колико и према древном искуству. На одабир овог термина подстакао ме је исказ Петра Пајића, где говорећи о катего-

рији времена ексцплицитно износи став да ће век који је пред нама бити „век душе“,

убеђен да време читања поезије тек до-лази и да је на поезији да открије тајне језика и дотакне душу. Тако да све оно што се одвија у духу песника, који има све предиспозиције да буде читан у бу-дућем веку или веку душе, може само донекле бити праћено са-временом технологијом, ма колико се она развијала и ма

колико ми на њу рачунали у свакодневном животу.

Стихови оваквог песни-ка морају имати два основна својства: да нам пружају оно што је у мелодији језика трајно, али и оно што је савре-мено, животно, без обзира на време на-станка песме. Док читамо стихове неке песме, испрва нам се чини да је време њеног настанка битно и покушавамо да је у том контексту и сагледамо; али онда следи обрт. Време настанка песме у случају песника будућег века може најбоље да сведочи о томе колико је сама дистанца, која нас од часа настан-

ка неке песме дели, неважна, јер нас заправо временски не ограничава и не лишава спознаје њеног емотивног ин-тензитета и вредности. И Петар Пајић сматра да поезија побеђује време. Јед-ном приликом је изјавио да се поезија

и кад је смештена у одређено време, до-гађа у вечности и да је не обавезује ника-кав „принцип дис-танце“.

Песник будућег ве ка израста из тра-ди ци је властитог је-зи ка. Он је узоран, али истовремено, за раз лику од мањих пес ни ка, он индиви-ду ал но постаје непо-

нов љив. Његова пес-нич ка пре по знат љи вост остаје је дин-стве на. Петар Па јић твр ди да је песма скри вена у нашем го во ру, само песник тре ба да одбаци сувишне, а задржи пра ве, истините речи. Тога се у свом ства ра лаш тву и сам придржава.

Сводећи рачуне о појму песника, ми увек очекујемо да онај основни узор од кога све почиње, а то је добар песник, не прави пропусте и не подлеже минор-ним песничким поступцима; од зна-чајног песника очекујемо још више, пре

свега опрезност која подразумева свест о јединству теме и свих одлика осо-беног песничког исказа; међутим, од песника будућег века очекујемо све оно што код свих осталих можемо или да занемаримо, или да не нађемо; очекује-мо највише језичке могућности, нај-дубљу перспективу историјске свести и моћ запажања која у песничком ис-казу рађа прецизност без поигравања, јер што је песников запис прецизнији уметничко дело је трајније и непобит-није, а то коначно значи да међу свим врлинама којима песник будућег века располаже очекујемо ону која обје-дињује све друге: пуну песничку зре-лост која не подлеже сумњи, што Петар Пајић свакако поседује.

Узев у целини, из свега изнетог могу се јасно уочити кључне поставке Пајићеве дубоке поетике: да време чи-тања поезије тек долази у будућем веку, да се поезија догађа у вечности и да представља трагање за истином.

Ови скромни погледи на ствара-лаштво господина Пајића само су повод за даља, озбиљна проучавања и сагледавања, јер дело о коме су све истине изречене, које је објашњено и о чијим смо особинама лако сагласни, нити има дубоку поетику, нити има бу-дућност. Сматрајући да се плитке воде лако муте, примат дајемо Пајићевој ду-бокој поезији и поетици предвиђајући јој успешну будућност, јер је успешна садашњост већ потврђена.

На крају, цитирајући господина Пајића да је „поезија антена за успоста-вљање веза са васионом, прошлошћу и будућношћу“, са сигурношћу можемо закључити да он заиста заслужује да понесе име песника будућег века.

ТУМАЧЕЊА

Песник будућег векаСнежана С. Башчаревић

У УКС, у четвртак 31. ја-нуара представљен је порт-рет песника Петра Пајића. О њему су говорили Снежана Башчаревић, Драган Хамовић и Радомир Андрић, а Пајићеве песме казивао је Вицо Дардић

М.В.

5

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Слободан Павићевић

Повратак са Дором Пилковић из Француске 7 у Крагујевац

Није им узет само живот, него и право на смрт. Колико знам, ово им је једини гроб.

Матија Бећковић

И кад прошли смо Авалу,Незнани јунак стално нам је био за леђима, а његов споменик испред,никако да га престигнемо и заобиђемо,у галопу вуку га два Роксандићева коња врана, играју се путем,пена за њима диже се у знојаву прашину.

Кад прошли смо Тополу више их није било,само на небу ведроме видели смо костур Незнаног јунака, и скеле,на скелама мајсторе који млечним малтером крпе облаке,поправљају небеске знаке.

Они што отишли су Ибарском магистралом, препричавало се касније,близу Горњег Милановца видели су како је Драгиша Васић између облака узјахао Рудник, како дизгине кроз црвену маглу затеже свом незнаном гробу, према Равној гори сече кривину,и не верујући себи стиснули гас до даске, али је мотор прокувао, исцурело уље по друму,па они што за њима хтели су преко Краљева и Рашке према Косову, налетели су као на кору бананеи слетели у невидљиву јаругу Србије(у Србију провалију), не знајући да ту негде згрчен сурвао се и незнани гроб Григорија Божовића(у сламарици или џаку?)а кад су се догодили у једној београдској болници – народ је већ био на улиции будућност се разилазила трамвајским шинама,у круг.

Оне, пак, што су из Удружења књижевника кренули према Шапцу, како је већ ред да с гробља се сврати у кућу онога кога су испратили или кад споменик му се освешта,Милић од Мачве сачекао је на првом пропланку јер друге куће и авлије Јанко Туфегџић нема,као ни гроба што нема, као што му је име на спомен-плочи у Француској 7 место за гроб,па су на травнатом пешкиру преко маслачка разломили погачу из црепуље на којој Милић нацртао је Цер, колац и ашов,и земљи разрокој вином доцртали крст,спирајући со суза с имена, и средњег слова,писаца стрељаних, па с леђа убијених,које ђаво је зашио у свом рукаву.

(А ђаво у чијем је капуту? испод чијег крова?)

Препричавало се и о онима што су тог дана отишли преко Дунава, и низ Дунав,ауто-путем што су с дреновим рабошем хитали према Нишу, и даље,међутим, да вратим се путу у себи за који ни данас не знам куда води,јер, кад прођосмо Тополу, виноградарске брескве зађоше иза врзина, из врзиног кола излете сврака, за њом врана у чијем кљуну свитац намигиваше сунцу, али ми смо видели само свица како спусти се на изувено страшило одакле се указа Светлић,у памћењу збеговиште, шума у којој су очи добеглица ноћу светлуцале,па се оној коју је живот возао од пролећне росе до мраза, од шљунка до млинског камена,просветли да је то знак судбине, да ту завршава се Почетак краја и да се улази у Крај почетка,да је шешир на страшилу шешир Светислава Максимовића, песника и професора,с којим га је под руку одвела Озна док се пред црквом опраштао од ђака погинулог на Сремском фронту,да свитац на лемезју показивао је Светлић у коме се родио, а тамо где се родиш душа има чивилук,како говорио је син њен који Оца није упамтио, име Оца који носио је окачено о језик да би на сваком месту могао да изговори закопано слово, да реченицама забрањеним прокопа пут испод змијског гнезда до Мајчине Душице,да из очију изусти утеху (не знајући да л Оцу тамо или овамо довикне):Међ оваквим боље да те нема!и кад јој се причини да то мртва уста понављају уснама данашњег дана, да се из данашњег дана извлачи као пуж голаћ окупан светлошћу,Дора Пилковић застаде у мојим очима као пред огледалом не би ли уредила осмех,вратила боре на своје место,с рамена стресла лишћежуто.

(Ђурђевдан је прошао, копље св. Ђорђа пресијавало се у трњу.)

Урамљен пролећним зраком био сам маслачак пред Градом, дечак заборавио да порасте, успомена на себе,попац,боље рећи наглавак чивитан тек извађен из чивитаре,па кроз тај осмех могао сам да провирим у прошлост (чија врбова повија на прошју већ је иструлила),не разбирајући чији се глас ломи кроз црно трње, гледичију и глог, ко сведочи да Светислав се Максимовић није бацио кроз затворен прозор разума,ни да његова жива ватра није лизнула бетон затворског круга, ни да је било, нити је могло бити како је писало у иследничком извештају,у локалној „Светлости“ како је пљувана његова смрт упрегнута у јарам,како се глава плаћа главом.

Од гласова једино сам препознао свој глас и чуо што сам одувек знао,што клином, штицом и чуковима из уста народа сабијено је у памћење, у мермерну, мраморно уморну плочу,у знање врапца:

Светиславу Максимовићу је тежињав конопацзатегнут око врата,Светислава Максимовића су као змијучекићем у главу,Светслава Максимовића су кроз прозор шефа Озне,као храну,мртвог бацили активистима који су клицали: „Смрт издајницима!“којима су издајници били једини посао,јер да тако није било, да је руку на себе пружио,не би му тело остало у рукама Сотоне,знао би му се гроб.

Али између неба и земље будно је око сведока,и пред Судом небеским знало се да одржана је расправа, мада у Србији, по кратком поступку, свакодневно бивао је ликвидиран Бог, Законик његов чизмом исмејан, стављен ван снаге,и мада зором социјализма одзвањале су ударничке молитве, козе нестајале брстећи обзорје,у налету спортских активности остало је непримећенода дошао је час Његова суда, јер преко оних у кожним капутима, зализани ружиним уљем,што у трансу бацали су се пред ноге савести гушећи се у пени крвавих руку,што падавица их је стигла као казнина награда, прескакало се као преко опљувка, и ластавице прелетале ловећи стенице из њихових отворених очију,онако како се са Дориног лица видело да врана и сврака на страшло слећу кљујући му џигерицу, како онај шешир у виду белог лептирка подиже се и спусти на њену руку,како начето страшило склизну у скелет шефа Озне С. Н. и узлете међ црно стадо облакакоје сручи се у амбис иза њеног памћења,како се Шумадија окупи на Светињида сеје со

као да је Сретење.14. мај 1992.

Слободан Павићевић (1942-2013), аутор

обимног и разнородног књижевног дела (по-езија, песме и бајке за децу, драме, сценарија, антологије...), био је је-дан од најзначајнијих писаца и културних посленика у Србији, дугогодишњи уредник у крагујевачким часо-писима и издавачким кућама, покретач и, то-ком две деценије (1973–

1993), главни и одговорни уредник часописа за књи-жевност, уметност и културу Кораци. Био је члан најугледнијих књижевних жирија (Меша Селимовић, Милан Богдановић, Матићев шал). Павићевић је у не-

колико мандата био члан Управе Савеза књижевни-ка Југославије и Управе УКС. Поезија му је преведена на петнаестак језика, а појединачне књиге - на енглески, немачки и словеначки језик.

Добитник је Златне значке КПЗ Србије, Вукове награде, Награде Стражилово, Награде Невен, На-граде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, Награде Одзиви Филипу Вишњићу, Награде Мла-дост за драму, Награде КПЗ Крагујевца за најбољу књигу године (два пута), Ђурђевданске награде Града Крагујевца, Змајевог штапа Змајевих дечјих игара, и других.

Слободан Павићевић није дочекао националну пензију, која му је, одлуком Комисије Министарства културе, недавно додељена.

Аутор нам је песму коју доносимо послао на пет-наестак дана пре одласка са овог света.

Србија 2012. годинеМожда изгубљен дух пољима лутаТрага за анђелом самоуништењаУ народу страх лице откриваУкус мучнине и на уснама сна!Јабуке иструлиле на дрвећуСјај сунца космичкогаНаду претвара у иронијуСкривајући жиле у језику.Ој Србијо у шљивама и лажигаћамаЗаносио се песник ДавичоИсходе борбе знала си у постуПатња рушила снове у молитвама!Оно неизбежно ипак се пробијалоЗбуњујући смираје и ране зореИзненађења у муклом таласањуАнђели помажу како би обасјало!Пламен који не узмиче увек избијаИако деца плачу у неизмерјуЈаче је то што је у корацимаНевидљиво иза црвених прозора сија!У пустим шљивацима и виноградимаНекада се веселио и наш југ СрбијеСада ватра уз гареж и крике нечујнеЗгорева руке нестале у облацима.Може ли жар упркос томе што трунеОним што се мисли да је опасностБирићет и у Јеванђеље претакатиКодом тајанственим: „хајдук буне да груне“?Одважан човек не сме бити потчињенПојаве и узрок у њему сазрејуВиши ступањ у коме воља сањаПод утицајем судбине је скројен!

Оно што јесте чулно и грешно будеНаравно духовнога је рода и силеЧиме се прошлост непрестано враћаТако мистична опседнутост збуњује људе!Необично и вечито драга ПлатоноваЧудеснa и за нишче вазда опаснаЗагонетна и предалека линија вечностиУ духу препознаје све куће без крова.Можда природне откосе и идеју слободеТо што душе исијавају у сновимаПламене стреле вечито против тавнинеМутни таласи ка Божијем лику воде!Смисао постанка крв и ватре сјединеТрагично и срећно то се одвијаУ немирима животним и упркос злуДостојни егзистенције знају шта чине!

* Оскар Давичо, творац незаборавних књига Хана и Вишња за зидом и чувене Србије, учинио је да ме, као младога писца али „обојеног“, уз допис Идеолошкој комисији ЦК Србије (председник бејаше Дража Мар-ковић) и наслов „Реакционарни писци у српској књи-жевности“ – избаце из „Нолита“. Први на списку бејаху Михаило Лалић, Бранко Ћопић, Танасије Младеновић... Био је октобар, као и сада, 1959. година, када је као и у великом роману Томаса Вулфа Погледај дом свој, анђе-ле: неко жуто лишће, опадало... Ових дана (20. окто-бар 2012), обилазећи наш воћњак и виноград у Новом Момчилову (Топлица), рецитујем делове тих књига и песму Србија, присећајући се последњег интервјуа Да-вичовог у листу „Политика“ (аутор Боро Кривокапић), где на питање: „Шта је и каква је поетика песника Чо-вековог човека?“, Оскарова дакле, одговарајући, он вели на крају: „Без обзира шта о томе мисли Раде Војводић.“ Ова је песма њему посвећена.

Раде Војводић

И.К.

6

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Колико је само пута изречено, а колико тек написано, да сваки песник током читавог ствара-

лачког живота, пише једну јединстве-ну књигу. У понеким случајевима се то показивало као тачно, а у другим да је заступник таквог става више имао жељу да повеже у јединствени свежањ разнолика интересовања песника о коме говори или пише, него што уис-тину то може да докаже.

Иван Гађански је, несумњиво, чи-тавог свог живота писао једну књигу. Ту нису потребна никаква докази-вања јер је он такву књигу оставио иза себе, наденувши јој наслов Балкан-ском улицом – роман о недовршеној песми. Да ли је на самом почетку свог стваралачког пута имао план како ће изгледати та његова јединствена књига, или му се таква идеја јавила тек када је написао песму Балканском улицом и око ње формирао истоимену књигу 1983. године, сада можемо само да претпостављамо, јер до нас никак-ва белешка о томе није допрла.

Углавном, књига која је остала иза њега, а коју је прошле године објавио Симон Симоновић у својој издавачкој кући „Танеси“, јесте она чије је корице Иван Гађански, после много писања и дописивања, компоновања и пре-компоновања склопио и објавио 1994. године, као избор из онога што је од штампања своје прве књиге Војводи-на (КОВ, 1975) написао. Такав упоран рад на књизи која се стално допуњује и мења готово и да није познат у срп-ској поезији.

Иван Гађански је своју Књигу, своје Les fleures du mal, свој недовршени ро-ман о песми Балканском улицом, ставио међу кори-це са намером да га, док му живот потраје, допуњује и мења. За ову књигу, у ду-ховитој аутобиографској белешци објављеној усред књиге, песник каже да је то „само реинтерпрета-ција, још једна незавршена и, можда, последња соп-ственог мишљења“. Пре ње Гађански је објавио две књиге са овим насло-вом: Балканском улицом („Народна књига“,1983) и другу, Балканском улицом 1986, код истог издавача. Година издања је унео у наслов другог издања „из библиографских разлога“, тврди песник у већ поменутој беле-шци. Обе књиге су избор из онога што је Иван Гађански до тада написао.

Однос песника Ивана Гађанског према сопственом тексту био је све само не патетичан, или, далеко било, сакрализујући. Пре би се могло рећи да се овај песник-ерудита према песничким темама које су биле у сре-дишту његовог интересовања, и пре-ма изражајним средствима која су му стајала на располагању, односио са благом иронијом.

Песма, књига, према његовом мишљењу не зависи само од песника. Она произилази и сплета различитих, нимало једноставних околности. Да бисмо боље схватили како је Иван Гађански разумевао песнички чин, ваљало би да се опет позовемо на ње-гову аутобиографску белешку, јер су у њој изречени јасни аутопоетички ста-вови, а других текстова тог типа, ако не рачунамо стихове, нема: „Шта ће, када и како бити са трећом књигом, у овом балканском низу, зависиће колико од аутора – како он мисли – толико и од рецепције. Његове, док пише. Затим, од читалаца ове друге књиге. И онога што се око нас збива у равни дијахроније.“

Значи, књигу пишу: песник, чита-лац и време, околности у којима се песник затекао, сплет догађаја који на њега утичу.

Пошто је, у овом случају, аутор сам себе ослободио божанске творачке улоге, јер у свом модерном ствара-лачком послу, по сопственом избору,

има саучеснике – читаоца и време са свим својим комплексним садржајем – он према песничком послу, ствара-

лачком чину, заузима очигледну дис-танцу. То му омогућава две ствари. Прво, да пародира извесне друштвене појаве, па и саму историју и језик, и друго: да бескрајно комбинује разне ситуације из различитих историјских перспектива.

Често, Гађански пародира биро-кратски језик који је освојио сваки милиметар савременог живота, до-водећи поруке, које одређени језички склопови носе, до каламбура: једна страна ће организовати / и органи-зовано упутити / у складу са одред-бама / и без изврдавања / једну недељу филма / са јаким ретроспективним акцентом // трошкове у земљи / сно-си страна која шаље / а трошкове на небу / делићемо сви / на реципрочној основи // ретроспектива за перспек-тиву / отприлике. („Програм култур-не сарадње“).

У низу песама, пратећи и ослу-шкујући своје време и његов језик, Иван Гађански се служио оваквим поступком. Углавном су то краће пе-сме, једноставније фактуре. Али он то чини, у разним приликама, и у сло-женијим песмама... Тачније, нема тога чему он не може, са благим осмехом, да се подсмехне. Зато већину њего-вих стихова натапа благотворна, от-режњавајућа иронија, што и доликује позицији „интелектуалног песника“...

Много чешће, Иван Гађански је усложњавао своје песме широким системом асоцијација где је доводио у везу историју и савременост, ане-

гдоту и фикцију, лично и опште, одломке из митова

и ефемерно, изреке, пејзаже из Војво-дине и Балканску улицу у Београду, цитате из литературе, пословице, ре-кламе, и разне језике са блиског нам цивилизацијског подручја: грчки, латински, мађарски, румунски, ук-рајински, руски, немачки и свепрису-тни енглески... У том широком замаху дочаравања богатих слика и звукова често је преузимао и своје стихове из појединих песама и на сасвим други начин их осмишљавао у новим темат-ским целинама. Тако је своје песме повезивао у један нераскидив сплет и стварао од њих јединствену инканта-цију у српској поезији.

Грађевине његових дужих песама саздане из мноштва детаља... песме: „Војводина“, „Небесници од блата“, „Пут у Јаша Томић“, „Mons Almus“, „Балканском улицом“ и „Ремонт не-беса“ имају управо овакву мозаичну структуру. Одломци стварности, пре-дања, повести и колоквијалне фразе-ологије повезују се на неочекивани

начин у целине. Ту се у њима укрштају звукови и значења, живописно и апстрактно, творећи једну велику цивилизацијску фреску балканског прос-тора.

Да би му се овакав песнички материјал др-жао, да се не би расуо у облак невезаних асоција-ција, Иван Гађански му је конструисао кичму. Та кичма његове поезије је време. Читава сложена грађевина његове поезије лежи на бесконачном ко-ординатном крсту који чине хронијска и дијахро-нијска линија. У вертика-лу су сложене асоцијације на оно што се на балкан-ским просторима збива-ло у историји и култури

од зачетка цивилизације до данас, у хоризонталу, у дијахронијску линију положено је оно што се Гађанском и његовим савременицима, дакле нама, догађало на различитим плановима у овом времену.

У тако великом цивилизацијском простору Ивану Гађанском је све мог-ло бити тема: наш ментални склоп који нам не дозвољава да завршимо започето, да, на пример, у строфи од девет стихова напишемо тај вечито недостајући девети стих: никад не стижемо до тога краја / него се увек крај претаче / спаја се са новим поче-тком који настаје / доводећи у опас-ност све што смо створили, каже песник у песми „Предговор“. Темат-ски изазов за њега може бити и Грчка са својом блиставом географијом и митовима, и Банат, Војводина, слике из сиве и блатњаве равнице, Стерија, ривалство Вршац – Панчево, и ши-бица као симбол Прометејеве бакље, и Ртањ...

На том простору који Иван Гађан-ски тематски захвата, сусрећу се, до-дирују, претапају или сукобљавају бројне културе, језици и народи у различитим временима, а резултанта свега тога је моћна вербална енергија која се буквално излива из његових стихова. Када би се неко детаљније позабавио језичким материјалом који Иван Гађански користи у својим пе-смама, могао би да сложи богат реч-ник који покрива све области људског интересовања, од спиритуалних до техничких. Из његових књига куља река језика Балканском улицом.

ГОДИНУ ДАНА НАКОН СМРТИ

Бујица у Балканској улици Оригинална

концепција преводаСвет поезије Ивана Гађанског

Братислав Р. Милановић

Четврто издање књиге „Балканском улицом“ - „роман о недовр-шеној песми“- било је полазиште и лепа прилика да се још једном проговори о овом значајном и по много чему другачијем песнику који поред високог и часно избореног места у савременом српском песништву заслужује већу књижевнокритичку и читалачку ре-цепцију. O делу овог песника, преводиоца, тумача књижевности, о његовој песничкој и културној мисији, са особитим освртом на поменуту емблатичну књигу говорили су један од најпоузданијих тумача и зналаца Гађансковог дела Богдан А. Поповић (уједно и ау-тор поговора), угледни песник Симон Симоновић као издавач („Та-неси“, Београд) који са великом пажњом испраћа књиге Гађанског (поред „Балканском улицом“ објавио је и ново издање драгоцене књиге из европске књижевне баштине „Платон – писма“!), добри познавалац ове поезије Братислав Р. Милановић понудио је ново тумачење овог дела и продубио поглед на овог песника, Ратомир Рале Дамјановић је уз казивање „Писама у ништа Ј.С. Поповићу“ указао на посебност Ивана Гађанског и као песника, културног и научног посленика не пропустивши да укаже и на бројне људске врлине. Такође, проф. др Снежана Башчаревић овом приликом је понудила есеј „Поетика трајања“ као леп прилог тумачењу овог песника, а на сложену природу и посебности појаве Ивана Гађан-ског у корпусу савремене српске поезије указао је и М. Вукадино-вић. На себи својствен начин Милан Михаиловић Цаци прошетао нас је кроз ову поезију, у подне, 26. фебруара.

Иван Гађански

Са професором Сибиновићем сарађујем од мојих првих кора-ка у српској научној слависти-

ци. Управо захваљујући њему објавила сам свој први рад у Зборнику Матице српске за славистику, који је он препо-ручио за штампу чувши га на Скупу слависта Србије. За младог научника од велике је важности да га неко сас-луша без обзира на године и одсуство искуства. Том великом умећу слуха за почетнички рад млађих колега учи-ла сам се од професора Сибиновића и још увек учим. Као што учим многе корисне ствари које он ненаметљи-во нуди кроз своје савете, и тек после схваташ колико је тај савет значајан, како олакшава решење проблема.

За нас, средњу генерацију београд-ских слависта, Миодраг Сибиновић представља пример тога како треба да изгледа рад једног универзитетског професора. Од њега учимо како се треба потпуно и пожртвовано посве-тити науци, студентима, до танчина познавати предмет свог истраживања са теоретског и емпиријског аспекта, продубити постојећа сазнања о њему, илустровати у пракси предност свог приступа, заинтересовати широку јав-ност за своју област истраживања, обо-гатити не само академски живот већ и целокупну културу своје земље, али и других средина, ширећи њихово знање у правцу промовисања своје културе. Некада се говорило: то је пример пра-вог предратног професора. Сада се може чути: то је она златна послератна генерација, што изазива код млађих ко-лега коментар: лако је било њима, они нису имали Болоњу.

Размишљајући о томе шта уопште значи добити награду за животно дело, сетила сам се Чеховљеве приповетке Путник прве класе. У тој причи ин-жињер Крикунов поставља професо-ру Пушкову сложено питање – шта је то слава? „Пушкин је рекао да је слава дречава закрпа на рубљу”, пише Чехов, „а и ми је сви схватамо некако на Пуш-кинов начин, што значи субјективно. Да знамо шта је то слава, можда бисмо знали и како се до ње стиже”, примећује Чехов. Прошло је више од века од на-станка ове приче а људи још мање знају шта је то слава јер су данас, као и пре 130 година, често слављени они који то најмање заслужују. Да ли је славан у Србији редовни професор универ-зитета, добитник двеју награда за жи-вотно дело, аутор преко 250 стручних и научних радова и 16 ауторских књига из области науке о књижевности, који су објављивани, осим на српском, на руском, чешком, француском, бело-руском и украјинском језику? Да ли је довољно познат у друштву да постане узор млађим генерацијама? Да ли је до-вољно поштован???

Препознавање квалитета задатак је друштва, али и морална одговорност појединца који потискујући сопстве-ну сујету, одаје заслужено признање туђем раду – Раду великим словом. Друго је питање, коме је уопште стало до славе.

На свечаности поводом доделе на-граде за животно дело Удружења књи-жевних преводилаца Србије за 2007. годину професор Сибиновић је рекао да су за успех пресудна два фактора – да волиш оно чиме се бавиш, као и да то чиме се бавиш буде препознато као значајно. Мени је драго да је у широки спектар својих научних и преводилач-ких интересовања професор Сибино-вић укључио и украјинску књижевност афирмишући њене вредности како кроз своје бриљантне преводе, тако и научним осмишљавањем и критичким тумачењем појава у украјинској књи-жевности у словенском контексту. За превод антологије украјинске поезије професор Сибиновић је добио 2004. године међународну награду „Иван Франко“ коју додељује Удружење књи-жевника Украјине. Та награда је само једна у низу других, сличних – бело-руске државне плакете „1000 година хришћанства“ за превод Антологије белоруске поезије; награде „Милош Ђу-рић“ – за превод поезије Ане Ахматове; награде за најбољи превод руске књи-

жевне прозе „Др Јован Максимовић“ – за превод романа Татјане Толстој Кис и најзад двеју награда за животно дело, једну од којих управо промовишемо.

Миодраг Сибиновић је аутор ори-гиналне концепције превода као но-вог оригинала коју је изложио у исто-именој монографији, писац бројних научних књига и студија о појединим словенским писцима. Он занимљиво пише о народној поезији и уметничкој, о српској, руској, украјинској или бе-лоруској. Његове књиге Словенски им-пулси у српској књижевности; Између светова; Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић; Иза хори-зонта; Огледи из руске, украјинске, бе-лоруске и грузијске књижевности; Сло-венска вертикала и др. пружају нова сазнања о словенској књижевности посматраној као целина, као калеидос-коп састављен од непоновљивих шара. Изузмеш ли само једну од њих – шара ће изгледати сиромашније. Тако да се с те стране заиста не може посебно из-двојити ниједан текст – само на основу националног порекла објекта његових истраживања.

Није за потцењивање ни чињеница да је Миодраг Сибиновић превео са ук-рајинског језика преко сто песника – од оних из 16. века до најсавременијих. Од најпознатијих, попут Тараса Шевченка, Ивана Франка, Лесје Украјинке, Ивана Драча, Лине Костенко – до оних које је први пут представио српским читао-цима, а таквих је заправо већина. Од 74 песника који су ушли у Антологију украјинске поезије од 16. до 20. века (2002) више од половине је преведе-но на српски језик први пут. Сасвим недавно овај плодни преводилац је претумачио на српски језик стихове младог украјинског песника Леса Бе-леја, који је дебитовао тек 2008. године. Захваљујући Миодрагу Сибиновићу прилози о украјинској књижевности редовно се појављују у српским пе-риодичним издањима за књижевност и културу и тако ће бити још дуго, јер награда за професора Сибиновића није обележје славе већ знак да на правом путу подиже нова здања настањена најбољим представницима других, пр-венствено словенских, култура.

Уз име професора Сибиновића константно се утврђује и београдска славистика. Није наодмет да се подсе-тимо да поред своје сјајне професорс-ке и научне каријере на Београдском универзитету где је предавао курсеве из руске народне књижевности и тео-рије превођења, који су заправо први курсеви из ових научних дисциплина на београдској славистици и Београд-ском универзитету, неуморно је радио на стручним и организационим посло-вима као секретар, члан управе у број-ним славистичким научним организа-цијама. Учествовао је у припремама за оснивање Друштва српско-руског пријатељства, био је један од оснивача Српско-украјинског друштва, у више мандата потпредседник и у једном ман-дату председник тога друштва,

Професор Сибиновић поред изу-зетно плодног научног рада, бројних академских и друштвених обавеза које му намеће позив професора универзи-тета истовремено популарише научну област којом се бави неуморно радећи као предавач на књижевним триби-нама. Његови циклуси предавања и књижевних вечери посвећени Сергеју Јесењину, Александру Пушкину, ру-ској поезји 20. века, циклуси телеви-зијских емисија о Пушкину и другим великанима руске поезије, изложбе у народној библиотеци остаће упамћени код многих генерација заљубљеника у песничку реч.

Као што видимо, признање стиже у праве руке. Српска славистика кроз научну, преводилачку и јавну култур-ну делатност Миодрага Сибиновића неизмерно је обогаћена. Буде ли свако од нас само делимично плодан као он, пред њоме је велика будућност.

ПОВЕЉА УКС ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ЗА 2012: ПРОФ. ДР МИОДРАГ СИБИНОВИЋ

Људмила Поповић

7

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Човек од интегритетаМиодраг Сибиновић оставио

је дубок траг као слависта, професор, књижевни прево-

дилац, књижевни историчар, истражи-вач. Мало је професора на Београдском универзитету који се могу похвалити опусом и резултатима какве има Си-биновић. Допринос српској култури захваљујући преводима је немерљив. Довољно је рећи да је превео преко 60000 стихова из руске, белоруске, ук-рајинске, чешке, бугарске, јерменске и грузијске поезије. Миодраг Сибиновић је, пре свега, модеран истраживач. Увек је тежио да оно што истражује буде ре-зултат нових поступака који осталим истраживачима могу да буду нека врс-та узора којим путем би требало да се крећу у својим истраживањима. Сиби-новић је преводећи са руског увек нала-зио начин да скрене пажњу на највред-није и са становишта ослобођене ме-тафоре најпродуктивније поступке у делима истакнутих песника. Он је као истакнути књижевни историчар, те-оретичар књижевности и уметности, теоретичар превођења, примећен и ван граница наше земље и као што види-мо награђиван. Његови истраживачки резултати уплетени су како у руске ду-ховне токове, тако и у српске. Постали су њихова трајна вредност. Уосталом „Текст и контекст књижевног дела у другој културно-језичкој средини“ је наслов који потврђује Сибиновиће-во интересовање, али и специфични приступ вредновању превода Пуш-кина, Љермонтова, Гогоља, Јесењина, Блока, Ане Ахматове и многих других. Већ сам наслов, на пример, „Књижев-но-историјски значај Глишићевих пре-вода Гогоља“ показује да се Миодраг Сибиновић труди да одреди место и значај појединих аутора у књижевној историји. Знао је да међу преводиоци-ма има и песника са својим значајним опусом. Тешкоће заправо настају када песник део своје песничке инвенције профилира у поезију коју преводи. Та инвенција обично бива и нехотице за-чињена наслагама које су битне за ори-

Вукашин Костић

гинално дело, односно поетику песни-ка-преводиоца. Сибиновић је умео да одреди границу толеранције у том смислу, што је суптилан и одговоран посао. У својим истраживањима увек

је имао на уму значај компаративне анализе. Одличан је познавалац књи-жевне историје, теорије превода, прин-

ципа поетика различитих песника. Са тог становишта никада није занемари-вао поетске поступке песника чију је поезију преводио. Многи преводиоци нису имали ту врсту предзнања што се касније одражавало и на квалитет са-мих превода. Наиме, он је познавањем поступака грађења песничке слике раз-личитих аутора, затим поступка мета-форизације и у оквиру тога рефлексив-ности као исходишта поезије различи-тих аутора. Увек је тражио под текс тне ре зо нанце различитих песничких по јава које су захваљујући Сибинови-ће вој умешности остале отворене за

тумачење подстицаја једних на друге, али које су у исто време сачувале своју особеност.

Уз Миодрага Пешића, Слободана Марковића, Николу Бертолина, Ми-одрага Живанчевића, Мирослава То-пића, значајан допринос превођењу Јесењиновог дела дао је и Миодраг Сибиновић. Писао је чланке о поети-ци и уопште делу Јесењина, односно исто сагледавао модерно и другачије. Сибиновић је дао немерљив допринос издавању „Сабраних дела Сергеја Је-сењина“. Он је истраживао његово дело са становишта продуктивног принци-па поетике. Ту пре свега мислимо на аспект модерног приступа сагледавања слике, затим везе народног стваралаш-тва и поезије Јесењина. Огроман је Сибиновићев допринос у борби да се поезија Јесењина не представља арши-нима који не произилазе из озбиљног истраживања поетике песника, већ из детаља понашања песника. Та искри-вљена слика захваљујући Сибиновићу је разоткривена озбиљно, научно, пе-дантно и аргументовано. Сибиновић се трудио да не занемари, односно да сачува битне рефлексије, али и са ста-новишта ритма остане у Јесењиновом поетском моделу. Међутим, он је то чинио с мером јер познато је да пре-водилац који је и научник понекад претера кад су поетски принципи у питању и превод може да буде лими-тиран управо том чињеницом, јер из наведених разлога није у духу језика на који се преводи. Сибиновић је, пре свега, креативан преводилац који је од-лично разумео подтекстне импулсе па није одлазио у другу крајност – у дог-матичност. Још док сам радио докторат о Јесењину за који је ментор био Ми-одраг Сибиновић запазио сам да начин на који ме води и оно на шта ме дис-кретно и са пуно такта упућује не личи на моја искуства са другим колегама. Прво на шта сам помислио да би тре-бало и сам да пише поезију. Напросто, све ми је указивало да поезију разуме и као песник и као научник. Остала ми је урезана у памћење давна опаска Сибиновића да „поједини књижевни историчари понекад изненађују ставо-вима па ми се учини да не разумеју пое-зију“. Он је увек био суптилан у односу на колеге и није изговорио ничије име, али управо тада сам помислио „Штета

што мој професор не пише поезију“. И гле чуда: пре неку годину опрезно ми је приликом једног сусрета у башти хоте-ла Москва рекао да има припремљену књигу стихова. Покушао сам да га на-говорим да то објави. Нисам му рекао шта сам још пре неколико деценија по-мислио, из опреза којем ме је сам Си-биновић научио, да мој исказ не схвати као неодмерено и релативно неискрено наговарање.

Сибиновић као вредан и успешан професор, научник и педагог умео је своје оцене да даје одмерено и у право време. Поштовао је креативност док-торанта ако је мислио да може, жар-гонски речено, да „изнесе“ оно што је наумио. Нисам од њега само учио о поетским принципима, стиху, слику, римама и метафорама. Управо највећа метафора је за мене била његов љубо-питљиви поглед ако бих написао неш-то што би могло да представља друга-чије гледиште, нов приступ. Осмех је значио да сам на добром путу.

Данас говорим нешто што му ника-да нисам рекао из опреза да не би личи-ло на удвориштво. Сибиновић је човек од интегритета, отишао је у превреме-ну пензију што сам схватио, с обзиром на његово име, као вид борбе против сваке догматичности и у том контексту против Закона о универзитету. Његов поступак најбоље говори о каквом се човеку ради. Данас у овој Кући, пред зналцима поезије и поштоваоцима његовог дела, имам част да говорим о Сибиновићу професору, научнику, песнику, који је имао речју, делом, и као што смо већ рекли, поступцима шта да каже. Његова истраживања, књижевно-историјске расправе, тео-ријске расправе о преводима, још дуго ће служити као ослонац за нове доме-те будућим истраживачима. Он је сав свој живот, целокупно дело посветио дотицајима словенских култура, пре-плитањима, покушавајући да пронађе не само литерарне каузалности, него и блискости идентитета који се преко поезије и уопште уметности различи-тим поступцима могу идентификовати и презентовати.

О делу професора Сибиновића као јед-ног од добитника Повеље УКС, на сусрету одржаном 6. фебруара говорило је, између осталих, и двоје научних истраживача ње-гових негдањих студената проф. др Вука-шин Костић, са Универзитета у Нишу, а са Београдског проф. др Људмила Поповић. Посебно је узбудљиво било казивање Ни-коле Бертолина, једног од најзначајнијих и најсамосвојнијих нам преводилаца данас који је представио дугогодишњу плодну преводилачку и уређивачку сарадњу са

проф. Сибиновићем. Председник УКС песник Радомир Андрић је поново указао на карактеристике и значај дела Миод-рага Сибиновића које је прошле године, признањем на Скупштини Удружења по-себно издвојено као једно од најдрагоце-нијих. Бројни посетиоци Трибине били су почаствовани рециталом поезије које су уприличили из богатог преводилачког оп-уса проф. Сибиновића драмска уметница Тања Бошковић и Ратомир Рале Дамјано-вић, негдањи рапсод а данас угледни писац.

Фото: Ж. Николић

Настојао сам да наставим дија-лог са поезијом Милоја Дон-чића и после одлуке нашег

жирија УКС за доделу награде „Милан Ракић“, за 2011. годину. Реч је о песнич-кој збирци Копљарница, у издању Апо-строфа из Београда.

Ова књига ( и њен аутор Милоје Дончић) то свакако заслужују. И ја то данас, ево, јавно и јасно исказујем.

Подсетио бих да су, у својим крат-ким и надахнутим написима, у пого-вору за Копљарницу, песници Милан Ненадић и Милош Јанковић импре-

сивно указали на две чињенице: „ње-гова (Дончићева) поезија је другачија, она је напросто потребна у овом вре-мену, у оваквој Србији“ (Ненадић) и „Копљарница је жестока књига, пуна сете и раздируће туге, пуна немоћног беса пред силом неправде и неправдом силе“ (Јанковић) и то је, индиректно, био први глас (јавно исказан) у прилог кандидовању Дончићеве књиге, усме-рен и упућен читаоцу.

А, стицајем судбинских околности, био је нехотично упућен и нама, члано-вима жирија УКС.

И, коначно, ево мог става о овом песништву (присутног - у првом реду

у Копљарници, разуме се) које ћемо тек бити у прилици да га читалачки прати-мо, тумачимо и вреднујемо. У то сам у потпуности уверен.

Енигма пева Милоја Дончића вред-но је присутна чињеница у нашем но-вијем песништву. Њеној дешифрацији и тумачењу не приступа се лако и по инерцији (олако и необавезно) тек да се у њу пригвири из пуке радозналости.

Реч је о драматичној и потресној материји нашег српског удеса и ис-торијског чина, али и о својеврсној, инокосној и слојевитој (директној и цизелираној) обради те исте болне и трагичне „материје“, коју бих укратко и метафорично назвао - српском душом!

Привидно, Дончић пева – како му се хоће, гледано од песме до песме: и ри-мовано (складно, суптилно) и усхитно- валовито, па и хировито (до смишље-ног хаоса!) ако му „то и тако дође“ или му, поетички, баш тако - одговара. Да, реч је о врло одговорном и захтевном песнику, пред којим није само задатак „дневне поетике“, већ и једне целовите песничке мисије: казати истину о свему, поготово о себи самом и целом свом роду, о часу удесном, тешком, неизвес-ном до краја, који ће тек будућност раз-мрсити као судбински чвор.

Да закључим: Милоје Дончић је ме-тафизички дубокоумник, инспиратив-но надахнут, озбиљан и таман готово у сваком свом стиху и слову, у избору своје антропоморфне и космолошке тематике, у духу и стилу своје поетске егзекуције.

Навешћу вам, као илустративне примере, две његове кратке, можда и мање упадљиве и запажене песме: Си-монидино око и Шумановић. А обра-тићу вам посебнију позорност на по једну од њихових строфа: У Симони-дином оку то је средишња- као зеница у оку!- а у Шумановићу то је – као заврш-ни потез киста!- њен трећи, завршни део.

Ето, то је Милоје Дончић, наш песнички laureatus, наш најновији – Милан Ракић.

Још једном му братски и еснафски честитамо.

Живели, Милоје. И, јасно... догоди-не у Призрену!

Албумин хумани за републику

На сламци албумина хуманогСамозвана висиш републикоЦрв ти јарбол вртиЗалегла црна слико.

Твоја вештачка брда, мамац ерозија

Ка мрављем воде домуНиз кокину падину мртва

екскурзијаПале се лампе на орлодрому.

На светој планини јасике трулеЖути се табла путоказ болаСписак отмица Са хоризонта страве оборене

караулеСветиљка хада светлуца ти

на цртиКолонијални билборд историју

ти отвараБетонска гнезда, самице смртиПресијавају се јубилеји у коморама

замрзнутих изнутрица.

Жив си МиланеМилану Ковачевићу другој жртви

минског поља у Шевенингену.

Из твоје самице буди се дан као из јаслице

У срцу оловне саднице са Цера и Брегалнице

Научиће да расте домовинаНаучиће да бестидно тече ДринаСа бечких балкона најлепше

заслепљује твоја висина.

Жив си Милане!Седиш у радној соби на своме небу

у својој пирамидиНису те усмртиле жуте фасцикле

и струјне кабинеЗавидан ти је облак што ти над

челом бридиПреко школске табле поспане

отаџбине.

Огртач истражни претворен у нулу

Унезверени мантилиКрај узглавља твога оставише

бочицу вакцинскуОборену црну налик на

караулу

Школско игралиште у Метохији

Лета Авнојевског на Дан републике 1974.

Курири упорни и уморниКазаљке крваре у утроби зидног

сатаНа ударној табли поставише оглас

спорниСкојевски је капут звучним тактом

мерио дужину реферата.

Пао је први конгресни летакКомад борде тканине и црна мрља

прекрише тробојкуНа календару страве тринаести

месец слепакИз штафетног бубња статисти

лажни надвисише бројку.

Блатњава лопта од телеће кожеМаршалова шапка штитила је

задах надошле армадеОд кумовских пакета расле су очи

ложача БожеШињели Авноја означише почетак

параде.

Из моје руке излете мехур свеже закланог вепра

Пиштаљка стара ново полувреме за прогнану наставу

Носио сам помагала разнаСвињске уши на штапу ко борбену

заставуПоловина игралишта већ је била

празна.

РАКИЋЕВА НАГРАДА

Енигма певаАдам Пуслојић

Првог дана марта представљен је бео-градској публици Милоје Дончић (1963) лауреат награде УКС “Милан Ракић” за 2011. годину за књигу “Копљарница” (“Апостроф”, Београд). О песничком опу-су овога аутора говорили су најпозва-нији: чланови жирија - председник Адам Пуслојић и чланови Петар Жебељан и Ра-домир Стојановић указујући на елементе који су овог аутора с правом издвојили из годишње песничке продукције. Дончић је одржао узбудљиво слово о Ракићу као дипломати, прочитао неколико песама из рукописа, такође ексклузивно и прегршт песама из тек објављене збирке “Звездо-слеп” а понајвише из награђене збирке за шта је био награђен аплаузима.

Фото: Ж. Николић

Лауреат са признањем у рукама

Милоје Дончић

8

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Песничка критика нема друге путеве, него да дели судбину саме поезије. А судбина поезије је непредвидива и неизвесна, и,

према деценијама формираном мишљењу вели-ког броја песника и и критичара, већ сасвим апо-крифна. Како се више ништа не подразумева, ни говор о поезији, као неодвојиви део саме поезије, није подразумевана ствар. Тај говор преживљава захваљујући унутрашњој потреби да се поезија чита и да се о њој понешто каже, а та потреба упр-кос свему опстаје у људима, и даје своје изданке.

Најблаже речено, времена су врло неблаго-наклона и поезији и критици, али, руку на срце, сва књижевност је у таквом стању, сем извесног броја романа. Дакле, ни роман као врста није изузет из визије општег пропадања, осим пре-вођених бестселера, или маркетиншки успешно комуницираних дела. Па и те књиге, иако боље продаване, немају адекватну рецепцију, и остају на нивоу робе. И успут није наодмет поменути једну занимљивост из истраживања тржишта књига и читалачких навика. Мишљење критича-ра на корицама готово нимало на утиче на одлуку читаоца да купи ову или ону књигу: много већу улогу имају визуелни ефекти, новински напис или примамљив наслов.

Издаваштво је посебна тема. Читав концепт државног издаваштва из претходних деценија је доживео слом, а тај концепт је, упркос идеолош-кој контроли и кадровској пристрасности, ипак давао и бројне могућности песницима и критича-рима, од многобројних наслова и едиција, до мо-гућности да се кроз уреднички посао профилише квалитетна продукција. Сада је са слободом од идеолошких стега (или релативном слободом, да будемо прецизни), дошло и сиромаштво, књига спала на два слова – велика издавача, а цех је пла-тило све што није тржишно исплативо, на првом месту поезија и критика. Аутори су махом оста-вљени сами себи, под притиском да морају бити и издавачи, или саиздавачи, и менаџери, неретко и трговци. Помоћи нема ниоткуд, држава је у хроничној беспарици, уз то углавном незаинте-ресована. Сем у појединачним случајевима, када се кроз страначке линије или личне односе кана-лишу и обједине ауторски и национални интерес, критичари су препуштени сами себи. Чини се да нема другог излаза него да се сами песници и кри-тичари организују у неки облик занатских цехова, заједно са дизајнерима и илустраторима, и преуз-му издавачки посао. Уосталом, многе мале изда-вачке куће су и настале на овај начин. Алтерна-тива оваквом стању је и онлајн издаваштво, које је у великом замаху, али оно ипак не може у пуној мери надоместити недостатак адекватне продук-ције. Иако смо на заласку Гутенбергове галаксије, и тога смо сви свесни, књига је књига, и проћи ће још времена док електронски фајлови стекну рав-ноправан статус, и буду сматрани књигом.

У оваквој ситуацији, илузорно је говорити о некој озбиљној промоцији књижевности, посеб-но поезије или критике. Класичних промоција има све мање, превасходно зато што и за то тре-ба новца, а „ценовници“ многих издавачких кућа због кризе све чешће изостављају промоцију – ау-торима се тражи износ довољан за штампу и зара-ду издавача, а промоција се препушта самом ау-тору, коју он најчешће изоставља, задовољавајући се поделом ауторских примерака, као тренутно најзаступљенијим видом промоције. Са струч-ним промоцијама и скуповима ствар стоји још горе: све их је мање, а они који опстају, углавном опстају захаљујући подршци друштвене заједни-це, која је све ређа. Буџети културних установа су све тањи, и махом служе за голо преживљавање.

Иако се и поезија и критика тешко, или ника-ко могу успешно маркетиншки комуницирати, јер не задовољавају основне потребе великог дела читалачке популације, извесне могућности ипак постоје, пре свега у вези са факултетима језика и књижевности, институтима, културним центри-ма. Можда су и сами критичари помало криви што у програмима културних институција има све мање промоција поезије и критике: навикли-ма да самују и у свом ћошку дељу свој комад дрве-та, често им је страна идеја самоорганизовања, и заједничког наступа пред уредницима трибина и културних програма. То је вероватно главни раз-лог што, рецимо, има неупоредиво више трибина о филму и театру него о песништву.

Што се медија тиче, стање у њима је веран одраз културног суноврата нације. Кад је у пи-тању поезија, и критика поезије, медијски прос-тор се може мерити мрвицама. Нешто простора у пар културних додатака дневних новина, ретке повремене колумне у недељницима, понеки при-лог у пар специјализованих ТВ емисија – то је углавном све. У квантитативном смислу, нешто више прилога можемо наћи у специјализованим публикацијама пред Сајам књига, мада је и то упитно. Али, све у свему, стање је жалосно, без на-знака да би се нешто есенцијално могло промени-ти. Ипак, ни овако слаба медијска заступљеност није препрека за омиљени српски спорт – свађе и поделе, где год и како год то било могуће. И ово

мало медијског простора неретко обитава у знаку рововске ушанчености између тзв. традиционал-не, националне струје, с једне, и, условно речено, грађанске и анационалне, с друге стране. Ова подела недвосмислено постоји и у медијима који третирају литературу, па и поезију, у последњих 20 година, без најаве скорог краја. Страначка и идеолошка обележеност многих текстова који би требало да говоре само о поетичким питањима позната је чињеница, иако често вешто умивена и закамуфлирана: проницљиви читалац, са из-весним познавањем контекста, ипак лако може докучити куда смера мисао аутора. Често се и лако превиђа да је српска литература увек имала капацитет да обједини многе различитости, и то у временима цензура и идеолошке ригидности, а испада да данас, када нема владајућих ауторитета, често недостаје воља да се различитости прихвате и толеришу.

Оваква ситуација има свакако и позитивне ре-перкусије на критику песништва. Недостатак вла-дајућих ауторитета, и, условно речено, „центара моћи“, резултира извесном демократизацијом критичарског простора, могућношћу да се чују различити гласови, а критиком се, услед недостат-ка довољне количине материјалних мамаца, заис-та баве они који воле поезију, а промишљање о њој сматрају кључним изразом свог интелектуал-ног деловања. Идеолошког ће у критици бити све мање, као и утицаја политике, јер се људима више не влада идеологијом, већ новцем и медијским манипулацијама. А где су новац и медији у односу на критику поезије, видели смо - прилично да-леко.Зато привидно парадоксално делује став да никад нисмо имали разноврснију и занимљивију критику, у никад горим временима. Уосталом, у доба преиспитивања самих темеља песништва, и смисла певања, критика и не може бити друго до подршка певању, и његова друга страна, рефлекс саме песничке речи. Она је истовремено њена допуна и надоградња, много више него пука про-моција, дискурс за себе у бартовском значењу, на-пор да се на креативан начин осветли и пронађе аксис датог поетичког модела.. То опет не значи да су класичне функције критике, превасходно вредновање и систематизовање, трајно нестале и изгубиле легитимитет. Напротив, оне су и даље добродошле, уколико уважавају реалности овог времена, а засноване су на озбиљном приступу, и ширини захвата у синхронијске и дијахронијске елементе појединог дела или опуса песника. Кри-тика као пука промоција, у „хвалидбеном“ кључу, свакако нема будућност, јер ће се тиме, овако или онако, бавити ПР стручњаци издавачких кућа, или сами песници у улози промотера сопственог дела. Овај став повлачи и промену парадигме када је у питању однос дела песника према критици и критичарима. Песници који критику посматрају искључиво као промоцију, или вредносни суд, не разумеју шта критика заиста јесте. Критича-ру књига о којој пише може више или мање да се допада, али тај суд, иако можда видљив у тексту критике, свакако не може бити једини темељ на коме она почива, њена есенција и бит. Суштина критике мора бити у нечему другом, у дубинском промишљању поетике, а сама критика дискурс који поезију третира као главног јунака своје приповести. При томе не треба ни једног момен-та сметнути са ума да је критика писмо за себе, да није пуки пратилац поезије, иако без ње не може постојати. Можемо парафразирати Ивана В.Лалића, који је својевремено написао да „пое-зија почиње тамо где престаје блаженство стихо-вања“, мишљу да критика заправо почиње тамо где престаје њена стриктно промотивна улога, и једнострано позитивна вредносна конотација - у пољу озбиљног промишљања, студиозности и аналитичке радозналости, којима свакако прет-ходи позитиван став према поезији и песнику као њеном творцу.

Критика поезије данас Право на противречностТЕМАТ : ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА КРИТИКА (СРПСКЕ) ПОЕЗИЈЕ

Василије Домазет Бранислав ЖивановићУ актуалном времену о издаваштву (српске) поезије не можемо да говоримо оптимис-тички. Тривијални и тржишни разлози у

сфери књиге постали су доминантни. О овоме сведоче и нестанак и приватизација значајних издавачких кућа. Аутор је изгубио стабилно ме-сто у друштвеној хијерархији и препуштен је тр-жишту. Улогу селектора су преузели аквизитери и менаџери продаје који утичу на судбину књижев-ности. Они су важни због моћи институције, тј. куће, и у њиховом вредносном систему естетски императив је скрајнут. Демонстрација поменутог је Сајам књига у Београду, највећа манифестација књиге у региону, који убрзано напушта поље кул-туре и постаје, према речима једног савременог српског песника, „бездушна тржница“. Већин-ски конзумент је секундарна читалачка јавност, а преимућство имају расположење и жеља публике. Поезија ту не спада. Поезија је ствар појединаца и поводом ње треба рећи да се слабо или никако улаже у њену присутност и видљивост; она ни-када неће бити тржишна – просечни тираж једне збирке поезије ретко износи више од три стотине примерака!1

С обзиром да моћ у рецепцији дела утиче на књижевну вредност, хвалидбена критика игра на страни моћи, која заузврат критици производи легитимитет а тексту квалитет. Ово доводи до трансгресивне критике: произвођење коментара књижевног текста који није прочитан пре него што је о њему донесен вредносни суд, премда на вредност дела утиче положај аутора у друштве-ном пољу. Све наведено је својствено књижевним вечерима, промоцијама књига или када је повод књижевна награда, када се најмање говори о књи-зи.

Унутар књижевног поља, које је политизовано, књижевне награде, заводљиве колико и подсти-цајне, изгубиле су ауру симболичкe вредности. (Док је за књижевна остварења забележено пре-ко три стотине награда, за књижевну критику постоји свега једна). Књижевне награде постале су ствар компромиса жирија и политичке подоб-ности а не „политике књижевности“ (Рансијер), те погодују стварању згодних услова за стратешке позиције када се склапају односи за следећи ма-невар. Признање делу одговара владајућој поли-тичкој парадигми. Симболички капитал награде је сменио економски капитал: аутори и изда-вачи се у име новчане сигурности препоручују, на жири се врши притисак, лобира и награде се изнуђују. Што је већи износ који прати награду, већа је и контроверза која поводом ње настаје. Али, публицитет, био он позитиван или негати-ван коментар, у очима плебса и даље је добар пуб-лицитет. Моћ се показује као дистрибуција воље и друштвености, а тржиште као крајњи арбитар. Неолибералне стратегије говоре да ми нисмо важни. Другим речима, ми градимо културу из позиције жртве.

Будући да политичка моћ успоставља аксио-лошко писмо, културне и образовне институције изнедрују „компетентне читаоце“ и коауторе овог писма који ће у својству књижевног критичара саучествовати у његовој дистирибуцији унутар датог поља, изнајмљујући га и адаптирајући у простору видљивог (медији, часописи, дневна штампа) за брисање границе између чињеница и вредности. На овај начин се производи и умножа-ва идеолошко писмо, политичко писмо које кон-таминира књижевно(ст) и онемогућава поуздан вредносни суд. Следећи Р. Барта, оно што је испи-сиво, тј. може да буде писано, јесте наша вредност, јер, оно (нпр. поезија) конституише стварност, те је, сходно томе, дужност критичара да штити ин-тересе књижевног поља. Ако се текст афирмише и легитимише споља, у рецепцији, дијалогу, напор књижевности је да читаоца учини произвођачем, а не потрошачем књижевног текста – искуство темељног читања доприноси истраживању књи-жевности.

Такозвани проседе медијских слобода не по-знаје цензуру осим када је у питању култура и поготово поезија. Литерарни додаци у новинама јесу какво-такво решење у погледу приближавања актуалних и квалитетних литерарних достигнућа, али данас делују застарело. Све су мањи одељци за књижевност, ТВ емисије о култури емитују се у непопуларним или касним вечерњим часовима, док је у појединим штампаним новинама сведе-на на викенд додатке. Негде је културни додатак продужетак или шлагворт одељку намењеном забави или хороскопу. Текстови који следе су дескриптивне, сведене, празноречиве рецензије и иконографија, насупрот поетском, која често пре-вазилази величину текста. На местима предвиђе-ним за рецензију, осврт или критику често извиру лапидарни текстови са клапне књиге, препорука ауторитета, бестселер листа, џингл.

Некада се критика обраћала широј јавности и просвећеном грађанству, данас је њена друштве-на функција сведена на веома узак круг људи, која (их) истовремено мистификује колико открива. Једна крајност савремене критике (поезије) огледа се у удварању извесним дисциплинама и језичком апарату, па се у обиљу текстова неретко срећемо са претенциозношћу, снобовским херметизмом,

наклапањем и „погрешним“ читањима зарад вла-стите реторике. Али свака отворена наклоњеност некој струји, епохи или правцу више је ствар иде-олошке природе и лажне свести него културне политике и естетски гест. Уочава се духовна дис-перзија која укида критеријум просуђивања, пој-мовно мишљење, а са тим и систем вредновања. Ако постоји, он је надобудан и сведен јер не пер-цепира шира партиципирања унутар поља; ако вреднује, не ствара критеријум, већ врши репре-сију – издаје наредбу и намеће један, свој, систем вредновања.

С друге стране, услед књижевнотеоријске ос-кудности, незнања или страха од конфронтирања и постављања хипотеза, запало се у аксиолошку обломовштину и неодговорност према иманент-ности дисциплине, полемичка оштрица је отупе-ла, па сад критичар уместо да поставља питања делу и истражује сукобљености значења у делу и естетске домете, критику подредуђује приказу и производњи смислова – пасивна агресивност неутралног наклапања које се одржава страхом од полемике. Када је има, она је често пасивна и неутемељена – разрачунавање са скривеним мо-тивима на личном и идеолошком плану.

Међутим, поезија постоји кроз разумевање, тумачење и вредновање песништва, а не кроз проверу ваљаности примењеног теоријског об-расца. Оно што бисмо хтели да назовемо објек-тивном критиком не постоји. Критичарев дожи-вљај дела, његово тумачење и суд неизоставно су субјективни. Хетерогеност и безвлашће укуса је услов постојања критике. Заборавило се право на неспоразум, на противречност и аксиолошку кон-троверзу (сукоб система вредности) која настаје скоро увек када се ступа у разговор о вредновању.

Уколико је појављивање критичара била друштвена потреба, када је друштво још држало до важности јавне дискусије поводом културних норми, данас је компромитована. Као незави-сна особа која говори и пише о књигама других писаца, критичар је могао да се узда и захвали једино свом раду; он је савршено знао шта му је задатак. Пишући о књигама он је још увек веро-вао да говори и о себи. У савремено доба крити-чар је сведен на функцију. Спрам индиферентног плуралистичког тржишта он је сувишан. Уместо да насупрот губитку ауторитета посежемо за зна-лачким сопством, које неће додатно осиромаши-ти већ довољно оскудни свет, доминира свепро-жимајући плуралистички дух интерпретације, те, најзад, заблуда о једној, коначној, апсолутној, објективној интерпретацији из угла повлашћеног посматрача.

Али без неутралног читања нема објектив-не критике. Међутим, ниједан текст не може да се чита мимо властитог искуства и третира без субјективног оквира. Тај оквир омогућава да се створи критеријум. Дакле, унутар једног неиз-бежног херменеутичарског круга, читалац дана-шње критике може само да бира између слојева самосвојних интерпретација. Пошто је говор кри-тичара метаговор, чини се да оваквом интерпре-тирању интерпретације, односно размишљањем о критици уместо о читању и доживљају афективне садржине дела, критичари залазе у метакритику.

По Жану Валу: „Сви смо ми болесни од ин-терпретација“. У складу са добом у којем живимо, ваља додати да ми живимо у симулакруму интер-претација, и да не постоји никаква фикс-идеја о тачној интерпретацији, некаквом резултату де-терминисаног текстом. Данашња критика (пое-зије) у периодици и дневним новинама је срозана на бестидан, бирократски, хвалидбени, естрадни и кукавички пројекат, док тржиште интерпрета-ција и хиперпродукција текстова уништавају сен-зибилитет и доприносе осиромашењу нашег око-лиша, наше осетљивости и перцептивних снага.

Трагом Маркса, сведочимо настојању под-руштвљавања књижевности, тј. литераризацији друштва. Захваљујући интернету који је требао да нас демократизује, она је свуда. Са порастом њене неконтролисане продукције порастао је и број интернет часописа, блогова и аналфабета. Дист-рибуција је неухватљива, а о ауторским правима да не говоримо. Поезија је постала брза, фрагмен-тарна, раз/на/бацана. Електронско доба јој нуди протезе а да се претходне форме још увек нису исцрпле. То што би њен квалитет могао да буде бољи, не значи ништа.

1948 - 2008

9

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

За уметнички вредан артефакт сматра се оно што је успело да из приватног пређе у јавно, када је дело отворено за јавност; могућност и успоста-вљање дијалога унутар дела. На вредновање, да-кле, утиче рецепција, контекст, тумачење и разу-мевање. Критика као коментар књижевног текста не доказује, већ указује. Компаративистичким инструментом успоставља се поузданији приступ вредновању и критичка аргументација, јер поре-дити наспрам претходно утврђених критеријума (естетских) аргументује се њихова јасна примена, што омогућава да се са овог гледишта делу адек-ватније приђе, целовитије сагледа више елемена-та, аспеката, да се они суоче и укаже на паралеле. На овај начин долазимо до одлучујућег крите-ријума вредновања и давања вредносног суда – репрезентативности или видљивости. Крити-ка као институција је данас на отвореном, али у квазислободном пољу опосредоване видљивости и кокетирању са потрошачким светом са корица бестселера.

Деоба чулног је ствар политичке одговор-ности, односно, рансијеровски речено, политичко је ствар „дистрибуције чулног и видљивог“ у јед-ном друштву. Међутим, овде није реч о санкцији говора – јер, као што смо могли да приметимо, она не постоји – већ о могућности да се било ко чује и види. Све може да се каже, али само најгласнији или најмоћнији гласови могу да се чују, односно само највидљивије слике ће инсистирати на томе да их гледамо. Чему онда „жал за Скерлићем“? Да бисмо имали неприкосновени ауторитет, моћни-ка у чију сенку би могли да паднемо, да станемо, да се склонимо? Околност да српска књижевност нема вредне стручњаке на пољу поезије не треба нужно да тражи разлоге у паду морала или ци-вилизације, већ у (не)одговорности и напору да се она (темељно) чита. Политика књижевности подразумева да субјект (песник/писац/критичар) треба да заузме место у пољу видљивог, да освоји симболички поредак и да га ствара.

Фуко нас подсећа да је у сваком друштву про-изводња дискурса контролисана, одабрана, ор-ганизована и редистрибуирана кроз различите поступке. Дискурс се открива као неограничен, бескрајан, док његово регулисање изнутра под-разумева не његово укидање, већ проверу и ве-зивање за одређене принципе. Еконономска сло-бода ограниченом броју културних конгломерата даје моћ да одлучује шта се може изразити, чути, читати или гледати. Обезбедити видљивост значи нагодити се са конвенцијама, тј. наредбама; бити послушан, поштовати наредбе (Агамбен). Према томе, излишно је говорити о нестанку критике (поезије). Ево о чему је реч. Критика данас своје противнике и полемику веома вешто дисквали-фикује из поља видљивог. Питање, дакле, треба преформулисати у: где се критика поезије дешава данас и како је могућа? Да ли су текући критич-ки системи тек стилизоване илузије? Тако у пи-тању где је нестала критика поезије, кључна реч је „нестала“. Нестала значи да није видљива, да нема рецепцију, тј. да је у пољу невидљивог. Она је дисциплинована маргинализовањем. Насупрот трајним вредностима под окриљем институција и других монополистичких структура са утврђеним местом у простору које управљају видљивошћу, она је стављена изван места дешавања од стране моћи контроле вредности и приступа. Склоњена је у дисперзиван простор одакле емитује тек при-вид видљивости и шири опсег деловања – а самим тим сериозности, дигнитета и респектабилности – на интернет. На сметлиште одбачених вреднос-ти, непрегледну депонију баналности, општих и примљених идеја, клишеа и конвенција, које постаје техника очувања младих обесправљених гласова, нове генерације (песника и критичара) које је (ионако) образовала визуелна култура. Стиче се утисак да они успостављају другу врсту перцепције, начела усмерена према друштву које није спремно да саслуша шта (н)ова генерација има да каже. Порука који они одашиљу је да уко-лико је јавност неспособна и импотентна да удо-вољи њиховим аспирацијама, она их не заслужује. Зато ће пронаћи начин да створе и активирају поље свог деловања унутар датог. Поједини у томе налазе комфор и субверзију. Поводом овога треба рећи да се млада српска поезија никада није више писала него данас, а да се, парадоксално, никада о њој није мање писало у штампаним медијима и књижевним часописима. Још један проблем који бих издвојио је канонизација: никада се није гово-рило о толико ограниченом броју дела од стране толико великог броја људи - као данас.

1 Прошлогодишња (2012) продукција младе српске поезије је показала да је објављивање првих песнич-ких књига у опадању. Млади аутори све касније долазе до првог објављеног рукописа. Мада за први рукопис постоји неколико значајних конкурса и фестивала, где се пружа могућност за афирмацију и евентуално скрене пажња јавности и ауторитативних арбитрарних струк-тура, за објављивање другог рукописа, уколико први ру-копис прође слабо или незапажено, ово је знатно теже остварљиво. Зато песници прибегавају самоиздавању рукописа који нема никакав пласман и дистрибуцију у књижевној јавности осим у друштву генерацијских ко-лега који ће о рукопису писати и на тај начин му обез-бедити постојање. Тек признањем књига скреће пажњу читалаца; признања подупиру дистрибуцију књиге. Можемо се с правом упитати да ли се у земљи, тј. из-даваштву са тржишном економијом, где се превасходно држи до општег мерила економске рентабилности, но-вијој, младој поезији посвећује довољно пажње. Треба напоменути да поезију читају претежно аутори/песни-ци, а ређе књижевни критичари – осим када „треба“ да напишу текст који ће касније да уновче, и да би збирци призвели смисао и дигнитет.

Силнија љубавРујне усне нису руменеКо пољупцем наших мртвих умрљане стене.Сраме се просци и прошениПред љубављу, чистим сјајем њеним.О, љубави, око ти не плениКад видим лепе очи да зуре у мене!

Твој нежни дух дрхтавиНема дрхтај какав косина ножа прави,Што се ваља и ваља даљеГде бог благослов не шаље,Док пламну им љубав смрт у раљеКрајњих својих знамења не сави.

Пој твог гласа нежан не бива,Премда се ко ветар кроз поткровље слива,Није тако мио твој глас,И чист ко вечерњи час,Ко њин, што не чу нико од нас,Кад земља заустави та уста кркљива.

Срце, никад врело нисиНи бујно, ко срца што олово узвиси,Нит је белина твојих рукуБледа, ко ти што свој крст вукуКроз пламен и градну буку,Плачи, плачи, ал’ додирнуло их ниси!

УснуоПод шлемом, баш уз ранац туда,За веђе сан га узе и на леђа свали,Након много дана и бдења и труда.

Тамо, у срећна времена док спава,Смрт га за срце узе. Уз дрхтај отежалиЖивота баченог који подрхтава,Снене руке и груди још клону дрхтави.

И крв се полако тад слије пузаваОд олова туђинског, ко на стази мрави.

Било да су дрхтаји бујних крила палиНа сан тешки и мисли што за звездом сежу,На јастуку горе, што богови су ткали,Изнад облака и оловне суснежице,И ветрова што режу,Ил’ да олује крхко, наквашено лицеЗбуњују све више у муљу ниско палом,А са сивом травом у једно коса спусти,Ил’ с пољима узораним, жицом зарђалом,

Вилфред ОвенКо зна? Ко се нада? Ко пати? Да прође пусти!Он спава. Без хладноће, трепераво мало,Док свако од нас што бдије, авај, не заусти!

Као што бронза лепша може битиКо што бронза може лепшом да се чиниЛежећи у мрачном тлу дуго,И они што вену сред ратне прашинеВену лепше, душе им расцвета туга.

Као племенитих жена бисериИ потамњени, на трен преданиСланом мору као храна,Многи се врате сјајнији но што су били.

Ал’ шта са онима доле сахрањеним,Где нико не може прићи њима.Који ћеМрачни занавек под ратним безданом бити?

Краљевска елегијаНи један кут туђег поља Није лук широк ко Европа.И гробови титана што се указују,И хиљаде миља простртих туда,Што се пружају Европом ко мистични пут,Или се ко Стаза Духова уз ноћ свијају. И чух глас да јецаТо је Стаза Славе.

Млади војникНеће смрт да будеС будућим што не постојиЗа оног у бедиНит живот са смехом својим,

Нит ће убиство нежноПолако да се развејеИ на мученика чакСа неба да се смеје:

То је осмехБлед као мит (што вене),Блед и прекомерност малаУз дечакове усне убијене.

Le ChristianismeЛежи црква Христова под срушенимСпаљеним крхотинама смећа.Дуги низ светаца сред подрума њених,Далеко од гласа наших несрећа.

Једна још неоскврњена девицаСмеје се на рат који јој ласка.Стара јој калајна капа изнад лица,Ал’ треснуће је део пакленог праска.

Превод и белешкаБојан Белић

(Добитник годишње награде за превођење „Милош Ђурић“)

Вилфред Овен (Оуен) (1893 – 1918), рођен је у Ос-вестрију. Још као дете интензивно чита и пише прве песме. Под утицајем религиозне мајке и Библије, рано се код њега обликовала верска свест и снажно религи-озно осећање. Једно време је ванредно студирао у Ло-дону, а потом у Ридингу. Кратко је радио као учитељ, да би почетком рата био мобилисан и послат на фронт. Још у првим данима рата доживео је психичку трауму од топовске паљбе, те је послат на опоравак. Тада је и упознао Зигфрида Сасуна, који му постаје пријатељ и духовни ментор. На Овенов језик и риме, највише су утицали Џон Китс и енглески романтичари, али је под утицајем Сасуна језик постао директнији, конкретнији и ближи колоквијалном изразу. Овен је мајстор верси-фикације, са вештом употребом асонантних, дисонант-них и непот пуних рима (што поједине песме чини јако тешким за превођење), сјајним ритмом и дубоким пси-холошким опсервацијама човека у рату. Ратну трауму, умирање рањених, халуцинације и слутње блиске смр-ти, претворио је у песништво високог домета, које је по мишљењу многих критичара покошено пре свог пуног зенита. Погинуо је свега неколико дана пре свршетка рата 1918. Дела: Collected poems, Collected letters.

Прво (можемо да кажемо): постмодерна књижевност је мртва, живела постмодер-на књижевност! Дакле, како данас писати

о постмодернизму и постмодерној књижевности стратегији када се многи, посебно српски писци и књижевни критичари, ограђују од њих? Као да Постмодерна није настала да би трајала! И зато, тврдње да је постмодерна умрла обичне су глу-пости. И све мислим да је занимљивије питање - за „радикалне противнике постмодерне“ - шта је, заправо, постмодерна књижевност? Јер, пре-цизног одговора и тачне дефиниције нема? Или, ни сам не знам за такву дефиницију, а баш толико необавештен нисам! Лично, постмодерне страте-гије (постмодерне какву сам схватио и прихва-тио) нећу да се одрекнем никада. Једноставно, као постмодерниста, у књижевности, осећам се као риба у води, штоно кажу! Још тврде: све је написано. И нека је тако, али то не значи да је све и дописано. А дописано, ако се слажемо, може бити итекако „нешто оригинално“. То, даље, зна-чи да сви не пишемо једну књигу (Борхес), већ да сви дописујемо једну књигу! Када је тако, питање да ли је виртуелно (прочитано) ствар-није од стварности, намеће се само. Одговор! Да покушамо. Емил М.Сиоран, максимално оства-рен филозоф и књижевник, на једном месту, у својој збирци „Кратак преглед распадања“, ако ме сећање не вара, записује да ће вечност све по-ништити! Нема стварности! Ни само читање не припада стварности! Све је јасно. Постоји само Поништење које чека све Ово, које чека све Наше и све Нас. Ако је већ тако, онда и одговор на питање дуговечности постмодернизма губи смисао...

Нека је и тако. Славим постојање књижев-ности, и кажем – слава читању. А читам само „сродне“ књиге, „дружим“ се са сродним пи-сцима (махом постмодернистима), оне друге не примећујем. Моје право, и ја га користим. Па и нека ће вечност све поништи. А постмодерна књижевност и њена стратегија? „Умрежити“ одабране мисли писаца, филозофа, историчара...

Те њихове мисли, на једном месту, много су јаче? Оживети их поново у свом тексту, и бити им захвалан! ТО ЈЕ ТО. А употребити туђу мисао у свом тексту, није нимало лако. Морате бити веле-мајстор, морате увек имати на уму творца (ауто-ра) употребљене мисли. И морате бити сигурни у помисао да би вам аутор радо позајмио своју мисао! Делује просто, а није!

Ево очитог примера у малом осврту о рома-ну Монтаново зло, Енрике Вила-Матас, Архи-пелаг, Београд, 2010. Наиме, Валтер Бењамин је записао да једино може имати смисла – и кри-тичког смисла такође – дело које би било колаж цитата, фрагмената, одјека других дела. Енрике Вила – Матас, најпревођенији шпански роман-сијер, приповедач и есејиста, придодаје: Потом сам прочитао Паулсову Другу руку и постао још спокојнији када сам сазнао да је Борхес био изузетно креативан и лукав пример књижевног паразити(ви)зма. Да ли баш због тога славимо постојање књижевности и кажем(о): СЛАВА ЧИТАЊУ!

Зашто баш цитирање Валтера Бењамина? Јер, и сам, опседнут сам књижевношћу. И тражим („болестан од књижевности“) начин како да се супротставим могућој смрти књижевности? И хоћу, као и Енрике Вила – Матас, да будем па-мћење књижевности! Узгред, питао сам се (нима-ло случајно и тек реда ради), шта ће се догодити оног дана када цркве изгубе смисао (стр.64)? Јер, у роману Монтаново зло налазе се и ови редови: Прича почиње цитатом Маседонија Фернандеса којим мој син сигурно настоји иронично да про-коментарише крај своје књижевне блокаде: „Све је написано, све је речено, све је учињено, чуо је Бог како му говоре, а он још није био створио свет, још увек није било ничег. Мени су то рекли, узвра-тио је можда из старог већ напрслог Ништави-ла. И бацио се на посао.

На посао, да! Пишем, дакле постојим! И као да сам закуцао на врата изгубљеног времена! Изгубљено време? Постоји ли време? По Си-орану, као да не постоји. Сећате се његовог др-ског закључка: све ће то вечност поништити. Свеједно, волео бих, да сам у могућности, да по-разговарамо Енрике Вила-Матас и ја о изгубље-ном времену. Да се сретнемо у Авијатичару, бару у Барцелони, украшеном пропелерима и грбовима, остацима аеродрома и ваздушних катастрофа. Причали би и о птицама селицама, зашто да не? Али, како је то (готово) немогућ сусрет, остаје ми да се „држим свог прозора“ и да за свој Духовник издвојим: Хосе Карлос Пирес, човек педесетих го-дина... баш је имао жељу да пуши пред огледалом. Пушити пред огледалом, свако то зна, паметна је вежба, значи знати суочити се са сопственим најсвакодневнијим и најмудријим лицем. И ја сада пушим пред огледалом, дванаест је ноћу и стојим – оставили су ме самог у граду... (100 стр.).

Пушим пред огледалом, дванаест је ноћу, и... Све се надам да вам не личим на писца заувек везаног за свој занат и монотонију своје свако-дневне трагедије. Али, за-бога-милога, да ли је могуће? Опет, враћамо се на почетак романа: Крајем ХХ века млади Монтано је објавио свој опасни роман о загонетном случају писаца који одбијају да пишу, и убрзо био ухваћен у мрежу сопствене приче те постао писац који је, упркос опсесивној жељи за писањем, био потпуно бло-киран, паралисан, трагично оболео од аграфије. Енрике Вила – Матас, браво! Твоја победа је ап-солутна... Јер, тако вешто „крстатиш“ кроз туђу литературу и нимало ти није тешко да властити немир пренесеш на све нас. И ако! Јер, сада, после Монтановог зла, много је јасније када кажемо да је историја књижевности виђена као низ писаца у које се ненадано настањује сећање на друге пи-сце који су им претходили у времену... Зато, благо свима онима којима Енрике Вила-Матас претхо-ди у времену! Благо свима њима, јер: и ако икад дође смрт књижевности - имаће очи Постмодер-не! Постмодерне, да...

ОПСЕРВАЦИЈЕ

Ко се ограђује од постмодерне књижевности?Милан Р. Симић

10

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

„Илијада“ се, вели Слезак, може сматрати почетком песништва Запада. Никоје друге дело у историји светске књи-

жевности није имало већи утицај на схватања књижевности, на формацију њених форми и развој теорије о књижевности но што је то има-ла „Илијада“. Средиште Слезакове књиге чини суптилно тумачење двају Хомерових епова, као и бризантно дискутовано питање о фикцији или историјском супстрату Тројанског рата. Аутор је категоричан „За Илијаду као књижевност, исто-ричност Тројанског рата је сасвим ирелевентна“. Хомер, песник песника, био је увек звезда водиља у култури Запада. Његови епови „Илијада” и „Одисеја”, ремек-дела светске књижевности, и два и по миленијума након свог настанка изазивају дивљење својом монументалном лепотом. Чуђење и дивљење стоје на почетку сваког истраживања, те није чудо што су од антике до данас песник и његови стихови трајни извор инспирације, како у науци, тако и у песништву. Маестралност ком-позиције, елегантнтност језика, уверљивост њего-вих карактера и изражајна снага версификације чине ово дело јединственим. Аутор студије Tho-mas A. Szlezak: „Homer oder Die Geburt der abend-

ländischen Dichtung“, C.H. Beck, München 2012 – је професор емеритус грчке књижевности на униве-зитету у Тибингену у Немачкој, који је деловао и као управник „Платон-архива“ стекао је научни реноме својим истраживањима у области античке литературе. У фокусу Слезакове ризичне диспо-зиције стоје antehomerica и posthomerica - антич-ки и модерни судови о Хомеру, ”оцу свих песни-ка”. Тај лук сеже од Ксенофонта, Платона, Аристо-тела, Зоила Хомеромастикса и александријских филолога, преко Дантеа, Волфове „Prolegomena ad Homerum“ (1795.) до проблема савремене хо-мерологије. Пред нама је концизна монографија написана згуснутим језиком у стилу енциклопе-дијске јединице овог основног места древне ан-тичке књижевности. Слезак са акрибијом интер-претира текст. Хомерови епови су посматрани на историјском фону - у светлости чињеница раног 7. века пре Христа, на тзв. „питању Троје“ или пи-тању „хомеровске археологије“. Под хомерским еповима, у раној грчкој антици подразумеване су приповести о боговима и херојима, настанку све-та и космоса, људима и праосновама њихове кул-туре. Те приповести, мимо „Илијаде“ и „Одисеје“ захватају још и фрагменте сага о свету, боговима, херојима Тебе и Троје, познате као „киклички епови“ или „Тебански и Тројански приповедачки циклус“. Тек у културним оквирима атинске демо-кратије „Илијада“ и „Одисеја“ су се издвојиле као дела аутора појединца. Иако су наративне струк-туре оба епа јасне и прегледне, данашњем читао-цу намеће се утисак песничке расплинутости са небројеним дигресијама, споредним епизодама и утканим детаљима, као додатним информација-ма уз основну радњу епа. На питање зашто епо-ви нису остали архаично усмено предање већ су писмено фиксирани, Слезак одговара да епови не представљају само литерарну забаву већ попри-мају карактер систематичног представљања зби-вања, извесну рудиментарну систематизацију ми-

тологије, и каталогизацију знања. Писменом фик-сацијом, они постају еквивалент „библиотеци“, односно компоновани су, и организовани сходно одређеном плану. Том плану одговарају и простор и време историјских Грка, као и географске и хро-нолошке категорије. Историјско време Грка по-чиње падом Троје, чиме се маркирају крај митског времена, односно почетак историјског времена човечанства. Хомер је више сматран оснивачем грчке религије, и историографом који је историју Тројанског рата видео као почетак грчке историје. Представљан је као слепи песник рапсод који је деловао на острву Хиосу у западном делу Мале Азије. Иза „хомерског питања“ стоји питање ис-торијског порекла Хомерових спевова, односно питање традирања усмене поезије. Та традиција је постојала и у време могућег Тројанског рата, око 1200. године пре Христа, о којем готово да ништа поуздано не знамо. Извесно је да се песник „Илијаде“ и „Одисеје“ ослањао на традицију ра-

но-грчког усменог песништва. Претпоставља се да су Грци у то време имали мноштво таквих локалних приповести о боговима и херојима, које су преносили усмено, на ос-нову сећања. За такву меморију је у предхо-мерском добу био развијен посебан песнич-ки језик, језик епских формула у којима су елементи понављања веома флексибилни. Те су формуле песницима омогућавале да при усменим композицијама „на лицу места“ сричу текст. Кроз такве, у хомерским хекса-метрима срочене версификационе формуле, настајали су понављане структуре, и радња. Тридесетих година прошлог века Милман Пери је фонографом бележио и анализи-рао гусларска извођења српских јуначких песама, и у њима је видео композициону аналогију са језиком хомерских епова. Пи-тање историчности Хомерових епова је у стогодишњем археолошком истраживању увек изнова постављано, испитивано и кон-троверзно дискутовано. Слезак настоји да историјску позадину Хомерових спевова изведе на примеру материјалног света. У Хо-меровим еповима нема реалистичког пред-стављања ишчезле културе нити се годишња доба могу реконструисати као део нарати-вног натурализма. Кулиса збивања је стере-отипна те се „хомерска сцена“, вели аутор, може видети у амбијенту микенске палате односно културе од позног 8. до 7. столећа. Једна од карактеристика хомерског епског песништва је архаичност; херојско време је у еповима представљено са старинским коло-ритом. Ти се епови о Ахиловој срџби и Оди-сејевом повратку могу сматрати и могућим

компендијумима и неком врстом тезауруса о свему и свачему: од упутстава за узгајање стоке, за земљорадњу, за изградњу бродова и трговину, до извештаја о металима, или о јахању и тако даље, Но „Илијада“ и „Одисеја“ јесу и збир појединач-них усмених херојских песама које, као и песме истог жанра садрже неколико основних мотива. Они су: тежња ка слави, борба за власт и посед, бес, убиство, освета. Појмом „апарат божанстава“ немачка хомерологија означава опсежни „персо-нал“ богова, као и сложене ситуације у којима бо-гови утичу на хероје. Уз тај „апарат божанстава“ као релевантно појављује се и питање да ли у Хо-меровим спевовима постоје „независни“ јунаци односно они који нису марионете богова? Слез-ак на крају своје књиге закључује да Хомер није први велики песник епова већ да је део традиције митолошких композиција древног Оријента које су његове епове уопште омогућиле. Посебну књи-жевнотеоријску компаративну вредност постиће Слеузакова студија сравњењем Гилгамеша и Ахи-ла са једне и Гилгамеша и Одисеја са друге стра-не. Слезак испитује типолошке сродности, али и разлике карактера. Филолошка ерудиција, анали-тички продор, поуздани библиографски апарат и концизни стил аутора чине ову студију драгоце-ним прилогом светској хомерологији, те је summa cum laude препоручујемо и српској академској јавности.

У овом контекст бисмо радо скренули пажњу на „Приручник о Хомеру“, референцијално дело о песнику свих песника објављеном код J.B. Metzler‘sche Buchhandlung – Antonios Rengakos, Bernhard Zimmermann (Hrsg.): Homer-Handbuch. Leben-Werk-Wirkung, J.B. Metler, Stuttgart 2011.

Иако су многобројни Companions, енциклопе-дије и други зборници о Хомеру и античким епо-вима, овде бисмо веома радо подвукли интерна-ционални стандард овог дела које је било у Солу-ну и Фрајбургу конципирано. Ово дело сабира на репрезентативан начин најважније тенденције у хомерологији, те је неизоставни дело у изучавању Хомеровог бесмртног дела.

Прилози интернационалној хомерологији

Хомер или рођење песништва Запада и Приручник о Хомеру

Зоран Андрић

ВисокоI

Блешти златна река под мачем раног свитања

светлуцају бело русалке у Орфејевом лету.С Тројицом, с пелиновим замахом орлових

криласплиће се рука, сплиће у божји преображај.Моја крв с осмехом одмерава море иза мора,талас за таласом – гора – гори и говори,небо иза неба, у светлости неће стати...Тиха птичице врати се, врати, врати!

II

А после златних дана пашће мрак сребра и бакра,

само језера висока говориће с открићем-сјајем,

пловиће и пловиће у зимској тмини, и на растанку

кап по кап ноћ ће се наливати белом плавети.

У сјају месечине јавиће се и поклич звезде...Ноћ моја неугасла! Прими нас над водом

јасном,осветли вртове мртвих материнским

млеком!III Према Артемију Веделу*. Концерт № 13

Тамо где се хладна магла сусреће с јаким блеском дана, са зовом реке и камене сенке воде, тамо где су се љубичаста звона и љубичасти коњи винули с њиском, с првим цветом ками-лице и свега другог – громогласно и бучно, само земља пре ноћи гори у леду с топлином загрљаја, као да реже зраком изнутра, и већ црнина после сутона дотиче свет – златом, а птица стално пишти и љуља љубичасти орнамент, и реже, реже – тихом звоњавом, као да неко коси траву незаборавних уочи зиме, у јутру високог полета, а још није упекло, још је трава росна, светлост као на почетку слова сриче, облећући земљу, и виде се врхови над реком – косе и косе, а нема никог, испариле су сенке, ветар и магла – пљуском режу и звоне! звоне! а убрзано дише лице с цветом хладне менте, Боже, какав зов? – косине и косине, а високо цвета плави поглед невидљивог тела, светлост се леди и не може да се нагледа чуда, а већ звони изнад црквице, тамо, у висини, иза домова ветрова, где још само поглед маште допире, из груди последњег звона куља крв – плавих различака – тела без краја – белих-пребелих, и креће, креће звоњава, изазива галеба – ка висини, ка висини – с криком, тихо хероју, због оних који иду ка животворном крају, тамо где лето љубави испуњава висину, с љубављу, песма у пољу не стиже до врха косине, реци, брате! – светлост се већ спушта у плаветнилу – од сребрног до љубичастог, избацујеш вече попут различка, у звонима сеоске црквице горе, високо, високо – процепи оправдавају наду – све је тако блиско, и цвета врт на крају мрака, звона сеоске црквице звоне љубичасто и бело, и враћа се крај, враћа се крај... __________________* Артемиј Ведел (1767-1808) – познати украјински композитор, диригент, певач, виоли-ниста.

IV

Зелене долине, земља стално подрхтава,али не тугује – на крају дананајмањи камичак звони,а глас корена трепери у лишћу и у теби –без престанка! –Узми од сунца које трне у менамасан од камена, од воде, од златаи причај с њим у простору месечине, да као визије легнујасни вртови са живим речима, с тихим благовестима, који до врха уздижу зов.

Белешка о аутору

Дмитро Чистјак (Кијев, 1987) – истакнути је ук-рајински песник, теоретичар књижевности, лингвиста, преводилац. Аутор је песничких књига „Прве пртине у снегу” (2006) и „Разграђена градина” (2011). Превео је на украјински „Драме” М. Метерлинка и повест „Питање човека” Ф. Емануела. Добитник је награда на међунаро-дним конкурсима за франкофонске новелисте. Лауреат је украјинско-немачке награде „Олес Гончар” и награде издавачке куће „Смолоскип”. Члан је Националног са-веза украјинских писаца и Асоцијације преводилаца Заједнице независних и балтичких држава. Асистент је на катедри за француску филологију на Кијевском на-ционалном универзитету „Тарас Шевченко”. Преводи са француског, енглеског, пољског и руског.

Превод и препевРисто Василевски

Чуј небоИ слушај ти земљоНоћас говориБодан ДубовскиБогу да поцепа слухАпостоле из снаДа пробудиИ читаву земљу претвориУ велику позорницуГде сваки човек постадеКулиса својих мислиИ створиСе страшан духДа, грешних ли очеваЧији дуг деца плаћајуГде без коренаПечурке никнушеНекрштене судијеПослушној азбуци научишеУтамничише господаМесто њега себе доведошеУ људској души немаНишта више здравоИзвори загађениИ ђубриште загнојеноНа њиву се наводити не смејуИ земљу кочевима кочеДа се више око Сунца не окрећеКуће граде не постављајуПрема истоку

Кровови нисуНа четири сводаИ све је као штоНе приличи своме родуИ остаће кћи ДубовскаКао лептирНа ливади без цветоваКао цвет без поленаЖена без породаЧовекова мудростКао учитељ без ученикаКао отац без синоваСве коров на врховимаСвуда увелих цветоваНи роса да их подмладиНи пролеће да их пробудиЗалазак сунцаКовчег спремаКад на истоку зоре нема.

Небо славу задоби кад ме роди

Небо славу задобиКад ме роди

Бесмртност ми подариКад ме узе

Шта има небо користКад ме родиКакву добит Кад ме узе

Од никога још нисам чуоДа је вечан на земљи биоОд никога још нисам чуоЗашто се родио

Тајне неба човекНе досежеЗагонетке светаНе развеже

Завесу још никоНе подижеКад завеса падеЧовека нема више

Онај који јеСвет под ноге газиоИ на копну и на моруНишта није докучиоСамо пролазник је био

У једном кругу живимо и мремоНико не зна тајнуОдакле смо дошлиИ где идемоКад на овом туђем светуСамо се точи вино

Дане Стојиљковић

Залазак сунца ковчег спрема

„Ти зли дуси што су изашли из болесника и ушли у свиње то су све гнојаве ране, сва трулеж, сва гадост

која се на површини загнојила.Али болесник ће се излечити и

сести поред ногу Исусових“.Достојевски

Дмитро Чистјак

1948 - 2008

11

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

П

Р

Е

В

Е

Д

Е

Н

А

П

Р

О

З

А

ВРЛО КРАТКА ПРИЧА

Хамид Ал Хураизи (Ирак)

Орање уз мобилни

Преузео је рало од сина. Вуче га појаки бик. Сељак стиснуо рало и корача за биком, да би ускоро заронио у неки

други свет. Носи зелениш на пијацу, читаво богатство, да исхрани ситну чељад, да врати дугове. И одједном му глава удари о дрвену ручку рала. Укопа се бик и не покрену на њего-ву команду. Остарели сељак не зна зашто све ово. То му се раније није догађало. Жали ли се то бик на нешто?!

Зачу се звон: “Голубе мој, слети ми у крило”!Па то је мобилни! Есадов мобилни окачен

о врат бика! “Ало, ало, оче! Заборавио сам мобилни на врату вола! Молим те, понеси га са собом и затвори га сада! Нестаде глас и во продужи орање.

Превео: Раде Божовић

О во што ћу вам испричати је истинита прича.

Чуо сам је од једне девојке лепе као сан чије плаве очи никада нису заплакале, на рубу тихе шуме у предвечерје када небо постаје пурпурно и када се дрвеће осамљује у сопственој сенци.

Када се родила, отац јој је од силног оду-шевљења дао име Инџи (Бисер).

Инџино детињство је протекло међу писци-ма, уметницима и песницима, а младост међу гомилом младића који су се скупљали око ње. У двадесетој се удала за младића из старе османске породице.

Њен свекар, познати републички одборник, био је тада у својим осамдесетим. Био је то човек чудних навика и помало стран другима; сваке среде увече би излазио из куће и састајао се са неким непознатим људима.

Отприлике две године након венчања, једног дана зазвони телефон. Свекар промуклим гласом рече: “Нова млада?”

“Ја сам у ‚Маркизу‘ на Бејолу2, можеш ли доћи овамо?”

“Наравно господине.”“Али не говори никоме да сам те звао, чак ни

свом мужу.”“Добро господине.”Спреми се и оде на Бејолу. Када је стигла, свекар је седео у “Маркизу” за

малим округлим столом који се налазио поред зида са великим сликама четири годишња доба и пио је коњак. Био је веома тужан. Неко време су седели без речи. Госпођа Инџи је напето ишчеки-вала шта ће свекар да јој каже.

“Ово што ћу ти рећи мора у потпуности да ос-тане међу нама.”

Госпођа Инџи је климнула главом и свекар је почео да прича. У младости је волео једну Гркињу, звала се Елени. И она је њега јако волела. Воле-ли су се дуго, али на крају је дошло до притиска породице која није хтела да се њихов син ожени Гркињом.

Нису могли да одоле том притиску, па су се растали. Свекар се оженио другом девојком. По-кушао је да заборави Елени. Тако су прошле го-

дине. Једног дана код њега на посао дошла је јед-на жена, ушла у његову канцеларију и стала пред њега.

То је била Елени. Погледали су се са узбуђењем и кајањем, поново се присећајући бола којег су се трудили да забораве.

“Удала сам се”, рече Елени.Свекар није ништа рекао и Елени је наставила:

“Али нисам могла да те заборавим.”Свекар није знао шта да каже.“Не могу да живим, а да те не виђам”, рече

Елени “Морам да те виђам”.На овом месту у причи свекар је себи пору-

чио још један коњак не гледајући у лице госпође Инџи, коју је звао “нова млада”. Чекали су без речи. Када је стигао коњак свекар је наставио.

“Од тада сам сваке среде увече почео да одла-зим у Еленину кућу. “

Елени, њен муж и свекар су сваке среде увече седели заједно и пили. Ћаскали су, ништа друго нису радили. Једанпут су се чак и тајно састали. Једни другима нису сметали.

Само су причали, гледали једно у друго. Еле-нин муж, који је схватио да његова жена не може живети а да не виђа овог мушкарца, прихватио је да буде сведок ове бесмртне љубави, па чак и њен помоћник. Свекар својој жени није ништа говорио. Само је говорио да средом увече иде да се нађе са пријатељима и није трпео никакве приговоре на ту тему. Живели су љубав у двоје и тајну у троје.

Свекар, гледајући у кишу која је ударала у прозоре “Маркиза”, рече:

“Јуче сам поново ишао. Код куће није било никога, нико ми није отворио врата.“

После је тужно додао:“Елени је умрла у понедељак.”

Шума је почела да тамни, на врховима дрвећа само су остале бледе позлаћене нити сунца које се повлачило.

“И ја сам онда наручила један коњак”, рече Инџи. После је, гледајући у дрвеће, додала:

“Плакала сам, много сам плакала”.

Елени и нова млада1

Ахмет Алтан

Након овога је заћутала. Тихо се изгубила у плаветнилу које се ширило из њених очију. Пог-ледао сам у дрвеће које је полако тамнило.

Доносећи нам самоћу, на шуму и на нас се спустила ноћ.

1 У Турској, жена најмлађег сина носи име ”нова млада”(прим.прев.)

2 Кварт у Истанбулу (прим. прев.)

Са турског превео: Брадашевић Саша

Илустрација Виктор Б. Шећеровски

Анђелко Ердељанин

Потрошачка корпа

У сну сам изгубио потрошачку корпу.Сањао сам оно што обично свако јутро

радим. Узмем у једну руку кесу са ђубретом а у другу плетену корпу за снабдевање. Кесу ос-тавим на ђубришту и идем даље. Обично купим хлеб, јогурт, кисело млеко и новине. Све то могу да потрпам у џепове или сместим у најлон кесу, али навикао сам на корпу. Подсећа ме на боља времена. Је ли било бољих времена?

Овог пута, у сну, тек кад сам одмакао двадесе-так корака од контејнера за ђубре, приметим да ми нема корпе. Осврнем се и видим: моја корпа стоји на земљи поред контејнера. Два сиротињска симбола- контејнер и потрошачка корпа.

Потрчим да узмем корпу, и видим неку руку која граби плетену дршку. „ Еј, то је моје!“- вичем, и будим се.

Неки се снови, било кад, остваре.

Издавачко језгро

Улазим, с неком особом, у неку стару при-земну зграду. Ходник је узан и блатњав, води у неку већу просторију отворених

врата. Унутра су витрине са књигама на сва чети-ри зида. Испред витрина, на столицама, седе неки озбиљни људи, и стари и млади, некако укочени. Један устаје и показује на мене. „Ово је наш вр-хунски...“ Ја га прекидам: „Ово је, дакле, то језгро. Чувено издавачко језгро!“

И ту је доле блато, не дубоко, тек колико треба да се ципеле укаљају. Одједном све нестаје, и људи и књиге, и витрине и столице.

Само у једном ћошку чучи Милан Тодоров (писац, сатиричар, виноградар), као да каки. Пре-ма њему се нагиње Војислав Ратковић (сатиричар у депресији, мален растом). Обојица ме погледају. Покушавају да ми нешто кажу.

То језгро, то блато, тај сан!

КРАТКА ПРИЧА

Јефимија Коцић

I love youДржала сам те за руку када оно мило твоје ‘’I

love you’’ нисам више слушала. Волела сам те када је твоја кожа била тако храпава и

секла сваки део мојих меканих јагодица на прсти-ма. Неговала сам те када је празнина прекривала твоју лепу душу. Рашчешљавала сам твоју дугу, блатњаву косу боје лана. Писала сам о теби и за тебе, али твоје очи нису знале шта да гледају на том комадићу папира. Неки су се смејали када би нас видели. Мене није било срамота да те шетам у тим колицима. Знам да је моја љубав према теби побеђивала све препреке. Понекад бих те пољу-била, али пољубац никада не би био узвраћен. Свирала бих ти и успављивала те... Многи су же-лели да волим друге као тебе. Понекад бих легла и замишљала да твоје срце куцка (за мене). Причала бих често сама са собом и понекад бих те нешто питала, али твоје плаве очи никада нису давале одговор. На крају ти још једино морам рећи - во-лим те, моја порцеланска луткице са распродаје из оближње продавнице...

Драгослав Паунеску

ПрећиНас двојица морамо преко ове реке. Како

год знамо и умемо. Међутим, у муци смо, јер само он уме да плива.

Додуше, ја умем да летим, али то ни за живу главу не смем да му кажем.

Милутин Мићовић

Хиљаде ових ријечиОволику пећинуКоја дише на доња устаИ мисли својом тамном главомИ гледа својим празним очима

Не могу да освијетле Хиљаде ових ријечиАли би могла

Једна које нема

Један разговор-Убиће те та мисаоРазнијеће те сопствени путРођена мајка те неће познати

-Улазим у средиште човјековоУ које никоБез свог чуда не улази

(Пламса као у светилишту)

Овдје на узалудној висоравниГасе се језициПламса прозирно СазнањеТече бистра водаКоју нико не пије

Тамо видим народЗабавља се и не бринеЦрну судбину да разумије.

-Сви ћемо у једну земљу, душо, гавранеГовори луда прозорљивих, очиКост и ружу наших сноваЗгазиће снажни багериОчај и мирБиће једно исто.Тако се разговара веселникТако лудује очајникУ народу који неће ништа да знаУ земљи која их једва чека

Испричане причеСједите ту Бог зна откадПричате испричане причеНе боли вас језикНе боли вас главаНишта вас у животу не болиЉуди су већЈезик, саговорнике промијенилиВи и даље, иста причаПричате, причате, као за инатНишта нећете да чујете

Лај, нулоНуло, Залајеш чим зинешЛајеш из свега мозгаЛајеш на сва устаЛајеш на сваког живогЛај, нулоСита се налај, алоТвој лавеж док не не удавиМирослав Ћосовић

Master Music•1. Поред наших политичара и уран је оси-

ромашио.•2. Чим су молекули преузели власт,

атоми су осиромашили.•3. Откако сам набавио осиромашени ура-

нијум, уштедео сам паре за струју.

•4. Овим путем оглашавам да сам изгубио два атома. Веома су радиоктивни. Поштеном налаза-чу следи награда.

•5. Пала је због Шанела у депресију. А он због коке у руке полицији.

•6. Њу су стигле златне године, а мене банкарски повериоци.

•7. Прво је била битка за бебе, па туча у школи, и на крају макљажа на шалтеру бироа за запошљавање.

Скво у вигваму Скво у вигваму у разбоју седи.Тканицу нову тка.Скво у вигваму изабранику свометканицу спрема.

Скво у вигвамуса разбоја тканицу скида. Лепа је.

(Подстакнута „Индијан-ским изатканицама“ Бе-ле Хамваша: „Естетика“, Драслар Партнер – Бео-град, 2011)

Веселинка Стојковић

Милослав Шутић: Ноћно коло око храста, 1969.

12

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

П

Р

И

Ч

А

Зашто су нам ствараоци потребни? Мож-да бисмо њима хтели остварити властите жеље: живети што људскије, природније,

испуњеније. Видео сам многа лица оних који су то покушали и уметника који им је у томе свесрдно помагао.

Моје прво стално радно место било је у Гале-рији „Милан Коњовић” , где ми је као апсолвенту југословенске и светске књижевности на београд-ском Филолошком факултету била дозвољена припрема испита за благајничким столом. Свес-тан изузетне околности и великог угледа сликара, који је овде свакодневно проводио део преподне-ва, од првог дана померао сам испитне књиге у страну и кријући записивао сликареве речи и све што га окружује. То и није било тешко јер угао до врата, где сам седео уз мали сто и прозорчић, није изазивао посебну пажњу, а од Коњовићева седишта, у суседној, увек отвореној просторији, био је удаљен шест корака. Због тога сам дневник назвао „Коњовић из прикрајка”. Никоме га, осим жени, нисам поверио. Исписао сам две свеске, 327 страна аутентичних Коњовићевих речи, покрета, дијалога, посета, запажања, слутњи, сучељавања, дописивања, коментара, брига, негодовања, ме-дијских и књижевних представљања. Као што се Балзак уживљавао у своје ликове, упијао сам Маестрове доласке и сусрете са другима, ободрен знатижељом очекивања увек нечег новог и изазо-вног.

Континуирано записивање у Галерији започео сам 14. јуна 1974, а завршио 17. марта 1979. запо-шљавањем у Сомборској библиотеци, али нисам престао да пратим дешавања уз и око Коњовића. Радивој Стоканов предложио је да то штампамо у наставцима у сомборском часопису „Домети”, што је и учињено од 1988. до 1992, у десет наста-вака, од броја 55 до двоброја 70–71, на 118 стра-на. Део рукописа објављен је, у шест наставака, у „Вечерњим новостима” од 30. марта до 4. априла 1994 (приредила Јованка Симић); у X Зборнику ПЧЕСА, 1994; у Зборнику саопштења и прилога о Милану Коњовићу поводом тридесетогодишњи-це Галерије „Милан Коњовић”, 1997; у „Енигми”, 1998; у београдској „Слободној речи”, 2007; у вр-баском часопису „Траг”, 2010 (39 страна); у Ан-тологији најкраће приче на српском језику „Зрн-ца” (приредили 2011. Дејан Богојевић и Душан Стојковић), „Легенда”, Чачак; у Зборнику „Шума-дијских метафора” 2012 (10 прича о Коњивићу).

Коњовић је видео делове рукописа, али своје читање није сматрао обавезним пре објављива ња, на шта га и сам наслов упућује. Признао ми је да је у Прагу започео писање дневника, али је остао на првој страни.

– Нисам ни сликао по неком систему, па нисам ни ту обавезу могао прихватити – правдао се.

Коњовићев дневник његова су уметничка дела. Објављивање овог дневника није надокнада, већ још једна потврда неутола ствараоца . То је уједно и галерија ликова у живом сусрету с изузетним приповедачем и тумачем властите судбине.

21. јул 1974.Након посете групе Американаца, коју је водио

сомборски лаборант Коларић, уметник и аванту-риста (био је у експедицији с Тибором Секељем), Маестро му је рекао:

– Ја сам рођени експресиониста. Сликам онострани свет, изнутра. Сликам тако откако знам за себе.

Показујући им своје слике у атељеу, надајући се куповини, придошлице су биле заинтересова-не за куповину Жолнаијеве пећи, с неоренесанс-ним богато колоритним каријатидама, о чему, наравно, није ни могло бити договора јер је она музејски експонат.

25. јул 1974.Маестро је, по обичају, дошао у пола једанаест.

Само га болест може омести да изневери тај тер-мин. Ту попије уобичајену нескафу и с неким гос-том и по чашицу домаће ракије; прочита новине, писма, запис о себи; помогне у раду и планирању изложби; проведе време у разговору са случај-ним или унапред договореним саговорницима. Верујем да су ти сусрети оплемењивали и додат-но испуњавали не само његове пријатеље, већ и њега самог. Као непосредни наратор, добијао је сталну потврду своје виталности, често дефини-шући заносе и надахнућа, те стално откривајући и уобличавајући креативне могућности пред свој драмски ликовни наступ за штафелајем.

Волео је да слика усред дана:– У подне је права Војводина, све титра, пијана

је.Наклоњен је лежерности и комодитету у оде-

вању. Носи мрке сомотске панталоне и црвену пепита кошуљу. Преко кошуље је обукао танки сиви прслук без дугмади. Око врата увек везује свилену мараму у живим бојама, најчешће црве-ним. Обувен је у лаке светломрке кожне мокаси-не. Долазак једне посетитељке искористио сам да опишем његово понашање у разговору.

Било ко да уђе или се Коњовићу обрати, лице му озари ведрина. Сав је у ишчекивању. Слуша или напрегнуто очекује саговорников след рече-ница, често унапред схватајући значење. Сасвим је унесен и чак покретима главе и живим очима прати говор. Цело његово тело и лице упијени су у саговорника и чини се да они њим домини-рају. Говори благо, мужевним тембром, пратећи речи покретима руке. Десну увек подигне пара-

лелно уху, благо отвореном шаком, испружених прстију, надланице окренуте према себи. Лева је нешто ниже или обе руке доводи у близину спајања пред прсима. У мало наглашеној ескала-цији и еуфоричном стању, подиже обе руке изнад главе. Наведени су само основни покрети, чији пут, вероватно, ниједан диригент не би могао ус-кладити, а по чијим кретњама би музика увелико превазилазила нотално и обраћала се природ-ном, једино истински унутарњем. Уопште, руке су Коњовићу врло важно средство говора: њима даје ритам изражавању, обликује речи, потврђује њихову моћ или се придружује њиховој немоћи. Можда упијају оно што ће рећи на сликама, с че-тком у једној и бојама у другој руци, у самотном боју са светом што прометејски гори, пред очима пуним радости и намах заустављеним временом у простору. Док говори слика, сигуран у себе, сли-ка то увек препознаје и памти. Тад осећа: свет је у његовим рукама.

Сада ми је разумљив назив изложбе на плака-ту који стално покрива нижи орман за одлагање цртежа „Милан Коњовић – сликарство геста и акције”. Изложба је била поставка Галерије за но-вембар–децембар 1973.

27. септембар 1974.Задржавајући се на широм отвореним врати-

ма, крупан високи брадоња с дугом неуредном косом театрално је узвикнуо:

– Маестро, дозволите да се ди-вим Вашој величини.

– Ви сте много виши – при-знао је Коњовић, подижући се са своје столице и прихватајући госта, који се грохотом насмејао и мало спласнуо.

– Ја се посматрам из дубине. Ја сам човек из Шумадије, терен Бу-ковичке бање. Живим у Београду. Бавим се литературом и глумом.

Маестро га је мирно посма-трао.

– Ја се представљам под име-ном Војкан Павловић или Војкан Пркос Друмски. Мене никакав изам није могао да симплифи-кује.

Како долазник није престајао, Коњовић га духовито окаракте-рише:

– Онда сте били оџак, а сада сте левак.

Војкан би да причају у атељеу, без намере да остави утисак. Жели да буду једна-ки, а ко шта зна, нека и покаже. Не налазећи по-тврду за промену амбијента, наставио је:

– Ја сам ђуле које је кренуло на културну стра-ну. Требао сам материјалну помоћ, а то је изоста-ло. Ја сам дете континуитета духовног – признао је и упитао да ли је „Рад” писао о њему.

Коњовић је одговорио да сви имамо духовне родитеље:

– Свака генерација је оставила нечег доброг. Све је било, све јесте и све ће бити. Сви људи који мисле главом, и уопште у животу, сви могу до извесне границе. Даље не могу. Човек је најне-савршеније биће у природи. Изгубио је оно што животиње имају: инстинкт, а друго нема. Разум је недовољан. Системи зато пропадају над човеком, јер је човек несавршен.

– Све што није у континуитету, самозвано је – завршио је Војкан својим речима, упућеним и у Клубу књижевника младим писцима који пошто-пото желе да објаве књигу.

1. октобар 1974.Присећајући се опет Војкана, испричао нам је

шта је овај урадио:– На дан десетогодишњице смрти песника

Рада Драинца, 1953. године, револтиран што се ништа не слави, пренео је ковчег с његовим телом у Алеју великана. Позајмио је лопату од зидара и са још двојицом другова откопао гроб. Није смео да врати лопату и, од целог подухвата, само то му је остало на души. Сутрадан је милиција пронаш-ла и вратила ковчег. Кривца никада није открила.

Коњовић се слатко смејао кад смо препричава-ли његов разговор с Војканом. Напоменуо је:

– Ја те речи препознајем, али их не бих могао записати, нити поновити. Ја сам то рекао спонта-но, у тренутку.

4. октобар 1974.Пронашао сам Драинчев приказ „Седме про-

лећне изложбе сликарских и вајарских радова југословенских уметника” у београдском Умет-ничком павиљону „Цвијета Зузорић”, објављен у “Правди” 25. маја 1935, где је у параграфима о сликарима и овај:

„Коњовић Милан, човек из наше пукле низије у којој се производи сомборски сир, јесте највер-нији сликар, сав тон, сав гама. Мени је овај сликар прирастао за срце и ја се дивим његовом темпера-

менту. Дубоко сам убеђен да се од њега има шта научити и још много чега лепог чути из његовог типично сликарског говора”.

Разговарајући о утицају година на стваралаш-тво, Маестро је закључио:

– Једна слика нема вредност по старости, него по квалитету. Слику из младих дана не могу по-ново насликати.

14. новембар 1974.Коњовић станује стотинак метара од Галерије

и брзим ситним ходом, вукући ципеле, пролази поред Робне куће „Београд”, у чије излоге поне-кад завири, и уз Градску кућу насупрот пијаци или кроз њено двориште прелази преко Ћелавог трга, на којем је био барокни споменик Светог Тројства од камена сивог пешчара, након рата уклоњен због страха од верске пропаганде, а пре шест година истуцан у фундамент стазе пред ка-пелом св. Крижа на Католичком гробљу св. Рока. Уклонио га је омладински партијски активиста Стипан Варга, који је, нешто касније, страдао у саобраћајној несрећи. На то место постављена је фонтана окружена округлим ниским багремима. Данас је то голи плато поплочан каменим коцка-ма којим Маестро брза, не окрећући се. Чини се да тај простор Трга и људе огољује кад преко њега прелазе.

Гурајући колица с малом Јеленом, пришла му је, први пут, моја мама, пружила руку и с осмехом рекла:

– Ја сам Миленкова мама. Божа ми је причао о Вама. Ваш отац Давид је много поштовао мога

мужа и желео је да створи од њега правника. Божа је исто лепо сликао, али није имао могућности да развије своје способности.

Коњовић се насмејао, погледао малу и наста-вио пут Галерије.

28. јул 1974.Како је Маестров лични шофер Јегеш Кал-

ман болестан (пензионисао се 1965. као шо-фер Среског комитета и отад вози Коњовића, а Општина га плаћа), Коњовић је дошао с младим замеником Савом, одевеним у морнарску мајицу, кратке панталоне и с платненом капицом, како би били у тону, спремним да повезе ситроен ДС-21 с регистарским бројем 13-70. Очито је да је ту, та-козвану „ајкулу”, Коњовић набавио међу првима (модел је из 1967).

Јегеш је увек био господски обучен с белим рукавицама и кад би излазио из аутомобила, зва-нице би њему прилазиле да се поздраве, а не пред-седнику Општине и функционерима.

3. август 1974.У радној просторији, где су високи писаћи Ир-

мин сто и ниски округли сто за Коњовића и њего-ве госте, освежили смо амбијент новом сликом на зиду „Сланача, салаши” (1970) уместо велике сли-ке „Дубровник”. Настала је близу Бездана, куда је Маестро ишао са Илешом Замбом, фоторепорте-ром листа „Дунатај”. Замбо је правио репортажу о Коњовићу и позвао га је у своје село Свилојево да види да ли му тај крај одговара за сликање. Био је гост у кући његовог деде Имреа Барталоша. Ту је у дворишту сликао комшију Имреа Демеа. Коњо-вић и Барталош су установили да су вршњаци и да су обојица задовољни јер раде оно што најви-ше воле: једном је сликарство све, а другоме су то коњи.

– За ову слику нашао сам предео близу Бездана – рекао је Коњовић по уласку, кад је на зиду угле-дао слику „Сланача, салаши”. То је простран па-шњак, а иза су салаши. Сланача је белкаста земља и на њој су травке сасушене као сено. И у Сомбо-ру, на Јарошу иза гробља, раније је било слично поље.

Питао сам се да ли је плава боја на слици „Сла-нача, салаши” небо:

– Слика се не гледа по распознавању предмета – објашњавао је Маестро – него по изразу. За мене кажу да сам експресиониста, али ја сам рођени

експресиониста. Људски мозак је као грамофон. Он не даје праву музику. Он крчи. Труди се да от-крије једну целину и опет налази бескрај. Људски живот је таштина.

28. август 1974.Анализирајући слике у канцеларији, приметио

сам пукотине на дебљим наслагама боје. Коњовић је објаснио да то није последица времена. Како он слика на сунцу, та се боја у самом намазу мало распукла и тако остала. То се сасвим добро уклапа у слику и није подложно даљем разграђивању.

Маестро је рекао да понекад употребљава те-чан гипс: замочи четкицу у њега, па затим, у боју. Он боји даје прозирност, јасноћу.

Рекао сам да су ретки сликари тако снажне фа-ктуре. Признао је да то из њега извире и да је он сам такав.

– Дебеле наслаге боје се баш не препоручују, али умерене – зашто не: ако је то израз самог уметника.

Код њега светлост излази из тамног и зато су слике и меланхоличне и живе. Парадокс који је то само привидно. Радије бих признао да је то нека синтеза усклађених крајности.

Он слика цвеће, салаше и њиве јер то посма-тра, у томе ужива:

– Људи се мало данас обазиру око себе, мало посматрају и запажају. Природа је увек разли-чита. Не постоји ниједан лист исти као други, а апстрактни сликари су скоро сви исти: сликају изнутра, не посматрајући природу, а опет одсли-кавају анатомију ћелијских система, то јест, при-роду.

Коњовић је често зачуђен пред својом сликом и пита се:

– Како сам то урадио, више то не бих могао тако. Визија једном постоји и после израза је увек ново тражење. Као да поново сликам први пут, тако увек прилазим платну.

14. септембар 1974.Једном приликом, у разговору

Уметничког савета Ликовне јесени пред изложбу и избор слика, уз при-суство чланова Драгослава Ђорђевића, кустоса Модерне галерије у Љубљани Бреде Мисје и Вере Јовановић, дирек-тора новосадске Спомен-збирке Павла Бељанског, говорећи о мотиву равнице у својим сликама, Милан Коњовић је образложио:

– Ја у Словенији не бих могао сли-кати. Тамо су шуме. Могао бих сликати црногорски крш. Овде у Војводини, осећање је бескрајно. Сâмо небо је бес-крајно. Војводина је за туристе равна, сива, без брегова, монотона, али је за нас маштовита и богата. Моје небо прати ритам мога тела.

Уметност је суштина подсвести. Све што иде разумом, то још није ум. То је грозница, сензација и осећање траје тридесетак минута, а у души три

године. Кад тога нестане, нестаје и мог рада, типично мојег. Кад ја станем, па се питам како сам то урадио, онда је то слика.

19. септембар 1974.Пошао сам с мојом женом Родном, не мање

знатижељном од мене, у атеље Милана Коњо-вића по две слике. Он се налази на спрату Град-ског музеја, преко пута Народног позоришта, на углу Трга Републике (овални део с три прозора) и Улице Косте Трифковића (четири прозора) до самог старог троспратног магацина. С те стране су и велика бочна врата, која је Коњовић уградио по одласку у пензију, задржавајући део Музеја за свој атеље. Попели смо се монтажним дрвеним степеницама, испод којих је велики број слика с прашке изложбе.

У мањој угаоној овалној просторији је полица с ликовном библиотеком. Но, како то у неисцр-пних знатижељника бива, књига је увек више од полица. Оне су и на фотељама, и на патосу, и на столу. Права радна атмосфера. Одувек сам мрзео чисто угланцане просторе уметника и због тога сумњао у њихов стваралачки сензибилитет. Ис-креном ствараоцу немогуће је свакодневно одр-жавати ред у радној просторији, као што га није могуће одржавати и у његовој глави. Вечни мир је његово дело. Ту влада ред и хармонија.

На полици је Коњовићева биста коју је урадио познати сомборски академски вајар и први ру-ководилац Галерије Културно-пропагандног цен-тра из којег ће израсти Ликовни салон и смотра савременог југословенског сликарства Ликовна јесен Еуген Кочиш (1922–1972), с натписом „Ми-лану за рођендан 1966”.

У главној радној просторији је сто прекривен фотографијама, адресарима, блоковима, пенка-лама. Ту је и свећа, за сваки случај. На ниском радном дрвеном столу, премазаном свим бојама, много је четкица, окорелих боја и свежих у згње-ченим тубама. До њега је једноставан штафелај са свежом сликом.

На дну просторије, одмах до улаза, депо је са сликама, заклоњен завесом. Лево је кухиња. Ту се суши и по тридесет слика. Из атељеа се улази у две просторије. Не да се сагледати огроман опус. Много је урамљених слика. Све одише топлим уметниковим дахом.

Нисмо се дуго задржавали, требало је понети слике. Атеље је од Галерије, која је у самом центру града, удаљен осамдесет метара Змај Јовином ули-цом.

Приче о Милану КоњовићуИз рукописног дневника „Коњовић из прикрајка”

Миленко Попић

Милан Коњовић: Просјаци, 1943.

1948 - 2008

13

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

ГостопримстваОгњен Тодоровић

кућу у Андрићевој. Задихан, црвен у лицу и љигав од зноја, позвонио је на врата стана број 3. Уве-ла жена са друге стране прага, наравно, зачуђена због питања, саопштава прељубазно (прељубазно због чудновате насладе туђим лудилом) да је Дра-гутин Димитријевић преминуо још прије пензи-

онисања. На крају додаде и - нажалост. Профе-сор, тетурајући се, без ријечи окрену леђа доброј жени која је већ рукама правила сакралне потезе и оде даље. Покушавао се сјетити неког другог пријатеља и при томе закључио: боље отићи сам у кафану и некога частити пићем и уз разговор о времену му се успутно пожалити на неке недаће, неголи наићи на још једну покојниковицу. Та ми-сао као да га разведри и он оде пут кафане већ чудновато смирен.

Његов брадати посјетилац чека своју прилику и професор ће га се сјетити у тренутку када му пијани човјек (којем је он сам, професор, омо-гућио пијанство) изузетно дрско поручи да га не

Са десне стране његов поглед се нужно су-дара са зидом, са лијеве ће се десити исто тек послије неколико часака. Мала је то

соба, заиста мала. Испред њега, тачније, под ње-говим очуваним бијелим рукама, непропорци-оналан малој соби, налази се незграпно велики радни сто од старе храстовине са дивним резба-ријама разног биља или чега већ. Он тако сједи и скоро једнако бијелим лицем наткриљује бјелину папирa. Руке је пружио преко мекане површине која је некад била дрво, и као да нешто очекује. Њега други сматрају историчарем (он је то некад заиста и био - врло цијењен познавалац средњо-вјековља), али он сам, сада већ у поодмаклим годинама, себе сматра писцем. Та промјена перс-пективе, у годинама у којима се она никако не би могла очекивати; перспективе самодоживљавања није дошла отуда што је његов дух писца био заробљен у уму историка, нипошто - она је ту да би се њему, угледном професору, соп-ствени живот представио као прихватљив.

Када изађе из своје мале радне собе, која осим поменутог стола и ускости има и један прозор и иза леђа, у односу на оно-га ко сједи за столом, мноштво књига по-реданих по полицама или по поду, дакле, када изађе затиче зачуђујућа пространства (зачуђујућа уколико је извео закључак о цјелини из представе радне собе). Велики ходник значајно сужен ормарима за књиге, потом пространа спаваћа соба у којој се на-лази велики брачни кревет и столић поред њега, потом кухиња, још двије мање собе чији се садржај и самом професору чини, у најмању руку, стран. Познато је само то да професор често у њима бива закључан, по-некад и више од пет сати. Зашто закључан, необјашњиво је (будући да живи сам). Да је имао пријатеља, он би сигурно помислио да је у тим двјема собама смјештена нека ра-дионица и вјероватно не би био далеко од истине јер су негдје морале настајати ма-кете средњовјековних градова направљене од дрвета које је професор редао по сло-бодној површини кухиње, дакле у простору између нише и дрвеног стола за ручавање. Професор би гледао у те макете док би јео и налазио је за узбудљиво то што је свједок сумрака у древном дрвеном граду који би он називао неким својим именом нпр. Стје-ник или Надводник или Небословград или Богородичин град. Закључио је, за вријеме једне вечере, да у различите градове раз-личито сунце залази. Стјеник му је први потамнио (сам га је ставио у такав положај, испод прозора под мртвим углом) док је Богородичин град ставио на крај стола за којим је јео да му свјетлост пада право на црквени торањ, дакле да посљедњи изгуби сјај. Међутим, било је вечери када је тај град за-сигурно први пао у немилост таме. То се дешавало онда када би професор на вечери угостио неког од монаха или себара или ко зна кога све не још који су живјели у тим градовима, који су му уосталом и давали, (онолико колико их је рјечитост наво-дила) представе како су ти градови изгледали. У почетку, професор се плашио својих придошли-ца, истрчавао би из куће у потрази за неким ко би га саслушао. Једном, у таквој прилици стрчао је низ хаусторске степенице не заустављајући се ни дуж цесте. У глави му је одзвањала само једна мисао, попити са неким пиће, мало разговарати, видјети Драгутина, његовог пријатеља и коле-гу. Тако, као без главе, професор је дотрчао пред

интересује ко му је умро. Дакле, у том тренутку професор осјећа тјескобу и срам због неучтиво-сти коју је разоткрио оставивши госта самог у кући којој је он домаћин и готово са страхом по-мисли да би се гост могао наљутити и отићи. На шанк избаци одређену своту новца, погледа у свог саговорника, сапатника или људско постојање себи слично на било који начин, молећи га, као последњи пут, за једну живу ријеч која би профе-сору дозволила останак. Овај га је гледао тупо, на моменте љутито али свакако презриво и све бјеше узалуд.

Професор је знао да се гост неће наљутити, а још мање отићи, дубоко у себи је то знао јер је ипак вјеровао у доброту и благост људи. Страх се поја-вио управо отуда што је он све то знао и осјећао да њега (госта) вријеђа тиме што жели своју тугу по-

дијелити са неким странцем који не исказује никакво интересовање. Његов гост, уоста-лом није ту први пут. Долазио је он тако, у вечерима отежалим од кише и самоће која као да се напаја том миришљавом кишом и онда се разлива дуж улица као одсјај са расвјете, као јака свјетлост коју рефлектује влажни асфалт. Као у неком бунилу, про-фесор се упутио кући и са сваким кораком је осјећао како узбуђење расте, како ће овај сусрет са чудноватим монахом бити нешто друкчији, како ће ипак успјети.. У таквим мислима, не схвативши, професор је ишао средином улице када је зелени вал пустио на њега мноштво заслијепљујућих демона који су у њега урлали неподношљиво дрско и хладно. Професор је био сигуран да је неко-лико њих урлало на њега разумљивим јези-ком. У страшном грчу, он је заклањао очи од напада свјетлости, а на звукове је одговарао дрхтањем. То је трајало, чинило му се, чита-ву вјечност, али ипак је успио искорачити из тог демонског легла и докопати се тихе стазе поред ријеке. Кратким убрзаним корацима, дошао је до свога стана већ потпуно измо-рен. У кући је било тихо а он, гост, сједио је на истом мјесту онако како је и остављен. Потпуно смирен, професор сједа насупрот свога госта. Завлада ћутање.

Професор се искрено радовао првим гостима који су долазили у вријеме када је он био радно активан.. Сматрао је то благом своје професије. Ти људи су му, како је већ речено, описивали градове од којих је пра-вио макете, описивали су му битке и уопште начин свог живота, набрајали имена свих својих познаника, описивали материјале од којих су израђивани предмети за облачење, керамика, оружје, оруђе и слично.

Професор је од својих колега скривао своје изворе и писао је историјски увјерљи-ве књиге које су доживљавале по неколико

издања чиме је на себе окренуо добре, као и погане језике, али му је и то пријало. Његов Име-ник XIV вијека доживио је чак седам издања. У то вријеме имао је, чинило му се, све - професио-налну славу, много новца, заљубљене погледе сту-денткиња... Пријатељи су му завидјели и ласкали и он видје да је добро. Срећа и благостање га тако освојише да је и сам постајао дио својих радова. Највећа страст му је била да приче својих гостију потврди и материјално, да нађе списе којима се поткрепљују, споменике на којима пишу имена које су му они набрајали. Чак је обилазио и мјеста за која су му они говорили да су била притисну-та тешким градским бедемима. У то доба, негдје када је завршавао нацрте за макету Небосло-

вграда и књигу Милутинови неимари у његовом животу су се изненада, како то обично бива, де-силе одређене ситнице које ће он схватити много касније, јер је тада вријеме ишло исувише брзо.. Наиме, професор се оженио. Одлучна, млада и лијепа, будућа госпођа Аврам, уложила је огро-ман напор да је двадесет година старији и далеко познатији ментор примијети као жену. Када се то десило, није требало много времена па да учини и оно што јој је била жеља, и, мислила је, испуњење сна. Ушавши у његов дом унијела је са собом и дах садашњости, дах животности и младости. Про-фесор, наравно, у почетку није желио подијели-ти свој свијет са младом супругом. До дубоко у ноћ он би био закључан у једној од оне двије собе док би млада жена гледала одраз свог лица у про-зорском стаклу као да у томе може сагледати сву мистерију пролажења времена. Нагло је старила и поред мужа који је био увијек негдје друго, чак и у тренуцима када је највише са њом, живот је постајао суморан. Једино што јој је још на неки на-чин давало снаге да постоји био је вео мистерије који је окруживао мужевљеву свечасну главу као вијенац од неувелог цвијећа.

Професорову пажњу су и даље заокупљали људи који су редовно долазили и то је трајало до одређеног тренутка када је женино присуство на њега почело остављати све јачи и јачи утисак и када се његов унутрашњи живот, подобљавајући се њеном, почео мијењати. Настајала су дуга, теш-ка ћутања. Жена му је почела упућивати погледе пуне мржње и презира. Понекад би се подсмија-вала и њему и његовој науци, понекад, сувише гласно самој себи и дубоким темама људске психе и мистерије, свему што се тицало професора и ње саме поред њега. Он није схватао странкињу по-ред себе, али је осјећао како се њена мржња и бол дубоко увлаче у њега, како му очи све више улазе у дупљу и како му поглед постаје краћи. Као ни она, он није могао спавати, довољно јести, било шта радити на окрепљењу духа и тијела. Била је то тиха смрт која их је обоје гризла, а која је до-шла као онај иноплеменик звани глад о коме му је причао неки монах једне зимске вечери. Магла мржње кроз коју се пробијао у својим кретањима по кући, у сновима; магла која је била тако густа да није могао да отвори уста, од које није могао да гледа, од које није могао ништа, а која је њему постајала све.

Баш у то вријеме у кућу му улажаху неки људи које дотад није виђао. Почели су долазити неки монаси који су на души носили тешке гријехове, сви до једног завјетовани на ћутање; наказе, му-тави и глуви, пијанице и убице, људи без удова, носева, прстију и спокоја који су га гледали исто онако презриво или крволочно. Рашчупан и зади-хан утрчавао је у спаваћу собу показујући прстом у правцу одакле је дошао, вриштећи о неким сје-цикесама, кепецима и јуродивим, али ту би се су-дарао са оним увијек истим, познатим, мрачним погледом.

Једног дана она оде. Он чак није знао ни гдје да је тражи, а хтио је. Она је отишла, али они нису престали да долазе. По њеном одласку дуго су га још посјећивали ти наказни и злонамјерни људи који су му се смијали и као прстом показивали на њега цртајући по ваздуху куле и градове. Онда су и они престали долазити. На крају, ту је био још само један који је био гост сваке вечери. На њего-вом лицу се читала велика борба и патња. Био је завјетован на ћутање. Ћутао би тако дуго и про-дорно и на професорове ријечи само би понеки пут бљеснуо очима као неко ко зна много, као неко ко зна све, као неко ко је немоћан.

У Шапцу сам био неколико пута, али даље од центра нисам никуда мрднуо. Знао сам да се недалеко од овог града налази место

Богатић, познатије по Милићу од Мачве, него по било којој другој знаменитости, али ни тамо ни-сам никада био. У ствари, са жаљењем могу да констатујем, да ми је мало тога од Западне Србије познато. Обишао сам многе светске градове реке, планине..., али је незамисливо да никада нисам видео Лозницу, Бајину Башту, ни Дрину,наравно!

Ваљда сам због тога прихватио позив, једног лепог мајског дана, да проведем викенд у Мајуру, селу у близини Шапца, код мог пријатеља Попа, познатог фудбалера, чија се играчка каријера про-тезала диљем некадашње Југославије, по читавој Европи, а тренерска с краја на крај Африке. Њего-ва кућа налазила се на главном путу који пролази кроз само село. Куће поређане углавном са леве стране, са десне, оранице и кукурузишта све до Саве, а мало даље уз пут, неколико омањих језе-ра, која су мештани називали ‘’Мајдан’’. У ствари, радило се о дубоким рупама где се некада вадио камен, па како је подземним путевима у њих про-дрла вода из Саве, настала су језерца са бистром, на сунцу угрејаном водом, у којима су се у летњим данима купали, не само Мајурци, већ су на ку-пање долазили млади чак из Шапца. Данас је све то спојено. Град се проширио.

У Попову кућу могло се и колима ући право са пута кроз широку дрвену капију. У простра-ном дворишту, са леве стране налазила се стара, приземна кућа, са десне мало већа, нова, право чардак, а некако на средини, бунар. У дворишту утабана земља, трава тамо где се мање газило и у близини тарабе према комшијском имању. По њој су чепркале кокошке, а велики, кочоперни, ша-рени петао повремено се оглашавао продорним кукурикањем.

За ову прилику окупило се читаво друштво: кум Ђока, Рајко „Бабин’’, грмаљ од најмање сто-двадесет кила, Васа „Чарапа’’, који је добио нади-мак по Васи Чарапићу, брат Бора, мајка Гина и још неке комшије. Пао је договор да се за ову прилику испече прасе на ражњу направљеном поред самог бунара. Прасе је требало да купи „Чарапа’’, док је за пиће био задужен „Бабин’’.

Када је кренуо у куповину прасета, кум Ђока довикну:

- Еј, „Чарапа’’, купи и једно јагње, ако те не ух-вате!

После неког времена, вратио се Васа добро обављеног посла. Донео је прасе и јагње. Нису га ухватили.

Ни Рајко „Бабин’’ није омануо. Купио је по гај-бу пива, вина и киселе воде. Са трокраком куком окаченом на дугачак конопац, спустио је једну по једну у бунар да се хладе, док се на већ при-премљеном ражњу и ужареној ватри вртело јагње. Прасе је остављено за сутрадан. Наравно да се за погачу, проју и салате из домаће баште, побрину-ла баба Гина.

Пролетњег дана око подне, сунце беше до-бро упекло. Расположење у друштву одлично. Причају се вицеви и свакојаке догодовштине по којима су Мајурци познати. Ражањ додатно греје, јагње ухватило корицу, а то је већ био сигнал да се треба освежити. Крену Рајко са оном куком на конопцу да лови гајбе у бунару на исти начин како их је и спустио. Извукао је најпре ону с вином, за-

тим са киселом водом, али гајбу с пивом никако није успевао да закачи. Окупљени око ражња и жедни, задовољисмо се хладним шприцером, док се „Бабин’’ замајавао око гајбе с пивом, псујући већ видно изнервиран.

- Ма, наћи ћу је ја. Није имала куда да оде. – гунђао је као за себе, док смо се ми смејали, за-витлавајући га да је можда неким тајним каналом отишла у Саву. Када је у једном тренутку нешто закачио, кренуо је, онако огроман, свом снагом да вуче, али му никако није полазило за руком да извади гајбу. Мора да се негде на дну заглавила, помислисмо.

- ‘Бем ти сунце, ево је! – викну ‘’Бабин’’ сав-знојав од силног витлања куком, нагињући се пре-ко ограде бунара да руком прихвати гајбу.

Када је изнео свој „улов’’, сви смо у тренутку занемели. Био је то један зембиљ од плетене жице у коме се налазило двадесетак флаша јагодинског пива са лепо очуваним етикетама, на којима се налазила слика сељака са шубаром и патент запу-шачима као на флашама од клакера!

- Гино, Гино – први се прибра Поп, - види шта смо нашли у бунару!

- Ју, децо – изненади се његова мајка. – Када смо зидали нову кућу 1936. године, спустили смо тај зембиљ с пивом у бунар, али ево прође више од 50 година, па како нисмо успели да га извади-мо, одавно смо га заборавили. Морао тата у оно време да иде да купи друго пиво за раднике, а му-чио се и нервирао исто као што се „Бабин’’ мучио данас.

Пошто смо открили порекло пива пронађеног у бунару, занемарисмо трагање за БИП-овом гај-бом, али кренусмо са свакојаким коментарима,

почев од оног да га треба понудити Јагодинској пивари, а да ћемо за узврат добити најмање де-сет - петнаест гајби пива, а можда и више, преко мишљења да је највероватније покварено, све до идеје да отворимо једну флашу и пробамо какав му је укус, али је за ово требало наћи добровољца!

- Ево ја ћу да га пробам – први се огласи Васа ‘’Чарапа’’. - Мене је бог већ казнио када сам пијан пао под воз и изгубио десну руку. Ваљда неће опет да ме казни, а и ако ми се нешто деси, била би то најмања штета. Узе Васа једну од флаша у ону једи-ну руку и, придржавајући је међу ногама, вешто потегну патент отварач! Зачу се мали прасак, из грлића флаше крену пара, а затим покуља и пена. Принесе је устима и, гледајући нас преко флаше, отпи два-три гутљаја, подригну и, очигледно за-довољан, седе на земљу, наслањајући се леђима на ограду бунара.

Посматрали смо га знатижељно неколико ми-нута у очекивању његове реакције, а онда Васа диже флашу у вис у знак наздраљања, испи је до половине и изненади нас:

- Боље пиво у животу нисам попио! – рече.Ово као да нам је био сигнал да посегнемо за

пивом које се у баба Гинином бунару хладило више од пола века. Почесмо да отварамо флаше и са радозналошћу, мада са малом резервом, кре-нусмо у дегустацију. Резултат је био да је у рекорд-но кратком року, уз јагње скинуто са ражња, све пиво било попијено.

Пошто нам је понестало пива, Рајку ‘’Бабином’’ није ништа друго преостало него да са конопцем и куком, поново крене у потрагу за нашом гајбом пива у бунару. Није хтео да је остави некој новој генерацији која би могла, можда за неких сто го-дина, да је случајно пронађе.

Баба Гинин бунарРадослав Недић

Цртеж, Светислав Феђа Пешић

14

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Господин Богомил, библиотекар у Шибенику, негде око средине прошлог века, сувоњав и мршав

човек, лак као перце, могао би бити цен-трална личност ове обимне и у многоме чаробне књиге Милутина Дедића. Он је литерарна спона грубе, документарне истине, описа оскудице, тегобе и муке људског страдања, реалности једног ис-торијског времена − и духа, надстварног духа људског, супериорног стваралачког и песничког духа, оличеног у лелујавој фигури љубоморног Кербера угрожених вредности, стражара прошлости, споје-ног са свим морским ветровима и с кр-шем немилосног копна.

Милутин Дедић је чувар прошлости, чувар истине у њој. Трг тишине је ауто-биографска књига. У целини она је један готово грандиозни уметнички потез, јед-но схватање света не кроз спекулацију и пуки артизам, него кроз одређен, тврд и раскошан живот. Она је сликарски албум, студија природе, неба, грања, шкољки, видика, сенки, сутона и јутара, таласа и светлости, она је карактерологија људ-ских типова, психолошки оглед у ликов-ном и књижевном смислу, она је критич-ка историја и збирка поезије у прози, она је хроника и путопис, она је похвала гра-дилаштву, љубави и тишини.

У славу наших отаца, мајки, на-ших предака који су живели у потпуној заједници с елементом, и ни једног часа нису остајали скрштених руку у сусрету са судбином, него су је, без егзалтације и попуштања, градили сами, Милутин Дедић је описао своје детињство, дечаш-тво и младост. Попут својих старих, и он је зато једноставан, миран и ангажован у стварима уметности и духа, а који је протумачио свом силином бујања своје ватрене и олујне природе, дисциплино-ване лепим, успевши да створи сликар-ско и књижевно дело узбудљиво и без гордости.

У исцрпном животопису, пропраће-ном великим бројем цртежа, слика, ски-ца, фотографија и других уметничких дела репродукованих на кунстдруку, Де-дић је забележио и фасцинантне прозне пасусе, целе уметничке приповетке, за-сноване на догађајима и доживљајима не само својих родитеља, рођака и мештана Шибенског вароша, него и историјских личности, као и презрених, запуштених и беспризорних лица сеоске и градске си-ротиње. Казивања о Три смокве, о Николи Томазеу и његовом споменику у Шибени-ку, о Перу, наливперу никад употребље-ном, о Јежићу који му је спасао живот, и

Лирска постојаностМилутин Дедић: Трг тишине, Admiral Books, Београд, 2012.

Лаза Лазић

неки други пасуси књиге, прави су проз-ни бисери.

Фотоси и појединости из уметникове младости причају нам о тешком времену окупације и о тријумфу ослобођења. И у овом делу књиге налазимо ликове рођа-ка, често зачудних животних путева, ли-кове познаника, а најзад и прве љубави. Природи, камену, мору и грађевинама, у својем сликарству, у ликовном дéлу свог опуса, Дедић прилаже и богатство сту-дија малих предмета – кључева, глобуса, поморских справа, компаса, бусола, сато-ва (нарочито), књига, старинских купу-сара, често дебелих растурених томова, с нечитким написима на латинском, фран-цуском, немачком...

Живот ауторов уплетен је у грађеви-не и рушевине. Физички снажан, Милу-тин Дедић је био, као његов отац, зидар, градитељ, физички радник. Градећи себи заклон и опстанак, заволео је Подвиг Гра-дилаштва. Насликао је на хиљаде слика, створио безброј цртежа − од античких рушевина, од храмова и цркава целог све-та, од сачуваних богомоља свих вера, од египатских и индијских споменика кул-туре, до катедрала, манастира, саборних цркава и сеоских црквица, до селских потлеуша, наерених дашчара и воденица у свим крајевима земље, окружених во-дом, травом, шумом и небом.

Уздржано у стилу, а раскошно у екс-пресији, у запажању, у односу светлости и сенке, Дедићево сликарство је одавно добило своју ликовну оцену. Неколико великих основних тема могу се назрети док листамо „Трг тишине“, иначе рес-пектабилно књижно и графичко дело, којим наше издаваштво може да се по-носи. Стојећи над разноликим изразом овог ликовног лиричара, један познати критичар је запитао: „Па шта је ово што ви радите, који правац ово представља?“ Милутин Дедић је, рекао бих, са предив-ном простодушноћу човека кога краси стабилност и спокојност душе, одгово-рио: „Па то су само слике.“

Овај одговор описује у целини сли-кара и његово дело. Дедић слика чувене грађевине, манастире, уједно рушевине, историјске, античке и савремене. Он сли-ка море. Морске пејсаже, пучину, шкоље, затим пловила, једрилице напетих је-дара, чунове и рабатне чамце. Затим, с

највећом љубављу, слика портрете. Њего-ва галерија садржи можда хиљаде лико-ва, људи свих друштвених слојева, много тежака, затим изванредну серију кафан-ских ликова, боема, пијанаца, послуге. Велику вредност ове књиге представљају портрети познатих интелектуалаца и стваралаца, Београда нарочито.

Зашто овим ликовима Дедић пуни своје знамените нотесе које увек носи са собом? Зашто их слика? Па то су само људи. Човек бива и ствара се међу људи-ма. Људи су први човеков видик. Људи су прва ликовност света. Леонардо да Вин-

чи је записао: „Прва насликана слика на свету била је обрис човекове фигуре на зиду пећине. Од тада сликарство света испуњава садржајем овај обрис.“ Милу-тин Дедић је одрастао око сводова Ши-

бенске катедрале, дела Јурија Далматинца из XV века и потоњих Фирентинаца, са које нас гледају седамдесет четири главе, портрети људи свих тадашњих друштве-них слојева.

Пратећи пут самог Милутина, како је дат у овој књизи, од стеге патријархалне породице, кроз сву промашеност једног светског процеса који је претрпео по-раз, а на штету најосетљивијих људских бића, до историчара уметности и слика-ра, нарочиту пажњу читалац мора пос-ветити теми музике. Оба брата Дедића су музикални. Немиран ђак, необуздан у

игри, као и његов отац, радник сваштар, и Милутин је свирао у разним дружинама. Учио је музику. Неизмерно изненађење приредио је по доласку у Београд сиро-машни, неугледни провинцијалац када је

новим познаницима приредио концерт на виолончелу.

Ова ће тема, музички лајтмотив јед-ног живота, бити скривена и у Дедићевој причи-фантазији која носи наслов књиге, Трг тишине. То је дубокослојна машта-рија на сечицама сна и живота. Праћена је аријом тишине која се изводи на вио-лончелу. Не треба схватити формално и произвољно ако кажемо да су и неке дубоко сенчене и контрастне слике Ми-лутина Дедића прожете овом музиком. Виолончело, акустичка музика, најближи је и потпуно сродан музици тишине. Већ стар, искусан, озбиљан, иако вазда весе-лог држања, вински тип, у овој причи, у овој књизи, у овом сликарству, Милутин исказује најфинију врсту уметничке ме-ланхолије.

Посебну занимљивост чине, често крцати подацима, делови књиге пред нама о Београду. Сем перипетија својих запослења, ту су многе странице које је писац посветио кафанама. Скадарлији, прошлости и садашњости такозване бо-емије. Ту налазимо и чињенице које ће се убудуће моћи наћи сачуване само у овој књизи. Атмосфера и лик кафане везани су за менталитет и општенародну депре-сију, као и за сентимент увелико униште-ног грађанства, а наравно, то је и израз полузаборава бескућника и дошљака, који, као и Дедић, приморска придошли-ца, учитељ и васпитач, с надом у будућ-ност, налазе у Београду.

Ова књига сведочи о великом раду и стваралаштву Милутиновом током де-це нија прошлог и овог века. Новинар, пу блициста, путописац, организатор кул тур них манифестација, синдикалист, пос тао је стицајем прилика и велики пут-ник. Као немиран дух, посетио је многе зем ље, многе знаменитости и многе лепо-те целог света. Јасни трагови тога нала-зе су његовом делу. Посебну пажњу, уз врсна остварења, посветио је Милутин Светој Гори, њеним манастирима и мона-сима. Занимање за духовност, за цркве-ну архитектуру и уметност, за иконе и књиге староставне, са извесном бистром усхићеношћу, приказао је овај уметник и интелектуалац и у овој књизи.

Неки од цртежа Милутина Дедића садрже у највећој мери, иначе необја-шњиву, снагу погледа и израза сликаре-вог. Лично, донекле бих се сложио с изја-вом Милоша Бајића, сликара, који је, дав-но, саветовао Дедићу да се више посвети и држи приморског камењара. Мислим да су слике Дедићеве, оне без архитек-туре, без човека, без фигуре, које прика-зују камен, голу земљу, пуста стеновита поља, јаругу, крш и оскудни коров што понегде из сувог процепа избија, страш-на апстрактна ликовност, у уметничком смислу најбоље. То је сурова, и поетска, неасоцијативна, гола истина човекове ап-солутне постојаности.

Факсимил из дневника Милутина Дедића

Поводом великог хришћанског ју-билеја (1700 година Миланског едикта) и не само због тога, неке

књиге (без обзира на године издавања) завређују трајну пажњу наше јавности. Таква је и ова књига Јована Јањића. Овај изузетни прегалац је, уједно, и њен изда-вач. (2007)

Осредњег обима (142 странице) и са-временог (џепног) формата, књига има (по)велико богатство садржаја и при-кладне илустрације. Садржај је функ-ционално распоређен на осам погла-вља: Црква у Врбићу, Претхришћански белези, Подсоколско духовно станиште, Велика обнова 2007. године, Знаци Божјег присуства, Свети цар Констан-тин и царица Јелена, Свети владика Ни-колај: Свети цар Константин и царица Јелена. На крају су Извори и литература (19 наслова).

Аутор је зналачки - јасно, прегледно, аргументовано - описао и објаснио: на-станак, развој, функције, значење, зна-чај... хришћанске (православне) цркве у мало познатом рађевском селу Врбићу (општина Крупањ). Тиме је много допри-нео да ово село и његова црква постану познатији, признатији, вреднији. Тим пре и утолико више што је ова црква Храм Светог цара Константина и царице Јеле-не.

У првом поглављу приказана је исто-рија ове цркве, с краја 19. века до данас. На основу релевантних извора (научних текстова, црквених докумената и др) опи сано је - и на примеру цркве у Врбићу - како хришћанско „учење и искуство казује да цркве и манастири никада не

умиру, већ да, евентуално, услед неких неповољних прилика, само замиру.“ (стр. 13). Тако је и у Врбићу - од „селске капеле“ и црквишта/земљишта усред села - израс-ла данашња велелепна црква. Она је цен-тар „врбићске“ парохије. Ту парохију су (1932) чинила села: Врбић, Ставе, Бастав, Шљивова и горњи део Толисавца.

Друго поглавље обилује прет-хришћанским белезима у Врбићу, Рађе-вини..., из даљих векова пре наше ере, а поготово из времена Римског царства. Те белеге (археолошке налазе: споменике и др) Јањић повезује и разложно тумачи као знаке не само материјалног (биолош-ког) него и духовног живота у овим краје-вима, са нагласком на настанак и развој ове (данас светске) религије. И закључује: „Слободно ширење хришћанства било је омогућено тек за време цара Константи-на“ (стр. 47). Отуда и велики значај Ми-ланског едикта од пре 1700 година.

Треће поглавље (Подсоколско ду-ховно станиште) - кратко и јасно - пока-зује како и зашто је црква у Врбићу била и сведок и учесник тешких догађања срп-ског народа у ратовањима (балканским, светским).

У четвртом поглављу (Велика обнова 2007) задивљује (највише) прегалаштво и слога Срба да обнове (уреде) цркву у Вр-бићу. У томе учествују: аутор ове књиге (родом из Врбића), надлежни епископ (Лаврентије), Министарство вера Србије, Црквена општина Бела Црква, бивши председник општине Крупањ... Резултат: „Црква је добила сасвим ново лице...“ (стр. 62) и богату нову опрему.

Знаци Божјег присуства, као засеб-но поглавље, садржи описе чуда о којима су причали верници.

Највеће поглавље (Цар Константин и царица Јелена) је избор и приказ историјски значајних података из њихових живо-

та, дела и деловања, на основу којих су названи равноапостолнима. Посебно су значајни подаци о томе како и зашто је цар Константин владао уважавајући потребе народа да има своју веру. То му

је значајно помагало у борби против вла-дара неистомишљеника и њихових прис-талица (војника и других поданика). Када је римски владар Лициније, после потпи-сивања Миланског едикта (313. г.н.е.) по-чео поново прогонити хришћане, владар Константин га је напао, победио и погу-био. Затим је остварио превласт Источ-ног римског царства над Западним и ос-новао прес-тоницу (Константинопољ) на данашњем месту Цариграда, Истанбула. Као што и доликује таквом владару, Кон-стантин је добио и име - Велики.

На све ово, садржајно (верски, цркве-но) се надовезује знаменити Акатист Светог цара Константина и царице Јелене, те и прикладна песма владике Николаја о њима.

Све у свему, по свеобухватном садр-жају и начину обраде, ова књига о цркви у Врбићу је узорна за сродне књиге. Вреди је (про)читати, не само поводом Милан-ског едикта, не само једном.

Узорно писање о храму Књига Јована Јањића Црква у Врбићу

Адам Нинковић

Има књига које су осуђене на трајање, па заслужују да са њима другујемо годинама, свеједно

када су објављене. А, када их човек про-чита, зажали - и ако није писац! - што је он није написао и потписао. Јер, један проницљив ум и његова благословена рука тестаментарно су осведочили Ср-бију Троморавку, коју сви - и физички, и духовно - живимо, а невешти смо да је укњижимо.

Такву књигу дарује Владета Кола-ревић. Књигу-Србију, која и благосиља и куне. Узвисује здравице, издушује молитве, али и – поје парастосе и опе-ла. Свадбује како, брате, доликује, али и хајдукује и још више, брате, ратује. И у миру, брате, ратује. И против себе ратује. Памти и злопати, прашта, али и због преоране земље и узете части убија. Саткана је од љубавних шапутања и гр-цања, али и од плача и лелека нарикача, па буди и затомљено у времену. Себи наздравља и саму себе испија. Понешто затаји, али и то буди у потомцима, којих, о туго, све мање има: мање нас у колев-кама, више у – гробовима.

То је Коларевићева, и наша, Србија, која слави сваку крсну славу и преславу, а слободи и части дарује и русу главу. Да-рује од срца слађану јабуку, мучи своју муку, дозива правду, не заборавља заве-те, оставља аманете: Да будемо човек, да будемо људи, како нас је саветовао бла-женопочивши патријарх Павле.

И овом Коларевићевом књигом живи наша Троморавка са жеженом жељом: да рађа жена и рађа земља. Ра-дује се плачу новорођенчета, тугује када се закрајпуташи каменицима. Калеми племенито воће, у црну земљу свечано ставља бело семе, негује племениту сто-ку: чини то готово светачки достојан-ствено, али и са надом, и са болом неиз-весности.

Та и таква Троморавка населила се у Коларевићеву књигу казивањем па-мћеника, сведочењем савременика, не само златоусташа. Аутор је све то беле-жио на кућном прагу, под вињагама, на раскршћима времена и друмова, на мо-литвеним лединама, на гробиштима.

Казивања су епски развучена, али и песнички метафорична. Све је лично, сасвим лично, али и судбински симбо-лично за пород, за својте, све до пото-мака. У бележењу ништа није додавано, нити, пак, одузимано, а људи говоре са допунама, додацима, утокама, истока-ма, увирима и притокама - причају „на завојице“ и ракљасто, никако под пра-вописну винклу. Бележник, Коларевић, као мудар човек, пушта их да зборе како то свакодневно чине, не жели да их учи-ни паметнијим него што јесу...

Тако је настала ова сведочница, завет ница, аманетница, опоменица и тес та ментарница и управо је због тога осуђена на - трајање.

Књига заветница и аманетница

Владета Коларевић, Проштена молитва, издање Удружење грађана „Баштина за будућност - Аранђеловац 1959“ из

Аранђеловца

Радован М. Маринковић

15

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

К

Р

И

Т

И

К

А

нице скупоцене - \ Ништа се не прима\ Ништа се не усправља”.

Зато следећи циклус Летње игре песник завршава песмом-молитвом Ус-тао је Лазар (“Устао је Лазар\ Придигни се и ти”). И овај циклус већински пос-већен специјама из животињског света удваја и утраја више различитих садржаја, простора и времена, јер поред видљивог анималног света у истим песмама песник прозива Јону, Нојеву барку, Косово, што је и асоцијативно очекивано, али ту су и Чехов и Петрарка и хор Јевреја, али и један подземни свет ала и демона, који подсећа на демонизовано окружење Но-вице Тадића, који се помиње у наредном циклусу Припеви, у почетку књижевно-аутобиографском, колико то стих може прихватити.

Али све ове тематске дисперзије на простору песме (чак и песме жени) об-грљене су односно утопљене су завидним звуком, ритмом и језиком упамћеном или препознатом из ближе и даље нам про-шлости, чиме песник достиже заједнич-кост и са читаоцима.

И након читања најновијих Сладоје-вих стихова, потребно је истаћи да је он истински песник доследности и када је реч о садржају његовог песничког текста и о његовој замишљености над поједин-цима и колективом без завичаја и исто-рије, али и без сопственог идентитета. Стога, не чуди што Сладојевим песмама доминира дух родног поднебља, и као садржајна есенција у својој сликови-тости, речитости и живописности, али и као иницијатор његовог укупног певања, јер, саветује Вилијамс да је универзално једино локално, и то оно опесмотворено. У новијем песништву Ђорђа Сладоја, и у најновијој књизи стихова, на основу употребе различитих временских зона,

као и све чешћим премештањем збивања песама ван песниковог непосредног зави-чаја, можемо закључити да је дух његовог родног амбијента много шири, и да захва-та наиме, непретпоставиво пространство сагледано кроз призму протока времена. Песников је завичај, дакле, много обух-ватнији од места рођења и национа којем припада.

Сладојева доследност се огледа и у звуку и у форми стихова, углавном су то римовани катрени, дистиси, али не у строго канонизованом облику, нарочито у књизи пред нама, мада у њој има и не-римованих песама.

Дакле, очито да се Сладојев песнич-ки програм односи на нужно познавање прошлости, да би се спознала садашњост и предвидела будућност, о чему су гово-рили бројни писци и мислиоци почев од античких мудраца па до Томе Аквинског. Песник Сладоје се залаже за потребу како да пре свега, сачувамо себе, и да-нас, а нарочито сутра, када ћемо се наја-вљеним и очекиваним утапањем у веће мултинационалне и мултидржавне орга-низације - изгубити, уколико пре тога не заштитимо свој знак препознавања.

Композиција најновије песничке књиге Ђорђа Сладоја (р. 1954) Златне олупине (која се тиче пес-

никовог напуштеног завичаја, али и усу-да националног бића којем песник при-пада) је необична. Поред уводне “песме”, књига садржи пет циклуса који се сви окончавају издвојеном песмом курзи-вом одштампана, а до сада смо углавном читали циклусе којима претходе овако означене песме. У завршним песмама сводним попут магистрала проналазе се и заједнички садржајни именитељи. У то нас уверавају и имена структурних јединица књиге. На пример, први се ци-клус Лирски премер, у којем доминирају библијски мотиви, завршава песмом И васкрсе Христос, док други циклус Сеча књегиња (читај – биљака, а у овом при-меру јелке) изводи песма биљног имена и порекла Бадњак. И песме из трећег циклуса Златне олупине воде узајамни дијалог са закључном песмом Пролеће у Србији. Сличан је пример и са преостала два циклуса.

Већ зачетни циклус намеће суд да у пе-смама обитавају два или више времена и нивоа значења, који су усклађени не само због своје тематске и асоцијативне блис-кости, на коју нас песник опомиње, већ то чини и опесмотворењем, нарочито про-шлости, што песник Сладоје, иначе чини од својих првих књига. Дакле, у Лирском премеру, о његовој тематици јасно све-доче сами наслови. Ту су већином биб-лијски мотиви (Не уводи нас у искушење, Каинов син, Јосифова браћа, Скакавци, Нојев случај, Вавилонска фуснота), ан-тичка бесцен (Одисејево наклапање, Ша-пат о летачу), средњи век (Књига о сул-танима), али и наше време (песма КиМ са мотом из народне књижевности – Бла-го Симониди\ Што ово не види). Садр-жајна заједничкост унутар овог циклуса јесте песников жал над нама, какви смо данас, али изречена кроз различита доба и узоре, као и кроз парадигме попут нас данас (“Све Јуда до Томе”). Песник по-ручује да су времена увек била тешка, и тежа него што је то данас, али смо поједи-начно и колективно раније били достој-нији, отпорнији, вернији, мање грамзиви и незајажљиви, обзирнији, одговорнији према сутра, посвећенији правим вред-ностима, спремнији на жртву, него ли данас (“Има јачих и бољих\ И спремнијих на ово”). И неће бити боље док се не окре-немо себи и не исправимо се (“Избављај од нас самих\ Од овог нечег\ Што у нама труне”). Песник нас иронично упозорава, необичним, али данас и овде потпуно оп-равданим изменама у окончатељници И васкрсе Христос:

Нити знамо кудаНит имамо коме

А он нам на ранеСвоју рану привиЧекајући да најзадВаскрсну и живи

и у којој инсистира на преко потреб-ној обнови живих (“да васкрсну живи”).

И следећи циклус Сеча књегиња садр-жајно предвиђају сами наслови песама који представљају “митску ботанику”, како рече сам песник. Али и национал-ни бревијар биљног света, чији статус одређује прва од именица у наслову ци-клуса (“цвасти значи пасти”). И то бре-вијар који поседује своју прошлост, своје памћење и сачувано значење попут сим-бола. Завршна песма Бадњак уводи зајед-ничкост тренутка биљног живота кроз библијску синтагму “жртвено дрвце”. Али, пита се песник, и читаоци са њим, шта све, данас, жртва означава. Да ли је то ритуална жетва или пад плода пре времена или насилна сеча или обред или епитаф на крају животног пута. Нисмо ли и ми, иначе, одувек били “пред стрељач-ким стројем” и пред чудним “берачима” са мотом – “за једнога триста” или “сто за једног”. Али, нисмо ли другачији били не-када (“Ко да смо але секли\ Уместо зови-ног цвата”). Да ли треба да се чудимо што “Ту где је први предак\ Шикару искрчио\ И посекао шуму\ За кућну\ Гробну\ И за црквену грађу\ Узалуд побадамо\ Сад-

Како се избавити од насЂорђо Сладоје, Златне олупине, СКЗ, Београд, 2012.

Александар Б. Лаковић Релевантно уметничко дело може се посматрати као синтеза две супро-тности којима је иманетна борба

између свесне и несвесне активности, а њихово супротстављање је бесконачно. Али, пошто ове две активности треба да буду приказане у делу као уједињене, тиме ће бесконачно бити приказано као коначно. Осим онога што је унео, очиг-ледно намерно, уметник нагонски при-казује нешто бесконачно које ниједан ум, који има границе, није способан да развије у потпуности. Баш то бесконачно приказано кроз коначно јесте лепота. А осећање које прати превазилажење су-протности није ништа друго до катарза, спокојна и ведра величанственост, чак и тамо где би требало изразити највећу на-петост бола или радости.

Најновија песничка књига Небојше Деветака Као кад снег крвари доноси ка-тарзу тамо где се она не очекује, спокој где је неопходан, а бесконачни низ најсјај-нијих бисера које нам дарује поетика Не-бојше Деветака још једном доказује да је крајње исходиште сваке добре песме која нам поправља животе – лепота.

У уводној песми књиге Као кад снег крвари – Изговорена реч, Небојша Деве-так, већ на самом почетку, поставља пи-тање: Вреди ли певати? Питање упућено сваком мислећем човеку са жељом да на што ефикаснији начин успостави кон-такт са непосредном интуицијом поезије и да из тога произађе интересантна по-следица.

Најновију књигу Небојше Деветака Као кад снег крвари чине циклуси: Жудња за мирисом и лепотом и Ослушкујући соп-ствено било..

Песмом Бегунац, Деветак већ наго-вештава колорите и осенченост првог циклуса. Бегунац је истовремено и нос-талгичан и песимиста са искуством, прекаљен и прегажен, не упире прст ни у кога. Он полаже право на надмоћност своје поезије над мрачном и крвавом прозом нехуманог века.

У песми Где су сада наше љубави, песник се суочава са најтамнијим стра-нама пролазности, али не клоне, не губи самопоуздање. Истрајно сагледава хро-матски хаос нестајања људских судбина.

У песми Бела ружа (2) акценат је ста-вљен на перцептивну двојност и невери-цу.

Форме црне и беле боје попримају изглед, светлости и сенке су ослобођене, портрет не зависи од једне фигуре јер је постао космички, па чак је и фигура оба-вијена светлостима у покрету. / Бела ружо – црни разговоре /

Лирика Небојше Деветака поред не-колико детерминантних стубова поседује и уочљиву црту мистицизма. Да би се константовао космички моменат у пое-зији Небојше Деветака довољни су општа опсервација и рефлексија. Може се сло-бодно рећи да сви уметници стварају са тежњом да изразе универзално помоћу мистичне екстазе; али неки песници и неки периоди стварања дарују овом средству већи значај него други.

У песми Нежног гаврана пој, Небојша Деветак је доследан у својој тежњи да по-етску слику посматра као аутохтону људ-ску активност. Песник читаоце уверљиво уводи у истину да је право сваког уметни-ка да сам створи правила своје имагина-ције, знања и вештине.

У песми Након твог одласка, мајстор-ство Деветаковог владања ситуационом естетиком долази до пуног изражаја. Небојша Деветак у овој, али и у многим другим песмама из књиге Као кад снег кр-вари, успоставља супротност између уку-са и уметности. Укус је уметничка свако-дневност, а уметност звездани час укуса, тренутак кад се укус, снагом изузетно ве-лике и ингениозне маште једног ванред-ног песника идентификује са уметношћу.

У песмама Лавиринт и Фотографија налазимо комплексну, конкретну и живу целину састављену из делова. Разумети неку песничку изражајност, значи разу-мети целину у деловима, и делове у це-лини.

У песми Не пишеш ми више, а заправо једном од најскупоценијих дијаманата из књиге Као кад снег крвари, Небојша Деве-так схвата природу као јединствен орга-низам прожет духом, а Бога као врховног генија који остварује хармонију свемира.

Други циклус Ослушкујући своје било отвара песма Док бачен будем летео у којој песнику не недостаје свест о ин-дивидуалности, али је посматра као, на ветру лепршаву, заставу уни-верзалног не губећи из вида нужни отисак личног печата.

У песмама Сенка на стени и Обичан дан, малопре поменуту хармонију света, Деветак уводи у форму у којој се сабирају мириси и естетске вредности. Песник је други творац, Прометеј, постављен ис-

под Јупитера који мора да открије духов-ни принцип људске природе, унутрашњу снагу човека.

Песма у фискултурној дворани, ну-ди нам и један драгачији поглед на песништво Небојше Деветака. Оно је у овом случају хумор са болном грима-сом на лицу, заправо крик нежељеног на земљи у којој је добоко укопао трагове и трајања и поезије. На жалост, на земљи Банијској, тамо где су се налазила зна-мења културних вредности, сада се нала-зи археологија злочина.

Скитница може постати свако али ефективно сећање, кроз хуманистички принцип поетског поступка дубокомис-лећег песника, могу добити и многи дру-ги које свакодневље одбацује и наместо правичности дарује им равнодушност или згражавање.

Песме из циклуса Ослушкујући соп-ствено било више су окренуте личном и колективном усуду, оној врсти несреће која, и у онако немирне снове, уноси су-дове и закључке након подробних, дугих и болних размишљања.

Не може се пренебрегнути једна ва-жна чињеница везана за књигу Као кад снег крвари, а то је да је у њој доминатна бела боја. Несумњиво је Небојша Деветак у овој књизи доказао да је песник коло-рита, да је стварање форми и боја једини дијапазон за давање суда о уметности. Но, стварање није изоловано нити се може изоловати од живота човека. Да би нешто прешло пут од професије до умет-ности треба обухватити читав човеков живот. Управо због тога, Небојша Деве-так успева да своју песничку вишеспрат-ницу прожима тежњама ка бесконачном и универзалном.

Песме из књиге Небојше Деветака Као кад снег крвари, које не само да неће никога оставити равнодушним, већ ће и измамити јаку емоцију у сагласју са мело-диком и бојом испеваног су:

Изговорена реч, Бегунац, Бела Ружа (2), Сусрет, Нежног гаврана пој, Након твог одласка, Лавиринт, Фотографија, Не пишем ти више, Док бачен будем летео, Песма у фискултурној дворани, Скитница, Бела пена, Опсене, Октобар у соби, Црква, Јелеј освећење, Топи се и гаси моја меморија, Мермер и олово...

У одјавној песми Мермер и олово, Деветак не само да се наслања на мисао Фридриха Ничеа: Сви озбиљни мисли-оци разматрају могућност самоубиства, него се и поиграва са гневом као симбо-лом изненадног одблеска свесажимајуће ватре, али из угла самосвесног посматра-ча живота у њему и око њега.

Небојша Деветак поседује снажну ин-туитивну бујност, пуно поверење у њу и врло озбиљну моралну свест. Све то ње-говој поетици даје ветар у леђа и држи је далеко од сувишних предрасуда.

Узвишеност песничког умећа Небојше Деветака, песника по позвању, а не по ам-бицији треба прихватити као рационал-ну истину, као неког који излази давно пре сунца и настоји да у умору тела нађе мир узбурканој души.

Крик нежељеногНебојша Деветак: Као кад снег крвари, СКД Просвјета,

Загреб, 2012.

Чедомир Љубичић

Баш као што се у овој књизи, жанровски неухватљивој, прона-лазе и укрштају поезија и проза,

тако су у њој испреплетена и два путо-писа. Један је хоризонтални, географски у коме пратимо писца/путника у Лаген-бројху, Бечу, Келну, Каменици, Вашинг-тону, Њујорку, Новом Саду и опет Но-вом Саду. Други путопис је вертикална географија простора душе и духа који се зачас, вртоглаво нађе на небеским ви-синама или полети ка понору. Ка смрти или ка савршеној нули. Смрт је једини извесни тренутак који сам себе претвара у вечност, у понор у коме влада мрак и мир. Читајући Посмртну маску читалац се мора запитати није ли песник/припо-ведач шетач сувише често погледао у ди-онизијски понор као неки његови славни претходници?

Када неком „стане срце“ као што се догодило приповедачу Посмртне маске онда му је живот након тога поклоњен, или је то некакав кусур, као што и сам примећује. Уосталом, песнику је живот увек и вазда, као поклоњен.Он увек има нарочиту одговорност: како кусур потро-шити? Коначно, каквог ће квалитета бити уздарје Богу, боговима, музама, Циганче-ту и, наравно, Себи који дар ниси ни тра-жио али си га прижељкивао или сањао.

Роман као ортографски или дигитал-ни одливак је можебити, најбољи начин да се одужиш себи и Другима, међу које свакако спадају и она нама, тако дра-га али несазнатна бића чија се имена не морају писати великим словима да би добила на значају. Али како написати свој живот? Које су то „слике у снегу“, ти

мали гробови мерени Собом који су као радосни ожиљци настанили песничко биће? И тако, нижу се у књизи уловљени тренуци љубави, сумњи, награда и чи-

тања, увек читања које озбиљно прети да угрози пиједестал смрти. У том смислу, Посмртна маска је интертекстуални бре-вијар или можда још један путопис који исписује путник/писац чије срце болује од друма, изван датума. Ова књига је уско-мешана мождана мрежа у којој се наизме-нично, а понекад и истовремено јављају сигнали које су некада одаслали Кафка, Црњански, Хомер, Музил, неки непозна-ти апокрифни или канонски глас песника и увек Киш. И наравно, међу њима Ласло Блашковић из претходних романа у об-личју својих јунака који тегле своје дис-курсе чекајући да их неко опет оплоди те да се изроди нови дискурс, у неком новом тексту који ће тако носити свој праро-дитељски грех. Сви гласови у овој нашој књизи коју тумачимо имају уморне срча-не залиске, сви ће постати људи-машине јер су предуго гледали у понор.

Али, ту су и градови, комшије, цимери (ипак је наш језик кућа на раскрсници) и

институције. Само то није имагологија – то је фотографија, песников покушај да заустави време својим свевидећим, уморним оком, по цену да му у апарату остане комадић тешко стечене душе, коју касније, на слици, више не препознајемо. Отуд се фотоапарат или његова млађа сестра камера, јављају као лајт мотив у књизи. Фотоапарат, какав год био, му-зејски или хипер модеран или јуродиви идиот, увек је киборг. Тело-машина чије је срце здраво, сачињено од заробљених лептирских трептаја људске душе који се претварају или се нама, јаднима, указују као светлост. Јесте, будућност припада киборзима. Зато што се хране божанском навиком и људском жељом да се заустави време, да се ствари наместе према своме подобију. Обрнута реанимација.

Важно је, наравно, и ко је иза фотоа-парата, ко гледа а ко прича причу, да ли је мушко или мисли да је мушко а види и пева као жена. Или жели да заметне траг, чисто против урока. Тек да критичари кажу да је роман потрага за идентитетом, да се приповедач поиграва конвенција-ма и манипулише информацијама које ће чинити ту причу, лабудову песму или одливак посмртне маске. У том смислу, ово јесте текст који се бави наратолош-ким недоумицама. Свако има свој прозор кроз који гледа и види оно што хоће или мора, чешће оно што може, из перспек-тиве грбавог кочијаша или амбициозне гимназијалке. Није свеједно да ли ће при-чу испричати Баба, или Ујак или Ласло, није свеједно ко ће касније имати право да се стиди.

Коначно, није лако направити одабир слика из овога романа који пред читао-ца испоставља исти рачун, исто питање: који то тренуци, заправо или лебдеће, чине наш живот животом? Да ли треба да верујемо киборзима, људима са уморним срчаним залисцима и малаксалим при-чама? Ја бих веровала сваком човеку без могућности који успева да у својој сузи зароби и Пацифик и Панонско море и кап из последње чаше коју је даровао оцу.

Прича о уморном ловцуЛасло Блашковић: Посмртна маска, Архипелаг, Београд, 2012.

Кристина Стевановић

Ласло Блашковић

Небојша Деветак

Ђорђо Сладоје

16

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

К

Р

И

Т

И

К

А

Из шест објављених збирки, са новоиспеваним песмама, песник Вучковић је компоновао седму

„Одабране и друге песме“. У напомени пише: „Све ове песме настале су у пе-риоду од 1967 – 2012. Период, довољно дуг да се још једно казивање заокружи, поготову што су песме, иако различите по спољашњој структури, веома сродне по унутрашњој суштини“. Унутрашња суштина је слика, и стање, песникове душе, оне „фине честице која уздиже читаво човекове биће“ како поезију де-финише Хазлит. Мишљење да песник пише једну песму потврђује и Р. Вучковић без обзира на њену „тематску разноликост“ унутрашња суштина песме је њено јез-гро (срце) које спољашњу структуру одржава. И зао-кружава...

Вијонов катрен: „Молим се Божјем милом сину / ког зовем кад су доба тавна / Да прими мој плач у висину / он који тело и дух равна...“ је један од могућих одговора зашто песма (Ова певања) и која је њена сврха. Песник има свој оријентир висину и божјег сина који је (још увек) универзална метафо-ра свеобухватног значаја. Већ прва пес-ма, казивање песниково, у основи овог песничког здања, „Слово, подаја“ рези-мирајућим стиховима и сажетим исказом резбари песму о слову и песми, о подаји. Коме се подаје? Јамачно, песниковом ка-зивању, чији садржај завршни акорд речи меденица све воздиже у метафизичке сфере појања и постојања. Јер овај песник казује постојано о постојању, из себе, из језика и оног што носи као наслеђе пре-дака да завешта потомцима Родослов, општи.

Кратка песма „Вучко“ епског дискур-са лапидарна и сама је матафора српског удеса. Данас колац и конопац у другом обличју потомке Вучкове, у истом миту, држе, за казивања која ће нам песник у другом тематском току испевати. У овом казује „О Павлу“, луцидно сугерише лич-ну као универзалну причу свог (нашег) тла, јер „Наши дедови“ су сада метафора тла чије „из тмине појање“ дозива речима са чијег дна, како то Попа каже слушамо „бескрајну песму, исконску жилу куца-вицу, која час славујски бруји час олујно хуји од предања до предања, све до оног које на наше песнике чека да га створе и предају сутрашњици. Загонетним, никад до краја одгонетнутим трагом те родне понорнице једино се може допрети до срца света и учинити да се чује један бар откуцај његов и гласом наше земље и на-ших људи“. Зато је свака песма овог пре-дања откуцај живота у песми (и космосу) која је лична и екуменска слика трајања и нестајања, путовања у друге облике. Она понад песничког казивања опису даје виши смисао који је изнад симбола и изнад теме.

Истиноносне и мудросне сфере сти-хова лирских фресака ( Оцу, Сећање на мајку, Мој отац, Брату, Преља, Пред одлазак, По одласку, Завичајна, Бунар, Родна кућа, Воденица Трештенкамен...) су компоноване од једрог материјала и веровања (у сто бразди)... прибраног из трагања и обраћања прецима, и праоцу, са жељом да, како то записа један други Мирослав, „очува трошну грађевину ус-помена и историјских наслага“.

Песник живи у „својој“ теми, он осећа било сваког мотива, мотри како све пролази и бива метафизичка васељена песме, чује како „Рђом ломна пуца бра-ва...“, „утихнула бука у бучару“, вапајно стихом у песми „Напуштени виноград“ ће уверљиво изрећи слике речи ...муд-ра лозо издахни у вину: / подари му, бар, своју истину, које дуго резонирају у чи-таоцу и сугеришу дубинску сагласност с потребом да се и овом темом митска димензија искаже у пуној мери. Да мо-тив постане симбол, слика реч а песма имање, мит и штит у суочавању са про-лазношћу. Остварена лапидарним ис-казом контемплативног дискурса, јер само се тако могу казивати универзална начела земаљских слика, и зато стихови: „Пребистра реко, моја песмо / десета је ноћ како си нестала / да би ми крик пове-рила. Онај без гласа, мунковски.

Оно о чему Вучковић казује најбоље описују речи које интегрише песма, речи теме, речи песме: извор-вода, колац, ко-нопац, камен, небо, лек-лелек, кућни праг (светац) књига васељене, бразда, стаза, хлеб (кора), жути дукат сиромаха, коров, црно испод нокта, седам стада (ливада),

крстина, бунар, глог; бука, бучар, мучник; трс, орах (...сторук хајдук с хиљаду кубу-ра.), туђе небо, руковет, колиба, грумен соли, крик, мој праоче, радост, туга, ут-роба другог неба, пепелиште...смак, узмак, камен ( Е, да ми је да сам камен / па да ћутећи именујем / све кривце за ову ноћ.), коло (црно)...лапот, покров, срећа (худа), судњи (дан), порука (тавна), житија,

бунило, распеће, чудо...означавају просторно безмерје ове поезије која сеже до праоца и кроз сумарност и мета-форику песничких тема шире садржајну оптику певања. Јер смисао речи је смисао поезије и њене мелодије.

Пишући о језику Рид стиче „да песник, чак када буде свестан речи у току компоно-вања, осећа како оне боје његову свест не само звуком, него и бојом и

светлошћу и снагом – укратко значењем.“ Вучковић песнички осећа снагу речи, и прикљученија властитог живота и ис-торије казује умствено компонујући пе-сму – фреску, свој земаљски плач у чијем муку је ехо стихова из књиге Мојсијеве „земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се хранити до својега вијека... докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ Отуд у овој поезије толико метафоричне сли-ковитости и метафизичке просторности као и „музике матерње мелодије језика“ изражене у римама и поетским сликама које усаглашене са песничким казивањем потврђују жестину певања чија полифо-ничност обухвата наслеђе и ововремено. С друге стране згуснутост логоса садржи и ону мистичну компоненту језика која је још у речима ове поезије. У њима се чују прећутане речи, као ехо слути се и оно скривено и заборављено кроз које дубље читање ове поезије даје осећај катарзе.

Вучковић је песник који древност језика стваралачки користи да повеже прошло и ововремено, да успостави лук, да искаже заумно. У Светом писму стоји да је језик ватра. Ватра која је живот, која окупља и која је симбол заједништва. Карајон вели да је „језик као крв и као ваздух“. Може се рећи да је језик лирски јунак и крв Вучковићеве поезије, да се студиознијим проницањем и гонетањем може сагледати пуноћа певања и жива енергија језика у контексту тематског именовања и асоцијативних испламса-вања. Та енергија је оплемењена високим степеном доживљајности онога о чему казује, она је, бесумње, и у казивању хе-ленског мита: о Прометеју, Дедалу, Сизи-фу , Одисеју и Пенелопи чиме је успоста-вљен лук између два времена, потврђена метафоричност његових јунака, јер сви су они данас метафоре (симболи). Те чиње-нице је овај песник свестан и поетизујући древно исказује ововремено, и више од тога, обнавља и наставља певања кљу-чевима овог тла. Зато „Јефимија“ „Свети Сава“ „Стефан Дечански“ „Симонида“ и „Туга над Ловћеном“ у сонетном раму (у оквир с мером склања тематско безмерје), његовог певања са метафорама и симбо-лима повесничке и сопствене, родо-слов-не, космогоније урезане у камен зн/амен постојања.

„Света тајна лежи у сонету“ , каже овај песник наслеђа, који магијом по-езије повезује искуства певања дочим родословном линијом и завичајним мо-тивима обезбеђује аутентичност ове по-езије, а речима, метафорама, симболима и напосе духом поетским виши смисао постојања. С друге стране витализује и у свој оквир ставља вечну тему свеколике пролазности, размирја, испаштања праг-реха, и из епског хуја и бруја урезује сти-хове васколике запитаности...и када све мине, / за надгробне плоче кад остане име / хоће ли се неко срамити истине?!

Песник изван конвенционалних ма-трица зналачки искива песму – фреску снажног животног набоја и сложених значења. Он сажима и интегрише знано у Реч песму чија поетика носи епику овог тла. Рефлексивне сублимације, извесна затамњеност овом, изузетном, песнику обезбеђују препознатљивост и више од тога трајност која га издваја из песничког хора, а о којој хронос ове поезије речито казује.

* Мирослав Радовановић: Ауто-номна логика бића из ствари

Унутрашњи космос песмеРадослав Вучковић: Одабране и друге песме, Библиотека

Бдење, Културни центар Сврљиг, 2012.

Мирослав Тодоровић

Радослав Вучковић

Претходна деценија у српској књи-жевности обогаћена је прозним опусом Злате Живадиновић,

књи жев нице која живи у Француској и је дан је од најпознтијих аутора у српском ра се јању. Дошла је у Србију са нарамком пу ним књига да их објави у овде, онда ка-да су многи бежали из Србије (две су јој објављене у преводу на француски у Па-ризу), за време бомбардовања и тиме по-ка зала да је патриотизам једна од врлина која је у Србији све више потиснута од кад је земља озбиљно угрожена.

Целокупно њено дело, било да се бави непосредно Србијом или светом (наро-чито Француском као у најновијој и прет-ходној књизи ) заправо је одбрана Србије, оне достојанствене, јуначке, честите која је управо тим квалитетима стицала уг-лед у свету. Интелектуални разговори са особеном личношћу њене прозе какав је ујак Ла Коста, у њеној новој књизи, Срп-киња у Паризу оживљавају баш такву мученичку и достојанствену Србију која је имала славну историју, (видимо да је данас толико далеко од себе) а дуго је у Европи била браник продору иноверних завојевача, а сведоци смо да јој је та иста Европа толико недоступна упркос свим упињањима да тако не буде.

Старија генерација Француза се ње такве сећа и књига Српкиња у Паризу, ће заувек сачувати такав лик Србије виђен очима мудрог Француза који се не сти-ди да буде родољуб и србофил што је у ово време постало готово депласирано.Уједно то је и прича о насилним мигра-цијама које су изазване ратовима и које су обележиле модерно доба, о породици главне јунакиње Златане и њеног супруга Жоржа, рођеног из мешовитог брака Руса и Францускиње, проблема које је то ство-рило у поимању традиционалне верске ускогрудости, анализа његовог суптилног карактера оличеног у синтези словенске осећајности и француске стамености.

И у овој књизи прича, као и у рома-нима Злате Живадиновић, доминира интроспекција, евокација детињства, анализа односа у породици, међу људима уопште, прошлости Србије и Француске.

Посебан тематски део унутар нара-тивних сижеа посвећен је размишљањи-ма о савременом свету, променама које

утичу на људске судбине, потрази за сло-бодом која пружа пуноћу и кад то захтева конфронтацију са светом, размишљање о литератури и моћи образовања, злоупо-треби природе и побуни тла, мисаоности као изразу развоја стваралачког бића

ауторке те есејистички пасажи који се умећу у приповедно ткиво приче и поди-жу га на виши ниво што ову књигу аутор-ке чини најинтелектуалнијом у односу на претходне, као и лирски дискурс.Ликови су носиоци појединих идеја за које се она залаже, али су и израз виђења судбине

коју донекле креирају сами или инерција којој се препуштају (Несвакидашње везе).

Као специфичност опуса Злате Жи-вадиновић посебно се издваја настојање да се да целовита слика света са свим контрадикторностима и парадоксима, понекад и унутар бића појединца, да се одреди место српског човека у таквом свету условљено његовим менталите-том али и стереотипима који воде пот-цењивању људи са Балкана, афирмисање принципа солидарности који је све ређи у савременом свету, откривање човека у његовој најдубљој суштини, страстима и слабостима ( изневеравање пријатељства, погрешни кораци у љубави и слично), указивање на проблеме младих и про-пусте у васпитању, што ауторку сврстава у ствараоце који непоткупљиво сведоче о човеку и његовим успонима и падовима, у хуманисте који заступају начело еволу-ционизма.Веру у могућност побољшања света посредством ума и образовања, дејства литературе на човека, указивање на одсуство социјалне правде, заузимање за немоћне, старе, на неки начин обеле-жене, мањинске групације, остваривања себе кроз дело :“ Шта је човек без сећања и трага.Изгужван папир“.

Српкињу у Паризу, иако састављена из шест прича, због јединства мотива где је наратор (Златана ) једна од главних личности, може се читати и као роман ради целовитог погледа на свет, поетич-ке доследности у неговању љубави према својој земљи и бављењу њеном судбином, унутарњих веза између прича и идејне свеобухватности којом се и ауторка по-тврђује на задовољство своје бројне чи-талачке публике.

Стваралачки раст и поетичка доследност

Злата Живадиновић, Српкиња у Паризу, Просвета, Београд, 2012.

Милица Јефтимијевић Лилић

Аутор тридесетак књига поезије од којих се прва појавила у круше-вачкој „Багдали“ 1964. под насло-

вом „Црни цвет сна“, па до збирке „Шапат над црним сводом“, 2007, Радовановић се препознавао по аутентичном песничком гласу. Била је то поезија увек ставље-на у оквиру једне поетике која је имала својеврстан свет, лични песнички израз- и персоналну версификациону норму. Под тим својствима Лазар Радовановић је скретао на себе пажњу пуне три деценије, па је његова најновија збирка песама нека врста рекапитулације песничког трајања, занетост спољним и унутрашњим темама живота и људске егзистенције.

Збирка „Небеска пређа“ сажима цео корпус тематско-мотивског миљеа који је некада, а и данас, заокупљао песникову индивидуалност. Сав у прашини и несну сна, Радовановић је тонуо у „сумаглицу јаве“, а онда се вешто предавао васељен-ским просторима. Слика и визионарско наслућивање свемирских простора у овој поезији јесте вид неке егзактне и прора-чунате слике света доживљене у далеким пределима. Радовановић, на свој начин, пева у својој поезији о мотивима овозе-маљског устројства појмова и појава- али и оноземаљске визије човекове маште и фантазмагорике.

Потврђен као песник рефлексије, ме-дитације и, опет, животне реалности и једноставности, Лазар Радовановић се децидирано одређује према својој већ од раније опредељеној скали поетских теза. Он каже: „нада је пјевање“, или „што је пјесма краћа нада је све шира“, да би свој однос према песми као „уклетој пасији“ исказао стихом „Пјесмо, нико нам није крив за рођење.“

Удубљен у егзистенцијална осећања људског хода „по мукама живота и жи-вљења“, Радовановић зна да човек кора-ча „путем који, често нема циља“, али он уме и да скрене са тог пута. Склон према непознатим и астралним висинама, пес-никова мисао „полети“ у „космичке ви-сине“, тамо где се изједначују „сан и јава“, где се јавља“ ватра уместо цвета“- или где се чује „жубор воде“ па где су „слобода“, „време“, „пригушени звук“, где се „време осјећа као прах узалудности“.

Феномен времена у коме човек оп-стојава веома је присутан у Радовано-вићевој лирици. Он време доживљава као темпорални агенс у коме се све де-шава: важни су сви елементи времена. У пјесми Сјајни простор песнички субјект је у сталној упитаности „чему све“, ако око „нас и у нама време“ не регулише све.

Ветрови, прах, путовања, вода, звуко-ви, светлост, сан, шапат - и све што је животни смисао за трајање и постојање,

дефилује кроз Радовановићеву поетску оазу. Њима се песник предаје и духовним и материјалним бићем. Он је стамен и кад се креће кроз свет (Путовање свијета), јер каже: „Ја немјерно падам кроз понор вјекова/ као тамна сијенка, туђа од праз-них снова...“/, чиме исказује истину у кре-тању кроз животне плиме и осеке, кроз „пропадање времена“ и човеков „звук пјесме у долини сна“.

Иако често умишљен у метафорич-ности неких појава којима се предаје, Лазар Радовановић своју поезију узви-сује космичким темама: оне су биле и јесу присутне и у претходним збиркама његове поезије „Звук са камена“, „Прах од свјетлости“, „Замагљена свјетлост“, „Ша-пат над црним сводом“. Димензија Радо-вановићеве поезије нуди сазнање да се песник не мири са ововременим живот-ним уживањима и сазнањима- већ тежи нечем што је „далеко и неухватљиво“, нечем „оностраном у људској спознаји света“.

Поетска ангажованост Лазара Радо-вановића у збирци Небеска пређа упуће-на је зрелом и искуственом, провереном доживљају човековог битисања на овој, земаљској, и оној – ванземаљској пла-нети. Радовановић та сазнања исказује реториком рефлексије и мисаоне кон-темплације. Није његова песма због тога ни мутна, ни апстрактна ни херметична: она је само филозофски интонирана да би имала тежину песниковог расуђивања о универзалним појмовима бића и не бића. Радовановић је одувек неговао та-кав однос према песми као „праху шапата изнутра“. То је стубни колац његове данас већ изграђене и дограђене поетике.

У осам хармоничних целина, као и у досадашњим збиркама, Радовановић је исписао свој хераклитовски поглед на живот и људе, па ововременост и оностраност животног поданка којим песник кореспондира више речју и дубо-ком мишљу но сликом или опојним асо-цијацијама. Тако се цела збирка чита као песников вјерују у коме доминира тежња да се мисли о настанку и нестанку свега што је живот.

Али, посебна мисао у овој поезији је сврха ванземаљских асоцијација на људ-ско постојање и његово рађање као из љуске, а онда нестајао попут пепела. У тим схватањима света и васељене почива цео програм Радовановићеве визије све-

та, па стога и његов рецензент Алексан-дар Тодоровић доста прихватљиво о овој збирци записује речи: „Књига Небеска пређа је дубоко разрађено филозофско дело са свим атрибутима зрелог умјет-ничког набоја“.

И доиста, Радовановић је схватање космоса поистоветио са разумевањем свега што је земаљско али има призвук

бескраја и висине. Стога он у појединим песмама казује мисао о постојању света на апстрактан начин, али ипак људски, животни. У песмама „Помијешани пла-мен“, „Вријеме“, „Распукли простор“, „Дио тајне“, или у седмом циклусу песме „Бистри сјај“ и „Пуне руке дивног пепе-ла“, говори се о тој маглини у песниковој свести и метафоричном одговору да је све око нас, ипак, материја, без које нема живота ни постојања.

Писана слободним версом, без тради-ционалне ортографије и канона версифи-кационих закона, углавном као сонентна конструкција, а не дистих или катрен, ова поезија одише актуелношћу и индивиду-алношћу.

Мислећи звукови језикаЛазар Радовановић: Небеска пређа, Зенит, Београд, 2012.

Воја Марјановић

17

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Радња овог необичног романа, са-жета у четири-пет реченица, заку-вава се у годинама распада СФРЈ и

крвавих сукоба у босанском караказану зближавањем двоје младих људи, добро-вољаца у Првој посавској бригади: Јеле-не – која, по сопственом признању, иза себе има један пропали брак – и нешто млађег, али за женидбу одавно стасалог мазгитског момка Нићифора Кораћа. Из тог зближавања рађа се кћер Пенелопа, па их пуковник Кутлеша награђује демо-билизацијом, а мајор Милутиновић, уз подсећање да је њихова беба „вреднија од свих побједа добијених у рату“, испраћа у Србију. У митском селу Мазгит Јелена и Нићифор добијају још и близнакиње, Катарину и Анђелину. И кад се учини да је њихов живот у раскућеном и скоро замрлом селу попримио мирније токове и замирисао посторалном идилом, Јелена је мистериозно нестала.

У покушају да реши загонетку њеног нестанка, ојађени Нићифор дознаје да му се поновила судбина претходног Јелени-ног мужа коме је она, такође, оставила на бригу троје деце, а у писму најстарије, петнаестогодишње Тамаре, својој полу-сестри Пенелопи стоји: „Наша мама се опет удала и родила седмо дете“.

Прича у овом облику стиже, десетак година касније, као репортажа на стра-нице Политике, а захваљујући интерне-ту, и до очију богате и усамљене Пари-жанке српског порекла, Елене Доминик Маглајлић. Ова власница три угледна модна салона у Паризу, Дижону и на Азурној обали појавиће се, ненајављено, једног предвечерја пред Нићифоровом кућом и за само једну ноћ убедити га да са децом пође са њом у Париз.

Од тада Нићифора Кораћа, Пенелопу, Анђелину и Катарину у Мазгиту нико није помињао, а неколико година потом, међу све бројнијим викендашима и све малобројнијим мештанима, прострујала је вест „да је Јелена закуцала на небеске двери“, па Мазгићани и њихови гости, узевши ту вест као истиниту у мазгитској кафани, спонтано започињу расправу о Јеленином случају. Шаролики учесници ове маестрално представљене „триби-не“ (пуковник, професор филозофије, грађевински предузетник, пензиониса-ни хелениста, трговац ангро, романопи-сац, ражаловани подсекретар неке наше амбасаде, а од домаћих снага млади поп Сибин и власник кафане), уносећи у овај диспут сву своју енергију, све знање и лично искуство, уз чашицу, износе своје ставове. Жучна расправа, у којој се свако оглашава језиком и логиком своје стру-ке и у којој има позивања и на историју европске цивилизације, на митове, ан-тичке филозофе, случајеве из литературе и хришћанских списа – окончана је по-дељеним мишљењима по којима Јелена Мазгитска и јесте и није крива.

Сам аутор романа, озбиљан писац, мудро се не опредељује ни за једно од гледишта, али је његово уверење, импли-цитно, најближе ставу његовог јунака Ратка Рогана и уклапа се у став хеленисте Горкића, свакако и сваког начитанијег читаоца: „Јелена је хероина достојна пера великог генијалца. Где је то било да мајка рађа децу и поклања их, просто их сеје по свету?... Нема такве у античкој драми, ни грчкој ни римској. Такве јунакиње се нису сетили ни велики Шекспир ни дубоки Достојевски, јер није је било, а измаштати је нису могли“.

Јелена, за сада, остаје ендемски слу-чај (да ли?) и остаје нада – како скромно прижељкује Роган – „да ће се прича о Је-лени, као мит сачувати у предању док се не роди перо достојно теме“.

А да је распредање Јелениног случаја оставило трага и на малобројне присут-не мештане, сведочи чињеница да им је, кад су замукли монолози учених људи из летњиковаца, у мислима што су их сале-тале, Јелена изгледала другачије него до тада.

Вредност Ломовићевог романа првен-ствено је у томе што је његова, заиста је-динствена, фабула провучена кроз нашу друштвену стварност, дојучерашњу и са-дашњу, ратну и поратну, илуструје ту ре-алност детаљима који употпуњују карак-терологију једног света и једног подне-бља. Иако су збивања на фронту сенчена тамним бојама, јер они који су сукобљени и немају много избора, она нису лишена и оног примордијално људског. О томе лепо сведочи сцена у којој дојучерашње комшије, један „ћетник“ и један „балија“,

излазе између две линије ровова на цига-рет-партију, или тренутак предаје трију муслиманских бебица из наручја српских бабица у руке њихових одбеглих мајки.

Наравно, аутору не промичу ни детаљи који су нузпроизвод позадинског живота у рату, као што су разни видови профи-тирања, црноберзијанство, поткрадање хуманитарне помоћи, силеџијски однос оних који су се извукли од војне обавезе према незаштићениом породицама чији су мушки на фронту.

Поред Нићифора и Јелене, у својству носилаца романескне радње пред читао-цима дефилује још читав низ занимљи-вих ликова који у роману не делају само физички већ и симболички. Као осведо-чени мајстор кратке приче, Ломовић уме, у неколико потеза или кроз неколико карактеристичних ситуација, да маркира психолошлки портрет и значење књиже-вног лика. У тој галерији ликова из другог ешалона читаоцу свакако неће промаћи резервни мајор Милутиновић, пре рата гиманазијски професор историје, урав-нотежена и стасита фигура, за чијим ви-соким челом, како примећују неки њего-ви борци, „метак просто плаче“. У једном монологу он се осврће на предисторију људских непочинстава: „Раскалашност, крвожедност и алавост хеленских бого-ва, полубогова и велможа, само су мит-ски праузроци наше лудости“. У светлу оних, за обичан свет невидљивих, полуга које покрећу ратну машинерију, не би се смели занемарити ни ликови анонимног Ђака иритантно забуљеног у неку књигу са опасним глобалистичким програмима, или оног несрећног безименог муслиман-ског младића коме је гелер прекинуо жи-вот у тренутку док се молио пред отворе-ним Кур’аном. Лик ратног извештача Бо-жура неодвојив је од контекста новинарс-ке етике и коришћења медија за одређене циљеве у обликовању јавног мњења.

Чини нам се да својим присуством и значењем посебно место у концепцији романа има Филип Лугоња, студент тех-нике на Војној академији у Загребу, тво-рац идеје о специјалном топу којим би се могла дотурати вода у безводне крајеве на даљину од 30 до 50 километара, у количи-ни од сто педесет тона у једном испаљењу. И кад му је, наводно, остало да реши само један „ситан“ технички проблем, (како воду, а да се она не распрши и не испари, добацити до жељеног циља) – лекарска комисија, састављена од психијатара, ог-лашава га неспособним за војну службу па је он, уместо у родну Херцеговину, не-знано како, доспео у Мазгит.

Роман Јелена, мајка које нема у чије су приповедно ткиво уткани и изводи из ратног дневника, радио и тв извештаји ратних репортера и нека локална пре-дања, одликује се изразитом језичком разуђеношћу која представља школски пример онога што се у лингивстичкој ли-тератури назива територијалним, со ци-јал ним и функционалним раслојавањем је зика. А распон језичких варијетета кре-ће се од тзв. хрватског новоговора до свр-љишко-заплањског дијалекта (у хоризон-тали) па, преко постојећих функционал-них стилова, до социолекта и идиолекта (у вертикали).

Очигледно је да је у овој књизи не-оспорног уметничког квалитета, отво-реној и за најширу читалачку публику, кумулирано целокупно досадашње при-поведачко и песничко искуство Бошка Ломовића, дуго више од четири и по де-ценије.

Чудна жена и још понештоБошко Ломовић: Јелена, мајка које нема; „Свет књиге“,

Београд, 2012.

Милован М. Радивојевић

Бошко Ломовић

Ако песма носи мисао тренут-ка, онда је прича, и формом и трајањем, другачија моделација

тог тренутка који се никако не одриче ни блеска ни „бујичаве светлости“ која, упр-кос својој удаљености протоком времена, једнако чува сјај кроз запис. То су, у неку руку, естетичка писма у којима је свака ситница важна, почев од папира, а он уме бити магичан, до снаге која пробија ру-копис (гледајући с леђа текста), до ветра који је у њих некако другачије завиривао, увијајући их на ивицама правећи намер-не подсетнице. Тако су настале и приче које је Милуника Митровић сабрала у књигу прозе Записи на ветру.

Доживљаје из ових прича ауторка је дуго носила у себи, као да је желела да по-ред основног садржаја још, на свој начин обликује и време, проток времена као фактор сазревања: Пустила сам тишини на вољу. Улази. У овој прози је поред до-живљаја, литерарне трансмисије погледа јунака ових прича, изворног и новогово-ра смештеног у тишину времена, очувана музика те далеке нутрине, а има ли леп-ше музике од тишине, кад јој се успе да се овако огласи. А успела је. То је музика коју праве дрхтаји „листова на ветру“.

Ма и најмањи ожиљак које време не зацели, зар најдуже не сведочи неки страсни тренутак загрљаја нашег власти-тог бића са животом? „Управо због тога наслове прича Милунике Митровић мо-жемо поредити са својеврсним сапутни-цима, симболичким ознакама појединих душевних и егзистенцијалних стања, која вештим приповедним начином постају објективизирана. Композициони ок-вир уводне и завршне прозаиде особито наговештавају и интензивирају лирску драматичност ових записа, и његову но-сећу, сугестивну метафору пролазности.“, пише у рецензији књиге Бојана Стојано-вић Пантовић. Ово су записи из сећања, живих сећања, дијалога, монолога кад то затреба, беседа је посебна врста узајамног додира са ликовима, па читање ових при-ча остварује хипнотичку пажњу, а тај оп-чин остварен је пријемчивим књижевним писмом. Зашто се песникиња определила за своја сећања? Зато јер, многе ствари можеш да нађеш само у своме сећању. И нигде другде, доиста. (...) Сећање је као стари бунар пун свеже воде. И ове при-че су као гутљај воде, освежавају, рекли би да смо и сами имали сличну потребу да овако нешто запишемо, макар у свом дневнику. Милуника Митровић је у за-писима избегла дневничку интонацију,

њена проза је ближа форми есеја, богата најдубљим мислима о нечем, па су пово-ди за то нешто само поводи.

Мисао код Милунике Митровић има такву властиту концентрацију да се код примаоца поново есенцијализује и траје у фрагментима из прича. То су фрагмен-ти живота који су као годови урезани у

памћење. А памћење омогућава пре свега љубав према нечем, сетимо се да је Русо говорио: „Одузмете ли нам памћење нећемо више имати љубави.“ Милуника чува своју љубав у свему што приповеда. читамо њен уранак из „бајковите епизо-де детињства“, у позадини свега је родна Сеча Река, коју просеца мирна а с кишних дана надолазећа и плаховита Сечица, за коју су везане судбине многих њених ју-нака.Ништа код ње није случајно, па ни цртеж пса, ког Милуника, ево, чува у не-кој свесци сећања, где се „он се башкари потпуно осамљен“. Прича има педагошку ноту јер је учитељица раздвојила скло-ност од немара, с друге стране њена уче-ница толико година после школе, осећа дуг да уместо ликовно, литерарно обли-кује тражени цртеж пса и то у време кад се све одважније усмерава наше милосрђе више према псима, него што иде у сусрет крхкости људске блискости и осеђај-ности, казаће ауторка.

Људска блискост, свакако, кредо је ових прича, које из саме суштине указују на људске вредности, чувајући „досудни“ праг из детињства. А њега сад надгледа коприва чије нас жарје све чешће пече као и колено дечака из неке неостварене адолесцентне љубави („Додирни ми ко-лено“). Живо је сећање на људе и њихов живот, у варошици поред Сечице, сусре-ти на путовањима, школовању, о „смара-гдном прстену“... Све су то „отисци једног срца“ или крпице „од чистог сна“. Живот и није живот ако није чега досањаног и домишљеног унео у себе, а тога имају и ове приче. У једном дијалогу са својом мајком Милуника и то открива: „Оно што не знам, замишљам.“ Ова списатељица замишља оно могуће, оно што се збило, слажући тако коцкице живота у мозаику једног времена. Тако ће се стаза завичај-ног провлачити и кроз животе оних који су се одавно преселили у уметност.

Посебну пажњу на ове приче скреће „добри дух петролејке“, спрам чије се шкиљаве светлости још окупљају књи-жевни јунаци Милунике Митровић. А у средишту свега је њена мајка која је отимајући време од умора, у годинама „пре струје“, увек „сама под жутим свет-лосним кругом лампе“, где је седела за својом Сингерицом да би до јутра неш-то сашила или закрпила. То „садејство светлости и звука“, овде је добило и своју причу после Милуникине култне песме Елегија за Сингерицу, коју је објавила у последњој песничкој књизи. Смирио се заувек звук Сингерице, завршила прича о прабакама унуком - малом Ланом - да би књига отвариле и руке ове списатељице да приме у наручје „прворођену унуки-цу“. Са доста емоција, које се не скривају, слутимо можда форму новог књижевног дела Милунике Митровић, намењеног најмлађима. Записи на ветру су смири-ли ветар времена, затворили један круг и одшкринувши ново време, у коме ће ова питка књига бити књижевни бисер, на вечност памћењу предата. Тако примам ову књигу која и технички има патину пуне зрелости.

Крпице од чистога сна

Милијан Деспотовић

Милуника Митровић: Записи на ветру, Београд, Листак, 2012.

Милуника Митровић

У име самог

Слободанка Митровић: Најсамији самији сам, Алтера, Београд, 2012.

Душан М. Адски

После објављених песничких књи-га: Волим, па шта и Осмеси срца (1995), Душа васионе (1997), И

срце има срце ( 1998 ), На крилима лепти-ра (2001), Сајам чуда (2004) и Пут у чудо (2009), Слободанка Митровић нам дарује збирку песама, Најсамији, самији, сам. .

Поезија постоји и опстаје јер се бави свеприсуством појединца у окружењу, и наравно, његовом властитом односу пре-ма свему оном што нас чини и разграђује. Песникиња је изабрала свој пут поетског обелодањивања, и у потпуности је успела у намери. После, веома, веома успешне збирке песама, Пут у чудо, Слободан-ка Митровић нам дарује збирку песама, Најсамији, самији, сам. У уводној песми, песникиња нам поручује: Самоћа је мени / роса бисеру. Подједнако су занимљиви називи циклуса ове збирке, као и песама. Циклуси песама су: Најсамији сам са-мији, Самији најсамији сам, Сам самији најсамији, као и неколико циклуса без наслова. Ево и наслова неких од песама: Сам на крсту, Сам човек, Сам као трећа рука, Сам као кишобран, Сам као даска, Самчић, Самоје, Самчина, Самопознање самоће, Зрелост самоће, Хајдук самоће, Нико као сам, Са молитвом сам, У име са-мог, разрешење самог, Свак у своје самило, Самиловање, Дон Самуан...

Најновија збирка песама Слободанке Митровић, наставак је њене претходне збирке песама, што се језичког поигра-вања тиче, али и наставак једне дубоке, песничке промишљености. Користећи богатство, какво уистину наш језик нуди, песникиња после краће паузе (када је она у питању) објављује веома занимљиве стихове. Она, једноставно, дозвољава да се њено песничко душодарје преслика у песму, песму коју читаоци могу лако да прихвате и као своје виђење ствари.

Мада шкрта на речима, поезија Сло-боданке Митровић је одраз стања стал-не људске променљивости, оно што за обичног посматрача делује успављујуће, пуно небитности, за песникињу је и те како битно, а то значи да се поезија бави и унутрашњим односом човека према свету и себи, у датом тренутку и датим околностима: За нас саме / само је чамац и пучина / Ко преплива / причаће како су / настрадала весла, (Самодописивање).

Када је реч о песничким збирка-ма, Пут у чудо и Најсамији самији сам најкраћа забелешка могла би да гласи: Стихови јединствене синтезе прецизног и префињеног језика, поезија (дво)јаког искуства, искуства народа коме се припа-да, и властитог. Наравно, за очекивати је рећи, посебно властитог, ипак, када је реч о овој врсти поезије, ова су се искуства толико збилижила да ово, посебно вла-ститог, не умањује успех песника, напро-тив: Баба ми казује / да се не самује / Кад је збор и куче и маче / у један збор (Сам у дијалекту )

Ову поезију такође препоручују: бриткост стиха и згуснутост песме, пре-плитање извесног и неизвесног, могућег и немогућег, очекиваног и недочеканог. Ла-тинска изрека гласи: Homo solus aut Deus aut daemon. (Човек кад је сам – или је Бог или ђаво). Збирка песама Најсамији са-мији сам, сва је окренута животу, самим тим, Господу. Песникиња једино жели да буде то што уистину и јесте – песникиња! Ја бих радије казао, песник, посланик, председник, и кад су жене у питању, али, поштујем опште прихваћена правила. Песникиња велича живот, онакав каквог га изворно хришаћанство прихвата, и са муком са којим се живи, без богохуљења, напротив, у овој збирци песничке мисли окренуте су лицу Господа.

Ове песме се могу посматрати као пе-сме судбине, опомене, туге или радости, подразумева се, у контексту осаме, али осаме која није сама себи циљ, осаме која је потребна ради бољег сагледавања све-та, да би се окружење боље (по)гледало и сагледало, да би се направио предах, а због обавезног учествовања у свако-дневним збивањима, хтели ми то или не. Мора се нагласити, ова је осама пуна пажње и љубави према другима, она је настала или настаје због њих, нас, а које песникиња, за тренутак препуштена себи и својим емоцијама, помно посматра: Сам има све / више него што / здружени желе / Сам није циција / али га жеље не виде, (У име самог).

Збирка песама, Најсамији самији сам, увид је у суштинску природу заменице, сам, ни мало случајно, заменице сваког лица (сам, сама, само). Вероватно је и сваки стих ове збирке окренут истини, ма колико то површном читаоцу из-гледа парадоксално. Бити сам, не значи бити прилепљен уз прозор, са жудњом у очима посматрати свет иза прозора, понашати се као да нам се увек неко или нешто мора само по себи (по)јавити. Ова поезија доказује супротно, бити сам, по-ручује нам песникиња, значи, одвојимо и ми мало времена за свакодневну за-питност, песничку или људску, свеједно је: Сам / радуј се / што тугујеш / Да није туге / било би друге / а друга може бити још гора. ( Сам радуј се ).

Поштујући књижевне захтеве, а који се превасходно односе на поезију, и не одступајући од самозадатог циља, Сло-боданка Митровић нам је подарила још једну збирку песама пуну мудрости, мудрости која је проистекла из истинске спознаје њеног и нашег ја. Она нам до-казује да се сам може бити и у мноштву, било да смо у том истом мноштву пово-дом весеља или туге. Ко не прочита ову збирку песама , помислиће како се ради о поезији која слави скрајнутост, било на психолошком или егзистенцијалном пла-ну. Још би већа грешка била помисао да се ради о властитом бекству. Кад је о овој поезији реч, бити најсамији, самији, сам, значи бити са свима, и у истом тренутку бити свој, онолико колико је потребно за сагледавање тренутног стања, и свега оног што се (не)чини. Ова поезија не пре-поручује песничко повлачење, нити било какво повлачење у себе, још мање само-наметно издвајање из окружења, напро-тив, ово је, поновимо још једном, поезија сазнања, кроз које нам песникиња разот-крива своју бит, то јест, да поред ума (и образовања) има своју вољу, љубав, пре-окупацију, зашто не рећи, и своје (не)прихватање неких (не)наметнутих норми друштвеног живота.

На крају песничке збирке, Најсамији самији сам, Слободанка Митровић, као да нам одговора на непостављено пи-тање, то јест, зашто воли да пише поезију. Мудро и довитљиво поручује нам: Cogito ergo САМ. Веома симпатично, бољег на-чина и није било да нас на крају, тим ос-новним принципом Декартове филозо-фије, позове да (про)читамо њену нову песничку збирку.

18

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

К

Р

И

Т

И

К

А

Откривање простора поезијеДушан Видаковић: Балкан/Балтик,

Либер, Београд

Илија Бакић

Пета песничка књига Душана Видаковића (1969), аутора несвакидашње префињености и инвенције, наставак је његових трагања за

смислом песничког израза, његовим границама као и односом/релацијама традиције и савремености. Видаковић континуирано посеже за старим јапан-ским песничким формама (хаику, танка) и равна свој песнички глас тим обрасцима, али и помера њихо-ве границе. Ово поигравање формом и садржином једна је од карактеристика и књиге „Балкан/Балтик“.

Песнику је позната традиционална форма, од-носно број слогова и њихових распореда у стихо-вима, као што су му знани и тематски распони који овакве песме у свом класичном облику садрже. Не-миновном самоодабраном дисциплиновању соп-ственог гласа, његовом свођењу и брушењу на тра-жену метрику, придружује се и специфични поглед на свет у и изван песника. Коначно, овладавање зада-тим обрасцима тек је први (свакако темељни) корак у песничкој авантури јер основни постулат уметнос-ти јесте уважавање наслеђа, али и померање граница, отварање нових хоризоната, трагање за другачијим перцепцијама и осећајношћу. Видаковић у овој књи-зи, једнако као и у ранијим, демонстрира суверено владање формом односно оним што се очекује да иста изражава. Наместо тренутно помодне распе-ваности (која се огледа како у дужинама савреме-них песама тако и инсистирању на што обимнијим песничким збиркама), у Видаковићевој се поезији императив шкртости претапа у елеганцију и лакоћу кратких, оштрих потеза којима не мањка ни суптил-ности ни валера. Наравно, једноставност у изразу је одлика мајсторства, дуготрајног и прецизног рада на речима и њиховим склоповима односно на слика-

ма и њиховим финесама. Видаковић се открива као пажљиви и виспрени посматрач спољног и унутра-шњег окружења, талентован да из мноштва издвоји тек један призор/покрет/реч који ће, попут холо-грама, у себи садржати ширу, богатију слику. Ако је хаику идеалан одговор на стару максиму да у поезији речима мора да буде тесно а духу широко, онда је Ви-даковићев хаику успео да буде и шкрт и богат.

Испуњењем формалног захтева/услова за „хаику певање“ песник се издиже према следећем изазову, проблему и дилеми: како у традиционално уне-ти ново, како да средњовековни хаику буде одраз другачијих времена, околности, нове организације живота, коначно нових концепата у језичкој ко-муникацији. Није довољно у песму унети пар речи које су у тренутном оптицају јер се њима не досеже до духа времена, те присутне а неухвативе есенције. Видаковић комбинује различите методе за успеш-но и убедљиво достизање ововековне атмосфере, мада понекад не инсистира на актуелном већ беле-жи тренутке безвремене снаге који зраче дубоком смиреношћу. Осцилирање између краткотрајног, фрагментарног, свакодневног и готово примордијал-ног осећања, тривијалног и узвишеног, микро и ма-крокосмичког, покретачка је снага динамизма књиге. Низање призора, вињета и крокија, осенчених или, напротивно, сведених на контуре предмета осветље-них јарким сунчевим светлом поднева заводе чита-оца који пратећи књигу-сликовницу тоне у сасвим особен свет чије границе нису омеђене словима на белим страницама.

Коначно, дуализам назначен самим насловом, од-носно знаним географским локалитетима (који, сва-како, подразумевају историјско и ментално наслеђе и разлике), захвалан је простор за песниково иску-шавање вештине контрапунктирања. Пут из једне тачке у другу (баш као и њихов судар), од топлоте до хладноће, са севера до југа, начин је да се преис-пита и флексибилност самог језика, појмова, кон-цепата комуникације. Видаковић, на почетку књиге цитира нобеловца Транстремера који инсистира на сусретањима крајности у поезији која има снагу да племенито повеже супротности. Пратећи овај смер промишљања поетике Видаковић је отворио сас-вим нове просторе стиховног изражавања. Стога је „Балкан/Балтик“ Видаковићев велики искорак ка ослобађању од свих стега који ограничавају машту и њено претапање у песму.

Вековни неспоразуми

Шћепан Алексић, Прст попријеко од срца, Свет књиге, Београд 2012.

Миливоје Баћовић

Радња романа узраста на херцеговачком па-шњаку. Неспоредни јунаци су два осамдесе-тогодишњака! Два чобанина. Ментално добро

своји и нимало прости. У титоистичком тоталита-ризму цивилизацијски чак доминантни, нарочито гледано из данашње перспективе. Доминантни над младим изданцима социјалистичке идеологије, од-носно тада праксе…

Старци, јунаци романа, наравно, имају имена. Лазар и Мурат! Имењаци главних актера Косов-ског боја. Вероватно, не случајно? Странице и стра-нице романа посвећене су њиховим разговорима на пашњаку, док чувају своју стоку. Ти разговори су и дуги, и другарски, и комшијски, и слободни, и чојски, и оштри, и помирљиви – али постепена надметања по теми „каурских“ и „некаурских“ вред-ности, доводе до туче два старца и раскида (принуд-ног?) пријатељства. У време „братства и јединства“ разлози њихове свађе могли би да буду опасни и за

њихове породице. Али срећа је што су много стари, па су њихови резони, особито Лазареви, доживљава-ни као смешни, јер је титоизам био сигуран у своју мисију – то јесте да је у корену уништио сваку верску нетрпељивост… Мурат се разболео. Лазар одлучује, најзад, да га посети а Мурат се обрадовао посети, али и том приликом у обојици тињају старе распре, али их ни једном речју не помињу… Лазар одлази и на сахрану Мурату…

Дакле, Шћепан Алексић потеже својим романом, још једном, наизглед потрошену тему, тему метафи-зичких односа између припадника Лазареве и Му-ратове вере. Ту „угенетичену“, и поред покушаја за превазиђеношћу, ипак неукротиву неповерљивост, која иде до фанатичне мржње међу припадницима двеју вера, Алексић у роману решава поступком херцеговачке фантастике, помоћу моћи Божијег гласника Петра Табаковића, који у сну Лазару тачно саопштава дан и час смрти. Лазар, здрав и стало-жен, безрезервно се спрема за назначени дан! Јавно, гласно и јасно. Ближњи Лазареви тужно констатују да је он шенуо с памети, а даљима је добро дошао за шегачење, смех… Али, пошто се смрт догодила у тачно назначено време, произилази да ће сви црни закључци у вези српства, изговорени у распрама са Муратом на пашњаку, бити, најблаже речено, умесни!

Није чудо да Херцеговина, земља чувеног видов-њака Мата Глушца, има непогрешивог пророка Петра Табаковића, коме је Лазар несумњиво веро-вао, а прича се како већ постоји младић са двадесет и нешто година, по презимену Нинковић из Нецвијећа код Требиња који врло прозирно предвиђа будућ-ност – да га једном приликом неки људи нису нео-презно пробудили у крошњи мурве, већ бисмо све знали што нас чека!

Роман је писан питким говором билећког краја, говором за који се може рећи да је основ норме срп-ског језика.

Алексићево штиво наводи читаоца на интимну запитаност да ли рат и сложен однос између Мурата и Лазара на пашњаку, и то у времену кад је била стро-го кажњива свака међуверска гласност, тињају и у најсалонскијим исламским и неисламским центрима света, због тога понекад с тих високих нивоа слети до нас на пашњаку футуристичка синтагма „рат ци-вилизација“?! Да не помињемо овде изуме космичког разума: Христа и Мухамеда, крст и луну.

Можда би нам већ сву будућу историју света, да није прерано пробуђен у рачвама једне мурве, рекао младић из Нецвијећа.

Обимно ткање најновијег романа списатељи-це Русије Маринковић, аутора запажених књига, понајвише ‘’за децу и омладину’’, Из-

над себе, побуђује сећање на једног од утемељивача, да тако кажемо ‘’породичног романа личности’’, док-тора Лазу К. Лазаревића. Чиме? Пре свега жељом да се што дубље прорудари по унутрашњем свету чо-вековом али, овога пута, као Homo familias-у. И као славни Лаза, госпођа Маринковић је на грудобрану породичне части и поштења! Зато је ово истовреме-но и роман о прегоревању, али и хероизму бранила-ца хришћанско-грађанских моралних идеала. Нима-ло случајно, Русија је својим главним протагонисти-ма дала и драга јој имена: Софија и Лазар - Лаза. А на широкој потки романа (чак 348 страница) лепим хуманистичким везом извезла је успешно на десетине ликова из наше друштвене јаве - све до готово данашњих дана. Зато овај роман и има обележјa једне ве-лике, додајемо и доста успешне фреске друштвеног живота са ликовима који творе социјални амбијент Србије и то у ‘’вертика-ли’’ од руралног Сараја до веле-градског Београда у који надиру реке миграната из социјално-културно скромнијих средина.

Није инжењер Лазар Ав-рамовић ни по чему пандан величанственом доктору - пси-хијатру, оснивачу српске психо-лошке приче Лази Лазаревићу. Пре је то његова, готово идеали-зована супруга, ‘’доктор за све конфликте’’ и у себи, а нарочито у свом окружењу, не случајно с именом мудрице Софије. Она, као да неодољиво подсећа на Лазаревићеве браниоце породичне ‘’иконе и части’’, због које су, за разлику од ликова Боре Станковића, многи узрасли у праве породичне иконе. Станко-вићеве јунакиње и јунаци ипак су, макар и ћутњом бунтовници, док је Софија у визији и по идеји наше списатељице отмени мартир са светачким оре-олом око и прелепе, а и препаметне главе. Она као да подсећа на Вучка и ‘’ине’’ из Лазаревићеве приче Он зна све, а у далеком рефлексу и на химну испе-вану о светињи српског породичног огњишта Први пут са оцем на јутрење. Сигурно, Русија је искусан опсервативац: у њеној транспозицији промичу све недаће, али и ‘’крвави оптимизам’’ савременог чо-века. ‘’Раље живота’’ узрокују тескобе и конфликте, од неприхватања од стране породице у коју је ушла ‘’са стомаком’’ и без венчаног благослова, грубих на-сртаја мужевљеве породице, па до изазова мушких пожуда на послу и окружењу. Русија Маринковић је, ходајући по спиралама психолошке медитације, дубоко осветлила самосвест своје јунакиње (Софија је, у ствари, стожерни лик овог Ich романа), што је у први наратолошки план извело ритам драмског мо-нолога и мизансцен душе. Када би се структурално ‘’расклапао’’ овај читљив и, некако интимизиран ро-ман - исповест, његова ‘’грађа’’ би првенствено била медитативно - исповедне природе и од, мање-више, Софијиног унутрашњег рефлексивно-емоционалног ткива.

Човек, онај прави и непатворени – учили су нас и Фројд и Јунг и Адлер - понајвише је потопљен у себе и свој висококонфликтни унутрашњи драмски моно-дијалог. У драматургији је познат (Ибзен ) тзв. ‘’дијалог трећег ступња’’: међуљудска комуникација у трослојном јавно-нејавном, а и најдубљем унутра-шњем општењу. Ову технику је у узградњи носећег лика романа, Софијиног, свестрано применила ова, и сама вероватно интровертована, списатељица. Јер - све се и ‘’врти’’око Софије, али, што је најважније, све се у ствари кроз рефлексије и медитације, догађа

управо у њој. Свет, па, нажалост и најужа породица изложена данас бројним искушењима, под високим су ‘’напоном’’ разноразних конфли-ката – баш као и појединац – човек (Карен Хорнај је написала чак десе-так књига – студија на тему ‘’наши унутрашњи конфликти’’, јер је човек и у себи и поводом себе заиста кон-фликтан!). Софијина ‘’мудрост жи-вота’’ оправдава и сам назив рома-на: потребно је, да би свет био бољи, живети – како то она чини – и з н а д с е б е. Али – не живети у аскетизму монаха, нити у стерилности егоис-тичке индоленције и отуђености. То вешто ауторица зна и користи, па су, мање – више, све личности оживљене и индивидуализоване: свекрва Меланија, заова Зора, мајка Ева, рано пробуђена деца, чак и тај колективитет, прво у Сарају, па Ва-рошици, Предузећу, Београду, да би

чак покоја рефлексија стигла и изван Србије на туристичким рутама или – врло успешан пасаж – синдикалном камповању на мору. Посебно су успеле ‘’сторије’’ интимног живота, оног који како Црква каже чини ‘’свету тајну’’, главних јунака овог романа где фина ‘’тврда’’ еротика бива опоетизова-на снагом природне лепоте мушко – женских тајни и односа.

Русија Маринковић је дубок опсерватор и ‘’соци-олог’’ али – са ‘’тезом’’. То донекле повуче ову прозу у идеализацију, посебно кад је јунакиња Софија која – како би Лаза Лазаревић рекао – зна све. Њене, боље рећи ауторкине рефлексије и, посебно меди-тације ‘’поводом’’, с једне стране покривају готово све, од личних односа, па до социолошких ракурса савременог живота, да би, многокад, на другој стра-ни зарониле у исповедност човека који, поред све-га, уточиште и прибежиште проналази у исконском ‘’миру Божијем’’. Не једном се зато јунакиња обраћа баш Свевишњем и покушава да душевне и животне тегобе и страдања преточи у мир и блаженство тр-пљења ради - просветљења. Ретко ко од данашњих писаца успева да искомпонује повесницу од, наиз-глед, потпуно диспаратних аспеката и поступака. Овај роман је зато прави, успели колаж: ту су танани сликарски описи амбијента, рустике, породичних уз-лета и падова, затим најинтимнијих порива, надања и црних слутњи, социјалних успона и падова, чак и генерацијских неспоразума и разлика.

Приче из „Лазаревића шињела“Русија Маринковић: Изнад себе, Партенон, 2012.

Миодраг Д. Игњатовић

Катарина Костић

Песници се најбоље осећају међу звездама. Од кад је писане речи звездани свод обасјава стихове и машту песника и читалаца подјед-

нако. Поезија Душице Ивановић је смештена у ме-тафоричка сазвежђа. Звезде, попут биљура, исија-вају из стихова, а у њиховом мношту песник хрли за својом звездом, али је не достиже. „Сва места су под звездама“, наслов је једне од најупечатљивијих песама из циклуса „Ни на небу ни на земљи“. Живот-ни пут није посут звездама, ипак, по њему можемо чврстим кораком ходати, можемо зидове међу који-ма смо заробљени рушити, може-мо са земље ишчезнути, у дивљу траву изникнути, ако имамо своју звезду водиљу - увек ћемо бити међу звездама.

Сазвежђа и звездана путова-ња песничке су метафоре веома слојевитог значења. Реч звезда, много пута употребљена у овој, као и у претходној збирци Ду-шице Ивановић, у свакој песми, чак у сваком стиху има другачије и вишесложно значење. То добро илуструје песма „Звездани путни-ци“ (из првог циклуса). Да ли смо се сретали у својим пловидбама међу звездама, да ли смо се по-знавали, да ли смо са исте звезде потекли, да ли смо свемирски путници од давнина? Можда смо сада у пролазу само / Звездани љубавници / Земаљски ратници / На трагу вечитих истина./ У тако мало речи поста-вљено је толико много питања о постојању и раз-логу битисања, о пролазности и немоћи пред њом, али и спремности да се трага за сврхом и смислом

живљења. Да бисмо били „на трагу вечитих истина“, треба да будемо не само „звездани љубавници“, већ и „земаљски ратници“. Не треба да бежимо из живота у небеса, већ да небески свод приближавамо земљи, да нам буде на дохват руке, иако знамо да га никада додирнути нећемо. Оденути сложену филозофску мисао, као што је питање смисла и бесмисла, у блис-таво песничко рухо, уз помоћ звезданог плашта као метафоре, то је дивно поетско успенуће. Суштастве-на мисао песникиње, устрептала, врела од емотивног набоја, упућује на трагање за спасењем. Она савла-дава „сва зла и страдања овог света“ посипајући га звездама свога срца. А њих не треба тражити само у плаветнилу неба.

У скоро свих осам циклуса књиге „Звездани путници“ (Ни на небу ни на земљи,

На позорници, Сенке, О љубави, Сањар, Од времена до времена, Твој и мој бол, Оно што видим срцем), а то се може рећи и за претходну збирку „Срце мог срца“, рефлектују се својства небеског свода: бес-коначност, непрегледност, загонет-ност, тајанственост, недокучивост...

Емотивна и мисаона дубина ове поезије извиру из великог бола, однегованог, рафинираног бола, који је у књижевности често био илустрован познатим стихом јед-ног од најславнијих представника романтизма, француског песника Алфреда Де Мисеа: „Ништа нас не чини тако узвишеним као велики бол“. Бол осенчен тишином и са-моћом, у потпуној интими субјек-тивног ЈА, гради од речи волшебну естетску кулу, чијим имагинарним

степеницама се непрекидно пењемо према тајан-ственом метафизичком сазвежђу. Таква је кратка пе-сма „Заробљен“ из циклуса „Твој и мој бол“:

У глувој соби глува тишина / Непомична / Свуд наоколо дубоки мрак / Да прокопа тунел / Да про-

Метафорична сазвежђаДушица Ивановић: Звездани путници, К.К. „Сцена Црњански“ и Књижевна академија, Београд, 2012.

нађе излаз / Да не оглуви од тишине / Да не ослепи од тмине / Он претвара стварност у сан /.

Естетизму песникињиног рафинираног бола доприносе стаменост и топлина словенске душе (израз који је данас такорећи избачен из употребе). Она успева да сачува бит свог матерњег језика као словенског у пуном значењу те речи, што није лако у англосаксонском миљеу. У том смислу њен песнички језик заслужује посебан осврт и анализу. У прилог томе, цитирам последњи пасус из рецензије др Радо-мира Батурана: „Поред вишезначне, свеже и ориги-налне метафоричности поезије Душице Ивановић, њена је поезија пример разноврсне, неговане језичке фигуративности и склада, па ће као таква засигурно обогатити и српски језик и српску књижевност.“

1948 - 2008

19

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

Више од сто аутора

Рајко Ђурић: Историја ромске књижевности, Књижевна општина

Вршац, Вршац, 2010.

Тијана Чубрило

Ово је ново, проширено издање књиге Лите-ратура Рома и Синта која је објављена 2002. године на немачком, а затим је преведена на

румунски и мађарски језик. Историја ромске књи-жевности је прва књига која се бави овом тематиком и у томе је њен први велики допринос у упознавању и изучавању ромске књижевности. Аутор посебно наглашава чињеницу да је први пут о ромској књи-жевности писано тек између 1990. и 2000. године, иако она постоји већ неколико векова. Као и све ли-тературе света, и ромска се дели на усмену и писану, а у њој срећемо и универзалне теме и мотиве цело-купне светске књижевности. Овим наводима Рајко Ђурић жели да покаже да ромску књижевност није потребно посматрати као издвојени систем, већ као књижевност која се ни по чему не разликује од било које друге националне књижевности.

Историја књижевности, као део науке о књижев-ности, је специфична јер сем што разматра књижев-на дела и њихове ауторе, мора да обухвати и исто-ријска и друштвена знања у којима су та дела по-никла, да обухвати културу и народ. Када се ради о историји ромске књижевности, задатак је још тежи, јер Роми не живе у само једној или неколико држава на свету. Зато је Рајко Ђурић морао да посматра и по-знаје културе многих народа, да би у њихов контекст сместио и стваралаштво ромских аутора, у конкрет-ној држави.

Књига се састоји из четири дела. Први део се бави односом индијске литературе и Рома, а други народ-ном књижевношћу Рома. Треће поглавље је најобим-није, а казује о животу и делима ромских писаца широм света. Последње поглавље је закључна реч Рајка Ђурића о настанку ове књиге и кратак осврт на положај и статус Рома и ромске књижевности данас у свету.

Рајко Ђурић успоставља директну везу између индијске и ромске литературе. Та веза не изненађује ако на уму имамо чињеницу да су Роми живели у Индији до 1192. године, па је и њихова усмена књи-жевност била део индијске народне књижевности. Индијских епови Махабхарата и Рамајана фраг-ментарно су сачувани у усменој традицији Рома, а то се огледа у истим личним именима, темама и мотивима у народним ромским причама, a постоје и идентични обреди.

Народна књижевност Рома је, након прогона Рома из Индије, уз народна веровања и ромски језик, постала чувар културне, духовне и литерарне баш-тине. У 20. веку је објављен највећи број народних прича и песама, мада се то спорадично дешавало и у 19. веку. Главни део ове народне књижевности чине митови, легенде, бајке, приче и поезија. Митови се баве настанком света, богова, првих људи, постан-ком Рома, док се у легендама тематизују прогон и лутања Рома. Приметно је укрштање тема и мотива ромског народног стваралаштва са народним ства-ралаштвом већинског народа. Објављен је велики број ромских бајки, а типови бајки су упоредиви са индијским. Преко бајки је могуће и изучавање јези-ка, веровања и традиције Рома. Народна поезија је, међутим, достигла највећу популарност јер су лирске песме постале део музичке традиције.

Поглавље о животу и делима ромских писаца даје податке о више од сто ромских аутора широм света, у следећим земљама - Шпанија, Велика Брита-нија, Русија и бивше државе СССР, Србија и бивше републике Југославије, Румунија, Мађарска, Бугар-ска, Чешка, Словачка, Пољска, Аустрија, Немачка, Швајцарска, Француска, Италија, Шведска, Финска и ваневропске земље. Постоје и земље у којима нема ромске литературе, а у којима Роми живе, а то су: Турска, Грчка, Португалија, Холандија, Белгија, Нор-вешка. Од наведених земаља литература Рома је тек у зачетку у Аргентини, Бразилу, Пољској, у Шведској и Финској развила се крајем 60их година, а у Италији тек 90их. Када је реч о Чешкој и Словачкој (Чехосло-вачкој), књижевност Рома се развија тек након Дру-гог светског рата, а утицајнији су и значајнији писци из Словачке. Ромски писци из Аустрије и Немачке највише пишу о последицама патње и страдања Рома у концентрационим логорима нацистичке Немачке. То су углавном, како каже Рајко Ђурић, књиге сећања које у највећој мери нису настале као последица уметничких и стваралачких побуда него као резул-тат жеље за изражавањем личне несреће.

Без сумње, најистакнутији представник ромске књижевности у светским оквирима је Мигел де Сер-вантес, који је својим делом Циганчица увео ромску тему и мотив у европску и светску књижевност. Зато Рајко Ђурић и каже: ,,Мали и непризнати народи захваљујући великанима у уметности могу се при-ближити највећим народима света, па и изједначи-ти“.

Највећу вредност ове књиге проналазимо у чиње-ници да даје општи увид у велики број ромских пи-саца из прошлости, али и савремених ромских пи-саца и на тај начин, онима који воле књижевност и баве се њоме, отвара сасвим нове путеве изучавања.

Најновији роман професора филозофије и психологије Leslie Kaplan (1943) под називом “Millefeuille” добитник је француске награде

за књижевност “Wepler”. Књига која је објављена у августу 2012, седамнаеста је књига Leslie Kaplan.

Жан Пјер Милфеј је професор у пензији. Живи у Паризу у близини музеја Бурдел. Проводи дане дру-жећи се са људима. Нарочито ужива у разговорима са младима. Врло је забаван, засмејава друге. Воли да помаже, велики је хуманиста. Сви га воле и по-штују. Пише рад о Шекспиру и изнова чита његова фасцинантна дела. Шетње улицама Париза му пред-стављају велико задовољство. Кафане и људи који се тамо срећу веома га инспиришу. Има хедонистички однос према животу. Наизглед, срећан човек.

Но, нешто га мучи, лоше спава. Тешко заспи, а када заспи, ружно сања. Први сан у роману при-казује једног веома тужног дечака чији израз лица дубоко погађа Милфеја. При буђењу, он схвата да је то заправо он. У сновима и на јави, често му се појављују мисли о смрти. Међутим, када се поверава пријатељици, он наилази на чуђење и неразумевање. Главни лик се све више мења. Постаје мрзовољан. Његово понашање карактеришу противуречности. Час тражи друштво других, час му они сметају. Инте-ресовање за одређене ствари смењује се са досадом. Опчињеност према неким људима брзо замењује иритираношћу. У једном тренутку, Милфеј постаје свестан своје самоће упркос бројних пријатељстава и предвиђа да нико неће жалити за њим када умре. Бесан је на сина јер га не посећује иако не живи дале-ко. И тужан што нема унучиће. Он постаје све више заокупљен туробним мислима о старости и смрти. И тоне све дубље. Централна тема романа јесте старост као и човекова смртност.

Трагичан крај двоје младих људи за које се зала-гао, можда недовољно, означиће прекретницу у ње-говом животу. Након изванредне бриге о њима усле-дило је њихово одбацивање које ће се испоставити кобним. Милфејово јако осећање кривице сигурним корацима води га у једно растуће лудило. Обузет ликом Краља Лира, и Милфеј пронаћи ће у лудилу начин да умре оставши на овом свету.

Капланова маестрално користи моћ језика и интерпункције да би дочарала Милфејова стања и осећања. Имперфект и аорист који су непрестано присутни указују на то да је главни лик већ изашао из садашњости. Њено писање омогућава нам да дожи-вимо централну личност као да је познајемо веома дуго. Ауторка описује свакодневницу главног лика и копа по очигледној баналности ствари и бића. На крају успева да изнесе трагичност и дубљи смисао. Ауторкин стил веома је личан. Неодољиво подсећа на нови роман. У књизи нема стварне приче већ је роман прилика да се упознамо изблиза са неким и подсвешћу једног бића које се гаси.

Монотонија у роману вешто је избегнута зах-ваљујући варијацији углова која ствара динамику приповедања. Приповедач је час свезнајући, час професорова пријатељица, час служи за унутрашњу усредсређеност на једну тачку да би се изнео став. Треба истаћи и то да је Капланова, на крајње суп-тилан начин, исписала овим романом и својеврсни роман о Паризу јер су референце о знаменитостима, улицама, кафанама заиста бројне.

Капланова приказује на одређен начин јаз између генерација који је, чини се, непремостив. Са једне стране, недостатак икакве блискости између Мил-феја и његовог сина Жана, па чак и комуникације ; са друге стране, неразумевање између главног лика и изгубљеног Лоика који ће несрећно завршити.

“Millefeuille” на француском дословно значи “Хиљаду листова” али означава и један колач од лис-натог теста. Ово указује на расутост и свакако слоје-виту јунакову личност. Ауторка, по вокацији психо-лог, истражује његову личност, њену шареноликост, дубину али и слабости. У роману “Психотерапеут” (1999), у коме Капланова приказује свакодневицу једног психотерапеута и разговоре са пацијентима, ауторка већ наговештава Милфеја и његове промене расположења, његове симболичне снове.

У овом роману, читалац постепено схвата да је и он сам Милфеј. Његова огољеност нас тера да раз-мишљамо о нашем унутрашњем бићу . Није ли луди-ло које на крају обузима Милфеја негде одраз савре-меног човека ?

Сандра Илић

ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕВОД

Динамика приповедањаРоман “Millefeuille” ауторке Leslie

Kaplan

Романескни експеримент

Христо Петрески: Лифт (ни)је за двоје

У издању издавачке куће Феникс из Скопља изашао је роман почасног члана УКС-а Хри-ста Петреског. Прво се примећује необична

форма романа „Лифт (ни)је за двоје“ („Лифтот (не) е за двајца“) Христа Петреског. Конципиран је као низ скица груписаних у три целине, у три покушаја да се напише роман. Већ на првој страници, писац увлачи у свој унутарњи простор. Своје мисли исказује кроз разговор са својим двојником, самим собом. Стиче се утисак да је почетак интерактиван, да се текст ис-писује сада и овде...да се ствара у тренутку.

Трећа целина, „трећи покушај да се напише ро-ман“, доноси још новитета. Ту су новински чланци о догађајима у лифту. Затим и веома духовите пре-поруке или упутства о коришћењу...лифта. Веома смело!

А шта представља лифт? Лифт је уоквирена ку-тија, место кроз које пролазе животи. Али, он се креће и мења се његов садржај, као и сам живот!

Петрески се пита: „...да ли су ово само вежбе за са-времени урбани роман у коме је човек то јест аутор преокупиран непотребним реченицама и фразама са празним ходом...“. Текст јесте написан без Андрићев-ских реченица и знакова интерпункције, и у форми једне бесконачне реченице, која почиње, протеже се и наставља у недоглед... као ток живота.

Размишљања, са дозом ироније, о модерном друштву (нпр. о тополама и зеленим површинама, тротоару и аутомобилима...) књигу сврставају у ан-гажовану књижевност. Чак и на први поглед „праз-не реченице“ имају своје место у покушајима да се напише роман. И ништа није случајно. Напротив! Добро је осмишљено и све је на свом месту.

Констатујем, велики експеримент „Лифтот (не) е за двајца“ Петреског је успео, што је и потврдило „Рациново признање“ за 2012-ту годину за прозно дело објављено на македонском језику!

Искра Пенева

Мироје ВуковићВ у кКад је Вук кренуо у БечПо новој ортографијиДа излије своје прво слово Своје слово АУз њега и остала словаДо којих је доспиоДок је на њивама народног говораТрагао по беспутној СрбијиУ жељи да јој завири у душуИ да јој попише пјеванијеНије ни слутио да ће стићиСве до Косова и прије његаНити да ће му сеТај пут до БечаКроз СрбијуКроз историју и легендуОдужити до краја животаДо бескрајаНатоварио Вук на своју грбачуТршић, Троношу и остале манастиреНатоварио биткеСа свеукупним побједама и поразимаУз њих све горе чарнеСа змајевима, вилама и златним пауницамаНатоварио народну мудростИ све оно о чему људи збореКад се послом бавеИ када су у беспослициПа све то понио у тај Беч На изложбу ЕвропиДа она види Како ништа није погубљеноУ тој азијатској тмушиКоја је трајала вјековима Пошао Вук од А и стигао до ШОд њих у Бечу саградио дивну алеју азбукеОдмах ту поред царских авенијаПа Европа изненађена новошћуИ слуђена необичношћуДошла да окријепи своју посусталу душуИ да очи своје дарујеНајједноставнијим писмом на свијетуИ правилом: Један глас Једно словоИ сад се ја нешто питамДа ли Вук треба да се захвали ЕвропиИли Европа Вуку самоуком и хромомКако су то учинила браћа ГримИ велики Гете, тај мудрац из ВајмараУз њих Мицкијевић, Пушкин у другиОни су Вука лијепо посадилиТу поред самог свог срцаИ још се питам да ли ми овамо коначноТреба да од њега затражимо опроштајЗа све оно што смо му приредилиУ својој злоби и неукости

Штампар МакаријеДок су Балканом јуришале црне хордеУ свом походу на ЕвропуШтампар Макарије је на ОбодуОкруженом благословеним скадарским

водама Зидао тврђаву од словаПрва кула му је била Октоих првогласникВриједни старац МакаријеНадодавао је кулу за куломОктоих петогласникПсалтир, Молитвеник......Питао га забринути господар ЗетеПоносни Ђурђе ЦрнојевићШто си се, старче, тако занио тим словимаКао да су најсрећнија временаКао да не видиш несрећу нашуНо се бавиш тим оловом и папиромУмјесто да нам помогнешДа излијемо копља и мачевеИ да сачинимо плановеКако да нашу земљу одбранимоОд тих ужасних колона које смрт доносе

Ја ти, о Господару, у тој работиНе умијем помоћиРече врли штампар МакаријеИмаш ти витезова твојих оданихИ народ који ће са тобом стати у одбрануАли све нешто мислимДодаде часна старинаДа ту одбране немаПред њима су пале моћније земље и војскеПашће на крају и твојаА ако одбране има Сматрам да се она састоји У књигама овим, мој Господару

Ти ми то слутиш пораз и безнађеЉутито ће њему Ђурђе

Не, ГосподаруРече смирено старац МакаријеКод драгог нам Бога нема безнађаНе смије га ни код тебе битиЈа ти нудим другу одбрануОдбрану која ће трајати вјековимаИ која ће твоје дично име Кроз њих с поносом да проносиПред овом мојом одбраномНа крају ће пасти та страшна АзијаИ сви они који ће некад опет ударитиНа нашу милу земљу ЗетуИ род наш премили на све стране

Технолошки вишак* Престао сам да правим глупости. Проглашен сам технолошким вишком.* Слобода говора нарочито долази до изражаја ако вас нико не чује.* За главу у коју удари слава, лако се нађе неки зид.* Благо филозофу! Да би постојао, довољно је само да мисли.* Немамо представу шта су нам све изрежирали.* Захваљујући широким погледима, лакше смо поднели сужавање државних граница.* Наше подземље сматрамо организованим кри-миналом, а надземље нам је криминално органи-зовано.* „Не знам ни ја где је излаз из ваших проблема“, рече лавиринт.* Поред оволиких наших невоља, туђе су зане-марљиве, па им се више и не радујемо.* Са Хрватима нас најчвршће повезује језичка ба-ријера.* Ничија није горела до зоре. Ватрогасци су брзо стигли.* Писци лоше живе. Зато живот и пише такве ро-мане.* Косово је Србија. Много ће му времена требати да постане боље од ње.* Не верујем у снове. Ниједан мој ружан сан није био ружнији од онога што ми се догађа.

Милен Миливојевић А

Ф

О

Р

И

З

М

И

20

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Карактеристике ових модуса биле су веома важне за период владавине Луја XIV који је себе сматрао за великог покровитеља знања и светлости, у еру-дитивном смислу посматрано. Управо

последњи наведени, Д-модус кроз ну-меру-плес „Канари“, подвлачи појам „мере“ – како је истакла С. Стојановић Кутлача, „то је склад у човеку и у цело-купној друштвеној заједници“. Да би

било склада, потребно је не губити ра-зум и такт, о чему говоре нумере „Лас-кање“ и „Мисли о срећи“.

Други блок обухвата модусе који по-казују однос владајућег врха друштва према уметнику и уметничком ства-рању. Ту припадају: Ес-модус – „модус инспирације“ – није чудо што је један од наслова композиција „Визионар“; потом Е-модус – „модус љубави“, па Ф-модус „талента“ – овде се под пој-мом „таленат“ подразумева Божији дар, потом проклетство, у смислу ан-тичке легенде по којој таленат доноси пролектство (као код Прометеја), а сâм Купрен је инсистирао на миту о жени Арахни, ткаљи чију је предивну пређу богиња Атина из љубоморе прекинула, а Арахну претворила у паука. Слêди Фис-модус „Модус бола и екстазе“ – симболише идеју да је пут стварања - пут бола (композиција „Трновитост“), али и неизмерне среће. Наредни Г-мо-дус - „модус уметности“ је најсликови-тији у перцепцији Луја XIV који је био заштитник уметности, а на концер-ту је представљен кроз композицију „Величанственост“. Г-модус се гранао на: дурски – када је представљао љуп-кост, и на: молски – када је описивао величанственост. И на крају, Х-модус – „Модус савршенства“ је, по речима др С. Стојановић Кутлаче „описивао бесмртност духа“, то да је „сваки живот уметничко дело“, као и да је сама рене-санса уметност по себи. Ауторка вече-ри парафразира Купренову мисао да је „разум без инспирације немогућ“, да за постизање савршенства „мора постоја-ти идеал, а то је љубав“.

МУЗИЧКИ

ЖИВОТ

Урош Дојчиновић је прави ре-несансни дух многозначно об-дарен. Данас се углавном људи

фокусирају на једну делатност, а он је и гитариста и композитор и филолог и музиколог и педагог и публициста. Одбранио је два доктората у области националне филологије и националне балканске музичке историје, остварио преко 3.000 наступа широм света, обја-вио преко 500 стручних радова, снимио преко 60 дискографских издања, примио преко 50 медаља, плакета, диплома у земљи и иностранству. Све то стало је у само је-дан живот човечји! Отуда и мислим да је он рођен још у доба Ренесансе и да је у овом дугом полуми-ленијумском току стигао да постигне све то! Доз-волите да парафразирам Франца Листа, који је, по-лажући камен темељац за Фестшпилхауз у Бајројту изговорио:

„Као што се клањам ге-нију Дантеа, Микеланђела и Бетовена, тако се сагибам пред вели-чином Вагнера!“

Ја се на сличан начин клањам огро-мном таленту, раду, енергији и љубави које је Урош Дојчиновић уткао у своје дело.

Доживљавам га превасходно као гитаристу. Свира један нежан инстру-мент који је бесмртно ушао у Лоркине стихове, кога треба ставити на крило и загрлити да би произвео тон; ни са једним другим инструментом контакт није тако близак, готово љубавни.

Истовремено, Урош је научнички прецизан и непогрешив! Као што у ин-терпретацији не дозвољава не само да „омакне“ ниједан тон, него и да га не прожме сопственом богатом осећај-ношћу, тако када пише о музици не дозвољава да му промакне неки више-струко не проверени детаљ.

„Гитара на Балкану“ фасцинира ме из више углова; пре свега свеобух-ватношћу научничке грађе срочене на преко 400 страна; импозантан је и број одредница у оквиру коришћене литературе: 323! Требало је само зас-тати 323 пута пред исечком из штампе или отворити одређену књигу и наћи одељак везан за гитару, а да би се до тога дошло треба прочитати хиљаде и хиљаде страница, прелистати стотине часописа, магазина, новина... У „Регис-тру личних имена“ – списак од готово хиљаду личности, сасвим различи-тих, од композитора и извођача свих музичких жанрова, до историчара, музиколога, градитеља инструмената, књижевника, теоретичара, приповеда-ча, педагога и уметника који свирају на сродним инструментима - трзалачким кордофонима, харфи, лири, лаути.

Посебну драгоценост књиге чине и бројне фус-ноте: има их 574; то су исцрпне мале студије које паралелно објашњавају и допуњавају изложени материјал, читава нова књига зани-мљиве грађе, са обиљем нових подата-ка. Доиста задивљујуће колико знања се крије у овој књизи и у овом човеку!

Књига има и хронолошки и исто-ријски и енциклопедијски ток. Исто-времено она је избегла сувопарну нара-тивност, реченице су не само научнич-ки егзактне, него и речите, разумљиве, приповедачке.

Као што влада инструментом гита-ром, тако влада и знањима о гитари на балканским просторима од прапочета-ка, преко античких цивилизација, пе-риода ренесансе, барока, класике, ро-мантизма до XX века. Где год да отво-рите књигу она вас фасцинира обиљем података: али Урош их не презентира надмено, са намером да понизи ваше незнање и да вас збуни. Он, чини се, само хоће да вас упути и обогати. Чак су и фус-ноте права мала ризница знања; ја сам застала на овима које го-воре о ренесансној и барокној гитари:

„Већ крајем средњег века у Евро-пи постаје популарна тзв. ренесансна

гитара, инструмент са четири реда двоструких цревних струна, осим у случају Италије, где је прва (највиша и најтања) жица била једнострука. Код уобичајеног стандардног система шти-мовања, најдубљи двоструки ред стру-

на штимован је у октави, а преостала три унисоно, а прву струну (continuo) остављали су једноструку. Мензура ре-несансних гитара (тј. удаљење од кор-дара до седла) била је око 55 цм. Плитки корпус се незнатно сужавао у пределу резонантног отвора, а дно је често било благо испупчено и састављено од споје-них, савијених летвица, слично као код лауте. Узан врат, 4 до 8 поља, која су формирали покретни цревни омотаји, завршавао је главом инструмента; у почетку, она је била уназад савијена скоро под правим углом, поново по узору на лауту, а касније блаже нагнута унатраг. Чивије су у кључиште умота-не са задње стране. Инструменти су били најчешће богато орнаментирани различитим стилизованим интарзија-ма. Богата међународна иконографска и литерарна документација потврђује да је овај инструмент брзо постао део свакодневног социјалног живота тог времена, иако се прве композиције за ренесансну гитару појављују у склопу лаутистичких збирки.

Од друге половине XVI века све чешће се јављају тзв. барокне гита-ре, са пет редова двоструких цревних струна. Инструменти су били такође плићег, издуженог корпуса, у облику благо проширене осмице, са бочним странама незнатно увијеним према резонантном отвору и са испупченим или равним дном. Са задње стране за-обљен врат инструмента имао је раван хватник и покретне цревне прагове. Дуплиране жице (најчешће са изу-зетком прве – једноструке), су и код барокних гитара штимоване у поједи-ним редовима октавно или унисоно и затезане дрвеним чивијама које су са задње стране утискиване у кључник. Дно, бочне стране, врат и кључник ин-струмента, били су богато украшивани интарзијама и мозаицима од обојеног дрвета, седефа и сл., док је звучни от-вор био прекривен декоративном ро-зетом. Према Преторијусу (1619), про-мена од четвороструне до петоструне гитаре, настала додавањем још једног реда струна, везује се за активност италијанских извођача, комедијаната и акробата.“

Као што се за Моцарта везује анег-дота да је рекао да су од једне флауте горе само две флауте, тако се и за Шо-пена везује изјава да „нема ничег бољег од једне добре гитаре, осим можда, две“!

Наћи ћете овде још много занимљи-вих прича не само о композиторима који су посебно волели гитару, као што су Бетовен, Шуберт, Берлиоз, Ве-бер, Паганини, Шпор и већ поменути Шопен, него и о књижевницима који су добро познавали гитару (такав је случај са Џојсом, Брехтом и, разуме се, са Лорком, који јој је подарио најлепше стихове)!

Књигу треба читати полако н стр-пљиво: она заслужује сву вашу пажњу и поштовање!

„Гитара на Балкану“ Уроша Дојчиновића

Књигу „Гитара на Балкану: од првих трагова до 1941.“ издала је „Просвета“ 2012. године; има 436 страна „густог“ текста,

без илустрација

Гордана Крајачић

Урош Дојчиновић

Ове године Народна библиотека обележава јубилеј - сто осам-десет година од оснивања, ни-

зом свечаности, концерата и других културних дешавања. Један од интере-сантних пројеката у организацији На-родне библиотеке свакако је било вече Купренове музике за чембало, под на-зивом „Купренов концепт универзалне хармоније“. Вече је организовала и во-дила др Светлана Стојановић Кутлача, а осим ње, музику на чембалу изводили су ученици београдске музичке школе „Јосип Славенски“: Тина Неуцер, Дра-гутин Савић и Милена Вељовић.

Музика Франсоа Купрена (1668-1733) не осликава само музички укус и уметнички стил једног времена, већ и комплетан поглед на живот човека и целокупне заједнице почетком осамна-естог века у Француској. Вече Купрена у Народној библиотеци је осмишље-но тако да комбинује предавање др С. Стојановић Кутлаче - са музичким нумерама намењеним чембалу (клав-сену), као и пројекцијом дела сликара Купренових савременика. Идеја овакве концепције била је да се прикаже Ку-пренова „визија универзума“, звучна „енергија 10 модуса“ и музика као „пут ка перфекцији“.

Музика Франсоа Купрена се засни-ва на средњовековним лествицама – модусима, од којих је сваки имао свој печат, односно, симболисао је веома одређену енергију из Универзума. Тако први блок модуса чине: А-модус - „мо-дус духа“, Б-модус – „модус природе“, Ц-модус – „модус светлости и таме“, и Д-модус – „Модус разума и мере“.

Ана М. Зечевић

Концепт универзалне хармоније

Франсоа Купрен

Душан Цицвара

Од првог Феста одржаног од 08. до 16 јануара 1971. године, под називом „Храбри нови свет“

протекле су четири деценије. Данас за многе нараштаје фестовско искуство представља повластицу какву не по-седују многе европске метрополе. Јер када је Фест покренут у Београду ради-ло је преко четрдесет биоскопа, који су у међувремену постали жртве сурових транзиционих профитних размишљања и промишљања. Међутим изградњом мултиплекса поред дворана које још увек одолевају нељудским неолиберал-ним правилима игре, не само на Фесту, већ и на другим филмским фестивали-ма попут „Слободне зоне“ и „Фестивала ауторског филма“, као и низа панорама савремених националних кинематогра-фија, љубитељи „покретних слика“, могу да погледају и остварења која на-кон окончања фестивалских еуфорија не улазе у редовну биоскопску дистри-буцију. Ово највише важи за кинема-тографска остварења која нам долазе из источноазијских и латиноамеричких земаља. Најновији Фест остаће упамћен и по чињеници да је од седамдесет и пет одабраних филмова, само седам прис-тигло у досадашњем целулоидном из-дању.Сви остали приказани су у новом DCP (Digital Cinema Paskage) облику, а дословно у последњим сатима у Бео-град стигла је репродукциона машина за Велику дворану Сава центра. Фести-вал је свечано отворио глумац и песник Мајкл Медсен. Када су гости у питању, новинаре је занимало да ли је дирекци-ја овог фестивала поред Медсена могла да обезбеди и долазак још неког супер стара? Питање је на месту, мада се мора признати да то у овим временима пред-ставља немогућу мисију! Велике звезде ако немају пословних интереса, попут снимања филма као што је то било пре две године у случају Рејфа Фајнса, или пак као на Кустуричином „Кустендор-фу“ где углавном долазе по пријатељској линији, не посећују државе у којима њи-хови филмови не остварују финансиј-ску добит!

Вратимо се кинематографским ос-тва рењима приказаним на овогодиш-њем Фесту. И поред чињенице да око двадесетак филмова заслужује посебне критичарске осврте, потписник ових редова позабавиће се искључиво на-грађеним остварењима, као и филмом који је први приказан на фестивалу. Фест је отворио победник Канског фес-

тивала и добитник Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја „Љубав“ Михаела Ханекеа. Ханеке се сматра једним од најособенијих европ-ских аутора. Овај професор режије на Бечкој филмској академији, који је ка-ријеру запо чео пишући филмске крити-ке за бројне немачке новине и магазине, реализовао је интригантне филмове од којих ћемо овом приликом поменути само „Професорку клавира“, „Скриве-но“ и „Белу траку“. У „Љубави“ Хане-ке гради камерну причу о времешном брачном пару посвећеном музичкој уметности. Будући редитељи пажњу би требало да обрате на ентеријални ми-зансцен и изражајну визуелност сни-матеља Даријуса Конџија, као и на рад са глумцима у којима и епизодне улоге остају упамћене. Сведеним филмским, а не књижевним дијалогом, у наратив-ном мимезису, Ханеке нам открива шта се догађа у једном хармоничном, мал-тене идеалном браку, када жена дожи-ви мождани удар, а њен супруг лагано почне да губи живце. После одјавне шпице, гледаоци без обзира на године

старости, принуђени су да размишљају о неумитности физичког нестајања. Редуковани покрети камере усмеравају нас на призоре и објекте које поседују специфично значење једне у бити ин-тимне људске драме.

У једином такмичарском програму фестивала „Европа ван Европе“ први пут од његовог постојања (године 2007. Дирекција Феста установила је такми-чарски програм у коме се приказују филмови из европских земаља које нису чланице Европске уније) тријумфовао је израелски филм „Орлови“ редитеља Дрора Сабоа. На сопствено стваралаш-тво Сабо је скренуо пажњу документа-рцем „Lady D“ у коме прати уметнички пут контроверзног израелског певача трансексуалца Денија Интернешна-ла, иначе једног од победника еврови-зијског музичког такмичења „Песма Евровизије“. Један од разлога за конти-

нуирану присутност израелских фил-мова на међународним фестивалима, свакако лежи у интересовању израел-ских редитеља да се позабаве контро-верзним политичким темама, у којима се на бескомпромисан начин обрачу-навају са појединим одлукама својих влада. Редитељи попут Амоса Гитаја, Ерана Риклиса, Џозефа Седара, Керен Једеје, и од скоро Мајкла Мејера (ње-гов дебитантски дугометражни играни филм „Бекство из таме/Алата“, такође је приказан на Фесту) баве се сложеним израелско-палестинским односима, као и проблемима са којима се у држави Мојсијевих потомака суочавају марги-нализоване мањинске заједнице. У „Ор-ловима“ у драматуршки оправданом и успешном наративу преплићу се две паралелне приче: виртуелна невидљи-вост старијих и њихово осећање да су неважни и презрени што доводи до ра-дикалне освете према младим људима , са љубавним троуглом који се после ви-шедеценијских емотивних патњи глав-них протагониста Ефраима и Мошке разрешава на један болан начин.

Награду жирија критике „Фипрес-ци Србија Динко Туцаковић“ добио је хрватски филм „Људождер вегетари-јанац“ Бранка Шмита. Овај филм као и претходни „Метастазе“ снимљен је по истоименом романсијерском штиву некадашњег бившег доктора-гинеко-лога Иве Баленовића. Шмит је лите-рарни предложак знатно ишчистио и филмски редуцирао, па ово остварење од прве до последње секвенце проти-че у једном даху. Сам сценарио бави се општим жанровским крими сентенца-ма, од појаве организованог кримина-ла, корупције у здравству, илегалним абортусима, нераскидивој спрези ма-фије и полицијских челника... Својим визуелним рукописом Шмит је успео да превазиђе жанровске оквире класичног кримогеног миљеа, у коме егзистира главни протагониста гинеколог Данко Бабић (феноменална рола Ренеа Бито-рајца). Шмит као редитељ а потом и ак-тери Рене Биторајац, Зринка Цвитешић, Леон Лучев, Емир Хаџихафизбеговић, Дариа Лоренци, Ксенија Пајић и Муста-фа Надаревић, урадили су нешто што се доиста ретко виђа у филмовима реали-зованим на тлу некадашње Југославије: уздигли су форму изнад садржаја. На-име, у данашњим транзиционим вучјим временима, у сваком људском бићу чучи Данко Бабић, лик који је зарад соп-ствених егоистичних и хедонистичких задовољстава спреман на кршење свих моралних норми!

Бескомпромисна критика друштваНа 41. Фесту одржаном од 22. фебруара до 3. марта, под слоганом „Припрема Позор III

Фест“, провокативним остварењима издвојиле су се израелска и хрватска кинематографија.

Ф

И

Л

М

С

К

А

К

Р

И

Т

И

К

А

Детаљ из филма Људождер вегетаријанац

1948 - 2008

21

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

присутна у сваком уметнику и у његовом ствара-лаштву? (галерија “Хаос”)

Трава је највећи “трошилац” земљине површи-не. Да нема воде и океана, мора, она би била без премца.Успут, од једва видљиве до огромне- шуме чудновате- она пресреће све живо. О трави као што је бамбус испеване су многе песме; о трави хранитељици- сетимо се житарица- такође. Слу-жи као грађа и као објект лепоте. Уме да нахрани све живо и да у се прими покојно. Једноставно-свеприсутна је. А то што је најчешће заобилажена у различитим уметничким експериментима- нај-мање је она крива. Ето: један уметник из Баната, из Баваништа, тридесетак година слика траву и травке, корење, лишће и цветове. Понекад по-дигне главу и онда му се у сликама догоди небо. Иначе, за Милана, Мику Обрадовића трава и њен орган који је везује за земљу је закон. Како каже овај уметник: “ Човек је немоћен да измисли раз-ноликост као што то чини природа око њега.”

И тако: пред нама је изложба која одудара од неких тренутних законитости у понашању уметника и оних који им сугеришу чиме да се баве. Истина, не ретко смо сучељени са отпорима у којима се уметници труде да негују ослобођену мисао.Ипак, директиве су, барем последњих деце-нија, оно што обележава уметничку праксу поје-динаца. ЉИЉАНА СТОЈАНОВИЋ је у својим разнородним циклусима уврстила и траву и њену механику: потезима који се помало разливају по површини хартије, ова уметница успева да суге-рише елементе покрета, заљуљаност која је главна особина траве. Њу занима пре свега покрет који је спој светлости и материје од које је биљка саз-дана. У томе посматрач може с лакоћом да пре-позна и обиље симбола, тзв., пренесено значење. Али,може се слободно задовољити и насликаним објектом као таквим. НИКОЛА ВУКОСАВЉЕ-ВИЋ, напротив: у трави проналази могуће спојеве са неким другим облицима којих има код живих бића-нарочито птица и инсеката, што су његова првотна и најдужа инспирација. Додуше, њега када црта, привлачи кретање, динамика. Ту недав-но, у галерији Улус-а, излагао је цртеже балерина у којима је цртачка миметика настојала да систе-мом синегдохе, ухвати суштину игре и балетског покрета. Сада се заинтересовао за стално и уоб-личено изгледање живота. И ту лако препознаје-мо драматику и динамику коју нам уметник поте-зима сугерише. Непрестано тврди како гледање и открива и крије постојеће. МИЉАНА ВУКОВИЋ користи фотоапарат и њиме црта. Лако се уочава систем елиминације околине и инсистирање на је-диничну појавност која има одређене сличности са врцавим експлозијама које се користе у ватро-мету. И код ње је присутно задовољство што се минималним средствима показује потребна моћ ликовности.

Три поступка и три естетике у избору истори-чара уметности и критичара, ВЕСНЕ ТОДОРО-ВИЋ: све је сливено у један израз - лепо је у појав-ности, која са своје стране, у систему симболиоти-ке, истиче трајање. Човек није усамљен у колопле-ту живота: свуда око њега се распростиру гиганти - бамбусове шуме и усамљене влати траве...

ЛИКОВНИ

ЖИВОТ

Цртање је велики изазов у свим времени-ма: епохе каменог доба су нам оставиле значајне радове - колико је то део инди-

видуалне или колективне свести друго је питање. Али захваљујући цртању добили смо моћно ко-муникационо средство за споразумевање и оста-вљање трага за будућност - различите врсте пис-ма које су обезбеђивале чување тајне некадашњег постојања. Између цртања и сликања одувек је било слоге и неслоге. У време када је линија била свемоћна и различитим деобама површине била носилац комуникационог елемента - слика је била у другом плану. Но, када је боја постала довољно моћна да сама буде све и свја у смислу остављања трага о појединцу - али и колективу, линије није било. Но, најчешће се срећемо са њиховим ком-биновањем. И у ту сврху имамо најразличитија остварења код којих је тешко оделити важност линије од боје. Али, ликовна уметност и њена употреба одувек су имале сложени карактер и за-хтевале упућеност у тајне које су носиле...

“Модерној уметности прети та опасност што се гради на извесним формулама и принципима. То није добро нити здраво. Зато ми млади народи требамо да се бранимо од тога принципа западних народа.Ми смо још премлади и снажни да би нам био у раду принцип важан.” Тако је писао у дневнику ИВАН ТАБАКОВИЋ, 1925. године и то би био могући одговор на захтев Растка Петровића и оних који су заговарали учење “европејског језика у уметности”. Имао је много разлога да се супротстави униформисању које се једно време у Европи појавило као стил - звали су га “интернационални” и ту су скриле замке. Они који долазе у Париз, тадањи центар света када је у питању уметност уопште, имали су обавезу да свој пртљаг, што су носили у себи као културно наслеђе, оставе “пред вратима” и да се повинују захтевима средине у коју су дошли. О тим притисцима писао је и говорио и Милан Коњовић. Подсетио бих на његове речи: “И зато сам прву самос-талну изложбу приредио овде, код нас.” Данас нам изгледа необично да се умет-ник и његова уметност подреде глобали-зацији, која је, што је логично, себична и једносмерна. Замислите да се један Немац одрекне Гетеа, Хегела, Томаса Мана или Бизмаркових идеја о нацији и потреби за уједињењем! А то се тражи од оних који хоће у Европску унију: да не буду наци-оналисти и традиционалисти! Но, то је политика-која је, истина, увек имала своје место у уметности. Да ли као облик рели-гијског понашања, а тиме и одређене про-паганде, или у облику романтичарских заноса о слободи и својој историји- тек, има је, што би се рекло. Иван Табаковић је био човек овога тла, дубоко загледан у суштинске проблеме егзистенције. По њему се наука, уметност и сва-кодневни живот не могу и не смеју раздвајати у посебне категорије. Они су ту да подстичу човека на рад и сумњу: оно прво оправдава друго и обра-тно. И зато је његово дело испуњено цикличним круговима у којима стално препознајемо социјал-ну ноту и продубљивање естетског у сликарству на основу науке и сазнавања која богате укупно људско искуство јединке. То и ова изложба пока-зује: ништа се не сме заборавити и у ту сврху су забелешке, назване “радови на папиру” врло дра-гоцене.Сећам се таквих радова неуморних црта-ча Леонида Шејке и Стевана Кнежевића. Они су своје белешке пажљиво чували и у њима видели нека будућа дела. И док је Шејка градио на њима свој систем ликовног представљања света око нас, Стеван Кнежевић је истраживао елементе игре која му је била веома важна. Код Табаковића је то вид научног сазнавања у ликовној уметности. Та врста продубљивања опажаја и његовог довођења у свет апсолута- што је уметничко дело без сваке сумње- процес је који се мора непрестано усавр-шавати. Тако у “Дневнику”, 1925.године, он пише: “Боја је индивидуалиста. Још није исцрпљена мо-гућност стварања нових боја. Помоћу две познате могу добити трећу, непознату.” Ту је и следећа ми-сао која итекако карактерише уметника: “ Велики уметник може бити само онај који љуби све на свету.” Био је стрпљив према свом раду и није се олако одушевљавао постигнутим. Радови на па-пиру изложени у галерији “Хаос” само су случај-ни узорци који ипак, имају моћ да открију мисао и схватање човека што је све време био отворен према животу.Није ми намера да сада подсећам на многобројне његове продоре и оваплоћења у уметности и теорији- једноставно, користим зго-ду да истакнем у којој мери може да буде инспира-тивно бележење на папиру и касније уобличавање тренутка ухваћеног на делу. У томе је Иван Таба-ковић био изузетно вешт. Најзад, није ли истина коју је изрекао- “(...) лепо је искуство које се при-ближава истини кроз многобројна дела”, довољна да покаже која врста неуморности мора да буде

Цртање као изазовИван Табаковић, ”Радови на папиру”, галерија “Хаос”, фебруар-март;

“Хајдемо у траве... оком ил скоком”, ауторска изложба Весне Тодоровић, галерија “Београд”, фебруар, 2013.

Братислав Љубишић

Илустрација Ивана Табаковића

Обележавамо 55 година деловања радијског програма који је оставио замашан траг и дао изузетан допринос у настојањима

интелектуалне заједнице Београда и Србије да се култура, уметност и наука представе широком аудиторијуму. Радио Београд 2 постао је осамде-сетих година претходног столећа водећи култур-но-уметнички и научно-образовни програм који је промовисао дијалог, плурализам и знање.

Током претходног десетлећа Радио Београд у целини, а посебно Радио Београд 2, постао је неза-обилазни посредник у представљању културних, научних и уметничких садржаја. Данас Радио Бе-оград 2 и 3, као и нови телевизијски програм РТС Дигитал, представљају кључне медијске промо-

тере високе културе, науке, уметности и знања у Србији. Уз Други телевизијски програм, који све више постаје програм посвећен образовању и култури, ови програми чине срж Јавног сервиса у његовој мисији упознавања грађана с врхунским тековинама светске и националне културе.

Један је од парадокса ис-торије, о којима је академик Милошевић радо писао, да је самопрогнани сарадник РТС-а, потписник апела за бојкот од 16. марта 1993, у новим окол-ностима, даровао име награди коју Радио Београд 2 с поносом додељује. Одабравши најпре потписника овог апела, профе-сора Николу Милошевића, за арбитра теоријског мишљења у Србији, а затим именујући на-граду његовим именом, Радио Београд 2 је показао велико по-штовање према интелектуалним вредностима и одао велико при-знање доследности.

Академик Милошевић био је изузетан духов-ни делатник који је животом сведочио све оно за

шта се залагао. Тумачећи слику Ђорђа де Кирика Носталгија за бесконачним, Никола Милошевић је забележио: „Постоји једино наша жудња за бес-коначношћу, све друго је сан и дим.“ Трагао је за бесконачним у човеку, бринуо се над недорече-ностима људске природе, питао се да ли људска историја уопште има смисла, истраживао је гра-нична поља науке и религије. Супротстављао се, од Комунистичке партије прописаном једноумљу, и целином свог деловања отворио је простор за културни и политички плурализам у Србији. Зато је постојање и све већи углед награде „Никола Милошевић“ сведочанство о елитизму духа који препознаје Радио Београд 2.

Слоган који Радио Београд 2 истиче као део свог идентитета већ дуже време гласи: Елитизам за све. Ова наизглед противречна синтагма садр-жи у себи мисију коју је себи поставио овај ра-дијски програм. То је мисија која чини доступним елитизам духа кроз пажљиво одабране саговор-нике, кроз одговорност јавне речи коју заступа и кроз неговање стандарда српског језика. О овом елитизму сведоче сами називи емисија: Агора, Ризница, Град, Културни кругови, У првих пет, Класику, молим, Како слушати музику. Оваквом програмском схемом Радио Београд 2 свакоднев-но задовољава велику потребу свих оних у Ср-бији који нису поклекли у временима економске и духовне кризе и који осећају жеђ за духовном изградњом. На овај начин друштво добија прили-ку да се макар у једном сегменту духовно обогати.

Када се споје тржишна при-вреда и економска криза, долази се до нове парадигме која је да-нас уочљива у Србији и Европи. Не само да све постаје роба као у тржишној привреди, већ већина ствари постаје јевтина роба. Елит-на култура се у таквој атмосфери квантификује у за њу неповољне бројке и тиме осуђује да тоне у про-сечност. Она постаје сувишак и не-пријатан терет и трошак којега би сви моћници да се реше. Томе упр-кос, желим вам да истрајете у пока-заној посвећености и да издржите у напорима које сте сами себи задали прихвативши велику мисију елити-зма за сваког.

Слободан Г. Марковић(Из речи председника Управног

од бора РТС-а на свечаности одржаној 8. фебруара 2013. поводом уручивања награ-

де „Никола Милошевић“ Данилу Н. Басти за дело „Над преписком Мартина Хајдегера“ и прославе 55 година Радио Београда 2)

Јубилеј Радио Београда 2

Елитизам духа

На свечаности у Радио Београду, додељена је награда „Никола Милошевић“ за 2012. годину Данилу Н. Басти за дело „Над преписком Мар-тина Хајдегера“. Књигу су заједнички објавили „Драслар партнер“ и „Досије студио“ из Београ-да. Реч је о оригиналном историјско-филозоф-ском прегнућу које се одликује обухватношћу и исцрпношћу у сагледавању задате теме, каже се у саопштењу жирија. Истовремено прославље-на је 55. година Радио Београда 2, који додељује ово признање.

Даровао име награди: Никола Милошевић

Живко Аврамовић Напеви шаркаменски Читајући поезију Власте Младеновића 1. ратар млад у зеници крије пшеницу деци из црепуље ломи погачу врућу у топло свануће када гуја из пазуха дозива муњу да одагна сумњу постојања и насртаје у кост чеону устрепталој на раонику прве бразде нека нас не зајазе штакори окорели свикли на крволок утуком и црним луком пупак наш скорели цветом и медом помазите и мајчиним млеком нахраните јер из извора насушног сновидна се слика рађа а муња из зоре порађа 2. (Врело) ка Врелу путујемо са Богом у нама мећава

не јењава ни опанци наши лед више не осећају нисмо блудни ни луди како нам дошаптавају људи морамо на врело стићи јер ту је некропола купола каменог шара и стамена присојкиња вила наруквице крчази подруми бурад вином препуњена Цару намењена који крај олтара нама износи трпезу ића и пића и пита јесмо ли студни о на истоку људи вавилонске ватре нас греју а мудраци речи наше у вртлог набујали бацају и певају оде у славу нашу немојмо сагињати главу да нас муња не спржи песма нек нас опесми камен овај за под јастук Богочовече кући однеси Слике опеване, песме насликане Уз слике Новице Станковића Лукина исписане су ове песме. Нека свака Песма пронађе своју слику, а Слика Песму.

Живко Ђуза

•Не могу бити превелика очекивања од живота када се често креће са мртве тачке.•Многи прођу на испиту тек када положе кауцију.•На правом смо путу, али на погрешној страни.•Остао сам без посла. Тешко ћу доћи до новог радног мјеста, јер ми је куповна моћ мања.•За нерад ме оптужују они који не схватају да само гледам паметнија посла.•Узели су нам све. Сад траже још мало стрпљења.

•Преци нам се преврћу у гробу. И њима је сужен маневарски простор.•Сањајући америчке снове напио сам се као Рус.•Ко жели да сними CD мора да окрене плочу.•Унутрашњи непријатељ је резултат наше супе-риорности. Стрпали смо га у џеп.•Често је у обраћањима прва ријеч да још нисмо рекли посљедњу ријеч.•При самом помену уласка у Европу већина Срба би искочила из коже.

АФОРИЗМИ

22

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

Мирјана Антић

НепознатојТи, непозната Што мачем уђе У мој живот И разори га. Ти, што понесе Ореол и посеја тугу. Ти, што уби понос Поштење и људскост А донесе охолост Патњу и бол. Ти, непозната Оде за трен,Огњем нечујно Без трага,Као да ниси постојала. Остаде тишина И дах величина

Весна Керечки Шарац

Музика љубави Нисам музика,али ме можеш препознати по ритму,можеш ме привити на топле грудии сањати најлепшу рапсодију, у чаши мој лик утопити, можеш ме продати ветру незнанцу мислећи да се никада нећу вратити. А ја ћу ти слати молитве у тишини, усидрити мисао у срцу, грејати наду на топлим уздасима и живети за најлепшумузику,коју ти никада нећешразумети...

Та тишина…Тишина је понекадмоја декорацијауз меланхолично вечеса свећњацима.Тада оживи понеки датум,речи, посвета,подгрејана сећањадо тачке кључања.Осећам ту тишину,личи понекад на грабљивог орла,који ни комадићслатких снова не оставља.Тако је добро осећам... када ми се приближи,када ме додирујесвојим невидљивим пипцимаонако подмукло,себично.Мислећи да не могуда јој се одупрем,вриснем,нестанем...За сва временаизбацим датуме из главе,старе слике са именима,свећњаке заменим новимИ престанем да је чујем...

ПРИЛОЖНИЦИ 2013.РАДМИЛА МИЛЕНТИЈЕВИЋ, почасни члан УКС из Америке – 1.000 долара; АНОНИМНИ ДАРОДАВАЦ, члан УКС из Велике Британије – 500 евра;АНОНИМНИ ДАРОДАВАЦ, члан УКС из Америке – 100 долара;ДАВОР ЈОКИЋ, песник из Аустралије – 150 евра;АЛЕКСАНДАР МИЛОШЕВИЋ, члан УКС из Шведске – 100 евраАЛЕКСАНДАР ГИЧИЋ, SWISS CLEAN COMPANY – 100 евра.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ УКСНове чланске карте

Издавачки фонд Српске православне цркве Ар-хиепископије београдско-карловачке одштампао је и подарио Удружењу књижевника Србије нове члан-ске карте.

Повеља УдружењуНа недавно приређеној свечаности, поводом 55

година постојања, Радио Београд 2 доделио је По-вељу Удружењу књижевника Србије “за успешну сарадњу, допринос радио стваралаштву и за афир-мацију културе и уметности”.

Нова огласнаСиновац легендарног песника Бранка Миљко-

вића – Горан Миљковић, обезбедио је Удружењу књижевника Србије нову огласну кутију, која је по-стављена крај улаза у зграду у Француској 7.

Неоверене књижицеСамостални уметници-књижевници не могу да

овере здравствене књижице! Град Београд је тек не-давно уплатио доприносе за пензијско и здравствено осигурање самосталних уметника, међу којима је и око сто наших књижевника. Ова уплата се односи на четврти квартал 2012. године. Као и обично, допри-носи су измирени са закашњењем, те каматама и ду-говањима нема краја.

Уметници непрестано добијају решења са дуго-вањима Пореској управи (иако су то дуговања оних чије уплате стално касне!). Уметници због тога не могу да овере здравствене књижице. Очекујемо да Пореска управа почне да испоставља рачуне не-ажурним локалним самоуправама - то је начин да постану ажурније.

Васка је припадала групи вредних младих литерата који су се већ у раној младости укључили у наш послератни друштвени и

културни живот. Била је члан чувене редакције дечјег месечника „Змај“, са значајним именима наше књижевности: Бранком Ћопићем, Алексан-дром Вучом, Арсеном Диклићем, Миром Алеч-ковић... Све до смрти била је неуморни прегалац у нашем културном животу – покретач многих иницијатива, писац разних жанрова – песама, прича, романа, драмских текстова, критика и афоризама, уз то и неуморни новинар – сарадни-ца низа листова и часописа...

Живела је у књижевној породици – са су-пругом Алексијем Марјановићем, познатим под уметничким именом Алек Марјано, јед-ним од наших најбољих послератних хумо-риста и сатиричара, и сином Бодином, који је био ренесансна личност – велики таленат на разним пољима: новинар, песник, афорис-тичар, шахиста... Погинуо је на Вуковарском ратишту 1991. Отац Бодинов, Васкин супруг Алек, не могавши да поднесе смрт сина једин-ца, извршио је 1992. године самоубиство.

Остатак живота Васка је посветила приби-рању, сређивању и штампању текстова својих најмилијих, али је имала снаге да свом разно-врсном опусу дода и нове вредне текстове, да иницира и организује многе културне и хума-не манифестације, осећајући добротворни рад као своју мисију. Упркос својој судбини антич-ке хероине није, дозволила себи да је обузме малодушност – бодрост духа зрачила је из ње до последњег животног даха.

Васкини афоризми ушли су и у антологије. Витомир Теофиловић

Песникиња и хероина

Одабрани афоризми•Да су жене писале Библију, Адам би Еву истерао из Раја.•Неке жене тврде да су сви мушкарци исти. Сумњи-во ми је толико искуство.•И кајање је привилегија. Нема свако могућност да прави велике грешке.•Најлакше је дубоко убедити плитког човека.•Платон је имао срећу што његови родитељи нису водили платонску љубав.•Људи најчешће постају зли због добара.•Некад је једно причао, а друго радио. Захваљујући томе, толико је узнапредовао да сад једно прича и друго ништа не ради.•Толико су му кадили да више није могао без кади-лака.•Без мућкања нема ни друштвеног крема.•Говоркање је сразмерно прећуткивању.•Зашто сви који су се прогурали напред траже да их сматрамо напреднима?•Ако је знање моћ, откуд међу моћницима толико незналица?•Хтели би у легенду, а нису ни за басну!

Васка Јукић Марјановић (1935-2013)

И „Меша“ ГаталициКњижевнику Александру Гаталици, који је за

роман „Велики рат“ већ овенчан НИН-овом на-градом, припала је и престижна награда „Меша Селимовић“. Награду додељује компанија Ново-сти а Гаталичин роман заузео је прво место у гла-сању великог жирија у коме је било 50 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижев-них историчара.

„Златни сунцокрет“ Кекановићу

„Виталову“ награду „ Златни сунцокрет“, која се додељује седамнаести пут , добио је Драго Ке-кановић, писац из Загреба, за роман „Вепрово срце“, који је објавила Српска књижевна задруга у „Колу“. Роман Драга Кекановића, каже се у образ-ложењу жирија, повест је о распаду бивше држа-ве, о Хрватској деведесетих. Прича се приповеда у изгнанству, у Бечу, где се четворица пријатеља (инжењер, анестетичар, адвокат и грађевински предузимач) налазе поводом свадбе коју орга-низује, такође, изгнаник, где нас један од припове-дача, инжењер бродоградње, уводи у след догађаја евоцирајући меланхоличну слику избрисаног за-вичаја, детињства и суочења са распадом илузија и тврдокорном настојању да се тај свет сачува и одбрани од заборава.

Делићу „Младен Лесковац“Жири за доделу награде „Младен Лесковац“

једногласно је одлучио да се награда „Младен Лесковац“ за 2009, 2010. и 2011. годину додели проф. др Јовану Делићу за целокупно научно дело из области историје српске књижевности, посебно издвојивши његову књигу „Иво Андрић: мост и жртва“. Награда је Јовану Делићу уручена 6. фебруара у подне, у Матици српској, у Новом Саду.

Кордићу „Сава Мркаљ“

Српско културно друштво „Просвјета“ из Заг-реба доделило је награду „Сава Мркаљ“ песнику Милошу Кордићу из Београда. Награда му је уру-чена на Савиндан, а припала му је за целокупан књижевни опус.

Ово признање додељује се сваке године за по-себан допринос култури Срба у Хрватској.

Признања Јагличићу и Чоловићу

Једногласном одлуком жирија, награда за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу“ за 2013. припала је песнику Владимиру Јагличићу, песнику из Крагујевца. Тим поводом објављена је и Јагличићева збирка родољубивих песама под називом „Стуб“, са поговором Драга-на Лакићевића.

Посебно признање Повеље „Одзиви Филипу Вишњићу“ за целокупно животно дело припало је Душану Чоловићу, песнику препознатљивог, рефлексивног- духовног поетског исказа ововре-меног родољубља.

Ове награде, које додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак“ из Орашца, уру-чене су лауреатима на знаменитом Орашачком збору, у Марићевића јарузи, о Сретењу.

„Тодор Манојловић“ Вегелу

Награда Фонда „Тодор Манојловић“ за моде-ран уметнички сензибилитет за 2012. годину при-пала је Ласлу Вегелу, романописцу, драматичару, критичару и есејисти из Новог Сада. Ову одлуку донео је Управни одбор Фонда „Тодор Манојло-вић“.

Ђидићу „Бранко Манас“

Повеља „Бранко Манас“, коју додељује На-родна библиотека „Ђура Јакшић“, Скупштина општине Петровац на Млави и „Нова реч“ По-жаревац, припала је Љубиши Ђидићу, познатом књижевнику из Крушевца. Награђен је за збирку „Скраћене приче“.

Награде “Стварања”У Храму Христовог Васкрсења у Подгори-

ци недавно су уручене награде „Стварања“, једног од најстаријих књижевних часописа о чијем је значају и традицији говорио Гаро Јо-вановић, главни и одговорни уредник. Жири је одлучио да награде „Стварања“ за поезију додијели пјеснику Момиру Војводићу, за прозу књижевнику Кости Радовићу и за есеј пјеснику и новинару Ђорђу Брујићу. Плакете од тисовог др-вета, рад Бранка Бошковића, лауреатима су уру-чили о. Предраг Шћепановић, Веселин Ракчевић и Милица Краљ.

П

Р

И

З

Н

А

Њ

А

ИлузијаСуморна ноћ је, поље моје расцветано По ком песма моја налази свој ритам, Кô ветар у бокорима који лагано, Скоро нечујно ми шапћу кад их питам:

Зашто су ноћи тужне над хумкама влажним? У зеници ока што кроз таму тражи Света звона без ритма, у нитима лажним: Живот који тече од лажи до лажи.

Радомир Бановић

Конкурси Награда „Данко Поповић“

Књижевна награда „Данко Поповић“, која, на ос-нову одлуке Управног одбора Фонда од 9. септембра 2011. године, има за циљ да допринесе развоју српске прозе и негује оно што је најбоље у слободољуби-вој српској традицији, додељује се, под покрови-тељством СО Аранђеловац, сваке године за најбољу књигу прозе (роман, књига приповедака) домаћих аутора на српском језику објављене у протеклој го-дини (прво издање).

Право предлагања имају издавачи, културне ин-ституције, удружења, организације и појединци. Предлагачи достављају по пет примерака предло-женог дела, објављеног од 1. јануара до 31. децем-бра 2012. године, на адресу: Фонд „Први српски устанак“, 34300 Аранђеловац, Венац слободе 14, са назнаком: за књижевну награду „Данко Поповић“. Конкурс је отворен до 31. марта. 2012 године.

Песнички конкурсКњижевни клуб “Бранко Миљковић” Књажевац

расписао је дванаести песнички конкурс за награду “Раде Томић”, коју ће доделити у расположивом тер-мину између 15. маја и 15.јуна 2013.године, у оквиру прославе Дана општине Књажевац. Поред награде “Раде Томић”, која подразумева објављивање књиге за најбољи рукопис, организатор ће доделити и две новчане награде за циклус песама. Најуспешнијим учесницима биће уручене и специјалне повеље. Право учешћа на конкурсу имају сви аутори који пишу на српском језику. Необјављене рукописе, као и циклусе необјављених песама у три примерка, под шифром (са разрешењем шифре у посебном ковер-ту) слати (искључиво поштом) на следећу адресу: Књижевни клуб “Бранко Миљковић”, 19350 Кња-жевац, поштански фах 58, са назнаком - за награду “Раде Томић”. Конкурс је отворен до 20. 4. 2013. го-дине.

Константинове визијеПоводом обележавања јубилеја „Милански едикт

313 – 2013“ Нишки културни центар расписује Кон-курс за причу на тему Константинове визије, мисти-чне приче о слободи и вери. Услови конкурса:

Могу се слати само необјављене,оригиналне приче написане на српском језику или језицима са којих није потребан превод, дужине од три до три-наест картица (од 5400 до 23.400 словних знакова). Примају се приче свих жанрова. Сваки аутор може послати само једну причу. Приче се шаљу електрон-ским путем (Oткуцане у word-у) на адресу casopis.gradina@gmail.com или одштампане уз приложен ЦД на адресу: Нишки културни центар, (са назна-ком - конкурс Константинове визије -), Станоја Бу-нушевца, бб, 18000 Ниш. Уз причу пошаљите своју кратку биографију (једна картица) и своју фотогра-фију (портрет, јпг формат, са резолуцијом добром за штампу). За три најбоље приче биће додељене и новчане награде: прва – 80.000 динара, друга – 50.000 динара, трећа – 30.000 динара. Крајњи рок за слање радова је 15. мај 2013. године.

Слободна темаКултурно-просветни центар Петровац на Млави

расписује Пети конкурс поезије Ћирилица - слово српског лица. У конкурсу имају право учешћа сва пунолетна лица, која стварају на српском језику. Конкурс је тематски неограничен (слободна тема). Песници могу учествовати са највише 3 песме, које треба доставити у 3 примерка, дужине до 32 стиха, откуцане ћириличним писмом, на писаћој машини или рачунару, потписане шифром и са разрешењем шифре (презиме и име, адреса, контакт телефон, краћа биографија) у посебном, затвореном коверту, најкасније до 30. априла 2013. године, на адресу: Јо-ван Д. Петровић, 12300 Петровац на Млави, Улица Бранислава Нушића бр. 1.

23

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март 2013.

К

Њ

И

Г

Е

С

Р

П

С

К

И

П

И

С

Ц

И

У

С

В

Е

Т

У

Димитрије Бјелица је недремљиво око а живот је сваштара и све може бити у ауторском видокругу: и краљеви шаха помешани или издвојени од краљева фудбала, и земље и предели које је писац пресрео на путу, и писци и.деца и... Да-кле, овај узбудљиви сваштар је на сусрету првог дана у фебруару представио трило-гију «Знаменити Срби». Једног великог писца (Андрић), највећег научника којег свет зна (Тесла) и нашег најзначајнијег шахисту (Глигорић). Његова незајажљи-ва и чудна поворка књига се ту не заус-тавља. Најавио је и књигу интервјуа «Пи-сци света» где их има чак 50...

*Није уобичајено да су уметници који

живе заједно стали под исто презиме и да су га сачували. Такође, несвојствено је - сем у музичком животу - да заједно и наступе. Брачноуметнички пар Бранка и Стеван Тодоровић сем одраслог сина и поезије има и заједнички посао у култур-ном центру у граду Шабац итд. шта све немају...У најледенијем делу фебруара (6.-ти ) представили су се београдској публи-ци на једном ретком песничком часу где су шетали и сагоревали кроз своје овде углавном недовољно прочитане књиге и потврдили своје несумњиве поетске раз-личости и квалитете. Повремено су их ометали списатељица Мирјана Марин-шек Николић (краће) а чешће - уредник и водитељ трибине.

*Академик Радомир Ивановић је с

правом један од чешћих гостију у кући српских писаца.Завршна књига једин-ственог ауторског монографског проје-кта „Снови и судбине у наративној про-зи Михаила Шолохова“представљена је 13. фебруара у подне. О овој књизи из естетичке и поетичке тетралогије (ту су још и „Митеме и поетеме Томаса Мана“, 2007,“Анаграми и криптограми у романи-ма Умберта Ека“,2009, и „Лавиринти ча-робног реализма Габријела Гарсије“,2011) говорили су проф. др Богдан Косановић (вероватно наш најбољи шолоховолог), проф. др Милош Ђорђевић, потписник ових редова а текстове на руском је кази-вала мр Ана Зечевић.

*Вања Булић најчитанији је “Лагунин”

писац потврдио нам је при крају уз-будљивог сусрета 14. 02. у подне дирек-тор ове издавачке куће Дејан Папић.По-себну пажњу је изазвао доајен најбољег новинарство Перо Златар кад је образла-гао еволуцију Булића од врхунског нови-нара до доброг и читаног писца. Говорио је пред бројном публиком која је стајала Булићев први издавач и новинарски брат по перу Миломир Краговић сада писац и уредник (у компанији “Новости”) нај-тиражнијих књига. Уредник трибине је образложио како се збива трансформа-ција једног медијског израза у књижевни и указао на књижевни значај и ауторску особеност Булићевих књига. Да, Сузана Петричевић читала је пробране одломке.

*Tри присутне списатељице новоп-

риспеле чланице УКС(“Лагунин” роман-сијер Маша Ребић, песник, романсијер и драматург Даница Николић Николић и Миња Богавац, песник и плодан драмски писац) приредиле су читалачко вече 19. 02. у 19. где није недостајало критичарско разглабање. Све се вртело око тзв. муш-ко-женских односа а публика је - зами-слите - уживала...

*СКД и УКС срели су се на Трибини

21. фебруара око “Земаљских дугова” (са Ивом Андрићем као јунаком прича) да бројној публици понуде 30 српских приповедача (+ Хуан Октавио Пренс наш аргентински пријатељ, угледни пи-сац, преводилац и универзитетски про-фесор), где је већина прича на позив састављача Милована Марчетића први пут објављена у поменутој књизи (“Лагу-на”, друго издање). Књизи је претходило окупљање једног броја овде уврштених прича у тематском блоку “Зовем се Иво Андрић” - писац у причи”, у “Београд-ском књижевном часопису”, бр. 24-25, јесен-зима 2011. Читали су Мирослав Јосић Вишњић, Љиљана Ђурђић, Игор Маројевић, Миодраг Раичевић, Вуле Журић, Весна Перић. Одломке из прича Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Гордане Ћирјанић- Х.О.Пренса, Јакова Гробарова и Светислава Басаре читали су млади глумци позоришта “Дадов” Огњен Дрењанин и Јоаким Тасић. Уредник “Ла-гуне” Дејан Михаиловић и приређивач Марчетић рекли су своје...у похвалу књи-ге и заједничког сусрета...

*Четврти роман „Плави вагон“ косов-

скометохијског писца Зорана Д. Милоје-вића који је природна допуна равногорс-ке трилогије представили су 26. фебру-ара у сумрак рецензент проф. Миладин Распоповић (као добар зналац Милоје-вићевог романсијерског опуса указао на битне квалитете нове књиге) проф. др Драгослав Словић (посебно приближио време романа и амбијент као сведок из епохе) и др Предраг Тојић надахнуто го-ворећи на маргини романа о српском ин-телектуалцу данас и косовскометохијској голготи без краја и смисла...

*Последњег дана фебруара гост на

Трибини био је песник из Врбаса Горан Лабудовић Шарло са шестом књигом песама под насловом „Тајнопис“. О досад најбољој књизи овог аутора говорили су поговорџија Перо Зубац и издавач Бра-нислав Зубовић а ни уредник Трибине није крио своје одушевљење. Потврдило се да је Лабудовић по много чему осо-бен песник модерног опредељења, да је и отаџбински песник и песник равни-це итд. а понајвише баштиник љубавне поезије.Богат музички програм (Сања Калајић виолина и тестера и Миодраг Јанковић гитара) пратио је поезију на најлепши начин.

Х Р О Н И К А

У свом либрету за оперу Крст Светога цара Константина Не-бојша Лапчевић је историјску и

верску материју о великом делу и чину цара Константина импрегнирао има-гинативним сећањем субјективно кре-ативно преломљеним. Кондензујући радњу у четири слике с прологом аутор дозива место и време Рима и Визан-тије, лик царице мајке Јелене који леб-ди понад стубова Наиса у времену од Константиновог рођења до проналаска Крста у Јерусалиму.

У контексту визуелности и ауди-тивности привлачи слика рађања, као рефрен Хора и анђела:,, О век веко-ва роди сина Константина’’. У даљем поступку је премошћење и времена до битке и победе против римског цара Максенција, до марша војника и Константина са знаком монограма и Христовим ликом, све до слике одаје у којој је потписан Милански едикт и масовне сцене градње хришћанских

храмова и Константинопоља.Аутор је извукао есенцијални моно-

лог главног јунака о градњи новог Рима и хришћанских храмова. Тиме је додао драмски контрапункт о кајању за смрт сина и убиство супруге. Драматична је и сцена мајке и хора са поентом о ис-купљењу и чувању царског града, али и рефлексијом да је сваки век крвав ма био и ,,век векова’’’.

Ауторов поступак сценског кре-тања је ритамски брз али либретски уверљив почев од гласа мајке Јелене и рoђeња цара, па постепеним растом до кулминације – поја анђела и Хора, хришћанске победничке песме, сукоба Максенцијe - Константин, да би се у за-вршном делу сценска енергија смири-ла али ипак сачувала емотивни дрхтај човека Константина, који се испуњава гневом а потом све завршило рацио-налним поентирањем – песмом ,,Кон-стантинополис’’’, Крстом и примањем хришћанства.

Милош Петровић

Либрето за оперуНебојша Лапчевић; Крст Светога цара Константина, Историјски архив Крушевац, 2013.

Роман У љусци бадема Душице Милановић је савремена прича о три пријатељице, три модерне

грације, које у својим зрелим годинама, током вишедневног дружења у Риму, сажимају животно искуство, како би, са свешћу о свему досадашњем, могле да наставе даље. Ако је овај живот пу-товање кроз судбину, а њихова судби-на сам карактер, онда оне на поуци античког мита, и свака на свој начин, схватају да смисао живота као пута није у стизању на циљ него у самом пу-товању. Наслов овога романа фигура је пријатељства и људске интиме који су лековити у нашем отуђеном и суровом свету.

Добро и сигурно писан, у драматур-гији приче која сабира све оно што је најважније у животу ових јунакиња,

роман У љусци бадема такође је уз-будљива, проживљена и мозаична по-весница о свему ономе што је одредило наше животе у последње две деценије. Једним својим током текући према крају, роман се окончава, односно от-вара новом причом о двоје младих који би могли да остваре све оно што се није посрећило трима јунакињама.

У љусци бадема у основи је испо-ведни роман са неколико приповедач-ких гласова. Кроз њих се преплићу узбудљиве, па и драматичне личне судбине натопљене горким талогом живота. Но, исповедни тон прича није једнолик: тамније и иронијски сенчене епизоде као контрапункт прати рене-сансна ведрина и ненаметљива опти-мистичка поента романа.

Петар Пијановић

Животна искустваДушица Милановић: У љусци бадема, Evro-Giunti, Београд, 2012.

1. Ђорђе Ј.Јанић: „Време и уте-мељење“; Огледи о поезији Слобо-дана Ракитића, Хришћанска мисао и Партенон, Београд.

2. Драгољуб Јекнић: „Скит“, поезија, Свет књиге, Београд.

3. Славомир Гвозденовић: „Сасвим луда прича“, поезија; издавачи: „Ризница“, Лужница, Град Кра-гујевац и Савез Срба у Румунији, Темишвар.

4. Анђелко Анушић: „ Пре блеска, а после олује“, приповетке, Прометеј, Нови Сад.

5. Паун Петронијевић: „Крајњем све-миру журим“, поезија, пета књига Сабраних дела; приредио Милијан Деспотовић. Издавачи: Свитак, Раз-вигор, Пожега, Књижевна заједница за златиборски округ Ужице и На-родна библиотека Пожега.

6. Лаза Лазић: „Фантазмагорија у су-тон“, песме, Мидимпринт, Београд.

7. Благоје Свркота: „Концерт из Вије-не“, песме, „Биограф“, Апатин.

8. Љубиша Д.Јовановић: „Бели замак Ломник“, Сплет и слив романа у роману, Лио, Горњи Милановац.

9. Раша Перић: „ Опасан век“, поезија, Културни центар Сремски Карлов-ци.

10. Љиљана Крстић: „ Вез на камену“, бајке, Нишки културни центар, Ниш.

11. Љиљана Илић: „Сликареве белеш-ке“, роман, ауторско издање, Нови Сад.

12. Градимир Града Петровић: „Цигани иду у Рај“, приче, ауторско издање, Београд.

13. Стојан Жупљанин: „Мајчина клет-ва“, роман, издавачи: „Бистрица, Нови Сад и ДНС „Логос“, Бачка Паланка.

14. Олга Васић: „Све је лепше уз песму и музику“, поезија, ауторско издање, Нови Сад.

15. Смиља Арсић: „Прегршт сунца“, поезија, „Алфаграф“, Нови Сад.

16. Ђорђе В. Ћирковић: „Ђоле ти дечје“, подсетник старих речи и за-борављених израза, издање аутора, Шимановци.

17. Владан Ракић: „У првини зрака“, песме, Пешић и синови и КПЗ Бео-града; „Старе туге – нове страсти“, српско- немачко издање, Ноје Берге, Берлин.

18. Миодраг Д.Игњатовић: „Речни га-лебови“, проза и поезија, Удружење Крагујевчана и пријатеља Крагује-вца, Београд.

19. Владимир Конечни: „Видим“, 50 одабраних песама, Прометеј, Нови Сад.

20. Аца М.Стојановић: „Она је моје срце и моја душа“, поезија, Лоза, Власотинце.

Нове књиге приспеле у редакцију

Вујиновић на румунском

У издању Савеза Срба у Румунији недавно је објављена позната књига Јанка Вујиновића Паника

у интерситију. Роман је на румунски језик превела млада слависткиња из Те-мишвара Звездана Симоновић, рецензије потписују: др Октавиа Неделку, профе-сор Универзитета у Букурушту и песник Александар Стојковић. Уредничко-ре-дакторске и лекторске послове обавили су песник Славомир Гвозденовић, профе-сор темишварског Универзитета, Живко Милин, уредник издавачке делатности ССР и позната српска песникиња из Ру-муније др Љубица Рајкић.

Румунски је трећи језик на којем се објављује Вујиновићева књига, јер прет-ходно је штампана на пољском (Panika w InterCity, издавачи: Научно издаваштво Универзитета „Адам Мицкијевич“, Поз-нањ и Тигел културе, Лођ, 2006) и на ма-кедонском језику (Паника во интерсити, смедеревско-скопска „Арка“ и ИК „Арле-кин 07“, Прилеп, 2010).

Промоције румунског издања Панике у интерситију се с пролећа припремају у Темишвару, Букурушту и Решици.

Јагличић на руском

Московски књижевни часопис „Наша улица“ у броју 158 од 13. јануара 2013. године, донео је избор од 77 песама по-знатог српског песника Владимира Јаг-личића у преводима Виктора Широкова. У питању је један пресек из Јагличићевог стваралаштва од његове прве песничке збирке „Изван ума“, (1991) до песама из збирке „Поседи“ (2011).

За последња три месеца Јагличићу је на руски језик преведено више од 150 песама, од којих су многе објављене на руским сајтовима за поезију (poezija.ru, fabula, klubocek итд), од стране десетак преводилаца (др Ирена Фешченко-Скво р цова, др Јуриј Лукач, др Олег Комков, Александар Кабанов, Александар Мељ-ник, Јуриј Лифшиц, Галина Булатова, Едуард Учаров, Никита Винокуров, Сер-геј Шоргин, Сергеј Шелковиј, итд.).

Тодоровић на енглеском

У електронском издању Mycellium samizdat publishers из Смоленска, Русија, објављен је одломак вербално-визуелног романа ‘’Apeiron’’ Мирољуба Тодоровића “Mycelium” samizdat publishers: Miroljub Todorović - Apeiron. Одломак је објављен на енглеском језику у преводу америч-ке слависткиње Sibelan Forrester којој су помогли и наши преводиоци Драгиња и Мима Рамадански.

Micelium најављује издање ‘’Apeirona’’ и на руском језику.

Чотрић на пољском

У Пољској је објављена књига хумо-ристичко-сатиричних прича београдског књижевника Александра Чотрића (Лоз-ница, 1966). У књизи под насловом «За-писи са заседања» (Zapiski s posiedzenia), налази се 71 изабрана прича које говоре о стварности Србије, виђеној из угла аутора који је и сатиричар и посланик у Скупштини Србије.

Предговор је написао познати пољски књижевник Тадеуш Лира Слива, који у

Чотрићевим причама због присутности парадокса, алузије, ироније и хумора, на-лази сличност са делима славног прозаи-

сте и драм-ског писца Славомира М р ож е к а . Приче на-шег аутора и з а б р а -ла је и на пољски је-зик превела Олга Лалић Кровицка, а књига је објављена у граду Кро-сно, у из-дању изда-

вачке куће «Хемиграфија» (Chemigrafia).Ово је друга књига Александра

Чотрића објављена у Пољској, пошто су 2011. године на језику Станислава Јежија Леца објављени његови афоризми у збир-ци «Црна књига» (Czarna ksiega).

Изложба у СплитуУ организацији Удружења за промо-

висање експерименталне уметности „ДА-ДАнти“ из Сплита (Хрватска) отворена је самостална изложба визуелне и експе-рименталне поезије Дејана Богојевића из Ваљева. Изложба носи назив „АРТ СТРИП ПЕСМА“, а отворена је у петак 22. II 2013. године у 19 и 30 часова у Сало-ну клуба „Ghetto“ у Сплиту. Организатор изложбе је познати хрватски андергаунд уметник Франко Бушић који је и председ-ник Удружења „ДАДАнти“.

М.В.

24

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕмарт 2013.

2424

ПРЕТПЛАТА НА “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ” за 2013. годину по цени (заокружити износ) од: 1200 динара, за организације 2400, за иностранство 50 еура, авионом 70 еура долара или одговарајући износ у другој валути. За нашу земљу уплату слати на жиро-рачун: Привредне банке, Београд, 255-1860-18- за КН. За иностранство уплате се врше код посредничких банака: DRES-DNER BANK AG, FRANKFURT AM MAIN, GERMANY i AMERICAN EXPRESS BANK, LTD.,NEW YORK, NY, UNITED STATES na račun KOMERCIJALNA BANKA A.D.BEOGRAD, SWIFT-BIC: KOBBRSBGXXX, Svetog Save 14, Beograd, Srbija, sa naznakom u korist UKS, FRANCUSKA 7, BEOGRAD, SRBIJA, BROJ RAČUNA : RS35205000702541600067. ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије- за “Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Моле се претплатници да измире своје обавезе јер је то сигуран начин да новине стигну до одредишта.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Лист за књижевност и друштвена питања

Оснивач и издавач Удружење књижевника

СрбијеБеоград, Француска 7

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕдобитник су Велике јубиларне награде УКС,установљене поводомстогодишњице удруживањакњижевника у Србији(1905-2005), и награде“Теодор Павловић” за 2003год.

П Р Е Т П Л А Т Н И Ц И М А

Молимо вас да измирите (евентуални) дуг за 2012, као и да обновите претпла-ту на „Књижевне новине“ за 2013. годину, према упутствима у импресуму.

Пажња! Сада се динарска претплата врши на рачун Привредне банке Београд, бр.255-1860-18.

Има један Винаверов стих који логосно претходи свакој ми-сли о цртежу, или још боље,

самој могућности цртежа. Он гласи: У питању је била само једна линија. Она битна линија, најодлучнија на кључ-ним местима (а посебно у портрету) кад завршним ударом оркестрира цр-теж, стављајући све у међусобни однос, и на своје место. Линија је у темељу и на почетку градивне слике света коју у својој објави доноси цртеж. Изградња дакле слике света и света слике гене-рички почиње од линије и цртежа, и почива на њима. Магијски креацио-низам линије која бићевито загребе папир или плочу није ништа друго до ли увек првобитна, прaисконска драма ликотворне епифаније бића из ничега, омогућавајући активни принцип који отвара простор иконосфере и у њој могућност ликовне егзистенције сва-ког бића Од Алтамире и Ласкоа цртеж је обзнана човекове моћи аутоном-ног и активног виђења, разумевања и мењања материјалног и духовног света који бива за нас онакав како га упра-во цртамо. Парадоксално је, и то без сумње чудно звучи, да линије, од које настаје цртеж, строго узев, у природи нема. Она је дело имагинације, што ће рећи, чисто духовна творевина. Она може понегде, у природи ствари, да се замишља и наслућује, али не постоји пер се, налик оној коју добијамо, као визуелни дар, у поклону руке, како би рекао један од најсензибилнијих писа-ца из струје француске морфолошке естетике.

Тај духовни моменат уноси логи-ку у чињеницу да врсног естетичара, теоретичара и тумача књижевности, песника и сликара, Милосла-ва Шутића, затичемо у ства-ралачком вишебоју у којем су две последње дисциплине, по дефиницији, еминентно уметничке. Притом је цртеж, рекло би се, његова примар-на уметничка дисциплина, врховна ликовна вокација и емоција која се рађа у чину иницијалног додира оловке и туша са белином папи-ра, или киста са платном, подсећајући, од прве линије, као да се она отима, на ха-зардно бацање коцке. Спон-тани активитет руке наводи на један између свих могућ-них путева, процесуално разгоревајући медитацију као контролну, или навигациону инстан-цу, у напредовању. Ако прва повучена линија одређује место следећој, а она за/кључна повратно свима, онда се довршен цртеж верификује у ментал-ној сфери, у којој је дотле лебдео као нејасна, протејска, слућена арабеска у далекој измаглици. Зато се чини да Шутић (у књижевно-естетичкој сфри претежно феноменолог) заснива своју ликовну онтологију на постулату да сви изворници, ма откуд долазили: из тамних дубина повеснице, из за-чараних и магичних слојева културе, митске, фолклорне, религиозне, епске, етнолошке и уметничке имагинације, из света живота и његових реалних форми, из трезора несвесног, фасци-нантних зрачења архетипалних слика и снова - речју, да сваки апострофи-рани цвет из тог венца референтних поља мора имати, као ликовни енти-тет, свој апсолутни, самосвојни мирис и боју, да би, као цртеж, (или слика), апсолутно постојао. У сенци тог ек-статичког императива, Шутић црта и слика настојећи да оно исто у мотиву каже његовом онтолошком другошћу. Он дакле не преводи, не илуструје, не следи мимезис. Нити мимезис миме-зиса Он ликотворно васпоставља и тумачи. Узајамна радијација тих пара-лелних онтологија се не раскида, оне се наспрамно и монадно рефлектују, у чулно-онтичком погледу битно раз-двојене узајамном дисциплинарно-ме-дијумском трансценденцијом. И ако заборавимо све оно што је тематско-мотивски, да узмемо Кантов израз,

афицирало аутора, све семантизме и седиментације ‘’бекграунда’’, цртеж у визибилном дејству и значењу неће бити на губитку. Он ће, експресијом властитих издана ликовности, про-извeсти друге. То је онда цртеж који се не боји метаморфоза перцепције у времену, будући да је једном заувек ос-нажен да одговара на њих, индукцијом резервних залиха смисла, и емисијом нових, темпорално читљивих значења. Оскар Вајлд ће једном, у свом комен-тару мистично-поетичког, мелодиоз-но-емфатичног тумачења Леонардове Ђоконде из пера тада познатог писца и критичара Walter-a Pater-a (Валтера Пејтера) у вајлдовском стилу доба-цити: Питате ме шта би Леонардо рекао да је од кога чуо да ‘’су све мисли и сва искуства света у њу урезале и обликовале оно што су имале снаге да оплемене и изразе спољашњом фор-мом - анимализам Грчке, похотљивост Рима, сањарење средњег века и његову духовну амбицију, те маштовите љу-бави, повратак паганског света и греха Борџија’’? Тај би вероватно одговорио да о свему овоме није размишљао, већ да су га само занимала извесна уређења (аранжман) линија и маса, и нове, и привлачне хармоније, плавог и зеленог.(Оscar Wilde, ’’The Artist As Critic’’). На-равно, за сваког сликара је алфа и омега да се његова структура држи сама со-бом, а оно што она конотира зависи од симболичке снаге, интерпретативних домета и метаморфоза које стилизује култура на таласима времена.

Пада у очи да Шутић демократизује линију, тиме што је граверским цизе-лизмом скраћује и умножава. Он за учешће у глобалном сублимату израза распоређује адекватну одговорност на све линије. Као да демонстрира своја размишљања и аутопоетичку резо-луцију те идеје на листовима Трагом линије (I & II). То се, колико се сећам, дешава већ крајем осамдесетих годи-на прошлог века. Он тиме начелно не искључује могућност, али, ускраћује предност империјалној ‘’шрафури’’ и јаче наглашеним первазима, чак и кад извлачи облик било неке фигуре, неког лица или предмета цивилизацијског или флореалног порекла. Изузетак су одређени ликови традирани у неким другим медијима којима су векови, у предању, епу, миту, фолклору, вери, обезбедили горње нивое легендарне егзистенције. Ту су понајпре, изванред-на студијска виђења Павла Орловића, Марка Краљевића, Мусе Кесеџије. Кад је већ реч о ликовима, додајмо овде и онај портрет Мустафе Маџара, упе-чатљиво оликотворен, с дискретном иронијом театралног ратничког геста и гримасом срдите немоћи. (Ликовни пандан заиста достојан прозном хаби-тусу Андрићевог јунака). Претежнији су, међутим, у досадашњем Шутићевом опусу, они комади где је у акцији ми-нуциозно-цизелаторски баждарен ин-струментариј: филигрански танушна нит, мреже, повесме или снопови, уг-лавном кратких линија, извучених тан-ким пером, што својом густином поја-

чавају експресију и визуелни семанти-зам цртежа (примерице, инвенциозно раскошна и сјајна арабеска у мајстор-ској композицији и артикулацији - Смрт Сењанина Ива) или тајанствени, ритуално-пагански аранжман круж-но распоређених фигура око центра у Паду великог сунца, са префињеном он-тологизацијом унутарње белине. Шу-тићу полази за руком да ненаметљиво, сублимном елеганцијом одбрани своју ликовну идеју, идеју која се рађа из цр-тежа, а не цртеж из ње. Нас се, наравно у естетском погледу, не тиче да ли је та идеја антецедентно била уобличена у духу као ментална слика (чак и да је, цртеж као мулзиверзум, може да нас одведе другој) већ да ли цртеж ликов-ним сугестијама држи себе у егзистен-цији при себи. Упркос раније малим форматима и њима саобразном мини-мализму, микролошком цизелирању хотимично стешњене и пренасељене фигуралике: људи, конвулзивних ма-солошких стампеда, баснословно и симболички означених животиња, ре-алија, апстрактних форми, структурни контраст са белином као да их неком варком ока монументализује, при-сиљавајући саму белину (не бих рекао празнину) да у визуелном мизансцену онтолошки проговори. Зашто не праз-нину? Зато што празнина није бићевит, градивни ликовни феномен, ингреди-енс структуре. Необојена места на телу насликане животиње у Алтамири нису празне површине већ легитимни и ак-тивни елементи израза, лингвистичке јединице у ликовном глосару. Врлина Шутићевог медитативно-ликовног ега је у томе да све деонице у феноменал-ном пољу учествују са свог места које

им одређује визуелни ранг и висину тона у компози-цији израза. За илустра-цију овог стилског крите-ријума много је примера, од Додола, Оп ла кивања (у боји), ша га ловског Вен-чања, Про лећа у врту, Ко-ласте аздије (у боји), Ди-нарског света I & II, али је немогуће одолети крун-ској визији: И ту мајка тврда срца била (Мајка Југовића) аскетски и ејдет-ски компримованом на-по ну инспирације где се трагичном емоцијом вен-чавају егземпларна еко но-мија средстава и страшно

достојанство жртве. У обе верзије, и у црно-белом формату цр-

тежа и у колор-реплици лака. Али цр-но-бели неутруми у цртежу, не само због епифанијске примогенитуре не-поновљиво фиксираног тренутка, него пре свега због тензије натприродно сабијених симболичких сила у статику израза у коме невидљиво лице Мајке, речитом црнином целе фигуре окре-нуто од нас, свим бићем према смрти, односи сав трагизам губитка са собом, искупљујући свет.

У оваквим приликама, искуство говори, не сме се угрозити мера и ус-кратити време онима који сами желе да се суоче са експонатима и размисле о њима. Пошто је у питању визуелни феномен који је у поседу ока, вербално посредовање не да се оптички перци-пирати, али сви они који су на други начин већ прошли тематским пољима у којима истражује Шутићева ликов-на интуиција, имаће, на овој изложби, посебан доживљај упоређивања. И видеће да је Шутићева визуелна хер-менеутика дубоко заронила у архео-лошке слојеве архетипских искустава националне повеснице и културе на магистралном духовном друму који су назначили Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Милан Кашанин, Иси-дора Секулић, Вељко Петровић, Ми-лош Црњански Десимир Благојевић и други. А надасве, онај Андрићев свет-ски дијалог са Гојом.

(Реч на отварању ликовне изложбе Милослава Шутића у Коларчевој за-дужбини, 22.јануара 2013.)

Градивно начело ликовне имагинацијеДоброслав Смиљанић

Милослав Шутић: Мајка Југовића

Корабља* ово моје тело чувам само за тебе ово моје тело никада није требало да буде кућица за птице ни прихватилиште оно није било замишљено као гнездо ни као колевка оно није смело бити подељено јер је оно било само за тебе да само за Тебе ова моја корабља ова барка учвршћивана, заштићивана земљом утврђена, сољу умивена скривана од леда неотискивана силом поштеђена врлетних дубина осунчавана тек да плесан отера ово моје тело не беше низашта до само за тебе да, само за тебе. Корабља II Полако запловили смо На другим телима Неодлучно Присиљени плимом Нисмо имали куд Обљубљени матицом Силовани током Невољни у свему Љубавниче стари Можда си ме тражио Још дуго у бури Очајно бесно Староседелнички Мамећи ме снагом Брода који тоне Све док нисам одбегла далеко Да то моћно потонуће Не постане загрљај Корабља III (Noire) Путниче Не реци никоме Да овај мој брод Више није за ветар Да су га преживеле Жилаве струје Да су га оглодале Немани воде

П

О

Е

Т

И

К

А

Ц

Р

Т

Е

Ж

А

Тања Милутиновић

Не шапни ником да ова барка Више није за битку Са Боговима соли Нити за поздраве икакве Са заробљеницима свода За светионике не мари Ни да гребење задева Не очекуј кад падне ноћ Да тамни вал страсни Заигра плес са мном Noire заводнички Корабља IV Ветре Буру засвирај Узми ову корабљу Повуци је ка себи Хитни је далеко Да не пушта корење Она није за то Ветре Буру засвирај Баци брод далеко Да га разиграју воде Да га заврти вал Ако треба да броди Нек броди Ако треба да тоне - На дно Нек припадне некоме Макар и дубинама. * Да ли волиш пловидбу или себе Да ли управљаш или бродиш Да ли си ти на мору или је оно у теби Тече ли тамо неко друго време Обраћају ли ти се некада олупине у води Муче ли те бајке о блаженствима дубина Стављаш ли руке на уши да не чујеш мој глас Нестају ли слике у теби видиш ли само споља Кроз зидова од воде што непојамни су А твој повратак да ли је долазак Или ти живиш два живота Капетане *Корабља- стари назив за брод или чамац

МЕЛЕМ ЗА ГОВОРНИКЕМинерална вода “ДУБОКА” извире са дубине од 282 метра. Њен

извор се налази у селу Нересница, у засеоку Кисела Вода, непо-средно изнад ушћа Буковске реке у Пек. По свом типу и саставу спада у ред, ретких код нас, калцијум-бикарбонатних вода. Висок садржај калцијума, низак садржај натријума, присуство калијума, магнезијума и осталих олиго-елемената, чини да ова вода предста-вља прави мелем за здравље.

Око један километар узводно од извора, готову у центру Не-реснице налази се фабрика у којој се вода флашира. Фабрика је изграђена по најстрожијим еколошким стандардима, а водило се рачуна и да се архитектонски уклопи у лепу околину.

Минерална вода Д.О.О. Нересница и Удружење књижевника Ср-бије недавно су потписали Уговор о донацији, на основу којег ће Трибина Француска 7 редовно бити снабдевана минералном во-дом “Дубока”.